2009

[SOCIOLOGIJA] skripta

2

Binary factory ®

3

SADRŽAJ 1.Pojam tehničkog saznanja................................................................................................................……….….4 2.Izvor tehničkog saznanja……………………………………………………………………………………...4 3. Stvaraoci tehničkog saznanja………………………………………………………………………………….6 4. Naučno – tehnički potencijal……………………………………………………………………………….....7 5. Širenje znanja…………...…………………………………………………………………………………….7 6. Odnos nauke i tehnike………………………………………………………………………………………...9 7. Tehnika i etika………………………………………………………………………………………………...9 8. Društveni uslovi razvoja tehnike u predkapitalizmu………………………………………………………...10 9. Društveni uslovi razvoja tehnike u kapitalizmu……………………………………………………………..11 10. Industrijsko društvo………………………………………………………………………………………...12 11. Informatičko društvo……………………………………………………………………………………….13 12. Uticaj tehnike na čoveka……………………………………………………………………………………13 13. Pregled istorijskog razvoja komunikacionih sredstava………………………………………………….....15 14. Dimenzije i faktori globalizacije…………………………………………………………………………...15 15. Uzroci globalizacije………………………………………………………………………………………...16 16. Uticaj globalizacije na naše živote (obrasci rada, popularna kultura)……………………………………...16 17. Globalizacija i rizik………………………………………………………………………………………...17 18. Globalizacija i nejednakosti (nejednakosti i globalne podele, kampanja za globalnu pravdu)……………18 19. Faktori promena u modernom društvu……………………………………………………………………..18 20. Tipovi transnacionalnih kompanija………………………………………………………………………...19 21. Tehnologije i moderne organizacije (organizacije kao mreže)……………………………………………20 22. Tejlorizam i fordizam (transformacija rada)……………………………………………………………….20 23. Kriminal belih kragni (sajber kriminal)…………………………………………………………………….21 24. Globalno širenje liberalne demokratije……………………………………………………………………..22 25. Otuđeni rad…………………………………………………………………………………………………22 26. Outđenje belih kragni (otuđenje u dokolici)………………………………………………………………..23 27. Otuđenje i tehnologija……………………………………………………………………………………...23 28. Obrazovanje i nejednakost………………………………………………………………………………....24 29. Inteligencija i nejednakost………………………………………………………………………………….25 30. Emocionalna inteligencija………………………………………………………………………………….26 31. Elektronski univerziteti (učenje tokom celog života)………………………………………………………26 32. Novine i televizija……………………………………………………………………………………….….27 33. Uticaj televizije……………………………………………………………………………………………..27 34. Teorije o medijima………………………………………………………………………………………....28 35. Tehnologije novih komunikacija…………………………………………………………………………...29 36. Internet……………………………………………………………………………………………………...30 37. Globalizacija i mediji………………………………………………………………………………………31 38. Medijski imperijalizam……………………………………………………………………………………..31 39. Uticaj čoveka na prirodni svet (granice rasta, održivi razvoj, potrošnja)…………………………………32 40. Izvori opasnosti…………………………………………………………………………………………….33 41. Istrošenost resursa………………………………………………………………………………………….34 42. Rizik i životna sredina (globalno zagrevanje, genetski modifikovana hrana)……………………………...35

4

5

1. Pojam tehničkog saznanja Za označavanje tehničkog saznanja koriste se termini tehnika i tehnologija. Tehnika se koristi u Severnoj i Istočnoj Evropi, a tehnologija u engleskom govornom području. Reč tehnika potiče od starogrčke reči tehne, koja znači mehaničku veštinu, zanat, umešnost, spretnost, ali i nauku i umetnost. Logos znači um, razum, mišljenje. Tehnologija-misao(znanje) o mehaničkim veštinama. Tehnika(tehnologija) je sistematično, uglavnom teorijsko znanje o tehničkim delatnostima, odnosno znanje o idejnim, materijalnim i organizacionim oblicima tehničkog stvaralaštva i ostvarenim proizvodima. Pošto se jako često pogrešno tumači pojam tehnike i tehnologije, treba se zadržati na tome da značenje tehnika i tehnologija koristimo za tehnička sredstva i načine obavljanja praktičnih delatnosti na osnovu tih sredstava. Tehničko značenje obuhvata ideje, stavove i principe koji objašnjavaju način stvaranja i funkcionisanja materijalnih sredstava, materijalna sredstva koja su zasnovana na tim idejama i principima, kao i postupke korišćenja tih sredstava radi ostvarenja određenih praktičnih ciljeva. Tehničko saznanje ima dve dimenzije: TEORIJSKO-SAZNAJNA-da racionalno iskustvenim putem otkrije objektivne osobine određenih pojava i principe međusobne povezanosti tih pojava, a sa ciljem stvaranja materijalnog sredstva. Tehničko saznanje mora biti: Objektivno-da se otkriju realne pojave i da se one adekvatno teorijski izraze Opšte-ispitivanjem osobina pojedinih pojava, saznajemo o zajedničkim osobinama cele klase pojava Precizno-adekvatno izrađava, ne samo opšte, već i osobine najsitnijih delova te pojave Sistematično-povezivanje u logičku celinu

MATERIJALNO-PRAKTIČNA-izražava se u nastojanju tehničkog saznanja, da na osnovu teorijskih principa, konstruiše tehnička sredstva koja praktično funkcionišu i zadovoljavaju konkretne potrebe ljudi. Mora posedovati: Materijalni oblik-tehničko saznanje je u pravom smislu tehničko tek kada je izraženo u obliku

konkretnog materijalnog sredstva Praktično-instrumentalni karakter-usmerenost tehničkog saznanja na rešavanju određenih

praktičnih problema, odnosno zadovoljavanje praktičnih društvenih pojava. 2.Izvori tehničkog saznanja Čovek je jedino živo biće koje svesno pravi oruđa, koje koristi kao instrumente u delovanju na prirodu radi zadovoljavanja svojih potreba. Za Marksa, zbog ove osobine, čovek se može odrediti kao biće koje pravi oruđa. Neki autori smatraju da je čovek počeo da pravi oruđa da bi kompenzovao biofizičku slabost opstajanja u prirodnim uslovima. Tehnika, po Gelenu, je kompenzacija čovekovih biofizičkih nedostataka u preživljavanju i ona je svojim razvojem veštački povećavala čovekovu moć i sposobnost u prilagođavanju prirode. Npr. strela i koplje su kompenzovali nedostatak čovekove brzine u lovu. Međutim, samo u početku je biofizička slabost bila jedini izvor tehničkog saznanja. Faktori koji su kasnije nastajali su: PROIZVODNO-PRAKTIČNE POTREBE LJUDI NAUČNO SAZNANJE KONTINUIRANI RAZVOJ TEHNIKE KOMPLEMENTARNOST TEHNIKE TRŽIŠNA KONKURENCIJA PRAKTIČNO-EXPERIMENTALNA RADOZNALOST TEHNIČKIH STVARALACA

6

Proizvodno-praktične potrebe: Najveći broj tehničkih pronalazaka ostvaren je zahvaljujući nastojanju darovitih ljudi da reše određene praktične životne probleme, kako bi ljudima olakšali obavljanje određenih delatnosti radi zadovoljenja proizvodnih i životnih potreba. Vaga je nastala da bi ljudi lakše trgovali, vodenice i vetrenjače da bi ljudi lakše mleli žito... u toku istorije bilo je i puno izuma koji su bili ispred svog vremena, iako je postojala potreba za njihovim stvaranjem. U te izume, između ostalog spadaju avion, radio, mehanička vršilica. Ljuske potrebe su dinamične. One se stalno razvijaju, proširuju i menjaju i svojim dinamičkim karakterom predstavljaju stalni podsticaj razvoju tehničkog saznanja. Naučno saznanje: Naučno saznanje predstavlja potencijalni izvor tehničkog saznanja tek u XIX veku, i to iz dva razloga. Prvo: predmet proučavanja nije bio racionalno proučavanje konkretne stvarnosti i saznanja do kojih se tim putem dolazilo. Oni su se trudili da misaonim udubljivanjem otkriju suštinu sveta.Drugo: naučnici i tehnički stvaraoci su bili dva odvojena sveta. Tek kasnije su počeli da se obraćaju jedno drugom za pomoć. Pokazalo se da i najsloženija fundamentalna otkrića, pre ili kasnije, mogu imati praktičnu svrhu i mogu biti osnova za konstruisanje sredstavakoja će služiti ljudima u zadovoljavanju određenih praktičnih potreba. Kontinuitet tehnike: Tehnika u svom razvoju poseduje određeni kontinuitet. Svaki prvobitno stvoren tehnički pronalazak, ma koliko god bio originalan i složen, dalje se razvijao. Konstrukcija prvog aviona nije rešila probleme vazdušnog saobraćaja. Otvorilo se pitanje koje materijale koristiti, kako konstruisati jače motore, kako rešiti stabilnost aviona. Komplementarnost tehnike: Tehničko saznanje poseduje osobinu komplementarnosti, odnosno mogućnost da se tehnički pronalasci, koji su stvoreni za rešavanje praktičnih problema u jednoj oblasti, primene u celini ili sa delimičnim modifikacijama za rešavanje problema u nekoj drugoj oblasti. Npr u početku su mlinovi služili za mlevenje žita, a kasnije i za mlevenje suvog voća, mrvljenje gvozdene rude... Parna mašina je prvo služila da reši probleme u rudarstvu, da bi kasnije našla primenu u pomorskom, železničkom saobraćaju i mašinskoj industriji. Tržišna konkurencija: U modernom društvu, najznačajniji podsticaj za razvoj tehničkog saznanja predstavlja ekonomski interesi kompanija koje tehničko saznanje koriste kao važan faktor u povećanju produktivnosti rada i sticanju bogatstva. Kompanije na dva načina koriste tehničko saznanje. Kao prvo za proizvodnju različitih proizvoda koje prodaju na tržištu, a kao drugo prodaju tehničko saznanje u vidu licenci drugim kompanijama. Kompanije se moraju stalno usavršavati i povećavati kvalitet proizvoda uz smanjenje troškova proizvodnje da bi se izborila sa konkurencijom. Experimentalna radoznalost: Za razvoj tehničkih saznanja veoma je važno i posedovanje određenih individualno psiholoških osobina od strane tehničkih stvaraoca. U podsticajne psihološke osobine spadaju: Kreativnost-posedovanje potrebe i želje da se stalno traga za stvaranje nečeg novog, osećaj lepote i

ličnog zadovoljstva kada se radi na otkrivanju tajni, posedovanje sposobnosti da se između različitih činjenica, pojava, ideja i iskustvenih sadržaja uspostave veoma različite logičke veze

Maštovitost povezana sa experimentalnom radoznalošću-sposobnost da se misli, ne toliko o postojećoj, već i o mogućoj stvarnosti i težnji da se te misli experimentalno provere.

Upornost i strpljivost-sposobnost da se veoma dugo i intenzivno radi na određenom problemu, čak i kada se ne nadzire kraj istraživanju ili su rezultati neizvesni.

Sistematičnost i metodičnost-precizan cilj i precizan operacioni plan istraživanja. Posvećenost tehnici i vera u sebe-posedovanje sposobnosti da se u tehničkom stvaralaštvu vidi

životni smisao, kao i u posedovanju samosvesti o značenju svog rada i sebe kao ličnosti. Tehničko saznanje zahteva celu i jaku ličnost koja je sposobna da posle razočarenja krene iz početka.

7

3.Stvaraoci tehničkog saznanja Najznačajniji stvaraoci tehničkog saznanja u prošlosti bili su: Zanatlije Daroviti pojedinci Tehnički pronalazači

Najveći deo tehničkih pronalazaka u prošlosti su ostvarile zanatlije, koji su otkrivali i stalno i sistematski usavršavali ta tehnička sredstva. Posle zanatlija, veliki doprinos su dali samouko obrazovani tehnički pronalazači. Oni nisu posedovali formalno tehničko obrazovanje, jer tada takvo obrazovanje nije ni postojalo. Obrazovanje su stekli proučavanjem pisanih izvora i experimentalno-istraživačkim radom. Visoki stepen samoobrazovanja omogućila im je praksa da se teorijska i praktična znanja zapisuju. Do XIX veka zanatlije su davale najveći doprinos razvoju tehničkog saznanja, dok su naučnici u ovom periodu davali mali i ograničen broj saznanja, iz pojedinih oblasti kao čto su astronomija i matematika. U periodu između 1300 i 1600 godine postojale su tri grupe naučnika i to:

Naučnici na univerzitetima Humanisti Umetnici zanatlije

Naučnici na univerzitetima i humanisti nisu dali skoro nikakav doprinos razvoju tehničkog saznanja. Naravno umetnici zanatlije su najviše doprineli. Posebno su se isticali zanatlije višeg ranga koje su imale određeni stepen obrazovanja, koje su stekli kao šegrti. U ove zanatlije ubrajamo: Umetnike-inženjere Lekare Graditelje muzičkih instrumenata Graditelje nautičkih i astronomskih instrumenata Geometre Navigatore

Zanatlije višeg ranga su unapredili i određena teorijska znanja iz: Mehanike Akustike Hemije Metalurgije Geometrije Anatomije

Škole za sticanje tehničkog odnosno zanatnog znanja nisu postojale. Osoba koja je htela da uči zanat išla bi u porodicu majstora. Od XIV veka dolazi do definisanja statusa sluge i kalfe i šegrta. Razlike su bile sem u nazivu i u primanjima i pravima. Sve do kraja XIX veka nosioci tehničkog saznanja su u najvećoj meri bili pojedinci, a ne istraživačke organizacije. Početkom XX veka u SAD su 20% tehničkih pronalazaka stvorile naučne organizacije, a 80% pojedinci, dok je sada to obrnuto, što dokazuje da je istraživački rad postao društveno organizovan. U prošlosti, na visokim školama, ljudi su se obučavali za obavljanje samo crkvenih i državnih poslova, i sticali znanja iz filozofije,istorije, kulture, teologije i prava. Škole za sticanje tehničkog znanja nisu postojale, jer vladajuća klasa nije bila zainteresovana.zbog religijskog uticaja se stvorio prezir prema konkretnoj stvarnosti, kao predmetu naučnog proučavanja.još u antičkoj grčkoj je bila stvorena oštra vredonosna razlika između mehaničkih i duhovnih delatnosti. Postojala je potpuna nezainteresovanost srednjevekovnih univerziteta na Zapadu i visokih škola u Grčkoj za razvoj prirodno-tehničkih nauka.

8

Osnovne nastavne discipline su bile: Pravo Filozofija Teologija Medicina

U XIV i XV veku u Italiji uvode filozofiju prirode, fiziku i matematiku. Prirodni predmeti imali su sporedan značaj. Tek u XVII i XVIII veku se stvaraju akademije, čiji je cilj bio razvijanje naučno-istrašivačkog rada, a ne čkolovanje kadra. Najpoznatije naučno društvo je Londonsko kraljevsko društvo, osnovano 1660.godine. A od akademija: Akademija nauka u Parizu, Berlinska akademija nauka i Petrogradska akademija. Istraživanja su vršili iz oblasti astronomije, fizike, hemije i biologije. Znanja koja su ostvarena na akademijama bila su više teorijskog karaktera i nisu mogla da zadovolje specifične zahteve proizvodnje, koja je tražila praktično-tehnička saznanja. Zato se u Francuskoj 1794.godine otvara prva politehnička škola, koja je bila početni oblik tehničkog fakulteta. Sa osnivanjem tehničkih fakulteta, stvoreni su institucionalni uslovi za školovanje tehničke inteligencije, ali su i dalje bili manje značajni. Tek u XIX veku se u Nemačkoj izjednačavaju sa ostalim fakultetima. Najznačajniji stvaralac tehničkog saznanja u modernom društvu je tehnička inteligencija. Svi značajniji pronalasci u modernom društvu nastali su kao rezultat organizacionog i sistematskog rada tehničke inteligencije. Praktična iskustva su i danas značajna zaposleni su u mogućnosti da uoče i svojim predlozima otklone nedostatke. 4.Naučno-tehnički potencijal Pod naučno-tehničkim potencijalom podrazumeva se broj naučno-istraživačkog kadra, stepen osposobljenosti naučno-istraživačkog kadra da relativno brzo usvaja i stvara nova znanja u vidu otkrića i izuma, kao i obim i brzina praktičnog korišćenja, odnosno primena znanja. Važan faktor stvaranja novih znanja je broj naučnika i inženjera kojim neka zemlja raspolaže. Taj kadar je počeo kontinuirano da raste u razvijenim zemljama početkom XX veka. U razvijenim zemljama ima i više inženjera. Najviše ih ima u SAD. Ako posmatramo naučno-tehnički potencijal prema broju otkrića i izuma, najveći broj njih je postignut u razvijenim zemljama.ukoliko posmatramo naučno-tehnički potencijal prema broju Nobelovih nagrada i broju patenata, razvijene zemlje su opet na prvom mestu. Često kompanije dugo ne patentiraju svoja otkrića da bi što više na njima zaradili, a da konkurencija se ne upozna sa njima, dok sa druge strane neke patentiraju kako bi zaštitile svoje izume. Index citiranosti je takođe jedan od pokazatelja razvijenosti nauke u jednoj zemlji. Što je neki rad više citiran, to znači da je rad u saznajnom pogledu značajniji. Spisak naučnih navoda pokazuje da su radovi iz razvijenih zemalja daleko više citirani od radova iz nerazvijenih zemalja. I u pogledu brzine i sposobnosti primene naučnog znanja prednjače ekonomski razvijene zemlje, jer imaju velika novčana sredstva, razvijenu tehnologiju i opremu potrebnu za experimente, kao i privredu koja je zainteresovana za te pronalaske. U ekonomski nerazvijenim zemljama, naučni kadar ne samo da je malobrojan, već i neorganizovan, jer najveći broj istraživača radi samostalno na projektima. U tim zemljama ne postoji pozezanost između privrede i ovih institucija, kao ni između institucija. Razvijene zemlje imaju najpovoljnije uslove da tehnički realizuju i najsloženija otkrića iz drugih zemalja. Tehnološki nerazvijene zemlje, čak i kada dođu do nekog značajnijeg otkrića, primorani su da ga prodaju razvijenim zemljama. Dolazi do bega mozgova. Važan preduslov za naučno-istraživački rad su materijalna sredstva. Najviše matrijalnih sredstava ulažu najrazvijenije zemlje. Dva najvažnija izvora finansiranja su država i privatna industrija. Država najviše ulaže u fundamentalna istraživanja, a privatna industrija u primenjena. Jako često se privatne kompanije potpomažu sredstvima iz državnog budžeta, jer država ima interes u razvoju visokih tehnologija. 5.Širenje znanja Stvaranje znanja je složen proces uslovljen mnogim faktorima: Stepen razvijenosti materijalne proizvodnje i praktičnih mogućnosti primene naučnog saznanja Postojanje vlastite organizacije naučno-istraživačkog rada Stepen razvijenosti obrazovnog sistema Stepen razvijenosti kulture i naučne tradicije

9

U različitim društvenim zajednicama su različiti uslovi za uspešan razvoj saznanja. Tako je na primer u staroj Grčkoj bila razvine filozofija i umetnost, ali ne i tehnika. Brzina širenja ideja i znanja je jako značajno. Kao prvo, zemlje koje nisu došle do svojih saznanja mogu da koriste tuđa, sa druge strane zemlje mogu da prihvate i unaprede znanja, tako da su na primer japanske kopije bolje od originala. Postoje tri različite teorije o odnosu stvaralaštva i širenja znanja i ideja: Difuzionističko-koje potpuno razdvaja proces stvaralaštva od procesa širenja ideja i znanja Ideja o postojanu nezavisnih otkrića i izuma i autonomni razvoj društva na osnovu tih otkrića Stvaranje i širenje ideja i znanja su međusobno uslovljeni procesi

Tehnički oblici širenja znanja Postoje dva načina širenja znanja: Neposredno Posredno

