1. Nastanak sociologije menadžmenta- krajem 80-ih i početkom 90-ih godina XX veka u okviru soc. rada; - je tesno povezan sa razvojem naučne organizacije rada, naučno-tehnološkim revolucijama i progresom.- I (1784.) i II (1884.) industrijska revolucija dovele su do promena u organizaciji i upravljanju, do

podele rada pa je početkom XX veka upravljanje preduzećima preraslo u posebnu naučnu disciplinu.- Prvu naučnu koncepciju organizacije proizvodnog procesa ustanovio je Frederik Tejlor koji je

pokušao da za svaku radnu operaciju odredi ''najbolji jedini način'' da se ona izvrši (merenje osnovnih radnikovih pokreta za izvršenje posla u određenom periodu, a ne u punom radnom vremenu, samo kod najboljih, a ne prosečnih radnika- to je dovelo do zamora radnika- zamor zavisi od ličnih i socijalnih elemenata i zato radna sredina treba da bude prilagođena radnikovim psihološkim i biološkim potrebama). Industralizacijom je došlo do monotonije rada – činjenica je da na radnika utiču ek. motivi, ali i potreba da pronađe sredinu kojoj će pripadati.

- Na razvoj soc. menadžmenta uticali su brojni faktori,a najznačajniji su oni koji se odnose na karakter društvenih i proizvodnih odnosa i oni koji se odnose na uticaj teorijskih socioloških sistema(marksizam i funkcionalizam) i zato soc. menadžmenta ima različit razvoj u različitim delovima sveta, a u usponu je u visoko razvijenim tržišnim društvima (zapadnim) i u zemljama u tranziciji.

2. Predmet sociologije menadžmenta - Osnovni predmet proučavanja je upravljanje u tržišnim društvima radi upoređivanja sa upravljanjem

u netržišnim društvima da bi se rezultati praktično primenili u novim uslovima.- Prilikom određenja predmeta soc. menadžmenta treba poći od prdmetnog određenja posebnih soc. i

ukazati na njihov odnos prema opštoj sociologiji.- Opšta soc. je najopštija teorijska nauka o ljudskom društvu, njegovom nastanku, strukturi i razvoju.

Osnovni cilj takvog proučavanja je objašnjenje odnosa društva prema čoveku i prirodi i objašnjenje društvene pojave. Društvena pojava predstavlja povezano ljudsko delovanje koje uslovljava promene u prirodi, društvu i na samim pojedincima čija se ponašanja povezuju. Postoje 2 vrste društvenih pojava: društveni procesi (jednostavni, pokretljivi i često kratkotrajni procesi) i društvene tvorevine (stabilnije, složenije pojave koje predstavljaju ukupnost društvenih procesa).

- Soc. je i empirijska nauka jer ispituje konkretne oblike,uzroke i posledice društvenih pojava i zato su formirane posebne sociologije koje proučavaju pojedine društvene pojave.

- Odnos opšte i posebnih soc. određen je odnosom njihovih predmeta proučavanja - Soc. menadžmenta kao posebna sociološka nauka za predmet proučavanja ima menadžment kao

društvenu pojavu i sve njegove veze sa društvom kao ukupnošću svih društvenih pojava. Menadžment je društvena pojava karakteristična za proces upravljanja, a u tom kontekstu upravljanje se zasniva na skupu metoda, principa i sredstava čiji je cilj povećanje dobiti. Sociološki pristup izučavanju menadžmenta kao društvene pojave omogućava zasnivanje soc. menadžmenta koja za svoj predmet proučavanja ima samo jedan aspekt društvenih odnosa. Ti društveni odnosi vezani su za upravljanje i to u procesu planiranja, organizovanja, vođenja i kontrole kako bi se iskoristili svi resursi i ostvarili utvrđeni ciljevi, a ti društveni odnosi zavise od prirodnog, društveno-političkog i kulturnog okruženja,a vezani su za ukupnost istorijskih okolnosti u kojima se menadžment odvija.

3. Mesto soc. menadžmenta u sistemu nauka- Mesto svake nauke u sistemu nauka određeno je njenim predmetom proučavanja, stepenom njene

razvijenosti i srodnošću u predmetu proučavanja sa drugim naukama. Određenjem predmeta proučavanja soc. menadžmenta određeno je njeno mesto u sistemu nauka i njen odnos prema drugim naukama- definisan je njen odnos prema opštoj i prema posebnim sociologijama, kao i prema drugim naukama koje u stvari izučavaju menadžment.

4. Odnos soc. menadžmenta i srodnih nauka- Da bi se preciznije odredio predmet soc. menadžmenta prvo treba utvrditi njen odnos prema opštoj i

prema posebnim sociologijama kao i sa drugim naukama.

5. Sociologija menadžmenta i opšta sociologija- Veza između soc. menadžmenta i opšte soc. je u predmetu proučavanja.- Opšta soc. gradi pojam upravljanja i izučava njegov značaj za društvo, a soc. menadžmenta izučava

ukupan proces upravljanja, istorijski razvoj,faktore koji na njega utiču, razvoj, veze... Društveni odnosi u procesu upravljanja utiču na međuljudske odnose koji čine suštinu menadžmenta, a međuljudski odnosi u procesu upravljanja utiču na ostale društvene odnose. Odatle soc. menadžmenta u svojim istraživanjima polazi od saznanja do kojih je došla opšta soc. , a opšta soc. koristi rezultate proučavanja upravljanja do kojih je došla soc. menadžmenta jer su ona značajna za objašnjenje opštih zakonitosti i kategorija društva.

6. Sociologija menadžmenta i sociologija rada- Sem po predmetu proučavanja odnos soc. menadžmenta i soc. rada utvržuje se i polazeći od saznanja da

je soc. menadžmenta nastala iz soc. rada.- Soc. rada za predmet proučavanja ima rad kao društvenu pojavu; i gradi opšti pojam rada; a bavi se i

izučavanjem rada koji je vezan za upravljanje.- Soc. menadžmenta se bavi samo jednim delom čovekove radne delatnosti i društvenih odnosa koji su

vezani za upravljanje- Odatle soc. rada koristi saznanja soc. menadžmenta,a soc. menadžmenta koristi saznanja o mestu i

značaju rada u društvu, njegove karakteristike i suštinu.

7. Sociologija menadžmenta i socijalna ekologija- Soc. ekologija je nastala pošto se shvatilo da se prirodni i socijalni svet ne mogu odvojeno posmatrati.

Predmet soc. ekologije se odnosi na izučavanje specifičnih veza između čoveka i njegove životne sredine, na njihov uzajaman uticaj sa stanovišta očuvanja prirode kao okvira čovekovog života.

- Čovek svojom radnom delatnošću utiče na prirodnu sredinu, da bi sebi stvorio društvenu i tako može da naruši ekološku ravnotežu u prirodi. U procesu upravljanja menadžer svojim odlukama može da naruši ekološku ravnotežu zbog sopstvenih interesa i ciljeva. Ta povezanost ukazuje na odnos socijalne ekologije i soc. menadžmenta.

8. Sociologija menadžmenta i sociologija kulture- Soc. kulture proučava društvenu prirodu kulture i njene veze sa društvom. Pojam kultura obuhvata

materijalnu i duhovnu kulturu, a njen cilj je da olakša, održi, produži i unapredi ljudsko društvo. Kultura može doći do izražaja samo kada se pojedinac posmatra kao deo društvene celine. Procesi upravljanja su važni kriterijumi kulture na osnovu kojih se neki postupci mogu procenjivati kao kulturni ili nekulturni, a menadžment kao metod upravljanja doprinosi razvoju i napretku ljudks evrste.

- Kulturni razvoj društva zavisi i od menadžment aktivnosti u upravljanju, kao što je za menadžment značajan uticaj kulture na proces upravljanja- to je veza!

9. Sociologija menadžmenta i ekonomija- Ekonomske nauke za predmet proučavanja imaju ekonomsku sferu društvenog života – ona

podrazumeva i obuhvata proces upravljanja, planiranja, organizacije, kontrolu da bi se iskoristili svi resursi i ostvarili postavljeni ciljevi – osnovni cilj svakog preduzeća je ostvarivanje profita. Profit obezbeđuju menadžeri kao upravljači i menadžment kao savremeni metod upravljanja - to je veza!

10. Sociologija menadžmenta i tehnologija- Tehnologija se bavi proučavanjem aparata koje je čovek napravio i koristi u procesu rada. Razvoj

tehnologije utiče na položaj čoveka u procesu rada, upravljanju i na njegove ukupne međuljudske odnose. Nove tehnologije su uvele mnoge novine u menadžment proces – nova sredstva, tehnike, metode upravljanja. Zato soc. menadžmenta mora da obrati pažnju na razvoj i značaj tehnologije za čoveka, organizaciju i društvo – to je veza!

11. Sociologija menadžmenta i psihologija- Psihologija proučava psihičke funkcije, emocionalne, motivacione funkcije, ponašanja, psihička stanja,

uslove i efekte posebnih ljudskih delatnosti (radna,stvaralačka, organizaciona). Psihologija proučava unutrašnje subjektivne doživljaje koji izazivaju određenu vrstu ponašanja.

- Soc. menadžmenta se bavi proučavanjem društvenih odnosa u procesu upravljanja i mora da uvaži psihičke elemente motivacije, osećanja, raspoloženja u procesu rada i međuljudske odnose u menadžment procesu.

- Pri proučavanju menadžmenta moraju se uzeti u obzir psihičke pojave, a pri proučavanju psihičkih pojava moraju se uzeti u obzir brojni faktori iz društvenog, kulturnog i političkog okruženja koji utiču na psihičko ponašanje svih učesnika u procesu upravljanja - to je veza!

12. Sociologija menadžmenta i političke nauke- Političke nauke izučavaju politiku, upravljačku delatnost i organizaciju vlasti. Politika je ono područje

društva u kome se obavljaju upravljačke delatnosti i ona podrazumeva svako usmeravanje društva pomoću države ili političke stranke kao specijalizovane društvene organizacije.Rezultati istraživanja političkih nauka mogu koristiti soc. menadžmenta koja se bavi pitanjima i problemima politike organizacija, političkom strukturom, hijerarhijom vlasti .

- Soc. menadžmenta interesuje ukupno društveno-političko okruženje menadžmenta što utiče na menadžment proces – tu je veza !

13. Sociologija menadžmenta i organizaciono ponašanje

- Organizaciono ponašanje analizira pojedince, grupe i organizacije, faktore, uzroke i posledice ponašanja na poslu, a rezultate koristi za rešavanje problema i unapređenje ljudskih resursa.

- Soc. menadžmenta izučava mehanizme upravljanja u okviru prirodnog, društvenog, političkog, ali i organizacionog okruženja i zato je šira naučna disciplina od organizacionog ponašanja, ali se one međusobno dopunjuju. – to je veza!

14. Sociologija menadžmenta i poslovna etika- Politička etika izučava moralno ponašanje(sud o dobrom i lošem, uspešnom i neuspešnom poslovanju)

u svim sferama poslovnih aktivnosti (cilj je da se svi obavežu na etičko ponašanje) pa samim tim i etičko ponašanje u upravljanju – to je veza!

15. Metod sociologije menadžmenta- U najširem smislu metod kao način istraživanja koji se primenjuje u nekoj nauci obuhvata opšti pristup,

metodološki i tehnički postupak,a to su osnovne karakteristike metoda.- Opšti pristup sadrži prethodna stanja i principe pomoću kojih se rezultati znanja tumače i upućuju na

predmet istraživanja.- Metodološki postupak ukazuje na proceduru koju treba sprovesti utvrđenim redosledom da bi rezultati

istraživanja bili tačni i pouzdani.- Tehnički postupak obuhvata tehnike istraživanja i sredstva koja se koriste u naučno-istraživačkom

radu.- Metodi koji se koriste u izučavanju soc. menadžmenta se dele na osnovne i posebne,a soc.

menadžmenta koristi i osnovne metode koje koriste sve nauke. Najvažniji osnovni metodi su: analiza i sinteza, apstrakcija i konkretizacija, generalizacija i specijalizacija, indukcija i dedukcija i aksiomatski metod. Svi ovi metodi nastali su iz posmatranja i ispitivanja,tj iz eksperimenta.

- Analiza je rastavljanje celine na delove pri čemu se saznaje struktura istraživane pojave i njene suprotnosti. Sinteza je sjedinjavanje različitih elemenata u jednu celinu. One vode ka korišćenju apstrakcije i konkretizacije. Apstrakcija je analiza izdvajanja opšteg odbacivanjem posebnog ili posebnog odbacivanjem opšteg. Konkretizacija je misaoni postupak suprotan apstrakciji. Iz ovih metoda razvili su se metodi generalizacije i specijalizacije. Generalizacijom se dolazi do pojmova zakona i teorija. Specijalizacija polazi od opštih odredaba predmeta istraživanja da bi saznala njihove

posebne odredbe (klasifikacija je oblik specijalizacije). Indukcija iz posebnih, pojedinačnih saznanja saznaje predmet u celini i stiču se opšta znanja. Dedukcija iz opšteg stava izvodi poseban.

- Posmatranje se sastoji od zapažanja, konstatovanja i opisivanja određene društvene pojave.Da bi posmatranje dalo rezultate mora se obaviti na dovoljnom broju slučajeva, mora da traje dovoljno dugo, mora biti objektivno i pouzdano.Obično posmatranje je slučajno dok je naučno posmatranje sistematizovano, planski vođeno, usmereno ka tačnom saznavanju pojava. Postoji slobodno i kontrolisano naučno posmatranje, direktno i indirektno, sa ili bez učestvovanja, pojedinačno ili masovno. Kod slobodnog posmatrač sam odlučuje da li će u određenoj situaciji sprovesti posmatranje i na koji način,a kontrolisano je vezano za unapred određenim planom. Direktnim posmatranjem posmatrač direktno posmatra pojavu koju istražuje,a kod indirektnog se posmatra druga pojava koja je u odnosu sa pojavom koja je predmet istraživanja.. Posmatranjem sa učestvovanjem se istraživač uključuje u život i rad sredine koju istražuje,a kada ne uzima učešće u životu sredine to je posmatranje bez učestvovanja. Pojedinačno se odnosi na pojedinačne slučajeve, a masovno na seriju društvenih pojava. Naučno posmatranje je pogodno za prikupljanje podataka o ponašanju menadžera i ostalih učesnika u procesu upravljanja pri čemu treba voditi računa o brojnim društvenim i psihološkim faktorima koji utiču na sam menadžment.

- Ispitivanje je vrsta istraživanja kojom se prikupljaju podaci- anketa, intervju...- Osnovni metodi koje se koriste u izučavanju menadžmenta kao društvene pojave su: komparativni

statistički metod i metod razumevanja. - Komparativni metod se odnosi na utvrđivanje sličnosti i razlika između pojava, na njihovo

upoređivanje u cilju otkrivanja osnovnih veza među njima. Pri prikupljaju podataka najčešće se koristi komparativno-istorijski metod (pri upoređivanju jedne društvene pojave u okviru istog društva u različitim periodima njegovog razvoja, i za upoređivanje jedne pojave u različitim društvima.) Cilj ovog metoda je da se utvrdi ono što je zajedničko ali i različito. Ovaj metod u soc. menadžmenta služi za prikupljanje podataka o promenama u upravljanju, društvenim odnosima, položaju učesnika i njihovim međusobnim osnosima.

- Statistički metod je kvantitativni metod istraživanja masovnih pojava. Ovim metodom se ispituju karakteristike pojava u masi slučajeva i na osnovu njih se određuju njihovi odnosi i sve to zajedno se matematički obrađuje da bi se dobili rezultati na osnovu kojih se utvrđuje kvantitativan značaj karakteristika u masi. Od statističkih metoda koje su značajne za proučavanje menadžmenta izdvaja se metod korelacije. Ovaj metod se primenjuje u istraživanju odnosa i stepena međuzavisnosti određenih društvenih i ekonomskih indikatora. Nedostatak statističkog metoda je što se njime saznaje samo kvantitativna i to numerička određenost pojava i ne može pružiti celovito objašnjenje pojava koje se istražuju.

- Metod razumevanja je izgrađen na filozofiji vrednosti i njegovu suštinu čini otkrivanje i razumevanje ljudskog ponašanja. Ovaj metod obuhvata razumevanje značenja ljudskih delatnosti i društvenih pojava koje se ostvaruju shvatanjem suštine i značenja. Pošto su sadržaji soc. menadžmenta smisaonog i vrednosnog karaktera i pošto je u procesu menadžmenta neophodno razumevanje ljudskog ponašanja, metod razumevanja je moguće primeniti za proučavanje predmeta sociologije menadžmenta.

- Posebni metodi koji se koriste u izučavanju menadžmenta predstavljaju kombinaciju osnovnih metoda ili su na njih oslonjeni i to su: analiza sadržaja, metod studije slučaja i kibernetički metod.

- Analiza sadržaja predstavlja prikupljanje podataka o društvenim pojavama u toku naučnog istraživanja. Podaci se prikupljaju iz raznih dokumenata (štampani tekstovi, audio-vizuelni zapisi, prikupljeni preko interneta, bilo kakva informacija o proučavanoj pojavi). Postoje 2 vrste analize sadržaja: kvalitativna- koja otkriva i evidentira prisustvo određenog sadržaja i utvrđuje njegova svojstva i kvantitativna- koja određuje način prezentovanja sadržaja.

- Metod studije slučaja se koristi za proučavanje mikro ili makro slučajeva, tj. za istraživanje određenih slučajeva u određenom vremenskom periodu na različitim prostorima i za istraživanje predmeta koji imaju zajednički sadržaj ali se u istraživanju obrađuju različite komponente. Osnovna vrednost ovog metoda je u saznavanju suštine i sadržaja predmeta istraživanja, a osnovni nedostatak je u ograničenom opsegu jer se kroz 1 slučaj ne može doneti zaključak o pojavi u celini, ali se ovaj nedostatak može zanemariti ukoliko se pojave javljaju periodično.

- Kibernetički metod je usmeren na upravljački sistem koji posmatra kao skup određenih delova, podsistema i elemenata. Ovaj metod podrazumeva prikupljanje i sistematizaciju relevantnih podataka koji se odnose na menadžment proces. Podaci se beleže matematičkim oznakama.

- Naucno objasnjenje je poslednja faza u postupku naucnog saznavanja . Njime se utvrdjuju veze izmedju pojava, zakoni razvoja pojava i uzrocne veze izmedju pojava,tj. utvrdjuju se naucni zakoni. Podaci se misaono obradjuju, klasifikuju se u odredjene vrste pojava i na kraju se proveravaju postavljene hipoteze i veze izmedju pojava pomocu logickih postupaka. Ako se utvrdi postojanje veza, utvrdjuje se njihova uzrocnost ili neuzrocnost što je cilj svakog naučnog objašnjenja.

- Proveravanje naucnih saznanja nije moguce odvojiti od naucnog objasnjenja jer se stalno vrsi proveravanje izvedenog i usvojenog zakljucka o vezi izmedju pojava tokom citavog procesa naucnog objasnjenja.

16. Menadžment kao društvena pojava- Menadžment je posebna naučna disciplina koja se bavi istraživanjem problema upravljanja određenim

poslovima u raznim društvenim i poslovnim sistemima. To je veština koja razvija nova znanja, pristupe, metode i tehnike i ravija se u modernu naučnu disciplinu. Sastoji se iz procesa planiranja, organizovanja, koordiniranja i kontrole da bi se iskoristili svi organizacioni resursi i ostvarili postavljeni ciljevi organizacije.

17. Pojmovno određenje menadžmenta- Menadžment se najčešće prevodi kao upravljanje, ali je to u stvari americki izraz za rukovođenje. To je

pojam koji se koristi da bi označilo upravljanje organizacijom, preduzećima, rukovodstvo, upravljačka struktura preduzeća, strateško planiranje, sistem vlasti jedne grupe ljudi…

18. Karakteristike menadžment procesa- Menadzment proces se sastoji od 4 osnovne faze: planiranje, organizovanje, liderstvo i kontrola.- Planiranje je aktivnost u kojoj se donose odluke o ciljevima organizacije i osmišljavaju se akcije

neophodne da bi se postavljeni ciljevi ostvarili. Ove odluke se baziraju na prethodnom iskustvu, znanju, trenutnoj situaciji, i osnova su za preduzimanje odgovarajucih ciljeva – željenih stanja kojima org. teži

- u procesu planiranja polazi se od izbora ciljeva, zatim se određuju pojedinačni ciljevi za svaki deo org., pa programi na osnovu kojih se postavljeni ciljevi ostvaruju.

- dakle, planiranje odrazava buduce aktivnosti, i planovi se mogu praviti za duze kao i za krace periode- Organizovanje sledi nakon planiranja i obuhvata više aktivnosti istovremeno koje se usmeravaju na

pretvaranje donetih odluka u akcije. Ovde se određuju resursi, definišu poslovi, vrši se podela rada, podela zadataka, ovlašćenja i odgovornosti.

- Vodjenje je menadžerska aktivnost koja se sastoji u obezbeđivanju vođstva u smislu korišćenja uticaja i motivacije na zaposlene kako bi ispunili postavljene zadatke i ostvarili ciljeve organizacije.

- Kontrola je faza koja omogucava da se sve planirane aktivnosti ostvare – definisanje standarda, merenje performansi, monitoring, korektivne akcije ukoliko se otkriju odstupanja od ciljeva…

19. Razvoj misli o upravljanju (menadžmentu)- Prvi pisani tragovi o menadžmentu su vezani za upravljanje javnim radovima, državnim i vojnim

aktivnostima, crkvenim delatnostima, i vezani su za najstarije org. kao sto su drzava, crkva i vojska- Upravljanje u savremenom smislu nastaje u 18. veku sa pojavom industrijskih revolucija (preduzeća,

fabrika), kada se ljudski rad zamenjuje radom mašina, čime dolazi do niza promena u poslovanju kao i u promenama u misli upravljanja. U početku se sistem upravljanja i organizovanja rada bazirao na pokušajima i greškama – i to je tzv. upravljanje putem pokusaja i gresaka jer su tadašnji vlasnici industrijskih preduzeća iako bez iskustva postajali menadžeri pa su odluke donosili prema sopstvenom mišljenju.

- Robert Oven je reformator ukupne misli o upravljanju, njegove misli su značajne za unapređenje radnih i životnih uslova radnika; on je pokusavao da poboljša i unapredi životne i radne uslove svojih zaposlenih; gradio je stanove, deci zabranio rad, skratio radno vreme (sa 13h na 10.5h), poboljšao

osvetljenje u radnoj sredini… Iako njegove ideje nisu bile prihvaćene, a i bankrotirao je ipak su njegove misli značajne zbog činjenice da je vodio racuna o zaposlenima.

- Čarls Babidž je takodje dao značajan doprinos misli o upravljanju; isticao je veliki znacaj specijalizacije rada, podele rada (ovde je uvideo potrebu da se specijalizuje i umni i fizicki rad), delio je profit sa zaposlenima (radi njihove motivacije)

- Danijel Mek Kalum – njegov pristup upravljanju se zasnivao na pravilnoj podeli posla i odgovornosti, disciplini, redovnom informisanju, jasno utvrdjenim autoritetima – na ovaj nacin je utemeljena formalna organizaciona struktura preduzeca.

- Krajem 19. veka dolazi do ubrzanog privrednog rasta i razvoja, koncentracije i centralizacije kapitala, stvaranja velikih industrijskih preduzeca, kao i do odvajanja funkcije vlasnistva od upravljanja i profesionalizaciju rada samih menadzera i nastanka menadzmenta kao posebne naucne discipline

20. Teorije menadžmenta- Menadžment se razvijao kroz veći broj škola i kroz veliki broj pristupa – klasicna škola, škola

međuljudskih odnosa, bihejvioristička škola, kvantitativna škola, sistemski pristup, situacioni pristup…

21. Klasična škola menadžmenta- je prva škola menadžmenta- nastanak menadžmenta kao nauke se vezuje za Henrija Touna koji je 1886. počeo da zagovara ideju o

nastanku menadžmenta koji će objediniti poslove inženjera i biznismena; ove ideje prihvatili su Endrju Karnegi, Li Rosvel, Dzordz Simens i mnogi drugi

- posle desetak godina, u Americi se pojavljuje prvi naučni pristup menadžmentu (Scientific Management – naucno upravljanje) koji se bavio pitanjima kako povećati produktivnost rada i kako motivisati radnike da prihvate nove metode u procesu rada da bi došlo do porasta produktivnosti rada.

- Naučno upravljanje danas se posmatra u okviru klasične škola menadžmenta koja je imala i svoj drugi deo u vidu klasične organizacione teorije koja se delila u 2 osnovna pravca: teorija administrativnog upravljanja i teorija birokratskog menadžmenta.

- Osnovna karakteristika klasične škole je u tome što se posebna pažnja posvećuje upravljanju proizvodnjom i upravljanjem preduzećem u celini, zanemaruju se pojedinci, insistira se na autoritetu, dolazi do nove vrste radnih zadataka koji zahtevaju podelu rada i specijalizaciju

- Osnovni nedostaci klasične škole su povećanje nezaposlenosti, kao i zanemarivanje ljudstva u organizacijama (isticanjem samo znacaja organizacije)

22. Teorija naučnog upravljanja- Naučno upravljanje započinje radovima Frederika Tejlora koji se smatra tvorcem naučne organizacije

rada i upravljanja. On se zalagao za primenu naučnih metoda u istraživanju i planiranju proizvodnje, od kojih je mnoge sam razvio i primenio.

