0

ZDRAVSTVENA PSIHOLOGIJA

skripta za učenike medicinske škole

1

Zdravstvena psihologija

Zdravstvena psihologija je područje psihologije koja se bavi proučavanjem uticaja

psihičkih stanja i psihičkih procesa na nastanak i tok telesnih bolesti, kao i uticajem telesnih

stanja i telesnih bolesti na psihički ţivot pojedinca. U osnovi, bavi se proučavanjem

meĎuodnosa psihičko – telesno i telesno – psihičko i delovanjem ovih odnosa na zdravlje

pojedinca. Iako su se u okviru psiholoških teorija i psihološke prakse i ranije proučavali

odnosi psihičko – telesno, najčešće u istraţivanjima uticaja psihičkog stresa na telesno

zdravlje, i premda je primena psiholoških postupaka i tehnika u očuvanju zdravlja, prevenciji,

lečenju i rehabilitaciji kod telesnih bolesti korištena i ranije, tek početkom 80–tih godina

dvadesetog veka počinje se oblikovati celoviti teorijski i primenjeni pristup psihologije sve

sloţenijim odnosima zdravlja i bolesti, najviše na području nezaraznih hroničnih bolesti.

Najčešće citirana definicija zdravstvene psihologije je definicija Josepha D.

Matarazza, osnivača Sekcije za zdravstvenu psihologiju Američkog psihološkog društva,

prema kojoj je zdravstvena psihologija; »... skup specifičnih, obrazovnih, naučnih i stručnih

doprinosa psihologije kao zasebne discipline, unapreĎenju i odrţavanju zdravlja, sprečavanju

i lečenju bolesti, kao i uočavanju etioloških i dijagnostičkih odnosa zdravlja, bolesti i pratećih

smetnji.« (Matarazzo,1980.).

Prvi priručnik pod nazivom „ Zdravstvena psihologija“ , objavili su 1979. godine George C.

Stone i saradnici u SAD (Stone i saradnici, 1979). U njemu se široko opisuju područja nove

grane psihologije i njena moguća uloga u očuvanju zdravlja, prevenciji i lečenju bolesti.

Neki od konkretnih sadrţaja, koji mogu ocrtati čime se ovo novo područje zdravstvene

psihologije bavi su sledeći:

psihološki činioci zdravstvenih rizika,

načini prevencije rizičnih činilaca,

načini formiranja pozitivnih oblika zdravstvenog ponašanja

psihološki vidovi pojedinih simptoma, dijagnoza i medicinskog postupka,

uticaj psihološkog stresa na nastanak i tok bolesti, psihosocijalni vidovi pojedinih bolesti,

problemi pridržavanja zdravstvenih saveta i uputstava,

važnost i problemi komunikacije između zdravstvenih radnika i bolesnika,

psihološke intervencije kod kritičnih zdravstvenih stanja,

strategije suočavanja s bolešću i smrti

psihološki mehanizmi bola i dr.

2

Postepeno se razvijaju i posebne grane zdravstvene psihologije više vezane uz

psihosocijalnu problematiku bolesnika u pojedinim medicinskim oblastima. Tako se uz

pedijatriju razvija pedijatrijska psihologija, uz kardiologiju i kardiohirurgiju bihevioralna

kardiologija, uz onkologiju psihoonkologija, uz neurologiju, neuropsihologija, uz fizikalnu

medicinu psihologija rehabilitacije, uz dermatologiju psihodermatologija, uz anesteziologiju

psihologija bola, uz imunologiju, psihoneuroimunologija i druge.

Psihički problemi dece u bolnici

Svako odvajanje deteta od roditelja za njega je zastrašujuće, zabrinjavajuće i tuţno.

Odlazak deteta u bolnicu još više naglašava ovu neugodnu situaciju budući da se uz probleme

koji se javljaju kod svakog odvajanja malog deteta od roditelja, javljaju još i dodatni problemi

zbog simptoma bolesti, neugodnih dijagnostičkih i terapijskih postupaka i neugodnosti

bolničke okoline. Najosjetljivija su deca na odvajanje od majke u uzrastu od šest meseci do

četiri godine. Zbog toga decu u tom uzrastu nije preporučljivo upućivati u bolnicu ako to nije

neophodno. Osim uzrasta deteta, postoje i drugi činioci koji utiču na psihičke teškoće deteta u

bolnici. Muška deca su uopšteno osetljivija od ţenske dece, pa će u proseku s njima biti više

teškoća. Prethodni emotivni odnosi s majkom takoĎe imaju vaţnu ulogu, tako da će

hospitalizacija i njene posledice biti lakše i kratkotrajnije ako je emotivna povezanost s

majkom bila jača. Duţina boravka u bolnici takoĎe je značajan činilac. Posledice

hospitalizacije znatno su teţe ako je dete duţe vrieme odvojeno od majke. Vrlo je teško u

svakom pojedinom slučaju predvideti kako će deca reagovati na hospitalizaciju, hoće li imati

nekih problema, koliko će oni biti intenzivni, dugotrajni i sl. Tokom boravka dece u bolnici

pojavljuju se neka tipična razdoblja kada deca iskazuju svoje psihološke teškoće i reakcije na

boravak u bolnici. Posmatranje dece tokom boravka u bolnici, pokazuje da većina njih prolazi

kroz tri perioda adaptacije na bolničku sredinu i to: period protesta, period očaja i period

prividne adaptacije.

U periodu protesta, koje obično traje prvih

nekoliko dana po dolasku u bolnicu, dete često

svojim reakcijama izraţava potpuno odbijanje nove

sredine, plače, vrišti, baca se po krevetu, posmatra

sve oko sebe ne bi li ugledalo majku. Ovaj period

obeleţava preterana opšta aktivnost deteta.

3

U periodu očaja dete se motorički smiruje, ne pokazuje aktivno odbijanje svoje okoline, i

često je apatično. To je period za koje zdravstveni radnisi smatraju da je početak

prilagoĎavanja na novu sredinu i da tokom tog perioda nije dobro da roditelji dolaze da

posete dete jer se ono nakon odlaska roditelja opet ponaša kao u periodu protesta. MeĎutim,

ovo je mišljenje potpuno pogrešno jer svaka poseta roditelja uverava dete da roditelji nisu na

njega zaboravili i da se za njega brinu. Deca koja ostaju kraće vrijeme u bolnici uglavnom se

nalaze u periodu očajanja, dok duţi boravak u bolnici s vremenom dovodi do perioda prividne

adaptacije deteta.

U periodu prividne adaptacije dete više nije zatvoreno u sebe, pokazuje više zanimanja za

okolinu i naizgled čini se da se potpuno prilagodilo bolničkoj sredini. Do ovog perioda dolazi

zbog toga što dete više ne moţe podneti nagomilane negativne emocije izazvane odvajanjem

od majke, nego pokušava naći zadovoljstvo u drugim sadrţajima. Više ne plače kada majka

odlazi, ali čini se da nije previše ni zainteresovano za njen dolazak. Po spoljašnjem ponašanju

deteta u ovom periodu mogli bismo zaključiti da je s njegovim psihičkim ţivotom sve u redu.

MeĎutim, nakon povratka kući javljaju se negativne posledice privremenog odvajanja deteta

od majke zbog hospitalizacije.

Specifične psihološke teškoće koje se javljaju tijekom smještaja djece u bolnicu često se

nazivaju zajedničkim imenom hospitalizam. Hospitalizam je opšti pojam za sve psihološke i

telesne poremećaje uzrokovane dugotrajnim boravkom u bolnici ili drugoj ustanovi. U

psihološkom smislu hospitalizam je sindrom negativnih psiholoških posledica koji se javljaju

posebno kod male dece koja borave u instituciji duţe vrijeme ili odrastaju u specijalnim

domovima za decu. Kao osnovne simptome hospitalizma navodi sledeće:

sklonost plaču,

apatičnost i potištenosti,

motoričku smirenost ili hiperaktivnost (sisanje palca, grickanje noktiju i sl.)

zaostajanje u telesnom razvoju,

zaostajanje u psihičkom razvoju (razvoju govora i mišljenja),

loše zdravstveno stanje (sklonost infekcijama, poremećajima u ishrani i sl.).

4

Smatra se da se nepovratne promene javljaju ako je dete odvojeno od majke više od 5 meseci.

Stalna pozitivna emotivna povezanost s majkom kroz koju i dete i majka osećaju zadovoljstvo

i uţitak nuţna je za zdrav psihički razvoj deteta. Ako je ova veza čak i privremeno prekinuta,

to moţe izazvati poremećaje u psihičkom, pa čak i u telesnom razvoju djeteta. Simptome koji

se mogu javiti kao posledica odvajanja deteta od majke, moţemo razvrstati u nekoliko

različitih grupa i to:

loše navike u ishrani, ličnoj higijeni, spavanju i socijalnom ponašanju;

poremećaji ponašanja, kao što su prkos, pobuna, napadi besa, laganje, nedruštvenost,

okrutnost, destruktivnost i slično;

neurotske poteškoće, kao što su jaka ljubomora, poremećaji sna, noćni strah, hodanje u

snu, mokrenje u snu, gubitak sna, ravnodušnost;

psihosomatski poremećaji, kao što su povraćanje, vrtoglavica, astma, koţne bolesti,

osećaj umora i iscrpljenosti, opšta tromost;

poremećaji govora, kao što su tepanje i mucanje.

Komunikacija s decom u bolnici

Dobra prilagoĎavanje deteta na bolničku sredinu i teţina negativnih posledica zbog

boravka u bolnici u mnogome će zavisiti od uspešnosti kojom zdravstveni radnici

komuniciraju s decom u bolnici. Kod komunikacije s odraslima, od adolescencije pa do

staračkog doba, uobičajeni oblik usmene komunikacije biće uglavnom dovoljan za uzajamno

razumevanje odraslih bolesnika i zdravstvenih radnika.

MeĎutim, kod dece, zbog velikih razlika u sposobnostima dece zavisno od uzrasta, biće

potrebno koristiti različite načine komuniciranja. S decom svih uzrasta moguće je adekvatno

komunicirati poznavajući neke uobičajene psihičke reakcije i sposobnosti deteta. Bird (1973)

daje neke praktične savete o tome kako komunicirati s decom različitih uzrasta. S decom, koja

još ne znaju da govore nije moguće uspostaviti usmenu komunikaciju, ali pojam komunikacije

ne odnosi se samo na razgovor nego i na sve druge oblike stvaranja kontakata izmeĎu

pojedinaca. Kod dece koja ne znaju da govore, potrebno je znati da se boje svega novog i

nepoznatog, na što obično reaguju plačem. Svaka strana osoba, iznenadni pokret, ili zvuk, za

dete tog uzrasta su zastrašujući. Detetu je zdravstveno osoblje strano, pa ga se ono i zbog toga

5

boji, čak i kada nema nekih prethodnih neugodnih iskustava sa zdravstvenim osobljem.

Naginjanje nad dete koje plače, različite grimase, nastojanje da ga zabavimo zvečkom ili

slično, obično dovodi do još veće zaplašenosti deteta, osim kada ga na taj način pokušava

umiriti njegova majka. Uzimanje deteta na ruke moţe dovesti do još većeg uznemiravanja

deteta, pogotovo ako ne nosimo dete onako kako ga nosi njegova majka. Premda u tom

uzrastu dete ne razumije značenje ljudskog govora, umirujući ton ljudskog glasa moţe

pozitivno delovati na smirivanje deteta. Starija deca, u dobu od tri godine nadalje, iako mogu

dobro razumeti što im govorimo, malo učestvuju u komunikaciji sa zdravstvenim osobljem.

Dete uglavnom govori s roditeljima i poznatim osobama kod kuće, dok u nepoznatoj okolini

ćuti i ne ţeli ništa da kaţe. Ako ga i uspemo nagovoriti da nešto kaţe, ne moţemo biti sigurni

da značenje reči koje deca upotrebljavaju imaju ono značenje koje im mi pridajemo. U tom

uzrastu deca razumeju samo konkretna objašnjenja, a svaki pokušaj figurativnog

objašnjavanja dovodi do neshvatanja onoga što odrasli govore. MeĎutim, bez obzira na to što

nam dete najčešće ne ţeli odgovoriti na pitanje, treba s njim voditi makar i jednostranu

komunikaciju, objasniti mu na jednostavan način što će se sve u bolnici s njim dogaĎati,

pripremiti ga na eventualnu pojavu bola kod neke pretrage, injekcije i slično, jednostavno mu

objasniti zašto sluţe pojedini instrumenti, aparati i sve ono u njegovoj okolini što bi ga moglo

zaplašiti. U tom uzrastu je poznata pojava animizma kod dece, to jest shvatanja da neţivi

predmeti mogu imati svojstva ţivih bića, pa se dete moţe bojati različitih instrumenata,

aparata koji ga okruţuju, misleći da ovi mogu na njega skočiti, ugristi ga, udariti i slično.

U dobu od treće do pete godine deca mogu biti vrlo ćutljiva, ponekad izraţavaju jake

negativne emocije kao što su bes, strah, ljubomora, tuga i slično, I ne pokazuju sklonost da

suraĎuju s odraslima, što još više oteţava lečenje takvog deteta u bolnici. Doba izmeĎu pet i

6

sedam godina karakteristična je po izrazitoj usmerenosti deteta prema vlastitom telu. I u

ranijem dobu postoji zabrinutost deteta zbog povreda tela, meĎutim, dete pomalo postaje

svesno vlastite fizičke snage, telesnih sposobnosti i boji se svake eventualne telesne

ugroţenosti. Srećna je okolnost da dete u tom dobu ţeli biti hrabro i ne ţeli pokazati da ga je

strah, pa je u slučaju potrebe za, npr., operativnim zahvatom, dobro koristiti ovu ţelju deteta

da bude snaţno i odraslo i potkrepljivati ovu motivaciju, pokazujući svojim ponašanjem da ga

stvarno smatramo takvim. Anestezija pre operacije je posebni izvor straha za dete, jer kada

mu kaţemo da ćemo ga uspavati ono se moţe bojati da se više neće probuditi, da će u snu reći

ili učiniti nešto loše čime će se osramotiti, pa su pre anestezije potrebna razuveravanja deteta,

kako bi se ono oslobodilo ovih strahova. Za komunikaciju s decom u bolnici odgovorne su pre

svega medicinske sestre, meĎutim, kao i u mnogim drugim aspektima bolničkih aktivnosti i

ova se mora odvijati u skladu s načelima timskog rada, dakle, uz saradnju ostalog

zdravstvenog osoblja.

Zbog vaţnosti problema hospitalizacije deteta danas se sve više, osim zdravstvenih radnika i

roditelja, spominju i drugi profili stručnjaka čija je aktivnost bitna radi očuvanja psihičkog

zdravlja deteta u bolnici. Pri tome se najčešće misli na odgajatelje, pedagoge i psihologe. Na

nekim našim pedijatrijskim odeljenjima već niz godina rade ovi profili stručnjaka nastojeći

zajedno sa zdravstvenim osobljem, humanizovati tretman barem dece. Na ţalost, takve

saradnje su još uvek vise izuzetak nego pravilo. Uloga pedagoga i odgajatelja usmerena je na

organizaciju nastavnih i zabavnih aktivnosti na odelu. S predškolskom decom se organizuju

zabavni programi, igre i predškolske obrazovne aktivnosti, dok se sa školskom decom

proraĎuje redovno školsko gradivo kako ne bi zaostala u školi zbog boravka u bolnici.

Psihički problemi odraslih u bolnici

Iako kod odraslih bolesnika hospitalizacija ne izaziva tako ozbiljne posledice kao kod dece,

negativna emotivna stanja izazvana boravkom u bolnici mogu pogoršati i tek i ishod

organskih bolesti i umanjiti djelotvornost lečenja. Delovanje negativnih emotivnih stanja na

tek i ishod bolesti, duţinu boravka u bolnici i djelotvornost lečenja glavni su razlozi zbog

kojih treba posvetiti dovoljno vremena i pozornosti bolesnikovim psihičkim tegobama tekom

hospitalizacije. Svaka bolest stvara kod ljudi povećanu egocentričnost, suţavanje zanimanja,

ovisnost, potištenost i zabrinutost Gotovo svi hospitalizirani bolesnici u odreĎenom su stupnju

zabrinuti, čak i kada se radi o dijagnozama koje objektivno ne bi trebale izazivati zabrinutost,

kada, na primer, postoji velika verovatnost pozitivnog ishoda bolesti. Razlozi zabrinutosti

7

bolesnika nakon prijema u bolnicu različiti su. Osećaji bespomoćnosti i izgubljenosti u novoj,

često zastrašujućoj bolničkoj sredini, briga za obitelj od koje je odvojen, strah da se boravak u

bolnici ne odrazi negativno na poslovni status i novčane prilike porodice, strah od moguće

trajne nesposobnosti i nemogućnosti da se sam za sebe brine, strahovi od boli tekom

dijagnostičkih i terapijskih zahvata, strah od operacije itd., neki su posebnih razloga stanja

zabrinutosti i nespokojstva. Koja će od ovih zabrinutosti prevladati kod pojedinog bolesnika

zavisi o nizu čimbenika, kao što su pol, subjektivna percepcija teţine simptoma i osobine

ličnosti bolesnika.

Ispitivanja pokazuju da su neke skupine bolesnika više sklone povećanoj zabrinutosti tokom

boravka u bolnici:

ţene u dobu do 40 godina,

bolesnici primljeni zbog pretraga,

bolesnici sa zloćudnim tumorima, AIDS-om i nepoznatim bolestima,

bolesnici koji su uopšteno više skloni

zabrinutosti i potištenosti i u drugim stresnim

situacijama.

Kod ţena, na primer, koje imaju malu decu često je

izraţena zabrinutost zbog odvojenosti od dece i

briga kako će deca podneti odvojenost od majke za

vreme njenog boravka u bolnici. Česta je i

zabrinutost zbog supruga i njegova snalaţenja u

novonastaloj situaciji na koju nije naviknut i u kojoj

mora obavljati poslove koje je pre obavljala ţena.

Kod muškaraca, od kojih vrlo često zavisi egzistencija obitelji, javljaju se jaki strahovi vezani

uz mogućnost dugotrajne nesposobnosti obavljanja posla, gubitka poslovnog statusa i

smanjivanja novčanih sredstava o kojima porodica zavisi. Svi ovi strahovi nisu direktno

povezani s bolešću i dijagnozom, ali često dovode do toga kako su i bolesnici s objektivno

lakšim dijagnozama, vrlo zabrinuti za vreme hospitalizacije. Ispitujući kako doba muških

bolesnika utiče na njihovo prilagoĎavanje u bolnici neki istraţivači su utvrdili kako su mlaĎi

8

bolesnici više zabrinuti i potišteni. Oni su ujedno skloniji kritikama zdravstvenih delatnika i

bolničkog lečenja i teţe se prilagoĎavaju na boravak u bolnici nego stariji.

Osnovni razlozi zabrinutosti bolesnika u bolnici su:

esne efikasnosti lečenja,

zabrinutost zbog anestezije i mogućih posledica,

zabrinutost zbog dece i porodice.

Osim straha od dijagnostičkih i terapijskih zahvata, straha od operativnih zahvata, straha od

bola, straha od trajne nesposobnosti, na opštu zabrinutost bolesnika dodatno deluju i gubici

preĎašnjih prava i privilegija, kao i zadovoljstava vezanih uz uobičajeni socijalni status zdrave

osobe. Nemogućnost odlučivanja o vlastitoj situaciji, reduciranost na anonimnu ulogu

bolesnika i svoĎenje ličnosti bolesnika na dijagnozu, predmet rada, bolest i sl. dodatni su

poticaji početnoj zabrinutosti bolesnika u bolnici.

