sociološke karakteristike sela i grada

ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ - УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ СОЦИОЛОГИЈЕ:

СОЦИОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СЕЛА И ГРАДА

ПРОФЕСОР: СТУДЕНТ:

Cмер:Агроекономија

БЕОГРАД, МАРТ 2010. ГОДИНЕ

САДРЖАЈ:

УВОД:ПОЈАМ ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ...................................................................................3

СЕОСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ..................................................................................................................7

Услови њиховог настанка и промена...................................................................................................7

Опредељење и карактеристике сеоских заједница.....................................................................8

ГРАДСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ..............................................................................................................13

Постанак и развој.................................................................................................................................13

Опште социолошке карактеристике...................................................................................................15

ЗАКЉУЧАК:................................................................................................................................19

ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................20

2 1.Звонко Млинар

УВОД:ПОЈАМ ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

,,Локалне заједнице су такве мање или више самосталне и затворене мултифункционалне руштвене јединице које се обликују као творевина дуготрајних друштвених процеса на одређеном географском подручју’’.

Већи део људи још у савремено доба проживљава мретежни део свог живота унутар релативно затвореног географског и друштвеног простора у чијем оквиру задовољава у зависности од других људи и са учешћем у бројним ужим друштвеним скупинама - своје најосновније свакодневне потребе. На њихов живот, додуше, утиче у све већој мери догађање у ширем, „глобалном" друштву. Али при свему томе ипак још и даље важи да појединаи доживљава и оцењује целокупно друштво пре свега према томе како се оно манифестује на локалном нивоу и у конкретним облицима свакодневног друштвеног живота.

Локалне заједнице представљају посебну врсту друштвених скупина, чије специфичности добро изражавају већ оба насловна појма, то јест локалне и заједнице.

Тиме што се означавају као локалне, наглашава се нужна повезаност заједннца са одређеним ужим територијем. Разуме се да и друге друштвене скупине функционишу у одређеном простору, али за њих одређена географска територија не представља тако битан елеменат да би од тога зависило њихово постојање. Управо то важи за локалне односно територијалне (што је шири појам) заједнице.

Људи живе на одређеној територији и свој живот олакшавају и обогаћују тиме што се пре свега на том подручју удружују са другим људима ради задовољења својих заједничких потреба. При једнаким осталим условима људи се утолико интензивније повезују уколико је мања њихова просторна удаљеност. Уколико појединци у простору живе ближе, утолико је већ у принципу више могућности и потреба за међусобним зближавањем, утолико је мања „социјална дистанција" међу људима. Али уз овај општи принцип ипак се могу утврдити и многи изузеци и ограничења.

У неким истраживањима утврђено је да просторна близина (блискост) игра већу улогу само прелазно и то у таквим ситуацијама када међу становницима још нису успостављене чвршће везе на некој другој основи. Charles P. Loomis је, на пример, истраживао нову насеобину (насеље) са око 600 породица и то први пут одмах после њиховог усељења, а други пут након две године. У првим данима после усељења становници тог насеља успоставили су контакт и сачињавали пријатељске скупине на основу близине становања. После две године истраживач је добио сасвим друкчију слику груписања истих насељеника. У већој мери су дошли до изражаја различити интереси и међусобне симпатије насељеника тако да је непосредна близина становања изгубила првобитни значај за одржавање међусобних контаката.


У вези с тим треба констатовати да и начин друштвеног повезивања у простору односно просторна дисперзија друштвених додира (контаката) није нешто стално, него Се мења с обзиром на степен развоја друштвене поделе рада и диференцијације потреба У том смислу може се рећи да је просторна блискост у принципу утолико мањег значаја уколико је виши степен тог развоја. То је законитост која је од основног значаја за сва савремена урбанистичка и слична настојања у циљу планске изградње онаквог типа локалне заједнице која највише одговара човеку. У таквим настојањима, наиме, често се жели постићи да се цео спектар друштвеног живота становника обухвати у непосредној околини његовог пребивалишта. При томе се заборавља да обично таква најмања просторна друштвена јединица може задовољити само најопштије свакодневне потребе тог становништва. Само су те потребе оно што је заједничко и што га везује са осталим становницима у непосредној близини, док је, међутим, у свим осталим потребама везан за заједнице ширег обима. Због тога је и разумљиво да је просторна близина значајна за друштвени живот пре свега оних категорија и слојева становништва које имају у мањој мери развијене разне специјализоване потребе и које учествују само у општедруштвеним активностима.

Резултати емпиријског истраживања показују да је реч, на пример, о омладини, о старим људима, о домаћицама и томе слично. Због тога је разумљиво да се често ни са великим материјалним инвестицијама за изградњу различитих објеката предвиђене „заједнице" у њима не може концентрисати друштвени живот, јер ови објекти не одговарају стварној структури потреба и друштвеној структури становништва одговарајуће урбанистичке јединице.

Постоји и други разлог који утиче на то да сама просторна згуснутост не значи нужно истовремено и више кохезивности локалне заједнице. Често се може наћи, на пример, веома згуснута сеоска насеља која су друштвено сасвим подељена на два или више табора, који су у оштрој међусобној супротности (сукобима). Спољни материјални израз постојања друштвене заједнице може бити, дакле, сасвим неадекватан стварном нејединству и конфликтима који се с још већом оштрином развијају међу просторно блиско насељеним становницима малог насеља. Као што просторна близина може јачати интензивност међусобних друштвених додира, исто тако она може деловати и у супротном смеру тиме што постојеће супротности чине непосредни заједнички живот још више неодрживим него што би то било у оквиру шире заједнице.