- Osnovni smisao njegovog naučnog istraživanja je u cilju utvrđivanja najboljeg nacina kako jedan posao treba da se obavi

- On je svoju filozofiju zasnivao na 4 principa:- razvijanje i primena novih naučnih metoda umesto iskustvenih; nalaženje najboljeg načina da se

određeni posao obavi- insistiranje na primeni naučnih metoda u realizaciji posla, umesto iskustvenih načina rada; menadžer

treba pravilno da oceni izbor radnika koji će raditi određeni posao- selekcija i obučavanje radnika za rad na određenim poslovima da mogu primeniti nove metode rada- podela rada i specijalizacija u cilju povećanja efikasnosti, tj. kooperacija menadžera i zaposlenih- Tejlor je osnivač studije vremena, pošto je uveo raščlanjivanje svakog rada na sitne delove i izvršio

merenje vremena potrebnog za izvršenje tih poslova.- Tejlor je razradio i “sistem diferencijalne stope” – i on se odnosi na sistem nagradjivanja.- Takođe je i tvorac “funkcionalnog sistema organizacije preduzeća”, koji predviđa strogu podelu rada

izmedju rukovodioca i radnika, kao i izmedju pripreme posla i njegovog izvršenja – čime dolazi do odvajanja funkcije upravljanja i funkcije izvršenja.

23. Klasična organizaciona teorija - Deli se u 2 pravca: teorija administrativnog upravljanja i teorija birokratskog menadžmenta.- Administrativno upravljanje - pokretač je Anri Fejoa. On je smatrao da je upravljanje najvažnija

funkcija koja se sastoji od predviđanja, planiranja, organizovanja, komandovanja, koordinacije i kontrole. Smatrao je da se menadžerska praksa moze obaviti u nekoliko faza, i sve aktivnosti je podelio u 6 grupa:

- tehnicke – procesi proizvodnje- komercijalne – kupovina, prodaja, razmena- finansijske- funkcije obezbedjenja – zastita imovine i lica- racunovodstvene – izvestaji, evidencija, statistika- administrativne – upravljanje - Birokratsko upravljanje - tvorac je Maks Veber. Njegov pristup se zasniva na tradicionalnom

pristupu organizaciji, on je jedinstven i primenljiv u svakom preduzeću, i podrazumeva preciznu podelu posla, jasnu podelu autoriteta, izbor rukovodioca na osnovu znanja i stručnosti, prezicno programirane karijere, fiksne zarade, pravila, discipline, kontrole…U ovakvom sistemu tesko dolazi do promena, ali lako dolazi do nezadovoljstva zaposlenih (radnika).

- Po njemu postoje 3 tipa autoriteta:- racionalno-pravni vodja – postuje se njegov autoritet koji je utvrdjen polozajem- tradicionalni vodja – njegov autoritet podrazumeva postovanje na osnovu tradicije- harizmatski vodja – njegov autoritet izaziva postovanje jer se veruje da ima odredjenu harizmatsku moc- Birokratska organizacija se u praksi pokazala veoma uspesnom, mada su ipak mnoge kompanije

odbacile ovu teoriju (General Electric, Xerox…)

24. Teorija međuljudskih odnosa- Proučavanjem teorije međuljudskih odnosa bavila se škola međuljudskih odnosa, čija pojava

predstavlja prekretnicu u razvoju misli o upravljanju. Škola međuljudskih odnosa polazi od osnovne pretpostavke da su ljudi drustvena bića, i da rad u organizaciji podrazumeva usmeravanje ljudi i odnosa između njih, kako je to isticao Elton Mejo.

- Ova škola je u literaturi poznata po Hotornskom efektu, koji je bio povezan sa porastom proizvodnih rezultata zbog pomeranja zaposlenih sa jednog na drugo radno mesto, u cilju eliminisanja monotonije na radu. Radnici postaju značajniji faktor, a ističe se da visok moral utiče na zadovoljstvo poslom kao i na povećanje produktivnosti. Hotornski eksperimenti su sprovedeni u Western Electric Company u Čikagu, istraživanjem odnosa osvetljenja na učinak – koji je veći ako je osvetljenje bolje (to je bila polazna hipoteza) medjutim, utvrdili su da porast učinka treba povezati sa ljudskim faktorom, kao i da su ljudska osećanja mnogo važnija od drugih faktora jer svaki radnik ima potrebu da pronađe svoju sredinu (kojoj bi pripadao), jer u suprotnom dolazi do frustracija, umora i monotonije. Posebno se ističu oni motivacioni faktori koji su se odnosili na odnos rukovodioca prema zaposlenima.

- Pored Elton Mejoa, razvoju škole medjuljudskih odnosa su doprineli i mnogi drugi, između ostalih i Hugo Munsterberg, osnivač industrijske psihologije, koji je smatrao da psiholozi treba da proučavaju posao i da pronalaze ljude koji najviše odgovaraju za određeni posao, da pronađu načine uticaja na zaposlene da se ponašaju onako kako to odgovara onima koji upravljaju

- Tu je i Oliver Seldon – koji je rekao da biznis ima dušu i da menadžment mora da ima društvenu odgovornost

- Džakob Moreno – analiza grupnog ponasanja- Abraham Maslov – teorija motivacije zasnovana na hijerarhiji potreba- Daglas Mek Gregor – teorija X i Y

25. Bihejviorističke teorije- Ove teorije se bave proučavanjem ljudskog ponašanja u okviru organizacije pri čemu je veliki značaj

dat zaposlenima.- Bitni su Henri Marej koji je definisao 20 osnovnih potreba koje ljudi teže da zadovolje, kao i

Abraham Maslov koji je na osnovu ovih Henrijevih potreba definisao svoju hijerarhiju ljudskih potreba

- Osnov bihejviorističke teorije menadžmenta je istraživanje čoveka i njegovog ponašanja u procesu rada gde se u prvi plan ističe briga za čoveka i njegovo raspoloženje uvođenjem odlučivanja na niži hijerarhijski nivo – čime su izvršene značajne promene u smislu organizacione strukture.

- tu su takodje i Kris Argiris, Daglas Mek Gregor, Maks Vortman, Fred Luthans…- Najznacajniji doprinosi ovog pravca su:- konceptualni – jer su formulisani koncepti, objašnjeno je ponašanje pojedinaca/grupa u okviru

organizacije.- metodoloski – jer su kao rezultat istraživanja postavljeni koncepti- operacioni – jer je ustanovljena odgovarajuća menadžerska politika zasnovana na konceptualnim i

metodoloskim osnovama- Kritike bihejviorističkih teorija su te sto se previše isticao ljudski faktor.

26. Kvantitativna teorija menadžmenta- Utemeljivači kvantitativnih disciplina u oblasti menadžmenta su Dzejms Mek Kenzi i Volter Souhart- Bitne karakteristike kvantitativne teorije menadzmenta su :- primena naucne analize na menadzerske probleme- poboljsanje sposobnosti menadzera da donese odluke- oslanjanje na matematicke modele- izrazeno koriscenje kompjutera i informacione tehnologije- Danas rešavanje problema u menadžmentu započinje konstruisanjem matematičkih modela koje

konstruišu timovi stručnjaka tako da model na simbolički način prikazuje sve bitne faktore za nastale probleme, kao i njihovu međusobnu povezanost, a sa menjanjem varijabli, mogu se utvrditi efekti svake promene; takodje se matematickim modelima i kompjuterima moze predvideti i buducnost zasnovana na proslosti i sadasnjosti.

- Kvantitativna ili matematička škola menadžmenta, polazi od primene i korišćenja kvantitativnih metoda radi optimalnog poslovanja putem upravljanja, u cilju racionalnog odlučivanja. Danas se za ovaj pristup u menadžmentu koristi pojam nauka o upravljanju (Management Science), što obuhvata – informatiku, statistiku, matematiku, programiranje, teorije verovatnoće, teorije uzoraka, stabla odlucivanja... sve ove tehnike imaju svoje prednosti – podižu efikasnost odlučivanja (npr. racionalnost…), kao i nedostatke – nemogućnost primene u svim situacijama, nedovoljna realnost, uprošćavanje stvarnosti…

27. Sistematski pristup- Sistemski pristup se bavi proučavanjem organizacije kao jedinstvenog sistema, složenog dinamičkog

sistema, koji se sastoji iz više podsistema i elemenata,a dominiraju:- tehnički – proizvodnja i distribucija proizvoda/usluga, istraživanje i razvoj, finansije, marketing…- organizacioni – koordinacija i integracija procesa rada u okviru organizacionih delova i poslovnih

funkcija- institucionalni – aktivnosti organizacije u odnosu na okruženje- Osnovni elementi svakog sistema su – ljudski, materijalni, finansijski i informacioni. Oni su vezani za

odgovarajuće tehnike i upravljačke veštine, proizvode/usluge, informacije o rezultatima i stanju organizacije u okruzenju.

- Po Stoneru sistem čine:- podsistemi – delovi ukupnog sistema

- sinergija – celina je veca od zbira njenih delova (u smislu da se organizacionom saradnjom ostvaruje veća saradnja)

- otvoreni/zatvoreni sistemi – otvorenost se odnosi na povezanost sa okruženjem / zatvorenost se odnosi na nesaradnju sa okruženjem

- granice sistema – koje sistem odvajaju od okruženja- tokovi – svaki sistem ima svoj tok informacija, materijala, energije- povratne informacije (feed back) – informacije o rezultatima rada koje se vraćaju pojedincima- Predstavnici sistemskog pristupa menadžmentu su Herbert Sajmon (koji se bavio pitanjima

upravljanja u državnoj administraciji), Dzordz Homans (koji je podelio sisteme na interne i eksterne), Pol Lorens, Dzej Lorsh (struktura org. zavisi od stope promena faktora u okruženju, raspoloživih informacija i od vremena donošenja odluke do preduzimanja odgovarajuće akcije)…

- Sistemski pristup ima veliki značaj, iako potiskuje pojedinca u drugi plan, jer se ovde sistemi proučavaju na raznim nivoima, razumevaju se odnosi celine i delova, analiziraju promene jednog sistema, ukazuje se na vezu okruženja i organizacije, ipak ovaj koncept nije moguce u praksi potpuno primeniti.

28. Situacioni pristup- Po ovom pristupu, ne postoji najbolji način za upravljanje, već način upravljanja zavisi od konkretne

situacije i konkretnih uslova; ovo znači da ako je okruženje relativno stabilno će i poslovne operacije i performanse organizacije biti lako predvidive, i obrnuto.

- Situacioni pristup počinje sa Meri Parker (dvadesetih god., 20 veka), koja je definisala zakon situacije po kome su menadžeri stalno morali da analiziraju okolnosti u kojima se njihove organizacije nalaze i da u skladu sa tim definišu svoje koncepte upravljanja.

- Istraživanje Dzoan Vudvord (1965), je pokazalo da se oko 100 britanskih firmi međusobno razlikuju po veličini, delatnosti i proizvodnim linijama, doslo se do zaključka da tehnologija ima izuzetno veliki značaj i uticaj na poslovni uspeh organizacije. Ovim istrazivanjem je u stvari nastao situacioni pristup.

- Pošto aktivnosti menadžera zavise od konkretne situacije, onda to znači da ne postoji najbolji način za organizovanje i da nije svaki način organizovanja podjednako efikasan. Takođe, kako se okruženje vremenom menjalo, tako su se razvijali i novi pristupi menadžmentu, i tako se i razvio koncept strategijskog upravljanja

- U poslednje vreme sve vise dolazi do integrisanja, do spajanja i preplitanja pojedinih pristupa, sto je normalno, jer se granice saznanja sve vise pomeraju

29. Menadžeri kao društvena grupa - Kao društvena grupa, menadžeri su potrebni svakom društvu da bi se regulisali ekonomski i drugi

društveni procesi koji zahtevaju preuzimanje delatnosti upravljanja koju kao svoju dužnost obavljaju menadžeri. Oni u zavisnosti od tipa društva zauzimaju odgovarajući društveni položaj, i kao socio-profesionalna grupa stoje na vrhu profesionalne stratifikacije jer imaju zavidan nivo obrazovanja, visoke prihode, ugled i statusni položaj.

- Najčešće se menadžeri posmatraju u okviru klasno-slojne i profesionalne strukture stanovnistva.- Klasno-slojna struktura stanovništva pokazuje podele koje polaze od vlasništva, zanimanja,

društvenog statusa i uticaja, stila i načina života, obrazovanja i znanja.- Društvena slojevitost se analizira kroz postojanje društvenih slojeva – i ovde se razlikuju viši, srednji i

niži slojevi (kao i odgovarajući međuslojevi)- Društveni status se dobija rođenjem ili se stiče, a faktori koji utiču na njega su : zanimanje, lične

sposobnosti, imovina i prihodi, autoritet, moć, stil života…- Za razvijena društva je karakteristično da je manjina i na vrhu i na dnu hijerarhijske lestvice, dok se

većina nalazi u sredini (srednji sloj stanovništva).

30. Društvena uloga i društveni položaj- Društvena delatnost (društvena uloga) je svesno usmerena ljudska aktivnost u kojoj se troši

psihofizička energija da bi se ostvarili određeni efekti na nekom predmetu, ljudima ili društvenim grupama, sa ciljem da se zadovolji neka lična ili društvena potreba. To je specijalizovana, društveno

potrebna i priznata delatnost koju obavlja manji ili veci broj ljudi pod određenim uslovima koji se uglavnom odnose na društvenu podelu rada. Vršenjem određenih uloga, zauzimaju se i određeni društveni položaji.

- Društveni položaj je mesto koje pojedinac ili društvena grupa zauzimaju u sistemu raspodele društvene moći, materijalnih i drugih vrednosti, kao i ugleda u društvu

- Društvena moć je sistem nejednakih mogućnosti učestvovanja u donošenju odluka- Društveni ugled je društvena ocena vrednosti uloge koju pojedinac ili grupa obavljaju- Društvene delatnosti se odvijaju u okviru određenih uslova (koji su međuzavisni) i dele se na:- prirodne – geografski, klimatski…; od prir. uslova i prir. faktora zavisi postojanje ljudskog društva i

njegove prirodne strukture, kao i globalna organizacija društva i društveni odnosi koji tu postoje; prirodni uslovi su podlozni promenama

- društvene – društvena sredina, društveni položaj, klasna diferenciranost, organizaciona struktura…- Društvena struktura – stabilan sistem odnosa između društvenih delatnosti, društvenih odnosa,

društvenih grupa, institucija i organizacija

31. Pojam profesije- Profesija predstavlja društvene grupe koje čine ljudi koji se bave istim zanimanjem.- Pri izboru profesije, obično se biraju oni poslovi koji su u skladu sa karakternim osobinama određene

ličnosti. Izbor profesije se takođe vrši i na osnovu predstave koju ljudi imaju o sebi, kao i u skladu sa verovanjem da će odredjeno zanimanje biti popularno ili perspektivno u budućnosti.

32. Pojam zanimanja i karijere- Zanimanje predstavlja skup sličnih ili istih poslova, tj. delatnosti.- Osnovne karakteristike zanimanja su:- da je specijalizovana delatnost, razgraničena od drugih društvenih delatnosti, čineći tako posebnu

celinu u okviru postojeće društvene podele rada- da se obavlja relativno trajno i na ustaljen način- da je osnovni/najčešći izvor prihoda kojim se obezbeđuje egzistencija i društveni položaj- da iziskuje posebno znanje, obrazovanje i veštinu- Karijera predstavlja ukupnost svih poslova koji su na sistematski način povezani. To je evolutivni

redosled radnog iskustva nekog pojedinca u datom periodu.

33. Delatnost i uloga menadžera- Piter Draker je delatnost menadžera video kao ukupnost 5 aktivnosti i to su: 1) planiranje koje se

odnosi na utvrđivanje ciljeva organizacije i na moguće načine kako bi se ti ciljevi ostvarili: 2) organizovanje koje se odnosi na analizu aktivnosti; 3) integrisanje koje se odnosi na grupu aktivnosti

menadžera u smislu motivisanje i komunikacije; 4) merenje koje se odnosi na aktivnosti kontrole pri čemu se za efikasnost kontrole zahteva definisanje standarda; i 5) razvoj, koji se odnosi na ukupnost mera, edukacije i inovacije znanja u smislu profesinoalnog razvoja svih zaposlenih.

- Veliki doprinos analizi menadžera kao društvene grupe dao je Henri Mincberg koji je posle dugogodišnjih istraživanja zaključio da je menadžerski posao u svojoj suštini nepovezan posao, da je pun različitosti, usitnjenosti i kratkoće, da se odvija kroz usmene kontakte. On je otkrio da menadžeri 1/3 svog radnog vremena koriste sa radnicima, 1/3 sa partnerima izvan organizacije i 1/3 za sve druge aktivnosti.

- Poseban značaj Mincbergovog istraživanja odnosi se na identifikaciju 10 osnovnih uloga koje menadžeri obavljaju. On je pod ulogama smatrao skup organizacionog ponašanja povezanog sa odgovarajućim položajem. Sve menadžerske grupe podelio je u 3 pojedinačne uloge, tj funkcije:

I – Interpersonalne gupe uloga u kojima se odvija komunikacije među ljudima, tako je ona direktna posledica autoriteta koji proizilazi iz pozicije menadžera u grupi, pa se u tom smislu razlikuju:

1) uloga glave kuće, koja se odnosi na obavljanje određenih ceremonijalnih i simboličkih dužnosti,2) uloga lidera, koja podrazumeva da menadžer mora da vodi sve zaposlene u organizaciji ka određenom

cilju,

3) uloga onog ko povezuje organizaciju sa spoljnim okruženjem, sa različitim organizacionim delovima ili poslovnim funkcijama u okviru organizacije.

II – Informativne grupe uloga koje se odnose na delatnosti uzimanja i davanja informacija u okviru i izvan organizacije, na odlučivanje koje proizilazi iz odgovarajućih i relevantnih informacija i tako ova grupa obuhvata 3 pojedinačne uloge, a to su:

1) monitor – Uloga menadžera je da posmatra okruženje, prikuplja sve relevantne informacije o okruženju, konkurentima, kupcima, dobavljačima i samoj organizaciji. Kanali prikupljanja mogu biti formalni i neformalni.

2) portparol-spiker – Uloga menadžera je da daje informacije o svojoj organizaciji i da je predstavlja u najboljem svetlu.

3) interni davalac informacija – Uloga menadžera se odnosi na prenošenje i saopštavanje svih važnih informacija, namera, odluka i sugestija svim zapolsenima u organizaciji.

III – Grupa donošenja odluka predstavlja i obuhvata različite aspekte odlučivanja i definišu se 4 uloge :1) preduzetnik – Uloga menadžera je da kreira takvu klimu i da donosi takve odluke kojima će se

afirmisati inovativnost, povećati kreativnost organizacije, koja će dovesti do prilagođavanj novim uslovima…

2) alokacija resursa – se odnosi na donošenje odluka u vezi bitnih organizacionih resursa u pravcu ostvarenja postavljenih ciljeva

3) pregovarač – Menadžer ima pregovaračku ulogu u smislu donošenja odgovarajućih odluka u vezi sklapanja raznih ugovora i sporazuma sa poslovnim partnerima

4) rešavanje problema – Menadžerska uloga se odnosi na preduzimanje niza značajnih mera kako bi se prevazišli i rešili određeni problemi.

- 20ak godina kasnije Henri Mincberg je revidirao svoje ranije stavove i suštinu menadžerskog posla je video u preduzimanju akcija i to direktno, indirektno, preko ljudi i pomoću informacija. Direktno se odnosi na akcioni nivo, što znači da menadžeri direktno rade i sami obavljaju neki posao- ‘radnici’. Pomoću ljdi, je akcioni nivo, znači da menadžeri rade preko drugih ljudi i to je ‘liderski stil’. Pomoću informacija je informacioni nivo, i menadžeri rade na osnovu informacija i to je ‘administrativni stil’.

- Podela menadžera se može izvršiti na 2 načina: po horizontalnoj i vertikalnoj hijerarhijskoj strukturi organizacije. U vertikalnoj strukturi se govori o nivoima menadžera,a u horizontalnoj o tipovima.

Nivoi menadžera zavise od velikog broja faktora: veličina, starost organizacije, organizaciona struktura, priroda aktivnosti organizacije, tradicija, titule menadžera i sl. Tako se u svakoj organizaciji mogu razlikovati 3 osnovna nivoa menadžera:

1) Top menadžeri su na vrhu organizacioni hijerarhijske strukture organizacije. Odgovorni su za funkcionisanje celokupne organizacije, definišu ciljeve, strategije, njihovo ostvarivanje, upoznaju spoljne i unutrašnje faktore okruženja organizacije i donose sve, za organizaciju značajne odluke. U privrednim organizacijama se nazivaju izvršnim direktorima, a u korporativnom vlasničkom obliku preduzeća CEO (chief executive officer), a i generalni direktor, predsednici, dekani, rektori, kancelari… Oni su najodgovorniji za funkcionisanje svake organizacije i poseduju najveću moć.

2) Srednji nivo menadžera je veza između top menadžera i tzv. prve linije. To su najčešće rukovodioci pojedinih poslovnih jedinica. Njihov broj i struktura zavise od veličine organizacije, odgovaraju top menadžerima, najdirektnije su odgovorni za rezultate rada menadžera nižeg nivoa.

3) Niži nivo menadžera, tzv. menadžeri prve linije direktno odgovaraju za proizvodnju, vršenje usluga, odgovorni su za zaposlenje, pružanje tehničke pomoći, da motivišu zaposlene. Da rešavaju operativne probleme i donose operativne odluke. To su lideri, a ponegde i administratori.

Svi zaposleni u organizaciji koji ne obavljaju menadžerske poslove se nazivaju izvršiocima. Po horizontalnoj strukturi menadžeri se dele prema odgovornosti i tako se razlikuju 3 osnovna tipa :1) Odgovornost funkcionalnih menadžera je vezana za određene organizacione delove u kojima se

obavljaju određene poslovne funkcije (proizvodnja, usluge, marketing, finansije, računovodstvo…)2) Odgovornost generalnih menadžera je vezana za celu organizaciju ili za određeni broj organizacionih

jedinica koje se sastoje od više poslovnih funkcija.

3) Odgovornost projektnih menadžera se vezuje za koordinaciju napora svih zaposlenih iz više poslovnih funkcija i organizacionih delova, a u cilju ostvarivanja specifičnih zadataka u okviru pojedinih objekata.

34. Ličnost menažera- Osobine ličnosti bitno određuju odnos prema radu, određuju čovekovo ponašanje u procesu rada, kao

što je i čovekovo ponašanje određeno uslovima rada koji opet povratno utiču na njegovu ličnost. O tome šta je ličnost i šta se podrzumeva pod time pojmom postoje različita shvatanja. Menadžement interesuje ličnost koja će uspešno voditi menadžment proces i kja će uticati na oblikovanje satvova vrednosti, mišljenja i opažanja u cilju pravenog odlučivanja i dobrih međuljudskih odnosa.

- Za Nikolu Rota ličnost je jedinstvena organizacija osobina koja se dormira uzajamnim delovanjem pojedinaca i socijalne sredine i tako određuje opšti, za pojedinca karakterističan način ponašanja. Pod osobinama ličnosti podrazumevaju se osnobine temperamenta i karaktera i spoosbnosti, motivi i karakterističan način zadovoljavanja potreba. Osobine koje čine ličnost se formiraju biološkim nasleđem i tokom života u socijalnoj sredini u kojoj deluju nasleđeni socijalni uslovi. Biološki faktori su nervni endokrini sistem i telesna konstitucija, a u socijalnoj sredini pojedinac se razvija i formira kao ličnost, a to je proces socijalizacije.

- Od osobina zavisi čovekovo ponašanje na radu. A na osnovu oblika ponašanja i njegovih psihičkih osobina stvorena je tipologija ličnosti. Pojam tip obuhvata sistem osobina koji se može razlikovati od drugih sistema, a razlikovanje određenog broja tipova u koje se pokušavaju svrstati sve osobe ili deo osoba je tipologija. Tako tipologije obuhvataju 2 ili više razlikovanih tipova.

- Jedna od prvih tipologija ličnosti je Hipokratova, koji razlikuje: kolerički tip (intenzivna osećanja, odlučnost, razdražljivost, sklonost ka agresivnom ponašanju; sangvinički tip (brza promena raspoloženja sa izraženom sklonošću ka vedrom raspoloženju, uz površne emocije); flegmatik (retko i sporo reagovanje, teško ispoljavanje osećanja, nepokretljivost, ali staloženost); melanholik (retke reakcije uz dominaciju dugotrajnih i intenzivnih osećanja tuge i zabrinutosti).

- Jungova tipologija, razlikuje pojedinice u određenim psihičkim funkcijama, tj osnovnim načinima reagovanja ličnosti. On je ličnosti podelio na ekstrovertni tip(okrenutost ka spoljašnjem svetu, prema stvarnosti) i introvertni tip (karakteriše ga okrenutost prema sebi.

- Da bi jedan menadžer bio uspešan, pored znanja i sposobnosti on mora da poseduje odgovarajuće osobine ličnosti. Najčešće se navodi da dobar menadžer treba da bude:

1) vredan i radan – da njegov rad bude uzor drugima; 2) inteligentan – da brzo uci i prilagodjava se promenama; 3) posten i pravican; 4) energican i ambiciozan – da istraje u teskocama i da bude odlucan u ostvarivanju postavljenih ciljeva;5) fleksibilan – da se brzo i na pravi nacin prilagodjava;

6) kreativan i mastovit – otvoren prema novim idejama;7) optimista – sa pozitivnim stavom i pozitivnom energijom;8) jaka i stabilna licnost – da se nicega ne plasi, da veruje u sebe, druge ljude, u odluke i akcije koje

preduzima; 9) komunikativan – jedan od odlucujucih faktora za uspesnost menadzera.

35. Pojam čovekovog prirodnog okruženja - U literaturi ne postoji potpuna saglasnost o određenju čovekovog prirodnog okruženja.- Pod čovekovom okolinom se najčešće podrazumeva sveukupnost uslova i uticaja koji čoveka okružuju

i sa kojima je povezan, pri čemu od te povezanosti zavisi njegov život i njegova delatnost. Ovakvo određenje čovekove okoline podrazumeva prirodnu okolinu u širem smislu, jer se odnosi na sav materijalni svet kojičoveka okružuje. Pod čovekovom sredinom, po shvatanju Danila Markovića podrazumeva se ukupnost prirodnih uslova i društvenih tvorevina u kojima čovek živi kao prirodno i društveno biće.Evropski autori češće koriste termin okolina, a američki termin sredina.

