Slavoqub Markovi}

DRVO U DVORI[TU

Rad Beograd

1997

Smrt je izvan istorije

I

Godine 1960. moja sigurnost poti~e odtoga {to znam da majka postoji. Susre}emje u ve~erima kao lik koji uokviren pro-zorom o~ekuje ne~iji povratak. Svaki novisusret sa wom je ponovno vra}awe u detiw-stvo. Zapravo, detiwstvo su maj~ine pri~e~ija se radwa zbiva u potpuni smiraj iligluvo doba no}i. U dvema ti{inama koje menajvi{e pla{e, koje podrazumevaju udaq-avawe od usnulih qudi. Tama u kojoj se odi-grava radwa maj~inih pri~a, obi~no u ti-him ve~erima, mitska je, neprozirna, jezi-va. Nosi pri~e svih `ena, `ivote qudikoji `ive, ili koji su `iveli. Sa~uvala jewihove glasove, ostvarila je wihove `eqe,poja~ala podlosti, uni{tila je razlikuizme|u mrtvih i `ivih. Samo se u tamimogu izmisliti zla koja nas pla{e. Decapono}nu tamu ne poznaju i ne mogu joj seodupreti. Stari je uzalud znaju. Prepiru ses talismanima. Prete u no}. Zatvaraju pro-zore.

U pono} drugi svet caruje. Od{krinemvrata. Izvirim. Ono {to o~ekujem to i~ujem. Glasove koji se jedva naslu}uju, pa sezatim poja~avaju, pa pretvaraju u setnu ilireligioznu pesmu. Vetar je poja~ava iodnosi. Kada se glasovi uti{aju ili zatren nestanu, ~ujem korake koje drugio~ekuju: korake mrtvih.

Idu kroz no}.

Dovla~im stolicu. Pewem se na prozor.Ma{tam kako letim. Imam ogroman korak:noga bez te{ko}a iznosi cipele iz sobe.Jednom ~ak i visim: rukom ste`em oknodok moj glas ne dopre do druge sobe. Tada~ujem prekorni glas majke. Ona mi vu~euvo. ^upa mi kosu.

Stojim nemo}an pred zatvorenim vrati-ma. Strpqivo vrebam insekte koji dolazedo prozora. Ve{to name{tam zavesu ~eka-ju}i da se insekti upletu, da zazuje ili dase odjednom uti{aju. Onda ih lovim i naba-dam na ~iode. ^iode zabadam u drvo. Muve,leptiri, ose okre}u se oko sto`era. Zuje.Ma{u krilima.

“Kroz ba{tu prolazi ili se predstavqasvet”, rekla je majka. U ba{ti sam nekadasadio perodr`aqa. Utapkavao sam zemquoko wih. Polivao sam ih. ^ekao sam da sena wima uka`u raznobojni cvetovi. ^ini-lo mi se: ako bi perodr`aqa prolistalamoja ruka ne bi drhtala ispisuju}i zadatutemu, diktat ili doma}i zadatak.

Mastilo se cedilo u pero. Ta~kice su sekasnije pretvarale u mrqe koje su izazi-vale u~iteqev bes i morile me u snovima.

Drvo u dvori{tu 11

Ne dodirujem ku}e, drve}e, biqke, ~akni makete niti mape gradova. Kamewe,putokazi, kwige na stala`i, moj zastrtizid u sobi, bo`ansko svetlo ili usijana`ica, glasovi iz zvu~nika koji se udaqava-ju, slova u kwizi koju ~itam i koja se samako `iva lista, boje na originalima i re-produkcijama: simboli sa kojima sam odra-stao – samo su oblici materije kojih su seprihvatile du{e umrlih.

Oblike ne treba skrnaviti jer se wimaprikazuju na{i zaboravqeni preci.

Ogrnuto pe{kirom dete se kre}e posobi.

Postavqen je doru~ak. Na stolu su dva kuvana jajeta i par~e

sira. ^ujem upitne re~enice koje se posta-vqaju svakom detetu.

Gde je kamen? Poka`i prstom! Voli{ li stolicu? Gde je stolica?

Poka`i prstom! [ta je korito? [ta jepekmez?

Crno je voda. Plavo je boja kamena.Visoko je otvor na zidu. Pepeo je maslac.[najder je crno ili mrtvo. Majka je `enakoja je usnula kada se dete vratilo iz {ko-le. Detiwstvo je zavesa. Wi{e se umazanaprqavim prstima. Ruka pomera zavesu sajedne na drugu stranu prozora. Pomi~e je.Vu~e. U sukobu je sa zavesom iako se ona nesuprostavqa.

10 Slavoqub Markovi}

druge strane reke vrbe su na samoj obali.Vidim tela kupa~a. I kada se de~ak budeprobudio, ako ne prime}uje mesto gde je,osobe sa kojima je, koliko je godina wemu iwima, ne mora daqe da se kre}e.

O~evo ime nalazi se ispisano na meni-cama, priznanicama, pohvalama, izme{a-nim sa de~ijim igra~kama. Re~i koje izgo-vara nemaju zna~ewe koje on `eli da im da.Govori pored DRVETA koje je kalemio ikoje gleda sa prozora. Iz grla mu izvirujusetne re~i. Glas mu je tu|: mrtvi iz wegagovore ili to otac ponavqa wihove re~i.Sredwi prst se neprestano uzdi`e i kre}e.Povre|en davno, sa crnim noktom, sada seizdvaja od ostalih prstiju. Kre}e se poredwih. Dlan krije vatru koja se pojavquje upalidrvcetu. Otac punim plu}ima povla~idim koji ga truje. Ne shvata tuma~e wegov-ih re~i. Ne shvata simbole i zna~ewa.

“[ta }e{ ti tu?” pita me. “Zar ne vidi{da hapse i ubijaju!”

Zatim }uti. Prostor za kretawe se su`ava. Svodi se

na duge hodnike koje obasjava ve{ta~kasvetlost. Nebo se svodi na boju plafonakoja predstavqa kumulusne oblake. Uteskobnom prostoru otac ne zna {ta }e sasobom. Kome su potrebne wegove tajne?[ta mu je preostalo od dosada{wih dana?Polako postaje otrov za nebo, za zemqu, zavodu. Zgu`vana je mrqa nasuprot kotama igeografskim polo`ajima jedinica. Glave u

Drvo u dvori{tu 13

OO~eva senka se kre}e ka sve}i. Prstihvataju vosak koji se topi i kapqe na ruku.Otac zna gde je sto, ka{ika. Zna gde senalazi prozor, odakle dopire glas, gde senalaze medaqe i pohvale. Pla{i se za `i-vot qudi koje gleda ~e`wivo, kao da }e tiqudi slede}eg trenutka nestati.

Iz dvori{ta, kroz osvetqeni prozor,oko prati o~evo kretawe po sobi. Ondadolazi glas koji doziva smrt.

“Ne dozivaj smrt. Ne vapi za wom. Bi}ebolno moje nestajawe iako zna{ da }uumreti. Te{ko podnosi{ {to sam `iv i{to ne postojim. Svakom od vas sam postaotu| i dalek. Pre{ao sam uobi~ajenugranicu. Ne mogu ozdraviti.”

“Posle toliko umirawa smrt je izgubi-la smisao. Sme{no je umreti.”

“Mrtvi su neprestano u sukobu sa nama.Ve} bolest po~iwe da pla{i. I najdra`i,kada umru po~iwu da se bore sa nama.”

“Ne}u da umrem. Zalud dozivate Boga,zalud me krijete, zalud ~ekate moju smrt.[ta ako mi vlast preti? @ivot mi je ja~iod tela {to ga ~uva. Telo se izgubilo,potamnelo, iznemoglo. @ivot u wemu bdi,poput bunila.”

Otac doziva de~aka. Pita: Da li de~akzna da ~ita? Da li zna azbuku? Da li znanarodne pesme? Da li mo`e da ih ispri~a?

Neka de~ak ide da spava pored reke! Sa

promeni. Jedino se mogu promeniti godi-{wa doba. Onda je otac legao, sa zvukom~eki}a u u{ima.

Duva vetar. Donosi vlagu i sve`inu.Putem razbacuje li{}e, otpatke. Dole}eod jezera. Dok duva, majku bole reumati~nekosti i stari o`iqci. “Vetar prolazikroz oktobar”, ka`em poeti~no. “Milujemi kosu.”

U kamenoreza~koj radwi titra plamen.Biva kidan vetrom. Ponovo se izdu`ujezaklowen dlanom. Svetlo prelazi prekolica, zida, odela. Kamenorezac se oslawa ozid. Ruka uzima bokal i sipa vodu na mer-mer.

“Od onih {to su nas stvorili ostala suimena u kamenu. Oni {to dolaze mewajusvet”, ka`e on.

Kratka, mesnata ruka uzima ~eki}.Podi`e ga. Naizmeni~nim pokretima, str-pqivo, ~eki}em udara o dleto. Mermernuplo~u dubi {iqati vrh: jetka pesmakamenoresca. Polako se, strpqivo, slovopo slovo, ukazuje ime, godine `ivota.Svetli trag sve}e titra po plo~i.Osvetqava `lebove. Mewa slova u imenu.

Zar fitiq mora da gori? Dah moj raspiruje plamen. Povija ga.

Zatim se posledwi `i`ak gasi. Soba utoneu mrak. Zatvara se pitoma futrola u kojojje kamenorezac, neprestano izgovaraju}i:ja sam vajar, proveo `ivot. On se ne quti,iako duvam i kada je sve}a uga{ena. ^ujem

Drvo u dvori{tu 15

crnini ga posmatraju sklawaju}i od wegov-ih ruku posu|e i }ebad.

Otac rukom pokazuje nenaseqene plan-ete, ponose}i se znawem dvadesetog veka.Prst zadr`ava na Zemqi i usmerava ga kaatomskim otpacima. Govori na koje pitawetreba dati odgovor. Pita: Koje odgovoretreba prihvatiti?

Svake no}i budi ga buka iz sna ilise}awa. Otvara prozor. Ne razmi{qa osve`em vazduhu koji mu prelazi prekolica. Gleda kako kranovi ru{e zidine.Pod ru{evinama su ostaci ugodnih ve~eri,miris jabuka, deo neba koji se vidi sa pro-zora.

U daqini, na okolnim brdima, re~i muli~e na biqke. Harfa li~i na poqskorastiwe i trwe u me|ama.

Gleda odsjaj vi{espratnica. Preti rad-niku, dole, u dvori{tu, ali taj podi`e pes-nicu i vi~e.

“Zakoni nas ne mewaju. Mi mewamozakone!”

Onda se radnik pogrbi i odlazi za svo-jim poslom.

Otac ~uje da iz hodnika dopiru glasovi.^uje naizmeni~nu lupu nogu. Niko nijezalupao u vrata. Noge }e i daqe nastavitida kora~aju. Otac zatvara prozor. U sobise nalazi sto, jedna stolica, dva krevetakoje nije namestio. Otac zate`e ~ar{av.Bri{e sto. Sklawa ~a{e sa poda. Povla~izavesu. Shvata da ni{ta vi{e ne mo`e da

14 Slavoqub Markovi}

PPopodne je bilo tiho kako je uobi~ajenou predgra|ima. Sat je najavqivao kraj rad-nog vremena. Vrata mnogih zgrada su bilaotvorena.

Majka je ustavqala nepoznate qude pon-avqaju}i im adresu koju je tra`ila luta-ju}i ulicama.

Pozvala je ko~ija{a – dok se ulice nenapune radnicima – i rekla mu nazna~enuadresu. Ko~ija{ je uzeo bi~. O{inuo jekowa. Fijaker je krenuo kroz prole}nopopodne, ispresecano senkom. Gledala jeiste ograde, gradine i betonske staze. ^imje videla neure|eno dvori{te, s papirimakoji su izme{ani sa li{}em, ustavila jeko~ija{a.

Nije bilo potrebno pokucati, o~eki-vati {kripu brave, osetiti miris nepro-vetrene prostorije. Stan je bio otvoren.Vrata su bila izlo`ena vetru koji ih jemalopre zalupio.

Da nije negde oti{ao? pitala se majka. Obi{la je dvori{te. Pogledala je

ba{tu. Izgovarala wegovo ime. Ali, nekao da ga doziva ve} kao da razgovara sawim. Jo{ jednom je pogledala zavijutakputa koji je nestajao ispod linije koja jesekla asfalt i nebo.

Otvoren je prozor na susednoj zgradi.Majka je ~ula glas:

“Uhap{en je!”

wegov uzdah. Zatim me pita za {ibicu kojuruke tra`e po yepovima.

U prostoriji je mra~no. Ali bilo kudada krene kamenorezac ne mo`e da povredinogu, obori klupu ili prolije vodu. Kame-norezac ima `equ da `ivot bude posteqa ukojoj }e se opru`iti telo.

