Sluzbeni glasnik BiH 026sllist.ba/glasnik/2012/broj26/Broj026.pdfБрој 26 - Страна 2 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, 3. 4. 2012. ODLUKU

Година XVI

Уторак, 3. априла 2012. годинe

Број/Broj

26

Godina XVI

Utorak, 3. aprila/travnja 2012. godine

ISSN 1512-7508 - српски језик ISSN 1512-7486 - босански језик ISSN 1512-7494 - хрватски језик

САВЈЕТ МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

264 На основу члана 21. став 1. Закона о ветеринарству у

Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 34/02) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог Канцеларије за ветеринарство Босне и Херцеговине, на 3. сједници одржаној 07. марта 2012. године, донио је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНИ ОДЛУКЕ О ЗАБРАНИ УВОЗА И

ПРОВОЗА ОДРЕЂЕНИХ ПОШИЉКИ У БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ РАДИ СПРЕЧАВАЊА УНОШЕЊА

КЛАСИЧНЕ СВИЊСКЕ КУГЕ

Члан 1. У Одлуци о забрани увоза и провоза одређених

пошиљки у Босну и Херцеговину ради спречавања уношења класичне свињске куге ("Службени гласник БиХ", број 104/11) у Прилогу III ријеч "Македонија" се брише.

Члан 2. Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и

објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 14/12 07. марта 2012. године

Сарајево

Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Бeванда, с. р.

Na osnovu člana 21. stav 1. Zakona o veterinarstvu u

Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 34/02) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine

("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ureda za veterinarstvo Bosne i Hercegovine, na 3. sjednici održanoj 07. marta 2012. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O ZABRANI UVOZA I PROVOZA

ODREĐENIH POŠILJKI U BOSNU I HERCEGOVINU RADI SPRJEČAVANJA UNOŠENJA KLASIČNE

SVINJSKE KUGE

Član 1. U Odluci o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u

Bosnu i Hercegovinu radi sprječavanja unošenja klasične svinjske kuge ("Službeni glasnik BiH", broj 104/11) u Prilogu III. riječ "Makedonija" se briše.

Član 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje

se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 14/12 07. marta 2012. godine

Sarajevo

Predsjedavajući Vijeća ministara BiH

Vjekoslav Bevanda, s. r.

Na temelju članka 21. stavak 1. Zakona o veterinarstvu u

Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 34/02) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ureda za veterinarstvo Bosne i Hercegovine, na 3. sjednici održanoj 07. ožujka 2012. godine, donijelo je

Број 26 - Страна 2 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, 3. 4. 2012.

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O ZABRANI UVOZA I PROVOZA

ODREĐENIH POŠILJKI U BOSNU I HERCEGOVINU RADI SPRJEČAVANJA UNOŠENJA KLASIČNE

SVINJSKE KUGE

Članak 1. U Odluci o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u

Bosnu i Hercegovinu radi sprječavanja unošenja klasične svinjske kuge ("Službeni glasnik BiH", broj 104/11) u Privitku III. riječ "Makedonija" briše se.

Članak 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje

se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 14/12 07. ožujka 2012. godine

Sarajevo

Predsjedatelj Vijeća ministara BiH

Vjekoslav Bevanda, v. r.

MИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

265 На основу члана 99. став 1. и члана 10. став 1. тачке 3.

Закона о управи ("Службени гласник БиХ", број 32/02) и члана 35. став 1. Закона Босне и Херцеговине о извршењу кривичних санкција, притвора и других мјера - Пречишћени текст ("Службени гласник БиХ", број 12/10), министар правде Босне и Херцеговине доноси

УПУТСТВО О ИЗМЈЕНАМА УПУТСТВА О ПРАВУ НА КОРИШЋЕЊЕ, САДРЖАЈУ, ВРСТИ, БОЈИ, СИРОВИНСКОМ САСТАВУ, КОЛИЧИНИ И ДУЖИНИ ТРАЈАЊА СПОРТСКЕ ОПРЕМЕ

ОВЛАШЋЕНИХ ЗАВОДСКИХ СЛУЖБЕНИКА У ЗАВОДИМА ЗА ИЗВРШЕЊЕ КРИВИЧНИХ

САНКЦИЈА, ПРИТВОРА И ДРУГИХ МЈЕРА БиХ

Члан 1. У Упутству о праву на коришћење, садржају, врсти,

боји, сировинском саставу, количини и дужини трајања спортске опреме овлашћених заводских службеника у заводима за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера БиХ ("Службени гласник БиХ", број 18/06) у поглављу IV. ИЗГЛЕД, БОЈА, СИРОВИНСКИ САСТАВ И РОКОВИ УПОТРЕБЕ, у тачки 9. број "18" замјењује се с бројем "24."

Члан 2. Ово Упутство ступа на снагу даном доношења и

објавиће се у "Службеном гласнику БиХ".

Број 06-02-2-3160/12 23. марта 2012. године

Сарајево Министар

Бариша Чолак, с. р.

Na osnovu člana 99. stav 1. i člana 10. stav 1. tačke 3.

Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02) i člana 35. stav 1. Zakona Bosne i Hercegovine o izvršenju krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera - Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH", broj 12/10), ministar pravde Bosne i Hercegovine donosi

UPUTSTVO O IZMJENAMA UPUTSTVA O PRAVU NA KORIŠTENJE, SADRŽAJU, VRSTI, BOJI,

SIROVINSKOM SASTAVU, KOLIČINI I DUŽINI TRAJANJA SPORTSKE OPREME OVLAŠTENIH ZAVODSKIH SLUŽBENIKA U ZAVODIMA ZA

IZVRŠENJE KRIVIČNIH SANKCIJA, PRITVORA I DRUGIH MJERA BiH

Član 1. U Uputstvu o pravu na korištenje, sadržaju, vrsti, boji,

sirovinskom sastavu, količini i dužini trajanja sportske opreme ovlaštenih zavodskih službenika u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 18/06) u poglavlju IV. IZGLED, BOJA, SIROVINSKI SASTAV I ROKOVI UPOTREBE, u tački 9. broj "18" zamjenjuje se s brojem "24."

Član 2. Ovo Uputstvo stupa na snagu danom donošenja i objavit

će se u " Službenom glasniku BiH".

Broj 06-02-2-3160/12 23. marta 2012. godine

SarajevoMinistar

Bariša Čolak, s. r.

Na temelju članka 99. stavak 1. i članka 10. stavak 1.

točke 3. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02) i članka 35. stavka 1. Zakona Bosne i Hercegovine o izvršenju kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera - Pročišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH", broj 12/10), ministar pravde Bosne i Hercegovine donosi

NAPUTAK O IZMJENAMA NAPUTKA O PRAVU NA KORIŠTENJE, SADRŽAJU, VRSTI, BOJI,

SIROVINSKOM SASTAVU, KOLIČINI I DULJINI TRAJANJA SPORTSKE OPREME OVLAŠĆENIH

ZAVODSKIH SLUŽBENIKA U ZAVODIMA ZA IZVRŠENJE KAZNENIH SANKCIJA, PRITVORA I

DRUGIH MJERA BiH

Članak 1. U Naputku o pravu na korištenje, sadržaju, vrsti, boji,

sirovinskom sastavu, količini i duljini trajanja sportske opreme ovlaštenih zavodskih službenika u zavodima za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 18/06) u poglavlju IV. IZGLED, BOJA, SIROVINSKI SASTAV I ROKOVI UPORABE, u točki 9. broj "18" zamjenjuje se s brojem "24."

Članak 2. Ovaj Naputak stupa na snagu danom donošenja i objavit

će se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 06-02-2-3160/12 23. ožujka 2012. godine

SarajevoMinistar

Bariša Čolak, v. r.

266 Нa oснoву члaнa 99. стaв 1. и члaнa 10. стaв 1. тaчкe 3.

Зaкoнa o упрaви ("Службeни глaсник БиХ", брoj 32/02) и члaнa 68. Зaкoнa Бoснe и Хeрцeгoвинe o извршeњу кривичних сaнкциja, притвoрa и других мjeрa – Прeчишћeни тeкст ("Службeни глaсник БиХ", брoj 12/10) и члaнa 22. Прaвилникa o кућнoм рeду у устaнoвaмa зa издржaвaњe кривичнe сaнкциje, мjeрe притвoрa или других мjeрa – Прeчишћeни тeкст ("Службeни глaсник БиХ", брoj 55/09), министaр прaвдe Бoснe и Хeрцeгoвинe дoнoси

Уторак, 3. 4. 2012. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 26 - Страна 3

УПУTСTВO O ИЗMJEНAMA УПУTСTВA O ПРAВУ НA KOРШЋEЊE, СAДРЖAJУ, ВРСTИ, БOJИ,

СИРOВИНСKOM СAСTAВУ, НAЧИНУ УПOTРEБE, KAO И KOЛИЧИНИ И ДУЖИНИ TРAJAЊA OДJEЋE,

OБУЋE И СПOРTСKE OПРEME ЗA ПРИTВOРEНA ЛИЦA У ЗAВOДИMA ЗA ИЗВРШEЊE KРИВИЧНИХ СAНKЦИJA, ПРИTВOРA И ДРУГИХ MJEРA БиХ

Члaн 1. У Упутству o прaву нa кoришћeњe, сaдржajу, врсти,

бojи, сирoвинскoм сaстaву, нaчину упoтрeбe, кao и кoличини и дужини трajaњa oдjeћe, oбућe и спoртскe oпрeмe зa притвoрeнa лицa у зaвoдимa зa извршeњe кривичних сaнкциja, притвoрa и других мjeрa БиХ ("Службeни глaсник БиХ", брoj 56/06), у пoглaвљу IV. ИЗГЛEД, БOJA, СИРOВИНСKИ СAСTAВ, НAЧИН УПOTРEБE И РOKOВИ ЧУВAЊA - тaчкa 7. миjeњa сe и глaси: " Зa oдjeћу и oбућу oдрeђуjу сe слиjeдeћи рoкoви трajaњa:

1. Зимскa jaкнa – 48 мjeсeци 2. Oдиjeлo - 36 мjeсeци 3. Пaнтaлoнe – 24 мjeсeцa 4. Сукњa – 24 мjeсeцa 5. Koшуљa дугих рукaвa - 24 мjeсeцa 6. Koшуљa (крaтки рукaв) – 24 мjeсeцa 7. Ципeлe – 24 мjeсeцa 8. Жeнскe чизмe – 24 мjeсeцa 9. Пaпучe – 12 мjeсeци 10. Рубљe – 6 мjeсeци 11. Спoртскa oпрeмa - 24 мjeсeцa"

Члaн 2. Oвo Упутствo ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa и

oбjaвит ћe сe у "Службeнoм глaснику БиХ".

Брoj 06-02-2-3162/12 23. мaртa 2012. гoдинe

Сaрajeвo Министар

Бaришa Чoлaк, с. р.

Na osnovu člana 99. stav 1. i člana 10. stav 1. tačke 3.

Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02) i člana 68. Zakona Bosne i Hercegovine o izvršenju krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH", broj 12/10) i člana 22. Pravilnika o kućnom redu u ustanovama za izdržavanje krivične sankcije, mjere pritvora ili drugih mjera – Prečišćeni tekst (" Službeni glasnik BiH", broj 55/09), ministar pravde Bosne i Hercegovine donosi

UPUTSTVO O IZMJENAMA UPUTSTVA O PRAVU NA KORIŠTENJE, SADRŽAJU, VRSTI, BOJI,

SIROVINSKOM SASTAVU, NAČINU UPOTREBE, KAO I KOLIČINI I DUŽINI TRAJANJA ODJEĆE, OBUĆE I

SPORTSKE OPREME ZA PRITVORENA LICA U ZAVODIMA ZA IZVRŠENJE KRIVIČNIH SANKCIJA,

PRITVORA I DRUGIH MJERA BiH

Član 1. U Uputstvu o pravu na korišćenje, sadržaju, vrsti, boji,

sirovinskom sastavu, načinu upotrebe, kao i količini i dužini trajanja odjeće, obuće i sportske opreme za pritvorena lica u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 56/06), u poglavlju IV. IZGLED, BOJA, SIROVINSKI SASTAV, NAČIN UPOTREBE I ROKOVI ČUVANJA - tačka 7. mijenja se i glasi: " Za odjeću i obuću određuju se slijedeći rokovi trajanja:

1. Zimska jakna – 48 mjeseci

2. Odijelo - 36 mjeseci 3. Pantalone – 24 mjeseca 4. Suknja – 24 mjeseca 5. Košulja dugih rukava - 24 mjeseca 6. Košulja (kratki rukav) – 24 mjeseca 7. Cipele – 24 mjeseca 8. Ženske čizme – 24 mjeseca 9. Papuče – 12 mjeseci 10. Rublje – 6 mjeseci 11. Sportska oprema - 24 mjeseca"

Član 2. Ovo Uputstvo stupa na snagu danom donošenja i objavit


Broj 06-02-2-3162/12 23. marta 2012. godine

SarajevoMinistar

Bariša Čolak, s. r.

Temeljem članka 99. stavak 1. i članka 10. stavak 1. točke

3. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02) i članka 68. Zakona Bosne i Hercegovine o izvršenju kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera – Pročišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH", broj 12/10) i članka 22. Pravilnika o kućnom redu u ustanovama za izdržavanje kaznene sankcije, mjere pritvora ili drugih mjera – Pročišćeni tekst (" Službeni glasnik BiH", broj 55/09), ministar pravde Bosne i Hercegovine donosi

NAPUTAK O IZMJENAMA NAPUTKA O PRAVU NA KORIŠTENJE, SADRŽAJU, VRSTI, BOJI,

SIROVINSKOM SASTAVU, NAČINU UPORABE, KAO I KOLIČINI I DULJINI TRAJANJA ODJEĆE, OBUĆE I

SPORTSKE OPREME ZA PRITVORENE OSOBE U ZAVODIMA ZA IZVRŠENJE KAZNENIH SANKCIJA,

PRITVORA I DRUGIH MJERA BiH

Članak 1. U Naputku o pravu na korištenje, sadržaju, vrsti, boji,

sirovinskom sastavu, načinu uporabe, kao i količini i duljini trajanja odjeće, obuće i sportske opreme za pritvorene osobe u zavodima za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 56/06), u poglavlju IV. IZGLED, BOJA, SIROVINSKI SASTAV, NAČIN UPORABE I ROKOVI ČUVANJA - točka 7. mijenja se i glasi: " Za odjeću i obuću određuju se slijedeći rokovi trajanja:

1. Zimska jakna – 48 mjeseci 2. Odijelo - 36 mjeseci 3. Pantalone – 24 mjeseca 4. Suknja – 24 mjeseca 5. Košulja dugih rukava - 24 mjeseca 6. Košulja (kratki rukav) – 24 mjeseca 7. Cipele – 24 mjeseca 8. Ženske čizme – 24 mjeseca 9. Papuče – 12 mjeseci 10. Rublje – 6 mjeseci 11. Sportska oprema - 24 mjeseca"

Članak 2. Ovaj Naputak stupa na snagu danom donošenja i objavit


Broj 06-02-2-3162/12 23. ožujka 2012. godine

SarajevoMinistar

Bariša Čolak, v. r.


БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА УПРАВА ЗА ИНДИРЕКТНО

ОПОРЕЗИВАЊЕ

267 На основу члана 15. Закона о Управи за индиректно

опорезивање ("Службени гласник БиХ", број 89/05) и члана 61. став 2. Закона о управи ("Службени гласник БиХ", бр. 32/02 и 102/09), директор Управе за индиректно опорезивање доноси

УПУТСТВО О ИЗМЈЕНИ И ДОПУНАМА УПУТСТВА О

ПОЈЕДНОСТАВЉЕНОМ ЦАРИНСКОМ ПОСТУПКУ НА ТЕМЕЉУ ФАКТУРЕ

Члан 1. (Предмет)

У Упутству о поједностављеном царинском поступку на темељу фактуре ("Службени гласник БиХ", број 2/10) у члану 8. ријечи: "може именовати овлашћеног заступника (шпедитера)" замјењују се ријечима: "може именовати једног или више овлашћених заступника (шпедитера)".

Члан 2. (Захтјев за издавање одобрења за поједностављени

поступак по фактури) У члану 9. став (2) тачка к) на крају иза

интерпункцијског знака "зарез" додају се ријечи: "за сваког овлашћеног заступника ако их има више" и интерпункцијски знак "зарез".

Члан 3. (Провјера услова за одобравање поједностављеног

поступка по фактури) У члану 12. став (2) тачка а) алинеја 10) иза ријечи:

"овлашћени заступник" додају се ријечи: "или заступници ако их има више".

Члан 4. (Ступање на снагу)

Ово Упутство ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број 01-02-2-543-1/12 20. марта 2012. године

Директор Др sc. Миро Џакула, с. р.

Na osnovu člana 15. Zakona o Upravi za indirektno

oporezivanje ("Službeni glasnik BiH", broj 89/05 i člana 61. stav 2. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09), direktor Uprave za indirektno oporezivanje donosi

UPUTSTVO O IZMJENI I DOPUNAMA UPUTSTVA O

POJEDNOSTAVLJENOM CARINSKOM POSTUPKU NA TEMELJU FAKTURE

Član 1. (Predmet)

U Uputstvu o pojednostavljenom carinskom postupku na temelju fakture ("Službeni glasnik BiH", broj 2/10) u članu 8. riječi: "može imenovati ovlaštenog zastupnika (špeditera)" zamjenjuju se riječima: "može imenovati jednog ili više ovlaštenih zastupnika (špeditera)".

Član 2. (Zahtjev za izdavanje odobrenja za pojednostavljeni postupak

po fakturi) U članu 9. stav (2) tačka k) na kraju iza interpunkcijskog

znaka "zarez" dodaju se riječi: "za svakog ovlaštenog zastupnika ako ih ima više" i interpunkcijski znak,"zarez".

Član 3. (Provjera uvjeta za odobravanje pojednostavljenog postupka po

fakturi) U članu 12. stav (2) tačka a) alineja 10) iza riječi:

"ovlašteni zastupnik" dodaju se riječi: "ili zastupnici ako ih ima više".

Član 4. (Stupanje na snagu)

Ovo Uputstvo stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 01-02-2-543-1/12 20. marta 2012. godine

Direktor Dr. sc. Miro Džakula, s. r.

Temeljem članka 15. Zakona o Upravi za neizravno

oporezivanje ("Službeni glasnik BiH", broj 89/05) i članka 61. stavak 2. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09), ravnatelj Uprave za neizravno oporezivanje donosi

UPUTU O IZMJENI I DOPUNAMA UPUTE O

POJEDNOSTAVLJENOM CARINSKOM POSTUPKU NA TEMELJU RAČUNA

Članak 1. (Predmet)

U Uputi o pojednostavljenom carinskom postupku na temelju računa ("Službeni glasnik BiH", broj 2/10) u članku 8. riječi: "može imenovati ovlaštenog zastupnika (međunarodnog otpremnika)" zamjenjuju se riječima: "može imenovati jednog ili više ovlaštenih zastupnika (međunarodnih otpremnika)"

Članak 2. (Zahtjev za izdavanje odobrenja za pojednostavljeni postupak

po računu) U članku 9. stavak (2) točka k) na kraju iza

interpunkcijskog znaka "zarez" dodaju se riječi: "za svakog ovlaštenog zastupnika ako ih ima više" i interpunkcijski znak "zarez".

Članak 3. (Provjera uvjeta za odobravanje pojednostavljenog postupka po

računu) U članku 12. stavak (2) točka a) alineja 10) iza riječi:

"ovlašteni zastupnik" dodaju se riječi: "ili zastupnici ako ih ima više".

Članak 4. (Stupanje na snagu)

Ova Uputa stupa na snagu osmoga dana od dana objave u "Službenom glasniku BiH".

Broj 01-02-2-543-1/12 20. ožujka 2012. godine

Ravnatelj Dr. sc. Miro Džakula, v. r.

ДИРЕКЦИЈА ЗА ЦИВИЛНО ВАЗДУХОПЛОВСТВО

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

268 На основу члана 16., члана 61. став (1) Закона о

управи ("Службени гласник БиХ", број 32/02 и 102/09), члана 14. став (1) и став (3) тачка д), члана 15. став (1) Закона о ваздухопловству Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 39/09), генерални директор Дирекције за цивилно ваздухопловство Босне и Херцеговине доноси


ПРАВИЛНИК О УСЛОВИМА КОЈЕ МОРА ДА ИСПУЊАВА

ОРГАНИЗАЦИЈА РЕГИСТРОВАНА ЗА ОБУКУ У ЛЕТЕЊУ ВАЗДУХОПЛОВНОГ ОВЛАШЋЕНОГ

ОСОБЉА

Члан 1. (Предмет)

(1) Овим Правилником прописују се услови које мора да испуњава организација регистована за обуку у летењу ваздухопловног овлашћеног особља (у даљем тексту: организација за обуку) ради стицања одређених дозвола, односно овлашћења која се уписују у дозволу или књижицу евиденције летења.

(2) Под ваздухопловним овлашћеним особљем, у смислу овог Правилника, подразумијевају се приватни пилоти авиона или хеликоптера - PPL(A)(H) и пилоти једрилица – GP.

Члан 2. (Појмови)

Појмови који се користе у овом Правилнику имају сљедеће значење:

a) Заједничке ваздухопловне власти (Joint Aviation Authorities - JAA) - придружени орган Европске конференције цивилног ваздухопловства (European Civil Aviation Conference - ECAC) који је састављен од представника цивилних ваздухопловних власти држава чланица;

b) држава чланица ЈАА (JAA Member State) - држава која је потписала Аранжмане о изради, прихватању и примјени заједничких ваздухо-пловних захтјева (Joint Aviation Requirements), закључене на Кипру, 11. септембра 1990. године;

c) Заједнички ваздухопловни захтјеви који регулишу издавање дозвола летачком особљу (Joint Aviation Requirements - Flight Crew Licencing - JAR FCL) - збирка ваздухопловних захтјева којима се одређују услови и поступак стицања, издавања, продужавања и обнављања важења дозвола и овлашћења пилота авиона и хеликоптера и инжењера летача, као и услови и поступак издавања љекарских уверења о њиховој здравственој способности;

d) Ваздухопловнa управа (Aviation Authority) – орган у чијој су надлежности управни и стручни послови из области ваздушног саобраћаја у Босни и Херцеговини - Дирекција за цивилно ваздухопловство БиХ, у даљем тексту: BHDCA;

e) Организација за летачку обуку (Flight Training Organisation, FTO) - је центар за обуку који је овлашћен за спровођење обуке летачког особља с циљем стицања дозвола и овлашћења;

f) Организација за обуку за летење на типу ваздухоплова (Type Rating Training Organisation - TRTO) - је центар за обуку који је овлашћен за спровођење обуке летачког особља за стицање овлашћења за летење на типу ваздухоплова;

g) Организација регистрована за обуку у летењу (Registrated Facility - RF) - је центар за обуку који је овлашћен за спровођење обуке за стицање дозвола приватног пилота авиона, односно хеликоптера, пилота једрилице, пилота слобо-дног балона и пилота ваздухоплова посебне категорије, као и одговарајућих овлашћења;

h) Дозвола пилота авиона/хеликоптера/једрилице (Pilot licence – airplane/helicopters/glider) - доку-

мент на основу кога се имаоцу дозвољава обављање послова члана летачке посаде у пилотској кабини авиона/хеликоптера/једрилице у складу са врстом дозволе и овлашћењима у дозволи коју ималац посједује;

i) Овлашћење (Rating) - упис у дозволу који се односи на специјалне услове, права или ограничења која се односе на ту дозволу;

j) EASA (European Aviation Safety Agency) – Европска агенција за безбједност летења;

k) Инструктор летења (Flight instructor) – у смислу овог Правилника, је носилац дозволе пилота авиона/хеликоптера који у дозволи има уписано инструкторско овлашћење без ограничења на основу којег врши практичну обуку пилота авиона/хеликоптера до дозволе PPL;

l) Наставник летења (Flight instructor) – у смислу овог Правилника, је носилац дозволе пилота једрилице који у дозволи има уписано инструкторско/наставничко овлашћење без ограничења на основу којег врши практичну обуку пилота једрилице.

Члан 3. (Програм оспособљавања)

(1) Ваздухопловно овлашћено особље из члана 1. овог Правилника обучава се у организацији за обуку према програму оспособљавања за сваку врсту обуке кога одобрава Дирекцијa за цивилно ваздухопловство БиХ (у даљем тексту: BHDCA).

(2) Садржај програма оспособљавања прописује BHDCA.

Члан 4. (Аеродром, ваздухоплови, учила и помагала)

(1) Организација за обуку мора имати базни аеродром и просторије за одржавање обуке и смјештај уређаја,опреме, учила, школске документације, архиве и библиотеке.

(2) Аеродром, просторије, уређаје, опрему и учила организација за обуку мора обезбиједити за период који не може бити краћи од дванаест мјесеци.

(3) Организација за обуку може уговорно извршити обезбјеђење средстава и опреме за спровођење обуке наведене у ставу (1) и (2) овог члана. Такав уговор мора бити овјерен од стране овлашћене особе или надлежне институције.

(4) Изузеће од става (3) овог члана, може се одобрити организацији за обуку која за потребе практичног дијела обуке, користи аеродром за јавни ваздушни саобраћај (аеродром којем се издаје Потврда оператора аеродрома).

(5) Свака промјена услова рада организације за обуку мора се пријавити BHDCA.

Члан 5. (1) Организација за обуку дужна је да обезбиједи:

a) одговарајуће ваздухоплове и падобране (ако се користе у ваздухоплову) зависно од врсте обуке коју проводи;

b) уређен аеродром који омогућава успјешно извођење наставе с практичном обуком, зависно од врсте обуке коју спроводи;

c) складиште за авионско гориво и мазиво, са уређеним простором за претакање горива (ако је примјењиво);

d) приручну радионицу с магацинским простором за резервне дијелове (ако је примјењиво);


e) контролни торањ или другу просторију за руковођење летењем (ако је примјењиво);

f) електронска и радио-средства (телефон, факс, радио-станица, PC и слично) (ако је примје-њиво).

(2) Све захтјеве дефинисане ставом (1) овог члана процијениће овлашћени BHDCA инспектори за операције и/или лиценцирање у зависности од врсте обуке коју планира спроводити организација за обуку, и у записнику/извјештају образложити прихватљивост захтјева.

Члан 6. (1) Базни аеродром, у смислу овог Правилника, јесте

аеродром на коме се налази сједиште организације за обуку или аеродром који је од сједишта организације разумно удаљен (уколико није обезбијеђен простор за брифинг и дебрифинг на аеродрому).

(2) Базни аеродром мора посједовати важећу Потврду оператора аеродрома или летилишта или хелиодрома коју је издала BHDCA.

(3) Овлашћени BHDCA инспектори за операције и/или лиценцирање ће утврдити да ли базни аеродром из става (1) и (2) овог члана задовољава прописане услове за тражену обуку.

Члан 7. (1) Организација за обуку може, ако то захтијевају

метеоролошки услови или ако настане промјена на базном аеродрому, која онемогућава извођење обуке, све или поједине фазе обуке привремено вршити, до 60 дана у години, на другом аеродрому наведеном у документацији организације за обуку.

(2) Аеродром на коме се привремено изводи обука мора да испуњава прописане услове за тражену обуку и мора посједовати важећу Потврду оператора аеродрома или летилишта или хелиодрома коју је издала BHDCA.

(3) О намјери привременог провођења обуке на аеродрому који није базни, организација за обуку је дужна обавијестити BHDCA.

Члан 8. (1) Организација за обуку дужна је да обезбиједи сљедећа

учила: a) навигациону карту БиХ у размјери 1:500000, с

уцртаним ваздушним путевима и забрањеним зонама (Enroute Chart);

b) географску карту БиХ у размјери 1:500000 или 1:300000;

c) карту аеродромске зоне у размјери 1:50000; d) ажурирани зборник ваздухопловних података

(AIP) и ваздухопловних информативних циркулара (AIC);

e) путни приручник (ако је примјењиво); f) навигациони рачунар с упутством за коришћење.

(2) Поред учила из става (1) овог члана, организација за обуку треба да обезбиједи и друга учила предвиђена програмом обуке као што су макете, цртежи, пресјеци инструмената и опреме, аудио-визуелна средства, шеме система, панеле, цртеже, авиокомпоненте и друго, као и остала важна обавјештења и информације које се односе на подручја у којима ће се изводити летачка обука.

Члан 9. Организација за обуку кандидата за стицање дозволе

приватног пилота може имати одговарајући уређај за симулирање летења - FSTD (симулатор, FTNP, BITD) на

коме се изводе вјежбе прописане програмом обуке, а који морају бити посебно одобрени од стране BHDCA.

Члан 10. Просторије организације за обуку морају бити

посебне грађевинске цјелине или морају имати посебан улаз и не могу бити дио угоститељског или стамбеног објекта. Просторије организације за обуку морају бити изграђене тако да бука од летења и бука од одржавања ваздухоплова не омета наставу и да слушаоци из једне просторије не ометају слушаоце у другој просторији.

Члан 11. Организација за обуку на базном аеродрому мора

имати просторије за припрему пилота пред практичну обуку и то одговарајућу просторију за кандидате који чекају ред за летење, просторије за припрему и анализу лета и за боравак инструктора и/или наставника.

Члан 12. (1) Ваздухоплови који се у организацији за обуку користе

за извођење практичног дијела обуке, морају имати увјерење о пловидбености (за обуку пилота PPL и једрилица) издату од стране BHDCA или државе пуноправне чланице ЈАА или EASA-а, и морају посједовати одобрење од стране BHDCA за провођење обуке.

(2) Ако ваздухоплови не посједују одобрење од стране BHDCA за провођење обуке, овлашћени инспектори BHDCA за операције и/или лиценцирање ће утврдити да ли предложени ваздухоплов удовољава прописа-ним условима за провођење обуке за тражену врсту обуке.

(3) Опрема, уређаји и инструменти, уграђени у ваздухоплов из става (1) овог члана, морају бити исправни у вријеме извођења обуке.

Члан 13. (Организациона структура)

(1) Организација за обуку треба имати одређену руководећу структуру која је одговорна за спровођење и надзор над обуком, и у начелу се састоји од: a) Руководиоца организације за обуку (Head of

Training – HT), b) Руководиоца летачке обуке (Chief Flying

Instructor – CFI), c) Руководиоца теоријске обуке (Chief Ground

Instructor – CGI). (2) Руководилац организације за обуку (Head of Training –

HT) може обављати и послове руководиоца летачке и теоријске обуке уколико испуњава услове из члана 15. и члана 17. овог Правилника.

(3) Одступање од одредби из става (1) овог члана треба бити образложено и аргументовано од стране подносиоца захтјева за организацијом за обуку, а та аргументација мора бити прихватљива за BHDCA.

Члан 14. (1) Руководилац организације за обуку (HT) може бити

лице које поседује искуство у провођењу обуке као инструктор или наставник летења и да посједује одређене менаџерске способности.

(2) Руководилац организације за обуку мора да посједује или је посједовао, најмање три године прије првог именовања на дужност HT, одговарајућу дозволу која се односи на обуку која ће се проводити у организацији за обуку.


Члан 15. Руководилац летачком обуком (CFI) може бити лице

које поседује одговарајућу важећу дозволу, важеће овлашћење инструктора летења/наставника летења без ограничења и важећа овлашћења за која намјерава да проводи обуку.

Члан 16. Организација за обуку, зависно од броја кандидата на

обуци и програма за одговарајућу врсту обуке, мора имати одговарајући број наставника и инструктора.

Члан 17. (1) Наставник теоријске обуке за стицање дозволе

приватног пилота и пилота једрилице с одговарајућим овлашћењима мора имати најмање средњу стручну спрему и релевантно искуство (биографија) у области за коју је предложен као предавач.

(2) Наставник теоријске обуке мора бити прихватљив за BHDCA.

(3) Руководилац теоријске обуке, поред тога што мора да испуњава услове из става (1) овог члана, мора имати и двије године радног искуства као наставник теоријске обуке.

Члан 18. Наставник теоријске обуке може предавати највише

три сродна теоријска предмета.

Члан 19. (1) Инструктор летења, односно наставник летења, може

бити лице које посjедује одговарајућу важећу дозволу, важеће овлашћење инструктора летења/наставника летења без ограничења и важећа овлашћења за која намјерава да проводи обуку.

(2) Инструктор летења, односно наставник летења, мора бити прихватљив за BHDCA.

(3) Инструктор летења, односно наставник летења, у једној групи може обучавати највише шест кандидата.

Члан 20. Руководилац летачком и руководилац теоријском

обуком или руководилац организације за обуку дужан је да прати провођење наставе, да се стара о одржавању одговарајућег нивоа теоријске и практичне обуке, да израђује и овјерава извјештај о спроведеној обуци, да провјерава поједине фазе теоријске и летачке обуке и да изврши завршну провјеру кандидата на обуци.

Члан 21. Организација за обуку дужна је да обезбиједи: a) Приручник за обуку (Training Manual); b) Оперативни приручник (Operation Manual); c) Приручнике за ваздухоплове са утврђеним

поступцима у лету и на земљи, као и у случају нужде;

d) литературу за обуку; e) вођење личних досијеа кандидата, који садрже:

пријаву за обуку, рјешење о пријему на обуку, љекарско увјерење, податке о положеним испитима, картон о школовању, полису осигурања кандидата;

f) вођење личних досијеа инструктора/наставника за провођење летачке обуке;

g) вођење дневника наставе; h) вођење дневника теоријске обуке; i) вођење дневних планова летења; j) вођење дневника летења; k) вођење налога за летове изван зоне аеродрома и

навигационих планова;

l) вођење евиденције о удесима и незгодама у току обуке;lj)

lj) вођење евиденције о издатим документима; m) књижицу припреме и анализе лета за

студенте/ученике; n) књижицу евиденције летења (Pilot Logbook).

Члан 22. (1) Организација за обуку дужна је да води регистар

кандидата на обуци. (2) У регистар кандидата уносе се лични подаци

кандидата, врсти оспособљавања и подаци о трајању обуке, наставнику, односно инструктору који врши обуку, положеним испитима (провјера знања), степену обучености, врсти послова за које је кандидат обучен, напомене и потпис одговорне особе.

Члан 23. Организација за обуку је дужна да за сваког кандидата

обезбиједи: a) копију програма обуке; b) копију безбједносних поступака и кућног реда

организације за обуку; c) упутство за експлоатацију и принудне поступке

за ваздухоплов на коме ће се кандидат обучавати;

d) упутство за експлоатацију аеродрома на коме ће се вршити обука;

e) листе провјера редовних и ванредних поступака за ваздухоплов на коме ће се вршити обука;

f) SOP организције за обуку (ако је примјењиво).

Члан 24. (1) Сваком кандидату који је завршио обуку за стицање

дозволе, односно овлашћења центра за обуку, издаће потврду/сертификат/диплому о завршеној обуци/сте-ченој обучености.

(2) Потврда/сертификат/диплома из става (1) овог члана садржи: a) назив организације за обуку; b) матични број из регистра обуке и редни број

потврде/сертификата/дипломе; c) личне податке кандидата; d) податке о врсти обуке коју је завршио кандидат; e) датум почетка и завршетка обуке; f) оцјене, по предметима, и општи успјех кандидата

(ако је примјењиво).

Члан 25. (1) Одобрење за рад организацијaма за обуку, на њихов

захтјев, издаје BHDCA. (2) Прво издавање одобрења за рад се издаје са роком

важења од 12 мјесеци, а наредно се може продужити (издати) са роком важења до 3 године.

(3) Садржај одобрења за рад организација за обуку дат је у прилогу овог Правилника (Прилог бр.1), те чини саставни дио овог Правилника.

Члан 26. (Издавање, продужење и обнова одобрења за рад)

(1) Уз захтјев за издавање Одобрењa за рад, подносе се сљедећи документи: a) рјешење о упису у регистар ваздухопловне

организације, односно предузећа које издаје надлежни орган;

b) Приручник за обуку (Training Manual); c) Оперативни приручник (Operation Manual); d) списак стручног особља које ће изводити

теоријску и практичну обуку, с навођењем


основних података дефинисаних чланом 17. овог Правилника;

e) попис и скице просторија за извођење теоријске обуке, боравак кандидата на обуци, припрему и анализу лета, планирање летења и за боравак инструктора и/или наставника;

f) податке о опреми из члана 5. овог Правилника; g) списак ваздухоплова на којима ће се обучавати

кандидати, са подацима о типу, моделу и опреми; h) списак осталих уређаја и учила за извођење

теоријске и практичне обуке за сваку врсту обуке;

i) списак литературе која ће се користити у обуци. (2) Уз захтјев за продужење важења одобрења за рад,

односно уз захтјев за измјену одобрења за рад, организације за обуку прилажу: a) ако су током важења одобрења за рад настале

промјене у организацији за обуку, доказе да су промјене настале у току важења одобрења за рад, а које подразумијевају врсту и садржај тих промјена;

b) ако током важења одобрења за рад није било промјена у организацији за обуку, изјаву да није било промјена у односу на сертификовано стање (Изјава под пуном кривичном и материјалном одговорношћу)

c) податке о броју кандидата који су похађали обуку, који похађају обуку и податке о броју кандидата који су положили испит за стицање одређене дозволе, односно овлашћења, по завршетку обуке у организацији за обуку.

Члан 27. У случају непоштовања одредaбa овог Правилника,

наведених у овом члану, одобрење за рад организацији за обуку се може суспендовати на одређен временски период или јој се трајно одузети:

a) ако сваку промјену не пријави BHDCA, из члана 4. став (3) овог Правилника;

b) ако не обезбиједи учила, из члана 8. овог Правилника;

c) ако не обезбиједи прописану документацију, из члана 21. овог Правилника;

d) ако не води регистар кандидата на обуци, из члана 22. овог Правилника;

e) ако за сваког кандидата не обезбиједи копију докумената наведених у члану 23. овог Правилника.

Члан 28. У случају непоштовања одредаба овог Правилника,

одговорном лицу у организацији за обуку и руководиоцу летачке и руководиоцу теоријске обуке може се суспендовати или трајно одузети одобрење за рад.

Члан 29. (Прелазне одредбе)

Организација за обуку, која је одобрење за рад стекла по одредбама Правилника о условима које мора да испуњава школа или школски центар за обучавање ваздухопловног особља ("Службени гласник БиХ", број 51/04), оспособљеност за обучавање ваздухопловног особља ускладиће се са условима прописаним овим Правилником најкасније до сљедећег продужења одобрења за рад.

Члан 30. (Завршне одредбе)

Даном ступања на снагу овог Правилника престаје да важи Правилник о условима које мора да испуњава школа или школски центар за обучавање ваздухопловног особља ("Службени гласник БиХ", број 51/04) у дијелу који се односи на обучавање летачког и кабинског особља.

Члан 31. (Ступање на снагу)

Овај правилник ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број 1-3-02-2-414-1/12 26. марта 2012. године

Бања ЛукаГенерални директор

Ђорђе Ратковица, с. р.



Na osnovu člana 16., člana 61. stav (1) Zakona o upravi

("Službeni glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), člana 14. stav (1) i stav (3) tačka d), člana 15. stav (1) Zakona o zrakoplovstvu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 39/09), generalni direktor Direkcije za civilno zrakoplovstvo Bosne i Hercegovine donosi

PRAVILNIK O USLOVIMA KOJE MORA DA ISPUNJAVA

ORGANIZACIJA REGISTRIRANA ZA OBUKU U LETENJU ZRAKOPLOVNOG OVLAŠTENOG

OSOBLJA

Član 1. (Predmet)

(1) Ovim Pravilnikom propisuju se uslovi koje mora da ispunjava organizacija registrirana za obuku u letenju zrakoplovnog ovlaštenog osoblja (u daljem tekstu: organizacija za obuku) radi sticanja određenih dozvola, odnosno ovlaštenja koja se upisuju u dozvolu ili knjižicu evidencije letenja.

(2) Pod zrakoplovnim ovlaštenim osobljem, u smislu ovog Pravilnika, podrazumijevaju se privatni piloti aviona ili helikoptera - PPL(A)(H) i piloti jedrilica – GP.

Član 2. (Pojmovi)

Pojmovi koji se koriste u ovom Pravilniku imaju sljedeće značenje:

a) Zajedničke zrakoplovne vlasti (Joint Aviation Authorities - JAA) - pridruženi organ Evropske konferencije civilnog zrakoplovstva (European Civil Aviation Conference - ECAC) koji je sastavljen od predstavnika civilnih zrakoplovnih vlasti država članica;

b) država članica JAA (JAA Member State) - država koja je potpisala Aranžmane o izradi, prihvatanju i primjeni zajedničkih zrakoplovnih zahtjeva (Joint Aviation Requirements), zaključene na Kipru, 11. septembra 1990. godine;

c) Zajednički zrakoplovni zahtjevi koji regulišu izdavanje dozvola letačkom osoblju (Joint Aviation Requirements - Flight Crew Licencing - JAR FCL) - zbirka zrakoplovnih zahtjeva kojima se određuju uslovi i postupak sticanja, izdavanja, produžavanja i obnavljanja važenja dozvola i ovlaštenja pilota aviona i helikoptera i inženjera letača, kao i uslovi i postupak izdavanja ljekarskih uvjerenja o njihovoj zdravstvenoj sposobnosti;

d) Zrakoplovna uprava (Aviation Authority) – organ u čijoj su nadležnosti upravni i stručni poslovi iz oblasti zračnog prometa u Bosni i Hercegovini - Direkcija za civilno zrakoplovstvo BiH, u daljem tekstu: BHDCA;

e) Organizacija za letačku obuku (Flight Training Organisation, FTO) - je centar za obuku koji je ovlašten za sprovođenje obuke letačkog osoblja u cilju sticanja dozvola i ovlaštenja;

f) Organizacija za obuku za letenje na tipu zrakoplova (Type Rating Training Organisation - TRTO) - je centar za obuku koji je ovlašten za sprovođenje obuke letačkog osoblja za sticanje ovlaštenja za letenje na tipu zrakoplova;

g) Organizacija registrirana za obuku u letenju (Registrated Facility - RF) - je centar za obuku koji je ovlašten za sprovođenje obuke za sticanje dozvola privatnog pilota aviona, odnosno helikoptera, pilota

jedrilice, pilota slobodnog balona i pilota zrakoplova posebne kategorije, kao i odgovarajućih ovlaštenja;

h) Dozvola pilota aviona/helikoptera/jedrilice (Pilot licence – airplane/ helicopters/ glider)- dokument na osnovu koga se imaocu dozvoljava obavljanje poslova člana letačke posade u pilotskoj kabini aviona/helikoptera/jedrilice u skladu sa vrstom dozvole i ovlaštenjima u dozvoli koju imalac posjeduje;

i) Ovlaštenje (Rating) - upis u dozvolu koji se odnosi na specijalne uslove, prava ili ograničenja koja se odnose na tu dozvolu;

j) EASA (European Aviation Safety Agency) – Evropska agencija za sigurnost letenja;

k) Instruktor letenja (Flight instructor) – u smislu ovog Pravilnika, je nosilac dozvole pilota aviona/helikoptera koji u dozvoli ima upisano instruktorsko ovlaštenje bez ograničenja na osnovu kojeg vrši praktičnu obuku pilota aviona/helikoptera do dozvole PPL;

l) Nastavnik letenja (Flight instructor) – u smislu ovog Pravilnika, je nosilac dozvole pilota jedrilice koji u dozvoli ima upisano instruktorsko/nastavničko ovlaštenje bez ograničenja na osnovuu kojeg vrši praktičnu obuku pilota jedrilice.

Član 3. (Program osposobljavanja)

(1) Zrakoplovno ovlašteno osoblje iz člana 1. ovog Pravilnika obučava se u organizaciji za obuku prema programu osposobljavanja za svaku vrstu obuke koga odobrava Direkcija za civilno zrakoplovstvo BiH (u daljem tekstu: BHDCA).

(2) Sadržaj programa osposobljavanja propisuje BHDCA.

Član 4. (Aerodrom, zrakoplovi, učila i pomagala)

(1) Organizacija za obuku mora imati bazni aerodrom i prostorije za održavanje obuke i smještaj uređaja, opreme, učila, školske dokumentacije, arhive i biblioteke.

(2) Aerodrom, prostorije, uređaje, opremu i učila organizacija za obuku mora obezbijediti za period koji ne može biti kraći od dvanaest mjeseci.

(3) Organizacija za obuku može ugovorno izvršiti obezbjeđenje sredstava i opreme za sprovođenje obuke navedene u stavu (1) i (2) ovog člana. Takav ugovor mora biti ovjeren od strane ovlaštene osobe ili nadležne institucije.

(4) Izuzeće od stava (3) ovog člana, može se odobriti organizaciji za obuku koja za potrebe praktičnog dijela obuke, koristi aerodrom za javni zračni promet (aerodrom kojem se izdaje Potvrda operatora aerodroma).

(5) Svaka promjena uslova rada organizacije za obuku mora se prijaviti BHDCA.

Član 5. (1) Organizacija za obuku dužna je da obezbijedi:

a) odgovarajuće zrakoplove i padobrane (ako se koriste u zrakoplovu) zavisno od vrste obuke koju provodi;

b) uređen aerodrom koji omogućava uspješno izvođenje nastave s praktičnom obukom, zavisno od vrste obuke koju sprovodi;

c) skladište za avionsko gorivo i mazivo, sa uređenim prostorom za pretakanje goriva (ako je primjenjivo);

d) priručnu radionicu s magacinskim prostorom za rezervne dijelove (ako je primjenjivo);

e) kontrolni toranj ili drugu prostoriju za rukovođenje letenjem (ako je primjenjivo);


f) elektronska i radio-sredstva (telefon, fax, radio-stanica, PC i slično) (ako je primjenjivo).

(2) Sve zahtjeve definirane stavom (1) ovog člana procijenit će ovlašteni BHDCA inspektori za operacije i/ili licenciranje u zavisnosti vrste obuke koju planira sprovoditi organizacija za obuku, i u zapisniku/izvještaju obrazložiti prihvatljivost zahtjeva.

Član 6. (1) Bazni aerodrom, u smislu ovog Pravilnika, jeste aerodrom

na kome se nalazi sjedište organizacije za obuku ili aerodrom koji je od sjedišta organizacije razumno udaljen (ukoliko nije obezbijeđen prostor za brifing i debrifing na aerodromu).

(2) Bazni aerodrom mora posjedovati važeću Potvrdu operatora aerodroma ili letilišta ili heliodroma koju je izdala BHDCA.

(3) Ovlašteni BHDCA inspektori za operacije i/ili licenciranje će utvrditi da li bazni aerodrom iz stava (1) i (2) ovog člana zadovoljava propisane uslove za traženu obuku.

Član 7. (1) Organizacija za obuku može, ako to zahtijevaju

meteorološki uslovi ili ako nastane promjena na baznom aerodromu, koja onemogućava izvođenje obuke, sve ili pojedine faze obuke privremeno vršiti, do 60 dana u godini, na drugom aerodromu navedenom u dokumentaciji organizacije za obuku.

(2) Aerodrom na kome se privremeno izvodi obuka mora da ispunjava propisane uslove za traženu obuku i mora posjedovati važeću Potvrdu operatora aerodroma ili letilišta ili heliodroma koju je izdala BHDCA.

(3) O namjeri privremenog sprovođenja obuke na aerodromu koji nije bazni, organizacija za obuku je dužna obavijestiti BHDCA.

Član 8. (1) Organizacija za obuku dužna je da obezbijedi sljedeća

učila: a) navigacionu kartu BiH u razmjeri 1:500000, s

ucrtanim zračnim putevima i zabranjenim zonama (Enroute Chart);

b) geografsku kartu BiH u razmjeri 1:500000 ili 1:300000;

c) kartu aerodromske zone u razmjeri 1:50000; d) ažurirani zbornik zrakoplovnih podataka (AIP) i

zrakoplovnih informativnih cirkulara (AIC); e) putni priručnik (ako je primjenjivo); f) navigacioni računar s uputom za korištenje.

(2) Pored učila iz stava (1) ovog člana, organizacija za obuku treba da obezbijedi i druga učila predviđena programom obuke kao što su makete, crteži, presjeci instrumenata i opreme, audio-vizuelna sredstva, šeme sistema, panele, crteže, aviokomponente i drugo, kao i ostala važna obavještenja i informacije koje se odnose na područja u kojima će se izvoditi letačka obuka.

Član 9. Organizacija za obuku kandidata za sticanje dozvole

privatnog pilota može imati odgovarajući uređaj za simuliranje letenja - FSTD (simulator, FTNP, BITD) na kome se izvode vježbe propisane programom obuke, a koji moraju biti posebno odobreni od strane BHDCA.

Član 10. Prostorije organizacije za obuku moraju biti posebne

građevinske cjeline ili moraju imati poseban ulaz i ne mogu biti dio ugostiteljskog ili stambenog objekta. Prostorije organizacije za obuku moraju biti izgrađene tako da buka od letenja i buka

od održavanja zrakoplova ne ometa nastavu i da slušaoci iz jedne prostorije ne ometaju slušaoce u drugoj prostoriji.

Član 11. Organizacija za obuku na baznom aerodromu mora imati

prostorije za pripremu pilota pred praktičnu obuku, i to odgovarajuću prostoriju za kandidate koji čekaju red za letenje, prostorije za pripremu i analizu leta i za boravak instruktora i/ili nastavnika.

Član 12. (1) Zrakoplovi koji se u organizaciji za obuku koriste za

izvođenje praktičnog dijela obuke, moraju imati uvjerenje o plovidbenosti (za obuku pilota PPL i jedrilica), izdatu od strane BHDCA ili države punopravne članice JAA ili EASA-a, i moraju posjedovati odobrenje od strane BHDCA za provođenje obuke.

(2) Ako zrakoplovi ne posjeduju odobrenje od strane BHDCA za provođenje obuke, ovlašteni inspektori BHDCA za operacije i/ili licenciranje će utvrditi da li predloženi zrakoplov udovoljava propisanim uslovima za provođenje obuke za traženu vrstu obuke.

(3) Oprema, uređaji i instrumenti ugrađeni u zrakoplov iz stava (1) ovog člana moraju biti ispravni u vrijeme izvođenja obuke.

Član 13. (Organizaciona struktura)

(1) Organizacija za obuku treba imati određenu rukovodeću strukturu koja je odgovorna za sprovođenje i nadzor nad obukom i u načelu se sastoji od: a) Rukovodioca organizacije za obuku (Head of

Training – HT), b) Rukovodioca letačke obuke (Chief Flying Instructor

– CFI), c) Rukovodioca teorijske obuke (Chief Ground

Instructor – CGI). (2) Rukovodilac organizacije za obuku (Head of Training –

HT) može obavljati i poslove rukovodioca letačke i teorijske obuke ukoliko ispunjava uslove iz člana 15. i 17. ovog Pravilnika.

(3) Odstupanje od odredbi iz stava (1) ovog člana treba biti obrazloženo i argumentovano od strane podnosioca zahtjeva za organizacijom za obuku, a ta argumentacija mora biti prihvatljiva za BHDCA.

Član 14. (1) Rukovodilac organizacije za obuku (HT) može biti lice

koje poseduje iskustvo u provođenju obuke kao instruktor ili nastavnik letenja i da posjeduje određene menadžerske sposobnosti.

(2) Rukovodilac organizacije za obuku mora da posjeduje ili je posjedovao, najmanje tri godine prije prvog imenovanja na dužnost HT, odgovarajuću dozvolu koja se odnosi na obuku koja će se provoditi u organizaciji za obuku.

Član 15. Rukovodilac letačkom obukom (CFI) može biti lice koje

poseduje odgovarajuću važeću dozvolu, važeće ovlaštenje instruktora letenja/nastavnika letenja bez ograničenja i važeća ovlaštenja za koja namjerava da provodi obuku.

Član 16. Organizacija za obuku, zavisno od broja kandidata na

obuci i programa za odgovarajuću vrstu obuke, mora imati odgovarajući broj nastavnika i instruktora.

Član 17. (1) Nastavnik teorijske obuke za sticanje dozvole privatnog

pilota i pilota jedrilice s odgovarajućim ovlaštenjima mora imati najmanje srednju stručnu spremu i relevantno


iskustvo (biografija) u oblasti za koju je predložen kao predavač.

(2) Nastavnik teorijske obuke mora biti prihvatljiv za BHDCA.

(3) Rukovodilac teorijske obuke, pored toga što mora da ispunjava uslove iz stava (1) ovog člana mora imati i dvije godine radnog iskustva kao nastavnik teorijske obuke.

Član 18. Nastavnik teorijske obuke može predavati najviše tri

srodna teorijska predmeta.

Član 19. (1) Instruktor letenja, odnosno nastavnik letenja, može biti

lice koje posjeduje odgovarajuću važeću dozvolu, važeće ovlaštenje instruktora letenja/nastavnika letenja bez ograničenja i važeća ovlaštenja za koja namjerava da provodi obuku.

(2) Instruktor letenja, odnosno nastavnik letenja, mora biti prihvatljiv za BHDCA.

(3) Instruktor letenja, odnosno nastavnik letenja, u jednoj grupi može obučavati najviše šest kandidata.

Član 20. Rukovodilac letačkom i rukovodilac teorijskom obukom

ili rukovodilac organizacije za obuku dužni su da prate provođenje nastave, da se staraju o održavanju odgovarajućeg nivoa teorijske i praktične obuke, da izrađuju i ovjeravaju izvještaj o sprovedenoj obuci, da provjeravaju pojedine faze teorijske i letačke obuke i da izvrše završnu provjeru kandidata na obuci.

Član 21. Organizacija za obuku dužna je da obezbijedi: a) Priručnik za obuku (Training Manual); b) Operativni priručnik (Operation Manual); c) Priručnike za zrakoplove sa utvrđenim postupcima u

letu i na zemlji, kao i u slučaju nužde; d) literaturu za obuku; e) vođenje ličnih dosijea kandidata, koji sadrže: prijavu

za obuku, rješenje o prijemu na obuku, ljekarsko uvjerenje, podatke o položenim ispitima, karton o školovanju, polisu osiguranja kandidata;

f) vođenje ličnih dosijea instruktora/nastavnika za provođenje letačke obuke;

g) vođenje dnevnika nastave; h) vođenje dnevnika teorijske obuke; i) vođenje dnevnih planova letenja; j) vođenje dnevnika letenja; k) vođenje naloga za letove izvan zone aerodroma i

navigacijskih planova; l) vođenje evidencije o udesima i nezgodama u toku

obuke; lj) vođenje evidencije o izdatim dokumentima; m) knjižicu pripreme i analize leta za studente/učenike; n) knjižicu evidencije letenja (Pilot Logbook).

Član 22. (1) Organizacija za obuku dužna je da vodi registar kandidata

na obuci. (2) U registar kandidata unose se lični podaci kandidata, vrsti

osposobljavanja i podaci o trajanju obuke, nastavniku, odnosno instruktoru koji vrši obuku, položenim ispitima (provjera znanja), stepenu obučenosti, vrsti poslova za koje je kandidat obučen, napomene i potpis odgovorne osobe.

Član 23. Organizacija za obuku je dužna da za svakog kandidata

obezbijedi:

a) kopiju programa obuke; b) kopiju sigurnosnih postupaka i kućnog reda

organizacije za obuku; c) uputstvo za eksploataciju i prinudne postupke za

zrakoplov na kome će se kandidat obučavati; d) uputstvo za eksploataciju aerodroma na kome će se

vršiti obuka; e) liste provjera redovnih i vanrednih postupaka za

zrakoplov na kome će se vršiti obuka; f) SOP organizacije za obuku (ako je primjenjivo).

Član 24. (1) Svakom kandidatu koji je završio obuku za sticanje

dozvole, odnosno ovlaštenja centra za obuku, izdat će potvrdu/certifikat/diplomu o završenoj obuci/stečenoj obučenosti.

(2) Potvrda/certifikat/diploma iz stava (1) ovog člana sadrži: a) naziv organizacije za obuku, b) matični broj iz registra obuke i redni broj

potvrde/certifikata/diplome, c) lične podatke kandidata, d) podatke o vrsti obuke koju je završio kandidat, e) datum početka i završetka obuke, f) ocjene, po predmetima, i opšti uspjeh kandidata (ako

je primjenjivo).

Član 25. (1) Odobrenje za rad organizacijama za obuku, na njihov

zahtjev, izdaje BHDCA. (2) Prvo izdavanje odobrenja za rad se izdaje sa rokom

važenja od 12 mjeseci, a naredno se može produžiti (izdati) sa rokom važenja do 3 godine.

(3) Sadržaj odobrenja za rad organizacija za obuku dat je u prilogu ovog Pravilnika (Prilog br. 1), te čini sastavni dio ovog Pravilnika.

Član 26. (Izdavanje, produženje i obnova odobrenja za rad)

(1) Uz zahtjev za izdavanje Odobrenje za rad podnose se sljedeća dokumenta: a) rješenje o upisu u registar zrakoplovne organizacije,

odnosno preduzeća koje izdaje nadležni organ; b) Priručnik za obuku (Training Manual); c) Operativni priručnik (Operation Manual); d) spisak stručnog osoblja koje će izvoditi teorijsku i

praktičnu obuku, s navođenjem osnovnih podataka definisanih članom 17. ovog Pravilnika;

e) popis i skice prostorija za izvođenje teorijske obuke, boravak kandidata na obuci, pripremu i analizu leta, planiranje letenja i za boravak instruktora i/ili nastavnika;

f) podatke o opremi iz člana 5. ovog Pravilnika; g) spisak zrakoplova na kojima će se obučavati

kandidati, s podacima o tipu, modelu i opremi; h) spisak ostalih uređaja i učila za izvođenje teorijske i

praktične obuke za svaku vrstu obuke; i) spisak literature koja će se koristiti u obuci.

(2) Uz zahtjev za produženje važenja odobrenja za rad, odnosno uz zahtjev za izmjenu odobrenja za rad, organizacije za obuku prilažu: a) ako su tokom važenja odobrenja za rad nastale

promjene u organizaciji za obuku, dokaze da su promjene nastale u toku važenja odobrenja za rad, a koje podrazumijevaju vrstu i sadržaj tih promjena;

b) ako tokom važenja odobrenja za rad nije bilo promjena u organizaciji za obuku, izjavu da nije bilo promjena u odnosu na certifikovano stanje (Izjava


pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću);

c) podatke o broju kandidata koji su pohađali obuku, koji pohađaju obuku i podatke o broju kandidata koji su položili ispit za sticanje određene dozvole, odnosno ovlaštenja po završetku obuke u organizaciji za obuku.

Član 27. U slučaju nepoštovanja odredbi ovog Pravilnika

navedenih u ovom članu, odobrenje za rad organizaciji za obuku se može suspendovati na određen vremenski period ili joj se trajno oduzeti:

a) ako svaku promjenu ne prijavi BHDCA, iz člana 4. stav (3) ovog Pravilnika;

b) ako ne obezbijedi učila, iz člana 8. ovog Pravilnika; c) ako ne obezbijedi propisanu dokumentaciju, iz člana

21. ovog Pravilnika; d) ako ne vodi registar kandidata na obuci, iz člana 22.

ovog Pravilnika; e) ako za svakog kandidata ne obezbijedi kopiju

dokumenata navedenih u članu 23. ovog Pravilnika.

Član 28. U slučaju nepoštovanja odredaba ovog Pravilnika,

odgovornom licu u organizaciji za obuku i rukovodiocu letačke

i rukovodiocu teorijske obuke može se suspendirati ili trajno oduzeti odobrenje za rad.

Član 29. (Prelazne odredbe)

Organizacija za obuku koja je odobrenje za rad stekla po odredbama Pravilnika o uslovima koje mora da ispunjava škola ili školski centar za obučavanje zrakoplovnog osoblja ("Službeni glasnik BiH", broj 51/04), osposobljenost za obučavanje zrakoplovnog osoblja uskladit će se sa uslovima propisanim ovim Pravilnikom najkasnije do sljedećeg produženja odobrenja za rad.

Član 30. (Završne odredbe)

Danom stupanja na snagu ovog Pravilnika prestaje da važi Pravilnik o uslovima koje mora da ispunjava škola ili školski centar za obučavanje zrakoplovnog osoblja ("Službeni glasnik BiH", broj 51/04) u dijelu koji se odnosi na obučavanje letačkog i kabinskog osoblja.

Član 31. (Stupanje na snagu)

Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 1-3-02-2-414-1/12 26. marta 2012. godine

Banja LukaGeneralni direktor

Đorđe Ratkovica, s. r.



Temeljem članka 16., članka 61. stavak (1) Zakona o

upravi ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), članka 14. stavak (1) i stavak (3) točka d), članka 15. stavak (1) Zakona o zrakoplovstvu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 39/09), generalni direktor Direkcije za civilno zrako-plovstvo Bosne i Hercegovine donosi

PRAVILNIK O UVJETIMA KOJE MORA DA ISPUNJAVA

ORGANIZACIJA REGISTRIRANA ZA OBUKU U LETENJU ZRAKOPLOVNOG OVLAŠTENOG

OSOBLJA

Članak 1. (Predmet)

(1) Ovim Pravilnikom propisuju se uvjeti koje mora da ispunjava organizacija registrirana za obuku u letenju zrakoplovnog ovlaštenog osoblja (u daljem tekstu: organizacija za obuku) radi stjecanja određenih dozvola, odnosno ovlaštenja koja se upisuju u dozvolu ili knjižicu evidencije letenja.

(2) Pod zrakoplovnim ovlaštenim osobljem, u smislu ovog Pravilnika, podrazumijevaju se privatni piloti aviona ili helikoptera - PPL(A)(H) i piloti jedrilica – GP.