- Pod sredinom Darvin je podrazumevao kompleksni sistem u kome svaki deo utiče na celinu kao što i celina utiče na svaki deo. Sredina je prostor koji je naseljen živim organizmima i energetski i kibernetski je samoregulisana. Sredina obuhvata okruženje, uslove i uticaje, njihovu međusobnu povezanost i promenljivost i brojne promene u okruženju. Geografska sredina pojmovno označava

sredinu u kojoj se odvija društveni život kao neophodan uslov čovekovog života. Prirodna sredina je skup prirodnih činilaca(voda, vazduh, zemljište…),a veštačka sredina je ona koju je sam čovek stvorio pri čemu ovu sredinu čine i prirodni faktori.

36. Ekološka sredina – pojam i karakteristike- Čovekovu sredinu čini ukupnost i međuzavisnost prirodnih i društvenih faktora i elemenata. Prirodnu

komponentu čovekove sredine čini celokupan prostor koji je čoveku dostupan. Osnovni elementi čovekove prirodne sredine su:

- atmosfera – vazdušni omotač koji obavija Zemlju; sadrži kiseonik i štiti nas od kosmičkih zrakova i UV radijacije

- hidrosfera – ukupnost vodene mase na Zemljinoj kugli i u atmosferi- litosfera – zemljiste na kome ljudi žive; sastoji se od minerala koje čovek koristi, od kojih su neki

ograničeni- biljke – veoma značajni proizvođači organskih materija, i bitan element energetskog toka- životinje – potrošači energije i mineralnih sirovina koje biljke sardže- mikroorganizmi – sićušni živi organizmi koji obavljaju veoma značajnu funkciju u kružnom kretanju

materije jer rastvaraju organsku materiju na njene sastavne delove i oslobađaju tom prilikom kiseonik, azot i druge korisne elemente

- Čovekova prirodna sredina se deli na živu prirodnu sredinu (biljke, životinje i mikroorganizmi) i na neživu prirodnu sredinu (atmosfera, hidrosfera i litosfera). Odnos između žive i nežive prirodne sredine označava se pojmom ekosistem (eko=stan, sistem=sastav,poredak). Osnovna karakteristika ekosistema je uzajamno delovanje između elemenata koji ga čine. Između žive i nežive komponente ekosistema vrši se stalna razmena materije i energije. Zato ekosistem najbolje raspoređuje energetske tokove, lance i cikluse ishrane. Lanac ishrane počinje od nižih i ide ka višim vrstama,a broj jedinki se smanjuje od osnove prema vrhu. Lanci ishrane obezbeđuju energiju koja je potrebna za opstanak živih organizama. Tipičan lanac ishrane liči na piramidu. Na dnu su biljke koje koriste minerale i sunčevu energiju koju transformišu u sopstveno tkivo, zatim su životinje koje se hrane biljkama, pa mesožderi, i na vrhu piramide, kao poslednja karika u nancu je čovek.

- Jedinstvo svih ekosistema čini jednu jedinstvenu celinu koja se naziva biosferom. Biosfera je životna sredina svih živih bića. Ona obuhvata deo litosfere, celu hidrosferu i niži deo atmosfere. U energetskom smislu, biosfera je otvoren sistem što znači da energiju prima spolja, od Sunca. U pogledu materije, biosfera deluje kao jedinstven sistem u kome su svi delovi uzajamno povezani i uslovljeni. Biosfera funkcioniše na osnovu neprekidnog i stalnog proticanja energije i kruženja materije. Biosfera se sastoji iz: 1) živog sveta (biljke, životinje i mikroorganizmi); 2) biogene materije organskog porekla; i 3) mrtve materije (minerali, rude, stene i sl).

- Biosfera kao površinski omotač Zemlje u kome egzistira živi svet je polazna osnova za određenje ekološke sredine. Životna sredina predstavlja prostor u okviru koga na određeni organizam deluju mnogobrojni faktori i u kome živa bića čine određeni skup različitih kategorija (jedinke, populacije, vrste…) koje su uzajamno uslovljene i koje deluju jedna na drugu. Ekosfera je kao životna sredina sastavljena od biosfere i socio-ekonomskog sistema. Socio-ekonomski sistem je veštački stvorena sredina u kojoj čovek živi i u kojoj stalno proizvodi i prerađuje osnovne prirodne sirovine stvarajući nove sirovine i nove proizvode. Ovaj sistem obuhvata odnos čoveka prema ukupnoj okolini.

- Ekološka sredina može biti uravnotežena i neuravnotežena. Uravnotežena sredina podrazumeva sklad delovanja uslova i uticaja u okruženju i kao takva omogućava normalan život živim bićima. Ekološka ravnoteža je narušena ako se taj sklad poremeti i tada dolazi do ekološke krize, dolazi do zagađenosti životne sredine čime se ugrožava opstanak svih živih bića pa i samog čoveka.

37. Ekološka kriza – uzroci i posledice - Za označavanje ekoloških problema koji dovode do negativnih promena u biosferi i u ljudskom društvu

upotrebljavaju se termini ekološka kriza ili kriza okoline. Uzroci koji su doveli do ekološke krize su u poremećenoj ravnoteži između prirodnih sistema za održavanje života i industrijskih, tehnoloških i demografskih potreba čovečanstva. Ekološka kriza se ispoljava u iscrpljivanju prirodnih resursa i zagađivanju čovekove sredine (voda koja nije za piće, mrtva jezera, smog, radijacija i izumiranje

bioloških vrsta). Ekološka kriza je nastala sa naučno-tehničkim revolucijama kao što su: informaciona tehnologija, proizvodna tehnologija i robotika, tehnologija novih materijala, biotehnologija, energetska tehnologija, laserska, nuklearna kosmička tehnologija.

38. Karakteristike narušavanja ekološke ravnoteže - Narušavanje ekološke ravnoteže je posledica brzog industrisjkog razvoja, a ogleda se u:1) zagađenim površinskim vodama; 2) zagađenim podzemnim vodama; 3) globalnom zagađenju atmosfere; 4) klimatskim promenama; 5) promenama reljefa, sastava i stabilnosti zemljišta; 6) uništavanju vegetacije i šuma;7) izumiranju biljnih i životinjskih vrsta; 8) iscrpljivanju mineralnih i drugih izvora;9) oboljevanju i smrtnosti zbog zagađene životne sredine.- Poslednjih godina se velika pažnja posvećuje očuvanju prirodne sredine. Ekološki problemi su uticali

na mnoge organizacije, na njihov menadžment i vodeće menadžere jer su orgnizacije morale da prate i da se pridržavaju zakonskih propisa o ekološkim pitanjima.

- Savremeno društvo je suočeno sa izraženim zagađenjem, vidljivim promenama klime (pregrevanje planete, UV zračenje), uništavanjem ozona i ozonskim rupama, sa mnogim globalnim problemima i krizama (od zagađenja prirodne sredine do nedostatka hrane, obradive zemlje i sl). Ugrožavanje čovekove prirodne sredine je poprimilo globalni karakter, a ekološka kriza je postala prioritetan problem savremenog društva koji se mora rešavati.

39. Ekološki pokreti- Nastanak ekoloških pokreta se vezuje za 50-te godine 20 veka, i odnosi se na vreme u kome je

narusšvanje ekološke sredine poprimilo karakter ekološke krize. Prvi ekološki pokreti su organizovani u SAD, 1896-te godine, a tek 1970 su doneti prvi zakoni o očuvanju prirodne sredine – zakon o čistom vazduhu, čistoj vodi, i formirana je Agencija za zaštitu okoline. Ona se bavila pitanjima i problemima zaštite sredine od štetnih posledica koje su činiče industrija čelika, automobila,a kasnije i sve proizvodne organizacije u zemlji. Kao rezultat rada ove Agencije nastala su i određena pravila i standardi u skladu sa kojima su kompanije bile dužne da posluju.

- 80-ih godina 20og veka ekološki pokret u Americi se znatno proširio i ojačao. Svoje delovanje je usmerio na rešavanje pitanja zagađivanja, otklanjanja otpada i drugih ekoloških problema. Sva resenja ekoloskih pokreta podrzavala je aktuelna vlada svojim propisima i zakonskom regulativom.

- U evropskim zemljama, ekološki pokreti su uglavnom delovali kao političke stranke, i to su tzv. “zelene stranke” sa svojom ekoloskom politikom

40. Sociološki aspekti zaštite životne sredine- Zaštita čovekove živptne sredine predmet je brojnih naučnih istraživanja čiji je osnovni cilj dolaženje

do rezultata koji bi pomogli u praktičnom rešavanju narušene ekološke ravnoteže, koji bi pomogli u otklanjanju brojnih negativnih posledica ekološke krize i u sprečavanju daljeg narušavanja ekološke ravnoteže u prirodi. Ovakva naučna saznanja su značajna za zaštitu i unapređenje kvaliteta čovekovog života.

- Velika pažnja se posvećuje obrazovanju za zaštitu čovekove životne sredine. Organizovan naučno-istraživački i obrazovni rad u ovoj oblasti počinje 60-ih godina 20-og veka kada se na mnogim univerzitetima u svetu osnivaju centri za edukaciju u ovoj oblasti. Na značaj obrazovanja za zaštitu čovekove životne sredine ukazano je u Stokholmskoj deklaraciji prve konferencije UN-a o čovekovoj sredini 1972. godine. Značajna je i Bečka deklaracija 1983. godine, koja je obuhvatila pitanja međunarodne zaštite životne sredine, i u tom smislu je istaknuta odgovornost države da svoje građane upozna sa rizicima i opasnostima koji mogu ugroziti ekosistem i ljudsko zdravlje. Od tada pa do sada je doneto mnogo takvih dokumenata, a obrazovanje iz ove oblasti postalo je sastavni deo života u savremenom društvu.

41. Nauka i zaštita životne sredine- Naučna proučavanja ekoloških problema veoma su značajna osnova u saznavanju ekoloških zakonitosti

koje vladaju u prirodi jer pružaju mogućnost usaglašavanja društvenog razvoja sa prirodnim zakonitostima i pružaju čoveku mogućnost da zaštiti svoju sredinu.

- Ekologija je nastala iz potreba bioloških nauka, sredinom 60-ih godina 20-og veka. Reč ekologija prvi je upotrebio Ernest Hakel (ekologija = oikos = dom), ali je stvarni tvorac moderne ekologije Čarls Darvin, osnivač učenja o organskoj evoluciji. Od Darvinovog i Hekelovog određenja ekologije kao nauke o odnosima između živih bića i njihove sredine, uglavnom su polazili svi teoretičari koji su se bavili izučavanjem ekologije.

- U razvoju ekologije se mogu razlikovati nekoliko posebnih faza. U svom istorijskom razvoju ekologija promenila svoja osnovna polazišta, jer se došlo do saznanja da su poremećaji u prirodi posldeica poremećaja odnosa koje čovek stvara u društvu. Takvim pristupom ekologija postaje i društvena nauka.

- Ovakav razvoj ekologije doveo je do nastanka socijalne ekologije, koja se određuje u najopštijem smislu kao nauka o međusobnom dejstvu društva i prirode. Termin socijalna ekologija ulazi u upotrebu 1921. gdoine i podrazumeva ekološki način posmatranja ljudskog društva i to u procesu planiranja i razvoja velikih gradova. Socijalna ekologija je nastala iz humane ekologije, i pošto se ona nije bavila uspostavljanjem i održavanjem ravnoteže između prirodne i socijalne sfere nastala je soc. ekologija. Na razvoj socijalne ekologije je uticalo interesovanje sociologije za probleme čovekove sredine, i zato je ona i nastala i razvijala se pod uticaje bioekologije

42. Međunarodna saradnja u zaštiti životne sredine- Međunarodna saradnja u zaštiti životne sredine se ostvaruje na različite načine i kroz različite oblike.

Ostvaruje se sa pravnog, ekonomskog, civilizacijskog, sociološkog aspekta. Sociološki pristup međunarodnoj saradnji podrazumeva globalni pristup u očuvanju ekološke ravnoteže u prirodi kao jednom od najznačajnijih uslova opstanka svetskog društva. Kao rezultat globalne saradnje među državama nastaju brojna dokumenta koja se bave pitanjima zaštite čovekovog prirodnog okruženja.

- Rešavanje problema i krize čovekovog prirodnog okruženja, posebno nude UN, savezi država, globalne kompanije, kao i razna stručna udruženja.

- Na nivou UN rešavaju se brojni ekološki problemi. UN su usvojile “Program za čovekovu sredinu” (UNEP) kojim se usmerava svest javnosti na opasnost koja preti čovečanstvu zbog narušavanja ekološke ravnoteže. Zato su organizovane brojne međunarodne konferencije o zaštiti životne sredine i specijalizovane agencije koje su se bavile pojedinim pitanjima zaštite i unapređenja čovekove sredine.

- Prva konferencija UN o covekovoj okolini (Stokholm, 1972.). Uz učešće 112 država osnovni zaključak je da je zaštita životne sredine prvenstveni interes ukupnog čovečanstva i da zato sve države moraju da daju svoj doprinos. Na konferenciji su doneta odgovarajuća dokumenta:

1) deklaracija o čovekovoj okolini; 2) akcioni plan za razvoj aktivnosti u cilju zaštite čovekove sredine- Prva konferencija UN o ljudskim naseljima (Vankuver, 1976.). Usvojene su: 1) deklaracije o ljudskim naseljima; 2) preporuke za međunarodnu saradnju u cilju unapređivanja uslova življenja u naseljima.- Prva konferencija UN o obrazovanju (Tbilisi, 1977.). Usvojena je: 1) deklaracija o obrazovanju u čovekovoj okolini- Nezavisna konferencija o životnoj sredini (Kina, 1982.). Doneta je:- 1) deklaracija Dai-Dong obuhvata i predočava zavisnost prirodnog i društvenog sistema, neetičnost

izrabljivanja prirodnih resursa siromašnih zemalja od strane bogatih zapadnih zemalja. Zakljuceno je da je postojeća tehnologija veliki zagađivač i da razvijene zemlje moraju da omoguće razvoj nerazvijenih zemalja na račun sopstvenih resursa.

- Druga konferencija UN o zivotnoj sredini i razvoju (Rio de Zaneiro, 1992.). Usvojeni su:

- 1) koncepcija održivog razvoja – ovaj koncept podrazumeva ravnotežu između potrošnje resursa i sposobnosti prirodnih sistema da zadovolje potrebe budućih generacija;

2) Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju; 3) konvencija o promeni klime; i 4) konvencija o biodiverzitetu.- Samit u Njujorku, 1997. Ovaj samit se bavio polotičkom i ekonomskom realnošću u visokorazvijen i u

zemljama u razvoju. Problemima zaštite čovekove životne sredine bave se i pojedine specijalizovane agencije Ujedinjenih Nacija:

- MOR – Medjunarodna Org. Rada – bavi se problemima radne sredine i ukazuje na njenu povezanost sa životnom sredinom i na povezanost problema zagađivanja u životnoj i radnoj sredini.

- FAO – Org. UN za poljoprivredu i ishranu – zalaže se za racionalnu upotrebu i zaštitu voda- SZO – Svetska Zdravstvena Org. – bavi se pitanjima zaštite zdravlja, životne sredine i opasnostima

koje životna sredina može imati za čovekovo zdravlje.- UNESKO – razvija, podstiče i ostvaruje aktivnosti u oblasti naučnih proučavanja ekoloških problema i

zaštite čovekove sredine.- U zaštiti i unapređenju čovekove životne sredine sve značajniju ulogu ima i saradnja država u

pojedinim regionima, a takođe se i pojedine države pojedinačno bave određenim ekološkim problemima. Tako npr. postoje brojne strategije o upravljanju otpadom:

- Nemacka, 1991. je donet “Zakon o reciklazi otpada”, po kome se u prvoj fazi u ponovnu upotrebu vraća sve ono što je otpad, u drugoj fazi sve ambalaže moraju da se vrate u prodavnice, a u trećoj fazi sva roba koja ne može više da bude u upotrebi neće se koristiti.

- SAD – u Kaliforniji je donet program upravljanja otpadom, i on polazi od toga da ono što je otpad za jedan posao i kompaniju, za neki drugi posao i kompaniju je sirovina. Osnovni cilj ovog programa je ponovna upotreba pa onda reciklaža, pa spaljivanje ili zakopavanje otpada.

- EU – 1989 je donet “Zeleni dokument”, a 1990 “Strategija o upravljanju otpadom”. Ova predviđa razvoj novih tehnologija za reciklažu i ponovnu upotrebu otpada, razmenu otpadnog materijala…

- Osnovni razlozi neusaglašene međunarodne saradnje su uglavnom u suprotnim interesima između pojedinih razvijenih i nerazvijenih zemalja, posebno kada je u pitanju izvoz prljavih tehnologija. Medjutim u savremenom svetu je sve više prihvaćeno saznanje da ekološke krize i katastrofe mogu dovesti do uništenja čovečanstva, i zato sto su ekološki problemi postali globalni problemi koji karakterišu savremeno društvo, polako se prevazilaze političke razlike koje postoje između pojedinih zemalja u cilju traženja rešenja za nagomilane ekološke probleme.

43. Odnos društva prema čovekovom prirodnom okuženju

- Ugrožavanje čovekove prirodne sredine je značajan problem savremenog sveta. Ekološke krize su postale bitno obeležje savremenog društva.

- Narušavanje ekološke ravnoteže u razmerama koje dovode u pitanje opstanak života na Zemlji je započeo industrijalizacijom. Naime, proizvodnja koja je zasnovana na razvijenim proizvodnim snagama nije vodila računa o zakonitostima koje postoje u prirodi, zakonitostima biosfere čime je narušen i osnovni ekološki princip.

- Ekološka kriza je uslovljena i globalizacijom ekonomske proizvodne aktivnosti koja je rukovođena ostvarivanjem profita, zbog čega i dolazi do energetske krize, zagađene prirodne sredine, demografske ekspanzije…

- Najznacajniji globalni ekološki problemi u savremenom drustvu, prema Danilu Markoviću su: 1) brz i nekontrolisan prirodni priraštaj stanovništva; 2) proizvodnja koja ne vodi računa o uslovima prirodne sredine; 3) iscrpljivanje sirovinskih izvora; 4) iscrpljivanje energetskih izvora; 5) razvoj tehničko-tehnoloških sistema koji dovode do zagađivanja prirode.- Ispoljavanje ekoloških problema nije u svim zemljama isto. U industrijski razvijenim zemljama,

ekološki problemi se regulišu tako što se ekonomski troškovi uračunavaju u troškove proizvodnje, a takođe one izvoze svoju zastarelu tehnologiju u nerazvijene i zemlje u razvoju, koje su prinuđene da

uvoze ovu tehnologiju zbog raznih ekonomskih i finansijskih problema. Moderna industrija je glavni i osnovni uzrok ekoloških problema.

- Potrebno je definisati ciljeve društvenog razvoja koji treba da bude usaglašen sa ekološkim zakonima koji vladaju u prirodi; potrebna je takođe i planska ljudska aktivnost koju će društvo usmeravati na osnovu naučnih saznanja, radi kvalitetnijeg života.

44. Upravljanje prirodnom sredinom- Upravljanje društvenim razvojem u pravcu koji neće narušiti ekološku ravnotežu u prirodi podrazumeva

konkretne aktivnosti menadžera i menadžmenta u organizacijama. Tako organizacije preuzimaju ulogu usmeravanja aktivnosti u očuvanju čovekove prirodne sredine i svojim akcijama bitno utiču na upravljanje čovekovom prirodnom sredinom. U tom smislu definisani su okviri za procenu preduzetih akcija o očuvanju prirodne sredine. Prema Stoneru mogu se izdvojiti dva okvira za razmisljanje o prirodnoj sredini: okvir trošak korist i okvir održivog razvoja.

1) okvir trosak-korist (Cost-Benefit Framework). Osnovna karakteristika ovog načina razmišljanja o ekološkim problemima se odnosi na to da propise i regulativu o prirodnom okruženju treba primeniti samo onda kada dobit nadmašuje troškove, znači ukoliko se ostvaruje određena korist od bilo koje regulative u ovoj oblasti, zalaganja idu u pravcu njene primene. Medjutim, kada su troškovi veći od koristi, onda ova regulativa/propis/deklaracija nema svoju primenu. Ovakav način razmišljanja i praksa doveli su do narušavanja ekološke ravnoteže u prirodi jer su ispuštene iz vida činjenice da se ekonomski interesi ne bi mogli ni ostvariti da nema zdrave prirodne sredine, čiji resursi u suštini čine osnov proizvodnje.2) okvir održivog razvoja. Prema ovom modelu organizacije treba da se bave onim aktivnostima koje usaglašavaju prirodnu delatnost sa ekološkim aktivnostima, a sve u cilju očuvanja prirodnih bogatstava. Ovaj koncept je teorijski zasnovan na 3 ekonomska koncepta: a) koncept neopadajućeg bogatstva – odnosi se na održavanje prirodnog bogatstva (pored već stvorenog društvenog); b) koncept neopadajućeg prirodnog bogatstva – koje se konstantno mora održavati; i c) pristup elastičnosti.

- Kako bi ovaj koncept (okvir) održivog razvoja bio prihvaćen u praksi, 1990 je pri UN formiran Poslovni savet za održivi razvoj koji je trebao da razradi aktivnosti preduzeća. Međutim, praktična primena nije dala očekivane rezultate, jer preduzeća nisu bila voljna da snose troškove za održivi razvoj ako njihova konkurencija iz drugih država (koje imaju slobodniju regulativu u ovoj oblasti) ne mora da snosi te iste troškove. Po Frimenu, Pirsu i Dodu, postoji način primene ovog koncepta u organizacijama i on podrazumeva donošenje pojedinačnih odluka kojima će se štititi prirodna sredina, i ovaj pristup je nazvan “nijanse zelenog”, a obuhvata:

1) legalni stav – organizacije koje prihvate ovaj stav su dužne da primenjuju sve zakonske propise o zaštiti prirodne sredine. Ovaj stav je veoma podsticajan jer traži od firmi stalnu inovativnost. 2) tržišni stav – njime se zadovoljavaju potrošaci koji od proizvođača traže da njihovi proizvodni procesi odgovaraju određenim ekološkim standardima (npr. na nekim tržištima kupci traže proizvode koji se lako mogu reciklirati, i tu industrija hartije dobija veći značaj…). 3) stav interesnih grupa – nadovezuje se na tržišni stav i dopunjuje ga, jer pored potrošača postoje i interesne grupe koje traže od organizacija postovanje standarda o okruženju, zalažu se za obrazovanje zaposlenih u vezi ekoloških problema, za korišćenje materijala koji može da se reciklira, za traženje investitora koji bi ulagali u “zelene kompanije”… 4) tamnozeleni stav – zasniva se na tzv. “dubokoj ekologiji”, po kome bi se živelo u većoj harmoniji sa planetom Zemljom, ne treba eksploatisati prirodna bogatstva radi lične koristi, ne treba zlostavljati životinje ili ih koristiti u nevažnim eksperimentima, treba poštovati planetu…. Ovaj stav ostavlja pitanje kako bi se upravljalo organizacijama, ali je on u svakom slucaju izazov za buduce generacije, jer nužno je pomiriti dva osnovna cilja – profit i ispoštovati nametnuta pravila o zaštiti čovekove prirodne sredine.

- Do sada ni društvo ni organizacije nisu dali konačne odgovore o tome ko je odgovoran za zaštitu čovekove životne sredine, niti utvrdili precizne metode koje bi dale jasan odgovor na pitanje kako ostvariti pretpostavke za kvalitetnijim načinom života.

45. Etika zaštite životne sredine - Etika zaštite životne sredine podrazumeva zaštitu ukupnog čovekovog okruženja kao okvira njegovog

života, i ona se zasniva na moralnoj odgovornosti čoveka da ne ugrožava sredinu u kojoj živi, jer samo tako ostvaruje uslove za kvalitetniji način života.

- Poslovna etika i etika zaštite čovekove prirodne sredine se nalaze u neraskidivom odnosu, što podrazumeva da menadžment i menadžeri imaju obavezu i moralnu odgovornost da zaštite čovekovu prirodnu sredinu, pri čemu je ta obaveza i odgovornost mnogo veća od one koju propisuje zakon i drugi propisi iz ove oblasti.

- Rasprave koje se vode o ovom pitanju odnose se na moguće načine upravljanja koji bi zadovoljili kriterijume o očuvanju prirodnog okruženja i tako unapredili kvalitet čovekove prirodne sredine. Glavni problem je taj što se u prvi plan ističe profit, do koga se mora doći bez obzira na moguće posledice u narušavanju ekološke ravnoteže i ugrožavanju čovekove sredine. Jedni tvrde da upravljački procesi nemaju obavezu u zaštiti životne sredine (bar ne veću od one koju od njih zakon zahteva), dok se drugi tome suprotstavljaju. Rasprave se vode i oko moralnog odnosa potrošača prema proizvodima koji ugrožavaju životnu sredinu. Postavljaju se pitanja dvojnosti moralnih stavova kupaca, društvena i lična odgovornost…

- Rukovodioci organizacija sve više češće se priklanjaju stavu da je dobra etika dobra za poslovanje, i to čine da bi pridobili nove klijente. Ovako je korporativna etika veoma bitna za opstanak i profitabilnost, jer ona stvara profit, podiže produktivnost i izgrađuje dugoročni uspeh.