Neposredno širenje znanja je usmenim putem. Ovo je bio jedini način širenja znanja do pojave pisma. Ljudi su zbog potrebe za komunikacijom razvili jezik. Bilo je skoro nemoguće ovim putem prenositi teorijska saznanja, ali su se najviše prenosila praktično-tehnička saznanja. Tako na primer su Arapi doznali način pravljenja papira od kineskih zarobljenika, jer je u Kini način pravljenja papira čuvan kao tajna. Putujući misionari su sem verskih učenja prenosili i praktično-tehnička znanja. Danas neposredni način prenošenja znanja dobija na značaju zbog postojanja naučnih i poslovnih tajni. Posredno širenje znanja počinje prolaskom pisma. To je omogućilo da se znanja prenose sa generacije na generaciju, da ne bi svaka generacija iznova morala počinjati sakupljati. Do pojave pisma, često su znanja umirala sa njihovim autorima. Pismo je mnogo pouzdaniji oblik prenošenja znanja. Ranije se dešavalo da se znanja izgube. Npr 1956 godine je u kineskoj grobnici iz 297.g pne otkriveni ukrasi od aluminijuma koji je u Evropi pronađen tek u XIX veku. U početku su knjige bile ručno pisane, sve do pronalaska štamparije. Pronalazak štamparije uzrokuje nastajanje biblioteka, od kojih je najpoznatila bila u Aleksandriji. Ne smemo zanemariti i inernet, tv i radio kao načini posrednog prenošenja znanja. Internet je nastao u Pentagonu 1969.godine. broj korisnika interneta neprestano raste. Društveni oblici širenja saznanja: Moraju biti ispunjeni i tehnički uslovi i društveni uslovi da bi se znanje širilo. Sem pisma, televizije, interneta, radija i ostalih tehničkih uslova, potrebna je i opšta pismenost, biblioteke, razvijeni obrazovni sistem, razvijena organizacija naučno-istraživačkog rada, razvijena kultura, otvoren i demokratski politički sistem. Širenje znanja se najbolje obavlja između zemalja sa približnim stepenom društveno-ekonomskog, kulturnog i naučnog razvoja. Prema društvenim uslovima širenja ideja i znanja razlikujemo sledeće oblike: Slobodna razmena ideja i znanja Tajno širenje Nametanje pojedinih znanja kao vrednosno najznačajnijih Nasilno nametanje Prodaja, odnosno transfer znanja

U početku, vladari država nisu sputavali širenje znanja jer nije postojala opasnost od toga. Međutim, ovladavanjem novim vojnim tehnologijama dolazi do čuvanja tajni. Patentirali bi neki pronalazak tek kada bi bio zastareo, a i tada bi nastavili imati dobit putem licence. Obrazovanje i transfer tehnologije su danas dominantni oblici širenja tehničkog znanja. Oblici sprečavanja širenja znanja: Nova znanja u toku istorije su delovala pozitivno na ubrzani razvoj, ali veoma često su predstavljale i opasnost za vlast. Vlast se trudila da suzbije loše ideje koje bi mogle da utiču na državu. Te loše ideje su počev od kritikovanja vlasti, pa sve do zalaganja za uspostavljanje drugačijeg oblika vladavine. S obzirom da su se do pojave štamparije knjige pisale rukom, lako je bilo kontrolisati ideje. Nakon pojave štamparije dolazi do raznoraznih vidova cenzura. Na početku nije postoja organ koji bi pratio te ideje. U XVI veku u

10

rimokatoličkoj crkvi dolazi do formiranja indeksa nepoželjnih knjiga. Ta organizacija koja je formirala index nepoželjnih knjiga je tesno sarađivala sa inkvizicijom. Pod nastupom fašizma u Nemačkoj, naređeno je da se spale sve knjige koje se protive ovoj ideologiji. Dve najvažnije teorije dvadesetog veka, kvantna teorija i teorija relativiteta bile su oštro kritikovane u SSSR jer su bile nasuprot Staljinizmu, jer nije moglo da se prihvati da je nešto neodređeno i slučajno, s obzirom da se verovalo da je Staljinizam ovladao svim naučnim oblastima. Takođe dolazi do neprihvatanja teorija o genetici i nasledstvu, pa su se te oblasti razvijale na nenaučnim pretpostavkama, što je nanelo veliku štetu razvijanju znanja SSSR. Pošto su se bojali tehničke inteligencije, shvativši da je uloga tehničke inteligencije mnogo značajnija, izgradili su otvoren neprijateljski odnos i za sve što nije valjalo su okrivljivali inženjere. Ako grade velike hale-rasipnici, ako grade male hale-ne poštuju ljude radničke klase. Zlo napred, zlo nazad. 6.Odnos nauke i tehnike Nauka i tehnika su međusobno povezani. One čine dve dimenzije jednog jedinstvenog saznajnog procesa. Ne mogu se razvijati jedno bez drugog. Nauka predstavlja teorijsku dimenziju saznanja, a tehnika materijalnu dimenziju. Nisu od uvek nauka i tehnika bile povezane, pa možemo razlikovati tri perioda i to: Period do XVII veka Period od XVII do pred kraja XIX veka Period od pre kraja XIX veka

U prvom periodu, nauka i tehnika su se razvijale odvojeno. Tehnika se razvijala na osnovu praktično-iskustvenih saznanja ljudi. Oni su koristili mnoga materijalna sredstva, iako nisu sa naučne strane umeli da objasne njihov princip rada. U to vreme se nauka bavila Aristotelovim shvatanjem sveta. Ako nešto nije pisalo u Aristotelovim knjigama, znači da ne postoji. Tome svedoči primer kada je Kircher početkom XVII veka jednom jezuitskom profesoru dao da kroz teleskop pogleda sunčeve pege on je rekao:To je beskorisno, sine. Dva puta sam čitao Aristotela i nigde se ne pominju sunčeve pege. Tehnika je sve do XVII veka bila razvijenija od nauke. Iako sada smatramo da je nauka roditelj tehnici, do 1500.godine je bilo obrnuto. U drugom periodu, nauka i tehnika su se razvijali paralelno, ali je ipak tehnika imala više uticaja na nauku. Smatra se da je moderna nauka nastala zahvaljujući tehnici, kada je preuzela experimentalni deo iz tehnike koji su razvili zanatlije. Hesen, fizičar, pokazao je dasu osnovni problemi kojima se bavila fizika u XVII veku bili proizvodno-tehnički problemi, odnosno nedostaci tehničkih sredstava koje je fizika nastojala da teorijski reši. Barnal, engleski fizičar, smatra da je industrijska revolucija nastala kao rezultat rada tehničara, odnosno zanatlije-pronalazača, a ne naučnika i da će ostvareni tehnički rezultati podsticajno delovati na razvoj prirodnih nauka i u XVIII veku. Bilo je i obostrane međusobne podsticajnosti. Naročito za vreme velikog širenja proizvodnje u kapitalističkom društvu, gde se stvaraju problemi proizvodno-tehničke prirode, koje postojeća tehnika, odnosno inženjerski kadar nisu mogli da reše, pa su se obraćali naučnicima. Puno puta je i nauka saznavala nešto novo proušavajući način rešavanja praktičnih tehničkih problema. Međusobna povezanost dovodi do expanzije hemije u XVIII veku. U trećem periodu dolazi do spajanja nauke, tehnike i proizvodnje u jedinstven proces, sa sve izraženijom tendencijom da nauka postane osnova tehnici i proizvodnji. Dolazi do pojave naučno-tehničke revolucije, odnosno pojavu da se revolucija u nauci i tehnici odvija nezavisno jedna od druge. Sve čvršća povezanost nauke i tehnike smanjuje vreme potrebno da se otkriveni naučni pronalazak upotrebi u procesu proizvodnje. Nauka, tehnika i proizvodnja danas čine jednu celinu. Nauka dans istražuje stvarnost , rukovodeći se prevashodno saznajnim ciljevima, dok tehnika prati naučna ostvarenja i nastoji da ih pretvori u tehniku, radi zadovoljavanja praktičnih potreba ljudi. 7.Tehnika i etika Naučna-tehnička saznanja mogu imati dvostruku društvenu funkciju: Humanističku Antihumanističku

Koju će svrhu imati ne zavisi samo od prirode naučno-tehničkog saznanja, već i od potreba i ciljeva društvene zajednice. Većina saznanja mogu biti i humanistički i antihumanistički iskorišćena. Korišćenje saznanja u

11

antihumanističke svrhe govori da tehnika ima etičku dimenziju, ispoljenu na dva nivoa: društvenu i individualnu. Društvo i ratna tehnika ljudi su veoma rano počeli da prave luk, strelu i ostala oruđa, koje je imalo za zadatak lakše preživljavanje i zadovoljenje materijalnih potreba. Međutim, brzo su uvideli da mogu to koristiti za pokoravanje i ubijanje drugih ljudi, tako da je želja za dominanciju i moć prouzrokovala razvoj ratne tehnike. Jedino ljudi prave sredstva koja imaju za cilj samo uništavanje svoje vrste. Nijedna druga vrsta to ne čini. Rat je tokom cele istorije bio podsticajan faktor razvoju ratne tehnike. Radikalne promene prema ratnoj tehnici nastaju pronalaskom vatrenog oružja. Ključni pronalasci koji su ubrzali razvoj ratne tehnike su barut, bomba, atomska bomba, tenkovi, hemijska oružja... u toku istorije, društvo je angažovalo sve veći broj ljudi i sredstava na unapređivanju ratne tehnike. Za vreme Drugog svetskog rata, svaka sila je imala svoj tim koji se bavio razvijanjem ratne tehnike, kojima su bili obezbeđeni velika novčana sredstva i koji su imali veliki potencijal. Imali su za zadatak usavršavanje postojeće ratne tehnike i konstruisanjem novih oruđa. Tehnički progres ratne tehnike se meri stepenom njene efikasnosti u uništavanju broja ljudi i materijalnih dobara. Npr mač ima index 20, a nuklearna bomba od jednog megatona 600.000.000. Najviše ljudi je stradalo za vreme Drugog vetskog rata, jet do tada nisu postojala moderna oruđa za masovna ubijanja. Sa jedne strane stvaraoci ratne tehnike su krivi za masovna stradanja, a sa druge strane, ne možemo reći da su oni započeli i vodili rat. Iako u svim poznatim kulturama je prihvaćen etički princip-ne ubij, njega se ne pridržavaju. On je relativiziran po potrebi, tako da se ubijanje pripadnika drugog naroda ili države ne smatra lošim, čak se negde i tumači kao gest patriotizma i državne obaveze. Dolazimo do toga da su ljudi koji su pobili najviše ljudi smatrani herojima. Na nivou naučne, odnosno inženjerske profesije ne postoji univerzalan kodex kao što lekari imaju Hipokratov. Ali moramo razumeti da pravac društvenog i vojno-tehnološkog razvoja stvara vladajuća elita. Stvaraoci ratne tehnike i moralne dileme Učešće u stvaranju i stvaranje ratne tehnike je kod malog broja pojedinaca dovelo do moralne dileme i pokajanja. Na primer Alfred Nobel, naučnik koji je 1866.godine otkrio dinamit, koji je našao veliku primenu u industriji, ali i u ratnoj tehnici. On je svojim zaveštanjem ostavio da se svake godine deo zarade od prodaje dinamita dodeli kao nagrada za najznačajnije rezultate ostvarene u nauci, književnosti i miru. Na ovaj način se Nobel moralno iskupio. Moralne dileme i stvaranje atomske bombe Otac prve atomske bombe je Openhajmer. Nemačka je prva započela proces stvaranja atomske bombe U-projektom 1939.godine. zbog realne prenje Nemačke, u SAD počinje izrada atomske bombe. U početku se projekat zvao S-1, a nakon uključenja države u projekat dobija ime Menhetn-projekat. 16.jula 1944.godine je prvi put oprobana atomska bomba. Naučnici su stvaranjem atomske bombe ispunili svoj moralni dug prema slobodi i čovečanstvu. Kapitulacija Nemačke nije sprečila SAD u razvoju nuklearne bombe. Oni je i pored mnogih protivljenja upotrebljavaju za kapitulaciju Japana. Posle toga, shvativši razornu moć, naučnici su pokušali da atomsku energiju stave pod civilnu kontrolu, što im ne uspeva. Počinje zagovaranje naučnika za izradi vodonične bombe. Openhajmer to odbija, jer se kajao zbog stvaranja nuklearne. Odmah nakon toga biva okarakterisan kao sovjetski špijun. Ista sudbinja je zadesila i Fritjof Kapicu iz SSSR-a, koji je sedam godina proveo u kućnom pritvoru zbog protivljenja na izradi atomske bombe. Openhajmerovo pokajanje nije bilo dovoljan opomen na buduće naučnike da ratna tehnika donosi samo nesreću. Ratna tehnika i finansijska sredstva U podeljenom svetu, nikad se nije postavljalo kao pitanje moralne norme ogromno izdvanje sredstava i ljudskih talenata za razvoj ratne tehnike. Podeljena su mišljenja o značaju razvoja ratne tehnike za blagostanje društva. Jedni misle da su najznačajniji pronalasci koji se danas koriste u privredi nastali u okviru vojnih istraživanja i za potrebe vojne tehnike, dok drugi misle obrnuto. 8.Društveni uticaj razvoja tehnike u pretkapitalizmu Tehnićka saznanja su se veoma usporeno i sporadično razvijala u predkapitalističkom sistemu zbog: Nezainteresovanošću vladajuće klase za usavršavanje materijalne proizvodnje Religiozno tumačenje sveta i vrednosnog sistema Objektivna nemogućnost potlačene klase da stiče i stvara nova znanja Stagnativni karakter poljoprivrednog načina proizvodnje

12

Nezainteresovanost vladajuće klase za razvojem tehnike Vladajuće klase nisu bile zainteresovane za usavršavanje materijalne proizvodnje. One se nisu direktno bavili proizvodnjom, a vladajući položaj se nasleđivao. Vladajuća klasa se bavila vojnim, religioznim i političkim delatnostima, kao i ubiranjem rente od zemlje. Robovi i kmetovi su radili. Za razliku od kapitalističkog društva, gde su svoj vladajući položaj dobijali na osnovu svoje ekonomske moći, u predkapitalističkom društvu vladajući špoložaj je donosio materijalno bogatstvo. Vrednosni sistem i religiozno tumačenje sveta Nezainteresovanost vladajuće klase za razvoj materijalne proizvodnje, doveo je do toga da fizički rad uopšte nije poštovan. Radom kojim su se bavile vladajuće klase je bio najćenjeniji. Tako imamo da je u staroj Grčoj smatrano da fizički rad nema smisao i da je čovek koji se bavi samo fizičkim radom radi sticanja bogatstva osuđivan i preziran. Građani koji se nisu bavili političkim i javnim delatnostima, već samo svojim privatnim poslovima su smatrani za idiote. Prezir prema fizičkom i zanatlijskom radu srećemo i u rimskom carstvu. Slobodnog čoveka je nedostojan posao nadničara jer je prodavao svoju snagu, a ne svoje sposobnosti. Mašine i nauka se ne mogu razvijati u društvu zasnovanom na robovskom radu. Robovski rad je bio previše jeftin da bi uvodili mašine. Samo antički naučnici lišeni predrasuda su se usuđivali da experimentišu i seciraju. Čak i oni koji su ostvarili značajnije rezultate su takođe nipodaštavali manuelni rad. Zanimljivo je da su mašine u antici upotrebljavane za ratovanje, za zabavu kao igračke, ali nikad nisu uvedene u proces proizvodnje. Prezir prema proizvodnji i tehničkom znanju se prostire i kroz srednji vek. Sveštenici su bili još okoreliji od grčke aristokratije. Ograničenja u razvoju proizvodnje i tehničkog znanja su dolazila iz religije i religioznog tumačenja sveta. Ograničene mogućnosti potlačene klase Potlačena klasa je mogla subjektivno da bude zainteresovana za unapređivanje proivodnje, kao obik olakšavanja njihovog rada, ali bi to donelo dobit samo vladajućoj klasi. Iako je posedovala određena praktična znanja, potlačena klasa ih nije mogla realizovati zbog nedostatka društvene moći da menja uslove i način proizvodnje. Poljoprivredni način proizvodnje Karakter tradicionalnog oblika proizvodnje je u velikoj meri uticao na usporeni razvoj tehničkog znanja. U srednjem veku, zbog malog broja tadašnjih građana, način na koji se povećavao prinos nije bio vezan za unapređivanje proizvodnje, već povećanjem obradivog zemljišta i radne snage. S obzirom da se proizvodilo samo za svoje potrebe, poljoprivreda nije podsticala razvoj zanatstva i trgovine kao osnove industrijskog načina proizvodnje. Dominantno su upotrebljavane alatke od drveta i delimično od metala, a nije bilo viška prinosa da bi se razvijala trgovina. Zbog postojanja prezira prema zanimanjima trgovca i zanatlije, ovim su se bavili ili ljudi koji nemaju svoju zemlju ili ljudi koji od svoje zemlje ne mogu da prežive. U našim krajevima zanimanje kovač je bilo prezirano, jer su se time bavili Romi. Tek početkom dvadesetog veka seljaci počinju da se bave ovim poslom, i postaju ugledne ličnosti u selu. Kovačnice su služile kao malo društveno središte. Oruđa su se sporo usavršavala zbog obilja radne snage na selu i specifične psihologije seljaka koji je na svemu štedeo sem na svom zdravlju i snazi. Imamo i usporeni razvoj znanja u oblastima pogonske energetike, jer je do III veka ljudska i životinjska snaga bila pogonska, a snaga vetra i vode sve do kraja XVIII veka. Glavni uzrok usporenog tehničkog znanja u srednjevekovnom društvu je nepostojanje proizvodnih potreba, a ne nemogućnost čoveka da na tom stepenu istoriskog razvoja stvara složenija znanja, s obzirom da su znanja koja su bila u interesu klase kontinuirano razvijana. U ta znanja spadaju graditeljstvo, astronomija, matematika i medicina. Prvi počeci matematičkih misli su se javljali zbog potrebe premeravanje polja, trgovine i merenje vremena. Potrebe vladajuće klase su delovale takođe podsticajno na ubrzanom razvoju ove oblasti. To je najbolji dokaz da su se znanja za kojima je postojala praktična potreba brzo razvijala. To nam svedoče i mnogi građevinski objekti. 9. Društveni uticaj razvoja tehnike u kapitalizmu U kapitalizmu se stvaraju povoljni uslovi za razvoj tehničkog saznanja zahvaljujući buržoaziji kao vladajućoj klasi. To je prvi put da je klasa koja se bavi privrednom delatnošću, stekla materijalno bogatstvo i njime osvojila političku vlast i postala vladajuća klasa.

13

Kao i ostale vladajuće klase do tada, i buržoazija je favorizovala delatnost kojima se bavi, što doprinosi težnji usavršavanju materijalne proizvodnje jer je svoj položaj obezbedila svojom ekonomskoj moći i bogatstvu. Potrebe materijalne proizvodnje postaju političke potrebe i materijalne potrebe. Menja se moralno shvatanje celog društva. Vladajuće moralne vrednosti su materijalno bogatsvo i uspeh u životu. Kapitalistički način proizvodnje nastaje usavršavanjem zanatskog načina proizvodnje i prolazi dve faze: manufakturnu i industrijsku proizvodnju. Razvijanjem manuelne proizvodnje, dolazi do specijalizovanja radnika za obavljanje određenih poslova jer je bilo došlo do podele proizvodnje. Povećavanjem konkurencije, proizvođači tragaju za novim načinima proizvodnje kako bi povećali produktivnost. Npr u textilnoj industriji je uvedena mehanička predilica. Pogonski izvori se menjaju od vetra i vode, pa do parne mašine. Parna mašina uzrokuje nastanak industrijskog procesa proizvodnje. Svaka mašina se sastoji iz tri dela:motora, prenosa i alatke. Manuelni rad se nije mogao takmičiti sa industrijskom proizvodnjom. Mašine su mogle da rade neprekidno, i nisu tražile odmor ili povećanje zarade. A i takav način proizvodnje je bio jako jeftiniji. U XIX veku nauka počinje da biva glavni činilac tehnološkog razvoja. Naučno-tehnička revolucija i industrijski sistem Parna mašina je bila prvo primenjena u textilnoj industriji, a kasnije i u svim oblastima industrijske proizvodnje. Era parne mašine se završava krajem XIX veka. Kapitalisti su uočili da mogu steći veliki profit usavršavanjem mašina, i da je to mnogo isplatljivije od povećanja broja radnika, smanjenje nadnice i produžavanja radnih sati. Sistemski, planski i organizovan razvoj naučnog saznanja u preduzećima, kao i tehnološka primena otkrivenih rezultala sada postaju najznačajniji izvor i metod u daljem povećanju proizvodnosti rada i sticanju profita. Krajem XIX veka dolazi do niza naučno-tehničkih otkrića koji ce usloviti nastanak naučno-tehničke revolucije, jer dovode do radikalnih promena u procesu proizvodnje kao i radikalne promene u nauci i tehnici.. početak ove revolucije vezujemo za početak upotrebe električne energije, motora sa unutrašnji sagorevanjem, čelika, uglja i nafte. Naučno-tehnička revolucija radikalno menja dotadašnji način proizvodnje, izazivajući promene u predmetima rada, sredstvima rada, radnoj snazi i organizaciji rada. Dolazi do pojave automatizacije proizvodnje polovinom XIX veka. Roboti su uvedeni u industriju u nešto većem obimu tek 1946.godine, dok su slošeniji roboti uvedeni sedamdesetih godina pojavom mikroprocesora. 10.Industrijsko društvo Industrijska društva se često nazivaju modernim ili razvijenim društvima i tu spadaju ekonomski najrazvijenije države. Stvaranje industriskih država je uzrokovano industrijskom revolucijom, to jest uvođenje mašina u proizvodnju. Prvo su uvedene u tekstilnoj proizvodnji, a zatim i u ostalim granama. Čak i u neprivrednim delatnostima. Razvoj tehnike je doneo mnoge promene u društvu. Kao prvo: razvoj tehnike smanjuje značaj poljoprivredne proizvodnje, a broj zaposlenih u industriji stalno raste. Kao drugo: dolazi do stvaranja preduzeća kao novog organizacionog oblika rada zaposlenih i najamnih radnika, kao nove kategorije zaposlenih. U industrijskim preduzećima su zapošljavani radnici koji nisu imali sredstava da imaju sopstvenu proizvodnju, već su za najam radili. To je prouzrokovalo nemotivisanost radnika, pa su tzv kontrolori morali da ih prevaspitaju da ekonomski troše vreme i odviknu se od zanatskog tempa rada. Kao treće:dolazi do porasta broja stanovnika u gradovima, jer je za razliku od poljoprivredne proizvodnje koja je zahtevala prostorno razbijena naselja, logika i ekonomska zavisnost industrijske proizvodnje zahteva prostornu koncentraciju na jednom mestu različito ekonomsko povezanih fabrika što je uslovilo koncentraciju stanovništva. U gradovima se formira urbani način života. Kao četvrto:dolazi do formiranja obrazovnih sistema. Ranije se znanje i veštine u oblasti poljoprivrede i spremanje hrane prenosilo na osnovu promatranja praktičnog rada starijih i praktičnog učenja, dok se u vreme zanatlija prenosilo šegrtovanjem u zanatskim radionicama. Međutim, kod industrijske proizvodnje, znanje je bilo tako slošeno da se nije moglo prenositi na ovakav način, i dolazi do uvođenja obaveznog osnovnog obrazovanja, a kasnije i srednjeg i visokog obrazovanja. Kao peto:industrijski način proizvodnje i trgovine zahtevali su stvaranje centralizovanih nacionalnih država. Razvoj industrije utiče i na strukturu porodica. Za vreme razvijene poljoprivredne proizvodnje i zanatstva, najekonomičnije je bilo da svi članovi porodice žive u jednoj kući. Odvajanjem mesta življenja i rada to se menja. Zapošljavanjem punoletne mlade radne snage omogućava se mladim parovima da se osamostale. Menja se vredonosni sistem porodice. Dolazi do formiranja egalitarnih i demokratskih odnosa u porodici, bez obzira na pol i starost.