Članak 2. (Pojmovi)

Pojmovi koji se koriste u ovom Pravilniku imaju sljedeće značenje:

a) Zajedničke zrakoplovne vlasti (Joint Aviation Authorities - JAA) - pridruženi organ Evropske konferencije civilnog zrakoplovstva (European Civil Aviation Conference - ECAC) koji je sastavljen od predstavnika civilnih zrakoplovnih vlasti država članica;

b) država članica JAA (JAA Member State) - država koja je potpisala Aranžmane o izradi, prihvatanju i primjeni zajedničkih zrakoplovnih zahtjeva (Joint Aviation Requirements), zaključene na Kipru, 11. rujna 1990. godine;

c) Zajednički zrakoplovni zahtjevi koji reguliraju izdavanje dozvola letačkom osoblju (Joint Aviation Requirements - Flight Crew Licencing - JAR FCL) - zbirka zrakoplovnih zahtjeva kojima se određuju uslovi i postupak stjecanja, izdavanja, produžavanja i obnavljanja važenja dozvola i ovlaštenja pilota aviona i helikoptera i inženjera letača, kao i uvjeti i postupak izdavanja ljekarskih uvjerenja o njihovoj zdravstvenoj sposobnosti;

d) Zrakoplovna uprava (Aviation Authority) – organ u čijoj su nadležnosti upravni i stručni poslovi iz oblasti zračnog prometa u Bosni i Hercegovini - Direkcija za civilno zrakoplovstvo BiH, u daljem tekstu BHDCA;

e) Organizacija za letačku obuku (Flight Training Organisation, FTO) - je centar za obuku koji je ovlašten za sprovođenje obuke letačkog osoblja u cilju stjecanja dozvola i ovlaštenja;

f) Organizacija za obuku za letenje na tipu zrakoplova (Type Rating Training Organisation - TRTO) - je centar za obuku koji je ovlašten za sprovođenje obuke letačkog osoblja za stjecanje ovlaštenja za letenje na tipu zrakoplova;

g) Organizacija registrirana za obuku u letenju (Registrated Facility - RF) - je centar za obuku koji je ovlašten za sprovođenje obuke za stjecanje dozvola privatnog pilota aviona, odnosno

helikoptera, pilota jedrilice, pilota slobodnog balona i pilota zrakoplova posebne kategorije, kao i odgovarajućih ovlaštenja;

h) Dozvola pilota aviona/helikoptera/jedrilice (Pilot licence – airplane/helicopters/glider) - dokument na osnovu koga se imaocu dozvoljava obavljanje poslova člana letačke posade u pilotskoj kabini aviona/helikoptera/jedrilice sukladno vrsti dozvole i ovlaštenjima u dozvoli koju imalac posjeduje;

i) Ovlaštenje (Rating) - upis u dozvolu koji se odnosi na specijalne uvjete, prava ili ograničenja koja se odnose na tu dozvolu;

j) EASA (European Aviation Safety Agency) – Evropska agencija za sigurnost letenja;

k) Instruktor letenja (Flight instructor) – u smislu ovog Pravilnika, je nosilac dozvole pilota aviona/heli-koptera koji u dozvoli ima upisano instruktorsko ovlaštenje bez ograničenja na osnovu koga vrši praktičku obuku pilota aviona/helikoptera do dozvole PPL;

l) Nastavnik letenja (Flight instructor) – u smislu ovog Pravilnika, je nosilac dozvole pilota jedrilice koji u dozvoli ima upisano instruktorsko/nastavničko ovlaštenje bez ograničenja na osnovu koga vrši praktičku obuku pilota jedrilice.

Članak 3. (Program osposobljavanja)

(1) Zrakoplovno ovlašteno osoblje iz članka 1. ovog Pravilnika obučava se u organizaciji za obuku prema programu osposobljavanja za svaku vrstu obuke koga odobrava Direkcija za civilno zrakoplovstvo BiH (u daljem tekstu: BHDCA).

(2) Sadržaj programa osposobljavanja propisuje BHDCA.

Članak 4. (Aerodrom, zrakoplovi, učila i pomagala)

(1) Organizacija za obuku mora imati bazni aerodrom i prostorije za održavanje obuke i smještaj uređaja, opreme, učila, školske dokumentacije, arhive i knjižnice.

(2) Aerodrom, prostorije, uređaje, opremu i učila organizacija za obuku mora obezbijediti za period koji ne može biti kraći od dvanaest mjeseci.

(3) Organizacija za obuku može ugovorno izvršiti obezbjeđe-nje sredstava i opreme za sprovođenje obuke navedene u stavku (1) i (2) ovog članka. Takav ugovor mora biti ovjeren od strane ovlaštene osobe ili nadležne institucije.

(4) Izuzeće od stavka (3) ovog članka, može se odobriti organizaciji za obuku koja za potrebe praktičkog dijela obuke, koristi aerodrom za javni zračni promet (aerodrom kojem se izdaje Potvrda operatora aerodroma).

(5) Svaka promjena uvjeta rada organizacije za obuku mora se prijaviti BHDCA.

Članak 5. (1) Organizacija za obuku dužna je da obezbijedi:

a) odgovarajuće zrakoplove i padobrane (ako se koriste u zrakoplovu) zavisno od vrste obuke koju provodi;

b) uređen aerodrom koji omogućava uspješno izvođenje nastave s praktičkom obukom, zavisno od vrste obuke koju sprovodi;

c) skladište za avionsko gorivo i mazivo, sa uređenim prostorom za pretakanje goriva (ako je primjenjivo);

d) priručnu radionicu s magacinskim prostorom za rezervne dijelove (ako je primjenjivo);

e) kontrolni toranj ili drugu prostoriju za rukovođenje letenjem (ako je primjenjivo);


f) elektronska i radio-sredstva (telefon, fax, radio-stanica, PC i sl.) (ako je primjenjivo).

(2) Sve zahtjeve definirane stavkom (1) ovog članka, procijenit će ovlašteni BHDCA inspektori za operacije i/ili licenciranje u zavisnosti vrste obuke koju planira sprovoditi organizacija za obuku, i u zapisniku/izvješću obrazložiti prihvatljivost zahtjeva.

Članak 6. (1) Bazni aerodrom, u smislu ovog Pravilnika, jeste aerodrom

na kome se nalazi sjedište organizacije za obuku ili aerodrom koji je od sjedišta organizacije razumno udaljen (ukoliko nije obezbijeđen prostor za brifing i debrifing na aerodromu).

(2) Bazni aerodrom mora posjedovati važeću Potvrdu operatora aerodroma ili letilišta ili heliodroma koju je izdala BHDCA.

(3) Ovlašteni BHDCA inspektori za operacije i/ili licenciranje će utvrditi da li bazni aerodrom iz stavka (1) i (2) ovog članka zadovoljava propisane uvjete za traženu obuku.

Članak 7. (1) Organizacija za obuku može, ako to zahtijevaju

meteorološki uvjeti ili ako nastane promjena na baznom aerodromu, koja onemogućava izvođenje obuke, sve ili pojedine faze obuke privremeno vršiti, do 60 dana u godini, na drugom aerodromu navedenom u dokumentaciji organizacije za obuku.

(2) Aerodrom na kome se privremeno izvodi obuka mora da ispunjava propisane uvjete za traženu obuku i mora posjedovati važeću Potvrdu operatora aerodroma ili letilišta ili heliodroma koju je izdala BHDCA.

(3) O namjeri privremenog provođenja obuke na aerodromu koji nije bazni, organizacija za obuku je dužna obavijestiti BHDCA.

Članak 8. (1) Organizacija za obuku dužna je da obezbijedi sljedeća

učila: a) navigacionu kartu BiH u razmjeri 1:500000, s

ucrtanim zračnim putevima i zabranjenim zonama (Enroute Chart);

b) geografsku kartu BiH u razmjeri 1:500000 ili 1:300000;

c) kartu aerodromske zone u razmjeri 1:50000; d) ažurirani zbornik zrakoplovnih podataka (AIP) i

zrakoplovnih informativnih cirkulara (AIC); e) putni priručnik (ako je primjenjivo); f) navigacijskii računar s uputom za korištenje.

(2) Pored učila iz stavka (1) ovog članka, organizacija za obuku treba da obezbijedi i druga učila predviđena programom obuke, kao što su makete, crteži, presjeci instrumenata i opreme, audio-vizuelna sredstva, šeme sistema, panele, crteže, aviokomponente i drugo, kao i ostala važna obavještenja i informacije koje se odnose na područja u kojima će se izvoditi letačka obuka.

Članak 9. Organizacija za obuku kandidata za stjecanje dozvole

privatnog pilota može imati odgovarajući uređaj za simuliranje letenja - FSTD (simulator, FTNP, BITD) na kome se izvode vježbe propisane programom obuke, a koji moraju biti posebno odobreni od strane BHDCA.

Članak 10. Prostorije organizacije za obuku moraju biti posebne

građevinske cjeline ili moraju imati poseban ulaz i ne mogu biti dio ugostiteljskog ili stambenog objekta. Prostorije organizacije za obuku moraju biti izgrađene tako da buka od letenja i buka

od održavanja zrakoplova ne ometa nastavu i da slušaoci iz jedne prostorije ne ometaju slušaoce u drugoj prostoriji.

Članak 11. Organizacija za obuku na baznom aerodromu mora imati

prostorije za pripremu pilota pred praktičnu obuku i to odgovarajuću prostoriju za kandidate koji čekaju red za letenje, prostorije za pripremu i analizu leta i za boravak instruktora i/ili nastavnika.

Članak 12. (1) Zrakoplovi koji se u organizaciji za obuku koriste za

izvođenje praktičkog dijela obuke, moraju imati uvjerenje o plovidbenosti (za obuku pilota PPL i jedrilica), izdatu od strane BHDCA ili države punopravne članice JAA ili EASA-a, i moraju posjedovati odobrenje od strane BHDCA za provođenje obuke.

(2) Ako zrakoplovi ne posjeduju odobrenje od strane BHDCA za provođenje obuke, ovlašteni inspektori BHDCA za operacije i/ili licenciranje će utvrditi da li predloženi zrakoplov udovoljava propisanim uvjetima za provođenje obuke za traženu vrstu obuke.

(3) Oprema, uređaji i instrumenti, ugrađeni u zrakoplov iz stavka (1) ovog članka, moraju biti ispravni u vrijeme izvođenja obuke.

Članak 13. (Organizaciona struktura)

(1) Organizacija za obuku treba imati određenu rukovodeću strukturu koja je odgovorna za sprovođenje i nadzor nad obukom, i u načelu se sastoji od: a) Rukovoditelja organizacije za obuku (Head of

Training – HT), b) Rukovoditelja letačke obuke (Chief Flying

Instructor – CFI), c) Rukovoditelja teorijske obuke (Chief Ground

Instructor – CGI). (2) Rukovoditelj organizacije za obuku (Head of Training –

HT) može obavljati i poslove rukovoditelja letačke i teorijske obuke ukoliko ispunjava uvjete iz članka 15. i 17. ovog Pravilnika.

(3) Odstupanje od odredbi iz stavka (1) ovog članka treba biti obrazloženo i argumentovano od strane podnosioca zahtjeva za organizacijom za obuku, a ta argumentacija mora biti prihvatljiva za BHDCA.

Članak 14. (1) Rukovoditelj organizacije za obuku (HT) može biti lice

koje posjeduje iskustvo u provođenju obuke kao instruktor ili nastavnik letenja i da posjeduje određene menadžerske sposobnosti.

(2) Rukovoditelj organizacije za obuku mora da posjeduje ili je posjedovao, najmanje tri godine prije prvog imenovanja na dužnost HT, odgovarajuću dozvolu koja se odnosi na obuku koja će se provoditi u organizaciji za obuku.

Članak 15. Rukovoditelj letačkom obukom (CFI) može biti lice koje

posjeduje odgovarajuću važeću dozvolu, važeće ovlaštenje instruktora letenja/nastavnika letenja bez ograničenja i važeća ovlaštenja za koja namjerava da provodi obuku.

Članak 16. Organizacija za obuku, zavisno od broja kandidata na

obuci i programa za odgovarajuću vrstu obuke, mora imati odgovarajući broj nastavnika i instruktora.

Članak 17. (1) Nastavnik teorijske obuke za stjecanje dozvole privatnog

pilota i pilota jedrilice s odgovarajućim ovlaštenjima mora imati najmanje srednju stručnu spremu i relevantno


iskustvo (biografija) u oblasti za koju je predložen kao predavač.

(2) Nastavnik teorijske obuke mora biti prihvatljiv za BHDCA.

(3) Rukovoditelj teorijske obuke, pored toga što mora da ispunjava uvjete iz stavka (1) ovog članka mora imati i dvije godine radnog iskustva kao nastavnik teorijske obuke.

Članak 18. Nastavnik teorijske obuke može predavati najviše tri

srodna teorijska predmeta.

Članak 19. (1) Instruktor letenja, odnosno nastavnik letenja, može biti

lice koje posjeduje odgovarajuću važeću dozvolu, važeće ovlaštenje instruktora letenja/nastavnika letenja bez ograničenja i važeća ovlaštenja za koja namjerava da provodi obuku.

(2) Instruktor letenja, odnosno nastavnik letenja, mora biti prihvatljiv za BHDCA.

(3) Instruktor letenja, odnosno nastavnik letenja, u jednoj grupi može obučavati najviše šest kandidata.

Članak 20. Rukovoditelj letačkom i rukovoditelj teorijskom obukom

ili rukovoditelj organizacije za obuku dužan je da prati provođenje nastave, da se stara o održavanju razine teorijske i praktičke obuke, da izrađuje i ovjerava izvješće o sprovedenoj obuci, da provjerava pojedine faze teorijske i letačke obuke i da izvrši završnu provjeru kandidata na obuci.

Članak 21. Organizacija za obuku dužna je da obezbijedi: a) Priručnik za obuku (Training Manual); b) Operativni priručnik (Operation Manual); c) Priručnike za zrakoplove sa utvrđenim postupcima u

letu i na zemlji, kao i u slučaju nužde; d) literaturu za obuku; e) vođenje ličnih dosijea kandidata, koji sadrže: prijavu

za obuku, rješenje o prijemu na obuku, ljekarsko uvjerenje, podatke o položenim ispitima, karton o školovanju, polisu osiguranja kandidata;

f) vođenje ličnih dosijea instruktora/nastavnika za provođenje letačke obuke;

g) vođenje dnevnika nastave; h) vođenje dnevnika teorijske obuke; i) vođenje dnevnih planova letenja; j) vođenje dnevnika letenja; k) vođenje naloga za letove izvan zone aerodroma i

navigacijskih planova; l) vođenje evidencije o udesima i nezgodama u toku

obuke; lj) vođenje evidencije o izdatim dokumentima; m) knjižicu pripreme i analize leta za studente/učenike; n) knjižicu evidencije letenja (Pilot Logbook).

Članak 22. (1) Organizacija za obuku dužna je da vodi registar kandidata

na obuci. (2) U registar kandidata unose se lični podaci kandidata, vrsti

osposobljavanja i podaci o trajanju obuke, nastavniku, odnosno instruktoru koji vrši obuku, položenim ispitima (provjera znanja), stupnju obučenosti, vrsti poslova za koje je kandidat obučen, napomene i potpis odgovorne osobe.

Članak 23. Organizacija za obuku je dužna da za svakog kandidata

obezbijedi:

a) kopiju programa obuke; b) kopiju sigurnosnih postupaka i kućnog reda

organizacije za obuku; c) uputstvo za eksploataciju i prinudne postupke za

zrakoplov na kome će se kandidat obučavati; d) uputstvo za eksploataciju aerodroma na kome će se

vršiti obuka; e) liste provjera redovnih i vanrednih postupaka za

zrakoplov na kome će se vršiti obuka; f) SOP organizacije za obuku (ako je primjenjivo).

Članak 24. (1) Svakom kandidatu koji je završio obuku za sticanje

dozvole, odnosno ovlaštenja centra za obuku, izdat će potvrdu/certifikat/diplomu o završenoj obuci/stečenoj obučenosti.

(2) Potvrda/certifikat/diploma iz stavka (1) ovog članka sadrži: a) naziv organizacije za obuku, b) matični broj iz registra obuke i redni broj

potvrde/certifikata/diplome, c) lične podatke kandidata, d) podatke o vrsti obuke koju je završio kandidat, e) datum početka i završetka obuke, f) ocjene, po predmetima, i opći uspjeh kandidata (ako

je primjenjivo).

Članak 25. (1) Odobrenje za rad organizacijama za obuku, na njihov

zahtjev, izdaje BHDCA. (2) Prvo izdavanje odobrenja za rad se izdaje sa rokom

važenja od 12 mjeseci, a naredno se može produžiti (izdati) sa rokom važenja do 3 godine.

(3) Sadržaj odobrenja za rad organizacija za obuku dat je u prilogu ovog Pravilnika (Prilog br.1), te čini sastavni dio ovog Pravilnika.

Članak 26. (Izdavanje, produženje i obnova odobrenja za rad)

(1) Uz zahtjev za izdavanje Odobrenja za rad, podnose se sljedeća dokumenta: a) rješenje o upisu u registar zrakoplovne organizacije,

odnosno poduzeća koje izdaje nadležni organ; b) Priručnik za obuku (Training Manual); c) Operativni priručnik (Operation Manual); d) spisak stručnog osoblja koje će izvoditi teorijsku i

praktičku obuku, s navođenjem osnovnih podataka definiranih člankom 17. ovog Pravilnika;

e) popis i skice prostorija za izvođenje teorijske obuke, boravak kandidata na obuci, pripremu i analizu leta, planiranje letenja i za boravak instruktora i/ili nastavnika;

f) podatke o opremi iz članka 5. ovog Pravilnika; g) spisak zrakoplova na kojima će se obučavati

kandidati, s podacima o tipu, modelu i opremi; h) spisak ostalih uređaja i učila za izvođenje teorijske i

praktičke obuke za svaku vrstu obuke; i) spisak literature koja će se koristiti u obuci.

(2) Uz zahtjev za produženje važenja odobrenja za rad, odnosno uz zahtjev za izmjenu odobrenja za rad, organizacije za obuku prilažu: a) ako su tokom važenja odobrenja za rad nastale

promjene u organizaciji za obuku, dokaze da su promjene nastale u toku važenja odobrenja za rad, a koje podrazumijevaju vrstu i sadržaj tih promjena;

b) ako tokom važenja odobrenja za rad nije bilo promjena u organizaciji za obuku, izjavu da nije bilo


promjena u odnosu na certifikovano stanje (izjava pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću)

c) podatke o broju kandidata koji su pohađali obuku, koji pohađaju obuku i podatke o broju kandidata koji su položili ispit za stjecanje određene dozvole, odnosno ovlaštenja po završetku obuke u organizaciji za obuku.

Članak 27. U slučaju nepoštovanja odredaba ovog Pravilnika

navedenih u ovom članku, odobrenje za rad organizaciji za obuku se može suspendirati na određen vremenski period ili joj se trajno oduzeti:

a) ako svaku promjenu ne prijavi BHDCA, iz članka 4. stavak (3) ovog Pravilnika;

b) ako ne obezbijedi učila, iz članka 8. ovog Pravilnika; c) ako ne obezbijedi propisanu dokumentaciju, iz

članka 21. ovog Pravilnika; d) ako ne vodi registar kandidata na obuci, iz članka

22. ovog Pravilnika; e) ako za svakog kandidata ne obezbijedi kopiju

dokumenata navedenih u članku 23. ovog Pravilnika.

Članak 28. U slučaju nepoštovanja odredaba ovog Pravilnika,

odgovornom licu u organizaciji za obuku i rukovoditelju

letačke i rukovoditelju teorijske obuke može se suspendirati ili trajno oduzeti odobrenje za rad.

Članak 29. (Prijelazne odredbe)

Organizacija za obuku, koja je odobrenje za rad stekla po odredbama Pravilnika o uvjetima koje mora da ispunjava škola ili školski centar za obučavanje zrakoplovnog osoblja ("Službeni glasnik BiH", broj 51/04), osposobljenost za obučavanje zrakoplovnog osoblja uskladit će se sa uvjetima propisanim ovim Pravilnikom najkasnije do sljedećeg produženja odobrenja za rad.

Članak 30. (Završne odredbe)

Danom stupanja na snagu ovog Pravilnika prestaje da važi Pravilnik o uvjetima koje mora da ispunjava škola ili školski centar za obučavanje zrakoplovnog osoblja ("Službeni glasnik BiH", broj 51/04) u dijelu koji se odnosi na obučavanje letačkog i kabinskog osoblja.

Članak 31. (Stupanje na snagu)

Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 1-3-02-2-414-1/12 26. ožujka 2012. godine

Banja LukaGeneralni direktor

Đorđe Ratkovica, v. r.



УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

269 Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет

судија, у предмету број АП 376/09, рјешавајући апелацију Дијане Капетановић, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 76 став 2 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Миодраг Симовић, предсједник Валерија Галић, потпредсједница Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 6. децембра 2011. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Дијане Капетановић. Утврђује се повреда права на правично суђење из

члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода због недоношења одлуке у разумном року у предмету Општинског суда у Сарајеву број 065 0 П 044 179 10 П2.

Налаже се Општинском суду у Сарајеву да по хитном поступку донесе одлуку у предмету број 065 0 П 044 179 10 П2, у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Влади Кантона Сарајево да Дијани Капетановић, у складу са чланом 76 став 2 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, исплати износ од 1.350,00 КМ на име накнаде нематеријалне штете због недоношења одлуке у разумном року.

Налаже се Општинском суду у Сарајеву и Влади Кантона Сарајево да, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 90 дана од дана достављања ове одлуке, обавијесте Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Дијана Капетановић (у даљњем тексту: апеланткиња), коју заступа Амила Етеровић, адвокатица из Сарајева, поднијела је 10. фебруара 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) због недоношења одлуке у разумном року у предмету Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број 65 0 П 0044179 00 П.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) и Општинског суда затражено је 20. маја и 30. септембра 2009. године да доставе одговоре на апелацију. Такође, од Кантоналног и Општинског суда је 10. марта и 19. септембра 2011. године

затражено да обавијесте Уставни суд о тренутној фази предметног поступка. Од Општинског суда је 17. октобра 2011. године затражено да доставе на увид спис број 65 0 П 0044179 10 П2.

3. Кантонални суд је доставио одговор 29. октобра 2009. године, а обавјештење да је одлучио о апеланткињиној жалби 17. марта 2011. године. Општински суд је 28. маја 2009. године доставио одговор на апелацију, 4. октобра 2011. године доставио тражену информацију, а 26. октобра 2011. године тражени спис на увид.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор Општинског суда достављен је апеланткињи 18. септембра, а одговор Кантоналног суда 5. новембра 2009. године.

III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

6. Апеланткиња је 21. децембра 2000. године Општинском суду I у Сарајеву поднијела тужбу против Динке Видош (у даљњем тексту: тужена) ради накнаде материјалне штете у износу од 15.598,65 КМ. Предмет је евидентиран под бројем П-231/02 (ЦМС број предмета 65 0 П 0044179 00 П).

7. Општински суд I је на рочишту за главну расправу које је одржано 9. марта 2001. године на приједлог апеланткињиног пуномоћника донио Пресуду због изостанка број П-2101/2000 и обавезао тужену да апеланткињи исплати износ од 15.598,65 КМ, са каматама од 21. децембра 2000. године па до исплате, као и трошкове парничног поступка у износу од 1.004,31 КМ.

8. Општински суд I је на рочишту одржаном 22. новембра 2001. године усвојио приједлог за повраћај у пређашње стање (који је поднио пуномоћник тужене 9. маја 2001. године), пресуду због изостанка ставио ван снаге и укинуо све спроведене радње, отворио рочиште за главну расправу и наставио поступак.

9. Општински суд I је заказао седам рочишта на којима су били присутни апеланткиња и њен пуномоћник (5. фебруара, 29. марта, 20. јуна, 22. јула, 23. децембра 2002. године и 22. јануара 2003. године). На одржаним рочиштима суд је расправљао о тужбеном захтјеву, спровео доказ вјештачењем посредством вјештака Н.С. и увидом у материјалну документацију, разматрао апеланткињин приједлог за издавање привремене мјере (да се забрани туженој промет и отуђење предметног стана), те одбио приједлог за поновно вјештачење посредством другог вјештака. Рочиште заказано за 13. новембар 2002. године суд је одложио због болести судије.

10. Пресудом Општинског суда I број П-231/02 од 22. јануара 2003. године тужена је обавезана да апеланткињи исплати износ од 13.361,15 КМ, са законским затезним каматама од 21. децембра 2000. године па до исплате, те да јој накнади трошкове поступка у износу од 4.739,60 КМ. Вишак апеланткињиног тужбеног захтјева је одбијен. Суд је одбио и апеланткињин приједлог за издавање привремене мјере.

11. Општински суд је поводом изјављене жалбе тужене против првостепене пресуде доставио комплетан спис Кантоналном суду 16. септембра 2003. године, који је регистрован под бројем Гж-1523/03.


12. Рјешењем Кантоналног суда број Гж-1523/03 од 30. априла 2004. године жалба тужене је уважена и првостепена пресуда у обавезујућем дијелу је укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак. У одбијајућем дијелу првостепена пресуда је остала неизмијењена.

13. Кантонални суд је 30. јуна 2004. године спис предмета доставио Општинском суду на поновни поступак. Предмет је добио нови број 65 0 П 0044179 00 П.

14. У поновном поступку Општински суд је одржао припремно рочиште 30. марта 2005. године, а рочишта за главну расправу 22. фебруара, 10. маја, 16. јуна, 6. октобра 2006. године, 31. јануара, 3. априла, 9. јуна и 25. септембра 2008. године. Рочиште заказано за 11. октобар 2005. године је одложено због болести судије. Суд је на рочишту одржаном 25. септембра 2008. године закључио главну расправу констатујући да ће пресуда у овој правној ствари бити донесена у законском року, тј. 20. октобра 2008. године. На одржаним рочиштима суд је расправљао о апеланткињином тужбеном захтјеву, противтужби тужене, спровео доказе увидом у материјалну документацију, налаз и мишљење вјештака Н.С., доказе о финансијској вриједности уложених средстава за санацију стана, те извршио вјештачење посредством вјештака грађевинске струке Ф.Е. и С.С.

15. Општински суд је донио Пресуду број 65 0 П 0044179 00 П од 20. октобра 2008. године, којом је обавезао тужену да апеланткињи исплати износ од 8.447,73 КМ са каматама од 21. децембра 2000. године па до исплате. Туженој – противтужитељки је одбијен противтужбени захтјев да се апеланткиња – противтужена обавеже да туженој – противтужитељки исплати на име накнаде штете почињене привременим коришћењем предметног стана износ од 8.232,57 КМ, са законским затезним каматама од дана подношења тужбе па до исплате. Тужена је обавезана да апеланткињи накнади трошкове парничног поступка у износу од 12.500,10 КМ.

16. Општински суд је поводом изјављене жалбе тужене против наведене првостепене пресуде од 20. октобра 2008. године доставио комплетан спис који је примљен у Кантоналном суду 5. марта 2009. године и регистрован под бројем 65 0 П 044179 09 Гз.

17. Пресудом Кантоналног суда број 65 0 П 044179 09 Гз од 19. јануара 2010. године жалба тужене је дјелимично уважена и првостепена пресуда у дијелу одлуке о тужбеном захтјеву и трошковима поступка је укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак. Жалба тужене је одбијена и првостепена пресуда о дијелу одлуке о противтужбеном захтјеву је потврђена.

18. Кантонални суд је спис предмета доставио Општинском суду на поновни поступак 12. марта 2010. године. Предмет је добио нови број 65 0 П 0044179 10 П2.

19. Након што је Кантонални суд предмет вратио на поновни поступак, поступак пред Општинским судом је у току. Према стању списа, Општински суд је одржао рочиште 11. маја 2011. године, а рочиште заказано за 19. септембар 2011. године суд је, на захтјев тужене, одложио за 23. новембар 2011. године.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

20. Апеланткиња сматра да јој је повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) у односу на право на доношење одлуке у разумном року у предмету Општинског суда број 065 0 П 044 179 10 П2. Даље, апеланткиња наводи хронологију предметног поступка, те истиче да је поднијела тужбу Општинском суду у Сарајеву 21. децембра 2000. године, те да до подношења апелације Општински суд није донио правоснажну одлуку о тужбеном захтјеву, иако је суду упућивала и писмене ургенције. Такође, истиче да је у предметном поступку Кантонални суд већ једном одлучивао о жалби тужене, па, како спор траје више од осам година, предлаже да Уставни суд донесе одлуку о допустивости и меритуму којом ће усвојити апелацију и наложити Кантоналном суду да по хитном поступку донесе одлуку у предметном случају. Апеланткиња је затражила да јој се због недоношења одлуке у разумном року исплати накнада нематеријалне штете у износу од 2.000,00 КМ.

б) Одговор на апелацију

21. Кантонални суд је у одговору на апелацију навео да предмет до сачињавања одговора на апелацију није узет у рад, те да одлука о жалби није донесена из оправданих разлога, с обзиром на велики број неријешених предмета грађанских спорова, од којих сваки судија у реферату има преко 500 неријешених предмета. Кантонални суд је истакао да наводи апелације у погледу дужине поступка пред овим судом нису основани, нарочито имајући у виду истакнуте оправдане разлоге због којих предмет није узет у рад. Кантонални суд је 17. марта 2011. године обавијестио Уставни суд да је донио Пресуду број 65 0 П 044179 09 Гз од 19. јануара 2010. године, коју је и доставио Уставном суду.

22. Општински суд је у одговору на апелацију навео хронологију предметног поступка пред овим судом, те истакао да су поступајуће судије дужи период биле на боловању, акцентирајући посебно период у 2007. години. Општински суд је 4. октобра 2011. године обавијестио Уставни суд о току поступка пред тим судом након доношења Пресуде Кантоналног суда број 65 0 П 044179 09 Гз од 19. јануара 2010. године.

V. Релевантни прописи

23. Закон о парничном поступку ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 53/03, 73/05 и 19/06) у релевантном дијелу гласи: Члан 10. Суд је дужан да спроведе поступак без одуговлачења

и са што мање трошкова, те да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.

Члан 217. ст. 1, 3. и 4. Другостепени суд одлучује о жалби на сједници вијећа

или на основу одржане расправе. Другостепени суд ће одржати сједницу вијећа,

односно расправу, у року од 45 дана након што од првостепеног суда прими списе по жалби.

Другостепени суд ће донијети одлуку у року од 30 дана од дана одржавања сједнице вијећа на којој је


одлучено о жалби, односно, ако је одржана расправа, у року од 30 дана од дана закључења расправе.

VI. Допустивост

24. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

25. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

26. Уставни суд наглашава да, у складу са чланом 16 став 3 Правила Уставног суда, може изузетно да разматра апелацију и када нема одлуке надлежног суда, уколико апелација указује на озбиљна кршења права и основних слобода које штити Устав Босне и Херцеговине или међународни документи који се примјењују у Босни и Херцеговини. Имајући у виду чињенично стање предмета, Уставни суд сматра да је предметна апелација у овом дијелу допустива, у смислу члана 16 став 3 Правила Уставног суда. Коначно, апелација у овом дијелу испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, зато што није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји који други формални разлог због ког апелација није допустива.

27. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 2, 3 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд закључује да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости у односу на право на доношење одлуке у разумном року из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

VII. Меритум

28. Апеланткиња сматра да јој је у предметном поступку пред Кантоналним судом и Општинским судом прекршено право на правично суђење у разумном року из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

29. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају

људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. 30. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном

дијелу гласи: 1) Приликом утврђивања грађанских права и обавеза

или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. […]

а) Релевантни принципи

31. Уставни суд, прије свега, истиче да се, према конзистентној пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, разумност дужине трајања поступка мора оцијенити у

свјетлу околности појединог предмета, водећи рачуна о критеријумима успостављеним судском праксом Европског суда, а нарочито о сложености предмета, понашању страна у поступку и надлежног суда или других јавних власти, те о значају који конкретна правна ствар има за апеланта (види Европски суд, Микулић против Хрватске, апликација број 53176/99 од 7. фебруара 2002. године, Извјештај број 2002-I, став 38).

32. Сем тога, према пракси Европског суда и Уставног суда, велик број предмета узетих у рад није ваљано оправдање за прекомјерно одуговлачење поступка, а стално враћање одлуке на поновно суђење може показати да постоје озбиљни недостаци у организацији судског система (види Европски суд, Probmeier против Њемачке, пресуда од 1. јула 1997. године, став 64, Извјештаји 1997-IV).

б) Период који се узима у обзир

33. Уставни суд запажа да је апеланткиња 21. децембра 2000. године покренула предметни поступак и да из стања списа произилази да поступак још увијек није окончан и да се по други пут налази у Кантоналном суду ради одлучивања о жалби тужене. Међутим, будући да је у међувремену Кантонални суд донио одлуку о жалби тужене (Пресуда број 65 0 П 044179 09 Гз од 19. јануара 2010. године), а да се апеланткиња, с обзиром на новонастале околности, није обраћала Уставном суду ради евентуалне дужине поступка у поновном поступку пред Општинским судом, релевантан период који Уставни суд треба узети у обзир при оцјени дужине предметног поступка, премда предмет још увијек није окончан, јесте период од 21. децембра 2000. године до 19. јануара 2010. године када је Кантонални суд одлучио о изјављеној жалби.

34. Дакле, релевантан период који Уставни суд треба да узме у обзир при оцјени дужине предметног поступка је период од девет година, један мјесец и 28 дана.

ц) Анализа разумности трајања поступка

35. У конкретном случају, предметни поступак се тиче утврђивања основаности и висине апеланткињиног тужбеног захтјева за накнаду материјалне штете коју је претрпјела због адаптације и модернизације стана чији је била привремени корисник, на ком је носилац станарског права била тужена. С обзиром на чињенична и правна питања која је у конкретном случају требало ријешити, Уставни суд сматра да се не ради о нарочито сложеном судском поступку.

36. Слиједећи праксу Европског суда и сопствену јуриспруденцију, Уставни суд подсјећа на то да је дужност државе да организује свој правни систем тако да омогући судовима и јавним властима да се повинују захтјевима и условима из Европске конвенције (види Европски суд, Zanghi против Италије, пресуда од 19. фебруара 1991. године, серија А, број 194, став 21, и Уставни суд, Одлука број АП 1070/05 од 9. фебруара 2006. године, став 34).

37. Доводећи наведено у контекст конкретног предмета, Уставни суд, прије свега, запажа да је апеланткиња тужбу у конкретној правној ствари поднијела 21. децембра 2000. године, а Општински суд је (9. марта 2001. године) у релативно кратком времену донио пресуду због изостанка. Међутим, поступајући поводом приједлога тужене за повраћај у пређашње стање, суд је рјешењем донесеним 22. новембра 2001.


године наведену пресуду ставио ван снаге и отворио рочиште за главну расправу, и у наставку поступка након шест одржаних рочишта одлуку донио 22. јануара 2003. године. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да се период од достављања тужбе суду па до доношења одлуке Општинског суда, период од двије године, један мјесец и један дан, не може сматрати разумним, те да не постоји оправдање за овако дуго поступање првостепеног суда.

38. Кад је ријеч о даљњем току поступка пред Општинским судом, Уставни суд, прије свега, запажа да Општински суд у поновном поступку, поступајући по рјешењу Кантоналног суда (којим је жалба тужене уважена и првостепена пресуда у обавезујућем дијелу укинута и предмет враћен на поновни поступак), није био ажуран и у роковима прописаним Законом о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП) одржао припремно рочиште и рочиште за главну расправу. Наиме, из стања списа је евидентно да је након достављања списа Кантоналног суда (30. јун 2004. године) па до предузимања прве процесне радње (припремног рочишта) протекао рок од девет мјесеци. Затим, Општински суд је након одржаних девет рочишта донио одлуку 20. октобра 2008. године, дакле након четири године, три мјесеца и 20 дана. Имајући у виду чињенична и правна питања која произилазе из апеланткињине тужбе, Уставни суд сматра да не постоји оправдање за овако дуго поступање Општинског суда.

39. Уставни суд сматра да је трајање поступка пред Општинским судом преко шест година a priori неразумно и могло би се оправдати само у изузетним околностима. Даље, Општински суд није понудио никакве оправдане разлоге за овако дуго трајање поступка који се не може окарактерисати као нарочито сложен. Увидом у предметни спис, Уставни суд уочава да апеланткиња ничим није допринијела дужини трајања предметног поступка, јер није користила било какве методе које би могле довести до одуговлачења поступка. Наиме, апеланткиња је активно учествовала у току поступка пред редовним судом, користећи сва законом расположива правна средства у оквиру Закона о парничном поступку, како би се утврдила основаност њеног тужбеног захтјева и како би у што краћем року добила коначну мериторну одлуку.

40. Оцјењујући поступање Кантоналног суда, Уставни суд запажа да је том суду требала једна година, пет мјесеци и 28 дана да одлучи о жалбама против пресуда Општинског суда, те да тај период Кантонални суд није ничим оправдао сем великим бројем предмета који се налазе на рјешавању пред тим судом. Даље, Уставни суд наглашава да је одредбама члана 10 ЗПП регулисана обавеза суда да поступак спроведе без одуговлачења, као и да је регулисан прецизан рок за доношење одлуке у жалбеном поступку, а који је у конкретном случају вишеструко премашен. Даље, иако је Кантонални суд у одговору на апелацију указао на потешкоће везано за велики прилив предмета и велики број неријешених предмета, Уставни суд подсјећа на то да је у претходном дијелу ове одлуке указао на то да велики број предмета узетих у рад није ваљано оправдање за прекомјерно одуговлачење поступка. Сем тога, Уставни суд подсјећа и на праксу Европског суда и сопствену јуриспруденцију, према којима је дужност

државе да организује свој правни систем тако да омогући судовима и јавним властима да се повинују захтјевима и условима из Европске конвенције (види Европски суд, Zanghi против Италије, пресуда од 19. фебруара 1991. године, серија А, број 194, став 21; и Уставни суд, Одлука број АП 1070/05 од 9. фебруара 2006. године, став 34). Стога, Уставни суд закључује да је и Кантонални суд допринио укупној дужини поступка у овом предметном случају.

41. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да укупна дужина предметног поступка пред Општинским судом и Кантоналним судом у временском периоду дужем од девет година не задовољава захтјев "разумности" из члана 6 став 1 Европске конвенције, те да постоји кршење права на "суђење у разумном року" као једног од елемената права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

42. Иако се апеланткиња није жалила на дужину трајања поступка пред Општинским судом, у погледу дужине трајања поступка који се тренутно води, а с обзиром на утврђено кршење права на правично суђење због недоношења одлуке у разумном року у претходној фази поступка, Уставни суд сматра сврсисходним да наложи Општинском суду да по хитном поступку донесе одлуку по Пресуди Кантоналног суда број 65 0 П 0044179 09 Гз од 19. јануара 2010. године, како сврха апелације као ефективног правног лијека не би била доведена у питање.

Питање накнаде нематеријалне штете

43. Апеланткиња је затражила накнаду нематеријалне штете због кршења права на правично суђење у разумном року. Према члану 76 став 2 Правила Уставног суда, Уставни суд може изузетно, на захтјев изнесен у апелацији, одредити накнаду за нематеријалну штету. Међутим, Уставни суд подсјећа на то да за разлику од поступка пред редовним судовима накнаду нематеријалне штете одређује у посебним случајевима кршења загарантованих људских права и основних слобода (види Уставни суд, Одлука број АП 938/04 од 17. новембра 2005. године, "Службени гласник Босне и Херцеговине" број 20/06).

44. У конкретном случају, будући да се ради о спору који није по закону захтијевао хитност, Уставни суд сматра да апеланткињи за сваку годину неоправдано дугог трајања поступка треба исплатити износ од 150,00 КМ, дакле укупан износ од 1.350,00 КМ. Овај износ апеланткињи је дужна да исплати Влада Кантона Сарајево, у року од три мјесеца од достављања ове одлуке.

VIII. Закључак

45. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правичан поступак у односу на доношење одлуке у разумном року из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када поступак у предмету ради накнаде штете, дакле поступак који није сложен, траје више од девет година и није окончан ни у вријеме одлучивања о апелацији, а та дужина поступка се у цијелости може ставити на терет надлежним судовима који нису дјелотворно контролисали поступак и нису предузели адекватне мјере за убрзање поступка.

46. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 76 став 2 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.


47. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

ПредсједникУставног суда

Босне и Херцеговине Проф. др Миодраг Симовић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 376/09, rješavajući apelaciju Dijane Kapetanović, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 76. stav 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, potpredsjednica Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 6. decembra 2011. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Dijane Kapetanović. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u predmetu Općinskog suda u Sarajevu broj 065 0 P 044 179 10 P2.

Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da po hitnom postupku donese odluku u predmetu broj 065 0 P 044 179 10 P2, u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Vladi Kantona Sarajevo da Dijani Kapetanović, u skladu sa članom 76. stav 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, isplati iznos od 1.350,00 KM na ime naknade nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku.

Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu i Vladi Kantona Sarajevo da, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke, obavijeste Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Dijana Kapetanović (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Amila Eterović, advokatica iz Sarajeva, podnijela je 10. februara 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u predmetu Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 P 0044179 00 P.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) i Općinskog suda zatraženo je 20. maja i 30. septembra 2009. godine da dostave odgovore na apelaciju. Također, od Kantonalnog i Općinskog suda je

10. marta i 19. septembra 2011. godine zatraženo da obavijeste Ustavni sud o trenutnoj fazi predmetnog postupka. Od Općinskog suda je 17. oktobra 2011. godine zatraženo da dostave na uvid spis broj 65 0 P 0044179 10 P2.

3. Kantonalni sud je dostavio odgovor 29. oktobra 2009. godine, a obavještenje da je odlučio o apelanticinoj žalbi 17. marta 2011. godine. Općinski sud je 28. maja 2009. godine dostavio odgovor na apelaciju, 4. oktobra 2011. godine dostavio traženu informaciju, a 26. oktobra 2011. godine traženi spis na uvid.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Općinskog suda dostavljen je apelantici 18. septembra, a odgovor Kantonalnog suda 5. novembra 2009. godine.

III. Činjenično stanje

5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Apelantica je 21. decembra 2000. godine Općinskom sudu I u Sarajevu podnijela tužbu protiv Dinke Vidoš (u daljnjem tekstu: tužena) radi naknade materijalne štete u iznosu od 15.598,65 KM. Predmet je evidentiran pod brojem P-231/02 (CMS broj predmeta 65 0 P 0044179 00 P).

7. Općinski sud I je na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 9. marta 2001. godine na prijedlog apelanticinog punomoćnika donio Presudu zbog izostanka broj P-2101/2000 i obavezao tuženu da apelantici isplati iznos od 15.598,65 KM, sa kamatama od 21. decembra 2000. godine pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 1.004,31 KM.

8. Općinski sud I je na ročištu održanom 22. novembra 2001. godine usvojio prijedlog za povrat u prijašnje stanje (koji je podnio punomoćnik tužene 9. maja 2001. godine), presudu zbog izostanka stavio van snage i ukinuo sve provedene radnje, otvorio ročište za glavnu raspravu i nastavio postupak.

9. Općinski sud I je zakazao sedam ročišta na kojima su bili prisutni apelantica i njen punomoćnik (5. februara, 29. marta, 20. juna, 22. jula, 23. decembra 2002. godine i 22. januara 2003. godine). Na održanim ročištima sud je raspravljao o tužbenom zahtjevu, proveo dokaz vještačenjem posredstvom vještaka N.S. i uvidom u materijalnu dokumentaciju, razmatrao apelanticin prijedlog za izdavanje privremene mjere (da se zabrani tuženoj promet i otuđenje predmetnog stana), te odbio prijedlog za ponovno vještačenje posredstvom drugog vještaka. Ročište zakazano za 13. novembar 2002. godine sud je odložio zbog bolesti sudije.

10. Presudom Općinskog suda I broj P-231/02 od 22. januara 2003. godine tužena je obavezana da apelantici isplati iznos od 13.361,15 KM, sa zakonskim zateznim kamatama od 21. decembra 2000. godine pa do isplate, te da joj naknadi troškove postupka u iznosu od 4.739,60 KM. Višak apelanticinog tužbenog zahtjeva je odbijen. Sud je odbio i apelanticin prijedlog za izdavanje privremene mjere.

11. Općinski sud je povodom izjavljene žalbe tužene protiv prvostepene presude dostavio kompletan spis Kantonalnom sudu 16. septembra 2003. godine, koji je registriran pod brojem Gž-1523/03.

12. Rješenjem Kantonalnog suda broj Gž-1523/03 od 30. aprila 2004. godine žalba tužene je uvažena i prvostepena presuda u obavezujućem dijelu je ukinuta i predmet


vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U odbijajućem dijelu prvostepena presuda je ostala neizmijenjena.

13. Kantonalni sud je 30. juna 2004. godine spis predmeta dostavio Općinskom sudu na ponovni postupak. Predmet je dobio novi broj 65 0 P 0044179 00 P.

14. U ponovnom postupku Općinski sud je održao pripremno ročište 30. marta 2005. godine, a ročišta za glavnu raspravu 22. februara, 10. maja, 16. juna, 6. oktobra 2006. godine, 31. januara, 3. aprila, 9. juna i 25. septembra 2008. godine. Ročište zakazano za 11. oktobar 2005. godine je odloženo zbog bolesti sudije. Sud je na ročištu održanom 25. septembra 2008. godine zaključio glavnu raspravu konstatirajući da će presuda u ovoj pravnoj stvari biti donesena u zakonskom roku, tj. 20. oktobra 2008. godine. Na održanim ročištima sud je raspravljao o apelanticinom tužbenom zahtjevu, protivtužbi tužene, proveo dokaze uvidom u materijalnu dokumentaciju, nalaz i mišljenje vještaka N.S., dokaze o finansijskoj vrijednosti uloženih sredstava za sanaciju stana, te izvršio vještačenje posredstvom vještaka građevinske struke F.E. i S.S.

15. Općinski sud je donio Presudu broj 65 0 P 0044179 00 P od 20. oktobra 2008. godine, kojom je obavezao tuženu da apelantici isplati iznos od 8.447,73 KM sa kamatama od 21. decembra 2000. godine pa do isplate. Tuženoj – protivtužiteljici je odbijen protivtužbeni zahtjev da se apelantica – protivtužena obaveže da tuženoj – protivtužiteljici isplati na ime naknade štete počinjene privremenim korištenjem predmetnog stana iznos od 8.232,57 KM, sa zakonskim zateznim kamatama od dana podnošenja tužbe pa do isplate. Tužena je obavezana da apelantici naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 12.500,10 KM.

16. Općinski sud je povodom izjavljene žalbe tužene protiv navedene prvostepene presude od 20. oktobra 2008. godine dostavio kompletan spis koji je zaprimljen u Kantonalnom sudu 5. marta 2009. godine i registriran pod brojem 65 0 P 044179 09 Gz.

17. Presudom Kantonalnog suda broj 65 0 P 044179 09 Gz od 19. januara 2010. godine žalba tužene je djelimično uvažena i prvostepena presuda u dijelu odluke o tužbenom zahtjevu i troškovima postupka je ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda o dijelu odluke o protivtužbenom zahtjevu je potvrđena.

18. Kantonalni sud je spis predmeta dostavio Općinskom sudu na ponovni postupak 12. marta 2010. godine. Predmet je dobio novi broj 65 0 P 0044179 10 P2.

19. Nakon što je Kantonalni sud predmet vratio na ponovni postupak, postupak pred Općinskim sudom je u toku. Prema stanju spisa, Općinski sud je održao ročište 11. maja 2011. godine, a ročište zakazano za 19. septembar 2011. godine sud je, na zahtjev tužene, odložio za 23. novembar 2011. godine.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

20. Apelantica smatra da joj je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) u odnosu na pravo na donošenje odluke u razumnom roku u predmetu Općinskog suda broj 065 0 P 044 179 10 P2. Dalje, apelantica navodi hronologiju predmetnog postupka, te ističe da je podnijela tužbu

Općinskom sudu u Sarajevu 21. decembra 2000. godine, te da do podnošenja apelacije Općinski sud nije donio pravosnažnu odluku o tužbenom zahtjevu, iako je sudu upućivala i pismene urgencije. Također, ističe da je u predmetnom postupku Kantonalni sud već jednom odlučivao o žalbi tužene, pa, kako spor traje više od osam godina, predlaže da Ustavni sud donese odluku o dopustivosti i meritumu kojom će usvojiti apelaciju i naložiti Kantonalnom sudu da po hitnom postupku donese odluku u predmetnom slučaju. Apelantica je zatražila da joj se zbog nedonošenja odluke u razumnom roku isplati naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000,00 KM.

b) Odgovor na apelaciju

21. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju naveo da predmet do sačinjavanja odgovora na apelaciju nije uzet u rad, te da odluka o žalbi nije donesena iz opravdanih razloga, s obzirom na veliki broj neriješenih predmeta građanskih sporova, od kojih svaki sudija u referatu ima preko 500 neriješenih predmeta. Kantonalni sud je istakao da navodi apelacije u pogledu dužine postupka pred ovim sudom nisu osnovani, osobito imajući u vidu istaknute opravdane razloge zbog kojih predmet nije uzet u rad. Kantonalni sud je 17. marta 2011. godine obavijestio Ustavni sud da je donio Presudu broj 65 0 P 044179 09 Gz od 19. januara 2010. godine, koju je i dostavio Ustavnom sudu.

22. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju naveo hronologiju predmetnog postupka pred ovim sudom, te istakao da su postupajuće sudije duži period bile na bolovanju, akcentirajući posebno period u 2007. godini. Općinski sud je 4. oktobra 2011. godine obavijestio Ustavni sud o toku postupka pred tim sudom nakon donošenja Presude Kantonalnog suda broj 65 0 P 044179 09 Gz od 19. januara 2010. godine.

V. Relevantni propisi

23. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) u relevantnom dijelu glasi: Član 10. Sud je dužan provesti postupak bez odugovlačenja i sa što

manje troškova, te onemogućiti svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Član 217. st. 1, 3. i 4. Drugostepeni sud odlučuje o žalbi u sjednici vijeća ili na

osnovu održane rasprave. Drugostepeni sud održat će sjednicu vijeća, odnosno

raspravu, u roku od 45 dana nakon što od prvostepenog suda primi spise po žalbi.

Drugostepeni sud će donijeti odluku u roku od 30 dana od dana održavanja sjednice vijeća na kojoj je odlučeno o žalbi, odnosno, ako je održana rasprava, u roku od 30 dana od dana zaključenja rasprave.

VI. Dopustivost

24. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

25. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada


je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

26. Ustavni sud naglašava da, u skladu sa članom 16. stav 3. Pravila Ustavnog suda, može izuzetno razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda, ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i osnovnih sloboda koje štiti Ustav Bosne i Hercegovine ili međunarodni dokumenti koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini. Imajući u vidu činjenično stanje predmeta, Ustavni sud smatra da je predmetna apelacija u ovom dijelu dopustiva, u smislu člana 16. stav 3. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija u ovom dijelu ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, zato što nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji koji drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

27. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 2, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud zaključuje da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti u odnosu na pravo na donošenje odluke u razumnom roku iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

VII. Meritum

28. Apelantica smatra da joj je u predmetnom postupku pred Kantonalnim sudom i Općinskim sudom prekršeno pravo na pravično suđenje u razumnom roku iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

29. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 30. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

a) Relevantni principi

31. Ustavni sud, prije svega, ističe da se, prema konzistentnoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, razumnost dužine trajanja postupka mora ocijeniti u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Evropskog suda, a naročito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi Evropski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. februara 2002. godine, Izvještaj broj 2002-I, stav 38).

32. Osim toga, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, velik broj predmeta uzetih u rad nije valjano opravdanje za prekomjerno odugovlačenje postupka, a stalno vraćanje odluke na ponovno suđenje može pokazati da postoje ozbiljni nedostaci u organizaciji sudskog sistema (vidi Evropski sud, Probmeier protiv Njemačke, presuda od 1. jula 1997. godine, stav 64, Izvještaji 1997-IV).

b) Period koji se uzima u obzir

33. Ustavni sud zapaža da je apelantica 21. decembra 2000. godine pokrenula predmetni postupak i da iz stanja spisa

proizlazi da postupak još uvijek nije okončan i da se po drugi put nalazi u Kantonalnom sudu radi odlučivanja o žalbi tužene. Međutim, budući da je u međuvremenu Kantonalni sud donio odluku o žalbi tužene (Presuda broj 65 0 P 044179 09 Gz od 19. januara 2010. godine), a da se apelantica, s obzirom na novonastale okolnosti, nije obraćala Ustavnom sudu radi eventualne dužine postupka u ponovnom postupku pred Općinskim sudom, relevantan period koji Ustavni sud treba uzeti u obzir pri ocjeni dužine predmetnog postupka, premda predmet još uvijek nije okončan, jeste period od 21. decembra 2000. godine do 19. januara 2010. godine kada je Kantonalni sud odlučio o izjavljenoj žalbi.

34. Dakle, relevantan period koji Ustavni sud treba uzeti u obzir pri ocjeni dužine predmetnog postupka je period od devet godina, jedan mjesec i 28 dana.

c) Analiza razumnosti trajanja postupka

35. U konkretnom slučaju, predmetni postupak se tiče utvrđivanja osnovanosti i visine apelanticinog tužbenog zahtjeva za naknadu materijalne štete koju je pretrpjela zbog adaptacije i modernizacije stana čiji je bila privremeni korisnik, na kojem je nosilac stanarskog prava bila tužena. S obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je u konkretnom slučaju trebalo riješiti, Ustavni sud smatra da se ne radi o naročito složenom sudskom postupku.

36. Slijedeći praksu Evropskog suda i vlastitu jurisprudenciju, Ustavni sud podsjeća na to da je dužnost države da organizira svoj pravni sistem tako da omogući sudovima i javnim vlastima da se povinuju zahtjevima i uvjetima iz Evropske konvencije (vidi Evropski sud, Zanghi protiv Italije, presuda od 19. februara 1991. godine, serija A, broj 194, stav 21, i Ustavni sud, Odluka broj AP 1070/05 od 9. februara 2006. godine, stav 34).

37. Dovodeći navedeno u kontekst konkretnog predmeta, Ustavni sud, prije svega, zapaža da je apelantica tužbu u konkretnoj pravnoj stvari podnijela 21. decembra 2000. godine, a Općinski sud je (9. marta 2001. godine) u relativno kratkom vremenu donio presudu zbog izostanka. Međutim, postupajući povodom prijedloga tužene za povrat u prijašnje stanje, sud je rješenjem donesenim 22. novembra 2001. godine navedenu presudu stavio van snage i otvorio ročište za glavnu raspravu, i u nastavku postupka nakon šest održanih ročišta odluku donio 22. januara 2003. godine. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se period od dostavljanja tužbe sudu pa do donošenja odluke Općinskog suda, period od dvije godine, jedan mjesec i jedan dan, ne može smatrati razumnim, te da ne postoji opravdanje za ovako dugo postupanje prvostepenog suda.

38. Kad je riječ o daljnjem toku postupka pred Općinskim sudom, Ustavni sud, prije svega, zapaža da Općinski sud u ponovnom postupku, postupajući po rješenju Kantonalnog suda (kojim je žalba tužene uvažena i prvostepena presuda u obavezujućem dijelu ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak), nije bio ažuran i u rokovima propisanim Zakonom o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP) održao pripremno ročište i ročište za glavnu raspravu. Naime, iz stanja spisa je evidentno da je nakon dostavljanja spisa Kantonalnog suda (30. juni 2004. godine) pa do preduzimanja prve procesne radnje (pripremnog ročišta) protekao rok od devet mjeseci. Zatim, Općinski sud je nakon održanih devet ročišta donio odluku 20. oktobra 2008. godine, dakle nakon četiri godine, tri mjeseca i 20 dana. Imajući u vidu činjenična i


pravna pitanja koja proizlaze iz apelanticine tužbe, Ustavni sud smatra da ne postoji opravdanje za ovako dugo postupanje Općinskog suda.

39. Ustavni sud smatra da je trajanje postupka pred Općinskim sudom preko šest godina a priori nerazumno i moglo bi se opravdati samo u izuzetnim okolnostima. Dalje, Općinski sud nije ponudio nikakve opravdane razloge za ovako dugo trajanje postupka koji se ne može okarakterizirati kao naročito složen. Uvidom u predmetni spis, Ustavni sud uočava da apelantica ničim nije doprinijela dužini trajanja predmetnog postupka, jer nije koristila bilo kakve metode koje bi mogle dovesti do odugovlačenja postupka. Naime, apelantica je aktivno učestvovala u toku postupka pred redovnim sudom, koristeći sva zakonom raspoloživa pravna sredstva u okviru Zakona o parničnom postupku, kako bi se utvrdila osnovanost njenog tužbenog zahtjeva i kako bi u što kraćem roku dobila konačnu meritornu odluku.

40. Ocjenjujući postupanje Kantonalnog suda, Ustavni sud zapaža da je tom sudu trebala jedna godina, pet mjeseci i 28 dana da odluči o žalbama protiv presuda Općinskog suda, te da taj period Kantonalni sud nije ničim opravdao osim velikim brojem predmeta koji se nalaze na rješavanju pred tim sudom. Dalje, Ustavni sud naglašava da je odredbama člana 10. ZPP regulirana obaveza suda da postupak provede bez odugovlačenja, kao i da je reguliran precizan rok za donošenje odluke u žalbenom postupku, a koji je u konkretnom slučaju višestruko premašen. Dalje, iako je Kantonalni sud u odgovoru na apelaciju ukazao na poteškoće vezano za veliki priliv predmeta i veliki broj neriješenih predmeta, Ustavni sud podsjeća na to da je u prethodnom dijelu ove odluke ukazao na to da veliki broj predmeta uzetih u rad nije valjano opravdanje za prekomjerno odugovlačenje postupka. Osim toga, Ustavni sud podsjeća i na praksu Evropskog suda i vlastitu jurisprudenciju, prema kojima je dužnost države da organizira svoj pravni sistem tako da omogući sudovima i javnim vlastima da se povinuju zahtjevima i uvjetima iz Evropske konvencije (vidi Evropski sud, Zanghi protiv Italije, presuda od 19. februara 1991. godine, serija A, broj 194, stav 21; i Ustavni sud, Odluka broj AP 1070/05 od 9. februara 2006. godine, stav 34). Stoga, Ustavni sud zaključuje da je i Kantonalni sud doprinio ukupnoj dužini postupka u ovom predmetnom slučaju.

41. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da ukupna dužina predmetnog postupka pred Općinskim sudom i Kantonalnim sudom u vremenskom periodu dužem od devet godina ne zadovoljava zahtjev "razumnosti" iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te da postoji kršenje prava na "suđenje u razumnom roku" kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

42. Iako se apelantica nije žalila na dužinu trajanja postupka pred Općinskim sudom, u pogledu dužine trajanja postupka koji se trenutno vodi, a s obzirom na utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u prethodnoj fazi postupka, Ustavni sud smatra svrsishodnim da naloži Općinskom sudu da po hitnom postupku donese odluku po Presudi Kantonalnog suda broj 65 0 P 0044179 09 Gz od 19. januara 2010. godine, kako svrha apelacije kao efektivnog pravnog lijeka ne bi bila dovedena u pitanje.

Pitanje naknade nematerijalne štete

43. Apelantica je zatražila naknadu nematerijalne štete zbog kršenja prava na pravično suđenje u razumnom roku. Prema članu 76. stav 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno, na zahtjev iznesen u apelaciji, odrediti naknadu za nematerijalnu štetu. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da za razliku od postupka pred redovnim sudovima naknadu nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja zagarantiranih ljudskih prava i osnovnih sloboda (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 938/04 od 17. novembra 2005. godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 20/06).

44. U konkretnom slučaju, budući da se radi o sporu koji nije po zakonu zahtijevao hitnost, Ustavni sud smatra da apelantici za svaku godinu neopravdano dugog trajanja postupka treba isplatiti iznos od 150,00 KM, dakle ukupan iznos od 1.350,00 KM. Ovaj iznos apelantici je dužna isplatiti Vlada Kantona Sarajevo, u roku od tri mjeseca od dostavljanja ove odluke.

VIII. Zaključak

45. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravičan postupak u odnosu na donošenje odluke u razumnom roku iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada postupak u predmetu radi naknade štete, dakle postupak koji nije složen, traje više od devet godina i nije okončan ni u vrijeme odlučivanja o apelaciji, a ta dužina postupka se u cijelosti može staviti na teret nadležnim sudovima koji nisu djelotvorno kontrolirali postupak i nisu preduzeli adekvatne mjere za ubrzanje postupka.

46. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 76. stav 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

47. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda

Bosne i Hercegovine Prof. dr. Miodrag Simović, s. r.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 376/09, rješavajući apelaciju Dijane Kapetanović, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 76. stavak 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, dopredsjednica Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 6. prosinca 2011. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU I. Uvod

1. Dijana Kapetanović (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Amila Eterović, odvjetnica iz Sarajeva, podnijela je 10. veljače 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u predmetu Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 P 0044179 00 P.



2. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) i Općinskog suda zatraženo je 20. svibnja i 30. rujna 2009. godine da dostave odgovore na apelaciju. Također, od Kantonalnog i Općinskog suda je 10. ožujka i 19. rujna 2011. godine zatraženo da obavijeste Ustavni sud o trenutnoj fazi predmetnog postupka. Od Općinskog suda je 17. listopada 2011. godine zatraženo da dostave na uvid spis broj 65 0 P 0044179 10 P2.

3. Kantonalni sud je dostavio odgovor 29. listopada 2009. godine, a obavještenje da je odlučio o apelantičinoj žalbi 17. ožujka 2011. godine. Općinski sud je 28. svibnja 2009. godine dostavio odgovor na apelaciju, 4. listopada 2011. godine dostavio traženu informaciju, a 26. listopada 2011. godine traženi spis na uvid.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Općinskog suda dostavljen je apelantici 18. rujna, a odgovor Kantonalnog suda 5. studenoga 2009. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Apelantica je 21. prosinca 2000. godine Općinskom sudu I u Sarajevu podnijela tužbu protiv Dinke Vidoš (u daljnjem tekstu: tužena) radi naknade materijalne štete u iznosu od 15.598,65 KM. Predmet je evidentiran pod brojem P-231/02 (CMS broj predmeta 65 0 P 0044179 00 P).

7. Općinski sud I je na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 9. ožujka 2001. godine na prijedlog apelantičinog punomoćnika donio Presudu zbog izostanka broj P-2101/2000 i obvezao tuženu da apelantici isplati iznos od 15.598,65 KM, sa kamatama od 21. prosinca 2000. godine pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 1.004,31 KM.

8. Općinski sud I je na ročištu održanom 22. studenoga 2001. godine usvojio prijedlog za povrat u prijašnje stanje (koji je podnio punomoćnik tužene 9. svibnja 2001. godine), presudu zbog izostanka stavio izvan snage i ukinuo sve provedene radnje, otvorio ročište za glavnu raspravu i nastavio postupak.

9. Općinski sud I je zakazao sedam ročišta na kojima su bili prisutni apelantica i njezin punomoćnik (5. veljače, 29. ožujka, 20. lipnja, 22. srpnja, 23. prosinca 2002. godine i 22. siječnja 2003. godine). Na održanim ročištima sud je raspravljao o tužbenom zahtjevu, proveo dokaz vještačenjem posredstvom vještaka N.S. i uvidom u materijalnu dokumentaciju, razmatrao apelantičin prijedlog za izdavanje privremene mjere (da se zabrani tuženoj promet i otuđenje predmetnog stana), te odbio prijedlog za ponovno vještačenje posredstvom drugog vještaka. Ročište zakazano za 13. studeni 2002. godine sud je odložio zbog bolesti suca.