Miri{e sapunica, prah kamena i {ti-rak.

16 Slavoqub Markovi}

***

U prostranom i tamnom hodniku, visok-ih zidova prekrivenih slikama, i uzdignu-tih plafona koji se mogu samo naslutiti itek retko – mo`da u se}awu – ugledati, akose koja glava podigne ka visinama, kaznanom nebu i zvezdama, zbuwena sekretar-ica, najpre nema, a zatim osorna, rukompokazuje ka pokretnim vratima.

Jako svetlo koje prolazi kroz otvorenavrata obasjava polovinu sekretari~inogtela: granica svetla i tame ga preseca.Gorwi deo tela drhti. Na zidovima seukazuju senke ruku {to se me{aju, prepli-}u, sa rukama `ene koja tra`i obja{wewe.

“Ne moramo videti WEGA. Ne pitamogde je iza{ao, gde je pro{ao, gde je nestao?Na{ put je i WEGOV. Za na{e iste boliprona{li smo nove re~i da bi nas uzdigle.Da bi preko wih videli nas same.Zastajemo li za re~ima i koliko nas onemewaju kada silaze u nas? ^uje li ih ON?Poznajete li ga Vi, sekretarice, ili je zasve nas tajna?”

“ON ne prima va{e posete”, ka`e sekre-tarica. Po~e da goni qude iz hodnika. Uda-qava ih i moli da se sti{aju kako biomogu}ili drugima da rade. Pa zar je wojlako. Neprestano provodi vreme u timsobama.

Drvo u dvori{tu 19

To je bio glas `ene koja je odmah zatvo-rila prozor. Pla{ila se da ne bude ume-{ana u bilo {ta {to donosi tajno hap{e-we.

Da bi posetila tamnicu (po{to senalazila na suprotnom kraju grada) majkaje morala da se vrati istim putem. Nara-vno, u zatvoru nije o~ekivala va`ne vesti.Iz iskustva je znala da }e ~uvar sporonavla~iti papu~e, jer je pod hladan.Staja}e pred ogledalom. Dugo }e otk-lawati nedostatke na licu i uniformi. (Ilice je deo uniforme). Najvi{e }e jeuvrediti ~uvareva la`na upornost da jojpomogne. Obrazlo`i}e da ne zna to ime. Naspisku ga nema. Mo`da postoji, ali u ovomzatvoru nije? Mo`da je mrtav a wih neupisuju?

“Daqe mora{ da putuje{ sama”, rekao jeko~ija{. “Ja }u istimariti kowa. Da}u mumalo zobi. Pre nego {to odlu~i{ da putu-je{ znaj: te{ko }e{ sti}i. Ja taj put neznam. ^ak iako stigne{ on }e sedeti saprijateqima. Pu{i}e. Svi koji dolazepoznaju ga. Kad umremo upozna}emo qudekoje danas ne znamo. Smrt je se}awe na danepre ro|ewa, i na dane posle na{e smrti.^ak se i mu{ko i `ensko stapaju u jedno.Vi{e se ne tra`e.”

18 Slavoqub Markovi}

***

Pogasi{e ionako slaba svetla. Zatvori-{e jedina vrata kroz koje prodire svetlo.@ena pomisli na sekretaricu koja jo{ gov-ori qudima. Nije uspela da se vrati uWEGOVE prostorije. Ostade u tami hod-nika.

Sekretarica nije `elela da nastavi`ivot u hodniku koji miri{e na znoj ihranu. Nije `elela da slu{a hrkawespava~a.

^u pitawe: ^uvamo li u pro{losti gos-pod(ar)e? Kada }emo zid praviti rukama?

^u kletve: Izme{ajte se sa utrobamasvojim! Utrnite! Iscedite se! Neka zakoniva{i u krvi va{ih vena prestanu delovati!Neka se sila koja ih nosi sama od wihbrani!

Ka`ite nam re~i koje moramo da ~ujemo!Ka`ite ih ina~e }emo ih prona}i! Izmi-sli}emo ih, i bi}e na{e tihovawe! Ka`itenam re~i kojima vas hvale, da ih ~ujemo!Na{e su koliko i vi! Va{e stope su nana{im telima! Vi po nama kora~ate, ilidok se kre}emo vas nosimo! Dozivam vas,ali se vi ne odazivate, niti ON pred nasizlazi!

Sekretarica po~e da lupa u zatvorenavrata. Udara{e najpre pored brave. Zatimo pod. Ali taj zvuk ne uzbudi one koji senalaze unutra. Zaplaka se.

Drvo u dvori{tu 21

***

“Mi posedujemo svest o WEMU. To je uprirodi filozofije i psihologije”, re~eneka devojka. “A ovi qudi koji `ele da GAposete `ive u hodniku. To su besku}nici,ludaci, no}obdije, zanesewaci, bogotra-ga~i, magi~ari. Zar ne vidite da popuwava-ju prazne hodnike sa {alterima i vratima.^ekaju. Kako to da ih ima u svim hodnici-ma? Nemaju gde da spavaju te im je posetaWEMU izgovor. ON se ne mo`e nalazitisvuda.”

“Bude ih. Qudi mrmqaju. Kre}u se.Opkoqavaju zidove, ulaze, {altere. Pro-roci, vidoviti, `ele da proreknu budu-}nost. ^udaci `ele da GA opsene. Astro-lozi `ele da predvide dane za doga|aje kojimewaju vladare i zakone. Zvezdo~atci `eleda na|u astralni prostor gde se du{e sta-paju u jednu. U svesti opsenara postojiupra`weno mesto, a WEGA nema. Nije gani bilo, niti }e ga biti. Uzvi{eno mestobi}e uvek popuweno. Bi}e sama opsednu-tost.”

“Ali znajte! To {to se de{ava u hodnikunema nikakve veze s WIM, niti ON znai{ta o tome. ON nikada nije zavirio uprostorije odre|ene za pomo}nike, sekre-tarice ili asistentkiwe. Niti je videohodnik u kojem borave qudi koji `ele da gaposete.”

20 Slavoqub Markovi}

mo da se pribli`imo ne udaqava se od nas.WEGOV vidqivi deo su na{a lica.

Zatim qudi rasprostre{e powave pohodniku. Izvadi{e cigarete i hranu.Po~e{e mirno jesti. ^ekahu da im nekosaop{ti da danas ne mogu sti}i na red.Mogu mirno jesti davno pripremqenuhranu. Ako bi bili prozvani? U prostori-ju bi u{li umazanih prstiju, sa zalogajimau ustima, zbuweno bi ugledali lice koje sutra`ili, te im zato no} – kada se muke pod-jednako raspodele, kada do WEGA ne mogudo}i, kada GA kroz patwe u sebi nalaze –preostaje da se hrane.

Nije se videlo da jedu, ali se ~ulomonotono mqackawe.

***

Majka je krenula ulicom kojom do tadanije i{la. ^ak i ne pogleda naziv ulice.Toga se seti kada po~e da se pewe uz brdo.Adresa }e joj biti potrebna ako ponovoodlu~i da poseti hodnik sa {alterima.Razmi{qala je: da li je naziv ulice imeratnika ili politi~ara, pisca ili nau-~nika? Naj~e{}e, nazivi ulica nemajuni~eg zajedni~kog sa qudima ~ija su imimena dodeqena. Druga mogu}nost je re|a:heroj iz pro{losti je `iveo u ulici kojasada nosi wegovo ime. Kora~ao je wome sa{tapom u ruci i cilindrom na glavi. Jo{je nerazru{ena ku}a u kojoj je `iveo.

Drvo u dvori{tu 23

Dok nisu uspele da GA posete `ene izreda su WEGOVE pomo}nice, profetkiwe,asistentkiwe i sekretarice smatraleva`nim. Videle su ih kao izaslanike, glas-nike, kao nosioce bogoumilnih re~i.Pomo}nice se nalaze u WEGOVOJ blizi-ni. Sama WEGOVA blizina, dodiri pred-meta koje koristi, zatvaraju rane, iscequjubolesti, spre~avaju za~e}a, ubijaju ne`e-qeni plod, {aqu pozdrave uhap{eniku iliga vra}aju iz zatvora.

Ali sada asistentkiwa bi izba~ena izkancelarije. Nestade wena nadmo}nost.Nestade ~arobna mo} koja moga{e dapromeni qude. Ukazala bi im na put. Dalabi im savet i oprostila grehe. Ne mogav{ida se obuzda, asistentkiwa udari `enupored sebe. Nastade gu`va, vika ivri{tawe.

***

Rekli su: Izme|u nas i WIH nema raz-like. Iste su nam bore na licu, re~i,pokreti, te kao da se poznajemo iz detiwst-va. Kada ugledamo tu|a lica, ista su kao ina{a, te vidimo samo jedno lice. Kadado|emo do wega razdvoji}emo se. Ali, akoje lice – koje tra`imo – na{ lik, ~emute`imo?

Pri~u da svoje misli sawamo, da sepla{imo da osetimo ono {to znamo,slu{amo otkad postojimo. Ono ~emu `eli-

22 Slavoqub Markovi}

“@ivot bi ti bio lep{i ako bi o ne~emdrugom pri~ala.”

Devojka je upita: “[ta si tra`ila u hodniku?” Ali odmah se nasmeja kao da odgovor

unapred zna. Pitawe nije bilo potrebno, aodgovor jo{ mawe. Devojka nastavi svojupri~u:

“U sobi su ostajale stvari pomo}nicakoje su bile izbacivane. Prvo su ~uvane ujednoj prostoriji koja je slu`ila za ostavu.Kasnije – kako je bilo sve vi{e poklonaposetiteqa – neka asistentkiwa GA upita:

[ta da radimo s nagomilanim predmeti-ma?

Sve prostorije su bile napuwene pok-lonima. Vi{e se nije moglo u}i. Ali ONnije ~uo pitawe. Bilo koji pokret rukebe{e znak da ne `eli razgovor sa wom.

Sada u stanu nema nikog. Ti ne mora{vi{e da ~eka{. Ja to neprestano, iz quba-vi prema WEMU, obja{wavam qudima, alioni mi ne veruju.”

Drvo u dvori{tu 25

Pretvorena je u muzej u kojem stoje spisi,ode}a, name{taj i ti{ina posle wegovogodlaska. Posetioca obuzima jeza odnepokretnosti ode}e koja je sklowena kaoda }e ponovo biti upotrebqena, kao da~eka wegov povratak i ruke koje }e jepodi}i.

Majka se okrenula jo{ jednom i pogle-dala ulicu sa brda. Kaldrma se valovitospu{ta. Onda odjednom tone prekrivenavla`nim kestenovim li{}em. U dvori{tusa betonskom ogradom su lipe. Zgrade suvisoke, tamne i mokre. Na uglu je telefon-ska govornica. Kome bi telefonirala?

Devojka u telefonskoj govornici gov-ori: “Posetiteqke ulaze lome}i prste, aON im rukom pokazuje sobu u kojoj bi tre-balo da sa~ekaju. Uvek se de{ava da u sobipostoje pomo}nice koje izbacuju novo-do{le devojke. Zakqu~avaju vrata za wimaili ih prevarom udaqavaju iz slu`benihprostorija.”

Majka odmah shvati da je re~ o gu`vi uhodniku iz kojeg je iza{la. Po glasu poz-nade da je razgovarala sa tom devojkom.Devojka je tako|e prepozna. Nasme{i se.Re~e: “ON je slu~ajno u{ao u prostorijukoja je bila pripremqena za pomo}nice,ali u woj nikog nije bilo. Prostorija jebila oblepqena slikama asistentkiwakoje su mu, za~udo, privukle pa`wu. Gledaoje jednu po jednu fotografiju ne se}aju}ise `ena koje su tu `ivele.”

Majka prekinu wenu pri~u.

24 Slavoqub Markovi}

“Zar da punimo sobe nepotrebnimpapirima. Qudi!” pita `ena. “Da li ovdepostoji neka u~iteqica? Podavi}emo se odpapira. Ugu{i}e nas.”

Dete spava u uglu, pored razbacanihstvari, bezbri`no, za~e{qane kose. U snune ose}a strah od kada je napustilo ku}u ikrenulo na ovaj put tragawa, po prahu, tra-govima, glasovima, znacima, znamewima.

To je ono isto dete iz jedne pri~e kojuqudi ~u{e jo{ pre wegovog ro|ewa. Istutu pri~u sada wemu pripovedaju. Dete serodilo na putu, u tragawu. Wegovo ro|ewebe{e kompletirawe slika i simbola kojiotvori{e matericu `ene. Saputnici post-ado{e detiwa pratwa koja se stara o hrani,igri, bezbri`nosti, a ~esto detiwe re~iuzimaju ozbiqno i poku{avaju da se kre}upo znacima koje dete nagove{tava.