Nagli raskid bolesnika s njegovom

svakodnevnom sredinom i socijalnom

ulogom koju je do tada imao zahtijevaju

velike prilagodbene napore i izazivaju

emotivnu napetost koja dodatno produbljuje

bolesnikovu zabrinutost. Novi socijalni

poredak u kojem se bolesnik nalazi dok je u

bolnici, sa svojim posebnim hijerarhijskim

odnosima u kojima sam bolesnik ima vrlo

nisko mjesto, pretvara ga od prethodno samosvesne i nezavisne osobe u čovjeka potpuno

zavisnog o zdravstvenom osoblju, često čak i u najjednostavnijim oblicima njegovog

ponašanja (oblačenju, pranju i sl.). Ova nagla promena socijalne uloge pojedinca izaziva

prilagodbene teškoće, posebno kod onih bolesnika koji su pre bolesti bili vrlo samostalne i

nezavisne osobe pune samopouzdanja. Gubitak osobnih stvari, odela, mogućnost

zdravstvenog osoblja da nesmetano pristupaju njegovom telu (koje je bitan dao njegove

osobnosti) dovodi često do osećanja gubitka vlastitog identiteta. Upravo iz redova bolesnika s

ovakvim osobinama ličnosti dolaze tzv. nekooperativni bolesnici na koje se zdravstveno

9

osoblje najviše ţali kao na bolesnike koji ne ţele suraĎivati tokom lečenja, koji se ne

pridrţavaju uputa, neredovito uzimaju lekove i slično. Psihička stanja izazvana

hospitalizacijom neki istraţivači svrstavaju u zajedničku skupinu psihičkih poremećaja koji se

nazivaju institucionalnim neurozama. Ovaj naziv odnosi se na sva nepoţeljna psihička stanja

uzrokovana ţivotom u instituciji (u zatvoru, bolnici, domu penzionera, i dr.). Sindrom

institucionalnih neuroza obeleţen je apatijom, gubitkom incijative, zanimanja, prepuštanjem

sudbini, gorim osobnim navikama, gubitkom individualnosti, potčinjenošću i dr. Ovi

simptomi kod hospitaliziranih bolesnika nisu toliko vezani za činjenicu da se nalaze u bolnici,

koliko uz činjenicu da se nalaze u instituciji, odvojeni od svoje preĎašnje socijalne uloge.

Uzrocima institucionalnih neuroza smatra se gubitak kontakata sa dešavanjima u spoljnom

svetu, nemogućnost izlaska iz institucije, ograničavanje poseta, premali broj obavesti o

dešavanjima u spoljnom svijetu, stalna dosada, grub i autoritativan postupak osoblja

(bezosećajnost, poniţavanje, kritiziranje), gubitak osobnih stvari i opšta atmosfera institucije

od boje zidova, izgleda namještaja do čistoće, jačine osvetljenja i slično. Zajednički imenilac

u većini nabrojenih uzroka je jaka senzorna lišenost bolesnika koja se, kako pokazuju brojna

eksperimentalna ispitivanja, značajno odraţava na psihička stanja bolesnika. Barton (1969)

smatra da je jedini uspešan način suzbijanja pojave institucionalnih neuroza u pokušaju da se

institucije, pa tako i bolnice, po svim socijalnim i sredinskim karakteristikama učine sličnim

vlastitom domu.

Odnos zdravstvenih radnika prema bolesnicima za vreme boravka u bolnici takoĎe je vrlo

često izvor frustracijskih stanja i izraţenih nezadovoljstava bolesnika. Istraţivanja u kojima je

ispitivano koje pojave u bolničkoj sredini izazivaju najveće nezadovoljstvo kod bolesnika,

pokazala su da se bolesnici u bolnicama najviše ţale na premali broj informacija koje o svojoj

bolesti dobijaju od zdravstvenog osoblja.

Neobaveštavanje bolesnika o tome što se s njim zbiva, kao i o postupcima kojima će

biti podvrgnut, doprinosi stvaranju osećaja izgubljenosti, zatim straha da se pred njim nešto

taji, kao i stvaranju osećaja manje vrijednosti jer moţe pomisliti da mu zdravstveno osoblje

ništa ne objašnjava smatrajući ga toliko neupućenim u stvari medicine da mu je beskorisno

bilo što objašnjavati. Nadalje, bolesnici se često ţale da u bolnici nemaju što da rade, da im je

najveći deo vremena dosadno i monotono. Mnogi bolesnici smatraju bolnicu potpuno

dehumanizovanim mestom u kojem su meĎuljudski odnosi previše hladni i suzdrţani i gde se

na bolesnika ne gleda kao na celovitu ličnost, već kao na nosioca bolesti koju treba ukloniti ili

ublaţiti u što kraćem vremenu. Ovakvom mišljenju često doprinosi i zdravstveno osoblje

10

svojim ponašanjem prema bolesniku, koje u krajnjim primerima moţe biti takvo da se o

bolesniku uopšte ne govori spominjući njegovo ime, nego ga nazivaju imenom njegove

dijagnoze. Nasuprot tome zdravstveno se osoblje često ţali da im mnogi bolesnici stvaraju

probleme u obavljanju njihovih poslova, što moţe biti razlog lošijeg odnosa i lošijeg

komuniciranja s takvim bolesnicima. Hiperaktivnost se u ponašanju bolesnika ogleda u

prekomeranoj motoričkoj aktivnosti i prekomeranoj razgovorljivosti. Takvi bolesnici su

obično vrlo nemirni, mnogo se kreću, deluju uzbuĎeno i nespokojno, čest je simptom i

prekomerano znojenje, a katkad i tremor ruku. Imaju jaku potrebu da svima pričaju o sebi,

svojoj porodici i svojoj bolesti. Kod njih se mogu pojaviti euforična preobraţavanja

neugodnih emotivnih stanja, kojima bolesnici nastoje potisnuti nagomilanu teskobu. Osim

ovih, javljaju se i simptomi nesanice, noćnih mora, gubitka apetita, glavobolje i drugih

psihosomatskih smetnji.

Povlačenje se ogleda u prekomeranoj ćutljivosti i nekomunikativnosti bolesnika. Bolesnik je

povučen u sebe, zaokupljen razmišljanjima o svojoj bolesti, zaokupljen vlastitim telom i

svojim simptomima potpuno nezainteresovan za spoljašnji svet i za sve što se oko njega

zbiva. Regresija je sklonost da se misli i postupa kao na niţem razvojnom stepenu. Odrasli se

bolesnici u bolesti često ponašaju kao deca prepuštajući se potpunoj brizi drugih, bez ikakvog

vlastitog angaţovanja oko svog bolesnog stanja. Opšte stanje u kojem se bolesnik u bolnici

nalazi, pogoduje upravo ovakvom obliku ponašanja, posebno ako se radi o teţim bolestima

tokom kojih su bolesnici većim delom nepokretni i bespomoćni. Zdravstveno osoblje se

potpuno brine za njihove najosnovnije potrebe, pere ih, hrani, presvlači, premešta i slično, što

pogoduje da se bolesnik stvarno počinje osećati potpuno zavisnim od okoline. Mnogi se

bolesnici opiru regresiji nastojeći se, koliko im je to moguće, sami brinuti za svoje

najosnovnije potrebe. Drugi opet, duboko upadaju u regresivno ponašanje postajući potpuno

egocentrični, zahtevajući od zdravstvenih radnika potpunu i neprestanu paţnju, ispunjavanje

svih ţelja i zahteva, reagujući agresivno ako im se ţelje ne ispunjavaju. Ovakve bolesnike

zdravstveno osoblje proglašava nekooperativnim, bolesnicima s kojima vrlo teško

komuniciraju, i često ih kaţnjavaju uskraćujući im toliko ţeljenu paţnju i naklonost,

prigovarajući im zbog njihove sebičnosti, nesnošljivosti itd. Ovakve reakcije zdravstvenog

osoblja uopće ne doprinose poboljšanju psihičkog stanja bolesnika u regresiji, već samo

produbljuju regresivno ponašanje izazivajući još jače frustracije kod bolesnika. Iako se moţe

činiti kako su potrebe koje izraţavaju ovakvi bolesnici nerealne i odraz njihovog pretvaranja,

to je najčešće netačno. Oni samo pokazuju svoje potrebe na neurotičan način i tu se ne radi o

11

pretvaranju, već o stvarnim potrebama za paţnjom, ljubavlju i naklonošću. Potpuno i

nekritično priklanjanje bolesnikovim zahtevima moţe, meĎutim, produbiti njegovu zavisnost.

Budući da je uzrok regresije u jakoj emotivnoj napetosti bolesnika, potrebno ga je podsticati

na razgovor kroz koji se mogu saznati osnovni uzroci emotivne napetosti i koji omogućuje

bolesniku delimično oslobaĎanje od te napetosti. Regresivne bolesnike potrebno je aktivirati i

omogućiti im da se, što je više moguće, sami brinu o sebi i svojim potrebama i zahtevima.

Psihičke teškoće trudnica i posle porođaja

Iz kliničkih je zapaţanja poznato da su mnoge ţene emocionalno labilnije tokom

trudnoće nego inače. Ova se emocionalna labilnost primećuje kod ţena i u drugim ţivotnim

periodima u kojima dolazi do većih hormonskih promena u organizmu, kao npr. u pubertetu,

predmenstrualnom ili u periodu nastupa klimaksa.

Neki su istraţivači proučavajući psihičke promene koje se zbivaju kod ţena nekoliko

dana pre i tokom menstrualnog ciklusa, došli do zaključka da su tada kod ţena izraţeniji razni

blaţi oblici neurotskog ponašanja. U skladu sa tim su i podaci o češćim zahtevima za

psihološkom ili psihijatrijskom pomoći u tim periodima. Češće su i razne nesreće u kući i na

poslu, a zapaţena je i povećana agresivnost u ponašanju. Kao mogući uzroci povećanoj

agresivnosti navodi se pad nivoa progesterona, povećano izlučivanjem aldosterona i cikličke

hipoglikemijske epizode. Psihološke poteškoće kod ţena kao i neuobičajeni oblici ponašanja

koji se javljaju pre i tokom menstrualnog ciklusa, zajedničkim imenom se nazivaju

predmenstrualni sindrom. Hormonalne promene koje se zbivaju kod ţena tokom trudnoće

još su veće, pa ne začuĎuje što su tada i emocionalne poteškoće, koje se ogledaju u vrlo

čestim iznenadnim promenama raspoloţenja, zabrinutosti, razdraţljivosti i slično, više

izraţene i dugotrajnije. Zbog toga je i veći broj istraţivanja bio posvećen psihološkim

problemima za vreme trudnoće, posebno povezanosti trudnoće s pojavama potištenosti.

Postoji i povezanost izmeĎu

pojave potištenosti u ranoj fazi

trudnoće i stepena opšteg

neuroticizma trudnice, ranijeg

obolevanja od psihičkih bolesti,

neslaganja sa suprugom,

postojanja prethodnih pobačaja,

12

neprihvaćanja trudnoće i neplanirane trudnoće. Osnovna pitanje je da li je povećani rizik

pojave psihičkih smetnji specifičan za stanje trudnoće ili se radi o povećanju incidencije

uobičajenih psihijatrijskih simtoma koje moţe provocirati stanje stresa kod ţena koje

trudnoću doţivljavaju kao stresor.No, nasuprot ţenama koje u trudnoći imaju psihičke

poteškoće, postoje i mnoge ţene za koje je to razdoblje dobrog mentalnog zdravlja. Primeri

lošeg raspoloţenja, potištenosti, zabrinutosti, razdraţljivosti, tj. psihičkih smetnji tokom

trudnoće značajnije su povezani s prethodnim psihičkim stanjem trudnice, nego sa samim

stanjem trudnoće. Ţene koje su u trudnoći potištene i zabrinute verovatno su i inače sklonije

potištenosti i zabrinutosti, pa će to najverojatnije biti i za vreme trudnoće i tokom poroĎaja.

Trudnici s psihičkim smetnjama u trudnoći najčešće nije potrebn klasična psihoterapija nego

se smanjenje potištenosti i teskobe moţe ostvariti iscrpnim razgovorom i praktičnim savetima

i uputstvima o pripremi za poroĎaj i o promeni ţivotnog stila nakon poroĎaja. Budući da

trudnoća povećava i somatske poteškoće trudnice (umor, poremećaji spavanja, mučnina,

poremećaji ishrane i drugo), sve to moţe uzrokovati porast zabrinutosti i nadovezati se na već

postojeću zabrinutost zbog budućeg poroĎaja.

Emocionalne poteškoće, kod ţena koje ih imaju, nisu jednako intenzivne u svim fazama

trudnoće. Najintenzivnije su u prva tri meseca trudnoće. To je razdoblje karakteristično po

tome što još nije konačno prihvaćena trudnoća i oblikovan pozitivan ili negativan odnos

prema vlastitoj trudnoći. Često se javlja podvojenost osećaja prema trudnoći, to jest ponekad

prevladavaju osećaji zadovoljstva zbog trudnoće, a uz to se mogu javiti samosaţaljenje i

potištenost uz razmišljanja o negativnim aspektima ovog novog stanja. Prihvatanje trudnoće

značajno utiče na kasniji emocionalni odnos izmeĎu majke i deteta.

U proučavanjima činilaca koji najviše utiču na prihvatanje, odnosno neprihvatanje trudnoće,

došlo se do zaključka da do najvećih poteškoća u prihvaćanju trudnoće dolazi zbog

suprugovog neprihvaćanja trudnoće i zbog zbivanja zbog kojih bi majka mogla pretpostaviti

da će dete biti roĎeno s nekim nedostatkom (npr. poznate nasledne bolesti u porodici, razne

bolesti u ranoj trudnoći i sl). Ostali činioci, kao npr. finansijske poteškoće u porodici koje

mogu nastati zbog roĎenja deteta, ograničenja koja sa sobom donosi roĎenje budućeg deteta,

povećanje opsega svakodnevnih aktivnosti i sl. imaju manje značenje za prihvatanje trudnoće

nego navedena dva činioca. Psihička napetost zbog neţeljene trudnoće čest je podsticaj za

donošenje odluke o nasilnom prekidu trudnoće. Ukoliko u ranoj fazi trudnoće kada ona još

nije sasvim prihvaćena doĎe do pobačaja, bilo indukovanog, bilo spontanog, emocionalne

posledice biti će manje, nego ako pobačaj usledi kasnije. Ambivalentan odnos prema trudnoći

13

u prva tri mjeseca omogućuje brzo prilagoĎavanje na gubitak ploda u tom periodu. MeĎutim,

u nekim sredinama sam postupak vezan uz obavljanje artificijelnog pobačaja zbog neţeljene

trudnoće, često je uzrok većih psihičkih trauma od onih koje izaziva subjektivna adaptacija na

prekinutu trudnoću. U raznim zemljama i kulturama prevladavaju vrlo različita mišljenja o

opravdanosti prekida trudnoće. Od onih prema kojima je pobačaj jednak ubojstvu, te kao

takav moralno treba biti i moralno i pravno sankcionisan, preko umerenijih po kojima bi

pobačaj trebalo legalovati, ali samo u iznimnim slučajevima u kojima je ugroţeno zdravlje

majke ili deteta, do liberalnih po kojima pobačaj treba omogućiti kada ţena bilo zbog

objektivnih, bilo subjektivnih razloga ne ţeli roditi dete.

U drugoj fazi trudnoće ili drugom tromesečju, emocionalna stabilnost trudnice se povećava.

Tada obično dolazi do potpune adaptacije na novonastalu situaciju i do reorganizacije

ţivotnih navika u skladu s njom. Mnoge se ţene u toj fazi trudnoće osećaju i fizički i psihički

zdravije, nego što su bile pre. Trudnoća je obično već potpuno emocionalno prihvaćena, pa se

mogući spontani pobačaj oseća kao stvarni gubitak i moţe izazvati ozbiljnije emocionalne

posledice.

Poslednja tri meseca trudnoće karakteriše ponovno povećanje emocionalne nestabilnosti. Što

se više pribliţava trenutak poroĎaja povećava se zabrinutost zbog neizvjesnosti njegovog

ishoda i raste opšta emocionalna napetost. Razni, od djetinjstva usaĎivani strahovi od

poroĎaja kao dogaĎaja koji moţe biti vrlo opasan, vrlo bolan i ponekad s tragičnim

završetkom, uzrok su izrazitog osećaja zabrinutosti što se poroĎaj više pribliţava. Mnoge, čak

i emocionalno stabilne ţene, imaju potrebu za podrškom, ohrabrenje i potvrdu o pozitivnom

ishodu poroĎaja. Prisan emocionalni odnos izmeĎu zdravstvenog osoblja i trudnice, hrabrenje,

sugerisanje pozitivnog ishoda i obaveštavanje trudnice o svim aspektima poroĎaja, dovest će

do smanjenja emocionalne napetosti, a time i do lakšeg i bezbolnijeg poroĎaja. Priprema

trudnice za poroĎaj treba započeti puno pre poroĎaja, još u vreme kontrolnih pregleda

trudnice i to individualnim ili grupnim razgovorima trudnice sa zdravstvenim osobljem,

zdravstveno-vaspitnim predavanjima i slično. Neposredno pre poroĎaja trudnice često

pokazuju dva suprotna načina ponašanja. Neke ţene u miru očekuju pojavu trudova, dok

druge u poslednjim danima pred poroĎaj započinje razne, ponekad i preterano teške fizičke

aktivnosti, kao što su pranje prozora, veliko spremanje po kući i slično. To se moţe objasniti

iznenadnom jakom ţeljom da se pre poroĎaja dovrši ono što će kasnije biti nemoguće zbog

preokupiranosti detetom. MeĎutim, iza takvog objašnjenja verovatno se kriju dublji razlozi

ovakve iznenadne aktivnosti. Ona moţe biti znak jake zabrinutosti koja se ţeli na taj način

14

potisnuti ili nasuprot tome, odraz jake nervne aktivnosti i napetosti podstaknute nervnim

impulsima koji zbog velike aktivnosti ploda pristiţu u središnje delove nervnog sistema iz

uterusa. Neki istraţivači ističu da emocionalne poteškoće tokom trudnoće i poroĎaja u

mnogome zavise o crtama ličnosti trudnice, doba trudnice, broju prethodnih trudnoća,

kulturnoj sredini u kojoj trudnica ţivi i nekim drugim manje vaţnim činiocima. Na primer,

ţene koje slobodnije izraţavaju svoje emocije, ne prikrivaju ih pred drugima i ne potiskuju ih,

lakše podnose trudnoću i poroĎaj od onih koje su sklone jakoj samokontroli svojih emocija.

Što se tiče doba, mlade ţene u načelu bolje podnose trudnoću i imaju lakši poroĎaj.

Sociokulturna sredina iz koje dolazi trudnica vrlo je značajna za emocionalne reakcije

trudnice na trudnoću i poroĎaj. U nekim se kulturama devojčicama od detinjstva usaĎuje strah

od poroĎaja naglašavanjem bolnosti poroĎaja i mogućim tragičnim ishodima poroĎaja. Sve to

moţe delovati na povećan intenzitet emocionalne napetosti u trenutku poroĎaja. U sredinama

gde se poroĎaj shvata kao potpuno normalan i prirodan proces, gde se stanju trudnoće ne

pripisuju atributi bolesnog stanja, trudnice tokom poroĎaja osećaju manje boli imaju manje

poroĎajnih komplikacija i nakon poroĎaja se brţe oporavljaju. Antropološka istraţivanja u

različitim kulturama pokazuju da je stav socijalne sredine prema trudnoći i poroĎaju jedan od

vaţnih determinatora jačine bola pri poroĎaju i poroĎajnih komplikacija. Poznata su

zapaţanja Margareth Mead (1967) koja je proučavala običaje vezane uz trudnoću i poroĎaj u

nekoliko primitivnih društava. Ona smatra da se poroĎaj moţe doţivljavati u skladu s

tradicionalnim kulturnim obrascima i to na vrlo različite načine. U nekim kulturama

doţivljava se kao neugodno i bolno iskustvo, praćeno velikim opasnostima, a u drugima kao

dogaĎaj s vrlo malim stepenom neugodnosti i bez većih opasnosti. U drugim nekim

sociokulturnim sredinama ţene ne pokazuju znakove jačeg emocionalnog stresa za vreme

poroĎaja. Mnoge od njih rade svoje svakodnevne poslove i u vreme jednog dela prvog

poroĎajnog doba. U takvim sredinama često postoji i odreĎena ravnopravnost, bolje reći

podela poroĎajnih poteškoća izmeĎu muţa i ţene. Naime, kada ţena rada često suprug legne u

krevet i ponaša se kao da proţivljava jake boli. Taj oblik ponašanja naziva se »kuvade

sindrom« (od franc. „couvade“). U ekstremnim slučajevima suprug ostaje u krevetu s

novoroĎenim detetom da se »oporavi« od poroĎajnih poteškoća, dok se majka vrlo brzo vraća

na svoje redovne poslove (Melzack, 1973). Izostanak emocionalne napetosti pre i tokom

poroĎaja uzrokuje smanjenje bola, kraće trajanje poroĎaja i manje komplikacije, dok

povećana emocionalna napetost uzrokuje jače poroĎajne bolove i produţeno trajanje poroĎaja,

Što moţe imati neţeljene posledice kako za majku tako i za dete.

