skripta javne finansije

Skripta-Javne finansije Ivan Ivanović________________________________________________________________________

1. Pojam javnih finansija

Javne finansije predstavljaju prefinjen odnos između pojedinca i države. Taj odnos između pojedinca i države je konstantan i dvostruk. Dvostruk odnos se odnosi na opreznost i nepoželjnost (u domenu oporezivanja i potrošnje)

Javne finansije predstavljaju akrivnost države u oblasti oporezivanja i potrošnje. Fundamentalna pitanja javnih finansija nisu vezana samo za novac (kako to njeno ime kaže) tako da se često naziva ekonomika javnih sektora. Nas interesuje samo mikroekonomska funkcija države. Mikroekonomija se odnosi na alokaciju sredstava i izvora i distribuciju dohotka, sve ovo projektovano na pojedinca i privredne subjekte.

Alokacija – raspoređivanje, dodela

Distribucija – raspodela

Makroekonomska funkcija oporezivanja i državne potrošnje je ostavljena nekim drugim disciplinama.

Postavlja se pitanje koje probleme rešavaju javne finansije?

Primer: Država želi da reguliše veličinu preduzeća. To može uraditi tako što će nametnuti visoke poreze na velika preduzeća. Drugi način je odredba po kojoj su sva preduzeća koja prelaze određenu veličinu nezakonita. Dok se ovo prvo rešenje proučava u javnim finansijama, ovo drugo se samo površno prelazi u javnim finansijama i ostavlja nekim drugim disciplinama.

Predmet javnih finansija je prikupljanje jvanih prihoda i oporezivanje kao i potrošnja tih prihoda.

2. Različiti koncepti države

Ekonomisti koji se bave javnim finansijama ne bave se samo stvarnim oporezivanjem već i tumačenjem kako bi oporezivanje trebalo biti. Znači ne samo analiza stvarnosti već i tendencija unapređenja stvarnosti.

Postoje dva pristupa (pravca razvoja stavova odnosa pojedinca i države) državi:

1. organski – država se može posmatrati kao prirodni organizam. Svaki pojedinca se može posmatrati kao deo tog organizma, a vlada se može tretirati kao njegovo srce. Ovo shvatanje ukorenjeno je u Kini. Stavlja se akcenat na opšte društvene interese u odnosu na pojedinačne. Pojedninci su značajni samo kao deo zajednice, a dobro pojedinca određeno je samo u odnosu prema dobru celine (organizma). Ciljeve društva određuje država, koja vodi društvo prema njihovom ostvarenju. Pritom se znatno razlikuju izbori ciljeva od države do države. Platon je zamišljao državu čiji bi cilj bio

1


ostvarivanje zlatnog doba u kojem bi ljudska delatnost bila vođena savršenom racionalnošću. Hitler je smisao države video u rasnoj čistoći, dok Lenjinova proleterska džržava ima svrhu “voditi celi narod u socijalizam, biti učitelj, vođa, vodič svih radnih ljudi”

U ovom konceptu države nije jasno preciziran odabir ciljeva koje država postavlja za svoje podanike.

2. mehanički – prema ovom konceptu država nije organski deo društva, više je to domišljatost pojedinaca u boljem ostvarivanju pojedinačnih ciljeva. U središtu je pojedinac a ne grupa. Prihvatimo li činjenicu da država deluje za dobrobit naroda, još uvek nije jasno šta je to “dobro” za pojedinca i kako to država treba da ostvari. Postoji opšta saglasnost da je dobro za pojedinca kada ih država štiti od nasilja. To stanovište iznosi i Adam Smit u svom “Bogatstvu naroda”.

Ovde se razilaze mišljenja u tradiciji mehaničkog stanovišta.

Libertarijanci koji veruju u vrlo ograničenu državu pobijaju svaku dalju ekonomsku ulogu države. Oni su krajnje sumnjičavi u sposobnosti države da poboljša društveno blagostanje. To jasno oslikvaju reči Tomasa Džefersona: “Ponekad se kaže da se čoveku ne može poveriti da vlada samim sobom. Kako mu onda poveriti da vlada drugima.”

Za razliku od njih socijaldemokrate veruju da je za dobrobit pojedinaca potrebna značajna državna intervencija. Te se intervencije mogu pojaviti u različitim oblicima: zaštita na radu, zakonske zabrane rasne i polne diskriminacije, socijalna pomoć siromašnima itd.

3. Zakonski okvir unutar kojeg država sprovodi svoje ekonomske delatnosti

Postoji zabrinutost da li će država delovati u zakonski propisanom okviru. Pisci Ustava daju ovlašćenje državi da se zadužuje u naše ime. Zabrinutost se odnosi na nepostojanje ograničenja, limita državi ni u apsolutnom ni u ralativnom smislu. Savremena država deluje u skladu sa Ustavom koji mora da obezbedi

1. jednakost poreskih stopa. (u SAD poreska stopa mora biti jednaka u svakoj državi)

2. nezavisno od ekonomskih okolnosti svi moraju imati isti poreski tretman.

3. razlike nastale poreskim zakonom moraju biti razumne.

4. izvozni tokovi ne trebaju biti oporezovani.

5. zaduživanje. U slučaju deficita država ne mora sve prihode ostvariti oporezivanjem već ima ovlašćenje da se zadužuje.

2


4. Veličina države

Poznata je izjava Bila Klintona da je prošlo vreme velikih država. Ovakva izjava znači da je moguće meriti veličinu države. Na koji način je to moguće?

1. broj zaposlenih u javnom sektoru. Što je taj broj veći veća je i država. Međutim, zaključivanje o veličini države na osnovu broja zaposlenih koje ona upošljava može biti pogrešno. Zamislimo zemlju u kojoj nekoliko zaposlenih upravlja skupom jakih računara koji donose sve bitne odluke. Ova situacija ne može jasno pokazati stvarnu veličinu države. Ili zamislimo državu u kojoj veliki broj zaposlenih radi u relativno slabom javnom sektoru. Zato broj zaposlenih u javnom sektoru ne može biti pravi pokazatelj veličine jedne države.

2. iznos godišnjih izdataka. Ovo je pouzdaniji način merenja veličine države. U izdacima dominiraju tri vrste:

1) kupovina roba i usluga

2) transfer dohotka (uzimanje od jednih pojedinaca i davanje drugima)

3) plaćanje kamata (na pozajmljena sredstva)

Kako rashodi rastu ljudi obično misle da se povećava država i obratno. Medjutim proračunski rashodi mogu dati pogrešnu sliku o tome u kojoj meri država vrši nadzor izvora i sredstava.

Pri obračunu državnih rashoda nastaju brojne teškoće. Neke od njih vezane su za ulogu države kao pozajmljivača. Jedan od načina državnog kreditiranja su direktni kreditni aranžmani. Ti se zajmovi često odobravaju po kamatama nižim od tržišnih. Dalje država daje garancije (jemstvo) tj. obećanje o plaćanju glavnice i kamate ako dužnik ne ispuni obavezu. Garancije se mogu vršiti po 1) metodu nastanka 2) metodu dospelosti. Indirektno kreditiranje (kvazidržave, preduzeća koja vrše kreditiranje) se takodje ne vidi u proračunu. Slični problemi nastaju u području osiguravajućih delatnosti države.

Iz svih ovih razloga ni merenje veličine države peko godišnjih izdataka nije merodavno. Iznos za penzijsko osiguranje je pojedinačno najveća stavka a nije deo proračuna. Znači delotvornost ovog kriterijuma zavisi od nekih proizvoljnih odluka vezanih za način proračuna i stavki koje u njega ulaze.

Od 1929. godine izdaci su porasli 200 puta. Taj podatak zavarava kao pokazatelj rasta države iz više razloga

Inflacija – moramo uvideti trend kretanja tekućih cena u odnosu na realne cene kako bi uvideli kretanje BDP

Broj stanovnika – stalno se povećava što iziskuje stalno povećanje janog sektora.

3


Još bitnija je sama struktura rashoda od njihove veličine. Najbitniji državni rashodi su:

- nacionalna odbrana – bitan deo rashoda ali se njihovo relativno učešće tokom vremena smanjuje.

- raste udeo izdvajanja za penziono osiguranje

- zdravstveno osiguranje starijih (medicare) ima trend rasta

- javna bezbednost ima trend rasta

- zaduživanje takodje ima rastući trend

Što se tiče prihoda imamo 2 stila

1. Direktni poreski stil – porez na imovinu, dobit preduzeća, dohodak fizičkih lica. Favorizuju ga Japan i SAD

2. indirektan poreski stil – porez na dodatu vrednost, na promet

PDV je stub poreskog sistema (40% ukupnih javnih prihoda je po osnovu PDV-a)

5. Zašto je zapravo teško reći šta se događa

(uloga ekonomske teorije)

Razlog za nepostojanje konačnih odgovora je to što ekonomisti ne mogu izvesti nijedan kontrolisani društveni eksperimenti zato što ne postoji kontrolna jedinica. Nasuprot ekonomistima, botaničari mogu da bi uvideli efekat veštačkih đubriva, jednu parcelu nahraniti đubrivima i rezultate u prinosu sa te parcele uporediti sa rezultatima parcele koja nije đubrena. Ekonomisti nemaju tu mogućnost. Iako država može menjati privredne uslove, ne postoji kontrolna jedinica sa kojom bi se mogli uporediti rezultati. Zato nikad sa sigurnošću ne možemo utvrditi posledice promene ekonomske politike.

Zbog nedostatka kontrolisanih eksperimenata, ekonomisti se koriste drugim metodama kako bi analizirali uticaj državnih politika na ekonomsko ponašanje. Koristićemo se primerom o efektu poreza na ponudu rada da bismo ilustrovali kako se u javnim finansijama sprovodi pozitivna analiza.

Odluka o radu donosi se na bazi raspodele radnog vremena (rad i domor) Treba izabrati kolicinu rada i odmora koja maksimizira korisnost. Predpostavimo da je Milanova nadnica 10 $ po satu. Ta nadnica je cena Milnaovog vremena. Za svaki sat koji provede odmarajući se Milan odustaje od 10 $. Kako ni jedan pojedinac ne može raditi bez prestanka to će i Milan izabrati fond sati koji će raditi koji će mu doneti maksimalnu korisnost. Predpostavimo sada da država uvede porez na dohodak u iznosu od 20%. Tada će Milanova neto nadnica biti 8 $ (2 dolara ide državi na ime poreza). Kako će sada Milan reagovati na ovu promenu. Milan može razmišljati kako je sada cena odmora samo

4


8 $ za razliku od ranijih 10 $. To ga može navesti na zaključak da treba manje da radi a više da odmara (da više koristi odmor jer je postao jeftiniji). To se naziva efekat supstitucije.

Međutim sa uvođenjem poreza javlja se jos jedan efekat. Ako bi Milan posle uvođenja poreza nastavio raditi isti broj sati kao i pre uvođenja poreza za svaki sat rada izgubio bi 2 $ nadnice. Budući da uvođenje poreza Milana čini siromašnijim (smanjuje mu dohodak) to ga navodi da radi više. Taj efekat naziva se efekat dohotka.

6. Metode empirijske analize

Teorija nam pomaže da saznamo kako ljudi reaguju na promene u privrednom okruženju. Ali teorija ne može da pokaže važnost takvih saznanja. Empirijski rad postaje nezaobilazan. Tri su tipa empirijske analize: lični interviju, eksperimenti i ekonometrijska procena.

Intervjui. Najneposredniji način nalaženja odgovora na pitanje utiče li neka vladina aktivnost na ponašanje pojedinca je jednostavno pitati ih to. Najveći nedostatak intervjua je neobjektivnost. Često ljudi ne kažu ono što zaista misle. Stara kineska poslovica kaže Slušaj šta ti čovek govori, a onda gledaj šta radi.

Eksperimenti. Iako je poznato da u ekonomiji ne postoje kontrolisani eksperimenti sa privredom, ipak je država sponzorisala nekoliko pokušaja kako bi iskoristila eksperimentalne metodologije u proučavanju ekonomskog ponašanja. Nedostaci takvih društvenih eksperimenata: Članovi uzorka moraju biti zaista slučajni i moraju predstavljati populaciju čije se ponašanje posmatra. A zapravo je nemoguće održati slučajan uzorak. Dalje, za razliku od biljaka ili laboratorijskih životinja, ljudska su bića svesna da učestvuju u eksperimentu. Ta njihova svest utiče na ponašanje. I još jedan bitan nedostatak društvenih eksperimenata je što su izrazito skupi.

Ekonometrija je statistička analiza ekonomskih podataka koja se ne oslanja na ispitivanje ljudi o njihovom mišljenju ni na eskperimentisanju nad njima. O efektima raznih politika se zaključuje iz analiza posmatranog ponašanja. Ekonometrija omogućuje procenu važnosti događaja koji su se jednom dogodili.

Godišnji sati rada L zavise od neto iznosa plate (wn). Dividend i kamate A, doba života X1 i broj dece X2 takođe određuju sati rada.

L=0 + 1wn + 2A + 3X1 + 4X2 + je parametar jednačine, a je slučajna greška. Ovaj parametar pokazuje kako

faktor na desnoj strani varijable utiče na sate rada. Ako je 1=0 neto plata nema uticaja

5


na sate rada, ako je 1 veći od 0, povećanje neto plate podstiče ljude da rade više (učinak substitucije), a ako je 1 manje od 0 preovladava efekat dohotka (ljudi će manje raditi).

Nedostaci ekonometrijske analize odnose se pre svega na samu jednačinu koja bi trebala da oslikava ponašanje svakog čoveka. Međutim ne ponašaju se isto svi ljudi. Udate žene reaguju drugačije od oženjenih muškaraca na promenu neto nadnice. Srodan problem je i to da se parametri jednačine s vremenom mogu menjati. Sigurno bi postojala razlika ponude rada merene u 1970. godini i 2000. godini. Dalje, jednačina regresije mora obuhvatiti sve relevantne varijable. Nekad su te važne varijable izostavljene jer informacije o njima nisu dostupne. Sledeći problem, je dvoumljenje o tome koje varijable uvrstiti u jednačinu. Teškoće u merenju varijable mogu otežati i postizanje pouzdanih procena.

7. Ekonomika blagostanja (Primer ekonomije čiste razmene)

Ekonomika blagostanja je grana ekonomske teorije koja se bavi društvenom poželjnošću alternativnih ekonomskih stanja.

Razmotrimo vrlo jednostavnu ekonomiju. Ona se sastoji od dvoje ljudi koji troše dve robe čija je ponuda nepromenjena. Jedini je ekonomski problem podeliti količine dveju roba na dvoje ljudi. Slika 4.1 prikazuje raspodelu jabuka i smokvinih listova između Adama i Eve. 0s prikayuje ukupan fond jabuka, a 0r ukupan broj smokvinih listova. Količina robe koju potroši Adam merena je rastojanjem od 0, a količina robe koju potroši Eva merena je od tačke 0'. Tako u tački v, adam troči 0x jabuka i 0u smokvinih listova, a Eva 0'w smokvinih listova i 0'z jabuka. Dakle svaka tačka unutar ove Edžvortove kutije pokazuje neku raspodelu smokvinih listova i jabuka između Adama i

6


Eve. Sada predpostavimo da i Adam i Eva imaju niz uobičajeno zakrivljenih kriva indiferencije koje opisuju njihove sklonosti ka kotrošnji dveju roba. Kriva indiferencije predstavljena većim brojem označava viši nivo korisnosti (slika 4.2)

Zamislimo neku proizvoljnu raspodelu jabuka i smokvinih listova- recimo tačka g na slici 4.3. Ag je Adamova kriva indiferencije koja prolazi kroz tačku g a Eg je Evina kriva indiferencije. Postavlja se pitanje da li je moguće preraspodeliti jabuke i smokvine listove tako da Adamu bude bolje, a da Evi ne bude lošije. Vidljivo je da je takva raspodela moguća u tački h. Adamu je bolje zato što je ta tačka h na krivi A h koja predstavlja viši nivo korisnosti, dok Evi nije lošije u tački h jer se ta tačka nalazi na istoj krivi indiferencije kao i ranije. I dalje se može nastaviti taj proces sve dok Adamova kriva samo ne dodiruje krivu Eg koja se pojavljuje u tački p na slici 4.3. Alokacija u tački p je jedini je način da jedna osoba postane bogatija a da druga ne postane siromašnija i zove se Pareto efikasnost. Ako raspodela nije Pareto efikasna onda je rastrošena i u tom slučaju je moguće poboljšati položaj jedne osobe, bez pogoršanja položaja druge osobe. Tačka p nije jedina Pareto efikasna alokacija koja se mogla postići kretanjem od tačke g. Mogao se poboljšati položaj Eve bez pogoršavanja Adamove korisnosti.To je na slici 4.4 tačka p1. Razmotrimo da li je moguće bilo kretanjem od tačke g poboljšati položaj i Adama i Eve. Na slici 4.5 vidimo da je takva tačka p2 koja je bolja i za Adama (kriva Ap2

7


je udaljenija od krive Ag) i za Evu (kraiva Ep2 oslikava veći nivo korisnosti nego Eg). Tačka p2 je Pareto efikasna i u njoj nije moguće poboljšavati dalje položaj jedne osobe a da drugoj osobi ne postane gore. Kako postoji niz Pareto efikasnih tačaka u Edžvortovoj kutiji, sajanjem svih tih tačaka dobija se kriva ugovora.

Apsolutna vrednost krive idiferencije pokazuje stopu pri kojoj je pojedinac spreman trgovati jenom robom za dodatni iznos druge robe i zove se granična stopa supstitucije (MRS). Dakle Pareto efikasnost zahteva da se izjednače nagibi kriva indiferencije Adam i Eve odnosno da se izjednače granične stope supstitucije (MRS)

MRS af Adam = MRS afEva

8. Ekonomika blagostanja (primer proizvodne ekonomije)

Do sada smo predpostavljali da su ponude roba nepromenjene. Razmotrićemo sada šta se dešava kada se proizvodni inputi mogu premestati iz proizvodnje jedne robe u

8


proizvodnju druge robe. Uz uslov da su prizvodni inputi efikasno upotrebljeni povećanje prizvodnje jedne robe (jabuka) mora značiti smanjenje prizvodnje druge robe (smokvinih listova). Kriva prizvodnih mogućnosti pokazuje maksimalnu količinu smokvinih listova koja se može prizvesti uz zadatu količinu jabuka. Tipičan primer krive prizvodnih mogućnosti prikazan je na slici 4.8. kako je pokazano na slici jedna od mogućnosti je da bude prizvedeneo 0w smokvinih listova i 0x jabuka. Moguće je povećati prizvodnju jabuka od 0x do 0z uz premeštanje faktora proizvodnje iz proizvodnje smokvinih listova u proizvodnju jabuka. Onda bezuslovno prizvodnja smokvinih listova mora da se smanji sa 0w na 0y.

Odnos udaljenosti wy i udaljenosti xz zove se granična stopa transformacije (MRTaf) jabuka za smokvine listove. Kao pto MRS iskazuje apsolutnu vrednost nagiba krive indiferencije tako i MRT pokazuje apsolutnu vrednost nagiba krive proizvodnih mogućnosti.

Kako se povećanje proizvodnje jabuka za rastojanje xz može ostvariti samo uz smanjenje proizvodnje smokvinih listova za rastojanje wy onda to rastojanje wy predstavlja granični trošak proizvodnje jabuka (MCa). Tako su isto i granični troškovi povećanja proizvodnje smokvinih listova izraženi u jabukama MCf. Tako bismo formulu granične stope transformacije mogli zapisati kao

MRTaf=MCa/MCf

Kada su ponude jabuka i smokvinih listova promenljive onda se mora uvesti još jedan uslov pareto efikasnosti. Proširićemo jednačinu pPareto efikasnosti sa dodavanjem u jednakost i MRTaf

MRTaf=MRSafAdam=MRSaf

Eva

Dakle sve dok je MRS≠MRT moguće je Pareto poboljšanje.

9


9. Osnovni teorem ekonomike blagostanja

Postavlja se pitanje da li će tržište zaista da postigne željeno stanje (pareto efikasnost). Može se reći da konkurentno tržište automatski efikasno alocira sredstva i izvore, bez ikakve potrebe za centralizovanim usmeravanjem. Srž tržišta je da svi ljudi prihvate iste cene – jer svaki je potrošač i proizvođač tako mali u odnostu na tržište da njegova aktivnost ne može uticati na cene. U našem primeru to znači da i Adam i Eva prihvataju iste cene za jabuke i smokvine listove. To onda znači da je

MRSafAdam= Pa/Pf

To takođe znači i da je Evino maksimiziranje takođe označeno kao

MRSafEva = Pa/Pf

Kada se ove dve jednačine uporede dobijamo uslov Pareto efikasnosti

MRSafAdam = MRSaf

Eva

Međutim moramo uzeti u obzir i stranu proizvodnje. Konkurentsko tržište dovodi do situacije da se proizvodnja uspostavlja na nivou jednakosti graničnog troška i cene. U našem primeru to znači Pa=MCa i Pf=MCf ili

MCa/MCf = Pa/Pf

Kako je MCa/MCf = MRTaf zaključujemo da je i MRTaf = Pa/Pf

Posmatrajući predhodne jednačine uvidećemo da se na desnoj strani pojavljuje izraz Pa/Pf što će dovesti do zaključka da je

MRTaf=MRSafAdam=MRSaf

Eva

što je uslov Pareto efikasnosti.

