UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET POLITICKIH NAUKA

SOCIJALNI DIJALOG

DIPLOMSKI RAD

Mentor: Student:Prof.dr.Zoran Stojiljkovic Tanja Milovic 308/04

Sadržaj:

1. Uvod - Uloga, funkcije i smisao socijalnog dijaloga- Različiti modeli socijalnog dijaloga- Kolektivni ugovori- Pregovaranje- Važenje i otkaz kolektivnih ugovora- Različiti teorijski pristupi socijalnom dijalogu2. Socijalni dijalog u periodu tranzicije- Načini vodjenja i učesnici u socijalnom dijalogu- Ciljevi socijalnog dijaloga- Nezaposlenost i zapošljavanje- Strategija zapošljavanja- Princip konsenzusa u donošenju odluka u socijalnom dijalogu3. Socijalni dijalog u Srbiji- Najizrazeniji problemi socijalnog dijaloga u Srbiji- Vlada i lokalne vlasti- Socijalni partneri4. Karakteristike socijalnog dijaloga u zapadnoj Evropi- Pravni osnov zasnivanja socijalnog dijaloga5. Socijalni dijalog u Evropskoj Uniji- Formiranje socijalnog dijaloga- Modeli socijalnog dijaloga u Evropi- Učesnici socijalnog dijaloga na evropskom nivou- Funkcionisanje dijaloga i njegovo uklapanje u Evropski pravni sistem- Meka regulacija 6. Zaključak

7. Literatura

Uvod

Socijalni dijalog je način komunikacije za uspešan razvoj društva i način za brže i manje konfliktne promene u društvu. Ovaj način komunikacije predstavlja ključ za razrešavanje problema i različitosti i iznalazenja najboljih rešenja i dolaženja do optimalnih rezultata u uutar države i izmedju država. To je institucionalni mehanizam u kome predstavnici vlade i socijalnih partnera – reprezentativnih sindikata i unija poslodavaca kroz razmenu mišljenja i sučeljavanje argumenata nastoje da približe i usaglase stavove i uspostave stanje socijalnog mira i kohezije. Predmet socijalnog dijaloga cine ukupna ekonomska i socijalna politika, predlozi zakona i radnog i socijalnog zakonodavstva, proces privatizacije,politika zarada i kao sva ostala pitanja koja se tiču zaposlenih , njihovih sindikata i poslodavaca. Od izuzetnog je značaja za zemlje u tranziciji koje usvajaju nov sistem vrednosti.

Ključne reči: javnost, socijalni dijalog, sukobi, konflikti, interesi, tranzicija, reforme.

U drustvenim uslovima radikalnih reformi socijalni dijalog je najbolji način da se spreči rasipanje intelektualne, materijalne i ljudske snage i drugih potencijala u prostoru i vremenu. Unutar jedne zemlje socijalni dijalog se odvija uglavnom na relaciji vlast-rad-kapital i teži obezbedjivanju minimuma postojanja (kapitala, vlasti, rada) i maksimumu razvoja i standarda, sigurnosti vlasti i penetraciji kapitala i povecanju socijalne sigurnosti, pune zaposlenosti i dr.(Kočović 2000:189)Socijalni dijalog podrazumeva javnu raspravu o nizu značajnih pitanja.. Dakle, svrha vodjenja socijalnog dijaloga je postizanje kompromisa odnosno socijalnog pakta o sadržaju, dinamici i socialnoj ceni ekonomskih i društvenih promena.

Osnovni argument u prilog institucionalizovanog i razvijenog socijalnog dijaloga i dogovora jeste sama činjenica da su zemlje i vlade, orjentisane na dijalog, uspele da smanje tenzije i konflikte i održe stanje socijalne kohezije. Istovremeno, uspevajući da stabilizuju socijalne odnose, one su, komparativno posmatrano, ostvarile i bolje ekonomske i razvojne efekte.

Uloga, funkcije i smisao socijalnog dijaloga

Socijalni dijalog predstavlja najbolje rešenje da se izgradi i dodje do socijalnog konsenzusa,da se razviju demokratski odnosi i uspostavi dobra uprava. U tom smislu, uloga socijalnog dijaloga je da stvori medjusobno poverenje njenih socijalnih aktera i da uspostavi institucionalan i stabilan pritisak na vladu da bi se unapredilo i poboljsalo strateško planiranje i ekonomski prosperitet i stabilizacija razvoja.Takodje, od esencijalne važnosti za dijalog jeste da on treba bude ravnopravan i efikasan da bi se ostvarila potpuna demokratska legitimizacija poretka. Medjutim, ono sto je ključno za vodjenje socijalnog dijaloga jeste činjenica da njegovi učesnici budu vodjeni dobrom voljom, medjusobnim poverenjem i da budu tolerantni i da uvažavaju razlike drugih.Dijalog dve ii više strana, vodjen u dobroj volji i poverenju i baziran na snazi argumenata a ne na argumentu snage, u osnovi je svake razvijene i efektivne demokratije.Dobro vodjen i usmeravan – struktuiran i proceduiran dijalog dalje vodi kompromisu i sporazumu.Sam bazični socijalni i politički konsenzus temeljna je pretpostavka i uslov stabilnosti poretka.Socijalni dijalog i partnerstvo poslodavaca i sindikata, tripatridno dogovaranje, koje uključuje i predstavnike nacionalne i lokalnih vlasti i posebno, najširi oblici multipatridnog dijaloga, unutar koga doprinos gradjenju i oblikovanju razvojene strategije daju svi relevantni akteri civilnog društva, dalji su “socijalni osigurač” i garant demokratije.

Time sto pretpostavlja dogovor a ne prenaglašavanje, razvijen i efektivan socijalni dijalog zapravo je ključni element konsensualnog razumevanja i modela demokratije.U osnovi uspešnog socijalnog dijaloga stoji potreba uspostavljanja socijalnog patrnerstva za demokratske promene i razvoj, svest “da smo svi na istom brodu”, odnosno da postoji, uz sve razlike, zona zajedničkog interesa poslodavaca, sindikata i vlada da dodje do stabilnog i dinamičnog privrednog i društvenog razvoja. Temeljnu osnovu socijalnog dijaloga čini prihvatanje logike konfliktnog socijalnog partnerstva odnosno ideologije društvenog zajedništva kojom se negira razumevanje industrijskih odnosa kao igre nultog zbira u kojoj “pobednik dobija sve”.

Drugu operacionalizujuću ravan čine, šire ili uže primenjeni elementi neokorporativizma sa njegova dva različita ali komplementarna značenja. Prvo značenje jeste opredeljenje za uključivanje esencijalnih interesnih grupa u proces formiranja politike. Drugo, stav sa interesne grupe treba da budu organizovane u mali broj specijalizovanih, brojnih i hijerarhijski dobro organizovanih organizacija, koje raspolažu reprezentativnom pregovaračkom moći i kapacitetima za donošenje i realizovanje odluka. Time se logika demokratskog korporativizma jasno razlikuje od totalitarnog pravila: jedan narod, partija, sindikat i organizacija poslodavaca ali i od nekoordiniranog, kompetitivnog i razmrvljenog pluralizma interesnih grupa.

.

Različiti modeli socijalnog dijaloga

Postoje tri vrste ili tri modela socijalnog dijaloga odnosno pregovora: Dva (bipatridni), tri (tripatridni) ili više aktera (multipatridni) Ovi pregovori vode se da bi se umanjile ili eliminisale konfliktne situacije unutar države i društva . Dakle, ti procesi podrazumevaju participaciju zaposlenih kao i kolektivno pregovaranje..Tripatridni socijalni dijalog u koji su, pored predstavnika reprezentativnih sindikata i asocijacija poslodavaca, uključeni i predstavnici vlasti na odgovarajućim nivoima državne organizacije ( uključujući tu i medjunarodne organizacije poput MOR-a i nadnacionalne regionalne integracije) omogućava i participaciju i uključenost socijalnih partnera i u kreiranje normativnog okvira i operativne ekonomske i socijalne politike.Državne vlasti kroz tripatridni dijalog i konsenzus mogu kreirati uravnoteženu razvojnu i socijalnu politiku. Njome se izbegavaju rizici od krize akumulacije na jednoj, i krize legitimnosti i socijalne podrške, na drugoj strani.