15

Osim opšte zabrinutosti o ishodu poroĎaja, pre poroĎaja se javljaju i neki specifični strahovi i

zabrinutosti koji mogu doprineti povećanju emocionalne napetosti. Jedan od najjačih

specifičnih strahova je strah od roĎenja deformisanog deteta. Taj je strah osobito intenzivan,

ukoliko postoje neke slutnje da bi dete moglo biti roĎeno deformisano (npr. slučajevi

deformiteta u porodici, bolesti za vreme trudnoće i dr). Mnogo manju zabrinutost izazivaju

nedoumice oko pola budućeg deteta. Ukoliko u porodici postoji već nekoliko dece istog pola,

kod roditelja moţe postojati jaka ţelja za roĎenjem deteta suprotnog pola. MeĎutim, današnji

postupci otkrivanja pola ultrazvukom još u vreme trudnoće smanjuju takvu zabrinutost pre

poroĎaja. Ako se i rodi dete

neţeljenog pola to najčešće ne

uzrokuje razočaranje, već roditelji

brzo prihvaćaju dete bez obzira na

njegov pol.

Psihičke poteškoće nakon

porođaja mogu biti uslovljene

gubitkom deteta tokom poroĎaja i

roĎenjem defektnog deteta, ali isto tako i nakon poroĎaja s normalnim ishodom, tj. nakon

roĎenja zdravog i normalnog deteta mnoge ţene mogu imati odreĎene psihičke probleme.

Psihičke reakcije na gubitak deteta u poroĎaju ili na roĎenje defektnog deteta, najčešće se

javljaju u obliku intenzivne potištenosti. Ove su reakcije normalne i potrebno je neko vreme

da bi se ponovno uspostavilo ranije duševno zdravlje majke. Svako poţurivanje od strane

okoline, da se radi lakšeg zaboravljanja izgubljenog deteta ubrzo ponovo ima dete, moţe imati

više štetnih nego korisnih učinaka. Naime, ako majka u toj ranoj fazi nakon gubitka deteta

brzo ţeli drugo dete kao naknada za izgubljeno, onda su njena očekivanja prema drugom

detetu ispunjena jakim emocijama, koje mogu samo povećati emocionalne poteškoće tokom

trudnoće, a i negativno se odraziti na odnos izmeĎu majke i novoroĎenog deteta, ako ono ne

ispuni u potpunosti njena očekivanja (npr. s obzirom na pol i slično).

Ako se rodi dete s poremećajima, emocionalne poteškoće su obično manje nego kod

gubitka deteta u poroĎaju. Majke obično pokazuju izrazitu naklonost za dete, iako je roĎeno

defektno tako daje često veći problem kako će otac prihvatiti takvo dete. Konsultacije s

pedijatrom o stepenu hendikepa deteta, mogućnostima ublaţavanja defekta i slično, nuţne su

da bi se smanjile emocionalne poteškoće roditelja i omogućilo im se lakše prihvatanje deteta.

16

Negativne psihološke reakcije na normalan poroĎaj mogu imati različiti intenzitet trajanja kao

i različite oblike ponašanja te ih s obzirom na to moţemo svrstati u tri grupe:

jajne depresije (potištenosti),

jajne (postpartalne) psihoze.

Sindrom tužnog raspoloženja najčešće traje vrlo kratko (3-6 dana nakon poroĎaja). Sindrom

tuţnog raspoloţenja teško je razlikovati od postporodajnih depresija, meĎutim, neke

karakteristike ga razlikuju. Razlika izmeĎu sindroma tuţnog raspoloţenja i postporodjajnih

depresija je u tome što je ovaj sindrom kraćeg trajanja i što se uobičajeni simptomi razlikuju

od simptoma postoporodjajne depresije (kod koje se pojavljuju dodatna stanja zbunjenosti,

osećaj depersonalizacije i opšte emocionalne labilnosti). Sindrom tuţnog raspoloţenja

prolazni fenomen, koji ne moţe imati trajnog utjecaja na psihičko zdravlje i da je toliko čest

kod ţena nakon poroĎaja da se moţe smatrati normalnim, pa čak i korisnim za popuštanje

napetosti kod trudnice. Pokušaji da se utvrdi povezanost sindroma tuţnog raspoloţenja

socijalnim obeleţjima trudnica kao i sa osobinama trudnoće, ostali su bez uspeha, što

podrţava tvrdnje mnogih istraţivača da su ovi poremećaji vezani uz fiziološke

(endokrinološke) promene u postnatalnom razdoblju. Pokazalo se, naime, da polni hormoni

(estrogen i progesteron) u većim količinama mogu delovati kao depresori središnjeg nervnog

sistema, a poznato je da je njihov nivo izrazito povećana prvih dana nakon poroĎaja. Isto tako,

nakon poroĎaja dolazi do naglog smanjenja nekih hidrokortikosteroida (17-

hidrokortikosteron), što takoĎer moţe uzrokovati depresivna raspoloţenja.

Ispitivanja porodilja psihološkim testovima, kojima je moguće utvrditi intenzitet potištenosti,

i usporeĎivanje tih rezultata s rezultatima biohemijskih testova za utvrĎivanje nivoa odreĎenih

hormona u krvi, pokazala su da postoje visoke korelacije izmeĎu broja bodova na skali

potištenosti i nivoa nekih hormona u krvi. No, bez obzira na sva sprovedena istraţivanja,

rezultate je još uvek nemoguće generalizovati, tako da još nema konačnog odgovora na

pitanje šta sve deluje na nastanak, trajanje i intenzitet ovog sindroma. Ono što je u praksi

bitno za rad zdravstvenih radnika na ginekološko-porodničkim odelima je poznavanje

činjenice da se tuţna raspoloţenja ţena u postporodjajnom razdoblju često javljaju, da ona

nisu odraz psihopatoloških struktura ličnosti porodilja, te daje briga zdravstvenog osoblja za

17

te emocionalne probleme porodilja, kroz razgovor i suosećanje s porodiljom, bitna za

ublaţavanje napada tuge u tom razdoblju.

Postporođajne depresije teţi su oblik negativnih psihičkih reakcija na poroĎaj. Mnogi

istraţivaći izveštavaju o povećanoj učestalosti vrlo izraţene potištenosti u razdoblju nakon

poroĎaja. Trudnice koje su od početka trudnoće imale jače depresije, u postnatalnom

razdoblju obično imaju takoĎe izraţeniju depresiju. Neki smatraju da su postporoĎajne

depresije rezultat nemogućnosti adaptacije na nagle hormonske promene nakon poroĎaja.

Prema »teoriji kontinuiteta«, psihološki problemi tokom i nakon trudnoće vezani uz ranije

sklonosti depresivnom reagovanju. Naime, mnoge ţene koje su potištene nakon poroĎaja

izjavljuju da su i ranije »uvek bile zbog nečega zabrinute«. U nekim istraţivanjima utvrĎeno

je da su potištenosti nakon poroĎaja nešto sklonije prvorotkinje, porodilje starije ţivotne dobi,

neudate ţene i ţene kod kojih je poroĎaj izvršen carskim rezom.

Postpartalne psihoze su oni psihijatrijski poremećaji kod ţena nakon poroĎaja koji nisu

vezani ni uz jedno specifično psihijatrijsko stanje. Smatra se da te psihoze mogu biti povezane

sa zarazama i trovanjima nakon poroĎaja, kao i da mogu biti reakcije na poroĎaj kao stresni

dogaĎaj i to kod ţena kod kojih bi se ovi psihički poremećaji verojatno kad - tad javili. To

znači da se poroĎaj smatra samo činiocem koji ubrzava manifestno izbijanje latentno već

postojećih psihotičnih reakcija. Neke psihičke smetnje u postporodajnom razdoblju mogu biti

uzrokovane i teţim infekcijama koje mogu izazvati stanje delirijuma uz propratne

psihijatrijske simptome, a i stanjima teških anemija i trovanja gde prve mogu dovesti do

halucinantnih stanja, a druge do psihičkih problema zbog poremećaja hormonske ravnoteţe.

Zanimljivo je da se u postporodjajnom razdoblju kao i za vreme trudnoće, psihički problemi

mogu javiti i kod supruga trudne ţene. Kod mnogih muškaraca često se za vreme trudnoće

supruge zapaţaju razni simptomi koji su izgleda posledica identifikacije muţa sa ţeninim

tegobama. Smatra se da jačina tih simptoma zavisi od stepena emocionalne povezanosti

izmeĎu ţene i muţa i da u slučajevima vrlo jake emocionalne povezanosti moţe doći do

pojave empatije, tj. doţivljavanja većine ţeninih tegoba.

Neka ispitivanja muţeva trudnih ţena utvrdila su da se kod njih češće javljaju pojedini

somatski simptomi, nego kod muškaraca čije ţene nisu trudne. Najčešće se radilo o

simptomima kao što su smetnje u probavi, grčevi, povraćanje, zubobolja, glavobolja, bol u

leĎima i ostale vrste boli. U rietkim slučajevima, muškarci pokazuju tipične simptome u

području abdomena u vreme kad ţena ima trudove.

18

Taj sindrom, odnosno stanje u kojem se kod muţeva trudnih ţena pojavljuju razni somatski

simptomi koje inače nemaju zove se sindrom kuvade. Naziv potiče od francuske reči

»couvade« što znači leţanje, a obeleţava običaj kod nekih naroda da muškarac leţe u postelju

prigodom ţeninog poroĎaja i ponaša se kao da je on porodilja. Kod primitivnijih naroda vlada

mišljenje da se na taj način uspostavlja duševna povezanost i prisnost izmeĎu oca i

novoroĎenog deteta, da se odstranjuju zli duhovi od deteta i slično. Kada se u kontekstu

trudnoće i poroĎaja govori o ulozi oca deteta, često se pominje i preporuka da otac prisustvuje

poroĎaju, kako bi se ublaţile poteškoće ţena. Pri tome se smatra da je prisustvo oca vaţno

zbog emocionalne podrške majci u tom trenutku. Čini se da je ipak tokom poroĎaja za ţene

vaţnije da imaju podršku zdravstvenog osoblja specijalizovanog za problematiku poroĎaja,

nego supruga.

Psihičke teškoće bolesnika obolelih od neizlečivih bolesti (faze

prilagođavanja na neizlečivu bolest, teškoće porodice obolelog)

Najčešća tema istraţivanja komunikacije zdravstvenog osoblja i umirućih bolesnika usmerena

je na dilemu da li saopštiti tešku dijagnozu ili ne. Radi dobijanja odgovora na ovo pitanje

sprovedena su mnoga istraţivanja kojima se ispitivalo koliko bolesnici ţele da im se kaţe

istina ako obole od neizlečive i terminalne bolesti, kao i koliko je zdravstveno osoblje

spremno o tome otvoreno razgovarati s bolesnicima.

Kelly i Friesen (1950) ustanovili su da više od devedeset posto slučajno odabranih osoba,

izjavljuje kako bi ţelelo znati dijagnozu čak i ako se radi o terminalnoj bolesti. MeĎutim,

kritičari ovakvih istraţivanja ukazuju da je jedno ţelja zdravog čovjeka da u slučaju teške

bolesti sazna dijagnozu, a drugi su problem bolesnici stvarno oboleli od teškog oblika raka ili

neke slične neizlečive bolesti. Gilberten i Wangenstein (1961) postavili su ovakvo pitanje

bolesnicima koji su se oporavljali posle hirurških zahvata na ţelucu i debelom crevu zbog

raka. Oko 82 % od 300 bolesnika izjavilo je da ţeli znati potpunu istinu o svojoj bolesti i

mogućem ishodu bolesti. Čak i lekari, koji su inače vrlo kritični kada se predlaţe otvoreno

saopštavanje teške dijagnoze bolesnicima, izjavljuju u 60 % slučajeva da bi ţeleli znati pravu

dijagnozu ukoliko obole od teške bolesti.

Aitken-Svvan i Easson (1959) samoinicijativno su saopštili dijagnozu o malignoj bolesti

svojim bolesnicima i u kasnijim razgovorima s bolesnicima utvrdili daje samo 7 % od 231

bolesnika bilo nezadovoljno zbog otvorenog saopštenja dijagnoze.

19

Najčešći razlozi koji se navode u prilog kazivanja dijagnoze su: pravo bolesnika da

zna sve o svojoj bolesti, ţelja bolesnika da razumeju što s njima nije u redu, zatim popuštanje

jake emocionalne napetosti nastale očekivanjem nepoznatog ishoda, osiguravanje mogućnosti

da se bolesnik obrati drugim lekarima koji bi ga moţda mogli izlečiti, planiranje budućnosti

porodice i sreĎivanje finansijskih i drugih prilika.

S pravnog gledišta, argumenti za kazivanje dijagnoze usmereni su na pravo svakog bolesnika

da sazna svoju dijagnozu bez obzira od čega boluje. MeĎutim, svodeći problem komunikacije

s umirućim bolesnicima samo na nivo upoznavanja ili neupoznavanja s dijagnozom, smanjuje

se sloţenost i zanemaruju vaţniji aspekti ovog problema. Bolje je stoga postaviti pitanje kako

komunicirati s umirućim bolesnicima na takav način da se proces umiranja učini što

podnošljivijim bolesniku i njegovoj porodici. Mnogobrojna istraţivanja pokazuju da

zdravstveno osoblje izbegava razgovore s bolesnicima koji umiru, jer to ne smatraju svojom

medicinskom obvezom i posledično tome upravo su oni bolesnici kojima je prisan odnos sa

zdravstvenim osobljem najpotrebniji, najviše izolovani i odbačeni. Različiti su uzroci loše

komunikacije izmeĎu zdravstvenog

osoblja i umirućih bolesnika. Fletcher

(1972) navodi pet najčešće postavljenih

pitanja u kontekstu komunikacije s

umirućim bolesnicima i nastoji kroz

odgovore na njih objasniti uzroke loše

komunikacije. To su sledeća pitanja:

bolesnicima?

bolesnicima?

ko treba razgovarati s umirućim bolesnicima?

a treba reći umirućim bolesnicima?

a se moţe učiniti da se unapredi komunikacija s umirućim bolesnicima?

Odgovor na prvo pitanje vrlo je slojevit. Naime, jedan razlog loše komunikacije s umirućim

bolesnicima nalazimo prema Fletcheru u obrazovanju zdravstvenog osoblja, koje je usmereno

»akciono« i moţe se svesti na geslo »što brţe izlečiti što više bolesnika«. Takva akciona

usmerenost ne ostavlja mnogo prostora za razgovor s umirućima, osobito ako se radi o

bolesnicima kojima se više organski ne moţe mnogo pomoći.

20

Drugi razlog loše komunikacije s umirućim bolesnicima je veliko emocionalno opterećenje

koje takva komunikacija predstavlja za samo zdravstveno osoblje. Ova opterećenja mogu biti

toliko neugodna da ih zdravstveni radnici radije izbjegavaju. To se izbegavanje ogleda u

nastojanju da budu što dalje od bolesnika kako bi bili sigurni da neće morati s njima

razgovarati o njegovoj dijagnozi i ishodu bolesti. Dolaze u dodir s bolesnikom jedino onda

kada je to nuţno potrebno i tada vode samo rutinsku komunikaciju vezanu uz odreĎene

dijagnostičko- terapijske postupke i izbegavaju mogućnost da bolesnik postavlja »nezgodna«

pitanja. Prema nekim istraţivanjima Feifela i suradnika (1967) medu samim lekarima nalazi

se veći procenat osoba koje se boje smrti, te je i u odabiranju lekarske profesije to jedan od

jakih motiva. Komunikacija s umirućim bolesnikom za takve lekare znači uviĎanje vlastite

nemoći da se suprotstave onome što u njima izaziva veliki strah. Većina lekara oseća

nesposobnost i bespomoćnost da pomogne umirućem bolesniku, što moţe uzrokovati

izbegavanje razgovora s bolesnikom.

Treći razlog slabe komunikacije je i nedostatak adekvatnog obrazovanja zdravstvenog

osoblja. Mnogi naime ne znaju kako treba razgovarati s umirućim bolesnicima, a nemaju ni

teoretskih znanja o vaţnosti te komunikacije za samog bolesnika.

Konačno, četvrti razlog treba traţiti u jednom od najvećih konflikata uloge zdravstvenog

osoblja. To je konflikt izmeĎu »afektivne neutralnosti« i potrebe da se suosjeća s bolesnikom.

Afektivna neutralnost je zdravstvenom osoblju potrebna zato da bi mogli racionalno

primijeniti najbolje postupke liječenja i njege i tu ne ostaje mnogo mesta za emocije. Prejako

emocionalno proţivljavanje bolesnikovih patnji moglo bi se odraziti na manju racionalnost u

primeni terapijskih postupaka. Na drugo pitanje, kada treba razgovarati s bolesnikom o

njegovom stanju, Fletcher odgovara: uvek kada bolesnik zaţeli razgovor. MeĎutim, bez

podsticaja bolesnik moţda nikada neće otvoreno izraziti svoju ţelju za razgovorom o bolesti,

niti će navesti svoje strahove u vezi bolesti. Zato je potrebno stvoriti s bolesnikom odnos

uzajamnog poverenja kroz koji će shvatiti da bez straha moţe iskazati sve svoje probleme.

Nakon svakog pregleda moguće je započeti razgovor s takvim bolesnikom. Ukoliko nakon

više pokušaja bolesnik ne ţeli prihvatiti otvoren razgovor o svojoj bolesti, ne treba biti uporan

već pričekati da bolesnik pokaţe interesovanje.

Ako se ţeli primeniti bilo kakav opšti savet, to je onda savet da bez obzira na sadrţaje

komunikacije s umirućim bolesnicima, nada u moguće izlečenje ne sme biti zanemarena, ali

pri tome se ne smeju pruţati laţne nade jasnim iskazima o sigurnom ozdravljenju već treba

ukazivati na neizvesnost ishoda ali i na postojanje odreĎenih šansi za ozdravljenje.

Osnovnih potrebe umirućih bolesnika moţemo klasifikovati na sledeći način:

21

a,

-poštovanja,

aosećanjem,

Ublaţavanje bola jedan je od najvaţnijih zadataka zdravstvenog osoblja u radu s umirućim

bolesnicima. Ovaj se zadatak danas moţe uspešno ostvariti zahvaljujući dostignućima

savremenih hirurških, farmakoloških i psiholoških metoda i tehnika uklanjanja boli.

Potreba za samopoštovanjem ogleda se u nastojanju bolesnika da što duţe zadrţi kontrolu nad

vlastitim ponašanjem i najviše je ugroţena kod onih bolesnika koji zbog uznapredovale

bolesti više ne mogu kontrolisati svoje fiziološke funkcije. Potreba za paţnjom i pripadanjem

izraţava se kroz ponašanje bolesnika koji stalno privlači nečiju paţnju, to jest kroz ţelju da

neko stalno bude s njim, a posebno kroz ţelju za fizičkim kontaktom. Pri tome veliku vaţnost

imaju oblici fizičkog kontakta kao što su drţanje bolesnika za ruku, tapšanje, dodirivanje, i

slično. Potreba za saosećanjem i komunikacijom posebno je intenzivna ako zdravstveno

osoblje ne pokazuje da ih bolesnikova bolest emocionalno pogaĎa, to jest ukoliko su

emocionalno hladni prema bolesniku.

Radi zadovoljenja spomenutih potreba zdravstvenom osoblju se preporučuje da nade vremena

i da čuju ono što im bolesnik ţeli reći jer je i samo slušanje bolesnika za njega emocionalno

olakšanje. Potrebno je da se bolesnik obavesti o organskim aspektima bolesti i načinu lečenja

kako bi se umanjili strahovi i iracionalne fantazije.

