ТЕОРИЈСКО СТРУЧНИ ЧАСОПИС ЗА ПИТАЊА ЗАШТИТЕ, БЕЗБЈЕДНОСТИ,

ОДБРАНЕ, ОБРАЗОВАЊА, ОБУКЕ И ОСПОСОБЉАВАЊА ГОДИНА X, БРОЈ 19 - 20, ФЕБРУАР 2007.

БАЊА ЛУКА

2007.

3

НАШ ЈУБИЛЕЈ

УВОДНИК

НАШ ЈУБИЛЕЈ ДЕСЕТ ГОДИНА УДРУЖЕЊА ДЕФЕНДОЛОГА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Задовољство нам је да свим члановима невладине организације Удружење дефендолога Републике Српске честитамо јубилеј, десет година постојања и успјешног рада. Десет година за историју и није пуно, али десет година за невладину организацију Удружење дефендолога Републике Српске, за теоријско - стручни часопис Дефендологија значи и више од тога. Имајући у виду фазу послијератног рађања нашег Удружења и часописа Дефендологија, те сва друштвена обиљежја и неспоразуме тога времена, са поносом се сјећамо наших почетака. У суботу 1. марта 1997. године основана је невладина организација Удружење дефендолога Републике Српске са циљем да својим дјеловањем доприноси сталном унапређењу стручне, научне и теоријске мисли у области заштите, безбједности, одбране, војске, полиције, служби безбједности, образовања, обуке, оспособљавања итд., у Републици Српској, БиХ и широј заједници. У Брчком, тада изузетно актуелном, 27. марта 1997. године одржана је прва сједница Предсједништва нашег Удружења, са које су саопштени основни циљеви и задаци, а међу њима донесена и Одлука о оснивању и покретању објављивања теоријско - стручног часописа Дефендологија за питања заштите, безбједности, одбране, образовања, обуке и оспособљавања. Наставили смо тако редом..., од Требиња до Новог Града, од истока до запада, од сјевера до југа, па даље трновитим путевима..., све до Њујорка и чланства у Свјетском симпозијуму руководилаца у полицији. Дали смо допринос конституисању Дефендологије као опште науке о заштити, безбједности и одбрани која се и данас изучава као наставни предмет на Високој школи унутрашњих послова у Бањој Луци, дали смо допринос јавном и писаном ријечи реформама војске, полиције, служби безбједности и многим другим реформама.

Прво наше стручно – научно савјетовање одржано је у Централном клубу Војске Републике Српске (Дом војске Републике Српске) 23.10.1977. године на тему „Војска и полиција у вишестраначкој Републици Српској“, а затим па све до данас одржали смо преко 60 стручних, научних скупова, спровели исто толико

4

Пројеката, објавили преко 30 књига и са овим 20 бројева вашег и нашег часописа Дефендологија.

Taкође, пратећи савремене трендове, а нарочито у савременој комуникацији покренули смо веб сајт www.defendologija.com, чији је циљ електронско промовисање мисије и визије Дефендологије.

Доминантне теме мултидисциплинарног карактера до сада су нам биле, између осталих, слиједеће: војска, полиција, службе безбједности, реформе, правосуђе, рат, мир, кризе, друштвена одбрана – неке потребе Републике Српске, органи унутрашњих послова у борби против криминала, визија развоја информатике РС, еколошке посљедице рата на животну средину, дејтонски споразум – теорија и пракса, криминалитет, НАТО стратегија на Исток преко Југославије, дјеца и рат, демократизација полиције, медији и пропаганда, држава и полиција у функцији заштите људских права и слобода, дефендологија – наука о заштити безбједности и одбрани, избори у парламентарној демократији, етнички сукоби и полицијска дјелатност, однос полиције и јавности, насиље у медијима, држава и безбједност, предузетништво и ми, еколошке теме, друштвено окружење и насиље у спорту, организовани криминал, корупција и трговина људима, државна безбједност и безбједносни менаџмент, едукација кадра и послови обезбјеђења, синдикат и отуђења, европски стандарди у законодавству, геополитички изазови и европске интеграције, реформа безбједносног сектора у БиХ, регионализација, организовани криминал са тежиштем на тероризам, дезинформација и манипулација, агенције за обезбјеђење лица и имовине и приватна детективска дјелатност, простор, држава, суверенитет, устав, транзиција, симболи, борилачке вјештине, морал, маркетинг, глобализација, старјешина – ауторитет – заповједање, шифром против компјутерског терора, полиција – организација и надлежности, политичка култура, дијалог, толеранција и демократија у БиХ, истине и заблуде о рату у БиХ 1992 – 1995., друштвени аспекти тероризма, систем безбједности и друштвено окружење, прекршајно право, приручник за припаднике физичког обезбјеђења, теорија и методика фудбала, итд., што се види из приказаних објављених часописа и књига,те новинарских натписа који су издвојени у овом броју.

У нашем, вашем часопису Дефендологија двоброју (19-20) који је управо испред вас објављени су следећи радови: Имплементација закона на територији БиХ који се односе на сарадњу са Хашким трибуналом, Спољашњи фактори геополитичког положаја Републике Српске, Безбједносна превентива, Како против тероризма, Нужност унапређења законске регулативе у борби против тероризма, Општи услови за имплементацију новог концепта рада полиције у заједници, Цивилно - војни односи у транзицијским земљама - војни професионализам, Супростављање организованом криминалитету са освртом на специјалне истражне технике,Трговина људима у БиХ- локална парадигма глобалног феномена, Саобраћајни прекршаји и нови Закон о основама безбједности саобраћаја на путевима у БиХ, Процјена личности, Ангажовање жена у функцији побољшања квалитета попуне јединица цивилне заштите, Организација

5

менаџмента људских ресурса у привреди Источне Херцеговине, Мотиви, корист и задовољство од спорта, Приказ књиге Социологија спорта и књиге Тероризам, актуелности и могући облици.

Данас, 1.03.2007. године, када славимо 10 година постојања нашег Удружења, желимо се захвалити свим нашим члановима, ауторима радова и књига посебно, симпатизерима, сарадницима, пословним партнерима, донаторима, посебно Граду Бањалуци, Универзитету у Бањој Луци, Високој школи унутрашњих послова у Бањој Луци и свима другима, појединцима, институцијама и организацијама који су на било који начин помогли рад Удружења дефендолога Републике Српске.

Имајући у виду свеукупне друштвене промјене у Републици Српској, БиХ и региону, те цјелокупне процесе транзиције и глобализације Скупштина Удружења дефендолога Републике Српске је у складу са Статутом донијела Одлуку да Удружење дефендолога Републике Српске промјени назив у Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања. Изворна идеја, циљеви, традиција, наслијеђе, обичаји, култура, струка и наука остају.

Главни и одговорни уредник

7

Садржај

ИЗДАЊА УДРУЖЕЊА ДЕФЕНДОЛОГА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ .... ERROR! BOOKMARK NOT DEFINED.

ДРУГИ О НАМА ........................................................ ERROR! BOOKMARK NOT DEFINED.

БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКО ЗАКОНОДАВСТВО И ТРИБУНАЛ У ХАГУ

Проф. др Миодраг Н. Симовић Марина М. Симовић

КРАТКА АНАЛИЗА ИМПЛЕМЕНТАЦИЈСКИХ ЗАКОНА НА ТЕРИТОРИЈИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ КОЈА СЕ ОДНОСЕ НА САРАДЊУ СА ХАШКИМ ТРИБУНАЛОМ ...... 17

РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА И РЕПУБЛИКА СРПСКА

мр Игор Зекановић Проф. др Мићо Стојановић

СПОЉАШЊИ ФАКТОРИ ГЕОПОЛИТИЧКОГ ПОЛОЖАЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ..... 35

ТЕРОРИЗАМ, БЕЗБЈЕДНОСТ И НАША ПРАКСА

Др Миле Ракић

БЕЗБЕДНОСНА ПРЕВЕНТИВА ....................................................................................... 49

Др Радослав Гаћиновић

КАКО ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА ........................................................................................... 61

Синиша Ђукић

НУЖНОСТ УНАПРЕЂЕЊА ЗАКОНСКЕ РЕГУЛАТИВЕ У БОРБИ ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА ..................................................................................................................... 73

ДЕЦЕНТРАЛИЗОВАНА ПОЛИЦИЈА У НАШОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

мр Урош Пена

ОПШТИ УСЛОВИ ЗА ИМПЛЕМЕНТАЦИЈУ НОВОГ КОНЦЕПТА РАДА ПОЛИЦИЈЕ У ЗАЈЕДНИЦИ ...................................................................................................................... 85

ВОЈНИ ПРОФЕСИОНАЛИЗАМ У ТРАНЗИЦИЈИ

мр сц Анте Баћак

8

ЦИВИЛНО - ВОЈНИ ОДНОСИ У ТРАНЗИЦИЈСКМ ЗЕМЉАМА - ВОЈНИ ПРОФЕСИОНАЛИЗАМ ..................................................................................................... 97

ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ И ТРГОВИНА ЉУДИМА

мр Миле Шикман

СУПРОТСТАВЉАЊЕ ОРГАНИЗОВАНОМ КРИМИНАЛИТЕТУ, СА ОСВРТОМ НА СПЕЦИЈАЛНЕ ИСТРАЖНЕ ТЕХНИКЕ ........................................................................... 109

Велибор Лалић

ТРГОВИНА ЉУДИМА У БИХ – ЛОКАЛНА ПАРАДИГМА ГЛОБАЛНОГ ФЕНОМЕНА 121

ЛИЧНОСТ И БЕЗБЈЕДНОСТ У САОБРАЋАЈУ

Проф. др Александар Милић

ПРОЦЈЕНА ЛИЧНОСТИ (ВЈЕШТАЧЕЊЕ) .................................................................... 131

Доц. др Љубинко Митровић

САОБРАЋАЈНИ ПРЕКРШАЈИ И НОВИ ЗАКОН О ОСНОВАМА БЕЗБЈЕДНОСТИ САОБРАЋАЈА НА ПУТЕВИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ..................................... 143

ЖЕНЕ У ЦИВИЛНОЈ ЗАШТИТИ

Др Јованка Шарановић Др Зоран Килибарда

АНГАЖОВАЊЕ ЖЕНА У ФУНКЦИЈИ ПОБОЉШАЊА КВАЛИТЕТА ПОПУНЕ ЈЕДИНИЦА ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ ................................................................................. 155

ЉУДСКИ РЕСУРСИ У ХЕРЦЕГОВИНИ

мр Петар Иванковић

ОРГАНИЗАЦИЈА МЕНАЏМЕНТА ЉУДСКИХ РЕСУРСА У ПРИВРЕДИ ИСТОЧНЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ (РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА) ......................................................... 171

СПОРТ ЗА СВЕ

Проф. др Душко Вејновић

МОТИВИ, КОРИСТ И ЗАДОВОЉСТВО ОД СПОРТА .................................................. 183

ПРИКАЗИ И ОСВРТИ

Проф. др Петар Павловић

ПРИКАЗ КЊИГЕ, СОЦИОЛОГИЈА СПОРТА АУТОРА ПРОФ. ДР ДУШКА ВЕЈНОВИЋА ................................................................... 191

Доц. др Дане Субошић

ПРИКАЗ КЊИГЕ, ''ТЕРОРИЗАМ - АКТУЕЛНИ И МОГУЋИ ОБЛИЦИ''

9

АУТОРА МР МИЛЕТА ШИКМАНА ................................................................................. 193

ИЗДАЊА УДРУЖЕЊА ДЕФЕНДОЛОГА

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

12

ДРУГИ О НАМА Новински албум Удружења дефендолога

Републике Српске

15

ТЕОРИЈСКО – СТРУЧНИ РАДОВИ

18

БОСАНСКО - ХЕРЦЕГОВАЧКО ЗАКОНОДАВСТВО И ХАШКИ ТРИБУНАЛ

КРАТКА АНАЛИЗА ИМПЛЕМЕНТАЦИЈСКИХ ЗАКОНА НА ТЕРИТОРИЈИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ КОЈА СЕ ОДНОСЕ НА САРАДЊУ СА ХАШКИМ ТРИБУНАЛОМ

Удк: 341.645.5

Проф. др Миодраг Н. СИМОВИЋ, судија и потпресједник Уставног суда БиХ и редовни професор Правног факултета у Бањој Луци

Марина М. СИМОВИЋ, дипл. правник, Управа за индиректно опорезивање Босне и Херцеговине

Резиме: Да би се обезбиједило универзално, јединствено и глобално супротстављање криминалитету, нужно је поступање међународне заједнице, прије свега путем међународног кривичног права. С тим у вези, оправдано је већ у првом деценији двадесет и првог вијека очекивати потпунији и усаглашенији систем норми међународног кривичног права као супранационалног права, и то кроз почетак дјеловања Међународног кривичног суда и с проширењем његове стварне надлежности и на случајеве транснационалног организованог криминала. Полазећи од тога, у раду се анализирају неке карактеристике закона који се примјењују на територији Босне и Херцеговине чији је циљ да се реализују обавезе везане за сарадњу Босне и Херцеговине са Хашким трибуналом. Предмет пажње аутора су критеријумими вредновања имплементацијског законодавствам (уопштено), законода-вство Федерације Босне и Херцеговине, Закон о сарадњи Републике Српске са Трибуналом, усаглашавање кривичног процесног законодавства Босне и Херцеговине са међународним обавезама, Закон о примјени одређених привремених мјера ради ефикасног провођења мандата Међународног кривичног суда за бившу Југославију и других међународних рестриктивних мјера (опште напомене, привремене финансијске мјере против лица оптужених пред Трибуналом и њихових помагача, примјена привремених финансијских мјера против лица оптужених пред Трибуналом и њихових помагача, прекршајне одредбе и прелазне и завршне одредбе).

Кључне ријечи: анализа, имплементација закона, сарадња са Хашким трибуналом.

19

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Напори међународне заједнице да се суди лицима која су оптужена за ратне злочине у БиХ започели су много прије завршетка рата.

Обим злочина био је такав да је већ 25. маја 1993. године Савјет безбједности Уједињених нација једногласно закључио да треба формирати међународни кривични суд, који ће судити појединцима за тешка кршења међународног права, до којих је дошло на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године.1 При томе, домаћи судови имају упоредну надлежност у процесуирању поменутих кривичних дјела, али хашки Трибунал има првенство у поступању над домаћим судовима. Надлежност Трибунала је такође призната у члану IX и Анексу IV, члан II, став 8 Дејтонског мировног споразума који утврђује: “Сви надлежни органи власти у БиХ сарађиваће са… Међународним судом за бившу Југославију и омогућити му неограничен приступ (а нарочито ће поступати по наредбама које су издате у складу са чланом 29 Статута овог суда).”

С циљем да својим чланицама олакша доношење одговарајућег имплементацијског законодавства, Вијеће Европе је сачинило Упуте (Guidelines) за национално имплементацијско законодавство за Резолуцију Савјета безбједности 827 од 25. маја 1983. године. Ове упуте су заправо модел имплементацијског закона и дио су шире Препоруке о имплементацији прописа Трибунала од 27. септембра 1993. године. Прије свега, Guidelines истиче обавезу пуне сарадње са Трибуналом (члан 2) и уређује паралелну надлежност с приоритетом Трибуналом. Међутим, недостају одредбе о посљедицама преузимања поступка на могућност суђења пред националним судом.2 Хапшење, притвор и предаја окривљених уређени су тако да државе извршавају налог Трибунала, а надлежна национална судска власт контролише формалне претпоставке, али не и основаност оптужбе или захтјева за хапшењем и предајом (члан 5). Недостају одредбе о могућем трајању притвора и евентуалном жалбеном поступка, с тим да не постоји могућност предаје осумњиченог који није оптужен. Правна помоћ Трибуналу обухвата идентификацију и проналажење лица, саслушавање свједока и извођење других доказа, као и прибављање докумената, те помоћ при испитивању или довођењу свједока и експерата пред Трибунал (члан 8), прибављање полицијских података (члан 9) и привремено одузимање предмета (члан 11). Релативно уопштене и штуре одредбе Гуиделинес треба схватити тек као оквирни модел који назначава потребан садржај имплементацијских закона, иако и као такав има недостатака.3

1 Погледати Резолуцију 827 (1993) 32 ИЛМ 1203 Савјета безбједности УН-а, Поглавље VII Повеље УН-а и чл. 1 и 8 Статута Хашког суда (налази се на http://www.un.org/Haski sud/legaldoc/index.htm). 2 Јосиповић, др Иво: Хашко имплементацијско кривично право, Хрватски правни центар и ”Информатор”, Загреб, 2000, стр. 27. 3 Ibidem.

20

Врло је сличан и Модел који је сачинио сам Трибунал. Осим што предвиђа да ће држава извршити све налоге Трибунала, као и удовољити захтјевима тужиоца, Модел Трибунала истиче право тужиоца, али и лица овлашћеног од окривљеног да уђу на територију државе и разговарају са свједоцима и стручњацима, и то без присуства представника државне власти (члан 5 став 2). За разлику од Guidelines, Модел Трибунала врло детаљно уређује хапшење, притвор и предају окривљеног. Притом изричито жели искључити национални поступак екстрадиције, те предају подвргнути једноставној и брзој процедури.4 Модел Трибунала посебно уређује и обавезу држава да осигурају слободан пролаз лицима која иду пред Трибунал (члан 11), обавезе везане за извршење казне, ако је држава изјавила да прихвата осуђеног (члан 12), обавезу хапшења лица у бјекству (члан 13), блокирање финансијских средстава окривљеног према налогу Трибунала (члан 14), поврат имовине оштећеним (члан 15) и обавезу држава да сарађују с међудржавним и невладиним организацијама у прикупљању података о учињеним злочинима (члан 16).

УОПШТЕНО О КРИТЕРИЈУМИМА ВРЕДНОВАЊА ИМПЛЕМЕНТАЦИЈСКОГ ЗАКОНОДАВСТВА

Главни критеријум за вредновање имплементацијских законода-вства сваке поједине државе јесте да ли то законодавство у потпуности омогућава сарадњу те државе са Трибуналом и удовољавају ли оним обавезама које државе имају према Резолуцији 827, Статуту и Правилима о поступку и доказима.5 Најважније обавезе које државе имају према Трибуналу су: (1) општа дужност пуне сарадње са Трибуналом и његовим органима и, у складу с тим, обавеза прилагођавања домаћег правосудног система обавезама Трибунала (тачка 4 Резолуције 827 и члан 29 став 1 Статута); (2) прихватање надлежности Трибунала и његов примат за суђења починиоцима злочина, укључујући уступање Трибуналу предмета који су sub iudice пред националним судовима (чл. 9 и 10 Статута и правила 9-13 Правила о поступку и доказима); (3) пружање правне помоћи извршавањем захтјева и налога издатих од стране Трибунала (члан 29 став 2 Статута);6 (4) признавање положаја, привилегија и имунитета предста-вницима Трибунала, укључујући тужиоца и секретара и њихове помоћнике и службенике, у складу оном што уживају представници и службеници УН (члан 30 Статута); (5) обавеза заштите свједока и жртава према члану 22 Статута; (6) обавеза у вези са повратом имовине и надокнадом штете (правила 105 и 106 Правила о поступку и доказима); (7) прихватање

4 Ibidem, стр. 27 i 28. 5 Ibidem, стр. 18. 6 Мисли се, прије свега, на обавезе везане уз прибављање и обезбјеђење доказа (идентификација мјеста и лица, узимање исказа свједока и извођење других доказа, прикупљање документације), хапшење и притварање и предају оптуженог Трибуналу, као и обавезу држава да се путем својих представника пред судом појаве као Amicus Curiae (Правило 74 Правила о поступку и доказима).

21

осуђеника на издржавање казне затвора (члан 27 Статута и правила 103 и 123 Правила о поступку и доказима). У обзир ваља узети и чињеницу да државе без своје кривице могу бити у ситуацији да им законодавство није у потпуности сагласно Правилима о поступку и доказима, и то из разлога што Трибунал врло често мијења Правила о поступку и доказима, с тим да очекивати да државе сваки пут након промјене Правила о поступку и доказима мијењају своје законодавство није реално.7

Имплементацијско законодавсто неке државе подразумијева да та држава признаје надлежности Трибунала. Међутим, опште признавање надлежности, само по себи, није довољно.8 Оно, наиме, у пуном смислу подразумијева и врло специфичне обавезе: (1) дужност државе да предметни поступак уступе Трибуналу на његов захтјев (члана 9 став 2 Статута); (2) пред судовима држава се не смију покренути поступци против лица која су за исто дјело суђене пред Трибуналом (члан 10 став 1 Статута); (3) државе су дужне признати надлежности Трибунала и у случају када већ постоји правноснажна пресуда домаћег суда, и то према модификованом начелу non bis in dem (члан 10 Статута); (4) државе су дужне признати правне последице осуђујуће пресуде, што није изричито прописано, али произилази из обавезе држава да предају осуђеног ради извршења пресуде (члан 29 Статута). У литератури се примјећује да је уређење приоритета надлежности Трибунала пред домаћим судовима промијенило до сада општеприхваћено начело међународног кривичног права да државе имају обавезу ”aut dedere aut judicare”, те да је државама умјесто права на одлучивање за једну од двије опције, наметнуло обавезу извршавања одлуке Трибунала којом он преузима надлежност.

ЗАКОНОДАВСТВО ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Федерација Босне и Херцеговине је 1995. године донијела Закон о изручењу окривљених лица по захтјеву Међународног суда.9 Већ и сам назив овог закона говори да се он не бави свим аспектима сарадње са Трибуналом, већ само хапшењем и предајом окривљених. Тако се у члану 1 овог закона истиче да се овим законом уређује поступак изручења окривљених лица против којих се води кривични поступак пред Трибуналом за кривична дјела предвиђена Статутом Трибунала.10

7 Јосиповић, др Иво, стр. 19 и 20. 8 Ibidem, стр. 20. 9 Објављен у ”Службеним новинама Федерације БиХ” број 9/96. 10 Окривљеним,у смислу овог закона, сматрају се: (1) лице против које је подигнута и потврђена оптужница од стране Трибунала за кривична дјела предвиђена Статутом; (2) лице против које се води кривични поступак пред судом у Федерацији за кривично дјело које је кажњиво и по кривичном закону који се примјењује на територију Федерације и по Статуту; (3) лице које је правноснажном пресудом суда у Федерацији осуђено за кривично дјело које је истовремено кажњиво по кривичном закону који се примјењује на територији Федерације и по Статуту (члан 5).

22

Ипак, у члану 28 тог закона говори се и о предаји “предмета на којима или којима је почињено кривично дјело или предмета који се могу употријебити као доказ”.11

Трибуналу ће се изручити окривљено лице против којег постоји основана сумња да је учинило кривично дјело предвиђено Статутом Трибунала, а које има пребивалиште и боравиште или се затекне на територију Федерације Босне и Херцеговине, без обзира на његово држављанство. Изручење се може дозволити на основу оптужнице, наредбе или налога за лишење слободе Трибунала предвиђених Статутом и Правилима о поступку и доказима Трибунала. У току поступка изручења окривљени мора имати браниоца, а ако га не узме, суд ће га поставити по службеној дужности (члан 4).

Поступак за предају једноставан је и брз, с кратким роковима и у надлежности је Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине. Поступак изручења окривљеног покреће се на захтјев Трибунала, и то дипломатским путем. Уз захтјев за изручење прилажу се: (1) средства за утврђивање идентитета окривљеног (тачан опис, фотографија и сл.); (2) оптужница, наредба или налог за лишење слободе или изручење у коме треба да је назначено име и презиме лица чије се изручење тражи и остали подаци потребни за утврђивање његовог идентитета, опис и назив кривичног дјела и докази за основану сумњу. Захтјев за изручење Министарство иностраних послова доставља Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине, преко Министарства правде Федерације Босне и Херцеговине (члан 9). О захтјеву за изручење одлучује Врховни суд у вијећу састављеном од тројице судија, уколико овим законом није друкчије одређено (члан 10).

У току поступка за изручење против окривљеног се одређује притвор (екстрадициони притвор). Ако окривљени није доступан државним органима Федерације, суд доноси наредбу о издавању потјернице без обзира да ли су испуњени услови за издавање потјернице предвиђени законом о кривичном поступку који се примјењује на територију Федерације.

У хитним случајевима и кад постоји опасност да ће окривљени побјећи или да ће се сакрити, Трибунал може тражити привремено притварање окривљеног и прије достављања захтјева за изручење које ће затражити редовним путем (привремени екстрадициони притвор). Привремени притвор може трајати најдуже 45 дана (члан 12 став 1).12 Привремени притвор ће се укинути ако захтјев за изручење не буде достављен у року од 30 дана од дана притварања окривљеног.

11 Власника предмета из става 1 овог члана у случају да му предмети буду враћени, оштећени или не буду враћени у року од 60 дана од дана правноснажног окончања поступка пред Трибуналом, обештетиће Федерација. Захтјев за накнаду штете власник предмета може поднијети у року од три године по правноснажном окончању поступка пред међународним судом. 12 У захтјев за привремено притварање наводи се којом исправом из члана 7 овог закона располаже Трибунал и да ће се изручење окривљеног затражити редовним путем. Захтјев треба да садржи кратак опис кривичног дјела уз навођење мјеста и времена извршења, те податке о лицу које треба привремено притворити, о његовом држављанству, пребивалишту или боравишту.

23

Рјешење о одређивању притвора доноси вијеће Врховног суда, а против дозвољена је жалба у року од 48 сати од пријема рјешења. Жалба не одлаже извршење рјешења. Странке у поступку за изручење су: федерални тужилац и окривљени. На страни федералног тужиоца може учествовати тужилац Трибунала или лице које он овласти. О захтјеву за изручење суд одлучује на претресу (члан 16 став 1). Претрес се одређује у року који не може бити дужи од 30 дана од дана пријема захтјева за изручење. На претрес се позивају странке, а уз позив окривљени се обавјештава да може узети браниоца, те да ће му се у случају да не узме браниоца или бранилац не приступи претресу - поставити бранилац по службеној дужности. Бранилац може, ради упознавања са захтјевом за изручење, тражити одлагање претреса, а претрес ће се одржати најкасније у року од осам дана од дана одлагања претреса. Ако вијеће Врховног суда нађе да нису испуњене претпоставке за изручење окривљеног предвиђене овим законом, рјешењем ће одбити захтјев, а ако утврдити да су те претпоставке испуњене - донијеће рјешење о изручењу окривљеног (члан 20). Против рјешења којим се дозвољава или одбија изручење, може се изјавити жалба у року од три дана од дана пријема рјешења (члан 25). О извршењу правноснажног рјешења о изручењу, министар унутрашњих послова дужан је у року од 24 сата обавијестити Врховни суд (члан 30). Изручивање окривљених лица по захтјеву Трибунала, по овом закону, вршило се до успоставе одговарајућих институција БиХ по Уставу БиХ (члан 31).

О паралелној надлежности приоритету Трибунала нема изричитих норми. Међутим, о признавању надлежности, сагласно Статуту, може се закључити из норми у којима се говори о предаји окривљених и сарадњи с тужиоцем Трибунала, у складу са Статутом и Правилима о поступку и доказима.

ЗАКОН О САРАДЊИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ СА ТРИБУНАЛОМ

Овај закон13 одражава однос између органа Републике Српске и Трибунала и уређује процедуре у којима ће се одвијати њихова сарадња. Он у цијелости прихвата концепт паралелне надлежности, са приматом Трибунала. За законито и ефикасно одвијање сарадње са Трибуналом стара се Влада Републике Српске. Сарадња се остварује преко Министарства правде, органа правосуђа и Министарства унутрашњих послова. Сви захтјеви или налози за сарадњу Трибунала достављају се Министарству правде, које ће их прослиједити органу који је по овом закону надлежан да их изврши. Влада Републике Српске може одредити посебног официра за везу са Трибуналом, са одређивањем његових обавеза и овлашћења, који може имати канцеларију у сједишту Трибунала.

У чл. 5 - 7 уређен је поступак за прикупљање доказа по захтјеву Трибунала. 13 Објављен у ”Службеном гласнику Републике Српске” број 52/01.

24

Ако Влада Републике Српске донесе одлуку да би објелода-њивање одређених информација или достављање документације могло да угрози интересе безбједности Републике Српске, наложиће Министарству унутрашњих послова да о томе обавијести Трибунал у смислу правила 54 bis.-Е-(III) Правила о поступку и доказима Трибунала и стави захтјев за поништење налога.

Поглавље III регулише уступање надлежности за вођење кривичног поступка Трибуналу.14 Рјешење о преносу надлежности и уступању предмета доноси вијеће окружног суда (члан 23 став 6 тада важећег Закона о кривичном поступку). Након преношења надлежности и уступања предмета Трибуналу, не може се против окривљеног за исте кривичноправне радње покренути поступак пред судом у Републици Српској, а поступак који је у току - обуставиће се. Када је по одредбама овог закона предмет уступљен Трибуналу, поступак пред домаћим судом може се наставити само под сљедећим условима: (а) ако тужилац Трибунала одлучи да не подигне оптужницу; б) ако судија Трибунала одбаци оптужницу; (в) ако се Трибунал огласи ненадлежним; (г) ако Трибунал уступи надлежност за вођење поступка у смислу правила 11bis Правила о поступку и доказима Трибунала (члан 13 став 1).

Поглавље IV регулише притварање окривљених и предају Трибуналу. С тим у вези, чланом 13 је предвиђено да када постоји опасност од бјекства или други разлози предвиђени правилом 40 Правила о поступку и доказима Трибунала, органи унутрашњих послова могу лишити слободе осумњичено лице, уз обавезу да најкасније у року од 24 сата то лице приведу судији, који је у даљем року од 24 сата дужан да одлучи о задржавању у притвору или да то лице пусти на слободу.15 Истим чланом је прописана максимална дужина трајања притвора, право на жалбу притвореног, те поступак по жалби. Члан 14 предвиђа начин одлучивања о захтјеву за притварање и трансфер окривљеног, састав и мјесну надлежност суда.

Захтјев Трибунала за притварање и предају окривљеног, без обзира чији је држављанин, уважиће се под условом да се уз захтјев приложи: (а) основ захтјева, (б) налог судије Трибунала да се окривљени притвори и преда, (в) инструменти за поуздану идентификацију окривљеног (члан 15 став 1). О овом захтјеву одлуку доноси ванрасправно вијеће окружног суда.

14 У вријеме доношења овог закона процедуре и смјернице намијењене странама у вези подношења случајева на разматрање Трибуналу, у складу са мјерама договореним 18. фебруара 1996. године у Риму (познатије као правила ”Римског пута” или ”Друмска правила”) од стране страна потписница Оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, предвиђала су да лица против којих није подигнута оптужница од стране Трибунала могу бити ухапшена због озбиљног кршења међународног хуманитарног права само у складу са претходно издатим судским налогом, потјерницом или оптужницом, која је од стране Трибунала преиспитана и оцијењена конзистентно са међународним правним стандардима. То је, даље, подразумијевало да се поступак није могао водити пред домаћим судом без одобрења Трибунала, осим у случајевима предвиђеном овим законом. 15 Такву одлуку судија мора донијети у року од 24 сата од часа када му је осумњичени спроведен. Притвор се не смије одредити ако нису пружени поуздани докази за идентификацију и информације о кривичном дјелу за које се ово лице терети.

25

Мјесно је надлежан суд на чијем подручју окривљени има боравиште. Суд који је одредио притвор по члану 14 овог закона или донио у првом степену одлуку о уступању надлежности Трибуналу остаће надлежан и за одлуке о притвору ради предаје Трибуналу. Ако се не зна боравиште окривљеног, биће надлежан суд на чијем је подручју извршено кривично дјело. Ако се надлежност не може одредити ни по једном од ових критеријума, поступаће суд кога одреди Врховни суд Републике Српске. Прије него што донесе одлуку о притварању и предаји, суд ће саслушати окривљеног и спровести друге неопходне радње. Против одлуке о притварању и предаји окривљени и његов бранилац имају право жалбе Врховном суду у року од три дана од дана пријема одлуке. Врховни суд доноси одлуку о жалби најкасније у року од три дана од дана пријема предмета. Члан 18, односно поглавље које се односи на правну помоћ Трибуналу, уређује садржину појединих радњи које надлежни органи Републике Српске обављају на захтјев Трибунала. Ради се о појединим истражним радњама, прикупљању потребних података о кривичном дјелу, учиниоцима и другим чињеницама битним за кривични поступак, расписивању потјерница, достављању позива и других писмена која лицима у Републици Српској шаље Трибунал и обављању других радњи потребних за поступак пред Трибуналом.

Поглавље VI Закона регулише извршење пресуда донесених од стране Трибунала. Правноснажна пресуда Трибунала за грађане Републике Српске извршиће се у Републици Српској ако Трибунал не изда друкчији налог (члан 19 став 1). Тада се казна из извршава по прописима Републике Српске, а Трибуналу ће се омогућити потпуни надзор над извршењем.

У завршним одредбама овог закона уређена су питања сходне примјене других закона, ако поједина питања нису уређена овим законом, те ступање на снагу овог закона. У члану 22 закона одређена је обавеза Владе Републике Српске да својим прописом регулише питање материјалног обезбјеђења лица из Републике Српске који се налазе у притвору по одлуци Трибунала, као и чланова њихових породица. Као и у случају федералног Закона о изручењу окривљених лица по захтјеву међународног суда, и Закон о сарадњи Републике Српске са Трибуналом је у цијелости сагласан са Статутом и Правилима о поступку и доказима Трибунала и омогућавао је најширу сарадњу Босне и Херцеговине и Трибунала. Незадовољство које су функционери Трибунала исказивали сарадњом са Републиком Српском зато има ванправне узроке.

УСАГЛАШАВАЊЕ КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ЗАКОНОДАВСТВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ СА МЕЂУНАРОДНИМ ОБАВЕЗАМА

Континуирани рад Трибунала омогућио је да лица одговорна за најтеже злочине учињене у оружаном сукобу у периоду од 1991. до 1995. године, одговарају за своја дјела.

26

Међутим, Трибунал је почео да смањује број предмета са циљем да свој рад оконча до 2008. године, а отпочетка није претендовао на то да може у потпуности да процесуира огроман број предмета ратних злочина који су учињени у бившој Југославији. Ново Одјељења за ратне злочине у Суду БиХ,16 које постоји од јануара 2005. године, 17 у свом саставу има домаће и стране судије.18 Тужилаштво БиХ је потврдило да ће Одјељење, након што буде познат број предмета, процесуирати само најтеже, “врло осјетљиве” предмете, јер неће имати “ни ресурса ни времена да процесуира све предмете ратних злочина”.19 Имајући у виду велики број неријешених предмета ратних злочина, може се са сигурношћу тврдити да ће надлежни судови у ентитетима (окружни судови у Републици Српској и кантонални судови у Федерацији БиХ) и Основни суд Брчко дистрикта процесуирати већину предмета.20

16 Успостављање Одјељења први пут је предложено на састанку Управног одбора Савјета за провођење мира (12. јуна 2003. године), а било је и предмет разговора између хашког Трибунала и ОХР-а у току 2003. и 2004. године. 17 Закони које је било потребно донијети за формирање Одјељења за ратне злочине и пренос предмета са Хашког суда на судове у БиХ, објављени су у ”Службеном гласнику БиХ” број 61/04 и ступили на снагу 6. јануара 2005. године. Ради се о: Закону о измјенама и допунама Закона о Суду БиХ, Закону о измјенама и допунама Закона о Тужилаштву БиХ, Закону о уступању предмета од стране Хашког суда на Тужилаштво БиХ и коришћењу доказа које је прикупио Хашки суд у поступцима пред судовима у БиХ, Закону о измјенама и допунама Закона о заштити угрожених свједока и свједока под пријетњом и Закону о измјенама и допунама Кривичног закона БиХ. 18 Према ОХР-овом Извјештају о напретку у провођењу пројекта за успостављање Канцеларије регистрара (Project Implementation Plan Registry Progress Report), од 20. октобра 2004. године, Одјељење за ратне злочине биће институција БиХ која ће радити у складу са важећим законодавством државе БиХ. Међутим, у првој фази свог рада, оно ће имати привремену међународну компоненту, и то у погледу судија и судске администрације. У првој фази Пројекта судска вијећа ће на главном претресу и жалбеном поступку бити састављена од двојице страних и једног домаћег судије. У каснијем периоду судска вијећа ће бити састављена, углавном, од домаћих судија. Планирано је да по истеку периода од пет година Одјељење чине искључиво домаће судије. Исто тако, посебно Одјељење у Тужилаштву БиХ почело је рад са седам страних тужилаца, али ће прерасти у одјељење у којем ће у већини бити домаћи тужиоци. У завршној фази састав овог одјељења у Тужилаштву БиХ искључиво ће чинити домаћи тужиоци. Независна канцеларија регистрара пружаће техничку подршку и обављати административне послове за Одјељење за ратне злочине Суда БиХ, као и за посебно Одјељење за ратне злочине при Тужилаштву БиХ. Временом ће и Канцеларија регистрара прерасти у искључиво домаћи орган. 19 Погледати Оријентационе критеријуме за осјетљиве предмете на које се примјењују “Правила пута” Тужилаштва БиХ, од 12. октобра 2004. године. 20 Суђење ратних злочина у судовима у БиХ, OSCE, Сарајево, 2005, стр. и. (Неки подаци у овом извјештају потичу из праћења суђења које је Организација за европску безбједност и сарадњу (Мисија OEBS-а у БиХ) провела у сарадњи са другим међународним организацијама, укључујући Канцеларију високог представника (OHR), Мисију УН-а за Босну и Херцеговину (УНМБиХ), EUPM и организације Human Rights Watch, Хелсиншки одбор за људска права и Amnesty International). Праћењем судских поступака, као и другим видовима прикупљања података, OEBS је за период од јуна 1996. до марта 2005. године прикупио податке о 114 предмета ратних злочина који су се налазили у различитим фазама кривичног поступка. Ови предмети се односе на 184 учинилаца. Путем овог извјештаја OEBS није само упутио уобичајене критике у погледу рада домаћих органа власти, него је истовремено истакао низ примјера у којима судије и тужиоци ефикасно и ажурно процесуирају предмете ратних злочина.

27

ЗАКОН О ПРИМЈЕНИ ОДРЕЂЕНИХ ПРИВРЕМЕНИХ МЈЕРА РАДИ ЕФИКАСНОГ ПРОВОЂЕЊА МАНДАТА ХАШКОГ ТРИБУНАЛА И ДРУГИХ МЕЂУНАРОДНИХ РЕСТРИКТИВНИХ МЈЕРА

1. Опште напомене

На основу члана IV. 4. а) Устава Босне и Херцеговине, Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине, на 75 сједници Представничког дома, одржаној 7. марта 2006. године и на 55 сједници Дома народа, одржаној 27. марта 2006. године, донијела је ”Закон о примјени одређених привремених мјера ради ефикасног провођења мандата Међународног кривичног суда за бившу Југославију, те других међународних рестриктивних мјера”.21 Овим законом се врло опсежно и детаљно уређује примјена међународних рестриктивних мјера које, у складу с међународним правом, Босна и Херцеговина примјењује против држава, међународних организација, територијалних јединица, покрета или физичких и правних лица, те других субјеката обухваћених међународним рестриктивним мјерама. С тим у вези, Законом се посебно уређује увођење и примјена одређених привремених мјера с циљем привременог спречавања коришћења, отуђења или другог располагања имовином лица оптужених пред Трибуналом, а која нису доступна том суду и њихових помагача у избјегавању доступности том суду. Сврха овог закона је да се у Босни и Херцеговини предвиди начин провођења резолуција Савјета безбједности Уједињених народа или одлука Европске уније које предвиђају међународне рестриктивне мјере, а посебно Резолуције Савјета безбједности Уједињених народа 1503 (2003.), и то примјеном одређених мјера с циљем ефикасног провођења мандата Трибунала (члан 1 став 3).

За разлику од многих других закона који су се позивали на примјену општег процесног права mutatis mutandis, Закон има карактер праве кодификације који у потпуности и врло детаљно регулише ову материју. Иако овај закон заслужује више пажње, због ограничених циљева овог текста и он ће бити презентиран само са становишта неких критеријума.

Изричито је регулисано шта се сматра “међународним рестриктивним мјерама” (члан 2). Оне укључују: ембарго на оружје, потпуне или дјелимичне рестрикције увоза или извоза, рестрикције уласка у земљу, финансијске рестрикције, те друге мјере у складу с међународним правом. Примјењују се због провођења међународних правнообавезујућих одлука Уједињених нација или да се “придруже” рестриктивним мјерама Европске уније или у другим случајевима у складу с међународним правом. О начину увођења, провођења и укидања међународних рестриктивних мјера које нису посебно уређене

21 Закон је објављен у ”Службеном гласнику Босне и Херцеговине” број 25/06.

28

овим законом, одлучује Вијеће министара Босне и Херцеговине22, и то након консултације с Предсједништвом Босне и Херцеговине.23

На финансијске рестрикције примјењују се одредбе поглавља II и III овог закона, и кад се проводе против других лица осим оптужених пред Трибуналом, а недоступних том суду и њихових помагача – ако међународним правом није друкчије одређено. О одређивању међунаро-дних рестриктивних мјера су Министарство иностраних послова Босне и Херцеговине

24 и Дирекција за европске интеграције Босне и Херцего-вине

25 дужни одмах обавијестити Вијеће министара и Предсједништво.

Значење израза дато је у члану 3 тач. а) -д) Закона. Оптужени је лице против којег је подигнута оптужница пред Трибуналом, а које није доступно том суду. Помагач оптуженог је свако физичко или правно лице за које постоје основе сумње да пружа помоћ оптуженом лицу у избјегавању доступности Трибуналу, укључујучи и брачног или ванбрачног друга, сродника по крви у правој линији, брата или сестру, усвојиоца или усвојеника и њиховог брачног или ванбрачног друга. Помагач је такође и бранилац, љекар или вјерски исповједник оптуженог лица ако постоје основе сумње да помоћ коју пружају оптуженом није помоћ у оквиру његовог стручног дјеловања, већ помоћ у избјегавању доступности Трибуналу. Фондови значе било какву финансијску имовину или корист, као што су: (1) готовина, чекови, новчана потраживања, мјенице, платни налози и други средства плаћања, (2) депозити код финансијских институција или других субјеката, салда на рачунима, потраживања и права која произилазе из потраживања, (3) вриједносни папири који су предмет берзанске или друге врсте продаје, као што су дионице или удјели, цертификати, обвезнице и друге врсте вриједносних папира, (4) камате, дивиденде и други приходи који проистичу из имовине, (5) кредит, право на компензацију, гаранције извршења и друга финансијска права, (6) кредитна писма, коносмани, отпремнице и закључнице, (7) документи којима се доказује интерес у фондовима или финансијским средствима и (8) сваки други инструмент којим се стимулише финансирање извоза. Економска средства су свака врста имовине, материјалне и нематеријалне, као и покретне и непокретне, која не представља фондове, али се може користити за стицање фондова, роба или услуга.

2. Привремене финансијске мјере против лица оптужених пред Трибуналом и њихових помагача

У вези са привременим финансијским мјерама против лица оптужених пред Трибуналом и њихових помагачима, одговарајуће одредбе садржи поглавље II Закона (чл. 4-9).

22 У даљем тексту: Вијеће министара. 23 У даљем тексту: Предсједништво. 24 У даљем тексту: Министарство иностраних послова. 25 У даљем тексту: Дирекција за европске интеграције.

29

Привремене мјере, које се према овом закону примјењују с циљем привременог спречавања коршћења, отуђења или другог располагања имовином су: (1) замрзавање фондова26 и (2) замрзавање економских средстава.27 Закон изричито предвиђа и у чему је значај привремених мјера (члан 5): (а) замрзавају сви фондови и економска средства која припадају или су у власништву или посједу или их држи лице према којем се мјере примјењују; (б) фондови и економска средства се не могу учинити доступним, директно или индиректно, у име или у корист лица према којем се мјере примјењују28 и (ц) забрањују било какве радње с циљем, директног или индиректног, свјесног избјегавања мјера из тач. а) и б).

Закон без икакве ограде обавезује сва физичка и правна лица, организације, органе и институције да одмах након сазнања доставе Министарству безбједности Босне и Херцеговине29 сваку информацију о провођењу одлуке о примјени мјера према одређеном лицу, као што је информација о замрзнутим рачунима и износима, као и сарадњу с тим министарством у провјери таквих информација. С друге стране, Министарство безбједности може користити ове информације само у сврху у коју је информација достављена (члан 6 став 3). То министарство, такође, оснива и води базу података о лицима против којих су уведене међународне рестриктивне мјере, односно привремене мјере по овом закону,30 а податке из базе доставља на захтјев Уједињених нација или Европске уније (члан 7).

Одредба члана 8, у којој су садржани изузеци за животне трошкове, наводи да изузетно од члана 5 (значај привремених мјера) став 1 овог закона, Суд БиХ одобриће ослобађање појединих замрзнутих фондова или економских средстава или одобрити да се они учине доступним, ако утврди да су фондови или економска средства неопходни за подмирење основних животних трошкова, укључујући трошкове

26 Замрзавање фондова је спречавање било каквог кретања, трансфера, измјене, употребе, приступа или управљања или располагања фондовима које би довело до промјене у њиховом обиму, износу, локацији, власништву, посједу, карактеру, дестинацији или неке друге промјене која би омогућила коришћење фондова, укључујући и управљање фондовима, односно портфељом. 27 Замрзавање економских средстава је спречавање њиховог коришћења с циљем стицања фондова, робе или услуга на било који начин, као што је њихова продаја, најам или стављање под хипотеку. 28 Ово се не односи се на потраживања (прилив) замрзнутих рачуна по основу камата или других користи, односно прихода тих рачуна или по основу уплата по уговорима или споразумима који су закључени или потраживања која су се појавила прије почетка примјене одлуке о примјени мјера према одређеном лицу, под условом да се на сваку такву камату или другу корист, односно приход или уплату и даље примјењује одредба тачке а). То не спречава дозначавање на замрзнути рачун од финансијске институције која прими фондове трансферисане од трећих лица у корист рачуна лица према којем се примјењују мјере, под условом да су сва таква дозначена потраживања (прилив) по том рачуну такође замрзнута. 29 У даљњем тексту: Министарство безбједности. 30 Подаци из базе података доступни су институцијама БиХ и другим институцијама или органима којима су подаци потребни у оквиру њихове надлежности, односно за обављање дјелатности за које су овлашћени, при чему се примјењују прописи о заштити личних података и заштити тајности података.

30

исхране, станарине, односно најамнине или хипотеке за простор становања, лијекова и лијечења, пореза и осигурања или трошкова јавних комуналних услуга.

Исто тако, изузетно од члана 5 став 1, Суд БиХ може одобрити ослобађање појединих замрзнутих фондова или економских средстава или одобрити да се они учине доступним, ако утврди да су фондови или економска средства: (а) намијењени искључиво плаћању награде и надокнаде трошкова професионалне правне помоћи, у разумном износу; (б) намијењени искључиво за плаћање накнаде за редовно вођење замрзнутих фондова или економских средстава; (ц) неопходни за ванредне трошкове. Одлучујући о томе Суд БиХ може одредити услове под којима одобрава ослобађање, односно доступност фондова или економских средстава. Прије давања одобрења Суд БиХ ће обавијестити Министарство безбједности, и то најкасније осам дана прије давања одобрења, а то министарство ће о сваком одобрењу о којем је одлучено према овом члану обавијестити надлежне органе међународних организација и држава које примјењују исте рестриктивне мјере према истим лицима.

Могућност ослобађање појединих замрзнутих фондова или економских средстава дозвољава и члан 9: (а) ако су фондови или економска средства постали предмет обавезе по судској, управној или арбитражној одлуци прије почетка примјене одлуке о примјени мјера према одређеном лицу, (б) ако ће се фондови или економска средства користити искључиво ради измирења такве обавезе, (ц) ако судска, управна или арбитражна одлука није донесена у корист лица према којем су примијењене привремене мјере замрзавања фондова и економских средстава, д) ако признање такве обавезе није у супротности с правним поретком БиХ. И у овом случају примјењује се исти поступак обавјештавања као у члану 5.

3. Примјена привремених финансијских мјера против лица оптужених пред Трибуналом и њихових помагача

Примјена привремених финансијских мјера против лица оптужених пред Трибуналом и њихових помагача уређена је у трећем поглављу (чл. 10-14). Кад су у питању оптужена лица, долазе у обзир привремене мјере замрзавања фондова и замрзавања економских средстава, при чему се примјењује списак лица који су утврдили Уједињене нације или Европска унија, укључујући и све његове измјене и допуне. Међутим, одлуку којом уводи привремене мјере према лицима оптуженим пред Трибуналом, а недоступним том суду доноси Вијеће министара, и то на основу поменутог списка31 и објављује је у “Службеном гласнику БиХ”. Против одлуке Вијећа министара може се покренути поступак пред Судом БиХ.

31 Министарство иностраних послова и Дирекција за европске интеграције дужни су одмах обавијестити Вијеће министара о утврђивању тог списка.

31

Закон се бави и проблемима примјене мјера према помагачима (члан 11). Привремене мјере замрзавања фондова и замрзавања економских средстава помагача лица оптужених пред Трибуналом, а недоступних том суду примјењују се према Закону о кривичном поступку БиХ. У складу са с тим, према помагачима лица оптужених пред Трибуналом, а недоступних том суду, главни тужилац БиХ поступа нарочито по члану 35 (права и дужности) и члану 216 (наредба о провођењу истраге) Закона о кривичном поступку БиХ. За одређивање и провођење привремених мјера према овим лицима примјењују се члан 65 (наредба за одузимање предмета), члан 66 (привремено одузимање предмета без наредбе), члан 72 (наредба банци или другом правном лицу) и члан 73 (привремено одузимање имовине ради осигурања), као и остале одредбе Закона о кривичном поступку БиХ. Кад Уједињене нације, друга међународна организација или Европска унија одреде примјену одређене рестриктивне мјере према држављанину БиХ или према другом лицу, а у вези с постојањем основа сумње да је кривично дјело почињено на територији БиХ, тужилац поступа по чл. 35 и 216, те осталим одредбама Закона о кривичном поступку, и то чим сазна за одређивање рестриктивне мјере.32

Закон прописује и обавезе институција у Босни и Херцеговини (члан 12). Наиме, у складу с одлуком из члана 10 (примјена према оптуженим лицима) став 3 или члана 11 (примјена према помагачима) ст. 1 и 2 о примјени привремених мјера према одређеном лицу, те с одредбама члана 5 (значај привремених мјера) и одлукама из члана 8 (изузеци за животне трошкове) и члана 9 (изузеци за поједине обавезе), нарочито постоје сљедеће обавезе: (а) све надлежне институције у БиХ које располажу подацима о имовини лица према којем се мјере примјењују, дужне су у оквиру своје надлежности предузети конкретне мјере с циљем примјене привремених мјера; (б) све банке и друге финансијске институције, као и осигуравајућа друштва у БиХ, код којих лице према којем се примјењују мјере има отворен рачун, дужни су онемогућити новчане трансакције с рачуна тог лица; (ц) сви органи и институције у БиХ који према закону воде евиденцију о имовини, дужни су, у оквиру своје надлежности, онемогућити промјену права власништва, пренос права власништва или посједа и оптерећење имовине.33

У члану 13 Закон у пуној мјери омогућава престанак примјене мјера према оптуженим лицима. Тако, примјена привремених мјера замрзавања фондова и замрзавања економских средстава према поједином лицу оптуженом пред Трибуналом, а недоступном том суду престаје одређивањем престанка примјене мјере према том лицу.

32 Одредбе члана 11 не утичу на провођење одлуке Уједињених нација коју је БиХ дужна проводити по међународном праву ни на међународноправне обавезе БиХ (члан 2 - међународне рестриктивне мјере). 33 У смислу ове обавезе, надлежни органи и институције које воде евиденцију о имовини извршиће убиљежбу привремене мјере, а регистарски судови онемогућиће статусне промјене привредних и других субјеката чији је власник или сувласник лице према којем се примјењују мјере или се на други начин утврди да то лице има удио у имовини тих субјеката, у власничком, сувласничком или другом удјелу тог лица.

32

Одлуку о престанку примјене мјере према оптуженом лицу доноси Вијеће министара, и то на основу списка лица према којима се примјењују одређене мјере, а који су утврдили Уједињене нације или Европска унија.34 Разлози престанка примјене мјере према лицу оптуженом пред Трибуналом, а недоступном том суду су: (а) ако је оптужено лице према којем су одређене привремене мјере постало доступно институцијама БиХ или директно Трибуналу; (б) ако се утврди да је оптужено лице према којем су одређене привремене мјере преминуло; (ц) у другим случајевима у складу с међународним правом. Такође, с циљем утврђивања постојања разлога за престанак примјене мјера, Вијеће министара разматра списак оптужених лица према којима се примјењују мјере у најкраћем могућем року од остварења неког од поменутих разлога, а најмање свака три мјесеца од дана почетка примјене мјера, али се привремена мјера не може престати примјењивати у БиХ прије него што је престала њена примјена на међународном нивоу.

Закон се изричито изјашњава и о престанку примјене мјера према помагачима (члан 14), у ком случају се примјењује Закон о кривичном поступку. Ова привремена мјера укинуће се у случајевима из члана 13 (престанак примјене мјера према оптуженим лицима) став 3 тач. а) и б), ако не постоји неки други разлог за њену примјену према кривичном законодавству БиХ.

