NASTANAK I RAZVOJ SOCIOLOGIJE

Mada je sociologija relativno mlada nauka, ona ima veoma dugu I bogatu

predistoriju. Međutim, u svom razvoju kao naučne discipline osnovno pitanje svih

socioloških razmatranja bilo je pitanje pojmovnog određenja sociologije kao nauke.

Problem pojmovnog odredjenja sociologije jeste u osnovi problem različitih

teorijskih pristupa koji postoje u okviru ove nauke. Ukoliko se kao osnov za

odredjivanje predmeta sociologije uzme jedna teorijska paradigma, ova nauka se

može odrediti na jedan način, a ukoliko se kao osnov za njeno odredjivanje uzme neki

drugi pravac u sociologiji, dobićemo drugačije odredjenje. Ono u čemu se svi slažu

jeste da je sociologija društvena nauka i da za svoj predmet ima društvo. Međutim,

očito da ovakvo određenje iako tačno nije naročito plodno obzirom da je isuviše

široko. Osnovni problem je u tome što sociologiju valja odvojiti od ostalih društvenih

nauka kao što su istorija, psihologija, pravne nauke, političke nauke itd. Svaka nauka

mora da ima i svoj specifičan predmet ukoliko tendira da ima samostalni status u

porodici nauka. Koji je, dakle, predmet sociologije, a da ovaj predmet nije u isto

vreme i predmet ostalih društvenih nauka? Da bi odgovorili na ovo pitanje neophodno

je uz određenje predmeta sociologije da prikažemo odnos između ove i ostalih

društvenih nauka.

Sociologija je najopštija društvena nauka. To znači da ukoliko se ostale

društvene nauke bave nekim posebnim aspektom društvenog života, sociologija ima

za cilj da proučava društvo kao celinu tj. totalitet. U različitim teorijama se totalitet

različito posmatra i definiše , te se u ovu svrhu upotrebljavaju različiti termini (celina,

sistem, struktura, itd.), ali je suština da se uvek misli na društvo kao celinu. Iz ovog

stava sledi nekoliko veoma važnih konsekvenci. Prvo, totalitet je nešto opšte. Sve što

je opšte ima karakter apstrakcije, a ono što je apstraktno u stvarnosti može da postoji

samo posredstvom konkretnih pojava i odnosa. Dakle sociologija najpre predstavlja da

ovo opšte postoji. To znači, da je njen osnovni stav da svi pojedinačni aspekti u

društvu pod delovanjem određenih društvenih zakonitosti međusobno dolaze u vezu

gradeći celinu koju zovemo društvo. Sociologija se bavi onim opštim u pojedinačnom

(konkretnom). Njen predmet može biti svaka društvena pojava, dakle i one kojima se

bave druge društvene nauke. Ali, način na koji se sociologija bavi ovim pojavama je

potpuno drugačiji od načina na koji se ovim pojavama bave druge društvene nauke.

Sociologija ne proučava ono što je specifično za neku konkretnu društvenu pojavu,

već upravo teži da otkrije način na koji je ova društvena pojava povezana sa ostalim

elementima društvene celine, kako deluje na tu celinu, kako je nastala iz te celine, te

kako se može objasniti sa stanovišta te celine koju zovemo društvom. Zato kažemo da

se sociologija pojedinačnim fenomenima u društvu bavi na takav način da otkrije ono

opšte u njima. Iz ovih stavova sledi da društvo postoji kao totalitet (struktura, sistem,

celina, itd.). Sociologija dalje stoji na stanovištu da u ovom totalitetu postoje određene

zakonitosti. Njen cilj je da otkrije ove zakonitosti, da ih opiše i objasni. Prema tome,

sociologija se može definisati na sledeći način: „Sociologija je najopštija društvena

nauka koja ima za cilj da otkrije društvene zakonitosti reprodukcije totaliteta.” Kad

kažemo društvene zakonitosti tada mi mislimo na društvene pojave, društvene odnose

i procese koji se na zakonit način pojavljuju u društvu. Kako se shvata totalitet, te

kako se razume sam pojam društvene zakonitosti, posebno je pitanje i mi ćemo se

njime posebno baviti. Činjenica da u sociologiji postoje različiti teorijski pristupi koji

su prilično ujednačeni „po snazi” ide u prilog konstataciji da je društvo jedan zaista

složen fenomen kojim se možemo baviti na veoma različite načine, a da pri tome

ostanemo na tlu socioligije. Razvoj sociologije obeležili su različiti pristupi njenom

određenju u zavisnosti od tačke gledišta različitih socioloških teorija.

POZITIVIZAM OGISTA KONTA

Nijedan čovek, naravno, nije u stanju da utemelji čitavu jednu oblast

istraživanja - stoga ima mnogo onih koji su dali svoj doprinos ranoj sociološkoj

misli. Posebno mesto, ipak, obično se daje francuskom autoru Ogistu Kontu

(1798-1857), ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je on zapravo izumeo

reč „sociologija". Kont je u početku koristio izraz „društvena fizika", ali istim

izrazom služili su se i neki od njegovih intelektualnih suparnika tog vremena. Kont

je želeo da napravi razliku između svojih misli i njihovih, pa je skovao izraz

„sociologija", kako bi opisao predmet koji je hteo da utemelji. Svoje viđenje nauke

o društvu Kont je izneo u delu “Kurs pozitivne filozofije”. Kont je istakao da se

društvene pojave, najsloženije i najpromjenljivije, najkasnije nastale u razvoju

prirode, upravo zato i najteže naučno tačno saznati. Društvo, najsloženija pojava u

prirodi, određeno je svim prostijim pojavama nastalim pre njega, ali se ne može

svesti na njih, pa zato sociologija mora da se služi rezultatima svih prethodećih joj

nauka, koje proučavaju pojave nastale pre nastanka društva.

Kontovo mišljenje odražavalo je burne dogadaje njegovog vremena.

Francuska revolucija unela je značajne promene u društvu a rast industrijalizacije

menjao je tradicionaini život francuskog stanovništva. Kont je nastojao da stvori

nauku o društvu koja bi mogla da objasni zakone drustvenog sveta isto onako kao

što su prirodne nauke objasnile funkcionisanje fizičkog sveta. Iako je Kont uvideo

da svaka naučna disciplina ima svoj predmet izučavanja, verovao je da sve one

dele način mišljenja i naučni metod koji ima za cilj da otkrije univerzalne zakone.

Kao što nam otkriće zakona u prirodnom svetu omogućava da kontrolišemo i

predvidimo dogadaje oko nas, otkrivanje zakona koji upravljaju ljudskim

društvom može nam pomoći da oblikujemo našu sudbinu i unapredimo blagostanje

čovečanstva. Kont je obrazlagao da se društvo podredjuje nepromenjivim

zakonima na skoro isti način kao što to čini fizički svet.

Ogist Kont je smatrao da je naučno znanje jedino istinsko znanje i težio je

da NAUČNI METOD proširi na proučavanje i opisivanje svih pojava, uključujući i

ljudsko društvo i psihologiju. Po analogiji sa teorijom evolucije, Kont je smatrao

da je ljudska misao napredovala od teološke faze, preko metafizičke, do naučne, i

da je ova poslednja faza učinila prethodne dve zastarelim.

Kao pozitivna nauka (a nauka je istinska nauka samo ako je pozitivna),

sociologija treba da primenjuje pozitivne metode, čime Kont zasniva svoj naučno-

filozofski pravac pozitivizam. Pozitivni metod uzima u obzir samo pozitivno

utvrđene činjenice, tj. činjenice date u iskustvu. One se mogu nesumnjivo

iskustveno utvrditi, obavezno iste za sve koji se tim metodom služe. I možda

važnije od toga — te činjenice u svom skupu međusobno se objašnjavaju dajući

takođe iskustveno provjerljive zakone društvenog sastava i razvoja, što potvrđuje

istorija društva. Za objašnjenje društva nema potrebe pribjeći nikakvim

spekulacijama: činjenice su jasne, makar i ne bile proste. Stvarnost je data tako

reći na dlanu — treba samo dobro otvoriti oči.

Dakle, nauka je zamišljena da se bavi samo onim što se može opažati i

kvantifikovati, a pozitivizam je smatrao da je besmislena svaka propozicija koja se

ne može iskustveno ili matematički prikazati. Radilo se, dakle, o jednom obliku

REDUKCIONIZMA. Pozitivistički stav odgovara onom tipu duha koji teži i veruje

u mogućnost izvesnosti znanja, a istovremeno je ne tolerantan prema svemu što je

abnormalno i misteriozno.

Kontova vizija sociologije jeste sociologija kao pozitivna nauka. Verovao

je da sociologija treba da primeni iste stroge naučne metode u izučavanju društva

kao što ih fizika ili hemija koriste da bi ispitale fizički svet. Pozitivizam zastupa

mišljenje da bi nauka trebalo da se bavi samo činjenicama koje su podložne

posmatranju i koje su poznate direktno iz iskustva. Na osnovu čulnih zapažanja,

čovek može zaključivati o zakonima koji objašnjavaju vezu izmedu posmatranih

fenomena. Razumevanjem uzročnih odnosa izmedu događaja, naučnici su u stanju

da predvide buduće događaje. Pozitivistički pristup u sociolgiji veruje u

proizvodnju znanja o društvu koje je zasnovano na empirijskim dokazima do kojih

se dolazi na osnovu posmatranja, poređenja i eksperimentisanja.

SOCIOLOŠKO UČENJE MAKSA VEBERA

Maks Veber, nemacki sociolog, izneo je svoja teorijska shvatanja o društvu I

društvenim pojavama u delima Privreda i drustvo, Protestantska etika i duh

kapitalizma. U sredistu Veberove sociologije je drustvena pojava, drustveno

ponasanje pojedinca. Veber je tipičan predstavnik individualno-psiholoskih teorija o

društvu, koje su još zastupali Gabrijel Tard, Vilijam Mak Dugal i Sigmund Frojd.

Tako je, Mak Dugal, drustvene pojave tumacio instiktima: instinkt bezanja s

osecanjem straha, instinkt odbijanja s osecajem odvratnosti, instinkt radoznalosti s

osecanjem cudjenja, instinkt borbenosti, potcinjenosti, nezavisnost, roditeljski

instinkt, instinkt zbijanja u grupu… Frojd, osnivac psihoanaliticke skole smatra da je

cinilac u razvoju drustva i culture libido. To je energija koja podstice na

zadovoljavanje osnovnih nagona: zivota i ljubavi.

Veberovo shvatanje sociologije, istu posmatra kao kulturno istorijsku nauku

čiji je zadatak da proučava istorijske i kulturne činioce u njihovoj osobenosti.

“Stvarnost je heterogeni kontinuum, tj. nepregledno i raznoliko mnoštvo

pojava”, smatra Veber. Dakle, stvarnost obuhvata sve što može biti predmet

neposrednog iskustva, pri čemu ne postoji razlika između prirodne i društvene

stvarnosti. Nauka je u stanju da sazna samo jedan ograničeni deo onoga što uzima za

predmet istraživanja. Zbog toga je naučno saznanje apstraktno i jednostrano.

Stvarnost je amorfna i nepregledna masa koju čovek uobličava svojom delatnošću.

Veberovo shvatanje društva je izrazito individualističko. Osnovna jedinica sociološke

analize može biti čovek.

Ključna tačka Veberovog sociološkog sistema je pojam društvenog delanja.

Veber razlikuje četiri idealna tipa delanja: (1) ciljno-racionalno; (2) vrijednosno-

racionalno; (3) afektivno, i (4) tradicionalno.

Ova četiri oblika deanja predstavljaju idealne tipove, koji odgovaraju načinima

orjentacije. U konkretnom ponašanju ljudi, oni se najčešće mešaju i prožimaju.

Društveni odnosi kao proizvodi društvenog delanja, mogu biti konfliktni i solidarni.

Veber insistira, naročito na razlikovanju zajednice i društva.

U analizi društvenog grupisanja, Veber ističe dve osnovne karakteristike

društvene grupe: postojanje starešine grupe ili nekog upravnog aparata i postojanje

normativnog poretka koji važi za članove grupe. Društvena grupa, prema Veberu

postoji sve dok postoji verovatnoća da će nadležni organi delovati u konkretnom

pravcu.

Veliki deo svog shvatanja Veber je posvetio definisanju vlasti. Pojam vlasti

(odnos vlasti i moći) obuhvata sledeće: (1) Vlast postoji samo u okviru društvene

organizacije; (2) Vlast je institucionalizovani oblik potčinjenosti; (3) Vlast postoji

kada je raspodjela prava i dužnosti obostrana; (4) Vlast se kreće u određenim

granicama, i (5) Vlast nameće, održava i štiti društvena organizacija.

Veber, istovremeno, razlikuje i tri tipa vlasti. To su: racionalna, tradicionalna i

harizmatska. Takođe, jedan od ključnih pojmova koji je bio predmet Veberovih

opservacija je i pojam birokratije. Birokratija, u Veberovom poimanju označava

visok stepen društvene podjele rada. Pritom, osnovne karakteristike kvalitetne

birokratije su: tačnost, jednoobraznost, brzina poslovanja, poznavanje dokumentacije,

trajnost, predvidljivost.

U središtvu svih Veberovih socioloških pročavanja stoji kapitalizam kao

celovit društveno – ekonomski sistem.

Kapitalističku privredu pre svega pokreće orijentacija ka materijalnom

interesu.

Veber kaže: “Današnji kapitalistički poredak je jedan čudovišan kosmos u

koji pojedinac stupa rođenjem i koji je za njega, bar kao pojedinca, dat kao faktički

nepromljenljiva ljuštura u kojoj ima da živi”.

Kapitalistički sistem, smatra Veber, nije samo skup institucija i ustanova koje

čine sistem, već je njegov osnovni konstitutivni pricip kapitalistički duh. U osnovi

privredne etike protestantizma nalaze se iste vrline koje zastupaju i pobornici

kapitalističkog pogleda na svijet- vrijednoća, štedljivost i poštenje. Veber je uspio da

utvrdi smisaonu srodnost između kapitalističkog duha i protestantske etike.

Vebera prije svega zanima specifičan oblik organizacije privrednog života, a

ne sukob klasa. Takođe, Veber insistira na razlici između modernog kapitalizma i

političkog kapitalizma. Naime, dok moderni kapitalizam karakteriše, prije svega,

težnja za sticanjem dobiti koja se zadovoljava racionalnim radom, politički

kapitalizam “odiše” izvesnim avanturističkim karakterom.

SOCIOLOŠKO SHVATANJE EMILA DIRKEMA

Po E. Dirkemu društvo je nešto iznad i mimo pojedinca, odnosno, čovek kao

individua nije u mogućnosti da utiče i uslovljava društvena zbivanja, već obrnuto,

društvena zbivanja oblikuju čoveka i utiču na njegovu volju i regulišu njegovo

ponašanje. Dakle, glavno područje proučavanja sociologije jesu društvene činjenice,

smatra Dirkem.

Društvene činjenice postoje mimo čovekove volje, razvijaju se van njegove

svesti, one su prosto društvena datost, koja se može spoznati samo spoljašnim

posmatranjem.

Skup verovanja i osećanja koja su zajednička svakom članu jednog istog

društva, čine jedan sistem, koji ima svoj život; možemo ga nazvati kolektivna svest .