Informacije koje zdravstveno osoblje daje bolesniku u vezi lečenja smanjuju njegovu napetost

i nerealna očekivanja. Na primer, obaveštavanje bolesnika koji boluje od raka o svrsi i načinu

primene rtg zračenja mogu ublaţiti čest strah od negativnih posledica zračenja.

Poslednje pitanje koje Fletcher postavlja je pitanje kako unaprediti komunikaciju s umirućim

bolesnicima. Jedini način za unapreĎenje komunikacije Fletcher vidi u dodatnom obrazovanju

zdravstvenog osoblja koje radi s umirućim bolesnicima i to preko seminara u kojima bi

učestvovali različiti profili stručnjaka, a tokom kojih bi se vodile zajedničke rasprave o

primerima iz prakse. Predlaţe se i uvoĎenje veţbanja komunikacije metodom igranja uloga uz

istovremeno snimanje komunikacije na video kasete. Na taj način mogu se unaprediti i

teoretska znanja, a i usavršiti veštine voĎenja komunikacije s bolesnikom.

22

Načini ublažavanja psihičkih tegoba bolesnika u bolnici

Visok stepen psihičkih tegoba bolesnika moţe negativno uticati na simptome bolesti,

efikasnost lečenja, trajanje boravka u bolnici, te saradnju izmeĎu zdravstvenih radnika i

bolesnika. Ova saradnja je

bitna kako u procesu

uspostavljanja tačne dijagnoze,

tako i tokom lečenja i

rehabilitacije nakon izlaska

bolesnika iz bolnice. Zbog

toga veliku paţnju treba

posvetiti ublaţavanju

bolesnikove teskobe. Teskoba

bolesnika moţe se ublaţiti na

različite načine, počevši već od prijama u bolnicu pa kroz celi tok hospitalizacije. MeĎutim,

mnogi zdravstveni radnici nisu ni svesni činjenice kako su njihovi bolesnici teskobni i koliki

je intenzitet teskobe kod bolesnika. Postoje neki vrlo vidljivi znakovi tegobe i potištenosti

bolesnika koji mogu pomoći u proceni stepena tegoba i potištenosti kod pojedinog bolesnika.

To su: teškoće u koncentraciji i usmeravanju paţnje, zaboravnost, razdraţljivost, povećana

mišićna aktivnost (tremor, mišićna napetost), umor, nesanica, gubitak apetita, pojačano

znojenje, osećaj slabosti, nedostatak daha. Znakovi potištenosti često su slični znakovima

teskobe, ali neki su tipični samo za potištenost, kao npr. iznenadni napadi plača, tuţan izgled

lica, opća usporenost pokreta, opšta telesna opuštenost, poremećaji sna, povlačenje od

socijalnih aktivnosti i preokupiranost samim sobom, osećaji bespomoćnosti, krivice i

bezvrednosti.

Mnoge od ovih znakova zdravstveno osoblje moţe uočiti već na prvi pogled, a o drugima

mogu lako dobiti informacije posmatranjem bolesnikovog ponašanja i kroz razgovor s

bolesnikom.

Prijam u bolnicu stvara kod bolesnika prve utiske o novoj sredini u kojoj će se neko vreme

nalaziti i način prijema daje mu naslutiti kakvi će biti postupci zdravstvenog osoblja prema

njemu. Ova naslućivanja mogu kod bolesnika povećati teskobu ako je zdravstveno osoblje

kod prijema u bolnicu previše sluţbeno, emotivno hladno, nezainteresovano za njega kao

osobu i ako samo rutinski izvršava administrativno tehničke poslove oko prijema bolesnika na

bolničko odeljenje. Ispitivanja uticaja stresa kod prijama u bolnicu na kasniju bolesnikovu

23

teskobu pokazuju kako su najmanje teskobni oni bolesnici koji su kod prijama u bolnicu

iscrpno obavešteni o svim pojavnostima bolničkih rutinskih postupaka, koji su upoznati s

bolničkom sredinom, zatim lekarima i medicinskim sestrama koji će o njima voditi brigu. Na

smanjenje teskobe značajno deluju i prvi razgovori s bolesnikom, ako se u njima, osim opšteg

obaveštavanja bolesnika, pominju sociopsihološke karakteristike bolesti, čime se bolesniku

omogućuje da iskaţe svoju teskobu zbog svih propratnih posledica bolesti.

Drugi način smanjivanja teskobe jest omogućavanje neograničenog posećivanja bolesnika od

strane njihove rodbine, znanaca, prijatelja. Zabrane i ograničavanje poseta stvaraju kod

bolesnika osećaj izolovanosti i odvojenosti od spoljašnjeg sveta. Posete koje su organizovane

u strogo ograničeno vreme, obično stvaraju veliku guţvu na bolničkim odeljenjima i

nemogućnost da bolesnik u miru porazgovara sa svojom porodicom i znancima i u takvom

razgovoru ublaţi svoju teskobu. Postojanje posebnih prostorija za posete kao i mogućnost da

posetioci doĎu u bilo koje vreme i ostanu koliko je to najviše moguće, pozitivno se

odraţavaju na psihičko stanje bolesnika.

Bolnička okolina moţe, takoĎe, biti izvor teskobe za bolesnika, te se delovanjem na nju moţe

doprineti smanjenju teskobe. Bolnička okolina prvenstveno je prilagoĎena pruţanju posebnih

zdravstvenih usluga, a sve to zbog ozdravljenja bolesnika. MeĎutim, zbog velikog odudaranja

standardne bolničke okoline od svakodnevne sredine, za mnoge bolesnike moţe predstavljati

izvor značajnog stepena teskobe i potištenosti.

Ugodna bolnička soba, svetli i čisti prostori, kombinacije ugodnih boja, nameštaja i zidova,

zelenilo, vrt za šetnju, prisutnost predmeta za zabavu i igru, biblioteka i prostorije za

rekreaciju doprinose poboljšanju bolesnikovog psihičkog stanja. Osnovna uloga dobro

ureĎene bolničke sredine je da oslobodi bolesnika dosade, omogući mu što veću aktivnost i

pruţi zadovoljavajući komfor i osećaj ugodnosti. Čak i opšte osobine bolničkog prostora, na

primer veličina bolnice, vaţne su za psihička stanja bolesnika. Ispitivanja pokazuju da se

bolesnici bolje osećaju u malim nego u velikim bolnicama. U velikim je bolnicama mnogo

toga nepoznato, od raznih nepoznatih prostora, predmeta i nepoznatih, često zastrašujućih

zvukova do velikog broja nepoznatih osoba koje se brinu samo za pojedine vidove

bolesnikovog lečenja, što sve pojačava osećaj izgubljenosti i bespomoćnosti. Prednost velikih

bolnica je u brzom pruţanju različitog zdravstvenog tretmana bolesniku, pa su velike bolnice

pogodnije za lečenje bolesnika u akutnim stanjima bolesti. Male bolnice pogodnije su za

bolesnike koji boluju od hroničnih bolesti i pruţaju više osećaja sigurnosti i familijarnosti s

ostalim bolesnicima i zdravstvenim osobljem.

24

Ustanovljeno je da se psihičko stanje bolesnika znatnije poboljšava ako doĎe do promene

standardnog bolničkog okruţenja i standardnih bolničkih aktivnosti, npr. ako se stvori takav

kontekst u kojem se bolesnici osećaju kao produktivni članovi, kao aktivni učesnici u lečenju

vlastite bolesti. Učešće u različitim bolničkim aktivnostima, organizovanje različitih

socijalnih aktivnosti, predlaganje i spredvoĎenje raznih promena u bolničkoj sredini,

razmeštaju predmeta i sl., dovodi do porasta osećaja vlastite vrednosti i doprinosi tome da se

bolesnici bolje suočavaju sa svojom bolešću.

U mnogim starijim bolnicama nemoguće je značajnije delovati na bolničku sredinu. MeĎutim,

u većini njih moguće je uz manja novčana ulaganja omogućiti bolesnicima razne oblike

zabave nabavkom različitih igara i sredstava za razonodu ili nabavom manje biblioteke za

potrebe bolesnika. Omogućavanje bolesniku da se ne oseća odvojeno od spoljašnjeg sveta, to

jest omogućavanje nesmetanih komunikacija putem novina, radija, TV i slično, pozitivno se

odraţava na bolesnikovo emotivno stanja a time i na njegovu telesnu bolest.

Uspešan način otklanjanja teskobe kod bolesnika je iscrpno komuniciranje s bolesnicima o

svim medicinskim, psihološkim i socijalnim karakteristikama bolesti, kao i o sadrţajima koji

nisu vezani uz bolest te o raznim opštim temama koje dopuštaju stvaranje prisnijih emotivnih

odnosa izmeĎu zdravstvenog osoblja i bolesnika. Ispitivanja zadovoljstva bolesnika lečenjem

u bolnici pokazuju da, iako se bolesnici ţale na druge vidove bolničkog tretmana, najviše je

ţalbi usmereno na lošu komunikaciju izmeĎu njih i zdravstvenog osoblja. Nedostatak

komunikacije ne odraţava se negativno samo na psihička stanja bolesnika već i na opšte

zdravstveno stanje i ponašanje bolesnika. Zdravstveno ponašanje bolesnika (npr. pridrţavanje

saveta i uputstava) biće to manje pozitivno što je komunikacija sa zdravstvenim osobljem bila

lošija.

Bolesnici se najviše ţale na premali broj obaveštenja koje o svojoj bolesti i lečenju

dobijaju od zdravstvenih radnika. Bolesnici često izjavljuju da na njihova direktna pitanja o

simptomima i prognozi bolesti zdravstveno osoblje nije dalo adekvatne odgovore, kako su im

činjenice o njihovoj bolesti objašnjene s premalo detalja, da nisu na vreme saznali sve što ih je

zanimalo, da nisu stigli da pitaju lekara sve što su ţeleli zbog kratke prisutnosti lekara.

Što je to što bolesnici ţele znati? Uglavnom ţele znati pojedinosti o lečenju, prognozi i

trajanju bolesti. Zatim ih zanima što će biti učinjeno za njih i kada, zatim kakvi će biti učinci

eventualnih terapijskih zahvata na njihove telesne funkcije, kakva je svrha propisivanja

pojedinih lekova, koliko su ozbiljni pojedini simptomi bolesti i sl. Poznata je činjenica da

potrebu za obaveštenjima o vlastitoj bolesti najčešće ne zadovoljava zdravstveno osoblje te se

one prikupljaju na sve strane, od drugih bolesnika, od članova porodice i drugih, što moţe kod

25

bolesnika stvoriti potpuno pogrešnu, katkada i zastrašujuću sliku o simptomima i ishodu

njegove bolesti. Isto tako pogrešna slika o bolesti moţe bolesnika obeshrabriti u prihvatanju

bolesti, pridrţavanju saveta i uputstava zdravstvenog osoblja i saradnji sa zdravstvenim

radnicima, ako bolest ne smatraju dovoljno vaţnom da bi prema njoj uskladili vlastito

ponašanje. Bolesnici koji su ispravno i temeljno obavešteni o svojoj bolesti, znatno su manje

potišteni, a smanjena teskoba često deluje pozitivno na efikasnost medicinskog lečenja (npr.

skraćen broj bolničkih dana, smanjena jačina doţivljavanja bola, manje korištenje lekova i

sl.). MeĎutim, osim obaveštenosti bolesnika o bolesti, u komunikaciji s bolesnikom vaţno je

voditi računa i o nekim drugim sadrţajima. Neka opšta uputstva zdravstvenom osoblju

kako treba komunicirati sa svojim bolesnicima mogu se svesti na sledeće:

lesnika najviše zabrinjava i ne ograničiti se samo na dobijanje

podataka potrebnih za dijagnozu;

lesnik očekuje da će se zbivati tokom hospitalizacije i otkloniti

pogrešna očekivanja;

estiti bolesnika o dijagnozi i verojatnim uzrocima bolesti;

ne biti strogo sluţbeni u razgovorima s bolesnikom;

egavati medicinski ţargon;

eme razgovarajući s bolesnikom o temama koje nisu u direktnoj vezi s

bolešću.

Pri tome je vaţno naglasiti da je u odnosu izmeĎu zdravstvenog osoblja i bolesnika, vrlo bitno

da zdravstveno osoblje u jednakoj meri koristi svoje osećaje i aktivni angaţman u odnosu na

bolesnika te da se pri tome drţe nekih osnovnih elemenata na kojima se zasniva odnos prema

drugoj osobi, a to su:

e i njihove teškoće, dobrobit i slično;

to ne samo stručna odgovornost nego kao dobrovoljan poriv

udovoljavanju potreba i zahteva drugih;

tanje njihove posebnosti i uvaţavanje njihovih različitih osobina

spoznavanje drugih, tj. otkrivanje bitnih karakteristika druge osobe.

U ova četiri osnovna elementa odnosa prema bližnjem uključeni su elementi na kojima se

moţe graditi pozitivan odnos u meĎusobnoj interakciji i to ne isključivo u zdravstvenoj

praksi, već i širim meĎuljudskim odnosima.

Otpuštanje iz bolnice moţe takoĎe biti izvor teskobe. Naime, neki bolesnici nisu

srećni u trenutku otpuštanja iz bolnice, iako bi to bilo za očekivati na osnovi ranije

spomenutih tvrdnji. Npr. stariji bolesnici često su zabrinuti tko će se kod kuće brinuti za njih,

26

osobito ako ţive sami, zatim hoće li im na vreme biti pruţena pomoć ako im bude potrebna i

slično. (Priprema za otpuštanje iz bolnice obično je neadekvatna i većina bolesnika dobija

premalo informacija o oblicima nege koja će biti potrebna nakon otpuštanja, kao i o tome

kakvo je sada njihovo stvarno zdravstveno stanje).

Bol (vrste, funkcija, tolerancija bola, prag bola, reakcije na bol,

merenje bola)

O sloţenosti doţivljaja bola najbolje govori i opšte prihvaćena definicija bola MeĎunarodnog

udruţenja za proučavanje bola koja glasi:

»Bol je neugodan osećajni i emocionalni

doţivljaj povezan sa stvarnim ili mogućim

oštećenjem tkiva ili opisom u smislu takvog

oštećenja. Bol je uvek subjektivan. Svaki

pojedinac nauči upotrebljavati tu riječ preko

iskustava povezanih s povredom u mladjem

uzrastu. Nema sumnje da se radi o osećaju u delu

ili delovima organizma, no uvek je on neugodan i

stoga predstavlja emocionalni doţivljaj« Tu

dvojnost osećajnog i emocionalnog Ronald

Melzack, jedan od najuvaţenijih autoriteta u području proučavanja bola, pokušava objasniti

na sledeći način ;

»Bol je toliko uopštena pojava da je retko kada pokušavamo definisati u svakodnevnoj

konverzaciji. Pa ipak, onaj ko radi na problemu bola nikada nije mogao dati definiciju koja bi

zadovoljila sve zainteresovane stručnjake. Bol ima očitih senzornih kvaliteta, ali i

emocionalnih i motivacionih elemenata. Obično je uzrokuju intenzivni, štetni podraţaji, ali se

katkada javlja spontano bez vidljivih uzroka. Obično signalizira fizičku ozledu, ali ponekad

izostaje čak i kada je velika površina tela zahvaćena ozledom; ponekad traje i kada su sva

oštećena tkiva zacelila i ozdravila prerastajući u problem koji treba hitno i radikalno rešiti«,

(cit. Melzack i Wall, 1982). Kriterijumi podele bola su različiti. Tri su osnovna kriterijuma

podele bola prema njegovim uzrocima, lokaciji i trajanju bola. Prema uzrocima bola, bol

delimo na organski i psihogeni. Organski bol nastaje zbog ozlede tkiva ili patološkog procesa

u tkivu, dok psihogeni bol zovemo sve one vrste bola koje nemaju jasan organski uzrok, ali

se po svojim ostalim karakteristikama ne moraju razlikovati od „pravog“ organskog bola.

27

Prema lokaciji bol delimo na periferni i visceralni. Periferni bol nastaje draţenjem receptora

u koţi, mišićima, zglobovima, kostima i dr.), dok visceralni bol nastaje ozledama ili

patološkim procesima u unutarnjim organima. U mnogim unutrašnjim organima ne postoje ili

ima vrlo malo senzornih receptori za bol(nociceptori), kao npr. u plućima, bubrezima i jetri,

pa su ti organi slabo osetljivi na bol i bol je u njima teško tačno lokalizovati.

S obzirom na trajanje, bol delimo na akutni i hronični. Akutni bol je obično jak, iznenadan i

dobro lokalizovan bol koja se najčešće opisuje kao oštar, probadajući, isijavajući, sevajući i

slično, a nastaje kao posledica iznenadne povrede uzrokovane mehaničkim, toplotnim ili

hemijskim delovanjem, hirurškim zahvatom, bolnim dijagnostičkim ili/i terapijskim zahvatom

ili upalnim i drugim akutnim patološkim procesom u tkivu. Akutni bol ima vaţnu zaštitnu

ulogu u odbrani organizma od bolesti, upozoravajući na prve simptome bolesti, kao i u zaštiti

od daljih ozleĎivanja, kao i u procesu učenja zaštitničkog ponašanja prema vlastitom telu.

Ozleda bilo kojeg dela tela povećava osetljivost na bol u tom delu tela i na taj način motiviše

pojedinca da se zaštitnički odnosi prema ozleĎenom delu tela, što omogućuje brţi oporavak

oštećenog tkiva. Tokom detinjstva akutna bol ima veliku ulogu u procesu učenja kroz koji

deca nauče koje situacije treba izbegavati, tj. koje su situacije bolne i na taj način oblikuju

zaštitničko ponašanje koje ih štiti od ozleda. Bez tog zaštitnog mehanizma, ţivot bi bio puno

opasniji. Ljudi roĎeni bez osetljivosti na bol, zbog genetskog poremećaja koji se naziva

analgezija, često su izloţeni ozledama u situacijama koje nisu naučili da izbjegavaju, a na

vreme ni ne prepoznaju predznake mnogih bolesti kojima je bol prateći simptom. Hronični

bol je bol koji traje duţe od uobičajenog vremena zaceljenja ozlede ili lečenja bolesti. Postoji

kroz duţi period i po nekoliko meseci i godina i najčešće se opisuje kao tup, zamarajući i

iscrpljujući bol. Uzrokovan je hroničnim patološkim procesima tkiva i organa ili

oštećenjimanervnog sistema, nema upozoravajuću ulogu kao akutni bol, često su mu direktni

uzroci nepoznati, pa se od simptoma pretvara u bolest samu za sebe. Izaziva brojne psihičke i

socijalne posledice, a i pod jakim je uticajem različitih psihičkih procesa, naročito raznih

emocionalnih stanja. Umor, potištenost, zabrinutost, psihološki stres uobičajene su propratne

pojave hroničnog bola. Zbog mnogobrojnih uticaja su i mehanizmi nastanka i trajanja

hroničnog bola vrlo različiti i nejasni, a terapijski učinci teško predvidivi. Za razliku od

organskog bola koja je izazvana oštećivanjem tkiva, psihogeni bol se javlja uz potpunu

očuvanost tkiva, a zbog delovanja različitih činilaca psihičke etiologije. Tačan mehanizam

nastajanja psihogenog bola nije još sasvim razjašnjen. Najčešći oblik psihogenog bola su

psihogene glavobolje. Neke druge vrste psihogenih bolova reĎe se javljaju. Kod osoba s

izrazito histeričnim crtama ličnosti mogu se javiti tzv. konverzivne boli kod kojih se odreĎena

28

emocionalna napetost konvergira u stvarnu bol na odreĎenom delu tela. Psihogena bol javlja

se i u slučajevima hipohondrije, neurotske depresije, a vrlo retko i kod psihotičara, posebno

kod shizofrenije u obliku halucinacija boli. Psihogenu bol moţemo bolje opisati i razumeti

psihološkim nego fiziološkim nazivima i terapija se uspešnije sprovodi raznim

psihoterapijskim postupcima. Često je, meĎutim, teško razlikovati da li se radi o psihogenom

bolu ili bolu nastalom zbog patološkog procesa tkiva. Postoje odreĎena zajednička obeleţja

psihogenog bola koja mogu pomoći da bismo je razlikovali od organskog. Za razliku od

organskog bola koji je obično tačno odreĎen, psihogeni bol je u mnogo slučajeva neodreĎen,

lokacija bola se često menja na područja koja nisu uobičajena za odraţenu bol, menja se i s

obzirom na promenu raspoloţenja. Organski se

bol obično povećava kod pokreta, pritiska

odreĎenog dela tela i slično, dok kod

psihogenog bola različita podraţivanja često na

nju uopće ne deluju. Psihogeni bol je retko

prisutan noću. Farmakoterapijski lekovi koji

deluju na smanjenje emocionalne napetosti

dovode često do smanjenja psihogenog bola.