4. Прекршајне одредбе

Закон одређује (члан 15) да ће се новчаном казном у износу од 50.000 до 150.000 КМ казнити за прекршај правно лице ако: (а) противно одредбама члана 5 (значај привремених мјера) и члана 12 (обавезе институција) став 1 тачка б), а у складу с одлукама из члана 8 (изузеци за животне трошкове) ст. 1 и 2, члана 9 (изузеци за поједине обавезе) став 1, члана 10 (примјена према оптуженим лицима) став 3 или члана 11 (примјена према помагачима) ст. 1 и 2 - не замрзне фондове или економска средства која припадају или су у власништву или посједу или их држи лице према којем се мјере примјењују или (б) противно одредбама члана 5 и члана 12 став 1 тачка б), а у складу с одлукама из члана 8 ст. 1 и 2, члана 9 став 1, члана 10 став 3 или члана 11 ст. 1 и 2 - учини доступним фондове или економска средства, директно или индиректно, у име или у корист лица према којем се мјере примјењују. За ове прекршаје казниће се и одговорно лице у правном лицу новчаном казном у износу од 5.000 до 15.000 КМ, а физичко лице новчаном казном у износу од 2.000 до 5.000 КМ - ако се физичко лице може законито бавити релевантним дјелатностима.

У члану 16 Закон регулише да ће се новчаном казном у износу од 5.000 до 15.000 КМ казнити за прекршај правно лице ако: (а) противно одредби члана 6 (обавеза достављања информација) став 1, не достави

34 Одлука се доноси измјеном списка или на други начин и објављује се у “Службеном гласнику БиХ“.

33

одмах по сазнању Министарству безбједности сваку информацију о провођењу одлуке о примјени мјера према одређеном лицу или не сарађује са Министарством безбједности у провјери таквих информација или (б) противно одредби члана 6 став 2, не информише Министарство безбједности о извршавању дознака из члана 5 (значај привремених мјера) став 3. За ове прекршаје казниће се и одговорно лице у правном лицу новчаном казном у износу од 500 до 1.500 КМ, а физичко лице новчаном казном у износу од 300 до 900 КМ - ако се физичко лице може законито бавити релевантним дјелатностима.

5. Прелазне и завршне одредбе

Закон регулише и праћење примјене привремених финансијских мјера према оптуженим лицима и помагачима (члан 17).

То је у надлежности Министарства безбједности које, по потреби, о томе извјештава Вијеће министара, а најмање свака три мјесеца или на захтјев Вијећа министара. Обавеза је Министарства безбједности да, у оквиру својих овлашћења, предузме одговарајуће мјере с циљем спречавања поступака који би могли довести до посљедица супротних садржају привремених мјера.

Праћење провођења међународних рестриктивних мјера (члан 18) је у надлежности међуресорне групе. Њу, на захтјев Предсједништва или приједлог Министарства иностраних послова или Министарства безбједности, оснива Вијеће министара. Међуресорна група је стално радно тијело, а чине је представници министарстава надлежних за иностране послове, безбједност, одбрану, финансије, економске односе и правду.

Стручне и административне послове за међуресорну групу обавља Министарство иностраних послова, а начин њеног рада уредиће се пословником који доноси сама група.

На крају, Вијеће министара је обавезано ускладити своју одлуку којом се лицима осумњиченим од Трибунала, која нису доступна Трибуналу, онемогућава да располажу својом имовином у БиХ35 - с одредбама овог закона (члан 19).

ЗАКЉУЧНЕ НАПОМЕНЕ

Усвајање одговарајућег и квалитетног имплементацијског права у одговарајућим државама је од пресудног значаја за успјех Хашког трибунала.

То је, исто тако, врло значајно за равноправно чланство било које државе у заједници напредних држава.

35 Број 274/04, од 19. новембра 2004. године (“Службени гласник БиХ“ број 60/04).

34

Ако би нека држава донијела неодговарајуће законодавство, усмјерено ка избјегавању обавеза које намеће Хашки трибунал, ризикује да тиме буде изложена политичкој и другој изолацији.

О томе би требало да води рачуна свако онај који својим ангажманом утиче на процес имплементације.

SHORT ANALYIS OF IMPLEMENTATION LAWS ON THE TERRITORY OF BOSNIA AND HERZEGOVINA RELATING TO COOPERATION WITH THE HAGUE TRIBUNAL

Prof Dr Miodrag N. SIMOVIC,

Judge and Vice-President of the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina and professor at the Law Faculty in Banja Luka

Marina M. SIMOVIC, lawyer,

Indirect Taxation Administration of Bosnia and Herzegovina

Summary: The need for universal, unified and global opposition to crime requires action on the part of international community primarily through international criminal law. It is therefore reasonable to expect already in the first decade of the 21st century a more comprehensive and harmonized system of norms of the international criminal law as the supra national law. This is mostly seen through the action of the International Crimes Tribunal and expansion of its competence to include cases of transnational organized crime. Using this a starting point, the work analyses some features of the law applied on the territory of Bosnia and Herzegovina the goal of which is to comply with the obligations concerning cooperation of Bosnia and Herzegovina with the Hague Tribunal. The author particularly addresses standards for evaluation of the implementation legislation (in general), legislation of the Federation of Bosnia and Herzegovina, Law on Cooperation of Republika Srpska with the Tribunal, harmonization of the criminal procedural legislation of Bosnia and Herzegovina with international obligations, Law on Application of certain Interim Measures for more efficient implementation of the mandate of the International Crimes Tribunal for former Yugoslavia and other international restrictive measures (general remarks, interim financial measures against persons accused standing before Tribunal and their accomplices, misdemeanor provisions, transitional and final provisions).

Key words: analysis, law implementation, cooperation with the Hague tribunal.

36

РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА И РЕПУБЛИКА СРПСКА

СПОЉАШЊИ ФАКТОРИ ГЕОПОЛИТИЧКОГ ПОЛОЖАЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Удк: 327:911.3 (497.6 РС)

мр Игор ЗЕКАНОВИЋ, виши асистент Природно-математички факултет

Др Мићо СТОЈАНОВИЋ Проф. универзитета у пензији Бања Лука

Резиме: У раду се говори о спољашњим факторима геополитичког положаја Републике Српске. Наиме, геополитички положај Републике Српске је условљен низом фактора, које условно можемо подијелити на унутрашње и спољашње. Условно, јер између њих није могуће повући јасну црту, која би ове факторе диференцирала. Поред тога, разматрани су односи са Федерацијом Босне и Херцеговине, Државном заједницом Србије и Црне Горе, Хрватском, као и регионалним и ванрегионалним силама. Кључне ријечи: геополитички положај, спољашњи фактори, унутрашњи фактори.

Полазна разматрања

Геополитичке каратеристике (детерминанте) одређеног простора су једне од најважнијих квалитативних особина територије и непосредно утичу на низ политичких, политичко - географских, популационих, економских, историјских и других процеса. Геополитичке детерминанте, тј. положај, облик, величина, компактност, природни ресурси и остале особине територије, заједно са њеним културно - историјским насљеђем, антропогеним структурама, те утицајима ближег и даљег окружења чине најважније садржаје геополитичког положаја.

37

У суштини, он се заснива на анализи физичко - географских и антропогеографских фактора, као и њиховим узрочно - посљедичним везама. Због тога је неопходно константно пратити структурне дијелове географског положаја, који се најинтензивније мијењају, а те промјене за народ и државу често имају директне и егзистенцијалне посљедице.

Геополитички положај "у фокусу има утицај географских фактора на политичко - историјски процес."1 У том смислу он представља ону врсту географске локације која узима у обзир нарочито чињенице значајне било за унутрашње политичке прилике, или, још важније, за вањскополитичке односе неке земље (политичко - територијалне заједнице).

Основна чињеница јесте територија са свим својим квалита-тивним и квантитативним карактеристикама. Ипак, територију у њену улогу у геополитичким и политичко - географским процесима неби требало схватити детерминистички.

Преувеличавање значаја физичко - географских детерминанти у односу на државу и друштвено - историјске процесе нема упориште у савременој геополитици. Физичко-географски положај је основа, а друштвено - географски надградња. Због тога је укупан положај Републике Српске условљен комплексом унутрашњих односа и интереса са једне, и осталих унутарбалканских и ванбалканских интереса и фактора са друге стране.

У савременим политичко - географским процесима, геополитички положај Републике Српске је неопходно сматрати динамичком категоријом, што захтјева континуирано и константно праћење и вршење његовог вредновања сходно новим факторима и детерминантама.

Промјенљивост фактора геополитичког положаја условљавају многи традиционални, али и неки нови процеси, на чије стварање и модификовање утиче комплекс савремених, свјетских, европских и балканских политичких трендова. Савремени геополи-тички положај Републике Српске одређен је глобалним, континенталним, регионалним, и многобројним локалним детерминантама. Особине њеног актуелног геополитичког положаја, резултат су великог броја фактора и њиховог узајамног дејства. Ранији фактори положаја су суштински промјењени, неки од њих су преобликовани и добили потпуно нове карактеристике у односу на период грађанског рата и стварања Републике Српске, а неки дјелују на потпуно нове начине, често супротне онима из периода након потписивања Дејтонског мировног споразума и краја деведесетих година прошлог вијека.

Дакле, геополитички положај Републике Српске је условљен низом фактора. Њих условно можемо подијелити на унутрашње и спољашње. Условно, јер између њих није могуће повући јасну црту, која би ове факторе диференцирала.

1 Мирко Грчић, Општа политичка географија, Географски факултет ПМФ, Београд, 1989. год, стр. 80.

38

Спољашњи фактори

Савремени геополитички значај Републике Српске и српских земаља одређен је њиховим додирним (контактним) и чворним положајем на Балкану као посредничком евроазијском простору.

На одреднице геополитичког положаја, њихову суштину и промјенљивост, утичу спољашњи интереси усмјерени према српским земљама. Њих одликује изузетна сложеност, проузрокована више-струком заинтересованошћу носиоца тих интереса за простор Балканског полуострва и Панонске низије. Сучељавање свјетских и регионалних сила, било непосредно или преко својих балканских експонената није новијег датума – оно има свој временски континуитет, од првих облика политичко - територијалног организо-вања до савремених политичко - географских процеса и геополитичких преобликовања Балкана и српских земаља.

У вези са интересима и утицајем великих сила, односно спољашњих фактора у геополитичку терминологију је уведен појам егзогеополитички положај. Он је одређен позицијом неке државе као цјелине према спољним чиниоцима у непосредном окружењу, региона-лним и свјетским силама, организацијама и алијансама.

"Геополитички интереси на Балкану хијерархијски су успоста-вљени и могу се посматрати слојевито:

1. Интереси светских сила (САД и до недавно СССР), глобалних економских, политичких и верских групација и мултинационалних компанија.

2. Интереси регионалних сила чија моћ пулсира – од велике војне и економске моћи, преко тоталног краха, до поновног уздизања и старих претензија (Њемачка, Турска, Француска, Велика Британија и Италија).

3. Интереси самих балканских држава и народа који су веома компликовани, а историјско насљеђе и политичко - територијална подела произвели су велики број националних мањина и територијалних претензија."2

Данас, регионалне силе и читаво политичко-географско окружење српских земаља је стављено у функцију стратешких интереса "новог свјетског поретка". Утицај непосредног геополитичког окружења никада неће моћи самостално да утиче на геополитички положај Републике Српске, већ ће углавном бити експонент условљен интересима свјетских центара моћи. У том смислу треба анализирати:

- непосредно политичко-географско окружење; - регионалне силе; - ванрегионалне (свјетске) силе и - остале (спољашње) факторе.

2 Миломир Степић, Српско питање – геополитичко питање, Јантар група, Београд, 2004. год, стр. 82.

39

Непосредно политичко - географско окружење

Политичко - географски субјекти који граниче са Републиком Српском, те који су кроз историју имали различите геополитичке интересе и политичке односе између себе, и данас су битан елемент геополитичког положаја. Некада су то биле отворене аспирације према српским просторима у БиХ (РС), некада савезништво против заједничког непријатеља, а некада тежње за уједињењем. Све у зависности од спољних чинилаца, односно свјетских центара моћи. Однос Републике Српске према својим сусједима данас је условљен савременим политичко - географским процесима, који се заснивају на: граничним проблемима, националним проблемима, вјерским проблемима, неповје-рењем, али и покушајима регионалне сарадње и специјалних веза. За разлику од интереса великих, па и регионалних сила према овим просторима, геополитички односи Републике Српске и политичко - географског окружења су непосредни и конкретни.

Односи са Федерацијом Босне и Херцеговине

Политичко - географски процеси у Федерацији БиХ и њен политички однос према Републици Српској оптерећен је догађајима из прошлости. Много је отворених, нерјешених питања за које треба проћи много времена, док се не ријеше. Сваки рат у прошлом вијеку на просторима БиХ, иако са различитим циљевима, имао је изражену вјерску позадину – од мотивационих подстицаја до превасходног војног и политичког задатка. Тако је било и у посљедњем рату.

Коријени ових неслагања сежу далеко у прошлост, од доласка Турака на ове просторе (друга половина 15. вијека). Своју кулминацију, доживјеле су у Првом и Другом свјетском рату, када је на геопростору БиХ извршен злочин геноцида над српским народом. Дезинтеграција СФРЈ и посљедњи грађанско – етничко - вјерски рат у БиХ, такође је био под јаким утицајем догађаја из Другог свјетског рата. Ови догађаји имају упориште и у савременим политичко - географским кретањима између Федерације БиХ и Републике Српске.

За вријеме грађанског рата и послијератном периоду Бошњаци су инсистирали на цјеловитости Босне и Херцеговине, промовисањем концепта "грађанске државе", те да остварењем фактичке унитарности спријече било какво цијепање државе по вјерско-националном принципу.

Једна од основне геополитичке хендикепираности Федерације јесте непостојање босанског националног идентитета. Начин како да се превазиђе вјерски темељ државности пронађен је у концепту бошњаштва.

Да би је озваничили, и задовољили свих седам основних чинилацаца за дефинисање националне посебности (религија, култура, језик, територија, привредна цјелина, свијест о припадности, расна припадност), промовисан је "бошњачки језик".

40

Сљедећи политички "кораци" из Федерације усмјерени на континуирано угрожавање надлежности ентитета, које су загарантоване Мировним споразумом. У настојањима (тежњама) за унитарном Босном и Херцеговином и укидањем Републике Српске, неки политички кругови из Федерације БиХ, не презају ни од чега. Проглашавају Републику Српску геноцидном творевином, говоре о кршењу основних људских права, инсистирају на укидању институција Републике Српске, грба и химне, све са циљем стварања негативних политичких тензија, које би навеле свјетске силе да интервенишу по питању ревизије Мировног споразума и укидања Републике Српске.

Дакле, све су константнији покушаји остварења оних циљева, који су и довели до грађанско етничко-вјерског рата на геопростору Босне и Херцеговине. Међутим, њих можемо окарактерисасти прије као "очајнички покушај", него што се у стварности тако нешто може догодити. Федерација Босне и Херцеговине нема геополитичку моћ за ново политичко - територијално преструктуирање Босне и Херцеговине. Република Српска је реалност која свој идентитет заснива на територијалним, демографским и дејтонским принципима.

Односи са Државном заједницом Србијом и Црном Гором (СЦГ)

У циљу што потпунијег елаборирања геополитичког положаја Републике Српске, од којег зависи и укупан просперитет и стабилни развој, те остварење основних националних интереса српског народа, незаобилазна детерминанта је однос Републике Српске и свога "природног савезника", а на основу савремених политичко - географских тенденција и јединог, Државне заједнице Србије и Црне Горе.

Када се распала СФРЈ и сецесионистичке републике прогласиле независност, а Србија и Црна Гора ујединиле и прогласиле Савезну Републику Југославију, западне републичке границе СЦГ су добиле виши хијерархијски ниво и постале државна граница СР Југославије. Такође, међународно признање БиХ, захтијевало је промјену националних циљева српског народа у Босни и Херцеговини и формирање српског политичко - територијалног субјекта, Српске Републике Босне и Херцеговине (послије је промијенила назив у Република Српска).

Република Српска и њена територијална интегрираност и перспектива повезивања са Србијом и Црном Гором је потписивањем Дејтонског мировног споразума дефинитивно постала неизводљива. Данас је Република Српска Дејтоном загарантован ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. Србија и Црна гора, што је сасвим разумљиво сарађује на свим нивоима са Републиком Српском, пружајући јој моралну и материјалну потпору. И СЦГ и Српска форсирају економско, културно и свеколико повезивање између ова два политичко-територијална субјекта. На овој основи и постулатима се заснива Споразум – о успостављању

41

специјалних и паралелних веза између СР Југославије и Републике Српске.3

Успостављањем специјалних и паралелних односа СРЈ и РС настоје се развијати институционални и остали облици сарадње у оквиру општих политичких и привредних услова, посебно у области привреде и кориштења природних ресурса. У Споразуму се наглашава (потенцира) и сарадња у законодавству, затим науци и технологији, приватизацији и денационализацији, образовању, здравству, туризму, екологији, инфо-рмисању, култури и спорту. Споразум је обухватио и војну сарадњу, заједничко сузбијање криминала, као и нормирање и признавање права на двојно држављанство грађанима тадашње СР Југославије и Републике Српске. Предвиђено је и оснивање вијећа за сарадњу од три члана и сталног одбора од шест чланова као тијела која би пратила извршавање Споразума. Споразум поштује суверенитет, територијални интегритет и политичку независност БиХ, и доприноси друштвеном, демократском и привредном развоју.

Односи са Републиком Хрватском

Геополитичке перетензије Хрватске на српски етнички простор у БиХ нису новијег датума. Њене активности имају везу са догађајима у прошлости, од подјеле Римског царства, те раскола хришћанске цркве 1054. године, на католичанство и православље. Од овог раскола константне су аспирације Хрватске, да ли личне или као експонента неке регионалне силе. Своју кулминацију и екстремну форму у виду геноцида и истребљења српског народа у БиХ, доживјеле су у Другом свјетском рату. Због тога су и савремени политичко - географски процеси између Хрватске и Републике Српске, још увијек условљени овим догађајима. Хрватски национални интереси, као и интереси Хрвата у БиХ, теже слабљењу позиције ентитета у Босни и Херцеговини, нарочито слабљењу Републике Српске.

Тренутна геополитичка снага Хрватске у односу на српске земље лежи у јакој Западној и католичкој подршци, као и у тежњи Хрватске да у геополитичкој моћи неутралише и надмаши Србију и српске просторе. Повољнији геополитички положај Хрватске у односу на српске просторе није само резултат подршке западних земаља него и опале геополитичке снаге српског народа проузроковане међусобним трвењима и нејединством (ма колико Срби тражили оправдање у спољним чиниоцима и међународној заједници).

3 У Бањој Луци су 5. марта 2001. године, тадашњи предсједници СР Југославије (СЦГ) и Републике Српске, потписали Споразум о специјалним и паралелним везама између СР Југославије и Републике Српске. Споразум је потписан у Банском Двору у присуству највиших представника власти и политичког живота Републике Српске и СР Југославије, Војске Републике Српске, Српске православне цркве, представника РС у заједничким институцијама БиХ и представника међународне заједнице. (Глас Српски, 06.март 2001.год, стр.1).

42

Усљед нових политичко-географских и геополитичких токова на глобалном нивоу, нарочито под пријетњом све милитантнијег радикалног исламског фундаментализма, и Хрватска мијења своју политику према Републици Српској. Интерес Хрватске, као и других земаља католичке оријентације је контрола Републике Српске, која би евентуално онемогу-ћила ширење ислама даље на Запад, тј. у најновијим геополитичким констелацијама, Српској би припала улога некадашње Војне крајине (граничара).

Данашњи однос Хрватске према Српској има своју економску димензију. Република Српска је интересантно подручје за пласман хрватских производа, јер је познато да су нарочито западни дијелови Српске одувијек били економски и трговачки "везани" за Хрватску, а знатно мање на Србију. Хрватска пласирањем својих производа на не баш мало тржиште Републике Српске има задовољавајућу финансијску корист, нарочито ако је познато да се хрватски производи заиста добро продају (одјећа, обућа, грађевински материјал, прехрамбени производи, …). Ако узмемо у обзир већ ријешене спорове око граничне линије на ријеци Уни и неслагања око пловног пута на ријеци Сави, хрватско -српски односи се посљедњих годину дана крећу позитивном узлазном путањом.

Регионалне силе

Корјените геополитичке промјене, које су свијет, Европу и непосредно геополитичко окружење захватиле крајем 20. вијека, фундаментално су измјениле стратешку стварност у којој се налази српски геопростор. На глобалном плану могуће је запазити неколико геополитичких чињеница које значајно утичу на свеукупан положај Републике Српске и на могућност остваривања њеног државног континуитета. Једна од таквих геополитичких чињеница су регионалне силе. Регионалне силе су промјенљива категорија, јер се одликују осцилацијама по питању своје геополитичке моћи и присуства на Балканском полуострву. Њихове територијалне аспирације према српском геопростору имају историјску димензију и потврђене су кроз досадашње аспирације и освајања ових простора. Ове силе чије претензије каратеришу савремена геополитичка кретања на Балканском полуострву, и имају утицај на геополитички положај Републике Српске као и њено политичко-географско окружење су: Њемачка, Турска, Француска, Велика Британија.

Њемачка

Не треба посебно образлагати крајње негативан став Њемачке према националним интересима српског народа у цјелини. Разлоге за овакав став могуће је наћи у историји и на основу ње примјетити континуитет у њемачкој антисрпској политици, али и у неадекватној српској спољњој политици због које Њемачка испољава овакав став.

43

Њемачка се према економским параметрима може сматрати једном од свјетских сила. Уједињена Њемачка је нова (стара) геополитичка сила у Европи. Економска моћ, становништво карактери-стичних етнопсихичких особина (вриједно, дисциплиновано), увећани териториј за Источну Њемачку, и изузетно повољан геополитички положај у Средњој Европи утицали су да Њемачка поново актуелизира своје старе геополитичке циљеве. Она се за сада сврстава у ред регионалних сила, али, иако чланица ЕУ, у кључним приликама јасно испољава личне геополитичке интересе. Њемачка је најмоћнија земља Европске уније. Она је носилац њене економске, политичке и дипломатске стратегије.

Њемачка политика битно утиче на геополитички простор Срба и на могућност остваривања српских националних интереса. Тај утицај је још израженији с непосредним присуством њемачких оружаних снага на Балкану, преко мировних операција у БиХ (СФОР) и Космету (КФОР), а то значи и коначан војни повратак Њемачке на свјетску геополитичку сцену. Данас су на Балкану присутни сви елементи њемачке геополитике испреплитени војним, политичким, економским ангажовањем и интересима. Њемачки циљеви на Балкану и српским земљама се остварују и путем тржишне економије, односно мултинационалних компанија.

Турска

Турска је била вишеструко значајна земља и некада битно утицала на историју српског народа. Распад Совјетског Савеза је омогућио Турској улогу лидера исламским туркофонским републикама. Оваква позиција је оживјела њене старе геополитичке претензије и интересе према Балкану. Турска политичким и економским средствима покушава да се врати на простор свога некадашњег царства, тако што би имала лидерску улогу око које би се окупљали сви муслимани на Балкану. У исламском свијету, Турске позиције су знатно ослабиле послије посљедњих дешавања на Блиском истоку и отворене подршке Сједињеним Америчким Државама. Идеја о стварању "велике Турске" за Запад није ништа забрињавајуће, јер би се на балканском простору њен исламизам много лакше контролисао, него да се усмјери на азијски континент и повеже са исламским државама на Блиском истоку и муслиманским републикама бившег СССР-а. Турска је важна чланица НАТО пакта, од изузетног геополитичког и геостратегијског значаја за његову концепцију.

Француска

Политика и стратегија Француске према ширем простору Балкана на најилустративнији начин се "пројектује" кроз политику према донедавно највећој земљи каква је била СФРЈ у средишту овог геополитички значајног простора.

44

Ту политику треба посматрати у контексту француске "медитеранске политике и стратегије", која се заснива на кооперати-вношћу са балканским чланицама НАТО-а и новоприкљученим балка-нским земљама кроз програм "Партнерство за мир".

Политика и стратегија Француске према Балкану, као и у случају Велике Британије, може се посматрати и оцјењивати сходно њеном положају и реалном утицају у Европској унији.

Зато Француску овај простор занима са аспекта могућих посљедица по европску стабилност и јединство западних земаља Европе на основу Уговора из Мастрихта.

Велика Британија

За оцјену односа Велике Британије према српским земљама и кризним подручјима на простору бивше СФРЈ, од посебног је значаја њена војно-политичка стратегија на Медитерану, гдје је њена геостратешка и геополитичка активност у уској координацији са стратегијом НАТО-а. У односу према српским земљама, британска геополитика је потпуно комплементарна са америчком.

Да би се супроставили доминацији Њемачке у Европи, Велика Британија и Француска се ослањају на САД, и тако постају сљедбеници америчке геополитичке концепције новог свјетског поретка. Велика Британија и даље остаје једна од највјернијих и најдосљеднијих савезника Сједињених Америчких Држава.

Управо је криза на Балкану показала зависност француске и британске спољне политике према САД-у. Учешћем у разбијању СФРЈ и војним операцијама НАТО-пакта на Србију и Црну Гору, ове двије државе су казниле савезнике из прошлих ратова и солидарисале се са америчком и њемачком геополитиком према српским земљама.

Ванрегионалне силе

Геополитички процеси на простору Европе и на Балкану, који су дио глобалног "новог свјетског поретка" заједно са спољашњим факторима (регионалне и ванрегионалне силе) одређују геополитички положај Републике Српске, а с тим у вези и цјелокупну судбину српског народа у Републици Српској.

Свјетске силе својим економским, политичким, геополитичким интересима дају глобалне просторне размјере, а реализација ових интереса не смије доћи у питање.

Ови интереси у великој мјери зависе и од контроле неколико важних стратешких тачака на планети.

45

Сједињене Америчке Државе

Промјеном глобалног односа геополитичких снага у свијету, САД су изашле као побједник из периода хладног рата и транзиције. Овакав однос снага је учинио САД једином суперсилом, с улогом свјетског полицајца и коначног ауторитета. Оне су у сваком погледу инструментализовале Уједињене нације, те преко ове институције контролишу посредно или непосредно све кризе и ратне конфликте у свијету, које се подударају са америчким стратешким интересима. Свјесни свога положаја у савременој свјетској заједници, прихватиле су да одлучујуче утичу на стање у свим дијеловима свијета.

Српски народ и српске земље нису успјеле да се уклопе у савремене америчке глобалне геополитичке токове. Експанзионистички настројени Запад, предвођен Сједињеним Државама, означио је српски фактор на Балкану као супарнички (реметилачки) за остваривање својих геополитичких циљева. То се огледа и у понашању САД према Републици Српској и у подршци коју путем међународних мировних снага (СФОР) пружају политичко - географском окружењу. Укључивање Сједињених Америчких Држава у рат и послијератне политичко -географске процесе у Босни и Херцеговини треба схватити као доказ да њихово лидерство у геополитичкој концепцији "новог свјетског поретка" мора бити сагледано у ширем контексту. Командовањем Мировним снагама у БиХ (НАТО), у други план стављају Европу, потчињавајући је сопственим интересима, те ангажовањем против српског фактора настоје да обезбиједе и наклоност исламских земаља. Ипак, геополитички токови се у БиХ према Србима полако мијењају. Нарочито послије 11. септембра 2001. године и терористичких напада на Њујорк и Вашингтон јер постоје поуздани подаци да су радикални ислам и Ал Каида већ дуже вријеме присутни и разгранали своју мрежу у БиХ.

Русија

Ако се занемаре повремене осцилације у погледу непосредног политичког, економског, војног, па и идеолошког ангажовања Русије на просторима српских земаља, онда можемо констатовати да је она стално присутна на овом за њу, геополитички важном подручју на југоистоку Европе.

Посљедње двије деценије, Русија је изгубила карактер равноправног супарника САД, јер је из "хладног рата" изашла као поражена земља. Ипак, обзиром на величину њене територије, природна богатства, нуклеарни потенцијал, војну индустрију може се сматрати свјетском силом. Са својим укупним потенцијалима и интересима, Русија је још увијек важан геополитички чинилац глобалног свјетског поретка. Она је и даље свјетска сила чија се ријеч мора саслушати, иако сада много мање него раније, али с обзиром на савремена, превасходно привредна кретања у Русији, с приличним је изгледима да се геополитички утицај поправи у њену корист.

46

Због тога, руске балканске интересе не треба сматрати анулираним. Они су тренутно стављени у други план, али са геополитичког аспекта су за Русију још увијек интересантни. Да ли је Русија предуго била у изолацији и закаснила са овим тежњама и аспирацијама, показаће вријеме.

Русија, као традиционални и "природни" заштитник минимума српских националних и државних интереса, све је мање у стању да одговори тој својој цивилизацијској и геополитичкој улози. За то постоје бројни политичко-географски и геополитички разлози као што су: да се основни стратешки интереси Русије налазе на Далеком истоку и у Централној Азији, те да је Русија сама ослабљена и нестабилна, оптерећена унутрашњим кризама и дезинтегративним факторима. Интереси Руса у сарадњи са Њемачком и земљама Европске уније, и поред непосредне српске трагедије остали су приоритетни. Нема ни говора да би Русија, због заштите српских националних и државних интереса, угрозила на било који начин стратешко партнерство с главним центрима моћи у свијету, прије свега са САД и ЕУ. У осталом, то је руски политички врх недвосмислено показао у вријеме давања сагласности за увођење санкција Србији и Црној Гори, прећутним понашањем за вријеме бомбардовања и егзодуса становништва Републике Српске и Републике Српске Крајине, а о руском ставу за вријеме агресије НАТО-пакта на Србију и Црну Гору (СРЈ) и савременим дешавањима на Косову и Метохији, било би сувишно било шта рећи. Остаје отворено питање, дали је Русија наша православна заблуда, или ми очекујемо и оно што је изван њених моћи. Са политичко - географског аспекта, Русија, а нарочито руски народ никада неће бити наш непријатељ, напротив, а колико ће бити српски савезник зависиће како од укупног геополитичког стања у Русији, тако и од српске државне политике и дипломатије.

Остали спољашњи фактори

Остали спољашњи фактори подразумијевају: Европску унију, мултинационалне компаније, војне савезе и економске групације. Њихови интереси и утицај на геополитички положај Републике Српске и савремене политичко - географске процесе у региону могу бити врло конкретни и непосредни.

Европска унија

Европску унију као интегративни пројекат са геополитичког аспекта можемо посматрати као институцију западноевропских држава с циљем парирања осталим половима свјетске моћи како на глобалном тако и на регионалном плану. Познате су Њемачке тежње да постане једна од водећих свјетских сила. То је могуће само ако се потисну Сједињене Америчке Државе из Европе.

47

Европска унија, под Њемачким лидерством, "још се није квалификовала као свјетска сила јер таква сила, не само што има интересе широм свијета, већ мора да посједује и средства за њихово очување и одбрану силом, уколико је то неопходно. Таквом силом ЕУ неће располагати наредних 20 година. За то вријеме њене војне снаге могу да учествују у већим војним окршајима само под дириговањем САД."4 Стога је Европска унија своје интересе усмјерила ка ближем геополитичком простору, према земљама источне Европе, Балакна, Средоземља и Блиског истока.

Пошто је Балкан, односно југоисточна Европа један од геополитичких циљева ЕУ, српске земље су се нашле у деликатној ситуацији. То објашњава понашање САД-а према Балкану, нарочито одуговлачење кризе на простору бивше СФРЈ, која би требала да успори стабилизацију и економску експанзију Европске уније. Ривалство између САД и ЕУ компликује и онако сложену политичко-географку ситуацију у Европи, а посебно у њеним источним и југоисточним дијеловима. "Данас ЕУ тежи и ширим интеграционим процесима, вјероватно обухватајући и Балкан. Јер, довољно је сазнања и искуства да деструкције на Балкану угрожавају Европу, затим, срушене су идеолошке разлике, порасла је свијест о томе да само демократски процеси и економско повезивање могу обезбиједити слободу и мир за све у Европи."5 Стабилан Балкан је један од основних предуслова за стабилну Европу и моћну Европску унију.

Мултинационалне компаније

Мултинационалне компаније су, прије свега, заинтересоване за експлоатацију природних ресурса и јефтине радне снаге. Простор српских земаља, гдје су цијене њихових вриједности у савременим тржишним токовима постале ниске тј. минималне, једно је од основних стратешких оријентација великих корпорација. Нерентабилне фабрике, ресурси и територија се продају у бесцијење. Читав комплекс оваквих могућности мотивишу мултинационалне компаније за ангажовањем и улагањем у државне и друге институције с циљем освајања тржишта и економске контроле територије. Ако им политичке и геополитичке прилике не дозвољавају реализацију својих интереса често су у стању да преко својих експонената промјене постојеће државне прилике и значајно утичу на политичко - географске процесе.

С обзиром да су на простору Републике Српске присутни дуже вријеме, већ су се инфилтрирале у све сфере друштвеног живота. Са геополитичког аспекта, њихов утицај на политичка кретања у Српској је велики.

4 С. Нишић, Велике силе и Балкан, Војноиздавачки завод Београд, Београд, 1999. год, стр. 85. 5 Мићо Стојановић, Политичко-географски и геополитички аспекти глобализације савременог свијета, Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бања Лука, 1999. год, стр. 526.

48

Војни савези (однос НАТО - пакта према Републици Српској и српском народу)

Војни савези у борби за своје глобалне позиције и у својим геополитичким и геостратегијским концепцијама неизоставно имају Балканско полуострво и српске земље. Послије укидања Варшавског уговора, НАТО пакт је попунио територијални вакуум на Балкану повећавајући квалитет свога положаја. Ангажовањем НАТО снага на Балкану из основа је измјењена стратешка стварност у којој се налази српски етнички простор. Око српског геополитичког простора је инсталисано готово потпуно прозападно политичко - географско окружење, са наглашеним присуством НАТО-а или његовог продукта – Програма "Партнерство за мир".

За сјевероатлански пакт, Балкан и српске земље имају стратегијски значај као дио јужноевропског ратишта. Криза на простору бивше СФРЈ је послужила као идеална прилика НАТО пакту за улазак на Балкан. Искуства у ангажовању ове војне алијансе на простору Републике Српске и српских земаља не улијевају наду да би се НАТО скоро могао одрећи својих геополитичких амбиција у вези са овим простором. Послије уласка већине балканских земаља у Партнерство за мир и приједлога за улазак у НАТО савез, очигледно је да су САД односно НАТО обезбиједили контролу Балканског полуострва. На Балкану се налази све већи број НАТО база и полигона, од којих су најзначајније оне у Бугарској, Албанији, Турској и Македонији. Један од интереса САД-а на Балкану је контрола граница милитаризованог ислама, који представља све већу пријетњу за глобалне стратешке циљеве Америке, као и спречавање хегемоније било које европске силе, првенствено Њемачке.

Закључна разматрања

Република Српска, једанаест година послије потписивања Мировног споразума за Босну и Херцеговину, егзистира. Она је Уставом загарантована категорија, и једна од двије политичко - територијалне јединице у Босни и Херцеговини.

Са аспекта спољашњих фактора, геополитички положај Републике Српске је условљен: непосредним политичко - географским окружењем, геополитичким активностима регионалних и ванрегионалних сила, као и осталим спољашњим факторима, прије свега активностима НАТО пакта, мултинационалних компанија, и Европске уније.

Геополитички положај Републике Српске неминовно је условљен савременим политичко - географским процесима у окружењу. Наиме, политичко - географске заједнице у окружењу још увијек испољавају претензије према Српској. Савремени политичко - географски процеси указују на старе тежње и аспирације, само преобликоване и изражене у новим облицима, а усмјерени су ка слабљењу позиција ентитета и све већој централизацији.

49

Треба истаћи да геополитички положај Републике Српске на основу спољашњих фактора детерминише утицај Европске уније путем услова који се требају испунити да би се приступило њеном чланству, затим политичко-географске активности САД, као водеће свјетске силе, те Њемачке као водеће регионалне силе и најутицајније државе у Европској унији.

ЛИТЕРАТУРА

1. Мићо Стојановић, Политичка географија, геополитика и геостра-тегија – увод у геополитичко мишљење - Матица српска Бања Лука, Бања Лука, 2001.

2. Мирко Грчић, Општа политичка географија, Географски факултет ПМФ, Београд, 1989.

3. Миломир Степић, У вртлогу балканизације, Институт за геополитичке студије, Београд, 2004.

4. Миломир Степић, Српско питање – геополитичко питање, Јантар група, Београд, 2004.

5. С. Нишић, Велике силе и Балкан, Војноиздавачки завод Београд, Београд, 1999.

6. Мићо Стојановић, Политичко-географски и геополитички аспекти глобализа-ције савременог свијета, НУБ Републике Српске, Бања Лука, 1999.

7. С. Шушић, Балкански геополитички кошмар, Новинско-издавачка установа ''Војска'', Београд, 1995.

8. Зборник радова, Геополитичка стварност Срба, Институт за геополитичке студије Београд, Београд, 1997.

EXTERNAL FACTORS OF GEOPOLITICAL POSITION OF REPUBLIC SRPSKA

Igor ZEKANOVI Ć M.A., senior assistant Faculty of natural and mathematical science

Mićo STOJANOVIĆ Ph.D. Retired university professor

Banja Luka

Summary: This paper tells about external factors of geopolitical position of Republic Srpska. In other words, geopolitical position of Republic Srpska is stipulated by many factors, which can be conditionally divided into external and internal. Conditionally, because we can’t draw a line between them, the line which could distinguish these factors. Aside from that, relations with Bosnia and Herzegovina, State union between Serbia and Montenegro, and regional and non-regional powers as well, have been considered. Key words: geopolitical position, external factors, internal factors.

ТЕРОРИЗАМ, БЕЗБЈЕДНОСТ И НАША ПРАКСА

БЕЗБЕДНОСНА ПРЕВЕНТИВА

Удк: 351.74/.75

Др Миле РАКИЋ Висока школа унутрашњих послова Бања Лука

''Превентива је мајка сигурности'' народна пословица

Резиме: Обзиром на комплексност угрожавања безбедности све више се јавља потреба за безбедносном превентивом.Познато је да је безбедносна превентива данас запостављена. Рад се бави комплексношћу безбедносне превентиве са, пре свега, теоријског аспекта. У раду се истиче неопходност да, у циљу успешности безбедносне превентиве, иста мора имати своје научно утемељење и реалну остварљивост.

Кључне речи: превентива, безбедност, политика, држава, угрожавање.

Уводна разматрања

Безбедност представља појам који се данас веома често спомиње у свим областима развоја модерне државе. Од безбедности се најчешће очекује сигурност, предвидљивост, извесност итд. Обзиром на све ширу и сложенију лепезу угрожавајућих елемената безбедност, а нарочито безбедносна превентива добија све већи значај и улогу у развоју државе и друштва и то на дужи временски период. Отуда се проучавању безбедности у савременим државама већ одавно поклања велика пажња.

Њено проучавање се данас врши са различитих аспеката, војних, политичких, економских, социјалних, правних, са аспекта цивилне заштите, итд.

51

Од посебног значаја је чињеница да су се многи безбедносни ризици, ако и само угрожавање безбедности, могли предвидети. Ова сазнања су недвосмислено утицала на потребу повезивања на међуна-родној сцени и из безбедносних разлога. Управо безбедност, ако се посматра у најширем смислу њеног значења њеног појма, данас представља област у којој се додирују спољна и унутрашња политика као области проучавања и као практична делатност. За временски период иза нас се могло казати, да је представљао период у коме се безбедност делила на строго унутрашњу и строго спољну безбедност. Одлучујућу улогу на такаву поделу несумњиво је имала блоковска подељености и настанка тзв. периода ''хладног рата''. Тако конципирана безбедност није могла опстати на сцени услед нарастања потреба за интегративним процесима међу државама у различитим областима, пре свега, па онда и у области безбедности.. Оно што је посебно индикативно је да се до недавно ови интеграциони процеси нису могли ни предвидети. Они који су се бавили проучавањем унутрашње (националне) безбедности морали су ипак узети у обзир околности да цео систем унутрашње организације државе и њена безбедности, као и све вредности које се штите, може бити угрожавано изван тог система.

''Спољни систем безбедности'' је схватан најчешће као систем који може само да угрози унутрашњи систем безбедности тј. безбедност државе и као такав тај систем је увек био респектабилан и ваљало га је имати на уму. Но, реалност се приказала сасвим другачијом од очекиване. Државе су све тешње међусобно повезане и све више су упућене на међусобну сарадњу по готово свим питањима од битног значаја за њихов развој, па отуда и по питању безбедности. Међутим, достигнути степен развоја безбедности (његов постојећи модел) очигледно није довољан па ни примерен тим модерним процесима и односима. Лако се да уочити да могућност угрожавања безбедности и данас представља огроман проблем и иде испред тзв. безбедносних могућности. Другим речима, комплексна безбедност, која је при томе и веома скупа, не може пратити и парирати у потребној мери свим могућим облицима, врстама и обиму угрожавања данас. То је наметнуло потребу за наглашеним и убрзаним развојем посебног сегмента безбедности - безбедносне превентиве.

Перцепција безбедносне превентиве

Досадашњи теоријски ставови и становишта о безбедности државе и начину њеног угрожавања тежишно се класификују са аспекта могућности угрожавања њених виталних вредности од оружаних и неоружаних облика угрожавања, односно агресијом. Под агресијом се сматра: ''употреба оружане силе једне државе против суверенитета, територијалне целокупности или политичке независности друге државе, односно ма на који други начин који није у сагласности са Повељом Уједињених нација како то проистиче из ове дефиниције.1

1 Резолуција УН чл. 1. од 14. 12. 1974. године.

52

Безбедносна превентива је због тога у садржајном и функционалном смислу, примарно била усмерена према рату. Данас је више него очигледно да је безбедност сваке државе, а за нас нарочито Босне и Херцеговине, односно Републике Српске као и уосталом и Србије, далеко комплекснија и захтева њену реконцептуализацију и редизајнирање, у организационом и функционалном смислу. У првом плану, унапређивање тј. научно фундирање и стварање услова за могућност реалне спроводљивости безбедносне превентиве и изналажења њеног адекватног места и улоге за безбедан развој државе.

Безбедносна превентива, историјски посматрано представља релативно нову појаву, са значењем које све више добија примарно, а често и приоритетно место и улогу по питању савремене безбедности државе и друштва.

Освртањем кроз историју поуздано се може закључити да су се до сада далеко више улагали напори у тумачењу и објашњењу угрожавања безбедности него саме могућности у превенирању истог.

Савремена безбедност државе, да би имала своју улогу, императивно мора бити усклађена државним националним интересима и државној политици.

Разлоге оваком односу према безбедности државе, а нарочито према безбедносној превентиви, треба тражити у више праваца. Чини се да је на првом месту то због њене структуралне комплексности, теоријске и емпиријске неразвијености, па и не ретко контрадикторности уосталом као и њеног неадекватног и недовољног разумевања у мери у којој је то потребно.

Развој безбедносне превентиве

Када се говори о безбедносној превентиви, од њене апликације до данас, одувек јој се придавао велики значај. Истине ради била је присутна и тзв. селективна безбедност и превентива.Тако је познато да је још 1603. године у Великој Британији као превентива за борбу против куге, богати су добијали 20. грама праха од носорога, алкохол, опијум, а за сиромашне су биле предвиђене разне амајлије. Ипак ништа није помогло. Куће и целе породице су затваране. Горњи дом у Парламенту је расправљао о куги и донео одлуку да се ниједан члан Горњег дома не затвори и у ситуацији да се утврди да болује од куге и 2. да се ниједна болница не сме направити у близини кућа чланова Горњег дома у Оксфорду. Суседи су затварали једни друге. Самоконтрола и самодисци-плина људи је била огромна, али је куга свакодневно односила између 7 и 10 хиљада људских живота.

Данас када би умрло само 10 % популације у Лондону од неке болести настао би хаос не само у Великој Британији. Тако појава птичијег грипа данас изазива забринутост становништва и држава у којима се ова болест још увек није открила.

53

Безбедносна превентива и поред објективне могућности настанка ратних сукоба, данас мора бити усмерена ка знатно ширем спектру облика и врста угрожавања безбедности. У ком ће се правцу усмерити безбедносна превентива, више или мање, зависило је у ствари одувек од безбедносних интереса и безбедносне политике државе, с једне стране. С друге стране, од саме изграђености (теоријске и емпиријске) и улоге (значаја који јој се придаје) безбедносне превентиве. Такаву њену каузалност у развоју треба очекивати и у будућности.У суштини развој безбедносне превентиве зависи од решености (потребе) државе за безбедним развојем, с једне стране, и безбедносних ризика и безбедносних претњи, с друге стране.

Развој безбедносне превентиве сасвим сигурно је почео од првих схватања да се нека опасност може избећи и превазићи и пре настанка њеног угрожавајућег дејства. Кроз та настојања избегавања опасности безбедносна превентива се у ствари и развијала у квалитативном и квантитативном погледу.

У ствари, безбедносна превентива је константно била присутна и готово по правилу иманентна:

- достигнутом степену одлучивања о развоју државе па и безбедносном развоју државе и то кроз развој, у почетку одбрамбене политике, а касније и конкретним развојем безбедносне политике;

- достигнутом степену економског развоја, а пре свега војног те сходно томе и потребама и могућностима континуираног обезбеђења развоја државе и друштва све до нашег времена;

- могућностима, а на известан начин и потребама утицања на развој и безбедности целокупног човечанства услед потребе за енергентима чија је лоцираност неравномерно распоре-ђена;

- степен развоја субјеката и институција безбедности унутар држава;

- развоју међународних безбедносних субјеката, институција и

- међународних законских одредби.

Из овога се недвосмислено да закључити да је безбедносна превентива била, и да се још увек налази у перманентном развоју. Њен развој је био подложан различитим утицајима. Највећи утицај на њу је остваривала политика. Но, знатан утицај на безбедносну превентиву је остварила и економија, екологија, војни фактор, развој демократских и др савремених односа у држави, итд.

Безбедносна превентива је не ретко израстала, калила се и остваривала кроз ратове. Међутим, о овим утицајима се може говорити са аспекта константне нужности из разлога који се односи на ширину спектра потенцијалног угрожавања и не само потенцијалног, а који свакако не обухвата само рат.

54

При томе, мора се имати на уму да угрожавање безбедности државе представља неодређен појам. У пркос томе, систем безбедности мора дати комплексне одговоре на питања зашто, од кога, од чега и са чиме треба штитити основне вредности државе и друштва.

Теоријска комплексност одређења безбедносне превентиве

Безбедност покушавају дефинисати многи аутори, како домаћи тако и инострани. Управо због тога смо и суочени са егзистирањем релативно великог броја дефиниција безбедности. Међутим чињеница је такође да су неке међу њима међусобно чак и дијаметрално разликују.2

Безбедност је стање у коме државе сматрају да нема опасности од војног напада, политичког притиска или економске присиле, тако да могу слободно да се развијају и напредују.3

Безбедност можемо дефинисати као: ''стање у коме је осигуран уравнотежен физички, духовни, душевни и материјални опстанак појединца и друштвене заједнице у односу према другим појединцима, друштвеној заједници и природи. Тако схваћена безбедност иманентан је структурни елемент друштва, који обухвата и стање, односно одређену особину стања, а исто тако и делатност односно систем.

Безбедност се дакле односи на друштво - државу у целини тј националну, односно унутрашњу и спољну безбеднсост, а исто тако и на међународну заједницу, а у том случају говоримо о међународној, односно светској безбедности.4

Како смо већ истакли и безбедносна превентива је већ поодавно добила своје место и улогу у безбедности друштва која наглашено захтева даљу теоријску и емпиријску разраду и моделирање.Међутим, безбедносна превентива за сада нема развијену своју теорију па, у осталом и као безбедност, нема ни своју егзактну дефиницију због чега се често мора користити аналогија како би се дошло до њеног одређења.

Превенција – у латинском језику праевентио5 (praevenio, veni, ventum, praeventus, prevenire) означава одредницу и термин претећи. претицати одређену појаву. Аналогијом се да закључити да означава – предупређивање, спречавање, претходну заштиту, унапред избегавање нежељенога.

У суштини за термин превенција можемо казати да је преузет из медицинског вокабулара и праксе. У ширем значењу овог појма јасно су се издиференцирала два основна садржаја:

2 У оптицају се данас налази око 21 дефиниција безбедности које имају пре свега теоријску вредност, а 56 дрфиниција чија суштина тражи додатна појашњења или чак њихово потпуно занемаривање. 3 ОУН 1985 4 Анто Гризолд: Расподија националне варности, ФДВ, Љубљана 1992. 5 Provisio (cautio) onis / ad praecavendum/ad providendum atque praecavendum/aptus, a, um / превентиван

55

- први подразумева интервенцију као примарну форму превенције. Суштински означава интервенцију према одређеним појавама са унапред прописаним примењивим средствима, начином примене итд.

- други садржај се везује за префикс ''пре'' који у суштини означава превремену реакцију тј. реакцију пре него се манифестује било која нежељена појава која може угрозити безбедност.

Из појмовног одређења превенције се јасно може закључити да превенција у себи садржи укупност планских, осмишљених и организа-ционо предузетих мера којима се настоји потпуно или делимично уклонити или барем смањити непосредан или посредан настанак и утицај нежељених дела и појава. Безбедносна превентива представља сложену друштвено - историјску појаву и друштвену делатност, која се манифестује у разним аспектима правним, организационим, политичким, социолошким, еколошким итд.

Обзиром да је безбедносна превентива новијег датума, бар кад се говори о теорији безбедносна превентива, представља историјско друштвену појаву па ју је због тога тешко појмовно одредити једним мисаоним актом, а да исти задовољи и све методолошке захтеве, односно да се прецизно одреди њена димензија и све компоненте.

У суштини, безбедносну превентиву бисмо могли одредити као део безбедности која има два циља: теоријско и емпиријско проналажење, проучавање и усавршавање мера безбедности, средстава, метода и поступака ради спречавања угрожавања безбедности у најширем смислу те речи. Мере предузимају појединци у области своје делатности и надлежности и друштвени субјекти, у циљу отклањања услова, могућности и претпоставки који уопште могу угрозити безбедност. Безбедносна превентива у свом раду треба да користи све аналитичко - статистичке и друге оперативне податке, средства и информације, а уз примену научних, техничких и других метода, предлаже најефикасније (најадекватније) субјекте, средства, начине и методе за спровођење правовремених мера и активности. Дакле, функционисање безбедносне превентиве мора започети тј. започиње и траје пре настанка угрожавања безбедности. Но, то не значи да њено функционисање престаје почетком угрожавања. Напротив, безбедносна превентива своју незамењиву улогу има и за време угрожавања као и по престанку угрожавања безбедности, али јој је примарна улога намењена у периоду пре настанка угрожавања безбедности.

Актуелна проблематика безбедносне превентиве

Проблем безбедносне превентиве се огледа у чињеници да ни она, као у осталом ни безбедност, нема законску дефиницију па самим тим у пракси је отворена могућност њеног пренебрегавања из различитих, а најчешће неразумљивих разлога, као и њеног различитог тумачења и односа према њој.

56

Можда у том контексту може послужити чињеница да је безбедносна превентива делимично била законом регулисана у протеклом периоду наше државе па се за њу може казати да је утолико и била успешна. Истина, у одређеном периоду је попримила атрибуте тог времена (политике, самоуправљања, идеја итд.) што данас заслужује једну темељну и објективну анализу, обзиром на постојање довољне временске дистанце, као и могућност спровођења потребних упоредних анализа. Ипак, чини се да проблематика безбедносне превентиве данас знатним делом лежи изван граница саме превентиве. Један од основних проблема представља чињеница да наша држава данас нема јасно дефинисан национални интерес и државни циљ.који би требали бити формулисани у основним правним прописима (Устав и Закон). Такође није прихваћена прецизна дефиниција угрожавања безбедности, односно најчешће се полази од тога да се безбедност угрожава агресијом тј. оружано угрожавање.

Међутим, угрожавање данас може бити далеко разноврсније од оружаног угрожавања, а достигнути ниво научног и технолошког процеса очигледно не успева да у потпуности заштити становништво државе од утицаја природних сила. Такође, све чешћи су случајеви да, с једне стране, наука и технологија данас могу бити инструменти угрожавања, а с друге стране могу бити мете (разлог) угрожавања безбедности.

Са аспекта безбедности, општи и трајни циљ представља заштита државних виталних вредности од свих извора и носилаца угрожавања. Но, обзиром да је појам угрожавања код нас веома неодређен, а такође су и сами облици угрожавања променљиве и динамичне категорије, али и специфиче за сваког конкретног носиоца угрожавања и државу као предмет угрожавања, примарно је неопходно постојање националне безбедносне политике па отуда и политике превентиве националне безбедности. Познато је да безбедносна политика данас није на завидном нивоу, а не би се погрешило ни када би се закључило да је код нас готово и нема. С тога је и политика безбедносне превентиве такође адекватна стању политике националне безбедности. Но, чињеница је да се безбедност државе у најширем смислу те речи остварује управо помоћу превентивног деловања којим је пре свега потребно правовремено открити, анализирати и препоручити најадекватније безбедносне мере и активности као и њихове носиоце чиме би се примарно спречило настајање узрока безбедносног угрожавања.