Postoje tri grupe društvenih činjenica, koje čine kolektivnu svest superiornu u

odnosu na pojedinačnu svest čoveka:

1. Pravna pravila i zakoni.

2. Masovne društvene pojave.

3. Religiozne dogme.

Čovek se rađa, smatra Dirkem, kao izuzetno samoživo i sebično biće, koje se

rukovodi ličnim interesima, a kolektivna svest mu pruža mogućnost da se podvrgne

društvenim zakonima i postane “socijalizovana životinja”. Takođe, po Dirkemu uvodi

se razlikovanje normalnih od patoloških (bolesnih) društvenih pojava na osnovu

naučnih kriterijuma. Jedna od patoloških društvenih pojava je anomija.

Pojam anomije. Anomija kao stanje društva u kojem nedostaje skup pravila i

normi o ljudskom ponašanju.(M.Milosavljević). Anomija kao osjećanje besciljnosti ili

očaja, izazvano društvenim promjenama (E.Gidens). Prinudne podele rada,

ekonomske i socijalne krize, klasni sukobi, dovode do anomije.

Najdrastičniji primer anomijskog stanja – samoubistvo. Tipologija

samoubistva: egoističko, altruističko, anomičko, fatalističko

Dirkem je ljudsku istoriju podielio na dva perioda, odnosno razlikovao je dva

istorijska tipa društva: primitivno društvo zasnovano na mehaničkoj solidarnosti i

civilizovano društvo zasnovano na organskoj solidarnosti (M.Pešić).

Solidarnost je sačuvana kada se pojedinci uspešno integrišu u društvene grupe

i kada postupaju po jednom skupu zajedničkih vrijednosti i običaja (E.Gidens). Čist

hedonistički individualizam nikada ne može dovesti do solidarnosti i međusobne

povezanosti ljudi, smatra Dirkem.

U svom delu “O društvenoj podjeli rada”, Dirkem kolektivnu svest opisuje kao

- “Skup vjerovanja i osjećanja koja su zajednička, prosječnom članu jednog istog

društva i koja čine određeni sistem koji ima svoj sopstveni život; možemo ga nazvati

kolektivna svijest”. Iz društvene podele rada proizilazi društvena kohezija, na osnovu

koje je moguće izvesti klasifikaciju društava.

Mehanička solidarnost = pokoravanje pojedinačnih sviesti jednom

zajedničkom tipu, jednom autoritetu.

Organska solidarnost = posmatranje društvenog sistema u totalitetu, jači

stepen društvene integracije.

Društvena podela rada kao osnovni okvir za analizu društvene strukture, koju

vezuje za funkciju, a ne za individualne potrebe. FUNKCIJA označava društvenu

podelu rada, koja, pak, čini glavni osnov društvene kohezije.

Što su društva primitivnija među pojedincima ima više sličnosti; telesne

sličnosti; psihičke sličnosti. Represivno pravo ima prevagu ukoliko je podjela rada

nerazvijenija.

Mehanička solidarnost zavisi od tri uslova:

1. od relativnog obima kolektivne sviesti i individualne svesti;

2. od jačine;

3. od stepena određenosti stanja iz kojih se sastoji kolektivna svest.

Prvi uslov je u najvećoj mjeri stalan, dok druga dva opadaju.

Mehanička solidarnost, u toku društvene evolucije sve više labavi. Tok istorije

neminovno nameće promenu tipa solidarnosti kod ljudi, a istovremeno i promenu

samog tipa društva.

Savremeni tip društva - sastoji se iz određenog sistema različitih organa od

kojih svaki ima svoju posebnu ulogu, a koji se sami sastoje iz diferenciranih djelova.

Pojedinci u ovom tipu društva se grupišu, ne na odnosima potomstva, već prema

prirodi delatnosti koje obavljaju. Njihova prirodna i društvena sredina više nije rodna

sredina, već profesionalna. Mesto u društvu svakome obeležava funkcija koju vrši.

Organska solidarnost – razvijanje ugovornih odnosa. Ugovorima se reguliše

široka lepeza društvenih odnosa koji nastaju sve složenijom podjelom rada. Ova vrsta

(zip) solidarnosti niče iz potrebe za uzajamnim uslugama. Ljudi se međusobno

razlikuju po karakteru svoje ličnosti, po iskustvu kojim raspolažu, po funkcijama koje

vrše, imaju prostora da iskažu individualnu inicijativu. Međutim, taj individualizam je

specifičan, on ne daje za pravo pojedincu da neograničeno stremi ostvarivanju svojih

želja i interesa. To je više obaveza da individualizije sebe intezivnom

specijalizacijom, kako bi na taj način dao doprinos društvu. Razvija se samo ukoliko

mehanička solidarnost nestaje.

Kapitalna sociološka djela ovog autora su: “O društvenoj podjeli rada”,

“Samoubistvo”, “Elementarni oblici religijskog života”, “Pravila sociološke

metode”...

DRUŠTVENI DETERMINIZAM I TEORIJA HAOSA

Determinizam (determinare-odrediti) je shvatanje o sveopstoj odredjenosti

svih pojava. U svetu postoji opsta uzrocna (kauzalna) veza izmedju pojava, sto

omogucava zakljucivanje o proslim stanjima prirode i drustva na osnovu sadasnjih

znanja kao i predvidjanje buducih dogadjaja. Svaka pojava je drustveno odredjena.

Suprotno stanoviste od determinizma je indeterminizam (teorija haosa), ucenje

koje porice nuzni, uzrocni karakter prirodnih i drustvenih procesa, po kome i čovečija

volja apstolutno neodredjena i nepredvidiva.

U istrazivanju drustvenog determinizma najčesce se koriste sledeci pojmovi:

okolnosti, činioci, uzroci i povodi. Okolnosti su uslovi čiji uticaj na posmatranu

pojavu nije ni neposredan ni presudan. Činioci su bitni i delatni uslovi od kojih zavisi

da l ice se neka pojava desiti ili ne. Uzroci su najaktivniji činioci, dovoljni i

neophodni uslovi koji neposredno proizvode neku pojavu. Povodi su činioci koji

neposredno prethode samoj pojavi, mogu biti vrlo malog značaja i čak slučajni

prethodnici. Drustvene pojave su odredjene mnoštvom prirodnih, drustvenih i

individualnih činilaca. Drustveni determinizam ima svoju složenost i specifičnost.

Deterministicka veza medju pojavama moze da ima razlicite oblike, te veze mogu da

budu nuzne i uzročne ili slučajne.

Društveni zakon se definiše kao jezički iskaz o objektivno postojećoj,

relativno stalnoj, opstoj i nužnoj vezi izmedju drustvenih pojava i njihovog razvoja.

On postoji i deluje relativno nezavisno od svesti ljudi, društveni zakon ima karakter

istorijski nuzne tendencije razvoja ljudsog drustva.

Ideal svake nauke je otkrivanje sto vise zakona.

Staticki zakon je jedan od vaznih zakona drustvenih pojava koji na osnovu

racuna verovatnoce otkriva determinisanost koja se ne odnosi na pojedinacne

slucajeve nego na celine, grupe.

Sociologiju interesuje i odstupanje, slučajnost, ostatak. Pojedinacna

odstupanja ne opovrgavaju determinisanost drustvenih pojava nego samo pokazuje da

se u drustvu ne dešava sve nuzno. Sociologija ne prihvata strogi determinizam.

Pojedinacni dogadjaji i sigurni pravci drustvenog kretanja ne mogu da se predvide.

Istorijski tok nije unapred u potpunosti determinisan i ne ostvaruje se sa fatalnom

neizbeznoscu

DRUŠTVO, DRUŠTVENE POJAVE I DRUŠTVENE TVOREVINE

Pojam drustvo se nije jasno razlikovalo od pojma drzave. Tek u XVII i XVIII

v. pojam drustva znatno siri od pojma drzave kao pravno-politicke organizacije ove

zajednice.

Kont pod drustvom podrazumeva harmonicnu celinu velikog broja funkcija na

osnovama podele rada. Kao u organizmu, tako i u drustvu moze se uociti sklad

strukture i funkcije koje idu prema zajednickom cilju.

Spenser drustvo posmatra kao krajnju tacku bioloske evolucije. Drustvo je

“nadorganizam” u kome vaze iste ili slicne zakonitosti iz organske prirode.

Dirkem je medju prvima koji drustvo posmatra kao posebnu celinu koja ima

sopstvenu realnost. Po Dirkemu, drustvo nije prost zbir jedinki vec sistem koji je

obrazovan u njigovim udruzivanjem. Direkm razlikuje dva tipa drustva: 1. U kojem

ne postoji drustvena podela rada 2.Grupe koje se obrazuju u drustvenoj podeli rada.

Po Dirkemu sustina drustva je u kolektivnim predstavnicima i drustvenim ustanovama

koje postoje kao stvarnost nezavisno od pojedinca, njihove volje i htenja.

Marks je u odredjivanju pojma drustvo vise vrsta odnosa od kojih se u

njegovim radovima izdvajaju 2: odnos ljudi prema prirodi i medjusobni odnosi ljudi.

U predgovoru za Prilog kritici politicke ekonomije Marks pise: “ljudi stupaju u

odredjene odnose, nuzne odnose, nezavisno od njigove volje”. Po Marksu, drustvo je

“proizvod uzajamne delatnosti ljudi” i predstavlja ukupnost odnosa medju ljudima.

Ono je u najtesnjoj vezi sa razvitkom ekonomije.

Ukoliko želimo da definišemo pojam društvene pojave manje više možemo doći

do ovakve definicije: “Pod pojmom društvene pojave podrazumevamo one pojave u

društvu, koje po svojoj suštini i karakteru jesu proizvod društvenih procesa. One sa

druge strane predstavljaju elemente društvenog života te stoga i same na ovaj život

utiču.” Očito da nam ovakva definicija nije mnogo pomogla u rasvetljavanju pojma

društvene pojave. Ista situacija važi i za društvene procese i društvene odnose.

Možemo napraviti niz sličnih definicija koje nam neće pomoći da razumemo o čemu

se radi. Definicija koju smo gore izneli je sasvim tačna i jasna, ali jednako beskorisna

zato što nije dovoljno distinktivna. Naime, na osnovu ove definicije mi nismo u stanju

da razlikujemo društvene pojave od nedruštvenih. Svaku pojavu kao društvenu

činjenicu, naime, mi možemo pokazati kao proizvod društvenih procesa, te kao

pojavu koja utiče na društveni život. Da li to znači da su sve pojave u društvu u isto

vreme i društvene pojave?

Drugim rečima, u društvu nema takvih pojava koje se ne mogu okvalifikovati

kao ‘društvene’.

Ovo isto važi za društvene odnose i procese. Kako to zaista jedna pojava

‘postaje’ društvena zavisi od načina na koji ovu pojavu teorijski tretiramo, te od skupa

socijalnih uslova u kojima ova pojava postoji. Doista, budući da svaka pojava može

biti objašnjena društvom ide u prilog činjenici da su sve pojave društvenog karaktera ,

te da nema nedruštvenih pojava. Prema tome, tvrdnja da je nešto društvena pojava,

društveni odnos ili društveni proces je obična tautologija i ovaj iskaz nema po sebi

saznajni karakter. Čemu onda, doista, ovi pojmovi služe i da li su nužni?

Pojmovi društvene pojave, odnosa i procesa imaju svoju ulogu u

sociologiji kao pojmovi koje koriste konkretni teorijski modeli, ili pak kada se

precizno i jasno te pojave, ti odnosi i ti procesi dovode u vezu sa konkretnim

društvom. Na primer, kako objasniti stav da je ‘narkomanija devijantna društvena

pojava’. Osnovno što moramo da uradimo jeste da ovu pojavu objasnimo tako što

ćemo ukazati koji je to društveni mehanizmi proizvode. Tako npr. ukoliko pokažemo

da se ova pojava vezuje za moderno društvo, mi smo dali jednu sociološku odrednicu

koja je još uvek nedovoljna i opšta. Ukoliko želimo da produbimo ovaj jednostavan

stav mi moramo ukazati na način na koji moderno društvo uzročno utiče na pojavu

narkomanije. Ako pod modernim društvom podrazumevamo društvo masovne

proizvodnje i potrošnje koju odlikuje visok stepen diferencijacije, urbanizacija i visok

stepen socijalne pokretljivosti, time smo već dali određene sociološke momente koji

mogu da nam ukažu na to zašto je narkomanija društvena pojava. Tako se može

pokazati da socijalna kohezija u društvenim uslovima koje smo opisali slabi, te da je

uticaj porodice na socijalizaciju pojedinca u ovakvom društvu sve manji. Tako slabe

mehanizmi socijalne kontrole nad pojedincem. Zatim, urbani način života i masovna

proizvodnja i potrošnja u ovom društvu omogućavaju pojedincu da bez većih

problema dođe u kontakt sa psiho stimulativnim sredstvima. Ukoliko je posledica

diferencijacije i urbanizacije porast broja sekundarnih društvenih grupa, onda je

sasvim jasno da pojedinac koji uzima psiho-stimulativna sredstva može lako da

postane član neke od ovih grupa koje su devijantne po ponašanju. U ovom opisu

možemo ići i dalje na mikrosociološki nivo, ali to u ovom trenutku nije

važno.naprotiv, važno je da na osnovu ove eksplikacije možemo slobodno reći da je

narkomanija ‘društvena’ pojava tj. da je makar jednim ‘delom’ uzrokovana

društvenim činiocima. Ovaj ‘deo’ je sociološki posao i on kao takav treba biti

objašnjen.

Eksplikacija koju smo u ovom primeru dali jednako važi i za društvene pojave

i odnose i procese. Prefiks ‘društven’ ne stoji ukrasa radi, već on ukazuje na vezu

između društva i date pojave . Tajna je u tome što kad govorimo o nekoj konkretnoj

pojavi, odnosu ili procesu, prefiks ‘društven’ ima smisla samo ukoliko ukažemo na

koji je način data pojava, odnos ili proces povezan sa društvom. U suprotnom

korišćenje ovih reči je besmisleno i spada u domen puke ezoterije, što na žalost u

naučnoj praksi i nije redak slučaj.

Drustvena tvorevina (ustanova) je usvojen oblik ili nacin obavljanja neke

drustvene delatnosti koji ima odredjen znacaj za odrzavanje i funkcionisanje

drustvenog sistema ili nekog njegovog dela. Uskladjena je sa odgovarajucim

vrednostima i normama.

U društvene tvorevine ubrajamo: brak, porodicu, drzavu, univerzitet, svojinu,

vojsku, crkvu… Svaka drustvena tvorevina pretpostavlja odredjene obrasce

ponasanja.

Drustvene tvorevine pokrivaju siroko podrucje drustvenih i medjuljudskih

odnosa, grupnih i individualnih ponasanja, za koje je drustvo posebno zainteresovano

i nad kojima nastoji da uspostavi sto efikasnijnu drustvenu kontrolu.

Organizacija je celina ljudi i stvari. Organizacija se definise kao radna celina

strukturisana prema nacelima i metodama koje omogucuju maskimalnu efikasnost u

ostvarenju oredjenog cilja. Organizacija se odnosi na sve drustvene oblike koji nastaju

kao rezultat svesne namere i cilja, a mogu nastati i spontano iz razlicitih pobuda. Od

nacina nastanka organizacije zavisi i stepen organizovanosti.

STRUKTURA DRUŠTVA I NJEN UTICAJ NA SOCIOLOGIJU

POSLOVANJA

U najopstijem znacenju pojma struktura podrazumeva relativno stabilan sistem

odnosa izmedju elemenata koji cine jednu stvar, pojavu ili citavu oblast realnosti.

Svako drustvo je jedna manje ili vise izdiferencirana, nehomogena celina relativno

stabilnih drustvenih odnosa.