10. Tržišni neuspeh

Celo tržište može biti neefikasno zbog dva razloga: uticaja tržišta i nepostojanja tržišta.

10


1. Uticaj tržišta. Osnovna teorija važi samo ako ni svi potrošači ni svi proizvođači ne mogu uticati na cene. Ako neki pojedinac ili preduzeće može uticati na cene, tada će alokacija sredstava i izvora uglavnom biti neefikasna. Npr. neko preduzeće ima moć na tržištu i zato ima sposobnost da podigne cenu iznad graničnog troška i da nudi znatno manju količinu proizvoda nego što bi to učinila konkurencija. Na taj način se nauršava jedan od uslova Pareto efikasnosti (odnos cena treba da bude jednak odnosu graničnih troškova MCa/MCf = Pa/Pf). Ovakve okolnosti nastaju u slučaju postojanja samo jednog proizvoađača (monopol), nekoliko proizvođača (oligopol), ali i u situacijama kada postoji na tržištu veliki broj proizvođača, ali je uticaj nekolicine proizvođača veliki (Nike, Reebok)

2. Nepostojanje tržišta. Osnovna teorija predpostavlja da postoji tržište za svaku robu. Međutim za neke robe jednostavno ne postoji tržište. Npr. Osiguranje. Iako postoje tako velika i jaka osiguravajuća društva, osiguranje od siromaštva nije moguće na privatnim tržištima. Ako bi vas osiguravajuće društvo osiguralo od siromaštva vi biste mogli da odlučite da ubuduće ništa ne radite. Da bi obeshrabrila takvo ponašanje osiguravajuća društva bi morala da podignu premiju, a na taj način bi se smanjila potražnja takve robe. Jednostavno problem je u asimetričnoj informaciji, jer neka od starana u transakciji raspolaže informacijama kojima ne raspolaže druga strana. Zato država uvodi porez na dohodak, koji vam je garancija da ćete primati socijalnu pomoć ako zapadnete u siromaštvo. Drugo, eksternalija, situacija u kojoj ponašanje jedne osobe utiče na blagostanje druge. Npr, osoba koja puši zagađuje vazduh i ugrožava zdravlje osobe koja ne puši. Pušač se koristi oskudnim resursom (čistim vazduhom) zato što ne postoji tržište čistog vazduha koje ga tera da plati za prekomerno korišćenje. Vrlo sličan slučaj slučaju eksternalije je javno dobro. Roba koja je u potrošnji nekonkurentna, činjenica da jedna osoba koristi tu robu ne sprečava drugu osobu da je koristi. Npr, svetionik. Činjenica de neko koristi usluge svetionika ne sprečava nikoga drugoga da radi to isto. Međutim, neko može koristiti usluge svetionika a da pri tome nije platio njegovu izgradnju (švercati se). Ako se svi vode tom činjenicom da ne žele da plate a da ipak koriste svetionik, može doći do toga da se svetionik i ne izgradi. Dakle tržište može biti neefikasno u prisiljavanju ljudi da otkriju koristi ulaganja u javna dobra, što može dovesti do toga da se u njih ne ulažu dovoljna sredstva.

11. Procena ekonomike blagostanja

Ekonomika blagostanja daje jedan okvir za odgovore na pitanja kako bi trebalo organizovati tržište. Međutim, postoje neka deslaganja s tom teorijom.

● Osnovno shvatanje ekonomike blagostanja je da je dobro društvo ono čiji su članovi srećni. Međutim mogući su i drugi ciljevi: povećanje moći države, veličanje Boga itd. Ekonomika blagostanja nije prikladna za ljude sa takvim ciljevima.

11


● Ekonomika blagostanja u središnje mesto stavlja prioritete ljudi, jer ljudi najbolje znaju šta ih čini srećnim. Međutim, postoje tvrdnje da ono što ljudi žele, često za njih nije dobro, pa tako i teorija koja pokazuje kako povećati koristi tih ljudi nije važna.

● Sledeći problem na koji teorija blagostanja nema precizne odgovore je meritorno dobro. To su dobra posebne namene koja se mora pribaviti čak iako je članovi društva ne traže. Primer za meritorno dobro je finansiranje opera i koncerata iz javnih sredstava.

● Ekonomiku blagostanja ne zanima način dolaska do rezultata, već samo rezultat, odnosno efikasna alokacija sredstava.

● Pozitivna strana ekonomike blagostanja je da ona nudi jedinstven okvir za procenu raznih državnih intervencija. Daje odgovor na pitanja kakav je efekat državne intervencije na raspodelu sredstava, efikasnost sredstava, na troškove.

12. Definicija javnih dobara

Čisto javno dobro je dobro koje nije konkurentno u potrošnji. To znači da, jednom kada je dobro ponuđeno, nema dodatnih troškova resursa druge osobe koja troši to dobro. Tako kada svetionik jedanput upali svetlo, nijedan novi brod neće imati dodatni trošak da bi se njime koristio. Suprotno tome, nečisto javno dobro je konkurentno u potrošnji.

Međutim, ova definicija javnog dobra nekad i nije valjana.

Čak i kad svi troše jednaku količinu dobra, tu potrošnju ne moraju svi jednako i da vrednuju. Vlasnici brodova sa skupljim teretom će više vrednovati svetionik nego oni sa jeftinijim teretom.

Sa pojmom javnog dobra povezan je i pojam isključivosti. Pomenuti svetionik proizvodi neisključivo dobro, jer nije moguće sprečiti nijedan brod da se koristi njegovim uslugama. Ipak neisključivost i nekonkurentnost ne idu uvek zajedno. Primer, gužva u ulici u centru grada. Neisključivost postoji jer je nemoguće sprečiti svakoga da uđe u tu ulicu, ali je potražnja konkurentna jer jedni pojedinci ometaju druge u korišćenju dobra (ulice).

Kao i nekonkurentnost i neisključivost nije apsolutna. To zavisi od stanja tehnologije i zakonskih propisa. Primer, radio talasi za identifikaciju prolaza automobila.

Privatni sektor ne mora isključivo nuditi privatna dobra. Postoje brojna privatna dobra koja nudi javni sektor. Medicinske usluge i stanogradnja su privatna dobra koje nudi javni sektor. Slično tome i privatni sektor može nuditi javna dobra. Sam naziv javni ili privatni po sebi ne govori ništa o tome koji sektor nudi koje dobro.

Javna ponuda dobara ne znači da ih proizvodi samo javni sektor. Primer, skupljanje smeća. U nekim zajednicama to radi javni sektor, a u nekim se unajmljuju privatna preduzeća za obavljanje takve delatnosti.

12


13. Efikasna ponuda privatnih dobara

Da bismo otkrili uslove efikasne ponude javnih dobara moramo prvo preispitati privatna dobra. Predpostavimo da se društvo sastoji od dvoje ljudi, Adama i Eve. Postoje dva privatna dobra, jabuke i smokvini listovi. Na slici 5.1.A je prikazano koliko bi Adam trošio smokvinih listova, pri svakoj ceni. Isto to prikazano je za Evu na slici 5.1.B. Ako želimo da izvedemo tržišnu krivu tražnje Df za smokvinim listovima to ćemo učiniti zbrajanjem ove dve krive (Adamove i Evine) za svaki nivo cene. Po ceni od 5$ Adam traži 1 jedinicu robe, a Eva 2 jedinice što ukupno (na slici 5.1.C) iznosi 3. Slično je za svaki iznos cene. Ovaj proces se zove horizontalno zbrajanje.

Slika 5.2 je ponovljena slika 5.1 samo što je krivi tržišne tražnje dodata kriva tržišne ponude Sf. Ravnoteža se uspostavlja na nivou jednakosti ponude i tražnje. To je na nivou cene od 4$.

13


Ova ravnoteža ima bitnu odliku: raspodela smokvinih listova je Pareto efikasna. Pojedinac koji maksimizira korisnost, određuje graničnu stopu supstitucije (MRSfa) tako što cenu smokvinil listova deli cenom jabuka (Pf/Pa). Ako predpostavimo da je cena jabuka 1, onda je MRSfa=Pf. Dakle cena smokvinih listova je cena po kojoj je pojedinac spreman nadomestiti smokvine listove jabukama.

Na isti način kriva ponude Sf na slici 5.2.C pokazuje kako se granična stopa transformacije smokvinih listova jabukama (MRTfa) menja sa promenom u proizvodnji smokvinih listova.

U ravnotežnoj tački na slici 5.2.C i Adam i Eva imaju MRS fa jednak 4, koliko iznosi i MRTfa proizvođača. Prema tome u ravnoteži važi

MRSfaAdam = MRSfa

Eva = MRTfa

što je uslov Pareto efikasnosti.

14. Efikasna ponuda javnih dobara

Pretpostavimo da Adam i Eva uživaju u posmatranju vatrometa. Evino uživanje ne smanjuje Adamovo i obrnuto. Prema tome gledanje vatrometa je javno dobro. Predpostavimo da se vatromet sastoji od 19 raketa a da se može povećati uz trošak od 5$ po raketi. Predpostavimo da je Adam voljan platiti 6$ za dodatnu raketu, a da je eva voljna platiti 4$ za dodatnu raketu. Da bismo utvrdili da li je efikasno povećati vatromet za jos jednu raketu moramo uporediti graničnu korist sa graničnim troškom. Korist od 20-e rakete je zbir onoga što su Adam i Eva voljni platiti. To znači da je granična korist 20-e rakete 10$. S obzirom da je granični trošak 5$ (cena dodatne rakete) i da je manji od granične korisnosti isplati se nabaviti 20-u raketu. Dokle god je granična korist veća od graničnog troška, efikasnost zahteva da dodatna jedinica buda pribavljena. Znači efikasna ponuda javnog dobra zahteva da zbir svake pojedinačne granične korisnosti poslednje jedinice bude jednak graničnom trošku.

Pogledajmo sliku 5.3.A) gde je prikazana Adamova potražnja raketa na horizontalnoj osi, a cene raketa na vertikalnoj osi. Isto je za Evu to prikazano na slici 5.3.B). Da bismo dobili zajedničku krivu tražnje ne možemo zbirati količine koje traže Adam i Eva po istoj ceni (kao kod privatnog dobra). Javno dobro se mora trošiti u jednakim količinama. Zato ćemo vertikalnim zbrajanjem doći do zajedničke krive tražnje. Dakle zbrajaćemo cene koje su oni voljni plaćati za istu količinu raketa. Tako je na slici 5.3.C) kriva tražnje Dr

A+E dobijena kao zbir cena koje plaćaju Adam i Eva za 20-u raketu, pa za svaku sledeću raketu.

Na slici 5.4.C) dodata je i kriva ponude Sr. Kriva ponude i tražnje seku se na nivou od 45 jedinica pri ceni od 6$. Adamova granična voljnost plaćanja za rakete je njegova granična stopa supstitucije (MRSr

Adam) kao i Evina voljnost plaćanja je njena granična stopa supstitucije (MRSr

Eva). Dakle njihova zajednička spremnost plaćanja je

14


MRTrAdam + MRTr

Eva. Sa gledišta proizvodnje cena još čini i graničnu stopu transformacije MRTra. Dakle ravnoteža na slici 5.4.C) uspostavljena je uz uslov

MRTrAdam + MRTr

Eva = MRTra

15


15. Problem švercera (Free rider problem)

Situacija u kojoj pojedinac ne plaća za javno dobro, već pušta drugog da za to dobro plati, a koristi se njegovim uslugama naziva se problem švercera.

Tržište nema načina da reguliše problem švercera. Primer. Privatnik pokuša da naplati gledanje vatrometa. Međutim, kako je vatromet javno dobro i ono je nekonkurentno onda je granični trošak njegove ponude jednak 0. Dakle, efikasnost zahteva cenu koja je jednaka 0. Međutim ako privatnik svakoga optereti cenom koja je 0 ne može opstati u poslu. Tu se vidi nemoć tržišta u rešavanju ovog problema.

Zbog svega toga efikasnost zahteva da država nudi javna dobra. Smatra se da država svojim aparatom prisile, svakoga može naterati da plati za javna dobra. Ako je sve to moguće, onda država može da izbegne problem švercera i da osigura optimalnu ponudu javnih dobara.

16. Rasprava o privatizaciji (Javna ili privatna ponuda javnih dobara)

U brojnim zemljama se raspravlja o privatizaciji državnih funkcija. Privatizacija znači oduzimanje državi usluga koje ona nudi i njihovo vraćanje privatnom sektoru za ponudu ili proizvodnju.

U određenim slučajevima javna dobra i usluge mogu se nabaviti privatno. Npr, javno dobro poput zaštite može se osigurati javnim policajcima, ali je moguće i kupovinom sigurnosnih brava, alarma i unajmljivanjem telohranitelja.

U 19. veku privatna odgovornost za obrazovanje, policijsku zaštitu, biblioteke bila je mnogo veća nego danas. Međutim primetan je trend vraćanja privatnom sektoru.

Koja je prava kombinacija javne i privatne ponude. Za odgovor na ovo pitanje treba uzeti u obzir nekoliko stvari.

16

Kad sam u jednom roku izvukao ovo pitanje profesor mi je rekao da ono moze da se objasni u tri rečenice.

1. Objašnjenje šta je problem švercera

2. tržište treba da reguliše problem

3. Kako tržište ne može da reši problem, neophodna je državna intervencija.


Relativna nadnica i materijalni troškovi. Kod javne nabavke prednost je što se svi fiksni administrativni troškovi mogu podeliti na veliki broj ljudi. Umesto da svako troši vreme na ugovaranje načina prikupljanja smeća, jedan organ to radi za sve korisnike. Što je zajednica veća, i prednost će biti veća.

Različitost ukusa. Ljudi koji u svojim kućama čuvaju dijamante, zaštitu imovine smatraju mnogo korisnijom od onih koji nemaju dijamante. Što su razlike u ukusima veća to je i privatna ponuda efikasnija jer omogućuje pojedincima da je oblikuju po svojim potrebama. Naravno, tako dobijene koristi iz privatne ponude po svojoj želji treba uporediti sa mogućim povećanim administrativnim troškovima.

Pitanje raspodele. Društveno shvatanje nepristrasnosti može zahtevati da neke robe budu svima dostupne (egalitarizam). Egalitarizam može pomoći u objašnjenju velike privlačnosti javno ponuđenog obrazovanja (ljudi veruju da svako treba da ima pristup bar minimalnom nivou školovanja.

17. Rasprava o privatizaciji (Javna ili privatna proizvodnja javnih dobara)

I kada postoji sladganje oko toga da određena dobra i usluge treba osigurati javni sektor, ipak postoji neslaganje o tome treba li ih i proizvoditi javno ili privatno. Neslaganja delimično potiču iz razlika u mišljenju o relativnim troškovima javne i privatne proizvodnje. Neki tvrde da se uprave javnih preduzeća, za razliku od privatnih, ne trebaju brinuti o ostvarivanju profita, niti da li će postati predmet stečaja i preuzimanja. Primer, izgradnja klizališta u Nju Jorku, na koje je zbog preimene nove tehnologije potrošeno 12 miliona dolara, pre ne go što je radove preuzeo Donald Tramp, završio ih pre roka i uz manje troškove od predviđenih.

Protivnici privatizacije kažu da ovaj i slični primeri precenjuju uštede privatne proizvodnje. Zapravo, zaista je malo dokaza koji ukazuju na razlike u troškovima između privatne i javne proizvodnje. Bitna stavka je i kvalitet proizvoda, koji otežavaju upoređivanje. Primer, privatne bolnice imaju niže troškove možda zbog toga što ne primaju pacijente sa težim oboljenjima. To znači da privatne bolnice imaju lošije proizvode.

Mogući odgovor na tu kritiku je da država u ugovoru jasno može da precizira kvalitet usluge i proizvoda koji se traži od privatnog proizvođača. Međutim ne postoji savršen ugovor, jer se nikada ne mogu navesti svi nepredviđeni slučajevi.

Bitno pitanje u raspravi o privatizaciji je tržišno okruženje. Monopol privatnog vlasništva može imati vrlo loše ishode po društvo, dok delovanje javnog sektora u uslovima velike konkurencije može biti efikasno. Primer, grad Finiks je zbog neefikasnosti javnog preduzeća, dozvolio privatnim preduzećima da konkurišu za posao prikupljanja smeća. I javnom preduzeću je bilo dozvoljeno učešće. U početku je javno

17


preduzeće ostajalo bez posla jer su privatnici efikasnije i jeftinije obavljali posao. Ali je javno preduzeće nošeno konkurencijom vremenom uvodilo novine i na kraju pobedilo u nadmetanju za ugovor.

Ovaj primer pokazuje da nije bitno da li je vlasništvo privatno ili javno, već postoji li konkurencija.

18. Rasprava o privatizaciji (Nacionalna odbrana)

Ako postoji ijedna roba koja pretendira na javnu proizvodnju, onda je to nacionalna odbrana. Njena je potrošnja visoko nekonkurentna. Vrlo je teško zamisliti kako bi je moglo ponuditi privatno tržište jer su troškovi ove proizvodnje izuzetno veliki.

Budući da postoji samo nekoliko ponuđača tržište vojne opreme nije konkurentno. Umesto da učestvuje na konkurentnom tržištu, Ministarstvo odbrane dogovara cene sa fabrikama koje se pojavljuju kao dobavljavči. Postoji nekoliko vrsta ugovora:

Ugovor sa fiksnom cenom utvrđuje da će preduzeće završiti projekat za fiksnu cenu. Kada se cena jednom ugovori, o njoj se ne može ponovo pregovarati. To bi mogao biti dobar posao za Ministarstvo jer je upoznato sa troškovima. Međutim, troškovi i jesu najveći problem, jer bi dobavljač snosio sav teret eventualno rastućih troškova u proizvodnji. Zato će dobavljači zahtevati veću dobiz kao nagradu za rizik koji preuzimaju. Dakle iako je cena unapred poznata kod ovih ugovora, nedostatak je što takva cena može biti poprilično visoka.

Ugovor trošak-plus. Prema ovom ugovoru Ministarstvo plaća fiksnu cenu uvećanu za sve dodatne troškove koji nastanu prilikom završavanja projekta. Dobavljač ne snosi rizik, ali nema ni razloga da održi niske troškove. Zato je ovde primetno prekoračenje troškova projekta.

Podsticajni ugovori. To je srednje rešenje između predhodna dva ugovora. Dobavljač dobija fiksnu naknadu i deo troškova projekta. Ako su troškovi proizvodnje C, onda je ukupni trošak Ministarstva odbrane TC jendak:

TC= F+ λ xC

pri čemu je F-fiksna naknda, a λ deo troškova proizvodnje koje snosi Ministarstvo. Ovakvi ugovori obavezuju dobavljača da smanjuje troškove jer ih neće naplatiti u celosti.

18


19. Rasprava o privatizaciji (Obrazovanje)

Zašto se država toliko uključuje u obrazovanje umesto da tu uslugu prepusti tržištu. Obrazovanje je primarno privatno dobro jer poboljšava blagostanje učenika povećavajući njihovu mogućnost zarađivanja za život.

Neki tvrde da obrazovanje ima obeležje javnog dobra.

Socijalizacija (Plutarh) – pravi izvor i koren časti i vrline leži u dobrom obrazovanju.

Politička indoktrinacija zahvaljujući kojoj građani bolje prihvataju svoju vladu pa tako obrazovanje doprinosti političkoj stabilnosti.

Treba uzeti u obzir i pravednost u raspodeli. Svi stanovnici moraju da imaju određeni stepen obrazovanja. Ta činjenica opravdava javno obrazovanje.

Predpostavimo da ne postoje javne škole. Na slici 5.6 prikazana je količina obrazovanja na vodoravnoj osi, a potrošnja svih ostalih roba na vertikalnoj osi. S obzirom da ne postoj javne škole, količina obrazovanja određena je proračunskim ograničenjem AB i količinom ostalih roba koje pojedinac kupuje. Ako pojedinac kupuje e0 sati obrazovanja ostaje mu c0 za potrošnju drugih dobara.

Predpostavimo da se otvore javne škole. Pojedinac može izabrati nivo obrazovanja od ep sati i to besplatno što znači da mu celokupan dohodak ostaje za potrošnju ostalih roba. Pošto je kriva indiferencije ii viša od krive i to pojedinac ima više koristi na ovom nivou. Zato će se ispisati iz privatne i upisati u javnu školu.

19


Ova analiza pokazuje da uvođenje besplatnog javnog školstva ne mora značiti povećanje njegove potrošnje.

20. Priroda eksternalija

Predpostavimo da Bart radi u fabrici koja baca otpad u reku koja nije ničije vlasništvo. Lisa živi od ribolova na reci. Bartovo delovanje pogoršava Lisin položaj. Čista voda je jedan od inputa u Bartovoj fabrici, ali je takođe ograničen resurs koji se koristi i za ribolov i plivanje. Efikasnost zahteva da Bart plati upotrebu vode, ali je on ne plaća zato što je ona ničije vlasništvo. Zato se javlja eksternalija (pogoršava se položaj Lise). Kada bi postojao vlasnik reke, Bart bi platio njenu upotrebu, kao i ostale faktore proizvodnje, efikasno bi je koristio i izostala bi eksternalija.