Такође, на безбедосну превентиву одлучујући утицај има и економија тј. економска страна безбедности. На жалост, и у овом случају се мора констатовати да је стање по овом питању слично стању са безбедносном политиком и политиком превентиве националне безбе-дности. Одавно је теоретичарима безбедности познато да је једини трајни чинилац одвраћања од угрожавања безбедности , како споља тако и изнутра, управо унутрашња економска и у најширем смислу друштвена стабилност земље. Аспирације и могућности угрожавања националне безбедности државе се најчешће интензивирају у условима економске и политичке нестабилности у држави.

57

Данас, после раздруживања ДЗ СЦГ услед непостојања довољне временске дистанце, али и услед непостојања изграђеног безбедносног методолошког апарата, није могуће прецизно изанализирати у ком степену се изменило стање безбедности у држави као ни експонираности угрожавању безбедности сполља или изнутра. Услед непостојања развијене безбедносне превентиве немогуће је и предвидети сва могућа догађања по питању безбедности државе. Економса улагања и политичко промишљање о стварању концепта безбедносне превентиве је далеко ефикаснија и исплативије од последица које могу настати услед угрожавања безбедности. Но, безбедносна превентива сама по себи није довољна ако поред ње није изграђена и развијена (код нас није ни усвојен предлог националне безбедности) концепција, доктрина и стратегија националне безбедности.

Перцепција неких од потреба и могућности у сфери безбедносне превентиве

Стабилност државе, најшире посматрано, основни је невојни чинилац у одвраћању од угрожавања националне безбедности. Кризни поремећаји стална су претња друштву јер увек могу да кулминирају. Због тога је за нашу државу најзначајније превазилажење бројних неравно-тежа у економској, политичкој сфери и изградња адекватног и модерног система безбедности. Чињеница је да стабилна друштва, а пре свега стабилна у политичком и економском смислу чине друштва са стабилном безбедношћу.

''Ровита'' друштвено-политичка ситуација у држави, попут наше, може да се битно промени. Евентуална превентива против погоршања безбедносне ситуације могла би се тражити кроз изградњу безбедности у њеном најширем значењу, чија би изграђеност уливала поверење домаћем становништву, а била би респектибилан фактор одвраћања од угрожавања безбедности државе било споља или изнутра. У том смислу безбедност треба бити организована у духу савремених теоријских и емпиријских сазнања и потреба до којих се дошло не само код нас већ и у свету. Досадашња искуства указују на преку потребу изградње безбедносне превентиве као једног од најзначајнијих сегмената безбедности данас.

У смислу изградње и развијања безбедносне превентиве неопходно је усмерити се на правни, научни и организациони аспект изградње на свим нивоима што се сажето може изразити кроз задатке

- дефинисати националне интересе,

- дефинисати безбедносну политику,

- организовати стручну и свеобухватну безбедносну преве-нтиву као посебну безбедносну целину (центар) на државном нивоу,

58

- организовати и јачати безбедносну превентиву у свим, а нарочито у најзначајнијим сферама државе и друштва (тзв. парцијална безбедносна, превентива),

- правно одредити појмове који се тичу безбедности (угрожа-вање безбедности, прецизно одредити појмове безбедност, сигурност итд).,

- остварити трајну политичку и економску стабилност друштва,

- усмерити се на улазак у Европску унију и њен систем безбедности,

- јачати све компоненте националне безбедности на свим нивоима,

- јачати безбедносну превентиву као посебну целину безбедности,

- законски одредити потребан број и профил кадрова за обављање послова безбедносне превентиве,

- одредити послове безбедносне превентиве и њихов обим,

- одредити врсту послова безбедносне превентиве по нивоима,

- одредити економски оквир безбедносне превентиве итд.

Такође, битан услов функционисања безбедносне превентиве представљао би и чин оснивања централног органа безбедносне превентиве на државном нивоу и подцентре на нивоу локалне самоуправе, оснивање савета за безбедносну превентиву. Уосталом, безбедност чине одбрана и заштита па се тако долази у ситуацију пермутовања значаја система безбедности. Свакако би требало тежити да сваки становник државе буде укључен у безбедносну превентиву и безбедност кроз бар минималну едукацију за самопомоћ и узајамну помоћ.6 Не тако давно у нашим образовним институцијама су се изучавали наставни предмети кроз које су се стицала основна знања из области безбедности. Ови предмети су укинути на свим нивоима образовања непосредно пред агресију на СРЈ.

Објективно је тешко и за знатно развијеније државе обезбедити све потребне услове за стабилну безбедност. Но, чињеница је да у време рецесије, продубљивања јаза између богатих и сиромашних, ратних жаришта, тероризма, пораста криминала, могућности настанка акцидената у индустрији високог ризика, пролиферацији нуклеарног, биолошког и хемијског оружја и средстава безбедност постаје све актуелнија и комплекснија, а самим тим и превенција националне безбедности чврсто утемељује своју примарну улогу у борби против угрожавања безбедности.

6 Увођење нпр. етике безбедности у наставу или филозофије безбедности највероватније неби дало очекиване резултате по питању безбедносне заштите ученика и студената за разлику од предмета – цивилна заштита или здравствено образовање нпр.

59

Закључна разматрања

Суштинско питање сваке државе јесте како да на одговарајући начин штити и непрекидно развија и јача све своје виталне и друштвене вредности. Постизање тог циља у највећој мери је повезано, а не ретко и у директној зависности од стања безбедности у држави и изван ње.

Безбедност сваке државе може бити изложена угрожавању кроз различите облике, врсте и интензитете угрожавања, односно са различитим оствареним ефектима. Но, може се десити да је одређеном угрожавању немогуће се супротставити у довољној мери ако се супротстављању не приступи правилно и на време. Такође, постоје и одређене ситуације услед којих у држави или изван државе, готово по правилу, долази до варирања вероватноће угрожавања безбедности.У таквим случајевима безбедносна превентива има примарну, а често и незмерну улогу. Упркос томе код нас безбедносна превентива није конституисана као наука, нити као део наука из корпуса наука о безбедности.

На садашњем степену развоја и улоге безбедносне превентиве као фактора безбедности егзистира, пре свега, стална потреба за оснивањем опште националне безбедносне превентиве као научне дисциплине и науке. При томе је евидентно да постоји велика проблематика која се тиче саме безбедности и која се одражава и на безбедносну превентиву. У стању унутрашње безбедности у коме езистира БиХ и Република Српска у њој, корелација између државне политике и безбедности па и безбедносне превентиве се по правилу актуелизује са аспекта политике безбедности, а такође и по питању носилаца (субјеката) безбедности. У тим ситуацијама безбедносна превентива, и уоште безбедносни систем, се ставља на пробу. Свака мана тог система може бити скупо плаћена у односу према становништву и виталним вредностима државе.

Многа политичка решења до сада су показивала или још увек показују своју слабост, а нарочито у области безбедности.Очигледно је да само репресивна делатност није потпуна и довољна, а најчешће је и прескупа. У том смислу је довољно индикативно анализирати стање националне безбедности у нпр. Србији у периоду пре и после 5-ог октобра, али и период у БиХ после Дејтонског споразума Не ретко се нарушавају унутрашњи политички односи што се одражава на субјекате безбедности, а што се рефлектује, у крајњем случају и на међусобне односе РС и БиХ. Унапред се морају предвиђати и стварати услови за стабилну безбедност државе. Ако није организована или бар осмишљена безбедносна превентивна делатност, тада се унапред може указивати на чињеницу да се држава налази пред непотпуном, неадекватно и некомплетно изграђеном (мањкавом и нерационалном) безбедношћу која није у стању да адекватно одговори потенцијалним, али и објективним безбедносним изазовима па и безбедносним претњама. Овакав недостатак ипак није непремостив, али решења треба тражити пре свега у државној политици.

60

Недостатак безбедносне превентиве ничим се не може оправдати у држави која сматра да јесте или тежи да буде савремена држава и која води бригу о свом становништву.

Коришћена литература

- Бабовић Б.: Људска права и полиција у Југославији, Прометеј, Београд, 1999,

- Башић Н.: Сигурносне студије у транзицији, Бихаћ 2003, - Бодрожић Ђ.: Србија и Црна Гора, ИПС, Политичка ревија бр.1, Београд

2001, Buzan B.; People States and Fear, The National Security Problem in International Relations, London 1983,

- Гризолд А.: Расподја националне варности, ФДВ, Љубљана 1992, - Група аутора: Нови светски поредак и политика одбране СРЈ, Научни скуп,

Управа за стратегијске студије и политику одбране, Београд 1993, - Ђорђевић Б.: Историја српске ратне вештине, ВИЗ, Београд 2000, - Хаџић М.: Реформа сектора безбедности - зборник радова, Београд, 2003, - Кегли В.Ч. и Виткоф Р.Ј.: Светска политика тренд и транзиција, Београд

2004, - Кенеди П.; Припрема за 21. вијек, Београд 1997, - Лексикон темељних појмова политике, Сарајево 1994, - Price A.: The Fout, Stroke Cycle in security Studies,”International Affairs 74”, no

4, October, 1998, - Петровић Н.: Економски чиниоци политике одбране, Војно дело бр. 6,

Београд, 2001, - Марковић Д.: Демократизација својинских односа у функцији развоја

демократског политичког система, ИПС, Политичка Ревија бр 2, Београд 2005,

- Маџар Љ.: Развојно језгро и суштина конкурентности, Београд, 2004, - Матић П.: Узроци политичке кризе у Србији, ИПС, Политичка ревија

бр.1,Београд 2005, - Маслеша Р.: Теорије и системи сигурности, Сарајево 2001, - Милошевић З.: Модернизација и национализам, Шабац 2006, - Мићовић В.: Глобализација и нови светски поредак, Београд 2001, - Ракић М. и Вејновић Д.: Систем безбједности и друштвено окружење, Бања

Лука 2006, - Ракић М.: Државна политика и модели безбедносне организације,ИПС,

Београд 2005, - Ракић М.: Неки од модела безбедносне политике, ИПС, Политичка ревија

бр. 2; Београд 2005, - Ракић М.: Неки од нетрадиционалних модела угрожавања безбедности и

развоја државе и друштва, ИПС, Политичка ревија бр.1, Београд, 2005, - Ракић М.: Неки од егзистирајућих проблема у односима политике

безбедности у ванредним ситуацијама, Политичка ревија, ИПС, Београд 2005,

- Ракић М. и Остојић М.: Управљање ваздушним простором као фактор безбедности, Шабац 2003,

- Стиглиц Е.Ј.:Протуречности глобализације, СБМ-х, Београд, 2004, - Суботић Д.: Управљање људским ресурсима у политици, ИПС, Политичка

ревија бр. 2, Београд 2005, - Фатић А.: Нови међународни односи,Београд 1999, - Фемић Вукчевић Д.: Развој идеја везаних за безбедност државе и

међународне заједнице, ИПС, Политичка ревија бр.1, Београд 2001.

61

SAFETY PREVENTION

Dr Mile RAKIC, phd

Advanced School of Internal Affairs Banja Luka

Summary: Considering the issue of complexity of imperilment of security, more than ever before there comes a need for paying attention to the issue of security prevention measures. It is known that so far the issue of security prevention has been neglected. Therefore this article deals, first of all, with a topic of complexity of security prevention from a theoretical aspect. In the article, for the purpose of effectiveness of security prevention, a necessity for scientific foundation as well as practical implementation of security prevention is underlined. Key words: prevention, safety, politics, state, endangering.

ТЕРОРИЗАМ, БЕЗБЈЕДНОСТ И НАША ПРАКСА

КАКО ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА1

Удк: 323.28

Др Радослав ГАЋИНОВИЋ

Научни саветник Београд

''Спас народа нека буде највиши закон'' (Saflus populi suprema leh esto) Латинска изрека

Резиме: У раду се говори о тероризму и организационо правним аспектима супротстављања тој друштвено-негативној појави. У том смислу анализиране су превентивне и репресивне мере супротстављања тероризму, улога антитерористичких јединица, улога обавјештајних служби у борби против тероризма, те одлучујућа улога Уједињених нација у тој борби. Против терористичких активности и других облика угрожавања мора се, најпре, борити самим системом државе и друштва, његовом снагом, квалитетом, виталношћу, демократичношћу, која се налази у његовој основи, правном државом и даљим развојем слобода и права грађана, те учвршћивањем тих односа у свим областима друштвеног живота.

Кључне речи: тероризам, супротстављање тероризму, превентивне мере, репресивне мере.

АПСТРАКТ

Савремени тероризам као један од видова насиља постао је најзначајнији изазов како за државу и њене органе заштите, тако и за међународну заједницу.

1 Насловљени рад др Радослава Гаћиновића објављен је дјелимично због обимности истог, при чему су објављене наведене цјелине, док су друге цјелине (Улога антитерористичких јединица, Улога обавјештајних служби у борби против тероризма и Одлучујућа улога Уједињених нација) сачуване у Редакцији часописа.

63

Терористичке активности су у XX веку биле енигма и велики проблем за међународни систем безбедности, али ће бити још већи у XXI веку па је сваки помак у изналажењу метода и садржаја тероризма значајан напредак ка стварању претпоставки за успешно супротста-вљање том виду насиља.

Значи, неопходна је интензивна припрема држава кроз компле-ментарност теорије и праксе у препознавању и супротстављању све опаснијем насиљу. Проучавањем ове врсте насиља долази се до спознаје да је проблем тероризма био заиста проблем XX века, да су се из различитих разлога потхрањивали индивидуализација човека и његова отуђеност, национални сукоби, тензије, злоупотребе власти и нефункционисање правних држава.

Савремени облици међународног и унутрашњег тероризма морају се појмовно разликовати од других, наизглед сличних активности, као што су герила и терор. У Женевској конвенцији од 12. августа 1949. године герилска дејства су дефинисана у члановима 4, 1 и 13, а герилци морају испуњавти услове из члана 1. Хашког правилника и то: морају на челу имати лице одговорно за своје потчињене; морају имати одређени знак распознавања – амблем који може да се уочи са растојања; морају се придржавати одредаба међународног ратног права.

У недемократским друштвима држава примењује терор према својим грађанима ради насилног утицаја на сопствено јавно мњење у циљу изнуђивања неких политичких одлука које у демократским околностима грађани те државе неби никада прихватили. Држава примењује терор и против сопствене опозиције, кад у њој постоје јаке политичке личности које би у датим политичким околностима режиму представљале велике проблеме.

Треба разликловати две основне врсте терора: геноцидни терор и терор као начин владања. Геноцисни терор има за циљ потпуну ликвидацију једне националне, етничке или верске групе. За разлику од геноцидног терора, терор као начин владања је рационалнији, јер уништење и није прави циљ владања људима, јер када носиоци терора све униште немају над ким да владају.

У савременом друштву, а посебно у систему вишепартијског друштва, потребан је нови правац у оквиру студија политичког система који ће се укључити у проучавање дубинских диментија тероризма, јер за разлику од класичних терористичких акција савремене терористичке активности ће се примењивати брзо, у највећој тајности, а изводит ће се муњевито, стручно, са адекватним средствима уз максимално изненађење за државу и очекивање потпуног успеха.

Терористичке активности су веома сложене и још увек нису довољно разјашњене, нарочито када је реч о њиховим носиоцима и уопште разлозима за њихово постојање. Због тога је успешно супротстављање терористичким активностима условљено бројним околностима и изискује одмереност, стрпљење, озбиљан научно - истра-живачки рад, врхунску организацију заштите и контроле како би се на време уочили циљеви и методе деловања савременог тероризма.

64

ПРАВНО ОРГАНИЗАЦИОНИ АСПЕКТИ СУПРОТСТАВЉАЊА САВРЕМЕНОМ ТЕРОРИЗМУ

Практичан одговор на ово питање још нико није дао, па је зато још већи изазов за научну јавност у дефинисању одговора на ово питање. Чак и мали допринос науци у борби против савременог тероризма представља велики корак за човечанство. Цивилизација је угрожена непредвидивим нарастањем терористичких организација у свету. Турбулентмо стање може захватити светска пространства због неозбиљно схваћене опасности од тероризма и због примене двоструких стандарда од стране неких великих сила. Када је реч о борби за сузбијање тероризма, она је данас вишеструко ограничена, јер се огромна средства и енергија усмеравају на последице, уместо на откривање узрока тероризма. Кључни међународни фактори примењују двоструке критеријуме о томе шта је тероризам, ко су терористи и које су организације терористичке, а тероризам осуђују само онда кад он угрожава њихови интересе. Када је реч о методама борбе – доминантно је коришћење силе, експанзија и присуство војног фактора, а тек у другом плану је присутно разматрање извора тероризма и мотива терористичких организација широм света. Сигурно је, да се тероризам не може искоренити коришћењем само војне силе, већ мењањем укупних друштвених односа, развојем демократије и масовним едуковањем јавног мњења о тероризму. Озбиљна борба против тероризма условљава једнак однос према сваком тероризму. Непостоји мали или велики тероризам, наш или њихов тероризам, оправдан или неоправдан тероризам, већ тероризам против кога УН и велике силе првенствено а онда и сви остали морају покренути искрену, истрајну у конкретну антитерористичку активност.

Мора постојати један центар обједињавања и координације те антитерористичке борбе. То једино могу бити ОУН. Нико други то не може без обзира на моћ и утицај у свету, јер нико бар традиционално не ужива такав кредибилитет као ОУН. Неопходна је реафирмација принципа мирног и праведног решавања међународних спорова уз елиминисање праксе наметања готових решења са стране. Веома је битно реафирмисати основне принципе међународних односа, односно основе међународног јавног права, пре свега, принципа суверене једнакости земаља. Изградња праведних економских односа у свету и заустављање даљег продубљивања економских разлика између богатих и сиромашних је афирмација основних принципа који се боре против терора, тероризма и других врста насиља. Мора се елиминисати свака подршка, посебно сарадња и подстицање тероризма за било које циљеве и интересе. Пракса мора потврдити правило да је борба против тероризма легитимна, да је то једнако легитимно право свих земаља, великијх и малих. Када се мале земље увере да се против њих не води никаква дискриминација од стране великих и моћних, када се увере да они имају своју земљу исто као и други, да се уважавају као стварни субјекти међународних политчких односа, када се у свету реши питање етноса, тада ће се сузити услови за деловање тероризма како на унутрашњем тако и на мађународном плану.

65

Ово су нажалост тренутно само жеље и назнаке које некада у будућности могу донети препород међународне безбедности и сарадње. У сваком случају нико несме остати нем пред експанзијом савременог тероризма у свету на почетку XXI века. Свака држава, свака организација, научна институција и појединац морају дати сопствени допринос изналажењу ефикаснијих метода у супротстављању савре-меном тероризму трајно.

Неке државе настоје да елиминишу или бар што ефикасније зауставе експанзију саврменног тероризма и у начелу су у томе сагласне многе државе у свету. Међутим, идеолошка и војна конфронтација, односно различити војно политички и економски интереси у најширем смислу, онемогућавају да се таква замисао практично реализује. У оваквој ситуацији непринципијелног става ретко долази до истине о тероризму, нарочито због тога што неке земље настоје да га искористе за сопствене циљеве. Потребна је, дакле, велика воља и мудрост да би се у борби против тероризма нашло прагматично и за већину прохватљиво решење. Непостојање друштвене анализе није случајан пропуст појединих држава, већ логична последица унапред одређене намере. Наиме, поједини режими знају или претпостављају, да ће се, евентуалном и свестраном анализом узрока и мотива тероризма у њиховој средини, отворити процес широких политичких расправа, што може изазвати непредвидиве полиотичке последице по њих.

Објективном анализом стања у својој средини дошло би се до истине да је тероризам политички мотивисан и да примарно представља реакцију на страховладу, а да су секундарни неки маргинални узроци психопатске фрустрације, фанатизам, шпијунска активност и сл. Морају се расветлити мотиви и узроци терорризма, како се неби отклањале као и увек до сад последице. Због ових чињеница поједини режими се боре против тероризма репресијом насумице, где успут страдају и демократске снаге, које се индиректно оптужују за идеолошку блискост са тероризмом. Илустрације ради, аргентинске војне хунте су, спречавајући '' тероризам'', користиле различите методе терора, међу којима ''ескадрон смрти'', обрачунавајући се често не само са терористичким групама и појединцима, већ и са потпуно невиним људима. Интересантан је пример у и у СР Немачкој крајем седамдесетих година XX века, када је, истовремено с потером за терористима јачала и контрола над лево орјентисаним грађанима.

Без обзира што су припремајући се за борбу против савременог тероризма донесена многа међународна правна акта, формиране веома ефикасне специјализоване антитерористичке јединице у многим земљама света, битка против савременог тероризма ипак остаје на површини, а при том корени тероризма остају нетакнути. Ово указује на погрешан приступ проблему, јер старегија у борби против криминала не може бити ефикасна и у борби против савременог тероризма. У борби против тероризма веома је битно превентивно деловање, односно ''лечење'' узрока који подстичу савремени тероризам. Оваква превенција може се водити само уз активно укључивање свих друштвених структура различитих политичких и економских система које коегзистирају, а који ће се залагати за постепено мењање постојећих међународних осноса.

66

На тај начин превенвција би била ефикасна, јер иза међународног тероризма не би стајале државе, а уједно, он не би имао публицитет у средствима јавног информисања. Још увек је у борби против тероризма најприсутније репресивно деловање, јер је много једноставније и брже се постиже сагласност о штетности неке појаве него објашњење због чег до ње долази. То је разлог због чека се у сузбијању тероризма на Међународном нивоу, извесни резултати постижу само репресивним деловањем. Ово дакле значи да се тероризам не може елиминисати у потпуности, већ само ублажити и сузбити до одређених подношљивих граница, јер ако нису итентифи-ковани узроци, забрана и кажњавање тероризма до сада су доносили само промену његових појавних облика. Квалитетан кадар је услов за успешан и квалитетан рад у откривању терористичких акција и њихових починилаца. Доследна примена и стални развој постојећих криминалистичко - тактичких метода омогућава спречавање или битно отежава настојање терористичких организација да злоупотребе достигнућа науке.

Многе земље заиста желе да реше проблем тероризма. Неке, по пр-авилу, ''узвраћањем'' или преговорима по систему ''корак по корак'', при чему покушавају да на различите начине изнађу компромисно решење. Када је реч о узврааћању силом, односно насиљем против насиља, треба истаћи да је нарастање тероризма довело до савременог опремања и обуке полицијских јединица, али се и тај напор држава показао недовољним. Због тога многе земље формирају посебне антитерористичке јединице, које су увек у приправности за ангажовање против терористичких група и појединаца. Ове јединице поседују наоружање и опрему врхунског квалитета, у својим редовима имају најспособније официре и војнике - полицајце. За избор у ове формације примењују се строги тестови психофизичке спремности. Подвргнути су тешкој и најсавременијој обици. То су врхунски опремљени, обучени и опредељени борци за извршење задатка. Американци у борби против тероризма примењују стратегију ''активне и агресивне одбране'', која дозвољава ''превентивно деловање и превентивне акције'' на територији и ван САД. Ово је израелски модерл ''активне антитерористичке политике'' узвраћања и освете, који показује како они урав-нотежују закон и правду с једне стране и потребе за заштитом од тероризма с друге стране. Међутим, израелски модел са аспекте правде и хуманости је неприхватљив, јер се освете најчешће врше изван свих пропорција (например: за троје убијених Израелаца у Ларнаки на Кипру, убијено је 70 Палестинаца у Тунису)2.

Много је значајнија чињеница да ткз. ''израелски модел'' упозорава да ''безгранична правда може прерасти у неограничену неправду'' што сигурно не одвраћа терористе, већ их, напротив, подстиче на активност. Борба против тероризма узвраћањем обучно се примењује против малих и незаштићених земаља одакле делују терористичке организације насумице, а не селективно против терориста у тој земљи,

2 Радослав Гаћиновић, Савремени тероризам, Графомарк, Београд, 1998. године, стр. 203.

67

јер не постоји опасност за нападача да му се узврати истом мером. Савременом свету у борби против тероризма је неопходна примена превентивних, репресивних и борбених мера органа државне заштите. Ове мере се некада морају спроводити у комплементарном односу.

Теророзам као светски проблем, није још увек код свих тако схваћен управо због различитих циљева вођења светске политике, као и места и улоге наднационалних организација у тој политици. Утврђивање узрока тероризма је веома тежак и магловит пут до циља. Непостојање друштвене анализе на светском нивоу о узроцима и мотивима није случајан пропуст појединих држава, већ њихова намера. Али када су њихови лични интереси у питању те земље се боре против тероризма свим средствима, најчешће репресијом, па чак и насумичном применом међународног терора, подржавајући или пак подстичући тероризам у регионима и земљама ако се терористи боре против њихових неистомишљеника - противника. Превенција обухвата отклањање или ублажавање симптома(непосредна или посредна превенција) а уклањање узрока може се сматрати општом превенцијом. Превенцијом би требало да се: отклони подршка из иностранства носиоцима терористичке делатности (ако је то могуиће); истражи улога средстава за масовно комуницирање и спречи њихово коришћење од стране терористичких организација. Терористичке активности би се знатно смањиле ако не би било средстава јавног информисања који преносе последице њихових акција; веома је битан едукативни рад са младим људима, како би се спречило њихово укључивање у терористичке организације, као и одвраћање уз примену кривичних санкција.

ПРЕВЕНТИВНЕ МЕРЕ

Превентивне мере у борби против свременног тероризма представљају веома значајну делатност демократског друштва, које је истински опредељено за трајно супротстављање савременом тероризму. Ове активности су најтеже, њихови резултати се не виде одмах, они долазе тек након дужег времена и зато многи изражавају скептицизам према демократској превентиви у борби против тероризма.

Демократском превентивом се улази у тамне вилајете насиља, осветљавају се њихове дубинске димензије и стварају се услови за дуготрајни процес искорењивања насилне делатности код тих људи. Веома је битно спознати психолошки профил терористе, његове мотиве и разградити код његове личности такозвани интризички мотив за спровођење насиља. Целокупно друштво мора испољити одлучност у борби против саврменог тероризма, а не само војска, полиција и њихове службе безбедности. Нужно је да се безбедност интегрише у политички ситем земље, како би се ствотили повољни услови за ефикасно функционисање свих чинилаца одбрамбено-заштитиног система државе. Основни предуслов за успешну заштиту од савременог тероризма су: високо - професионална и организована служба заштите; објективна (реалана) процена опасности (односно угрожености), с тим да се терористичке организације не смеју потценити нити пак преценити;

68

залагање за професионално и успешно обављање својих дужности на радним местима грађана; доследна примена законских прописа смањит ће простор за терористичке активности, што је веома важан чинилац у заштити друштва; развијање демократске друштвене свести у свим структурама земље; непрекидна активност на развијању безбедноносне културе, под којом се подразумева знање и мотивисаност појединца да се лично и самоиницијативно супротстављају, те да предузимају мере и поступке за спречавање терористичких активности; стална мера о предузимању и унапређивању мера заштите у свим срединама, стицањре одређених знања о методима и средствима, које терористи користе при извођењу својих активности.

Остваривање наведених предуслова не искључује већ, напротив, обаве-зује на предузимање одређених конкретних мера и поступака одбране и заштите у борби против тероризма. Оне су неопходне, а ефикасније су утолико колико полазе од наведених предуслова. Могло би се рећи да добро организована и свеобухватна самозаштита ефикасно делује у функцији одвраћања од терористичких активности. То подразумева да се на свим задацима, у миру и рату, организовано ангажује цивилно становништво и све политичке партије.

Превентивно деловање у спречавању терористичких активности подразумева и: у миру стално усавршавање система заштите, где се користе светска искуства; спречавање непосредног приступа осетљивим реонима и објектима, који могу бити циљеви терористичких група; опремање објеката најсавременијим електронским заштитиним средствима; потпуна контрола свих периметара током посете непознатих лица објекту; континуирана провераконтрола свих мера које се примењују у заштити; чување података које би терористи могли користити у извођењу терористичких активности.

РЕПРЕСИВНЕ МЕРЕ

Поред превентивних мера које имају за циљ одвраћање терористе од акције држава предузима и репресивне мере, које се односе на примену кривичних, административних и других мера према извршиоцима терористичких активности. Иако се државна заштита мора све више орјентисати на превентивну акцију, она се не може одрећи репресивне функције.

Примена кривичних санкција је неопходно средство заштите друштва и појединаца од друштвено опасних понашања, па се стога друштво не може одрећи казнене функције државних органа, нити се та функција може до краја свести на елементе кривично - правне превенције и ресоцијације, иако оне морају стајати са њима у комплементарном односу.

Друштво је принуђено да позива на одговорност и кажњава, да примењује кривичне, административне и друге казнене мере, које су објективне, репресивне, али и нужне у комфликтима и условима у којим делују терористичке организације.

69

Приликом примене свих мера, битно је имати јасну представу о снази и степену опасности од терористичких активности. Потцењивање, односно занемаривање негативних појава има штетне последице. Уколико се друштво не бори против њих одговарајућим (ефикасним) мерама, оне постају све учесталије, интензивније и са већим притиском на друштво, што може изазвати колебање јавног мњења и слабљење отпорности друштва. Да би друштво на време спречило овакве појаве и тенденције, оно мора инсистирати на егзактној, емпиријски идентифи-кованој процени мера, које су неопходне за заштиту друштва. Одатле произилази да је друштво позвано, када је реч о друштвено опасним понашањима и радњама, да и даље развија казненоправне инструменте у оквиру своје политике, који оправдано служе и циљевима заштите. Поред осталог, неопходно је: дограђивање правних прописа и усвајање одговарајућих међународних конвенција и доношење нових; развијање система безбедности, како би уз помоћ система заштите био способан отклонити сваку опасност од свих облика угрожавања; примена кривичних санкција према свим учесницима терористичких активности. Борба против терористичких активности сталан је задатак, а њен успех зависи од професионализма надлежних служби, економске стабилности, јачања одбране и заштите, међународног угледа и војно политичког положаја земље погођене терористичким активностима. Веома је битна сарадња грађана у процесу идентификације околности и лица која могу организовати терористичке активности.

Државни органи, као непосредно одговорни за укупну безбедност земље и грађана, предузимају најефикасније мере заштите од тероризма кроз: процену могућих носилаца тероризма; правовремену и реалну процену јачине и стварне моћи терористичке организације у циљу припреме антитерористичких мера и активности; правовремено представљање јавности циљева и начина деловања терористичке организације према цивилном становништву, како би она доживела осуду и дискредитацију у светској и домаћој јавности као и ефикасно спречавање јединственог ''наступа'' унутрашњег и спољног тероризма. Ове активности морају добити своју конкретизацију кроз доношење нормативно - правних; политичко - дипломатских; безбедоносно -обавештајних; полициско - репресивних; техничко - технолошких, физичких и борбених мера3.

Социјална превентива, узета за себе, без примене администра-тивне и казнене функције, још увек представља неприхватљиво решења са аспекта заштите, што је нерочито случај у време плиме терористичких активности. Исто тако, инсистирање на репресивној функцији, у одсусутву превентивне акције, водило би тражењу јединог решења у репресији, у схватањима и пракси прошлости, што је такође неприхва-тљиво. У савремном демократским друштвима треба очекивати да мере државне репресије све више исчезавају, губе друштвени смисао и оправдање, уколико јача унутрашња снага друштва и како оно постаје јединственије и стабилније.

3Радослав Гаћиновић, Савремени тероризам, Графомарк, Београд, 1998. гоодине, стр. 212

70

У таквим друштвеним окол-ностима терористичке активности све више добијају карактер напада на цело или готово цело друштво, које ће моћи, захваљујући својој хомогености и компактности, да их решава или отклања на безболнији и једноставнији начин, уз помоћ савремено опремљених и врхунски обучених и мотивисаних јединиоца за противтерористичка дејства.

РЕЗИМЕ

Тероризам је дакле, продужена рука политике, која се води другим (нелегалним) средствима. Дакле, и за тероризам можемо применити познату језуитску максиму ''циљ оправдава средство''.

Политички став - циљ оправдава средство облежио је, целокупну историју, са ужасним последицама за човека. Нажалост, од свог постанка до данас, тај принцип није нестао, у суштини се није променио, само су се мењале форме и модалитети њиховог испољавања. Дакле, његова антихуманистичка суштина је и даље присутна, усмерена против основних људских права и грађанских слобода човека зато што је он сведен на објекат, употрбљен за остваривања политичког циља.

Изгледа да је данашња политичка мисао, са себи својственим, недоследним хуманизмом, само потврда да је атак на човека готово универзална стварност. Јер, пошто је човек убио бога, сада треба убити човека

4. Али да иронија буде већа, то се дешава у ери опште промоције права човека у међународној заједници.

Дакле, суштинска активност субјеката међународне заједнице треба бити усмерена на афирмацији идеје која ће заиста сачувати човека. У том смислу политичка култура мора доживети препород и своју активност спровести у складу са цивилизацијским нормама, што значи да ће одбацити насилну борбу за власт путем репресије, завере, терора и тероризма.

Против терористичких активности и других облика угрожавања мора се, најпре, борити самим системом државе и друштва, његовом снагом, квалитетом, виталношћу, демократичношћу, која се налази у његовој основи, правном државом и даљим развојем слобода и права грађана, те учвршћивањем тих односа у свим областима друштвеног живота.

Истраживањем стратегије нових териористичких активности, долази се до закључка да су поред осавремењене стратегије и тактике, терористи употребљавали и много савременија средства, а није искључена могућност да они употребе и средства за масовно уништење. Проблем терористичких активности је мултидисциплинаран у теорији и комплексан у пракси, а чине га вишеструко међузависни садржаји: политички, економски, социјални, верски, војни, обавештајни, културни и други.

4 Mikel Dufrenne, ''За човека'', Нолит Београд, 1972, стр. 340

71

Полицијска средства на плану супротстављања свим видовима насиља у основи се своде на формирање, усавршавање и оспособавање посебних антитерористичких јединица и оквиру постојећих војних и полицијских формација, као што су РАИД у Француској, ГСГ – 9 у Немачкој, ГИС у Италији, АЛФА у Русији, Делта у САД... У све већем замаху насиља свих врста, потреба за врхунском оспособљеношћу државних специјализованих снага је очигледна.

Тероризам, као злочин против безбедности неће нестати логиком спонтаности. Познато је да у свету постоје и делују многе силе и интересне сфере у којима упориште налазе снаге које игноришу развој демократије и које покушавају своје деструктивне тежње и намере да спроведу кроз извођење терористичких активности. Међународни систем безбедности у наредном периоду је пред великим изазовима, како очувати колективну безбедност становништва и спасити грађане од ове тешко контролисане пошасти. То се између осталог може постићи кроз организовање; врунску обуку и савремено опремање јединица за противтерористичка дејства; сталним праћењем научних достигнућа из области војних, друштвених и техничких наука; анализом досадашњих искустава у антитерористичкој делатности; унапређењем система мера за одвраћање терористичких активности и тиме јачати унутрашњу снагу и способност друштва за наставак демократских процеса.

Потребно је и темељно познавање не само појавних облика већ и услова који савременом тероризму дају замајац и подстицај за нарушавање мира и стабилности, угрожавајући функционисање живота у савременој цивилизацији. Свет у целини мора мењати своје ставове у односу на тероризам, како би га могао контролисати. Горући проблем у трајном супротстављању терористичким активностима је нерешено питање етноса у многим светским регионима. У антитерористичкој борби, потребно је искоренити пасивност грађана, коју не трпи савремено организовано друштво; за то је потребно ефикасно деловање институција правне државе, опште културе и политичког система, јер се терористичке активности појављују у општим кризама, посебно ако је присутна политичка криза.

Проучавањем ове проблематике долази се до закључка да је међународни тероризам појава чији носиоци, као код многих других облика социјалне патологије, поседују изванредну спосбност прилагођа-вања измењеним друштвеним условима. Уз то, тероризам има веома дугу историју, а у току последње две деценије доживљава силан замах, што озбиљно оптерећује међународне односе и угрожава мир у свету. Ово тим пре, јер иза њега стоје велике материјалне снаге, изражене у финансијским средствима и најсавременијој техничкој опремљености.

Може се, дакле, закључити да су савремене терористичке активности све присутније у свету. Оне могу бити све више и чвршће под контролом одређене државе, којој служе за остватривање интереса у одређеном подручју, које има значајан економски и геостратегијски положај. Овим опасним актима мора се супротставити целокупна међународна заједница, која треба комплементарно да употреби превентивну, репресивну и борбену функцију органа државне заштите.

72

Међутим, да би се супротставили једној појави може се деловати превентивно и репресивно, али за оба начина деловања потребно је да се предходно зна шта је појава која се жели сузбити, како би се могло сазнати који су узроци њеног настанка, да би превенција била успешна, односно на шта се све та појава односи да би репресија дала резултате. Феноменолошке особине савременог тероризма (интернационализација и транснационализација) упућују на мултидимензијалност појаве и мултидисциплинарност приступа у њеном супротстављању.

ЛИТЕРАТУРА

1. Архив за правне и друштвене науке: Савремени облици тероризма, бр. 1-2/80, Савез удружења правника СФРЈ, Београд 1980.

2. Агесија НАТО на Југославију, Универзитет у Београду – центар за стратегијске студије, Београд, 1999.

3. Божовић, Б.: Нациостичка обавештајна служба, “Младост”, Београд,1963. 4. Богдановић Д.:Књига о Косову, “Народна књига” и “Војно издавачки завод”

Београд, 1999. 5. Велика Албанија-Замисли и могуће последице, Институт за геополитичке

студије, Београд 1998. 6. Видачић Р.: О коренима сепаратизма и тероризма на Косову, “Службени

лист СРЈ” Београд, 2000. 7. Chomsky N.: Нови милитаристички хуманизам – лекције Косова, “Филип

Вишњић” Београд, 2000. 8. Димитријевић,др.В.:Уточиште на територији старане државе– територија- лни

азил, “Радничка штампа”, Београд 1982. 9. Димитријевић, др. В.: Тероризам, “Радничка штампа”, Београд 1982. 10. Димитријевић, др. В.:Страховлада, “Рад”, Београд, 1985. 11. Ђорђевић, др. Ј.: Политичка наука и тероризам, Архив за правне науке,

Београд 1980.. 12. Hoffman B.:Унутрашњи тероризам, превод и штампа “Народна књига” и

“Алфа” Београд, 2000. 13. Harmen, C.C: Terrorism Today, London:Frank cass, 2000. 14. Hoge Jemes F. Jr.,Rose, Gilden, How Did This happen ? Terrorism and New

War, New York, Coucul on Foreign Relations Books, 2001. 15. Horowitz Leonard G, Death in the Air: Globalism, Terrorism, and Toxic Warfare,

sandpoint, Tetrahedron, 2001. 16. Гаћиновић, Р.:Како против тероризма, “Младост”, Београд, 1996. 17. Гаћиновић, Р.:Савремени тероризам, ”Графомарк”, Београд,1998. 18. Гаћиновић, Р.:Насиљу Југославији, ЕВРО, Београд, 2002. год. 19. Гаћиновић Р.: Отимање Косова и Метохије, НИЦ-Војска, Београд, 2004.

године, 20. Гаћиновић Р. :Тероризам,''Драслар партнер,'' Београд, 2005. године 21. Група аутора: Међународна пропаганда,”Правни факултет”, Београд 1986. 22. Група аутора:Савремени тероризам (Југословенски погледи), Београд 1990. 23. Група аутора, ''Међународни тероризам,'' Београдски форум за свет

равноправних, Београд 2002. године. 24. Група аутора, ''Амнезија јавности-од пропаганде до тероризма,'' Графо-

комерц, Београд, 2004, године 25. Геополитика и Балкан, Балканска асоцијација за кривично право, Београд,

2000. 26. Геополитичка стварност Срба, Институт за геополитичке студије

Београд,1997.

73

27. Јовић Стојан: Савремена снаге,“Монтенегро Харвест”,Подгорица,19 28. Јаковљевић др. Д.:Тероризам с гледишта кривичног права, “Службени лист

СРЈ “ Београд, 1997. 29. Џонатан Р. Вајт, ''Тероризам'', Алеxандриа Пресс, Београд, 2004. године 30. Taylor, Max. I Horgan, John (ur): Тероризам и будућност, Голден маркетинг,

Загреб, 2003. 31. Wilkinson, P.: Тероризам против демократије, Голден маркеринг, Загреб,

2002.

HOW TO FIGHT TERRORISM

Radoslav GA ĆINOVIĆ Ph.D. Scientific adviser Belgrade

Summary: This paper tells about terrorism and organizational legal aspects of confronting this social–negative occurence. In this regard preventive and repressive measures against terrorism have been analized, the role of anti - terrorism units, the role of intelligence agencies against terrorism, and the decisive role of the UN in that battle. In order to fight terrorism, you need the state system and society, its power, quality, vitality, democracy, which is the foundation of the system, legal state and further development of freedoms and rights of the citizens, and embedding of these relations into all aspects of social life. Key words: terrorism, fighting terrorism, preventive measures, repressive measures.

ТЕРОРИЗАМ, БЕЗБЈЕДНОСТ И НАША ПРАКСА

НУЖНОСТ УНАПРЕЂЕЊА ЗАКОНСКЕ РЕГУЛАТИВЕ У БОРБИ ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА

Удк: 323.285

Синиша ЂУКИЋ1 Бања Лука

Резиме: У раду се говори о тероризму као израженој пријетњи савременом свијету. Будући да законска регулатива представља полазиште успјешној одбрани од тероризма, веома је важна њена адекватност, како унутар држава, тако и на нивоу међународне заједнице, првенствено ако се има у виду енигматичност одбране од тероризма, с једне, те аморалност, фанатизованост и непредвидљивост терориста, са друге стране. Унапређење законске регулативе у функцији заштите од тероризма мора бити вишеструко повезано и са другим противтерористичким мјерама и активностима (обавјештајно - безбједносним, политичко - дипломатским, едукативно - васпитним, финансијским, оружаним и др.) и представљати једну хармоничну цјелину која се непрекидно развија, унапређује и мијења.

Кључне ријечи: тероризам, глобализација, противтерористичке мјере и активности, законска регулатива, правци унапређења законске регулативе.

УВОД

"Тероризам је глобална пријетња са глобалним ефектима....Његове посљедице утичу на сваки аспект дјеловања Уједињених нација - од развоја и мира до људских права и владавине права...

Својом природом, тероризам је напад на фундаменталне принципе закона, поретка, људских права и мировних договора због којих су и креиране Уједињене нације.... Уједињене нације имају незамјенљиву улогу у обезбјеђивању правног и организационог оквира унутар којег се међународна кампања против тероризма може размотрити."

(Кофи Анан, генерални секретар УН-а, 04.10.2002.)

1 Аутор је завршио постдипломски специјалистички студиј – Безбедносни менаџмент из области одбране од тероризма на Факултету безбедности Унивезитета у Београду.

75

Тероризам представља бригу међународне заједнице још од тридесетих година прошлог вијека, када је Друштво народа још тада покушавало нормативно уоквирити овај друштвени феномен, настојећи дефинисати тероризам, успоставити заштитне механизме те изнаћи могућност кажњавања његових извршилаца. Наиме, питање одређивања појма, односно дефинисања садржине тероризма један је од израженијих проблема правних, политичких и безбједносних наука, с обзиром на чињеницу да је последњих година дошло до његове снажне експанзије и прерастања у глобалну безбједносну пријетњу. Без обзира на многе покушаје да се тероризам јединствено дефинише (преко 140 дефиниција тероризма) за сада нема опште сагласности на том плану, првенствено због различитог гледања на његову суштину и садржину, посебно када је ријеч о његовим носиоцима, узроцима и циљевима2. Ако се узму у обзир мањи прекиди, може се рећи да је двадесети вијек у знатној мјери био прожет тероризмом, али без обзира на његову бруталност и неморалност на глобаном (свјетском) нивоу није изграђена општа антитерористичка стратегија прихватљива за све државе и све народе. Озбиљни инциденти забиљежени у скорије вријеме у различитим мјестима као што су Париз, Јерусалем, Оклахома Сити, Лима, Карачи, Најроби, Дар ес Салам, Њујорк, Вашингтон, Бали, Казабланка, Ријад, Инстанбул, Мадрид, Беслан, Багдад, Исламабад, Лондон, Шарм ел Шеик, Бомбај и др. драматично потврђују да ће и двадесет први вијек бити прожет тероризмом те да ниједна држава, друштво нити заједница неће бити имуна на ову пошаст савременог свијета.

Савремени тероризам карактерише, прије свега, спремност да се у постизању жељених ефеката користи и оружје за масовно уништење (нуклеарно-биолошко-хемијско), односно она средства која доводе до великих разарања и бројних људских жртава. Управо ова чињеница утиче на кључну разлику између дјеловања актуелних терористичких колективитета у односу на "традиционалне" идеолошке, етно-националистичке и сепаратистичке организације које су доминирале од 60-тих до 90-тих година прошлог вијека, а које су користиле мање разорна средстава (подметале бомбе и нападале "симболичне" циљеве који су, по њима, представљали извор непријатељства). С обзиром да савремени тероризам представља озбиљну пријетњу свим државама и народима, односно међународном поретку уопште, борба против тероризма у наредном периоду захтијеваће један свеобухватан одговор како држава као основних субјеката међународног права, тако и Уједињених нација као предводника тог процеса. Тај одговор подразумијеваће читав низ усклађених противтерористичких мјера и активности (нормативноправних, обавјештајно - безбједносних, дипломатских, економских и др.) како на државном тако и на регионалном, односно глобалном нивоу. Будући да законска регулатива представља полазиште успјешној одбрани од тероризма, веома је важна њена адекватност, како унутар држава, тако и на нивоу међународне заједнице.

2 Проблем се нарочито јавља у оним случајевима када појединац, којег један дио друштва сматра терористом, постаје симбол борца за слободу у другом дијелу тог друштва.

76

1. Законска регулатива у одбрани од тероризма

Босна и Херцеговина се, као чланица међународне заједнице активно укључила у супротстављању глобалном тероризму. На то су је обавезивали усвојени документи, прије свега Резолуције Савјета безбједности УН, које непосредно третирају проблем тероризма - 1189 и 2625 од 13. августа 1998. године, затим 1373 од 28. септембра 2001. године, на основу којих све државе требају да сарађују у борби против тероризма. С тим у вези, је био и План Савјета министара БиХ о активности институција БиХ и ентитета на спречавању терористичких активности и дјеловања, од 24. септембра 2001. године.

Тај План, између осталог садржи и усвајање законских прописа из пројекта ЦИПС (јединствени идентификациони документи за грађане БиХ), утврђивање измјена и допуна Закона о азилу и имиграцији, успостављање ефикасне администрације цивилне авијације у БиХ, усвајање државног програма безбједности ваздушног промета, доношење Правилника безбједносних мјера на свим аеродромима, усклађивање са међународним конвенцијама система издавања дозвола за летове, лиценцирање ваздухопловног особља и регистрација ваздухопловства, формирање службе трагања и спашавања, давање подршке Државној граничној служби у циљу успостављања потпуне контроле граница БиХ, успостављање ефикасне размјене информација између МУП-ова ентитета, надлежних државних институција, разрада пројекта оснивања агенције за истраживање дјела тероризма, других облика организованог криминала и заштиту људи и објеката, осигурање пуне царинске контроле и темељног прегледа и провјере садржаја свих увежених роба и пошиљки, преиспитивање свих рјешења о издатим пасошима од стране свих надлежаних органа, успостављање потпуне евиденције регистрованих међународних организација, хуманитарних и других међународних невладиних организација на територији БиХ и запосленог особља, итд.3

Такође, усвајањем новог Кривичног закона БиХ, који је на снази од фебруара 2003. године, у групи кривичних дјела против човјечности и вриједности заштићених међународним правом, одредбом чл. 201. КЗ БиХ 4 предвиђено је кривично дјело тероризма које се састоји у чињењу

3 Поближе видјети: План активности институција БиХ и ентитета на спречавању терористичких активности и дјеловања од 24. септембра 2001. године. 4 Чланом 201. КЗ БиХ предвиђено је кривично дјело тероризма које се састоји у чињењу терористичког чина с циљем озбиљног застрашивања становништва или присиљавања органа власти Босне и Херцеговине, владе друге земље или међународне организације, да што изврши или не изврши, или с циљем озбиљне дестабилизације или уништавања основних политичких, уставних, привредних или друштвених структура Босне и Херцеговине, друге земље или међународне организације. Терористички чин, у смислу овог члана, подразумијева коју од слиједећих намјерних радњи, која с обзиром на своју природу или контекст може озбиљно оштетити државу или међународну организацију: напад на живот лица који може проузроковати његову смрт, напад на физички интегритет лица, противправно затварање, држање затвореним или на други начин одузимање или ограничавање слободе кретања другог лица, с циљем да њега или некога другога присили да што изврши, не изврши или трпи (отмица) или узимање талаца, наношење велике штете

77

терористичког чина с циљем озбиљног застрашивања становништва или присиљавања органа власти Босне и Херцеговине, владе друге земље или међународне организације, да што изврши или не изврши, или с циљем озбиљне дестабилизације или уништавања основних политичких, уставних, привредних или друштвених структура Босне и Херцеговине, друге земље или међународне организације. За то дјело учиниоцу се пријети казном затвора у трајању од најмање три године. Уколико је дјело тероризма имало за посљедицу смрт једног или више лица учинилац ће се казнити затвором најмање пет година. Најтежи облик тероризма постоји у случају да је истом приликом умишљајно лишено живота једно или више лица, због чега се извршиоцу пријети казном затвора од најмање десет година или казном дуготрајног закона.

С тим у вези евидентно је да кривично дјело тероризма из чл.201 КЗ БиХ има два основна елемента и то радњу чињења и циљ. И поред тога што се законско одређење дјела тероризма своди на два основна елемента, оно је ипак веома компликовано, јер осим што предвиђа више могућих облика терористичког акта као радње чињења, оно, уз то, за сваки од законом предвиђених облика радње чињења захтијева испуњење и једног додатног услова који се тиче значаја радње чињења са аспекта ефеката које она може проузроковати за државу или међународну организацију. С друге стране законско одређење тероризма садржано у овој законској одредби додатно се компликује тиме што закон за поједине радње, да би се оне могле сматрати радњама чињења кривичног дјела тероризма, захтијева наступање конкретне опасности за живот људи или за привредне објекте, а за друге не. Осим тога, наведене радње по свом стварном значају морају бити такве да могу озбиљно оштетити државу или међународну организацију. Под озбиљним оштећењем државе или међународне организације законодавац сматра не само озбиљно оштећење њихових структура или такву дестабилизацију која има за посљедицу озбиљно отежавање извршења њихових функција, него када је ријеч о држави и њену функцију да обезбиједи сигурност и гарантује основна права и слободе лицима која су под њеном јурисдикцијом5.

објектима Босне и Херцеговине, владе друге државе или јавним објектима, транспортном систему, објектима инфраструктуре укључујући информациони систем, фиксној платформи која се налази у континенталном појасу, јавном мјесту или приватној имовини, за коју штету је вјероватно да ће угрозити људски живот или довести до знатне привредне штете, отмица авиона, брода или другог средства јавног саобраћаја или за превоз роба, производња, посједовање, стицање, превоз, снабдијевање, кориштење или оспособљавање за кориштење оружја, експлозива, нуклеарног, биолошког или хемијског оружја или радиоактивног материјала, као и истраживање и развој биолошког и хемијског оружја или радиоактивног материјала, испуштање опасних материја или изазивање пожара, експлозија или поплава с посљедицом угрожавања људских живота, ометање или заустављање снабдијевања водом, електричном енергијом или другим основним природним ресурсом с посљедицом угрожавања људских живота, као и пријетња учињењем којег дјела из овог става. Члан 299. КЗ РС, чл. 200, чл 201., КЗ ФБиХ предвиђa исто кривично дјело са истим елеметнима. 5 Бабић М.:,Филиповић Љ.:,Марковић И.:,Рајић З.: Коментар КЗ БиХ, Савјет Европе и Европска Комисија, Сарајево, 2005. стр. 659-668.

78

Новим законским рјешењем, првенствено заснованим на одређењу тероризма у Оквирној одлуци Савјета Европске уније о борби против тероризма из јуна мјесеца 2002. год., а чије су одредбе преузеле и све државе чланице, законодавац6 је код кривичног дјела тероризма акценат ставио на хетерогеност и бројност аката, тј. на терористички чин у смислу радње извршења кривичног дјела (таксативно су побројане намјерне радње које чине терористички чин, а усмјерене су на тзв. добра првог нивоа - убиство, тјелесна повреда, отмица, уништење или оштећење имовине и слично) за разлику од ранијих кривичних закона гдје су примарна у дефинисању тероризма била средства извршења кривичног дјела као на примјер средства за изазивање пожара, експлозив, опште опасне радње или акти насиља и слично, а која су и дан-данас карактеристична за промоцију терористичког понашања.