Dirkemova šema opste strukture drustva obuhvata pet strukturalnih elemenata:

1. Morfoloska struktura drustva 2. Drustvene institucije 3. Drustveni simboli 4.

Kolektivni ideal ii vrednosti 5. Kolektivna svest

Prema Marksovoj shemi, osnovna konstitutivna podrucja drustvene celine su:

1. Ekonomska osova 2. Pravno-politicka nadgradnja 3. Podrucje drustvene svesti.

Marks uvodi slozeniji pojam, drustveno bice.

Drustvo se u svojoj opstoj strukturi sastoji od ljudi kao osnovnih materijalnih

elemenata.U svakom drustvu postoji odredjen broj drustvenih uloga i drustvenih

polozaja koji su relativno nezavisni od ljudi kao individua.

Drustveni polozaj je mesto koje pojedinac zauzima u raspodeli materijalnog

bogatstva, drustvene moci i drustvenog ugleda. Povezivanje mikroelemenata, ljudi i

njihovih polozaja i uloga u slozenije celine dovodi do nastanka makrostrukture

drustva. Ovo povezivanje moze da se posmatra u dva osnovna pravca: 1. Kao

formiranje drustvenih grupa, klasa i slojeva 2. Kao formiranje organizacije i

drustvenih podsistema.

Covek ne zivi niti radi sam kao jedinka, nego uvek kao pripadnik neke grupe.

Kao pripadnik gurpe on obavlja odgovarajucu delatnost i zauzima odredjen polozaj u

drustvu. Tri osnovne delatnosti: privreda, politika i kultura. Ove oblasti se nazivaju

segmenti drustvene makrostrukture.

Drustvena grupa je manji ili veci broj individua koje su medjusobno povezane

trajnim ili privremenim odnosima.

Postoje četiri uzroka koji dovode do stvaranja grupa:

1. Potreba za obavljanjem neke delatnosti na zajednicki nacin. U

zavisnosti od vrste delatnosti koja se u njima obavlja: radne

grupe, politicke, kulturne.

2. Zajednicki polozaj u drustvu. U ove grupe ubrajamo klase,

kaste i staleze.

3. Zajednicko drustveno-istorijsko poreklo(etnicke grupe, narodi,

nacije)

4. Potreba za zadovoljavanje nekih zajednickih interesa i

sklonosti.

Klasifikacija grupa i sagledavanje unutargrupnih odnosa: mogucnost ulaska i

izlaska, stepen raspodele drustvene moci i nacin rukovodjenja, stepen formalizacije

odnosa, stepen prisnosti i intenziteta medju clanovima, stepen grupnog uticaja na

ponasanje pojedinca, stepen i kvalitet povezanosti pojedinaca u grupi.

Sa stanovista opste socioloske teorije, sagledavanju unutargrupnih odnosa

doprinose sledecih pet obelezja:

1. Prema stepenu formalizacije odnosa: formalne i neformalne

grupe

2. Prema prisnosti i intenzitetu interpersonalnih odnosa razlikuju

se primarne i sekundarne grupe. Primarne grupe su porodica,

grupa vrsnjaka, prijateljska grupa. Sekundarne nastaju na

osnovu zajednickih odnosa

3. Prema aktuelnom uticaju na clanove, grupe mogu da budu

referentne i nereferentne

4. Prema stepenu raspodele drustvene moci u nacinu rukovodjenja

na autoritarnim i demokratskim grupama.

5. Na osnovu stepena kvaliteta povezanosti clanova, moguce je

razlikovati skupove i zajednice.

Porodica se određuje kao primarna društvena grupa. Ova društvena grupa je

primarna zato što je to prvo mesto na kome pojedinac ostvaruje svoju društvenost.

Porodica je društvena zajednica zasnovana na braku, koja osim supružnika okuplja

bliske srodnike koji se nalaze u direktnoj biološkoj reproduktivnoj vezi sa

supružnicima. Dakle, princip integracije ove društvene grupe jeste brak i krvno

srodstvo koje iz ovoga proističe. Istorijski se razlikuju još dva tipa porodice. Prvi tip

je vezan za predindustrijsko društvo i on okuplja više generacija po principu krvnog

srodstva. Drugi tip je proizvod industrijskog društva i on se određuje kao nuklearna

porodica. Ovaj tip porodice obuhvata bračne supružnike kao jezgro i njihovo

potomstvo. Ovo je, dakle, porodica koja se sastoji iz dve generacije. Zavisno od

kulture različitih društava porodica može biti monogamna ili poligamna. Monogamna

porodica je zasnovana na braku između jednog muškarca i jedne žene. Poligamna

porodica je oblik porodice u kojoj muškarac ima više žena. Ovaj tip porodice je

karakterističan za pripadnike Islamske veroispovesti, ali je sa civilizacijskim

napretkom sve ređi u praksi.

Klase su velike društvene grupe koje nastaju kao proizvod odnosa prema

svojini nad srestvima za proizvodnju. Ovaj oblik društvene grupe je karakterističan za

marksistički način mišljenja i mi smo ga detaljno opisali kada smo govorili o

društvenoj stratifikaciji. Ono što je značajno sa marksisitičkog stanovišta sastoji se u

stavu da između klasa koje raspolažu nad sredstvima za proizvodnju i onih koji su

lišeni tog vlasništva postoji dubok jaz i permanentan konflikt koji dovodi do dinamike

čitavog društva.

Društveni slojevi i profesionalne skupine predstavljaju društvene grupe koje

nastaju po osnovu istog mesta u društvenoj podeli rada. To znači da ono što pojedince

u ovoj perspektivi identifikuje jeste isti status koji zauzimaju u društvu, a koji je

rezultat mesta u društvenoj podeli rada koje ovi pojedinci zauzimaju.

Subkulture su društvene grupe koje nastaju izdvajanjem iz zajedničkog

društvenog vrednosnog obrasca. Ove društvene grupe identifikuju sebe kao nešto

posebno i izgrađuju vlastiti sistem vrenosti i način života koji iz ovoga proističe.

Najčešće subkulture nastaju kao izraz jedne generacije koja u periodu svog saznanja

ima potrebu da se samoidentifikuje negacijom vrednosnih obrazaca koji vlada u

društvu . u osnovi svaka subkultura je u latentnom konfliktu sa globalnom kulturom u

društvu.

Sekundarne društvene grupe nastaju kao rezultat posebnih oblika udruživanja

između pojedinaca, a na bazi zajedničkog interesovanja vezano za neke posebne

aspekte života. Karakteristika modernog- civilnog društva jeste stalno povezivanje

broja sekundarnih društvenih grupa. To su npr. udruženje lovaca i ribolovaca, klubovi

obožavalaca filmskih i estradnih zvezda, navijači nekog sportskog tima, poznata elitna

udruženja itd.

U sociologiji postoji još jedna razlika između društvenih grupa a to je razlika

između formalnih i neformalnih društvenih grupa. Formalne društvene grupe

podrazumevaju određeni vid institucionalizacije grupnih aktivnosti, dakle, postojanje

određenog formalnog kriterijuma koji definiše ove grupe. Druga važna karakteristika

formalnih društvenih grupa jeste ’trajnost’. One su relativno trajnog karaktera u

jednom dužem periodu života društva. One se održavaju sve dok postoje objektivni

društveni mehanizmi koji ove grupe generišu. Neformalne društvene grupe nemaju

institucionalni karakter trajnosti. Naprotiv, one nastaju sticajem okolnosti i njihov rok

trajanja je ograničen na uslove iz kojih nastaju tj. svodi se na trajanje samih okolnosti

koje dovode do njihovog formiranja. Tako npr. ukoliko u toku vožnje vozom

pojedinci počnu između sebe da komuniciraju oni stvore jednu neformalnu društvenu

grupu, ili pak, ako se u nekom frizerskom salonu počne voditi diskusija između

mušterija itd. Svakako da neformalne društvene grupe u određenim okolnostima mogu

da postanu i formalnog karaktera.

Sociološki, društvene grupe su veoma važne. One predstavljaju osnovne

jedinice sociološke analize kada se proučava delovanje pojedinaca u organizovanom

obliku. Društvene grupe odražavaju samu prirodu društva o kome je reč, zato što

njihov nastanak i delovanje ukazuje na postojanje određenih društvenih uslova na

osnovu kojih se te društvene grupe pojavljuju. Takođe, različite društvene grupe u

različitim društvenim uslovima imaju i različit uticaj na društvo. Ovaj uticaj je

sociološkog karaktera i ukazuje nam na postojanje društvenih odnosa na osnovu kojih

neke društvene grupe u nekim okolnostima broje više članova i imaju veći uticaj.

Po pitanu sociološkog određenja društenih grupa pokrenuto je još jedno važno

pitanje, a to je pitanje svesti samih pripadnika društvenih grupa. Naime, neke

društvene grupe možemo identifikovati na osnovu teorijskih kriterijuma, ali je pitanje

da li one postoje ukoliko pripadnici nemaju ’svest o pripadnosti’. Na osnovu ovog

kriterijuma često je osporavana marksistička ideja o klasama kao društvenim gupama,

budući da veliki broj pojedinaca u društvu nije u stanju da identifikuje svoju klasnu

pripadnost. Ukoliko pojedinac ne vidi sebe kao člana neke klase (ili neke druge

društvene grupe) postavlja se pitanje da li je smisleno uopšte teorijski prihvatiti

postojanje takvih društvenih grupa? Ovo zato što društveno ponašanje pojedinaca,

ukoliko nije posredovano svešću o pripadnosti društvenoj grupi o kojoj je reč, neće

izražavati sa stanovišta članstva te društvene grupe.

U oblasti poslovanja kao jednoj od delatnosti ljudi pojavljuju se u različitim

ulogama delovi svake od društvenih grupa čije karakteristike nesumnjivo daju

određeni pečat određujući je na različite načine.

DRUŠTVENE PROMENE I NJIHOVA DINAMIKA

Pojam društvene promene označava proces u kojem se uspostavljaju novi oblici

društvenih odnosa između pojedinaca i društvenih grupa u određenom vremenskom

periodu. U tradicionalnoj sociologiji pojam društvene promene posmatrao se kao deo

tzv. društvene dinamike, od koje se analitički odvajala društvena statika. U

savremenoj sociologiji to je odvajanje uglavnom napušteno, jer se društvene pojave

najčešće određuju kao istorijske što znači da njihova istorijska promenljivost to jest

pokretljivost predstavlja temeljno svojstvo njihovih struktura.

Društvo je dinamička kategorija, pa su samimi tim i društvene pojave i društvene

promene dinamičkog tipa. Ovaj stav se može razumeti u tri značenja. Prvo, društvo je

istorijska kategorija. Ono nastaje u konkretnim istorijskim uslovima, oblikuje sam istorijski

proces i menja se posredstvom tog istorijskog procesa. Tako u istoriji društva možemo

razlikovati više društvenih tipova. Drugo, društvo kao totalitet (struktura, sistem) se sastoji

iz određenih delova-elemenata. Između ovih elemenata postoji trajna dinamika bilo u

klauzulnom bilo u funkcionalnom smislu. Ovaj aspekt društvene dinamike važi u okviru

svakog društvenog topa posebno. Naravno, ova dinamika je u nekim društvenim tipovima

izražena u većoj a u nekim u manjoj meri. Treća dimenzija koja se tiče dinamike jednog

društva odnosi se na određene procese kretanja pojedinaca i društvenih grupa u okviru

svakog konkretnog totaliteta. Kada kažemo društvena pokretljivost mi mislimo na upravo

ovaj oblik društvene dinamike.

Prvi oblik društvene pokretljivosti koji možemo identifikovati jeste geografska

pokretljivost. Ovaj tip pokretljivosti znači da pojedinci ili društvene grupe menjaju svoju

geografsku destinaciju u okviru samog društva. U istorijskom smislu, najdinamičnije u

ovom smislu je bilo nomadsko društvo čiji je način života počivao na lovnoj i sakupljačkoj

privredi. Tako je čitava društvena zajednica u traganju za boljim lovištima i plodovima

prirode neprestano menjala geografsko mesto boravka. Suprotan slučaj je sa tradicionalnim

poljoprivrednim društvom koje se oslanja na poljoprivrednu proizvodnju. Budući da je

obrađivanje zemlje ekonomski osnov ovoga društva, pojedinci i društvene zajednice

(porodica) su trajno bili vezani za zemlju koju su obrađivali. Tako se može reći da je ovo

društvo imalo veoma nizak stepen geografske pokretljivosti. Sa stupanjem kapitalizma na

istorijsku scenu osnovni vid geografse pokretljivosti jeste kretanje iz sela prema gradu.

Cvetanjem gradova, zanatstva i trgovine u odnosu na koje poljoprivreda vidno zaostaje

dešava se stalan priliv stanovništva iz sela u grad. U ovom procesu pojedinci tragaju za

boljim uslovima života i pokušavaju da pobegnu od tradicionalne vezanosti za feudalne

gospodare koji su im ograničavali slobodu. Kapitalizam je inače izrazito dinamičko

društvo. Tako i u modernom kapitalizmu postoji visok stepen geografske pokretljivosti.

Osnovni razlog za geografsku pokretljivost u kapitalizmu jeste samo tržište koje postavlja

zahteve da pojedinci i društvene grupe stalno menjaju mesto boravka obzirom na zahteve

tržišta a vezano za prirodu posla koji ovi pojedinci i društvene grupe obavljaju. U uslovima

modernog i diferencijalnog društva, stalna promena mesta boravka je svakodnevna

činjenica društvenog života.

Drugi vid pokretljivosti koji se tiče pojedinaca i društvenih grupa jeste horizontalna

pokretljivost. Ovaj vid pokretljivosti znači kretanje kroz društvenu strukturu ali na istom

statusnom nivou. Pojednostavljeno, ovo znači kada pojedinac menja delatnost kojom se

bavi ali time ni na koji način ne poboljšava svoj status u društvu u hijerarhijskom smislu.

Npr. kada poljoprivrednik postane radnik ili kada službenik iz javne službe postane

službenik u privatnom sektoru itd. Horizontalna pokretljivost postaje paradigmatičan

društveni fenomen u onim istorijskim situacijama kada društvo bitno menja svoju strukturu

i mehanizme funkcionisanja. U ovim periodima se dešavaju snažni društveni potresi, rađaju

se novi oblici proizvodnje a nestaju oni koji se istorijski prevazilaze. U ovakvim društvenim

uslovima pojedinac je prinuđen da promeni delatnost kojom se bavi i da se prilagodi novim

društvenim uslovima. Na istorijskom nivou ovaj fenomen je , takođe, veoma važena i

indikativan. Prvo, u trenutku kada nomadski način života zamenjuje društvena zajednica

situirana na određenom geografkom prostoru, javlja se poljoprivreda kao način proizvodnje.