Kolektivni ugovori

Kolektivnim ugovorom se utvrđuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, postupak izmena i dopuna KU i međusobni odnosi učesnika KU.Kolektivni ugovor se zaključuje u pisanom obliku.Postoje tri vrste kolektivnih ugovora: opšti, poseban i pojedinačan kolektivni ugovor.

1. Opšti kolektivni ugovor

- zaključuje se za teritoriju Republike Srbije, a zaključuju ga reprezentativno udruženje poslodavaca i reprezentativan sindikat osnovani za teritoriju Republike Srbije

2. Poseban kolektivni ugovor

- zaključuje se za određenu granu, grupu, podgrupu, delatnost, teritorijalnu autonomiju ili lokalnu samoupravu Republike Srbije

3. Pojedinačan kolektivni ugovor

- zaključuje se između poslodavca i reprezentativnog sindikata kod poslodavca

Pregovaranje

Ako u zaključenju kolektivnog ugovora učestvuje više reprezentativnih sindikata ili reprezentativnih udruženja poslodavaca obrazuje se odbor za pregovore.Članove odbora određuju sindikati, odnosno udruženja poslodavaca, srazmerno broju članova.Predstavnici sindikata i poslodavaca koji učestvuju u pregovaranju moraju da imaju ovlašćenja svojih organa.Učesnici u zaključivanju kolektivnog ugovora dužni su da pregovaraju.

Ako se u toku pregovora ne postigne saglasnost u roku od 45 dana od dana započinjanja pregovora , učesnici mogu da obrazuju arbitražu za rešavanje spornih pitanja..Opšti i poseban kolektivni ugovor neposredno se primenjuju i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključenja ugovora članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora. Takođe, obavezuje i poslodavce koji su naknadno postali članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora. Po istupanju iz udruženja poslodavaca kolektivnog ugovora obavezuje poslodavce još 6 meseci nakon istupanja.Kolektivni ugovor kod poslodavca obavezuje i zaposlene koji nisu članovi sindikata – potpisnika kolektivnog ugovora.

Ministar rada može da odluči da se kolektivni ugovor ili pojedine njegove odredbe primenjuju i na poslodavce koji nisu članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora.

Takvu odluku ministar može da donese ako postoji opravdan interes, a naročito:

1. radi ostvarivanja ekonomske i socijalne politike u Republici Srbiji, u cilju obezbeđivanja jednakih uslova rada koji predstavljaju minimum prava zaposlenih

2. radi ublažavanja razlike u zaradama u određenoj grani, grupi, podgrupi ili delatnosti što ima za posledicu nelojalnu konkurenciju, pod uslovom da KU čije se dejstvo proširuje obavezuje poslodavce koji zapošljavaju najmanje 30% zaposlenih u određenoj grani, grupi, podgrupi ili delatnosti.

Važenje i otkaz KUKolektivni ugovor se zaključuje na period do 3 godine.

Po isteku navedenog roka kolektivni ugovor prestaje da važi ako se njegovi učesnici drugačije ne sporazumeju najkasnije 30 dana pre isteka važenja.

Važenje kolektivnog ugovora može prestati i pre isteka roka važenja ako se njegovi učesnici sporazumno dogovore ili ako jedna strana otkaže kolektivni ugovor.

U slučaju otkaza kolektivnog ugovora se primenjuje najduže 6 meseci od dana podnošenja otkaza, s tim da su učesnici dužni da otpočnu pregovore najkasnije 15 dana od dana podnošenja otkaza.

Dijalog socijalnih partnera kroz razmenu informacija i argumenata vodi smanjenju strahova, frustracija i sukoba i uspostavljanju medjusobnog poverenja i postizanju bar elementarnog konsenzusa, odnosno stanja ravnoteže i saglasnost interesa.

Različiti teorijski pristupi socijalnom dijalogu

Postoje dva pristupa - neokorporativni i neoliberalni. Prva neokorporativistička paradigma vidi socijalni dijalog kao formalizovan, institucionalizovan i centralizovan, i relativno sveobuhvatan podignut i na nacionalni i na regionalni nivo. Relativno sveobuhvatan znači da može sadržajno uključivati sve modele pregovora o celini ekonomske i socijalne politike. Neoliberalni teorijski pristup je protiv svakog vida regulacije izvan

tržišnih mehanizama i logike i dijalog svodi na čin povremenih neformalnih i decetralizovanih kontakata poslodavaca i sindikata sužen na sferu minimalnih socijalnih standarda . Liberali se zalažu za “minimalnu” i “neutralnu” državu, i podrazumeva samo najosnovniju brigu za siromašne.Socijalni dijalog dakle, može biti, u logici drustvenog neokorporativizma, formalizovan, institucionalizovan, centralizovan – podignut na nacionalni i na regionalni nivo, i relativno sveobuhvatan, odnosno sadržajno uključivati i tripatridne i multipatridne dogovore o celini razvojne, ekonomske i socijalne politike. Na drugoj strani, neoliberalna paradigma je krajnje rezervisana prema svakoj regulaciji izvan i pored tržišnih mehanizama i logike, socijalni dijalog uglavnom svodi na dobrovoljan,autonoman čin tek povremenih neformalnih i decentralizovanih kontakata i pregovora poslodavaca i sindikata, sužen na sferu uslova rada i minimalnih socijalnih standarda.

Socijalni dijalog u tranzicionom periodu

Socijalni dijalog i dogovor su instrumenti pomoću kojih se mogu prevazići problemi koji prožimaju doba ključnih i velikih promena kakva je tranzicija postkomunisticke ekonomije u tržišno orjentisanu ekonomiju zemalja Zapadne Evrope. Takvu situaciju imamo u Srbiji koja je slikovit primer brojnih i burnih promena naročito na polju ekonomije i socijalne i političke politike i rada. Ono što je karakteristično za sve zemlje u tranzicionom okviru jeste da svoju ličnu poziciju karakterišu kao teško podnošljivu i da oko procene takvog stana stoji nadpolovična većina te je u takvim uslovima veoma teško uspostaviti dijalog ali je to jedini i neophodan način. Postavljaju se brojna pitanja poput onih dali država treba da interveniše u socijalnoj i ekonomskoj sferi, ili da sve bude podredjeno regulaciji tržišta s obzirom da se prelazi u upravo takav sistem-tržišno orjentisan? Da li treba posmatrati ulogu države sa stanovišta neoliberalista ili neokorporativista ili država može imati i neku središnju ulogu kakva je država socijalnog ulaganja? Sve su to pitanja oko kojih postoje različita mišljenja koja su podeljena medju gradjanima. Stanovnici takvih zemalja čak prihvataju istovremeno i suprotne stavove.(kako su pokazala istraživanja mnenja gradjana Srbije posle 2002 godine) Takodje, takvu jednu klimu mišljenja karakteriše i uverenje da predstavnici vlasti nisu relevantan akter a pogotovo stranke, skupština, poslodavci za vodjenje socijalnog dijaloga jer se u njih nema poverenja. Takodje istraživanja pokazuju da se procene prihvataju od strane gradjana pod uslovom da će imati odgovornu, kompetentnu, nekorumpiranu vlast i da su troškovi od tranzicije relativno pravično rasporedjeni. Tome u prilog idu i nalazi istraživanja vršenih u periodu 2007-2008 godine vezani za stepen prihvatanja trzišnih reformi i privatizacije. Podrška će biti celovita ako se usvoje celoviti socijalni programi i socijalna politika. Dakle, u vezi sa postojanjem tri modela poželjnog obima socijalnih funkcija države (države socijalnog ulaganja, liberalne minimalne države koja što manje interveniše u polju socijalnih odnosa i sveprisutne , paternalističke uloge države koja preuzima društvenu regulaciju) moderne države se sve više definišu kao države socijalnog ulaganja. U takvim, demokratskim zemljama, zbog porasta značaja obrazovanja i ulaganja u ljudski kapital rastu i ukupna kako javna tako i privatna ulaganja u