- Postoji nekoliko principa etičkog poslovanja: 1) minimalistički princip / princip štete – podrazumeva sprečavanje uzroka koji dovode do neopravdane štete. Ovaj princip koristi Norman Bouvi, po kome poslovanje ne krši ovaj princip sve dok poštuje zakone o zaštiti životne sredine, a njemu se suprotstavlja Robert Frederik, po kome se od poslovanja zasnovanog na principu štete zahteva da pronađe načine sprečavanja moguće štete, čak i ako ne krši ni jedan zakon o zaštiti životne sredine. Ovakav Frederikov stav se podudara sa humanističkim principom etike zaštite životne sredine. 2) naturalistički princip – po njemu neživa priroda ima svoju unutrašnju i moralnu vrednost. 3) biocentrični princip – zasniva se na naturalističkom pristupu da moralnu vrednost imaju sva živa i neživa bica, kao sastavni elementi ekosistema. 4) homocentrični princip – posmatra moralnost iz ugla ljudskih bića i njihovih potreba; npr. sa ovog principa, problem zagađene reke može se korigovati samo ako se utvrdi da je načinjena šteta ljudima koji tu reku koriste – znači on polazi od čovekovog licnog interesa.

- Postoje 2 pristupa o tome šta čini suštinu etike zaštite životne sredine, a karakterišu se kao: 1) duboka ekologija – polazi od toga da treba zaštititi sve ono što ima vrednost po sebi i u sebi jer će tako svet biti bogatiji. 2) površna ekologija – njene pristalice zastupaju suprotno stanovište od pristalica duboke ekologija.- Kvalitetniji način života počiva i na principima humanizma kao filozofskog, etičkog i naučnog pogleda

na svet. Humanisti ističu da milioni ljudi na Zemlji žive u siromaštvu, gladi i bolesti, da je njihova ishrana siromašna, da žive u bednim sanitarnim i zdravstvenim uslovima, da je veliki problem rast stanovništva, da dolazi do smanjenja obradivog zemljišta, smanjenja zaliha sveže vode za navodnjavanje, da se smanjuju prinosi, šumska prostranstva, dolazi do globalnog zagrevanja planete, nestaju mnogi oblici biljnog i zivotinjskog sveta…

- Uglavnom, globalni problemi se moraju rešavati na globalnom nivou, što znači da zaštita životne sredine podrazumeva smanjenje zagađenja, razne načine stvaranja i razvijanja alternativnih goriva, pošumljavanje, poslovne aktivnosti koje neće ugroziti prirodno okruženje, ograničenje ribolova, sve

načine zaštite nestanka već ugroženih vrsta, potrebe za novim institucijama koje će se ovim pitanjima baviti i koje će počivati na jasno definisanim etičkim principima.

46. Globalizacija – pojam, uzroci i posledice- Termin “globalizacija” je zamenio termin “međunarodni” i to u samoj svojoj suštini. Termin

“međunarodni” podrazumeva odnos između suverenih država. Termin “globalizacija” se odnosi na ujedinjavanje čoveka u jedno jedinstveno svetsko društvo.

- Globalizacija kao savremena društvena pojava, je posledica razvoja proizvodnih snaga i sredstava komunikacija, kao i nove podele rada koja je pratila ovaj razvoj. Na taj način su različite nacije bile upućene na saradnju, u svim oblastima društvenog života. Ti njihovi međusobni odnosi se uspostavljaju jer proizvodnja prevazilazi nacionalne granice pošto ne može da podmiri potrebe u sirovinama (ili u finalnim proizvodima), i tada nacionalne barijere nestaju, a umesto njih nastaje viša forma društvene zajednice – čovečanstvo kao jedno jedinstveno društvo.

- U tako ujedinjenom čovečanstvu postoje suprotni interesi između pojedinih država. 2 osnovne protivrečne tendencije (posledice) koje utiču i određuju ostale protivrečnosti savremenog društva su:

1) povezivanje sveta u jednu ekonomsku celinu – naime, savremene države se organizuju u blokove, što za posledicu ima zaoštravanje odnosa, podelu sveta, sukob oko svetske dominacije. 2) borba za oslobođenje od svih oblika ekonomske i političke zavisnosti, borba za ostvarivanjem prava za slobodnim nacionalnim i kulturnim razvojem.- Sadržaj i posledice globalizacije mogu se bliže odrediti sa različitih aspekata – ekonomskog, političkog,

ekološkog, civilizacijskog i sociološkog…

47. Sociološki pojam globalizacije- U sociološkom definisanju globalizacije kao društvenog procesa se polazi od njenog određivanja sa

ekonomskog aspekta, ali je potrebno i njeno određenje sa šireg naučnog stanovišta. U tom smislu, pod globalizacijom se podrazumevaju određeni društveni procesi koji sve više imaju svetski karakter bez obzira na geografske, nacionalne, rasne, religiozne i blokovske barijere, i ovako određena globalizacija uključuje u svoj sastav globalizaciju komunikacija, nauke i tehnike.

- Najznačajniji faktor globalizacije je ekonomski faktor, koji se ispoljava kroz transnacionalne korporacije i koji stvara nove uslove za ostvarivanje svojih interesa.

- Globalizacija se sa sociološkog aspekta može odrediti kao društveni proces povezivanja konkretnih društava u odnose međuzavisnosti i kulturne povezanosti tako da nastaje jedinstveno svetsko društvo i svest o pripadnosti tom društvu; Dolazi do saradnje društava, multinacionalne saradnje i razvoja sa globalnim programima koje zastupaju brojne globalne organizacije.

- Sa globalizacijom je takođe došlo i do brojnih socijalnih problema, jer su moderne tehnologije dovodile do značajnih promena u procesu rada i radnoj sredini; takođe dolazi i do ugrožavanja kulturnih identiteta i suverenosti država. Osnovni globalni problemi su oni koji proizilaze iz ravoja tehnike i tehnologije i oni koji nastaju sa političkom podelom i političkim odnosima u savremenom društvu.

- Za rešavanje globalnih problema savremenog društva ne postoji ni opšta saglasnost ni potpuna saradnja, ali je po tom pitanju veoma bitno naučno proučavanje globalizacije i sociologija čiji kritički stav o budućnosti čovečanstva i naučnim predviđanjem treba da ukaže na zakonitosti u razvoju društva.

48. Ekonomska globalizacija- Sa ekonomskog aspekta globalizacija se može posmatrati u užem i širem smislu. U: 1) širem smislu – podrazumeva povezivanje nacionalnih privreda u jednu jedinstvenu svetsku privredu, i ovde se podrazumevaju svi oblici ekonomskog povezivanja između nacionalnih privreda i to preko svetskog tržišta.

2) užem smislu – se podrazumeva poslovanje preduzeća, menjanje oblika kretanja robe, usluga, znanja, kretanja kapitala u vidu stranih direktnih investicija. Ovde se pod globalizacijom podrazumeva mikroekonomski proces čiji su nosioci preduzeća kroz prekograničnu kooperaciju. Sve vise se kreću finansije, tehnologije, znanje, svojina i kontrola aktive kao nematerijalni kapital – i sve to je posledica oštre podele sveta.

- Smisao globalizacije sa ekonomskog aspekta podrazumeva 3 osnovna procesa:1) porast svetske proizvodnje – preduzeća sve više koriste informacione tehnologije kako bi

povećala svoju proizvodnju u onim zemljama u kojima su cene niske.2) uspon azijskih tigrova – vodeće zemlje sveta preusmeravaju svoje proizvodne aktivnosti prema

Aziji gde je radna snaga jeftinija a radnici relativno dobro obučeni.3) razvijanje svetskih tržišta – čiji su kritičari Harvi, Blok i Kastel. Svetska tržišta rade na tome da

primoraju vlade da teže monetarnoj i fiskalnoj politici koja promoviše nisku inflaciju, usporen ekonomski razvoj i obuzdavanje deficitnih troškova.

49. Politički aspekti globalizacije- U razmatranjima globalizacije sa političkog aspekta, čine se pokušaji sagledavanja budućeg razvoja

društva i traže se putevi kojima bi se ostvarilo povezivanje i objedinjavanje čovečanstva. Ističe se da su to putevi demokratskog dijaloga i solidarne saradnje, ili putevi kojima bi se nametala volja i hegemonija vlasti jakih i moćnih na čelu sa najrazvijenijom zemljom (pa se ovde posebno spominje dominacija Amerike i njena težnja da vlada svetom).

- Oba shvatanja polaze od toga da savremeni globalizovani svet treba urediti stvaranjem novog svetskog poretka, samo što se razlikuju po tome kako i na koji način to treba učiniti. Po jednom shvatanju, globalizovani svet treba urediti stvaranjem međunarodnih organizacija i institucija, u demokratskom postupku, uz postovanje i očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta svakog učesnika i uz postojanje ravnopravnosti svih subjekata. Po drugom shvatanju, globalizovani svet treba urediti stvaranjem novog svetskog poretka u kome bi odlučivale najrazvijenije i politički najmoćnije države, na celu sa ekonomski najrazvijenijom i politički najmoćnijom državom.

50. Globalizacija i novi svetski poredak- Shvatanja o povezivanju globalizacije sa novim svetskim poretkom nisu naučno potkrepljena, niti

zasnovana na naučnom proučavanju. Ovakva shvatanja su uglavnom rezultat ideoloških orijentacija različitih autora, kao i rezultat praktičnog pristupa opravdanja određenog političkog ponašanja ili političke situacije u pojedinim zemljama. Naučni pristup u istraživanju ovako značajne i složene pojave je veoma važan jer bi se mogle predvideti i posledice budućeg razvoja društva, kao i promene koje bi mogle nastati sa stanovišta zakonitosti civilizacijskih promena u ljudskom društvu u celini. Odgovor na pitanje šta te promene sa civilizacijskog stanovišta znače za razvoj društva, treba da pruži sociologija.

51. Globalizacija i kulturni identitet- Globalizaciju je moguće posmatrati i sa civilizacijskog aspekta, međutim treba imati u vidu da ne

postoji samo jedna civilizacija već više njih koje se nalaze u sukobu,a evidentno je i postojanje ugrožavanja i narušavanja kulturnog identiteta nekih naroda.

- U pojmovnom određenju kulturnog identiteta polazi se od kulture kao ljudskog stvaralaštva koje rezultira materijalnim i duhovnim tvorevinama. Tako je kultura ljudski način postojanja ili života. Globalna kultura je kultura neke političke zajednice (države) ili etničke zajednice (nacionalna kultura).

- Kulturni identitet naroda je identitet po kome se jedan narod razlikuje od drugog, i on je određen kulturom kao i njegovom tradicijom. Sadržaj kulturnog identiteta pojedinih naroda je izraz njihovog kolektivnog stvaralastva.

- U tesnoj vezi sa kulturom se nalazi tradicija. To je proces prenošenja, predavanja i održavanja ideja, vrednosti, obrazaca i modela sa jedne na drugu generaciju.

- U ujedinjenom čovečanstvu postoji potreba da se očuva samostalnost i suverenost nacionalnih država bez obzira na različite stepene njihove ekonomske razvijenosti i njihove nezavisnosti, tako da opstanak nacionalnih država predstavlja polaznu pretpostavku očuvanja kulturnog identiteta pojedinih naroda.

52. Globalizacija, nove tehnologije i promene u procesu rada i upravljanja

- Globalizacija je kao proces ujedinjavanja čovečanstva, jedinstvo ekonomskog, socio-kulturnog i političkog sistema u kome su države, nacije i narodi međusobno povezani i zavisni. U takvom društvu postoje uslovi za dominacijom ekonomski najjačih, čime se ugrožava ekonomski razvoj slabijih, što dovodi u pitanje njihovu ekonomsku i političku samostalnost i očuvanje njihovog kulturnog identiteta.

- Uzroci koji su doveli do ovakvog stanja se mogu naći u razvoju novih tehnologija – razvoj mašinskog sistema, automatizacija, informacione tehnologije, i mikroelektronika koja predstavlja razvoj treće tehnološke revolucije, čime mašine zamenjuju ne samo čovečije fizičke već i njegove umne sposobnosti. Korišćenje kompjuterske tehnologije menja iz osnova čovekov odnos prema radnoj delatnosti. Rad sve više zavisi od računara, dolazi do promena u komunikaciji među učesnicima u procesu rada, omogućen je daljinski nadzor menadžera nad radom radnika. U tom odnosu novih teh. i globalizacije nastaju velike promene a sa njima i globalni problemi kao sto su ekološka kriza, kriza u oblasti ekonomskog života, u političkim odnosima i na nacionalnom i međunarodnom planu

- Nove tehnologije se zasnivaju na principima funkcionisanja proizvodnje koji imitiraju rad čovečijeg mozga, imaju sposobnost prilagođavanja brzim izmenama i novim zahtevima proizvodnje. Nove tehnologije karakterišu skraćeni životni ciklusi, snižavanje troškova proizvodnje, povećanje kvaliteta proizvodnje kao i produktivnosti rada – ovako su nove tehnologije dovele do značajnih promena u procesu rada, polozaju čoveka u radnoj sredini i u procesu upravljanja. Takođe je ubrzan proces globalizacije, što opet dovodi do novih problema u ujedinjenom čovečanstvu.

- Nastaje nova međunarodna podela rada na bazi novih mogućnosti koncentracije i centralizacije kapitala kao i znanja i u tim okolnostima nastaju multinacionalne kompanije, a nove tehnologije pružaju nova sredstva komunikacije za efikasno i efektivno kontrolisanje svetskog tržišta rada, znanja i kapitala i nastaje globalizacija ekonomije. U ovakvoj globalnoj ekonomiji vodeću ulogu imaju oni koji imaju moć koja je zasnovana na znanju i kapitalu, što dovodi do realne opasnosti da pojedine države budu ograničene u svom suverenitetu, i da njihovi narodi izgube svoj kulturni identitet. Globalizacija ekonomskog zivota se ispoljava preko velikih korporacija i banaka, tako da se i razvoj globalnog komunikacionog sistema nalazi izvan kontrole pojedinih država.

- Zahvaljujuci modernim tehnologijama u savremenom globalizovanom svetu smanjena je razdaljina između proizvođača i korisnika određenih proizvoda, tako da se roba koja se proizvodi u jednom delu sveta korsti i u drugom. U ovim okolnostima, međuzavisnost procesa globalizacije i procesa rada stalno raste. Težnja za profitom i što nižim troškovima proizvodnje dovodi do seljenja tehnologija iz razvijenih u manje razvijene zemlje sveta. Ova pokretljivost ima pozitivne i negativne posledice koje se ogledaju u ugrožavanju psihofizičkog integriteta čoveka i individualnosti pojedinih naroda. Promene u procesu rada koje nastaju razvojem moderne tehnologije utiču i na socijalni status pojedinaca, na njihovu materijalnu egzistenciju i socijalnu sigurnost. Reč je o nezaposlenosti, koja dobija globalni karakter i koja se povećava, jer tehnološki napredak sve više smanjuje potrebu za radnom snagom.

- sa procesom globalizacije nastaju i sistemi u kojima se ujedinjuju kapitali, čime poseban značaj dobija menadžment, upravljanje koji se širi na manipulisanje novcem i na sagledavanje viška zaposlenih.

- Postojeći oblik trgovine u uslovima globalizacije predstavlja trgovinu onim što ne postoji, jer se tu razmenjuju ugovori koje tek treba zaključiti ili koji su tek u fazi projekta, ustupaju se razni dugovi, ukidaju se čvrsti odnosi valuta i kontrole kapitala u medjunarodnoj delatnosti čime je finansijska delatnost uspela da se osamostali od privredne delatnosti, a u takvim uslovima se smanjuje mogućnost zapošljavanja.

- Između globalizacije, rada i upravljanja postoji višestruka povezanost. Stvaranje modernih tehnologija i elektronskih sredstava komunikacije uticalo je na promene u procesu rada i na promene u procesu upravljanja, a ove promene se ogledaju u položaju čoveka u procesu rada, utiču na nove oblike upravljanja. Naravno, ovim promenama se pojedinačna društva moraju prilagoditi a posledice tih promena prevazići i ukloniti.

53. Uticaj globalizacije na menadžment- Globalizacija je značajno uticala na savremeni menadžment, jer organizacije koje svoj uspeh i

profitabilnost orijentišu samo ka nacionalnom ili lokalnom tržištu ne mogu opstati i zato one svoje poslovne aktivnosti vezuju za svetsko tržište.

- Proces globalizacije je uticao da se 3 međusobno povezana faktora ujedine i da tako ujedinjeni karakterišu savremeni menadžment. To su:

1) blizina – faktor koji doprinosi bližoj saradnji menadžera sa potrošačima, dobavljačima, konkurentima, brzem transportu sa jednog na drugi kraj sveta.

2) lokacija – faktor koji se odnosi na integraciju različitih organizacionih operacija. Podrazumeva se širenje menadžerskih aktivnosti na više različitih država, za šta se koristi termin transnacionalni menadžment.

3) stav – To je faktor otvorenosti i on podrazumeva otvorenost prema međunarodnom i globalnom menadžmentu.

- Sva 3 faktora koja prate globalizaciju u međunarodnom poslovanju usko su povezana sa pojmom konkurentnosti. Globalizacija je uticala i na povećanje značaja i obima međunarodne tržišne konkurencije jer dolazak konkurencije iz sveta remeti odnose na domaćem tržištu i ugrožava pozicije domaćih organizacija, ali u isto vreme je pružena šansa domaćim organizacijama da se oprobaju na svetskom tržištu.

- Razvojem međunarodnih organizacija dolazi do razvoja međunarodnog menadžmenta. Danas multinacionalne org. sve više zamenjuju globalna preduzeća i nacionalne granice u svetu biznisa sve više nestaju, a globalni menadžment dobija svoje pravo mesto i značaj. Globalni menadžment ima različite poslovne forme:

1) direktni i indirektni uvozno-izvozni poslovi zbog kojih se otvaraju predstavništva i zastupništva, sklapaju sporazumi o licencama, oblicima davanja prava da se koristi ime, ostvaruju se zajednička ulaganja, stvaraju strategije…

2) global sourcing, tj. neoklasična forma globalnog menadzmenta uticala je na praksu otvaranja međunarodnih organizacionih delova u drugim zemljama, zbog jeftinije radne snage, energije, sirovina, materijala, čime je proizvodnja postala efikasnija.

- Savremeni globalni menadžment doživljava značajne promene i u sferi upravljanja organizacijom u okviru jedne zemlje, a ove promene se posebno odnose na jačanje konkurencije, pri čemu do izražaja posebno dolaze one specifičnosti koje se ogledaju u različitostima političkih, ekonomskih, pravnih i posebno kulturnih faktora. Sve te različitosti su karakteristika svih faza menadžment procesa. Npr. planiranje postaje složenije, obuhvata više nivoa, postoje različiti pristupi u donošenju odluka, veći stepen rizika, neizvesnost u odlučivanju. Lideri moraju da raspolažu velikim tehničkim znanjima, da poznaju kulturne obrasce i nacionalnu kulturu, da vode računa o ekonomskim faktorima - troškovi radne snage, sirovine, materijali, krediti, stopa inflacije, carine, konkurencija, komunikacije, mediji…

- Menadžment u uslovima globalizacije ima svoje pozitivne i negativne efekte:1) prednosti su veća profitabilnost, širenje i osvajanje novih tržišta, novih potrošača, stabilnost

poslovanja, iznalaženje novih izvora kapitala, s tim što se uvek moraju poznavati propisi, kultura, lokalni običaji, politički odnosi…

2) slabosti su težnja ka svetskoj dominaciji pojedinih zemalja i organizacija koje negiraju pojedine kulture i nacije, povećavanje jaza između bogatih i siromašnih, produbljivanje protivrečnosti između mocnih i onih koji to nisu…

54. Pojam korporativne kulture- Koncept korporativne kulture nastaje prvo u Americi i to uvođenjem kulture u organizaciona

istraživanja i menadžment teoriju, sredinom 80-ih godina. Pojam korporativna kultura, tj. kultura organizacija, obuhvata i odnosi se na svaki oblik organizacije u vlasništvu akcionara kojom upravljaju plaćeni menadzeri.

- U savremenom pristupu konceptu korporativne kulture, po Hajnenu, dominiraju 2 osnovna pristupa u organizacionoj teoriji, a zasnivaju se na pristupima Hegela, Fihtea, Konta i Dirkema:

1) interpretativni – temelji se na subjektivističkom shvatanju da se svet može tumačiti ali se ne može menjati, pa je zato organizacija u stvari kultura čiji sadržaj čine simboli koji manifestuju određena značenja za sve članove organizacije, dok je cilj istraživanja kulture njena spoznaja jer ona nema nikakvu posebnu funkciju.

2) funkcionalistički – temelji se na shvatanju organizacije kao socijalnog fenomena reda, pa u tom smislu ona ima kulturu čija je funkcija da integriše i stabilizuje organizacije, da u promenama obezbedi uslove njihovog boljeg funkcionisanja.

- Definicije korporativne kulture su brojne, i uglavnom obuhvataju sledeće elemente:1) sadrzaj, koji se odnosi na vrednosti, norme, osnovna načela i simbole;2) karakter koji upućuje na socijalni karakter kulture u smislu da je ona obeležje grupe, rezultat zajedničkog iskustva;3) način nastanka koji se odnosi se na proces njenog nastanka; i 4) uticaj koji se odnosi se na ponašanje članova organizacije.

- Šajn razlikuje 3 osnovna elementa kulture jedne organizacije i to su:1) primarni faktori – odnose se na vidljive strukture i procese u organizaciji, lako ih je uočiti, ali

ih je teško odrediti. To su proizvodi, usluge, ponašanje članova grupe.2) proklamovane vrednosti – odnose se na strategiju, ciljeve i filozofiju organizacije, i na

objašnjenja zašto se nešto radi. 3) osnovne premise – to su nesvesna, bez pogovora prihvaćena verovanja, shvatanja, misli, osećanja, i kao takve one predstavljaju polaznu osnovu za vrednosti i delovanje.

- Za razliku od Šajna, koji polazi od toga da se zajedničke vrednosti pretvaraju u zajedničke osnovne premise koje deluju iz dubokih slojeva podsvesti, Dzon Koter i Dzejms Hesket su pokušali da odrede faktore koji jednu organizacionu kulturu čine uspešnijom od drugih. Po njima postoje 2 nivoa kulture koji utiču jedan na drugi:

1) nevidljivi – to su vrednosne orijentacije koje poštuju svi zaposleni,one se prenose i kao tradicija i ostaju nepromenjene. One su različite u raznim kompanijama. To su stilovi ponašanja zaposlenih.

2) vidljivi – to su norme grupnog ponašanja izražene u vidu uobičajenih i vladajućih modela ponašanja. To su stilovi grupnog ponašanja.

- Koter i Hesket su doneli zaključak da korporativna kultura može imati značajan uticaj na ekonomski učinak firme. Po njima, postoje prilagodljive i neprilagodljive korporativne kulture, u odnosu na promene, od kojih svaka ima svoje osnovne vrednosti i zajedničko ponašanje:

1) osnovne vrednosti prilagodljive korp. kulture su briga menadžera o kupcima, interesnim grupama i zaposlenima, poštovanje svih aktera u poslovnom procesu.

2) osnovne vrednosti neprilagodljive korp. kulture su menadžerska briga o samom sebi, najbližim saradnicima ili o nekom proizvodu koji je značajan za tu radnu grupu. Ovde se više ceni ustaljeni proces menadžmenta koji umanjuje rizik.

- Osnov korporativne kulture čine vrednosti i norme koje determinišu njeno ekonomsko, socijalno i kulturno ponašanje. Vrednosti i norme povezuju ljude i usmeravaju ih prema određenim ciljevima. Vremenom su se vrednosti i vrednosni sistemi menjali, iz različitih razloga – generacijski, drustveno-ekonomski, kulturni…Danas je došlo vreme vezivanja za profesiju, znanje i etiku,do izražaja dolazi zajedništvo, korektan odnos prema zaposlenima, adekvatna nagrada za uložen trud, socijalna odgovornost…Zadatak savremenog menadžera je da spozna vrednosne orijentacije zaposlenih i da ih usaglasi sa društvenim vrednostima.

55. Kultura i multikulturizam- Za savremeni menadžment multikulturalizam je neophodnost jer se ne upravlja na isti način u svakoj

organizaciji i u svakoj zemlji, zbog kulturnih, istorijskih, nacionalnih i verskih razlika. Pod multikulturalizmom se podrazumeva uvažavanje postojanja različitih kultura, a osnovni faktori multikulturizma su – entitet, rasa, pol, fizička sposobnost, starost…

- Girt Hofstejd je odredio 4 glavne dimenzije koje čine bilo koju nacionalnu kulturu:1) individualizam – podrazumeva uvažavanje samo svojih sopstvenih interesa. Kolektivizam –

uvažava i posvećuje pažnju zajedničkim interesima i ukupnim društvenim odnosima u okviru jedne grupe.2) distanca snage (tj. moći) – podrazumeva distribuciju moći, i ukoliko je ona veća onda se

očekuje nejednaka raspodela moći između institucija, organizacija, grupa i pojedinaca.3) izbegavanje neizvesnosti – podrazumeva nivo tolerancije prema riziku kao i prema

nekonvencionalnom ponasanju. Visok stepen izbegavanja neizvesnosti odnosi se na one kulture u kojima se oseća neprijatnost pri susretu sa neizvesnim situacijama.

4) kvantitativan stil života se vezuje za materijalna dobra oličena u novcu koja utiču na izvestan stepen agresivnosti u njihovom sticanju; kvalitativan stil života koji podrazumeva orijentacije prema duhovnim vrednostima i odnosima među ljudima.

- Kasnije je uvedena i 5-ta dimenzija nacionalne kulture – vremenska dimenzija, koja se odnosi na nivo jedne zajednice prema kratkoročnoj, tj. dugoročnoj orijentaciji.

- Fons Trompenars je utvrdio 5 različitih načina ponašanja u okviru kojih pripadnici različitih kultura mogu da održavaju uzajamne odnose:

1) univerzalizam,tj. partikularizam koji se odnosi na nivo u kome kultura ističe pravila u određjenim odnosima ili koji se odnosi na prihvatanje fleksibilnosti u datoj situaciji.