Ovaj način proizvodnje zamenjuje sakupljačku poljoprivredu. Horizontalna pokretljivost

ovde znači da se pojedinci- sakupljači transformišu u pojedince- poljoprivredne

proizvođače. Ovo isto važi u odnosu lovaca i stočara tj. društveno-istorijskom promenom

lovci postaju stočari. Sledeći paradigmatičan istorijski primer je dominacija trgovine nad

poljoprivredom, te cvetanje zanatstva i industrije u gradovima. U ovim istorijskim uslovima

veliki broj seljaka napušta poljoprivredni način života i postaje sastavni deo radne snage

koja je potrebna za zanatstvo i industriju. Sličan primer važi i za naše prostore od trenutka

kada je na scenu stupio real-socijalizam. Posle II svetskog rata društveni mehanizmi deluju

u pravcu preusmeravanja pojedinaca sa poljoprivrede na industriju. U modernom društvu

prema problemu horizontalne pokretljivosti moramo imati dva kriterijuma. Prvo, ovaj

proces je nužan i zadovoljava potrebe društva u situacijama kada se na osnovama razvoja

novih tehnologija i novih grana privrede pojedinci i društvene grupe preorijentišu u svojoj

poslovnoj orijentaciji. Tako je npr. cvetanjem sektora usluga polovinom XX veka,

horizontalna pokretljivost koja je pothranjivala tercijalni sektor radnom snagom bila sasvim

potrebna i pozitivna. Međutim, van ovog obrasca horizontalna pokretljivost u modernom

društvu nije poželjna, čak može biti i veoma štetna, a evo i razloga. Dominacijom složene

tehnologije uslov efikasnosti pojedinaca, osim obrazovanja jeste specijalizacija. To znači

da se pojedinci moraju čitavog života usavršavati za jedan obllik rada kako bi poboljšali

svoju efikasnost i pospešili delanje organizacije kojoj pripadaju. U ovakvim uslovima je

jako teško da se pojedinac po principu horizontalne pokretljivosti prebaci u neku drugu

granu privrede i bude dovoljno efikasan. Naime, u novim uslovima njega će sačekati

potpuno drugačiji uslovi i oblici proizvodnje-mašine i alati te se njegovo prilagođavanje i

efikasnost dovode u pitanje. Ovo isto važi i za neproizvodne grane privrede. Službenik koji

se bavi marketingom u jednoj agenciji ne može jednostavno i efikasno da postane službenik

koji se bavi socijalnim pitanjima. Ova dva posla su veoma različita po svojoj prirodi,

tehnološkim uslovima i cilljevima koje ostvaruju.

Treći vid društvene pokretljivosti kojim se sociologija bavi jeste vertikalna

pokretljivost. Ovaj vid pokretljivosti je direktno povezan sa stratifikacijskom strukturom

društva. Vertikalna pokretljivost podrazumeva kretanje pojedinca kroz društvenu strukturu,

pri čemu pojedinac menja svoj status. Promena statusa može biti progresivna tj. ka višem

statusu ili pak regresivna -ka nižem statusu. Jasno je da je sasvim očekivano ponašanje

pojedinaca da teže da u toku života ostvare što viši status. Zato svaki pojedinac ulaže manje

ili više napora (zavisno od motivacije) u cilju poboljšanja vlastitog statusa. No, osnovni

uslov da pojedinac poboljša vlastiti status jeste da društvo bude „statusno propustljivo“ da

se tako izrazimo. Samo društvo definiše mehanizme i postavlja uslove koje pojedinac mora

da ispuni ukoliko ima za cilj da poboljša vlastiti status. Ukoliko ova ’pravila igre’

pojedinac poštuje i ukoliko u većoj meri odgovara na zahteve koje mu društvo postavlja,

utoliko ima više šansi da poboljša svoj status.

Svaki istorijski tip društva pa i svako konkretno društvo se razlikuje po svojoj

otvorenosti za promenu društvenog statusa u dva smisla. Prvo, svaki društveni tip tj. svaki

konkretni totalitet u različitoj meri omogućava pojedincima da menjajju svoj status u

vertikalnom smislu, i drugo, u svakom konkretnom tipu društva tj. njegovim konkretnim

predstavnicima postoje drugačiji mehanizmi (kriterijumi) na osnovu kojih pojedinac menja

svoj status. Neka istorijska društva su bila potouno zatvorena za pojedince koji su želeli da

promene status. Tako npr. Indijsko kastinsko društvo je zakonski zabranjivalo svaki kontakt

između različitih kasta a to znači da niti jedan pojedinac za života nije mogao da promeni

svoj kastinski status. Zajednice predistorijskog tipa i nisu bile statusno diferencirane (kao ni

klasno), a razlika u statusu se uglavnom svodila na ugled koji su pojedinci sticali u

zajednici. Ovaj ugled je pojedinac mogao da poboljša tako što je u svakodnevnoj borbi sa

prirodom i spoljnim neprijateljima pokazivao veliku fizičku snagu. To znači da promena

statusa u ovom društvu zavisi od biološkog kriterijuma. U tradicionalnom društvu ,

međutim, status je bio naslednog karaktera. Onaj ko je rođen kao plemić to je ostao čitavog

života a isto važi i za pripadnike ostalih klasa. Status se tako u ovom društvu obezbeđivao

rođenjem. Dakle, i tradicionalno društvo je izrazito statusno zatvoreno. U industrijskom

društvu, u liberalnoj fazi status se teško menjao ali je ovo ipak bilo moguće. Kriterijum za

promenu statusa u ovom društvu jeste sposobnost da se zaradi što veća količina kapitala na

slobodnom tržištu. Konačno, moderno društvo se može smatrati prilično otvorenim u

pogledu vertikalne pokretljivosti (iako se ova činjenica iz ideoloških razloga preuveličava).

Pošto moderno društvo počiva na upravljanju modernom tehnologijom kako u sektoru

proizvodnje, tako i u ostalim sektorima, osnovni faktor na osnovu koga pojedinac stiče

status jeste znanje i to stručno i upotrebljivo znanje koje se stiče obrazovanjem. Znači u

ovom društvu paradigmatičan model vertikalne pokretljivosti postaje obrazovanje.

U ovom prikazu ne treba izgubiti iz vida da je slika ’idealno-tipskog’ karaktera. To

znači da u stvarnosti navedeni modeli se često mešaju i postoje u isto vreme. Recimo, i

danas se status može naslediti u modernom društvu na osnovu nasledstva ili pak

sposobnosti za efikasno proizvođenje kapitala. Međutim, kada se daje idealno-tipska slika

onda se misli na sociološki nivo analize, tj. na onaj model koji se može apstrahovati kao

paradigmatičan. Takođe, mora se imati u vidu da je pitanje vertikalne pokretljivosti uvek

vezano ne samo za društveni tip nego i za konkretno društvo o kome je reč. Tako npr. u

društvu real-socijalizma koje je postojalo na našim prostorima, uslov za vertikalnu

pokretljivost je bila sposobnost participacije u ideološkom modelu. Dakle, uslov statusnog

napredovanja se svodi na sposobnost da pojedinac postane deo institucionalne srtukture a

na osnovu participacije i objektivacije ideologije na kojoj čitavo društvo počiva. Na kraju

mi smo govorili o promeni statusa u progresivnom smislu. Sve to jednako važi i za

regresivnu promenu statusa, tj. za gubljenje statusa u društvu.

POJAM I KARAKTERISTIKE DRŽAVE

U modernom svetu nije moguce postojanje društva bez države, oni su

povezani i isprepletani, da ih je tesko zamisliti jedno bez drugog. Pojam države je

novovekovni moderan pojam, čije precizno značenje nije lako odrediti.

Državu bi mogli odrediti kao političku zajednicu koja poseduje unutrašnju i

spoljašnju priznatu suverenu vlast nad odredjenom teritorijom i stanovništvom. Njeno

ključno svojstvo je suverenost, odnosno monopol nad legitimnom upotrebom nasilja i

pravo da osigura postovanje zakona i pravila i kazni za njihove prekršioce.

Država se od drugih društvenih organizacija razlikuje po tome što raspolaže

posebnom vlašću, a ta je vlast prema karakteristikama: društvena, suverena i prisilna.

Kakav će oblik vlasti poprimiti jedna država zavisi od obliku vladavine (monarhija ili

republika) i oblika državnog uređenja. Georg Jelinek je razvio učenje o tri

konstitutivna elementa države. Izučavajući predmoderne i moderne političke

zajednice, kao i njihove nazive, Jelinek je zaključio da se država sastoji od tri

elementa:

DRŽAVNE TERITORIJE,

DRŽAVNOG NARODA,

DRŽAVNE VLASTI.

Iako je ovo učenje o tri elementa podrvgnuto kritici ne samo u političkoj filoofiji nego

i u političkoj sociologiji i političkopravnoj teoriji, ono je veoma prihvaćeno u

međunarodnom pravu i u uporednom ustavnom pravu. Upravo mnoštvo različitih

država u međunarodnoj zajednici ) autoritarnih, totalitarnih, demokratskih, pravnih i

nepravnih), ističe Matias Herdegen, zahtjeva prihvatanje Jelinekovog učenja o tri

elementa države. Na ovo Jelinekovo učenje vezuje se i čuvena definicija države kao

subjekta međunarodnog prava data u članu 1. Međunarodne konvencije o pravima i

obavezama država, zaključena 1933. godine u Montevideu. Prema toj definiciji

–“Država kao subjekt međunarodnog prava posjeduje slijedeće karakteristike:

1. stalno stanovništvo,

2. određenu teritoriju,

3. vladu, i

4. sposobnost da stupa u odnose sa drugim državama“.

Strukturu države cini niz institucija koje pripadaju trima granama vlasti

(izvrsnoj, sudskoj i zakonodavnoj) i njihova horizontalna i vertikalna organizacija,

kao i mreža organa i tela odgovornih za sprovodjenje javnih politika.

Vertikalna struktura moci predstavlja kriterijum za podelu država na unitarne,

regionalne i (kon) federalne državne zajednice. Horizontalna raspodela moci deli

državne sisteme na parlamentarne ili predsedničke i polupredsedničke sisteme.

Izborna ili neizborna, vodeća pozicija u drzavi u osnovi je podele na republikanski ili

monarhijski oblik vladavine.

Ključna podela država je na nedemokratske režime i manje ili vise

demokratske poretke od izbornih demokratija do liberalno-demokratskih poredaka sa

razvijenim elementima demokratije. U osnovi ove podele je moć ili nemoć gradjana i

organizacija civilnog drsutva da koriste mehanizme izbornog uticaja na formiranje

vlasti.

Po obimu drzavnih funkcija, demokartske drzave se mogu podeliti u tri grupe :

U prvu grupu spadaju drzave sa minimalnim obimom funkcija. Ovde se radi, pored

odbrane, reda, zakona i zastite vlasničkih prava, tek o pruzanju osnovnih javnih

dobara, u oblastima bazicnog obrazovanja i zdravstvene i socijalne zastite. Cetvrtu

grupu funkcija minimalne drzave cini kreditno-monetarna politika i bazični

makroekonomski menadzment. Koncept minimalne drzave pripada klasično liberalnoj

teoriji koja cuva proctor individualnih sloboda, kao i zaziranja od drzavnog

intervencionizma.

U drugu grupu spada srednji tip razvojne drzave koji razvija funkcije podrske

strateskom razvoju, osiguranja i finansijske regulacije, kvalitetnije i obuhvatnije

sisteme delovanja obrazovanja i socijalnog osiguranja, kao i zastite od ekoloskih

rizika.

U trecu grupu spada socijalna odnosno socijaldemokratska drzava koja se aktivno

mesa u industrisjku politiku i vrsi redistribuciju bogatstva.

Kraj 20.veka obelezila su 2 fenomena vezana za karakter i funkcije drzave : sirenje

demokartije i univerzalno prihvatanje liberalno-demokratskog modela kao uzora, ali i

process praznjenja drzave. Prazna drzava je rezultat delovanja tri procesa koji

nagrizaju suverenitet nacionalne drzave. Globalizacija i prenosenje upravljanja na

poddrzavne nivoe odraz su cinjenice da nacionalna drzava je postala premala i

prevelika da otimalno resava odredjeni krug problema.

Institucionalni oblik i kapacitet drzavnih organa zavise od četiri medjusobno

povezana aspekta drzavnosti: Prvi aspekt se tice kvaliteteta menadžmenta u oblasti

organizacije i upravljanja javnim ustanovama i preduzećima. Znanja iz ovih oblasti se

lako stiču obukom i obrazovanjem. Drugi aspekt cini odabrani oblik vladavine i

politički sistem. Zatim, treći aspekt, ono sto je neophodno jeste da odredjeni poredak

uziva i kredibilitet i demokratsku legitimaciju gradjana. Četvrti aspekt vezan je za

karakter drustvenih normi i vrednosti sadrzanih u političkoj kulturi i memoriji

gradjana, odnosno njihovom socijalnom kapitalu.

POJAM I OSOBENOSTI PRAVA

Od samih svojih početaka, pravo ima veliku civilizacijsku ulogu, koja je

obeležena i nizom protivrečnosti, koje pravo prate sve do današnjih dana. Pravo, sa

jedne strane, jeste izraz političke volje koja ga stvara, ali je sa druge strane i sredstvo

racionalnog regulisanja odnosa i sukoba, kao i sredstvo ograničavanja same političke

volje. Pravo je po svojoj prirodi normativna kategorija, koja kazuje šta bi trebalo da

bude, odnosno šta da se radi, a šta da se radi. Ipak, uprkos svom normativnom

karakteru pravo ima veliku praktičnu ulogu u tzv. pravnom životu.

Obično se pravo smatra nesumnjivo realnom pojavom, najčešće takozvanom

društvenom pojavom kao jednom vrstom realnih pojava. Realna pojava podrazumeva

pojavu datu u vremenu i prostoru. Pri tom se pod pravom podrazumeva tzv. pozitivno

pravo, to jest važeće pravo date države u dato vreme.

Nasuprot pozitivnom pravu stoji tzv. prirodno pravo, koje se shvata kao pojava

suprotna realnoj pojavi, to jest kao idealna pojava. Dakle, pod idealnom pojavom se

smatra pojava koja nije data u vremenu i prostoru. Na prvi pogled, bi se moglo

zaključiti da takva pojava i ne postoji, odnosno da je to samo privid pojave, a ne

stvarna pojava. I zaista može se uzeti da idealnih pojava i nema. Međutim, ako se

idealna pojava uzme u drugom značenju, za nju se ipak može reći da postoji, a na

naročit način, van vremena i prostora. I upravo se prirodnom pravo smatra takvom

idealnom pojavom, to jest smatra se postojećom pojavom. Naravno ima mišljenja da

takvog prava i nema.

U nas je T. Živanović zastupao stanovište da se ideja prava realizovala

odjednom i zauvek u univerzalnom nepromenljivom prirodnom pravu, koje

objektivno postoji i koje se dalje, preko nacionalnih prirodnih prava, realizuje potpuno

u pozitivnom pravu.

Opet, po R. Lukiću, pravo je idealna pojava, koja postoji na idealan način, a

koja još uz to i važi. Ali oko pitanja u čemu se sastoji idealno postojanje prava i

njegovo važenje, u filozofiji i nauci nema saglasnosti te to treba dalje istraživati. U

nauci ne postoji saglasnost šta je pravo, iako određivanje pojma prava predstavlja

najvažnije, osnovno i početno pitanje u pravnoj nauci.

Postoji veliki broj definicija prava, ali se sve one mogu svesti na nekoliko

osnovnih, užih ili širih, u zavisnosti od toga koji će se momenat u pravu uzeti kao

glavni ili obeležavajući. Najčešće i najduže su one definicije koje pravo vezuju za

fizičku silu, odnosno koje identifikuju pravo i državu, koja raspolaže ovom silom. Po

ovoj definiciji pravo bi obuhvatalo sve ono što državna vlast sprovede. Ova definicija

stvara niz poteškoća. Najpre ovako određen pojam prava ne bi obuhvatao običajno

pravo, međunarodno pravo, kao ni pravo autonomnih grupa, a zatim, svi državni

propisi nemaju sankciju fizičke prinude, pa se postavlja pitanje da li su oni pravni ili

ne i da li su obavezni bez obzira što nisu zaštićeni ovom sankcijom. U drugu veliku

grupu spadaju one definicije koje pravo određuju pomoću organizacije, bilo da su

voljne ili prinudne, nezavisne i ravnopravne sa državom ili autonomne u okviru nje.