Новим Кривичним законом законодавац је предвидио и кривично дјело финансирања терористичких активности, чл. 202., које се састоји у непосредном или посредном давању или прикупљању средстава с циљем да се употријебе или знајући да ће се употријебити, у цјелини или дјелимично, за учињење: кривичног дјела из чл.191. (Узимање талаца), 192. (Угрожавање лица под међународноправном заштитом), 194. (Неовлаштено прибављање и располагање нуклеарним материјалом), 196. (Пиратство), 197. (Отмица авиона или брода), 198. (Угоржавање безбједности ваздушне или морске пловидбе), 199. (Уништење и уклањање знакова који служе безбједности вадушног саобраћаја), 200. (Злоупотреба телекомуникационих знакова) и 201. (Тероризам) овог закона, за свако друго кривично дјело које може проузроковати смрт или тежу тјелесну повреду цивилног лица или лица које активно не учествује у непријатељствима у оружаном сукобу, када је сврха таквог дјела, по његовој природи или контексту, застрашивање становништва или присиљавање органа власти Босне и Херцеговине или других власти или међународне организације да што изврши или не изврши. Радња чињења овог кривичног дјела је алтернативно одређена, као давање или прикупљање средстава с циљем да се она употријебе или са знањем да ће се она употријебити за финансирање терористичких активности. Ради се, наиме, о радњама којима се помажу или омогућавају терористичке активности обезбјеђивањем личних средстава за те активности или се на други начин обезбјеђују та средства скупљањем из других извора, односно од других лица.

Основ ове инкриминације представља Међународна конвенција о сузбијању финансирања тероризма7 којом су се државе чланице сагласиле да чини кривично дјело свако лице које на било који начин, непосредно или посредно, незаконито и својом вољом, обезбјеђује или

6 Европска конвенција о сузбијању тероризма ступила је на снагу 04.08.1978. године. Одлуку о њеној ратификацији Предсједништво БиХ донијело је 16.07.2003. године. Конвенција је објављена у ''Службеном гласнику БиХ'', Међународни уговори број 12/2003. 7 Међународна конвенција о сузбијању финансирања тероризма усвојена је од Генералне скупштине УН 09.12.1999. године. Предсједништво БиХ је одлуку о њеној ратификацији донијело 26.03.2003. године. Конвенција је објављена у ''Службеном гласнику БиХ'', Међународни уговори, број 3/2003.

79

прикупља фондове у намјери да се они користе или са знањем да ће бити кориштени за финансирање терористичких активности.

Упоредо са усвајањем Кривичног закона усвојен је и нови Закон о кривичном поступку, гдје законодавац не одваја терористичка од других кривичних дјела, нити за таква дјела предвиђа већа одступања на плану вођења кривичног поступка.

Међутим, ступањем на снагу новог кривичног процесног законодавства у Босни и Херцеговини, знатно је подигнута ефикасност у односу према најсложенијим облицима криминалитета у које свакако спада тероризам. То се посебно односи на одредбе којима се регулише истрага, односно посебне истражне радње које омогућавају субјектима и снагама противтерористичког система државе да преко судије за претходни поступак, а на основу образложеног приједлога тужиоца предузму (чл.116. ЗКП): а) надзор и техничко снимање телекомуникација, б) приступ компјутерским системима и компјутерско сравњење података ц) надзор и техничко снимање просторија, д) тајно праћење и техничко снимање лица и предмета, е) прикривеног истражиоца и информатора, ф) симулирани откуп предмета и симулирано давање поткупнине, г) надзирани превоз и испоруку предмета кривичног дјела.

Битно је истакнути да се казненоправна заштита од тероризма, утврђена у материјалном кривичном праву ослања и на одговарајуће одредбе Закона о кривичном поступку, а које се односе на покретање и вођење кривичног поступка, као и на међународну кривичноправну помоћ.

2. Правци унапређења законске регулативе

Анализа актуелне легислативе у БиХ у вези са одбраном од тероризма указује на то да иако обезбјеђује сузбијање ове опасности, још није на нивоу који обезбјеђује највећу могућу заштиту виталних државних вриједности, првенствено ако се има у виду енигматичност одбране од тероризма, с једне, те аморалност, фанатизованост и непредвидљивост терориста, са друге стране8.

Имајући то у виду евидентна је потреба њеног додатног унапређења, првенствено у сегментима, и то: нормативном - који би обухватао мјере и активности усмјерене на заокруживање правног оквира у борби против тероризма, /посебан акценат ставити и на проширивање постојећих овлаштења субјектима и снагама противтеро-ристичког система државе у циљу стварања неопходних законских механизама на основу којих би се правовремено детектовала тзв. припремна фаза терористичке дјелатности тј. адекватно могли 8 Савјет министара БиХ 13. јула 2006. год. усвојио је Стратегију БиХ за борбу против тероризма, коју је предложило Министарство безбједности. Стратегија треба да обухвати низ активности које је потребно провести с циљем да се унаприједи борба против тероризма за период од три године (2006-2009.), и да се покушају оспособити сви државни капацитети за борбу против тероризма, уоче и отклоне слабости у политичкој, легислативној и институционалној сфери.

80

процесуирати носиоци такве активности; обавјештајно - безбједносном - који би подразумјевао активности обавјештајног и безбједносног сектора посебно у погледу провјере разних ''хуманитарних'' и невладиних организација, банковних рачуна, идентификационих докумената, пасоша, држављанстава, дозвола боравка, тренутних активности лица и организација осумњичених за повезаност са терористичким колекти-витетима и др.; дипломатском - који би садржавао скуп мјера и питања повезаних са међународним односима БиХ, а односио би се на визне режиме и њихову хармонизацију са Шенгенским правилима и стандардима и сл. На такву обавезу упозоравају и документи усвојени на самиту земаља чланица Савјета Европе9 - Конвенција о борби против тероризма, о спречавању његовог финансирања преко сузбијања прања прљавог новца и против трговине људима.

Усвојене конвенције од стране представника европских земаља представљају наставак опште стратегије

10 УН-а у борби против тероризма, чије је главне правце изложио Генерали Секретар УН-а Кофи Анан као потребу за одвраћањем непријатељских група од одабирања тероризма као тактике за остварење циљева, ускраћивањем средстава терористима да изводе своје нападе, спречавањем држава да подржавају терористе, развијањем капацитета држава да спријече тероризам, те заштитом људских права у борби против тероризма. Такође, један од приоритета у наредном периоду је свакако и Усвајање Конвенције (по предлогу Врховног одбора за пријетње, изазове и промјене) у којој би се тероризам дефинисао као дјело с намјером "да изазове смрт или озбиљну тјелесну повреду цивила или небораца, с циљем застрашивања становништва или принуђивања владе или међународне организације да нешто учини или се уздржи од чињења било каквог дјела". На овај начин УН настоје иницирати све земље да прихвате Конвенцију по којој "отпор окупацији не може укључивати да се намјерно убијају или повређују цивили".

Тенденција УН је да демократски принципи и вриједности представљају битно оружје у борби против тероризма. Стога се тероризам мора третирати као кривично дјело према коме се треба поступати кроз постојеће системе спровођења закона и с пуним поштовањем људских права и начела законитости.

Од стране Европске комисије планиране су и мјере борбе против тероризма које претпостављају изградњу јаке безбједносне политике ЕУ првенствено усмјерене на подручја као што су финансирање тероризма, превенција, руковођење посљедицом и инфраструктурална заштита. Те мјере подразумијевају првенствено одговорност држава чланица на законодавном и обавјештајно - безбједносном плану, те њихову међусобну сарадњу и координацију.11 С тим у вези Министри правде и

9 Трећи Самит Савјета Европе одржан је 16. и 17.05.2005. године у Варшави. Самиту су присуствовали 22 шефа држава и 13 премијера. Међу присутнима је био и Предсједавајући предсједништва БиХ. 10 Поменуте Стратегије донешене су маја мјесеца 2004. год. од стране УН, НАТО-а, Савјета Европе, а и осталих међународних и регионалних организација, као и од стране појединих земаља. 11 Декларација Савјета Европе о борби против тероризма.

81

унутрашњих послова земаља ЕУ на састанку у Луксембургу 13. јуна 2002. године, разматрајући проблеме азила и илегалних миграција, покренули су и иницијативу да се отпочне са стварањем европских граничних снага које би предуприједиле борбу против илегланих миграција и тероризма12.

Све то указује да наредни правци у унапређењу борбе против тероризма, а самим тим и изградњи једног свеобухватног законског оквира подразумијевају глобалан приступ тј. стратегију предвођену ЕУ, односно Уједињеним нацијама, а првенствено усмјерену на: усвајање једне општеприхваћене дефиниције тероризма од стране свих држава, ратификацију и имплементацију свих Конвенција везаних за тероризам за оне државе које то још нису учиниле, хитну акцију која би у себи обухватила све наведено и јасно прецизирала међународну (билате-ралну, мултилатералну) сарадњу, као и изградила маханизме заштите жртава тероризма.

Као модалитети за унапређења законске регулативе у борби против тероризма могу послужити и примјери појединих земаља које су донијеле посебне законске прописе којима се инкримише терористичка дјелатност у цјелини, а субјектима и снагама противтерористичког система државе дају посебна овлаштења и надлежности. Тако се почетком 2005. године у В. Британији распламсала дебата о приједлогу новог британског закона о борби против тероризма. У центру полемике се, како истичу водећи лондонски листови, нашао дио приједлога закона по којем би лицима осумњиченим за повезаност са терористичким групама Министар унутрашњих послова могао да изрекне низ мјера - од органичења слободе кретања и комуницирања са другим лицима до кућног притвора13. Исто тако, говорећи о новом патриотском закону, у Полицијској академији у Охају, амерички Предсједник Џорџ Буш затражио је од америчког Конгреса да продужи рок за Патриотски закон против терориста, пошто је истицао крајем 2005. године., аргументујући то чињеницом да је Патриотски закон био кључан у подизању оптужница против више од 400 лица осумњичених за тероризам, од којих је више од половине осуђено. На подручју Руске федерације од 1998. године на снази је Федерални закон о борби против тероризма којим се одређују правне и организацијске основе борбе против тероризма, начин координације органа власти, друштвених удружења и организација, службених лица, те права, обавезе и гаранције грађана у вези са вођењем борбе против тероризма.

12 Један такав састанак одржан је и у Лондону 16.08.2006. гдје су министри земаља чланица ЕУ расправљали о модалитетима борбе против тероризма. Том приликом британски министар Џон Рид упознао је европске колеге с појединостима око планова за вршење масовног убиства детонирањем експлозива у авионима на прекоокеанским летовима из В. Британије за САД, док је Николас Саркози, француски министар оцијенио да у Европи постоји велика и константна пријетња тероризмом. 13 Спроводећи одредбе поменутог закона, средином јула мјесеца 2006. год., британско министарство унутрашњих послова забранило је рад четири организације, међу којима и ''Ал-Гураби'', а у складу са новим законом који забрањује глорификовање тероризма. У Великој Британији је забрањено припадати или подржавати ове групације, организовати састанке или јавно носити одјећу која одражава припадност некој од група.

82

На сличан начин цјеловитим законским прописом терористичку активност су регулисале и друге државе као на примјер Њемачка, Италија, Француска, Аустрија, Јужноафричка Република и др. Наведени примјери нормативног регулисања могли би послужити и законодавцу у Босни и Херцеговини, посебно када се има у виду сложена уставна структура БиХ, да једним цјеловитим законским прописом обухвати циљеве борбе против тероризма, субјекте задужене за ту борбу, као и да регулише њихову надлежност и међусобну координацију.14

Тим законским прописом требале би се обухватити и противтерористичке операције као и заштита људских права. У том правцу неопходно је приступити и поступку ратификације и имплеме-нтације свих конвенција везаних за тероризам, односно перманентно усклађивати домаће законодавство са регулативом међународне заједнице

15.

Такође, неопходно је истакнути да мјере и активности, које се буду предузимале у функцији заштите од тероризма на нормативном плану, морају бити вишеструко повезане и са другим мјерама (обавјештајно - безбједносним, политичко - дипломатским, едукативно -васпитним, информативно - пропагандним, финансијским, оружаним и др.) и представљати једну хармоничну цјелину која се непрекидно развија, унапређује и мијења.

УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА

С правом се може закључити да је тероризам данас приоритетан међународни проблем који угрожава све државе и све народе. Различитост или непостојање стратешких и општеприхваћених мјерила на међународном плану, у великој мјери, доприноси његовој пуној ескалацији.

14 Представници 14 институција из БиХ потписали су 15.06.2005. године, у Сарајеву споразум о координацији обавјештајних, безбједносних и полицијских активности у борби против организованог криминала, а посебно тероризма. Споразумом је успостављено координационо тело које чине надлежне институције на ентитетском и државном нивоу. Потписнице споразума су Министарство одбране БиХ, Министарство безбједности БиХ, СИПА, ДГС, Обавјештајно безбједноса агенција, Управа за индиректно опорезивање, МУП РС, МУП ФБиХ, полиција Дистрикта Брчко, Финансијска полиција БиХ, Пореска управа РС, ФБиХ, и Брчко Дистрикта, док ће тужилаштво БиХ учествовати на савјетодавном плану. 15 Обавеза БиХ да сарађује са међународном заједницом између осталог произилази и из Резолуције Савјета безбједности број 1373 од 28.09. 2001. године која полазећи од природног права појединца и колективитета на самоодбрану, поново потврђујући раније резолуције, осуђује терористичке акте и позива државе да заједнички хитно дјелују на спречавању и обустављању тероризма кроз повећану сарадњу и пуну имплементацију релевантних Међународних конвенција које се односе на тероризам. У том контексту значајно је поменути и Резолуцију Савјета безбједности број 1189 од 13. аугуста 1998. год., донесена у складу са Декларацијом Генералне скупштине УН из октобра 1970. год. о обавези, односно дужности сваке државе да се суздржи од организовања, подстицања, помагања и учествовања у терористичким акцијама у другој држави, односно да прећутно пристаје на организовање активности унутар своје територије усмјерене на чињење таквих аката.

83

Без обрзира што из низа правно-политичких разлога тероризам још увијек није дефинисан међународним правом, савремена ескалација овог глобалног феномена приморала је државе на међусобну (билатералну и мултилатералну) сарадњу, те на бављење макар појединим манифестацијама тероризма.

Борба против тероризма у наредном периоду захтијеваће један свобухватан одговор како држава као основних субјеката међународног права, тако и Уједињених нација као предводника тог процеса с обзиром да савремени тероризам представља озбиљну пријетњу свим државама и народима, односно међународном поретку уопште. Међутим, борба против тероризма не смије постати сукоб народа, вјера или цивилизација, већ напротив због његове бруталности и чињенице да тероризам нема разума, милости ни граница, та борба мора бити истовремено и борба за мирни суживот земаља различитих цивилизацијских кругова и вјерских опредељења, а у интересу човјечанства уопште. Босна и Херцеговина, као чланица међународне заједнице, у изградњи сопствене стратегије у борби против тероризма може користити и искуства других држава водећи при томе рачуна о својим специфичностима и реалним процјенама нивоа угрожености, а у складу с тим изграђивати и сопствени нормативни оквир. Као равноправна чланица Уједињених нација, БиХ се сврстала у међународну алијансу за борбу против тероризма и као таква обавезна је да подржи настојања међународне заједнице у борби против ове изражене пријетње савременом свијету.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Вејновић, Д.: Друштвени аспекти безбједности модерне државе, Дефендологија, Бања Лука, 2002.

2. Ganor, B.: Suicide Terrorism, An Overview. Herzila: The International Policy Institute for Counter Terrorism, 2000.

3. Димитријевић, В.:Тероризам, Радничка штампа, Београд,1982. 4. Ђукић, С.: Тероризам, мотивација и циљеви терориста, Дефендологија, Бања

Лука, 1998. 5. Закон о кривичном поступку БиХ, Сл. Гласник БиХ 36/2003. 6. Зборник радова, Тероризам у савременим условима, Висока школа

унутрашњих послова, Бања Лука, 2003. 7. Јаковљевић, Д.: Тероризам с гледишта кривичног права, НИУ Службени

лист СРЈ, Београд, 1997. 8. Кривични закон БиХ, Сл. Гласник БиХ 3/2003. 9. Коментар КЗ БиХ, Савјет Европе и Европска Комисија, Сарајево, 2005. 10. Маслеша, Р.: Теорије и системи сигурности, Магистрат, Сарајево, 2001. 11. Мијалковски, М.: Тероризам и противтерористичка дејства, ВИЗ, Београд,

2003. 12. Мијалковски, М.: Одговор тероризму, Факултет цивилне одбране, Београд,

2005. 13. Милошевић, М.: Тероризам као кривичноправна категорија, "Безбедност",

МУП Републике Србије број 4/88 14. Реповац, Х.: Узроци настанка савременог тероризма, Криминалистичке

теме, Факултет криминалистичких наука, Сарајево, 2003. 15. Хoфман, Б.: Унутрашњи тероризам, Народна књига - АЛФА, Београд, 2000.

84

16. Шикман, М.: Тероризам – актуелни и могући облици, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2006.

17. Шикман, М.: Утицај глобалних друштвених промена на трендове, тенденције и кретања тероризма, Дефендологија, Бања Лука, 2005.

THE NECESSARY IMPROVEMENT OF LAW REGULATIONS AGAINST TERRORISM

Sinisa Djukic Banja Luka

Summary: In this study the main topic is about the terrorism like an emphasized threat to the modern world. In view of the fact that law regulation is the starting point for the successful defence from terrorism, what is very important is its adequacy inside the countries as well as on the level international community, especialy if you take into the consideration enigmatic nature of terrorism defense, from one side, and immorality, fanaticizm and unpredictable behavior or the terrorists, from other side. Advancement of the law regulation, in a function of the protection from terrorism has to be multilateraly connected with other antiterrorism efforts and activities (intelligence - security, political - diplomatic, educational, training, financial, armory, etc.) and to make one harmonic totality which has to be in continuous development, improvement and capable to be changed. Key words: terrorism, globalization, again terrorist activitis.

86

ДЕЦЕНТРАЛИЗОВАНА ПОЛИЦИЈА У НАШОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

ОПШТИ УСЛОВИ ЗА ИМПЛЕМЕНТАЦИЈУ НОВОГ КОНЦЕПТА РАДА ПОЛИЦИЈЕ У ЗАЈЕДНИЦИ

Удк: 351.74

мр Урош ПЕНА Директор полиције Републике Српске Бања Лука

Резиме: У раду се говори о општим условима за имплементацију новог концепта рада полиције у заједници (community policing). Приликом разматрања услова које треба испунити како би се могли имплементирати нови концепти полицијског рада у заједници, потребно је разликовати опште услове које треба остварити на државном нивоу од посебних услова које је неопходно постићи на нивоу локалне заједнице, приликом имплементирања конкретног пројекта у њој. У том контексту посебно су размотрени и анализирани стратешки циљеви који су постављени пред Министарство унутрашњих послова, као што су деполитизација, демилитаризација, порофесиона-лизација и унапређење еконимичности у раду полиције.

Кључне ријечи: нови концепт рада полиције у заједници, општи услови имплементације, стратешки циљеви.

Уводна разматрања

Општи услови за имплементацију новог концепта рада полиције у заједници представљају генерални оквир и уколико они нису испуњени неће моћи са успјехом да се имплементира ни пројекат на нивоу локалних заједница. Када се говори о општим условима за имплементацију новог концепта полицијског рада у заједници, потребно је имати у виду да су поједини од њих универзални и произилазе из суштинског поимања концепта, док су други одређени конкретним поступањем у коме се налази дотична држава и њен полицијски систем1.

1 Проф. др Бранислав Симоновић, Рад полиције у заједници (Community Policing), Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2006.

87

Стратегија дјеловања полиције у заједници претходно подразумијева свеобухватан процес промјена у полицији у ужем, а у Министарству унутрашњих послова у ширем смислу. Циљеви тих промјена су: (1) деполитизација полиције, (2) демилитаризација полиције, (3) професионализација полиције и (4) унапређење економи-чности у раду.

Крајњи циљ овог процеса промјена јесте трансформација из традиционалног полицијског модела у модел дјеловања полиције у заједници и изградња компатибилног модела организације рада полиције у односу на западноевропске стандарде. За остварење наведеног циља нису довољне само промјене у полицији, већ и у цјелокупној друштвеној заједници, па због тога пројекцију планираних промјена треба гледати као дуготрајан процес који није могуће прецизно одредити. Наиме, прије почетка процеса промјене, неопходно је извршити и темељна проучавања стања у полицији (друштву), те искуства земаља које су провеле процес имплементације полиције у заједници. Оптимално раздобље за планирање и извођење промјена је више година, најмање пет. Модел дјеловања полиције у заједници (познат као Community Policing у енглеском говорном подручју и Burgernahe Polizei у њемачком говорном подручју) осамдесетих и деведесетих година успјешно је имплементиран у скандинавским земљама, Великој Британији, СР Њемачкој и другим земљама Европске уније, те у Сједињеним Америчким Државама, Аустралији и Канади, односно у земљама развијених и стабилних демократија. Да би процес трансформације био успјешан, неопходно је осмишљавање процеса планирања, креирања, развоја и имплементације полиције у заједници, процеса који захтијева адекватно припремљене полицијске структуре, полицијске службенике и грађане

2.

Општи услови за имплементацију новог концепта полицијског рада у заједници су: 1.) децентрализација полиције; 2.) деполитизација полиције; 3.) нови полицијски менанџмент; 4.) обука полиције и локалне заједнице; 5.) демократски надзор над радом полиције; 6.) сачињавање законског оквира; 7.) демократизација полиције; 8.) демилитаризација полиције; 9.) организационе претпоставке рада полиције у заједници; 10.) унапређење односа полиције са јавношћу; 11.) институционализовање превенције; 12.) мотивација полиције; 13.) регрутовање и профес-ионализација полиције; 14.) подршка концепту од стране свих центара политичке моћи3.

Децентрализација полиције

Увијек када се разматра питање адекватне полицијске организације, поставља се и питање њене децентрализације.

2 Др сц. Ирена Цајнер Мраовић, Владимир Фабер, Горан Воларевић, Стратегија дјеловања полиције у заједници, Предговор. 3 Пена Урош: Рад полиције у заједници и његова имплементација са посебним освртом на БиХ, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2006, стр. 156-157.

88

Децентрализација има значајно оправдање јер се њоме полиција, практично, приближава грађанима и има могућности да остварује непосредну сарадњу са њима, планирајући акције и активности у складу са стварним потребама и проблематиком криминалитета на одређеном подручју. У сваком друштву се питањима организације, нарочито питањима децентрализације полиције поклања значајна и посебна пажња и настоји се да се пронађу најбоље форме организације, нарочито када се има у виду врло значајна и специфична улога полиције у заштити друштва.

Познато је да у полицијским круговима постоји отпор децентрализацији полицијске организације, нарочито када се има у виду финансирање, снабдијевање опремом и техником, а посебно када се ради о личном статусу полицајаца, њиховим зарадама и остваривању других права. Полицијски руководиоци и високии полицијски менаџери свјесни су да неке карактеристике полиције у заједници пријете да умање контролу понашања и одговорности полицијских официра. То су организациона децентрализација, повећана дискрециона овлаштења полицајаца у патроли, повећање интимности између полицијских официра, грађана и сусједства, интерпретација захтјева грађана за пружање сервиса патролних полицајаца, развој појединих патролних и полицијских тактика.

Нови концепт полицијског рада у локалној заједници захтијева повећање дискреционог права полицајца и веће овлашћивање патролних полицајаца. Постоје схватања да децентрализација полиције доводи до мање контроле у полицији, али та схватања полазе од тога да је једини начин контроле полиције строга централистичка контрола, што није тачно4. У полицијском раду оријентисаном ка заједници наглашава се познавање специфичности заједнице и изграђивање релација са њом. На Западу је општеприхваћено да успјешна борба против криминалитета подразумијева познавање особености локалне заједнице, одржавање чврстих контаката и релација са локалном заједницом, познавање сусједства и грађана у њему, познавање њихових животних стилова, обичаја и културе. Неприхватљиво је да полицајац који не познаје грађане и особености локалне заједнице и који није близак с грађанима, може бити ефикасан у свом раду. Веома је важно да полиција има позитивне релације са заједницом и да има широка знања о заједници.

Географска децентрализација – често се зове и физичка децентрализација и односи се на одређивање територијалних граница у оквиру којих ће бити надлежан одређени ниво полицијске организације (центри јавне безбједности, станице јавне безбједности, полицијске станице, станична одјељења полиције, сектори, позорнички и патролни рејони).

Децентрализација персонала – односи се на постављање полицајаца у оквиру одређеног територијалног простора базираног на критеријумима смјена, времена и локације.

4 Проф. др Бранислав Симоновић, Пројекат: Теоретски и практични аспекти полиције у заједници (Community Policing), стр. 122.

89

Систем смјенског полицијског рада и замјена на основу тога спречава устаљивање полицајаца на истој територији, стално и у исто вријеме, односно у вријеме када је изражена највећа безбједносна проблематика. Таквим начином рада полицајац се дистанцира од безбједносне проблематике на територији, односно онемогућава се персонализовање одговорности полицајаца на одређеној територији. Такође се спречава и успостављање и одржавање сталних и блиских контаката са локалном заједницом. У оквиру community policing, систем организације рада полицајца мора бити децентрализован. То подразумијева сталну присутност полицајца на одређеној територији, његову спознају проблема заједнице, специфичности и карактеристика те заједнице, те да буде упознат и препознат од стране грађана. С једне стране, повећава се одговорност полицајца, а са друге, његова самосталност, мотивисаност и креативност. Децентрализација на основу структуре – подразумијева уклањање вишеструких нивоа руковођења (односи се на средњи менаџмент), смањење пирамиде руковођења и инкорпорирање систематских промјена у сваком дијелу полицијске организације. Ова децентрализација представља процес у коме полицијска институција децентрализује структуру, укључујући и патролне функције, истраге и администрацију5.

Деполитизација полиције

Међусобни односи полиције и политике се у пракси најчешће јављају као сложени односи узајамног посезања. Политика се непосредно или посредно мијеша у рад полиције и утиче на њу, али полиција, с друге стране, може на исти начин да утиче на политику и да се мијеша у политичке процесе. У оба случаја могуће је да се то утицање и мијешање одвија као легално и као нелегално. Легално мијешање и утицаји политике на рад полиције одвијају се превасходно контролом политичких органа (скупштина и влада), а активност полиције легалног карактера би представљали поједини њени задаци политичке природе.

Нелегално мијешање и утицаји политике на полицију постојали би када би политички органи прекорачили овлаштења за контролу или вршили та овлашћења на начин који није сагласан њиховом циљу. Нелегална полицијска акција у политичким процесима постојала би увијек када би се полиција мијешала у те процесе и утицала на њих супротно својим законским задацима и овлашћењима, без обзира на то да ли она то чини на захтјев владе или самоиницијативно.

Ширина стварног политичког утицаја владе или другог органа извршне власти на полицију условљена је карактером уставног и државног уређења одређене земље. Међутим, најчешће се може рећи да је полиција орган политички подређен влади, али прави степен подређености полиције влади зависи од правних инструмената које влада посједује у односу на полицију, као и од фактичких могућности за проширивање политичких утицаја владе.

5 Op. cit. стр. 236, 237.

90

Поред тога, политички утицај владе на полицију зависи од основне концепције полицијске улоге у одеђеном друштву. Ако је полиција конституисана да служи интересима права и друштвеним институцијама а не интересима политичког режима и појединаца који персонално чине установе тога режима, свакако да ће способност полиције опирању политичким утицајима владе бити много већа. Политички утицаји владе на полицију могу се остварити на генерално усмјерење полицијске улоге и појединих акција полиције. Најчешће се ради о фаворизовању одређених садржаја полицијске функције као приоритетних, а на другој страни се ради о потискивању осталих садржаја или о могућности свјесног отежавања или ограничавања дјелатности полицијске улоге. Да би се избјегао утицај владе на рад полиције и на њене полицијске акције, у многим земљама је прокламован принцип политичке неутралности полиције.

Основни смисао овог принципа се у демократском друштву налази у потреби утврђивања и одржавања баланса између истовремене потребе да полиција дјелује релативно независно у односу на владу и политичке снаге у друштву, на једној страни, и потребе њеног подређивања легитимној јавној контроли ради онемогућавања њеног поступања изван закона, на другој страни. Принцип политичке неутралности полиције подразумијева неколико међусобно повезаних ствари: (1) самосталност полиције у границама закона, (2) аутономnoст полиције у предузимању појединих акција за које је она законом овлашћена и обавезна, (3) немогућност коришћења полиције у сврхе политичке борбе и (4) забрану припадницима полиције чланства у било којој политичкој партији и ангажовања у политичком животу (принцип деполитизације полицијског особља).

Демократизација полиције

Према изворима стручне литературе и мишљења представника њемачке и енглеске полиције, демократска полицијска организација подразумијева сљедеће карактеристике: (1) мора бити одговорна, (2) мора бити отворена и препознатљива, а не безлична, бирократска, или скривено ''оружје'' притисака и угњетавања, (3) мора примјењивати минимум силе, (4) мора бити локално организована, уз минималну количину централног надзора, али тако да уважава националне стандарде и приоритете, (5) унутрашњи односи у њој морају бити засновани на демократским начелима, (6) мора бити професионална, (7) служба мора бити виђена као поштена и недискриминишућа у свим сегментима свог дјеловања и (8) мора помирити и у пракси проводити одговорности које произилазе из законских одредаба на међународном и националном нивоу.

Попис карактеристика уједно представља квалитативне мјере и критеријуме полицијског дјеловања, а међународна искуства показују да у демократским друштвима постоји свеопшта подршка визији демократске полицијске организације.

91

У односу на актуелно стање полицијске организације, можемо рећи како стратегија дјеловања полиције у заједници не значи почетак трансформације у демократску полицијску организацију, будући да се већ налазимо у реформском процесу, али стратегија дјеловања доноси визију, конкретне пројекте, мјере и активности којима ће таква визија бити остварена.

Полиција у заједници подразумијева велике промјене на нивоу полицијске организације и заједнице, а подстиче изградњу партнерских односа заједнице (грађана) и полиције и означава демократизацију на дјелу у пуном смислу ријечи. Дјеловање полиције у претходним ауторитарним друштвено – политичким системима се негативно одразило на структуру полиције, филозофију дјеловања полиције, полицијску културу и организацију у цјелини.

Негативна кадровска селекција на свим нивоима, поданички однос и служење интересима политичких структура, могућност утицаја на исход полицијскoг поступања кроз везе и познанства, поремећаји у систему вриједности, рад ''по наредби'', а не по закону, те аутократско и недемократско руковођење – управљање полицијом биле су иманентне одлике структура полицијских организација. Због тога треба провести промјене усмјерене према припадницима полиције, међусобним односима и понашању у полицији, законским и подзаконским актима који одређују живот и рад полицијске организације.

Унапређење односа у полицији мoже се постићи: увођењем система оцјењивања резултата рада, напредовања у служби, именовања и разрјешења, плата, похвала, награда и казни, уз даље унапређење синдикалног дјеловања и социјалног партнерства.

Предуслов за све ово је промјена стилова руковођења на свим нивоима, потенцирање и провоцирање разговора о актуелном стању у организацијској јединици, о уоченим проблемима и начинима рјешавања таквих проблема. Као могућност треба размотрити и оснивање вијећа запослених радника које би давало мишљења и имало право одлучивања о битним питањима из живота и рада организацијске јединице, што би допринијело процесу унутрашње демократизације и унапређењу међусобних односа.

Најнужније промјене у полицијској организацији су: (1) организацијске и структуралне природе, (2) промјене у полицијској култури, (3) учествовање већег броја људи у процесу доношења одлука, (4) промјене у обрасцима комуницирања на свим нивоима, (5) повезивање процеса одлучивања, планирања и провођења, (6) адекватно дефинисање и кориштење ресурса, (7) предвиђање отпора, неповјерења и цинизма, (8) преданост процесу промјене, (9) подстицање иницијативности и креативности и (10) прихватање грешака као саставног дијела радног процеса и процеса промјена6.

6 Др сц. Irena Cajner Mraović, Vladimir Faber, Goran Volarević, Unutrašnja demokratizacija policije, Strategija djelovanja policija u zajednici, str. 87- 90.

92

Декриминализација полиције

Декриминализација полиције је веома битан услов који треба да испуне све полицијске структуре, а поготово оне са простора бивше СФРЈ. Јер, ратови, политичка кретања у овом дијелу свијета, политичке злоупотребе и доминација политике над полицијом, недостатак контроле и пад животног стандарда условили су извјесну криминализацију полиције. Наравно, процес је дуг и тежак, а требало би да буде спроведен, или боље рећи спровођен упоредо са процесом деполитизације. Без обзира на чињеницу да би полиција требало да буде камен темељац за борбу против криминала, он у самој полицији никада није искоријењен. Босна и Херцеговина, без обзира на досадашње провјере унутар полицијских организација и провјере које су вршиле међународне организације (ОХР, ИПТФ, ЕУМП), има непровјерену полицију.

Као непосредни извршилац одређеног броја кривичних дијела свих структура, полиција се појављује као веома опасан елемент у друштву, због саме позиције, организације, а и заштићености. Овдје ћемо се осврнути само на корупцију у полицији, која свакако зависи од корупције у друштву уопште, од политичког система и правног оквира. Јавност је осјетљива на корупцију у полицији из више разлога. Од полиције се очекује, с једне стране, да сузбије све облике незаконитих радњи (укључујући и корупцију), док с друге, грађани врло често од полиције не траже да ради по закону и правилима службе, него онако како њима одговара у конкретној ситуацији. У суштини, корупција у полицији је зависна од нивоа позиције на којој је корумпирани полицајац. Облици корупције у полицији су различити. Полицајац на вишој позицији може да утиче на млађег, себи потчињеног полицајца да одустане од пријављивања незаконите радње, чиме може да погрешним упутама доведе у ситуацију да му пријава против прекршиоца буде оборена против његове воље или жеље. Овакве потезе полицајци на позицијама често чине под утицајем или на захтјев виших нивоа. Они изнад пак то чине на захтјев политичара или на захтјев “хијерархијских моћника”.

Постоје озбиљни, понекад и правно доказани случајеви да су полицајци заплијењену робу присвојили или продали. Забиљежени су куриозитети да полицајац и ван радног времена обуче униформу и стави се у улогу саобраћајца како би обезбиједио ванредне приходе. Уосталом, свакодневно нам је пред очима рад саобраћајне полиције, на који грађани веома често имају примједбе. Међутим, најједноставнији су примјери корупције они за које јавност не зна или врло мало зна и о њима само нагађа. Ту су примјери злоупотребе службених овлаштења, положаја, утаје пореза, недозвољене трговине. Опште је мишљење да је корупција узрок готово свим случајевима недјеловања полиције. Полицајци имају страх од негативних реакција полицијских шефова, политичара, раније IPTF, а сада EUPM и других међународних организација и тијела, која у овом тренутку дјелују на простору БиХ.

Скоро сваки поступак међународних фактора против полиције углавном се завршио на штету појединачног униформисаног полицајца.

93

Међутим, није познат примјер да је домаћи или страни фактор ступио у одбрану полицајца који је пао у немилост због свог професионалног и законитог рада, нити су установљени механизми уочавања и награђивања таквих случајева. Иако је стручност подложна ревизији надлежних међународних тијела за обуку, још увијек значајан број полицајаца због стручне неоспособљености није у стању законито и професионално дјеловати. Начелно и у већини случајева, непрофеси-онално дјеловање посљедица је корупције, али околности су различите па се проблеми никада не могу ријешити само дисциплинским поступцима, одузимањем сертификата, што је у овом моменту једина пракса.

Посебан проблем у раду полиције је облик корупције који би се могао назвати “политичка”. Иако је јавна информација којој политичкој опцији припадају министри и највиши позиционарни кругови полиције , чињеница је да их њихове партије на ту позицију доводе како би ови у некој очекиваној мјери фаворизовали интересе странке и њених припадника. Тако се у пракси укоријенила изрека: “Кад се у полицији сударе политике, страдају закон и професија.” Све више се увиђа да је владавина закона на свим нивоима и систем правне државе conditio sine qua non будућности Босне и Херцеговине. Стога најважнију област у изградњи институција БиХ и Републике Српске представљају организо-вана, обучена и професионална полиција, уз изграђен правосудни систем.

Демилитаризација полиције

На нови концепт рада полиције у заједници велики утицај имају и полицијски стилови, тј. преовлађујући манири и начини обављања послова у једној полицијској организацији, мотивисани одговарајућим вриједностима и циљевима и праћени адекватном организацијом и унутрашњим односима.

Милитаристички модел полиције наглашава тајност у раду полиције, чиме се објективно смањује и простор за њене односе са јавношћу. Несумњиво је да чување превеликог броја тајни често постаје само себи сврха и не доводи до подршке јавности. Јавност иритира када полиција константно одбија медије означавајући све као повјерљиво. Политику превелике тајности нужно прати недоступност. Јавност жели полицију, а не армију да задовољава њене потребе7. Имајући у виду наведено, јасно је да је добар дио полицијских институција организован према војном моделу, иако и величина институције, такође, утиче на њену структуру. Традиционална организациона структура у полицији задржана је преко сто година. Међутим, организациони стручњаци утврдили су да је војни модел полицијског рада превазиђен, те да су промјене или увођење новог модела уистину потребни. Војни модел се са својом крутом организацијом и ауторитативним стилом руковођења све више доводи у питање у контексту његове одрживости као модела

7 O; Brien, J.,”Stavovi javnosti prema policiji”, 13.maj 4/83

94

који захтијева модеран рад. Највећу улогу милитаристички системи имају за вријеме ратног или кризног стања. Иако је мало времена протекло од завршетка грађанског рата на овим просторима, полиција у Босни и Херцеговини и Републици Српској уз све друге позитивне особине добија конотације цивилног карактера.

Професионализација полиције

У све сложенијим условима рада полиције, захтјев за професи-онализацију све се наглашеније поставља. Креирање чврстих веза са заједницом може повећати ризик од тога да полиција потпадне под утицај нелегитимних политичких захтјева. Такође, поједини аутори упозоравају да концепти community policing могу довести до претјерано блиских и интимних односа полиције са заједницом, што може да услови некоректно и неједнако поступање према грађанима. Велико познаство у одређеној средини полиције и грађана може се рефлектовати на различито поступање полиције у једнаким ситуацијма.

Најбоља брана против девијантних поступања полиције јесте систем усвојених легалних вриједности. Ово значи да полиција мора да усвоји принципе да никад не смије да се понаша противправно и пристрасно према једнима на штету других. Полиција мора бити едукована да развија технике преговарања са грађанима и налажење разних солуција.”8 Повезано са питањем професионализације јесте и стварање професионалног полицијског морала. Постојање и публиковање етичког полицијског кодекса, односно одговарајуће изјаве о вриједностима којима је посвећена полицијска организација, фактор је који може утицати на побољшање јавног лика и унапређење полицијских односа са јавношћу. Полицајци који раде на провођењу закона морају бити у потпуности свјесни својих етичких одговорности и морају непрекидно настојати да испуне највише могуће стандарде професи-оналног рада у полицији. Полицајци своје дужности треба да врше непристрасно, без наклоности, симпатија или мржње према било коме, без обзира на статус, пол, расу, религију, националност и политичко увјерење. Професионалност полицијски службеник стиче образовањем и обављањем полицијских послова у складу са правилима полицијске струке. То није лак и угодан пут, већ мукотрпно и релативно дуго раздобље у којем полицајац активно мора учествовати.

Полицијске службенике можемо веома успјешно подучити правним прописима, криминалистичкој тактици и методици или другим стручним садржајима неопходним за обављање полицијске службе; осјећај за етички прихватљиво понашање полицијских службеника, од којег зависи поштивање основних људских права - теже је створити. Темељи етичке обуке морају бити садржаји кодекса полицијске етике, како националних тако и међународних начела.

8 Mark More/R. Trojanowicz, Corporate Strategies For Policing, U: Willard, M. Oliver, Community Policing, Clasioal Readings,

95

Закључна разматрања

Нови концепт полицијског рада заснива се на измијењеним теоретским и базичним основама положаја и улоге полиције у друштву. Он захтијева промјене начина рада, полицијске организације, полицијског менаџмента, система вриједности у полицији и вредновања полицијског рада. Овај концепт захтијева промјене у заједници (веће интегрисање заједнице, преузимање водеће улоге заједнице у рјешавању проблема, подјелу обавеза и одговорности између полиције и заједнице).

Поред општих услова који морају бити испуњени, а који се односе како на полицију тако и на заједницу, те без обзира на идентификоване проблеме који би се требали ријешити на самом старту или у току имплементације, могуће је извршити главнину промјена кроз слиједеће пројекте у оквиру стратегије рада полиције у заједници која би била донесена на националном нивоу: (1) Реформа оперативно-превентвног рада униформисане полиције, (2) Реформа односа полиције и јавности; (3) Полицијски рад у оквиру сусједства; (4) Пројекти превенције појединих форми криминалитета: (5) Пројекат везе у заједници; (6) Реформа полицијског образовања и стручног усавршавања и (7) Унутрашња демократизација полиције. Наведени пројекти би свакако били координирани са нивоа МУП- а (ентитета или кантона), што би требало резултирати успјешном имплементацијом модела полиције у заједници.

Даље, реформом се мора постићи, поред отклањања низа слабости, неколико битних ефеката: прво, доношење оптималног броја закона, других прописа и општих аката по структури и значају друштвеног односа који регулишу, друго, квалитет закона, јер закони могу бити различито усмјерени па да једни одражавају принцип владања, а други принцип покоравања, треће, закони и други прописи морају бити слободан израз опште воље, исти за све, било да штите или кажњавају, четврто, мора се остварити принцип уставности закона и законитости, па се не смије догодити да уставотворац који је уједно и законодавац сам доноси законе који су несагласни са уставом, и пето, мора се омогућити ефикасна и праведна примјена устава и закона. Биће потребно у изградњи законодавства као основе правног система избјегавати непотребна експериментисања и прихватање у свијету непознатих и непризнатих правних категорија и института. Напротив, треба више уважавати општеприхваћена рјешења која су владајућа у упоредном праву, јер рецепција провјерених правних норми може само олакшати и побољшати правни живот.

Сачињавање законског оквира за имплементацију новог концепта рада полиције у заједници је битан услов успјеха оваквог концепта. Локални ниво рада полиције је први ниво и административно одговара општини (или удружењу општина, регији) те би требао бити организован, вођен и контролисан на регионалном нивоу. Мећутим, без обзира на то на ком нивоу се врши имплементација овог концепта, он захтијева повезивање и синхронизацију различитих полицијских и неполицијских служби, на националном и локалним нивоима. Због тога је неопходно законом регулисати овлаштења, права и обавезе појединих субјеката.

96

Свакако, посебно је значајно створити законске претпоставке за имплементацију концепта у оквиру Закона о унутрашњим пословима (или Закона о полицији и Закона о локалној управи и самоуправи). Без обзира на то да ли се са имплементацијом новог концепта започело на простору цијеле једне државе или на њеном дијелу – пилот пројекти, неопходно је прије самог започињања имплементације ову област законски регулисати.

Коришћена литература

1. Вуковић, Славиша, Проблеми у имплементацији стратегије Community Policing и могућности њиховог рјешавања, Зборник радова "Рад полиције у заједници", Бања Лука, 2004;

2. Champion, Dean J. – Rush, George E., Рад полиције у заједници, Office of Рublic Affairs Embassy of the United States of America, 2003;

3. Фабер, Цајнер, Воларевић, Стратегија дјеловања полиције у заједници, МУП РХ, Полицијска академија, 2003;

4. Mark More / R. Trojanowicz, Corporate Strategies For Policing, U: Willard, M. Oliver, Community Policing, Clasioal Readings,

5. Palmiotto, Michael, Community Policing, A Policing Strategy for the 21st century, Maryland, 2000;

6. Пена, Урош, Рад полиције у заједници и његова имплементација, са посебним освртом на БиХ, Висока школа унутрашњих послова Бања Лука, 2006;

7. Симоновић, Бранислав, Рад полиције у заједници, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2006;

8. Willard, Oliver M., Community-Oriented Policing, A Systemic Approach to Policing, Prentice Hall, 2003.

GENERAL CONDITIONS FOR IMPLEMENTATION OF THE NEW CONCEPT COMMUNITY POLICING

Uroš Pena M.A. Police Director of Republic Srpska Banja Luka

Summary: This paper tells about general conditions for implemantion of the new concept community policing. While considering the conditions for the implementation of the new concept community policing, it is necessary to distinguish general conditions that have to be fulfilled at the state level from special conditions that have to be fulfilled at the level of local community, during the implementation of the concrete project in the community. In that context strategic aims have been considered and analized, which are presented to the Department of Justice, such as depolitization, demilitarization, professionalism and advancement of economy in community policing. Key words: the new concept of community policing, general conditions for implementation, strategic aims.

98

ВОЈНИ ПРОФЕСИОНАЛИЗАМ У ТРАНЗИЦИЈИ

ЦИВИЛНО - ВОЈНИ ОДНОСИ У ТРАНЗИЦИЈСКМ ЗЕМЉАМА - ВОЈНИ ПРОФЕСИОНАЛИЗАМ

Удк: 355.083.3/.6

мр сц Анте БАЋАК1 Министарство одбране Босне и Херцеговине Сарајево

Резиме: Овај рад покушава појаснити што то значи војни професи-онализам. О овом војном концепту се посебице говори у земљама источне и југоисточне Еуропе које кроз трансформацију цјелокупног друштва покушавају властите оружане снаге прилагодити модерним стандардима. Распадом Совјетског Савеза и завршетком хладног рата створено је ново сигурносно окружје које довело до промјена у међународним односима, а то је даље био разлог за промјенама у новонасталим државама. Пријелаз новостворених држава из комунистичког у демократски сустав и пријелаз из планског у тржишно господарство директно је утјецао и на промјене у обрамбено сигурносном суставу. Досадашњи концепт драговољне стајаће војске са великим регрутном саставом не одговара више новонасталим друштвеним односима. Такав концепт постаје скуп и недјелотворан, па се све више размишља о увођењу мале, ефикасне, професионалне војске која већ има вишестољетну традицију у земљама западне демокрације. Рад појашњава што је то што професионалног часника разликује од других професија, које особине карактеризирају војни професионализам и мјесто професионалног војника у измијењеним цивилно-војним односима. Циљна скупина за овај чланак су људи чија се занимања поближе одређена војном тематиком а крајња намјера је боље разумијевање овога концепта за што успјешнију и квалитетнију трансформацију оружаних снага.

Кључне ријечи: војни професионализам, одговорност, искуство, стручност, војна организација, хијерархија, часнички збор, плаћеничка војска, чин.

1 Мр.сц. Анте Баћак тренутачно је запослен у Министарству обране Босне и Херцеговине, гдје ради као Начелник Ј3 у Заједничком стожеру Оружаних снага БиХ. Осим Факултета политичких наука у Загребу завршио је Заповједно-стожерну школу зракопловства у САД-у гдје је и магистрирао војне знаности. Такођер је завршио и Програм напредних сигурносних студија у Еуропском центру за сигурносне студије Georg X. Marshall у Garmish-Partenkerchenu, Њемачка. Овај рад не изражава службени став Министарства обране БиХ него особни поглед аутора.

99

УВОД

Овај рад нема прескриптивну намјеру нити је у њему изражен било какав облик критичког или негативног аспекта према промјенама које се збивају у друштву, посебице у војној перспективи. Преферира, прије свега према бољем и јаснијем разумијевању концепта професиона-лизма у војном организирању, јер сам дојма да се о војном професиона-лизму често расправља без одговарујећег знања или већ унапријед одбојним ставом, што овој занимљивој и корисној теми може проузрочити тотално криви приступ. Исто тако није ми намјера писати афирмативно о професионалној војсци као о једином могућем облику војног организирања, а исто тако ни одбацивати тај концепт због неких негативних импликација. У писању чланка углавном сам се ослањао на истраживања страних аутора, првенствено на радове Самуела П. Хунтингтона

2. Коначни циљ појашњавања војног професионализма је што успјешније и квалитетније модернизирање војске, које се такођер повлачи за овим процесом. Модернизација оружних снага је посебице важна за постсоцијалистичке државе које се намјеравају прикључити НАТО-у односно ПфП, јер са завршеним процесом професионализације имат ће пуно лакши пут за приступ.

Усвајање професионалних стандарда у војсци, на становит начин се мијењају и односи између цивилних и војних структура у друштву, а усклађеност односа између војних и цивилних структура у свакој држави је од изузетне важности. Без обзира на начин на који је држава уређена, било да се ради о већ одавно, традиционално изграђеним, демократским суставима парламентарне демокрације, бившим комунистичким земљама Источне Еуропе тренутачно у процесу транзиције или државе која је под својеврсним протекторатом Уједињених нација, као што је Босна и Херцеговина избалансираност цивилних и војних односа је јако битна. Осим огромних проблема у скоро свим сегментима друштва као што је примјерице, економија, у успостави демократског уређења земаља у транзицији један од великих проблема је и како трансфо-рмирати оружане снаге и ставити их под учинковиту контролу и надзор демократских институција. Специфичност тог проблема је у тому што се осим структуралних и организацијских промјена оружаних снага захтијева и снажнија и дубља концепцијска промјена. Посебно наглашени проблеми, када је у питању трансформација оружаних снага, долазе до изражаја у промијењеној улози и мјесту оружаних снага у новом транзицијском друштву. Приликом анализе и праћења цивилно војних односа у транзицијским земљама понекад се може видјети да трансформација иде споро а понекад и у погрешном смјеру. Иако с једне стране се може изразити задовољство да се промјене ипак дешавају добива се дојам да су ти цивилно војни односи превише површни и да понекад пријети могућност измицања оружаних снага демократској контроли. 2 Самуел П. Хунтингтон, амерички социолог и професор на свеучилишту Харвард у свом класику The Soldier and the State из 1957. године појашњава теорију и политику цивилно војних односа. Посебно наглашава вриједност војске као дијела укупног америчког друштва и анализира улогу војске у националној политици САД.

100

Прије свега постоји латентна опасност пријетње по државу од стварања преторијанске војске и врло могућег интензивног уплитања оружаних снага у политички живот и директно одлучивање у политичком животу. С друге стране постоји могућност да у недостатности демократских институција за надзор и контролу оружаних снага оне буду искориштене од стране политичких структура на власти као механизам и инструмент који служи за одржање на власти. Ово је карактеристично за политичке суставе у полудемократском или чак недемократском окружењу са предсједничким суставом гдје је надзор над оружаним снагама субјективан, у рукама једног човјека, што може бити ризично и опасно. Стога је изградња одговарајућег војног сустава који ће бити деполитизиран и без утјецаја политичког водства нужна за разумијевање и успоставу демократског надзора над обрамбено сигурносном суставу земаља у транзицији. Професионална војска може бити један од елемената у том суставу којег је потребито изградити.

ЗАЧЕЦИ ВОЈНЕ ПРОФЕСИЈЕ КРОЗ ПОВИЈЕСТ

Цијела људска повијест је обиљежена ратовима, у почетку су то биле борбе између племена, те различитих друштвених заједница, а касније и међу државама. Борбе су водиле углавном наоружани припадници друштвених заједница који су у рат одлазили као цивили са својих поља и од својих обитељи на позив поглавице, монарха или краља. Већина од таквих војника није имала адекватну обуку, нису имали ни своја јасно одређена мјеста у војној хијерархији, а о препознатљивом часничком збору није било ни говора. Кроз хисторију прве назнаке професионалне војске јављају се у касном средњем вијеку, да би у осамнаестом стољећу поједине војне организације добиле атрибуте којима су били препознатљиви као професионална војска. Међутим, тек у деветнаестом стољећу можемо говорити о часницима као припадницима војне организације који су били професионалци. У Наполеоновој војсци су постојале назнаке војних професионалних часника који су увели неке стандарде у своје умијеће вођења рата као и посебне технике који су их разликовали од осталих припадника постројби. Тако можемо рећи да је часнички војни професионализам, првенствено карактеристика западња-чких земаља. Прве назнаке предпрофесионализма се могу пронаћи појавом часничког збора, као самосталне социјалне институције у француској, пруској и енглеској војсци почетком осамнаестог стољећа. Прави развој професионализма, када почиње попримати и данашње особине почиње у деветнаестом стољећу када се процјењује пет кључних увјета професионалног војног занимања, а то су: (а) прописани стандарди и захтјеви за улазак у часнички збор; (б) начин напредовања унутар хијерархије часничког збора; (ц) значај и улога војног школовања: (д) природа војног стожера и (е) опће војне способности и надлежности часничког збора.3

3 Samuel P. Huntington, ''The Soldier and the State,'' Cambridge, Massachusetts, The Belknap Press, 1957, page 20.

101

Свака промјена ових пет параметара доводи до промјене у развоју професионалне етике као и интелектуалне логичке подлоге новог часника и његове институције.

Када се разговара о повијести војног професионализма нужно је навести и примјер часника плаћеника и опћенито плаћеника, који се јављају на крају епохе феудализма, концем седамнаестог стољећа. У почетку су то били појединци а касније и удружења који су своја војна знања и способности нудили за одређену суму новца. Основна значајка плаћеничких часника је та да нису имали усвојене стандарде и изостанак било каквог организираног војног школовања, а њихова учинковитост је овисила о њиховим индивидуалним знањима и способностима које су се мјериле углавном у количини новца. Плаћеници су често били авантуристи којима је недостајало дисциплине и нису ни могли припадати неком организираном часничком збору. Даље, недостатак лојалности према клијенту којему су нудили своје услуге увјетовао је изостанак професионалне војне етике и часничког духа.4 Но, појавом таквих, плаћеничких војника, почиње се назирати једна нова подузетничка служба која своје услуге нуди својим клијентима. И у данашње доба по свијету се могу срести плаћеничке војске које нуде своје услуге и опрему разним организацијама и државама. Обично су то приватне војске састављене од бивших војника и часника које често сасвим легално обављају уговорене задаће.