С обзиром на човеково активно деловање у природи, потребно је поред физичке удаљености узимати у обзир и ону удаљеност која се мери временом и трошковима потребним да се дође на један или други начин од једне до друге тачке на одређеној територији. За друштвени живот човека није толико значајна непосредна физичка удаљеност између два моста, него пре свега она удаљеност која се изражава у трошковима или у времеиу потребном за пролаз до другог места. Између места А и Б може бити једнака физичка удаљеност као између Ц и Д, десет пута већа него између А и Б, на


пример ако су места А и Б повезана цестом која омогућује брз и јефтин превоз аутобусом, другим моторним возилом, бициклом и слично.

На тај начин схваћена временско-трошковна дистанца упоређује се са интензитетом оних потреба становника које се могу задовољити само у оквиру заједнице. У центру заједнице ова дистанца нема готово никаквог утицаја на задовољавање потреба становника.

Али према периферији она се у разним смеровима различито повећава док не постаје једнака или већа него што је жртва коју су поједини становници још спремни поднети зато да би у заједници задовољили одређене потребе. Ту се онда налази граница дате заједнице. Становници који живе на тој граници (или су још више удљени од центра дате заједнице) могу бирати само још између тога да се укључе у другу суседну заједницу или пак да одређене потребе уопште не задовољавају.

Приликом просторног одређивања локалне заједнице значајна су, дакле, особито два аспекта. У сваком случају је могуће мање или више тачно утврдити крајње територијалне границе локалне заједнице и њен центар. Оба елемента су само делимично условљена конфигурацијом земљишта и другим природним условима. Центри локалних заједница обликују се на раскрсницама природних путева, на крају долина, усред котлина итд. Лежишта рудних богатстава, висока плодност земљишта, туристичка привлачност итд. утичу на локацију заједнице и у тешко доступним крајевима. Ипак у све већој мери на територијално обликовање локалних заједница утичу и промене које сам човек уноси у природу. Изградња тунела, друмова, железница, мостова, брана итд. може ванредно променити територијални обим и локацију заједница. Таква човекова интервенција у природи проузрокује да нека места постану доступнија из ширег подручја него друга места. Место до кога је сума временско-трошковних дистанци од свих осталих крајева одређеног територија најмања најчешће добија улогу центра локалне заједнице. На таквом месту се концентрише обављање свих оних специјализованих делатности којима је потребно највеће територијално залеђе. Због тога у великој мери величина, функција и друге карактеристике центра већ указују и на величину и карактеристике заједнице као целине. Ако је заједница мала, њен центар није диференциран; ако је велика, центарје више развијен и специјализован."

Природна конфигурација терена може, дакле, утицати на просторни обим и облик конкретне локалне заједнице. У начелу је ипак основна детсрминанта територијалног обликовања заједнице степен њеног друштвеног развоја. У том смислу можемо се, дакле, сагласити са познатим француским географом P. Vidal de la Bancheom, који је географски детерминизам заменио „географским посибилизмом", истичући да природа пружа само могућности међу којима човек бира; какав ће бнти избор зависи пре свега од степена друштвеног развоја. Само на тај начин могуће је објаснити постојање и просторне


карактеристике тако различитих локалних заједница као што је, на пример, мало изоловано село са неколико стотина становника, с једне стране, или више мнлионски град - метрополе, с друге стране.

Поред просторне димензије, специфичност локалних заједница је и у томе што су оне уопште - заједнице. Појмом заједница у социологији означава се посебан, квалификован облик друштвених скупина. Мада заступају веома различите дефиниције, мпак социолози су сагласни у томе да је то друштвена скупина коју означава виши степен кохезивности. При томе се често узима за узор мала сеоска заједница и чисто априори идеализује њено јединство.

Појам „заједнице" претпоставља општу, али тесну, објективну и субјективну међусобну повезаност њених припадника. Друга карактеристика локалних заједница је њихов мултифункционални карактер. Таква заједница никад није ограничена обављањем само једне специјализоване делатности (што је типично за удружења), него се увек обликује управо на основу обављања разноврсних делатности. Уколико је спектар њених функција обимнији, утолико се већи део друштвеног живота њених припадника одвија у њеном оквиру, утолико самосталнију и затворенију целину она представља. Ипак у савременом цивилизованом свету не налази се више тип потпуне, „тоталне", заједнице. Као што се с разноврсношћу функције унутар локалне заједнице повећава број разних подскупина, тако се и она сама као зависна јединица укључује у систем обимнијих територијалних друштвених јединица.

Трећа карактеристика заједница је њихова дуготрајност. Већ сама чињеница да одређени број људи живи дуго времена на одређеној територији проузрокује да се спонтано појављују међу њима одређени друштвени процеси, који их повезују у објективну, стихијну заједницу. Због дуготрајног заједничког живота у истој географској и друштвеној срединм обликују се заједничке мавике и обичаји, и људи постају повезани с местом и познаницима до те мере да живот у оквиру своје заједнице сматрају за посебну вредност. Тиме што почињу да постају свесни своје заједнице и што почињу да је намерно учвршћују, стихијна природа заједнице све више се повлачи пред њеном планском изградњом.


СЕОСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

Услови њиховог настанка и промена

Сеоске заједнице су најстарији облик устаљеног друштвеног живота на одређеном географском подручју. С обзиром на начин производње и стицања добара за задовољавање животних потреба, човек је живео у заједницама различитог карактера и обима. Док је преовлађивао лов као главни начин прибављања средстава за живот и док није било задовољивих транспортних средстава, људи су били принуђени да живе непосредно тамо где се могла наћи храна. Ако су ловили животиње које се крећу по великим пространствима, онда су били принуђени да номадски живе. Ако су се људи хранили воћем, биљем и коренима, морали су се селити с једног места на друго кад год би исцрпи ли природне залихе, јер још нису знали како да их очувају и транспортују. Али они се нису селили било куда него су увек кружили око одређеног броја својих привремених насеобина.

Понекада такво примитивне групације, које су се налазиле на степену развоја првобитне заједнице, нису биле покретне. Рибари, на пример, живе у селима која дуго времена остају на истом месту. Стална насеља имају и народи који живе од плодова дуготрајних дрвећа, на пример данашњи калифорнијски Индијанци, чијаје главна храна жир.

Заједнице пастира могу бити, уопште узев, унеколико опсежније него заједнице ловаца. Пастири добијају храну од припитомљених животиња редовније и обилније. Њихова привреда представља напредак у односу на лов у правцу сталног групног живота у одређеној заједници.

Прави и карактеристичан тип устаљене сеоске заједнице је тек пољопривредни тип заједнице. Обрађивање земљишта, особито ратарска култура, већ више хнљада година је начин производње који значи економску основу живота у сеоским заједницама и његове повезаиости са земљом. Сељак је стално присутан у одређеном крају како би могао да оре, сеје и жње, да сади, негује и бере воће итд., чиме је одређсна и једна од најкарактеристмчнијих особина његове локалне заједнице. То је стална везаност за одређену тернторију земљом као основним продукционим средством. Као и у досадашњем историјском развоју, и данас се одвијају још интензивнији процеси преображаја традиционалних сеоских заједница. У прошлости сељак је требало да буде што ближе својој земљи тако да је због тога живео са својом породицом на усамљеном поседу или у близини мањег броја других поседа, на пример у оквиру сеоске заједнице. Као што је његова производња по свом значају била ситносопственичка и примитивна тако је и његова заједница била мала и по свом друштвеном садржају сиромашна.


Модерна механизација и хемизација пол.опривреде пак прелази оквире ситног поседа и остатке натуралне производње. Машинска обрада земље и развијена транспортна и комуникациона средства утичу на убрзан преображај традиционалних начина сеоских насеља.

У пољопривреду продире друштвена подела рада, због чега се проширује специјализована производња великих поседа који се са својим производима укључују у национално или светско тржиште. (На пример производња памука, пшенице, цитрона итд.) Таква индустријализована пољопривреда представља економску базу формирања нових социјалистичких локалних заједница на селу. Сељак ће све више губити специфичне карактеристике свог економског и друштвеног положаја на селу и постепено ће се изједначити са индустријским радником. Модерна производња и пољопривредног радника све мање везује за мали комад земље и изоловану сеоску заједницу. Слично као и са фабричким радником, и он ће моћи да проведе своје радно време прилично удаљен од свог пребивалишта, на пример на пољопривредном добру. После рада ће моћи да приушти себи богат културан и друштвени живот заједно са својом породицом, не у малом селу него у већем центру, који једино може да му такав живот пружи. У том смеру разрешава се и противречност између града и села, која је „израз потчињености индивидуа подели рада и одређеној њему усиљеној делатности, потчињености која од једедних начини ограничену градску жинотињу, а од других ограничену сеоску животињу".

Ако смо на тај начин описали процес и општи тренд мењања сеоских заједница, то још не значи да је у Југославији или у другим земљама овај преображај већ у целини остварен.

Опредељење и карактеристике сеоских заједница

Ако се говори о сеоским заједницама, очигледно се мисли на посебну врсту локалних заједница које се појављују на селу. Али при томе се може одмах поставити питање шта је то село, питање разграничења града и села. Истовремено треба одговорити и на питање која и каква су она насеља на селу која представљају сеоске заједнице.

Dwight Sanderson одговара на постављена питања следећом дефиницијом: „Сеоска заједница је онај облик удруживања који се одвија међу људима и њиховим установама у локалном подручју, на коме живе на разбијеним поседима и у селу, које обично чини центар њихових заједничких активности".

Такво опредељеше, додуше, мало говори о томе у чему су специфичне социолошке карактеристике сеоских заједница. Ипак аутор правилпо ограничава овај појам само на становнике оних насеља и њиховог залеђа где се већ обликује посебан центар са својим


централним функцијама. Таквом дефиницијом, наиме, поставља се доња граница заједници и критернјум за разликовање између суседства и заједнице.