obrazovanje. Jer ono postaje ključna pretpostavka za sigurnu i stabilnu egzistenciju i profesionalnu karijeru. Dakle, zalaganje se odnosi na sledeće: socijalno tržišna privreda, tropatridni socijalni dijalog, očuvanje javnog interesa, solidarnosti i socijalna pravda. Gradjani i zaposleni ne misle da država svoju aktivnu politiku u oblasti prekvalifikacije, zapošljavanja i otvaranja novih radnih mesta može ostvariti izvan logike tržišne ponude i potražnje. Takodje, ne misle ni da u sferi obrazovanja, kulture i socijalnih usluga i transfera ne treba postupno uvoditi elemente privatizacije i tržišne konkurencije, pod pretpostavkom da su osnovne usluge i minimalni standardi njihovog kvaliteta dostupni svima. (Stojiljković, 2003:43)

Načini vodjenja i učesnici u socijalnom dijalogu

Okvir i praksa ne mogu se ograničiti samo na postojanje Socijalno-ekonomskih saveta (SES) već mora postojati čitava mreža organa i na granskoj ravni i na nivou jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave. Razvijena vertikalna i horizontalna mreža saveta i radnih tela su samo zadovoljavajući institucionalni okvrir koju su samo pretpostavka za uspostavljanje efektivnog i uvodjenja kvalitetnog socijalnog dijaloga. Sva pitanja,stavovi i odluke od ogromnog značaja pored proceduralno-tehničkih pitanja, moraju se uz strpljivo argumentovanje, iznošenje i usaglašavanje pozicija, donositi konsenzusom. Rizik od ucenjivačkih taktika od strane nekih učesnika je veliki kao i od sporog sadržajno neoperativnog i posledično neefikasnog delovanja ali samo opredeljenje za socijalni konsenzus izražava smisao i suštinu socijalnog dijaloga.

Što se tiče elementarnih proceduralnih pretpostavki za demokratsko uredjenje rada Saveta , tu treba naglasiti prethodno uzajamno informisanje partnera, kao i rotacija na mesto predsedavajućeg Saveta.Praksa evropskih zemalja je jedinstvena u opredeljenju da su osnovni socijalni partneri u dijalogu predstavnici države, poslodavaca i sindikata. Drzavu u socijalnom dijalogu predstavlja njena vlada i ona je socijalni partner sa najjasnije definisanom ulogom i sa, objektivno, najvećom moći u kreiranju ukupne situacije u društvu i stvaranju ambijenta za kvalitetan socijalni dijalog. S obzirom na to da kvalitetan socijalni dijalog podrazumeva ravnopravnost njegovih učesnika stepen prenošenja moći države na ostale socijalne partnere predstavlja i pravo merilo demokratičnosti u jednom društvu.Sindikate u socijalnom dijalogu predstavljaju one sindikalne organizacije koje ispunjavaju kriterijum reprezentativnosti.Poslodavce u razvijenim zemljama zapadne demokratije predstavljaju članovi iz ekonomski veoma moćnih udruženja poslodavaca nastali po kriterijumu dobrovoljnog članstva. Socijalni dijalog je stvar socijalnih partnera. No, u njega se na odgovarajući način- kroz odbore i šire socijalne forume mogu uključiti i predstavnici NVO ekspertskih grupa, profesionalnih udruyzenja , kao i organizacije nezaposlenih, samouposlenih, udruženja potrošača, odnosno svih onih koji imaju interesa i znanja da proces tranzicije učine efikasnim, transparentnim i što pravedniijim.

Ciljevi socijalnog dijaloga

Ciljevi socijalnog dijaloga se odredjuju prema fazi u kojoj se on u pojedinoj sredini nalazi. Prema ovom kriterijumu, ciljevi socijalnog dijalog se mogu definisati kao sledeći:

- cij uspostavljanja socijalnog dijaloga- cilj razvijanja instrumenata socijalnog dijaloga

- cilj postizanja konsenzusa o minimumu zajedničkih interesa i zaključivanje neke vrste socijalnog pakta odnosno dogovora o sprovodjenu zajednički zacrtanih zadataka koji vode ka zacrtanom cilju

- kontrola sprovodjenja i kvalitativno osnaživanje sporazuma o minimumu zajedničkih interesa i produbljivanje sadržaja socijalnog dijaloga.

Osnovni cilj socijalnog dijaloga je da promoviše konsenzus i uspostavljanje demokratskih odnosa između glavnih stejkholdera u svetu rada. Uspostavljanje uspešne strukture i procesa socijalnog dijaloga ima potencijal da reši važna ekonomska i socijalna pitanja, da uspostavi socijalni mir i ubrza ekonomski razvoj.

Polazeći od evropskog socijalnog modela, osnovni ciljevi bi bili: učiniti rad dostupnim i isplativim, penzijski sistem održivim, kvalitetno obrazovanje i bazične zdravstvene usluge dostupne svima i tako redukovati nezaposlenost, siromaštvo, socijalnu izolaciju i isključenost.

Uspostavljanje socijalnog dijaloga i konstituisanje organa za njegovo sprovodjenje okončano je u svim zemljama tranzicije , s tim što se u većini od njih momentalno odvija proces stabilizacije organa preko kojih se sprovodi socijalni dijalog, definisanje konkretnih nadležnosti i tema čije razmatranje treba da bude predmet dijaloga, kao i preciziranje kriterijuma reprezentativnosti kao osnovnog elementa za odredjivanje učesnika socijalnog dijaloga. Budući da, po pravilu, svi akteri socijalnog dijaloga prihvataju osnovne skupove vrednosti savremenih društvenih sistema ( neprikosnovenost privatne svojine, trzisnu privredu, postojanje instrumenata socijalne zaštite, ljudska prava, demokratski izborni sistem i dr. ), zaključivanje socijalnog dogovora na nacionalnom nivou se postavlja kao imperativ za smirivanje socijalnih tenzija i mirno sprovodjenje tranzicionih procesa, u kome svaki od socijalnih partnera ima svoju izraženu ulogu i interese, koji zajedno čine skup mera za prelazak društva iz nerazvijene ili srednje razvijene u razvijenu fazu. Države jugoistočne

Evrope još nisu postigle ovaj napredniji cilj socijalnog dijaloga, iako mu se jačanjem institucija dijaloga sve više približavaju.Zemlje zapadne demokratije, u kojima se socijalni dijalog smatra jednom od osnovnih poluga političkog i ekonomskog sistema, su daleko odmakle u sprovodjenju njegovog najnaprednijeg oblika – kontrole sprovodjenja potpisanih socijalnih sporazuma i traganju za sve savremenijim i sveobuhvatnijim oblicima socijalnog dijaloga. Francuska, Nemačka i Danska, kao neke od zemalja sa razvijenim socijalnim dijalogom već su više puta revidirale i unapredjivale svoj “socijalni pakt”.Socijalni pakt se od kolektivnog ugovora razlikuje po sledećem:

Država ili javni autoriteti , na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou, su

akteri pored udruženja poslodavaca i radnika, u nekim slučajevima i drugi akteri

mogu biti uključeni poput nevladinih organizacija. Predmet socijalnog pakta je makroekonomska i socijalna politika, a

ne pitanja iz radnog odnosa što je glavni predmet kolektivnih pregovora između predstavnika poslodavaca i zaposlenih.

