PEDAGOŠKI FAKULTET U SOMBORU

Priredio: Prof. dr Mile Nenadić

SOCIOLOGIJA DETINJSTVA- HRESTOMATIJA –

SOMBOR, 2011.

1

SADRŽAJ

Poglavlje 1: Dete i detinjstvo /1/

Poglavlje 2: Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva /14/

Poglavlje 3: Staranje o deci i razvoj apatije /31/

Poglavlje 4: Detinjstvo u istoriji – između ideje i prakse /41/

Poglavlje 5: Detinjstvo i savremeno društvo: Paradoksalan odnos? /52/

Poglavlje 6: Dimenzije detinjstva /58/

Poglavlje 7: Postmoderno dete /72/

Poglavlje 8: Nova paradigma za sociologiju detinjstva: Poreklo, obećanje i problemi /80/

Poglavlje 9: Dečja prava /95/

Poglavlje 10: Kod kuće je najbolje:Distinkcija javno/privatno u

dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti /103/

Poglavlje 11: Prijatelji i poznanici /114/

2

Poglavlje 1

Dete i detinjstvo

Anđelka Milić, Sociologija porodice, Čigoja štampa, Beograd, 2001., str. 153-170

1. Pojam i razvoj koncepta

U najvećem delu dosadašnje istorije dete i detinjstvo bili su u zasenku roditelja i roditeljstva. Deca su bila u inferiornom društ-enom statusu a dominacija roditelja nad decom smatrana je očiglednom i po sebi razumljivom činjenicom. O takvom univerzalno podčinjenom položaju dece u prošlosti svedoče, između ostalog, izrazi koji su upotrebljavani i koji su se do danas održali za oslovljavanje mladih osoba, a u kojima se jasno ističe njihova podčinjenost i inferiorizacija od strane starijih. (J. H. Plumb, 1974:339).

Sve do početka 70-ih teško je bilo naći posebno razmatranje tema o detetu ili detinjstvu u sociološkim priručnicima i uždbenicima. O deci se govorilo isključivo u kontekstu odnosa roditelji-deca, pri čemu je uvek u prvom planu bilo izučavanje ponašanja i vrednosti roditelja, njihove socijalizacijske prakse, dok bi se o detetu govorilo tek u pokojem paragrafu i kao o „zavisnoj" varijabli ili posledici. Pedagogija koja je pledirala da ima prvenstvo u bavljenju detetom, u stvari se najmanje bavila detetom, stoje naročito bio slučaj u bivšim socijalističkim zemljama.

U novije vreme pojavljuje se neka vrsta podele rada i specijalizacije između društvenih disciplina koje u svoj predmet istraživanja uključuju dete i detinjstvo. Primećuje se da se psihologija i pedagogija sve više orijentišu na proučavanje deteta na mikro i eventualno mezo nivou, baveći se konkretnim problemima ili po-jedinim grupama dece. Za razliku od njih socio-logija, istorija i antropologija nastoje da pro-blemu priđu sa makro ravni ispitujući temeljne uslove dečjeg odrastanja u prošlosti i savreme-nosti. Naročito se insistira na komparativnim, istraživanjima uslova detinjstva i odrastanja dece (Jens Qvortrup, 1986).

Sve doskora dete je u sociologiji isklju-čivo proučavano iz aspekta teorije socijalizacije kao objekat socijalizacijskog procesa i njegovih brojnih agencija: „Deca su tretirana kao sirovi materijal procesa socijalizacije" (Jens Qvortrup, 1986:132). U preokretu koji započinje sa ,,baby boom"-om u poratnim generacijama u Americi, u javnom i naučnom diskursu dolazi do jedne vrste hipertrofiranog naglašavanja deteta i nje-gove glorifikacije što nije moglo da prođe bez racionalne osude i kritičkog komentara. Jedan od pionira savremenog izučavanja generacijskih

3

odnosa morao je da konstatuje da „svaka dok-trina koja na detinje potrebe gleda kao vrhovne, a one organizovanog društva kao sekundarne jeste sociološka anomalija" (Kingslev Daviš, 1940:217).

Druga novina koju donosi proučavanje deteta i detinjstva izvan konceptualnog polja socijalizacije jeste odustajanje da se o detetu govori samo sa stanovišta budućnosti, tj. Roditeljskih projekcija, očekivanja, ciljeva i vrednosti koje nastoje da usade u detetovu ličnost. Koncept detinjstva upućuje, međutim, na proučavanje življene stvarnosti deteta u svakodnevici savremenih društava. Detetu i njegovoj praksi pristupa se, dakle, iz subjekt-ivne perspektive deteta kao glavnog aktera detinjstva.

Revoluciju u društvenim naukama po pitanju deteta i detinjstva izvršio je francuski istoričar Filip Arije (Philippe Aries) sa svojom sada već klasičnom studijom ,,Vekovi detinj-stva" (1962,1990) koji je na neobično imagina-tivan način pristupio proučavanju socijalnih pre-dstava o detetu.od ranog srednjeg veka pa do modernog doba. Ustanovio je da se tokom čita-vog srednjeg veka detetu ne pristupa u smislu njegove posebne organske i socio-kulturne or-ganizacije, već se dete tretira kao „čovek u ma-lom". U skladu sa takvim poimanjem, deca nisu izdvajana iz sveta odraslih, već su tretirana kao njegov integralni, ali nedorasli i inferiorni deo, pa je tako prema njima postupano. Jedan psiho-log prati od početka ljudske istorije stupnjeve evolutivnog razvoja odnosa između roditelja i dece koji su dobrim delom uslovljeni i saznanji-ma o specifičnostima deteta i njegovog razvoja. On razlikuje sledeće stupnjeve tih odnosa: na početku infanticid, pa zatim odbacivanje, ambi-valentnost, dominacija, socijalizacijski uticaji i današnja permisivnost (Lloyd de Mause, 1974).

Čime se objašnjava ovo dugo zanemari-vanje i prećutkivanje deteta i posebnosti detinj-stva u ljudskom životu i društvu? Svi autori koji su se bavili ovim problemom slažu se da je u pitanju bila, bar što se premodernih epoha tiče, visoka smrtnost dece i mladih i sa druge strane veoma visok fertilitet koji je trebalo da nado-knadi ovu ranu smrtnost. U situaciji visokog rizika za odrastanje deteta, ni roditelji a ni druš-tvena zajednica nisu nalazili za potrebno niti racionalno da troše mnogo energije, vremena i

osećanja ali i svih drugih resursa u decu, sve dok ne budu sigurni da će se ta ulaganja isplatiti u smislu preživljavanja dece. Tako je ostavljano dobrim delom prirodnoj selekciji da izvrši svoje, pa tek kada bi ona završila sa svojim, roditelji su se prihvatali svoga dela posla u dovršavanju budućeg člana zajednice.

Većina istoričara koji su se bavili „otkrićem detinjstva" slažu se da novi pogled na dete počinje da prodire u saznanje i svest ljudi od kraja.XV veka. Jedan domaći autor ističe tezu da prve jasne promene mogu da se prate već u XIV veku u ranore-nesansnim italijanskim gradovima u okviru porodica istaknutih zanatlija ili bogatih trgovaca gde roditelji ispoljavaju gotovo moderan brižan i nežan odnos prema svojoj deci. (Karei Turza, 1996).

Ali tek od XVI veka se pojavljuju prvi znaci prepoznavanja i brige za ono što bi se moglo nazvati „posebna dečja priroda", da bi tokom XVIII veka takva orijentacija sasvim prevagnula, te tako dete postalo centar pažnje u svetu odraslih. To je vek poznat kao ,,vek pedagogije" koja pokušava normativno ali i u praksi da uspostavi principe odnošenja odraslih prema posebnosti deteta i detinjstva.

Zanimljivo je, međutim, u ovom kretanju to da kako dete dospeva u centar pažnje rodite-lja, porodice i društva, tako postupak i odnos prema deci postaje sve više uskogrud, gubi na prirodnoj spontanosti, i svodi se na podvrga-vanje dece raznim procedurama poučavanja i disciplinovanja i lišavanja njihovog autentičnog slobodnog iskaza u ponašanju i govoru. Tako jedan od savremenih istraživača istorije detinj-stva i porodice primećuje daje: „naša moderna porodica izrasla na konceptima autonomije domaćinstva i disciplinovanja dece..." (James Casey, 1989: 147). Ovu tezu potkrepljuju i istra-živanja nastanka i delovanja prvih školskih institucija u kojima je često osnovni cilj bio „slomiti" dečji otpor (J. Donzelo, 1980, Ph. Aries, 1962). Ideološko obrazloženje za ovakav pristup pružalo je protestantsko učenje o radnoj askezi koje se suprotstavlja porocima lenjosti, neurednosti, uživanja i razmetljivosti u ime božanske predestinacije. (Ibid, str. 164).

Smenu opuštenog pristupa detetu srednje-vekovne zajednice disciplinovanim obučava-njem dece za uloge odraslih građanske zajedni-ce u nastajanju veoma slikovito sumira Kurt

4

Dancinger (K. Danzinger) u jednom opsežnijem pasusu koji ćemo citirati: „Dok je pre sredine 18. veka preporučavajući tretman za odojčad nalagao permisivnost, pretežna orijentacija ka strogosti i kontroli razvija se u potonjem peri-odu i traje sve do u naš vek. Ranije su bebe hra-njene kada su to one tražile, dojenje je trajalo do dve godine, odbijanje od dojenja je išlo poste-peno, dok treniranje za stolicu nije preduzimano u prvim godinama života i nije se tražilo da dete noću bude suvo sve do pete godine; nisu se iskazivale niti spominjale ikakve zabrane u pog-ledu dečije golotinje ili infantilnog iskazivanja seksualne želje; deteje ostajalo uz majku u krevetu sve dokje dojeno a uspavljivano je ljuljuškanjem; ono je držano slobodno, maženo od strane odraslih a njegovo plakanje nailazilo je na brz odgojiteljski odgovor. Početkom 19. veka slika je potpuno promenjena: vreme doje-nja je skraćeno, uvedeni su striktni vremenski razmaci u ishrani, treniranje za stolicu počinje ranije i ranije se završava; infantilna seksualnost se kažnjava (ovo postaje opšte mesto odgoja tek pri kraju 19. veka), ljuljuškanje, cuclanje i trenutni odgovor na bebino plakanje se ne odobravaju. Sa druge strane, sada se ohrabruje detetova sloboda u motornim aktivnostima, stoje ranije bilo sprečavano. Nužno grubo, poređenje podataka na osnovu posmatranja 75 različitih društava u svetu tokom 19. veka pokazuje daje svirepost toga veka bila neobična u odnosu na humanističku normu, dokje ranije postupanje bilo mnogo više u skladu sa opštom praksom čovečanstva" (1971: 140-141).

Jačanje strogosti i rigidnosti u odnosu prema detetu što se više pimičemo savremeno-sti, tj. što se moderno društveno uređenje sve više utemeljuje, moglo bi naći svoje adekvatno objašnjenje u Fukoovim analizama nastupanja modernog saznajnog diskursa nauka o čoveku koje preuzimaju sve snažniji nadzor nad čovekom i njegovim nagonima.

U skladu sa ovim Fukoovski utemeljenim pogledom otkriva se kako napredovanje u određenim saznajnim praksama modelira pristu-pe i odnos prema detetu i detinjstvu u modernoj eri. Osnovna teza poznatog nemačkog sociologa jeste da se specifičnost uloge deteta oblikuje u zavisnosti od znanja o procesu socijalizacije (Kurt Luscher, 1975: 360). U tom smislu on razlikuje sledeće stupnjeve razvoja tih spoznaja

i njima odgovarajuće tumačenje deteta: ideolo-ško saznanje koje se uglavnom zasnivalo na hrišćansko-crkvenom tumačenju vrednosti živo-ta i rođenja, potom dolazi era medicinskih saz-nanja koja se obrazuju oko nekoliko oblasti (ginekologija, pedijatrija), pri čemu naročito veliki značaj imaju saznanja u domenu ishrane deteta i odojčadi. Zatim, nastupa etapa saznanja o sposobnostima i vrstama učenja kod dece pri čemu se, sa jedne strane, forsira učenje kroz praksu, tj. kroz rad i „šegrtovanje", a sa druge, sistematsko sticanje znanja putem škole. Ovaj niz završava se saznanjima o ličnosti i njenom razvitku čime se konačno sredinom 20. veka okončava ali i utemeljuje saznanje o detetu kao ličnosti in nuce. Ukupnost ovih znanja grade okvir za evoluciono shvatanje razvoja kompe-tencija ljudskog roda, što naravno ne znači da će ova znanja uvek biti i adekvatno iskorišćena u praktičnom procesu odgajanja i socijalizovanja dece. Ali o tome odlučuju drugi faktori a ne samo znanje.

Sličnu zamisao o smenama pojedinih saznajnih orijentacija u razumevanju deteta ali sa jasnim kritičkim naglaskom iznosi jedna savremenija autorka. Ona kritički ukazuje kako svaki od saznajnih talasa razumevanja deteta vodi zapravo ka njegovom postvarenju kao objekta. Dete postaje sukcesivno „pacijent" različlitih stručno-institucionalnih službi organi-zovanih na novim saznajnim standardima. Ona razlikuje prema redu nastanka obrazovni, medi-cinski, psihološki i ekološki saznajni talas. Pri tom ukazuje da što znanje više napreduje, to dete biva njime sve dublje unazad obuhvaćeno; tako danas kontrola počinje već od samog fetusa. (E. Beck-Gernsheim, 1988). Ista autorka primećuje da kako raste lista ovih saznanja koja dete treba da zaštite od sve većeg broja opasno-sti i da razviju njegove dispozicione potencijale u istoj srazmeri raste i lista nemoći da se dete odbarni u svojim elmentarnim potrebama od narušavajućih i uništavajućih elementa moderne civilizacije i društvenog poretka.

2. Dete i detinjstvo kao društveno konstruisana praksa

Detinjstvo je ranije posmatrano kao „prirodna" stvar i uparvo stoga je ostajalo izvan naučne pažnje. Naprosto, detinjstvo je smatrano

5

za posledicu univerzalnih bioloških zakonitosti, pa otuda neizbežno, ali privremeno i prolazno stanje u ljudskom životu. Otuda i margina-lizacija deteta i detinjstva, jer zapravo ono stoji na ivici između prirode i društva.

„Nova paradigma detinjstva" nastoji da ove zdravorazumske postavke preispita, odbaci i konstruiše nov pogled na dete i detinjstvo. Dominantno viđenje dece i mladih u društvenim naukama definisalo ih je kao „bića u nastajanju (becomings) a ne kao ljudska bića" (J. Qvrort-rup, 1992:132). Sociologija detinjstva kao nova institucio-nalizovana disciplina razvija pristup detetu i detinjstvu kao tvorevini određenog društveno-kulturnog i istorijskog konteksta, odnosno kao socijalnoj strukturi koja je u inter-akciji sa drugim strukturalnim segmentima. Pro-ces odrastanja deteta nije isključivo automatski proizvod internih bioloških i fizioloških procesa već zavisi od specifičnih društveno-kulturnih uslova, od saznanja i ideologija koje vladaju u datoj društvenoj sredini. „Način artikulisanja detinjstva u pojedinim društvima definiše dete-tov društveni položaj čime je određen njegov identitet" (Smiljka Tomanović-Mihajlović, 1997:10).

Detinjstvo može biti posmatrano u statičnoj perspektivi struktuiranih odnosa unutar kojih se odvija život deteta i konstituiše njegova socijalna pozicija. Ovde je naglasak na ukazi-vanju na promenljive socio-kulturne aranžmane i normiranje očekivanja od deteta, postavljanje granica njegovom ponašanju i defmisanje nje-govih potreba a sve iz perspektive odraslih. Od-govor deteta na ova očekivanja, koja su manje ili više sputavajuća ili otvorena proizvodi dete kao aktera sui generis.

Drugi dinamičniji pristup prilazi detetu kroz svakodnevicu doživljaja i iskustava koja ono stiče u svetu koji ga okružuje. Ovaj pristup želi da detinjstvo definiše iz detetovog vido-kruga, iz autentičnog vidokruga njegove prakse. Ali se taj pristup suočava sa preetabliranim predstavama o detetu koje treba da razobliči kako bi došao do autentičnog detetovog doživ-ljaja sebe i svog sveta. To stvara ozbiljne episte-mološke teškoće za koje sociologija detinjstva nije uspelajoš uvek da nađe adekvatmja rešenja. Moglo bi se utvrditi da sociologija detinjstva u novom ključu polazi od sledećih postvaki:

1. Detinjstvo posmatra samo za sebe i

naročito nezavisno od bilo kakvih prekoncepcija i ideologija budućnosti.

2. Detinjstvo posmatra kao aktuelnu prez-entnu stvarnost koju dete živi i kroz koju for-mira sopstveni identitet.

3. Osmatra dete kao aktivnog subjekta i objekta vlastite prakse odrastanja kojom konsti-tuiše svoju subjektivnost i transformiše objekti-vni svet relacija i značenja koje zatiče.

Nova paradigma sociologije detinjstva ujedinjuje u sebi dve paradigme koje su do sada opstajale nezavisno jedna od druge: stanovište Žana Pijažea da „društvo ima odgojni karakter" (1966:245) ali istovremeno nastoji da pokaže da je dete „roditelj čoveka" (M. Mead), pa u tom smislu dovoljno kompetentan akter koga bi valjalo ozbiljno proučavati.

U novom ključu koncept detinjstva se problematizuje u tri aspekta (Igor Kon, 1991):

1. Ideja detinjstva - simboličke predstave o detetu, normativni modeli deteta i odrastanja i stavovi o detetu i njegovim potrebama koje ga razlikuju od odraslih.

2. Praksa detinjstva - stvarni položaj dete-ta u porodici i društvu, odnosi dete-odrasli, pos-tupci prema detetu u same aktivnosti deteta.

3. Kultura detinjstva - dete u dečjem svetu, unutrašnji svet detetovog doživljaja i sli-ka sveta samog detinjstva, kao i interaktivne aktivnosti među samom decom.

Zahvaljujući pionirskom doprinosu Ph. Ariesa, istraživanja koja pripadaju ovom novom diskursu najviše su se koncentrisala na prvu oblast - rasprave na idejnosimboličkom i ideo-loškom planu u vezi sa „otkrićem detinjstva" kao društvenog i kulturnog fenomena. Valja upozoriti da u ovim studijama postoji realna opasnost od ideologizacije deteta i detinjstva. Umesto da služe otkrivanju istine o prošlosti, tj. zabluda prošlosti, dešava se da ova istraživanja služe davanju legitimiteta savremenim vladaju-ćim ideološkim predstavama nudeći nam „navo-dno proverene iskustvene istorijske činjenice" (A. Milić, 1988:31). U tom smislu ideja o modernoj društvenosti koja je detecentrična, a koja mora biti ozbiljno proveravana, često se legitimiše idejom o prošlosti koja je prema detetu bila ravnodušna ili čak neprijateljska.

Na nivou prakse, sociolozi ukazuju na prelaz od prakse „integrisanog" detinjstva u difuznom i šarolikom svetu srednjevekovnih

6

domaćih zajednica u kome je dete stalno prisutan ali istovremeni i nezapažen i sporedan deo tog sveta u potpuno novu situaciju „segre-gacije" deteta i njegovog sveta od sveta odraslih i života zajednice. Ovaj proces izdvajanja deteta koji istovremeno vodi ka „detecentričnom" dis-kursu i organizaciji svakodnevnog života odvija se uporedo ili je sastavni deo procesa formiranja moderne porodice, koja se i sama, sa jedne strane povlači u svoju intimnu osobenost, a sa druge odvaja od sveta javnih, privrednih i političkih zbivanja i odnosa. Centar nove poro-dičnosti koja je svedena na najuži reproduktivni srodnički krug postaje dete kome se posvećuje celokupna porodica: ukupnost porodičnog ži-vota - ekonomske aktivnosti privređivanja vrše se u ime zasnivanja nove buržoaske loze nalsednika, koja se mora dokazati svojim radom umesto aristokratske tradicije prenošenja privi-legija; na drugoj strani, ukupan unutrašnji život porodice organizuje se oko brige, rasta i razvoja budućih naslednika. Pri tom žena dobija „pov-lašćeni" zadatak da orgamzuje iznutra ovaj novi porodični pogon orijentisan ka detetu.

Od kraja XVIII veka i početkom XIX veka delom i kao posledica slabljenja religiozne moralnosti dolazi do glorifikacije deteta u okviru romantičarske vizije porodičnog doma, žene posvećene materinstvu i deteta kao simbo-la dobrote, nevinosti, neiskvarenosti i prirodno-sti. Pri tom, naročito Arije insistira na prodoru „nove osećajnosti", kao potpuno nove perspek-tive kroz koju se odvijaju i doživljavaju odnosi između deteta i njegove porodične okoline u građanskoj klasi. Tu novu praksu odlikuju sve snažniji izlivi nežnosti prema detetu, iskazivanje topline i ljubavi prema njemu, u specifičnoj vrsti govora koji odrasli neguju u odnosu prema detetu (tepanje), ljubljenje i milovanje deteta, zabavljanje sa detetom te dozvoljavanje detetu da se uključi u svakom momentu u komuni-kaciju odraslih.

Međutim, dokazivanje promene u emo-cionalnom odnosu i postupanju roditelja prema deci u ovim istorijskim studijama predstavlja izuzetno težak i ozbiljan metodološki problem. Postavlja se pitanje da li su zaista roditelji u srednjem veku bili neosećajni i ravnodušni pre-ma svojoj deci, kakvim ih opisuju neki istraži-vači (Lloyd de Mause), za razliku od novo-vekovnih roditelja? Ili, pak, savremenim istra-

živačima koji polaze od gotovo „opsesivne" potrebe za iskazivanjem ljubavi kod savremenih roditelja, nekadašnji uzdržaniji stav roditelja iz-gleda kao hladna bezosećajnost ili čak i surovo-st prema deci? Drugo, postavlja se pitanje na temelju kakvih saznanja, kakvih znakova se može uopštavati o nastupanju „nove osećaj-nosti", odnosno o postojanju „bezosećajnosti" u odnosima prema deci i mladima u prošlosti. Dokazivanje „osećajne klime" je veoma težak i složen, a u nekim slučajevima i nemoguć zada-tak i za savremena društva, a nekmoli za istraži-vača prošlosti koji raspolaže sa veoma suženom i fragmentarnom emprijskom evidencijom, pogotovu u ovoj sferi društvenih odnosa.

Osim toga, istorijska istraživanja pate od jednog ozbiljnog sociološkog nedostatka. Ona se u prvom redu bave detetom i porodicama viših i najviših društvenih slojeva u prošlosti iza kojih je ostala bogata istoriografska građa. Po-stoji opasnost da se na osnovu ove delimične slike generalizuje za društvo u celini, da se na-javljuje „novi", „moderni", „generalni" obrazac prakse detinjstva i ponašanja prema detetu. Op-štost tog novog obrasca upravo mora biti dove-dena u pitanje iz jednog specifičnog ugla. Nai-me, većina dosadašnjih studija detinjstva ne ba-vi se očiglednim raskorakom u pristupu i shva-tanju detinjstva i deteta koje postoji između „osećajne" porodice i „brutalne" škole u eri nastupanja modernosti. To se može pripisati nedovoljnoj sociološkoj diferenciranosti pristu-pa novom fenomenu detinjstva koji je očito oblikovan od samog početka od različitih društ-venih nosioca i sa različitim interesima i name-rama u vidu.

Postavlja se pitanje koje su društvene snage nosioci ovog društvenog prevrata u odno-su prema deci i prema porodici u celini? U ime kakvih i čijih interesa one nastupaju, kakva su njihova shvatanja društva, čemu teže i nadaju se u budućnosti? Dok Arijes ili Stoun (L. Stone, 1960) prve začetke promena lociraju u arist-okratske krugove kasnog feudalizma, dotle dru-gi autori isključivo ukazuju na buržoaziju kao nosioca tih kretanja (Demos, 1970, Donzelo, 1979 i dr.) Podjednako ostaje nejasno koji se procesi nalaze u osnovi ovih kretanja: da li su to urbanizacija i industrijalizacija, migracije, nuk-learizacija porodice, skolarizacija života dece, religijske reformacije i transformacije?

7

Najmanje je, ipak do sada, postignuto na planu razumevanja „dečjeg sveta" ili „kulture deteta" i zakonitosti na kojima se oni konstituišu. Ovde u najvećoj meri nedostaju saradnja sociologa, psiholga, pedagoga i antro-ploga. Veoma malo su proučavane dečije pred-stave o svetu, stavovi prema okolini koja ih okružuje: porodici, vršnjacima, školi, nastavni-cima. Ovde, takođe, spadaju proučavanja deči-jeg vremenskog budžeta, kao i dečijeg prostora, načina odmaranja, zabave, druženja, komunika-cije, te naročito u savremenim društvima ogromne mas-medijske produkcije namenjene isključivo ili prvenstveno deci; ispitivanje deči-jih „moda" i stilova života i načina kako ove prakse bivaju proizvedene i prihvaćene od same dece. (J. Zinnecker und R. Silberreisen, 1996).

Studije detinjstva bez obzira na teorijske razlike dokazuju, međutim, značaj povezanosti novog koncepta deteta i moderne nuklearne porodice. Pokazuje se da već od proto industri-jskih oblika porodične modernizacije, nuklearna porodica predstavlja jedinstvenog idejno-ideolo-škog i vrednosno-kulturnog posrednika u uspo-stavljanju, prihvatanju i širenju nove organi-zacije i načina života koji sobom nosi procvat kapitalizma na evropskom tlu a u okviru koga dolazi i do širenja prostora i razumevanja za potrebe deteta i detinjstva. Upravo tu tezu nasto-jaćemo da preispitamo sa raznih strana u narednom odeljku.

3. Porodica usredištena ka detetu. Stvarnost i mit

Od početka 20 veka dete dospeva u centar svih porodičnih zapleta. To se pre svega duguje Frojdovom otkriću ranog seksualnog razvoja dece i problema koji taj razvoj stvara za stabilizaciju odrasle ličnosti. Sa druge strane, sociološka teorija u svojim glavnim teorijskim razmišljanjima stavlja proces socijalizacije u središte društvene reprodukcije. Parsons će tako u svom stanovištu koje sintetizuje uvide Frojda, interakcionizma i funkcionalizma u jedinstven poged, postaviti porodicu kao centralni agens procesa socijalizacije dece u društvu. Pri tom je taj proces osnovni za internalizaciju i afirmaciju socio-kulturnih vrednosti društvenog sistema u sistemu ličnosti pojedinaca, pa prema tome za

obnavljanje i učvršćivanje svakog savremenog društvenog sistema. Porodica i dete tako postaju u savremenom teorijskom diskursu osnovne ose na kojima se gradi integracija i kohezija društvenih zajednica.

Moderna porodica od početka 20. veka biva postepeno rasterećivana od nekadašnjih brojnih funkcija koje su članovima uzmale naj-više energije i vremena (proizvodnja, odbrana, zaštita, staranje) pa može objektivno da se daleko više posveti svom najslabijem članu - detetu. Ali ovaj preokret nije istovremeno nužan i dovoljan uslov za prevrat u odnosu prema detetu i njegovoj ukupnoj društvenoj poziciji. Naprotiv, ima dovoljno suprotnih dokaza na osnovu kojih se može tvrditi da bez obzira na savremenu „detecentričnost" porodice i društve-ne zajednice, moderno društvo i porodica pred-stavljaju „neprijateljsku sredinu" za dete, više nego što su to bila društva u prošlosti (L. Wilk, 1990). U stvari, kao što se moderna porodica i roditelji u njoj nalaze razapeti između neuskla-đenosti i protivurečnosti modernog društva, tako isto se dešava i sa decom. Neke od tih glavnih protivurečnosti ćemo ovde analizirati.

3.1. Dete kao vrednost: od „uspešnog projekta" do „nostalgije"

Detecentričnost kao praksa porodica i ponašanje i stav roditelj a u dobroj meri se zasnivala, kao što smo već konstatovali, na novoj proceni deteta kao vrednosti. Ali u čemu se nalazila ta novootkrivena vrednost deteta u građanskoj civilizaciji? Bilo bi brzopleto da se ona isključivo traži i pronalazi iz ugla ekonom-ske cene i isplativosti investicija u dete, kako se u svetu preduzetništva posmatraju sve stvari i odnosi. Ali sigurno daje taj aspekt bio snažno prisutan ali u nešto modifikovanijoj i proširenoj formi u odnosu na čisto ekonomističko proce-njivanje. Dete je u modernoj porodici imalo značenje „životnog projekta" roditelja: deca su postala „naš ljudski kapital, naša budućnost" (Chris Jenks, 1996:14), odnosno ekonomskim jezikom rečeno naša „investicija u budućnost". Ovakav koncept deteta na strani roditelja podra-zumeva bezgranično podređivanje roditelja inte-resima deteta, odnosno žrtvovanje za dete. Ali isto tako na strani deteta ovakav koncept deteta

8

pretpostavlja zavisnost deteta od roditelja, več-nu zahvalnost roditeljima, detetovu pasivnost i prezaštićenost.

Takav stav i odnos prema deci proizvodio je čitav niz protivurečnih posledica u društvu, porodici i u položaju same dece u fazi zrelog kapitalizma kao što su:

1. Suprotnost između visokih ekonomskih troškova izdržavanja dece i njihove neodgo-varajuće društvene cene, a stoje roditelje dovo-dilo u situaciju raskoraka između mogućnosti i očekivanja.

2. Suprotnost između detecentričnog sveta porodice i segregacije deteta u društvenom sve-tu odraslih, počevši od školskog sistema pa nadalje.

3. Ambivalentan odnos između emociona-lne zaštićenosti deteta i socijalne pasivnosti koja je imala za posledicu ne tako retke situacije radikalizacije mladih i omladine kao socijalnog segmenta detinjstva i odrastanja deteta u mode-rnim zapadnim društvima. Najspektakularnija i višestruko posledična od tih pobuna jeste 1968. godina sa kojom dolazi i do završnice u ovoj etapi društvene konstrukcije deteta i detinjstva.

Od kraja 60-ih nastupa nova faza u razvoju koncepta i vrednosti deteta koja umesto roditeljskog i društvenog delovanja ,,u ime deteta" nastoji da uspostavi dete kao subjekat vlastitog činjenja. Naravno da je ovo lakše reći nego učiniti, pa otuda teorije deteta i detinjstva koje nastoje da se izgrade na takvoj paradigmi pate od apstraktnosti i neodređenosti budući da im nedostaje adekvatna konceptualizacija „sub-jekta" koga promovišu. Naime, nauka još uvek nije u stanju da dovoljno razumljivo protumači Jezik" detinjstva

Uprkos ne malim preprekama na uspo-stavljanju takvog gledišta, može se ipak utvrditi da je osnovna konceptualna i stvarna promena sadržana u „figurativnom ključu" (M. Mead, 1979) tj. kao partnerstvo dece i roditelja u porodci, dece i odraslih uopšte. Ali dok izgleda da se na partnerski odnos deca lako usmeravaju jer to leži u „prirodi" njihovog statusa i potreba, u slučaju roditelja ova nova orijentacija zahteva mnogo više napora i samokontrole nego što su oni na to navikli.

U ovom kontekstu svakako treba pome-nuti zanimljivo gledište poznatog istraživača detinjstva Krisa Dženksa (Chris Jenks) koji nov

odnos prema detetu postmodernom društvu tumači kao „nostalgično" prizivanje prošlosti od strane odraslih u kom stavu dete zapravo repre-zentuje taj izgubljeni svet sigurnosti, ugodnosti i topline.

U odnosu na moderno društvo, postmo-demo društvo se predstavlja kao društvo „rizi-ka" (Beck, 1992) koje traži stalnu refleksivnu reprezentaciju sopstva koja nema više za svoje utočište niti fiksirane prostore niti fiksirane identitete. Otuda se dete u toj „nostalgičnoj" potrazi fiksira „kao ljubavnik, supružnik, prijtelj i drugar sa posla i najednom drugačijem nivou kao simbolička reprezentacija samog društva" (Ibid, 1996:20). Odrasli pokušavaju koz identi-fikaciju sa detetom u sebi da prevaziđu strahove i napetosti nesigurne današnjice.

Ali u tom „nostalgičnom" ključu, prema ovom autoru leži i dvosekli mač odnosa prema detetu u današnjici: sa jedne strane nastojanje da se detetu omogući autentični i samostalni raz-voj, ali sa druge strane i povećano iskorišća-vanje, zloupotrebe i zlostavljanje deteta u situa-ciji bespomoćnosti odraslih. Na ove aspekte vratićemo se pri kraju ovog odeljka.

3.2. Deca kao društveno bogatstvo i redukcija nataliteta

Dok u savremenim društvima preovlađuje ideološka orijentacija usmerenosti ka deci, istovremeno dolazi do stalnog i sve većeg opadanja nataliteta i fertiliteta u razvijenim zemljama. Demografi, ekonomisti, sociolozi i svi ostali stručnjaci slažu se da je prvenstveni uzrok smanjivanja stopa nataliteta i fertiliteta koje čak idu ispod nivoa potrebnog za obnav-ljanje stanovništva u pojedinim zemljama, re-zultat ogromno uvećanih troškova u podizanje dece, tj. ulaganja koja su neophodna da bi se dete izvelo na put samostalnosti. Često izrican stav da su deca „najveće bogatstvo" nije samo metafora, kojom se iskazuje promenjeni vredno-sni sistem u savremenoj porodici i društvu koji dete tretira kao vrhunsko dobro, već je reč o stvarno visokoj ceni koštanja deteta. Troškovi odgajanja deteta su u poslednjoj polovini veka izuzetno porasli te sa ekonomskog stanovišta dete zaista nosi u sebi veliku vrednost.

Kada je reč o individualnim porodicama

9

one ne očekuju, niti računaju sa fman-sijskim povraćajem uloženih sredstava u podizanje i odgajanje dece. Dobrim delom i zato što deca više ne predstavljaju u porodici radni resurs. Empririjska istraživanja pokazuju konstantno opadanje učešća dece u obavaljanju kućnih poslova unazad od II svetskog rata, sa tenden-cijom da to opadanje postane još jače u meri u kojoj dolazi do opadanja ruralnih porodica i porasta obrazovanih žena. (F. Goldscheider and L. J. Waita, 1991:169-170).

Ipak, optimizam u pogledu redukcije radnog iskorišćavanja dece mora da splasne ako se imaju u vidu činjenice iz celog sveta, a ne samo iz njegovog najrazvijenijeg dela. Istraži-vači danas upozoravaju na širinu problema eks-ploatacije dečijeg rada naročito u polurazvi-jenim periferijskim zemljama, mada ne samo u njima. Tako se raspolaže sa podatkom o 60 miliona dece do 14 godina starosti koja su registrovana kao radna snaga. Ali to je samo vrh ledenog brega! Koliko ih još ima neregistro-vanih? (J. Qvortrup, 1985:129).

No, uz pretpostvaku da se finansijski dug dece prema roditeljima ili mlađih prema stari-jima može bar delimično namiriti, postavlja se pitanje jednog duga koji ostaje trajno neizmiren. Reč je o afektivnom dugu deteta prema rodite-ljima koji ostaje nepodmiren (F. Bimbi, 1992: 149). Na sličan način stvar argumentuje nešto ranije jedna drugi istraživač koji ukazuje da se deca na Zapadu doživljavaju kao emocionalno neprocenjivo dobro što od roditelja traži veoma visoka ulaganja i intenzivno emocionalno uključivanje (V. A. Zelitzer, 1985).

Raskorak između ulaganja i troškova, bilo daje reč o ekonomskom ili emocionalnom bu-džetu roditelja vodi ka značajnom smanjenju fertiliteta i nataliteta. No, to nisu i jedini uzroci. Često se ističu i drugi kao zapošljavanje žena i afektivno zasićenje roditelja sa jednim detetom. Moglo bi se zaključiti da pad nataliteta ima za posledicu veću brigu i bolji standard dece u savremenom društvu. No, to je tačno samo do izvesne mere i za isvestan deo porodica, ali nikako za sve.

3.3. Ekonomsko blagostanje deteta naspram ekonomske zavisnosti i siromaštva

Nema sumnje da u ekonomskom pogledu i bar što se tiče razvijenih zemalja, deca danas uživaju prave blagodeti. Ne samo da se roditelji trude individualno da obzbede optimalne (ako ne i maksimlane) materijalne uslove za njihovo odrastanje (ishrana, stanovanje, oblačenje, ško-lovanje, zabava) već tome u susret ide i moder-na „država blagostanja" koja na različite načine, direktno i indirektno nastoji da participira u tro-škovima porodica oko izdržavanja dece. U sus-ret dečjem „blagostanju" ne sumnjivo ide i moderna potrošačka civilizacija koja u deci nalazi i preko njih stvara obrasce masovne pot-rošnje naročito u sferi dokolice i zabave. Deca i omladina su danas postali najatraktivniji konzu-menti masovne industrije potrošnih artikala oko čije naklonosti se takmiče najmoćnije industrije sveta. Kao masovni potrošači deca i mladi su danas u stanju ne samo da zadovolje obogaćen i proširen repertoar svojih osnovnih potreba već im obilje omogućava da veoma rano počnu da samostalno izgrađuju vlastiti ukus i identitet.

Ali to su samo prividno blagostanje i sloboda izbora. Iza potrošačkog obilja za decu stoji njihova potpuna finansijska i ekonomska zavisnost koja se sve više produ-žava u meri u kojoj se širi fenomen „produžene mladosti". Tako se može reći da dečji i omladinski konzu-merizam počiva na staklenim nogama dečije i omladinske finan-sijske nesamostalnosti i finan-sijske (ne) moći roditelja čije zarade i standarda sve teže mogu da prate visoka potrošačka očekivanja koje razvija podkultura mladih. U toj situaciji jedan deo mladih čije finansijske mo-gućnosti ne dozvoljavaju praćenje tog standarda dolaze u sukob sa društvom pokušavajući da nelegitimnim i nelegalnim sredstvima ostvare ove potrošačke standarde. Otuda sve veći deo mladih koji kreće stazama maloletničke delin-kvencije, narkomanije, alkoholizma i drugih devijatnih ponašanja.

Potrošačko obilje razvijenih društava pri-kriva ozbiljnu egzistencijalnu ugroženost dece koja se ogleda u sve rasprostranjenijem siromaš-tvu koje pogađa ne samo decu u većem delu nerazvijenog sveta već i sve veće segmente dece u najrazvijenijim društvima. Prema uporednoj studiji životnog standarda dece u deset OECD zemlaja došlo se do otkrića „novih i suptilnijih formi deprivacije dece" (Kennnedv et ali., 1996:145). Među tim zemljama Amerika poka-

10

zuje „zapanjujući" obim siromaštva dece (Ibid, 152)s tj. ona je zemlja koja prema svim poka-zateljima ima nadprosečan broj dece ugrožene siromaštvom u odnosu na ostale posmatrane zemlje. Švedska prema istom posmatranju stoji daleko ispred svih ostalih po visini standarda koji uživaju najmlađi, dok se ostale zemlje grupišu u sredini.

Veličina dečijeg standarda odnosno siromaštva u značajnoj je korelaciji sa nenov-čanim doprinosima koji dolaze od države blago-stanja i njenih agencija u vidu različitih pro-motivnih zaštitinih mera prema deci i porodi-cama. Pa ipak, uprkos rastu državnih davanja i ukupnom porastu životnog standarada, istraži-vanje beleži kontinuirani porast dece ugrožne siromaštvom. To se dovodi u vezu sa porastom jednoroditeljskih porodica, sa jedne strane i porastom nezaposlenosti, što najviše pogađa majke upravo iz jednoroditelsjkih porodica. Tako možemo da konstatujemo još jednom kako se reprodukcioni krug siromaštva, bede i eksploatacije zatvara u ženskoj podčinjenosti i eksploataciji.

Napokon, ovde treba ukazati na još jedan kontrast koji pogađa blagostanje dece u savre-menom svetu. To je Činjenica koju su već 80-ih godina uočili demografi (a koju sada ističu sve više sociolozi i ekonomisti. Reč je o tome da dolazi do kompeticije između najstarije i najmlađe populacije u razvijenim društvima oko podele značajnih budžetskih sredstava namenje-nih socijalnoj sigurnosti i standardu stanov-ništva. Kako, sa jedne strane, najstariji deo popualcije ne samo da postaje brojčano sve veći u odnosu na najmlađi i sa druge kako on još uvek raspolaže većim uticajem i moći, to se raspodela odvija tako da udeo potrošnje ovog dela stanovništav postaje sve veći u odnosu na udeo potrošnje namenjene deci i mladima. (Kennedy et ali 1996).

3.4. Deca između porodične ljubavi i učene

U savremenoj porodici „okrenutoj deci" roditelji žele da kroz decu ostvare svoje emo-cionalno i ljudsko ispunjenje, dok sa druge strane od dece očekuju da upravo zato što u njih toliko ulažu zadovolje svoja unapred postav-ljena očekivanja i ciljeve. Pri tom se ljubav,

emocije, nežnost, majčinska toplina, bliskost često i nesvesno instrumentalizuju od strane roditelja da bi se ostvarili određeni pozitivni odgovori dece, tj. postignuća koja se od njih očekuju. (Arnold. W. Green, 1960). Instrumen-talizacija ljubavi kod dece proizvodi povratni efekat otpora prema roditeljima, nepoverenje, agresivnost ili povlačenje kao ponašajne simp-tome nezadovoljstva. Neki savremeni istraživači su skloni da govore o „familizaciji" deteta, u smislu neke vrste porodične posesivnosti i eks-kluzivizma kada su u pitanju deca i njihovo osamostaljivanje.

Porodice su sklone da preuzimaju na sebe sve više obaveza odgovornosti i troškova oko dece, a deca sve više postaju zatvorena i vezana za porodicu, te postaju nevidljiva za društvo, tj. vidiljiva samo iz perspektive porodice i za porodicu. Familističku praksu danas podstiču i određene političke snage u savremenim razvi-jenim društvima. Prema mišljenju britanske naučnice, takva ideologija i politika, poznata kao tačerizam, nastojala je da decu što više izo-luje i zatvori u porodicu umesto da ih otvori prema svetu i pripremi za njegovu složenost i kontradiktornost. (J. Brannen, 1992).

3.5. Produžena nezrelost i pravna individuacija

U modernim društvima pravna, formalna zrelost i samostalnost mladih ljudi je skraćena u odnosu na 19. vek, ali i premoderna društva, ukoliko se ima u vidu da u tim društvima mladi do smrti svojih roditelja nisu bili samostalni ili nisu mogli da upražnjavaju neka pravna svoj-stva (pravo raspolaganja imovinom i si.). U tom pogledu mladi danas sa 18 godina stiču sva prava pravnog subjekta, a neka prava im se priznaju i pre napunjenih 18 godina. No, sa druge strane, ovoj ranijoj pravnoj zrelosti mla-dih objektivno se suprotstavlja situacija „produ-žene mladosti", odnosno produžena ekonomska i fmansijska zavisnost mladih ljudi zbog sve dužeg školovanja koje mlade u pojedinim profesijama onemogućava da do svojih srednjih godina steknu nezavistan profesionalni status u društvu (lekari, pravnici, inžinjeri itd.). Osim toga, i kada završe školovanje sve je veći broj mladih ljudi koji ne mogu da dobiju zaposlenje,

11

pa stoga njihova pravna sloboda i jednakost ostaju nerealizovani.

Sa druge strane, savremeno društvo insi-stira na pravnoj individuaciji pojedinaca od niji-hovog najranijeg doba, tako da se danas uveliko uvodi korpus normi dečjih prava u normativne sisteme kako pojedinih društava, tako i među-narodne zajednice. Pravna samooblikovanost dece ne znači da su ona samo korisnici prava koja idu u njihovu korist; deca sve češće postaju predmet specifičnog normativnog uobličavanja koje ide protiv njihove autonomnosti i kreativnosti. Ako pogledamo vek unazad, onda možemo da konstatujemo da moderno društvo nije poznavalo toliko oblika krivično pravne odgovornosti dece i maloletnika, kao stoje to slučaj sa savremenim pravom. Ali još više od pravnih normi decu danas ograničavaju, usme-ravaju, disciplinuju i standardizuju razne vrste nepravnih normi kao što su zdravstveni, psihološko-psihijatriski, pedagoški i škoski pro-pisi. Pod izgovorom brige za dečji razvoj, savre-meno pravo i druge regulativne institucije fak-tički sužavaju i osiromašuju razvojni pluralitet dece i mladih uprkos povećanju materijalnog standarda.

3.6. Kulturna segregacija i paternalizam nasuprot autentičnosti

Škola je prvi i najsnažniji kulturni moder-ator koji decu segregira u odnosu na odrasle i socijalni svet uopšte. „Zaštićeni prostori i nad-gledane aktivnosti" (Fuko) ograničavaju razvoj komptencija kod dece, smanjuju složenost interakcija sa socijalnim svetom na vršnjačke grupe, fragmentiraju svet deteta i njegovu moć da samo sebe vodi i kontroliše. (L. Qvortrup et ali., 1994 Engelbert et ali.). Ali škola je samo jedna u nizu kulturnih institucija koja kroz legitimirani društveni paternalizam vodi formi-ranju zasebnosti dečjeg sveta, njegovoj prakti-čnoj izolaciji i segregaciji od sveta odraslih i društvenog života. Neki pedagozi i psihilozi u takvom dejstvu školske ustanove vide barijeru za razvoj dečje kreativnosti ali i slobodnije integracije u društvo te zahtevaju „ukidanje škole" (Ivan Ilich), ili zamenu njenih rigidnih didaktičkih obrazaca slobodnom samorazvoj-nom igrom (Summer Hill projekat). Međutim,

ovakva shvatanja nisu naišla na veće društveno razumevanje i odobravanje.

U poslednjem veku škola je učinjena manje represivnom u odnosu na njenu 19-vekovnu prethodnicu, ali njeni osnovni nedo-staci nisu uklonjeni (izolacija mladih, rutinira-nost, komformizam i si.). Otuda se medu mladi-ma iz društvenih slojeva sa margina društva sve češće ispoljava agresivnost prema školi, zato što im ona ne nudi mogućnosti za integraciju u društvo, a niti pruža mogućnosti da zadovolje autentične mladalačke potrebe i interesovanja.

Sličan dvostruki efekat i uticaj imaju i druge sve brojnije i raznovrsnije ustanove kultu-rne potrošnje dece kao što su dečji film, knjiga, pozorište, novine, mas mediji, televizija, video i kompjuterski programi i igre. Sa jedne strane, svi oni pomažu komercijalizaciju sveta mladih, ali sa druge strane, otvaraju prostore dečje i omladinske kreativnosti i autonomije. U sličnom dvostrukom odnosu prema svetu mla-dih nalazi se i svet sporta i sportskih aktivnosti, pri čemu profesionalizacija i komercijalizacija sporta ipak sve manje pomaže omasovljenju sporta kod mladih.

4. Brakovi bez dece

Traumatizacija roditeljstva sa jedne strane, ali i opšta tendencija segregiranja dece iz društva odraslih, jasno je uočljiva kroz trend porasta u drugoj polovini XX veka alternativnog porodičnog oblika „brakova bez dece". Sa njihovim porastom i sama institucija braka definitivno menja svoj sadržaj i funkciju, o čemu je već ranije bilo govora.

Trend rasta jasno je vidljiv u slučaju Nemačke gde se od 8, 4% učešća ovih brakova u 1899, njihovo učešće penje na 18, 0% u periodu 1973-77, a pretpostavlja se da će se krajem veka njihovo učešće ustaliti na čitavih 20,0%, tj. jednu petinu svih brakova. (R. Nave-Herz, 1989:241). Prema istoričarima porodice, masovnija pojava ovog oblika predstavlja veliko istorijsko pomeranje budući daje „'brak bez roditeljstva' u principu bio stran staro-evropskom svetu" (Mitterauer, 1979:21). U tom kontekstu treba imati u vidu da sam izraz „brak bez. dece" ili „neroditeljstvo" sadrži značajan stepen diksriminacije i negativnog etiketiranja,

12

ali nauka za sada ne raspolaže nekim neutralnijim izrazom. S obzirom na potencijalne mogućnosti promena u individualnim biogra-fijama (razvodi, ponovno stupanje u brak, koha-bitacija i si.) „brak bez dece" predstavlja u dobrom delu životne istorije pojedinca samo aktuelno stanje koje je podložno izmenama. Otuda se u istraživanjima ovog fenomena post-avlja značajno pitanje razgraničenja odnosno definisanja pojave. Nemačka autorka predlaže da se pod „brakom bez dece" tretiraju situacije kada venčani partneri nemaju bračno priznatu decu i ne žive zajedno sa decom u istom doma-ćinstvu. Ova definicija ima u vidu socijalno roditeljstvo, a ne i biološko (R. Nave-Herz und Markefka, 1989:378).

Međutim, teškoće u definisanju ove poja-ve proizilaze iz još jednog značajnog momenta: utvrđivanje uzroka nastanka i opstanka ovih brakova tek omogućava uspostavljanje stvarne predstave i stanja u pogledu učešća i rasta ove pojave u savremenim društvima. Već citirana nemačka istraživačica ukazuje na pet tipova „brakova bez dece" sobirom na način i uzroke njihovog nastanka. To su:

A. Medicinski razlozi:

B. Svesno i planirano

odbacivanje roditeljstva:

C. Još neispunjena želja za decom

1. organski uzroci (biološk i sterilitet)2. psihosomatski uzroci

3. doživotno bez dece4. odricanje na određeni rok

5. prolazni, privremeni brak bez dece.

U ovom momentu zanemarićemo razloge medicinski uzrokovanog steriliteta i njegove savremene rasprostranjenosti. Samo ćemo ukazati da prilikom ocene o udelu tih uzroka treba imati u vidu izuzetno snažan porast medicinskih saznanja i tehnoloških dostignuća

koja omogućavaju ukljanjanje organskih, pa čak i psihosomatskih uzroka steriliteta partnera.

Za nas je svakako najinteresantnija kategorija brakova koji svesno i planirano ili na neodređeni rok odlažu roditeljstvo ili žele da ga se potpuno liše. Prema istraživanju nemačke autorke, osnovni razlog ili motiv za takvo ponašanje leži u ambivalentnoj situaciji žena koje se odlučuju na ovaj korak a koje žele da ostvare karijeru i visoke zarade sa jedne strane, i sa druge, koje smatraju da roditeljstvo odnosno materinstvo podrazumeva potpuno posvećivanje deci, tj. prestanak rada i zarađivanja. Odustaja-nje od dece u situaciji ovih suprotnih vrednos-nih orijentacija, prema ovoj autorki, znači u stvari određenu vrstu strategije rešavanja inter-nog konflikta (R. Nave-Herz und Markefka, 1989:383). Ista autorka, međutim, ukazuje da postoji i obrnuta vrsta ustručavanja žena od rađanja, a to je u situaciji nezaposlenosti i čeka-nja na posao, što u svojoj ukupnosti ukazuje da u slučaju žena još uvek nije prevaziđena ideo-loška i stvarna suprotnost između rada i poro-dice. Jedna američka autorka koja se takođe dugotrajno bavila dobrovoljnim lišavanjem od roditeljstva u braku konstatovala je na osnovu više američkih istraživanja da je primarni motiv (u 79% ispitivanih slučajeva) sloboda od odgovornosti za brigu i staranje o detetu i odatle više prilika za samoispunje-nje i spontanu mo-bilnost pojedinca odnosno partnera. Sa mnogo nižom učestanošću pojavljuju se motivi ostvari-vanja većeg zadovoljstva i razumevanja u brač-noj zajednici, ženina karijera, novčane predno-sti, pa i do takvih motiva kao stoje mišljenje daje savremeni svet uopšte nepovoljan za decu i njihovo odrastanje. (Sh. Houseknecht, 1987).

Istraživanja i u Nemačkoj i u Americi ukazuju, međutim, da „brakovi bez dece" u svom bližem i daljem društvenom okruženju nailaze i danas na dosta predrasuda, negativnog etiketiranja, pa čak i diksriminacije. Tako, na primer, u nekim nemačkim federalnim država-ma supružnici bez dece plaćaju mnogo veće poreze na svoje prihode, što predstavlja svakako jedan vid društvenog i državnog sankcionisanja takvog ponašanja. Ali ovakvom predrasudnom stavu podležu i sami praktičari ove forme braka, budući da pristaju da svoju situaciju sameravaju „normalnom obrascu" braka sa decom, zbog čega na svoj brak gledaju kao Još uvek nedo-

13

vršen" odnos, odnosno „ometenu porodicu", a ne kao na alternativnu životnu formu i legitimni individualni izbor. (Nave-Herz und Markefka, 1989:385).

5. Zlostavljanje dece u porodici

U ovoj raspravi oganičićemo se na pos-matranje zlostavljanja dece u porodici, mada u savremenom društvu izvan porodice postoji čitav niz drugih oblika zloupotrebe dece, počev-ši od eksploatacije u radu, preko dečje prosti-tucije, prošnje, narkomanije, trgovine dečjim organima itd. Za najveći deo dece na svetu siromaštvo je osnovni problem koji determiniše sve ostale oblike zapostvaljanja i zloupotrebe dece izvan ali i u porodici.

Problem zlostavljanja dece u porodici je delikatan problem sa kojim se teško hvata u koštac jer je uglavnom nevidljiv. Otuda se nauka sa njim suoučava sa velikim zakašnje-njem. Prema pregledu koji je obavljen za vodeći stručni časopis u sociologiji porodice u periodu od 1939. do 1970. godine nije mogao da se pronađe naslov koji je sadržavao reč nasilje u porodici. (O 'Brien, 1971). Slobodno se može tvrditi daje neosetljivosti nauke za ovaj problem doprinela njena temeljna ideologiziranost koja je proizvodila samo glorifikaciju pozitivnih porodičnih vrednosti a odbacivala da sagleda neprijatne strane života u savremenoj porodici.

U Americi je 1962 medicinski potvrđen simptom „pretučenog deteta" (Kempe, C. H. et ali), a tek 1970. godine se pojavljuje prva socio-loška studija koja na nacionalnom uzorku ras-pravlja o pojavi, nastoji da utvrdi uzroke, obim i moguće poristupe sanaciji i terapiji pogođenih porodica i dece (David E. Gil). Ovaj autor daje i prvu definiciju zlostavljane dece u porodici koja je široko prihvaćena a glasi: „fizičko zlostav-ljanje dece je namerna upotreba fizičke snage ili namerno propuštanje da se učine neke radnje od strane roditelja ili drugog staratelja u toku inter-akcije sa detetom u toku njegovog odgajanja koji imaju za svrhu da se dete povredi, ozledi ili uništi". (1973:115). Razlog što se toliko odugo-vlačilo sa „otkrivanjem" pojave i raspravama o njoj u akademskim krugovima i široj javnosti, leži u postojanju još uvek snažne kontradikcije u sameravanju odnosa privatnosti i javnosti u modernoj porodici.

Uzorci ispitivanih porodica najčešće potiču sa klinika ili iz sudske prakse, te prema tome nisu reprezentativni za populaciju. Pošto pre 1970. ne postoje nikakva pouzdanija sazna-nja o pojavi, to je veoma teško njeno hronološko praćenje i upoređivanje. Sve ovo upozorava da postojeća saznanja o rasprorstra-njenosti pojave u razvijenim društvima treba uzeti sa krajnjom rezervom. Procene se kreću od optimističkih 6000 slučajeva godišnje za Ameriku (Gil, 1971), do realističnije ali i zapa-njujuće cifre od 100. 000 slučajeva godišnje (Lights, 1974) na bazi ponovljene ankete. Empi-rijska ispitivanja roditelja da li i koliko upotre-bljavaju batine u disciplinovanju dece donelo je najpreciznije podatke za procenu, s tim što su iz uzorka izostavljenje jednoroditeljske porodice. Prema podacima iz jedne američke studije, približno troje od 100 dece godišnje je tučeno, udarano i šamarano od strane svojih roditelja dok je osam od sto imalo bar jednom takvo iskustvo u svom detinjstvu. Napokon, troje od 100 dece je odrastalo pod stalnim roditeljskim pretnjama nožem ili pištoljem, a isti procenat je imalo i prilike da oseti upotrebu ovih sredstava na sebi. (S. K. Steinmetz: 1987:736). U Nemač-koj, prema empirijskim istraživanjima u anke-tama oko 8% nemačkih roditelja priznaje daje tuklo svoju decu (L. de Mause, 1974: 42).

Nema mnogo teorijskih pokušaja da se ova pojava objasni. Oni uglavnom počivaju na teorijama koje naglasak stavljaju na indivi-dualne činoce, sociopsihološke činioce i socio-kulturne činioce. Prema jednom psihoanali-tičkom uvidu u ovu pojavu konstatuje se daje visoka brutalnost postupanja prema deci gotovo civilizacijska odlika čoveka jer samo je druga polovina ovog stoleća lišena izrazitijih oblika ove vrste nasilja nad decom (Llozd de Mause, 1974). Ovaj autor smatra da se objašnjenje po-jave nalazi i stalnom stavu neprijateljstva odras-lih prema deci pošto im deca služe za projekciju vlastitim strahova i neizvesnosti. To neprija-teljstvo se ublažava ili počinje da nestaje kada odrasli počinju da razumevaju vlastitete straho-ve iz detinjstva i prestaju da ih projektuju na svoju decu. U tom smislu psihoanaliza može da posluži kao značajno preventivno sredstvo u smanjivanju intenziteta i raširenosti ove pojave. Ovo objašnjenje, bar što se tiče evropskog civi-lizacijskog kruga, poziva se na ustanovljene

14

regularne prakse ritualnog žrtvovanja dece. Takav slučaj je poslednji put zabeležen u

Evropi u Nemačkoj u 16. veku (Steinmetz, 1987:728). I u našoj kulturi zabeleženi su primeri žrtvovanja dece, ali i rasprostranjeno neprijateljsko držanje odraslih prema deci (Žarko Trebješanin, 1991).

Najnovije objašnjenje porasta fizičkog zlostavljanja dece nudi i teorija „nostalgičnog" pristupa detetu od strane odraslih prema kojoj dete simbolizuje prošlost koja nepovratno išče-zava (Ch. Jenks, 1996). Ali ova teorija ipak više objašnjava povećanu okrenutost društva i odras-lih prema populaciji dece nego što objašnjava pobude za njihovo masovno zlostavljanje.

Pretežnija su nastojanja da se ove pojave objasne isključivo individualnom nepri-lagođe-nošću ili nastranošću roditelja sa čim ne bi smelo da se preteruje. Bez obzira koliko ovi činioci bili stvarno prisutni u konkretnim poro-dičnim situacijama, ne bi smeli da budu isk-ljučeni širi društveni činioci koji omogućavaju roditeljima takve zloupotrebe dece. Trebalo bi

voditi računa o empirijskim istraživanjima koja upozoravaju daje zlostavljanje dece u porodici „endemska pojava" (Gil, 1971: 127) jer se upotreba sile u vaspitavanju tretira kao gotovo normalno pedagoško sredstvo. Jedna druga američka autorka podržava tezu da na porodično nasilje utiče „socijalni okvir učenja agresivnog ponašanja" (S. Steinmetz, 1987:. 750) te smatra da za objašnjenje činjenice daje Amerika jedna od zemalja sa najvećom zastupljenošću zlostavljane dece u porodicama treba povezati sa činjenicom daje to i zemlja sa najvećim stopama kriminaliteta. Uopšte treba smatrati da svi oblici društvene agresije koji su prisutni u društvu utiču na povećavanje agresije u porodici. O tome ubedljivo svedoče podaci iz nesistematskih istraživanja u našoj zemlji koji sasvim pouzdano ukazuju na povećavanje intenziteta agresivnosti u porodicama u toku ratova koji su se odvijali na bivšim jugoslo-venskim teritorijama. (A. Milić, 1995, M. Blagojević, 2000).

15

Poglavlje 2

Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva

Nenadić Mile

1. POJMOVNE DIMENZIJE DETINJSTVA

Sociologija najčešće polazi od stvarî koje na prvi pogled izgledaju kao da su toliko jednostavne da ne zavređuju da se pominju, da bi na kraju, nasuprot svakom očekivanju, otkrila nešto što se pokazalo veoma važnim i značajnim. Bolje reći, za stvari koje na početku izgledaju kao da su jednostavne, sociologija na kraju utvrdi da su veoma složene ali da se naprosto radilo o njihovom pojednostavljivanju. Gaston Bašelar (Bachelard, Gaston) lepo kaže: „Ono što je jednostavno uvek i isključivo je ono što je pojedonostavljeno“.

Uključivanjem dobnih društvenih odnosa u svoje analize sociologija postaje posebno moćan oblik analize društva u celini. Ona je to pokazala i u slučaju analiza rodnih odnosa. Epistemološku distinkciju, koju je feministička teorija rodnih odnosa uvela u sociološku analizu: da je pol biološka, a rod društvena kategorija, možemo primeniti i na dobnu perspektivu uzrasne strukture, s tom razlikom da je uzrast biološka, a dobnost društvena kategorija.

Između bioloških i društvenih činjenica života ne može nužno stajati znak jednakosti, a ipak se događa da se ove dve činjenice ujedinjuju. Poput polnih društvenih odnosa i uzrasni odnosi su veoma uobičajena stvarnost, i stoga se i oni doživljavaju i predstavljaju kao da su prirodni. „Biološke očiglednosti i vrlo realne posledice koje je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni rad socijalizacije biološkog i biologizacije društvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenu

odnos između uzroka i posledice i čine da naturalizovana društvena konstrukcija („rodovi“ kao polni habitus, /a mi bismo dodali i „doba“ kao starosni habitus/) izgleda kao prirodna osnova proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i predstave o stvarnosti“ (Burdje, 2001:8). Dobnost kao starosni habitus je nešto što je najprirodnije u strukturi društva, prirodnije čak i od podele između polova, a da i ne govorimo o podeli na osnovu boje kože. Ukoliko podrazumeva borbu protiv svih oblika vladavine, demokratija mora uključiti i borbu protiv vladavine koja se uspostavlja na osnovu dobnih društvenih odnosa.

Dobna perspektiva sociologije detinjstva je uspela raskrinkati mehanizme i institucije koje su odgovorne za pojednostavljivanje i vulgarizovanje detinjstva kao biološke očiglednosti. Dobna perspektiva kao novi pristup proučavanju detinjstva polazi od epistemoloških pretpostavki nove paradigme za sociologiju detinjstva, a koja detinjstvo tumači kao kulturni proizvod određenih društvenih uslova i odnosa (Prout and James, 2005:56-80). Ovom teorijskom pristupu je uspelo da demontira procese koji su odgovorni za pretvaranje istorije detinjstva u prirodu. Značenje izraza „priroda“ ovde je izmenjeno. U ovom slučaju izraz „priroda“ označava stav koji se ne dovodi u pitanje, nešto o čemu se ne raspravlja, što se uzima zdravo za gotovo. Sociologija je uspela da se konstituiše kao naučna disciplina upravo zahvaljujući svojoj sposobnosti da svaki stav o tome da su neki odnosi ili strukture

„prirodni“ dovede u pitanje. Paradigma o detinjstvu kao društvenoj pojavi, instituciji kao društvenom konstruktu ne znači da se njegovim istorizovanjem treba obespriroditi dečji život. Naprosto se radi o promeni pristupa, novoj paradigmi koja polazi od pretpostavke da je detinjstvo socijalni i kulturni konstrukt, a ne biološka činjenica života.

Uvek postoji rizik da se određeni istorijski mehanizmi i institucije – koji nisu prestajali u toku istorije da biološke činjenice izvlače iz istorije – uzimaju kao privilegovani predmeti i tumače kao da su „prirodni“. Dečji vrtići, škole, mediji, internet i druge hiper-organizovane i kurikularne totalne ustanove su privilegovane kulturne institucije koje kao dečje okruženje mogu osnaživati faktore novog isčezavanja detinjstva. Deca ne mogu poput odraslih definisati svoje okruženje kao carstvo kojim oni gospodare. Ono im se uvek spolja nameće kao diferencirana stvarnost, i to uz aroganciju odraslih. Diferencirano i artificijelno okruženje, koga uz stalni rizik kontrolišu odrasli, neprijateljski se postavlja prema deci. Artificijelno okruženje ograničava i zakida decu za njihov integralni svet i celovito iskustvo. Ekskomunicirana iz svog integralnog sveta, deca i mladi sebe doživljavaju na dezintegrisan način. U fragmentiranom okruženju deca „uče“ da je svet nejedinstven, nepovezan i nezavisan. Potreba za environmenta-lističkim pristupom svetu primarno pripada deci, jer je jedinstvena prirodna sredina osnovna pretpostavka za njihov razvoj.

S druge strane, dobna perspektiva otkriva da se uspostavljeni dobni poredak doživljava kao da je naturalizovana društvena konstukcija, i da upravo takva njegova predstava pomaže njegovom održavanju. Nova dobna perspektiva ne poriče da se dobni odnosi – koji su izuzetno uobičajeni društveni odnosi – zasnivaju na telesnim svojstvima mladosti i odraslosti, ali ističe da to ne znači da se oni mogu izvesti iz naturalističke činjenice života. Ovom važnom saznanju Karl Manhajm daje veliki značaj u definisanju generacije. Zaključak koji izvodi za generaciju važi i za detinjstvo: u krajnjem slučaju ne zasnivaju se na biološkom ritmu rođenja i uzrasnim promenama. „Ako se nešto zasniva na nekom faktoru ne znači da se ono obavezno može izvesti iz tog faktora ili da se podrazumeva u njemu. Ako se neka pojava zasniva na drugoj, ona ne može postojati bez te druge pojave; međutim, ona poseduje određene karakteristike

specifične za nju samu, karakteristike koje ni u kom slučaju nisu pozajmljene iz osnovne pojave“ (Horkhajmer, 2009:349-350). Naime, detinjstvo ne postoji izvan društvenog konteksta i zato je važno otkriti društveni i kulturni značaj bioloških faktora.

Detinjstvo počinje u tački u kojoj se otkriva društveni kontekst bioloških faktora, ili, kako stoji kod antropologa Džejna La Fontena (Jean S. La Fontaine): „Nezrelost dece je biološka činjenica života, ali način na koji se ta nezrelost shvata i dobija na značaju jeste činjenica kulture“ (La Fontaine, 1979). Ontički gledano, opstanak ljudskog roda se zasniva na biološkim faktorima, ali ne zavisi pre svega od njih. Opstanak i razvoj ljudi zavisi od kulturnih i istorijskih faktora: ako ne uspemo da se snađemo u kulturnom okruženju nije kriva kultura. Uzroke svemu što se događa u ljudskom životu moramo tražiti u delatnosti samih ljudi i njihovim promenama. Probabilističke kataklizmičke mogućnosti se ne računaju. Detinjstvo spada u ontičku dimenziju ljudskog života. Dobna se perspektiva usmerava na istraživanja načina na koja se uzrasnost shvata, a to znači da se interesuje za dete kao „kulturno otkriće“, a i kada se interesuje za biološke činjenice života, ona ih istražuje sa stanovišta načina na koji se one shvataju i dobijaju na značaju (Manhajm, 2009:350; Praut i Džejms, 2004:51-52; Burdje, 2001:4-10).

Sve do 70-tih godina prošlog veka sociologija nije otkrila značenje dobnih odnosa i načina života dece. U ranom periodu moderna društva nisu pridavala veću važnost staranju o deci, a još manje njihovom delovanju. Socijalizovanje putem obrazovanja je bio jedini ideal za koga su vezivali decu i njihovo delovanje. I ovaj se ideal raspršio poput ideologije, najpre usled katastrofa XX veka, a kasnije kao posledica procesa karakterističkih za „rizičko društvo“ kasne modernosti. Nove sociološke perspektive su ponovo usredsređene na odraslost, a ne na detinjstvo, tako da su deca i mladi od koleteralne štete u vreme ekonomskih kriza i velikih ratova XX veka „napredovala“ do koleteralne štete procesa vlastite tranzicije u odraslost u liberalnoj demokratiji XXI veka. Stoga i ne treba da se čudimo da među uglednijim sociolozima nema poznatijeg imena koje se posvetilo proučavanju detinjstva i dobne strukture čiji je ono suštinski deo (Ambert, Anne-Marie).

Nakon konstitusanja sociologije detinjstva, život dece je postao značajna dimenzija njenih

17

istraživanja. Dobna perspektiva je doprinela da u sociološkom diskursu o detinjstvu deca ne figuriraju kao epifenomen odraslosti, a niti se dobni društveni odnosi podvode pod istorijske mehanizme koji su inherentni odraslosti. Društvo je dobilo još jednu važnu dimenziju – detinjstvo, i naprosto prestalo da funkcioniše kao adultocentrična realnost. Dobna perspektiva je takođe pomogla da univerzalne antropološke kategorije – sloboda, jednakost, bogatstvo, ljudska prava i slično – stvarno postanu univerzalne: postale su potreba ili zahtev i dece i odraslih. «Bez bavljenja detinjstvom ne može se adekvatno objasniti društveno», kategorični su Dženks i Praut (James, Jenks and Prout, 1998). Detinjstvu je priznato da je homologno odraslosti.

Dete je ljudsko biće koje možemo pretpostaviti svakom drugom ljudskom biću, a detinjstvo društvena institucija koju možemo pretpostaviti svakoj drugoj instituciji. Detinjstvo je društvena kategorija koju nije moguće objasniti ukoliko se držimo činjenice da se ono zasniva na biološkom faktoru, a niti se može izvesti iz njega. Uostalo, ni jedna se društvena pojava ne može neposredno izvesti iz prirodnih činilaca, ma koliko se na njima zasnivala. Uzmimo primer prisnosti odraslih prema deci ili privrženost dece roditeljima. Ovaj emotivni odnos se ne može podvesti pod prirodnu reakciju odraslih odnosno dece. Privrženost dece nije instinktivan proces, iako se zbog njega pojavljaju razni oblici frustriranosti (strah od nepoznate osobe, strah od razdvajanja ili da će biti napuštena, strah od nestajanja ili smrti) (Zlotovic, 1989). Ako se samo letimično osvrnemo na probleme zapostavljanja, zlostavljanja i iskorištavanja dece, teza o prisnosti ili instinktivnoj privrženosti pada u vodu (Saton-Smit, 1989:38-39).

