Sociologija generacija

1-Pojam generacija i njegova sociološka obeležja

Generacija je realna društvena grupa, okvir samoopisa pojedinca i kategorija za sređivanje prošlosti. Iako nas generacionalnost ne definiše u celosti, ona je važan okvir samoviđenja. Generacijski položaj nastaje na temelju sraslojenosti doživljaja, a generacijska svest je kolektivni obrazac doterivanja u korak doživljaja. Pripadati generaciji znači sudelovati u istim zbivanjima, realnim i iskonstruisanim. Generacijski odnosi su tačka spoja društvenog i pojedinačnog . Nema generacije po sebi, nego se generacija formira u odnosu prema drugim generacijama. Generacija je naročita kombinacija biologije (dobi) i kulture (vrednosti). Generecije se razlikuju prema: starosti, iskustvu i tumačenju proživljenog iskustva. Kod porodičnih generacija, u središtu je odnos predaka i potomaka, a porodica je nosilac vrednosti. Izvan porodice, kao element društvene strukture, generacija je zajednica vršnjaka. Političke generacije su, verovatno, najvidljiviji,ali ne i najaktivniji akteri. Iz reda političkih generacija se izdvajaju herojske i ratne. Učešće u ratu, kao osnova generacijske pripadnosti, je i politički značajan podatak, ali nije toliko rat, koliko mit o ratu, željeni identitetski prostor iskustva koji formira i meša učesnike. Da bi se redukovao haos realnih i iskonstruisanih generacija, potrebno je definisati njene razne verzije i razmotriti različite naučne pristupe generacijama. Sinhrono gledano, generacije su razvrstane s obzirom na ključne formativne činioce (političke, ekonomske, tehničke, kulturne), a idejnopolitički s obzirom na glavne vrednosti (demokratija, klasna i nacionalna pripadnost). Dijahrono su razvrstavane istorijski, s obzirom na vrednosti, ali i na norme, tj. na načine ostvarenja ovih vrednosti. Osobenost generacije jeste upravo to što su vremenska komponenta društvene strukture. Kao analitička kategorija, generacija je društveni oblik struktuiranja vremena. Generacijske razlike je trebalo hermeneutički razumeti i uzročno objasniti. To je najpre pokušao Manhajm,oslanjajući se na istorizam i marksizam. Manhajm je pružio sociološki okvir za proučabanje generacija,a filozofski su ga ponajviše osmislili fenomenološki pisci. U središtu fenomenološki usmerenih istraćivanja, generacije se opažaju kao spoj iskustvenog prostora i horizonta očekivanja. Dakle, generacije se mogu određivati preko fizičke starosti kao kohorte, zatim kvalitativno, rekonstrukcijom smisla u biografijama izabranih aktera ili istorijskom hermeneutikom zbirnog generacijskog iskustva, npr. analizom sudbinskih kolektivnih trauma.

Reč generacija, u mnogim jezicima, nastala je iz latinske reči generatio (rađanje, stvaranje, stvaralačka sposobnost). Iz istoznačne grčke reči genos i latinske genus nastala je indogermanska reč sa korenom gen (stvoriti). U Nemačkoj se ovaj pojam sreće od 17.

1

veka. Smešten u etimološke asocijacije danas pojam generacija ima, u osnovi, trojako značenje:

demografsko- gde je u središtu starosna struktura stanovništva

genealoško – koje se odnosi na srodstvo i porodicu

kulturno-sociološko – koje se tiče kulturnih i političkih vrednosti

Kod definisanja pojma generacije, u sociologiji, postoji dijahorna (nasledna) i sinhrona (iste vrednosti i ista zajednica sećanja) perspektiva. Manhajm je jedan od rodonačelnika generacijske paradigme.

2-Idejni činioci i dr. okolnosti uobličavanja pojma generacije

Generacije se kao nove društvene grupe raspoznaju već krajem 18. veka kada se menja porodica. U imućnim građanskim krugovima, gde je porodica prestala da bude privredno jedinstvo, opadao je autoritet oca. I več samim tim, mladež je počela da traga za vrednostima nestaleškog društva. Ekonomska nezavisnost mladeži je bila uslov novog samoviđenja. Na sličan način, krajem 19 veka javila se oladinska proleterska kultura. Mladi radnici, kadri da odlučuju o vlastitom slobodnom vremenu, pokazivali su još veću samosvest. Sa pojavom levice, omladina je postala pomodna reč-kod, tj. sažeta formula alternativnog društva i drugačijeg žiovotnog stila. Istovremenao nastaje i buržoaska kultura mladeži. Na drugoj stranu, kod konzervativaca se javlja negativno viđenje ovog mita, pa rastu upozorenja na opasnost od zavođenja mladeži. Do Prvog svetskog rata se generacijski konflikt shvatao kao sukob sveta mladeži i odraslih. Tek nakon rata generacije se poimaju kao zajednice doživljaja bez obzira na godine. Javlja se „frontovska generacija“, „generacija iz rova“, „generacija“ novih žena“ i sl. Britanski istoričar Mark Rouzmen je zaapzio da je sam pojam „frontovska generacija“ u stvari bio fikcija. Naime, deo deklarisane generacije uopšte nije bio u ratu, a osim toga, bili su različiti i doživljaji rata. Zaista je samo mali deo bio u rovovima. Otuda i sumnja da su nove kohortne slike bile u stvari novi mitovi u generaciji, u kojima su se ogledali raniji mitovi o mladeži. Izgleda da ova generacija nije bila toliko posledica zajedničkog preživljavanja rata, koliko znak toga da su rat, masovna smrt i poraz bili kulturni šok koji je stare mitove o mladeži skrenuo u nove forme. U naknadnoj obradi, ratne godine su stekle naročiti ekteritorijalni status, ocenjuje berlinski istoričar književnosti Honold. Nije se slučajno u književnosti skoro svih nacija koje su učestvovale u ratu javio motiv „izgubljene generacije“.

Idejnopolitički šok koji je izazvao svetski rat i njegova složena kulturna martirološka reakcija koja je nesumnjivo su podstakli emigranta Manhajma da se u svojoj

2

„nemačkoj“ fazi među prvima usprotivi trivijalnom izvođenju generacije iz biologije životnog doba i paušalnim tvrdnjama o duhu vremena. Poratna klima je ubzala sazrevanje gledanja da se generacija javlja tek onda kada kod ubrzanih društvenih promena ili kod promena sistema kulturno kreativni telenti u formativnoj fazi prihvataju sekundarnu (vanporodičnu) socijalizaciju.

Kult mladeži, koji je bio u središtu umetničkih i književnih strujanja tokom prve dve decenije 20. veka, na osoben, ali dovoljno snažan nametnuo misli o društvu problem generacije. Već je sam datum rata cepao pojedine generacije, čije su se biografije raspale na predratnu i poratnu fazu. Kada se tome doda da se doživljaj, do tada nepoznatog, svetskog rata ustalio kao okosnica zajednice sećanja, koja je ratnike oštro podelila od prethodnog i potonjeg pokolenja, lakše je shvatiti dubinu novih podela. Ne treba zaboraviti da je svetski rat bio i snažan kanal prostorne pokretljivosti. Novo iskustvo formiralo je novi pogled na svet „generacije iz rova“. Upad ratnih godina pocepao je do tada prirodno prožimanje i preklapanje međugeneracijskih veza. Honold tvrdi da u ovom periodu u nemačkoj književnosti nema genealoškog poimanja generacija.

3.Osobenosti Manhajmovog istrazivanja generacija Njegove pobude za istrazivanje generacija sazrele su o toku prvog svetskog rata.Izvrsio se zaokret od heteronomne kulture mladih unutar zajednice u tradicionalnom drustvu ka autonomnoj kulturi mladih u modernom drustvu.Ovo je prva znacajna faza preobrazaja generacije po sebi u generaciju za sebe.Tada su postale vidljive autonomne kulture mladih.Vlastito shvatanje kulturnog razvoja Manhajm je formirao pod snaznim uticajem svog mentora Vebera kome je posvetio cetvrti deo knjige Ideologija I utopija.Kljucno je piscevo nastojanje da razdvoji konzervatizam od tradicionalizma.Dovoljan podsticaj bilo je iskustvo ratne I posleratne generacije,bitno je I njegovo biografsko iskustvo.Manhajmove misli o poimanju generacija su pod velikim uticajem Lukaca,Zimla I Hajdegera.On analizira volju za moc.Njegovi sledbenici su daleko odlucniji od njega isticali generaciju kao vaznu alternativu markistickom pojmu klasa.Kod studenskih udruzenja u Nemackoj ali I u konzervativnim krugovima generacijska a ne klasna svest bila je okvir politicke obnove.

4.Idejni uticaji I pretece Manhajmovog shvatanja generacija

Njega nije zanimala starosna struktura nego povezanost generacijskog sklopa I kolektivnih kulturnih dostignjuca I uticaja.Smena generacija tj.odlazenje jednih I dolazak drugih vazan je segment drustvenih promena.U istrazivanju generacija on nije bio prvi ali

3

njegov rad danas je najzapazeniji.Kod Diltaja generacija je grupa ljudi koju karakterise I veze osobeni kolektivni identitet.Nije to pripadnost grupi vrsnjaka nego zajednici koju vezuju vrednosti I ciljevi.Najcesce su to kulture mladih koje se distanciraju od starijih.Manhajm rasclanio je tri aspekta generacije:*generacijski polozaj-iskazuje se u povezanosti vrsnjaka koji su pod utiskom istih zbivanja*generacijska veza-je tip generacijskog polozaja.Ucvrscuje ga zajednicka pogodjenost istim zbivanjima unutar jednog doba (rat Ili revolucija)*generacijsko jedinstvo-nastaje iz osecanja zajednicke pripadnosti jednoj novoj grupi ili iz snaznog poistovecivanja sa njom.Polozaj I veza su pasivni a generacijsko jedinstvo je aktivno.Mladi menjaju kulturne obrasce sto utice na starije generacije jer time ruse autoritet starih.U sredistu generacijskog pristupa nije pojedinac nego grupa koja je kadra da donese nesto novo.Manhajm jasno stavlja do znanja da su generacije nosioci kulture.Za razliku od medjuklasne pokretljivosti pojedinac se ne moze kretati unutar generacija niti moze menjati generacije dok je za klasu biolosko vreme nebitno.Generacije ne moraju podrazumevati fizicku bliskost.

5,6- Istorijske i supkulturne generacije

Kod svake generacije, na delu je osobeno prožimanje biografije i istorije. Da li samo društvenp priznati prelomni događaj razgraničava istorijske generacije? Da bi se dao diferencirani odgovor, treba pomenuti dva shvatanja istorijskih generacija: (1) revolucionarno, koje počiva na fiksiranju markantnih institucionalizovanih nultih časova koje grupe pojedinaca prihvataju kao onsovu vlastitog smeštanja u vreme i (2) procesno, koje generacije razvrstava na temelju manje vidljivih skrivenih procesa lišenih upadljivih prekretničkih dešavanja. Revolucije, koje su nezamislive bez zahteva za novim početkom, tesno su vezane za generacionalizovanje vremena. U revolucionarnim situacijama generacije stiču središnju ulogu, jer se novo probijalo rušeći staro. Sa svakom generacijom nastaje novi početak. U 18. veku, nisu samo nove klase, nego su i generacije, kao zajednice iskustva, bile novi kolektivni subjekt koji je pripisivao pravo. Revolucije, kao novi počeci formiraju istorijske generacije. One ubrzavaju vreme otkrivajući razliku između iskustva i očekivanja i težeći da istu ukinu. Graničnici su bile prekretničke revolucije koje su formirale istorijske generacije. Istoriju ne čini samo mreža upadljivih dešavanja, nego i ritmovi dužih manje vidljivih procesa. Duboke promene svesti teku lagano decenijama i oblikuju mentalitete u dugim procesima koji nadilaze smene generacija. Neka osnovna uverenja i vrednosti sporo se menjaju. Sa stanovišta svetskog sistematskog pristupa ovim dugim procesima na drugi način se tumači i pojava generacija. „Važna društvena zbivanja“ ovde ne čine prekretnički događaji, nego procesi dugog trajanja čime se prevazilazi događajni pristup kod tumačenja društvenih i

4

političkih promena. Istorijske generacije slede jedna drugu. Nema istorijske generacije bez samosvesti i one ne moraju biti sukcesivne. Raspoznati istorijsku generaciju znači uočiti distinktivnu generacijsku samosvest ili entelehiju u spoju geografskog položaja i prelomnih događaja. Najpre treba uočiti vrstu važnih dešavanja koja formiraju generacijsku samosvest. Dasbah navodi istoričara Braungarta koji je uočio 41 različit generacijski pokret u raznim delovima sveta od početka 19. veka do 1980. Kao formativne nije izdvojio događaje, nego duge talase ekonomskih uspona i padova. Upravo ovi procesi, a ne događaji, utiču na to da stepen ekonomske sigurnosti koju pojedinac oseća u formativnim godinama ostave ključni trag na njegovim kasnijim političkim vrednostima. Dakle, ne bilo koji važan događaj, već neposredno iskustvo kretanja ekonomije od ekspanzije ka stagnaciji formira istorijske generacije.