Da je Lisa vlasnica reke, ona bi naplatila od Barta iznos naknade za zagađenje koja bi odrazila štetu koju to zagađenje nanosi njenom ribolovu. Bart bi morao da promeni ponašanje i smanjio bi zagađenje.

Da je Bart vlasnik reke, mogao bi da naplaćuje od Lise naknadu za ribolov. Samim tim morao bi da smanji zagađenje jer u protivnom Lisa ne bi ni pecala na toj reci. Dakle vidimo da vlasništvo nad resursom smanjuje eksternaliju.

Eksternaliju može stvoriti i potrošač i proizvođač. Primer, pušač u prostoriji punoj ljudi, koristi čist vazduh i smanjuje dobrobit ostalih ljudi.

Eksternalije su po svojoj prirodi recipročne. U ovom primeru prirodno je Barta proglasiti zagađivačem, međutim i o Lisi se može govoriti kao o zagađivaču, jer povećava društveni trošak Bartovog odlaganja otpada.

Eksternalija može biti pozitivna. Ako u automobil ugradim napravu za praćenje vozila, policija će lako naći automobil. Od toga korist imam ja ali i ostali vozači jer će potencijalni kradljivci (ako racionalno razmišljaju) smanjiti broj ukradenih automobila jer ne znaju da li se u njima nalaze ili ne uređaji za praćenje.

Javna dobra se mogu posmatrati kao posebna vrsta eksternalije. Nekada je razlika između javnih dobara i eksternalije jako mala. Primer, ako u dvorište ugradim uređaj protiv komaraca i na taj način celu zajednicu oslobodim komaraca, proizveo sam javno dobro. Ako samo mali broj komšija ima koristi od mog uređaja onda je to pozitivna eksternalija.

21. Grafička analiza eksternalija

20


Slika 6.1 prikazje primer Barta i Lise koji je opisan u prethodnom pitanju. Na horizontalnoj osi je prikazan iznos Bartove proizvodnje Q, a na vertikalnoj dolarski iznosi. Kriva MB je granična korist koju Bart dobija od svakog nivoa proizvodnje. Sa svakim nivoom proizvodnje povezan je i određeni granični privatni trošak MPC. Kao usputni prizvod fabrika stvara zagađenje koje pogoršava Lisin položaj. Granična šteta koju Lisa trpi zbog zagađenja označena je krivom MD koja je uzlazna jer je šteta sve veća sa većim obimom proizvodnje.

Bart će proizvoditi sve dok je njegova granična korist veća od njegovog graničnog troška. Dakle on proizvodi do količine Q1 pri kojoj MPC preseca MB.

S gledišta društva proizvodnja se može odvijati sve dok su granične koristi za društvo veće od društvenog graničnog troška. Društveni granični trošak sastoji se od dva dela. Prvi je deo inputi koje koristi Bart (privatni granični trošak MPC), a drugi deo čini granična šteta načinjena Lisi (MD). Grafički se ta kriva prikazuje zbrajanjem ove dve krive (MPC + MD). I označena je sa MSC.

Dakle sa aspekta društva proizvodnja je moguća do nivoa Q*, odnosno do nivoa presecanja krivi MSC i MB (dokle je MB veće od MSC)

21


22. Implikacije eksternalija

Predhodna analiza ne pokazuje samo da bi efikasnost mogla biti povećana pokamom od Q1 ka Q*, već nudi i način za merenje te koristi. Slika 6.2 prikazuje krive granične koristi MB, graničnog privatnog troška MPC, granične štete MD i društvenog graničnog troška MSC.

Kada se proizvodnja smanji od Q1 na Q* Bart gubi dobit. Znamo da je profit razlika između granične koristi i graničnog troška. Grafički, gubitak u profitu je razlika između krivi MB i MPC za svaku jedinicu proizvodnje od Q1 do Q*. To je područje dcg.

S druge strane, kada se Bartova proizvodnja smanjuje Lisa dolazi u bolju situaciju, jer se smanjuje šteta za njen ribolov. Na slici 6.2 Lisin dobitak je jednak razlici između vodoravne ose i krive MD za svaku jedinicu proizvodnje od Q1 do Q*. To je polje abfe. Uvidećemo da je polje abfe jednako polju cdhg.

Znači prilikom smanjenja proizvodnje od Q1do Q* Bart će izgubiti površinu dcg, a Lisa će dobiti površinu cdhg. S obzirom da je za društvo Bartov dinar jendak Lisinom dinaru, to će smanjenje proiyvodnje proizvesti neto dobit društvu označen površinom dhg.

Da li je nulto zagađenje društveno korisno. S obzirom da svaka proizvodnja nosi neko zagađenje to bi nulto zagađenje značilo obustavu proizvodnje, što je neefikasno rešenje.

22


Nagibi kriva na postojećem modelu moraju se bar približno utvrditi. Najveći problem je kada treba utvrditi štetu od zagađenja. Pri tome bitna su sledeća pitanja: koje delatnosti proizvode zagađenje, koji su zagađivači štetni, kolika je vrednost nastale štete. Ogovore na sva ova pitanja je teško pronaći.

23. Privatni odgovori na eksternalije

Privatni pojedinci mogu izbeći neefikasnost koju izazivanju spoljni uticaji ili eksternalije.

Jedan od načina rešavanja problema eksternalija je njihovo internaliziranje, odnosno udruživanjem zainteresovanih stranaka. Spoljni se uticaji tako pretvaraju u unutrašnje. Predpostavim da se tržište sastoji samo od jedinke koja zagađuje i jedinke koja je pogođena tim zagađenjem. Primer Barta i Lise. Ako Bart i Lisa usklade svoje delovanje, onda će profit zajedničkog preduzeća biti veći od zbira njihovih pojedinačnih profita. Dakle ako se ne udruže oni praktično bacaju novac. Kad se udruže eksternalija je internalizirana. Strana koja stvara eksternaliju počinje da vodi brigu o posledicama.

Za razliku od preduzeća pojedinci ne mogu internalizirati eksternaliju. Ipak se određene društvene konvencije mogu smatrati kao pokušaji prisiljavanja ljudi da vode brigu o eksternalijama. Učenici uče da je bacanje smeća neodgovorno i da nije pristojno. Ako je učenje delotvorno onda če učenici naučiti da je trošak koji ima dok nosi smeće u ruci dok ne naiđe na korpu za otpad, manji od troška koji imaju ljudi koji ga gledaju kako baca smeće na ulicu. Dakle, određena moralna pravila teraju ljude da internaliziraju eksternaliju. Zapravo ta pravila ispravljaju posledicu nepostojanja tržišta.

24. Javni odgovori na eksternalije

Kod proizvođača koji su zagađivači, neki inputi su vrednovani prenisko. Zato se javlja eksternalija. Rešenje tog problema A.C. Pigu je video u nametanju poreza. Piguov porez je porez nametnut na svaku jedinicu zagađivačeve proizvodnje u iznosu jednakom graničnoj šteti koju nanosi pri efikasnom nivou proizvodnje. Na slici 6.3. pri efikasnom nivou proizvodnje Q* granična šteta je razmak cd. To je Piguov porez.

Kako će Bart reagovati na nametnut porez u iznosu cd? Porez povećava granični tročak svake jedinice Bartove proizvodnje. Bartova nova kriva graničnog troška dobija se sabiranjem MPC i cd za svaki nivo ptoizvodnje.

Ravnoteža se sadastavlja u tački preseka krive MB i krive MPB+cd, a to je pri obimu proizvodnje Q*. Dakle porez tera Barta da proizvodi efikasno i da vodi računa o trošku eksternalije. Porez stvara poreski prihod od cd za svaku jedinicu od 0 do Q*. Znači poreski prihod je cd*id. Dolazimo u iskušenje da celokupan prihod od poreza damo Lisi

23


koja je pogođena zagađenjem. Međutima ako se to pročuje onda će svi početi da pecaju na reci kako bi dobili naknadu. Znači, za postizanje efikasnosti nije neophodno davati nadoknadu žrtvama zagađenja.

Postoje praktični problemi utvrđivanja veličine Piguovog poreza. Oni se odnose na nemogućnost tačnog utvrđivanja visine eksternalije (22.pitanje) pa samim tim i iznosa poreza.

Drugi javni odgovor na eksternaliju je subvencija. Država može uvesti subvenciju za proizvođače koji ne zagađuju. Subvencija ima isto dejstvo kao porez jer povećava efektivni proizvodni trošak zagađivača.

24


Predpostavimo da država objavi kako će Bartu platiti subvenciju od cd za svaku jedinicu koju ne proizvede. Na slici 6.4 Bartov granični trošak je MPC+cd i kako je on viši od granične koristi Bartu se ne isplati proizvoditi. Zato će smanjiti proizvodnju i prihvatiti subvenciju. Takođe analiza pokazuje da Bart neće prihvatiti nijednu proizvodnju višu od Q* jer je u tom slučaju granični trošak viši od granične koristi. Suprotno tome, sve tačke levo od Q* su prihvatljive za Barta iako se odrekne subvencije jer bi granična korist bila viša od graničnog troška. Dakle subvencija tera Barta da proizvodi baš na nivou Q*, odnosno da proizvodi efikasno.

Nedostaci subvencija. Predpostavka modela je da postoji fiksan broj preduzeća. Međutim uvođenje subvencije povećalo bi broj preduzeća pored reke kako bi primilo subvenciju, što bi povećalo zagađenje. Drugi nedostatak je taj što se mora nekome uvesti porez kako bi se nekome isplatila subvencija.

Treći odgovor na eksternaliju je stvaranje tržišta. Kako je već rečeno neefikasnost povezana sa eksternalijom može se povezati sa nepostojanjem odgovarajućeg tržišta. To tera državu da na drugačiji način podstiče efikasnost prodajući preduzećima dozvole za zagađenje. Država na taj način zapravo stvara tržište čistog vazduha ili vode, što se na drugi način ne bi moglo postići. Cena koja se plaća za dozvolu za zagađenje naziva se naknada za zagađenje.

Ova naknada prikazana je na slici 6.5. Na vodoravnu osu se nanosi broj dozvola za proizvodnju sumporovog oksida, a na vertikalnu osu nanosi se cena tih dozvola. Država objavi da će prodati Z* dozvola i ta ponuda je savršeno vertikalna. Kriva tražnje za tim dozvolama Dz je nagnuta prema dole. Ravnotežna cena je P1. Preduzeća koja nisu voljna platiti cenu P1 moraju ili odustati od proizvodnje ili primeniti čistu tehnologiju.

Prednost naknada za zagađenje nad porezima je u tome što one smanjuju neizvesnost u pogledu konačnog nivoa zagađenja.

Četvrti odgovor na eksternaliju je stvaranje vlasničkih prava. Jedan od osnovnih uzroka eksternalija je nedostatak vlasničkih prava. Zbog toga je rešenje u privatizaciji odgovarajućih resursa. Predpostavimo da je reka u vlasništvu Barta i da su poregovori između Barta i Lise besplatni. Da li će rezultat njihovog dogovora biti proizvodnja manja

25


od Q1. Bart je voljan ne proizvoditi jedinicu proizvoda dok god dobija iznose koji su veći od porasta dobitka od proizvodnje te jedinice (MB-MPC). Lisa je spremna platiti Bartu da ne proizvodi datu jedinicu dok god su plaćanja manja od njene granične štete (MD). Sve dok su iznosi koje je Lisa voljna platiti veći od Bartovog troška neproizvodnje, postoje razlozi za pregovaranje. Dakle uslov je MD>(MB-MPC). Slika 6.6 pkazuje da je pri proizvodnji Q1 (MB-MPC) = 0, i da je MD veće od 0 pa su pregovori potrebni. Pregovori će se voditi do smanjenja porizvodnje do Q* gde se izjednačavaju (MB-MPC) i MD donosno dok njihova razlika ne postane jednaka nuli. Levo od te tačke razlika postaje negativna pa ne postoji potreba za pregovorima.

Slična je analiza i u situaciji kada bi vlasnička prava bila dodeljena Lisi. Zaključak je da će se efikasna proizvodnja desiti bez obzira na to kome su vlasnička prava dodeljena. Smatra se da kada se jednom dodele vlasnička prava više nije potrebna nikakva državna intervencija.

25. Pozitivna eksternalija

Do sada smo govorili o negativnim spoljnjim efektima. Međutim oni mogu biti i pozitivni. Zamislimo preduzeće koje se bavi istraživanjem i razvojem koje ima krivu granične privatne korisnosti MPB i krivu graničnog troška MC kao na slici 6.8. Preduzeće bira nivo gonišnjeg istraživanja R1 u preseku krivi graničnog troška i granične privatne koristi. Sva preduzeća imaju korist od istraživanja jer ono postaje opšte znanje, a da za to ne moraju da plate. Kriva granične spoljnje koristi je MEB. Kriva društvene

26


granične koristi je zbir MPB i MEB. Efikasnost zahteva jednakost graničnog tropka i graničnih društvenih koristi što se događa u R*.

Kao što se negativni spoljnji efekti mogu ispraviti Piguovim porezom, i pozitivni se mogu ispraviti Piguovom subvencijom. Ako se preduzeću izdvoji subvencija u iznosu spoljnje granične koristi (ab) ono će biti podstaknuto na efikasnu proizvodnju R*.

Subvenciju treba posmatrati vrlo oprezno iz dva razloga.

1. Subvencija je deo sredstava poreskih obveznika. Dakle sve subvencije zahtevaju preraspodelu dohotka poreskih obveznika prema onima koji tu subvenciju primaju. Čak iako subvencija podstiče efikasnost, njen učinak na raspodelu nije onakav kav bismo želeli da bude.

2. Kad se utvrdi postojanje pozitivne eksternalije mora se odrediti njena prava narav. To što je neka delatnost pozitivna ne znači da odmah treba dobiti subvenciju za efikasnost. Subvencija je potrebna samo ako tržište ne omogućuje toj delatnosti da ostvari potpunu graničnu dobit.

26. Raspodela dohotka

Sva istrazivanja i statistika pokazuje veliku nejednakost raspodele dohotka. Najbogatijoj petini stanovnika SAD-a pripada 49% dohotka dok najsiromasnijoj petini pripada samo 4% dohotka. S druge strane najveći teret snosi srednja klasa. Ono što je još bitno je da ta nejednakost i dalje raste.

27


Drugi način utvrđivanja raspodele dohotka jeste izračunavanje broja ljudi koji su ispod granice siromaštva. To se postiže utvrđivanjem visine realnog dohotka koji se smatra dovoljnim za osiguranje minimalno pristojnog životnog standarda.

U rapravama o politikama koje mogu ublažiti siromaštvo korisno je znati koliko je siromaštvo udaljeno od granice siromaštva. Jaz siromaštva je iznos novca kojim bi se nivo dohotka siromašnih popeo do nivoa granice siromaštva.

Zašto dolazi do nejednakosti dohotka? Dohodak se deli na zarađeni (plate) i nezarađeni (kapitalni dohodak). Uzrok nejednakosti dohodka je u razlikama plata i nadnica koju ostvaruju glave porodica. Kapitalni dohodak je mnogo manji uzrok nejednakosti.

Bitno je napomenuti neka pravila pri izradi analiza dohotka.

Porodični dohodak ne sastoji se samo od dobivenog novca nego i od primanja u naturi.

Službeni podaci nekad zanemaruju poreze.

Službeni podaci ne obuhvataju transfere u naturi koje daje država.

Dohodak se mora izračunavati godišnje jer bi dnevna ili nedeljna izračunavanja bila apsurdna (jer i najbogatiji pojedinci u kratkom razdoblju ne ostvaruju uvek dohodak). Najbolje bi bilo izračunati dohodak za ceo život, ali je to praktično neizvodljivo.

Postoje i problemi u definisanju jedinice posmatranja. (treba li dohodak meriti po pojedincima ili po porodici)

27. Razlozi za preraspodelu dohotka

Iako e dohodak nejednako raspoređen, ljudi se ne slažu da li država treba vršiti preraspodelu. Da bismo dali odgovor na to pitanje moramo prvo razgraničiti shvatanja šta je to društveno blagostanje.

Utilitaristička funkcija društvenog blagostanja navodi da je društveno blagostanje funkcija pojedinačnih korisnosti članova društva.

W = F(U1,U2,....Un)

S druge strane zbirna funkcija društvenog blagostanja je jednostavan zbir individualnih korisnosti.

W = U1+U2+....Un

Cilj je povećanje korisnosti svih pojedinaca. Teorijska koncepcija ima 3 pretpostavke.

28


1. svi pojedinci imaju jenake korisnosti i zavise isključivo od dohotka

2. te funkcije korisnosti pokazuju smanjenje granične korisnosti dohotka

3. ukupna vrednost raspoloživog dohotka je fiksna

Treba preraspodeliti dohodak tako da se postigne potpuna jednakost.

Da bismo to pokazali, predpostavimo da se društvo sastoji od samo dvoje ljudi. Petra i Pavla. Na slici 8.1 vodoravna osa pokazuje ukupan iznos raspoloživog dohotka OO'. Pavlov je dohodak meren desno od tačke O, a Petrov levo od tačke O' tako da svaka tačka na ovoj osi pokazuje raspodelu dohotka između Petra i Pavla. Potrebno je naći najbolju tačku.

Pavlova granična korisnost prikazana je uspravnom pravom od tačke O, i njegova granična korisnost od dohotka je prikazana krivom MUPavle. Petrova granična korisnost od dohotka prikazana je uspravnim odstojanjem iznad tačke O' i prikazana je krivom MUPetar .Predpostavimo da je Pavlov dohodak Oa, a Petrov O'a. Da li je ta raspodela postigla najveće duštveno blagostanje?

Zamislimo sada da se veličina ab oduzme od Petrovog dohotka i da Pavlu. Petar postaje siromašniji, a Pavle bogatiji. Ipak, glavno je pitanje šta se događa sa njihovim korisnostima. Preraspodelom dohotka u veličini ab došlo je do povećanja Pavlove korisnosti u iznosu abfe, a istovremeno smanjila se Petrova korisnost za područje abcd. Zbir njihovih korisnosti povećao se za područje cefd.

Sve ovo navodi na zaključak da će, sve dok su dohoci nejednaki, nejednake biti granične korisnosti, a zbir korisnosti može se povećati preraspodelom dohotka. Samo u tački I*, gde su dohoci i njihove granične korisnosti jednake ostvaruje se najveće društveno blagostanje. Zato treba težiti izjednačivanju dohotka.

Političke posledice ovih rezultata oduzimaju dah. Zato se predpostavke koje stoje iza njih moraju dobro razmotriti.

Predpostavka 1. Nemoguće je tačno odrediti imaju li pojedinci potpuno jednake funkcije korisnosti. Dakle ne može se utvrditi da li pojedinci ostvaruju jednake koristi od

29


jednakih dohodaka. Međutim iako se to ne može tačno utvrditi, razumno je to predpostaviti. Jer ako se ljudi ne razlikuju mnogo po težini i visini, zašto bi se razlikovali po funkcijama korisnosti. U pitanjima raspodele dohotka, država se mora ponašati kao da su svim pojedincima funkcije korisnosti jednake.

Predpostavka 2. Važan problem je da li je stvarno granična korisnost dohotka sve manja sa njegovim trošenjem. I dok se za dobra može pokazati da se granična korisnost smanjuje sa njegovim trošenjem, za dohodak se to ne može dokazati. A rezultati koji bi se dobili na slici 8.1 bi bili potpuno drugačiji da nije predpostavljena opadajuća tendencija krive granične korisnosti dohotka. Da su granične korisnosti konstantne onda bi ono što bi, sa preraspodelom dohotka, dobio Pavle bilo jednako Petrovom gubitku, tako da nema promene ukupne društvene korisnosti.

Predpostavka 3. Ukupna vrednost dohotka u društvu je tačno utvrđena i nepromenjljiva. Dakle veličina kolača se ne smanjuje ako država vrši njegovu preraspodelu.

NEDOVRŠENO PITANJE. NE RAZUMEM GA UOPŠTE. (str 159)

28. Prevaljivanje rashoda

Država utiče na raspodelu dohotka oporezivanjem i politikom rashoda. Uticaj politike rashoda na raspodelu ralnog dohotka nayiva se prevaljivanje rashoda. Prevaljivanje rashoda teško je utvrditi iz više razloga.

Predpostavimo da je država odlučila davati subvenciju za stanarinu osobama sa niskim dohocima. Prva bi predpostavka bila da su na dobiti ljudi koji primaju subvenciju, a da su na gubitku oni koji plaćaju porez. Međutim ta priča može da zavara. Ako zbog povećane tražnje stanova, porastu troškovi stanovanja pre subvencije, onda deo subvencije može otići stanodavcima tj. moguće je da primaoci subvencije ne iskoriste ceo iznos subvencije. Takođe subvencija može da poveća dohotke ljudi koji dobavljaju dobra i usluge korištene u izgradnji stanova i kuća. Ako ti ljudi pripadaju srednjem sloju onda će to voditi manje ujednačenoj raspodeli.

Znatni su izdaci i za javna dobra. Izdaci za javna dobra utiču na povećanje dohotka svake porodice zavisno od pretpostavki. Prema Menchiku postoje dve predpostavke. 1.porodični udeo u koristima proporcionalan je njenom dohotku 2.njen udeo proporcionalan je broju članova porodice.