Socijalni pakt predstavlja konsenzus između socijalnih partnera po pitanju glavnog pravca socijalne i ekonomske politike zemlje.

U Irskoj se smatra da je ključni momenat u stabilizaciji ekonomskih prilika u zemlji bio 1987. godine kada je potpisan sporazum koji je revidiran 2000-te godine, a u medjuvremenu je Irska postala jedna od zemalja sa najstabilnijim ekonomskim razvojem u kojoj ne postoji problem nezaposlenosti. Sličan proces se odvijao i u Holandiji, koja je jedna od zemalja sa najuspešnije rešenim problemima tržišta rada, a gde je socijalni ugovor zaključen još 1982. godine.

Nezaposlenost i zapošljavanje

Tehnološke promene i izazovi permanentne izloženosti tržišnoj konkurenciji koju nosi proces globalizacije pokopali su san o stalnom i sigurnom poslu, baziranom na jednom za svagda stečenim kvalifikacijama. Globalizacija nosi sa sobom fleksibilizaciju rada i deregulaciju tržišta radne snage. Tržište rada postaje otvoreno za stalno usavršavanje. Fleksibilizacija odnosa na tržištu rada donosi odricanje od sigurnosti konkretnog zaposlenja. Zato je problem zaposljavanja kao visoki prioritet u Evripskoj Uniji doveo do sve češćeg zaključivanja paktova o zapošljavanju i razvoju ( tradicionalna komponenta) i konkurentnosti (nova, strateška komponenta).Fleksibilizacija i nužni stepen deregulacije rada ne smeju biti izgovor za odricanje od pune zaposlenosti kao cilja, kao ni osnov za prinudno disciplinovanje zaposlenih, demontiranje pregovaračke pozicije i moći njihovih sindikata. Demokratski odnosi moraju se temeljiti na socijalnom partnerstvu rada i kapitala i oblicima bipatridnog i tripatridnog socijalnog dijaloga. Dijalog i pregovaranje imaju konktretno povratne stimulativne efekte na radnu motivaciju i učinak zaposlenih ali i na ukupno sistemsko redukovanje neizvesnosti u pogledu kretanja faktora proizvodnje.Konkurentnost privrede i makroekonomska stabilnost od sredstva postaju visoko rangirani cilj. Poreska i socijalna politika moraju poreskim olakšicama stimulisati stvaranje novih radnih mesta, a redukovana socijalna pomoć mora biti tako dimenzionirana sa pomaže nezavisnost a ne zavisnost, tj. da vodi obavezi traganja za poslom ( Stojiljković, 2003:40)Strategija zapošljavanja

Postoje aktivne i pasivne mere koje suusmerene ka zaštiti nezaposlenih od pada u izolaciju i siromaštvo i ka novom upošljavanju. Pasivnu zaštitnu funkciju imaju sredstva namenjena isplati naknada za nezaposlene.Aktivan karakter imaju programi dokvalifikacije i prekvalifikacije u cilju lakšeg dolaženja do posla. Podsticajna aktivna strategija zapošljavanja mora stvarati povoljan ambijent za direktna ulaganja i njihovu sigurnost.

Princip konsenzusa u donošenju odluka u socijalnom dijalogu

Princip donošenja odluka konsenzusom ( jednoglasnošću ) svih socijalnih partnera, iako nije obavezujući, predstavlja jedno od osnovnih principa socijalnog dijaloga. Naime, polazeći od nesporne činjenice da demokratska transformacija društva podrazumeva opštu saglasnost o njenim osnovnim pravcima, odlučivanje konsenzusom se nametnulo kao najsigurnija garancija da će svaki od socijalnih partnera ispunjavati preuzete obaveze iz zajednički donetih odluka ili iz zaključenog socijalnog sporazuma.Postoje i zemlje gde ovaj princip nije u potpunosti usvojen, tako da se kao alternativno rešenje predvidja i donošenje odluka većinom glasova ( izmedju ostalog i u Srbiji, gde postoji mogućnost donošenja odluka dvotrećinskom većinom), ali se postavlja pitanje kakva je obligatorna obaveza, a još više stvarna volja učesnika socijalnog dijaloga u sprovodjenju odluke sa cijim predlogom nije bio saglasan, ali je preglasan u odlučivanju.Prema savremenim shvatanjima socijalnog dijaloga odluke socijalno-ekonomskih saveta se donose isključivo konsenzusom. U slučaju da se neki od učesnika socijalnog dijaloga ne slaže sa predlogom odluke, ona se ne može doneti, bez obzira što je podržavaju ostali socijalni patrneri. U tom slučaju, konstatuje se da se odluka nije mogla doneti, evidentiraju se pitanja oko kojih nije postignut dogovor i nastavljaju se dalje aktivnosti ka željenom konsenzusu.

Socijalni dijalog u Srbiji

Nagoveštaji pocetka istinskog socijalnog dijaloga u Srbiji počeli su se nazirati tek nakon demokratskih promena 5. oktobra 2000. godine. Već 2. avgusta 2001. godine potpisan je Sporazum o osnivanju, delokrugu i načinu delovanja Socijalno-ekonomskog saveta koji su sporazumno osnovali svi učesnici socijalnog dijaloga.Ovaj dokument je dopunjen 15 aprila 2002.

godine kada je došlo do zaključivanja Sporazuma o unapredjenju rada Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije. Ovim sporazumom socijalni partneri ucvršćuju ključnu ulogu socijalnog dijaloga u reformskim procesima i transformaciji privrednog sistema i predvidjaju donošenje odgovarajuceg zakona o socijalnom dijalogu.Ovim sporazumom predvidjeni su sledeći ciljevi Socijalno – ekonomskog saveta:

- uspostavljanje i ostvarivanje demokratskog dijaloga tri socijalna partnera o bitnim socijalnim i ekonomskim pitanjima

- pracenje, davanje mišljenja i predlaganje odgovarajućih rešenja za zaštitu radnih i socijalnih prava u porocesu privatizacije, u oblasti radnog zakonodavstva i drugih propisa kojima se reguliše materijalno-socijalni položaj zaposlenih i poslodavaca,

- pokretanje zajedničkih inicijativa za promenu postojećih i donošenje novih zakonskih i podzakonskih akata pred nadležnim organima,

- davanje smernica radno-socijalne politike u procesu tranzicije, - praćenje, ocenjivanje i davanje mišljenja o uticaju promena cena i

visina zarada na položaj zaposlenih i poslodavaca, - medjusobno informisanje o bitnim pitanjima o kojima socijalni

partneri zauzimaju zajedničke stavove,- podsticanje socijalnog dijaloga na lokalnom nivou i u okviru

preduzeća,- preventivno delovanje na rešavanju svih bitnih pitanja iz oblasti rada

sva tri socijalna pitanja,- rešavanje spornih pitanja mirnim putem.

