1

2 3

3

УВОДНА РЕЧ

Када је у јануару прошле године, први број часописа ‘‘Соха небеска”, угледао светлост дана, наишао је на позитивне оцене. И то не само чланова и пријатеља Клуба, већ и челника Планинарског савеза Србије, планинара из других градова и готово свих који су дошли у контакт са њим. За веома кратко време примерак часописа нашао се међу нашим људима на готово свим континентима и тиме идеју и визију Сокола ширио по целој планети. Уз констатацију да је рађен на чистом ентузијазму, са готово минималним средствима, пионирски подухват добио је добру оцену. Сама та чињеница пред нас је створила обавезу да и у будуће одржимо тај квалитет и будемо још бољи.

Још једна успешна година остала је за нама. Година у којој смо успели да одржимо континуитет активности започетих од оснивања Клуба, али и да започнемо нове. Поново смо летели са планине на планину, обилазили манастире, дружили се са природом, учили од ње и то знање несебично ширили даље. Било је ту много нових познанстава, лепог дружења, али и нових љубави.

Пред вама је други број ‘‘Сохе небеске” у којој ћемо покушати да вам представимо активности остварене током 2010. године и пренесемо део позитивне атмосфере, која нас је пратила током свих наших акција. Коначну реч, да ли смо и колико у томе и успели, даћете ви.

Нека оловка и фотоапарат и ове године буду саставни део ваше планинарске опреме. Пишите и снимајте, са жељом да нова сазнања и искуства преносимо и чувамо за генерације које долазе. Нова сезона планинарења је почела!

И за сам крај, или можда почетак, слободно се отисните у природу и препустите се планинама да вас воде, јер како рече један чо`ек ‘‘Планине су за врлине”.

Бранислав РовчанинУредник

4 5

ПЕТА ГОДИШЊИЦА КЛУБА

За обележавање пете годишњице постојања нашег клуба спремали смо се скоро читаве јесени. Хтели смо да први јубилеј обележимо на што бољи начин. Ређале су се бројне идеје и предлози, да би нам Мајор на крају поделио задатке и ефикасно нас организовао, сасвим у складу са својим надимком (и занимањем). Шта да се ради, могли смо само да прионемо на посао, јер није било могућности за извлачење.

Током пар месеци припреман је први број часописа, осмишљаван је сценарио прославе и дотеривани су детаљи, све док није најзад освануо и тај 30. јануар 2010. године. Место одржавања – Дом Војске Србије. Нервоза екипе која се окупила ради последњих припрема сведочила је о жељи да све протекне како треба. Срећом, догађај је испланиран на време, па није било проблема када су гости почели да долазе.

Обележавање годишњице Клуба подељено је у два дела. Први, мало формалнији је одржан у Великој сали, пред око 170 посетилаца. Водитељ програма, Бане Радовановић и председник Клуба Бане Ровчанин (ако хоћете да дођете до речи на нашим скуповима, морате да се зовете Бане, другачије не иде), представили су рад Клуба током првих пет година постојања и планове за будућност. Приказан је и филм “Првих пет година Клуба”, који је све присутне подсетио на лепе дане проведене на акцијама “Сокола”. Најлепши тренутак прославе био је када су на бину изашли Соколићи носећи заставу Клуба, која је тако доживела своју премијеру и од тог момента постала незаобилазни део наших будућих активности (мада се Груја жали да је тешка - тих 200 грама га стварно оптерећују). Такође, представљен је и часопис “Соха небеска”, чији други број управо читате. Први број часописа и ДВД са филмом могли су се купити током целе вечери. Дакле, било је доста занимљивости и новитета на годишњици.

У другом делу прославе уследио је коктел на коме се уз незаобилазно дружење и смех, прелиставао часопис и обнављало сећање на бројне догодовштине током пет година планинарења. На крају вечери, код нас који смо учествовали у организацији, било је приметно задовољство што смо један велики посао успешно привели крају.

Посебну захвалност дугујемо Војсци Србије и Дому Војске Панчево, који су обезбедили простор за обележавање нашег малог јубилеја.

5

Господар небеских висинаСИВИ СОКО

Својим савршеним и беспрекорним летом од давнина је пленио и одушевљавао човека. Дубоко је уткан у традицију нашег народа као симбол витештва, слободе и достојанства. Он је чувар плавог неба и најбржа животиња на свету. Он је СИВИ СОКО – господар небеских висина.

Због изванредних летачких способности од давнина је коришћен за лов, популарно соколарство. У средњем веку постојале су читаве породице које су се бавиле узгојом и обуком соколова, такозвани соколари и били су ослобођени плаћања пореза. Да се не би угрозио опстанак легла увек се узимало по једно младунче. У Србији, соколарство је било посебно развијено за време деспота Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара. Тада је Србија, поред најбоље витешке школе у Европи, била чувена и по соколовима, који постају њен заштитни знак. Обучавани соколови из Србије стизали су у готово све крајеве света. Поред злата и свиле, били су најцењенији поклон који је дариван са двора на двор.

О поштовању које је наш народ имао према соколовима најбоље говори чињеница да нема краја у Србији и Црној Гори а да не носи име по њему: Соколске планине, Соколов вис, Соколов гребен, Соко град, Соколица... На тај начин између нашег народа и господара небеских висина створена је нераскидива веза која ће трајати докле је света и века.

Соко настањује планинске крајеве, долине река, морске обале, избегавајући шумска пространства. Живи на готово свим континентима на планети, а у Европи броји око 20.000 парова. У Србији настањује подручје јужно од Саве и Дунава, углавном у планинским пределима. Популација у нашој земљи броји око 80 парова и сматра се стабилном. Свој плен, који лови искључиво у ваздуху, може да угледа и са три километара удаљености. На њега се обрушава брзином већом од 300 километара на час, што га сврстава у најбржу животињу на планети.