10. Presudom Općinskog suda I broj P-231/02 od 22. siječnja 2003. godine tužena je obvezana apelantici isplatiti iznos od 13.361,15 KM, sa zakonskim zateznim kamatama od 21. prosinca 2000. godine pa do isplate, te joj naknaditi troškove postupka u iznosu od 4.739,60 KM. Višak apelantičinog tužbenog zahtjeva je odbijen. Sud je odbio i apelantičin prijedlog za izdavanje privremene mjere.

11. Općinski sud je povodom izjavljene žalbe tužene protiv prvostupanjske presude dostavio kompletan spis

Kantonalnom sudu 16. rujna 2003. godine, koji je registriran pod brojem Gž-1523/03.

12. Rješenjem Kantonalnog suda broj Gž-1523/03 od 30. travnja 2004. godine žalba tužene je uvažena i prvostupanjska presuda u obvezujućem dijelu je ukinuta i predmet vraćen prvostupanjskom sudu na ponovni postupak. U odbijajućem dijelu prvostupanjska presuda je ostala neizmijenjena.

13. Kantonalni sud je 30. lipnja 2004. godine spis predmeta dostavio Općinskom sudu na ponovni postupak. Predmet je dobio novi broj 65 0 P 0044179 00 P.

14. U ponovnom postupku Općinski sud je održao pripremno ročište 30. ožujka 2005. godine, a ročišta za glavnu raspravu 22. veljače, 10. svibnja, 16. lipnja, 6. listopada 2006. godine, 31. siječnja, 3. travnja, 9. lipnja i 25. rujna 2008. godine. Ročište zakazano za 11. listopad 2005. godine je odloženo zbog bolesti suca. Sud je na ročištu održanom 25. rujna 2008. godine zaključio glavnu raspravu konstatirajući da će presuda u ovoj pravnoj stvari biti donesena u zakonskom roku, tj. 20. listopada 2008. godine. Na održanim ročištima sud je raspravljao o apelantičinom tužbenom zahtjevu, protutužbi tužene, proveo dokaze uvidom u materijalnu dokumentaciju, nalaz i mišljenje vještaka N.S., dokaze o financijskoj vrijednosti uloženih sredstava za sanaciju stana, te izvršio vještačenje posredstvom vještaka građevinske struke F.E. i S.S.

15. Općinski sud je donio Presudu broj 65 0 P 0044179 00 P od 20. listopada 2008. godine, kojom je obvezao tuženu da apelantici isplati iznos od 8.447,73 KM sa kamatama od 21. prosinca 2000. godine pa do isplate. Tuženoj – protutužiteljici je odbijen protutužbeni zahtjev da se apelantica – protutužena obveže da tuženoj – protutužiteljici isplati na ime naknade štete počinjene privremenim korištenjem predmetnog stana iznos od 8.232,57 KM, sa zakonskim zateznim kamatama od dana podnošenja tužbe pa do isplate. Tužena je obvezana apelantici naknaditi troškove parničnog postupka u iznosu od 12.500,10 KM.

16. Općinski sud je povodom izjavljene žalbe tužene protiv navedene prvostupanjske presude od 20. listopada 2008. godine dostavio kompletan spis koji je zaprimljen u Kantonalnom sudu 5. ožujka 2009. godine i registriran pod brojem 65 0 P 044179 09 Gz.

17. Presudom Kantonalnog suda broj 65 0 P 044179 09 Gz od 19. siječnja 2010. godine žalba tužene je djelomično uvažena i prvostupanjska presuda u dijelu odluke o tužbenom zahtjevu i troškovima postupka je ukinuta i predmet vraćen prvostupanjskom sudu na ponovni postupak. Žalba tužene je odbijena i prvostupanjska presuda o dijelu odluke o protutužbenom zahtjevu je potvrđena.

18. Kantonalni sud je spis predmeta dostavio Općinskom sudu na ponovni postupak 12. ožujka 2010. godine. Predmet je dobio novi broj 65 0 P 0044179 10 P2.

19. Nakon što je Kantonalni sud predmet vratio na ponovni postupak, postupak pred Općinskim sudom je u tijeku. Prema stanju spisa, Općinski sud je održao ročište 11. svibnja 2011. godine, a ročište zakazano za 19. rujan 2011. godine sud je, na zahtjev tužene, odložio za 23. studeni 2011. godine.


20. Apelantica smatra da joj je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i


članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) u odnosu na pravo na donošenje odluke u razumnom roku u predmetu Općinskog suda broj 065 0 P 044 179 10 P2. Dalje, apelantica navodi kronologiju predmetnog postupka, te ističe da je podnijela tužbu Općinskom sudu u Sarajevu 21. prosinca 2000. godine, te da do podnošenja apelacije Općinski sud nije donio pravomoćnu odluku o tužbenom zahtjevu, iako je sudu upućivala i pismene urgencije. Također, ističe da je u predmetnom postupku Kantonalni sud već jednom odlučivao o žalbi tužene, pa, kako spor traje više od osam godina, predlaže da Ustavni sud donese odluku o dopustivosti i meritumu kojom će usvojiti apelaciju i naložiti Kantonalnom sudu da po hitnom postupku donese odluku u predmetnom slučaju. Apelantica je zatražila da joj se zbog nedonošenja odluke u razumnom roku isplati naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000,00 KM.


21. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju naveo da predmet do sačinjavanja odgovora na apelaciju nije uzet u rad, te da odluka o žalbi nije donesena iz opravdanih razloga, s obzirom na veliki broj neriješenih predmeta građanskih sporova, od kojih svaki sudac u referatu ima preko 500 neriješenih predmeta. Kantonalni sud je istakao da navodi apelacije u pogledu dužine postupka pred ovim sudom nisu utemeljeni, osobito imajući u vidu istaknute opravdane razloge zbog kojih predmet nije uzet u rad. Kantonalni sud je 17. ožujka 2011. godine obavijestio Ustavni sud da je donio Presudu broj 65 0 P 044179 09 Gz od 19. siječnja 2010. godine, koju je i dostavio Ustavnom sudu.

22. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju naveo kronologiju predmetnog postupka pred ovim sudom, te istakao da su postupajući suci duže razdoblje bili na bolovanju, akcentirajući posebno razdoblje u 2007. godini. Općinski sud je 4. listopada 2011. godine obavijestio Ustavni sud o tijeku postupka pred tim sudom nakon donošenja Presude Kantonalnog suda broj 65 0 P 044179 09 Gz od 19. siječnja 2010. godine.


23. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) u relevantnom dijelu glasi: Članak 10. Sud je dužan provesti postupak bez odugovlačenja i sa što

manje troškova, te onemogućiti svaku zlouporabu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Članak 217. st. 1, 3. i 4. Drugostupanjski sud odlučuje o žalbi u sjednici vijeća ili

na temelju održane rasprave. Drugostupanjski će sud održati sjednicu vijeća, odnosno

raspravu, u roku od 45 dana nakon što od prvostupanjskog suda primi spise po žalbi.

Drugostupanjski će sud donijeti odluku u roku od 30 dana od dana održavanja sjednice vijeća na kojoj je odlučeno o žalbi, odnosno, ako je održana rasprava, u roku od 30 dana od dana zaključenja rasprave.

VI. Dopustivost

24. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

25. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

26. Ustavni sud naglašava da, sukladno članku 16. stavak 3. Pravila Ustavnog suda, može izuzetno razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda, ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i temeljnih sloboda koje štiti Ustav Bosne i Hercegovine ili međunarodni dokumenti koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini. Imajući u vidu činjenično stanje predmeta, Ustavni sud smatra da je predmetna apelacija u ovom dijelu dopustiva, u smislu članka 16. stavak 3. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija u ovom dijelu ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, zato što nije očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji koji drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

27. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 2, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud zaključuje da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti u odnosu na pravo na donošenje odluke u razumnom roku iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

VII. Meritum

28. Apelantica smatra da joj je u predmetnom postupku pred Kantonalnim sudom i Općinskim sudom prekršeno pravo na pravično suđenje u razumnom roku iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

29. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju

ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 30. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

a) Relevantna načela

31. Ustavni sud, prije svega, ističe da se, prema konzistentnoj praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, razumnost dužine trajanja postupka mora ocijeniti u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Europskog suda, a naročito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi Europski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. veljače 2002. godine, Izvješće broj 2002-I, stavak 38).

32. Osim toga, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, velik broj predmeta uzetih u rad nije valjano opravdanje za prekomjerno odugovlačenje postupka, a stalno vraćanje odluke na ponovno suđenje može pokazati da postoje ozbiljni nedostaci u organizaciji sudskog sustava (vidi


Europski sud, Probmeier protiv Njemačke, presuda od 1. srpnja 1997. godine, stavak 64, Izvješća 1997-IV).

b) Razdoblje koje se uzima u obzir

33. Ustavni sud zapaža da je apelantica 21. prosinca 2000. godine pokrenula predmetni postupak i da iz stanja spisa proizlazi da postupak još uvijek nije okončan i da se po drugi put nalazi u Kantonalnom sudu radi odlučivanja o žalbi tužene. Međutim, budući da je u međuvremenu Kantonalni sud donio odluku o žalbi tužene (Presuda broj 65 0 P 044179 09 Gz od 19. siječnja 2010. godine), a da se apelantica, s obzirom na novonastale okolnosti, nije obraćala Ustavnom sudu radi eventualne dužine postupka u ponovnom postupku pred Općinskim sudom, relevantno razdoblje koje Ustavni sud treba uzeti u obzir pri ocjeni dužine predmetnog postupka, premda predmet još uvijek nije okončan, jeste razdoblje od 21. prosinca 2000. godine do 19. siječnja 2010. godine kada je Kantonalni sud odlučio o izjavljenoj žalbi.

34. Dakle, relevantno razdoblje koje Ustavni sud treba uzeti u obzir pri ocjeni dužine predmetnog postupka je razdoblje od devet godina, jedan mjesec i 28 dana.

c) Analiza razumnosti trajanja postupka

35. U konkretnom slučaju, predmetni postupak se tiče utvrđivanja utemeljenosti i visine apelantičinog tužbenog zahtjeva za naknadu materijalne štete koju je pretrpjela zbog adaptacije i modernizacije stana čiji je bila privremeni korisnik, na kojem je nositelj stanarskog prava bila tužena. S obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je u konkretnom slučaju trebalo riješiti, Ustavni sud smatra da se ne radi o naročito složenom sudskom postupku.

36. Slijedeći praksu Europskog suda i vlastitu jurisprudenciju, Ustavni sud podsjeća na to da je dužnost države da organizira svoj pravni sustav tako da omogući sudovima i javnim vlastima da se povinuju zahtjevima i uvjetima iz Europske konvencije (vidi Europski sud, Zanghi protiv Italije, presuda od 19. veljače 1991. godine, serija A, broj 194, stavak 21, i Ustavni sud, Odluka broj AP 1070/05 od 9. veljače 2006. godine, stavak 34).

37. Dovodeći navedeno u kontekst konkretnog predmeta, Ustavni sud, prije svega, zapaža da je apelantica tužbu u konkretnoj pravnoj stvari podnijela 21. prosinca 2000. godine, a Općinski sud je (9. ožujka 2001. godine) u relativno kratkom vremenu donio presudu zbog izostanka. Međutim, postupajući povodom prijedloga tužene za povrat u prijašnje stanje, sud je rješenjem donesenim 22. studenoga 2001. godine navedenu presudu stavio izvan snage i otvorio ročište za glavnu raspravu, i u nastavku postupka nakon šest održanih ročišta odluku donio 22. siječnja 2003. godine. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se razdoblje od dostave tužbe sudu pa do donošenja odluke Općinskog suda, razdoblje od dvije godine, jedan mjesec i jedan dan, ne može smatrati razumnim, te da ne postoji opravdanje za ovako dugo postupanje prvostupanjskog suda.

38. Kad je riječ o daljnjem tijeku postupka pred Općinskim sudom, Ustavni sud, prije svega, zapaža da Općinski sud u ponovnom postupku, postupajući po rješenju Kantonalnog suda (kojim je žalba tužene uvažena i prvostupanjska presuda u obvezujućem dijelu ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak), nije bio ažuran i u rokovima propisanim Zakonom o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP) održao pripremno ročište i ročište za glavnu raspravu. Naime, iz stanja spisa je evidentno da je nakon dostavljanja spisa Kantonalnog suda (30. lipanj 2004.

godine) pa do poduzimanja prve procesne radnje (pripremnog ročišta) protekao rok od devet mjeseci. Zatim, Općinski sud je nakon održanih devet ročišta donio odluku 20. listopada 2008. godine, dakle nakon četiri godine, tri mjeseca i 20 dana. Imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja proizlaze iz apelantičine tužbe, Ustavni sud smatra da ne postoji opravdanje za ovako dugo postupanje Općinskog suda.

39. Ustavni sud smatra da je trajanje postupka pred Općinskim sudom preko šest godina a priori nerazumno i moglo bi se opravdati samo u izuzetnim okolnostima. Dalje, Općinski sud nije ponudio nikakve opravdane razloge za ovako dugo trajanje postupka koji se ne može okarakterizirati kao naročito složen. Uvidom u predmetni spis, Ustavni sud uočava da apelantica ničim nije doprinijela dužini trajanja predmetnog postupka, jer nije koristila bilo kakve metode koje bi mogle dovesti do odugovlačenja postupka. Naime, apelantica je aktivno sudjelovala u tijeku postupka pred redovitim sudom, koristeći sva zakonom raspoloživa pravna sredstva u okviru Zakona o parničnom postupku, kako bi se utvrdila utemeljenost njezinog tužbenog zahtjeva i kako bi u što kraćem roku dobila konačnu meritornu odluku.

40. Ocjenjujući postupanje Kantonalnog suda, Ustavni sud zapaža da je tom sudu trebala jedna godina, pet mjeseci i 28 dana da odluči o žalbama protiv presuda Općinskog suda, te da to razdoblje Kantonalni sud nije ničim opravdao osim velikim brojem predmeta koji se nalaze na rješavanju pred tim sudom. Dalje, Ustavni sud naglašava da je odredbama članka 10. ZPP regulirana obveza suda da postupak provede bez odugovlačenja, kao i da je reguliran precizan rok za donošenje odluke u žalbenom postupku, a koji je u konkretnom slučaju višestruko premašen. Dalje, iako je Kantonalni sud u odgovoru na apelaciju ukazao na poteškoće vezano za veliki priliv predmeta i veliki broj neriješenih predmeta, Ustavni sud podsjeća na to da je u prethodnom dijelu ove odluke ukazao na to da veliki broj predmeta uzetih u rad nije valjano opravdanje za prekomjerno odugovlačenje postupka. Osim toga, Ustavni sud podsjeća i na praksu Europskog suda i vlastitu jurisprudenciju, prema kojima je dužnost države da organizira svoj pravni sustav tako da omogući sudovima i javnim vlastima da se povinuju zahtjevima i uvjetima iz Europske konvencije (vidi Europski sud, Zanghi protiv Italije, presuda od 19. veljače 1991. godine, serija A, broj 194, stavak 21; i Ustavni sud, Odluka broj AP 1070/05 od 9. veljače 2006. godine, stavak 34). Stoga, Ustavni sud zaključuje da je i Kantonalni sud doprinio ukupnoj dužini postupka u ovom predmetnom slučaju.

41. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da ukupna dužina predmetnog postupka pred Općinskim sudom i Kantonalnim sudom u vremenskom razdoblju dužem od devet godina ne zadovoljava zahtjev "razumnosti" iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te da postoji kršenje prava na "suđenje u razumnom roku" kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

42. Iako se apelantica nije žalila na dužinu trajanja postupka pred Općinskim sudom, u pogledu dužine trajanja postupka koji se trenutno vodi, a s obzirom na utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u prethodnoj fazi postupka, Ustavni sud smatra svrsishodnim da naloži Općinskom sudu da po hitnom postupku donese odluku po Presudi


Kantonalnog suda broj 65 0 P 0044179 09 Gz od 19. siječnja 2010. godine, kako svrha apelacije kao efektivnog pravnog lijeka ne bi bila dovedena u pitanje.

Pitanje naknade nematerijalne štete

43. Apelantica je zatražila naknadu nematerijalne štete zbog kršenja prava na pravično suđenje u razumnom roku. Prema članku 76. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno, na zahtjev iznesen u apelaciji, odrediti naknadu za nematerijalnu štetu. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da za razliku od postupka pred redovitim sudovima naknadu nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja zagarantiranih ljudskih prava i temeljnih sloboda (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 938/04 od 17. studenoga 2005. godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 20/06).

44. U konkretnom slučaju, budući da se radi o sporu koji nije po zakonu zahtijevao hitnost, Ustavni sud smatra da apelantici za svaku godinu neopravdano dugog trajanja postupka treba isplatiti iznos od 150,00 KM, dakle ukupan iznos od 1.350,00 KM. Ovaj iznos apelantici je dužna isplatiti Vlada Kantona Sarajevo, u roku od tri mjeseca od dostave ove odluke.

VIII. Zaključak

45. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravičan postupak u odnosu na donošenje odluke u razumnom roku iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada postupak u predmetu radi naknade štete, dakle postupak koji nije složen, traje više od devet godina i nije okončan ni u vrijeme odlučivanja o apelaciji, a ta dužina postupka se u cijelosti može staviti na teret nadležnim sudovima koji nisu djelotvorno kontrolirali postupak i nisu poduzeli adekvatne mjere za ubrzanje postupka.

46. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 76. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

47. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

PredsjednikUstavnog suda

Bosne i Hercegovine Prof. dr. Miodrag Simović, v. r.


судија, у предмету број АП 703/09, рјешавајући апелацију Драгице Шатрадин, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:


је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Драгице Шатрадин. Утврђује се повреда члана II/3е) Устава Босне и

Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се закључак Општинског суда у Сарајеву број 065-0-И-08-003155 од 19. фебруара 2009. године.

Предмет се враћа Општинском суду у Сарајеву који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Општинском суду у Сарајеву да, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Драгица Шатрадин (у даљњем тексту: апеланткиња) из Витеза, коју заступа Миро Блаж, адвокат из Витеза, поднијела је 9. марта 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Закључка Општинског суда у Сарајеву број 065-0-И-08-003155 од 19. фебруара 2009. године.


2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Општинског суда у Сарајеву и Федерације Босне и Херцеговине, коју заступа Федерално правобранила-штво (у даљњем тексту: извршеник), затражено је 5. јуна 2009. године да доставе одговор на апелацију.

3. Општински суд у Сарајеву је одговор на апелацију доставио 24. јуна 2009. године. Извршеник, до дана доношења ове одлуке, није доставио одговор на апелацију.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор Општинског суда достављен је апеланту 28. септембра 2009. године.


5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

6. Општински суд у Травнику је Пресудом број Рс-229/04 од 25. марта 2005. године, преиначеном Пресудом Кантоналног суда у Новом Травнику број Гж-558/05 од 15. марта 2007. године, обавезао извршеника да апеланткињи исплати износ од 150,00 КМ са законском затезном каматом, почев од 19. марта 2004. године до исплате.

7. Апеланткиња је 19. јуна 2008. године Општинском суду у Сарајеву поднијела приједлог за извршење ради намирења потраживања у износу од 150,00 КМ са законском затезном каматом почев од 19. марта 2004. године до исплате, као и трошкова извршног поступка и то на новчаним средствима извршеника која се воде на означеном рачуну код овлашћене банке. У дијелу Трошковник апеланткиња је назначила: састављање приједлога за извршење у износу од 240,00 КМ, материјални трошкови 13,00 КМ, поштарина 4 КМ, судска такса на приједлог и рјешење о извршењу.


8. Општински суд у Сарајеву је 26. јуна 2008. године позвао апеланткињу да достави још два примјерка приједлога за извршење која су недостајала, што је она и учинила поднеском од 14. јула 2008. године, тврдећи да је и првобитно поднијела приједлог у довољном броју примјерака. На поднеску је, у дијелу Трошковник, означено: састав поднеска 120,00 КМ, поштарина 4 КМ.

9. Општински суд у Сарајеву је Рјешењем број 065-0-И-08-003155 од 22. августа 2008. године дозволио предложено извршење.

10. Општински суд у Сарајеву је Рјешењем број 065-0-И-08-003155 од 26. августа 2008. године, сходно члану 195 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), извршио исправку свог рјешења под истим бројем од 22. августа 2008. године у смислу да се апеланткињи одређују трошкови извршења у износу од 257,00 КМ. У осталом дијелу рјешење од 22. августа 2008. године остало је непромијењено. У поуци о правном лијеку наведено је да апеланткиња против овог рјешења може да изјави приговор у року од 8 дана.

11. Апеланткиња је 29. августа 2008. године против Рјешења број 065-0-И-08-003155 од 22. августа 2008. године уложила приговор у дијелу одлуке о трошковима поступка, предлажући да се усвајањем приговора признају сви трошкови извршења, односно: састављање приједлога за извршење у износу од 240,00 КМ, материјални трошкови 13,00 КМ, поштарина 4 КМ, судска такса на приједлог и рјешење о извршењу, састав поднеска примљеног у суду 14. јула 2008. године у износу од 120,00 КМ, поштарина за слање овог поднеска у износу од 4 КМ, састав приговора у износу од 240,00 КМ, материјални трошкови у износу од 1 КМ. Најзад, апеланткиња је предложила да се рјешење о извршењу достави банци на провођење јер изјављени приговор не задржава извршење.

12. Апеланткиња наводи да јој је рјешење о исправци од 26. августа 2008. године уручено истог дана када је уложила и приговор на првобитно рјешење од 22. августа 2008. године, односно 29. августа 2008. године.

13. Апеланткиња је 8. септембра 2008. године против Рјешења број 065-0-И-08-003155 од 26. августа 2008. године уложила приговор у дијелу којим нису признати сви трошкови поступка, те затражила да јој се они признају. Апеланткиња је истакла да су јој признати трошкови поступка у износу од 257,00 КМ, али не и сви остали трошкови поступка како је побројала у приговору на рјешење од 22. августа 2008. године. Апеланткиња је затражила да јој се признају и они трошкови поступка који су остали непризнати, као и трошкови састава овог приговора у износу од 240,00 КМ, те поштарина у износу од 4 КМ. Најзад, апеланткиња је предложила да се и рјешење од 26. августа 2008. године достави банци на провођење јер изјављени приговор не задржава извршење.

14. Општински суд у Сарајеву је 11. новембра 2008. године обавијестио апеланткињу да су рјешења о извршењу од 22. августа 2008. године и 26. августа 2008. године достављена означеној банци на провођење, те да су трошкови извршења које је судија одредио рјешењем од 22. августа 2008. године испуштени грешком асистента, а због чега је донесено рјешење од 26. августа 2008. године. Најзад,

истакнуто је да ће се, уколико апеланткиња инсистира на приговорима од 29. августа 2008. године и 8. септембра 2008. године, суд о њима изјаснити уколико га у року од 8 дана обавијести да остаје код изјављених приговора.

15. Апеланткиња је у поднеску запримљеним у Општинском суду у Сарајеву 21. новембра 2008. године, а као одговор на акт суда од 11. новембра 2008. године, истакла да јој рјешењима против којих је уложила приговоре нису признати сви трошкови поступка које је имала, па да остаје код приговора које је уложила у дијелу у ком су остали непризнати трошкови. Најзад, апеланткиња је истакла да потражује и трошкове састављања овог поднеска, а према Трошковнику: састав поднеска 120,00 КМ и поштарина 4 КМ.

16. Апеланткиња је поднеском запримљеним у Општинском суду у Сарајеву 30. јануара 2009. године затражила да се одлучи о њеним приговорима.

17. Општински суд у Сарајеву је 19. фебруара 2009. године донио Закључак број 065-0-И-08-003155 да је извршни поступак окончан. У образложењу закључка је констатовано да је суд донио Рјешење о извршењу број 065-0-И-08-003155 од 22. августа 2008. године да је 5. фебруара 2009. године у суду запримљен допис означене банке да је рјешење о извршењу у цијелости спроведено.


18. Апеланткиња сматра да јој је оспореним закључком Општинског суда у Сарајеву повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), те право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апеланткиња истиче да је изјављивала приговоре на рјешења Општинског суда у Сарајеву, да се на тражење суда изјаснила да остаје код приговора у дијелу непризнатих трошкова поступка, али да је Општински суд у Сарајеву донио оспорени закључак, чиме је "произвољно примијенио право. Грубо кршећи њено право на правично суђење, односно непостојањем одлука по њеним приговорима и захтјевима, онемогућио јој ефективан приступ суду, као и право на жалбу". По апеланткињином мишљењу све наведено је имало за посљедицу и "непризнавање апеланткињи права на имовину" (накнаду трошкова које је имала у извршном поступку).

b) Одговор на апелацију

19. Општински суд у Сарајеву је у одговору на апелацију истакао да је донио рјешење о извршењу од 22. августа 2008. године по апеланткињином приједлогу, а на основу правоснажне и извршне исправе и на основу наредбе судије у којој су одређени трошкови извршења а који су се односили на трошкове састава приједлога и материјалне трошкове и поштарину у укупном износу од 257,00 КМ. С обзиром да су грешком дактилографа испуштени одређени трошкови извршења, Општински суд у Сарајеву је рјешењем од 26. августа 2008. године извршио исправку у смислу да су трошкови извршења одређени у износу који је апеланткиња у приједлогу тражила и који су јој наредбом судије и били


одређени. Даље, указано је да је након доношења рјешења о исправци од 26. августа 2008. године запримљен апеланткињин приговор од 29. августа 2008. године у ком је истакла да нису одређени трошкови извршења, те приговор од 8. септембра 2008. године у ком поново тражи трошкове састава приговора од 29. августа 2008. године. Даље, указано је да је апеланткиња обавијештена да су рјешења од 22. августа и 26. августа 2008. године запримљена од означене банке, те да је указано да је грешком асистента судије испуштено назначење трошкова поступка због чега је и донесено рјешење од 26. августа 2008. године, те да су стога приговори и захтјеви за новим трошковима неосновани. Суд је 19. фебруара 2009. године донио закључак којим је поступак окончан јер је обавијештен од банке да је рјешење проведено у цијелости. Закључено је да апеланткињи нису повријеђена права на која у апелацији указује, да су јој признати сви трошкови извршења које је тражила у приједлогу за извршење поднесеном 19. јуна 2008. године рјешењем суда од 26. августа 2008. године, те да су неосновани сви приговори поднесени након доношења рјешења о исправци.


20. Закон о извршном поступку ("Службене новине ФБиХ" бр. 32/03 и 33/06) у релевантном дијелу гласи: Члан 11. Састав суда и одлуке (3) Одлуке у извршном поступку суд доноси у облику

рјешења или закључка. Члан 12. Правни лијекови (1) Редовни правни лијекови у извршном поступку су

приговор и жалба, осим ако овим законом нису искључени. (2) Против рјешења донешеног у првом степену

може се изјавити приговор, а жалба кад је то овим законом одређено.

(3) Приговор се изјављује суду који је донио рјешење у року од осам дана од дана достављања, ако овим законом није друкчије одређено. О приговору одлучује суд који је донио рјешење.

(4) Против рјешења донешеног по приговору може се изјавити жалба у року од осам дана од дана достављања рјешења. О жалби одлучује суд другог степена.

(5) Приговор и жалба не заустављају ток извршног поступка, али се намирење тражиоца извршења одлаже до доношења одлуке првостепеног суда по приговору. Изузетно, када је извршним документом одређена обавеза издржавања или када се извршење проводи наплатом с трансакционог рачуна правног лица у корист имаоца истог таквог рачуна као тражиоца извршења, као и у другим случајевима одређеним овим законом, може доћи до намирења прије доношења одлуке по приговору.

(6) Против закључка није дозвољен правни лијек. Члан 15. Рокови за поступање Суд је по правилу дужан да о приједлогу за извршење

одлучи у року од осам дана, а о приговору у року од 15 дана од дана испуњавања услова да се о приговору одлучи.

Члан 16. Трошкови поступка (7) О трошковима поступка одлучује суд у извршном

поступку и у том поступку одређује, на приједлог странке, извршење ради њихова остварења.

Члан 49. Рјешење о приговору (1) Рјешење о приговору доноси судија. (2) Рјешењем се приговор усваја, одбија или се

одбацује као неблаговремен, непотпун или недозвољен.


21. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

22. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

23. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Закључак Општинског суда у Сарајеву број 065-0-И-08-003155 од 19. фебруара 2009. године којим је извршни поступак окончан и против ког, сходно члану 12 став 6 Закона о извршном поступку нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Даље, оспорени закључак апеланткињи је уручен 27. фебруара 2009. године, а апелација је поднесена 9. марта 2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

24. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

25. Апеланткиња сматра да јој је оспореним закључком повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

26. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају


е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 27. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном

дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза

или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом. 28. Апеланткиња сматра да јој је право на правично

суђење повријеђено јер јој је онемогућен ефективан приступ суду с обзиром да није одлучено о њеним приговорима који су се тицали одлуке о трошковима поступка а који представљају њену имовину, односно да јој је ускраћено право на жалбу, као и да је суд произвољно примијенио право.


29. Уставни суд подсјећа да је кроз своју праксу конзистентно наглашавао да... извршење пресуде коју донесе било који суд мора да буде посматрано као интегрални дио суђења у смислу члана 6 Европске конвенције... (види водеће одлуке Уставног суда, АП 288/03 од 17. децембра 2004. године, став 28, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 8/05, и АП 464/04 од 17. фебруара 2005. године, став 27, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 40/05). С тим у вези, Уставни суд напомиње да је право на приступ суду инхерентно члану 6 став 1 Европске конвенције које траје (право на приступ суду)... све док се не реализује утврђено грађанско право... у супротном ефективан поступак приликом утврђива-ња грађанских права и обавеза био би илузоран ако у накнадном извршном поступку то право не може да заживи... (види Уставни суд, Одлука број АП 552/04 од 28. јуна 2005. године, став 9, објављена на wеб-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

30. У конкретном случају апеланткиња је покренула поступак извршења правоснажне пресуде подноше-њем приједлога за извршење у ком је затражила да јој се надокнаде трошкови који су за њу настали покретањем извршног поступка, а према трошковнику који је у приједлогу изричито навела. Општински суд је рјешењем од 22. августа 2008. године одобрио предложено извршење, али је грешком пропустио да одлучи о апеланткињином захтјеву за накнаду трошкова поступка. Овај пропуст отклоњен је доношењем рјешења од 26. августа 2008. године. Међутим апеланткиња је и на рјешење од 22. августа, као и на рјешење од 26. августа 2008. године, уложила приговоре у дијелу који се тицао њеног захтјева за накнаду трошкова поступка, али о овим приговорима није одлучено. Такође, апеланткиња је и на изричиту обавијест Општинског суда од 11. новембра 2008. године потврдила да остаје код својих приговора и да тражи да о њима буде одлучено.

31. Уставни суд примјећује да је чланом 15 Закона о извршном поступку регулисано да суд, по правилу, о приговору одлучује у року од 15 дана од дана када су се стекли услови за одлучивање о њему, а чланом 49 истог закона да судија доноси рјешење о приговору. Из докумената који су предочени Уставном суду као ни из одговара Општинског суда не може да се закључи да у конкретном случају нису постојали услови да се одлучи о уложеним приговорима. Даље, апеланткиња је уложеним приговорима оспоравала рјешења од 22. августа и 26. августа 2008. године у дијелу који се тицао накнаде трошкова поступка, а коју, сходно члану 16 Закона о извршном поступку, има право да тражи. Међутим, Општински суд је, не одлучивши о апеланткињиним приговорима, донио закључак да је извршни поступак окончан, с обзиром да је од означене банке обавијештен да је рјешење о извршењу у цијелости спроведено. С обзиром да, сходно члану 12 став 6 Закона о извршном поступку, против закључка у извршном поступку није дозвољен правни лијек, Општински суд је, без одлучивања о истакнутим приговорима прије доношења оспореног закључка, апеланткињи ускратио право да дође до коначне одлуку о истакнутом захтјеву који се тицао њених грађанских права у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције (накнада трошкова поступка који представљају имовину).

32. Чињеница да је апеланткиња инсистирала да се рјешења од 22. августа и 26. августа 2008. године доставе означеној банци на извршење, као и да су ова рјешења у цијелости извршена, није ослободила обавезе Општински суд, да сходно изричитој законској одредби, одлучи о уложеним приговорима а имајући у виду да њихово улагање само по себи не зауставља ток извршног поступка.

33. Уставни суд закључује да је апеланткињи повријеђено право на приступ суду као сегмент права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер је Општински суд, прије доношења закључка да је извршни поступак окончан, пропустио да одлучи о апеланткињиним приговорима изјављеним у извршном поступку као интегралном дијелу суђења у смислу права на правично суђење.

Остали наводи

34. С обзиром да се апеланткињине тврдње о повреди осталих сегмената права на правично суђење, као и права на имовину заснивају на наводима који су размотрени у односу на повреду права на приступ суду, те да је утврђено да је апеланткињи у овом дијелу повријеђено право на правично суђење, Уставни суд сматра да нема потребе да их испитује и у односу на остале аспекте права на правично суђење, те у односу на право на имовину.


35. Уставни суд закључује да постоји повреда права на приступ суду као сегмента правичног суђења из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када надлежни редовни суд, прије доношења одлуке да је извршни поступак окончан, пропусти да одлучи о приговорима које је апелант истакао у току извршног поступка, као интегралног дијела суђења у смислу права на правично суђење.

36. На основу члана 61 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

37. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда


Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 703/09, rješavajući apelaciju Dragice Šatradin, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Dragice Šatradin. Utvrđuje se povreda člana II/3.e) Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.


Ukida se zaključak Općinskog suda u Sarajevu broj 065-0-I-08-003155 od 19. februara 2009. godine.

Predmet se vraća Općinskom sudu u Sarajevu koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Dragica Šatradin (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Viteza, koju zastupa Miro Blaž, advokat iz Viteza, podnijela je 9. marta 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Zaključka Općinskog suda u Sarajevu broj 065-0-I-08-003155 od 19. februara 2009. godine.


2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Općinskog suda u Sarajevu i Federacije Bosne i Hercegovine, koju zastupa Federalno pravobranilaštvo (u daljnjem tekstu: izvršenik), zatraženo je 5. juna 2009. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Općinski sud u Sarajevu je odgovor na apelaciju dostavio 24. juna 2009. godine. Izvršenik, do dana donošenja ove odluke, nije dostavio odgovor na apelaciju.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Općinskog suda dostavljen je apelantu 28. septembra 2009. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Općinski sud u Travniku je Presudom broj Rs-229/04 od 25. marta 2005. godine, preinačenom Presudom Kantonalnog suda u Novom Travniku broj Gž-558/05 od 15. marta 2007. godine, obavezao izvršenika da apelantici isplati iznos od 150,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom, počevši od 19. marta 2004. godine do isplate.

7. Apelantica je 19. juna 2008. godine Općinskom sudu u Sarajevu podnijela prijedlog za izvršenje radi namirenja tražbine u iznosu od 150,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 19. marta 2004. godine do isplate, kao i troškova izvršnog postupka i to na novčanim sredstvima izvršenika koja se vode na označenom računu kod ovlaštene banke. U dijelu Troškovnik apelantica je naznačila: sastavljanje prijedloga za izvršenje u iznosu od 240,00 KM, materijalni troškovi 13,00 KM, poštarina 4 KM, sudska taksa na prijedlog i rješenje o izvršenju.

8. Općinski sud u Sarajevu je 26. juna 2008. godine pozvao apelanticu da dostavi još dva primjerka prijedloga za izvršenje koja su nedostajala, što je ona i učinila podneskom od 14. jula 2008. godine, tvrdeći da je i prvobitno podnijela prijedlog u dovoljnom broju primjeraka. Na podnesku je, u dijelu Troškovnik, označeno: sastav podneska 120,00 KM, poštarina 4 KM.

9. Općinski sud u Sarajevu je Rješenjem broj 065-0-I-08-003155 od 22. augusta 2008. godine dozvolio predloženo izvršenje.

10. Općinski sud u Sarajevu je Rješenjem broj 065-0-I-08-003155 od 26. augusta 2008. godine, prema članu 195. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), izvršio ispravku svog rješenja pod istim brojem od 22. augusta 2008. godine u smislu da se apelantici određuju troškovi izvršenja u iznosu od 257,00 KM. U ostalom dijelu rješenje od 22. augusta 2008. godine ostalo je nepromijenjeno. U pouci o pravnom lijeku navedeno je da apelantica protiv ovog rješenja može izjaviti prigovor u roku od 8 dana.

11. Apelantica je 29. augusta 2008. godine protiv Rješenja broj 065-0-I-08-003155 od 22. augusta 2008. godine uložila prigovor u dijelu odluke o troškovima postupka, predlažući da se usvajanjem prigovora priznaju svi troškovi izvršenja, odnosno: sastavljanje prijedloga za izvršenje u iznosu od 240,00 KM, materijalni troškovi 13,00 KM, poštarina 4 KM, sudska taksa na prijedlog i rješenje o izvršenju, sastav podneska primljenog u sudu 14. jula 2008. godine u iznosu od 120,00 KM, poštarina za slanje ovog podneska u iznosu od 4 KM, sastav prigovora u iznosu od 240,00 KM, materijalni troškovi u iznosu od 1 KM. Najzad, apelantica je predložila da se rješenje o izvršenju dostavi banci na provođenje jer izjavljeni prigovor ne zadržava izvršenje.

12. Apelantica navodi da joj je rješenje o ispravci od 26. augusta 2008. godine uručeno istog dana kada je uložila i prigovor na prvobitno rješenje od 22. augusta 2008. godine, odnosno 29. augusta 2008. godine.

13. Apelantica je 8. septembra 2008. godine protiv Rješenja broj 065-0-I-08-003155 od 26. augusta 2008. godine uložila prigovor u dijelu kojim nisu priznati svi troškovi postupka, te zatražila da joj se oni priznaju. Apelantica je istakla da su joj priznati troškovi postupka u iznosu od 257,00 KM, ali ne i svi ostali troškovi postupka kako je pobrojala u prigovoru na rješenje od 22. augusta 2008. godine. Apelantica je zatražila da joj se priznaju i oni troškovi postupka koji su ostali nepriznati, kao i troškovi sastava ovog prigovora u iznosu od 240,00 KM, te poštarina u iznosu od 4 KM. Najzad, apelantica je predložila da se i rješenje od 26. augusta 2008. godine dostavi banci na provođenje jer izjavljeni prigovor ne zadržava izvršenje.

14. Općinski sud u Sarajevu je 11. novembra 2008. godine obavijestio apelanticu da su rješenja o izvršenju od 22. augusta 2008. godine i 26. augusta 2008. godine dostavljena označenoj banci na provođenje, te da su troškovi izvršenja koje je sudija odredio rješenjem od 22. augusta 2008. godine ispušteni greškom asistenta, a zbog čega je donijeto rješenje od 26. augusta 2008. godine. Najzad, istaknuto je da će se, ukoliko apelantica insistira na prigovorima od 29. augusta 2008. godine i 8. septembra 2008. godine, sud o njima izjasniti ukoliko ga u roku od 8 dana obavijesti da ostaje kod izjavljenih prigovora.

15. Apelantica je u podnesku zaprimljenim u Općinskom sudu u Sarajevu 21. novembra 2008. godine, a kao odgovor na akt suda od 11. novembra 2008. godine, istakla da joj rješenjima protiv kojih je uložila prigovore nisu priznati svi troškovi postupka koje je imala, pa da ostaje kod prigovora koje je uložila u dijelu u kojem su ostali nepriznati troškovi. Najzad, apelantica je istakla da potražuje i troškove sastavljanja ovog podneska, a prema


Troškovniku: sastav podneska 120,00 KM i poštarina 4 KM.

16. Apelantica je podneskom zaprimljenim u Općinskom sudu u Sarajevu 30. januara 2009. godine zatražila da se odluči o njenim prigovorima.

17. Općinski sud u Sarajevu je 19. februara 2009. godine donio Zaključak broj 065-0-I-08-003155 da je izvršni postupak okončan. U obrazloženju zaključka je konstatovano da je sud donio Rješenje o izvršenju broj 065-0-I-08-003155 od 22. augusta 2008. godine da je 5. februara 2009. godine u sudu zaprimljen dopis označene banke da je rješenje o izvršenju u cijelosti provedeno.


18. Apelantica smatra da joj je osporenim zaključkom Općinskog suda u Sarajevu povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), te pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelantica ističe da je izjavljivala prigovore na rješenja Općinskog suda u Sarajevu, da se na traženje suda izjasnila da ostaje kod prigovora u dijelu nepriznatih troškova postupka, ali da je Općinski sud u Sarajevu donio osporeni zaključak, čime je "proizvoljno primijenio pravo. Grubo kršeći njeno pravo na pravično suđenje, odnosno nepostojanjem odluka po njenim prigovorima i zahtjevima, onemogućio joj efektivan pristup sudu, kao i pravo na žalbu". Po apelantičinom mišljenju sve navedeno je imalo za posljedicu i "nepriznavanje apelantici prava na imovinu" (naknadu troškova koje je imala u izvršnom postupku).


19. Općinski sud u Sarajevu je u odgovoru na apelaciju istakao da je donio rješenje o izvršenju od 22. augusta 2008. godine po apelantičinom prijedlogu, a na osnovu pravosnažne i izvršne isprave i na osnovu naredbe sudije u kojoj su određeni troškovi izvršenja a koji su se odnosili na troškove sastava prijedloga i materijalne troškove i poštarinu u ukupnom iznosu od 257,00 KM. S obzirom da su greškom daktilografa ispušteni određeni troškovi izvršenja, Općinski sud u Sarajevu je rješenjem od 26. augusta 2008. godine izvršio ispravku u smislu da su troškovi izvršenja određeni u iznosu koji je apelantica u prijedlogu tražila i koji su joj naredbom sudije i bili određeni. Nadalje, ukazano je da je nakon donošenja rješenja o ispravci od 26. augusta 2008. godine zaprimljen apelantičin prigovor od 29. augusta 2008. godine u kojem je istakla da nisu određeni troškovi izvršenja, te prigovor od 8. septembra 2008. godine u kojem ponovo traži troškove sastava prigovora od 29. augusta 2008. godine. Nadalje, ukazano je da je apelantica obaviještena da su rješenja od 22. augusta i 26. augusta 2008. godine zaprimljena od označene banke, te da je ukazano da je greškom asistenta sudije ispušteno naznačenje troškova postupka zbog čega je i donijeto rješenje od 26. augusta 2008. godine, te da su stoga prigovori i zahtjevi za novim troškovima neosnovani. Sud je 19. februara 2009. godine donio zaključak kojim je postupak okončan jer je obaviješten od banke da je rješenje provedeno u cijelosti. Zaključeno je da apelantici nisu povrijeđena prava na koja u apelaciji ukazuje, da su joj priznati svi troškovi izvršenja koje je tražila u prijedlogu za izvršenje podnesenom 19. juna 2008. godine rješenjem suda od 26.

augusta 2008. godine, te da su neosnovani svi prigovori podneseni nakon donošenja rješenja o ispravci.


20. Zakon o izvršnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 32/03 i 33/06) u relevantnom dijelu glasi: Član 11. Sastav suda i odluke (3) Odluke u izvršnom postupku sud donosi u obliku

rješenja ili zaključka. Član 12. Pravni lijekovi (1) Redovni pravni lijekovi u izvršnom postupku su

prigovor i žalba, osim ako ovim zakonom nisu isključeni. (2) Protiv rješenja donesenog u prvom stepenu može se

izjaviti prigovor, a žalba kad je to ovim zakonom određeno. (3) Prigovor se izjavljuje sudu koji je donio rješenje u

roku od osam dana od dana dostavljanja, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. O prigovoru odlučuje sud koji je donio rješenje.

(4) Protiv rješenja donesenog po prigovoru može se izjaviti žalba u roku od osam dana od dana dostave rješenja. O žalbi odlučuje sud drugog stepena.

(5) Prigovor i žalba ne zaustavljaju tok izvršnog postupka, ali se namirenje tražioca izvršenja odlaže do donošenja odluke prvostepenog suda po prigovoru. Iznimno, kada je izvršnom ispravom određena obaveza izdržavanja ili kada se izvršenje provodi naplatom s transakcijskog računa pravnog lica u korist imaoca istog takvog računa kao tražioca izvršenja, kao i u drugim slučajevima određenim ovim zakonom, može doći do namirenja prije donošenja odluke po prigovoru.

(6) Protiv zaključka nije dozvoljen pravni lijek. Član 15. Rokovi za postupanje Sud je po pravilu dužan da o prijedlogu za izvršenje

odluči u roku od osam dana, a o prigovoru u roku od 15 dana od dana ispunjavanja uvjeta da se o prigovoru odluči.

Član 16. Troškovi postupka (7) O troškovima postupka odlučuje sud u izvršnom

postupku i u tom postupku određuje, na prijedlog stranke, izvršenje radi njihova ostvarenja.

Član 49. Rješenje o prigovoru (1) Rješenje o prigovoru donosi sudija. (2) Rješenjem se prigovor usvaja, odbija ili se odbacuje

kao neblagovremen, nepotpun ili nedozvoljen.

VI. Dopustivost

21. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

22. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

23. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Zaključak Općinskog suda u Sarajevu broj 065-0-I-08-003155 od 19. februara 2009. godine kojim je izvršni postupak okončan i protiv kojeg, prema članu 12. stav 6. Zakona o izvršnom postupku nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Nadalje,


osporeni zaključak apelantici je uručen 27. februara 2009. godine, a apelacija je podnesena 9. marta 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

24. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelantica smatra da joj je osporenim zaključkom povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

26. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska


stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 27. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. 28. Apelantica smatra da joj je pravo na pravično suđenje

povrijeđeno jer joj je onemogućen efektivan pristup sudu s obzirom da nije odlučeno o njenim prigovorima koji su se ticali odluke o troškovima postupka a koji predstavljaju njenu imovinu, odnosno da joj je uskraćeno pravo na žalbu, kao i da je sud proizvoljno primijenio pravo.

29. Ustavni sud podsjeća da je kroz svoju praksu konzistentno naglašavao da...izvršenje presude koju donese bilo koji sud mora biti posmatrano kao integralni dio suđenja u smislu člana 6. Evropske konvencije... (vidi vodeće odluke Ustavnog suda, AP 288/03 od 17. decembra 2004. godine, stav 28, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 8/05, i AP 464/04 od 17. februara 2005. godine, stav 27, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 40/05). S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je pravo na pristup sudu inherentno članu 6. stav 1. Evropske konvencije koje traje (pravo na pristup sudu)...sve dok se ne realizuje utvrđeno građansko pravo... u suprotnom efektivan postupak prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza bio bi iluzoran ako u naknadnom izvršnom postupku to pravo ne može da zaživi... (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 552/04 od 28. juna 2005. godine, stav 9, objavljena na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

30. U konkretnom slučaju apelantica je pokrenula postupak izvršenja pravosnažne presude podnošenjem prijedloga za izvršenje u kojem je zatražila da joj se nadoknade troškovi koji su za nju nastali pokretanjem izvršnog postupka, a prema troškovniku koji je u prijedlogu izričito navela. Općinski sud je rješenjem od 22. augusta 2008. godine odobrio predloženo izvršenje, ali je greškom propustio odlučiti o apelantičinom zahtjevu za naknadu troškova postupka. Ovaj propust otklonjen je donošenjem rješenja od 26. augusta 2008. godine. Međutim apelantica je i na rješenje od 22. augusta, kao i na rješenje od 26. augusta 2008. godine, uložila prigovore u dijelu koji se ticao njenog zahtjeva za naknadu troškova postupka, ali o ovim prigovorima nije odlučeno. Također, apelantica je i na

izričitu obavijest Općinskog suda od 11. novembra 2008. godine potvrdila da ostaje kod svojih prigovora i da traži da o njima bude odlučeno.

31. Ustavni sud primjećuje da je članom 15. Zakona o izvršnom postupku regulirano da sud, po pravilu, o prigovoru odlučuje u roku od 15 dana od dana kada su se stekli uvjeti za odlučivanje o njemu, a članom 49. istog zakona da sudija donosi rješenje o prigovoru. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu kao ni iz odgovara Općinskog suda ne može se zaključiti da u konkretnom slučaju nisu postojali uvjeti da se odluči o uloženim prigovorima. Nadalje, apelantica je uloženim prigovorima osporavala rješenja od 22. augusta i 26. augusta 2008. godine u dijelu koji se ticao naknade troškova postupka, a koju, prema članu 16. Zakona o izvršnom postupku, ima pravo tražiti. Međutim, Općinski sud je, ne odlučivši o apelantičinim prigovorima, donio zaključak da je izvršni postupak okončan, s obzirom da je od označene banke obaviješten da je rješenje o izvršenju u cijelosti provedeno. S obzirom da, prema članu 12. stav 6. Zakona o izvršnom postupku, protiv zaključka u izvršnom postupku nije dozvoljen pravni lijek, Općinski sud je, bez odlučivanja o istaknutim prigovorima prije donošenja osporenog zaključka, apelantici uskratio pravo da dođe do konačne odluku o istaknutom zahtjevu koji se ticao njenih građanskih prava u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije (naknada troškova postupka koji predstavljaju imovinu).

32. Činjenica da je apelantica insistirala da se rješenja od 22. augusta i 26. augusta 2008. godine dostave označenoj banci na izvršenje, kao i da su ova rješenja u cijelosti izvršena, nije oslobodila obaveze Općinski sud, da prema izričitoj zakonskoj odredbi, odluči o uloženim prigovorima a imajući u vidu da njihovo ulaganje samo po sebi ne zaustavlja tok izvršnog postupka.

33. Ustavni sud zaključuje da je apelantici povrijeđeno pravo na pristup sudu kao segment prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije jer je Općinski sud, prije donošenja zaključka da je izvršni postupak okončan, propustio da odluči o apelantičinim prigovorima izjavljenim u izvršnom postupku kao integralnom dijelu suđenja u smislu prava na pravično suđenje.

Ostali navodi

34. S obzirom da se apelantičine tvrdnje o povredi ostalih segmenata prava na pravično suđenje, kao i prava na imovinu zasnivaju na navodima koji su razmotreni u odnosu na povredu prava na pristup sudu, te da je utvrđeno da je apelantici u ovom dijelu povrijeđeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da nema potrebe da ih ispituje i u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje, te u odnosu na pravo na imovinu.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pristup sudu kao segmenta pravičnog suđenja iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada nadležni redovni sud, prije donošenja odluke da je izvršni postupak okončan, propusti da odluči o prigovorima koje je apelant istakao u toku izvršnog postupka, kao integralnog dijela suđenja u smislu prava na pravično suđenje.

36. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 703/09, rješavajući apelaciju Dragice Šatradin, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, dopredsjednica Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 6. prosinca 2011. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Dragice Šatradin. Utvrđuje se povreda članka II/3.(e) Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se zaključak Općinskog suda u Sarajevu broj 065-0-I-08-003155 od 19. veljače 2009. godine.

Predmet se vraća Općinskom sudu u Sarajevu koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama u svrhu provedbe ove odluke, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.



1. Dragica Šatradin (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Viteza, koju zastupa Miro Blaž, odvjetnik iz Viteza, podnijela je 9. ožujka 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Zaključka Općinskog suda u Sarajevu broj 065-0-I-08-003155 od 19. veljače 2009. godine.


2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Općinskog suda u Sarajevu i Federacije Bosne i Hercegovine, koju zastupa Federalno pravobraniteljstvo (u daljnjem tekstu: izvršenik), zatraženo je 5. lipnja 2009. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Općinski sud u Sarajevu je odgovor na apelaciju dostavio 24. lipnja 2009. godine. Izvršenik, do dana donošenja ove odluke, nije dostavio odgovor na apelaciju.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Općinskog suda je dostavljen apelantu 28. rujna 2009. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Općinski sud u Travniku je Presudom broj Rs-229/04 od 25. ožujka 2005. godine, preinačenom Presudom Kantonalnog suda u Novom Travniku broj Gž-558/05 od 15. ožujka 2007. godine, obvezao izvršenika da apelantici isplati iznos od 150,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom, počevši od 19. ožujka 2004. godine do isplate.

7. Apelantica je 19. lipnja 2008. godine Općinskom sudu u Sarajevu podnijela prijedlog za ovrhu radi namirenja tražbine u iznosu od 150,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 19. ožujka 2004. godine do isplate, kao i troškova ovršnog postupka i to na novčanim sredstvima ovršenika koja se vode na označenom računu kod ovlaštene banke. U dijelu Troškovnik apelantica je naznačila: sastavljanje prijedloga za ovrhu u iznosu od 240,00 KM, materijalni troškovi 13,00 KM, poštarina 4 KM, sudbena taksa na prijedlog i rješenje o ovrsi.

8. Općinski sud u Sarajevu je 26. lipnja 2008. godine pozvao apelanticu da dostavi još dva primjerka prijedloga za ovrhu koja su nedostajala, što je ona i učinila podneskom od 14. srpnja 2008. godine, tvrdeći da je i prvobitno podnijela prijedlog u dovoljnom broju primjeraka. Na podnesku je, u dijelu Troškovnik, označeno: sastav podneska 120,00 KM, poštarina 4 KM.

9. Općinski sud u Sarajevu je Rješenjem broj 065-0-I-08-003155 od 22. kolovoza 2008. godine dozvolio predloženu ovrhu.

10. Općinski sud u Sarajevu je Rješenjem broj 065-0-I-08-003155 od 26. kolovoza 2008. godine, prema članku 195. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), izvršio ispravku svog rješenja pod istim brojem od 22. kolovoza 2008. godine u smislu da se apelantici određuju troškovi ovrhe u iznosu od 257,00 KM. U ostalom dijelu rješenje od 22. kolovoza 2008. godine je ostalo nepromijenjeno. U pouci o pravnom lijeku je navedeno da apelantica protiv ovog rješenja može izjaviti prigovor u roku od 8 dana.

11. Apelantica je 29. kolovoza 2008. godine protiv Rješenja broj 065-0-I-08-003155 od 22. kolovoza 2008. godine uložila prigovor u dijelu odluke o troškovima postupka, predlažući da se usvajanjem prigovora priznaju svi troškovi ovrhe, odnosno: sastavljanje prijedloga za ovrhu u iznosu od 240,00 KM, materijalni troškovi 13,00 KM, poštarina 4 KM, sudbena taksa na prijedlog i rješenje o ovrsi, sastav podneska primljenog u sudu 14. srpnja 2008. godine u iznosu od 120,00 KM, poštarina za slanje ovog podneska u iznosu od 4 KM, sastav prigovora u iznosu od 240,00 KM, materijalni troškovi u iznosu od 1 KM. Najzad, apelantica je predložila da se rješenje o ovrsi dostavi banci na provedbu jer izjavljeni prigovor ne zadržava ovrhu.

12. Apelantica navodi da joj je rješenje o ispravci od 26. kolovoza 2008. godine uručeno istog dana kada je uložila i prigovor na prvobitno rješenje od 22. kolovoza 2008. godine, odnosno 29. kolovoza 2008. godine.

13. Apelantica je 8. rujna 2008. godine protiv Rješenja broj 065-0-I-08-003155 od 26. kolovoza 2008. godine uložila prigovor u dijelu kojim nisu priznati svi troškovi postupka, te zatražila da joj se oni priznaju. Apelantica je istaknula da su joj priznati troškovi postupka u iznosu od 257,00 KM, ali ne i svi ostali troškovi postupka kako je pobrojala u prigovoru na rješenje od 22. kolovoza 2008. godine. Apelantica je zatražila da joj se priznaju i oni


troškovi postupka koji su ostali nepriznati, kao i troškovi sastava ovog prigovora u iznosu od 240,00 KM, te poštarina u iznosu od 4 KM. Najzad, apelantica je predložila da se i rješenje od 26. kolovoza 2008. godine dostavi banci na provedbu jer izjavljeni prigovor ne zadržava ovrhu.

14. Općinski sud u Sarajevu je 11. studenoga 2008. godine obavijestio apelanticu da su rješenja o ovrsi od 22. kolovoza 2008. godine i 26. kolovoza 2008. godine dostavljena označenoj banci na provedbu, te da su troškovi ovrhe koje je sudac odredio rješenjem od 22. kolovoza 2008. godine ispušteni greškom asistenta, a zbog čega je donijeto rješenje od 26. kolovoza 2008. godine. Najzad, istaknuto je da će se, ukoliko apelantica insistira na prigovorima od 29. kolovoza 2008. godine i 8. rujna 2008. godine, sud o njima izjasniti ukoliko ga u roku od 8 dana obavijesti da ostaje kod izjavljenih prigovora.

15. Apelantica je u podnesku zaprimljenim u Općinskom sudu u Sarajevu 21. studenoga 2008. godine, a kao odgovor na akt suda od 11. studenoga 2008. godine, istaknula da joj rješenjima protiv kojih je uložila prigovore nisu priznati svi troškovi postupka koje je imala, pa da ostaje kod prigovora koje je uložila u dijelu u kojemu su ostali nepriznati troškovi. Najzad, apelantica je istaknula kako potražuje i troškove sastavljanja ovog podneska, a prema Troškovniku: sastav podneska 120,00 KM i poštarina 4 KM.

16. Apelantica je podneskom zaprimljenim u Općinskom sudu u Sarajevu 30. siječnja 2009. godine zatražila da se odluči o njezinim prigovorima.

17. Općinski sud u Sarajevu je 19. veljače 2009. godine donio Zaključak broj 065-0-I-08-003155 da je ovršni postupak okončan. U obrazloženju zaključka je konstatirano da je sud donio Rješenje o ovrsi broj 065-0-I-08-003155 od 22. kolovoza 2008. godine da je 5. veljače 2009. godine u sudu zaprimljen dopis označene banke da je rješenje o ovrsi u cijelosti provedeno.


18. Apelantica smatra kako joj je pobijanim zaključkom Općinskog suda u Sarajevu povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), te pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelantica ističe kako je izjavljivala prigovore na rješenja Općinskog suda u Sarajevu, kako se na traženje suda izjasnila da ostaje kod prigovora u dijelu nepriznatih troškova postupka, ali da je Općinski sud u Sarajevu donio pobijani zaključak, čime je "proizvoljno primijenio pravo. Grubo kršeći njeno pravo na pravično suđenje, odnosno nepostojanjem odluka po njenim prigovorima i zahtjevima, onemogućio joj efektivan pristup sudu, kao i pravo na žalbu". Po apelantičinom mišljenju sve navedeno je imalo za posljedicu i "nepriznavanje apelantici prava na imovinu" (naknadu troškova koje je imala u ovršnom postupku).


19. Općinski sud u Sarajevu je u odgovoru na apelaciju istaknuo kako je donio rješenje o ovrsi od 22. kolovoza 2008. godine po apelantičinom prijedlogu, a na temelju pravomoćne i izvršne isprave i na temelju naredbe suca u kojoj su određeni troškovi ovrhe a koji su se odnosili na troškove sastava prijedloga i materijalne troškove i

poštarinu u ukupnom iznosu od 257,00 KM. S obzirom da su greškom tipkačice ispušteni određeni troškovi ovrhe, Općinski sud u Sarajevu je rješenjem od 26. kolovoza 2008. godine izvršio ispravku u smislu da su troškovi ovrhe određeni u iznosu koji je apelantica u prijedlogu tražila i koji su joj naredbom suca i bili određeni. Nadalje, ukazano je da je nakon donošenja rješenja o ispravci od 26. kolovoza 2008. godine zaprimljen apelantičin prigovor od 29. kolovoza 2008. godine u kojemu je istaknula kako nisu određeni troškovi ovrhe, te prigovor od 8. rujna 2008. godine u kojem ponovno traži troškove sastava prigovora od 29. kolovoza 2008. godine. Nadalje, ukazano je kako je apelantica obaviještena da su rješenja od 22. kolovoza i 26. kolovoza 2008. godine zaprimljena od označene banke, te kako je ukazano da je greškom sučevog asistenta ispušteno naznačenje troškova postupka zbog čega je i donijeto rješenje od 26. kolovoza 2008. godine, te kako su stoga prigovori i zahtjevi za novim troškovima neutemeljeni. Sud je 19. veljače 2009. godine donio zaključak kojim je postupak okončan jer je obaviješten od banke da je rješenje provedeno u cijelosti. Zaključeno je da apelantici nisu povrijeđena prava na koja u apelaciji ukazuje, da su joj priznati svi troškovi ovrhe koje je tražila u prijedlogu za ovrhu podnesenom 19. lipnja 2008. godine rješenjem suda od 26. kolovoza 2008. godine, te da su neutemeljeni svi prigovori podneseni nakon donošenja rješenja o ispravci.


20. Zakon o ovršnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 32/03 i 33/06) u relevantnom dijelu glasi: Članak 11. Sastav suda i odluke (3) Odluke u ovršnom postupku sud donosi u obliku

rješenja ili zaključka. Članak 12. Pravni lijekovi (1) Redoviti pravni lijekovi u ovršnom postupku su

prigovor i priziv, osim ako ovim zakonom nisu isključeni. (2) Protiv rješenja donesenog u prvom stupnju može se

iskazati prigovor, a priziv kada je to ovim zakonom određeno. (3) Prigovor se iskazuje sudu koji je donio rješenje u roku

od osam dana od dana dostave, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. O prigovoru odlučuje sud koji je donio rješenje.

(4) Protiv rješenja donesenog po prigovoru može se iskazati priziv u roku od osam dana od dana dostave rješenja. O prizivu odlučuje sud drugog stupnja.

(5) Prigovor i priziv ne zaustavljaju tijek ovršnog postupka, ali se namira tražitelja ovrhe odlaže do donošenja odluke prvostupanjskog suda po prigovoru. Iznimno, kada je ovršnom ispravom određena obveza uzdržavanja ili kada se ovrha provodi naplatom sa transakcijskog računa pravne osobe u korist imatelja istog takvoga računa kao tražitelja ovrhe, kao i drugim slučajevima određenim ovim zakonom, može doći do namire prije donošenja odluke po prigovoru.

(6) Protiv zaključka nije dopušten pravni lijek. Članak 15. Rokovi za postupanje Sud je u pravilu dužan o prijedlogu za ovrhu odlučiti u

roku od osam dana, a o prigovoru u roku od 15 dana od dana ispunjavanja uvjeta za odlučivanje o prigovoru.

Članak 16. Troškovi postupka


(7) O troškovima postupka odlučuje sud u ovršnom postupku i u tome postupku određuje, na prijedlog stranke, ovrhu radi njihova ostvarenja.

Članak 49. Rješenje o prigovoru (1) Rješenje o prigovoru donosi sudac. (2) Rješenjem se prigovor usvaja, odbija ili se odbacuje

kao nepravodoban, nepotpun ili nedopušten.