Dobna sociološka perspektiva dodatno radikalizuje odnose prema biološkoj očiglednosti – boji kože, polu, životnoj sredini – posebno kada uključuje probleme detinjstva. Detinjstvo se još uvek u određenim slojevima društva doživljava prevashodno kao biološka očiglednost, a tek potom o njemu sude kao o društvenoj činjenici. Istorijski gledano, detinjstvo je dugovečan i inertan fenomen koji sporo i jednolično napreduje kroz vreme, stoga ga i doživljavamo kao da se radi o evolutivnoj promeni, a ne o društvenom i kulturnom konstruktu.

Zbog takve svoje vremenske inertnosti ono je, iako smešteno u samo središte društvenog života, jedva primetno u odnosu na brze promena

svih drugih istorijskih mehanizama i institucija oko sebe. Detinjstvo se ne doživljava kao aktivni istorijski činilac, zato se i događa da se o dečjim žrtvama (stradalim u ratu, umrlim od gladi u ekonomskim i političkim krizama) moralizuje ili ideologizuje, ali da se one ne računaju. U tom se pogledu nije ništa promenilo do dana današnjeg. U tradicionalno usmerenim društvima relativna indiferentnost prema deci i dalje postoji: u njima dečja prava ili potreba za priznanjem detinjstva nisu na prvom mestu. Dobnim perspektivama se prigovara da se zalaganjem za priznanje detinjstva atakuje na prirodnu hijerarhiju porodičnih uloga, pa čak i na svetu ulogu porodice, a ide se čak i dotle da se optužuju za potkopavanje samih temelja društva.

Ironija dobne sociološke perspektive je u tome što ona način ponašanja dece stavlja u kontekst kritike načina na koji odrasli vide način na koji se deca ponašaju. Postojanje Konvencionalnog shvatanja «deteta na svom mestu» (engl. proper children) ne znači da postoji jedan način na koji se deca trebaju ponašati, nego ukazuje na činjenicu da postoji način ponašanja dece. Sociologija kritikuje svako konvencionalno shvatanje (navika i običaj), pa samim tim i konvencionalno shvatanje detinjstva, zato što nas ona sputavaju u priznavanju da je dečji život jednako delatan i valjan kao i odraslost. Priznanje detinjstva spada u «boemski ideal» sociologije, jer predstavlja jedan od oblika lečenja sopstva.

Dobna sociološka perspektiva aktivno doprinosi saznanju da detinjstvo nije izvor ograničenja i uvreda, nego da je najvredniji deo onoga što čovek u bitnom smislu jeste. Deca zaslužuju da budu priznata kao deca, zaslužuju „da se čuje njihov glas“. Budući da nema ni jednog dobrog razloga da ne dođe do priznanja detinjstva – uprkos činjenici da se o njemu i dalje širi degradirajuća slika – dobna perspektiva ne otkriva detinjstvo nego ga konstruiše. Nasuprot civilizacijskom napretku, detinjstvo i predstave o detinjstvu su i dalje u senci odraslosti. Proaktivna uloga dece i mladih – aktivno se suočavaju sa trajnim strukturalnim (stratifikacijskim i sistemskim) ograničenjima kao i sa novim izazovima i rizicima postindustrijskog društva – dobni je kapital od velikog značaja. Priznanjem detinjstva ovaj se kapital potpuno oslobađa. Da bi došlo do toga, mladi moraju prvo sebe kulturno pročistiti od potcenjivačkog samopredstavljanja.

Poslednjih decenija XX veka nominovano je i priznanje detinjstva (Nenadić, 2010:265-283).

18

Politika priznanja detinjstva polazi od pretpostavke da detinjstvo ima jednaku vrednost kao i odraslost. Potrebu za njegovim priznanjem treba izjednačiti sa sa zahtevom za priznanjem kultura, rodnom jednakošću ili jednakošću svih živih bića (specizmom). Kao što diskurs o rodnoj i rasnoj nejednakosti, odnosno specizmu („propust da se, s obzirom na pripadnost vrsti ili karakteristike tipične za neku vrstu, bilo kojem svjesnom biću prida jednak obzir i poštovanje'“ /J. Dunayer/) nije odmah primljen s oduševljenjem, tako se i diskurs o priznanju detinjstva prihvata s nevericom i čuđenjem. Priznavanje detinjstva dovodi u sumnju sva naturalistička i esencijalistička gledišta koja su isčupala detinjstvo iz društvenog i kulturnog konteksta.

Nasuprot svima koji misle da se sa idejom jednakog priznanja ne postiže mnogo, ova ideja je sve prisutnija u naučnoj zajednici (Gatman, 2003). Potreba za priznanjem detinjstva nema ništa zajedničko sa „sentimentalizacijom detinjstva“, praksom populariziranja porodice kao sentimentalne institucije. Sociologija na detinjstvo ne gleda kao na životni put dece kojim upravljaju sentimentalnost, uvažavanje, uljudnost i humanost, nego kao na realnu poziciju koju deca zauzimaju u konkretnom društvu. Njen predmet čini splet socijalnih i kulturnih činjenica za koje se može reći da detinjstvo čine društvenom institucijom

Sociologija detinjstva je preokupirana potrebom, odnosno zahtevom za jednakim priznanjem dece. Slični zahtevi su se pojavili u drugoj polovini XX veka, a odnosnili su se na priznanje rasne, kulturne i rodne jednakost, ali i na environmentalističke probleme. Dete je uvek nešto više od „pasivnog objekata nesavršene društvenosti“, a detinjstvo nešto više od subalterne uzrasne grupe. Diskurs o detinjstvu kao društvenom i kulturnom konstruktu kategorija «pomak je od funkcije ka značenju» (Crick). Nakon otkrivanja ideje i davanja značenja detinjstvu o njemu se više ne razmišlja kao o prirodnoj činjenici, a to znači iz pozicije nezrelosti i zavisnosti. Sociologija detinjstva se suprostavlja logici odrasle osobe koja decu doživljava pre svega kao «mlade» ljude koji su različiti, tj. kao nezrela, nesavršena, bespomoćna, ranjiva i zavisna bića. Gledano iz perspektive zapadnocentrične antropološke tradicije „različitost“ je eufemizam za „drugost“, kulturno-antropološki koncept po kome biti „drugačiji“ zapravo znači biti primitivan, divlji ili

necivilizovan. „Veza između detinjstva, primitivizma i iracionalnosti, ili prelogizma, obeležava naš savremeni doživljaj detinjstva. On se rodio kod Rusoa, ali pripada istoriji XX veka. On je tek nedavno prešao iz psiholoških, pedagoških, psihijatrijskih i psihoanalitičkih teorija u opšte mnjenje...“ (Arijes, 1989:166). Zapadnocentrična antropologija počiva na ideološkom gledištu po kome su narodi izvan zapadnog kulturnog kruga primitivni i necivilizovani, a upravo takva slika «divljaka» preneta je i na decu: dete je «divljak» u našem dvorištu ili našem domu.

Stvari su se vremenom promenile, ali ne do kraja. Nažalost, lakše je prihvaćena činjenica da se razlike mogu izjednačiti nego da ne postoje potpuno drugačiji kada je reč o kulturi, rasi, polu ili uzrastu. Deci je priznata jednakost, što dokazuju i dečja prava, ali se i dalje s njima postupa kao da su potpuno drugačija. Ni škola nije učinila mnogo na tom planu iako se to od nje očekivalo. Pedagozi (nastavnici) o deci i danas sude iz pozicije da su deca „drugačija“, ne daju „glasa deci“, ne puštaju ih da ona govore. Istorijski gledano, školstvo je prožeto obrascem detinjstva kao tabulae rasae: dečji život pre ulaska u školu se „briše“ Društveni život i kultura dece za školu počinje od dana kada deca dođu u dodir sa školskim životom i školskom kulturom. Isterivanje ranog detinjstva iz škole ima svoj potmuli zadatak da prikrije jedan paradoks – paradoks da su deca pre nego su došla u školu naučila više nego što se u školi može naučiti. Naučila su govoriti, razlikovati dobro i zlo, prihvatati svet kao jedinstvenu celinu i slično. Brisanje svega toga, pa čak i sećanja na to, da bi se „urezala“ školska kultura jeste paradoks obrazovanja. U svojoj psihoanalizi Sigmund Frojd je otkrio da je potiskivanje proživljenog detinjstva, zapravo, traumatična stvar na čije se razrešenje kad-tad mora vratiti. Institucionalno nasilje nad detinjstvom dovelo je do krize savremenog obrazovanja, koja se manifesuje pre svega kroz sukob školske kulture i kulture mladih. Po ko zna koji put se potvrđuje da su i najveći kulturni i civilizacijski koraci odraslih tek mali koraci za decu i mlade!

Školska ideologija, a na tragu tradicionalne pedagogije i psihologije, i dalje gleda na detinjstvo kao na nešto što je „unutrašnje drugačije“. „Neophodno je uočiti razliku između neposredno drugačijeg, odnosno drugačijeg u našoj blizini, i drugačijeg koji je udaljen od nas, tj.

19

unutrašnje i spoljašnje drugačije...“ (Fabijati, Maligati i Matera, 2002:15). „Drugačije koje je udaljeno“, „spoljašnje drugačije“ često je bliže od „naposrednog drugačijeg“, „drugačijeg u našoj blizini“. Nisu samo kultura, religija, rasa i pol „drugačije u našoj blizini“ (Mark Ože). I uzrast (deca) su „drugačje“ koje počinje u našoj neposrednoj blizini. Ovo blisko, unutrašnje drugačiji ostalo je nevidljivo za pedagogiju. Veo ćutanja o detinjstvu kao unutrašnjem drugačijem naneo je ogromnu štetu i deci i pedagozima (učiteljima). Dečji život trpi veliku štetu od strane nepriznavanja detinjstva.

Biološka distanca između nejake i nezrele osobe i odraslih uvek će postojati, ali zato kulturna dinstanca između njih mora izgubiti značenje nejednakosti. Bez te jednakosti demokratija nema smisla. Staviti se u socijalnu ili kulturnu poziciju deteta, posebno ako se radi o sasvim malom detetu, čini se nemogućom misijom čak i za učitelje. Sve do XIX veka mnogi se učitelji nisu mogli staviti u poziciju deteta, iako je pedagogija ranije pokazala da to nije nemoguća misija. Nivo profesionalnosti učitelja i danas treba meriti načinom pedagoškog pozicioniranja nastavnika u odnosu na detinjstvo. Pedagoško pozicioniranje učitelja stoji nasuprot infantilnoj fiksaciji male dece na roditelje, a pre svega na majku. Hipotetički gledano, fiksacija učenika na učitelje samu nastavnu delatnost čini izlišnom, naročito u nižim razredima. Infantilna fiksacija ugrožava poziciju i delatnost učitelja, zato se on i trudi da vaspitnim i didaktičkim merama pomogne učeniku da se oslobodi takve fiksacije. Ideal obrazovanja ne sme biti ni permisivna fiksacija učitelja na svet deteta, ni fiksacija dece na svet odraslog. Ono što školu čini mogućom jeste otvoreni dijalog između učitelja i učenika: deca svoj identitet formiraju dijalogu, a ne na osnovu već definisanih socijalih uloga, stavova ili mišljanja.

Stavljanje nastavnika u poziciju deteta za pedagoge odavno nije nerešiv problem. Uzlazna linija veze između obrazovanja i detinjstva, ispoljena kroz uvažavanja iskustva deteta, uverila je Džordža Mida da odrasli mogu da se postave u poziciju deteta. Podsećajući na literaturu iz XVI, XVII, pa i XVIII veka on kaže da u njoj možete naići na decu s kojom se postupa kao s „malim odraslima“. Pogrešno je na decu gledati – kako objašnjava Dž. Mid – kao na „odrasle s manjkavošću“ koje treba „disciplinirati“ kako bi bila dovedena do uzornog držanja. Tradicionalni

model deteta kao „odraslog s manjkavošću“ učitelja stavlja u poziciju „da sve što se uči, deci daje u onom obliku u kojem se odrasli njime služe“. Najveća tajna modernog obrazovanja i jeste u tome da se sve ono što se deci daje ne daje u obliku u kome se odrasli njime služe, nego u obliku u kome ga deca mogu prihvatiti i razumeti. Stvari su se pomakle s mesta, ali još uvek ne toliko da se nastavnici osećaju komotno da „uđu u iskustvo deteta i uvaže ga s većim poštovanjem“ (Mead, 2003:302).

Fridrih Niče je živeo u uverenju da ideal autentičnosti „mlade duše“ može postati imperativ novovekovnog pojma obrazovanja. U isticanju ovog ideala Niče se poziva na Pindarovu formulu: „Postani onaj koji jesi!“. Diskurs o novovekovnom pojmu obrazovanja polazi od toga da „norma koja se priznaje kao sveta, uzor (Bild) prema kome se obrazovanje (Bildung) orijentiše, upravo nije neka večita ideja, već pre klica, dispozicija, određenje koje tek treba ispuniti, ostvariti“ (Asman, 2002:80). Ni pre ni posle Ničea nije niko toliko insistirao na obrazovanju kao produktivnom nemiru traganja. On upozorava „mladu dušu“ da ne treba da živi sa svojim vreme-nom i njegovim „ljudima s javnim mišljenjem“: „Nekom dalekom pokolenju naša epoha može izgledati najmračnija i najneizvesnija, zato što je najnečovečniji deo istorije“. Niče upućuje «mladu dušu» na to da «sledi glas svoje savesti, koja govori: 'Budi ono što jesi! Sve ono što sada činiš, misliš i čemu stremiš – to sve nisi ti'... Niko ne može da sagradi most kojim ćeš upravo ti moći da pređeš preko reke života, niko osim tebe samog“ (Niče, 1987:8-9).

Detinjstvo je „otkriveno“ kao društvena reakcija detetovog procesa postajanja u svetu odraslih. Detinjstvo treba izučavati – predlaže Igor Sejmonovič Kon – ne samo kao produkt socijalizacije, društvene akcije odraslih, već i kao „autonomnu sociokulturnu realnost, svojevrsnu supkulturu koja ima svoj vlastiti jezik, strukturu, funkciju, pa i tradiciju. Ako su do sada naučnici gledali na detinjstvo očima odraslih, onda sada oni žele da promene ugao gledanja i pogledaju na svet odraslih kroz prizmu dečjeg doživljavanja“ (Kon, 1989, 100).

*

Istorijski gledano, nepriznanje detinjstva kao i njegovo naopako priznanje obeležilo je skoro celokupnu istoriju detinjstva. „Zahtev za

20

priznanjem dobija na značaju posredstvom pretpostavljenih veza između priznanja i identiteta. Identitet označava nešto kao (samo)razumevanje osobe – naime, to ko je ona – njene fundamentalno definišuće karakteristike kao ljudskih bića“ (Tejlor, 2003:33). I identitet deteta je kao i naš identitet delimično oblikovan priznanjem ili njegovim odsustvom, a često i naopakim priznanjem od strane drugih. Deca trpe stvarnu štetu, stvarno izobličenje, ukoliko im ljudi ili zajednica oko njih uzvraćaju slikom koja je ograničavajuća, ponižavajuća ili prezriva. „Nepriznavanje ili naopako priznavanje odista može da nanese štetu, budući da predstavlja oblik tlačenja tim što nekoga zatvara u lažan, iskrivljen i redukovan način bivstvovanja“ (Ibid.). Burdije ovaj oblik tlačenja naziva „simboličko nasilje“ (Burdije, 1998: 143-158; 2001). Nepriznavanje ili naopako priznanje dece ostavlja iste posledice koje nepriznanje ili naopako priznanje ostavlja, na primer, na žene.

Istorijski gledano, „vekovi detinjstva“ su vekovi u kojima su deca ponižavana, kažnjavna, tučena, silovana i seksualno zlostavljana (De Mause, 1931). Ideja o detinjstvu „priznata“ je tek krajem XVIII veka. Koliko je dug put do njenog priznanja svedoči i izraz childhood koga u engle-skom jeziku nema pre XII vek (Merriam-Webster). Filip Arijes insistira na činjenici da je slikarima lik deteta bio nepoznat sve do XII veka: „u tom svetu nema mesta za detinjstvo“. „U svetu romanskih oblika, sve do kraja XIII veka nema dece obeležene posebnim izrazom, već odraslih ljudi, samo ʼsmanjenihʼ. To slepilo umetnosti za dečju morfologiju uočljivo je, uostalom, u većini starih civilizacija (Arijes, 1989:58-59). Detinjstvo je umetnicima ostalo nevidljivo sve do XVIII veka. Na svoje „Budi onaj koji jesi!“ deca su morala čekati do druge polovine XX veka.

Kroz čitavu istoriju modernih društava, pose-bno onih koja se nazivaju „zatvorena društva“, a to su ona koja inkliniraju premodernosti, ljudi su bili peokupirani pre svega javnom sferom, društvenim prostorom odraslih; dok je privatnost, zapravo jedini društveni prostor dece, ostala nevidljiva. Smeštena u takvo okruženje i takve situacijske dimenzije, deca su postala nevidljiva. Društvena teorija je dugo bila slepa i gluva za probleme dečje deprivacije u situacijama kakve nameću uslovi „intimne tiranije“ i „prisnog ugnjetavanja“ (Ch. Sennett) u porodici. Nevid-ljivost detinjstva nije posledica stanja u kome su odrasli zakinuti za iskustvo detinjstva, ali ne i zato

što njihov ukupni život u osnovi ne zavisi od njihove indivudualne biografije iz doba detinjstva. Detinjstvo je ostalo nevidljivo zato što je naizgled previše obično, jednostavno, svakidašnje i neproblematično. Područje javnog života – a to je samo život odraslih – mnogo je složenije, neobičnije, nesvakidašnje, tj. problematičnije od sfere privatnosti, a posebno od depriviranog detinjstva u njegovom središtu. Javni istup je prikladan ako u njemu nastupa odrasla muška osoba, ali ne i dete ili žena. Zabrana pristupa deci i ženi na javnom mestu jedna je od najstarijih kulturnih institucija. „Privatnost je spoljna strana odnosa i odluka, okrenuta unutra i učinjena privatnom“ (Bek, 2001:). Javni sud, a to uvek znači moralni sud, o deci se donosi samo u slučaju kršenja ili nepoštovanja javnih principa. Područje privatnosti unutar građanske porodice – život ograničen na svakodnevnicu, prisno ugnjetavanje i tiranija intimnosti – pripada ženi i deci. Upravo zato što dele isti ograničeni i deprivirani društveni prostor žene su etiketirane kao nepouzdane, nepoverljive i nesigurne. Decu (zajedno sa ženama) kao nemarkiranu društvenu grupu – grupa koja ne usmerava pažnju na sebe – odlikuje receptivnost (sposobnost primanja ili osetljivosti na nešto), izražena empatija i nesebičnost. Od dece (i žena) se očekuje „da ime se ne čuje glas“, „da nisu na oku“. Postoje mnoga javna mesta (trg, posebne odaje u kućama, kafana, klubovi) na kojima poželjna. Nakon što je moderna porodica poprimila značenje privatnosti povučena je jasna granica između javnog i privatnog. Smeštanjem javne sfere u kafane i klubove stvoreni su uslovi za nastajanje javnog mnjenja. Zabrana pristupa javnim mestima posledica a ne uzrok njihove apstinencije u javnom životu. Rizik, shvaćen kao određena praksa ili iskustvo, deca najčešće vezuju za fizički prostor izvan kuće. Zaštita dece velikim delom podrazumeva regulisanje njihovog učešća u javnom prostoru – gde idu, s kim, na koje vreme, iz kojih razloga i slično – a ne u kući. Kuća, shvaćena u prostornom i vremenskom smislu kao privatna sfera, jedini je društveni prostor u kome se deca osećaju sigurno (Harden, 2004:244). S jedne strane, na pojavu distinkcije javno/privatno reaguje se tako da se roditelj „stidi vlastite dece“ zato što ih je zatekao u kafani (Sennett, 1989:122), a s druge strane, sredinom XVIII veka u Parizu i Londonu decu iz srednje i više klase često prebacuju direktno od dadilja u „college“, instituciju zaduženu za brigu o deci između sedam i jedanaest ili dvanaest godina, pri čemu se

21

„briga“ uobičajno tumačila kao neprestano fizičko kažnjavanje. Zapuštanje dojenčadi i dece ima dugu tradiciju u zapadnoj Evropi. Danas sa nevericom čitamo Ispovesti Žan-Žaka Rusoa (Rousseau, Jean-Jacques, 1712-1778), francuskog filozofa i književnika, koji je, iako «osnivač» ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta, svojih petero dece dao u sirotište i dadiljama, ne osećajući pri tome naročitu grižu savesti.

Detinjstvo se prvobitno konstruiše kao doba bezazlenosti, ranjivosti i zavisnosti. „Zavisnost“, „zahvalnost“, „ljubav“ su društvene konstrukcije, a ne „prirodno“ stanje. Od kvaliteta odnosa privatnog i javnog (porodice i društva) zavisiće i kvalitet subalternog položaja dece. „Zavisnost“, „zahvalnost“ i „ljubav“ dece prema roditeljima ne mogu se objasniti biološkim faktorima, ne mogu se izvesti iz nezavisnih prirodnih činjenica kao što su nezrelost ili uzrast. Od načina na koji se oni konstruišu zavisiće i način na koji se konstruiše život dece. Da bi se on promenio, mora se promeniti i način na koji se oblikuje detinjstvo, a on se ne može promeniti ukoliko se ne promene predstave o detinjstvu, ali i praktični postupci kojima se ono stvara i održava.

Odrasli koji su „značajni drugi“ (significant other) – roditelji, rodbina, prijatelji, značajni ljudi iz društvenog okruženja – zbog simboličkog kapitala (simboličke moći) kojim privilegovano raspolažu nevoljno pristaju na promene društvenog odnosa vladavine nad decom. Ovom izuzetno uobičajenom društvenom odnosu je stalo da opstane uz primenu simboličkog, a ne fizičkog nasilja. Simboličko nasilje je, za razliku od fizičkog nasilja, blago, neosetno, nevidljivo, a svojstveno mu je da se vrši samo simboličkim put-evima komunikacije i znanja, ili tačnije, neznanja, zahvalnosti, ili na kraju, ljubavi. Ono daje legitimitet roditeljima i drugim značajnim osobama iz dečjeg okruženja (učitelji, sveštenici i važniji uglednici) da vladaju nad decom. Treba istaći da simbolički princip vladavine „znaju i priznaju i onaj koji vlada i onaj kojim se vlada“ (Burdije, 2001:5-6). Logiku vladavine u ime simboličkog principa deca odobravaju roditeljima uz znak „zahvalnosti“ i „ljubavi“, tako da se i onima koji vladaju i onima koji su potčinjeni ona čini kao da je „prirodna“. („Priroda“ je stav koji se ne dovodi u pitanje). Simboličkom nasilju je svojstveno da se vrši putem „zahvalnosti“ i „ljubavi“ prema roditelju per se, a ne, na primer, prema biološkom roditelju. Simbolička moć ne isključuje značaj uticaja drugih instrumenata

moći, kao što su: bogatstvo, politička moć, društveni ugled ili kulturni kapital. Ekonomski kapital je osnovni instrument svake moći pa samim tim i simboličkog principa vladavine nad decom. Društveno blagostanje dece u krajnjoj instanci zavisi od ekonomskog kapitala. Dramatično smanjenje bogatstva (ekonomske moći) dramatično smanjuje i simboličku moć.

Detinjstvo je deprivirana oblast društvenog života: deca su u stanju permanentne prikraćenosti, lišenosti ili zakinutosti. Kreću se u ograničenom, često skučenom društvenom prostoru, „ostrvima“ unutar javnog života, izolovana u porodično-građanskoj privatnosti, začaranom krugu intimne tiranije. Porodica je jedini društveni prostor u kojem značajni drugi mogu praktično delovati. Način povijanja, dojenja, negovanja, hranjenja, odevanja, obrazovanja i vaspitanja (posebno polna socijalizacija) u celosti su podređeni javnim zahtevima, interesima i potrebama. Javna sfera kontroliše svaki oblik interakcije između osoba koja se razvijaju i onih koji tome aktivno doprinose. Juri Bronfenbrener (Urie Bronfenbre-nner) ovu interakciju naziva «ekologija ljudskog razvoja». «Ekološko okruženje smatramo setom ugnježdenih struktura od kojih se svaka nalazi u narednoj – poput seta ruskih babuški». Bronfen-brener svim nivoima ekološkog okruženja pridaje isti značaj. On ih deli na: (1) «neposredno okruženje» na krajnjem unutašnjem nivou (dom, učionica); (2) njihove «međusobne veze» (veza između škole i kuće); (3) događaje koji se dešavaju u okruženjima u kojima se osoba koja se razvija čak i ne nalazi (na primer: uslovi zaposlenja roditelja) i (4) fenomen koji se tiče sva tri gore pomenuta nivoa ekološkog okruženja: u okviru svake kulture ili supkulture, okruženja određene vrste – kao što su domovi, ulice ili kancelarije – teže da liče jedno na drugo, dok se veoma razlikuju u različitim kulturama. Od izuzetne važnosti za sociologiju detinjstva je Bronfenbrenerova formulacija «da je za ponašanje i razvoj bitna sredina onako kako je opažena pre nego ona koja možda postoji u 'objektivnoj' stvarnosti» (Bronfenbrener, 1997:14-15). Za detinjstvo je važnije kako je ono doživljeno nego kakvo ono «objektivno» izgleda. Ovo ističemo zato što osobe u razvoju, putem interakcije sa onima koji su im od značaja, postaju ljudski delatnici (agenti) u pravom smislu. Tek kao agenti oni su sposobni da razumeju sami sebe i da definišu sopstveni identitet. Deca sa drugima

22

komuniciraju na različite načine, uključujući pored govora i «jezik» pokreta, mimiku, ljubav i tome slično. Svoje «jezike» za samodefinisanje, osobe u razvoju ne stiču same; obrnuto, one se upoznaju sa njima putem interakcije sa drugima koji su im važni, a to su one osobe u njihovom životu koje Dž. H. Mid naziva „značajni drugi“ (Mead, 2003).

„Svoj identitet deca definišu uvek u dijalogu, ponekad u sukobu, sa onim što naši značajni drugi žele da vide u nama. Čak i kada vremenom izgubimo neke od ovih drugih, svoje roditelje, na primer, i oni nestanu iz našeg života, razgovor s njima se nastavlja kao interiorizovan dok god živimo“ (Tejlor, 2003:39). Svi koji danas proučavaju svet deteta shvataju činjenicu da se ne radi prosto o objektu vaspitanja, socijalizacije i drugih spoljašnjih uticaja, već o samosvesnom aktivnom subjektu životne aktivnosti. „Tradicionalna etnografija i istorija su proučavale decu i detinjstvo pre svega, i skoro isključivo, kao objekat i produkt delatnosti odraslih: kakvu

predstavu odrasli imaju o deci, kako ih vaspitavaju, uče disciplini, uvode u kulturu i sl. Sami pojmovi vaspitanja, socijalizacije itd...., prećutno polaze od neravnopravnosti i asimetričnosti odnosa „odrasli/dete“, gde se prvi shvata kao subjekt, učitelj, rukovodilac, a drugi – kao objekt (u najboljem slučaju agent), produkt i rezultat te delatnosti... Da bi se došlo do novog kruga problema, potrebno je izučiti svet detinjstva ne samo kao produkt socijalizacije i učenja od strane odraslih već i kao autonomnu sociokulturnu realnost, svojevrsnu subkulturu koja ima svoj vlastiti jezik, strukturu, funkcije, pa i tradicije. Ako su do sada naučnici gledali na detinjstvo očima odraslih, onda sada oni žele da promene ugao gledanja i pogledaju na svet odraslih kroz prizmu dečjeg doživljavanja“ (Kon, 1990:100). Zadatak učitelja profesionalca je da iznutra oseti svet deteta, jer deca žive u svetu odraslih ali po svojim vlastitim zakonima, kao azilanti ili kao u rezervatu.

2. ISTORIJSKE DIMENZIJE DETINJSTVA

Filip Arijes (Ariés, Philippe) je autor knjige Lʼenfant et la vie familiale sous LʼAncien Régime (Dete i porodični život u Starom režimu) koja se bavi istorijom detinjstva. Objavljena je 1960. g., a prvi put prevedena na engleski 1962. (Centurius of Childhood). Vremenom je postala referentna tačka brojnih istraživanja u mnogim studijama o detinjstvu. Arijesova teza je da detinjstvo u srednjem veku nije postojalo, ni na koji način nije bilo predstavljeno. Deca su prikazivana kao „odrasli u minijaturi“. „U srednjem veku i početkom modernog vremena, a još dugo u narodnim slojevima, deca su poistovećivana sa odraslim“ (Arijes 1989:306). Detinjstvo je „otkriveno“ u XVIII veku.

Helenistička paideia (obrazovanje), a pre nje i kultura neolita, podrazumevale su različitost sveta dece i odraslih. Razlika se u srednjem veku izgubila: “Deca su pripadala društvu odraslih, i u njemu se nisu izdvajala“ (Arijes, 1989:176). Moderno društvo je ponovo vratilo pojam deteta ili ideju detinjstva, ali je ironično da se „ukidanjem generacijske razlike između roditelja i

dece po nalogu modernih, demokratskih, pregovaračkih strategija, ponovo briše pojam deteta kao deteta“ (Vederli, 2005:192; Postman, 1994). Ako ga izbrišemo, preti li nam pošast, pita Rob Vederli. U knjizi Nestanak detinjstva (The Disappearance of Childhood) Nil Postman iznosi tezu da je istoriografija detinjsva jedan od simptoma „smrti“ detinjstva, indikator njegovog ponovnog nestanka: „Istorija detinjstva se javlja tek kada je određeni događaj završen, kada je razdoblje iscrpljeno, kada više nije verovatno da sledi neka nova i još snažnija faza... Istoričari obično stižu tek na sahranu“ (Postman, 1994:5).

Nepostojanje ideje detinjstva u srednjem veku ne znači da su ljudi tada decu zapostaviljali, odbacivali ili zlostavljali: oni su bili naklonjeni deci ali nisu imali svest o posebnosti dece, nisu primećivali po čemu se dete razlikuje od odraslog. U feudalnoj i ranoj modernoj građanskoj porodici, nisu se razvijala suštinska, duboka osećanja između roditelja i dece. To ne znači da roditelji nisu voleli svoju decu; oni su se njima bavili manje radi njih samih, a više zbog učešća dece u

23

zajedničkom delu, u stvaranju porodice i reprodukcije zajednice. Feudalna porodica je pre bila moralna i društvena stvarnost nego plod osećanja“ (Arijes, 1989:258-259). Građanska porodica i škola su ozdvojile decu od društva, isključili ih iz zajedničkog života i stvorili pretpostavke da mogu pripadati sebi. Moralni uticaj građanske porodice i briga škole za obrazovanje i vaspitanje stvorili su pretpostavke za nastanak detinjstva. Doživljaj detinjstva je postao osnova novog duha porodice.

Arijes je detinjstvo uveo u društvenu teoriju kao njeno novo područje. Na rezultate njegove istorije detinjstva poziva se veliki broj autora. Spomenućemo samo najpoznatije: Mišel Fuko (Foucoult, Michel), Ivan Ilič (Illich, Ivan) i Ričard Senet (Sennett, Richard) Igor S. Kon, Lorens Stone (Lawrence Stone), Lojd Demoz (Lloyd de Mause), Neil Postman (Nail Postman). I. S. Kon ovako vrednuje Arijesov teorijski doprinos: «Otkrivanje 'tajanstvenog plemena' dece, koje živi u svetu odraslih po svojim vlastitim zakonima kao u rezervatu, imalo je važne teorijske posledice“ (Kon, 1989, 102). Teze Filipa Arijesa entuzijastički prihvataju mnogi istraživači i dan-danas, a studenti rado čitaju Vekove detinjstva kao obaveznu literaturu.

Arijes je pionir među istoričarima mentalité pristupa društvenom životu u prošlosti. O prošlosti se sudi polazeći od drugačijeg načina mišljenja, razlika u shvatanjima ili sklonostima, ali i na osnovu dubljeg duhovnog ustrojstva zajednice. Tezu o nepostojanju ideje detinjstva u srednjem veku Arijes nudi kao potvrdu ispravnosti mentalité istorije. Arijes polazi od pretpostavke da je detinjstvo dugovečan i inertan fenomen. Fenomene ove vrste Entoni Gidens svrstava u „okoštale institucije“. To su institucije koje vremenom postaju neadekvatne onome što treba da predstavljaju; isto se zovu ali im se priroda iznutra promenila (Gidens, 2005:44 i 83). I detinjstvo je takva institucija. Sve do XVII veka odrasli su sebe smatrali, predstavljali i doživljavali kao bića koja u osnovi nisu različita od dece. Ljudi tog doba nisu imali ideju da su deca različita, nisu ih doživljavali kao „posebnu klasu bića“.

Filip Arijes sebi nije postavio zadatak da ospori prethodno iznešene teze o detinjstvu. Ideja detinjstva naprosto nije postojala. Arijes je pažnju usmerio na detinjstvo, društveni život za koji se mislilo da nije vredan pomena. U tome je njegov genije. U srednjem veku deca su etiketirana kao

„odrasli u minijaturi“. Arijes je poseban po tome što je otkrio smisao i značenje detinjstva. Dokaze za svoje „otkriće detinjstva“ nalazio je u istoriji umetnosti, posebno vizuelne umetnosti, u istoriji igara i igrački, odevanja, zlostavljanja dece i sličnim detaljima svakodnevnog života.

Srednjovekovni slikari nisu raspolagali likom deteta, tako da se deca na njihovim slikama nisu razlikovala od odraslih. Bili su to „odrasli u minijaturi“, „smanjeni odrasli“, „ljudi u malom“. Prvo dete koje je imalo lik deteta bio je „mali Isus“. Realistički lik deteta nastao je tek u XVII veku. Slepilo slikara za dečju morfologiju ne zadire toliko u postojanje deteta, u njegovu fizičku konstituciju, već se odnosi na prirodu doživljaja detinjstva. „Dete se, znači, razlikovalo od odraslog čoveka, ali samo stasom i snagom, a ostale karakteristike su bile slične“ (Arijes, 1989:17). Dokaza o slepilu srednjovekovnih slikara za dečju morfologiju ima na pretek. Dete Isus je prikazivan poput mišićavog odraslog muškarca. „Ljudi se u X, XI veku nisu zadržavali na licu deteta, jer detinjstvo za njih nije imalo nikakvog značaja, pa čak ni realnosti“. Na ilustracijama u zbirci psalama svetog Luja iz Lejdsa, s kraja XII i početka XIII veka, Ismail, ubrzo po rođenju, ima trbušne i grudne mišiće odraslog čoveka (Arijes, 1989:59-60).

Filip Arijes navodi primere iz srednjovekovnog slikarstva iz kojih se vidi da slikari sve do XII veka naprosto nisu umeli likovno predstaviti lik deteta. Na freskama i mini-jaturama pre tog perioda vidi se kako su umetnici telo deteta izobličavali u telo odraslog čoveka. Tako se na jednoj francuskoj minijaturi vidi kako se oko Isusa okupilo osmoro zbilja odraslih ljudi koji treba da predstavljaju decu koja prilaze Isusu. Svi likovi su bez ijedne dečje crte. Na drugoj minijaturi je nešto slično: lik Isusa bebe pred-stavljen je sa trbušnim i grudnim mišićima odras-log čoveka atlete. Isus beba u krilu Bogorodice pre liči na čoveka koji bi Mariji mogao biti stric, a ne sin. Na drugoj francuskoj minijaturi s kraja XI veka troje dece, koje sveti Nikola diže iz mrtvih, takođe su predstavljeni kao odrasli ljudi u minijaturni, bez drugih razlika u izrazu ili crtama (Arijes, 1989, 58-77).

Oskudnost dečjih likova u umetnosti posledica je toga što se svet deteta poistovećivao sa svetom odraslih, a takvo stanje se zadržalo sve do kraja XVIII veka. U svesti ljudi nižih društvenih slojeva, posebno ljudi u tradicionalnim zajednicama, sve do početka XX veka jedva da

24

ljudi iz svih društvenih slojeva imaju ideju o tome šta je detinjstvo. Književnost – takoreći ni jednim stihom, dramskim dijalogom, a kamoli komplet-nim delom – o svetu deteta ništa ne kazuje sve do devetnaestog veka. Književnost za decu je nedav-ni izum književnika, i njena starost se može meriti decenijama, a ne vekovima. Slično je i sa muzikom. Umetnost je tek nedavno otkrila puni sjaj sveta detinjstva, što svedoči o posebnom i novom doživljaju detinjstva (Arijes, 1989, 58-59).

S druge strane, sve do kasnog XVII veka nije vršeno razgraničavanje igara na one koje zabavljaju decu i na one kojim se igraju odrasli: odrasli su igrali igre koje mi danas svrstavamo u dečje. „Na jednoj tapiseriji s početka XVI veka, seljaci i plemići... igraju trule kobile. Nema dece“ (Arijes, 1989:105-106). Veliki broj igrački je namenjen svima jednako. Navodeći primer guranja obruča, igračka koja je u početku bila namenjena samo za odrasle, a kasnije prešla u „vlasništvo“ dece, Arijes primećuje: „Izgleda, naime, da igračka, da bi zadržala interesovanje dece, mora ʼpodsećatiʼ na svet odraslih“ (135). I Norbert Elijas iznosi pisana dokumenta u kojima se vidi da su detinjasta zadovoljstva zanimala odrasle kao i decu, čak njih i više. Elijas je zaslužan za uvođenje izraza „dobna uravnilovka“ kojim se iskazuje jednoobraznost a ne različitost odraslih i dece (Elijas, 2001). U to doba nije postojalo oštro razgraničenje između odraslih i dece: deca su se najčešće prikazivala zajedno sa odraslima, a kada bi ih pak samostalno i prikazivali, pazili su da se njihov portret uklopi u zbirku portreta odraslih (Arijes, 1989; Senet, 1989; Elijas, 2001). Tek je krajem XVII i početkom XVIII veka povučena oštrija linija između detinjstva i zrelosti. Iznenađuje s kolikom prirodnošću su odrasli i deca u srednjem veku delili krevete. „Spavanje u istom krevetu bilo je tada veoma rasprostranjena praksa, u svim slojevima“ U XVII veku otpočinje prava kampanja za iskorenjivanje takve navike (Arijes, 1989: 151, 162). Figurativno govoreći, zid između odraslih i dece bio je veoma nizak, tako da su deca stvarno živela sa odraslima.

I druge umetnosti, a ne samo slikarstvo, nisu poznavale lik i svet deteta. Uostalom, da su deca bila nezapažena nije karakteristično samo za svet vizuelnog prikazivanja: i odeća dokazuje do koje je mere dete bilo nezapaženo. U svojoj neizdiferenciranoj društvenosti, srednji vek je odevao sve starosne kategorije na isti način, brinući da jedino kroz odeću mogu biti sačuvana

obeležja društvene hijerarhije. „Ništa na toj odeći nije pokazivalo da se dete razlikuje od odraslog“ (Arijes, 1989:78). A kada se, krajem XVIII veka prvi put pojavila odeća dece, pojavila se s namerom da „da se deca obeleže, odvoje kroz ʼuniformuʼ“. Odrasli su uživali da svoje dečake oblače u odela slična mornarskim ili vojničkim uniformama. „Tako je stvoren tip malog mornara, koji se održao od kraja XVIII veka do današnjih dana“. Balkanska etno-folkloristika i danas čuva takvu idiličnu sliku etno-deteta. U folklorističkim predstavama deca su predstavljena kao odrasli u minijaturi, obučena kao odrasli. Ova slika deteta posebno je negovana u vreme komunističkog etno-nacionalizma: radilo se o instrumentalizaciji lika deteta u ideološke svrhe.

Arijes ukazuje i na razlike u rodnom odevanju dece. Promena u odevanju dece odnosila se najpre na dečake: „Doživljaj detinjstva najpre se razvijao u korist dečaka, dok su devojčice ostale duže u svetu tradicionalnog života u kojem su ih poistovećivali sa odraslima: bićemo primorani da više no jednom primetimo da žene sa zakašnjenjem prihvataju izražene oblike moderne civilizacije, koja je prevashodno muška“ (Arijes, 1989:78-91).

*Za razliku, na primer, od Lorensa Stonea i

Lojda Demoza, Filipa Arijesa nisu zanimali životi dece, nego ideja detinjstva unutar porodične zajednice i društva u celini. Arijes naglasak stavlja na istorijske mene ideje detinjstva. Njegova istorija detinjstva ima pravolinijsko kretanje, kakvo je likovno predstavljeno u putanji od „umanjenih odraslih“ u srednjevekovnom slikarstvu, preko „malog Isusa“ i kupidonalnih anđelčića pa do realističnih likova dece u XVII veku. Lojd Demoz se u svojoj istoriji detinjstva fokusira na odnose dece i roditelja: „istorija detinjstva otkriva spor i jednoličan napredak kroz vreme“. Istorija detinjstva – relativno dugotrajnog i inertnog fenomena („okoštala institucija“) – „evolucijski je proces uslovljen pre svega psihodinamikom odnosa roditelja i deteta, a ne ekonomskim faktorima“ (de Mause, 1974:3). Demozova „psihogena“ interpretacija istorije detinjstva predstavlja zanimljivo poglavlje u interpretaciji detinjstva u prošlosti. Demozova koncepcija detinjstva nije prihvaćena s oduševljenjem. Stone se, na primer, zapitao kako se „postaviti prema tako smionom, izazovnom, dogmatičnom, entuzijastičkom, bolesnom, ali ipak

25

izvorima jako dobro potkrepljenom modelu“ (Stone, 1979:124). „Istorija detinjstva — to je košmarni san iz koga smo tek nedavno počeli da se budimo. Što dublje ideš u istoriju sve je niži nivo brige o deci, sve češće decu ubijaju, bacaju, terorišu, tuku i siluju» (Lloyd deMause, 1931). Demoz je ovo napisao u uvodnom članku zbornika The History of Childhood (1974), gde još stoji i ovo: „Pre savremenog doba većina dece je bila mučena: dadilje, sluge, pa čak i roditelji, polno su zlostavljali malu decu; odrasli preobučeni u ogromne (čudovišne) figure urlajući i praveći se da će ih progutati prestravljivali su odojčad. Većina odojčadi je svakodnevno zaranjana u ledenu vodu kako bi ʼočvrslaʼ. Lenji-nova majka je kao dete u krevet odlazila umotana

u hladne mokre peškire. Ubijanje novorođenčadi je bilo veoma rasprostranjeno sve do devetnaestog veka. Škole su običajile da vode đake da posmatraju vešanje, a deca su šibana kako bi bolje zapamtila ono što su videla. Postojala su posebna sela za 'dadilje-ubice' kojima su roditelji plaćali da bi glâđu ili otrovom umorili njihove bebe“.

Demozova koncepcija istorije detinjstva predstavlja model jednoličnog kretanja istorije prema sve savršenijim oblicima. Istoriju detinjstva Demoz vidi kao napredak u odnosu na glavne psihogene stilove, koje on deli na infanticidni, odbacujući, ambivalentni, dominirajući, socijalizirajući i permisivni. Njegov psihogeni pristup prošlosti detinjstva shematski se može prikazati na sledeći način:

Glavni psihogeni modeli po Lojd deMozu su: Modeli Karakteristike odgoja dece Istorijske manifestacije

Infanticidni Rani infanticidalni odgoj dece:Visoka stopa infancidnosti, ritualnih žrtvovanja, incesta, sakaćenja tela, silovanja i torture.

Žrtvovanje i infanticid, prekaljivanje, aveti i magije, tr-govina decom. Rano stanje žrtvovanja dece, rano udovoljavanje majci-boginji kao introjekcija zadovoljenja “majke aždaje” (Jungov termin)

Kasni infanticidalni odgoj dece: Dok mlađa deca nisu previše često napuštana od strane majke, mnoga novo–rođenčad, posebno devojčice, su ostavljana da umru.

Odbacujući Rani hrišćani smatraju da se deca rađaju sa dušom, ali su obuzeti đavoljim zlim namerama. Rutinski infanticid je zamanjen grupnom fantazijom o prinošenju žrtve Hristu, koga je njegov otac poslao da bude ubijen zbog grehova drugih. U manastirima i na drugim mestima nastavlja se sa navikom pederastije, a silovanje devojčica je opšta pojava.

Infanticid zamenjen napuštanjem. Dugačko povijanje, davanje dece drugim roditeljima, dojenje napolju, žrtvovanje muške dece slanjem u manastire a ženske u samostane, kao i na šegrtovanje.

Ambivalentni Roditelji praktikuju ambivalentni odnos – i ljubav i mržnja – prema deci. U 12. veku se prvi put pojavljuju uputstva za odgoj i osnovna dečjija prava zaštite, mada najveći broj majki još emocionalno odbacuje svoju decu. Deca su često tretirana kao erotski objekti odraslih.

Krajem srednjeg veka napušta se praksa davanja dece u manastire. Klistiranje, batinjanje dece ranog uzrasta, kratko povijanje, plakanje za umrlim detetom, prethodnica sažaljevanja.

Dominirajući Tokom 16. veka, naročito u Engleskoj, roditelji se prestrojavaju, i od naporne brige za rast dece prelaze na kontrolu kako bi ih napravili poslušnim. Roditelji postaju sve bliži detetu, ali uporedo s tim jako žele da potpuno kontrolišu ne samo ponašanje, nego i misli, volju, ljutnju, pobude dece i način na koji će voditi svoj život.

Priprema dece ranog uzrasta za korišćenje toaleta, suzbi-janje dečje seksualnosti, kraj povijanja i dojenja, uži-vljavanje u nove mogućnosti, porast pedijatrije.

Socijalizujući

Početkom 19. veka, majke počinju stvarno uživati u nezi deteta, a i očevi počinju participirati u razvoju deteta. Namera je da roditelji svoje ciljeve usade u dete pre nego što dođe do njegovog osamostaljivanja. Psihološka manipulacija i udaranje po zadnjici su se koristili da bi dete bilo poslušno. Moda socijaliziranja je ostala kao veoma popularan metod roditeljstva u SAD i Zapadnoj Evropi sve do danas.

Korišćenje krivice, “mentalna disciplina”, ponižavanje, podizanje obaveznog školovanja, poveravanje roditelj-ima podsvesnih želja. Podizanje deteta postaje manje usmereno na suzbijanje detetove volje, a više usmereno na kontrolisanje te volje. Ovaj socijalizirajući model je izgradio moderan svet.

Permisivni Počinje sredinom 20. veka, kada roditelji prihvataju permisivnu ulogu i podržavaju ambicije dece kako bi Pokret dečjih prava, raškolovanje (deschooling) i

26

postigla ciljeve u životu koje oni žele, pre nego da ih “socijaliziraju” kako bi ispunjavali želje roditelja. Manje psiholoških manipulacija, više bezuslovne ljubavi. Deca odgajana na ovaj način imaju daleko više empatije prema drugima nego što je to bio slučaj sa ranijim generacijama.

sloboda školovanja, prirodni porođaj, uzimanje dece ozbiljno.

Istorija antičkog doba prepuna je svedočenja o probirljivosti antičkog čoveka u njegovoj brizi o deci. Nalazimo ih u raspravama Hipokrata, oca medicine, i Sorana Efeskog, oca ginekologije koji piše o tome kakva treba da budu novorođenčad koja zaslužuju da budu negovana. Drugačije nisu mislili ni Aristotel, Ciceron i Seneka, koji su smatrali da je potpuno pravičan i razuman zakon koji traži da se nijedno nakazno dete ne hrani.

Sve do modernog društva dete je tretirano kao niže biće; i bukvalno je pripadalo roditeljima kao svojina. Dete je svrstavano u vernakularna dobra domaćinstva, poput ždrebadi, jagnjadi ili teladi. Pravo da punovlasno odlučuje o životu i smrti deteta bilo je oduzeto očevima tek oko 390. godine. Imperator Konstantin je infanticid proglasio za zločin 318. godine, ali je trebalo čekati skoro pola veka da se ubistvo deteta izjednači sa ubistvom odraslog. Kodeksima iz tog vremena prvi put su ograničavana prava pater familias-a da odlučuje o životu i smrti novorođenčeta, tzv. ius vitae ac necis. Kasnije i Kuran zabranjuje ubijanja dece: «Ne ubijajte svoju decu iz straha da ćete osiromaširi. Mi ćemo nahraniti i njih i vas» (sura 17.) (Kon, 1989, 273).

Ni nakon Konstantinovog kodeksa koji osuđuje čedomorstvo sa ovom praksom se nije prestalo. „Položaj dece u antičkom dobu i srednjem veku bio je strašan. Njih nemilosrdno

tuku, more glađu, prodaju. Vizantijski imperatori izdaju specijalne zakone kojima zabranjuju prodaju dece i njihovo kastriranje — mali evnusi su bili tri puta skuplji” (Kon, 1989, 273). «Ko se ne bi užasnuo pri pomisli da ponovo mora da prođe kroz svoje detinjstvo i ko ne bi tome pretpostavio smrt», reči su svetog Avgustina (Augustinus, Aurelius, 354-430), hrišćanskog teo-loga i filozofa. Većina srednjovekovnih pisaca svoje detinjstvo pominju sa užasom. „Razmenjuju ga, prodaju, napuštaju, ubijaju i tako dete srednjeg veka nema vlastitog života sve do desete godine, kada počinje raditi na polju ili u domaćinstvu. Pre tog doba ono je tek opasnost, corpus delicti; dečja se smrtnost toleriše, prihvata, a izaziva se pobačajem i infanticidom – način na koji se upravlja novim zlom: telo ubija telo“ (Attali, 1984, 62). Igor S. Kon navodi da su u starom Japanu novorođenčad priznavali za punovredne ljude tek pošto prođu kroz specijalne obrede. Ubistvo novorođenčeta nije smatrano teškim zločinom, i nije, čak, označavano rečju korosu — “ubiti”, već rečima kaesu ili modosu — “poslati natrag”, “vratiti”, što je značilo vratiti novorođenče natrag u svet duhova, umesto da bude primljeno u svet ljudi (Kon, 1989, 274).

Zbog indiferentnog odnosa prema deci srednji vek je definisan kao «period demografske pustoši”. Tako je srednjovekovne depopulacije

27

definisao Filip Arijes. Razloge nezapamćene depopulacije ne treba tražiti samo strukturalnim momentima kao što su materijalni činioci i kuga. Indiferentnost prema detinjstvu važan je faktor depopulacije srednjovekovnog društva.

Prekid sa praksom čedomorstva ne označava i praksu u kojoj se deci priznaju pravo na autono-mno postojanje i ponašanje. Ekologija detinjstva, a posebno ekologija odojčadi vrvi od primera kako se deca ubijaju, muče, siluju i plaše. Plašenje dece od strane odraslih spada u najčešće praktikovano ponašanje odraslih. Počelo se od bogova, pa preko titana i heroja, divova, vampira i veštica, a dospelo do bajki i zlih maćeha. Analiza mitova, religioznih objava, legendi, bajki i basni dali bi iste rezultate kao i horor filmovi holivudske produkcije. Brajan Saton-Smit nas obaveštava da su u zastrašivanju dece učestvovala sva istorijska društva. Igor S. Kon (1991) navodi da se u Bibliji na oko 2000 mesta pominju deca. Među njima su mnogobrojne scene prinošenja dece na žrtvu, kamenovanja, prebijanja; na mnogim mestima se od dece traži ljubav i poslušnost, ali nigde nema nagoveštaja o saose-ćanju sa decom i razumevanju dečjeg doživljaja sveta (Kon, 1989, 273).

Indiferentnost prema detinjstvu, piše Filip Arijes, bliska je neosetljivosti društva prema deci. U rimskom i kineskom društvu, ali ne samo u njima, novorođenčad su izlagana vetru i kiši kako bi se utvrdila njihova otpornost. “U toj neoset-ljivosti nema ničega što bi trebalo da nas iznenadi: to je bio jedini prirodan stav u uslovima tog vre-mena” (Arijes, 1989, 176). U srednjem veku doživljaj detinjstva nije postojao. Ljudi su bili do te mere ravnodušni prema detinjstvu da svet dete-ta nisu ni primećivali, samatrali su ga nečim što je uobičajno toliko da nije zasluživalo pridavanje i najmanje pažnje. Verovatno bi bilo interesantno istražiti studije slučaja (sace studys) «negacije doživljaja detinjstva».

Mišel de Montenja (de Montaigne, Michel, 1533–1592), francuski filozof, sin bogatog i uglednog plemića i gradonačelnik Bordoa, u Esejima piše: “Izgubio sam dvoje troje dece, ne bez žaljenja, ali bez velikog bola”. Po njemu, deca nemaju “ni umne delatnosti, a ni telo im još nije dobilo nikakve karakteristike”. Njegov odnos pre-ma deci treba shvatiti kao izrazitu negaciju do-življaja detinjstva. On je smatrao da je nedopust-ivo posvećivati veliku pažnju deci, kao što je ne-dopustvo prema njima biti nežan i maziti ih. Ne slaže se s tim ni da se deca vole, da se njima ljudi

bave, a posebno se grozio svakog zabavljanja s decom «kao da su majmunčići».

Žan-Batist Molijer (Moliere, Jean-Baptiste, 1622-1673), koji se smarta najvećim francuskim dramskim piscem svih vremena znao je reći: «Premala deca, koja još nisu uključena u život odraslih, ne računaju se» (Arijes, 1989, 177.).

Najviše bi nas ipak iznenadila i zbunila stu-dija slučaja «negacije doživljaja detinjstva» Žan-Žak Rusoa (Rousseau, Jean-Jacques, 1712-1778), francuskog filozofa i književnika, koji je i sam proživeo nesretno detinjstvo. Iako je bio «osni-vač» ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta – pedagozi ga poznaju kao pisac Emila – on je svojih petero dece, koje je izrodio sa prijateljicom Terezom, dao u sirotište, ne osećajući pri tome naročitu grižu savesti. O tome je i sam u svojim Ispovewstima zapisao:

„Iz naše veze je bilo rođeno petero dece, i sva su bila smeštena u bolnicu za nahodčad uz tako malo razmišljanja o njihovoj identifikaciji da nisam zabeležio čak ni datume njihovog rođenja (niti pol). Poslednjih nekoliko godina samooptuživanje što ga je u meni pobudilo to zapostavljanje unelo je nemir u moj um i uskoro ću umreti a na majčinu i svoju veliku žalost nisam u stanju tome da pronađem lek... Znam da nije postojao čovek koji je više od mene voleo i posmatrao dečicu šaleći se i igrajući se s njima... Sigurno bi za Elojzu i Emila bilo najčudnije da budu delo čoveka koji nije voleo vlastitu decu. Mnogo lagodnije bi se osećao pred nekim azijatskim vlastodršcem no pred detetom kome treba tepati“ (navedeno prema: William Kessen, Rouseau’s Children, Deadalus, 107, 3 (1978), 13-26; Saton-Smit, 1989, 39; Kon, 1989, 279)

Ove «negacije doživljaja detinjstva» predsta-vljaju specifično stanje duha kojim se izražavalo protivljenje prvom artikulisanom doživljaju deti-njstva nastalom sa nastankom moderne porodice. On je neka vrsta pripreme za drugi artikulisani doživljaj detinjstva koji dolazi izvan porodice. Pripadnici crkve i sudstva 16. veka te brojni mora-listi 17. veka nastoje da «kanališu», «disciplinuju i kažnjavaju», odnosno «dresiraju» decu (Fuko, 1997, 196-201). U 17. veku obučavanje i vas-pitanje dece stalno je upoređivano sa dresiranjem konja, lovačkih ptica i pasa, pri čemu je sve to bilo zasnovano na principu podređivanja volje. Telesne kazne, surovo šibanje, široko su prime-njivani, kako u porodici, tako i u školi, uključujući i univerzitet. Nastavnik se, prosto, nije mogao zamisliti bez pruta. Decu su fizički kažnjavali u

28

svim civilizacijama i svim vremenima, svuda u svetu, ali je ova praksa bila naročito čuvena u Engleskoj. «Engelski pedagozi i roditelji iz 16. i 17. veka bili su čuveni po svojoj surovosti prema deci u celoj Evropi. Šibanje je doprinelo pojavi mazohizma kod nekih dečaka, koji su u 18. veku Evropljani nazivali ’engleskim porokom’» (Kon, 1998, 193, 208).

Možemo reći da se indiferentnost prema deci zadržala i do doba klasicizma. Igor Sejmonovič Kon navodi proračune Francuza F. Lebrena sačinjene na osnovu statistike 18. veka. Od 1000 novorođenčadi prvu godinu doživi 720, petu — 574, a desetu godinu — 525 dece. U najtežem položaju su bila dece koja su davana ili prosto ostavljana «na vaspitavanje” u utočište kakva su bila sirotišta, bolnice, lokalne dadilje. Broj ostav-ljene dece posebno se uvećao u 18. veku. Prema

podacima F. Lebrena, prosečan godišnji broj na-puštene dece u periodu 177–1790. godine u Parizu je iznosio oko 5800 dece (na 20-25 hiljada poro-đaja!).

Tek kada je krajem 18. i počekom 19. veka pobedeo «detocentrizam buržoaske porodice”, od-nos prema deci se radikalno promenio. Od tada se, naime, na decu se gleda kao na svojinu roditelja; od tada su deca potrebna roditeljima, samoj poro-dici. Deca su predstavljala jedan od glavnih oslo-naca buržoaskog individualizma; boreći se protiv svih, mlada i herojska liberalna buržoaska poro-dica branila je svoje “prirodno”, «svetsko» pravo — kako se tada govorilo — da se stara o svojoj deci. Međutim, treba primetiti da je odnos prema detetu i dalje ostao kao prema objektu, a ne kao prema ličnosti. Još uvek se ne priznaje posebnost sveta i kulture deteta.

Zaključak

Modernosti je svojstveno da produžava detinjstvo. Neki u tome nalaze dokaze infantilizacije kulture. Period detinjstva odavno prelazi 16-tu godinu života. U eseju Detinjstvo Emil Dirkem o dužini trajanja detinjstva iznosi sledeće: „Detinjstvo je, u strogo etimološkom smislu, doba u kome ljudsko biće u nastajanju još uvek ne može da govori (od lat. in-fans, ne govori). Ali uobičajena praksa je bila više naklonjena produžavanju perioda na koji se odnosi ova reč; taj period bi trebao, kaže Emile Littré (Dictionnaire de la langue française, 1844, M.N.), da obuhvata vreme 'od rođenja do, otprilike, sedme godine'; ali on dodaje da ona u uobičajnoj upotrebi podrazumeva 'malo više od toga, do trinaeste ili četrnaeste'. U Dictionnaire de l'Academie stoji da je 'to doba do oko dvanaeste godine'“ (Durkheim, 2005:25).

Školskim sistemima i produžavanje obaveznog obrazovanja na srednjoškolski nivo treba zahvaliti što je detinjstvo produženo čak iza 20-tih godina života. Informatička revolucija i Internet u školsku kulturu unosi konfuziju: tradicionalni nastavnici zahtevaju valjan rad, posvećenost, saradnju i poštovanje autoriteta i spremnost da se uči, a postmoderni nastavnici imaju negativan stav prema autoritetu, kritički stav prema sistemu, želju da se svest raskrinka kao podmitljiv, korumpiran, kriminalan, rasistički, seksistički i slično. „Čini se da ovakvi nastavnici,

zapravo kažu: ʼSlušajte! Kad je u pitanju rušenje autoriteta, mi smo na vašoj strani. Zaboravite potiskivanje, sublimaciju i uzdržanost. Budite slobodni!ʼ“ (Vederli, 2005:240). Od svih modernih ideoloških bojišta ostalo je samo obrazovanje, pa nije ni čudno što su standardi pali. Od škole se traži da neodložno reši sve konflikte i sve probleme. Zbog krize školske kulture, a ne zbog bizarnosti kulture mladih, narasle su potrebe za posebnim naukama, odnosno naučnim disciplinama o mladima. To više nije posao koji može obavljati standardna generacija učitelja; to je posao za novu generaciju. Pored psihologije, koja se tradicionalno bavi problemima razvoja dece, nastavnici moraju dobro poznavati i druge discipline (istoriju, sociologiju, antropologiju i, svakako, drugačiju pedagogiju).

Tradicionalne predstave o detinjstvu najduže su se zadržale upravo u školi. One polaze od pretpostavke da je detinjstvo nešto što se podrazumeva a ne objašnjava: detinjstvo je biološki činjenica života ljudi i stoga nema socijalno i kulturno značenje. A upravo je obrnuto: detinjstvo je socijalni i kulturni konstrukt čiji smisao tek treba otkriti. Predstave o odraslima su sasvim drugačije. Odrasli o sebi imaju predstavu kao o svom socijalnom, kulturnom i istorijskom identitetu. Sliku o sebi oni ne grade na osnovu bioloških činjenica starosti. Takva slika je rezervisana za decu i žene. S druge strane, deca i

29

žene svoj identitet ne stvaraju na osnovu ili na način na koji ga grade odrasli muškarci. U odnosu na odraslog, deca su Drugo. Drugost je naturalizovana društvena konstrukcija. Kao takva ona izgleda kao prirodna, tj. podrazumeva se a ne objašnjava. Uzrast je socijalizirana biološka stvarnost, a predstave o njoj su biologizirana društvena stvarnost. Kada se ove dve stvarnosti – biologizacija društvenog i socijalizacija biološkog – postanu prirodno-„prirodna“, tj. kada se ujedine u zaveri da preokrenu odnos između uzroka i posledice, pošast i haos su neminovni.

Detinjstvo se kao društvena kategorija ne može objasniti na osnovu bioloških činjenica (života, fizičkih promena), ali ni na osnovu ideoloških predstava o institucionaliziranom detinjstvu koje izgleda kao prirodno. Isti se logički kod može primeniti i na polni habitus: „Biološke očiglednosti i vrlo realne posledice koje je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni rad socijalizacije biološkog i biologizacije društvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenu odnos između uzroka i posledice i čine da naturalizovana društvena konstrukcija (ʼrodoviʼ kao polni habitus) izgleda kao prirodna osnova proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i predstave o stvarnosti i koja se nameće ponekad i samom istraživanju“ (Burdje, „001:8). Deca i žene su društvene kategorije koje se uzimaju (koriste) kao da su prirodne. Kada o ženi i deci govorimo, govorimo slobodno, na bizaran način, neobavezujuće, a to znači nadugo i naširoko i obavezno bez objašnjavanja. Ni jedan socijalni fenomen nije zatrpan bagažom jednostavnosti kao ove dve društvene grupe. Ali, kao što smo na početku rekli: „Ono što je jednostavno uvek je i isključivo ono što je pojedonstavljeno“ (Gaston Bašelar).

*Recentna stručna enciklopedija

(Encyclopedia of Historians and Historical Writing) Filipa Arijesa svrtava među pionire mentalité pristupa društvenom životu u prošlosti. Upravo kao istoričar mentaliteta on je društvenu teoriju obogatio dotad nezanimljivim područjem (Hameršak, 2004, 1066). On je upozorio da u mentalnoj strukturi ljudi srednjeg veka nije postojala ideja detinjstva, da su ljudi tog vremena dete videli samo kao «umanjenog odraslog», kao «odraslog u minijaturi“. U glavama savremenih ljudi doživljaj detinjstva je promenjen. A kada tvrdi da je detinjstvo bilo nedirnuto područje

unutar društvene teorije, time se ne misli da do tada nije bilo nikakvih istraživanja detinjstva. Duže od dva veka dete je prisutno u diskursu velikog broja teoretičara društvenih nauka, posebno u dečjoj i pedagoškoj psihologiji, pedagogiji, ali i u sociologiji porodice. Zapravo, svaka od raspoloživih tehnologija znanja primenjenih u društvenim istraživanjima – kao što su psihološki eksperimenti, psihometrijsko testiranje, sociometrijsko mapiranje, etnografsko opisivanje i longitudinalni pregledi – dale su svoj doprinos strukturisanju različitih teorijskih predstava o detetu. Ali, upravo kada je savremeni koncept deteta postao dominantan dogodilo se veliko «otkriće» detinjstva: detinjstvo, a ne samo «dete», konačno je postalo predmetom društvene teorije. Kao što smo videli, sociologija na dete počinje gledati kao na specifični društveni konstrukt, odnosno dete se sagledava unutar širokog kulturnog konteksta. Po tome se sociologija detinjstva pre svega i razlikuje od tradicionalne sociologije porodice, čiji tekstovi spominju decu, ali samo uzgredno («podizanje dece», «socijalizacija», «obrazovanje», «deca i bračne uloge», «kažnjavanje dece», «važnost dece za roditelje») (Milić, 2001, 153-170).

Nastupajuća paradigma (emergent paradigm) ukazuje i na posledice tradicionalnog pristupa detinjstvu, a ne samo na njegovu budućnost. Tradicionanoj psihologiji je uspelo da zapadnjačku konceptualizaciju detinjstva nametne kao univerzalnu. Ona je istakla da su psihološka objašnjenja dečjeg razvoja, koja i danas dominiraju, «i podržavala i bila podržana pravilima podizanja/vaspitanja dece, čime su premošćavala jaz između teorije i prakse, roditelja i deteta, učitelja i učenika, političara i narodnih masa. Stoga je prevashodno razvojna psihologija obezbedila okvir za objašnjenje dečje prirode, i svakako opravdala koncept prirodnosti samog detinjstva» (Praut i Džejms, 2004, 53-54). Univerzalistička psihološka predstava polazi od nezrelosti kao biološke činjenice života, a zanemaruje činjenice kulture. Ali, ne treba zaboraviti da je nezrelost dece biološka činjenica, a da je način na koji se ta nezrelost shvata i dobija na značaju činjenica kulture (La Fontaine). Sociologija detinjstva se pre svega interesuje za činjenice kulture.

Društvene nauke su dugo trpele posledice odsustva interesovanja za decu, ali se to ne može reći za pedagogiju. Ona se interesovala za decu ali na pogrešan način: deca su «nedorasla bića» koja

30

treba «poučavati» a ne i «proučavati» (Jenks). Istorija i sociologija detinjstva su discipline koje su deci „dale glas“ tako što su ih počele „proučavati po njihovom vlastitom pravu, a ne samo kao skladišta poučavanja odraslih» (Hardman). Arijesova knjiga Vekovi detinjstva ima veliku epistemološku važnost. „Ona nije važna samo zato što je otvorila, a za neke i obuhvatila, novo područje istraživanja, nego i

stoga što je interes tog područja usmerila prema proučavanju detinjstva kao kulturne konstrukcije, kao istorijski promenjive i rastresite kategorije“ (Hamršak, 2004:1078). Detinjstvo se više ne može tretirati na monolitan, idealizovan način, kao da se nije menjalo i kao da se, što je još važnije, neće menjati tokom istorije. Dobni identitet ili stadijum ljudskog razvoja u različitim vremenima i društvima tema je koja obećava.

Literatra:

Allport, G., Personality. A Psychological Interretation, Henry Holt&Co.,New York, 1957.Arijes, F. Vekovi detinjstva, Zavod za izdavanje udžbenika i

nastavna sredstva, Beograd 1989.Asman, A., Rad na nacionalnom pamćenju, Biblioteka XX

vek, Beograd, 2002Beck, U. and Besk-Gernsheim, E., Individualisation, Sage,

London, 2000.Beck, U., Moć protiv moći u doba globalizacije – Nova

svjetskopolitička ekonomija, Školska knjiga, Zagreb, 2004,

Beck, U., Pronalaženje političkog – Prilog teoriji refleksivne modernizacije, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001a.

Bek, U., Rizično društvo – U susret novoj moderni, «Filip Višnjić», Beograd, 2001

Bellingham, Bruce (1988): «The Hislory of Childhood Since the 'Invention of Childhood': Some Issues in the Eightics". Journal oj' Famih History. Vol. 13. No. 3

Berger, P. L., Invitation to Sociology, New York, 1963. B1um, A., Sumrak američkog uma, Prosveta, Beograd, 1990. Bourdieu, P. & Passeron, Reproduction in Education, Society

and Culture, London, 1977.Bourdieu, P., “Structures, Habitus and Practics” u Giddens,

E. et al. (ed.), The Polity Reader in Socijal Theory, Polity Pres, Cambridge, 1994.

Bronfenbrener, J., Ekologija ljudskog razvoja – Prirodni i dizajnirani eksperimenti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.

Bronowski, J., Porijeklo znanja i imaginacije, Stvarnost, Zagreb, 1979.

Burdije, P., Vladavina muškaraca, CID&Univerzitet Crne gore, Podgorica, 2001.

Burdije, P., „Društveni prostor i simbolička moć“ u Spasić, Ivana (ed.), Interpretativna sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1998.

Burdije, P., Nacrt za jednu teoriju prakse – Tri studije o kabilskoj etnologiji, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.

De Mause, L. (ed.), „The Evolugion of Childhood“ u The History of Childhood, Psychohistory Press, New York, 1979.

Dirkem, E., “Solidarnost grupa zanimanja”, u Parsons, T. (ed.), Teorije o društvu I, Vuk Karadžić, Beograd, 1969.

Dirkem, E., Vaspitanje i sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1981.

Durkheim, E., «Childhood». U Jenks, C. ed. (2005) Childhood Concept in Sociology, Routledge, New York. 2005.

Elijas, N., Proces civilizacije – Sociogenetička i

psihogenetička istraživanja, Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2001.

Foucault, M., Madness and Civilization, Blackwell, Oxford, 1967.

Frønes, I., «Dimensions of Childhood», u Quortrup, J. et al. Eds., Chaildhood Matters: Social Theory, Practices and Politics, Aldershot: Avebury, 1994:145-165. (vidi i u: Tomanović, S., Sociologija detinjstva – Sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004:96-110.

Fuko, M., Nadzirati i kažnjavati – Rođenje zatvora, Prosveta, Beograd, 1997.

Gatman, E. (ed.), Ispitivanje politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad

Giddens, A., The Constitution od Society: Outline of the Theory of Structuration, University of California Press, Berkley, 1984.

Gidens, E., Odbegli svet, Stubovi kulture, Beograd, 2005.Gidens, E., Posledice modernosti, “Filip Višnjić”, Beograd,

1998.Golubović, Z., Anrtropologija u personalističkom ključu,

Gutenbergova galaksija, Beorad-Valjevo, 1997.Gouldner, W., A., The Coming Crisis of Western Sociology,

Basic Books, New York, 1970.Gouldner, W., A., Za sociologiju, Globus, Zagreb, 1980.Hameršak, M., «Desetljeće Arijèsove povijesti djetinjstva»,

Časopis za suvremenu povijest, N0 3. Zagreb, 2004.Haralambos, M. i M. Holborn, Sociologija – Teme i

perspekitve, Golden marketing, Zagreb, 2002.Harden, Dž. (2004): „Kod kuće je najbolje: Distinkcija

javno/privatno u dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti, u Tomanović, S., Sociologija detinjstva – Sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Horkhajmer, M., Esej o sociologiji znanja, Mediterran publishing, Novi Sad, 2009.