14

Razlišiti nivo industrijskog razvoja uslovio je nastanak migracija u razvijene zemlje. Jednim delom migraciju je uslovila visoka stopa nezavisnosti, a druga je potreba za novcem radi ostvarivanjem životnih ambicija. 11.Informatičko društvo Primenu informacionih tehnologija u proizvodnji, u najrazvijenijim zemljama dolazi do kvalitativnih promena u svim oblastima društva i života ljudi. Jedna od naziva za društvo koje je tako nastalo je informatičko društvo. Razlog cele ove promene je informatička revolucija. Informatička revolucija je uvođenje pametnih mašina u proces proizvodnje. Te mašine su sposobne da primaju informacije, da pretvaraju jedan oblik informacije u drugi, da se međusobno povezuju sa drugim mašinama stvarajući jedinstvenu proizvodnu celinu, i da sve to rade bez prisustva čoveka. Informatičkoj revoluciji su doprinela četiri pronalazaka: Pronalazak i usavršavanje performanski kompjutera Digitalizacija podataka Razvoj satelitskih komunikacija Vlaknasta optika

Fleksibilni sistem proizvodnje Krajem dvadesetog veka se napušta stari (Fordov) model automatizacije jer je bio statičan i namenjen za visokoserijske proizvodnje, međutim kako su potrebe ljudi dinamične, bila je potrebna mogućnost brze transformacije tehnologije da sa jednog proizvoda počne da proizvodi drugi proizvod. Na primer neki su voleli male automobile, neki velike, pa je trebalo prilagoditi mašine za maloserijsku,srednjoserijsku i pojedinačnu proizvodnju. Prvi modeli fleksibilne automatizacije su mašine sa programiranim upravljanjem, čime se postepeno stvaraju uslovi za koordiniran rad više mašina, kojeg omogućavaju računari koji se uvode pored mašina sa programiranim upravljanjem. Paralelno sa uvođenjem numeričkih mašina, uvode se i roboti. Proizvodno povezani u jednu celinu, numeričke mašine, računari, roboti i sistem računarskog projektovanja čine fleksibilan automatizovan proces proizvodnje. Uvođenje ovakvog načina proizvodnje, ima puno pozitivnih stvari, od kojih su dve najvažnije, smanjeni materijalni tročkovi i brza orijentacija na proizvodnju drugog proizvoda. Ekonomija znanja Pod ekonomijom znanja podrazumeva se korišćenje naučnog, tehničkog i uopšte stručnog znanja u obavljanju, organizaciji i upravljanju kako proizvodnih tako i neproizvodnih delatnosti. To je najznačajniji faktor u povećanju produktivnosti rada i društvenog razvoja. Umesto plavh kragni, raste broj belih kragni. Kompanije čiji je proces rada, organizacije, upravljanja, marketinga zasnovan na primeni stručnog znanja postaju najuspešnije. Primenjen naučno-istraživački rad ima najveći uticaj na povećanje proizvodnosti rada. Ulaganje u ekonomiju znanja u vidu javnog obrazovanja, ulaganje u razvijanje kompjuterskih paketa i u istraživanje i razvoj- čini danas važan deo budžeta mnogih zemalja. Razvoj i primena naučnih rezultata u procesu proizvodnje u savremenim uslovima, postaje osnovni izvor sticanja viška vrednosti, tako da naučno-istraživački timovi postaju samostalne proizvodne organizacije koje proizvode naučno znanje kao robu u vidu patenata, licenci itd. Globalna ekonomija Multinacionalne ekonomije su danas najznačajniji faktori proizvodnje i trgovine u svetu. Multinacionalne kompanije predstavljaju poslovne mreže velikog broja expozitura matičnih kompanija koje su raspoređene po celom svetu, a koje su poslovno i proizvodno povezane telekomunikacionim tehnologijama. Telekomunikacione tehnologije su omogućile stvaranje „elektronske ekonomije“. Organizacijama je veoma teško da opstanu na tržištu ako nisu deo neke mreže. Proces umrežavanja omogućava uspon informacione tehnologije. Pod uticajem informacione revolucije, menjaju se i tradicionalni obrasci rada zaposlenih. Ne postoje više poslovi za ceo život. Ljudi su primorani da šesto menjaju poslove i da se usavršavaju ceo život. 12.Uticaj tehnike na čoveka Tehnika i rad U radu je pod uticajem tehnike došlo do velikih promena. Ljudi su sve do XIX veka se bavili jako teškim poslovima kako bi sebi i porodici obezbedili egzistenciju. Puno i teško su radili, i jako brzo su propadali, oronuli. Tehnika je svojim usavršavanjem ljudima olakšavala poslove, a i povećavala efikasnost u stvaranju

15

materijalnih dobara i proizvoda. Uvođenjem tehnike javlja se mogućnost da se stvori višak proizvoda, a ne samo ona količina koja je potrebna za preživljavanje rednika i njegove porodice. Tako se otvara mogućnost da ljudi mogu da se bave i nemanuelnim radom. Razvojem mašina sve više se smanjuje potreba za fizičkim radom. Pored fizičkog rada, tehnika je u savremenom društvu preuzela obavljanje kontrolne funkcije u procesu rada, kao i mnoge intelektualne rutinske poslove, sa tendencijom da preuzme i složene intelektualne poslove. Radnici više ne kontrolišu rad mašina, nego mašine kontrolišu rad radnika. Pretvaraju radnike u mehaničke nastavke, koji obavljaju poslove koji još nisu automatizovani, a obavljaju se u tempu koji mašine zahtevaju. Tehnika i kultura Kultura se deli na materijalnu i duhovnu. Pod materijalnom podrazumevamo ona dela koja imaju materijalni oblik izražavanja, dok se pod duhovnom kulturom podrazumevaju ona dela koja imaju simbolički oblik izražavanja kao što su muzika, književnost... iako je materijalna kultura značajnija za zadovoljavanje ljudskih potreba, više se daje značaja duhovnoj kulturi, a veoma često se materijalna kultura i ne smatra kulturom. Za to je kriv srenjevekovni vredonosni sistem, koji je tvrdio da se kultura javlja samo u nematerijalnom obliku, i osporavali čovekovu duhovnost koju je pokazivao kroz materijalno stvaralaštvo. Tako da ko su znali delove Biblije napamet, oni su bili nosioci duhovnosti, dok su oni koji su gradili piramide, palate, brodove, dakle stvarali realnu životnu lepotu, tobože nisu posedovali duhovnost i duhovne sposobnosti. Tehnika zahteva iste stvaralačke sposobnosti kao umetnost, književnost i nauka. Razlika između tehnike i duhovne kulture je u svrsi ispoljavanja sposobnosti. Osnovni stvaralački princip u tehnici je uspešnost, dok je kod duhovnosti lepota, mada sada tehnika pored uspešnosti postaje i lepa. Tehnika, sem što je sastavni deo materijalne kulture, ona je i materijalna osnova duhovne kulture. Na primer da ne postoje muzički instrumenti ne bi bilo ni muzike, da ne postoje boje i platna ne bi bilo slikarstva. Tehnika i život Život u najvećem delu istoriskog razvoja, zavisio je od prirodnih uslova. Ljudi su se naseljavali u krajeve sa blagom klimom tokom cele godine, krajevima gde ima dovoljno plodova. Zato prve civilizacije niču pored reka. Razvoj tehnike im je omogućio da se oslobode zavisnosti prirodnih uslova i da prirodu podrede sebi. Čovek se širio prema sve nepristupačnijim delovima zemlje. Čovek je postao gospodar uslova svog opstanka. U toku istorije, različite zarazne bolesti su predstavljale veliku pretnju egzistenciji ljudi. Ispitivanjem tih bolesti i pronalaskom lekova za njih, kao i za druge bolesti koje imaju smrtni ishog, povećavali broj ljudi na zemlji i produženje ljudskog života. Život ljudi u razvijenim zemljama se odvija u gradovima. U njima nastaje urbani način života čije su odlike tolerantnost, intelektualnost, različitost, racionalnost. Da nije tehnike, gradovi i ne bi mogli na postoje na ovakav način. Tehnika je omogućila visoki životni standard i kvalitetan način života. Ljudi žive u udobnim stanovima i kućama, koje su klimatizovane. Mogu jesti hranu is svih delova sveta. Voće i povrće ne predstavljaju više sezonsku hranu. Nose garderobu koja je lepa i prilagođavaju je vremenu i raspoloženju. Savremena tehnička sredstva omogućila su ljudima dostupnost kulture i zabave što je stvorilo uslove za intenzivan, sadržajno bogat, uzbudljiv i raznovrsan način života. Tehnika i čovek Čovek je u toku cele svoje istorije bio duhovno i praktično podređen prirodnim i društvenim uslovima. Čovek je živeo u strahu od prirodnih sila i nepogoda, ratova, bolesti, gladi, drugih ljudi i kultura. On je stvorio zbog toga religiju. U današnjem društvu malo prirosnih i društvenih pojava koje predstavljaju tajnu, tako da je čovek sposoban da kontroliše prirodne i društvene uslove. Tehnika je praktično oslobodila čoveka zavisnosti od prirodnih i društvenih sila. Omogućila mu je da praktično kontroliše prirodne uslove i da relativno lako sebi obezbedi hranu, odeću i kuću. Tehnika i svest Tehnika je imala podsticajnu ulogu u nastajanju i razvijanju racionalne svesti kod čoveka. Čovekova svest je bila iracionalna, jer je prepisivala neke pojave mističnim i višim stvarima, što objektivno nije povezano, to jest ne postoji uzročno-posledična veza između različitih pojava. Za razliku od opštih predstava o svetu i životu, u tehnici je od samog početka dominirao racionalan pristup i princip. Tehnika ne trpi iracionalne principe, i svaka tvrdnja da je konstruisano oruđe zasnovano na nerealnim principima i sa nerealnim dejstvom veoma se brzo odbacuje u konkretnom životu. Ljudi su na primer, iako su molitvama i ritualima verovali da će postati uspešniji u lovu, u lov kretali sa racionalnim oruđima. To ne znači da u istoriji nisu pripisivana mistična svojstva. Paralelno sa širenjem tehničkih sredstava širila se i racionalna svest, što pokazuje da između stepena razvijenosti tehnike i stepena racionalne svesti postoji povezanost. Racionalna svest se na globalnom

16

društvenom planu odražava u racionalnoj organizaciji privrede, države i državnih organa, obrazovnog sistema, socijalno-penzijske zaštite, kulture i nauke. 13.Pregled istorijskog razvoja komunikacionih sredstava Novine predstavljaju prvo sredstvo masovnih komunikacija. Novine su nastale kao izraz potrebe gradskog stanovništva za informisanjem, i potrebom da država obaveštava građane o svojim odlukama. Prve novine u današnjem obliku su se pojavile u Kelnu 1580.godine, zatim u Engleskoj 1588.godine, čije je izdavanje brzo obustavljeno, da bi nastavilo 1632.godine. prve novine u Americi su se pojavile 1704.godine u Bostonu. Uticaj štampe slabi pojavom radio-difuzne mreže, a osobito sa razvojem televizije. Redovno emitovanje televizijskog programa počelo je u Britaniji 1936.godine, u Americi 1939.godine. U Britaniji je tokom Drugog svetskog rata na neko vreme prekidano emitovanje televizije, dok u Americi nije prekidano emitovanje. Televizija je najpopularniji vid komunikacije i zabave. U razvijenim i srednje razvijem zemljama, ne postoji kuća koja nema barem jedan televizijski aparat. Jako puno stanovništva svakodnevno provodi sate ispred televizora, pogotovo u zapadnoevropskim zemljama. Mobilna telefonija i internet su otvorili nove mogućnosti komunikacije među ljudima. S obzirom da su savremena društva mobilna, mobilna telefonija je nastala iz potrebe čoveka da uvek bude u kontaktu sa porodicom, prijateljima, kolegama, gde god se nalazio i u bilo kom doba dana ili noći. Razvoj mobilne telefonije omogućio je korišćenje interneta preko mobilnog telefona. Dostupnost naših prijatelja i porodice u svakom trenutku je lepo, ali smo i mi u svakom trenutku dostupni što stvara mobilnu presiju. Internet je nastao 1969.godine u Pentagonu. U početku se zvao ARPA. Naziv je predstavljao skraćenicu vojno-istraživačke agencije koja se bavila istraživanjem vojnih problema, i u kojoj su radili stručnjaci iz različitih delova zemlje. Da bi imali efikasniji rad, međusobno su bili povezani. Internet je u Pentagonu do 1980.godine povezao više od 500 računara. Najznačajniji deo interneta je World Wide Web (WWW). Ova mreža je u stvari jedna ogromna multimedijalna biblioteka koja se sastoji iz velikog broja informacija, sajtova i web sranica. Za razliku od radija, televizije i novina, internet pruža direktnu komunikaciju sa svetom. Zahvaljujući internetu, svet postaje veoma integrisan. Internet omogućuje da lokalni događaji postaju globalni i obrnuto. Internet omogućuje globalnu lokalizaciju i lokalnu globalizaciju. 14.Dimenzije i faktori globalizacije Tokom poslednjih par godina, jako puno se koristi reč globalizacija, i imamo utisak da ga stalno i svuda koriste. Trebamo napomenuti da je pojam globalizacije već pre desetak godina bio relativno nepoznat. Globalizacija se odnosi na činjenicu da svi sve više đivimo u jednom svetu, tako da pojedinci, grupe i nacije postaju sve više međusobno povezane. Često se pojam globalizacije opisuje kao isključivo ekonomski fenomen, i da su zato odgovorne TNK čije se poslovanje proteže preko nacionalnih granica, utičući na globalne proizvodne procese i međunarodnu podelu rada. Drugi ukazuju na elektronsku integraciju globalnih finansijskih tržišta i ogromni obim globalnih tokova kapitala. Dok ostali pažnju usmeravaju na dotad neviđeni obim međunarodne trgovine i širi asortiman roba i usluga. Globalizacija nastaje spajanjem političkih, društvenih, kulturnih i ekonomskih faktora. Iznad svega, uzrok globalizacije predstavlja razvoj informacione i komunikacione tehnologije koja je povećala brzinu i obim interakcija među ljudima širom sveta. Posle Drugog svetskog rata dolazi do expanzije razvoja telekomunikacionih sredstava. Tradicionalni komunikacije preko telefona se zamenjuju integrisanim sistemima koji vrše kompresiju podataka i prenose ih velikom brzinom. Dok su najranije postavljeni transatlanski kablovi mogli da prenesu jedva 100 razgovora, sadašnji prekookeanski kablovi mogu da prenesu oko 600000 razgovora. Širenje telekomunikacionih satelita takođe igra bitnu ulogu u razvoju prenosa informacija. U zemljama sa visoko razvijenom telekomunikacionom infrastrukturom, domaćinstva i poslovne kancelarije su opremljene višestrukim linkovima ka spoljnom svetu (telefonska i kablovska linija, internet). Internet je komunikaciono sredstvo sa najvećim stepenom razvoja. Sve ovo omogućuje kompresiju prostora i vremena, komunikaciju sa bilo kojim delom sveta i transferom podataka. Globalizaciju pojačava i integracija svetske ekonomije. Globalna ekonomija u svojoj osnpvi nije više prvenstveno poljoprivredna ili industrijska, već njome dominiraju vrednosti koje su bestežinske i nematerijalne. U ovoj bestežinskoj ekonomiji, proizvodi su zasnovani na informacijama, tipa kompjuterski softver, mediji... Ovaj ekonomski kontext možemo definisati kao ekonomija znanja. Pojava ekonomije znanja vezuje se sa razvojem široke baze potrošača koji su tehnološki opismenjeni i spremni sa integrišu nova dostignuća u svoj svakodnevni život.