Još šire su definicije koje pravo određuju kao društvenu svest, odnosno spoljašnji

autoritet. Po njima pojam prava obuhvata sve oblkike društvenog, spontanog prava,

kao i intuitivno pravo koje se pojavljuje kao opšta svest. Po tradicionalnim

(normativnim) shvatanjima, pojam prava se jednostavno svodi na pojam pravne

norme (ili pravnih pravila ili pravnih propisa).

Pravo je, dakle, skup određenih normi. Međutim pravna pravila su samo jedan

od elemenata u sastavu prava kao društvene tvorevine. Taj element nije ništa

značajniji od takvih elemenata kao što su pravni subjekt, pravni akt, pravni odnos i

pravni objekt. Osim toga, nijedan od ovih elemenata ne postoji sam za sebe i ne može

figurirati kao zamena za celinu u kojoj se nalazi, to jest samog prava. Ni sa pravno-

filozofskog stanovišta ne može se prihvatiti da je pravo svaki skup normi iza kojih

stoji monopol državne prinude. Mora se zauzeti jedna kritička distanca prema pojmu

pozitivnog prava.

Pravo prema Gustav Radbruh može pozitivno važiti, ali da uprkos tome bude

neispravno. Prema tome, potreban je daleko širi pojam prava, nego što ga je izgradila

tradicionalna pravna nauka. Čak i ovlašno kritičko preispitivanje takvog pojma prava

otkriva njegove imanentne nedostatke, neodrživost i apsurdnost. Pravo se ne može

deklarisati odnosno svoditi na svet nekakvih deklarisanih, imaginarnih “pravnih

normi”. Pravo, kao i država, predstavlja samo jezgro društvene i političke stvarnosti

(pravna stvarnost) u datoj globalnoj zajednici.

MORAL

Moral je društveni fenomen koji podrazumeva ukupnost vrednosti, ideala, osećanja,

običaja, pravila i uputstava, normi kojima se određuje šta je dobro i ukazuje na to šta

je rđavo. Moralna ličnost je ona ličnost koja ima razvijena moralna osećanja, savest i

koja se moralno ponaša iz svog unutrašnjeg osećanja dužnosti a prema usvojenim

moralnim normama i univerzalnim važećim vrednostima i principima.

Moral kao duhovnu i kulturnu pojavu proučavaju: moralna dogmatika i moralna

analitika.

Moralna dogmatika proučava smisaonu sadržinu i njen je zadatak da tačno

utvrdi šta moral sadrži.

Moralna analitika tj. teorija proučava strukturu sadržine morala i njen zadatak

je da je proučava polazeći od toga iz kojih se pojmovnih (misaonih) elemenata moral

sastoji i u kakvom su oni međusobnom odnosu.

Moral kao psihičku pojavu izučava psihologija morala i to kako individualna tako i

socijalna.

Etika kao posebna filozofska disciplina, proučava moral procenjujući moralne

vrednosti poreklo i načela moralnosti.

Etika se deli na:

1. teorijsku etiku (nauke u užem smislu, ali i neke filozofske discipline o

moralu, kao što je metaetika.),

2. normativnu etiku (postavlja idealan moral), i

3. praktično-normativnu etiku

Isto tako, etika predstavlja jedinstvo moralne dogmatike i normativne etike.

U širem smislu etika obuhvata celu filozofiju morala ili sve filozofske discipline o

moralu, a u užem smislu samo tzv. normativnu etiku.

Moral se određuje i kao oblik ljudske prakse, kao oblik delatnog, praktičnog odnosa

čoveka prema svetu, drugim ljudima, kao i samom sebi i u tom smislu, moral se

manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja kao pozitivno ili

negativno vrednih (tj. nevrednih), pri čemu se prvi odobravaju, a drugi osuđuju.

Formalno određenje morala se uglavnom vezuje za:

Imanuela Kanta i njegovu etiku kategoričkog imperativa. Njegova etika je, u stvari,

etika norme i zakona koja nalaže: „Radi tako da maksima tvoje volje u svako doba

može ujedno da vredi kao princip opšteg zakonodavstva“i Emila Dirkema i njegov

sociologistički kriterijum solidarnosti sa grupom. Tako je Kant utvrdio unutrašnju

prinudnost morala a Dirkem je tome dodao i društvenu prinudnost morala.

Postoji opšta saglasnost da moral predstavlja sistem moralnih pravila, skup normi

koje određuju čovekovo ponašanje u društvu i to prema društvu u celini, prema

drugim članovima društva i prema samom sebi. Kao skup pravila ponašanja, moral se

zasniva na normama o dobru i zlu, a manifestuje se u vrednosnom procenjivanju

ljudskih postupaka, u smislu koje je ponašanje dostojno čoveka a koje nije, koje je

vredno a koje se može označiti kao bezvredno, koje se odobrava a koje se osuđuje. U

skladu sa moralnim normama, a u sklopu složene komunikacije koja se odvija u

društvu, ljudi formiraju svoje ličnosti, karaktere i osobine, usmeravaju svoju

motivaciju i delovanje, vrednuju i sude i sebi i drugima.

U određivanju morala sa sociološkog stanovišta, polazi se od namere da se

otkriju svi oni društveni faktori koji uslovljavaju moral i da se u skladu sa tim utvrde

veze koje postoje između morala i ostalih društvenih pojava. Polazeći od toga da

moral nije ni biološka, ni božanska pojava, da ne postoji ni van vremena ni van

prostora, da je njegov nosilac čovek i da se njegovo postojanje vezuje za društvo,

sociologija morala u najopštijem smislu moral shvata kao skup pravila, normi

(običaja, predanja) koje postoje u određenim društvenim grupama i u kojima se

odvijaju međusobni odnosi, bilo međusobni odnosi pojedinaca u grupi, bilo odnosi

pojedinaca prema grupi, ili pak odnosi grupa među sobom. Zato se društvo tretira kao

vrhovni moralni arbitar, merilo o tome šta je dobro a šta zlo.

Moral kao društvenu pojavu treba shvatiti kao društveni proces, kao duhovnu

pojavu treba ga tumačiti kao normu ili skup značenja a kao psihičku pojavu ga treba

razumeti kao skup psihičkih procesa mišljenja i osećanja.

RELIGIJA

Pojam religija dolazi od latinskog glagola religio, religare, što u prevodu znači

povezati. Religija se može sresti u svakodnevnom životu, u tradiciji i običajima,

istoriji, umetnosti, politici, itd. U odgovoru na pitanje, gde je poreklo religije, mogu se

razlikovati:

• Animistička teorija, koja smatra religiju kao posledicu čovekove emotivne potrebe.

• Naturistička teorija, koja religiju odeđuje kao posledicu čovekovih intelektualnih

potreba.

Smisao religije je u davanju odgovora ljudima na tzv. konačna pitanja: ko je čovek,

šta je čovek, koji mu je zadatak na žemlji, u kompravcu treba da živi svoj život i kako

da ga živi? Kroz istoriju, svest o religiji se menjala sa razvojem ljudskog društva.

Definicije religije su različitog karaktera i oblika. Međutim, pored tih različitosti

mogu se uočiti dva elementa koji su sadržani gotovo u svakom definisanju religije:

• Upotreba simbola koji izazivaju osećanje strahopoštovanja.

• Vršenje rituala i ceremonija u kojima vernici učestvuju organizovano.

Možda bi najpribližnije religija bila određena kao sistem verovanja u natprirodna bića

ili sile koje mogu učiniti dobro ili mu nauditi, a sa kojima se komunicira putem

rituala.

U svakom slučaju, kako god bila definisana, religija predstavlja složen društveni

fenomen i jedan od elemenata ljudske svesti i duhovne kulture. Podela religije je u

istoj meri, kao i njeno definisanje pitanje koje izaziva šarolika shvatanja. Postoje

različiti tipovi religija, ali su četiri dominantna u istoriji civilizacije:

- Animizam (lat. anima – duša), predstavlja najstariji i najprimitivniji tip religije koji

se sastoji u verovanju u duhove ili druga onostrana bića. Karakterističan je bio za

period prvobitne ljudske zajednice Bitan princip animizma sastojao se u pripisivanju

ljudskih osobina predmetima.

- Totemizam, koji je nastao posle animizma i zasniva se na verovanju u totem,

odnosno predstavu biljke ili životinje. Jedan totem vezivan je za jednu ljudsku

zajednicu odnosno pleme. On štiti pripadnike plemena. Uporedo sa totemizmom,

razvija se i postojanje tabua. Tabu se odnosi na zabranu štetnog i opasnog ponašanja

prema nekoj svetinji ili društvenoj zajednici u celini. Dobar primer tabua je incest.

- Politeizam (mnogoboštvo), koje se uglavnom odlikuje sledećim obeležjima: Bog je

uvek telesna ličnost, ima natprirodne osobine i moći i živi u izvanzemaljskom svetu.

Kod starih grka i rimljana bogovi su bili antropomorfni, odnosno imali su ljudski

oblik (verovanje u dvanaest bogova sa planine Olimp u Grčkoj, od kojih je vrhovni

Zevs, bog raja i zemlje). Politeizam je značajan napredak u odnosu na animizam i

totemizam. Bogovi su doživljavani kao regulatori različitih oblasti društvenog života.

- Monoteizam (jednoboštvo), predstavlja savremeni oblik religije koji se održao u

modernom dobu. Najmasovnije ovakve religije su: hrišćanstvo, islam, budizam i

judeizam. Karakteristike ovih religija su njihova rasprostranjenost, spasilački karakter

i traženje savršenstva u zagrobnom životu (životu posle smrti). Svaka od ovih religija

ima svog osnivača (Isus Hrist, Buda, Muhamed, Mojsije). Takođe, svaka od njih

poseduje apokaliptičnost, odnsono verovanje u „strašni sud“, po propasti zemaljskog

sveta. Može se reći da je ovaj stav najnaglešeniji u hrišćanstvu.Takođe, postoje i

različiti tipovi religijskih organizacija:

- Crkva, kao velika, društveno etablirana verska organizacija s formalnom strukturom

verovanja, rituala i unutrašnje organizacije moći. Nije retkost da se crkava identifikuje

sa državom, da govori u im svih građana, a ne samo vernika. U načelu između države

u crkve mogu vladati različiti odnosi. Prvo, odnos u kome postoji državna crkva

(nekada dominantan model, danas zastupljen u V. Britaniji, Danskoj, Holandiji).

Odvojenost crkve od države je model odnosa koji je bio zastupljen u bivšim

socijalistčkim zemljama (SSSR, Jugoslavija odnosno SFRJ, Bugarska, Rumunija,

itd.). Kako je to neko lepo primetio, nevolja je bila u tome što se crkva odvojila od

države ali se država nije htela odvojiti od crkve. U ovim režimima crkva je bila

konstantno pod državnom presijom. Treći model je saradnja u odnosima između

države i crkve, koji postoji u svim zemljama u kojima se od strane države uvažavaju

verska osećanja njenih građana. Crkva je u istom statusu kao i sve druge društvene

organizacije i sme da obavlja poslove za koje ispunjava zakonom propisane uslove.

- Sekta, relativno mala verska skupina koja se najčešće odvojila od crkve i u načelu

odbacuje dominantne vrednosti i način života u širem društvu. Drugim rečima sekta je

zatvorena prema društvu.

- Denominacija, religiozna organizacija koja prihvata postojanje drugih religija i

uglavnom je u saglasnosti sa vrednostima društva, karakteristična za SAD, ali takođe,

kao i sekta u značajnoj meri, zatvorena prema društvu.

- Kult, kao manje organizovana i privremena skupina koja se ne temelji na nekoj

razrađenoj doktrini i ne postavlja velike zahteve članovima.

Iako sve religije, u najvećoj meri i kao jednu od najvećih ljudskih vrednosti

propovedaju mir i toleranciju, one mogu biti i bile su izvor raznih oblika ugrožavanja

bezbednosti države.

KULTURA

Pojam kulture je jedan od najsloženijih i najkontrovenznijih pojmova u

sociologiji i društvenim naukama. Po nekim autorima postoji 160, a po drugim čak i

preko 250 različitih definicija kulture. Tako se pod višeznačnim pojmom kultura

podrazumeva:

- ukupnost promena i tvorevina u prirodi, društvu i ljudskom mišljenju koje su nastale

kao posledica ljudske delatnosti,a čiji je smisao i cilj: olakšanje održanja, produženja i

napretka ljudske vrste. U sastav kulture, tako šire shvaćene, ulaze materijalna (oruđa,

instrumenti, posuđe, odeća, ornamenti) i duhovna (običaji, društvene i političke

institucije, religija, umetnost i umetnička dela, jezik, igra, nauka, pronalasci, otkrića,

itd.)

- samo duhovna kultura;

- razvitak određenih sposobnosti ljudskog duha ili tela odgovarajućim vežbanjem,

negovanjem, odgajanjem (na primer, fizička kultura, muzička kultura, matematička

kultura), pa i karakter ličnosti formirane tim procesom obrazovanja, odnosno sam

proces obrazovanja koji je dao taj karakter.

Pre francuske revolucije, u kojoj se začeo pojam moderne nacije, postojale su

zajednice sa manje ili više izraženim nacionlnim ososbinama: etničkim,

civilizacijskim, državnim, kulturnim. Poznato je kakao se u XIX veku stvaraju i

potvrđuju nacionalne države te ustanovljavaju i izdvajaju posebne nacionalne kulture:

njihov razvoj zavisi, uz ostalo, od toga je li pojedina nacija ujedinjena ili nije, ima li

vlastitu državu ili ne.

U samostalnim evropskim nacionalnim državama, naročito onim najmoćnijim,

državna organizacija nastoji da centralizuje nacionalnu kulturu i da je drži pod svojom

kontrolom. Ustanove utemeljene na nacionalnoj i državnoj osnovi pomažu da se

udruže i objedine zasebna kulturna delovanja (aktivnosti), da se nacionalna kultura

usmeri prema potrebama nacije ili nacionalne države i uskladi s njima. Sa stanovišta

države kultura se svakako javlja kao pozitivan pojam dok se kao izvor ugrožavanja

bezbednosti države pojavljuje tzv. potkultura. Pod ovim pojmom sociolozi shvataju

društvenu, etnički ili ekonomsku grupu sa posebnim obeležjem samo njoj svojstvenim

unutar kulture ili društva. Potkulturom se izražava osobenost kulturnih elemenata

nekog dela globalnog društva (klase, sloja, profesije, etničke grupe, lokalne

zajednice). Pravila ponašanja, vrednosti , verovanja i znanja tog dela društva, mada

čine sastavni deo kulture globalnog društva, izdvajaju se na osnovu nekih osobenih

crta. Svaka od potkultura ima svoj potkulturni identitet koji počiva na osobenom

izgledu (odeća, cipele, frizura) i zajedničkim ukusima (muzika, način zabave).

Potkulture uvek postoje samo u odnosu prema većim kulturama, pri čemu je kritičko

raspoloženje pripadnika dominantnih kulturnih obrazaca prema potkulturama unutar

društva. Takav odnos, može biti, a često u stvarnosti i jeste izvor ugrožavanja

bezbednosti države. Naime, potkulture se tada ocenjuju kao devijantne, a usled

odbacivanja od strane šireg društva oni koji su određeni kao različiti mogu pribegavati

i nasilju ili drugim oblicima devijantnog ponašanja. Pored potkulture postoji još jedan

sociološki interesantan pojam a to je pojam masovne kulture.