У Србији је заштићен као природна реткост и најстроже је забрањено његово убијање, хватање и узнемиравање. Нажалост, има доста случајева где несавесни људи годишње убију или осакате више десетина соколова, ради своје обести и зверског хира, не схватајући да тако убијају и део нашег народа, који се кроз историју поистоветио са њим.

Из највећег поштовања према моћној птици, а са жељом да особине сокола и причу о њему негујемо и преносимо са колена на колено, наш клуб је понео име “С о к о”.

На нама је да се трудимо да будемо достојни величине и имена Господара небеских висина.

6 7

ГЛОБАЛНИ ХЕРОЈИ 2010.

Сваке године 25 људи из читавог света учествује на “Twin Cities Maratonu” и тим симболичним чином показују да су препреке само у нашим главама и да “дијагноза не значи крај”. Читав програм носи назив “Medtronic Global Heroes’’, а људи који учествују имају здравствене проблеме и носе неки електронски апарат који им омогућује нормалан живот - пејсмејкер, инсулинску пумпу и слично. Маратон се одржава у Минеаполису (САД), а један од учесника ове године био сам и ја.Од почетка припрема увидео сам да ће све бити организовано одлично, што се и показало тачним. Како сам дотакао америчко тло, ни о чему није требало да размишљам. Само је требало препустити се и уживати у свему. Дан пре самог маратона одржавала се и трка на 10 миља, на којој је учествовала половина глобалних хероја.Два дана пре трке имали смо организован аутобуски обилазак маратонске трасе где сам се одушевио лепотом самог града и схватио зашто ову трку зову најлепшом урбаном у Америци. Дрвеће је свуда око вас у лепим бојама јесени, а стално се смењују језера којих у овој држави има преко десет хиљада! Време је било сунчано и прохладно, а обзиром да је овде мало сунчаних дана - сви су били одушевљени. Не сећају се кад је задњи пут трка одржана по тако лепом времену. Баш све је обећавало уживање.Као и већина великих маратонских трка и ова је имала продајни сајам на коме сте могли купити све оно што је везано за трчање - обућу, одећу, исхрану. Избор је био запањујући али цене нису биле ниске. Изненадила ме је скупоћа појединих производа.Наравно, дане пред трку сам искористио да тренирам и да, трчећи, упознам град који је савршен за бициклисте, тркаче и оне које возе ролере. Свуда се протежу бициклистичке стазе уз које паралелно иду и оне за трчање и све је лепо означено. Мени, који сам навикао на “Suburbiju” је ово деловало нестварно, поготово што се на тим стазама могло видети доста људи. Иначе, становници ових градова се брину о екологији, тако да се издувни гасови уопште не осећају, аутобуси су већином са хибридним погоном, а тешка индустрија не постоји. Савршено за све нас зависнике од аеробних активности!У свом том савршенству ја сам имао само један проблем, веома битан пред трку - шта јести? ДА, храна је толико неукусна или одвратна да малтене ништа нисам јео, живео сам на кикирикију и сувом грожђу. Прво воће које сам јео купио сам на експо сајму и то по цени један долар за једну јабуку или банану! Све што сам пробао у ресторанима је било веома лоше, све је мирисало на фритезе и неки чудан зачин. А нисам био избирљив, спреман сам био да једем и месо, само да личи на нешто, али све је било ужасно. Чак су и шпагети на паста партију имали шмек фритезе.Јутро уочи трке је било хладно, мислим да је било око 6 степени. Наравно, водило се рачуна о свему тако да су нас из хотела возили култни школски аутобуси. Морам да додам да је наш хотел био и официјални маратонски па је тих неколико дана све врвело од такмичара са свих страна света. Упознао сам девојку која је рекла да ће учествовати на маратону у Подгорици. Седамо у аутобус, сви су позитивни, певају, смеју се, нема кукања – “WE ARE HERE TO HAVE FUN, NOTHING MORE!” Старт је поред велике дворане налик Београдској арени. Пресвлачење и одлагање ствари било је савршено организовано. Изненадила ме је бројност публике. То нигде нисам доживео. Обузет атмосфером заборављам да ова трка није Београдски маратон и да се морам раније позиционирати на старту. Наравно, касним и долазим међу последњима, испред мене река људи а стартна трака се само надзире. Са разгласа иде AC/DC - Thunderstruck, савршено, све куља од позитиве, сви весели и насмешени. Један податак да схватите величину трке - од момента кад је трка стартовала па до момента кад сам протрчао стартну раван прошло је 8 минута!

7

Креће змија људи и ја у њој. Одмах схватам да је темпо којим се они крећу преспор за мене али претицање је готово немогуће. Пар километара сам буквално трчао по тротоару јер је једино тамо било мало места. Изгубио сам много снаге у тим убрзањима али нисам жалио, све ово сам прихватио као игру. Оно што ме је највише одушевило и због чега сам трчао са сузама радосницама у очима јесу људи око мене. Такву количину позитивне енергије, весеља, жеље да ти помогну, да те бодре, никад нисам осетио. Буквално пролазите кроз тунел сачињен од старих и младих, деце, музичара, волонтера. Ја се штипам за образ да видим да ли је ово сан или јава. А исти такви и трче, дебели и мршави, белци, црнци, кинези, стари и млади. Стичем утисак да је свако ко је помислио да може истрчати маратон то и покушао. Потпуно, потпуно невероватно! “YES, I CAN”, се могло чути са свих страна! Срамота је да не можеш! На окрепним станицама свега што треба, оно што се мени свидело јесу мале папирне чаше у којима је било тек два гутљаја изотоника, таман до следеће и кад баците ту чашу у случају да неко стане на њу нема проблема. А не пластичне боце као на нашим тркама, кад би то делили на овој трци било би поломљених зглобова.Ја трчим и уживам, не форсирам се. Осећам енергију и идем. У једном моменту сам пожелео да трка траје дуже, бар 45 км јер ми је лепо. Последњих 5 км је узбрдица која успорава све, тако да овај маратон и