Vrednovanje transfera u naturi. Često se misli da transfere u naturi primaju samo siromašniji slojevi društva (bonovi, besplatna zdravstvena zaštita) međutim i viši slojevi društva se koriste transferima u naturi (obrazovanje). Neki su mišljenja da se izdaci za transfere u naturi odražavaju na dohodak u odnosu 1:1. Međutim nema čvrstih dokaza da je to tačno. Da bismo videli zašto, zamislimo gospođu Džons uobičajenu korisnicu socijalne pomoći koja svoj mesečni dohodak od 300 dolara deli iz,eđu sira i svih ostalih roba. Tržišna cena sira je 2$ po kilogramu, a iznos svih ostalih roba izračunava se po ceni

30


od 1$. Na slici 8.2 potrošnja sira je na vodoravnoj osi, a potrošnja svih ostalih roba je na vertikalnoj osi. Linija proračunskog ograničenja je AB. Predpostavimo da gospođa Džons maksimizira korisnost u tački E1 koja se sastoji od 20 kilograma sira i 260 jedinica svih ostalih roba.

Sada predpostavimo da država daje gospođi Džons 60 kilograma sira mesečno, koje ne sme prodavati na tržištu. Na bilo kom nivou potrošnje ostalih roba gospođa Džons sada može potrošiti 60 kilograma sira više. Dakle njeno proračunsko ograničenje pomera se udesno za 60 jedinica za bilo koju tačku, stvarajući novo ograničenje AFD. Najviša kriva indiferencije koja se može postići je kriva U. Ona dotiče ograničenje na uglu pri potrošnji 60 kilograma sira i 300 jedinica ostale robe.

Pošto dobija besplatno sir, gospođa Džons sada može iskoristiti novac koji je koristila za kupovinu sira, za kupovinu ostalih roba.

Sada predpostavimo da država umesto sira dodeli gospođi Džons novac u vrednosti 60 kilograma sira (dakle 120 $). Povećanje dohotka upravo je 120 $ iznad svake tačke linije ograničenja AB, pa se stvara novo ograničenje HD. Gospođa Džons može maksimizirati svoju korisnost u tački E3 kada troši 340 jedinica ostale robe i 40 kilograma sira. To je tačka koja se nalazi na višoj krivi indiferencije od krive U tako da je gospođa Džons u boljem položaju nego kad je dobila primanja u naturi. Znači 120 $ u novcu je bolje za gospođu Džons nego 120 $ u siru. Da li je uvek bolji transfer u novcu nego u naturi. Ne mora da znači. Zavisiće od sklonosti primaoca transfera. Da je gospođa Džons želela da troši više od 60 kilograma sira, onda bi joj dodela tih 60 kilograma sira bila bolja nego donacija u novcu.

Ne može se sa sigurnošću tvrditi da li transfer u novcu bolji od subvencije u robi ili obrnuto. Neka istraživanja pokazuju da 1 $ dobijen u robi vredi samo 90% dolara u gotovini.

31


Drugi problem programa transfera u naturi su visoki administrativni troškovi. Pri razmatranom programu podele sira, nastaju troškovi skladištenja, prevoza i raspodele sira.

Ako su transferi u novcu bolji od transfera u robi, kakvo je opravdanje korišćenja transfera u naturi?

1) egalitarizam u robama

2) pomoć u sprečavanju zloupotrebe sa socijalnom pomoći

3) politički su orivlačni, iz razloga što ne pomažu samo primaoca, nego i proizvođače robe koje se dodeljuju.

29. Sukob između naknade i podsticaja na rad: tri moguća odgovora

Iako se svet slaže u tome da socijalno ugroženima treba pomoći, ne postoji jednoglasno mišljenje na koji način to uraditi. Postoje tri moguća oblika pomoći

1. 100% oporeziva zarada. Potencijalni dohodak se deli na a) naknadu iz socijalne zaštite, b) zarada po osnovu rada.

Primer. Osoba A koja ne radi prima socijalnu pomoć u iznosu od 100$. Zamislimo da ta ista osoba počne da radi i kao rezultat toga ostvari dohodak od 40$. Sada će se ta zarada oporezovati po stopi od 100% i dobijeni iznos oduzeti od socijalne pomoći. Dakle iznos socijalne pomoći bi bio 60$. Osnovni nedostatak ovog metoda je što smanjuje podsticaj za rad, jer je osobi isto da li radila ili ne.

2. Negativan porez na dohodak. Za razliku od stopostotnog oporezivanja ovde se iznos socijalne pomoći smanjuje samo za deo onoga što je zaradio.

Primer. Osoba A prima 100$ socijalne pomoći. Oporezivanje dodatne zarade se vrši po stopi od 25%. Ako osoba A zaradi 40$, onda će se socijalna pomoć smanjiti samo za 10$ (25% od 40$). Znači socijalna pomoć će iznositi 90$. Kad se na to doda zarada od 40$ onda se dolazi do zbirnog iznosa od 130$ što je veći iznos od same socijalne pomoći (dok osoba A nije radila). Ovaj metod će terati pojedinca da radi i tako poveća primanja za razliku od stopostotnog oporezivanja koje je smanjivalo podsticaj na rad.

3. Naknada uz rad. Za razliku od prethodna dva modela koja dopuštaju pojedincu da izabere broj sati koje će raditi, ovaj model primorava pojedinca da radi. Jedino ako pojedinac radi dobiće novčanu pomoć. Pristalice naknada uz rad navode nekoliko prednosti ovog modela:

a) program je politički popularan što omogućuje izdašniju pomoć.

b) ako se oteža mogućnost ostvarivanja prava naknade, smanjila bi se opterećenost zahtevima pa bi se smanjili i troškovi sistema socijalne pomoći.

c) ljudima se daje mogućnost sticanja radnog iskustva i sposobnosti što ima daje mogućnost bega iz siromaštva.

32


30. Programi izdataka za siromašne

Postoji nekoliko programa izdataka za siromašne.

1.Sniženje poreza na zarađeni dohodak. Prednosti ovog programa mogu da koriste samo lica koja su zaposlena, što još jedanput pokazuje nerazdvojnu vezu socijalne pomoći i rada. Ovaj program funkcioniše tako što se od ukupnog iznosa poreza koji pojedinac duguje odbija sniženje koje mu je zaračunato na dohodak. Npr. ako pojedinac duguje 1000$, a sniženje iznosi 600$, onda on treba da plati samo 400$. Ovo sniženje je kao gotov novac za korisnika. Ako bi sniženje bilo veće od iznosa poreza, država bi ostatak isplatila korisniku u vidu čeka. Njegova prednost je što podstiče na rad siromašne slojeve.

2.Dodatni sigurnosni dohodak. Namenjen je starim, slepim i nemoćnim osobama. Uslov korišćenja ove pomoći je da lice nema veći iznos imovine od propisane, kao i da mu zarada na mesečnom nivou ne prelazi propisanu.

3.Zdravstveno osiguranje siromašnih. To je najveći program socijalne pomoći. Razlozi zbog kojih se idvajaju toliki iznosi za zdravstveno osiguranje siromašnih mogu biti:

a) egalitarizam u robama i uslugama. Postoji veliko slaganje u tome da svi treba da dobiju temeljne medicinske usluge

b) paternalizam. Veruje se da bi siromašnima, čak i kad bi za njih postojale pristupačne mogućnosti zdravstvenog osiguranja, nedostajalo znanje o načinu pribavljanja odgovarajućeg osiguranja.

4.Bonovi za hranu. Bonovi su kuponi kojima se može kupiti hrana. Iznos bonova zavisi od brojnosti porodice i njenog dohotka. Specifično je to što se odobravaju za kupovinu domaće hrane.

5.Pomoć u plaćanju stanarine. Siromašni sa dohotkom ispod propisane granice imaju pravo na korišćenje javnih stanova.

6.Program za povećanje dohotka. Najveći deo izdataka za ovaj program ide na obrazovanje i na program učenja uz rad. Na taj način se povećavaju mogućnosti pojedinaca za samostalno zarađivanje u budućnosti.

31. Da li su programi socijalne zaštite od pomoći

33


Razuman način započinjanja ocene sistema socijalne sigurnosti jeste ispitivanje njegovog uticaja na stopu siromaštva. U 1995 godini programi socijalne sigurnosti smanjili su stopu siromaštva za 47%.. Programi socijalne sigurnosti popularno se nazivaju sigurnosnom mrežom. Mnogi kroz njene rupe propadnu, ali se brojni ipak uhvate.

Mnogi ekonomski kritičari smatraju da postoji veliki nered u postojećem sistemu. Neke programe možemo dobiti lako, dok su drugi veoma nepristupačni, čak i za ljude čiji su dohoci znatno ispod linije siromaštva. Kritičari se pitaju zašto se umesto programa pomoći u naturi ne bi davala gotovina ili se oba programa ne bi zamenili s jedinstvenim negativnim porezom na dohodak.

Neki ekonomisti odbijaju takvo stanovište iz više razloga. Prvo, čini se da je to politički neostvarivo. Drugo, sa aspekta efikasnosti, sistem bezuslovnih programa mogao bi biti koristan. Ako bi se veliki iznosi usmerili na skupove ljudi kojima nisu važni podsticaji na rad (radno nesposobni) tada bi se povećala ukupna efikasnost sistema. Tako da, iako možda postojeći sistem nije idealan, podela korisnika na kategorije nije velika greška.

Treće. Možda najviše nedoumica u postojećem sistemu izaziva pitanje da li su postojeće naknade dovoljno visoke.

Četvrto. Zastupnici transfera siromašnima, istaći će činjenicu da oni nisu jedini korisnici javne milostinje. Osobe sa srednjim i višim dohocima primaju pomoć iz brojnih državnih izvora i koriste se pogodnostima poreskih programa.

II GRUPA

32. Socijalno osiguranje. Pojam

Život je pun neizvesnosti. Neočekivani događaji poput požara ili bolesti mogu dramatično pogoditi ljude. Osiguranje je jedan od načina ostvarivanja određene zaštite od takvih nesigurnosti. Kada govorimo o socijalnom osiguranju moramo ukazati na nekoliko značajnih obeležja.

*Obaveznost. Učešće u programima socijalnog osiguranja je obavezno.

*Pravo i iznosi naknada delimično zavise od prethodnih uplaćenih doprinosa

*Plaćanje naknade počinje kada se desi osigurani slučaj (kada se osiguranik razboli, ostane bez posla ili ode u penziju)

*Programi ne zavise od imovinskog stanja osiguranika

Osnovne forme socijalnog osiguranja su:

1. zdravstveno osiguranje

2. penzijsko osiguranje

34


3. osiguranje za slučaj nezaposlenosti

33. Pogodnosti socijalnog osiguranja

Prema osnovnom teoremu ekonomike blagostanja, tržišta neefikasno osiguravaju potrebne količine dobara. Zašto?

Prvo. Nepovoljan izbor. Predpostavimo da se želite osigurati od gubitka dohotka u slučaju nesposobnosti zbog bolesti i starosti. Privatno osiguravajuće društvo će takvu polisu prodati samo velikim skupinama ljudi, ali ne i pojedincima ili malom broju ljudi. Sve dok je skup osiguranika dovoljno veliki osiguravajuće društvo može da predvidi koliko će biti srčanih napada u toj grupi.

Situacija u kojoj osiguravajuće društvo razmišlja o prodaji takve polise pojedincu koji zna da ima veliku verovatnoću ostavarivanja naknade pa se zato želi i osigurati naziva se nepovoljan izbor. Iako osiguravajuće društvo zahteva lekarski pregled, pojedinac će ipak znati više o sebi nego osiguravajuće društvo. Zato će osiguravajuće društvo povećati premije što pojačava efekat nepovoljnog izbora, jer će onda samo oni pojedinci koji imaju veću sklonost ka bolesti, platiti te visoke premije.

Znači tržište ne uspeva efikasno pribaviti dovoljnu količinu osiguranja.

Drugo. Paternalizam. Paternalisti veruju da pojedincima nedostaje dalekovidosti za kupovinu dovoljne količine osiguranja za njihovo dobro, pa ih država mora prisiliti da to učine. Većina ljudi ne bi skupila dovoljno sredstava za starost, pa zato postoje programi socijalne sigurnosti.

Treće. Ekonomiziranje s troškovima donošenja odluka. Ako kreatori javne politike mogu za svakog pojedinca izabrati odgovarajući program onda to ne moraju raditi pojedinci ponaosob. Kritičari smatraju da se potrebe ljudi razlikuju pa bi onda trebalo dopustiti im da sami biraju programe koje hoće.

Četvrto. Raspodela dohotka. Neki ljudi prolaze bolje, a neki lošije nego da su se privatnoosigurali. Zato su programi socijalnog osiguranja svojevrsni programi preraspodele dohotka. Zato su ovi programi obaveyni inače bi oni koji lošije prolaze napustili program.

34. Struktura socijalne sigurnosti

Penzijsko osiguranje funkcioniše na sledeći način. Tokom svog radnog veka članovi sistema i njihovi poslodavci plaćaju doprinose iz plata i na plate. Penzionisanjem

35


članovi ostvaruju pravo na penziju. Davanjem utvrđene nadoknade penziono siguranje štiti osiguranika od mogućnosti da živi duže od očekivanja.

Sistem kapitalnog pokrića. Izvorni program penzionog osiguranja. Tokom svog veka pojedinac uplaćuje u fond određeni deo svoje plate. Fond vremenom ostvaruje kamate, pa će se pri penzionisanju za plaćanje naknade koristiti glavnica i prispele kamate.

Ovaj sistem je odmah odbačen i pokrenut sistem generacijske solidarnosti. U ovom sistemu naknade se isplaćuju od tekućih doprinosa onih koji u tom trenutku rade.

Postojeći sistem nije ni jedan od ova dva već njihova kombinacija. Za današnje penzionere to je sistem generacijske solidarnosti, a za buduće radnike deo naknade će se plaćati od onih koji tada rade, a deo iz fonda penzionog osiguranja. Taj sistem se zove sistem delimično kapitaliziranog pokrića.

Struktura naknade. Iznos penzije zavisi od predhodnih primanja, starosti i ostalih obeležja korisnika. Izračunavanje.

1. indeksiranje mesečnih primanja penzionera. To je prosečna nadnica pojedinca tokom radnog veka.

2. primena indeksiranih mesečnih primanja u izračunavanju iznosa primarnog osiguranja.

3. Uticaj starosti. Radniku koji ode u penziju pre 65. godine smanjuje se iznos naknade, kao što će se povećati iznos naknade radniku koji ode u penziju posle 65. godine.

4.Porodični položaj korisnika takođe ima uticaj na iznos naknade. Radnik sa nezaposlenim bračnim drugom ili maloletnim detetetom koji ode u penziju ostvaruje veću naknadu.

Treba napomenuti da doprinos za penzijsko osiguranje proporcionalno plaćaju radnici i poslodavci, srazmerno zaradi.

Bitna su pitanja raspodele. Penzijsko osiguranje raspoređuje dohodak u sledećim pravcima:

-Žene dobijaju više nego muškarci (one žive duže i zato ostvarujunaknade u dužem vremenskom periodu)

-osobe u braku s neosiguranim bračnim drugom dobijaju više nego samci. Za bračnog druga osiguranik dobija još polovinu sopstvenog iznosa penzije.

-bračni par čiji jedan član radi dobiva više od bračnog para u kome rade oba člana

-preraspodela ide od mlađih ka starijim

Glavni cilj penzionog osiguranja je poboljšanje položaja starih. Na tom planu je mnogo učinjeno, pa se broj starih ispod granice siromaštva drastično smanjio, čak i pao ispod nivoa ukupnog broja siromašnih.

36


35. Uticaj penzionog osiguranja na ekonomsko ponašanje

Penzijski sistem utiče na štednju i na radne podsticaje. Kada govorimo o uticaju na štednju, možemo govoriti o tri moguća scenarija. Prvo, radnici shvataju da će u zamenu za svoje doprinose u starosti primiti zagarantovanu naknadu u vidu penzije. Ako doprinose vide kao način štednje za starost, onda će sami manje štedeti. Taj efekat se zove efekat supstitucije bogatstva (smanjuje štednju). Drugo, ako bi se pojedinci pre penzionisali, nego što bi inače da nije penzijskog osiguranja, moraće za kraći vremenski period da uštede kako bi finansirali potrošnju u periodu kad neće raditi. Taj efekat se zove efekat penzionisanja (povećava štednju). Treće, ljudi žele svojoj deci ostaviti nešto u nasledstvo. S obzirom da se penzije finansiraju iz tekućih dohodaka onih koji rade, ljudi će nastojati štedeti više, kako u vreme penzije ne bi opteretili dohotke svoje dece. To se zove efekat nasledstva (povećava štednju).

Vidimo da različiti efekti deluju na različite načine na štednju. Kakav je zaista uticaj penzijskog sistema na štednju teško je utvrditi. To zavisi od jačine delovanja pojedinih efekata. Po nekim istraživanjima penzijski sistem utiče na povećanje potrošnje i smanjenje štednje što znači da efekat supstitucije bogatstva preovladava nad druga dva.

Uticaj penzijskog sistema na podsticaje za rad. Godine 1930. kad nije postojalo penzijsko osiguranje 55% stanovnika starijih od 65 godina radilo je. U 1950 se taj broj smanjio na 45%, dok je u XXI veku procenat pao na ispod 20. Jasno proizilazi zaključak da penzijski sistem smanjuje želju za radom posle 65. godine.

36. Dugoročni pritisci na penzijsko osiguranje

Dok su doprinosi veći od penzija javljaju se viškovi koji se ulažu u državne obveznice, kako bi se finansirao eventualni debalans u budućnosti. Kada doprinosi postanu manji od penzija, penzijski sistem je u krizi.

Jednom formulom ćemo objasniti izvor problema. U stabilnom sistemu isplaćene penzije jednake su uplaćenim doprinosima. Ako je Nb boj penzionera, a B penzija onda su ukupne penzije Nb x B. Doprinosi su umnožak stope doprinosa (t), broja zaposlenih Nn

i prosečne plate (w). Znači jednakost bi glasila

Nb x B = t x Nn x w

Ako preuredimo jednačinu dobijamo

t = (Nb/Nn) x (B/w)

37


Vidimo da stopa doprinosa zavisi od koeficijenta zavisnosti (Nb/Nn) a to je odnos broj penzionera i broja zaposlenih, i koeficijenta zamene (B/w) a to je odnos isplaćenih penzija i prosečnih plata.

S obzirom da se broj penzionera stalno povećava i da, shodno tome, raste koeficijent zavisnosti jedini način za održavanje sistema u ravnoteži i očuvanje odnosa penzija i plata je povećanje doprinosa zaposlenih.

37. Reforma penzijskog osiguranja

Zagovornici sistema generacijske solidarnosti smatraju da penzioni sistem uopšte nije u krizi. Treba povećati doprinose, smanjiti penzije ili učiniti i jedno i drugo. Npr ako se doprinosi odmah povećaju za 2,2% penzioni sistem bi bio uravnotežen narednih 75 godina.

Poslednjih godina politički krugovi ozbiljno razmišljaju o privatizaciji penzionog osiguranja. Pojam privatizacije značio bi: obavezni doprinosi poslodavaca i zaposlenih stavljaju se na račune pojedinca. Zaposelni ta sredstva ulažu u različite finansijske programe, naročito u fondove zajedničkog investiranja. Nakon završetka radnog veka pojedinci finansiraju svoje penzije iz prikupljenih sredstava na svom računu.

Najpoznatiji privatizovani penzioni sistem je u Čileu. On funkcioniše na sledći način. Svaki zaposleni 10% svoje plate izdvaja na račun kojim upravlja finansijska kompanija čiji rad odobrava država. Penzije se primaju sa tog računa od jedanput ili u anuitetima. Oni koji su dovoljan broj godina bili u ovom sistemu obezbeđena je zagarantovana minimalna penzija koja se finansira iz javnih prihoda.

Smatra se da bi privatizacija penzionog osiguranja doprinela povećanju penzija, bez nametanja viših doprinosa na sadašnje zaposlene. Međutim povećanu potrošnju u budu'nosti mora da prati povećana proizvodnja, a da bi se povećala proizvodnja u budućnosti mora se povećati kapital u sadašnjosti.

Nema razloga verovati da će privatizacija povećati štednju. Ako se viškovi penzionog osiguranja ne ulažu u državne obveznice, država mora prodati svoje obveznice. Da bi ih prodala mora im povećati prinos (povećanjem poreza) ili moraju pasti prinosi od deonica ili i jedno i drugo. Na kraju sve što se desi jeste zamena javnih i privatnih vrednosnih papira između Fonda penzionog osiguranja i privatnih tržišta, bez stvaranja dodatne štednje.

Nedostaci privatizacije. Ona može pojedinca izložiti većem finansijskom riziku. Zbog pada cena na tržištu vrednosnih papira finansiranje penzije može biti ugroženo.

Drugi nedostatak su povećani administrativni troškovi.

38


38. Osiguranje nezaposlenosti

U isto vreme kada je ozakonjeno penzijsko osiguranje, ozakonjeno je i osiguranje od nezaposlenosti. Cilj ovog osiguranja je zamena dohotka koji se ne ostvaruje zbog nezaposlenosti.