17

15.Uzroci globalizacije Ekonomski interesi multinacionalnih kompanija Ekonomski interesi multinacionalnih kompanija, razvoj informacionih tehnologija i političke promene u svetu krajem dvadesetog veka predstavljaju najznačajnije uzroke globalizacije. Multinacionalne kompanije su osnov svetske ekonomije. Multinacionalne kompanije su kompanije koje imaju svoje expoziture i dve ili više zemalja. One imaju ogranke po celom svetu i dve trećine svetske trgovine se odvija preko ovih kompanija. Multinacionalne kompanije su počele da se razvijaju posle Drugog svetskog rata, ali expanziju doživljavaju tek sedamdesetih godina. Najveći broj multinacionalnih kompanija ima SAD, Japan i Evropa. Sve veći broj multinacionalnih kompanija prerasta u transnacionalne kompanije. Za razliku od multinacionalnih kompanija koje imaju sedište u matičnij zemlji i iz njega upravljaju expoziturama, transnacionalne kompanije nemaju jedno sedište i expoziture imaju veću autonomiju. Po drugim autorima postoje tri tipa transnacionalnih kompanija i to etnocentrične, policentrične i geocentrične. Kod etnocentričnih korporacija poslovnu politiku i upravljanje odrećuje centrala u zemlji porekla kompanije. Kod policentričnih su expoziture samostalne. Kod geocentričnih postoji globalno usklađen sistem upravljanja. Osnovni cilj kompanija je sticanje profita. To se može ostvariti na dva načina, povećanom prodajom ili racionalnom organizacijom proizvodne delatnosti. Ukoliko kompanije imaju za cilj povećanje prodaje, to postižu otvaranjem pridružnica u skoro svakom delu sveta, jer je njihov krajnji cilj da ceo svet pretvore u polje svog tržišnog delovanja. Ukoliko žele da racionalno organizuju proizvodnu delatnost, to mogu učiniti na dva načina: Da otvaraju svoje expoziture ili premeste delove kompanije gde je jeftina radna snaga Da otvaraju expoziture i radne pogone gde su jeftinije sirovine

Multinacionalne kompanije teže slobodnom protoku robe, ljudi, znanja, tehnologije, kapitala između različitih nacionalnih država, kao i ukidanje granica i barijera pojedinih zemalja koje sprečavaju slobodu poslovanja i trgovine. One teže za stvaranjem univerzalnih ekonomskih i političkih sistema izmeću pojedinih zemalja, radi odbrane svojih interesa. Informacione tehnologije iako su multinacionalne kompanije značajan faktor globalizacije, isto, čak i više značajan faktor su tehnička sredstva-saobraćajna i komunikaciona. Da nije njih, multinacionalne kompanije ne bi ni mogle da funkcionišu. Tradicionalna komunikacija putem telefona zamenjena je sistemiam koji vrše kompresiju i prenos velikog broja podataka. Razvojem kablovske tehnologije, a posebno optičkih kablova, povećavaju se tehničke mogućnosti. Zatim šezdesetih godina veliku ulogu preuzimaju i komunikacioni sateliti. Prostorna i vremenska udaljenost više nisu predstavljale problem kod ostvarivanja komunikacije. Zahvaljujući informacionim tehnologijama, npr stručnjaci mogu da komuniciraju udaljeni po 5000km, da se međusobno vide, raspravljaju i vide tuđe reakcije. Dramatičan razvoj i rast broja korisnika mobilnih telefona i interneta doprinosi da svaki pojedinac aktivno učestvuje u procesu globalizacije. Političke promene Početkom devedesetih godina dvadesetog veka dolazi do raspada SSSR-a. Do tada su postojale dve strane, sfera Varšavskog pakta koji je predvodio SSSR i NATO predvođen Amerikom. Tada je svet bio podeljen na socijalistički i kapitalistički deo i vodio se takozvani hladan rat za očuvanje i proširenje političkog uticaja u svetu. U svim osamostaljenim državama je počeo proces tranzicije. Raspadom Sovjetskog saveza i socijalizma nestale su najznačajnije političke i ideoločke podele i u Evropi i u svetu i pod tim uticajem je Evropa postala veoma integrisana globalna zajednica sa tendencijom da ujedini sve zemlje u Evropi. Značajne političke faktore globalizacije predstavljaju i UN, međunarodne vladine i međunarodne nevladine organizacije. 16.Uticaj globalizacije na naše živote (obrasci rada, popularna kultura) Globalizacija je pojava koja utiče na naš privatni i intimni život. Ona utiče na nas preko bezličnih i ličnih izvora. Globalizacija iz korena menja prirodu našeg svakodnevnog života i način na koji razmišljamo o sebi samima i o svom odnosu sa drugim ljudima. Uspon individualizma

18

Doba u kojem živimo, pojedinac ima mnogo više mogućnosti da oblikuje svoj život, nego što je to ranije bilo. Ranije je životni put pojedinca zavisio od roda, religije, društvenog sloja... tako da je uglavnom životni put bio poznat. Lični identiteti pojedinaca bili su formirani u kontextu zajednice u kojoj su rođeni. U uslovima globalizacije, ljudi moraju aktino da učestvuju u izgradnji svog života i definisanju sopstvenog identiteta. Smanjuje se uticaj tradicije i uspostavljenih vrednosti. Globalizacija prisiljava ljude da žive na otvoreniji i refleksivniji način. Obrasci rada Rad se nalazi u centru života mnogih ljudi, ne samo u svakodnevnom smislu, već i u smislu širih ciljeva života. Rad predstavlja suštinski deo našeg života. Mnogi aspekti našeg postojanja oblikovani su obrascima rada. Globalizacija je izazvala duboke transformacije u oblasti rada. Novi obraski međunarodne trgovinei pomeranje ka ekonomiji znanja imali su značajan uticaj na tradicionalne obrasce zaposlenosti. Mnoge tradicionalne industrije su zastarele ili gube trku na tržištu jer konkurent ima manje troškove rada. Nekada je bilo uobičajeno da ljudi imaju posao za ceo život. Sada je to drugačije. Često pojedinac u toku života promeni više poslova, što često podrazumeva da mora da ima različite veštine i sposobnosti. U svakom slučaju pojedinac manje ili više utiče na svoju karijeru. Žene su u velikom broju postale deo radne snage, što je činjenica koja je u velikoj meri uticala na lični život oba pola. Proširenje obrazovnih i profesionalnih mogućnosti, navelo je mnoge žene da kasnije stupaju u brak i rađaju decu, čak i vraćanje na posao posle porođaja, što dovodi do raspodele uloge u odgajanju dece između muškarca i žene. Popularna kultura Uticaj koji je globalizacija izvršila na kulturu izazvao je veliku pažnju. U današnje vreme se slika, ideje, roba i stilovi prostiru svetom brže nego ikada. Trgovina, nove informacijske tehnologije i globalna migracija su doprineli slobodnom protoku kulture izvan nacionalnih granica. Mnogi ljudi smatraju da živimo u jedinstvenom informacionom poretku-masovnoj globalnoj mreži gde se informacije razmenjuju brzo i u velikim količinama. Posmatrajmo popularnost filma Titanik. On je postao jako popularan jer je oslikavao skup ideja i vrednosti koje su pale na plodno tlo oličeno u publici širom sveta. Jedna od centralnih tema filma je mogućnost ostvarenja romantične veze uprkos klasnim razlikama i porodičnoj tradiciji. Pogotovo veliki uticaj film je imao u okruženjima sa tradicionalnim vrednostima. I ne samo Titanik, već i mnoštvo drugih filmova koji dolaze sa Zapada, doprinosi menjanju tih vrednosti. Filmovi i televizijske emisije snimljene na zapadu promovišu skup političkih, socijalnih i ekonomskih stavova koji odražavaju specifičan zapadni pogled na svet. Drugi, pak povezuju procese globalizacije sa sve većom diferencijacijom kulturnih tradicija i oblika. 17.Globalizacija i rizik Globalizacija je nezavršen proces čije posledice ne možemo predvideti i kontrolisati. Mnoge promene do kojih dovodi globalizacija stvaraju nove vrste rizika, kakvi nisu postojali u prošlosti. Za razliku od tih rizika iz prošlosti kod kojih smo mogli odrediti uzrok i posledicu, kod rizika globalizacije to ne možemo. Širenje „proizvedenog rizika” Ljudi su se od uvek susretali sa različitim vrstama rizika. Dok su to ranije bili spoljašnji rizici poput zemljotresa, oluje, gladi, nove proizvedene rizike je stvorio sam čovek sopstvenim znanjem i tehnologijom koje je primenjivap na svet prirode. Ekološki rizici Jednu od najstrašnijih ilustracija čovekovog rizika trenutno predstavlja ugrožavanje čovekove okoline. Sve brži industrijski i tehnički razvoj je doprineo da skoro ne postoji deo prirode kog nije dotakla ljudska ruka, nanoseći uništenje životne sredine. Ekološki rizici se jaljaju u nekoliko vidova, a jedan od njih je efekat staklene bašte i globalno zagrejavanje. Rizici po zdravlje U protekloj deceniji su opasnosti koje proizvedeni rizici predstavljaju po ljudsko zdravlje privukli veliku pažnju. Poslednjih godina se izlaganje suncu povezuje sa povećanim faktorom rizika dobijanja raka kože. Smatra se da je ova pojava nastala postepenim uništavanjem ozonskog omotača koji ima zadatak da nas zaštiti od ultravioletnih zraka. Zbog velkog stepena emisije štetnih gasova ozonski omotač se smanjuje, a u nekim delovima nastaju i ozonske rupe. Postoji mnogo primera proizvedenih rizika koji su vezani sa hranom. Na primer korišćenje hemijskih pesticida i herbicida u poljoprivredi i mnoge životinje se kljukaju hormonima i antibioticima. Imamo i bolest ludih krava.

19

Globalno „rizično društvo“ Globalno zagrevanje, bolest ludih krava, genetski modifikovana hrana i ostali proizvedeni rizici donose pred ljude nove izbore i izazove u njihovim svakodnevnim životima. Pojedinac je prisiljen da samostalno donosi odluke u vezi sa rizicima koje je spreman da prihvati. Nemački sociolog Ulrih Bek tvrdi da rizično društvo nije samo ograničeno na rizike po zdravlje i životnu sredinu-ono uključuje čitav niz međusobno povezanih promena u savremenom društvenom životu: promena obrasca rada, sve veća nesigurnost radnog mesta, opadanje uticaja tradicije i običaja na samoidentitet, uništavanje tradicionalnih oblika porodice i demokratizaciju ličnih odnosa. Rizici „rizičnog društva“ nisu prostorno, vremenski ili društveno ograničeni. Mnogi oblici proizvedenih rizika, naročito oni koji se tiču ljudskog zdravlja i živitne sredine, prostiru se preko nacionalnih granica.

18.Globalizacija i nejednakosti (nejednakosti i globalne podele, kampanja za globalnu pravdu) Jedan od najvažnijih rezultata globalizacije i tehnoločkog napredka je rizik. Novi oblici rizika predstavljaju složene izazove kako za pojedince, tako i za čitava društva koja su prinuđena da se snalaze na nepoznatom terenu. Globalizacija ima neujednačenu razvojnu putanju. Expanzija nejednakosti u okviru i između društava predstavlja jedan od najozbiljnijih izazova sa kojim se suočava svet na pragu dvadeset prvog veka. Nejednakosti i globalne podele Ogromna većina svetskog bogatstva koncentrisana je u razvijenim zemljama sveta, dok narodi zemalja u razvoju pate od opšteg siromaštva, prekomerne naseljenosti, neodgovarajućih obrazovnih sistema i sistema zdravstvene zaštite i sve većih inostranih dugova. U najvećem delu sveta u razvoju, nivo ekonomskog rasta i proizvodnje u toku prethodnog veka nije pratio stopu rasta populacije, dok ju je nivo ekonomskog razvoja u industrijalizovanim zemljama daleko premašio. U toku proteklog veka, među najbogatijom četvrtinom svetske populacije, dohodak po glavi stanovnika se višestruko povećao, dok je među najsiromašnijom četvrtinom taj porast iznosio manje od trostruko. Globalna ekonomija raste i integriše se brzim tempom. Mnogi smatraju da slobodna trgovina predstavlja rešenje za ekonomski razvoj i pomoć siromačnima. Slobodna trgovina izvan nacionalnih granica smatra se dobitnom kombinacijom kako za razvijene zemlje, tako i za zemlje u razvoju. Kampanja za globalnu pravdu Ne slažu se svi da slobodna trgovina predstavlja pravo rešenje za siromaštvo i globalnu nejednakost. Mnogi kritičari tvrde da je slobodna trgovina jednostrano rešenje od koga će imati koristi samo oni koji su već bogati, a da će se samo pojačati već postojeći obrasci siromaštva i zavisnosti u okviru sveta u razvoju. Kritike su najviše usmerene ka politici i aktivnosti STO. Decembra 1999. godine, više od 50000 ljudi iz celog sveta je protestvovalo na ulicama Sijetla gde se odigravao samit STO koji su između ostalog diskutovali o liberalizaciji uslova globalne trgovine i investiranje u poljoprivredu i proizvode šumske industrije. Protestanti su uspeli da prekinu samit. Protesti u Sijetlu su predstavljali najveću pobedu zagovornika „globalne pravde“ do sada. Aktivisti antiglobalizma smatraju da je globalna trgovina neophodna i potencijalno korisna po nacionalne ekonomije, ali ne po uslovima koje postavlja STO. Demonstranti tvrde da je STO nedemokratska organizacija kojom dominiraju interesi najbogatijih nacija na svetu. Iako STO ima predstavnike iz različitih zemalja, nemaju svi oni uticaja na politiku STO-a. Takva neravnoteža ima sasvim vidljive posledice. Na primer visokorazvijene zemlje izvoze tehniku u niskorazvijene, a visokim standardom brane svoju poljoprivredu i onemogućavaju niskorazvijenim temljama da izvoze. Takođe se javlja podela i u pogledu zaštite prava o intelektualnoj svojini. Tako na primer farmaceutske kuće koriste znanje domorodaca za proizvodnju nekih patentiranih lekova, a ti domorodci ne dobijaju nikakvu novčanu nadoknadu, čak nisu ni upućeni u zaštitu prava intelektualne svojine. Sledeća zamerka za STO je donošenje odluka iza zatvorenih vrata i dovođenje u pitanje i ignorisanje zakona koji im ne odgovaraju. Zatim, velika zamerka je što SAD uglavnom kontroliše rad STO. 19.Faktori promena u modernom društvu Faktori promene u modernom društvu su: Ekonomski uticaji Politički uticaji Kulturni uticaji

20

Ekonomski uticaji Među ekonomskim uticajima, najdalekosežniji je onaj koji se odnosi na dejstvo industrijskog kapitalizma. Kapitalizam se na fundamentalan način razlikuje od prethodnog sistema proizvodnje, jer podrazumeva stalno širenje proizvodnje i sve veće uvećanje bogatstva. Kapitalizam podstiče na stalan razvoj tehnologije proizvodnje. Delovanje nauke i tehnologije na naš način života velikim delom je pod uticajem ekonomskih činilaca, ali se ona prostire i izvan ekonomske sfere. Nauka i tehnologija utiču na političke i kulturne činioce, kao i obrnuto. Primere nalazimo u razvoju savremenih oblika komunikacije kao što su radio i televizija, jer ti elektronski mediji poslednjih godina dovode do promena u sferi politike, a utiču i na formiranje načih ideja i stavova o svetu uopšte. Politički uticaji Drugi važan tip uticaja na promenu u modernom periodu odnosi se na političke događaje. Borba između nacija radi proširenja njihove moći, uvečanje bogatstva i vojnog trijumfa nad konkurentima predstavljala je dinamičan faktor promena u poslednja dva ili tri veka. Politička promena u tradicionalnim civilizacijama najčešće je bila ograničena na elite. Jedna aristokratska porodica bi, na primer zamenila drugu na vladajućoj poziciji, dok se život većine stanovnika nastavlja neizmenjeno. To u savremenim sistemima nije slučaj, jer u njima aktivnosti političkih lidera i državnih funkcionera utiču na život većine stanovništva. Politički razvoj je bio u interakciji sa razvitkom ekonomske sfere. Vojna moć i ratovi su bili takođe značajni. Vojan sila zapadnih zemalja od XVII veka pa naovamo omogućila je njihov uticaj u svim krajevima sveta. Kulturni uticaji Od kulturnih činilaca koji su delovali na procese društvene promene u moderno vreme, razvoj nauke i sekularizacija misli doprineli su stvaranju kritičkog i inovativnog karaktera modernog pogleda na svet. Mi više ne polazimo od toga da su običaji ili navike prihvatljiviji samo zato što imaju težinu duge tradicije. Naprotiv, naš način života sve više zahvata racionalnu osnovicu. Osim način na koji mislimo, izmenila se i sadržina naših ideja. Ideali samoizgrađivanja ličnosti, slobode, jednakosti i učešća u demokratskom procesu u glavnom su kreacije prošla dva ili tri veka. 20.Tipovi transnacionalnih kompanija Za transnacionalne kompanije je karakteristično da nemaju jedno sedište. One se sastoje od expozitura koje imaju veliku autonomiju u svom poslovanju i kojima upravljaju kvalifikovani stručnjaci koji dolaze iz različitih zemalja sveta, nezavisno od sedišta kompanije. Vrednost njihovih prodaja prelazi bruto nacionalni dohodak mnogih zemalja. Šest stotina najvećin TNK obuhvata više od petine industrijske i poljoprivredne proizvodnje u celom svetu. Osamdeset od dve stotine transnacionalnih korporacija se nalazi u SAD i obavljaju nešto više od polovine svih prodaja. Širenje transnacionalnih kompanija poslednjih trideset godina ne bi bilo moguće bez napretka u saobraćaju i komunikacijama. Neke čak imaju i sopstvene telekomunikacije. U našem veku transnacionalne kompanije zauzimaju sve značajnije mesto u svetskoj privredi. One igraju vašnu ulogu u međunarodnoj podeli rada, to jest raspodeli poslova u svetskim razmerama. I kao što privrede pojedinih zemalja postaju sve koncentrisanije, što znači da u njima glavnu reč vodi sve manji broj kompanija, tako i na svetskom planu dominiraju velike transnacionalne kompanije. Mnogi sektori svetske proizvodnje su oligopoli, jer tu proizvodnju kontrolišu tri ili četiri korporacije koje su dominantne na tržištu. Po H. V. Perlmuteru postoje tri vrste transnacionalnih kompanija: Etnocentrične korporacije Policentrične kompanije Geocentrične kompanije

Kod etnocentričnih korporacija, poslovnu politiku i upravljanje određuje centrala koja se nalazi u zemlji porekla kompanije. Expoziture policentričnih kompanija su samostalne. Centrala samo uspostavlja široke smernice u okviru kojih lokalne kompanije posluju. Geocentrične transnacionalne kompanije su međunarodne po strukturi upravljanja. Upravljanje u ovom slučaju je globalno usklađeni sistem, a menadžeri na visokim položajima često, u skladu sa potrebama, bivaju premešteni iz jedne zemlje u drugu. Japanske kompanije su u najvećoj meri etnocentrične. Kultura rada i način

21

upravljanja, poznati kao tojotizam, razlikuju se u japanskim kompanijama u odnosu na zapadne kompanije. Japanske kompanije smatraju da njihova kultura rada i način upravljanja pružaju uslove za uspešnije poslovanje, pa usled toga nastoje u svim expoziturama da prenesu vlastitu kulturu rada i decentralizovani način upravljanja. Poseban tip japanskih transnacionalnih kompanija su gigantske kompanije sogo soša, koje su, u stvari, konglomerati ogromnih razmera čija je glavna aktivnost finansiranje i opšta podrška trgovini koju obavljaju japanske kompanije. 21.Tehnologije i moderne organizacije (organizacije kao mreže) Moderni način organizovanja podrazumeva novu preraspodelu prostora i vremena. U današnje vreme informaciona tehnologija i elektronska komunikacija omogućuju vršenje potpune kontrole nad prostorom i vremenom, što je doskora bilo nezamislivo. Činjenica da je komplikovane podatke iz kompjutera moguće za delić sekunde prebaciti u bilo koji kraj sveta, unela je promene u mnoge aspekte našeg života. Procesi globalizacije koji su istovremeno i uzrok i posledica ovakve tehnologije, menjaju i sam oblik mnogih organizacija. Ovo se naročito odnosi na poslovne korporacije, koje moraju da konkurišu jedna drugoj na globalnom tržištu. Za uspeh je neophodna brza primena novih tehnologija. Organizacije se sada nalaze pred izazovima i mogućnostima za koje su stare procedure zastarele ili irelevantne. Čitav spektar osnovnih zadataka se menja zahvaljujući potencijalu novih tehnologija. Organizacije se nalaze u poslovnim centrima, ali se istovremeno i nigde ne nalaze jer ih čine mnogi pojedinci i grupe rade van poslovnih prostorija, čiji je broj jednak onima koji rade u fizički ograđenom prostoru. Fizička mesta i proizvodi ne mogu zauzimati isti prostor, ali fizička mesta i informacije-niz odraza na kompjuterskom ekranu-mogu. Tako na primer možemo reći da se berza nalazi negde i nigde. Elektronska trgovina i onlajn finansije predstavljaju još jedan primer kako organizacije mogu da budu locirane i svugde i nigde. Organizacije kao mreže Već smo videli kako se polako brišu fizičke granice organizacija zahvaljujući novoj informacionoj tehnologiji koja omogućava brz prelazak iz države u državu ili iz jedne vremenske zone u drugu. Međutim, isti proces ima uticaj i na posao kojim se organizacije bave, kao i na način koordiniranja njihovih aktivnosti. Mnoge organizacije više nefunkcionišu nezavisko kao nekada. Došlo se do zaključka da se poslovi obavljaju mnogo efikasnije ako su organizacije povezane u mrežu međusobnih odnosa sa drugim organizacijama i kompanijama. Manuel Kastels smatra da „umreženo preduzeće“ predstavlja oblik organizacije koji najbolje odgovara globalnoj, informacionoj tehnologiji. On smatra da je organizacijama teško da opstanu na tržištu ako nisu deo neke mreže. Ono što omogućava proces umrežavanja jeste uspon informacionih tehnologija. Jedan od primera umreženih organizacija je Beneton. On se sastoji od franšiza širom sveta čiji vlasnici nisu zaposleni u samoj kompaniji, ali su deo šireg kompleksa za proizvodnju i prodaju Benetonovih proizvoda. Cela delatnost se zasniva na principu umrežavanja:Benetonova centrala u Italiji sklapa ugovore o proizvodnji odeće sa raznim proizvođačima na osnovu tražnje svojih franšiza širom sveta. Benetonova struktura omogućava prilagođavanje narudžbina za svaku pojedinačnu franšizu. Beneton nema stalne ugovore sa dobavljačima, već im se povremeno obraća u zavisnosti od situacija na tržištu. 22.Tejlorizam i Fordizam (transformacije rada) Adam Smit je ustanovio prednost podele rada u pogledu povećanja produktivnosti. Jedan od primera koji je naveo je fabrika čioda. Ako pojedinac radi sam, on može da proizvede 20 čioda dnevno. Međutim, ako se proces proizvodnje čioda podeli na jednostavnije delove operacija, združenim radom 10 radnika mogu proizvesti 48.000 čioda. Što znači da je jedan pojedinac proizvodio 240 puta više nego da je radio sam! Tu ideju Adama Smita je iskoristio Frederik Tejlor. Pristup koji je Tejlor imao podrazumevao je detaljno proučavanje industrijskih procesa kako bi se oni razložili na jednostavne radne operacije koje bi se mogle tačno vremenski i organizaciono podeliti. Tejlorizam (naučni menadžment) je bio ne samo teorijska studija, već i sistem proizvodnje stvoren da maximalno poveća učinak u industriji. Tejlor se bavio povećanjem industrijske efikasnosti, ali nije obraćao posebnu pažnju na rezultate. Masovna proizvodnja zahteva i masovna tržišta, što je prvi uočio Henri Ford. Fordizam ili nastavak primene Tejlorovih načela odnosi se na sistem masovne proizvodnje povezan sa obradom masovnih tržišta. Ford je uveo pokretnu traku u fabrike gde je svaki radnik radio po jedan posao.