Pitaju: [ta vide detiwe o~i u snu? Ho}e li u wegovim o~ima ugledati smi-

raj? Ho}e li dete druga~ije pro~itati slova

na papirima? Kako mogu toliko da o~ekuju od de~ijih

snova? Prolaze dani i no}i. Prepuni su pri~a,

snova, tako da dete ne mo`e da upamti tedane iako ih nosi sa sobom. Dete zabo-ravqa pri~e, ruga im se i bri{e ih izse}awa. Jedino u snu ose}a spokojstvo. Dokle`i na o{aranoj powavi sa crvenim,

Drvo u dvori{tu 27

DDa bi de~aka ponudila kola~ima majkacepa kartonsku kutiju. Baca delove papirai celofana u korpu za otpatke. Ali kadaiscepa kutiju na kojoj su ispisana slovade~ak skoro da vrisne.

“Ne cepaj taj deo!” Nabreknu mu `ilice na vratu, pocrveni

u licu, a o~i skriju odlu~nost. Me|utim,kako je karton ve} iscepan, de~ak gapa`qivo stavqa pored sebe na ve} pripre-mqenu gomilu papira. Prikupqa delovekutija, hartija, otpadaka na kojima senalaze tragovi slova. Nikome ne dozvoqa-va da dodirne spiskove, delove kutija, jerna kartonu ne{to pi{e. Tr~i od jednog dodrugog ~oveka, otima papire i bri`no ih~uva. Skoro da zapla~e kada se jedna ruka u{ali spu{ta ka papirima.

De~ak ne zna da ~ita. Ima tek pet godi-na. Dve godine mu je potrebno da po|e u{kolu. I dotle, dok ne nau~i da ~ita,papiri }e stajati pored wega.

“Ja }u da ti pro~itam”, ka`e majka. “Ne!” vri{ti de~ak. “Ja `elim da

~itam.” “Ali ti ne zna{ da ~ita{!” “^eka}u. U torbi koju }u nositi na

le|ima ima}u azbuku, ra~unaqku, re~i napapirima. Nosi}u kratke pantalonice. Ti}e{ me, majko, o~e{qati. Idu}e godinepolazim u {kolu. Nau~i}u tada da ~itam.”

qudi potrebni samo jedni drugima, da suwihovi proizvodi tako|e potrebni samowima; ose}aju}i da se heruvim hraniwegovom krvqu; pitaju}i ga da li se nadaevoluciji, ali heruvim je zabadaju}i svojusisaqku duboko u ko`u i ne podi`u}iglavu nastavio da sr~e krv, ne gledaju}iwegove rukopise u koje bi mogao da u{trcasvoju pquva~ku, tako da de~ak dr`e}i jo{horizont u o~ima, daleke senke brda ~ije seta~ke pomeraju ka obali, mo~varu u kojoj`ive heruvimi i koju isu{uju; slu{aju}ijo{ da neko ka`e: Sve {to postoji izvanmene je obe}ano, onda tonu}i polako u san;ose}aju}i da sa wim tone tama i ikona;pru`aju}i ruku da pada na potravqeni}ilim, ~uo je kako heruvim miri{e travu,kako ugqevqe vreba iskru, i vanilin{e}er ostavqa usne na heruvimove noge.

De~ak u snu stavqa ruku na lice. Psuje.Uvi|a da je heruvim nemo}an. Za molitvu jeizabrao pero pesnika. De~ak govori ougqevqu i iskr~enim {umama. Onda pome-ra glavu ka slu{aocima. Vidi da tesarispavaju sa alatom ispod glava.

Staviv{i pu{ku na rame, koju je – upoz-nav{i je i naslediv{i je od predaka,rastu}i s wom i uz pri~u o woj – ~vrstooslonio na pregib; ni{ani goluba, zatimlastavicu, heruvimu, pitaju}i se: za{tomolioci ne ostave hodnike i ne odu daposete grobqa predaka, jer danas je napoqusneg koji pada od zore, te su putevi zave-

Drvo u dvori{tu 29

`utim, belim bojama, ponekad mu se cimatelo, pomera ruka ili noga, opiru}i seponovo ili se opu{ta u snu ~iju }e sadr-`inu sutradan ispri~ati radoznalima.Nekada jasne re~i detetu izgledaju ner-azumqive. Di{e ubrzano dok mu licesvetli. Isto kao {to se wegova igra nedoti~e dece koja tr~e hodnikom, pla~u ilise greju u krilima majki, tako i wegovolice svetli ipak ne obasjavaju}i qude, ve}ih svetlost goni, budi, mori; dete ne mogudodirnuti jer je i ono dodir ne~ega.

Ne ubijaju}i pse, zmije koje gmi`u, ribeu moru; ne prinose}i kamewe, malter,`rtve poru{enim gradovima; ne piju}ivodu sa reka, izvora, kladenca; ne slu`e}ineprijateqima, slugama, jezi~atima, la`-qivima; ne upotrebqavaju}i krst za la`nazakliwawa; ne pquju}i u lica i vodu; nenose}i srebrni novac za Militinu qubav;ne diraju}i de~ake starih Grka; ne uzima-ju}i vladare, ubice, gospodare u za{titu;ne u`asavaju}i se plotskog tela i drskostio~iju; ne tuma~e}i razli~ito tragove zakojima idemo; ne dogovaraju}i se s heruvi-mom da mu prepu{ta najosetqivije delovetela, ali ose}aju}i miris ribe; gledaju}ipe~at, mleko, vodu, doru~ak za {ankom,klo{are, prosvetiteqe, tirane, daskale,glumce, gu`vu koja skriva, otu|uje; stoje}ina ulazu i pogledom prate}i izlaze}e iliulaze}e qude – kojima ma{e, {aqe impoqupce ili im se ruga; uvi|aju}i da su

28 Slavoqub Markovi}

sudija, poglavar, gospod(ar). Rekav{i:Su{tina izvire iz stvari. Stvari su~iwenice. Ostaje se}awe. Se}awe je tako-|e u predmetima. Zatim, zadovoqan, sta-viv{i pu{ku u ugao da se drugi koristewome, gledaju}i prazan prostor trga,povr{inu zemqe, gradove na kartama, po-~iwe mirno da baca hranu ribama koje pli-vaju u akvarijumu.

Drvo u dvori{tu 31

jani, spomenici tako|e, ~ak nema ni prti-ne, ni hrane za du{e pokojnika. Pod prsti-ma oseti}e molioci da se organi nisupromenili. Isti su i daqe na svim telima,tako da mogu odneti qubavnice na bedemporu{enog grada odakle bi posmatralereku, horizont, talase, i gde bi jedinose}awe bile ru{evine. Zbog tih misliheruvimi se nadimaju grudi tako da dojkepo~iwu da joj be`e iz ruku. De~ak prvoni{ani srce, zatim ~elo. Ali uvidev{i dame|u zidinama niko ne `ivi, da su mu nani{anu kostimi; osetiv{i da je rastojawepove}ano pu{kom, da ne mo`e vi{e bitiheroj. Re~e: Heroj je samo pri~a mog oca.Ne okinuv{i re~e, da ne voli rat u kojem jeizvan opasnosti jer je toliko daleko dasamo mo`e rukovoditi uni{tewem. Bezobzira {to je bezbedan, ipak povukav{ioroz, uvi|a da nije dobro ni{anio jer sesvalilo ne~ije drugo telo. Promumlav{i:U ratu je svejedno, bio mrtav ja ili nekodrugi. Shvati i bi mu drago, {to qudi sma-traju da je borba na pomolu – mada wemusmrde sve teorije o ratu, o borbama koje jezapo~eo a u kojima ne `eli da u~estvuje.Onda zatvoriv{i prozor, zavukav{i se umemqive prostorije, sentimentalno zapo-~e pri~u o poku{aju bekstva iz parasvetakoji mu je nametnut, koji je jedna terapija,koji pqa~ka identitet. De~ak odlu~i dagovori u prvom licu, da druge imenuje, davr{i selekciju {to je uloga Boga, daostavi za{titini~ke znake kao {to su

30 Slavoqub Markovi}

II

TTrebalo je da posetim oca u pro{lo-sti. Perfektom se mo`e posetiti pro-{lost.

Otac je bio bolestan. Nije znao {ta muje ali je le`ao u krevetu. Upitao sam ga danije u tamnici. On je rekao da je bolesnom~oveku posteqa tamnica. Majka je krilazna~ewe wegove bolesti i odvra}ala ro|a-ke od posete.

“Iz polo`aja u kojem si, mo`e{ darukovodi{ nama”, rekao sam.

“Ose}am da su moje i va{e vreme razli-~ito, ili da su isto ali da nam razli~itozna~e. Gade mi se re~i”, ka`e, zatim dodaje.“Ho}u da povra}am.”

Nagiwe se nad lavorom.

Po{to su poga{ena svetla otac vidi datama stoji u uglovima, visi na zidovima,pewe se do plafona, juri niz stepeni{te,oka~ena je pored prozora. Gde je zgusnutali~i na predmet koji mo`e da povredinogu, ruku ili da upla{i imitiraju}i`ivotiwu, dou{nika, razodevenu `enu.

Qudi u tami {ap}u re~i proroka, bezbo-`nika, vernika, udvara~a. Sve ~ujno {todolazi iz tame, kao i podmukla ti{ina,pla{i slu~ajno zate~ene u hodnicima.Otac se pita: Gde bi trebalo u}i? Prisla-wa uho na zid, samo da bi ~uo re~i zatvo-renih. Ja ga vu~em, `ele}i da u|emo nabilo koja vrata.

sedi za stolom i navodi imena biqaka uba{ti, ili da ~upa travu oko korena hri-zantema, i gleda na sto prekriven mu{e-mom. Ne bi poverovao da likovi sa foto-grafija prerastaju budu}nost; i dok sese}a, kao da je u qubavi s nekada{wim svo-jim telom koje tr~i plo~nikom. ^izmeponekad promi~u niz ulicu. Mo`e da seuka`e dim? Zar `eli da sa~uva gledano saprozora kao sliku u ramu? Zar nije dovo-qno {to se ~uje prasak? Pa zvuk je takorezak. Me{a se sa sopstvenim ehom. Popu-wava celu dolinu.

“Gore je crkva”, glas }e. “Nemoj sada da ide{“, imperativ }e.

“Ne}u da ostajem sam.” “Tamo se nekada i{lo na izlet”, pri~a

}e. “Na brdu stoje spomenici. U muzeju sutapije, pisma i zapovesti vojskovo|a. Saosmatra~nice koja se nalazi na najvi{embrdu vide se {ume, poqa, selo, utrine,kose, pre~ice, putevi, dimwaci, vajati.Ti{ina je razapeta na pu{kama turskih,srpskih i nema~kih vojnika. U kwizi se nanekoliko strana opisuje boji{te. U arhivise nalaze nare|ewa i proklamacije. Odzavijutka, strme obale, do platoa i prvoguzvi{ewa, u vijugawu korita, prote`e selinija fronta. [uma na po~etku brda jeretka. Zato su stabla ogromna. Na wima surupe od kur{uma i urezana slova. Zna~ewere~i retko sam mogao da odgonetnem.”

“Kad smo posledwi put dolazili, videli

Drvo u dvori{tu 37

“Znam”, ka`e on. “Bio sam sa wima.”Ostali qudi le`e na podu, sede, ili su

zakloweni zavesama. Ne znam za{to su tu?Ko ih ~eka? [ta im je potrebno?Grupisani su, }utqivi, predani snu ilimolitvi. Poneko uzdahne.

Otac za`eli da pomogne ~oveku, koga nemo`e odvojiti od mraka. Kad ne bi bio uhodniku, sama tama bi emitovala wegovglas. A mese~inu i slabo svetlo ne mo`erazlikovati od dima, koji se u slojevimadi`e s poda.

Pru`io je ruku ka zidu. Gledao je zraksvetla u praznini iznad glava. Poznavao jetaj dugi hodnik sa visokim plafonom ineokre~enim zidovima.

Kada razmi{qam o wemu, hodnicima ivremenu, uvek qude vidim u re~enicamawegovih pisama. Jedino je on otu|en. Otacje kip koji dr`i zmiju. Tra`im kamen iliprut ~ime bih mogao da ga odbranim odo`ivele zmije. Podi`em ruku. Trese se.Otvaram usta. Izgovaram nekoliko re~i.^vrsto hvatam zmiju. Vu~em je, ali se prstikidaju i padaju u pepeo. Ostatak ruke seste`e u `eqi da smrska glavu zmije.

“Zmija je samo moja. Ne dodiruj je!” ~ujemglas oca od kojeg be`im. Tr~im. Prolazimpored drveta u dvori{tu. Vidim sebe buc-mastih obraza, {iroko otvorenih o~iju:bi}u mladi} druga~ije zagledan u svetlo.