Država treba pružiti osiguranje od nezaposlenosti, jer je privatno tržište nemoćno u pribavljanju ove vrste osiguranja. Nemoćno je iz razloga nepovoljnog izbora i moralnog hazarda. Radnici kojima preti najveća opasnost od gubitka posla su i najverovatniji kupci ovog osiguranja, zato bi premije morale biti visoke, što bi jos više smanjilo tražnju za ovom vrstom osiguranja (nepovoljan izbor). Takođe oni pojedinci koji su osigurani mogu se ponašati tako da ne mare za ostajanje bez posla (moralni hazard). Zato država mora da se uključi u ovaj problem. Obavezni državni program isključuje mogućnost ovih problema.

Što se tiče naknada one se određuju po složenoj formuli koja zavisi od niza faktora. Period u kome je moguće primati ovu naknadu je do 26 meseci.

Finansiranje naknada za nezaposlenost vrši se iz doprinosa na platu. Za razliku od doprinosa za penziju, ove doprinose plaćaju samo poslodavci.

Postavlja se pitanje kakav je uticaj naknada za nezaposlenost na nezaposlenost. Od starta je smatrano da ove naknade povećavaju nezaposlenost. Često se misli da od osobe koja radi najviše zavisi da li će biti otpuštena ili ne. Znači pojedinac može da odluči da li će ostati bez posla. Isto tako nezaposlena osoba može odrediti intezitet traženja posla. Naknade za nezaposlenost mogu podstaknuti pojedinca da prihvati posao u firmi sa većom verovatnoćom otpuštanja. Takođe novčana naknada može podstaknuti pojedinca da duže traži posao nego inače.

Činjenica da novčana naknada produžuje nezaposlenost ne mora biti nepovoljna. Pojedinac koji duže traži posao može naći posao koji mu više odgovara, pa će do izražaja doći svi njegovi kvaliteti, što će podići efikasnost.

39. Po čemu je zdravstvo posebno. (zašto se država uključuje u tržište zdravstvenih usluga i osiguranja)

postavlja se pitanje zašto se država uključuje u tržište zdravstvenog osiguranja? I pitanja hrane i stanovanja su takođe vrlo bitna kao i zdravstvo, ali se država ne meša u tržište tih dobara. Postoji nekoliko razloga uključenja države u tržište zdravstvenog osiguranja.

39


Nedovoljna informisanost. Predpostavlja se da su potoršači dobro upoznati sa dobrima koje kupuju (kada kupujete jabuku tačno znate kakvog je ukusa i koliko zadovoljstva daje). Suprotno je sa zdravstvenim uslugama. Kada ste bolesni ne znate kakav medicinski postupak vam je potreban.

Nepovoljan izbor i moralni hazard. Ako je dvema osobama ponuđeno zdravstveno osiguranje po istoj ceni, onda će ga veriovatno kupiti osoba koja ima veći rizik od oboljevanja. To je nepovoljan izbor. Da bi osiguravajuće društvo srečilo gubitak po tom osnovu mora povećati premiju osiguranja. Uz te više pemije pojedinci sa relativno manjim rizikom napustiće tržište. Tu se vidi neefikasnost tržišta u rešenju problema zdravstvenog osiguranja.

Kada se ljudi već osiguraju, to im može promeniti ponašanje. Pa tako ljudi koji imaju zdravstveno osiguranje mogu početi nezdravo da žive (da jedu nezdravu hranu, da ne vežbaju dovoljno) jer osiguranje ublažava negativna dejstva njihovog ponašanja. To se zove moralni hazard.

Moralni hazard ćemo objasniti na slici 11.1. Na slici je prikazana kriva tražnje medicinskih usluga Dm. Granični trošak je prikazan kao konstantan na nivou P0, a kriva ponude Sm je vodoravna u P0. Ravnoteža se uspostavlja u preseku krivih tražnje i ponude pri ceni P0 i količini M0.

Ukupni izdaci za medicinske usluge umnožak su cene po jedinici i broja jedinica (0P0 x 0M0). Kako će uvođenje osiguranja delovati na tržište? Predpostavimo da osiguranje plaća 80% troškova medicinskih usluga a da 20% snose pacijenti. Ako su na primer troškovi boravka u bolnici 800 dinara pacijent će platiti samo 160 dinara, a ostatak plaća osiguranje. Sada kada pacijent plaća samo petinu iznosa troškova povećaće se tražnja za količinom zdravstvene zaštite do M1. Pacijentovi troškovi su područje 0M1hj. Četiri petine troškova i dalje plaća osiguranje a to je područje P0bhj. Zaključak je da se sa uvođenjem zdravstvenog osiguranja povećavaju troškovi medicinskih usluga, a koliko će povećanje biti zavisi od nagiba krive tražnje.

40


40. Zdravstveno tržište u SAD-u

Korisnici zdravstvene zaštite u Americi plaćaju svega 20% izdataka, poslodavci plaćaju 35%, Država oko 40%, a ostatak humanitarne organizacije.

Poslodavci s jedne strane isplaćuju zarade, a sa druge strane nude zdravstveno osiguranje. Oni mogu radnicima nuditi niže plate a shodno tome viši iznos zdravstvenog osiguranja i obrnuto. Tu se javlja problem nepovoljnog izbora. Preduzeće koje ima velike izdatke za zdravstveno osiguranje zapošljavaće verovatno radnike sa velikim rizikom oboljenja. Na taj način povećaće se izdaci za zdravstveno osiguranje. Da bi se nadomestili izdaci moraju se smanjiti plate. Na taj način posao će prihvatati samo ljudi sa jš većim rizikom od bolesti. To je klasičan primer nepovoljnog izbora.

Pored razmatranja odnosa plate i visine izdataka za zdravstveno osiguranje, bitan je i način pružanja zdravstvene nege. Pa tako servisitanje troškova zdravstvenog osiguranja može biti:

1. prema troškovima (nema podsticaja za smanjenje troškova)

2. prema korisniku – firme plaćaju određeni iznos u toku godine bez obzira na troškove koji se javljaju.

Važno je napomenuti ulogu države u zdravstvenom osiguranju SAD. Postoje tri najvažnija programa:

- zdravstveno osiguranje siromašnih

- zdravstveno osiguranje starih

- pogodnosti za privatno zdravstveno osiguranje po osnovu poreza na dohodak

41. Sadašnja vrednost

Analiza troškova i koristi je skup praktičnih postupaka za donošenje odluka u vezi sa javnim rahodima. Ona omogućuje alokaciju sredstava na projekte sve dok je granična duštvena korist veća od graničnih društvenih troškova.

Ocena projekta obično zahteva upoređenje troškova i koristi u različitim vremenskim razdobljima. Suština analize je da objasni nespojivo. Treba troškove iz nekog budućeg perioda da svede (diskontuje) na sadašnju vrednost.

Predpostavimo da uložimo 100$ u banku, uz kamatnu stopu od 5%. Na kraju prve godine imaćemo 100*(1+0.05)=105$, na kraju druge 100*(1+0.05)2=110.25$ i tako dalje.

41


Uopšteno. Uz kamatnu stopu r ulog od R$ na vremenski period T daće vrednbost R$*(1+r)T.

Razmotrimo sada šta se dešava ako nekome pozajmite novac, a on vam obeća da će vam za godinu dana vratiti 100$. Logično bi bilo da date 100 da biste dobili 100$. Međutim na taj način biste izgubili prpadajuću kamatu da ste novac uložili u banku. Znači moraćete da date manje od 100$ kako bi vam na kraju prve godine bilo vraćeno 100$. Sadašnja vrednost buduće količine novca najveći je iznos koji ste voljni platiti danas za pravo primanja novca u vudućnosti. To bi značilo da je iznos koji trebate dati da bi primili 100$ posle jedne godine broj koji pomnožen sa (1+0,05) daje 100.

Kada je kamatna stopa r, sadašnja vrednost isplate R$ nakon T godina je R$/(1+r)T. r se naziva diskontna stopa, a (1+r)T je diskontni faktor. Ako bismo imali ulaganja svake godine a treba da izracunamo sadasnju vrednost onda bi diskontovali svaku od tih vrednosti na sadasnju vrednost.

Ako bismo uključili i inflaciju u obrazac zaključci bi bili isti samo bi formuli dodali stopu inflacije.

42. Ocena projekta privatnog sektora

Zamislimo da preduzeće raznišlja o dva projekta koji se međusobno isključuju. Realna korist i troškovi projekta X su Bx i Cx, a korist i troškovi projekta Y su By i Cy. Preduzeće mora odgovoriti na dva pitanja. Prvo, jesu li projekti prihvatljivi? Drugo, ako su oba projekta prihvatljiva, koji od projekata je prihvatljiviji? Kad su poznate koristi i troškovi rešenje je jednostavno. Potrebno je izračunati neto povrat projekta (B-C). Projekat kod koga je neto povrat pozitivan je prihvaljiv. Ako su kod oba projekta pozitivni neto povrati, prihvatljiviji je onaj sa većim neto povratom.

U stvarnosti kod većine projekata korist i povrat se ne dešavaju sada već su raspoređene tokom vremena. Ako su projektu X početna korist i troškovi Bx

0 i Cx0, na

kraju prve godine Bx1 i Cx

1, a na kraju poslednje godine BxT i Cx

T, taj projekat možemo zamisliti kao priliv neto povrata (neki mogu biti negativni)

(Bx0-Cx

0), (Bx1-Cx

1), (Bx2-Cx

2),....(BxT-Cx

T)

Sadašnju vrednost tog priliva dohotka (PVx) iznosi

42


Gde je r diskontna stopa koja odgovara projektima javnog sektora.

Isto ćemo uraditi i sa projektom Y.

Kriterijumi sadašnje vrednosti koji se koriste za procenu projekata su

* projekat je prihvatljiv samo ako je njegova sadašnja vrednost pozitivna

* Ako su dva projekta međusovno isključiva, prednost se daje projektu sa većom sadašnjom vrednošću.

Ključno pitanje u ovoj analizi je pitanje diskontne stope. Različite vrednosti r mogu dati i vrlo različite zaključke što se tiče prihvatljivosti projekta.

Razmotrićemo dva projekta prikazana u tabeli 12.2 – program istraživanja i razvoja i reklamu. Oba projekta imaju početni ulog od 1000 $. Program istraživanja i razvoja ima povrat od 600$ na kraju prve godine i 550 na kraju treće godine. Reklamna kampanja ima jednokratni povrat od 1200$ u trećoj godini.

Obračun pokazuje da je bitan izbor diskontne stope. Uz manju vrednost r reklamna kampanja ostvaruje prednost pred programom istraživanja i razvoja. Ipak veće kamatne stope ne idu u korist reklame i mogu program učiniti i neprihvatljivim.

Interna stopa prinosa. Preduzeće razmatra sledeći projekat. Danas treba uložiti milion dolara na računarsku mrežu i za godinu dana ostvariti korist od 1.04 miliona u vidu povećanog profita. Ako bi trebalo izračunati stopu povratka rekli biste da iznosi 4% računavši je na sledeći način.

-1000000$ + 1040000$ / (1+ρ) = 0

ili uopšteno

Interna stopa povrata je diskontna stopa pri kojoj je sadašnja neto vrednost projekta jednaka 0.

Projekat je prihvatjiv ako je ρ veći od oportunitetnih troškova sredstava r. Na primer ako projekat ostvaruje 4% povrata, a preduzeće može dobiti 3% na drugim investicijama projekat treba prihvatiti.

43


Međutim primena interne stope povrata može usloviti donošenje loše odluke. Ako projekat X ima izdatke od 100$ a omogućuje prinos od 110 znači interna stopa je 10%. Drugi projekat Y ima ulaganja od 1000$ a prinos 1080$. Znači interna stopa prinosa je 8%. Predpostavimo da preduzeće može davati sredstva u zajam po stopi od 6%. Vidimo da je u prednosti projekat X jer je veća razlika između interne stope prinosa i moguće kamate (10-6) u odnosu na projekat Y. Međutim na projektu X firma zarađuje samo 4$, a na projektu Z zarađuje 20$ (80$ internog prinosa – 60$ kamate). Suprotnu zaključku interne stope prinosa firma bi trebala prihvatiti projekat Y zbog većeg neto dobitka.

Odnos koristi i troškova. Projekat je prihvatljiv ako je odnos koristi i troškova veći od jedan (B/C > 1). Ovaj kriterijum za ocenu prihvatljivosti projekta je beskoristan.

43. Diskontna stopa javnog sektora

Diskontna stopa kod privatnog sektora je stopa prinosa na određena ulaganja. Teže je odrediti visinu diskontne stope kod javnog sektora.

Predpostavimo da se sa 1000$ privatnih ulaganja ostvaruje godišnja stopa povrata od 16%. Ako država izvuče iz privatnog sektora 1000$ za finansiranje svojih projekata društvo će izgubiti 160$ koji bi bili ostvareni projektom privatnog sektora. Dakle 16% bi bila odgovarajuća diskontna stopa bez obzira na to je li taj iznos oporezovan ili ne.

U stvarnosti se sredstva za dati projekat prikupljaju iz različitih poreza od kojih svaki ima različit uticaj na potrošnju i ulaganje. Dakle ta sredstva koja su prikupljena za državni projekat idu na štetu potrošnje i ulaganja. Za sredstva koja potiču iz investicija, stopa povrata pre oporezovanja je diskontna stopa. To ne važi za sredstva koja idu na štetu potrošnje. Primer. Milan odlučuje koliko će ove godine potrošiti a koliko uštedeti. Ako Milan potroši 1$ ove godine odriče se potrošnje u sledećoj godini za dolar uvećan za stopu prinosa koju bi ostvario da je uštedeo dolar. Predpostavimo da je stopa prinosa 16%, ali i da Milan mora državi platiti porez na povratak u iznosu od 50%. Ako potroši dolar danas Milan se odriče samo stope povrata od 8% nakon oporezivanja.

S obzirom da sredstva prikupljena za državni projekat idu na račun smanjenja potrošnje i investicija privatnog sektora, treba uzeti ponderisani prosek stopa povrata pre i nakon oporezivanja. Ako predpostavimo da (u predhodnom primeru) jedna četvrtina sredstava ide na trošak ulaganja, a tri četvrtine na trošak potrošnje onda bi diskontna stopa javnog sektora bila 10% (1/4 x 16 +3/4 x 8).Međutim u stvarnosti su teško ustanovljivi odnosi ovih veličina.

Razlozi za verovanje da je diskontna stopa javnog sektora niža od diskontne stope privatnog sektora:

44


1. Briga za buduće generacije. Donosioci odluka u državi ne brinu se samo za dobrobit sadašnjih generacija, nego i za buduće naraštaje. Privatni sektor je zabrinut samo za svoje blagostanje, pa zato on izdvaja premalo sredstava za štednju, što znači previsoke diskontne stope.

2. Paternalizam. Država smatra da pojedinci ne vide dovoljno daleko da bi mogli na odgovarajući način da procene koristi u budućnosti. Zato država prisiljava građane da manje troše u sadašnjosti da bi više imali u budućnosti.

3.Tržišna neefikasnost. Kada firma ostvaruje ulaganje, stvaraju se znanja i tehnološki noviteti koje mogu koristiti i drugim firmama. U tom smislu ulaganje stvara pozitivne spoljne efekte, a zbog neefikasnosti tržišta firme ne ostvaruju dovoljno ulaganja. Primenjujući niže diskontne stope od onih na tržištu država može ispraviti tu neefikasnost.

44. Vrednovanje javnih koristi i troškova

Postupak utvrđivanja troškova i koristi za privatno preduzeće je vrlo jednostavan. Koristi od projekta su ostvareni prihodi, troškovi su plaćeni inputi, a sve se meri tržišnim cenama. Postupak je mnogo složeniji sa aspekta države jer se društvena korist i troškovi možda neće moći izraziti tržišnim cenama.

Postoji nekoliko načina merenja koristi i troškova za projekte javnog sektora.

1. Merneje putem tržišne cene koja treba da označava granični trošak za proizvođača i graničnu korist za kupca. Problem je što u stvarnom svetu na tržištu postoje mnoge nesavršenosti poput monopola, eksternalija itd. Kritičari smatraju da ovaj metod ima mnogo nedostataka, a pristalice ovog načina smatraju da bez obzira na nedostatke on i dalje ostaje najbolji način merenja koristi i troškova.

2. Cene dobara kojima se trguje na nesavršenim tržištima ne odražavaju njihov granični trošak. Cena iz senke (shadow price) takvog dobra je njegov prikriveni društveni granični trošak. U ponekim slučajevima tržišne cene se mogu iskoristiti za procenu cena iz senke.

1) Monopol. Primer. Predpostavimo da u državi postoji monopolski proizvođač piva. Država želi da sprovede projekat uticaja piva na obrazovne rezultate studenata. Za razliku od savršene konkurencije gde je cena jednaka graničnom trošku, u uslovima monopola cena je iznad graničnog troška. Treba li država taj input da vrednuje po tržišnoj ceni ili po njegovom graničnom trošku? Odgovor zavisi od uticaja državnog programa na tržište. Ako se očekuje da će proizvodnja da poraste za isti iznos koji je potrošen u projektu, onda taj input država vrednuje po graničnom trošku prizvodnje. Ako se proizvodnja ne poveća onda će taj iznos ići na štetu privatne potrošnje koja se meri po tržišnim cenama. Ako se očekuje neka kombinacija te dve mogućnosti onda se koristi ponderisani prosek cena i graničnog troška (slično diskontnim stopama u predhodnom pitanju)

45


2) Porezi. Ako se na input plaća porez na promet onda je cena koju ostvari proizvođač inputa manja od cene koju plaća kupac. Kada država kupuje input, treba li ga vrednovati prema proizvodnoj ili kupovnoj ceni? Slično je zaključivanje kao i kod monopola. Ako se očekuje povećanje proizvodnje onda ga treba vrednovati prema proizvodnoj ceni, a ako se ne očekuje povećanje proizvodnje onda ga treba vrednovati prema kupovnoj ceni. Za kombinaciju dva načina treba koristiti ponderisani prosek.

3) Nezaposlenost. Ako se radnik zaposli u javnom sektoru a uzet je s posla u privatnom sektoru, tada je oportunitetni trošak tog radnika nadnica koju je primao u privatnom sektoru. Ako se zaposli radnik koji je bio nezaposlen onda je njegov oportunitetni trošak nadnica koju prima (jer ne dolazi do smanjenja proizvodnje nigde drugde).

4) Potrošački višak. Privatni proizvođači su mali u odnosu na tržište pa njihove promene proizvodnje ne mogu uticati na promene cena. S druge strane, projekti javnog sektora mogu biti tako krupni da mogu da dovedu do promene cena na tržištu. Ako dođe de promene cena kako treba vrednovati dodatne količine proizvoda? Da li prema početnim cenama, prema cenama po završetku projekta ili nekim cenama između te dve vrednosti?

Na slici 12.1 prikazano je zamišljeno područje na kome se uzgaja avokado. Na vodoravnoj osi prikazana je godišnja potrošnja u kilogramima a cene kilograma na vertikalnoj osi, dok je kriva tražnje prikazana kao Da. Pre programa navodnjavanja linija ponude bila je Sa. Tržišna cena iznosila je 2,89 $, a količina potrošnje bila je u tački A 0. Posle uvođenja programa navodnjavanja, proizvodnja avokada se širi na veću površinu, pa se ponuda pomera na krivu Sa'. U novoj ravnoteži cena avokada pada na 1,35$ a raste potrošnja na A1. Potrošački višak pre projekta je polje bde, a nakon projekta je cge. Znači razlika između ovih viškova pre i posle projekta je područje bcgd i to područje predstavlja korist potrošača od projekta navodnjavanja.

46


45. Uobičajene greške u analizi troškova i koristi

Postoje tri osnovne greške u analizi troškova i koristi.

1. Igra lančane reakcije. Zagovornici predloga mogu učiniti da projekat izgleda naročito privlačan ako uz osnovne koristi nabroje još i druge koristi od tog projekta. Primer. Izgradnja autoputa donosi korist smanjenja troškova prevoza, ali i niz pratećih koristi. To su rast profita lokalnih restorana, motela, benzinskih pumpi, to dalje vodi većoj prodaji posteljina, goriva, hrane. Za svako ovo dobro mogu se prikazati pozitivne sadašnje vrednosti što doprinosi atraktivnosti projekta.

Sve to zanemaruje činjenicu da projekat izgradnje autoputa može nositi i gubitke. Tako će se smanjiti profiti železnice, veće korišćenje automobila povećaće cene benzina itd.

2.Igra zapošljavanja. Američki kongres raspravljao je da li treba nastaviti program proizvodnje bombardera B2. Ministarstvo odbrane je bilo za obustavljanje programa, ali je jedna senatorka rekla da treba sačuvati program jer obezbeđuje velike isplate plata.

Ovo je klasična greška pri analizi toškova i koristi. Zašto? Plate se smatraju koristima projekta. To je apsurd. Plate pripadaju troškovima projekta a ne koristima.

3. Igra dvostrukog obračuna. Predpostavimo da država želi da poboljša kvalitet nekog zemljišta koje ne može biti obrađivano. U korist projekta uračunava se

1) povećanje vrednosti zemljišta

2) sadašnja vrednost priliva neto dohodaka dobivenog od poljoprivrede.

Vlasnik zemlje može je ili obrađivati ili je prodati, a ne može učiniti oboje, pa je zaračunavanje obe ove koristi nemoguće. To bi bilo udvostručenje stvarne koristi. Iako je ova greška toliko glupa da se čini da je niko neće ni počiniti ipak je ona bila službena politika ureda za isušivanje u SAD-u.