VI. Dopustivost

21. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

22. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

23. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Zaključak Općinskog suda u Sarajevu broj 065-0-I-08-003155 od 19. veljače 2009. godine kojim je ovršni postupak okončan i protiv kojega, prema članku 12. stavak 6. Zakona o ovršnom postupku, nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Nadalje, pobijani je zaključak apelantici uručen 27. veljače 2009. godine, a apelacija je podnesena 9. ožujka 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva.

24. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je ustvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelantica smatra kako joj je pobijanim zaključkom povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

26. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju

ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. 27. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

28. Apelantica smatra da joj je pravo na pravično suđenje povrijeđeno jer joj je onemogućen efektivan pristup sudu s obzirom da nije odlučeno o njenim prigovorima koji su se ticali odluke o troškovima postupka a koji predstavljaju njezinu imovinu, odnosno da joj je uskraćeno pravo na priziv, kao i da je sud proizvoljno primijenio pravo.

29. Ustavni sud podsjeća da je kroz svoju praksu konzistentno naglašavao da...izvršenje presude koju donese bilo koji sud mora biti posmatrano kao integralni dio suđenja u smislu članka 6. Europske konvencije... (vidi vodeće odluke Ustavnog suda, AP 288/03 od 17. prosinca 2004. godine, stavak 28, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 8/05, i AP 464/04 od 17. veljače 2005. godine, stavak 27, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 40/05). S tim u svezi, Ustavni sud napominje da je pravo na pristup sudu inherentno članku 6. stavak 1. Europske konvencije koje traje (pravo na pristup sudu)...sve dok se ne realizira utvrđeno građansko pravo... u suprotnom efektivan postupak prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza bio bi iluzoran ako u naknadnom izvršnom postupku to pravo ne može da zaživi... (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 552/04 od 28. lipnja 2005. godine, stavak 9, objavljena na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

30. U konkretnom slučaju apelantica je pokrenula postupak izvršenja pravomoćne presude podnošenjem prijedloga za ovrhu u kojem je zatražila da joj se nadoknade troškovi koji su za nju nastali pokretanjem ovršnog postupka, a prema troškovniku koji je u prijedlogu izričito navela. Općinski sud je rješenjem od 22. kolovoza 2008. godine odobrio predloženo izvršenje, ali je greškom propustio odlučiti o apelantičinom zahtjevu za naknadu troškova postupka. Ovaj propust je otklonjen donošenjem rješenja od 26. kolovoza 2008. godine. Međutim apelantica je i na rješenje od 22. kolovoza, kao i na rješenje od 26. kolovoza 2008. godine, uložila prigovore u dijelu koji se ticao njezinog zahtjeva za naknadu troškova postupka, ali o ovim prigovorima nije odlučeno. Također, apelantica je i na izričitu obavijest Općinskog suda od 11. studenoga 2008. godine potvrdila kako ostaje kod svojih prigovora i traži da o njima bude odlučeno.

31. Ustavni sud primjećuje da je člankom 15. Zakona o izvršnom postupku regulirano da sud, po pravilu, o prigovoru odlučuje u roku od 15 dana od dana kada su se stekli uvjeti za odlučivanje o njemu, a člankom 49. istog zakona da sudac donosi rješenje o prigovoru. Iz dokumenata podastrtih Ustavnom sudu kao ni iz odgovara Općinskog suda ne može se zaključiti kako u konkretnom slučaju nisu postojali uvjeti da se odluči o uloženim prigovorima. Nadalje, apelantica je uloženim prigovorima pobijala rješenja od 22. kolovoza i 26. kolovoza 2008. godine u dijelu koji se ticao naknade troškova postupka, a koju, prema članku 16. Zakona o ovršnom postupku, ima pravo tražiti. Međutim, Općinski sud je, ne odlučivši o apelantičinim prigovorima, donio zaključak da je izvršni postupak okončan, s obzirom da je od označene banke obaviješten da je rješenje o ovrsi u cijelosti provedeno. S obzirom da, prema članku 12. stavak 6. Zakona o ovršnom postupku, protiv zaključka u ovršnom postupku nije dopušten pravni lijek, Općinski sud je, iako nije odlučio o istaknutim prigovorima prije donošenja pobijanoga zaključka, apelantici uskratio pravo da dođe do konačne odluku o istaknutom zahtjevu koji se ticao njezinih građanskih prava u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije (naknada troškova postupka koji predstavljaju imovinu).

32. Činjenica da je apelantica insistirala da se rješenja od 22. kolovoza i 26. kolovoza 2008. godine dostave označenoj banci na provedbu, kao i da su ova rješenja u cijelosti izvršena, nije oslobodila obveze Općinski sud, da prema izričitoj zakonskoj odredbi, odluči o uloženim prigovo-


rima a imajući u vidu da njihovo ulaganje samo po sebi ne zaustavlja tijek ovršnog postupka.

33. Ustavni sud zaključuje kako je apelantici povrijeđeno pravo na pristup sudu kao segment prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije jer je Općinski sud, prije donošenja zaključka da je ovršni postupak okončan, propustio odlučiti o apelantičinim prigovorima izjavljenim u ovršnom postupku kao integralnom dijelu suđenja u smislu prava na pravično suđenje.

Ostali navodi

34. S obzirom da se apelantičine tvrdnje o povredi ostalih segmenata prava na pravično suđenje, kao i prava na imovinu temelje na navodima koji su razmotreni u odnosu na povredu prava na pristup sudu, te kako je utvrđeno da je apelantici u ovome dijelu povrijeđeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud smatra kako nema potrebe da ih ispituje i u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje, te u odnosu na pravo na imovinu.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje kako postoji povreda prava na pristup sudu kao segmenta pravičnog suđenja iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada mjerodavni redoviti sud, prije donošenja odluke da je ovršni postupak okončan, propusti odlučiti o prigovorima koje je apelant istaknuo tijekom ovršnoga postupka, kao integralnog dijela suđenja u smislu prava na pravično suđenje.

36. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





судија, у предмету број АП 985/09, рјешавајући апелацију Жељка Кецмана, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 став 4 тачка 9, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:


је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Жељка Кецмана,

поднесена против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 070-0-Кжк-07-000023 од 24. децембра 2008. године.

Одбацује се као недопуштена апелација Жељка Кецмана, поднесена против Рјешења Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 01-0-К-004571-11-Кж-2 од 23. септембра 2011. године и Рјешења Кантоналног суда у Бихаћу број 01-0-К-004571-10-Квл-2 од

11. јула 2011. године, због тога што је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.



1. Жељко Кецман (у даљњем тексту: апелант) из Бањалуке, тренутно у Казнено-поправном заводу у Фочи, ког заступа Милан Романић, адвокат из Бањалуке, поднио је 29. марта 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 01-0-К-004571-11-Кж-2 од 23. септембра 2011. године, Рјешења Кантоналног суда у Бихаћу (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 01-0-К-004571-10-Квл-2 од 11. јула 2011. године и Пресуде Врховног суда број 070-0-Кжк-07-000023 од 24. децембра 2008. године. Апелант је 10. фебруара, 28. августа и 19. октобра 2011. године допунио апелацију.


2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда од Врховног суда и Кантоналног тужилаштва Бихаћ (у даљњем тексту: Тужилаштво) затражено је 18. и 19. јуна 2009. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Врховни суд је доставио одговор на апелацију 24. јуна 2009. године, а Тужилаштво 1. јула 2009. године.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апеланту 7. августа 2009. године.

5. Одлуком Уставног суда од 12. октобра 2011. године одбијен је као неоснован апелантов захтјев да се донесе привремена мјера.


6. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

7. Пресудом Кантоналног суда број 001-0-К-РЗ-07-000001 од 29. јуна 2007. године апелант је проглашен кривим за кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва из члана 142 преузетог Кривичног закона СФРЈ и осуђен на казну затвора у трајању од 15 година.

8. Одлучујући о жалбама апеланта и Тужилаштва против наведене пресуде, Врховни суд је донио Рјешење број 070-0-Кж-07-000446 од 11. октобра 2007. године којим је апелантову жалбу уважио, укинуо наведену пресуду и одредио одржавање претреса пред Врховним судом.

9. Пресудом Врховног суда број 070-0 Кжк-07-000023 од 24. децембра 2008. године апелант је проглашен кривим за кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва из члана 142 преузетог Кривичног закона СФРЈ и осуђен на казну затвора у трајању од 14 година, у коју му је, на основу члана 50 тачка 1 преузетог Кривичног закона СФРЈ, урачунато вријеме које је провео у притвору од 11. маја 2007. до 16. октобра 2008. године. Утврђено је да је апелант одговоран што је у другој половини јуна 1992. године као припадник 6. санске бригаде, након што су припадници те јединице заробили цивиле-мјештане села Хрустова, Х.М., Е.М. и Х.К., без икаквог повода


отпочео да их малтретира тукући их, а затим одводећи једног по једног мало даље од мјеста малтретирања, прилазио им с леђа, физички злостављао и затим их убио, пуцајући из пиштоља у оштећене, којом приликом су оштећени Х.М. и Е.М. задобили повреде у виду стрелног повређивања базе лобање с улазом страга смјера од назад ка напријед, док је оштећени Х.К. задобио повреде у виду стрелног озљеђивања лијеве поткољенице и десне половине грудног коша, од којих је наступила смрт оштећених.

10. Врховни суд је у образложењу пресуде навео да се, након изведених бројних доказа, увјерење суда да је управо апелант извршио кривично дјело које му се ставља на терет, у вријеме и на начин како је наведено у диспозитиву пресуде, заснива на исказу свједока Д.Ђ. и Р.М., експертизе о судско-медицинском вјештачењу које су након обављене реесксхумације и реобдукције тијела оштећених обавили стални судски вјештаци судско-медицинске струке, на основу увида у фото документацију сачињену приликом реесксхумације и реобдукције од 24. септембра 2008. године, те на основу налаза и мишљења вјештака балистичке струке и усменог образложења наведеног налаза и мишљења на претресу одржаном пред тим судом 19. децембра 2008. године. Врховни суд је закључио да је апелант својим радњама остварио све елементе бића кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва из члана 142 преузетог Кривичног закона СФРЈ, јер је као припадник војне формације био свјестан да мора хумано да поступа према цивилима, односно лицима која се налазе под њиховом контролом, и да их не смије физички малтретирати и убијати, а апелант је свјесно и вољно предузимао такве радње чиме је поступао противно члану 3 став 1 тачка а) Женевске конвенције о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12. августа 1949 године.

11. Врховни суд је навео да је у потпуности прихватио као тачне исказе супруга оштећених као свједока Ш.М., Е.М. и З.К., које су у својим исказима потврдиле да су њихове мужеве одвели припадници Војске Републике Српске, те да су истог дана убијени, док је свједок Е.М. изјавила да је од комшије Ћ.Х. (за ког је Врховни суд утврдио да је касније погинуо и није могао да зна да је апелант осумњичен за убиства оштећених) сазнала да је њеног супруга и остале оштећене убио апелант. Врховни суд је на основу изјаве свједока Д.Ђ. и Р.М. оцијенио да је доказано да је апелант најприје малтретирао, а затим и убио оштећене, јер су наведени свједоци били припадници исте војне јединице као и апелант, од којих је Д.Ђ. изјавио да је видио да је апелант оштећене физички злостављао и убио, док је свједок Р.М. истакао да није видио сами чин убистава оштећених, али је изнио своје виђење догађаја прије самог чина убистава који су упућивали на то шта ће се десити и шта се десило, о чему има сазнање које му је пренио свједок Д.Ђ. У погледу изјаве свједока Д.Ђ. о начину на који су оштећени убијени, Врховни суд је констатовао да његову изјаву потврђује и налаз и мишљење вјештака судске медицине, те вјештака балистичара. Врховни суд је закључио да су искази свих свједока објективни, међусобно у додирним елементима сагласни, те да свједоци нису износили чињенице које неосновано терете апеланта. Врховни суд је истакао да су свједоци Д.Ђ. и Р.М. давали објективан приказ

радњи оптуженог, у којима нема исконструисаних детаља, при чему свједок Д.Ђ. није дао лажни исказ о догађају, а његов се исказ у додирним тачкама подудара с исказом свједока Р.М.

12. Даље, Врховни суд је оцијенио да су ирелевантни с аспекта апелантове кривичне одговорности искази свједока Р.М., С.З., Х.М. и Н.К. које је предложила одбрана, с обзиром да су сви свједоци апеланту покушавали да дају алиби да је био одсутан с ратишта у спорном периоду, иако је сам апелант у својој одбрани изнесеној на претресу пред тим судом потврдио да је спорног дана био у селу Хрустово. Врховни суд је, такође, образложио да није могао да прихвати налазе и мишљења појединих судских вјештака јер су свој налаз сачинили на основу очигледно неадекватне документације и на основу неадекватне методе констатовања повреда на тијелу оштећених, али да је у потпуности прихватио налаз и мишљење сталног судског вјештака З.Ц. које је садржано у извјештају о судско-медицинској експертизи сачињеној након реексхумације, реобдукције и дјелимичне реконструкције скелетних остатака оштећених, као и његово образложење налаза и мишљења изнесено на претресу одржаном 10. новембра 2008. године. Врховни суд је закључио да су налази и мишљења наведеног вјештака дати на основу адекватног метода анализе скелетних остатака оштећених, детаљно образложени, уз примјену правила науке и струке референтног експерта за област судско-медицинског вјештачења. Поред тога, Врховни суд је навео да је у потпуности прихватио и налаз и мишљење сталног судског вјештака балистичке струке Б.Ф. који је дао свој налаз и мишљење на основу достатне документације за обављање вјештачења уз примјену свих потребних правила науке и струке. У погледу апелантове одбране, Врховни суд је закључио да је у току поступка указивано на одређене детаље који нису одлучни за постојање апелантове кривичне одговорности, који нису могли да се утврде на поуздан начин на основу исказа свједока. Врховни суд је оцијенио да је ирелевантан и приједлог одбране за утврђивање чињеница које су везане за догађај који се наводно десио дан прије дана када је апелант предузео радње које чине обиљежје кривичног дјела које му се ставља на терет.

13. На крају, Врховни суд је образложио да је са посебном пажњом цијенио чињеницу да је у тијелу оштећеног Х.К. пронађен метак калибра 7.62 мм, који према налазу вјештака балистичке струке потиче од аутоматске или полуаутоматске пушке, а не од пиштоља, што је у колизији с утврђењем тог суда заснованом на исказу свједока Д.Ђ. и Р.М. да је апелант оштећене убио употребом пиштоља. Наиме, Врховни суд је закључио да, с обзиром да је у тијелу оштећеног Х.К. констатовано више прострелних рана насталих дејством ватреног оружја, наведени пушчани метак као узрочник једне од тих повреда не искључује могућност да су остале повреде, укључујући и ону у предјелу грудног коша која је по својој природи била опасна по живот, нанесене пиштољем. Сходно мишљењу Врховног суда "неспорно је да је тијело Х.К. на мјесту на којем је убијен остало незаштићено најмање један дан, у подручју на којем је, према исказима свједока одбране, била интензивна употреба ватреног оружја, па је логично да је спорни пушчани


метак могао погодити тијело оштећеног након што га је апелант лишио живота и оставио тијело незакопано на мјесту на којем је убијен".

14. Апелант је Кантоналном суду 19. јануара 2010. године поднио приједлог за понављање кривичног поступка правоснажно окончаног Пресудом Врховног суда број 070-0 Кжк-07-000023 од 24. децембра 2008. године. Апелантов приједлог да се понови поступак је неколико пута одбациван рјешењима Кантоналног суда, али је у поступку по апелантовој жалби Врховни суд поништавао та рјешења и предмет враћао Кантоналном суду на поновни поступак.

15. На крају, одлучујући у поновном поступку, Кантонални суд је донио Рјешење број 01 0 К 004571 10 Квл 2 од 11. јула 2011. године, којим је одбијен апелантов захтјев да се понови кривични поступак. Кантонални суд је образложио да нису испуњени услови за понављање кривичног поступка из члана 343 став 1 тачка 3 Закона о кривичном поступку ФБиХ, јер нови докази, које је апелант предложио у захтјеву за понављање поступка и који су изведени пред тим судом, нису у вези с доказима који су раније изведени у току кривичног поступка, јер се не односе на предметни догађај за који је апелант проглашен кривим, и не могу резултирати блажим кажњавањем нити ослобађањем апеланта од кривичне одговорности.

16. Рјешавајући апелантову жалбу против Рјешења Кантоналног суда број 01 0 К 004571 10 Квл 2 од 11. јула 2011. године, Врховни суд је донио Рјешење број 01-0-К-004571-11-Кж-2 од 23. септембра 2011. године којим је одбио као неосновану апелантову жалбу. Врховни суд је закључио да је првостепени суд дао јасне и конкретне разлоге због чега је закључио да нису испуњени услови за понављање предметног кривичног поступка.


17. Апелант се жали да му је оспореном одлуком Врховног суда повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Сходно апелантовом мишљењу, повреда права на правично суђење огледа се у томе што је Врховни суд погрешно утврдио правно релевантне чињенице, јер је произвољно оцијенио изведене доказе. Апелант је истакао да је Врховни суд своју одлуку засновао на само једном непосредном доказу – исказу непоузданог и дискредитованог свједока Д.Ђ., који је дао свој исказ који терети апеланта с циљем да избјегне сопствену кривичну одговорност. Апелант наводи да Врховни суд није цијенио околности које доводе до разумне сумње у истинитост исказа наведеног свједока. Апелант истиче да је исказ свједока Д.Ђ. у контрадикцији с налазом и мишљењем вјештака у погледу начина на који су оштећени убијени, тј. свједок је тврдио да су оштећени усмрћени испаљивањем једног метка у главу, док је вјештак закључио да су усмрћени с више пројектила, али да то Врховни суд није разјаснио, него је само констатовао да налаз вјештака у потпуности потврђује исказе свједока. Даље, апелант наводи да је Врховни суд произвољно оцјењивао доказе, што се огледа у томе што је суд прихватио исказ свједока Р.М., иако

се ради о посредном доказу, тј. свједок није видио спорни догађај, него је имао сазнање о догађају на основу оног што је чуо од другог лица. Апелант је истакао да је Врховни суд исказе супруга оштећених цијенио искључиво на штету апеланта, иако га оне својим исказима нису теретиле, као и да је исказ свједока Е.М. која је наводно чула да је апелант убио оштећене, чиста индиција и не представља поуздан основ за закључак да је апелант починио предметно кривично дјело. Апелант сматра да су такви непосредни докази, који према његовом мишљењу изазивају сумњу у њихову истинитост, требало да буду цијењени у његову корист у складу са принципом in dubio pro reo.

18. Осим тога, у допунама апелације апелант је указао на повреду права на правично суђење у поступку пред Врховним и Кантоналним судом поводом његовог захтјева да се поступак понови.

b) Одговор на апелацију

19. Врховни суд је истакао да су сви апелациони наводи везани за питање правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, па сходно томе Уставни суд није ни надлежан да поступа поводом оваквих апелационих навода. Врховни суд сматра да је у кривичном поступку који је вођен против апеланта поштовано његово право на правично суђење из члана 6 Европске конвенције, а то се нарочито односи на питање извођења доказа у конкретном случају, гдје је изведен читав низ доказа, обављена ексхумација тијела оштећених, те саслушан већи број вјештака. Врховни суд сматра да све то указује на озбиљан и правилан приступ тог суда у односу на разрјешење свих спорних чињеничних и правних питања. Врховни суд је закључио да је апелација неоснована и да треба да се одбаци, односно одбије.

20. Тужилаштво је у одговору на апелацију истакло да су апелациони наводи неосновани јер су првостепени и другостепени суд на законит начин провели поступак и на основу утврђеног чињеничног стања донијели пресуду.


21. Кривични закон СФРЈ ("Службени лист СФРЈ" бр. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 и 45/90) у релевантном дијелу гласи: Ратни злочин против цивилног становништва Члан 142. Ко кршећи правила међународног права за вријеме

рата, оружаног сукоба или окупације нареди да се изврши напад на цивилно становништво, насеље, поједина цивилна лица или лица онеспособљена за борбу, који је имао за посљедицу смрт, тешку тјелесну повреду или тешко нарушавање здравља људи; напад без избора циља којим се погађа цивилно становништво; да се према цивилном становништву врше убиства, мучења, нечовјечна поступања, биолошки, медицински или други научни експеримент, узимање ткива или органа ради трансплантације, наношења великих патњи или повреда тјелесног интегритета или здравља; расељавање или пресељавање или присилно однародњавање или превођење на другу вјеру; присиљавање на проституцију или силовање; примјењивање мјера застрашивања и терора, узимање талаца, колективно кажњавање, противзаконито одвођење у концентрационе логоре и друга противзаконита затварања, лишавање права на правилно и непристрано суђење; присиљавање на службу у


оружаним снагама непријатељске силе или у њеној обавјештајној служби или администрацији; присиљавање на принудни рад, изгладњивање становништва, конфискацију имовине, пљачкање имовине становништва, противзаконито и самовољно уништавање или присвајање у великим размјерима имовине које није оправдано војним потребама, узимање незаконите и неразмјерно велике контрибуције и реквизиције, смањење вриједности домаћег новца или противзаконито издавање новца, или ко изврши неко од наведених дјела, казнит ће се затвором најмање пет година или смртном казном. 22. Закон о кривичном поступку Федерације БиХ

("Службене новине ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 и 12/10) у релевантном дијелу гласи: Члан 3. став 2. In dubio pro reo (2) Сумњу у погледу постојања чињеница које чине

обиљежја кривичног дјела или о којима овиси примјена неке одредбе кривичног законодавства, суд рјешава пресудом на начин који је повољнији за оптуженог.

Члан 16. Слободна оцјена доказа Право суда, тужилаца и других тијела који судјелују у

кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано нити ограничено посебним формалним доказним правилима.

Члан 296. Докази на којима се заснива пресуда (1) Суд заснива пресуду само на чињеницама и

доказима који су изнесени на главној расправи. (2) Суд је дужан савјесно оцијенити сваки доказ

појединачно и у вези с осталим доказима те на основу такве оцјене извести закључак је ли нека чињеница доказана.




а) Допустивост у односу на Пресуду Врховног суда број 070-0-Кжк-07-000023 од 24. децембра 2008. године

25. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 070-0-Кжк-07-000023 од 24. децембра 2008. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 31. јануара 2009. године, а апелација је поднесена 29. марта 2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, зато што није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

26. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да у овом дијелу предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости

b) Допустивост у односу на одлуке донесене по захтјеву за понављање кривичног поступка

27. Уставни суд примјећује да се апелант жали на рјешења која су донесена у поступку у ком су Кантонални и Врховни суд одлучивали о његовом приједлогу за понављање кривичног поступка окончаног Пресудом Врховног суда број 070-0-Кжк-07-000023 од 24. децембра 2008. године.

28. При испитивању допустивости овог дијела апелације, Уставни суд је пошао од одредаба члана 16 став 4 тачка 9 Правила Уставног суда који гласи: Апелација није допустива и ако постоји неки од

сљедећих случајева: 9. апелација је ratione materiae инкомпатибилна са

Уставом; 29. Будући да члан 6 Европске конвенције, на који се

апелант позива, гарантује правичан поступак приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против неког лица, Уставни суд треба да утврди да ли је члан 6 Европске конвенције уопште примјенљив на апелантов случај.

30. У вези с тим, Уставни суд се позива на став бивше Европске комисије за људска права у предмету X против Аустрије (види одлуку о допустивости поводом апликације број 7761/77 од 8. маја 1978. године, Одлуке и извјештаји (ОИ), број 14 страна 171 и даље). У наведеном предмету Европска комисија за људска права заузела је становиште да се члан 6 Европске конвенције не примјењује на поступак поводом захтјева за обнову поступка, јер такав поступак не утврђује "основаност било какве кривичне оптужбе".

31. Дакле, из наведеног произилази да се у поступку који је окончан оспореним рјешењима Кантоналног и Врховног суда није одлучивало нити о грађанским правима и обавезама апеланта нити о основаности кривичне оптужбе против њега у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције, већ се одлучивало само о томе да ли су испуњени законски услови за понављање поступка. О основаности кривичне оптужбе против апеланта, у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције, правоснажно је одлучено у кривичном поступку који је окончан Пресудом Врховног суда број 070-0-Кжк-07-000023 од 24. децембра 2008. године. Стога, слиједи да је предметна апелација у овом дијелу у односу на наводне повреде члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.

VII. Меритум

32. Апелант оспорава пресуду Врховног суда број 070-0-Кжк-07-000023 од 24. децембра 2008. године, тврдећи да му је том пресудом повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају

људска права и слободе из става 2. овог члана, што укључује:


е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом. 33. Уставни суд запажа да се апелантови наводи о

повреди права на правично суђење у суштини односе на правилност утврђивања чињеничног стања у вези с произвољном оцјеном доказа, доказивање путем индиција, те кршење принципа in dubio pro reo.

34. У погледу навода апелације који се односе на правилност утврђивања чињеничног стања у вези с оцјеном доказа, Уставни суд подсјећа да је ван његове надлежности да процјењује квалитет закључака судова у погледу оцјене доказа, уколико се ова оцјена не доима очигледно произвољном. Исто тако, Уставни суд се неће мијешати у начин на који су редовни судови усвојили доказе као доказну грађу. Уставни суд се неће мијешати у ситуацију када редовни судови повјерују доказима једне стране у поступку на основу слободне судијске оцјене. То је искључиво улога редовних судова, чак и када су изјаве свједока на јавној расправи и под заклетвом супротне једна другој (види Европски суд за људска права, Doorson против Холандије, пресуда од 6. марта 1996. године, објављена у Извјештајима, број 1996-II, став 78). Уставни суд наглашава да, при томе, редовни суд није везан ни ограничен посебним формалним доказним правилима, али да слободна оцјена доказа захтијева образложење, како сваког доказа појединачно, тако и свих доказа заједно, те довођење свих доказа који су проведени у узајамну логичну везу.

35. Уставни суд запажа да је Врховни суд, у смислу начела слободне оцјене доказа, анализирајући све предложене и изведене доказе, како оне које апеланта терете, тако и оне које му иду у корист, доводећи их у међусобну везу, дао логично и увјерљиво образложење због чега је одређене доказе прихватио а друге не, те зашто докази које није прихватио нису могли да доведу до другачијег рјешења конкретне правне ствари. Ово се нарочито односи на исказе које су дали свједоци, и налазе и мишљења које су дали вјештаци, као и њихове евентуалне контрадикторности које је Врховни суд, супротно наводима апелације, имао у виду и о којима је, такође, дао детаљно и логично образложење. Уставни суд, такође, запажа да је Врховни суд у апелантовом предмету провео веома обиман доказни поступак у ком је саслушан већи број свједока и вјештака које су предложили и Тужилаштво и одбрана, те извршен увид у велики број материјалних доказа, као и да је Врховни суд с циљем да допуни доказни поступак одредио обављање реексхумације и реобдукције скелетних остатака оштећених. Сем тога, Врховни суд је омогућио апеланту да изнесе своју одбрану лично, што је апелант и чинио. Стога, Уставни суд сматра да је образложење које је навео Врховни суд, у односу на оцјену доказа који су довели до закључка да је апелант починио кривично дјело које му се ставља на терет, задовољавајуће с аспекта принципа брижљиве и

савјесне оцјене доказа у односу на стандарде члана 6 став 1 Европске конвенције.

36. У односу на апелантове наводе да је Врховни суд своју одлуку засновао само на једном непосредном доказу, тј. изјави свједока Д.Ђ., док су изјаве осталих свједока само индиције, Уставни суд подсјећа да доказивање путем посредних доказа-индиција није, само по себи, противно принципима правичног суђења из члана 6 став 1 Европске конвенције. Међутим, за доказивање индицијама вриједи правило да индиције морају да дјелују као чврст затворен круг који допушта само један закључак у односу на релевантну чињеницу, те да објективно потпуно искључе могућност другачијег закључка у односу на исту чињеницу. Дакле, чињенице утврђене посредним доказима морају да буду несумњиво утврђене и међусобно чврсто и логички повезане, тако да упућују на једини могући закључак да је управо оптужени починио кривично дјело које му се ставља на терет. Такође, проведени посредни докази морају да буду у потпуном складу и да представљају не збир доказа, већ систем индиција који ће у свом склопу и повезаности искључити сваку другу могућност од оне коју је утврдио првостепени суд (види одлуке Уставног суда број АП 661/04 од 22. априла 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 44/05, број АП 5/05 од 14. марта 2006. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 49/06 и број АП 2650/05 од 12. септембра 2006. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 9/07). Осим тога, Уставни суд подсјећа да је редовни суд дужан да савјесно оцијени све доказе појединачно и у вези са осталим доказима, па да онда на основу такве брижљиве оцјене изведе закључак да ли је нека чињеница доказана.

37. У вези с наведеним, Уставни суд сматра да у конкретном случају анализа свих изведених доказа није изостала, већ да је Врховни суд у својој пресуди у потпуности описао процес појединачне оцјене доказа, посредних и непосредних, и њиховог довођења у међусобну везу и извођење закључка да је апелант починио кривично дјело које му се ставља на терет. Наиме, из образложења оспорене пресуде произилази да је Врховни суд, супротно апелационим наводима, закључак да постоји кривично дјело и апелантова кривична одговорност засновао на изјавама свједока Д.Ђ. и Р.М. који су имали непосредно и посредно сазнање да је апелант починио кривично дјело које му је стављено на терет и за које је осуђен, али чије изјаве су у додирним елементима сагласне и поткријепљене налазима и мишљењима вјештака и другим материјалним доказима. Дакле, Врховни суд је на основу свеукупне анализе бројних изведених доказа, не остављајући неразјашњеном нити једну релевантну чињеницу, извео закључак који не оставља сумњу у то да је апелант починио предметно кривично дјело. Уставни суд сматра да образложење које је у вези с тим дао Врховни суд задовољава критеријуме уставног права на правично суђење.

38. Што се тиче навода о кршењу принципа in dubio pro reo, Уставни суд сматра да се ови апелантови наводи везују искључиво за судску оцјену доказа, о чему је Уставни суд заузео свој став у ранијим тачкама, те да апелант у вези с тим наводима није понудио било какву другу аргументацију којом би поштовање ових принципа, евентуално, могло да се доведе у питање,


осим што није задовољан закључцима о његовој кривици. Стога, Уставни суд и ове апелантове наводе сматра неоснованим.

39. На основу наведеног, Уставни суд налази да образложење оспорене одлуке не оставља утисак било какве произвољности у одлучивању, већ садржи јасне и конзистентне разлоге за закључак да је апелант починио предметно кривично дјело онако како је наведено у диспозитиву пресуде. Стога, Уставни суд сматра да су у цијелости неосновани апелантови наводи о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у предметном поступку који је окончан оспореном пресудом Врховног суда.


40. Уставни суд закључује да не постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када Уставни суд није утврдио основаност апелационих навода који би указивали на то да је поступак у овом предмету био неправичан, односно када је оспорена пресуда јасна и када њено образложење задовољава стандарде правичног суђења успостављене Европском конвенцијом.

41. На основу члана 16 став 4 тачка 9 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 985/09, rješavajući apelaciju Željka Kecmana, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. stav 4. tačka 9, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Željka Kecmana,

podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. decembra 2008. godine.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Željka Kecmana, podnesena protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 01-0-K-004571-11-Kž-2 od 23. septembra 2011. godine i Rješenja Kantonalnog suda u Bihaću broj 01-0-K-004571-10-Kvl-2 od 11. jula 2011. godine, zbog toga što je ratione materiae inkompatibilna s Ustavom Bosne i Hercegovine.



1. Željko Kecman (u daljnjem tekstu: apelant) iz Banjaluke, trenutno u Kazneno-popravnom zavodu u Foči, kojeg zastupa Milan Romanić, advokat iz Banjaluke, podnio je 29. marta 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 01-0-K-004571-11-Kž-2 od 23. septembra 2011. godine, Rješenja Kantonalnog suda u Bihaću (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 01-0-K-004571-10-Kvl-2 od 11. jula 2011. godine i Presude Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. decembra 2008. godine. Apelant je 10. februara, 28. augusta i 19. oktobra 2011. godine dopunio apelaciju.


2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda od Vrhovnog suda i Kantonalnog tužiteljstva Bihać (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je 18. i 19. juna 2009. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 24. juna 2009. godine, a Tužiteljstvo 1. jula 2009. godine.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 7. augusta 2009. godine.

5. Odlukom Ustavnog suda od 12. oktobra 2011. godine odbijen je kao neosnovan apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere.


6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Presudom Kantonalnog suda broj 001-0-K-RZ-07-000001 od 29. juna 2007. godine apelant je proglašen krivim za krivično djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina.

8. Odlučujući o žalbama apelanta i Tužiteljstva protiv navedene presude, Vrhovni sud je donio Rješenje broj 070-0-Kž-07-000446 od 11. oktobra 2007. godine kojim je apelantovu žalbu uvažio, ukinuo navedenu presudu i odredio održavanje pretresa pred Vrhovnim sudom.

9. Presudom Vrhovnog suda broj 070-0 Kžk-07-000023 od 24. decembra 2008. godine apelant je proglašen krivim za krivično djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 14 godina, u koju mu je, na osnovu člana 50. tačka 1. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ, uračunato vrijeme provedeno u pritvoru od 11. maja 2007. do 16. oktobra 2008. godine. Utvrđeno je da je apelant odgovoran što je u drugoj polovini juna 1992. godine kao pripadnik 6. sanske brigade, nakon što su pripadnici te jedinice zarobili civile-mještane sela Hrustova, H.M., E.M. i H.K., bez ikakvog povoda otpočeo da ih maltretira tukući ih, a potom odvodeći jednog po jednog malo dalje od mjesta maltretiranja, prilazio im s leđa, fizički zlostavljao i potom ih ubio, pucajući iz pištolja u oštećene, kojom prilikom su oštećeni H.M. i E.M. zadobili povrede u vidu strjelnog povređivanja baze lubanje sa ulazom straga smjera od nazad ka naprijed, dok je oštećeni H.K. zadobio povrede u vidu strjelnog ozljeđivanja lijeve potkoljenice i desne polovine grudnog koša, od kojih je nastupila smrt oštećenih.


10. Vrhovni sud je u obrazloženju presude naveo da se, nakon izvedenih brojnih dokaza, uvjerenje suda da je upravo apelant izvršio krivično djelo koje mu se stavlja na teret, u vrijeme i na način kako je navedeno u dispozitivu presude, zasniva na iskazu svjedoka D.Đ. i R.M., ekspertize o sudsko-medicinskom vještačenju koje su nakon obavljene reeskshumacije i reobdukcije tijela oštećenih obavili stalni sudski vještaci sudsko-medicinske struke, na osnovu uvida u foto dokumentaciju sačinjenu prilikom reeskshumacije i reobdukcije od 24. septembra 2008. godine, te na osnovu nalaza i mišljenja vještaka balističke struke i usmenog obrazloženja navedenog nalaza i mišljenja na pretresu održanom pred tim sudom 19. decembra 2008. godine. Vrhovni sud je zaključio da je apelant svojim radnjama ostvario sve elemente bića krivičnog djela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ, jer je kao pripadnik vojne formacije bio svjestan da mora humano postupati prema civilima, odnosno osobama koje se nalaze pod njihovom kontrolom, i da ih ne smije fizički maltretirati i ubijati, a apelant je svjesno i voljno poduzimao takve radnje čime je postupao protivno članu 3. stav 1. tačka a) Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vrijeme rata od 12. augusta 1949 godine.

11. Vrhovni sud je naveo da je u potpunosti prihvatio kao tačne iskaze supruga oštećenih kao svjedoka Š.M., E.M. i Z.K., koje su u svojim iskazima potvrdile da su njihove muževe odveli pripadnici Vojske Republike Srpske, te da su istog dana ubijeni, dok je svjedokinja E.M. izjavila da je od komšije Ć.H. (za kojeg je Vrhovni sud utvrdio da je kasnije poginuo i nije mogao znati da je apelant osumnjičen za ubistva oštećenih) saznala da je njenog supruga i ostale oštećene ubio apelant. Vrhovni sud je na osnovu izjave svjedoka D.Đ. i R.M. ocijenio dokazanim da je apelant najprije maltretirao, a zatim i ubio oštećene, jer su navedeni svjedoci bili pripadnici iste vojne jedinice kao i apelant, od kojih je D.Đ. izjavio da je vidio da je apelant oštećene fizički zlostavljao i ubio, dok je svjedok R.M. istakao da nije vidio sami čin ubistava oštećenih, ali je iznio svoje viđenje događaja prije samog čina ubistava koji su upućivali na to šta će se desiti i šta se desilo, o čemu ima saznanje koje mu je prenio svjedok D.Đ. U pogledu izjave svjedoka D.Đ. o načinu na koji su oštećeni ubijeni, Vrhovni sud je konstatirao da njegovu izjavu potvrđuje i nalaz i mišljenje vještaka sudske medicine, te vještaka balističara. Vrhovni sud je zaključio da su iskazi svih svjedoka objektivni, međusobno u dodirnim elementima saglasni, te da svjedoci nisu iznosili činjenice koje neosnovano terete apelanta. Vrhovni sud je istakao da su svjedoci D.Đ. i R.M. davali objektivan prikaz radnji optuženog, u kojima nema iskonstruiranih detalja, pri čemu svjedok D.Đ. nije dao lažni iskaz o događaju, a njegov se iskaz u dodirnim tačkama podudara s iskazom svjedoka R.M.

12. Dalje, Vrhovni sud je ocijenio da su irelevantni s aspekta apelantove krivične odgovornosti iskazi svjedoka R.M., S.Z., H.M. i N.K. koje je predložila odbrana, s obzirom da su svi svjedoci apelantu pokušavali dati alibi da je bio odsutan s ratišta u spornom periodu, iako je sam apelant u svojoj odbrani iznesenoj na pretresu pred tim sudom potvrdio da je spornog dana bio u selu Hrustovo. Vrhovni sud je, također, obrazložio da nije mogao prihvatiti nalaze i mišljenja pojedinih sudskih vještaka jer su svoj nalaz sačinili na osnovu očigledno neadekvatne dokumentacije i na temelju neadekvatne metode konstatiranja povreda na

tijelu oštećenih, ali da je u potpunosti prihvatio nalaz i mišljenje stalnog sudskog vještaka Z.C. koje je sadržano u izvještaju o sudsko-medicinskoj ekspertizi sačinjenoj nakon reekshumacije, reobdukcije i djelimične rekonstrukcije skeletnih ostataka oštećenih, kao i njegovo obrazloženje nalaza i mišljenja izneseno na pretresu održanom 10. novembra 2008. godine. Vrhovni sud je zaključio da su nalazi i mišljenja navedenog vještaka dati na osnovu adekvatne metode analize skeletnih ostataka oštećenih, detaljno obrazloženi, uz primjenu pravila nauke i struke referentnog eksperta za oblast sudsko-medicinskog vještačenja. Pored toga, Vrhovni sud je naveo da je u potpunosti prihvatio i nalaz i mišljenje stalnog sudskog vještaka balističke struke B.F. koji je dao svoj nalaz i mišljenje na osnovu dostatne dokumentacije za obavljanje vještačenja uz primjenu svih potrebnih pravila nauke i struke. U pogledu apelantove odbrane, Vrhovni sud je zaključio da je u toku postupka ukazivano na određene detalje koji nisu odlučni za postojanje apelantove krivične odgovornosti, koji se nisu mogli na pouzdan način utvrditi na osnovu iskaza svjedoka. Vrhovni sud je ocijenio da je irelevantan i prijedlog odbrane za utvrđivanje činjenica koje su vezane za događaj koji se navodno desio dan prije dana kada je apelant poduzeo radnje koje čine obilježje krivičnog djela koje mu se stavlja na teret.

13. Na kraju, Vrhovni sud je obrazložio da je sa posebnom pažnjom cijenio činjenicu da je u tijelu oštećenog H.K. pronađen metak kalibra 7.62 mm, koji prema nalazu vještaka balističke struke potiče od automatske ili poluautomatske puške, a ne od pištolja, što je u koliziji s utvrđenjem tog suda zasnovanom na iskazu svjedoka D.Đ. i R.M. da je apelant oštećene ubio upotrebom pištolja. Naime, Vrhovni sud je zaključio da, s obzirom da jе u tijelu oštećenog H.K. konstatirano više prostrjelnih rana nastalih dejstvom vatrenog oružja, navedeni puščani metak kao uzročnik jedne od tih povreda ne isključuje mogućnost da su ostale povrede, uključujući i onu u predjelu grudnog koša koja je po svojoj prirodi bila opasna po život, nanijete pištoljem. Prema mišljenju Vrhovnog suda "nesporno je da je tijelo H.K. na mjestu na kojem je ubijen ostalo nezaštićeno najmanje jedan dan, u području na kojem je, prema iskazima svjedoka odbrane, bila intenzivna upotreba vatrenog oružja, pa je logično da je sporni puščani metak mogao pogoditi tijelo oštećenog nakon što ga je apelant lišio života i ostavio tijelo nezakopano na mjestu na kojem je ubijen".

14. Apelant je Kantonalnom sudu 19. januara 2010. godine podnio prijedlog za ponavljanje krivičnog postupka pravomoćno okončanog Presudom Vrhovnog suda broj 070-0 Kžk-07-000023 od 24. decembra 2008. godine. Apelantov prijedlog za ponavljanje postupka je nekoliko puta odbacivan rješenjima Kantonalnog suda, ali je u postupku po apelantovoj žalbi Vrhovni sud poništavao ta rješenja i predmet vraćao Kantonalnom sudu na ponovni postupak.

15. Na kraju, odlučujući u ponovnom postupku, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 01 0 K 004571 10 Kvl 2 od 11. jula 2011. godine, kojim je odbijen apelantov zahtjev za ponavljanje krivičnog postupka. Kantonalni sud je obrazložio da nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje krivičnog postupka iz člana 343. stav 1. tačka 3. Zakona o krivičnom postupku FBiH, jer novi dokazi, koje je apelant predložio u zahtjevu za ponavljanje postupka i koji su izvedeni pred tim sudom, nisu u vezi s dokazima koji su ranije izvedeni u toku krivičnog postupka, jer se ne


odnose na predmetni događaj za koji je apelant proglašen krivim, i ne mogu rezultirati blažim kažnjavanjem niti oslobađanjem apelanta od krivične odgovornosti.

16. Rješavajući apelantovu žalbu protiv Rješenja Kantonalnog suda broj 01 0 K 004571 10 Kvl 2 od 11. jula 2011. godine, Vrhovni sud je donio Rješenje broj 01-0-K-004571-11-Kž-2 od 23. septembra 2011. godine kojim je odbio kao neosnovanu apelantovu žalbu. Vrhovni sud je zaključio da je prvostepeni sud dao jasne i konkretne razloge zbog čega je zaključio da nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje predmetnog krivičnog postupka.


17. Apelant se žali da mu je osporenom odlukom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Prema apelantovom mišljenju, povreda prava na pravično suđenje se ogleda u tome što je Vrhovni sud pogrešno utvrdio pravno relevantne činjenice, jer je proizvoljno ocijenio izvedene dokaze. Apelant je istakao da je Vrhovni sud svoju odluku zasnovao na samo jednom neposrednom dokazu – iskazu nepouzdanog i diskreditiranog svjedoka D.Đ., koji je dao svoj iskaz koji tereti apelanta s ciljem izbjegavanja vlastite krivične odgovornosti. Apelant navodi da Vrhovni sud nije cijenio okolnosti koje dovode do razumne sumnje u istinitost iskaza navedenog svjedoka. Apelant ističe da je iskaz svjedoka D.Đ. u kontradikciji sa nalazom i mišljenjem vještaka u pogledu načina na koji su oštećeni ubijeni, tj. svjedok je tvrdio da su oštećeni usmrćeni ispaljivanjem jednog metka u glavu, dok je vještak zaključio da su usmrćeni s više projektila, ali da to Vrhovni sud nije razjasnio, nego je samo konstatirao da nalaz vještaka u potpunosti potvrđuje iskaze svjedoka. Dalje, apelant navodi da je Vrhovni sud proizvoljno ocjenjivao dokaze, što se ogleda u tome što je sud prihvatio iskaz svjedoka R.M., iako se radi o posrednom dokazu, tj. svjedok nije vidio sporni događaj, nego je imao saznanje o događaju na temelju onog što je čuo od druge osobe. Apelant je istakao da je Vrhovni sud iskaze supruga oštećenih cijenio isključivo na štetu apelanta, iako ga one svojim iskazima nisu teretile, kao i da je iskaz svjedokinje E.M. koja je navodno čula da je apelant ubio oštećene, čista indicija i ne predstavlja pouzdan osnov za zaključak da je apelant počinio predmetno krivično djelo. Apelant smatra da su takvi neposredni dokazi, koji prema njegovom mišljenju izazivaju sumnju u njihovu istinitost, trebali biti cijenjeni u njegovu korist u skladu sa principom in dubio pro reo.

18. Osim toga, u dopunama apelacije apelant je ukazao na povredu prava na pravično suđenje u postupku pred Vrhovnim i Kantonalnim sudom povodom njegovog zahtjeva za ponavljanje postupka.


19. Vrhovni sud je istakao da su svi apelacioni navodi vezani za pitanje pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pa prema tome Ustavni sud nije ni nadležan da postupa povodom ovakvih apelacionih navoda. Vrhovni sud smatra da je u krivičnom postupku koji je vođen protiv apelanta poštivano njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije, a to se naročito odnosi na pitanje izvođenja dokaza u konkretnom slučaju, gdje je izveden čitav niz dokaza, obavljena ekshumacija tijela oštećenih, te saslušan veći broj vještaka. Vrhovni

sud smatra da sve to ukazuje na ozbiljan i pravilan pristup tog suda u odnosu na razrješenje svih spornih činjeničnih i pravnih pitanja. Vrhovni sud je zaključio da je apelacija neosnovana i da je treba odbaciti, odnosno odbiti.

20. Tužiteljstvo je u odgovoru na apelaciju istaklo da su apelacioni navodi neutemeljeni jer su prvostepeni i drugostepeni sud na zakonit način proveli postupak i na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja donijeli presudu.


21. Krivični zakon SFRJ ("Službeni list SFRJ" br. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) u relevantnom dijelu glasi: Ratni zločin protiv civilnog stanovništva Član 142. Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata,

oružanog sukoba ili okupacije naredi da se izvrši napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu, koji je imao za posljedicu smrt, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja ljudi; napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovništvo; da se prema civilnom stanovništvu vrše ubistva, mučenja, nečovječna postupanja, biološki, medicinski ili drugi naučni eksperiment, uzimanje tkiva ili organa radi transplantacije, nanošenja velikih patnji ili povreda tjelesnog integriteta ili zdravlja; raseljavanje ili preseljavanje ili prisilno odnarodnjavanje ili prevođenje na drugu vjeru; prisiljavanje na prostituciju ili silovanje; primjenjivanje mjera zastrašivanja i terora, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, protivzakonito odvođenje u koncentracione logore i druga protivzakonita zatvaranja, lišavanje prava na pravilno i nepristrano suđenje; prisiljavanje na službu u oružanim snagama neprijateljske sile ili u njenoj obavještajnoj službi ili administraciji; prisiljavanje na prinudni rad, izgladnjivanje stanovništva, konfiskaciju imovine, pljačkanje imovine stanovništva, protivzakonito i samovoljno uništavanje ili prisvajanje u velikim razmjerima imovine koje nije opravdano vojnim potrebama, uzimanje nezakonite i nerazmjerno velike kontribucije i rekvizicije, smanjenje vrijednosti domaćeg novca ili protivzakonito izdavanje novca, ili ko izvrši neko od navedenih djela, kaznit će se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom. 22. Zakon o krivičnom postupku Federacije BiH

("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 i 12/10) u relevantnom dijelu glasi: Član 3. stav 2. In dubio pro reo (2) Sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine

obilježja krivičnog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženog.

Član 16. Slobodna ocjena dokaza Pravo suda, tužilaca i drugih tijela koji sudjeluju u

krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Član 296. Dokazi na kojima se zasniva presuda

(1) Sud zasniva presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnoj raspravi.

(2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz pojedinačno i u vezi s ostalim dokazima te na osnovu takve ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana.


VI. Dopustivost



a) Dopustivost u odnosu na Presudu Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. decembra 2008. godine

25. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. decembra 2008. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 31. januara 2009. godine, a apelacija je podnesena 29. marta 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, zato što nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

26. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da u ovom dijelu predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti

b) Dopustivost u odnosu na odluke donesene po zahtjevu za ponavljanje krivičnog postupka

27. Ustavni sud primjećuje da se apelant žali na rješenja koja su donesena u postupku u kojem su Kantonalni i Vrhovni sud odlučivali o njegovom prijedlogu za ponavljanje krivičnog postupka okončanog Presudom Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. decembra 2008. godine.

28. Pri ispitivanju dopustivosti ovog dijela apelacije, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 16. stav 4. tačka 9. Pravila Ustavnog suda koji glasi: Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih

slučajeva: 9. apelacija je ratione materiae inkompatibilna s

Ustavom; 29. Budući da član 6. Evropske konvencije, na koji se apelant

poziva, garantira pravičan postupak prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv nekog lica, Ustavni sud treba utvrditi da li je član 6. Evropske konvencije uopće primjenjiv na apelantov slučaj.

30. U vezi s tim, Ustavni sud se poziva na stav bivše Evropske komisije za ljudska prava u predmetu X protiv Austrije (vidi odluku o dopustivosti povodom aplikacije broj 7761/77 od 8. maja 1978. godine, Odluke i izvještaji (OI), broj 14. strana 171. i dalje). U navedenom predmetu Evropska komisija za ljudska prava je zauzela stanovište da se član 6. Evropske konvencije ne primjenjuje na postupak povodom zahtjeva za obnovu postupka, jer takav postupak ne utvrđuje "osnovanost bilo kakve krivične optužbe".

31. Dakle, iz navedenog proizlazi da se u postupku koji je okončan osporenim rješenjima Kantonalnog i Vrhovnog suda nije odlučivalo niti o građanskim pravima i

obavezama apelanta niti o osnovanosti krivične optužbe protiv njega u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije, već se odlučivalo samo o tome da li su ispunjeni zakonski uslovi za ponavljanje postupka. O osnovanosti krivične optužbe protiv apelanta, u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravosnažno je odlučeno u krivičnom postupku koji je okončan Presudom Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. decembra 2008. godine. Stoga, slijedi da je predmetna apelacija u ovom dijelu u odnosu na navodne povrede člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, ratione materiae inkompatibilna s Ustavom Bosne i Hercegovine.

VII. Meritum

32. Apelant pobija presudu Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. decembra 2008. godine, tvrdeći da mu je tom presudom povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska


stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. 33. Ustavni sud zapaža da se apelantovi navodi o povredi

prava na pravično suđenje u suštini odnose na pravilnost utvrđivanja činjeničnog stanja u vezi s proizvoljnom ocjenom dokaza, dokazivanje putem indicija, te kršenje principa in dubio pro reo.

34. U pogledu navoda apelacije koji se odnose na pravilnost utvrđivanja činjeničnog stanja u vezi s ocjenom dokaza, Ustavni sud podsjeća da je van njegove nadležnosti procjenjivanje kvaliteta zaključaka sudova u pogledu ocjene dokaza, ukoliko se ova ocjena ne doima očigledno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće miješati u način na koji su redovni sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu. Ustavni sud se neće miješati u situaciju kada redovni sudovi povjeruju dokazima jedne strane u postupku na osnovu slobodne sudijske ocjene. To je isključivo uloga redovnih sudova, čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom suprotne jedna drugoj (vidi Evropski sud za ljudska prava, Doorson protiv Nizozemske, presuda od 6. marta 1996. godine, objavljena u Izvještajima, broj 1996-II, stav 78). Ustavni sud naglašava da, pri tome, redovni sud nije vezan ni ograničen posebnim formalnim dokaznim pravilima, ali da slobodna ocjena dokaza zahtijeva obrazloženje, kako svakog dokaza pojedinačno, tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu.

35. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud, u smislu načela slobodne ocjene dokaza, analizirajući sve predložene i izvedene dokaze, kako one koje apelanta terete, tako i one koje mu idu u korist, dovodeći ih u međusobnu vezu, dao logično i uvjerljivo obrazloženje zbog čega je određene dokaze prihvatio a druge ne, te zašto dokazi koje nije prihvatio nisu mogli dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari. Ovo se naročito odnosi na iskaze koje su dali svjedoci, i nalaze i mišljenja koje su dali


vještaci, kao i njihove eventualne kontradiktornosti koje je Vrhovni sud, suprotno navodima apelacije, imao u vidu i o kojima je, također, dao detaljno i logično obrazloženje. Ustavni sud, također, zapaža da je Vrhovni sud u apelantovom predmetu proveo veoma opsežan dokazni postupak u kojem je saslušan veći broj svjedoka i vještaka koje su predložili i Tužiteljstvo i odbrana, te izvršen uvid u veliki broj materijalnih dokaza, kao i da je Vrhovni sud u svrhu dopune dokaznog postupka odredio obavljanje reekshumacije i reobdukcije skeletnih ostataka oštećenih. Osim toga, Vrhovni sud je omogućio apelantu da iznese svoju odbranu lično, što je apelant i činio. Stoga, Ustavni sud smatra da je obrazloženje koje je naveo Vrhovni sud, u odnosu na ocjenu dokaza koji su doveli do zaključka da je apelant počinio krivično djelo koje mu se stavlja na teret, zadovoljavajuće s aspekta principa brižljive i savjesne ocjene dokaza u odnosu na standarde člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

36. U odnosu na apelantove navode da je Vrhovni sud svoju odluku temeljio samo na jednom neposrednom dokazu, tj. izjavi svjedoka D.Đ., dok su izjave ostalih svjedoka samo indicije, Ustavni sud podsjeća da dokazivanje putem posrednih dokaza-indicija nije, samo po sebi, protivno principima pravičnog suđenja iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Međutim, za dokazivanje indicijama vrijedi pravilo da indicije moraju djelovati kao čvrst zatvoren krug koji dopušta samo jedan zaključak u odnosu na relevantnu činjenicu, te da objektivno potpuno isključe mogućnost drugačijeg zaključka u odnosu na istu činjenicu. Dakle, činjenice utvrđene posrednim dokazima moraju biti nesumnjivo utvrđene i međusobno čvrsto i logički povezane, tako da upućuju na jedini mogući zaključak da je upravo optuženi počinio krivično djelo koje mu se stavlja na teret. Također, provedeni posredni dokazi moraju biti u potpunom skladu i predstavljati ne zbir dokaza, već sistem indicija koji će u svom sklopu i povezanosti isključiti svaku drugu mogućnost od one koju je utvrdio prvostepeni sud (vidi odluke Ustavnog suda broj AP 661/04 od 22. aprila 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 44/05, broj AP 5/05 od 14. marta 2006. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 49/06 i broj AP 2650/05 od 12. septembra 2006. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 9/07). Osim toga, Ustavni sud podsjeća da je redovni sud dužan savjesno ocijeniti sve dokaze pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima, pa onda na osnovu takve brižljive ocjene izvesti zaključak da li je neka činjenica dokazana.

37. U vezi s navedenim, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju analiza svih izvedenih dokaza nije izostala, već da je Vrhovni sud u svojoj presudi u potpunosti opisao proces pojedinačne ocjene dokaza, posrednih i neposrednih, i njihovog dovođenja u međusobnu vezu i izvođenje zaključka da je apelant počinio krivično djelo koje mu se stavlja na teret. Naime, iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je Vrhovni sud, suprotno apelacionim navodima, zaključak o postojanju krivičnog djela i apelantove krivične odgovornosti zasnovao na izjavama svjedoka D.Đ. i R.M. koji su imali neposredno i posredno saznanje da je apelant počinio krivično djelo koje mu je stavljeno na teret i za koje je osuđen, ali čije izjave su u dodirnim elementima saglasne i potkrijepljene nalazima i mišljenjima vještaka i drugim materijalnim dokazima. Dakle, Vrhovni sud je na osnovu sveukupne analize brojnih izvedenih dokaza, ne ostavljajući nerazjašnjenom niti jednu relevantnu činjenicu, izveo zaključak koji ne ostavlja sumnju u to da je apelant

počinio predmetno krivično djelo. Ustavni sud smatra da obrazloženje koje je u vezi s tim dao Vrhovni sud zadovoljava kriterije ustavnog prava na pravično suđenje.

38. Što se tiče navoda o kršenju principa in dubio pro reo, Ustavni sud smatra da se ovi apelantovi navodi vezuju isključivo za sudsku ocjenu dokaza, o čemu je Ustavni sud zauzeo svoj stav u ranijim tačkama, te da apelant u vezi s tim navodima nije ponudio bilo kakvu drugu argumentaciju kojom bi se poštivanje ovih principa, eventualno, moglo dovesti u pitanje, osim što nije zadovoljan zaključcima o njegovoj krivici. Stoga, Ustavni sud i ove apelantove navode smatra neosnovanim.

39. Na osnovu navedenog, Ustavni sud nalazi da obrazloženje osporene odluke ne ostavlja utisak bilo kakve proizvoljnosti u odlučivanju, već sadrži jasne i konzistentne razloge za zaključak da je apelant počinio predmetno krivično djelo onako kako je navedeno u dispozitivu presude. Stoga, Ustavni sud smatra da su u cijelosti neosnovani apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u predmetnom postupku koji je okončan osporenom presudom Vrhovnog suda.

VIII. Zaključak

40. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u situaciji kada Ustavni sud nije utvrdio osnovanost apelacionih navoda koji bi ukazivali na to da je postupak u ovom predmetu bio nepravičan, odnosno kada je osporena presuda jasna i kada njeno obrazloženje zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene Evropskom konvencijom.

41. Na osnovu člana 16. stav 4. tačka 9. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 985/09, rješavajući apelaciju Željka Kecmana, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. stavak 4. točka 9, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, dopredsjednica Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 6. prosinca 2011. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Željka Kecmana,

podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. prosinca 2008. godine.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Željka Kecmana, podnesena protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 01-0-K-004571-11-Kž-2 od 23. rujna 2011.


godine i Rješenja Kantonalnog suda u Bihaću broj 01-0-K-004571-10-Kvl-2 od 11. srpnja 2011. godine, zbog toga što je ratione materiae inkompatibilna s Ustavom Bosne i Hercegovine.



1. Željko Kecman (u daljnjem tekstu: apelant) iz Banjaluke, trenutačno u Kazneno-popravnom zavodu u Foči, kojega zastupa Milan Romanić, odvjetnik iz Banjaluke, podnio je 29. ožujka 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 01-0-K-004571-11-Kž-2 od 23. rujna 2011. godine, Rješenja Kantonalnog suda u Bihaću (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 01-0-K-004571-10-Kvl-2 od 11. srpnja 2011. godine i Presude Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. prosinca 2008. godine. Apelant je 10. veljače, 28. kolovoza i 19. listopada 2011. godine dopunio apelaciju.


2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda od Vrhovnog suda i Kantonalnog tužiteljstva Bihać (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je 18. i 19. lipnja 2009. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 24. lipnja 2009. godine, a Tužiteljstvo 1. srpnja 2009. godine.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 7. kolovoza 2009. godine.

5. Odlukom Ustavnog suda od 12. listopada 2011. godine odbijen je kao neutemeljen apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere.


6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Presudom Kantonalnog suda broj 001-0-K-RZ-07-000001 od 29. lipnja 2007. godine apelant je proglašen krivim za kazneno djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz članka 142. preuzetog Kaznenog zakona SFRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina.

8. Odlučujući o prizivima apelanta i Tužiteljstva protiv navedene presude, Vrhovni sud je donio Rješenje broj 070-0-Kž-07-000446 od 11. listopada 2007. godine kojim je apelantov priziv uvažio, ukinuo navedenu presudu i odredio održavanje pretresa pred Vrhovnim sudom.

9. Presudom Vrhovnog suda broj 070-0 Kžk-07-000023 od 24. prosinca 2008. godine apelant je proglašen krivim za kazneno djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz članka 142. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 14 godina, u koju mu je, na temelju članka 50. točka 1. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ, uračunato vrijeme provedeno u pritvoru od 11. svibnja 2007. do 16. listopada 2008. godine. Utvrđeno je da je apelant odgovoran što je u drugoj polovici lipnja 1992. godine kao pripadnik 6. sanske brigade, nakon što su pripadnici te jedinice zarobili civile-mještane sela Hrustova, H.M., E.M. i H.K., bez ikakvog povoda otpočeo ih maltretirati tukući ih, a potom odvodeći jednog po jednog malo dalje od mjesta maltretiranja, prilazio im s

leđa, fizički zlostavljao i potom ih ubio, pucajući iz pištolja u oštećene, kojom prilikom su oštećeni H.M. i E.M. zadobili povrede u vidu strjelnog povređivanja baze lubanje s ulazom straga smjera od nazad ka naprijed, dok je oštećeni H.K. zadobio povrede u vidu strjelnog ozljeđivanja lijeve potkoljenice i desne polovice prsnog koša, od kojih je nastupila smrt oštećenih.

10. Vrhovni sud je u obrazloženju presude naveo da se, nakon izvedenih brojnih dokaza, uvjerenje suda da je upravo apelant izvršio kazneno djelo koje mu se stavlja na teret, u vrijeme i na način kako je navedeno u dispozitivu presude, temelji na iskazu svjedoka D.Đ. i R.M., ekspertize o sudbeno-medicinskom vještačenju koje su nakon obavljene reeskshumacije i reobdukcije tijela oštećenih obavili stalni sudbeni vještaci sudbeno-medicinske struke, na temelju uvida u foto dokumentaciju sačinjenu prilikom reeskshumacije i reobdukcije od 24. rujna 2008. godine, te na temelju nalaza i mišljenja vještaka balističke struke i usmenog obrazloženja navedenog nalaza i mišljenja na pretresu održanom pred tim sudom 19. prosinca 2008. godine. Vrhovni sud je zaključio kako je apelant svojim radnjama ostvario sve elemente bića kaznenoga djela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz članka 142. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ, jer je kao pripadnik vojne formacije bio svjestan da mora humano postupati prema civilima, odnosno osobama koje se nalaze pod njihovom kontrolom, i da ih ne smije fizički maltretirati i ubijati, a apelant je svjesno i voljno poduzimao takve radnje čime je postupao protivno članku 3. stavak 1. točka a) Ženevske konvencije o zaštiti građanskih osobe za vrijeme rata od 12. kolovoza 1949 godine.