22

Ograničenje Tejlorizma i Fordizma je u krutosti toga sistema. Dobar je za masovne proizvodnje, ali je teška i skupa preorijentacija na proizvodnju drugog tipa proizvoda. Tejlorizam i Fordizam se nazivaju i sistemi niskog poverenja, zato što je radniku određeno vreme obavljanja neke radnje i način obavljanja iste, što nameće tuđi tempo rada i nemogućnost kreativnosti, tako da je ovaj sistem rada može da izazove revolt i nezadovoljstvo radnika. Nasuprot tome postoje sistemi visokog poverenja gde pojedinac dobije smernice rada, ali sam određuje tempo, pa nekad čak i sadržinu rada. Počev od sedamdesetih godina, experimentiše se sa alternativama sistemu niskog poverenja, što uljučuje automatske proizvodne trake i grupnu proizvodnju kod koje grupa ima dosta uticaja na prirodnu radnog zadatka. Postfordizam: Uvedena je praksa fleksibilne proizvodnje. Postfordizam opisuje eru kapitalističke ekonomske proizvodnje u kojoj dolazi do maximalne fleksibilnosti i inovacija kako bi zadovoljili uslove tržišta različitim proizvodima izrađenim po meri potrošača. Postfordizam obuhvata ideje fleksibilne proizvodnje, decentralizacije rada u timovima bez hijerarhijske strukture, prelazak sa specijalizovanih veština i obučavanja na posedovanje većeg broja veština i neposrednog usavršavanja, kao i uvođenje fleksibilnijih obrazaca rada. Automatizacija Roboti su uvedeni u industriju u nešto većem broju 1946.godine, kada je pronađen uređaj koji automatski reguliše mašine u mašinskoj industriji. Prvi robot kojim upravlja mini-kompjuter stvoren je 1974. u Sinsinatiju. Roboti mogu a obavljaju mnoge poslove i postaju sve savršeniji i jeftiniji. Elastična proizvodnja Jedna od najvećih promena u svetskim proizvodnim procesima je uvođenje konstruisanja proizvoda uz pomoć kompjutera. Tejlorizam i Fordizam su bili pogodni za masovnu proizvodnju, ali ne i pojedinačnu. Kod elastične proizvodnje omogućeno je da se promene u proizvodnji jako brzo učine. 23.Kriminal belih kragni(cyber kriminal) Tehnička sredstva su se i ranije koristila u kriminalnim radnjama. Razni alati su se koristili za obijanje brava i kasa, oružje za zastrašivanje i ubijanje žrtava, automobili za brzo napuštanje mesta kriminalne radnje ili za napad na potencijalne žrtve. Ipak, tehnički napredak krajem dvadesetog veka stvorio je potpuno nove mogućnosti za kriminalnu delatnost. Pojavio se poseban oblik kriminala, kriminal u cyber prostoru koji se obavlja korišćenjem informacionih tehnologija. Prema P.N. Graboskom i R.Smitu tehnološki odnosno sajber kriminal se ispoljava u sledećim oblicima: Ilegalno uključivanje u telekomunikacione sisteme koje omogućuje prisluškivanje ljudi, a time i

ugrožavanje njihove privatnosti i različite oblike ucena Elektronski vandalizam koji se ogleda i napadu i uništavanju kompjuterizovanih sistema Krađa telekomunikacionih usluga koja se postiže nezakonitim korišćenjem telekomunikacionih

usluga Krađa autorskih prava koja se postiže nezakonitim kopiranjem materijala, softvera, filmova i

kompakt diskova Internet prostitucija i pojava velikog broja materijala koji sadrže uvredljive sadržaje za pojedince ili

grupe, kao i materijali koji direktno podstiču na kriminalno ponašanje Prevare putem telemarketinga, lažno reklamiranje dobrotvornih akcija, lažne prodaje Upad u sisteme elektronske trgovine i elektronskog prenosa novca i mogućnost elektronske pljačke Elektronsko pranje novaca se postiže tako što se nelegalno stečen novac elektronskim putem

prebacuje u druge zemlje kako bi se prikrilo njegovo nelegalno poreklo Dostupnost najmodernijih telekomunikacionih sistema omogućuje organizovanim kriminalnim

grupama šifrovanu komunikaciju, a time i veću efikasnost u pripremi i izvršenju kriminalnog dela, kao i u izbegavanju kriminalne potrage

Sajber kriminal postaje sve raširenija pojava u razvijenim zemljama. Malverzacije preko interneta bile su najrašireniji oblik kriminala u Britaniji krajem devedesetih godina dvadesetog veka. Širenje sajber kriminala primoralo je vlade nekih zemalja da uvedu posebno obučene policijske snage anti-hakersku policiju (Japan) za borbu protiv ovog kriminala. Ono što posebno otežava borbu protiv ovog kriminala je njegov globalni karakter. Sajber kriminalci čine kriminalna dela u različitim zemljama sveta, a pri tome ne napuštaju svoju zemlju.

23

24.Globalno širenje liberalne demokratije Demokratija je zastupljena u više od dve trećine država, i u načelu se smatra poželjnim oblikom vladavine u mnogim zemljama sveta. Demokratija je popularni način vladavine, zato što se pokazala kao „najbolji“ politički sistem. Popularnost demokratije zadnjih godina se krije u ekonomskim i društvenim promenama, poćev od različitog ekononomskog uređenja u odnosu na kapitalistička društva, jer kod demokratije imamo mnogo efikasniju tržišnu ekonomiju, a kos kapitalizma planiranje i upravljanje ekonomijom. Drugi razlog je globalizacija, jer što su više ljudi informisani o onom šta se događa u svetu, shvatajući da od tih događaja zavisi njihov svakodnevni život, tražiće načina kako se tim događajima vlada, što odmah dovodi do veće demokratije. Treći faktor popularizacije demokratije je i uticaj masovnih telekomunikacija, naročito televizije i interneta. One omogućuju širenje slike o događajima u svetu svuda i u svako vreme, a samim tim prenošenje različitih mišljenja i ideja. Demokratija podriva autoritativne vlade koje su se zasnivale na održavanju moći putem tradicionalnog simbolizma ili bezuslovnoj pokornosti. Paradox demokratije „Paradox demokratije“ deluje zbunjujuće: sa jedne strane, demokratija se širi svetom, a sa druge strane, kod zemalja sa dugom demokratskom tradicijom, dolazi do nezadovoljenja građana političkim sistemom. Objašnjenje ovog „paradoxa“ je povezan sa faktorima koji su i doveli do širenja demokratije-uticaj novih tehnologija i globalizacija društvenog života. Po mišljenju američkog sociologa Danijela Bela, vlade nacionalnih država su postale „suviše male da bi se izborile sa velikim problemima“ kao što su uticaj globalne konkurencije na svetskom tržištu ili uništenje životne sredine, sa druge strane vlade su postale „suviše velike da bi se uhvatile u koštac sa malim problemima pojedinih gradova ili oblasti“. Vlade ne mogu da utiču na delovanje gigantskih kompanija. Na primer ako neka kompanija odluči da zatvori pogone u jednoj zemlji, a otvori u drugoj zbog jeftinije radne snage, radnici u prvoj državi će dobiti otkaz, a vlada ne može da utiče na to. Građani mnogih demokratskih država nemaju poverenja u svoje izabrane predstavnike i smatraju da nacionalna politika nema naročit uticaj na njihov život. Ankete kažu da se politički stav mladih i sredovečnih Britanaca odlikuje cinizmom. Večina smatra da se predstavnici bav politikom zbog ličnih ciljeva i da nisu sposobni da utiču na globalna pitanja, čak i na pitanja lokalnog karaktera. Živimo u svetu u kome građani i vlada imaju pristup istim informacijama. Čak i demokratske vlade već dugo upražnjavaju izvesne nedemokratske načine delovanja. U današnjem dobu je to sve teže izvesti jer se do informacija dolazi brzo i lako, tako da procesi koji su se ranije odvijali daleko od očiju javnošću, postaju vidljivi, što dovodi do ogorčenosti biračkog tela. Internet i demokratija Internet predstavlja moćno sredstvo demokratizacije, čiji uticaj prelazi nacionalne i kulturne granice između država, olakšava prenos ideja po svetu i omogućava sličnim ljudima da se pronađu u carstvu cyber prostora. Sve više ljudi u svetu redovno pristupa internetu i smatra ga važnim delom svog života. Pojedine vlade smatraju da to brzo širenje interneta može ugroziti njihovu vlast. Zato neke zemlje stavljaju cenzuru i ograničenje u korišćenju interneta. 25.Otuđeni rad Rad je najvažnija ljudska delatnost. Rad može da obezbedi čoveku materijalna sredstva, zatim da omogući da čovek ispolji svoje sposobnosti, ali i može da uništi njegove sposobnosti i da dovede do poremećaja njegovih odnosa sa drugim ljudima. Otuđenje u radu znači da čovek ne voli rad i da zbog toga nije u mogućnosti da pronađe zadovoljstvo i ispunjenje u obavljanju svog posla ili u proizvodima svog rada. Pošto ne može da izrazi svoju pravu prirodu u radu, on je otuđen od sebe, a pošto je rad društvena aktivnost, otuđen je i od drugih ljudi. Rad najpotpunije omogućuje čoveku da ostvari svoje osnovne potrebe, da ispolji svoju individualnost i ljudskost. U zajednici u kojoj svako radi da bi zadovoljio svoje individualne potrebe i potrebe drugih, rad je delatnost koga čoveka može potpuno ispuniti. Taj ideal nikad nije ostvaren, osim možda na početku ljudske istorije. U toku cele istorije, odnos čoveka prema radu bio je destruktivan, i za ljudski duh i za ljudske odnose. Izvor otuđenja se nalazi u privrednom sistemu u kome proizvodi rada postaju „puki predmeti“ na tržištu za prodaju i kupovinu, a ne sredstvo za zadovoljavanje potrebe pojedinaca i zajednice. Otuđenje u osnovi nastaje iz procesa razmene roba u tržišnom sistemu. Iz razmene dobara na tržištu nastaje privatno vlasništvo, individualno posedovanje sredstava za proizvodnju. Pošto radnik ne proizvodi predmete za sebe, već za tržište, prema proizvodu se odnosi kao prema stranom predmetu.

24

Iz otuđenja radnika od proizvoda rada proizilaze drugi oblici otuđenja. Radnik otuđen od proizvoda rada otuđuje se i od samog rada, a pošto je rad primarna ljudska delatnost, on postaje otuđen od samog sebe. Takav radnikmse ne ostvaruje u svom radu, već se negira, oseća se jadno umesto dobro, ne razvija slobodno duhovnu i fizičku energiju, već je fizički iscrpljen i duhovno ponižen. Rad prestaje da bude sam sebi svrha, prestaje da bude zadovoljstvo i ispunjenje ljudskih potreba. On jednostavno postaje sredstvo za održavanje u životu. On radi da bi sebi i svojoj porodici osigurao egzistenciju, a ne za dobrobit zajednice. Sebični interes postaje važniji od brige za društvenu grupu. Ekonomski sistem je osnova društva, koja u krajnjoj liniji oblikuje sve ostale aspekte društvenog života prema svojim potrebama. Ekonomsku osnovu možemo podeliti u dva dela, na proizvodne snage i odnose u proizvodnji. Proizvodne snage su važnije. One služe kao sredstva za proizvodnju dobara. Proizvodni odnosi su društveni odnosi i ono su povezani sa proizvodnim snagama. Priroda rada u društvu se može shvatiti samo ako se analizira u ekonomskim kategorijama. Kapitalizam donosi veliki stepen otuđenja. Radnik je roba kao i njegov proizvod. Kapitalizam se zasniva na privatnom interesu i pohlepi. Takođe dve bitne karakteristike industrijskog društva doprinose otuđenju radne snage a to su mehanizacija i sve veća specijalizacija podela rada. Radnik postaje dodatak mašini. Marksovo rešenje otuđenog rada je ili kapitalističko ili socijalističko društvo. 26.Otuđenje belih kragni (otuđenje u dokolici) U knjizi Bele kragne, američki sociolog Rajt Mils analizira otuđenje nemanuelnih radnika. Mils tvrdi da je expanzija tercijarnog sektora privrede u razvijenim kapitalističkim društvima dovela da se sve više od zaposlenih traže „ne veštine sa predmetima, već veštine sa ljudima“. Nemanuelni radnici postaju roba prodajući svoje „veštine sa ljudima“ na otvorenom tržištu. Mils taj sektor naziva „tržištem ličnosti“. Ličnim osobinama se pripisuje tržišna vrednost. S obzirom da se aspekti ličnosti prodaju i kupuju kao i svaka druga roba, pojedinac se otuđuje od svojeg pravog ja. Kada je Marks prvi put izneo neke svoje poglede o otuđenom radu-godine 1844.- radnici u industriji su radili od dvanaest do šesnaest sati na dan, tako da radnik nije imao nikakve mogućnosti da ostvari svoje potrebe u dokolici, imali su samo vremena za jelo i spavanje. Od nadnica su zadovoljavali samo najosnovnije potrebe. Nisu imali gotovo nikakvih mogućnosti za samorealizaciju u dokolici, čak i da su imali vremena. U razvijenom industrijskom društvu je znatno smanjeno radno vreme, a životni standard stanovništva kao celine stalno raste. Možemo da zaključimo da su se mogućnosti samoostvarenja u slobodnom vremenu povećale. Andre Gorc smatra da otuđenje u radu postiče radnika da samoostvarenje traži u dokolici. Kako kapitalistički sistem određuje njihov radni dan, tako on određuje i njihove aktivnosti u dokolici. Sistem stvara pasivnog potrošača koji nalazi zadovoljstva u potrošnji proizvoda industrije robe i industrije zabave. Ponašanje se odvija prema uputstvima kapitalističke „agresivne reklame“ i bedna je zamena za kreativnu dokolicu prema vlastitim željama. Dokolica jednostavno obezbeđuje sredstvo za beg od problema inačin da se živi sa problemima, umesto da se problem aktivno rešava. Tako je čovek u kapitalističkom društvu otuđen i od rada i od dokolice. Po Markuzeu, sposobnosti za lični razvoj ugušene su u razvijenom industrijskom društvu. Rad je „iscrpljujuće, zaglupljujuće, neljudsko robovanje“, dok dokolica obuhvata „oblike relaksacije koji ublažavaju i produbljuju tu zaglupljenost“. Ona se zasniva na lažnim potrebama koje usmeravaju i nameću uglavnom masovna sredstva komunikacije pod kontrolom vladajuće strukture. Potrebe su lažne ako ne dovode do istinskog samoostvarenja i stvarnog zadovoljstva. Pripadnici društva više ne traže zadovoljstvo u sebe samima i u svojim odnosima sa drugima, nego prepoznaju sebe u svojim predmetima za potrošnju. Gorc i Markuze veoma pesimistički gledaju na prirodu dokolice u industrijskom društvu. Oni prikazuju „srećnog robota“ koji razmetljivo zadovoljava „lažne potrebe“. Marksistička shvatanja o prirodi rada i dokolice mogu se kritikovati sa više pozicija. Prvo, ona se delimično zasnivaju na prilično neodređenoj slici o tome šta bi čovek morao i mogao raditi. Drugo, ona su sklona da zanemare vrednosti koje prihvataju članovi društva. 27.Otuđenje i tehnologija Robert Blauner smatra da proizvodna tehnologija predstavlja najbitniji faktor koji uslovljava stepen otuđenosti radnika. Blauner definiše otuđenje kao: „opšti sindrom koji se sastoji od različitih objektivnih uslova i subjektivnih osećanja i stanja koja nastaju iz određenih odnosa između radnika i socio-tehničke radne sredine“.

25

Objektivni uslovi odnose se uglavnom na tehnologiju koja postoji u pojedinim granama industrije. Blauner smatra da tehnologija uglavnom određuje količinu saznanja i inicijative koja se od radnika zahteva u radu, kao i stepen otuđenja koji takva tehnologija izaziva. Subjektivna osećanja i stanja odnose se na stavove i osećanje radnika prema njihovom poslu. Blauner smatra subjektivne stavove radnika o zadovoljstvu poslom objektivnim merilom za stepen njihovog otuđenja. On nasuprot Marksističkoj teoriji izjavljuje da ukoliko je radnik zadovoljan poslom nije otuđen, dok marksizam kaže ukoliko je zadovoljan da je to znak njegove lažne svesti. Blauner tvrdi da se odnos prema radu može objasniti stepenom razvijenosti proizvodnih tehnologija. Blauner deli pojam otuđenja na četiri dimenzije: Stepen kontrole radnika nad radom Stepen smisla i svrsishodnosti koji nalaze u svom radu Stepen u kojem su društveno integrisani u svom radu Stepen zaokupljenosti svojim radom

Otuđeni radnik je radnik koji u sve četiri dimenzije ima osećaj nemoći, besmisla, izolacije i samootuđenja. Blauner je analizirao više industrija. Počnimo od grafičke industrije. Ona predstavlja preindustrijsku zanatsku tehnologiju. Stepen zadovoljstva poslom je bio najveći kod grafičara. Grafički radnik je neotuđen radnik, on ima kontrolu nad svojim poslom. Posao obavlja rukom, a ne na mašini. Štamparska tehnologija zahteva veštinu, razmišljanje i inicijativu. Svaki posao grafičara je drugačiji. Nema kontrole odozgo, tako da kvalitet rada, brzina rada i broj proizvoda zavisi od njih samih. Radeći na relativno celovitom delu proizvodnje, radnik može da vidi i oceni rezultat svog rada. Priroda štamparske tehnologije omogućuje grafičkom radniku da se identifikuje sa svojim zanatom i sa ostalim zanatlijama. Pošto nije vezan za mašinu on se kreće po radionici i komunicira sa drugim zanatlijama, a druženje nastavlja i van posla, tako da nije društveno izolovan. Textilna industrija je tipična za ranu industrijalizaciju. Radnici su vezani za mašinu, tempo i ritam im određuje mašina. Posao je dosadan, repetitivan i nekreativan. Vezani su za mašinu i nemaju nikakvu slobodu kretanja. Pod domainacijom mašine i strogom kontrolom nadzornika, textilni radnici se osećaju nemoćni. Proizvodna tehnologija u textilnoj industriji ne pruža gotovo nikakve mogućnosti da se nađe smisao i svrha u radu. Blauner smatra da se otuđivanje u svom najextremnijem obliku pojavljuje u proizvodnji na pokretnoj traci u automobilskoj industriji. Radnik na traci nema gotovo nikakve kontrole nad svojim radom. Traka mu nameće brzinu posla i ne omogućuje gotovo nikakvu slobodu kretanja. Radnik uopšte nema mogućnost odlučivanja i zato se kod njega i ne pojavljuje nikakva potreba za veštinom, razmišljanjem ili inicijativom. Tehnologija pokretne trake ne omogućuje radniku skoro nikakvu kontrolu nad njegovim radom, a kao posledica toga javlja se osećaj nemoći. Radnici na pokretnoj traci su društveno izolovani. Oni su vezani za traku kao pojedinci, a ne kao grupa i gotovo uopšte nemaju mogućnost da se druže sa kolegama s posla. Tehnologija pokretne trake uslovljava visok stepen samootuđenja. Na kraju, Blauer je analizirao rad u hemijskoj industriji, u kojoj je bila najrauvijenija proizvodna tehnologija. Naftna i hemijska industrija imale su automatizovanu tehnologiju kontinuiranog procesa, u kojoj sirovine ulaze u proizvodni proces, razne faze prerade obavljaju mašine, koje su pod automatskom kontrolom, a finalni proizvod izlazi „netaknut ljudskom rukom“. Automatizacija zaustavlja „istorijski trend“ povećanja otuđenja u fabričkoj industriji, i ona radniku vraća kontrolu, smisao, integrisanost i angažovanost. Premda se artikli proizvode automatski, radnik ima znatnu kontrolu nad proizvodnjom i odgovornost za nju. Za razliku od zanatskog rada, Blauner smatra da u tehnologiji kontinuiranog procesa „dominantna osobina potrebna na poslu nije više manuelna veština, već odgovornost“. Povećana odgovornost vraća radu smisao i svrhu, a to predstavlja „važan izvor zadovoljstva i postignuća“. Pošto su radnici odgovorni za ceo proces, oni mogu pratiti i oceniti rezultat svog rada. Odnos između radnika i uprave je na dogovaranju. Imaju uslova da se druže. Radnici ne rade pojedinačno, već su organizovani u ekipe. Budući da rad u industrijama s kontinuiranim procesom uključuje kontrolu, smisao i društvenu integraciju, on teži više samoostvarenju nego samootuđivanju. 28.Obrazovanje i nejednakost Razvoj obrazovanja oduvek je bio tesno povezan sa idealima najšire demokratije. Reformatori vrednuju obrazovanje samo po sebi, to jest, ocenjuju ga prema tome koliko pojedincima omogućuje razvoj njihovih sposobnosti i talenata. No, na obrazovanje se gledalo i kao na sredstvo za uvođenje jednakosti. Sveopšte obrazovanje će, kako se tvrdilo, pomoći da se smanje razlike u bogatstvu i moći, tako što će sposobnim