Dok uzima fotografije otac bi mogao da

36 Slavoqub Markovi}

meridijanima. Prostire se {uma predo~ima komandanta. Ti bi sigurno videomogu}e pravce kretawa neprijateqa. Znaobi koji su delovi bataqona privuklinajve}u pa`wu ni{anyija. Video bipolo`aje razorene plotunskom vatromartiqerije.

Na vrhu brda su spomenici. Odba~eni sukao maske vojskovo|a koji nemaju vi{evojnika. Slova na spomenicima su izgre-bana. Zametnula su se u kamenu. Ulo`iosam veliki napor da bi znake izvukao izli{aja, ali ve}ina natpisa ima istusadr`inu:

NNaa oovvoomm mmeessttuu jjee hheerroojjsskkii ppooggiinnuuoo,, ondaje napisano ime i ~in,, ii hhvvaallaa oonniimmaa kkoojjiissuu ooddggaajjaallii ttaakkvvee ssiinnoovvee ii ddaallii iihh zzaa oottaayy--bbiinnuu..””

“Neko `eli da rukovodi jezikom?”pitawe }e.

“Ja sam zato u prvoj liniji fronta tra-`io natpise, me|utim, nisam mogao vi{enijedan da odgonetnem. ^esto idem da pro-~itam ova dva natpisa. Pla{im se da nei{~eznu.”

Dok stoji u sobi; krevet u uglu, naprslostaklo dugmetom pri~vr{}eno, otac slu{apompeznu pri~u o bici u kojoj je u~estvo-vao. Grubim pokretima, sa `eqom da muzadaju bol, ve{to, sa mnogo sitni~ewa iprovera, vezali su mu za direke duge iko{~ate ruke. Na noge su mu stavili okovekoji su zveckali dok je na wih padao ~eki}

Drvo u dvori{tu 39

smo rovove. Jo{ se nisu oburvali i obra-sli trwem. Slike oru|a i kostura su retke.Skeleti su prekriveni zemqom dubqe negoistorijom.”

“Na nekim stablima urezana su imenamrtvih. Ispod imena su godine i datumipogibije”, pri~a }e. “Ima i poruka umiru-}ih, ali je nemogu}e pro~itati ih. Borcisu birali visoka stabla koja su brzo raslai razvla~ila slova po kori. Stabla iz ~ijesam kore uspela da izdvojim re~i nalaze seu senci ostarelog dela {ume, tako da suzakr`qala. Kora slabih stabala sa~uvalaje jasnu poruku.

OOvvddee jjee ppookkooppaann MMiilleennttiijjee PPooppoovvii}}..Onda je iskrivqena strelica pokazi-

vala deo zemqe gde bi trebalo da se nalazigrob. Ispod imena – ne{to sitnijim slovi-ma – pisalo je: VVoolleeoo jjee JJeelleennuu.. Daqitragovi wegovog `ivota bili su neraz-govetni.

Tuma~io sam jo{ nekoliko natpisa kojisu bili jasniji. Obilazio sam oko stabala.^itao sam poruke sa jedne ili drugestrane. Prepoznavao sam neka slova. Tajnuporuka ipak nisam odgonetao. Samo samjo{ jednu poruku uspeo da sastavim naosnovu prepoznatqivih znakova. Jo{ minije jasno: Kako ba{ ona izbija iz tihslova! Nije li to moja poruka?

@@eelleeoo jjee oovvddee ddaa ggaa ssaahhrraannee.. WWeeggoovvaaddoommoovviinnaa jjee jjeeddnnaa..

Na samom vrhu brda dan li~i na etar.Poqe se {iri na kartama isprepletanim

38 Slavoqub Markovi}

Postavqam ocu pitawe... Otac ne priz-naje da zna tu pri~u, da je u~estvovao u bici~iju strategiju hvale.

Drvo u dvori{tu 41

podizan smirenom rukom majstora. A ondajo{ jedno cimawe u`eta, ritawe lanca,stvar rutinske provere koja zadaje bol:krivi se lice sa o`iqkom. Za trenutakprogoniteqi stoje razgovaraju}i, ne gleda-ju}i wegovo telo koje se prepu{ta vezamana kojima visi.

^ija je to pri~a? Zar otac u pono} ulaziu tu pri~u? Dozivam uzbu|ene qude, budimusnule, vri{tim! Ne desi{e li se bitkeodavno? Pri~e nemaju mesta koja su im pri-padala? Ne uznose vi{e. La`na je sli~nosts nekada{wim pri~ama.

Tuma~i opisuju svet vezan re~ima. Sli-kaju ga, te mu iznalaze i izokre}u zna~ewa.Igraju se svetom kao da ga oni stvaraju.

Ne znam {ta se de{ava u toj pri~i? [taskrivaju slike?

To {to se autor quti, u tekstu mo`e dase pretvori u dijalog ili monolog, aliwegova sryba koja dolazi izvan pri~e?Autor mo`e da uni{ti pri~u, da je precr-ta ili pocepa.

Da li pri~a postoji napisana? I ku}a jesru{ena. U imperfektu je detiwstvodaleko. Qudi su mrtvi. Ostala je pri~a okraju `ivota. Dani su nanizani na koncu,nepomi~ni, slikoviti, te ih vetar wi{e,me{a, odgoni, izjedna~uje i ponovo vra}a usnove.

Nije li ta pri~a iz se}awa? Sa strani-ca istorije? Ko pripoveda pri~u deci?Nisu li deca odrasla da sama mogu ~itatipri~e?

40 Slavoqub Markovi}

On

Godine 1960. majka utr~ava iz druge sobeda na~eta jela zameni novim. U `urbiiznosi tawire dr`e}i ih na pru`enimrukama. Maj~ina pa`wa i pogled usred-sre|eni su na prste. Posu|e mo`e da sletisa dlanova i uz tresak se pretvori uneupotrebqive komade ostavqaju}i veli-ku, masnu mrqu na podu i powavama. Maj-~ina prsa stoje umirena. Para i toplotapoja~avaju jaru wenog lika. Maj~ina kosaprekrivena je maramom vezanom na zati-qku. Wene tanke usne razvu~ene su u osmeh.Ibrik. Maj~ine ruke su bele. Nisu zarazboj i vez. Kre}u se nezavisno od jeleka irukava. Lebde ispru`ene ili svetle polo-`ene na ~a{e, tawire, stolwake i ~ipke.Majka pazi da joj gosti ne dodirnu pazuhe iuzdignute grudi uzdrhtale od ubrzanog dis-awa, neme, izazovne.

“Selo izvore ima za lice devoja~ko.Devojka ruku ima da se od sunca zaklawa”,peva{e majka.

Jo{ stoji slika sobe: majka. Gosti.Ikone na zidovima. Rog na kojem je, probo-den, izdahnuo deda visi oka~en na zidu.Majka ga obilazi zajedno sa ostalim zna-mewima ku}e. Nosi sud sa vodom. Trunibosiqak u ~iniju i svetom vodom prska rog.

“Sad brani ku}u”, govori majka. Kre}e

Drvo u dvori{tu 43

Ona

IIzlo`io si glavu i lice suncu koje sepomaqa. Zatvorio si o~i da bi kapci upilitreperewe svetla, pa ih zatim otvorio.Ugledao si stepeni{te: vidi{ moje nogekoje se kre}u u jednom ili drugom smeru.Dosadno je to kretawe nogu koje nijednomne zastanu. Mo`e{ da ih gleda{ lebde}e,`ele}i da zapazi{ wihovu lepotu, oblik~a{ice, maqavu cevanicu, ali je noga jedanisti oblik koji je mnogo puta prikazivankipovima.

Onda po~iwe{ da nabraja{ imena stara-ca. Prvo, sasvim tiho izgovara{ nadimke,zatim sve ja~e izgovara{ imena. Ali star-ci se ne odazivaju. Uku}ani ne}e da tiodgovore za{to se ne javqaju. Uzalud dozi-va{ starce. Ne ~uju te. Gluvi su ti qudi.Ne izlaze iz ku}a. Sede pored raspaqenihvatri. Duvaju `ar. Slu{aju pucketawe gra-n~ica. Kada se uka`e plamen starci pola-ko pribli`avaju noge vatri. Psi starcimali`u prste. Jedu sa wihovih dlanova.

Odjednom si na `ici ugledao ko{uqukoju je nosio pokojnik. U pometwi su zabo-ravili da je skinu. Vetar wi{e ko{uqu inadima je. Ko{uqa bez tela li~i na prazansanduk. Postaje postepeno kapa, zatimkaput koji }e staviti u mrtva~ki sanduk iposlati ujaku, sada, kada sahrawuju dedu.

Znala je {ta rree~~ mo`e u~initi, ko jemo`e kazati, ~iju molbu mo`e usli{iti,koje prostore mo`e prevaliti. Ko joj semo`e prilagoditi? S kojom drugom re~juse mo`e slo`iti? Ali to ne be{e rree~~ zakojom traga, wweennaa rree~~. Odlu~i zato da je}uti.

Dok je pevala kosa joj je padala na o~i.Ruke je pribijala uz grudi. Glava joj je bilauzdignuta ka nebu i suncu. Nije gledala,samo je wen pogled bio usmeren kaoblacima. Gledala je negde drugde. O~i sujoj bile usmerene u nejasno i mra~no. Qudikoji su prolazili pored we zastajali susuznih o~iju. Tvoja majka je stajala zanetapevawem. Slu{ala sam wene pesme koje sudolazile sa brda u toku tihih ili vetrovi-tih no}i. Pamtim wene prikaznice. O~i sujoj bile rake {to sahrawuju pro{lo-vi|eno.

Od Visle i Odre, od Karpata, tvojamajka nije znala da tra`i ro|ewe. Nije gani tra`ila. Sva iseqavawa, lutawa, pro-gonstva, pogromi, hap{ewa, dozivawe Bogabili su tra`ewe, i woj se ~inilo da je svebli`e otkrivewu. Drugi su kroz wuzavr{ili lutawa.

On

Pre nego {to sam nau~io da izgovaramsve glasove, mamu sam nazivao ttaammoomm.Umesto da izgovorim MAMA, ja sam uz

Drvo u dvori{tu 45

se. Staje pored ogwi{ta. Baca grane navatru. [kropi ih. Uvek kada pro|e poredkolevke zawi{e je. Za{kripi ona. Zaquqase da bi se kasnije lagano klatila. Majkado|e do prozora. Vidi da je kolevka prazna.Zaprepasti se da sam ja ve} oti{ao. Predo-~ava crpku i dolap u jednoj pesmi koju samu~io napamet. Se}a se kowa koji vukufijaker i wi{te.

Deda mo`e da se vrati, da probudi usnu-log duha.

Ona

I pre nego {to ti je majka umrla ti sive} retko dolazio u rodni kraj. Ku}a ukojoj si odrastao nije bila sru{ena.

Nestali su oficiri i uniforme koje suse lepile za vi`qasta tela. Dvori{tetvoje ku}e bilo je izrovano krti~wacima.Kwige koje su tvojoj majci slu`ile kaosvetiwe behu ba~ene. Obarana su stablakoja je nazivala svojim i pored kojih jekora~ala.

Tvoja majka je prikupqala kwige.^uvala je skrivene i upakovane hartije.RRee~~ii su i{le za tragovima koji obilazezidine i tamnice. Kretale su se ka pusti-wama i lavirintima. RRee~~ii su sustizaletraga~e. Na rree~~iimmaa su se gr~ila lica,koprcala se, stezala i na kraju prskala.

RRee~~ kojoj se tvoja majka klawala, nikadane spozna.

44 Slavoqub Markovi}

plodovi. Majka se zato pewe do samog vrha.Sme{ta se ime|u grana. Oslawa se. Hala-pqivo jede prve plodove. Gwe~i ih jezikomose}aju}i kako joj se u ustima razliva sok.

Sa vrha drveta pquje ko{tice.

Ono {to je majka nekada gledala ve~noje. Vidi sopstvenu maramu kojom je zaodenu-ta glava. Vidi bluzu, haqinu i detiwelice. Dete spava u ti{ini. Oko kolevke sepomeraju maj~ini prsti. Majka tako sporopokre}e kolevku kao da u snu quqa dete. Uovakvom trenutku spokoja svaka izgovore-na re~ bila bi suvi{na.

Uspavanka je u predawu, a oko kolevkemiri{u plodovi.

* * *

Ko krade cve}e sa kafanskog stola? Kosilazi stepeni{tem? Ko prolazi hod-nikom? Ko ~uje vapaj? Ko otvara vrata ipita: Da li je slobodno? Ko motri upotre-bqavane, ove{tale i tro{ne stvari,polivene {e}erom, kamilicom, isce|enimlimunom, znojem {to se uvukao u ~ar{ave,}ebad, u ode}u razbacanu po podu, te gasamo drugi – namerno ostavqeni mirisi –potiskuju pokazuju}i bolesni~ku postequdruga~ijom? Kome se bolesnica mo`epo`aliti? Ka`e da nema ko da je slu`i.Samo po ukusu poznaje vo}e. Samo po zvukupoznaje ko govori? ko pita? ko nare|uje?