46. Poreska incidenca

incidenca – slučaj, okvir, događaj

Utvrđivanje tačnog poreskog opterećenja je vrlo teško. Predpostavimo da flaša vina košta 10$. Država nameće porez od 1$. Sa svakom prodatom flašom poreznik će uzeti 1$. Na prvi pogled izgleda da prodavac plaća porez.

47


Ipak, zamislimo da nekoliko dana po uvođenju poreza, poraste cena vina za 1$. Na taj način prodavac i dalje uzima 10$, a 1$ koji potrošač više plaća je poresko opterećenje za potrošača. Sada zamislimo da cena ne poraste za ceo iznos poreza, već samo za jedan deo. Npr nova cena flaše vina je 10,30$. Prodavac će dobiti 9,30 dolara što znači da će on snositi 70% poreza a 30% poreza će snositi potroša. Dakle proizvođači i potrošači dele poreski teret. Postoji i mogućnost da ne dođe do promene cena. U tom slučaju proizvođač snosi ceo poreski teret.

Zakonska incidenca poreza upućuje na onoga ko po zakonu mora da plati porez. U sva tri slučaja zakonska incidenca je na prodavcu. Ali stvar se bitno menja s obzirom na to ko stvarno snosi teret. Ekonomska incidenca poreza jeste promena u raspodeli privatnog realnog dohotka.

Sa stanovišta ekonomista samo pojedinci (kapitalisti, zemljovlasnici, radnici) mogu snositi porez. Pravnici smatraju da i preduzeća moraju snositi porez.

Treba uzeti u obzir izvore i korišćenje dohotka. U prethodnom primeru sa vinom, normalno je da posledice poreza na raspodelu najviše zavise od potrošačkih navika ljudi. U meri u kojoj se povećava cena vina, pogoršaće se položaj ljudi koji troše mnogo vina. Sa apekta korišćenja dohotka, porez preraspoređuje dohodak od siromašnih, a sa aspekta izvora dohotka preraspoređuje ga od bogatih.

Incidenca poreza zavisi od načina na koji su utvrđene cene.

Incidenca zavisi od prava raspolaganja poreskim prihodom. Efekti poreza na raspodelu zavise od toga kako država troši novac (izdaci na istraživanja lekova protiv side imaju vrlo različit uticaj na raspodelu nego uticaj rashoda na tople obroke školske dece) . Potrebno je ispitati kako se razlikuje incidenca kada se jedan porez zameni drugim. To se naziva diferencijalnom incidencom poreza. Da bi se ispitale te razlike potrebno je imati osnovicu za upoređenje. Ta osnovica je paušalni porez – porez pri kome obaveza pojedinca ne zavisi od njegovog ponašanja.

Bitna rasprava o ovom pitanju je određivanje ralativnog udela potrošača i proizvođača u uvedenom porezu. Korisno je poreze podeliti na proporcionalne, progresivne i regresivne. Proporcionalni su oni porezi kod kojih je odnos plaćenog poreza prema dohotku konstantan. Definicaija progresivnosti i regresivnosti nije tako laka. Prosečna poreska stopa je odnos plaćenih poreza prema dohotku. Ako prosečna poreska stopa raste s dohotkom reč je o progresivnim , a ako pada reč je o regresivnim porezima.

47. Modeli delimične ravnoteže (jedinični porezi na robu, ad valorem porezi, porezi na faktore proizvodnje)

48


Nas interesuje kako uvođenje poreza utiče na raspodelu dohotka i na relativne cene. Posmatraćemo tržište potpune konkurencije.

1. jedinični porezi na robu. Jedinični porezi su porezi razrezani u fiksnom iznosu po jedinici kupljene robe. Na primer, država razrezuje porez od 3,4$ po galonu šampanjca, i porez od 0,24$ po kutiji cigareta. Na slici 13.1 prikazane su ponude šampanjca Sc i tražnja Dc. Pre nametanja poreza količine i cene su Q0 i P0.

Zamislimo sada da je po svakom kupljenom galonu nametnut jedinični porez u i da je zakonska incidenca na kupcu. Zamislimo tačku a na krivi tražnje. Kupci su bili spremni platiti cenu Pa u toj tački za količinu Qa. Po uvođenju poreza kupci su i dalje spremni platiti isti iznos, što znači da proizvođači više neće dobijati ceo iznos već Pa – u a to je iznos koji je prikazan u tački b. Za proizvođače sada je bitna ta tačka jer njih ne interesuje koliku cenu plaćaju kupci, već koliku cenu oni dobijaju. Za svaku tačku na krivi tražnje moguće je izvesti isti zaključak, što znači da će se kriva tražnje pomeriti na dole za iznos uvedenog poreza u. Tako dobijena nova kriva tražnje je Dc'.

Posle uvođenja poreza nova ravnotežna tačka se nalazi na preseku krivi ponude i nove tražnje i to pri količini Q1 (slika 13.2). Postoje stvarno dve cene. Cena koju ostvare proizvođači i cena koju plaćaju potrošači. Cena koju ostvare proizvođači je Pn koja se nalazi u tački ravnoteže, a cenu koju plaćaju kupci naći ćemo tako što na cenu Pn dodamo iznos poreza u i to je cena Pg. Ta cena koju plaćaju kupci nalazi se na originalnoj krivi tražnje (logično jer je ona udaljena od nove krive za iznos poreza u)

Potrošači su u lošijem položaju jer je nova cena veća od originalne cene P0. Međutim cena koju plaćaju potrošači ne naraste za pun iznos poreza, jer deo poreza plaćaju proizvođači jer sada postižu manju cenu nego pre uvođenja poreza (Pn<P0). Znači uvođenje poreza dovodi i proizvođače i potrošače u lošiji položaj.

49


Ova analiza ima dva bitna zaključka:

1) Incidenca jediničnog poreza ne zavisi od toga razrezuje li se porez potrošaču ili proizvođaču. Slična analiza bi bila i za slučaj da se uvodi porez proizvođačima šampanjca. Tada bi se kriva ponude pomerila na gore za iznos poreza, te bi rezultat bio isti kao i kod uvođenja poreza potrošačima (slika 13.3)

2) Incidenca jediničnog poreza zavisi od elastičnosti ponude i tražnje. Kakav će udar postići uvođenje poreza i koga će više pogoditi (potrošača ili proizvođača) zavisi od elastičnosti ponude i tražnje. Na slikama 13.4 i 13.5 prikazani su ekstremni slučajevi kriva ponude. Pri savrešeno neelastičnoj ponudi ceo iznos poreza snosiće proizvođač, dok će pri savršeno elastičnoj ponudi ceo iznos poreza snositi potrošač.

50


2. Ad valorem porezi. To je porez koji je proporcionalan ceni. Na primer oporezivanje od 8% i 18% kod nas (PDV). Analiza incidence ad valorem poreza slična je analizi jediničnih porez. Samo je bitno utvrditi kako uvođenje ad valorem poreza utiče na pomeranje krive tražnje. Ovde se kriva ne pomera za jednak apsolutni iznos već za proporcionalan iznos.

51


Na slici 13.6 prikazano je kako se pomera kriva tražnje. Predpostavimo da je uveden porez na hranu od 25%. U tački m potrošači su spremni da pate cenu Pm, po uvođenju poreza i dalje su spremni da plate Pm, ali proizvođači ne dobijaju Pm nego za 25% manju cenu. Dakle nova tačka je n, koja je niža za 25% od tačke m. Na isti način je izvedena i tačka s iz tačke r. Novodobijena kriva tražnje je Df' na slici 13.7. Dalja analiza je ista kao i za jedinične poreze. Uvođenje poreza dovodi i proizvođača i potrošača u lošiji položaj nego pre jer potrošači plaćaju veću cenu, a proizvođači naplaćuju manju cenu nego pre uvođenja poreza.

3. Porezi na faktore proizvodnje. Pored dobara, slična analiza se može izvesti i za dejstvo poreza na faktore proizvodnje. Kao primer ćemo uzeti porez na doprinose. Zakonodavac želi da se plaćanje doprinosa vrši u razmeri 50:50. Incidenca poreza zavisi samo od poreskog klina. To stanje prikazano je na slici 13.8 gde su prikazane krive potražnje DL i ponude SL. Predpostavka je da je SL potpuno neelastična.Pre uvođenja poreza plata je W0. Ad valorem porez pomera krivu DL na krivu DL'. Udaljenost ovih krivi je poreski klin. Nakon nametanja poreza plata pada na Wn. Cena koju plaćaju poslodavci Wg ostaje W0. Znači plata koju prime radnici se smanji za ceo iznos poreza pa oni sami snose porez.

52


48. Modeli delimične ravnoteže (Oporezivanje robe u uslovima bez konkurenicje, porezi na dobit, incidenca poreza i kapitalizacija)

4. Oporezivanje robe u uslovima bez konkurencije. Razmotrićemo kakvi se rezultati dobijaju po uvođenju poreza u uslovima kad ne postoji konkurencija.

1) Monopol je potpuna suprotnost konkurenciji u kojoj postoji samo jedan proizvođač. Na slici 13.9 prikazan je monopolista koji proizvodi robu X. Kriva tražnje je Dx, a s tim povezana kriva graničnog prihoda MRx. Kriva graničnog troška je MCx, a kriva prosečnih ukupnih troškova je ATCx. Uslov maksimizacije dobiti je ostvarivanje proizvodnje do tačke u kojoj je granični prihod jednak graničnom trošku (X0 pri kojoj je cena P0). Ekonomski profit je razlika između prosečnog prihoda i prosečnih ukupnih troškova (udaljenost ab). Broj prodatih jedinica je db, tako da je ukupna dobit jednaka ab puta db što je područje abcd.

53


Predpostavimo da se uvede porez u. Kriva tražnje pomeriće se za razmak u na dole. Kriva graničnog prihoda takođe se spušta na dole za razmak u. Te nove krive prikazane su na slici 13.10 kao Dx' i MRx'. Nova ravnoteža uspostavlja se u jednakosti MRx' i MCx. To se dešava pri proizvodnji X1 jedinica. Krećući se na gore do krive tražnje Dx' dolazimo do cene koju ostvaruje monopolista u iznosu Pn. Idući na dalje prema gore do originalne krive tražnje Dx, dolazimo do cene koju plaćaju potrošači Pg. Profit po jedinici je razlika između cene koju ostvari monopolista i prosečnih ukupnih troškova (udaljenost fg), a broj prodatih jedinica je if. Znači dobit je područje ifgh.

Koji su efekti uvedenog poreza?

- manja je tražnja (X1<X0)

- monopolista ostvaruje nižu cenu (Pn<P0)

- dobit monopoliste se smanjuje (područje ifgh manje je od područja abcd)

Zaključak je da iako monopolisti imaju veliku moć na tržištu moraju snositi deo poreskog tereta.

2. Oligopol je stanje na tržištu na kome postoji samo nekoliko proizvođača. Analiza incidence poreza za ovo tržišno stanje je veoma teška jer je teško utvrditi oligopolske cene. Idealna situacija za oligopol bi bilo udruživanje proizvođača (kartelsko rešenje) i dogovor oko ukupnog iznosa proizvodnje koja bi maksimizirala profit cele grane (primer OPEC – međunarodni kartel izvoznica nafte). Proizvođači nafte dobijaju kvote za proizvodnju kako bi održale visoke cene nafte. To znači da bi trebale ograničiti proizvodnju kako bi povećale cene. To je teško ostvarivo, jer će svaka firma pokušati varati, pa će proizvesti veće količine od dozvoljenih kako bi povećale profit.

Uvođenje poreza će smanjiti proizvedene količine (kao i kod monopola) i dovesti proizvođače u lošiju situaciju jer moraju platiti porez. Međutim to će ih takođe približiti kartelskom rešenju što može povećati profite. Da li će doći do povećanja profita i u kom iznosu zavisi od toga koliko proizvođači smanje proizvodnju.

5. Porez na dobit. Firmama se može razrezati porez na njihove ekonomske dobiti, definisane kao prinos vlasnicima preduzeća iznad oportunitetnog troška svih

54


inputa uloženih u proizvodnju. Sve dok firme maksimiziraju dobit, porez na ekonomsku dobit ne može biti prevaljen, već ga snose samo vlasnici firme.

Zamislimo konkurentnu firmu u kratkoročnoj ravnoteži. Proizvodnja je određena presekom kriva graničnog troška i graničnog prihoda. Uvođenje poreza na ekonomsku dobit ne menja ni jednu od ovih krivi. Pošto se one ne menjaju, ne menja se ni proizvodnja, a samim tim ni cene. Pošto se ne menjaju cene potrošači ostaju u istom položaju, a ceo iznos poreza snosi firma.

6. Kapitalizacija. Razmotrićemo poseban problem oporezivanja zemljišta koje ima posebna obeležja: nepromenljivo je u ponudi i trajno je. Predpostavimo da je renta u ovoj godini R0$, u sledećoj R1$ itd. Vrednost zemlje bi bila sadašnja vrednost budućih priliva renti. Uz kamatnu stopu r cena zemljišta bi bila:

Pri tome je T poslednja godina u kojoj zemljište ostvaruje prinos.

Ako se uvede porez na zemljište od U0$, sledeće godine U1$ itd, onda će prinos vlasniku za svaku godinu biti umanjen za iznos poreza. Zato kupci kupujući zemlju znaju da kupuju i buduće plaćanje poreza, pa će najveća cena po kojoj žele da kupe zemlju biti:

Upoređujući cene zemlje pre i posle uvođenja poreza vidimo da se cena smanjuje za:

Ovaj proces se naziva kapitalizacija. To je smanjena cena zemlje za sadašnju vrednost svih budućih plaćanja poreza.

Budući vlasnici plaćajući porez, zapravo nisu na gubitku jer su za taj iznos plaćenog poreza platili nižu cenu pri kupovini zemlje.

49. Definicija viška tereta (Zašto se ne uvode paušalni porezi? Ekonomika blagostanja i nastanak viškova tereta oporezivanja)

Uvođenje poreza stvara višak tereta. Ako je Milan svaki dan kupovao 10 sladoleda po ceni od 1$, uvođenjem poreza od 25% njegova tražnja se smanjuje na nulu i on počinje da troši svoj novac na druga dobra. Ako se tražnja smanji na 0 to znači da uvedeni porez ne stvara nikakav prihod. Međutim iako porez ne stvara nikakav prihod,

55


Milan je u lošijem položaju jer sada kupuje manje željena dobra. Ovaj primer je ekstreman. Uvođenje poreza neće tražnju smanjiti na 0, ali će je svakako smanjiti.

Definisaćemo višak tereta. Milan ima dohodak od I dolara i troši ga na samo dve robe: ječam i kukuruz. Cena funte ječma je Pb, a cena funte kukuruza je Pc. Ne postoje eksternalije ili monopol pa cene odražavaju društvene granične troškove dobara. Na slici 14.1 Milanova potrošnja ječma označena je na vodoravnoj osi, a potrošnja kukuruza na vertikalnoj osi. Njegovo proračunsko ograničenje predstavljeno je linijom AD, čiju kosinu određuje odnos cena dobara (Pb/Pc). Milan maksimizira svoju korisnost izborom tačke E1 na krivi indiferencije i u kojoj troši B1 funti ječma i C1 funti kukuruza.

Predpostavimo da država uvede porez na ječam po stopi tb tako da je cena ječma za Milana (1+tb)Pb. Ta promena cene menja proračunsko ograničenje na liniju AF, pa je sada presek tog ograničenja sa vodoravnom osom izražen kao I/(1+tb)Pb. Presek ograničenja sa vertikalnom osom je ostao isti jer se cena kukuruza nije menjala.

Na grafiku vidimo da za bilo koju potrošnju ječma vertikalno rastojanje između krivi AD i AF predstavlja iznos poreskog opterećenja za Milana meren količinom kukuruza. Milan je pre uvođenja poreza imao količine ječma Ba i kukuruya Ca, a posle uvođenje poreza pri istoj količini ječma Ba može imati samo Cb funti kukuruza. Razlika između Ca i Cb je isplaćen porez meren količinom kukuruza. Vrednost poreza u dolarima bi se dobila množenjem te razlike i cene kukuruza Pc.

56


Milan sada na novom proračunskom ograničenju bira tačku E2 na krivi indiferencije ii na slici 14.2 gde je njegova potrošnja ječma B2 i kukuruca C2, a njegov porez GE2. milan je u lošijem položaju sada, kao što bi bio sa bilo kojim iznosom poreza jer ga on dovodi na nižu krivu indiferencije. Postavlja se pitanje da li porez stvara veći gubitak nego što je potrebno za ostvarivanje prihoda GE2. Da li postoji način ostvarivanja prihoda GE2 uz manji gubitak za Milana? Ako postoji porez na ječam stvara višak tereta.

Na slici 14.3 razmotrićemo ovaj problem. Da bismo prikazali da li porez stvara višak tereta koristićemo se ekvivalentnom promenom (količina dohotka koja bi se oduzela Milanu da bi se pomerio sa krive indiferencije i na ii). Smanjenje dohotka pomera prorčunsko ograničenje paralelno na dole. Pomeraćemo ga dok ne postane tangenta na krivu indiferencije ii. To je linija HI. Vertikalna razdalina između krivi AD i HI je ME3 i predstavlja ekvivalentnu promenu. Milanu je svejedno da li gubi ME3 dolara ili je izložen porezu na ječam.

57


Vidljivo je da je ekvivalentna promena ME3 veća od iznosa poreza GE2 i to za iznos E2N. Ovaj iznos je višak tereta. To znači da porez dovodi Milana u ločiji položaj za iznos koji je veći od prihoda što ga stvara.

Da li svaki porez uzrokuje višak tereta? Definisaćemo paušalni porez. To je iznos poreza koji se plaća nezavisno od ponašanja poreskog obveznika. Ako država Milanu razreže paušalni porez od 100$ on ga mora platiti pod uslovom da ne umre ili se odseli. Plaćanje paušalnog poreza pomera proračunsko ograničenje paralelno na dole jer je taj paušalni porez, praktično, smanjenje Milanovog dohotka. Znači paušalni porez ne menja relativan odnos cena kukuruza i ječma pa je proračunsko ograničenje istog nagiba. Znači paralenlna promena i paušalni porez imaju isti efekat, pa je i iznos plaćenog poreza isti kao i iznos paralelne promene što znači da paušalni porez ne stvara višak tereta. Paušalni porez koji bi Milana spustio na krivu indiferencije ii bi ostvario veći poreski prihod nego porez na ječam koji takođe spusta Milana na krivu ii. Drugačije rečeno ako bi paušalni porez stvorio isti prihod kao i porez na ječam, onda bi Milan ostao na nešto višoj krivi indiferencije.

Ako su paušalni porezi tako efikasni zašto se ne uvode?

Prvo, paušalni porezi su iz više razloga neprivlačno političko sredstvo. Predpostavimo da država razreže svim stanovnicima paušalni porez od 2000$ u godini. Većina bi smatrala nepravednim da plaća isti porez bez obzira na ekonomske uslove. Primer je uvođenje jedne vrste paušalnog preza od strane britanske premijerke Margarit Tačer, koji je doprineo njenom brzom odlasku sa tog mesta.

Drugo, država bi mogla uvesti različite paušalne poreze u zavisnosti od dohodaka. Bogatiji da plaćaju veći iznos, a siromašniji manji. Međutim, kad bi uvideli da porez zavisi od njihovog dohotka, bogatiji bi mogli da promene odluke o radu i o svojoj štednji. Drugim rečima, kad je dohodak pojedinca bar delimično pod njihovom kontrolom, porez na takav dohodak nije paušalni.

Treće, da bi sistem paušalnih poreza bio efikasan morao bi se utemeljiti na nekom osnovnom obeležju (mogućnosti) da pojedinac ostvari dohodak. Kako je osnovica mogućnost, poreski teret ne bi zavisio od ponašanja. Međutim to je vrlo teško ostvarivo.

Ekonomika blagostanja nam može pomoći da razumemo zašto dolazi do pojave viška tereta. Uslov pareto efikasnosti je jednakost granične stope supstitucije (MRSbc) i granične stope transformacije (MRTbc). Posle uvođenja poreza granična stopa supstitucije je

To je izraz ravnoteže u tački E2. Poizvođači ostvaruju cenu Pb iako Milan plaća (1+tb)Pb, jer razlika ide poreznicima. Shodno tome granična stopa transformacije je

Očigledno sve dok tb nije nula MRSbc je veće od MRTbc pa je narušena pareto efikasnost.

58


50. Merenje viška tereta pomoću krive tražnje

(višak tereta poreza na dobit)

Višak tereta može se objasniti preko krivi ponude i tražnje. Na slici 14.5 prikazana je kriva tražnje Db, i kriva ponude Sb koja je vodoravna linija jer se predpostavlja da je društveni granični trošak stalan u Pb. Pri ravnoteži se troši q1 funti ječma. Potrošački višak je područje ahi između cene i krive tražnje.

Predpostavimo uvođenje poreza po stopi tb, tako da je nova cena (1+tb)Pb. Sada je ponuda na nivou te više cene tako da se nova ravnoteža uspostavlja pri količini q2. Sada je:

1. potrošački višak područje agf

2. poreski prihod područje dfgh

3. zbir potrošačkog viška i poreskog prihoda manji je od prvobitnog potrošačkog viška ahi za područje dfi. To područje predstavlja višak poreskog tereta.