Pod masovnom kulturom, najčešće, se podrazumeva približavanje kulturnih tekovina

jednog društva preko sredstava masovnih komunikacija. Umesto kulturnih sadržaja,

sredstva masovnih komunikacija šire propagandne sadržaje. Samim tim stanovništvo

jedne države prepušteno je uticaju sredstava informisanja i masovnih medija te postaje

pasivni objekt kojim se manipuliše prema tuđim interesima.

ETAPE RAZVOJA DRUŠTVA I NJIHOV UTICAJ NA POSLOVANJE

Bavi se pitanjima istorije razvoja ljudskog društva na sociološki način, je nešto sasvim

drugo od bavljenja istorijom kako to čine istorijske nauke. Iako i samo istorija kao

nauka počiva na određenim uopštavanjima, njen primarni predmet je istorija nekog

konkretnog društva ili pak analiza nekih konkretnih i istorijski važnih događaja. Tako

se istorija bavi proučavanjem konkretnih istorijskih podataka koji opisuju neki

konkretan period društva i njegovog razvoja. Takođe, i u istoriji se govori o različitim

oblicima vladavine, te različitim oblicima društvenog uređenja , dakle, na jedan

uopšten način. Međutim, sociologija u odnosu na ovaj nivo uopštavanja ide korak

dalje. Ona pokušava da otkrije društvene tipove kao modele društvenog organizovanja

posmatrano sa sociološkog i civilizacijskog stanovišta. Time sociologija apstrahuje od

svakog pojedinog istorijskog oblika društvene organizacije, i pokušava da dođe do

univerzalnog obrasca kojim se društveni razvoj može objasniti na osnovu

razumevanja i objašnjavanja društvenih odnosa i procesa koji karakterišu pojedine

istorijske tipove, te društvenih mehanizama koji su doveli do društvene promene tj.

društvenog razvoja. Takođe, sociologija se ne vezuje za datume tj. konkretne

vremenske okvire u kojima se dešavaju određeni istorijski događaji a koji su svakako

važni sa istorijskog stanovišta. Za sociologiju je važan model društvenog ustrojstva i

društvenog razvoja, nezavisno od vremenskog okvira u kome on postoji.

Svi važni sociolozi su se bavili problemom društvenog razvoja analizirajući

različite društvene tipove koji su postajali na istorijskoj lestvici. Pri tome, ima dosta

neslaganja u pogledima različitih teorija, ali se čini da su ova neslaganja prvenstveno

rezultat različite teorijske perspektive s jedne strane, te te korišćenja drugačije

terminologije sa druge strane. Zato ćemo mi napraviti pokušaj da damo prikaz

razlličitih društvenih tipova na jedan uopšten način, pri čemu eksplicite prihvatamo da

će prikaz biti delimično električkog karaktera, naročito sa stanovišta terminologije

koju ćemo upotrebiti u definisanju različitih istorijskih tipova.

Ono što je sa stanovišta uvođenja u sociologiju a vezano za ovaj problem

važno, jeste da se razume razvoj društva iz sociolološke perspektive, te da se shvati

značaj koji ovaj razvoj ima na neke važne procese i odnose koji postoje u modernom

društvu. To znači, da svako društvo postoji u najmanje dve dimeenzije. Prva

dimenzija jeste aktualitet, tj. onakvo kakvo danas jeste. Druga dimenzija jeste upravo

istorijska dimenzija. Zašto je ova istorijska dimenzija važna, zar nije za sociologiju

dovoljno da ostane na nivou proučavanja društva koje danas postoji? Zato što društvo

na aktuelnoj ravni izrasta iz predhodnog društvenog oblika, a ovo iz nekog

predhodnog itd. Na aktuelnoj ravni društvenog postojanja su imanentno sadržani

različiti elementi predhodnog-ih društava. Ovi elementi tako postoje u aktualitetu, ali

se njihov nastanak, struktura, smisao i uloga ne mogu u potpunosti razmeti a da se ne

pogleda unazad, tj. ako se oni ne analiziraju na istorijskoj ravni tog društva. Tako npr.,

porodicu kao oblik društvenog zajedništva ne možemo razumetii samo na osnovu

analize strukture modernog društva. U njoj su istorijskim posredovanjem imanentno

sadržani različiti elementi koji su nastali u nekom ranijem istorijskom periodu i

održavaju se različitim reproduktivnim mehanizmima (tradicija, simboli, mitovi itd.).

Ukoliko želimo da do kraja sociološki objasnimo ovaj fenomen, mi smo primorani da

ovaj fenomen metodološki posredujemo u njegovoj istorijskoj dimenziji. Ili, hajde da

uprostimo stvar! U modernom društvu postoje još uvek elementi patrijarhalnosti.

Ovaj aspekt moderne porodice se ne može shvatati sa stanovišta analize modernog

društva, zato što ovo društvo svim mehanizmima atakuje na patrijarhalni obrazac

porodične organizacije. Zato se patrijarhalnost u porodici može razumeti samo ako

ključna karakteristika porodičnog života u nekom ranijem istorijskom periodu razvoja

društva. Zašto je opstala patrijarhalnost kada za to nema osnova u modernom društvu?

Zato što se ova prenosi tradicijom i psihološkim obrascima koji prate proces

socijalizacije. Eto, ovo je razlog zbog kojeg se istorjiska analiza jednog društva, kao i

konkretnih fenomena koji su predmet socioškog proučavanja, mora uključiti u

sociološku prizmu.

Problem proučavanja istorije ljudskog društva u smislu pažljivog prikupljanja

činjenica je, pre svega, problem istorijske nauke kao i etnologije. Sociologija pažljivo

prati sva dostignuća koja ove dve nauke ostvare. Naročito je etnologija u XX veku

bila veoma važna i uspešna u prikupljanju vaažnog empirijskog materjala vezano za

prvobitne oblike ljudskog zajedništva. Takođe, sticaj istorijskoh okolnosti je takav da

i danas u nekim delovima Afrike, Azije i Australije postoje neki oblici društvenog

zajedništva koje civilizacijska kretanja nisu dotakla, i koja izgledaju gotovo identično

kao i hiljadama godina ranije. Zahvaljujući tome, mi imamo priliku da proučavamo

našu istoriju in vivo. Informacije koje su dobijene etnološkom analizom ovih društava

su od neprocenjivog značaja za bolje razumevanje istorije ljudskog društva.

Prvi oblik društvenog života bilo je nomadsko društvo. Osnovna karakteristika

ovog društva jeste da njihovi pripadnici nisu bili trajno situirani na jednoj teritoriji.

Oni su često menjali mesto boravka u određenim geografskim granicama. Model

ekonomskog života jeste lov, ribolov i sakupljačka privreda. Upravo je ovakva

ekonomska osnova društva uslovila nužnost da se često menja boravak, tj. da se traga

za boljim lovištima te da se traga za prirodnim plodovima koji često nisu bili u

izobilju. U ovakvom obliku ekonomskog života, tehnologija (sredstva za rad) gotovo

da nisu ni postojala, a jedina sredstva koja je čovek stvarao, bila su primitivna oruđa

za lov i ribolov. U ovom društvu nemamo nikakve podele rada tj. ’svi rade sve’.

Jedini oblik svojine u ovom društvu je llična svojina. Najvažniji oblici društvenog

zajedništva u ovoj fazi su horda, rod i pleme. U pogledu biološke reprodukcije u

ovom društvu je postojao promiskuitet, tj. nije bilo porodičnih veza, a o potomstvu se

brinula najpre majka a zatim čitava društvena zajednica. Upravljanje društvom se

sprovodilo po strogoj hijerarhiji, a politički autoritet je bio onaj ko je fizički bio i

najsnažniji jer je biološki kriterijum predstavljao i sociološki kriterijum. Prema tome,

politička moć u ovom društvu se može razumeti na osnovu biološkog kriterijuma. Za

ovu društvenu celinu se ne može reći da je bila ’zajednica’ u pravom smislu, zato što

pripadnici plemena, roda ili horde nisu imali nikakvu svest o zajedništvu. Oni doista i

nisu imali izbor da opstanu nezavisno od socijalnog okruženja, zbog surovih zakona

prirode. Između rodova i plemena, veoma često su se dešavali sukobi oko borbe za

prirodnim resursima. Oblici društvene svesti u ovom periodu jesu magija tj. verovanje

u slepe sile koje uprevljaju prirodom. Sile koje čovek sebi nije mogao u takvom

društvu da predstavi i da ih razume, predstavljaju samu prirodu. Ovakvo društvo,

zaista, i nije istorijsko društvo već bi se pre moglo okvalifikovati kao pred-istorijsko

društvo. Ovo zato što postoje dva osnovna uslova da jedno društvo ima istorijski

karakter u sociološkom smislu. Prvi je da postoji uobličen oblik društvenog

zajedništva. I drugo, da to društvo ostavi jasne istorijske tragove za sobom, a ovo je

moguće samo ukoliko jedno društvo trajno zauzima određen geografski prostor.

Prvo, istorijsko društvo je zajednica. Za opis ovog tipa društva se koriste

različiti termini kao npr.: društvo inkoherentne homogenosti (Spenser),

nediferencirano društvo (Funkcionalizam), društvo mehaničke solidarnosti (Dirkem),

prvobitna ljudska zajednica (Marks) itd. Mi smo preuzeli termin iz formalističke škole

sociologije (Tenis i Zimel), zato što nam se čini da je najširi i najpogodniji, a ne zato

što smatramo da je suštinski bolji od termina koji koriste ostali teoretičari. Ovaj tip

društva izrasta iz nomadskog tipa na taj način što se jedna zajednica trajno situira na

određenom geografskom prostoru. Osnovna istorijska karakteristika ovog društva,

koja ga razlikuje od predhodnog jeste u tome što je ključna grana privrede u ovom

društvu poljoprivreda. Poljoprivreda zamenjuje sakupljačku privredu. Kako je čovek

sa nomadskog prešao na poljoprivredni način života ostaje ’istorijska tajna’. Takođe,

pošto zajednica ima trajno mesto boravka, umesto lovne privrede javlja se stočarstvo,

tj. pripitomljavanje i aktivno uzgajanje onih životinja koje društvenoj zajednici

obezbeđuju neophodne resurse za hranom i odevanjem.

Međutim, ono što je suštinski važno sastoji se u činjenici da je ovo prvi tip

društva u kome čovek ostvaruje dvosmernu interakciju sa prirodom. Dakle, za razliku

od nomadskih rodova i plemena, zajednica pravi oruđa za rad te deluje na prirodu,

tako da ovu prilagođava svojim potrebama. U zajednici se ne uzima od prirode samo

ono što ona već daje, već se na prirodu intenzivno deluje oruđima za rad, u cilju

proizvodnje ’određenih’ dobara koja su ovoj zajednici potrebna. U zajednici još uvek

postoji lov i ribolov kao značajna grana obezbeđivanje dobara, ali poljoprivreda

postaje dominantan ekonomski mehanizam društvene reprodukcije. Razvoj

poljoprivrede tako označava početak jednog istorijski univerzalnog društvenog

procesa- procesa prilagođavanja prirode prema svojim potrebama. U ovom procesu

nastaje intenzivan razvoj sredstava za proizvodnju (tehnologije), koji je ključan sa

sociološko-istorijskog stanovišta. Dalje, zajednica ne počiva više na srodničkim

odnosima, već ona predstavlja jedinstvo većeg broja plemena i rodova. Ovo je važna

kvantitativna karakteristika zajednice u odnosu na hordu. Time se ojačava čitava

zajednica u odbranbemom smislu. U ovom društvu počinje da se razvija podela rada,

najpre biološka po polu i uzrastu, a zatim i društvena, na lovce s jedne i

poljoprivredne proizvođače sa druge strane. Svojina nije diferencirana, već je sva

svojina vlasništvo zajednice. Svest u ovom društvu predstavlja razvoj magije te

animizam i totemizam koji predstavljaju prvobitne oblike religioznosti i izrazito je

kolektivnog karaktera. Ovi religijski oblici u suštini predstavljaju odpremećenje

samog društva posredstvom materjalnih nosioca značenja tj. predmeta obožavanja.

Politička organizacija je i dalje strogo hijerarhizovana, s ti što osim vrhovnog

svetovnog autoriteta često imamo i duhovnog lidera. Statusi i dalje nisu diferencirani,

te se društvo deli na vođe i podanike. Ključna stvar sa sociološkog stanovišta jeste da

je društvo još uvek neizdiferencirano na društvene grupe, te je prema tome svaki

pojedinac nedvosmisleno upućen na zajednicu. Potencija egzistencije pojedinca je

postojanje same zajednice. To znači da su pojedinci jednostavno ’stopljeni’ sa

kolektivnim obrascima postojanja.

Robovlasničke imperije predstavljaju prvo klasno društvo u istoriji. Osnovna

karakteristika ovog društva jeste klasna diferencijacija koja je nastala podelom rada

na umni i fizički. Ova podela rada se dešava u jednom istorijskom trenutku kada

zajednica počinje da proizvodi više nego što joj je potrebno za njen opstanak. Ovaj

višak prisvaja jedna gupa (oligarhija) koja se počinje baviti samo umnim radom. Pošto

se ova grupa bavi samo umnim radom, počinje razvoj kulture nauke i umetnosti, mada

je dominantan duhovni obrazac društva politeizam tj. mnogoboštvo. Ovaj oblik

religije je potpuno u skladu sa načinom života tog društva. U mnogobožačkom

obrascu se krije potreba čoveka da utiče na sile od kojih zavisi. Svaka sila je

opredmećena u pojedinom Bogu. Tako se analizom politeističkog obrasca može

uvideti koji aspekti društvenog života su bili ključni za opstanak neke konkretne

društvene zajednice, jer su sami Bogovi ovaploćenje konkretnih društvenih datosti. U

ovom društvu dominira poljoprivreda. Osnov poljoprivredne proizvodnje je zemlja.

Ova zemlja postaje vlasništvo jednog sloja društva koji je prisvajaju i koji se razlikuju

od onih koji tu zemlju obrađuju. To znači da se u ovom društvu prvi put u istoriji

javlja privatna svojina. Društvena podela rada se razvija i u drugim smerovima. Tako

se javlja poseban sloj – zanatlija, koji se bave samo proizvodnjom sredstva za rad.