Političke vrednosti je teško izolovati od socijalnih i kulturnih. Geenracijama su potrebni simboli koji izražavaju proživljeno i čine ga deljivim. Ivu simbolizaciju iskazuju usmeno pripovedanje, muzika, književnost, spomenici, proslave. Iako je trauma doživljena preko simbola, a ne u realnosti, lišena verodostojnosti, simboli ipak omogućavaju uključivanje pridošlica različitim akcentovanjem prošlosti: dok neki smatraju da je oktobar 2000. Bio osnova revanšizma, drugi smatraju da je bio pobedae pacifizma. Antimiloševićevsku generaciju 2000-te u Srbiji ne čine samo demonstranti koji su osvojili Skupštinu SRJ, nego i svi oni koji su taj događaj videli kao novi početak i kao trijumf vlastitih težnji. Tek kasnije se kod društvene konstrukcije generacije otvaraju sporovi oko izvornog smisla pobede i oko svojatanj ključnih simbola zajedničkog doživljaja: ko je izdajni, a ko je dosledni nastavljač „oktobarskih težnji“.

Dok herojske generacije nose otvoreni politički karakter, supkulturne generacije to nisu, ali to ne znači da su politički beznačajne. Najpre treba pomenuti da generacije na različite načine stvaraju distancu prema pojedincima. Generacijski identitet je manje očevidan od revolucionarnog ili ratnog, a njihov konstitutivni događaj može biti učešće u simboličkim muzičkim i modnim ritualim i u karnevalizaciji: festivali, trube, piva,... Veliki globalni, ideološki i ratni potresi koji su društveno priznati i institucionalno zaštićeni tvore istorijsku generaciju. Sa stanovišta razvoja pojedinca, to su zbivanja sa kojima se suočio izvan porodice i to, otprilike, između 15. i 20. godine. Za razliku od istorijskih, supkulturne generacije ne raspolažu dovljno snažnim spoljnim doživljajem, već ga moraju stvarati naročitim simboličkim ritualom kako to rade bitnici, hipici i ostale generacije koje stvaraju vlastiti način života i slede modu. Proces nastanka supkulturnih generacija je složen i otuda se u njima prožimaju generacijski položaji raznih starosnih kohorti. Veberova razlika između virtuoza i laika može, donekle, pomoći razlikovanju originalnih i epigonskih generacija. Virtuozi su kadri da uobliče zajedničke generacijske sadržaje u književnosti, nauci i umetnost, dok laici samo preuzimaju i imitiraju ove simbole. Kod toga je važno da generacijske vrednosti iskazuje snažna harizmatska ličnost, jer ova snažni generacijsko jedinstvo i podstiče poistovećivanje sa njim. Važno je

5

zapaziti da je odnos unutrašnjeg doživljaja (nesigurnosti. Straha) i izvana ponuđene simboličke figure (snažni vođa ili prorok) podložan manipulaciji i složeno oposredovan interesima vladajućih grupa, ali i snagom otpora podvlašćenih.

7. Istorijsko i generacijsko vreme: kvalitativne generacije i kvantitativne kohorde

Političke generacije se mogu razlikovati s obzirom na (1) vrstu formativnog doživljaja ili način njihove konstrukcije, kada se uglavnom kao retrespektivna sociološka konstrukcija stvara generacijsko samoviđenje i (2) način kojim smena starosnih kohorti u sklopu društveno-kulturnih promena gradi drugačije generacijske odnose (kontinuitet, diskontinuitet, inovacija, restauracija, napetost, sukobe ili solidarnost). Koliko god bili važni sadržaji generacijskog jedinstva, uvek je naročita vremenska dimenzija njegova spona. Vreme je jedna od najvažnijih konvencija koja nastaje iz pragmatičnih potreba ljudske egzistencije. Drugim rečima, vreme je sredstvo sinhronizacije i koordinacije društvenih aktivnosti. Postoji objektivno prirodno i subjektivno društveno vreme. Na neki način, generacije su sistemi unutar društvenog vremena, dok kohorte više pripadaju fizičkom vremenu. Funkcionalistički rečeno, s obzirom na to da je okolina uvek složenija od sistema, nužna je i selekcija društvenog vremena, da bi se savladala složenost prošlosti. Tako postaje jasnije da su generacije pojmovi za objašnjenje vremenske strukture. Još jedna razlika izmđu kohorte i generacije jeste to da dok se vršnjačke grupe mere fizičkim vremenom rođenja, osnova generacije je mesto u istorijskom vremenu. Kod obeju generacija slično iskustvo oblikuje sličan pogled na svet. Međutim, za razliku od kohorte, nema generacije bez samorefleksije. Naime, refleksivni odnos postoji tek onda kada se akteri pozivaju na istoriju kod samoopisa (mi smo još 1968-ši) ili kada govore o promenama (mi to više nismo). Istorijske generacije jesu ugaone kategorije u mreži složenih vremenskih struktura. Za razliku od sinhrone perspektive, koja generacije vidi kao razlike između životnih doba, a napetosti uočava između mladih i odraslih, istoričari gledaju dijahrono i poimaju generacije kao kohorte određene ključnim doživljajima, pa starosna granica generacija seže sve do doba ključnog doživljaja. Zato što kod istorijskih generacija identitet nije određen biološkom starošću, one nisu samo analitička sredstva kod sređivanja i tumačenja sadašnjosti, nego i kod snalaženja u prošlosti. Pojam istorijska generacija je manje koristan kod istraživanja mirnih faza razvoja, a pogodniji kod oštrih zaokreta: ratova, revolucija, kriza,... Za razliku od kvantitativnih kohorti, kvalitativne generacije se, kako ističu hermeneutičari, raspoznaju rekonstrukcijom smisla biografija izabranih aktera ili dubinskom hermeneutikom generacijskog iskustva. U tom smislu, mreža generacija jeste diferencirana semantika istorijskih vremena. I pre Manhajma je uočeno da se generacije upadljivije diferenciraju posredstvom jednog centralnog dramatičnog događaja ili prekretničkog iskustva u mladosti (ratovi, revolucije), Koja su zbivanja u pomenutom smislu kadra da generacionalizuju društvenu strukturu? Ako se, npr., porede svetski ratovi, fašizam, slom

6

hladnog rata ili urušavanje razvijenog evropskog socijalizma, verovatno je generacijski naplodniji bio Prvi svetski rat. Čak postoji dilema da li su 1968.-ši „prva globalna generacija“ ili su to već bili mladi iz 1914. Prvi svetski rat je bio ne samo prvi globalni ratni sukob, nego i prekretnički evropski proboj republikanstva i socijalizma. Utoliko se može reći da istinski nove generacijske obrasce opažanja i tumačenja stvara ni ratno ni poratno iskustvo, nego tek sveobuhvatna izmena sistema koja menja životne sfere i očekivanja, razara postojeći poredak i omogućava nastanak novog. Istorijske generacije nisu formirane isključivo na iskustvu globalnih, evropskih, nego i domaćih preokreta. Naime, neke važne istorijske promene, u staroj Jugoslaviji, bile su autarhične (samostalni antifašistički pokret, otpor Staljinu, raspad države ’90.-ih) Tako je u radničkom slomu monarhizma i kapitalizma 1945. došla na vlast generacija proistekla iz skoro 800000 boraca NOR-a. Borci su još u ratu postupno prihvatali nove vrednosti, a nakon rata, nova iskustva doterali su u koram i stopili u novu boračku institucionalno negovanu snažnu generacijsku zajednicu sećanja koja je postala jezgro komunističke ideologoje i društvenointegrativne misli uopšte. Klasa i generacije nisu suprotnosti, nego različite sociološke perspektive. Dok klasa i sloj polaze od određene postojanosti grupisanja, smena generacija svedoči da postoje kontigentna utivanja na društveno grupisanje koja vremenom postaju konstitutivna: ratovi, revolucije, inflacije ili uvođenje evra. Generacije se, zapravo, konstituišu tek onda kada bliska gdišta uzajamno osete jedinstvo kod doživljavanja važnog.

8. Kulturne generacije

Generacije su oblici kulturnih regulativnih sistema koji poažu sređivanje društvenog, a ne fizikalnog vremena. Na vremenskoj osi, reguliše se društveno sećanje i zaborav, a unutar generacija uvek se iznova raspoznaju i obrađuju uzajamno formirani odnosi između stranaca. U razgraničavanju kulturnih generacija, starost gubi pregnantnost, katkad čak i postaje i teorijski nevažna, jer na njeno mesto stupa „situacija“. To znači da nepovezanim kohortama vršnjaka često nedostaje svest o sudbinskom zajedništvu životne situacije ( svest o zajedničkom položaju, zajednički doživljaj i njegovo srodno tumačenje), kao i to da važna nova kulturna iskustva ne zbližavaju samo malđe, nego isto tako povezuju starije i malđe. Tek zajednički doživljeno iskustvo životne situacije kohorte, a koje je u formativnom smislu dovoljno snažno , stvara generacijski položaj i jedinstvo. Doživljaj može biti politički, kulurni ili tehnički. Političke generacije nije uvek moguće razdvojiti od kulturnih. Ipak, za razliku od političkih generacija, koje nastaju proživljavanjem krupnih i traumatičnih gdešavanja, kulturne generacije se formiraju više pod uticajem slabije vidljivih novih talasa iskustva, manje ili više institucionalizovanih u verovanjima i stilovima života. Kod kulturnih generacija treba razlikovati subjektivni obrazac samoopisa od objektivnog generacijskog položaja. U prvom smislu, generacija je veza pojedinca i kolektiva, tj. pojedinac se povezuje sa drugima koji sebe vide na sličan način (fanovi na rok koncertu). U drugom

7

smislu, generacije se formiraju da bi ostvarile određene interese(studenti iste godine). Kulturne generacije, kao i istorijski sklopovi, mogu se proučavati na dva načina:

sinhrono- kao učestvovanje u zajedničkim vrednostima

dijahrono- kao odnosi interakcije i razmene između generacija

Za razliku od pojam godište, generacija je biografski obojena i rezultat je poistovećavanja, a ne pripisivanja. Deo uopštavanja kod generacije je rezultat pripisivanja vremenskih perspektiva: manje ili više se pretpostavlja da je većina ljudi do 30 godina starosti, približno, usmerena ka budućnosti, od 30 do 65 godina ka sadašnjici,a iznad 65 godina ka prošlosti. Otuda se manje ili više kao prirodno tumači nezadovoljstvo mlađih sa sadašnjicom i konzervativizam starih. Američki sociolog Kigsli Dejvis smatra da, nakon napetosti u periodu adolescencije, tokom zajedničkog starenja dece i roditelja raste količine nadgeneracijskih vrednosti, pa time opada i mogućnost generacijskog sukoba. Generacijske promene nisu ni redovne ni pravilne, već su više ciklične. Generacije nastaju tek onda kada bliska godišta uoče uzajamnu srodnost kao važno jedinstvo doživljaja. Međutim, iskustvo može biti realno ili umišljeno. Naime, u osećajnoj generacijskoj povezanosti, pojedinac nalazi vlastito uporište u istoriji sasvim nezavisno od toga da li je učestvovao ili ne u realnim događajima koji su formirali generaciju.