С обзиром на то да се данас готово све основне друштвеме активности људи одвијају у оквиру разних институција, може се сматрати да је постојање поједине или више таквих институција (на пример школа, трговина, гостионица и слмчно) критеријум постојања заједнице. Мала села и засеоци који не испуњавају тај услов, додуше, представљају специфичне локалне и сеоске јединице друштвеиог живота, али тај живот је тако сужен да их оправданије можемо убрајати у суседства. Суседство сачињава мали број породица које живе близу једна до друге и одржавају међусобно пригодне или у посебним приликама унапред одређене одиосе помоћи и друштвености. Као такво суседство се у целини укључује у једну од најближих локалних заједница.

Ако се на тај начин утврди доња граница сеоске заједнице, преостаје још питање њеног разграничења и разликовања од градских заједница. Шта је критеријум за разликовање сеоских и градских заједница? Социолози, демографи, урбанисти и географи, правници и други постављају низ најразличитијих критеријума за такво разликовање. Карактеристични су, на пример, следећи: густина насељености одређеног територија, односно згуснутост насеља; величина насеља с обзиром на број становника који у њему живе; сразмер запослених у пољопривреди насупрот онима који су запослени у осталим гранама делатности; развијеност централних функција које не служе само за месне потребе; посебан правно одређени статус насеља итд.

Мада су веома различити и бројни, сви овакви и слични критеријуми ипак не решавају постављено питање. Ако бисмо хтели, на пример, с обзиром на високу густину насељености разликовати градске од сеоских заједница, веома брзо бисмо наишли на велики број таквих пољопривредних села какве налазимо у Индији. Тамо је понегде земља тако драгоцена да је у што мањем обиму употребљавају за изградњу стамбених и других објеката и због тога су нека села исто тако густо насељена као што су густо насељени велики индијски градови. Упркос томе пак таква села са малим бројем ста новништва, које је готово цело запослено у пољопривреди, нико не може сматрати градовима.

Најчешће се већ сама величина заједнице сматра одговарајућим критеријумом. Из практичних потреба, нарочито статистичке службе појединих земаља мање или више арбитрарно постављају одређени број становника као границу између руралних и урбаних насеља (на пример у Француској и Аустрији 2.000, у САД 2.500 итд.). При томе се одмах поставља питање да ли је потребно истовремено узети у обзир и професионалну структуру становништва. Шта је, на пример, са великим насељима каква напазимо у Војводини или са онима у Мексику која имају око 20.000 становника, али претежно запослених у пољопривреди? С друге пак стране, у Словенији многа насеља имају и мање од 2.000 становника, али су ипак изразити центри за бројна мања насеља у околини и врше за њих разноврсне функције".


Ако је, дакле, за статистичке намене потребан једноставан критеријум, он још ни у ком случају не одговара потребама темељитијег социолошког истраживања. Због тога је разумљиво да се између социолога развила полемика - да ли се сеоско-градске разлике појављују као једноставна дихотомија - на сличан начин као што статистички пописи највећег броја земаља разликују само град и село - или се ове разлике нижу као континуум од једног до другог екстремног пола. Заступници првог става тврде да су ове разлике категоричне по природи н у директној међусобној супротности. Ипак све више преовлађује „теорија континуума", која правилно утврђује да је реч о некаквој постепеној скали од „највише сеоских" (руралних) до „највише градских" (урбаних) заједница. Само на тај начин могуће је образложити веома разноврсне прелазне облике насељења и друштвеног живота који се заједно са бурнмм развојем савремене урбанизације појављују између „класичног" града и села.

Пред други светски рат је Robert Redfield спровео у Мексику значајно теренско истраживање, у коме је упоређивао четири по обиму различите заједнице - од племенског села са сто становника до провинцијског центра са 100.000 становника. Када је прелазио од мањих насеља ка већим утврђивао је постепено промене.

Становништво је постало све више хетерогено. Све више је нмало додира са осталим заједницама. Појединци су се све више разликовали по својим ставовима и понашањима. Обичаји и традиције губиле су на значају. Све мање је било усклађености (конзистентности) у начину живота људи. Напоредо са чињеницом да је породица и сродство губило на значају, уговорни и други формални односи били су све чешћи. Претежно личне везе су постепено опадале како по броју тако и мо интензитету. Овај пример лепо приказује четири тачке на споменутом континууму, које су специфично социолошке карактеристике оног пола ове лествице који представља сеоске заједнице.

На овом месту се нећемо упуштати у специфичан положај и проблеме села у оквиру различитих друштвено-политичких уређења. Природно, управо класна структура села у капитализму може проузроковати такву унутарњу поделу и супротности да је не можемо убрајати односно сматрати за стварну, кохезивну „заједницу". Једноставно сеоске заједнице социјалистичког друштва произилазе из сасвим друкчије социјално-економске основе и из промењеног друштвеног положаја њених припадника. Ипак до данас таква заједница још није у потпуности остварена.

Сеоске заједнице углавном се могу социолошки означити пре свега следећим специфичним карактеристикама: релативна изолованост и већа зависност од природне средине, мали број припадника, примарно-скупински карактер, то јест интимни и лични друштвени односи и јако неформална друштвена принуда (односно „Социјална контрола"), ниски степен поделе рада и релативна хомогеност, већи значај родбинских веза и породице, велика улога традиције и обичаја и веома ограничсна друштвена мобилност.