Појавом националних монархија у осамнаестом стољећу долази до промјена и војном организирању. Дотадашњи плаћенички сустав све више замјењује са часницима и војницима који долазе из аристократских и племениташких обитељи. Часници остају у сталној служби краљу и војна функција се све више социјализира. Половицом осамнаестог стољећа војска добива и нека обиљежја и критерије професионализма. У Пруској у то доба вриједи правило да само часници који долазе из аристократских обитељи посједују храброст, способност, част и оданост. Организирају се посебне војне школе у Француској и Пруској гдје се прелиминарно изучавају војне вјештине за часнички збор који је ограничен само за аристократе. Војне школе су организиране тако да часницима дају одређена знања из топништва и инжењерије и може се слободно рећи да је главно обиљежје часничког збора концем осамнаестог стољећа увјетовано аристократским положајем у друштву, што значи да је било одређено поријеклом, богатством и политичким утјецајем.

Почетком деветнаестог стољећа, точније 1808 године, у Пруској је донесен декрет у којему су прописани темељни стандарди и критерији које морају задовољити они часници који желе служити пруској влади. Ова година се сматра годином почетка војног професионализма, због

4 http://david-drake.com/HSHandbook/HSHandbook3.html. John Lambshead i John Treadeway описују плаћенике као професионалне војнике које је најбоље изнајмити заједно са њиховом опремом за једно одређено вријеме али је однос између плаћеника и њихова клијента темељен на узајамном неповјерењу. Увијек пријети опасност од сумње у лојалност. На концу, увијек постоји нетко тко може понудити бољу цијену, јер посао је посао, а обично је то друга страна. Кроз повијест плаћеништва није непознато то да су мијењали стране често у критичном моменту.

102

први пут официјелно представљених стандарда који су недвосмислено и бескомпромисно јасни: ''Једино часничко овлаштење и задаћа у вријеме мира бит ће изобразба и стјецање професионалног знања, а у вријеме рата истицање храбрости и промишљање ситуације. Због тога, сви појединци из цијеле наше нације који посједују ове квалитете су подобни за највише војне позиције. Све постојеће класне повластице отприје у војном организирању су укинуте, и сваки мушкарац, без обзира на његово поријекло, има једнаке обавезе и једнака права.''5

Дакле, овдје је први пут са разине једне државне владе упућен декрет са врло јасним одредницама припадника часничког кадра, од којега се тражи да посједује све професионалне вриједности које одликују и данашњег професионалног часника.

У току и послије Наполеонових ратова већина еуропских нација је успоставила институције за војну изобразбу часника као и увјете и критерије за пријем у часнички збор. Концем деветнаестог стољећа процес селекције и напредовања у војсци био је већ установљен и почиње се размишљати о увођењу нових напреднијих институција у војној изобразби. Водећа нација која почиње примјењивати овај концепт је Пруска која је организирала и увела институцију главног стожера. Поред тога развија се и војна теорија а Цлаусеwитз, који живи и ради у то вријеме даје свој немјерљиви допринос. На пруски професионализам такођер су се угледале и остале еуропске земље, прије свега Француска, Енглеска и Данска, и почеле примјењивати сличан концепт. Француска посебице послије Наполеона, почиње примјењивати искуства из Пруске и установљава бројне напредне специјализиране школе за војну изобразбу. Такођер су 1818. године почели са формирањем стожерне школе која је у почетку била лимитирана бројем студената, да би концем стољећа уз стожерну школу била формирана и ратна академија, а уписати су се могли само они који прођу задане критерије.

Почеци организиране војне изобразбе у Великој Британији појављују се 1837. године када је Краљевска поморска школа реорганизирана, али тек њезиним формирањем у Греенwеецху, 1873. године постаје средиште за високу војну изобразбу у британској морнарици. Темељни циљ је био стјецање знања кроз теоретски и знанствени студиј за часнике свих видова и грана које ће им служити у њиховој професији.

С друге стране Атлантика у САД-у, амерички војни естаблисхмент проучава збивања у Еуропи, посебице у Пруској, те од 1875 почињу са примањем у часнички кор само оних који су завршили одређену војну школу. Оснивају војне академије и ратне школе за рад у стожерима. Американци посебно наглашавају однос између часника и владе, гдје су све компетенције везане за промовирање и остале надлежности везане искључиво за државну владу као клијента.6

5 Samuel P. Huntington, ''The Soldier and the State,'' Cambridge, Massachusetts, The Belknap Press, 1957, stranice 30 i 31. Prijevod sa engleskog jezika autorov. 6 Huntigton idem str. 19-55

103

ВОЈНИ ПРОФЕСИОНАЛИЗАМ

Појам професија често не можемо јасно разликовати од појма занимање, међутим појам професионализам је пуно јаснији и понекад је врло тешко одредити у којем је обиму нека професија или занимање дефинирана као професионализам. Уколико узмемо у обзир стручност као особину у идентификацији професионалца онда нам професија постаје израженија и јача у односу на занимање. Обиљежје професије је у овом случају јасније него код већине занимања и даје професији облик друштвене прихватљивости, признања и пожељности у односу на занимање. Сукладно низоземском социологу Јацqуес ван Доорну двије су фундаменталне карактеристике професије:

� ''Засебно, добро интегрирано тијело знања и вјештина, и скуп норми и стандарда које нови чланови морају прихватити.

� Изразита самосталност професије, најчешће правно и законски потпомогнута, која одбија мијешање других у попуњавање, одабир и обучавање кандидата а исто тако и у управљање самим професионалцима.''7

Да би се постигле ове карактеристике професије потребито је имати искуство, посебне школе и установе за обучавање и школовање, као и професионалне асоцијације. Осим тога треба и правно заштити монопол на стеченом знању и вјештинама кроз разне лиценце и дозволе, а на концу установити и професионални етички кодекс.

Војни професионализам заузима поприлично мјеста у много-бројним студијама и анализама и честа је тема анализа у војној социологији.8 У сувременим оружаним снагама свијета часнички збор је професионално тијело и сваки сувремени часник је професионалац. Професионализам је карактеристика модерног часника у истом смислу као што је то карактеристика за неко цивилно занимање на примјер лијечника или одвјетника. Међутим, професионализам данашњега часника је оно што га разликује од ратника и плаћеника из пријашњег доба. Хунтингтон наглашава да када користимо ријеч ''професионалац'' у вези са војском, подразумијева се да је то у супротном смислу од ријечи ''аматер'' и више него професија као супротност од ''струке'' или ''заната''. Сукладно Хунтингтону сувремена оружана сила двадесетог стољећа од пријашње се разликује по професионалном статусу који има у модерном друштву, а професионалног часника одликују слиједеће карактеристике: стручност, одговорност и корпоративност (заједништво).9

7 Jacques van Door, The soldier and social change, Sage publications, Ltd 1975 stranice 34 i 35. Пријевод са енглеског ауторов. 8 Jean M. Callaghan & Franz Kernic u svojoj knjizi Armed Forces and International security, Lit VERLAG Muenster, 2003 str. 31-36 analiziraju pristupe trojice glavnih klasika i njihovih radova na temu vojnog profesionalizma. To su: Samuel Paul Huntington The Soldier and the State,(1957), Morris Janowitz The Professional Soldier(1960), i Charles Moskos Institutional/occupationa thesis(1977). 9 Samuel P. Huntington, ''The Soldier and the State,'' Cambridge, Massachusetts, The Belknap Press, 1957, stranice 7 i 8.

104

СТРУЧНОСТ. Генерално речено, за некога тко је професионалац обично се каже да је стручњак са специјализираним знањем и вјештинама специфичним за његово подручје дјеловања. Оваква стручност је стечена кроз дуготрајно образовање и радно искуство. Задовољење заданих стандарда из подручја дјеловања професионалне надлежности раздваја професионалца од лаика. Професионално знање, вјештине и умијеће имају своју повијест, свој темељ, традицију и стјечу се у посебним институцијама за образовање и трансформацију вјештина, што их разликује од сухопарног занатства.

Када је у питању војни професионалац или боље речено професионални војни часник намеће се питање што је то специфично у војној стручности? Постоји ли нека врста вјештине која је заједничка свим војним часницима, а не постоји ни у једном сегменту цивилства? На први поглед тешко да постоји, јер различите специјалности које су садржане у војној служби имају свој исти или сличан одраз у цивилном животу. Примјера за ово има прилично, инжењери, лијечници, одвјетници, пилоти, информатичари са свим својим специфичностима и проблемима постоје и у војној и цивилној организацији. Војни пилот који пилотира на авиону Ц-130 треба имати исте вјештине и сусреће се са истим проблемима у свом послу исто као и његов колега који лети на сличном, цивилном путничком зракоплову. Међутим постоји једна карактеристика која заједничка за све припаднике војне организације, а битно се разликује од цивила. Та средишња вјештина је сумирана у Харолд Лассwелловој фрази ''управљање насиљем''. Темељна разликовна функција оружаних снага задана је у успјешном вођењу оружане борбе. Отуда произлазе и неке темељне дужности оружаних снага: (1) организирање, опремање и обучавање снага за успјешно вођење оружане борбе на копну, у зраку и води; (2) темељито и свеобухватно планирање свих активности везаних за оружане снаге како у рату тако и у миру; (3) управљање, заповиједање и вођење и контрола свих операција и активности како у миру тако и у рату. Управо ове дужности војних часника које се виде кроз организирање, планирање, управљање и контролу организираних људских формација, а чија је темељна функција примјена насиља, чини часничку вјештину необичном. И то је оно што војног часника чини часником у правом смислу ријечи и разликује га од сличних специјалности у цивилству. Све вјештине и умијећа која су иманентна војним часницима такођер постоје и у цивилству, било као главна дужност или као помоћна, примјерице стручност је исто тако потребита техничарима, лијечницима, кирурзима или инструкторима, али се они нигдје не сусрећу, нити им је потребита способност ''управљања насиљем''. А унутар саме професије постоје специјалисти који управљају насиљем у све три димензије и на мору, копну, у зраку а новије вријеме и у четвртој димензији вођења оружане борбе, у свемиру, исто тако као што постоје разни специјалисти, рецимо у медицини за срце, плућа, мозак, али који немају искуство примјене насиља у прописаним увјетима. Само високо професионалан часник, са изузетно високом компетенцијом може управљати носачем зракоплова у миру, а посебице у ратним увјетима гдје се захтијева високи ступањ искуства и одговорности те врхунска обученост. Из овога је очито да војна функција захтијева висок ступањ не само интелектуалних

105

способности него и високи ступањ стручности, а те се особине не могу постићи без ефикасне и напорне обуке као ни постизања високих образовних стандарда. На овако задовољене стандарде не утјече ни мјесто ни вријеме, јер добро обучен часник дјелује исто као и врхунски кирург, на исти начин и у Москви и у Берлину. Међутим, управљање насиљем као његова контролирана примјена није вјештина која се једноставно може научити класичним образовањем од инструктора, нити учењем неких одређених техника. То је перманентни образовни процес у којему се часници развијају како би могли достићи сам врхунац властите способности и стручности. То укључује врло широки бацкгроунд опћег знања и културе, посебице повијесних искустава који су незаобилазни извор за развијање нових тенденција и трендова у развоју ове необичне вјештине. Поред друштвених знаности политике, социологије повијести или психологије, војно знање шири своје границе кроз природне знаности физику, математику кемију или биологију. Како су опћенито стручност и образовање постали предувјети уласка у било коју професију, тако су и овдје код војне професије препознати као универзални критерији који су потребни за квалификацију професионалног војника.10

ОДГОВОРНОСТ. Професионалац је, видјели смо практични стручњак који ради у друштвеном, социјалном контексту и обавља послове или службе који промовирају и усавршавају, примјерице здравље, образовање или информатику, а есенцијални су за друштво опћенито. Клијент сваке професије је, може се слободно рећи друштво и индивидуално или колективно. Карактер овакве релације, између друштва као клијента и професионалца који обавља послове, увјетује прихваћање друштвене одговорности. Финанцијска потпора коју у томе односу добива професионалац није сама по себи примарни циљ, него је то и професионални мотив на који утјечу одговорност, стручност и посвећеност послу и служби.

Особитост стручности професионалног војника намеће и повлачи за собом и особиту друштвену одговорност. Кориштење овакве експертизе у друштву је пожељно и представља разнородну предност која га повезује и чини компактним. Као што друштво користи искуства и знања из рецимо едукативне професије за своју добробит и напредак, тако и вриједности и искуства војне професије, тј. ''управљање насиљем'' користи у друштвено одобрене и оправдане циљеве. Обзиром на задане циљеве, друштво изравно утјече на побољшање и развијање ове професије како би осигурала властиту војну сигурност. У томе смислу опсег свих професија регулиран је од стране државе, док је војна професија монополизирана од стране државе. Вјештина лијечника је правовремена дијагноза и сигуран третман, и његова одговорност је здравље његова клијента, док је вјештина војног часника ''управљање насиљем'' а и његова одговорност је војна сигурност његова клијента тј. државе. Дакле, видљиво је да и одговорност и вјештина истичу и разликују војног часника и његову професију од било које друге професије у друштву. Чињеница је да су сви фактори друштва заинтересирани и укључени у одржавање сигурности друштвених

10 Idem stranice 11-14

106

вриједности као и сама држава, међутим само је часнички и дочаснички збор одговоран за војну сигурност, која је од виталне важности за државу. С друге стране држава је приморана да директно и са великом позорношћу води бригу за тај витални сектор11. Међутим, свака професија, па тако и војна посједује себи својствену етичку одговорност која се појављује баш кроз посебност у односу војске као професије и клијента у овом случају државе, а огледа се кроз природу услуга које се постављају и захтијевају од професије.12 Закони о служењу у оружаним снагама и закони о ратовању чине тај однос јаснијим и војни професионалци у вршењу својих услуга морају обратити позорност на етичност и хуманост.

КОРПОРАТИВНОСТ. Припадници одређене професије кроз своје дјеловање и постојање у друштву одликују се органским јединством (складом) и заједничком властитом свијешћу. Исто тако, организирају се у посебна удружења или корпорације, гдје је основна кохезивна нит такве скупине заједнички смисао и заједнички осјећај. Таква удружења, са својим професионалним обиљежјима се битно разликују од других а посебице од аматерских удружења. Заједнички осјећај који повезује све чланове удружења, затим традиција и подријетло одређују и установљују потребите стандарде и правила, а сукладно којима се од сваког члана тражи одговарајућа разину способности и знања да би што квалитетније могли преузети дио професионалне одговорности. У оваквом професи-оналном удружењу осјећај јединства кроз примјену наметнутих стандарда има функцију заштите професионалног статуса својих чланова од других вањских, аматерских утјецаја. Структура овакве професионалне скупине обично има писани кодекс за сваког свог члана као и прописане етичке норме које се манифестирају приликом рјешавања било којег проблема, унутарњег или према вани, примјерице клијенту, односно послодавцу. Оваква професионална удружења су обично бирократизиране професије са врло високим ступњем стручности и одговорности својих чланова што њихову друштвену улогу чини професионалнијом и одговорнијом. Слична је ситуација и са организирањем и службовањем у војној професији.

Службовање војних часника је јавна, бирократизирана професија у којој имају право радити само одређени број часника по пажљиво одабраним критеријима. Часнички збор је строго лимитирано тијело са посебним овлаштењима изданим од стране посебних државних институција што му даје одредницу засебне друштвене категорије. Улазак у овакву врсту удружења је строго ограничен и овиси о многим факторима, прије свега о ступњу образовања (војно или цивилно) и ступњу војне обучености који увјетују и одређују професионалну надлежност сваког потенцијалног припадника војне службе. Битан фактор иницијације у службу је такођер проткан разним сродним удругама и асоцијацијама те са ослања на обичаје и традицију. Посебност војног службовања као јединственог и аутономног дијела

11 Idem stranice 14-16 12 Manuel M. Davenport, Professionals or hired guns? Loyalties are the difference, Military Ethics, National Defence University Press Washington DC, 1987, str. 6

107

друштвеног сустава је видљив из самог начина живота војне организације. У скоро свим државама на овоме свијету војници пролазе кроз посебан војни сустав школовања који је одвојен од цивилног и заснован је на принципима којих цивилство нема. Унутар војне организације постоји засебно судство и војна полиција који дјелују по својим посебним војним законима. Сасвим је нормално прихваћена чињеница да је живот и рад професионалних војника одвојен од остатка друштва што њихове контакте са осталим невојним професијама и аматерима своди на минимум. Најуочљивији симбол препознатљивости који је разликује цивилне и аматерске професије од војних и професионалних је ношење униформе, инсигнија и наравно чинова.13 Чин је фундаментална карактеристика сваког појединог припадника војне организације која га хијерархијски разликује по професионалном достигнућу од других припадника. Сваки чин означава индивидуално искуство стечено кроз вријеме проведено у служби, кроз обуку или као обављање послова од посебне важности. Сениоритет или старјешинство је такођер битна карактеристика чина и означава не само дуљину радног стажа него и одговорност за обављање додијељене функције. У свим законима о додјели чинова је прописано да се у одређеном чину мора провести одређено вријеме како би се могло пријећи у виши ранг. Осим искуства и сениоритета битна карактеристика чина је и образовање, било цивилно или војно. За сваки чин је законом прописана и одговарајућа стручна спрема која се стјече у војним или цивилним институцијама, а чији се ступањ управо пропорционално повећава са висином чина. Примјерице за чин генерала, осим високе школе, потребито је осигурати одговарајућу војну специјализацију или у најмању руку неки од цивилних академских звања или ступњева. Све ове карактеристике чина на концу овисе о особним, индивидуалним квалитетама и способностима сваког припадника војне организације које он развија за вријеме службовања. Приликом произвођења или унапређивања у виши чин увијек треба поштивати генералне војне принципе и постојеће државне законе а избјегавати покушај сваког вањског утјецаја. Када часник или дочасник добије чин на законом прописан начина то значи да он може изводити одређене врсте послова који одговарају том чину. Исто тако додијељени чин му даје моћ кроз одговарајућу функцију, а самим тиме и одговорност које мора бити свјестан на свом хијерархијском мјесту.

ЗАКЉУЧАК

Свака држава посвећује јако пуно пажње свим својим институцијама, али посебну пажњу мора посветити и војној организацији односно оружаној сили. Доношењем праведних и демократских закона те одређених докумената који регулирају односе у војној организацији, одређују њезино мјесто у друштву, стварају увјете за демократску контролу и надзор над оружаним снагама.

13 Samuel P. Huntington, ''The Soldier and the State,'' Cambridge, Massachusetts, The Belknap Press, 1957, stranice 16-18.

108

С друге стране, одређивањем мјеста и улоге оружаних снага у друштву држава добива сигуран и учинковит обрамбени сустав на којега се може поуздати како у миру тако у рату или изванредним ситуацијама.

Због недовољног познавања концепта професионалне војске многе државе оклијевају са трансформацијом оружаних снага. Проблеми који се појављују у процесу трансформације су јасно уочљиви и углавном се манифестирају на два правца. Најприје то су високи финанцијски трошкови трансформације оружаних снага земаља у транзицијском процесу које напросто не могу одвојити новац за војску јер им је потребан за трансформације и реформе других институција. Други проблем исто тако важан је свакако отпор који се јавља у оружаним снагама, у часничком и дочасничком кадру јер за њих ова трансформација представља велики терет. Часницима и дочасницима који су радили у социјалистичком, односно једнопартијском суставу је тешко промијенити стари свјетоназор и већ усвојене навике, а прилагодити се новим увјетима рада. Само професионално организирана војска, као нови војно-социолошки тип, може истински заузети своје мјесто у друштву и имати важну и активну улогу. Управо онако, како је примијетио Хунтингтон професионални војници требају имати слиједеће карактеристике: стручност, гдје до изражаја долази посебна вјештина управљања насиљем; одговорност, однос према држави и друштву као свом клијенту за чију су сигурност, посебице војну најодговорнији; корпоративност, свјесно организирана и бирократски структурирана скупина људи. Дакле ове карактеристике професионалне војске морају бити видљиве у војним организацијама оних држава које су већ успоставиле парламентарну демокрацију или су у процесу транзиције из постсоцијалистичких држава у демократске државе. Ово такођер вриједи и за постконфликтну, постсоцијалистичку и земљу под својеврсним међународним протекторатом као што је Босна и Херцеговина.

Скоро све земље у транзицији имају интенцију приступа еуро-атлантским интеграцијама, првенствено НАТО-у кроз програм Партнерство за мир што захтијева нове изазове али и потешкоће за цјелокупно друштво па тако и припаднике оружаних снага. Прихваћањем нових доктринарних ставова и усвајањем нових организацијско формацијских структура битно се мијења перцепција мјеста и улоге војске у друштву а самим тиме увјети и начин рада часника и дочасника. Један од захтјева за приступ еуроатлантским организацијама је успостављање парламентарног надзора над обрамбено сигурносном суставу државе а ту се свакако убраја и трансформација оружаних снага. На који ће начин бити извршена трансформација оружаних снага овиси о политичкој одлуци, а један од начина је у увођење концепта војног професионализма. Оваквим концептом се у друштву оживљава теза о одвојености политике од војне организације чиме се уклања директни утјецај политичких странака на војну администрацију и укида се могућност политизације оружаних снага. Дакле, успостављање војног професионализма у обрамбени сустав може бити врло важан елемент у развијању демократских цивилно војних односа.

109

Литература:

1. Samuel P. Huntington, ''The Soldier and the State,'' Cambridge, Massachusetts, The Belknap Press, 1957

2. http://david-drake.com/HSHandbook/HSHandbook3.html 3. Jacques van Door, The soldier and social change, Sage publications, Ltd 1975. 4. Jean M. Callaghan & Franz Kernic, Armed Forces and International security, Lit

VERLAG, Muenster, 2003. 5. Manuel M. Davenport, Professionals or hired guns? Loyalties are the difference,

Military Ethics, National Defence University Press, Washington DC, 1987.

CIVIL - MILITARY RELATIONS IN TRANSITION COUNTRIES - MILITARY PROFESIONALISM Mr sc Ante BA ĆAK Defense Department of Bosnia and Herzegovina Sarajevo

Summary: This work attempts to explain what is meant by military professionalism. This military concept is a frequent topic in countries of eastern and southeastern Europe. Those countries through their total society transformation, attempt to bring their own armed forces to modern standards. After the fall down of the Soviet Union and the end of the Cold war, the new security environment was established. Transition created new countries from communistic in democratic political system and enabled transition to in market economies due to changes in the defense and security system. The previous concept of standing voluntary army with conscription is not compliant with new social-political relations. Conscription is expensive and inefficient, and the intent to create small, efficient professional armies has over two centuries of tradition in the western democratic countries. This paper explains what distinguishes professional officer from other professions, and what are the characteristics of military professionalism and the role of the professional officer in changed civil-military relations. This paper is dedicated to people who work in the army, and the ultimate purpose is understanding of the military professionalism for more successfully transforming of armed forces. Key words: military professionalism, responsibility, experience, expertise, military organization, hierarchy, officer corps, paid military, rank.

ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ И ТРГОВИНА ЉУДИМА

СУПРОТСТАВЉАЊЕ ОРГАНИЗОВАНОМ КРИМИНАЛИТЕТУ, СА ОСВРТОМ НА СПЕЦИЈАЛНЕ ИСТРАЖНЕ ТЕХНИКЕ

Удк: 343.9.02

мр Миле ШИКМАН МУП Републике Српске Бања Лука

Резиме: У раду је дат приказ супротстављања организованом криминалитету са освртом на специјалне истражне технике. Наиме, организовани криминалитет, као негативна друштвена појава, све више је пристутан у сваком друштву, па тако и нашем. У том смислу, посебан акценат је на супротстављању организованом криминалитету, при чему се разматрају најпогоднији модели супротстављања организованом криминалитету, укључујући међународну сарадњу, као важан сегметн супротстављања организованом криминалитету. Незаобилазан фактор супротстављања организованом криминалитету је примјена специјалних истражних техника, које су као такве предвиђене (и ''препоручене'') Конвенцијом Уједињених нација против транснационалног организованог криминалитета из 2000. године. Те мјере и радње, у нашем кривичном процесном законодавству (ЗКП РС и ЗКП БиХ) идентификоване су у посебној глави Закона о кривичном поступку (Глава XIX члан 226 - 232 ЗКП РС и Глава IX члан 116 – 122 ЗКП БиХ ) као посебне истражне радње.

Кључне ријечи: организовани криминалитет, супротстављање организованом криминалитету, специјалне истражне технике, посебне истражне радње.

Појам организованог криминалитета

У контексту свеукупних негативних друштвених појава организовани криминалитет заузима посебно мјесто, с обзиром на његову присутност и тренд сталне експанзије, нарочито израженост и реалну пријетњу по безбједност појединих држава, региона, па чак и међународне заједнице, те тенденције да се испољава кроз нове појавне

111

облике1, са високим степеном организованости, тајности и интернацио-

нализације, прилагођавајући се при томе друштвено – економским и политичким односима сваке земље. Организовани криминалитет, као такав, појављује се у свим државама, како оним добро развијеним и уређеним државама, тако и у оним друштвено нестабилним и неуређеним државама, при чему организовани криминалитет подједнако погађа како државу и њено уређење, тако и друштвене и приватне интересе грађана, укључујући и њихов живот, применом разних облика насиља. Као илустрацију овакве констатације довољно је навести чињеницу да је у Европи само у 2000. години идентификовано 1.000 нових организовних криминалних група, односно да је на подручју Европске уније, према подацима Европола у 2002. години фигурирало око 4.000 организованих криминалних група, са приближно 40.000 чланова

2.

Појам организованог криминалитета је питање на које не постоји јасан и прецизан одговор. Наиме, присутни су многоброји проблеми у појмовном одређењу организованог криминалитета. Анализом схватања организованог криминалитета, односно његовог појмовног одређења, уочљиво је да се ти проблеми односе на: различите теоријске приступе у одређењу организованог криминалитета, различита схватања организо-ваног криминалитета и различито друштвено - економско и политичко уређење одређене земље

3. Због тога, при одређивању појма организованог криминалитета, веома је важно разликовати кључне концепте као што су организовани криминалитет и криминалитет који се врши на организован начин, затим разликовање организованог криминалитета и мафије, потом разликовање криминалне организације од других видова криминалних група, као и разлику између организованог криминалитета и транснационалног криминалитета (Finckenauer, Schrock 2004: 81-82). У сваком случају, да би се одредио појам организованог криминалитета потребно је сагледати структуру кривичних дјела организованог криминалтета, начине извршења појединих кривичних дјела организованог криминалитета, као и неке каратеристикама тих кривичних дјела, даље, носиоце дјелатности организованог криминалитета, при чему је потребно анализирати типови криминалног организовања и специфичности за поједине дјелатности организованог криминалитета.

1 У последње време уочена је тенденција нових појавних облика организованог криминалитета, као што су: коцкање путем интернета (online спортске кладионице, online коцкарнице, велике шеме прања новца, итд.), манипулације на берзама (шеме подизања и обарања), преваре путем хипотека (непоштене процене, непоштени кредитори, куповина имовине по стварној вредности, осигурање имовине по фиктивним вредностима), преваре кредитним картицама, високотарифни телефонски разговори (енормно високи телефонски рачуни), итд. 2 European Union organized crime report, Europol, Luxembourg, 2003. pp 8.; Organized Crime Situation report, 2004 – Focus on the threat of cybercrime, Councile of Europe, Strasbourg, December 2004. pp. 37. 3 За расправе о проблему дефинисања организованог криминалитета видети шире: Maltz, D.M., Defining Organized Crime, in: Robert J. Kelly et al. (eds.), Handbook of Organized Crime in the United States, Westport/London, 1994, pp 21-37.

112

Поред тога, битно је истраживања усмјерити на идентификовање основних каратеристика организованог криминалитета, као и узрока који доприносе настанку и развоју организованог криминалитета.

Не упуштајући се у даљу анализу организованог криминалитета, за потребе овог рада, користиће се схватање организованог криминалитета проф. др Бранислава Симоновића, који под организо-ваним криминалитетом подразумјева ''...криминалне дјелатно-сти, тј. континуирано, у виду пословне орентације, систематско вршење кривичних дјела усмерених на стицање профита, монопола и моћи коју организује и спроводи у дјело група хијерархијских повезаних лица који дјелују у складу са унапред сачињеним планом и састоји се у обнављању правно недозвољених и дозвољених послова уз коришћење насиља, застрашивања, корупције и других облика утицаја на државне органе, појединце и остале облике социјалне контроле'' (Симоновић 2004: 627).

Супротстављање организованом криминалитету

Питања супростављања организованог криминалитета актуели-зована су последњих неколико деценија у глобалним оквирима, међутим, од велике важности је његово институционално сузбијање на унутрашњим плановима држава. У том контексту моногобројне су међународне конвенције, декларације и други међународни правни акти у којима се наводи неопходност сузбијања организованог криминалитета, као и одговарајуће мере и радње, односно препоруке за сузбијање организованог криминалитета.

Свакако, међу најважнијим међународним документима је Конвенција Уједињених нација против транснационалног организованог криминалитета

4, која је донијета у Палерму (Италија) 2000. године, као и два додатна протокола – један за превенцију, сузбијање и кажњавање трговине људским бићима, нарочито женама и дјецом5 и други против кријумчарења миграната копном, морем и ваздухом6. Наиме, 25 – годишње настојање Уједињених нација на јачању међународне сарадње у борби против транснационалног организованог криминалитета резултирало је отварањем наведене конвенције и два додатна протокола за потпис 12. децембра 2000. године у Палерму, Италија.

Конвенција је отворила многобројна питања, али и поставила одређене стандарде у борби против транснационалног организованог криминалитета. Надаље, Конвенцијом су дефинисани термини, као шту су ''организована криминална група'', ''тежак злочин'', ''контролисана испорука'', и други, што у сваком случају, доприноси супротстављању организованом криминалитету на међународном нивоу.

4 Unitet Nations Convention Against Transnational Organized Crime, Palermo, Italy 12 – 15 December 2000. 5 The Procotol to Prevent, Suppress and Punish Trafficing in Person, Especially Women and Children, Palermo, Italy 12 – 15 December 2000. 6 The Procotol against the Smuggling of Migrants by Land, Sea and Air, Palermo, Italy 12 – 15 December 2000.

113

Надаље, Конвенција подстиче на нова законодавна рјешења којима би се омогућило кажњавање у организованим криминалним групама, појачало спречавање прања новца, подстакла борба против корупције, итд. Такође, одређене су процедуре које се односе на јурисдикцију кривичних дјела транснационалног организованог кримина-литета, екстрадиције, трансфера осуђених лица, узајамне правне помоћи, итд.

Посебно је размотрена могућност заједничких истрага, те примјене специјалних истражних техника, при чему свака држава у оквиру својих могућности и под условима прописаним њеним домаћим законодавством, предузима неопходне мјере да омогући одговарајуће коришћење контролисане испоруке и тамо гдје процјени да је то цјелисходно, коришћење других специјалних истражних техника, као што је електронско праћење или други облици надзора, те тајне операције од стране надлежних органа на њеној територији за потребе ефикасне борбе против организованог криминалитета (члан 20. став 1. Конвенције). Додатни протоколи допуњују Конвецнију Уједињених нација против транснационаног организованог криминалитета и тумаче се заједно са Конвенцијом. У том смислу Протокол за превенцију, сузбијање и кажњавање трговине људским бићима, нарочито женама и дјецом донјет је са сврхом превенције и борбе против трговине људским бићима, уз поклањање посебне пажње женама и дјеци, заштите и помоћи жртвама такве трговине, уз пуно поштовање њихових људских права и унапређивању сарадње међу државама потписницама како би се остварили постављени циљеви. Протоколом против кријумчарења миграната копном, морем и ваздухом предвиђају се ефикасне мјере и радње за борбу и спречавање кријумчарења миграната, као и унапређење сарадње по том питању међу државама потписницама Протокола, истовремено штитећи права кријумчарених миграната. Такође, присутне су заједничке активности појединих држава, на плану супростављања организованом криминалтету, које се огледају у виду разних пројеката и иницијатива, као што су ''Будимпештански пројекат'', ''Албанско – Балканска иницијатива'', ''Пројекат мост'', итд, чији су циљеви успостављање комуникације међу државама, прикупљање информација о организованом криминалитету, формирање заједничких оперативних група, и др., али и размена информација о делотворности и успешности примене савремених метода откривања и истраге кривичних дела организованог криминалитета.

Ефикасно супростављање организованом криминалитету није могуће остварити само примјеном класичних метода, већ је нужно да се користе савремени методи, засновани на научним и техничким достигнућима, који морају бити процесно дозвољени, што је и логично, с обзиром на то да организовани криминалитет све више користи достигнућа других наука у методама свог криминалног дјеловања (Бошковић 2004:206). Наиме, примјеном традиционалних криминалистичких метода, односно оперативно тактичких и истражних радњи у откривању и истрази кривичних дјела организованог криминалитета не могу се постићи бољи резултати.

114

Због тога је неопходно институционализовати и примјењивати савремене методе откривања и истраге кривичних дјела организованог криминалитета. Разлог више оваквом схватању јесте у чињеници да се у свијету увелико7, како теоријски, тако и практично примјењују савремене методе супротстављања организованом криминалитету, те да је успех у откривању и истрази кривичних дјела организованог криминалитета евидентан и очигледан.

На основу наведеног, уочљиво је да супротстављање организованогм криминалитету подразумјева предузимање мјера превенције, односно рад на његовом спречавању и одређених мјера репресије, у циљу његовог отклањања и обезбјеђења доказа. Превентивним и репресивним методама дјелује се на ублажавање дјеловања неких криминогених фактора, тј. на њихово елиминисање, односно на отикривање кривичних дјела организованог криминалитета, њихових учинилаца, те обезбјеђења доказа (Бошковић, 2004: 203). Због тога је нужан један потпун аналитички и стратегијски приступу у супротстављању транснационалном оргнаизованом криминалитету који ће омогућити адекватну примјену превентивних и репресивних метода од стране надлежних органа, али и одговарајућу активност државе у доношењу низа економских, политичких, правних, социјалних и других мјера, уз постојање апсолутне политичке воље и политичког концензуса државе као основног органа, у супротстављању транснационалном организованом криминалитету. Нов приступ супротстављању транснаци-оналном организованом криминалитету захтјева превазилажење досадашњег начина планирања и нужност прихватања стратешког планирања целокупне криминалистичке, односно оперативне делатности, које је много шире и дубозније него традиоционално планирање које се искључиво предузимало након извршеног кривичног дјела (Бошковић 2003: 221-222).

Супротстављање организованом криминалитету, на напријед наведеним основама, има своје криминалистичке, кривичноправне и кривичнопроцесне компоненте. Криминалистички аспекти супротста-вљања организованом криминалитету односе се на откривање и истрагу кривичних дјела организованом криминалитета. При томе се анализирају основни извори сазнања за кривична дјела организованог кримина-литета, те основне индицијалне чињенице које указују на постојање кривичних дјела организованог криминалитета. Криминалистички аспекти обухватају мјера и радњи које се предузимају у циљу разјашњавања кривичиних дјела организованог криминалитета. Кривично – правни аспекти организованог криминалитета огледају се у проучавању организованог криминалитета, са становишта кривичног права као система правних прописа којима се предвиђају кривична дела и кривичне

7 У Сједињеним Америчким Државама 1970. године донет је Закон о корумпираним и организацијама под утицајем рекетирања, чувени RICO Закон, чије је основни задатак био започињање јединственог судског процеса целе групе организованих криминалаца за све различите делатности организованог криминалитета и да би организованој групи онемогућило располагањем њиховим нелегално стеченим профитом. Овај RICO Закон увео је два концепта: први, теорију истраге криминалних организација и други шаблон рекетирања под којим се наводе делатности организованог криминалитета.

115

санкције за учиниоце тих дела. Кривичнопроцесни аспексти супротста-вљања организованом криминалитету подразумјевају начине на које се, у оквирима правног система, реагује на потребу ефикаснијег откривања и доказивања кривичних дјела организованог криминалитета.

Укратко, кривичнопроцесни аспекти супротстављања организо-ваном криминалитету, огледају се у постојању општих и посебних процесних правила садржаних у изворима кривичног процесног права која се односе на кривична дјела организованог криминалитета8. Управо комбинација кривичних, процесних и криминалистичких аспеката организованог криминалитета представља одговарајући модел супротстављања организованом криминалитету, који се заснива на укључивању цјелокупног друштвеног система у борби против организованог криминалитета. Сходно томе, кривичим законодавством би се прописала кривична дјела организованог криминалитета, процедуре откривања и истраге тих кривичних дјела, те субјекти супротстављања организованом криминалитету, док би криминалистички аспекти дали допринос истраживању и примјени савремних метода откривања и истраге кривичних дјела организованог криминалитета.

Специјалне истражне технике

Специјалне истражне технике представљају саврмене методе супротстављања организованом криминалитету, односно боље речено, специјализоване технике и радње којима се омогућава ефикасно супротстављање организованом криминалитету. Наиме, уважавајући чињеницу да традиционалне методе супростављања организованом криминалитету нису довољне, акценат се ставља на савремене методе у откривању и истрази кривичних дјела организованог криминалитета, као што су специјалне истражне технике, односну у нашем процесном законодавству одређене као посебне истражне радње. Примјеном посебних истражних радњи несумљиво се повећава ефикасност агенција за спровођење закона у супротстављању организованом криминалитету, док се с друге стране привремено ограничавају уставна права и слободе лица према којима се примјењују наведене мјере и радње. Међутим, поштујући међународно прихваћене стандарде и прецизним регулисањем правних процедура примјене посебних истражних радњи омогућава се њихово успјешно коришћење у супротстављању организованом криминалитету. У сваком случају, нужно је постојање сразмјере између тежине кривичног дјела и људског права које се ограничава примјеном специјалних истражних техника.

Проф. др Миодраг Симовић наводи да специјалне истражне технике, које треба ставити на располагање органима за спровођење закона у зони организованог криминала обухватају: (1) Тајно праћење,

8 Проф. др Милан Шкулић констатује да се однос тих општих и посебних правила садржаних у изворима кривичног процесног права, своди на познату релацију између норми типа lex specialis и lex generalis. У: Шкулић, М.: Организовани криминалитет – појам и кривичнопроцесни аспекти, Досије, Београд, 2003, стр. 189.

116

фотографисање и видео документовање - које значи надгледање и документовање кретања осумњичених лица и њихових активности, без њиховог знања, од стране овлашћених припадника јединице за спровођење закона; (2) Коришћење уређаја за праћење и позиционирање - подразумијева коришћење, од стране овлашћеног припадника јединице за спровођење закона, техничких средстава преко којих се идентификује локација осумњиченог лица или објекта на који су средства фиксирана; (3) Тајно надгледање разговора - подразумијева надгледање, снимање и транскрибовање разговара осумњичених лица без знања или пристанка барем једног од лица која су подвргнута овој мјери; (4) Праћење телефонског саобраћаја - значи прибављање извјештаја, од овлашћеног оператера, о телефонским позивима усмјереним од или према телефонском броју осумњиченог лица; (5) Претрес поштанских пошиљки - подразумијева претрес и увид у садржај, од стране овлашћених припадника јединица за спровођење закона, писама и других пошиљки, укључујући и електронске, које су упућене од или према осумњиченом лицу; (6) Откривање финансијских података и праћење финансијских трансакција - подразумијева прибављање информација од банке или друге финансијске организације о стањима рачуна, депозита и других новчаних трансакција (једнократно или у одређеном временском периоду) (Симовић 2005: 391-392).

Један број метода специјалних истражних техника представља специфичне видове инфилтрације овлашћених припадника јединица за спровођење закона у криминалну средину ради прикупљања доказа о дјеловању осумњичених лица унутар организованих криминалних група: (1) Откуп предмета - подразумијева акт куповине одређених врста робе или предмета овлашћених представника јединице за спровођење закона од осумњичених лица, под условом да откупљена роба или предмети могу послужити као доказ у кривичном поступку; (2) Контролисана испорука - подразумијева контролисано надгледање транспорта, преко одређене територије, од стране овлашћених представника јединица за спровођење закона, робе или предмета који су предмет кривичног дјела или могу послужити као доказ у кривичном поступку са циљем да се открије шири круг осумњичених лица; (3) Прикривени исљедник - подразумијева успостављање планиране интеракције између овлашћеног представника јединице за спровођење закона, који се не идентификује у том својству и осумњичених лица припадника организованих криминалних група, ради прикупљања доказа о дјеловању организоване криминалне групе; (4) Прикупљање података преко сарадника или доушника - подразумијева прикупљање података о дјеловању осумњичених лица припадника организованих криминалних група, преко трећих лица која су са њима у одређеној врсти интеракције, а све под надзором овлашћених припадника јединице за спровођење закона (Симовић 2005: 392).

На основу наведеног уочљиво је да специјалне истражне технике морају бити законски утемељене, што знaчи да се могу примјенити само под условима прописаним домаћим законодавством државе. Међутим, о овом питању, у теорији и пракси, постоје различите дилеме, као на примјер, да ли је законско регулисање примјене специјалних истражних

117

техника потребно је регулисати посебним законима (lex specialis) или је то могуће чинити у оквиру посебне главе редовних закона. Даље, специјалне истражне технике требају бити у складу са највишим међународно прихваћеним стандардима и домаћим принципима правног система државе, при чему начин примјене и провођења специјалних истражних техника мора одговарати одређеним начелима као што су начела легалитета, супсидијарности, сразмерности и начела судског надзора. Такође, прецизно утврђена методологија примјене специјалних истражних техника (правила и процедуре) је од пресудног значаја за успешну примену специјалних истражних техника у сурпотстављању организованом криминалитету, при чему специјалне истражне технике могу примјењивати само лица која су посебно стручна и квалификована за њихову примјену. Поред тога, за успјешну примјену специјалних истражних техника, нарочито појединих, нужна је техничка опремљеност агенција за спровођење закона које их примењују.

Законско одређење посебних истражних радњи у Републици Српској

Примјена посебних истражних радњи у Републици Српској регулисана је Законом о кривичном поступку Републике Српске9 у Глави XIX (члан 226 - 232), а у Босни и Херцеговини, Законом о кривичном поступку Босне и Херцеговине10 у Глави IX (члан 116 - 122). Наведеним законским прописом одређује се врсте посебних истражних радњи, кривична дјела за која се могу одредити посебне истражне радње, надлежност за одређивање и трајање посебних истражних радњи, материјали добијени предузимањем посебних истражних радњи и обавјештења о предузетим радњама, случајни налаз, поступање без судског налога или изван њеног оквира и коришћење доказа прибављених посебним радњама.

У смислу наведеног законског одређења посебне истражне радње у Републици Српској су11:

1. Надзор и техничко снимање телекомуникација; 2. Приступ компјутерским системима и компјутерско

сравњавање података; 3. Надзор и техничко снимање просторија; 4. Тајно праћење и техничко снимање лица; 5. Прикривени истражитељ;

9 Закон о кривичном поступку Републике Српске, Службени гласник Републике Српске, број 50/03 10 Закон о кривичном поступку Босне и Херцеговине, Службени гласник Босне и Херцеговине, број 3/03. 11 Законом о кривичном поступку Босне и Херцеговине предвиђене су идетнтичне посебне истражне радње, с том разликом да је пета посебна истражна радња проширена са информатором, тако да гласи: прикривени истражитељ и информатор.

118

6. Симуловани откуп предмета и симуловано давање откупнине и

7. Надзирани превоз и испорука предмета.

Посебне истражне радње могу се одредити за кривична дјела: а) против Републике Српске, б) против човјечности и међународног права, в) тероризма и г) за која се према Кривичном закону може изрећи казна затвора најмање три године или тежа казна. Посебне истражне радње могу се примјенити против лица за које постоје основи сумње да је само или заједно с другим лицима учествовало или учествује у извршењу наведених кривичних дјела, ако се на други начин не могу прибавити докази или би њихово прибављање било повезано са несразмјерним тешкоћама. Такође, посебне истражне радње могу се примјенити и према лицу за које постоје основи сумње да учиниоцу, односно од учиниоца кривичног дјела преноси информације у вези са кривичним дјелом, односно да учинилац користи његово средство комуникације. При примјени посебних истражних радњи полицијски орган или друга лица не смију предузимати активности које представљају подстрекавање на извршење кривичног дјела, у противном такве активности представљају околност која искључује кривично гоњење подстрекаваног лица за кривично дјело учињено у вези са овим радњама.

Посебне истражне радње одређује писменом наредбом судија за претходни поступак, коју доноси на основу образложеног приједлога тужиоца. У изузетним случајевима, ако се писмена наредба не може добити на вријеме и ако постоји опасност од одлагања, може се започети са извршавањем истражне радње и на основу усмене наредбе судије за претходни поступак, с тим да писмени налог судије за претходни поступак мора бити прибављен у року од 24 часа од издавања усмене наредебе. У погледу трајања посебних истражних радњи, одређено је да посебне истражне радње могу трајати најдуже до мјесец дана, а из посебно важних разлога могу се, на образложен приједлог тужиоца, продужити за још мјесец дана, с тим да прве три набројане мјере и радње, могу трајати укупно најдуже шест мјесеци, а следеће двије, укупно најдуже три мјесеца. Посебне истражне радње обухстављају се писменим налогом судије за претходни поступак, ако су престали разлози због којих су радње биле одређене. Наредебе судије за претходни поступак, образложен приједлог тужиоца, као и друга списа у вези са примјеном посебних истражних радњи, чувају се у посебном омоту списа, који се отвара само за посебне истражне радње.

Материјал добијен предузимањем посебних истражних радњи (информације, подаци, предмети, итд.), полицијски орган, заједно са извјештајем предаје тужиоцу, док тужилац о предузетим посебним истражим радњама саставља писмени извјештај, који доставља судији за претходни поступак, на основу кога судија за претходни поступак провјерава да ли је поступљено по његовој наредби. Подаци и информације добијене предузимањем посебних истражних радњи чувају се док се чува судски спис. Техничке снимке, исправе и предмети прибављени под условима и на прописан начин могу се користити као доказ у кривичном поступку, док се прикривени истражитељ и лица која су провела посебне истражне радње могу саслушати као свједоци о току

119

спровођења радњи. Случајни налаз, односно информације и подаци добијени предузимањем посебних истражних радњи, не могу се користити као доказ, ако се не односе на наведена кривична дјела.

Закључна разматрања

Примјене савремених метода у откривању и истрази кривичних дјела организованог криминалитета може се посматрати кроз примјени специјалних истражних техника, што представља битан услов за успјешно супротстављање организованог криминалитета. Ова констатација нарочито долази до изражаја, с обзиром да се специјалне истражне технике могу успјешно примјењивати како у разбијању организованих криминалних група (нпр. прикривени истражитељ - undercover agent), тако и у спречавању организоване криминалне дјелатности (нпр. тајно праћење и надзор).

Такође, специјалне истражне технике могу се примјенити и према лицима која су у односу саучесништва са осумњиченим за извршена кривична дјела која имају обиљежја организованог криминалитета (помагачи, подстрекачи, итд.), што представља додатну полугу у сузбијању организованог кримина-литета.

Наш законодавац је направио значајан корак у супротстављању организованом криминалитету самим тим што је предвидио посебне истражне радње (члан 226 – 232 ЗКП РС), као и услове и начине њихове примјене, али и инкриминацију појединих кривичних дјела, као што је кривично дјело прања новца (члан 280 КЗ РС). Тиме се кривично и процесно законодавство Републике Српске прикључило модерним трендовима супротстављања организованом криминалитету.

Међутим, када је у питању примјена специјалних истражних техника, постоје многобројене, како теоријске, тако и практичне дилеме, као и нека нерјешена питања која су од битног значаја за примјену специјалних истражних техника. У том контексту могу се поменути питања која се односе на међународну сарадњу по питању примјене специјланих истражних техника, организацији примјене специјалних истражних техника, питања заштите свједока, итд. Дилеме су да ли је потребна тзв. судска, тужилачка или полицијска специјализација, или је потребно формирање посебних агенција за спровођење специјланих истражних техника.

Даље, расправе су усмјерене на питања да сарадњу на међународном нивоу у примјени специјалних истражних техника треба уређивати кроз билатералне или мултилатералне споразуме, или путем формирања заједничких истражних органа више земаља. Посебан проблем представљају питања која се односе на институт заштите свједока, с обзриом да ова питања представљају најосјетљивија и уједно најсложенија питања.

На крају, може се закључити да специјалне истражне технике доприноси повећању ефикасности агенција за спровођење закона у

120

супротстављању организованом криминалитету, при чему ће примјена специјалних истражних техника бити све заступљенија у откривању и истрази кривичних дјела организованог криминалитета, у будућности.

Коришћена литература:

1. Albanese, Y., Das, D., Verma, A.: Organized Crime – World Perspectives, Prentice Hall, New Jersey, 2003.

2. Ангелски, М.: У бори против организованог криминалитета потребан је организованији научно-стручни приступ, Погледи, број 2/2003., Полицијска академија, Београд, 2003

3. Бошковић, М.: Организовани криминалитет и корупција, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2004.

4. Bruce, G.: Efective Methods to Combating Transantional Organize Crime in Criminal Juistice Processes, International Training Coruse, 2004.

5. Delmas-Marty, M., Spencer, J.R.: European Criminal Procedures, University Press, Cambridge, 2002.

6. European Union organized crime report, Europol, Luxembourg, 2003. pp 8.; Organized Crime Situation report, 2004 – Focus on the threat of cybercrime, Councile of Europe, Strasbourg, December 2004. pp. 37.

7. Закон о кривичном поступку Републике Српске, Службени гласник Републике Српске, број 50/03

8. Закон о кривичном поступку Босне и Херцеговине, Службени гласник Босне и Херцеговине, број 3/03.

9. Lee, G.: Global Drug Enforcement: Practical Investigative Tecniques, Boca Ration, FLA. CRC Press, 2004.

10. Finckenauer, James O. and Jennifer R. Schrock, eds. The Prediction and Control of Organized Crime: The Experience of Post-Soviet Ukraine, Transaction, 2004, pp. 81-82.

11. Коментари закона о кривичном поступку у Босни и Херцеговини, Савијет/Вијеће Европе и Европска Комисија, Сарајево, 2005.

12. Симоновић, Б.: Криминалистика, Правни факултет у Крагујевцу, Крагујевац, 2004.

13. Симовић, М.: Практични коментар закона о кривичном поступку Републике Српске, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2005.

14. United Nations: Legislative Guides For The Implementation of The United Nations Convention Against Transnational Organized Crime And The Procotol Thereto, United Nations Office on Drugs and Crime, New York, 2004.

15. Шкулић, М.: Организовани криминалитет – појам и кривично-процесни аспекти, Досије, Београд, 2003.

121

COMBATING ORGANIZED CRIME IN RETROSPECT TO SPECIAL RESEARCH TECHNIQUES

Mile ŠIKMAN M.A. Ministry of internal affairs of Republic Srpska Banja Luka

Summary: This paper tells about combating organized crime in respect to special research techniques. In other words, organized crime, as a negative social occurence, is more and more present in every society, and in ours as well. In that regard, special emphasis is on the combat against organized crime, with speacial consideration to most appropriate models for combating organized crime, including international cooperation as an important segment for combating organized crime. One more important factor for combating organized crime is the implementation of special research techniques, which are stipulated and (’’presented’’) in United Nations Convention for Combating Transnational Organized Crime signed in 2000. These measures and activities, in our Criminal Proceeding Legislature (CPL of RS and CPL of BiH) are presented in a special chapter Criminal Proceeding Law (Chapter XIX Article 226-232 CPL RS and Chapter IX Article 116-122 CPL BiH) as a special research activities. Key words: organized crime, combating organized crime, special research techniques, special research activities.

ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ И ТРГОВИНА ЉУДИМА

ТРГОВИНА ЉУДИМА У БИХ – ЛОКАЛНА ПАРАДИГМА ГЛОБАЛНОГ ФЕНОМЕНА

Удк: 343.431

Велибор ЛАЛИЋ Бања Лука

Резиме: У чланку се говори о трговини људима као глобалном феномену који је присутан у већини друштава савременог доба укључујући и БиХ. У кратким цртама приказан је историјат проблема, одређене терминолошке нејасноће када је ријеч о трговини људима, глобалне карактеристике и распрострањеност појаве, те укратко су наведени главни чиниоци који доприносе појави на глобалном плану. Затим се објашњавају импликације трговине људима у БиХ. Сажето су наведене су историјске, политичке, економске и социјалне околности које су допринеле експанзији ове појаве у БиХ, затим се говори о распрострањеност феномена у БиХ. Такође у чланку је указано на тенденције кретања и нужност адекватних стратегија на сузбијању појаве, која ће с обзиром на постојеће глобалне и локалне околности бити дугорочан проблем како у свијету тако и у БиХ.