9-Smena kulturnih generacija

U filozofsko-istorijskom smislu, markiranje generacija bilo je moguće tek sa prihvatanje linearne vizije vremena i prodiranjem u kulturu otvorene bolje,a li i nepredvidive budućnosti u obliku ideje napretka. I već samim tim, statični i „prirodni“ odnos mladog i starog napušta se u pravcu tumačenja omladine kao „večite srećne šanse čovečanstva“ i ideala mladosti koji određuje budućnost društva. Brze tehničke promene bile su izazov za usklađivanje neravnomernog iskustva generacija. Što je bio brži ritam ovih promena, to su kraće bivale smene položaja različitih kohorti, a razlike između iskustava generacija sve veće. Postupno su mladost i starost prestajale da budu biološke kategorije, jer je trajanje ovih faza zavisilo od učenja- Znanje su sve više čuvale ustanove, a sve manje pojedinci. Znanje je usavršavano,a na mesto monotonog sleda istih kohorti, stupila je smena drugačijih generacija. Premda nijedna geenracija nije kretala od nule, smena generacija postala je šansa promene i napretka, jer su mladi na teemlju zajedničke generacijske svesti i osobenog iskustva, koje nije opterećivalo, bili kadri da na novi način priđu akumuliranom kulturnom nasleđu. Uz to, često je i generacijska samosvest bila poluga promena. Nisu samo političke generacije delatne, postoje i kulturna iskustva koja aktiviraju mlade. Motor društvenih promena bili su i novi estetski izrazi kao što su stil, moda, muzika i ples. Na kulturni razvoj modernih društava odlućujući uticaj imali su nauka i tehnika, sredstva obaveštenja i zabava. U celini uzev,

8

smena kulturnih generacija, na poseban način, rasčlanjava neek važne procese kulturne evolucije: način života, slobodno vremen i potrošnju. Generacije nisu samo nacionalne,nego i kontinentalne i globalne pojave. Opšti tokovi razvoja stvaraju, npr. globalizacija, stvaraju zajednički fond kulturnog iskustva za pripadnike svih generacija, ipak ga različite generacije koriste i vrednuju na različite načine. Stariji su skloniji nacionalnim, regionalnim i lokalnim tradicijama, pa u globalizaciji vide ugrožavanje korena, dok je za mlade privlačnija svetska perspektiva. Norbert Elijas (učenik i asistent Karla Manhajma) je pokazao da su se još u srednjem veku generacije mogle razlikovati prema pomicanju nelagodnosti, koje je povezano sa, ne uvek, racionalno objašnjivim iskustvima. Odlučujuću ulogu u procesu civilizacije, po Elijasu, imala je kontrola afekta i promene u osećanjim astida i nelagodnosti. Lagano se menjao standard društveno zahtevnog i, sa tim u vezi, pomicao prag društveno stvorenog nezadovoljstva i straha. Promene stila života ogledaju se u promenama tabua i društvenih zabrana. Novi obrazac ponašanja se širi iz idređenog središta i postepeno prožima čitavo društvo: dvorski slojevistvaraju obrasce, srednji slojevi ga prenose, a mlađe generacije ga lakše prihvataju i šire kao novo iskustvo kojim se razlikuju od starijih. Već od 19. veka, raznovrsni generacijski samoopisi postaju kulturni fenomen sui generis. Retrospektivno samosvrstavanje u istorijske sklopove postalo je deo autobiografskog osmišljavanja. Bio je to izraz buržoaskog osećanja krize i strepnje od masovnog društva, ali i otpor pretećoj birokratizaciji koja je racionalizovala i kolonizovala svest života. Generacijsko samosvrstavanje bio je novi proces strukturisanog sećanja koje je autentične doživljaje markiralo kao vaćan deo samoviđenja. Generacijski uobličena samorefleksija se ne može do kraja razložiti na „stvarno“ i „pronađeno“, zato je njen centralni motiv izvan konkretnog činjeničnog sećanja. Generacije postaju „kontejneri različitog“ kada se njihovi pripadnici pozivaju na ista sinhrona dešavanja i opažanja vremena. Istinska generacija nije konzervativna, niti pominje dobra stara vremena. Međutim, generacija može živeti i u lažnoj svesti da donosi nešto novo. Može se reći da je pozivanje na staro iskustvo, u stvari, antigeneracijski čin. Stariji su rano počeli braniti od organizovanog generacijskog ugrožavanja tradicije. Još u antici se javljaju generacijski stereotipi. Sokrat se žaliona mlade da vole luksuz, preziru autoritet i tiranišu svoje učitelje. U All-age Society u kome su neutralisane generacijske granice, svako stvara svoj svet onako kako mu se svidja. Stari putuju i sede po kafićima, a mladi su na berzi. Skoro da su minula doba sa kultom mladosti. Generacije se više ne razlikuju po modi. Rast životnog standarda je donekle oslabio generacijski jaz. Unutar istog godišta, nisu svi podjednako stari. Danas nije svaka staros ista, nego je individualni proces na koji utiču razni činioci. Profesionalni i lični. Generacije se menjaju zato što se menjaju sklopovi nadanja kod starijih. Stariji sve manje psivno iščekuju smrt, a sve su aktivniji. Generacijski produktivna aktivnost je ona koja je zasićena starim kadra da iz najnovijeg iskustva potraži alternativu.

9

10-Ekonomske generacije

Promena tempa starenja govori o promeni generacisjkog položaja koji stvara nove generacijske odnose u ekonomiji, politici i kulturi. Nejednakosti ekonomskih generacija treba objašnjavati kao jednu dimenziju društvene strukture. Dok je u porodici na delu solidarna recipročna razmena dobara i usluga između generacija, u društvu to nije slučaj. Ovde vlada konkurencija lišena solidarnosti. U jezgru odnosa između ekonomskih generacija je generacijska pravda. Ona postoji samo onda kada su šanse dolazeće generacije za zadovoljene potreba u najmanju ruku velike kao i kod prethodne generacije. Danas je ova etika budućnosti narušena jer mlađi moraju za isti novac duže raditi nego stariji, za isti posao dobijaju manje novca, a pooštreni su i uslovi za sticanje penzija. Međugeneracijsku nejednakost usložnjava i promena demografskih trendova. Reč je o drastičnom rastu mladog stanovništva u zemljama Trećeg sveta i ubrzanom starenju industrijskog sveta. Rastu i troškovi lečenja i nege starih. Takođe, raste i prosečno očekivanje dužine života, a sve se duže koristi i penzija. Dugo korišćenje penzije danas je masovna pojava. Menja se generacijska solidarnost koja je institucionalno regulisana penzijskim sistemom. Sa demografskim, privrednim i političkim promenama, menjaju se i generacijske sudbine. Ekonomske generacije i nastaju iz kohorti sa specifičnim šansama i rizicima, a na životne šanse članova generacije utiču na tržište rada, sržava i porodica. Ciriški sociolog Scidlik upozorava da upravo naročiti uslovi tržišta rada, sa kojima se pojedinac susreće prilikom zapošljavanja, mogu oblikovati čitavu njegovu generaciju. Dakle, generacije nisu samo jedinstva doživljaja, nego i jedinstva društvenih nejednakosti. U različitim društvima generacijski činioci nejednakosti na različite načine su povezani sa ostalim činiocima koji podstiču nejednakost. S obzirom na to da ekonomski položaj određuje stil života, ovde su ekonomske generacije uključene u izlaganje o kulturnim generacijama. Različit kvalitet života dece, a koji zavisi od imetka roditelja (igračke, odeća, putovanja), određuje njihov status u grupi vršnjaka. Osim toga, kod različitih generacija, različite su i šanse obrazovanja, a i na različit način je regulisan pravni položaj generacija.

Nemački sociolog Jablonski- nepovoljan položaj Generacije X u SAD- Iza termina Generacija X krije se u SAD starosna grupa, koja se izdvaja od drugih ne samo oblačenjem i ponašanjem, nego i drugačijim položajem. Ovu generaciju čine kohorte rođene između 1961. i 1970. godine stasale u recesiji i nesigurnosti koju je uvela nezaposlenost. U atmosferi opadanja nataliteta, deca su postala teret, jer je u središtu bila potrošnja i karijera. Za razliku od prethodne Baby boom generacije, Generacija X je forimrana u antichild periodu u SAD i u strahu od demografske eksplozije. Atmosfera društvene anomije i dezorganizacije zahvatila je ponjaviše Generaciju X. Prosečno trajanje braka 1987. u SAD bilo je 7 godina, jer je oslabila porodica zbog pojačane nužde za većom mobilnošću radnika. Ovu generaciju karakteriše mešavina besa, nepoverenja, frustracije, otpora i nezadovoljstva prema starijima. Otpor se iskazuje kulturnim

10

simbolima. Kupovanje određenih potrošnih artikala postalo je naročit pogled na svet. Takođe, Generacija X je bila opsednuta nuklearnom tehnikom i opasnostima od katastrofe, dok potonje generacije nisu više od toga strepele. Tržište stvara iluziju opšte jednakosti i konkurencije,pa u novim uslovima čak i potrošačke generacije bivaju fluidnije. Globalizacija stvara poroznije državne granice, a postmoderna revitalizuje vrednosti. To je prosto u kome bledi i gubi se nova rkonomska generacija jer nije kadra da ujednači alternativni doćivljaj uproks tome što je sama jedinstvo nejednakosti.

Kelnski politikolog Klajn- Generacija Golf- Ova generacija predstavlja jasno razgraničenu kohortu sa naročitim vrednosnim profilom koji se razlikuje od drguih generacija. 1990.-ih su bili suočeni sa napetim tržištem rada i obezvređenim diplomama, mladi su na temelju materijalnih vrednosti stvorili novo generacijsko jedinstvo. Generacija Golf ( rođena između 1965. i 1975.) prihvatila je nove vrednosti zbog nužnog prilagođavanja globalizaciji privrede i nestanku sržave balgostanja. Time se nije samo jasno distancirala od šezdesetosmaša, nego je podstakla dublju „promenu vrednosnih promena“. Za razliku od šezdesetosmaša, koji su se sukobili sa roditeljima, kod karijerističke Generacije Golf, nije bilo ovog sukoba. Sumrak ideologija i kraj Hladnog rata podstakli su zaokret ka materijalističkim vrednostima, ali se ovaj nije svuda iskazao u jasnom generacijskom jedinstvu zbog različitog uticaja etničkih i iracionalnih činilaca.

Japi generacija- Uopšteno govoreći, ciljevi nove Japi generacije sa početka 21. veka su moć, znanje i novac. Reč je skraćenica izvedena od young urban professionals. Pripadnik ove generacije prepoznaje se po firmiranom odelu, kravati i novim modelima mobilnih telefona, iza čega se skrivaju nove vrednosti. Osnovne vrednosti koje mladi Japiji postavljaju sebi jesu uspe, bogatstvo i moć, a sve ostalo, uključujući i privatan život, nevažno je. Prioritet imaju izrazito profitabilna zanimanja: na berzi, u novim tehnologijama i u informatici. Japijima se prigovarada su desubjektivizovana ljudska bića koja svoje prijatelje, čak i roditelje, posmatraju kao objekte, da stalno žure i da nemaju privatan život. U sociološkom smislu, reč je o mladoj generaciji koja je nošena drugačijim životnim smislom od prethodne, novom vizijom poćeljne socijalne raspodele i novim viđenjem uloge politike.

11. Generacijski markeri: potrošnja i stil života

Dok ekonomske generacije pokazuju klasne i slojne razlike između starosnih kohorti, raznobojnost generacija možda najbolje dočaravaju različiti životni stilovi koji se iskazuju u vrednosnim usmerenjima, aktivnostima, organizaciji slobodnog vremena i estetskoj svakodnevici. Pojam životni stil je nastao kako alternativa pojmovima klasa i sloj, ali kada se isti raščlani s obzirom na generacijski položaj vidi se da su promene stila povezane sa klasnim i slojnim obeležjima. Generacije se razlikuju po potrošnji, ali i po estetskoj svakodnevici koja obuhvata muzičke, tv, i književne sklonosti, ali i stil oblačanje (npr. Džez je nastao kao alternativna

11

muzika crnačke sirotinje, a radnička džins odeća kao protest protiv konvencija građanskog društva, vremenom su džez i džins obuhvatili sve slojeve i generacije.) Uprkos tome, životni stil i potrošnja uvek su povezani sa nejednakostima u dohotku, obrazovanju i šansama pokretljivosti (džins se razlikuje po kvalitetu, a u džezu se može uživati na koncertu ili u krčmi)Kod istraživanja životnog stila generacije teže je porediti rezultate nego kod egzaktnih empirijskih analiza klasnog položaja. Smisao, kao okosnica stila, uvek je individualana, a doživljaji se teže porede nego položaji. Zato je kod analize stila i potrošnje potrebna komplementarnost klasnog i generacijskog pristupa. Slobodno vreme, kultura, potrošnja, ali i posao i stanovanje jesu komponente životnog stila po kojima se razlikuju ne samo klase nego i generacije.Generacijski položaj je vremenske i prolazne prirode. Iz njega se mogu čitati uticaji istorijskih i društvenih prevrata u određenim trenucima, odn. generacije su starosne grupe koje na temelju zajedničkih iskustava razvijaju osobeni stav prema životu.Pri tome ključna dešavanja za formiranje generacije ne moraju biti istorijsko-politička, nego mogu biti i estetska. To znači da se ponašanje i stav prema životu starosnih kohorti može konkretno razumeti ne samo ako se rekonstruiše ekonomski i politički nego i estetski konteksti u kom su one stasale. Kod tumačenja hegemonog generacijskog smisla života često je na delu spoj otpora izazvanog zasićenošću i težnjom za individualizacijom, s jedne, i konformizma tj. društvenog ujednačavanja i omasovljenja, s druge strane. Generacijske zajednice nose novo ali traže i konformizam novom. Ovaj pritisak ne ogleda se samo u sferi politike nego se generacije raspoznaju i po ukusu: u muzici, modi i filmovima. Kulture mladih obeležava nova moda koju uvek prati pomodnost. Generaciju formira proboj nove mode ali se ova omasovljava tek zahvaljujući pomodnosti.Menjaju se prelazne tačke između mladih i odraslih, ranije je to bila ratnička sposobnost, a danas sticanje vozačke dozvole. U nemačkoj je 1980-tih vožnja Golfa markirana kao važno zajedničko biografsko iskustvo. Još više od tog, neke marke proizvoda mogu među mladima biti realni simboli sveukupnog poimanja života. Najčešći izraz mlade generacije - moda, muzika, svet potrošnje. Krajem 20. veka uslove odrastanja duboko su izmenili TV u dečjoj sobi, računar sa Internetom i kompjuterske igre. Svrstavnje u generaciju za najveći broj pojedinaca danas je više neobavezno isprobavanje pogleda na vlastitu biografiju nego što je ozbiljno poistovećivanje sa generacijom. U tom smislu, danas definisanje generacija podstiče snažna osećanja, ali slabo obavezuje na delanje.