James, A., Jenks, Ch. and Prout, A. (eds), «Theorizing Childhood» u: Theorizing Childhood, Polity Press, Oxford, 1998.

Janjić Komar, M., Prava deteta u porodičnim odnosima, Centar za udžbenike i publikacije Pravnog fakulteta u Beogradu, 1987.

Janjić, Komar, M. i Obreković, M., Prava deteta – prava čoveka, Udruženje pravnika Srbije za socijalno pravo, Beograd, 1996.

Jeneks, Ch., Inequality: A Reassessnzent of the Effeet of Family and Schooling in America, Penguin Books, Harmondsworth, 1996.

Jenks, C. ed. (2005) Childhood Concept in Sociology, Routledge, New York, 2005

31

Kon, I.S., Dete i kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1991.

Kun, T., Struktura naučnih revolucija, Nolit, Beograd, 1974. La Fontaine, J.S. ed. (1979): Sex and Age as Prindiples od

Social Differentiation, Academic Press, LondonLasch, Ch., Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb, 1986.Liotar, Ž-F., Postmoderno stanje, Bratstvo-jedinstvo, Novi

Sad, 1988. Lipovecki, Ž., Doba praznine – Ogledi o savremenom

individualizmu, Književna zajednica, Novi Sad, 1987.Mause, Loyd de (1976): «The Evolution of Childhood», u: L

de Mauseed. The Histori of Childhood. New York: Souvcnir Press

Mead, H. M., Um, osoba i društvo, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2003.

Merton, R. K., O teorijskoj sociologiji, Plato, Beograd, 1998.Milić, A. (ed.) Rađanje moderne porodice, Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988.Milić, A., Sociologija porodice, Čigoja štampa, Beograd,

2001.Nenadić, M., „Detinjstvo u diskursu politike jednakog

priznanja“, Sociologija, Vol. LII, No 3, BeogradNenadić, M., “Obrazovanje, tiranija trenutka i promene

besnom brzinom”, Pedagogija, No 1, Beograd.Nenadić, M., Novi duh obrazovanja, Prosveta, Beograd,

1997.Nenadić, M., Sociološki itinerer, Prosveta, Beograd, 1999.Nikadinov, N. D., (1996), “Obrazovanje u Rusiji posle

prestrojke – potraga za novim vrednostima”, Norma, No 3, Sombor

Olweus, D., Nasilje među decom u školi: Šta znamo i šta možemo učiniti, Školska knjiga, Zagreb, 1998.

Postman, N. (1994): The Disappearance of Childhood, New York

Praut, A. and Džejms, A., «Nova paradigma za sociologiju detinjstva – Poreklo, obećanje i problemi» u: Tomanović, S. (ed.), Sociologija detinjstva – sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.

Prout, A. and James, A. (eds.), «A New Paradigm for the Sociology of Childhood - Promise and Problems», u: Constructing and Reconstructing Childhood: Contemporary Issues in the Sociology of Childhood, the Falmer Press, London, 1990.

Prout, A. and James, A., “A New Paradigm for the Sociology of Childhood? Provenance, Promise and Problems” in Jenks, C. (ed.), Childhood: Critical Concepts in Socilogy, Routledge, New York, 2005.

Saton-Smith, B., Igračke i kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1989.

Senet, R., Nestanak javnog čoveka, Naprijed, Zagreb, 1989.Senet, R., „Ulica i kancelarija: Dva izvora identiteta“, u

Hatin, V. i Gidens, E., Na ivici – Živeti sa globalnim kapitalizmom, Plato, Beograd, 2003.

Tejlor, Č. «Politika priznanja». U Gatman, E. (ed.), Multikulturalizam – Ispitivanje Politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad, 2003.

Tomanović-Mihajlović, S., Detinjstvo u Rakovici. Svakodnevni život dece u radničkoj porodici, ISI FF, Beograd, 1997.

Tomanović, S. (ed), Sociologija detinjstva, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.

Tomanović, S., “Detinjstvo u istoriji, između ideje i prakse”, Sociologija, vol. XXXVIII, No. 3. 1996.

Zlotovoc, M. (1989): Strahovi kod dece, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

32

Poglavlje 3.

Staranje o deci i razvoj apatije

Rob Vederli, Kolaps kulture, Clio, Beograd, 2005, str. 162-185.(Rob Weatherill, Cultural Collaps, London, 1994)

I. OD DREVNIH VREMENA DO MODERNOG DOBA

Naredna tri poglavlja posvetićemo uglavnom strukturisanju detinjstva i predst-avama o njemu tokom modernog doba. Poput žena, i deca su nekada imala status lica u čije ime govore drugi. Izvesno vreme decu niko nije ni video, ni čuo (u srednjovekovnoj umetnosti portreti dece pojavili su se tek u XII veku, a njihove slike na kalendarima tek u XVI veku), a sada ona zauzimaju mesto u samom središtu slike, što će se dokazati kao problematično. Nekada ih niko nije slikao, odnosno prikazivali su ih samo kao male odrasle osobe, ili male ljude. Danas deca predstavljaju središte pažnje na razvijenom Zapadu, dok su u siromašnijim delovima sveta još marginalizovana.

Na početku navodimo pregled istorije staranja o deci u Evropi. Neophodno je detaljnije ispitati istoriju detinjstva da bi se shvatio radikalni kontrast između starog i modernog okruženjajjjkojem deca odrastaju (videti Aries, 1960).

U srednjem veku vrlo mala deca iznajmljivana su drugim porodicama da u njima rade kao posluga. Ona su posluživala za stolom, nameštala krevete, pravila društvo svojim gospodarima i uglavnom imala status šegrta. Sve obrazovanje sticala su tokom šegrtovanja. Upravo tokom takvog služenja, vlasnik domaćinstva prenosio je na dete – ne

svoje, već na tuđe – sve znanje, praktične veštine, iskustvo i ljudske vrednosti koje sam poseduje. Deca su započinjala svoj mladi život u tuđoj porodici da bi naučila lepe viteške manire ili neki zanat.

Prenošenje iskustva s generacije na generaciju bilo je obezbeđeno svakodnevnim učešćem dece u životu odraslih. Gde god je bilo odraslih ljudi, bilo je i dece - u trgovini, zanatima, radionicama, čak i u krčmama na lošem glasu. Deca su spoznavala život u bliskom kontaktu sa svakakvim ljudima. Tako su izmicala vlastitim porodicama. Roditelji su brinuli o njima tek da bi pružili svoj doprinos ostvarivanju zajedničkog cilja šire zajednice - sela, seoskog poseda, gazdinstva ili neke velike kuće. Obrazovanje se sticalo iz knjiga koje su sadržavale pravila o lepom ponašanju i učtivosti i detaljna uputstva o tome kako se treba ponašati u svakom aspektu života, i praktičnom, i moralnom. Deca su upućivana u život koji je tekao u društvenim kontaktima i razgovorima rukovođenim najstrožim pravilima ponašanja. Pravila ponašanja za stolom, u kojima je svačija uloga bila precizno definisana, imala su naročit značaj. Obroci su predstavljali značajne društvene ceremonije tokom kojih je svako morao posebno da obrati pažnju na svoje ponašanje, jer je to bilo u interesu svih ostalih. Sve asocijalne aktivnosti

bile su zabranjene; svako je morao korektno da pozdravlja druge ljude, nije smeo da govori grube reci, morao je da bude doteran i uredan i da prikriva negativne emocije jer se u svakom času nalazio usred velike i veoma zahtevne društvene mreže. Pojam privatnosti nije ni postojao, jer moralo je da se živ u društvenoj sredini koja je poricala postojanje bilo kakvog privatnog prostora. Prema tome, obučavanje deteta šegrtovanjem tokom srednjeg veka i njegovo uvođenje u društvene odnose bili su veoma značajni zato što tada nije postojalo redovno školovanje i zato što je isticano zajdnišrvo. Knjige s pravilima o uljudnosti i učtivosti bile su čuvari osnovnih društvenih vrednosti i zauzimale su najznačajnije mesto u obrazovanju, što predstavlja suštu suprotnost današnjem manje-više perifernom priznavanju lepog ponašanja.

Tokom XV i XVI veka odgajanje dece počelo je sporo, ali postepeno da se menja: naime, sistem šegrtovanja zamenjen je školovanjem koje je bilo sve zastupljenije, ba-rem kada je reč o obrazovanju srednjih i viših slojeva društva. Škole su polako postajale uobičajen instrument društvene inicijacije. Pedagozi su nastojali da izoluju mlade ljude od onoga što su smatrali iskvarenim svetom odra-slih, i da im pruže više teorijskog obrazovanja u zamenu za stare praktične oblike šegrtovanja. Škole su i roditeljima donele olakšanje, jer su oni sve više želeli da budu u prisnijem kontaktu sa svojom decom. Najveća promena koja je nastupila ogledala se u sve većoj usedsređenosti porodice na dete. Kako više nisu želeli da šalju decu van kuće, da bi čitavo detinjstvo provela služeći u nekoj porodici daleko od rodnog doma, roditelji su nastojali da ostvare prisniji kontakt s njima i počeli su više da se staraju o njihovoj opštoj dobrobiti.

Najpre su porodice iz redova srednje klase pokazale ovakvo razumevanje za potrebe dece i njihovo obrazovanje. U radničkoj klasi sistem šegrtovanja zadržaće se sve do novijeg doba. Iz aristokratskih porodica, mladi plemići putovali su u Italiju i Nemačku i odlazili na inostrane dvorove ili u kuće u raznim zemljama da bi učili jezike, lepe manire i plemenite sportove. To je bio nastavak tradicije šegrtovanja. Međutim, početkom XVII veka ovaj običaj počeo je da ustupa mesto akademskom školovanju koje je u većoj meri bilo teorijsko i uskostručno.

Postepeno širenje školovanja u početku je

bilo dostupno samo dečacima srednje klase. Devojčice tada nisu išle u školu, osim retkih koje su pohađale male škole ili ženske samostane. One su uglavnom bile odgajane kod kuće, ili kod suseda ili nekog rođaka. Moraće da čekaju do XVIII, ili do početka XIX veka, jer tek tada će i njima biti dozvo-ljeno da se školuju. Međutim, sticanje znanja u školama bilo je veoma kritikovano. Vladalo je mišljenje da se škole nalaze u rukama sitničara i moralista i da je disciplina u njima prestroga. Deca su se sada izdvajala iz svog prirodnog društvenog okruženja i pretila im je opasnost da upadnu u loše društvo ili da uče detinjarije. Smatralo se da veliki broj učenika u svakom odeljenju predstavlja prepreku i za učenje, i za njihov moral. Preovladavalo je mišljenje da život u heterogenoj društvenoj sredini može da pruži mnogo više znanja nego teorijsko učenje iz knjiga, bez obzira na vreme koje se na takvo učenje utroši.

U XVII veku knjige s pravilima ponašanja i dalje su zauzimale središnje mesto u društvenom prilagođavanju, ali sada je u njima bilo više uputstava o tome kako deca treba da se ponašaju u školi i kako roditelji treba da se ophode prema svojoj deci. Na primer, roditeljima se savetuje u kojim slučajevima da kažnjavaju decu, kada da počnu da ih uče slova, kao i da na kraju svakog dana treba da razgovaraju s njima o tome šta se događalo u školi i da razmotre prirodu svakog počinjenog prestupa. Ukoliko su prestupi ozbiljni, kao, na primer, svetogrđe, lopovluk ili laži, neka drska uvreda upućena spremačici u školi ili domaru, ili tvrdoglava neposlušnost, kazna treba da bude šibanje. Ro-diteljima je zatim savetovano da se prilagođavaju poteškoćama svoje dece u učenju, da imaju puno razumevanja i da pruže dobar primer, da vode računa o tome s kim se njihova deca druže, te da im ne pričaju izmišljotine koje truju dušu. Bilo je i saveta o izboru škole i zanata. Jednom rečju, priznata je priroda moderne porodice koja je lagano nastajala i sve više se posvećivala detetu, i priznata je brižnost za dobrobit i potrebe deteta.

Sklonost rane moderne porodice da se povlači u sebe bila je u raskoraku sa izuzetno gustom društvenom mrežom i mnogobrojnim obavezama prema društvu. Čak i krajem XVII veka niko nikog ne ostavljao na miru. Povlače-nje u osamu bilo je doslovno nemoguće. Usled zahteva proisteklih iz čovekovih raznih veza s

drugim ljudima on više ne može da bude sam. Ova tradicionalna društvenost i razvoj moderne porodice kao izolovane jedinice neko vreme trajali su uporedo. Ta kombinacija naročito je bila karakteristična za kuće - velike kuće - znamenitih ljudi i drugih uglednih građana oko kojih se razvijao čitav složen društveni svet.

Ovu društvenu matricu treba uporediti sa današnjim vremenom i tako je podrobnije ispitati. U bogatim kućama živele su porodica i čitava populacija poslužitelja, radnika, sveštenika, pisara, štićenika, šegrta i drugih. Posetioci su tu neprestano dolazili, ne samo zbog druženja, već i zbog posla, koji je vođen u istim prostorijama u kojima se živelo svakodnevnim životom. Osim kuhinje, ostale prostorije u ovim kućama nisu imale specijalizovane funkcije. Ljudi su spavali u sobi u kojoj su obedovali, živeli i primali goste. Krevete su po potrebi razmeštali, te sklapali i uklanjali. Više ljudi spavalo je u jednoj sobi, a sve sobe na jednom spratu bile su prolazne. U tadašnjoj potpunoj društvenoj pomešanosti, sinovi vlasnika kuće igrali su se s poslužiteljima i radili zajedno s njima, posluživali za stolom, sekli meso i točili vino. Učili su ista pravila ponašanja i sticali istu versku obuku. Ove kuće bile su prava mesta društvenog okupljanja s gustom mrežom uzajamno zavisnih međuljudskih odnosa koji tada još nisu bili kategorisani. One su predstavljale središta života u zajednici.

Osim velikih kuća bogatih i znamenitih ljudi, postojale su i male, sa samo jednom ili dve sobe, u kojima su živeli bračni par i nekoliko njihove mlađe dece. Na selu, jedna od možda dve sobe bila je rezervisana za životinje. Ove kuće bile su zapravo kolibice u kojima veoma siromašni nisu mogli da prežive kao porodica. Njihova deca, još kao sasvim mala, odlazila su da žive kao šegrti u kućama bogatijih ljudi.

Početkom XVIII veka porodica je počela da se distancira od društva. Mnogi aspekti života polako su se odvajali od nje. Porodica je sve više postajala privatna i posvećivala se deci. Posetioci više nisu bili dobrodošli u bilo koje doba dana ili noći kao ranije. Čoveku je bilo lepo kad je kod kuće. Nova pravila ponašanja isticala su potrebu da se ppštuje privatnost drugih ljudi. Stari običaji i svečanosti trajali su kraće, pa je čak i za obroke trošeno manje vremena. Sve više se ističu zdravlje i higijena, a naročito brižnost za

zdravlje dece. Davanje nadimaka deci postalo je uobičajenije i odražavalo je prisniju vezu između roditelja i dece. Ukoliko bi izgubili dete, roditelji više nisu mogli da se uteše rađanjem drugog deteta; deca su postala dragocenija nego ranije i nezamenljiva. Zdravlje i obrazovanje bili su osnovne preokupacije modernih roditelja srednje i više klase (Davidov i Hol, 1987). Porodica se sve više odvajala od šire zajednice i postala joj je oprečna. S pojavom moderne porodice, pojavili su se moderni tipovi kuće sa prostorijama koje su imale i posebnu namenu. Više nije bilo kreveta po celoj kući, već su postojale spavaće sobe, sobe u kojima se obedovalo i one u kojima su se primali gosti. Svaka soba imala je izlaz u hodnik i više se nije prolazilo kroz jednu sobu da bi se ušlo u drugu. Posluga je bila na odstojanju što je obezbeđivalo veću privatnost.

Naravno, ove promene koje su vodile ka modernoj porodici najpre su se desile isključivo u najvišim slojevima društva - većina ljudi i dalje je živela onako kako su živele srednjovekovne porodice. Od XVIII veka ideal moderne porodice postepeno je prodirao i u niže društvene slojeve. Međutim, mnogi faktori, kao što je stupanje u brak u poznijim godinama, poteškoće u vezi sa zaposlenjem, nužna pokretljivost najamnih radnika i šegrtska tradicija, predstavljali su prepreke za potpuno prihvatanje načina življe-nja u modernoj porodici sve do novijeg doba.

U pokušaju da se rezimiraju promene u okviru povezanih pojmova porodice, deteta i odgajanja decefu periodu od srednjeg veka do početka modernog doba, treba izdvojiti izvesne ključne teme. Pre svega, iz potpune tmine tokom srednjeg veka deca izlaze kao ličnosti po sopstvenom pravu. Smatra se da ona imaju specifične potrebe od kojih je najznačajnija potreba da idu u školu i da se obrazuju, često na najstrože i najmoralnije načine i uz veoma mnogo kazni. Vodi se računa i o njihovoj opštoj dobrobiti, zdravlju i budućnosti. Detinjstvo se smatra prelaznim pe-riodom od rođenja do zrelog doba, u kojem suštinski značaj ima odvajanje od iskvarenog sveta odrasrih. Moderna porodica srednje klase odvaja se od uzavrelog društvenog života, da bi se posvetila deci; postaje sve više privatna, okreće se sebi i optužuju je da uništava staru heterogenu druželjubivost srednjovekovnog društva. U sve većoj meri izolacionistička, ona postaje i sve više materijalistička, klasno

svesna i želi odvojeno školovanje, odvojeno domaćinstvo i slobodu da sledi

individualističke ciljeve.

II. POPULARRIZOVANJE TEORIJE O ODGAJANJU DECE

Državino deteTek u XX veku postajemo svedoci

velikog popularizovanja psiholoških teorija o odgajanju dece i žarke želje da se detetu pruži ono što je najbolje. Početkom veka posredničke institucije izvan porodice počele su da preuzimaju funkcije koje su ranije ostvarivane u okviru porodice. Pre Prvog svetskog rata već je postojala obimna literatura o staranju o deci, uglavnom medicinske prirode. Ova literatura bavila se pre svega fizičkim preživljavanjem, ali se već raspravljalo i o društvenim i emotivnim potrebama dece. Časopisi za žene počeli su da objavljuju članke i korespondenciju o staranju o deci. Sve veći broj proizvoda namenjen je deci. S manjim brojem dece u jednoj porodici, u porodičnom domu bilo je manje gužve, a više vremena za nežnost i poklone. U Britaniji deca su zaštićena Zakonom o deci iz 1890. godine, a kazna zatvora za decu je ukinuta.

Država se sve više uključivala u socijalizaciju mladih. Rastao je broj organiznvanih omladinskih pokreta uz podršku vlasti, dobrovoljnih društava i crkve. Početkom XX veka čvrsto je ustanovljen pojam adolescencije i uspostavljena je podela između delinkventne i disciplinovane omladine. Zbog potrebe da se slobodno vreme deteta ispuni na konstruktivan način, sve popularniji bili su Izviđački pokret i Ženski izviđač, naročito u porodicama srednje klase. U periodu između dva rata, loša disciplina i izgredništvo bili su problem među velikim brojem mladih ljudi koji su imali novac, ali ne i porodične obaveze. Trebalo je kanalisati njihovu energiju: pripadnici desnice brinuli su o „nacionalnoj efikasnosti" i propadanju vlasti; među levičarima, humanitarna i socijalna brižnost dovela je do obrazovanja čitave mreže klubova i organizacija za mlade.

Deca su sve više smatrana državnom imovinom, a sve manje svojinom roditelja. Vladalo je mišljenje da je socijalizacija deteta previše značajna da bi se prešustila rodite-ljima. Lekari, psihijatri, stručnjaci z aodgajanje dece, bračni savtinici, lideri javnog mnjenja i

ostali koji su se bavili onim što bismo danas mogli nazvati profeesijama pružanja pomoći smatrali su da su roditelji previše uskogrudi, previše sebični i previše klasno ograničeni da bi mogli da olakšaju optimalan razvoj svojih potomaka u građane spremne na saradnju i naporan rad.

Nauka, a naročito psihološke i društvene nauke, sticala je značajan autoritet. Stručno mišljenje o odgajanju dece razvijalo se tokom mnogih konfliktnih etapa u kojima je ono upućivano roditeljima kao stroga opomena, pri čemu je svaka nova moda zahtevala visoku naučnu pozadinu.

Strogo kontrolisano deteTokom dvadesetih i tridesetih godina XX

veka vladao je bihejviorizam. Godine 1928. Džon B. Votson objavio je značajnu knjigu Psihološko staranje o odojčetu i detetu, u kojoj je energično tvrdio da roditelji treba direktno i manipulativno da nadziru okružnje svoje dece. Suprotno progresivnim teorijama Džona Djuija koji je smatrao da treba dopustiti da se u detetu razviju sve skrivene mogućnosti i sposobnosti, Votson, je smatrao da u detetu ne postoji ništa što bi trebalo da se razvije. U svom pristupu on se radikalno pozivao na okruženje u kojem dete raste: neophodno je jedino da se nadzire okruženje u kojem se ono nalazi da bi njegovi uslovni refleksi mogli ispravno da se razviju. Neprikladne emotivne reakcije trebalo bi da se svedu na najmanju moguću meru: izbegavati glasne zvuke koji bi prekomerno stimulisali reakcije straha, dopustiti deci da nose komotnu odeću da bi se na najmanju meru svele reakcije gneva i, što je najznačajnije, ne treba stimulisati reakcije ljubavi ako dete neprestano pokušava da bude samostalno. Votson je zahtevao da se s decom postupa kao da su ona mlade odrasle osobe. Kontakti između roditelja i deteta treba da budu propisani strogim pravilima. Možda je u redu da se dete poljubi pred spavanje, ali Votson se gnušao maženja dece kad se spotaknu i povrede. Izražavanje roditeljske nežnosti treba da se

svede na „rukovanje s njima ujutru", ili možda na „maženje po glavi kad učine nešto izuzetno dobro ili obave neki težak zadatak" (Watson, 1928, str. 82).

Tadašnji lekari naglašavali su potrebu da se deca hrane prema strogo utvrđenom vremenskom rasporedu i upozoravali su da je prekomerno majčino zaštitništvo štetno. Ubeđenje da postoje naučni dokazi da je majčina ljubav sama po sebi opasna iz temelja je uzdrmalo staru izreku da „majka najbolje zna". Stručnjaci su ustanovili da čvrsta uverenost mlade majke da prirodno zna šta treba da učini za svoju decu proizlazi iz neznanja i samodopadljivosti. Osim toga, novo saznanje bilo je da ono što majka zaista učini za svoju decu ima izuzetno veliki značaj za razvoj njihove ličnosti i njihovo buduće psihološko zdravlje. Nije teško zamisliti kako majke tog vremena postaju veoma nesigurne, osećajući strahopoštovanje pred novim medicinskim i psihijatrijskim stanovištem koje je bilo tek u začetku.

Tokom prvih godina XX veka, majčinstvo je poprimilo status zanimanja. Rađanje dece više nije predstavljalo samo slepu biološku i društvenu neminovnost. Pojava sredstava za kontracepciju značila je da će se smanjiti broj neželjenih trudnoća, te da će se stoga više vremena posvetiti manjem broju dece. Prema tome, rađanje dece sada je predstavljalo jednu manje automatsku, a više samosvesnu i ozbiljnu aktivnost.

Međutim, kontrola nad decom, koja je postojala u to vreme, pretvorila se u nešto ekstremno tokom prvih decenija XX veka. Posleidaca uspeha industrijske revolucije i nauke i tehnologije bila je pošte uverenje da progres može da se kreće samo napred i naviše. Činilo se da nauka ima rešenje za sve, pa je stoga i odgajanje dece moralo da se zasniva na zdravim tehničkim načelima. Industrijska proizvodnja zahtevala je regularnost, ponavljanje i planiranje; roditelji su morali da podvrgnu svoju decu istoj vrsti sistematizacije kakvu su rukovodioci zahtevali od svojih radnika na proizvodnoj liniji. Dete mora da bude odgajano planski, jer će, inače, biti upropašćeno. Roditeljima je savetovano: „Nikada nemojte dati detetu ono za čim plaće; pustite ga da se isplače i da se odvikne od plakanja“. Sa bebama mlađim od šest meseci roditelji nisu smeli da se igraju da one ne bi postale nervozne i razdražljive.

Moglo bi se reći da nikada nije vođeno

toliko računa o čistoći. Podsticana je i upotreba laksativnih sredstava i klistira da b se pospešilo regularno funkcionisanje probavnih organa dece svih uzrasta. Regularnost probavne funkcije stekla je moralni status u frazama poput: „Čistoća je pola zdravlja", a neredovna stolica bila je znak nečistoće koja podstiče masturbaciju. Zadržavanje fekalija smatrano je za prkošenje majci i povlačenje u sebe i trebalo je da bude kažnjeno sapunastim rastvorom glicerina umesto čepića. Regularnost probavne funkcije znači regularnost i čistoću tokom celog života. Međutim, moglo se učiniti i više od davanja običnog klistira za pražnjenje creva i smatralo se da je to dragocen tretman za uklanjanje otrovnih materija. Naime, odojče se postavi na plastičnu mušemu, a cev od dvanaest ili više centimetara sa sapunastom vodom ubacuje se u debelo crevo da bi se dete ispralo. Detaljna uputstva, zajedno sa ilustracijama, navedena su u knjizi Žozefine Bejker Zdrave bebe (1920).

Loše navike takođe su bile podvrgnute strogoj kontroli. Najveća pažnja bila je posvećena kontroli grickanja noktiju, masturbacije i sisanja palca, i izmišljene su vrlo dosetljive strategije da bi se takve navike iskorenile. Dečaci su obrezivani da bi se sprečila masturbacija, a neki lekari smatrali su da to može da bude lek i za druge lakše bolesti. Da bi dete prestalo da sisa palac, zašivali su mu rukave, mazali vrhove prstiju nečim gorkim, vezivali ruku uz bok ili mu navlačili aluminijumsku rukavicu izrađenu za tu namenu. Ipak, smatralo se da je masturbarija najlošija od svih, navika i ona je morala da se iskoreni što pre. Za odojčad su preporučivane mehaničke naprave za obuzdavanje, ali one ni-su bile prikladne za stariju decu. Masturbacija je dovođena u vezu sa nervozom, nedostatkom samokontrole, narušenim zdravljem, umanjenim osećajem moralnosti, nastranošću, umobolnošću i sl. Ove tvrdnje nisu počivale na naučnoj osnovi, a nije bilo ni nastojanja da se takva osnova uspostavi, jer je psihološka nauka u narednim decenijama počela da se zanima za psihometriju.

Nevolja s takozvanim lošim navikama male dece nije bila samo u tome što su one primetno škodile samom detetu, već je još više zabrinjavalo to što su one majci otkrivale dokaz o svojevoljnom i prkosnom dečjem duhu. Stoga je često naglašavano da treba zatražiti lekarski savet. Majka više nije

uspevala sama da kod svog deteta kontroliše seve što je potrebno i morala je da traži pomoć stručnjaka.

Ideal deteta kod kojeg sve savršeno funkcioniše, poput mašine koja besprekorno radi i kojom su viktorijanci bili toliko očarani, veličan je još više zahvaljujući Darvinovim otkrićima koja su početkom ovog veka sricala sve veću popularnost. Mlada nauka o genetici takođe će imati uticaja. Stvaranje savršenog deteta zahtevalo je spajanje savršenih roditelja. Neki roditelji nikada ne bi treblo da imaju decu ukoliko u sebi nose neke nasledne mane, a u Priručniku za materinstvo, uticajnom časopisu koji je izlazio u to vreme, bio je naveden praktičan spisak „genetskih mana". Roditelji su podsticani da pohađaju kurseve obuke da bi bili u najbljoj fizičkoj i duhovnoj kondiciji pre no što dobiju decu. (Lamarkov pojam naslednosti stečenih osobina, koji je tokom XIX veka podržavao ideje o nasleđivanju osobina, još je imao uticaja i ostao je nesporan sve do početka XX veka (Donnelly, 1983). Prema tome, ako su roditelji bili u dobroj fizičkoj, psihološkoj i moralnoj kondiciji u vreme kada se začelo dete, to je značilo da će te dobre osobine biti prenete i na njihov podmladak. Ako je neko imao bilo

kakvu manu, to je značilo da će i njegova deca imati problema, da će i čitavo njegovo potomstvo imati problema, što nije bilo dobro ni za naciju u celini). Ne samo društvo u celini već iindividualna jedinica porodice, kao funkcionalna jedinica društvenog i ekonomskog darvinizma, biće na taj mačin ojačani i usavršeni. Svaka porodica morala je da se bori kao jedinica u konkurentnom svetu. Prema tome, svako dete moralo je da bude čisto, neiskvareno, moralnoj zdravo, da bi se prirodno razvilo u savršenu odraslu osobu. Samo društvo transforrnisaće se zahvaljujući vlastitoj deci.

Ovaj u suštini bihejvioristički eksperiment u društvenom inženjeringu bio je prvi sistematični pokušaj da se deca tretiraju kao objekti proučavanja i kontrole. Ako se ozbiljno shvati - a takve metode bile su veoma rasprostranjene - to je značilo da osnovne ljudske potrebe dece treba namerno da se zanemare. Unutrašnjost i spoljašnjost njihovih tela trebalo je da budu podvrgnute strogoj kontroli. Votsonova dogma, koja je bila van svake pameti, nalagala je da „ne treba da se igrate sa svojom bebom".

Nesputano dete

Votsonovi koncepti još su imali uticaja, ali su tokom tridesetih i čerdesetih godina neki teoretičari počeli da ističu dugu krajnost. Dela Frojda i neofrojdista bila su pogrešno shvaćena i pogrešno tumačena u javnosti kao dela koje se zalažu za potpuno ukidanje spolja nametnutih obraničenja u ponašanju. Pojavljuju se liberalne i progresivne obrazovne metode. Škola „Samerhil" koju je osnovao Aleksander S. Nil počela je s radom 1921. godine. „Dartington hol" osnovan je 1926. Bila je to mešovita škola, i učenici su živeli u sobama, a ne u spavaonicama. To je takođe bila progresivna škola. Postojala je i Bembrička škola (1919) na ostrvu Vajt, zatim škola „Vinstouns i Majkl hol“, osnivača Rudolfa Štajnera, a Bertrand Rasel i njegova supruga vodili su „Frenšem Hajts" od 1927. do 1943. godine. Iako su ovi eksperimenti predstavljali tek sićušni deo čak i privatnog sektora obrazovanja u Britaniji, bili su Veoma uticajni i zalagali su se za to da se deca oslobode besmislene discipline i da im se

pruže sloboda i pravo izbora u svim oblastima. Zastupali su mišljenje da treba pustiti da se ličnost razvija iznutra i dozvoliti otvorenost u vezi sa seksualnim pitanjima. Najzad, uticaj masovnih stremljenja ka društvenom ugledu i konformizmu kojima je vršen veliki pritisak na omladinu radničke i srednje klase da stiču oznake i simbole statusa - školska uniforma, prvo odelo, odlikovanja, priznanja itd. - morao je da izazove reakciju.

Ljubav, koja je do tada predstavljala veliku opasnost, sada je poprimila apsolutno suštinski značaj. Deca moraju da osećaju da su željena. Sve mora da se prilagodi potrebama deteta. Svi vremenski rasporedi ishrane odbačeni su u korist „hranjenja na zahtev". Srećno i slobodno dete moći će „samo da reguliše sve što je potrebno". Kontrolisano dete bilo je nesrećno, otuđeno, mrzelo je i sebe i druge, nije bilo spontano, već mehaničko, i bilo je nekreativno i neurotično. Deci mora da se dopusti da pronađu vlastiti put i da sve čine onda kad to žele, bez roditeljskih

ograničenja. Vladalo je osnovno uverenje da će dete, ukoliko mu se pruži sloboda, sazreti i odrasti sa dovoljno samopouzdanja i bez unutrašnjeg konflikta i anksioznosti. Nil je rekao: „Treba da dozvolimo deci da budu ono što jesu. Zato moramo da odbacimo svu disciplinu, svako usmeravanje, sugestije, moralnu obuku, religiozno upućivanje... Sve što je potrebno mi smo imali i ranije; potpuno verovanje u dobrotu deteta nikada nije pokolebano; ono se samo pretvorilo u jednu krajnju veru“ (Nill, 1962, str. 20).

Nil je bio blizak lični prijatelj Vilhelma Rajha koji je, prema mišljenju mnogih, predskazao to novo oslobađanje. Rajh je razvio jedinstvenu i ličnu teorijsku mešavinu Frojda i Marksa, prema kojoj se moderna civilizacija zasniva na seksualnoj represiji koja počinje u ranom detinjstvu u autoritarnoj buržoaskoj porodici. Represija izaziva blokadu seksualne energije i sprečava mogućnost doživljavanja orgazma. Tako nastala odbrambena psihološka struktura manifestuje se psihosomatski kao telesna napetost i kao nešto što je Rajh (1927-1933) nazvao „oklop karaktera". Ovi antiseksualni pritisci

karakteristični su za patrijarhalnu porodicu koju ne održava ljubav već očeva represivna primena moći. Patrijarhalna društva okoriste tu moć da bi stvorila pokorno stanovništvo koje se može navesti na pobunu i revoluciju.

Rajh je razvio stanovište koje se odnosi na ćčtav svet i u kojem se jasno tvrdi da bi se uklanjanjem seksualne represije okončali patnja i jad. Dozvolite da dete samo kontroliše sve što je potrebno i ukinite frustriranje u vezi sa seksom i mentalno zdravlje će prirodno uslediti: osećaj dužnosti biće zamenjen uživanjem u radu, a umesto otuđenost ipostojaće jedinstvo prirode i kulture, ljubavi i rada, seksualnosti i moralnosti.

Mali broj roditelja usuđivao se da sledi rajhovce u pružanju slobode deci, ali prekomerna popustljivost prema njima bila je nešto što će ipak opstati. Tokom šezdesetih godina više različitih autora, poput Aleksandera Louena, Ronalda Lejnga i Herberta Markuzea, popularizovalo je Rajha i antiautoritarno raspoloženje, što je dodatno podržavalo način odgajanja dece u kojem je sve radikalno usredsređeno na dete.

Reakcija - roditelji moraju da odrede ograničenja

Međutim, iz brojnih razloga prekomerna popustljivost ubrzo je izazvala reakciju. Pre svega, bilo je nerealno očekivati da će roditelji svu slobodu pružiti deci, i da nimalo od te slobode neće sačuvati za sebe. Drugo, roditelje je počela da uznemiruje činjenica da su svojoj deci prestali da prenose tradicije i vrednosti kojima su u detinjstvu i sami bili podučavani. Osećali su da deca moraju da usvoje neke od tih vrendosti. Treće, neka deca prekomerno popustljivih roditelja izrasla su u prekomerno zahtevne ljude, tirane i egocentrike. Neki roditelji, pak, shvatili su da nisu dobro odgajali decu, ali nisu znali gde su pogrešili, niti šta dalje da rade.

Godine 1946. Bendžamin Spok objavio je knjigu Staranje o odojčetu i detetu, koja je"prodata u više od dvadeset miliona primeraka. Pogrešno shvaćen kao neko ko se zalaže za prekomernu popustljivost, Spok je zapravo jedan od njenih kritičara. U pismu upućenom čitaocima te knjige on ističe da

decu treba učiti kako da se uključe u društvo. Pozivajući se mnogo stariju tradiciju, on kaže: „Verujte vlastitim instinktima... ono što majke i očevi instinktivno žele da učine za svoje bebe obično je najbolje... Bolje je napraviti i nekoliko grešaka ponašajući se prirodno nego doslovno sve činiti iz osećanja zabrinutosti" (Spock, 1946, str. 17). On govori o „umerenoj strogosti" i kaže da roditelji treba da zahtevaju od dece da se lepo ponašaju, da budu neodložno poslušna i uredna. On govori o izgrađivanju vlastitih uverenja i o očekivanju da i drugi ispunjavaju svoje obaveze. On je, takođe, svestan da i roditelji imaju svoje potrebe, naročito pred prekomerno naglašenim potrebama deteta. Postoji opasnost da roditelj bude previše savestan i da pruži detetu sve od sebe; posledica toga može da bude prezir deteta prema roditeljskoj ulozi i prema sebi samom, jer, konačno, dete i nije tražilo toliko mnogo ljubavi. Stoga je neophodno da se postigne uravnoteženjost potreba. Osim toga, roditelji treba i da očekuju nešto od svoje dece:

„Ne izgovorene reči zahvalnosti zato što su rođena i što se roditelji staraju o njima - to je previše – već obzirnost, privrženost i spremnost da prihvate standarde i ideale svojih roditelja" (str. 31).

U to vreme mnogima je bilo jasno da je samopouzdanje roditelja u svoju sposobnost da podižu decu u velikoj meri uništeno i neki stručnjaci zapazili su da su roditelji neprijateljski raspoloženi prema stručnjacima za porodicu i savetnicima. Zabrinuti i zbunjeni roditelji kojima je ostalo malo autoriteta postali su lak plen brzog razvoja industrije reklama i potrošačkih proizvoda čiji je cilj bio da uveri mlade majke da treba da „postupaju ispravno" sa svojom decom. Biti dobra majka značilo je imati čistu, svetlu, blistavu kuću, odgovarajuću vrstu hrane, vitaminske dodatke, paste za zube, sredstva za ispiranje usta, a da i ne spominjemo odgovarajuće igračke i edukativna pomagala i enciklopedije.

Mada su psiholozi i pedijatri sa zakašnjenjem ipak priznali da su izazvali

konfuziju, da je ideja da „dete ne može da učini ništa pogrešno" otišla predaleko i da roditelji moraju da budu u stanju da kažu „ne", pored kompetentnosti roditelja ostao je da stoji veliki znak pitanja. Od njih se sada traži da počnu da nameću zabrane i da određuju ograničenja, dok im se istovremeno upućuju strašna upozorenja da se deci koja ne rastu okružena ljubavlju i sigurnošću nanosi nepopravljivo zlo. Roditeljski „impulsi koji počivaju na neznanju" moraju da se „ispitaju kritički" da bi se u njima otkrili skriveni motivi koji podstiču na to da se postane roditelj. Bilo je očigledno, sasvim očigledno, da je zapravo roditeljima potrebna edukacija. Loše izvedeni pokušaj psihijatrijskog establišmenta da ojača roditeljsko samopouzdanje ponovo se vratio do neiscrpne teme o neadekvatnosti roditelja i njihovom neznanju. Ovo je ipak Vek deteta (naslov knjige o unapređenju društva koju je 1909. objavila Elen Ki), i za roditelje bi najbolje bilo da nauče kako da mu se prilagode.

Iskreni roditelji i deca

Budući da kritika prekomerne popustljivosti nije uspela da povrati roditeljsko samopouzdanje, ona se ubrzo razvila u nov način razmišljanja koji je nalagao da se pre-mosti generacijski jaz i prema kojem roditelj ne treba da bude ni prekomerno popustljiv niti autoritaran, već efikasan. Nova metoda izvedena iz načela „nedirektivnog savetovanja" dobila je naziv obuka o roditeljskoj efikasnosti (PET - Parent Effectiveness Training) i najpre je uvedena u Sjedinjenim Američkim Državama još tokom pedesetih godina. Ona se zalaže za ko-munikaciju između roditelja i dece u kojoj je sve razjašnjeno - za komunikaciju osečanja. Osećanja imaju primarni znača. Prekomerno popustljiv roditelj smatrao je da mora da prikriva negativna osećanja da ona ne bi naškodila njegovom detetu u psihološkom smislu, dok je autoritaran roditelj skrivao i pozitivna i negativna osećanja pod plaštom tiranije i kritikovanja. Potiskivanje svih osećanja ograničavalo je efikasnu komunikaciju. Od roditelja se sada zahteva da budu autentični i spontani i da se više ne skrivaju iza nekakve uloge. Uverenja da treba „biti iskren" i „ponašati se u saglasnosti sa svojim osećanjima" predstavljaju deo pokušaja

da se popularizuje ova nova moda i da se izgrade slogani za nju. Ovo je u suštini terapija samopomoći u korist klijenta, a protiv medicinskih stručnja. To je više praksa nego što je teorija. Ona je iz osnova demokratska – porodica je postala jedna demokratija. Mi smo svi jednaki.

Knjiga Tomasa Gordona Kako biti efikasan roditelj (1970) bila je izdanak PET škola za roditelje. U njoj on analizira način na koji mi kodiramo poruke jedni drugima i tako onemogućujemo pravu komunikaciju. Ako dete nečim naljuti roditelja, on treba da pokaže da se naljutio, a ne da održi detetu predavanje o njegovom lošem ponašanju. Slično tome, ukoliko dete izrazi svoje mišljenje o školana primer, roditelj ne treba da pokuša da proceni ispravnost dečjeg suda o školi, već samo da mu pokaže da razume njegova osećanja. Gordon podstiče roditelje da primenjuju jednostavne i efikasne metode koje koriste profesionalni savtnici s ciljem da izazovu osećanja. Upućujte ,,ja-poruke“ umesto „ti-poruka“. Na primer, neprihvatljivo ponašanje deteta obično završava time što mu roditelj upućuje „ti-poruku" kao: „Prestani; ti se ponašaš kao beba; ti si napast" itd. Međutim, kada roditelj saopšti detetu kako se sam oseća

zbog njegovog ponašanja, poruka postaje „ja-poruka", kao na primer: ,Ja ne mogu da se odmorim ako mi se neko neprestano uvlači u krilo; ja se ljutim što mi je kuhinja opet prljava" itd. ,,Ti-poruka" ne saopštava pravo roditeljsko osećanje umora ili loše volje. Razmotrimo još jedan primer koji navodi Gordon. Porodica je krenula na dugi put a deca se na zadnjem sedištu tuku, plaču i veoma otežavaju putovanje. Na kraju, otac silazi s druma i zaustavlja kola. Umesto da uputi deci „ti-poruku" kojom bi im saopštio da moraju da budu obzirniji, da mogu da izazovu saobraćajnu nesreću ili da treba već jednom da odrastu i ponašaju se pristojno, on im upućuje „ja-poruku": „Ja jednostavno ne mogu više da podnesem svu tu galamu i skakanje po kolima. Hteo bih da uživam u svom odmoru, ali, dođavola, kad vi tu nazad galamite, ja se nerviram i ne vozi mi se" (Gordon, 1970, str. 140). Deca su se iznenadila i pomalo uplašila i to mu i kažu. Mislili su da mu ne smeta! Majka je kasnije izjavila da su deca potom bila obzirnija i da se više nisu tako grubo igrala. Pomoću „ja-poruke" i direktnog izražavanja onoga što oseća otac je vrlo efikasno uspostavio komunikaciju.

U drugom primeru, majka maloletne devojke ostala je budna do pola dva posle ponoći čekajući kćer da se vrati sa žurke. Njihov prvobitni dogovor bio je da se vrati do ponoći. Kad je kćer najzad stigla kući, majka je, pokušavajući da komunicira na PET način, kazala: ,Ja sam ljuta na tebe; zaista sam ljuta što zbog tebe nisam mogla da zaspim... Toliko sam brinula da sam se skoro razbolela." Njen instruktor u PET školi bio je sasvim zadovoljan, ali pitao ju je šta je zapravo prvo osetila kad je ugledala kćer koja se vratila kući. To bi, složili su se oni, moglo da se saopšti na sledeći način: „O, Linda, hvala Bogu, dobro si. Tako sam se uplašila da ti se nešto desilo." Linda bi na to možda odgo-vorila: „Hej, mama, pa ti se stvarno raduješ što me vidiš, je 1' da?" Ovde Gordon iznosi vrlo ispravno stanovište da roditelji često propuštaju priliku da iskreno pokažu deci svo-ja pozitivna i nežna osećanja. Osećanja kao što su strah, zabrinutost i povređenost mogu brzo da se pretvore u srdžbu. Mi više volimo da se ljutimo nego da, osećajući se povređenima, ostanemo u relativno ranjivoj poziciji. On kaže: „Željni da naučimo svoju decu pameti, propuštamo zlatne prilike da ih naučimo bitnijim stvarima. Na primer, da ih mnogo

volimo i da bismo strahovito patili kad bi e oni povredili ili kad bi poginuli" (str. 135).

Gordon obrađuje čitavu problematiku roditeljske moći, autoriteta i uticaja. Sve to funkcioniše samo dok je roditelj krupniji od deteta, ili dok može da primenjuje efikasne kazne. Čim dete postane manje zavisno od roditeljske sigurnosti, roditeljsko uporište koje počiva na moći je uzdrmano. Gordon kritikuje roditelje koji smatraju da moraju da utiču na svoju decu onako kako to želi društvo i koji veruju da je to u najboljem interesu deteta. On postavlja pitanje: „Ko treba_da odluči o tome šta je u najboljem inteesu za društvo? Dete? Roditelj? Ko zna šta je najbolje?... Opasno je prepustiti roditelju da odredi šta je u 'najboljem interesu'" (str. 195). Osim toga, on posmatra porodični dom kao jedan od poslednjih bastiona moći i zahteva od roditelja da „nastoje da pronađu nove kreativne metode koje ne počivaju na moći", zato što se, na kraju, primenom moći ne postiže ništa. Zatim on govori o metodi „bez promašaja" koju treba primeniti u rešavanju sukoba, a koja podrazumeva pregovaranje s decom o donošenju značajnih zajedničkih odluka. Odnos roditelj-dete više se ne oblikuje prema staroj strukturi moći, već prema odnosu konsultant-klijent. Roditelj-konsultant deli svoje znanje i iskustvo sa klijentom koji je odgovoran za prihvatanje ili odbacivanje dobijenih informacija. Konsultanti obično nu-de informaciju samo jednom: oni ne navaljuju na klijente da ih prihvate. Gordon upozorava: „Današnja omladina oslobađa svoje roditelje dužnosti dajući im do znanja da njihove usluge više nisu potrebne jer je malo koji roditelj efikasan konsultant svojoj deci... roditelji su krivi zbog ‘agresivnog nametanja'. Nije čudo što u većini porodica deca očajnički govore roditeljima: 'Ostavite me na miru. Prestanite da navaljujete'..." (str. 274).

PET očigledno, zahteva od roditelja da se odreknu autoriteta nad decom iz dva razloga. Pre svega zato što je autoritet kao moć, sila i obuzdavanje nemoralan, a potom zato što se njime ne postiže ništa. Ukoliko ne uspete da uverite svoju decu da treba da prestanu da puše, da se drogiraju, da se kreću u lošem društvu itd., i ukoliko ona nastave to da rade uprkos vašim savetima, „onda vam ne preostaje ništa drugo nego da odustanete i da prihvatite to kao nešto što ne možete da promenite". Roditelji su svedeni na informativne (i to samo ponekad!) pasivne

posmatrače koji se podstiču da ispolje svoj nemoćni gnev prema onome što njihova deca povremeno učine, ali čija je funkcija uglavnom samo da pružaju informacije, izražavaju mišljenje i da se ophode prema deci kao prema sebi ravnima. Nestalo je zdravorazumsko stanovište da deca moraju da se zaštite od zapadanja u emotivne škripce - usled zaokupljenosti jednom jedinom aktivnošću do te mere da su sve druge isključene. Nestala je i dužnost koju su roditelji oduvek osećali, a koja se odnosi na prenošenje kulturnog nasleđa s ciljem da se kod dece razvije želja da se ukljući u život zajednice i da budu od koristi. Da, roditelj može da prenese informaciju takve vrste, ali ako dete iz svog emotivnog hira odluči da ostane nezainteresovano, roditelj tu više ništa ne može da učini. To ukazuje na kolaps roditeljskog odlučivanja usled uverenosti da je dete autonomno. Čini se da roditelji više ne treba ni da se staraju o deci jer to se, u najboljem slučaju, smatra primenom dobronamerne moći da bi se nametnule roditeljske želje. Roditelji, a verovatno ni dede ni babe, više ne umeju da objasne detetu kako svet funkcioniše, niti da ih uče etičkim vrednostima koje prevazilaze moć poimanja i roditelja i deteta. Roditelji ostaju nemoćni, a ako su slučajno uporni u svojim nastojanjima, upućuje im se upozorenje da mogu da postanu suvišni.

Ne može se tvrditi, kao što ti čine neki koji podržavaju PET, da PET nije ni

autoritaran ni prekomerno popustljiv, jer ova metoda odgajanja dece (mada taj termin ne znači mnogo u ovom kontekstu) jeste prekomerno popustljiva i prema deci i prema njihovim roditeljima. I jednima i drugima dopušteno je da gledaju svoja posla i niko ni prema kome nema obaveze. Prvi put roditelji su oslobođeni obaveza. Ako u prava dece spadaju i slobodan izbor i ravnopravnost s roditeljima, kako onda da se očekuje od roditelja da na bilo koji realan način budu odgovorni za ono što čine? Naravno, instruktori PET reći će vam da najveći otpor s kojim se sreću u „ponovnom edukovanju" roditelja predstavlja njihovo uporno nastojanje da sačuvaju moć i odgovornost. Reci će vam da je zaprepašćujuće kako se ove stare navike bore za opstanak do poslednjeg daha. Svako je oslobođen krivice i obaveza. Mi smo autonomni, mi smo individue. Sve što činimo, činimo zato što to želimo i zato što smo tako odlučili, a ne zato što nam je neko naredio. To važi i za decu i za roditelje. Neki roditelji možda imaju više znanja i iskustva i možda su realniji od dece, ali to je sporedno. U stvari, u mnogim slučajevima roditelj treba da uči od dece. I tako smo sada možda dospeli do potpune konfuzije: ozakonili smo teoriju koja je u nekom ranijem razdoblju mogla da odgovara buntovnom adolescentu - svrgnite roditelje i ono što oni predstavljaju; pomozite sebi; izaberite sebe; budite slobodni i živite ovde i sada...

Poglavlje 4.

Detinjstvo u istoriji – između ideje i prakse

Tomanović Smiljka«Detinjstvo u istoriji – između idje i prakse», Sociologija, Vol. XXXVIII, No. 2., B eograd 1996.

Uvod

Osnovni postulat na koje se zasniva nastajuća nova paradigma sociologije detinjstva je da je detinjstvo društvena tvorevina, socijalni konstrukt (Tomanović, 1993). Nasuprot gledištu koje prois-tiče iz prevelencije moderne ideje “rasta” ili “raz-voja”, a koje detinjstvu pripisuje konotacije “pri-rodnosti” i “univerzalnosti”, sociologija detinjstva tumači kao specifičnu kulturnu i strukturalnu karakteristiku različitih društava. Sa stanovišta pojedinaca kao aktera u svakodnevnom životu delinjstvo je tvorevina određenog društveno-kulturnog i istorijskog konteksta, a sa stanovišta teoretičara – određenog teorijskog gledišta. Po mišljenju nekih autora, o detetu možemo govorili kao o „kulturnom otkriću", s obzirom da su različite kulture – gledano uporedno sinhronijski i istorijski – „izmislile" različitu decu, kao što su to učinili i razni društveni teoretičari, pre svega filozofi i psiholozi (Kessen, 1983).

Različitost shvatanja i sadržaja detinjstva, kao i shvatanja starosne klasifikacije kao principa društvene diferencijacije i stratifikacije u raznim kulturama, dokumentovali su brojnim istraži-vanjima antropolozi i na taj način demantovali tezu o međukulturnoj univerzalnosti detinjstva.

Istorijskom kontekstualnošću ideje i sadržaja detinjslva u zapadnoj kulturi bavi se istorija detinjstva. Od svojih početaka, koji se vezuju za

objavljivanje klasičnog Arijesovog dela «Dete i porodični život pod starim režimom» 1960. godine, problematika detinjstva u istoriji je ins-pirisala brojna istraživanja, tako da se sa pravom govori o novom polju proučavanja u okviru isto-rije porodice, o novoj disciplini društvene istorije. Kao i većina problematike koja se tiče različitih aspekata društvene istorije, i istorija detinjstva je područje u kojem su prisutne brojne polemike.

Neki autori smatraju da se u okviru istorije detinjstva mogu razlikovati dva fokusa prouča-vanja: deca kao predmet kulturnih definicija i deca kao predmet formalnih institucija sistema (Bellingham. 1988: 348). Drugim recima, detinj-stvo se javlja dvostruko: kao kulturni konstrukt i kao sadržaj različitih društvenih ustanova. Pošto se potonje područje više bavi istorijom institucija koje su posvećene deci nego samom decom u tim institucijama, odlučili smo da analizu koncen-trišemo na problematiku koja se tiče društveno-kulturne konstrukije detinjstva.

Koncept detinjstva obuhvata tri osnovna nivoa kojima korespondiraju tri pristupa njegovom proučavanju. To su:

ideja detinjstva - odnosno simboličke predstave o detetu. normativni model deteta i odrastanja, stavovi i sl.;

praksa detinjstva - obuhvata stvarni

položaj deleta u porodici i društvu, odnose, postupke, aktivnosti i sl.;

kultura detinjstva - odnosi se na unutrašnji svet detela. njegov doživljaj i sliku sveta, aktivnosti i interakcije među decom, i sl. (Uporedi, Kon, 1991:37).

Drugim rečima, koncept i pristup detinjstvu kao društvenoj tvorevini obuhvata tri različita aspekta, odnosno definicije detinjstva:

detinjstvo kao skup ideja i stavova; detinjstvo kao skup odnosa i aktivnosti detinjstvo kao dečiji svet. Osnovni polemike vezane za istoriju de-

tinjstva proističu, po našem mišljenju, iz neraz-lučivanja, nepovezivanja ili pogrešnog pove-zivanja ovih sadržaja pojma detinjstva i njima odgovarajućih nivoa analize. Ovaj rad predstavlja pokušaj da se u opštim crtama prikažu osnovni problemi istorije detinjstva i izvori polemika unutar njih.

Naša analiza će se koncentrisati na probleme ideje i prakse detinjstva i njihovog odnosa. S obzirom da je problematika kulture detinjstva malo proučavana u istorijskoj perspeklivi, o njoj će manje biti reči.

Nastanak i razvoj moderne ideje detinjstva

Tezu o nastanku moderne ideje dctinjstva u novo-vekovnoj Zapadnoj Evropi koja dominira socijalnoistorijskim proučavanjima poslednje tri i po decenije prvi je formulisao Filip Arijes u pomenutom delu (Arijes. 1989). S obzirom da je njegovo stanovište dobilo široku podršku u nauč-nim krugovima i javnosti, postalo je uvreženo o njemu govoriti kao o „Arijesovoj tezi".

Osnovni Arijesov stav je da detinjstvo kao društvena činjenica kakvu danas poznajemo nije oduvek postojalo: ono je proizvod novovekovnog građanskog društva. Arijesova analiza francuskog društva pokazuje da u Srednjem veku ne postoji ideja o detinjstvu kao posebnoj fazi u ljudskom životu. Nakon prvih godina života, kada je jedva primećivano njihovo prisustvo, deca su automatski prelazila u svet odraslih, što je obeleženo njihovim učešćem u radnom procesu i životu domaćinstva. U društvu koje se ne diferencira prema uzrasnim već prema statusnim kategorijama, koncepti deteta i odraslog ne postoje. Na osnovu analize sekundarnih istorijskih izvora, kao šio su ikonografija, književnost i pisani dokumenti.

Arijes nalazi dokaze za svoju tvrdnju o nepostojanju lika deteta u srednjovekovnoj ikoniografiji, u nepostojanju izdiferencirane dečje odeće i igara, u odsustvu moralnih stega i seksualnog zazora pred decom. u nepostojanju termina za dete kao ni posebnog jezika obraćanja deci i sličnom.

Formiranje koncepta detinjstva i promena stava prema deci, pojava koju naziva «otkriće detinjstva», odigravala se, prema Arijesu, postepeno u periodu od XVI do XVIII veka. Dete je u XVI veku otkriveno kao «izvor zabave i opuštanja», «predmet maženja». Tokom XVII veka postepeno prodire saznanje da su deca različita od odraslih, pre nego njihove umanjene replike. Moralisti decu počinju da posmatraju kao nevina i nezaštićena Božija stvorenja kojima je potrebna posebna briga, zaštita i disciplinovanje. Ovim se konceptima u XVIII veku pridružuje i briga za fizičku dobrobit deteta, tako da od tada dete postaje centralna figura u porodici oko koje se razvija nova porodična osećajnost. Arijesovo osnovno stanovište je, sa određenim varijacijama, podržano od strane mnogih autora koji su istraživali druga zapadna društva. Tako, Džon Demos (John Demos), u istraživanju puritanske kolonije u Plimutu (Masačusets, SAD) iz 1630. godine, pokušava da rekonstruiše stvarni život deteta, istovremeno krilikujući Anjesa što to nije činio (Demos, 1970). Svoje zaključke, međutim, on zasniva na istraživanju fizičkih činjenica, kao što su: veličina kuće, nameštaj, tip odevanja. i na analizi dokumenata, kao što su testamenti i zva-nični izvešlaji o koloniji. Demosovi zaključci se slažu sa Arijesovim: detinjstvo se u ovoj koloniji jedva opažalo kao poseban period, odnosno nije postojao osećaj da deca mogu bili posebna grupa sa vlastitim potrebama i interesima.

U istraživanju porodičnog života u Engleskoj, Lorens Stoun iznosi tezu da su tokom Srednjeg veka interesi pojedinca bili podređeni interesima grupe, te su, stoga, deca bila zapostavljena (Stone. 1977). Edvard Šorter ide dalje tvrdeći da su se deca nalazila toliko nisko na društvenoj lestvici, bila tako malo cenjena, da nisu ni smatrana ljudskim bićima (Shorter. 1976).

Značajna promena u stavu prema detinjstvu odigrala se, prema autorima škole «istorije ose-ćajnosti» (Anedersen, 1980), u XVIII i XIX veku. Arijes ovu prometni povezuje sa prodorom školstva i moralističke filozofije. Prema njegovom

mišljenju, «otkriće delinjstva». odnosno stvaranje novovekovne ideje detinjstva i njoj odgovarajućih stavova prema detetu, rađa i novi, do tada nepoznat vid porodične osećajnosti. Drugim recima, svojim afektivnim koncentrisanjem oko deteta nuklearna porodica postaje ono što se danas naziva «detecentrična porodica» («child-centered-family»).

Drugi autori, međutim, smatraju da je otkriće detinjstva proizvod obimnijih promena na planu osećajnosti. Tako Stoun govori o prodoru «afeklivnog individualizma», a Šorter o «domestifikaciji» («sklonosti ka porodici»). Moderno detinjstvo nastaje dok se buržoaska porodica okuplja oko novootkrivenih porodičnih vrednosti unutar nove bračne privatnosti (Anderson, 1980).

Nastanak moderne ideje detinjstva je, prema većini autora, proizvod modernosti i buržoaskog etosa. Ova promena je kognitivne prirode, a vodi promeni stavova i ponašanja roditelja i zajednice, odnosno povećanju roditeljske ljubavi i društvene brige za decu. Tako Somervil govori o „detocentričnosti" kao proizvodu modernizacije, odnosno orijentacije ka budućnosti kao njenog sastavnog dela, što je obeležje razvoja modernih društava zapadne civilizacije, a uslovilo je da se na decu gleda kao na «budućnost društva» (Somerville, 1982).

Nakon spoznaje o specifičnosti detinjstva kao faze u životnom ciklusu, kao i posebne prirode i potreba dece, razvoj naših stavova prema deci je bio pod stalnim uticajem trenutno preovlađujućih ideoloških paradigmi, a posebno teorija o detinjstvu. Modeli detinjstva koji se šire kroz teorije filozofa i psihologa, kroz knjige i priručnike o nezi dece, kroz umetnosl i popularnu kulturu, kroz biografije, usmena predanja i sl., oblikuju dominantnu praksu vaspitanja i obra-zovanja.

U modernoj zapadnoj civilizaciji Kleverli i Filips prepoznaju nekoliko takvih modela koje nazivaju «vizijama detinjstva»:

environmentalistički model - dete kao „tabula rasa" (eng. environment, okolina, sredina);

puritanski - dete kao nosilac prvobitnog greha čiju volju treba slomiti;

rusoovski - slobodno dete; evolucionistički - ontogeneza ponavlja

filogenezu;

frojdijanski - o ne-nevinosti detinjstva; socijalizujući - o društvu koje dominira

nad detetom; bihejvioristički - o uslovljenom detetu; razvojni - o stupnjevitom razvoju deteta tehnološki - o detetu kao mašini koja

misli (Cleverley J. & D. C. Philips. 1986).Analizirajući dominantne trendove u vaspita-

nju dece od XVIII do XX veka – odnosno «široke sociološke pokrete koji se mogu otkriti u praksi vaspitanja dece u poslednjih dve stotine godina» – Džon i Elizabet Njuson su izdvojili nekoliko osnovnih skupova ideja koje su nazivali «moralnostima» (Newson, J. & E., 1974: 80).

«Religijska moralnost» potekla od evange-lista bila je dominantna u XVIII i XIX veku i njeni zagovornici su institirali na tome da detetova volja mora biti slomljena. Tokom dvadesetih godina XX veka «medicinska moralnost» je propovedala da dete mora razviti samokontrolu tako što će formirati čvrste navike u najranijim godinama. Nju je nasledila «moralnost prirodnog razvoja i potreba» koja je uticala na razvijanje interesovanja za prirodni intelektualni i društveni razvoj deta i na više popustljivosti u vaspitanju.

«Moralnost zabave» je trend koji se razvio četrdesetih godina u Americi, da bi se, šireći se na druge prostore, zadržao i do danas. Deca nisu predmet autoritarnog vaspitanja, već zabave i uživanja. Zabava i igra nisu, međutim, postale samo dozvoljene, već se postavljaju kao imperativ pred roditelje (Wblfenstein, 1955). Promena u praksi vaspitanja se može opisati kao kretanje od potpune kontrole i obuzdavanja nagona kod beba i male dece do potpune popustljivosti.

Vizije detinjstva o kojima govore Kleverli i Filips još su jasnije u književnosti. Za prosvetitelje detinjstvo ima samo instrumentalni značaj. Naime, postoje dete «kandidat za čoveka» za njega postoji interesovanje samo kao za objekat vaspitanja. U romantizmu se, međutim, javlja «kult detinjstva» u kojem deca nisu deca već simboli idealnog sveta. Njihova nesposobnost i nevinost «srećnih divljaka» se suprotstavlja hladnom i izopačenom svetu koji simbolizuju odrasli (Kon, 1991).

U svojoj istoriji evolucije ideja o detinjstvu, Somervil tvrdi da je ova romantičarska (rusoo-vska) lažna glorifikacija nanela mnogo štete deci, postoje skoro do XX veka sprečavala sagledavanje detetovih stvarnih mogućnosti i potreba (Somerville, 1982). Tek su naučna saznanja od

Darvina preko Frojda do savremene razvojne psihologije «demitologizovala» decu ukazavši na njihovu stvarnu prirodu koja nije nemoćna, nevina, aseksualna i intrinistički (suštinski, unutrašnji) dobra. Ovo skidanje dece sa pijedestala anđeoskih bića je omogućilo da se, bez predrasuda koje nameće gledište odraslih, sagleda stvarno dete.

Sumirajući rezultate prethodne rasprave možemo zaključiti da postoji velika saglasnost autora da ideja detinjstva ima svoju istorijsku kontekstualnost. Ranije neprepoznavano kao posebna faza u razvoju čoveka, detinjstvo je postepeno otkrivano sa razvojem građanskog društva, da bi XVIII vek predstavljao prekretnicu u njegovoj spoznaji. Proizvod modernosti i buržoaskog etosa, ideja detinjstva nastavlja svoj razvoj pod uticajem dominantnih ideoloških paradigmi i trendova.

Praksa detinjstva u istorijskoj perspektivi

Sagledavanje razvoja moderne ideje detinj-stva izgleda manje ili više neproblematično. Problem nastaje prilikom prelaska sa ideje na praksu detinjstva, odnosno sa analize ideoloških obrazaca na analizu konkretnih postojećih postu-paka i odnosa koji su činili svakodnevni život dece ili sadržaj detinjstva u prošlosti.

Prvenstveni fokus Arijesovog dela kao i ra-dova njegovih sledbenika su stavovi odraslih pre-ma deci i detinjstvu, pre nego stvarni sadržaj detinjstva u prošlosti (Meckel, 1984: 415). To, međutim, ne znači da njihovi radovi ne sadrže tvr-dnje i dokaze koji se tiču odnosa roditelja i dece, kao i postupaka koji čine praksu socijalizacije.

Osnovno obeležje odnosa roditelja prema deci u Srednjem veku, po ovim autorima, jeste ravnodušnost (indiferentnost). Iako je postojao bezlični emotivni odnos, odnosno naklonost, odnos roditelja prema deci je bio distanciran i formalan. Tako Arijes govori da ne treba mešati osećanja prema deci sa idejom detinjstva: ,,U srednjovekovnom društvu, koje smatramo polaznom osnovom, doživljaj detinjslva nije postojao: to ne znači da su decu tada zapostavljali, odbacivali i zlostavljali" (Arijes, 1989: 176).

Ona samo nisu smatrana vrednim posebne pažnje i investiranja posebnih osećanja, jer„čim bi dete prevalilo period najveće opasnosti od smrti –

kada su izgledi da preživi mali – poistovećivalo se sa odraslima" (Ibid.: 177)

Osnove indiferentnosti roditelja prema deci Arijes nalazi u neizvesnosti ranog detinjstva - usled velike smrtnosti beba i male dece – i u njegovom kratkom trajanju. Iako u gore navede-nom citatu iznosi stav da deca nisu bila zaposta-vljana i odbacivana, u predgovoru za izdanje iz 1973. godine Arijes prihvata rezultate nekih istra-živanja koji govore o uobičajenoj praksi „da se deca koju roditelji ne žele da zadrže jednostavno puste da umru ili da im se 'pomogne' u tome ... Pomoći prirodi da se oslobodi bića koja su tako malo sposobna da žive samostalno, nije se odobravalo, ali se isto tako nije smatralo sramnim" (isto: 20, 21)

Pored navedenih pojava infanticida, odbaci-vanja i ravnodušnosti prema smrti male dece, dokaze za nepostojanje posebne osećajnosti prema deci autori vide u praksama povijanja, ostavljanja dece same na duži period i slanja dece dojiljama. U poslednjem Sorter vidi dokaz da «te majke nije bilo briga» (Shorter, 1976: 204, kurziv u originalu). U nedostatku majčinske brige neki autori vide primarni uzrok visoke smrtnosti odojčadi.

Dokumentovana navodno široko rasprostra-njena praksa slanja dece na «šegrtovanje» (apprenticeship) se tumači i kao izvor nepo-stojanja bliskosti između roditelja i dece i kao dokaz za to. Arijes u «šegrtovanju» vidi domi-nantan oblik socijalizacije u Srednjem veku: „Celokupno vaspitanje i obrazovanje odvijalo se dakle u vidu šegrtovanja, učenja, a tom pojmu davao se daleko širi značaj od onog koji je poprimio kasnije. Deca se nisu zadržavala u roditeljskim domovima, nego su odlazila u druge porodice, uz ugovor ili bez njega, da tu borave i upute se u život, ih da nauče viteške manire, ili neko zanimanje, ili čak da idu u školu i nauče latinska slova. 'Šegrtovanje' treba posmatrati kao široko rasprostranjen običaj, i to u svim slojevima"(Ibid.: 256)

Formiranje ideje o detinjstvu, «otkriće detinjstva», iniciralo je i promenu odnosa prema deci. Arijes tvrdi da je rastuće interesovanje za decu dovelo do rastuće strogosti discipline i stalnog nadzora:„Svest o jedinstvenosti detinjstva, spoznaja da je ono različito od sveta odraslih, nastaje kroz elementarni doživljaj o njegovoj

nejakosti, koji ga spušta na nivo najnižih društvenih slojeva" (Ibid.: 205).

Represivno vaspitanje koje kao glavni metod ima šibanje bilo je uobičajeno za tadašnji školski sistem: „Porodica i škola, zajedno su odvojili dete od društva odraslih... Zajedničko staranje porodice, crkve, moralista i upravitelja lišili su dete slobode koju je uživalo među odraslima. To staranje upotrebilo je na detetu bič. zatvor, kazne namenjene zatvorenicima najnižeg staleža" (isto: 309).

Slično mišljenje podržavaju i drugi autori. Tako Stoun piše da su od XV veka deca podre-đena strogoj disciplini koja krajem XVI i tokom XVII veka postaje skoro varvarska. Brutalne metode kažnjavanja su, po njegovom mišljenju, uzgredni proizvod veće brige za moral i obrazo-vanje dece. kao i doktrine „prvobitnog greha" (Stone. 1977: 193). Sa druge strane, Džon Demos piše o represivnom ali ne i zlostavljajućem odnosu puritanaca prema deci. Iako se nakon najranijeg perioda života, a sa početkom ispoljavanja detetove volje koja je prepoznavana kao jasan znak prvobitnog greha, primenjivana oštra disciplina – puritanska zajednica u XVII veku ima zakone koji sprečavaju roditelje u zlostavljanju dece (Demos, 1970). I Plamb se slaže daje u XVII veku stav prema deci bio autokratski, a odnos skoro surov (Plumb, 1975).

Najekstremnije je gledište koje zastupa Lojd De Moz u svojoj «psihogenoj teoriji istorije» koja teži da otkrije psihogene promene roditelja koje su uticale na promene interakcija između roditelja i dece. Rekonstrukciju detinjstva De Moz sprovodi putem analize evolucije roditelj-stva koja se odvija kroz šest faza obeleženih različitim stilovima vaspitanja:

1. infanticidni stil (do IV veka n.c); 2. odbacujući stil (od IV do XIII veka); 3. ambivalentni stil (od XIV do XVII veka); 4. dominirajući stil (XVIII vek); 5. socijalizujući stil (XIX vek i prva polovina

XX veka) i 6. permisivni stil (počinje polovinom XX

veka) (Mause, 1976: 51, 52). Prema ovom autoru, veći deo istorije

detinjstva obeležavalo je nasilje i zapostavljenost dece.