Ovo je veoma značajan trenutak u istoriji, zato što se na ovaj način postavljauju

temelji proizvodne tehnologije, društvene sile na kojoj počiva istorijski progres. Usled

činjenice da se u obom društvu pojavljuje višak proizvoda, po prvi put u istoriji se

pojavljuje i trgovina kao delatnost. Tako počinje razmena roba između proizvođača,

tačnije robovlasnika koji prisvajaju rad proizvođača. Usled ove razmene trajno se

dešava proces specijalizacije proizvodnje, tj. orijentacija proizvođača na jedan spektar

proizvoda za koje postoje najbolji prirodni uslovi. Politički oblik organizacije u ovom

društvu je najčešće tiranija ili oligarhija (vladavina grupe), a klasni osnov

robovlasništvo. Budući da je zemlja ključni resurs proizvodnje, sve robovlasničke

imperije su imale osvajački karakter, tj. težile su da ratovima porobe susedne narode,

kako bi eksploatisali rad robova na tim teritorijama i kako bi raspolagali većom

količinom zemlje. Tako i rat i imperijalizam postaje sastavni deo društvenog života

robovlasništva. U robovlasništvu se prvi put u istoriji javlja oblikovana porodica kao

elementarni oblik zajedništva. Porodica nastaje najpre neformalnim a kasnije

formalnim brakom, monogamnog tipa, sa potomstvom koje iz braka nastaje. Budući

da je ratnički orijentisano, u ovom društvu se prvi put javlja i institucija vojske kao

oblik društvene organizacije. Vojnici su se veoma često bavili samo ratovanjem i bili

su plaćenici. Ovaj oblik društvene zajednice je bio u stalnom konfliktu. Prvo, postojao

je trajan konflikt između robovlasnika i robova, budući da je nivo eksploatacije bio

nepodnošljiv. Drugo, postojali su stalni sukobi među robovlasnicima za primat u

političkom životu, kao i borba za resurse koji su bili predmet osvajanja. Treće, u

stalnim ratovanjima sa okruženjem uvek je postajala opasnost da izgubljen rat sruši

čitavu imperiju. Svi ovi konflikti su lagano do urušavanja robovlasničkog tipa društva.

Sledeći tip društva koji ćemo opisati odredićemo kao tradicionalno

poljoprivredno društvo. U najvećem broju slučajeva ovo društvo se definiše kao

feudalno društvo, zato što je feud osnovni oblik ekonomske organizacije. Ono nastaje

rastakanjem velikih robovlasničkih imperija, i stvaranjem malih teritorijalnih jedinica-

feuda na kojem suvereno vladaju pojedine porodice tj. feudalni gospodari. Kada mi

kažemo ’tradicionalno’ sam termin može da deluje paradoksalno, ali se može

opravdati ukoliko se kriterijum za tradicionalizam uzme moderno društvo. Drugo, ovo

društvo je tradicionalno i zato što se ono vekovima reprodukovalo u jednom istom

obliku održavajući gotovo identičan obrazac društvene organizacije. Zato kažemo da

je ovo društvo izrazito statično. Sa druge strane, termin ’poljoprivredno’ je sasvim

jasno obređen i on potencira činjenicu da je osnovna delatnost u ovom društvu

poljoprivreda. Kao što smo napomenuli, ekonomski okvir za poljoprivrednu

proizvodnju jeste feud. Feud predstavlja geografski defirnisan okvir nad kojim

apsolutnu vlast ima feudalac. Tako su feudalci tj. vlastela vladajuća klasa u ovom

društvu. Sa druge strane postoje seljaci tj. poljoprivredni proizvođači. Oni nisu imali

vlasništvo nad zemljom, već su radili na zemlji feudalaca pri čemu su ovom morali da

plaćaju robnu i novčanu rentu. Ono što je veoma važno, seljaci nisu bili slobodni tj.

oni nisu smeli da napuste svog gospodara (feudalca). To znači da su izvesni tragovi

robovlasničkog odnosa ostali i u ovom društvu i u nešto bližoj formi. Osnovni

elemenat društvene organizacije i ključna ekonomska institucija u tradicionalnom

društvu je porodica. Porodica je organizovana po patrijarhalnom obrascu. To znači da

je otac porodice vrhovni autoritet, koji niko ne sme da dovede u pitanje. Zato je ovaj

tip porodice strogo hijerarhizovan. Budući da je porodica ključna ekonomska

institucija, to znači da se njena ekonomska moć meri brojem članova. Ovo je razlog

zbog koga patrijarhalna porodica u tradicionalnom društvu teži da ima što više

članova. Žena i njena vrednost mere se sa kriterijumom sposobnosti biološke

reprodukcije. Tradicionalno društvo je u pogledu političke organizacije najčešće bilo

monarhističkog tipa. Jedna monarhija je okupljala veći broj feudalaca, a sam monarh

najčešće je bio vojnički i ekonomski najmoćniji feudalac. Međutim, pitanje

suvereniteta između monarha i ostalih feudalaca u ovom društvu nikada nije bilo

trajno rešeno, tako da je između monarha i ostalih feudalaca uvek postojao latentan

konflikt koji je bio često izvor političke nestabilnosti društva, te česte smene porodica

koje su vladale. Obzirom da je osnov ekonomskog života bila poljoprivreda, epicentar

društvenog života u ovom društvu jeste selo. U tom smislu, tradicionalno društvo

predstavlja korak nazad u odnosu na predhodni tip društva. Selo, kao konzervativna i

tradicionalna sredina dugo je odolevalo društvenim i političkim promenama koje su

dolazile iz grada. Društvena svest u ovom društvu izrazito je religiozna i to u smislu

dominacije monoteističkog obrasca. Religija nije samo verska već predstavlja

značajnu političku instituciju u društvu. Religija jeste osnovni princip integracije

jedne društvene celine, zato što nije bilo drugog osnova koji bi omogućio integraciju

između feuda koji su bili relativno samostalni u odnosu na političku vlast monarha.

Tako je religija u ovom periodu bila političko oružje integracije jednog društva i tu se

krije njena ukupna politička moć. Drugo, najširi slojevi društva su u religiji nalazili

utehu za težak život koji je bio opterećen neprestanim radom i sradanjem. Svesni ove

moći i feudalci su se pokoravali Crkvi, a monarsi su sa Crkvom težili da imaju što

bolje odnose ne bi lli im ova pomogla za održavanje čitave monarhije od nasrtaja

kako iznutra tako i spolja. Zbog ovako snažnog uticaja , kultura, nauka, umetnost i sve

ostale oblasti društvenog života bile su intenzivno protkane religijom. Ovaj faktor je ,

takođe, bio veoma značajan sa stanovišta održavanja tradicionalnog društva kao

statičnog – vekovima. Gradovi u ovom društvu su bili slabi i nerazvijeni. Zanatska

proizvodnja vekovima nije napredovala, a gradovi su u osnovi služili kao centri za

nerazvijenu trgovinu između robnih proizvođača (čitaj feudalaca). Ipak u ovim malim

i nerazvijenim gradovima krio se potencijal – slobodni slojevi stanovništva koji su se

bavili zanatstvom i trgovinom.

Tradicionalno srednjevekovno društvo se veoma sporo menjalo. Ipak,

pritisnuto točkom istorije ono se počelo da preobražava u kapitalizam. Prva faza

razvoja kapitalizma je razvoj trgovine. Naime, zbog potrebe za razmenom proizvoda u

tradicionalnom deuštvu najpre nastaje sloj trgovaca, koji se jedino bavi otkupom

proizvoda od feudalaca i njihovom prodajom na slobodnom tržištu u gradovima. Tako

lagano nastaje institut tržišta kao jedan od ključnih mehanizama kapitalističkog

društva. Trgovci su vremenom postajali sve bogatiji čime su uvećavali svoju

ekonomsku i političku moć. Pošto je osnov trgovine uvek bio u gradovima, cvetanjem

ove grane privrede dešava se i procvat gradova. Ovaj proces je praćen i razvojem

zanatstva zato što su i zanatski proizvodi postali predmet česte trgovine između

gradova. Sami proizvođači su sve češće dolazili u gradove radi otkupa neophodnih

namirnica i sredstava za proizvodnju koje je isporučivalo zanatstvo a posredovali

trgovci. Rastom i razvojem ova dva sloja – trgovaca i zanatlija, lagano se u društvu

oblikuje nova klasa – mlada buržoazija. Ova društvena grupa se trajno vezuje za

gradski način života i oni su slobodni građani. U ovoj početnoj fazi razvoja

kapitalizma javlja se i poseban oblik monarhije a to je apsolutna monarhija. To znači

da apsolutna monarhija predstavlja zadnju fazu tradicionalnog društva i označava

uspon kapitalizma. Apsolutna monarhija se u sociološkom smislu veoma razlikuje od

slabašnih monarhija tradicionalnog društva. Ovo zato što se u ovom obliku političke

vladavine trajno rešava pitanje suvereniteta između feudalaca i monarha. Tako je

suveren svih zemljišnih resursa u jednoj monarhiji apsolutni gospodar (car ili kralj) a

ne feudalci kojima ta zemlja nominalno pripada. Ovo je bilo nužno zato što je

feudalna iscepkanost tradicionalnog društva predstavljala ključnu prepreku za

efikasnu trgovinu. Naime, krećući se od feuda do feuda na kojima je svaki feudalac

imao apsolutnu moć, trgovci su veoma teško i sa velikim troškovima mogli efikasno

da ostvaruju svoju delatnost. U situaciji kada se pojavljuje jedan suveren na čitavoj

teritoriji, praktično nastaje jedna celina – država. U okviru te celine moguće je

slobodno kretanje ljudi i robe. Vremenom, rastom moći i uticaja boržoazija, te

porastom gradova i zanatske proizvodnje, selo sve više gubi na uticaju, pa tako i

ekonomska, vojna i politička moć feudalaca. Seljaci tj, poljoprivredni proizvođači

napuštaju život u selu i odlaze u gradove gde postaju slobodni građani. Oni u isto

vreme spontano formiraju tržište radne snage, instituta koji je jako važan za dalji

razvoj kapitalizma. Tako selo postaje samo sirovinska baza za dalji razvoj zanatstva i

trgovine. Zanatstvo sve više napreduje, naročito u pogledu usavršavanja sredstava za

rad (tehnologije). Vremenom nastaje prvi oblik preduzeća – manufaktura. U ovom

preduzeću se povećava produktivnost, a povećanjem produktivnosti se dalje razvija

trgovina. Nova klasa – mlada buržoazija, odstupa polako od ustaljenih obrazaca

društvenog života. Religija gubi na svom političkom značaju, a sve se više razvija

nauka i to naročito prirodne nauke, upravo zato što su znanja koja su isporučivale ove

nauke bila preko potrebna za dalji razvoj zanatstva. Delovanjem ovih mehanizama,

rađanje tzv. liberalnog kapitalizma je ustvari direktna posledica prve industrijske

revolucije, koja je oličena u pronalasku parne lokomotive. Na taj način je stvoren

tehnološki osnov za industrjsku proizvodnju. Zato se kapitalizam može okvalifikovati

i kao industrijsko društvo. Industrijska proizvodnja postavlja tri osnovna uslova.

Tržište radne snage, koje je bilo formirano na bazi oslobođenog seljaštva koje je

stalno pristizalo u gradove, razvijene trgovine, koja je omogućavala prodaju robe

koja koja je rezultanta industrijskog procesa i obezbeđenja sirovinske baze. Ovaj

poslednji zahtev industrije je doveo do pretvaranja sela u sirovinsku bazu za tekstilnu

industriju i do razvoja rudarstva kao posebne grane. I tako se lagano razvilo prvo

jasno diferencirano društvo. Politička organizacija kapitalističkog društva je

nacionalna država. Tako nastaje i nacija kao velika društvena grupa koja tvori državu.

Ovo društvo je izrazito liberalno, što znači da se slobodna proizvodnja i slobodna

trgovina ničim ne ograničava. Država ima zadatak da obezbedi nesmetano

funkcionisanje slobodnog tržišta, a samo tržište se smatra mehanizmom koji ima

vlastite zakonitosti i koje slobodnim i nesmetanim delovanjem zadovoljava potrebe

čitave nacije. Porodica u ovom društvu nastaje kao ekonomska institucija i postaje

elementarni oblik zajedništva koji ima prvenstveno reproduktivnu funkciju. Zato ova

porodica nije više brojna kao u patrijarhalnim uslovima, već postaje nuklearna

okupljajući samo dve generacije u sebi. Klasna struktura društva je jasno izgrađena,

te se sasvim jasno razlikuje klasa privatnih vlasnika – industrijalaca, trgovaca, radnika

i slobodnih seljaka. U osnovi klasne strukture stoji buržoazija (privatni vlasnici i

trgovci), s jedne, te proleterjat (radnička klasa) sa druge strane. Ostale klase su na

marginama društvenog i političkog života. Osim jasnih klasa, razvijena društvena

podela rada deluje u pravcu formiranja i slobodnih profesija : intelektualci, lekari,

pravnici, službenici itd. Dakle, pred nama stoji jedna sasvim jasno formirana

društvena struktura. Pošto je u osnovi ovog društva slobodno tržište, čitavo društvo je

izrazito dinamičnog karaktera. Rast i razvoj, politički sukobi, nastanak novih grana

industrije, razvoj nauke itd. postaju svakodnevne i očevidne pojave. Svest u ovom

društvu je individualistička i racionalna, rasterećena religijskih mitova i tabua svake

vrste. Shvatanje sveta je usmereno na racionalne naučne interpretacije a pakt između

buržoazije i nauke je trajno sklopljen, te će ovaj savez imati dalekosežne posledice na

budući razvoj čitavog društva. Dakle, osnovni oblici društvene organizacije su

privatno preduzeće, nuklearna porodica i država. Ova tri instituta su u dubokoj

istorijskoj vezi sa slobodnim tržištem i razvojem grada.

Osnovni pravac u kome se kretao kapitalizam jeste anglomeracija tj. rast i

razvoj. Ovaj proces prvenstveno podrazumeva rast industrijske proizvodnje shodno

tome nastanak velikih privatnih preduzeća – korporacija. Rast preduzeća direktno

utiče na rast industrijske proizvodnje. Sastavni deo ovog procesa je rast i razvoj

trgovine. Ova dva mehanizma dovode do razvoja velikih gradova – metropola, koji

postaju centar ekonomskog, društveno-kulturnog i političkog života. Osnovna

karakteristika korporacija je unapređenje kvaliteta i kvantiteta proizvodnje

usavršavanjem tj. specijalizacijom. Ovo je ustvari aspekt daljeg razvoja društvene

podele rada koja se u ovom pogledu određuje kao tehnička podela rada. Sama

korporacija izlazi iz okvira tradicionalnog individualnog privatnog vlasništva, tj.

razvija se akcijski kapital. Tako vlasnici korporacije postaje veliki broj pojedinaca

koji na slobodnom tržištu (berzi) kupuju akcije preduzeća. Takođe, način upravljanja

korporacijom se u kapitalizmu menja. Dok u modelu individualnog vlasništva nad

preduzećem svu moć u odlučivanju i rukovođenju preduzećem ima individualni

vlasnik u korporaciji odlučuju timovi stručnjaka – menadžeri. Ova promena u načinu

upravljanja je veoma važna, zato što u uslovima složene proizvodnje i upravljanja

velikim peduzećima, efikasnost upravljanja je moguća samo na bazi donošenja

pravilnih odluka od strane stručnjaka različitog profila. Inače, pod uticajem stalnog

razvoja društvene podele rada dešava se još jedan veoma važan proces koji

karakteriše razvijeni kapitalizam, a to je diferencijacija društva. Tako u društvu

nastaje sve veći broj društvenih grupa koje se bave posebnim aktivnostima

obezbeđujući društvu različite vrste proizvoda i usluga. Kultura modernog

kapitalizma je izrazito individualna i racionalna. Svest je usmerena na shvatanje

života kao nečeg na šta se može uticati. Kreacija, je sinonim za individualizam i ona

je ključno odredište umetničkog stvaralaštva. Nauka je stalno u ekspanziji pospešena

delovanjem industrije s jedne i delovanjem države države s druge strane. Tako se

dešava procvat obrazovanja. Religija potpuno gubi na svom političkom i društvenom

uticaju- dešava se proces desakralizacije. Ključne promene u razvijenom kapitallizmu

se ipak dešavaju u njegovoj političkoj strukturi. Sistem se određuje kao demokratski u

kome vlast pripada građanima (narodu). Ustanovljen je institut slobodnih izbora, na

kome građani biraju nosioce vlasti. U toj funkciji nastaju političke partije kao

institucije koje agregiraju interese posebnih društvenih grupa. Tako sve ključne

institucije vlasti počivaju na suverenitetu naroda (građana). Političko oslobađanje

građanstva potpuno je u skladu sa razvojem individualizma i racionalizma. Porodica

kao institucija gubi na značaju tako da ona gubi edukativnu funkciju , kao i funkciju

socijalizacije. Ona ostaje oblik elementarnog zajedništva nuklearnog tipa, zasnovanog

na krvnom srodstvu, pri čemu je njegova ključna uloga reprodukcija. Građani, kao

slobodni građani, imaju pravo političkog organizovanja i delovanja u svakom smislu.