Drvo u dvori{tu 47

naprezawe uspevao da ka`em: TTaammaa. I bilokoju drugu re~ uz ttaammuu uvek sam vezivao zare~ MAMA.

U sobi slu{am topli maj~in glas.Maj~ina ruka pomera tawir. Donosi tacne.Weni prsti dodiruju lice. Tonu u wega.Maj~in dlan ne mo`e da se odvoji, da ispli-va, iz meke ko`e. Weno lice postaje otvorkroz koji mama sama mo`e da iscuri.

Ka`e: “Napoqu je toplo. Sedi tu poredmene. Budi u sobi.”

Vidim: Sa sunca otpadaju zraci. Vuku sepo sasu{enoj zemqi, kamenu i betonu. Neizlazim. Toplota dolazi do sobe. Pewe se.Pokrenula se ruka. Majka je le`ala opu-{tena. Weno telo se gr~ilo u snu. Obmo-tavala se ~ar{avom.

Majka nije znala {ta joj je, ali je le`alau krevetu. Pored we su se uzdizale, a zatimspu{tale, te vijugavo nestajale gomilicepepela. Nisam hteo da je upitam: otkuda tajpepeo? gde ga je na{la? znao sam da pepeoza majku ima dubqe zna~ewe.

Ka`e: “Pepeo moram da sa~uvam.” Pribija se uza zid i pru`a prst prema

pepelu. Po{to je pepeo na ~ar{avu use}awu se otkriva DRVO. Posa|eno jenedaleko od ku}e. Kalemqeno je. [irokakro{wa se uzdi`e iznad krova. U maj~inomse}awu su grane, peteqke pune plodovakoji vise ili pokidani padaju i ostajusmrvqeni u travi. Prvih dana zrewa, sanajni`ih grana, de~ijom rukom su pokidani

46 Slavoqub Markovi}

ih pre nego {to sam mogla da prisustvujempogrebu. @ivot se sa wima odavno zavr-{io. Detiwstvo je pro{lo. Samo sam jo{smrt predaka o~ekivala. Ka`em: I smrt,koju sam o~ekivala, pro|e. Ponovo sepojavi osmeh sa zadovoqstvom i liceprekrije bla`enstvo.”

Bolesnica pita: “Za{to ne dolazi{?Za{to se ne odaziva{?”

Podi`e ruku i ka`e {ta treba skloni-ti. Pre svega krpe i obloge. Zatim ka`ekoju vodu da prosipa, koju da zameni, kojomda polije cve}e u saksijama. Bilo bi lepoda on napravi novi raspored stvari: dapromeni mesto krevetima, {ifower dapovu~e do sredine sobe, da jastukepreme{ta gledaju}i ih u ogledalu.

Ko zatim sedi na krevetu poredbolesni~inih nogu? ^ita novine, gledatapije izva|ene iz {kriwe. Pita se: [ta jepreostalo od te `ene? Ali ona ga, naravno,ne razume i ne odgovara. Ko konstatuje daovde, na kraju grada, gde stvari i qudinalaze svoje mesto kao u zaboravu, vremepouzdanije traje? Ko pogledom tra`i gnez-do? Pomera glavu u jednu stranu. Krivi jedok pogledom ne uhvati podmetnuto jaje.Stvor~i} u wemu je shvatio prevaru. Jo{se pti} nije ni izlegao a usa|ena mu je pod-vala koju }e nesvesno izvr{iti.

“E, tako. Sada soba druga~ije miri{e.Posetioci se ne}e pla{iti smrti.”

“^uje{ li pticu?” “Ne ~ujem je?”

Drvo u dvori{tu 49

~ija je pesma? ko pade? ko zapeva? ko jerob? ko ktitor? ko poznaje zlo? ko nosidobro? ko govori? ko uskra}uje? ali ne znaodakle dolaze zvuci. Nisu li zvuci izprirode? Mo`da se stvaraju u samom sluhu?

“Ja sam stvorila tamu. Nema svoda nioblika. U woj se ne vidi biqe ni `ivoti-we. Ne vide se potopi, progoni, tu~kovi,pra{nici, seme, pti~ija jaja. U tami se nevide tragovi, re{etke i wihove senke. Utami ne borave grobqa, spomenici, stario`iqci. Tama je bez molitvenika, krsta ivina. U tami se stranuje. Unutra ne mo`eda u|e egzarh, kulak, nikakav jeretik. Utami nema darova i poklona. Nikakvenovosti u wu ne sti`u. U tami ne prolazegodine. Ne stari se i ne umire. Qudi neznaju da li su `ivi. U tami su haqineizbledele i bolesti nestale. Tama se nemo`e osvetliti Suncem i sve}om. Uzaludneko donosi svetlo. Vi{e ni ja tamu nemogu osvetliti te sada `ivim u zvu~nomsvetu.”

Bolesnica odmah tra`i no` iako per-orez stoji na dohvat wenih ruku. Uzima gaali ne znaju}i za {ta mo`e da ga upotrebi,kri{om ga spu{ta u krevet i zatura.

“Utkano je to u ~ovekovu prirodu”, ka`ebolesnica. “Neprestano o~ekuje kraj.Malo je savr{enog od onog {to poznajem dase mo`e poistovetiti sa krajem. Smrt jekraj. Wu neprestano o~ekujem. Razmi{qamo woj. Te{ko mi pada smrt drugih. Qudi sakojima sam odrasla su mrtvi. Sahranili su

48 Slavoqub Markovi}

III

“Ali ja je ~ujem.” “Gde je ~uje{?” “Ti ne mo`e{ da je ~uje{. To je samo

moja ptica. Ona ne peva drugima. Samomeni peva i zato je ne ~uje{. Ho}e{ li i tida ima{ svoju pticu?”

“Idem da vidim pticu.” “Ne diraj pticu! Nemoj da uni{ti{

gnezdo i jaja u wemu! A mo`e{ i da ihuni{ti{. Svejedno mi je. Moju pticu samoja ~ujem. Samo ja mogu da je ne ~ujem. Ti nemo`e{ da je ubije{.”

50 Slavoqub Markovi}

JJesen je bila ~ar{av na stolu. Hladnisu bili dani a ki{a je punila posude zabo-ravqene na ba{tenskom stolu. Dan sezavla~io u no} i nebo. Ja sam bio opru`enu oktobru. Na terasi stana saksije su meu~ile kako treba `iveti. Za wih samprona{ao zemqu. Ja sam dugo `iveo u sak-siji. Zahvaqivao sam cve}u koje se opo-ravqa u le~ili{tu, pored prozora. Odsunca sam nau~io kako da ga pronalazim imiri{em.

Sredinom jeseni ve} sam se oporavio.Vi{e nisam morao da budem sa cve}em. Aliglava i noge ponovo su gubile sigurnost.^esto sam malaksavao. Pitao sam se: [tase odoma}ilo u telu? Glasovi posetilaca?Lekovi? @ivotiwe? Wihova senka ililovac koji ih progoni?

Evo, odavno je jesen. Ja sam tek sadatr~ao po ki{i. Cipele su sa zemqe podiza-le blato. Sa sunca su ve} otpadali zraci.Drvo je obuklo senku. Dok sam se opo-ravqao, razmi{qao sam o `enama. Grudi`ena u izlogu, na ve{ta~kim devojkama,ispod oka~enih ko{uqa.

U ba{ti sam video psa kako zakopavakost. Uzeo sam kamen i ga|ao ga. Pas jepodigao glavu i lajao. Onda je {~epao kosti dr`ao je zubima.

“Kasnije }e{ misliti da ima{ revolu-cionarnu pro{lost”, urlao sam na wega.

prekrivena sukwom. Telo se cimnulo kadaje ~ula moj glas. Glava koja je pratila tekstse pokrenula. Prsti su pro{li kroz kosu,jer devojke prvo pomisle na neurednufrizuru. O~i su tamne i duboke. Lice jedugo kori{}eno i napadano kremama.Vidqive su jasne i velike pore.

“Soba je u`asna”, ka`e. “Soba je otpad.Stoje u woj pokloni qubavnica i raspro-strti papiri.”

“Ne}u da te slu{am”, ka`em ja. “@ivotje fizi~ka i erotska ve`ba.”

Gleda ulicu ispuwenu licima i kaputi-ma. Dr`i u ruci papir ili kwigu. U daqi-ni se vidi povijena kula starog grada. Nauglu je apoteka u kojoj su pripitomqenebolesti. U sobi je toplo. Kroz od{krinutavrata ~ujem prekor gazdarice zbog ~esteupotrebe telefona. Oslawa se na mojerame. Zagleda se u daqinu. Ka`e:

“Kroz prozor se mo`e u svet, ali samo{to posedujem ulazi u moju sobu.”

Obukla je haqinu kao pre nekolikodana. Telo joj se pod wom giba. Lan~i} kojivisi o ~lanku noge li~i na okove. Uvijamse oko wene noge. Grizem metal zubima.

Spu{ta se no}: postaje odaja. Unutra u|evr~ i kandilo. Sada je no} otvor sa mirisi-ma wene ko`e.

U kafani pr`e ribu. Plin zagrevalon~e za kafu. Na obali vetar duva sna-`nije. Lak{e se umotava oko otpadaka.Obavija ih i odnosi.

Drvo u dvori{tu 55

“To je moj pas”, rekla je devojka. Dozi-vala je psa. Podizala je wegovu glavu.Obgrlila je. @elela je da sa~uva psa iotme ga od nekog. Zatim je ne`no pomilo-vala nakostre{ene pse}e dlake. Haqina jojje bila skupqena u struku. Dojke su oslo-bo|ene. Dodirivao sam devojku.

“Da se pro{etamo?” pitao sam je. “Dasednemo negde?”

Devojka je neprestano vrtela glavom.Iznenada sam joj stegao tako bliske, pri-mamqive, skoro ponu|ene dojke. Devojka jebila zbuwena. Mislila je: moja ruka jeslu~ajno pala na wene grudi. Ali kako sampo~iwao da milujem nabrekle dojke, devoj-ka se otimala i odgurivala me.

Prsti su mi bili zabodeni u meke dojke.Ruke vi{e ne}u da perem. I dok me je devo-jka ga|ala i pas tr~ao za mnom ja sam rukepa`qivo ~uvao dr`e}i ih iznad glave.

Evo, ponovo sam na terasi. U daqini susvetla oblakodera. Ve~erwa buka je u vaz-duhu. Pogledom sa terase obuhvatam velikuzgradu i natpis na jednoj prodavnici.Ostali deo ulice, sa svetiqkom u sredini,kao da se nalazi u samom oku.

U sobi nema nikog. Devojka nije po{lasa mnom. Vi{e nisam bolestan, ali samtopli predmet koji slu`i za polu~asovnosedewe u stolici.

Sedi na krevetu. Noge su joj povijene.Vidim stopala u ~arapama. Kolena su

54 Slavoqub Markovi}

Posle {est dana se vratila. Da li jeuop{te odlazila? Da li sam ja obilazioradionicu? Da li smo zajedno hranili danetelima i doga|ajima? Ili se samo snebiva-mo, tra`e}i zadovoqstva.

Lice joj je spokojno. ^esto pru`am rukuda ga pomilujem. Ona ne razmi{qa o Troja-nskom kowu, o okrvavqenim ma~evima.Sawa te`ak dan, strele u petama, polo-mqene brodove. Budi se.

“Spavam snom Jelene”, govori mi.

Drvo u dvori{tu 57

Kle~i pored mre`e koju su krpili rib-ari. Uvojci kose se me{aju sa u`adima.Svaka re~ koju izgovori je topla. Jednommladi}u je obloga za bolesnog Orfeja.Pesniku je cipela. Tone u pesak.

Razduvavam kosu naleglu na wen vrat.Podigla je pegavo lice ka meni. Senkakro{we razliva se po wemu.

“[ta ako bi se poja~alo magnetno po-qe?” pitao sam.

“Ote`ale ptice prestale bi da lete.Bila bih te`a. Kamion bi bio te`i.Morala bih ponovo u~iti da plivam”, ka`eona.

“Nestala bi sigurnost koju daje zemqinate`a”, ka`em ja.

“Ne razumem taj zakon prirode”, ka`eona. “Ne razumem bolide koji skre}u uorbitu zemqe. Zasvetle i bivaju uni{-teni.”

“Ovako mogu re}i”, ka`em. “Od tvogprisustva poja~ava se magnetno poqe.”

Ona tog trenutka pokre}e glavu. “To je divno”, ka`e. “Mo`e da bude

stih.”