2) individualizam,tj. kolektivizam – podrazumeva nivo kulture koji ističe individualnu slobodu u odnosima ili se odnosi na poštovanje grupnih interesa i dogovora.

3) neutralno,tj. uticajno – povezana je za nivo koji ističe objektivnost ili više emocija i subjektivni nastup kao značajno uticajan.

4) specifično,tj. difuziono – podrazumeva nivo koji je usmeren u određenom pravcu ili je pristup nekom problemu prilično slobodan i obuhvatan.

5) ostvareno, tj. nasleđeno – to je onaj nivo kulture koji se meri ili ostvarenim rezultatima ili nasleđenim stanjima.

- Istražujući nacionalne kulture, Viljem Ouči je pokušao da napravi razliku između američkog i japanskog menadžmenta kao najuspešnijeg i najrazvijenijeg. Ouči je tvorac teorije “Z” koja je nastala kao rezultat kombinovanja najbitnijih faktora japanskih i americkih organizacija, a njene osnovne karakteristike su:

1) dugoročna zaposlenost2) odlučivanje koncenzusom (glasanjem)3) individualna odgovornost4) sporo napredovanje u poslu5) kombinacija strogo formalne kontrole i samokontrola svih zaposlenih6) usmeren specijalistički razvojni put u karijeri7) holistički pristup koji vodi racuna o interesima organizacije, ali uključuje i porodicne interese.

- Multikulturalizam je nužna pojava u uslovima različitosti, sudara i dodira kultura, i to je pojava koja bitno utiče na savremeni menadžment.

56. Upravljanje kulturnom raznolikošću- Istražujući pitanja i probleme upravljanja kulturnom raznolikošću u cilju poboljšanja učinka

organizacije, Tejlor Koks je predložio 6 argumenata:1) argument troška – ako organizacija ne upravlja pitanjima i problemima multikulturalizma na

pravi način, onda dolazi do slabog učinka na polju integracije radnika, povećanja troškova, a org. koje prevaziđu ove probleme ostvaruju prednost u troškovima.

2) argument nabavke resursa – ako org. uspeju da prevaziđu probleme multikulturalizma imaće prednost u odnosu na druge kompanije prilikom zapošljavanja radnika,posebno žena i nac. manjina.

3) argument marketinga – Organizacije koje imaju uvid u kulturnu osetljivost u odnosu na druge nacionalne kulture, imaće uspeh u poslovanju.

4) argument kreativnosti – nivo kreativnosti org. biće povećan ako postoji različitost u perspektivama i suženo polje isticanja konformizma prema normama koje su dominirale u prošlosti.

5) argument rešavanja problema – heterogenost grupa koje odlučuju i rešavaju probleme u velikoj meri dovodi do boljih odluka.

6) argument fleksibilnosti sistema – sposobnost za upravljanje različitošću povećava adaptivnost i felksibilnost u org., jer takva fleksibilna org. može brže da reaguje na brojne unutrašnje probleme u organizaciji kao i na probleme u spoljašnjem okruženju.

- Menadžeri moraju da se bave pitanjima upravljanja različitostima. Ova menadžerska aktivnost je veoma složena jer obuhvata mnoštvo elemenata, moraju se uvažavati kulturne razlike i koristiti mogućnosti koje im ta različitost pruža. Za uspešan menadžment kulturne različitosti veoma je važno menadžersko obrazovanje.

57. Značaj poslovne etike za menadžment- Sa razvojem savremenog društva stvoren je novi koncept poslovnog ponašanja koji polazi od

uvažavanja prava i interesa drugih i od ostvarivanja opštih društvenih interesa koji obuhvataju i kvalitetno radno okruženje u kome poslovni uspeh, konkurentnost i ostvarenje profita zavise isključivo od prava i dužnosti koji se primenjuju u odlučivanju.

- Tako etika dobija na značaju, a poslovna etika počinje da otvara pretpostavke za razvijanje nove etičke svesti učesnika poslovnog života. Započinje se sa edukacijom iz oblasti poslovne etike, a nastaje i poslovna etika kao posebna naučna disciplina. Naravno u svakoj kompaniji važi pravilo da se ne može očekivati da svi zaposleni imaju iste etičke vrednosti, jer se svako rukovodi sopstvenim sistemom vrednosti i iskustvom, ali zato se mogu razviti određene vrednosti, pa se u tom smislu iniciraju programi za razvijanje osnovne etičke svesti, koji imaju različite oblike i ciljeve. Oni se odnose na upoznavanje zaposlenih sa člancima, knjigama i drugim materijalima iz oblasti etike, zaposleni razgovaraju sa menadžerima, daju se primeri uspešnih odnosno neuspešnih etičkih primera, tj. primeri koji će razjasniti razloge primene etičkih normi i onda kada to neće doneti profit ili će ga znatno umanjiti. Nakon završene etičke obuke uglavnom se koriste fiktivni scenariji koji simuliraju situacije u kojima bi se zaposleni mogli naći obavljajući svoj posao (te moguće situacije se odnose na mito i nedozvoljene poklone) tako da zaposleni imaju priliku da u skladu sa konkretnom situacijom odlučuju i o tome razgovaraju sa svojim kolegama ili menadžerom.

- Iz etičkih programa slede i etički kodeksi koji su veoma značajni za etičko poslovanje organizacija. Etičkim kodeksom se uspostavlja viši moralni nivo u org. jer se njime definišu vrednosti i na njima

zasnovana ponašanja koja se ili očekuju, ili koja se neće tolerisati. Etički kodeks mora da ima jasno izražene osnovne principe i očekivanja i mora se primenjivati.

- Poslovna etika se kao disciplina razvijala usklađujući opšte i konkretne vrednosti, usmeravajući pojedinca na moralni odnos prema drugima, stvarajući norme o ponašanju, primenjujući načela poslovne etike na praktično poslovno ponašanje. Značaj poslovne etike je posebno vidljiv u savremenom društvu koje je opterećeno brojnim krizama i protivrečnostima, i na globalnom i lokalnom nivou, tako da su se i savremene organizacije našle pred izazovom kako prevazići brojna pitanja i probleme i kako odlučiti da bi se uskladili lični interesi sa organizacionim i društveno-ekonomskim.

58. Pojam i karakteristike poslovne etike- Pod poslovnom etikom se podrazumeva obaveza da se posao obavi na odgovarajući način i

podrazumeva se odgovornost za njegovo neobavljanje. Znači, osoba se obavezuje da posao obavi i spremna je da prihvati odgovornost za neuspeh ili grešku. Ova odgovornost može biti lična, kada se krše etičke norme i pojedinac stiče ličnu korist na račun opštih interesa kompanije, i može biti korporativna društvena odgovornost. Na odnosu lične i društvene odgovornosti, 60ih i 70ih godina 20og veka ustalio se nov koncept korporativne društvene odgovornosti koji se odnosi na etičko ponašanje, na socijalne uloge i određen nivo društvene odgovornosti korporacija.

- Pod poslovnom etikom se podrazumeva i organizaciona ili korporativna kultura koja se odnosi na pravila etičkog ponašanja, osnovne vrednosne sisteme, etičke principe i specifična etička pravila koja kompanija nastoji da primeni. Ovi elementi korporativne kulture koje treba primeniti su: držanje obećanja, dobronamernost, pomoć drugima, poštovanje drugih i poštovanje vlasništva. Iz njih su nastala i moralna pravila koja treba da sledi kompanija, kao i etičke norme koje određuju način ponašanja.

- Pod poslovnom etikom se podrazumevaju i principi i pravila ponašanja zasnovani na opštoj i poslovnoj kulturi, čije poznavanje je od značaja za razumevanje modela civilizacijskog ponašanja, i oni se nalaze u određenoj zavisnosti od opštih kuturnih obrazaca, ali i etičkih i verskih osobenosti.

- Pod poslovnom etikom se podrazumeva i poslovna komunikacija koja je nastala iz odnosa kulture i etike u poslovanju. Poslovna kultura je veoma važna jer se temelji na opštoj kulturi, kulturi govora i lepog ponašanja, kulturi usmene i pismene komunikacije – što je bitno za kontakt poslovnih partnera.

- Pod poslovnom etikom se podrazumevaju i vrednosti moralnog ponašanja, kao i norme etičkog ponašanja pretočene u poslovni bonton.

- Elementi koji ulaze u sastav poslovne etike su: 1) odgovornost – lična, društvena, korporativna; 2) odlučivanje; 3) korporativna kultura; 4) poslovna komunikacija – interpersonalna i odnosi sa javnoscu; 5) norme poslovnog ponašanja. Od velikog značaja za definisanje poslovne etike je i ukupna etička misao koja počiva na određenju osnovnih principa moralnosti, kao i moralna praksa koja predstavlja polaznu osnovu za zasnivanje poslovne etike sa svim elementima koji je čine.

- Predmet poslovne etike je skup moralnih pravila ponašanja u svim poslovnim aktivnostima usmerenim ka uspešnom i profitabilnom biznisu. Norme su utemeljene na vrednostima koje se zasnivaju na osnovnim etičkim principima, a sadržaj tih normi se izražava sudovima o dobrom i lošem, uspešnom i neuspešnom poslovnom ponašanju, a cilj je da se svi učesnici u poslovnim procesima obavežu na etičko ponašanje.

- Poslovna etika je teorijska disciplina koja pristupa objašnjenju različitih moralnih shvatanja o osnovnim vrednostima i etičkim principima koji se mogu primeniti na celokupnu oblast poslovanja. Ona je i normativna disciplina jer formuliše one vrednosne norme koje bi se poštovale u svim poslovnim procesima. Takođe je i praktično-normativna disciplina jer se u konkretnoj praksi primenjuju ustanovljena etička pravila poslovnog ponašanja.

- Poslovna etika je uvek bila pod jakim uticajem društva i okruženja u kome se razvijala. Na etičnost u poslovanju je uticalo i čovekovo ponašanje. Tako ima shvatanja da ljudsko ponašanje ima 3 kategorije:

1) kodificirane zakone (zakonske standarde), koji su kao pisani standardi i vrednosti ponašanja ugrađeni u zakonske propise i u tom smislu su primenjivi na sudu. To su pravila kojima se reguliše šta je legalno a šta nije.

2) slobodan izbor (personalni standard) – odnosi se na ponašanje koje nije zakonom regulisano, pa u tom smislu pojedinci i organizacije imaju određen stepen slobode u ponašanju, a time i mogućnost slobodnog izbora. 3) etika (socijalni standard), koja nije vezana za pisane zakone, ali je zato određena normama i vrednostima koje govore o tome šta je dobro a šta lose. Etičke norme su nepisana pravila ponašanja, i zato se često dešava da ljudi upadaju u moralne dileme koje su povezane sa situacijama gde postoje alternativni izbori koji nisu u skladu sa etičkim normama.Zbog ovih etičkih dilema kompanije koriste etičke kodekse kojima se reguliše poslovno ponašanje i tako se eliminiše potreba za dodatnim zakonskim rešenjima i mogući problemi koje sa sobom donosi slobodan izbor.

59. Odgovornost i etika poslovanja- Odgovornost je verovatnoća da će neko odgovarati za neku svoju radnju ili će biti podvrgnut sankciji.

Ona obuhvata odnos čoveka prema društvu, ali i čovekov odnos prema samom sebi. Pojam odgovornosti sadrži više elemenata koji ulaze u njegov sastav, a može se razlikovati i više vrsta odgovornosti u zavisnosti od kriterijuma od kojih se pri tome polazi.

- Društvena odgovornost podrazumeva obavezu menadžmenta da preduzima odgovarajuće akcije koje će doprineti blagostanju i interesima društva ali i organizacija. Izučavanje etičkog ponašanja korporacija je postalo aktuelno 60-ih i 70-ih godina prošlog veka pojavom raznih društvenih pokreta. Tako se tokom 80ih godina 20. veka razvija nov koncept korporacijske društvene odgovornosti.

- Društvena odgovornost Endrju Karnegija:- Osnovna načela na kojima počiva društvena odgovornost, vezuju se za početak 20. veka i Endrju

Karnegija, koji ustanovio je 2 osnovna principa u poslovanju:1) princip dobročinstva po kom se zahtevalo od onih srećnih članova društva da pomažu onim

manje srećnim (nezaposleni, bolesni, stari…) direktno ili indirektno (kroz razne institucije – crkvu, razni pokreti, društvo u celini). U početku se dobročinstvo smatralo obavezom, a kasnije su ta očekivanja preneta na org. koje su poklanjale svoja sredstva dobrotvornim org. za pomoć nezbrinutim licima.

2) princip preuzimanja odgovornosti je preuzet iz Biblije i počivao je na religioznim shvatanjima. Ovaj princip se odnosio na brigu o onim stvarima koje mogu doprineti napretku i progresu društva u celini.

- Oba ova principa su i danas aktuelna posebno u američkoj poslovnoj praksi. Kao princip etike i kao vrednosti spomenut je altruizam, kao ideja da treba činiti ispravne stvari zato što je to ispravno a ne zato što je u nečijem interesu. Altruizam je jedan od motiva koji oblikuju ponašanje menadžera.

- Koncept društvene odgovornosti Miltona Fridmana:- Prema shvatanju Miltona Fridmana, postoji samo jedna i jedina društvena odgovornost u poslovanju,

izražena u stavu da treba da se koriste resursi i energija u aktivnostima projektovanim radi uvećanja profita, pod uslovom da se igra po pravilima otvorene i slobodne konkurencije, bez prevara i obmana.

- Fridman ističe da je primarni zadatak svakog biznisa efikasna proizvodnja dobara i usluga, dok rešavanje socijalnih problema treba prepustiti pojedincima i vladinim službama. Dakle Fridmanovi stavovi se baziraju na podeli socijalne odgovornosti između raznih delova društva, gde vlada i poslovna zajednica imaju odgovornost da rade u interesu društva.

- Pristupi društvenoj odgovornosti Prestona, Posta, Akermana i Kerola:- Preston, Post, Akerman i Kerol su autori 3 različita pristupa novom poimanju korporativne društvene

odgovornosti:1) Preston i Post smatraju da postoji interakcija između biznisa i potrošača koji su tržišno

orijentisani. Realizacijom tih odnosa nastaju socijalni problemi koji se moraju rešavati kao sekundarne, netržišne veze. Preston i Post smatraju da javno mnjenje i vlada u velikoj meri ograničavaju i sprečavaju ove tržišne i netržišne veze i odnose.

2) Akerman smatra da kompanije u traženju rešenja nastalih društvenih problema moraju da prođu kroz 3 faze:U prvoj fazi top menadžment i predsednik kompanije mora da usvoji i vodi odgovarajuću politiku.U drugoj fazi kompanija zapošljava stručnjake koji bi trebalo da reše ove socijalne probleme.U trećoj fazi politika firme i rešenja stručnjaka se objedinjuju po pitanju tog istog socijalnog problema.

3) Kerol smatra da postoje 3 dimenzije društvenog delovanja:1) drustveni principi; 2) drustveni procesi; 3) socijalna politika;Po njemu se korporativno se može posmatrati u okviru 2 nivoa:1) mikronivo – veze između preduzeća i okruženja2) makronivo – koristi društvenu odgovornost kao polaznu tačku korporativnog društvenog učešća.

- Sve ove ideje o društvenoj odgovornosti produbljuje Strand koji definiše veze između društvenih principa, društvenih procesa i socijalne politike. On polazi od toga da društvo kao celina odlučuje koji socijalni principi će biti povezani sa poslovanjem. Po njemu svaka kompanija ima 3 osnovne dužnosti koje su povezane sa dimenzijama društvenog delovanja:

1) dužnost je odgovornost kompanije da identifikuje i analizira sva promenljiva društvena očekivanja;2) dužnost kompanije je da definiše ukupan pristup za sve odgovore na promenljive zahteve tržišta;3) dužnost kompanije je da odgovori na dimenziju socijalne politike tako što će adekvatno reagovati pri rešavanju socijalnih problema.

- Osnovni problem u teoriji društvene odgovornosti je precizno definisanje vrednosti, ili konkretno određenje onih zahteva društva na koje treba odgovoriti. Ovi problemi se uglavnom rešavaju individualno i to onda kada se pojave. Jedan od najvećih poslovnih izazova današnjice je kako se etički ponašati a pritom postići visoke performanse? Na ovaj izazov odgovor treba da pruži poslovna etika.

- Ima mnogo primera nepoštovanja etičkih principa u poslovanju, koji ukazuju na odnos etike i društvene odgovornosti. Najizrazitije determinante neetičkog ponašanja su:

1) lična korist koja se stavlja iznad interesa kompanije; 2) konflikt individualnih vrednosti i organizacionih ciljeva; 3) menadžerske vrednosti i stavovi;4) pritisak konkurencije i upotreba neetickih sredstava; 5) kulturne razlike.

- Većina etičkih problema se može pojaviti u okviru 4 nivoa:1) društveni (prvi nivo) ili socijalni. Eitčka pitanja koja se rešavaju u okviru ove oblasti odnose

se na probleme osnovnih institucija u društvu, misli se na probleme utaje poreza, odnos prema pojedinim rasama i određenim etničkim grupacijama…

2) poslovni (drugi nivo) čini odnos između zaposlenih i stejkholdera. Ovde se podrazumeva odgovornost kompanije prema potrošačima i dobavljačima, prema bankama, akcionarima, tržištu u celini.

3) treći nivo se odnosi na internu politiku, tj. odnose između kompanije i zaposlenih.4) personalni (četvrti nivo) – odnosi se na obaveze i odgovornosti zaposlenih u kompaniji.

- Da bi se ovi problemi otklonili i time odgovornost svela na minimum, od posebnog su značaja stavovi i vrednost top menadžera koji svojim ponašanjem u velikoj meri utiču na definisanje etičkog ili neetičkog ponašanja zaposlenih. Takođe postoje i etički odbori koji se bave razmatranjem etičkih pitanja i koji pokušavaju da otkriju neetička ponašanja do kojih dolazi u kompaniji. Od posebnog značaja su etička pravila poslovnog ponašanja kojima se utvrđuju osnovne vrednosti, definišu etički principi i izdvajaju specifična etička pravila koja kompanija namerava da primeni u svojoj poslovnoj praksi. Stoga nije slučajno što se suštinom poslovne etike smatra odgovornost.

60. Vrste poslovne odgovornosti- Postoji više vrsta poslovne odgovornosti. Razlikuje se prethodna od posledične odgovornosti koja može

biti uzročna i agentska odgovornost. Prethodna odgovornost je utvrđena zakonom ili ugovorom i predstavlja legalan standard za odgovorno ponašanje. Kada odluke i akcije nisu u skladu sa ledalno utvđenim normama sledi posledična odgovornost, kao odgovornost za posledice nastale zbog neobavljenog ili neadekvatno obavljenog posla. Uzročna odgovornost predstavlja direktnu odgovornost za nešto što jeste ili je propušteno da se uradi. Agentska odgovornost predstabvlja indirektnu odgovornost, za izdate ili propušteno izdavanje naredbi.

- Uzročna i agentska odgovornost mogu biti pripisane i utvrđene. Pripisana odgovornost se odnosi na procenjenu odgovornost, a procena se vrši po osnovu procenjenih moralnih faktora. Utvrđena odgovornost je dokazana odgovornost jer se dokazalo da se u obavljanju određenog posla odstupilo od važećih standarda, iako se to odstupanje moglo izbeći.

- Utvrđena odgovornost može biti priznata i prihvaćena. Priznata odgovornost se priznaje kao realna činjenica, ali se ne prihvata jer je posao neodgovorno obavljen. Prihvaćena odgovornost je i priznata i prihvaćena odgovornost za neizvršavanje ili neadekvatno izvršavanje posla.

- Sve navedene vrste poslovne odgovornosti čine legalnu odgovornost jer su regulisane važećim zakonodavstvom. U skladu sa legalnom je etička ili moralna odgovornost koja je regulisana profesionalni, kompanijiskim kodeksom ili etičkom ideologijom menadžera. Ona može biti poslovna ili radna odgovornost, jer je vezana za prihvatanje i izvršavanje poslovnih obaveza, i može biti moralna odgovornost jer je izražena kroz lični sistem vrednosti.

61. Tipovi poslovne odgovornosti- Posoje 4 tipa odgovornosti kompanije i to su: poslovna, moralna, pravna i socijalna odgovornost. Ovi

tipovi odgovornosti su međusobno povezani i često se preklapaju.- Poslovna odgovornost polazi od ciljeva zbog kojih je kompanija formirana i od interesa vlasnika i

njenih zaposlenih. Upravljačke strukture imaju poslovnu odgovornos da stvaraju profit. Ako se taj zahtve ne ispuni vrši se zamena kadra onim koji su sposobniji da postavljeni cilj ostvare i dođu do profita.

- Moralna odgovornost proizilazi iz morala i moralnih normi. Moralne obaveze vezane za odgovornost važe i kada zakonom nisu verifikovane bez obzira na to da li ih društvo podržava ili ne. Moralne odgovornosti imaju prvenstvo u odnosu na druge tipove odgovornosti. Svi zaposleni u kompaniji imaju pravo da traže da se uprava ponaša moralno i imaju pravo da očekuju da će se tako i ponašati. Ako moralno ponašanje ne dovodi do profita zaposleni nemaju pravo da od uprave traže da se ponaša nemoralno da bi ostvarili profit. Osnvno pravilo moralnog ponašanja jeste da se drugom ne nanosi zlo i da se poštuju ljudska prava zaposlenih.

- Pravna odgovornost podrazumeva zadovoljavanje određenih društvenih zahteva koji svoju osnovu dobijaju u pravnoj regulativi. Država prisiljava kompaniju da poštuje pravnu regulativu i ima ulogu da sankcioniše one kompanije koje krše pravne norme iz ove oblasti.

- Društvena odgovornost polazi od moralnih zahteva da se čini dobro. Ono što društvo traži od firmi, u skladu sa opštim moralnim ponašanjem, naziva se društvenim odgovornostima. U nekim slučajevima društvo ima pravo da kompanijama nametne izvesne zahteve koji su u interesu opšteg društvenog dobra i određene uslove da bi se one uopšte bavile biznisom.

- U osnovi svakog tipa odgovornosti stoji spremnost moralne osobe da ako ne obavi posao na odgovarajući način prihvati odgovornost za neuspeh ili učinjenu grešku.

62. Oblici odstupanja od etičkih normi- Menadžeri se u svojoj poslovnoj praksi mogu naći pred brojnim dilemama kao što su: pohlepa,

prikrivanje i netačno prikazivanje stanja u izveštajima, izbegavanje održavanja date reči, nepridržavanje dogovorenih uslova i rokova, preterana samouverenost, nedovoljna lojalnost prema kompaniji, loš kvalitet, nepoštovanje zaposlenih, uzdizanje ličnih iznad kopmanijskih interesa, korumpiranje i td. Etičke dileme i nedoumice sa kojima se menadžer sreću u svojoj karijeri čine srž menadžerskog posla. Tako u menadžerskoj praksi može doći do odstupanja od etičkih normi,a njih označavaju :

- Korupcija -često je sastavni deo mnogih poslovnih aktivnosti kao nemoralna i nelegitimna pojava. Ona nameće pitanje odnosa moralnog i pravnog jer ono što je pravno legitimno nije i automatski moralno.

- Industrijske krađe i špijunaže – za sada nema načina da se na pravi način zaštiti od njih- Zloupotreba medija – Karakteristična je i veoma izražena u savremenom svetu jer mediji imaju velike

mogućnosti za razne vrste zloupotrebe.- Konflikti interesa – su veoma česti u praksi i predstavljaju značajan problem menadžera, posebno

zbog sukoba ličnih i organizacionih interesa.- Tajni dogovori – Do njih dolazi između pojedinaca ali i između organizacija. Svrha im je različita.- Prevare – su klasičan tip etičke erozije. Najčešće su se dešavale na berzi.

- U savremenom menadžmentu protiv ovih pojava se bori svim sredstvima, a zato je Arči Kerol identifikovao 3 tipa menadžerske etike:

- Nemoralni menadžment – se odnosi na one menadžere koji poseduju veoma niske menadžerske principe i koji se uglavnom ponašaju suprotno ustaljenim moralnim normama. Njihov glavni cilj je ostvarivanje ličnih interesa, stvaranje profita firme po svaku cenu.

- Amoralni menadžment – se odnosi na menadžere koji nisu nemoralni, ali nisu ni potpuno moralni. Oni ne obraćaju posebnu pažnju u svom poslovnom ponašanju ili krše postavljene etičke norme. Kerol tu razlikuje 2 grupe menadžera. Jedni krše etičke norme sa namerom, pošto smatraju da se odgovarajuće moralne norme ne mogu primeniti u svetu biznisa. Drugi krše etičke norme bez svesne namere, uglavnom zbog ličnog nemara.

- Moralni menadžment – vodi računa o moralnim normama i trudi se da ih u svakoj prilici poštuje. Ovi menadžeri se trude da budu pravični, pošteni, iskreni, da drže obećanja i datu reč.

63. Značaj etičkih kodeksa za upravljanje- Etička pitanja se u savremenim organizacijama regulišu kreiranjem odgovarajućih etičkih kodeksa.

Etičke kodekse danas imaju mnoge firme i mnoge javno ističu spremnost da poštuju određena moralna načela i moralne principe u poslovanju. Tako je npr. Nissan krajem 90-ih godina uveo etički kodeks po kome se svim zaposlenima zabranjuje da uzimaju bilo kakve poklone ili da dobijaju bilo kakve druge pogodnosti od poslovnih partnera ili vladinih zvaničnika. Sa ovim kodeksom su upoznati svi zaposleni, ali je i pored toga poslat proglas na preko 300 adresa svim dobavljačima i drugim poslovnim partnerima.