Ovim Sporazumom je predvidjeno da savet ima devet članova i to po tri predstavnika: Vlade, sindikata i poslodavaca, a odluke se donose po pravilu konsenzusom. U slučaju da konsenzus nije moguće ostvariti odluka se donosi ukoliko se za to izjasni dvotrećinska većina od ukupnog broja članova Saveta.Predsedavajuci se, po principu rotacije bira na period od godinu dana, a formirano je 5 radnih grupa radi efikasnijeg obavljanja poslova: za zaštitu radnih i socijalnih prava u procesu privatizacije, iz oblasti radnog

zakonodavstva, socijalne politike u procesu tranzicije, zaštite životne sredine i radne celine i zaštite na radu.Predstavnike poslodavaca u Savet imenovala je Unija poslodavaca Srbije kao jedina asocijacija u Srbiji koju su na bazi dobrovoljnosti oformili poslodavci, dok je, u nedostatku validnih podataka, prihvacena realna pretpostavka o reprezentativnosti tri sindikata u Srbiji: Saveza Samostalnih Sindikata srbije (SSSS), UGS Nezavisnost, i Asocijacije Slobodnih i Nezavisnih sindikata (ASNS), ciji su predstavnici imenovani u Socijalno-ekonomski savet.Nakon početnih problema u funkcionisanju saveta koji su prouzrokovani nezadovoljstvom UGS Nezavisnost strukturom samog Saveta i pogoršanjem odnosa izmedju SSSS- najbrojnijeg sindikata u Srbiji i Vlade, a koje je kulminiralo u periodu usvajanja zakona o radu, odnosi socijalnih partnera su konsolidovai. Tako je 15. aprila 2002. godine došlo do zaključivanja Sporazuma o unapredjenju rada Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije.Efikasnost rada ovog Saveta ne može se okarakterisati kao maksimalna zbog brojnih nesuglasica koje se dešavaju izmedju socijalnih partnera i medju sindikatima koji su zastupljeni u Savetu.Rad Saveta karakteriše odsustvo programskog i sadržajnog okvira. Savet je istovremeno bio lišen sredstava i neophodne analitičko-istrazivačke službe i infrastrukture, a nisu formirana ni tela za prevenciju i regulaciju konflikata. Tek delimično je formirana mreža saveta na regionalnom i lokalnom nivou koja uglavnom ne funkcioniše.Sve je to rezultiralo nezadovoljstvom socijalnih partnera inicijativama za njegovu reformu i njihovim odbijanjem uslovljenim čestim napuštanjem Saveta i iznudjenim opredeljenjem da se interesi i zahtevi zaposlenih ostvare kroz štrajkove i proteste.U novembru mesecu 2004. godine donet je Zakon o socijalno-ekonomskom savetu („Sl. glasnik RS“ br 125/04), na osnovu čega je Socijalno-ekonomski savet Republike Srbije dobio zakonski okvir za osnivanje i funkcionisanje. Ovim zakonom je Savet definisan kao nezavisno telo koga čine predstavnici Vlade Republike Srbije, predstavnici reprezentativnih udruženja poslodavaca i predstavnici reprezentativnih sindikata. Savet ima 18 članova,

pri čemu u sadašnjem sazivu, pored šest predstavnika Vlade, u radu Saveta učestvuje i šest predstavnika Unije poslodavaca Srbije, četiri predstavnika Saveza samostalnih sindikata Srbije i dva predstavnika Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost”, kao organizacija zaposlenih i poslodavaca koje su dokazale svoju reprezentativnost na nacionalnom nivou.

Pitanja kojima Savet može da se bavi uključuju sledeće:

- makroekonomski okvir, - politiku zapošljavanja, tržiste rada i dohodaka, uključujuci i utvrdjivanje minimalne zarade,

- regulisanje uslova rada i zaštite na radu,- obrazovanje, zdravstvena i socijalna zaštita i demografska pitanja,- jednakost medju polovima, eliminisanje svake diskriminacije,

uključujuci i diskriminaciju po osnovu članstva u sindikatu,- regulisanje uslova rada i zaštite na radu (zdravlje i bezbednost)- privatizacija i druga pitanja strukturnog prilagodjavanja,- regionalni razvoj,- pitanja zaštite životne sredine,- konkurencija i priduktivnost.

Najizraženiji problemi socijalnog dijaloga u Srbiji

Brojni razlozi koji su doveli do preskromnih učinaka koji su limitirali razvoj socijalnog dijaloga mogu se podeliti na razloge šireg, opštijeg karaktera i one koji predstavljaju izraz specifičnih prilika u Srbiji. Prvi razlog opšteg karaktera čini sam rizik neefikasnosti odlučivanja konsenzusom svih učesnika. To znači da ako samo jedan učesnik ili strana, iz brojnih razloga – od disbalansa moći do tvrde odbrane parcijalnog interesa, ne želi dogovor, - onda će taj dogovor da praktično bude usporen ili čak miniran.Drugi, čini uticaj globalizacije na sposobnost vlada da se ponašaju autonomno i efikasno u makro-ekonomskom upravljanju privredom.Posledično, socijalna agenda se pomera sa industrijskih na postindustrijske teme- na pitanja obrazovanja, zdravstva, ekologije, i socijalnog staranja sa prihodne , razvojne strane na stranu socijalnih pretpostavki, troškova i posledica.Najzad, četvrtu konsekvencu čini prateca tendencija sve nižeg nivoa integrisanosti pojedinaca u interesne grupe.No, nezadovoljavajuci učinci socijalnog dijaloga u Srbiji prevashodno su odredjeni kumulativnim delovanjem dve grupe internih faktora – nepostojanjem odgovarajućeg političko-kulturnog okvira i procesom arbitrarnog kreiranja “relevantnih” socijalnih partnera i stvorenim disbalansom moci u korist predstavnika Vlade.Prvi koraci u uspostavljanju socijalnog dijaloga u Srbiji opterećeni su problemima koji se javljaju kao posledica dugogodišnjeg centralističkog upravljanja privredom, gde su svi socijalni partneri bili uglavnom pod uticajem drzave.

Najznačajniji problemi se mogu izraziti kao:

- teškoće u sazrevanju svesti o značaju socijalnog dijaloga kao jednog od osnovnih instrumenata transformacije privrednog i društvenog sistema

- problem legitimiteta aktera socijalnog dijaloga- nepostojanje jasno definisanog dogovora o ulozi i zadacima svakog

partnera u socijalnom dijalogu.

Socijalni dijalog je do 2000-te godine više bio pokriće za demokratski privid u donošenju odluka nego što je stvarno predstavljao način komunikacije izmedju najznačajnijih činilaca u procesu razvoja društva. U sistemu jakog centralističkog uticaju ostali socijalni partneri su samo predstavljali fasadu za nametanje rešenja koja su donošena u vladajućim krugovima.Tripatridnost socijalnog dijaloga podrazumeva ucešće tri stabilna socijalna partnera u rešavanju svih pitanja od zajedničkog interesa, a to znači legitimnost organa vlasti i reprezentativnost sindikata i poslodavaca. Normalan put ka uspostavljanju dijaloga pretpostavlja da se prvo ispune ovi uslovi a zatim nesporni socijalni partneri da počnu stvarati uslove za uspostavljanje saradnje.Nakon donošenja Zakona o socijalno-ekonomskim savetima, kao i Zakona o mirnom rešavanju konflikata (2004) i formiranja Saveta za zapošljavanje, ništa se bitnije nije promenilo u pogledu njegovog funkcionisanja i rada.

Vlada i lokalne vlasti

Prva demokratska vlada je izgubila poverenje UGS Nezavisnost i SSSS, jer je nastojala da proširi manevarski prostor za svoje delovanje i opredelila se za strategiju nametanja reformskih zakona i rešenja.Nezadovoljstvo ponašanjem „ovlašćenih reformista“, njihovom ignoracijom sagovornika pored loših ekonomskih učinaka i serije političkih afera i korupcionih skandala, jedan je od ključnih razloga gubitka vlasti na parlamentarnim izborima 2003. godine.

Stranke kasnije vladajuće manjinske koalicije DSS i G17 plus su u toku izborne kampanje sa UGS Nezavisnost potpisale sporazum o pokretanju efektivnog i institucionalnog socijalnog dijaloga. Medjutim, stvari i dalje stoje na nivou dogovora i obećanja. Pala je i ta Vlada 8. marta 2008 a socijalni pakt nije potpisan. Nove vlasti nisu uspele da stvore operativnu strategiju privrednog i socijalnog razvoja ni da izvrše reformu državnog aparata.