Nadalje, psihogeni se bol javlja s većom učestalosti u nekim delovima tela, npr. u području

glave, dok je u predelu abdomena, grudnog koša i ekstremiteta vrlo redak.

PRAG BOLI I TOLERANCIJA NA BOL

Prag bola je onaj intenzitet draţi koji tek počinje izazivati oset bola. Prag bola kod većine

ljudi je gotovo jednak. Većina ljudi osećaće bol ako temperatura vode u kojoj drţe ruku

prelazi 50 stepeni Celzijusa. Prag bola meri se instrumentima koje zovemo algezimetri i

pomoću kojih se ispitanicima zadaju draţi toplote, hladnoće, električne struje, pritiska i

slično, a oni procenjuju pri kojoj su jačini draţenja osetili bol. Tolerancija na bol odnosi se

na stepen podnošanja bola. Postoje velike individualne razlike u toleranciji bola, tj. u

intenzitetu bola koji je za nekog pojedinca podnošljiv. Tolerancija na bol mjeri se zadavanjem

različito jakih bolnih podraţaja ispitaniku. MeĎutim, eksperimentalna merenja pokazuju

znatno veću toleranciju na bol nego kod istih intenziteta bola prirodnog porekla. U

laboratorijskim je uslovma ispitanik svestan da je bol kratkotrajna, da bez obzira na intenzitet

nije opasna, da moţe prekinuti bolno draţenje kad god ţeli, dok je bol vezana za poremećaje

zdravlja potencijalno opasna, izaziva strah i zabrinutost, tj. emocionalna stanja koja smanjuju

toleranciju na bol. Za merenje tolerancije na bol koriste se skale verbalnih procena ili grafičke

29

skale pomoću kojih pojedinac procenjuje svoj subjektivni doţivljaj bola. Neki ljudi mogu

dugo trpeti bolove velike jačine bez vidnih znakova bolnog ponašanja (plaća, grčenja lica,

jaukanja i dr.), dok drugi i kod minimalnih bolnih draţi reagiraju vrlo osetljivo, ispoljavaju

sve oblike bolnog ponašanja, hitno traţe pomoć i lek i sl. Te razlike u toleranciji na bol mogu

biti uzrokovane biološkim razlikama meĎu ljudima, kao i socijalnim, kulturološkim i

psihološkim razlikama. Rezultati nekih novijih istraţivanja ukazuju na mogućnost da meĎu

ljudima postoje genetske razlike zbog kojih njihov mozak u situacijama bolnog draţenja

otpušta različite količine endogenih opijata (efedrina i endorfina). Zubieta i sur. (2003)

utvrdili su da su ljudi čiji su mozgovi otpuštali više opijata mogli izdrţati veće jačine bolnog

draţenja.

PROCJENJIVANJE BOLA

Ispravna procena lokacije, jačine, kvaliteta i vrste bola, ključna je za tačno utvrĎivanje

uzroka bola, kao i za procenu uspešnosti preduzetih terapijskih postupaka. Kao i kod mnogih

drugih psihičkih karakteristika, ni bol nije moguće proceniti direktno, veća samo kroz

introspekcijski pristup onoga ko bol doţivljava. A introspekcija je subjektivna metoda

vlastite procene svojih psihičkih iskustava, podloţna mnogim opravdanim kritikama. Kako bi

se koliko – toliko objektiviziovali postupci procene bola, koriste se razni standardizovani

postupci. Najčešće se procenjuje jačina bola – od slabe do neizdrţive - a zatim kvaliteta bola –

kava su druga obeleţja bola i kako je bolesnik doţivljava (probadajuća, tupa, neizdrţiva,

podnošljiva i sl.)

Procenjivanje jačine bola

Za procenu jačine bola koriste se verbalne, numeričke i grafičke skale i slikovni prikazi.

Verbalne skale koriste verbalne opise kojima bolesnik opisuje jačinu bola birajući jedan od

ponuĎenih odgovora za opis svog bola i to; ne osećam bol, osećam blag bol, osećam umeren

bol, osećam jak bol i osećam vrlo jak bol.

Numeričke skale koriste brojeve kojima se procenjuje jačina bola. Na skali od 0 – 10 bolesnik

zaokruţuje broj koji najbolje opisuje jačinu njegovog bola.

Grafičke lestvice su slične numeričkim samo bez brojeva. Najčešće se koristi prazna linija sa

dva ekstremna opisa bola. Na levom kraju linije je verbalni opis „ništa me ne boli“, a na

desnoj „neizdrţivo me boli“. Zadatak je bolesnika da stavi kriţić na onaj poloţaj linije za koji

procenjuje da najbolje odgovara jačini njegove boli. Grafičke skale zovemo još i

termometrima bola.

30

Slikovni prikazi su crteţi ljudskog lica s različitim izrazima lica, od izraza koji ukazuju na

emocionalna stanja tuge i ţalosti do izraza koji ukazuju na veselje. Pojedine slike razlikuju se

najviše s obzirom na poloţaj uglova usta, koji su glavni indikator opšteg raspoloţenja. Obično

se koriste za procenu jačine bola kod dece.

MeĎutim, na ovakav način moţemo meriti samo intenzitet boli, a ne i kvalitet bola. U proceni

bolesnikovog stanja i njegove mogućnosti podnošanja bola vrlo je vaţno o kakvom se bolu

radi, da li je ona tupa, ţareća, pulsirajuća ili ima neki drugi kvalitet. Neke vrste bola, naime,

lakše je podnositi nego druge. Smatra se da medu najteţe bolovi spadaju ţareća bol i

probadajuća bol. Merenje ovih kvaliteta bola moguće je samo introspektivnim postupkom,

kojeg je jedan od najvećih nedostataka siromaštvo jezika u opisivanju sloţenijih psihičkih

stanja.

Čini se da ne postoji dovoljan broj adekvatnih reči kojima bi se sve mogući kvaliteti

bola opisali, no izgleda da nije toliki problem u nepostojanju adekvatnih reči već u tome što se

one svakodnevno retko koriste. Bolesniku se moţe pomoći ako mu damo upitnike u kojima su

već naznačeni pridevi koji opisuju pojedine kvalitete bola, a zadatak je bolesnika samo da

označi koju vrstu boli on u pojedinom trenutku osjeća. Jedan od poznatih upitnika koji sluţi

za mjerenje kvalitete boli je McGill - Melzackov upitnik (MPQ).

Primenom McGill - Melzackovog upitnika došlo se do podataka da svaki tip bola ima

jedinstvene kvalitete koje se opisuju odreĎenim rečima. Tako se npr. za bol kod artritisa

najčešće koriste pridevi kao izjedajući, iscrpljujući, stalni, ritmični; za bol kod poroĎaja

pridevi kao probadajući, oštri, grčevit, iscrpljujući, jak, zastrašujuć, zamarajući, ritmični; za

zubobolju pridevi kao oštri, lupkajući, ometajući, izaziva mučninu,; za fantomske bolove

pridevi kao lupkajući, probadajući, oštri, grčeći, ţareći, okrutni, stalni, ritmični.

Psihološki faktori koji deluju na doživljaj bola (osećanja,

kontekst, prethodno iskustvo, očekivanje bola, pažnja, sugestija,

umor, osobine ličnosti)

Emocionalna stanja i bol

31

Svako bolno draţenje izaziva propratna neugodna emocionalna stanja, a emocionalna

stanja, utiču na percepciju bola. Oko 40 % bolesnika koji boluju od hroničnog bola, pate i od

različitih nivoa potištenosti (Romano i Turner, 1985). U najvećem broju slučajeva neugodna

se emocije javlja kao reakcija na neugodu izazvanu bolom, a ne kao uzrok bola. MeĎutim, bol

ne izaziva potištenost kod svih bolesnika. Kod onih bolesnika koji imaju dobre mehanizme

sučeljavanja, koji nastavljaju sa svojim uobičajenim aktivnostima uprkos neugodi i koji

nalaze načine da kontrolišu svoju bol, reĎe se pojavljuje i potištenost i teskoba. Oni ljudi koji

pojavi bola pridaju katasatrofične uzroke, koji su uvereni da je bol simptom početka razvoja

teške i neizlečive bolesti, skloniji su da razviju i potištenost i teskobu kao reakcije na bol.

Lekovi koji se koriste za lečenje potištenosti (antidepresivi) delotvorni su i u smanjivanje

bola. Smanjivanje potištenosti kod bolesnika dovodi do smanjivanja intenziteta doţivljaja

bola, dok povećani stepen potištenosti dovodi do pojačanog doţivljavanja bola. Poznato je da

bolesnici koji pate od hroničnih bolova, doţivljavaju bol najteţe noću, kada su sami, kada

imaju osećaj beznadeţnosti, bespomoćnosti i napuštenosti, što su osećaji karakteristični za

stanja potištenosti. Još je veća povezanost izmeĎu intenziteta bola i stepena teskobe. Teskoba,

kao stanje zabrinutosti ili strepnje pred nečim što bolesnik pretpostavlja da će se dogoditi.

prati kao propratna emocija prati gotovo svaku bol i raste s njegovim intenzitetom. Smatra se

da opojne droge koje se koriste za smanjenje bola kod nekih bolesnika zapravo više deluju na

smanjenje stepena teskobe i tako indirektno na smanjenje intenziteta bola. Morfijum, npr.

bolje deluje na smanjenje bola ukoliko je bol praćena jakom teskobom. Kod bolesnika koji

pate od bola, ali kod kojih je stepen teskobe manji, delovanje morfijuma je slabije.

S druge strane jaka emocionalna stanja mogu dovesti i do zatamljivanja bola. Iz izjava

ljudi koji su pokušali izvršiti samoubistvo, proizlazi da samoozledjivanje pri pokušajima

samoubojstva ne izaziva jaku bol što se pripisuje propratnom jakom emocionalnom

napetošću. Ozlede koje se dogaĎaju sportistima u raznim borilačkim sportovima, takoĎe ne

izazivaju jak bol odmah nakon povrede, već se njena jačina povećava kasnije, kada

emocionalno uzbuĎenje oslabi ili proĎe. Kod akutnih ozlede prilikom ratnih ranjavanja

pokazali su se slični učinci. Stanja transa, bilo hipnotskog transa u koji se bolesnik uvodi zbog

terapijskih razloga, bilo verskog transa u toku ritualnih verskih obreda najčešće kod

pripadnika pojedinih plemenskih zajednica, dovode takoĎe do smanjenja ili blokade

doţivljavanja bola.

Prijašnje iskustvo i bol

32

Uticaj iskustva na doţivljaj bola potvrĎen je u brojnim eksperimentima. Pavlov (1927)

je istraţivao što se dogaĎa ukoliko se stvori uslovni refleks izmeĎu bolnih podraţaja i

konzumiranja hrane kod psa i utvrdio da ukoliko konzumiranju hrane prethode bolni podraţaji

ne dolazi do formiranja izbegavajućeg ponašanja prema bolnim draţima nego da bolne

draţimogu izazivati refleks salivacije. Poznato je takoĎe da su ukupni stavovi prema bolnim

doţivljajima pod jakim uticajem roditelja, drugim rečima ranog ţivotnog iskustva. Kod nekih

porodica vidimo veliku zabrinutost i pridavanje posebne paţnje malim ozledama, dok kod

drugih nalazimo vrlo malo razumevanja i za teţe ozlede. Ovi vaspitni obrasci imaju odraza i

na doţivljavanje bola u odraslom dobu. Jedan od poznatih eksperimenata o uticaju ranog

iskustva na percepciju bola je eksperiment koji su sproveli Melzack i Scoot (1957). Oni su

uzgajali Škotske terijere u izolovanim kavezima u kojima nije bilo uobičajenih draţi iz

okoline uključujući razne udarce i ogrebotine koje zadobijaju mlade ţivotinje tokom

normalnog odrastanja. Ovi psi u odraslom dobu nisu normalno reagovali na bolne podraţaje.

Mnogi od njih neprekidno su gurali njušku u plamen i trpeli ubode i štipanja, a da pri tome

nisu pokazivali izbegavajuće ponašanje. Sve su ţivotinje bez razlike pokazivale samo

refleksno povlačenje pred plamenom ili ubodom ali ne i povlačenje zbog naučenog ponašanja

tako da nisu prepoznali stanja u kojima postoji mogućnost ozlede. Psi iz kontrolne skupine

vrlo brzo su prepoznali mogućnost ozlede i eksperimentatori ih nisu mogli ubosti niti dotaći

plamenom šibice više od jedanput.

Očekivanja i bol

Obaveštavanje bolesnika o tome kada će se bol javiti, koliko dugo će trajati, kako će

biti intenzivan, zbog čega nastaje, vaţno je zbog toga jer postoji veliki uticaj očekivanja na

podnošenje bola. Ljudi bolje podnose bol ukoliko znaju kada će se javiti, nego ako se pojavi

sasvim neočekivano. Postupak obaveštavanja o vremenu javljanja bola u svojoj praksi često

koriste stomatolozi kod bolnih zahvatima na zubima. Pokazalo se da neki dijagnostičko-

terapijski zahvati koji su inače sasvim bezbolni, mogu kod bolesnika dovesti do doţivljaja

bola ukoliko je zbog neobaveštenosti uveren da će se bol javiti. Isto tako bolni zahvati bolje

će se podnositi ako bolesnik očekuje bol odreĎenog intenziteta u odreĎeno vreme (Wolff i sur.

1976). Očekivanja deluju i na snagu placebo efekta, ali koliko je kod placeba jako delovanje

očekivanja. a koliko sugestije nije još jasno, kao što nije ni jasan ukupan mehanizam uticaja

očekivanja i sugestije na bol kod hipnoze. Placebo je „navodni“ lek koji u sebi ne sadrţi

33

delotvorne hemijske supstance, ali za koji pacijent misli da je pravi lek. Placebo se najviše

koristi u farmakološkim ispitivanja stvarne delotvornosti lekova, daje se bolesnicima umesto

pravog leka, da bi se utvrdilo koliko na simptome deluju očekivanja i sugestije, a koliko

hemijske supstance u leku. Ako bolesnik očekuje da će mu lek pomoći, ako je uveren u

delotvornost leka, ako ima poverenje u lekara koji je lek propisao, takva očekivanja uz

pojačanu sugestibilnost kod bolesnika stvarno dovode do smanjenja ili uklanjanja raznih

simptoma, pa tako i bola.

Pažnja i bol

Delovi mozga pod nazivom retikularna formacija imaju funkciju usmeravanja paţnje

organizma na one draţi koji su za ţivot vaţniji. U situacijama jakog ugroţavajućeg stresa,

kada neka spoljašnja opasnost vreba na našu dobrobit, svi receptori „udešeni „ su tako da u

mozak šalju obilje informacija koje sluţe brzoj i svrhovitoj reakciji na stres. Ostale

informacije koje u tom času nisu bitne za uspešnu stres reakciju, potiskuju se u drugi plan. To

potiskivanje u funkciji je retikularneformacije. Poznati su ogledi u kojima je merena nervna

aktivnost u pojedinim senzornim nervima tokom jake usmerenosti paţnje na različite sadrţaje.

Npr. mačka kojoj je istovrememeno pokazivan miš kako trči u tegli i zadavan jak zvučni

podraţaj, svu je paţnju usmeravala na miša, a nikakvu na zvučni podraţaj. Ogled je pokazao

da se pod tim uslovima usmeravanja paţnje na vidni podraţaj, smanjila nervna aktivnost

merena u slušnom ţivcu. Pretpostavilo se da slični mehanizmi deluju i kod bola. Kada je bol u

centru paţnje, kada druga draţenja ne postoje ili su beznačajna, bol se doţivljava

intenzivnijom nego u slučajevima otklanjanja paţnje na druge sadrţaje. Recimo, bolesnici

izjavljuju da im bol najviše smeta noću, kada ima najmanje svih ostalih draţenja. Ljudi u

stanjima potištenosti i zabrinutosti značajan deo svoje paţnje usmeeravaju prema svakoj

telesnoj senzaciji što povećava značenje draţi i često pridavanje nepotrebnog značaja,

bezopasnim bolnim draţima. Nehotične lakše ozlede tokom jake usmerenosti paţnje na druge

sadrţaje znaju proći nezapaţeno i postanu primećene tek kad paţnja usmerena nečem drugom

oslabi. Jak uticaj paţnje na bol čini se da postoji i kod ritualnih samoranjavanja u kojima je

usmerenost paţnje ka postizanju transcedentalne identifikacije s boţanstvom, idolom i sl.

moţda razlog slabijeg doţivljavanja boli. Sve to ima značajne implikacije za zdravstvenu

praksu. Razne metode odvraćanja paţnje od bola mogu biti vrlo uspešne u smanjivanju

pacijentovog bola. Brojna laboratorijska istraţivanja pruţaju dokaze o snaţnom uticaju paţnje

na toleranciju na bol. Ispitanici kojima je paţnja „odvučena“ prema drugim sadrţajima,

34

(gledanju filma), puno su duţe mogli drţati ruku u ledenoj vodi (na oko O stupnjeva C), nego

oni na koje se nije delovalo odvlaćanjem paţnje.

Sugestija i bol

Još od vremena Franza Antona Mesmera (1733 – 1815), poznata je uspešnost „tretmana bez

tretmana“. Naime, u cilju lečenja brojnih simptoma bolesti, Mesmer se sluţio potpuno

nedelotvornim metodama liječenja – s priličnim uspehom! U priločno maĎioničarskom stilu,

obučen kao čarobnjak, vadio je ţelezne šipke iz boca napunjenih raznim sastojcima i njima

dodirivao

bolesne delove

svojih

pacijenata.

Uspesi su bili

veći od

uobičajenih za

tadašnje

metode

lečenja.

Kasnije je

njegov uspjeh u lečenju pripisan sugestivnom djelovanju. Mnogi smatraju da je sugestija i kod

delovanja na bol uspešnija od mnogih analgetika. Stanja jake sugestibilnosti mogu dovesti do

potpunog uklanjanja boli. U hipnotičkom stanju, za koje se još nije utvrdilo da li je neko

posebno stanje svijesti ili je to stanje posebno jakih očekivanja i motiviranosti, bolesniku se

moţe sugerirati da ne oseća bol i mnogi je stvarno i neće osetiti ili će je osetiti kao slabiju.

Hipnoza se u početku koristila kao metoda lečenja psihičkih bolesti, kasnije kao metoda

ublaţavanja boli kod poroĎaja i u zubarstvu, da bi se danas sve više spominjala kao metoda

kojom se moţe postići ublaţavanje boli.

Umor i bol

Umor po pravilu povećava osetljivost na bol pa će u stanjima umora bol biti bolesniku

teţe podnošljiva. Povezanost umora i bola očita je posebno kod nekih bolesti kao što su

35

fibromijalgija i sindrom hroničnog umora. Fibromijalgija je bolni sindrom u kojem se

javljaju bolovi u mišićima, tetivama i zglobovima praćeni umorom. Jačina simptoma

povezana je sa izloţenošću stresu, vremenskim prilikama i dobu dana. Posebno su na bol

osetljivi pojedini delovi tijela – vrat, ramena, prsa, zglobovi lakta kuka i kolena. Umor i

poremećaji sna jedan su od glavnih simptoma. Česte su i glavobolje, ukočenost mišića vrata i

ramena a mogu se javljati i vrtoglavice, potištenost, loša raspoloţenja, teškoće koncentracije i

pamćenja i dr.