Na kalendaru posmatram dane koje bitrebalo poslati u zaborav. Dane koji suispuweni istim doga|ajima, te ne znam dali su ju~era{wi, dana{wi ili sutra{wi.

Ona mirno spava. Ose}am kako vremeprolazi. Ju~e je bila jesen. Neprime}enoje, zatim, pro{lo leto. Ju~e je oti{la.

56 Slavoqub Markovi}

suncu. Mogu je razapeti umesto jedra. Nakarti vidim Trogir. U anatomskom atlasugledam popre~ni presek vulve. Da li samspokojan?

Svetlo je zamagqeno. Sa prozora nevidim zvezde, uli~ne svetiqke, niti ~ujemglasove. Uve~e samo vidim kafu i hleb.Vijuga miri{qavi dim iz {oqe, a muzikaneprestano ispuwava sobu. Tonovi sipe izmagnetofona. Ulaze u stvari. Cela soba jezvucima natopqena. Sedim pored kreveta ipravim kolutove od dima. Prekrivamkrevet ~ar{avom. Zatim bacam kasete ukorpu za otpatke da vi{e ne istiskuju istumuziku.

Pribli`avam ti se. Ti stoji{ poredposude sa zemqom. Oko tebe je cve}e. Nemogu da razgrnem stabqike i svoje teloopru`im pored saksija. Otkidam tri pupo-qka krina i poklawam ti. Kosa ti je deli-mi~no ofarbana. Svetlo`uti pramenovise izdvajaju od prirodne boje kose. Rukapodi`e uvojke. Zasvetle min|u{e. Qubimtvoje uvo. [ap}em:

“Metal je bio izlo`en mu~ewu dok sunapravili min|u{e za tvoje uvo.”

Ne protivi{ se dok kidam pupoqkecve}a, vaqda zato {to ih tebi poklawam,ali ka`e{:

“Nisi dobar vidar.”

Drvo u dvori{tu 59

MMozak misli. Nesvesno postoji iproviruje. Brod tone. Svako telo koje je uvodi, a ima ve}u specifi~nu te`inu odwe, tone. Re~ je izgovorena. Uvo ne ~ujepesmu. Organizovani svet objekata? Ne-rvi koji nose obave{tewa imaju bo~navlakna koja idu u rektikularnu formaci-ju. Ruka radije ubija. Tamnica ose}a zakon.U woj je ugodno. Oko ne vidi jaku svet-lost. Tama mu tako|e smeta. Ko`a ose}amilovawe. Dojke ose}aju usne. Strahpla{i. Gnev sputava. Umni koli~nik semo`e izmeriti kao i broj krvnih zrnaca.

On

Ruku podi`em visoko. Gledam u wu.Pomeram je levo, desno. Ustavqam je kaosimbol. Ne volim uzdignute ruke koje seprote`u kroz istoriju. Ali na mojoj rucividim gomilice potko`no zgru{ane krvi,koje mi li~e na plodove tamnih kupina,tako da za`elim da ih isisam zajedno skrvqu.

Toplota pe~e lice i usne. Spre~avamko`u da se ne utisne u drvo, ukrase inakite. Koristim se telom kao {to sekoristim priborom za jelo. Dugo se klatimu stolici za quqawe. Ko`a mi stoji na

Budi se devoj~ica koja je do tada spavala.Doziva majku. Ti se nada{: nastavi}e deteda spava! Me|utim, ono po~iwe da pla~e.Sa ~iviluka skida{ haqinu. Ogr}e{ sewome. Za{titila si kukove. Dojke suutonule u nabore haqine tako da izgleda{mawe primamqivo. Skoro me odgoni{.Devoj~ica je sawiva. Pla~e kada me ugleda.Te{im je. Poku{avam da joj dodirnem ruku,kosu ili glavu, ali ona vri{ti. Rita se.Ru~icama zatvara o~i. Okre}e glavu da bise skrila u nedrima. Iz yepa vadim papir.Po wemu se razliva pesma koja govori oslatki{ima. Pesmom pa`qivo uvijam~okoladu. Li~i na upakovani poklon. Deteje za trenutak ute{eno. Najpre `eli dajede ~okoladu, a zatim zahteva da joj ~ita{{ta pi{e na papiru. Obrisi tvog likali~e na kip. Baca{ opu{ak cigarete.Vu~e{ me za ruku:

“Hajde da kora~amo!” ka`e{. “Nesta}enapetost.”

Ona

Bri{u}i rukom staklo po kome se nah-vatala para izdi`u}i se iz sudova gleda{kako u ulicu ulaze qudi sa {arenim kapa-ma, naki}enom ode}om, maskama, amblemi-ma, bacaju}i kamen~i}e u tvoje prozore.Umesto da otr~i{ na ulicu i pozdravi{u~esnike karnevala, da zajedno sa wimaizgovara{ molitve i pretwe, da izvodi{

Drvo u dvori{tu 61

Iskidao sam cve}e i stavio ga u vazu.Rekla si da miri{e – ono kri~i. Sipao samvodu u vazu i rekao: Traja}e. Cve}e vene, aja dolivam vodu. Su{i se a ti ka`e{: Ve}odavno traje.

Na ~iviluku visi mantil vla`an odki{e. Govori{:

“Imam mnogo bronzanih spomenika.Toliko ih je da ispod svakog stojimu{karac.”

“Ti si vladar”, ka`em. Govori{ kako su uzgajali u tebi pes-

nike, nau~nike, lopove. “Zakoni su mi prilago|eni. Telo

mu{karca je saobrazno mom telu. Nikotoliko nije spomiwan kao moji organi.Zbog mene su sklapani ugovori i obnav-qani ratovi. Jabuku sam ja izmislila, izmiju”, govori{ i smeje{ se.

Razvio sam slavinu da bi {um vodenadja~avao glasove. Posmatrao sam kakoprsti raskop~avaju haqinu. Sagnuo samglavu ka grudima kao da }u poqubiti vrat idojke. [apnuo sam:

“Ne}u da te izgubim.” Zatvorio sam slavinu. Gledao sam dojke.

Dodirnuo sam bradavicu. “Dr`imo se i daqe tela kao pojasa za

spasavawe”, rekao sam. “[ta u~initi satvojim telom? Da ga mewam? Ili da ga zab-oravim?”

60 Slavoqub Markovi}

UU gradu mrtvih predaka nema. Niwihove ode}e ni kreveta. Umrli sused pri-pada drugom stanu. Plava {oqa iz koje jepio kafu, sada je u kontejneru. Za vodu {tokapqe iz slavine nije vezana nijedna babi-na pri~a. Ni~ija onostrana ruka nije jedodirivala: voda {to kapqe tokom no}izna~i da je gumica izlizana. Kukavicaispod prozora, nije ona kukavica iz detiw-stva, ~ak se i ne zna wena slutwa. Umrli suoni na ~ijim sam telima gledao o`iqke odmetaka. Wihove rane i pri~e zamewene sumojim zapisima. Antene na krovovimapodse}aju me na kose. Ali u gradu nematrave, i na terasama pri mese~ini, stanarigovore o drve}u u dvori{tima.

Uve~e, vra}aju}i se, pored zida saplakatom, {u{ti haqina devojke. Name-{tamo se kao poziraju}i modeli: u stakluse vidi pomerawe wenih kukova. Pokapaoje vosak po stepeni{tu.

No} je kraj prozora tiha. U staklu setopi sneg. Crni se mak u ledu. Promi~usvetla automobila. Vrti se izlizani filmna videu. Sedimo u iznajmqenoj sobi. Nastolu ~inije. Reprodukcije na zidu zamewu-ju ba{te. Qubav smo prikazali jednomporno-slikom. Devojka na spratu ni`estudira medicinu. U anatomskom atlasu{tapom pokazuje kosti ponavqaju}i naglaswihova latinska imena.

Drvo u dvori{tu 63

burleske, samo zastaje{ zbuwen. U tebi seni{ta ne de{ava iako ulicom prolazikarneval. U~esnici pevaju iste pesme kaonekada kada su bili va`niji i kada si iho~ekivao.

Ka`e{: Karneval? Ali re~ima ne uspeva{ da nadoknadi{

prazninu. Karneval vi{e nije tvoj.Karneval je davno umro u tebi; drugi gaizvode i do`ivqavaju. Osmehuju}i se{ap}e{: Nestade jo{ jedna radost. I ondase pita{: Da li su to isti doga|aji kojimasi se radovao i koje si `eqno o~ekivao,neprestano ponavqaju}i pitawa o po~etkukarnevala, ili te sada ma{kare uznemi-ravaju tro{e}i novac roditeqa u orgijamai politi~kim protestima?

[ta ti jo{ pri~iwava radost? Ne mo`e{ da se seti{? Ma~ke, psi,

vojnici koji su te radovali davno ve} dobi-jaju lik nakaza. Znaju}i da je radost u nama,da je doga|aji i stvari samo otkrivaju, str-pqivo posmatra{ kako po~iwe da vejesneg. Pojavquje se dim. Gvo`|e! Pla~ samansardi! Qudi izlaze na ulicu. Smeju se.^uje se zvuk trube. Vidi{ samo belu bojupahuqa.

Toplo je po{to pada sneg. I u sobi jetoplo. @eli{ da tr~i{, tr~i{, tr~i{!Le`i{ na podu ne bi li zemqu osetiote`inom tela. Otvoren je prozor. Glasovi.Automobili. Svetlost u sneg umo~ena.

62 Slavoqub Markovi}

TRI PRI^E ILI TRI KRAJA

PRVA

u imperfektu

Otac mnogo zna{e o biqkama. Prepo-znava{e ih po cvetu, plodu, po listovimakojima mame ili zastra{uju. Zna{e kojabiqka koji pelcer odbacuje, te godinamaostaje usamqena ~ekaju}i da joj se nekavrsta pridru`i; da se pomiri s wenom nar-avi. On to naziva{e qubavqu jedne biqkeprema drugoj.

Otac zna{e {ta zna~i dud u snu, {tasmokva, {ta lipa? Zna{e {ta zna~i posa-|eni orah, posa|ena kru{ka ili {qiva?Zna{e koji je kamen grani~nik, a koji sim-bol ili orijentir.

Kalemi{e DRVO U DVORI[TU. Otacdariva{e red biqkama. Skida{e no`emkoru. Uvla~io je u zasek ne`ni i bezvoqnipelcer. Hrabrio ga je da se uvu~e u ja~ubiqku. Neka je preobrazi. Neka joj ukinedosada{we navike. Neka se osamostali!Neka je qubi! Neka joj tepa! Prihvati}ega!

Govora{e: “Imam mo} nad drvetom, alinikako da se oslobodim tuge {to me ~estopreziru sasu{eni kalemi.”

bila zami{qana i u ratu: isti horizont,krov i ba{ta. O~ev pogled sa prozora jepratio lik majke prekrivene maramom.Nosila je naramak drva. Kora~ala jepolako dok je u nejednakim razmacimaodjekivala tutwava topova. Zvecakli suprozori i cela ku}a je podrhtavala. I kadasu se topovi udaqavali, kada je tihnulakanonada, majka se krstila, pomerala jeslobodnu ruku gledaju}i u no}. Tamo, utamu, zdrave}i se i grle}i decu, oti{ao jededa.

Otac je video stazu, ali wome se davnoniko ne pewe. Znao je: ~im po|e uz nagibugleda}e reku. Vide}e sa brda `enu kojapere ve{. Vide}e puteve ka reci i gazove.Staza je ista kao u vreme hajdukovawa dede.Nije umro po zakonu, niti se po zakonuodrekao zakona. Niko nije znao {ta dedaima ili nema. Mogao je da ubije svakog. Rogna kojem je proboden izdahnuo stajao jeoka~en na zidu!

u prezentu

Jo{ uvek sna`na ruka starca koga jeotac prvi u~io da perorezom zacepi koren{ipka i lako nadeva pelcere raznobojnihru`a, motornom testerom se~e DRVO UDVORI[TU. Zupci testere, zvu~no iuporno ulaze u stablo drveta. Razbacujutrinu. Di`e se dim motora.

“To nije samo moja osveta”, glas }e.

Drvo u dvori{tu 69

Rukom pokaziva{e svetlo. @muri{e dabi uskratio sebi ono {to vidi. Odbaciva-{e vidqivo. Ostaja{e sam gledaju}i DRVOU DVORI[TU, {umu u magli u kojojbejahu obronci, brda, poneki zaselak, napu-{tene ku}e.

u perfektu

Otac je sa prozora video decu kojabauqaju jedu}i plodove koji su sa DRVETApali u travu. Niti svetla li~ile su napokidanu zavesu koja je visoko oka~ena.Weni delovi padali su na krov, `icu zave{ i visnulu ko{uqu.