Као што смо видели, сеоска заједница је због начина производње на коме се заснива зависна у већој мери него град од близине плодне земље. Из тога непосредно произилази и њена већа изолованост и малобројност њених припадника. Све то пак условљава низ осталих мање или више значајних карактеристика друштвеног живота који се одвија у њеном оквиру. Оно што рурални социолози најчешће сматрају за њену темељну социолошку карактеристику је њен карактер примарне скупине. Управо село као најтипичнија сеоска заједница служило је већини социолога као пример једног од два типа у оквиру опште класификације свих друштвеннх групација.

Као што село добија код C. H. Colleya назив „примарна скупина", наеупрот које се касније поставља организација, односно удружења као „секундарна скупина", тако Р. Тсттсе сматра село као „Gomoinschaft"-тип у супротности са „Gesellechaft-типом, који се идентификује са градом.

Чињеница је да се међу припадницима такве малобројне заједнице, која има, на пример, само неколико стотина становника, нужно одржавају друкчији међусобни односи него међу грађанима вишемилионске метрополе. Пошто поред тога претежни део свог живота проводе у истој природној и друштвеној средини, углавном заједно са истим људима, без обзира на врсту активности у којој учествују, постаје разумљиво што је таква заједница изграђена претежно на личним, интимним, непосредним и неформалним односима. Када долазе у међусобне коитакте, они се познају, они се поштују или мрзе као целовита лица и као чланови одређених породица, а не само у некој специјализованој улози у пружању одређених услуга (такви примери су карактеристични за град). Круг познаника, пријатеља и рођака не предстарља само мали сегмент у великој маси него сачињава претежни део заједнице. Ове карактеристике дошле су посебно јасно до изражаја у истраживању мало изоловане сеоске заједнице - Еl Corriteу Новом Мексику. Мада становници те заједнице припадају различитнм ужмм скупинама (породица, пријатељске и рођачке скупине, црква и слично), ипак чланови сваке од ових скупина познају већи део или све чланове сваке друге скугшне тако да у целини сачињавају ианредно јединствену и сегментирану заједницу. Ако сељак ради на пољу заједно са рођацима и пријатељима, онда су пријатељице његове жене истовремено жене и рођаке његових пријатеља; другови у игри његове деце су синови и кћерн његових пријатеља и рођака, у школу иду заједно само деца чији су родитељи међусобни пријатељи, рођаци и суседи.

Овај пример јасно показује општу карактеристичну усклађеност и повезаност разлмчитих подручја друштвеног живота сеоске заједнице. Класна структура и међусобне супротности личне природе нпак не стварају увек такву „пријатељску атмосферу" у оквиру интегриране заједнице као што излази из наведеног примера.

Због лично и интимно природно међусобних односа припадници сеоске заједнице имају већи увид у живот сваког појединца. Ако се поред гога узме у обзир познати сеоски традиционализам и строго поштовање устаљених обичаја и осталих норми заједнице,


разумљиво је што таква заједница може изводмти међу својим припадницима ванредно снажну „друштвену принуду". На свако поступање којс одступа од норми заједнице она непосредно и дуготрајно реагује и појављује се заједница као целина коју он може избећи само изолацијом или тиме да је напусти. Сеоска заједница у принципу не пружа алтернативан избор у погледу начина задовољавања различитих потреба. Због тога свако ограничење много више погађа појединца него што би га једнако ограничење погодило у оквиру градске заједнице.

Интересантно је да се управо сада, када под утицајем урбанизације долази до преображаја и распадања бројних сеоских заједница, повећава и његова толерантност у погледу одступања од досадашњих норми. Реч је о општем начелу да се толерантност скупине повећава уколико више опада њена кохезивност. Тиме што се пажња и интерес сељака преусмерава у друге правце и ван сеоске заједнице целокупно догађање у њој постаје за њих другостепеног значаја. Сеоски родитељи, на пример, из страха да се и она деца која су још остала код куће не одселе у град, допуштају да се иапусте различите навике или религиозни обреди које су се раније строго поштовали и преносили са поколења на поколење. "

Значајна карактеристика сеоских заједница је и веома ниски степен друштвене поделе рада. То даје посебан печат њеној кохезивности, која се може, усвајајући терминологију E. Durkeima, називати "механичка солидармост". Јединство сеоске заједнице, наиме, није засновано толико на међусобној зависности специјализованих појединаца који производе само одређена добра и пружају услуге за целу заједницу. Реч је више о удруживању међусобно „сличних" који се у претежној већини баве истородном делатношћу и појављују се с обзиром на то као независни једни према другима.

У условима ситносопственичког поседа и производње која се није још сасвим ослободила натуралног карактера, темељну економску и друштвену јединицу на селу представља велика патријархална породица. И подела рада јавља се најпре као природно условљена подела по полу, добу, и слично унутар породице. Због тога је сеоска заједница у таквим условима само лабава социјална надградња одређеног броја породица. Преовлађивање „мање" или више изолованог приватног сеоског газдинства"је и у нашој земљи фактор - као што констатује Едвард Кардељ - који онемогућује формирање социјалистичке комуне на селу".3бог тога је и друштвена заједница на селу таква каква је претежно још данас, више механичка сума појединаца, „организована" такорећи при-нудом која делује извана, а не због сопственог органског развоја, него унутар повезана органска ћелија друштва".