Većina autora se slaže da se najveća promena u odnosu roditelja prema detetu i u praksi vaspi-tanja odigrala tokom XVIII veka. Arijes smatra da

je strogost prethodnog perioda održavala drugačije osećanje nego sto je srednjovekovna ravnodušnost i da je bila priprema za novi period «opsesivne ljubavi» koja će zavladali društvom počevši od XVIII veka (nav. delo: 309). Po njegovom mišljenju, slabljenje školske discipline išlo je uporedo sa novim stavom prema detinjstvu i sa novim osećanjem prema detetu: „koji više nije usredsređen na 'slabosti' deteta i više ne priznaje potrebu da se ono ponižava" (isto: 206). već se dete priprema za život odraslog pažljivim i postupnim formiranjem ličnosti. Ovde je očigledan prelaz na moderni koncept socijalizacije ili model «socijalizovanog deteta» koji je obeležio XIX vek. Po mišljenju Anđelke Milić, misaoni prelaz sa koncepta vaspilanja na koncept socijalizacije se odvijao u drugoj polovini XIX i početkom XX veka u delima Dirkema. Djuija, Dž. H. Mida. Kulija i Frojda (Milić, 1982).

Slično kao i u slučaju prethodnih argumenata, sledbenici «Arijesove teze" ga i ovde podržavaju. Tako Plamb piše da se tokom XVIII veka za decu otvara ceo «novi svet»: knjige, igre, posebna dečija odeća, više zabave i mogućnosti za obrazovanje (Plumb. 1975). On, takođe, konstatuje da su deca bila na dobitku ali i na gubitku, jer je njihov privatni život (naročito polni) bio više pod kontrolom i disciplinom. Pro-mena se može objasniti kao prelazak sa fizičkih na više psihološke metode disciplinovanja, saglasno prelasku sa puritanskog na socijalizatorski model vaspitanja. U tome se. između ostalih, slažu i Šorter, Stoun i De Moz.

Postoji nekoliko osnovnih determinanti koji-ma se objašnjava opisana tranzicija u odnosu ro-ditelja prema deci. Linda Polok navodi sledeće:

1. pojavu obrazovnog sistema; 2. promene u strukturi porodice; 3. nastanak kapitalizma; 4. rastuću zrelost roditelja i 5. pojavu duha dobročinstva (Pollock. 1983:

28, 29).Prema Arijesovom mišljenju, mala grupa

moralnih reformatora svojim insistiranjem na značaju obrazovanja bila je odgovorna za odva-janje sveta detinjstva od sveta odraslih. Škole su i odvajale decu od odraslih i produžavale period delinjstva (Arijes, 1989). Obavezno obrazovanje sa produženim trajanjem školovanja, po mišljenju Milerauera i Zidera, uticalo je na homogenost sastava porodice a time i na učvršćivanje

emocionalnih odnosa među njenim članovima (Miteraucr M. i R. Zidcr, 1988: 203). O uticaju prodora obrazovanja može se, po našem mišljenju, više govoriti, ako ne i samo, u smislu promene ideje klime, nego u smislu raširene prakse. Naime, preterana težina koju Arijes daje obrazovanju kao determinanti objašnjenja prelaza može se, po našem mišljenju, opravdati samo ukoliko se razvoj školskog sistema tumači kao pokazatelj ali i promotor promene stava prema detinjstvu koji je imao uticaj na širu populaciju. Imajući u vidu veoma nizak i društveno segregisan obuhvat dece formalnim obrazovanjem u zapadnoevropskim društvima sve do kraja XIX veka, očigledno je da se ne može o njemu govoriti kao o dominantnom obrascu prakse vaspitanja koji je uticao na promenu odnosa roditelja prema deci.

O promenama u strukturi porodice kao i u njenoj osećajnosti, nastanku kapilalizma kao i stava – koji Polokova naziva «duhom dobro-činstva» – treba govoriti kao o spletu ulicaja koji čine matricu za objašnjenje promene u praksi detinjstva.

Promene u spoznavanju detinjstva Arijes povezuje sa promenama u porodici – njenoj struk-turi i njenom unutrašnjem životu, osećajnosti. Srednjovekovna porodična zajednica je prema ovom autoru, bila šira grupa uklopljena u zajednicu preko svoje «društvenosti». Zajednički život više generacija srodnika i nesrodnika, «društvenost» u smislu otvorenosti prema široj zajednici i nepostojanje doživljaja porodice kao grupe bila su obeležja porodičnog života u Srednjem veku: ,,U svetu osećanja i vrednosti, porodica nije tako značajna kao rod (pol). Moglo bi se reći da je pripadnost rodu (polu) jedini doživljaj porodice u srednjem veku" (Arijes 1989: 240).

Promenu u doživljaju detinjstva koja je karakteristična za period XVI i XVII veka Arijes tumači kao poseban izraz jedne opštije promene – doživljaja porodice (Isto: 237). Istovremeno, novi doživljaj detinjstva, za koji je – insistira Arijes – najzaslužnije širenje školstva, pomaže razvoju nove porodične osećajnosti i modernog doživljaja porodice koji je: «...neposredno vezan za detinjstvo. On se sve više udaljava od brige o očuvanju časti rada ili o nedeljivosti očevine, ili o drevnosti i očuvanju imena: on izvire iz neponovljivog zajedništva roditelja i dece» (isto: 251)

Napuštanje socijalizacijske prakse «šegrto-vanja» i »povratak dece u porodicu» uslovio je narastanje svesti o ravnopravnosti dece kao čla-nova porodice. Po Arijesu, to svedoči o prelasku porodice sa tradicionalne forme na modernu porodicu zasnovanu na osećanjima: „Ljubavi između dece i roditelja, staroj koliko i svet, ljudi nastoje da daju novu vrednost, jer na njoj zasnivaju celokupnu porodičnu realnost" (isto: 263)

Komplementarni ovim procesima nastajanja nove osećajnosti sa novim doživljajem detinjstva i oko njega, jesu procesi nuklearizacije porodice, njenog zatvaranja u odnosu na društvenu zajed-nicu i narastanja njene privatnosti: «Od XVII veka porodica počinje da se udaljava od svog dotadašnjeg društva, i počinje da ga istiskuje iz, sve većeg, prostora namenjenog privatnom životu" (isto: 295)

Privatizacija porodičnog života podrazumeva i privatizaciju njenog životnog okruženja: „Organizacija kuće odgovara novoj potrebi zaštite od sveta. To je moderna kuća, u kojoj su prostorije odvojene, i svaka izlazi na hodnik... Rekli smo da se udobnost rađa u tom razdoblju: ona se javlja u isto vreme kad i intimnost, diskrecija, izolovanost - ona je njihov izraz" (Isto: 295).

Veća intimnost «podrazumeva smanjenu porodicu, koju čine roditelji i deca, iz koje su odstranjeni posluga, klijenti, prijatelji» (Isto: 297). Jačanje afektivne povezanosti njenih članova i unutrašnje kohezivnost porodice nije, po Arijesu, kompatibilno sa «društvenošću» koja je bila obeležje porodičnog život u Srednjem veku: «Grupa roditelja i dece, srećna u svojoj samoći, odvojena od ostalog dela društva – to više nije porodica XVII veka, otvorena preplavljujućem svetu prijatelja, klijenata, posluge – to je moderna porodica» (isto: 300).

Porodica XVIII veka, međutim, još uvek ni moderna jer se «ističe ogromnom društvenošću» (isto: 301). Ona će to postati tek u XIX veku kada se odvoji od sveta i društvu suprotstavi izolovanu grupu roditelja i dece, koja: «celokupnu energiju ulaže u podizanju dece, svakog posebno i bez ikakve zajedničke ambicije: deca su iznad porodice" (isto; 302).

Ni Arijes, ni njegovi sledbenici ne ulaze u razmatranje uslova i uticaja pod kojima se odvija promena u strukturi porodice. Proces nukleari-zacije porodice Arijes konstatuje kao činjenicu i

sastavni element modernizacije. S druge strane, mala, nuklearna porodica se proglašava moder-nom i kao takva tumači kao osnov za rađanje afektivne povezanosti i njene unutrašnje koheziv-nosti. Odnos veličine i strukture porodice i procesa industrijalizacije i modernizacije nije, međutim, jednostavan i neproblematičan, već predstavlja pitanje oko koga su se razvile izrazite polemike unutar proučavanja porodice. Ne ulazeći u problematiku širih društveno-ekonomskih uslova i uticaja koji su pratili, ako ne i uslovili pojavu moderne porodice, teoretičari škole «isto-rije osećajnosti» su ostali jednostrani u objašnje-nju promena u porodici, pa time i odnosa roditelja i dece. Tako Stoun povezuje odnos prema deci sa tipovima porodice («otvorena porodica loze»; «ograničena patrijarhalna nuklearna porodica"; «zatvorena domestikovana nuklearna porodica") ne objašnjavajući načine njihove promene kao ni činioce prelaska sa jednog lipa na drugi (Stone. 1977). Šorter, na sličan način kao Arijes, vidi tradicionalnu porodicu kao mehanizam prenošenja imanja i statusa sa generacije na generaciju, dok moderna porodica postaje manje zainteresovana za finansijsle pozicije, slabi veze sa spoljnim svetom, istovremeno ojačavajući unutrašnje (Shorter. 1976).

Ne umanjujući kritiku za neosetljivost nji-hove analize na drušiveno-ekonomske činjenice, možemo ipak utvrdili da su pomenuti teoretičari ukazali na jedno značajno područje društvenosti čime su poljuljali funkcionalističku tezu da je moderna porodica pasivna posledica i odraz industrijske revolucije. Ukazujući na promene na idejnom i afetktivnom planu, ovi su teoretičari ukazali na aktivnu ulogu porodice u procesu modernizacije, pokazavši «da je porodica – kako pre nastupa industrijalizacije, tako i posle njega – predstavljala snažnog idejno-ideološkog i vred-nosno-kulturnog posrednika u prihvatanju i uspostavljanju nove organizacije i načina života koji su doneli procvat kapitalizma i njegova industrijska tehnološka organizacija» (Milić. 1988: 39).

I novi odnos roditelja prema deci je, prema pomenutim autorima, posledica modernog bur-žoaskog etosa koji se gaji u porodici. Sloun ga naziva «afektivnim individuailizmom», a Šorter ga opisuje kao «talas osećajnosti» čija je jedna od odlika «sklonost prema porodici». On čak tvrdi da je «nuklearna porodica stanje svesti, pre nego

posebna struktura, ili skup kultnih aranžmana. Ono što posebno razlikuje nuklearnu porodicu od drugih obrazaca života u zapadnom društvu jeste poseban osećaj solidarnosti koji razdvaja domaću jedinicu od okolne zajednice. To osećanjce se naziva sklonošću ka porodici («domestieity» S.T.M.)" (Shorter, 1976: 205).

Jedni od retkih autora koji povezuju promenu u porodičnoj osećajnosti sa promenom u obras-cima produkcije su Miterauer i Zider (nav. delo. 1988). Oni prelazak sa autarkičnog privređivanja u okviru i za potrebe domaćinstva na industrijski način privređivanja povezuju sa promenama u životnom ciklusu porodice. Dok je premoderna porodica zbog potreba održanja stalnog nivoa radne snage često menjala veličinu i stav, dotle je moderna porodica postojanija u svom sastavu. Za razliku od onih autora koji se priklanjaju ideacionom objašnjenju kao što je «otkriće detinjstva», Miterauer i Zider tvrde da je „verovatnije da bi sve veća rodbinska bliskost unutar porodične grupe trebalo da se objasni postepenim odvajanjem radnog mesta od doma, što se izgleda dešavalo kod sve većeg dela stan-ovništva. Ovo odvajanje ima iste korene kao i sve postojanije porodično grupisanje, naime, ukidanje kućne grupe kao osnove za proizvodnju. Činjenica da manje jedinice sastavljene od roditelja i dece sada žive zajedno duži vremenski period mora produbiti emocionalne odnose"(isto: 204).

Materijal koji pomenutim autorima služi kao dokaz za potkrepljivanje tvrdnje o promeni u odnosima roditelja prema deci koja se odigrala u XVIII veku prilično je oskudan. Većina autora se služi sekundarnim istorijskim izvorima kao što su ikonografija, književnost i dokumenti kako da potkrepi tvrdnju o nepostojanju ideje detinjstva u Srednjem i ranom Novom veku, tako i da doku-mentuje promenu koja se kasnije odigrala. Prvenstveno na osnovu analize likovnih izvora Arijes, na primer, tvrdi da se promena u stavu i odnosu prema detinjstvu i deci može videti u pojavi posebne odeće za decu koja je različita od one koju nose odrasli, u pojavi posebnih igara i igračaka za decu, u iskazivanju posebne ličnosti deteta u umetnosti, u razvoju posebnog diskursa kada se govori o deci i sa decom i si. Slično postupa Stoun kada dokaze za povećanu pažnju koja je poklanjana detinjstvu vidi u pojavi zabav-nih knjiga za decu i prodavnica igračaka, kao i porodičnih portreta na kojima su deca prikazana

kako sede u majčinom krilu. Dokaze za mali interes za decu i detinjstvo u plimutskoj puritanskoj koloniji Demos nalazi, kao što smo ranije naveli, na osnovu analize veličine kuće, nameštaja, tipa odevanja, kao i analize dokumen-ata kao što su dokumenti i zvanični izveštaji o koloniji. Zastupnici teze da je visoka stopa smrtnosti odojčadi posledica majčinskog nemara, u njenom opadanju vide dokaz za promenu odnosa prema deci (Pollock. 1983: 28).

Problem mogućnosti zaključivanja o praksi detinjstva i dokazivanja na osnovu sekundarne (a često i oskudne) istorijske građe dovodi nas do jednog značajnog epistemološkog problema. On se može izraziti putem pitanja: koliko je opra-vdano na osnovu ideološke stvarnosti koja je predstavljena u analiziranim izvorima zaključivati o praktičnoj stvarnosti porodičnog života, posebno o takvom njegovom aspektu kao što je osećajnosl. Sa jedne strane, postoji opasnost na koju ukazuje Anderson (nav. delo. 1980). da se neke pojave tumače kao nove zato što su prvi put prikazane. Sa druge strane, nepromišljeno prelaženje sa ideja na praksu, njihovo nerazlučivanje, odnosno poistovećivanje ideja o porodici sa stvarnošću porodičnog života i odnosa u njoj sadrži – po recima A. Milić – ozbiljnu opasnost od „ideologizacije stvarnosti pri kojoj istorijsko istraživanje umesto da služi otkrivanju istine, zapravo daje legitimitet savremenim vladajućim ideološkim predstavama jer ih snabdeva, navodno, iskustvenom istorijskom podlogom" (Milić. 1988: 31).

Rešenje problema sklada ili nesklada između dominantnih ideja i prakse ljudi, ova autorka vidi u traganju za evidencijom koja bi pokazivala šta se u svakodnevnom životu ljudi u prošlosti stvarno dešavalo, kakvi su bili njihovi odnosi i osećanja, a ne samo ideal i doživljaj tih odnosa. Tu se, međutim, nanovo postavlja problem oskudnih izvora evidencije o življenoj stvarnosti ljudi iz prošlosti.

Upravo na osnovu analize preko četiri stotine primarnih izvora: dnevnika, pisama. Autobiogra-fija, Linda Polok tvrdi da je dominirajuća teza (tzv. «Arijesova») – stereotip, nastao iz pogrešnog tumačenja istorijskog materijala, sa ciljem da se podrži unapred razvijena teza (Pollock. 1983:270). Prema ovoj autorki, nikada nije postojao kulturni diskontinuitet koji je obeležio «otkriće detinjstva». Dokaz da je detinjstvo bilo prepoznavano u svojoj

posebnosti i u ranijim vekovima – tvrdi Polokova – nalazi se u činjenici da je normativni model ljubavi prema deci stalno opstojao: roditelji su se uvek ponašali prema normama da su deca emocionalno draga. S obzirom daje ustanovila da su «mogle postojali promene u postupcima hranjenja i neke male promene u stavovima, ali se nije dogodila dramatična promena u praksi podizanja dece u XVIII veku» – Linda Polok predlaže da istoričari treba svoje napore da usmere ka otkrivanju «upravo zašto je roditeljska briga jedna promenljiva tako čudnovato otporna promeni» (isto: 270). U potonjem stavu se, međutim, upravo vidi ograničenost analize ove autorke. Postavivši u centar analize roditeljsku brigu, ona razvija u osnovi sociobiološki pristup koji teži da dokaže da je ona univerzalna činjenica, nepromenljiva u svim ljudskim kulturama. Tragajući za izrazima bazične afektivnosti. ponovnim čitanjem dnevnika i autobiografija Linda Polok ispravlja neka preterivanja, ali ne uspeva da porekne da je došlo do značajne promene u odnosu prema deci i uslovima njihovog života (Bellingham. 1988: 349).

Uključivanje, pored analize stavova, društ-veno-ekonomskih činilaca proširuje saznanja o tome kakvo je detinjstvo u prošlosti stvarno bilo i neminovno ispravlja neke pogrešne (ideologi-zovane) zaključke. Dobar primer za to je jedna od najzasnovanijih analiza raširene i dugotrajne prakse slanja dece dojiljama u Francuskoj koju daje Sasman (Sussman. 1977: Sussman. 1982). Suprotstavljajući se Šorterovoj tezi daje pomenuta praksa izraz tradicionalne majčinske ravno-dušnosti prema malom detetu. Sasman pokazuje da pripadnici slojeva gradskih zanatlija i trgovaca šalju decu dojiljama iz potrebe materijalnog održanja porodice. Naime, u dugom periodu prelaska sa predindustrijske na industrijsku ekonomiju, koji je u Francuskoj trajao tokom celog XVIII i XIX veka, učešće majke u radu porodičnog preduzeća je bilo apsolutno neop-hodno i zahlevalo je prihvatanje posebnih aranž-mana brige o bebama, kao stoje njihovo slanje dojiljama. Ovaj institucionalni aranžman, ili porodična strategija, opstala je dugo u slojevima sitne buržoazije uprkos tome što je bio suprotan dominantnom ideološkom stavu, odnosno uprkos stalnoj kritici od strane stručnjaka i društvenih reformatora. Nestanak ove prakse početkom ovog

veka ne pokazuje, piše Sasman. da su Francuskinje naglo postale dobre majke, već da je opala potreba za njihovim masovnim uključiva-njem u radni proces (Sussman. 19X2).

Osnovni problem analize u delima autora koji se bave istorijom detinjstva, kao što smo pomenuli, njena sociološka nesuptilnost, odnosno društvena neizdiferenciranost. Pored toga što u analizu ne uključuju društveno-ekonomke činioce i uslove kojima bi objasnili pojavu i promenu određenih obrazaca prakse detinjslva, većina autora rezultate svoje analize, prećutno ili ne, uopštava na sve društvene slojeve. Iako Arijes tvrdi da je novi doživljaj porodice i odnos prema deci (odnosno «buržoaski etos") ono čime je porodica građanskog sloja u nastajanju težila da se diferencira od aristokratije i širokih narodnih slojeva polimorfnog društva (nav. delo, 1989: 310) – u njegovoj analizi je često nejasno na koje se društvene grupe ona odnosi, kao što je prisutno i nezasnovano pripisivanje nekih obrazaca socijalizacije (kao što je «šegrtovanje" ili formalno obrazovanje) širokim slojevima stanovništva. Stoun, na primer, iako se većina njegove analize odnosi na višu klasu, svoju studiju naziva «Porodica, seks i brak u Engleskoj 1500-1800» (Stone. 1977). Takvim naslovom, pretpostavljamo, autor pledira na rekonstrukciju porodičnog života u celokupnom engleskom društvu određenog razdoblja. Osnovana je, međutim, kritika koju mu upućuje Anderson da je njegov pokušaj «dragocen za analizu viših klasa, ali skoro beskoristan za ostatak društva" (Anderson. 1980: 85).

Zaključivanje o svakodnevnom porodičnom životu, pa time i praksi detinjstva tzv. «širokih narodnih masa» skoro je potpuno onemogućeno nepostojanjem evidencije. Ta činjenica, ipak, nije sprečila izvesne autore da donose zaključke zasnovane većim delom samo na projekciji ideo-loških obrazaca. Tako je nastao stav da roditelji iz radničke klase nisu voleli svoju decu i da su ljubav naučili preuzimajući kulturne vrednosti srednje klase (Belhngham. 1988). Iz činjenice o eksploataciji rada dece iz radničkih porodica koji se kosio sa ideologijom «detocentrične» porodice i društva koja je dominirala u XIX veku, ovi autori su zaključivali o ravnodušnosti roditelja radnika prema vlastitom potomstvu.

Značajno objašnjenje promena u radničkoj porodici u periodu od 1870. do 1930. godine koje

ne «boluje" od ideologizovanih pristrasnosti daje Vivijen Zelicer (Zelizer. I985). Ova autorka tumači prelazak sa kulturnog koncepta «ekonom-ski korisnog» na konstrukt «emocionalno nepro-cenjivog» deteta kao ključni za formiranje savremenog detinjstva, njegove ideje i prakse. U XIX veku se u slojevima buržoazije, a pod uti-cajem filantropa i reformista, stvara koncept eko-nomski bezvrednog ali emocionalno neproce-njivog deteta. Istovremeno, gradska radnička klasa prelazi sa privređivanja na gazdinstvu ili porodične ekonomije, koja je uključivala i pomoć dece, tzv. »dobar rad» (good work), na industrijsku proizvodnju i ekonomiju porodičnog dohotka. S obzirom da još nije uveden sistem plata za glavu porodice, opstanak radničke porodice je zavisio od dohotka svih članova stečenih na tržištu rada, pa tako i od rada dece. Daleko pre nego što je bio zakonski zabranjen, rad dece je bio moralno prokažen, i otuda prezir moralista prema radničkoj porodici koja dozvoljava «loš rad" (bad labour) dece. Prema tumačenju Zelicerove, moralisti nisu razumeli logiku porodičnog dohotka pa su decu posmatrali kao radnu snagu pod ugovorom, a ne kao deo domaće grupe. Poseban doprinos istraživanja V. Zelicer je tumačenje procesa nastanka pojma detinjstva kroz kulturni konflikt dva različita porodična sistema: buržoaskog sistema «domestikacije» i radničkog sistema porodične ekonomije koji je trajao tokom celog XIX veka (Bellingham, 1988: 352). Ova autorka je pokazala kako mezonivo grupe posreduje između individualnih osećanja i makroobeležja kulture, oblikujući detinjstvo kao društveno-istorijski proizvod.

Sumirajući rezultate pomenutih analiza koje se odnose na praksu detinjstva u prošlosti možemo zaključiti da je potvrđena teza o njenom isto-rijskom diskontinuitetu koji se izražava kao prelaz sa jednog na drugi obrazac socijalizacije. Nakon nekoliko prvih godina života kada je jednostavno bilo prisutno, dete je u razdoblju Srednjeg veka automatski prelazilo u svet društvenosti zajednice. Njegova socijalizacija se odvijala kroz učešće u životu zajednice, u radnom procesu kroz «šegrtovanje», u svetkovinama, igrama, razgovorima i drugim aktivnostima koje čine svakodnevnu praksu. Socijalizacija deteta u zapadnim društvima u Srednjem veku je, prema tome, bila kontinuiran proces, kao što je to slučaj u većini premodernih društava (i tzv. «primi-

tivnih») (Benedict, 1955).Široki „talas" modernizacije, sa promenama

koje je doneo na drušlveno-ekonomskom, idej-nom, osećajnom i porodičnom planu koje generišu novu ideju i doživljaj detinjstva, izmenio je i njegovu praksu. Spoznaja jedinstvenosti i speci-fičnosti delinjstva kao faze u čovekovom razvoju usmerila je pažnju roditelja i društva na posebne potrebe i interese dece. Posledica «otkrića detinjstva» u idejnom smislu bio je diskontinuitet u odrastanju, u praksi detinjstva. Deca sada pripadaju «dečijem svetu» i potrebno je obezbediti njihov prelaz u «svet odraslih». Oko ovih «obreda prelaza» formiraju se, kao šio smo videli. različite teorije i pristupi vaspitanju i/ili socijalizaciji.

Oko novog doživljaja i stava prema detetu formira se u XIX i prvoj polovini XX veka čitav «svet detinjstva». Pored stvaranja specijalizovanih naučnih disciplina čija se saznanja i diskurs putem masovnih komunikacija na popularan način plasiraju (i nameću) širokoj javnosti, za njegovo oblikovanje je zadužena čitava industrija čiji su proizvod novi prostori (dečija soba. igralište), nova odeća (posebna dečija), novi sadržaji i aktivnosti (književnost, muzika, filmovi, pozorište. televizijske i radio emisije, štampa, igre i igračke) - za decu. Mnogi autori u ovoj pojavi vide uzrok kontroverznog položaja dece u modernom svetu. Neki autori govore o «dome-stikaciji" dece, odnosno njihovom povlačenju u zatvorene i segregisane prostore koji pored bolje zaštite obezbeđuju i kontrolu nad njima (Zelizer. 1985; Donzelot. 1979) – prisutna je istovremeno i kolonizacija dece na tržištu (Anderson, 1980), kao i rastuća monetizacija i komercijalizacija dečijih života (Zelizer. 1985: 15). Neki autori govore o «ogoljavanju" detinjslva kroz institucionalizaciju dece u «industriji brige o deci" sa njenom strukturalnom rigidnošću (Suransky, 1982). Svi se ovi autori slažu u mišljenju da se «otkriće delinjstva" sada pretvara u svoju suprotnost: ono naglašava negativne uslove egzistencije deteta u savremenom svetu razotkrivajući ideološki karakter «društva usredištenog na decu». Postoje autori koji smatraju da detinjstvo «nestaje» pošto mnogostruke odlike savremenog društva brišu barijere i približavaju svetove dece i odraslih (Postman, 1982). U ponovnoj neizdiferenciranosti detinjstva iz sveta odraslih neki autori vide pojavu «novog Srednjeg veka» u odnosu prema deci (Winn, 1980).'"

Zaključak

Prethodna analiza problema i polemika u okviru istorije dctinjstva navodi na nekoliko zaključaka. Kao što smo izneli u pretpostavci, pokazalo se da osnovni izvori polemika proističu iz neraz-lučivanja i neopreznog povezivanja idejnog i praktičnog aspekta detinjstva kao društvene tvo-revine. Njihovo analitičko razlikovanje je osnovni preduslov da se izbegne ideologizacija stvarnosti od koje, kao što smo videli, trpe pojedina tumačenja prakse detinjstva i šire svakodnevnog života porodice. Sledeći preduslov može se izraziti kroz zahtev da je u tumačenju pojava kakva je na primer praksa detinjstva neophodno uključiti splet (matrix) činilaca i uslova na različitim nivoima društvene stvarnosti: društveno-ekonomskom, kulturnom (idejnom i osećajnom), političkom (institucionalnom), grupnom (porodičnom). Pokazalo se kakve opasnosti krije tumačenje prakse detinjstva samo kao refleksije hipostaziranih kulturnih normi.

Za tumačenje prakse detinjslva u prošlosti – kako je pokazala Zelicerova – neophodna je ana-liza grupnog (ili mezo) nivoa stvarnosti domaće grupe ili porodice. Umesto da se govori o detinjstvu u jednini, kao prostoj refleksiji dominantne norme i doživljaja delinjstva, plodonosnije je i jedino ispravno govoriti o detinjstvima u množini kao proizvodu specifičnih uslova života dece u različitim društvenim slojevima koji za njih definišu položaj i uloge modifikujući aktuelni normativni model deteta.

Ako se detinjstvo tumači kao kulturni proizvod posebnih društvenih uslova i odnosa, onda se, kako je pokazala Zelicerova, ne može, na primcr, govoriti o ljubavi prema deci kao o otkriću buržoaske klase u nastajanju. Pitanje koje je u centru polemike o istoriji dctinjstva: da li su ljudi u prošlosti voleli ili nisu voleli svoju decu (ili radnici u skorijoj prošlosti), pokazuje se kao lažno. Nije, naime, reč o osećanju, kao stoje bazična afektivnost koja je uvek postojala, već o manjem ili većem investiranju u decu, što je stav pa tako i sastavni deo porodičnih vrednosti. Iz stava prema (ne)značajnosti investiranja u decu generiše se socijalizacijska praksa i ostale aktiv-nosti koje čine svakodnevni život deteta. S obzi-

rom da je investiranje u decu (u budućnost) sas-tavni deo porodičnih strategija socijalne repro-

dukcije, smatramo da je neophodno proučavanja detinjstva redefinisati u tom pravcu.

LITERATURA:

Anderson, Michacl (1980): Approaches to the History of Western Family, 1500-1914, London: Macmillan

Arijes, Filip (1989): Vekovi detinjstva, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Bellingham, Bruce (1988): «The Hislory of Childhood Since the 'Invention of Childhood': Some Issues in the Eightics". Jomrnal oj' Famih History. Vol. 13. No. 3

Benedict, Ruth (1955): «Continuities and Discontinuities in Cultural Conditioning", u: M. Mead & M

Wolfwcnsitfin, eds. Childhood in Contemporary Cultures, Chicago: University Press

Cleverley. J. & D. C. Philips (1986): Visions of Childhood. Influental Models from Locke to Spock, New York: Tcachers Collegc Press

Demos, John (1970): Family Life in a Plymouth Colony, Oxford: Universily Press

Donzelo, Žak (1988): «Vladanje posredstvom porodice», u: Milić. A., prir. Rađanje moderne porodice. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Donzelot. Jaeques (1979): The Policing of the Families, New York: Rondom House

Dorđević, Tihomir (1990): Deca u verovanjima i običajima našeg naroda. Beograd: Idea. Niš: Prosvela

Erlich, Vera (1971): Jugnslmeiiska porodica u transformaciji. Zagreb: Liber

Kessen, William (1983): «The Child and Othcr Cultural Inventions». u: Kessen. F. S. & A. W. Siegcl. eds . The Child and Othler Cultural Inventions. New York: Praeger

Kon, Igor S. (1991): Dete i kultura. Beograd: Zavod za udžbenike i ništavna sredstva

Lasch, Christopher(l986): Narcistička kultura. Zagreb: Naprijed

Mause, Loyd de (1976): «The Evolution of Childhood», u: L de Mauseed. The Histori of Childhood. Ncw York: Souvcnir Press

Meckel. R. A. (1984): «Childhood and the Historians: A Rcview Essay", Journal oj Famih Histon. Vol 9. No. 4

Milić, Anđelka (1982): «Ideja vaspitanja i istorijska stvarnost porodice», u: Vaspitanje i porodica. Beograd: Institut za pedagoška istraživanja

Milić, Anđelka (1988): «Porodica - dijalog sociologije i islorije, u: A. Milić. prir.. Rađanje modeme

porodice,Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Miterauer. M. i R. Zider(l988): «Nastanak ciklusa modeme porodice», u A. Milić. prir. Rađanje moderne porodice. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Newson. John & Elisabcth (1974): «Cultural Aspects of Child Rearing in ihe English-Speaking World», u: M. Riehards. ed.. The Itleration of a Child into a Social World, Cainbridge: Universilv Press

Plumb. J. (1975): «The New World of Children in Eiehteen Century England». Past and Present. Vol. 67

Pollock, Linda (1983): Forgotten Children, Cambridge: Universiijr Press

Polloek, Linda (1987): A Lasting Realationship, Parents and Children over Three Centuires, London: Fourlh Estate

Postman, Neil (1982): The Disappereance of Childhood. Ncw York:Laurel

Shorter, Edward (1976): The Making of the Modrn Family, London: Wilham Collins

Somerville, John (1982): The Rise and Fall of Childhood, Los Angeles: Sage Puhlications

Stone, Lawrence (1977): The Family, Sex and Marriage in England. 1500-1800. London: Windefeld & Nieolson

Suransky, Valerie (1982): The Erosion of Childhood, Chicago: Universitv Press

Sussman, G. (1977): «The End of Wet-Nursing Bussincss in France. 1874-1914», Journal of Family History, Vol. 2

Sussman, G. (1982): Selling Mother's Milk: Wet-Nursing Bussiness in France. 1715-1914. Urbana, Ill.: Universitv of Illionois Press

Trebješanin, Žarko (1991): Predstava o detetu u srpskoj kulturi. Beograd: SKZ

Turza, Karel (1995): Začeci modrnosti u porodičnom životu u renesansnim gradovima, magistarski rad, Filozofski fakultet, Beograd

Winn, Maric (1980): Children Without Childhood, New York: Panlhcon Books

Wolfenstein, Marta (I955): «Fun Morality: An Analysis of Recent Child-Training Literature», u: M. Mead & M. Wolfenstein, eds., Childhood in Contemporary Cultures, Chicago: University Press

Zelizer, Vivien (1985): Princing the Priceless Child: The Changing Social Value of Children. New York: Basic Books

Poglavlje 5.

Detinjstvo i savremeno društvo: Paradoksalan odnos?

Jens Kvortrup «Childhood and modern society: A paradoxical relationship?“, u Brannen, J. and M. O’Brien, eds. Childhood and Parenthood, London, Institut of Education, 1995, str. 189/199.

UVOD

Već nekoliko godina uobičajeno je da se govori o novom istraživanju o detinjstvu, pa čak o bumu u tom novom istraživanju. Taj ogroman porast interesovanja može se lako dokumento-vati: još pre nekoliko godina - sredinom osamde-setih - u jednom članku (Ambert, 1896) pokazano je kako je iznenađujuće malo do sada napisano o detinjstvu, od strane klasičnih ili severnoamer-ičkih sociologa; deca jedva da su bila zastupljena u specijalizovanim časopisima, dok su u časopi-sima o porodici ili edukativnoj sociologiji, gde bi se moglo očekivati da je nađen prostor za decu, ona retko kad bila u središtu pažnje; na univerzi-tetima nije postojao predmet iz sociologije detinj-stva, a sociolozi detinjstva nisu imali nikakav or-ganizacioni program za promovisanje svojih zajedničkih interesa.

Danas je dosta toga makar počelo da se menja: veliki projekti sprovode se na međunaro-dnom nivou; počinju da se pojavljuju knjige iz sociologije detinjstva i popriličan broj članaka dospeva u časopise i knjige - čak izlazi nekoliko časopisa posvećenih sociologiji detinjstva. Što se tiče organizacije, mogu se uočiti nove aktivnosti: sa zakašnjenjem od otprilike jednog veka, u pore-đenju sa psihologijom, psihijatrijom, pedagogi-jom itd., sociolozi su se po prvi put okupili 1990, na svetskom kongresu sociologije i već na

kongresu 1994. postao je problem da se obezbedi vreme za sve one koji žele da predstave svoju disertaciju. Nacionalne organizacije pojavile su se u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, nordijskim ze-mljama i SAD, gde su za veoma kratko vreme više od 450 ljudi postali članovi.

Dakle, bum je tu, ali da li je u pitanju novi problem i zašto sada dolazi do buma? Uspeo sam da pratim trag termina «sociologija detinjstva» unazad sve do tridesetih godina XX veka, ali je tokom polovine veka koja je usledila samo nekoliko knjiga imalo te reci u svom naslovu. Međutim, pitanje je da li bi one bile prihvaćene od strane većine savremenih istraživača; u svakom slučaju, veći deo njih ukazuje na «socijalizaciju» kao na «glavni problem u sociologiji detinjstva» (Furstenam, čak 1973) - stanovište koje bi mnogi sociolozi današnjice sa oklevanjem usvojili. Ipak, postojalo je interesovanje za decu tokom nekih perioda pre Drugog svet-skog rata. Na primer, zanimljivo je primetiti da, iako u izdanju međunarodne Enciklopedije društvenih nauka iz 1968 (Encvciopedia ofthe Social Sciences) nije bilo pomena o društvenom životu dece (samo upući-vanje na psihologiju i pedagogiju), izdanje iz 1930. imalo je 58 strana o «detetu» - podeljeno na 12 odeljaka. Ipak, suština se nesumnjivo

odnosila na probleme socijalne politike u širem smislu, mnogo više nego na traganje za spozna-jom prirode dečjeg položaja u društvu. Smatram da je opravdano reći isto to za popriličan broj knjiga koje su se prvi put pojavile početkom veka u Velikoj Britaniji, kao i za čuvenu knjigu Elen Ki (Ellen Key), Vek deteta (The Century ofthe Child), koja je izašla 1990.

Veći deo interesovanja koje vodi savremene istraživače ne razlikuje se mnogo od tog pretho-dnog interesovanja - stoga je pitanje otkud taj bum novih istraživačkih interesovanja od, reci-mo, sredine osamdesetih? Možda nema jedno-stavnih odgovora na ovo pitanje; ukazuje se na «neobičan razvoj podele rada u akademskim disciplinama» (Furstenberg, 1985); na prethodno slab renome te teme, koja otuda nije bila isplativa u akademskom životu (Ambert, 1986; Wakster, 1986); na publikovanje nekoliko plodonosnih radova - naročito knjige Filipa Arijesa o istoriji detinjstva (Philippe Aries, 1962), a možda i zbornika članaka Lojda de Moza o tom istom problemu (Lloyd de Mause, 1974). Nijedna od ovih sugestija nije mnogo uverljiva, već se samo «vrti u krug». Jedini odgovor koji po meni ima smisla - a Ambert ga se na kratko dotiče - jeste

da će se «sociolozi ozbiljno pozabaviti si-stematskim proučavanjem interakcija između detinjstva i društva tek kada samo detinjstvo počne naširoko da se smatra nečim što je društveni problem ili plodan izvor društvenih problema» (parafraza Mertona, vidi Ambert, 1986; 13) ili, što je jednom rekao Adorno, «ono što se projektuje na svet putem naučne podele ra-da samo odražava ono što se zaista odigralo u svetu» (Adorno, 1973; 10).

Ovaj odgovor na pitanje zašto sada dolazi do buma potkrepljen je činjenicom da se nova orijentacija u istraživanju detinjstva pojavila manje-više istovremeno, mada nezavisno, u različitim industrijskim zemljama koje u globalizovanom svetu pokazuju uglavnom istu vrstu društvenih odlika, Dakle, koje probleme de-tinjstvo predstavlja za društvo ili delove društva? Koje su poteškoće između detinjstva i društva odraslih?

PARADOKSISuočeni smo sa većim brojem paradoksa u

odnosu između detinjstva i društva odraslih. Nabrojaću neke od njih koje smatram naročito relevantnim.

Patadoksi u odnosu detinjstvo i društvo odraslih:

1. Odrasli žele i vole decu, ali ih rađaju sve manje, dok im društvo obezbeđuje sve manje vremena i prostora.

2. Odrasli uveravaju da je dobro da deca i roditelji budu zajedno, ali u svakodnevnom životu sve više žive odvojeno.

3. Odrasli visoko vrednuju spontanost dece, ali je dečji život sve organizovaniji.4. Odrasli izjavljuju da deci treba dati prioritet, ali se većina ekonomskih i političkih

odluka donose a da se deca nemaju u vidu.5. Većina odraslih misli da je za decu najbolje da roditelji preuzmu glavnu

odgovornost za njih, ali u strukturalnom smislu postepeno nestaju okolnosti u kojima roditelji mogu preuzeti tu ulogu.

6. Odrasli su saglasni da deci treba pružiti najbolju polaznu tačku za život, ali deca odrastaju u sve siromašnijim delovima društva.

7. Odrasli se slažu da decu treba odgajati u slobodi i demokratiji, ali se društvo stara o njima pretežno u vidu kontrole, discipline i upravljanja.

8. Odrasli uglavnom smatraju školu važnom za društvo, ali ne priznaju vrednost dečjeg doprinosa dolaženju do spoznaje.

9. Detinjstvo je dragoceno za društvo u materijalnom smislu – ali ne za roditelje; uprkos tome, društvo prepušta masu toškova roditeljima i deci.

Ovom spisku se može dodati još toga, ali dovoljno je dugačak da nagovesti da su društvo odraslih i detinjstvo jedno s dugim u neskladu po

više pitanja, kao i da se predloži da istraživač - sa izvesnim čuđenjem - počnu da razmišljaju o tome zašto je došlo do ovakvog razvoja. Njihova

proučavanja podstaknuta si popriličnom količin-om javnih debata koje pokreću ili nastavljaju političari, primorani da pronađu, rešenja svako-dnevnih manifestacija ovih paradoksa. Ništa ma-nije značajno je i to što su istraživači usmerili pažnju na naizgled sve veći broj zlostavljane dece i od njih se traži da bolje razjasne ovakav razvoj. Osim toga porast stope razvoda i neusklađenost između radnog vremena roditelja i njihove želje da se staraju o svojoj deci, umesni su problemi o kojima se mnogo raspravlja. Iipak, izgleda da je u opštem smislu pravi paradoks sledeći: zašt se mnoga deca još uvek muče u ze-mljama koje su bogatije i imaju pristup većoj količini znanja o deci, više nego ikada ranije?

METODOLOŠKE TENDENCIJE

Ovi paradoksi, pitanja i problemi povod su pojavljivanja različitih teorija među istraživa-čima, kao i različitih metoda za ispitivanje život-nih uslova dece. No, ma koliko velike da su razlike izeđu njih, te teorije i metode imaju i ne-što zajedničko i to treba naglasiti. Po mom miš-ljenju, zajednička osnova različitih niti onoga što nazivamo novo društveno-naiučno razmišljanje o deci i deinjstvu može se formulisati negativno i pozitivno: negativno govoreći, to je udaljavanje od tradicionalne preokupiranosti socijalizacijom; u pozitivnom smislu, to je priznavanje neophod-nosti direktnog usredsređivanja na dečju životnu situaciju. Pored toga, po mom mišljenju je ume-sno reći da je istraživanje koje predstavlja prekid u poređenju s tradicionalnim istraživanjem o deci sve više zainteresovano za tipične, normalne i obične okolnosti većine dece, središte pažnje nisu više samo deca u naročito kritičnom položaju.

Tako je, na primer, za veliki međunarodni projekt «Detnjstvo kao društveni fenomen» (Childhood as a Social Phenomenon, 1990-1994) izabran makroorijentisan pristup, u kome je de-tnjstvo shvaćeno kao deo društva (za razliku od individualizovanih straživanja u kojima se o deci govori kako »postaju» pripadnici društva). Opis i objašnjenje detinjstva usled toga je izraženo po-moću nekoliko strukturalnih promenljivih koje imaju implikacije na društvo u celini, bilo da su u pitanju ekonomske, političke, društvene, kultu-rne, tehnološke ili demografske promenljive. Do-kazano je da sve ove promenljive imaju odluču-jući uticaj na uslove života svih pripadnika

društva. Prema tome, opravdana je sugestija da one isto tako imaju presudnu ulogu u formiranju onog dela društvene strukture koji nazivamo detinjstvo. Ne želim navesti na pomisao da su ove globalne sile jedino važne; treba takođe uzeti u obzir uticaj činilaca na mezo- i mikronivoima; na primer, uslovi života grupa dece (ili čak dece pojedinačno), određeni su i društvenim statusom roditelja ili naročitim porodičnim okolnostima. Važno je spomenuti specifične okolnosti da bis-mo obrazložili razlike između dece koja pripada-ju različitim sektorima ili slojevima društva. U ovom projektu razlike između grupa manje su nas zanimale. Glavni fokus naše pažnje zapravo su bile opšte odlike detinjstva, zato što nam takav pristup omogućava pravljenje istorijskih i me-đugeneracijskih poređenja: istorijski, to nam je omogućilo da uočimo menjanje arhitekture i parametara detinjstva kako se društvo uopšte me-nja; međugeneracijski, možemo da pravimo pore-đenja između uobičajenih životnih okolnosti dece i opštih životnih prilika drugih starosnih grupa.

U principu, ne postoji protivrečnost između razmatranja zajedničkih faktora i specifičnosti ži-votnih okolnosti dece; u stvari, ta dva pristupa moraju se dopunjavati. Zajedno, ta dva pristupa nam omogućavaju da bolje uočimo i razumemo protivrečnosti i paradokse između ličnog, poro-dičnog i strukturalnog nivoa. Paradoksi koje smo gore spomenuli u velikoj meri se tiču odnosa iz-među ličnog ili privatnog i strukturalnog ili društvenog aspekta ljudskog života.

OBJAŠNJENJE NEKIH PARADOKSA

Hajde da pobliže pogledamo neke od para-doksa, pošto ovde nema dovoljno prostora za raz-matranje svakog od njih pojedinačno. Arijes i De Moz, koje smo već spominjali, reprezentuju dva naizgled suprotstavljena gledišta o razvoju detinj-stva. Arijes je kritičan prema našoj savremenoj civilizaciji dok kritikuje našu kulturu zbog ograničavanja dečje slobode - i u vremenskom i u prostornom smislu. De Moz, s druge strane, veliča roditelje zbog toga što tokom istorije, na kraju, usvajaju sve pozitivniji stav prema deci. Uprkos više - svakako presudnih - razlika između ova dva autora, mislim da se njihova suprotna stanovišta mogu uskladiti u jednoj krucijalnoj dodirnoj tački: zapravo se može argumentovati da su strukture neprijateljske, dok su roditelji - i

uopšte odrasli - prijateljski nastrojeni prema deci.Lično smatram da je od njih dvojice Arijes

uverljiviji, što je posledica činjenice da su - kako ja to vidim - strukturalni uticaji mnogo snažniji od ličnih želja. Zaista je paradoks savremenog društva da je baš sada, kada je dostignut visok nivo saosećanja i empatije prema deci (upor. de Moz), broj dece, relativno uzevši, drastično sma-njen. Od početka veka, proporcija dece ispod 15 godina opala je od jedne trećine na jednu petinu i u većini industrijskih društava danas roditelji nisu voljni da rađaju i podižu decu u broju koji bi bio dovoljan da se održi populacija. Da bismo uskla-dili Arijesa i de Moza po ovom pitanju, nema nam druge do da sugerišemo da su roditelji isto tako žrtve strukturalnih promena kao i deca; nai-me, da bi roditelji pokazali svoj pozitivan stav prema deci, oni su prinuđeni da smanje broj dece - ne zato što to žele već zato što tako moraju da bi živeli u skladu sa svojim sopstvenim idealima. U stvari, pronalazimo svedočanstvo koje ukazuje da bi veliki broj majki - ako ih neko pita - rekle da bi želele bar još jedno dete, da su okolnosti za to povoljnije. Prema tome, korišćenje kontracep-tivnih sredstava nije uzrok opadanja stope rađa-nja, već je sredstvo kojim se roditelji služe da bi postigli onaj broj dece koji smatraju poželjnim pod datim okolnostima.

Ali izgleda da su, kada se deca rode, rodi-telji još uvek prinuđeni da prave kompromise u pogledu svojih ideala. Tokom proteklog veka bili smo svedoci brojnih dramatičnih promena u naš-em društvu - urbanizacija, tehnološki razvoj, nečuven ekonomski porast, revolucija u obrazo-vanju, sekularizacija, individualizacija i, u naj-skorije vreme, snažna tendencija ka ravnoprav-nosti polova. Uprkos ovim fundamentalnim pro-menama, jedan princip je ostao netaknut, naime princip da su prevashodno roditelji odgovorni za decu. Radi sažetosti, nazovimo ovaj princip «ideologijom porodice». Čini se da se pridrža-vamo nerevidirane ideologije porodice, neprome-njenih odnosa između generacija - kao da se u svetu oko nas ništa nije dogodilo. Izgleda da insistiramo na svemogućnosti porodice kao da revolucija u društvenom razvoju nema nikakve veze s decom i njihovim životom. Ne moramo negovati neka politička ili ideološka gledišta da bismo shvatili da takav stav ima brojne posledice po decu i formiranje detinjstva.

Jedna posledica je i sistematsko pogoršanje

relativnog materijalnog položaja dece u društvu. Neću ulaziti u pojedinosti u vezi sa metodama koje su korišćene pri dolaženju do ovog saznanja; dovoljno je reći da je to jedna važna spoznaja koja je postignuta usredsređivanjem direktno na decu umesto na porodicu. To pogoršanje je demonstrirao Kolmen (SAD) za period od stotinu godina (Coleman, 1990). Što se tiče poslednjih decenija, postoji obimno svedočanstvo koje pokazuje da deca u proseku, i u pore-đenju sa drugim starosnim grupama, pripadaju nižim ekonomskim ešalonima (npr. O'Higgins, 1988; Sgritta, 1994). Naravno, ovo je paradoks u smislu da niko ne želi (niti je ikad planirao) da deca budu relativno uskraćena, ali može se objasniti s obzirom na dva glavna činioca: jedan činilac je kolonizacija dečjeg vremena kroz društvo; drugi činilac je insistiranje praktično svih odraslih, uključujući i same roditelje na ideologiji porodice - što je čudno, jer su roditelji zbog toga, istorijski gledano, izgubili radnu snagu. Ako je nekada dečja radna snaga bila pod vlašću roditelja, za koje su deca, uopšteno uzevši, bila na kraju krajeva ekonomska vrednost, danas se od dece zahteva da obavljaju obavezni rad za društvo - bez ikakve nadoknade bilo roditeljima ili deci. U tom smislu porodica je bila prinuđena da preda društvu - besplatno - dečju radnu snagu. Drugde sam ekstenzivno obrazlagao ovu tezu, tvrdeći da je ona uzročno povezana sa tri važne činjenice: opadanjem stope rađanja, relativnom materijal-nom uskraćenošću dece u poređenju sa drugim starosnim grupama i gubitkom renomea dece kao konstruktivnih aktera, dok se ideološki lišavaju njihovih kompetencija (Qvortrup, 1995).

Druga posledica vladavine ideologije poro-dice tiče se vremenskih i prostornih uslova za de-cu. Te posledice je verovatno najobuhvatnije re-zimirao Zineker (Zinnecker), pomoću koncepta «Verhäuslichung» detinjstva - što je termin koji se ne može prevesti, nešto više od pukog «od-omaćivanja» detinjstva; doslovno znači nešto poput «udomljivanja». Po njegovim recima, «Po-dručje delovanja dece sve se više i kvalitativno sužava. Svet dečjeg života sve se više uvodi u zaštićene prostorije, zatvorene prema prirodnom svetu i ograđene od sfera delovanja drugih staro-snih grupa» (Zinnecker, 1990; 142). S obzirom na uverenje da je važno da deca budu u kontaktu s prirodom i na retoriku u vezi sa tim, kao i pro-suđivanje da su ona spontana bića, zaista je para-

doksalno - i nešto što suštinski ne želimo - to što se deca sve više sprečavaju da imaju spontan od-nos sa onim što smatramo prirodnom okolinom.

Život dece se odvija u zatvorenom prostoru ne samo u najopštijem smislu, već on takođe po-prima specifični oblik institucionalizacije, na ko-ju ovde ukazujemo kao na treću posledicu. To podrazumeva novi način života za većinu dece; deca su sve više podvrgnuta organizovanim i rukovođenim vidovima postojanja; ona su izlo-žena ovim režimima koji su podešeni prema vre-menu i prostoru kao nikada dosad. Ona se sve više sprečavaju da samostalno istražuju svet; umesto toga, on im se objašnjava iz druge ruke. To svakako ima prednosti utoliko što su deca zaštićena više nego ikad pre i, ako slobodnije protumačimo de Moza, društveno roditeljstvo je zadobilo nova svojstva i unapređeno profesional-nim i promišljenim staranjem. S druge strane, Arijes možda dokazuje da svaka zaštita dece ide ruku pod ruku sa kontrolom, koja je usmerena ne samo na sprečavanje da im se dogodi nešto loše, već i na obezbeđivanje boljeg kvaliteta života, što možda na kraju može dovesti do boljeg «kvali-teta» odraslih.

Ovaj razvoj obuhvata sve više dece sve mlađeg uzrasta. Činjenica da se deca upisuju u vrtiće i obdaništa u sve većem broju ukazuje da se o njima staraju ne samo s obzirom na fiziolo-ške i afektivne potrebe, već i da su zbrinuta unu-tar nove društvene definicije ranog detinjstva, što zahteva neko pedagoško i profesionalno obra-zloženje - zašta se u Francuskoj zalažu Šambordon i Prevo (Chamboredon & Prevot, 1975). Tako je čak i rano detinjstvo sve više isplanirano - utoliko pre jer su i igra i spontanost takođe postali deo nastavnog plana u obdani-štima. Iz ove perspektive detinjstvo postaje sve kraća faza u ljudskom životu: podvrgava se formama i sadržajima koji izgledaju slični onim vanporodičnim strukturama u kojima odrasli provode svoj život.

Četvrta posledica je da roditelji i deca pro-vode sve više vremena razdvojeni, iako se ugla-vnom smatra preporučljivim da deca provode vreme sa svojim roditeljima - ako ni zbog čega drugog, onda zato što je to preduslov da bi rodi-telji praktikovali odgovorno roditeljstvo. Ovo je samo logička posledica institucionalizacije de-tinjstva. Sve više odraslih se stara o tuđoj deci umesto o svojoj vlastitoj. To znači da se i sama

deca donekle individualizuju - baš kao što su individualizovani roditelji i drugi odrasli. Deca provode sve više vremena predstavljajući sama sebe, a ne svoju porodicu; imaju svoje identi-fikacione kartice, svoje ključeve, svoj vlastiti no-vac, a već su obavljeni i neki eksperimenti s plas-tičnim karticama koje bi svakodnevno koristila deca u vrtićima da bi se, iz ekonomskih razloga, kontrolisalo kako ona provode vreme.

ZAKLJUČAKVeći deo svega što je ovde rečeno može

zazvučati i žalosno i pesimistično. To nije nužno slučaj; u pogledu mnogo toga deci je dobro u dečjim vrtićima, na primer, i svakako da vrtići i druge institucije često predstavljaju najbolju, ako ne i jedinu, opciju u svakodnevnom životu dece. Ono što ja zapravo želim da pokažem jeste stepen podudarnosti između uobičajene i moćne retorike o deci i stvarnosti. Te podudarnosti često nema, ali nije nam potrebno moralističko kritikovanje, već kritička moralnost. Prinuđeni smo da se zapitamo - ne samo u vezi s dečjim razvojem - da li se razvoj detinjstva odigrava onako kako zaista želimo ili smo izgubili kontrolu nad nekim činiocima koji imaju presudan uticaj na život dece.

Moj pristup i moja perspektiva mogu se, osim toga, optužiti da se ne samo deca, već i roditelji, smatraju nekakvim žrtvama istorijskog i društvenog razvoja. Svakako, ne treba preuve-ličavati moć struktura i nema sumnje da svi roditelji imaju do izvesne mere moć da donose odluke u pogledu svakodnevnog života svoje dece. Ali, samo u izvesnoj meri; dosta toga se odlučuje u ime dece izvan porodice i mnogo toga roditelji teško mogu izbeći: na primer, situacija kada su oba roditelja zaposlena predstavlja impe-rativ zbog novca, ukoliko nije posledica priličnih materijalnih reperkusija.

Stoga se slažem sa Kaufmanom (Kaufmann, 1990) kada govori o strukturalnom zanemariva-nju i strukturalnoj nezainteresovanosti vis-a-vis dece i njihovih porodica. To je zapravo postala jedna od posledica razvoja koju sam spomenuo, da se odluke od dalekosežnog značaja za decu donose bez uzimanja u obzir same dece i njihovih porodica. Deca nemaju nikakve branioce ni ljude koji lobiraju za njih ili, ako pravimo poređenje, veoma slabe; dece je sve manje, a roditelji se

staraju o njima tokom mnogo kraćeg vremenskog perioda nego ranije, tako da se postepeno sma-njuje njihova zanimljivost kao predmet intereso-vanja političara.

Nije lako reći kako bi se ova tendencija mogla promeniti, mada se može doneti jedan uopšten zaključak; pitanja u vezi s decom moraju se uključiti u sferu političkog odlučivanja i, ako je moguće, ojačati politički uticaj onih ljudi koji nose svakodnevnu odgovornost za decu. Ukoliko

se to ne dogodi, oni koji snose tu odgovornost sve će teže izlaziti u susret dečjim zahtevima. Možda će doći vreme kada roditelji i budući roditelji neće više prihvatati ono što se može protumačiti kao iskorišćavanje roditeljstva od strane društva; zapravo, taj preokret već može biti uočen u našoj kulturi.

Poglavlje 6.

Dimenzije detinjstva

Iver Frenes, “Dimensions of Childhood”, u: Qvortrup, J. et al. eds. Childhood Matters: Social Theory, Prctice and Politics, Aldershot: Avebury, 1994: 145-165.

INTERPRETACIJE DETINJSTVA

Naziv glavnog projekta, «Detinjstvo kao društveni fenomen», stavlja naglasak na činjenicu da detinjstvo nije samo jedna faza ži-vota već i kulturni, ekonomski i društveni kon-strukt. Od kada se pojavila Arijesova knjiga Vekovi detinjstva (Aries, Centuries of Childhood, 1982), objavljeni su mnogi članci o društvenom i kulturnom formiranju detinjstva i njegovom istorijskom razvoju. Oni reprezentuju sve veće interesovanje za ovu temu i veliku raznovrsnost perspektiva u odnosu na tumačenje detinjstva. Detinjstvo je proučavano unutar konteksta životnog ciklusa, porodice, medija i obrazovnog sistema i klasifikovano je kao život i učenje dece, kao psihološki koncept u odnosu na prva iskustva koja utiču na ličnost i ponašanje i kao određeni kulturni konstrukt, skup ideja o deci i njihovim običajima.

Postmenov postulat o «ščezavanju detinj-stva» (Postman, 1982) rasvetljava jednu dimen-ziju ovog konstrukta, kojim se kulturni i druš-tveni odnosi između odraslih i dece smatraju jednom od temeljnih osovina kulturnog konstrui-sanja detinjstva.

Postmen definiše detinjstvo kao naročito zaštićeno i odvojeno carstvo, koje je istorijski stvoreno obrazovnim sistemom i buržoaskom porodicom; otuda se iščezavanje detinjstva podudara sa razaranjem ovog carstva od strane savremenih medija i savremenih metoda podizanja dece.

Postulat da detinjstvo iščezava može podsta-knuti debatu između sociologa kulture, ali po svoj prilici neće uticati na rad razvojnih psiho-loga. Neće imati neki naročit uticaj ni na socio-loge blagostanja, preokupirane životnim standar-dom današnje dece i raspodelom blagostanja između društvenih klasa i generacija. Kada se posmatra iz jedne perspektive, društvena prome-na je možda fundamentalna; iz druge perspekti-ve, ona obuhvata samo oreuređivanje određenih, prilično perifernih faktora.

Kada se razmatraju kao deo stanovništva, deca se mogu klasifikovati kao starosna grupa koja se na izvestan način razlikuje od drugih starosnih grupa ili kao jedna generacija u prvoj

fazi svog životnog ciklusa. Manhajmova konce-ptualizacija generacije (Mannheim, 1952) inspi-risana je konceptom društvenih klasa. Na osnovu svoje pozicije u životnom ciklusu i svojih istori-jskih korena, generacije se smatraju nosiocima kulture, vrednosti i interesovanja. Starosna gru-pa je društveni entitet sasvim različit i od gene-racije i od klase. Ima zajedničke elemente i sa jednim i sa drugim, ali se karakteriše neprekid-nom smenom svojih pripadnika.

U savremenom društvu, starosne grupe su organizovane kao životne faze. U nekima od njih, kao što je detinjstvo, godine su činilac koji određuje pripadništvo nekoj životnoj fazi. Druge životne faze karakteriše kombinacija godine života i drugih činilaca, kao što je „mladi bračni parovi s malom decom". Starosni sastav ove ži-votne faze varira, a samo njeno postojanje ukore-njeno je u savremenom odnosu između braka, plodnosti i godina života.

Ideja o deci kao društvenoj kategoriji suprotstavljena je ideji o deci iz perspektive socijalizacije, koja stavlja naglasak na proces odrastanja i budući status dece kao odraslih. Ova perspektiva socijalizacije često se podrazumeva u raspravama o detinjstvu; na primer, prosu-đivanje vrednosti obrazovnog sistema kao dela dečjeg životnog standarda zapravo se odnosi na dečju budućnost.

Promene u obrazovnom sistemu takođe utiču na društvenu i kulturnu sredinu dece. Koncepti kao što je «institucionalizacija» detinjstva, koji se odnose na sve veći uticaj obrazovnih institu-cija ili organizacija slobodnih aktivnosti, ili «feminizacije» detinjstva, koji ukazuje na preovlađivanje žena u obrazovnim ustanovama za decu, ilustruju kako se ovi institucionalni raz-voji mogu posmatrati iz različitih perspektiva.

Nove generacije, u Manhajmovom smislu reci, predstavljaju «svež kontakt», utirući put društvenim promenama i, u isto vreme, proizvodeći potrebu za kulturnim transferom i društvenom kontrolom. Često se smatra da se prenošenje tradicije odigrava sa jedne generacije na drugu, to jest sa odraslih na decu. Ali de-tinjstvo se, kao starosna grupa, sastoji od niza starosnih skupova. Tradicije se prenose ne samo sa odraslih na decu, već sa dvanaestogodišnjaka na desetogodišnjake, pa na šestogodišnjake i

tako dalje. To čini međusobno delovanje kultura mnogo kompleksnijim nego što se često pretpo-stavlja u teorijama socijalizacije, u kojima su kulturne norme i vrednosti često prikazane kao da se naprosto prenose sa roditelja, ili nekih dru-gih odraslih, na decu.

Detinjstvo se može analizirati iz više razli-čitih perspektiva i svaka će perspektiva dovesti do drugačijeg tumačenja, a ponekad čak i do drugačijih zaključaka o istoj temi. Ako jedan teoretičar društvenih nauka tvrdi da pozicija porodice slabi, a drugi da porodica postaje važnija, oboje mogu biti u pravu. Potpun prikaz detinjstva mora biti zasnovan na nizu perspe-ktiva koje reprezentuju različite načine interpre-tiranja tog fenomena.

MODERNIZACIJA DETINJSTVA

Tumačenje promena koje se odigravaju u detinjstvu zahteva konceptualizaciju koja obu-hvata relevantne procese i, u isto vreme, raz-matra modernizaciju detinjstva isprepletanu sa opštijim procesom kulturne modernizacije. Raz-ličite teorije o modernosti mahom naglašavaju pojavljivanje individue iz tradicionalnog okvira predindustrijskog društva. Ovaj proces obuhvata dve različite razvojne dimenzije: «individuaciju» i ono što ću nazvati «individualizacijom».

Individuacija se u ovom kontekstu ne odnosi prevashodno na zahtevanje individualnih politi-čkih prava, što je povezano sa protivljenjem bur-žoazije vladanju aristokratije, mada je to traženje svojih prava istorijska osnova i individuacije i individualizacije. Individuacija se odnosi pre svega na tendenciju savremene države i organi-zacionog sistema da tretiraju individuu kao osno-vnu jedinicu. Zakonska prava i obaveze, opore-zivanje i dodeIjivanje beneficija socijalnog stara-nja u sve većoj meri se primenjuju na individue, a ne na domaćinstvo.

Ovaj proces individuacije razvija se kao sis-tem klasifikacija sa individuom kao jedinicom i temelj je birokratskog sistema na kome se zasni-vaju društvena kontrola i individualna prava. Sv-rha pojačane individuacije nije naglašavanje je-dinstvenosti svake pojedine individue, njegove-/njene «individualnosti», već osiguravanje da svi imaju jednaka prava i dužnosti i da se kontro-lisanje i potpomaganje učine delotvornijim. To,

za uzvrat, stvara potrebu za diferenciranjem, da je pravda izvršena u smislu da bi prema svakom pripadniku određene kategorije trebalo postupati na isti način. Razvoj profesija koje se tiču ras-podele blagostanja i tehnička osposobljenost ru-kovanja sve većim dotokom informacija proiz-veli su sve razrađenije i iscrpnije šeme klasifi-kovanja koje se zasnivaju na individui kao jedi-nici, a ipak stavljaju isti pečat na sve individue. Birokratizacija u Veberovom smislu (Weber) dovodi do individuacije, a ne individualizacije.

Individualizacija, naglasak na individui kao psihološkoj ličnosti, nije odgovor na birokratske potrebe. U sociološkim teorijama o modernosti, individualizacija se može pratiti unatrag sve do rušenja institucionalnog i normativnog reda. Ovaj su proces opisali modernisti kao što je Habermas (u svojim ranim radovima i, određe-nije, u svom poslednjem radu), neokonzervativci kao što su Berger i Lakman (Berger and Luckmann; vidi Društveno konstruisanje stvar-nosti (The Social Construction of Reality, 1972) i postmodernisti kao što je Cihe (Ziehe, u svojim poznijim radovima, kao i u Plädoyer fur ungewohnliche Lernprozesse, 1982) i to je druga glavna tema, pored individuacije, u analizama o razvoju modernosti. Proces individualizacije je istorijski proces pomoću kojeg se «sve što je čvrsto rastapa u ništavilo», što je možda najbolje ilustrovao Arnold Gelen (Arnold Gehlen) svojim prikazom nestajanja «arhaične» karakteristike in-stitucija, ostavljajući čoveka lišenog svog «dru-štvenog karaktera» i sa problemom da se utemelji kao «ličnost». Potreba za samo-kon-struisanjem javlja se kada popusti institucionalni okvir. Zamisao «postmodernog» društva podra-zumeva, pored drugih stvari, novo ubrzavanje procesa individualizacije.

Prilično kontradiktorna tumačenja moderno-sti, s jedne strane kao «gvozdenog kaveza», a s druge kao okruženja u kome je individua oslo-bođena tradicije i kulturne kontrole, mogu se do izvesne mere pratiti unazad sve do pomanjkanja pravljenja razlike između individuacije i indi-vidualizacije. Individuacija je u nekim periodima izraženija, a individualizacija u nekim drugim, ali obe su deo istog istorijskog razvoja moder-nizacije. U Habermasovom konceptualnom okvi-ru, individuacija se uglavnom dovodi u vezu sa sistemom, dok je individualizacija jedan aspekt životnog sveta (1984).

Proces modernizacije delovao je na deti-njstvo prvo premeštanjem dece iz radne snage u sistem obrazovanja, ali je kulturna modernizacija detinjstva uglavnom posleratni fenomen. Proces individualizacije prvobitno je bio ograničen na period adolescencije, ali danas zahvata i mlađe starosne grupe. Razvoj savremenog detinjstva je ilustracija i individuacije i individualizacije, a i paradoksalnih i kompleksnih obrazaca savreme-nog društva.

DIMENZIJE U PROUČAVANJU DETINJSTVA

Detinjstvo se može definisati kao period života tokom kojeg se ljudsko biće smatra detetom, kao i kulturne, društvene i ekonomske karakteristike tog perioda. Ovde ću obrazlagati da se veći deo istraživanja o detinjstvu usred-sređuje na aspekte koji spadaju u jednu od četiri glavne kategorije: odnosi između generacija, od-nosi između dece, njihovo odgajanje i njihovo obrazovanje. Činioci iz jedne kategorije mogu, naravno, imati značaja i u drugoj, kao što je institucionalni aparat koji se bavi decom značajan u analizi dečje kulture ili odnosa izme-đu dece i roditelja.

Ove četiri perspektive u odnosu na detinjstvo zvaću dimenzijama detinjstva. Svaka dimenzija reprezentuje jednu sferu ili opštu perspektivu, koja mora biti obuhvaćena da bismo došli do potpunog razumevanja detinjstva i njegovog istorijskog razvoja. Neke od ovih dimenzija sas-vim su dovoljno zastupljene u istraživanju o de-ci, dok je drugima, kao što je dimenzija dece kao jedne starosne grupe, posvećeno malo pažnje.

Analize o odnosima između generacija foku-sirane su na kulturne i društvene odnose između generacija. One se mogu baviti odnosima između generacija u porodici ili između onih koje ćemo zvati istorijskim generacijama. Studije o istoriji i konstruisanju detinjstva često su usredsređene na ovu dimenziju.

Proučavanje odnosa između dece fokusira se na odnose između vršnjaka, dečju kulturu ili deč-je aktivnosti i način provođenja vremena. Ova dimenzija obuhvata neka od proučavanja ukore-njena u teorijama o dečjem razvoju i antropološ-kim i etnografskim bavljenjima dečjom kultu-rom.

Istraživanja o institucionalnom uređenju

detinjstva bave se biroima i institucijama koji se tiču dece. Analiza institucionalnih uređenja i njihovog sadržaja, oblika i razvoja sama po sebi sačinjava oblast za istraživanje, koja se proteže od istraživanja o pojedinačnim institucijama do proučavanja opšteg okvira institucionalnog raz-voja. Institucionalni okvir utiče na opštu stru-kturu detinjstva i otuda deluje i na sve aspekte dečjeg života.

Perspektiva detinjstva kao starosne grupe zasniva se na pojmovima društvene klase i ge-neracije, s obzirom na to da nastoji da identi-fikuje položaj dece kao društvene grupe u struk-turi moći i u kontekstu raspodele bogatstva. U savremenim studijama koje primenjuju ovu per-spektivu preovlađuju istraživanja o raspodeli blagostanja, fokusirajući se na porodice sa ma-lom decom. Kompleksan pojmovni okvir koji je neophodan za analiziranje položaja dece u odno-su na društvo u celini do sada je bio razvijen samo u ograničenoj meri i doveo je do nekoliko empirijskih proučavanja.

Demografske studije mogu predstavljati deo dimenzije starosne grupe. Ovde se demografske promene upotrebljavaju kao osnova hipoteza o položaju dece u društvu i o odnosima između generacija. Demografski činioci, kao što su uku-pan broj dece, broj braće/sestara, starost rodite-lja, stopa razvoda i tako dalje, snažno utiču na sve dimenzije detinjstva i stoga su neophodan deo svake njegove analize.

Modeli istorijskog razvoja detinjstva i karakteristike savremenog detinjstva razlikuju se u zavisnosti od dimenzije i analitičke perspektive koja je izabrana. Na primer, može postojati prilična razlika između analize mladih kao staro-sne grupe i fokusiranja na kulturne i društvene odnose između generacija. Ako se posmatra iz perspektive generacijskih odnosa, površinska sličnost u izgledima modernog tridesetogodiš-njaka i nekog tinejdžera može dovesti do zak-ljučka da mladost kao takva više ne predstavlja plodan koncept pošto kulturni simboli više ne izgledaju tako izdiferencirani. S druge strane, usredsređivanje na položaj mladih ljudi u pogledu raspodele bogatstva pokazuje da se po-ložaj mladih pogoršao u sedamdesetim i osam-desetim; prema tome, još uvek postoji potreba za perspektivom koja konceptualizuje mladost i konflikte između generacija. Ti konflikti još uvek postoje, ali poprimaju oblik klasičnih

konflikta između mlađih i starijih oko ekonom-ske raspodele, što je zamenilo konflikte oko kulturnih simbola.