11. Vrhovni sud je naveo kako je u potpunosti prihvatio kao točne iskaze supruga oštećenih kao svjedoka Š.M., E.M. i Z.K., koje su u svojim iskazima potvrdile kako su njihove muževe odveli pripadnici Vojske Republike Srpske, te da su istoga dana ubijeni, dok je svjedokinja E.M. izjavila kako je od susjeda Ć.H. (za kojega je Vrhovni sud utvrdio da je kasnije poginuo i nije mogao znati da je apelant osumnjičen za ubojstva oštećenih) saznala da je njezinoga supruga i ostale oštećene ubio apelant. Vrhovni sud je na temelju izjave svjedoka D.Đ. i R.M. ocijenio dokazanim da je apelant najprije maltretirao, a potom i ubio oštećene, jer su navedeni svjedoci bili pripadnici iste vojne jedinice kao i apelant, od kojih je D.Đ. izjavio kako je vidio da je apelant oštećene fizički zlostavljao i ubio, dok je svjedok R.M. istaknuo kako nije vidio sami čin ubojstava oštećenih, ali je iznio svoje viđenje događaja prije samog čina ubojstava koji su upućivali na to šta će se desiti i šta se desilo, o čemu ima spoznaje koje mu je prenio svjedok D.Đ. Glede izjave svjedoka D.Đ. o načinu na koji su oštećeni ubijeni, Vrhovni sud je konstatirao da njegovu izjavu potvrđuje i nalaz i mišljenje vještaka sudbene medicine, te vještaka balističara. Vrhovni sud je zaključio kako su iskazi svih svjedoka objektivni, međusobno u dodirnim elementima suglasni, te kako svjedoci nisu iznosili činjenice koje neutemeljeno terete apelanta. Vrhovni sud je istaknuo kako su svjedoci D.Đ. i R.M. davali objektivan prikaz radnji optuženoga, u kojima nema iskonstruiranih detalja, pri čemu svjedok D.Đ. nije dao lažni iskaz o događaju, a njegov se iskaz u dodirnim točkama podudara s iskazom svjedoka R.M.

12. Dalje, Vrhovni sud je ocijenio kako su irelevantni s aspekta apelantove kaznene odgovornosti iskazi svjedoka R.M., S.Z., H.M. i N.K. koje je predložila obrana, s obzirom da su svi svjedoci apelantu pokušavali dati alibi


da je bio odsutan s ratišta u prijepornome razdoblju, iako je sam apelant u svojoj obrani iznesenoj na pretresu pred tim sudom potvrdio kako je prijepornoga dana bio u selu Hrustovo. Vrhovni sud je, također, obrazložio kako nije mogao prihvatiti nalaze i mišljenja pojedinih sudbenih vještaka jer su svoj nalaz sačinili na temelju očevidno neadekvatne dokumentacije i na temelju neadekvatne metode konstatiranja povreda na tijelu oštećenih, ali da je u potpunosti prihvatio nalaz i mišljenje stalnoga sudbenog vještaka Z.C. koje je sadržano u izvješću o sudbeno-medicinskoj ekspertizi sačinjenoj nakon reekshumacije, reobdukcije i djelomične rekonstrukcije skeletnih ostataka oštećenih, kao i njegovo obrazloženje nalaza i mišljenja izneseno na pretresu održanom 10. studenoga 2008. godine. Vrhovni sud je zaključio kako su nalazi i mišljenja navedenoga vještaka dati na temelju adekvatne metode analize skeletnih ostataka oštećenih, detaljno obrazloženi, uz primjenu pravila znanosti i struke referentnog eksperta za oblast sudbeno-medicinskog vještačenja. Pored toga, Vrhovni sud je naveo kako je u potpunosti prihvatio i nalaz i mišljenje stalnog sudbenog vještaka balističke struke B.F. koji je dao svoj nalaz i mišljenje na temelju dostatne dokumentacije za obavljanje vještačenja uz primjenu svih potrebnih pravila znanosti i struke. Glede apelantove obrane, Vrhovni sud je zaključio kako je tijekom postupka ukazivano na određene detalje koji nisu odlučni za postojanje apelantove kaznene odgovornosti, koji se nisu mogli na pouzdan način utvrditi na temelju iskaza svjedoka. Vrhovni sud je ocijenio kako je irelevantan i prijedlog obrane za utvrđivanje činjenica koje su vezane za događaj koji se navodno desio dan prije dana kada je apelant poduzeo radnje koje čine obilježje kaznenog djela koje mu se stavlja na teret.

13. U konačnici, Vrhovni sud je obrazložio kako je s posebnom pozornošću cijenio činjenicu da je u tijelu oštećenog H.K. pronađen metak kalibra 7.62 mm, koji prema nalazu vještaka balističke struke potiče od automatske ili poluautomatske puške, a ne od pištolja, što je u koliziji s utvrđenjem tog suda utemeljenom na iskazu svjedoka D.Đ. i R.M. da je apelant oštećene ubio uporabom pištolja. Naime, Vrhovni sud je zaključio kako, s obzirom da je u tijelu oštećenog H.K. konstatirano više prostrjelnih rana nastalih dejstvom vatrenoga oružja, navedeni puščani metak kao uzročnik jedne od tih povreda ne isključuje mogućnost da su ostale povrede, uključujući i onu u predjelu prsnog koša koja je po svojoj naravi bila opasna po život, nanijete pištoljem. Prema mišljenju Vrhovnog suda "nesporno je da je tijelo H.K. na mjestu na kojem je ubijen ostalo nezaštićeno najmanje jedan dan, u području na kojem je, prema iskazima svjedoka odbrane, bila intenzivna upotreba vatrenog oružja, pa je logično da je sporni puščani metak mogao pogoditi tijelo oštećenog nakon što ga je apelant lišio života i ostavio tijelo nezakopano na mjestu na kojem je ubijen".

14. Apelant je Kantonalnom sudu 19. siječnja 2010. godine podnio prijedlog za ponavljanje kaznenog postupka pravomoćno okončanog Presudom Vrhovnog suda broj 070-0 Kžk-07-000023 od 24. prosinca 2008. godine. Apelantov prijedlog za ponavljanje postupka je nekoliko puta odbacivan rješenjima Kantonalnog suda, ali je u postupku po apelantovom prizivu Vrhovni sud poništavao ta rješenja i predmet vraćao Kantonalnom sudu na ponovni postupak.

15. U konačnici, odlučujući u ponovnome postupku, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 01 0 K 004571 10

Kvl 2 od 11. srpnja 2011. godine, kojim je odbijen apelantov zahtjev za ponavljanjem kaznenog postupka. Kantonalni sud je obrazložio kako nisu ispunjeni uvjeti za ponavljanje kaznenoga postupka iz članka 343. stavak 1. točka 3. Zakona o kaznenom postupku FBiH, jer novi dokazi, koje je apelant predložio u zahtjevu za ponavljanjem postupka i koji su izvedeni pred tim sudom, nisu u svezi s dokazima koji su ranije izvedeni tijekom kaznenoga postupka, jer se ne odnose na predmetni događaj za koji je apelant proglašen krivim, i ne mogu rezultirati blažim kažnjavanjem niti oslobađanjem apelanta od kaznene odgovornosti.

16. Rješavajući apelantov priziv protiv Rješenja Kantonalnog suda broj 01 0 K 004571 10 Kvl 2 od 11. srpnja 2011. godine, Vrhovni sud je donio Rješenje broj 01-0-K-004571-11-Kž-2 od 23. rujna 2011. godine kojim je odbio kao neutemeljen apelantov priziv. Vrhovni sud je zaključio kako je prvostupanjski sud dao razvidne i konkretne razloge zbog čega je zaključio da nisu ispunjeni uvjeti za ponavljanje predmetnoga kaznenog postupka.


17. Apelant se žali kako mu je pobijanom odlukom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Prema apelantovome mišljenju, povreda prava na pravično suđenje se ogleda u tome što je Vrhovni sud pogrešno utvrdio pravno relevantne činjenice, jer je proizvoljno ocijenio izvedene dokaze. Apelant je istaknuo kako je Vrhovni sud svoju odluku utemeljio na samo jednom neposrednom dokazu – iskazu nepouzdanog i diskreditiranog svjedoka D.Đ., koji je dao svoj iskaz koji tereti apelanta s ciljem izbjegavanja vlastite kaznene odgovornosti. Apelant navodi kako Vrhovni sud nije cijenio okolnosti koje dovode do razumne dvojbe u istinitost iskaza navedenoga svjedoka. Apelant ističe kako je iskaz svjedoka D.Đ. u kontradikciji s nalazom i mišljenjem vještaka glede načina na koji su oštećeni ubijeni, tj. svjedok je tvrdio kako su oštećeni usmrćeni ispaljivanjem jednog metka u glavu, dok je vještak zaključio da su usmrćeni s više projektila, ali da to Vrhovni sud nije razjasnio, nego je samo konstatirao da nalaz vještaka u potpunosti potvrđuje iskaze svjedoka. Dalje, apelant navodi kako je Vrhovni sud proizvoljno ocjenjivao dokaze, što se ogleda u tome što je sud prihvatio iskaz svjedoka R.M., iako se radi o posrednom dokazu, tj. svjedok nije vidio prijeporni događaj, nego je imao spoznaje o događaju na temelju onoga što je čuo od druge osobe. Apelant je istaknuo kako je Vrhovni sud iskaze supruga oštećenih cijenio isključivo na štetu apelanta, iako ga one svojim iskazima nisu teretile, kao i da je iskaz svjedokinje E.M. koja je navodno čula da je apelant ubio oštećene, čista indicija i ne predstavlja pouzdanu osnovu za zaključak da je apelant počinio predmetno kazneno djelo. Apelant smatra da su takvi neposredni dokazi, koji prema njegovome mišljenju izazivaju dvojbu u njihovu istinitost, trebali biti cijenjeni u njegovu korist sukladno načelu in dubio pro reo.

18. Osim toga, u dopunama apelacije apelant je ukazao na povredu prava na pravično suđenje u postupku pred Vrhovnim i Kantonalnim sudom povodom njegovoga zahtjeva za ponavljanjem postupka.



19. Vrhovni sud je istaknuo kako su svi prizivni navodi vezani za pitanje pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pa prema tome Ustavni sud nije ni mjerodavan postupati povodom ovakvih prizivnih navoda. Vrhovni sud smatra kako je u kaznenome postupku koji je vođen protiv apelanta poštivano njegovo pravo na pravično suđenje iz članka 6. Europske konvencije, a to se osobito odnosi na pitanje izvođenja dokaza u konkretnom slučaju, gdje je izveden čitav niz dokaza, obavljena ekshumacija tijela oštećenih, te saslušan veći broj vještaka. Vrhovni sud smatra kako sve to ukazuje na ozbiljan i pravilan pristup toga suda u odnosu na razrješenje svih prijepornih činjeničnih i pravnih pitanja. Vrhovni sud je zaključio kako je apelacija neutemeljena i kako ju treba odbaciti, odnosno odbiti.

20. Tužiteljstvo je u odgovoru na apelaciju istaknulo kako su prizivni navodi neutemeljeni jer su prvostupanjski i drugostupanjski sud na zakonit način proveli postupak i na temelju utvrđenog činjeničnog stanja donijeli presudu.


21. Krivični zakon SFRJ ("Službeni list SFRJ" br. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) u relevantnom dijelu glasi: Ratni zločin protiv civilnog stanovništva Član 142. Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata,

oružanog sukoba ili okupacije naredi da se izvrši napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna osobe ili osobe onesposobljena za borbu, koji je imao za posljedicu smrt, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja ljudi; napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovništvo; da se prema civilnom stanovništvu vrše ubojstva, mučenja, nečovječna postupanja, biološki, medicinski ili drugi naučni eksperiment, uzimanje tkiva ili organa radi transplantacije, nanošenja velikih patnji ili povreda tjelesnog integriteta ili zdravlja; raseljavanje ili preseljavanje ili prisilno odnarodnjavanje ili prevođenje na drugu vjeru; prisiljavanje na prostituciju ili silovanje; primjenjivanje mjera zastrašivanja i terora, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, protivzakonito odvođenje u koncentracione logore i druga protivzakonita zatvaranja, lišavanje prava na pravilno i nepristrano suđenje; prisiljavanje na službu u oružanim snagama neprijateljske sile ili u njenoj obavještajnoj službi ili administraciji; prisiljavanje na prinudni rad, izgladnjivanje stanovništva, konfiskaciju imovine, pljačkanje imovine stanovništva, protivzakonito i samovoljno uništavanje ili prisvajanje u velikim razmjerima imovine koje nije opravdano vojnim potrebama, uzimanje nezakonite i nerazmjerno velike kontribucije i rekvizicije, smanjenje vrijednosti domaćeg novca ili protivzakonito izdavanje novca, ili ko izvrši neko od navedenih djela, kaznit će se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom. 22. Zakon o kaznenom postupku Federacije BiH

("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 i 12/10) u relevantnom dijelu glasi: Članak 3. stavak 2. In dubio pro reo (2) Sumnju glede postojanja činjenica koje čine obilježja

kaznenog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe kaznenog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženika.

Članak 16. Slobodna ocjena dokaza

Pravo suda, tužitelja i drugih tijela koji sudjeluju u kaznenom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Članak 296. Dokazi na kojima se temelji presuda (1) Sud temelji presudu samo na činjenicama i dokazima

koji su izneseni na glavnoj raspravi. (2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz

pojedinačno i u svezi s ostalim dokazima te na temelju takve ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana.

VI. Dopustivost

23. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.

24. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio.

a) Dopustivost u odnosu na Presudu Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. prosinca 2008. godine

25. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. prosinca 2008. godine, protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, pobijanu je presudu apelant primio 31. siječnja 2009. godine, a apelacija je podnesena 29. ožujka 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, zato što nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

26. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio kako u ovome dijelu predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti

b) Dopustivost u odnosu na odluke donesene po zahtjevu za ponavljanje kaznenog postupka

27. Ustavni sud primjećuje kako se apelant žali na rješenja koja su donesena u postupku u kojemu su Kantonalni i Vrhovni sud odlučivali o njegovome prijedlogu za ponavljanjem kaznenog postupka okončanog Presudom Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. prosinca 2008. godine.

28. Pri ispitivanju dopustivosti ovog dijela apelacije, Ustavni sud je pošao od odredaba članka 16. stavak 4. točka 9. Pravila Ustavnog suda koji glasi: Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih

slučajeva: 9. apelacija je ratione materiae inkompatibilna s

Ustavom; 29. Budući da članak 6. Europske konvencije, na koji se

apelant poziva, garantira pravičan postupak prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve kaznene optužbe protiv neke osobe, Ustavni sud treba utvrditi je li članak 6. Europske konvencije uopće primjenjiv na apelantov slučaj.


30. U svezi s tim, Ustavni sud se poziva na stav bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava u predmetu X protiv Austrije (vidi odluku o dopustivosti povodom aplikacije broj 7761/77 od 8. svibnja 1978. godine, Odluke i izvješća (OI), broj 14. stranica 171. i dalje). U navedenome predmetu Europsko povjerenstvo za ljudska prava je zauzelo stajalište da se članak 6. Europske konvencije ne primjenjuje na postupak povodom zahtjeva za obnovom postupka, jer takav postupak ne utvrđuje "utemeljenost bilo kakve kaznene optužbe".

31. Dakle, iz navedenoga proizlazi kako se u postupku koji je okončan pobijanim rješenjima Kantonalnog i Vrhovnog suda nije odlučivalo niti o građanskim pravima i obvezama apelanta niti o utemeljenosti kaznene optužbe protiv njega u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije, već se odlučivalo samo o tome jesu li ispunjeni zakonski uvjeti za ponavljanjem postupka. O utemeljenosti kaznene optužbe protiv apelanta, u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravomoćno je odlučeno u kaznenom postupku koji je okončan Presudom Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. prosinca 2008. godine. Stoga, slijedi kako je predmetna apelacija u ovome dijelu u odnosu na navodne povrede članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, ratione materiae inkompatibilna s Ustavom Bosne i Hercegovine.

VII. Meritum

32. Apelant pobija presudu Vrhovnog suda broj 070-0-Kžk-07-000023 od 24. prosinca 2008. godine, tvrdeći da mu je tom presudom povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju

ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.

Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve kaznene optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. 33. Ustavni sud opaža kako se apelantovi navodi o povredi

prava na pravično suđenje u suštini odnose na pravilnost utvrđivanja činjeničnog stanja u svezi s proizvoljnom ocjenom dokaza, dokazivanje putem indicija, te kršenje načela in dubio pro reo.

34. Glede navoda apelacije koji se odnose na pravilnost utvrđivanja činjeničnog stanja u svezi s ocjenom dokaza, Ustavni sud podsjeća kako je van njegove nadležnosti procjenjivanje kvalitete zaključaka sudova glede ocjene dokaza, ukoliko se ova ocjena ne doima očevidno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće miješati u način na koji su redoviti sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu. Ustavni sud se neće miješati u situaciju kada redoviti sudovi povjeruju dokazima jedne strane u postupku na temelju slobodne sudačke ocjene. To je isključivo uloga redovitih sudova, čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom oprečne jedna drugoj (vidi Europski sud za ljudska prava, Doorson protiv Nizozemske, presuda od 6. ožujka 1996. godine, objavljena u Izvješćima, broj 1996-II, stavak 78). Ustavni

sud naglašava kako, pri tome, redoviti sud nije vezan ni ograničen posebnim formalnim dokaznim pravilima, ali kako slobodna ocjena dokaza zahtijeva obrazloženje, kako svakog dokaza pojedinačno, tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu.

35. Ustavni sud opaža kako je Vrhovni sud, u smislu načela slobodne ocjene dokaza, analizirajući sve predložene i izvedene dokaze, kako one koje apelanta terete, tako i one koje mu idu u korist, dovodeći ih u međusobnu vezu, dao logično i uvjerljivo obrazloženje zbog čega je određene dokaze prihvatio a druge ne, te zašto dokazi koje nije prihvatio nisu mogli dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari. Ovo se osobito odnosi na iskaze koje su dali svjedoci, i nalaze i mišljenja koje su dali vještaci, kao i njihove eventualne kontradiktornosti koje je Vrhovni sud, oprečno navodima apelacije, imao u vidu i o kojima je, također, dao detaljno i logično obrazloženje. Ustavni sud, također, opaža kako je Vrhovni sud u apelantovome predmetu proveo veoma opsežan dokazni postupak u kojemu je saslušan veći broj svjedoka i vještaka koje su predložili i Tužiteljstvo i obrana, te izvršen uvid u veliki broj materijalnih dokaza, kao i da je Vrhovni sud u svrhu dopune dokaznog postupka odredio obavljanje reekshumacije i reobdukcije skeletnih ostataka oštećenih. Osim toga, Vrhovni sud je omogućio apelantu iznošenje svoje obrane osobno, što je apelant i činio. Stoga, Ustavni sud smatra kako je obrazloženje koje je naveo Vrhovni sud, u odnosu na ocjenu dokaza koji su doveli do zaključka da je apelant počinio kazneno djelo koje mu se stavlja na teret, zadovoljavajuće s aspekta načela brižljive i savjesne ocjene dokaza u odnosu na standarde članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

36. U odnosu na apelantove navode kako je Vrhovni sud svoju odluku temeljio samo na jednom neposrednom dokazu, tj. izjavi svjedoka D.Đ., dok su izjave ostalih svjedoka samo indicije, Ustavni sud podsjeća kako dokazivanje putem posrednih dokaza-indicija nije, samo po sebi, protivno načelima pravičnoga suđenja iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Međutim, za dokazivanje indicijama vrijedi pravilo kako indicije moraju djelovati kao čvrst zatvoren krug koji dopušta samo jedan zaključak u odnosu na relevantnu činjenicu, te da objektivno potpuno isključe mogućnost drugačijeg zaključka u odnosu na istu činjenicu. Dakle, činjenice utvrđene posrednim dokazima moraju biti nedvojbeno utvrđene i međusobno čvrsto i logički povezane, tako da upućuju na jedini mogući zaključak kako je upravo optuženi počinio kazneno djelo koje mu se stavlja na teret. Također, provedeni posredni dokazi moraju biti u potpunom skladu i predstavljati ne zbroj dokaza, već sustav indicija koji će u svome sklopu i povezanosti isključiti svaku drugu mogućnost od one koju je utvrdio prvostupanjski sud (vidi odluke Ustavnog suda broj AP 661/04 od 22. travnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 44/05, broj AP 5/05 od 14. ožujka 2006. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 49/06 i broj AP 2650/05 od 12. rujna 2006. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 9/07). Osim toga, Ustavni sud podsjeća da je redoviti sud dužan savjesno ocijeniti sve dokaze pojedinačno i u svezi sa ostalim dokazima, pa onda na temelju takve brižljive ocjene izvesti zaključak da li je neka činjenica dokazana.

37. U svezi s navedenim, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju analiza svih izvedenih dokaza nije izostala, već da je Vrhovni sud u svojoj presudi u


potpunosti opisao proces pojedinačne ocjene dokaza, posrednih i neposrednih, i njihovog dovođenja u međusobnu vezu i izvođenje zaključka kako je apelant počinio kazneno djelo koje mu se stavlja na teret. Naime, iz obrazloženja pobijane presude proizlazi da je Vrhovni sud, oprečno prizivnim navodima, zaključak o postojanju kaznenoga djela i apelantove kaznene odgovornosti utemeljio na izjavama svjedoka D.Đ. i R.M. koji su imali neposredne i posredne spoznaje kako je apelant počinio kazneno djelo koje mu je stavljeno na teret i za koje je osuđen, ali čije izjave su u dodirnim elementima suglasne i potkrijepljene nalazima i mišljenjima vještaka i drugim materijalnim dokazima. Dakle, Vrhovni sud je na temelju sveukupne analize brojnih izvedenih dokaza, ne ostavljajući nerazjašnjenom niti jednu relevantnu činjenicu, izveo zaključak koji ne ostavlja dvojbu u to da je apelant počinio predmetno kazneno djelo. Ustavni sud smatra da obrazloženje koje je u svezi s tim dao Vrhovni sud zadovoljava kriterije ustavnog prava na pravično suđenje.

38. Što se tiče navoda o kršenju načela in dubio pro reo, Ustavni sud smatra kako se ovi apelantovi navodi vezuju isključivo za sudbenu ocjenu dokaza, o čemu je Ustavni sud zauzeo svoj stav u ranijim točkama, te da apelant u svezi s tim navodima nije ponudio bilo kakvu drugu argumentaciju kojom bi se poštivanje ovih načela, eventualno, moglo dovesti u pitanje, osim što nije zadovoljan zaključcima o njegovoj krivnji. Stoga, Ustavni sud i ove apelantove navode smatra neutemeljenim.

39. Na temelju navedenoga, Ustavni sud nalazi da obrazloženje pobijane odluke ne ostavlja utisak bilo kakve proizvoljnosti u odlučivanju, već sadrži razvidne i konzistentne razloge za zaključak kako je apelant počinio predmetno kazneno djelo onako kako je navedeno u dispozitivu presude. Stoga, Ustavni sud smatra da su u cijelosti neutemeljeni apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u predmetnom postupku koji je okončan pobijanom presudom Vrhovnog suda.

VIII. Zaključak

40. Ustavni sud zaključuje kako ne postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u situaciji kada Ustavni sud nije utvrdio utemeljenost prizivnih navoda koji bi ukazivali na to da je postupak u ovom predmetu bio nepravičan, odnosno kada je pobijana presuda razvidna i kada njezino obrazloženje zadovoljava standarde pravičnoga suđenja uspostavljene Europskom konvencijom.

41. Na temelju članka 16. stavak 4. točka 9. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





судија, у предмету број АП 1076/09, рјешавајући апелацију Рудолфа Чолића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и

члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Миодраг Симовић, предсједник Валерија Галић, потпредсједница Сеада Палаврић, потпредсједница Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 26. јануара 2012. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Рудолфа Чолића. Утврђује се повреда права на правично суђење из

члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Пресуда Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 53 0 П 004399 08 Рев од 26. фебруара 2009. године.

Предмет се враћа Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине да у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине.



1. Рудолф Чолић (у даљњем тексту: апелант) из Стоца, ког заступа Марко Рагуж, адвокат из Стоца, поднио је 8. априла 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 53 0 П 004399 08 Рев од 26. фебруара 2009. године.


2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда у Мостару (у даљњем тексту: Кантонални суд), те "Метал-Феррум" д.о.о. Столац (у даљњем тексту: тужени), затражено је 3. јула 2009. године да доставе одговор на апелацију.

3. Врховни суд је одговор на апелацију доставио 14. јула 2009. године, а Кантонални суд 20. августа 2009. године. Тужени, комe је апелација достављена на одговор 10. јула 2009. године, у остављеном року од 15 дана није доставио одговор.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори Врховног суда и Кантоналног суда достављени су апеланту 12. новембра 2009. године.


5. Чињенице предмета које произлазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

6. Општински суд у Мостару (у даљњем тексту: Општински суд) је Пресудом број 07 53 П 004399 06


П од 17. маја 2007. године обавезао туженог да апеланту, на име накнаде плате за период од 30. октобра 2003. године до 19. фебруара 2007. године, исплати износ од 12.340,26 КМ са законском затезном каматом почев од означеног датума. Даље, тужени је обавезан да апеланту за период од 1. јануара 2001. године до 19. фебруара 2007. године уплати доприносе за пензионо осигурање у корист Фонда МИО/ПИО Мостар у означеном износу. Најзад, тужени је обавезан да апеланту надокнади и трошкове поступка у износу од 4.308,00 КМ са законским затезним каматама од означеног датума.

7. У образложењу пресуде је, поред осталог, указано да је међу странкама било спорно тумачење тачке 6 Уговора о преносу и преузимању удјела у друштву број 53/05 од 28. јануара 2005. године који је апелант закључио са И.Ф. као будућим већинским власником предузећа (у даљњем тексту: Уговор број 53/05). На основу исказа И.Ф., те увида у предметни уговор, утврђено је да се ради о уговору који је унапријед припремио И.Ф., па како питање тумачења уговора није регулисано посебним законом, то је у конкретном случају, по оцјени Општинског суда, требало да се примијени Закон о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО). Даље, указано је да је чланом 100 ЗОО регулисано да, када је уговор закључен према унапријед одштампаном садржају или када га је на други начин припремила и предложила једна уговорна страна, нејасне одредбе се тумаче у корист друге уговорне стране. С тим у вези је указано да је И.Ф. у свом исказу, а у својству законског заступника туженог, рекао да је са апелантом и "свим осталим" потписао исти уговор, да је желио да се њиме зашти од скривених дугова, тужби и слично, да сматра да је плаћањем удјела купио дуг, те да је у тачки 6 Уговора број 53/05 регулисано да су обухваћена сва дуговања изузев оних који не могу да се искључе законом, те да радницима још увијек нису закључене радне књижице. У вези с тврдњом И.Ф. да је желио да се зашти од скривених дугова, указано је да је свједок М.П. у свом исказу потврдио да је И.Ф. био презентиран биланс предузећа који је садржао и дуговања плата и доприноса, а на основу чега је закључено да дуговања плата нису била скривена дуговања, па да је И.Ф., уколико је хтио да се од њих заштити, требао у њих да унесе у тачку 6 Уговора број 53/05. На основу наведеног Општински суд је закључио да се апелант, потписујући Уговор број 53/05, није одрекао потраживања доспјелих накнада плате до 28. јануара 2005. године (до дана закључења Уговора број 53/05), као и да спорном тачком 6 наведеног уговора није могао да се одрекне плата или накнада плате након наведеног датума, тј. унапријед, јер се ради о потраживањима која нису одређена, утврђена а и непредвидива су. Обавезу туженог у погледу накнаде неисплаћених плата које је потраживао апелант Општински суд је утврдио примјеном чл. 68, 69 став 1 и 72 став 3 Закона о раду, те члана 5 Општег колективног уговора. Наиме, у поступку је утврђено да тужени није утврдио плате уговором о раду, Правилником о раду, Правилником о платама, нити другим актом, а што је утврдио вјештак финансијске струке увидом у документацију туженог, па је а у смислу члана 68 ЗоР-у примијењен члан 5 Општег колективног уговора.

8. Кантонални суд је Пресудом број 007-0-Гж-07-000 931 од 15. новембра 2007. године жалбу туженог дјелимично уважио те првостепену пресуду преиначио у дијелу у ком је одлучено о трошковима поступка, обавезавши га да апеланту плати износ од 3.753,00 КМ умјесто одређених 4.308,00 КМ. У преосталом дијелу жалба туженог је одбијена као неоснована и првостепена пресуда је потврђена. У образложењу пресуде је, поред осталог, истакнуто да је првостепени суд правилно тумачио одредбу члана 6 Уговора број 53/05 који је закључен између апеланта и И.Ф. као већинског власника. У вези с тим указано је да се према члану 6 наведеног уговора апелант "одриче свих евентуалних осталих потраживања, као и права покретања стечајног или другог судског поступка против друштва, осим оних обавеза друштва, који су законски уговором искључиви као: доприноси из радног односа и др." Затим, Кантонални суд је указао да је спорно "о каквим се евентуалним осталим потраживањима ради, као и шта се подразумијева под другим обавезама друштва који су законски уговором искључени". Кантонални суд се даље позвао на члан 99 став 1 ЗОО којим је прописано да се одредбе уговора примјењују онако како гласе. Ставом 2 истог члана регулисано је да се при тумачењу спорних одредби не треба држати дословног значења употребљених израза, већ треба да се истражи заједничка намјера уговорних страна и одредба тумачи тако како одговара принципима облигационог права, односно потребно је да се утврди стварна воља уговорних страна у конкретном случају. Даље, Кантонални суд је указао да је апелант, саслушан у својству парничне странке, изјавио да се приликом закључења уговора није одрекао ничега и да му је речено да ће им се исплатити плате и доприноси. Законски заступник туженог (И.Ф.) као друга уговорна страна је изјавио да је тачком 6 Уговора број 53/05 утврђивана његова сигурност да сувласници продајом својих удјела не би касније истицали нека потраживања, односно презентирали да су свој удио оптеретили хипотеком или нечим другим, те да сматра да су се они овом тачком одрекли права на потраживање плате. Цијенећи наведено, те имајући у виду принципе облигационог права, а посебно равноправност учесника у облигационом односу (члан 11 ЗОО), принципа савјесности и поштења, забрану злоупотребе права (чл. 12 и 13 ЗОО) и праве воље уговорних страна, Кантонални суд је закључио да може да се прихвати закључак првостепеног суда да се апелант Уговором број 53/05 није одрекао плата које му припадају на основу закона и других прописа.

9. Врховни суд је Пресудом број 53 0 П 004399 08 Рев од 26. фебруара 2009. године ревизију туженог изјављену против другостепене пресуде дјелимично уважио, те обје нижестепене пресуде преиначио тако да је апелантов тужбени захтјев за исплату накнаде плате за период од 30. октобра 2003. године до 19. фебруара 2007. године у износу од 12.340,26 КМ одбио. У преосталом дијелу ревизија туженог је одбијена. Врховни суд је констатовао да из чињеница које су утврдили нижестепени судови произилази да је апелант запосленик туженог од 1986. године па до марта 2004. године, да је 2004. године дошло до привременог прекида производње, да је апелант посљедњу плату примио у мају 2004. године, а да му доприноси нису уплаћени од 2001. године, да је


прекид рада трајао све до 2005. године, да је апелант био сувласник дјела капитала у предузећу, да је 28. јануара 2005. године потписао Уговор број 53/05 којим је дио капитала друштва пренио на новог стицаоца И.Ф., те да је предметним уговором изјавио да се одриче свих евентуалних осталих потраживања као и права покретања стечајног или каквог другог судског поступка против друштва, осим оних обавеза друштва које су законским уговором искључиве, као што су доприноси из радног односа и др. Полазећи од оваквог чињеничног утврђења нижестепених судова, Врховни суд је закључио да је основан приговор туженог о погрешној примјени материјалног права. С тим у вези Врховни суд је, поред осталог, истакао: (…) Како су послодавац и запосленик у уговорном односу то по члану 344. ЗОО сваки повјерилац има право да изјави дужнику да неће тражити испуњење неке његове обавезе и тиме обавеза дужника престаје. Међутим, погрешно је тумачење нижестепених судова да је само потраживнаје плаће законска обавеза, па да се слиједом тога запосленик не може одрећи истог. Како се тужитељ (апелант) Уговором о пријеносу и преузимању удјела у друштву није одрекао права на плаћу то међутим не занчи да се исти није одрекао потраживања која произилазе из права на плаћу. То значи да је према становишту овог суда одредбу члана 6. Уговора о пријеносу и преузимању удјела у друштву трабало тумачити на начин да је тужитељ (апелант) пристао на одрицање (одустанак) од свих потраживања у која спада и потраживање накнаде плаће за период, дијелом кад је радио, али и за период привремене обуставе рада. Стога је ревизија туженог у овом дијелу основана па је због погрешне примјене материјалног права овај суд исту уважио и преиначио обе нижестепене пресуде, одбивши тужбени захтјев тужитеља (апелант) за исплату накнаде плате у цијелости. Најзад, ревизија туженог у дијелу којим је оспоравао нижестепене пресуде у дијелу којим је обавезан на уплату доприноса оцијењена је као неоснована. С тим у вези је указано да су нижестепени судови правилно закључили да се апелант, сходно наведеној одредби уговора, није одрекао права да му тужени као послодавац плати доприносе за спорни период. Врховни суд је истакао да је уплата доприноса запосленицима који су у радном односу обавеза која произилази из Закона о доприносима, те Закона о пензионом и инвалидском осигурању, према којима је тужени као послодавац био дужан да апеланту уплаћује доприносе код надлежних фондова. Сходно наведеном, закључено је да је неспорно да је апелант имао право на уплату и ове врсте доприноса (пензионог осигурања), те да их се није одрекао Уговором број 53/05.


10. Апелант сматра да му је оспореном пресудом Врховног суда повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на приватни и породични живот, дом и преписку из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и

члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те право на недискриминацију из члана 14 Европске конвенције. Апелант сматра да се оспорена пресуда заснива на погрешно утврђеним чињеницама и да је резултат арбитрарности. По апелантовом мишљењу, Врховни суд је, одбијајући његов захтјев за накнаду плата, на основу члана 6 Уговора број 53/05, пропустио да цијени низ битних чињеница. У том смислу апелант најприје истиче да, чак и да се одрекао потраживања по основу плате, а није, то није учинио у односу на послодавца већ у односу на И.Ф. који у том тренутку није био ни послодавац а ни већински власник, па такво одрицање, и да је учињено, није извршено у односу на послодавца. Даље, апелант истиче да, чак и да се одрекао својих потраживања, то би могло да се односи само на период до 28. јануара 2005. године односно до дана кад је закључен Уговор број 53/05, а никако и на његова будућа потраживања, с обзиром да је нижестепеним пресудама обухваћен период све до 19. фебруара 2007. године, што је Врховни суд потпуно занемарио. Најзад, апелант истиче да је Врховни суд у идентичној правној ствари у предмету број 53 0 П 005650 08 Рев пресудом од 27. новембра 2008. године, коју је приложио уз апелацију, донио апсолутно другачију пресуду одбивши ревизију туженог тако што је на сасвим другачији начин протумачио одредбе спорног уговора, а што по апелантовом мишљењу упућује на арбитрарност и на апсолутно незакониту одлуку ревизионог суда.


11. Врховни суд је у одговору на апелацију истакао да сматра да је оспорена пресуда донесена у складу с домаћим материјалним и процесним законима, као и одредбама Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције.

12. Кантонални суд је у одговору на апелацију истакао да у свему остаје код разлога и образложења које је изнио у својој пресуди.


13. Устав Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Члан I/2. Демократска начела Босна и Херцеговина је демократска држава, која

функционише на принципу владавине права и на основу слободних и демократских избора.

Члан II/1. Људска права Босна и Херцеговина и оба ентитета ће обезбиједити

највиши ниво међународно признатих људских права и основних слобода. [...]

Члан II/2. Међународни стандарди Права и слободе предвиђени Европском конвенцијом

за заштиту људских права и основних слобода и у њеним протоколима директно се примјењују у Босни и Херцеговини. Ови акти имају приоритет над свим другим законима. 14. Закон о парничном поступку ("Службене новине

ФБиХ" бр. 53/03, 85/03, 74/05 и 63/07) у релевантном дијелу гласи: Члан 237. (3) Изузетно, Врховни суд Федерације може

дозволити ревизију у свим предметима, ако оцијени да би


одлучивање по ревизији било од значаја за примјену права у другим случајевима.

Члан 250. (1) Ако ревизијски суд утврди да је материјално право

погрешно примијењено, пресудом ће усвојити ревизију и преиначити побијану пресуду.

(2) Ако ревизијски суд нађе да је због погрешне примјене материјалног права или због повреде правила поступка чињенично стање непотпуно утврђено и да због тога нема услова за преиначење побијане пресуде, рјешењем ће усвојити ревизију, укинути у цјелини или дјелимично пресуду другостепеног суда и предмет вратити на поновно суђење истом или другом вијећу другостепеног суда.




17. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 53 0 П 004399 08 Рев од 26. фебруара 2009. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 3. априла 2009. године а апелација је поднесена 8. априла 2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.


VII. Меритум

19. Апелант оспорава пресуду Врховног суда тврдећи да му је повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на приватни и породични живот, дом и преписку из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те право на недискриминацију из члана 14 Европске конвенције.

Право на правично суђење

20. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају


е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом. 21. У конкретном случају, Уставни суд је мишљења да се

суштина апелантових тврдњи да му је повријеђено право на правично суђење односи на чињеницу да је Врховни суд, одлучујући о истом чињеничном и правном питању као и у његовом случају, донио потпуно другачију одлуку одбивши ревизију туженог. У прилог ове тврдње апелант је приложио Пресуду Врховног суда број 53 0 П 005650 08 Рев од 27. новембра 2008. године.

22. Уставни суд је, разматрајући питање различите праксе суда када одлучује о идентичном чињеничном и правном питању у досадашњој пракси, заузео сљедећа становишта: - у принципу, пракса судова и недосљедна

примјена материјалног права у истим или сличним случајевима може да води кршењу принципа владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине и принципа правне сигурности као неодвојивог елемента владавине права (види, поред осталих, Уставни суд, Одлука о допустивости број АП 531/06 од 9. маја 2007. године; Одлука о допустивости број АП 138/08 од 28. априла 2010. године, доступне на wеб страници Уставног суда www.ustavnisud.ba);

- изостанак задовољавајућих, јасних и потпуних разлога из којих би било видљиво зашто је суд у истом правном питању које је и раније разматрао одступио од раније праксе доводи у питање квалитет образложења одлуке суда као сегмента права на правично суђење из члана 6 Европске конвенције (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 2478/06 од 17. септембра 2008. године, став 40, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 102/08).

23. Уставни суд указује да је према становишту Европског суда један од фундаменталних аспеката владавине права принцип правне сигурности, принцип који се претпоставља у Конвенцији (види Beian против Румуније (бр. 1) апликација број 30658/05, став 39, ECHR 2007-XIII (изводи)). Противрјечне одлуке у истим случајевима које долазе из истог суда који је, додатно, и суд посљедње инстанце у одређеном питању, могу, у одсуству механизма који обезбјеђује конзистентност, да крше овај принцип (правне сигурности) и да због тога поткопају повјерење јавности у правосуђе, које чини једну од суштинских компоненти државе засноване на владавини права (види напријед цитирану, Beian против Румуније, ст. 36-39; Tudor Tudor против Румуније, апликација број 21911/03, став 29, 24. март 2009 године; Iordan Iordanov и други против Бугарске, апликација број 23530/02, ст. 47-53, 2. јул 2009). Државе потписнице Конвенције имају обавезу да организују свој правни систем тако да избјегну усвајање противрјечних одлука (види Европски суд, Vrioni и други против Албаније, апликација број 2141/03, став 58, 24. март 2009. године). Стога, право на правично суђење укључује и право на правну


сигурност (види Европски суд, Ştefănică и други против Румуније, апликација број 38155/02, став 31. 2. новембар 2010. године). Даље, Уставни суд подсјећа да сходно становишту Европског суда, суд приликом утврђивања чињеница и оцјене доказа за странке са сличним захтјевима може да доведе до различитих резултата, а што само по себи не вријеђа принцип правне сигурности. Међутим, када постоје одступања у примјени суштински исте правне одредбе на лица која припадају идентичној групи, онда то покреће питање правне сигурности. У ситуацији када не постоји правни лијек који би отклонио такво одступање, недосљедно одлучивање о захтјевима које истакне више лица у истој ситуацији доводи до несигурности, која заузврат мора да умањи повјерење јавности у правосуђе, повјерење које представља једну од суштинских компоненти државе засноване на владавини права (види напријед цитирану, Ştefănică и други против Румуније, ст. 37 и 38). Најзад, сходно становишту Европског суда оваква ситуација може, ако "нема објективно и разумно оправдање", тј. ако не слиједи легитимни циљ или ако не постоји "разуман однос пропорционалности између средстава која су употребљена и циља којем се тежи" (види пресуду Marckx против Белгије од 13. јуна 1979. године, Серија А број 31, страна 16, став 33) да узрокују различито поступање у погледу уживања права која су гарантована и да тако доведе и до повреде члана 14 Европске конвенције (види напријед наведену Beian, ст. 59 до 64).

24. Уставни суд указује да је, сходно релевантним одредбама Устава Босне и Херцеговине, држава Босна и Херцеговина демократска држава која функционише на принципу владавине права. С тим у вези, по мишљењу Уставног суда, задатак правосуђа је да обезбиједи конзистентност у одлучивању што је један од услова за једнакост пред законом и правну сигурност. Стога, када из истог суда, који је при том и суд посљедње инстанце долазе противрјечне одлуке о истом или сличном чињеничном и правном питању, а у недостатку механизма који би обезбиједио конзистентност (таква одлука више не може да се оспорава пред редовним судовима), може да дође до повреде принципа правне сигурности из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. У таквим ситуацијама додатну потешкоћу може да представља изостанак разлога и образложења када судови, разматрајући исто или слично чињенично и правно питање, одступају од своје већ установљене праксе тј. не дају "објективно и разумно оправдање" зашто одступају од своје раније праксе.

25. Руководећи се наведеним принципима, Уставни суд наглашава да подржава праксу Европског суда да принцип правне сигурности чини сегмент права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

26. У околностима конкретног случаја предмет оспоравања апелацијом је пресуда Врховног суда, као суда посљедње инстанце, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Апелант наведену пресуду оспорава тврдећи да је тај суд у спору који је проистекао из истог чињеничног и правног питања донио потпуно другачију одлуку, коју је уз апелацију и приложио. Стога, Уставни суд, у свјетлу напријед побројаних

принципа, мора да испита да ли је дошло до повреде апелантовог права на правну сигурност као сегмента права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

27. У Пресуди Врховног суда број 53 0 П 005650 08 Рев од 27. новембра 2008. године (на коју се апелант позива) одбијена је као неоснована ревизија "Метал-Феррум" д.о.о. Столац (тужени). Из образложења пресуде произилази да је првостепеном пресудом Општинског суда тужени обавезан да тужиоцу Н.К. на име накнаде плате за означене временске периоде исплати означене новчане износе, као и да му за означени временски период изврши уплату доприноса за пензионо и инвалидско осигурање. Пресудом Кантоналног суда првостепена пресуда је преиначена тако да је умањен износ који је тужени обавезан да исплати тужиоцу на име накнаде неисплаћених плата, те накнаде трошкова поступка. Врховни суд је, сумирајући чињенична утврђења нижестепених судова, поред осталог истакао да: (…) Надаље, између странака није спорно да је већински власник и директор туженог, И.Ф., као стјецатељ, и тужитељ, као преноситељ, закључили дана 28. јануара 2005. године, уговор број 16/05, о пријеносу и преузимању удјела основом којег је преноситељ свој удио у темељном капиталу предузећа од 1,25% пренио на стјецатеља за новчани износ од 4.377,30 КМ (…). Тужени је другостепену пресуду оспоравао, поред осталог, због погрешне примјене материјалног права. Разматрајући овај ревизиони навод туженог Врховни суд је истакао: (…) У конкретном случају спорну одредбу члана 6. тог уговора (Уговора о преносу и преузимању удјела у друштву), према којој се "преноситељ овим уговором одриче свих евентуалних потраживања…осим оних обавеза друштва који су законски уговором искључиви као: доприноси из радног односа и др." – овај суд оцјењује, да спорну изјаву о одрицању тужитељ није ни дао туженом, као дужнику, већ стјецатељу удјела И.Ф. нити та изјава садржи одређену и изричиту изјаву тужитеља да од туженог неће тражити испуњење управо предметних обавеза, па нема правног основа да се тој изјави тужитеља да правни значај опроста дуга, како то неосновано сматра тужени. Нижестепени судови дали су другачије разлоге у својим пресудама, основном одредбом о тумачењу уговора (члан 99., 100 и 101. ЗОО) и при томе правилно закључили да се тужитељ није одрекао од туженог потраживања накнаде плаће, код неспорне чињенице да је одредба члана 6 уговора била унапријед одштампана у свом садржају и припремљена од стране уговарача И.Ф. Овај суд оцјењује да се не може прихватити приговор ревидента (туженог) о погрешној примјени материјалног права јер погрешна примјена материјалног права не постоји, ако би и уз правилну примјену материјалног права одредбе коју је требало примијенити (члан 344. ЗОО) ваљало донијети једнаку одлуку.

28. У пресуди која је предмет оспоравања у конкретном случају разматрајући ревизиони навод туженог ("Метал-Феррум") о погрешној примјени материјал-ног права Врховни суд је констатовао: (…) Како су послодавац и запосленик у уговорном односу то по члану 344. ЗОО сваки повјерилац има право да изјави дужнику да неће тражити испуњење неке његове


обавезе и тиме обавеза дужника престаје. Међутим, погрешно је тумачење нижестепених судова да је само потраживнаје плаће законска обавеза, па да се слиједом тога запосленик не може одрећи истог. Како се тужитељ (апелант) Уговором о пријеносу и преузимању удјела у друштву није одрекао права на плаћу то међутим не значи да се исти није одрекао потраживања која произилазе из права на плаћу. То значи да је према становишту овог суда одредбу члана 6. Уговора о пријеносу и преузимању удјела у друштву требало тумачити на начин да је тужитељ (апелант) пристао на одрицање (одустанак) од свих потраживања у која спада и потраживање накнаде плаће за период, дијелом кад је радио, али и за период привремене обуставе рада. Стога је ревизија туженог у овом дијелу основана па је због погрешне примјене материјалног права овај суд исту уважио и преиначио обе нижестепене пресуде, одбивши тужбени захтјев тужитеља (апелант) за исплату накнаде плате у цијелости.

29. Надаље, Уставни суд подсјећа да је у Одлуци о допустивости број АП 1324/08 (види Уставни суд, Одлука о допустивости број АП 1324/08 од 13. октобра 2010. године, доступна на wеб страници Уставног суда www.ustavnisud.ba) одбацио као очигледно (prima facie) неосноване апелације "Метал-Феррум" д.о.о. Столац (тужени) уложене против више пресуда Општинског, Кантоналног и укупно 12 пресуда Врховног суда (међу којим је и пресуда на коју се управо позива апелант), а којим је, поред осталог, обавезан да својим запосленицима, као тужиоцима, накнади неисплаћене плаће. Затим, у цитираној одлуци Уставног суда, став Врховног суда заузет у свих 12 пресуда, а који се тиче тумачења члана 6 уговора о уступању удјела у друштву, те примјене релевантног материјалног права, сумиран је на сљедећи начин (тачка 9): Врховни суд је навео да су нижестепени судови дали другачије разлоге у својим пресудама зашто су спорну изјаву о одрицању свих потраживања из радног односа (тачка 6. Уговора о преносу и преузимању удјела у друштву "Метал-Феррума" Столац д.о.о.) оцијенили у смислу одредаба чл. 99, 100. и 101. ЗОО-а, при томе правилно закључивши да се тужитељи нису одрекли потраж-ивања накнада плаћа. Сходно наведеном, Врховни суд је оцијенио да се не може прихватити приговор туженог о погрешној примјени материјалног права, јер погрешна примјена материјалног права не постоји, ако би и уз правилну примјену материјално-правне одредбе коју је требало примијенити (члан 344. ЗОО-а) била донесена једнака одлука.

30. Из докумената предочених Уставном суду Врховни суд је у пресудама, укључујући и пресуду Врховног суда на коју је апелант указао у апелацији, а које су биле предмет преиспитивања у Одлуци о допустивости број АП 1324/08 одлучивао о споровима који су проистекли из уговора о пренесу и преузимању удјела које је И.Ф. појединачно закључивао с радницима "Метал-Феррума" а по основу којих је постао већински власник у друштву. Радило се о типским уговорима идентичног садржаја које је припремио И.Ф. а којим су регулисана међусобна права и обавезе између уговорних страна по основу продаје удјела у друштву. Спорови који су расправљани пред редовним судовима проистекли су из тумачења члана 6 уговора о преносу и преузимању

удјела, којим је било регулисано да се преноситељ (радник) одриче свих евентуалних потраживања…осим оних обавеза друштва који су законски уговором искључиви као: доприноси из радног односа и др. У поступку пред редовним судовима И.Ф. је, сада као директор друштва и његов заступник, оспоравао појединачне тужбене захтјеве радника којим су, поред осталог тражили да се "Метал-Феррум" (тужени) обавеже да им исплати неисплаћене плате, тврдећи да су се радници, сходно члану 6 уговора о преносу и преузимању удјела, одрекли права на потраживање накнаде плата. Врховни суд је, одлучујући о ревизијама туженог против нижестепених пресуда којим је удовољено тужбеним захтјевима радника, заузео становиште да је исправан став нижестепених судова да члан 6 уговора о преносу и преузимању удјела не може да се тумачи као изјава запослених о одрицању права на накнаду плате, те да су нижестепени судови правилно поступили када су тужбене захтјеве запослених усвојили и обавезали "Метал-Феррум" да им, поред осталог, надокнади неисплаћене плате. При том, указано је да би идентична одлука била донесена и да је примијењен члан 344 ЗОО-а. Међутим, у апелантовом случају Врховни суд је, указујући на члан 344 ЗОО-а, закључио да се апелант чланом 6 уговора о преносу и преузимању удјела, одрекао права на потраживање накнада плате, па је његов тужбени захтјев у овом дијелу одбијен као неоснован.

31. Дакле, Врховни суд је, као суд посљедње инстанце за одлучивање у конкретном случају, одлучујући о тужбеним захтјевима који су се тицали исплате неисплаћених плата, тумачења члана 6 уговора о преносу и преузимању удјела који је идентично гласио у свим случајевима, те тумачења и примјене релевантне одредбе материјалног права (члана 344 ЗОО), односно одлучујући о идентичном чињеничном и правном питању, у апелантовом случају заузео другачији став од оног који је исказао о истим питањима у својим одлукама које је доносио и прије и након доношења одлуке коју апелант оспорава апелацијом. Даље, у оспореној пресуди у потпуности су изостали разлози и образложење због којих је у апелантовом случају Врховни суд промијенио став који је иначе заступао и у пресудама донесеним прије (пресуда број 53 0 П 005650 08 Рев од 27. новембра 2008. године, коју је апелант приложио уз апелацију), као и након пресуде која се оспорава предметном апелацијом (пресуде број 53 0 П 005622 08 Рев од 4. јуна 2009. године, број 53 0 П 005646 08 Рев од 7. јула 2009. године, број 53 0 П 005652 08 Рев од 11. јуна 2009. године, број 53 0 П 005627 08 Рев од 28. јула 2009. године, број 53 0 П 005801 08 Рев од 28. јула 2009. године, број 53 0 П 005649 08 Рев од 28. јула 2009. године, број 53 0 П 005647 08 Рев од 30. јула 2009. године, број 53 0 П 005645 08 Рев од 29. септембра 2009. године, број 53 0 П 006417 08 Рев од 24. септембра 2009. године, број 53 0 П 005651 08 Рев од 22. октобра 2009. године и број 53 0 П 005623 08 Рев од 8. децембра 2009, а које су биле предмет разматрања у Одлуци о допустивости број АП 1324/08). У недостатку било каквог образложења и разлога у оспореној пресуди не може да се закључи да ли је Врховни суд у апелантовом случају једноставно занемарио раније заузети став да се радници чланом 6 уговора о преносу и преузимању удјела нису одрекли


права на плату, односно да би им право на накнаду плате било признато и да је примијењен члан 344 ЗОО, односно да ли је раније заузети став у апелантовом случају напустио, и ако јесте, из којих разлога је, управо сходно члану 344 ЗОО-а у апелантовом случају члан 6 уговора о преносу и преузимању удјела истумачен тако да се апелант одрекао права на потраживање плате. При том, Уставни суд примјећује да су предсједавајући и један од чланова вијећа Врховног суда у одлуци коју оспорава апелант имали исто својство и у неколико одлука Врховног суда које је овај суд донио прије и након доношења пресуде коју апелант оспорава.

32. Сходно становишту Европског суда, које подржава Уставни суд, одређене разлике у тумачењу и примјени права представљају неодвојиву особину сваког судског система који је заснован на мрежи судећих и жалбених судова који имају надлежност на одређеном подручју. Међутим, када противрјечна тумачења произилазе из исте надлежности суда који представља и суд посљедње инстанце за одлучивање о одређеном питању и укључују неконзистентне одлуке по захтјевима више лица која се налазе у идентичној ситуацији, резултат ће бити стварање континуиране несигурности што за посљедицу има умањење повјерења у правосуђе, а које чини једну од суштинских компоненти државе засноване на владавини права (види Европски суд, Винчић и други против Србије, пресуда од 2. марта 2010. године, став 56). Затим, улога вишег суда у држави чланици је управо да рјешава сукоб судске праксе, избјегне разилажење и обезбиједи једнообразну примјену права (види Европски суд, Вусић против Хрватске, апликација број 48101/07, пресуда од 1. октобра 2010. године, став 45; Zielinski и Pradal и Gonzales и остали против Француске [ГЗ], број 24846/94 и 34165/96 до 34173/96, став 59, ECHR 1999-VII).

33. Полазећи од устаљене праксе Европског суда и Уставног суда да задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01), те подржавајући напријед наведене ставове Европског суда о улози вишег суда у систему редовних судова, Уставни суд сматра да није његов задатак да рјешава сукоб судске праксе, избјегне разилажење и обезбиједи једнообразну примјену права редовних судова. Међутим, задатак Уставног суда, у оквиру апелационе надлежности, је да преиспита да ли таква ситуација за посљедицу може да има повреде уставних права или права из Европске конвенције (види, поред осталих, напријед цитиране Beina против Румуније, ст. 40 и 64; Вусић против Хрватске, став 45, Винчић и други против Србије, став 56).

34. Доводећи у везу наведене принципе с околностима конкретног случаја, Уставни суд сматра да је Врховни суд, као суд посљедње инстанце за одлучивање у апелантовом случају, против чијих одлука нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону и чија улога је управо да рјешава сукоб судске праксе, избјегне разилажење и обезбиједи једнообразну примјену права, заузимајући другачији став у апелантовом случају који је чињенично и правно био исти као и случај осталих запослених код

истог туженог, без било каквог образложења и изношења разлога за то, створио несигурности те повриједио принцип правне сигурности који је неодвојив елеменат права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

35. Уставни суд закључује да је у околностима конкретног случаја апеланту повријеђено право на правну сигурност као сегмент права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Остали наводи

36. С обзиром на закључке у односу на повреду права на правично суђење Уставни суд сматра да није потребно да посебно испитује и апелантове наводе о повреди осталих сегмената права на правично суђење као и права на приватни и породични живот, дом и преписку из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, те права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и права на недискриминацију из члана 14 Европске конвенције.


37. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правну сигурност као сегмент права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када из истог суда, који је при том и суд посљедње инстанце за одлучивање у одређеном питању, у случајевима који се заснивају на истом или сличном чињеничном и правном основу долазе противрјечне одлуке у којим су изостали образложења и разлози из којих би било видљиво зашто је суд одступио од раније праксе, а при том не постоји механизам који би обезбиједио конзистентност у одлучивању.

38. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 1076/09, rješavajući apelaciju Rudolfa Čolića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, potpredsjednica Seada Palavrić, potpredsjednica Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 26. januara 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Rudolfa Čolića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.


Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 53 0 P 004399 08 Rev od 26. februara 2009. godine.

Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.



1. Rudolf Čolić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Stoca, kojeg zastupa Marko Raguž, advokat iz Stoca, podnio je 8. aprila 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 53 0 P 004399 08 Rev od 26. februara 2009. godine.


2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud), te "Metal-Ferrum" d.o.o. Stolac (u daljnjem tekstu: tuženi), zatraženo je 3. jula 2009. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 14. jula 2009. godine, a Kantonalni sud 20. augusta 2009. godine. Tuženi, kojem je apelacija dostavljena na odgovor 10. jula 2009. godine, u ostavljenom roku od 15 dana nije dostavio odgovor.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Vrhovnog suda i Kantonalnog suda dostavljeni su apelantu 12. novembra 2009. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Općinski sud u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) je Presudom broj 07 53 P 004399 06 P od 17. maja 2007. godine obavezao tuženog da apelantu, na ime naknade plaće za period od 30. oktobra 2003. godine do 19. februara 2007. godine, isplati iznos od 12.340,26 KM sa zakonskom zateznom kamatom počevši od označenog datuma. Dalje, tuženi je obavezan da apelantu za period od 1. januara 2001. godine do 19. februara 2007. godine izvrši uplatu doprinosa za penzijsko osiguranje u korist Fonda MIO/PIO Mostar u označenom iznosu. Najzad, tuženi je obavezan da apelantu nadoknadi i troškove postupka u iznosu od 4.308,00 KM sa zakonskim zateznim kamatama od označenog datuma.

7. U obrazloženju presude je, pored ostalog, ukazano da je među strankama bilo sporno tumačenje tačke 6. Ugovora o prenosu i preuzimanju udjela u društvu broj 53/05 od 28. januara 2005. godine koji je apelant zaključio sa I.F. kao budućim većinskim vlasnikom preduzeća (u daljnjem tekstu: Ugovor broj 53/05). Na osnovu iskaza I.F., te uvida u predmetni ugovor, utvrđeno je da se radi o

ugovoru koji je unaprijed pripremio I.F., pa kako pitanje tumačenja ugovora nije regulisano posebnim zakonom, to je u konkretnom slučaju, po ocjeni Općinskog suda, trebalo primijeniti Zakon o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO). Dalje, ukazano je da je članom 100. ZOO regulisano da, kada je ugovor zaključen prema unaprijed odštampanom sadržaju ili kada ga je na drugi način pripremila i predložila jedna ugovorna strana, nejasne odredbe se tumače u korist druge ugovorne strane. S tim u vezi je ukazano da je I.F. u svom iskazu, a u svojstvu zakonskog zastupnika tuženog, rekao da je sa apelantom i "svim ostalim" potpisao isti ugovor, da se njime želio zaštiti od skrivenih dugova, tužbi i slično, da smatra da je plaćanjem udjela kupio dug, te da je u tački 6. Ugovora broj 53/05 regulisano da su obuhvaćena sva dugovanja izuzev onih koji se ne mogu isključiti zakonom, te da radnicima još uvijek nisu zaključene radne knjižice. U vezi s tvrdnjom I.F. da se želio zaštiti od skrivenih dugova, ukazano je da je svjedok M.P. u svom iskazu potvrdio da je I.F. bio prezentiran bilans preduzeća koji je sadržao i dugovanja plaća i doprinosa, a na temelju čega je zaključeno da dugovanja plaća nisu bila skrivena dugovanja, pa da ih je I.F., ukoliko je htio da se od njih zaštiti, trebao unijeti u tačku 6. Ugovora broj 53/05. Na temelju navedenog Općinski sud je zaključio da se apelant, potpisujući Ugovor broj 53/05, nije odrekao potraživanja dospjelih naknada plaće do 28. januara 2005. godine (do dana zaključenja Ugovora broj 53/05), kao i da se spornom tačkom 6. navedenog ugovora nije mogao odreći plaća ili naknada plaće nakon navedenog datuma, tj. unaprijed, jer se radi o potraživanjima koja nisu određena, utvrđena a i nepredvidiva su. Obavezu tuženog u pogledu naknade neisplaćenih plaća koje je potraživao apelant Općinski sud je utvrdio primjenom čl. 68, 69. stav 1. i 72. stav 3. Zakona o radu, te člana 5. Općeg kolektivnog ugovora. Naime, u postupku je utvrđeno da tuženi nije utvrdio plaće ugovorom o radu, Pravilnikom o radu, Pravilnikom o plaćama, niti drugim aktom, a što je utvrdio vještak finansijske struke uvidom u dokumentaciju tuženog, pa je a u smislu člana 68. ZoR-u primijenjen član 5. Općeg kolektivnog ugovora.

8. Kantonalni sud je Presudom broj 007-0-Gž-07-000 931 od 15. novembra 2007. godine žalbu tuženog djelimično uvažio te prvostepenu presudu preinačio u dijelu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, obavezavši ga da apelantu plati iznos od 3.753,00 KM umjesto određenih 4.308,00 KM. U preostalom dijelu žalba tuženog je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je potvrđena. U obrazloženju presude je, pored ostalog, istaknuto da je prvostepeni sud pravilno tumačio odredbu člana 6. Ugovora broj 53/05 koji je zaključen između apelanta i I.F. kao većinskog vlasnika. U vezi s tim ukazano je da se prema članu 6. navedenog ugovora apelant "odriče svih eventualnih ostalih potraživanja, kao i prava pokretanja stečajnog ili drugog sudskog postupka protiv društva, osim onih obaveza društva, koji su zakonski ugovorom isključivi kao: doprinosi iz radnog odnosa i dr." Zatim, Kantonalni sud je ukazao da je sporno "o kakvim se eventualnim ostalim potraživanjima radi, kao i šta se podrazumijeva pod drugim obavezama društva koji su zakonski ugovorom isključeni". Kantonalni sud se dalje pozvao na član 99. stav 1. ZOO kojim je propisano da se odredbe ugovora primjenjuju onako kako glase. Stavom 2. istog člana regulirano je da se pri tumačenju spornih odredbi ne treba držati doslovnog značenja upotrijebljenih izraza, već treba


istražiti zajedničku namjeru ugovornih strana i odredbu tumačiti tako kako odgovara načelima obligacionog prava, odnosno potrebno je utvrditi stvarnu volju ugovornih strana u konkretnom slučaju. Dalje, Kantonalni sud je ukazao da je apelant, saslušan u svojstvu parnične stranke, izjavio da se prilikom zaključenja ugovora nije odrekao ničega i da mu je rečeno da će im se isplatiti plaće i doprinosi. Zakonski zastupnik tuženog (I.F.) kao druga ugovorna strana je izjavio da je tačkom 6. Ugovora broj 53/05 utvrđivana njegova sigurnost da suvlasnici prodajom svojih udjela ne bi kasnije isticali neka potraživanja, odnosno prezentirali da su svoj udio opteretili hipotekom ili nečim drugim, te da smatra da su se oni ovom tačkom odrekli prava na potraživanje plaće. Cijeneći navedeno, te imajući u vidu načela obligacionog prava, a posebno ravnopravnost učesnika u obligacionom odnosu (član 11. ZOO), načela savjesnosti i poštenja, zabranu zloupotrebe prava (čl. 12. i 13. ZOO) i prave volje ugovornih strana, Kantonalni sud je zaključio da se može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da se apelant Ugovorom broj 53/05 nije odrekao plaća koje mu pripadaju na osnovu zakona i drugih propisa.