DRVO je bilo visoko i sna`no. Najni`egrane dodirivale su zid ku}e, a najvi{e suse wihale na vetru tako da su plodovipadali na zemqu. Visoka trava je spre-~avala rasprskavawe plodova. Ubla`avalaje wihov udar o zemqu i krila ih.

O~ev pogled sa prozora pratio jeumr{kanu decu koja su bauqala po travi.Sisala su plodove i poku{avala da seuspnu uz DRVO. Plodovi na vrhu DRVETAbili su primamqiviji od onih koje jeprekrila trava.

Iza o~evih le|a sam zami{qao nepro-meweni raspored stvari u sobi. Orman nakojem su se nalazile menice, tapije,odlikovawa. Otac je ustajao, kretao se,pomerao zavesu. Ponovo je video DRVO UDVORI[TU, travu, ogradu. Ta slika je

68 Slavoqub Markovi}

koje je kalemio, ~ija je kro{wa ~e{ala zidku}e, ~iji su mu plodovi othranili decu,~eka ga za mrtva~ki sanduk.”

Drvo u dvori{tu 71

“To je osveta vremena. U svakom tre-nutku se, na istom mestu, nalazi pro{losti budu}nost.”

“Ne znam? Ovo je DRVO tvog oca.Prisvojio ga je posle sa|ewa. Trunu}e swim. I on i ja smo pora`eni. Volimo dana{e odnosimo sa nama. Ne mogu, kao ti, daodem do reke i nezainteresovano gledampro{lost punu vojnika, vagabundi i sol-datu{a. Kalemili smo drve}e da bi decipri~ali kako }e nas na prole}e do~ekaticvetovi, a na jesen }e u {koli pisati oberbi plodova. Gledali smo mati~wake.Stotinu puta smo probali da biqke nepri-malice ipak prihvate nadev, ali se kalemgodinama su{i tako da mu ni promenamelema, ni ruka koja bdi nad wim, nepoma`u.”

“Nemoj na istruganim daskama da urezu-je{ grifone, ratnike, nimfe.”

“Sanduk mora biti savr{eniji od le{akoga }e ~uvati.”

“Ako sporo bude{ pravio kov~eg otac }eumreti i istruliti pre nego {to ti kov~eg– slu{aju}i damare biqaka – zavr{i{.”

“DRVO je raslo zajedno s tvojim ocem.Prvo }e biti kolevka, zatim krevet i tekna kraju sanduk; zaborav.”

“Ako rende i dleto u DRVETU stvarajufigure sa ispla`enim jezicima, vezane zava{ `ivot, boqe da ne po{tujem o~eve`eqe. Po`uri zato!”

“Ne}u da `urim! Smrt mora da ~eka.DRVO koje je uzgajao, koga se se}ao u ratu,

70 Slavoqub Markovi}

pre|a{weg spokojstva gostiju: razgovor.Smeh. [ale. Zadirkivawe de~aka koji tr~-kara oko stola.

@ena na pragu je dr`ala dete u naru~ju.Ono je mahalo nekom ko se nije video nafotografiji. ^ovek pored `ene je uvrtaobrkove, name{tao kapu. Lik mu je bioozbiqan, a glavu je primicao detetu. ^ovekli~i na pticu koja se pla{i da ne udari ustaklo, te se zaustavqa nekoliko san-timetara od svog lika i lebdi pred wimma{u}i krilima. Ptica `eli da se uveri:da li je u ogledalu stvarno wen lik? Alijoj se obrisi, prilikom svakog pokreta,~ine druga~ijim.

Putem niko nije prolazio. Bilo je leto. Sliku su stavili u mali

~etvrtasti ram zelene boje. Dete jedotr~alo i donelo ekser. Prsti su muumazani, jer je to bio trenutak kada mo`epreturati po fiokama: napuwene su dug-madima, krpicama, ko{ticama od vo}a.

Doneli su stolicu. Podigli su de~aka.On je nejakom rukom dr`e}i ~eki} kucaoekser. Zid se tresao. Sa plafona se otki-dala pra{ina i poput ~ar{ava spu{tala sena wihova radosna lica. Ram su obesili oekser. Sklonili su stolicu. Udaqili su seod zida. Dugo su gledali fotografiju.

De~ak bri{e staklo. Primi~e glavuprozoru. Slabo svetlo omogu}ava da pogledpretra`uje uglove. Pored {poreta sededva deteta, kao na platnu veziqinom rukom

Drvo u dvori{tu 73

DRUGA

SSlikali su se na pragu ku}e. U dvori{tu, u senci tre{we, {tr~ale

su vilice i `uta marama starice. O~nikapci, obrve i dupqa su sme`urani, a o~iuvu~ene i poluslepe. Kako su pejza`i odu-vek nepromeweni starica ih opisuje pose}awu. Nabraja boje predmeta, brda, zma-jeve, vidovwake, rusalke.

Od dvori{ta do udaqenog brda treperivazduh. ^uje se prosipawe vode, {kripa|erma, udaqena pesma. Sa brda dolazi buka.Kotrqa se niz strminu nose}i sa sobomzvuke i kupe}i {umove. Pri dnu brda izklupka se ne mogu izdvojiti zuj p~ela,treperewe krila, zov zveri, {u{taweli{}a.

Glava starice je okrenuta ka pragu ku}e.Osmehuje se. Zbog bora osmeh li~i na ranuiskrivqenu i bolnu. Sve {to se radosnijesmeje rana se {iri, te se pretvara uo`iqak koji po~iwe da bridi prilikompomerawa usana.

Ku}a i ba{ta su u svetlu. Viwaga, ispodkoje se nalazi sto, {u{ti. Na stolu jeibrik. Nemarno su odba~ene ~a{e. Sto-lice su udaqene od stola. Znaci malo-

Doziva baku. Krije se u wenoj sobi. Kasnije, de~ak sedi ispred kapije. Dugo

sedi oslawaju}i laktove o kolena, gleda-ju}i preda se, pquju}i u pra{inu. Ondazabacuje pramen kose. Zatim se pewe nakapiju. Gleda niz drum. Namr{ten je.Otkako mu je umro otac, lice de~aka jeneprestano zgr~eno, iako su ga odveli kodro|aka u vreme o~eve smrti i sahrane.

“Mali {ta ~eka{ tu?” pita ga sused. De~ak je si{ao sa kapije. Ponovo sedi na

pawu ispred ograde. Gleda ~oveka koji sepojavquje pored plota. Nosi {ubaru, le|asu mu pogrbqena, a brkovi kratki i prose-di.

“Ni{ta”, ka`e de~ak. Gleda u prozor i zid ku}e. Ne}e se pojav-

iti wegova majka sa `eravicom i na}vama.^ovek je do{ao do de~aka.

“Miran si”, ka`e mu. “Ne stoji{ yabe nakapiji?”

De~ak }uti. Gleda visokog ~oveka predsobom. Zatim gleda ~ak{ire, tamnuko{uqu sa raskop~anim dugmadima, tojaguna koju se oslawa ~ovekova ruka, a ondastavqa glavu na dlanove.

“Pazim da smrt ne do|e”, ka`e. Sused se osmehuje. Ne razume de~aka.

Bri{e lice i name{ta {ubaru. Vetar {totreperi u li{}u raspore|uje senke powemu.

“I ja bih hteo da pazim na wu, ali neznam kakva je.”

“Baba mi je rekla da pazim”, ka`e de~ak.

Drvo u dvori{tu 75

izve`ena. Pucketa vatra. Plamen bacasenke dece na zidove.

Ruka od{krine vrata. Stvari u sobivi{e nisu nepomi~ne. Zatreperi svetlo.Zazve~e `ice na polici. Sa stola sletikqu~. Biva uga{ena sve}a.

Detiwa glava proviri. Dete vidi figu-ru `ene. Pogled je prati dok se klati wenapokretqiva silueta. Ku}a i dvori{teizgledaju doneti od vetra. Ograda sezaka~ila nevidqivim nitima te je vetar idaqe {iba. Kada se zatvore vrata ta~kepepela padaju meko po sobi. ^uje se jauk`ene koji vetar izvla~i iz sobe i me{a salave`om pasa. Dva deteta poku{avaju daopona{aju maj~ine pokrete. Prste dugozadr`avaju na ~elu. Zatim kru`e rukama.Onda `mure. ^upaju kosu i vri{te. Ali totraje trenutak: taj nastup tame. Deca seupla{e {ume iza le|a, zvuka kojim pucagrana. Dolazi miris bosiqka. Otmu im sekapci. Na tami se pojavi otvor. Na slici,uramqenoj na zidu, ugledaju vojnika sadetetom na kolenu.

@ena pla~e nad odelom pokojnika. Licejoj je bledo, grlo suvo. Telo joj je malaksa-lo. Prilikom pokretawa glave hvata jenesvestica. Vetar je sa stola oborio ram.Prazan je. @ena je izvadila sliku mu`a idr`i je u yepu. @eli da se wegov lik, sa teslike, na|e na spomeniku. Govori starijemdetetu da ga je smrt odnela. Ne}e vi{e dase vrati! Nagoni de~aka da preska~esekiru. Sipa mu vodu u vrat. De~ak be`i.

74 Slavoqub Markovi}

TRE]A

Posle smrti qudi, na wih me podse}aneka re~enica koju su izgovorili, zaostala~a{a, ba~ena obu}a, kosa ostavqena izme|ugrana, ukolu}ena, nose}i u sebi gnev rukukoje su je gwe~ile, ili me na pokojnikepodseti lek koji je zaboravqen ostao ufioci; tablete koje gutaju posle ru~ka ive~ere mr{te}i se, brzo piju}i vodu koja jepripremqena stajala u ~a{i.

Onda se}awe na mrtve potpuno i{~e-zava. Nestaje wihova ode}a. Wihovi kre-veti bivaju izba~eni iz soba. Jela koja suoni voleli vi{e niko ne priprema. Gube sewihove fotografije, namerno ba~ene odqudi koji svoje pretke vi{e ne prepoznajuna slikama.

Posle smrti oca i majke jo{ preostajeru{ewe ku}e u kojoj su boravili. Taj trenu-tak kojim se zavr{ava proro~anstvo oporu{enim zidovima, o mesecu nad polu-razru{enim dimwakom, neprestano odla-`em. Dan u kojem }u sru{iti roditeqskuku}u stoji u kalendaru nanizan me|utolikim danima. Tog jutra, umesto dapoma`em majstorima, ja tra`im odba~enekqu~eve. Nalazim redom po ormarima,

^ovek prihvata re~i. Pru`a ruku kadetiwoj glavi. @eli da ga pomiluje.Stavqa mu ruku na rame.

“Mora{ dugo da ~eka{?” pita. “Moram”, ka`e de~ak. “Ranije nisi bio tu?” pita starac. “Odveli su me kod dede. I...” Lice starca se zgr~i. Useci i bore

postaju duboki poput kore. Re~i de~aka sumu te{ke i bolne. Poku{ava brzo da pro|epored wega. Otvara kapiju i dozivauku}ane kako bi se najavio. Mo`da }e nekoiza}i i odbraniti ga u slu~aju da ga pasnapadne? De~ak ga ustavqa.

“Ostani i ti sa mnom. Ima{ tojagu.”

76 Slavoqub Markovi}

pra{inu. Uni{tavali su zaboravqeni poju gnezdima. Padala je pra{ina prekoizmeta mi{eva. Crep koji su spu{tali nazemqu deca su odmah odnosila. Umestokrova otkrivala su se pobr|a. Planina se –gledana sa strane odakle je nikada nisamvideo – ukazivala kao osvetnik koji lomikrovove da bi se iskazao.

“Ne{to te ve`e za ku}u?” upita majstor. “Ve`e me. Odrastao sam u woj.” Jedan radnik je govorio s krova

pomi~u}i ruke, ali ga nisam ~uo. Na putusu ~eki}ima lupali drugi radnici, a narazvu~enoj `ici za ve{ lepr{ao je mantil.

“Ova ku}a nije bila dobro postavqena”,vikao je majstor, ali ja nisam mogao da pra-tim pokrete, jer mi je sunce padalo u o~i.Stavqao sam ruku na ~elo, krivio glavu dabi mi se jasnim ukazao majstorov lik, aonda sam odustao. Udaqio sam se odpra{ine koja je mirisala na trule`. Travau celom dvori{tu bila je prekrivenasuvim i qutim prahom. Ku}a je le`alarazbacana po dvori{tu, poput zaklane`ivotiwe od koje ostaje tek jedino ki~ma iusirena krv. Oko we qudi vuku ostatke, apsi ~u~e ili tr~e za krvavim komadima.