није баш за постизање рекорда. Гледам на таблу са називом улице, а на њој “MISSISSIPPI BOULEVARD”. Кажем себи: “Еј, Нинославе, па ти цепаш по Мисисипи булевару, па шта ћеш више?!” А на половини булевара рок бенд праши “Born to be Wild”, помислих да је ово скривена камера. Можда је ово сан и вероватно ћу се пробудити.. На 19-ој миљи овацијама нас дочекују Medtronic волонтери, јуре ме, трче са мном, ја гледам да ли је ово могуће. “GO GLOBAL HERO, RUN, RUN!!” Умор не постоји, само велика количина среће која плови мојим венама.Пред сам циљ трке иде низбрдица, маса људи вришти са трибина, ја узимам од Тине комад платна који сам направио претходних дана, а на коме пише: “DIABETES DIDN’T END THE RUN” и високо га подижем изнад главе и тако завршавам ово уживање. Веома поносно и срећно, осећајући да смо свих двадесет петоро данас били као један тим, који је показао целом свету да ”дијагноза не значи крај” већ само нови почетак који може бити једнако леп или можда чак лепши од оног прошлог…Резиме – 8.212 такмичара на старту, ја стартујем као 7.631. а завршавам као 3.614-ти. Престигао сам 4.018 тркача и завршио са временом 04:06:23. Сасвим задовољан.

Пише Нинослав Рашковић

www.pobedidijabetes.rs

8 9

ХОМОЉСКЕ ПЛАНИНЕ

Источна Србија, још увек недовољно истражена и слабо насељена, представља најмистичнији кутак наше земље. Далеко сакривена и изолована од савремених токова цивилизације, позната је само искреним авантуристима и заљубљеницима у природу, као и незаобилазним трагачима на закопано благо. Бројне легенде и митови, уткани су у сваки њен део, међу којима посебно место заузимају Хомољске планине.

Хомољске планине смештене су између Звишке и Жагубичке котлине и омеђене рекама Млавом и Пеком. Одликују се непрегледним шумама, бројним извориштима, пећинама, понорницама и потајницама.

Последњих година цело подручје постаје све популарније, и то пре свега, захваљујући пећинама, од којих се посебно истичу Равништарка и Церемошња. По лепоти и богатству пећинског накита, Церемошња је једна од најлепших у Србији.

Од врхова, са 940 метара надморске висине, највиши је Штубеј, али ту су и Велики и Мали Вукан, Сумровац, Купинова глава... Иако их не одликује велика висина на њима владају сурови услови, које карактеришу дуге и хладне зиме, праћене јаким ударима кошаве. Непрегледно шумско пространство, скоро у потпуности ненасељено, изазива право поштовање. Уколико хоћете дивљину и авантуру, слободно крените пут Хомољских планина.

Током године, организоване су три акције на подручју Хомољских планина. Прва је изведена у марту месецу и тада је извршен успон на Штубеј и Чучек, уз обилазак пећине Церемошње. Дубок снег, том приликом, није нам дозволио да се спустимо и до врела Сиге.

Није много времена прошло, када смо поново кренули ка истој дестинацији. Овог пута стаза нас је водила од пећине Равништарке, преко Штубеја до врела Сиге и Церемошње. Сиге су крашки извор, који је у пролеће најиздашнији и зато је тада најлепше и ићи у његов обилазак. Током лета врело у потпуности пресуши.

У новембру је организован успон на Велики и Мали Вукан. На успон се полази из бање Ждрело, па се преко ``Четири луле`` излази на врхове Вукана, са којих се пружа поглед ка суседној Бељаници и клисури Млаве. У непосредној близини налази се и стара светиња, манастир Горњак, задужбина кнеза Лазара. Ту је и бања Ждрело, са већ надалеко познатим изворима термалне воде. Комбинација планинарења са обиласком манастира и бање представља прави одмор за душу и тело.

Велика пространства Хомољских планина и Источне Србије нуде мноштво интересантних и атрактивних излета. Ту су Бељаница, Северни и Јужни Кучај, кањон Вратне, Велики крш, Ртањ, Лазарев кањон, многобројни прерасти, врела… У досадашњим акцијама Клуба много већа пажња посвећивала се Ваљевским планинама и подручју Западне Србије. Њихових лепота нећемо се одрећи ни у наредном периоду, али ћемо се трудити да се све више дружимо и са Источном Србијом и откривамо њене тајне.

Пише Бранислав Ровчанин

9

ТАОРСКА ВРЕЛА

Током шест година планинарења “Соколови” су обишли скоро сваки део Ваљевских планина. Наравно, било је и биће крајева које тек треба пронаћи и уживати у њима.

Такав је био до маја 2009. године, и предео Доњег Таора који се простире јужно од Малог Повлена. Група “Соколова” за мајске празнике 2009. године полази да пронађе Таорска врела у поменутом крају, која се у многим казивањима описују као нешто невиђено лепо и чисто. Врела су пронађена и од тад постају незаобилазна тура нашег клуба..