Ova analiza je pogodna za izračunavanje stvarne novčane vrednosti viška poreskog tereta. Područje dfi polovina je umnoška osnovice (promene u količini ječma nastale kao posledica poreza) i visine (poreza na funtu ječma). To se može zapisati kao

1/2 ήPbq1tb2

gde je ή apsolutna vrednost kompezirane cenovne elastičnosti tražnje ječma. Umnožak Pb x q1 daje povećanje ukupnog prihoda poreza na ječam. tb

2 u jednačini navodi

59


na zaključak da se s porastom poreske stope višak poreskog tereta povećava za kvadratnu vrednost stope.


(višak tereta subvencije)

Subvencije su važan sastavni deo fiskalnih sistema mnogih zemalja. Zapravo, subvencija je negativan porez, i poput poreza povezana je sa viškom tereta. Razmotrićemo subvenciju države ua stambene objekte.

Predpostavimo da je tražnja stanova i kuća u kojima žive njihovi vlasnici ravna crta Db na slici 14.6. Ponuda je vodoravna uz cenu Ph, čime se meri granični društveni trošak pružanja stambenih usluga. Ravnoteža se uspostavlja u h1. Predpostavimo da država daje subvenciju davaocima stambenih usluga od s procenata. Nova cena stambenih usluga je (1+s)Ph, a dogovarajuća kriva punude je Sh'. Subvencija povećava korišćenu količinu stambenih usluga na h2. Ako je cilj subvencije povećanje količine stambenih usluga onda je ona delotvorna, međutim da li je odgovarajuća ako je cilj maksimiziranje društvenog blagostanja?

Pre subvencije potrošački višak je bio mno, a posle subvencije potrošački višak je mqu. Korist za vlasnike stambenih objekata je povećanje njihovog viška, a to je područje noqu. Međutim koja je cena postizanja te koristi? Cena subvencije je umnožak količine korištenih usluga qu i subvencije po stambenom objektu nq (pravougaonik nvuq). Dakle troškovi subvencije su veći od koristi koje ona stvara i to je na grafiku osenčeno područje ovu.

60



(Višak tereta poreza na rad)

Teorija viška tereta može se primeniti i na proizvodne faktore. Na slici 14.7 Milanovi sati rada prikazani su na vodoravnoj osi, a njegova nadnica na vertikalnoj. Milanova kriva ponude je označena sa SL. Na početku Milanova nadnica je w i povezana je sa brojem sati rada L1. Potrošački višak je polje između krive ponude i tržišne stope nadnica (područje adf).

Zamislimo da je nametnut porez na dohodak po stopi t. Nadnica nakon oporezivanja iznosi (1-t)w i uz datu krivu ponude SL količina ponude rada pada na L2 sati. Milanov višak je sada agh, a država prikuplja poreze u iznosu polja fihg. Višak tereta zbog uvođenja poreza je iznos za koji je gubitak Milanovog blagostanja (fdhg) veći od prikupljenih poreza (fihg), dakle, područje hid.

Područje hid približno je jednako

1/2εwL1t2

gde je ε kompezirana elastičnost sati rada s obzirom na nadnicu. Razumna procena ε za muškarca je 0,2. Za iluustraciju zamislimo da pre oporezivanja Milan radi 2000 sati godišnje uz nadnicu od 20$ po satu. Nakon toga nametnut je porez na dohodak po stopi od 40%. Zamenom ovih podataka u jednačini dobija se iznos tereta od 640$ godišnje. Naravno, stope nadnica, poreske stope i elastičnost razlikuju se među stanovništvom, tako da različiti ljudi snose različit višak poreskog tereta.

61


53. Optimalno oporezivanje dobara

(Ramzijevo pravilo, rasprava o pravednosti)

Postavlja se pitanje po kojim stopama treba oporezovati različita dobra? Odgovor na ovo pitanje zahteva poznavanje cilja oporezivanja. Predpostavimo da je cilj finansiranje državnih rashoda, uz minimalan višak tereta i bez uvođenja paušalnih poreza.

Posmatraćemo slučaj Marije koja troši samo dva dobra X i Y i uživa u dokolici l. Cena tih dobara su Px i Py, a stopa nadnica je w. Njen fond radnog vremena je T. Iz toga proizilazi da su sati rada (T-l). Dohodak je umnožak stope nadnica i sati rada, w(T-l). Predpostavka je da Marija celokupan dohodak potroši na dve robe. Njeno proračunsko ograničenje bi bilo

w(T-l) = PxX + PyY

Na levoj strani je ukupan prihod, a na desnoj je prikazano njegovo trošenje.

Ova jednačina se može zapisati i kao

wT = PxX + PyY + wl

Na levoj strani je vrednost fonda radnog vremena. Ona predstavlja dohodak koji bi Marija mogla zaraditi da radi svaki sat koji je budna.

Predpostavimo sada da je moguće uvesti porez na X,Y i l po jednakoj valorem stopi t. Porez podiže cenu X na (1+t)Px, cenu Y na (1+t)Py, i cenu l na (1+t)w. Sada je Marijino proračunsko ograničenje

wT = (1+t)PxX + (1+t)PyY + (1+t)wl

Kad se cela jednačina podeli sa (1+t), dobija se

1/(1+t)wT = PxX + PyY + wl

Upoređenjem predhodne dve jednačine zaključujemo sledeće: porez na sva dobra, uključujući i dokolicu, po jednakoj stopi jednak je smanjenju vrednosti fonda radnog vremena sa wT na (1/(1+t)wT).

S obzirom da se fond radnog vremena ne može menjati (konstantni su w i T) onda porez uveden na fond radnog vremena je zapravo paušalni porez. Paušalni porezi ne stvaraju višak vrednosti, pa je zaključak da uvođenje poreza na sva dobra, uključujući i dokolicu, ne stvara višak tereta.

Problem je što je nemoguće oporezovati dokolicu. Jedini raspoloživi instrument je oporezivanje dobara X i Y. Može se činiti da je oporezivanje dobara X i Y po jednakim stopama rešenje problema. Međutim dokazaćemo da je ovo neutralno oporezivanje neefikasno.

Da bi se minimizirao ukupni višak tereta, granični viškovi tereta poslednjeg dolara prihoda ubranog na svako dobro moraju biti jednaki. U suprotnom bi bilo mogće smanjiti ukupan višak tereta uz povećanje stope na dobro s nižim graničnim viškom tereta i obrnuto.

62


Pokazaćemo to na slici 15.1. Za Mariju dobra X i Y su nepovezana dobra. Grafik pokazuje Marijinu tražnju dobra X, označenu sa Dx. Predpostavimo da ona može kupiti sva dobra X koja želi po ceni P0, pa je kriva ponude X vodoravna.

Predpostavimo da je na X nametnut mali jedinični porez Ux. Višak tereta je područje abc. Visina trougla je promena cene uzrokovana uvođenjem poreza, a osnovica je promena potražnje dobra X koju označavamo sa ΔX. Dakle višak tereta je

1/2UxΔX

Prihodi ubrani poprezom računaju se kao umnožak poreza po jedinici (Ux) i broja prodatih jedinica (X1). Dakle UxX1.

Sada moramo utvrditi granični višak tereta poslednjeg dolara ubranog poreza. Zamislićemo povećanje stope jediničnog poreza za 1 dolar.

1. korak – izračunavanje graničnog viška tereta. Ako jedinični porez poraste sa Ux na (Ux+1) višak tereta će da poraste na oko ½(Ux+1) ΔX. Granični višak tereta dobija se kao razlika viškova tereta pre i posle povećanja poreza. Zato oduzimamo ½( UxΔX) od ½(Ux+1) ΔX čime dobijamo granični višak tereta od

½ΔX. – granični višak tereta

To je na grafiku razlika između trouglova fec i abc odnosno trapezooid feab.

2. korak – izračunavanje porasta prihoda sa povećanjem poreza za 1 dolar. Sa porastom poreza na (Ux+1) prihodi porastu otprilike sa Ux X1 na (Ux+1) X1. Dakle granični prihodi su razlika ove dve veličine a to je

X1 –granični poreski prihod

3. korak – izračunavanje graničnog viška tereta po dodatnom poreskom prihodu. Dobija se deljenjem veličina iz prva dva koraka. Dakle

½ΔX

X1

Isti pristup se primenjuje i za dobro Y pa će granični višak tereta poslednjeg dolara prihoda jednak

63


½ΔY

Y1

Uslov za minimizaciju ukupnog viška tereta je da granični viškovi poslednjeg dolara prihoda moraju biti jednaki za sva dobra moramo napisati

Kada pomnožimo obe strane sa dvama prihodima dobijamo

Znači, da bi se minizirao ukupni višak tereta, poreske stope trebaju biti određene tako da je postotno smanjenje količine svakog dobra koje se potražuje jednako za sva dobra. To je Remzijevo pravilo.

Treba pomenuti pravilo inverzne elastičnosti koje kaže da dok su dobra nepovezana u potrošnji, poreske stope trebaju biti obrnuto prporcionalne elastičnostima.

Da li je ovo pravilo pravedno? Treba li robe sa izrazitom neeslastičnosti oporezovati po najvećim stopama? Treba li većinu prihoda od poreza ubrati porezom na insulin?

Naravno da ne. Efikasnost je samo jedan od kriterijuma ocene poreskog sistema. Pavednost je podjednako važna. Poreski sistem mora rasporediti poreski teret pravdeno između ljudi različitih mogućnosti plaćanja.

54. Optimalne naknade za korišćenje

U situaciji kad država sama proizvodi neki proizvod ili uslugu ona mora izabrati naknadu za korišćenje (cenu koju plaćaju korisnici proizvoda ili usluga koje ona pruža).

Država treba sama da proizvodi neko dobro onda kad su prosečni troškovi stalno opadajući. Ta pojava se naziva prirodni monopol.

Na slici 15.3 prikazana je proizvodnja prirodnog monopola Z na vodoravnoj osi i dolari na vertikalnoj osi. Kriva prosečnih troškova je označena sa ACz. S obzirom da prosečni troškovi stalno padaju onda će granični trošak biti manji od prosečnog (MCz). Kriva potražnje prikazana je kao Dz, a pripadajuća kriva graničnog prihoda je MRz.

64


Da bi monopolista maksimizirao profit on proizvodi do tačke u kojoj je granični proizvod jednak graničnom trošku tj. do nivoa proizvodnje Zm na slici 15.3. Pridružna cena dobija se kada se ide na gore do krive tražnje Dz. To je cena Pm. Da li je proizvodnja Zm efikasna? Prema teoriji blagostanja efikasnost zahteva jednakost cene i graničnog troška. U tački Zm cena je veća od graničnog troška, dakle Zm je neefikasno. Ta neefikasnost daje razlog državi da preuzme proizvodnju dobra Z.

Preporuka ekonomske politike je da država treba da proizvodi do nivoa jednakosti cene i graničnog troška. To je na slici iznos proizvodnje Z*, a pripadajuća cena je P*. Cena P* je tako niska da ne može da pokrije troškove, pa se konstantno stvara gubitak. Postoji nekoliko rešenja ovog problema.

1. Određivanje cene prema prosečnom trošku. Kada je cena jednaka prosečnom trošku nema ni dobitka ni gubitka. Preduzeće je na nuli i ne mora brinuti o deficitu. To je na grafiku presek krive potražnje i prosečnog troška gde je proizvodnja ZA, a cena PA.

2. određivanje cene prema graničnom trošku uz postojanje paušalnih poreza. Cena se može odrditi tako da je P = MC a nastali deficit nadoknaditi nametanjem paušalnih poreza. Na taj način se osigurava efikasnost na tržištu. Ali pri tom rešenju postoje dva problema:

Prvo, paušalni porezi su opšte neprihvatljivi, pa se deficit mora prikrivati iskrivljujućim porezima.

Drugo, veruje se da korisnici javno proizvedenih usluga trebaju za njih i platiti, pa je nepravedno nadoknađivati deficit opštim oporezivanjem.

3. Remzijevo rešenje. Treba odrediti naknade za korišćenje tako da se potražnja dobrara proporcionalno smanji.

65


55. Optimalno oporezivanje dohotka

(Edžvortov model; savremena istraživanja)

Bitno pitanje je koliko treba da bude progresivan porez na dohodak. U 19. veku ekonomisti su zagovarali optimalno oporezivanje koje je trebalo da ispravi nedostatke progresivnog oporezivanja.

Na kraju 19. veka Edžvort je istraživao pitanje optimalnog oporezivanja dohotka koristeći se jednostavnim modelm zasnovanim na sledećim pretpostavkama

1. Zbir svih individualnih korisnosti trebao bi da bude što je moguće viši (W=U1+U2+U3+...Un) gde je n broj pojedinaca u društvu, W je društveno blagostanje, U i

su korisnosti svakog pojedinca ponaosob.

2. Pojedinci imaju jednake funkcije korisnosti koje zavise samo od njihovih dohodaka. Kako dohodak raste, pojedincu postaje sve bolje, ali se to dešava po opadajućoj stopi.

3. Fiksan je ukupni iznos raspoloživog dohotka.

Edžvortove predpostavke su iste kao kod modela optimalne raspodele dohotka (videti ispitno pitanje broj 27). Tamo je prikazano da uz ove predpostavke maksimizacija društvenog blagostanja zahteva da granične korisnosti dohotka svih pojedinaca budu jednake. Porezi trebaju biti utvrđeni tako da raspodela dohotka nakon poreza bude što je moguće ujednačenija. Znači dohodak treba prvo uzeti od najbogatijih.

Edžvortov model, dakle, podrazumeva radikalno progresivnu poresku strukturu. Tako u stvarnost, granične poreske stope na visoke dohotke iznose 100%.

1970-ih godina ekonomisti su počeli izučavati kako se Edžvortovi rezultati menjaju kad neke pretpostavke olabave.

Jedan od problema koji u Edžvortovoj analizi najviše brine jeste pretpostavka da je ukupan iznos raspoloživog dohotka fiksan. Predpostavlja se da «pljačkaške» poreske stope nemaju uticaj na proizvodnju, što je nezamislivo.

Društvo sa utilitarnom društvenom funkcijom teži da rasporedi poreski teret tako da izjednači raspodelu dohotka nakon poreza. Ali u tom procesu snižava ukupan iznos relno raspoloživog dohotka. Stvaranje sistema optimalnog poreza mora uzeti u obzir troškove (višak tereta) postizanja veće jednakosti. U edžvortovom modelu ti troškovi su nula.

Štern (1987) proučavao je model sličan Edžvortovom, ali u kojem su pojedinci mogli birati između dohotka i dokolice. On je predpostavio da se porezi ubrani od jedne osobe mogu prikazati kao

Prihodi = -α + t x dohodak

66


Gde su α i t pozitivni brojevi. Na primer ako je α = 3000 i t = 0,25 tada bi osoba sa dohotkaom od 20000$ imala poresku obavezu od 2000, a osoba sa dohotkom od 6000$ imala bi poresku obavezu od -1500$. Ta osoba bi od države dobila subvenciju od 1500$.

Na slici 15.4 ucrtana je predhodna jednačina tako da je dohodak prikazan na vodoravnoj osi, a poreski prihodi na vertikalnoj. Kad je dohodak jednak nuli poreski teret je negativan. Pojedinac dobija subvenciju od α dolara. Nadalje za svaki dolar dohotka pojedinac mora platiti t dolara državi. Ovaj grafikon se naziva grafikon linearnog poreza na dohodak. Uočavamo da, iako je poreska stopa konstantna, porez je progresivan. Koliko će biti progresivan zavisi od α i t. Veće vrednosti t daju progresivniji poreski sistem. Problem optimalnog poreza na dohodak je pronalaženje najbolje kombinacije vrednosti α i t.

56. Ostali kriterijumi za određivanje poreza

1. Jedan američki humorista je rekao da ljudi više vole pravedne poreze nego niske poreze. Oni žele da svaki pojedinac plaća porez srazmeran svom bogatstvu. Taj kriterijum je sadržan u vodoravnoj pravednosti – sa ljudima jednakog položaja treba postupati na jednak način. Da bi vodoravna pravednost bila sprovedena mora se definisati kriterijum za jednak položaj. To može biti bogatstvo, dohodak, izdaci. Međutim sve su te mere rezultat odluka ljudi i nisu sve prikladne za merenje jednakosti položaja.

Smatra se da bi stopa nadnica, a ne dohodak trebala biti kriterijum za merenje jednakosti položaja. Ali i ta ideja je problematična. Stopa nadnica je ukupna zarada podeljena sa satima rada. Sate rada je teško izračunati, a ljudi su skloni prikazati veći broj sati rada kako bi imali manju stopu nadnica i samim tim niži porez.

Kao alternativu, Feldštajn navodi korisnost kao meru jednakog položaja. Definisanje vodoravne pravednosti pomoću korisnosti glasi:

a) ako je dvojici pojedinaca jednakih korisnosti, podjednako dobro pre poreza, treba im biti jednako dobro i posle oporezivanja

b) Oporezivanje ne bi smelo da poremeti poredak korisnosti. Ako je gospodinu A bilo bolje pre oporezivanja od godspodina B, treba mu biti bolje i posle oporezivanja.

67


2. Troškovi vođenja poreskog sistema. Predpostavka u prethodnim modelima je bila da se porezi ubiraju bez ikakvih troškova. Nasuprot tome, poreska uprava ima svoje troškove. Prikupljanje poreza iziskuje određene troškove, a i poreski obveznici imaju određene troškove vezane za izvršenje poreskih obaveza.

Izbor poreskog sistema treba uzeti u obzir administrativne troškove i troškove pridržavanja zakona (troškovi obveznika). Međutim u mnogim poreskim sistemima daje se mali značaj administrativnim troškovima.

Jasno je da ne postoje porezi čije je administriranje besplatno, pa zato treba dobro promisliti da li su administrativni troškovi vredni koristi koje porez donosi.

3. Nezakonito izbegavanje poreza. Jedan od najvećih problema sa kojima se suočava poreska uprava je varanje. Prvo ćemo razlikovati zakonito i nezakonito izbegavanje poreza. Zakonito izbegavanje poreza je promena u ponašanju pojedinca s ciljem smanjenja poreske obaveze. Suprotno tome, nezakonito izbegavanje poreza je neplaćanje legalno dospelih poreza. Primer, ako je nametnut porez na prodaju gljiva, ako vi prodate manje gljiva to je zakonito izbegavanje poreza, a ako državi ne prijavite svoju prodaju gljiva to je nezakonito izbegavanje poreza. Postoji više načina varanja na porezima:

1. Vođenje dvostrukih knjiga

2. Rad na crno za gotovinu

3. Razni vidovi trampe koji se ne prijavljuju

4. Poslovanje sa gotovinom (teško je ući u trag)

57. Veličina duga

(budžetski suficit, budžetski deficit i nacionalni dug)

Deficit u određenom vremenskom periodu je višak javnih rashoda u odnosu na javne prihode. Međutim imamo u praksi da u budžetu nisu uvek prikazani svi rashodi i prihodi već se nalaze i izvan budžeta. Dakle u deficit ili suficit treba uključiti i te izvanbudžetske stavke.

Potrebno je razlikovati dug od deficita. Dug u određenom vremenskom trenutku je zbir svih proračunskih deficita ostvarenih u prethodnom razdoblju. Nacionalni dug Srbije iznosi oko 60% BDP, što znači da bi se od svakog dinara proizvedenog u srbiji 0,60 dinara trebalo izdvojiti za pokrivanje tog duga.

Kao i privatna lica i država mora dužnicima plaćati kamate. Te kamate su značajan deo izdataka države. Dostižu iznos od 13-15% državnih plaćanja.

68


Prema Mastrihtskom ugovoru, države koje žele postati članice EU ne smeju imati budžetski deficit veći od 3% BDP.

Vlasnik javnog duga je centralna banka, ali moramo imati uvid i u zaduživanje nižih nivoa vlasti (gradova i opština).

Pri obračunu deficita porezi se smatraju jedinim izvorom državnih prihoda. Međutim kada je država dužnik i promena nivoa cena (inflacija) može biti značajan izvor državnih prihoda. Ako dugujete poveriocu 1000$ na početku godine i trebate vratiti dug na kraju godine, a dođe do povećanja cena za 10%, tada će vrednost novca koju vratite biti za 10% manja. To znači da inflacija povećava vaš realni dohodak, a u isto vreme smanjuje dohodak poverioca.

Sve izdatke država prikazuje u proračunu. Pri tome se ne razgraničava tekuća od kapitalne potrošnje. Za razliku od države privatna preduzeća vode odvojeni proračun tekuće i kapitalne potrošnje. Zašto? Kupovina kapitalnih dobara nije gubitak. To je zamena jedne aktive (novac) za drugu aktivu (trajno dobro). Naravno ta se kapitalna dobra vremenom troše a to jeste gubitak i iskazuje se otpisom godišnje vrednosti. Neki smatraju da bi država trebala preći na takav sistem obračuna jer bi u protivnom političari mogli da prodajući trajna dobra na izgled smanje gubitke, što u stvari nije tačno jer je to samo trgovina jedne aktive za drugu. Međutim sadašnji sistem obračuna je takava da se prihodi od prodaje kapitalne opreme izjednačavaju sa prihodima od poreza.

Materijalna imovina države. Moramo posmatrati ne samo obaveze već i imovinu države kako bise stekao pravi uvid o finansijskom stanju države.