12. Medijske generacije

Uticaj generacije i medija je uzajaman i povratan. Od polovine 1980-ih mediji nameću pojam generacije za sređivanje društvenog haosa. Generacije se više ne dele po ratovima i krizama nego prema tehničkim sredstvima uz koja odrastaju: tv, računar, mobilni telefon. Koliko god ove okolnosti bile bizarne teško

12

je negirati uticaj medija kao različitih sredstava opštenja na formiranje generacijskih grupa.Mediji najčešće deluju posredstvom slike. Slike mogu biti simboli protesta i podsticaji ali i posrednici osećanja onda kada održavaju prošlost u smisaonoj i simbolički zgusnutoj formi. Generacije su masmedijski indukovani obrasci društvenog samorazumevanja. Sa promenom obrazaca opštenja između 1870e i 1930e izmenjen je odnos između prenošenja iskustva i opštenja. Usmeno prenošenje nije napušteno ali su mediji preuzeli prenošenje istorijskih slika.Mediji pripomažu formiranje generacija uz pomoć 3 mehanizma koja se prožimaju:

1. emotivno delovanje stvorenih slika simbola, 2. nadindividualno markiranje generacijskog obelažja peko slike u medijima, i 3. plasiranje vlastitih generacijskih slika-markera na medijsko tržište.

Za kultnu dimenziju slike zaslužni su fotografija, film i tv.Fotoaparat je verno struktuisao iskustvo novije istorije i povlačio jasne vremenske razlike. Fotografije su do danas ostale stalni posrednik kod stvaranja generacija, a slike u medijima imale su istu ulogu. Pronalaženje sebe u slikama služi retrospektivnom veličanju. Zato su mediji deo kulturnog samorazumevanja i stvaranja stila ali i posrednici kod formiranja generacijskog samoopisa. Druženje ovekovečeno na crno-bellim fotografijama razlikuje se od zajedništva na fotografijama u boji, kao što se i TV generacije razlikuju od kompjuterskih.Sukobi generacija više ne teku kao ranije samo između roditelja i dece, nego se iskazuju i na kolektivni način preko medija.Uticaj medija složen je i posredan. Potrošačko društvo se generacijski ne raščlanjava samo po modi nego i prema medijima. Čak i kada se govori o raznovrsnim generacijama računara periodizacija potrošačkog društva prema tipovima mašina opisuje i različite obrasce socijalizacije. Još je upadljivija razlika između generacije koja je odrasla uz knjige i one koja se obrazuje računarom. Danas se rad na računaru uči čak i pre pisanja. Postoji razlika između obaveštenosti starijih i mlađih, između bogatih i siromašnih. Danas su stariji prinuđeni da uče od mlađih i to se naziva Sizifovom krivom učenja. Tehnika se razvija brže od mogućnosti učenja pa pojedinac postaje stranac u zemlji u kojoj su deca umešnija. Nove generacije nagone starije na prilagođavanje. Otuda generacijske sukobe ublažava nužno starenje mladih, ali i obrnuto, saobražavanje starijih mladima. Kod pokretljivih društava sa starenjem opada socijalizacijski uticaj starijih na mlađe i pojačava se socijalizacijski uticaj mlađih na starije.

13. Tehničke generacije

U razvijenom industrijskom društvu starost je postala složeniji kriterijum društvene strukture nego što je bila ranije. Za razliku od tradicionalnih društava (gde je autoritet starijih bio neprikosnoven) u razvijenim industrijskim društvima smanjuju se interakcije između mlađih i starijih grupa pa je relatvicizacija autoriteta starih podstakla njihovu segregaciju. Lako je primetno da su grupe slične starosti homogenije,jer dele slične vrednosti i norme ponašanja.

13

U tradicionalim drušvima (gde je malo novih obaveštenja) poštuje se iskustvo i starost,dok dinamična društva stalno stvaraju nove infomacije pa različit pristup obaveštenjima jača jaz između generacija - možda u ovoj razlici treba tražiti suštinu tehničke generacije. Naime, kod horizontalnog pomeranja faza (toka vremena) starosna razlika između generacija je konstantna (to je slučaj kod klasičnog pojma generacija gde se starosne gupe,roditelji i deca, razlikuju odprilke po 30 godina) A kod vertikalnog pomeranja faza (koje određuje značaj i obim obaveštenja kojima raspolaže generacija) polazi se od izmenjenog nivoa obaveštenja (svaka naredna generacija je obaveštenija i za nju su ranije generacije zastarele). A što je veći starosni raspon između generacija to jača i raskorak u značajnim obaveštenjima u karakterističnom životnom dobu generacija. U toliko je razumljivo da sa rastom obaveštenja raste i broj generacija (starosnih grupa koje se razlikuju po obaveštenosti) otprilike slično razlikama između generacija računara (s jedne strane su tzv,čip generacije, a sa druge Pentium procesori). Sa starošću opada i sposobnost prihvatanja novih obaveštenja. Dok mlađe grupe imaju strukturnu prednost kod prihvatanja informacija, stariji zbog monopola i iskustva imaju funkcionalnu prednost kod prerade informacija.Generacijske razlike u prihvatanju i preradi obaveštenja nisu samo biološki uslovljene nego su i manje ili više intitucionalizovane, odn. zajednički generacijski položaj ne čine samo sličan životni stil, slična tehnika, blizak smisao života i srodan diskurs, nego i sličan položaj unutar istorijskih ustanova jednog doba.Svet rada uvek određuje tehnika, pa se tehnološke novine takođe uzimaju za markere generacijskog položaja. Tehnički razvoj oblikuje generacijske odnose i generacijsku svakodnevicu. Ubrzani tehnički razvoj pruža mladima veću šansu novog iskustva (digitalna revolucija). Revolucionarni razvoj tehnologije opštenja (globalni mediji,internet,mobilna telefonija) doneli su novo iskustvo, osnovu generacijske distance. Digitalizacija stvara novu vrstu nejedakosti između onih koji raspolažu obaveštenjima i onih koji su ih lišeni - nejedakost je kontinentalna ako se ima na umu američka dominacija nad globalnim medijima i Internetom (Internet je zona brze promene identiteta, jer stvara virtuelni život u paralelnom svetu kom više nije potrebno mesto i koji se oslobađa neposrednosti sadašnjice i suženosti tradicionalnog prostora; na internetu se gube granice između fikcije i realnosti) čija je osnova engleski jezik. Može se reći da ove pomenute tehničke promene i slabe i jačaju generacijske razlike. Obično se tvrdi da su kulture starih restaurativne ,a kulture mladih signaliziraju moguću kulturnu promenu u duhu vremena. Sociologija je dugo definisala kulturu mladih kao supkulturu ili kao potkulturu kojoj krči put nova tehnika.Globalizacija i novi mediji pokreću i prenose nove kulturne promene.Generacijski konflikti ne slabe zbog pojačanog konformizma mladih,nego zbog toga što se roditelji okreću ka novitetima iz kulture mladih - stariji se oblače i zabavljaju kao mladi,sve manje se poistovećuju sa određenim starosnim kulturnim obrascima,a više ih kombinuju. Što su veće tehničke promene to su upadljivije generacijske razlike.Kod prepoznavanja tehničke generacije treba pažljivo uočavati odnos između njene 2 komponente:1.objektivno sagledivog efekta tehnike i 2.subjektivnog smisla koji tehničkom delanju pridaju akteriStarosne grupe se u istom vremenskom dobu razlikuju i po načinu korišćenja iste tehnike (npr.stari ne samo što manje koriste mob.tel. od mlađih,nego se i dobro sećaju prvih iskustava sa fiks.tel.), dakle, tehničko iskustvo nije formativno zato što se stalno prihvata

14

sve savršenija tehnika nego i s toga što se starosne grupe razlikuju u brzini prihvatanja najsavršenije tehnike. Stariji se razlikuju od mladih po tome što imaju distancu prema novoj tehnolgiji koju osećaju kao stranca i kao sredstvo za rad, dok mladi imaju osećaj bliskosti i poverenja u tehnologiju i shvataju je kao igru (npr.deca se brže od starijih okreću računaru, jer nisu opterećena pređašnjim iskustvom -iskustvom pisaće mašine)

Generacijska veza je višedimenzionalna ;zajednički doživljaj diskontinuiteta ili inovacije svakako konstituiše novo iskustvo i omogućava neposredno razumevanje. Razumevanje lišeno posrednika počiva na iskustvu stečenom u delatnoj praksi a ne na tradiciji. Znanje koje prenosi tradicija je komunikativno, posredno, dok je generacijsko zanje stečeno neposreno i direktno proživljeno. Znanje stečeno posredstvom medija takođe je komunikatvno a ne situaciono.Smena generacija je ključ društvene promene i inovacije.

14. Prožimanje medijskih i tehničkih generacija

Medijske generacije se razvijaju paralelno sa tehničkim.Pored ustanova, i mediji kanališu, uobličavaju i emocionalizuju doživljaje rečju, slikom i tonom pa time utiču na snagu i trajnost generacijskog jedinstva.Istorijske generacije se razlikuju s obzirom na tehnizaciju sveta svakodnevice, tj. na tehničku obradu doživljaja i iskustva.Danas je kod mladih kolektivna i medijska obrada svakodnevice još razuđenija - aktivni su blogeri, društva filmofila, sms grupe, facebook,...Od kraja 19.veka javljaju se globalne generacije, ujedinjene štampanim vestima iz svih delova sveta, a od polovine 20.veka se javlja TV generacija. Nova tehnologija opštenja lagano je širila potencijal za pojavu globalne generacije i globalne generacijske svesti koja će nadrasti nacionalne generacije. Mediji sve aktivnije formiraju generacijske pokrete, šiji sukobi mogu biti kulturni, socijalni ili privredni. Kod širenja kulturnih sadržaja radio i TV generacije se ne razlikuju samo po sadržaju ispričanog nego i po načinu prikazanog i po širini publike. Tehnika je počela da usložnjava opštenje još sa izumom telefona, koji je prodro u svakodnevicu pošetkom 20.veka. Pola veka kasnije stigla je katodna cev TV, polovinom 1980ih računari, zatim internet, krajem veka mobilni telefoni sa SMS porukama, a od skora i Skajp. Lako je videti da se generacije ne razlikuju samo po formativnim dešavanjima nego i po načinu informisanja o dešavanjima. Na različitim obaveštenjima počivaju radio i TV generacije -TV posmatra sve što se dešava sa stanovišta da li se to može pretvoriti u dramu i jednostavno ispričati, haos sveta sređen je narativno na osnovu događaja. Sredstva masovnog opštenja ne izveštavaju o tome šta se desilo nego o tome šta urednici smatraju važnim. TV u stvari određuje značaj teme. Javno mnjenje stvoreno na taj način počiva na manipulaciji. Medije kontrolišu moćni društveno ekonomski i politički akteri, a sedište većine globalnih medijskih konglomerata je u SAD.U prošlosti su različiti mediji posredovali različite vrednosne sisteme. Pripadnost generaciji zavisila je i od toga u kojoj se informatičkoj kulturi odrastalo.

15

Danas onaj ko ne traži po internetu mora račumati na određeni sažaljivi podsmeh. Reč je o društvenoj prinudi priključenja na nove tehnologije.TV zbližava gledaoce frekventnim simbolima i konstruisanim harizmatskim likovima.Medijsko oblikovanje generacija uvek zavisi od sposobnosti odjeka nametanih simbola tj. od potražnje određenih vrednosti. Mediji (TV i štampa) su bili važni posrednici generacijskog jedinstva.Danas univerzalna umreženost u stvari nije vezana za fizičku prisutnost. Računarska mreža i Internet Cafe obeležavaju potpuno odvajanje od fizičkog i društvenog mesta. Internet je stoga umreženi individualizam i nova forma društvenosti, sredstvo za održavanja značajnih ili jakih veza na daljinu. Digitalna revolucija je pogonska snaga generacijskih promena jer na novi način definiše praksu opštenja, simboličkog delanja i osnove poimanja stvarnosti.