На туру је најлепше ићи у априлу и мају кад су врела најбогатија водом. Пут започиње од железничке станице у селу Дреновац (пруга Београд – Бар), до ког се стиже асфалтним путем када се скрене десно у селу Мравинци на путу Ваљево – Косјерић.

Од Дреновца се пешачи уским колским путевима са наизменичним успонима и падовима преко потока и јаруга које треба прескочити и где су увек од помоћи искуснији Соколови, нарочито ако пада киша а неискусне планинарке не понесу кабаницу - тек тада помажу са задовољством (ово је значајан моменат). Пролази се живописним селом Обрадовићи са лепо уређеним кућама и двориштима где ћете увек осетити знак добродошлице на лицима мештана.

Од Обрадовића се пењемо путем који иде ободом ТТ Вис (834 метара надморске висине). На путу се смењују воћњаци, густе борове шуме и прозрачни буковици где се с времена на време појаве прелепи видици на читав крај. Долазимо на Мрамор (споменик Жикици Јовановићу - Шпанцу) и одатле се спуштамо у долину реке Скрапеж.

Крећемо се узводно, уживајући у чистој води, прелепим ливадама и са сетом гледамо оронуле напуштене воденице. Доласком у Доњи Таор одвајамо се од Скрапежа и узводно пратимо поток који води до врела. Пењући се, наилазимо на пределе обрасле маховином, са бројним водопадима богатим водом која се пенуша. Сваки водопад је прича за себе, без обзира да ли је висок, или је каскадан. Сваки мами да му приђеш што ближе, да будеш испод њега или на њему и да овековечиш успомену. У ствари, водопади и јесу главна драж ових предела, јер су сама врела каптирана за водовод према Косјерићу. Успут наилазимо на напуштене воденице и на ископе квалитетног камена сига који се користи у изградњи манастира.

Од врела се спуштамо у село Доњи Таор чије се становништво углавном бави пољопривредом, сеоским туризмом и прерадом поменутог камена. Из села се излази на 940 метара надморске висине. Висинску разлику од скоро 400 метара сви учесници савлађују без већих проблема. Овде морам да напоменем да је до изражаја дошао визуелни контакт међу водичима и да би без тога ишло много теже. Преко врха Вис спуштамо се до села Дреновац, наше полазне тачке. Истезање, пресвлачење, преобување и пут за Панчево, а неки и у нов живот.

На крају, Таорска врела треба обилазити и показивати људима. То је једна од најлепших једнодневних тура, а сигурно је и најдужа, јер се препешачи око 25 километара.

Пише Милан Кончар

10 11

МЕДВЕДНИК

Познато је да Ваљевске планине имају посебно место у активностима нашег клуба. Прецизније речено, ретко када прође више од месец дана а да не “окренемо” на ту страну. Кажу да је већ и Борин комби постао “полуаутоматик” – када му Бора нагласи да идемо ка Ваљеву сам иде, не треба нико да управља.

Међутим, до ове године некако смо увек заобилазили Медведник. Зашто, ни нама није сасвим јасно. Зато је тај пропуст исправљен почетком марта, на Ускрс, а место нам се толико допало да је у јулу направљен и камп за Соколиће, о чему више можете прочитати у делу часописа посвећеном њима.

Дакле, Медведник.

Налази се у средишту планинског венца, нама познатог као Ваљевски, који на западу почиње од реке Дрине и Гучева, а на истоку се протеже све до Сувобора и Рајца и са три стране закриљује овај лепи град. Највиши

врх Медведника налази се на 1247 метара надморске висине. Богат је шумом и обилује чистом водом, а додатна занимљивост је и да се на овој планини налази развође сливова Дрине и Колубаре. Нова планина, топло и сунчано време, нас петнаестак – све то је обећавало одличан викенд.

Сместили смо се у планинарски дом, који се налази на узвишењу са савршеним погледом. Један је од бољих објеката ове врсте у Србији. После краћег одмора кренули смо на врх Медведника, до кога смо без већих напора стигли стазом кроз густу шуму. А онда је наступио онај најлепши тренутак тишине и излежавања на врху, жмиркања у сунце и повременог бацања погледа на планинску лепотицу Бобију, нашу неостварену жељу, до које ћемо можда једном и стићи, ако Бане испуни давно дато обећање. До дома смо се вратили другом стазом, прелазећи незаборавне ливаде, на којима нисмо пропустили шансу да се опет излежавамо са травчицом у устима и погледом на Ваљево у даљини. Кад уживамо, онда то чинимо до краја.

Другог дана екипа се поделила. Они са бољом обућом ишли су поред или кроз речицу Завојшницу. Специфична је по томе што са три стране завија око планине (отуда и име) и “краде” воду из оба поменута слива, пробијајући кречни гребен Војинова стена или Платно, да би се после десет километара тока са великим падом улила у Љубовиђу, притоку Дрине.

11

Други део групе се без одређеног циља упутио преко брда и ливада који се протежу изнад поменуте речице. Без јаког темпа, уз доста смеха, ипак је пређен добар пут. Успут смо правили “паузе уживања” па смо се чак извалили по неким деблима, остављеним поред пута. Да је неко раније рекао потписнику ових редова да ће моћи да заспи на голом деблу, не би веровао, али ето, није било тешко. Злобници би додали: “свој на своме”, али нека их, вреди онаквог одмора. На крају се нас неколико попело на оближњи видиковац и за уложени напор били смо награђени нестварним погледом. Навикнути на брда и планине око нас, у тренутку смо остали без текста када смо угледали огромну равницу. Поглед се преко Мачве и Срема пружао скроз до Фрушке Горе, која се видела у пуној величини, као на длану. Са наше десне стране, димњаци ТЕ Обреновац су такође били лако уочљиви, као велике играчке. Нажалост, батерије на фотоапарату су баш тад заказале, али нешто мора да остане и за други пут. Поглед је савршен, верујте нам на реч.