Sindrom hroničnog umora je poremećaj kojem često takoĎe predhode jaki ţivotni stresovi

ili duţa stanja potištenosti i teskobe. Sindrom se ogleda u simptomima kao što su umor duţi

od 24 sata koji nije posledica fizičke aktivnosti, bolovi u mišićima, jake glavobolje, bolovi u

zglobovima, poremećaji pamćenja i nesposobnost koncentracije i drugi. Česte su upale grla,

kašalj i simptomi slični gripu koji dugo traju i često se ponavljaju. Pacijent je nakon par sati

rada potpuno iscrpljen i oseća jeke bolove u raznim delovima tijela („ Sve me boli ! „), nema

snage za uobičajene aktivnosti i ima probleme s koncentracijom i pamćenjem. Nema jasnih

organskih promena koje bi mogle biti razlog simptoma hroničnog umora, pa takvim

bolesnicima okolina često ne veruje da su stvarno bolesni. Zbog povezanosti umora i bola u

spomenutim i drugim stanjima, u suzbijanju bola značajna se paţnja treba posvetiti

terapijskim postupcima kojima se suzbija i uklanja umor kod bolesnika.

Osobine ličnosti i bol

Poznato je da postoje osobine ličnosti koje pojedince predisponiraju na odreĎena

zbivanja i doţivljavanja. Na primer postoje osobe koje su sklonije nesrećama u kući, sportu,

na radnom mestu, prometu… Pokazalo se da se malom broju ljudi dogaĎa velik broj nesreća,

a da se većini ljudi dogaĎa mali broj nesreća. Zato kaţemo da postoje ljudi skloni nesrećama.

Da li isto tako postoje i ljudi skloni pojavljivanju bola, tj. postoje li osobine ličnosti koje

nekoga pojedinca predisponiraju na češće pojave bola nego druge ?

Osobine ličnosti koje su najviše povezane s učestalijom pojavom bola i s jačim

doţivljajem bola su sklonost histeriji i hipohondriji. Pojedinci skloni histeriji skloni su

preterivati u doţivljavanju i iskazivanju vlastitog bola, a osobe sklone hipohondriji

preokupirane su svojim zdravljem i stalnom usmerenošću na telesne simptome. U svojoj

usmerenosti na simptome iz vlastitog tela, skloni su i manje telesne simptome doţivljavati kao

bolne.

36

Druge dve crte ličnosti koje su vrlo povezane s načinom doţivljavanja bola su sklonost

teskobi i sklonost potištenosti. Svaki čovek proţivljava periode teskobe i depresije i u tim je

periodima osetljiviji na bol nego inače. MeĎutim, kod nekih ljudi takva su emocionalna stanja

puno češća nego kod drugih, pa se smatra da sklonost teskobi i potištnosti postoje i kao trajne

crte ličnosti. A potištenost i teskoba ne samo da pojačavaju doţivljaj bola, nego mogu biti i

osnovni uzrok bola npr. kod psihogenih glavobolja ili drugih vrsta psihogenog bola.

Depresija je propratni simptom mnogih vrsta hroničnih bolova i značajno je češća kod

pojedinaca koji doţivljavaju hronični bol nego u opštoj populaciji. U potrazi za osobinama

ličnosti koje moţda predisponiraju pojedine ljude za sklonost prema specifičnim vrstama bola

pokušale su se odrediti zajedničke osobine „ migrenozne ličnosti“, zatim „reumatoidne

ličnosti“ i uopšteno „ličnosti sklonih bolu“, meĎutim nisu naĎeni dokazi za postojanje takvih

sklopova ličnosti. MeĎutim, pojedini ljudi koji češće od drugih doţivljavaju bolove zbog bilo

kojih razloga mogu postati preosetljivi na bol i formirati poseban način vlastitih reakcija

prema bolu kao svoj specifičan način suočavanja s bolom. Pri tome je ranije spomenuta

sklonost teskobi činilac koji svaki bol čini teţom nego što bi bila da takva sklonost ne postoji.

Teskobi sklon pojedinac je u bolnim situacijama sklon svaki bol tumačiti kao znak početka ili

postojanja neke teške, fatalne bolesti. Kod takvih ljudi češće se javljaju somatizacije, tj.

prenos psihičkih na telesne simptome, loša raspoloţenja, katastrofične misli - što sve moţe

imati i posredni uticaj na bol, na primer zbog redukovanja mišićne aktivnosti korisne za

ublaţavanje nekih vrsta hroničnih bolova, zatim smanjenje mišične snage i izdrţljivosti i sl.

Kognitivna interpretacija bolnih senzacija tako moţe na razne načine delovati na pojačan

doţivljaj bola. Svaka zabrinutost povećava nivo aktivnosti simpatičkog dela autonomnog

nervnog sistema, koji kod ljudi s povećanom osetljivošću moţe postati trajno hiperaktivan, pa

tako i trajno delovati na povećanu mišičnu napetost, koja pak moţe biti uzrok ili

predisponirajući činilac pojave nekih vrsta bola. Pokazalo se da s vremenom to moţe dovesti

do hroničnog spazma mišića i propratnih hroničnih bolova.

Poznavanje ove povezanosti trebalo bi imati i značajne posledice za planiranje vrste i

načina tretmana takvih bolesnika. U njihov terapeutski plan mora se uključiti čitav raspon

sociopsiholoških mera za koje se pretpostavlja da imaju uticaja na bol. Bolesnika treba

osposobiti za sprovoĎenje postupaka kojima će steći osećaj kontrole nad uzrocima bola i

mogućnost modifikacije senzornih, emocionalnih, spoznajnih i ponašajnih vidova bola.

Psihološki načini suzbijanja bola

37

1) Što je biofeedback? Doslovan prevod bio bi »biološka povratna sprega«. Izraz

»biofeedback« koristi se za tehniku pomoću koje moţemo saznati što se zbiva u našem

organizmu i to tako da pomoću elektroničnih aparata beleţimo razne telesne procese kako

bismo ih na objektivan način mogli zapaţati. Pomoću tehnike biofeedbacka mogu se dobijati

podaci o funkcioniranju različitih telesnih sistema ili pojedinih organa u svakom trenutku,

pratiti delovanje sredinjskih uslova ili ponašanja pojedinca na promene telesnih funkcija.

Ovom se tehnikom, dakle, mere organske promene i dobijeni signali pretvaraju u perceptivno

prepoznatljive vidne ili slušne podatke. Najšire, biofeedback moţemo odrediti kao svaku

tehniku koja povećava sposobnost pojedinca da svojom voljom nadzire fiziološke aktivnosti,

dajući mu podatke o tim aktivnostima. Tehnika biofeedbacka sastoji se od tri osnovna

postupka: biološku funkciju, a

koji se bez primene biofeedbacka ne bi mogli opaziti (primer je praćenje moţdane aktivnosti

pomoću EEG - biofeedbacka ili aktivnosti mišića putem EMG - biofeedbacka i dr.).

aranje signala u prepoznatljive i razumljive podatke, najčešće vidne i slušne

u (ili ispitaniku) o promenama telesnih funkcija gotovo

istovremeno kako se one dogaĎaju.

Osnovni je cilj tehnike biofeedbacka omogućiti pojedincu uvid u vlastite telesne funkcije i

omogućiti mu, posle odgovarajućeg treninga, samokontrolu nad vlastitim telesnim

funkcijama. Razlikujemo dve osnovne metode biofeedbacka:

direktna metoda - kojom se mere pojedine telesne funkcije (primer je arterijski krvni

pritisak) kako bi se bolesnik naučilo da na njih deluje samokontrolom.

indirektna metoda - kojom se meri opšti stepen emotivne napetosti, na primer merenjem

psihogalvanskog refleksa (PGR), kako bi se bolesnik naučio da se potpuno opusti i time

posredno deluje na smanjenje odreĎene telesne funkcije. Pomenutom studijom dokazano je da

se biofeedback treningom kod bolesnika koji boluju od čestih migrenoznih napada, postiţe: a)

smanjenje učestalosti napada migrene, b) skraćivanje trajanja migrene kada se napad pojavi i

c) smanjenje jačine bola kada se napad pojavi. Slični nalazi dobijeni su i u drugim

istraţivanjima, no uz različite stepene delotvornosti bofeedbacka na migrenu. Nakon većeg

broja istraţivanja, procenjuje se da je biofeedback-trening delotvoran u 50 do 70% bolesnika

koji pate od migrene.

2) Istraţivanja koja su koristila Pozitron Emisionu Tomografiju (PET) skener, za skeniranje

mozga, pokazuje da hipnoza moţe da ublaţi bol tako što smanjuje funkcije one oblasti mozga

koje su uključene u iskustva patnje. Naučnici su našli da hipnoza redukuje aktivnosti prednjeg

38

korteksa, podrucje koje je poznato da je ukljuceno u opaţaj bola, ali da ne utice na aktivnost

somatosenzornog korteksa, gde se senzacije bola obadjuju.

3) Autogeni trening je tehnika koju je razvio berlinski neurolog J.H.- Schultz na bazi

iskustava s primenom hipnoze u individualnoj i grupnoj terapiji. Prema Eysencku, autogeni

trening je u osnovi oblik autohipnoze. Ova se tehnika sastoji od raznih veţbi koje dovode

pojedinca u stanje svesti slično hipnotskom stanju i do jake telesne relaksacije. Osnovne

veţbe sastoje se od nekoliko tipova veţbi i to veţbe dekontrakcije mišića, dekontrakcije tkiva,

zatim veţbe za srce, veţbe disanja i kontrole abdominalnog područja. Autogeni trening se

osniva na tri glavna načela, i to 1. repeticija topografski orijentisanih verbalnih formulacija u

kraćem periodu (npr. 30 sekundi) 2. mentalne aktivnosti poznate pod nazivom »pasivna

koncentracija« i 3. redukcija spoljašnjih i proprioreceptivnh stimulacija specifičnim

poloţajima tela. Istraţivanja pokazuju da se korištenjem autogenog treninga mogu postići

brojni fiziološki učinci na kardiovaskularnom, respiratornom, gastrointestinalnom,

endokrinološkom i neurološkom području. Na osnovi pregleda učinaka autogenog treninga

na organizam, jasno je da u terapijskom pristupu mnogim bolestima ova tehnika moţe imati

izuzetno značenje, s obzirom da su navedeni učinci ujedno i oni koji suzbijaju karakteristične

simptome brojnih telesnih poremećaja, izmeĎu ostalih i bol. Naravno, s tim u vezi je i

preventivno delovanje učinka autogenog treninga na zdravlje pojedinca.

4) Danas, pojam placeba je već dobro udomaćen u medicini i predstavlja način da se posmatra

efekat na ispitaniku (pacijentu) kada mu se daje laţni lek (bez ikakvog delovanja na

organizam) a da on to ne zna. Koristi se i kod ispitivanja delovanja novih lekova, tada se

ispitivanje vrši na više pacijenata (eksperimentalna grupa), jednoj grupi ispitanika daju se

pravi lekovi, a drugoj grupi (kontrolnoj) lekovi isti po obliku kao pravi, ali sa potpuno

bezopasnim i beskorisnim sadrţajem, što ispitanicima nije poznato. Posle odreĎenog vremena,

uporeĎuje se delovanje pravih i laţnih lekova.

5) Bihejvioralna terapija se zasniva na pretpostavci da je svako ponašanje (uključujući i

emocionalne probleme) naučeno i da stoga moţe biti zamenjeno drugačijim, poţeljnijim. Ili,

narodski rečeno, da svaka navika ima odviku. Od sedamdesetih godina prošlog veka

bihejvioralna terapija je široko rasprostranjena. Sve više se kombinuje sa kognitivnim

pristupom i sprovodi kao kognitivno-bihejvioralna terapija. Bihejvioralna terapija se koristi u

lečenju poremećaja i simptoma poremećaja kao što su upotreba opijata, agresivnost,

poremećaji u ishrani, fobije, anksioznost. Koristi se i pri lečenju organskih poremećaja kao što

su nekontrolisano mokrenje ili nesanica. Kognitivno-bihejvioralna terapija se usredsreĎuje na

izmenu laţnih misaonih obrazaca na kojima se zasniva neodgovarajuće, štetno ponašanje.

39

Uključuje tretman afektivnih poremećaja, socijalne fobije, šizofrenije, opsesivno-

kompulzivnih poremećaja, agorafobije, post-traumtaskog stresa, Alzhajmerove bolesti,

poremećaj nedostatka koncentracije i hiperaktivnosti. Koristi se i u tretmanu horničnog bola

pacijenta sa bolestima što su reumatoidni artritis, problemi sa leĎima ili rak. Bihejvioralna

terapija je saradnički, akciono usmerena i daje pacijentima aktivnu ulogu. Obeshrabruje

preveliku zavisnost od terapeuta. Tretman se obavlja u grupnim ili individualnim sesijama.

Tretman obično ne traje duţe od 16 nedelja ili sesija i relativno je kratak u poreĎenju sa

dugim psihoterapeutskim pristupima.

Komunikacijski process (pojam, tok , funkcija)

Komunikacijski proces započinje kada jedna strana ima ideju koju ţeli da prenese

drugoj (i jedna i druga strana mogu da budu pojedinac, grupa ili čitava organizacija). Zadatak

pošiljaoca je da transformiše ideju u takvu formu koja moţe da se pošalje primaocu i koju će

ovaj drugi moći da razume. Takav proces se naziva procesom kodiranja (prevoĎenje ideje u

odgovarajući oblik), kao što je pisani ili govorni

jezik, koji primalac mora da poznaje. Kada je

poruka kodirana ona je spremna da putuje do

ţeljenog primaoca. Primalac dok poruku prima

počinje proces dekodiranja tj. vraćanje poruke u

oblik originalnih ideja pošiljaoca. U ovo mogu da

budu uključeni različiti subprocesi, kao što je

razumevanje izgovorenih ili napisanih reči,

intepretiranje izraza lica pri neposrednoj

komunikaciji i tome slično. Prenošenje nove

poruke prvobitnom pošiljaocu je proces i naziva se

fidbek (feedback). Primanje povratne informacije omogućava prvobitnom pošiljaocu saznanje

da li su njegove poruke bile pravilno shvaćene. Povratna informacija moţe da ubedi

prvobitnog pošiljaoca, sada primaoca da je prvobitnom primaocu, sada pošiljaocu, stalo do

njegovog mišljenja. Kada jednom stigne, povratna informacija moţe da podstakne novu ideju

kod pošiljaoca, pa na taj način moţe da započne novi ciklus protoka informacija.

40

Verbalna i neverbalna komunikacija

Interpersonalna komunikacija podrazumeva dve vrste komunikacije, verbalnu i

neverbalnu komunikaciju. Verbalna komunikacija je oblik komunikacije u kome se koriste

reči. Reč je posrednik u komunikaciji. Sam govor po sebi nikada nije dovoljan da izrazi ono

što čovek ţeli reći, te se ljudi sluţe i drugim, neverbalnim sredstvima komunikacije.

Naglašavaju se posebno reči ili pojedini glasovi u rečima, prave se odreĎene i namerne pauze

u govoru koje imaju posebnu i specifičnu poruku sagovorniku o sebi, menja se ritam govora

itd. Po mnogim istrţivačima najvaţniji aspekt neverbalne komunikacije je izraz lica,

facijalna ekspresija. Osim facijalne ekspresije, mimike u neverbalnoj komunikaciji se koriste

pokreti rukama, dodir rukom, pogled, zauzimanje rastojanja prema sagovorniku. Neverbalna

komunikacija podrazumeva i drţanje tela, način odevanja, potvrdno ili odrično klimanje

glavom, podizanje obrva itd. Nabrojani znaci u neverbalnoj komunikaciju su izuzetno vaţni i

najčešće otkrivaju, o sagovorniku, više nego same reči, a uz to i daju tačniji smisao rečima.

Verbalna komunikacija se moţe definisati kao komunikacija putem razuma, što znači da se iz

razumskog dela jedne ličnosti upućuje poruka razumu druge ličnosti. Neverbalnu

komunikaciju je teško prikriti i kontrolisati jer iza nje stoji autonomni vegetativni nervni

sistem nepodreĎen svesnoj volji čoveka.

Komunikacijski prostor

„Zauzimajući odreĎeni poloţaj u prostoru u kome se nalazi zajedno sa drugim osobama,

čovek saopštava i o sebi i svojim odnosima prema drugima. Tako mesto u prostoru postaje

vrsta neverbalnog komunikacionog znaka“ (Rot 2004: 201). Tri glavne vrste proksemičkih

znakova su:

1. prostorna razdaljina (distanca) izmeĎu učesnika u komunikaciji

2. meĎusobni poloţaj učesnika u komunikaciji

3. teritorijalno ponašanje učesnika u komunikaciji.

Prostorna razdaljina između učesnika u komunikaciji

Donja granica prostorne razdaljine izmeĎu učesnika u komunikaciji je telesni dodir a gornja

razdaljina na kojoj prestaje mogućnost da vidimo i čujemo sagovornika. Koju će razdaljinu

41

učesnici u komunikaciji odabrati zavisi prevashodno od toga da li izmeĎu njih postoji

naklonost, i ako postoji koji je njen intenzitet. Razlikuju se četiri distance, tj. četiri tipa

prostorne razdaljine izmeĎu učesnika u komunikaciji:

1. intimna distanca (od 0 do 45 cm)

2. personalna distanca (od 45 do 80 cm)

3. socijalna distanca (od 80 cm do 4 m) i

4. javna distanca (preko 4 m).

Intimna distanca obuhvata udaljenost do 45 cm. Ona se deli na dve faze:

1. bliţa faza intimne distance, tj. neposredan telesni dodir (od 0 do 15 cm)

2. dalja faza intimne distance (od 15 do 45 cm)

Bliţa faza intimne distance izmeĎu učenika u komunikaciji (od 0 do 15 cm) izraz je velike

psihičke bliskosti izmeĎu njih. Dalja faza intimne distance izmeĎu učesnika u komunikaciji

(od 15 do 45 cm) izraz je njihove bliskosti i prisnosti. Personalna distanca izmeĎu učesnika u

komunikaciji podrazumeva rastojanje od 45 do 80 cm. Ovu distancu učesnici u komunikaciji

biraju samo ukoliko se dobro poznaju, osobito onda kada razgovaraju o ličnim temama.

Socijalna distanca izmeĎu učesnika u komunikaciji podrazumeva razdaljinu od 80 cm do 4 m.

Ta distanca je tipična za ljude koji zajednički vrše neku aktivnost (koja nije lične prirode).

Ona im omogućava da izbegnu telesne dodire, ali da ipak mogu nesmetano da komuniciraju i

verbalno i neverbalno. Javna distanca izmeĎu učesnika u komunikaciji podrazumeva

razdaljinu veću od 4 m. Ona se koristi u interakciji koja ima formalni karakter. U odreĎenim

situacijama udaljenost izmeĎu učesnika u komunikaciji mogu u potpunosti diktirati okolnosti

(npr. u pretrpanim prostorijama). Pored spoljnih okolnosti i stepena bliskosti sa odreĎenom

osobom, na razdaljinu izmeĎu učesnika u komunikaciji utiču i lične sklonosti pojedinca u tom

polgedu. Svaka osoba ima, naime, jasno izraţenu sklonost ka većoj ili manjoj fizičkoj

razdaljini prema drugim ljudima generalno gledano. Ova sklonost prema manjoj ili većoj

blizini povezana je sa karakteristikama ličnosti. (Introvertne osobe, primera radi, više vole da

budu na nešto većoj udaljenosti od svojih sagovornika nego ekstrovertne.)

Osnovna funkcija razdaljine izmeĎu učesnika u komunikaciji je da izrazi stepen njihove

meĎusobne psihičke bliskosti i prisnosti. Pored razdaljine izmeĎu učesnika u komunikaciji

stepen psihičke bliskosti iraţava se i drugim znakovima:

1. kontakt očima

2. orijentacija prema sagovorniku

3. telesni dodir

42

4. lična tema razgovora.

Zbog kojih je razloga to vaţno u zdravstvenoj praksi? Zdravstveni radnici vrlo često zadiru u

zonu intimne distance bolesnika, što bolesnici neretko doţivljavaju kao prodiranje u njihovu

intimnost i kao stanje ugroţenosti.