9. Vrhovni sud je Presudom broj 53 0 P 004399 08 Rev od 26. februara 2009. godine reviziju tuženog izjavljenu protiv drugostepene presude djelimično uvažio, te obje nižestepene presude preinačio tako da je apelantov tužbeni zahtjev za isplatu naknade plaće za period od 30. oktobra 2003. godine do 19. februara 2007. godine u iznosu od 12.340,26 KM odbio. U preostalom dijelu revizija tuženog je odbijena. Vrhovni sud je konstatovao da iz činjenica koje su utvrdili nižestepeni sudovi proizlazi da je apelant zaposlenik tuženog od 1986. godine pa do marta 2004. godine, da je 2004. godine došlo do privremenog prekida proizvodnje, da je apelant posljednju plaću primio u maju 2004. godine, a da mu doprinosi nisu uplaćeni od 2001. godine, da je prekid rada trajao sve do 2005. godine, da je apelant bio suvlasnik djela kapitala u preduzeću, da je 28. januara 2005. godine potpisao Ugovor broj 53/05 kojim je dio kapitala društva prenio na novog sticaoca I.F., te da je predmetnim ugovorom izjavio da se odriče svih eventualnih ostalih potraživanja kao i prava pokretanja stečajnog ili kakvog drugog sudskog postupka protiv društva, osim onih obaveza društva koje su zakonskim ugovorom isključive, kao što su doprinosi iz radnog odnosa i dr. Polazeći od ovakvog činjeničnog utvrđenja nižestepenih sudova, Vrhovni sud je zaključio da je osnovan prigovor tuženog o pogrešnoj primjeni materijalnog prava. S tim u vezi Vrhovni sud je, pored ostalog, istakao: (…) Kako su poslodavac i zaposlenik u ugovornom odnosu to po članu 344. ZOO svaki povjerilac ima pravo da izjavi dužniku da neće tražiti ispunjenje neke njegove obaveze i time obaveza dužnika prestaje. Međutim, pogrešno je tumačenje nižestepenih sudova da je samo potraživnaje plaće zakonska obaveza, pa da se slijedom toga zaposlenik ne može odreći istog. Kako se tužitelj (apelant) Ugovorom o prijenosu i preuzimanju udjela u društvu nije odrekao prava na plaću to međutim ne zanči da se isti nije odrekao potraživanja koja proizilaze iz prava na plaću. To znači da je prema stanovištu ovog suda odredbu člana 6. Ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela u društvu trebalo tumačiti na način da je tužitelj (apelant) pristao na odricanje (odustanak) od svih potraživanja u koja spada i potraživanje naknade plaće za period, dijelom kad je radio, ali i za period privremene obustave rada. Stoga je revizija tuženog u ovom dijelu osnovana pa je zbog

pogrešne primjene materijalnog prava ovaj sud istu uvažio i preinačio obe nižestepene presude, odbivši tužbeni zahtjev tužitelja (apelant) za isplatu naknade plate u cijelosti. Najzad, revizija tuženog u dijelu kojim je osporavao nižestepene presude u dijelu kojim je obavezan na uplatu doprinosa ocijenjena je kao neosnovana. S tim u vezi je ukazano da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da se apelant, prema navedenoj odredbi ugovora, nije odrekao prava da mu tuženi kao poslodavac plati doprinose za sporni period. Vrhovni sud je istakao da je uplata doprinosa zaposlenicima koji su u radnom odnosu obaveza koja proizlazi iz Zakona o doprinosima, te Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prema kojima je tuženi kao poslodavac bio dužan da apelantu uplaćuje doprinose kod nadležnih fondova. Prema navedenom, zaključeno je da je nesporno da je apelant imao pravo na uplatu i ove vrste doprinosa (penzijskog osiguranja), te da ih se nije odrekao Ugovorom broj 53/05.


10. Apelant smatra da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na privatni i porodični život, dom i prepisku iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te pravo na nediskriminaciju iz člana 14. Evropske konvencije. Apelant smatra da se osporena presuda temelji na pogrešno utvrđenim činjenicama i da je rezultat arbitrarnosti. Po apelantovom mišljenju, Vrhovni sud je, odbijajući njegov zahtjev za naknadu plaća, na osnovu člana 6. Ugovora broj 53/05, propustio da cijeni niz bitnih činjenica. U tom smislu apelant najprije ističe da, čak i da se odrekao potraživanja po osnovu plaće, a nije, to nije učinio u odnosu na poslodavca već u odnosu na I.F. koji u tom trenutku nije bio ni poslodavac a ni većinski vlasnik, pa takvo odricanje, i da je učinjeno, nije izvršeno u odnosu na poslodavca. Dalje, apelant ističe da, čak i da se odrekao svojih potraživanja, to bi se moglo odnositi samo na period do 28. januara 2005. godine odnosno do dana zaključivanja Ugovora broj 53/05, a nikako i na njegova buduća potraživanja, s obzirom da je nižestepenim presudama obuhvaćen period sve do 19. februara 2007. godine, što je Vrhovni sud potpuno zanemario. Najzad, apelant ističe da je Vrhovni sud u identičnoj pravnoj stvari u predmetu broj 53 0 P 005650 08 Rev presudom od 27. novembra 2008. godine, koju je priložio uz apelaciju, donio apsolutno drugačiju presudu odbivši reviziju tuženog tako što je na sasvim drugačiji način protumačio odredbe spornog ugovora, a što po apelantovom mišljenju upućuje na arbitrarnost i na apsolutno nezakonitu odluku revizijskog suda.


11. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da smatra da je osporena presuda donesena u skladu s domaćim materijalnim i procesnim zakonima, kao i odredbama Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije.

12. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da u svemu ostaje kod razloga i obrazloženja koje je iznio u svojoj presudi.



13. Ustav Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Član I/2. Demokratska načela Bosna i Hercegovina je demokratska država koja

funkcioniše u skladu sa zakonom i na osnovu slobodnih i demokratskih izbora.

Član II/1. Ljudska prava Bosna i Hercegovina i oba entiteta će osigurati najviši

nivo međunarodno priznatih ljudskih prava i osnovnih sloboda. (…)

Član II/2. Međunarodni standardi Prava i slobode predviđeni u Evropskoj konvenciji za

zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i u njenim protokolima se direktno primjenjuju u Bosni i Hercegovini. Ovi akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. 14. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine FBiH"

br. 53/03, 85/03, 74/05 i 63/07) u relevantnom dijelu glasi: Član 237. (3) Izuzetno, Vrhovni sud Federacije može dopustiti

reviziju u svim predmetima, ako ocijeni da bi odlučivanje po reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima.

Član 250. Ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno

primijenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu.

Ako revizijski sud ustanovi da je zbog pogrešne primjene materijalnog prava ili zbog povrede pravila postupka činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uvjeta za preinaku pobijane presude, rješenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u cijelosti ili djelimično presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom vijeću drugostepenog suda.

VI. Dopustivost



17. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 53 0 P 004399 08 Rev od 26. februara 2009. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 3. aprila 2009. godine a apelacija je podnesena 8. aprila 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.


VII. Meritum

19. Apelant pobija presudu Vrhovnog suda tvrdeći da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na privatni i porodični život, dom i prepisku iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te pravo na nediskriminaciju iz člana 14. Evropske konvencije.

Pravo na pravično suđenje

20. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska


stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. 21. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da se

suština apelantovih tvrdnji da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje odnosi na činjenicu da je Vrhovni sud, odlučujući o istom činjeničnom i pravnom pitanju kao i u njegovom slučaju, donio potpuno drugačiju odluku odbivši reviziju tuženog. U prilog ove tvrdnje apelant je priložio Presudu Vrhovnog suda broj 53 0 P 005650 08 Rev od 27. novembra 2008. godine.

22. Ustavni sud je, razmatrajući pitanje različite prakse suda kada odlučuje o identičnom činjeničnom i pravnom pitanju u dosadašnjoj praksi, zauzeo sljedeća stanovišta: - u principu, praksa sudova i nedosljedna primjena

materijalnog prava u istim ili sličnim slučajevima može voditi kršenju principa vladavine prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine i principa pravne sigurnosti kao neodvojivog elementa vladavine prava (vidi, pored ostalih, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 531/06 od 9. maja 2007. godine; Odluka o dopustivosti broj AP 138/08 od 28. aprila 2010. godine, dostupne na web stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba);

- izostanak zadovoljavajućih, jasnih i potpunih razloga iz kojih bi bilo vidljivo zašto je sud u istom pravnom pitanju koje je i ranije razmatrao odstupio od ranije prakse dovodi u pitanje kvalitet obrazloženja odluke suda kao segmenta prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 2478/06 od 17. septembra 2008. godine, stav 40, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 102/08).

23. Ustavni sud ukazuje da je prema stanovištu Evropskog suda jedan od fundamentalnih aspekata vladavine prava princip pravne sigurnosti, princip koji se pretpostavlja u Konvenciji (vidi Beian protiv Rumunije (br. 1) aplikacija broj 30658/05, stav 39, ECHR 2007-XIII (izvodi)). Proturječne odluke u istim slučajevima koje dolaze iz istog suda koji je, dodatno, i sud posljednje instance u određenom pitanju, mogu, u odsustvu mehanizma koji osigurava konzistentnost, kršiti ovo načelo (pravne sigurnosti) i zbog toga potkopati povjerenje javnosti u pravosuđe, koje čini jednu od suštinskih komponenti države zasnovane na vladavini prava (vidi naprijed citiranu, Beian protiv Rumunije, st. 36-39; Tudor Tudor


protiv Rumunije, aplikacija broj 21911/03, stav 29, 24. mart 2009 godine; Iordan Iordanov i drugi protiv Bugarske, aplikacija broj 23530/02, st. 47-53, 2. jul 2009). Države potpisnice Konvencije imaju obavezu da organizuju svoj pravni sistem tako da izbjegnu usvajanje proturječnih odluka (vidi Evropski sud, Vrioni i drugi protiv Albanije, aplikacija broj 2141/03, stav 58, 24. mart 2009. godine). Stoga, pravo na pravično suđenje uključuje i pravo na pravnu sigurnost (vidi Evropski sud, Ştefănică i drugi protiv Rumunije, aplikacija broj 38155/02, stav 31. 2. novembar 2010. godine). Dalje, Ustavni sud podsjeća da prema stanovištu Evropskog suda, sud prilikom utvrđivanja činjenica i ocjene dokaza za stranke sa sličnim zahtjevima može dovesti do različitih rezultata, a što samo po sebi ne vrijeđa princip pravne sigurnosti. Međutim, kada postoje odstupanja u primjeni suštinski iste pravne odredbe na osobe koje pripadaju identičnoj grupi, onda to pokreće pitanje pravne sigurnosti. U situaciji kada ne postoji pravni lijek koji bi otklonio takvo odstupanje, nedosljedno odlučivanje o zahtjevima koje istakne više osoba u istoj situaciji dovodi do nesigurnosti, koja zauzvrat mora umanjiti povjerenje javnosti u pravosuđe, povjerenje koje predstavlja jednu od suštinskih komponenti države zasnovane na vladavini prava (vidi naprijed citiranu, Ştefănică i drugi protiv Rumunije, st. 37. i 38). Najzad, prema stanovištu Evropskog suda ovakva situacija može, ako "nema objektivno i razumno opravdanje", tj. ako ne slijedi legitimni cilj ili ako ne postoji "razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja kojem se teži" (vidi presudu Marckx protiv Belgije od 13. juna 1979. godine, Serija A broj 31, strana 16, stav 33) uzrokovati različito postupanje u pogledu uživanja prava koja su garantovana i tako dovesti i do povrede člana 14. Evropske konvencije (vidi naprijed navedenu Beian, st. 59 do 64).

24. Ustavni sud ukazuje da je, prema relevantnim odredbama Ustava Bosne i Hercegovine, država Bosna i Hercegovina demokratska država koja funkcioniše na principu vladavine prava. S tim u vezi, po mišljenju Ustavnog suda, zadatak pravosuđa je da osigura konzistentnost u odlučivanju što je jedan od uvjeta za jednakost pred zakonom i pravnu sigurnost. Stoga, kada iz istog suda, koji je pri tom i sud posljednje instance dolaze proturječne odluke o istom ili sličnom činjeničnom i pravnom pitanju, a u nedostatku mehanizma koji bi osigurao konzistentnost (takva odluka se više ne može osporavati pred redovnim sudovima), može doći do povrede principa pravne sigurnosti iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. U takvim situacijama dodatnu poteškoću može predstavljati izostanak razloga i obrazloženja kada sudovi, razmatrajući isto ili slično činjenično i pravno pitanje, odstupaju od svoje već ustanovljene prakse tj. ne daju "objektivno i razumno opravdanje" zašto odstupaju od svoje ranije prakse.

25. Rukovodeći se navedenim principima, Ustavni sud naglašava da podržava praksu Evropskog suda da princip pravne sigurnosti čini segment prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

26. U okolnostima konkretnog slučaja predmet osporavanja apelacijom je presuda Vrhovnog suda, kao suda posljednje instance, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Apelant navedenu presudu osporava tvrdeći da je taj sud u sporu proisteklom iz istog činjeničnog i pravnog pitanja donio

potpuno drugačiju odluku, koju je uz apelaciju i priložio. Stoga, Ustavni sud, u svjetlu naprijed pobrojanih principa, mora ispitati da li je došlo do povrede apelantovog prava na pravnu sigurnost kao segmenta prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

27. U Presudi Vrhovnog suda broj 53 0 P 005650 08 Rev od 27. novembra 2008. godine (na koju se apelant poziva) odbijena je kao neosnovana revizija "Metal-Ferrum" d.o.o. Stolac (tuženi). Iz obrazloženja presude proizlazi da je prvostepenom presudom Općinskog suda tuženi obavezan da tužiocu N.K. na ime naknade plaće za označene vremenske periode isplati označene novčane iznose, kao i da mu za označeni vremenski period izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Presudom Kantonalnog suda prvostepena presuda je preinačena tako da je umanjen iznos koji je tuženi obavezan da isplati tužiocu na ime naknade neisplaćenih plaća, te naknade troškova postupka. Vrhovni sud je, sumirajući činjenična utvrđenja nižestepenih sudova, pored ostalog istakao da: (…) Nadalje, između stranaka nije sporno da je većinski vlasnik i direktor tuženog, I.F., kao stjecatelj, i tužitelj, kao prenositelj, zaključili dana 28. januara 2005. godine, ugovor broj 16/05, o prijenosu i preuzimanju udjela osnovom kojeg je prenositelj svoj udio u temeljnom kapitalu preduzeća od 1,25% prenio na stjecatelja za novčani iznos od 4.377,30 KM (…). Tuženi je drugostepenu presudu pobijao, pored ostalog, zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Razmatrajući ovaj revizioni navod tuženog Vrhovni sud je istakao: (…) U konkretnom slučaju spornu odredbu člana 6. tog ugovora (Ugovora o prenosu i preuzimanju udjela u društvu), prema kojoj se "prenositelj ovim ugovorom odriče svih eventualnih potraživanja…osim onih obaveza društva koji su zakonski ugovorom isključivi kao: doprinosi iz radnog odnosa i dr." – ovaj sud ocjenjuje, da spornu izjavu o odricanju tužitelj nije ni dao tuženom, kao dužniku, već stjecatelju udjela I.F. niti ta izjava sadrži određenu i izričitu izjavu tužitelja da od tuženog neće tražiti ispunjenje upravo predmetnih obaveza, pa nema pravnog osnova da se toj izjavi tužitelja da pravni značaj oprosta duga, kako to neosnovano smatra tuženi. Nižestepeni sudovi dali su drugačije razloge u svojim presudama, osnovnom odredbom o tumačenju ugovora (član 99., 100 i 101. ZOO) i pri tome pravilno zaključili da se tužitelj nije odrekao od tuženog potraživanja naknade plaće, kod nesporne činjenice da je odredba člana 6 ugovora bila unaprijed odštampana u svom sadržaju i pripremljena od strane ugovarača I.F. Ovaj sud ocjenjuje da se ne može prihvatiti prigovor revidenta (tuženog) o pogrešnoj primjeni materijalnog prava jer pogrešna primjena materijalnog prava ne postoji, ako bi i uz pravilnu primjenu materijalnog prava odredbe koju je trebalo primijeniti (član 344. ZOO) valjalo donijeti jednaku odluku.

28. U presudi koja je predmet osporavanja u konkretnom slučaju razmatrajući revizioni navod tuženog ("Metal-Ferrum") o pogrešnoj primjeni materijalnog prava Vrhovni sud je konstatovao: (…) Kako su poslodavac i zaposlenik u ugovornom odnosu to po članu 344. ZOO svaki povjerilac ima pravo da izjavi dužniku da neće tražiti ispunjenje neke njegove obaveze i time obaveza dužnika prestaje. Međutim, pogrešno je tumačenje nižestepenih sudova da je samo potraživanje plaće zakonska obaveza, pa da se slijedom toga zaposlenik ne može odreći istog. Kako se tužitelj (apelant) Ugovorom o


prijenosu i preuzimanju udjela u društvu nije odrekao prava na plaću to međutim ne znači da se isti nije odrekao potraživanja koja proizilaze iz prava na plaću. To znači da je prema stanovištu ovog suda odredbu člana 6. Ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela u društvu trebalo tumačiti na način da je tužitelj (apelant) pristao na odricanje (odustanak) od svih potraživanja u koja spada i potraživanje naknade plaće za period, dijelom kad je radio, ali i za period privremene obustave rada. Stoga je revizija tuženog u ovom dijelu osnovana pa je zbog pogrešne primjene materijalnog prava ovaj sud istu uvažio i preinačio obe nižestepene presude, odbivši tužbeni zahtjev tužitelja (apelant) za isplatu naknade plate u cijelosti.

29. Nadalje, Ustavni sud podsjeća da je u Odluci o dopustivosti broj AP 1324/08 (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 1324/08 od 13. oktobra 2010. godine, dostupna na web stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) odbacio kao očigledno (prima facie) neosnovane apelacije "Metal-Ferrum" d.o.o. Stolac (tuženi) uložene protiv više presuda Općinskog, Kantonalnog i ukupno 12 presuda Vrhovnog suda (među kojim je i presuda na koju se upravo poziva apelant), a kojim je, pored ostalog, obavezan da svojim zaposlenicima, kao tužiocima, naknadi neisplaćene plaće. Zatim, u citiranoj odluci Ustavnog suda, stav Vrhovnog suda zauzet u svih 12 presuda, a koji se tiče tumačenja člana 6. ugovora o ustupanju udjela u društvu, te primjene relevantnog materijalnog prava, sumiran je na sljedeći način (tačka 9): Vrhovni sud je naveo da su nižestepeni sudovi dali drugačije razloge u svojim presudama zašto su spornu izjavu o odricanju svih potraživanja iz radnog odnosa (tačka 6. Ugovora o prenosu i preuzimanju udjela u društvu "Metal-Ferruma" Stolac d.o.o.) ocijenili u smislu odredaba čl. 99, 100. i 101. ZOO-a, pri tome pravilno zaključivši da se tužitelji nisu odrekli potraživanja naknada plaća. Shodno navedenom, Vrhovni sud je ocijenio da se ne može prihvatiti prigovor tuženog o pogrešnoj primjeni materijalnog prava, jer pogrešna primjena materijalnog prava ne postoji, ako bi i uz pravilnu primjenu materijalnopravne odredbe koju je trebalo primijeniti (član 344. ZOO-a) bila donesena jednaka odluka.

30. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu Vrhovni sud je u presudama, uključujući i presudu Vrhovnog suda na koju je apelant ukazao u apelaciji, a koje su bile predmet preispitivanja u Odluci o dopustivosti broj AP 1324/08 odlučivao o sporovima proisteklim iz ugovora o prenesu i preuzimanju udjela koje je I.F. pojedinačno zaključivao s radnicima "Metal-Ferruma" a po osnovu kojih je postao većinski vlasnik u društvu. Radilo se o tipskim ugovorima identičnog sadržaja koje je pripremio I.F. a kojim su regulirana međusobna prava i obaveze između ugovornih strana po osnovu prodaje udjela u društvu. Sporovi koji su raspravljani pred redovnim sudovima proistekli su iz tumačenja člana 6. ugovora o prenosu i preuzimanju udjela, kojim je bilo regulisаno da se prenositelj (radnik) odriče svih eventualnih potraživanja…osim onih obaveza društva koji su zakonski ugovorom isključivi kao: doprinosi iz radnog odnosa i dr. U postupku pred redovnim sudovima I.F. je, sada kao direktor društva i njegov zastupnik, osporavao pojedinačne tužbene zahtjeve radnika kojim su, pored ostalog tražili da se "Metal-Ferrum" (tuženi) obaveže da im isplati neisplaćene plate, tvrdeći da su se radnici, shodno članu 6. ugovora o prenosu i preuzimanju udjela, odrekli prava na

potraživanje naknade plaća. Vrhovni sud je, odlučujući o revizijama tuženog protiv nižestepenih presuda kojim je udovoljeno tužbenim zahtjevima radnika, zauzeo stanovište da je ispravan stav nižestepenih sudova da se član 6. ugovora o prenosu i preuzimanju udjela ne može tumačiti kao izjava zaposlenih o odricanju prava na naknadu plaće, te da su nižestepeni sudovi pravilno postupili kada su tužbene zahtjeve zaposlenih usvojili i obavezali "Metal-Ferrum" da im, pored ostalog, nadoknadi neisplaćene plaće. Pri tom, ukazano je da bi identična odluka bila donijeta i da je primijenjen član 344. ZOO-a. Međutim, u apelantovom slučaju Vrhovni sud je, ukazujući na član 344. ZOO-a, zaključio da se apelant članom 6. ugovora o prenosu i preuzimanju udjela, odrekao prava na potraživanje naknada plaće, pa je njegov tužbeni zahtjev u ovom dijelu odbijen kao neosnovan.

31. Dakle, Vrhovni sud je, kao sud posljednje instance za odlučivanje u konkretnom slučaju, odlučujući o tužbenim zahtjevima koji su se ticali isplate neisplaćenih plaća, tumačenja člana 6. ugovora o prenosu i preuzimanju udjela koji je identično glasio u svim slučajevima, te tumačenja i primjene relevantne odredbe materijalnog prava (člana 344. ZOO), odnosno odlučujući o identičnom činjeničnom i pravnom pitanju, u apelantovom slučaju zauzeo drugačiji stav od onog koji je iskazao o istim pitanjima u svojim odlukama koje je donosio i prije i nakon donošenja odluke koju apelant osporava apelacijom. Dalje, u osporenoj presudi u potpunosti su izostali razlozi i obrazloženje zbog kojih je u apelantovom slučaju Vrhovni sud promijenio stav koji je inače zastupao i u presudama donesenim prije (presuda broj 53 0 P 005650 08 Rev od 27. novembra 2008. godine, koju je apelant priložio uz apelaciju), kao i nakon presude koja se osporava predmetnom apelacijom (presude broj 53 0 P 005622 08 Rev od 4. juna 2009. godine, broj 53 0 P 005646 08 Rev od 7. jula 2009. godine, broj 53 0 P 005652 08 Rev od 11. juna 2009. godine, broj 53 0 P 005627 08 Rev od 28. jula 2009. godine, broj 53 0 P 005801 08 Rev od 28. jula 2009. godine, broj 53 0 P 005649 08 Rev od 28. jula 2009. godine, broj 53 0 P 005647 08 Rev od 30. jula 2009. godine, broj 53 0 P 005645 08 Rev od 29. septembra 2009. godine, broj 53 0 P 006417 08 Rev od 24. septembra 2009. godine, broj 53 0 P 005651 08 Rev od 22. oktobra 2009. godine i broj 53 0 P 005623 08 Rev od 8. decembra 2009, a koje su bile predmet razmatranja u Odluci o dopustivosti broj AP 1324/08). U nedostatku bilo kakvog obrazloženja i razloga u osporenoj presudi nije moguće zaključiti da li je Vrhovni sud u apelantovom slučaju jednostavno zanemario ranije zauzeti stav da se radnici članom 6. ugovora o prenosu i preuzimanju udjela nisu odrekli prava na plaću, odnosno da bi im pravo na naknadu plaće bilo priznato i da je primijenjen član 344. ZOO, odnosno da li je ranije zauzeti stav u apelantovom slučaju napustio, i ako jeste, iz kojih razloga je, upravo prema članu 344. ZOO u apelantovom slučaju član 6. ugovora o prenosu i preuzimanju udjela istumačen tako da se apelant odrekao prava na potraživanje plaće. Pri tom, Ustavni sud primjećuje da su predsjedavajući i jedan od članova vijeća Vrhovnog suda u odluci koju osporava apelant imali isto svojstvo i u nekoliko odluka Vrhovnog suda koje je ovaj sud donio prije i nakon donošenja presude koju apelant osporava.

32. Prema stanovištu Evropskog suda, koje podržava Ustavni sud, određene razlike u tumačenju i primjeni prava predstavljaju neodvojivu osobinu svakog sudskog sistema


koji je zasnovan na mreži sudećih i žalbenih sudova koji imaju nadležnost na određenom području. Međutim, kada proturječna tumačenja proizlaze iz iste nadležnosti suda koji predstavlja i sud posljednje instance za odlučivanje o određenom pitanju i uključuju nekonzistentne odluke po zahtjevima više lica koja se nalaze u identičnoj situaciji, rezultat će biti stvaranje kontinuirane nesigurnosti što za posljedicu ima umanjenje povjerenja u pravosuđe, a koje čini jednu od suštinskih komponenti države zasnovane na vladavini prava (vidi Evropski sud, Vinčić i drugi protiv Srbije, presuda od 2. marta 2010. godine, stav 56). Zatim, uloga višeg suda u državi članici je upravo da rješava sukob sudske prakse, izbjegne razilaženje i osigura jednoobraznu primjenu prava (vidi Evropski sud, Vusić protiv Hrvatske, aplikacija broj 48101/07, presuda od 1. oktobra 2010. godine, stav 45; Zielinski i Pradal i Gonzales i ostali protiv Francuske [GZ], broj 24846/94 i 34165/96 do 34173/96, stav 59, ECHR 1999-VII).

33. Polazeći od ustaljene prakse Evropskog suda i Ustavnog suda da zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01), te podržavajući naprijed navedene stavove Evropskog suda o ulozi višeg suda u sistemu redovnih sudova, Ustavni sud smatra da nije njegov zadatak da rješava sukob sudske prakse, izbjegne razilaženje i osigura jednoobraznu primjenu prava redovnih sudova. Međutim, zadatak Ustavnog suda, u okviru apelacione nadležnosti, je da preispita da li takva situacija za posljedicu može imati povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije (vidi, pored ostalih, naprijed citirane Beina protiv Rumunije, st. 40. i 64; Vusić protiv Hrvatske, stav 45, Vinčić i drugi protiv Srbije, stav 56).

34. Dovodeći u vezu navedene principe s okolnostima konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud, kao sud posljednje instance za odlučivanje u apelantovom slučaju, protiv čijih odluka nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu i čija uloga je upravo da rješava sukob sudske prakse, izbjegne razilaženje i osigura jednoobraznu primjenu prava, zauzimajući drugačiji stav u apelantovom slučaju koji je činjenično i pravno bio isti kao i slučaj ostalih zaposlenih kod istog tuženog, bez bilo kakvog obrazloženja i iznošenja razloga za to, stvorio nesigurnosti te povrijedio princip pravne sigurnosti koji je neodvojiv element prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

35. Ustavni sud zaključuje da je u okolnostima konkretnog slučaja apelantu povrijeđeno pravo na pravnu sigurnost kao segment prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

36. S obzirom na zaključke u odnosu na povredu prava na pravično suđenje Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno ispitivati i apelantove navode o povredi ostalih segmenata prava na pravično suđenje kao i prava na privatni i porodični život, dom i prepisku iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, te prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i prava na nediskriminaciju iz člana 14. Evropske konvencije.

VIII. Zaključak

37. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravnu sigurnost kao segment prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u situaciji kada iz istog suda, koji je pri tom i sud posljednje instance za odlučivanje u određenom pitanju, u slučajevima koji se zasnivaju na istom ili sličnom činjeničnom i pravnom osnovu dolaze proturječne odluke u kojim su izostali obrazloženja i razlozi iz kojih bi bilo vidljivo zašto je sud odstupio od ranije prakse, a pri tom ne postoji mehanizam koji bi osigurao konzistentnost u odlučivanju.

38. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 1076/09, rješavajući apelaciju Rudolfa Čolića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, dopredsjednica Seada Palavrić, dopredsjednica Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 26. siječnja 2012. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Rudolfa Čolića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 53 0 P 004399 08 Rev od 26. veljače 2009. godine.

Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.



1. Rudolf Čolić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Stoca, kojega zastupa Marko Raguž, odvjetnik iz Stoca, podnio je 8.


travnja 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 53 0 P 004399 08 Rev od 26. veljače 2009. godine.


2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud), te "Metal-Ferrum" d.o.o. Stolac (u daljnjem tekstu: tuženi), zatraženo je 3. srpnja 2009. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 14. srpnja 2009. godine, a Kantonalni sud 20. kolovoza 2009. godine. Tuženi, kojemu je apelacija dostavljena na odgovor 10. srpnja 2009. godine, u ostavljenom roku od 15 dana nije dostavio odgovor.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Vrhovnog suda i Kantonalnog suda su dostavljeni apelantu 12. studenoga 2009. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Općinski sud u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) je Presudom broj 07 53 P 004399 06 P od 17. svibnja 2007. godine obvezao tuženoga da apelantu, na ime naknade plaće za razdoblje od 30. listopada 2003. godine do 19. veljače 2007. godine, isplati iznos od 12.340,26 KM sa zakonskom zateznom kamatom počevši od označenoga nadnevka. Dalje, tuženi je obvezan apelantu za razdoblje od 1. siječnja 2001. godine do 19. veljače 2007. godine izvršiti uplatu doprinosa za mirovinsko osiguranje u korist Fonda MIO/PIO Mostar u označenom iznosu. Najzad, tuženi je obvezan apelantu nadoknaditi i troškove postupka u iznosu od 4.308,00 KM sa zakonskim zateznim kamatama od označenoga nadnevka.

7. U obrazloženju presude je, pored ostaloga, ukazano da je među strankama bilo prijeporno tumačenje točke 6. Ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela u društvu broj 53/05 od 28. siječnja 2005. godine koji je apelant zaključio sa I.F. kao budućim većinskim vlasnikom poduzeća (u daljnjem tekstu: Ugovor broj 53/05). Na temelju iskaza I.F., te uvida u predmetni ugovor, utvrđeno je da se radi o ugovoru koji je unaprijed pripremio I.F., pa kako pitanje tumačenja ugovora nije regulirano posebnim zakonom, to je u konkretnom slučaju, po ocjeni Općinskog suda, trebalo primijeniti Zakon o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO). Dalje, ukazano je kako je člankom 100. ZOO regulirano da, kada je ugovor zaključen prema unaprijed tiskanom sadržaju ili kada ga je na drugi način pripremila i predložila jedna ugovorna strana, nejasne odredbe se tumače u korist druge ugovorne strane. S tim u vezi je ukazano da je I.F. u svome iskazu, a u svojstvu zakonskog zastupnika tuženoga, rekao kako je sa apelantom i "svim ostalim" potpisao isti ugovor, da se njime želio zaštiti od skrivenih dugova, tužbi i slično, pa smatra kako je plaćanjem udjela kupio dug, te kako je u točki 6. Ugovora broj 53/05 regulirano da su obuhvaćena sva dugovanja izuzev onih koji se ne mogu isključiti zakonom, te da djelatnicima još uvijek nisu zaključene radne knjižice. U svezi s tvrdnjom I.F. da se želio zaštiti od skrivenih dugova, ukazano je da je svjedok M.P. u svome iskazu potvrdio da je I.F. bila prezentirana bilanca poduzeća koja je sadržala i dugovanja plaća i doprinosa, a na temelju čega je zaključeno kako dugovanja plaća nisu

bila skrivena dugovanja, pa ih je I.F., ukoliko se htio od njih zaštititi, trebao unijeti u točku 6. Ugovora broj 53/05. Na temelju navedenog Općinski sud je zaključio kako se apelant, potpisujući Ugovor broj 53/05, nije odrekao potraživanja dospjelih naknada plaće do 28. siječnja 2005. godine (do dana zaključenja Ugovora broj 53/05), kao i da se prijepornom točkom 6. navedenog ugovora nije mogao odreći plaća ili naknada plaće nakon navedenoga nadnevka, tj. unaprijed, jer se radi o potraživanjima koja nisu određena, utvrđena a i nepredvidiva su. Obvezu tuženoga glede naknade neisplaćenih plaća koje je potraživao apelant Općinski sud je utvrdio primjenom čl. 68, 69. stavak 1. i 72. stavak 3. Zakona o radu, te članka 5. Općeg kolektivnog ugovora. Naime, u postupku je utvrđeno kako tuženi nije utvrdio plaće ugovorom o radu, Pravilnikom o radu, Pravilnikom o plaćama, niti drugim aktom, a što je utvrdio vještak financijske struke uvidom u dokumentaciju tuženoga, pa je a u smislu članka 68. ZoR-u primijenjen članak 5. Općeg kolektivnog ugovora.

8. Kantonalni sud je Presudom broj 007-0-Gž-07-000 931 od 15. studenoga 2007. godine priziv tuženoga djelomično uvažio te prvostupanjsku presudu preinačio u dijelu u kojemu je odlučeno o troškovima postupka, obvezavši ga da apelantu plati iznos od 3.753,00 KM umjesto određenih 4.308,00 KM. U preostalome dijelu priziv tuženoga je odbijen kao neutemeljen i prvostupanjska presuda je potvrđena. U obrazloženju presude je, pored ostaloga, istaknuto kako je prvostupanjski sud pravilno tumačio odredbu članka 6. Ugovora broj 53/05 koji je zaključen između apelanta i I.F. kao većinskog vlasnika. U svezi s tim je ukazano kako se prema članku 6. navedenoga ugovora apelant "odriče svih eventualnih ostalih potraživanja, kao i prava pokretanja stečajnog ili drugog sudskog postupka protiv društva, osim onih obaveza društva, koji su zakonski ugovorom isključivi kao: doprinosi iz radnog odnosa i dr." Potom, Kantonalni sud je ukazao da je prijeporno "o kakvim se eventualnim ostalim potraživanjima radi, kao i šta se podrazumijeva pod drugim obavezama društva koji su zakonski ugovorom isključeni". Kantonalni sud se dalje pozvao na članak 99. stavak 1. ZOO kojim je propisano da se odredbe ugovora primjenjuju onako kako glase. Stavkom 2. istog članka je regulirano da se pri tumačenju prijepornih odredbi ne treba držati doslovnog značenja uporabljenih izraza, već treba istražiti zajedničku namjeru ugovornih strana i odredbu tumačiti tako kako odgovara načelima obligacionog prava, odnosno potrebno je utvrditi stvarnu volju ugovornih strana u konkretnom slučaju. Dalje je Kantonalni sud ukazao kako je apelant, saslušan u svojstvu parnične stranke, izjavio kako se prigodom zaključenja ugovora nije odrekao ničega i kako mu je rečeno da će im se isplatiti plaće i doprinosi. Zakonski zastupnik tuženoga (I.F.) kao druga ugovorna strana je izjavio kako je točkom 6. Ugovora broj 53/05 utvrđivana njegova sigurnost da suvlasnici prodajom svojih udjela ne bi kasnije isticali neka potraživanja, odnosno prezentirali kako su svoj udio opteretili hipotekom ili nečim drugim, te da smatra da su se oni ovom točkom odrekli prava na potraživanje plaće. Cijeneći navedeno, te imajući u vidu načela obligacionog prava, a posebice ravnopravnost sudionika u obligacionom odnosu (članak 11. ZOO), načela savjesnosti i poštenja, zabranu zlouporabe prava (čl. 12. i 13. ZOO) i prave volje ugovornih strana, Kantonalni sud je zaključio kako se može prihvatiti zaključak prvostupanjskog suda da se apelant Ugovorom


broj 53/05 nije odrekao plaća koje mu pripadaju na temelju zakona i drugih propisa.

9. Vrhovni sud je Presudom broj 53 0 P 004399 08 Rev od 26. veljače 2009. godine reviziju tuženog izjavljenu protiv drugostupanjske presude djelomično uvažio, te obje nižestupanjske presude preinačio tako da je apelantov tužbeni zahtjev za isplatu naknade plaće za razdoblje od 30. listopada 2003. godine do 19. veljače 2007. godine u iznosu od 12.340,26 KM odbio. U preostalome dijelu revizija tuženog je odbijena. Vrhovni sud je konstatirao kako iz činjenica koje su utvrdili nižestupanjski sudovi proizlazi da je apelant zaposlenik tuženog od 1986. godine pa do ožujka 2004. godine, da je 2004. godine došlo do privremenoga prekida proizvodnje, da je apelant posljednju plaću primio u svibnju 2004. godine, a da mu doprinosi nisu uplaćeni od 2001. godine, da je prekid rada trajao sve do 2005. godine, da je apelant bio suvlasnik djela kapitala u poduzeću, da je 28. siječnja 2005. godine potpisao Ugovor broj 53/05 kojim je dio kapitala društva prenio na novog sticatelja I.F., te da je predmetnim ugovorom izjavio kako se odriče svih eventualnih ostalih potraživanja kao i prava pokretanja stečajnog ili kakvog drugog sudskog postupka protiv društva, osim onih obveza društva koje su zakonskim ugovorom isključive, kao što su doprinosi iz radnog odnosa i dr. Polazeći od ovakvog činjeničnog utvrđenja nižestupanjskih sudova, Vrhovni sud je zaključio da je utemeljen prigovor tuženog o pogrešnoj primjeni materijalnog prava. S tim u vezi Vrhovni sud je, pored ostalog, istaknuo: (…)Kako su poslodavac i zaposlenik u ugovornom odnosu to po članu 344. ZOO svaki povjerilac ima pravo da izjavi dužniku da neće tražiti ispunjenje neke njegove obaveze i time obaveza dužnika prestaje. Međutim, pogrešno je tumačenje nižestepenih sudova da je samo potraživnaje plaće zakonska obaveza, pa da se slijedom toga zaposlenik ne može odreći istog. Kako se tužitelj (apelant) Ugovorom o prijenosu i preuzimanju udjela u društvu nije odrekao prava na plaću to međutim ne zanči da se isti nije odrekao potraživanja koja proizilaze iz prava na plaću. To znači da je prema stanovištu ovog suda odredbu člana 6. Ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela u društvu trabalo tumačiti na način da je tužitelj (apelant) pristao na odricanje (odustanak) od svih potraživanja u koja spada i potraživanje naknade plaće za period, dijelom kad je radio, ali i za period privremene obustave rada. Stoga je revizija tuženog u ovom dijelu osnovana pa je zbog pogrešne primjene materijalnog prava ovaj sud istu uvažio i preinačio obe nižestepene presude, odbivši tužbeni zahtjev tužitelja (apelant) za isplatu naknade plate u cijelosti. Najzad, revizija tuženoga u dijelu kojim je osporavao nižestupanjske presude u dijelu kojim je obvezan na uplatu doprinosa je ocijenjena kao neutemeljena. S tim u svezi je ukazano kako su nižestupanjski sudovi pravilno zaključili da se apelant, prema navedenoj odredbi ugovora, nije odrekao prava da mu tuženi kao poslodavac plati doprinose za prijeporno razdoblje. Vrhovni sud je istaknuo kako je uplata doprinosa uposlenima koji su u radnom odnosu obveza koja proizlazi iz Zakona o doprinosima, te Zakona o mirovinskom i invalidskom osiguranju, prema kojima je tuženi kao poslodavac bio dužan apelantu uplaćivati doprinose kod nadležnih fondova. Prema navedenome, zaključeno je da je neprijeporno da je apelant imao pravo na uplatu i ove vrste doprinosa (mirovinskog osiguranja), te da ih se nije odrekao Ugovorom broj 53/05.


10. Apelant smatra kako mu je pobijanom presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na osobni i obiteljski život, dom i prepisku iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te pravo na nediskriminaciju iz članka 14. Europske konvencije. Apelant smatra kako se pobijana presuda temelji na pogrešno utvrđenim činjenicama i kako je rezultat arbitrarnosti. Po apelantovome mišljenju, Vrhovni sud je, odbijajući njegov zahtjev za naknadu plaća, na temelju članka 6. Ugovora broj 53/05, propustio cijeniti niz bitnih činjenica. U tome smislu apelant najprije ističe kako, čak i da se odrekao potraživanja temeljem plaće, a nije, to nije učinio u odnosu na poslodavca već u odnosu na I.F. koji u tom trenutku nije bio ni poslodavac a ni većinski vlasnik, pa takvo odricanje, i da je učinjeno, nije izvršeno u odnosu na poslodavca. Dalje, apelant ističe kako, čak i da se odrekao svojih potraživanja, to bi se moglo odnositi samo na razdoblje do 28. siječnja 2005. godine odnosno do dana zaključivanja Ugovora broj 53/05, a nikako i na njegova buduća potraživanja, s obzirom da je nižestupanjskim presudama obuhvaćeno razdoblje sve do 19. veljače 2007. godine, što je Vrhovni sud potpuno zanemario. Najzad, apelant ističe kako je Vrhovni sud u identičnoj pravnoj stvari u predmetu broj 53 0 P 005650 08 Rev presudom od 27. studenoga 2008. godine, koju je priložio uz apelaciju, donio apsolutno drugačiju presudu odbivši reviziju tuženog tako što je na sasvim drugačiji način protumačio odredbe prijepornoga ugovora, a što po apelantovome mišljenju upućuje na arbitrarnost i na apsolutno nezakonitu odluku revizijskoga suda.


11. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo kako smatra da je pobijana presuda donesena sukladno domaćim materijalnim i procesnim zakonima, kao i odredbama Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije.

12. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo kako u svemu ostaje kod razloga i obrazloženja koje je iznio u svojoj presudi.


13. Ustav Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Članak I/2. 2. Demokratska načela Bosna i Hercegovina je demokratska država koja

funkcionira sukladno zakonu i temeljem slobodnih i demokratskih izbora.

Članak II/1. 1. Ljudska prava Bosna i Hercegovina i oba entiteta osigurat će najviši

stupanj međunarodno priznatih ljudskih prava i temeljnih sloboda. [...]

Članak II/2. Međunarodni standardi U Bosni i Hercegovini izravno se primjenjuju prava i

slobode garantirani Europskom konvencijom za zaštitu ljudskih


prava i temeljnih sloboda i njezinim protokolima. Ovi akti imaju prioritet nad svim drugim zakonima. 14. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine FBiH"

br. 53/03, 85/03, 74/05 i 63/07) u relevantnom dijelu glasi: Članak 237. (3) Iznimno, Vrhovni sud Federacije može dopustiti

reviziju u svim predmetima, ako ocijeni da bi odlučivanje po reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima.

Članak 250. (1) Ako revizijski sud ustanovi da je materijalno pravo

pogrešno primijenjeno, presudom će prihvatiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu.

(2) Ako revizijski sud ustanovi da je zbog pogrešne primjene materijalnog prava ili zbog povrede pravila postupka činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uvjeta za preinaku pobijane presude, rješenjem će prihvatiti reviziju, ukinuti u cijelosti ili djelomice presudu drugostupanjskog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom vijeću drugostupanjskoga suda.

VI. Dopustivost

15. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.

16. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio.

17. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 53 0 P 004399 08 Rev od 26. veljače 2009. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, pobijanu je presudu apelant primio 3. travnja 2009. godine a apelacija je podnesena 8. travnja 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva.

18. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je ustvrdio kako predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

19. Apelant pobija presudu Vrhovnog suda tvrdeći da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravo na osobni i obiteljski život, dom i prepisku iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te pravo na nediskriminaciju iz članka 14. Europske konvencije.


20. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.

Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

21. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja kako se suština apelantovih tvrdnji da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje odnosi na činjenicu da je Vrhovni sud, odlučujući o istom činjeničnom i pravnom pitanju kao i u njegovom slučaju, donio potpuno drugačiju odluku odbivši reviziju tuženoga. U prilog ove tvrdnje apelant je priložio Presudu Vrhovnog suda broj 53 0 P 005650 08 Rev od 27. studenoga 2008. godine.

22. Ustavni sud je, razmatrajući pitanje različite prakse suda kada odlučuje o identičnom činjeničnom i pravnom pitanju u dosadašnjoj praksi, zauzeo sljedeća stajališta: - u načelu, praksa sudova i nedosljedna primjena

materijalnog prava u istim ili sličnim slučajevima može voditi kršenju načela vladavine prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine i načela pravne sigurnosti kao neodvojivog elementa vladavine prava (vidi, pored ostalih, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 531/06 od 9. svibnja 2007. godine; Odluka o dopustivosti broj AP 138/08 od 28. travnja 2010. godine, dostupne na web stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba);

- izostanak zadovoljavajućih, jasnih i potpunih razloga iz kojih bi bilo vidljivo zašto je sud u istom pravnom pitanju koje je i ranije razmatrao odstupio od ranije prakse dovodi u pitanje kvalitetu obrazloženja odluke suda kao segmenta prava na pravično suđenje iz članka 6. Europske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 2478/06 od 17. rujna 2008. godine, stavak 40, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 102/08).

23. Ustavni sud ukazuje kako je prema stajalištu Europskoga suda jedan od fundamentalnih aspekata vladavine prava načelo pravne sigurnosti, načelo koje se pretpostavlja u Konvenciji (vidi Beian protiv Rumunjske (br. 1) aplikacija broj 30658/05, stav 39, ECHR 2007-XIII (izvodi)). Proturječne odluke u istim slučajevima koje dolaze iz istog suda koji je, dodatno, i sud posljednje instance u određenom pitanju, mogu, u odsustvu mehanizma koji osigurava konzistentnost, kršiti ovo načelo (pravne sigurnosti) i zbog toga potkopati povjerenje javnosti u pravosuđe, koje čini jednu od suštinskih komponenti države utemeljene na vladavini prava (vidi naprijed citiranu, Beian protiv Rumunjske, st. 36-39; Tudor Tudor protiv Rumunjske, aplikacija broj 21911/03, stavak 29, 24. ožujak 2009 godine; Iordan Iordanov i drugi protiv Bugarske, aplikacija broj 23530/02, st. 47-53, 2. srpanj 2009). Države potpisnice Konvencije imaju obvezu organizirati svoj pravni sustav tako da izbjegnu usvajanje proturječnih odluka (vidi Europski sud, Vrioni i drugi protiv Albanije, aplikacija broj 2141/03, stavak 58, 24. ožujak 2009. godine). Stoga, pravo na pravično suđenje uključuje i pravo na pravnu sigurnost (vidi Europski sud, Ştefănică i drugi protiv Rumunjske, aplikacija broj


38155/02, stavak 31. 2. studeni 2010. godine). Dalje, Ustavni sud podsjeća kako prema stajalištu Europskog suda, sud prigodom utvrđivanja činjenica i ocjene dokaza za stranke sa sličnim zahtjevima može dovesti do različitih rezultata, a što samo po sebi ne vrijeđa načelo pravne sigurnosti. Međutim, kada postoje odstupanja u primjeni suštinski iste pravne odredbe na osobe koje pripadaju identičnoj grupi, onda to pokreće pitanje pravne sigurnosti. U situaciji kada ne postoji pravni lijek koji bi otklonio takvo odstupanje, nedosljedno odlučivanje o zahtjevima koje istakne više osoba u istoj situaciji dovodi do nesigurnosti, koja zauzvrat mora umanjiti povjerenje javnosti u pravosuđe, povjerenje koje predstavlja jednu od suštinskih komponenti države utemeljene na vladavini prava (vidi naprijed citiranu, Ştefănică i drugi protiv Rumunjske, st. 37. i 38). Najzad, prema stajalištu Europskog suda ovakva situacija može, ako "nema objektivno i razumno opravdanje", tj. ako ne slijedi legitimni cilj ili ako ne postoji "razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja kojem se teži" (vidi presudu Marckx protiv Belgije od 13. lipnja 1979. godine, Serija A broj 31, strana 16, stavak 33) uzrokovati različito postupanje glede uživanja prava koja su garantirana i tako dovesti i do povrede članka 14. Europske konvencije (vidi naprijed navedenu Beian, st. 59 do 64).

24. Ustavni sud ukazuje kako je, prema relevantnim odredbama Ustava Bosne i Hercegovine, država Bosna i Hercegovina demokratska država koja funkcionira na načelu vladavine prava. S tim u svezi, po mišljenju Ustavnog suda, zadaća pravosuđa je osigurati konzistentnost u odlučivanju što je jedan od uvjeta za jednakost pred zakonom i pravnu sigurnost. Stoga, kada iz istog suda, koji je pri tom i sud posljednje instance dolaze proturječne odluke o istom ili sličnom činjeničnom i pravnom pitanju, a u nedostatku mehanizma koji bi osigurao konzistentnost (takva odluka se više ne može pobijati pred redovitim sudovima), može doći do povrede načela pravne sigurnosti iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. U takvim situacijama dodatnu poteškoću može predstavljati izostanak razloga i obrazloženja kada sudovi, razmatrajući isto ili slično činjenično i pravno pitanje, odstupaju od svoje već ustanovljene prakse tj. ne daju "objektivno i razumno opravdanje" zašto odstupaju od svoje ranije prakse.

25. Rukovodeći se navedenim načelima, Ustavni sud naglašava da podržava praksu Europskog suda da načelo pravne sigurnosti čini segment prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

26. U okolnostima konkretnog slučaja predmet pobijanja apelacijom je presuda Vrhovnog suda, kao suda posljednje instance, protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Apelant navedenu presudu pobija tvrdeći kako je taj sud u sporu proisteklom iz istog činjeničnog i pravnog pitanja donio potpuno drugačiju odluku, koju je uz apelaciju i priložio. Stoga, Ustavni sud, u svjetlu naprijed pobrojanih načela, mora ispitati je li došlo do povrede apelantovoga prava na pravnu sigurnost kao segmenta prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

27. U Presudi Vrhovnog suda broj 53 0 P 005650 08 Rev od 27. studenoga 2008. godine (na koju se apelant poziva) odbijena je kao neutemeljena revizija "Metal-Ferrum"

d.o.o. Stolac (tuženi). Iz obrazloženja presude proizlazi kako je prvostupanjskom presudom Općinskog suda tuženi obvezan tužiocu N.K. na ime naknade plaće za označena vremenska razdoblja isplatiti označene novčane iznose, kao i uplatiti mu za označeno vremensko razdoblje doprinose za mirovinsko i invalidsko osiguranje. Presudom Kantonalnog suda prvostupanjska presuda je preinačena tako da je umanjen iznos koji je tuženi obvezan isplatiti tužitelju na ime naknade neisplaćenih plaća, te naknade troškova postupka. Vrhovni sud je, sumirajući činjenična utvrđenja nižestupanjskih sudova, pored ostalog istaknuo da: (…)Nadalje, između stranaka nije sporno da je većinski vlasnik i direktor tuženog, I.F., kao stjecatelj, i tužitelj, kao prenositelj, zaključili dana 28. januara 2005. godine, ugovor broj 16/05, o prijenosu i preuzimanju udjela osnovom kojeg je prenositelj svoj udio u temeljnom kapitalu preduzeća od 1,25% prenio na stjecatelja za novčani iznos od 4.377,30 KM (…). Tuženi je drugostupanjsku presudu pobijao, pored ostalog, zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Razmatrajući ovaj revizijski navod tuženog Vrhovni sud je istaknuo: (…)U konkretnom slučaju spornu odredbu člana 6. tog ugovora (Ugovora o prenosu i preuzimanju udjela u društvu), prema kojoj se "prenositelj ovim ugovorom odriče svih eventualnih potraživanja…osim onih obaveza društva koji su zakonski ugovorom isključivi kao: doprinosi iz radnog odnosa i dr." – ovaj sud ocjenjuje, da spornu izjavu o odricanju tužitelj nije ni dao tuženom, kao dužniku, već stjecatelju udjela I.F. niti ta izjava sadrži određenu i izričitu izjavu tužitelja da od tuženog neće tražiti ispunjenje upravo predmetnih obaveza, pa nema pravnog osnova da se toj izjavi tužitelja da pravni značaj oprosta duga, kako to neosnovano smatra tuženi. Nižestepeni sudovi dali su drugačije razloge u svojim presudama, osnovnom odredbom o tumačenju ugovora (član 99., 100 i 101. ZOO) i pri tome pravilno zaključili da se tužitelj nije odrekao od tuženog potraživanja naknade plaće, kod nesporne činjenice da je odredba člana 6 ugovora bila unaprijed odštampana u svom sadržaju i pripremljena od strane ugovarača I.F. Ovaj sud ocjenjuje da se ne može prihvatiti prigovor revidenta (tuženog) o pogrešnoj primjeni materijalnog prava jer pogrešna primjena materijalnog prava ne postoji, ako bi i uz pravilnu primjenu materijalnog prava odredbe koju je trebalo primijeniti (član 344. ZOO) valjalo donijeti jednaku odluku.

28. U presudi koja je predmetom pobijanja u konkretnom slučaju razmatrajući revizijski navod tuženog ("Metal-Ferrum") o pogrešnoj primjeni materijalnog prava Vrhovni sud je konstatirao: (…)Kako su poslodavac i zaposlenik u ugovornom odnosu to po članu 344. ZOO svaki povjerilac ima pravo da izjavi dužniku da neće tražiti ispunjenje neke njegove obaveze i time obaveza dužnika prestaje. Međutim, pogrešno je tumačenje nižestepenih sudova da je samo potraživnaje plaće zakonska obaveza, pa da se slijedom toga zaposlenik ne može odreći istog. Kako se tužitelj (apelant) Ugovorom o prijenosu i preuzimanju udjela u društvu nije odrekao prava na plaću to međutim ne znači da se isti nije odrekao potraživanja koja proizilaze iz prava na plaću. To znači da je prema stanovištu ovog suda odredbu člana 6. Ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela u društvu trebalo tumačiti na način da je tužitelj (apelant) pristao na odricanje (odustanak) od svih potraživanja u koja spada i potraživanje naknade plaće za period, dijelom kad je radio, ali i za period privremene obustave rada. Stoga


je revizija tuženog u ovom dijelu osnovana pa je zbog pogrešne primjene materijalnog prava ovaj sud istu uvažio i preinačio obe nižestepene presude, odbivši tužbeni zahtjev tužitelja (apelant) za isplatu naknade plate u cijelosti.

29. Nadalje, Ustavni sud podsjeća kako je u Odluci o dopustivosti broj AP 1324/08 (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 1324/08 od 13. listopada 2010. godine, dostupna na web stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) odbacio kao očevidno (prima facie) neutemeljene apelacije "Metal-Ferrum" d.o.o. Stolac (tuženi) uložene protiv više presuda Općinskog, Kantonalnog i ukupno 12 presuda Vrhovnog suda (među kojim je i presuda na koju se upravo poziva apelant), a kojim je, pored ostalog, obvezan svojim uposlenima, kao tužiteljima, naknaditi neisplaćene plaće. Potom, u citiranoj odluci Ustavnog suda, stav Vrhovnog suda zauzet u svih 12 presuda, a koji se tiče tumačenja članka 6. ugovora o ustupanju udjela u društvu, te primjene relevantnog materijalnog prava, sumiran je na sljedeći način (točka 9): Vrhovni sud je naveo da su nižestepeni sudovi dali drugačije razloge u svojim presudama zašto su spornu izjavu o odricanju svih potraživanja iz radnog odnosa (tačka 6. Ugovora o prenosu i preuzimanju udjela u društvu "Metal-Ferruma" Stolac d.o.o.) ocijenili u smislu odredaba čl. 99, 100. i 101. ZOO-a, pri tome pravilno zaključivši da se tužitelji nisu odrekli potraživanja naknada plaća. Shodno navedenom, Vrhovni sud je ocijenio da se ne može prihvatiti prigovor tuženog o pogrešnoj primjeni materijalnog prava, jer pogrešna primjena materijalnog prava ne postoji, ako bi i uz pravilnu primjenu materijalnopravne odredbe koju je trebalo primijeniti (član 344. ZOO-a) bila donesena jednaka odluka.

30. Iz dokumenata podastrtih Ustavnom sudu Vrhovni sud je u presudama, uključujući i presudu Vrhovnog suda na koju je apelant ukazao u apelaciji, a koje su bile predmetom preispitivanja u Odluci o dopustivosti broj AP 1324/08 odlučivao o sporovima proisteklim iz ugovora o prenesu i preuzimanju udjela koje je I.F. pojedinačno zaključivao s djelatnicima "Metal-Ferruma" a temeljem kojih je postao većinski vlasnik u društvu. Radilo se o tipskim ugovorima identičnoga sadržaja koje je pripremio I.F. a kojim su regulirana međusobna prava i obveze između ugovornih strana temeljem prodaje udjela u društvu. Sporovi koji su raspravljani pred redovitim sudovima su proistekli iz tumačenja članka 6. ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela, kojim je bilo regulirano da se prenositelj (djelatnik) odriče svih eventualnih potraživanja…osim onih obveza društva koji su zakonski ugovorom isključivi kao: doprinosi iz radnog odnosa i dr. U postupku pred redovitim sudovima I.F. je, sada kao ravnatelj društva i njegov zastupnik, pobijao pojedinačne tužbene zahtjeve djelatnika kojim su, pored ostaloga tražili da se "Metal-Ferrum" (tuženi) obaveže isplatiti im neisplaćene plate, tvrdeći kako su se djelatnici, prema članku 6. ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela, odrekli prava na potraživanje naknade plaća. Vrhovni sud je, odlučujući o revizijama tuženog protiv nižestupanjskih presuda kojim je udovoljeno tužbenim zahtjevima djelatnika, zauzeo stajalište kako je ispravan stav nižestupanjskih sudova da se članak 6. ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela ne može tumačiti kao izjava uposlenih o odricanju prava na naknadu plaće, te da su nižestupanjski sudovi pravilno postupili kada su tužbene zahtjeve uposlenih usvojili i obvezali "Metal-

Ferrum" da im, pored ostalog, nadoknadi neisplaćene plaće. Pri tom, ukazano je kako bi identična odluka bila donijeta i da je primijenjen članak 344. ZOO-a. Međutim, u apelantovome slučaju Vrhovni sud je, ukazujući na članak 344. ZOO-a, zaključio da se apelant člankom 6. ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela, odrekao prava na potraživanje naknada plaće, pa je njegov tužbeni zahtjev u ovom dijelu odbijen kao neutemeljen.

31. Dakle, Vrhovni sud je, kao sud posljednje instance za odlučivanje u konkretnom slučaju, odlučujući o tužbenim zahtjevima koji su se ticali isplate neisplaćenih plaća, tumačenja članka 6. ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela koji je identično glasio u svim slučajevima, te tumačenja i primjene relevantne odredbe materijalnog prava (članka 344. ZOO), odnosno odlučujući o identičnom činjeničnom i pravnom pitanju, u apelantovome slučaju zauzeo drugačiji stav od onoga koji je iskazao o istim pitanjima u svojim odlukama koje je donosio i prije i nakon donošenja odluke koju apelant pobija apelacijom. Dalje, u pobijanoj su presudi u potpunosti izostali razlozi i obrazloženje zbog kojih je u apelantovome slučaju Vrhovni sud promijenio stav koji je inače zastupao i u presudama donesenim prije (presuda broj 53 0 P 005650 08 Rev od 27. studenoga 2008. godine, koju je apelant priložio uz apelaciju),, kao i nakon presude koja se osporava predmetnom apelacijom (presude broj 53 0 P 005622 08 Rev od 4. lipnja 2009. godine, broj 53 0 P 005646 08 Rev od 7. srpnja 2009. godine, broj 53 0 P 005652 08 Rev od 11. lipnja 2009. godine, broj 53 0 P 005627 08 Rev od 28. srpnja 2009. godine, broj 53 0 P 005801 08 Rev od 28. srpnja 2009. godine, broj 53 0 P 005649 08 Rev od 28. srpnja 2009. godine, broj 53 0 P 005647 08 Rev od 30. srpnja 2009. godine, broj 53 0 P 005645 08 Rev od 29. rujna 2009. godine, broj 53 0 P 006417 08 Rev od 24. rujna 2009. godine, broj 53 0 P 005651 08 Rev od 22. listopada 2009. godine i broj 53 0 P 005623 08 Rev od 8. prosinca 2009, a koje su bile predmet razmatranja u Odluci o dopustivosti broj AP 1324/08). U nedostatku bilo kakvog obrazloženja i razloga u pobijanoj presudi nije moguće zaključiti je li Vrhovni sud u apelantovome slučaju jednostavno zanemario ranije zauzeti stav kako se djelatnici člankom 6. ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela nisu odrekli prava na plaću, odnosno kako bi im pravo na naknadu plaće bilo priznato i da je primijenjen članak 344. ZOO, odnosno je li ranije zauzeti stav u apelantovome slučaju napustio, i ako jeste, iz kojih razloga je, upravo prema članku 344. ZOO u apelantovome slučaju članak 6. ugovora o prijenosu i preuzimanju udjela istumačen tako da se apelant odrekao prava na potraživanje plaće. Pri tom, Ustavni sud primjećuje da su predsjedatelj i jedan od članova vijeća Vrhovnog suda u odluci koju osporava apelant imali isto svojstvo i u nekoliko odluka Vrhovnog suda koje je ovaj sud donio prije i nakon donošenja presude koju apelant osporava.