Тек интензивнијим продором робне привреде и већом концентрацијом насељености процес поделе рада одузима бројне функције породици и обликује их као самосталне позиве и занате у оквиру заједнице. Појављују се један за другим: столар, ковач, кројач,


гостионичар, трговац, месар итд. Положај појединца у заједници престаје да буде одређен претежно већ самом припадношћу једној или другој породици. Нове професмоналне делатности изазивају убрзану хоризонталну и вертикалну друштвену мобилност и миграције у географском простору. Поседовање земље престаје да буде искључиви критеријум класне диференцијације сеоских заједница капиталистичког друштва. „Беземљаши", то јест сеоски пролетаријат, који било да остаје запослен у привреди или се укључује у нове професије, побољшава свој економски положај и тиме добија и на свом угледу у оквиру заједнице.

У даљем развоју све значајнији утицаји града који могу преусмерити започетм процес поделе рада. Јефтина индустријска производња уништава низ заната и доводи сеоску заједницу у све већу зависност у односу на град. Такве сеоске заједнице губе своју ранију изолованост и самодовољност. При томе их непосредно или посредно обухвата талас индустријализације и модернизације сеоске производње или пак почну да заостају и да се социјално распадају.

ГРАДСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

Постанак и развој

На прелазу мз варварства у цивилизацију, из племенских заједница у државу, подела рада доводи до издвајања заната и трговине од пољопривоеде и тиме до раздвајања града од села и до супротности између њихових интереса. Тек када рад у пољопривреди постане толико продуктиван да је могуће производити више хране него што је потребно за голи опстанак произвођача, испуњен је основни предуслов за постанак градова. Тек на тој основи је, наиме, могао одређен број становника оставити рад на земљи и посветити се разним другим делатностима. Због тога је разумљиво да су се први градови (колико је досад познато, пре пет или шест хиљада година) појавили тамо где су и природни услови за довољну производњу хране били најповољнији. То је био случај нарочито у плодним долинама река Египта и Индије, које су истовремено пружале и повољне могућности транспорта на води и на сувом. Као што су били у тим крајевима добри услови за производњу житарица, тако је био осетан недостагак разних других сировина (на пример, камена, грађевинског дрвета и слично). Због тога се нужно развила и трговина, транспорт и разноврсни занати. Напоредо с тим поједина родовска и племенска насеља - нарочито она на раскрсницама или „лреломима" разних прометних путева - прерасла су у велике утврђене центре. У њима су се концентрисале најразличитије специјализоване функције, које су биле у највећој мери у добрим везама са што обимнијим залеђем (политичке, војне, управне, религиозне итд.).


Само масовна експлоатација робовског рада омогућила је да су већ у античком периоду настали градови са преко сто хиљада становника или, на пример, Рим - чак са петсто хиљада становника.

Слично градовима робовласничког периода, и средњевековни градови су настали пре свега на рачун развитка трговине и занатства. Тек индустријска револуција у 19. веку дала је нов полет и сасвим нове основе процесу светске урбанизације. Парна машина тражила је и омогућила велику концентрацију радне снаге на једном месту. Локомотива је ванредно проширила могућности транспорта људи и добара и унела немир и мобилност у традмционално непокретна сеоска подручја. Употреба паре као еиергетског средства тражила је замену дрва угљеном, гвожђем и челиком. Због тога су брзи постанак великих цснтара текстилне индустрије у годинама 1820. и 1930. и рударских и металуршких радова у наредној деценији у Енглеској означилм почетак новог периода. То је период силовитог развоја градова по целом свету, који се с новим стимулацијама даљег техполошког развоја још данас продужује. Почело је масовно пресељавање радне снаге у градове, где се коначно обликовала нова радничка класа као будући „гробар" капитализма. Концентрацију становништва пратила је концентрација беде и експлоатације, незапослености и других социјалних проблема, као што је, на пример, рад деце и жена, целодневни радни дан, пренасељени станови, недостатак простора и времена за рекреацију итд.

Као што су пара и електрнка и развој технологије и науке тражили све више радне снаге у градовима, исти фактори су у оквиру „аграрне револуције" омогућили да много мањи број људи производе довољно хране за цело становништво. Уколико је пољопривредна производња у одређеној земљи постајала продуктивиија, утолико јс био већи део становништва у градовима. Рачуна се да је, на пример, просечни пољопривредни радник у САД пре 100 година произвео толико производа да је то било довољно за њега самог и још за три и ио особе, док је у 1920. години произвео за 9 лица, а 1950. већ за 14 лица.

У већем делу Југославије процес интензивне урбанизације је почео тек веома касно. Југославија се још на основу података пописа становништва из 1953. године убрајала у мајмање урбанизоване земље. Југославија је била још 1953. г. „на оном нивоу урбанизације на коме су се налазиле савремене развијене земље Европе пре приближно 80 година, али темпо наше данашње послератне урбанизације је свеједно много бржи од темпа којим се одвијао процес урбанизације пре 80 година у Европи тако да се распон између степена урбанизације у нашој земљи и у Европи после рата смањује". Ванредан преокрет урбанизације после рата доста јасно показује већ податак да је миграција са села у град пре рата обухватала годишње просечно 30 хиљада људи а после рата (1948-1953) три пута толико, то јест просечно 90 хиљада људи годишње.