На повратку смо имали намеру да обиђемо и манастир Пустињу, који потиче из XIV века, али је нажалост био закључан. Опет иста мисао – нешто мора да остане и за други пут.

Леп и опуштен викенд, без сумње.

Пише Ненад Ракић

12 13

РЕСАВСКА ПЕЋИНА – КАЊОН СУВАЈЕ

Један прелепи дан крајем септембра, група планинара комбинована са подмлатком из Соколића провела је у Источној Србији, у околини Деспотовца. Слабо насељен крај, богат шумама и ливадама, које су као створене за пејзажне фотографије. Наш циљ били су, за многе скривени, драгуљи природе Србије: Ресавска пећина, извор Врело и водопад Велики Бук, који се налазе у подножју планине Бељанице.

Ресавска пећина, најпознатија и најсређенија на нашим просторима, богата разноврсним накитом, представљала је почетак нашег боравка у овом, помало запостављеном делу Србије. Дуга је 4,5 километара, детаљно истражена до половине, при чему је за посетиоце уређено око 800 метара. Делић богатства Србије који свакако треба посетити.

После обиласка пећине група се поделила тако што су Соколићи, у пратњи неколико искуснијих чланова групе отишли аутобусом у обилазак водопада Велики Бук који је дуго важио за највиши водопад у Србији, а који је заједно са поменутим врелом, Уредбом Владе Републике Србије заштићен као Споменик природе Лисине. С друге стране, већи део екипе до исте тачке дошао је кроз кањоне Клочанице и Суваје, која је иначе природна понорница. Акција није била напорна обзиром да постоји само почетни успон, који није превише дуг, док се у другом делу пута иде широком стазом, која се лагано спушта кроз густу шуму до саме реке Суваје, чији хук додатно доприноси лепоти проласка кроз шуму. Сунчан и топао дан омогућио нам је да уживамо у шетњи, погледу и разговору и да се тако одморимо од свих свакодневних проблема.

Групе су се на крају поново спојиле код водопада. Уследило је заједничко сликање, а затим је део групе обишао и врело док су се други определили да испробају специјалитете у неком од ресторана који су последњих година никли у подножју водопада.

Све у свему – један опуштен дан у природи, испуњен сунцем, дружењем, добрим расположењем и пешачењем, како то увек и бива у Ресави.

Пише Ненад Ракић

13

ТРКА ПРЕЖИВЉАВАЊА – 2010.

Група ентузијаста из ваљевског клуба екстремних спортиста “Wild Serbia” је организовала трку преживљавања у октобру 2009. године с циљем да она прерасте у догађај од великог интересовања. Трка, која је спој физичке припремљености, сналажљивости, спремности да се живи са природом, психичке издржљивости и проницљивости је успешно реализована, па није било разлога да тако не буде и ове године. Ове године скуп је заказан за 1. октобар у планинарском дому на Дебелом Брду између Ваљева и Бајине Баште. Локација скупа је била тајна све до последњег дана пре окупљања. Трка је одржана 2. и 3. октобра. Екипе (бројале су од два до четири члана) су пристизале из целе Србије. Уз једну из БиХ, било их је укупно 36. Било је ту прекаљених планинара, оријентираца, брдских бициклиста па и оних који нису знали шта их чека. Сви жељни авантуре.

Правила трке су била права “Сурвајверскa”. Од одеће се могло понети следеће: горе 3 слоја (мајица, дукс и јакна), доле панталоне, један пар чарапа и обућа. Затим, учесници су носили ранац и у њему: пола литра воде, нож, кресиво, завоји за прву помоћ, астро-фолија, мапа, компас и фото-апарат за фото-доказе. За воду и храну се сналази у природи, спавај у природи и преживи... у природи. Не зове се случајно: “Трка преживљавања”.

Пре старта сви чланови екипа су детаљно претресани. Старт је био у суботу у 9 часова. Екипе су кретале на сваких 15 минута и том приликом би добијале задатак за прве две тачке. Прва контролна тачка је била Јабланик, а одатле је требало стићи на Медведник. На Медведнику су такмичаре чекала следећа два задатка, спуштање до реке Завојшнице и проналажење моста а затим пењање на, не толико висок колико непроходан, врх Вукобраћа (745 метара). Одатле се спуштало у кањон реке Љубовиђе, што је изискивало и пењачке способности по вертикалним стенама. У кањону је требало пронаћи и усликати високе стене и водопаде. Затим долази најтежи део дана - успон на Бобију и 800 метара висинске разлике. На Бобији све екипе је већ хватао мрак тако да је требало направити бивак и заложити ватру уз помоћ кресива. Ове две радње су се бодовале и биле су обавезне. Бивак се правио од приручног материјала на датом терену, углавном од грања а за простирку су послужили папрат или сено. Од хладноће је штитила астро-фолија којом су се сви обмотавали и која је како-тако утопљавала на 1ºС. Сутрадан, пут је са Бобије водио до Торничке Бобије и даље према Соколским планинама, односно Соко-граду. Крај трке је био код манастира у Соко-граду где је пристигле екипе чекао додатни испит, брзински успон до крста и назад, који се дододатно бодовао.