Direktne obaveze. Država ima obavezu nekih budućih plaćanja kao što su obveznice ili socijalno osiguranje. Obveznica garantuje isplatu nekog iznosa u budućnosti. Sadašnja vrednosti budućih isplata povećava dug države. Takođe socijalno osiguranje garantuje isplatu penzija osiguranicima što takođe predstavlja povećanje duga.

58. Teret duga

Da li sadašnji dug predstavlja teret za nas? Taj dug mora biti ili isplaćen ili refinansiran. Refinansiranje znači pronalaženje novog novca za isplatu sadašnjih poverilaca. U oba clučaja je potreban transfer od budućih porekih obveznika prema vlasniciima obveznica. To što je pravno govoreći teret na budućim obveznicima ne znači da oni stvarno i snose teret.

Lernerov model. Predpostavimo da država pozajmljuje novac od svojih građana. Ta obaveza je unutrašnji dug. Prema Lerneru unutrašnji dug nije teret za buduće generacije. To će biti samo prelivanje dohotka od jednih ka drugim pojedinciima. (danas ipak preovladava drugačije mišljenje)

69


Slika je drugačija kada država pozajmljuje u inostranstvu. Tada se govori o spoljnjem dugu. Ako se te pozajmice koriste za finansiranje tekuće potrošnje buduće generacije bi svakako snosile teret, jer bi se njihovo trošenje smanjilo za iznos zaduženja i kamata. Ako se pozajmice iskoriste za finansiranje akumulacije kapitala, ishod zavisi od uspešnosti projekta. Ako je granični povrat investicije veći od graničnog troška u inostranstvu, kombinacija duga i kapitalnog izdatka povoljna je za buduće generacije.

Model preklapajućih generacija. U svakom trenutku istovremeno živi nekoliko generacija. Ovaj model pokazuje kako se teret duga može prenositi kroz generacije.

Predpostavimo da se ukupno stanovništvo sastoji od tri generacije koje imaju podjednak broj pripadnika. Svaka generacija traje 20 godina i tokom ovog razdoblja ostvari fiksni dohodak od 12000$ (prvi red tablice 19.3). Nema štednje. Ceo dohodak se potroši. Dalje predpostavimo da se Vlada odluči zadužiti 12000$ za finansiranje javne potrošnje. Zajam treba biti vraćen 2018 godine.Samo pripadnici mlađe i srednje generacije žele pozajmiti novac. Starija generacija ne želi jer je neće biti kad se za 20 godina bude otplaćivao dug. Znači obe ove generacije daju po 6000$ što znači da se u razdoblju od 2008 do 2018 godine njihova potrošnja smanji za 6000$ (drugi red tablice 19.3). Sa pozajmljenim sredstvima država svima omogućuje podjednaku potrošnju od 4000$ (treći red tablice 19.3). Dolazi 2018 godina. Stare generacije više nema. Srednja je postala stara, mlada je postala srednja i pojavila se nova mlada generacija.

Država razrezuje porez kako bi vratila dug. Svima nameće isti porez od 4000$ (četvrti red). Predpostavimo da je kamatna stopa jednaka nuli pa država vraća samo glavnicu. Od prikupljenih poreza država vraća dug staroj i srednjoj generaciji (peti red).

Iz ove tabele proizilaze sledeći rezultati.

1. generacija koja je u periodu od 2008 do 2018. bila stara imala je za 4000$ veću potrošnju nego što bi stvarno imala.

2. onima koji su u ovom razdoblju bili mlada i srednja generacija sa gledišta potrošnje ništa se nije promenilo.

70


3. Mlada generacija iz 2018. godine ima za 4000$ manju potrošnju nego što bi imala da nije bilo duga poreske politike.

Vidimo da iako je dug bio isključivo unutrašnji ipak predstavlja teret za buduće generacije.

Neoklasičan model. Prema ovom modelu, kad država pokreće neki projekat, bez obzira da li se finansira iz poreza ili zaduživanjem, dolazi do odvlačenja sredstava iz privatnog sektora. Predpostavlja se da će dug imati najveći uticaj na privatne investicije. To znači da će budućim generacijama ostati manji fond raspoloživog kapitala. Ova se pojava naziva efekat istiskivanja- kad javni sektor crpi novac iz ukupnih investicija, privatne investicije su istisnute. Istiskivanje je podstaknuto promenama kamatne stope. Kad država poveća potrebu za kreditima, kamatna stopa raste. Ako ona raste privatne investicije postaju skuplje i istiskuju se.

Ipak nije sve tako jednostavno. Primer. Za vreme recesije investicije se smanjuju, pada kamatna stopa (osim u Srbiji). Istovremeno opadaju poreski prihodi zbog slabih uslova poslovanja preduzeća, što povećava deficit. Dakle podaci mogu pokazati obrnut odnos kamatne stope i deficita.

Rikardov model. Barata sa pojmom namernih generacijskih transfera. Stare generacije uvide da će njihovi naslednici imati manju potrošnju za iznos plaćanja poreza na ime duga. Zato mogu povećati štednju a samim tim i nasledstvo svojim potomcima kako njima ne bi bilo lošije. Time se ništa ne menja. Svi imaju istu potrošnju kao i da nema duga.

59. Oporezivanje ili zaduživanje

Jedno od osnovnih pitanja javnih finansija je da li izdatke finansirati porezima ili zaduživanjem.

Načelo ostvarenih koristi. Prema tom načelu korisnici određenog programa državne potrošnje trebaju za njega i platiti. Prema tome, ako program stvara korist budućim generacijama, onda bi putem kreditnog finansiranja bilo opravdano prebaciti teret na buduće generacije.

Međugeneracijska jednakost. Predpostavimo da će buduće generacije biti bogatije od nas zbog tehnološkog razvoja. Logično je onda zaključiti da bi teret duga trebao ići na buduće generacije, i obrnuto.

Razmatranje efikasnosti. Postavlja se pitanje proizilazi li veći višak terta iz finansiranja dugom ili iz finansiranja porezom. Pri finansiranju porezom jedno veliko plaćanje je obavljeno u trenutku ostvarenja rashoda, dok pri finansiranju dugom tokom vremena obavlja se mnogo malih isplata za finansiranje po dugu dospelih kamata. Sadašnje vrednosti ubranih poreza u oba slučaja moraju biti jednake.

Ako su sadašnje vrednosti oba načina jednake ima li razloga dati prednost jednom ili drugoma načinu sa stanovišta efikasnosti.

71


Veza između viška tereta i poreske stope grafički je prikazana na slici 19.1. Višak tereta povezan s nižom poreskom stopom t1 je X1, a višak tereta sa višom poreskom stopom t2 je X2. Sa gledišta efikasnosti bolje je dvaput biti oporezovan po nižoj kamatnoj stopi t1, nego jedanput po višoj kamatnoj stopi t2. To znači da je finansiranje dugom efikasnije od finansiranja povećanim poezima.

60. Raspodela ovlašćenja među različitim nivoima vlasti (Pozadina)

Prema novom zakonu, odgovornost za socijalnu sigurnost preneta je sa centralne vlasti na države. U ovom novom sistemu države imaju mnogo više slobode odlučivanja o veličini socijalne pomoći. Svaka država prima fiksni iznos saveznog novca i nema obavezu dodavanja svojih sredstava.

Protivnici promena tvrde da samo centralna vlast treba biti odgovorna za socijalnu sigurnost. Takođe upozoravaju da će ukidanjem vlastitih donacija, države i lokalne jedinice trošiti manje na socijalnu sigurnost. Ova rasprava naglašava nekoliko bitnih problema javnih finansija SAD

- kako različite funkcije trebaju biti dodeljene različitim nivoima vlasti

- je li poželjno decentralizovano donošenje odluka

- da li novac treba prikupiti lokalna ili savezna vlast

Jedan savezni sistem je centralizovaniji od drugog ako je više ovlašćenja za donošenje odluka u rukama višeg tela upravne vlasti. Uobičajena mera za određivanje nivoa centralizacije nekog sistema je stepen centralizacije (udeo rashoda centralne države u ukupnim direktnim rashodima države). Ovaj stepen je u Francuskoj 77%, u Kanadi 41% a u SAD-u 55.5%.

72


Stopa centralizacije nije pozdan pokazatelj centralizacije sistema. Ako države troše sredstva na borbu protiv droge, a novac u obliku donacija dolazi od savezne vlasti, kongres odlučuje da države neće dobiti novac sve dok ne ukinu dostupnost cigareta maloletnicima. Ako centralna vlast ograničava način potrošnje lokalnih vlasti i vlasti pojedinih država, stopa centralizacije podcenjuje stvarnu meru centralizacije sistema.

61. Osnivanje zajednice

Zašto se zajednice osnivaju? Zajednicu zamislimo kao klub – dobrovoljno udruženje građana koji se okupljaju da bi delili neku korist.

Posmatrajmo skup ljudi koji se žele udružiti radi kupovine zemljišta za javni park. Radi jednostavnosti, predpostavimo da svi članovi skupa imaju iste ukuse i da nameravaju deliti podjednako troškove i koristi od parka. Potrebno je doneti dve odluke: kolika je poželjna veličina parka i koliki je poželjni broj članova zajednice.

Očigledno, što je veća zajednica, više je i stanovnika koji mogu snositi teret izdataka za park, a manji su doprinosi po članu zajednice. S obzirom da troškovi padajau sa povećanjem broja članova, zašto zajednica ne pozove što veći broj ljudi da joj se pridruži? Sa povećanjem broja članova povećava se granični trošak prenaseljenosti. Zajednica treba povećati broj članova sve dok granično smanjenje naknada za članstvo ne bude jednako povećanim graničnim troškovima prenaseljenosti po stanovniku.

Kolika treba biti površina parka? Površinu treba povećati dok se granična korist svakog člana izjednači sa graničnim troškovima povećanja parka po članu.

Zajednica u kojoj su zadovoljeni uslovi jednakosti graničnih troškova i koristi naziva se optimalna zajednica.

Sličnosti kluba i zajednica su velike. Oko 28 miliona Amerikanaca žive u pojedinim privatnim zajednicama.

Posmatrajući zajednice kao klubove ostaje otvoreno nekoliko važnih pitanja

- kako bi trebalo finansirati javne usluge?

- klub može isključiti člana, a kako će to uraditi grad?

- Hoće li alokacija javnih dobara biti efikasna ako se stanovnici u zemlji organizuju u mnogo klubova?

73


62. Tieboutov model

U svom članku Tiebout tvrdi kako pojedinci «glasaju nogama». Odnosno pojedinci napuštaju zajednicu i nastanjuju se u zajednici koja nudi takvu količinu javnih usluga i poreza koja odgovara njihovim željama. U uslovima ravnoteže pojedinci dobijaju određeni nivo javnih usluga i ne može mu biti bolje u nekoj drugoj zajednici, inače bi se preselili. Ravnoteža je zato pareto efikasna.

Niz uslova koji omogućuju građanima da glasaju nogama su:

-Država svojim delovanjem ne stvara eksternaliju.

-Postoji puna pokretljivost pojedinaca.

-Stanovnici su savršeno informisani o javnim uslugama i porezima koji postoje u svakoj zajednici.

-Postoji dovoljan broj različitih zajednica tako da svaki pojedinac može pronaći zajednicu koja zadovoljava njegove potrebe za javnim uslugama.

-Trošak po jedinici javnih usluga stalan je.

-Javne se usluge finansiraju proporcionalnim porezom na imovinu.

-Zajednice mogu usvojiti zakone o isključivim zonama (zakonske odredbe kojima se zabranjuju određeni načini korišćenja zemljišta)

Ovaj model nije savršen u opisu stvarnog sveta. Ne postoji dovoljan broj zajednica da bi sve porodice pronašle svoju zajednicu koja im odgovara, ljudi nisu savršeno pokretljivi itd. Ipak ovaj model ne treba u potpunosti odbaciti, naročito po pitanju američkih uslova. Oko 16% Amerikanaca godišnje promeni prebivalište, svaki grad ima mnoštvo predgrađa koji se razlikuju po dohotku i uslovima itd.

63. Optimalni federalizam (nedostaci decentralizovanog sistema)

Postavlja se pitanje je li za maksimiziranje društvenog blagostanja prikladniji centralizovan ili decentralizovan sistem. Predpostavimo da imamo samo dva nivoa vlasti, centralni i lokalni.

74


Po pitanju efikasnosti nekoliko je razloga zašto decentralizovan sisstem vodi neefikasnoj alokaciji resursa.

1. Spoljni uticaji (eksternalije). Neke zajednice mogu nametati pozitivne ili negativne eksternalije drugim zajednicama. Ako jedna zajednica osigura kvalitetno obrazovanje dece, a ona se kasnije odsele, od toga će druga zajednica imati korist. Negativna eksternalija bi bilo ispuštanje otpadnih voda u okean koja zagađuje i okean neke druge zajednice. Ako svaka zajednica brine samo o svojim članovima, eksternalija se zanemaruju, dakle izvori su neefikasno alocirani.

2. Ekonomija obima u pribavljanju javnih dobara. Za određene javne usluge troškovi po stanovniku mogu se smanjiti sa povećanjem broja korisnika. Ako se više ljudi koristi bibliotekom, tad su troškovi po korisniku niži. Ako svaka zajednica izgradi sopstvenu biblioteku, troškovi će postati veći nego što je potrebno. Centralna vlast može sagraditi jednu javnu biblioteku, omogućavajući stanovnicima da se koriste ekonomijom obima.

3. Neefikasni poreski sistemi. Efikasno oporezivanje podrazumeva neelastičnu potražnju ili ponudu dobara koja će biti oporeziva ralativno visokim stopama i obratno. Predpostavimo da je ukupna ponuda kapitala fiksna i postoji visoka pokretljivost kapitala među nižim nivoima vlasti. Tada zajednice oporezuju kapital po nižim stopama ili ga čak subvencionišu kako se on nebi preselio u druge zajednice. Suprotno tome, centralna vlast zbog neelastičnosti ponude, razrezuje veoma visoke poreske stope na kapital. Naravno, iznos kapitala nije fiksan, niti se zna kakve su odluke preduzeća u odnosu na razliku u stopama lokalnih poreza. U svakom slučaju, porezi što ih raspisuju decentralizovane zajednice verovatno neče biti efikasni sa aspekta centralne države.

4. Ekonomija obima u prikupljanju poreza. Neke se zajednice ne mogu koristiti ekonomijom obima u prikupljanju poreza. Svaka zajednica mora trošiti određena sredstva na poresku administraciju. A moguća je ušteda ako postoji zajednička poreska vlast. Neke od ušteda se mogu ostvariti saradnjom među zajednicama, bez udruživanja.

64. Optimalni federalizam (prednosti decentralizovanog sistema)

1. Prilagođavanje lokalnim ukusima. Neki ljudi žele da škole koje pohađaju njihova deca, imaju dobre sportske objekte, a neki ne. Neki ljudi vole parkove, a neki ne. Država, odnosno centralna vlast osigurava jednake javne usluge svim ljudima bez obzira na njihove ukuse. Ovde je prednost decentralizovanog sistema, jer lokalne vlasti su bliže svojim stanovnicima, pa mogu bolje da usliše njihovim željama. To je posebno bitno kod velikih država gde su troškovi pribavljanja informacija o ukusima ljudi dosta visoki.

2. Podsticanje konkurencije između vlasti. Ako građani mogu da biraju zajednice gde će živeti, onda ih greške u upravljanju mogu naterati na promenu prebivališta. To će podstaknuti predstavnike vlasti da postanu efikasniji i odgovorniji prema svojim građanima.

75


3. Eksperimenti i inovacije u lokalno pribavljenim dobrima i uslugama. Ako se lokalnim vlastim dozvoli da probleme rešavaju na svoje načine, to može biti korisno zato što se tada može doći do efikasnog rešenja problema.

65. Međuvladine dotacije

Dotacije čine znatan izvor prihoda države i lokalne zajednice. Dotacije jednog nivoa vlasti drugom nivou glavni su način promene fiskalnih prihoda unutar saveznog sistema. Oko 38% ukupnih opštih prihoda lokalnih jedinica čine dotacije centralnog nivoa. Međuvladine dotacije su porasle tokom vremena zajedno sa rastom državne potrošnje. Neke tvrdnje postoje da dotacije rastu zato što se naglo povećala tražnja nekih usluga koje tradicionalno obezbeđuju države i lokalne jedinice (obrazovanje, policijska zaštita). Međutim struktura prihoda država i lokalnih jedinica ne može da prati povećanje izdataka za ove oblasti pa su neophodne dotacije centralnog nivoa.

Ova teorija nepodudaranja ne zadovoljava jer nije uspla objasniti zašto lokalne vlasti i države ne povećaju poreske stope kako bi nadomestili manjak prihoda, nad izdacima.

66. Vrste dotacija (uslovne dotacije)

Uslovne dotacije se nekad nazivaju namenskim dotacijama. Davaoc dotacije utvrđuje namene za koje primaoc može iskoristiti dotaciju. Najčešće su pravila potrošnje dotacija određena do najsitnijih detalja.

Dotacije sa sopstvenim učešćem. Za svaki dolar što ga davaoc daje, određeni iznos mora dati i primalac dotacije. Na slici 21.4 vodoravna osa prikazuje količinu usluga lokalne vlasti G koju koriste stanovnici mesta Smolvil. Vertikalna osa pokazuje ukupnu potrošnju Smolvila, c. Cene jedinice G i c su 1$. Nema štednje pa je c jednako ukupnom dohotku. Proračunsko ograničenje AB ima nagib jednak jedinici.

76


Predpostavimo da želje stanovnika za G i c mogu biti predstavljene nizom krivi indiferencije uobičajenog oblika. Ako grad želi maksimizirati svoje koristi zavisno od proračunskog ograničenja, bira tačku E1, u kojoj je G1 potrošnja javnih dobara i c1

dohodak zajednice nakon oporezivanja.

Sada predpostavimo da je uvedena dotacija sa sopstvenim učešćem u odnosu 1:1. Kad Smolvil troši 1$ dohotka on može dobiti 2$ vrednosti G (1 svoj dolar i 1 dolar savezne vlasti). Nagib proračunskog ograničenja sada postaje ½. Znači dotacija sa sopstvenim učešćem prepolovljuje cenu G. To je ad valorem subvencionisanje potrošnje javnog dobra. Nova linija proračunskog ograničenja je AR.

Sada Smolvil troši G2 i ima c2 raspoloživo za privatnu potrošnju. Vidimo da je i G2 veće od G1 ali i c2 veće od c1. Smolvil deo dotacije koristi za kupovinu više javnih dobara a deo za smanjenje poreskog tereta.

Dotacije sa sopstvenim učešćem uz ograničenje. Troškovi davaoca dotacije sa sopstvenim učešćem zavise od primaoca dotacije. Ako program podstiče potrošnju javnih dobara G troškovi centralne vlasti biće poprilično velike. Da bi ograničio troškove davaoc može odrediti maksimalni iznos koji će doznačiti. Ovo stanje prikazano je na slici 21.5. Pri davanju dotacije uz ograničenje novo proračunsko ograničenje je izlomljena linija ADF. Deo AD ima nagib od -1/2 i odražava dotaciju u razmeri 1:1. Ali nakon tačke D davaoc ne daje udeo od jedan za jedan dolar. Smolvilov oportunitetni trošak po jedinici javne potrošnje ponovo postaje 1$ što se odražava na nagib ograničenja DF.

77


Nova ravnoteža u E3, omogućuje veću potrošnju G nego u uslovima status quo, ali manju nego uz dotaciju sa sopstvenim učešćem bez ograničenja.

Dotacija bez sopstvenog učešća. Davaoc takve dotacije daje fiksni iznos novca uz uslov da će biti potrošen na javno dobro. Slika 21.6 pokazuje dotaciju bez učešća za kupovinu AH jedinica G. Zato Smolvil na svakom nivou dohotka može kupiti AH jedinica više dobra nego pre dotacije. Novo proračunsko ograničenje je dobijeno dodavanjem vodoravnog iznosa AH na prethodno ograničenje, a rezultat je izlomljena kriva AHM.

Smolvil maksimizira korist u tački E4. Količina G4 je veća od G1 ali ne za iznos AH već manje. Razlog je što Smolvil smanjuje svoje izdatke za javno dobro G.

67. Vrste dotacije (Bezuslovne dotacije)

78


Iz slike 21.6 vidimo da je proračunska linija AHM gotovo jednaka onoj kad je zajednici data neograničena paušalna dotacija od AH dolara.Takve bezuslovne dotacije se nekad nazivaju deobom prihoda. Bezuslovne dotacije dovode do proračunske linije JM, koja je produžena linija MH do vertikalne ose. Smolvil se ponaša isto i pri ograničenju AHM i JM. Sve dok zajednica želi trošiti i najmanji iznos dotacije na javno dobro, činjenica da je dotacija uslovna nema nekog značaja. Kada zajednica želi trošiti manje dobara od AH, tada uslovna dotacija utiče na ponašanje zajednice.

Zašto centralna vlast daje bezuslovne dotacije državama i lokalnim zajednicama? Uobičajen odgovor je da takve dotacije mogu izjednačiti distribuciju dohotka. Nije sigurno da je taj argument valjan. Ako je cilj pomoć siromašnima zašto im ne dati novac direktno?

Jedno od mogućih objašnjenja je da je centralna država zainteresovana da siromašni troše više javnih dobara (obrazovanje)

79

Documents

skripta javne finansije