15. Generacije kao okvir pamćenja

Iako iskustvo pomaže, ipak izmenjena stvarnost traži i novi pristup neopterećen starom praksom. Zato što ne pamte mnogo, mladi jesu unapred neopterećeni jer samo na osnovu novog vlastitog iskstva razvijaju viziju budućeg. Generacija je svojevrsni kontejner pamćenja jer kao i svaka druga grupa selektivno pamti. Za razliku od starijih, filter pamćenja kod mladeži određuje prioritet budućnosti nad prošlošću.Dakle, generacije se razlikuju s obzirom na to kako vide glavna istorijska zbivanja a ne samo po vremenu rođenja. Premda se selektivno solidarno sećanje formira pretežno u godinama sazrevanja ipak postoji i konverzija u starijim godinama. Promena uverenja može formirati i generacije konvertita koje takođe homogenizuje sloga kod napuštanja prošlog. Generacije i pamćenje se ne konstuišu samo zbog zajedničkog iskustva nego i zbog solidarnog poricanja zajedničkog iskustva.Psiholozi su pokazali da je svako pamćenje pristrasno i selektivno zato što više potvrđuje kulturna očekivanja nego što svedoči o autentičnosti zbivanja. Većina se seća i razmišlja o prošlosti posredstvom prihvaćenih okvira razumevanja unutar kojih i saobražava neprelglednu prošlost poželjnim šablonima sadašnjice. Verovatno se tako neprijatna prošlost lakše podnosi. Zaborav je rezultat nestanka ili promene okvira kadrog da izmeni društvene konvencije generacijskog pamćenja. I za Manhajma je generacija više od skupa vršnjaka. To je zajdenica onih koji ne samo što pamte iste sadržaje nego to čine na isti način.U periodu kasne adolescencije počinju da se pamte alternativni sadržaji pa se oblikuje sloj svesti po kojem se razlikuje viđenje sveta nove od stare generacije. Zato generacije i nisu obične demografske, nego složenije sociološke kategorije. Formiraju se učešćem u istim istorijskim okolnostima u kojima se formira i nova slika sveta. Pri tome mlađi brže prihvataju nove strategije delanja, dok moćni stariji kontrolišu tumačenje prošlosti. Generacijsko pamćenje olakšava solidarnost pojedinaca i grupa zato što se generacijski identitet stvara sećanjem na zajedničko iskusto.Identitet izrasta iz društvenog opštenja i usvaja se tako što na duboko nesvestan način diktira ključne uzore i kontroliše reflekse lojalnosti. Pri tome generacijsko iskustvo autentično je tek onda kada se usvoji bez porodičnog autoriteta.

16

Generacije su zapravo kao produkt pamćenja glavne spone kod stvaranja istorije. Zato što je zajedničko pamćenje kadro da dugo integriše generacijsku kohortu, ono i organizuje vrednosti kojim pojedinac vidi svet. Ipak, nijedna generacija sama ne stvara verovanja, norme i poglede. Karakteristike generacijskog pogleda na svet ne diktira celoviti uvid u glavna proživljena zbivanja nego određeni uzrast povezan sa drugim karakteristikama kao što su rasa, rod, socijalni status ili profesija.Generacija nije samo okvir prerade kolektivnog nego i autobiografskog sećanja. Premda biografski samoopis počiva na realnom raslojenom iskustvu pojedinac ga uvek rekonstruiše. Pri tome postoji manje ili više prinudni nadindividualni osobeni generacijski obrazac tumačenja, Ne povezuju sve generaije na isti način lični život i istoriju društva. Svaka generacija je društveni okvir biografskog rada na sećanju. U toku života stvaraju se novi obrasci tipiziranja iskustva. Dolazi do biografskog raslojavanja iskustva, koje obuhvata razna iskustva koja nisu uvek smisleno povezana. Kod konstruisanja autobiografije ne vraćamo se celini iskustva nego se selektivno sećamo trenutnih društvenoprihvatljivih sadržaja.Generacija je važna zajednica iskustva i prerađenog sećanja. Njena uloga je da posreduje složeni odnos između istorijsko-društvenog vremena i pojedinačnog, ličnog vremena. Pripadnost generaciji ne označava samo zajednički doživljaj određenog istorijskog doba nego i to da se ovo vreme opaža iz istovetne životno-istorijske perspektive.

16. Generacija kao činilac selektivnog pamćenja

Pamćenje je skladištenje sadržaja iz prošlosti, a sećanje je montiranje izabranih sadržaja. Za svaki oblik društvenosti sećanje na izabrana dešavanja iz grupne prošlosti jeste vrlo važan integrativni proces. Sećanje spontano stvara osećaj zajedništva – porodičnog, prostornog, političkog i kulturnog. Zato zajednice sećanja i nisu obično skladište iskustva već na naročit način struktuisani sadržaji iz prošlosti. Kod sećanja razni posrednici organizuju i struktuišu polje opštenja između subjekata i usklađuju raspodelu obaveštenja. Ovaj proces selekcije postao je upadljiv već sa pojavom pisma. Sa pronalaskom pisma počela je istorija, ne samo zato što je pismo zadržavalo procese nego zato što je stvaralo istorijsku svest.U našem dobu je slika kao medij počela da potiskuje pismo. Fotografije uverljivo neguju zajednice sećanja, a film i TV kao pokretne slike čine to još ubedljivije. Zajednice sećanja zavise od tehnika pamćenja. One počivaju na selektivnom zaboravu, a brisanje neželjenog jeste glavna funkcija društvenog pamćenja. Generacijske zajednice sećanja ne manje počivaju na sračunatom zaboravu sadržaja prethodnih generacija. Još je u antičkom Rimu uvedena praksa dominatio memoriae tj. zabrana pamćenja određenih ličnosti i zbivanja. Ovu praksu kasnije je nastavila crkva ali i neki svetovni pokreti.Odavno je poznato da je svako pamćenje nužno selektivno i da više potvrđuje kulturna očekivanja nego autentičnost zbivanja. Mi se sećamo i razmišljamo o prošlom posredstvom prihvaćenih okvira razumevanja unutar kojih većina saobražava prošlost poželjnim šablonima sadašnjice. Obrasce mišljenja kojima sređujemo prošlost nameće sadašnjica preko zajedničke grupne slike sveta.

17

U periodu kasne adolescencije formira se distinktvino pamćenje, sloj svesti po kojem se razlikuje viđenje sveta kod različitih generacija. Zato je generacija, pored porodice, nacije i partije, osobena zajednica sećanja. Nije lako odrediti gde jedna zajednica počinje a gde druga prestaje jer se grupne pripadnosti prožimaju. Lična epizodna sećanja nisu izolovana, nego su umrežena sa sećanjima ostalih. U neurofiziološkom pogledu sećanja su rasuta, fragmentarna i bezoblična, a učvršćuju se tek pod pritiskom imerativa grupe. Grupa struktuira i stabilizuje sećanja najčešće kroz priču, zato što je u pripovesti složeno i često ponavljano sećanje najbolje konzervirano. Ali, i uprkos tome, sećanja ostaju kolebljiva i labilna, jer se menjaju strukture, relevantnost i sistemi poželjnih vrednosti, tako da nevažno postaje važno i obrnuto.Ako se ima na umu opšta selektivna sklonost ličnog pamćenja onda nema ničega neobičnog u tome što se sećanja struktuišu po generacijskim linijama, tj. proživljeno iskusto mnogo je važnije od posredovanog pa ljudi po pravilu smatraju manje značajnim ono što se zbilo nakon perioda njihove prve zrelosti (npr.stariji smatraju mnogo značajnijim 2.sv.rat nego mlađi koji ga nisu iskusili).Razne generacije pridaju istom događaju različiti smisao i značaj. Naravno da ima i onih zbivanja koja sve genaracije smatraju značajnim, ali i ta dešavanja premda podjednako važna za sve imaju različit generacijski smisao.Generacijsko sećanje olakšava poistovećivanje sa prekretničkim vremenom i vršnjačkom grupom. Generacijski samoopis uvek stvara kroz sećanje na zajedničko iskustvo doživljeno kao prelomno. Trajnije samoviđenje formira se u toku kolektivne prakse kao odgovor na traumatična i na sličan način proživljena zbivanja koja održavaju zajednička sećanja.Generacijsko sećanje nije apsolutni početak nego se manje ili više jasno formira unutar nadgeneracijskog okvira.Grupe vršnjaka koje imaju slično iskustvo na sličan način ga i tumače. Generacijsko pamćenje slično klasnom i nacionalnom aktivno spaja prošlost i sadašnjost i na taj način organizuje selektivnu zajedničku svest o važnim sadržajima koja su neophodna za profilisanje generacijskog samoopisa. Nalik klasi i naciji, i generacije neguju vlastitu difuznu kulturu sećanja koja brani grupu od zaborava i opominje na ono čega se treba sećati. I ovde važi pravilo da se svako seća vlastite prošlosti onda kada sadašnjica počinje da mu biva značajna. I slučajan susret vršnjaka aktivira zajednički deo prošlosti i obnavlja sećanja. Prosto rečeno, sećamo se mnogo čega ali uvek u meri u kojoj nalazimo povoda da o tome pričamo.

17. Dete i detinjstvo – pojam i razvoj koncepta

U najvećem delu dosadašnje istorije dete i detinjstvo bili su u zasenku roditelja iroditeljstva. Deca su bila u inferiornom društenom statusu a dominacija roditelja nad decom smatrana je očiglednom i po sebi razumljivom činjenicom.Sve do početka 70-ih teško je bilo naći posebno razmatranje tema o detetu ili detinjstvu u sociološkim priručnicima i uždbenicima. O deci se govorilo isključivo u kontekstu odnosa roditelji-deca, pri čemu je uvek u prvom planu bilo izučavanje ponašanja i vrednosti roditelja, njihove socijalizacijske prakse, dok bi se o detetu govorilo tek u pokojem paragrafu i kao o „zavisnoj" varijabli ili posledici.

18

U novije vreme pojavljuje se neka vrsta podele rada i specijalizacije između društvenih disciplina koje u svoj predmet istraživanja uključuju dete i detinjstvo. Primećuje se da se psihologija i pedagogija sve više orijentišu na proučavanje deteta na mikro i eventualno mezo nivou, baveći se konkretnim problemima ili pojedinim grupama dece. Za razliku od njih sociologija, istorija i antropologija nastoje da problemu priđu sa makro ravni ispitujući temeljne uslove dečjeg odrastanja u prošlosti i savremenosti. Naročito se insistira na komparativnim,istraživanjima uslova detinjstva i odrastanja dece.Sve doskora dete je u sociologiji isključivo proučavano iz aspekta teorije socijalizacijekao objekat socijalizacijskog procesa i njegovih brojnih agencija: „Deca su tretirana kao sirovi materijal procesa socijalizacije". U preokretu koji započinje sa ,,baby boom"-om u poratnim generacijama u Americi, u javnom i naučnom diskursu dolazi do jedne vrste hipertrofiranog naglašavanja deteta i njegove glorifikacije što nije moglo da prođe bez racionalne osude i kritičkog komentara.Druga novina koju donosi proučavanje deteta i detinjstva izvan konceptualnog poljasocijalizacije jeste odustajanje da se o detetu govori samo sa stanovišta budućnosti, tj. roditeljskih projekcija, očekivanja, ciljeva i vrednosti koje nastoje da usade u detetovu ličnost. Koncept detinjstva upućuje, međutim, na proučavanje življene stvarnosti deteta u svakodnevici savremenih društava. Detetu i njegovoj praksi pristupa se, dakle, iz subjektivne perspektive deteta kao glavnog aktera detinjstva.Revoluciju u društvenim naukama po pitanju deteta i detinjstva izvršio je francuskiistoričar Filip Arije sa svojom sada već klasičnom studijom ,,Vekovi detinjstva" koji je na neobično imaginativan način pristupio proučavanju socijalnih predstava o detetu od ranog srednjeg veka pa do modernog doba. Ustanovio je da se tokom čitavog srednjeg veka detetu ne pristupa u smislu njegove posebne organske i socio-kulturne organizacije, već se dete tretira kao „čovek u malom". U skladu sa takvim poimanjem, deca nisu izdvajana iz sveta odraslih, već su tretirana kao njegov integralni, ali nedorasli i inferiorni deo, pa je tako prema njima postupano. Jedan psiholog prati od početka ljudske istorije stupnjeve evolutivnog razvoja odnosa između roditelja i dece koji su dobrim delom uslovljeni i saznanjima o specifičnostima deteta i njegovog razvoja. On razlikuje sledeće stupnjeve tih odnosa: na početku infanticid, pa zatim odbacivanje, ambivalentnost, dominacija, socijalizacijski uticaji idanašnja permisivnost.Razlog dugog zanemarivanje i prećutkivanje deteta i posebnosti detinjstva u ljudskom životu i društvu je bio taj što, bar što se premodernih epoha tiče, visoka smrtnost dece i mladih i sa druge strane veoma visok fertilitet koji je trebalo da nadoknadi ovu ranu smrtnost. U situaciji visokog rizika za odrastanje deteta, ni roditelji a ni društvena zajednica nisu nalazili za potrebno niti racionalno da troše mnogo energije, vremena i osećanja ali i svih drugih resursa u decu, sve dok ne budu sigurni da će se ta ulaganja isplatiti u smislu preživljavanja dece. Tako je ostavljano dobrim delom prirodnoj selekciji da izvrši svoje, pa tek kada bi ona završila sa svojim, roditelji su se prihvatali svoga dela posla u dovršavanju budućeg člana zajednice .Većina istoričara koji su se bavili „otkrićem detinjstva" slažu se da novi pogled na dete počinje da prodire u saznanje i svest ljudi od kraja 15.veka.Ali tek od 16.veka se pojavljuju prvi znaci prepoznavanja i brige za ono što bi se moglo nazvati „posebna dečja priroda", da bi tokom 18. veka takva orijentacija sasvim prevagnula, te tako dete postalo centar pažnje u svetu odraslih. To je vek poznat kao ,,vek