Četiri grupe razloga zbog slabih učinaka postoktobarskih Vlada:- Političko nejedinstvo stranaka demokratskog bloka i medjusobna

borba za dominaciju u vlasti,- Nerešeni problemi odredjenja državnog okvira i identiteta,- Razvojne strategije su se oslanjale na ograničene kapacitete,- Reforme su vršene pod snađžnim uticajem Svetske banke, MMF ili

Saveta stranih investitora.Lokalne vlasti, kao i republička Vlada na nacionalnom nivou, najodgorniji su akter za razvoj i sudbinu socijalnog dijaloga. S obzirom da raspolažu brojnim ovlašćenjima i resursima moći, najmanje su zainteresovane za njegovo efektivno funkcionisanje. Institucionalizacija socijalnog dijaloga i osnivanje i funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta na lokalnom nivou zavise od rešenja datih Zakonom o SES-u. Visokoodredjeni cenzusi reprezentativnosti postavljaju se kao velika prepreka. (Stojiljković 2008:325)

Socijalni partneri

Pored politički nestabilih vlada, dalju prepreku razvoju čine neprimereni organizacioni kapaciteti i strukture poslodavačkih i sindikalnih organizacija za vodjenje decentralizovanog socijalnog dijaloga. Organizacija sindikata SSSS i UGS Nezavisnost i Unija poslodavaca na republičkom nivou su reprezentativne ali nisu adekvatne odnosno osposobljene za vodjenje uspešnog socijalnog dijaloga. Unija poslodavaca nema razvijenu organizacionu mrežu na celini teritorije Srbije niti gransku (sektorsku) strukturu.

Organizaciona struktura UGS Nezavisnost gradjena je na dominaciji granskog principa organizovanja. Nedovoljno je razvijena lokalna teritorijalna mreža.Strukturu SSSS odlikuje preterano oslanjanje na teritorijalni osnov organizovanja.Osnovni problem pored organizacione strukture, predstavlja asimetrija resursa moći i organizovanja poslodavaca i sindikata. Tamo gde ima „pravih“ privatnih poslodavaca nema organizovanih sindikata i obratno. Dakle, samo odgovorno uvažavanje pozicije i realnih interesa partnera može voditi uspostavljanju poverenja i formulisanju zajedničkih ciljeva. (Stojiljković 2008:326)

Karakteristike socijalnog dijaloga u Zapadnoj Evropi

Prvi pokušaji objedinjavanja ekonomskih i socijalnih interesnih grupa i njihovo organizovanje u obliku konsultativnih saveta , sa ciljem da se utiče na vlade u kreiranju ekonoske i socijalne politike, realizovani su pod pokroviteljstvom Medjunarodne organizacije rada i to uglavnom u periodu posle 1945. godine.

- u Belgiji 1948. godine – Centralni savet za privredu( CEE)- u Holandiji 1950. god. – Ekonomsko-socijalni savet (SER)- u Italiji 1957. god. – Nacionalni savet za ekonomiju i rad (CNEL)- u Velikoj Britaniji 1962. god. – Nacionalni savet za ekonomski

razvoj (NEDC)- u Danskoj 1962. god. 0 Ekonomski savet- u Luksemburgu 1966. god. Ekonomsko-socijalni savet (CES)- u Irskoj 1973. god. – Nacionalni ekonomsko socijalni savet (NESC)

- u Grckoj 1978. god. Ekonomsko socijalni savet- u Portugaliji 1984. godine- Stalni savet za socijalno sporazumevanje

(CPCS)

Glavni razlog za formiranje ekonomsko-socijalnih saveta u zemljama sa pluralnim parlamentarnim sistemima bio je da se politička demokratija kroz odgovarajuće institucije dopuni i dogradi ekonomskom i socijalnom politikom i da se otvori prostor za dijalog socijalnih partnera, kao preduslov razvoja.Ekonomsko-socijalni saveti su mesta gde se stiču mišljenja i stavovi različitih učestnika proivrednog i društvenog života.

Sastav ekonomsko- socijalnih saveta se razlikuje od zemlje do zemlje. Savet je ovlašćen da daje preporuke socijalnim partnerima i vladi.

Preporuke se tiču svih oblasti privrednog života i socijalne politike.Svi saveti imaju konsultativnu funkciju.

Cilj evropskog socijalnog dijaloga je potpisivanje sporazuma “koji može voditi ka ugovornom odnosu”. (Vuković 2002:50)

Pravni osnov socijalnog dijaloga

Pravni osnov za uspostavljanje socijalnog dijaloga na medjunarodnom nivou predstavljaju:

strateška dokumenta UN o gradjanskim , ljudskim i sindikalnim slobodama i pravima, posebno Pakt o gradjanskim i političkim pravima i Pakt o socijalnim i ekonomskim pravima

dokument EU – Evropska socijalna povelja, Konvencije MOR-a, posebno: *Konvencija broj 87 - o slobodi udruživanja i zaštiti prava na organizovanje * Konvencija broj 98 – o pravu n organizovanje i kolektivno pregovaranje

* Konvencija broj 144 – o pravu radnika na konsultovanje * Konvencija broj 154 - o pravu na kolektivno pregovaranje.

Na nacionalnom nivou socijalni dijalog u zemljama zapadne demokratije predstavlja ustavnu kategoriju i definiše se usvajanjem posebnih zakona, dok je u zamljama jugoistočne Evrope praksa različita. U nekima od nih oblast socijalnog dijaloga je zakonski pokrivena, dok je u drugima osnovni izvor prava u ovoj oblasti sporazum izmedju socijalnih partnera.( Vasin 2003:4)

Socijalni dijalog u Evropskoj Uniji

Najvažniji organi Evropske unije su: Evropska komisija, Parlament, Evropski savet, Savet ministara, Ekonomska i socijalna komisija, Komisija regiona, Evropski sud. Evropska komisija (European Commission) se sastoji od 20 članova i odigrala je presudnu ulogu u uobličavanju socijalnog dijaloga.

Formiranje socijalnog dijaloga

Kao bivši ministar finansija Žak Delor je smatrao da bi jednostrano jačanje ekonomskog tržišta ugrozilo stabilnost tržišta radne snage. Zbog toga je pridavao veliki značaj tome da se uvek ima u vidu i socijalna dimenzija Evropske zajednice. Njegov cilj je bio da strane budu u mogućnosti da i na evropskom nivou imaju uticaja na dalji razvoj kontinenta. Zbog toga je 1985. godine pokrenuo saradnju tri glavne evropske organizacije: UNICE, organizacije poslodavaca prisutnih u privatnom sektoru, ETUC na strani zaposlenih i CEEP, to jest organizacije državnih poslodavaca. To je dalo okvir socijalnoj dimenziji na unutrašnjem tržištu, koji je izgrađen nakon što je na snagu stupio Jedinstveni evropski dokument iz 1987. godine kojim se on potvrđuje.

Evropska komisija je nastavila da ubrzava razvoj kada je 1989. donela socijalni akcioni plan. Evropska komisija je istupila sa nekih 50 predloga, što je po broju prevazišlo sve na tom planu u dotadašnjoj istoriji evropskog tržišta radne snage. Još iste te godine uspeli su da naprave još jedan korak u kreiranju danas tako često pominjane socijalne Evrope, kada su predsednici država i vlada bez saglasnosti Velike Britanije i njene predstavnice, Margaret Tačer usvojili Socijalnu povelju.

U dokumentu se već naziru obrisi formacije koja je u docnija vremena nazvana socijalnom Evropom. Shodno njegovom sadržaju zemlje se slažu u tome da treba stvoriti sređene odnose za decu, treba uspostaviti mrežu socijalne sigurnosti, treba pružiti pomoć nezaposlenima i treba preuzeti odgovornost i za ljude u poodmaklim godinama. Izmenom Ugovora omogućeno je da se smernice koje se odnose na radnu sredinu usvajaju kvalifikovanom većinom. To je bila vrlo važna prekretnica u izgradnji evropskog tržišta radne snage, budući da je ranije odluku po svim pitanjima bilo moguće doneti samo konsenzusom.