- Organizacije sa najvišim etičkim standardima su često najprofitabilnije u svojim granama. Posebno u uslovima razvijene informativne tehnologije i telekomunikacija, vesti o nemoralnom ponašanju i nepoštovanju etičkih normi se veoma brzo šire. Iz tih razloga mnoge organizacije posebnu pažnju posvećuju razvoju etičkih kodeksa, etičkih komiteta i razvijaju programe za etičku obuku kako bi se eliminisale etičke dileme i nedoumice u poslovanju, traže se rešenja i vrednosti na kojima počiva društvo.

64. Odgovornost menadžera- Što se tiče lične poslovne odgovornosti postoje menadžer-savršen agent i menadžer-nesavršen agent.

Menadžer-savršen agent odgovorno izvršava svoju osnovnu obavezu izraženu u uvećavanju vlasnikovog bogatstva. Menadžer-nesavršen agent neodgovorno izvršava svoju osnovnu obavezu zato što ne uvećava vlasnikovo bogatstvo, već ga čini svojim bogatstvom. Svaki vlasnik kompanije teži da dođe do menadžera-savršenog agenta. Ali se postavlja pitanje da li menadžer može biti savršen, s obzirom da se njegovi interesi razlikuju od vlasničkih. Vlasnik kupuje menadžerske usluge i teži da ih plati što jeftinije,a menadžer teži da postigne što višu cenu za svoj rad. Tako se na samom početku javlja predugovorni oportunizam, a to je sklonost ka prevari radi ličnog interesa. Kada menadžer postane agent vlasnika kompanije i dobije ovlašćenja za donošenje i sprovođenje odluka može da ispolji i postugovorni oportunizam u vidu skrivenog delovanja ili nezavisne selekcije.

- Poslovna etika menadžera može biti instrumentalizovana i neinstrumentalizovana. Gledište o instrumentalizovanoj poslovnoj etici menadžera odgovara menadžeru-savršenom agentu. Tada je i lična etika menadžera instrumentalizovana. Međutim postoje i neetičke povoljne profitne prilike za vlasnika kompanije. One mogu biti negativne eksternalije pod kojima se podrazumeva povoljna prilika za vlasnika preduzeća koja je štetna za društvo. I mogu biti informacione asimetrije koje podrazumevaju odnos između vlasnika kompanije i menadžera. Gledište o neinstumentalizovanoj poslovnoj etici menadžera polazi od toga da u biznisu nema poslebnih pravila koja obuhvataju moralne obaveze menadžera kao ličnosti. Na ovim osnovnim principima na kojima se zasniva racionalna svest menadžera definisan je agentov moralni pristup poslovnoj politici. Takav pristup podrazumeva obavezu menadžera da uvećava vlasnikovo bogatstvo, pri čemu se moraju uvažavati osnovni etički principi. Od sistema vrednosti menadžera zavisi uspešnost kompanije.

65. Pojmovno određenje radnih grupa- Rad kao složena društvena pojava ima izuzetno veliki značaj za čoveka i društvo. Sa sociološkog

stanovišta rad obuhvata specifične veze koje postoje između čoveka i njegove radne delatnosti i između društva kao ukupnosti svih društvenih pojava i čovekove radne delatnosti kao društvene pojave. Ljudski rad predstavlja svesnu i svrsishodnu delatnost, složenu delatnost koja se odvija u okviru određenih društvenih grupa i delatnost kojom se stvaraju određene materijalne i duhovne vrednosti koje imaju društveni značaj.

- Rad je svesna i organizovana delatnost koja je određena stepenom razvoja sredstava za rad i karakterom društvenih odnosa u okviru kojih se obavlja. Vršenje čovekove radne delatnosti javlja se kao međuljudski odnos koji se ispoljava na 2 načina – u odnosu čoveka prema ostalim učesnicima u procesu rada i odnosu prema radu kao konkretnoj delatnosti. Vršenje čovekove radne delatnosti se javlja i u odnosu koji postoji između ljudskog rada i svih ostalih društvenih delatnosti i ponašanja ljudi u društvu.

- Društveni karakter rada se ispoljava kroz određeno udruživanje više radova u jedan jedinstven rad. Čovek obavlja veliki broj delatnosti u okviru određene društvene grupe. Njihov nastanak je posledica društvene podele rada, a tokom istorije, u njima su se obavljale sve društvene delatnosti, tako da je grupni način života bio najvažniji oblik ispoljavanja čovekove društvenosti i najvažniji element koji ga povezuje sa društvom. U sociološkom smislu, društvena grupa je trajan i relativno stabilizovan skup ljudi čiji su članovi svesni pripadnosti grupi i neposrednih posledica koje iz te pripadnosti proizilaze. Između članova grupe nastaju i postoje određeni odnosi i na osnovu tako međusobno uspostavljenih odnosa dolazi se do saznanja o izvesnim zajedničkim vrednostima. U odnosima koji se u grupi uspostavljaju, više ili manje su određene njihove zajedničke uloge i njihove pozicije. Društvena grupa je skup manjeg ili većeg broja ljudi koji vrše određenu delatnost pomoću određenih sredstava u cilju zadovoljavanja određenih društvenih i ličnih potreba.

- U zavisnosti od toga da li se u nekoj od društvenih grupa vrše sve društvene funkcije na datom stepenu razvoja društva ili ne, one se dele na globalne i parcijalne. Globalne ili totalne društvene grupe su one u okviru kojih se obavlja proces svih životnih delatnosti na datom stepenu razvitka ljudskog društva, i one su same sebi dovoljne. Parcijalne društvene grupe su one društvene grupe u kojima se vrše 2 ili više funkcija, i one postoje u okviru globalnih društvenih grupa.

- Najznačajnije parcijalne društvene grupe u one u kojima se odvija radni proces,a to su radne grupe. Tako se radne grupe mogu odrediti kao parcijalne društvene grupe u kojima se odvija radni proces. Radne grupe deluju u cilju efikasnijeg obavljanja određene delatnosti i zbog raspodele rezultata zajedničkog rada. U radnoj grupi se ostvaruju procesi komunikacije jer se bez nje ne bi mogla ostvariti koordinacija ponašanja koja utiče na uspešnost odvijanja procesa rada i upravljanja.

- Za radnu grupu su posebno značajni međuljudski odnosi. Dobri i loši međuljudski odnosi u radnim grupama utiču na ukupan proces rada u organizaciji kao celini. Na njih utiče veliki broj faktora, od karakternih osobina ličnosti kao učesnika u procesu rada, do veličine oganizacije i tipa upravljanja.

- U svakoj radnoj grupi postoje formalne i neformalne veze. Formalne veze se uspostavljanju u okviru formalne organizacije radne grupe koja propisuje način komuniciranja. Neformalne veze nastaju jer formalne veze nisu dovoljne ili ne odgovaraju interesima jednog broja članova radne grupe. One dopunjuju formalnu organizaciju radne grupe.

66. Vrste i oblici radnih grupa- U svakom društvu postoji veliki broj parcijalnih društvenih grupa. Sve one se međusobno razlikuju,

posebno po tome kakva sredstva rada se u njima upotrebljavaju i kakve vrednosti čovek u njima stvara. Najznačajnije su one radne grupe u kojima se odvija proces materijalne proizvodnje.

- U proizvodnim društvenim grupama, organizaciona struktura počiva na postojanju uzajamne povezanosti uloga koje vrše pojedinci u cilju ostvarivanja precesa proizvodnje. Uloge koje u organizaciji postoje povezane su nezavisno od toga ko ih vrši,a pojedinci koji ih obavljaju su obuhvaćeni hijererhijom u onoj meri u kojoj vrše pojedine uloge.

- Proizvodne društvene grupe su osnovne društvene grupe. Ostale ekonomske grupe su se podelom rada javile kasnije. Istorijskim razvojem društva proizvodne društvene grupe su se razlikovale po veličini i karakteru tehnoloških i društveno-ekonomskih odnosa. Razvoj nauke i uticaj tehnike stvorili su uslove za stvaranje novih oblika organizovanja radnih, posebno proizvodnih grupa.

67. Pojam i vrste timova- Male društvene grupe se u organizaciji nazivaju timovima. U njima postoje formalne i neformalne

veze,a ima i onih timova u kojima postoji formalna i neformalna organizacija. Fromalne timove planski formiraju menadžeri u organizaciji i oni su sastavni deo formalne organizacione strukture. Njihova osnovna funkcija je ostvarivanje organizacionih ciljeva. Po Stoneru, najčešće vrste formalnih timova su: Komandni tim, obuhvata menadžera i sve zaposlene koji su njemu direktno odgovorni. Komisija ili odbor je uglavnom stabilna celina, čiji se osnovni zadatak odnosi na specifične probleme i na odlučivanje o njima. Projektni timovi su privremene male grupe koje se formiraju u cilju rešavanja trenutnih problema,i po rešavanju odmah se raspuštaju.

- Neformalni timovi nastaju u okviru formalne organizacione strukture. U njima se pojedinačne potrebe ili interesi podređuju potrebama tima kao celine. Prema Stoneru osnovne funkcije neformalnih timova su: stvaranje i održavanje normi o ponašanju, zadovoljavanje potreba statusa i sigurnosti, razrada kanala komuniciranja, pomoć u rešavanju problema.

- Timovi u kojima postoje i formalne i neformalne veze su supertimovi ili timovi sa viškom učinka. To su timovi čiji sastav čine 3-10 zaposlenih iz različitih sektora organizacije, a njihov osnovni zadatak je da rešavaju svakodnevne probleme.

- Grupne procese u timovima kao malim grupama karakterišu liderske uloge, norme o ponašanju i kohezivnost tima. Lider se u formalnoj organizacionoj strukturi bira ili imenuje, dok u neformalnoj lideri sami pribavljaju tu ulogu tokom interakcijskih odnosa između članova grupe. Norme o ponašanju se vezuju za prihvatanje određenih ideja, verovanja i vrednosti koje utiču na ponašanje i tako postaju karakteristika prihvatljivog i očekivanog ponašanja svih članova tima.

- Najznačajnije prednosti malih grupa su: efikasnot zajedničkog rada i zadovoljenje potreba; veća fleksibilnost; smanjenje organizacionih i ličnih tenzija; brže i kvalitetnije rešavanje problema; smanjenje administrativnih troškova; povećanje discipline na radu,stepena kontrole i sl

- Najznačajniji nedostaci su: opasnost od izbijanja konflikta, sklonost ka kompromisnom odlučivanju, gubitak ličnog identiteta; pravni problemi i sl.

68. Karakteristike virtuelnih timova- Kao posledica razvoja informacione i telekomunikacione opreme u savremenom globalizovanom,

visoko razvijenom svetskom društvu, javljaju se virtuelni timovi. To su timovi koji rade zajedno na rešavanju određenog problema i to kroz mrežu kompjutera, pri čemu se oni međusobno ne moraju poznavati. Virtuelni timovi ne moraju biti sastavni deo virtuelnih korporacija, kao novih poslovnih organizacija u budućnosti. Virtuelne korporacije čini privremena mreža kompanija koje se veoma brzo udružuju kako bi iskoristile promenljive prilike na svetskom tržištu. U virtuelnoj korporaciji, kompanije koje je čine dele ukupne troškove, znanje i (svetsko) tržište tako da svaki partner daje svoj doprinos na najbolji mogući način. Osnovne karakteristike virtuelne korporacije su:

- Informativne mreže koje pomažu kompanijama i preduzetnicima da se povežu i tako zajednički rade, tako da se partnerstvo zasniva na tehnologiji, tj. komunikaciji koja se odvija putem kompjutera da bi se proces rada ubrzao.

- Partnerstva nisu trajnog karaktera već se sklapaju povodom određenih povoljnih prilika na tržištu, a raskidaju se nestankom potrebe za takvim savezništvom.

- U virtuelnu korporaciju se unose najjače specijalnosti tako da se formira organizacija koja će sve prednosti savršeno oblikovati i organizovati.

- Kompanije u sastavu virtuelne korporacije razvijaju odnose poverenja jer sudbina korporacije zavisi podjednako od svih partnera.

69. Radni moral u grupi- Radni moral je složena pojava čije značenje upućuje na višeslojnost moralne prirode koja ga

karakteriše. Radni moral je društveni proces u kome je povezano ponašanje pojedinaca usmereno ka stvaranju materijalnih ili duhovnih tvorevina, a regulisano je: društvenim normama, jer je rad društveni proces; moralnim normama, jer one karakterišu ukupno čovekovo ponašanje u društvu; i normama radnog morala, jer samo tako čovek može da prosuđuje određen proces rada, oblike organizovanja rada, upravljanja, rukovodjenja kao moralne ili nemoralne.

- Pojmovno određenje radnog morala je još uvek neprecizno i nejasno, i to zbog neslaganja u oblicima u kojima se radni moral ispoljava, nejasnoca u izrazima…Prateće pojave nejasnoća koje postoje u određivanju radnog morala su i brojni faktori koji utiču na moralne stavove u procesu rada i to su: duh grupe, kooperativa, zadovoljstvo, drugarstvo, solidarnost, motivacija, intepersonalni odnosi, fizička okolina, uspešnost grupe, zarade, umor, način obavljanja rada, mogućnosti ispoljavanja stavova i interesa radnika, interesantnost i sigurnost posla, radni uslovi, časovi rada, plata i drugi ekonomski stimulansi, uvažavanje od strane rukovodioca preduzeća.

- Kao najznačajniji izvori frustracije na poslu uglavnom se navode: odsustvo vlasništva nad proizvodnjom, izneverena očekivanja u napredovanju na poslu, beznačajnost rada, menjanje tehnike u uslovima rada, ekonomska nesigurnost posla, izolacija svog rada unutar zajednice, nedostatak određene uloge i korisnog izbora na poslu…

- Sadržina radnog morala se najčešće iskazuje normama radnog morala. Ako radnik usvoji norme o ponašanju koje se od njega očekuju i ako ih prihvati kao svoju unutrašnju potrebu, onda će on biti izuzetno motivisan da se angažuje u poslu i ispoljiće pozitivan odnos prema radu. U suprotnom, ako su mu zahtevi nametnuti, biće pesimističan, sklon konfliktima i ispoljiće negativan odnos prema radu.

- Radni moral je skup normi o ponašanju čoveka u radnoj sredini. Norme su zasnovane na shvatanju o položaju i značaju rada u društvu, i uključuju motive, stavove i zadovoljstva učesnika u radnom procesu i radnoj grupi. Norme radnog morala još nisu uobličene kao celina, pa se zato samo ističu konkretne dužnosti i pravila ponašanja u radnoj grupi. Tako se kao skup moralnih zahteva navodi: kreativan odnos prema poslu, zalaganje u radnom procesu, ispoljavanje samoinicijative, solidarnost sa članovima radne grupe, podržavanje ciljeva radne grupe kao i ciljeva šire društvene zajednice…

- Odnos prema normama radnog morala može biti dvojak. One se mogu usvojiti tako da ih učesnik u procesu rada oseća kao svoju unutrašnju obavezu (potrebu) koja će motivisati njegovo ponašanje. I može biti usmeren samo na prosto izvršavanje obaveza u procesu rada, što dovodi do nezadovoljstva radom, agresivnosti…, jer se ponašanje po moralnim normama ne javlja kao potreba već kao prinuda.

70. Norma radnog morala- Moralne norme kao i norme radnog morala postoje u svakom društvu, razvijaju se u skladu sa moralnim

konceptom svakog društva i menjaju se sa promenom sistema vrednosti nastalom promenom njihovih socijalnih ili političkih nosilaca.

- Moralne vrednosti se odnose i na proces rada i na ukupne odnose u okviru radne grupe u kojoj se proces rada odvija. Odredjenja vrednosti i kategorijalnog sistema vrednosti se razlikuju u zavisnosti od naučne discipline koja ih razvija, od istorijskog perioda u kome su nastale i od toga kakav status vrednosti dobijaju u odnosu na druge pojave. Sistem vrednosti je skup međusobno povezanih vrednosti karakterističan za odredjene kulture, klase i grupe. Postoje različita shvatanja o tome da li postoje vrednosti i moralne norme koje ljudi uvažavaju ili osećaju da bi ih trebalo uvazavati:

- Etički relativisti i etički pozitivisti osporavaju postojanje apsolutnih moralnih normi i vrednosti. Oni ističu raznolikost i suprotnost u moralnim shvatanjima i suđenjima

- Etički univerzalisti smatraju da postoje univerzalne vrednosti i elementarne dužnosti koje mora da ispoštuje svaka zajednica i društvena grupa.

- Sigurno je da postoji jedan opšti okvir koji je zajednički za sva društva, ali se on prelama kroz prizmu konkretnih društava, kulture i grupa koje ga konkretnije oblikuju i pretvaraju u kodekse koji obuhvataju sve oblasti društvenog i profesionalnog života, kao i pravila ponašanja – čime je i nastao kodeks o

ponašanju u procesu rada i radnoj grupi zasnovan na normama radnog morala. Na formiranje normi radnog morala utiču: ukupni moralni koncept društva, tip kulture, istorijski period i karakterne osobine ličnosti jer ljudi učestvuju u stvaranju i prihvatanju tih normi o ponašanju u procesu rada.

- Svako društvo (društvena grupa) ima potrebu da formira norme radnog morala, ali vrednosti na kojima se ove norme zasnivaju su različite, kao što su i kriterijumi za njihov odabir različiti. Kritika radnog morala je da su ponekad norme radnog morala poistovećivane sa tehničkim pravilima u procesu rada, pravilima ponašanja u okviru formalnih i neformalnih odnosa u radnoj grupi. Kao norme radnog morala su isticani: kooperativnost, solidarnost, egoizam, drugarstvo, poslovni uspeh, status, moć…

71. Pojam i značaj motivacije- Čovekova ukupna aktivnost (a time i aktivnost u procesu rada) je određena motivima i motivacijom.

Motivacija je proces pokretanja aktivnosti radi ostvarenja određenih ciljeva na određenim objektima i regulisanja načina na koji će se postupiti. Motivi su unutrašnji činioci koji pokreću na aktivnost, koji je usmeravaju i njome upravljaju i to radi ostvarenja određenih ciljeva. To su faktori (unutrašnji i spoljašnji) koji izazivaju određenu aktivnost i koji tu aktivnost usmeravaju prema raznim objektima i koji regulišu način na koji će se ta aktivnost obaviti.

- Proces motivacije je javljanje potrebe, aktiviranje organizma, doživljaj potrebe, zamišljanje cilja kojim se potreba može zadovoljiti, i ostvarivanje tog cilja.

- Postoji veliki broj faktora koji opredeljuju ulogu pojedinih potreba i to su: Sistem vrednosti koji se razlikuje u svim društvima zbog različitosti tradicije, kulture, istorije i sl. Nivo ekonomske razvijenosti – ako je zemlja na nižem nivou ekonomske razvijenosti onda su fizioloske potrebe primarnije, i obrnuto. Uzrast – stariji uglavnom imaju potrebe pripadanja i priznanja, a mlađi fizioloske potrebe i potrebe za priznanjem. Etničko poreklo – tradicija, kultura i istorijski razvoj etničke grupe određuje njen opšti okvir, tj. sistem vrednosti. Status u hijerarhiji – društvena uloga i položaj su povezani sa potrebom za priznavanjem, samopotvrđivanjem, uspehom i moći u odnosu na ostale učesnike u procesu rada. Kreativnost ličnosti – stepen kreativnosti ličnosti u procesu rada određuje određene potrebe. Potrebe višeg reda – za postizanjem uspeha, priznavanjem i samopotvrđivanjem.

72. Pojam i klasifikacija motiva- Najšira podela motiva je na biološke i socijalne motive. Biološki motivi počivaju na biološkim

potrebama i kao takvi postoje skoro kod svih pojedinaca. Mogu biti urođeni i univerzalni. Njihovo zadovoljavanje je neophodno za održavanje života, ali je regulisano društvenim normama. Najvažniji biološki motivi su: motivi za hranom,materinski motiv, seksualni, potreba za određenom T tela, za spavanjem i odmorom, za aktivnosšću, saznavanjem i motiv radoznalosti.

- Socijalni motivi se zasnivaju na psihološkim potrebama i to onim koje se mogu zadovoljiti samo neposrednim kontaktima sa drugim ljudima. Neki su univerzalni, a neki karakteristični samo za pojedina društva. Postoji veliki broj socijalnih motiva, a njčešće se spominju:

- Gregarni motiv ili motiv za društvom. Manifestuje se u težnji pojedinca da bude u društvu, da u njemu bude prihvaćen, da sarađuje i izbegne usamljenost. To je univerzalni motiv jer je karakterističan za sve ljude,a većina autora ga smatra urođenim motivom.

- Motiv za ličnom afirmacijom ili samopotvrđivanjem. Manifestuje se u težnji pojedinca da bude prihvaćen i priznat od društva, da u njemu ima određeni položaj. U okviru ove grupe motiva mogu se izdvojiti njegovi osnovni oblici, a to su:Motiv za prestižom i ugledom,koji se ogleda u težnji pojedinca da se u društvu istakne izgledom, znanjem ,bogatstvom. Motiv za moći ili dominacijom. Motiv za postignućem se manifestuje u težnji pojedinca da postigne zavidne uspehe u nekoj delatnosti.

Motiv za samostalnošću se ogleda u težnji pojedinca da ima samostalnost u odlučivanju. Motiv za samoaktualizacijom i stvaralaštvom se ispoljava u čovekovoj težnji da istakne svoje sposobnosti.

- Među motivima se kao značajni pokretač ljudskog ponašanja pominje motiv sigurnosti koji se manifestuje u težnji pojedinca da situaciju održi nepromenjenom jer mu ona obezbeđuje egzistenciju. Ovaj motiv proizilazi iz čovekove potrebe za sigurnošću da će obezbediti sredstva za život, očuvati svoj društveni položaj i da će biti ravnopravan sa drugim ljudima. Pored motiva sigurnosti, kao složen i bitan motiv se pominje i motiv za sticanjem imovine koji se manifestuje u posedovanju materijalnih dobara. Pominje se i altruistički motiv koji počiva na ženji pojedinca da drugom pomognu, a da pri tom ne ostvare ličnu korist.

- Motivacija je značajna za liderstvo, jer vođenje kao f menadžmenta podrazumeva uticaj na zaposlene kroz različite aspekte motivisanja. Značajna je i za međuljudske odnose jer je povezana sa ponašanjem ljudi, a menadžeri motivacijom pokušavaju da pronađu način da ljude podstaknu da se ponašaju u pravcu postizanja organizacionih ciljeva. Motivacija u menadžmentu ima najmanje 3 osnovna zadatka: da buduće zaposlene ohrabri da se pridruže organizaciji, da sadašnje zaposlene stimuliše da bolje rade i ostvaruju rezultate i da i njih ohranri da ostanu u organizaciji.

73. Teorije motivacije- Polazeći od toga kako se shvata uticaj motiva na aktivnost ličnosti i tražeći vezu između rada i motiva,

ciljeva pojedinaca i radne grupe nastalo je više teorija motivacija za rad. U savremenoj psihologiji prihvaćene su: teorija hijerarhije potreba, teorija dvojne motivacije, teorija pravičnosti ili društvenog upoređivanja i teorija očekivanja.

- Suština teorije hijerarhije potreba se odnosi na stav da potrebe utiču na ponašanje i stavove zaposlenih i zato menadžeri teže da utvrde uslove u kojima ljudi mogu da zadovolje svoje najvažnije potrebe i da to čine svojim radom. Tvorac teorije potreba je Abraham Maslov i on je smatrao da je ljudsko ponašanje određeno potrebama koje se hijerarhijski mogu podeliti u 5 grupa. U prvu grupu spadaju biološke potrebe ( za vodom, hranom, vazduhom, skloništem, odećom…). Drugu grupu čine potrebe sigurnosti. Treću grupu čine socijalne potrebe koje se odnose na potrebu za pripadnošću grupi. U četvrtoj grupi su interne ego-potrebe za samopoštovanjem i osećanjem lične vrednosti i ekstrne ego-potrebe za statusom u grupi,poštovanjem i priznanjem od strane drugih članova grupe. Petu grupu čine razvojne potrebe koje se manifestuju u čovekovoj potrebi da se razvija i izrazi kao ličnost, da se ostvari kao stvaralac. U teoriji Maslova značajna su 2 principa. Prvi je princip deficitarnosti pokome zadovoljene potrebe nisu motivator ponašanja. Drugi je princip progresije po kome se potrebe na jednom nivou ne aktiviraju dok se one na prethodnom ne zadovolje.

- Tvorac teorije dvojne motivacije je Hercberg. On polazi od 2 nezavisna niza faktora koji utiču na produktivnost. U jednom nizu su faktori zadovoljstva koji utiču na postizanje rezultata u radu, odgovornosti, priznanja i napredovanja jer su bazirani na sposobnostima. U drugom nizu su faktori nezadovoljstva koji su rezultat politike preduzeća, oblika rukovođenja, međuljudskih odnosa, radnih uslova i zarada i utiču na negativan odnos prema radu. Po Hercbergu ljudi mogu biti zadovoljni ili nezadovoljni poslom u organizaciji. Zadatak menadžera je da pažljivo planiraju motivacione procese pošto izmežu ljudi postoje velike razlike.

- Teorija pravičnosti ili društvenog upoređivanja polazi od toga da od zadovoljstva na radu zavisi stepen pravdenosti u procesu rada. Ovu teoriju je razvio Stejsi Adams ali su učestvovali i drugi autori. Stepen pravičnosti se posmatra kroz odnos između onoga što pojedinac ulaže u procesu rada (napor) i onoga što za to zalaganje dobija od preduzeća (zarada). Ova teorija je imala značajne efekte na menadžersko upravljanje jer su oni morali da prihvate shvatanja pravičnosti od strane zaposlenih.

- Teorija očekivanja je nastala na shvatanjima Viktora Vruma koji ističe da pre nego što se uloži odgovarajući napor treba razmotriti očekivanja u pogledu odnosa između napora i perdormansi. Ova teorija predstavlja matematički model za pronalaženje motivacionog napora. Motivacioni napor je rezultat množenja verovatnoće da će uloženi napor dovesti do očekivanog ishoda i subjektivne vrednosti koja se pridaje tom ishodu. Suština je u tome što ljudi mogu da biraju one načine ponašanja od kojih mogu da očekuju da će nešto dobiti.