19

pedagogije" koja pokušava normativno ali i u praksi da uspostavi principe odnošenja odraslih prema posebnosti deteta i detinjstva.Zanimljivo je, međutim, u ovom kretanju to da kako dete dospeva u centar pažnje roditelja, porodice i društva, tako postupak i odnos prema deci postaje sve više uskogrud, gubi na prirodnoj spontanosti, i svodi se na podvrgavanje dece raznim procedurama poučavanja i disciplinovanja i lišavanja njihovog autentičnog slobodnog iskaza u ponašanju i govoru.Dete i detinjstvo kao društveno konstruisana praksaDetinjstvo je ranije posmatrano kao„prirodna" stvar i upravo stoga je ostajalo izvannaučne pažnje. Naprosto, detinjstvo je smatrano za posledicu univerzalnih bioloških zakonitosti, pa otuda neizbežno, ali privremeno i prolazno stanje u ljudskom životu. Otuda i marginalizacija deteta i detinjstva, jer zapravo ono stoji na ivici između prirode i društva.„Nova paradigma detinjstva" nastoji da ove zdravorazumske postavke preispita, odbaci i konstruiše nov pogled na dete i detinjstvo. Dominantno viđenje dece i mladih u društvenim naukama definisalo ih je kao „bića u nastajanju, a ne kao ljudska bića. Sociologija detinjstva kao nova institucionalizovana disciplina razvija pristup detetu i detinjstvu kao tvorevini određenog društveno-kulturnog i istorijskog konteksta, odn. kao socijalnoj strukturi koja je u interakciji sa drugim strukturalnim segmentima. Proces odrastanja deteta nije isključivo automatski proizvod internih bioloških i fizioloških procesa već zavisi od specifičnih društveno-kulturnih uslova, od saznanja i ideologija koje vladaju u datoj društvenoj sredini.- Sociologija detinjstva u novom ključu polazi od sledećih postvaki:1. Detinjstvo posmatra samo za sebe i naročito nezavisno od bilo kakvih prekoncepcija i ideologija budućnosti.2. Detinjstvo posmatra kao aktuelnu prezentnu stvarnost koju dete živi i kroz koju formira sopstveni identitet.3. Osmatra dete kao aktivnog subjekta i objekta vlastite prakse odrastanja kojom konstituiše svoju subjektivnost - U novom ključu koncept detinjstva se problematizuje u 3 aspekta:1. Ideja detinjstva - simboličke predstave o detetu, normativni modeli deteta i odrastanja i stavovi o detetu i njegovim potrebama koje ga razlikuju od odraslih.2. Praksa detinjstva - stvarni položaj deteta u porodici i društvu, odnosi dete-odrasli, postupci prema detetu u same aktivnosti deteta.3. Kultura detinjstva - dete u dečjem svetu, unutrašnji svet detetovog doživljaja i slika sveta samog detinjstva, kao i interaktivne aktivnosti među samom decom- Nova situacija „segregacije" deteta i njegovog sveta od sveta odraslih i života zajednice predstavlja proces izdvajanja deteta koji istovremeno vodi ka „detecentričnom" diskursu i organizaciji svakodnevnog života i odvija se uporedo ili je sastavni deo procesa formiranja moderne porodice, koja se i sama, sa jedne strane povlači u svoju intimnu osobenost, a sa druge odvaja od sveta javnih, privrednih i političkih zbivanja i odnosa. Centar nove porodičnosti koja je svedena na najuži reproduktivni srodnički krug postaje dete kome se posvećuje celokupna porodica.

18. Porodica usredsređena ka detetu, dete kao vrednost, dete kao dr.bogatstvo

20

Od početka 20 veka dete dospeva u centar svih porodičnih zapleta.Moderna porodica od početka 20.veka biva postepeno rasterećivana od nekadašnjih brojnih funkcija koje su članovima uzmale najviše energije i vremena (proizvodnja, odbrana,zaštita, staranje) pa može objektivno da se daleko više posveti svom najslabijem članu - detetu. Ali ovaj preokret nije istovremeno nužan i dovoljan uslov za prevrat u odnosu prema detetu i njegovoj ukupnoj društvenoj poziciji-ima dovoljno dokaza na osnovu kojih se može tvrditi da bez obzira na savremenu „detecentričnost" porodice i društvene zajednice, moderno društvo i porodica predstavljaju „neprijateljsku sredinu" za dete, više nego što su to bila društva u prošlosti. U stvari, kao što se moderna porodica i roditelji u njoj nalaze razapeti između neusklađenosti i protivurečnosti modernog društva,tako isto se dešava i sa decom. Protivurečnosti:- Dete kao vrednost: od „uspešnog projekta" do „nostalgije" -Dete je u modernoj porodici imalo značenje „životnog projekta" roditelja: deca su postala „naš ljudski kapital, naša budućnost", odnosno ekonomskim jezikom rečeno naša „investicija u budućnost". Ovakav koncept deteta na strani roditelja podrazumeva bezgranično podređivanje roditelja interesima deteta, odnosno žrtvovanje za dete. Ali isto tako na strani deteta ovakav koncept deteta pretpostavlja zavisnost deteta od roditelja, večnu zahvalnost roditeljima, detetovu pasivnost i prezaštićenost.Odnos prema detetu postmodernom društvu tumači kao „nostalgično" prizivanje prošlosti od strane odraslih u kom stavu dete zapravo reprezentuje taj izgubljeni svet sigurnosti, ugodnosti i topline.U odnosu na moderno društvo, postmodemo društvo se predstavlja kao društvo „rizika" (Bek) koje traži stalnu refleksivnu reprezentaciju sopstva koja nema više za svoje utočište niti fiksirane prostore niti fiksirane identitete. Otuda se dete u toj „nostalgičnoj potrazi fiksira „kao ljubavnik, supružnik, prijtelj i drugar sa posla i najednom drugačijem nivou kao simbolička reprezentacija samog društva". Odrasli pokušavaju koz identifikaciju sa detetom u sebi da prevaziđu strahovi i napetosti nesigurne današnjice. Ali u tom „nostalgičnom" ključu, prema ovom autoru leži i dvosekli mač odnosa prema detetu u današnjici: sa jedne strane nastojanje da se detetu omogući autentični i samostalni razvoj, ali sa druge strane i povećano iskorišćavanje, zloupotrebe i zlostavljanje deteta u situaciji bespomoćnosti odraslih.- Deca kao društveno bogatstvo i redukcija nataliteta -Dok u savremenim društvima preovlađuje ideološka orijentacija usmerenosti ka deci, istovremeno dolazi do stalnog i sve većeg opadanja nataliteta i fertiliteta u razvijenim zemljama. Demografi, ekonomisti, sociolozi i svi ostali stručnjaci slažu se da je prvenstveni uzrok smanjivanja stopa nataliteta i fertiliteta koje čak idu ispod nivoa potrebnog za obnavljanje stanovništva u pojedinim zemljama, rezultat ogromno uvećanih troškova u podizanje dece, tj. ulaganja koja su neophodna da bi se dete izvelo na put samostalnosti. Često izrican stav da su deca „najveće bogatstvo" nije samo metafora, kojom se iskazuje promenjeni vrednosni sistem u savremenoj porodici i društvu koji dete tretira kao vrhunsko dobro, već je reč o stvarno visokoj ceni koštanja deteta. Troškovi odgajanja deteta su u poslednjoj polovini veka izuzetno porasli te sa ekonomskog stanovišta dete zaista nosi u sebi veliku vrednost.One ne očekuju, niti računaju sa fmansijskim povraćajem uloženih sredstava u podizanje i odgajanje dece. Dobrim delom i zato što deca više ne predstavljaju u porodici radni

21

resurs. Ipak, optimizam u pogledu redukcije radnog iskorišćavanja dece mora da splasne ako se imaju u vidu činjenice iz celog sveta, a nesamo iz njegovog najrazvijenijeg dela. Istraživači danas upozoravaju na širinu problema eksploatacije dečijeg rada naročito u polurazvi jenim periferijskim zemljama, mada ne samo u njima (raspolaže se sa podatkom o 60miliona dece do 14 godina starosti koja su registrovana kao radna snaga).No, uz pretpostvaku da se finansijski dug dece prema roditeljima ili mlađih prema starijima može bar delimično namiriti, postavlja se pitanje jednog duga koji ostaje trajno neizmiren. Reč je o afektivnom dugu deteta prema roditeljima koji ostaje nepodmiren. Na sličan način stvar argumentuje nešto ranije jedna drugi istraživač koji ukazuje da se deca na Zapadu doživljavaju kao emocionalno neprocenjivo dobro što od roditelja traži veoma visoka ulaganja i intenzivno emocionalno uključivanje. Raskorak između ulaganja i troškova, bilo daje reč o ekonomskom ili emocionalnom budžetu roditelja vodi ka značajnom smanjenju fertiliteta i nataliteta. No, to nisu i jedini uzroci. Često se ističu i drugi kao zapošljavanje žena i afektivno zasićenje roditelja sa jednim detetom. Moglo bi se zaključiti da pad nataliteta ima za posledicu veću brigu i bolji standard dece u savremenom društvu.-Ekonomsko blagostanje deteta naspram ekonomske zavisnosti i siromaštva-Nema sumnje da u ekonomskom pogledu i bar što se tiče razvijenih zemalja, deca danas uživaju prave blagodeti. Ne samo da se roditelji trude individualno da obzbede optimalne (ako ne i maksimlane) materijalne uslove za njihovo odrastanje (ishrana, stanovanje, oblačenje, ško- lovanje, zabava) već tome u susret ide i moderna „država blagostanja" koja na različite načine,direktno i indirektno nastoji da participira u troškovima porodica oko izdržavanja dece. U susret dečjem „blagostanju" ne sumnjivo ide i moderna potrošačka civilizacija koja u deci nalazi i preko njih stvara obrasce masovne potrošnje naročito u sferi dokolice i zabave. Deca i omladina su danas postali najatraktivniji konzumenti masovne industrije potrošnih artikala oko čije naklonosti se takmiče najmoćnije industrije sveta. Kao masovni potrošači deca i mladi su danas u stanju ne samo da zadovolje obogaćen i proširen repertoar svojih osnovnih potreba već im obilje omogućava da veoma rano počnu da samostalno izgrađuju vlastiti ukus i identitet. li to su samo prividno blagostanje i sloboda izbora. Iza potrošačkog obilja za decu stoji njihova potpuna finansijska i ekonomska zavisnost koja se sve više produ-žava u meri u kojoj se širi fenomen „produžene mladosti". Tako se može reći da dečji i omladinski konzumerizam počiva na staklenim nogama dečije i omladinske finansijske nesamostalnosti i finansijske (ne) moći roditelja čije zarade i standarda sve teže mogu da prate visoka potrošačka očekivanja koje razvija podkultura mladih. U toj situaciji jedan deo mladih čije finansijske mogućnosti ne dozvoljavaju praćenje tog standarda dolaze u sukob sa društvom pokušavajući da nelegitimnim i nelegalnim sredstvima ostvare ove potrošačke standarde. Otuda sve veći deo mladih koji kreće stazama maloletničke delinkvencije, narkomanije, alkoholizma i drugih devijatnih ponašanja.Veličina dečijeg standarda odnosno siromaštva u značajnoj je korelaciji sa nenovčanim doprinosima koji dolaze od države blagostanja i njenih agencija u vidu različitih promotivnih zaštitinih mera prema deci i porodicama. Pa ipak, uprkos rastu državnih davanja i ukupnom porastu životnog standarada, istraživanje beleži kontinuirani porast dece ugrožne siromaštvom. To se dovodi u vezu sa porastom jednoroditeljskih porodica, sa jedne strane i porastom nezaposlenosti, što najviše pogađa majke upravo iz

22

jednoroditelsjkih porodica. Tako možemo da konstatujemo još jednom kako se reprodukcioni krug siromaštva, bede i eksploatacije zatvara u ženskoj podčinjenosti i eksploataciji.Još jedan kontrast koji pogađa blagostanje dece u savremenom svetu-Reč je o tome da dolazi do kompeticije između najstarije i najmlađe populacije u razvijenim društvima oko podele značajnih budžetskih sredstava namenjenih socijalnoj sigurnosti i standardu stanovništva. Kako, sa jedne strane, najstariji deo popualcije ne samo da postaje brojčano sve veći u odnosu na najmlađi i sa druge kako on još uvek raspolaže većim uticajem i moći, to se raspodela odvija tako da udeo potrošnje ovog dela stanovništav postaje sve veći u odnosu na udeo potrošnje namenjene deci i mladima.- Deca između porodične ljubavi i učene -U savremenoj porodici „okrenutoj deci" roditelji žele da kroz decu ostvare svoje emocionalno i ljudsko ispunjenje, dok sa druge strane od dece očekuju da upravo zato što u njih toliko ulažu zadovolje svoja unapred postavljena očekivanja i ciljeve. Pri tom se ljubav, emocije, nežnost, majčinska toplina, bliskost često i nesvesno instrumentalizuju od strane roditelja da bi se ostvarili određeni pozitivni odgovori dece, tj. postignuća koja se od njih očekuju. Instrumentalizacija ljubavi kod dece proizvodi povratni efekat otpora prema roditeljima, nepoverenje, agresivnost ili povlačenje kao ponašajne simptome nezadovoljstva. Neki savremeni istraživači su skloni da govore o „familizaciji" deteta, u smislu neke vrste porodične posesivnosti i ekskluzivizma kada su u pitanju deca i njihovo osamostaljivanje. Porodice su sklone da preuzimaju na sebe sve više obaveza odgovornosti i troškova oko dece, a deca sve više postaju zatvorena i vezana za porodicu, te postaju nevidljiva za društvo, tj. vidiljiva samo iz perspektive porodice i za porodicu.