Komisija je 1989. godine preuzela obavezu izrade godišnjih izveštaja o zapošljavanju i o budućnosti Zajednice – izveštaje koji su s tačke gledišta dijaloga odigrali važnu ulogu tokom 1990-tih godina, odnosno u izradi Sporazuma iz Amsterdama. Ukazali su na to da je obrazovanje bitno područje dijaloga, jer su obe strane zainteresovane za obogaćivanje opšteg

znanja i poboljšanje kvalifikovanosti zaposlenih sred tako naglog tehničkog razvitka.

Članovi radne grupe uspostavljene u cilju izrade dokumenta »Perspektive evropskog tržišta radne snage« analizirali su dve važne teme:

1) Promena strukture zapošljavanja i tržišta radne snage kao posledica pojave novih tržišta.

2) Poboljšanje funkcionisanja tržišta radne snage na svim nivoima, nadalje definisanje fundamentalnih uslova novih oblika proizvodnje koji prate redukciju. Promene treba da budu ekonomski izvodljive i ujedno i prihvatljive sa socijalne tačke gledišta.

I u ovoj je tački vidljivo, da je socijalni dijalog već početkom 1990-tih godina postavio na dnevni red takve teme, koje su aktuelne do dana današnjeg, kako u starim, tako i u novim zemljama članicama EU. Radna grupa je stavljala velik naglasak na na samo funkcionisanje tržišta radne snage. Na dnevni red je stavljeno uvođenje nove tehnologije, odnosno adaptivna sposobnost obavljanja posla. Kao rezultat rada grupa je dala zajedničku izjavu o novoj tehnologiji, o organizovanju rada i o sposobnosti prilagođavanja tržišta radne snage.Doslo je do sudbinskog sporazuma, koji su 31. oktobra 1991. godine potpisali UNICE, ETUC i CEEP. Ovaj sporazum od istorijskog značaja uveo je novu epohu u socijalni dijalog i u socijalnu politiku Zajednice. Sporazum izriče da zemlje članice mogu da prepuste realizaciju osnovnih smernica učesnicima tržišta radne snage, ako to obe strane žele.Tri strane su 31. oktobra 1991. poslale predlog predsedniku Saveta Evrope. Velika Britanija ga je odbacila, ali su principi sporazuma od 31. oktobra u formi protokola uneti u Ugovor iz Mastrihta pod odrednicom »sporazum o socijalnoj politici i politici tržišta radne snage«.

Modeli socijalnog dijaloga u Evropi

U Zapadnoj Evropi je moguće definisati tri državne tradicije i sledstveno tome tri modela tržišta radne snage. U tom kontekstu državna tradicija ima, s jedne strane, širok delokrug – što znači da upućuje na takve ideološke, institucionalne, kulturne itd. tokove, koji svi imaju uticaja na specifične državne tradicije –, s druge je strane istorijski duboka, u smislu da su državne tradicije duboko ukorenjene u istoriji nacionalne države.

U prvom, pluralističkom modelu država je pasivna i sledi načelo nemešanja. Državna regulacija radnih odnosa ili društvenog dijaloga se ograničava na jedan takav jednostavan pravni okvirni sistem, unutar kojeg pojedinci i preduzetništva mogu da sklapaju sporazume. Poslodavci i sindikati su razvili takav sistem veza pregovaranja (društveni dijalog) zasnovanog na antagonističkim vrednostima, posredstvom čega mogu da se sporazumeju u pogledu postupaka, to jest mogu da prihvate poraz, pod pretpostavkom da se pobednik pridržavao pravila. Veze socijalnih partnera karakteriše »distributivno pregovaranje ili dijalog«, to jest, proces je igra sa rezultatom od nule, gde pobeda jedne strane znači poraz druge strane. Struktura saveza poslodavaca i sindikata je usitnjena, centralna koordinacija je neznatna ili čak i ne postoji. Klasičan primer pluralističkog sistema u Evropi predstavlja Ujedinjeno Kraljevstvo.

U drugom, etatističkom modelu su poslodavci i sindikati međusobno otuđeni, što znači da je dijalog između poslodavaca i sindikata ograničen i konfliktan. Uzajamno priznavanje je ograničeno i socijalni partneri usporavaju jedno drugome pravo na postojanje, pa u tom smislu odnos poslodavaca i sindikata karakteriše borbena kompeticija. Unutrašnja disciplina i volja za saradnjom podjednako su slabi i u različitim savezima poslodavaca i unutar pojedinih sindikata. Iz ove osnovne pozicije sledi da se često može uočiti intervencija države u regulisanje tržišta radne snage. Klasičan primer etatističkog sistema je Francuska.

Treći, neokorporatistički model takođe karakteriše uplitanje države u regulaciju tržišta radne snage, ali se to ostvaruje kroz konsultacije ili polemike vođene sa socijalnim partnerima. Brojne forme socijalnog dijaloga (uključujući kolektivne pregovore) ostvaruju i nadziru visoko

organizovani i sveobuhvatni savezi poslodavaca i sindikati, vrlo često unutar okvira nacionalnih vrhunskih organizacija. Adekvatno tome društvene partnerske organizacije su prilično uticajne i integrativne, zasnovane su na sistemima vrednosti koji delimično sadržavaju i preklapanja. Pregovor ili dijalog ima integrativno obeležje, što znači da se zasniva na takvoj igri pozitivne sume, gde su i poslodavci i zaposleni dobitnici postignutih rezultata. Uloga države nije dominantna, ona pre jača različite tokove regulisanja tržišta radne snage. Najbolji primer neokorporatističke države je Nemačka.

Učesnici socijalnog dijaloga na Evropskom nivou

Učesnici socijalnog dijaloga su: na strani zaposlenih ETUC, a na strani poslodavaca UNICE i CEEP.

ETUC: European Trade Union Confederation (Evropski sindikalni savez)

UNICE: Union of Industrial and Employers’ Confederations of Europe (Unija evropskih industrijalaca i poslodavaca)

CEEP: European Centre of Enterprises with Public Participation and Enterprises of General Interest (Centar evropskih državnih preduzeća)

Sve tri organizacije objedinjuju mnogo evropske organizacije koje pripadaju njihovom interesnom krugu (npr: ETUC 59 organizacija u 32 zemlje). U pojedinačnim granama na evropskom nivou ove organizacije članice ovih najviših organizacija učestvuju u komisijama za socijalni dijalog. Godine 2005. je delovalo 29 socijalnih (granskih) komisija na nivou Evropske unije.