Kulturni konflikti između tinejdžera i rodi-telja, koji su isticani u izvesnim istorijskim peri-odima, imaju manji značaj u nekim drugim periodima, a slabljenje ekonomskog položaja mladih ljudi kao starosne grupe pripisuje sve veću važnost ekonomskom aspektu porodičnih odnosa. Slabljenje pozicije starosne grupe jača značaj društvene klase ili društvenog porekla.

Savremeni masovni mediji smatraju se sre-dišnjom dimenzijom u konstruisanju savremenog detinjstva, a njihov mogući uticaj povod je strepnji roditelja i sveopšte javnosti. Masovni mediji utiču na uobličavanje detinjstva duž svih dimenzija koje su ovde predstavljene. To poka-zuje Postmenov model, u kome je prikazano ka-ko se televizija nameće zaštićenom carstvu deti-njstva i menja kulturne odnose između genera-cija, a i istraživanja koja pokazuju kako gledanje televizije utiče na dečje interakcije između vršnjaka i na sadržaj njihovih igara.

Istorijski i društveni razvoj detinjstva treba protumačiti unutar konteksta različitih anali-tičkih perspektiva. Termin dimenzije detinjstva način je klasifikovanja ovog skupa perspektiva. Različite perspektive povlače sobom različite interpretacije istorijskog razvoja i, kao posledica toga, različite interpretacije modernosti.

INSTITUCIONALIZACIJA DETINJSTVA

Institucionalizacija detinjstva odnosi se na proces putem kojeg organizovana uređenja, ug-lavnom školski sistem, utiču na život dece i organizuju ih. Savremene institucije ili organiza-cije ukore-njene su, istorijski govoreći, u hetero-geno tlo. To se često odražava na njihove oblike i metode. Obrazovni sistem je povezan s po-trebom za osposobljavanjem, za društvenim kon-trolisanjem i za nadziranjem i aktiviranjem mladih ljudi koji su isključeni iz tržišta rada. Obrazovni sistem sastoji se od velikog broja aktera koji međusobno deluju jedni na druge da bi proizveli rezultat.

Institucije za staranje o deci potrebne su kada se majke odreknu vođenja domaćinstva. No, pored obezbeđivanja obrazovnog sistema u

kome se dete obučava za njegovu/njenu buduć-nost u školi, ustanove za staranje o deci zadovoljavaju potrebu za igrom i drugarstvima među vršnjacima, koju su zadovoljavale lokalne zajednice u doba domaćica. Umnožavanje orga-nizacija za slobodne aktivnosti kao što su spor-tski klubovi odražava, s jedne strane, povećanje prosperiteta i specijalizovanih slobodnih aktiv-nosti a, s druge strane, potrebu roditelja da kontrolišu svoju decu i da im pomognu da se bave prikladnim aktivnostima. Pored toga, insti-tucije, naravno, obezbeđuju arenu gde individue mogu slediti vlastite ciljeve i interesovanja.

Institucionalizacija zahteva individuaciju, formalno članstvo, registrovanje i raspored časo-va, dok se lokalna zajednica zasniva na nefor-malnim pravilima. Starosno doba je osnovni činilac u institucionalnoj šemi klasifikacije, a ta-kođe se proteže i na društveni i normativni nivo, kao kada deca koriste godine starosti i poziciju u školi kao kriterijum društvenog klasifikovanja.

S jedne tačke gledišta, institucionalizacija predstavlja kolonizaciju životnog sveta, u Habermasovom smislu reci. Detinjstvo je prepla-vljeno pravilima i šemama klasifikacije ukore-njenim u potrebi za obrazovanjem, profesiona-lnom negom i društvenom kontrolom. Ali, uprkos činjenici da institucije organizuju decu u skladu s principom sličnosti (sličan uzrast, inte-resovanja i postulirane obrazovne potrebe), insti-tucionalizacija može dovesti i do indivi-dualizacije. Savremene teorije psihologije i edu-kativne metode naglašavaju individualnost uče-nika. Predškolsko dete ne samo što je deo kate-gorije «deca u određenoj starosnoj grupi»; on/ona je jedna individualna, jedinstvena ličnost i treba je tako i tretirati.

Ekspanzija obrazovnog sistema, sve veći broj institucija za staranje o deci i organizacija koje obezbeđuju slobodne aktivnosti za decu, kao i pojava profesija i poluprofesija koje se tiču različitih aspekata socijalizacije dece, često se smatraju znakom da državni organi vlasti i in-stitucije preuzimaju funkcije i sfere koje su ne-kada pripadale porodici. No, razvoj obrazovnih institucija i njihove profesionalne kulture, te sve veći značaj obrazovanja takođe uzrokuju odgo-varajuće ponovno stavljanje naglaska na poro-dično okruženje i ulogu roditelja kao stimulatora i nadzornika razvoja njihove dece. Instituciona-lizacija dečjeg slobodnog vremena, na šta uka-

zuje ravnomeran porast broja dece koja učes-tvuju u slobodnim aktivnostima koje organizuju odrasli, stvorila je generaciju dece koja više nego ikad ranije zavise od ekonomskih i kulturnih resursa svoje porodice i od spremnosti roditelja da troše vreme i novac na njihove aktivnosti.

Pojam institucionalizacije obuhvata veoma heterogenu selekciju aktivnosti za koje se obično ne smatra da su povezane s institucijama, koje variraju od izviđača do baleta i fudbala. Postoje varijacije i u okviru svake aktivnosti; na primer, organizacija, kultura i aktivnosti izviđača mogu se razlikovati od jedne do druge čete.

Obrazovni sistem varira u zavisnosti od nast-avnog plana, grupisanja dece prema godinama, karaktera sistema i načina poučavanja. Škole se veoma razlikuju po veličini, po svom okruženju i svojoj ideologiji. Posledice institucionalizacije mogu biti otkrivene samo pomoću empirijske analize stvarnog organizovanja određene obrazo-vne sredine.

DETINJSTVO I ODNOSI IZMEĐU ISTORIJSKIH GENERACIJA

Postmen implicitno definiše detinjstvo u od-nosu na zaštićeno kulturno carstvo buržoaske de-ce, koje je bilo uticajno tokom određenog isto-rijskog perioda. To kulturno carstvo podrazume-valo je kontrolu kao i zaštitu, što nagoveštava Džon Holt naslovom svoje knjige Bekstvo iz de-tinjstva (John Holt, Escape from Childhood, 1975).

Postmen naglašava iščezavanje simbola ono-ga što bismo mogli nazvati «klasično» detinjstvo i povratak uniformnijem izgledu, zajedničkom za sve generacije. No, postoji mnogo mogućih in-terpretacija i posledica jedne takve promene. Uprkos sličnostima u stilu i stanovištu, pomniji pogled na životne stilove različitih generacija iz osamdesetih po svoj prilici će razotkriti da njihovi simboli nisu identični. Ono što se izgu-bilo je tradicionalno oštra podela između detinj-stva i odraslog doba ili između detinjstva i mla-dosti, i homogenost simbola u svakoj starosnoj fazi. Može se tvrditi da je karakteristika savre-menog detinjstva to da starosno doba naznača-vaju skupovi upletenih kulturnih pojedinosti koji se razlikuju ne samo između generacija, već i između dece različitog doba.

Čak je i starosno doba u izvesnoj meri stvar individualnog izbora i simboličkog konstruisa-nja. To je najočiglednije u društvenim etapama koje karakteriše tranzicija: jedan trinaestogodiš-njak mora da bira između više kulturnih rečnika, koji ukazuju i na društveno doba. Savremeni mediji obezbeđuju predstave za obavljanje samokonstruisanja i njihov simbolički rečnik dalje se razrađuje i pridaju mu se lokalna zna-čenja putem interakcije između vršnjaka. Pop zvezde, koje su naročito popularne u starosnoj grupi od 10 do 14 godina, odražavaju ovu fun-kciju. Umetnici kao što je Madona (Madonna) ili zloglasna panorama hevi-metal grupa prikazuju jednostavne i veoma uočljive simboličke kodove koji su sasvim prikladni za eksperimentisanje sa identitetom. U dečjoj kulturi ili kulturi mladih, simboli pop kulture često se koriste kao gradivni elementi u konstruisanju društvenog doba, kao što napredovanje od 12 do 14 godina podra-zumeva promenu od obožavanja jedne pop grupe ili zvezde do neke druge.

Predstave i kulturni konstrukti povezani su jedni s drugima. Naše ideje o svetu odraslih boje našu predstavu o detinjstvu. Prikazivanje mla-dosti kao perioda «previranja i nemira» («Sturm und Drang») i kao glavnog prelaznog perioda možda je doprinelo predstavi o detinjstvu kao suprotnosti: periodu stabilnosti.

Predindustrijsko evropsko društvo posmatralo je brak kao pristupanje društvu odra-slih sa potpunim članstvom. Brak je podrazume-vao sposobnost ekonomskog izdržavanja poro-dice, ne samo srećan izbor muža ili žene; opšte uzev, ljudi su se venčavali u prilično poznom dobu. Pedesetih godina, rano venčavanje (omo-gućeno stambenim subvencijama i podizanjem životnog standarda) i ograničena dostupnost seksualnih odnosa stvorili su situaciju u kojoj su se (za muškarce) zapošljavanje, brak i potpun seksualni život dešavali u kratkom vremenskom periodu, ukazujući na nekakvo «prirodno doba» za prelazak u pravi svet odraslih.

Danas potreba za dugim periodom forma-lnog osposobljavanja dovodi do situacije u kojoj iščezavaju jasne podele između detinjstva, mladosti i odraslog doba. «Dete» može biti u izvesnom smislu zrelo, na primer seksualno, a još uvek biti školski učenik. Slabljenje kulturnih tradicija i stavljanje većeg naglaska na identitet kao individualni konstrukt jača ovu tendenciju

ka raznolikosti. Pretpostavka ovog rada jeste da su se kulturni odnosi između generacija prome-nili, a sa njima i simboličko izražavanje detinj-stva u pravcu složenijeg diferenciranja društve-no-kulturnog doba i kulturnog identiteta. Ovaj razvoj je isprepletan sa promenama drugih odnosa između generacija. Sveopšti slom tradi-cionalnih hijerarhija obuhvata i odnose između generacija. To je uočljivo u odnosima između učenika i nastavnika i odnosu roditelj - dete.

ODNOSI IZMEĐU GENERACIJA U PORODICI: Deca i roditelji

U literaturi o porodičnom razvoju javljaju se dve protivrečne slike razvoja porodice. Jedna prikazuje porodicu kako gubi svoje tradicionalne funkcije i kako su je zamenili stručnjaci i insti-tucije. Druga slika je još paradoksalnija: lično bogatstvo jača porodične odnose time što povećava značaj privatnih ekonomskih tokova. Obrazovne institucije naglašavaju ulogu roditelja kao stimulatora razvoja svoje dece, dok pristu-pačnost organizacija slobodnih aktivnosti zavisi od novčanih sredstava porodice. To znači da će se deca iz porodica koje nisu u mogućnosti da ispune svoje funkcije zateći u teškoj situaciji, uprkos mešanja javnosti u njihovo podizanje. Dakle, imajući u vidu socijalizaciju, može se smatrati da je porodica stekla novi značaj, ali je, u isto vreme, izgubila svoje nekadašnje funkcije. Širenje ideja iz psihologije u popularnoj kulturi podstaklo je rađanje ideje o deci kao tvorevini roditelja, čime je roditeljima pripisana odgovor-nost i za njihove uspehe i neuspehe. To po svoj prilici ojačava kulturnu poziciju roditelja.

Proces individuacije proizvodi porodicu koja se sastoji od individua, ali takođe naglašava odgovornost roditelja za te mlade individue. Proces individualizacije ističe da su deca jedin-stvene ličnosti, ali u isto vreme pripisuje rodi-teljima odgovornost za razvoj tih ličnosti. To do-vodi do paradoksa koji se ne mogu zanemariti kada se porodica razmatra kao institucija i kao društvena organizacija.

Razvoj savremene porodice najčešće se prikazuje kao proces koji vodi od institucije zasnovane na opstanku, tesno povezane sa zajed-nicom i tradicijom i integrisane u patrijarhalnu strukturu moći, ka jedinici koja je osnovana iz

emocionalnih razloga i koju u sve većoj meri karakterišu i individuacija i individualizacija. Savremeni brak se smatra ugovorom između autonomnih individua, što ilustruje način na koji bračni savetnici ističu individualnost bračnih partnera i njihovog odnosa umesto institucio-nalni aspekt braka i njegovu ulogu u ispunja-vanju socijetalnih funkcija i društvenih normi. Način na koji ovaj proces individualizacije utiče na odnos između dece i roditelja jeste pitanje kome je posvećeno manje pažnje nego odnosu između bračnih partnera.

«Klasično» detinjstvo u srednjoj klasi XIX veka ističe društvenu kontrolu i roditeljski autoritet, što je najočiglednije ilustrovano dugotrajnim detinjstvom devojčica iz viših klasa. Na savremenu individuaciju deteta ukazuje novo naglašavanje dečjih formalnih prava, slabljenje roditeljskog ili porodičnog autoriteta i razvoj in-stitucionalnog aparata koji zahteva individuaciju. Proces individualizacije, ilustrovan naglaskom na deci kao individualnim ličnostima, izvršio je uticaj čak i na fizičku i kulturnu sredinu doma. Vlastita soba, za dete, nije samo privatna prostorna sfera koju je omogućilo uvećanje porodičnog imetka; ona je, takođe, i privatna simbolička sfera koja ističe poziciju deteta kao individue i ličnosti. Individualizacija detinjstva pomiče uobičajene kategorije «dece» i «roditelja» dalje u pozadinu i naglašava intencije i ličnost individualnog deteta ili roditelja. Kulturni i društveni rečnici dece kao individua se uvećavaju, a raznolikost oblačenja dece, dečjih časopisa i aktivnosti odražava individualizaciju detinjstva.

Princip individuacije znači da svako ima demokratsko pravo na svoje mišljenje, a to važi i za porodicu. Individualizacija ističe ideju o deci kao ličnostima, a to zahteva psihološku pronicljivost roditelja. Zahtevi koje procesi individuacije i individualizacije stavljaju pred porodicu deluju na porodičnu kulturu na sasvim određen način. Kulturu savremene, «demokratske» porodice karakteriše pregovaranje, putem kojeg se odigrava donošenje odluka i društveno kontrolisanje. Pregovaranje osigurava učestvovanje dece, naglašava poziciju individualnog aktera i, u isto vreme, ističe demokratski autoritet roditelja.

Kultura pregovaranja podrazumeva otvorenost i individualna prava, ali isto tako i

kontrolu i podršku od strane roditelja, zato što može uspeti samo ako su ugovori o autoritetu i ponašanju sastavljeni i ispoštovani. Čini se da je proizvod ovog stila roditelj-stva u skladu sa jednim od ciljeva savremenog podizanja dece: autonomno i samopouzdano dete. Nekoliko studija pokazuju da ovaj tip porodičnog života podstiče autonomnost, samopouzdanost, sposobnost odlučivanja i preuzimanje standarda ponašanja odraslih (vidi Coleman and Hendry, 1980).

Mobilnost mladih ljudi i popuštanje kontrole u lokalnoj zajednici ono je što čini rano tinej-džersko doba naročito opasnom fazom. Roditelji često osećaju potrebu da kontrolišu svoju decu za vreme te starosne faze; međutim, u isto vre-me, njihove metode podizanja i atmosfera unutar porodice doveli su do određene slobode dece, koja mogu poželeti primenu svoje autonomije u sferama aktivnosti koje njihovi roditelji nekad ne odobravaju. S druge strane, veći broj studija uka-zuje da u demokratskoj porodici postoji manje konflikata nego u porodicama koje karakterišu bilo autoritarno upravljanje ili liberalni stavovi, bez naglašavanja dečje autonomije, pregovaranja i roditeljske podrške i nadgledanja (vidi Baum-grind, 1973, na primer; Dornbusch, 1978).

Rešenje dileme u pogledu dečje autonomije nasuprot roditeljskoj društvenoj kontroli često je korišćenje nekih drugih mera demokratske kon-trole od strane roditelja, kojima se umanjuju pot-encijalne opasnosti koje okružuju tinejdžere or-ganzovanjem njihovog društvenog života i akti-vnosti. Motivacija roditelja za pomaganje dečjih organizovanih aktivnosti često nije sama aktiv-nost, već potreba da se deca sklone sa ulice i drže podalje od drugih područja koja se smatraju opasnim (Grue, 1984).

DECA KAO STAROSNA GRUPA

Ekonomski resursi dece usmeravaju se ka njima iz dva izvora – porodice i javnih službi. Deca više nego druge starosne grupe zavise od kvaliteta lokalnog okruženja, koje oblikuju pri-vatni resursi kao i državna politika.

Naravno, odnos između privatnih i državnih kanala razlikuje se od zemlje do zemlje i od de-teta do deteta, u zavisnosti od porodičnih prihoda

i sastava domaćinstva. Povećanje porodičnih pri-hoda tokom proteklih dvadeset godina pre je uzrokovano povećanjem broja zaposlenih žena i promenama u sastavu domaćinstva nego prome-nama u visini neto prihoda.

Porodica s dva prihoda je komercijalizovana porodica i promene u ceni dnevnog boravka, prevoza, hrane i tome slično pogodi-će tu poro-dicu više nego porodicu sa dva roditelja a jednim prihodom. Povećanje ličnih prihoda koje su obezbedile zaposlene žene stvara paradoks poro-dice koja postaje sve bogatija, a u isto vreme sve više zavisi od javnih službi i na nju sve više utiče državna politika.

Društvo u kome obrazovanje igra ključnu ulogu ima tendenciju pomeranja perioda najve-ćih prihoda ka poznijem delu životnog ciklusa. Demografski činioci i usporavanje ekonomskog rasta pojačali su ovu tendenciju tokom proteklih dvadeset godina, dok su drugi činioci prouz-rokovali nagli porast troškova stanovanja i za-snivanja porodice. Ova promena u distributiv-nom obrascu prihoda i rashoda između genera-cija imala je izraziti učinak kod porodica s de-com (Frønes, 1985; 1990).

Današnja raspodela bogatstva između gene-racija ide naruku sredovečnima. To može biti jedan od činilaca koji doprinose povećanju pro-sečne starosti roditelja, a u Norveškoj je to ne-sumnjivo glavni razlog što roditelji s malom decom imaju najduže radno vreme. (Skoro po-lovina norveških očeva s malom decom radili su više od 45 sati nedeljno u 1987.) To ukazuje na jedan drugi paradoks u vezi sa blagostanjem: blagostanje dece je bio najčešći argument u borbi za skraćenje radnog vremena, a ipak je radno vreme roditelja s decom produženo. Kraće radno vreme može predstavljati preraspodelu tereta posla, koja ne ide naruku porodicama s decom već starijim generacijama, čiji članovi mogu sebi priuštiti više slobodnog vremena. Raspodela bogatstva između generacija ukazuje da su određene skupine ljudi sve vreme imale korist od ovakvog razvoja: oni su bili mladi kada je to bilo profitabilno i sačuvali su poziciju generacije kojoj je ekonomski razvoj najviše naklonjen (Frønes, 1986).

Generacije nisu strogo razdvojene jedinice; one su povezane porodičnim sponama i novčana sredstva se usmeravaju preko porodičnih veza. Male porodice, sve veća imućnost među sredo-

večnima i starijima i povećanje nasledstva koje će dobiti manji broj dece kao posledica toga što je praćeno opadanjem socijalne pomoći, dovode do stanja u kome dečji životni standard zavisi ne samo od životnog standarda njihovih roditelja već, u sve većoj meri, i od životnog standarda njihovih baka i deka (Frønes, 1986; 0verbye, 1987). U okviru sistema države blagostanja povećava se značaj ekonomskog prenošenja između članova porodice, stariji mlađima.

Deca nemaju moć formulisanja svojih inte-resa i stoga su upućena na to da ih zastupaju druge starosne grupe. One se uglavnom sastoje od njihovih roditelja i političkih predstavnika za dečja pitanja. Uticaj koji deca vrše preko svojih roditelja zavisi od političke moći roditelja i od stepena do kojeg se poklapaju interesi dece i roditelja. U socijetalnoj strukturi moći, u kojoj veština postizanja da se tvoje mišljenje sasluša zavisi od toga kako su tvoji interesi organizo-vani, interesi neke životne faze, kao što je biti ro-ditelj male dece, verovatno će zauzeti slabiju poziciju nego interesi koji su postojani tokom dužeg vremenskog perioda. Manje je verovatno da će interesi neke životne etape biti organizo-vano ispoljeni, pošto političko investiranje vero-vatno neće doneti rezultate dok politički aktivisti imaju interese koji su ih i naveli da se politički aktiviraju. Prirodno je što je poslednja životna faza najbolje organizovana, ne samo zbog logike životnog ciklusa, već i zbog ekonomske pozicije penzionera koji primaju svoje prihode iz malog broja jasno određenih izvora i stoga imaju izrazito uočljive, zajedničke političke interese.

Politička pozicija dece varira u zavisnosti od ukupnog broja roditelja među stanovništvom, tj. prema broju glasača. Manje porodice i manji razmak između dece utiču na političku moć roditelja. Jedna karakteristika savremenog život-nog toka jeste da period ro-diteljstva s malom decom zauzima mnogo kraći vremenski raspon odraslog životnog doba nego što je bio slučaj nekoliko generacija ranije. Ovaj činilac utiče na kulturu savremene porodice i položaj dece i u porodici i u društvu.

Interesi roditelja i dece ne poklapaju se uvek, čak ni u pogledu raspodele blagostanja. Deca će verovatno imati koristi od boljih uslova stanovanja, ali da li će moći ili ne da upotrebe svoj novi zatvoreni prostor u vlastite svrhe zavisi od kulturnih činilaca. Poboljšanje opšteg

životnog standarda može se pokazati sasvim dru-gačije za decu, kao kada se dečja igrališta pret-vore u parking-mesta da bi se izašlo u susret porodicama sa dva automobila. Visoka stopa ne-srećnih slučajeva među decom, kao u Norveškoj, može ukazati na rizičnu okolinu; no, isto tako može nagovestiti da postoji visok stepen slobode - penjanje po drveću je rizičan poduhvat. Opadanje učestalosti nesrećnih slučajeva među decom može značiti da su uslovi za decu bolji, ali to može biti i posledica strože društvene kontrole koja je usledila nakon propadanja lokal-nog okruženja.

Deca kao starosna grupa mogu imati interese koji su sukobljeni s njihovim interesima kao ge-neracije, koji pokrivaju celokupan raspon života, i sa interesima drugih starosnih grupa i njihov ži-votni standard mora se zasebno analizirati. Istorijski, pozicija dece kao starosne grupe pro-menila se sa razvojem edukativnog društva, koje je decu izdvojilo iz radne snage. Učinak među-sobnog delovanja kulturnih i ekonomskih odnosa moći na položaj dece u društvu tek treba analizirati na sistematski način. Ekonomska situ-acija porodica s decom samo je jedan pokazatelj kvaliteta dečjeg života, koji najverovatnije nije uvek tako pouzdan.

DEČJA KULTURA I ODNOSI IZMEĐU VRŠNJAKA

Sa etnografske tačke gledišta, dečja kultura, sa zagonetkama i pesmicama, igrama i igračka-ma, smatra se konstruktom koji se prenosi sa jedne generacije dece na sledeću; mnoge igre, kao što su «dečje školice», potiču od davnina. Sociološki, proučavanje igre može staviti naglasak na funkcije igre i odnose između vr-šnjaka u procesu socijalizacije, Sociolog kulture može se usredsrediti na simboličko značenje kulturnog rečnika i ta se pespektiva često prime-njuje na kulturu mladih, ali rede na dečju kulturu. Jedan od razloga može biti i to što smo o detinjstvu skloni da razmišljamo kao statičnom u svom simboličkom ispoljavanju. Nove simbo-ličke forme naprosto su protumačene kao funkcionalni ekvivalenti nekih drugih formi i tako je, manje ili više, zanemareno da su poka-zatelji detinjstva koje se menja. Suprotan slučaj preo-vlađuje u analizama mladosti, u kojima su

čak i neznatne prome-ne u simboličkom rečniku često protumačene kao pokazatelji promene i nepostojanosti. Vrlo je verovatno da kulture mladih predstavljaju nestalniji simbolički rečnik nego dečje kulture, ali logično je pretpostaviti da rečnik dečjih kultura prolazi kroz promene u pravcu većeg variranja i diferenciranja.

Dečja kultura može se smatrati i protivkulturom podređene starosne grupe koja se temelji na mehaničkoj solidarnosti, sličnosti u godinama i položaju i suprotstavljenosti svetu odraslih. Kao što su jasno određene kulturne podele između generacija zamagljene razvojem složenijih individualizovanih odnosa, distinkcije između «nas» i «njih» postaju kompleksnije i nejasne i doprinose sve većoj heterogenosti dru-štvenog i kulturnog sveta dece. Promene u međugeneracijskim odnosima utiču na odnose između vršnjaka i na dečju kulturu.

U proučavanju kulture mladih, tradicionalne ideje o „adole-scentskom društvu" i tipičnom tinejdžeru zamenjene su svešću o potkulturama i podgrupama i stil života služi kao pojmovni most između društva i pojedinca, između ličnosti i kulturnog okvira. Taj isti proces individu-alizacije po svoj prilici će biti otkriven i u odno-su na dečju kulturu, da školska deca mogu čak i u istom okruženju predstavljati različite stilove života, mada, u isto vreme, imaju zajedničke društveno-kulturne simbole.

Tradicija koja dominira u proučavanju odnosa između vršnjaka i svakodnevnog života dece usredsređena je na dečje društveno konstru-isanje stvarnosti. Analize dečjih razgovora i in-terakcija nastoje da pokažu pozadinsko konstrui-sanje značenja razotkrivanjem procesa komuni-kacije. Ta proučavanja se fokusiraju na teme koje variraju od lingvistike do dečje kulture i podrazumevaju perspektivu u kojoj se dete smatra društvenim akterom.

Jedna druga tradicija u proučavanju svakodnevnog života dece fokusira se na dečje obrasce aktivnosti, a često i na uređenja koja su organizovana za decu. No, ista ta tradicija obuhvata proučavanje opštijih obrazaca društve-nog okruženja dece, koje se obično bavi odno-sima između vršnjaka i, uopšte, njihovim aktiv-nostima, lako se mogu identifikovati opšte ten-dencije, obrasci dečjih društvenih interakcija variraju ne samo u zavisnosti od opštih kulturnih konfiguracija, već i s obzirom na lokalne zaje-

dnice i druge lokalne faktore. Društvena sredina pojedinačne dece u njihovoj vlastitoj zajednici može se prikazati samo putem naročite analize nekog određenog okruženja.

Opšta pretpostavka u teoriji igre jeste da je igra osnovno sredstvo za razvijanje sposobnosti neophodne za hvatanje u koštac sa komplek-snošću i da su vršnjaci glavni partneri za inter-akciju u igranju. Sve veće diferenciranje društve-nog i simboličkog okruženja drugova u igri proizvodi kompleksniju društvenu sredinu, koja je prikladna za učenje kako da se izađe na kraj s društvenom kompleksnošću. Međutim, ova pret-postavka ne postulira funkcionalni odnos, koji bi predstavljao proces diferenciranja u odnosima između vršnjaka kakvim ga uzrokuju potrebe društva. Može vrlo lako biti slučaj da se u nekim okolnostima savremena deca suočavaju sa poje-dnostavljenjem njihovog okruženja vršnjaka, s posledicama po društveni razvoj.

KOMPARATIVNE PERSPEKTIVE NA DETINJSTVO I KOMPLEKSNO MEĐUSOBNO DELOVANJE FAKTORA

Sprovedeno je nekoliko poređenja detinjstva u različitim zemljama i moja namera ovom prili-kom jeste da pre svega pokažem kako će prete-rana simplifikacija naići na empirijsko opiranje. Dimenzije detinjstva deo su opšteg društvenog i kulturnog okvira. Na primer, institucionalizacija detinjstva može poprimiti različite vidove, čak i kada je jednak broj časova u školi ili dečjem vrtiću. Odnos između države i porodice razlikuje se od jedne zemlje do druge. Aktivna uloga koju igra država u Izraelu i Švedskoj ukore-njena je u različitim istorijskim tradicijama, a škole u Norveškoj, Francuskoj i Nemačkoj proizvod su drugačijih kultura i obrazovnih tradicija.

Javni statistički podaci, koji se tiču broja zaposlenih žena i žena s visokim obrazovanjem ili onih koje se obrazuju ili obučavaju, te stopa razvoda, stopa zajedničkog života i broj dece pokazatelji su tradicionalizma ili modernizma u porodičnim ulogama. Mera institucionalizacije može se donekle pokazati brojem dece u dečjim vrtićima i brojem školskih časova u sedmici. Struktura dečje kulturne i društvene sredine van njihovog institucionalnog života može se izvesti

iz proučavanja vremena koje provode u razli-čitim aktivnostima i različitim okruženjima; na primer, vreme provedeno u igri ili broj sati is-pred televizijskog ekrana i gde deca provode svoje slobodno vreme i s kim.

Ovi prilično grubi pokazatelji moraju se protumačiti u odnosu na različite društvene, ekonomske i kulturne kontekste. Ta ista kompleksna slika odnosi se i na poziciju dece kao jedne starosne grupe. Investiranje u obrazo-vanje može se shvatiti kao ulaganje u dečji razvoj, ali i kao ulaganje u društvenu kontrolu. Može se protumačiti kao podrška dece ili kao kapitalizacija detinjstva, odnosno organizovanje dečjeg života u skladu s određenim socijetalnim potrebama. Na isti način, politika porodice pove-zana je i sa dečjim blagostanjem i sa političkim ciljevima koji se tiču porodice i polnih uloga. Potpomaganje komplementarne porodice najve-rovatnije će poprimiti oblik odbijanja od poreza, dok smanjivanje troškova za decu u savremenoj simetričnoj porodici zahteva razvijanje rasprostranjenih obrazovnih institucija i ustanova za dnevno staranje.

Razmatranje zakonskih prava dece kao starosne grupe može dovesti do nekih paradoksa. Na primer, u ideologiji društvenog demokrat-skog blagostanja nordijskih zemalja deca su ovlašćena određenim pravima i na zaštitu. To se može ilustrovati činjenicom da je, s jedne strane, spuštena starosna granica za glasanje (18 godi-na), dok je, s druge, podignuta starosna granica punoletnosti (15 godina), lako norveške porodice i sistem školstva naglašavaju demokratsko vaspi-tanje i autonomiju, pravo na kupovinu alkohola, na primer, stiče se tek sa 20 godina. Ovakva situacija ilustruje paradoks savremenog detinj-stva u obrazovno orijentisanom, ne-tradicional-nom društvu blagostanja: spoj produžene zavi-snosti i ranog sazrevanja. Roditelji i društvo žele da pruže deci autonomiju, ali da ih istovremeno kontrolišu i štite.

Proporcija dece u društvu utiče na njihovu poziciju kao starosne grupe. Na primer, može se pretpostaviti da će mali broj dece povećati njihovu „vrednost" i tako privući pažnju društva. Broj dece ne samo da nam govori koliko je dece u porodičnoj sredini, već je isto tako pokazatelj kulture porodice i odnosa između roditelja i dece. Veliki broj dece u porodici često podstiče neku vrstu njihove autonomije, ali je kultura

individualizacije, opšte uzev, ve-rovatno vezana za male porodice.

Podaci iz Norveške pokazuju da su preo-vlađujuće aktivnosti dece društveni kontakti s drugovima, koji se obično događaju napolju ili kod kuće, u dečjim sobama (Fr0nes, Jensen and Solberg, 1990). Ovde televizija zaokuplja mnogo manje dečjeg vremena nego društvene aktivno-sti. U Čehoslovačkoj, vreme provedeno ispred TV ekrana skoro je dvostruko duže od vremena koje se provodi u društvenim aktivnostima (Kovarik, 1992). U američkim prikazima dečjeg provođenja vremena, televizija zauzima otprilike 2,5 sati dnevno kod dece od devet do jedanaest godina, a igra zaokuplja samo 1,1 sat (Hevnes, 1990). Kategorija «ostalo» verovat-no obuhvata izvestan broj nespecifikovanih društvenih aktiv-nosti. U svakom slučaju, odnosi između televi-zije i igre s vršnjacima sasvim su drugačiji od raspodele u Norveškoj, što ukazuje na drugačiju društvenu i kulturnu sredinu.

Gledanje televizije treba razmatrati ne samo kao fenomen sam po sebi, već i u odnosu na šire društveno i kulturno okruženje. Struktura lokalne zajednice utiče i na broj sati provedenih u gle-danju televizije i na interpretaciju poruka koje taj medij prenosi. Kulturna i društvena struktura u kojoj deca treba da provode svoje slobodno vreme kod kuće podstiče gledanje televizije, u poređenju sa situacijom u kojoj se od dece očekuje da se igraju napolju bez nadzora odraslih.

Stopa razvoda ukazuje ne samo na učestalost razvoda, već i na prisustvo razvoda u kulturi kao mogućeg društvenog čina. Simetrična porodica zasniva se na ideji da se partneri sjedinjuju na ravnopravan način radi zadovoljavanja emocio-nalnih i društvenih potreba putem konstruisanja svoje verzije porodice. Ovaj tip porodice podra-zumeva razvod kao mogući kulturni, društveni i ekonomski izlaz i svaki partner prima na znanje da onaj drugi može otići. Savremeni zajednički život, koji u Norveškoj funkcioniše kao «probni brak», daje mladim ljudima priliku da isprobaju kako se slažu; on takođe naglašava aspekt braka kao privatnog ugovora.

Tip simetrične porodice pretpostavlja ne samo da udate žene rade, već i da imaju odre-đenu profesiju. Pregovarački način upravljanja porodicom i vaspitavanja najverovatnije će biti dominantan u zemljama s relativno visokom

stopom razvoda, visokim stepenom obrazovanja žena i, verovatno, prilično poznim stupanjem u prvi brak. Rano stupanje u brak i snažna zakonska i kulturna ograničenja razvoda ukazuju na drugačiju strukturu porodice. Prema ovom načinu rasuđivanja, procesi individualizacije i individua-cije u ovoj sferi života biće u znatno većoj meri razvijeni u nordijskim zemljama nego, na primer, u Irskoj, Švajcarskoj ili Italiji.

Odnos između porodice i obrazovnog sistema jedan je primer variranja koji ukazuje na kompleksnost kulturnih i istorijskih razvoja. Ako uporedimo Švajcarsku i Švedsku, nailazimo, s jedne strane, na očekivani obrazac tradicionalne zemlje s relativno malim brojem zaposlenih maj-ki, a s druge strane na individualizova-no društ-vo, u kome su zaposlene majke pravilo, i statisti-čki i kulturalno. U Švajcarskoj odnos između obdaništa, škole i porodice ističe dominirajuću poziciju žene domaćice i odgovara tradicionalnoj porodičnoj kulturi (Engstler and Luscher, 1991). Investiranje Šveđana u dnevne boravke za predškolsku decu i za decu tokom prvih nekoliko godina školovanja saglasno je s onim što bi se moglo očekivati od švedske kulturne ideologije i porodičnih obrazaca, sa njihovim naglašavanjem slobode žena da rade. Ali ako uporedimo Nor-vešku i Francusku, pronalazimo da se moderni i tradicionalni porodični obrasci više ne odražavaju na odnos između porodice i škole. Francuska tradicija ecole maternelle, koja je pristupačna skoro svakom detetu od tri godine i koja je besplatna, i norveško društvo blagostanja u kome je 1989. oko 14% predškolske dece imalo pristup celodnevnom boravku i u kome je samo neznatan deo (2%) bio u dodiru sa dečjim vrtićem u 1970., nagoveštava da je politička i kulturna slika kompleksna. Ecole maternelle nije prevashodno proizvod modernizacije porodičnog života, a modernizacija porodičnog života u Norveškoj je samo u ograničenoj meri bila propraćena ulaganjem u dnevno staranje i institucionalizaciju kao posledicu toga.

Demografske cifre pričaju istu priču o kompleksnosti kulturnih obrazaca. Dramatično opadanje stope rađanja u Italiji i porast stope rađanja u Švedskoj ukazuju da jedna krajnje niska stopa rađanja može biti privremen kulturni fenomen prouzrokovan naročitom kombinacijom činilaca. Različiti kulturni obrasci mogu imati iste posledice, kao što Nordijke i Japanke imaju

vrlo različite pol-ne uloge, a ipak i jedne i druge imaju veoma male porodice.

Ekstenzivna poređenja statističkih pokaza-telja na makronivou mogu biti plodna i najvero-vatnije će biti deo budućih istraživanja o detinj-stvu. Ali komparativne analize u ovoj oblasti zahtevaju informacije o različitim društvenim i kulturnim okruženjima, koja daju značenje stati-stičkim pokazateljima.

DETINJSTVO I SOCIJALIZACIJA

Sociološke teorije socijalizacije ne usredsre-đuju se na proces socijalizacije «kao takav», već konceptualizuju taj proces na osnovu rezultata. Mnogi sociolozi (na primer, Parsons, 1952; Ber-ger and Luckmann, 1972) skloni su da ograni-čavaju primarnu socijalizaciju na porodicu, naro-čito majku, u prvim godinama života. Socijali-zacija koja se odigrava nakon toga pripisuje se obrazovnim institucijama, medijima, organiza-cijama za slobodne aktivnosti i tako dalje i sma-tra se da je više površinskog karaktera.

Teorija socijalizacije zahteva konceptualni okvir koji prikazuje strukturu područja delovanja u savremenom društvu. Habermas (1984) tumači racionalnost savremenog društva kao područje komunikativno zajedničke intersubjektivnosti, koja proizvodi potencijal za izvestan oblik «ko-munikativnog delovanja». On opisuje socijetalnu evoluciju kao homolognu sa kognitivnom evo-lucijom, kao što prikazuju Pijaže (Piaget) i Koel-berg (Koehlberg). Pretpostavka da načini moral-nog učenja u savremenom društvu odgovaraju najvišem nivou moralnog razvoja po Koelber-govoj šemi, nagoveštava da proces socijalizacije u tom društvu sadrži neke kvalitete ili potencijale koji su svojstveni tom tipu društva. No, uprkos pozivanju na Pijažea i Koelberga, Habermasovo ambiciozno delo nije usredsređeno na proces socijalizacije «kao takav».

Konceptualizacija individualnog razvoja nužno se mora snažno oslanjati na teorije o druš-tvenom razvoju. Ali Pijaže, Erikson (Erikson) i Frojd (Freud) ne pružaju teoriju socijalizacije, čak iako je društveni razvoj neophodan deo jedne takve teorije. Tradicija razvojne psiho-logije ne nastoji da poveže društveni razvoj sa razvojem individue. Definicija društvenih odno-sa postala je obuhvatni-ja u savremenijim studi-

jama, kao kada se jezik i kultura smatraju usa-đenima u društvene odnose (Bruner, 1987), ali čak i tada proučavanje društvenih interakcija i društvenog razvoja nije fokusira-no na detinjstvo kao društveni i kulturni konstrukt.

Većina teorija o društvenom razvoju tretira detinjstvo kao specifičan psihološki proces koji utiče na ličnost odraslog čoveka. Po ovom gle-dištu, na detinjstvo kao fazu društvenog razvoja utiču kulturni i društveni činioci. Detinjstvo, kako smo ga definisali u ovom članku, retko kad je obuhvaćeno teorijama o društvenom razvoju. Čak i opšte sociološke teorije socijalizacije ne sadrže specifičnu kulturnu, društvenu i ekonom-sku konfiguraciju za koju tvrdim da predstavlja detinjstvo.

Struktura i forma društva utiču na socija-lizaciju time što oblikuju društveni i kulturni okvir detinjstva. Tako detinjstvo funkcioniše kao konceptualni most između društvenog i indivi-dualnog razvoja. Potreba za tim konceptualnim mostom može se ilustrovati odnosom strukture detinjstva i stupnjeva društvenog razvoja. Empi-rijsko istraživanje pokazuje da ne postoje jasno određene podele između stupnjeva kognitivnog razvoja, iako postoji korelacija između kogni-tivne šeme i starosnog doba (Gelman and Bail-largeon, 1983; Schweder, 1982). Međutim, stup-njevi razvoja mogu se takođe definisati pomoću socioloških termina. U tom kontekstu, konfi-guracija detinjstva će onda uticati na formu i sadržaj društvenih faza i na to kada se i kako razvijaju kognitivne faze. Društveno i kulturno strukturisanje ili uobličavanje dečjeg života u određenom starosnom periodu presudno je za različite vrste razvoja i učenja i, naravno, za društveno-kulturno definisanje deteta. Ono što ovde želim da pokažem u vezi sa sociologijom detinjstva jeste da društvene promene proizvode odgovarajuće promene ne samo u detinjstvu kao kulturnom fenomenu, već takođe po osi soci-jalizacije i društvenog razvoja.

U vigotskijanskoj perspektivi kritičnih peri-oda, strukturisanje društvenog razvoja putem društvenih sila deo je teorije, ali naročito preko odnosa između stupnjeva i institucionalnih ure-đenja, kao što su prelasci iz predškolskog u školu, iz školskog doba u mladost i tako dalje. Eriksonova razvojna teorija nastoji da spoji analizu društvene strukture i psihoanalizu. No, kultura je predstavljena prevashodno kao sred-

stvo za kanalisanje psiholoških sila.Time što deluju na konfiguraciju detinjstva,

društvene promene utiču ne samo na sadržinu društvenih interakcija već i na sadr-žinu i na odnose između društvenih stupnjeva individual-nog razvoja. Jedna teorija je da su faze koje su u poslednje vreme najviše otvorene za promene kasno detinjstvo i rana adolescencija (11-14, 15 godina), koje su se stopile u jednu novu fazu zbog promena u kulturnoj konfiguraciji detinj-stva (Frønes, 1988; 1990). Jedna od posledica ove teorije, pored razvoja nove faze u kojoj su procesi individualizacije u svom najvećem intenzitetu, jeste da starosni period pre ovog «novog» puberteta, koji se donekle poklapa s periodom latentnosti, postaje presudno značajan za društveni razvoj zato što se određene vrste sposobnosti moraju steći tokom ove faze. To znači da se koncept Montesori (Montessori) „osetljivih faza", prvobitno ukorenjen u biolo-giji, danas shvata kao društveni konstrukt u izvesnoj meri (Fr0nes, 1991b).

Formiranje društvenih stupnjeva i starosno doba u kome dete prelazi iz jednog stupnja u drugi variraće ne samo prema opštem razvoju u društvu, već i u zavisnosti od lokalne kulture, t.j. lokalne konfiguracije detinjstva. Proučavanja lokalnih zajednica u Norveškoj pokazuju da čak i u homogenom društvu lokalne razlike u indu-strijskim i kulturnim obrascima imaju ogroman uticaj ne samo na kulturu porodice, već i na kulturu vršnjaka. Različiti obrasci kulture vršnja-ka, odnosa između generacija, i institucionaliza-cija detinjstva stvaraju različite konfiguracije detinjstva i tako utiču na društveni razvoj.

No, čak ni lokalna kultura ne proizvodi jednake obrasce. Interakcija između lokalne kul-ture, položaja u zajednici, individualnih faktora i međusobno delovanje ovih i šireg kulturnog i društvenog konteksta mogu stvoriti kontekst koji nosi različite puteve za individualni razvoj. Ovaj odnos ilustruje jedna studija o dečjoj kulturi u norveškom selu. Izgleda da u toj tradicionalnoj ruralnoj zajednici devojčice od 13 godina moraju da izaberu između toga da postanu «mlada osoba» ili da i dalje budu «dete», a taj su izbor one same opisale kao izbor između «modernog» i «tradicionalnog». Lokalni kulturni kontekst obezbeđuje prelazak iz «detinjstva» u «mladost» u tom dobu u vidu kulturnog skoka, od uloge devojčice u tradicionalnoj zajednici (pravo na

zadnje sedište automobila) do odgovarajuće uloge mlade osobe. Kulturna napetost između tradicionalnih normi i modemosti, ekonomska i kulturna struktura s malim brojem povoljnih pri-lika i izrazito promenljiva kultura mladih proiz-veli su dva odvojena puta kulturnog i društvenog razvoja za devojčice (i sasvim drugačiju situaciju za dečake). Ovaj razvoj ukazuje da starosno doba stupanja u fazu društvenog puberteta može varirati kao posledica međusobnog dejstva društva i kulture, čak i u maloj zajednici. Rano ili kasno javljanje društvenog puberteta utiče na sadržaj i formu prethodnih faza, te stoga i na društveni razvoj (za dalju diskusiju o ovome, Frønes, 1991 b).

Ta ista studija (Frønes, 1987) pokazala je da se društveno najzrelije i najpromišljenije grupe trinaestogodišnjaka mogu naći u gradskim područjima, što ukazuje da savremena gradska okruženja, sa svojom društvenom i kulturnom kompleksnošću i dvosmislenostima, društveno kompleksnim sistemima vršnjaka i autonomnom ulogom mladih u odnosu na njihove roditelje, stvaraju mlade ljude koji su društveno promi-šljeni, što je u skladu sa otkrićima savremenih društveno-kognitivnih studija i sa klasičnim pro-učavanjem Lurije (Luria, 1976). Društveni i kulturni kontekst detinjstva utiče na razvoj društvene i kulturne kompetentnosti.

Odnos između detinjstva i socijalizacije može se ilustrovati i iz drugačijeg ugla. Deca razvijaju sposobnost hvatanja u koštac s komu-nikativnom kompleksnošću doživljavanjem ove vrste kompleksnosti. Do tog iskustva dolazi se, pre svega, u grupi vršnjaka i kroz igru. Sve veća institucionalizacija dečjih aktivnosti može uma-njiti društvenu i komunikativnu kompleksnost igranja, a time i sposobnost igre da podstakne učenje. Usled odnosa između interakcije vršnja-ka i razvoja, pojavio se jedan mogući paradoks savremene socijalizacije - strogo organizovanje dečjih aktivnosti i okruženja radi unapređivanja dečje osposobljenosti, koji može imati suprotan efekat time što smanjuje kompleksnost interak-cije između vršnjaka i njihove komunikacije.

Koncept detinjstva koji je ovde prikazan me-nja koncept odnosa između detinjstva i društve-

nog razvoja. Detinjstvo se shvata ne kao proces na koji deluju drugi činioci, već kao skup stru-ktura koje utiču na društveni razvoj individue. Tako detinjstvo sačinjava analitički i konceptua-lni most između društva i individualnog razvoja i socijalizacije. Taj most će biti od presudnog značaja u društvima koja karakterišu promene.

STRAUKTURISANJE I RAZVOJ DETINJSTVA

Proučavanje detinjstva, dečje kulture, dece i socijalizacije stecište je različitih teorija i disciplina. Detinjstvo se tumači i proučava iz mnoštva perspe-ktiva, iz kojih izgleda da izranja skup njegovih osnovnih dimenzija ili sfera. Jedna od njih tiče se odnosa među generacijama, druga društvenih i kult-urnih odnosa između dece, treća institucionalnog okvira detinjstva, a četvrta dece kao starosne grupe.

Pretpostavka ovog rada jeste da svaka od središnjih dimenzija savremenog detinjstva prolazi kroz proces diferenciranja, koji se zasniva na indi-vidualizaciji i individuaciji. Taj proces je paradok-salan i obuhvata, s jedne strane, sve veću institucio-nalizaciju i društveno kontrolisanje, a s druge, raznolikost životnih stilova i sve veću autonomiju i individualizaciju. Taj isti paradoks uočava se i u porodici, koja istovremeno gubi funkcije i dobija na značaju. Među decom kao starosnom grupom, ovaj paradoks poprima oblik tendencija ka marginali-zaciji, u okviru opšte tendencije ka povećanom bogatstvu, t.j. pojačanoj nejednakosti koju naglaša-vaju savremene ekonomske i društvene okolnosti. Među decom kao i vršnjacima postoji sve veće raz-likovanje prema životnim stilovima. Odnosi između generacija karakterišu se slabljenjem prethodno jasno određenih distinkcija i više individualizova-nim odnosima u okviru produžene ekonomske za-visnosti i ranog sazrevanja.

Detinjstvo se tumači kao skup društvenih, kulturnih i ekonomskih struktura pomoću kojih se može shvatiti njegovo uobličenje. U isto vreme, ovaj koncept funkcioniše kao most između makro-nivoa i mikronivoa, između društva i individualnog razvoja.

Poglavlje 7:

Postmoderno dete

Kris Dženks, "The Postmodern child", u Brannen, J and M. O'Brien eds. Chil-dren in Families: Research and Policy, London: The Falmer Press, 1996: 12-26.

UVOD

U ovom poglavlju bavim se složenim dru-štvenim konstruktima detinjstva koji su nastali u toku moderne, a koji danas pucaju i reformišu se u različitim smerovima na tragu modernosti. Jedno od obeležja našeg doba jeste porast prijav-ljenih slučajeva zlostavljanja dece u zapadnim društvima tokom poslednjih trideset godina, koji je detaljno dokumentovan; učestalost se nesu-mnjivo povećala. Iako ovde ne nastojim da pružim uzročnu analizu ili, pak, morfologiju ovog fenomena, zaista smatram da su njegovo prepoznavanje i izbor pokazatelji ne samo promene prirode odnosa koji postoji između odraslih i dece, već i stanja šireg društva. Iz te polazne tačke istražujem prelazak sa stanja modernosti na stanje postmodernosti i razvijam dva modela ili «vizije» detinjstva koji odgova-raju tim strukturalnim oblicima. To su vizije «budućnosti», odnosno «nostalgije». Završavam time što se vraćam na problem zlostavljanja dece i ukazujem da je naše današnje povećano uočavanje ovog problema razumljivo s obzirom na gubitak ličnog identiteta koji je svojstven postmodernom stanju.

DETE U MODERNOSTI: „BUDUĆNOST"

Odakle je poteklo moderno dete? Upravo je Ruso (Rousseau) u Emilu [Emile, 1762) objavio manifest deteta u moderni, sa njegovim imanentnim, idealističkim, racionalnim osobina-ma. Uglavnom se pretpostavlja da se od tog vre-mena zapadno društvo nije osvrtalo unazad. Ruso je iskovao neosporivu sponu između našeg razumevanja deteta i duševnih emocija. On je proglasio da je čovečanstvo po prirodi dobro i da ga samo ograničenja koja su implicitna u izvesnim društvenim strukturama ili iskvarenost nekih formi društvenih institucija čine lošim. Decu, koju je Ruso smatrao nosiocima ove «dobrote» u prvobitnom stanju, treba vaspitavati i socijalizovati u skladu sa «prirodnim» načelima. Rusoov «divljak» (biće koje je u potpunosti bez antropoloških konotacija primi-tivnosti) jeste dete izrazito obdareno dispozi-cijama da voli i da uči, opremljeno sklonošću da postane dobar supružnik, roditelj i građanin. Ovakvo idealno biće, slika i prilika deteta mo-derne, ne poznaje pohlepu i nadahnuto je urođe-nim altruizmom i dobrodušnošću. I više od toga,

ovo Rusoovo već preopterećeno stvorenje isto-vremeno poseduje i svu neophodnu mudrost. To dete otelotvoruje afektivnu sigurnost koja ne mo-ra ispunjavati spoljašnje, objektivne kriterijume i koja se, nadalje, izoluje od pomnog ispitivanja Rusoovim prećutnim relativizmom i otuda pri-vatizacijom uverenja. Ovde smo svedoci pročiš-ćavanja načela staranja koje upravlja savreme-nim odnosom između odraslih i dece; no, i više od toga, uočavamo početak izrazitog posveći-vanja detinjstvu u zapadnim društvima, što je jedan vid «obećanja». To je «obećanje» neslu-ćenog delovanja, ali i proširenje naših planova i ograda oko našeg vlastitog delovanja kao još uvek nedovršenog. Ta posvećenost nam je tokom nekoliko generacija omogućila da se prepustimo ugodnom sanjarenju u pogledu sutrašnjice.

Pretpostavlja se da smo nekada bili neo-pisivo surovi prema deci (DeMause, 1976), da jedno vreme nismo uopšte vodili računa o nji-hovoj posebnosti i različitosti (Aries, 1966) i da smo ih tokom čitavih epoha rutinski ostavljali na cedilu (Boswell, 1988). No, vodeći se optimis-tičnim prosvećenjem doba prosvetiteljstva, deca su postala naša glavna preokupacija, mi smo postali njihovi zaštitnici i hranitelji, a ona glavni predmeti naše ljubavi, naš kapital u ljudstvu i naša budućnost.

Sve neoprosvetiteljske povesti o ranom detinjstvu i sazrevanju svedoče o ovoj ogromnoj taštini i ta proučavanja podstiču naše savremeno samodopadanje time što se arheologija podizanja dece posmatra prezrivim pogledom unazad. Mi zamišljamo da su kratkotrajnost, neupućenost, okrutnost i opšta ružnoća drevnog roditeljstva bili istisnuti vizijom i stavom koji se iskristalisao u obliku razumne mašine za othranjivanje poro-dice i njenog makroko-zma, države. Savremena porodica postala je mesto sticanja politike i individualne psihologije, ali i više od toga, ona se pojavila kao osnovna jedinica za državno upravljanje, a takođe i njegovo mesto (Donzelot, 1980; Rose, 1989), to jest, ona i apsorbuje i, za uzvrat, distribuira društvenu vlast.

Tokom moderne, detinjstvo je postepeno plenilo iskustvo odraslih, polažući pravo na duže trajanje u okviru celokupnog životnog iskustva, uzurpirajući i zauzimajući sve više segmenata rada odraslih: kognitivni, afektivni i manuelni. Osim toga, detinjstvo je progutalo povećano ma-terijalno opskrbljivanje i takav obrazac sticanja

ustanovljen je kao «prirodno» pravo vođeno ideologijom staranja i nepokolebljivo utemeljeno u emocijama. Odrasli, doduše pre svega majke, «žrtvuju sve» za svoju decu i od njih, za uzvrat, očekuju da dožive «najlepše doba u svom životu». Odrasli su se odrekli tog prostora i te moći s obzirom na strogo moralnu dimenziju koja je oličena u konceptu «zavisnosti», ali time se možda prikriva motivacija optimizma, ulaganja i čak savremene obrade Veberove «tes-kobe spašavanja». Ovde nisu sporni roditeljska ljubav i blagonakloni paternalizam odraslih u opštem smislu, već forme društvenih struktura koje pojačavaju njihov intenzitet i proširuju njihovo važenje. Nije veliki skok da se uoči apsolutna neophodnost i središnji položaj savre-mene nuklearne porodice kao stožernog društ-venog prostora u ovom sistemu socijalizacije.

Naravno, organizacija ovakvog obrasca odnosa i pojavljivanje kvazisuperiornosti u afektivnom stavu nije se dogodilo izolovano, niti naprosto usled silne nadahnutosti Rusoovom romantičnom vizijom. Rekonstruisanje ljudskih odnosa u arhitekturi savremene porodice bilo je prepoznatljivo upotpunjavanje podele rada pu-tem industrijalizacije, koje nije cinično isplani-rano, ali se nije ni «prirodno» razvilo. Savremena porodica postala je osnovna jedinica društvene kohezije u razvijenom kapitalizmu i kroz predstavu o sebi kao punoj ljubavi i podrške postala je pravo oličenje poduhvata racionalnosti. Porodice su ćelijske, mobilne, njima se može upravljati i pristupačne su nastupajućim sredstvima masovne komunikacije, za razliku od proširenih porodica koje su im prethodile. One su, osim toga, samoodržive, samoupravne, odvojene, a ipak potpuno javne po svom usmerenju, a i biološki i kulturno reproduktivne (Bourdieu, 1971; Donald, 1992; Jenks, 1993). One su glavna komponenta u primeni savremenih načela prilagođavanja i integrisanja; one pomažu svojom racionalnošću time što olakšavaju promene, dok istovremeno svojim članovima demonstriraju postojanost.

Savremena porodica omogućila je savre-menoj državi da investira u «budućnosti». Ideo-logija staranja je istovremeno «podmazala» i ozakonila ulaganje ekonomskog i kulturnog kapitala u «obećanje» detinjstva. Detinjstvo je transformisano u jedan vid ljudskog kapitala koji je u moderni bio posvećen budućnosti! Me-

taforičnost pomoću koje je izražeji diskurs deti-njstva izriče se zbog odsutnosti željene sutraš-njice, sa «rastom», «sazrevanjem» i «razvojem» koji su ispisani velikim slovima na nivou indi-vidualne socijalizacije, i «prognoze sposobnosti» i zabrinutosti zbog «traćenja talenta» na nivou formalne državne socijalizacije. Kao deca i preko dece, tokom moderne smo maštali o budućnosti i time opravdavali i tražili opravdanje za insis-tiranje pristalica ekspanzionizma moderne na postdarvinovskom stapanju rasta i napretka.

Postojeća vizija detinjstva postala je tokorn XIX i XX veka vizija «budućnosti» i toliko hvaljeni prirast načina odgajanja putem «staranja», «pomaganja», «omogućavanja», «olakšavanja», primer je i eksplicitnog buđenja kolektivnog stava veće osetljivosti prema potre-bama dece, ali i implicitnog priznavanja njihove vrednosti, a otuda i prikladnog postupanja. Oči-gledno postepeno smanjivanje zlostavljanja dece tokom XIX veka i dalje, u XX veku, može se shvatiti kao promišljen prelazak sa neposrednog na odloženo zadovoljenje od strane sve prosve-ćenijeg društva odraslih.

DETE U POSTMODERNOSTI: «OSTALGIJA»

Baš kao što su obrasci potrošnje moderne nadmašili ekonomiju XIX veka, podela rada u kasnoj moderni i prateće društvene strukture promenile su se prekoračivši zajednice i solidar-nosti koje je opisivala klasična sociologija. Tako su svakodnevni načini odnošenja kasne moderne prevazišli nuklearnu porodicu od sredine XX veka. Stvari nisu onakve kakve su bile i to nije posledica razaranja porodice, mada se to često sugeriše retorikom savremene politike, u nasto-janju da se na različite načine prebaci problema-tika sa globalnog i nacionalnog nivoa na lokalni i, svakako, lični. Porodice su se promenile, kao i priroda odnosa koje su nekad obuhvatale a, spo-menimo i to, i koji su njih nekada obuhvatali (Wllerstein & Blakeslee, 1989; Giddens, 1991; Beck, 1992; Stacey, 1990; Lasch, 1980). Međutim, ta promena nije uzročna već je deo skupa nastupajućih okolnosti koje su počele da se ocenjuju kao kasna - ili post - moderna (Lytard, 1986; Bauman, 19.92; Smart 1993). Upravo u tom kontekstu se pojavila nova vizija

detinjstva i jedan od putokaza ka toj novoj viziji je naizgled nečuven porast zlostavljanja dece poslednjih godina XX veka. Ta je vizija mnogo drugačija od «budućnosti» moderne.

Bel (Bell, 1973) i kasnije Turen (Touraine, 1984, 1989) verovatno su prvi pobudili našu paž-nju prema menjanju tradicionalnog tkiva odnosa koji su sačinjavali modernu. Oba ova liberalna (ili svakako neokonzervativna) teoretičara obelo-danili su da više ne preovlađuju tradicionalna sekularna uverenja i kategorije pripadnosti zaje-dnici koje su uzimane zdravo za gotovo. Disku-tabilno je da li je Bel, proglasivši kraj ideologije, podstakao doba «post» svojom tezom koja opisuje promenu i u načinu i u odnosima pro-izvodnje. Baza proizvodnje, obaveštavaju nas Bel i Turen, preobrazila se putem tržišnih sila i napretka tehnologije u «postindustrijsku», a sistem društvene stratifikacije, koji se već odavno ne može razumeti u smislu polarizacije, «proširio se u struku» kroz niz društvenih pokreta da bi obuhvatio srednju uslužnu klasu, tako da se uobičajeni antagonizam između klasa rasuo i preobrazio u «postkapitalizam». Ova dva koncepta, iznosi Bauman:

«Dobro su poslužili svrsi: izoštrili su našu pažnju prema onome što je novo i u

diskontinuitetu i pružili nam tačku oslonca za pro-tivargumente u prilog kontinuiteta»

(Bauman, 1992, str. 217).Primećuje se da mesta povezanosti

pojedinca sa kolektivnim životom koja su nekada zauzimana, kao što su društvena klasa, radna grupa, lokalna zajednica i porodica, danas gube svoju moć spajanja, u skladu sa zahtevima post-fordističkog načina proizvodnje, globalne eko-nomije i mreže komunikacija, i eksponencijalnim prodiranjem koje tehnološke nauke i dalje vrše u prethodno lociranim središtima znanja i vlasti. Pojedinci su danas mnogo prepoznatljiviji po njihovom neposrednom mestu boravka i projekt-ima nego po pripadništvu grupi ili prethodno ustanovljenom identitetu. Novi doživljaj istorije i na idividualnom nivou, kao i nivou institucija, iskustvo je diskontinuiteta, a ne kontinuiteta.

Istrajavanje modernosti, prakse koja potiče od čvrstog verovanja u prosvećenost i eman-cipaciju, dovelo je do čvrstog kulturnog uverenja da je sve , »u našoj vlasti». Ta se vlast zasnivala na mogućnosti objektivnog saznanja putem pro-cesa rasuđivanja, prvenstvu centralizovanog,

komunicirajućeg «ja» i uverenju da se različitost može uskladiti pomoću analize i diskursa. Ova-kva osnova osiguravala je da rezultirajući stav bude i održiv i udoban. Takav stav je bio duboko ukorenjen u nužnosti, održivosti i moralnoj izve-snosti «napretka». Napredak čovečanstva obave-zao je društveno delovanje na beskonačnu borbu za više oblike života. Kontingentnost, stanje koje je vladalo pre moderne («divljak» pre Rusoa), sada je postalo deo strateškog proračuna koji je čekao na homo sapiensa, prema garancijama koje nam pružaju primenjene nauke.

Uzbuđenje i svrha društvenog bića, snovi i obećanja usađeni našoj deci - sve se odnosilo na posezanje za zvezdama, sve veće kontrolisanje neobuzdanosti svemira i stvaranje ljudske kulture kao trijumfa konačnosti nad beskonač-nošću. Ono što se ne može ostvariti danas, može se započeti za sutra. Patnje, nemaština i neznanje naših roditelja svakako neće snaći sledeću gene-raciju, našu budućnost, našu decu. Holokaust se neće ponoviti, već će umesto toga doći do masovnog obrazovanja i masovne potrošnje.

To što je sve prirodno u toku modernosti obuzdano obezbeđuje da sve pojave postanu društvene i istorijske. U tom smislu premoderna kontingentnost se preokreće i sve pojave počinju da zavise od ljudskog postupanja, uključujući i načine njihove spoznaje i postupke interpre-tiranja. Uprkos činjenici da priroda s vremena na vreme uzvraća udarac, a primer je zemljotres u Los Anđelesu, njen karakter se anticipira i njen učinak smanjuje na najmanju moguću meru. Nova svemogućnost preneta je na ljudski stav, što je možda primer «drugog umiranja» božan-stva: prvo je obeležio Ničeov iracionalizam; drugo je urezala Hirošima u pamćenje ljudi. Međutim, Hejvud (Heywood) je izneo sledeće:

«To se ne odnosi samo na probleme koji prate prirodu savreme-nog naoružanja i

ratovanja, globalne industrijalizacije, revolucionarnog, 'dekonstruktivnog'

delovanja kapitalističkih tržišnih sistema na sve aspekte ljudskih odnosa... Na jednom dubljem nivou, to je povezano sa okon-

čavanjem prirode i tradicije u kasnoj moder-nosti...»

i nastavlja o tome da je to izraženo:«... u vidu pojavljivanja potpuno

socijalizovane prirode, što označava nastupanje ljudske vlasti kao globalno

odlučujuće i neosporene, koja nema premca ni granice, ograničavajući oblik ili telos, sada

kada su njeni stari protivnici – priroda i 'druga priroda' tradicionalnih kultura – pobeđene. Mogućnost, zapravo nužnost,

radikalnog samoformiranja nalazi se pred pojedincima, institucijama i čitavim

društvima. Prilike za ostvarenje emancipacije kao obećanja prosvetiteljstva uravnotežuju se

mogućnostima društvenih, ekoloških, političkih i kulturnih neprilika u nečuvenim

razmerama» (Heywood, 1995, str. 6).

Ova zapažanja pozivaju se na Bekov kon-cept «rizičnog društva» (Beck, 1992) i služe kao primer Gidensove (Giddens, 1991) «zategnute žice» između «ontološke izvesnosti i egzisten-cijalne teskobe». U okviru ovih tendencija kasne modernosti, lično delovanje i lične težnje preuzimaju različite vidove. Prethodno centra-lizovano, trajno «ja» modernosti postaje pre jedan refleksivni projekat koji obuhvata dispa-ratne ravni interakcije, a one su načinjene kohe-rentnim pomoću naracije o sopstvenom iden-titetu koja se može revidirati. I na isti način na koji se institucije drže zajedno pomoću dobro smišljene prakse «ovladavanja krizom», tako se i refleksivni projekt «ja» održava putem strategije autobiografskih priča koje se domišljato mogu obnoviti. Kasna moderna poziva na neprestano, refleksivno, ponovno predstavljanje sebe (Goffman, 1971). Naravno, to je presudno za doživljaj bivanja detetom, ali, što je još zna-čajnije, presudno je s obzirom na to kako odrasli danas razumeju decu i odnose se prema njima.

Društveni prostori koje zauzimaju odrasli i deca su se promenili, ne samo kao mesta, već i po svom karakteru, i prostori koji su nekada bili namenjeni za fiksne identitete odraslih, dece i porodica su se preobrazili. Ali ova prostorna dimenzija društvenog iskustva nije jedina u nje-govoj novootkrivenoj raznovrsnosti, njegov tem-po se takođe promenio. Nakon stabilnog perioda istorijske neminovnosti, danas smo takođe svedoci uvođenja novina u rečnik o vremenu, koje drastično menjaju naš odnos prema čitavom skupu kulturnih konfiguracija, uspostavljenih prema motivu moderne – «napretku». Kao što je to formulisao Virilio (Virilio, 1986):

«Gubitak materijalnog prostora vodi vladanju samo vremena ... U ovoj neizvesnoj

fikciji, brzina može iznenada postati sudbina, jedan vid napretka; drugim recima,

'civilizacija' u kojoj je svaka brzina nešto poput 'područja' vremena, (str. 141)...

Nasilnost brzine postala je i mesto i zakon, sudbina sveta i njegovo odredište»

(Virilio, 1986, str. 151).To ima neposredni učinak na našu viziju o

detetu. Tokom moderne, samo vreme je mereno i obuhvatano, izražavano u minutima, danima, nedeljama, godinama i kategorijama kao što su generacije. Označavali smo svoju vlastitu spo-sobnost, odgovornost, funkcionalnost, smrtnost i opšta očekivanja od sebe i drugih pomoću tih podela. Odabrali smo periodni sistem unutar kojeg možemo okupiti nepovezane događaje i pripisati im status postignuća ili «napretka». Na taj način su okupljane generacije i akumulisanje društvenog delovanja koje se s tim poklapalo podvođeno je pod posebni naziv određenog doba (Chanev, 1994) kao, na primer, «poletne šezde-sete», lako su formalni podeoci na satu i u kalen-daru ostali isti, naša kolektivna očekivanja primerenog hronolo-škog napredovanja su se promenila: ljudi počinju kasnije da se obrazuju; brak nije nužno vremenski određen cilj, a osim toga, to se iskustvo može ponoviti; porodice se zasnivaju na samoj granici plodnosti žene i kad su muškarci u godinama koje im garantuju da neće doživeti adolescenciju svoje dece; profesionalne karijere se prekidaju i ljudi se odlučuju za rano penzionisanje; ogroman broj ljudi proživljava nezaposlenost tokom celog svog života. Nekada neizbrisivi, normativni pokazatelji društvenog iskustva (u vidu «posti-gnuća» i «statusa») postaju relativizovani, nekad usled pritiska materijalnih okolnosti, ali isto tako i zbog ispoljavanja proliferacije novih i druga-čijih značenja «svrhe». Zaista, «svrha» se više ne vezuje za «napredak». Viši oblici života, ka čemu je težila moderna od prosvetiteljstva, bile su utopije slobode, jednakosti, dobronamernosti, mira i prosperiteta, za koje je još odavno pri-znato da su nedostižne i da imaju ideološki sadržaj. Takve utopije danas se smatraju pukim šiframa, maglovitim predstavama koje potiču od sanjarenja o «budućnosti», od snova koji su sanjani preko dece i preko njihovog obećanja detinjstva. Kada se vratimo stvarnim, aktivnim ljudima, ne uočavamo snove niti, pak, ostvarenje noćnih mora, već pragmatično stanje gubitka

iluzija. Umesto života provedenog u potrazi za utopijama, stanje kasne moderne je stanje izbegavanja ili minimiziranja distopija (dystopia, suprotno od utopije). Koriste se horizontalne strategije za ukidanje konvencija, odvija se proces detradicionalizacije. Alternativni životni stilovi su tako uobičajeni i rasprostranjeni da je teško pokazati u odnosu na šta su oni alternativni. Na primer, sirov finansijski materijalizam postoji rame uz rame sa holističkom medicinom, zdravom hranom, kulturom tela, astrologijom, zavisnošću od narkotika i dilerima, tajanstvenim sistemom verovanja New Age, masovnim ubicama i jedno-roditeljskim porodicama. Ovo nije spisak pato-logija, već samo letimičan pogled na mnoge aspekte kasnomodernog iskustva, od kojih su neka bizarna i zločinačka, a druga dobroćudna ili naprosto zabavna. Svi ovi načini izražavanja, kao i mnogi drugi, sreću se na ulici i svi su danas senke mejnstrima.

U kontekstu ovog opadanja kolektivnih aspiracija ili «demistifikacije» (Bek, 2001) u pogledu osećaja svrhe koji je nekada pred-stavljao koncept «napretka» [na šta Liotar (Lyotard, 1986) ukazuje kao na smrt meta-naracije], ljudi su domišljati u svojoj potrazi za alternativnim razlozima postojanja, kao i za novim mestima povezanosti s kolektivnim život-om, lako je, kao što uverava Gidens (Giddens, 1991), pojedinac kasne moderne možda manje zadojen snažnim osećajem postojanosti unutraš-njosti i kulturnog nasleđa, te je stoga možda raz-vio snažnu strategiju prilagođivanja putem poga-đanja i pregovaranja sa spoljašnjim svetom, situacija je ipak takva da pripadnici kasnomode-rnog društva i dalje teže koherentnosti samoiden-titeta i kontinuiteta sa prošlošću.