II Međusobni položaj učesnika u komunikaciji

Učesnici u komunikaciji uvek su

meĎusobno rasporeĎeni na nekakav

način. U svim situacijama postoje

mogućnosti da se učesnici u

komunikaciji rasporede na različite

načine. To vaţi i za stajaći poloţaj, za

sedeći poloţaj, za sedenje za stolom

itd. Raspored za koji će se učesnici u

komunikaciji opredeliti zavisi od više

faktora: pol, priroda meĎusobnih odnosa, priroda zadatka koji treba obaviti, mogućnosti koje

konkretna situacija u tom pogledu nudi itd. Kao i udaljenost izmeĎu učesnika u komunikaciji,

prostorni raspored izraţava stepen psihičke bliskosti (tj. nakolonost ili nenaklonost). IzmeĎu

udaljenosti i prostornog rasporeda u ovom pogledu postoje, meĎutim, razlike. Udaljenost je

izrazitiji znak psihičke bliskosti, dok je prostorni raspored u stanju da izrazi i sloţenije

odnose. Prostorni raspored igra značajnu ulogu i pri izraţavanju statusa i prestiţa. Prostorni

raspored učesnika u komunikaciji zavisi od više faktora:

1. stepen bliskosti i meĎusobne naklonosti učesnika u komunikaciji

2. priroda odnosa izmeĎu učesnika u komunikaciji (npr. postojanje ili nepostojanje

trajnog prijateljstva)

3. tip zajedničke aktivnosti u datom trenutku

4. tema razgovora (lična ili poslovna tema itd.)

5. pol učesnika u komunikaciji.

III Teritorijano ponašanje

Teritorijano ponašanje: „Pod teritorijalnim ponašanjem podrazumevaju se razne aktivnosti

kojima osoba ističe svoje pravo na odreĎeni prostor i kojima reaguje na neţeljeni upad drugih

osoba u taj prostor. Svojim ponašanjem u vezi sa prostorom na koji polaţe odreĎeno pravo

jedna osoba stavlja drugima do znanja svoj odnos prema tom prostoru i saopštava šta očekuje

43

od drugih. Tako i aktivnosti kojima ističe svoje pravo na odreĎeni prostor i reakcije na

neţeljeno korišćenje tog prostora od strane drugih predstavljaju komunikacione znakove. Ako

su te aktivnosti i reakcije neverbalne, reč je o neverbalnim komunikacionim znakovima.“ (str.

209-210). Personalni prostor: „Pod personalnim prostorom podrazumevamo ograničeni

prostor koji okruţuje naše telo, koji izgleda kao vazdušni mehur ili vazdušni oklop oko nas.

Svaki neţeljeni ulazak u taj prostor doţivljavamo kao upad, invaziju, i povredu nečeg što je

naše.“ (str. 210). Tri načina reagovanja na povredu personalnog prostora:

1. osećaj neprijatnosti

2. negativna reakcija prema osobi koja je povredila naš personalni prostor

3. mere kompenzacije radi ublaţavanja problema

MeĎu psiholozima postoji neslaganje oko toga da li svaka povreda personalnog prostora

dovodi do neprijatnosti, ili samo ona koju doţivljavamo kao pretnju. Sigurno je, meĎutim, da

na intenzitet neprijatnosti koju u nama izaziva povreda personalnog prostora utiče niz

okolnosti u konkretnoj situaciji. Neverbalni komunikacioni znakovi kojima reagujemo na

invaziju personalnog prostora:

1. odvraćanje pogleda od osobe koja je povredila naš personalni prostor

2. izraz nezadovoljstva i ljutnje na licu

3. napregnutije drţanje od uobičajenog

4. promena orijentacije prema osobi koja je povredila naš personalni prostor

5. udaljavanje od osobe koja je povredila naš personalni prostor (čak i beg)

itd.

Biološke funkcije personalnog prostora:

1. zaštita pojedinca od svih pojava koje ga svojom blizinom mogu ugroziti

2. mogućnost neometanog prikupljanja informacije iz okruţenja i neometane

komunikacije.

Pored personalnog prostora, ljudi polaţu pravo i na tzv. primarni prostor, koji takoĎe brane.

Primarni prostor se prema vaţnosti koju ima u ţivotu pojedinca i prema tome koliko ga

pojedinac vremenski koristi deli na:

1. primarnu teritoriju (npr. stan, pisaći sto na radnom mestu i sl.)

2. sekundarnu teritoriju (npr. odreĎeno mesto u kafiću, restoranu, učionici itd.)

3. javnu teritoriju (mesta na koja redovno odlazimo, ali tamo ostajemo privremeno i

delimo ih sa drugima koji na njih imaju podjednako pravo kao i mi, npr.

prodavnice, biblioteke itd.).

44

Cilj svih oblika teritorijalnog ponašanje je da drugima stavimo do znanja da mi polaţemo

prava na odreĎeni prostor.

Teritorijalno ponašanje postoji kod svih ţivih bića, jer je kontrola nad odreĎenim prostorom

uslov za opstanak.

Izvori nesporazuma u komunikaciji

Postoji niz prepreka koje mogu oteţati ili čak onemogućiti komunikaciju. Prvo,

ograničena sposobnost prijema reči one osobe kojoj je komunikacija namenjena.

Informacija moţe biti dobro formulisana i moţe biti adekvatna sadrţaju o kome izveštava, a

ako primalac informacije nije u stanju da je prihvati, komunikacija nije uspela. Drugo,

ometanje pažnje pri prijemu informacije. Razni faktori ometaju prijem informacije, kao što

su: fizikalne smetnje, smetnje izazvane visokom temperaturom vazduha, vlaţnosti, buka, pa

neke unutrašnje smetnje, kao što su umor, pospanost, delovanje alkohola. Treće,

neformulisane ili nedovoljno jasno formulisane postavke, koje treba znati da bi se

saopštenje razumelo. Komunikatori često koriste reči i pojmove koji nisu opšte poznati, i što

je još vaţnije ne proveravaju

prethodno da li ih slušaoci

poznaju. Zbog toga dolazi do

neuspešne komunikacije, čak

i u slučaju podjednako

obrazovanih i stručnih

sagovornika. Četvrto,

različitost načina opažanja i

mišljenja. Ako se način mišljenja i ocenjivanja potpuno razlikuje, komunikatori će na

različite načine prihvatiti i interpretirati iste podatke. Peto, uticaj nesvesnih i delimično

svesnih mehanizama. To se posebno odnosi na predrasude o odreĎenoj osobi ili kategoriji

osoba, što utiče da se odreĎenim stavovima pridaje drugačiji smisao od onog koji bi dala

osoba bez predrasuda. Šesto, konfuzno i neadekvatno prezentovanje saopštenja. Loše,

nejasno i pogrešno argumentovano izlaganje često i lako moţe biti neshvaćeno, ili moţe biti

pogrešno shvaćeno. Moţe se dogoditi da se ispravna zamisao ne razume, da se ne prihvati, jer

su bili izneti pogrešni argumenti i korišćeni neadekvatni pojmovi, jer su umesto bitnih bili

naglašeni nebitni momenti, ili su nedostajale reči i izrazi da se nešto prikaţe. Sedmo,

45

nepostojanje komunikacionog kanala. Kada se daje jedna, i to jednostrana, informacija ili

interpretacija nekog dogaĎaja, pri čemu nisu navedene druge informacije ili drugačije

interpretacije, takoĎe relevantne za pitanja o kojima se raspravlja, niti je pruţena mogućnost

da se traţe objašnjenja i obrazloţenja, dolazi do nesporazuma u komunikaciji.

Tehnike uspešne komunikacije

Dobro sročena poruka jedan je od najvaţnijih elemenata uspešne komunikacije.

Poruka je informacija koju ţelimo saopštiti i preneti drugom licu. Za dobro sročenu poruku

vaţe pravila da treba biti jasna, koncizna i nedvosmislena. Ako je poruka duga, nejasna i

zbunjujuća, uvek postoji mogućnost da će biti neshvaćena i neprihvaćena. Da bi poruku

učinili prihvatljivom, treba voditi računa o mnogim stvarima, o samoj poruci, njenoj duţini,

jasnoći i smislu, ali i o sagovorniku, o njegovom znanju, iskustvu, sistemu vrednosti i sl. Za

uspešnu komunikaciju posebno je vaţno slušati sagovornika (tačno utvrditi šta on ţeli da

nam saopšti). Svi smo bili u prilici da doţivimo kako nas drugi „slušaju“, a zapravo da to

suštinski ne čine ili da čine na način koji oteţava komunikaciju (da gledaju u stranu, da čuju

samo ono što ţele, da nam upadaju u reč, da nas pogrešno tumače itd.) Aktivno slušanje

podrazumeva odreĎena pravila slušanja koja se mogu lako naučiti i primenjivati u

svakodnevnoj komunikaciji. Prvo pravilo uspešnog slušanja moţe se formulisati kao: Imam

vremena za tebe. To znači da sagovorniku treba na sve načine, i rečima i telom, pokazati ţelju

i spremnost slušanja. Drugo pravilo moţe se formulisati kao: Slušam tebe, a ne sebe. Dobra

komunikacija podrazumeva paţljivo slušanje sagovornika i otvorenost za ono što nam on

saopštava. Treće pravilo: Da li sam te dobro razumeo/razumela, podrazumeva aktivno učešće

u komunikaciji povremenim zapitkivanjem, parafraziranjem ili sumiranjem. Na primer,

sagovorniku povremeno postavimo pitanje: „Jesam li dobro razumeo/razumela da…“; „Misliš

li na to kada kaţeš?“ i sl. Aktivno slušanje podrazumeva i tumačenje onoga što čuješ, ali nije

fer da sagovorniku podmećeš svoja viĎenja stvari. Četvrto pravilo: Uvaţavam tvoje

stanovište, podrazumeva viĎenje dogaĎaja i njegovog tumačenja iz pozicije („iz koţe“) onoga

ko nam to saopštava (razumeti šta on ţeli i šta oseća). Takav način komunikacije

podrazumeva empatiju. Empatija znači razumevanje druge osobe u njenoj situaciji (razumeti

osećanja i potrebe druge osobe). Pokazati empatiju zapravo znači stvarno razumeti i suštinski

uvaţiti drugu osobu. Asertivnost zdravstvenog radnika je jos jedna vaţna osobina u

46

komunikaciji sa pacijentom, podrazumeva da pacijent ne manipuliše negativnim osećanjima

radnika i omogućava zdravstvenom radniku da kontroliše situaciju. Slanje Ja poruka je,

takoĎe, vaţna tehnika komunikacije koja nam omogućava da otvoreno i jasno izrazimo svoje

misli i osećanja i da ostanemo u kontaktu sa sobom (svojim osećanjima, kao i potrebama iz

kojih izviru ta osećanja), a da pri tome ne napadamo, krivimo ili povredimo drugu osobu. JA

poruke se odnose na onoga ko govori, kroz njih govorimo o sebi (i iz sebe) izraţavajući

sopstvena osećanja i potrebe. Pomaţu nam: da izrazimo sebe, bez optuţivanja, kritike i

etiketiranja druge osobe; da izrazimo lični doţivljaj onoga što je druga osoba rekla ili uradila,

i na taj način sprečavaju da osoba (kojoj se obraćamo) shvati kao napad ono što nama smeta.“

Osobine zdravstvenog radnika značajne za komunikaciju sa

pacijentom

Lekar zbog posebnosti profesije kojom se bavi kao nijedan drugi čovek, profesionalac,

ima obavezu da poseduje i neguje sledeće humanističke osobine- savesnost, moralnost,

požrtvovanost, inteligenciju; radne osobine- stručnost, objektivnost, odgovornost;

komunikacione osobine- uvažavanje grupnog

interesa, demokratičnost, čuvanje tajne i

psihološke- skromnost, inteligencija, razumnost.

Skromnost, humanost i empatija su posebno vaţne

osobine lekara. Skromnost zdravstvenog radnika

isključuje reklamiranje i senzacionalistički nastup u

javnosti i prema pacijentu. Zdravstveni radnik je

obavezan da opštoj – nestručnoj javnosti ne

saopštava nova neispitana sredstva lečenja, ni svoje

terapijske uspehe. Empatija zavisi od veštine

komunikacije, pre svega neverbalne, ali je bitna i

ona verbalna, postoji izreka da: "Ako se bolesnik posle razgovora sa lekarom ne oseća bolje,

onda to nije lekar." Sujeta, nadmenost, gordost, oholost, ne smeju biti osobine zdravstvenog

radnika. Osim toga, stalno usavršavanje sopstvenog znanja iz medicine je obaveza svakog

lekara tokom ukupnog profesionalnog, odnosno radnog veka, jer bolesnik ima pravo da bude

uvek i u svakom momentu lečen po najnovijim dostignućima naučne medicine.

Omalovaţavanje rada, dijagnoze ili terapijskog postupka, namere daljeg tretmana bolesnika

koje je činio drugi zdravstveni radnik nedopustivo je i teško ogrešenje o lekarsku i

47

medicinsku etiku. Etička obaveza je svakog lekara da se uzdrţi od bilo kakvog komentara o

kolegi i njegovom radu pred bolesnikom.

Ciljevi komunikacije zdravstvenog radnika sa pacijentom

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, kvalitetna komunikacija definisana je kao jedna od

pet veština neophodnih za zdrav i srećan ţivot. Znanje i umeće kvalitetne komunikacije

preduslov su kvalitetnog delovanja za mnoge profesije, no u ovom slučaju naglasak je na

medicinskim zanimanjima. Kvalitetna komunikacija zdravstvenih radnika s pacijentima

temelj je uspešnog lečenja. Ona je vaţna jer je direktnim kontaktom zdravstvenih radnika i

pacijenata moguće postići zadovoljavajući nivo saradljivosti bolesnika, razviti odnos

poverenja, sprovesti ga kroz sistem lečenja, lečiti te na kraju i izlečiti. Naravno, ovde nije reč

o tome da lepa reč leči sve bolesti, već o vaţnosti saopštavanja vesti vezanih za zdravstveno

stanje i lečenje ljudi koji pate od različitih bolesti.

Istraţivanja su pokazala kako dobra komunikacija i odnos zdravstvenog osoblja i pacijenata

utiču na bolju adaptaciju na bolest kod pacijenata, veće zadovoljstvo lečenjem i saradljivost,

veći kvalitet ţivota i sigurnost bolesnika, bolji kvalitet timskog rada te manji broj prituţbi na

rad lekara.

U jednom istraţivanju naĎeno je da lekar u proseku u četrdesetogodišnjem radnom veku

odradi oko 200 hiljada konsultacija. Ovakav podatak ukazuje na vaţnost dobre komunikacije

u svakodnevnom radu lekara. Ovo je posebno vaţno u današnje, moderno vreme, kada

pacijenti neretko prve informacije o svom zdravstvenom stanju dobijaju preko Interneta i

raznoraznih neproverenih stranica. Takve informacije često mogu dovesti do potencijalno

opasnih zabluda o njihovom stanju i načinima lečenja, što moţe povećati strah i dovesti do

teţeg suočavanja s bolešću pa čak i poricanja bolesti.

Pacijentu, odnosno osobi kojoj je potrebna pomoć, potrebno je holističko shvatanje

lekara u pristupanju lečenju bolesti, od emocionalnog doţivljavanja svog stanja do uvaţavanja

njegove jedinstvenosti. U ovakvom odnosu vrlo je vaţno razumijeti pacijenta kao i suosećajno

slušanje. Zbog ovih razloga, pristup pacijentima treba da se odvija prema biopsihosocijalnom

modelu. Njime se podrazumeva da su zdravlje i bolest posledica interakcije bioloških,

psiholoških i socijalnih faktora. Kod postavljanja dijagnoze i odabira lečenja, vaţno je uzeti u

obzir tu interakciju i pomno isplanirati individualni program lečenja za svakog pacijenta.

Jedna od vaţnih stvari u komunikaciji zasigurno je prvi kontakt zdravstvenog

osoblja i pacijenta koji se moţe osjećati uplašeno, nervozno i zbunjeno. Kakav bi trebao biti

48

prvi kontakt izmeĎu zdravstvenog radnika i pacijenta? U svakom slučaju, trebao bi biti topao,

susretljiv, neposredan i profesionalan. Zdravstveni radnik trebao bi stvoriti otvorenu i

podrţavajuću atmosferu za pacijenta. TakoĎer, vaţno je da prvi razgovor počne spontano,

neusiljeno i bez poţurivanja. Poţeljno je da se pacijent oseća slobodno i sigurno te da lekar

govori jezikom koji pacijent razume – sa što manje stručnih termina, a ako je neophodno

njihovo korištenje, trebalo bi svaki od njih posebno i polako objasniti. Takav pristup

omogućuje pacijentu da se oseća shvaćeno i saslušano, a samim time ostvaruje se odnos

poverenja i stvara osjećaj sigurnosti za pacijenta.

Zašto je uopšte važna dobra komunikacija u zdravstvu?

Komunikacija je temelj svakog meĎuljudskog odnosa

Načinom na koji komuniciramo, prezentujemo sebe drugima

Uspostavlja se bolji odnos s pacijentima i ostvaruje njihovo povjerenje

Postiţe se bolji odnos s drugim radnicima i ugodna klima na radnom mestu

Ostvaruju se bolji rezultati rada i

zdravstvene zaštite za bolesnika

Sami zdravstveni radnici

zadovoljniji su svojim poslom

Doprinosi osećaju smisla u radu

Štiti od profesionalnog sagorevanja

Osim vaţnosti prvog kontakta i uspešne

komunikacije meĎu zaposlenima u

zdravstvu, javlja se i pitanje saopštavanja

loših vesti pacijentima, odnosno, dijagnoza teških bolesti i njihovih prognoza. Saopštavanje

takvih vesti pacijentima smatra se jednim od daleko najteţih komunikacijskih zadataka.

Lošom vesti smatra se svaka informacija koja negativno utiče na bolesnikova očekivanja i

planove u sadašnjosti i budućnosti i koja rezultira kognitivnim, ponašajnim ili emocionalnim

poteškoćama kod bolesnika.

U kontaktu s lekarom, prva loša vest s kojom se pacijenti mogu susresti najčešće je

dijagnoza bolesti. Naravno, zavisno od teţine prvobitne dijagnoze, zavisi i teţina saopštavanja

takvih vesti od strane lekara. Lekari takve situacije često doţivljavaju veoma stresnima, na

psihološkom i fiziološkom nivou. Istraţivanja su pokazala da se, suprotno intuitivnim

očekivanjima, količina doţivljenog stresa ne smanjuje s iskustvom lekara. TakoĎe, često se

dogaĎa da lekarima njihova prva loša iskustva saopštavanja znaju biti toliko neugodna da ih

49

muče godinama. Neka od objašnjenja doţivljenog stresa kod lekara jesu strah da će ih

pacijenti ili njihove porodice okriviti za svoje stanje, da će traţiti od njih informacije koje im

neće moći pruţiti, ali i emocionalne reakcije pacijenata poput ljutnje, tuge i drugih s kojima se

neće moći nositi u tom trenutku. Uplašeni pacijenti često očekuju potpunu brigu i paţnju od

strane zdravstvenog tima i opravdano očekuju niz informacija o svom zdravstvenom stanju i

terapiji.

TakoĎe, jedna od čestih briga lekara suočavanje je s ličnim emocionalnim reakcijama

kao i sa ličnom ranjivošću i smrtnošću. Vaţno je da zdravstveni radnici znaju da, iako nisu u

mogućnosti da biraju sagovornike, tj. pacijente, mogu izabrati način na koji će preneti poruku

kako bi ona postigla svoj cilj, a to je olakšavanje patnje pacijentima. Zasigurno je potrebno

uloţiti trud da se oblik i sadrţaj poruke prilagode primaocu, ali dobra je vest da je to veština

koja se moţe naučiti. Česta je pretpostavka da neki ljudi imaju sposobnost uspešne

komunikacije, dok drugi tu sposobnost nemaju. No, ta pretpostavka nije točna. Brojna su

istraţivanja pokazala da se efikasna komunikacija s bolesnicima moţe naučiti pa čak i

uveţbati. Iako je saopštavanje dijagnoza prepoznato kao vrlo vaţna veština, lekari još uvek

izraţavaju svoje nezadovoljstvo edukacijom iz tog područja. Pokazalo se da različite

intervencije, putem propisanih smernica za saopštavanje dijagnoza, pacijentima zaista dovode

do poboljšanja komunikacijskih vještina lekara i načina na koji saopštavaju loše vesti. No, u

nekim slučajevima, uslovi na radnom mestu, poput nedostatka vremena i prostora, mogu

oteţati sprovoĎenje tih smernica.