Др Долфе Вогелник овако резимира основне карактеристике процеса урбанизације у Југославији:


1) Ванредно низак општи ниво урбанизације. С обзиром на постотак градског1 становништва Југославија се налази према стању у 1953. години међу најмање урбанизованим земљама Европе.2) Висока концентрација становништва у неким великим градовима уз његову крајњу деконцентрацију на низ малих градских насеља.3) Снажан аграрни, занатско-трговачки и терцијарни карактер великог броја наших градова.4) Јако заостајање процеса урбанизација за процесом деаграризације. Процес основне друштвене поделе рада се прелазом пољопривредног становништва у неаграрне делатности претежно одвијајош населу.5) Неконтинуираност и анархичност у досадањем развоју наших градова, што је одраз анархичности економског и друштвеног развоја у периоду пре револуције.

Опште социолошке карактеристике

И за градски пол на лествици међусобног преливања града и села могу се утврдити неке типичне карактеристике.

При социолошком разматрању градских заједница потребно је узети у обзир нарочито следеће њихове специфичности: велики број људи живи збијено на малом географском простору, комплексност друштвеног живота као израз велике хетерогености становннштва и високог степена друштвене поделе рада и друштвене диференцијације уопште; „сегментираност" (размрвљеност) друштвеног живота сваког појединца; пролазни, безлични и формализовани односи, атмосфера анонимности и формална односно институционализована „социјална контрола".

Друштвени живот градских заједница одвија се у средини која је више продукт човекове делатности него само природне реалности. Због тога је условљеност друштвеног живота природом у граду много мање изразита него на селу. Становник града може, на пример, да шета градом а да не види ниједан делић непрерађене природе. Он хода - не по земљи као сељак - него по тлу којс је начињено од асфалта, коцке, тротоара, подземних железница, канала, тунела, електричних инсталација итд. На хоризонту велеграда он не види планине или плодне равнице него пословне и стамбене зграде, небодере итд. У таквој средини живи на релативно малом простору иеколико хиљада или чак више милиона људи који се на специфичан начин међусобно повезују и тиме обликују локалну заједницу посебног типа. Темељ формирања такве заједнице и њене кохезивиости је ванредна међусобна зависност становника коју проузрокује високи степен друштвене поделе рада. Висока концентрација становништва на малом простору, која значи истовремено и могућност интензивних међусобних комуникација и транспорта, ствара најповољније услове за специјализације делатности. Уколико је већи број људи, утолико је већа разноврсност


њихових потреба и интереса као и способност и могућности за њихово задовољење. „Град је већ стварна концентрација становништва, продукционих инструмената, капитала, уживања, потреба, док село доказује баш супротну чињеницу изолованости и размрвљеност".

У таквим условима разноврсност потреба значи, дакле, и разноврсност друштвених фупација које могу (уопште или потпуније) обезбедити задовољење тих потреба. Ванредну хетерогеност градског становннштва која се појављује већ с обзиром на њихово различито месно порекло, националну класну и расну припадност, с обзиром на различите иавике, обичаје и веровања, повећава све већа професионална диференцијација и њихово укључивање у све више разноврсна друштва и организацмје у слободном времену. На тај начин у граду је реч фактички о два начина друштвеног груписања: с једне стране, појављује се огроман број разлмчитих скупина чије функције значе само уско, специјализовано „сегменте" друштвеног живота становништва; с друге пак стране, целокупни систем тих скупина обликује се у релативно затворену локалну заједницу.

Појединаи у граду постаје зависан од много већег броја других људи, скупина и установа него на селу. Управо та чињеница указује и на много већи избор и богатије могућности које становник града има на расположоњу за задовољење својих потреба. Тиме што је зависан од толико страна, нигде није тако судбински зависан као што је то припадник мање сеоске заједнице од своје средине. Карактеристично је да је друштвени живот градског становника (варошанина) размрвљен на различите „сегменте", у којима се готово никада не појављује као целовита личност, „као цео човек". Он свакодневно наступа у различитим улогама у радној скупини, у спортском друштву, у политичкој организацији или стручном удружењу. Али његово учешће у једној скупини или ситуацији је непознато, безначајно или по својим вредностима чак супротно његовом учешћу у другој скупини односно ситуацији. Природно од друштвеног уређења (класно или бескласно) пре свега зависи у какве ће конфликтне ситуације доћи појединац на различитим подручјима свог учешћа у друштвеном живогу.

На тај начин и породица, сродство и суседство губе у граду своје бројие функције које су имали на селу. Најважнија таква промсна је раздвајање радног места од породичног живота и места становања. То значи битно проширење додира, контаката и успостављаља пријатељских веза ван непосредне околине свог пребивалишта. Напоредо с тим пак и опадање потребе и могућности за одржавање суседских односа. Круг познаника и пријатеља, који живе „разбацани" по целом граду, али имају одређене заједничке интересе, одгурне по свом значају суседство и територијалну близину. Заједнички интереси на раду и у слободном времену постају полазна тачка за формирање пријатељскнх скупина без обзира на непосредну просторну близину пребивалишта. При томе пак становник града често чак своје пријатеље познаје само у посебном животном контексту и само одређене аспекте њиховог живота.