32. Prema stajalištu Europskog suda, koje podržava Ustavni sud, određene razlike u tumačenju i primjeni prava predstavljaju neodvojivu osobinu svakog sudskog sustava koji je utemeljen na mreži sudećih i prizivnih sudova koji imaju nadležnost na određenom području. Međutim, kada proturječna tumačenja proizlaze iz iste nadležnosti suda koji predstavlja i sud posljednje instance za odlučivanje o određenom pitanju i uključuju nekonzistentne odluke po zahtjevima više osoba koje se nalaze u identičnoj situaciji, rezultat će biti stvaranje kontinuirane nesigurnosti što za


posljedicu ima umanjenje povjerenja u pravosuđe, a koje čini jednu od suštinskih komponenti države utemeljene na vladavini prava (vidi Europski sud, Vinčić i drugi protiv Srbije, presuda od 2. ožujka 2010. godine, stavak 56). Potom, uloga višeg suda u državi članici je upravo da rješava sukob sudske prakse, izbjegne razilaženje i osigura jednoobraznu primjenu prava (vidi Europski sud, Vusić protiv Hrvatske, aplikacija broj 48101/07, presuda od 1. listopada 2010. godine, stavak 45; Zielinski i Pradal i Gonzales i ostali protiv Francuske [GZ], broj 24846/94 i 34165/96 do 34173/96, stavak 59, ECHR 1999-VII).

33. Polazeći od ustaljene prakse Europskog suda i Ustavnog suda kako zadaća ovih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01), te podržavajući naprijed navedene stavove Europskog suda o ulozi višeg suda u sustavu redovitih sudova, Ustavni sud smatra kako nije njegova zadaća rješavati sukob sudske prakse, izbjegavati razilaženje i osigurati jednoobraznu primjenu prava redovitih sudova. Međutim, zadaća Ustavnog suda, u okviru prizivne nadležnosti, je preispitati može li takva situacija imati za posljedicu povredu ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije (vidi, pored ostalih, naprijed citirane Beina protiv Rumunjske, st. 40. i 64; Vusić protiv Hrvatske, stavak 45, Vinčić i drugi protiv Srbije, stavak 56).

34. Dovodeći u vezu navedena načela s okolnostima konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra kako je Vrhovni sud, kao sud posljednje instance za odlučivanje u apelantovome slučaju, protiv čijih odluka nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu i čija je uloga upravo rješavati sukob sudske prakse, izbjeći razilaženje i osigurati jednoobraznu primjenu prava, zauzimajući drugačiji stav u apelantovome slučaju koji je činjenično i pravno bio isti kao i slučaj ostalih uposlenih kod istoga tuženog, bez bilo kakvog obrazloženja i iznošenja razloga za to, stvorio nesigurnost te povrijedio načelo pravne sigurnosti koje je neodvojiv element prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

35. Ustavni sud zaključuje da je u okolnostima konkretnog slučaja apelantu povrijeđeno pravo na pravnu sigurnost kao segment prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

36. S obzirom na zaključke u odnosu na povredu prava na pravično suđenje Ustavni sud smatra kako nije potrebno posebice ispitivati i apelantove navode o povredi ostalih segmenata prava na pravično suđenje kao i prava na osobni i obiteljski život, dom i prepisku iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, te prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i prava na nediskriminaciju iz članka 14. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

37. Ustavni sud zaključuje kako postoji povreda prava na pravnu sigurnost kao segment prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u situaciji kada iz istog suda, koji je pri tom i sud posljednje instance za odlučivanje u određenom pitanju, u slučajevima koji se

temelje na istom ili sličnom činjeničnom i pravnom osnovu dolaze proturječne odluke u kojim su izostali obrazloženja i razlozi iz kojih bi bilo vidljivo zašto je sud odstupio od ranije prakse, a pri tom ne postoji mehanizam koji bi osigurao konzistentnost u odlučivanju.

38. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





судија, у предмету број АП 1196/09, рјешавајући апелацију Анадина Мујановића и других, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Миодраг Симовић, предсједник Валерија Галић, потпредсједница Сеада Палаврић, потпредсједница Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 26. јануара 2012. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Анадина

Мујановића, Нијаза Фазлића и Синише Јанковића поднесена против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 070-0-Кж-08-000471 од 14. јануара 2009. године и Пресуде Кантоналног суда у Тузли број 003-0-К-08-000006 од 7. јула 2008. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Анадин Мујановић, Нијаз Фазлић и Синиша Јанковић из Тузле (у даљњем тексту: апеланти), које заступа Фахрија Каркин, адвокат из Сарајева, поднијели су 22. априла 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 070-0-Кж-08-000471 од 14. јануара 2009. године и Пресуде Кантоналног суда у Тузли (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 003-0-К-08-000006 од 7. јула 2008. године. Апеланти су, такође, поднијели захтјев за доношење привремене мјере којом би Уставни суд прекинуо извршење казне затвора апелантима према правоснажној пресуди Кантоналног суда до доношења коначне одлуке о апелацији.


2. Уставни суд је Одлуком о привременој мјери број АП 1196/09 од 13. маја 2009. године одбио као неоснован захтјев апеланата за доношење привремене мјере.


3. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда и Кантоналног тужилаштва Тузланског кантона (у даљњем тексту: Кантонално тужилаштво) затражено је 25. октобра 2011. године да доставе одговоре на апелацију.

4. Врховни суд је одговор на апелацију доставио 15. новембра 2011. године, Кантонални суд 29. новембра 2011. године, а Кантонално тужилаштво 6. децембра 2011. године.

5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апелантима 8. децембра 2011. године.


6. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

7. Пресудом Кантоналног суда број 003-0-К-08-000006 од 7. јула 2008. године апелант Мујановић проглашен је кривим за кривично дјело неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 238 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног закона Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗФБиХ), те му је изречена казна затвора у трајању од шест година, а апеланти Фазлић и Јанковић за кривично дјело неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 238 став 2 у вези са ставом 1 и у вези са чланом 33 КЗФБиХ, те им је изречена казна затвора у трајању од по једну годину и шест мјесеци.

8. Из образложења пресуде Кантоналног суда произилази да је уз оптужницу Кантоналног тужилаштва, која је потврђена 14. марта 2008. године, достављен допис да се кривични поступак против апеланата Фазлића и Јанковића споји са кривичним поступком против апеланта Мујановића. Даље, на основу обимне доказне грађе која је оцијењена на главном претресу доказано је да су се апелант Фазлић као начелник Одјељења за посебне намјене и апелант Јанковић као шеф Тима за дроге у одјељењу у ком је апелант Фазлић био шеф, иако су знали и располагали повјерљивим информацијама да Е.С., апелант Мујановић и М.Х. чине групу за вршење кривичних дјела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога, састали са Е.С. и прихватили договор да њему, апеланту Мујановићу и М.Х. омогуће несметану продају опојних дрога гарантујући му да их неће контролисати, те да се, у случају да буду имали проблема, обрате апеланту Јанковићу. Даље, апеланти Јанковић и Фазлић су Е.С. и апеланта Мујановића савјетовали да чешће мијењају бројеве мобилних телефона, а апелант Јанковић је обавјештавао Е.С. о активностима службеника МУП-а Тузланског кантона, а Е.С. затим апеланта Мујановића. Овакав закључак заснован је на исказу Е.С. који је са Кантоналним тужилаштвом закључио споразум о признању кривице, те на исказу свједока С.К., инспектора МУП-а Тузланског кантона, као и исказу свједока А.П. Апеланти Фазлић и Јанковић су у својим одбранама потврдили да су се састајали са Е.С., али да би добијали информације за које је Е.С. исплаћиван, а накнада одобравана у складу са законом. Међутим, свједок Е.С. је изричито изјавио да га није занимао новац од накнада и да је од апеланата Фазлића и Јанковића, полицијских службеника, за понуђене информације тражио слободну продају дроге на период од годину дана. Даље, указано је да

су неосновани наводи апеланата Фазлића и Јанковића да нису имали сазнања о томе да свједок Е.С. и апелант Мујкановић набављају и продају дрогу, с обзиром на исказ свједока Р.М., А.И., С.К. и М.М., сви полицијски службеници – овлашћена службена лица, а који су потврдили да је апелант Јанковић обавијештен да апелант Мујановић и Е.С. продају дрогу, а поводом кривичне пријаве В.Ј. који је пријавио кривично дјело изнуде јер су га, због неизмиреног дуга за дрогу, у стану претукли апелант Мујановић, свједок Е.С. и М.Г. Свједоци А.П., А.С. и А.П. су у својим исказима потврдили да је између свједока Е.С. и апеланата Фазлића и Јанковића постигнут договор о слободној продаји дроге. Начин на који је успостављана сарадња између Е.С. и апеланата Фазлића и Јанковића утврђен је на основу исказа свједока М.К. и С.М. На основу исказа свједока, такође полицијског службеника С.К., утврђен је начин рада у Одјељењу за посебне намјене, а тиме и апеланата Фазлића и Јанковића. Такође, на основу исказа свједока З.С., А.Ш., Н.Б., Д.С., С.Ј. Е.М., Е.Г., сви истражитељи у Одјељењу за посебне намјене, закључено је да су апеланти Фазлић и Јанковић имали сазнања и обавјештења као и сви полицијски службеници МУП-а Тузланског кантона да се свједок Е.С. и апелант Мујановић баве продајом дроге и да су организовали групу за продају. Суд је прихватио наводе одбране апеланата Фазлића и Јанковића да полицијски службеници у оперативном раду морају користити изворе из криминалних средина. Међутим, апеланти Фазлић и Јанковић, полицијски службеници, у сарадњи са свједоком Е.С. и апелантом Мујановићем, за које су знали да неовлашћено продају дрогу и да су организовали групу за вршење кривичног дјела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога, били су дужни уздржати се од давања савјета, обећања и гаранција да полиција у одређеном времену неће преузимати законске мјере према њима и давати им информације о преузетим полицијским активностима, односно суздржати се од било каквих активности којим ће свједоку С.Е. и А.М. створити повољне претпоставке за даљње чињење кривичног дјела. У погледу апеланта Мујановића, закључено је да је доказано да је неовлашћено продавао хероин, да је ради продаје дроге, односно чињења кривичног дјела из члана 238 став 1 КЗФБиХ, заједно са свједоком Е.С. организовао групу чији су чланови постали Ј.Ч., А.П., Е.В., А.С., Н.И., М.И. и А.И. Такав закључак заснован је на исказу свједока Е.С., те исказима претходно наведених чланова организоване групе, саслушаних у својству свједока, који су потврдили да су од апеланта Мујановића у одређеном периоду преузимали дрогу ради даљње продаје, односно куповали дрогу за сопствене потребе. У својим исказима и свједок Е.С. и апелант Мујановић су потврдили да се годинама познају, те је свједок Е.С. детаљно описао како су заједно отпочели са препродајом дроге. Оцијењени су и искази чланова организоване групе који су саслушани у својству свједока. Неки од њих су на главном претресу мијењали своје исказе дате у истрази, који су им на главном претресу предочени, оправдавајући се чињеницом да су дугогодишњи овисници, да су исказе давали у стању апстинентских криза, да нису знали шта причају, те тврдили или да нису познавали


апеланта Мујановића или да су дрогу преузимали, односно куповали од свједока Е.С. који је већ био закључио споразум о признању кривице. Суд није поклонио вјеру њиховим измијењеним исказима сматрајући да су дати под притиском и у страху, те доводећи их у везу са материјалним доказима који су упућивали на тачност исказа датих у истрази. При оцјени исказа свједока Е.С., како у односу на апеланте Фазлића и Јанковића, тако и у односу на апеланта Мујановића, првостепени суд је имао у виду да се ради о лицу које је већ осуђивано за кривична дјела, да је поново осуђен за кривично дјело неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 238 став 2 у вези са ставом 1 КЗФБиХ, али, с обзиром на то да није мијењао свој исказ из истраге, иако је на главном претресу изјавио да је био изложен пријетњама, па и физичком нападу у казнено-поправној установи, оцјењујући да је његов исказ у битним околностима потврђен писменим доказима оптужбе и исказима свједока, иако су поједини свједоци на главном претресу очигледно због страха мијењали исказе, закључено је да се ради о вјеродостојном доказу који је као такав и прихваћен.

9. Врховни суд је Пресудом број 070-0-Кж-08-000471 од 14. јануара 2009. године одбио као неосноване жалбе апеланата Фазлића и Јанковића и првостепену пресуду у том дијелу потврдио. Жалба апеланта Мујановића дјелимично је уважена па је првостепена пресуда преиначена у одлуци о казни тако да је апеланту Мујановићу изречена казна затвора од пет година. Из образложења пресуде произилази да су неоснованим оцијењени наводи у жалбама сва три апеланта да им је повријеђено право на непристрасан суд у првостепеном поступку. У вези с тим, указано је на то да, према члану 39 тачка е) ЗКПФБиХ, судија не може да врши судијску дужност ако је у истом предмету учествовао у доношењу одлуке која се оспорава правним лијеком. У конкретном случају, учествујући на главном претресу, предсједница првостепеног суда није одлучивала поводом жалбе већ је донијела првостепену пресуду, а о жалби на пресуду одлучује вијеће Врховног суда. Чињеница да је предсједница првостепеног вијећа учествовала у доношењу рјешења о продужењу притвора против апеланата не може представљати разлог за њено изузеће, у смислу члана 39 тачка ф) ЗКПФБиХ и сама по себи не доводи у питање њену непристрасност јер се не ради о истом нивоу доказаности чињеница који је потребан за доношење рјешења о продужењу притвора и за доношење пресуде. Даље, неоснованим су оцијењени и наводи апеланата да им је ускраћено право на одбрану јер је првостепени суд на главном претресу донио рјешење о спајању кривичног поступка против апеланта Мујановића према потврђеној оптужници од 21. јануара 2008. године са кривичним поступком против апеланата Фазлића и Јанковића према потврђеној оптужници од 12. марта 2008. године. У вези с тим, указано је на то да је рјешење о спајању кривичних поступака првостепени суд донио јер су се стекли услови прописани чланом 32 ст. 4 и 6 ЗКПФБиХ, а чије постојање апеланти нису ни оспоравали у жалби. Рјешење о спајању поступка донесено је након што су прочитане обје оптужнице, односно након што су се апеланти упознали с њима и након што им је дата могућност да се изјасне о приједлогу за спајање поступка. С обзиром на то да је

претрес на ком је донесено рјешење о спајању поступка настављен давањем уводних ријечи апеланата и њихових бранилаца, а чија је сврха да се изнесе концепт одбране и да се уводне ријечи односе на оно што се сваком од апеланата стављало на терет у оптужницама које су им претходно већ биле достављене, те с обзиром на то да је главни претрес одржан 15. априла 2008. године након давања уводних ријечи одбране одложен за 6, 7. и 8. мај, Врховни суд је закључио да је одбрани омогућено да се упозна и са доказима на којим су се заснивале оптужнице поводом којих је поступак спојен. Врховни суд је неоснованим оцијенио жалбене наводе апеланата који су се односили на исказ свједока Е.С. који је са Кантоналним тужилаштвом закључио споразум о признању кривице и након тога свједочио у поступку против апеланата. Врховни суд је најприје указао на то да је Уставни суд у Одлуци број АП 661/04 изразио становиште да исказ свједока који је закључио споразум о признању кривице мора бити свестрано оцијењен сам за себе и у вези са другим доказима. Даље, Врховни суд је анализирао бројне жалбене наводе којим су апеланти оспоравали исказ свједока Е.С. Тако је неоснованим оцијењен навод да је свједок Е.С. био полицијски информатор, односно да се ради о незаконитом доказу, с обзиром на то да је на основу увида у спис утврђено да свједок Е.С. није достављао информације које су се односиле нити на једног од апеланата, односно да ни у односу на једног од њих није имао својство полицијског информатора. Указано је на то да је првостепени суд, при оцјени вјеродостојности исказа свједока Е.С., имао у виду његову ранију осуђиваност, те да је исказ овог свједока потврђен материјалним доказима приложеним уз оптужбу, као што су потврде о привременом одузимању предмета, налаз и мишљење вјештака, подаци о дугованим новчаним износима за преузету дрогу из нотеса који је одузет свједоку Е.С., службене забиљешке које је сачинио апелант Јанковић о учесталим контактима са свједоком Е.С., односно да је потврђен исказима саслушаних свједока датих прије свега у истрази, а које је првостепени суд прихватио као вјеродостојне дајући јасне и образложене разлоге због којих не прихвата исказе који су измијењени на главном претресу. Неоснованим је оцијењен и навод да исказ свједока Е.С. није вјеродостојан јер је и сам изјавио да је услов за закључивање споразума о признају кривице био да свједочи против апеланата. У вези с тим, истакнуто је да је споразум закључен у складу са чланом 246 ЗКПФБиХ, да је свједоку Е.С. изречена казна затвора од три године, односно без примјене правила о ублажавању казне, да је овај свједок изјавио да прије закључивања споразума није имао било какве притиске, да је свједочио након што је споразум потписао и након што је изјавио да хоће да свједочи. Даље, неоснованим је оцијењен и навод да је свједок Е.С. мијењао свој исказ у битним елементима. Врховни суд је оцијенио ирелевантним одређене разлике у исказима овог свједока, с обзиром на то да из свих исказа произилази да је овај свједок потврдио постојање договора о несметаној продаји дроге између њега и апеланта Мујановића, с једне стране, и апеланата Фазлића и Јанковића, с друге стране, те да је приликом првог сусрета са апелантом Јанковићем разговор вођен само између њих двојице. Неоснованим је оцијењен и навод да је свједок С.М.


оспорио исказ свједока Е.С. будући да из изјаве свједока С.М. не произилази да свједоку Е.С. за информације није нуђено ништа друго изузев награде у новцу, односно да свједок С.М. није потврдио да је Е.С. упозорен да се не смије бавити никаквим кривичним дјелима. Као неоснован је оцијењен и навод да је управо апелант Јанковић овлашћене раднике СИПА-е информисао да број телефона припада свједоку Е.С., јер у тренутку када му је овај број предочен, он је већ имао више телефонских контаката са свједоком Е.С., који су били регистровани и који су се видјели у исписима телефонских разговора, а број је био регистрован и у службеним забиљешкама које је апелант Јанковић сачинио о контактима са свједоком Е.С. Такође, неоснованим је оцијењен навод да Оперативни план рада МУП-а Тузланског кантона указује на то да апеланти Фазлагић и Јанковић нису помагали свједоку Е.С. и апеланту Мујановићу. У вези с тим је истакнуто да је наведени план сачињен након што су њих двојица смијењени са дужности, те да и нису учествовали у његовој изради. У вези са указивањем на службене забиљешке које је апелант Јанковић сачинио, истакнуто је да из њих произилази једино то које је информације добио од свједока Е.С., али да оне не указују на нетачност исказа свједока Е.С. Неоснован је и навод да је нетачна тврдња свједока Е.С. да је по савјету апеланата Фазлића и Јанковића често мијењао телефонске картице, с обзиром на то да су у телефонским исписима регистрована два броја која је користио, а из исказа свједока Ј.Ч. произилази да је користио још најмање два броја. Најзад, Врховни суд је истакао да је првостепени суд вјеродостојност исказа свједока Е.С. оцијенио и у односу на исказе свједока С.К., М.М., Д.С., С.Ј., Е.М., Е.Г., А.Ш., Н.Б., В.Ш., З.С. и М.М., те управо тако и утврдио нетачност исказа апеланата Фазлића и Јанковића да нису имали сазнања да се апелант Мујановић, свједок Е.С. и М.Х. баве неовлашћеним прометом опојних дрога, као и да нису обећали несметану продају опојних дрога. С тим у вези, указано је на то да је свједок С.К., иначе инспектор у Тиму за дроге, потврдио да му је, када је наишао на дрогу која је припадала свједоку Е.С. и апеланту Мујановићу, апелант Јанковић наложио да се од њих удаљи и да не дира нађене "штекове" дроге, као и да, колико је њему познато, нико од инспектора из Тима за дроге није контролисао Е.С. и апеланта Мујановића и поред информације да се баве продајом дроге.


10. Апеланти сматрају да им је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Према мишљењу апеланата, у поступку пред редовним судовима ускраћене су им гаранције у односу на непристрасан суд, право на одбрану, повријеђени су принцип in dubio pro reo и претпоставка невиности. Апеланти сматрају да им је ускраћено право на непристрасан суд због чињенице да је исти судија учествовао у доношењу оспорене првостепене пресуде и рјешења о продужењу притвора, па да је погрешан закључак Врховног суда

да у конкретном случају нису постојали разлози за изузеће, у смислу члана 39 тачка е) ЗКП. Повреда права на одбрану, према њиховом мишљењу, огледа се у чињеници да је првостепени суд, на писмени приједлог Тужилаштва, донио рјешење о спајању кривичног поступка који се водио против апеланта Мујановића и апеланата Фазлића и Јанковића, јер је рјешење о спајању поступка донио на првом рочишту за главни претрес одржаном 15. априла 2008. године и одмах након тога се прешло на читање оптужнице и давање уводних ријечи одбрана, иако одбране, у тренутку отпочињања главног претреса, нису имале оптужнице из сваког од спојених предмета, нити су им достављени докази из њих. Апеланти сматрају да због оваквог поступања првостепеног суда нису имали на располагању услове и вријеме за припремање одбране. Даље, апеланти сматрају да је у њиховом случају изостала брижљива и савјесна оцјена доказа, што је за посљедицу имало повреду принципа in dubio pro reo и претпоставке невиности. У прилог овим наводима апеланти истичу да је првостепени суд одлуку о кривици апеланата засновао у највећем дијелу на исказу свједока Е.С. који је са надлежним тужиоцем закључио споразум о признању кривице. У вези с тим, апеланти указују на то да је против апеланта Мујановића и свједока Е.С. вођен јединствен поступак све до потврђивања оптужнице, односно да је свједок Е.С. имао статус оптуженог у истом предмету, што, према њиховом мишљењу, указује и на изражен лични интерес, због чега је оцјени његовог исказа морала бити поклоњена посебна пажња, нарочито имајући у виду да се ради о лицу које је до сада 10 пута кажњавано и осуђивано на дугогодишње казне затвора, као и да је на главном претресу сам изјавио да је услов за закључивање нагодбе са тужиоцем био да свједочи против апеланта. Апеланти Фазлић и Јанковић истичу да је исказ овог свједока једини непосредни доказ на ком се заснива осуђујућа пресуда против њих. Апелант Мујановић још указује и на то да су сви свједоци који су саслушани у истрази, а на чијим исказима се заснива осуђујућа пресуда против њега, тешки наркомани са јаким кризама, па да искази тих свједока нису могли бити прихваћени као вјеродостојни, посебно имајући у виду да је њих шест на главном претресу изјавило да апеланта Мујановића не познају, те да су исказе у Тужилаштву дали у стању наркоманске кризе.


11. Врховни суд је у одговору на наводе из апелације најприје истакао да они по својој суштини представљају понављање жалбених навода изнесених против пресуде Кантоналног суда, те да је суд те наводе већ оцијенио као неосноване. Такође, у вези са наводима апеланата о томе да је у изрицању пресуде првостепеног суда учествовао судија који није могао учествовати, те у вези са наводима који се односе на спајање поступка, суд се позвао на разлоге и образложења изнесена у својој одлуци. Врховни суд је посебно указао на исцрпно образложење у својој одлуци, а у вези са наводима апеланата о томе да ли је осуђујућу пресуду било могуће засновати на исказу свједока Е.С. као и да је исказ овог свједока и осталих био предмет брижљиве и савјесне оцјене пред оба суда. Најзад, с обзиром на то да су оспорене пресуде донесене у поступку у ком су изведени бројни докази,


који су брижљиво оцијењени појединачно и у узајамној вези, те да су за чињеничне и правне закључке дати потпуни и одређени разлози, Врховни суд је закључио да су неосновани и наводи апеланата да су судови поступали на начин којим су повриједили претпоставку невиности и принцип in dubio pro reo.

12. Кантонални суд је у одговору на апелацију истакао да у току поступка пред овим судом није било кршења права и основних слобода осуђених, а посебно не члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције.

13. Кантонално тужилаштво је у одговору на апелацију истакнуло да су неосновани наводи апеланата да је у првостепеном поступку судила суткиња која је морала бити изузета, те је, с тим у вези, указано на образложење и разлоге које је Врховни суд у погледу идентичног навода истакао у образложењу своје пресуде. У вези са тврдњама апеланата да им је повријеђено право на одбрану због спајања поступка, указано је на дио из образложења оспорених одлука у којима је разматрано ово питање, те посебно да је претрес одложен након одлуке о спајању поступка, па је тиме одбранама апеланата дата могућност да се упознају и са доказима на којим су се заснивале друге оптужнице. Најзад, у вези са тврдњом да се оспорене пресуде заснивају на исказу свједока Е.С., истакнуто је да је у образложењима оспорених пресуда јасно указано на основу којих доказа је утврђено да су апеланти починили кривично дјело, као и да је исказ овог свједока оцијењен у вези са исказима других свједока и другим доказима спроведеним у поступку.


14. Закон о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 и 9/09) у релевантном дијелу гласи: Члан 3. Претпоставка невиности и in dubio pro reo (1) Свако се сматра невиним за кривично дјело док се

правоснажном пресудом суда не утврди његова кривица. (2) Сумњу у погледу постојања чињеница које чине

обиљежја кривичног дјела или о којима зависи примјена неке одредбе кривичног законодавства, суд рјешава пресудом на начин који је повољнији за оптуженог.

Члан 7. Право на одбрану (1) Осумњичени односно оптужени има право да

брани се сам или уз стручну помоћ браниоца кога сам изабере.

(3) Осумњиченом односно оптуженом се мора обезбиједити довољно времена за припремање одбране.

Члан 11. Законитост доказа (1) Забрањено је од осумњиченог, оптуженог или било

којег другог лица које учествује у поступку изнуђивати признање или какву другу изјаву.

(2) Суд не може засновати своју одлуку на доказима прибављеним повредама људских права и слобода прописаних уставом и међународним уговорима које је Босна и Херцеговина ратификовала, нити на доказима који су прибављени битним повредама овог закона.

(3) Суд не може заснивати своју одлуку на доказима који су добијени на основу доказа из става 2. овог члана.

Члан 16.

Слободна оцјена доказа Право суда, тужиоца и других органа који учествују у

кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано нити ограничено посебним формалним доказним правилима.

Члан 32. Спајање поступка Суд може одлучити да проведе јединствени поступак

и донесе једну пресуду и у случају када је више лица оптужено за више кривичних дјела, али само ако између извршених кривичних дјела постоји међусобна веза. Ако је за нека од ових кривичних дјела надлежан виши, а за нека нижи суд, јединствени поступак може се провести само пред вишим судом.

[…] О спајању поступка одлучује суд који је надлежан за

провођење јединственог поступка. Против рјешења којим је одређено спајање поступка или којим је одбијен приједлог за спајање није дозвољена жалба.

Члан 39. Разлози за изузеће Судија не може вршити судијску дужност: […] е) ако је у истом предмету учествовао у доношењу

одлуке која се побија правним лијеком, и ф) ако постоје околности које изазивају разумну

сумњу у његову непристрасност. Члан 40. Изузеће на захтјев странке (1) Изузеће предсједника суда и судије може

тражити странка или бранилац. (2) Захтјев из става 1. овог члана може се поднијети

до почетка главног претреса […] Члан 288. Изузеци од непосредног провођења доказа (1) Искази дати у истрази дозвољени су као доказ на

главном претресу и могу бити кориштени приликом директног и унакрсног испитивања или побијања изнесених навода или у одговору на побијање или за додатно испитивање. У овом случају лицу се може дати могућност да објасни или побије свој претходни исказ.


15. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

16. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

17. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 070-0-Кж-08-000471 од 14. јануара 2009. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант Мујановић је примио 22. фебруара 2009. године, апеланти Фазлић и Јанковић 23. фебруара 2009. године, а апелација је поднесена 22. априла 2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно,


апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.


VII. Меритум

19. Апеланти оспоравају наведене пресуде тврдећи да им је тим пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције.

Право на правично суђење

20. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају


е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. 21. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу

гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза

или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом.

2. Свако ко је оптужен за кривично дјело сматра се невиним док се његова кривица по закону не докаже.

3. Свако ко је оптужен за кривично дјело има сљедећа минимална права:

б) да му се обезбиједе вријеме и услови неопходни за припремање одбране,

ц) да се брани сам или уз помоћ браниоца кога сам изабере или… 22. Наводи апеланата да им је повријеђено право на

правично суђење у суштини се своде на тврдње да им је ускраћена гаранција у погледу непристрасног суда, да им је ускраћено право на одбрану, те да су повријеђени принцип in dubio pro reo и претпоставка невиности јер је изостала брижљива и савјесна оцјена доказа, посебно исказа свједока Е.С.

23. Апеланти сматрају да им је повријеђено право на непристрасан суд јер је предсједница вијећа првостепеног суда које је донијело пресуду учествовала и у вијећу овог суда које је одлучивало о продужењу притвора против апеланата. Из наведеног слиједи да апеланти покрећу питање објективне непристрасности судије. С тим у вези, Уставни суд подсјећа на то да се у оквиру објективног теста мора одредити да ли је, потпуно одвојено од судијиног личног понашања, било доказивих чињеница које могу довести до сумње у његову непристрасност. У овом погледу чак и дојам може имати извјесну важност. Оно што је овдје важно јесте повјерење које судови у демократском друштву морају улијевати јавности и, највише од свега, када су у питању кривични поступци, које морају улијевати самом окривљеном. То подразумијева да при одлучивању о томе да ли у неком конкретном предмету постоји оправдан разлог за страх да одређени судија није непристрасан, став окривљеног је важан, али не и одлучујући. Оно што је одлучујуће јесте да ли се такав страх може сматрати објективно оправданим (види

Европски суд за људска права, Fey против Аустрије, пресуда од 24. фебруара 1993. године; и Уставни суд, Одлука број АП 2247/07 од 17. децембра 2009. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ", број 23/10).

24. Уставни суд примјећује да учешће истог судије у саставу вијећа које одлучује о продужењу притвора и вијећа које доноси првостепену пресуду не може само по себи покренути питање непристрасног суда. Наиме, при одлучивању о продужењу притвора суд утврђује постојање или непостојање законских услова за продужење притвора. Општи услов, постојање основане сумње, суд оцјењује на основу доказа који су приложени уз приједлог за продужење притвора. Међутим, оцјена о постојању основане сумње као општег услова за одређивање и продужење притвора сама по себи не прејудицира и чињеницу да ли ће бити и доказана ван сваке разумне сумње, односно одлука о притвору, било његовом одређивању или продужењу, не садржи налаз и не прејудицира питање о кривици оптуженог у поступку који треба да се води против њега. Стога, наводи апеланата да је иста суткиња била у могућности да оцијени доказе против њих и при одлучивању о продужењу притвора и при одлучивању о кривици само по себи не покреће питање непристрасног суда. При томе, Уставни суд примјећује да апеланти не наводе да су у току првостепеног поступка тражили изузеће наведене суткиње, а да о овом захтјеву није одлучено или да је одбијен. Најзад, Врховни суд је, расправљајући о идентичним наводима о непристрасности, у својој одлуци дао јасне и прецизне разлоге за своју одлуку у смислу да поступајућа суткиња није имала разлог предвиђен ЗКП да се изузме из поступања у поступку против апеланата. На основу наведеног, Уставни суд сматра да су наводи апеланата у овом дијелу неосновани.

25. Даље, апеланти сматрају да су оспореним пресудама повријеђени принцип in dubio pro reo и претпоставка невиности. У вези с тим, посебно указују на то да је изостала брижљива и савјесна оцјена исказа свједока Е.С. који је са Тужилаштвом претходно закључио споразум о признању кривице, те да се оспорене пресуде заснивају управо на исказу овог свједока.

26. У вези са наводима апеланата да је у предметном поступку прекршен принцип in dubio pro reo, Уставни суд истиче да, према пракси Европског суда за људска права, пресумпција невиности значи да оптужени није дужан да се брани, мада има право на одбрану, односно није дужан да доказује своју невиност, а терет доказивања је на тужиоцу. У складу с тим, суд мора донијети ослобађајућу пресуду не само кад је убијеђен у невиност оптуженог него и онда када није убијеђен ни у његову кривицу, ни у његову невиност. Дакле, када има сумњу, суд мора примијенити принцип in dubio pro reo, што је и битан елеменат права на правично суђење из члана 6 Европске конвенције (види Европски суд за људска права, Barbera, Messeque и Jabardo против Шпаније, пресуда од 6. децембра 1988. године, серија А, број 146, став 77; и Уставни суд, Одлука број АП 5/05 од 14. марта 2006. године, став 29, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 49/06). У том смислу, судови су дужни да оцијене све доказе појединачно и у вези са осталим доказима, па, онда, на основу такве, брижљиве оцјене да изведу закључак о томе да ли је нека чињеница доказана или не.


27. У конкретном случају, Уставни суд примјећује да је првостепена пресуда заснована на обимној доказној грађи, како оној коју је понудило Тужилаштво, тако и оној коју су понудили апеланти, а која је презентована на главном претресу пред судом. Даље, спроведене доказе првостепени суд оцијенио је појединачно и у узајамној вези, износећи разлоге и образложења због чега неке од њих прихвата у цјелини или у дијелу, односно не прихвата уопште. У вези са указивањем на свједочење Е.С. који је закључио споразум о признању кривице, из опширних образложења првостепене и другостепене пресуде не може се закључити да редовни судови његов исказ нису подвргнули брижљивој и савјесној оцјени, како појединачно, тако и у односу на друге доказе, те да нису дали ваљана и јасна образложења зашто су исказ овог свједока прихватили и поклонили му вјеру. При томе, Уставни суд примјећује да се Врховни суд детаљно и исцрпно бавио испитивањем и оцјеном сваког појединачног жалбеног навода који су апеланти истакли у односу на овај доказ, те да образложења и разлози који су понуђени не остављају утисак произвољности или занемаривања обавезе у погледу брижљиве и савјесне оцјене доказа. Такође, апеланти тврде да се оспорене пресуде заснивају на исказу овог свједока, односно да је то једини непосредни доказ на ком су судови засновали оцјену о њиховој кривици. С тим у вези, те у односу на стандарде из члана 6 Европске конвенције, Уставни суд је мишљења да чињеница да је претходно закључен споразум о признању кривице са лицем које је имало својство оптуженог у истом предмету и које се након тога појављује у својству свједока у том поступку не значи сама по себи дисквалификацију таквог лица као свједока у истом кривичном поступку. У конкретном случају, из образложења оспорених пресуда не може се закључити да су редовни судови пропустили да утврде да ли је исказ овог свједока прибављен на законит начин, затим апелантима није била ускраћена могућност да свједока Е.С. испитују непосредно или посредством својих бранилаца, као и да његов исказ оспоравају истицањем других доказа, те најзад, не може се закључити да су судови пропустили да оцијене овај доказ појединачно и у узајамној вези са осталим доказима, прије свега исказима осталих саслушаних свједока и материјалним доказима. Сходно принципу слободне оцјене доказа, право суда да оцијени постојање или непостојање неке чињенице није везано нити ограничено посебним доказним правилима. Сем тога, Уставни суд сматра да није изостала брижљива и савјесна оцјена, како појединачно, тако и у вези са исказима осталих саслушаних свједока и то Ј.Ч., А.П., А.С., Е.В., А.С., Н.И., М.И. и М.Г., као и свједока З.С., А.Ш., Н.Б., Д.С., С.Ј., Е.М., Е.Г., сви истражитељи у Одјељењу за посебне намјене, као и у вези са материјалним доказима предоченим у поступку, а на чему су и засноване оспорене одлуке о почињеним кривичним дјелима и постојању кривичне одговорности апеланата, а не, како то апеланти неосновано настоје приказати, на исказу свједока Е.С. као једином непосредном доказу. Најзад, апеланти не наводе, а то се не може закључити ни из докумената предочених Уставном суду, које од чињеница релевантних за утврђивање њихове одговорности нису доказане на начин да задовоље стандард ван

разумне сумње, а што би довело у питање и принцип in dubio pro reo. Стога, Уставни суд закључује да су наводи апеланата и у овом дијелу очигледно неосновани.

28. Апеланти сматрају да им је повријеђено право на одбрану јер је рјешење о спајању поступка према потврђеним оптужницама против апеланта Мујановића и апеланата Фазлића и Јанковића донесено на првом рочишту за главни претрес а након чега се одмах прешло на давање уводних ријечи, иако претходно апеланту Мујановићу није била достављена оптужница против апеланата Фазлића и Јанковића, односно њима није достављена оптужница против апеланта Мујановића, а због чега сматрају да се нису могли упознати са оним чиме се у оптужницама терети свако од њих и доказима на којим се оне заснивају.

29. Уставни суд подсјећа на то да члан 6 став 3 Европске конвенције, између осталог, гарантује сваком ко је оптужен за кривично дјело да одмах буде подробно обавијештен о природи и разлозима оптужбе против њега, да му се обезбиједе вријеме и услови неопходни за припремање одбране, да се брани сам или уз помоћ браниоца, да му се омогући да испитује свједоке оптужбе и да се присуство и саслушање свједока одбране одобри под истим условима као и за свједоке одбране.

30. У конкретном случају, Уставни суд примјећује да из образложења оспорених пресуда, а у том смислу и апеланти не нуде другачије доказе, не произилази да потврђене оптужнице нису биле достављене апеланту Мујановићу, односно апелантима Фазлићу и Јанковићу прије одржавања првог рочишта за главни претрес. Даље, из образложења оспорених пресуда произилази да су на првом рочишту за главни претрес обје оптужнице прочитане, након чега је апелантима предочен приједлог надлежног тужиоца да се поступци споје у један, па је првостепени суд, закључивши да су се стекли законски услови за то, а чије постојање апеланти нису оспоравали ни у редовном поступку као ни у апелацији, донио рјешење о спајању поступка. Дакле, свако од апеланата је подробно обавијештен о природи оптужби против њега. Даље, Уставни суд примјећује да апеланти не оспоравају да су имали довољно времена да се припреме за одбрану на основу навода из потврђених оптужница, као и да су сви имали и стручну помоћ адвоката, те да не наводе да им је била ускраћена могућност да испитују свједоке оптужбе, односно да под истим условима буду испитани и саслушани и њихови свједоци, односно да предоче доказе који им иду у прилог. Најзад, из образложења оспорене пресуде Врховног суда произилази, што апеланти не оспоравају, да је прво рочиште за главни претрес одржано 15. априла 2008. године, да је након излагања уводних ријечи одбране главни претрес одложен за 6, 7. и 8. мај 2008. године, а што је, према оцјени Врховног суда, било довољно да се одбране упознају и са оптужницама према којим је поступак спојен, те да припреме одбрану. Апеланти нису понудили нити један разлог или образложење на основу ког би се могло закључити да овај период није био довољан па да је због тога доведено у питање ефективно остваривање права на одбрану. Стога, Уставни суд закључује да су наводи апеланата и у овом дијелу неосновани.


31. Уставни суд закључује да су наводи апеланата о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачке б) и ц) Европске конвенције неосновани.


32. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачке б) и ц) када апелантима није била ускраћена могућност да о кривичној оптужби против њих одлучује законом установљени непристрасан суд, те када су одлуке којим је утврђено постојање кривичног дјела и кривичне одговорности засноване на чињеницама које су утврђене на основу законито прибављених доказа спроведених на главном претресу у односу на које апелантима није била ускраћена могућност да се изјашњавају као и да предлажу спровођење доказа, односно када им је било остављено довољно времена да се упознају с оним што им је оптужбом стављено на терет, те да припреме своју одбрану сами или уз стручну помоћ адвоката ког су према сопственом избору одабрали као браниоца.

33. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

34. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

ПредсједникУставног суда


Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 1196/09, rješavajući apelaciju Anadina Mujanovića i drugih, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, potpredsjednica Seada Palavrić, potpredsjednica Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 26. januara 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Anadina

Mujanovića, Nijaza Fazlića i Siniše Jankovića podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Kž-08-000471 od 14. januara 2009. godine i Presude Kantonalnog suda u Tuzli broj 003-0-K-08-000006 od 7. jula 2008. godine.



1. Anadin Mujanović, Nijaz Fazlić i Siniša Janković iz Tuzle (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Fahrija Karkin, advokat iz Sarajeva, podnijeli su 22. aprila 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Kž-08-000471 od 14. januara

2009. godine i Presude Kantonalnog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 003-0-K-08-000006 od 7. jula 2008. godine. Apelanti su, također, podnijeli zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud prekinuo izvršenje kazne zatvora apelantima prema pravosnažnoj presudi Kantonalnog suda do donošenja konačne odluke o apelaciji.


2. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 1196/09 od 13. maja 2009. godine odbio kao neosnovan zahtjev apelanata za donošenje privremene mjere.

3. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Kantonalnog tužilaštva Tuzlanskog kantona (u daljnjem tekstu: Kantonalno tužilaštvo) zatraženo je 25. oktobra 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 15. novembra 2011. godine, Kantonalni sud 29. novembra 2011. godine, a Kantonalno tužilaštvo 6. decembra 2011. godine.

5. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 8. decembra 2011. godine.


6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Presudom Kantonalnog suda broj 003-0-K-08-000006 od 7. jula 2008. godine apelant Mujanović proglašen je krivim za krivično djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 238. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZFBiH), te mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od šest godina, a apelanti Fazlić i Janković za krivično djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 238. stav 2. u vezi sa stavom 1. i u vezi sa članom 33. KZFBiH, te im je izrečena kazna zatvora u trajanju od po jednu godinu i šest mjeseci.

8. Iz obrazloženja presude Kantonalnog suda proizlazi da je uz optužnicu Kantonalnog tužilaštva, koja je potvrđena 14. marta 2008. godine, dostavljen dopis da se krivični postupak protiv apelanata Fazlića i Jankovića spoji sa krivičnim postupkom protiv apelanta Mujanovića. Dalje, na osnovu obimne dokazne građe koja je ocijenjena na glavnom pretresu dokazano je da su se apelant Fazlić kao načelnik Odjeljenja za posebne namjene i apelant Janković kao šef Tima za droge u odjeljenju u kojem je apelant Fazlić bio šef, iako su znali i raspolagali povjerljivim informacijama da E.S., apelant Mujanović i M.H. čine grupu za vršenje krivičnih djela neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga, sastali sa E.S. i prihvatili dogovor da njemu, apelantu Mujanoviću i M.H. omoguće nesmetanu prodaju opojnih droga garantirajući mu da ih neće kontrolirati, te da se, u slučaju da budu imali problema, obrate apelantu Jankoviću. Dalje, apelanti Janković i Fazlić su E.S. i apelanta Mujanovića savjetovali da češće mijenjaju brojeve mobilnih telefona, a apelant Janković je obavještavao E.S. o aktivnostima službenika MUP-a Tuzlanskog kantona, a E.S. zatim apelanta Mujanovića. Ovakav zaključak zasnovan je na iskazu E.S. koji je sa Kantonalnim tužilaštvom zaključio sporazum o priznanju krivnje, te na iskazu svjedoka S.K., inspektora MUP-a Tuzlanskog kantona, kao i iskazu svjedoka A.P. Apelanti Fazlić i Janković su u svojim


odbranama potvrdili da su se sastajali sa E.S., ali da bi dobijali informacije za koje je E.S. isplaćivan, a naknada odobravana u skladu sa zakonom. Međutim, svjedok E.S. je izričito izjavio da ga nije zanimao novac od naknada i da je od apelanata Fazlića i Jankovića, policijskih službenika, za ponuđene informacije tražio slobodnu prodaju droge na period od godinu dana. Dalje, ukazano je da su neosnovani navodi apelanata Fazlića i Jankovića da nisu imali saznanja o tome da svjedok E.S. i apelant Mujkanović nabavljaju i prodaju drogu, s obzirom na iskaz svjedoka R.M., A.I., S.K. i M.M., svi policijski službenici – ovlaštena službena lica, a koji su potvrdili da je apelant Janković obaviješten da apelant Mujanović i E.S. prodaju drogu, a povodom krivične prijave V.J. koji je prijavio krivično djelo iznude jer su ga, zbog neizmirenog duga za drogu, u stanu pretukli apelant Mujanović, svjedok E.S. i M.G. Svjedoci A.P., A.S. i A.P. su u svojim iskazima potvrdili da je između svjedoka E.S. i apelanata Fazlića i Jankovića postignut dogovor o slobodnoj prodaji droge. Način na koji je uspostavljana saradnja između E.S. i apelanata Fazlića i Jankovića utvrđen je na osnovu iskaza svjedoka M.K. i S.M. Na osnovu iskaza svjedoka, također policijskog službenika S.K., utvrđen je način rada u Odjeljenju za posebne namjene, a time i apelanata Fazlića i Jankovića. Također, na osnovu iskaza svjedoka Z.S., A.Š., N.B., D.S., S.J. E.M., E.G., svi istražitelji u Odjeljenju za posebne namjene, zaključeno je da su apelanti Fazlić i Janković imali saznanja i obavještenja kao i svi policijski službenici MUP-a Tuzlanskog kantona da se svjedok E.S. i apelant Mujanović bave prodajom droge i da su organizirali grupu za prodaju. Sud je prihvatio navode odbrane apelanata Fazlića i Jankovića da policijski službenici u operativnom radu moraju koristiti izvore iz kriminalnih sredina. Međutim, apelanti Fazlić i Janković, policijski službenici, u saradnji sa svjedokom E.S. i apelantom Mujanovićem, za koje su znali da neovlašteno prodaju drogu i da su organizirali grupu za vršenje krivičnog djela neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga, bili su dužni uzdržati se od davanja savjeta, obećanja i garancija da policija u određenom vremenu neće preuzimati zakonske mjere prema njima i davati im informacije o preuzetim policijskim aktivnostima, odnosno suzdržati se od bilo kakvih aktivnosti kojim će svjedoku S.E. i A.M. stvoriti povoljne pretpostavke za daljnje činjenje krivičnog djela. U pogledu apelanta Mujanovića, zaključeno je da je dokazano da je neovlašteno prodavao heroin, da je radi prodaje droge, odnosno činjenja krivičnog djela iz člana 238. stav 1. KZFBiH, zajedno sa svjedokom E.S. organizirao grupu čiji su članovi postali J.Č., A.P., E.V., A.S., N.I., M.I. i A.I. Takav zaključak zasnovan je na iskazu svjedoka E.S., te iskazima prethodno navedenih članova organizirane grupe, saslušanih u svojstvu svjedoka, koji su potvrdili da su od apelanta Mujanovića u određenom periodu preuzimali drogu radi daljnje prodaje, odnosno kupovali drogu za vlastite potrebe. U svojim iskazima i svjedok E.S. i apelant Mujanović su potvrdili da se godinama poznaju, te je svjedok E.S. detaljno opisao kako su zajedno otpočeli sa preprodajom droge. Ocijenjeni su i iskazi članova organizirane grupe koji su saslušani u svojstvu svjedoka. Neki od njih su na glavnom pretresu mijenjali svoje iskaze date u istrazi, koji su im na glavnom pretresu predočeni, opravdavajući se činjenicom da su dugogodišnji ovisnici, da su iskaze davali u stanju apstinentskih kriza, da nisu znali šta pričaju, te tvrdili ili da nisu poznavali apelanta

Mujanovića ili da su drogu preuzimali, odnosno kupovali od svjedoka E.S. koji je već bio zaključio sporazum o priznanju krivnje. Sud nije poklonio vjeru njihovim izmijenjenim iskazima smatrajući da su dati pod pritiskom i u strahu, te dovodeći ih u vezu sa materijalnim dokazima koji su upućivali na tačnost iskaza datih u istrazi. Pri ocjeni iskaza svjedoka E.S., kako u odnosu na apelante Fazlića i Jankovića, tako i u odnosu na apelanta Mujanovića, prvostepeni sud je imao u vidu da se radi o licu koje je već osuđivano za krivična djela, da je ponovo osuđen za krivično djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 238. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZFBiH, ali, s obzirom na to da nije mijenjao svoj iskaz iz istrage, iako je na glavnom pretresu izjavio da je bio izložen prijetnjama, pa i fizičkom napadu u kazneno-popravnoj ustanovi, ocjenjujući da je njegov iskaz u bitnim okolnostima potvrđen pismenim dokazima optužbe i iskazima svjedoka, iako su pojedini svjedoci na glavnom pretresu očigledno zbog straha mijenjali iskaze, zaključeno je da se radi o vjerodostojnom dokazu koji je kao takav i prihvaćen.

9. Vrhovni sud je Presudom broj 070-0-Kž-08-000471 od 14. januara 2009. godine odbio kao neosnovane žalbe apelanata Fazlića i Jankovića i prvostepenu presudu u tom dijelu potvrdio. Žalba apelanta Mujanovića djelimično je uvažena pa je prvostepena presuda preinačena u odluci o kazni tako da je apelantu Mujanoviću izrečena kazna zatvora od pet godina. Iz obrazloženja presude proizlazi da su neosnovanim ocijenjeni navodi u žalbama sva tri apelanta da im je povrijeđeno pravo na nepristran sud u prvostepenom postupku. U vezi s tim, ukazano je na to da, prema članu 39. tačka e) ZKPFBiH, sudija ne može vršiti sudijsku dužnost ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju odluke koja se osporava pravnim lijekom. U konkretnom slučaju, učestvujući na glavnom pretresu, predsjednica prvostepenog suda nije odlučivala povodom žalbe već je donijela prvostepenu presudu, a o žalbi na presudu odlučuje vijeće Vrhovnog suda. Činjenica da je predsjednica prvostepenog vijeća učestvovala u donošenju rješenja o produženju pritvora protiv apelanata ne može predstavljati razlog za njeno izuzeće, u smislu člana 39. tačka f) ZKPFBiH i sama po sebi ne dovodi u pitanje njenu nepristranost jer se ne radi o istom nivou dokazanosti činjenica koji je potreban za donošenje rješenja o produženju pritvora i za donošenje presude. Dalje, neosnovanim su ocijenjeni i navodi apelanata da im je uskraćeno pravo na odbranu jer je prvostepeni sud na glavnom pretresu donio rješenje o spajanju krivičnog postupka protiv apelanta Mujanovića prema potvrđenoj optužnici od 21. januara 2008. godine sa krivičnim postupkom protiv apelanata Fazlića i Jankovića prema potvrđenoj optužnici od 12. marta 2008. godine. U vezi s tim, ukazano je na to da je rješenje o spajanju krivičnih postupaka prvostepeni sud donio jer su se stekli uvjeti propisani članom 32. st. 4. i 6. ZKPFBiH, a čije postojanje apelanti nisu ni osporavali u žalbi. Rješenje o spajanju postupka doneseno je nakon što su pročitane obje optužnice, odnosno nakon što su se apelanti upoznali s njima i nakon što im je data mogućnost da se izjasne o prijedlogu za spajanje postupka. S obzirom na to da je pretres na kojem je doneseno rješenje o spajanju postupka nastavljen davanjem uvodnih riječi apelanata i njihovih branilaca, a čija je svrha da se iznese koncept odbrane i da se uvodne riječi odnose na ono što se svakom od apelanata stavljalo na teret u optužnicama koje su im prethodno već bile dostavljene, te s obzirom na to da je


glavni pretres održan 15. aprila 2008. godine nakon davanja uvodnih riječi odbrane odložen za 6, 7. i 8. maj, Vrhovni sud je zaključio da je odbrani omogućeno da se upozna i sa dokazima na kojim su se zasnivale optužnice povodom kojih je postupak spojen. Vrhovni sud je neosnovanim ocijenio žalbene navode apelanata koji su se odnosili na iskaz svjedoka E.S. koji je sa Kantonalnim tužilaštvom zaključio sporazum o priznanju krivnje i nakon toga svjedočio u postupku protiv apelanata. Vrhovni sud je najprije ukazao na to da je Ustavni sud u Odluci broj AP 661/04 izrazio stanovište da iskaz svjedoka koji je zaključio sporazum o priznanju krivnje mora biti svestrano ocijenjen sam za sebe i u vezi sa drugim dokazima. Dalje, Vrhovni sud je analizirao brojne žalbene navode kojim su apelanti osporavali iskaz svjedoka E.S. Tako je neosnovanim ocijenjen navod da je svjedok E.S. bio policijski informator, odnosno da se radi o nezakonitom dokazu, s obzirom na to da je na osnovu uvida u spis utvrđeno da svjedok E.S. nije dostavljao informacije koje su se odnosile niti na jednog od apelanata, odnosno da ni u odnosu na jednog od njih nije imao svojstvo policijskog informatora. Ukazano je na to da je prvostepeni sud, pri ocjeni vjerodostojnosti iskaza svjedoka E.S., imao u vidu njegovu raniju osuđivanost, te da je iskaz ovog svjedoka potvrđen materijalnim dokazima priloženim uz optužbu, kao što su potvrde o privremenom oduzimanju predmeta, nalaz i mišljenje vještaka, podaci o dugovanim novčanim iznosima za preuzetu drogu iz notesa koji je oduzet svjedoku E.S., službene zabilješke koje je sačinio apelant Janković o učestalim kontaktima sa svjedokom E.S., odnosno da je potvrđen iskazima saslušanih svjedoka datih prije svega u istrazi, a koje je prvostepeni sud prihvatio kao vjerodostojne dajući jasne i obrazložene razloge zbog kojih ne prihvata iskaze koji su izmijenjeni na glavnom pretresu. Neosnovanim je ocijenjen i navod da iskaz svjedoka E.S. nije vjerodostojan jer je i sam izjavio da je uvjet za zaključivanje sporazuma o priznaju krivnje bio da svjedoči protiv apelanata. U vezi s tim, istaknuto je da je sporazum zaključen u skladu sa članom 246. ZKPFBiH, da je svjedoku E.S. izrečena kazna zatvora od tri godine, odnosno bez primjene pravila o ublažavanju kazne, da je ovaj svjedok izjavio da prije zaključivanja sporazuma nije imao bilo kakve pritiske, da je svjedočio nakon što je sporazum potpisao i nakon što je izjavio da hoće da svjedoči. Dalje, neosnovanim je ocijenjen i navod da je svjedok E.S. mijenjao svoj iskaz u bitnim elementima. Vrhovni sud je ocijenio irelevantnim određene razlike u iskazima ovog svjedoka, s obzirom na to da iz svih iskaza proizlazi da je ovaj svjedok potvrdio postojanje dogovora o nesmetanoj prodaji droge između njega i apelanta Mujanovića, s jedne strane, i apelanata Fazlića i Jankovića, s druge strane, te da je prilikom prvog susreta sa apelantom Jankovićem razgovor vođen samo između njih dvojice. Neosnovanim je ocijenjen i navod da je svjedok S.M. osporio iskaz svjedoka E.S. budući da iz izjave svjedoka S.M. ne proizlazi da svjedoku E.S. za informacije nije nuđeno ništa drugo izuzev nagrade u novcu, odnosno da svjedok S.M. nije potvrdio da je E.S. upozoren da se ne smije baviti nikakvim krivičnim djelima. Kao neosnovan je ocijenjen i navod da je upravo apelant Janković ovlaštene radnike SIPA-e informirao da broj telefona pripada svjedoku E.S., jer u trenutku kada mu je ovaj broj predočen, on je već imao više telefonskih kontakata sa svjedokom E.S., koji su bili registrirani i koji su se vidjeli u ispisima telefonskih razgovora, a broj je bio

registriran i u službenim zabilješkama koje je apelant Janković sačinio o kontaktima sa svjedokom E.S. Također, neosnovanim je ocijenjen navod da Operativni plan rada MUP-a Tuzlanskog kantona ukazuje na to da apelanti Fazlagić i Janković nisu pomagali svjedoku E.S. i apelantu Mujanoviću. U vezi s tim je istaknuto da je navedeni plan sačinjen nakon što su njih dvojica smijenjeni sa dužnosti, te da i nisu učestvovali u njegovoj izradi. U vezi sa ukazivanjem na službene zabilješke koje je apelant Janković sačinio, istaknuto je da iz njih proizlazi jedino to koje je informacije dobio od svjedoka E.S., ali da one ne ukazuju na netačnost iskaza svjedoka E.S. Neosnovan je i navod da je netačna tvrdnja svjedoka E.S. da je po savjetu apelanata Fazlića i Jankovića često mijenjao telefonske kartice, s obzirom na to da su u telefonskim ispisima registrirana dva broja koja je koristio, a iz iskaza svjedoka J.Č. proizlazi da je koristio još najmanje dva broja. Najzad, Vrhovni sud je istakao da je prvostepeni sud vjerodostojnost iskaza svjedoka E.S. ocijenio i u odnosu na iskaze svjedoka S.K., M.M., D.S., S.J., E.M., E.G., A.Š., N.B., V.Š., Z.S. i M.M., te upravo tako i utvrdio netačnost iskaza apelanata Fazlića i Jankovića da nisu imali saznanja da se apelant Mujanović, svjedok E.S. i M.H. bave neovlaštenim prometom opojnih droga, kao i da nisu obećali nesmetanu prodaju opojnih droga. S tim u vezi, ukazano je na to da je svjedok S.K., inače inspektor u Timu za droge, potvrdio da mu je, kada je naišao na drogu koja je pripadala svjedoku E.S. i apelantu Mujanoviću, apelant Janković naložio da se od njih udalji i da ne dira nađene "štekove" droge, kao i da, koliko je njemu poznato, niko od inspektora iz Tima za droge nije kontrolirao E.S. i apelanta Mujanovića i pored informacije da se bave prodajom droge.


10. Apelanti smatraju da im je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Prema mišljenju apelanata, u postupku pred redovnim sudovima uskraćene su im garancije u odnosu na nepristran sud, pravo na odbranu, povrijeđeni su princip in dubio pro reo i pretpostavka nevinosti. Apelanti smatraju da im je uskraćeno pravo na nepristran sud zbog činjenice da je isti sudija učestvovao u donošenju osporene prvostepene presude i rješenja o produženju pritvora, pa da je pogrešan zaključak Vrhovnog suda da u konkretnom slučaju nisu postojali razlozi za izuzeće, u smislu člana 39. tačka e) ZKP. Povreda prava na odbranu, prema njihovom mišljenju, ogleda se u činjenici da je prvostepeni sud, na pismeni prijedlog Tužilaštva, donio rješenje o spajanju krivičnog postupka koji se vodio protiv apelanta Mujanovića i apelanata Fazlića i Jankovića, jer je rješenje o spajanju postupka donio na prvom ročištu za glavni pretres održanom 15. aprila 2008. godine i odmah nakon toga se prešlo na čitanje optužnice i davanje uvodnih riječi odbrana, iako odbrane, u trenutku otpočinjanja glavnog pretresa, nisu imale optužnice iz svakog od spojenih predmeta, niti su im dostavljeni dokazi iz njih. Apelanti smatraju da zbog ovakvog postupanja prvostepenog suda nisu imali na raspolaganju uvjete i vrijeme za pripremanje odbrane. Dalje, apelanti smatraju da je u njihovom slučaju izostala brižljiva i savjesna ocjena dokaza, što je za posljedicu imalo povredu principa in dubio pro reo i


pretpostavke nevinosti. U prilog ovim navodima apelanti ističu da je prvostepeni sud odluku o krivnji apelanata zasnovao u najvećem dijelu na iskazu svjedoka E.S. koji je sa nadležnim tužiocem zaključio sporazum o priznanju krivnje. U vezi s tim, apelanti ukazuju na to da je protiv apelanta Mujanovića i svjedoka E.S. vođen jedinstven postupak sve do potvrđivanja optužnice, odnosno da je svjedok E.S. imao status optuženog u istom predmetu, što, prema njihovom mišljenju, ukazuje i na izražen lični interes, zbog čega je ocjeni njegovog iskaza morala biti poklonjena posebna pažnja, naročito imajući u vidu da se radi o licu koje je do sada 10 puta kažnjavano i osuđivano na dugogodišnje kazne zatvora, kao i da je na glavnom pretresu sam izjavio da je uvjet za zaključivanje nagodbe sa tužiocem bio da svjedoči protiv apelanta. Apelanti Fazlić i Janković ističu da je iskaz ovog svjedoka jedini neposredni dokaz na kojem se zasniva osuđujuća presuda protiv njih. Apelant Mujanović još ukazuje i na to da su svi svjedoci koji su saslušani u istrazi, a na čijim iskazima se zasniva osuđujuća presuda protiv njega, teški narkomani sa jakim krizama, pa da iskazi tih svjedoka nisu mogli biti prihvaćeni kao vjerodostojni, posebno imajući u vidu da je njih šest na glavnom pretresu izjavilo da apelanta Mujanovića ne poznaju, te da su iskaze u Tužilaštvu dali u stanju narkomanske krize.


11. Vrhovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije najprije istakao da oni po svojoj suštini predstavljaju ponavljanje žalbenih navoda iznesenih protiv presude Kantonalnog suda, te da je sud te navode već ocijenio kao neosnovane. Također, u vezi sa navodima apelanata o tome da je u izricanju presude prvostepenog suda učestvovao sudija koji nije mogao učestvovati, te u vezi sa navodima koji se odnose na spajanje postupka, sud se pozvao na razloge i obrazloženja iznesena u svojoj odluci. Vrhovni sud je posebno ukazao na iscrpno obrazloženje u svojoj odluci, a u vezi sa navodima apelanata o tome da li je osuđujuću presudu bilo moguće zasnovati na iskazu svjedoka E.S. kao i da je iskaz ovog svjedoka i ostalih bio predmet brižljive i savjesne ocjene pred oba suda. Najzad, s obzirom na to da su osporene presude donesene u postupku u kojem su izvedeni brojni dokazi, koji su brižljivo ocijenjeni pojedinačno i u uzajamnoj vezi, te da su za činjenične i pravne zaključke dati potpuni i određeni razlozi, Vrhovni sud je zaključio da su neosnovani i navodi apelanata da su sudovi postupali na način kojim su povrijedili pretpostavku nevinosti i princip in dubio pro reo.

12. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da u toku postupka pred ovim sudom nije bilo kršenja prava i osnovnih sloboda osuđenih, a posebno ne člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije.

13. Kantonalno tužilaštvo je u odgovoru na apelaciju istaklo da su neosnovani navodi apelanata da je u prvostepenom postupku sudila sutkinja koja je morala biti izuzeta, te je, s tim u vezi, ukazano na obrazloženje i razloge koje je Vrhovni sud u pogledu identičnog navoda istakao u obrazloženju svoje presude. U vezi sa tvrdnjama apelanata da im je povrijeđeno pravo na odbranu zbog spajanja postupka, ukazano je na dio iz obrazloženja osporenih odluka u kojima je razmatrano ovo pitanje, te posebno da je pretres odložen nakon odluke o spajanju postupka, pa je time odbranama apelanata data mogućnost da se upoznaju i sa dokazima na kojim su se zasnivale druge optužnice.

Najzad, u vezi sa tvrdnjom da se osporene presude zasnivaju na iskazu svjedoka E.S., istaknuto je da je u obrazloženjima osporenih presuda jasno ukazano na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da su apelanti počinili krivično djelo, kao i da je iskaz ovog svjedoka ocijenjen u vezi sa iskazima drugih svjedoka i drugim dokazima provedenim u postupku.