19. Pojmovne dimenzije detinjstva

Dobnost kao starosni habitus je nešto što je najprirodnije u strukturi društva, prirodnije čak i od podele između polova, a da i ne govorimo o podeli na osnovu boje kože. Dobna perspektiva sociologije detinjstva je uspela raskrinkati mehanizme i institucije koje su odgovorne za pojednostavljivanje i vulgarizovanje detinjstva kao biološke očiglednosti. Dobna perspektiva kao novi pristup proučavanju detinjstva polazi od epistemoloških pretpostavki nove paradigme za sociologiju detinjstva, a koja detinjstvo tumači kao kulturni proizvod određenih društvenih uslova i odnosa. Ovom teorijskom pristupu je uspelo da demontira procese koji su odgovorni za pretvaranje istorije detinjstva u prirodu (izraz „priroda“ označava stav koji se ne dovodi u pitanje, nešto o čemu se ne raspravlja, što se uzima zdravo za gotovo.) Nova paradigma polazi od pretpostavke da je detinjstvo socijalni i kulturni konstrukt, a ne biološka činjenica života.Deca ne mogu poput odraslih definisati svoje okruženje kao carstvo kojim oni gospodare. Ono im se uvek spolja nameće kao diferencirana stvarnost, i to uz aroganciju odraslih. Diferencirano i artificijelno okruženje, koga uz stalni rizik kontrolišu odrasli, neprijateljski se postavlja prema deci. Ekskomunicirana iz svog integralnog sveta, deca i mladi sebe doživljavaju na dezintegrisan način. U fragmentiranom okruženju deca „uče“ da je svet nejedinstven, nepovezan i nezavisan. Karl Manhajm daje veliki značaj u definisanju generacije. Zaključak koji izvodi za generaciju važi i za detinjstvo: u krajnjem slučaju ne zasnivaju se na biološkom ritmu

23

rođenja i uzrasnim promenama. Naime, detinjstvo ne postoji izvan društvenog konteksta i zato je važno otkriti društveni i kulturni značaj bioloških faktora.Sve do 70-tih godina prošlog veka sociologija nije otkrila značenje dobnih odnosa inačina života dece. U ranom periodu moderna društva nisu pridavala veću važnost staranju o deci, a još manje njihovom delovanju.Nakon konstitusanja sociologije detinjstva, život dece je postao značajna dimenzija njenih istraživanja. Društvo je dobilo još jednu važnu dimenziju – detinjstvo. Dobna perspektiva je takođe pomogla da univerzalne antropološke kategorije – sloboda, jednakost, bogatstvo, ljudska prava i slično – stvarno postanu univerzalne: postale su potreba ili zahtev i dece i odraslih.Dete je ljudsko biće koje možemo pretpostaviti svakom drugom ljudskom biću, adetinjstvo društvena institucija koju možemo pretpostaviti svakoj drugoj instituciji. Detinjstvo je društvena kategorija koju nije moguće objasniti ukoliko se držimo činjenice da se ono zasniva na biološkom faktoru, a niti se može izvesti iz njega.Do dana današnjeg u tradicionalno usmerenim društvima relativna indiferentnost prema deci i dalje postoji: u njima dečja prava ili potreba za priznanjem detinjstvanisu na prvom mestu. Priznanje detinjstva spada u «boemski ideal» sociologije, jer predstavlja jedan od oblika lečenja sopstva. Deca zaslužuju da budu priznata kao deca, zaslužuju „da se čuje njihov glas“. Budući da nema ni jednog dobrog razloga da ne dođe do priznanja detinjstva – uprkos činjenici da se o njemu i dalje širi degradirajuća slika – dobna perspektiva ne otkriva detinjstvo nego ga konstruiše. Nasuprot civilizacijskom napretku, detinjstvo i predstave o detinjstvu su i dalje u senci odraslosti. Poslednjih decenija 20. veka nominovano je i priznanje detinjstva . Sociologija na detinjstvo ne gleda kao na životni put dece kojim upravljaju sentimentalnost, uvažavanje, uljudnost i humanost, nego kao na realnu poziciju koju deca zauzimaju u konkretnom društvu.Stvari su se vremenom promenile, ali ne do kraja. Deci je priznata jednakost, što dokazuju i dečja prava, ali se i dalje s njima postupa kao da su potpuno drugačija. Ni škola nije učinila mnogo na tom planu iako se to od nje očekivalo. Pedagozi (nastavnici) o deci i danas sude iz pozicije da su deca „drugačija“, ne daju „glasa. Detinjstvo je ostalo nevidljivo zato što je naizgled previše obično, jednostavno, svakidašnje i neproblematično. Od kvaliteta odnosa privatnog i javnog (porodice i društva) zavisiće i kvalitet subalternog položaja dece. „Zavisnost“„zahvalnost“ i „ljubav“ dece prema roditeljima ne mogu se objasniti biološkim faktorima, ne mogu se izvesti iz nezavisnih prirodnih činjenica kao što su nezrelost ili uzrast. Od načina na koji se oni konstruišu zavisiće i način na koji se konstruiše život dece. Da bi se on promenio, mora se promeniti i način na koji se oblikuje detinjstvo, a on se ne može promeniti ukoliko se ne promene predstave o detinjstvu, ali i praktični postupci kojima se ono stvara i održava.Odrasli koji su „značajni drugi“– roditelji, rodbina, prijatelji, značajni ljudi iz društvenog okruženja – zbog simboličkog kapitala (simboličke moći) kojim privilegovanoraspolažu nevoljno pristaju na promene društvenog odnosa vladavine nad decom. Ovom izuzetno uobičajenom društvenom odnosu je stalo da opstane uz primenu simboličkog, a ne fizičkog nasilja. Simboličko nasilje je, za razliku od fizičkog nasilja, blago, neosetno,

24

nevidljivo, a svojstveno mu je da se vrši samo simboličkim putevima komunikacije i znanja, ili tačnije, neznanja, zahvalnosti, ili na kraju, ljubavi. Onodaje legitimitet roditeljima i drugim značajnim osobama iz dečjeg okruženja (učitelji, sveštenici i važniji uglednici) da vladaju nad decom. Osobe u razvoju, putem interakcije sa onima koji su im od značaja, postaju ljudskidelatnici (agenti) u pravom smislu. Tek kao agenti oni su sposobni da razumeju sami sebe i da definišu sopstveni identitet. Deca sa drugima komuniciraju na različite načine, uključujući pored govora i «jezik» pokreta, mimiku, ljubav i tome slično. Svoje «jezike» za samodefinisanje, osobe u razvoju ne stiču same; obrnuto, one seupoznaju sa njima putem interakcije sa znacajnim drugima.Svi koji danas proučavaju svet deteta shvataju činjenicu da se ne radi prosto o objektu vaspitanja, socijalizacije i drugih spoljašnjih uticaja, već o samosvesnomaktivnom subjektu životne aktivnosti.„Tradicionalna etnografija i istorija su proučavale decu i detinjstvo pre svega, i skoro isključivo, kao objekat i produkt delatnosti odraslih: kakvu predstavu odrasli imaju o deci, kako ih vaspitavaju, uče disciplini, uvode u kulturu i sl.Sami pojmovi vaspitanja, socijalizacije itd...., prećutno polaze od neravnopravnosti iasimetričnosti odnosa „odrasli/dete“, gde se prvi shvata kao subjekt, učitelj, rukovodilac, a drugi – kao objekt (u najboljem slučaju agent), produkt irezultat te delatnosti...

20. Istorijske dimenzije detinjstva

Filip Arijes je autor knjige koja se bavi istorijom detinjstva.. Helenisticko obrazovanje,a pre njega I kultura neolita podrazumevali su razlicitost dece I odraslih. On tverdi da u srednjem veku detinjstvo nije postojalo, deca su prikazivana kao odrasli u minijaturi. Moderno drustvo je ponovo vratilo ideju detinjstva. Nepostojanje ideje detinjstva u srednjem veku ne znaci da su oni decu zanemarivali, bili su naklonjeni deci ,ali nisu imali svest o posebnosti dece,nisu primecivali da se dete razlikuje od odraslog. U feudalnoj I ranoj modernoj gradjanskoj porodici, nisu se razvijala duboka osecanja izmedju roditelja I dece, roditelji su voleli svoju decu, ali porodica je bila vise moralna I drustvena stvarnost nego plod osecanja. Sve do kasnog 17v. nije se vrsilo razgranicavanje izmedju igara za decu I igara za odrasle, na slikama su deca predstavljana kao odrasli,odevali se kao odrasli… Tek krajem 17. I pocetkom 18.veka povucena je granica izmedju detinjstva I zrelosti. \Glavni psihogeni modeli po deMozu:*infanticidni- majke cesto novorodjencad, narocito devojcice ostvaljale da umru.*odbacujuci-silovanje dece je opsta pojava,davanje dece drugim roditeljima, slanje zenske dece u samostane, muske u manastire, ili segrtovanje..*ambivalentni- u 12v. prvi put se pojavljuju upustva za odgoj dece, mada ljudi tada cesto emocionalno odbacuju svoju decu, napusta se praksa slanja dece u manastire, place se za umrlim detetom, tuku se deca u ranom uzrastu.*dominirajuci- u 16v.kontrolisu ponasanje dece kako bi ih ucinili poslusnim, brinu za decu,porast pedijatrije.

25

*socijalizujuci-pocetkom 19v.majke pocinju stvarno da uzivaju u nezi deteta, psiholoska manipulacija I udaranje po zadnjici da bi dete bilo poslusno.Mentalna disciplina, poveravanje roditelja,skolovanje.*permisivni- podrzavaju ambicije deteta, manje psiholoske manipulacije, vise bezuslovne ljubavi.Sve do modernog drustva dete je tretirano kao nize bice I bukvalno je svojina roditelja, polozaj dece u srednjem veku I antici je grozan decu tuku, pustaju ih da gladuju, prodaju ih…

21. Staranje o deci I razvoj apatije

U srednjem veku deca su iznajmljivana drugima da rade za njih kao posluga. Deca su obrazovanje sticala tako sto su radila u drugim kucama ,pa su vlasnici toj deci prenosili znaje I vestine koje su posedovali, tako su deca ucila lepe manire I obrazovala se. Iskustvo se prenosilo sa generacije na generaciju. Svako dete moralo je korektno daq pozdravlja druge ljude, nisu smela da govore grube rce, privatnost nije postojala, nije postojalo redovno skolovanje. Tokom 16. I 17.veka dolazi do promena, sve zastupljenije skolovanje, bar kad je rec o srednjim I visim slojevima drustva, porodica se vise usredsredjuje na dete, Devojcice tek krajem 18.i pocetkom 19.veka pocinu da se skoluju, do tada im se ne dozvoljava. Ni u 17v. nema privatnosti porodice, kuca puna posluge, posetilaca. Tek u modernom dobu porodica se izoluje, ima odvojeno domacinstvo I individualisticke ciljeve. Teorije o odgajanju dece :*drzavino dete-drzava se sve vise ukljucuje u socijalizaciju maldih pocetkom 20v. Deca smatrana imovinom drzave.*strogo kontrolisano dete-20ih I 30ih godina 20v. vlada misljene da roditelji treba da nadziru decu. ( kontrola grickanja noktiju npr)*nesputano dete –tokom 30ih I 40ih godina 20v. zalazu se za ukidalnje ogranicenja u ponasanju dece. Sve se prilagodjava potrebama deteta, dopusta im se da nadju vlastiti put bez ogranicenja roditelja.