Кључне ријечи: трговина људима, сексуална експлоатација, БиХ, рат, друштвена дезинтеграција, жртве трговине људима

Увод

Трговина људима стар је феномен колико и историја класних друштава; трговина људима у сврху сексуалне експлоатације такође није нови феномен. Крајем 19. и почетком 20. вијека организоване криминалне групе из Азије слале су жене из Кине у САД као и жене из источне Европе у земље Јужне Америке. Та пракса позната је под називом „бијело робље”. Настанак велике економске кризе двадесетих година прошлог вијека, потом други свјетски рат, стварање “гвоздене завјесе“ између земаља Источног и Западног блока све је то створило препреку за трговање људима.

123

Совјетски Савез био је затворена држава у којој је кретање било ограничено, међутим, колапс Совјетског Савеза у комбинацији са повећаном персоналном мобилношћу глобалног доба омогућило је пораст трговине људима у посљедњој деценији 20. вијека. Број продатих жена из бившег Совјетског Савеза и Африке био је у порасту, далеко више него из азијских земаља, одакле традиционално долазе жртве трговине женама1.

Пад Берлинског зида узроковао је талас миграција из земаља источне Европе у западноевропске земље. Такође, регион југоисточне Европе је подручје дестинације, транзита, а у посљедње вријеме, све више и регион поријекла трговине женама и дјецом2. Међународна организација за миграције (ИОМ) назива повећану потражњу за женама словенског поријекла "четвртим таласом” жртава трговине људима који укључује жене и дјецу из централне и источне Европе, Русије и Украјине, који је почео раних 90-тих година прошлог вијека а наставља се до данашњег времена. Ранији таласи односили су се прво на жене из Тајланда и са Филипина, други талас обухватао је жене из Доминиканске Републике и Колумбије и трећи талас жене из Гане и Нигерије3. Четврти талас трговине људима из источне и централне Европе је као лонгитудинални талас обухватио и земље југоисточне Европе, првенствено због географске близине, сличне прошлости и проблема с којима се сусрећу постсоцијалистичка друштва.

Дефиниција трговине људима и анализа појма

Трговина људима у складу са Протоколом о спречавању, сузбијању и кажњавању трговине људима, нарочито жена и дјеце (2000), Конвенције Уједињених нација (УН) о транснационалном организованом криминалу

4, дефинише се на слиједећи начин:

а) Трговина људима значи регрутовање, превоз, скривање, пружање уточишта или прихват особа путем пријетње или употребом силе или других облика принуде, отмице, преваре, обмањивања, злоупотребе власти или стања угрожености, давања или примања новца или бенефиција за добијање пристанка особе која има неку контролу над неком другом особом, у сврху експлоатације. Експлоатација укључује и у најмањој мјери искориштавање проституције других, или друге облике сексуалног искориштавања,

1 Louise Shelley, “Trafficking in Women: The Business Model Approach”, Brown Journal of International Affairs, Vol. X, Issue I, 2003, p. 121. 2 Limanovska Barbara, Trafficking in Human Beings in South Eastern Europe, UNDP, November 2003. 3 Trafficking and Prostitution: The Growing Exploatation of Migrant Women from Central and Eastern Europe: International Organization of Migration,, Geneva, 1995, p. 7. 4 Protocol to Prevent, Suppres and Punish Trafficking in Persons, Especially Women and Children, Supplementing the United Nations Convention Against Transnational Organized Crime, United Natios 2000.

124

присилни рад или услуге, ропство или праксу сличну ропству; покорност, или узимање људских органа.

б) Пристанак жртве трговине људима на намјеравану експлоатацију, изложену у тачки а овог члана, биће неважан када је употребљено било које средство из ст а.

в) Регрутовање, превоз, трансфер, скривање или прихват дјетета ради експлоатације сматраће се “трговином људима”, чак када не укључује ниједно средство, предвиђено у тачки а овог члана.

г) Дијете значи особу испод 18 година старости.

Дефиниција јасно наводи да трговина људима не укључује само регрутацију жртава већ и њихов транспорт из једног мјеста у друго, и њихов прихват, тако да свако ко је укључен у кретање особе у циљу њене експлоатације судјелује у процесу трговине људима. У складу са горенаведеним Протоколом трговина људима није ограничена само на сексуалну експлоатацију, него и на присилни рад, ропство или праксу сличну ропству, узимање људских органа. То би значило да трговину људима имамо и уколико особа мигрира у другу земљу да ради у пољопривреди, грађевинарству или кућним пословима, али ако је преварена и присиљена на радне услове које није првобитно прихватила. Надаље, уколико особа добровољно пристане на продају тјелесних органа, а при томе буде преварена о цијени, здравственим посљедицама, начином и условима трансплантације органа као и законитости таквог чина, у том случају такође се ради о трговини људима. У литератури о трговини људима постоје терминолошке нејасноће. У енглеском језику трговина људима означава се термином „Trafficking in Human Beings“, трговина људима у сврху сексуалне експлоатације назива се „Trafficking in Human Beings for the Purpose of Sexual Exploatation“. Стога се често када се говори о овом феномену, код нас користи енглеска ријеч „Trafficking“, која је постала удомаћена туђица. Трговци људима називају се „трефикери“ од енгл. „Traffickers“. Тај назив користи се за лица која регрутују и транспортују жртве и врше њихов прихват. Међутим, у литератури често се користи термин експлоататор (енгл. „Exploiter“), за лица која нису директно укључена у врбовање и транспорт жртве, него жртве купују у земљи њиховог крајњег одредишта, гдје остварују профит од њиховог проституисања. Тај термин углавном се не користи у домаћој литератури. Потом, у литератури на енглеском језику поред термина „regruiters, traffickers“, присутан је и термин „facilitators“ (енгл. Facilitate – олакшати) што означава криминалце који снабдијевају тржиште сексуалне експлоатације женама. У суштини, више термина сличног или истог значења (traffickers, regruiters, exploiters, facilitators) само стварају терминолошке нејасноће. Терминолошки појам „trafficker“ је прихватљивији јер садржајно обухвата све сличне термине, пошто и сам Протокол Уједињених нација дефинише „трефикинг“ као врбовање, транспорт, прихват и различите форме експлоатације жртве. Када је ријеч о жртвама трговине људима, често се у литератури користи термин „sex worker“ или сексуални радник, што је потпуно неприхватљив термин, или се користи термин сексуални радници

125

мигранти (енгл. migrant sex workers), што би требало да означава особу која је мигрирала, вјероватно уз помоћ кријумчара, да ради у тзв. индустрији секса, али није контролисана и није у ситуацији дужничког ропства. Стога, те категорије не спадају у жртве трговине људима, осим уколико не доспију у ситуацију сексуалног ропства када се сматрају жртвама трговине људима. Термин „индустрија секса“ или енгл. „sex industry5“ широко је распрострањен у литератури о трговини људима, а није адекватан, пошто ријеч „индустрија“ означава привредну активност у циљу стварања профита. Трговина људима је криминална активност у циљу стварања профита, а не легална привредна активност. Аналогно таквом схватању, могли бисмо звати, рецимо, прање новца или производњу и продају опојних дрога индустријом, што није случај, јер би било неадекватно и неморално, с обзиром на то да се ради о криминалним активностима са врло штетним посљедицама за друштво. Међутим, када се ради о људима, пракса је да се такав израз широко користи.

Дакле, трговина људима састоји се од сљедећих фаза:

1. регрутације жртава,

2. транспорт жртава до подручја дестинације са циљем даље експлоатације,

3. стављања у одговарајућу инфраструктуру која омогућује експлоатацију.

Заступљеност и географска распрострањеност појаве трговине људима на глобалном нивоу

Једно од најспорнијих питања када се ради о феномену трговине људима јесте обим појаве, тј. питање броја жртава. Пошто се ради о тајној активности, званичне статистике представљају само врх леденог гребена, тиме је и тешко са сигурношћу процијенити стварну заступљеност појаве. Неадекватна методологија прикупљања података омогућава само лимитирано сазнање о феномену, што може узроковати неефикасност спроведених мјера у пракси и водити ка дезинформисању о стварној ситуацији. Прецјењивање заступљености може имати једнако негативне посљедице као и потцјењивање феномена. Први критериј за правилно утврђивање броја жртава односи се на то да ли се ради о тргованим људима у сврху сексуалне експлоатације, присилног рада или изузимања људских органа.

Потом, неопходно је утврдити временски критериј, тј. за који временски период су подаци важећи. Ради јаснијег утврђивања броја тргованих људи, потребно је правити разлику о броју особа по основу стадијума у коме се налазе у процесу трговине људима. Ти стадијуми односе се прије свега на број лица која су: 5 Термин „индустрија секса“ широко је прихваћен термин у литератури о трговини људима у сврху сексуалне експлоатације. Аутор овог рада сматра такав термин неприхватљивим јер вријеђа људско достојанство.

126

1) у групи високог ризика да постану жртве трговине људима,

2) садашње жртве трговине људима,

3) бивше жртве трговине људима.

За сваку фазу потребно је генерално утврдити број лица, њихове карактеристике и вјероватноћу уласка у наредну фазу6. Уколико се ради о трговини људима у сврху проституције, потребно је утврдити разлику између добровољне и присилне проституције, као и оне која је добровољна у почетној фази, али која је резултирала злоупотребом радних и животних услова и сматра се трговином људима у складу са Протоколом Уједињених нација о спречавању, сузбијању и кажњавању трговине људима, нарочито женама и дјецом. Све до сада наведено указује на комплексност питања утврђивања стварног броја жртава трговине људима.

Према процјема Владе Сједињених Америчких Држава, годишње се у свијету прода између 600.000 до 800.000 мушкараца, жена и дјеце преко међународних граница. Процјењује се да од тога броја 80 % јесу жене и дјеца, а до 50 % су жртве дјеца. Ови подаци не укључују милионе жртава које се продају широм свијета, а које се продају унутар националних граница7.

Узроци трговине људима

У литератури о трговини људима поједини аутори говоре о узроцима трговине људима, други избјегавају тај термин и у том контексту говоре о „чиниоцима“ који доприносе појави. Због јасноће и прихватљивости термина, исправније је користити израз „чиниоци који узрокују појаву.“ У литератури генерално постоји сагласност који су то чиниоци. Најчешће се наводе: глобализација тржишта, транспорта и радне снаге, економска транзиција, сиромаштво, социјално-економска неједнакост полова, информатичка револуција, оружани сукоби, глобализација организованог криминала. Међутим, присутна је недореченост о значају, улози и утицају тих чиниоца. Једна од подјела која је присутна у литератури дијели те чиниоце на личне и структуралне

8.

6Tyldum Guri and Anette Brunovski, “Describing the Unobserved: Methodological Challenges in Empirical Studies on Human Trafficking“, in Frank Laczko and Elizabieta Godziak (eds.), Data and Research on Human Trafficking: A Global Survay, International Oganization for Migration, Geneva, 2005, p. 21. 7Victims of Trafficking and Violence Protection Act of 2000: Trafficking in Persons Report 2005 http://www.state.gov/g/tip/rls/tiprpt/2005/ 8 Vidi: Janice G. Raymond, D. Jean D’Cunha, Siti Ruhaini Dzuhayatin, H. Patricia Hynes, Zoraida Ramirez Rodriguez, Aida Santos, A Comparative Study of Women Trafficked in the Migration Process Patterns, Profiles and Health Consequences of Sexual Exploitation in Five Countries (Indonesia, the Philippines, Thailand, Venezuela and the United States), Coalition Against Trafficking in Women 2002, p. 2. Takoñe vidi: Shankar Sen, A Report on Trafficking in Women and Children in India 2002–2003, Institute of Social Sciences, New Delhi, India, 2004, p. 10.

127

Трговина људима у Босни и Херцеговини

Сексуална експлоатација жена и дјеце најкарактеристичнији је вид трговине људима у БиХ од завршетка рата до данас. Поред сексуалне експлоатације у БиХ, присутни су и други облици ове појаве, који се односе на радну експлоатацију и трговину људским органима, али то подручје је прилично неистражено. Југоисточна Европа, чији је БиХ географски дио, регион је дестинације, транзита, а у посљедње вријеме све више је подручје поријекла жртава трговине људима9. На стање трговине људима у Босни и Херцеговини утицале су различите околности, које се првенствено односе на геополитичке промјене које су се десиле почетком деведесетих у источној, централној и југоисточној Европи. Геополитичка карта источне и југоисточне Европе у посљедњих петнаест година је промијењена. Пад Берлинског зида узроковао је талас миграција из источне у западну Европу. Земље бившег Источног блока у великој су мјери обухваћене феноменом трговине људима у постсовјетском периоду, а географска близина тих држава негативно је утицала на стање трговине људима у југоисточној Европи.

Потом, на ситуацију је утицала друштвена дезинтеграција као посљедица грађанског рата, што је несумњиво утицало на слабо функционисање државних институција у послијератном периоду. Рат је вишеструко утицао на стање трговине људима:

- кроз друштвену дезинтеграцију (која се одражавала у непостојању ефикасног институционалног оквира за супротстваљање овој појави),

- криминализацију друштва (тј. јачање организованих криминалних група које се баве трговином људима),

- сиромаштво (као ресурс за криминалну експлоатацију осиромашених категорија становништва – потенцијалних жртава трговине људима).

Присуство међународних мировних снага које су распоређене након окончања конфликта сљедећи је чинилац који је утицао на стање трговине људима у Босни и Херцеговини.

На стање трговине људима утиче и економско окружење. Економију можемо посматрати као модел три сектора, односно сектор законите економије, сектор неформалне економије и криминални сектор

10. У БиХ присутан је несразмјер у наведеним секторима на штету законите економије. Регуларна економија је сектор који треба да обезбиједи запослење за становништво и порезе за државу из којих се финансирају разни програми, укључујући и активности сузбијања трговине људима.

9 Limanowska Barbara, Trafficking in Human Beings in South Eastern Europe, UNDP, November 2003. 10 Lock Peter, „From the Economics of War to Economies of Peace, The Dynamics of Shadow Globalization and the Diffusion of Armed Violence as an Obstacle to Build Peace“, Peace and Security, the IIP Research Quarterly, Vol. XXXIV – March 2003, p. 34.

128

Дезинтеграција тржишта и експанзија црне економије и крију-мачарења главна су обиљежја економије у БиХ у ратном и послијератном периоду. Такво економско окружење представљало је погодно тле за разноврсне криминалне активности, укључујући и трговину људима. Посљедица тог стања јесте стварање организованих кријумчарских група, које су на незаконит начин оствариле велике профите. Дугорочно одсуство политичке воље у првим годинама након окончана рата, које се манифестовало кроз институционални вакуум, створило је стратешку основу за развој криминалних група које се баве трговином људима у БиХ. Политичка воља представља кључни елемент за спровођење антитрафикинг активности11. У супротном, одсуство политичке воље доприноси јачању криминалних група и слабљењу улоге друштвених институција. Такво стање има дугорочне негативне политичке посљедице, јер отежава процес транзиције друштва и неминовно доприноси политичкој нестабилности.

Према подацима Међународне организације за миграције (ИОМ), у периоду између јануара 2000. и 31. децембра 2004. године пружена је помоћ за 846 жртве трговине људима у БиХ. У истом периоду пружена је помоћ за 54 жртве трговине људима који су држављани БиХ. Међу домаћим жртвама (држављани БиХ) преовлађивали су малољетници. У већини случајева жртве трговине људима, било да су странци или домаћи држављани, примарно су сексуално искоришћавани 12. Према подацима Државног координатора за борбу против трговине људима и илегалне имиграције у БиХ, у БиХ је регистровано од 1999. године до краја 2005.13 укупно 841 жртава трговине људима, од чега су 35 жртве трговине људима држављани БиХ14.

Број жртава трговине људима којима је пружена помоћ је у паду у односу на раније године, што се тумачи као резултат учесталих рација у баровима и јачања улоге државних институција на сузбијању трговине људима. Такође, отежана је могућност пребацивања жртава преко међународних граница а повећала способност идентификације домаћих жртава трговине људима. Међутим, опадање броја регистрованих жртава тумачи се и као резултат промјене начина рада криминалних група. Наиме, трговци људима примјењују нове стратегије, које се односе на склапање бракова жртава са трговцима људима или се од жртава захтијева да траже азил. У порасту је број домаћих жртава трговине људима које су првобитно регрутоване за посао у проституцији15. Међу регистрованим домаћим жртвама трговине људима било је припадника ромске националности, што указује да су Роми посебно рањива група.

11 Trafficking, Slavery and Pecekeeping, A Conference Report, Turin, Italy, May 9–10, 2002. 12 Surtees Rebecca, Second Annual Report on Victims of Trafficking in South-Eastern Europe, IOM, Geneva, Switzerland, 2005. p. 115. 13 Извјештај о стању трговине људима и илегалној имиграцији у Босни и Херцеговини и извјештај о раду државног координатора за спречавање трговине људима и илегалне имиграције за 2005. годину, Државни координатор за борбу против трговине људима и илегалне имиграције у БиХ, Сарајево, БиХ, 2006, стр. 28–29. 14 Подаци Међународне организације за миграције и подаци Државног координатора за борбу против трговине људима и илегалне имиграције у БиХ нису компатибилни. 15 Ибид.

129

Сиромаштво и друштвена несигурност су стресогени чиниоци који разарају механизме одбране, како индивидуалне тако и колективне. Сиромаштво, незапосленост, несигурност, суштински су нарушили степен друштвене кохезије, првенствено кохезије породице16, која је основна ћелија друштва. „Један од најважнијих услова за успешно дјеловање породице јесте њена стабилност која појединцима гарантује сигурност у одређеном протоку времена, тј. релативну трајност њихових односа путем којих задовољавају своје потребе17.“ Постојеће друштвено окружење у БиХ то не омогућује. Друштвена криза и стрес иницирају промјену у породици, међутим одлучујући чинилац је сама породица. Посљедице рата, друштвена несигурност, економска криза јесу хронични стресогени чиниоци који дјелују дуг временски период у друштву БиХ, стварајући неравнотежу и доводећи у питање одржање структуре многих породица у БиХ. Тим околностима може се објаснити изражена жеља младих људи за одласком из земље. На макроплану друштво БиХ у кризи, на микроплану породица као основна друштвена група је у кризи, што неминовно води њеној дезинтеграцији и што повољно утиче на повећану рањивост младих људи из тих породица да постану жртве трговине људима.

Закључак

Из горенаведеног може се закључити да ће трговина људима у БиХ ће бити и даље присутна, са даљом тенденцијом пораста домаћих жртава. На то указују друштвена кретања како на локалном тако и на глобалном плану. Историјски, економски, политички и социјални показатељи у БиХ говоре да су околности које погодују трговини људима и даље присутне, а неке су у тенденцији раста.

БиХ неће бити у ситуацији да још извјесно вријеме користи добре стране глобализације, као што су приступ глобаном тржишту, трансфер технологија и знања, законите миграције становништва, које би требало да учине друштво стабилнијим и способнијим да се супротстави разним изазовима. Нарочито је алармантан податак о порасту броја држављана БиХ – жртава трговине људима.

БиХ треба да настави са изграђивањем институционалних могућности да се супротстави овом изазову на адекватан начин, односно да развија могућности за ефикасно откривање и кривично гоњење трговаца људима, превенцију и пружање заштите жртвама; јер ће трговина људима бити дугорочан проблем у БиХ.

16 У случају скупљања, кохезије и концентрације чланова породице говоримо о стању и процесу породичне интеграције, а у случају одвајања, расипања, ширења међусобног удаљавања говоримо о дезинтеграцији (Милић Анђелка, Социологија породице, Чигоја штампа, Београд, 2001, стр. 257). 17 Милић Анђелка, Социологија породице, Чигоја штампа, оп. цит. стр. 258.

130

Литература:

1. Извјештај о стању трговине људима и илегалној имиграцији у Босни и Херцеговини и извјештај о раду државног координатора за спречавање трговине људима и илегалне имиграције за 2005. годину, Државни координатор за борбу против трговине људима и илегалне имиграције у БиХ, Сарајево, БиХ, 2006.

2. Janice G. Raymond, D. Jean D’Cunha, Siti Ruhaini Dzuhayatin, H. Patricia Hynes, Zoraida Ramirez Rodriguez, Aida Santos, A Comparative Study of Women Trafficked in the Migration Process Patterns, Profiles and Health Consequences of Sexual Exploitation in Five Countries (Indonesia, the Philippines, Thailand, Venezuela and the United States), Coalition Against Trafficking in Women 2002.

3. Милић Анђелка, Социологија породице, Чигоја штампа, Београд, 2001. 4. Limanovska Barbara, Trafficking in Human Beings in South Eastern Europe,

UNDP, November 2003. 5. Lock Peter, „From the Economics of War to Economies of Peace, The Dynamics

of Shadow Globalization and the Diffusion of Armed Violence as an Obstacle to Build Peace“, Peace and Security, the IIP Research Quarterly, Vol. XXXIV – March 2003.

6. Louise Shelley, “Trafficking in Women: The Business Model Approach”, Brown Journal of International Affairs, Vol. X, Issue I, 2003.

7. Shankar Sen, A Report on Trafficking in Women and Children in India 2002–2003, Institute of Social Sciences, New Delhi, India, 2004.

8. Surtees Rebecca, Second Annual Report on Victims of Trafficking in South-Eastern Europe, IOM, Geneva, Switzerland, 2005.

9. Protocol to Prevent, Suppres and Punish Trafficking in Persons, Especially Women and Children, Supplementing the United Nations

10. Convention Against Transnational Organized Crime, United Natios 2000. 11. Trafficking and Prostitution: The Growing Exploatation of Migrant Women from

Central and Eastern Europe: International Organization of Migration,, Geneva, 1995.

12. Trafficking, Slavery and Pecekeeping, A Conference Report, Turin, Italy, May 9–10, 2002.

13. Tyldum Guri and Anette Brunovski, “Describing the Unobserved: Methodological Challenges in Empirical Studies on Human Trafficking“, in Frank Laczko and Elizabieta Godziak (eds.), Data and Research on Human Trafficking: A Global Survay, International Oganization for Migration, Geneva, 2005.

14. Victims of Trafficking and Violence Protection Act of 2000: Trafficking in Persons Report 2005 http://www.state.gov/g/tip/rls/tiprpt/2005/

131

HUMAN TRAFFICKING IN BIH – LOCAL PARADIGM OF THE GLOBAL PHENOMENON

Velibor LALIC Banja Luka

Summary: This paper explores the human trafficking – global phenomenon that many societies of contemporary world are facing with. The brief history of the phenomenon was explained. Author argues with some terminology present in literature on human trafficking; than he explains the global scope and the main factors that compound the problem globally. The implications of human trafficking in BiH have been examined. Additionally, historical, economical, political and social circumstances that contributed the expansion of human trafficking in BiH have also been discussed. Moreover, the author argue with the scope of phenomenon in BiH pointing out the tendency of expansion of human trafficking in BiH, emphasizing the needs to employ adequate strategies to suppress the phenomenon, which will be the long lasting problem in the world as well as in BiH observing the ongoing developments at global and local level. Key words: Human trafficking, sexual exploitation, BiH, war, social disintegration, trafficking victims

132

ЛИЧНОСТ И БЕЗБЈЕДНОСТ САОБРАЋАЈА

ПРОЦЈЕНА ЛИЧНОСТИ (ВЈЕШТАЧЕЊЕ)

Удк: 159.923.3.072

Проф. др Александар МИЛИЋ Бања Лука

Резиме: Процјена личности је поступак упознавања психо-социјалног профила личности. Подразумијева фамилио-генетску анамнезу, анамнезу одрастања, структуру личности, ниво зрелости и отпорности, скрипт реаговања и понашања и стил живљења.

Кључне ријечи: психо-социјални профил, структура личности, зрелост, отпорност, стил живљења.

Процјена личности (Вјештачење)

Процјена личности или психолошко вјештачење је методолошки и психолошки поступак упознавања личности које је потребно људима у свакодневним а посебно у деликтним животним систуацијама.

За ваљану процјену личности потребно је специфично знање, вјештине и способности, не само методолошке природе него и стручно – садржајне природе. Вјештина процјене се не стиче само стицањем основног или академског знања из психологије него и сталним стицањем посебних знања, вјештина и предиспозиција за изразито сложен и важан поступак у животу човјека који је предодређен да живи са другим људима у свакодневној сложеној комуникацији и интеракцији. Ваљана и благовремена процјена личности људи у окружењу омогућава људима да се успјешније организују, да ефикасно реагују и да се оптимално адаптирају животним околностима. Неуспјешна процјена људи уводи многе у комуникацију са нежељеним, злонамјерним, деструктивним, насилним и опасним људима који могу некоме узроковати трагичне исходе и учинити неподношљивим сегмент живота и/или трагичан исход.

133

Процјена личности је "отварање" врата у сопствени живот. Овај прилог о процјени личности нака буде допринос томе важном знању и способности за живот. Не постоји успјешна парцијална процјена личности него цјеловита, интегрисана која подразумијева више сегмената, више аспеката, успјешних предвиђања (антиципирања) његових подсвјесних и свјесних особина, поступака и понашања. Ваљана претпоставка за процјену је успјешна опсервација и дескрипција (опис) личности.

Личност је централни фактор свих друштвених, културолошких, техничких, научних, историјских, информационих, комуникационих и других догађања. Човјек и његов психо-социјални профил личности је предмет опажања и третмана породичних система, школских, здравствених, социјалних, правних, полицијских, спортских, културних, научних, техничких, информационих, комуникационих... институција и дјелатности.

Човјек је актер и незамјењив фактор свих догађања. Обиљежја његове индивидуалности се продукују и рефлектују у сва догађања. Она значајно профилирају и каналишу та догађања. Психо-социјални профил са свим својим индивидуалним обиљежјима и капацитетима је високо коресподентан са опажањима, доживљавањима тих догађаја, његовим реаговањем и исходом тих догађања.

У свим областима људске дјелатности, због незамјењиве и вишедимензионалне улоге човјека, потребно је имати што цјеловитију слику – процјену психо-социјалног профила личности човјека у циљу ваљаног и поузданог процјењивања његових облика (образаца), димензија и учесталости реаговања и понашања, разумјевања етиологије тих реаговања, процјењивања посљедица и исхода реаговања и понашања и каналисања тих реаговања и понашања.

Процјена психо-социјалног статуса личности у различитим психо-социјалним околностима и констелацијама, њена опсервација, дескрипција, детерминација и квантификација је сложена, одговорна и битна ради разумијевања, предикције и каналисања реаговања и понашања опсервиране личности у различитим животним, а посебно у трауматским и стресним ситуацијама.

���� Основни, први и битан сегмент процјене личности је ниво психо-физичке и социјалне упадљивости и/или неупа-дљивости.

Упадљивост подразумјева атипични физички изглед – од бизарног (упадљиво обученог различитим ознакама обиљеженог...), криминогеног (обадљиво обученог, обиљеженог, насилно – манифестног реаговања и понашања...) до знатно запуштеног, оскудно – неуредног, прљавог и нехигијенског изгледа и облачења (људи социјалног „дна“).

Упадљивост подразумјева и асоцијално, несоцијализовано и антисоцијално – поремећено, деструктивно, агресивно, насилно, некултурно, неморално... реаговање и понашање; неадаптивно – неуравнотежено, мрзовољно, депримирано, неуротично, неконтро-лисано, импулсивно, психотично... реаговање и понашање; осјетљиво,

134

рањиво, вулнерабилно, песимистично, незрело, пасивно – неактивно... реаговање и понашање.

Неупадљива особа је расположена, весела, адаптивна – без психичких аберација (одступања), динамична, активна, конструктивна и оптимистична, зрела, отпорна и психофизички снажна, морална, карактерна, вриједна, усклађено обучена, примјерено реагује, контролисано се и примјерено понаша...

���� Други сегмент процјене је фамилио-генетска анамнеза. То су насљедне (генетске) особине и претпоставке (предиспозиције), психо-социјалне особине родитеља, браће, сестара и других особа у породици и фамилији, њихов ниво образовања, културе и морала и њихове моралне вриједности које су могле битно утицати на предиспозиције процјењиване личности. Све процјене личности потврђују високу повезаност предиспозиција и других особина личности са предиспо-зицијама родитеља и других сродника. Не постаје свака личност упадљива и/или проблематична, нити се од било које личности не може формирати способна, конструктивна морална... личност.

Битан сегмент процјене у оквиру процјене насљедних особина је анамнеза зачећа и услова фетусног развоја, нормалности или поремећаја рађања и психо-физичко здравље рођеног дјетета које је предмет процјене у дјетињству, младалаштву или одрасле особе.

Дакле, соматске и здравствене особине и капацитети су битан сегмент процјене који се могу најкраће подразумјевати под појмом насљеђа као значајног фактора даљег формирања личности.

���� Значајан сегмент процјене личности је анамнеза одрастања у породици, школи, сусједству, у слободним активностима, у ужој и широј социјалној средини што се подразумјева под појмом социјални фактор.

���� Породица је темељни фактор развоја здраве, зреле и отпорне личности који моделују стални и разноврсни социо-психолошки механизми који је чине функционалном или дисфункционалном.

Функционалну породицу детерминушу љубав, сигурност, топлина, повјерење, заштита, њежност, помоћ, подршка, разумијевање, савјетовање, објашњавање, толеранција, васпитно вођење, сарадња, припадност, материјални и социјални статус, идентитет, уважавање, самоуважавање...

Дисфункционалну породицу карактеришу недостатак љубави, несигурност, одбаченост, пресија, притисак, напетост, трпљење, непријатност, безвољност, отуђење, апатија, негативизам, мржња, агресије, насиља, "удаљавање", бјежање из породице, интеграција са делинквентним групама... Ниво функционалности и/или дисфункци-оналности породице петпоставља позитивне и/или негативне рефлексије на одрастање и развој личности.

���� Школа је изразито значајан фактор развоја личности, која обезбјеђује емоционални, интелектуални и социјални развој личности. Различити механизми је чине функционалном или дисфинкционалном.

135

Функционалну школу детерминишу прихватање, упознавање, разумијевање, уважавање, подршка, помоћ, толеранција, комуникација, интеракција, повјерење, добронамјерност, мотивисаност, радост и угода, радне навике (самопотврђивање), креативност, истрајност, окупација (активност), стабилност...

Дисфункционална школа обилује недостатностима у комуникацијама и интеракцијама. Њу карактеришу недостатак познавања, дистанцирање, службеност, неповјерење, нетрпељивост, злонамјерност, напетост, неугода, недостатак подршке и помоћи, омаловажавање, неповољна клима, досађивање, отуђење, пријетње, повреде, агресије и насиља.

Нивои функционалности имају позитивне и/или негативне рефлексије на одрастање и развој личности.

���� Значајан фактор одрастања је психосоцијални утицај вршњака у школи, улици, на јавним мјестима, у слободном времену и активностима, утицај одраслих у социјалном окружењу – у сусједству, на улици, на јавним мјестима, филму, телевизији, у политичком миљеу... утицај медија који је, у основи, недостатан, често оптерећен садржајима у којима доминира насиље, патологија, инриге, трауматизација, деструкција, агресија..., а мање едукативан, конструктивни, стваралачки, умјетнички, спортски, поучни, етички, духовни....

���� Битан и сложен сегмент процјене је структура личности (схема 1). Структуру личности чине физичка конституција – соматски здравствени статус, способности, темперамент, карактер, потребе, мотиви, интереси, схватања, ставови...

Схема 1. Структура личности

136

���� Физичка конституција – соматски и здравствени статус је значајан сегмент структуре личности као битна претпоставка и фактор других сегмената структуре личности. Древна је и важна изрека „Здрав дух у здравом тијелу“. Соматске и здравствене сметње значајан су реметећи фактор здравог одрастања и оптималног формирања здраве личности.

���� Способности (физичке, менталне, сензорне, психомоторне) су изузетно значајна компонента структуре личности.

Физичке способности су нивои физичке издржљивости, физичке снаге, јачине, продуктивности, ефикасности, брзине реаговања, активности рада и понашања...

Менталне способности и функције опажања, уочавања, мишљења, закључивања, учења, памћења... Доминантна ментална способност је интелигенција.

Сензорне способности су нивои опажања путем чула вида, слуха, окуса, мириса, додира, равнотеже, температуре...

Психомоторне способности су нивои покретљивости и психо-моторне координације руку, ногу, тијела, равнотеже...

���� Структуру чине и темперамент који подразумјева начине емоционалног доживљавања и реаговања према предметима, догађањима, збивањима, процесима и људима. Треба процијенити ниво импулсивности или лежерности, ниво оптизма или песимизма, ниво испољавања емоционалних реаговања према другима, те брзину емоционалног реаговања. Све то треба посматрати и процјењивати ситуационо. Типови темперамента су повољна орјентација али не искључива подјела људи према типовима темперамента. Димензије темперамента треба посматрати ситуационо у складу са принципом ситуационе адекватности (Нпр., реакције на општем весељу, општем туговању...).

Емоције су значајан регулатор физиолошких процеса, мишљења и понашања. Емоције су значајан психолошки механизам уочавања и доживљавања догађаја, збивања, ситуација... људи и њихових поступака, специфичних реаговања и понашања. То је готово трајно обиљежје личности које се манифестује (повољно или неповољно) у готово свим животним ситуацијама.

���� Карактер, као дио структуре, подразумјева нивое моралних вриједности који се односе на одно према себи (реалност слике о себи), однос према другим људима и однос према раду.

Битно је процјенити однос према себи који могу бити на нивоу претјерано повољне и нереалне слике о себи коју подразумјевају омнипотентност, препотентност, умишљеност сопствене битности и величине... Све то утиче на „комплекс више вриједности, комплекс величине, комплекс важности“. Народски речено“прави се важан“, а психолошки протумачено да је важан не би се „правио важан“.

Особа може имати реалну слику о себи, једнаку слици других о њему (родитеља, пријатеља, вршњака, наставника...).

137

Насупрот, претјераној нереалној повољној слици о себи, особа може бити на нивоу претјерано нереалне лоше слике о себи, да пати од „комплекса ниже вриједности“ што резултира асоцијалност, повлачење, несигурност, потиштеност, апатију...

Однос према себи је високо коресподентан са односом према другим људима и према раду који може бити на нивоу некоректности, егоизма, агресивности или пак на нивоу коректности, добронамјерности, сарадљивости, социјалности...

Однос према раду је значајна претпоставка за животно постигнуће, за одрастање, учење, ефикасно реаговање и понашање.

Оптималан однос према раду – марљивост, радиност, вриједност, радни елан, воља, мотивација и срећа и задовољство у раду су претпоставке вишег нивоа активизације човјека и успјешног одрастања и формирања личности.

Лијене особе, безвољне, неспретне и мрзовољне су неактивне, несрећне, апатичне, песимистичне и депримиране.

Значајан сегмент односа према раду је ефикасност и учинак у активностима и раду човјека. Човјек је вриједан колики му је и какав учинак.

���� Сегмент структуре личности су потребе и мотиви (ниво социјализације и културе њиховог задовољавања, ниво благостања и психо-социјалне равнотеже – хомеостазе, ниво радне, опште и животне мотивације), интереси – њихова усмјереност (врсте, јачина, трајност) као основа активизације личности, схватања – скуп сазнања о предметима, појавама, збивањима... вриједностима... људима... као основа ставова, као тенденција да се позитивно или негативно реагује или понаша према предметима, појавама, вриједностима, људима...

Значајна црта личности је мотивација која је повезана са свим другим цртама и димензијама личности. Мотивација је значајан генератор свих активности и понашања.

Структура личности је примарни фактор свих доживљавања, реаговања, активности и понашања. Структура је високо коресподентна са нивоом зрелости, духовности, отпорности и имунитетом личности. Значајно детерминише скрипт реаговања и понашања и стил живљења.

���� Процјена нивоа зрелости је значајан сегмент психо социјалне слике о човјеку. И зрелост значајно детерминише скрипт доживљавања, реаговања и понашања и стил живљења.

Отпорност и зрелост су значајне компоненте здраве личности. За одређење појма здраве личности, битно је одређење појма здравља. Према Свјетској здравственој организацији, појам здравље подразумијева “стање потпуног физичког, психичког и социјалног благостања, а не само одсуство болести и оронулости”. Познато је схватање да потпуног и/или апсолутног благостања, потпуне равнотеже (хомеостазе) или нормалности нема, него постоји само релативно благостање, релативна равнотежа или нормалност.

138

Подразумијева се да нема ни апсолутног здравља, ни апсолутне зрелости и отпорности. Постоје релативно здравље, релативна зрелост и релативна отпорност. Битно је истаћи да не постоји ни изоловано соматско обољење без одговарајућих реперкусија на психичко и социјално стање, нити постоје изолована психичка обољења и/или социјални поремећаји без посљедица на соматско – неуроендокрино, имунолошко и духовно стање (холистички приступ личности). Сваки човјек ситуационо показује извјесна одступања од “идеално зрелог, отпорног и здравог стања – статуса”. Подразумијева се да неке особе значајно одступају од статуса зреле, отпорне и здраве личности – душевно обољеле особе, психопатизиране – које испољавају упадљив физички изглед, емоционална стања, реаговања и понашања, било да су она ситуационо реактивна, тренутна, краткотрајна и/или дуготрајна, условљена бројним егзогеним (унутрашњим) или ендогеним (спољашњим) факторима.

Здрава особа тендира да буде зрела. Зрелост, поред осталог подразумијева интелектуалну ефикасност, социјалну адекватност – адаптивност (прилагодљивост), емоционалну стабилност и биолошку зрелост.

���� Интелектуална ефикасност подразумијева:

• успјешно опажање: процјена и прихватање стварности и природе, опажање и процјена догађања, стања, збивања, ситуација;

• успјешно посматрање, опажање, процјену и прихватање себе и других људи;

• сталну свјежину опажања, процјењивања;

• усредсређеност (усмјереност) на задатке и/или проблеме;

• безграничне видицке (хоризонте);

• радозналост, самоиницијативност, креативност и стварала-штво;

• реалистично расуђивање, закључивање – објективност;

• отвореност ка новим искуствима;

• самокритичност и реалистичност у процјени сопствених способности и грешака;

• критичност – способност разликовања битног од небитног;

• практичност – примјену знања и искуства у свакодневним, поновљеним и новим ситуацијама.

���� Социјална адекватност – адаптивност подразумијева:

• добронамјерно и успјешно опажање, процјену, вредновање и, условно, прихватање других (социјална интелигенција);

• социјална осјећања и саосјећање са другима-социјалну продорност и ненаметљивост. Социјало незреле личности често су

139

наметљиве, склоне наглашеном критиковању других (стално су незадовољне, лако повредљиве, љубоморне и завиднљиве);

• комуникативност, социјализираност, интерактивност и критичку адаптираност;

• независност од лоших културолошких и социјалних појава, процеса, утицаја и лоших особина других (људи);

• самосталност, независност, индивидуалност и идентитет (релативна стабилност и непромјењивост);

• спонтаност – једноставност и природност. То је одраз сигурности и самопоуздања личности, што условљава спонтаност и сигурност у комуникацијама и интеракцији са другима;

• прихватање себе и других, што је условљено сопственим и међусобним познавањем;

• етичност – реално опажање, процјена, вредновање и прихватање моралних вриједности, односно етичких дефектности;

• правилан однос према прогресивним идејама, визијама и процесима развоја друштва;

• толерантност, демократичност, допустивост, принципије-лност и критичност...; поштовање и уважавње мишљења других ;

• подузимљивост, експанзивност, комуникативност, коопреати-вност, тачност и одговорност;

• усаглашеност личних потреба са потребама других;

• адаптивност социјалним и другим животним промјенама, адаптивно понашање;

• адекватан социјални статус;

• спремност за помагање другима и тражење и прихватање помоћи других;

• прихватање и реализацију радних обавеза – активитет, радиност, марљивост, педантност, одговорност... одсуство лијености и пасивности;

• способност за рад, љубав, игру и обожавање;

• смисао за добронамјеран хумор и шалу, психосоцијалну ведрину и оптимистично “зрачење” и реаговање;

• склоност и способност човјека да воли и да буде вољен, уважаван и вреднован;

• несебичност;

• прилагођавање (адаптивност) у колективу.

���� Емоционална стабилност подразумијева:

• емоционалну отпорност, досљедност и ситуациону адапти-вност;

140

• сигурност, самопоуздање, сигурност и поуздање у друге;

• неповредљивост, нерањивост;

• одсуство анксиозности и других емоционално патолошких тенденција(афеката, мржње; хостилност...);

• саосјећајност и емоционалну топлину;

• фрустрациону толеранцију;

• отпорност и неповредљивост у стресним ситуацијама;

• способност контролисања својих нагона и импулса – нагона за храном, водом, сексуалним и агресивним нагоном и другим нагонима..., способност задовољавања потреба и нагона на социјализиран и етичан начин;

• способност подношења непријатности, бола и патње. Одрасла, здрава, зрела и отпорна личност спремна је за непријатности, бол и патњу;

• посједовање зреле и не инфантилне савјести. Зрела личност рукује својим моралним и нагонским захтјевима. Личност незреле савјести склона је пријетњама, страху, осјећању кривице и малодушности, склона је садизму и/или морализму;

• изражену потребу за духовним миром, духовним ослонцима, духовним вођењем, обичајима и вриједностима – потребу за духовном равнотежом;

• способност владања емоцијама, њихово каналисање и контролу;

• способност контролисања, каналисања и редуковања-неутралисања (пригушивања) својих конфликата;

• одсуство наивности и сугестибилности;

• одсуство екстремног каријеризма и авантуризма и

• одсуство симптома менталних поремећаја.

���� Биолошка зрелост подразумијева:

• физичку способност и снагу;

• способност репродукције и сексуалности;

• способност за брак и старатељство;

• способност за рад и радну продуктивност;

• способност предвиђања, животног планирања и живљења;

• способност дефинисања циља и смисла живота, конципи-рања скрипта понашања и стила живљења;

• осјетљивост и сталну подложност стицању новог искуства и зрелости – процесима који трају од рођења до краја живота. Процес сазријевања траје цијелог живота.

141

Зрела личност другачије (оптимистично) дочекује и доживљава кризе, другачије и адаптивније процјењује и превладава стресне ситуације у него незрела. Она је отпорнија и адаптивнија. У зрелој личности постоји релативно усклађен однос рационалног и ирационалног; у незреле личности, поготово емотивно незреле, преовлађује ирационално, па своје кризе и стресне ситуације не рјешава добро и успјешно, него се једна криза и/или стресна ситуација надовезује на другу, и тако настаје читав ланац неразрјешених криза и/или ситуација које се гомилају (акумулирају), што особу чини неуротичном и мање отпорном – слаби јој адаптивне снаге и продужује – учвршћује посттрауматске поремећаје и друга обољења удружена са стресом, што им даје обиљежја хроничности.

Зрелост карактеришу физичко, психичко и социјално благостање, правилно опажање себе и других, прихватање себе и других, усредсређивање на задатак (а не проблеме), етичност, интелектуална ефикасност, социјална адекватност, емоционална сигурност, толерантност, безбрижност, контрола емоција, независност, одсуство анксиозности, емоционална топлина, несебичност, адаптивност, радиност, осјећај прихваћености, толеранција на стрес... Зреле личности рјеђе испољавају поремећаје у понашању (агресије и насиља). Незрелост детерминишу недостатак физичког, психичког и социјалног благостања, несигурност, наивност, неодлучност, некритично и круто поступање, нереални ставови према себи и другима (породици...), пристрасност, авантуризам, сугестибилност, отпор, подложност негативним утицајима вршњака, неспособност у управљању емоцијама и унутрашњим потребама, симптоми неуротског замора, импулсивност, љеност, пасивност, деструктивност... Незрелост детерминише склоност поремећеном понашању – агресијама, насиљу, криминалитету...

���� Отпорност – јачину личности карактеришу стабилност, равнотежа, сигурност, оптималан експланаторни стил – оптимизам, оптималан локус контроле, борбеност, активитет, самосталност, самоиницијативност... Отпорне личности су предиспониране ефикаснијим стиловима реаговања.

Неотпорност – вулнерабилност личности карактеришу слабост, рањивост, крхкост, неповољан експланаторни стил – песимизам, слаб локус контроле, сугестибилност, безвољност, апатија, отуђеност (асоцијалност)... Неотпорне личности су склоне неефикасним стиловима реаговања, склоне су оболијевању, стресу, тражењу додатних ослонаца и снага у поремећеном понашању, пушењу, пијењу, употреби дрога, беспосличарењу, скитњи, агресији, насиљу... ("инвалидски штап") и другим облицима деструктивног понашања.

���� Значајан сегмент процјене личности су активности и понашања – ефикасна, конструктивна, етична, корисна... или поремећена – девијантна, неефикасна, деструктивна, насилна, агресивна, психопатизирана, криминална...

Значајно је процијенити начине (скрипт) реаговања и понашања у складу са зрелошћу и отпорношћу личности и стил

142

живљења који је реакција његове индивидуалности и свих њених унутрашњих ресурса (извора адаптивних снага) и спољних фактора – спољних извора подражаја, стимулуса и поткрепљивања.

Сви психо-социјални механизми и динамизми личности током настајања и одрастања предиспонирању њен стил живљења који се манифестује кроз његову животну орјентацију, организованост и животну успјешност. На све сегменте личности, њене механизме и динамизме развоја, реаговања, понашања и стил живљења се може, више или мање, утицати адекватним, примјереним методама, поступцима и процедурама током настајања, одрастања и живљења. Човјек је подложан промјенама од настајања до краја живота.

Литература:

1. Berger, J.: Psihodijagnostika, Nolit, Begrad, 1979. 2. Inglish, H. I Inglish, Ch.A.: Obuhvatni rečnik psiholoških i psihoanalitičkih pojmova,

Savremena administracija, Beograd, 1972. 3. Jaspers, K.: Opšta psihopatologija, Prosveta, Begrad, 1978. 4. Kostić, M.: Forenzička psihologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Begrad, 2002. 5. Milić, A.: Stres – stilovi reagovanja u stresnim situacijama, Visoka škola

unutrašnjih poslova, Banja Luka, 2004. 6. Olport, G.: Sklop i razvoj ličnosti, Kultura, Beograd, 1969. 7. Rot, N.: Psihologija ličnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd,

1977.

ASSESSMENT OF AN INDIVIDUAL

Professor Aleksandar MILI Ć, PhD

Banja Luka

Summary: Assessment of an individual is a procedure of understanding the psycho - social profile of an individual. It implies familiy - genetic origin of growing up, structure of an individual, level of maturity and resilience, script of reaction and behaviour and a life-style.

Key words: psycho - social profile, the structure of an individual, maturity, resistence, life style.

144

ЛИЧНОСТ И БЕЗБЈЕДНОСТ САОБРАЋАЈА

САОБРАЋАЈНИ ПРЕКРШАЈИ И НОВИ ЗАКОН О ОСНОВАМА БЕЗБЈЕДНОСТИ САОБРАЋАЈА НА ПУТЕВИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Удк: 343.232

Доц. др Љубинко МИТРОВИЋ Висока школа унутрашњих послова Бања Лука

Резиме: Саобраћајни прекршаји представљају посебну категорију противправних понашања учесника у саобраћају која је због свога значаја за укупну безбједност учесника у саобраћају, али и због своје масовности предмет изузетног занимања како стручњака – теоретичара и науке уопште, тако и обичних грађана, посебно возача моторних возила. Саобраћајна несрећа је посебно значајна, најтежа посљедица или грешка која се дешава најчешће усљед непоштивања саобраћајних прописа, дакле чињењем прекршаја (треба напоменути да није свака саобраћајна несрећа посљедица противправног понашања). Нови Закон о основама безбједности саобраћаја на путевима у Босни и Херцеговини, без обзира на све своје мањкавости, сигурно је допринијеће остварењу циља због кога је и донесен, односно повећању безбједности на путевима у Босни и Херцеговини.

Кључне ријечи: саобраћајни прекшаји, ученици у саобраћају, закон.

Саобраћај представља дјелатност или активност од посебног друштвеног значаја и интереса у свакој држави која обезбјеђује превоз материјалних и пренос нематеријалних вриједности, организована на посебан начин којим се обезбјеђује рационално, економично и безбједно савлађивање простора с циљем задовољавања различитих општих и личних потреба.

Противправна понашања у саобраћају су веома масовна. Ни у једној области друштвеног живота није тако масовно кршење друштвене дисциплине, односно није регистрован толики број противправних понашања, физичких, правних или одговорних лица у правном лицу, као што је то случај са друмским саобраћајем.

145

Статистички показатељи дати у овом раду о броју почињених прекршаја у Републици Српској указаће управо на ту масовност, а самим тим и на значај.

Прекршаји против безбједности јавног саобраћаја или саобраћајни прекршаји су најбројнија, односно најчешћа категорија од свих почињених прекршаја уопште, али и посебно саобраћајних деликта (у саобраћајне деликте убрајамо и кривична дјела против безбједности саобраћаја као теже деликте, односно као тежи облик казнених деликта). Иако су по својој природи лакша категорија деликта, односно кажњивих понашања од одговарајућих кривичних дјела, саобраћајни прекршаји су од великог значаја за укупну безбједност учесника у јавном саобраћају, с обзиром да се њиховим вршењем стварају услови за настајање, често и најтежих кривичних дјела против безбједности саобраћаја на путевима. Уз то, треба посебно истаћи бројност, односно масовност саобраћајних прекршаја, а статистички показатељи говоре да се више од двије трећине или скоро 80 % свих регистрованих и процесуираних, дакле откривених прекршаја у Републици Српској односи на саобраћајне прекршаје (према подацима Министарства за унутрашње послове Републике Српске број откривених саобраћајних прекршаја у Републици Српској по годинама износи:

• 2001. године – 102.056 прекршаја и 282.314 наплаћених мандатних казни;

• 2002. године – 105.130 прекршаја и 267.605 наплаћених мандатних казни;

• 2003. године – 91.294 прекршаја и 267.605 наплаћених мандатних казни;

• 2004. године – 108.168 прекршаја и 313.260 наплаћених мандатних казни и

• 2005. године – 115.323 прекршаја и 239.026 наплаћених мандатних казни).

Слична ситуација је и у другим државама, па се тако проценат учешћа саобраћајних прекршаја у укупној структури откривених прекршаја најчешће креће од 70 до 90 % (ако се овоме додају и прекршаји за које се казна наплаћује на лицу мјеста, онда је тај проценат много већи, те тако испада да је број откривених ,,других” прекршаја занемарљив). Овдје треба још и посебно истаћи да је у саобраћају веома велика тзв. тамна бројка неоткривених прекршаја (ради се о прекршајима чија је посљедица, у правилу апстрактна или конкретна опасност, али стицајем околности противправно понашање, односно прекршај се догодио у вријеме и на мјесту гдје нема овлашћеног лица тако да прекршај није откривен и регистрован). Прекршаји против безбједности саобраћаја на путевима су повреде одређених прописа, односно повреде јавног поретка или јавног реда које угрожавају нормално функционисање саобраћаја, код којих се као учиниоци јављају предузећа или друга правна лица, одговорна лица у предузећима и другим правним лицима, односно државним органима, физичка лица и физичка лица која самостално обављају дјелатност које су утврђене законом, а за које су повреде одређена обиљежја и прописане прекршајне санкције.

146

То су дјела или деликти угрожавања, односно то су противправна понашања која наносе материјалну, али и друге облике штете физичким лицима, али и држави. Противправна понашања у саобраћају, идентично као и друга противправна понашања разарају друштвене вриједности, правни поредак и озбиљно угрожавају највиталније вриједности друштва, а прије свега физичка лица и имовину. Посљедице код ових прекршаја су конкретна и апстрактна опасност за безбједност саобраћаја, односно за живот физичких лица или имовину физичких и правних лица. Апстрактну и конкретну опасност најлакше је објаснити на сљедећем примјеру: уколико возач током управљања моторним возилом прелази преко пуне линије – сијече кривину, он чини забрањену радњу која представља апстрактну опасност уколико из супротног правца стицајем околности, у том тренутку нико није наишао. Уколико је у конкретној ситуацији, из супротног смјера наишло друго возило, али стицајем околности возачи су успјели избјећи саобраћајну несрећу, онда се ради о конкретној опасности, с обзиром да су лица која су се налазила у возилима била угрожена. Конкретизација апстрактне, односно конкретне опасности у конкретној ситуацији подразумијева да возачи нису успјели избјећи саобраћајну несрећу.

Прекршаји против безбједности саобраћаја имају двоструки објекат заштите: 1. општу сигурност људи и имовине и 2. јавни саобраћај, односно безбједност саобраћаја на путевима. Када је виност у питању, највећи број ових прекршаја се врши из нехата (нехатни деликти), а мањи број са умишљајем. Велики број ових прекршаја заснива се на императивним нормама код којих се радња извршења састоји у нечињењу, односно пропуштању. Учиниоцима саобраћајних прекршаја могу се изрицати новчане казне, казнени поени и заштитне мјере забране управљања моторним возилом. Новину у Закону о прекршајима представља заштитна мјера дјелимичне забране управљања моторним возилом. За разлику од потпуне забране управљања моторним возилом (или одређеном врстом или категоријом моторног возила за период који није краћи од 30 дана нити дужи од једне године), суд може окривљеном као санкцију за прекршај почињен у саобраћају увести различита ограничења на управљање моторним возилима и то:

1. забрана управљања моторним возилом током ноћи, 2. забрана управљања моторним возилом преко одређене

удаљености од куће, 3. ограничење на вожњу до посла и са посла и 4. ограничење у управљању моторним возилом само на вожњу

везану за обављање посла. Ова ограничења могу се увести за период који није краћи од 30

дана нити дужи од једне године. Исто тако, суд може одредити окривљеном и мјеру посјећивања наставе о безбједности саобраћаја заједно са мјерама, или као замјену за мјере потпуне или дјелимичне забране управљања моторним возилом.