14. Zakon o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 i 9/09) u relevantnom dijelu glasi: Član 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo (1) Svako se smatra nevinim za krivično djelo dok se

pravomoćnom presudom suda ne utvrdi njegova krivnja. (2) Sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine

obilježja krivičnog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženog.

Član 7. Pravo na odbranu (1) Osumnjičeni, odnosno optuženi ima pravo braniti se

sam ili uz stručnu pomoć branitelja koga sam izabere. (3) Osumnjičenom, odnosno optuženom se mora osigurati

dovoljno vremena za pripremanje odbrane. Član 11. Zakonitost dokaza (1) Zabranjeno je od osumnjičenog, optuženog ili bilo

koje druge osobe koja učestvuje u postupku iznuđivati priznanje ili kakvu drugu izjavu.

(2) Sud ne može zasnovati svoju odluku na dokazima pribavljenim povredama ljudskih prava i sloboda propisanih ustavom i međunarodnim ugovorima koje je Bosna i Hercegovina ratifikovala, niti na dokazima koji su pribavljeni bitnim povredama ovog zakona.

(3) Sud ne može zasnivati svoju odluku na dokazima koji su dobijeni na osnovu dokaza iz stava 2. ovog člana.

Član 16. Slobodna ocjena dokaza Pravo suda, tužitelja i drugih organa koji učestvuju u

krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Član 32. Spajanje postupka Sud može odlučiti provesti jedinstveni postupak i donijeti

jednu presudu i u slučaju kada je više osoba optuženo za više krivičnih djela, ali samo ako između izvršenih krivičnih djela postoji međusobna veza. Ako je za neka od ovih krivičnih djela nadležan viši, a za neka niži sud, jedinstveni postupak može se provesti samo pred višim sudom.

[…] O spajanju postupka odlučuje sud koji je nadležan za

provođenje jedinstvenog postupka. Protiv rješenja kojim je određeno spajanje postupka ili kojim je odbijen prijedlog za spajanje nije dopuštena žalba.

Član 39. Razlozi za izuzeće Sudija ne može vršiti sudijsku dužnost: […] e) ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju odluke

koja se pobija pravnim lijekom, i f) ako postoje okolnosti koje izazivaju razumnu sumnju u

njegovu nepristrasnost.


Član 40. Izuzeće po zahtjevu stranke (1) Izuzeće predsjednika suda i sudije može tražiti stranka

ili branitelj. (2) Zahtjev iz stava 1. ovog člana može se podnijeti do

početka glavnog pretresa […] Član 288. Izuzeci od neposrednog provođenja dokaza (1) Iskazi dati u istrazi dopušteni su kao dokaz na

glavnom pretresu i mogu biti korišteni prilikom direktnog i unakrsnog ispitivanja ili pobijanja iznesenih navoda ili u odgovoru na pobijanje ili za dodatno ispitivanje. U ovom slučaju osobi se može dati mogućnost da objasni ili pobije svoj prethodni iskaz.

VI. Dopustivost

15. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

16. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

17. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Kž-08-000471 od 14. januara 2009. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant Mujanović je primio 22. februara 2009. godine, apelanti Fazlić i Janković 23. februara 2009. godine, a apelacija je podnesena 22. aprila 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.


VII. Meritum

19. Apelanti osporavaju navedene presude tvrdeći da im je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije.


20. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska


stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 21. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom.

2. Svako ko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže.

3. Svako ko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava:

b) da mu se osiguraju vrijeme i uvjeti neophodni za pripremanje odbrane,

c) da se brani sam ili uz pomoć branioca koga sam izabere ili… 22. Navodi apelanata da im je povrijeđeno pravo na pravično

suđenje u suštini se svode na tvrdnje da im je uskraćena garancija u pogledu nepristranog suda, da im je uskraćeno pravo na odbranu, te da su povrijeđeni princip in dubio pro reo i pretpostavka nevinosti jer je izostala brižljiva i savjesna ocjena dokaza, posebno iskaza svjedoka E.S.

23. Apelanti smatraju da im je povrijeđeno pravo na nepristran sud jer je predsjednica vijeća prvostepenog suda koje je donijelo presudu učestvovala i u vijeću ovog suda koje je odlučivalo o produženju pritvora protiv apelanata. Iz navedenog slijedi da apelanti pokreću pitanje objektivne nepristranosti sudije. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na to da se u okviru objektivnog testa mora odrediti da li je, potpuno odvojeno od sudijinog ličnog ponašanja, bilo dokazivih činjenica koje mogu dovesti do sumnje u njegovu nepristranost. U ovom pogledu čak i dojam može imati izvjesnu važnost. Ono što je ovdje važno jeste povjerenje koje sudovi u demokratskom društvu moraju ulijevati javnosti i, najviše od svega, kada su u pitanju krivični postupci, koje moraju ulijevati samom okrivljenom. To podrazumijeva da pri odlučivanju o tome da li u nekom konkretnom predmetu postoji opravdan razlog za strah da određeni sudija nije nepristran, stav okrivljenog je važan, ali ne i odlučujući. Ono što je odlučujuće jeste da li se takav strah može smatrati objektivno opravdanim (vidi Evropski sud za ljudska prava, Fey protiv Austrije, presuda od 24. februara 1993. godine; i Ustavni sud, Odluka broj AP 2247/07 od 17. decembra 2009. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 23/10).

24. Ustavni sud primjećuje da učešće istog sudije u sastavu vijeća koje odlučuje o produženju pritvora i vijeća koje donosi prvostepenu presudu ne može samo po sebi pokrenuti pitanje nepristranog suda. Naime, pri odlučivanju o produženju pritvora sud utvrđuje postojanje ili nepostojanje zakonskih uvjeta za produženje pritvora. Opći uvjet, postojanje osnovane sumnje, sud ocjenjuje na osnovu dokaza koji su priloženi uz prijedlog za produženje pritvora. Međutim, ocjena o postojanju osnovane sumnje kao općeg uvjeta za određivanje i produženje pritvora sama po sebi ne prejudicira i činjenicu da li će biti i dokazana van svake razumne sumnje, odnosno odluka o pritvoru, bilo njegovom određivanju ili produženju, ne sadrži nalaz i ne prejudicira pitanje o krivnji optuženog u postupku koji treba da se vodi protiv njega. Stoga, navodi apelanata da je ista sutkinja bila u mogućnosti da ocijeni dokaze protiv njih i pri odlučivanju o produženju pritvora i pri odlučivanju o krivnji samo po sebi ne pokreće pitanje nepristranog suda. Pri tome, Ustavni sud primjećuje da apelanti ne navode da su u toku prvostepenog postupka tražili izuzeće navedene sutkinje, a da o ovom zahtjevu nije odlučeno ili da je odbijen. Najzad, Vrhovni sud je, raspravljajući o identičnim navodima o nepristranosti, u svojoj odluci dao jasne i precizne razloge za svoju odluku u smislu da postupajuća sutkinja nije imala razlog predviđen ZKP da se izuzme iz postupanja u postupku protiv apelanata. Na osnovu navedenog, Ustavni sud smatra da su navodi apelanata u ovom dijelu neosnovani.


25. Dalje, apelanti smatraju da su osporenim presudama povrijeđeni princip in dubio pro reo i pretpostavka nevinosti. U vezi s tim, posebno ukazuju na to da je izostala brižljiva i savjesna ocjena iskaza svjedoka E.S. koji je sa Tužilaštvom prethodno zaključio sporazum o priznanju krivnje, te da se osporene presude zasnivaju upravo na iskazu ovog svjedoka.

26. U vezi sa navodima apelanata da je u predmetnom postupku prekršen princip in dubio pro reo, Ustavni sud ističe da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, presumpcija nevinosti znači da optuženi nije dužan da se brani, mada ima pravo na odbranu, odnosno nije dužan da dokazuje svoju nevinost, a teret dokazivanja je na tužiocu. U skladu s tim, sud mora donijeti oslobađajuću presudu ne samo kad je uvjeren u nevinost optuženog nego i onda kada nije uvjeren ni u njegovu krivnju, ni u njegovu nevinost. Dakle, kada ima sumnju, sud mora primijeniti princip in dubio pro reo, što je i bitan element prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije (vidi Evropski sud za ljudska prava, Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, presuda od 6. decembra 1988. godine, serija A, broj 146, stav 77; i Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. marta 2006. godine, stav 29, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 49/06). U tom smislu, sudovi su dužni ocijeniti sve dokaze pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima, pa, onda, na osnovu takve, brižljive ocjene izvesti zaključak o tome da li je neka činjenica dokazana ili ne.

27. U konkretnom slučaju, Ustavni sud primjećuje da je prvostepena presuda zasnovana na obimnoj dokaznoj građi, kako onoj koju je ponudilo Tužilaštvo, tako i onoj koju su ponudili apelanti, a koja je prezentirana na glavnom pretresu pred sudom. Dalje, provedene dokaze prvostepeni sud ocijenio je pojedinačno i u uzajamnoj vezi, iznoseći razloge i obrazloženja zbog čega neke od njih prihvata u cjelini ili u dijelu, odnosno ne prihvata uopće. U vezi sa ukazivanjem na svjedočenje E.S. koji je zaključio sporazum o priznanju krivnje, iz opširnih obrazloženja prvostepene i drugostepene presude ne može se zaključiti da redovni sudovi njegov iskaz nisu podvrgli brižljivoj i savjesnoj ocjeni, kako pojedinačno, tako i u odnosu na druge dokaze, te da nisu dali valjana i jasna obrazloženja zašto su iskaz ovog svjedoka prihvatili i poklonili mu vjeru. Pri tome, Ustavni sud primjećuje da se Vrhovni sud detaljno i iscrpno bavio ispitivanjem i ocjenom svakog pojedinačnog žalbenog navoda koji su apelanti istakli u odnosu na ovaj dokaz, te da obrazloženja i razlozi koji su ponuđeni ne ostavljaju utisak proizvoljnosti ili zanemarivanja obaveze u pogledu brižljive i savjesne ocjene dokaza. Također, apelanti tvrde da se osporene presude zasnivaju na iskazu ovog svjedoka, odnosno da je to jedini neposredni dokaz na kojem su sudovi zasnovali ocjenu o njihovoj krivnji. S tim u vezi, te u odnosu na standarde iz člana 6. Evropske konvencije, Ustavni sud je mišljenja da činjenica da je prethodno zaključen sporazum o priznanju krivnje sa licem koje je imalo svojstvo optuženog u istom predmetu i koje se nakon toga pojavljuje u svojstvu svjedoka u tom postupku ne znači sama po sebi diskvalifikaciju takvog lica kao svjedoka u istom krivičnom postupku. U konkretnom slučaju, iz obrazloženja osporenih presuda ne može se zaključiti da su redovni sudovi propustili da utvrde da li je iskaz ovog svjedoka pribavljen na zakonit način, zatim apelantima nije bila uskraćena mogućnost da svjedoka E.S. ispituju neposredno ili posredstvom svojih branilaca, kao i da njegov iskaz osporavaju isticanjem

drugih dokaza, te najzad, ne može se zaključiti da su sudovi propustili ocijeniti ovaj dokaz pojedinačno i u uzajamnoj vezi sa ostalim dokazima, prije svega iskazima ostalih saslušanih svjedoka i materijalnim dokazima. Shodno principu slobodne ocjene dokaza, pravo suda da ocijeni postojanje ili nepostojanje neke činjenice nije vezano niti ograničeno posebnim dokaznim pravilima. Osim toga, Ustavni sud smatra da nije izostala brižljiva i savjesna ocjena, kako pojedinačno, tako i u vezi sa iskazima ostalih saslušanih svjedoka i to J.Č., A.P., A.S., E.V., A.S., N.I., M.I. i M.G., kao i svjedoka Z.S., A.Š., N.B., D.S., S.J., E.M., E.G., svi istražitelji u Odjeljenju za posebne namjene, kao i u vezi sa materijalnim dokazima predočenim u postupku, a na čemu su i zasnovane osporene odluke o počinjenim krivičnim djelima i postojanju krivične odgovornosti apelanata, a ne, kako to apelanti neosnovano nastoje prikazati, na iskazu svjedoka E.S. kao jedinom neposrednom dokazu. Najzad, apelanti ne navode, a to se ne može zaključiti ni iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu, koje od činjenica relevantnih za utvrđivanje njihove odgovornosti nisu dokazane na način da zadovolje standard van razumne sumnje, a što bi dovelo u pitanje i princip in dubio pro reo. Stoga, Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata i u ovom dijelu očigledno neosnovani.

28. Apelanti smatraju da im je povrijeđeno pravo na odbranu jer je rješenje o spajanju postupka prema potvrđenim optužnicama protiv apelanta Mujanovića i apelanata Fazlića i Jankovića doneseno na prvom ročištu za glavni pretres a nakon čega se odmah prešlo na davanje uvodnih riječi, iako prethodno apelantu Mujanoviću nije bila dostavljena optužnica protiv apelanata Fazlića i Jankovića, odnosno njima nije dostavljena optužnica protiv apelanta Mujanovića, a zbog čega smatraju da se nisu mogli upoznati sa onim čime se u optužnicama tereti svako od njih i dokazima na kojim se one zasnivaju.

29. Ustavni sud podsjeća na to da član 6. stav 3. Evropske konvencije, između ostalog, garantira svakom ko je optužen za krivično djelo da odmah bude podrobno obaviješten o prirodi i razlozima optužbe protiv njega, da mu se osiguraju vrijeme i uvjeti neophodni za pripremanje odbrane, da se brani sam ili uz pomoć branioca, da mu se omogući da ispituje svjedoke optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka odbrane odobri pod istim uvjetima kao i za svjedoke odbrane.

30. U konkretnom slučaju, Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporenih presuda, a u tom smislu i apelanti ne nude drugačije dokaze, ne proizlazi da potvrđene optužnice nisu bile dostavljene apelantu Mujanoviću, odnosno apelantima Fazliću i Jankoviću prije održavanja prvog ročišta za glavni pretres. Dalje, iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da su na prvom ročištu za glavni pretres obje optužnice pročitane, nakon čega je apelantima predočen prijedlog nadležnog tužioca da se postupci spoje u jedan, pa je prvostepeni sud, zaključivši da su se stekli zakonski uvjeti za to, a čije postojanje apelanti nisu osporavali ni u redovnom postupku kao ni u apelaciji, donio rješenje o spajanju postupka. Dakle, svako od apelanata je podrobno obaviješten o prirodi optužbi protiv njega. Dalje, Ustavni sud primjećuje da apelanti ne osporavaju da su imali dovoljno vremena da se pripreme za odbranu na osnovu navoda iz potvrđenih optužnica, kao i da su svi imali i stručnu pomoć advokata, te da ne navode da im je bila uskraćena mogućnost da ispituju svjedoke optužbe, odnosno da pod istim uvjetima budu ispitani i saslušani i njihovi svjedoci, odnosno da predoče


dokaze koji im idu u prilog. Najzad, iz obrazloženja osporene presude Vrhovnog suda proizlazi, što apelanti ne osporavaju, da je prvo ročište za glavni pretres održano 15. aprila 2008. godine, da je nakon izlaganja uvodnih riječi odbrane glavni pretres odložen za 6, 7. i 8. maj 2008. godine, a što je, prema ocjeni Vrhovnog suda, bilo dovoljno da se odbrane upoznaju i sa optužnicama prema kojim je postupak spojen, te da pripreme odbranu. Apelanti nisu ponudili niti jedan razlog ili obrazloženje na osnovu kojeg bi se moglo zaključiti da ovaj period nije bio dovoljan pa da je zbog toga dovedeno u pitanje efektivno ostvarivanje prava na odbranu. Stoga, Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata i u ovom dijelu neosnovani.

31. Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3. tačke b) i c) Evropske konvencije neosnovani.

VIII. Zaključak

32. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3. tačke b) i c) kada apelantima nije bila uskraćena mogućnost da o krivičnoj optužbi protiv njih odlučuje zakonom ustanovljeni nepristran sud, te kada su odluke kojim je utvrđeno postojanje krivičnog djela i krivične odgovornosti zasnovane na činjenicama koje su utvrđene na osnovu zakonito pribavljenih dokaza provedenih na glavnom pretresu u odnosu na koje apelantima nije bila uskraćena mogućnost da se izjašnjavaju kao i da predlažu provođenje dokaza, odnosno kada im je bilo ostavljeno dovoljno vremena da se upoznaju s onim što im je optužbom stavljeno na teret, te da pripreme svoju odbranu sami ili uz stručnu pomoć advokata kojeg su prema vlastitom izboru odabrali kao branioca.

33. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 1196/09, rješavajući apelaciju Anadina Mujanovića i drugih, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, dopredsjednica Seada Palavrić, dopredsjednica Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 26. siječnja 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Anadina

Mujanovića, Nijaza Fazlića i Siniše Jankovića podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Kž-08-000471 od 14. siječnja 2009. godine i Presude Kantonalnog suda u Tuzli broj 003-0-K-08-000006 od 7. srpnja 2008. godine.



1. Anadin Mujanović, Nijaz Fazlić i Siniša Janković iz Tuzle (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Fahrija Karkin, odvjetnik iz Sarajeva, podnijeli su 22. travnja 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Kž-08-000471 od 14. siječnja 2009. godine i Presude Kantonalnog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 003-0-K-08-000006 od 7. srpnja 2008. godine. Apelanti su, također, podnijeli zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud prekinuo izvršenje kazne zatvora apelantima prema pravomoćnoj presudi Kantonalnog suda do donošenja konačne odluke o apelaciji.


2. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 1196/09 od 13. svibnja 2009. godine odbio kao neutemeljen zahtjev apelanata za donošenje privremene mjere.

3. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Kantonalnog tužiteljstva Tuzlanskog kantona (u daljnjem tekstu: Kantonalno tužiteljstvo) zatraženo je 25. listopada 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 15. studenoga 2011. godine, Kantonalni sud 29. studenoga 2011. godine, a Kantonalno tužiteljstvo 6. prosinca 2011. godine.

5. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 8. prosinca 2011. godine.


6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Presudom Kantonalnog suda broj 003-0-K-08-000006 od 7. srpnja 2008. godine apelant Mujanović proglašen je krivim za kazneno djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz članka 238. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. Kaznenog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZFBiH), te mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od šest godina, a apelanti Fazlić i Janković za kazneno djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz članka 238. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. i u svezi sa člankom 33. KZFBiH, te im je izrečena kazna zatvora u trajanju od po jednu godinu i šest mjeseci.

8. Iz obrazloženja presude Kantonalnog suda proizlazi da je uz optužnicu Kantonalnog tužiteljstva, koja je potvrđena 14. ožujka 2008. godine, dostavljen dopis da se kazneni postupak protiv apelanata Fazlića i Jankovića spoji sa kaznenim postupkom protiv apelanta Mujanovića. Dalje, na temelju obimne dokazne građe koja je ocijenjena na glavnom pretresu dokazano je da su se apelant Fazlić kao načelnik Odjela za posebne namjene i apelant Janković kao šef Tima za droge u odjelu u kojemu je apelant Fazlić bio šef, iako su znali i raspolagali povjerljivim informacijama da E.S., apelant Mujanović i M.H. čine


skupinu za vršenje kaznenih djela neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga, sastali sa E.S. i prihvatili dogovor da njemu, apelantu Mujanoviću i M.H. omoguće nesmetanu prodaju opojnih droga garantirajući mu da ih neće kontrolirati, te da se, u slučaju da budu imali problema, obrate apelantu Jankoviću. Dalje, apelanti Janković i Fazlić su E.S. i apelanta Mujanovića savjetovali da češće mijenjaju brojeve mobilnih telefona, a apelant Janković je obavještavao E.S. o aktivnostima službenika MUP-a Tuzlanskog kantona, a E.S. zatim apelanta Mujanovića. Ovakav zaključak utemeljen je na iskazu E.S. koji je sa Kantonalnim tužiteljstvom zaključio sporazum o priznanju krivnje, te na iskazu svjedoka S.K., inspektora MUP-a Tuzlanskog kantona, kao i iskazu svjedoka A.P. Apelanti Fazlić i Janković su u svojim obranama potvrdili da su se sastajali sa E.S., ali da bi dobivali informacije za koje je E.S. isplaćivan, a naknada odobravana sukladno zakonu. Međutim, svjedok E.S. je izričito izjavio da ga nije zanimao novac od naknada i da je od apelanata Fazlića i Jankovića, policijskih službenika, za ponuđene informacije tražio slobodnu prodaju droge na razdoblje od godinu dana. Dalje, ukazano je da su neutemeljeni navodi apelanata Fazlića i Jankovića da nisu imali saznanja o tome da svjedok E.S. i apelant Mujkanović nabavljaju i prodaju drogu, s obzirom na iskaz svjedoka R.M., A.I., S.K. i M.M., svi policijski službenici – ovlaštene službene osobe, a koji su potvrdili da je apelant Janković obaviješten da apelant Mujanović i E.S. prodaju drogu, a povodom kaznene prijave V.J. koji je prijavio kazneno djelo iznude jer su ga, zbog neizmirenog duga za drogu, u stanu pretukli apelant Mujanović, svjedok E.S. i M.G. Svjedoci A.P., A.S. i A.P. su u svojim iskazima potvrdili da je između svjedoka E.S. i apelanata Fazlića i Jankovića postignut dogovor o slobodnoj prodaji droge. Način na koji je uspostavljana suradnja između E.S. i apelanata Fazlića i Jankovića utvrđen je na temelju iskaza svjedoka M.K. i S.M. Na temelju iskaza svjedoka, također policijskog službenika S.K., utvrđen je način rada u Odjelu za posebne namjene, a time i apelanata Fazlića i Jankovića. Također, na temelju iskaza svjedoka Z.S., A.Š., N.B., D.S., S.J. E.M., E.G., svi istražitelji u Odjelu za posebne namjene, zaključeno je da su apelanti Fazlić i Janković imali saznanja i obavještenja kao i svi policijski službenici MUP-a Tuzlanskog kantona da se svjedok E.S. i apelant Mujanović bave prodajom droge i da su organizirali skupinu za prodaju. Sud je prihvatio navode obrane apelanata Fazlića i Jankovića da policijski službenici u operativnom radu moraju koristiti izvore iz kriminalnih sredina. Međutim, apelanti Fazlić i Janković, policijski službenici, u suradnji sa svjedokom E.S. i apelantom Mujanovićem, za koje su znali da neovlašteno prodaju drogu i da su organizirali skupinu za vršenje kaznenog djela neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga, bili su dužni uzdržati se od davanja savjeta, obećanja i garancija da policija u određenom vremenu neće preuzimati zakonske mjere prema njima i davati im informacije o preuzetim policijskim aktivnostima, odnosno suzdržati se od bilo kakvih aktivnosti kojima će svjedoku S.E. i A.M. stvoriti povoljne pretpostavke za daljnje činjenje kaznenog djela. U pogledu apelanta Mujanovića, zaključeno je da je dokazano da je neovlašteno prodavao heroin, da je radi prodaje droge, odnosno činjenja kaznenog djela iz članka 238. stavak 1. KZFBiH, zajedno sa svjedokom E.S. organizirao skupinu čiji su članovi postali J.Č., A.P., E.V., A.S., N.I., M.I. i A.I. Takav zaključak utemeljen je na

iskazu svjedoka E.S., te iskazima prethodno navedenih članova organizirane skupine, saslušanih u svojstvu svjedoka, koji su potvrdili da su od apelanta Mujanovića u određenom razdoblju preuzimali drogu radi daljnje prodaje, odnosno kupovali drogu za vlastite potrebe. U svojim iskazima i svjedok E.S. i apelant Mujanović su potvrdili da se godinama poznaju, te je svjedok E.S. detaljno opisao kako su zajedno otpočeli sa preprodajom droge. Ocijenjeni su i iskazi članova organizirane skupine koji su saslušani u svojstvu svjedoka. Neki od njih su na glavnom pretresu mijenjali svoje iskaze dane u istrazi, koji su im na glavnom pretresu predočeni, opravdavajući se činjenicom da su dugogodišnji ovisnici, da su iskaze davali u stanju apstinentskih kriza, da nisu znali što pričaju, te tvrdili ili da nisu poznavali apelanta Mujanovića ili da su drogu preuzimali, odnosno kupovali od svjedoka E.S. koji je već bio zaključio sporazum o priznanju krivnje. Sud nije poklonio vjeru njihovim izmijenjenim iskazima smatrajući da su dani pod pritiskom i u strahu, te dovodeći ih u vezu sa materijalnim dokazima koji su upućivali na točnost iskaza danih u istrazi. Pri ocjeni iskaza svjedoka E.S., kako u odnosu na apelante Fazlića i Jankovića, tako i u odnosu na apelanta Mujanovića, prvostupanjski sud je imao u vidu da se radi o osobi koja je već osuđivana za kaznena djela, da je ponovno osuđen za kazneno djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz članka 238. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH, ali, s obzirom na to da nije mijenjao svoj iskaz iz istrage, iako je na glavnom pretresu izjavio da je bio izložen prijetnjama, pa i fizičkom napadu u kazneno-popravnoj ustanovi, ocjenjujući da je njegov iskaz u bitnim okolnostima potvrđen pismenim dokazima optužbe i iskazima svjedoka, iako su pojedini svjedoci na glavnom pretresu očito zbog straha mijenjali iskaze, zaključeno je da se radi o vjerodostojnom dokazu koji je kao takav i prihvaćen.

9. Vrhovni sud je Presudom broj 070-0-Kž-08-000471 od 14. siječnja 2009. godine odbio kao neutemeljene žalbe apelanata Fazlića i Jankovića i prvostupanjsku presudu u tom dijelu potvrdio. Žalba apelanta Mujanovića djelomično je uvažena pa je prvostupanjska presuda preinačena u odluci o kazni tako da je apelantu Mujanoviću izrečena kazna zatvora od pet godina. Iz obrazloženja presude proizlazi da su neutemeljenim ocijenjeni navodi u žalbama sva tri apelanta da im je povrijeđeno pravo na nepristran sud u prvostupanjskom postupku. U svezi s tim, ukazano je na to da, prema članku 39. točka (e) ZKPFBiH, sudac ne može vršiti sudačku dužnost ako je u istom predmetu sudjelovao u donošenju odluke koja se pobija pravnim lijekom. U konkretnom slučaju, sudjelujući na glavnom pretresu, predsjednica prvostupanjskog suda nije odlučivala povodom žalbe već je donijela prvostupanjsku presudu, a o žalbi na presudu odlučuje vijeće Vrhovnog suda. Činjenica da je predsjednica prvostupanjskog vijeća sudjelovala u donošenju rješenja o produženju pritvora protiv apelanata ne može predstavljati razlog za njezino izuzeće, u smislu članka 39. točka (f) ZKPFBiH i sama po sebi ne dovodi u pitanje njezinu nepristranost jer se ne radi o istoj razini dokazanosti činjenica koja je potrebna za donošenje rješenja o produženju pritvora i za donošenje presude. Dalje, neutemeljenim su ocijenjeni i navodi apelanata da im je uskraćeno pravo na obranu jer je prvostupanjski sud na glavnom pretresu donio rješenje o spajanju kaznenog postupka protiv apelanta Mujanovića


prema potvrđenoj optužnici od 21. siječnja 2008. godine sa kaznenim postupkom protiv apelanata Fazlića i Jankovića prema potvrđenoj optužnici od 12. ožujka 2008. godine. U svezi s tim, ukazano je na to da je rješenje o spajanju kaznenih postupaka prvostupanjski sud donio jer su se stekli uvjeti propisani člankom 32. st. 4. i 6. ZKPFBiH, a čije postojanje apelanti nisu ni pobijali u žalbi. Rješenje o spajanju postupka doneseno je nakon što su pročitane obje optužnice, odnosno nakon što su se apelanti upoznali s njima i nakon što im je dana mogućnost da se izjasne o prijedlogu za spajanje postupka. S obzirom na to da je pretres na kojemu je doneseno rješenje o spajanju postupka nastavljen davanjem uvodnih riječi apelanata i njihovih branitelja, a čija je svrha da se iznese koncept obrane i da se uvodne riječi odnose na ono što se svakom od apelanata stavljalo na teret u optužnicama koje su im prethodno već bile dostavljene, te s obzirom na to da je glavni pretres održan 15. travnja 2008. godine nakon davanja uvodnih riječi obrane odložen za 6, 7. i 8. svibanj, Vrhovni sud je zaključio da je obrani omogućeno da se upozna i sa dokazima na kojim su se temeljile optužnice povodom kojih je postupak spojen. Vrhovni sud je neutemeljenim ocijenio žalbene navode apelanata koji su se odnosili na iskaz svjedoka E.S. koji je sa Kantonalnim tužiteljstvom zaključio sporazum o priznanju krivnje i nakon toga svjedočio u postupku protiv apelanata. Vrhovni sud je najprije ukazao na to da je Ustavni sud u Odluci broj AP 661/04 izrazio stajalište da iskaz svjedoka koji je zaključio sporazum o priznanju krivnje mora biti svestrano ocijenjen sam za sebe i u svezi sa drugim dokazima. Dalje, Vrhovni sud je analizirao brojne žalbene navode kojim su apelanti pobijali iskaz svjedoka E.S. Tako je neutemeljenim ocijenjen navod da je svjedok E.S. bio policijski informator, odnosno da se radi o nezakonitom dokazu, s obzirom na to da je na temelju uvida u spis utvrđeno da svjedok E.S. nije dostavljao informacije koje su se odnosile niti na jednog od apelanata, odnosno da ni u odnosu na jednog od njih nije imao svojstvo policijskog informatora. Ukazano je na to da je prvostupanjski sud, pri ocjeni vjerodostojnosti iskaza svjedoka E.S., imao u vidu njegovu raniju osuđivanost, te da je iskaz ovog svjedoka potvrđen materijalnim dokazima priloženim uz optužbu, kao što su potvrde o privremenom oduzimanju predmeta, nalaz i mišljenje vještaka, podaci o dugovanim novčanim iznosima za preuzetu drogu iz notesa koji je oduzet svjedoku E.S., službene zabilješke koje je sačinio apelant Janković o učestalim kontaktima sa svjedokom E.S., odnosno da je potvrđen iskazima saslušanih svjedoka danih prije svega u istrazi, a koje je prvostupanjski sud prihvatio kao vjerodostojne dajući jasne i obrazložene razloge zbog kojih ne prihvaća iskaze koji su izmijenjeni na glavnom pretresu. Neutemeljenim je ocijenjen i navod da iskaz svjedoka E.S. nije vjerodostojan jer je i sam izjavio da je uvjet za zaključivanje sporazuma o priznaju krivnje bio da svjedoči protiv apelanata. U svezi s tim, istaknuto je da je sporazum zaključen sukladno članku 246. ZKPFBiH, da je svjedoku E.S. izrečena kazna zatvora od tri godine, odnosno bez primjene pravila o ublažavanju kazne, da je ovaj svjedok izjavio da prije zaključivanja sporazuma nije imao bilo kakve pritiske, da je svjedočio nakon što je sporazum potpisao i nakon što je izjavio da hoće da svjedoči. Dalje, neutemeljenim je ocijenjen i navod da je svjedok E.S. mijenjao svoj iskaz u bitnim elementima. Vrhovni sud je ocijenio irelevantnim određene razlike u

iskazima ovog svjedoka, s obzirom na to da iz svih iskaza proizlazi da je ovaj svjedok potvrdio postojanje dogovora o nesmetanoj prodaji droge između njega i apelanta Mujanovića, s jedne strane, i apelanata Fazlića i Jankovića, s druge strane, te da je prilikom prvog susreta sa apelantom Jankovićem razgovor vođen samo između njih dvojice. Neutemeljenim je ocijenjen i navod da je svjedok S.M. pobio iskaz svjedoka E.S. budući da iz izjave svjedoka S.M. ne proizlazi da svjedoku E.S. za informacije nije nuđeno ništa drugo izuzev nagrade u novcu, odnosno da svjedok S.M. nije potvrdio da je E.S. upozoren da se ne smije baviti nikakvim kaznenim djelima. Kao neutemeljen je ocijenjen i navod da je upravo apelant Janković ovlaštene radnike SIPA-e informirao da broj telefona pripada svjedoku E.S., jer u trenutku kada mu je ovaj broj predočen, on je već imao više telefonskih kontakata sa svjedokom E.S., koji su bili registrirani i koji su se vidjeli u ispisima telefonskih razgovora, a broj je bio registriran i u službenim zabilješkama koje je apelant Janković sačinio o kontaktima sa svjedokom E.S. Također, neutemeljenim je ocijenjen navod da Operativni plan rada MUP-a Tuzlanskog kantona ukazuje na to da apelanti Fazlagić i Janković nisu pomagali svjedoku E.S. i apelantu Mujanoviću. U svezi s tim je istaknuto da je navedeni plan sačinjen nakon što su njih dvojica smijenjeni sa dužnosti, te da i nisu sudjelovali u njegovoj izradi. U svezi sa ukazivanjem na službene zabilješke koje je apelant Janković sačinio, istaknuto je da iz njih proizlazi jedino to koje je informacije dobio od svjedoka E.S., ali da one ne ukazuju na netočnost iskaza svjedoka E.S. Neutemeljen je i navod da je netočna tvrdnja svjedoka E.S. da je po savjetu apelanata Fazlića i Jankovića često mijenjao telefonske kartice, s obzirom na to da su u telefonskim ispisima registrirana dva broja koja je koristio, a iz iskaza svjedoka J.Č. proizlazi da je koristio još najmanje dva broja. Najzad, Vrhovni sud je istakao da je prvostupanjski sud vjerodostojnost iskaza svjedoka E.S. ocijenio i u odnosu na iskaze svjedoka S.K., M.M., D.S., S.J., E.M., E.G., A.Š., N.B., V.Š., Z.S. i M.M., te upravo tako i utvrdio netočnost iskaza apelanata Fazlića i Jankovića da nisu imali saznanja da se apelant Mujanović, svjedok E.S. i M.H. bave neovlaštenim prometom opojnih droga, kao i da nisu obećali nesmetanu prodaju opojnih droga. S tim u svezi, ukazano je na to da je svjedok S.K., inače inspektor u Timu za droge, potvrdio da mu je, kada je naišao na drogu koja je pripadala svjedoku E.S. i apelantu Mujanoviću, apelant Janković naložio da se od njih udalji i da ne dira nađene "štekove" droge, kao i da, koliko je njemu poznato, nitko od inspektora iz Tima za droge nije kontrolirao E.S. i apelanta Mujanovića i pored informacije da se bave prodajom droge.


10. Apelanti smatraju da im je pobijanim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Prema mišljenju apelanata, u postupku pred redovitim sudovima uskraćene su im garancije u odnosu na nepristran sud, pravo na obranu, povrijeđeni su načelo in dubio pro reo i pretpostavka nevinosti. Apelanti smatraju da im je uskraćeno pravo na nepristran sud zbog činjenice da je isti sudac sudjelovao u donošenju pobijane prvostupanjske


presude i rješenja o produženju pritvora, pa da je pogrešan zaključak Vrhovnog suda da u konkretnom slučaju nisu postojali razlozi za izuzeće, u smislu članka 39. točka (e) ZKP. Povreda prava na obranu, prema njihovom mišljenju, ogleda se u činjenici da je prvostupanjski sud, na pismeni prijedlog Tužiteljstva, donio rješenje o spajanju kaznenog postupka koji se vodio protiv apelanta Mujanovića i apelanata Fazlića i Jankovića, jer je rješenje o spajanju postupka donio na prvom ročištu za glavni pretres održanom 15. travnja 2008. godine i odmah nakon toga se prešlo na čitanje optužnice i davanje uvodnih riječi obrana, iako obrane, u trenutku otpočinjanja glavnog pretresa, nisu imale optužnice iz svakog od spojenih predmeta, niti su im dostavljeni dokazi iz njih. Apelanti smatraju da zbog ovakvog postupanja prvostupanjskog suda nisu imali na raspolaganju uvjete i vrijeme za pripremanje obrane. Dalje, apelanti smatraju da je u njihovom slučaju izostala brižljiva i savjesna ocjena dokaza, što je za posljedicu imalo povredu načela in dubio pro reo i pretpostavke nevinosti. U prilog ovim navodima apelanti ističu da je prvostupanjski sud odluku o krivnji apelanata utemeljio u najvećem dijelu na iskazu svjedoka E.S. koji je sa nadležnim tužiteljem zaključio sporazum o priznanju krivnje. U svezi s tim, apelanti ukazuju na to da je protiv apelanta Mujanovića i svjedoka E.S. vođen jedinstven postupak sve do potvrđivanja optužnice, odnosno da je svjedok E.S. imao status optuženog u istom predmetu, što, prema njihovom mišljenju, ukazuje i na izražen osobni interes, zbog čega je ocjeni njegovog iskaza morala biti poklonjena posebna pažnja, naročito imajući u vidu da se radi o osobi koja je do sada 10 puta kažnjavana i osuđivana na dugogodišnje kazne zatvora, kao i da je na glavnom pretresu sama izjavila da je uvjet za zaključivanje nagodbe sa tužiteljem bio da svjedoči protiv apelanta. Apelanti Fazlić i Janković ističu da je iskaz ovog svjedoka jedini neposredni dokaz na kojem se temelji osuđujuća presuda protiv njih. Apelant Mujanović još ukazuje i na to da su svi svjedoci koji su saslušani u istrazi, a na čijim iskazima se temelji osuđujuća presuda protiv njega, teški narkomani sa jakim krizama, pa da iskazi tih svjedoka nisu mogli biti prihvaćeni kao vjerodostojni, posebno imajući u vidu da je njih šest na glavnom pretresu izjavilo da apelanta Mujanovića ne poznaju, te da su iskaze u Tužiteljstvu dali u stanju narkomanske krize.


11. Vrhovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije najprije istakao da oni po svojoj suštini predstavljaju ponavljanje žalbenih navoda iznesenih protiv presude Kantonalnog suda, te da je sud te navode već ocijenio kao neutemeljene. Također, u svezi sa navodima apelanata o tome da je u izricanju presude prvostupanjskog suda sudjelovao sudac koji nije mogao sudjelovati, te u svezi sa navodima koji se odnose na spajanje postupka, sud se pozvao na razloge i obrazloženja iznesena u svojoj odluci. Vrhovni sud je posebno ukazao na iscrpno obrazloženje u svojoj odluci, a u svezi sa navodima apelanata o tome je li osuđujuću presudu bilo moguće temeljiti na iskazu svjedoka E.S. kao i da je iskaz ovog svjedoka i ostalih bio predmet brižljive i savjesne ocjene pred oba suda. Najzad, s obzirom na to da su pobijane presude donesene u postupku u kojem su izvedeni brojni dokazi, koji su brižljivo ocijenjeni pojedinačno i u uzajamnoj vezi, te da su za činjenične i pravne zaključke dani potpuni i određeni razlozi, Vrhovni sud je zaključio da su

neutemeljeni i navodi apelanata da su sudovi postupali na način kojim su povrijedili pretpostavku nevinosti i načelo in dubio pro reo.

12. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da u tijeku postupka pred ovim sudom nije bilo kršenja prava i temeljnih sloboda osuđenih, a posebno ne članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije.

13. Kantonalno tužiteljstvo je u odgovoru na apelaciju istaklo da su neutemeljeni navodi apelanata da je u prvostupanjskom postupku sudila sutkinja koja je morala biti izuzeta, te je, s tim u svezi, ukazano na obrazloženje i razloge koje je Vrhovni sud u pogledu identičnog navoda istakao u obrazloženju svoje presude. U svezi sa tvrdnjama apelanata da im je povrijeđeno pravo na obranu zbog spajanja postupka, ukazano je na dio iz obrazloženja pobijanih odluka u kojima je razmatrano ovo pitanje, te posebno da je pretres odložen nakon odluke o spajanju postupka, pa je time obranama apelanata dana mogućnost da se upoznaju i sa dokazima na kojim su se temeljile druge optužnice. Najzad, u svezi sa tvrdnjom da se pobijane presude temelje na iskazu svjedoka E.S., istaknuto je da je u obrazloženjima pobijanih presuda jasno ukazano na temelju kojih dokaza je utvrđeno da su apelanti počinili kazneno djelo, kao i da je iskaz ovog svjedoka ocijenjen u svezi sa iskazima drugih svjedoka i drugim dokazima provedenim u postupku.


14. Zakon o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 i 9/09) u relevantnom dijelu glasi: Članak 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo (1) Svatko se smatra nevinim za kazneno djelo dok se

pravomoćnom presudom suda ne utvrdi njegova krivnja. (2) Sumnju glede postojanja činjenica koje čine obilježja

kaznenog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe kaznenog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženika.

Članak 7. Pravo na obranu (1) Osumnjičenik, odnosno optuženik ima pravo braniti se

sam ili uz stručnu pomoć branitelja kojega sam izabere. (3) Osumnjičeniku, odnosno optuženiku se mora osigurati

dovoljno vremena za pripremanje obrane. Članak 11. Zakonitost dokaza (1) Zabranjeno je od osumnjičenika, optuženika ili bilo

koje druge osobe koja sudjeluje u postupku iznuđivati priznanje ili kakvu drugu izjavu.

(2) Sud ne može temeljiti svoju odluku na dokazima pribavljenim povredama ljudskih prava i sloboda propisanih ustavom i međunarodnim ugovorima koje je Bosna i Hercegovina ratificirala, niti na dokazima koji su pribavljeni bitnim povredama ovoga Zakona.

(3) Sud ne može zasnivati svoju odluku na dokazima koji su dobijeni na osnovu dokaza iz stava 2. ovog članka.

Članak 16. Slobodna ocjena dokaza Pravo suda, tužitelja i drugih tijela koji sudjeluju u

kaznenom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Članak 32.


Spajanje postupka Sud može odlučiti provesti jedinstveni postupak i donijeti

jednu presudu i u slučaju kada je više osoba optuženo za više kaznenih djela, ali samo ako između izvršenih kaznenih djela postoji međusobna veza. Ako je za neka od ovih kaznenih djela nadležan viši, a za neka niži sud, jedinstveni postupak može se provesti samo pred višim sudom.

[…] O spajanju postupka odlučuje sud koji je nadležan za

sprovođenje jedinstvenog postupka. Protiv rješenja kojim je određeno spajanje postupka ili kojim je odbijen prijedlog za spajanje nije dopuštena žalba.

Članak 39. Razlozi za izuzeće Sudac ne obavljati sudačku dužnost: […] e) ako je u istom predmetu sudjelovao u donošenju odluke

koja se pobija pravnim lijekom, i f) ako postoje okolnosti koje izazivaju razumnu sumnju u

njegovu nepristranost. Članak 40. Izuzeće po zahtjevu stranke (1) Izuzeće predsjednika suda i suca može tražiti stranka

ili branitelj. (2) Zahtjev iz stavka 1. ovoga članka može se podnijeti do

početka glavne rasprave […] Članak 288. Iznimke od neposrednog izvođenja dokaza (1) Iskazi dani u istrazi dopušteni su kao dokaz na glavnoj

raspravi i mogu biti korišteni prilikom izravnog i unakrsnog ispitivanja ili pobijanja iznesenih navoda ili u odgovoru na pobijanje ili za dodano ispitivanje. U ovom slučaju, osobi se može dati mogućnost da objasni ili pobije svoj prethodni iskaz.

VI. Dopustivost

15. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

16. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

17. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Kž-08-000471 od 14. siječnja 2009. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelant Mujanović je primio 22. veljače 2009. godine, apelanti Fazlić i Janković 23. veljače 2009. godine, a apelacija je podnesena 22. travnja 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

18. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

19. Apelanti pobijaju navedene presude tvrdeći da im je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije.


20. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju

ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 21. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

2. Svako tko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže.

3. Svako tko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava:

b) da mu se osiguraju vrijeme i uvjeti neophodni za pripremanje obrane,

c) da se brani sam ili uz pomoć branitelja koga sam izabere ili… 22. Navodi apelanata da im je povrijeđeno pravo na pravično

suđenje u suštini se svode na tvrdnje da im je uskraćena garancija u pogledu nepristranog suda, da im je uskraćeno pravo na obranu, te da su povrijeđeni načelo in dubio pro reo i pretpostavka nevinosti jer je izostala brižljiva i savjesna ocjena dokaza, posebno iskaza svjedoka E.S.

23. Apelanti smatraju da im je povrijeđeno pravo na nepristran sud jer je predsjednica vijeća prvostupanjskog suda koje je donijelo presudu sudjelovala i u vijeću ovog suda koje je odlučivalo o produženju pritvora protiv apelanata. Iz navedenog slijedi da apelanti pokreću pitanje objektivne nepristranosti suca. S tim u svezi, Ustavni sud podsjeća na to da se u okviru objektivnog testa mora odrediti je li, potpuno odvojeno od sučevog osobnog ponašanja, bilo dokazivih činjenica koje mogu dovesti do sumnje u njegovu nepristranost. U ovom pogledu čak i dojam može imati izvjesnu važnost. Ono što je ovdje važno jeste povjerenje koje sudovi u demokratskom društvu moraju ulijevati javnosti i, najviše od svega, kada su u pitanju kazneni postupci, koje moraju ulijevati samom okrivljenom. To podrazumijeva da pri odlučivanju o tome postoji li u nekom konkretnom predmetu opravdan razlog za strah da određeni sudac nije nepristran, stav okrivljenog je važan, ali ne i odlučujući. Ono što je odlučujuće jeste može li se takav strah smatrati objektivno opravdanim (vidi Europski sud za ljudska prava, Fey protiv Austrije, presuda od 24. veljače 1993. godine; i Ustavni sud, Odluka broj AP 2247/07 od 17. prosinca 2009. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 23/10).

24. Ustavni sud primjećuje da sudjelovanje istog suca u sastavu vijeća koje odlučuje o produženju pritvora i vijeća koje donosi prvostupanjsku presudu ne može samo po sebi pokrenuti pitanje nepristranog suda. Naime, pri odlučivanju o produženju pritvora sud utvrđuje postojanje ili nepostojanje zakonskih uvjeta za produženje pritvora. Opći uvjet, postojanje osnovane sumnje, sud ocjenjuje na temelju dokaza koji su priloženi uz prijedlog za produženje pritvora. Međutim, ocjena o postojanju osnovane sumnje kao općeg uvjeta za određivanje i


produženje pritvora sama po sebi ne prejudicira i činjenicu hoće li biti i dokazana izvan svake razumne sumnje, odnosno odluka o pritvoru, bilo njegovom određivanju ili produženju, ne sadrži nalaz i ne prejudicira pitanje o krivnji optuženog u postupku koji se treba voditi protiv njega. Stoga, navodi apelanata da je ista sutkinja bila u mogućnosti da ocijeni dokaze protiv njih i pri odlučivanju o produženju pritvora i pri odlučivanju o krivnji samo po sebi ne pokreće pitanje nepristranog suda. Pri tome, Ustavni sud primjećuje da apelanti ne navode da su u tijeku prvostupanjskog postupka tražili izuzeće navedene sutkinje, a da o ovom zahtjevu nije odlučeno ili da je odbijen. Najzad, Vrhovni sud je, raspravljajući o identičnim navodima o nepristranosti, u svojoj odluci dao jasne i precizne razloge za svoju odluku u smislu da postupajuća sutkinja nije imala razlog predviđen ZKP da se izuzme iz postupanja u postupku protiv apelanata. Na temelju navedenog, Ustavni sud smatra da su navodi apelanata u ovom dijelu neutemeljeni.

25. Dalje, apelanti smatraju da su pobijanim presudama povrijeđeni načelo in dubio pro reo i pretpostavka nevinosti. U svezi s tim, posebno ukazuju na to da je izostala brižljiva i savjesna ocjena iskaza svjedoka E.S. koji je sa Tužiteljstvom prethodno zaključio sporazum o priznanju krivnje, te da se pobijane presude temelje upravo na iskazu ovog svjedoka.

26. U svezi sa navodima apelanata da je u predmetnom postupku prekršeno načelo in dubio pro reo, Ustavni sud ističe da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava, presumpcija nevinosti znači da se optuženi nije dužan braniti, mada ima pravo na obranu, odnosno nije dužan dokazivati svoju nevinost, a teret dokazivanja je na tužitelju. Sukladno tome, sud mora donijeti oslobađajuću presudu ne samo kad je uvjeren u nevinost optuženog nego i onda kada nije uvjeren ni u njegovu krivnju, ni u njegovu nevinost. Dakle, kada ima sumnju, sud mora primijeniti načelo in dubio pro reo, što je i bitan element prava na pravično suđenje iz članka 6. Europske konvencije (vidi Europski sud za ljudska prava, Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španjolske, presuda od 6. prosinca 1988. godine, serija A, broj 146, stavak 77; i Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. ožujka 2006. godine, stavak 29, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 49/06). U tom smislu, sudovi su dužni ocijeniti sve dokaze pojedinačno i u svezi sa ostalim dokazima, pa, onda, na temelju takve, brižljive ocjene izvesti zaključak o tome je li neka činjenica dokazana ili ne.

27. U konkretnom slučaju, Ustavni sud primjećuje da je prvostupanjska presuda utemeljena na obimnoj dokaznoj građi, kako onoj koju je ponudilo Tužiteljstvo, tako i onoj koju su ponudili apelanti, a koja je prezentirana na glavnom pretresu pred sudom. Dalje, provedene dokaze prvostupanjski sud ocijenio je pojedinačno i u uzajamnoj vezi, iznoseći razloge i obrazloženja zbog čega neke od njih prihvaća u cjelini ili u dijelu, odnosno ne prihvaća uopće. U svezi sa ukazivanjem na svjedočenje E.S. koji je zaključio sporazum o priznanju krivnje, iz opširnih obrazloženja prvostupanjske i drugostupanjske presude ne može se zaključiti da redoviti sudovi njegov iskaz nisu podvrgli brižljivoj i savjesnoj ocjeni, kako pojedinačno, tako i u odnosu na druge dokaze, te da nisu dali valjana i jasna obrazloženja zašto su iskaz ovog svjedoka prihvatili i poklonili mu vjeru. Pri tome, Ustavni sud primjećuje da se Vrhovni sud detaljno i iscrpno bavio ispitivanjem i ocjenom svakog pojedinačnog žalbenog navoda koji su

apelanti istakli u odnosu na ovaj dokaz, te da obrazloženja i razlozi koji su ponuđeni ne ostavljaju utisak proizvoljnosti ili zanemarivanja obveze u pogledu brižljive i savjesne ocjene dokaza. Također, apelanti tvrde da se pobijane presude temelje na iskazu ovog svjedoka, odnosno da je to jedini neposredni dokaz na kojem su sudovi temeljili ocjenu o njihovoj krivnji. S tim u svezi, te u odnosu na standarde iz članka 6. Europske konvencije, Ustavni sud je mišljenja da činjenica da je prethodno zaključen sporazum o priznanju krivnje sa osobom koja je imala svojstvo optuženog u istom predmetu i koje se nakon toga pojavljuje u svojstvu svjedoka u tom postupku ne znači sama po sebi diskvalifikaciju takve osobe kao svjedoka u istom kaznenom postupku. U konkretnom slučaju, iz obrazloženja pobijanih presuda ne može se zaključiti da su redoviti sudovi propustili utvrditi je li iskaz ovog svjedoka pribavljen na zakonit način, zatim apelantima nije bila uskraćena mogućnost da svjedoka E.S. ispituju neposredno ili posredstvom svojih branitelja, kao i da njegov iskaz pobijaju isticanjem drugih dokaza, te najzad, ne može se zaključiti da su sudovi propustili ocijeniti ovaj dokaz pojedinačno i u uzajamnoj vezi sa ostalim dokazima, prije svega iskazima ostalih saslušanih svjedoka i materijalnim dokazima. Shodno načelu slobodne ocjene dokaza, pravo suda da ocijeni postojanje ili nepostojanje neke činjenice nije vezano niti ograničeno posebnim dokaznim pravilima. Osim toga, Ustavni sud smatra da nije izostala brižljiva i savjesna ocjena, kako pojedinačno, tako i u svezi sa iskazima ostalih saslušanih svjedoka i to J.Č., A.P., A.S., E.V., A.S., N.I., M.I. i M.G., kao i svjedoka Z.S., A.Š., N.B., D.S., S.J., E.M., E.G., svi istražitelji u Odjelu za posebne namjene, kao i u svezi sa materijalnim dokazima predočenim u postupku, a na čemu su i utemeljene pobijane odluke o počinjenim kaznenim djelima i postojanju kaznene odgovornosti apelanata, a ne, kako to apelanti neutemeljeno nastoje prikazati, na iskazu svjedoka E.S. kao jedinom neposrednom dokazu. Najzad, apelanti ne navode, a to se ne može zaključiti ni iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu, koje od činjenica relevantnih za utvrđivanje njihove odgovornosti nisu dokazane na način da zadovolje standard izvan razumne sumnje, a što bi dovelo u pitanje i načelo in dubio pro reo. Stoga, Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata i u ovom dijelu očito neutemeljeni.

28. Apelanti smatraju da im je povrijeđeno pravo na obranu jer je rješenje o spajanju postupka prema potvrđenim optužnicama protiv apelanta Mujanovića i apelanata Fazlića i Jankovića doneseno na prvom ročištu za glavni pretres a nakon čega se odmah prešlo na davanje uvodnih riječi, iako prethodno apelantu Mujanoviću nije bila dostavljena optužnica protiv apelanata Fazlića i Jankovića, odnosno njima nije dostavljena optužnica protiv apelanta Mujanovića, a zbog čega smatraju da se nisu mogli upoznati sa onim čime se u optužnicama tereti svako od njih i dokazima na kojim se one temelje.

29. Ustavni sud podsjeća na to da članak 6. stavak 3. Europske konvencije, između ostalog, garantira svakome tko je optužen za kazneno djelo da odmah bude podrobno obaviješten o prirodi i razlozima optužbe protiv njega, da mu se osiguraju vrijeme i uvjeti nužni za pripremanje obrane, da se brani sam ili uz pomoć branitelja, da mu se omogući da ispituje svjedoke optužbe i da se prisutnost i saslušanje svjedoka obrane odobri pod istim uvjetima kao i za svjedoke obrane.


30. U konkretnom slučaju, Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja pobijanih presuda, a u tom smislu i apelanti ne nude drugačije dokaze, ne proizlazi da potvrđene optužnice nisu bile dostavljene apelantu Mujanoviću, odnosno apelantima Fazliću i Jankoviću prije održavanja prvog ročišta za glavni pretres. Dalje, iz obrazloženja pobijanih presuda proizlazi da su na prvom ročištu za glavni pretres obje optužnice pročitane, nakon čega je apelantima predočen prijedlog nadležnog tužitelja da se postupci spoje u jedan, pa je prvostupanjski sud, zaključivši da su se stekli zakonski uvjeti za to, a čije postojanje apelanti nisu pobijali ni u redovitom postupku kao ni u apelaciji, donio rješenje o spajanju postupka. Dakle, svako od apelanata je podrobno obaviješten o prirodi optužbi protiv njega. Dalje, Ustavni sud primjećuje da apelanti ne pobijaju da su imali dovoljno vremena da se pripreme za obranu na temelju navoda iz potvrđenih optužnica, kao i da su svi imali i stručnu pomoć odvjetnika, te da ne navode da im je bila uskraćena mogućnost da ispituju svjedoke optužbe, odnosno da pod istim uvjetima budu ispitani i saslušani i njihovi svjedoci, odnosno da predoče dokaze koji im idu u prilog. Najzad, iz obrazloženja pobijane presude Vrhovnog suda proizlazi, što apelanti ne pobijaju, da je prvo ročište za glavni pretres održano 15. travnja 2008. godine, da je nakon izlaganja uvodnih riječi obrane glavni pretres odložen za 6, 7. i 8. svibanj 2008. godine, a što je, prema ocjeni Vrhovnog suda, bilo dovoljno da se obrane upoznaju i sa optužnicama prema kojim je postupak spojen, te da pripreme obranu. Apelanti nisu ponudili niti jedan razlog ili obrazloženje na temelju kojeg bi se moglo zaključiti da ovo razdoblje nije bilo dovoljno pa da je zbog toga dovedeno u pitanje efektivno ostvarivanje prava

na obranu. Stoga, Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata i u ovom dijelu neutemeljeni.

31. Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3. točke (b) i (c) Europske konvencije neutemeljeni.

VIII. Zaključak

32. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3. točke (b) i (c) kada apelantima nije bila uskraćena mogućnost da o kaznenoj optužbi protiv njih odlučuje zakonom ustanovljeni nepristran sud, te kada su odluke kojim je utvrđeno postojanje kaznenog djela i kaznene odgovornosti utemeljene na činjenicama koje su utvrđene na temelju zakonito pribavljenih dokaza provedenih na glavnom pretresu u odnosu na koje apelantima nije bila uskraćena mogućnost da se izjašnjavaju kao i da predlažu provođenje dokaza, odnosno kada im je bilo ostavljeno dovoljno vremena da se upoznaju s onim što im je optužbom stavljeno na teret, te da pripreme svoju obranu sami ili uz stručnu pomoć odvjetnika kojeg su prema vlastitom izboru odabrali kao branitelja.

33. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





САДРЖАЈ

САВЈЕТ МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

264 Одлука о измјени Одлуке о забрани увоза и провоза одређених пошиљки у Босну и Херцеговину ради спречавања уношења класичне свињске куге (српски језик) 1

Odlukа o izmjeni Odluke o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u Bosnu i Hercegovinu radi sprječavanja unošenja klasične svinjske kuge (bosanski jezik) 1

Odluka o izmjeni Odluke o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u Bosnu i Hercegovinu radi sprječavanja unošenja klasične svinjske kuge (hrvatski jezik) 1

MИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

265 Упутство о измјенама Упутства о праву на коришћење, садржају, врсти, боји, сировинском саставу, количини и дужини трајања спортске опреме овлашћених заводских службеника у заводима за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера БиХ (српски језик) 2

Uputstvo o izmjenama Uputstva o pravu na korištenje, sadržaju, vrsti, boji, sirovinskom sastavu, količini i dužini trajanja sportske opreme ovlaštenih zavodskih službenika u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera BiH (bosanski jezik) 2

Naputak o izmjenama Naputka o pravu na korištenje, sadržaju, vrsti, boji, sirovinskom sastavu, količini i duljini trajanja sportske opreme ovlašćenih zavodskih službenika u zavodima za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera BiH (hrvatski jezik) 2

266 Упутство o измјенама Упутства o прaву нa кoришћењe, сaдржajу, врсти, бojи, сирoвинскom сaстaву, нaчину упoтребе, кao и кoличини и дужини трajaњa oдjeћe, oбућe и спoртске oпрeмe зa притвoрeнa лицa у зaвoдимa зa извршeњe кривичних сaнкциja, притвoрa и других мjeрa БиХ (српски језик) 3

Uputstvo o izmjenama Uputstva o pravu na korištenje, sadržaju, vrsti, boji, sirovinskom sastavu, načinu upotrebe, kao i količini i dužini trajanja odjeće, obuće i sportske opreme za pritvorena lica u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera BiH (bosanski jezik) 3

Naputak o izmjenama Naputka o pravu na korištenje, sadržaju, vrsti, boji, sirovinskom sastavu, načinu uporabe, kao i količini i duljini trajanja odjeće, obuće i sportske opreme za pritvorene osobe u zavodima za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera BiH (hrvatski jezik) 3

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА УПРАВА ЗА ИНДИРЕКТНО ОПОРЕЗИВАЊЕ

267 Упутство о измјени и допунама Упутства о поједностављеном царинском поступку на темељу фактуре (српски језик) 4Uputstvo o izmjeni i dopunama Uputstva o pojednostavljenom carinskom postupku na temelju fakture (bosanski jezik) 4Uputa o izmjeni i dopunama Upute o pojednostavljenom carinskom postupku na temelju računa (hrvatski jezik) 4

ДИРЕКЦИЈА ЗА ЦИВИЛНО ВАЗДУХОПЛОВСТВО БиХ

268 Правилник о условима које мора да испуњава организација регистрована за обуку у летењу ваздухопловног овлашће-ног особља (српски језик) 4Pravilnik o uslovima koje mora da spunjava organizacija registrirana za obuku u letenju zrakoplovnog ovlaštenog osoblja (bosanski jezik) 10Pravilnik o uvjetima koje mora da ispunjava organizacija registrirana za obuku u letenju zrakoplovnog ovlaštenog osoblja (hrvatski jezik) 15

УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

269 Одлука број АП 376/09 (српски језик) 20Odluka broj AP 376/09 (bosanski jezik) 24Odluka broj AP 376/09 (hrvatski jezik) 27



272 Одлукa број АП 1076/09 (српски језик) 55Odluka broj AP 1076/09 (bosanski jezik) 61Odluka broj AP 1076/09 (hrvatski jezik) 67





Издавач: Овлаштена служба Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Трг БиХ 1, Сарајево - За издавача: секретар Дома народаПарламентарне скупштине Босне и Херцеговине Марин Вукоја - Припрема и дистрибуција: ЈП НИО Службени лист БиХ Сарајево, Џемала Биједића 39/III -Директор: Драган Прусина - Телефони: Централа: 722-030 - Директор: 722-061 - Претплата: 722-054, факс: 722-071 - Огласни одјел: 722-049, 722-050, факс:722-074 - Служба за правне и опште послове: 722-051 - Рачуноводство: 722-044, 722-046 - Комерцијала: 722-042 - Претплата се утврђује полугодишње, ауплата се врши УНАПРИЈЕД у корист рачуна: UNICREDIT BANK д.д. 338-320-22000052-11, ВАКУФСКА БАНКА д.д. Сарајево 160-200-00005746-51,HYPO-ALPE-ADRIA-BANK А.Д. Бања Лука, филијала Брчко 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK д.д. БиХ Сарајево 161-000- 00071700-57 - Штампа:ГИК "ОКО" д. д. Сарајево - За штампарију: Мевлудин Хамзић - Рекламације за непримљене бројеве примају се 20 дана од изласка гласила. "Службени гласник БиХ" је уписан у евиденцију јавних гласила под редним бројем 731. Упис у судски регистар код Кантоналног суда у Сарајеву, број УФ/I -2168/97 од 10.07.1997. године. - Идентификацијски број 4200226120002. - Порезни број 01071019. - ПДВ број 200226120002. Молимо претплатнике даобавезно доставе свој ПДВ број ради издавања пореске фактуре. Претплата за I полугодиште 2012. за "Службени гласник БиХ" и "Међународне уговоре"120,00 КМ, "Службене новине Федерације БиХ" 110,00 КМ. Wеb издање: http://www.sluzbenilist.ba - годишња претплата 200,00 КМ

Documents

Sluzbeni glasnik BiH 026sllist.ba/glasnik/2012/broj26/Broj026.pdfБрој 26 - Страна 2 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, 3. 4. 2012. ODLUKU