26

mladim ljudima pružiti znanja i potrebne veštine da sebi nađu mesto u društvu. Međutim istraživanja govore da obrazovanje mnogo jače ispoljava tendenciju da izrazi i potencira postojeće nejednakosti, nego da takvo stanje menja. Kolmonovo izučavanje nejednakosti u obrazovanju u SAD Proučavanje u velikom broju zemalja pokazuju da na uspešnost u školi bitno utiče društvena i porodična sredina iz koje deca potiču, a to se odražava i na nivo prihoda koji se kasnije u životu ostvaruje. Šezdesetih godina u Americi je su obavljena istraživanja o uticaju etničkog porekla, religije ili nacionalne pripadnosti na postojeću nejednakost u oblasti obrazovanja. Istraživanja su pokazala da su većina dece u školama bila razdvojena na crnce i belce. Učenici belci ili azijski Amerikanci su pokazali u testovima bolje rezultate nego crnci i druge etničke manjine. Materijalni element u školama nije znatnije delovao na uspeh učenika i da je odlučujući uticaj vršilo njihovo socijalno poreklo. Iz Britanije su sugerisali da bi deca iz manjinskih grupa bili bolji đaci ako bi se izmešali sa onima iz imućnijih slojeva društva. Kasnija istraživanja u ovim zemljama su ipak pokazala da škola utiče na uspeh u obrazovanju kod dece. Bazil Bernnstin smatrao je da deca koja potiču iz različitih društvenih sredina već u ranom detinjstvu razvijaju različite oblike govora koji kasnije utiču na njihov doživljaj škole. Na primer deca iz nižeg staleža imaju takav oblik govora, to jest kod, da se većina neizgovorenih stvari podrazumeva. To proističe iz tradicionalnog porodičnog i dobrosusedskog okruženja. Deca iz tog sloja kasnije imaju problema u školi sa apstraktnim idejama, procesima ili odnosima zbog svog ograničenog koda. S druge strane, jezički razvoj dece koje pripadaju srednjem društvenom sloju, podrazumeva usvajanje razrađenog koda-stila izražavanju kojem se značenje reči individualizuju kako bi se odgovorilo zahtevima određenih situacija. Način na koji deca iz srednje klase uče jezik manje su vezani za određene kontekste, pa je tako dete u stanju da mnogo lakše uopštava i izražava apstraktne ideje. Deca koja su usvojila razrađene jezičke kodove, sposobnija su da udovolje zahtevima formalnog akademskog obrazovanja, nego ona deca koja koriste ograničene kodove. Sledeće karakteristike dovode se u vezu sa ograničenim jezičkim kodovima, pri čemu svaki od njih sprečava dete da postigne određeni uspeh u obrazovanju: Dete, verovatno, dobija ograničene odgovore na pitanja koja postavlja svojim roditeljima, pa će,

verovatno, biti manje obavešteno i manje zainteresovano za svet svoje kuće, nego ona deca koja su ovladala razrađenim kodovima

Detetu je teško da reaguje na apstraktni jezik, lišen bilo kakvih osećanja, koji se koristi u nastavi, kao i da se prilagodi opštim odredbama školske discipline

Veliki deo onoga što nastavnik govori verovatno će detetu biti nerazumljivo jer nastavnik upotrebljava jezik na način na koje ono nije naviknuto; dete možepokušati da savlada ovu poteškoću tako što će prevoditi jezik učionice na jezik koji je njemu poznat-ali tada možda neće uspeti da shvati upravo one principekoje nastavnik želi da prenese

Dok će dete imati malih poteškoća sa mehaničkim učenjem ili učenjem po principu drila, ono može naići na velike probleme u razumevanju pojmovnih razlika koje podrazumevaju uopštavanje i apstrakcije

Razlike u uspehu u školovanju (Burundija) proizilaze i iz kulture i sistema vrednosti nižih slojeva. Jer im obrazovanje ne uzima značajno mesto u kulturi, tako da oni smatraju da nisu dovoljno pametni da postizanje velikog uspeha u životu. 29.Inteligencija i nejednakost Šta je inteligencija Pojam inteligencije je teško definisati jer on obuhvata raznovrsne i među sobom nepovezane kvalitete. Možemo predpostaviti da je najčistiji oblik inteligencije –sposobnost rešavanja apstraktnih matematičkih problema. Međutim, uspešni u tome nekad imaju slabe rezultate iz istorije ili umetnosti. Tako da se inteligencijom jednostavno smatra ono „što u testu pokazuje količnik inteligencije“ (IQ). Neodgovarajuća priroda ovog pristupa je u tome što do definice hoćemo doći kroz njihove elemente. Najveći broj testova inteligencije je mešavina pojmovnih i računarskih problema. Količnik inteligencije i genetički faktori Rezultati testova količnika inteligencije ustvari su tesno povezani sa akademskim uspehom, jer su ti testovi na početku bili namenjeni za predviđanje uspeha u školovanju. Rezultati su veoma često povezani sa društvenim,

27

ekonomskim i etničkim razlikama koje se povezuju sa varijacijama u nivou obrazovnog uspeha. Uočeno je da studenti belci u proseku postužu bolje rezultate nego crnci ili pripadnici drugih manje povlašćenih manjina. Psiholog Ričard Herstajn i sociolog Čarls Mjurej su u svojoj knjizi rekli da je dovoljno dokaza da je inteligencija povezana sa genetskim nasleđem. Značajne razlike u inteligenciji između različitih etničkih grupa se mora bar jednim delom objasniti relacijama naslednog faktora. Ta razlika značajno doprinosi nastajanju društvenih podela u američkom društvu. Kritičari ovog gledišta poriču da su razlike u količniku inteligencije kod rasnih grupa genetičkog porekla. One su pre rezultat društvenih i kulturnih razlika. U testovima inteligencije postavljaju se pitanja apstraktnog karaktera na koja su više naviknuti imućniji studenti belci. Isto tako treba uzeti u obzir ostale faktore koji ne utuču na inteligenciju, kao stres na primer. Proučavanja manje privilegovanih etničkih grupa u drugim zemljama snažno ukazuju da varijacije u količniku inteligencije između amričkih crnaca i američkih belca proizilaze iz društvenih i kulturnih razlika. Ne možemo inteligenciju svrstati u jednu opštu kategoriju, jer je inteligencija mnogostruka i imamo različite vrste inteligencije. 30.Emocionalna inteligencija U svojoj knjizi istog naslova, Danijel Goleman dokazuje da je „emocionalna inteligencija“ u najmanju ruku važna koliko i količnik inteligencije u oceni našeg uspeha u životu. Pojam emocionalne inteligencije odnosi se na to kako ljudi koriste svoja osećanja, to jest, njime se podrazumeva sposobnost sopstvenog motivisanja, posedovanje samokontrole, entuzijazma i istrajnosti. Ove osobine se uglavnom ne nasleđuju, i što se deca u tom smislu više vaspitavaju, imaju veće šanse da koriste svoje intelektualne sposobnosti. Prema Golmanu, i „najpametniji od nas mogu potonuti u plićaku neobuzdane strasti i nesavladivih nagona, a ljudi sa visokim količnikom inteligencije mogu biti zapanjujuće loši kormilari svog privatnog života“. To je jedan razlog što mere za uobičajenu inteligenciju nisu u najboljoj korelaciji sa kasnijim dostignućima u životu. 31.Elektronski univerziteti (učenje tokom celog života) Jedan o rezultata globalizacije i tehnološkog napretka je i stvaranje globalnog tržišta visokog obrazovanja. Iako je visoko obrazovanje uvek imalo međunarodnu dimenziju sada se javljaju radikalno nove mogućnosti za saradnju među studentima, akademskim osobljem i obrazovnim institucijama širom sveta. Kroz učenje uz pomoć interneta i osnivanje elektronskih univerziteta, obrazovanje i sticanje diplome sve je dostupnije ljudima. Svedočanstva, uverenja i diplome mogu se sada dobiti i van fizičkog okruženja učionice i tradicionalnih obrazovnih institucija. Više nego ikad, znanje i učenje je svima dostupno. Učenje na daljinu nije nova pojava, već zapravo vrlo raširena i izuzetno popularna pojava.učenje na daljinu zahteva visoke stepene odgovornosti i samomotivacije da bi dalo dobre rezultate. Kada se suoče sa nekim problemom, studenti nemaju kome da se obrate za pomoć. U takvim situacijama veliki broj studenata je razočaran i napušta studije. Da bi ublažilo ove probleme, studenti za učenje na daljinu su podeljeni u grupama od 10-15 studenata, tako da mogu međusobno da razmenjuju ideje ili da pitaju predmetnog nastavnika putem elektronske pošte. I tradicionalni se trude da što više budu elektronski, te međusobno dele akademske resurse, mogućnosti za istraživanje, nastavno osoblje i studente. Jedan od najvećih univeerziteta čiji je rad zasnovan na internetu nalazi se u Fenixu u SAD. Studenti tog univerziteta sastaju se i međusobno komuniciraju uglavnom preko interneta. Univerzitet u Fenixu nudi više od deset programa određenih diploma koji se mogu završiti potpuno online, pri čemu je prava geografska lokacija nekog studenta nebitna. Na ovom univerzitetu studiraju oni koji su stariji od 23 godine i koji su zaposleni. I struktura i sadržaji onoga što Univerzitet nudi usmerene su na starije stručnjake koji žele da steknu nove veštine i kvalifikacije, na takav način da to produženo školovanje ne dolazi u sukob sa njigovim brojnim privatnim i profesionalnim obavezama. Nastava se održava u blokovima od po pet do osam nedelja cele godine. Ovaj Univerzitet za razliku od tradicionalnih posluje na principu ostvarivanja profita. Učenje tokom celog života Nove tehnologije i uspon ekonomije znanja smenjuje tradicionalne ideje o poslu i obrazovanju. I sam tempo tehnoloških promena utiče na mnogo češće promene zanimanja nego što je to ranije bio slučaj. Ljudi različitih profesija i u srednjim godinama usavršavaju svoje veštine kroz obrazovne programe i kurseve preko interneta. Pojam obrazovanja-koji predstavlja jasno strukturisani prenos znanja u okviru formalnih institucija-izmiče pred jednim širim konceptom učenja koje se odvija u razlučitim okruženjima. Prelaz sa obrazovanja na učenje

28

nije nekosekventan. Oni koji uče su aktivni, radoznali društveni delatnici koji stiču uvide iz mnoštvo izvora a ne samo u okviru nekog institucijalnog okruženja. Učenje tokom celog života trebalo bi, i mora da igra ulogu u prelazu na društvo znanja. Učenje ne sme biti obrazovanje u nekom smislu dobro obučene, motivisane radne snage, već jedan sistem koji se posmatra u kontextu širih ljudskih vrednosti. Učenje je, istovremeno, i sredstvo i cilj u razvoju celovitog i samoukog obrazovanja u službi samorazvoja i samorazumevanja. 32.Novine i televizija Novine U svom modernom obliku, novine vode poreklo od pamfleta i letaka koji su štampani i deljeni u XVIII veku. Novine su postale „dnevne“ i stekle hziljade i miliona čitalaca tek krajem XIX veka. Novine predstavljaju značajno otkriće u razvoju savremenih medija jer na malom i lako umnoživom formatu pružaju obilje različitih informacija, u rasponu od tekućih događaja do zabave i reklamnih oglasa. Jeftina dnevna štampa se prvi put pojavila u SAD. U New York-u i drugim većim američkim gradovima, počele su da izlaze novine koje su se prodavale po ceni od jednog centa. Pojava jeftinih dnevnih listova dovela je do masovne rasprostranjenosti štampe. Na prelomu između dva veka pojavila su se dva prestižna dnevna lista, New York Times i Times. Kasnije se većina najuticajnijih dnevnih novina u drugim zemljama ugledala na ova dva lista. Ovakvi dnevni listovi, koji su osvojili tržište, postali su vremenom udarna politička snaga i to su ostali i do danas. Skoro više od pola veka, novine su bile glavno sredstvo saopštavanja brzih i kratkih informacija, razumljivih masovnoj čitalačkoj publici. Njihov uticaj se smanjio sa pojavom radija, filma i televizije. Elektronska komunikacija verovatno će još više uticati na tiraž novina. Vesti su sada dostupne online skoro istovremeno sa odvijanjem događaja i stalno se ažuriraju tokom dana. Mnoge novine su dostupne besplatno na internetu. Televizija Pored pojave interneta, sve veći uticaj televizije verovatno predstavlja najvažniji događaj u razvoju medija u poslednjih četrdeset godina. Ukoliko se tekući trend gledanja televizije nastavi, dete koje je danas rođeno , kada napuni osamnaest godina provodiće više vremena pred televizorom nego u bilo kojoj drugoj aktivnosti, izuzev spavanja. Danas praktično svako domaćinstvo ima televizor. U Velikoj Britaniji, televizor je prosečno uključen između pet i šest sati dnevno. Situacija je slična i u ostalim zapadnoevropskim zemljama. Stariji od četiri godine u Velikoj Britaniji gledaju televizor u proseku 24 sata nedeljno. Stariji ljudi pred televizorom provedu duplo više vremena od dece između četiri i petnaest godina starosti, dok žene u nešto većoj meri prate televizijski program od muškaraca. U većini zemalja država je bila direktno uključena u upravljanje televizijskim kućama. BBC, prva kuća koja je emitovala televizijski program, u državnom je vlasništvu. Finansira se putem pretplate koju plaća svako domaćinstvo koje poseduje televizor. Nekoliko godina BBC je bila jedina organizacija kojoj je bilo dozvoljeno emitovanje programa. Danas u Britaniji pored dva BBC kanala ima i tri zemaljska komercijalna kanala ITV, Canal 4 i Canal 5. Učestalost i trajanje reklamnih poruka regulisani su zakonom, pri čemu njihova maximalna dužina ne sme da iznosi više od šest minuta u jednom satu. U SAD tri vodeće TV organizacije jesu komercijalne mreže:ABC, CBS i NBC. Zakon sprečava ove mreže da u vlasništvu imaju više od pet licenciranih stanica. Mreže zavise od sopstvenih prihoda koji realizuju prodajom vremena za oglašavanje. Po zakonu mogu emitovati 9,5 minuta reklama na sat u udarnom vremenu i 16 minuta van udarnog vremena. Moć velikih TV mreža je opala sa pojavom satelitske i kablovske televizije, jer gledalac dobija da bira između jako puno kanala i sam pravi satnicu emisija koje bi gledao, ne oslanjajući se samo na jednu TV stanicu. 33.Uticaj televizije Vršena su brojna istraživanja u pokušaju da se proceni stepen uticaja televizije na ljude. Najveći broj takvih studija odnosio se na decu, što je potpuno prirodno ako se imaju u vidu vreme koje ona provedu pred televizorom i posledice koje to može imati po njihovu socijalizaciju. Dve najčešće teme istraživanja jesu uticaj televizije na stepen nasilja i kriminala u društvu, i priroda televizijskih vesti. Televizija i nasilje Učestalost prikazivanja nasilja na televizijskim programima dobro je dokumentovana. Najiscrpnija istraživanja vršili su Gerbner i njegovi saradnici, koji su analizirali uzorke programa emitovanih u udarno vreme tokom radnih dana i vikenda na svim važnijim američkim televizijama svake godine posle 1967. Pri tome su izvršili klasifikaciju broja i učestalosti scena nasilja u različitim vrstama programa. Nasilje su, za potrebe istraživanja,

29

definisali kao pretnju ili upotrebu fizičke sile koja za posledicu ima povredu ili smrt. Televizijska drama pokazala se kao krajnje nasilnička. Emisije za decu pokazale su čak veću učestalost scena nasilja, mada sa nešto ređim prikazivanjem scena ubistava. Crtani filmovi sadržali su veći broj scena nasilja od bilo koje druge vrste emisija. U skoro tri četvrtine ovih studija tvrdi se da postoji veza između nasilja na televiziji i agresivnog ponašanja dece. U 20% studija zaključci nisu baš bili najjasniji, a 3% tvrdi da nasilje na TV smanjuje sklonost ka agresivnom ponašanju. Studije koje je Anderson razmotrio, u velikoj meri su se razlokovale po korišćenim metodama, intenzitetu ustanovljene veze između nasilničkog ponašanja i uticaja televizije, i po načinu definisanja „agresivnog ponašanja“. Veliki broj nasilnih scena na televiziji ne mora da proizvodi iste obrasce ponašanja kod gledalaca; na njih možda veći uticaj vrše glavne moralne poruke takvih emisija. U svim istraživanjima postoji tendencija da se gledaoci tretiraju kao pasivni posmatrači kojima nije važno šta će gledati. Sociolozi proučavaju TV vesti U sociološkim proučavanjima televizije, znatna pažnja je posvećena vestima. Veliki procenat stanovništva ne čita novine i njihov glavni izvor informacija su vesti. Među najznačajnijim i najkontroverznijim proučavanjima televizijsksih vesti jesu studije Medijske grupe sa univerziteta u Glazgovu, koja je objavila niz radova u kojima se kritikuje način prezentacije vesti: Loše vesti, Još loših vesti, Zaista loše vesti i Vesti o ratu i miru. Loše vesti njihova prva i najuticajnija knjiga, zasniva se na emisijama vesti koje su emitovala sva tri kanala u Velikoj Britaniji u periodu između januara i juna 1975. godine. Cilj istraživanja bila je sistematska i nepristrasna analiza sadržaja vesti i načina njihove prezentacije, u ovom slučaju vesti o sporovima između radnika i poslodavaca. Zaključak Loših vesti bio je da su vesti o sporovima između radnika i poslodavaca prezentovane selektivno i iskrivljeno. Taođe su ukazale na stav urednika informacionih emisija. Dosta su kritikovani zbog stavova iznetih u ovoj knjizi. U članku „Videti znači verovati“ Fajlou je izneo rezultate istraživanja koje se bavi sećanjima ljudi na prošle događaje. Mnoge događaje su ljudi opisali onako kako je o njima javljano u medijima. Fajlou je zaključio da je veoma teško kritikovati vesti sa dominantnih televizija ako ne postoji pristup alternativnim izvorima informisanja. Pod takvim okolnostima ne bi trebalo potcenjivati uticaj medija. Tačnost vesti može i mora biti ispitivana. Vesti nikad nisu samo opis onoga što se zaista desilo u jednom danu ili nedelji. Vest je komplexna tvorevina koja po pravilu utiče na ono o čemu govori. Televizija i žanr Televizija je neprekidan tok, ali je televizijski program kao takav prava zbrka. Programi za jedno veče, na primer, sadrži niz potpuno različitih emisija koje se emituju jedna za drugom. Zbog toga je pojam žanra značajan za unošenje izvesnog smisla u naizgled haotičnu strukturu TV programa. Žanr se odnosi na to kako producenti i gledaoci tretiraju „ono“ što se prikazuje na televiziji, odnosno kako te dve grupe vrše kategorizaciju programa na , recimo, vesti, sapunice, vesterni.... Svaki žanr ima svoja pravila i konvencije koje ga obeležavaju i razlikuju od drugih. 34.Teorije o medijima Rane teorije Komunikacija-prenos informacije od jednog pojedinca do drugog ili od jedne grupe do druge, bilo govorom ili putem masovnih medija, od velikog je značaja za svako društvo. Inis je smatrao da priroda medija vrši snažan uticaj na organizaciju društva. Mekluan je dalje razvio neke Inisove ideje i primenio ih na medije u modernim, industrijalizovanim društvima. Po mišljenju Mekluana, „medij je poruka“. Drugim rečima, priroda medija koji postoje u jednom društvu više utiču na njegovu strukturu, nego poruke ili sadržaji koji se tim medijima prenose. Elektronski mediji, prema tvrđenju Mekluana, stvaraju globalno selo-ljudi iz celog sveta gledaju događaje prikazane na vestima i u njima zajednički učestvuju. Jirgen Habermas: javna sfera Nemački sociolog i filozof Jirgen Habermas povezuje se sa frankfurtskom školom sociološke misli. Frankfurtska škola obuhvatala je grupu autora koji su inspiraciju nalazili u radovima mMarksa, ali koji su smatrali da je potrebno izvršiti radikalnu reviziju Marksovih gledišta i tako ih osavremeniti. Frankfurtska škola posebno se bavila onim što su oni nazivali „industrija kulture“, to jest industrija zabave. Ovi autori smatrali su da širenje industrije kulture i pojava njenih standardizovanih i ne preterano zahtevnih proizvoda, umanjuje sposobnost pojedinaca da kritički i nezavisno misle. Habermas je neke od tih tema prihvatio, ali ih je razvio na drugačiji način. On analizira razvoj medija od ranog osamnaestog veka do današnjih dana, prateći pojavu a kasnije i propadanje javne sfere. Javna sfera je arena u kojoj se odvija javna debata i formiraju mišljenja o