147

Када су у питању казнене одредбе, треба истаћи да су законом прописани распони новчаних казни за поједине категорије учинилаца прекршаја, и то:

- за предузећа и друга правна лица – од 400 до 10.000 КМ, - за физичко лице које самостално обавља дјелатност – од

500 до 5.000 КМ, - за одговорно лице у предузећу или другом правном лицу - од

100 до 1.000 КМ, - за одговорно лице у државном органу – од 100 до 300 КМ, - за физичка лица (за теже прекршаје гдје је обавезно вођење

прекршајног поступка) – од 50 до 300 КМ, - за физичка лица (ако је прекршајем изазвана непосредна

опасност или проузрокована саобраћајна несрећа) – од 50 до 1.000 КМ.

Издавањем прекршајног налога од стране овлашћеног лица изричу се новчане казне учиниоцима саобраћајних прекршаја за блаже, односно лакше прекршаје у фиксном износу од 30, 40 и 50 КМ. Институт прекршајног налога замјењује све досадашње поступке наплате новчане казне на лицу мјеста и он, у ствари, представља један од два начина покретања прекршајног поступка (други начин је подношењем захтјева за покретање прекршајног поступка надлежном суду). За теже прекршаје уз новчану казну изриче се мјера забране управљања моторним возилом у трајању од један до шест мјесеци, као и казнени поени. Саобраћајна несрећа је посебно значајна, најтежа посљедица или грешка (конкретизација апстрактне, односно конкретне опасности) која се дешава најчешће усљед непоштовања саобраћајних прописа (непоштовање саобраћајних прописа о брзини кретања моторних возила, кретању, скретању, мимоилажењу, претицању, уступању првенства пролаза итд). Поред тога, постоји и низ других разлога или узрока настајања саобраћајних несрећа у Републици Српској и уопште од којих треба истаћи недовољно изграђену саобраћајну мрежу, лоше стање на путевима, односно оштећења коловоза, недостатак саобраћајне културе код учесника у саобраћају, вожњу под утицајем алкохола, недовољно ефикасно и квалитетно оспособљавање кандидата за возаче моторних возила, огроман број старих и неисправних возила на путевима, неисправност прописаних уређаја и опреме на возилу итд. У стручној литератури, најчешће се истичу нарочито опасна понашања названа као ,,седам смртних гријехова” чија је посљедица, у правилу саобраћајна несрећа и то: вожња под утицајем алкохола; безобзирно неуступање првенства пролаза; непрописно претицање; безобзирно, односно непрописно понашање на пјешачком прелазу; неприлагођена брзина кретања моторног возила, посебно на непрегледним мјестима; окретање или вожња уназад и вожња у супротном правцу. Овдје треба нагласити да је неприлагођена брзина вожње, односно превелика и неадекватна брзина кретања моторног возила најчешћи узрок догађања саобраћајних несрећа у Републици Српској и износи 26,46 % од укупног броја саобраћајних несрећа, док је у земљама Европске уније узрок око трећине саобраћајних несрећа са погинулим и повријеђеним лицима.

148

С друге стране, вожња под дејством алкохола одговорна је за око 10.000 смртних случајева сваке године у земљама Европске уније, док у Републици Хрватској око 14 % саобраћајних несрећа проузрокују возачи у алкохолисаном стању, а скоро 27 % погинулих у саобраћајним несрећама односи се на алкохолисане возаче.

Према подацима Министарства за унутрашње послове Републике Српске број саобраћајних несрећа у Републици Српској по годинама износи:

- 2001. године – 10.780 саобраћајних несрећа; - 2002. године – 10.656 саобраћајних несрећа - 2003. године – 10.208 саобраћајних несрећа; - 2004. године – 10.680 саобраћајних несрећа; - 2005. године – 10.369 саобраћајних несрећа. Број саобраћајних несрећа у Босни и Херцеговини је у благом

порасту тако да је нпр. у 2002. години укупан број саобраћајних несрећа износио 32.502, а у 2005. години 33.568 што представља повећање за 3,28 % (двије трећине саобраћајних несрећа догоди се у Федерацији Босне и Херцеговине, а једна трећина у Републици Српској).

Сложеност и значај проблематике видљива је из још неких статистичких показатеља. Према подацима Министарства за унутрашње послове Републике Србије број саобраћајних несрећа у Републици Србији по годинама износи:

- 2001. године – 61.711 саобраћајних несрећа; - 2002. године – 52.072 саобраћајне несреће; - 2003. године – 55.660 саобраћајних несрећа; - 2004. године – 62.344 саобраћајне несреће; - 2005. године – 61.958 саобраћајних несрећа. Према подацима Министарства унутрашњих послова Републике

Хрватске број саобраћајних несрећа у Републици Хрватској по годинама износи:

- 2001. године – 81.911 саобраћајних несрећа; - 2002. године – 86.611 саобраћајних несрећа; - 2003. године – 92.102 саобраћајне несреће; - 2004. године – 76.540 саобраћајних несрећа; - 2005. године – 58.132 саобраћајне несреће.

У 2005. години у Републици Српској догодила се 151 саобраћајна несрећа са погинулим, односно смртно страдалим лицима (погинуло 175 лица) и 1.912 саобраћајних несрећа са укупно 2.758 повријеђених лица (у истом периоду у Републици Србији су се догодиле 12.752 саобраћајне несреће са настрадалим лицима у којима је погинуло 841 лице и повријеђено 16.872 лица; у Републици Хрватској се догодило 15.679 саобраћајних несрећа са настрадалим лицима у којима је погинуло 597 лица и повријеђено 21.773 лица; у Федерацији Босне и Херцеговине је евидентирано 4.508 саобраћајних несрећа у којима су погинула 202 лица и повријеђено 6.375 лица).

149

Сваке године, преко 40.000 људи изгуби живот (од тога око 10.000 старости од 15-24 године), а 1.700.000 лица бива повријеђено у земљама Европске уније као посљедица саобраћајних несрећа. Сваке године, у свијету у саобраћајним несрећама изгуби живот више од пола милиона људи, а број повријеђених прелази 15 милиона. Саобраћајне несреће су главни узрок смрти лица млађих од 45 година и доводе до већег броја смртних случајева него срчане болести или рак, када је ријеч о овој старосној групи. Укупни трошкови или штете износе више од 160 милијарди евра годишње.

Посљедицама саобраћајних несрећа, на нашим просторима не поклања се довољна пажња. Социјалним штетама, односно посљеди-цама друштво се веома мало бави, док се материјалне штете сагледавају веома површно. Разлог предњем јесте сигурно недостатак квалитетне методологије утврђивања укупне материјалне, али и нематеријалне штете која настаје као посљедица саобраћајне несреће.

До доношења Закона о основима безбједности саобраћаја на путевима у Босни и Херцеговини (Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине је на 71. сједници Представничког дома, одржаној 21. децембра 2005. године и на 52. сједници Дома народа, одржаној 22. децембра 2005. године усвојила Закон о основима безбједности саобраћаја на путевима у Босни и Херцеговини), на подручју Републике Српске област безбједности саобраћаја била је регулисана низом прописа преузетих из бивше СФР Југославије, односно Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине (треба посебно истаћи савезни Закон о основама безбједности саобраћаја на путевима и републички Закон о безбједности саобраћаја на путевима). Потребу доношења новог закона са становишта укупне безбједносне ситуације у јавном саобраћају није требало посебно истицати уз напомену да је Босна и Херцеговина преузимањем већег броја мултилатералних споразума из области саобраћаја попут Конвенције о закону који се примјењује у саобраћајним незгодама, Конвенције о саобраћају на путевима, Европског споразума о раду посада на возилима која обављају међународни превоз АЕТР, Европског споразума о допуни конвенције о саобраћају на путевима и др. преузела и обавезу доношења новог, потпуног закона који би важио на подручју Босне и Херцеговине.

Законом о основима безбједности саобраћаја на путевима у Босни и Херцеговини утврђени су:

- основни принципи међусобних односа и понашања учесника у саобраћају и других субјеката у саобраћају,

- основни услови које морају да задовољавају путеви, њихови елементи и објекти на њима у погледу безбједности саобраћаја на путевима,

- вођење Централног регистра као евиденције свих возача и возила,

- правила саобраћаја на путевима, - систем саобраћајних знакова и знакова које дају овлаштена

службена лица,

150

- дужности учесника и других лица у саобраћају у случају саобраћајне несреће,

- оспособљавање кандидата за возача моторних возила, - услови за стицање права на управљање моторним возилом, - полагање возачких испита, односно провјеравање

оспособљености, - здравствени прегледи возача моторних возила, - трајање управљања моторним возилом, - услови за уређаје и опрему возила, - димензије, укупна маса и осовинско оптерећење возила, - основни услови које морају да задовољавају возила у

саобраћају, - рад струковних организација у Босни и Херцеговини, - друга питања из области безбједности саобраћаја која су

јединствена за цијелу територију Босне и Херцеговине. Овим законом предвиђене су и неке посебно значајне новине

које се односе на: - употреба или коришћење мобилног телефона од стране

возача возила током вожње на јавном путу је забрањено (изузетак је у случајевима када је мобилни телефон прилагођен употреби у вожњи, односно возилу). За овај прекршај прописана је новчана казна у износу од 40,00 КМ (уколико је усљед употребе мобилног телефона од стране возача у току вожње дошло до саобраћајне несреће, за овај прекршај суд може изрећи новчану казну у износу од 50,00 до 200,00 КМ, а уколико је учинилац овог прекршаја возач моторног возила, одредиће му се и један казнени поен). Фиксно утврђена новчана казна у износу од 40,00 КМ изриче се, у правилу издавањем прекршајног налога од стране овлашћеног органа (радника полиције);

- употреба кратких свјетала на возилима током управљања моторним возилом дању је обавезна. За овај прекршај прописана је фиксна новчана казна у износу од 30,00 КМ. Уколико је прекршајем изазвана саобраћајна несрећа, суд у прекршајном поступку по захтјеву за покретање прекршајног поступка овлаштеног органа може учиниоца казнити новчаном казном у износу од 50,00 до 150,00 КМ, а ако је учинилац прекршаја возач моторног возила може му изрећи заштитну мјеру забране управљања моторним возилом у трајању до два мјесеца и одредити један казнени поен,

- ограничење вожње за возаче млађе од 23 године. Чланом 186. Закона прописана је забрана вожње лицима млађим од 23 године у времену од 23,00 до 05,00 сати (изузетак је у случају када се у возилу са возачем млађим од 23 године налази и лице старије од 25 година, под условом да то лице посједује возачку дозволу и да му у последњој години није изрицана заштитна мјера, односно мјера безбједности забране управљања моторним возилом). За овај прекршај прописана је фиксна новчана казна од 50,00 КМ. Уколико је возач млађи од 23 године у времену од 23,00 до 05,00 сати проузроковао саобраћајну несрећу не придржавајући се члана 186. Закона, суд му у прекршајном поступку по

151

захтјеву за покретање прекршајног поступка овлашћеног органа може изрећи новчану казну у износу од 50,00 до 200,00 КМ, заштитну мјеру забране управљања моторним возилом у трајању до 2 мјесеца и 1 или 2 казнена поена;

- дозвољена количина алкохола у крви. Новим законом је прописано да је дозвољена количина алкохола у крви од 0,3 g/kg (изузетак су возачи моторних возила категорије Ц, ЦЕ, Д и ДЕ и возачи поткатегорије Ц1, Ц1Е и Д1 и Д1Е - за вријеме управљања возилом те категорије; возачи возила којима се обавља јавни превоз - за вријеме обављања јавног превоза тим возилом; возачи возила којима је управљање возилом основно занимање - за вријеме управљања возилом, обављајући послове тог занимања; возачи-инструктори за вријеме оспособљавања кандидата за возача у практичном управљању возилом; кандидати за возача за вријеме обуке у практичном управљању возилом и возачи млађи од 21 године старости или с мање од три године возачког искуства који не могу имати алкохола у крви). За овај прекршај прописане су веома ригорозне прекршајне санкције, па ће тако возач који управља или почне да управља возилом у саобраћају на путу или возач-инструктор док оспособљава кандидата за возача у практичном управљању возилом, код којег се утврди количина алкохола у крви преко 1 g/kg бити кажњен новчаном казном у износу од 100,00 до 300,00 КМ (за овај прекршај возачу или возачу-инструктору, уз новчану казну, обавезно ће се изрећи и заштитна мјера забране управљања моторним возилом у трајању од једног до четири мјесеца, а ако је прекршајем изазвана саобраћајна несрећа, учинилац ће се казнити новчаном казном од 300,00 КМ до 1.000,00 КМ, а возачу, уз казну, изрећи ће се и заштитна мјера забране управљања моторним возилом у трајању од једног мјесеца до шест мјесеци. Осим новчане казне возачу или возачу-инструктору одређују се и два казнена поена). Возач који управља или почне да управља возилом у саобраћају на путу или возач-инструктор док оспособљава кандидата за возача у практичном управљању возилом, код којег се утврди да количина алкохола у крви прелази количину од 0,3 g/kg до 1 g/kg биће кажњен новчаном казном у износу од 50,00 до 250,00 КМ (ако је овим прекршајем изазвана непосредна опасност за другог учесника у саобраћају, или проузрокована саобраћајна несрећа, учинилац прекршаја казниће се новчаном казном од 100,00 КМ до 300,00 КМ и одредиће му се један или два казнена бода, а ако је учинилац прекршаја возач моторног возила, може се изрећи и заштитна мјера забране управљања моторним возилом у трајању до два мјесеца. Осим новчане казне возачу се одређују и један или два казнена поена). С обзиром на предње, нејасно је како ће судови поступати, односно какву и колику ће казну изрицати за прекршај који се односи на количину алкохола у крви у износу од 0,0 g/kg до 0,3 g/kg код возача одређених категорија (мисли се на возаче који не смију имати алкохола у крви),

- кориштење безбједносних појасева за вријеме док се возило креће у саобраћају на јавном путу од стране возача моторног возила и лица која се превозе тим возилом је обавезно. За овај прекршај прописана је фиксна новчана казна у износу од 30,00 КМ, а наведеном казном кажњава се не само возач моторног возила већ и свако друго лице које се за вријеме вожње у моторном возилу не веже безбједносним

152

појасем (ако је овим прекршајем изазвана саобраћајна несрећа, учинилац ће се казнити новчаном казном од 50,00 КМ до 150,00 КМ, а ако је учинилац прекршаја возач моторног возила, одредиће му се један казнени поен и може му се изрећи и забрана управљања моторним возилом у трајању до два мјесеца).

- ограничење брзине. На путу у насељу возач не смије возилом да се креће брзином већом од 60 km на час, осим ако саобраћајним знаком није другачије одређено (уколико то саобраћајно -технички елементи дозвољавају, саобраћајним знаком може се дозволити и већа брзина од 60 km на час). На путу ван насеља возач не смије возилом да се креће брзином већом од: 130 km на час на аутопутевима; 100 km на час на путевима резервисаним за саобраћај моторних возила и брзим путевима и 80 km на час на осталим путевима. На путу ван насеља возач не смије возилом да се креће брзином већом од брзине одређене саобраћајним знаком постављеним на путу. Учинилац прекршаја је возач који се возилом на путу у насељу креће брзином која је за више од 20 до 30 km на час већа од дозвољене брзине, односно возач који се возилом на путу ван насеља креће брзином која је од 30 до 50 km на час већа од дозвољене брзине. За овај прекршај прописана је фиксна новчана казна у износу од 50,00 КМ (уколико је овим прекршајем изазвана саобраћајна несрећа, учинилац ће се казнити новчаном казном од 50,00 КМ до 200,00 КМ, а ако је учинилац прекршаја возач моторног возила, одредиће му се један или два казнена поена, уз могућност изрицања забране управљања моторним возилом у трајању до два мјесеца). Учинилац прекршаја је и возач који се возилом на путу у насељу креће брзином која је за више од 30 км на сат већа од дозвољене брзине, односно возач који се возилом на путу ван насеља креће брзином која је за више од 50 км на сат већа од дозвољене брзине и он може бити кажњен новчаном казном у износу од 100,00 КМ до 300,00 КМ (за овај прекршај возачу или возачу-инструктору, уз новчану казну, обавезно ће се изрећи и заштитна мјера забране управљања моторним возилом у трајању од једног до четири мјесеца. Уколико је овим прекршајем изазвана саобраћајна несрећа, учинилац ће се казнити новчаном казном од 300,00 КМ до 1.000,00 КМ, а возачу, уз казну, изрећи ће се и заштитна мјера забране управљања моторним возилом у трајању од једног мјесеца до шест мјесеци. Поред новчане казне и заштитне мјере забране управљања моторним возилом, за овај прекршај, возачу или возачу-инструктору одређују се и два казнена поена),

- ограничење брзине за возаче са мање од 2 године возачког искуства. Лице које је положило возачки испит и добило возачку дозволу за категорију возила А1, А, Б или Ц и Ц1 не смије двије године од дана издавања возачке дозволе да управља возилом на путу брзином већом од 70 km на час, на путу намијењеном искључиво за саобраћај моторних возила и брзом путу брзином већом од 90 km на час, односно 120 km на час на аутопуту, а лаким мотоциклом 40 km на час, нити тим возилом смије да вуче прикључно возило, а ни организовано да превози дјецу. За овај прекршај прописана је фиксна новчана казна у износу од 50,00 КМ (уколико је овим прекршајем изазвана саобраћајна несрећа, учинилац ће се казнити новчаном казном од 50,00 КМ до 200,00 КМ, а ако је учинилац прекршаја возач моторног возила, одредиће му се један или два казнена

153

поена уз могућност изрицања забране управљања моторним возилом у трајању до два мјесеца),

- обиљежавање возила. Лица која први пут стекну возачку дозволу обавезна су да, у трајању од двије године, обиљеже возило којим управљају посебним знаком. За овај прекршај прописана је фиксна новчана казна у износу од 40,00 КМ,

- дозвољена дужина трајања управљања аутобусом или моторним возилом чија је дозвољена маса већа од 3.500 кг. Возач који управља аутобусом или теретним моторним возилом или скупом возила чија је највећа дозвољена маса већа од 3.500 kg не смије непрекидно да управља возилом дуже од четири и по сата, након чега мора користити одмор у трајању од 45 минута. Укупно трајање управљања моторним возилом не смије бити дуже од девет сати у току 24 часа. За овај прекршај прописана је фиксна новчана казна у износу од 50,00 КМ (уколико је овим прекршајем изазвана саобраћајна несрећа, учинилац ће се казнити новчаном казном од 50,00 КМ до 200,00 КМ, а ако је учинилац прекршаја возач моторног возила, одредиће му се један или два казнена бода уз могућност изрицања забране управљања моторним возилом у трајању до два мјесеца). Новчаном казном у износу од 1.000,00 КМ до 8.000,00 КМ казниће се предузеће или друго правно лице чији возач аутобуса или теретног моторног возила или скупа возила чија је највећа дозвољена маса већа од 3.500 kg управља возилом непрекидно дуже од четири сата и тридесет минута,

- успостављање Централног регистра као евиденције о свим возачима и возилима. Учинилац прекршаја је правно лице које не успостави Централни регистар или редовно не доставља одговарајуће податке Централном регистру (успостављање Централног регистра има за циљ повећање ефикасности у провођењу закона и испуњавање услова и обавеза на међународном плану),

Када је у питању одговорност надлежних институција, прије свега институција за одржавање путева, треба истаћи да предузеће или друго правно лице које се бави одржавањем путева, а које не одржава јавне путеве за безбједан и несметан саобраћај или не организује и трајно контролише стање и одржавање јавних путева, објеката, саобраћајне сигнализације и опреме на путевима може бити кажњено новчаном казном у износу од 2.000,00 КМ до 10.000,00 КМ. За исти прекршај новчаном казном у износу од 1.000.00 КМ до 5.000,00 КМ казниће се физичко лице које самостално обавља дјелатност и одговорно лице у предузећу или правном лицу у износу од 500,00 КМ до 1.000,00 КМ.

Значајну новину у Закону о основама безбједности саобраћаја на путевима у Босни и Херцеговини представља увођење казнених поена. Наиме, возачима моторних возила који су правоснажном судском одлуком кажњени за неки од прекршаја из овог закона, осим новчаних казни и заштитне мјере забране управљања моторним возилом, одређују се и казнени поени. Број казнених поена је један и два, а колико ће казнених поена бити одређено возачу за учињени прекршај зависи од тежине учињеног прекршаја. Одређени казнени поени се евидентирају у евиденцију о изреченим казнама, забранама и мјерама возачима моторних возила и моторним возилима која се води код надлежног

154

органа према мјесту пребивалишта. У случају сакупљања одређеног броја казнених поена (10 или 15) у одређеном периоду (једна или двије године), возач се може позвати на предавања о посљедицама које произилазе из непоштовања или непознавања саобраћајних прописа, односно биће му одузета возачка дозвола у трајању од 30, односно 60 дана.

Литература:

1. М. Јелачић: Прекршајно право – теорија и пракса, Службени гласник, Београд, 2004;

2. С Пихлер: Прекршајно право, Graphica Academia, Нови Сад, 2000; 3. П. Димитријевић: Прекршајно право, Службени гласник, Београд, 2001; 4. Д. Јовашевић: Прекршаји у правном систему Југославије, Правни

информатор, Београд, 2000; 5. Ђ. М. Ђорђевић: Прекршајно право, Полицијска академија, Београд, 2004; 6. Д. Васиљевић: Основи прекршајног права са заштитом јавног реда и мира,

Виша школа унутрашњих послова Београд, 1995; 7. Б. Ивошевић: Саобраћајно право, Факултет за пословно право, Београд,

2005; 8. М. Инић: Основе саобраћајног права, Факултет техничких наука, Нови Сад,

2001; 9. Правна енциклопедија, Београд, 1979; 10. Ж. Алексић – З. Миловановић: Лексикон криминалистике, Београд, 1993; 11. Закон о основама безбједности саобраћаја на путевима у Босни и

Херцеговини (Службени гласник БиХ, број 6/06); 12. Закон о прекршајима Републике Српске, (Службени гласник РС, број 34/06);

TRAFFIC OFFENSES AND THE NEW LAW ON TRAFFIC SAFETY ON THE ROADS IN BOSNIA AND HERZEGOVINA

Ljubinko MITROVI Ć Ph.D., professor Advanced School of Internal Affairs Banja Luka

Summary: Traffic offenses represent a special category of illegal behaviour of traffic participants, which because of its importance for total security in traffic, and also its massive participation, is a subject to many experts - theoreticians and science in general, citizens, and especially drivers of motorized vehicles. A traffic accident is particularly important, the most severe consequence and mistake due to disregard of traffic regulations, consequently doing an offense (not every accident is a result of illegal conduct). The New Law on traffic safety on the roads in Bosnia and Herzegovina, regardless of its deficiencies, will undoubtedly justify its purpose, in other words increasement of safety on the roads in Bosnia and Herzegovina.

156

ЖЕНЕ У ЦИВИЛНОЈ ЗАШТИТИ

АНГАЖОВАЊЕ ЖЕНА У ФУНКЦИЈИ ПОБОЉШАЊА КВАЛИТЕТА ПОПУНЕ ЈЕДИНИЦА ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ

Удк: 355.58-055.2

Др Јованка ШАРАНОВИЋ1 Институт ратне вештине, Београд

Др Зоран КИЛИБАРДА2 Факултет безбедности, Београд

Резиме. На основу резултата обављењног емпиријског истраживања евидентно је да постоји озбиљан проблем квалитета попуне јединица цивилне заштите у Србији. Састав тих јединица не задовољава у потпуности ни по једном од три разматрана критеријума - годининама старости, здравственом стању и стручној компетентности обвезника. Као један од приступа за решавање тог проблема сугерише се веће ангажовање жена у јединицама цивилне заштите, уз успостављање одговарајућег система њиховог основног и специјалистичког оспособљавања за конкретне дужности у тој области одбране.

Кључне речи: цивилна заштита, квалитет попуне, ангажовање жена.

Увод

Нема сумње да би било крајње нереално очекивати да стање у снагама цивилне одбране, у погледу степена и квалитета њихове попуне, буде у потпуности задовољавајуће, као што би био крајње песимистички став да се то стање, ма какво оно било, не може побољшати одређеним интервенцијама. Наравно, услов за то јесте да се зна шта је то што не одговара стандардним ‡ реално одмереним захтевима и које су све околности томе допринеле.

1 Нучни сарадник на Институту ратне вештине у Београду. 2 Ванредни професор на Факултету безбедности Универзитета у Београду.

157

С обзиром на то да захтеви за људством одговарајућег профила долазе са више страна (војска, полиција, цивилна одбрана, радне организације) и да свим тим захтевима обично није могуће истовремено у потпуности удовољити, разуљиво је да је питање приоритета попуне регулисано одговарајућим прописима. Према одредбама важећих прописа, приоритет при попуни имају: ратне јединице и команде Војске и јединице унутрашњих послова над јединицама цивилне заштите.

Овако дефинисани критеријуми доводе јединице цивилне заштите у неповољан положај у погледу могућности обезбеђивања кадра адекватне стручности, старосне доби, физичке способности и здравственог стања. Наведена уредба евидентно фаворизује попуну оружаних снага тиме што омогућује да се у њих распоређују обвезници млађих годишта, а самим тим и обвезници бољег здравственог стања и већих физичких способности.

Осим тога, неадекватност постојећег начина попуне јединица цивилне заштите огледа се у томе што се избор људства за поједине дужности врши на основу стручности (војноевиденционе специјалности) стечене током служења војног рока, а не на основу стручне компетентности по основу квалификације стечене у цивилству односно на основу искуства из актуелног радног односа. С обзиром на то да велики број обвезника након одслужења војног рока обавља послове који су сасвим различити од оних за које су се оспособили у војсци, а да при томе нису редовно обнављали знања из оквира своје војноевиденционе специјалности, њихова стручност стечена у војсци није довољна гаранција њихове компетентности за обављање послова који им се, према том критеријуму, додељују распоређивањем на поједине дужности у јединицама цивилне заштите. Истовремено, висока стручност и богато радно искуство великог броја обвезника стечено током радног века, по одслужењу војног рока остају углавном неискоришћени, када се они у јединицама цивилне заштите нађу на дужностима које су им припале по основу војноевиденционе специјалности из војске и када је та стручност сасвим различита од оне стечене у цивилству, што се, као што искуство показује, догађа врло често.3

Примена наведених критеријума доводи, дакле, до парадоксалне ситуације да не може да се обезбеди попуна јединица људством одговарајуће стручности, а да се, истовремено, на неком другом месту налазе управо ти дефицитарни кадрови присиљени да обављају послове за које, де фацто, нису стручно компетентни. Истовремено, дефицит обвезника одговарајућег профила вештачки је изазван неспретном формулацијом наведених критеријума по којима значајан део људских ресурса - обвезници ЦЗ женског пола, да би били ангажовани у овим

3 Тако се, на пример, догађа да се у јединицу за пружање прве медицинске помоћи нађе обвезник који више година након одслужења војног рока скоро уопште није имао контакта са медицинском струком, а да се, при томе, медицински техничар, са богатим радним искуством, који је у војсци био, рецимо, возач, распореди на место возача камиона, иако је тај посао последњи пут обављао када је био на одслужењу војног рока.

158

јединицама, треба, поред осталих услова, да поседују формалну потврду стручне компетентности у форми војноевиденционе специјалности.

С обзиром на то да жене не подлежу обавези служења војног рока оне нису у прилици да стекну квалификацију типа војноевиденционе специјалности. Према томе, оне, и када поседују одговарајући вид стручне оспособљености стечен редовним школовањем, не могу фактички да буду постављене на формацијска места у јединицама цивилне заштите која се попуњавају по основу војноевиденционе специјалности. То и јесте један од основних разлога због чега су оне недовољно заступљене у саставима ЦЗ који се попуњавају на бази тог критеријума. Тиме узрокована недовољна искоришћеност значајног дела људских ресурса одбране вероватно је један од разлога неадекватног квалитета попуне јединица цивилне заштите. У прилог томе говоре резултати истраживања добијени анкетирањем лица у органима цивилне одбране надлежним за попуну и обуку јединица цивилне заштите.4

Степен и квалитет попуне јединица цивилне заштите

Ако би смо судили само на основу података о степену попуњености јединица цивилне заштите добијеним од надлежних органа, могао би се, на први поглед, стећи утисак о изузетно повољној кадровској ситуацији у овом ресору одбране. Наиме, према службеним подацима, у које су имали увид анкетирањем обухваћени испитаници, може се закључити да су јединице цивилне заштите, у великој већини, скоро у потпуности попуњене према постојећој формацији (табела 1).

Степен попуњености креће се, у просеку, од 93,78 одсто за команде одреда до 99,89 одсто код јединица за евакуацију. Истина, има појединих јединица чији је степен попуне веома низак, чак, само 10

4 Истраживање је извршено с циљем да се утврди какво је актуелно стање по питању квалитета попуне јединица цивилне заштите, колики је удео жена у тим саставима и какве су могућности да се тај удео повећа. Критеријуми према којима је процењиван квалитет попуне били су: стручна оспособљеност, старосна доб и здраствено стање обвезника. Проценом су обухваћене следедеће врсте јединица цивилне заштите: јединице за евакуацију и збрињавање, јединице прве медицинске помоћи, ватрогасне јединице, јединице за уништавање неексплодираних убојних средстава, јединице за РХБ заштиту, јединице за спасавање из рушевина, позадинске јединице и јединице за идентификацију. Квалитет попуне процењиван је у односу на три критеријума: 1. стручна оспособљеност обвезника, 2. старосна структура састава јединице и 3. здравствено стаље обвезника. Задатак испитаника био је да за сваку врсту јединица, у односу на задати критеријум (старост, стручност и здравствено стање), дају једну од следећих оцена квалитета попуне: "у потпуности задовољава" (оцена 3), "отежава успешно извршавање задатака" (оцена 2), "онемогућава извршавање задатака" (оцена 1). Осим тога испитаници су на основу службене евиденције и искуствених сазнања уносили податке о степену попуне јединица, затим о заступљености жена у тим саставима и могућности њихивог већег ангажовања.

Узорак испитаника чинила су лица у органима народне одбране задужена за попуну и обуку јединица цивилне заштите у свим регионима Србије изузев Космета (Београд, Крагујевац, Ниш, Нови Сад, Ужице и др.). Укупан број испитаника износио је 130.

159

одсто. Међутим, њих је очигледно изузетно мало, тако да и низак проценат њихове попуњености није битно утицао на смањење аритметичке средине процењеног степена попуњености.

У вези са неочекивано високим вредностима аритметичких средина наведених у табели, неопходно је указати на чињеницу да су неке од јединица, ако се има у виду људство које им, као резерва, стоји на располагању, попуњене и преко 100 одсто. Укључивањем тих постотака, преко стопроцентне попуњености, у поступак израчунавања средњих вредности утицало је да се добије слика изузетно високог степена попуњености за све врсте јединица. Али, у сваком случају, није спорно да је, гледано у целини, стање у јединицама цивилне заштите, по овом питању, задовољавајуће.

Табела 1. Степен попуњености јединица ЦЗ

Ред. бр.

Врсте јединица ЦЗ Степен попуњености %

1 Јединице за евакуацију и збрињавање (72‡110) 99,89 2 Јединице прве медицинске помоћи (20‡110) 99,26 3 Ватрогасне јединице (10‡110) 99,11 4 Јединице за уништавање НУС (20‡110) 94,50 5 Јединице за РХБ заштиту (30‡110) 98,85 6 Јединице за спасавање из рушевина (70‡110) 99,86 7 Позадинске јединице (30‡110) 99,49 8 Јединице за идентификацију (75‡110) 98,70 9 Команде одреда (10‡110) 93,78

Када је реч о квалитету попуне ситуација је знатно неповољнија. Прва врста проблема, у вези с тим, јесте незадовољавајућа старосна структура припадника јединица цивилне заштите. Подаци наведени у табели 2 показују да се са овим проблемом, скоро подједнако, суочавају све јединице.

Према проценама испитаника који непосредно имају увид у стање по овом питању, може се закључити да старосна структура састава јединица потпуно задовољава тек у једној шестини до једној петини јединица. При томе је, у око три четвртине јединица свих врста, старосна структура обвезника таква да отежава успешно извршавање задатака. У том погледу најнеповољније стање је у јединицама за спасавање из рушевина, где је старост обвезника у скоро 82 одсто случаја једна од препрека успешном извршавању задатака.

Таква процена је, вероватно, резултат увида испитаника у велика физичка напрезања којима се излаже људство ангажовано на овој врсти задатака, и чијим захтевима могу потпуно да удовоље само људи који су у пуној физичкој снази, то јест они млађих годишта.

Да би се тај услов могао испунити било би неопходно да се и ове јединице, попут јединица оружаних снага, нађу на листи оних које имају приоритет у попуни млађим обвезницима.

160

Табела 2. Квалитет попуне јединица ЦЗ с обзиром на старост обвезника

Ред. бр.

Врсте јединица ЦЗ

Квалитет попуне

у потпуности задовољава

(%)

отежава успешно

извршавање задатака (%)

онемогућава извршавање задатака

(%)

1 Јединице за евакуацију и збрињавање

19,3 77,2 3,5

2 Јединице прве медицинске помоћи

20,2 75,4 4,4

3 Ватрогасне јединице 21,1 74,6 4,4 4 Јединице за

уништавање НУС 15,3 80,3 4,4

5 Јединице за РХБ заштиту

20,2 75,4 4,4

6 Јединице за спасавање из рушевина

14,0 81,6 4,4

7 Позадинске јединице 23,7 72,8 3,5 8 Јединице за

идентификацију 22,3 74,0 3,7

9 Команде одреда 43,0 54,4 2,6

Нешто повољније стање је у позадинским јединицама, чији је састав у скоро једној четвртини случајева оцењен као задовољавајући у погледу старости обвезника. Као што се и могло очекивати, у поређењу са стањем у јединицама, старосна структура одреда цивилне заштите представља знатно мањи проблем за њихово успешно функционисање. Ипак, податак да је тај проблем присутан у нешто више од 50 одсто случајева може се, такође, сматрати забрињавајућим у мери која налаже предузимање одговарајућих мера за побољшање стања. У погледу здравственог стања обвезника, ситуација је нешто повољнија, али је далеко од тога да се може сматрати задовољавајућом (табела 3).

Наиме, гледано у целини, већи је проценат јединица (19‡30 одсто) у којима здравствено стање у потпуности задовољава. Такође, мањи је проценат оних у којима је стање по овом питању такво да онемогућава извршавање задатака (1,8‡3,5 одсто). Међутим, још увек је недопустиво висок проценат јединица које карактерише известан степен здравствене ограничености обвезника која је такве природе да, по процени испитаника, отежава извршавање наменских задатака. С обзиром на високу корелацију између здравственог стања и година старости, разумљиво је да је, и по овом критеријуму, најтеже стање у јединицама за спасавање из рушевина, а најповољније у позадинским јединицама. Због истог разлога могло се очекивати да је проблем здравственог стања људства, као и проблем старосне структуре, најмање изражен, али видно присутан и у командама одреда.

161

Табела 3. Квалитет попуне јединица ЦЗ с обзиром на здравствено стање

Ред бр.

Врсте јединица ЦЗ

Квалитет попуне

у потпуности задовољава

(%)

отежава успешно

извршавање задатака (%)

онемогућава извршавање задатака

(%)

1 Јединице за евакуацију и збрињавање

21,9 76,3 1,8

2 Јединице прве медицинске помоћи

28,1 70,2 1,8

3 Ватрогасне јединице 24,6 72,8 2,6 4 Јединице за

уништавање НУС 23,5 74,8 2,7

5 Јединице за РХБ заштиту

23,7 72,8 3,5

6 Јединице за спасавање из рушевина

19,3 78,9 1,8

7 Позадинске јединице 29,8 68,4 1,8 8 Јединице за

идентификацију 25,3 73,0 1,7

9 Команде одреда 40,4 58,8 0,9

Изгледа, ипак, да би, судећи по проценама испитаника, највећа препрека успешном функционисању јединица цивилне заштите могла бити неадекватна стручна оспособљеност њихових припадника (табела 4). У овом погледу ситуација је посебно неповољна у јединицама за евакуацију и збрињавање, јединицама за спасавање из рушевина и у јединицама за уништавање неексплодираних убојних средстава.

Међу њима је велика већина, чак 82 одсто, оних чији састав је, по оцени испитаника, недовољно стручно сопособљен за успешно обављање наменских задатака. Оно што, у вези са овим критеријумом квалитета попуне, представља посебно изненађење и значајну разлику у односу на претходна два критеријума, јесте процена стручне компетентности обвезника јединица РХБ заштите. Наиме, у 16 одсто ових састава стручна оспособљеност људства је толико проблематична да онемогућава извршавање задатака.

Узрок томе је, вероватно, нередовна обука обвезника цивилне заштите, које током последњих 15 година скоро и да није било. Осим тога, могуће је да су испитаници, процењујући стручност лица распоређених у ове јединице, имали у виду нове стандарде РХБ заштите, као и то да је последњих година, посебно након бомбардовања СРЈ и учесталих РХБ аксидената у свету и код нас, све више присутна свест о високом степену ризика од РХБ контаминације.

У складу с тим, логично је да се примењују и строжији критеријуми при процени стручне оспособљености људства за обављање послова у области РХБ заштите.

162

Табела 4. Квалитет попуне јединица ЦЗ с обзиром на стручну оспособљеност

Ред бр.

Врсте јединица ЦЗ

Квалитет попуне

у потпуности задовољава

(%)

отежава успешно

извршавање задатака (%)

онемогућава извршавање задатака

(%)

1 Јединице за евакуацију и збрињавање

12,3 82,5 5,3

2 Јединице прве медицинске помоћи

20,2 75,4 4,4

3 Ватрогасне јединице 21,1 74,6 4,4 4 Јединице за

уништавање НУС 13,4 81,4 5,2

5 Јединице за РХБ заштиту

14,9 69,3 15,8

6 Јединице за спасавање из рушевина

14,0 81,6 4,4

7 Позадинске јединице 22,8 71,9 5,3 8 Јединице за

идентификацију 13,3 79,6 7,1

9 Команде одреда 38,6 57,0 4,4

То је могао бити још један од разлога знатно лошије оцене којима су испитаници вредновали стручну компетентност обвезника наведених јединица. У сваком случају, може се рећи да је, иако не једини, кључни разлог недовољне стручне оспособљености, постојећи начин попуне јединица цивилне заштите базиран на војноевиденционој специјалности и приоритет попуне јединица војске у односу на јединице цивилне заштите. Проблематичност тог решења утолико је већа када се има у виду нередовност обуке обвезника цивилне заштите.5

Наведене слабости су уочене током ангажовања јединица цивилне заштите у време НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, о чему довољно убедљиво сведоче подаци добијени интервјуисањем лица која су у том периоду руководила пословима цивилне одбране.6 Запажања која су они изнели у вези са степеном и квалитетом попуне снага које су им стајале на располагању, углавном се подударају са претходно анализираним резултатима истраживања

5 О каквој је нередовности реч довољно убедљиво говори податак да у 2003. години уопште није било обуке и да је у периоду од 1990. године извођена тек у неколико јединица. На основу тога може се рећи да обвезници цивилне заштите скоро и да нису били у прилици да на тај начин освежавају знања потребна за обављање дужности на које су распоређени. 6 Антервјуисање је изврћено у оквиру ширег истраживачког пројекта који је реализовао Институт ратне вештине (2004. године) у сарадњи са Управом за одбрану републике Србије Министарства СЦГ.

163

добијеним анкетирањем лица надлежних за попуну и обуку јединица цивилне заштите. Процењено је да се неадекватан квалитет попуне јединица цивилне заштите људством директно одражавао на ефикасност извршавања постављених задатака, и да је приоритетан услов за побољшање стања у том погледу промена постојеће законске регулативе која се односи на критеријуме расподеле људских ресурса у одбрани. У вези с тим незаобилазно питање јесте и ангажовање жена у овој области одбране.

Постојећа структура снага цивилне одбране, пре свега разноврсност и број јединица цивилне заштите опште и посебне намене нуди довољно широко подручје за радно ангажовање свих профила и нивоа стручности. Ако би у условима тако великих потреба за људским ресурсима у цивилној одбрани велики број жена остао "по страни," то би свакако значило својеврсно расипање кадрова и неминовно преоптерећење појединих категорија обвезника. Наиме, не би се могла избећи појава да се не мали број њих ангажују на пословима за које нису стручно компетентни или довољно психофизички способни, или, пак, на пословима где њихове способности нису довољно искоришћене.

Какво је у том погледу тренутно стање у снагама цивилне одбране на територији Републике Србије?

Обим ангажовања жена у јединицама цивилне заштите

Према резултатима наведеног истраживања могло би се закључити да је удео жена у овом сегменту одбране неоправдано низак. Наиме, њихово учешће у сасатву јединица ЦЗ креће се до свега три одсто укупног састава (табела 5).

Табела 5. Обим ангажовања жена у јединицама ЦЗ

Ред. бр.

Врсте јединица ЦЗ Удео жена у саставу јединица ЦЗ (%)

1 Јединице за евакуацију и збрињавање 0,48 2 Јединице прве медицинске помоћи 2,97 3 Ватрогасне јединице 0,37 4 Јединице за уништавање НУС 0,0 5 Јединице за РХБ заштиту 0,80 6 Јединице за спасавање из рушевина 0,28 7 Позадинске јединице 0,79 8 Јединице за идентификацију 0,45 9 Команда одреда 1,16

Као што се могло претпоставити, у том погледу постоје приметне разлике између појединих врста јединица. Није изненађујуће што у некима од њих, као што су јединице за уништавање неексплодираних убојних средстава, жена скоро и да нема. Пре свега, међу женама има веома мало оних чија квалификација одговара захтевима те врсте посла, тако да их, као готове стручњаке, није могуће наћи у контингенту

164

доступном за ангажовање у цивилној заштити. С друге стране, било би неекономично, а са етичког становишта прилично проблематично, упућивати их на курсеве за оспособљавање за ту делатност, будући да у мушкој популацији постоји довољан број лица са квалификацијом која их препо-ручује за ангажовање у овим јединицама. То исто важи и за ватрогасне јединице у којима, с разлогом, има врло мало жена (у просеку, 0,4 одсто укупног састава). Уосталом, независно од тренутног начина организовања, де фацто, главни носиоци ватрогасне делатности, као функције цивилне заштите, јесу професионалне ватрогасне бригаде и добровољачка противпожарна друштва, чији састав углавном чине мушкарци. У том погледу, састав ватрогасних јединица цивилне заштите не представља никакав изузетак, мада, вероватно, има простора за нешто већу заступљеност жена, првенствено на административним пословима.

Међутим, право изненађење је податак да у јединицама прве медицинске помоћи има свега око три одсто жена, а управо то су јединице које извршавају задатке неоспорно најпримереније женској природи, и на којима су жене традиционално највише биле ангажоване, баш због тога што су на тим пословима могле успешно да замене мушкарце, како би они могли бити распоређени на друге дужности где су били боље искоришћени. Податак је утолико више неочекиван када се има у виду чињеница да у скоро свим већим градовима (регионалним центрима у Србији) постоје медицинске школе у којима девојке чине апсолутну већину, као и то да нема места у Србији у којем на евиденцији незапослених нема медицинских сестара. Њихов укупан број, без сумње, премашује укупан број жена тренутно распоређених у цивилној заштити у јединицама прве медицинске помоћи. Осим тога, познато је да у ситуацији високе стопе незапослености, што је тренутно карактеристика стања у Србији, знатан број лица прихвата послове ван своје струке, што важи и за медицинско особље кога има на тржишту радне снаге више него што медицинске установе исказују потребе за њима. Тај део медицинског особља (који ради ван медицинских установа) не може да буде ангажован у цивилној заштити преко тзв. других облика организовања, тако да је знатан број особа квалификованих за пружање прве медицинске помоћи остао неангажован, што је, свакако, очигледан пример нерационалног располагања људским ресурсима у одбрани, јер, ако игде жене треба да у већој мери замењују мушкарце на пословима одбране, онда је то подручје санитетске службе.

Слично се може рећи и за позадинске јединице у чијем саставу има у просеку тек око један одсто жена. Тако мали удео жена у овим јединицама не може се ни у ком случају правдати врстом послова који би својим захтевима превазилазили психофизичке способности жена. Наиме, знатан број радних места из делокруга позадинских послова су административне дужности. Те дужности жене могу једнако успешно да обављају као и мушкарци, што довољно убедљиво показују како резултати истраживања из области психологије рада тако и искуствена сазнања, укључујући и она из области ангажовања жена у војсци на местима која су по природи захтева према извршиоцима слична многима које би жене обављале у позадинским јединицама цивилне заштите.

165

Посебан случај представљају јединице за идентификацију. У њима је у просеку око 0,45 одсто жена.7 Шта је главни разлог томе тешко је просудити, осим ако се они који су о томе одлучивали нису руководили опредељењем да би жене требало поштедети психичког стреса којима су изложени људи суочени са потресним сценама које прате ту врсту посла. У сваком случају, не може се рећи да стручност која је потребна за обављање идентификације припада категорији "мушких занимања" и да жене не би могле те дужности да обављају, тим пре што те дужности припадају делокругу санитетских послова, на којима су жене традиционално видно заступљене. Наравно, остаје неспорна чињеница да обављање тих послова подразумева висок степен отпорности на посебну врсту психичког оптерећења и да не би било неосновано залагање да се жена, без преке потребе, том оптерећењу не излаже. У вези с тим, коментар заслужује и податак о заступљености жена у јединицама РХБ заштите. Њих тамо има нешто мање од један одсто.

Тачно је да међу пословима које обављају ове јединице има и оних који су физички захтевни. Међутим, то вероватно не би била главна препрека знатно већој заступљености жена у њима. Оно због чега се вероватно највише зазире од ангажовања на пословима РХБ заштите и због чега би било незахвално залагати се за масовније присуство жена у тим пословима јесте посебна врста ризика којем су оне при томе изложене, а то је ризик од стерилитета и компликација у трудноћи, на шта указују сазнања о ангажовању жена на специфичним пословима у страним армијама. Осим тога, познато је да се жене теже прилагођавају на услове рада под заштитном опремом, коју, иначе захтевају послови у РХБ заштити.8 У сваком случају, може се рећи да је, гледано у целини, обим ангажовања жена у јединицама цивилне заштите веома мали и да он, није првенствено одраз непримерености женске природе типу послова у овој области одбране већ, пре свега, последица начина попуне ових јединица, који кандидате за поједина радна места "проналази" по критеријуму војноевиденционе специјалности, што жене, које те специјалности углавном немају, чини другоразредним, односно резервним извором попуне.

Могућности већег ангажовање жена у јединицама цивилне заштите

Скоро је сасвим извесно да ће под утицајем једногласних примедаба на рачун постојећег стања у догледној будућности, уследити измене решења у сугерисаном смислу. Међутим, тиме неће бити аутоматски отклоњене све дилеме у вези са критеријумима по којима би жене требало да се распоређују у поједине јединице цивилне заштите,

7 У некима од јединица ове врсте жене су присутне у знатно већем обиму, али је број јединица у којима жена уопште нема неупоредиво већи, што се пресудно одразило на ниску вредност аритметичке средине којом се исказује просечно стање на нивоу читавог узорка. 8 Women in the Armed Forces, A Report by the Employment of Women in the Armed Forces Steering Group, Ministry of Defence of the United Kingdoom, May, 2002.

166

да би ефекти њиховог повећаног ангажовања оправдали захтеване измене. Као и при свим другим променама системске природе, неопходно је да се, и у овом случају, идентификују услови које треба испунити. Усклађеност квалификације (стручне компетенције) изврши-оца одређеног посла (образовни профил извршиоца) са захтевима радног места (радни профил) захтевају посебно образовање и припрему, која се никада у потпуности не реализује постојећим системом школовања. Апсурдна је ситуација, на пример, да закон предвиђа обавезу свих грађана према пословима одбране, ако при томе системски није решено питање оспособљавања за те улоге. Таква ситуација управо је карактеристична за Србију и Црну Гору, када је реч о оспособљавању жена за цивилну заштиту. Њих нико није ослободио обавезе у цивилној заштити, али им у последњих скоро 15 година, за ту сврху, није организовао одговарајућу обуку, осим оне која се обавља у склопу позивног професионалног образовања. Наравно, ни та обука у склопу редовног школовања не мора нужно да се поклапа (и најчешће се не поклапа) са захтевима који се постављају пред жене као обвезнике цивилне заштите, што значи да се без реактивирања курсева за ЦЗ, не може очекивати довољно продуктивно ангажовање жена у тој области.

Друга важна претпоставка рационалног ангажовања жена односи се на питање њихових склоности (интересовања, преференција) за обављање појединих дужности у области одбране. Уважавање тих склоности предуслов је мотивације за обављање одређеног посла, а, самим тим, и значајан фактор радне ефикасности. Није случајно да, и онда када су женама апсолутно доступна поједина радна места из категорије тзв. мушких послова, за која су се, у њихово име, често и не питајући их да ли су за њих заинтересоване, енергично борили и изборили припадници феминистичких покрета, оне се веома доследно држе подаље од тих послова. На пример, у неким савременим армијама константно је отворен конкурс за попуну неких радних места на које жене могу без икаквих ограничења да конкуришу, а оне то, ипак, не чине у броју који би се могао очекивати с обзиром на значајну стопу незапослености, посебно жена. Осим тога, међу онима које се прихвате тих послова, знатан број одустаје и пре истека уговореног рока, често уз изговор који се не може окарактерисати као објективни разлог. Дакле, преферирање неког посла предодређује, у великој мери, не само опредељење за тај посао него и истрајност у његовом обављању, а самим тим и резултате рада. Још један битан моменат у вези са потребом уважавања преферирања неког посла јесте и фактор ризика од повреде на том послу. Тај фактор представља значајан показатељ у којој мери је одређени посао (не)омиљен за извршиоца. Према подацима из КоВ САД, број повређених жена током обуке, када је првенствено у питању прелом костију, износи 10‡15 одсто, док се код мушкараца тај број креће од 1‡3 одсто. Утврђено је да се стопа повређивања смањује ако се усклађују захтеви посла и способности војника.9

9 Women in the Armed Forces, A Report by the Employment of Women in the Armed Forces Steering Group, Ministry of Defence of the United Kingdoom, May, 2002.

167

Према томе, када се тражи одеговор на питање: колико је реално очекивати да жене буду више заступљене у јединицама цивилне заштите потребно је да се, осим теоријских полазишта, имају у виду и непосредна искуствена сазнања.

Вредне сугестије, у том смислу, представљају процене лица надлежних за попуну и обуку јединица цивилне заштите, која су, по природи свог посла и релевантном искуству, довољно упућена у природу послова које би жене, распоређене у поједине јединице, требало да обављају (табела 6).

Табела 6. Процена могућности већег ангажовања жена у јединицама ЦЗ

Ред. бр.

Врсте јединица ЦЗ

Актуелно стање

%

Процењена могућност

%

1 Јединице за евакуацију и збрињавање 0,48 27,61 2 Јединице прве медицинске помоћи 2,97 47,41 3 Ватрогасне јединице 0,37 3,22 4 Јединице за уништавање НУС 0,0 0,73 5 Јединице за РХБ заштиту 0,80 10,97 6 Јединице за спасавање из рушевина 0,28 6,03 7 Позадинске јединице 0,79 25,47 8 Јединице за идентификацију 0,45 26,2 9 Команде одреда 1,16 16,39

Први закључак који се намеће, на основу презентованих резултата, јесте да се може рачунати на знатно већи обим ангажовања жена у односу на постојеће стање, уз реално очекивање да измена стања у том правцу не доведе у питање могућност да се поштују релевантни захтеви психологије рада, о неопходности постојања одређеног склада између захтева конкретне дужности, с једне стране и психофизичких и социјално-радних особености лица које ту дужност обавља, с друге стране.

Такође, евидентно је да према наведеним проценама, у неким од састава цивилне заштите, као што су нпр. ватрогасне јединице, јединице за спасавање из рушевина, јединице за уништавање неексплодираних убојних средстава, нема превише дужности које су примерене особеностима женске природе. Процењени могући степен ангажовања, у начелу, креће се у процентима који су приближно једнаки уделу административних дужности у тим саставима за које, иначе, није спорно да их жене могу једнако успешно обављати као и мушкарци. Наведене процене имају значајну специфичну тежину тим пре што се, гледано у целини, поклапају са запажањима која су, по том питању, изнели испитаници на руководећим дужностима у цивилној заштити у време оружане интервенције НАТО-а.

Вредан пажње је налаз, да лица задужена за попуну јединица цивилне заштите стоје на становишту да жене не би требало да у великој мери буду заступљене у јединицама за РХБ заштиту. (Процене се, у просеку, крећу око 10 одсто).

168

Овај податак је интересантан у контексту резултата, који говоре да жене релативно ниско преферирају ту врсту послова, односно послове који подразумевају коришћење сложене апаратуре и контакт са хемијским супстанцама. С обзиром на то да међу пословима из домена РХБ заштите постоји и знатан део оних који нису физички посебно захтевни, вероватно да су испитаници, процењујући их као мање примерене женама, имали у виду специфичне психолошке баријере типа страха од опасности по здравље оних који их обављају. У том смислу, извесне резерве мушкараца према већем ангажовању жена у овој области могу се окарактерисати као фер однос према полу који завређује већи степен поштеде од опасности те врсте.