RODITELJI TREBA DA ODREDE OGRANICENJA

Decu prvo treba uciti kako da se ukljuce u drustvo , roditelji moraju biti umereno strogi, treba da zahtevaju od dece lepo ponasanje, da ispunjavaju svoje obaveze. Roditelj ne treba da bude ni preterano popustljiv ni preterano autoritaran kako bi se prevazisao generacijski jaz, mora biti efikasan I mora postojati dobra komunikacija.

22. Detinjstvo I savremeno drustvo: paradoksalni odnos

Sredinom 80ih u jednom clanku je pokazano kako je iznenadjujuce malo napisano o detinjstvu, na univerzitetima nije postojao predmet sociologija detinjstva. Danas je dosta

26

toga pocelo da se menja, pojavljuju se knjige o soc. detinjstva, I poprilicni broj clanaka.Postoje podaci da je postojalo interesovanje za decu u periodu pre Iisv.rata.

Suoceni smo sa sve vecim brojem paradoksa izmedju dece I odraslih. Neki od njih su:*odrasli zele decu ,ali ih radjaju sve manje jer im drustvo ne daje prostora*odrasli uveravaju da deca I roditelji treba da zive zajedno, a sve vise zive odvojeno*odrasli vreduju spontanost dece, ali je deciji zivot sve organizovaniji*odrasli govore da deci treba dati prioritet, ali vecina pol. I eko. Odluka se donosi, a da nemaju decu u vidu*vecina roditelja misli da je najbolje da oni preuzmu glavnu odgovornost za decu, ali postepeno nestaju okolnosti u kojima roditelji mogu preuzeti tu ulogu.*odrasli su saglasni da deci treba pruziti sve najbolje ali ostaju u sve siromasnijim delovima drustva*detinjstvo je dragoceno za drustvo u materijalnom smislu, ne I za roditelje, jer roditeljima prepusta sve troskoveDrustvo odraslih I detinjstvo su u neskladu po vise pitanja. Roditelji isto zrtve strukturalnih promena kao I deca,roditelji zele vise dece, ali su okolnosti nepovoljnje. Kad se deca rode, roditelji prave kompromise u pogledu svojih ideala. Deca I roditelji procode sve vise vremena razdvojeni.

23. Postmoderno dete

Deca su danas nasa glavna preokupacija. Tokom moderne, odrasli, posebno majke zrtvuju sve za svoju decu. Savremena porodica omogucila je savremenoj drzavi da investira u buducnost. Detinjstvo je transformisano u jedan vid ljudskog kapitala koji je u moderni bio posvecen buducnosti. Postojeca vizija detinjstva nastala je tokom 19 I 20v., dolazi do vece osetljivosti prema potrebama dece. Menja se porodica, kao I odnosi u porodici. Mnogo ljudi je nezaposleno tokom celog zivota sto utice na odrastanje dece. U postmoderni je dete simbol zudnje za proslim vremenima, ne za buducnoscu. U dete se investira poverenje. Roditelji se bore za starateljstvo nad detetom tokom razvoda, dete je primarno, partneri dolaze I odlaze, dete ostaje.deca su pouzdana kao sto ni jedna druga osoba ne moze biti,

24. Decja prava

U nasem drustvu deca se smatraju svojinom roditelja. Medjutim,drzava ima pravo da intervenise kad se radi o zastiti decijih interesa, uvidja se da roditelji cesto u stanju da naskode svojoj deci I da ih zlostavljeju. Uvodjenje obaveznog obrazovanja,besplatna zdravstvena nega, redovni lekarski pregledi dece su svedoci za postojanje velike brige o deci u nasem drustvu. Prava roditelja nisu apsolutna. Deca su fizicki slabija,nezrela su I nemaju dovoljno znanja I iskustva sto ih cini zavisnim od odraslih. Kad su u pitanju mala deca njihov opstanak zavisis od nege koju im

27

pruzaju odrasli. Deca su ranjiva I usled nedostatka gradjanskih prava u drustvu.Deca nemaju pristup novcu ,nemaju pravo glasa,nemaju pravo da izraze svoje misljenje, nisu shvacenja ozbiljno Na .Konvenciji o pravima deteta deteta doneta je odluka da se dete saslusa u bilo kom sudskom procesu koji se tice deteta,ali sto se tice obrazovnog sistema ne postoji praksa da dete npr.vrsi izbor skole, ono se nista ne pita. U zdravstvenom zakonodavstvu takodje.*deci treba osigurati da imsju pristup informacijama koje odgovaraju njihovom uzrastu da bi mogli da izgrade sopstvena uverenja*da im pruzimo mogucnost da izraze svoje misljenje*da misljenja dece razmotrimo ozbiljnoUputimo decu o svakoj odluci , I ako je ona u suprotnosti sa njihovim zeljama, objasnimo zasto je tako*

27.Promene obrazaca porodicnog zivota mladih

Problemu porodicnog zivota nije posveceno dovoljno prostora u savremenoj socijologiji mladih.U istrazivanju su prisutne dve manjkavosti koje se odnose na odvojeno proucavanje porodice I omladine I na zanemarivanje porodicnih odnosa kao vaznog segmenta zivota mladih.Gidens ukazuje na raskorak u odnosima roditelja I dece u savremenoj porodici.Mladi u odredjenim godinama sticu autonomiju ali produzavanjem ekonomske zavisnosti od roditelja raste moc starije generacije.Mladi koji nedostignu odredjen stepen autonomije u porodici rizikuju da udju u odnose zavisnosti u porodici ili partnerstvu.Tranzicija moze ali I ne mora da se odvija u skladu sa procesom odrastanja I moze biti spora ili brza.Spora je identifikovana kod mladih iz porodica koje pripadaju srednjoj klasi gde studiranje I odlaganje braka,zaposlenje prolongira ulazak u svet odraslih.Brza je karakteristicna za radnicku klasu gde se obrazovanje mladih prekida nakon srednje skole jer se oni ranije zaposlavaju I zasnivaju porodice.Poslovi su slabije placeni a rano sklopljeni brakovi cesto brzo propadaju.Urlih Bek tvrdi da se vise ne mogu povuci jasne granice izmedju porodice I ne porodice nego zavise od subjektivne perspektive pojedinca.Raste broj brakova u kasnim godinama,broj razvoda,sve je manje dece,sve je vise vanbracne dece,brakova bez dece,samohranih majki I porodica sa decom iz razlicitih brakova.Porodica je I dalje izvor podrske u odrastanju mladih.Zivot pojedinca je jos uvek nezamisliv bez podrske bliznjih.Roditelji I deca mogu zivetu u kohabitaciji ako postoji reciprocitet u materjalnim I emocionalnim resursima.Mladi imaju subjektivan osecaj da treba da se oduze rodeteljima za ukazanu pomoc.Ukoliko reciprociteta nema mladi odlucuju da napuste dom.U zemljama poput Spanije I Italije deca iako mogu da se zaposle ostaju da zive u zajednici gde nedoprinose materjalno ali primaju dodatnu novcanu pomoc od clanova porodice.U Evropi egzistiraju razliciti tipovi porodica.Nekonvencionalna je prisutna pretezno u Skandinaviji,konvencionalna na jugu I jugoistoku Evrope I Irskoj,dok je mesoviti tip karakteristican za Francusku Nemacku,Holandiju I Belgiju.Medju zemljama koje pripadaju istom modelu postoje razlike.Pr. izmedju Italije I Spanije.U Skandinaviji mladi

28

u velikoj meri dobijaju pomoc od drzave za pronalazenje posla,resavanje stambenog pitanja,obrazovanje,tako da se podrska od porodice ne ocekuje.U Holandiji,Belgiji,VB,Irskoj,Francuskoj,Nemackoj,Austriji obaveze oko mladih su podeljene izmedju porodice I drzave.Drzava daje sredstva a porodica nadoknadjuje dodatno u cilju poboljsanja zivotnog standarda.Porodica vrsi pritisak na mlade da se sto pre zaposle.U Srbiji,Bugarskoj,Hrvatskoj,Rumuniji,Makedoniji porodica je odgovorna za dobrobit svojih clanova,za drzavna pomoc predvidjena je samo za porodice koje su siromasne viseclane ili sa sprecificnim potrebama.Mladi su prinudjeni da ostanu sto duze kod roditelja jer namaju izbora.Prema rezultatima istrazivanja u Srbiji veliki broj mladih je u potpunosti zadovoljana u odnosu sa roditeljima,ali nezadovoljni su materjalnim statusom svoje porodice.Zasnivanje vlastite porodice je u vrhu prioriteta mladih u svim Evropskim zemljama.Najveci broj mladih je finansijski nesamostalan.Mladi zele brak I porodicu ali se to ne pokazuje u praksu.

28.Odnosi generacija u Srbiji,porodica I drustvo

Pojam generacije podrazumeva zivotno doba u kojem se neki pojedinci I grupe nalaze,a koje utice na nacine na koje se razliciti narastaji odnose prema istim drustvenim zbivanjima,zatim na njihove medjusobne odnose koji iz tih razlicitih pozicija proizilaze,kao I na povratne uticaje koji se vracaju drustvu stalno ga preoblikujuci.Taj pojam moze da obuhvati sve one koji zive u odredjenoj epohi bez obzira na starosno doba jer su oni izlozeni dejstvu istih spoljasnih okolnosti.Delovanje mladih izvan porodice samo je jedna strana generacijske slike o Srbiji.Postoji I porodicna strana.Jedna od tema je porodicna solidarnost.Porodica je jos uvek grupa sa solidaristickim potencijalom koji I dalje najizrazitiji po silaznoj liniji od starijih prema mladjima.Unutar porodice moze se govoriti o poluprisilnoj solidarnosti a sa druge strane o generacijskoj samozivosti.Roditelji teze da obezbede potomcima bolji status I spremni su zbog togaDa se zrtvuju.Potomci vise ocekuju nego sto su sami spremni da pruze,oni tu vrstu solidarnosti dozivljavaju kao prirodnu obavezu I nezadovoljni su ako izostane.Izvan porodice stariji su stabilnijeg statusa,zasticeniji su deo drustva.Zakasnela tranzicija u Srbiji proizvela je duboki jaz medju generacijama I oslabila je medjugeneracijsku solidarnost.Svaka generacija dobila je svoje probleme koje treba resavati I u svakoj od njih izdvojen je sloj koji je najvise pogodjen.Posledice toga su odsustvo dublje komunikacije,odmetnistvo mladih koji se mogu naci na stranputici ili u krizi sa sobstvenim identitetom.Mladi dozivljavaju starije kao one koji su prigrabili svu moc I doveli ih u nezavidnu situaciju ili kao one koji su nemocni da rese njihove probleme.Takvi odnosi u porodici prenose se I na drustvo.Na poslu su potpuno nezasticeni,stariji se pojavljuju u liku poslodavaca ili starijih kolega kojima bi najvise odgovaralo da mladi ako vec ne mogu da budu oterani budu sto duze zadrzani u potcinjenom polozaju .Unutar generacije porodice zive sasvim odvojene zivote,roditelji ne poznaju zivote svoje dece a opet misli da najbolje znaju sta je najbolje za njih,mladi misle da svojim zivotom mogu raspolagati kako hoce u skladu sa generacijskim modelom zivljenja.Popustaju roditeljski autoriteti ,porodicne istorije dozivljavaju ozbiljnu

29

transformaciju (precima se retko znaju I imena) dolazi do potpunog poremecaja u sistemu vrednosti,skorojeviceskih elita.,droge,delikvencije I prostitucije medju omladinom.

30. Drustvena briga o starima

Основна делатност домова за старе је институционална брига о старима. Домове за старе се сврставају у јавне службе намењене задовољавању посебних потреба старих особа које због болести, старости или из других разлога не могу живети у свом дому, односно у породичном окружењу.Тренутно у Србији има места у 38 домова за старе.

На територији Србије постоје и приватни домови за старе који су дозволу за рад добили од стране државе, након што је инспекција утврдила да су испуњени услови за пружање ове врсте услуге. Услови у погледу простора и опреме у домовима стандардизовани. Одступања од стандарда дозвољена су само за рад бољег квалитета услуге (тзв.капацитети високог стандарда) али су и цене за овакву нестандардну услугу више.Смештај у домове реализује се преко центра за социјални рад.Када су у питању приватни домови услови у вези са смештајем и цена смештаја, непосредно се уговарају са оснивачима дома путем уговора. Рад домова контролишу министарство, инспекција социјалне заштите (Републичка и Покрајинска) и заводи за социјалну заштиту (Републички и Покрајински).

Здравствена услуга у дому за старе усмерена је ка потребама лица на смештају у дому.

30