Ван породице, пријатељских и неких других примарних скупина пак долазе грађани у веома бројне, али прелазне, безличне и формализиране односе. Несталност м анонимност тих односа је пре свега последмца њихове бројности и ванредно друштвене мобилности, која је типична за градске заједнице. Становник града свакодневио сретне на хиљаде непознатих људи на улици, појављује се као пасивни елеменат публике у позоришту или на спортском стадиону, у биоскопу итд. Као странка појављује се пред шалтерима различитих установа, као купац долази у додир са продавцима, као путник са спроводнмцима, али све то у општој атмосфери анонимности без очекивања да ће се други пут опет срести са истим лицима.

Фридрих Енгелс већ је пре више од сто година у свом раду „Положај радничке класе у Енглеској" сликовито описао грубу равнодушност и тупу ограниченост сваког појединца на своје личне интересе у оквиру капиталистичког велеграда. Мада је у Лондону онда живело два и по милиона људи у непосредној просторној близини, међу њима није постојала никаква тешња социјална повезаност. Место тога Енгелс јс откривао њихову изолованост и уопште размрвљеност на масу појединаца (атомизацију).

С обзриом на описани карактер друштвених односа у градским заједницама, разумљиво је да се и друштвена принуда (односно социјална контрола) темељи на сасвим друкчијим основама него на селу. Разноврсност друштвених контаката, који су у великој мери безлични и формализовани и ванредна различитост друштвених иорми и вредности, на које наилази становник града унутар градске заједнице, умањују ефикасност социјалне контроле примарних скупина. То значи да је подручје поверљнвих личних односа у граду до те мере сужено или бар размрвљено да ниједна скупина с којом је појединац интимније повезан нема увид у његову целокупну делатност. Због тога нема ни моћи да суди о његовим поступцима с обзиром на сагласност или одступање од групних норми, нити пак може спроводити на њега ефикаснији притисак, тако да би могла усмеравати његово целокупно деловање.

Због тога је разумљиво да су ослабљену улогу примарних скупина у всликој мери заменили посебни органи и установе, као што су, на пример, полиција, суд, васпитни заводи, судије за прекршаје, социјални радници итд. Све више и више има разних писаних правила, норми и забрана, општинскнх прописа, правилника предузећа, статута организација и клубова, кућних редова итд. Уколико је већа градска заједница, утолико је већи проблем социјалне контроле и комплексније постају такве установе које замењују улогу навика и обичаја сеоске заједнице.

Становник града свакодневно се појављује у два различита друштвена света, тако да може тражити прибежиште у једном или у другом. На једној страни је свет просторно блиских, али социјално отуђених становника, на другој страни пак је свет пријатеља и познаника. Ако жели да побегне равнодушности и безличности анонимне масе, становник се укључује у породицу, пријатељску скупину итд., где ће избећи самоћу и осећати да је


личност а не само број. Ако пак пожели да избегне строгу и промишмшу контролу примарних скупина. он може наћи уточиште под "слободном" атмосфером градске анонимности.

Hans Paul Bahrdat сматра такву социјалну раздвојеност чак за основни социолошки критеријум постојања града уопште. Он каже да је град „насеље" у коме целокупан, дакле и свакодневни живот показује тенденцију да се поларизује, то јест да се налази било у стању социјалног агрегата јавности, било у стању приватности. Уколико је јаче изражен поларитет и међусобни однос између јавне и приватне сфере, утолико је социолошки посматрано живот неког насеља „градскији".

Социолошка истраживања и урбамистички покушаји пак показују да и између ове две сфере настају одређене кохезивне друштвене творевине које повезују становнике само из одређеног ужег подручја савременог велеграда. Друштвено и урбанистичко планирање ће и на овом подручју моћи у приличној мери ограничити последице стихијског развоја градова и у већој мери прилагодити градску средину стварним потребама човекове личности.


ЗАКЉУЧАК:

Локална заједница, дакле, није само прост механички збир становника неког простора, већ садржинска повезаност коју одређују истовремена присутност сличности и разлика. Насеља као локалне заједнице имају временску димензију, тј. она настају постепено у времену, деловањем и боравком људи на одређеном простору. У том смислу, не могу се успоставити или укинути као нпр. друштвене организације. Насеља се формирају у времену као процес. Историјска су категорија која се појављује са издвајањем земљорадње у друштвеној подели рада, тј. преласком са скупљачко-ловачке привреде на привређивање које захтева стално настањивање.

Основна тенденција људских насеља је превладавање градова, тј. Урбанизација друштва. За сва насеља карактеристично је да људи у њима живе у оквиру примарних друштвених група – породица. Уколико је друштво развијеније, породични оквир је мање довољан, тј. неразвијеност је повезана са већинским задовољавањем потреба унутар породица у насељу. Живот у насељу временом формира и заједничке особине његових становника, по којима се разликују од становника других насеља. Укупност тих особина назива се стилом живота једног насеља. Формирање свести становника о њиховој припадности насељу произилази из просторне и временске повезаности појединаца у насељу и значајан је интегративни фактор насеља као заједнице. Посебно су значајни за социолошко проучавање пораст насеља и њихових становника, као и њихова трансформација из првобитно и претежно аграрних у савремена, претежно индустријска насеља. Тај сложен процес трансформације назива се урбанизација и захвата не само градове, већ и савремена села која мењају свој карактер.


ЛИТЕРАТУРА

Стевановић Ђура, Јелић Сретен, Јовановић Татјана, ,,Социолошка христоматија’’.(222-233 стр.) Младост-биро, Београд, 2005 године.


Documents

sociološke karakteristike sela i grada