- U savremenom društvu se sve više govori o novim formama motivisanja od kojih se većina odnosi na ravnopravno uključivanje menadžera i zaposlenih u realizaciju programa ili planova za sticanje vlasništva nad organizacijama u kojima rade.

74. Pojam liderstva- Pojam liderstvo potiče od staropersijske reči koja se prevodi kao “ići, putovati”, i u tom smislu lider je

imao ulogu vođe puta, jer je kao takav znao kuda treba ići i u kom pravcu treba voditi (narod). Sa razvojem industrije, saobraćaja, trgovine, finansija, pojam liderstva se sve više vezuje za privredne delatnosti i organizaciju. U savremenom društvu, fenomen liderstva je veoma složen i značajan i njegovo proučavanje je sve izraženije.

- Postoje brojna shvatanja, pristupi i određenja. Benis i Nenus navode da u 20. veku postoji preko 350 različitih definicija liderstva koje su rezultat brojnih sprovedenih istraživanja, a neki autori kao što je Bernard Bas su pokušali da grupišu ove različite pristupe u definisanju liderstva. Bas je izložio 12 mogućih pristupa u definisanju liderstva. Neki od njih su: liderstvo kao orijentacija prema grupnim procesima; liderstvo kao individualnost sa ličnim efektima; liderstvo kao akt ponašanja; liderstvo kao instrument za ostvarivanje ciljeva; liderstvo kao najznačajniji faktor integracije; liderstvo kao iniciranje struktura; liderstvo kao vežbanje uticaja; liderstvo kao odnos moći…

- Pored ovih pristupa, u literaturi se pominju i: samoliderstvo, timsko liderstvo i strategijsko liderstvo.- Pored brojnih definicija liderstva ipak se mogu izdvojiti određeni zajednički elementi ili karakteristike

koje su sadržane u skoro svim pojmovnim određenjima i odnose se na: - Pod liderstvom se podrazumeva dinamičan i fleksibilan proces koji reguliše odgovarajuće ponašanje.- Pod liderstvom se podrazumeva nejednaka raspodela moći i različiti aspekti moći koji liderima

omogućavaju da utiču na svoje sledbenike, tako da lideri imaju veću moć od svojih sledbenika.- Pod liderstvom se podrazumeva postojanje određenih vrednosti, odnosno uvažavanje određenih

moralnih normi.- Liderstvo podrazumeva najmanje 3 elementa – ljude, uticaj i ciljeve. To znači da liderstvo postoji

između ljudi, da uključuje korišćenje različitih uticaja i da se koristi za ostvarivanje ciljeva organazacije.

- Pod liderstvom se podrazumeva aktivnost na oblikovanju ponašanja svih zaposlenih u organizaciji u cilju kreiranja specifične korporativne kulture.

- Liderstvo se kao složena menadžerska aktivnost može odrediti kao proces uticaja na druge da rade na ostvarivanju ciljeva organizacije.

- Centralna kategorija pojmovnog određenja liderstva je uticaj, pod kojim se podrazumeva razvoj poverenja i entuzijazma među ljudima kako bi mogli na pravi način da razviju svoje talente i svoje sposobnosti. Takođe, uticaj se odnosi i na motivisanje, komunikaciju, sposobnost za timskim radom, održavanje dobrih međuljudskih odnosa, moralnost u ponašanju. Da bi lideri ostvarili svoj uticaj na druge, oni moraju kao vrhunski menadžeri imati viziju o željenoj budućnosti koju treba da ostvare.

75. Odnos liderstva i menadžmenta- O odnosu liderstva i menadžmenta postoje suprotna mišljenja. Nekada su se lideri i menadžeri

izjednačavali, a danas između njih postoje značajne razlike, kao što su:- Menadžment je povezan sa ukupnošću poslovnog procesa, dok je liderstvo povezano sa promenama u

poslovanju.- Menadžment podrazumeva upravljanje materijalnim resursima, dok se liderstvo odnosi na aktivnost

upravljanja ljudskim resursima , što znači ako je liderstvo menadžment proces onda se i menadžer može angažovati kao lider.

- Menadžment svoje ciljeve ostvaruje kroz rešavanje problema i kontrolu, dok se liderstvom utvrđuju smernice za akciju i to kroz viziju kao odraz budućnosti na osnovu koga lider ubedi sledbenike da ga slede u akciji ostvarenja određenih ciljeva.

- Menadžment se razvija u pravcu odgovarajućih struktura putem kojih razvija ljudske kapacitete, a u liderstvu se razvija orijentacija ka ljudima u smislu procesa naređivanja i uticaja na njih kako bi se ostvarili postavljeni ciljevi.

- U procesu donošenja različitih odluka menadžmentom se ostvaruje upravljanje ukupnošću, dok se liderstvom se utvrđuju smernice za akciju, i to kroz viziju kao odraz budućnosti na osnovu koga lider uspeva da ubedi sledbenike da ga slede u akciji ostvarenja određenih ciljeva.

- Između menadžera i lidera postoje razlike u odnosu na njihove veštine. Dobar menadžer bi trebalo da poseduje 3 grupe veština – tehničke, organizacione i veštine iz domena međuljudskih odnosa (koje treba da budu uvek u skladu). Da bi menadžer prerastao u lidera odnos sa ljudima mora da izgradi do perfekcije.

- Liderstvo kao proces uticaja na druge da rade na ostvarivanju ciljeva organizacije se zasniva na tehnikama za vršenje uticaja bez bilo kakve prinude, i odnosi se na primenu onih aktivnosti ili onih stavova sledbenika/potčinjenih kako bi se ostvarili postavljeni ciljevi. Liderstvo podrazumeva dvosmeran tok jer i pored uticaja na druge, i lideri su podložni uticaju svojih sledbenika, tako da liderstvo postoji samo tamo gde ima sledbenika – odnosno bez sledbenika nema ni lidera.

76. Teorije liderstva- Sva osnovna polazišt au objašnjenju liderstva mogu se svrstati u 3 karakteristične grupe i to su : teorije

karakternih osobin aličnosti, bihejviorističke teorije i kontigentne teorije.- Teorija karakternih osobina ličnosti spada u grupu starijih shvatanja. Po ovoj grupi shvatanja svi

lideri imaju neke zajedničke osobine po kojima se razlikuju od sledbenika. Te osobine se odnose na fizičke (visina, težina, izgled…) i psihičke osobine ličnosti (originalnost, dominantnost, ekstravagancija, samopouzdanje…) Osnovna ideja ove grupe pristupa lidestvu se sastojala u tome da ako se prepoznaju osobe kojie imaju određene osobine koje su navedene moguće ih je identifikovati kao uspešne lidere.

- Polušavajući da otkriju karakterne osobine lidera istraživači u okviru ove grupe teorija polazili su od 2 pristupa: poredili su karakterne osobine ličnosti onih osoba koji su postali lideri sa onima koji to nisu, i poredili su osobine uspešnih sa osobinama neuspešnih lidera. Prema prvom pristupu, istraživanja su pokazala da su lideri kao društvena grupa uglavnom pametniji, otvoreniji i samopouzdaniji, ali u okviru ovog stava postoje odstupanja. U uslovima savremenog društva sve više dolazi do oslobađanja od klasičnih stereotipa. Prema drugom pristupu, istraživanja su pokaza da postoje određene lične karakteristike koje razdvajaju uspešne od neuspešnih lidera, pri čemu uspešne vođe u jednoj oblasti nemaju uvek iste psihičke karakteristike kao i vođe u drugim oblastima. Ipak znatan broj autora se slaže da postoje neke osobine ličnosti karakteristične za sve lidere: inteligencija, agresivnost, adaptivnost…

- Bihejvioristička teorija liderstva nastaje sredinom prošlog veka. Istraživači su pošli od osnovne pretpostavke da liderstvo ne zavisi od psihičkih osobina lidera već od njegovog ponašanja koje zavisi od komuniciranja, motivisanja, kontrole i sl. Ponašanje se može naučiti pa je tako školovanje lidera dobilo veliki značaj

- Da bi se objasnilo ponašanje lidera vršena su brojna istraživanja. Ona su pokazala da postoje razlike između lidera i to u pogledu 2 osnovne dimenzije ponašanja. To su : briga za rešavanja problema (iniciranje strukture) koja se odnosi na orijentaciju lidera da izvršava postavljene zadatke i rešava probleme, i briga za liude i održanje grupe (uvažavanje) koja se odnosi na orijentaciju lidera prema podređenima. Polazeći od tih funkcija ponašanja lidera sprovedena su nova istraživanja i kao rezultata je nastao dvodimenzionalni model stilova liderstva. On se sastojao iz 2 dimenzije koje se odnose na orijentaciju lidera prema rešavanju problema u procesu proizvodnje. Jedna dimenzija se odnosi na iniciranje strukture, a druga na uvažavanje. Uspešni lideri mogu da komibinuju ove 2 orijentacije, znači da brinu i za proizvodnju i za ljude. Svaki od ovih stilova može dovesti do pozitivnih rezultata, a koji će

se primenjivati zavisi od konkretne situacije u kojoj se nalazi organizacija ili sam lider. Većina autora preporučuje umerenost- lider treba da balansira između ove 2 orijentacije.

- Kontigentne teorije liderstva polaze od konkretne situacije u kojoj se lideri i organizacije nalaze i tako utvrđuju uspešnost liderstva. Prema ovom pristupu ne postoji univerzalan ni najbolji i jedini način ostvarivanja liderske delatnosti. Prema ovoj teoriji potrebno je usaglasiti stil liderstva sa odgovarajućom situacijom da bi se obezbedio uspeh. Koji će stil liderstva menadžer primeniti zavisi od sopstvenih liderskih sklonosti, osećanja sigurnosti, vrste org., prirode problema, vremena i td. Tvorci ovih ideja su Tanenbaum i Šmit. Postoji više kontigentnih pristupa liderstvu, a najčešće se pomilju:

- Hersi-Blanšov pristup. To je dvodimenzionalni pristup liderstvu u kome stil vođenja zavisi od zrelosti sledbenika i prirode zadatka. U skladu sa mogućim kombinacijama ponašanja, tj orijentacije ponašanja na zadatak, ali i na odnose prema ljudima proizilaze 4 stila liderstva: naredbodavni stil, prdobijanje kao stil, participativni stil i delegiranje kao stil vođenja.

- Fajdlerov pristup polazi od teze da ljudi ne postaju lideri jer poseduju odgovarajuće sposobnosti, već zato što se suočavaju sa različitim situacijama i različitim odnosima sa podređenima. Fajdel ističe 3 osnovne grupe faktora koji podrazumevju odnose lidera i podređenih, faktori strukture zadataka i moći lidera.

- Pristup put-cilj je pristup zasnovan na teoriji očekivanja i on polazi od pokušaja objašnjenja kako lidersko ponašanje pože pozitivno da utiče na motivaciju i zadovoljstvo na radu. To znači da će lidersko ponašanje zavisiti od većeg broja situacionih faktora koji će uticati na liderske stilove. Ti stilovi su označeni kao direktivni, podržavajući, participativni i stilovi orijentisani ka ostvarenjima.

- Vrum-Jetonov pristup je model koji uključuje i brigu i kvalitet, prihvatanje odluka i sl.- Noviji pristupi liderstvu su: transakciono, harizmatično i transformaciono liderstvo.- Transakciono liderstvo se odnosi na motivaciju podređenih da izvršavaju određene delatnosti pri čemu

im lider pomaže predlaganjem ideja, ukazivanjem na viziju, razjašnjavanjem osnovnih zadataka i uloga podređenih, identifikacijom ciljeva, obezbeđivanjem nagrada, brigom za zaposlene, povećanjem stepena međusobnog razumevanja i poverenja između saradnika.

- Harizmatično liderstvo čija je osnovna karakteristika lična harizma lidera kao dar, sposobnost i veština, koji tako privlači veliki broj sledbenika, inspiriše ih i daje im snagu da ostvare uspeh i u najtežim situacijama. Ovi lideri uglavnom imaju jasnu viziju budućnosti, razvijen sistem vrednosti, nepredvidivi su, uvek imaju nove ideje – ovo je Hauzova teorija

- Transformaciono liderstvo se vezuje za lidere koji imaju viziju i sposobnost da vrše promene, i da motivišu sledbenike da im u tome pomognu. Posebna karakteristika transformacionog liderstva je to da se odnos između lidera i sledbenika zasniva na saradnji, poverenju, zajedničkom radu i podeli odgovornosti, a ne toliko na naređivanju.

77. Stilovi liderskog ponašanja- Izbor stila liderstva zavisi od više faktora : od znanja menadžera, njihovih veština, sistema vrednosti,

poverenja u saradnke, osećaja sigurnosti, od tipa organizacije, prirode problema, načina rešavanja problema, brige za zaposlene, usmerenosti ka ljudima ili ka proizvodnji. Svi ovi faktori utiču na ponašanje lidera i određuju njihov stil ponašanja.

- Polazeći od dvodimenzionalnog modela stila liderstva razvijen je koncept menadžerske mreže da bi se objasnilo zašto su neki lideri uspešni,a neki ne. Ovde se polazi od dva aspekta liderstva koji se odnose na brigu za ljude i brigu za proizvodnju, i tako je u zavisnosti od orijentacije lidera prema navedenim dimenzijama u menadžerskoj mreži moguće identifikovati 5 potencijalnih stilova liderstva: osiromašeni menadžment je stil koji je veoma malo orijentisan prema ljudima i prema zadacima jer lider ne preuzima lidersku ulogu; klupski tip menadžmenta (menadžment seoskog kluba) obuhvata stil koji pokazuje značajnu brigu za ljude dok je briga za zadatke veoma mala; tip menadžmenta na “pola puta” obuhvata stil u kome se lider brine i za ljude i za proizvodnju; autoritarni tip menadžmenta obuhvata autokratski stil liderstva po kome lider pokazuje veliku brigu za proizvodnju a malu za ljude (zaposlene); i demokratski menadžment koji obuhvata stil timskog menadžmenta u kome lideri podjednako brinu i za ljude i za proizvodnju.

- Briga za ljude (uvažavanje) i briga za proizvodnju (iniciranje strukture) su dve osnovne kategorije ponašanja lidera, i osnovna tema različitih teorija o liderstvu. Vršena su istraživanja u Velikoj Britaniji, i rezultati su pokazali da su dimenzije orijentacije prema ljudima i orijentacije prema proizvodnji u predstavljale dva osnovna tipa liderskog ponašanja u zemlji. Dakle, lider koji je orijentisan prema ljudima, opisan je kao neko ko pokazuje simpatije prema članovima tima koji imaju (lične) probleme, pa je zato i spreman da posveti svoje vreme razgovoru o njegovoj karijeri; a lider koji je orijentisan prema proizvodnji, opisan je kao neko ko je spreman da razgovara o procesu rada i da u tom smislu pruža relevantne informacije vezane za realizaciju posla.

- Briga za ljude i briga za proizvodnju se izražavaju na različite načine u svakoj istraživanoj zemlji, u zavisnosti od različitih kulturnih sredina. Briga za ljude se u UK ogleda u pružanju pomoći radnicima kako da koriste novu opremu; u USA se nije razgovaralo o problemima vezanim za posao, nisu se slali pisani nalozi; u Hongkongu se briga izražavala kroz međusobno druženje radnika, a u Japanu razgovorima sa podređenima o njihovim problemima i učenjem novih veština.

- Briga za proizvodnju se u UK izražavala kroz zabranu kašnjenja na posao; u USA se zahteva da se u kontaktu sa pretpostavljenim obavezno koristi zvanični ton razgovora; u Hongkongu sastancima sa podređenima i otvorenom međusobnom komunikacijom, i u Japanu kroz proveru kvaliteta rada, pri čemu se radnicima pomaže da završe posao.

- Dakle, ponašanje lidera zavisi i od kulturne tradicije u okviru koje oni obavljaju svoju delatnost.

78. Vrste lidera- U zavisnosti od pristupa koji pojedine teorije koriste, a polazeći od ostvarivanja ciljeva i zadataka org. i

od orijetnacije prema ljudima, moguće je razlikovati 2 osnovne vrste lidera:- Autokratski ili diktatorski tip je okrenut uglavnom zadacima koje obavlja, a u njihovom ostvarivanju

oslanja se na prinudu, strah i kažnjavanje. On ne uvažava mišljenje svojih saradnika, i u ovakvom stilu liderskog ponašanja, dominira centralizacija odlučivanja.

- Demokratski tip je okrenut prema ljudima, i u rešavanju problema pored oslanjanja na svoje sposobnosti, on podstiče učešće svojih saradnika u odlučivanju. Podstiče podređene da iznesu svoje mišljenje, razvija odnose kooperacije, podstiče timski duh i grupno odlučivanje. Osnovna ideja na kojoj se ovakvo liderstvo zasniva, odnosi se na povecanje zainteresovanosti i motivisanosti podređenih da bi se postigli što bolji rezultati u poslovanju.

- Po Mjuciku i Reimenu, razlikovanje ovih vrsta lidera, počiva na različitosti 2 dimenzije: autokratsko-demokratska dimenzija, koja se odnosi na obim u okviru koga lideri dozvoljavaju podređenima da učestvuju u odlučivanju; i liberalno-direktivna dimenzija koja se odnosi na obim u okviru koga lideri diktiraju aktivnost podređenih i od njih zahtevaju da rade onako kako im oni nalože. Iz ove dve dimenzije, kombinacijama, Mjucik i Reimen su došli do 4 suprotne vrste lidera:1) direktivni autokrata koji samostalno odlučuje i neprekidno prati aktivnost podređenih; 2) liberalni autokrata koji samostalno donosi odluke, ali podređenima daje slobodu u obavljanju radnih zadataka; 3) direktni demokrata koji zajedno sa podređenima donosi odluke, ali veoma pažljivo prati njihove aktivnosti; i 4) liberalni demokrata koji donosi odluke zajedno sa podređenima i daje im slobodu u obavljanju radnih zadataka. Slobodan tip lidera koji se spominje u literaturi kao još jedna vrsta lidera u potpunosti zavisi od svojih saradnika, a u procesu odlučivanja sebe shvata samo kao jednog od članova radne grupe.

- I na kraju, treba spomenuti harizmaticne lidere koji imaju sposobnost da podstaknu ljude da se angažuju na ostvarenju ciljeva organizacije, da definisu plan za ostvarenje svoje vizije, postave osnovne orijentire za aktivnosti unutar organizacije na način koji te aktivnosti čini značajnim i koje su vezane za priznate društvene vrednosti, da pokazu spremnost preuzimanja rizika i da se u svakom smislu angažuju kako bi ostvarili promene. Njih karakterise visok nivo samopouzdanja, visok stepen brige za zaposlene, izuzetna sklonost za komunikaciju, stručnost za upravljanje, imaju izuzetno snažan uticaj na sledbenike i njihovo ponašanje. Njihova karakteristika jeste moć da ostvare promene u svim sferama društvenog života, i ta moć se zasniva na posebnim kvalitetima i na prirodnom daru koji imaju i koji ih čini sposobnim da te promene i ostvare.

79. Lideri i sledbenici- Brojne teorije i mnogi istraživači su se bavili odnosom lidera i sledbenika. Osnovna polazišta

istraživanja bazirala su se na tezi da liderstvo ne postoji ako ne postoje sledbenici. Kompleksan odnos između lidera i sledbenika se uglavnom razmatra u okviru 3 pristupa, a to su: model razmene između lidera i članstva, atributivni pristup liderstvu i transformacioni(harizmatski) pristup liderstvu.

- Model razmene između lidera i članstva se zasniva na tome da lideri iz različitih razloga uspostavljaju različite vrste veza sa različitim grupama sledbenika. Posebnu naklonost lidera ima ‘in’ grupa, a ‘aut’ grupu čine svi ostali podređeni koji nemaju nikakvu naklonost lidera. ‘In’ status se stiče na osnovu karakteristika kao što su godine, pol ili na osnovu verovanja da određena osoba ima posebne kvalitete za obavljanje određenog posla. Od članova koji pripadaju ‘in’ grupi se očekuje da zadatke obavljaju mnogo bolje nego što bi to drugi činili, i da imaju daleko pozitivniji stav prema svom radnom mestu nego što ga imaju članovi ‘aut’ grupe.

- Atributivni pristup polazi od liderskog tumačenja uzroka određenog ponašanja sledbenika. Pristupa se preciznoj analizi, tumačenju i pronalaženju uzroka određenog ponašanja sledbenika i sugeriše se na moguće mere koje bi se preduzele u odnosu na ponašanje sledbenika.

- Transformacioni(harizmatični) pristup liderstvu se zasniva na specifičnoj vrsti reakcije sledbenika u odnosu prema lideru. Te reakcije se odnose na: viši nivo učinka od standardnih, veliki stepen divljenja, privrženosti i poštovanja lidera, entuzijazam i emotivnost podstaknuti idejama lidera i spremnost sledbenika da žrtvuje lični interes radi opštih ciljeva.

- Harizmatični lideri imaju sposobnost da podstaknu ljude da se angažuju na ostvarenju ciljeva organizacije, da definišu plan za ostvarenje svoje vizije, pokažu spremnost preuzimanja rizika i da se u svakom smislu angažuju kako bi ostvarili promene. Karakteriše ih visok nivo samopouzdanja, visok stepen brige za zaposlene, izuzetna sklonost za komunikaciju, stručnost za upravljanje. Imaju izuzetno snažan uticaj na sledbenike i njihovo ponašanje, i veoma lako i brzo mogu da svojim ponašanjem i tehnikama rada inspirišu svoje sledbenike da postignu visok nivo radnog učinka, postignu dobre rezultate i da budu zadovoljni na svom radnom mestu.

80. Liderstvo i moral

81. Pojam komunikacije- Komunikacija je specifična forma opštenja koja odgovara čovekovim potrebama i podrazumeva

razmenu informacija među ljudima putem znakova i simbola, pri čemu se informacija prenosi usmereno, a prima se izborno. Ostvaruje se u skladu sa određenim pravilima i normama. Kultura razrađuje forme i pravila komuniciranja, oblikuje vrednosti i norme koje odgovaraju konkretnim uslovima ljudske interakcije i koji obezbeđuju najefikasnije postizanje ciljeva. Uspešna komunikacija zahteva od svih učesnika da se, bez obzira na mnoge faktore, uslove, motive, sredstva i ciljeve, pridržavaju ustanovljenih pravila ponašanja, zasnovanih simboličkih sistema i njihovih značenja.

- U društvenim naukama, komuniciranje podrazumeva opštenje među ljudima, pri čemu specificnost komunikacije počiva na simbolima. U svakom drustvu postoji konvencija o značenju simbola, tako da je moguće uzajamno razumevanje među ljudima. Najznačajniji sistem simbola je jezik (pomoću koga ljudi komuniciraju), a pored jezika tu je i komunikacija koja je zasnovana na neverbalnim simbolima. U psihologiji je komunikacija vrsta interakcije koja se ostvaruje znakovima, kao instrumentima, tj. sredstvima komunikacije. Definicije komunikacije su veoma brojne i one obuhvataju sledeće pojmove: 1) Simbole(reči / govor). U tom smislu, komunikacija je verbalna razmena misli i ideja.

2) Razumevanje. Tako je kom. proces u kome razumemo druge i trudimo se da i oni razumeju nas. 3) Interakciju (odnos). U tom smislu, vrsta kom. je biološka interakcija. 4) Smanjenje neizvesnosti. U ovom smislu, kom. je čovekova potreba da deluje efektivno i to da bi se ojačao njegov ego. 5) Proces. U tom smislu, kom. je proces prenošenja ideja, misli, informacija pomoću simbola.

6) Prenošenje (transmisija / razmena). U tom smislu, kom. je proces simboličke razmene informacija. 7) Povezivanje. U tom smislu, kom. je proces koji povezuje razjedinjene delove živog sveta u jednu celinu. 8) Zajedništvo. U tom smislu, kom. je proces u kome poruke postaju zajedničke za dve ili više osoba. 9) Kanal, sredstvo, način, prenosnik. U tom smislu, kom. je slanje poruka preko nekih sredstava. 10) Diskriminatorno reagovanje. U tom smislu, kom. menja ponašanje. 11) Pobuda. U tom smislu, svaki komunikativni čin u svojoj osnovi ima neku ciljnu pobudu upućenu od pošiljaoca ka primaocu. 12) Namera. U tom smislu, poruka se upućuje primaocu sa svesnom namerom da se utiče na njegovo ponašanje. 13) Moć. U tom smislu, kom. je mehanizam ispoljavanja moći. 14) Vreme, situacija. U tom smislu, kom. je proces prenošenja neke situacije po određenom planu. 15) Propaganda. U tom smislu, komunikacijom, kao manipulacijom simbola, se može upravljati kolektivnim stavovima ljudi. 16) Masovno komuniciranje. U tom smislu, kom. je proces koji obuhvata 5 pitanja – ŠTA, KO, KAKO, KOME i SA KOJIM EFEKTOM (se neko nekome obraća)?

- Komunikacija se ostvaruje na osnovu informacija koje jedan od učesnika upućuje drugom ili ostalim učesnicima. Informisanje može biti namerno ili nenamerno, a sredstva kojima se informacije prezentuju i prenose mogu biti reči, glasovi, pokreti, slike, i drugi znakovi. Znakovi su sredstva komunikacije. Osnovna karakteristika znaka je da stoji umesto nečega i time ukazuje ili izaziva određenu aktivnost, koja je u stvari reakcija na draž koja je postala određeni znak. Po Nikoli Rotu, znakovi se dele na: prirodne, koji se javljaju kao spontani izraz određenih emocionalnih stanja, a koji se tumači od onoga ko ga zapaža. I veštačke (arbitrarne),a to su skupine glasova ili linija i oblika, radi označavanja određenih pojava koje čovek konstruiše.