30

pitanjima od opšteg značaja. Međutim, ono što je rani razvoj javne sfere obećavao, nije u potpunosti realizovano jer demokratsku debatu u modernim društvima guši razvoj industrijske kulture. Širenje masovnih medija i masovne zabave čini da javna sfera u velikoj meri postane optička varka. Bodrijar:svet hiperrealnosti Bodrijar smatra da moderni masovni mediji imaju potpuno drugačije i mnogo dublje delovanje od bilo koje druge tehnologije. Pojava masovnih medija, a pogotovo elektronskih medija poput televizije, promenila je samu prirodu naših života. Televizija ne samo da nam predstavlja svet, nego sve više definiše kakav je svet u kome živimo. Razmotrimo primer poznatog suđenja. Suđenje Džej Simpsonu se nije odvijalo samo i sudnici. To je bio pravi televizijski spektakl u kojem su učestvovali milioni gledalaca i mnoštvo komentatora u medijima. Samo suđenje je bilo pravi primer onoga što Bodrijar naziva hiperrealnost. Više ne postoji „realnost“(događaji u sudnici) čije nam gledanje omogućava televizija. „Realnost“je samo niz slika na TV ekranima širom sveta koje su suđenje definisale kao globalni događaj. Bodrijar smatra da se u doba u kojem su masovni mediji sveprisutni, stvara nova realnost-hiperrealnost u kojoj se prepliću ljudsko ponašanje i medijske slike. Svet hiperrealnosti je konstruisan od simularkruma- od slika koje svoje značenje dobijaju isključivo od drugih slika i koje, stoga, nemaju uporište u „spoljašnjoj realnosti. Džon Tompson:mediji i moderno društvo Delimično se nadovezujući na radove Habermasa, Tompson je analizirao odnos između medija i razvoja industrijskog društva. Od najranijih oblika štampe pa sve do elektronske komunikacije, mediji su imali odlučujuću ulogu u razvoju modernih institucija. Mada usvaja neke Habermasove ideje, tompson ga kritikuje, kao što kritikuje Frankfurtsku školu i Bodrijara. Po njegovom mišljenju, odnos Franfurtske škole prema industriji kulture je bio previše negativan. Savremeni masovni mediji ne uskraćuju nam mogućnost kritičke misli. Oni nas, zapravo, snabdevaju raznim oblicima informacija koje nam ranije nisu bile dostupne. Tompsonova teorija o medijima računa na razliku između tri tipa interakcije: Interakcija licem u lice Posredovana interakcija Posredovana kvazi interakcija

proučavanje medija stoji u bliskoj vezi sa uticajem ideologije u društvu. Ideologija se odnosi na uticaj ideja na verovanja i ponašanja ljudi. Pojam ideologija stvorio je francuski pisac Destit Detrasi krajem XVIII veka, podrazumevajući pod njim nauku o idejama. Marks smatra da je ideologija lažna svest. Tompson Detrasijevo gledište naziva neutralnim, a Marksovo kritičkim konceptom ideologijom. neutralne koncepcije karakterišu pojave kao ideološke, a da pri tom ne podrazumevaju da su takve pojave nužno lažne, iluzorna ili usklađene sa interesima neke posebne grupacije. Kritička shvatanja ideologije tretiraju taj pojam u negativnom, pežorativnom ili kritičkom smislu i sadrže implicitnu kritiku ili osudu. Prema Tompsonu, kritičkoj koncepciji treba dati prednost jer povezuje ideologiju sa moći. Ideologija se tiče korišćenja simboličke moći-ideje se koriste da bi se prikrili, opravdali ili legitimisali interesi vladajuće grupe u društvenom poretku. 35.Tehnologija novih komunikacija Jedan od najvažnijih aspekata medija tiče se same infrastrukture pomoću koje se šalju i razmenjuju informacije. Važna tehnološka dostignuća u drugoj polovini dvadesetog veka potpuno su promenila prirodu telekomunikacija. Nove tehnologije u komunikacijama uzrok su dubokih promena u svetskom monetarnom sistemu i na tržištu akcija.novac je sve više elektronski novac. Vrednost gotovine koju imate u džepu zavisi od aktivnosti trgovaca na elektronski povezanim novčanim tržištima. Ovakvom razdoblju doprinela su četiri tehnološka trenda: Stalan napredak performansi kompjutera uz smanjenje troškova Digitalizacija podataka, koja omogućava integraciju kompjutera i telekomunikacionih tehnologija Razvoj satelitskih komunikacija Optička vlakna koja omogućavaju prenošenje velikog broja različitih poruka kroz samo jedan mali

kabl U svojoj knjizi „Biti digitalan“ osnivač medijske laboratorije na MIT-u Nikolas Negroponte, analizira ogroman značaj digitalnih podataka u savremenoj tehnologiji komunikacija. Digitalizacija i brzina leže u

31

osnovi razvoja multimedija:ono što su nekad bili različiti mediji koji su zahtevali različite tehnologije, danas može da se kombinuje na jednom mediju. Brzina kompjutera udvostručuje se svakih osamnaest meseci. Digitalizacija dovodi i do razvoja interaktivnih medija, koji omogućavaju aktivno učešće i kreiranje onoga što će se gledati ili slušati. Devedesete godine prošlog veka bile su godine razvoja značajnog novog fenomena u oblasti telekomunikacije:sve veće popularnosti mobilnih telefona. Takozvana prva generacija mobilnih telefona koja je koristila analognu tehnologiju, pokazala je mogućnost kombinovanja komunikacija i mobilnosti. Digitalna tehnologija je proizvela drugu generaciju mobilnih telefona koji su brži, manji, pogodniji za korišćenje i privlačnijeg su dizajna. Mobilna telefonija je po popularnosti daleko iznad fixne telefonije. Posle druge, na red je došla treća generacija mobilnih telefona. Ona ima mogućnost bežičnog interneta. . mobilni telefoni su značajna prednost u doba koje karakteriše stalni pokret, putovanje na posao, česta poslovna putovanja i dani prepuni radnih obaveza. Poslovi se efikasnije obavljaju, roditelji su u neprestanoj vezi sa svojom decom, vreme provedeno u prevozu ili van domašaja fixnog telefona može se iskoristiti za obavljanje ličnih i poslovnih obaveza. Ali, mobilni telefon ima i loše strane. U doba kada je radno vreme sve duže, a pred ljude se postavljaju sve veći zahtevi, mobilni telefoni samo ubrzavaju ionako silovit tempo života, ukidajući čovekovo pravo na privatan život. Ovo znači da su ljudi neprekidno dostupni, čime se briše granica između ličnog i profesionalnog života. 36.Internet Do ranih devedesetih godina prošlog veka, mnogi stručnjaci iz oblasti industrije kompjutera i tehnologije smatrali su da je period vladavine PC-a završen. Polako im je postajalo jasno da budućnost ne leži u pojedinačnim kompjuterima, nego u globalnom sistemu međusobno povezanih kompjutera-INTERNETU. Iako mnogi korisnici kompjutera tada toga nisu bili svesni, PC je ubrzo postao mesto sa kojeg se moglo pristupiti dešavanjima u celom svetu preko mreže koja se prostire širom planete, mreže koja nije vlasništvo nijednog pojedinca ili kompanije. Poreklo interneta Mreža je začeta u Pentagonu 1969. godine i u početku se zvala ARPA mreža (Advanced Research Projects Agency). Cilj mreže bio je ograničen. Arpa je služila za povezivanje naučnika koji su radili pod ugovorom za vojsku u različitim krajevima Amerike, kako bi bolje sarađivali i ekonomičnije koristili skupu opremu. Naknadno je ustanovljeno da je mrežu moguće koristiti i za slanje poruka- tako je nastao e-mail. Internet u Pentagonu povezivao je do početka 1980.godine 500 kompjutera. Da bi posle sedam godina bilo 28.000 kompjutera povezano. U početku su internet imali samo univerziteti i istraživačke laboratorije. Kasnije dolazi do rasta korisnika interneta jer internet ulazi u domaćinstva i počinje da pruža veliki broj usluga. Najpoznatiji deo interneta je WWW. Ta mreža predstavlja globalnu multimedijalnu biblioteku. Izumeo ju je švajcarac 1992. godine. Korisnici se kreću mrežom pomoću browser-a. Sa mreže je moguće skinuti razna dokumenta i programe. Mreža takođe služi kao posrednik u elektronskoj trgovini. Početkom XXI veka preko sto miliona ljudi je imalo pristup internetu. Godine 1988. oko 88% korisnika interneta je živelo u najrazvijenijim zemljama. Da bi kasnije trend interneta zahvatio celu planetu. Dejstvo interneta Mnogi u internetu vide primer novog globalnog poretka koji se rađa na prelomu dva veka. Korisnici interneta žive u cyber prostoru. Ovaj izraz podrazumeva prostor interakcija stvoren putem globalne mreže kompjutera koja sačinjava internet. Širenje interneta po celoj planeti donosi pred sociologe mnoga pitanja. Internet menja konture našeg svakodnevnog života.-brišu se granice između globalnog i lokalnog, rađaju se novi kanali komunikacije i interakcije, sve više obaveza je moguće završiti preko interneta. Iako pruža uzbudljiva nova iskustva u istraživanju sveta, internet istovremeno preti da iz korena promeni ljudske odnose. Mišljenje o uticaju interneta na interakciju među ljudima mogu se svrstati u dve kategorije. S jedne strane su oni koji svet interneta posmatraju kao mogućnost rađanja novih oblika elektronskih odnosa koji, ili pojačavaju ili dopunjuju postojeće interakcije licem u lice. Nasuprot tome, drugi tabor misli da provođenje sve više vremena u komunikaciji preko interneta smanjuje vreme provedeno u komunikaciji sa drugim ljudima u fizičkom svetu. Internet briše razlike između privatnog i poslovnog. Zbog toga trpe lični odnosi, tradicionalni oblici zabave poput pozorišta i knjige, a društveni život se svodi na najmanju moguću meru.

32

37.Globalizacija i mediji Internet pruža glavni doprinos tekućim procesima globalizacije. Globalizacija menja opseg i dejstvo i drugih vrsta medija. U poslednje tri decenije desile su se duboke promene unutar industrije medija. Nacionalna tržišta pretopila su se u jedno globalno fluidno tržište, a nove tehnologije fuzionisale su medije koji su do tada delovali nezavisno. Dejvid Held je ukazao na postojanje pet glavnih razloga za uspostavljanje novog medijskog poretka: Povećana koncentracija vlasništva Prelazak sa državne na privatnu svojinu Transnacionalna struktura korporacija Diversifikacija različitih medijskih proizvoda Sve veći broj menadžera u medijskim kućama

Globalizacija medija iznela je u prvi plan „horizontalne“ oblike komunikacije. Za razliku od tradicionalnih medijskih formi u kojima se komunikacija odvijala „vertikalno“, unutar granica nacionalnih država, globalizacija vodi ka horizontalnoj integraciji komunikacija. Kao i ostali aspekti globalnog društva, i novi informacioni poredak razvija se neravnomerno i tako odražava podele između razvijenih i manje razvijenih zemalja sveta. Muzika Held tvrdi da je muzička forma podložnija globalizaciji od ostalih formi. Razlog tome je činjenica da muzika lakše premošćuje ograničenja usmene i pisane reči u dopiranju do masovne publike. Globalna muzička industrija, kojom dominira nekoliko multinacionalnih korporacija, počiva na sposobnosti da se pronađe, produkuje i distribuira muzički talenat nebrojenih umetnika, i da se plasira do publike širom sveta. Razvoj tehnologije omogućava nove, sve sofisticiranije načine globalne distribucije muzike. Globalna muzička industrija predstavlja jednu od najkoncentrisanijih industrija. Pet najvećih kompanija u svetu su: Universal, Time Warner, Sony, EMI i Bertelsmann. Do porasta globalne muzičke industrije došlo je do najviše zahvaljujući uspehu popularne muzike i širenje kulture i potkulture mladih koji se sa njom indentifikuju. Globalizacija muzike postala je na taj način jedan od glavnih faktora širenja američkih i britanskij muzičkih stilova i žanrova u svetu. Film Postoji nekoliko različitih pristupa fenomenu globalizacije filmske industrije. Jedan od njih jeste pokušaj da se razmotre mesta nastanka filmova i izvori njihovog finansiranja. Prema tim kriterijumima nesumnjivo postoji proces globalizacije filmske industrije. Drugi način da se pristupi pitanju globalizacije filma jeste nastojanje da se razmotri u kojoj meri se nacionalni filmovi izvoze u inostranstvo. Najviše izvozi SAD. 38.Medijski imperijalizam Dominantna pozicija industrijski najrazvijenijih zemalja u proizvodnji i distribuciji medija, pre svega SAD, navela je mnoge teoretičare da govore o medijskom imperijalizmu. Prema tom gledištu, uspostavljena je kulturna imperija. Sedišta dvadest najvećih medijskih konglomerata na svetu nalaze se u industrijalizovanim zemljama, a većina ih je u SAD. Putem elektronskih medija, kulturni proizvodi sa zapada rasprostranjeni su po celom svetu. Video-kasete sa američkim filmovima uobičajena su pojava u islamskoj republici Iranu, baš kao i audio kasete sa američkom popularnom muzikom koje se prodaju na crnom tržištu. Nije reč samo o raznim oblicima zabave. Smatra se da je kontrola nad vestima iz sveta, koju vrše najvažnije agencije sa Zapada, predstavlja primer dominacije „zemalja Prvog sveta“. U vestima se o zemljama u razvoju govori samo kada se dese prirodne katastrofe, državne krize ili ratovi. Program koji izvoze američke TV stanice, zajedno sa reklamnim materijalom, propagiraju komercijalizovanu kulturu koja podriva lokalne oblike kulturnog izražavanja. Čak i tamo gde vlade zabranjuju prikazivanje komercijalnog programa na domaćim televizijama, mogu se pratiti radio i TV stanice iz okolnih zemalja. Pošro su američke korporacije dominantne na globalnom nivou, one su „preuzele dobar deo sveta“, tako da „američka kulturna dominacija...određuje granice nacionalnog diskursa“. Globalni mediji i demokratija U svom radu o globalnim medijima, Edvard Herman i Robert Mekčesni istražuju efekte međunarodnih medija na funkcionisanje demokratskih država. S jedne strane, širenje globalnih medija može uticati na autoritarne države da smanjuju kontrolu nad televizijom. Pošto je sve teže zadržati medijske proizvode u okvirima nacionalnih granica, mnoga „zatvorena“ društva postaju svesna da mediji mogu postati moćni saveznik u

33

jačanju demokratije. Čak i u višepartijskim sistemima, recimo u Indiji, komercijalizacija televizije omogućila je češće nastupe opozicionih političara. Globalni mediji stvorili su uslove za širenje ideje individualizma, te zahteva za poštovanjem ljudskih prava i prava manjina. Herman i Mekčesni ističu opasnost od globalnog medijskog poretka i pretnju koju on predstavlja po zdravo funkcionisanje demokratije. Kako su postali izrazito koncentrisani/centralizovani i komercijalizovani, globalni mediji prete da ugroze važnu „javnu sferu“. Prihod komercijalizovanih medija zavisi od reklamnih poruka pa su primorani da daju prednost sadržajima koji obezbeđuju veću gledanost i prodaju. Rezultat toga biće trijumf zabave na uštrb kontroverznih pitanja i debate. Taj oblik autocenzure medija slabi učešće građanstva u javnim aktivnostima i umanjuje njihovo razumevanje pitanja od javnog značaja. Otpor i alternativa globalnim medijima Mada su moć i širina globalnih medija nepobitni, u svim zemljama postoje snage koje mogu da uspore prodor medija i oblikuju karakter medijskih proizvoda u pravcu boljeg održavanja lokalne tradicije i kulture. Religija, tradicija i običaji predstavljaju jaku kočnicu globalizacije medija. Lokalni propisi i domaće medijske institucije takođe mogu odigrati važnu ulogu u smanjenju uticaja globalnih medija. Ali Mohamadi se bavio istraživanjem reagovanja islamskih zemalja na sile globalizacije medija. Uspon međunarodnih elektronskih imperija koje deluju van nacionalnih granica, smatra se pretnjom kulturnom identitetu i nacionalnim interesima mnogih islamskih država. Prema Mohamadiju, otpor oblicima medija koji dolaze iz inostranstva, kreće se u rasponu od blage kritike do proklinjanja zapadnih satelita. Reakcija na globalizaciju medija i mere koje se sprovode u pojedinim zemljama, u velikoj meri odražavaju njihov ukupni stav prema nasleđu zapadnog kolonijalizma. U svojoj analizi reagovanja na globalizaciju medija, mohamadi vrši podelu država na tri kategorije: modernističke, kombinovane i tradicionalne. Islamske države, iako su burno reagovale na prodor zapadnih medija pokušajem da ih zabrane ili im nađu alternativu, smatraju za shodno da prihvate izvesne modifikacije svoje kulture kako bi sačuvale sopstveni kulturni identitet. 39.Uticaj čoveka na prirodni svet (granice rasta, održivi razvoj, potrošnja) Još od samih početaka obrade zemlje, pre više hiljada godina, lljudska bića ostavila su svoj pečat ma prirodu. Lovačka i sakupljačka društva uglavnom su živela od prirode, to jest od onoga što je takvo okruženje obezbeđivalo, pa su zato vrlo malo pokušavali da promene svet oko sebe. Sa pojavom zemljoradnje, situacija se promenila. Za gajenje useva bilo je potrebno rasčistiti zemljište, poseći useve i ukloniti korov. Čak i primitivne metode obrade zemlje mogu izazvati eroziju tla. Ipak, pre razvoja moderne industrije, priroda je u mnogo većoj meri dominirala čovekovim životom nego što je on uticao na nju. Danas je čovekova agresija na prirodno okruženje tako intenzivna , da se može reći da gotovo oi nema prirodnih procesa na koje čovekove aktivnosti ne utiču. Problem sa kojim se svi danas suočavamo u vezi je sa ekologijom odnosno zaštitom životne sredine. Ekološka pitanja ne odnose se samo na to kako da na najbolji način tretiramo i sprečimo ugrožavanje životne sredine nego i na sam način života u industrijalizovanim društvima. Ako se mora napustiti cilj neprestanog ekonomskog rasta, najverovatnije će doći do stvaranja novih državnih institucija. Tehnološki napredak je nepredvidiv. Granice rasta Mnogi su zabrinuti zbog štetnog uticaja ljudskih bića na životnu sredinu. Reakcija u javnosti u vezi sa životnom sredinom dovele su do stvaranja „zelenih“ pokreta i partija kao što su Prijatelji Zemlje i Grinpis koji organizuju kampanje koje se tiču zaštite čovekove sredine. Zajednička nit ovih organizacija jeste zaštita životne sredine, očuvanje pre nego iscrpljivanje resursa i zaštita preostalih životinjskih vrsta. Koreni nastanka pokreta zelenih mogu se naći u čuvenom izveštaju koji je prvi put objavljen početkom sedamdesetih godina pod naslovom Granice rasta koji je štampao Rimski klub. Rimski klub je formirala grupa industrijalaca, privrednih savetnika i civilnih aktivista u glavnom gradu Italije. Oni su kompjuterskim simulacijama hteli da pokažu posledice kontinuiranog ekonomskog rasta. Glavni zaključak izveštaja Rimskog kluba bio je da su stope industrijskog rasta nespojive sa ograničenom količinom svetskih resursa i sposobnošću planete da izdrži priraštaj stanovništva i apsorbuje zagađenje. Jako su puno dobili kritika na to, jer izveštaj nije u dovoljnoj meri uzeo u obzir sposobnost ljudskog bića da odgovore na ekološke izazove kroz tehnološki napredak ili putem političkih sredstava. Štaviše, tržišne sile mogu delovati tako da ograniče prekomernu exploataciju resursa. Na to su se istraživači branili komentarom da nisu hteli da predvide budućnost, već mogućnosti koje nas čekaju ako stvari ostanu nepromenjene. Ljudi su tada postali svesni štetnih posledica koje mogu imati indistrijski i tehnološki razvoj, kao i upozorenja o opasnostima daljeg zagađivanja životne sredine. Osnovna ideja izveštaja Granice rasta bila je da postoje i društveni i prirodni uticaji koji ogranočavaju mogućnost planete Zemlje da