Klasični sociološki akteri koji su nasta-njivali Dirkemovu (Durkheim) «organsku soli-darnost», nastalu krajem XIX veka, bili su ne-prestano nesigurni s obzirom na potencijalno destruktivne «anomične» (gr. anomia, beza-konje; a – ne i nomos – zakon) sile koje su inhe-rentne u načinu podele rada u moderni. Njihov spoljni odgovor bio je razvijanje sekularnog kreda međusobne zavisnosti, ali njihov unutraš-nji odgovor predstavljao je ponovno uspostavlja-nje mozaika podrške «mehaničkih solidarnosti» u vidu radnih grupa, profesionalnih esnafa, crkvi i porodica. Ova unutrašnja težnja za koheren-

tnošću i kontinuitetom održala se u kasnoj modernosti, ali, kao što sam obrazlagao, ovi izvori integrisanja u XIX veku nisu tako lako pristupačni. Međutim, postoje dva očigledna pokazatelja održavanja unutarnjeg hodočašća u kasnoj moderni. Smatram da je prvi pokazatelj evidentan razvoj i, u isto vreme, ukidanje stigmatizovanja psihoterapije u zapadnim društ-vima. Psihijatrijski i psihoterapeutski režimi uglavnom se sprovode putem regresivnog pripo-vedanja, pri čemu individue «pronalaze svoj put» pronalaženjem uzroka i vezanosti u prošlosti – «unutrašnje dete». Drugi pokazatelj je stvarno dete, odnosno naša nova vizija o detetu i naš praktičan odnos s njim.

Društvo kasne modernosti ponovo je pri-grlilo dete. Dete u okruženju onoga što se danas konceptualizuje kao postmoderna kulturna konfi-guracija postalo je teren preusmeravanja diskursa koji se tiču postojanosti, integrisanja i društvenih spona. Danas se dete predočava kao jedan vid «nostalgije», žudnje za prošlim vremenima, a ne za «budućnošću». Deca se danas shvataju ne to-liko kao «obećanje», koliko kao glavni i nesum-njivi izvori ljubavi, ali i kao partneri u najfun-damentalnijem vidu odnosa koji se ne bira niti pregovara. Poverenje koje se nekad očekivalo u braku, partnerstvu, prijateljstvu, klasnoj solidar-nosti i tako dalje, danas se u većini slučajeva investira u dete. To se može empirijski posve-dočiti na više načina: preko afektivnog produ-ženja adolescencije; borbe roditelja oko deteta tokom razvoda; podizanja položaja deteta na viši nivo putem savremenog unapređivanja dečjih prava (kao što je Zakon o detetu iz 1989. u Velikoj Britaniji, Children's Act); savremene ikonografije deteta u politici pomoći u Trećem svetskom ratu i u zapadnjačkim kampanjama protiv bolesti zavisnosti i kriminaliteta; u pove-ćanom interesovanju za odnos muškaraca prema deci i muškaraca za decu – i taj razvoj obeležava porast sociološkog istraživanja o maskulinitetu i očinstvu sve od osamdesetih godina XX veka.

Nepostojanost i neophodna fleksibilnost svih vidova odnosa, osim odnosa između odras-lih i dece, činilo ih je tokom kasne moderne nepouzdanim skladištima za «unutrašnjost», bilo u obliku osećanja, altruizma ili same društve-nosti. Bek je to izložio ovako:

«Dete postaje poslednji, preostali, neotkaziv i nezamenljiv primarni odnos.

Partneri dolaze i odlaze. Dete ostaje. Na njega se usmerava sve ono što se priželjkuje, a ne može da se ostvari u partnerstvu. Dete sve

većom fragilnošću odnosa između polova stiče monopol na praktičan život udvoje, na

izražavanje osećanja u biološkom davanju i uzimanju, što inače postaje sve rede i pro-

blematičnije. U njemu se kultiviše i slavi jedno anahrono socijalno iskustvo, koje procesom

individualizacije postaje upravo ne-verovatno i koje se priželjkuje. Prekomerna nežnost

prema deci, 'insceniranje detinjstva' koje se pruža - ovim jadnim, nadasve voljenim

bićima - i ljuta borba oko dece tokom i posle razvoda jesu neki simptomi ovoga. Dete

postaje poslednja alternativa usamljenosti koju ljudi mogu da izgrade protiv ljubavnih

mogućnosti, koje im izmiču. To je privatan oblik 'ponovne mistifikacije', koja dobija svoj značaj demistifikacijom i iz demistifikacije»

(Bek, 2001, str. 206).Začudo, deca se shvataju kao pouzdana i

postojana, kako nijedna druga osoba ili osobe nipošto ne mogu biti. Vrtlog koji je stvoren ubrzanjem društvenih promena i menjanjem naše percepcije tih promena znači da, dok su se nekada deca držala nas, u toku modernosti, da bismo ih vodili ka njihovoj/našoj «budućnosti», danas se mi, tokom kasne modernosti, držimo njih radi «nostalgičnog» utemeljenja jer su te promene za nas nepodnošljive i dezorijentišu nas. Dete je partner, supružnik, prijatelj, kolega i, na jednom drugom nivou, simbolička reprezentacija samog društva. Kao što je izneo Skater (Scutter) u svojoj analizi literature za decu:

«... karakteristično je da se dete dovodi u vezu sa vrednostima koje izgledaju suprotne onima koje se pripisuju odraslima, baš kao što

izgleda da je Petar Pan postavljen kao antiteza svetu odraslih i odrastanja. Ali

savremeno dete i adolescent ... stalno se iznova potvrđuju kao superiorniji skup onih

vrednosti koje im pripisuje svet odraslih, a koje njima nedostaju. Dete je bolji odrastao»

(Scutter, 1993, str. 12).Iako ovo delo pripada literarno-tekstual-

nom svetu, veoma je poučno. Zemlja Nedođija Petra Pana nije više jogunasta zemlja u kojoj decu treba zarobiti da bi nastavila sa svojom «budućnošću»; ona je ono što je i bila: ljubav i

briga, uzajamnost i društvenost. Skater nastavlja: «... zemlja Nedođija zapravo nije dečje carstvo već carstvo odraslih» (Scutter, 1993, str. 12).

Deca su nam potrebna kao održiva, pouz-dana, dostojna poverenja, danas staromodna riz-nica društvenih osećanja koja su počela da repre-zentuju. Naša «nostalgija» za njihovom suštinom deo je složenog, kasnomodernog, zaštitničkog pokušaja razrešenja protivrečnih zahteva nepre-stanog prevrednovanja vrednosti sa proglaša-vanjem društvenog identiteta.

Pošto su nam deca potrebna, mi ih pazimo i razvijamo institucije i programe da bismo ih pazili i nadgledali očuvanje onoga što ona, i samo ona, danas čuvaju. Mi smo oduvek pazili na decu, ali nekada kao čuvari njihove/naše bu-dućnosti, a danas zato što se taj odnos na suptilan način preokrenuo i ona su postala čuvari, sta-ratelji «dobrog» u našem odnosu. Izlišno je reći da je naše povećano nadziranje obelodanilo više ometanja njihovog stanja dobrobiti. Zlostavljanje dece, u svim svojim manifestacijama koje obuh-vataju fizičko (Kempe et al; 1962), seksualno (Finkelhor, 1979) i psihološko (Garbarino & Gilliam, 1980), nesumnjivo se «umnožilo» usled povećanja opsega našeg nadgledanja krajem XX veka. To se može pokazati na osnovu dva izvora.

Pre svega, što se tiče promene u pers-pektivi Kempeovih (Kempe & Kempe, 1978), izgleda da se «izum» zlostavljanja dece u šezde-setim preobražava u «otkriće» zlostavljanja dece u sedamdesetim. Uzimanje maha zlostavljanja dece kao društvene prakse daleko od toga da se ponovo spontano pojavilo u drugoj polovini XX veka. Ono je zapravo bilo relativno postojano, što se može posvedočiti ponovnim intereso-vanjem Kempeovih za istorijsku dimenziju ovog fenomena. Međutim, učestalost zlostavljanja de-ce tokom tog perioda, s obzirom na prijavljene i zabeležene slučajeve, trebalo je tretirati kao novi fenomen, fenomen koji se širi i koji sam po sebi zaslužuje dalje objašnjenje.

Drugo, kod Dingvola et al. (Dingvvall et al; 1983), koji u suštini stavljaju naglasak na etnometodologiju u pogledu rutinskih praksi službi koje daju procene, ispituju se psihološki i društveni procesi putem kojih socijalni radnici donose odluku o tome da li je dete bilo zlostav-ljano ili nije. Dingvol et al. razvijaju koncept profesionalnih strategija i iznose dva modela, «pesimistički» i «optimistički». Sugeriše se da

prvi model usvajaju socijalni radnici zbog pri-tiska države, medija, lokalne zajednice i javnosti (na primer, za vreme moralne panike koja je stvorena «aferom» Klivlend (Cleveland) 1987. u Velikoj Britaniji) i sastoji se od pristupa «što je sigurno – sigurno»; to podrazumeva da se svako dete posmatra kao da je potencijalno zlostav-ljano, što za uzvrat vodi neverovatnom poveća-nju prijavljenih slučajeva. «Optimistička» strate-gija koja potiče od drugačije atmosfere očeki-vanja ili, što je ironija, nastaje kao reakcija na zazor koji je često izazvan prethodnom strategi-jom, podrazumeva da se stvarno zlostavljanje smatra najmanje verovatnom dijagnozom poro-dičnih problema od strane socijalnih radnika.

Ipak, dramatičan porast prijavljenih sluča-jeva zlostavljanja dece tokom kasne moderne ne može se svesti isključivo na poboljšanje tehnike našeg ispitivanja, niti samo na našu marljivost, ma koliko da su se ovi pojačali. Razlog tome je intenzitet naše kolektivne reakcije na same kas-nomoderne okolnosti. Ono što se tako ljubo-morno čuva uz pomoć nove, «nostalgične» vizije o detetu jeste metanaracija samog društva. Priča o postmodernom detetu i njegovom zlostavljanju sačinjavaju jedan palimpsest.

Zlostavljati dete danas znači zadati udarac preostalom, otelotvorenom tragu društvene spo-ne, te je razumljivo što je posledica toga kolek-tivna reakcija koja odzvanja i puna je prekora. Glasan povik na «zlostavljanje» je povik našeg vlastitog kolektivnog bola zbog gubitka društve-nog identiteta. Poreklo krivice za ovo zlostav-ljanje, bilo da se projektuje u vidu psihopata, perverznjaka, obožavatelja đavola, majki u dos-luhu s njima, muškaraca ili čak nekompetentnih socijalnih radnika, treba zapravo potražiti u načinu na koji smo, vremenom, počeli da organi-zujemo naše društvene odnose.

ZAKLJUČAK

Ubrzanjem tempa društvenih promena pri kraju XX veka, ljudi prisustvuju nestajanju tačaka njihove povezanosti s kolektivnim život-om ili, u najboljem slučaju, priznavanju sasvim prolazne prirode tih tačaka povezivanja. Sa rasipanjem, fragmentacijom i detradicionaliza-cijom etabliranih izvora rasuđivanja, kao što su kognitivni, etički i estetički, individua doživljava

sve veći diskontinuitet između nekadašnjih inte-resovanja, uverenja i obaveza i onih ma koje koherentne grupe. Politika postaje isposredovana brzinom, a vlast rizikom. Dok je klasična socio-logija ukazivala da lek za dezintegraciju počiva u uspostavljanju etike međusobne zavisnosti, da-nas takav pozitivni altruizam ili pragmatički reci-procitet nisu mogućnosti na raspolaganju. Aktu-elni doživljaj subjektivnosti je žestoka tenzija između zavisnosti i nezavisnosti.

«Veza između starosnog doba i zavisnosti uspostavljena je naročito u buržoaskom društvu. Oslobođeno od

neophodnosti rada, a ipak isključeno iz društvenog sveta odraslih, detinjstvo je sve više postalo zbunjujući fenomen. Njegovo odvajanje je opravdavano na osnovu dečje

'nezrelosti' i 'bespomoćnosti', na osnovu njihove očigledne potrebe da se neko brine o

njima» (Ferguson, 1990, str. 11).Međutim, zavisnost nije više odlika odnosa

između odraslih i dece, koja se uzima zdravo za gotovo. Šta je sa zahtevima povelje o dečjim pravima, šta sa decom koja se „rastavljaju" od roditelja i sve ciničnijim okolnostima «zlostav-ljanja», što je predmet ovog rada, koje upravlja primenom sve i svake kontrole između odraslih i dece. Pri tom je svakako slučaj da zavisnost više nije cenjena odlika ma kog odnosa između odraslih. Čini se da je nezavisnost postala dislocirana oznaka ličnosti (u originalu: personhood, «ličnosnost») u postmodernom životu, kriterijum koji oslobađa «ja» od zastarelih ograničenja starog poretka, ali koji predupređuje analiziranje uspešnih mehanizama kulturnog reprodukovanja koje je inherentno unutar tog strukturalnog poretka, kao što je to formulisao Kauard (Coward, 1993):

«Primenjujemo termin 'zlostavljanje' tako široko da smo u opasnosti da pogrešno

prikažemo savremene odnose društvene moći... Preterano usredsređivanje na

zlostavljanje stavlja zavisnost pod znak pitanja, ali nam ne omogućava da razumemo ili kritikujemo moć. Umesto toga, kritikuju se

tipovi karaktera – onaj koji zlostavlja i zlostavljani, zločinac i žrtva – i njihov se

odnos smatra patološkim. Danas se ljudi koji zlostavljaju smatraju najgorim podlacima,

podmuklijima i od onih koji se okorišćavaju stvarnim nejednakostima u društvu»

(Coward, 1993).Zavisnost počiva na potrebi i autoritetu

radi zadovoljavanja te potrebe – zlostavljanje zahteva zloupotrebu ili korumpiranost tog autori-teta. Postmoderno rasipanje autoriteta nije dove-lo do demokratije, već do doživljaja nedostatka moći; to nije potencijalni izvor identiteta, već re-cept za viktimizaciju (žrtva, zlostavljanje, strada-laštvo, proganjanje). Ja ukazujem na to da deca u velikoj meri figuriraju kao simboličke reprezen-tacije ove zbrke neizvesnosti, i bukvalno i meta-forično.

Politička korektnost, još jedan postmoder-ni regulator iskustva, predstavlja opštu strategiju za opiranje nametanju ma kog vida autoriteta (prevashodno u lingvističkom smislu) i aktuelna «atmosfera zlostavljanja» proizlazi iz kontinuira-ne pometnje između moći i njenog ozakonjenja.

Deca su postala probni poligon za neop-hodnost nezavisnosti u konstituisanju ljudske subjektivnosti, ali isto tako i simboličko utočište poželjnosti poverenja, zavisnosti i brige u među-ljudskim odnosima. U ovoj drugoj ulozi, «detinj-stvo» održava samu «metanaraciju» društva i

zlostavljanje, i stvarno i pretpostavljeno, izražava našu današnju ambivalentnost prema - i nemoć nasuprot - strukturalnim okolnostima koje neprestano nastaju. Budući da uočavamo manje doslednosti i trajnijeg značenja u doživljaju naše vlastite subjektivnosti i u našim odnosima s dru-gima, svedoci smo sve većeg simboličkog zlosta-vljanja dece.

«Prinuđeni smo da se staramo o dobrobiti i izgledima tuđe dece jer je to uslov očuvanja naše nacije. Ako se izgubi vrednost koja se pridaje nacionalnom životu i istisne

duhom autonomije i razdvojenosti, naši odnosi sa decom i drugim ljudima se iz

temelja menjaju. Deca gube svoj kolektivni status i više ne predstavljaju vezu sa precima i

pradedovima, sponu nacionalnog kontinuiteta. Umesto toga, ona postaju lična prisustva čije je stupanje u svet uzrokovano

težnjom za vlastitim ispunjenjem. Dete izbora postaje odgovornost odraslih koji biraju.

Kvalitet života i životne šanse dece sve više odražavaju proizvoljne slučajnosti

porodičnog porekla i genetske obdarenosti»

Poglavlje 8.

Nova paradigma za sociologiju detinjstva:Poreklo, obećanje i problemi

Alan Praut i Alison Džejms, «A New Paradigm for the Sociology of Childhood? Provenance, Promise and Problems» u A. James and A. Prout , (eds.) Constructing and Reconstructing Childhood: Contemporary Issues in the Sociology of Childhood, London, the Falmer Press, 1990: 7-35

UVOD: PRIRODA DETINJSTVA

Naslov knjige, Konstruisanje i rekonstru-isanje detinjstva, zahvata ideju u okviru koje je i osmišljena. Pre svega, u uvodu smo raspravljali o onome što smo tamo nazvali „nastupajuća pa-radigma". U ovom poglavlju prikazujemo je upravo u tom svetlu – pristup proučavanju detinj-stva koji nastaje i koji još nije dovršen. Drugo, naslov jezgrovito izražava ono što smatramo prirodom društvene institucije detinjstva: skup društvenih odnosa o kojima se aktivno pregovara i u okviru kojeg se konstituišu prve godine ljudskog života. Nezrelost dece je biološka činjenica života, ali načini na koje se ta nezrelost shvata i dobija na značaju jeste činjenica kulture (La Fontaine, 1979). Upravo te „činjenice kulture" mogu se razlikovati i za njih se može reći da detinjstvo čine društvenom institucijom. U tom smislu se, dakle, može govoriti o druš-tvenom konstruisanju detinjstva, a isto tako, kao što se pokazuje u ovoj knjizi, i o njegovom rekonstruisanju i dekonstruisanju. U tom dvo-

strukom smislu detinjstvo se i konstruiše i rekon-struiše i za decu i od strane dece.

Nastojeći da opišu i analiziraju kvalitet tog iskustva, istraživači su tokom godina počeli da razvijaju nove pristupe proučavanju detinjstva. Jedan od prethodnika ove «nastupajuće paradigme», Sarlot Hardmen (Charlotte Hardman) upoređivala je 1973. svoje bavljenje antropologijom dece sa proučavanjem žena, tvrdeći da se «i žene i deca možda mogu nazvati 'prigušenim grupama', t.j. grupama koje se ne primećuju ili koje nam izmiču (s obzirom na nekoga ko proučava društvo)» (1973;85). U ovoj raspravi ukazujemo da je termin «prigušen» zaista primeren. Istorija proučavanja detinjstva u društvenim naukama nije obelezena odsustvom interesovanja za decu – kao što ćemo videti, to je daleko od istine – već njihovim ćutanjem. Ono što nastupajuća paradigma nastoji jeste da deci da glas tako što, kao što je sugerisala Hardmen, shvata „decu kao ljude koje treba proučavati po njihovom vlastitom pravu, a ne samo kao

skladišta poučavanja odraslih" (ibid. 87).U onome što sledi tragamo za poreklom

ovog pristupa, analiziramo njegove prednosti i naznačavamo neka pitanja na koja se nailazi u njegovom daljem razvoju. Pokazujemo načine na koje je društveno-politički kontekst omogućio alternativne pristupe u proučavanju detinjstva kako se doživljaj detinjstva za decu menjao. Lociramo te promene u odnosu na nove teorijske pravce kojih su se poduhvatile društvene nauke, stoje Krik (Crick) opisao kao «pomak od fun-kcije ka značenju», koji je omogućio proučavanje društvenih kategorija umesto grupa (1976;2). Konačno, ukazujemo na potencijal koji «nastupa-juća paradigma» ima za budući razvoj u socio-logiji detinjstva.

Prema tome, koristiće nam da na ovom mestu ponovimo šta smatramo ključnim obele-žjima ove paradigme.

1. Detinjstvo se smatra društvenim kon-struktom. Kao takvo, ono obezbeđuje interpre-tativni okvir za kontekstualizovanje prvih godina ljudskog života. Detinjstvo, različito od biološke nezrelosti, nije ni prirodno ni univerzalno svoj-stvo ljudskih grupa, već se pojavljuje kao specifična strukturalna i kulturalna komponenta mnogih društava.

2. Detinjstvo je promenljiva društvene analize. Ona se nikada ne može u potpunosti raz-dvojiti od drugih promenljivih kao što su klasa, rod ili etnicitet. Komparativne analize i analize više kultura pokazuju raznolikost detinjstva, a ne jedan jedini i univerzalni fenomen.

3. Dečji društveni odnosi i kulture vredni su proučavanja po svom vlastitom pravu, neza-visno od perspektive i interesovanja odraslih.

4. Deca jesu, i treba ih posmatrati kao aktivne u konstruisanju i određivanju svog vlas-titog društvenog života, života ljudi oko njih i društva u kome žive.

5. Etnografija je naročito korisna metodo-logija za proučavanje detinjstva. Ona omogućava deci direktnije izražavanje i učešće u dolaženju do socioloških podataka nego što je to obično moguće putem ekperimentalnih ili anketnih načina istraživanja.

6. Detinjstvo je fenomen u odnosu na koji je dvostruka hermeneutika društvenih nauka izrazito prisutna (Giddens, 1976). Naime, pro-glasiti novu paradigmu sociologije detinjstva znači isto tako pozabaviti se procesom rekonstru-

isanja detinjstva u društvu i odgovoriti na njega.Očigledno je da ovih šest tačaka predstav-

ljaju samo grubu skicu potencijala koji «nastupa-juća paradigma» može imati u proučavanju detinjstva. Potrebno je još mnogo rada na upot-punjavanju, teoretskom razvijanju i empirijskoj razradi ovih parametara. Nije izvesno da li oni predstavljaju radikalni prekid s prošlošću, kao što to ponekad tvrde oni koji se možda malo previše zalažu da proučavanje detinjstva stekne priznanje i status u okviru mejn-strim sociologije, lako svakako jeste tačno da su sociolozi nedovoljno pažnje posvetili detinjstvu kao predmetu interesovanja samom po sebi i da su mnogi od ključnih pojmova koji se koriste za razmatranje detinjstva problematični, na pogrešnu pomisao navodi sugestija da detinjstvo nije prisutno u diskursu teoretičara društvenih nauka. Naprotiv, «vek deteta» može se tako okarakterisati upravo zbog ogromnog korpusa znanja koje su nagomi-lali psiholozi i drugi teoretičari društvenih nauka sistematičnim proučavanjem dece. Ako se koncept detinjstva kao posebne etape u čovek-ovom životnom ciklusu iskristalisao u zapadnoj misli XIX veka, onda je XX vek omogućio razrađivanje teoretskog prostora i njegovo ispunjavanje iscrpnim empirijskim otkrićima. Tehnologija znanja, kao što su psihološki eksperiment, psihometričko testiranje, sociome-tričko mapiranje, etnografsko opisivanje i longi-tudinalni pregledi, sve je to bilo primenjeno na detinjstvo i strukturisalo naše razmišljanje o deci. To je takođe dovelo do, što je i ključno za preokupaciju ove knjige, sve jačeg nametanja specifično zapadnjačke konceptualizacije detinjs-tva na svu decu, što efektivno prikriva činjenicu da je institucija detinjstva jedan društveni kon-strukt. Stoga je naš zadatak ovde da ono što je novo smestimo u kontekst onoga što je prošlo, da bismo prosudili koliko je to delotvorno za savre-mene koncepte detinjstva.

Kompleksnost pozadine nastajanja «nove» paradigme čini neophodnim da prihvatimo u suš-tini tematski umesto istorijskog prikaza razvoja koji je omogućio, a povremeno i predupredio, promene u razmišljanju o detinjstvu. Nema sumnje da su psihološka objašnjenja dečjeg raz-voja, koja su obznanjena početkom XX veka, do nedavno preovladavala u proučavanju detinjstva. Ona su i podržavala i bila podržana pravilima podizanja dece / vaspitanja, čime su premošći-

vala jaz između teorije i prakse, roditelja i dete-ta, učitelja i učenika, političara i narodnih masa. Stoga je prevashodno razvojna psihologija obez-bedila okvir za objašnjenje dečje prirode i svakako je opravdala koncept prirodnosti samog detinjstva. Međutim, tokom ovog perioda pojav-ila su se drugačija mišljenja u ideologijama po-pulističkih pokreta i iz paradigmi koje su se menjale u okviru društvenih nauka. Ali, dugo su ona bila nezapažena i nepoznata ili su, svakako, bila ućutkivana. Sada se postavlja pitanje njihove istaknutosti u devedesetim godinama, kada je rekonstituisana sociologija detinjstva zaista po prvi put postala nešto više od obećanja jedne mogućnosti. Da bismo otpočeli sa rasplitanjem niti ovih debata, počećemo od početka, od domi-nantnih eksplanativnih okvira.

DOMINANTNA I DOMINIRAJUĆA OBJAŠNJENJA

Ključni koncept u dominantnom okviru koji okružuje proučavanje dece i detinjstva jeste razvoj i tri teme preovlađuju u vezi sa tim: «racionalnost», «prirodnost» i «univerzalnost». Ove teme su strukturisale način mišljenja koji se proteže preko disciplinarnih granica psihologije, vršeći uticaj ne samo na sociološke pristupe proučavanju dece, već i na sam društveno-politički kontekst detinjstva. Koncept «razvoja» nerazmrsivo povezuje biološke činjenice nezre-losti, kao što je zavisnost, sa društvenim aspektima detinjstva. Kao posledica toga, univer-zalnost društvenih praksi koje okružuju detinj-stvo, što predstavlja središte pažnje savremenih kritika, smatrala se relativno neproblematičnom sve do kasnih sedamdesetih. Oslanjanje na pret-postavljenu prirodnost detinjstva zapravo je ostavilo malo teorijskog prostora unutar kojeg bi se mogle ispitati alternativne mogućnosti.

Ovaj dominantan razvojni pristup detinj-stvu koji je obezbedila psihologija zasniva se na ideji prirodnog razvoja (Jenks, 1982). U pitanju je samoodrživ model čije se odlike mogu grubo skicirati na sledeći način: racionalnost je univer-zalno obeležje odraslog doba, dok detinjstvo pre-dstavlja period obučavanja za njegovo razvijanje. Stoga je važno proučiti detinjstvo kao pred-socijalni period različitosti, kao biološki određen stupanj na putu ka punom statusu ljudskog bića,

tj. odraslom dobu. Prirodnošću dece upravlja (i ona upravlja) njihova univerzalnost. To je u suštini evolucijski model: dete koje se razvija u odraslog čoveka predstavlja napredovanje od jednostavnosti ka kompleksnosti mišljenja, od nerazumnog do razumnog ponašanja. Kao eksplanativni okvir, on dobija svoje nadahnuće iz jednog ranijeg doba, doba buđenja naučnog interesovanja za društvo. Za vreme XIX veka, zapadni teoretičari sociologije, samoizabrani predstavnici racionalnosti, u drugim kulturama su videli primitivne oblike ljudskog stanja. Smatrali su ih detinjastima u njihovoj jednostav-nosti i nerazumnima u njihovim uverenjima. Povodeći se Kontovom (Comte) teorijom druš-tvene evolucije, «divljak» je shvaćen kao preteča civilizo-vanog čoveka, što se može porediti sa načinom na koji dete nagoveštava život odraslog čoveka. Na primer, Tajlor (Tvlor) je tvrdio da je «često pravljeno poređenje divljaka s decom podjednako prikladno na njihovo moralno, kao i na intelektualno stanje» (1871; 31). Bliska veza divljaka s prirodnim svetom učinila je Ru-soovo dete prirode zgodnom metaforom za društvenu evoluciju tokom XIX i početkom XX veka.

Model dečjeg razvoja koji je počeo da preovladava u zapadnoj misli dovodi na sličan način u vezu biološki i društveni razvoj: dečje aktivnosti – jezik, igra i interakcije – značajni su kao simbolički pokazatelji napredovanja u raz-voju. Smatra se da one kao aktivnosti nagovešta-vaju buduće učestvovanje dece u svetu odraslih. Nedovoljno pažnje je posvećeno njihovom zna-čaju u dečjem društvenom životu ili variranju koje pokazuju u društvenom kontekstu detinj-stva. Smanjivanje «iracionalnosti» dečje igre sa sazrevanjem uzima se za merilo evoluirajuće «racionalnosti» mišljenja, prateći načine na koje «primitivni» koncepti bivaju zamenjeni sofi-sticiranim idejama. Snažan i postojan uticaj ovog eksplanativnog okvira može se ilustrovati razma-tranjem učinka dela Zana Pijažea (Jean Piaget) na dečji razvoj. U tom pogledu, značajno je to što Pijaže priznaje da ga je Levi Brilovo (Levv-Bruhl) bavljenje „primitivnim" mišljenjem inspi-risalo za razvijanje njegovih vlastitih ideja. Kao što primećuje Pol Lajt (Paul Light), upravo pristupi nalik Pijažeovom dominiraju istraživa-njem spoznaje za vreme poslednjeg kvartala ovog veka, u potpunosti zasenivši „prethodne teoretske pozicije koje su nastojale da objašnje-

nje kognitivnog razvoja utemelje u dečjim druš-tvenim iskustvima" (1986; 170). Po mišljenju Pijažea, dečji razvoj ima naročitu strukturu i sastoji se od niza unapred određenih stupnjeva, koji vode do konačnog postizanja logičke kompetentnosti. To je obeležje racionalnosti odraslih. Unutar takve konceptualne šeme, deca su marginalizovana bića koja, preko sticanja kognitivnih umeća, iščekuju vremenski prelazak u društveni svet odraslih.

Jednina termina «dete», koja se stalno pojavljuje i u naslovu i u tekstu Pijažeovih spisa, osmišljena je u vezi s dve srodne pretpostavke o prirodnosti i univerzalnosti detinjstva. Deca se ne moraju javljati: «dete», kao telesno ispoljavanje kognitivnog razvoja od ranog detinjstva do odraslog doba, može predstavljati svu decu. Kao naslednici zapadne intelektualne tradicije usred-sređene na naučnu racionalnost, «dete» je predstavljalo laboratorijski prime-rak za prouča-vanje primitivnih vidova spoznaje; i zaista, decu su dovodili u laboratorije da bi ih proučavali. Deca različitih starosnih doba, kao reprezenti predracionalnih faza, služila su za otkrivanje sekvencijalnog procesa nastajuće racionalnosti «deteta». Takav pristup je konzistentan sa evolucijskom perspektivom koja je svojstvena onome što Boaz (Boas, 1966) opisuje kao kulturni primitivizam XIX veka.

Delo Pijažea predstavljalo je inspiraciju mnogim drugim objašnjenjima detinjstva i, svakako, mnogim društvenim praksama u vezi s decom. Na primer, upravo njegov prikaz razvoj-nih stupnjeva u spoznaji i dalje podstiče savre-mena zapadna ortodoksna mišljenja o pravilima podizanja dece (Urvvin, 1985) i, kao što pokazuje Vokerdajnova (VValkerdine, 1984), takođe se nalazi u srži savremenih edukativnih teorija i praksi. Zaista, ta perspektiva je toliko in-korporirana u uobičajeno shvatanje dece u zapadnim društvima da je teško razmišljati van nje. Na primer, uobičajeno jadikovanje roditelja «to je samo faza kroz koju prolazi» snažno se oslanja na implicitni pijažeovski model dečjeg razvoja, pružajući biološko objašnjenje krize u društvenim odnosima. Osporavanje ovog or-todoksnog mišljenja od strane savremenih pristupa detinjstvu tim je izuzetnije s obzirom na pretežnu dominantnost razvojnih psiholoških modela u svakodnevnom životu.

Naučno konstruisanje «iracionalnosti»,

«prirodnosti» i «univerzalnosti» detinjstva kroz psihološke diskurse preneto je pravo u sociološka objašnjenja detinjstva u vidu teorija socijalizacije tokom pedesetih godina. U vreme kada je pozitivizam snažno uticao na društvene nauke, pružao je „naučno" objašnjenje procesa putem kojeg deca uče da učestvuju u društvu. U okviru strukturalno funkcionalističkih prikaza društva, «individua» je ubačena u jedan ograničen broj društvenih uloga. Prema tome, socijalizacija je predstavljala mehanizam preko kojeg se te društvene uloge reprodukuju u uzastopnim generacijama. Ta teorija imala je za cilj da objasni načine na koje deca postepeno stiču saznanje o tim ulogama. Međutim, ona često nije uspevala u tome; to «kako» se socijalizacija zbiva često je ignorisano ili ulepšavano onim što Rafki (Rafkv) opisuje kao «neodređeno, donekle zbrkano ... preterano 'psihologizovanje'» (1973; 44). Zaista, ima tako mnogo teorijskih pogreški u pogledu ovog pitanja o procesu: reci kao što su «asimilacija», «indukcija» i «prirast» sprečavaju razmatranje određenih načina na koje deca postaju spoznajući subjekti.

Svojim promišljanjem o teoriji socijaliza-cije, Tonkin (Tonkin, 1982) pokazuje da tra-dicionalni model sadrži jednu fundamentalnu zabunu koja je odgovorna za ovakve sofizme i zapravo je prepoznavanje toga prokrčilo put savremenim pristupima. Uvođenje psihološkog modela direktno u sociološku teoriju istovremeno je urušilo dve definicije o tome šta konstituiše subjekat - individua kao primerak vrste i osoba kao primerak društva. Kao što primećuje Tonkin, individua je središte pažnje u klasičnoj psiho-logiji i to je razlog što se, kako ona ironično komentariše, «varijacije u ponašanju malog broja univerzitetskih studenata mogu smatrati pri-merima variranja uopšte u svetu» (1982; 245). Nasuprot tome, prevashodni fokus pažnje u okviru sociologije su društveni aspekti ličnosti* (u originalu: presnonhood, ločnosnost, stanje «biti ličnost»). Upravo o njima se pregovara i njima se manipuliše u društvenim odnosima; psi-hološki aspekti individue suvišni su u socio-loškom objašnjenju. Tradicionalni funkcionalisti-čki prikazi socijalizacije stapaju ove distinkcije i na kraju ne uspevaju da objasne proces putem kojeg «individua postaje ličnost» [ibid.: 245). Dženks to formuliše ovako: «društvena transfor-macija deteta u odraslog čoveka ne proizlazi

direktno iz fizičkog razvoja», kao što je nužno slučaj u tradicionalnim objašnjenjima socija-lizacije (1982; 12).

Implicitna binarnost psihološkog modela nekritično je preneta u klasičnu teoriju socija-lizacije. U jednom takvom prikazu, deca se smatraju «nezrelima, nerazumnima, nesposobni-ma, nedruštvenima (i) nekulturnima», dok su odrasli «zreli, razumni, sposobni, društveni i autonomni» (Mackav, 1973; 289). Zapravo, postoje dva primerka vrste. Socijalizacija je proces koji magično preobražava jedan u drugi, ključ koji pretvara nedruštveno dete u odraslog društvenog čoveka. Prema tome, pretpostavlja se da je dečja priroda drugačija; da bi taj model funkcionisao, to stvarno mora biti slučaj. Dete je prikazano kao laboratorijski pacov, kao da je na milosti i nemilosti spoljašnjih nadražaja; pasivno i povodljivo. Ono je izgubljeno u društvenom lavirintu, a odrasli su ti koji pokazuju put. Dete, kao i pacov, reaguje u skladu sa tim i na kraju je nagrađeno time što postaje «društveno», postaje odrastao čovek. Budući da je dete iskonstruisano kao nesposobno da započne interakciju, njegova priroda je zamišljena kao fundamentalno druga-čija od prirode odraslih. Elkinov (Elkin) prikaz iz šezdesetih godina pokazuje kako bi ovaj model trebalo da funkcioniše: «Akteri socijalizovanja poučavaju, služe kao modeli, i pozivaju na učestvovanje. Svojom sposobnošću da daju nagradu i da je uskrate, oni navode na saradnju i učenje i sprečavaju razornu devijantnost» (1960; 101). Kao i totalitarni režim upravljanja, i ovaj model socijalizacije održavao je teoretsku stabilnost funkcionalističkog objašnjenja društva i svakako je doprineo opstajanju funkcionalistič-kog pogleda na svet. Na taj način je proizveo novi skup problema povezanih sa navodnim neuspehom socijalizacije u svakodnevnom iskustvu neke dece.

Delimičan uzrok ove neusklađenosti izme-đu teorije i prakse jeste taj što su perspektive za proučavanje detinjstva, izvedene iz teorije socijalizacije, bile zasnovane prevashodno na zainteresovanosti odraslih za reprodukovanje društvenog poretka. Deca nisu bila od nekog značaja osim kao pasivni predstavnici buduće generacije, što je, kao što se ispostavilo, teorijski bila ogromna odgovornost. Prikazujući ukratko tradicionalne pristupe teoriji socijalizacije, Šildkraut (Shildkrout) objašnjava da se:

«... dečja kultura smatra probom za odrasli život; socijalizacija se sastoji od procesa pomoću kojih se, jednom ili drugom metodom, deca navode na prilagođavanje u slučajevima «uspe-šne» socijalizacije, ili postaju devijantni u slučajevima «neuspele» socijalizacije» (1978; 109-10).

Ovo zanemarivanje procesa socijalizacije, sa stavljanjem preteranog naglaska na njen ishod, iznedrilo je čitav niz rasprava i moralne panike u vezi sa detinjstvom. One su se usredsredile na ulogu porodice i škole kao aktera socijalizovanja, dok je malo značaja pridato razmatranju učinka ili značenja tih institucija u životu dece. Kao važna obeležja u društvenoj sredini odraslih, za njih se, od strane odraslih, pretpostavljalo da su presudni za razvojni napredak njihove dece. Nedovoljno pažnje je posvećeno mogućnosti protivrečnosti ili svakako konflikta u procesu socijalizacije. Vezan za implicitni psihološki model dečjeg razvoja, sociološki prikaz odrasta-nja zasnovan je na inherentnom individualisti-čkom naturalizmu. Sva deca za koju je izgledalo da se spotiču u procesu socijalizacije poten-cijalno su obuhvaćena novim skupom kategorija «deteta»: neuspešna u školi, devijantna i zapostavljena deca. Neuspešan pokušaj skladnog socijalizovanja u funkcionisanje društva značilo je, zapravo, neuspeh da se bude čovek.

DRUGAČIJA MIŠLJENJA: Osporavanje ortodoksnih uverenja

Ustrajavanje psiholoških objašnjenja društvenosti dece i pothranjivano je i podržavano njihovom sveprisutnošću. Na gotovo jednak način kao što se kategorija «žene» smatrala u predfeminističkoj misli «nekom vrstom univerzalije», kategorija «deca» je u okviru tra-dicionalnih objašnjenja povezivana sa onim što je Hastrap (Hastrup) zvao «semantika biologije» (1978; 49). Biološke činjenice o životu, rođenju i ranom detinjstvu neprestano su korišćene za objašnjavanje društvenih činjenica o detinjstvu, dok nijedna kulturna komponenta nije dovoljno uzeta u obzir. No, postepeni porast svesti da se značenja koja se pripisuju kategorijama «dete» i «detinjstvo» mogu razlikovati u vremenu i prostoru počelo je da destabilizuje tradicionalne modele dečjeg razvoja i socijalizacije. Kako

primećuje Denzidžer (Danziger, 1970), tradici-onalni model socijalizacije razvijen na zapadu sadržavao je implicitnu kulturnu pristrasnost, što ga je činilo slabo upotrebljivim u komparativne svrhe. Nasuprot tome, nastupajuća paradigma polazi od pretpostavke da se dete socijalizuje tako što pripada «određenoj kulturi na određe-nom stupnju njene istorije» (Danziger, 1970; 18).

Nema sumnje da je razvoj interpretativnih perspektiva u društvenim naukama, naročito simboličkog interakcionizma i socijalne fenome-nologije, pružio podsticaj novim pravcima u proučavanju detinjstva. Naročito je podsticano interesovanje za decu kao društvene aktere i detinjstvo kao određenu vrstu društvene stvar-nosti. Na primer, preokupiranost društvenim aktivnostima u svakodnevnom životu – intereso-vanje koje je postalo središnje u interakci-onističkoj sociologiji - dopuštalo je mogućnost preispitivanja onoga što je pre toga smatrano neproblematičnim. U okviru interpretativne tradicije, aspekti svakodnevnog života koji su uzimani zdravo za gotovo ispitivani su «stav-ljanjem van zagrade». Namera je da se procesom iscrpnog i kritičkog promišljanja učine kulturno neobičnima, čime bi se uveli u sferu sociološke analize. Jedna druga i krucijalna perspektiva je da društvena stvarnost nije fiksirana, konstantna ili jedinstvena. Zapravo, društveni život se shvata kao da se neprestano stvara aktivnostima druš-tvenih aktera. On je postignuće ljudskih bića i ostvaruje se na osnovu uverenja, perspektiva i tipizacija koje uzrokuju smisleno i intencionalno delovanje. Objašnjenje društvenog života zahteva razumevanje značenja koje ima za učesnike u kontekstu njegovog specifičnog događanja. Ova dva obeležja interpretativne sociologije sjedi-njena su da bi se stvorilo naročito interesovanje za perspektive grupa s niskim statusom u druš-tvenim organizacijama i okruženjima. Jedna od tih grupa s niskim statusom su, naravno, i deca.

Dakle, pedesetih i šezdesetih godina XX veka interpretativne sociologije bile su moćan izvor kritikovanja tada dominantne paradigme strukturalnog funkcionalizma, iz kojih su potekla shvatanja dečje socijalizacije. Ta opšta kritika preokrenula je strukturalno-funkcionalistički odnos između strukture i delanja, dok su inter-pretativisti naglasili ulogu kreativne individualne aktivnosti u konstituisanju ljudskog društva. Napad na preovlađujuće zamisli socijalizacije bio

je sastavni deo toga, što je možda rezimirano u Vrongovoj (Wrong, 1961) nezaboravnoj optužbi da je Parsons (Parsons) zastupao «preterano socijalizovano shvatanje čoveka». Dati su obrisi fenomenološke (Rafky, 1973) i interakcionističke (MacKav, 1973) alternative, koje su deci pridale aktivniju ulogu. Odatle do sugerisanja da je sam koncept detinjstva unutar teorije socijalizacije pogrešan bio je mali korak. Mekej je ovo stanovište izložio ukratko:

«Ako su obe tvrdnje tačne, da su deca kompetentni tumači društvenog sveta i da pose-duju zasebnu(e) kulturu(e), onda proučavanje interakcije odrasli-deca (nekada socijalizacija) postaje proučavanje kulturne asimilacije ili, što je teoretski važnije, proučavanje smislene društvene interakcije» (1973; 31).

Drugi i noviji podsticaj novim pravcima koji su preduzeti u proučavanju detinjstva potiče od strukturalizma u mnogim njegovim vidovima i od naviranja interesovanja za semiologiju. Sledeći urušavanje tradicionalnih modela socija-lizacije i kritike dečjeg razvoja, što su do tog vremena bili glavni putevi kojih se držalo pro-učavanje detinjstva, ove intelektualne tendencije usredsredile su pomniju pažnju na načine na koje procesi društvenog klasifikovanja strukturišu ne samo institucionalna uređenja društvenog života, već i sam način njihovog razumevanja. Moguć-nosti alternativnih pogleda na svet, razilaženja u mišljenju i osporavanja hegemonije koje su ove intelektualne rasprave razotkrile, utrlo je put nagoveštaju da neke društvene grupe mogu imati drugačije shvatanje društvenog sveta od većine. Semiologija je počela da se smatra sve važnijom za razumevanje ekspresivnih značenja u svako-dnevnom životu i proizvela je plodan stil sim-boličkih analiza. Mnoge od njih bile su usredsre-đene na upotrebu neverbalnih vidova simbolič-kog izražavanja od strane grupa s niskim status-om (Hebdige, 1979), kao i na moć jezika u obli-kovanju društvene stvarnosti (Ricoeur, 1978).

Promene u opštoj intelektualnoj klimi tokom sedamdesetih godina pokrenule su nove pravce u proučavanju detinjstva unutar mnogih disciplina, ali su početni koraci možda preduzeti baš u istoriji. Delo francuskog istoričara Filipa Arijesa (Phillip Aries) izvršilo je veliki uticaj na društvene nauke, mada on nipošto nije bio prvi istoričar koji je predložio radikalnu kritiku kon-cepta detinjstva. Sociolozi su se nestrpljivo

pozabavili njegovom dramatičnom i smelo izloženom tvrdnjom da «u srednjovekovnom društvu nije postojala ideja o detinjstvu» (1962; 125). Ona je vrlo brzo bila prihvaćena kao primer promenljivosti ljudskog društva, tim korisnija jer se nije odnosila na «egzotično» ili «primitivno», već na prošlost zapadne Evrope koju dobro poznajemo.

Arijesovo osporavanje ortodoksnog uverenja počivalo je u njegovoj sugestiji da se koncept detinjstva pojavio u Evropi između XV i XVIII veka, otvorivši time ogromnu rupu u tradicionalnim pretpostavkama o univerzalnosti detinjstva. Služeći se u velikoj meri srednjovekovnim ikonama, on je tvrdio da deca nisu na njima prikazivana, osim u zavisnoj fazi ranog detinjstva. Ona su tu samo kao minijaturni odrasli. Međutim, od XV veka naovamo, deca počinju da se pojavljuju kao deca, što odražava njihovo postepeno sklanjanje iz svakodnevnog života društva odraslih. Prema Arijesu, to je prvo podsticano razvojem novih stavova «tetošenja» dece, čime su naglašeni njihova posebna priroda i potrebe. Drugo je pojava formalnog obrazovanja i dug period školovanja, što je za decu predstavljao preduslov preuzimanja odgovornosti odraslih. Prvobitno izvodljivo ekonomski i praktično samo za više klase, koje su jedine imale vremena i novca za «detinjstvo», ove tendencije su se širile nadole kroz društvo. Detinjstvo je za sve postalo institucionalizovano.

Arijesovo delo izazvalo je nalet istorijskih proučavanja u vezi s decom i porodicom. Neka od njih pružala su potkrepu Arijesovoj ideji «otkrića detinjstva», dok drugi radovi nisu priznavali to osporavanje. Na primer, Lojd de Moz (Lloyd de Mause, 1976) čvrsto se držao zamisli o detinjstvu kao ljudskoj univerzaliji, radije karakterišući davnašnje običaje podizanja dece kao tako brutalne i izrabljivačke da malo nalikuju na one u savremenim zapadnim društvi-ma. Detinjstvo je, tvrdi on, isto; roditelji su ti koji su se promenili. Arijesova teza je takođe bila predmet pomnog kritičkog ispitivanja od strane drugih istoričara u pogledu njegove istorijske metode, dokaznog svedočanstva i interpretacije. Rasprava traje i dalje, ali se jedna od interesantnijih kritika može naći kod Polokove (Pol-lock, 1983). Koristeći 415 primarnih izvora između 1500 i 1900, ona komentariše:

«Mnogi istoričari su se saglasili s

pogrešnim uverenjem da, ako neko društvo u prošlosti nije imalo savremen zapadnjački kon-cept detinjstva, onda to društvo nije ni imalo taj koncept. Takvo stanovište je potpuno neodbranjivo - zašto bi nekadašnja društva posmatrala decu na isti način kao današnje zapadno društvo? Povrh toga, čak i ako se na decu gledalo drugačije u prošlosti, to ne znači da nisu smatrana decom» (1983; 263).

Ovo nije nipošto senzacionalno kao Arije-sovo originalno delo i završava se umerenijom tvrdnjom da, iako i nekadašnja i današnja za-padna društva prave razliku između dece i odras-lih te pripisuju deci karakteristike i tretman dru-gučije nego kod odraslih, osobeni oblik savre-menog detinjstva je ipak istorijski specifičan.

Mada ta spona nije potvrđena, ova manje grandiozna formulacija tvrdnje da je detinjstvo društveno konstruisano potkrepljena je pretho-dnim proučavanjima društvenih antropologa koja su se ticala kulture i ličnosti. Ta proučavanja, namenjena ilustrovanju neizmerne plastičnosti kulture i kulturne relativnosti, usredsredila su se na običaje podizanja dece kao lokusa različitosti. Benediktova (Benedict, 1935) pružila je opšte poznat primer. Upoređujući detinjstvo kod Zu-nija (Zuni), Dobua (Dobu) i Kvakijutla (Kwaki-utl), ona je otkrila izrazite razlike u pogledu preuzimanja odgovornosti koje je bilo dopušteno deci, njihovog stepena podređenosti odraslima i načina na koji su raspodeljene karakteristike ro-da. Još pre toga, Margaret Mid (Margaret Mead, 1928) kao glavna predstavnica škole «kultura-ličnost», nastojala je da se svojim istraživanjem ostrvlja Samoa (Samoa) suprotstavi sugestiji Stenlija Hola (Stanlev Hali) da je adolescencija period prirodnog buntovništva, pokazujući da na Samoi to ne postoji. Međutim, uprkos tom naglašavanju varijabilnosti detinjstva, ovi pisci su zadržali konvencionalno shvatanje socijaliza-cije kao procesa oblikovanja koji obavljaju odrasli. Oni koji su istraživali unutar okvira kultura-ličnost, obraćali su naročitu pažnju na običaje podizanja dece jer su oni, po njihovom tvrđenju, glavni načini prenošenja kulturnih obe-ležja. Nedovoljno pažnje je posvećeno detinjstvu kao fenomenu za sebe ili deci kao aktivnim učesnicima u procesu vlastitog podizanja.

Antropološko zanimanje za starosno doba kao princip društvenog diferenciranja i stratifika-cije manje je poznato. No, moglo bi se pokazati

da je mnoštvo teorija i etnografskog materijala prikupljenih pod ovom rubrikom (o čemu se ras-pravlja u ovoj knjizi u James & Prout) imalo postojaniji učinak na novo aktuelno promišljanje o detinjstvu nego očiglednije relevantno prouča-vanje pisaca u okvirima kultura-ličnost. Danas klasično delo Ajzenštada (Eisenstadt, 1956) o generacijskoj tranziciji u savremenim društvima podseća na potencijal koji to poseduje. Pišući iz perspektive parsonijanskog strukturalnog fun-kcionalizma, uz bogato pozajmljivanje iz antro-pologije, Ajzenštad ukazuje da je izraženo odelji-vanje po starosti funkcionalno za društvenu sta-bilnost savremenih društava. On posebno identi-fikuje potkulture mladih kao način na koji se buduće porodične i profesionalne uloge mogu i «držati po strani» i vežbati na sigurnom. Ta zamisao da snažno udruživanje starosnih grupa među mladima čini prelaznu fazu u kojoj su delimično odvojeni od društva odraslih, odražava antropološko bavljenje starosnim sistemima u različitim kulturama.

Od tih početaka proizašlo je mnoštvo proučavanja potkulture. Teoretičari funkcionali-zma, kao što je Mazgrouv (Musgrove, 1964), dalje su razvili Ajzenštadovu sugestiju, obrazla-žući da su mladi potrošački određena klasa izvan strukturisanih diferencijacija kapitalističkog društva. Ovo gledište je kasnije odbačeno u ana-lizama koje su potekle iz Centra za savremene studije kulture (Centre for Contemporary Cultural Studies; vidi Hali & Jefferson, 1976). Kombinujući marksizam i semiologiju, pisci u okviru ove tradicije su, naprotiv, smatrali da pot-kulture mladih izražavaju protivrečnosti i kon-flikte klasne strukture. Najslavniji primer je Koe-nova (Cohen, 1972) analiza skinhedsa. Koen opi-suje kako skin-hedsi, svojim čizmama, pojasima, majicama bez okovratnika i kratko podšišanom kosom, pokušavaju da na magičan način obnove tradicionalni život zajednice engleske radničke klase koji je počeo naglo da iščezava s urbanim rekonstruisanjem u šezdesetim godinama.

Pojavljivanje i kasnije analiziranje potkult-ura mladih iz radničke klase kao društvenih gru-pa sa specifičnim ideologijama podstaklo je sociološko zanimanje za «starosno doba» kao princip društvenog klasifikovanja u zapadnim društvima. Neke druge «starosne» kategorije, kao što su «deca» i «stariji», poprimile su novi status kao «društveni problemi» u društveno-

političkom kontekstu stanovništva koje «stari» i društava sve više «usredsređenih na decu». Pre-ma tome, paralelno sa proučavanjem pogleda na svet potkultura nagovešteno je da bi i mlađa deca mogla takođe nastanjivati poluautonomne društ-vene svetove sa čijim značenjima svet odraslih tek treba da se sporazume. Na primer, Hardmen je 1973. opisala svoje istraživanje u smislu pokušaja «otkrivanja da li u detinjstvu postoji jedan samoupravljački, autonomni svet koji ne odražava nužno prvobitni razvoj kulture odras-lih» (1973; 87). Semiološki pristupi napipali su dragocenu žicu u jeziku i pojmovima koje upo-trebljavaju deca: kad više nije bilo neophodno da se ponašanje ili jezik dece opisuju kao pred-društveni i predracionalni, postalo je moguće staviti ih u kontekst kao izražavanje njihovog društvenog sveta (James, 1979a; 1979b).

Iako je neposredan učinak ovih novih teo-rijskih perspektiva na empirijsko proučavanje bio uglavnom razočaravajući, jedna oblast, socio-logija školovanja, odskače od tog generalnog pravila. Na primer, pionirska proučavanja Har-grivza (Hargreaves, 1967) i Lejsija (Lacev, 1970) o značenju i procesu društvenog diferenciranja u potkulturama učenika srednje škole dalo je snažan podsticaj interesovanju za dečja mišljenja o njihovom svakodnevnom životu. Takvo prou-čavanje je izraženo teorijski u (tada) «novim perspektivama» u sociologiji obrazovanja (You-ng, 1971). Jang se u suštini zalagao za korišćenje interpretativnih perspektiva radi pomeranja sociologije obrazovanja od njenih tradicionalnih preokupacija strukturalnim svojstvima obrazo-vnih sistema, ka preispitivanju samog procesa školovanja. To je podrazumevalo kritičko ispiti-vanje pojmova kao što su «postignuće», «sposo-bnost» i «znanje», s obzirom na njihovo značenje za one koji su uključeni u proces školovanja. Središte proučavanja postale su interakcije između aktera (uglavnom nastavnika i učenika) u konkretnom obrazovnom okruženju, što su u početku bile učionice, ali se to uskoro proširilo na druge kontekste u životu učenika. U tom okviru, deca su kao školski učenici transformisa-ni od predmeta obrazovnih sistema do aktivnih učesnika, pararelno s transformacijama dečje subjektivnosti u preoblikovanim perspektivama na socijalizaciju, lako ova perspektiva nije nipo-što bila nesporna, jedan pozitivan ishod bilo je stvaranje potpuno novog žanra empirijskog prou-

čavanja kojim su opisivane i analizirane kulture i doživljaji učenika (Woods, 1980).

U okviru psihologije, koja je, kao što smo već pokazali, u društvenim naukama oduvek bila glavno područje istraživanja o detinjstvu, tokom kasnih šezdesetih počele su takođe da se izraža-vaju sumnje. Ovde su se interpretativne perspe-ktive ponovo udružile sa svešću o kulturnom i istorijskom relativizmu da bi prouzrokovale radi-kalnu kritiku. U Britaniji se izdavanje zbornika 1974, koji je priredio Martin Ričards (Martin Richards), i jednog sličnog severnoameričkog koji su priredili Kesel i Zigel (Kessell &c Siegel, 1984), uglavnom smatraju znamenjima novog pristupa. Ričards je kasnije opisao njegovo upo-rište kao:

«... kritikovanje psihologije koja se zasniva na univerzalnim zakonima koji bi trebalo da važe u svim društvima i svim istorijskim vremenima. Tvrdi se da termini kao što su 'majka' i 'dete' ne samo što izražavaju opštost bez značenja, već takođe pogrešno predstavljaju odnos između pojedinca i društvenih svetova i prikazuju društvena uređenja kao da su utvrđena zakonima prirode» (1986; 3).

Iako je individua ostala u središtu pažnje, prepoznavanje da je detinjstvo društveno iskontruisano dovelo je do pojačane svesti o društvenom kontekstu unutar kojeg se odvijaju psihološki procesi.

Istraživački program koji su proizvele ove nove perspektive bio je izvanredno plodan. Dva pravca ispitivanja, oba podstaknuta, a sačinjavala su nove perspektive, ilustruju učinak interpreta-tivne metodologije. Prvi je usredsređen na eksperimentalnu srž klasičnog pijaženizma. «Ob-jektivnost» «eksperimenta» dovedena je u sum-nju istraživanjem Mekgerigla i Donaldsona (McGarrigle & Donaldson, opisano u Donaldson, 1978), koje je, zamenjivanjem odraslog eksperi-mentatora «nevaljalim medom», pokazalo da de-ca ostvaruju naizgled «prerano zrele» rezultate na testu. Sugeriše se da se takvi rezultati mogu obrazložiti činjenicom da je ekperi-ment, putem aktivnosti nevaljalog plišanog mede, postao daleko «smisleniji» za decu. Preispitivanje Pija-žea, do čega je dovelo ovakvo istraživanje, još nije dovršeno a ni razrešeno, ali je Lajt (1986) nedavno sugerisao da i društveni kontekst odnosa odrasli-deca, i simbolička značenja koju deca unose u ekperiment s obzirom na društvena pra-

vila i predmete koji se upotrebljavaju, mogu uticati na «rezultate».

Razjašnjenje pravila i značenja u svako-dnevnom životu bio je glavni cilj drugog udara interpretativizma u psihologiji. Herova (Harre, 1979) zamisao «etogenske metode» može se shvatiti kao davanje primera svojih glavnih načela: fokusiranje na sistem značenja unutar kojeg se odigrava društveno delovanje; bavljenje načinom na koji se subjektivnost i intersubje-ktivnost konstituišu unutar jezika i svrha kori-šćenja zdravorazumskih shvatanja u okviru istra-živačkih procesa. U principu, ovaj metod nije ograničen starosnim dobom društvenih aktera koji se proučavaju, ali se u praksi veći deo istra-živanja koja se sprovode u okviru ove perspe-ktive bavi decom i mladima. Ona su dovela do proučavanja koja imaju puno zajedničkog s obra-zovnim i potkulturnim istraživanjima koja smo razmatrali ranije (Marsh, et al., 1978).

Dakle, ovo su neke od intelektualnih ten-dencija koje su stvorile teorijski uverljiv prostor pod imenom „društveno konstruisanje detinj-stva". Bilo bi, međutim, naivno podrazumevati da je uspostavljanje takvog prostora omogućilo samo zajedništvo teoretičara društvenih nauka. Na primer, nema sumnje da je uticaj interpre-tativne filozofije unutar društvenih nauka potpo-mognut političkim mogućnostima koje je izgle-dalo da pruža. Ako su društvene (i psihološke) stvarnosti konstrukti ljudskog razuma i intenci-onalne aktivnosti, onda one mogu biti poništene kao što su i stvorene. Optimističnije verzije ovog voluntarizma preplavile su radikalne političke pokrete šezdesetih i sedamdesetih godina i podr-žale veliki deo njihovog «kontrakulturnog» miš-ljenja. Pokreti antikolonijalizma za građanska prava, antipsihijatrijski i ženski pokreti - svi su ukazivali da društveni odnosi nisu utvrđeni društvenim i psihološkim zakonima, već da se mogu iznova uspostaviti (putem raznih oblika društvene i političke borbe) na drugačijoj osnovi, lako je optimizam u pogledu društvenih promena možda oslabio tokom protekle decenije, kada je bio najsnažniji, počelo je preispitivanje čak i društvenih odnosa koji su najviše uzimani zdravo za gotovo. Deca i detinjstvo, mada nemaju sre-dišnje mesto u ovom preispitivanju, imali su spo-rednu ulogu u, na primer, naviranju interesova-nja za dečja prava (nedavno pretresano u Franklin, 1986).

Razmatrajući pitanje odnosa između društ-venih nauka i društva, već smo pokazali način na koji je pijažeanska razvojna psihologija obliko-vala praksu poučavanja u osnovnoj školi. Opšte uzev, dok sociologija i psihologija pokušavaju samo da razumeju svet kakav jeste, njihovi proizvodi, otkrića, terminologija i načini objaš-njavanja sveta ipak se apsorbuju natrag u njih i postaju sastavni deo društva koje se istražuje. U tom smislu ne mogu postojati koncepti detinjstva koji su društveno i politički bezazleni. Dok je radikalizam šezdesetih godina smatrao da oslo-bađa decu od ugnjetavanja, danas uočavamo ka-ko praktičari društvenih nauka opreznije priznaju ulogu njihovih disciplina u proizvođenju de-tinjstva u svom današnjem obliku.

PREPREKE I IZGLEDI ZA KONSTRUISAIMJE NOVE PARADIGME

Poreklo nove paradigme za proučavanje detinjstva praćeno je vijugavom stazom; za sada je još uvek prilično fluidna i neuobličena i ima još mnogo prepreka koje treba savladati pre no što bi se moglo reći da sociologija detinjstva ima čvrsto teoretsko uporište. U ovom poslednjem odeljku ukazaćemo na neke od njih.

Pre svega, treba znati da su još uvek dominantni koncepti „razvoja" i „socijalizacije" izuzetno otporni na kritikovanje. Oni opstaju uprkos svemu što je navedeno protiv njih. Na primer, Ričards (1986; 3) žali što uprkos široko rasprostranjenom raspravljanju o neophodnosti da se kognitivna i razvojna psihologija lociraju u okviru društvenog i kulturnog konteksta, samo manji deo empirijskih istraživanja obavljenih u poslednje vreme razmatra tu mogućnost, makar i neznatno. Slično tome, u sociologiji koncept so-cijalizacije i dalje dominira teorijom i istraživanjima o deci. Nedostatak promena ovde je istaknut naročito upadljivo u sociologiji poro-dice, na primer. Iako je feministička kritika radi-kalno izmenila promišljanje o ženama i porodici, razmišljanje o deci ostalo je prilično statično, kao nepokretna tačka u središtu oluje. Na primer, po-stoje ogromne razlike u obrađivanju većine tema između Morganove izvanredne knjige Društvena teorija i porodica (Social Theory and the Family, 1975) i njegovog objavljivanja (podjednako dob-re) knjige Porodica, politika i društvena teorija

(Familv, Politics and Social Theory, 1985), dece-niju nakon toga. Međutim, detinjstvo ostaje ma-nje-više nepromenjeno i, ako ništa drugo, još je marginalnije u drugom nego u prvom radu.

Treba što pre priznati da ovakvo stanje stvari proizlazi delom iz produktivnosti domi-nantne pozicije. Ona je bila, uprkos kritikovanju koje smo naveli ranije, izuzetno plodna u stva-ranju saznanja o detinjstvu i svaki dalji razvoj oslanjaće se na taj temelj. Zaista, utoliko što se nastupajuća paradigma razvija u odnosu na stare ideje, one se mogu smatrati delom njenog izvora. Ipak, danas je očigledno da te ideje više nisu odgovarajuće. Njihova kontinuirana prevlast je delimično odgovornost onih koji su (kao i mi) mnogo pričali o sociologiji detinjstva, a malo toga objavili. Ova knjiga je delimično isprav-ljanje te greške, ali treba takođe priznati da po-stoje neki duboko ukorenjeni izvori opiranja po-novnom konceptualizovanju detinjstva unutar sociologije. Ambertova (Ambert, 1986) razotkri-va neke od njih u svom razmatranju detinjstva u severno-američkoj sociologiji. Ona ukazuje da je relativno odsustvo dece ukorenjeno u istim činio-cima koji su sprečili posvećivanje pažnje ženama (i rodu), odnosno sociologiji kojom dominiraju muškarci, koja ne pridaje važnost staranju o deci, a još manje aktivnostima same dece. Udruženo s konzervativizmom i strukturom karijere orijenti-sane na muškarce, to znači da „... čuvari disci-pline... i dalje pripisuju visoku vrednost odre-đenim tipovima znanja, podataka i istraživačkih metoda ... Ne postaje se poznato ime u socio-logiji proučavanjem dece" (Ambert, 1986: 16).

Opiranje novim načinima razmišljanja o detinjstvu proteže se izvan granica sociologije. Postoji podudaranje između koncepta društvenih nauka i načina na koje se detinjstvo društveno konstruiše. Na primer, pojmovi kao što je socijalizacija urezani su u način postupanja prosvetnih i socijalnih radnika i to osigurava da se njihovo kritikovanje proteže na (i suočava sa) opštim opiranjem. To nije naprosto stvar navike, udobnosti, lažne svesti ili uloženih interesa, već onoga našta Fuko upućuje kao na „režime istine" (Fo-ucault, 1977). On ukazuje da oni funkcionišu kao samoispunjavajuća proročanstva: načini raz-mišljanja o detinjstvu stapaju se sa institu-cionalizovanim praksama da bi proizveli samo-svesne subjekte (nastavnici, roditelji i deca) koji razmišljaju (i osećaju) o sebi pomoću tih načina

razmišljanja. Stoga se „istina" o njima i njihovoj situaciji samopotvrđuje. Zato se može pokazati teškim prodiranje u to nekom drugom „istinom" (proizvedenom drugačijim načinom razmišljanja o detinjstvu). Na primer, otpornost socijalizacije kao dominantnog koncepta počiva delom u načinu na koji su zamisli o detinjstvu usađene unutar čvrsto strukturisane matrice značenja koja povezuje detinjstvo sa porodicom i situira ga u odnosu na nju, kao što primećuje Lena Alanen (Leena Alanen):

„Pokazuje se da je trougao detinjstva, po-rodice i socijalizacije uobličen iz jednog komada koji se ne može rastaviti na sastavne delove da bi se oni zasebno razmotrili... čime se sprečava mo-gućnost da se makar zamisle drugačiji odnosi između tih komponenti" (1988; 54).

Razotkrivanje tih odnosa jedan je od osnovnih teoretskih zadataka u razvoju alterna-tivnog okvira.

Kako se tome može najbolje pristupiti? U jednom smislu, paradigma koja je ovde skicirana predstavlja početak tog procesa. Kritika pretho-dnih hegemonijskih koncepata olabavila je neke veze i omogućila nešto „kreativnog zamišljanja" o kome govori Alanenova. Već je izvesno vreme moguće razmišljati o teorijskom prostoru u kome se deca, na primer, mogu posmatrati kao aktivna društvena bića koja konstruišu i stvaraju druš-tvene odnose, a ne kao „kulturni tupani" teorije socijalizacije. Slično tome, moguće je postaviti odnose između starosnih doba kao ozbiljnu dimenziju za analiziranje, pored dimenzija klase, roda i etniciteta i rad na tome je već započet.

Ipak, verujemo da bi bilo pogrešno misliti da teoretisanje o detinjstvu treba ili da se može odvijati van teorijskih rasprava mejn-strim socio-logije. Naprotiv, ono bi trebalo da se nadovezuje na rasprave u društvenim naukama uopšte - i da im doprinese - da ne bi postalo odvojena i ezo-terična specijalizacija. Takav ishod bi bio skoro isto tako štetan kao da uopšte nema sociologije detinjstva, pošto bi druge grane sociologije razrešio obaveze promišljanja implikacija po njihovo vlastito razmatranje detinjstva. Cilj, za-pravo, mora biti sociologija detinjstva koja je dovoljno koherentna da bude nezavisna, ali i da istovremeno vrši c iljan uticaj na druge grane discipline. Da bi se to postiglo, njene preoku-pacije moraju biti saglasne i povezane sa širim sociološkim raspravama.

Paradoksalno je to što je jedna od najzna-čajnijih niti teorijskog mišljenja koju treba uzeti u obzir imala najveći uticaj među psiholozima zainteresovanima za detinjstvo. To se odnosi na pokušaj smeštanja dečjeg razvoja u društveni kontekst, što je dovelo do onoga što je Her (1986) nazvao „korak ka socijalnom konstruk-cionizmu". Ispostavilo se da je projekat inte-grisanja društvenih i psiholoških perspektiva kompleksan zadatak. Uviđa se da otvoreni poku-šaji pridavanja većeg značaja „društvenom kontekstu" ponavljaju fundamentalnu binarnost pojedinac-društvo koju smo već kritikovali. Kao što je Indžilbi (Ingelby, 1986) uverljivo obrazla-gao, «razvoj-u-društvenom-kontekstu» samo zdr-užuje psihološke procese i društveni kontekst, a ne specifikuje njihove veze. Naime, teorije o razvoju-u-društvenom-kontekstu pretpostavljaju individualnog subjekta koji postoji zasebno od društva i koji unapred sebi predočava društvo. Ova Indžilbijeva glavna misao pozajmljena je iz poststrukturalističke perspektive Henrika et al. (Henriques et al., 1984), koji i sami duguju zahvalnost idejama Fukoa. Ovde se sugeriše da je zamisao o subjektu koji postoji izvan društ-venih odnosa nasleđe kartezijanskog dualizma, koji tek treba prevazići u društvenim naukama. Dok je strukturalizam razrešio taj dualizam (ili binarizam, kako mi to zovemo) „ukidanjem" subjekta, smatrajući individue pukim nosiocima društvenih odnosa, poststrukturalistička misao zadržava subjekte smatrajući ih efektima „dis-kursa". Taj koncept diskursa premašuje De Sosi-rovu (De Saussure, 1983) distinkciju parole/langue time što postavlja „diskurs" kao skupove pojmova i jezik pomoću kojeg se pomišljaju kao neodvojive od društvene prakse i institucija i stopljene sa njima. Ideje, pojmovi, znanje, načini govora itd. kodifikuju društvene prakse i redom ih konstituišu.

U okviru tih diskursa stvaraju se pozicije subjekta (kao što je „dete"). Dakle, kada se posmatra sa te tačke gledišta, različiti dis-kursi o detinjstvu konstituišu detinjstvo (i decu) na različite načine - ne samo kao skupove akadem-skog znanja, već isto tako i u društvenim pra-ksama i institucijama. Indžilbi ilustruje obećanje teorije diskursa u razumevanju detinjstva kao društvenog konstrukta pozivanjem na bavljenje Vokerdajnove dečjim vrtićima. Ona pokazuje kako aktivnosti u učionici kao što je „imitiranje

bolnice", ubacuju decu u diskurzivno konsti-tuisane pozicije subjekta („doktor", „bolničarka", „pacijent"), koje su već prožete odnosima moći i roda. Uprkos tome, deca su sposobna da se pre-bacuju iz jednog diskursa u drugi i Vokerdajn upadljivom ilustracijom prikazuje kako jedna devojčica pretvara „Vendinu kuću" od bolnice u porodicu, preobražavajući pozicije subjekta tako da ona kao „majka" može da naredi doktoru da „pojede svoj ručak".