Трку је завршило девет екипа, остале је или “хватала временска капија” или су одустајали због повреда, исцрпљености а неки су и залутали. И код екипа које су завршиле трку био је очигледан умор. Већина екипа је до кањона Љубовиђе терен прелазила захваљујући кондицију и свежини, али је одатле требало укључити и психичку снагу. Стални успон до Бобије у трајању од два сата многе екипе је сломио, јер се знало да предстоји ноћење и исто толико километара сутрадан. Издржали су искусни људи који су се налазили у таквим ситуацијама, који знају како да нађу додатне резерве снаге у себи, када мозак треба да се искључи и да се само иде напред. Наравно, добра кондиција је основни услов. Многе ће интересовати како се такмичари хране током трке. Исхрана је углавном базирана на дивљим јабукама, купинама, крушкама, заосталом кромпиру и печуркама. Мада, јело се све нашта се наишло, коприва, нана, маслачак. Гладан човек не бира шта ће јести, само да је јестиво. Храна је била битна и због бодовања, за све што је пронађено и што се јело добијали су се бодови (сликање хране фото-апаратом). Вода није представљала проблем, Ваљевске планине не оскудевају у чистој води.

И на крају, после 70-так километара пешачења и трчања, здраве исхране, чистог ваздуха и воде, живота са природом - треба истаћи победнике. Овог пута, то су оријентирци из Београда. Екипа Горске службе спасавања у којој сам ја учествовао је успешно завршила трку на шестом месту.

Ипак, сви који су завршили трку су својеврсни победници. Нису победили природу и терен, него себе, а то је најтеже. Сигурно је већина у току трке мислила у себи: “Шта ми ово треба”, али сам сигуран да се већина увелико спрема за наредну трку.

Видимо се 2011. на тајној локацији наше најлепше СРБИЈЕ.Пише Милан Кончар

14 15

На путу ка исконуМАНАСТИР ОСТРОГ И КАЊОН МРТВИЦЕ

Јесен – несвакидашњи колорит милион разних боја чини ово годишње доба најлепшим за планинарење. Управо смо због тога одлучили да средином октобра, после тачно четири године, поново кренемо ка манастирима Жупа и Острог. У октобру 2006. године маркирали смо нашу прву стазу, управо повезујући ова два манастира. Ово је уједно била и прилика да видимо у каквом је стању сама стаза и маркација на њој.

После ноћи проведене у комбију стижемо у манастир Жупу, велику светињу из XVII века. Као и увек, у њему нас љубазно дочекују монахиње. После чаја и разговора, духовно окрепљени, крећемо ка манастиру Острог. Киша која је непрестано падала и само на моменте се заустављала, препуштајући место хладном ветру, на тренутак нас је довела у дилему: да ли до манастира Острог кренути комбијем или пешке. Ипак, свесни да се пред ћивот светитеља не стиже без великих напора, крећемо пешке. Пролазимо легендарно село Међеђе и после више од пет сати непрекидног хода, по константној киши, угледали смо манастир Острог. Када кренете на пут ка ћивоту светог Василија, имате осећај да вас светитељ све време прати и бди над вама, па сте потпуно сигурни да вам се ништа лоше не може десити. Смело ходате, без обзира на препреке, јер оне представљају само ново искушење. После целивања моштију спуштамо се ка доњем манастиру где у конаку проводимо ноћ.

Сама стаза од манастира Жупа до Острога делимично се ослања на пут којим је и свети Василије некада ишао ка овим светињама. После четири године маркација је добро очувана, а стаза у солидном стању. Себи смо дали обећање да ћемо наредне године доћи на више дана и обновити маркацију, а стазу учинити још бољом.

Јутро је освануло без кише па се и на нашем лицу осетило олакшање, јер смо се полако приближавали новом одредишту. Од Међуријечја, где се растајемо накратко са Бором и његовим комбијем, крећемо у нову авантуру, звану – Мртвица.

Мртвица, притока реке Мораче, усекла је један од најлепших кањона, који је препознатљив по пролазу у стени. Он је и наш циљ. Док од ушћа Мртвице у Морачу пролазимо кроз кањон, смењују се не само предели, него и време. Киша је поново наш верни пратилац и само накратко престаје. Да природа увек може да вас пријатно изненади и најлепше сачува само за упорне, имали смо прилике и сами да се уверимо, дошавши до нашег циља – Мртвичких греда.

15

Сунце, које се два дана упорно скривало од нас, појавило се баш када смо дошли до средине усека и обасјало само срце кањона у коме смо се и ми налазили. Иако сам више од десет пута пролазио кроз кањон, овај величанствени призор и ја видим први пут. Какво је тек било одушевљење планинара, који су први пут у нетакнутом кутку природе, званом Мртвица? Због обилних падавина река је имала невероватно много воде, што је њена врела Бијеле Нерине и Јаму учинило изузетно издашним, па је снага моћне Мртвице само употпунила величанствени амбијент.

До комбија поново стижемо скроз мокри, али већ навикнути и са добрим искуством у брзинском пресвлачењу. За пар минута облачимо суву одећу и крећемо ка Панчеву. Док пролазимо поред Бјеласице, јесен напокон показује своје право лице. Несвакидашњи колорит, од жуте до зелене боје, представља прави одмор за очи. Таман кад сте помислили да нема више ничега чиме природа може да вас изненади, појављују се две дуге једна изнад друге. Цео призор је одушевио и возаче па смо убрзали како би смо прошли испод њих. Јурећи дуге, улазили смо у ноћ и у касним сатима стигли у наш град, пуни утисака и жељни да се поново отиснемо ка несвакидашњој природи и моћној Мртвици.