- Takođe postoje i klasifikacije koje polaze od funkcije znakova. Biler razlikuje 3 funkcije i 3 vrste znakova. Ekspresivna funkcija – znakovi sa ovom funkcijom izražavaju unutrašnja stanja. Apelativna funkcija – znakovi sa ovom funkcijom izazivaju nečiju pažnju i aktivnost, što pomaže onome ko emituje znak (Biler ih naziva signalima). Funkcija reprezentovanja – znakovi sa ovom funkcijom predstavljaju i označavaju stvari i pojave (Biler ih naziva simbolima).

- Danas se razlikuju dve vrste znakova: signali i simboli. Na osnovu funkcija ovih znakova počiva njihova komunikativna funkcija koja se sastoji u prenošenju informacija koje se prenose znakovima kao sredstvima komunikacije.

- Bitno svojstvo čoveka je njegova sposobnost da stvara simbole što mu je otvorilo put u civilizaciju. Pošto se čovek služi simbolima, i posto kultura time zavisi od simbola, tako je i kultura sistem simboličkih oblika. Reč “simbol” potiče od grčke reči “symbolo” što znači znak, znamenje; označava dve stvari: fizicku / materijalnu stvar (predmet, zvučni signal, gest, reč, sliku, predmet koji čovek zapaža) i čovekovu zamisao – nešto što se nalazi s one strane čulnog, neki nematerijalni, samo ljudima shvatljiv smisao.

82. Značaj komunikacije- Polazeći od značaja komunikacije kao procesa opštenja i kao vrste interakcije, kao aktivnosti vezane za

ljudski rod, proizilazi i njen značaj u procesu upravljanja. U menadžmentu, komuniciranje omogućava normalno funkcionisanje bilo koje organizacije. Savremeni razvoj društva sa novim tehnologijama koje su potpuno izmenile način komuniciranja traže i nove veštine komuniciranja, razvoj komunikacionih veština kod menadžera i lidera, kao i razvoj veštine govora i veštine slušanja. Komunikacija u organizaciji je proces gde posiljalac prenosi određenu vrstu informacije primaocu kroz komunikacioni proces, koji se sastoji iz više faza.

- Komunikacioni proces započinje kada jedna strana ima ideju koju želi da prenese drugoj strani. Zadatak pošiljaoca je da tu ideju transformiše u formu (da prevede ideju u oblik – da je kodira; kodiranje je akt oblikovanja informacionih sadržaja u poruku, što je u stvari kod) koju će primaoc primiti (putem kanala komunikacije – to su putevi kojima informacije putuju; npr. telefonske linije, radio i TV signali, fiber-optički kablovi; komunikacioni kanali određuju strukturu modela komuniciranja koja se može odnositi na odnos čovek-čovek, čovek-mašina, mašina-mašina).

- Komunikacioni proces treba razumeti (dekodirati – to je najkomplikovaniji deo procesa komunikacije, i sastoji se iz procesa kognitivne i afektivne obrade. Na dekodiranje utiče veliki broj faktora koji deluju u celokupnom čovekovom okruženju i to je presudan čin u komunikaciji jer upućena poruka mora da ima povratnu informaciju).

- I treba odgovoriti – kada se pruka dekodira, komunikacioni proces se nastavlja tako što će primalac preneti novu poruku prvobitnom pošiljaocu. Ovaj deo procesa se naziva feedback, odnosno povratna informacija, čije je vraćanje u stvari proces recipročne razmene informacija pri čemu se reorganizuje njena struktura znaćenja.

- U kom. procesu može doći do brojnih potencijalnih prepreka koje se pojavljuju kao faktori koji oštećuju jasnost poruke. Efektivnost komunikacije mogu da umanje poruke koje su slabo kodirane, nedovoljno precizno dekodirane, kanali komunikacije koji su puni statike, kao i pritisak vremena ili organizaciona struktura.

- Svaka ličnost ima sopstveni referenetni okvir i sistem vrednosti iz koga proizilazi njen interpretativni sistem. Interpretacija je fenomen koji povezuje ono što je osećajno i spoznato u komunikaciji, a informaciju stavlja u kontekst jasnog/nejasnog značenja, prihvatljivog/neprihvatljivog stava, prijatnog/neprijatnog osećanja, bitnog/nebitnog saznanja. Interpretacija je značajan trenutak stvaranja novog načina mišljenja, što znači da svaki učesnik u komunikaciji ima svoju sopstvenu informaciju – sistem, koji uobličava vrednosti, uverenja, navike, mišljenja, stavove u misao koja se glasovno izražava kroz reči i rečenice. Zato je od izuzetnog značaja je životno iskustvo i saznanje posebno koje imaju menadžeri, da bi mogli da rekonstruišu i razumeju prošle događaje kao i da projektuju budućnost. Komunikacijom treba upravljati, a kako će se to izvesti, zavisi od ličnosti komunikatora, grupe i organizacijakoje učestvuju u ukupnom komunikacionom procesu.

83. Vrste komunikacije- Uz primenu različitih kriterijuma moguće je razlikovati više vrsta ljudske komunikacije, a to su:1) signalna i simbolička komunikacija; 2) verbalna i neverbalna; 3) glasovna i neglasovna;4) posredna i neposredna; 5) jednosmerna i uzajamna; 6) interpersonalna i intrapersonalna;7) masovna komunikacija; 8) usmena i pismena; i 9) poslovna komunikacija.- Signalna komunikacija je izvor informacija o stanju i osobinama za osobu koja uočava signalne

znakove. Može biti ostvarena i bez namere osobe koja proizvodi signale. Može se zasnivati na paralingvističkim znakovima (ritam, intonacija), putem raznih vrsta pokreta i položaja tela i na prostornim odnosima između učesnika komunikacije. Simbolička komunikacij počiva na znakovima koji su nosioci značenja. Najvažnija vrsta simboličke komunikacije je jezik.

- Glasovna komunikacija predstavlja ljudski govor. Međutim postoje i glasovi koji prate ljudski govor, a nisu fonetska građa reči, oni su sastavni deo neverbalne komunikacije.

- Kada se komunikacija ostvaruje korišćenjem nekog tehničkog sredstva razlikuju se posredna i neposredna komunikacija. Pod tehničkim sredstvima se podrazumevaju zvučnici, telefoni, štampa, film, radio, TV, kompjuteri, vazduh. Potpuno neposedna komunikacije ne postoji. Kod neposredne komunikacije se ne koristi tehnička aparatura, dok se za posrednu komunikaciju koriste određena pojačala.

- Jednosmerna komunikacija se ostvaruje preko sredstava mas-medija, preko pisama na koje se ne dobija odgovor, preko javnog govora. Uzajamna komunikacija se odnosi na emitovanje komunikacionih znakova koji zavise od povratnog dejstva i reagovanja drugih osoba.

- Interpersonalna komunikacija je komunikacija između 2 osobe, a intrapersonalna je ona koja je usmerena prema sebi, zato se i naziva unutrašnjim govorom.

- Masovna komunikacija je povezana sa masovnim komuniciranjem preko mas-medija, preko kojih se poruke upućuju većem broju ljudi.

- Usmena komunikacije se iskazuje usmenim govorom, a pismena isključivo pismenim putem. - Poslovna komunikacija se odnosi na prenos informacija različitim modelima i različitim kanalima

komunikacije između pojedinaca, grupa i org., sa ciljem upravljanja poslovnim aktivnostima.Od oblika usmenog poslovnog komuniciranja, bitni su poslovni susreti kao formalno organizovani skupovi poslovnih partnera, u obliku konsultacija, poslovnih sastanaka, simpozijuma, konferencija, poslovnih razgovora, sednica, kongresa. Pisano poslovno komuniciranje omogućava prenos informacija između poslovnih partnera u cilju ostvarenja određenih poslovnih aktivnosti i to isključivo pismenim putem. Da bi se mogla primeniti etička pravila u poslovnoj komunikaciji, u svim poslovnim kontaktima je neophodno ispoštovati određena pravila poslovne komunikacije kako bi se ostvarila uspesna poslovna saradnja, a tu se misli na: ljudsko dostojanstvo (treba ga sacuvati i uvazavati), nacin obracanja (uctivost i ljubaznost), nacin komuniciranja (umece slusanja i stil ophodjenja), korektna kritika (upucena sa stilom, argumentovana, ne sme biti usmerena protiv licnosti), pohvala, unapredjenje, samodisciplina (odnosi se na vladanje sobom), izazov (odnosi se na veliko zalaganje u cilju postizanja odredjenih rezultata), spremnost na odgovornost, poverenje, autoritet (sposobnost rukovodjenja), cvrstina i odlucnost u kriznim situacijama, ljubaznost, uvazavanje razlicitih stilova zivota, zahvaljivanje i izvinjenje (kao izraz lepog vaspitanja i opste kulture) – sva ova pravila veoma znacajno uticu na poslovnu komunikaciju u celini.

84. Verbalna komunikacija- Verbalna komunikacija se služi govorom ili pismeno, rečima i vezama reči. Za bilo koju ljudsku

zajednicu zajednički simbolički verbalni sistem se naziva “jezik”. - Verbalna komunikacija se najčešće realizuje kroz govorni model koji određuje nameru govornika da

putem iskaza nesto saopšti, potvrdi, izmeni. Govorni model sa činovima koji se odvija između dva sagovornika se zove “dijalog”. Komunikacija koja se odvija unutar jedne ličnosti naziva se “monolog”.

- Termini “govor” i “jezik” imaju različito značenje. Govor je sistem glasova i glasovnih kombinacija koje pojedinac proizvodi svojim govornim organima. Značenja izgovorenih glasova uvek moraju biti poznati onima kojima se govor upućuje jer u suprotnom govor ne bi bio sistem komunikacije. Jezik je to govor kao sistem komunikacije zajednički za određenu skupinu ljudi. Znači, svi ljudi se služe govorom, ali koriste različite jezike. Jezik i govor su sredstva opštenja, sredstva komunikacije između pojedinih članova i društva. Oni služe kao sredstva povezivanja, posredovanja i integracije, odnosno dezintegracije u društvu.

- Za razliku od verbalnog govora pomoću reči, u govoru pomoću gestova se mogu naslutiti društveni odnosi između ljudi koji dolaze u dodir. Društveni karakter jezika karakteriše uzajamni uticaj normativne i uzualne komponente. Normativna komponenta jezika se odnosi na to kakav bi jezik trebao da bude (npr. pravopis u književnom jeziku). Uzualna komponenta jezika se odnosi na to kakav jezik u stvari jeste u svojoj praktičnoj upotrebi.

- Na promene u jezičkom sistemu utiču vanjezički usovi komuniciranja, recimo karakteristike teritorije na kojoj se jezik govori, socijalne karakteristike grupa koje ga govore…Misli se na dijalekt čije formiranje se može objasniti i time što se jedinstvenom jezičkom sistemu suprotstavljaju neke prirodne granice i zone. Međutim i u okviru istog dijalekta mogu da se ispolje određene pojave u zavisnosti od drugih društvenih i grupnih karakteristika (npr. diferencijacije naglasaka, akcenata, modifikacije postojećih dijalekata i silčnih jezičkih odlika).

85. Neverbalna komunikacija- Čovek stalno koristi i neverbalne komunikacione znakove kao što su: naglašavanje pojedinih glasova

pri govoru, promene u izrazu lica, telesni dodiri, drugi pokreti, razlike u odstojanju pri razgovoru sa drugima, usmeravanje i zadržavanje pogleda, način odevanja, hod, način pozdravljanja, način slusanja, rukopis…

- Neverbalni komunikacioni znakovi dopunjuju sadržaj verbalne komunikacije ističući ono što je rečeno ili menjajući smisao onoga što je rečeno. To može biti i samostalan način saopštavanja kojim se kazuje ono što izgovorene reči ne saopštavaju. Informacije koje se putem neverbalnih sredstava komunikacije prezentuju su raznovrsne.

- Ljudi koriste neverbalni sistem zato što je neverbalnim znakovima moguće izraziti neke pojave koje je u verbalnim znakovima teško ili nemoguće izraziti, zato što je snažnije sredstvo saopštavanja, jer jasnije ističe neku odliku stvari ili ljudi nego reč i neposrednije deluje, zato što su manje kontrolisani (pa govore otvorenije o osobi koja ih manifestuje), zato što dopunjava, menja i pojačava verbalno izlaganje u celini.

- Veoma važan neverbalni komunikacini znak je i izgled pojedinca (fizicki), način odevanja i doterivanja, telesni izgled u ceilni, crte lica – sve to predstavlja komunikacioni znak za drugoga pa i tada kad pojedinac nema nameru da bilo šta saopsti stvara se određeni utisak o osobinama, trenutnom stanju i namerama osobe određenog fizičkog izgleda. Načinom odevanja se mogu upućivati informacije o statusu, grupnoj pripadnosti, izraziti mišljenje o samom sebi, ličnim karakteristikama. Pažljivom posmatraču svaki neverbalni znak može mnogo da kaže o ličnosti sa kojom je u kontaktu.

86. Problemi i nespoazumi u komunikaciji- Osnovni problem svakog sistema komunikacije odnosi se na pitanje njegove efikasnosti, u kojoj meri je

određena poruka ispravno shvaćena, jer ako ona nije shvaćena to znači da komunikacija nije uspela (ili je samo delimično uspela), i tada nastaju nesporazumi između strana koje komuniciraju. Među nesporazumima koji nastaju oko verbalnih poruka Veldal navodi smetnje u komuniciranju:

- Ograničena sposobnost prijema reči one osobe kojoj je komunikacija namenjena. Informacija može biti dobro formulisana i adekvatna sadržajuo kome izveštava, a ako primalac informacije nije u stanju da je prihvati komunikacija nije uspela. Na neuspešnost komunikacije može da utiče i prezentovanje prevelike količine informacija.

- Ometanje pažljivosti pri prijemu informacije od strane raznih faktora kao što su: fizikalne smetnje, smetnje izazvane visokom T, vlažnosti, buka, pa i unutrašnje smetnje kao što su: umor, pospanost…

- Neformulisanje ili nedovoljno jasno formulisane pretpostavke koje treba znati da bi se saopštenje razumelo. Komunikatori često koriste pojmove koji nisu opšte poznati i prethodno ne proveravaju da li ih slušaoci poznaju.

- Različitost načina opažanja i mišljenja se razlikuju, onda će i komunikatori na različite načine prihvatiti i interpretirati iste podatke.

- Uticaj nesvesnih i delimičnosvesnih mehanizama se posebno odnosi na predrasude o određenoj osobi ili kategoriji osoba što bitno utiče da se određenim stavovima pridaje drugačiji smisao od onog koji bi dala osoba bez predrasuda.

- Konfuzno i neadekvatno prezentovanje saopštenja. Loše, nejasno i pogrešno argumentovano izlaganje može biti neshvaćeno ili pogrešno shvaćeno.

- Nepostojanje komunikacionog kanala. Kada se daje jedna jednostrana informacija ili interpretacija nekog događaja, pri čemu nisu navedene druge informacije relevantne za pitanja o kojima se raspravlja niti je pružena mogućnost da se traže objašnjenja i obrazloženja dolazi do nesporazuma u komunikaciji.

- Pored ovih postoji i veliki broj drugih faktora koji otežavaju komunikaciju, kao što su: gomilanje reči koje nemaju pravo značenje, korišćenje stereotipnih fraza, homonima, intonacije, tempo, kao i izraz lica, usmerenost pogleda i gestovi.

- Kako bi komunikacija bila uspešna, i kako bi se izbegli problemi i nesporazumi, treba poštovati određena pravila koja se odnose na značenja: treba da bude jasna funkcija korišćenja simbola; treba da se koriste simboli sa preciznim značenjem; svaki simbol treba u toku komunikacije da zadrži svoje

značenje; termini koji se koriste moraju biti precizno definisani; interpretacija pojedinih izraza i delova teksta mora imati u vidu celinu teksta; značenja reči moraju ostati neizmenjena; znakovi moraju imati ista značenja; treba biti kooperativan; težiti tačnom tumačenju stava sagovornika; ne zasnivati vlastitu argumentaciju na pojedinim neuspelim formulacijama sagovornika.

87. Karakteristike komunikacije u organizaciji- Komunikacija u organizaciji je proces u kome pojedinac, grupa ili org. kao pošiljaoci prenose

informacije, nekom drugom pojedincu, grupi ili org. kao primaocu. U kom. procesu u org. postoje brojne prepreke koje ugrožavaju kom., brojni faktori koji oštećuju jasnoću poruke i nazivaju se “buka”.

- Po Rejmondu Lesikaru postoje 4 faktora koja utiču na efikasnost komunikacije u organizaciji: 1) formalni kanali komunikacije; 2) struktura autoriteta u organizaciji; 3) specijalizacija rada; i 4) “vlasnistvo nad informacijama”. Da bi komunikacija bila efikasna mora se imati u vidu : 1)pažnja – primalac mora biti skoncentrisan da bi mogao da pravilno primi poruku; 2) razumevanje – primalac mora da shvati poruku; 3) prihvatanje – želja primaoca za usvajanjem poruke; 4) akciona faza – podrazumeva preduzimanje odgovarajuće akcije nastale kao rezultat komunikacije.

- U org. se najčešće koristi verbalna komunikacija s tim što je češća usmena, koja se odnosi na razgovor. Razgovor se izučava sa različitih aspekata. Sa gnoeološkog (nauka o saznanju) aspekta je proces proširivanja saznanja. Sa sociološkog aspekta se realizuje između ljudi koji pripadaju istoj grupi, org., profesiji. Sa psiholoskog aspekta podrazumeva izražavanje misli, osećanja, želja. Sa kulturnog aspekta doprinosi napretku pojedinca, grupe, org. i društva u celini. Sa aspekta menadžmenta doprinosi lakšem i efikasnijem ostvarivanju ciljeva organizacije.

- Kao forma usmene verbalne komunikacije, pored razgovora odvija se putem telefona, video opreme, satelita ili na neke druge načine. Prednosti usmene komunikacije se odnose na brzinu i efikasnost, ali i na mogućnost brzog otklanjanja mnogih nesporazuma u poslovnim aktivnostima. Ograničenja i nedostaci usmene komunikacije se odnose na ograničen broj učesnika u komunikaciji, problem pasivnog slušanja, pogrešne interpretacije, zaboravljanje…

- Pismena komunikacija ima mnogo oblika: dopisi, pisma, memorandumi, beleške, bilteni, izveštaji, slanje poruka putem telefaksa, el. pošte, oglasa, novina… Prednosti pismene komunikacije se odnose na to da ona za sobom ostavlja trag komuniciranja, da postoji manja potreba za objašnjenjima, lakše se moze podsetiti, manje su mogućnosti pogrešne interpretacije… Nedostaci pismene komunikacije su ti što ona može biti preobimna, ne može se baš sve zapisati, povremeno su nužne revizije, može doći do prilično velike formalizacije…

- Pored verbalne, u upotrebi je i neverbalna komunikacija, i to onda kada znakovi neverbalne komunikacije dopunjuju sadržaj verbalne kom., ističući ono što je rečeno ili menjajući smisao rečenog. Više od 50% poruka koje jedna osoba saopštava drugoj su poruke neverbalnog karaktera.

- Komunikacioni kanali u organizaciji mogu biti formalni i neformalni. Formalna komunikacija u org. se ostvaruje posredstvom formalnih komunikacionih kanala. Neformalna komunikacija se vezuje za sve oblike komunikacije koje u organizaciji mogu postojati.

- Prema nivoima na kojima se komunikacija ostvaruje, postoji vertikalno i horizontalno komuniciranje. Vertikalno komuniciranje se obavlja između različitih hijerarhijskih nivoa u okviru organizacije, pri čemu ono može da se ostvaruje od vrha hijerarhijske lestvice do njenog najnižeg nivoa, i obrnuto. Kom. od viših ka nižim nivoima je usmerena na ostvarenje upravljačkih odluka, na instrukcije o načinu obavljanja poslova, definisanje procedure i prakse, na razna obaveštenja, informacije…; Kom. od nižih ka višim nivoima podrazumeva davanje sugestija od strane nižih nivoa, podnošenje izveštaja o rezultatima, pružanje relevantnih informacija… Horizontalno komuniciranje se vezuje za komuniciranje organizacionih delova na istom nivou, a u cilju rešavanja brojnih problema.

- U komunikaciji u okviru org. mogu se javiti brojni problemi, i svi oni se mogu svrstati u 3 osnovne grupe:tehnički, semantički i problemi efikasnosti. Tehnički problemi su povezani sa pitanjem koliko određeni simboli zaista prenose poruku. Semantički problemi su povezani sa pitanjem da li poruka sadrži pravo značenje. Problemi efikasnosti su vezani za pitanja efekata date poruke, odnosno koliko kom. utiče na ostvarivanje onoga šta je pošiljalac želeo da kaše (prenese).

- Nesporazumi u komunikacije u okviru organizacije se dele na: individualne, fiziče smetnje i organizacione nesporazume.

- Individualne smetnje su različita opažanja. Odnose se na lična psihološka stanja, kao što su strah, nerazumevanje i emocije. Tu spadaju i pogrešni komunikacioni kanali, semantički problemi, razlike koje proističu iz upotrebe jezika i sl. Nesporazumi u ovoj grupi potiču i od različitih pogleda na život u zavisnosti od obrazovanja, navika, vaspitanja, interesa, iskustva.

- Organizacioni nesporazumi obuhvataju one nesporazume koji su povezani sa značajnim razlikama u moći i društvenom statusu. U ovoj grupi mogu se pojaviti nesporazumi koji su povezani sa postojanjem različitih ciljeva i interesa, nedostupnim formalnim kanalima komunikacije i sl.

- Fizičke smetnje su nesporazumi u kom. u okviru org. koji se označavaju kao fizički, ređe se javljaju i vezani su za nemogućnost primaoca određene poruke da stupi u kontakt sa pošiljaocem.

- Da bi zaposleni sledili lidera, moraju razumeti šta kaže, moraju imati u njega poverenja, pratiti i podržati njegovu viziju i moraju aktivno biti uključeni u sve organizacione tokove. Da bi sve to bilo ostvareno komunikacija mora biti tome prilagođena tako da u org. postoje veoma različiti kanali komuniciranja. Svi kanali komuniciranja obrazuju odgovarajuće komunikacione mreže koje obuhvataju ukupan tok informacija i komunikacija između svih zaposlenih u organizaciji.

88. Komunikacija odevanjem-

89. Konflikti – pojam i vrste- Sa sociološkog stanovišta, konflikti se proučavaju sa stanovišta njihove ekonomske racionalnosti i

profitabilnosti, i sa stanovišta prevazilazenja negativnih socijalnih implikacija postojeće organizacije u odnosu na druge organizacije. O prirodi konflikata u svakoj org., postoje 2 osnovna shvatanja. Po prvom shvatanju postojanje konflikata nije poželjno u organizaciji jer oni onemogućavaju ostvarivanje org. ciljeva i ovo shvatanje je prevaziđeno. Po drugom shvatanju postojanje konflikata predstavlja izraz realnih odnosa u organizaciji i poželjno je.

- U menadžerskoj praksi velika pažnja se posvećuje konfliktima i upravljanjem konfliktima kao i njihovim rešavanjem, jer sve su to značajne veštine kojima lideri i menadžeri utiču na svoje saradnike kako bi ostvarili postavljene organizacione ciljeve. Konflikti su neminovna prateća pojava savremene organizacije rada, međutim ne treba dozvoliti da oni pređu određenu granicu preko koje se njima ne može upravljati.

- Postoje različiti uzroci koji dovode do nastanka konflikata i u skladu sa tim različite posledice koje konflikti mogu proizvesti. Najčešći uzroci konflikata su: loš menadžment; nejasno definisani ciljevi i zadaci; nerešene nadležnost, prava, obaveze, odgovornosti; neadekvatan sistem nagrađivanja; problemi i nesporazumi u komunikaciji; sukobi interesa; sukobi kultura; razlike u moći i društvenom statusu…

- Polazeći od uzroka koji dovode do konflikata prema Mijatu Damjanoviću postoje sledeće vrste konflikata:

- Intrapersonalni konflikt koji nastaje kao posledica suprotnosti između očekivanog i postojećeg, između vrednosti i interesa; on izražava unutrašnju konfliktnost pojedinca.

- Interpersonalni konflikt koji nastaje kao posledica suprotnosti između pojedinaca zbog različitosti njihovih ličnih interesa i ličnih svojstava.

- Intragrupni konflikt nastaje u grupi i povezan je sa izneverenim očekivanjima u odnosu na ostvarivanje ciljeva zbog kojih je grupa i osnovana.

- Intergrupni konflikt nastaje između formalnih i neformalnih grupa.- Intradepartmentalni koji nastaje u okviru organizacionih delova koji su formalno ustanovljeni i imaju

svoje autonomne ciljeve i zadatke u okviru celine organizacije.- Interdepartmentalni koji nastaje između više organizacijskih jedinica u okviru jedne organizacija.- Intraorganizacijski konflikt koji nastaje između pojedinih grupa i organizacionih jedinica i posledica

je njihovih interesnih orijentacija i načina njihovog zadovoljavanja.

- Interorganizacijski koji nastaje između raznih organizacija u društvu, a pojava ovih konflikata zavisi od različitih interesa org. koje su u sukobu, i od opšte društvene klime, društveno-ekonomskih, pravnih i političkih odnosa i ustanovljenih etičkih vrednosti u društvu.

90. Načini rešavanja konflikata- Postoji više mogućih načina rešavanja konflikata: 1) stišavanje sukoba između strana koje su u

konfliktnoj situaciji; 2) međusobni ustupci strana koje su u sukobu; 3) rešiti ukupno rešenje problema koji je i izazvao sukob.

- Razrešenja svih mogućih konflikata imaju svoje pozitivne i negativne strane. U izboru načina rešavanja konflikta uvek treba upotrebiti onaj način koji je najadekvatnije primeren karakteru konflikta i potrebi ostvarivanja organizacijskih ciljeva.