Mada ne u mejnstrimu discipline kojom se bave, neki psiholozi su dalje nastavili Fukoovo delo kao način prevladavanja binarnosti poje-dinac-društvo razumevanjem kako se subjekti stvaraju unutar i putem diskurzivnih praksi. Ne-ma sumnje da je zanimanje za individualnu svest ostala važna preokupacija psihologije čak i u ovom radikalno transformisanom stanju i bav-ljenje psihologa kao što je Urvin (Urwin, 1985) konstruisanjem moći i želje u detinjem psihi-čkom razvoju pokazuje koliko to može biti plodno. No, pitanja koja su uključena u rasprav-ljanje o subjektivnosti i društvenim odnosima isto tako su značajna za sociologe. Da je to tako ilustruje mera u kojoj se postojeće akademske distinkcije (kao stoje ona između sociologije i psihologije) poništavaju socijalnim konstrukci-onizmom. Zaista, zbog toga što se diskurs konceptualizuje tako da prolazi kroz društvene institucije, prakse, svakodnevni život i subjekti-vnost, on deluje tako što čini neodrživim mnoge tradicionalne sociološke distinkcije - na primer, one između makro- i mikrosociologije (Silver-man, 1985). Uprkos tome, sociolozi i socijalni antropolozi mogu zadržati svoje osobene preokupacije naglašavanjem dejstva diskursa u konstituisanju praksi i institucija umesto subje-ktivnosti i psihičkih procesa. Na primer, Arms-trong (Armstrong, 1983) pokazuje kako u okviru pedijatrijske medicine promene u diskursu od patologije do nadgledanja normalnog razvoja rekonstituišu telo deteta u medicinskoj praksi. Na taj način on prikazuje kako je jedna izrazito važna verzija detinjstva u XX veku iskonstrui-sana. Nekoliko autora se u ovoj knjizi, u jednom delu svoje analize, implicitno poziva na pojam detinjstva kao diskurzivnog uobličenja (ili uobličenja) u okviru kojeg se konstituišu različiti tipovi dece i detinjstva: u Hendrikovom (Hen-drick) osvrtu na istorijski pregled konstruisanja i rekonstruisanja detinjstva; Gloserovom (Glauser)

dekonstruisanju koncepta „deteta sa ulice" u kontekstu Paragvaja i Kvortrupovoj (Qvortrup) analizi konstituisanja detinjstva u društvenoj statistici.

Međutim, primena teorije diskursa na detinjstvo nije pošteđena problema. Pre svega, postoji pitanje bioloških i socijalnih činilaća u konstruisanju detinjstva; mera u kojoj se može razumeti detinjstvo kao tekst, nezavisno od de-tinjstva kao jednog stupnja biološkog razvoja i sazrevanja. Ako je, kao što nagoveštava Arm-strong, telo deteta rekonstituisano menjanjem diskurzivnih praksi medicine, da li onda treba da shvatimo telo samo kao društveni konstrukt (Bury, 1986)? Ako je tako, onda uzimanje u obzir drugačije fizičke veličine dece, na primer, i njihove relativne mišićne slabašnosti u poređenju sa odraslima (oba pola) nije relevantno za socio-loška objašnjenja, na primer, nejednakosti u moći između dece i odraslih. Ovo, međutim, izgleda kao apsurdni primer onoga što Timparano (Tim-parano, 1975) zove „kulturnim determinizmom", odnosno izuzimanjem ljudskih bića od ostatka životinjskog sveta time što se poriču ma kakve posledice našeg biološkog i fizičkog postojanja. No, da bismo shvatili detinjstvo kao ujedno biološko i društveno, kao što smo uveravali na početku ovog poglavlja, kakav značaj treba pridati svakom činiocu? U nekim društvima, na primer, od dece se očekuje da obavljaju mnogo zahtevniji fizički rad nego što je to slučaj u Evropi i Severnoj Americi. Da li da to obra-zložimo kao deo kulturne varijabilnosti detinjstva ili da prihvatimo da biološke činjenice u nekom trenutku sprečavaju argumentisanje i pri-moravaju nas da se pozovemo na etičke i poli-tičke kategorije kao što su zloupotreba i eks-ploatacija?

Drugo pitanje potiče od primene striktne logike na zamisao da je detinjstvo društveno iskonstruisano i da se konstituiše u diskursu. Ako je to tako, onda ne može postojati neki predmet kao što je „pravo dete" (ili ma koja varijanta na tu temu, kao što je „autentični doživljaj detinjstva"). Umesto toga, moramo se zadovoljiti analiziranjem toga kako različite diskurzivne prakse proizvode različita detinjstva, od kojih je svako „pravo" u okviru svog vlastitog režima istine. Mnogima koji su aktivni u sociologiji detinjstva ovo je teško prihvatljivo. Postoji snažna sklonost da se zadatak sociologije shvati

kao raskrinkavanje, demistifikovanje i oslobađa-nje detinjstva od ideološkog izopačenja domi-nantnim društvenim teorijama i praksama. Naro-čito se preporučuju etnografske metode kao sred-stvo približavanja „istini" o tome kakvo je detinjstvo (Gubrium & Silverman, 1989). Među-tim, savremena etnografska metodologija slaže se sa teorijom diskursa, makar u tome što odbacuje naturalističko shvatanje etnografskih podataka. Sav etnografski materijal treba razu-meti refleksivno, odnosno kao proizvod istraži-vačkog procesa u kome posmatrač daje određeno tumačenje s obzirom na okruženja u kome su obavljena posmatranja. Ali, nije li moguće da etnografija polaže pravo na slabije značenje verodostojnosti, čime su prethodno neistraženi ili neprikazani aspekti detinjstva stavljeni na raspo-laganje i deci koja su pre toga bila bez glasa dato pravo da govore? Na primer, veći deo prouča-vanja dečjih iskustava školovanja izgleda da spada u tu kategoriju, lako (obično) ne tvrde da pružaju privilegovane prikaze života školske dece, ta proučavanja su, u okviru granica ma kog situiranog tumačenja, dala pravo glasa onima koji ga prethodno nisu imali.

Ova pitanja društvenog konstruisanja, sub-jektivnosti i verodostojnosti tesno su povezana u glavnoj teorijskoj raspravi savre-mene sociologi-je, odnosno problemu odnosa između delanja (u originalu stoji agency, što se može prevesti i kao «dejstvenost» ili «delovanje») i strukture u druš-tvenom životu. Ta rasprava ima naročito istaknu-to mesto u sociologiji detinjstva, pošto je od inter-pretativne sociologije potekao veliki deo podsticaja da se preispita uloga dece kao aktivnih bića koja proizvode značenja. Interpreta-tivna sociologija stavlja naglasak na kreativno proiz-vođenje (,,delanje") društvenog života umesto na determinisanost socijalnog ponašanja sistemima društvenog organizovanja. U izvesnom vremen-skom periodu, u šezdesetim i sedamdesetim godinama, izgledalo je da postoje dve rivalske vrste sociologije: jedna je isticala sistem druš-tvenih odnosa u društvu (način proizvodnje, moć i vladanje, sistemi uverenja i ideologija, itd.); druga je naglašavala kreativnu aktivnost, svrhe i pregovaračke interakcije između individualnih aktera. Nastojanja da se ove alternativne verzije sociologije ujedine bio je glavni cilj teoretičara kao što je Gidens (Giddens) u njegovoj teoriji „strukturisanja". Gidens tvrdi da sociolozi

moraju shvatiti i delanje i strukturu jer su oni zapravo različite strane jednog istog novčića: „Svaki čin koji doprinosi reproduko-vanju strukture je isto tako čin proizvođenja i kao takav može pokrenuti promene menjajući strukturu istovremeno dok je reprodukuje" (1979; 69).

lako je Gidensov pokušaj razrešenja ove rasprave kritikovan (Clegg, 1989), jedno takvo shvatanje, kako struktura i delanje upotpunjavaju jedno drugo, čini se neophodnom komponentom u svakoj novoj sociologiji detinjstva. Važno je ponovo uvesti decu kao društvene aktere (i njihovu aktivnost kao povod društvenih prome-na); kao što su interpretativisti uporno isticali, to samo po sebi nije dovoljno. Moramo, ipak, da shvatimo detinjstvo kao društvenu instituciju koja postoji izvan aktivnosti ma kog pojedinač-nog deteta ili odraslog. Mora postojati teoretski prostor i za kon-struisanje detinjstva kao insti-tucije i aktivnosti dece u okviru (i na osnovu) ograničenja i mogućnosti koje stvara institucio-nalni nivo. To svakako izgleda moguće; na primer, Kicingerova (Kitzinger) analiza seksual-nog zlostavljanja dece zadržava i strukturu i dela-nje. Istraživanjem odnosa između ova dva nivoa možemo početi da razjašnjavamo veze između datih društvenih institucija (uglavnom definisanih od strane odraslih) i kultura koje deca konstruišu za sebe i među sobom. To je važno barem iz dva razloga: prvo, ukoliko mi to ne uradimo, prikazi dečjih kultura uvek će biti u opasnosti da se smeste na margine i društvenog i sociološkog interesovanja. To je u značajnoj meri bila sudbina pionira kao što su Opijevi (Opie & Opie, 1977, 1984) koji, uprkos obilatosti etnografske arhive koju su sakupili, prikazuju sliku detinjstva kao jednog odvojenog sveta. On je povezan sa dominantnom kulturom odraslih samo kao nekakav anahronisticki tavan koji sa-drži ostavljenu starudiju iz prošlih vremena (vidi James & Prout u ovoj knjizi). Drugo, ako poku-šamo da obrazložimo kako su deca i ograničena strukturom i akteri koji delaju u strukturi i na strukturu, možemo izneti uverljivu tvrdnju da su takvi prikazi, ako su rigorozni, „vero-dostojni". Ne u smislu da otkrivaju neku do sada bezvreme-nu „suštinu" detinjstva, već pre da tačno prika-zuju aspekte detinjstva kako se konstituiše u određenom trenutku vremena i tački u prostoru.

U stvari, temporalnost je svojstvo detinj-stva kome je posvećeno nedovoljno pažnje, lako

je, naravno, nerazdvojivo od zamisli psihološkog razvoja, tu se pojavljuje samo kao prirodna kon-stanta, pozadinski tok teleološkog razvijanja deteta. U sociologiji, pojam socijalizacije služi kao neka vrsta potiskivača sadašnjosti detinjstva, usmeravajući analizu ili ka prošlosti (šta je pošlo naopako u socijalizaciji) ili budućnosti (šta bi trebalo da budu ciljevi socijalizacije). To zane-marivanje sadašnjosti je neobično pošto su sociolozi skloni da obavljaju sinhrone analize, radije prepuštajući istoričarima bavljenje sledom događaja u vremenu. Jedno rešenje bilo bi stapa-nje istorijskih i socioloških poduhvata, lako bi to moglo biti plodonosno, rezultirajuća sinteza bi verovatno takođe tretirala vreme kao da je napro-sto prirodna stvar, u okviru koje se zbivaju doga-đaji. Ono što je potrebno jeste potpunije analizi-ranje vremena kao društvenog konstrukta za vreme detinjstva. U zaključku ove knjige (James &c Prout) započinjemo jednu takvu analizu.

POLITIKA I ETIKA U ISTRAŽIVANJU O DETINJSTVU

Konačno, pozabavimo se značajem empi-rijskog proučavanja detinjstva jer uprkos nagla-sku u ovom poglavlju mislimo da bi bilo pogre-šno posmatrati put unapred samo u odnosu na teorijski razvoj. Dobro obavljena empirijska pro-učavanja, kao što su ona Solbergove (Solberg), Kicingera i Glosera iz ove knjige, neophodna su dopuna teorijskom radu. Ipak, sasvim nezavisno od ove simbioze između teorije i empirijskog istraživanja, verujemo da je naročito sociologiji detinjstva potrebno još mnogo proučavanja koja bi otvorila do sada zanemarene teme - deca i rad, politika, zdravlje i tako dalje. One bi same po sebi mogle početi da skreću pažnju sociologiji detinjstva od stereotipnih tema kao što su po-rodica i školovanje.

Kroz celo ovo poglavlje isticali smo da društvene nauke nisu neutralna objašnjenja detinjstva već aktivni činioci u njegovom kons-truisanju i rekonstruisanju. Kompleksni su pro-cesi putem kojih se to događa (Giddens, 1984) i samo su delimično u nadležnosti svesnog dela-nja. Ipak, čini se da prepoznavanje društveno konstitutivne uloge društvenih nauka zahteva obraćanje pažnje na društvene implikacije socio-loškog proučavanja. Međutim, nije nimalo oči-

gledno kako bi se ova pitanja mogla najbolje obraditi. Tradicionalna zamisao o nepristrasnom naučniku pala je u vodu, ali šta će je zameniti? Ovo pitanje nije vezano isključivo za sociologiju detinjstva, već je problem o kome se trenutno ra-spravlja širom društvenih nauka (Silverman, 1985). Finčova (Finch, 1985), na primer, u svojoj raspravi o odnosu između kvalitativnog istraživanja i socijalne politike sugeriše da bi sociolozi trebalo sebe da vide kao one koji pružaju „prosvećenje" u okviru širih debata o politici, umesto određenih „društveno podešenih" rešenja socijalnih problema. Ona skreće pažnju da odnos društvenih nauka prema socijalnoj politici (i, možemo dodati, drugim procesima putem kojih se konstituiše društvo) nije neposre-dan. Odluke se donose (ili izbegavaju) komple-ksnim političkim procesima u okviru kojih socio-lozi mogu (ili ne mogu) imati uticajnu, ali retko (ako ikada) odlučujuću ulogu. Ona se zalaže za „demokratski" pristup u kojem bi sociolozi obezbeđivali uvide učesnicima na svim nivoima u institucijama i društvu. Ona naročito zagovara da bi sociolozi trebalo da se pozabave i zainte-resuju za „široke mase" organizacija, odnosno za one koji imaju najmanje formalne moći i uticaja, umesto što naprosto usmeravaju svoju pažnju ka „vrhovnim" kreatorima političkih smernica.

Iako je uglavnom primamljiva, primena ove perspektive na detinjstvo uvodi neke naročite probleme. Uprkos našem priznavanju da su deca aktivna društvena bića još uvek je tačno da njihove živote u velikoj meri određuju i/ili ogra-ničavaju odrasli i malo je slučajeva da se deca organizuju na nivou „širokih masa" da bi sama sebe nezavisno zastupala. Nasuprot tome, skoro svi politički, obrazovni, zakonski i admini-strativni procesi imaju temeljne posledice po decu, ali ona imaju neznatan ili nikakav uticaj na njih. Na primer, sudski procesi u vezi sa stara-njem o deci trebalo bi da se sprovode «u najbo-ljim interesima deteta», ali deca koja su u pitanju često se uopšte ne konsultuju. Slično tome, ne-davne promene u odredbama o socijalnom osigu-ranju u Engleskoj i Velsu veoma su mnogo otežale mladim ljudima da nakon uzrasta od še-snaest godina žive nezavisno od svojih porodica, podstičući ih da ostanu u domaćinstvima koja možda smatraju neprikladnim, neprijatnim ili sasvim opasnim, lako postoje primeri nezavisnog političkog delovanja dece (na primer, štrajk u

Barston školi, Burston school, 1914. ili uloga dece u pobuni u Sovetu, (Soweto, 1976.), njegova povest se često prikriva ili potiskuje. To ne samo što otežava da budu obuhvaćeni

akademskim prikazima, već i osujećuje ma kakav kontinuitet političkog organizovanja dece. Ipak, nastojanja dece da „govore u svoje ime" i dalje opstaju. Na primer, trenutno u Britaniji

deca koja su pod starateljstvom države počinju da formiraju svoje vlastite organizacije, a projekti kao što su ,,Dečji pravni centar" (Children's Legal Centre) i usluge savetovanja putem telefona za decu koja misle da im je potrebna pomoć koraci su koje preduzimaju dobronamerni odrasli koji su takođe na tom tragu.

Sociolozi moraju ustanoviti odnos i prema dečjim vlastitim aktivnostima i spram društvenih procesa koji oblikuju i ograničavaju dečji život, ali u koje oni sami nisu nužno uključeni. Taj odnos morao bi dopuštati izvestan stepen analitičke nepristrasnosti - da bi se izbegla zamka pukog artikulisanja interesa određenih grupa - dok u isto vreme ne bi poricao odgovornost za posledice koje može imati. To nije jednostavna pozicija ni za uspostavljanje, ni zauzimanje i

uvodi neke teške dileme. Na primer, aktuelna preokupiranost seksualnim zlostavljanjem dece usredsređena je na potrebu da se deca zaštite od seksualnog iskorišćavanja. Ali, kao što uverava Kicinger u ovoj knjizi, mnogi postupci putem kojih se ta zaštita uspostavlja i sami onesposobljavaju i onemogućavaju decu time što potvrđuju tradicionalno shvatanje dece kao pasivnih žrtava. Dakle, kako možemo doprineti suzbijanju zlostavljanja dece dok istovremeno dovodimo u sumnju ove pretpostavke? Još uopštenije, kako se sociologija detinjstva može praktikovati na način koji je otvoren prema političkim i etičkim problemima koje neminovno nosi sobom? Stavljamo na raspolaganje ovaj zbornik eseja kao način pokretanja tih problema, podsticanja debate i davanja izvesnog doprinosa njihovom rešavanju.

Poglavlje 9.

Dečja prava

Gerison Lensdaun, „Children's Rights" u Berry Mayall: Children's Child-hoods: Observed and Experienced, London: The Falmer Press, 1994: 45-63.

U našem društvu, kao i u većini društava, ako ne i u svim ostalim, deca se tradicionalno posmatraju kao svojina njihovih roditelja, koji su nosioci prava koja se smatraju neophodnima da bi izvršili svoju dužnost. Međutim, tokom ovog veka postali smo svedoci fundamentalnih proea u stavovima vezanim za odnos između roditelja i dece. Prva promena tiče se sve izraženijeg priznanja da prava roditelja u odnosu na njihovu decu nisu nepovrediva i da država ima pravo da interveniše radi zaštite dečjih interesa. Britansko zakonodavstvo registruje te promene. Sve do reforme zakona o razvodu u 1970-im presude o deci zasnivale su se na krivici roditelja ili nečemu sličnom: partner koji je bio kriv gubio je starateljstvo bez obzira na učinak na dete. Danas, međutim, do-brobit deteta je najvažniji momenat koji treba uzeti u obzir u presudama koje donosi sud prema Zakonu o deci (Children Act, prim. prev.) iz 1989.

Isto tako, sve više se uviđa da su roditelji u stanju da naškode svojoj deci i da ih zlos-avljaju. To saznanje je danas toliko uobičajeno da je teško shvatiti zgražavanje koje je izazvao slučaj Marije Kolvel (Maria Colwell) kada je po prvi put dospeo na naslovne strane, remeteći pretpostavke o prirodi porodičnog života. Danas je nesumnjivo prihvaćeno da deca imaju pravo da budu zaštićena od takvog zla i da država snosi odgovornost u pogledu intervenisanja radi obezbeđivanja te zaštite. Druga velika promena je priznanje da nisu samo roditelji odgovorni za svoju decu. Sada se potvrđuje da država igra ključnu ulogu u pružanju podrške roditeljima. Uvođenje opštih dečjih beneficija i redovnog obrazovanja od pete godine, besplatna zdravs-vena nega, a naročito obezbeđivanje redovnih zdravstvenih pregleda dece, školska zdravstvena služba, zubna i očna nega, sve to svedoci o stepenu brige za opštu dobrobit i zaštitu dece u našem društvu. Da li je taj stepen brige dovojan, pitanje je za političku debatu, čime se ovde neću baviti. Ali, suština je u tome da postoji opšta saglasnost da ni prava a ni odgovornosti rodi-eljstva nisu sveuobuhvatna ni apsolutna, mada postoje fundamentalne razlike u uverenjima u pogledu toga gde treba povući crtu.

Takođe je važno shvatiti da naše percepije detinjstva prolaze kroz neprestane promene i da

su ambivalentne i protivrečne u pogledu mnogo čega. Mnogi odrasli shvataju detinjstvo prožeto prilično romantizovanom predstavom o bezazle-osti - kao period bez odgovornosti ili konflikta, kojim dominiraju fantazija, igra i mogućnosti. Pa ipak, za mnogu decu raznih kultura i klasa, dominantno obeležje detinjstva je nedostatak moći i kontrole nad onim što im se dešava. Neki odrasli decu vide kao suštinski iracionalnu, neo-ovornu i nesposobnu da donose pametne odluke o stvarima koje ih se tiču, a naše zakonodavstvo još uvek u priličnoj meri odražava to shvatanje - Zakon o deci je častan izuzetak.

Veoma su raznolika mišljenja o sposob-osti dece da budu zaposlena, da budu sama, da se igraju bez nadzora, da učestvuju u potpunosti u demokratskim procesima, da izaberu svoju veroispo-vest. A ta gledišta nisu statična. Na prier, 1971. godine, 80 odsto dece uzrasta od sedam do osam godina imalo je dopuštenje da idu sama u školu, ali je do 1990. ta cifra opala na devet odsto (HiIIman et al., 1990). Barem u vreme kad sam ja odrastala, u 1950-im godi-ama, bilo je uobičajeno da se mlađoj deci dopu-ta mnogo više aktivnosti bez nadzora nego što je to prihvatljivo danas. Slično je i sa zaposlnjem: naše aktuelno zakonodavstvo koje potiče iz 1920-ih odredilo je da 13 godina bude donja starosna granica za poslove sa skraćenim radim vremenom, ali sada Evropska zajednica vrši pritisak da se ta granica pomeri na 15 ili čak 16 godina. Dakle, koncept o tome šta je dete raz-ikuje se unutar različitih kultura, različitih druš-venih grupa i u raznim istorijskim trenucima.

Ipak, postoji izvestan stepen konzisten-nosti svojstvene i tradicionalnom shvatanju pra-va roditelja i aktuelnom priznavanju mere par-tnerstva između roditelja i države: deca su percipirana kao ranjiva kategorija kojoj je pot-ebna zaštita. Koje god da se postave granice detinjstva, deca su kao grupa ljudi ranjivija od odraslih i stoga su potrebne specijalne mere za-tite i unapređivanja njihovih potreba. No, ono što suštinski nedostaje u svim debatama je neko istinsko priznanje da deca imaju i prava, a ne samo potrebe.

Želela bih da započnem ispitivanjem implikacija zaštitničkog modela odnosa odraslih prema deci, pri čemu ću obrazložiti da je važno razviti analizu o pravima unutar koje bi se

stvorio neophodan okvir za promene radi uma-njivanja štetnih posledica ranjivosti.

Deca su ranjiva. Šta to znači? Htela bih da pokažem da je njihova ranjivost dvostruka.

Sama činjenica njihove fizičke slabosti, nezrelosti, nedostatka znanja i iskustva, čini decu zavisnom od odraslih iz njihove okoline. Kad su u pitanju veoma mala deca, njihov opstanak zavisi od kvaliteta nege i posvećenosti koje im pružaju odrasli koji za njih snose odgo-vornost. Njima je potreban krov nad glavom, hrana, obrazovanje, zdravstvena nega, ljubav i zaštita, a njihov opstanak zavisi od dobre volje i sposobnosti odraslih da zadovolje njihove potrebe. Stepen ranjivosti se svakako ubrzano smanjuje kako postaju starija i sposobnija da preuzmu odgovornost na sebe.

STRUKTURALNA RANJIVOST

Deca su, uz to, ranjiva i usled potpunog nedostatka političke i ekonomske moći i građa-nskih prava u našem društvu. Ovaj aspekt deti-njstva potiče od istorijskih stavova i pretpos-tavki o prirodi detinjstva. To je društveni i poli-tički konstrukt, a ne inherentna ili neminovna posledica samog detinjstva. Deca, po pravilu, nemaju pristup novcu, nemaju pravo glasa, nemaju pravo da izraze svoje mišljenje ili da budu shvaćena ozbiljno, nemaju pristup su-dovima, nemaju prava - osim u okviru Zakona o deci - da dovedu u pitanje odluke donesene u njihovo ime, nemaju prava da odlučuju o svom obrazovanju, u okviru porodice nemaju zakon-sko pravo na telesni integritet - roditelji mogu slobodno da ih udare ako je to u okvirima „razumnog kažnjavanja" - i uopšte nemaju ni-kakvo formalno pravo glasa u društvu.

Odnos između inherentne i strukturalne ranjivosti očigledno je izrazito determinisan ku-lturnim uverenjima. Želim da pokažem da post-oji sklonost ka suviše snažnom oslanjanju na pretpostavke o dečjoj biološkoj i psihološkoj ra-njivosti pri razradi našeg zakona, politike i pra-kse, a nedovoljno usredsređivanja na to u kojoj meri nedostatak građanskog statusa doprinosi ranjivosti.

Koristiće nam da razmotrimo položaj žena kao analogiju. Žene i deca su tradicionalno svrstavani zajedno u slabe i ranjive pripadnike

našeg društva. Žene su percipirane kao da im je potrebna muška zaštita u liku oca ili muža, i zbog nedostatka fizičke snage i zbog toga što su intelektualno i emocionalno nesposobne da u potpunosti preuzmu odgovornost za sebe. Ovak-vo shvatanje služilo je dugo vremena za oprav-davanje očuvanja društvenog položaja žena kao svojine muškaraca.

Drugim recima, njihova pretpostavljena inherentna ranjivost bila je izgovor da se izbegne bavljenje njihovom strukturalnom ranji-vošću. Kada je otpočela borba za otklanjanje tih strukturalnih činilaca - za dobijanje prava glasa, prava na sopstvenu imovinu, prava na starate-ljstvo nad decom, prava na odbijanje seksa u braku, prava na telesni integritet i prava na nenapadanje, prava na jednaku platu, prava na nediskriminaciju, prava na privatnost - počelo je da bledi shvatanje žena po kojem im je suštinski potrebna nečija zaštita. Pred ženama je dug put pre nego što postignu potpunu ravnopravnost sa muškarcima, ali su se naši stavovi u pogledu građanskih prava žena, na osnovu principa jednakosti, izrazito promenili u toku proteklih sto godina.

Da bismo unapredili položaj dece u druš-tvu, neophodno je da ostvarimo promene upore-dive sa onima koje su postignute kad su u pitanju žene. Ostvarivanje takvih krupnih pro-mena naših temeljnih uverenja u pogledu dece učinilo bi nužnim promene u zakonu, politici i praksi u javnoj i privatnoj sferi. U tom konte-kstu od ogromnog je značaja ratifikacija Kon-vencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija.

Konvencija o pravima deteta UN, koja je usvojena na Generalnoj skupštini UN 1989, predstavlja prekretnicu u međunarodnom pokre-tu za dečja prava, i to u dva smisla. Prvo, ona obezbeđuje obuhvatan okvir za priznavanje prava koja se odnose ne samo na dečju potrebu za negom, zaštitom i adekvatnim obezbeđiva-njem već takođe i na potrebu učestvovanja. Drugo, Konvencija je obavezujuća i zahteva da države članice aktivno donesu odluku da je ratifikuju. Dok nije bila usvojena Konvencija o pravima deteta, nije postojao obavezujući međunarodni instrument koji bi obuhvatao obaveze država prema deci.

Konvenciju je do danas ratifikovalo 156 zemalja (mart 1994). Ratifikovanjem vlada obznanjuje svoju spremnost da postupa prema

odredbama Konvencije, i pošto je pristala da bude njome obavezana, od nje se zahteva da podnosi izveštaj Komitetu za prava deteta UN o napretku u sprovođenju tih odredaba, prvo u roku od dve godine, a zatim svakih pet godina.

Vlada Velike Britanije je ratifikovala Konvenciju 16. decembra 1991, i sada se od nje zahteva da svoj deci osigura zadovoljavanje standarda koje Konvencija otelotvoruje. Vlada je podnela izveštaj Komitetu za prava deteta UN o postignutom napretku u januaru 1994.

Konvencija je ugovor veoma širokog opsega i primenjuje se na svu decu mlađu od 18 godina. Principi koje sadrži mogu se razvrstati u tri glavne kategorije - obezbeđivanje, zaštita i učestvovanje.

Članovi o obezbeđivanju priznaju društvena prava dece na minimalne standarde zdravlja, obrazovanja, na socijalno osiguranje, telesnu negu, porodični život, igru, rekreaciju, kulturu i slobodno vreme.

Članovi o zaštiti ustanovljavaju prava dece da budu zaštićena od diskriminacije, fizičkog i seksualnog zlostavljanja, eksploatisa-nja, zloupotrebe štetnih supstanci, nepravde i konflikta. Članovi o učestvovanju tiču se građanskih i političkih prava. Oni priznaju prava dece na ime i identitet, da se pitaju i da se uzmu u obzir njihova mišljenja, prava na telesni integritet, na pristup informacijama, na slobodu govora i mišljenja, kao i pravo da opozovu odluke koje su donesene u njihovo ime.

Upravo bi ova treća grupa principa, ako se u potpunosti sprovede, predstavljala značajnu promenu time što priznaje decu kao učesnike u društvu; ona postavlja stvarnu pretnju tradicio-nalnim granicama između odraslih i dece.

Ovde ću razmotriti dva ključna člana Konvencije koji na iz-vestan način razotkrivaju inherentnu napetost između, s jedne strane, shvatanja dece kao zavisnih od zaštite odraslih i nesposobnih da preuzmu odgovornost za svoje sopstveno odlučivanje, a s druge strane, kao ljudi sa osnovnim građanskim pravima, uključu-jući i pravo da u potpunosti učestvuju u dono-šenju odluka koje se tiču njihovog života.

Prvi je član 12, koji nalaže:Države ugovornice će obezbediti detetu

koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s

tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta.

U tom cilju detetu će posebno biti pružena mogućnost da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se tiču deteta.*

Ovaj je princip fundamentalan i za Konvenciju i za svako priznavanje dece kao ljudi sa pravom da budu saslušani. To samo po sebi zvuči razumljivo i prilično bezazleno, ali ako se shvati ozbiljno, ima temeljne implikacije. Danas smo vrlo daleko od potpunog pridrža-vanja ovog principa.

Zakon o deci u Engleskoj i Velsu otelotvoruje taj princip, zahte-vajući da se dečje želje i osećanja uzimaju u obzir pri donošenju odluka koje ih se tiču. Nedavni slučajevi obraćanja dece sudu radi prosuđivanja o tome gde žive i sa kim pozitivni su primeri pri-menjivanja ovog prava.

Interesantno je pratiti odjeke ovih slučajeva u medijima. Zakon o deci je etiketiran kao „Povelja derišta" koja najavljuje raspad po-rodice. Mnogi su se osetili temeljno ugroženi idejom da deca imaju formalna prava da budu saslušana u sudskom sistemu. Ipak, ta prava postoje u zakonu i danas ih deca sve više koriste.

No, sasvim je drugačija situacija kada razmotrimo obrazovni sistem u kojem ne postoji nikakva obaveza da se dete sasluša ili njegovo mišljenje shvati ozbiljno. Interesantno je primetiti da su pre ratifikacije u našoj zemlji u Ministarstvu za obrazovanje i nauku tvrdili da se u potpunosti pridržavaju Konvencije te da stoga nema potrebe za nekim merama radi usaglašavanja. Pa ipak, ne postoji obaveza da se sasluša mišljenje deteta pri odlučivanju o izboru škole, i dete nema pravo da bude saslušano kada ga izbacuju iz škole. Poslednjih meseci poprilično je raspravljano, naročito u vezi sa odredbama Zakona o obrazovanju iz 1993, da li da se dalje napreduje ka sistemu subvencionisa-nog školstva, u vezi sa polemikama oko testiranja, povelje roditelja, roditeljskog izbora, predloženog redukovanja stepena obrazovanja za učitelje u obdaništu i osnovnoj školi. Ni u jednom trenutku u toku tih rasprava nije saslušan glas dece - o njihovom pravu na obrazovanje, njihovom pravu da budu sasluša-

na, da učestvuju u diskusijama u vezi sa testi-ranjem i nacionalnim nastavnim programom, maltretiranju u školskim dvorištima i o tome kako se upravlja školama. Malobrojne su škole koje imaju školska veća, a još manji broj njih funkcioniše na osnovu uzajamnog uvažavanja učenika i nastavnika. Deca imaju pravo da se smatraju potrošačima a ne samo produktima obrazovanja. Vlada dosledno odbija da razmotri ovaj problem. Oni nas, s jedne strane, uveravaju da su ova prava obuhvaćena Zakonom o deci, a očigledno je da nisu, a sa druge, da su takva prava neprikladna i potencijalno opasna, a takvo stanovište je nečuveno kršenje Konvencije na koju ih obavezuje međunarodno pravo.

U zdravstveno zakonodavstvo nije unese-na obaveza da se dete sasluša i da se uzme u obzir njegovo mišljenje. Princip Gilik (Gillick) utvrdio je pravo „kompetentnog" deteta da donosi odluke u svoje ime u pogledu lekarskog tretmana (Gillick v. West Norfolk & Wisbech AHA 3 AU ER 402, 1985). Ta presuda jasno ukazuje da se pitanje uključivanja dece u odlučivanje o njihovoj medicinskoj nezi odnosi na svu dovoljno razumnu decu, bez obzira na uzrast. Međutim, ovaj je princip ozbiljno ugro-žen presudom Apela-cionog suda u slučaju šesnaestogodišnje anorekticne devojke (re W.A. Minor: Consent to Treatment 1 FLR1, 1993). Ta presuda je takođe dovela u pitanje statutarno pravo, obuhvaćeno aktom o reformi Zakona o porodici iz 1969, na potpuno samoopredeljenje šesnaestogodišnjaka i sedamnaestogodišnjaka u Engleskoj i Velsu u pogledu lečenja. Dato objašnjenje je da pravo na pristanak ne obuh-vata pravo odbijanja pristanka. Kada mlada osoba želi da odbije lečenje, njegove/njene želje mogu se odbaciti bez obzira na kompetentnost te mlade osobe. Ova odluka ima temeljne im-plikacije u pogledu prava svih mladih ljudi na autonomiju i samoopredeljivanje. Naravno, u ovom slučaju je postojala bojazan da život mlade žene može biti doveden u opasnost, ali bi se s tim, s obzirom na specifične okolnosti, prikladnije izašlo na kraj da je primenjen Zakon o mentalnom zdravlju.

U Britaniji ne postoji čak ni zahtev da se unutar porodice uzima u obzir mišljenje deteta. U Finskoj je, u njihov ekvivalent Zakona o deci unesen zahtev da se roditelji moraju konsult-ovati sa decom pri donošenju svih važnih

odluka koje se odnose na njih, što je uslovljeno uzrastom i razumnošću deteta. Slične odredbe postoje i u Nemačkoj, Švedskoj i Norveškoj. U Škotskoj je Zakonodavna komisija prilikom nedavnog savetovanja o predlozima za zakon o porodici uočila da postoji široko rasprostranjena podrška za neke slične odredbe kod nas. Međutim, do danas takvog zahteva nema u zakonu.

Dug je put pred nama u Britaniji pre nego što budemo mogli da tvrdimo da ispunjavamo standarde koje zahteva član 12. U Jedinici za unapređivanje dečjih prava u poslednjih neko-liko meseci preduzeli smo seriju konsultacija sa mladima u pogledu njihovog utiska o tome u kojoj se meri poštuju njihova prava na učestvo-vanje. Mišljenje na koje nailazimo sa izuzetnom doslednošću je da nemaju utisak da ih uvažavaju, slušaju, niti ozbiljno shvataju. Upr-kos zahtevima Zakona o deci, očigledno je i to da deca o kojoj se staraju lokalni organi vlasti i dalje imaju osećaj nemoći i otuđenja od sistema i da se malo toga poboljšalo od kada je spro-veden ovaj zakonski akt. Mi nemamo kulturu slušanja dece. Ozbiljna primena ovog principa zahtevala bi da:

• osiguramo da deca imaju pristup odgovarajućim informacijama primerenim njihovom uzrastu, pomoću kojih bi mogli da' formiraju svoja uverenja. Na primer, deca u bolničkom okruženju moraju biti obaveštena o tome ko je odgovoran da im sa-opšti šta se dešava, koje su implikacije lekarskog tretmana, koje su uzgredne pojave, koje su im opcije na raspolaganju, koje su implikacije ako se ne podvrgnu lečenju, da li će to boleti, koliko dugo će trajati (videti Oldersonov članak u ovoj knjizi);

• deci pružimo stvarnu mogućnost da izraze svoje mišljenje i ispitaju opcije koje su im na raspolaganju. To zahteva ozbiljno obavezivanje na poštovanje dece i njihovog prava da učestvuju u svemu što je od značaja za njih, bilo da se nalaze u školi, pod starateljstvom ili u bolnici. Nužno je odvojiti potrebno vreme da bi se obezbedilo da deca imaju dovoljno mogućnosti da istraže probleme sa kojima se susreću. Da bi bila efektivno uključena, moraju se pozabaviti svojim sumnjama, strepnjama i nedoumicama. Pri procenjivanju kompetentnosti mlade osobe da

učestvuje u odlučivanju, važno je uzeti u obzir mišljenje same mlade osobe o sopstvenoj kompetentnosti. Sposobnost deteta da donosi odluke u svoje ime zavisi od samog deteta, ali i od toga koliko je obavešteno i koliko ga ostali učesnici uvažavaju;

• saslušamo mišljenja dece i razmotrimo ih sa uvažavanjem i ozbiljnošću, kao i da im saopštimo kako će njihova mišljenja biti razmotrena. Očigledno je da nema svrhe slušati dečje mišljenje ukoliko nemamo nameru da ga shvatimo ozbiljno. Neophodno je biti jasan u pogledu toga u koje se aspekte dečje nege, ili obrazovanja, ili zdravstva, ili igre, on/ona može uključiti. Da bismo dopustili deci da učestvuju u donošenju odluka koje ih se tiču, odrasli moraju biti spremni da ih saslušaju i uvažavaju i da govore u saradnji sa njima a ne kao njihovi zastupnici;

• obavestimo decu o ishodu svake odluke i, ako je ta odluka suprotna njihovim željama, obezbedimo da se u potpunosti objasne razlozi takvog ishoda;

• obezbedimo deci koja koriste javne službe delotvorne, pristupačne i prave puteve za pritužbe, uz pristup nezavisnom zastupništvu u situacijama kada dete smatra da se sa njim loše postupalo, da je bilo zapostavljeno ili na bilo koji način zlostavljano. U Lotianu (Lothian) su se udružili upravni organi za socijalni rad, obrazovanje i zdravstvo radi donošenja dečje povelje (Children's Charter), koja ustanovljava zajedničku deklaraciju principa, podržanu pojedinostima o ovlašćenjima unutar svake od njihovih službi. Svako dete se obaveštava o Povelji, koja, osim toga, uvodi i nezavisnog sudiju kojem se mogu obratiti ako misle da nisu ispoštovani principi ili ovlašćenja.

Dakle, Konvencija nalaže da je dužnost osoba koje imaju roditeljsku odgovornost da uključe decu u donošenje odluka koje se tiču njihovog života, u skladu sa njihovim uzrastom i razumnošću. Prema tome, ona uspostavlja model učestvovanja i, osim toga, nalaže obave-zu delanja u najboljem interesu deteta.

Drugi ključni član koji želim da razmotrim je član 3:

,,U svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira da li ih predu-zimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela,

najbolji interesi deteta biće od prvenstvenog značaja."

Navedeni princip nedvosmisleno locira odrasle kao one koji snose odgovornost za dobrobit dece. Htela bih, pre svega, da ispitam ovaj član da bih videla u kojoj je meri u britanskom zakonu priznat kao princip kojim se rukovodi pri odlučivanju koje se tiče deteta, a zatim da razmotrim implikacije samog principa.

To je glavni princip u Zakonu o deci u Engleskoj i Velsu, sa svojim zahtevom da dobrobit dece mora biti od najvećeg značaja. Međutim, Zakon o deci i prevashodan značaj dobrobiti deteta pri-menjuju se samo u sudo-vima koji razmatraju pitanja u vezi sa po-dizanjem deteta. Nisu svi sudovi u Britaniji podređeni tom principu. Primeri za to su tribu-nali koji saslušavaju imigrante i njihove molbe za dobijanje državljanstva, kao i svi tribunali koji deluju u okviru obrazovnog sistema i koji se bave pitanjima u vezi sa izborom škole, specijalnim potrebama, izbacivanjem iz škole. Prošlogodišnji slučaj majke koja je bila uhapšena dok je iščekivala deportaciju, a njeno troje dece - od kojih je jedno bilo beba, svi sa britanskim državljanstvom - povereno staratelj-ima, razotkriva surovu realnost zakonodavstva koje ne vodi računa o dobrobiti deteta. Izvan suda, koncept najboljih interesa deteta takođe je primetno odsutan. U zakonu o obrazovanju ne postoji princip najboljeg interesa. Od škola, lokalnih vlasti ili upravnih tela ne zahteva se da uzimaju u obzir bilo dobrobit pojedinačnog deteta kada donose odluke u vezi sa tim dete-tom, bilo dece kao grupe. To znači da odluke da se izbaci dete, da se obustavi specijalna pomoć, da se zatvori škola, da se promeni kriterijum za prijem, da se uvede obavezno nošenje uniforme, da se pravi razlika između učenica, da se ne primaju deca sa specijalnim potrebama, da se započne disciplinski postupak protiv deteta ili da se objavljuju rang-liste dece, ne moraju biti donete s obzirom na najbolji interes deteta ili dece. Prvenstvo mogu preuzeti drugi razlozi, kao što su ekonomičnost, roditeljski izbor, ugled škole ili efikasnost.

Slično tome, principom najboljeg interesa se ne rukovodi u oblasti zdravstvenih usluga ili zdravstvene nege. Ne postoji niko sa nekom statutarnom odgovornošću ko bi osiguravao zaštitu posebnih interesa dece pri donošenju

takvih odluka, ili ko bi vodio računa da zdravlje deteta ima prioritet u odnosu na „efikasnost" ili „ekonomičnost".

Isto tako, ako razmotrimo pitanja urbani-stičkog planiranja i zaštite životne sredine, uočićemo da obziri prema deci uopšte nisu na dnevnom redu. Kada bismo ozbiljno shvatili dužnost navedenu u članu 3, bilo bi neophodno da povedemo računa o implikacijama za decu kada se predlaže izgradnja novog puta - koje bi implikacije po njihovo zdravlje proizašle iz zagađenja bukom i olovom, težeg pristupa igra-lištima, smanjene mobilnosti i mogućnosti kre-tanja unutar lokalne zajednice. Koliko se dečji najbolji interesi uzimaju u obzir pri izgradnji stambenih naselja koje vidimo svuda oko naših gradova - kojima nedostaju igrališta i trotoari, sa opasnim pešačkim prelazima i tome slično.

Treba obratiti pažnju na dve stvari. Prvo, očigledno je da, osim Zakona o deci, koncept dobrobiti deteta ne postoji u našem zako-nodavstvu. Dobrobit deteta nije najvažnija stvar u donošenju odluka širom društva. Nema sumnje da bi mnogi stručnjaci koji rade sa decom tvrdili, i to opravdano, da u njihovom svakodnevnom radu taj princip zauzima centra-lno mesto. Ipak, zbog toga što nemaju status građana, sama deca nisu u mogućnosti da osiguraju da se njihovi interesi poštuju, i stoga, bez principijelnog zakonodavnog sistema koji bi to podržao, nema garancija da će njihovi interesi biti uzeti u obzir ili da će im na neki način biti nadoknađena šteta.

Drugo, pogrešno je misliti da je izvrš-avanje principa najboljih interesa inherentno korisno za decu. Naprotiv, to može biti moćan instrument u rukama odraslih, koji ga mogu upotrebiti za opravdavanje nekih svojih aktiv-nosti i za nadglasavanje želja i osećanja dece. Izuzetno je teško svakoj odrasloj osobi da ustanovi šta je to najbolji interes deteta. Većina roditelja je bar nekada došla u konflikt sa partnerom u vezi sa tim šta je najbolje za njihovo dete - na primer, u pogledu svakodne-vnog odlučivanja o tome kada je vre-me da ide na spavanje, koliko da ostane napolju, o disciplini i tako dalje. Prema tome, iako je neophodno da odrasli, kojima se pridaje odgo-vornost za decu ili aspekte njihovog života, pri donošenju tih odluka vode računa o dobrobiti dece, isto tako je nužno da postoje jasni,

eksplicitni i formalni putevi pomoću kojih bi deci bilo omogućeno da dovedu u pitanje izvršavanje principa dobrobiti kada smatraju da je bio pogrešno primenjen ili da njihovo mi-šljenje nije uzeto u obzir.

Još je važnije priznanje da deca imaju osnovna građanska prava - pravo da budu saslu-šana i shvaćena ozbiljno, pravo na slobodu izražavanja, pravo na slobodu savesti, pravo na telesni integritet. Ako se ovi principi prihvate kao dati, oni obrazuju principijelan okvir u odnosu na koji se može testirati koncept najboljih interesa. Bez toga, prava deteta mogu biti podvrgnuta ličnim predrasudama, nedostat-ku želje da se konflikt razreši, pomanjkanju razmatranja dečje perspektive ili, naprosto, bor-bi za moć, u kojoj su odrasli uvek jači.

Razmotrimo odluke donesene u kontekstu usvajanja, što nam može poslužiti kao korisna ilustracija. U praksi se model dobrobiti koristi za odlučivanje u pogledu trajnog smeštaja dece. Drugačiji pristup bio bi sastavljanje skupa principa na osnovu prava iz Konvencije UN, što bi sačinjavalo okvir unutar kojeg bi se odluke testirale. Na primer, svako dete ima pravo na svoj identitet, pravo na ime, državljanstvo, pravo da poznaje svoje roditelje i da se oni staraju o njemu, pravo na sopstvenu kulturu, jezik i veroispovest, pravo da ne bude odvojeno od svojih roditelja, osim ako je to neophodno u najboljem interesu deteta, a ako je odvojeno, pravo da ostane sa njima u kontaktu, pravo da učestvuje u donošenju svih odluka i da njegovo mišljenje bude ozbiljno shvaćeno. Kada bi socijalni radnici ispitivali okolnosti zahteva za smeštaj nekog deteta, taj bi okvir pružao kohe-rentnu strukturu u odnosu na koju bi se moglo prosuđivati šta je dobrobit tog deteta. Bez toga se mnoge odluke donose u ime neodređenog koncepta najboljih interesa, te se ne mogu proveriti niti kontrolisati. S druge strane, uko-liko bi se ti principi priznali, dete bi bilo u prilici da ospori odluke ako smatra da njego-va/njena prava nisu bila sasvim uzeta u obzir ili poštovana.

Poslednjih godina stručnjaci koji se bave dečjom negom, advokati i policija u priličnoj meri su se fokusirali na pitanja zaštite i dobrobiti dece. Primena principa dobrobiti kojom se ne ostvaruje pravo dece da učestvuju u donošenju odluka koje ih se tiču, potkopava

njihovu mogućnost samoopredeljivanja. Princip dobrobiti služi da se održi strukturalna ranjivost umesto da teži da im pruži više mogućnosti da preuzmu kontrolu nad svojim životima. Na primer, zlostavljanje dece tokom više godina u domu u Lesterširu (Kirkwood, 1993) i Stafordširu (Lewy & Kaahan, 1991) slikovito nam ilustruje nemoć i ranjivost dece kada se ne poštuju ova fundamentalna građanska prava. Da su ta strukturalna prava bila ostvarena, poten-cijal za zlostavljanje dece koji potiče od njihove inherentne ranjivosti bio bi znatno umanjen. Ukoliko se u našem zakonodavstvu, politici i praksi koja iz nje proizlazi, ne prizna da su deca ljudi te da imaju prava koja se moraju poštovati i podržati, njihova inherentna ranjivost nasta-viće da se uvećava zbog toga što nemaju gra-đanski status.

Međutim, razlozi koji idu u prilog dečjim pravima nisu nesporni. Ove godine smo bili svedoci izrazitog protivljenja ideji da deca imaju prava na veći stepen učestvovanja. Argu-mentuje se da nije prikladno davati prava deci, već da treba da se fokusiramo da ih naučimo da budu odgovorna. Deca su prikazana kao da nemaju moralnost, da su van kontrole i da im nedostaje iskustvo na koje bi se pozvala da bi delotvorno učestvovala. Na tragu ratifikacije Konvencije i povodom sprovođenja Zakona o deci, poprilično se raspravljalo o ravnoteži između prava roditelja i prava dece. Neki, na primer, tvrde da Zakon o deci ide suviše u pravcu promovisa-nja prava roditelja na štetu dečjih prava. Drugi, sve glasniji lobi, tvrde da unapređivanje dečjih prava ugrožava prava roditelja i porodični život.

Da bismo analizirali konflikt između roditeljskih i dečjih prava, možda bi nam koristilo da ispitamo poreklo prava koja su u pitanju. Prava roditelja, kako ih je definisao lord Skarmen (Scarman) u Gilik presudi, proizlaze iz njihove odgovornosti da unapređuju dobrobit deteta, pri čemu ih ta odgovornost ograničava. U članu 5 Konvencije opisuju se prava i odgovornosti roditelja s obzirom na obezbe-đivanje odgovarajućeg usmeravanja i savetova-nja deteta u ostvarivanju njegovih prava na način koji je u skladu sa razvojnim moguć-nostima deteta. Prema tome, i Konvencija i Gilik presuda nameću veoma jasna ograničenja u pogledu prava roditelja. Ona postoje samo

onoliko koliko je neophodno za zaštitu, dobrobit i unapređivanje dečjih prava. Čim dete zadobije mogućnost da ta prava nezavisno ostvaruje, nestaje pravo roditelja da ostvaruju svoju odgo-vornost. Tamo gde postoji konflikt, to zapravo nije konflikt između prava roditelja i prava dece. To se možda može prikladnije opisati kao konflikt između odgovornosti odraslih da zaštite dete i dečje težnje za pravom na učestvovanje i sa-moopredeljenje, pravo da bude saslušano i shvaćeno ozbiljno. Drugim recima, to je kon-flikt između, s jedne strane, dečjeg prava da bude zaštićeno i, s druge strane, dečjeg prava na izražavanje.

Ovakva konstrukcija nipošto ne otklanja dileme i poteškoće svojstvene pokušaju rešava-nja konflikta između odraslih i dece, ali obezbeđuje valjaniji okvir unutar kojeg se taj konflikt može razumeti. Ona takođe locira raz-rešenje konflikta kao neophodnost iznalaženja rešenja koje je za dete najbolje.

U poslednje vreme smo svedoci ponov-nog bučnog započinjanja ove rasprave u pole-mikama vezanim za pravo osobe koja čuva dete da ga sa dopuštenjem roditelja, udari [The Guardian, 12. februar 1994). To može da bude dobra ilustracija pomenutog konflikta. Ako se prihvati da su deca ljudi sa društvenim i građanskim pravima koja se mogu porediti sa pravima odraslih, onda bi trebalo da su im data ista prava na telesni integritet kao i odraslima. Drugim recima, trebalo bi da imaju pravo, koje odrasli u našem društvu uzimaju zdravo za gotovo, da ih niko ne dodiruje bez njihovog pristanka, da ih ne zlostavlja ili povređuje. Međutim, ova rasprava je, bez razlike, uobli-čena u kontekstu prava roditelja da disciplinuju dete na način koji oni smatraju neophodnim ili prikladnim, a ne s obzirom na pravo deteta da ga niko ne udara. Ovo pitanje je važno osmisliti s obzirom na građanska prava deteta, a ne samo s obzirom na njegovu zaštitu ili dobrobit. Zaštita nameće dužnost odraslima da postupaju prema deci na određeni način, ali mnogi roditelji pravdaju primenu telesnog kažnjavanja u ime zaštite deteta. Ako se argument oblikuje s obzirom na dečje pravo na telesni integritet, pitanje počinje od deteta i postaje jasna stvar principa. Društveno i zakonsko odobrenje uda-ranja dece je jedna od najsimboličnijih indi-kacija njihovog niskog statusa u našem društvu,

i sve dok ne prestanemo da to odobravamo kao opravdano kažnjavanje, nastavićemo da kršimo Konvenciju i da održavamo ranjivost dece prema zlostavljanju odraslih.

Kad su u pitanju deca, skloni smo da koristimo model u kojem se polazi od pretpo-stavke zaštite na rođenju, sa postepenim po-makom ka samoodređivanju deteta, kako ona ili on pokazuje sposobnost da donosi odluke po sopstvenom pravu. Drugim recima, dete treba da „zasluži" pravo na samoodređivanje. Postoji i alternativni pristup, i taj je model usvojen za odrasle u demokratskim i participativnim društ-vima - to je da pođemo od pretpostavke samo-određivanja i da je samo kada to očigledno nije u najboljem interesu deteta ili kada bi to ugro-zilo prava nekog drugog, opravdano da se odbaci ili uskrati detetu to građansko pravo. Ovakvim pristupom na odraslima je teret da opravdaju intervenisanje, umesto da se dete bori za pravo učestvovanja u donošenju odluka koje se tiču njegovog života. Svakako, što je dete manje, veća je potreba da se interveniše. Čak i u tom slučaju postoji svedočanstvo o primeni ove filozofije na male bebe; pomak od rutine

davanja obroka na četiri sata ka hranjenju koje se ravna prema zahtevima deteta, primer je dopuštanja detetu da odredi i kontro-liše zadovoljavanje svojih potreba.

Odrasli ipak imaju očiglednu odgovornost u pogledu zaštite i dobrobiti dece. U oblasti dečje nege ta je odgovornost vezana za zahtev da se deluje u najboljem interesu deteta. U drugim sferama, i privatnim i javnim, ne postoji čak ni ograničenje u pogledu postupanja ili delovanja. Ipak, ono što treba priznati jeste da deca imaju građanska prava koja moraju obrazovati okvir u odnosu na koji se donose odluke i presude. Pri tome bi trebalo da prevlada pretpostavka kompetentnosti, a tamo gde je ona odbačena, celokupno delovanje bi trebalo testirati u odnosu na unapređivanje i poštovanje tih prava.

Poglavlje 10.

Kod kuće je najbolje:Distinkcija javno/privatno u dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti

Dženi Harden, „There's no place like home: the public/private distinction in children's theorizing of riskand safety"u: Childhood, Vol. 7. No. 1, 2000: 43-59.

UVOD

Savremeno sociološko istraživanje bavi se rizikom kao društvenom konstrukcijom (Gidd-ens, 1991). Dokazuje se da laičko teoretisanje o riziku mora biti društveno situirano i kontekst-ualizovano s obzirom na javne diskurse i socio-ekonomske strukture koji oblikuju naše živote (Green, 1997; Scott et al., 1998). To je na više načina relevantno za raspravu o deci i riziku. Prvo, javni diskursi o deci i riziku zasnivaju se na savremenim zapadnjačkim idejama o detinj-stvu (Jackson & Scott, 1999). Detinjstvo se konstruiše kao doba bezazlenosti, ranjivosti i zavisnosti (Jenks, 1996). Drugo, rasprava o rizi-cima po decu fokusira se selektivno na određene rizike (Roberts et al., 1995). Treće, u tim dis-kursima su rizici sa kojima se deca suočavaju locirani uglavnom u javnoj sferi, a ne u pri-vatnoj sferi porodice.

Savremene kampanje organizacija za decu nastoje da skrenu pažnju na rizike sa kojima se deca suočavaju u pogledu nasilja u porodici, a ipak se veći deo javnog diskursa o deci i dalje usredsređuje na rizike locirane u javnom životu. Osim toga, postoji tendencija fokusiranja na posebne tipove rizika po decu. Prilična medijska pažnja posvećena je slučajevima otmice dece, umiranja od droge među decom i siledžijstva, a manje interesovanja se pokazuje za slučajeve povređivanja dece u kući. Tvrdi se da se to od-ražava na zabrinutost samih roditelja kada je u pitanju bezbednost njihove dece. Procenjuje se da „opasnost od nepoznatih ljudi" predstavlja najveću bojazan za 98 odsto roditelja, iako je u Velikoj Britaniji između 1984. i 1994. bilo ubijeno manje od šestoro dece ispod 14 godina godišnje (Moran et al., 1997). To se može uporediti sa otprilike 600 dece koja godišnje stradaju u nezgodama u kući (Harker & Moore, 1996).

Primećuje se da učestvovanje dece u javnom životu nosi određene rizike. Zato se smatra da to učestvovanje treba da kontrolišu i ograničavaju odrasli. Zaštita dece obuhvata regulisanje njihovog učešća u javnom životu - gde idu, s kim, na koliko dugo, iz kojih razloga. U tom pogledu je zaštita dece takođe izvor kontrolisanja dece (Valentine, 1997a). Granice

delokruga dečje autonomije koje postavljaju roditelji i zakonodavstvo tesno su povezane sa idejom o deci kao društvenoj grupi koja je nez-rela, naivna, ranjiva i opasna po samu sebe (Pilcher, 1996). Ipak, pravi se razlika s obzirom na opaženu dečju sposobnost da savladaju rizi-ke, a i između dece u pogledu uzrasta. Na pri-mer, Nacionalno društvo za prevenciju okrutno-sti prema deci (National Societyfor the Pre-vention of Cruelty to Children, NSPCC) daje smernice o tome u kojem se uzrastu deci mogu dozvoliti određeni stepeni autonomije. Na pri-mer, primećuje se da su deca sa osam godina suviše mala da idu sama u školu [The Observer, rubrika Life, 10. mart 1996).

U ovom članku se ispituju dečje konstru-kcije o riziku i bezbednosti u njihovom svako-dnevnom životu u odnosu na dihotomiju jav-no/privatno, lako je u okviru feminističkog istraživanja bilo poprilično rasprava u pogledu implikacija koje distinkcija javno/privatno pred-stavlja za žene (Gamarnikovv, 1983), manje su poznate implikacije vezane za decu, odnosno kako sama deca konstruišu svoj život s obzirom na tu distinkciju.

U članku se prvo prikazuje kontekst ovog proučavanja iz kojeg su izvučeni prikazani po-daci. Drugo, u glavnim crtama naznačena su ključna pitanja u raspravama vezanim za distin-kciju javno/privatno unutar sociologije, kao i primerenost tih pitanja za raspravljanje o deci i riziku. Ta su pitanja, zatim, dalje istražena s obzirom na podatke dobijene intervjuisanjem dece. Deca su bila promišljena u svom koncep-tualizovanju rizika u javnom životu i naprosto nisu prihvatala zvanične diskurse o deci i riziku. Argu-mentuje se da deca konstruišu svoja rizična i bezbedna okruženja s obzirom na poj-move privatnog, lokalnog i javnog. Pokazano je da, dok je privatna sfera porodice opisana s obzirom na bezbednost i sigurnosti, deca izražavaju zabrinutost u pogledu svoje ranjivosti u javnom životu. Dečji prikazi takođe definišu posrednu sferu između privatne i javne - sferu lokalnog, koja je identifikovana u pogledu blizine kuće i dobrog poznavanja mesta i ljudi.

POZADINA STUDIJE

Ovaj članak se zasniva na podacima iz istraživanja kojim je ispitivano kako deca i roditelji izlaze na kraj sa rizicima, bezbednošću i opasnošću. Fokus istraživanja stavljen je na rizik i strepnju zbog rizika uopšte, kao i na njihove posledice na svakodnevni život dece, a posebno na seksualizaciju rizika u odnosu na decu. U intervjuima je korišćen tematski vodič za ispitivanje svakodnevnih bojazni i briga dece, dečjih stavova o ograničenjima koja im postavljaju roditelji, dečjim strategijama za savladavanje rizika i pregovaranje o rodite-ljskim ograničenjima. Primenjeni su i raznovr-sni postupci u vidu zadataka, uključujući dopu-njavanje rečenica, mrežne dijagrame i vežbe grupisanja.

Obavljeni su individualni intervjui sa 51 detetom iz 30 porodica. Od 51 deteta, njih 34 imala su između 9 i 13 godina i u vreme inter-vjuisanja bila su u osnovnoj školi. Da bi se ispitala prisutnost rizika unutar domaćinstva, intervjuisan je i stariji brat/sestra kada je to bilo moguće: 17 dece bilo je uzrasta 12-15 godina i u srednjoj školi u vreme intervjuisanja. U obe starosne grupe bilo je podjednako devojčica i dečaka.

Za uzorak su odabrane jedna škola u urbanom području i četiri škole u ruralnim pod-ručjima u Škotskoj da bi se istražila prostorna distribucija rizika između urbanih i ruralnih lokacija (Valentine, 1997b). Korišćenje škola za pravljenje uzorka omogućilo je istraživačima da intervjuisu decu koja su potencijalno bila među-sobno povezana i delila zajednička lokalna iskustva. Deca iz ovog istraživanja potiču pre-težno iz više radničke klase i niže srednje klase i sva su, osim dvoje dece, belci, što odražava etnički sastav proučavanih područja.

Iako se uočava da deca ne predstavljaju homogenu društvenu grupu i da njihova iskus-tva i stavovi variraju, centar interesovanja ovog članka nije izvođenje sistematskog poređenja zasnovanog na strukturalnim razlikama. Umesto toga, pažnja je usmerena na to da se istaknu značajne tačke koje razlikuju decu na osnovu uzrasta, roda i mesta boravka.

DISTINKCIJA JAVNO/PRIVATNO I RIZIK

Razlikovanje između javnog i privatnog primenjivali su sociolozi na više različitih nači-na i više različitih konteksta. Povlačene su dis-tinkcije između javnog i privatnog u pogledu: državne administracije/tržišne ekonomije; ko-lektivnih/individualnih interesa; porodične/tr-žišne ekonomije. Kao što primećuje Vajntraub (Weintraub), „distinkcija javno/privatno... nije jedinstvena već protejska (poprima različite oblike, poput grčkog boga Proteja). Sastoji se ne samo od jednog para suprotnosti već od slože-nog skupa suprotnosti, koje se ne mogu svesti jedna na drugu, kao što nisu ni sasvim nes-rodne" (Weintraub, 1995, 284). Pored toga, na-čin upotrebe tih pojmova može da varira. Rib-ens Mekarti i Edvards (Ribbens McCarthv & Edwards, 1999) ukazuju na različite upotrebe, s jedne strane identifikovanja javnog i privatnog sa posebnim fizičkim prostorima, a s druge, njihove identifikacije sa određenim društvenim praksama i iskustvima. Kao što primećuje Sle-jter (Slater, 1998), „javno i privatno se posma-traju kao različite oblasti iskustva i vrednosti, u prostornom i vremenskom smislu, koje su odvo-jene i oličene različitim vrstama ljudi i uloga (Slater, 1998, 144).

U pitanje se dovodi i stepen u kojem se oštro razlikuje javno i privatno. Novi vidovi za-poslenja, na primer, slobodne profesije, zama-glile su razliku između javne sfere radnog mesta i privatne sfere kuće (Slater, 1998). Bek (Beck) primećuje:

„Privatna sfera nije ono što izgleda da jeste: sfera koja je odvojena od okruženja. Ona je spoljna strana odnosa i odluka, okrenuta unutra i učinjena privatnom, koje se donose negde drugde, u televizijskim stanicama, u obrazovnom sistemu, u firmama, na tržištu rada, u sistemu saobraćaja itd., uz veliku dozu neoba-ziranja na privatno-biografske posledice" (Beck, 2001). Tvrdi se da postoji jedna posredna sfera između javne i privatne. Ribens Mekarti i Ed-vards (1999) ukazuju na „druženje" kao sferu potpore između države i pojedinca dajući primer prijateljstva. Slično tome, Hanter (Hunter, 1995) uverava da između javne i privatne sfere postoji „malograđanski društveni poredak", koji se odnosi na komunalno i lokalno.

Distinkcija javno/privatno suštinska je za teoretisanje o riziku, s obzirom na fizičke pros-tore kao i načine doživljavanja. Pre svega, Gof-

man (Goffman, 1971, 385) ukazuje na sve veću ranjivost koja se dovodi u vezu sa javnim živo-tom. Gofman je razvio koncept Umwelt (okru-ženje, sredina, okolina) radi ukazivanja na „sferu oko individue unutar koje se nalaze potencijalni izvori uzbune" (Goffman, 1971, 297). Gofman konceptualizuje Umwelt prevas-hodno u prostornom smislu. Zaista, on ukazuje na „kritično rastojanje" oko individue u kojem se može osetiti poziv na uzbunu (Goffman, 1971:299). On primećuje strukture Umwelta, aspekte našeg svakodnevnog života koji mogu izazvati uzbunu - uređen okvir koji se odnosi na sigurnost povezanu sa unutrašnjim, ograđenim prostorima; skrovite putanje i tačke pristupa koje se tiču prostornih tačaka ranjivosti i dru-štvena mreža koja se tiče naše brige za druge ljude u javnim prostorima (Goffman, 1971, 335-337).

Drugo, raspravljanje o riziku i strepnji zb-og rizika usredsređeno je na individualnost i ko-lektivnost. Gidens (Giddens) obrazlaže da, iako javne rasprave mogu oblikovati strepnje zbog rizika, mi se sa tom neizvesnošću hvatamo u koštac kao individue, pri čemu središnje mesto zauzima individualno promišljeno praćenje rizika.

„Stvar je u tome... ne da je svakodnevni život inherentno rizičniji nego što je to bio u prethodnim epohama. Pre je u pitanju to da je, u uslovima modernosti, za nestručne aktere, kao i za eksperte u određenim oblastima, razmišljanje s obzirom na rizik i procenjivanje rizika manje-više stalno prisutan zadatak, delimično nepro-cenljive prirode" (Giddens, 1991: 123-124).

Uprkos tome, kritikuje se značaj koji je se pridaje individualnom promišljanju pri razume-vanju rizika i strepnji zbog rizika. Furlong i Kartmel (Furlong & Cartmel) uveravaju da je individualizacija, iako istovremeno i realna i retorička odlika kasne modernosti, obuzdana protivdejstvenim pritiscima na standardizaciju i individualno odlučivanje odigrava se unutar konteksta „društva koje karakteri-še međusobna zavisnost" (Furlong & Cartmel, 1997, 113). Pored toga, može se dovesti u pitanje, u odnosu na decu, da li se svi pojedinci smatraju podjed-nako promišljenim. Javne debate o riziku retko kada obuhvataju mišljenja same dece. Umesto toga, rizike po decu definišu i njima upravljaju odrasli u ime dece. Izgleda da se deci uskraćuju

elementi izbora, odgovornosti i promišljanja koji se pripisuju odraslima u pogledu rizika.

RAZUMEVAIMJE DEČJEG TEORETISAIMJA O RIZIKU I BEZBEDIMOSTI

Podaci iz ovog istraživanja pokazuju da su dečji Umwelten kompleksni i uslovljeni mnogim različitim, ali međusobno povezanim činiocima, koji obuhvataju prostor, vreme, ljude i ponašanje. Zajednička nit koja povezuje te različite strukture je eksternalizacija rizika i dovođenje u vezu javnog života, dece i rizika. U odeljcima koji slede dalje su istraženi načini na koje deca definišu određene prostore i svoj doživljaj tih prostora s obzirom na rizik i bezbednost. Pri tome ćemo se takođe pozabaviti time u kojoj se meri deca upuštaju u promiš-ljeno praćenje rizika.

DOM KAO SIGURNA LUKAIdealizovanje privatne sfere porodice cen-

tralno je obeležje modernosti (Slater, 1998). Ključni element toga idealizovanja je segre-gacija dece i detinjstva u privatnu sferu: poro-dica se smatra mestom prikladnim za podizanje dece, čime se olakšava njihova zaštita, fizička i moralna, od spoljašnjeg sveta. To se odražava na dečje konstruisanje rizika i bezbednosti. Hud i saradnici (Hood et al., 1996) ispitivali su pregovore između dece i roditelja u vezi sa pita-njima rizika i bezbednosti u kući. Uvideli su da i deca i roditelji imaju sklonost ka eksternalizo-vanju rizika, odnosno rizik je lociran kao da se nalazi van kuće. U našem istraživanju veoma mali broj intervjuisane dece spomenuo je rizik u kući. Zaista, mnogi su označili svoju porodicu i kuću kao bezbedne. Na primer, u vežbi dopu-njavanja rečenice jedna devojčica je napisala: „Osećam se bezbedno kada uveče sedim u kući pored vatre sa svojom porodicom" (Džil, 10); to je slika koja prikazuje osećanja vezana za sigur-nost koju, kako se misli, porodica reprezentuje.

Privatni fizički prostor kuće je važan ele-ment da se kuća dovede u vezu sa bezbednošću.

Gofman obrazlaže da „zidovi, plafon i pod služe za postavljanje spoljašnjih granica okruženja, uz pretpostavku da su te barijere dovoljno čvrste da drže podalje stvari koje su potencijalni izvor uzbune. One uspostavljaju 'unutrašnjost' i 'spo-ljašnjost'" (Goffman, 1971, 334). Dakle, fizički prostor kuće omogućava kontrolu nad svima koji tu stanuju i koji stupaju u taj prostor.

Ta kontrola, međutim, može biti istisnuta kroz izvesne „tačke pristupa" (Goffman, 1971, 336). lako su deca bila sklona da opisuju kuću kao bezbednu, ona su takođe pokazala zabri-nutost da bi ta bezbednost mogla biti narušena.

– Ja i Karolina smo svake subote ujutro pretrčavale u pižamama da gledamo TV. Mrzelo nas je da se oblačimo, a mama bi samo trknula do prodavnice iza ćoška. Osećale bismo se tako nesigurno. Ne otvaramo vrata, samo sedimo tako i svaki put kad čujemo da se nešto poma-kne na šljunku, recimo ptica ili tako nešto, od-mah uh, oh! (Kristina, 12).

Prema dečjim prikazima, izgleda da je često taj doživljaj nesigurnosti najsnažniji noću, što je opisao jedan dečak:

„Pa, iz nekih razloga plašim se samo noću i tada mi se uvek čini da neko može provaliti po noći i, kao, ubiti me ili šta god. Tek ti, kao, rasturiti kuću ili tako nešto" (Vil, 11).