Tako nastaje veliki broj sekundarnih društvenih grupa koje oličavaju neke posebne

interese građana. Ova tendencija je potpuno u skadu sa nezaustavljivim trendom

diferencijacije čitavog društva. Tako se tendencija ekspanzije posebnih slojeva i

slobodnih profesija dalje nastavlja. Razvijeni kapitalizam rešava određene

protivurečnosti tipične za liberalnu fazu. U osnovi razbija se dvovalentan model

klasne stratifikacije kao uzrok trajne nestabilnosti sistema. Tako se za ovo društvo

može reći da je pre višeslojno stratifikovano nego klasno diferencirano. Zatim,

relativiziraju se zakoni tržišta koji su doveli više puta u pitanje opstanak čitavog

društva. Država preuzima na sebe veliki broj zadataka koje je ranije ispunjavalo

slobodno tržište. Zatim, pod pritiskom radničkih organizacija, podignut je ukupan

kvalitet života građana. Ovo je omogućeno tržišnom redistribucijom tj. fiskalnim

merama države. Razvija se besplatno školstvo, besplatno zdravstvo, sistem socijalne

zaštite itd. Takođe, država razvija i one grane privrde koje su važne za ukupno

funkcionisanje društva a za koje ne postoji interes privatnog ulaganja. Razvijeni

kapitalizam je tako došao do istorijske raskrsnice, a ova raskrsnica se zove ’put u

postindustrijsko društvo’.

SOCIOLOŠKE KARAKTERISTIKE DRUŠTVA I POSLOVANJA

Sociološke karakteristike društva i poslovanja pokušaćemo da sagledamo kroz

uporedni prikaz klasne strukture industrijskog i postindustrijskog društva.

Stratifikacioni model svakog društva vrlo dobro ocrtava njegovu suštinu. Industrijski

kapitalizam je sinonim za dvoklasni model društva. Na jednoj strani se nalaze vlasnici

nad kapitalom a na drugoj radnici koji svojim radom stvaraju vrednosti. Utoliko je

klasni konflikt očigledniji i jednostavniji, utoliko se odvija u društvenom oktuženju u

kome postoje samo dve klase. U modernom društvu klasna struktura društva se menja.

U odnosu na predhodnu epohu sama radnička klasa nije jedna i jedinstvena kao što je

to bio slučaj u liberalnom kapitalizmu. U modernim uslovima proizvodnje sama

radnička klasa biva razbijena na niz podslojeva u hijerarhijskom smislu. To se dešava

zato što složen tehnološki proces zahteva različite nivoe stručne osposobljenosti

samih radnika. Razlike u toj stručnosti se reflektuju i na razjedinjavanju radničke

klase na podslojeve. Međutim, ono što je svakako značajnije od same diverzifikacije

radničke klase, jeste ekspanzija srednje klase. Ovo se dešava isto tako iz prirode same

moderne tehnologije. Ekspanzija srednje klase, koja se često uzima kao paradigma

modernog društva, može se vrlo precizno empirijski identifikovati. Za sedamnest

godina, od 1947-1965. broj srednjih slojeva je porastao za 9,6 miliona a broj radnika

je opao za 4 miliona, tako da je već 1965. godine ukupan broj srednjih slojeva u

odnosu na radnike bio veći za 8 miliona1. Govoreći o srednjoj klasi i njenoj ekspanziji

W. Mils smatra da će se tendencija njenog rasta nastaviti. Ono što je značajno za ovu

klasu po njemu je činjenica da srednji slojevi stoje kao tampon između rada i kapitala

čime se ublažuje bazični klasni sukob.2 Takođe, veoma je značajno za srednju klasu

da ona nije jedinstvena, baš kao što je to slučaj i sa radnicima. Ona se deli na veliki

broj podklasa-slojeva. Najviši sloj srednje klase sačinjavaju rukovodioci koji

zauzimaju najviša mesta u upravljačkim funkcijama. Ovaj deo srednje klase je kod 1 Podaci uzeti prema navodu J.K.Galbrajta, Nova industrijska država, Svijet savremene stvarnosti, 1970, str. 237, fusnota 72 Upor. Wright Mils, Bijeli ovratnik, Naprijed, Zagreb, 1979, str. 264

Turena označen kao tehnokratija. Što se tiče klase koja obuhvata vlasnike nad

kapitalom, ona više nema onaj značaj i ulogu koji je imala u industrijskoj epohi. Zato

je i ublažen klasni konflikt između ove radničke klase. Ona je marginalizovana zato

što je izgubila funkciju odlučivanja u proizvodnji. Ovu funkciju preuzima rukovodeći

sloj srednje klase. Drugi se razlog sastoji u tome što u modernim uslovima ne postoji

privatno vlasništvo u individualnom obliku kako je to bilo u industrijalizmu. Privatno

vlasništvo je u savremenom društvu kao što smo pokazali diverzifikovano

akcionarskim kapitalom pri čemu se moć vlasnika značajno smanjuje. U razmatranju

stratifikacije modernog društva postoje i autori koji smatraju da u ovom društvu i ne

postoje klase u svom klasičnom obliku. Oni moderno društvo vide kao skup slojeva i

podslojeva čije su zajedničke karakteristike profesija. Primer za ovakvo shvatanje je

A. Tofler.

Za moderno društvo je takođe karakteristično da su socijalne razlike manje

nego što je to bio slučaj u industrijskom razdoblju. Kao dokaz za ovu tezu navešćemo

nekoliko statističkih pokazatelja. 60% Amerikanaca je 1950. godine imalo manji

prihod od 5000 dolara godišnje, dok je 7% imalo prihod veći od 10 000 dolara.

Godine 1965. samo 33% Amerikanaca je imalo prihod manji od 5000 dolara, dok je

25% imalo prihod veći od 10 000 dolara.3 Ovakvi podaci nas upućuju na zaključak da

će i dalje u budućnosti socijalne razlike biti sve manje, iako je veliko pitanje da li će

ikada nestati.

SOCIOLOŠKE DETERMINANTE PREDUZETNIŠTVA

Reč preduzetništvo potiče od francuske reči entreprendre što znači preuzeti, uraditi

nešto. Preduzetništvo je društvena funkcija kreiranja i stvaranja novih vrednosti putem

kreativnog kombinovanja poslovnih resursa. Ispoljava se kao spremnost na

preduzimanje inicijative, aktiviranja društveno – ekonomskih mehanizama i svesno

izlaganju riziku pri transferisanju ideja u nove poslovne poduhvate. Preduzetništvo u

najširem smislu prema etimološkom značenju reči, znači sposobnost da se pokrene

neka akcija, da se nešto preduzme u svrhu postizanja određenog cilja. Ovome treba

dodati da se ovde ne radi samo o znanju, već pre svega, o preduzetničkom mentalitetu,

kakav se kroz generacije razvija u određenom društvu. Preduzetništvo je prisutno u

svim oblicima poslovanja gde dominantan uticaj imaju ljudi koji znaju i koji su

3 Jeean Jackuers Servan Sehreiber, američki izazov, Epoha, Zagreb, 1968, str. 56

spremni i sposobni da posao pokreću i stvaraju iz sopstvenih ideja, slede intuiciju,

ulaze u direktnu borbu, rade već poznate stvari na nov ili drugačiji način.

Preduzetništvo predstavlja kompleksan, multidimenzionalni „okvir“ koji naglašava

pojedinca, okruženje, organizaciju i sam preduzetnički proces. Da bi čovek bio dobar

preduzetnik neophodno je da zna osnovne determinante razvoja preduzetništva koje

čine suštinu preduzetništva, a to su misija, vizija, cilj, strategija, taktika. Generalno

posmatrano preduzetništvo predstavlja širok okvir za povlačenje raznih poslovnih

poteza unutar kojih se odvijaju preduzetničke aktivnosti. Kako će se razvijati

preduzetničke aktivnosti i da li će one kao krajnji ishod imati pozitivan ili negativni

rezultat, zavisi od velikog broja faktora koji determinišu razvoj aktivnosti.

Da bi čovek bio dobar preduzetnik neophodno je da zna osnovne determinante razvoja

preduzetništva koje čine suštinu preduzetništva, a to su misija, vizija, cilj, strategija i

taktika.

Preduzetništvo se rađa i razvija na temelju raspoloživih poslovnih informacija. U tim

informacijama se rađaju ideje o mogućem poslu, načinu na koji se obavi i šta se može

iz toga očekivati. Pored toga i samo stvaranje, prenošenje, osposobljavanje za

korišćenje i samo korišćenje informacija i raspoloživih komunikacija predstavlja vrstu

preduzetništva. Dakle informativno-komunikacijski sistem predstavlja plod

preduzetništva.

SOCIOLOŠKE KARAKTERISTIKE POSLOVNIH KOMUNIKACIJA

Povezanost između preduzetništva i komunikacija je takva da se iste mogu posmatrati

kao odlučujuća determinanta poslovanja.

Svakodnevno komuniciramo sa ljudima. Komuniciramo sa prijateljima, kolegama u

školi, na fakultetu, na poslu, sa prodavcima u radnjama, bibliotekarima, lekarima...

Ipak treba imati na umu da je komuniciranje je veština i može se naučiti, uvežbati i

usavršiti. Komunikologija je nauka koja se bavi opštenjem i ljudskim odnosima –

načinom ostvarivanja veza među ljudima, odnosom prema ljudima i okolini. Povezana

je sa gotovo svim granama privrede i umetnosti i nezamenjliva je prilikom izučavanja

menadžmenta ali i u odnosima sa javnošću. 

Komunikacija je stalan proces u kome se neprekidno vrši slanje i primanje

informacija, verbalno ili neverbalno a sve u cilju razmene ideja. Ostvarenje ovog cilja

ponekad zahteva i uvežbavanje tehnika i metoda komunikacija

Poslovna komunikacija se koristi u slučajevima kada:-     potrošač želi da napiše žalbu poslovodstvu tražeći povraćaj sredstava;-     menadžer prodaje želi da napiše izveštaj direktoru sa informacijama o

prošlomesečnoj prodaji uz predlog budućih akcija;-    osoba zadužena za sigurnost treba da sasatavi podsetnik (memo) za sve

rukovodioce podsećajući ih da će vežbe protivpožarne zaštite biti održane sledećeg petka u popodnevnim časovima;

-    potrošači mogu da pošalju potvrdu faksom za neku hitnu porudžbinu koju su već tražili putem telefona;

       - zaposleni u centrali mogu da pošalju email zaposlenom koji se nalazi u drugom

gradu tražeći od njega neku hitnu informaciju...

Davno su ljudi shvatili snagu informacije. Razvoj trgovine u srednjem veku baziran je

na konceptu “Inetlligentia pecunaie querendo” (Latinska izreka u prevodu znači

“Pamet oplođuje novac”). Prvi pisani model sistema prikupljanja i upotrebe

informacija i znanja dao je Sun Tsu u drevnoj Kini pre 2400 godina. Aristotel je već

pisao o razlici između informacije, znanja, mudrosti i inteligencije.

Težnja ka izmeni informacija je prisutna od prvobitne zajednice pa sve do danas, i za

njeno zadovoljavanje je razvijen čitav niz metoda, od kojih je Internet najnovija.

Pod informacionom tehnologijom se podrazumeva bilo koji oblik tehnologije, tj. bilo

koja oprema ili tehnika s kojom se ljudi koriste da bi izmenjivali informacije.

Prva i najznačajnija informaciona revolucija je primena verbalne komunikacije. To je

do danas najepohalniji izum u ljudskoj civilizaciji. Jezik je zamenio neverbalnu

komunikaciju pre otprilike 400.000 godina. Pojava govora predstavljala je prvi

značajni korak u razvoju komunikacija, pošto je omogućila prenos iskustva i

saznanja. 

Drugi značajan korak predstavlja pojava pisma. Pojava pisma omogućila je prenos

misli i iskustva za budućnost, te u udaljene krajeve. Izum pisma je definitivan izlazak

čovečanstva iz životinjskog sveta. Pisanjem se misli i činjenice saopštavaju drugima,

a najvažnije je - one se pisanjem pohranjuju, "skladište". Čovek, za razliku od

životinje, najznačajnije plodove svog uma ostavlja potomstvu. U pradoba, u zajednici

koja još nije bila razvila podelu rada, ljudsko pamćenje je iz generacije u generaciju

prenosilo stečena iskustva (informacije) i tako ih gomilalo, arhiviralo i čuvalo za nove

generacije. U tom nastojanju najviše su mu pomogli fonetski alfabet, papir i

štamparskamašina.

Najbrži razvoj komunikacije omogućila je pojava računara. Informacione i

komunikacione tehnike su danas odlučujući faktor za poslovni, socijalni i kulturni

život društva. Doslovno nema niti jednog područja u kojem računar nije zauzeo čvrsto

mesto: od umetnosti do edukacije, od tehničkog crtanja do medicine, od upravljanja

saobraćajem do protivgradnih radara, od kuhinje do velikih proizvodnih i uslužnih

organizacija, od upravljanja komunikacijama do integrisanih vojnih sistema, itd...

Informaciona mreža pokriva danas kompletnu zemaljsku kuglu, ulazi u svaki dom,

svaku fabriku i društvenu ustanovu, povezuje kopnena vozila, avione, brodove i

svakog pojedinca. Istovremeno, kompjuteri se nalaze jednako tako u velikim

bankarskim sistemima, industrijskim kompleksima i upravljanju prometom kao i u

mašinama za pranje rublja, automobilima i dečijim igračkama.

Tužnija strana ove priče koja preti da postane euforična, je nepobitna činjenica da se

informacioni sistemi ne koriste tamo gde je njihova primena najpotrebnija, a to su

poslovne komunikacije. Iz godine u godinu razvijaju se novi načini razmena

informacija čime se stvaraju sve jače i brojnije interakcije među ljudima. Uprkos tome

svakodnevno smo svedoci krize poslovnog komuniciranja.

Nedavna istraživanja kao i realne praktične situacije u nekim industrijskim

korporacijama ,,svetske klase" su pokazali da je komuniciranje jedan od najvažnijih

procesa u savremenim organizacijama. Poznato je da je ranih 1990-tih godina

američka korporacija IBM zapala u ozbiljne poslovne teškoće i daje neodgovarajući

sistem komuniciranja u toj organizaciji bio jedan od glavnih uzroka tih problema.

U isto vreme neke organizacije, koje su bile u najvećem poslovnom usponu u tom

periodu su imale izvanredno projektovane i implementirane sisteme korporacijskog

komuniciranja.

Komuniciranje je ne samo osnovna ljudska potreba, ono je i pokretač čovekova

razvoja i napredovanja. To vredi i za svet savremenoga poslovanja koji se u ovo

informaciono-komunikaciono doba zapravo vrti oko posedovanja prave informacije u

pravo vreme.