Пише Бранислав Ровчанин

ПЛАНИНАРСКИ САВЕЗ СРБИЈЕ

Водећи своје студенте на понекад и по месец дана дуге излете, наш познати биолог и научник Јосиф Панчић ударао је темеље организованог планинарства у нашој земљи. Тражећи оморику по планинској лепотици Тари, вероватно није ни био свестан чињенице да ће управо његови ученици, тринаест година после његове смрти, бити оснивачи првог планинарског друштва код нас. А ти његови ученици, Јован Жујовић и Алекса Станојевић изабрани су за председника и потпредседника првог Српског планинског друштва у Србији. Било је то 1901. године у Београду. Од те године стално расте број клубова, а идеја планинарства и живота у складу са природом шири се по целој Србији. Убрзо се јавила потреба за организацијом која ће објединити све клубове који се баве планинским активностима. На основама идеје Српског планинског друштва, године 1949. настаје Планинарски савез Србије (ПСС). Данас ова главна планинарска организација у Србији броји преко 17.000 чланова и окупља око 150 планинарских друштава и клубова, међу којима је и наш клуб “Соко”. Из планинарског спорта временом се јављају нови спортови: боб, скијање, оријентиринг, спортско пењање, сплаварење. Унутар самог савеза постоје разне спортске дисциплине: планинско трчање, алпинизам, спелеологија, планинарска оријентација, планински бициклизам…

Са циљем да школује и обучава планинарске водиче у оквиру Планинарског савеза Србије, године 1997. основана је Служба водича. Водичку значку Службе данас поседује 250 лиценцираних водича, међу којима су и чланови Клуба “Соко” Иван Грујичић и Бранислав Ровчанин. У јануару 2010. године на Збору водича је изабрано ново начелништво Службе, у коме се налази и Бранислав Ровчанин, председник и оснивач Клуба. Председниче, честитамо!

ЕВРОПСКИ ПЕШАЧКИ ПУТЕВИ

Под окриљем Планинарског савеза Србије у септембру је започета реализација пројекта Европских пешачких путева кроз Србију. Наиме, пешачким путевима маркирана је и повезана готово цела Европа. Таквом начину повезивања прикључила се и Србија кроз пројекат који треба да се заврши 2012. године. Постоје два правца кроз нашу земљу, а о делу трасе од Специјалног резервата природе Царска бара до Алибунара водиће рачуна Клуб “Соко”. Током октобра месеца тим за маркирање је у пар наврата обишао терен и извршио трасирање стазе. Наредне године планира се коначно уцртавање терена на мапе, маркирање и израда одговарајућих брошура. Трудићемо се да максимално оправдамо поверење које је Клуб добио од Планинарског савеза Србије и свој део посла обавимо најбоље што можемо.

16 17

ЕКОЛОГИЈА

Последње дрво кад се посече,Последњом реком отров потече,Последња риба реш испечеЧовече,Да ли ће ти тада доћи до свестиДа се новац не може јести?(пророчанство Кри индијанаца)

ДАН ПЛАНЕТЕ ЗЕМЉЕ

Народна башта је 22. априла, изузетно хладног четвртка, билa централно место у Панчеву где је у организацији ЈКП Зеленило обележен “Међународни дан планете Земље”. У овој акцији учешће су узели и наши најмлађи чланови, “Соколићи”, којима су помоћ пружили старији другари из средњошколске секције. Иначе, од тог дана становници нашег највећег парка постале су и веверице. Наш задатак био је да припремимо и офарбамо кућице за њих и птице. Кућице смо на крају поклонили Народној башти.

ДАН ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Петог јуна акција “Велико спремање Србије” обележена је и у Панчеву.

Поново кишовит и хладан дан који ипак није успео да спречи обележавање “Међународног дана заштите животне средине”, који је код нас озваничен и као дан када су грађани Србије требали да очисте и уреде окружење у којем живе.

Становници Панчева, међу којима су били и чланови нашег клуба, у 9 часова ујутру почели су акцију чишћење приобаља реке Тамиш од отпада. Очишћен је и простор око клупских просторија које се налазе у близини ове реке. Учесници акције прикупили су значајне количине отпада који је однет камионима ЈКП Хигијена.

Истовремено, док је једна група чланова Клуба учествовала у акцији чишћења, друга група била је домаћин средњошколцима са Косова и Метохије које смо угостили у нашим просторијама. Трудили смо се да им боравак у Панчеву учинимо што пријатнијим.

Пише Петар Стакић

17

СРЕДЊОШКОЛЦИ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ПОСЕТИ КЛУБУ “СОКО”

У периоду од четвртог до шестог јуна гости клуба “Соко’’ били су ученици Средње Медицинске школе из Доње Гуштенице, са Косова и Метохије. У нашим просторијама ноћило је 20 ученика и неколико професора за које смо обезбедили храну и све што је неопходно како би се осећали угодно.

Неколико чланова нашег Клуба увек је било на располагању гостима, које смо водили у обилазак Панчева и Београда.

Првог и другог дана, иако смо у плану имали много више активности, због лошег времена успели смо да им покажемо само оно што се налази у близини нашег Клуба а то су центар града и цркве које су обележје Панчева.

Такође, током прва два дана, за њих је, у сарадњи са Центром за културу, организована радионица оригамија и журка у кафе клубу “Купе’’ којој су присуствовали и њихови вршњаци из нашег клуба.

У недељу смо најпре посетили Храм Светог Саве, а после тога је уследио одлазак на Авалу и обилазак новоизграђеног торња.

Пред полазак кући ученици су на поклон добили први број клупског часописа “Соха небеска”, мајицу са обележјем клуба и књигу о Панчеву.