Sistem socijalnog dijaloga u Evropi

Evropska komisija za granski dijalog Godina osnivanja

Uključene organizacije zaposlenih

Uključene organizacije poslodavaca

Poljoprivreda 1999 EFFAT GEOPA/COPA

Bankarstvo 1999 UNI-EUROPA FBE,ESBG, GEBC

Civilno vazduhoplovstvo 2000 ETF, ECA AEA, ERA, ACI-EURPE, IACA

Održavanje higijene /čišćenje/ 1999 UNI-EUROPA EFCI

Trgovina 1999 UNI-EUROPA Eurocommerce

Građevinarstvo 1999 EFBWW FIEC

Električna energija 2000 EPSU,EMCEF Eurelectric

Industrija obuće 1999 ETUF: TCL CEC

Industrija nameštaja 2001 EFBWW UEA

Ugostiteljstvo, turizam i kejtering 1999 EFFAT Hotrec

Rečna plovidba, rečni saobraćaj 1999 ETF UENF, OEB

Osiguravanje 1999 UNI-EUROPA CEA, BIPAR, ACME

Zabava i razonoda 1999 EEA Pearle

Rudarstvo 2002 EMCEF CECSO, APEP

Lične usluge 1999 UNI-EUROPA CIC-Europe

Poštanske usluge 1999 UNI-EUROPA Posteurop

Usluge privatnog osiguranja 1999 UNI-EUROPA CoESS

Železnica 1999 ETF IRU

Drumski saobraćaj, prevoz robe i putnika

1999 ETF IRU

Morsko ribarstvo 1999 ETF Europeche/Cogeca

Morski transport 1999 ETF ECSA

Industrija šećera 1999 EFFAT CEFS

Kožna industrija 2001 ETUF:TCL Cotance

Telekomunikacije 1999 UNI-EUROPA ETNO

Sezonski/povremeni poslovi 2000 UNI-EUROPA CIETT

Tekstilna i konfekcijska industrija 1999 ETUF:TCL Euratex

Industrija obrade drveta 2000 EFBWW CEI-Bois

Lokalne i regionalne samouprave 2004 EPSU CEMR-EP

Lokalne javne usluge 2005

Funkcionisanje socijalnog dijaloga i njegovo uklapanje u Evropski pravni sistem

Pravnu osnovu socijalnog dijaloga koji je u toku u Evropskoj uniji formulišu članovi 138 i 139 Rimskog ugovora. Prema tački 1 člana 138, Evropska komisija ima zadatak da potpomogne kunsultacije na nivou Zajednice između poslodavaca i zaposlenih i da – putem izbalansiranog podržavanja strana – preduzme sve važne mere u interesu unapređenja dijaloga.

Motor socijalnog dijaloga je Evropska komisija. Dijalog funkcioniše tako da pre podnošenja predloga koji se odnose na socijalnu politiku Evropska komisija obavlja konsultacije sa poslodavcima i zaposlenima o tome da li iskrsla pitanja žele da rasprave unutar okvira socijalnog dijaloga. Ukoliko se obe strane slažu, predmet se predaje Komisiji za socijalni dijalog, dok za obavljanje pregovora obezbeđuje komisiji 9 meseci. Ako se za to vreme ne postigne sporazum, predmet se vraća Evropskoj komisiji, koja ga zvaničnim putem – iznosi pred Parlament, odnosno pred Savet Evrope.

Ako se sporazum sklopi, u principu Komisiji ne ostaje ništa da radi, izvršenje treba da garantuje komisija za dijalog.. Bitno je, da na taj način donete sporazume Parlament i Savet usvajaju bez izmena! Ovako nastale direktive, preporuke itd. zemlje članice treba da uvedu u svoj pravni sistem u toku od 2-3 godine.

»Meka regulacija«

Predmet je stalnih diskusija, da kreiranje pravnih odredbi koje sprovode komisije za dijalog nije dovoljno direktno, nije dovoljno efikasno, kako oponenti to kažu: »meka regulacija« (soft regulation). Činjenica je da regulacija umesto sankcija konstatuje samo moralne obaveze. U isto vreme pretpostavlja da unutar okvira koje je dala, na pregovorima nižeg nivoa utvrđuju dalje propise. Dokumenti »meke regulacije« umesto prava i obaveza utvrđuju samo osnovne principe, fleksibilne okvirne propise, umesto standardnih vrednosti samo minimalne vrednosti. Uzrok tome je da su to pitanja koja treba regulisati izvanredno kompleksna, pravna regulacija ne bi mogla da izadje sa njima na kraj, stoga na nivou bliskom realnim tokovima rešenje poverava mnoštvu pragmatično skopljenih ugovora. To je i načelo supsidijarnosti. Uprkos tome šti dijalog koristi samo takva sredstva koja se čine mekim, zapravo je čvrsto na kursu postizanja cilja a uticaj mu se neprestano povećava. Najvažniji radni programi u proteklom periodu su sledeći:

Zapošljavanje: orjentisanja vezana za zapošljavanje, doživotno učenje, stres na radnom mestu, jednakost polova, prestrukturisanje, gubitak radne sposobnosti, ilegalan rad, starenje radne snage, rasizam, uznemiravanje.Proširenje: radni odnosi, društveni dijalog, prestuktuiranje, ostvarivanje obaveznih pravnih propisa i praksi EU, politika zapošljavanja i socijalna politika EU. Mobilnost: akcioni plan o dispozicijama i mobilnosti.Sve su to delovi Evropske strategije zapošljavanja, čiji su ciljevi:

- poboljšanje mogućnosti zapošljavanja radne snage- razvijanje preduzetništva- povećanje adaptibilnosti preduzetništava i zaposlenih- jačanje principa jednakih šansi

U cilju sprovođenja Strategije zemlje članice izrađuju planove (Nacionalni akcioni planovi zapošljavanja). Komisija nadzire aktivnosti i

daje preporuke zemljama članicama. Napokon, Savet postavlja nove ciljeve za strategiju zapošljavanja.(Sarvaš, str.12-13)

Zaključak:

Socijalni dijalog je jedan napredan društveni proces i neminovna pojava u demokratskom razvoju jednog društva. Zemlje zapadne demokratije imaju daleko razvijeniji sistem sprovodjenja socijalnog dijaloga nego neke zemlje koje sprovode tranzicione procese i koje su prihvatile socijalni dijalog kao formulu za ublažavanje socijalnih konflikata, ali se dokazao kao efikasan i u tim slučajevima. Takodje, plodonosan je način za koordinaciju interesa države, poslodavaca i samih zaposlenih. Socijalni dijalog mnoštvo interesa dovodi u skladan odnos s tim što različitost ne sputava već samo sprečava njihovo mimoilaženje i sukobljavanje.Socijalni dijalog ne sme da bude iluzija i koprena kojim se zamagljuje nešto drugo, jednostran politički cilj bez rezultata, već sredstvo za ostvarivanje ciljeva na najbolji mogući način sa najmanje materijalnih i ljudskih žrtava a najvećim efektima. Dijalog je potka izgradnje nove kulture, načina komuniciranja koji se snažno širi i ovaplodjava u društvu. Posmatrano u najširem kontekstu socijalnim dijalogom se promoviše sloboda, ravnopravnost, sigurnost i ljudsko dostojanstvo. Ili drugačije

rečeno uloga socijalnog dijaloga je da promoviše politiku zapošljavanja i socijalne zaštite, zaštite osnovnih prava na osnovu rada i poboljšanje uslova rada. Socijalni dijalog i „jaki“ socijalni partneri temelj su demokratskog društva. U zemljama razvijenog Zapada, cilj socijalnog dijaloga se razlikuje od onog u zemljama u tranziciji. On se više odnosi na sve više pregovaranja o društvenim prioritetima koji će garantovati budućnost nekog modela razvoja ili pomiriti potrebu za ekonomskom efikasnošću sa potrebom z asocijačnom pravdom i solidarnošću. Zemlje u razvoju se suočavaju sa problemom relevantnih socijalnih partnera i neosposobljenošću za vodjenje uspešnog dijaloga. One takodje moraju da potvrde spremnost dalje ekonomske reforme u pravcu privatizacije, sigurnosti investicija.Pored svega ovog, treba napomenuti da zaokružen sistem i mreža institucija predstavljaju tek nužan okvir i pretpostavku za vodjenje socijalnog dijaloga. Pitanja modela restruktuiranja i privatizacije, strategije zapošljavanja i poreske politike su ključne i od njihovog rešavanja zavise konkretni sadržaji i mogućnosti sklapanja ugovora kojim se stabilizuju socijalne i političke prilike.

Literatura:

1. Stojiljković, Zoran, Konflikt ili dijalog, Beograd, 2008.2. Stoiljković, Luković., Socijalni dijalog, - UGS “Nezavisnost”

Beograd3. Kocović, Dragoslav., Socijalna politika, Beograd, 2002.4. Vuković, Drenka., Zbornik radova- socijalni rad i socijalna politika,

FPN, Beograd5. Vasin, Miroslav., Socijalni dijalog kao demokratska tekovina, - Novi Sad, 2003.6. Sarvaš, Tibor., Granski socijalni dijalog u Evropskoj Uniji i Madjarskoj – Ministatstvo inostranih poslova Republike Madjarske, projekat “Razvoj medjunarodne saradnje”