Истовремено, треба имати у виду да искуства из ангажовања жена на специфичним високо захтевним пословима, на пример искуства из америчке армије, говоре да цех олаког додељивања тих послова женама плаћају, углавном, колеге ‡ мушкарци тако што, у критичном тренутку, преузимају део њихових обавеза. С тог становишта, испољена резервисаност наших испитаника - мушкараца према већем ангажовању жена у неким од јединица цивилне заштите, може се интерпретирати као израз реалистичног приступа који има у виду искуства те врсте.

Донекле су изненађујући резултати процене могућности ангажовања жена у командама одреда цивилне заштите. Истина, предвиђени могући степен заступљености жена у овим саставима од 16,39 одсто представља, као и код других састава цивилне заштите, изузетно високо повећање у односу на актуелно стање.

Међутим, подаци о учешћу жена у руководећим структурама цивилне заштите у иностранству показују да су могућности у том погледу знатно веће. Наравно, специфичности које карактеришу стање у нашој земљи оправдавају и другачија, мање амбициозна, очекивања. Ипак, има основа за претпоставку да су процењивачи, у овом случају, имали нешто строже критеријуме него што то природа послова у командама одреда налаже. У прилог те претпоставке говоре резултати добијени интервјуисањем лица на руководећим дужностима у цивилној заштити који су се изјаснила за знатно већу партиципацију жена (чак до једне трећине) на дужностима у командама и штабовима цивилне заштите.

Када се интерпретирају и једни и други резултати, треба, свакако, имати у виду податке о броју жена које су стицањем дипломе Факултета цивилне одбране и бившег Факултета општенародне одбране промовисане управо у стручњаке који би перспективно требало да се нађу на дужностима у командама и штабовима снага цивилне заштите. Своју компетентност (не мали број), потврдиле су обављањем високих руководећих дужности у цивилној заштити.

Повољне оцене које су о том ангажовању изрекли интервјуисани руководиоци ‡ мушкарци, саме по себи, добра су препорука за, донекле, смелије прогнозе могућности већег ангажовања жена у командама одреда од оног који процењују лица у органима цивилне одбране тренутно задужена за попуну и обуку.

169

Допринос већег ангажовања жена повећању квалитета попуне јединица цивилне заштите

Када су испитаници процењивали могућност веће заступљености жена у цивилној заштити они су, свакако, то чинили са претпоставком да ангажоване жене, у погледу старости, здравственог стања и стручне оспособљености, одговарају захтевима дужности које треба да обављају. Зато, да би се добио ваљан одговор на постављено питање о томе колико би се препоручена већа заступљеност жена у јединицама цивилне заштите повољно одразила на квалитет њихове попуне, неопходно је да се претходно одговори на питање да ли је у постојећим условима могуће обезбедити да профил новоангажованих жена буде одговарајући по сва три критеријума (старост обвезника, здравствено стање и стручна оспособљеност).

Увид у резултате пописа становништва Србије који је обављен 2000. године показује да у женској популацији има близу милион особа у узрасту 20‡40 година, што се, неоспорно, може сматрати адекватним са становишта захтева које намећу послови у цивилној заштити. Дакле, то је довољно бројан и у погледу старости квалитетан контингент обвезника цивилне заштите потенцијално расположивих за ангажовање. Наведени подаци о актуелној заступљености жена у овим саставима, која је, тако рећи, симболична, говоре да је тек незнатан део овог контингента ангажован по основу обавезе служења у цивилној заштити. Истина, том незнатном броју тренутно присутних у јединицама цивилне заштите треба придодати известан број жена које су по основи радног места обухваћене кроз тзв. друге облике организовања цивилне заштите. Међутим, имајући у виду садашњу правну регулативу, ти други облици ангажовања (по основу радног места) нису доминантни већ само додатни, тако да је евидентно да је и по том основу ангажован мали број жена обвезника. Према томе, у категорији лица женског пола пожељне старосне доби још увек је велика већина оних који практично не обављају никакве дужности из домена цивилне заштите. То се врло очигледно могло примети у време агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију, када су се стекли сви услови да се снаге цивилне заштите ставе у највиши степен приправности и када се велики број тих снага ангажовао на конкретним задацима, а да су при томе жене у најбољим годинама остале, скоро, сасвим по страни. Изгледа да оне које су последњих година, тј. од времена када није било организоване обуке за цивилну заштиту (од 1990), стасале до узраста када се постаје обвезник цивилне заштите, нигде нису биле евидентиране као кадар њених јединица. Број таквих се у међувремену повећао отприлике по стопи годишњег прираштаја женске популације, будући да су жене које су стасале до узраста обвезника цивилне заштите и даље остале без распореда у њеним јединицама. Полазећи од наведених података и процена, сасвим је јасно да старосно и здравствено најквалитетнији део обвезника жена и даље чека на одговарајући ангажман. Наравно, све оне нису тренутно на располагању за ангажовање с обзиром на ограничења по основу трудноће и узраста детета.

170

Међутим, може се рећи да је број случајева таквих ограничења релативно мали с обзиром на опште познату појаву каснијег заснивања брачне заједнице, као и смањење рађања. Према томе, та, иначе, неславна страна демографске слике нашега друштва не узрокује знатно смањење броја жена које могу тренутно да се ангажују. Могуће је повећање удела жена у снагама цивилне заштите, уз пуно поштовање критеријума да оне које буду ангажоване буду млађих годишта, а самим тим и задовољавајућег здравственог стања. С тог становишта повећано ангажовање жена у јединицама цивилне заштите допринело би побољшању квалитета њихове попуне.

Што се тиче стручне компетентности жена ‡ потенцијалних кандидата за распоређивање у поједине јединице цивилне заштите, ситуација је врло специфична управо због поменуте чињенице о потпуном застоју у обуци жена за те улоге. Од када је у школама и на факултетима укинут предмет Општенародна одбрана изостало је и елементарно образовање из области цивилне заштите. Добар део садржаја из тог домена мушкарци апсолвирају током служења војног рока, док су жене за то, углавном, ускраћене, тј. оне о томе сазнају само онолико колико се програм њиховог стручног оспособљавања за одређено радно место неким својим деловима случајно поклапа са тим садржајима. Истина, то поклапање може бити сасвим довољно да их учини потпуно компетентним за одређене дужности у јединицама цивилне заштите.

С тог становишта, чини се реалном претпоставка да, с обзиром на висок степен обухваћености женске популације средњим и високим образовањем, међу женама које су завршиле школовање тог нивоа, постоји велики број оних које би, ако би се распоредиле на дужности у цивилној заштити у складу са специфичним знањима које поседују, биле стручно сасвим компетентне за обављање тих дужности. То, на пример, важи за све жене медицинске струке распоређене у јединице прве медицинске помоћи. Тај начин обезбеђивања стручне компетентности обвезника цивилне заштите свакако је најелегантније решење и оно као такво треба максимално да се примењује. Ипак, није реално очекивати да се на тај начин може у потпуности решавати проблем оспособљавања кадра за послове цивилне заштите. Због тога, нема ваљане аргуме-нтације којом би могла да се оправда садашња пракса потпуног запостављања наменског курсирања, посебно у условима када, у склопу општег школског образовања, не постоје програмски садржаји из области цивилне заштите. Све то значи следеће: да уколико се жели да се већим ангажовањем жена у јединицама цивилне заштите обезбеди побољшање квалитета њихове попуне, неопходно је да се активирају одговарајући системски уређени начини њиховог редовног(основног) и наменског (специјалистичког) оспособљавања за конкретне послове у том домену одбране. Овај услов спада у ред оних који могу да се остваре. У том смислу оправдано је закључити да би остваривање процењене могућности повећаног удела жена у јединицама цивилне заштите, уз претходно испуњавање наведеног услова, било исплативо и са становишта повећања њихове стручне компетентно-сти за обављање наменских задатака.

171

Закључак

Гледано у целини, квалитет попуне јединица цивилне заштите, у погледу старости, здравственог стања и стручне оспособљености обвезника, не омогућује успешно извршавање наменских задатака тих јединица. Очигледно, неповољна старосна и квалификациона структура ових јединица у великој мери је последица постојећих критеријума попуне који је базиран на војноевиденционој специјалности и који приоритет даје попуни војних јединица. Као такав он представља значајан ограничавајући фактор рационалнијег располагања људским ресурсима у одбрани. Између осталог, он, и без формалних ограничења, практично онемогућава ангажовање жена на појединим дужностима у цивилној заштити на којима би оне уз одговарајућу стручну оспособљеност могле да испоље високу ефикасност. Задржавање таквих решења, која, осим што су нерационална, противурече захтевима равноправности полова, неоправдано је, тим пре, што постоји евидентан дефицит обвезника мушког пола одговарајуће старосне доби и потребног стручног профила за ангажовање на специјализованим пословима цивилне заштите. Према томе, ако би се задржао постојећи приоритет у попуни Војске СЦГ, што није без основа, и ако би Војска истрајавала на традиционалној пракси да претежно ангажује мушку популацију, проблем обезбеђивања довољног контингента мушкараца адекватног годишта, неопходног за одређене послове у цивилној одбрани, био би све израженији. То, као приоритетан задатак намеће изналажење додатних извора попуне. Жене, свакако, представљају значајан и у овом тренутку недовољно искоришћен ресурс цивилне одбране. Њихово веће ангажовање у јединицама цивилне заштите, ако и не би решило све проблеме квалитета њихове попуне, било би, без сумње, значајан допринос ублажавању тог акутног проблема.

WOMEN ENGAGEMENT IN THE FUCTION OF IMPROVING THE REINFORCEMENT QUALITY OF CIVIL PROTECTION UNITS Jovanka ŠARANOVI Ć, Ph.D War craft Institute, Belgrade

Zoran KILIBARDA, Ph.D Faculty of security, Belgrade

Summary: Acording to the results of empirical researches there is evident problem of the luality of composition of civil protection units in Serbia.The structure of those units doesn’t satisfy noone of three considered criterions: age, health and professional competence. As one of the aprouches for the solution of that problem, an encrement of engament of njomen in those units is suggested. Key words: civil protection, reinforcement quality, women engagement.

ЉУДСКИ РЕСУРСИ У ХЕРЦЕГОВИНИ

ОРГАНИЗАЦИЈА МЕНАЏМЕНТА ЉУДСКИХ РЕСУРСА У ПРИВРЕДИ ИСТОЧНЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ (РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА)

Удк: 008:658.012.4 (497.6)

мр Петар ИВАНКОВИЋ Требиње

Резиме: Људски ресурси у савременој организацији представљају кључне факторе њене пословне успешности и развоја. Из тог разлога селекцији при запошљавању, развоју запослених и коришћењу њиховог радног потенцијала у свијету се поклања изузетна пажња. Материјални чиниоци су изгубили примат у развоју организације - та улога данас припада хуманом чиниоцу организације - запосленим у њој.

Кључне ријечи: људски ресурси, организација, резултати истраживања.

1. Увод

Људски ресурси у савременој организацији представљају кључне факторе њене пословне успешности и развоја. Из тог разлога селекцији при запошљавању, развоју запослених и коришћењу њиховог радног потенцијала у свијету се поклања изузетна пажња. Материјални чиниоци су изгубили примат у развоју организације - та улога данас припада хуманом чиниоцу организације - запосленим у њој. Полазећи од ове премисе приступило се истраживању организације менаџмента људских ресурса у општинама источне Херцеговине, чији се резултати презентирају у овом раду.

Резултати истраживања треба да престављају документовану основу за промену стања у овој области, које треба да буде превасходно у функцији бржег економског развоја региона.

173

2. Предмет истраживања

На подручју шест општина источне Херцеговине, чија површина износи 3702 км2 и која има 90.200 становника, извршена је анализа структуре запослених у 54 предузећа, са стањем у мјесецу јуну 2004. године.

Циљ истраживања је првенствено организациони аспект менаџмента људских ресурса у малим, средњим и великим предузећима.

У спроведном истраживању прикупљени су и анализирани подаци о следећим компонентама подсистема људских ресурса:

- Нормативном уређењу питања везаних за људске ресурсе;

- Организацији дјелатности менаџмента људских ресурса;

- Обављању основних процеса у менаџменту људских ресурса;

- Информационом систему људских ресурса;

- Структури запослених у предузећу;

- Флуктуацији запослених;

- Апсентизму запослених.

У концепту истраживања било је предвиђено да се обради 10% великих предузећа, 40% средњих и 50% малих предузећа.

На основу поставки истраживања сачињен је упитник са 33 питања. Упитник је послат у 80 предузећа.

Одговори су стигли из 54 предузећа. Значи у односу на постављени циљ одговори су добијени од 68% предузећа којима је био упућен упитник. Број обрађених предузећа се сматра задовољавајућим.

Основни критериј за подјелу предузећа на велика, средња и мала био је број запослених.Једноставно из разлога што је овај дио Републике Српске у фази транзиције, тако да није било могуће, а не би представљало ни реалну подлогу, узимати друге критерије, као нпр. укупан приход, реализацију на ино-тржишту, вриједност основних и обртних средстава, као и остварени профит.

Уколико би се узели ови критерији не би се добила реална слика о величини предузећа.

Према броју одговора на постављена питања обрађено је:

- 11% великих

- 20% средњих и

- 69% малих предузећа.

Ово илуструје слиједећи графички приказ:

174

6

11

37

0

5

10

15

20

25

30

35

40

veliko preduze}e srednje preeduze}e malo preduze}e

Слика 1. Графички приказ великих, средњих и малих предузећа.

Исто тако илуструје се и структура великих, средњих и малих предузећа на слици 2.

11%

20%

69%

veliko preduze}e

srednje preeduze}e

malo preduze}e

Слика 2. Структура великих, средњих и малих предузећа.

175

3. Резултати истраживања

а) Нормативно уређење питања везаних за људске ресурсе

Овај сегмент у предузећу уређује се правилником о систематизацији радних мјеста, правилником о радним односима, правилником о раду по основу норме и правилником о унутрашњој организацији.

На нивоу великих предузећа ови односи су уређени правилником о систематизацији радних мјеста 83% и правилником о радним односима 17%. Нису уређени односи по питању награђивања радника по основу норме, а поред тога не постоје уређени односи о унутрашњој организацији предузећа.

Када су у питању средња предузећа доминирају правилници о радним односима 37%, затим слиједе правилници о раду по норми 27%, систематизацији радних мјеста 18% и правилници о унутрашњој организацији 18%.

Мала предузећа ова питања уређују кроз систематизацију радних мјеста 49%, правилником о радним односима 33%, правилником о раду по норми 13% и правилником о унутрашњој организацији 5%. Ово илуструје слиједећи графички приказ.

25

17

8

4

0

5

10

15

20

25

30

Sistematizacijaradnih mjesta

Pravilnik o radnimodnosima

Pravilnik o radu ponormi

Pravilnik ounutra{njojorganizaciji

Слика 3. Графички приказ нормативног уређења питања везаних за људске ресурсе

Структуру нормативног уређења питања везаних за људске ресурсе малих, средњих и великих предузећа илуструје слиједећа слика.

176

46%

32%

15%

7%

Sistematizacija radnihmjesta

Pravilnik o radnimodnosima

Pravilnik o radu po normi

Pravilnik o unutra{njojorganizaciji

Слика 4. Структура нормативних аката везаних за људске ресурсе.

Сљедећа табела показује нормативне акте којима се уређују људски ресурси.

Табела 1. Нормативни акти везани за уређење људских ресурса.

Величина

предузећа

Којим се нормативним актом уређују питања везана за људске ресурсе?

Систематизација радних мјеста

Правилник о радним односима

Правилник о раду по норми

Правилник о унутрашњој организацији

Велика 5 9,3% 1 1,9% 0 0% 0 0%

Средња 2 3,7% 4 7,4% 3 5,6% 2 3,7%

Мала 18 33,3% 12 22,3% 5 9,3% 2 3,7%

46,3% 31,6% 14,9% 7,4%

Даља анализа указује да је ове правилнике највећим дијелом радио, разрадио и конкретизовао за велика предузећа тим 50%, консултант 33%, а појединац 17%. За средња предузећа тим 36%, појединац 46%, а консултант 18%, за мала предузећа појединац из фирме 65%, тим 19%, а консултант 16%.

Графички приказ учесника у изради нормативних аката везаних за људске ресурсе приказује слиједећа слика.

177

14

30

10

0

5

10

15

20

25

30

35

Tim Pojedinac iz firme Konsultant

Слика 5. Учесници у изради нормативних аката везаних за људске ресурсе.

Структуру учесника у изради нормативних аката приказује слиједећа слика.

26%

56%

18%

Tim

Pojedinac iz firme

Konsultant

Слика 6. Структура учесника у изради нормативних аката везаних за људске

ресурсе.

Добијене одговоре од великих, средњих и малих предузећа везаних за ово питање приказује слиједећа табела.

178

Табела 2. Учесници у изради нормативних аката о ХР

Величина

предузећа

Ко је радио нацрте наведених нормативних аката о ХР?

Тим Појединац из фирме Консултант

Велика 3 5,6% 1 1,8% 2 3,7%

Средња 4 7,4% 5 9,3% 2 3,7%

Мала 7 13,0% 24 44,4% 6 11,1%

26,0% 55,5% 18,5%

Укупни резултати испитивања показују да је нацрте наведених нормативних аката о људским ресурсима највише радио појединац из предузећа 56%, тим 26%, а консултант 18%.

Посматрано у цјелини на основу обрађених упитника изради нормативних аката претходила је анализа постојећег стања, потом је вршена расправа по истој, како би се најрационалније поставила организациона структура.

Израдом и усвајањем нормативних аката се завршава цјелокупни процес везан за политику људских ресурса, без које нема ефикасног прибављања и развоја запослених.

Праћење примјене нормативних аката, и утврђивање ефеката те примене изостало је у свим предузећима обухваћених истраживањем, што се посебно негативно одразило на мотивисаност и стручни развој запослених.

б) Организација дјелатности менаџмента људских ресурса

Истраживања указују да у свим предузећима било да су мала, средња или велика не постоји посебна организациона цјелина која обавља послове из области људских ресурса. Ови послови организационо су постављени у оквиру кадровске службе.

Нажалост, у већини предузећа нема ни предвиђеног радног мјеста у којима се обављају ови послови. Зато је потребно да се у свим предузећима предвиде у првој фази макар једно радно место високе стручне спреме адекватног смера на коме би се обављали стручни послови управљања људским ресурсима. Као приоритетни задатак тог радног места био би оспособљавање запослених за успешно пословање у тржишним условима привређивања. У супротном у колико не буде ових послова проблеми ће бити све израженији, а предузећа ће све више стагнирати и одумирати.

179

Чак ни у пословној политици, коју усвајају органи управљања сваке године, приликом доношења плана, није предвиђено стручно усавршавање и иновирање знања запослених, а поготово нема постављених стратешких циљева усавршавања за средњорочни план.

ц) Обављање процеса менаџмента људских ресурса

У организацијама које су биле предмет истраживања нису присутне писане процедуре за управљање људским ресурсима. У већини предузећа постоји систематизација радних мјеста која је прилично стереотипно постављена, једноставно из разлога што велика и средња предузећа нису прилагодила своју дјелатност новонасталим привредним кретањима, а то је да не треба ништа производити што се не може продати.

Систематизација радних мјеста постављена је према процесу рада који се раније одвијао у одређеним технолошким цјелинама.

Рационализацији рада и оптималном радном ангажовању запослених при креирању ових нормативних аката није поклањана потребна пажња.

Тешко је доносити било какве ставове о оптимализацији радних мјеста, једноставно из разлога што за објективно закључивање не постоје релевантне информације. Функција поделе рада за успешан наступ предузећа на домаћем и ино тржишту такође није изражена.

Свако предузеће приликом доношења плана пословања, а нарочито плана производње поред основних сегментних планова, доносе план људских ресурса који усваја управни одбор предузећа и са тим се завршавају и све његове активности у области управљања људским ресурсима.

Из овога се закључује да се проблемима људских ресурса посвећује изузетно мала пажња. Једино приликом одласка радника у пензију, попуњавају се радна мјеста у непосредном процесу производње, што у администрацији најчешће није случај, а и не постоји потреба.

Што се тиче селекције при прибављању извршилаца не постоје писане процедуре и не примењују се савремене методе провере способности потенцијалних кандидата за запошљавање.

Имајући у виду претходно назначену проблематику не постоје ни критерији за напредовање, ни процедуре које то разрађују као ни планови каријере.

Једноставно речено "зациментирано" је напредовање запосле-них изузимајући појединачне случајеве.

Нажалост не постоје ни нормативни акти о образовању запослених, не истражују се образовне потребе и не доносе се планови образовања.

180

д) Информациони систем људских ресурса

Када је у питању информациони систем послови везани за људке ресурсе су на последњем мјесту. То је ирационалан приступ информационом систему људских ресурса. Практично информациони систем, када су у питању запослени, своди се на обрачун плата и ту се све завршава. Нема података о радном потенцијалу, успешности у раду, афинитетима, развоју, породичном статусу, социјалном положају, одсутности са посла, флуктуацији и др. Без наведених и других скупина података не може се ефикасно управљати процесом ангажовања и развоја запослених.

е) Структура запослених у предузећу

Посматрано у цјелини у свим предузећима се прати структура запослених по стручној спреми, дужини радног искуства и старости. Структура се прати првенствено ради обрачуна плата, минулог рада, одређених награда радника по основу времена проведеног на раду у предузећу и практично са тим се све завршава. Ни у једном предузећу не постоји програм за промјену структуре запослених, преквалификације и доквалификације радника, па према томе не постоје ни програми рада којима се уређује ова област.

ф) Флуктуација запослених

У свим предузећима постоји евиденција о приливу запослених за последњих пет година, и то по стручној спреми, занимању и старости. Мада је у свим предузећима тај прилив веома мали.

Не постоји ни у једном предузећу за дужи временски период праћење флуктуације запослених. Не евидентирају се разлози одласка радника из предузећа. Исто тако, не постоји излазни интервју, да би се могли анализирати разлози флуктуације запослених.

Флуктуација се своди првенствено на одлазак радника у пензију, и то се једино евидентира.

г) Апсентизам запослених

Подаци о апсентизму, најчешће боловању, приватним изласцима, неоправданим изостанцима уредно се евидентирају, и то првенствено ради обрачуна плата. Поред тога, редовно се врши анализа боловања, мада је мали утицај предузећа на смањивање боловања јер предузеће нема никакву контролу над њим, зато што су у надлежности институција ван предузећа.

181

С обзиром на низак животни стандард, тешко је успоставити координацију у раду, а поготово је тешко контролисати органе ван предузећа.

Такође се евидентирају подаци о апсентизму извршилаца чија су примања у директној вези са извршењем послова који су нормирани (рад на норму). Анализу оваквог вида апсентизма ради служба студије рада и времена уз тачну евиденцију броја изгубљених сати по сваком извршиоцу, уз евиденцију узрочника који је довео до тога: недостатак материјала, неприпремљен посао, квар машина, лош квалитет алата за извођење појединих операција, недостатак уља и мазива и др. уз потпис узрочника апсентизма.

Ови извјештаји се редовно анализирају сваки мјесец прије обрачуна плата за тај мјесец и достављају се руководиоцима организационих цјелина и руководству предузећа.

Извјештај о апсентизму, као и узрочнике разматра стручни колегиј предузећа у циљу превазилажења таквог стања.

4. Закључак

На основу презентираних резултата истраживања може се закључити да је нормативни аспект уређивања питања из области менаџмента људских ресурса у довољној мери заступљен. Наиме, већина организација које су биле обухваћене истраживањем донијеле су низ нормативних аката везаних за људске ресурсе (систематизацију радних мјеста, правилник о радним односима, правилник о раду по норми и правилник о унутрашњој организацији). Квалитет тих аката и ефекти њиховог спровођења нису били предмет истраживања.

Стручно обављање послова везаних за људске ресурсе упућује на потребу за стварањем посебне организационе цјелине чији би то био дјелокруг рада. Тиме би се повећао квалитет свих одлука везаних за људске ресурсе и подигао би се ниво квалитета обављања свих процеса из менаџмента људских ресурса. У тој функцији треба да буду писане процедуре за управљање људским ресурсима и савремени информациони систем људских ресурса.

С обзиром на стање у привреди флуктуација запослених се практично сводила само на одлазак радника у пензију, а апсентизам запослених искључиво се прати ради обрачуна плата. Дубље проучавање ових процеса и примјена мјера које су у функцији њиховог сводјена у жељене оквире изостали су у свим организацијама.

Имајући у виду наведено неопходно је да се у наредном периоду већа пажња посвети људским ресурсима. У том циљу менаџери треба да стекну савремена знања из области менаџмента људских ресурса, у организацијама се морају ангажовати стручњаци за људске ресурсе и кроз увођење стандарда серије ИСО 9000 треба разрадити кључне процедуре из области менађмента људских ресурса.

182

ORGANIZATION MANAGEMENT OF HUMAN RESOURCES IN ECONOMY OF EASTERN HERZEGOVINA (RESEARCH RESULTS)

Petar IVANKOVI Ć, M.A. Trebinje

Summary: Human resources in contemporary organization are the key factors in its successful business and development. For that reason, special attention is dedicated to employment selection, developmenmt of the employees and using of their working potential. Material factors have lost its primacy in organization development - this role today is given to humane factor of the organization - its employees. Key words: human resources, organization, research results.

184

СПОРТ ЗА СВЕ

МОТИВИ, КОРИСТ И ЗАДОВОЉСТВО ОД СПОРТА

Удк: 796.011

Проф. др Душко ВЕЈНОВИЋ Бања Лука

Апстракт: У раду се говори о мотивима, успјеху и унапређењима у спорту.

Посебна пажња посвећује се задовољству и користи од спорта, спорту и безбједности заједнице, спорту и здрављу, спорту, младим и образовању, те значају добровољаца у спорту и сврхи стратегије спорта.

Кључне ријечи: спорт, млади, здравље, образовање, задовољство.

1. Мотиви, успјех и унапређење у спорту

Спорт је уплетен у одређену друштвену ситуацију економије, политике, културе, пропаганде, рекламе итд. Социологија спорта покушава да нађе одговор на питања контекста и друштвене условљености спорта. Социологија спорта је одговор на најреалније потреба спортског покрета, непосредни резултат тих потреба; она указује на уску зависност између развоја спорта и развоја одређених области и друштвеног живота, одређених појава културе и цивилизације. Утицај спорта на масовну културу и обрнуто, узајамни однос спорта и политике, спорта и религије, питања су која за своје објашњење морају узимати у обзир друштвени оквир, савремене токове у којима доминира индустријали-зација и урбанизација.

Социологија спорта је посебна социлогија, која се бави проучавањем једног посебног сегмента - спортског. Спорт је подручје научног истраживања за које се сматра да је још увијек недовољно

185

истражено. Баш зато што тек треба открити његово истинско значење. Иако истраживања спорта на подручју социологије немају дугу традицију,ипак се може рећи,да се као научна дисциплина социологија спорта већ конституисала. А конституисала се захваљујући чињеници да располаже својим предметом истраживања, као и методама и техникама истраживања.

Спорт утиче на све главне структуралне елементе цјелокупног друштва,као што елементи друштва утичу на њега. Само у тој дијалектичкој међузависности он види могућност адекватне социолошке анализе феномена спорта, али и у динамици и развоју односа и процеса у конкретном друштву и сагледавања социјалних димензија спорта.

Дневно на стотине појединаца узима учешће у различитим видовима спортских активности. Неки су такмичари, неки судије док остали учествују као посматрачи или администратори. Сви они користе велики број спортских објеката, од травнатих терена преко спортских хала и базена до паркова. Вјежбају појединачно и у групама, од најмлађих узраста до ветерана. Заједно, сви они уживају у бројним задовољствима које спорт може да пружи.

Имајући све ово у виду, веома важан истаживачки задатак је да се утврде мотивациони модели на којима се спорт заснива. Анализа мотива је увијек значајно питање када се анализира проблем људског дјеловања. Истраживањем мотивације се долази до сазнања зашто неко одлучује да се нечим бави. Досадашња истраживања1 су показала да када је спорт у питању дјелују три кључна мотива:

1. потреба за физичким усавршавањем личности,

2. потреба за такмичењем и успјехом и

3. потреба за друштвеношћу.

За успјех у спорту веома су битни неопходни услови који се огледају приоритетно кроз три најзначајнија фактора:

1. добри услови за тренирање и такмичење,

2. добра организација тима – клуба и

3. добри односи са саиграчима.

Да би се унапредио спорт неопходно је предузети слиједеће кораке:

1. радити са младима и талентованима,

2. побољшати организацију спортских клубова,

3. побољшати организацију спорта у друштву, држави и међународној заједници,

4. издвојити већа финансијцка средства и

5. обезбједити што стручнији тренерски кадар.

1 Борислав Ђукановић, Ратко Р. Божовић и Милош Бешић: Свијет спорта, ЦИД Подгорица, Подгорица, 2001. страна 141.

186

2. Задовољсто и корист од спорта

а) Задовољства од спорта

Задовољства доброг спорта су документована и могу укључити:

1. Физичка: боља циркулација, смањен ризик од болести срца и високог притиска, контрола тежине, јаче кости, повећана снага, флексибилност и координација.

2. Ментална: ослобађање од стреса, осјећај раста способности, повећање самопоуздања и учење нових вјештина.

3. Социјална: разумијевање тимског рада и принципа фер плеја, дјељење одговорности, развијање лидерских особина и учење прихватања неуспјеха.

4. Социолошка: креирање мреже подршке, партнерство и волонтерско насљеђе, смањење криминала и насиља, развој идентитета заједнице и понос и безбједније друштво.

5. Економска: Смањење трошкова за лијечење, нове могућности за запошљавање и трговину и добит од спортских приредби.

б) Корист од спорта

Спорт пружа велико задовољство и забаву учесницима и гледаоцима, али он исто тако даје значајан допринос економији државе, развоју и очувању животне средине и унапређењу међуљудских односа. Користи које од спотра има локална заједница су вишеструке. Спорт је «јавно лице» локалне власти и доводи је у контакт са грађанима. Он је често у првој борбеној линији иницијатива за ангажовање грађана у разним активностима. Спорт је одувијек имао предност да буде у додиру са културом младих и обезбједи прилике да се створе важне везе између школе и локалне заједнице.

Пет најважнијих персоналних вриједности научених кроз учеђшће у спорту су: физичка припремљеност, усавршавање, дисциплина, тимски рад и сарадња.

Добровољни рад и активни грађани имају важну улогу у спорту. Кроз добровољни рад и ангажовање спорт обезбјеђује људима прилику да побољшају своје вјештине и ставе их у функцију у корист заједнице. Многе вјештие и знања научене ангажовањем у спорту дају бенефиције у другим областима живота и рада.

Економска корист од спорта је у томе што је спорт велики бизнис. Искуства других земаља и градова показују да спорт може имати водећу улогу у обезбјеђивању инвестиција са стране – директно кроз

187

улагања или кроз размјену културе и стварање позитивног имиџа града и региона. Спортски туризам је, нпр., грана која се у посљедњих неколико годана страховитом брзином развија. Изградња и одржавање спортских објеката, повезивање привреде и спорта кроз маркетиншке активости су такође области у којима велики број младих и образованих људи може наћи посао и исказати своје способности и квалитете.

Дакле, спорт је важан за свакога. Хиљаде људи имају корист директно кроз учешће у спортским активностима, док хиљаде других имају, не тако директну, али ништа мање значајну корист.

3. Спорт и безбједност заједнице

Нивои социјално – патолошког понашања и криминалне активности међу младима су велики проблем за читаву заједницу као и за поједине средине. Стопа криминала међу младима је у порасту. Разлози криминала и насилничког понашања су комплексни и мултидимензионални. Спречавање таквих активности одузима пуно времена полицији и службама безбједности, па самин тим се троше и огромна финансијска средства.

Било би наивно мислити и нереално захтјевати да спорт сам смањи ниво малољетничког криминала у друштву. Међутим, искуства која постоје показују да спорт има изузетно значајну улогу у превенцији ове појаве. Постојећи подаци указују да спорт има индиректан утицај на смањење криминала јер обезбјеђује изазов, авантуру, даје значај и осјећај сврхе младим људима тамо гдје је претходно било празнина. Бављење спортом може створити самопоштовање, вјеру и лидерске способности, а младим људима који су већ имали криминалних искустава помаже да се лакше укључе у заједницу и дају допринос безбједности заједнице и безбједности свих уопште.

4. Спорт и здравље

Допринос спорта здрављу људи је непроцјењив и све значајнији. Опште је познато да се нпр. Ради кориштења аутомобила, персоналних рачунара и вишка слободног времена људи све мање физички ангажују тј. да имају физичке активности далеко испод нивоа неопходног за здрав живот. Грађани укључени у редовне спортске и физичке активности су знатно продуктивнији, рјеђе одсуствују са посла и нису склони инцидентима. Спорт помаже људима да остану здрави и способни и представља један од видова превентиве.

Бављење спортом

• смањује ризик од болести срца и срчаног удара,

• помаже регулисању тјелесне тежине уз одређене дијете,

• смањује пад нивоа калцијума у костима,

188

• повећава могућност превенције канцера и

• психолошке користи укључују повећање самопоштовања и ослобађање од стреса.

У интересу здравља неопходно је водити рачуна о изградњи нових стамбених и привредних објеката за које се користе нове површине, што проузрокује директан притисак на зелене површине, паркове и игралишта. Спортска игралишта и паркови су «зелена плућа» сваког града, док нова игралишта могу помоћи у обнављању загађеног и оштећеног земљишта.

5. Спорт, млади, и образовање

За добар старт у животу млади људи имају потребу да кроз квалитета процес учења развију свој академски потенцијал. Али образовање се не завршава у школској учионици нити може бити мјерено једино академским резултатима. Дјеца имају потребу да науче знања која ће им помоћи да постану комплетне личности, а у том процесу спорт има кључну улогу. Ускраћивањем могућности да се исказују кроз игру дјеца се спутавају а као посљедица јављају се неурозе, разни облици неприлагођености, као и почетни облици насилничког понашања.

Према тврдњама истакнутих спортиста спорт има незамјељиву улогу у изградњи карактера. Он учи људе вриједностима као што су самодисциплина, тимски рад, заједнички респект и фер плеј. Спорт омогућава младима да каналишу своју енергију, агресивност и такмичарски дух у персонално и друштвено корисном смјеру.

Учешће у спорту омогућава младим људима да конструктивно користе своје слободно вријеме. Групне и тимске активности промовишу осјећа јзаједништва и поноса због достигнућа која повећавају осјећај значаја и вриједности у заједници. Нека истраживања спроведена у основним школама показују да рана искуства у спорту имају немјерљив утицај на учешће у спорту током каснијег живота.

Спортски клубови, образовни центри,спортски објекти, комерцијални сектор и медији имају важну улогуз у обезбјеђивању прилика за младе људе да «пеђу јаз» између школе и заједнице.

6. Значај добровољаца у спорту

Добровољне и друштвене активности су фундаменталне у развоју демократских, социјалних и правичних друштава. Добровољне и друштвене групе, невладине организације као независне, непрофитне организације доносе нове вриједности заједници и попуњавају простор који не могу попунити држава и тржиште. Оне омогућавају појединцима да доприносе јавном животу и развоју своје локалне заједнице и друштва и заједнице уопште.

189

Од организовања рада локалних клубова до међународних такмичења добровољци играју кључну улогу у промоцији спортских активности.

7. Сврха стратегије спорта

Сврха стратегије спорта је да обезбједи план за добро и прецизно координисан систем са спортистом – учесником у његовом средишту тако да што је могуће више људи ужива у задовољствима које нуди спорт и обогати живот заједнице.

Сагледавајући раније наведене дефиниције спорта, задовољства спорта, друштвене користи спорта, неопходно је истакнути да:

1. спорт захтјева да учесници користе физичку и менталну вјештину што захтјева вјежбање или припрему за побољшање или перфекцију,

2. спорт укључује такмичење са другим учесницима, самим собом или природом. Ниво такмиченја може бити од почетничког до интернационалног,

3. спорт се одвија у структуираном окружењу и вођен је прецизним правилима,

4. стратегија спорта је базирана на серији основних вјеровања о вриједностима спорта. Стратегија подржава вриједности као што су доступност, учесник у средишту, коректност, једнакост и заједничко водство. Развијајући ове вриједности Стратегија је базирана на слиједећим вјеровањима:

• приступ квалитетном бављењу спортом је право свих грађана без обзира на старост, пол, економски статус, могућности, националну и вјерку припадност,

• у центру спортског система је учесник,

• једнаке могућности за учешће на свим спортским нивоима су есенцијалне,

• принципи фер – плеја морају преовладавати кроз комплетан спортски систем,

• одговорност за спорт је подјељена између већег броја партнера, укључујићи органе и институције, локалну управу, спортске организације и образовне установе. Ефектан спортски систем захтјева сарадњу и подјелу дужности.

• Учешће у спорту дозвољава појединцима да уче и примјене вриједности као што су поштовање, толеранција и поштивање правила.

190

• добар спорт подразумјева задовољство учешћа, учења, тестирања сопствених вриједности и успјеха. Без обзира на ниво такмичења мора бити присутна љубав према спорту.

• ангажовање у спорту мора развијати људе. Изазовна искуства кроз спорт могу помоћи појединцима да поставе и постигну задате циљеве и максимализују свој потенцијал.

Из напред наведеног може се закључити да је стратегија спорта веома важна за дугорочни развој спорта уопште, а исто тако и за свестран напредак у друштву.

MOTIVES, BENEFIT AND PLEASURE FROM SPORTS

Professor Duško VEJNOVI Ć Ph.D. Banja Luka

Summary: This paper tells about motives, success and improvement in sports. Special attention is dedicated to pleasure and benefit from sports, sports and community safety, sports and health, sports, young and education, and the importance of volunteers in sports and the purpose of sports strategy. Key words: sports, young, health, education, pleasure.

192

ПРИКАЗИ И ОСВРТИ

ПРИКАЗ КЊИГЕ СОЦИОЛОГИЈА СПОРТА АУТОРА ПРОФ. ДР ДУШКА ВЕЈНОВИЋА Издавача Факултета физичког васпитања и спорта, Бања Лука, 2006.

Проф. др Петар ПАВЛОВИЋ Факултет физичког васпитања и спорта Бања Лука

Први универзитетски уџбеник из Социологије спорта!

Аутор проф. др Душко Вејновић је недавно издао уџбеник Социологија спорта на 247 страница куцаног текста формата Б5. Књига – уџбеник се сатоји из три дијела и то: наука и спорт, спорт и друштво и негативне појаве у спорту. Аутор у оквиру напред наведених тема посебнау пажњу посвећује развоју и методу социологије спорта, спорту и друштву у транзицији, суштини спорта, мотивима, користи, стратегији, сврхи и различитим теоријским приступима спорту. Функцијама спорта, односима између друштва и спорта и то у првом реду спорту као политичкој појави, спорту као економској појави, спорту као културној појави, спорту као социјалној појави и спорту као моралној појави посвећује се велика пажња. Социјална стратификација и спорт, носиоци у спорту, тим – клуб као основна организациона форма, спорт и образовање, медији и спорт, менаџмент у спорту и спортско суђење и санкције у спорту на специфичан начин ову књигу чине корисном и употребљивом. Сагледавање негативних појава у спорту и то у првом реду насиља у спорту, национализма у спорту, насиља и вандализма на спортским теренима, фудбала, пропаганде и расизма у спорту, хулиганства у спорту, тероризма у спорту и трајно постављеног питања, како превазићи насиље у спорту и како обезбједити адекватне мјере за спречавање насиља и недоличног понашања на спортским приредбама веома су актуелне теме данашњег друштвеног тренутка. Допинг и дрога у спорту нажалост су све већи изазов и за спорт и за спорташе и за друштво и посвећује им се велика пажња у овој књизи.

У књизи се посебно истиче да је спорт слика и израз одређеног друштва, он обнавља друштво, и ако је здраво друштво, здрав је и спорт и обрнуто. Спорт је јавно лице локалне власти и доводи је у контакт са грађанима. Спорт подстиче вриједности као што су: поштовање, толеранција, поштење и колективни дух.

193

У спорту је прије била најважнија институција образовање, док је данас за спорт најважнија побједа као највећи идеал. Аутор посебно истиче да би се унапредио спорт неопходно је спроводити слиједеће кораке: радити са младима и талентованима, побољшати организацију спортских тимова, побољшати организацију спорта у друштву, на нивоу државе и у цјелокупној међународној заједници, те издвојити већа финансијска средства и обезбједити што квалитетнија кадровкса рјешења, а посебно квалитетан тренерски кадар. Аутор проф др Душко Вејновић нарочито истиче да се за потребе ширег прегледа институционалног оквира дјеловања спорта у Европи може констатовати да је он груписан у три сектора и то: јавни, добровољни и комерцијални. Аурод даље истиче да спорт помаже људима да остану здрави и способни и представља један од видова превентиве. Бављење спортом посебно смањује ризик од болести срца и срчаног удара, помаже регулисању тјелесне тежине уз одређене дијете, смањује пад нивоа калцијума у костима, повећава могућност превенције канцера и психолошке користи укључују повећање самопоштовања и ослобађање од стреса. Аутор приоритетно истиче да учешће у спорту дозвољава појединцима да уче и примјене вриједности као што су: поштовање, толеранција и поштивање правила. Аутор кроз цјелу књигу посебно шаље поруку младима «све за спорт, искажите се кроз спорт, играјте против допинга».

Књигу - уџбеник Социологија спорта цјеним веома значајном с обзиром на то да је аутор осим методолошке, педагошке и дидактичке коректности унио и новине из области транзиције спорта, друштвеног окружења и насиља у спорту, социјалне стратификације и спорта, негативних појава у спорту, дакле веома важних социолошких аспеката спорта. Јасноћа излагања, лак и разумљив језик и стил, прецизно компоновање садржине, јасна стручна и научна класификација и систематизација, као и систематизовање предмета обраде, наставних тема и наставних јединица и наслова обрађених питања по појединим главама и одјељцима овог уџбеника, позитивна су својства овог дјела, што ће читаоцима омогућити да га без већих напора користе као уџбеник, али и за потребе спорта уопште. Ову књигу – иџбеник, могу користити сви које проблематика спорта, спорта и друштва и негативне појаве у спорту интересује. У књизи – уџбенику се види да се аутор прихватио доиста сложеног и незахвалног задатка, како због недостатка домаћих радова, тако и због вишедимензионалности, па и осјетљивости саме теме. Но, захваљујући ауторовом богатом научном и наставном искуству, али и широком теоријском увиду и кориштењу релевантних домаћих и страних извора, он је овај задатак да напише уџбеник Социологија спорта заиста успјешно завршио. Ауторов спој теорије и праксе, иначе прилично рједак у овој врсти литературе, уз несумњиво огроман уложени рад, (само)дисциплину, одрицање, стрпљење и научно поштење одлучујуће је утицао на овакав квалитетан резултат. Књигу – уџбеник Социологија спорта аутора проф др Душка Вејновића препоручујемо студентима додипломских и послиједипломских студија Факултета физичког васпитања и спорта и свим другима који се професионално или на неки други начин баве спортом.

194

ПРИКАЗИ И ОСВРТИ

ПРИКАЗ КЊИГЕ ''ТЕРОРИЗАМ - АКТУЕЛНИ И МОГУЋИ ОБЛИЦИ'' АУТОРА МР МИЛЕТА ШИКМАНА Издавача Високе школе унутрашњих послова, Бања Лука, 2006.

Доц. др Дане СУБОШИЋ Криминалистичко - полицијска академија Београд

Својевремено је чувени сликар Пабло Пикасо схватио бомбардовање Гернике као фашистичку пробу краја света! Ужаси приказани на слици ''Герника'' (уље на платну из 1937. године) представљају израз уметниковог емотивног доживљаја призора и одјека, у којима се виде страх и патња, а чују крици свега што је живо и неживо! Ауторитети који добро разумеју уметников доживљај, наводе да се чују крици деце, жена, птица, цвећа, дрвећа, камена, цигли, намештаја, кревета, столица, завеса, шерпи, мачака, папира, помешаних мириса, дима...

Да ли је свет од Гернике до данас постао боље место за живот? Да ли су отклоњени узроци оваквих призора? Да ли је уметникова борба и жртва многих знаних и незнаних хероја и стваралаца од Гернике створила давну успомену? Нажалост, имајући у виду тероризам, а посебно његове актуелне и могуће облике можемо закључити да Герника није успомена, већ представља само једну у низу опомена! О томе сведочи и Миле Шикман, аутор монографије ''Тероризам, актуелни и могући облици'', кога је у својству издавача подржало Министарство унутрашњих послова Републике Српске са седиштем у Бања Луци.

Призори ужаса у очима људи и њихови крици настали безобзирним, неселективним насиљем представљају управо наведену паралелу фашизма и тероризма. Герника се у међувремену мултициплирала, тако да се у савременим условима препознаје по дешавањима у српским енклавама на Косову и Метохији, али и под називима Јерусалим, Багдад, Басра, Кабул, Бали, Мадрид, Њујорк..., у зависности од места тероризмом изазваних страхота. Њихова актуелност и последице, жилавост терористичких ћелија током сламања и обновљивост њихових функција, чине супротстављање тероризму већим изазовом од фашизма.

195

Због тога, генетичност (настанак и развој) тероризма представља оквир идентификације његових актуелних и могућих облика! Као такав, тероризам је постао теже сазнајан, али је у толико постао и већи изазов за способне истраживаче!

Вођен наведеном парадигмом, Миле Шикман се хвата у коштац са изазовом теоријског моделовања тероризма, излазећи из њега са завршним саопштењем у виду наведене монографије. При томе, није нас разочарао, пре свега водећи рачуна о свом реномеу, који одговара једном од најбољих дипломаца полицијских школа у Републици Српској и Србији. Осим тога, колега Шикман, разматраној проблематици прилази и са практичног аспекта, ангажујући се на одговорним дужностима у Министраству унутрашњих послова Републике Српске, једног од државних органа који у Балканским оквирима пружа готово највећи допринос спречавању и сузбијању тероризма!

Иначе, Шикманов опус у домену безбедности и полицијских послова је веома широк, а разматраном монографијом доказује да је то тако и када је реч о тероризму. При томе, наведена ширина Шикмановог опуса испољава се вишедимензионално. Наиме, за разлику од осталих аутора, који тероризму приступају парцијално, колега Шикман је свеобухватан (ретки су наслови у области тероризма колико су на овом нивоу општости), при томе не занемарујући доследност, потпуност и исцрпност сопствених навода!

Изнете наводе можемо документовати бројним чињеницама. У њих између осталих спадају питања обрађена појединим главама монографије. Наиме, прва глава је посвећена глобалним друштвеним променама са аспекта утицаја на актуелни и могући тероризам, у оквиру кога аутор разматра питања попут глобализације и отпора који се у односу на њу јављају, новог светског поретка итд. Друга глава је посвећена основним обележјима тероризма са историјско-структурног аспекта, док је трећа глава посвећена самоубилачком тероризму као безбедносној претњи савременом свету. Четврта глава посвећена је терористичкој претњи оружјем за масовно уништавање, док је пета глава посвећена приказу резултата емпиријских истраживања. Главном делу рада, чија су структура и садржај приказани на највишем нивоу општости, претходе изводи из рецензија (проф. др Милана Мијалковског и др Душка Вејновића), предговор и уводна разматрања, а следе закључна разматрања, прилози и литература. Наведени садржај обухваћен је на 310 страна, веома квалитетног текста.

Поједина питања аутор не разматра једнострано, већ вишестрано. То је најлакше објаснити тиме, што дефинисане садржаје класификује, чиме знања о њима не остају спољна – манифестана већ систематична. Након тога, идентификоване аспекте појединих феномена тероризма објашњава, логиком трансформације улазних у излазне информације. Најзад, аутор се не задржава на актуелним већ и на могућим облицима тероризма.

Синтезом садашњости и будућности, односно актуелног и потенцијалног манифестовања тероризма, Миле Шикман даје оцену достигнутог степена развоја начина терористичког одговора на дилему

196

која се налази и у најраније познатим списима људске цивилизације Талмоду и Старом завету: ''Ко ће живети, а ко не''. Анализом доступних информација аутор објашњава актуелно стање тероризма условима његовог настанка и развоја, идентификујући га као последицу идентификованих противречености развоја релевантних фактора. На тај начин, Шикман дијагностификује тероризам као болест савременог друштва. У том контексту централно место заузима тзв. ''самоубилачки тероризам''.

С друге стране, идентификацијом будућих облика тероризма, Шикман прогнозира актуелне, готово извесне правце његовог развоја. Указујући при томе на могућност извођења терористичких аката оружјем за масовно уништавање, што је дугорочна тенденција следбеника победе Сатаниног махања сабљом над животним надахнућем, Шикман указује на потенцијалну терористичку пробу краја света из 2006, као симетричну појаву, седамдесет година старој, Герником овековеченој, фашистичкој проби!

Најзад, Шикман у монографији не пропушта прилику да укаже и на даље правце доградње предложеног теоријског модела актуелног и потенцијалног тероризма. Тиме заправо чини остваривијом Сун Цуову максиму: ''Упознај противника да би га лакше савладао''. Наиме, без овладавања знањима о тамној страни тероризма не можемо на ваљан начин реализовати ни ангажман на његовој, условно речено ''светлој страни'', оној која је орјентисана на решење проблема који су у вези са тероризмом.

У актуелној фази теорије и праксе испољавања тероризма, ова књига даје драгоцену полазну основу за упознавање са разматраним проблемом у циљу његовог ублажавања, односно превазилажења, ''како мачем, тако и пером''! Међутим, еволуција тероризма ће захтевати наставак Шикманових напора у наведеној области. При томе, посебно значајна димензија ове књиге је подстицај, који њен аутор упућује свим, а с обзиром да има тек 27 година, посебно мање или више страијим колегама, да истрају у напорима који воде решењу проблема тероризма! Уживајте у читању!

Београд,

11.09.2006. године

198

Издавач Удружење дефендолога Републике Српске

За издавача Проф. др Душко Вејновић

Главни и одговорни уредник Проф. др Душко Вејновић Редакција часописа Проф. др Душко Вејновић, проф. др Васо Бојанић, Владо Топић, проф. др Миодраг Симовић, проф. Никола Дувњак, Велибор Лалић дипл. правник, др Љубиша Прерадовић, мр Миле Шикман, Ранко Прерадовић, књижевник, др Желимир Кешетовић, проф. Зоран Топаловић. Савјет часописа Академик проф. др Драгољуб Мирјанић, предсједник, Владимир Николић, проф. др Ђуро Шушњић, Драгољуб Давидовић, Владо Топић, проф. др Душко Вејновић, проф. др Бранислав Симоновић, мр Недељко Дебељак, проф. Младен Крекић, проф. Миланко Михајлица, доц. др Владо Симеуновић, Сретен Ерић, проф. Зоран Топаловић, мр Миле Шикман, проф. др Раде Тањга, Никола Радовановић, Новица Симић, Манојло Миловановић, проф. др Петар Кунић, Ратко Латинчић, проф. др Драган Коковић, проф. др Мило Бошковић, проф. др Мићо Бошковић, проф. др Предраг Илић, доц. др Миле Ракић, Слободан Макивић, Ненад Новаковић, Љиљана Маринковић, мр Драган Радишић, др Александар Милић, Жељка Комленић, Драгомир Кутлија, Драган Гаћеша, Васо Шкондрић, мр Владимир Карајица, мр Душан Роквић, доц. др Миле Матијевић, Милорад – Мишо Ратковић, Милован Милутиновић, Радослав Грбић, мр Остоја Барашин, Дмитар Шегрт, Милислав Јунгић, проф. др Мићо Стојановић, Милан Киковић, Боро Буква, Живко Бојић, Славко Жупљанин, Раде Ђулибрк, Радомир Граонић, Миленко Малиновић, Љиљана Радовановић, Милорад Гвозденац, Чедо Савић, мр Слободан Симић, др Остоја Ђукић, др Чедо

Волаш, Драган Митровић, Борислав Бојић. Штампа "АРТ ПРИНТ" Бања Лука

За штампарију Милан Стијак Уредништво и администрација Српска улица 63, 78 000 Бања Лука, Република Српска - Босна и Херцеговина, телефон/факс 051/306-914, е-mail: defendo@blic.net, www.defendologija.com Жиро рачун: 562 099 0000236689 Технички уредник Миле Шикман Компјутерска обрада слога и корица Небојша Добричић

Лектор мр Жељка Комленић Коректор мр Жељка Комленић Превод Проф. Татјана Понорац Тираж 500 примјерака Цијена 10 КМ Годишња претплата за правна лица 100 КМ за физичка лица 50 КМ На основу мишљења Министарства науке и културе Републике Српске, број 1-71/97. од 17. децембра 1997. године, примјеном члана 30. став 1. тачка 15. Закона о акцизама и порезу на промет часопис "Дефендологија" ослобођен је плаћања пореза на промет. Рјешењем Министарства информисања Републике Српске, број 01-439/ 97. од 25. децембра 1997. године јавно гласило теоријско-стручни часопис "Дефендологија" уписан је у регистар јавних гласила под бројем 249.

УДК 355/359

ISSN 1450/6157