TakoĎe, pokazano je da lekari koji rade u uslovima jasno strukturiranih protokola o

saopštavanju loših vesti i načinima ophoĎenja s pacijentima, uopšteno doţivljavaju manje

stresa na radnom mestu. Takva istraţivanja impliciraju vaţnost obuke medicinskog osoblja u

komunikacijskim vještinama i senzibilizaciji za pacijentovo psihičko zdravlje.

Preporuke za bolju komunikaciju s pacijentima:

Oslovljavati ih imenom, čime se pokazuje njihova individualnost i vaţnost kao osoba,

a ne samo pacijenata. TakoĎer, vaţno je pacijentu reći svoje ime i funkciju.

Pomoći bolesniku u orijentaciji, ukoliko se radi o hospitaliziranim pacijentima, dati im

informacije o toku lečenja.

Korištenje što jednostavnijeg jezika, kako bi pacijenti što bolje razumeli svoju

situaciju, a samim time i smanjili strah od komplikovanih izraza koje često ne

razumeju.

50

Redovito obaveštavati pacijenta koji će se pregledi i obavljati, čemu oni sluţe te na

koji način. To je vaţno da pacijent bude informisan i da se smanji strah od još jedne

pretrage ili postupka.

Informisati pacijenta o njegovom stanju i nalazima, pogotovo nakon operacija i

zahvata. Tu je vaţno dati pozitivne komentare da lečenje dobro napreduje, naravno,

ukoliko je to istina. Uvek je nuţno pacijentu reći istinu o njegovom stanju.

Vaţno je dati pacijentu informacije o mogućnostima dobijanja podrške, po mogućnosti

od stručnog osoblja, najčešće psihologa. Ukoliko nema psihologa, vaţno je naglasiti

pacijentu da ne treba sve „podneti sam/a” tpa ga uputiti na mesta gde podršku moţe

dobiti.

Specifičnosti komunikacije sa bolesnom osobom (asimetrija

učesnika, problem optimalne količine informacija, davanje loših

informacija, faktori koji utiču na tok komunikacije)

Za otklanjanja komunikacijskog konlikta, bez obzira na kojem se nivou dešava,

potrebno je posedovati znanje o načinu njihova razrešavanja. U tom pogledu posebno je

vaţno posedovanje visokog stepena komunikacijske kulture, koja podrazumeva dobro

poznavanje i praktično vladanje komunikacijskim veštinama. Najvaţnije je uočiti pravi

trenutak kada se druga strana u dijalogu prilagoĎava ili pokušava uspostaviti mostove u

komunikaciji i kada pokazuje ţelju za razumevanjem. Uočavanje ovakvog trenutka prilikom

odvijanja sloţenog komunikacijskog procesa, predstavlja vrhunsku veštinu komunikatora.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji kvalitetna komunikacija deinisana je kao jedna od

pet veština neophodnih za zdrav i sretan ţivot.3 Komunikacijski proces se manifestuje na

mnogo načina a same komunikacije mogu imati raznovrsne forme, izraze, posrednike, vrste i

tipove. Sa stanovišta organizacije rada u različitim delatnostima posebno su značajne

formalne i neformalne komunikacije. Pri tome su formalne komunikacije uvek one koje se

prenose unapred utvrĎenim kanalima (pravilima, standardima, propisima) u poslovnoj

organizaciji, dok su neformalne komunikacije one koje se odvijaju izvan formalnih kanala

obično kao spontane, neposredne i privatne, i teku van „zvaničnih oblika“ poslovnih

komunikacija. Komuniciranje u zdravstvenoj ustanovi predstavlja formalni tip komunikacije,

budući da su njeni učesnici uglavnom poznati, iako su u izvesnoj meri i tu moguća manja

odstupanja. Kada je reč o internoj komunikaciji izmeĎu lekara i medicinske sestre ona je

unapred odreĎena organizacionom šemom i hijerarhijskom strukturom organizacije, čime je

51

stepen njene formalizovanosti postavljen vrlo visoko. Jer, u najvećem broju primera

komunikacija koja se odvija na tom nivou jeste vertikalna odnosno silazna, pa delujući

odozgo ka dole moţe imati i vrlo naglašen autoritatni karakter. One se odvijaju preteţno

izmeĎu učesnika na različitim hijerarhijskim nivoima zbog čega imaju najčešće jednosmeran

tok. Na suprot komunikaciji izmeĎu lekara i medicinskog osoblja, komuniciranje u sestrinstvu

na relaciji izmeĎu medicinske sestre i pacijenata , ima više karakteristika jedne vrlo speciične

horizontalne komunikacije sa empatijom kao njenim najvaţnijim obeleţjem. Za razliku od

komuniciranja sestre sa lekarom koji uvek u nadreĎenoj (direktivnoj) ulozi deluje putem

jednosmernog komunikacijskog kanala , medicinska sestra u komunikaciji sa pacijentom

inicira razmenu poruka neprekidno delujući kroz dvosmerne komunikacijske kanale. Pored

toga što joj to omogućuje da bez većih teškoća postigne ţeljenu empatiju, takav način

komuniciranja garantuje da će sestra uvek imati dovoljan broj povratnih sadrţaja potrebnih za

stvaranje slike o zdravstvenom stanju pacijenta. Najjednostavnija podela komunikacije jeste

podela na verbalno i neverbalno komuniciranje. Verbalno komuniciranje podrazumeva govor

i pisanje dok neverbalna komunikacija podrazumeva izraz lica, ton glasa, pogled, poloţaj i

pokret tela, gest, način odevanja i slično. Drugim rečima, neverbalna komunikacija je

komunikacija porukama koje nisu izraţene našim govorom, nego se prenose drugim

sredstvima. Mnoga komunikološka istraţivanja potvrĎuju da se samo mali deo naših

informacija upućenih drugom licu prenosi putem reči. Procent učešća verbalnih komunikacija

u našem svakodnevnom opštenju u socijalnom miljeu kreće se svega od 7 do 35 odsto.

Upravo ovaj podatak ukazuje na veliki značaj neverbalnog komuniciranja. Kad kaţemo nešto

drugoj osobi, naše reči su tada manje značajne od izraza lica ili kontakta očima, jačine ili boje

našeg glasa, kretanja u prostoru ili dodira i pokreta naših ruku. U prvi mah to nam se i ne čini

baš tako, ali ako usmerimo našu paţnju na neverbalne poruke našeg partnera u komunikaciji,

videćemo da često postoji veliki nesklad izmeĎu verbalnog i neverbalnog sadrţaja našeg

komuniciranja. Tako, na primer, kada vam neko kaţe: „Dobro došli“, po njegovom kiselom

osmehu videćemo da „baš nimalo nismo dobro došli“ ili kada vam neko kaţe da je „sve u

redu“, po njegovom izrazu lica i očiju, shvatićemo da“baš ništa nije u redu“. S druge

strane,srdačan i iskren osmeh domaćina pri prvom susretu moţe da u jednom trenu rasprši sve

unapred stvorene predrasude o njemu, što ne bismo mogli nikako postići uz pomoć reči.

Neverbalni signali pokazuju misli i emocije, stavove i osobine. Oni su takoĎe i podrška

verbalnoj komunikaciji ili zamena za nju. Pokreti otkrivaju, govore o raspoloţenjima i

stanjima, omogućavaju da se izraze slaganja i neslaganja, pristajanje ili odbijanje. Uz reči u

našoj komunikaciji s drugim ljudima, svesno ili nesvesno, kontrolisano ili spontano, koristimo

52

mimiku, gestove, poloţaj tela, prostornu ili vremensku situaciju u kojoj nešto saopštavamo,

modulaciju ili boju glasa, način i stil odevanja i slično. Reči su svakako okosnica ljudske

komunikacije, ali one mogu često da prevare, zavedu i povrede, ukoliko naš iskaz nije

pravilno i jasno formulisan ili je pogrešno dekodiran. Ukoliko smisao i sadrţaj nisu preneseni

i shvaćeni na ţeljeni način – znači da je u procesu komunikacije nastala greška. A tada govor

tela predstavlja jedino rešenje, jer sa njim se uspostavlja komunikacijski most uz čiju pomoć

se otklanjaju tzv. „šumovi“ ili „buka“u komunikacijskim kanalima.

Karakteristike komunikacije sa pacijentima sa kojima se odvija

otežana komunikacija

Postoje pacijenti u profesionalnom radu zdravstvenih radnika sa kojima u kratkom kontaktu

nastane sukob. Takva situacija je posebno neprijatna po zdravstvenog radnika. Nije dopustivo

da zdravstveni radnik bude u komunikaciji sa pacijentom izveden iz takta. Bitno je da

zdravstveni radnik shvati različitost ličnosti svojih pacijenata i da zbog te različitosti oni

zahtevaju različit pristup. Stoga treba

razmisliti o tome koja vrsta pacijenata

je za vas kao zdravstvenog radnika

"teška" i zašto. Uţivite se u ulogu

pacijenta. Neophodno je u

razumevanju profesionalne uloge

zdravstvenog radnika da razmislite o

ličnom iskustvu sebe kao pacijenta u

bolnici ili zamislite da ste vi pacijent u

bolnici i uţivite se u takvu ulogu.

Agresivni pacijent je ubeĎen da je uvek on u pravu. Smatra da drugi zlonamerno greše. Pun

je mrţnje, triumfa i odlučnosti. Agresivni pacijent je rigidan, usamljen i potencijalno opasan.

Ne ume da oprosti i teţi savršenstvu. Ima izuzetno visok energetski nivo, sklon je akciji,

uglavnom proganja i dokazuje drugima da greše a da je on u pravu. Asertivnost zdravstvenog

radnika je vaţna osobina u komunikaciji sa agresivnim pacijentom, podrazumeva da pacijent

ne manipuliše tuĎom ljutnjom i omogućava zdravstvenom radniku da kontroliše

situaciju.Komunikološki saveti u radu sa agresivnim pacijentima: ne svaĎajte se sa

53

pacijentom, ispunite obećanje, paţljivo saslušajte, prepoznajte pacijentovu ljutnju, ne

obećavajte nemoguće samo da bi ste se rešili pacijentovih zahteva, kaţite šta ne moţete da

uradite i zašto, ako ste napravili grešku priznajte.

Manični pacijent – u manično cikličnog pacijenta dominira pseudohedonija tj. karikatura

profesionalne vitalnosti i radosti. Pojavljuju se ponekad faze nadmenog, dosadnog ponašanja,

nametljivog ponašanja kada su ovi pacijenti razdraţljivi i agresivni ukoliko se ne uklopimo u

njihov "ruţičasti projekat". Tok misli kod ovih pacijenata je ubrzan. Brzo prelaze sa ideje na

ideju i sa teme na temu. Donose olako zaključke, kao i odluke, ali ih isto tako i zaboravljaju i

negiraju. Treba biti spreman na promene raspoloţenja pacijenta. Kad je u minus fazi treba se

prema njemu ophoditi kao prema tuţnom pacijentu. Neophodno je da budete pored njega i da

ga postepeno uključujete u aktivnosti koje ga ne ugroţavaju i ne troše. Ukoliko je u plus fazi

izbegavajte akcije, sedite što mirnije i nepokretnije pozivajući njega na isto ponašanje.

Potrebno ja da se pripremite za naglost promena njegovih misli, osećanja i ponašanja.

Depresivni pacijent – izgleda potišteno, ubijene volje. Zapušten je obično, prljav, zabrinutog

izraza lica. Mimika mu je oskudna, uglavnom izraţava tugu, ţalost, beznaĎe i kajanje. Govori

tiho, komunikacija sa ovakvim klijentom posle izvesnog vremena postaje neprijatna i

monotona. Ovakvi pacijenti odbijaju svaku drugu temu sem neuspeha.

Najčešći konflikti između zdravstvenog radnika i pacijenta i

načini njihovog prevazilaženja putem komunikacije (upotreba

reči hvala, izvini, molim, Ja poruke,...)

Konflikt je neizbeţan deo svakodnevnog ţivota. S obzirom da ne postoje dve osobe

koje identično misle ili osećaju, različitosti, razmimoilaţenja u mišljenju i konflikti

predstavljaju neizbeţan deo svakog odnosa. Najjednostavnija definicija kaţe da je konflikt

nesporazum izmeĎu ljudskih bića. Kada dve osobe iznose različito mišljenje o istoj stvari to

moţe dovesti do konflikta. Konflikti postoje u porodici, u zivotnom okruţenuju, u radnoj

sredini. Kroz konflikte, mi upoznajemo meĎusobne razlike i tragamo za načinima da se te

razlike premoste. Konflikt će biti konstruktivan onda kada razlike vidimo kao normalne a

sukob kao šansu da se pronaĎu bolja rešenja i unapredi odnos. Zdravstvene ustanove su mesta

gde se svakodnevno susreće veliki broj osoba, različitih interesa, potreba, ţelja, različitih

stavova i pogleda na sve ono što se dešava meĎu nama i oko nas. Različita su mišljenja i

viĎenja različitih situacija izmeĎu zdravstvenih radnika kao davalaca zdravstvenih usluga i

pacijenata kao korisnika zdravstvenih usluga ali i izmeĎu zdravstvenog i nezdravstvenog

54

osoblja, kao i izmeĎu zdravstvenog osoblja različitog nivoa obrazovanja. Razlike u polu,

kulturi i godinama starosti su podloga za nerazumevanje u radu i konflikt. Komunikacija sa

bolesnicima moţe biti oteţana mnogim preprekama čije kvalitativne i kvantitativne odlike

umnogome zavise od brojnih speciičnosti samog bolesnika, lekara i datog okruţenja. Opšti,

tipični problemi u komunikaciji, zajednički svim ili najvećem broju mogućih situacija, prema

pojedinim razmatranjima mogu da se podele u tri grupe: defanzivnosti (prerane pretpostavke),

prosudjivanje zasnovano na kulturnim razlikama i interpersonalnim relacijama i mešane

poruke.

U prvom slučaju slušalac zauzuma defanzivni stav i nije usresredjen na sam sadrţaj

komunikacije, već na druge okolnosti npr. razmišnjanje zašto se interakcija dešava. U takvim

okolnostima prenošenje prave poruke, koja jeste predmet razgovora je oteţana. U slučaju

postojanja kulturalnih razlika ili prethodnih interpersonalnih relacija, osobe uključene u

komunikaciju polaznu tačku zasnivaju na prethodnim pretpostavkama i predrasudama što

moţe da dovede ili do zanemarivanja ili pogrešnog tumačenja osnovne poruke komunikacije.

Najzad, davanje kontradiktornih poruka tokom komunikacije izaziva zabunu, zabrinutost ili

nezadovoljstvo. Upravo poznavanje osnovnih tipova barijera u komunikaciji omogućava

učesnicima da se usresrede na njihovo prelaţenje najpre većom otvorenošću i motivacijom da

se one prevazidju.

Saradnja i timski rad

Tim je specifična posebna vrsta veštački organizovane i strukturirane u suštini male

grupe koja ima zajedničke interese i ciljeve (najčešće profesionalne). Tim je, dakle, manja

skupina stručnjaka koji poseduju odreĎena znanja, veštine, iskustava i koji su svojim

zajedničkim radom usmereni ka postizanju zajedničkog cilja. Za postizanje definisanog cilja

su zajednički odgovorni. Svaki tim treba da ima voĎu i članove. VoĎa je uglavnom osoba koja

ima sposobnost da na različite načine utiče na članove tima. Tako se ostvaruje visok stepen

saradnje u timu da bi se ostvarili postavljeni zajednički ciljevi te organizacije odnosno tog

tima. VoĎa tima i članovi tima se svakako razlikuju po individualnim karakteristikama otuda

svaki tim poseduje identitet koji treba razlikovati od ostalih timova. Tim je sloţen energetski

sistem koji crpi i troši svoju energiju na različite načine. U delovanju tima vaţno je da: svako

ima pravo izneti svoje mišljenje i stavove koje drugi članovi tima moraju uvaţavati prilikom

graĎenja strategije dostizanja cilja, svi rade na zajedničkom cilju, uzajamno se nadopunjuju i

55

svaki ima svoj deo odgovornosti. Prednosti timskog rada su: veći kvalitet profesionalnog

delovanja, brţi dolazak do cilja, razmjena i prenošenje znanja i iskustava na mlaĎe i manje

iskusne članove tima, manji broj grešaka u radu, niţi nivo stresa za članove tima. Za

kvalitetan je timski rad nuţno da članovi tima imaju odreĎena znanja i veštine potrebne za

timski rad. Najpre, potrebno je da članovi imaju visok nivo profesionalnog znanja koje je

vezano za osnovni cilj tima. MeĎutim, profesionalno znanje i veštine nisu uviek dovoljne,

svaki član tima treba da

ima sposobnosti i

kompetencije za

saradnju, uspostavljanje

dobrog komunikacijskog

odnosa, spremnost da

čuje druge osobe i da

uvaţava njihovo

mišljenje. Uvaţavanje

tuĎeg mišljenja ne mora

značiti i potpuno

prihvaćanje tuĎeg mišljenja. To je podloga za ravnopravnu diskusiju. Potrebno je razviti niz

komunikacijskih veština: aktivno slušanje, davanje pozitivnog i negativnog feedbacka,

asertivnost u načinu iznošenja vlastitog mišljenja, voĎenje i organiziranje timskog rada,

rešavanje konflikata, savetovanje, itd..

Sagorevanje na poslu

Svaki čovek ako ţivi sa više profesionalnih zahteva postaje umoran. Postoje različite

vrste umora. Nauka razlikuje fiziološki i psihološki umor. Fenomen profesionalnog

sagorevanja predstavlja kroz moderna istraţivanja umor gde je odnos prema radu recipročan

doţivljavanju umora. Fenomen sagorevanja sagledava se kao proces propadanja

profesionalnih i ličnih sposobnosti zbog neravnopravne i nerealne raspodele odgovornosti na

pojedine individue. Neki znaci profesionalnog sagorevanja su: strah od odlaska na posao,

razdraţljivost, kontinuiranost sumnje u svoje profesionalne sposobnosti, hronični premor,

depresija, neobjašnjiva ljutnja, povećanje paranoidnosti, česte glavobolje, česti problemi sa

varenjem, konfuzija, negativni stav prema poslu, negativna slika o samom sebi, gubitak brige

i saosećanja prema ljudima, emocionalna tupost" itd. Faktori koji utiču na pojavu

56

profesionalnog sagorevanja su: radni raspored (predugački radni sati koreliraju sa stresom i

negativnim stavovima prema poslu), raspodela posla (omogućavanje individualnog stila u

institucionalnoj politici organizacije smanjuje sagorevanje), frekvencija sastanaka osoblja

(veći broj sastanaka osoblja doprinosi porastu otpora prema korisnicima), godine staţa (same

godine provedene kontinuirano na istim ili sličnim poslovima omogućavaju sagorevanje),

rang (zdravstveni radnici koji se visoko rangiraju u jednoj ustanovi stvaraju sve negativnije

stavove prema praksi tokom radnog staţa). Kako bi se

preventivno delovalo na pojavu profesionalnog

sagorevanja: treba paţljivo birati recimo osoblje za timski

rad (svaki profesionalac pa i zdravstveni radnik je uvek

ljudsko biće sa specifičnim svojim ljudskim potrebama i

problemima), supervizija ne sme da bude proganjanje već

praćenje kvaliteta rada i komunikacije (supervizija treba da

bude podrška, edukacija i kontrola kvaliteta, supervizori treba

dobro da poznaju svoje osoblje kao privatne ličnosti i kao

profesionalce), sistem mora da stvori vreme, mesto i

obezbedi način da se izraze nezadovoljstva pre nego što

eskaliraju u profesionalno sagorevanje, radni raspored kod urgentnih poslova u zdravstvu

mora da bude kratak da se odstrani deprivacija sna, ljutnja, razdraţljivost i nedostatak

entuzijazma, osoblje treba upućivati na usavršavanje, ili uključivanje u istraţivanja

(nedostatak profesionalnog izazova vodi stereotipizaciji celog poslovnog procesa)

Literatura:

tekstovi preuzeti sa interneta

Mladen Havelka, Zdravstvena psihologija

Milutin M.Nenadović, Veština komuniciranja