Bezbednost i sigurnost, koje su deca vezivala za boravak u kući, odražava njihovo uverenje da su ljudi unutar kuće poznati –poro-dica i prijatelji - te da su bezbedni. Jedan dečak je objasnio da se oseća bezbedno u svojoj kući zato što „tu nema nikog neobičnog" (Oven, 10). Mada se argumentuje da često pokušavamo da „pobegnemo" od rutine, poznatih i očekivanih staza našeg svakodnevnog života (Cohen & Tavlor, 1992), poznato i blisko se takođe dovode u vezu sa bezbednošću. U privatnoj sferi porodice deca znaju sve ljude koji ih okružuju i kako se oni ponašaju, a poznaju i mesto, bilo svoju kuću bilo kuću svojih drugova. Međutim, kako tvrdi Čil (Cheal, 1991), baš ta privatnost i zatvoreni prostor kuće i porodice koje ova deca povezuju sa sigurnošću može služiti prikrivanju porodičnog nasilja (Cheal, 1991, 82). lako se stvarnost porodičnog života mnoge dece veoma razlikuje od slike koja je ovde prikazana, deca u našem istraživanju su konstruisala svoje pejzaže rizika oko sopstvenog doživljaja sigurnosti. Ako je njihov dom i bio rizičan i nesiguran, oni su

izabrali da to ne obelodane u intervjuima.Iako bi stvarni fizički prostor kuće mogao

biti narušen sferom javnog, možda je najoči-gledniji način na koji spoljašnji svet prodire u sferu privatnog putem medija, naročito tele-vizije. Već poprilično dugo traje akademska i javna rasprava u vezi sa učinkom koji gledanje „neprikladnog" sadržaja na televiziji može imati na decu (Buckingham, 1994). Taj diskurs o rizi-ku pojavljuje se u dečjim prikazima. Gledanje programa koji sadrže nasilje opisano je kao opa-sno za razvoj dece. Jedan dečak je primetio da takvi programi „mogu kod dece izazvati noćne more i mogu takođe uticati na njihov razvoj tako da postanu prilično opasni kada porastu" (Luis, 10).

Deca su pravila razliku između različitih uzrasta s obzirom na sposobnost dece da podne-su psovanje ili nasilje na televiziji, a da to na njih ne utiče (Kellev et al., 1999):

- Pa sa 12 se ne uplašiš tako lako. A sa 9 i 10 imaš, kao, noćne more mesecima ako vidiš nešto kao da nekoga ubijaju ili da čudovišta izlaze iz nečije glave. Ja sam u fazonu 'o ne'. Posle toga ne možeš da spavaš (Karolina, 10).

Starija deca su često sebe stavljala nasu-prot svog mlađeg brata/sestre:

- Ali film nije stvaran, on je kobajagi. Sada kad sam starija, znam šta je stvarno, a šta baš i nije, pa zapravo i nije tako strašno. Alj Džil misli da je sve što je na TV-u... ona misli, o, to svi rade, i zato je u fazonu, zašto ne bih mogla i ja? (Dženet, 15).

Ipak, dečji prikazi nisu naprosto reprodu-kovali razvojnu teoriju svojstvenu ovom diskur-su. Umesto toga, deca su konstruisala sopstvene diskurse o riziku na osnovu svojih ličnih oso-bina. Deca su u više slučajeva ukazivala na takve karakteristike, kao što su razumnost, zre-lost ili odgovornost, kao na ključni činilac u njihovom procenjivanju rizika. Kao rezultat toga, često su pravljene distinkcije između ono-ga što se smatra rizičnim za decu uopšte i onoga što dete smatra da je rizično za njega/nju lično: „Ne bih to uradila zato što sam prilično, suviše sam pametna da bih to uradila, da odem i uzmem drogu zato što to neko na TV-u radi. Pretpostavljam da neki ljudi to urade" (Džil, 10).

Pri rasuđivanju o tome šta je prikladno da gledaju, deca su takođe pravila razliku između

nasilnog i seksualnog sadržaja. Mnogi od njih su istakli da su psovanje i nasilje deo njihovog svakodnevnog života, ali ne i seks. Jednog dečaka smo pitali šta je, po njegovom mišljenju, lošije za decu da gledaju:

- Može da bude strašno da ima ružnih reci, ali ne bih mogao da gledam ništa sa puno seksa i golotinje. To je, kao, malo previše. Pa, mislim, šta je zabavno u tome da se gledaju dve osobe kako se svlače i vode ljubav? Pre bih gledao 5 minuta horora nego sat vremena toga (Tim, 13).

Deca su definisala opasnost od televizije s obzirom na ono što je relevantno za njihov život. Pravila su razliku između sebe i druge dece u pogledu godina i karaktera, i razlikovala su različite vidove rizika s obzirom na sopstve-na iskustva.

Pretresanje cfečjih stavova o opasnosti od televizije ilustruje način na koji se sfera javnog može nametnuti privatnoj sferi porodice. Kao što primećuju Hud i saradnici, „granice privat-nog i javnog se tako prelaze ka unutra; spoljaš-nje opasnosti dospevaju u kuću i treba ih kon-trolisati, savladati i, sve u svemu, stupiti u in-terakciju sa njima" (Hood et al., 1996, 106). Uprkos ovom prepoznavanju javnih rizika u pri-vatnoj sferi, dečji izveštaji pokazuju da ona pri-vatnu sferu porodice pretežno dovode u vezu sa sigurnošću. Pored toga što su locirani u javnoj sferi, smatra se da rizici postoje „spolja", nasu-prot „unutrašnjosti" kuće.

IZMEĐU JAVNE I PRIVATNE: LOKALNA SFERA

Za razliku od kuće, deca su često odre-đivala javni prostor s obzirom na rizik. Ipak, deca su pravila razliku između susedstva i pro-stora izvan granica njihove ulice/sela/mreže kuća drugova. Na taj način deca su označila posrednu, „lokalnu" sferu između javne j priv-atne. Upravo u toj sferi su deca svih uzrasta pro-vodila najveći deo svog vremena i, kao rezultat toga, ta mesta i ti ljudi su im postali poznati i bliski.

Lokalno se delimicno odnosilo na podru-čje u neposrednoj blizini kuće: „Jer ovo je stvar-no malo mesto pa gde god da pođem... ne mo-ram da se puno udaljavam da bih videia svoje

drugove" (Šeril, 9). Dečje konstruisanje rizika i bezbednosti je, u izvesnom pogledu, zavisilo od udaljenosti od kuće:

- Jer, što si dalje, sve je, kao, više stvari koje ti se mogu desiti, kao, na putu... Ali ako si u kraju, tu negde u bloku i neko te povredi, možeš prosto da odeš do svoje kuće. Ali ako si negde daleko, tu ne bi znao mnogo ljudi (Nil, 13).

Ali, lokalno se odnosi i na ljude koji žive u toj posrednoj sferi. Hanter (Hunter, 1995: 216) opisuje posrednu sferu između javne i privatne kao kvalitativno različitu od javnog uređenja. To nije svet nepoznatih građana. Ovo se može videti iz komentara jedne devojčice u vezi sa brigom njene majke za njenu bezbe-dnost: „Pa, ona se ne brine mnogo jer zna da mogu nekako da se staram o sebi u ovom kraju jer znam puno ljudi naokolo" (Pem, 10). To je bilo najuočljivije kod dece iz ruralnih područja, jer se selo u izvesnom smislu doživljava kao proširena porodica ili zajednica ljudi koji paze jedni na druge: „Pa to je, kao, nikad ne znaš šta se dešava dole u gradu i tako to. A na selu, kao, svi te nekako drže na oku, ali ne i u gradu" (Stiv, 11). Međutim, jedna devojčica je opisala kako takvo motrenje može biti i ograničavajuće:

- Naročito pošto radim u prodavnici, a moja mama radi u selu, i svi znaju ko sam. Tako ako me neko vidi da idem ulicom sa nekim ko puši, do moje mame će doći informacija da ja pušim. iako ne pušim (Seli, 15).

Ipak, lokalna sfera se ne povezuje sa istim stepenom bezbednosti kao privatna sfera kuće. Uvekje bilo nekih lokalnih područja koja su deca opisivala kao rizična: „Pa pruga nije tako sigurna kao park jer nekad neki čudni ljudi idu tamo" (Liam, 10). Osim toga, lokalna sfera nije fizički ograničena na isti način i otuda je izloženija opasnostima iz javne sfere. Bezbed-nost koja se dovodi u vezu sa lokalnim obla-stima, kao što su parkovi, prema tome je nesi-gurna za decu. Određeni incidenti mogu prome-niti dečji doživljaj lokalnog područja. To je očigledno iz priče koju nam je ispričalo ne-koliko dece iz jednog kraja, o čoveku za kojeg se govorilo da je uznemiravao decu u lokalnom parku:

- U Grin park moraš da ideš sa nekim odraslim... Jer je tamo jednog dečka iz moje škole neko podigao i spustio mu pantalone Tako

mi sada nije dozvoljeno da tamo idem bez nekog odraslon dok ga ne uhvate (Džim, 9).

Uz to, mlađa deca su prikazivala da bezbednost tog parka zavisi od doba dana. Dok je preko dana igralište puno dece, uveče tu dolaze tinejdžeri: „Jer, kao, svi tinejdžeri i takvi, svi oni idu tamo da piju i da se drogiraju, i tako to" (Stiv, 11). To je, iz dečje perspektive, promenilo prirodu tog okruženja - od bezbedne do rizične.

Dečji pejzaži rizika iskonstruisali su lokalnu sferu na osnovu blizine kuće, pozna-vanja i bliskosti sa okolinom i ljudima, u okviru koje su imali osećaj relativne bezbednosti. To je veoma odudaralo od njihovih stavova u odnosu na javnu sferu.

DECA I RIZIK U JAVNOJ SFERI

Predstave detinjstva kao doba ranjivosti, zavisnosti i nesposobnosti uticale su na obliko-vanje identiteta dece u javnom životu. Deca su opisivala osećaj nezaštićenosti u javnom životu u vezi sa njihovom zabrinutošću u pogledu nepoznatih prostora i ljudi.

Mnoga deca su opisala svoja strahovanja vezana za mogućnost da se izgube. To je bilo najočiglednije kada su mlađa deca govorila o mogućnosti da po prvi put odu u centar grada sa društvom. Često su prikazivala tržni centar zatvorenog tipa van grada kao jedan korak ka tom cilju, lako se moglo očekivati da će gradska deca, s obzirom na to da su navikla na život u gradu, pokazati više samopouzdanja u vezi sa tim pitanjem, ona su zapravo izrazila istu zabri-nutost kao i seoska deca. Prema tome, izgleda da su iskustva dece bila čvrsto situirana u pri-vatnim i lokalnim sferama i da je izlaženje iz njih bilo istovremeno i izazovno i zastrašujuće.

Starija deca, koja su imala više pristupa javnom životu, diskutovala su o načinima na koje su procenjivala javni prostor s obzirom na rizik i bezbednost. Jedan dečak je opisao kako je on određivao da je neko područje rizično: „Svuda izlomljeno staklo, to ti uglavnom da neku sliku o tom mestu, pretpostavljam i zidovi skroz išarani sprejom" (Piter, 13). Fizička svoj-stva, često dovođena u vezu sa rizičnim pros-torima, bila su zasnivana na klasnim razlikama. Na primer, postojala je tendencija da se vizuelne

predstave rizičnog okruženja dovode u vezu sa određenim izgledom stambenog naselja:

- Pogledaš niz ulicu i shvatiš da možda ipak ne želiš da ideš tamo, i to samo na osnovu toga kako izgleda, recimo stambeni blok, pa pomisliš kako izgleda pomalo grubo. Zato ja ne idem na takva mesta, jer ako mene pitate, tako sam tražiš nevolju (Pol, 14).

Najnaglašenije je bilo dečje ispoljavanje zabrinutosti vezano za ljude iz njihove blizine u javnom životu. Javni prostor sačinjavaju tela unutar njega (Sennett, 1994, 370); u dečjim prikazima izgleda da je javni život opasan zbog ljudi, tela unutar njega. Mi egzistiramo u društ-venom svetu često okruženi drugim ljudima. Da bismo funkcionisali, moramo verovati da ti ljudi ne nameravaju da nam naškode (Goffman, 1971, 384). Pa ipak, poverenje se često prika-zuje kao opasna osobina kod dece zato što se ona smatraju inherentno ranjivom grupom (Ja-ckson & Scott, 1999). Zaista, s obzirom na to da se naglasak u obrazovanju dece o bezbednosti stavlja na nepoznate ljude, nije čudno da su deca bila obazriva u odnosu na druge ljude u javnom prostoru. Jedan dečak je ispričao šta ga plaši: „Drugi ljudi i sve što ne poznajem... kada hodam ulicom i neko me tek tako pogleda i ja pomislim 'zašto li me gleda?' i sve tako" (Dru, 10).

Uprkos tome što su često bila okružena drugima, deca su često ukazivala da je prisustvo poznatih ljudi jedan vid zaštite i osnovni način savladavanja rizika. Jedna devojčica je, disku-tujući o opasnosti od seksualnog napada, pri-metila:

- U stvari, skoro sva deca kojima se to do-godilo, oni su bili uvek, kao, sami, ili ih je bilo tek nekolicina. Mislim, kad idemo u diskoteku idemo u velikoj grupi i ne izlažemo se opasnosti tako što idemo po dvoje ili troje (Keri, 13).

Valentajn (Valentine, 1997a) uočila je da naročito devojčice stiču osećaj samopouzdanja i zaštićenosti kada imaju podršku drugova. Me-đutim, u istraživanju smo otkrili da su i dečaci i devojčice primetili da postoji rizik „kad si sam" u javnom prostoru. Razlozi njihove zabrinutosti su varirali - dok je za dečake podrška drugova bila potrebna u slučaju tuče, devojčice su je smatrale zaštitom od seksualnih napada.

Deca se uče kome da veruju, a kome ne, naročito putem vaspitanja o „opasnosti od nepo-

znatih". To vaspitanje je analizirano kao deo ovog istraživanja i uočeno je da ono ima tendenciju pojačavanja dihotomije javno/priva-tno u odnosu na rizik - nepoznati su oni koji se muvaju po parkovima, voze duž ulica u kojima se igraju deca, vrebaju iza školskih kapija. Ne-poznati ljudi se, po definiciji, nalaze u javnim, a ne u privatnim prostorima. Zaista, veliki broj dece je izrazio zabrinutost da ih mogu „odvesti" nepoznate osobe jer su deca:

„Pa verovatno će nepoznata osoba pre pokupiti dete nego nekog odraslog zato što... neko odrastao neće naići i pokupiti drugog odraslog i reći mu 'hej, ti ideš sa mnom'" (Rebeka, 11). Takvim vidom obrazovanja o bezbednosti deca stiču standardi-zovana znanja pomoću kojih se mogu snaći u javnom životu, lako su deca ponavljala zvanični diskurs o nepo-znatima u svojim prikazima, na primer, „ne razgovaraj sa nepoznatima", u intervjuima je bilo očigledno da su mnogi od njih taj diskurs protumačili na svoj način. Veliki broj dece je prikazao sopstvenu procenu određenih situacija u koje su bili upleteni „nepoznati". Oni su bili svesni da se naziv „nepoznati" odnosi skoro na svakoga u javnom životu, i stoga je pravilo „ne razgovaraj sa nepoznatima" doživljeno kao problematično u interakcijskom smislu:

- Recimo, ljudi u radnji, oni su nepoznati, a možda treba da ih nešto pitaš. I ti si isto tako nepoznat drugim ljudima i može se desiti da upitaš nekoga da ti pokaže put i da taj neko pomisli to isto za tebe (Amanda, 11).

- Ako vidim da je neko u nevolji, recimo da je ispao iz invalidskih kolica... tada bih zast-ao i pomogao mu. Ali ne bih stao da pomognem čoveku koji pokušava da napumpa gumu ili nekome ko pere kola (Piter, 13).

Mada decu uče da ne veruju nepoznatim osobama, takođe ih uče da postoje „bezbedni nepoznati", te da su opasnosti neizve-sne. Dečji prikazi pokazuju da su ona bez sumnje donosila svoj sud o nepoznatima na osnovu kriterijuma u koje spadaju njihov izgled; njihov rod; njihovo držanje i ponašanje; vrsta pitanja koja postav-ljaju i njihova relativna ranjivost.

Pored toga, iz intervjua je očigledno da su deca, iako su mnoga izrazila zabrinutost u pog-ledu „nepoznatih", često izveštavala da su upra-vo starija deca ili tinejdžeri, a ne odrasli nepo-znati ljudi, izvor rizika:

- Odrasli su pametniji. Tinejdžeri samo idu naokolo sa noževima i drogama i uništavaju stvari (Karolina, 10).

- Mladi, znaš, oni petnaestogodišnjaci koji te stalno nešto uznemiravaju, mislim da su oni tip ljudi koji bi trebalo da te zabrinjava... kad bih video dva, recimo petnaestogodišnjaka ili šesnaestogodišnjaka koji, znaš, idu ulicom, više bih se zabrinuo nego zbog dva četrdesetpeto-godišnjaka (Deren, 15).

Deca svih uzrasta su govorila o tinej-džerima po parkovima koji se drogiraju, previše piju i muvaju se naokolo. Možda je veća vero-vatnoća da će tinejdžeri, a ne mlađa deca, dovesti u pitanje monopol odraslih na korišćenje javnog prostora (Percy-Smith, 1998), i deca su njihovo prisustvo doživljavala pretećim. Jedna devojčica je opisala kako se osećala u autobusu u prisustvu tinejdžera:

-Ja i Rebeka smo, kao, sedele na istom se-dištu i samo smo tako sedele jer su oni, oni su, kao, svi bili pijani pozadi i pevali su i sve tako, i to je bilo stvarno stravično. Plašile smo se da progovorimo ili bilo šta drugo (Rozmari, 10).

Starija deca, sami tinejdžeri, imali su pomešana osećanja o ovom pitanju, lako su i oni, kao i mlađa deca, izražavali zabrinutost u vezi sa svojim vršnjacima, oni su takođe disku-tovali o svojim iskustvima tinejdžera, o tome da ih drugi vide kao izvor pretnje:

- Ja mislim da sam ja prilično bezopasna osoba, samo odajem takav utisak, znate, veliki, i još tinejdžer. To je samo, to je stvar stereotipa, ljudi me samo vide i kažu: o, on je opasan, on je tinejdžer i spreman je na sve (Deren, 15).

Dečje opisivanje njihove ranjivosti i nedostatka poverenja prema nepoznatima, što je posledica toga - i prema odraslima i prema deci - odnosilo se na njihove percepcije i doživljaje sopstvenog tela u javnom prostoru. Javni pros-tor je osmišljen prevashodno za odrasle, zbog čega fizička veličina dece otežava njihovo uče-stvovanje u javnom životu. To, opet, pojačava osećaj da je javni prostor - prostor odraslih. Zaista, veliki broj mlađe dece opisao je sebe ka-ko su u opasnosti u javnim prostorima zbog svoje fizičke veličine:

- Jer kao odrasli, ako je pored tebe neko od odraslih, jer oni imaju više šansi kada se potuku sa nekim jer su veliki. Dok god si sa oko sedam svojih drugova, to ti dođe na isto kao

neko odrastao (Tom, 12).Neka deca su takođe opisivala fizičke raz-

like između dečaka i devojčica koje čine da devojčice izgledaju ranjivije: „Devojčice su fizički slabije od dečaka. A dečaci, žene uglav-nom ne prilaze dečacima, i dečaci su pomalo obazrivi" (Rebeka, 11). Izvesni rizici su pone-kad takođe smatrani kao rodno određeni. Dečak koji je pričao o seksualnoj opasnosti objasnio je zašto on nije zabrinut zbog toga:

- Mislim da me to ne brine stvarno... devojčice se verovatno nešto više brinu o tome. Kao, OK si sa muškarcima, osim ako im se sviđaju dečaci. Ali teško da će, kao, žene kre-nuti da traže de-čake tinejdžere ili šta god. Verovatnije je da će muškarci tražiti privlačne devojčice (Džon, 13).

Iako su deca bila svesna svoje telesnosti u javnim prostorima ona su takođe diskutovala o svojoj ranjivosti u vezi sa svojim nedostatkom znanja i/ili iskustva. Deca su bila sklona da sebe opisuju kao manje upućene i stoga manje kom-petentne u javnom životu od odraslih:

- Jer ponekad roditelji mogu izgledati pomalo nepravedni prema tebi, ali oni su obično u pravu. Recimo, oni mogu da ti kažu da ne bi trebalo da izađeš i nešto uradiš, i onda bi ti, onda bi ti verovatno trebalo to i da uradiš jer su oni obično u pravu zato što oni znaju. Jer oni su, kao, obično stariji, pa pretpostavljam da više znaju o tome (Džozi, 12).

Izgleda da su deca dovodila u direktnu vezu znanje i savladavanje rizika. Tako su razli-čite vidove znanja o rizicima smatrala priklad-nima za određene uzraste:

- Pa još nas nisu učili o tome jer se o drogama priča u srednjoj školi. U osnovnoj ško-li učiš sve dečje stvari, a u srednjoj školi sve o drogama... Jer bi inače mlađa deca mogla početi da ih uzimaju. A starija deca su pametnija pa to neće uraditi... Jer oni uče sve pametne stvari, kao šta da rade u požaru i tako to. Mi radimo samo projekte kao „vikinzi" (Džim, 9).

Prema tome, na osnovu nekih dečjih pri-kaza, čini se da znanje u izvesnoj meri nado-knađuje potrebu za učenjem putem iskustva. To se odnosi na korelaciju koju su deca povukla između rizika i nepoznatog i korelaciju nepoznatog sa rizikom i opasnošću. Međutim, kao što obrazlaže Gofman, svakodnevni život se ne proživljava u stanju neprestane strepnje, pre

je u pitanju to da učimo da osetimo opasnost i kako da s tim izađemo na kraj. Mi „ne upo-znajemo toliko svet oko nas", koliko „postajemo iskusni i uvežba-ni u hvatanju u koštac s njim" (Goffman, 1971: 294). Ipak, mera u kojoj se deca upuštaju u taj proces postajanja „iskusnima i uvežbanima" u hvatanju u koštac sa javnim životom određena je njihovim podređenim položajem u odnosima odrasli - deca.

GRANICE UČESTVOVANJA DECE U JAVNOM ŽIVOTU

U svojoj studiji Kahil iznosi argumente u prilog tome da je ,,poznata priča o istoriji de-tinjstva u zapadnim društvima povest odvajanja mladih zbog toga što sve veći broj starijih smatra da je to za dobro mladih" (Cahill, 1990: 392). Zaista, javni prostor postaje određen kao prostor odraslih u kojem se deca posmatraju ili kao da su u opasnosti ili kao da su sama izvor opasnosti (Valentine, 1996). Dečje učestvovanje u javnom prostoru kontroliše se i ograničava na više načina. Prvo, postoje formalna, često zakonska ograničenja u pogledu toga gde je deci dopušteno da se kreću.

Najekstremniji primer za to je interesova-nje koje su britanska vlada i policija pokazale za primenu policijskog časa na decu u SAD (Drakeford & Butler, 1998). Policijski čas za decu ispod 16 godina sproveden je u probnom periodu između oktobra 1997. i aprila 1998. u Hamiltonu u Škotskoj, kojim je pristup dece u javni prostor zakonski ograničen. Komentari-šući policijski čas u Hamiltonu, policijski narednik je izjavio:

- Ovo nije slučaj nametanja sile zakona. U pitanju je upozoravanje ljudi na opasnosti sa ko-jima se deca suočavaju. Deca su izložena opas-nosti od preprodavača droge i pedofila, a u ne-kim oblastima ljudi se žale da ih mladići ugro-žavaju i uznemiravaju. Pobuda je bezbednost dece i dobro ćele zajednice, i to ne smemo izgu-biti iz vida („The Observer", 12. april 1998).

Drugo, postoje roditeljska ograničenja u pogledu učestvovanja dece u javnom životu i pristupa njemu (Hood et al., 1996). Granice koje postavljaju roditelji ograničavaju iskustva dece u pogledu toga ko, šta, gde, kada i zašto deca učestvuju u javnom životu. Često su ta

ograničenja zasnovana na pretpostavkama da deci nedostaju sposobnosti za savladavanje rizi-ka kojim bi se zaštitila, lako je ta pretpostavka dovedena u pitanje (Hutchbv & Moran-EI-lis, 1997), pretpostavljeni dečji nedostatak kompe-tencije je uprkos tome uticajan u oblikovanju roditeljskih ograničenja u pogledu učestvovanja dece u javnom životu (Valentine, 1997a). Na primer, savet za bezbednost na putu u Lidsu (Leeds), daje na znanje:

„Deca SVIH uzrasta su nezrela, impulsivna, nepredvidiva, nedostaju im veštine i iskustvo, nisu sposobna da procene brzinu i udaljenost, ne rade uvek ono što im se kaže... Ma koliko razumno vaše dete izgledalo, čak i sa 15 on ili ona je još uvek dete" (Hillmanetal., 1990).

Treće, postoje ograničenja u pogledu ponašanja dece u javnim prostorima. Očekuje se da su mala deca u pratnji odraslih, u toj Tieri da decu koja su sama odrasli često pitaju gde su im roditelji (Cahill, 1990). Moguće je da su tinejdžeri grupa koju najčešće kri-tikuju zbog njihovog ponašanja u javnom prostoru, i, „muvanje naokolo" se najprimetnije doživljava kao pretnja društvenom redu (Cahill, 1990). Najzad, mnoge javne pogodnosti su podešene za

upotrebu odraslih s obzirom na njihovu fizičku veličinu, na prj. mer, visina javnih govornica (Cahill, 1990).

Uprkos tome, deca ne prihvataju naprosto ograničavanja njihovog učešća u javnom životu. Neka deca su kritikovala formalna ograničenja: „Jer smo mali i nije nam dozvoljeno da idemo u radnje bez odraslih, a to baš nervira. Moraš da budeš u pratnji odraslih u većini radnji... To je pomalo dosadno" (Holi, 10). Druga su se žalila na ograničenja njihovog učestvovanja koja im nameće njihova manja fizička veličina:

- Volim bioskop, jedino što mrzim u vezi sa tim, ima samo dve stvari koje mi se ne svi-đaju kod bioskopa, to je sedište, i to su ljudi. Mislim, ako su visoki, a ja idem u šesti razred osnovne škole i dosta sam mali, prilično sam mali za svoje godine, a obično neko odrastao sa nekim mlađim, oni obično sednu ispred mene i obično ja moram da promenim sedište (Luis, 10).

Pored toga, deca koriste razne strategije za izigravanje zakonskih i roditeljskih ograni-čenja. Jedna dvanaestogodišnja devojčica je

opisala svoju strategiju da bi ušla da gleda film za koji je minimalni uzrast bilo 15 godina:

- Prilično sam sitna i nisam, ne izgledam stvarno kao da imam 15 godina. Zato su mi dru-govi rekli, sve što treba da uradiš je samo da se puno našminkaš i da se ponašaš kao da ti je 15 godina i kada ulaziš, kada, kao, prolaziš pored tih ljudi, samo se pravi kao da se saginješ jer ti je kao, nešto ispalo, i oni će misliti da se samo saginješ... Pitala sam svoj drugaricu: „Kako se ponašaš kad imaš 15 godina?", a ona mi je rekla „Pa, samo se ne smeješ puno, recimo, kada neko nešto kaže, ne smeješ se sve vreme. Ne grizeš nokte", jer ja stalno grizem nokte... Pokušala sam da uđem unutra i da hodam što usprav-ljenije, jer ljudi nekad misle da izgledaš starije ako si viši... Nosila sam cipele sa visokim štiklama i pokušavala sam da izgledam viša (Džozi, 12).

Na sličan način deca su aktivno prego-varala o tim granicama sa svojim roditeljima. Deca su primenjivala više različitih strategija u neposrednim i posrednim vidovima pregovara-nja: laganje; uskraćivanje informacija svojim roditeljima; kršenje pravila; tajno dogovaranje sa sestrama/braćom radi obmanjivanja rodite-lja; upornost u moljenju roditelja; mrzovolja prema roditeljima; dobijanje prava za izlazak pokazivanjem svoje odgovornosti; okretanje jednog roditelja protiv drugog.

lako su uočene male razlike među decom u pogledu korišćenih strategija, ono na šta su te strategije bile usmerene često se razlikovalo. Na primer, dok je Džil (10) opisala kako je prekršila pravilo time što je gledala program na televiziji u svojoj sobi iako joj je rečeno da to ne radi, Sali (15) je ispričala kako je pila alkoholna pića sa svojim društvom. Osim toga, starija deca su možda bila veštija u umeću pregovaranja sa svojim roditeljima:

- Jer sam se ranije, u početku, ulagivala i radila svašta, ali sam onda shvatila da oni to, u stvari, znaju. Tako sada kažem: u redu, ako to hoće, onda u redu. A onda ih ponovo pitam i ne padam u vatru... i onda oni na kraju kažu da mogu to da uradim (Sali, 15).

Takve strategije ne samo da demonstriraju dečje razumevanje porodice i svog mesta unutar nje, već pokazuju i njihovu kompetentnost u procenjivanju i savladavanju izvesnih rizika. Ipak, Keli i saradnici (Kellev et al., 1997) uočili

su da je veća verovatnoća da će se deca uspro-tiviti roditeljskom ograničavanju njihovih aktiv-nosti kada nije očigledna povezanost između tih ograničenja i zaštite. To je bilo jasno i u našem istraživanju. U mnogim slučajevima deca su opisala roditeljska i zakonska ograničenja kao nešto što je „za njihovo dobro": „Naša mama je dobra. Previše naš štiti, ali bolje je da imaš mamu koja puno brine o tebi nego neku koja ti dozvoljava da divljaš i da upadneš u nevolju" (Piter, 13).

Osim toga, proces pregovaranja između dece i roditelja ograničen je dečjim doživljajem granica u pogledu njihovog učestvovanja u javnom životu:

- Uvek kažem sebi, čak pre nego što se gnjavim da pitam mamu, to je pomalo glupo. Recimo, ako bih poželeo da odem do Edinburga usred noći, poznajući sebe verovatno ne bih želeo da idem kad bih razmislio o opasnostima i tim stvarima (Džon, 13).

Prema tome, iako su deca očekivala da mogu donekle da pregovaraju sa svojim rodite-ljima, ona su isto tako očekivala da ih njihovi roditelji zaštite ograničavanjem njihovog pris-tupa javnom prostoru i učestvovanja u njemu.

ZAKLJUČAK

Teoretisanje dece o riziku, bezbednosti i opasnosti može biti situirano u okviru distinkci-je javno/privatno. Deca su definisala fizičke lokacije s obzirom na bezbednost i rizik. Ona su pravila razliku između bezbednosti privatne „unutrašnje" sfere kuće i rizične prirode „spoljašnjosti" - lokalnog susedstva i širih jav-nih prostora. Deca su takođe opisala svoje odnose sa drugima na tim lokacijama. Najzna-čajnije je to što su d^ca izrazila zabrinutost zbon svog učestvovanja u javnom životu 3 obzirom na ugroženost od drugih ljudi. To je naročito odražavalo nedostatak poverenja za koje Gidens (1991) uverava da je r agriženo. Kao rezultat toga strepnja od rizika postala je odlika sva-kodnevnog života.

Dakle, iako se čini da su deca odražavala javne diskurse o deci i riziku, ona su takođe pro-mišljeno konceptualizovala rizik. Ona nisu naprosto prihvatala zvanične diskurse o deci i riziku, već su zapravo, konstruisala svoj identi-tet unutar javnog prostora na osnovu sopstvenog

iskustva. Pored toga, deca su pregovarala i o roditeljskim i zakonskim ograničenjima u pogledu njihovog učestvovanja u javnom životu. U tom pogledu deca su demonstrirala svoju kompetentnost u procenjivanju i savladavanju rizika.

Ipak, mera u kojoj se deca upuštaju u individualno promišljeno praćenje rizika mora se kontekstualizovati. Prvo, opseg i priroda dečjeg učestvovanja u javnom životu određene su na isti način kao i kod odraslih, klasom, rodom i tako dalje. Na primer, društvena klasa može odrediti meru u kojoj su deca izložena riziku po zdravlje ili nesrećnim slučajevima (Roberts et al., 1995). Drugo, dečje individual-izovane predstave rizika stvaraju se u kontekstu diskursa o njihovoj bezbednosti i riziku, na pri-

mer, školskog obrazovanja o bezbednosti. Ti standardizovani diskursi prikazuju sliku deteta u opasnosti koja daje oblik njihovoj „individu-alnoj" proceni rizika. Treće, životi dece su stan-dardizovani njihovim podređenim položajem u odnosu na odrasle (Hood-Williams, 1990). lako Bihner i saradnici (Buchner et al., 1994) argu-mentuju da je život dece danas više individu-alizovan, što je posledica njihovog ranijeg sti-canja nezavisnosti, roditeljske percepcije rizika još uvek su uticajne u oblikovanju svakodnev-nog život.i dece (Hood et al., 1996). Prema tome, iako su deca promišljeno konstruisala i pratila rizik i bezbednost, to se mora locirati unutar šireg konteksta društvenih odnosa koji sačinjavaju svakodnevni život dece.

Poglavlje 11.

Prijatelji i poznanici

Alison Džejms, „Friends and Acquaintances", u A. James: Childhood Identities, Edinburgh University Press, 1993.

DEFINISANJE PRIJATELJSTVA

Kompleksan i često nepostojan obrazac dečjih međuljudskih odnosa koji je opisan u ovoj knjizi razotkriva kaleidoskop subjektivnih razmišljanja o Ja i Drugom pomoću kojih se društveni identiteti stvaraju i unapređuju, umanjuje im se vrednost ili se uništavaju tokom detinjstva. Svakom pojedinom detetu učestvo-vanje u toj zamršenoj mreži društvenih odnosa potpomaže u oblikovanju identiteta i doživljaja svog Ja koji se usvaja kako on(a) napreduje ka odraslom dobu i postaje ličnost u društvu. Ali, iako u tom smislu socijalizovano dete može kao odrastao čovek konačno posvedočiti o sferi delovanja i efektivnosti socijalizacije, sam taj proces može se dokumentovati samo nepotpuno. U prethodnim poglavljima izdvojeni su neki od raznolikih aspekata ovog prelaska na ličnost (personhood) dece ubritanskom društvu i putem niza kameja koje se jedna za drugom otkrivaju, postepeno se rasvetljavaju dinamika i značaj međusobnih društvenih odnosa dece

Jedna implicitna tema koja se stalno ponavlja u ovom prikazu dečjeg društvenog života i u njihovim komentarima o tome jeste učinak koji različiti načini ponašanja, stilovi interakcije i lična prezentacija mogu imati na izbor drugova i obrasce drugarstva. Jedna impli-kacija koja se iz toga može izvući je, dakle, da dečje iskustvo imanja drugova i bivanja drugom igra presudnu ulogu u njihovom sticanju društvenog identiteta i Jastva. Drugi zaključak je da iskustvo drugarstva predstavlja stožer u nastajanju osećaja pripadnosti. Ona deca koja imaju poteškoća u sklapanju drugarstva izlažu se opasnosti da postanu društveno marginalizo-vana pri svakodnevnom druženju u učionici i školskom druželjubivosti ili za koju se misli da se na neki način značajno razlikuju, mogu vrlo lako ostati bez drugova. Iako to naizgled nije predstavljalo neki problem za osmogodišnjeg Kristijana koji je tumarao sam po školskom dvorištu, druga deca su mnogo teže podnosila takvo javno obelodanjivanje njihove društvene izolova-nosti. Držanje nastavnika za ruku u vreme razonode, muvanje oko drugih grupa

dece koja se igraju ili uspinjanje na sprave može odavati utisak kao da su ona uz drugarske grupe ostale dece, ako ne i da im pripadaju (Putallaz & Gottman, 1981). To da sama deca spremno priznaju važnost drugarstva kao društvenog odnosa naznačeno je priličnom lakoćom kojom počinju da upotrebljavaju terminologiju drugar-skih odnosa. U školi Hiltop (Hilltop School), iako su ih četvorogodišnjaci samo povremeno izgovarali, reci „drug/arica", ,,najbolji/a drug/a-rica", „sviđati se" i „mrzeti" veoma su brzo počele da obogaćuju dečje razgovore kada se polaskom u školu proširilo njihovo društveno iskustvo. Takve reci postaju korisne za prav-ljenje razlike između pojedinaca u dijapazonu društvenih susreta: ona mi je drugarica, Džoniju se sviđam, meni se on ne sviđa i tako dalje. Na taj način, dok postanu deveto- ili desetogodi-šnjaci, biti drug/arica ili imati drugove/drugarice postaće glavno obeležje dečjih društvenih odnosa: strepnje zbog promene škole pogor-šavale su se zbog budućeg odsustva drugo-va/drugarica ili ublažavale saznanjem da su oni i dalje prisutni, a pretnja uskraćivanjem drugar-stva korišćena je kao moćna društvena sankcija za uticanje na ponašanje druga/rice i njego-vo/njeno obuzdavanje.

Međutim, prividna dečja verbalna i praktična kompetentnost u međuljudskim odno-sima koje drugarstvo obuhvata u isto vreme je naizgled opovrgnuta krhkošću tih odnosa. Česte bučne svađe, prepirke i „posvađanost" - to je model mnogih drugarstava mlađe dece, što je navelo Bigiloua i La Gapa (Bigelow & La Gaipa) da primete da „postojanost baš i nije karakteristika dečjih drugarstava sve do uzrasta od otprilike 16 godina" (1980; 38). Te nesu-glasice odraslima deluju dosadno jer, ako su ti odnosi stvarno prijateljstvo, zar ne bi trebalo da se prevaziđu razilaženja u uverenjima i promene raspoloženja? Pozivajući se na kulturni ideal „pravog" prijateljstva (Allan, 1989), odrasli mogu trivijalizovati ili iritantno uzimati sa re-zervom prekid odnosa, prelazeći preko suza, znajući da će se sledećeg dana taj drugarski odnos najverovatnije obnoviti. Istovremeno, što je donekle paradoksalno, baš ta nepostoja-nost

dečjih drugarstava izaziva strepnje u pogledu sreće i dobrobiti dece u svetu odraslih. Ta je bojazan, na primer, činila kontekst popriličnom delu psiholoških istraživanja preduzetih radi pronalaženja činilaca koji doprinose ili ometaju popularnost i marginalnost u dečjim društvenim odnosima (Putallaz & Gottman, 1981) i to podupire veći deo savremenog interesovanja za istraživanje siledžijstva (Tattum & Lane, 1989).

Mislim da paradoks koji uokvirava ovakvo rasuđivanje odraslih o obrascu i kva-litetu dečjeg prijateljstva potiče od pretpostavke da dečja prijateljstva karakteriše ista forma prisnosti, poverenja i uzajamnosti, za koje se smatra da idejno oblikuju prijateljstva odraslih u zapadnim kulturama (Allan, 1989). Ali, da li je takav koncept „prijateljstva" prirodan, nepro-menljiv, instinktivan aspekt svih ljudskih od-nosa, fundamentalan za ljudsku društvenost? Ili je, kao što uverava Pejn (Paine, 1974) kulturno specifičan, iz određenih društvenih svetova i vezan za njih?

Naspram tih opštijih pitanja o prirodi prijateljstva, ovo poglavlje je usredsređeno na dva naročita pitanja. Prvo, koji oblik imaju dečja prijateljstva i koji smisao deca pridaju spektru afektivnih odnosa među sobom? Drugo, posmatrajući prijateljstva određena rodom, u ovom poglavlju se postavlja pitanje - kakav značaj imaju te afektivne veze u svakodnevnim društvenim odnosima dece? Odnosno, da li je koncept prijateljstva kao zajedničkog, prisnog i dobrovoljnog odnosa odgovarajući okvir unutar koga se mogu istražiti i razumeti afektivni odnosi dece svih uzrasta ili kulturna specifičnost tog prijateljskog odnosa znači da deca tek postepeno i sa oklevanjem uče da učestvuju u njegovim suptilnim složenostima, polagano razumevajući njegov tačan semantički opseg? Prema tome, ako deca moraju da nauče da započnu i uzmu učešće u kulturno specifičnim odnosima prijateljstva, zar to ne bi moglo da objasni krhku prirodu njihovih prvih pokušaja da se sprijatelje?

Sledeća dva razgovora između dece različitih uzrasta nagove-štavaju pre širok nego uzak dijapazon značenja koja deca pripisuju pojmu drugarstva. Oni takođe ukazuju na značaj kontekstuali-zovanja tih značenja, jer iako deca u oba razgovora upotrebljavaju reč „drug/arica" gramatički ispravno, postoji prilično semantičko

razilaženje između ta dva navoda. Osim toga, različiti diskursi u okviru kojih se javlja termin „drug/arica" uobličeni su sasvim različitim emocijama i stavovima koji menjaju kontekst-ualno značenje naizgled jednostavnog termina drug/arica. U prvom razgovoru, tri četvorogo-dišnjaka pričaju u učionici:

RODŽER: Jesi li mi drug?TONI: Jesam.RODŽER: Možeš da dođeš na moju

žurku. (Pauza)RODŽER: Jesi li mi ti drug?SOL: Ne.RODŽER: Udariću te posred lica.Ova konverzacijska razmena je sažeta i

primerena. Izgleda da za ove četvorogodišnjake niz kratkih i direktnih pitanja i odgovora na zadovoljavajući način definiše šta je drugarstvo. U suštini, to je odnos razmene. Drugarstvo je prikazano krajnje ekstremno, kao da obuhvata otvoreno trgovanje naklonostima, a emocio-nalno investiranje je minimalno. Tek Rodžerova reakcija na Solovo odbijanje da ga svrsta u druga - njegova pretnja udarcem - nagoveštava da ovi dečaci možda počinju da shvataju drugar-stvo kao odnos koji je više zajednički i partici-pativni nego što je u pitanju puka funkcionalna razmena.

Međutim, izgleda da već kod devetogo-dišnjaka „drugarstvo" postaje mnogo komple-ksniji društveni odnos. Sasvim suprotno od nedvosmislenog razgovora malih dečaka, Emili mi se poverila da njenu vezanost za jednu devojčicu kvari stalna ambivalentnost nabijena emocijama. Otuda u navodu koji sledi drugar-stvo nije prikazano kao odnos koji se može brzo i nedvosmisleno uspostaviti iskazivanjem naklonosti ili pretnji, niti je naprosto odnos ra-zmene. Granice drugarstva su neizvesne, oslo-bađa se dijapazon emocija koje je teško uskladiti, a unutrašnja dinamika je takva da se ne može obuzdati:

„Kada se njoj (njenoj drugarici) neko ne sviđa a tebi se sviđa, ona kaže. Pa, jel' ti se ona sviđa, a ja kažem Da, a ona će na to, E pa, onda se ti meni ne sviđaš, a ja kažem, Pa i nisi neka drugarica jer bi drugarici trebalo da se sviđaš sve vreme."

Vratiću se ovim kratkim odlomcima razgovora sa određenim razlogom. Trenutno je ipak dovoljno da obratimo pažnju na veoma

različita značenja drugarstva. Suptilnost emo-cionalnih veza drugarstva koje je opisala devojcica uopšte ne postoji u razgovoru dečaka. Dok se u ovom slučaju kontrast nesumnjivo može pripisati razlikama između dece u pogledu godina i roda, u ovom poglavlju istražićemo druge činioce koji takođe oblikuju obrazac i tok dečjeg drugarstva. Time ćemo pokazati da su afektivni odnosi prevashodno kulturni odnosi koji se stiču društveno i kontekstualno tokom vremena, onako kako deca razvijaju svoje efek-tivno učestvovanje u kulturi detinjstva.

IMATI DRUGOVE/DRUGARICE I BITI DRUG/ARICA

Za neku decu drugarstvo je stvar čiste koristi, posledica njihove zajedničke izolova-nosti ili društvene isključenosti iz glavnog sku-pa dece. To je nemi izraz solidarnosti koji nas-taje iz zajedničkog iskustva da te ostala deca identifikuju kao na neki način „značajno razli-čitog". Kao što su pokazala druga istraživanja, iako se ta deca mogu udružiti da bi se zajedno igrala - te da ne bi sama lutala naokolo u vreme razonode koja predstavlja javnu demonstraciju društvenosti - to vidljivo zajedništvo malo govori o kvalitetu njihovog odnosa (Gottlieb & Levser, 1981; Putallaz & Gottman, 1981). Da li je to odnos koji sadrži poverenje i prisnost ili je samo udruživanje? Na drugom kraju, drugarstvo se može karakterisati znatnim emocionalnim investiranjem i ispoljavanjem posvećenosti. Razumevanje tih različitih vrsta drugarsta-va iziskuje potanko opisivanje pojedinosti kontek-sta u kojima se može razlučiti doživljaj bivanja drugom/drugaricom od doživljaja imanja druga/rice.

Na primer, poznato je da roditelji često vrše uticaj na drugarstva mlađe dece, podstičući svog sina ili ćerku da pozove neko dete, pre nego neko drugo, kući na čaj. Slično tome, pret-hodno uspostavljeno prijateljstvo između majki može vremenom podstaći razvoj drugarstva između dece. Tako, iako su šestogodišnje Eni i Fibi poricale da im se sviđaju dečaci, Eni mi je priznala da joj je Juan drag zato što se „(njenoj) mami sviđa njegova mama". Do promisljenijeg uređivanja interakcija između određene dece može doći u školi. Na primer, osoblje Hiltop

škole procenilo je da jedna šestogodišnja devoj-čica postaje suviše zavisna od jedne druge, te su je u godišnjem pregrupisavanju odvojili od nje-ne najbolje drugarice. Sledeće godine devojčice su morale da budu u različitim odeljenjima i taj je korak preduzet radi podsticanja njihovog oslanjanja na sopstvene snage. Isto tako, razdor i neprilike izazvani ličnim sukobima i konflik-tima između određene dece umanjeni su njiho-vim fizičkim razdvajanjem. U tom smislu, dakle, puka blizina i obrasci svakodnevne inter-akcije u učionici mogu, isto kao i bihejvioralni i društveni faktori identifikovani u prethodnim poglavljima, doprineti oblikovanju ukupnog sastava dečjih drugarskih grupa. Zaista, time se može delimično objasniti tesna podudarnost koja često postoji između rasporeda sedenja u učionici i obrasca dečjih drugarstava.

Međutim, mnogo je teže proceniti kvalitet tih iskustava drugarstva. U svojoj analizi razgo-vora mlađe dece Garvi (Garyev), na primer, napominje da „zajedničko igranje, izbegavanje ozbiljnih tuča i deljenje stvari i aktivnosti... takvu definiciju drugarstva daju deca predškol-skog uzrasta ako ih pitate" (1984; 171). Tokom mog istraživanja na terenu takvo eksplicitno i apstraktno razmišljanje o prirodi drugarstva bilo je mnogo češće među starijom decom. Mlađa deca su retko kad dobrovoljno definisala ovaj ili neki drugi društveni odnos. Umesto toga, mo-rala sam da zaključujem o njihovom shvatanju prirode drugarstva na osnovu načina njihovog upotrebljavanja te terminologije, usputnih komentara i posmatranjem njihovih susreta. Neverbalni znaci mogu odati njihovu naklonost prema drugome: uzvraćen osmeh, uznemiren pogled, udarac šakom ili podmuklo štipanje, držanje za ruke, igranje jedno pored drugog, približavanje ili udaljavanje od neke grupe dece. Može se videti kako neki od principa prija-teljstva - ljubaznost i uzajamnost, na primer- nastaju u tim susretima, kao što prime-ćuje Garvi. Ali mislim da za samu decu oni ostaju uglavnom implicitni i da ih ne prepoznaju kao okvire odnošenja jer izgleda da je mnoge četvorogodišnjake više zanimao njihov status nekoga ko ima drugove/drugarice a ne iskustvo bivanja drugom/drugaricom. Zaista, kao što ću pokazati, ovo prvo logički prethodi drugome.

U predškolskom odeljenju, kome sam se priključila kada su se deca već skoro devet

meseci igrala i učila jedno pored drugog, često se mogao čuti termin „drug/arica". Stoga se površnom posmatraču moglo učiniti da su drugarstva u grupi već nesumnjivo uspostav-ljena. Međutim, obraćanje pomnije pažnje na strukturu dečjih razgovora otkrilo bi da se termin „drug/arica" najčešće koristi u upitnim iskazima. U tom smislu, postavljana su pre pita-nja nego što su iznošena čvrsta uverenja o prirodi drugarstva: „Jesi li mi drug/arica" ili „Ti si mi drug/arica, zar ne?" Nešto rede su izricane pozitivne i negativne izjave: „Ja sam tvoj/a drug/arica"; „Nisam ti drug/arica". Još rede su deca izjavljivala nešto o trećoj osobi: „Džoze-fina je moja drugarica". Ali koja su značenja deca pripisivala toj reci? Šta su razumela kada je čuju i upotrebe i koje su bile društvene posledice njene upotrebe?

Prvo tumačenje može biti da četvorogo-dišnja deca upotrebljavaju termin „drug/arica" samo kao sredstvo klasifikovanja. Ipak, katego-rično svrstavanje nekog deteta u „druga/ricu" nekog drugog može biti privremeno, a ne stalno. Može trajati samo nekoliko trenutaka, onoliko vremena koliko je potrebno da se pređe neka prostorija zajedno; može trajati dok traje neka igra ili jedno jutro, dan, sedmicu. U tom smislu se ne može reći da termin ,,drug/arica" nužno označava neki kontinuitet naklonosti ili pože-ljnost međusobnih drugarskih veza kada ga koriste cetvorogodisnja deca. Izgleda da njego-va upotreba, umesto toga, služi za registrovanje aktuelnog društvenog pozicioniranja Drugih u odnosu na Ja.

„Jesi li mi drug/arica" i „Ti si moj/a drug/arica, zar ne?" bila su dva tipična početna pitanja u nekoj sekvenci interakcije između dece (Corsaro, 1979). Ta pitanja su često postavljali četvoro- i pe-togodišnjaci ubrzo nakon započinjanja zajedničkog igranja. Ali, iako se pitanje naizgled tiče svrstavanja Drugog - tebe, u stvari je usredsređeno na „ja". Da li „ja" imam drugove/drugarice? Da li je ova osoba moj/a drug/arica? U tom smislu može se reći da „imati druga/ricu" nagoveštava sopstveni status deteta i identitet toga „biti drug/arica". Ovo drugo iskustvo obuhvata mnogo komplek-sniji proces interakcije i povezanosti sa drugima, o čemu ću raspravljati kasnije. Stoga, kada je Piter upitao Robina „Jesi li mi drug?", on je zapravo pitao Robina da potvrdi da on - Piter - ima druga, da

je on - Piter društveno prihvatljiv da bude ili postane drug. Ovakvi primeri potkrepljuju Pejnovu (Paine, 1974) provizornu sugestiju da se prijateljstvo u zapadnjačkim kulturama pre sastoji od „čina pronalaženja ruke koja će stisnuti tvoju" nego, kao što se obično pretpostavlja, „čina pružanja ruke" (1974: 119). To je proces klasifikovanja Ja a ne Drugog, traganje za ličnim identitetom pre nego za obostranim odnosima.

Ali kako prepoznati da je ruka tu? Garvi ukazuje da se među mlađom decom „termin drug/arica obično odnosi na ono što shvataju kao drugarsko ponašanje" (1984; 171). Obrnuto je takođe tačno: deca mogu odbaciti kao drugo-ve one čije je ponašanje protumačeno i klasifi-kovano kao nedrugarsko. Još jedanput, potanko opisivanje konteksta u kojima deca upotre-bljavaju termin „drug/arica" pokazuje načine na koje deca počinju pojmovno da popunjavaju različite nijanse njegovog značenja. Tumačenje susreta kao „prijateljskih" a ne „neprijateljskih" prvi je korak u tome, što se može videti iz ove beleške sa terena:

„Tobi i Džoel sede jedan pored drugog i sastavljaju slagalicu na stolu. Oni se obično ne druže jedan s drugim. Nakon nekog vremena Džoel podigne pogled i kaže Tobiju: 'Haj'mo do dole.' On misli na 'neuredni' deo prostorije gde se slika i obavljaju aktivnosti sa vodom. Tobi deluje zadovoljno, smeši se i kaže: 'Aha... mi smo drugovi, zar ne?'"

Tobi tumači Džoelov poziv da se preme-ste na drugo mesto kao znak njegove sopstvene prihvatljivosti. On pita Džoela da potvrdi da on - Tobi - ima druga, te da se stoga može kategorizovati kao nečiji drug. Ali formulisanje njegovog pitanja - „zar ne?" - takođe nagove-štava njegovu svesnost da je obeležje toga „biti drug" obo-stranost. On zna da i taj uslov mora biti zadovoljen pre nego što se može formulisati samoreferencijalni iskaz - „Tobi je moj drug", lako je kratko trajao - vreme koje je bilo potre-bno da se prostorija pređe - kroz ovaj susret dečaci su počeli da sastavljaju upotrebljiv kon-cept drugarstva. Kao što primećuje Fajn (Fine), „deca uče kroz reakcije drugih da njihovo ponašanje ima posledice" (1981; 32).

Prema tome, drugarstvo može biti prilično dinamično i fluidno, naročito među mlađom decom, i privrženosti se mogu menjati za vreme

kratkotrajnih interakcija. Implicitnim poređe-njem sa modelom postojanog i dugotrajnog pri-jateljstva odraslih, ovakav obrazac društvenih odnosa neminovno vodi patološkom tumačenju dečjih međuljudskih odnosa. Postoji jedno neiz-govoreno ali jasno uverenje da bi „nekako bilo 'bolje' kada deca ne bi tako često menjala dru-gove" (Bigelow & La Gaipa, 1980; 39). Među-tim, čini se da te strepnje slabo dotiču shvatanje drugarstva kod četvorogodišnje dece; tek kasnije trajnost kao svojstvo počinje da poprima značaj.

(...)Dosad izneti primeri pokazuju da deca

teže saznanju svoje sopstvene klasifikacije i društveno pozicioniranog identiteta u okviru grupe. Oni potvrđuju da „biti drug/arica" znači pre svega „imati drugove/drugarice". Stoga su starija deca, razmišljajući o svom prelasku u udaljenu srednju školu, najpre govorila o svojoj bojazni da tamo neće imati drugove/drugarice, pre nego što su žalila zbog gubitka određenog drugarstva.

Ali u predškolskom odeljenju Hiltop škole neka deca su delo-vala sigurnije u pogledu svog položaja vis-a-vis drugih. Ona su Počela da uzimaju učešće u trajnijim odnosima - onima biti drug/arica - koji su svojstveniji starijoj deci (Bigelovv & La Gaipa, 1980). Određeno grupi-sanje i sparivanje postalo je očigledno dok su se deca između aktivnosti slobodno kretala po učionici za predškolski uzrast i ta su deca davala različite izjave o drugarstvu Sigurnija u svoju poziciju, ona su sebi dopuštala komentare i mi-šljenja o društvenom položaju druge dece. Tako je jednog dana Rut, koja se uvek igrala sa Elspet, upitala Timija: „Je li Džozef još uvek tvoj drug?" Ubacivanjem priloga „još uvek" ona je potvrdila da je trajnost za nju već važno obeležje drugarskog odnosa. Postojanje ovak-vog suptilnijeg razumevanja prirode drugarstva, pored upotrebe termina „drug/arica" kao ele-mentarnog sredstva za klasifikovanje četvo-rogodišnjaka iz istog odeljenja, razlog je zbog kojeg su razvojni modeli prijateljstva, povezani sa hronološkim uzrastom, u krajnjoj liniji nezadovoljavajući. Upravo je društveno iskus-tvo, a ne naprosto prolaženje vremena ono što je presudno. To omogućava sticanje neophodnih društvenih veština da možeš da se sprijateljiš i održiš prijateljstvo.

Neka četvorogodišnja deca počela su da shvataju kvalitativne, a ne klasifikatorske as-pekte termina „drug/arica". Tako, iako je ret-ko kad pravljena razlika između „neko ti se sviđa" (afektivni odnos drugarstva) i „nečiji/a si drug/arica" i rede je upotrebljavano, deca su, uprkos tome, ponekad izražavala mišljenje o društvenosti nekog drugog s obzirom na granice drugarstva.

(Konrad prilazi da mi nešto kaže). KONRAD: Artur mi više nije drug. Ugrabio je trotinet.

Ovaj primer pokazuje da, iako je dotada pravo sankcionisanja u prijateljstvu, koje je karakteristično za odnose starije dece, retko ko-rišćeno, neka deca su ga ipak primenjivala. Tako mi je Džimi rekao: „Oliver mi nije drug jer me prati unaokolo", a Tomi je opisao kako se „Pirs potukao sa mnom kad mi nije bio drug". U predškolskom odeljenju sam retko kad čula da četvorogodišnjaci postavljaju pitanje, „Da li ti se sviđam?" ili da kažu o nekom drugom „On mi se ne sviđa". Samo je jednom prilikom dete upotrebilo reč „mrzim" za nekog drugog. Umesto toga, ono što se može smatrati nedopadanjem - afektivni odnos drugarstva – najverovatnije se ispoljavalo prosto kao ravno-dušnost i sprovodilo u skladu sa tim: četvoro-godišnja deca bi naprosto ignorisala prisustvo onog drugog. Stoga mi je sledeća razmena između tri četvorogodišnjaka upala u oči kao prilično neobična zbog diskusije o naklonosti:

KONRAD: Deni, tebi se sviđam, zar ne? NIL: Je I' ti se sviđa Adam? KONRAD: (Deniju) Meni se sviđate Nil i

ti. NIL: (Konradu) Video sam te u mom

autobusu. KONRAD: (smeši se i izgleda

zadovoljno): Aha, video si me.Ovde Konrad, koji je često pokušavao da

proceni svoj relativni društveni položaj, još jednom zabrinuto nastoji da preispita svoj iden-titet i svoju ličnost. Deni odbija da odgovori, pa Konrad prilično hrabro pruža svoju ruku, izjavljujući da se njemu sviđaju i on i Nil. Ali - i Konrad je iznenađen - Nil, a ne Deni, je onaj koji oduševljeno odgovara na njegovu izjavu, pokazujući spremnost da se sprijatelji time što spominje da je video Konrada u autobusu. Kon-rad je veoma zadovoljan što se on toga seća; to

mu potvrđuje da on ima priznat društveni identitet, prepoznatljivu ličnost: „Aha, video si me", kaže on ponosno.

U ovom navodu uvodi se još jedna tema u dečja drugarstva: njegov performativni aspekt. Drugarstvo nije samo kognitivni odnos naklonosti; ono se mora utvrditi, potvrditi i ponovo potvrditi društvenim delovanjem. To objašnjava kako se isticanjem „isto-vetnosti" i podudarnosti u dečjim društvenim odnosima - nošenje iste odeće, konzumiranje iste hrane, navijanje za iste fudbal-ske timove - postiže ublažavanje značaja koji može imati različitost. To predstavlja jednu očiglednu demonstraciju drugarstva, jer upravo putem tog javnog ispolja-vanja deca vrednuju i priznaju svoje međusobno drugarstvo: biti drug ne može se samo doživeti, već mora biti primećeno da se doživljava. Kroz svoje svakodnevne društvene interakcije sa dru-gima, deca uviđaju granice drugarstva i stepen posvećenosti koji određeni odnos iziskuje. To je proces finog podešavanja afektivnih odnosa među decom, koji se javno ispoljavaju.

Međutim, stil tog ispoljavanja varira u zavisnosti od uzrasta. Kako deca rastu, počinju da se menjaju značenja koja ona pripisuju dru-garstvu i očekivanja koja imaju u pogledu nje-govog dramatskog ispoljavanja. Već sam nago-vestila neke od načina na koje se to odigrava, ali, na čemu takođe insistiram, to ne znači da uzrast ima uvek isti učinak, lako postoji više različitih etapa kroz koje drugarstvo logički napreduje, vrste drugarstva nisu uslovljene uz-rastom. Tako, iako se dokazuje da deca tek sa osam godina mogu kognitivno da saosecaju sa drugima (što znači da pre tog uzrasta uzajam-nost u drugarstvu nije moguća), ne može se potkrepiti jednostavan hijerarhijski razvojni model drugarstva (Bigelovv & La Gaipa, 1980). Kategorije „drug/arica" mogu biti prilično nejasne i svako pojedino dete može biti u razli-čitim etapama drugarstva sa različitom decom. Prema tome, deca uče o prijateljstvu i doživlja-vaju ga kroz njegova posebna ispoljavanja, što znači da društveni kontekst u kome se deca zatiču, a ne samo njihove godine, ima važniju ulogu u oblikovanju dečjeg shvatanja tog pojma. Stoga su devetogodišnjaci Bobi i Semju-el, razmislivši o tome, mogli da klasifikuju svoje poznanstvo iz prethodnih godina kao dru-garstvo Iz perspektive njihovog sadašnjeg iskus-

tva druženja, oni uviđaju da je trajnost važna odlika:

ELISON: Znači vas dvojica ste najbolji drugovi. Da li ste to odu-vek bili?

SEMJUEL: Počeli smo da se družimo u drugom -

BOBI: Ne, već u trećem razredu.ELISON: Znači drugovi ste dve godine?SEMJUEL: On je imao jednog drugog

druga, ali on se odselio.Stoga, iako uzrast može minimalno

oblikovati opštu putanju po kojoj se razvijaju koncepti prijateljstva, njegova značenja mogu poprilično varirati. Kao što su primetili Bigilou i La Gaipa, „Još uvek se malo zna o tome šta deca očekuju od svojih drugova/drugarica, kako se ta očekivanja menjaju tokom vremena i koji je učinak te društvene spoznaje na izbor drugarstva" (1981; 15).

DRUGARSTVA ODREĐENA RODOM: DOŽIVLJAJ DRUGARSTVA

Moć uključivanja ili odbacivanja, imeno-vanja ili neimenovanja, obznanjivanja drugar-stva ili ignorisanja onog drugog ključna je u dečjim društvenim odnosima. Deca mogu upravljati ponašanjem onog drugog izricanjem pretnje - „Kažem ti" - ili, kao alternativa, privre-meno prekinuti drugarstvo - „Kazao sam ti". Taj proces bukvalnog poistovećivanja deluje i na diferencijalni pristup moći -pomoću koje deca sprovode promene ili obnavljanje u svojim društvenim odnosima - i na performativnu demonstraciju drugarstva, koja omogućava deci da dodele identitete, da personifikuju jedno drugo. Na taj način određeni odnosi postaju nabijeni popriličnim emocijama. Ali način korišćenja prava poistovećivanja i personifiko-vanja u drugarstvu razlikuje se kod dečaka i devojčica i u sledećem poglavlju se ispituje priroda drugarstva određena rodom.

lako sam rod postavlja neznatna ograni-čenja društvenim odnosima male dece, dopuš-tajući relativno neproblematično učestvovanje dečaka i devojčica od četiri i pet godina u zajedničkim igrama, prelazak dece na (i kroz) kulturu detinjstva svedoči o sve većoj svesnosti o rodnim razlikama počev od uzrasta od šest ili sedam godina. Model strogog odvajanja rodova koji se u kontekstu škole razvija u dečjim igra-

ma, preslikava se na njihove drugarske veze. U tom smislu, rod za decu ima dvostruki značaj. Njegov potencijal za pravljenje razlike istovre-meno pojačava (i pojačan je) određenim forma-ma igre i obrascima drugarstva, koje, opet, stvara kulturne modele određenih rodnih identi-teta i za određene rodne identitete. Stoga nije iznenađujuće to što kruto ograničena i određena forma igara devojčica odražava i prelama izra-zito dvojni obrazac njihovih drugarskih veza. Slično tome, labavija ali takmičarska ekipna struktura igara dečaka obično svedoči o njiho-vom usvajanju manje prisnih formi drugarstva. I baš kao što učestvovanje devojčica u igrama može biti i zatvorenog tipa i isključujuće, tako su i njihova drugarstva obavezujuće duševne veze koje sadrže priličnu emocionalnu poveza-nost, dok u javnoj sferi kolektivni duh koji se širi u igrama tipičnim za dečake od sedam, osam i devet godina skida naglasak sa ličnog.

Stoga, iako to nipošto nije isključivo isku-stvo devojčica, bliske veze naklonosti koje se smatraju ključnima za zapadnjački koncept pri-jateljstva, češće artikulišu devojčice nego dečaci. Ova razlika se može protumačiti napros-to kao funkcija rastuće socijalizovane svesti de-ce o implicitnoj binarnoj klasifikaciji koja pove-zuje ispoljavanje emocija sa stereotipima o rodu i kojom se i dalje proglašava da u zapadnim kulturama dečaci ne plaču i da su devojčice one koje se brinu. Međutim, mada se to nesumnjivo dešava, devojčice stiču drugačija iskustva na osnovu svog učestvovanja u takvim oblicima drugarstva: one počinju da spoznaju i upotreb-ljavaju kompleksnost moći. To je značajno kulturno iskustvo koje im je često uskraćeno u drugim sferama života.

(...)Kao kod devojčica, njihov (dečaka, prim.

prev.) dijadni odnos bio je zatvorenog tipa; oni su retko kad dopuštali da im se priključi neko drugi i imali su vremena da razmišljaju o svom iskustvu bivanja drugom. Ostali dečaci retko su pričali o drugarstvu na ovaj način, radije su u razgovoru pružali prikaz u kome su naglašavali njegove instrumentalne pre nego afektivne aspekte. Za njih su drugovi bili ljudi sa kojima se igraju ili tuku, članovi svakodnevne fudbal-ske ekipe koja se okupljala u školskom dvorištu. To ne znači da dečaci nisu imali posebna i blis-ka drugarstva. Sigurna sam da mnogi jesu.

Nekoliko dečaka je imenovalo svog „najboljeg druga" u nešto privatnijim razgovorima sa mnom. Zapravo se time sugeriše da su oni naučili da o tome ne govore ili da ne pokazuju svoj odnos sa drugima u javnom kontekstu učionice ili školskog dvorišta. Oni su shvatali da „deca koja suviše spremno priznaju svoju naklonost postaju predmet zadirkivanja i ruga-nja" (Fine, 1981; 35). Možda je to bilo u osnovi Metjuove dileme j uzrok njegove društvene izolovanosti. Dakle, klasifikacijski status imanja drugova, čemu su četvoro- i petogodišnji dečaci nestrpljj. vo težili otvorenim ispitivanjem jedan drugog: ,,Jel' ti se sviđam?", „Jesi li mi drug?", osmo- i devetogodišnjaci pretvaraju u predsta-vu. Biti drug mora se javno odigrati zajedničkim učestvovanjem u bučnim i grubim igrama. I upravo su takve igre Semjuel i Bobi, mirni i pažljivi u svom drugarstvu, izbegavali. Među-tim, što se tiče devojčica, status „imanja druga-rica" očigledno je manje kodiran u njihovom ponašanju na igralištu. Stoga može biti slučaj da klasifikacijska moć drugarstva za njih počiva u privatni-jem i prisnijem iskustvu „biti drug/arica".

Ta zatvorenost dijadnih odnosa devojčica dovoljno je doku-mentovana (Lever, 1976; Steedman, 1982). Manje je bilo reci o tome kako oni nastaju i o odnosima moći koji struk-turišu njihovo ispoljavanje. To je ključ za razu-mevanje iskustvenog aspekta drugarstva devoj-čica, koja su uobličena i čine kontekst za brigu-kontrolu koju one, kao svoju buduću ulogu odrasle žene - briga za druge koji od njih zavise, usvajaju putem socijalizacije na nekom drugom mestu (Hockev & James, 1993). Naime, sposob-nost brige za druge može se istovremeno protu-mačiti kao vid upravljanja i tu dvostruku odliku brige devojčice doživljavaju i postaje im očig-ledna kroz njihova dijadna drugarstva. U drami nezgode u školskom dvorištu devojčice su te koje preuzimaju kontrolu putem čina brige:

Kad god neka devojčica ili dečak iz prvog razreda padnu u školskom dvorištu, starije devojčice ih odmah okruže, dajući savete i objavljujući uzbunu. Danas se dogodila jedna takva drama. Rečeno mi je da je Sindi pala i, sa većom uzrujanošću, da je „neko vreme ležala mirno". Sama Sindi uzdržava se od komentara. Kao i u svim takvim slučajevima, povređeno dete ostaje pasivno, dok stariji, koji ih neguju,

govore u njihovo ime.Socijalizovani identiteti devojčica kao

negovateijica dolaze do izražaja u drugarstvima (i kroz njih), koja one sklapaju. Vremenom, to pomaže u formiranju same zatvorenosti tih drugarstava putem snažnih restrikcija koje brižnost sobom donosi. Stoga se „drugovi/dru-garice" za koje su mi mnoge četvorogodišnje devojčice rekle da imaju među malom – odnos-no mlađom - decorri/ mogu shvatiti u tom smi-slu. Sa tačke gledišta šestogodišnje devojčice, sigurne u prestiž koji godine i veličina donose, na šta sam već ukazala, ta mala (mlađa) deca mogu se paziti i maziti istovremeno sa obzna-njivanjem „veličine" same devojčice. Što se njih tiče, mala deca pozdravljaju takvu pažnju s obzirom na njihov interes da najpre imaju drugove/drugarice, da bi kasnije mogli da budu drugovi/drugarice. To što su načinjena predme-tima bavljenja starijih devojčica, njima može dati znak da su njihov društveni identitet, njihova ličnost, javno priznati.

(...)Dakle, ukratko, drugarstva devojčica

sačinjavaju promenljivi obrasci bliskih i emo-

cionalnih veza, koje su zauzvrat oblikovane suptilnim promenama u odnosima moći. Nasu-prot tome, pri većem grupisanju „nas" kod de-čaka - fudbaleri, buldog (Bulldog) igrači ili karate poklonici - što se razlikuje od sasvim drugačijih „njih", drugarstvo manje obavezuje u javnosti iako se iskustvo od-bačenosti ništa slabije ne doživljava.

(...)Utoliko što su odnosi dečaka manje

zatvoreni, i biti drug se često poklapa s njiho-vim učestvovanjem u većem grupisanju „nas" nasuprot „njih", pa su promene u sastavu grupe manje primetne. To odudara od sparivanja de-vojčica u manja drugarstva, pri čemu svaki ras-kid može neposredno ubrzati ponovno udruživa-nje u druge dijadne odnose. Pošto su manje ve-zani jedni za druge, dečaci lakše prelaze iz jedne grupe u drugu i njihovi odlasci i dolasci smatraju se manje dramatičnima. Nasuprot tome, za devojčice je gubitak drugarice uvek događaj.