Popodne je. Dvori{te je o~i{}eno. Zem-qa i kamen su tako|e odvu~eni. Nadao samse ki{i bez grmqavine i muwa koja biisprala o~i i dah. U ba{tu sam do{ao izkupatila. Mokru kosu sam umotao pe{ki-rom. Poneo sam fen. Razbacivao sam kosu irazduvavao je toplim vazduhom. Fen zuja{e

Drvo u dvori{tu 79

fiokama, {kriwama, leptiraste, izbu-{ene, oblo`ene, gole, zar|ale kqu~eve.Znam da uskoro ne}e biti brava u ~ije bi sekqu~aonice mogli uvu}i i poput qubavni-ka nadra`ivati jezi~ak, koji }e se pre-osetqiv – a ujedno i prevaren – be{umnoili uz jeku okrenuti. Istim, kao u detiw-stvu, ukaza}e se bilo koja soba? Kqu~evinikada ne}e otvarati nijedna postoje}avrata. Ali oni }e mi jedino preostati odku}e.

Prevrnuo sam sve uglove, fioke, ra-fove, i treskaju}i kqu~evima kre}em se podvori{tu. Ostaci stare gra|evine –usitweni kamen, trina iz greda, deli}iistrulelog i pokidanog rubqa -mogu da sepotrpaju i pome{aju sa zemqom. Grede idaske, prozore i vrata, tavawa~e, rogove,direke izbu{ene klincima i ~avlima,letve od krova, crep potamneo i polomqen,mahom prodah.

Dvojica radnika odbaciva{e drvenedelove ku}e gomilaju}i ih da bi ih kasnije{to lak{e odvukli.

“Nema tu dobrog”, rekao je jedan od majs-tora. “Sipac se uvukao i jede. Prisloniglavu na gredu, vrata ili prozor. ^u}e{sipca ako ga nisi slu{ao u detiwstvu. Akoliko je od tada vremena pro{lo? Kori-sti}u drvo samo za ogrev.”

Ja ni{ta ne htedoh da mu ka`em.Majstori su ru{ili ku}u u kojoj samproveo detiwstvo. Uni{tavali su an|ele isazidane senke. Uz tresak su skidali

78 Slavoqub Markovi}

POGOVOR

Poezija je jezik u wegovoj estet-skoj funkciji.

Usmerenost Einstellung na poru-ku kao takvu, usmerenost na porukuradi we same predstavqa poetskufunkciju jezika.

Jezi~ke predstave dobijaju vred-nost same po sebi.

R. Jakobson

tako da je gu{io glas koji je dopirao izzvu~nika. Kosa je letela s jedne na drugustranu. Su{ila se i lepr{ala slobodno. Udvori{tu se slegla pra{ina. Nije bilovetra da je podi`e i nosi. Uzbu|en,razmi{qao sam kako da uklonim tragovenekada{we ku}e. Iz sobe je dolazio jedno-li~ni detiwi pla~. Dete je bilo sa mnomali sam morao da ga oteram u sobu. Stajaloje pored mojih nogu i udaralo me ru~icama.Podigao sam ga i udaqio od stola. Baciosam mu ko{ sa igra~kama. Razletele su selutke, lopte, numerisane ta~kice, ku}eizrezane od kartona. Ali dete je ponovojurnulo na mene i besno me udaraloru~icama. O~i su mu bile suzne, a nosi}slinav. Plakalo je {to sru{ih ku}u. Kako}e sada prona}i baku, ili gde }e je ~ekati,dok se ona ne bude vratila?

80 Slavoqub Markovi}

Ona

^itam tvoje pismo. Na hartiji re~i neli~e na oru`je, niti na parole. Ne znam dali si pismom uspevao da prenese{ {ta`eli{? Po{to vreme brzo prolazi,stvarno – {to se ne iskazuje pisdawem;do`ivqeno – {to se udaqava od preciznihtermina, sve vi{e dobijaju zna~aj. Pismapostaju mera, u koju se mogu pouzdati navo-de}i ~iwenice iz `ivota. Pisawe je jedinisvedok na{e saradwe. Junak iz pisma `elida se nametne. Spregnut je s bilo kojom re-~i u re~enici i to je wegova osnovnakarakteristika.

Poku{avam da se protivim {to junak mo-`e stajati pored bilo koje re~i. Ka`em mu:– Simulira{ fabulu! Ne voli{ nikog osimzami{qeno, a zami{qeno uvek poistove-}uje{ sa gospod(ar)ima! Ali junak je ne-pokolebqiv. U`iveo se u ulogu koju mu nudire~enica. Zato po~iwem da mu se rugam.

Junak je re~ me|u drugim re~ima. Mogupored imena junaka da stavim bilo koju re~{to svakako nije moj prijateq koji mipi{e o nekom drugom. Moj prijateq ulazi utekst i postaje neutralan.

{avam da analiziram svoj odnos prema pos-toje}im tekstovima. I ne samo da sam sepoistovetio sa junakom kwige, ve} je autorpisao o meni. Pri~e su delovi mog opis-anog `ivota. Zatim le{karim okre}u}i se~as na bok, a ~as na le|a. U~ini mi se dasam nepokretan. Ne mogu ustati. Ne mogupokrenuti nogu ili ruku. Mogu da se pokre-nu jedino kao bolesnik koji ne shvata da jeoduzet: krene iz kreveta i na|e se na podu.

Pro~itao sam prvi deo teksta. Odmahsam se upitao: – Da li tekst nije namernoostavqen meni kao i svi otpaci onih kojiodlaze? Autor tekstovima `eli da me uzne-miri kao i svime {to ostavqa? A mo`daslu~ajno, ~itaju}i tekst, odabiraju}i raz-ne delove, prepoznajem sebe? Tada presta-jem da se ose}am kao pripitomqena `ivo-tiwa koja brine o hrani. Gde }e izbaciti isakriti izmet?

Soba plovi, pa je ponovo ukotvqena.

Autor koristi nekoliko bele`aka omom ocu, majci i u~itequ. Ne vidi u tek-stovima prah {e}era otpalog od {trudle smakom koju sam kupio umesto sveske zapresovawe biqaka. Ne vidi izletelog lep-tira kojeg sam stavio izme|u dva lista dabi se ukazala samo wegova forma. Prahpreostao od leptirovih krila sasu{io se.

Moje proze, pome{ane sa osama iz insek-tarijuma i mrvicama hleba, autor koristikao teme. Zbog sa`etosti moji tekstovi suprojekti – bi}e kasnije razra|eni. Ja `e-

Drvo u dvori{tu 85

On

Nemoj me poistove}ivati sa autorom!On koristi moja pisma i bele{ke, ali sene poistove}uje sa mnom. I ja sam, osve-tqen svetlo{}u stone lampe koju mogupovu}i i nagnuti ka papiru, osvetlio ujed-na~eni rukopis WEGOVIH bele`aka.Otvarao sam svesku nekoliko puta. Uveksam nailazio na gusto ispisane re~enice.To su bili citati o Bogu, o kolektivnonesvesnom, o premisama, o zakqu~ivawu, odelovima nenametqivog na na~in mi{-qewa, o agresivnosti forme:

KKrraattkkaa ffoorrmmaa jjee aaggrreessiivvnnaa..Bio sam zbuwen. Nisam bio pripremqen

da prihvatim takve tekstove. Bio sam ukrevetu, pre spavawa, kada naj~e{}e pre-listavam novine, tako da sam mogao pro-~itati jo{ nekoliko kratkih tekstova ilicitata.

Ne znam da li sam posle spavao ili biobudan, ali mi se neprestano ~inilo da ~u-jem otkucavawe sata, ispirawe klozetske{oqe i stropo{tavawe vode kroz cevi.^inilo mi se da vidim `u}kastu svetlostkoja se ~as razmi~e otkrivaju}i bele cve-tove isewene haqine, a ~as skupqa i pret-vara u neprozirnu masu pred kojom `murim.

Svesku dr`im u ruci kao neki predmetkoji je nepoznat te ga okre}em i razgledampitaju}i se: – ^emu slu`i? Zatim poku-

84 Slavoqub Markovi}

Ne pi{em mu {to je pre`iveo to glupotrovawe. Pisao bih mu i da je mrtav.Podsetio bih ga na miris sobe, na kafu, nafoteqe, kwige i tvoj stas. Meni ni{ta nezna~i da li je Bog mrtav ili `iv. Kadaodlu~im da mu pi{em, pisa}u mu bilo {tada se de{ava s wim. Nije va`no {to susmr}u granice pomerene, {to ne mogu da mupro~itam niz kwiga o wemu. Jedino tebene}u da mu ostavim. On te dobro poznaje.

* * *

“Ja opravdavam wegov postupak”,potvrdna re~enica }e.

“Nije u pitawu samoubistvo. U pitawuje postupak. Ako ga volim, ne volim samowegov miris ili smrad, wegove izlu~evine,wegove sposobnosti da pliva, da tr~i,wegovu `equ da otkrije Svetu kwigu. Nitiga volim {to ose}am vlast nad wim, (vlastjezika i logike), tako da jedannepromi{qeni postupak kida vezu izme|unas. Volim ga druga~ije. Opravdavam svakiwegov postupak. ^ak i samoubistvo.Podr`avam ga u svim htewima.”

“Lako je tako govoriti kada jepre`iveo”, zakqu~na re~enica }e.

“On le`i u stacionaru, u belom man-tilu, sa sto~i}em pored glave, sa jo{ dvo-jicom bolesnika, koji kri{om pu{e i tekggaa ponekad pogledaju, jer se odvojio od wihsamim poku{ajem samoubistva. Pra}en je

Drvo u dvori{tu 87

lim fabulu. Autor ne `eli da vodi dijalogsa junakom kwige.

Tra`io sam da izbaci iz kwige mojeproze i pisma.

Rekao sam: Da li upotreba glagolskih oblika zav-

isi od vremena u kojem `ivi onaj koji ihupotrebqava? Da li se u diktaturi upotre-bqavaju drugi glagolski oblici nego u rev-oluciji?

Autor uzima zbirku pesama i ~ita samoglagole:

Fu}kaj, ne obaziri se, izvla~i, preturi,okreni se, ne osvr}i se. Dre`di{, oslowen,cima{ se, uvla~i{ se, pribli`ava{ mi se,umotan, uznemiren, razjaren, Bog u trpnomstawu.

Pitao je: Da li revolucionari upotre-bqavaju ove glagolske oblike?

Ne `elim da te slu{am! Na po~etku kwige pripoveda~ je vrlo

va`an. Neprestano postoji. Stvara svet.Stvara jezik, da bi postepeno postao samobele{ka. Onda i Bog i{~ezava u sintaksi.Prqavi kaputi, ikone, zami{qena brda, itrpni glagolski pridev, ostali su od Boga.

Najsigurniji na~in umirawa je prirod-na smrt. Bog je nije odabrao. Otac, majka iu~iteq nisu imali {ansu da pre`ive. Bogje pre`iveo. Mogao je biti jedan od onihkoji nije pre`iveo, koga je smrt udaqilaod nas, donela mu kona~an sud, pribli`ilaga tuma~ima.

86 Slavoqub Markovi}

Slavoqub Markovi}

DRVO U DVORI[TU

Glavni urednikJovica A}in

Urednik Novica Tadi}

RecenzentVasa Pavkovi}

Lektor Miroslava Stojkovi}

Drvo u dvori{tu 89

brigom bolni~ara da ponovo ne nasrne nasebe.”

Jasno, savim jasno, biva gledan prib-li`avani Bog. Svetlom fewera, dr`anog uruci, biva ispuwena tama. Vi|ene su o~i,ogromna brada koja biva pomerana dok suizgovarane re~i. Svetlo pada na papir teje osvetqena drhtava ruka kojom bivajupisane fusnote. Ostavqen je papir i Bog jepo`urivan u pozori{te. Provo|en je krozsobu sa mirisom lavande. Ve} su zalupqenavrata. Bog je do pozori{ta po`urivan uli-com, tako da drvoredi nisu gledani. KadaBog sti`e, predstava je po~ela. Mra~no je,ali sala nije Semelinin dom. Neko jepostavqen u upra`wenoj lo`i. Bog je tihoizveden iz gledali{ta. Ulicom je poslanka reci. (Trpni glagolski pridev jenemilosrdan.) Nadao se da }e biti vo`ensplavom, ali obilnim ki{ama izazvane supoplave. Jo{ iz daleka vi|ene su ogromnepovr{ine mutne vode kojom biva vaqanmuq i slama. ^im je video Enipeja Bog jebio obradovan. Seda kraj wega. Zemqa jevla`na, ali Bogu to ne smeta.

“Qude mogu uni{titi, ali ne mogu ovla-dati wima”, bile su izgovorene re~i.

“[ta }e{“, re~e Enipeja. “Ja rukovodimrekama, ali reke nisu moje.”

“Ne}u da imam ni{ta s bogovima. Ne}uda mi potomci budu bogovi. Dok bivam qu-bavnik neke `ene, prestajem da budem Bog.@ena samo tako prime}uje da je voqena.”

88 Slavoqub Markovi}