34

apsorbuje dalji ekonomski razvoj i rast stanovništva. Manje razvijene zemlje ne mogu nikada da sustignu bogatije, ako na bilo koji način ograničavaju sopstveni industrijski rast. Održivi razvoj Umesto da zagovaraju zauzdavanje privrednog rasta, nosioci novijih tendencija okreću se ideji održivog razvoja. Održivi razvoj znači da bi idealno bilo ako bi se rast oslanjao na reciklažu fizičkih resursa, a ne njihovo iscrpljivanje, uz minimalno zagađivanje okoline. Izraz „održivi razvoj“ prvi put je upotrebljen u izveštaju Ujedinjenih nacija, iz 1987. godine pod nazivom Naša zajednička budućnost. Održivi razvoj definisan je kao upotreba resursa koji ser mogu reciklirati, da bi se unapredio privredni rast, zaštita životinjskih vrsta i raznovrsnost živih bića, kao i obaveza održavanja čistog vazduha, vode i zemljišta. Komisija pod vođstvom Brantlendove smatrala je da je održiv razvoj „zadovoljavanje sadašnjih potreba, bez ugrožavanja sposobnosti budućih generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe“. Kritičari smatraju da je pojam održivog razvoja isuviše neodređen i da zanemaruje specigične potrebe siromašnijih zemalja. Prema ovim kritičarima, ideja o održivom razvoju se usresređuje samo na potrebe bogatih zemalja, a ne uzima u obzir načine na koje se visoki nivoi potrošnje u bogatijim zemljama zadovoljavaju na račun drugih ljudi. Potrošnja Veliki deo rasprava u vezi sa životnom sredinom i privrednim razvojem zavisi od obrazaca potrošnje. Potrošnja se odnosi na dobra, usluge, energiju i resurse koje koriste ljudi, institucije i društva. To je fenomen koji ima svoje pozitivne i negativne strane. S jedne strane, rastući nivoi potrošnje u svetu znače da ljudi danas žive u boljim uslovima nego ranije. Potrošnja je povezana sa privrednim razvojem – kako dolazi do povećanja životnog standarda, ljudi su u stanju da priušte sebi više hrane, odeće, stvari za lučnu upotrebu, slobodnog vremena, odmora, automobila i tako dalje. S druge strane ipak potrošnja može imati i negativnih uticaja, jer obrasci potrošnje mogu da oštete bazu resursa životne sredine i povećaju nejednakosti. U industrijalizovanim zemljama, potrošnja po glavi stanovnika rasla je po stopi od 2,3% godišnje, dok je u Istočnoj Aziji taj rast bio 6% godišnje. Nasuprot tome, prosečno afričko domaćinstvo troši danas 20% manje, nego što je to bio slučaj pre 25 godina. Nejednakost u potrošnji između bogatih i siromašnih su znatne. Kod 20% najbogatijeg svetskog stanovništva 86% čine izdaci za ličnu potrošnju, dok kod 20% najsiromašnijih taj procenat je samo 1,3. Najbogatijih 10% stanovništva, troši 58% ukupne energije, 84% ukupne količine papira, 45% ukupnih količina mesa i ribe i oni su vlasnici 87% svih motornih vozila. Potrošnja sveže vode se udvostručila od 1960. godine do današnjih dana. Sagorevanje fosilnih goriva se upetostručilo. Potrošnja drveta je za 40% viša nego pre 25 godina. Iako su bogate zemlje najveći svetski potrošači, ekološka šteta koju prouzrokuje sve veća potrošnja ima najteži uticaj na siromašne. Bogati su u boljoj poziciji da uživaju u mnogim blagodetima potrošnje i ne moraju da se suočavaju s njenim negativnim posledicama. Na lokalnom nivou, bogate grupe mogu sebi da priušte da se isele sa onih područja u kojima ima problema, a da siromašnima ostave da trpe štetne posledice. Siromaštvo samo pojačava ove ekološke pretnje. Ljudi sa malo resursa imaju i malo izbora, to jest jedino im ostaje da maximiziraju resurse koji su im dostupni. Kao posledica toga, smanjena baza resursa trpi sve više pritisaka jer se povećava broj stanovništva. 40.Izvori opasnosti Postoji mnogo različitih vrsta globalnih opasnosti sa kojima se današnji svet suočava. One se mogu grubo podeliti u dve osnovne vrste: Zagađivanje i stvaranje otpadnih materija koje se izbacuju u životnu sredinu Prekomerno trošenje prirodnih resursa koji se ne mogu obnoviti

ZAGAĐENjE I OTPAD Zagađenje vazduha Tvrdi se da zagađenje vazduha, koje nastaje ispuštanjem otrovnih materija u atmosferu, odnosi više od 2,7 miliona života godišnje. Postoje dve vrste zagađivanja vazduha: Spoljašnja zagađenja Unutrašnja zagađenja

Tradicionalno, zagađivanje vazduha tretirano je kao problem koji najviše pogađa industrijalizovane zemlje, zbog velokog broja fabrika i motornih vozila. Poslednjih godina dosta ima zagađenja i u zemljama u razvoju jer većinom koriste drvo i đubrivo, koje nije čisto kao moderna goriva poput kerozina i propana. Do sredine

35

dvadesetog veka, vazduh u Britaniji je bio jako zagađen zbog velike količine korišćenja uglja. Zato je 1956. godine donet Zakon o čistom vazduhu, kojim je bilo regulisano ispuštanje štetnih gasova iz dimnjaka. Od šezdesetih godina dvadesetog veka glavni izvori zagađenja vazduha su ispuštanja gasova iz motornih vozila a pogotovo je opasno što oni ostaju u nižim slojevima atmosfere za razliku od gasova iz dimnjaka. Zato pojedine zemlje pokušavaju smanjiti emitovanje štetnih gasova primenom alternativnih metoda prevoza koji manje zagađuju vazduh, poput voza ili autobusa.zagađenej vazduha može da izazove različite zdravstvene probleme kao što su bolesti pluća ili rak pluća. Iako spoljno zagađenje vezujemo za industrijalizovane zemlje, ono je veliko i u zemljama u razvoju, jer industrija ispušta veliku količinu gasova, a i dolazi do povećanja broja motornih vozila, koja često koriste i stari benzin koji sadrži olovo. Zagađenje vazduha utiče na ceo ekosistem. Jedna od štetnih posledica zagađenja vazduha je i nastajanje kiselih kiša. Često se događa da gasovi koji dovode do stvaranja kiselih kiša se proizvedu u jednoj zemlji, a do kiše dođe u nekoj drugoj. Kisele kiše su štetne po šume, useve i životinjski svet. U nekim slučajevima sklopljeni su bilateralni ili regionalni sporazumi u cilju smanjenja štetnog uticaja kiselih kiša. Zagađenje vode Ljudi oduvek zavise od vode koja im služi za piće, kuvanje, pranje, navodnjavanje, ribolov i mnoge druge potrebe. Iako je voda jedan od najdragocenijih i najosnovnijih prirodnih resursa, čovek je u velikoj meri pogrešno koristi. Godinama, bez imalo razmišlanja o posledicama, otpadne materije – organskog ili neorganskog porekla – bacane su direktno u reke i mora. Tek u drugoj polovini dvadesetog veka, dolazi do zajedničkih napora mnogih zemalja da se očuva kvalitet vode i da se zaštiti životinjski svet, te da se obezbedi čista voda za ljudsku upotrebu. Zagađenje vode odnosi se, široko gledano, na zagađenje prouzrokovano toksičnim hemikalijama i mineralima, pesticidima ili neadekvatnim rešenjima sistema kanalizacije. Ono predstavlja najveću pretnju ljudima u zemljama u razvoju. Neadekvatno rešavanje kanalizacionih problema može dovesti ljude u izloženost bakterijama koje prouzrokiju : dijareju, dizenteriju i hepatitis. U industrijalizovanim zemljama, slučajevi zagađenja vode često su prouzrokovani preteranom upotrebom veštačkih đubriva u poljoprivrednim područjima. Otpad u čvrstom stanju Jedan od najjasnijih pokazatelja čovekove potrošnje jeste velika količina otpada onoga što se svakodnevno odlaže u kante za smeće u domaćinstvima širom sveta. U svim zemljama sveta dolazi do povećanja, kako u apsolutnoj količini proizvedenog otpada, tako i u količini otpada po osobi. Industrijalizovana društva ponekad se nazivaju „društvima otpadaka“, jer je količina predmeta koji se bacaju ogromna. U vvećini zemalja industrijalizovanog sveta, izuzetno su razvijene komunalne službe za uklanjanje smeća, ali je sve teže osloboditi se ogromnih količina otpada.da bi se smanjila količina otpada, nek ezemlje recikliraju otpad. Ali se ne može celokupni otpad reciklirati. U nerazvijenim zemljama, problem stvaraju nerazvijene strukture komunalnih organa, tako da se otpad gomila na ulicama što može dovesti do širenja različitih zaraznih bolesti. A razvojem društava, prelazi se sve više sa organskog na neorganski otpad koji se raspada jako dugo. 41.Istrošenost resursa Ljudska društva zavise od mnogih resursa iz prirodnog sveta – kao što su voda, šume, životinjski i biljni svet. Oni se često nazivaju resursima koji se mogu obnoviti, jer u očuvanom ekosistemu vremenom sami sebe automatski zamenjuju. Međutim, ako se naruši ravnoteža u potrošnji tih resursa, javlja se opasnost od njihovog potpunog iscrpljivanja. Postoje izvesni dokazi da može doći do ovakvog procesa. Pogoršanje stanja u kojem se nalaze obnovljivi resursi zadaje veliku brigu mnogim ekolozima. Voda Za ljude u mnogim delovima sveta obezbeđivanje konstantnih rezervi vode predstavlja hronično ozbiljan problem. U nekim gusto naseljenim područjima, velika potražnja za vodom, jednostavno ne može da se zadovolji raspoloživim resursima vode. Ova tendencija sigurno će postati izraženija u predstojećim godinama. Postoje nekoliko razloga zbog čega je to tako. Prvi je da će veliki deo prognoziranog priraštaja stanovništva u svetu u toku sledećih desetak godina, verovatno biti koncentrisan u onim oblastima koje već imaju problem sa nestašicom pijaće vode. Globalno zagrevanje takođe ima potencijalan uticaj na potrošnju zaliha vode. Kako dolazi do povećanja temperature na zemlji, biće potrebno sve više vode za piće i navodnjavanja. Može se pretpostaviti da se podzemne vode neće tako brzo obnavljati kao pre. Klimatski faktor takođe ima uticaja menjanjem obrazaca padavina i nemogućnošću predviđanja promena. Razaranje i pustošenje tla Prema Izveštaju UNDP, trećina svetskog stanovništva izdržava se, manje i više, direktno od zemlje. Ta je populacija, s toga, naročito osetljiva na promene koje utiču na njihovu sposobnost da žive od zemlje. U

36

mnogim oblastima Azije i Afrike, u kojim postoji brz priraštaj stanovništva, problem razaranja tla preti da osiromaši milione ljudi. Razaranje tla jeste proces u kojem dolazi do pogoršavanja kvaliteta zemlje, a njeni dragoceni prirodni sastojci sve više nestaju zbog prekomerne „upotrebe“, suše ili neadekvatnog načina đubrenja. Dugoročni efekti razaranja tla ostavljaju ozbiljne posledice, a sam proces teško da može da se zaustavi. U onim područjima u kojima je tlo lošeg kvaliteta, dolazi do opadanja poljoprivredne produktivnosti i sve manje raspoložive plodne zemlje po glavi stanovnika. Zbog nedostatka stočne hrane teško je ili čak nemoguće uzgajati stoku. U mnogim slučajevima ljudi migriraju tražeći plodnu zemlju, a često ostavljajući pustinje. Neplansko krčenje šuma Šume su osnovni element ekosistema: one pomažu u regulisanju rezervi vode, oslobađaju kiseonik u atmosferu i sprečavaju eroziju tla. One su takođe značajne za svakodnevni život ljudi, kao goriva, hrane, drvne građe, boje i lekova. Uprkos njihovom značaju više od trećine prvobitnih šuma na zemlji je nestalo. Neplansko krčenje šuma je kao uništavanje pošumljenih oblasti, obično sečom šuma u komercijalne svrhe. Iako su mnoge vrste šuma ugrožene neplanskim krčenjem, sudbina tropskih šuma privlači najveću pažnju. Tropske šume pokrivaju otprilike 7% zemljine površine i predstavljaju stanište velikog broja biljnih i životinjskih vrsta koje doprinose raznovrsnosti živih bića na zemlji. One su takođe stanište mnogih biljaka od kojih se dobijaju ulja za izradu lekova. Tropske šume nestaju po stopi od otprilike 1% godišnje i mogle bi sasvim nestati do kraja XX veka ako se sadašnja tendencija krčenja šuma nastavi. 42. Rizik i životna sredina (globalno zagrevanje, genetski modifikovana hrana) Veći broj pitanja, koji je u vezi sa zaštitom čovekove okoline, usko je povezan sa rizikom, jer se ta pitanja javljaju kao posledica širenja nauke i tehnologije. Naučna otkrića donela su mnoge koristi. S druge strane, sve veće mešanje nauke i tehnologije u naš život dovodi do velikih problema i neizvesnosti. Danas živimo u jednom globalnom poretku u kojem se suočavamo sa rizicima po našu bezbednost, uključujući i ekološke rizike, kojima predhodne generacije nisu bile izložene. Urlih Bek, sociolog koji je prvi došao na ovu ideju, smatra da su mnogi rizici sa kojima se čovek suočava po svom obimu globalni. Ovi rizici ne prave razliku na osnovu nacionalnosti, bogatstva ili društvenog porekla – oni su potencijalna pretnja svim ljudskim društvima. Globalno zagrevanje Globalno zagrevanje mnogi ljudi smatraju najozbiljnijim ekološkim izazovom našeg vremena. Ako su mnoge naučne pretpostavke tačne, ova pojava ima moć da nepovratno promeni funkcionisanje klime na Zemlji i proizvede čitav niz razornih posledica po životnu sredinu u čitavom svetu. Globalno zagrevanje odnosi se na postepeno povećanje prosečne temperature zemlje usled promena hemijskog sastava atmosfere. Smatra se da gllobalno zagrevanje, uglavnom, izazivaju ljudi, jer su gasovi koji se gomilaju i menjaju zemljinu atmosferu u velikoj meri posledica čovekovih aktivnosti. Proces globalnog zagrevanja u tesnij je vezi sa efektom staklene bašte. Većina naučnika se slaže da se veliko povećanje ugljen-dioksida u atmosferi može pripisati sagorevanju fosilnih goriva i drugim ljudskim aktivnostima, kao što su industrijska proizvodnja, širenje poljoprivrednih delatnosti, neplansko krčenje šuma, iskopavanja ruda, stvaranje deponija i ispuštanje štetnih gasova iz motornih vozila. Moguće posledice globalnog zagrevanja su: Podizanje nivoa mora Pretvaranje plodnog tla u pustinjsko Širenje zaraznih bolesti Loše žetve Promene klimatskih obrazaca

Reakcije na rizike od globalnog zagrevanja Već dugo se raspravlja o temi globalnog zagrevanja. Neki naučnici izražavaju sumnju u to da su efekti za koje se tvrdi da postoje realni, dok su druga mišljenja da promene svetske klime mogu biti posledica prirodnih kretanja, a ne rezultat čovekove intervencije. Međutim, danas su se naučnici ipak složili da je uzrok globalnog zagrevanja efekat staklene bašte. Industrijske zemlje proizvode daleko više gasova koji izazivaju efekat staklene bašte nego zemlje u razvoju. Najviše ugljen-dioksida u atmosferu ispušta SAD. Na svetskom samitu posvećenom ekologiji, održanom 1997. godine u Kjotou, u Japanu, postignut je sporazum da se do 2010. godine znatno smanji ispuštanje gasova koji dovode do efekta staklene bašte. Industrijalizovane zemlje su se složile da smanje emisiju štetnih gasova za 20% do 40%. Čak i kada bi se to ispoštovalo, bilo bi nedovoljo ili

37

prekasno jer bi trebalo da se smanji za 70%-80% da bi imalo pozitivan uticaj na klimatske faktore. I kad bi se smanjilo emitovanje štetnih gasova, potrebno je oko sto godina da ugljen-dioksid prirodnim putem nestane iz gornjih slojeva atmosfere. Genetski modifikovana hrana Glad i neuhranjenost trenutno pogađa više od 800 000 000 ljudi. Sa povećanjem svetskog stanovništva u predstojećim godinama, javlja se strah da će doći do još veće nestašice hrane. Neki ljudi smatraju da rešenje potencijalne krize hrane možda leži u najnovijim otkrićima u nauci i biotehnologiji. Utičući na genetski sastav osnovnih useva, kao što je pirinač, moguće je povećati stepen fotosinteze koju vrši biljka i proizvesti veće količine useva. Ovaj postupak je poznat kao genetska modifikacija; biljke koje se proizvode na takav način nazivaju se genetski modifikovani organizmi (GMO). Genetska modifikacija može se vršiti u različite svrhe – ne samo da poveća prinos useva. Na primer mogu stvoriti biljku sa povećanim sadržajem vitamina, ili biljku otpornu na poljoprivredne herbicide. Prehrambeni proizvodi koji se ili prave od genetski modifikovanih organizama, ili sadrži neke sastojke takvih organizama, poznati su kao genetski modifikovana (GM) hrana. Genetski modifikovani organizmi proizvode se putem tehnike ukrštanja gena. Kontroverze oko genetski modifikovane hrane Priča o genetski modifikovanoj hrani počela je pre nekoliko godina, kada su neke vodeće hemijske i poljoprivredne firme procenile da novo stečeno znanje u vezi sa funkcionisanjem gena može da promeni svetsku ponudu hrane. Američka firma Monsanto bila je vodeća u razvijanju velikog dela nove tehnologije. Monsanto je okupio kompanije za proizvodnju semena, prodao svoje odeljenje za hemijska istraživanja, i usmerio svoju delatnost na plasiranje novih useva na tržištu. Na čelu sa izvršnim direktorom Robertom Šapiroom, Monsanto je pokrenuo ogromnu reklamnu kampanju, u kojoj su isticane prednosti genetski modifikovanih useva. Kampanja je bila usmerena na poljoprivredne proizvođače i potrošače. Jako su bili postali popularni genetski modifikovani usevi. Pošto su genetski modifikovani usevi sasvim nova sorta, niko ne može biti siguran kakve će efekte proizvesti kada se upotrebi u životnij sredini. Doktor Arpada Puštaija je otkrio da genetski modifikovan krompir dovodi do znatnih oštećenja imunološkog sistema i usporenog rasta organizma. Posle toga dolazi do raspada kompanije Monsanto i protivljenje stanovništva i država oko uzgajanja genetski modifikovanih useva. Evaluacija rizika genetski modifikovane hrane Zabrinutost protivnika genetski modifikovane hrane je stvarna. Niko ne može reći sa sigurnošću da je proizvodnja genetski modifikovanih useva bezbedna. Genetski kod je veoma složen – dodavanjem novih gena biljkama ili organizmima može prouzrokovati nepredvidljive bolesti ili druge štetne posledice. Iako genetska modifikacija može imati ogromne potencijalne koristi, rizici koji su sa tim povezani nepredvidljivi su i nemerljivi. Kada se jednom nađu u prirodnoj sredini, GMO mogu pokrenuti niz lančanih efekata, koje je teško pratiti i kontrolisati. U skladu sa ovom dilemom, mnogi ekologisti se zalažu za princip predostrožnosti. Ovaj princip sugeriše da gde god postoji ozbiljna sumnja u vezi sa primenom novih postupaka, bolje je držati se postojeće prakse nego je menjati.