Захваљујемо се свим пријатељима и члановима клуба који су помогли да се покажемо као добри домаћини. Морамо ипак да истакнемо несебичну помоћ Душана Мацуре и нашег Драганчета. Захвалност дугујемо и студентској организацији “Уједињена Србија” која сарађује са децом са Косова и Метохије и која је, уз подршку Министарства за Косово и Метохију, обезбедила превоз ученика.

18 19

Земља контрастаЦРНА ГОРА

Још од оснивања Клуба, лето је резервисано за вишедневна упознавања и дружења са планинама Црне Горе. Ни ово лето није било изузетак. Намера нам је да се током ових обилазака водичи упознају са новим теренима, како би се касније и ти терени уврстили у редовне акције Клуба.

Планинарити по Црној Гори а не обићи Дурмитор, никако није у реду, па смо зато и Нино и ја нашу летњу авантуру по земљи суровости и лепоте започели управо на Сохи небеској. На пут смо кренули са одређеним планом, али свесни тога да је на овим просторима прављење строгог распореда незахвално. Препустили смо се тренутку и моћним планинама да нас воде.

Планирали смо да на Дурмитору обиђемо кањон Сушице и водопад Скакала. Стога смо као почетну тачку изабрали село Мала Црна Гора. Смештено дубоко у планини и оивичено кањонима Сушице и Таре, село је у потпуности сачувало своју аутентичност. Од села се до Жабљака долази асфалтним путем али само у летњим месецима, јер је већ са првим снегом ово место у потпуности одсечено од спољашњег света.

Мештани, чувени горштаци, надалеко су познати по свом гостопримству, па смо тако и ми прво вече провели у њиховим катунима код Милована Шипчића, горског вука и некадашњег чувара националног парка, слушајући о историји овог краја, славним јунацима али и сусретима са медведима, вуковима и другим, за овај предео – домаћим животињама.

Планирали смо да првог дана направимо кружну туру преко Ботуна и Сувог клека и да се кроз кањон Сушице вратимо у село. Међутим, због високе температуре која је почела да ме ‘‘ломи’’, излазимо само до Водица, где схватамо да је у таквим условима тешко за један дан постићи циљ, па одлучујемо да се вратимо и да на Жабљаку проведемо ноћ.

Наредног дана правимо краћу туру и обилазак села Подгора са, нама слабо познатим, видиковцима на кањон Таре. Тражећи један од њих, налетели смо на непрегледна поља боровница које никако нисмо смели заобићи.

19

Дошло је време да напокон крочимо у срце масива. Потпуно опорављени и одморни крећемо ка Шкрчким језерима и водопаду Скакала. Успон на Пруташ започели смо са Пиштета. То је правац којим смо се први пут пењали и који препоручујемо, јер је поглед са врха један од најлепших на Дурмитору. Без већих проблема спуштамо се до Шкрчких језера и крећемо ка водопаду Скакала. Нино до сада није имао прилику да види водопад, па смо зато били чврсто решени да их обиђемо. Пробијали смо се кроз густу букову шуму и прескакали оборена стабла, свесни да овуда мало планинара пролази. Одједном, на свега десет минута од водопада, небо су прекрили црни облаци праћени тутњавом громова. Нашли смо се у дилеми да ли наставити или водопаде оставити за неки други пут. Свесни да у близини немамо никакво склониште, све до планинарског дома у Шкрци, доносимо одлуку да се вратимо ка дому. Успели смо да снимимо један крак водопада Скакала али целе их нисмо видели. На велико изненађење, дошавши у дом, схватили смо да су облаци прелетели масив и кишу пренели са друге стране. Можда смо ипак могли да обиђемо водопад, али у том моменту планина је говорила да се вратимо, а њену вољу треба поштовати.

Напуштамо Дурмитор и уз краћа задржавања на реци Комарници и Мљетичку, где је убијен чувени Смаил-ага Ченгић, стижемо у Драговића Поље, смештено између Сињајевине и Морачких планина. После ‘‘краћег’’ задржавања са мештанима, шатор постављамо на 900 метара надморске висине, на месту са погледом на Сињајевину.

У шест сати наредног дана крећемо ка изворишту реке Мораче, али поново код мештана правимо успутну паузу у трајању од четири сата. Овог пута од њих позајмљујем опанке и вунене чарапе, скидам гојзерице и крећем у планину. Док је Нино смело корачао у својим гојзерицама, ја сам у најновијем моделу ‘‘планинарских ципела марке пирот’’ одржавао корак с њим и бар на тренутак у потпуности осетио како је бити горштак.

Главно извориште Мораче преко лета пресуши и тада Морача избија у слабијем врелу стотињак метара ниже од њега. На пролеће, врело прави језеро које мештанима плави поља и задаје велике јаде. По обиласку врела мештанима враћамо њихове ‘‘гојзерице’’ и крећемо ка кањону Мртвице. Нови циљ – Веље Дубоко. У Мртвици сам на свом терену, па овде не очекујемо веће проблеме, јер познајем сваки камен кањона. Један за другим смењују се: камени мост књаза Данила, дрвени мост, врела Јама и Бијели нерини, Капија жеља, Мртвичке греде. На изласку из кањона, као и увек, дочекује нас наш пријатељ Вукота. Док нам је разговор пролазио у шали и анегдотама, облаци су се надвили над Магаником па одустајемо од успона на њега. Лоши временски услови нису нам дали пуно избора и наредног дана крећемо назад кроз кањон до Међуријечја, где се наше путешествије кроз Црну Гору завршава.

Приликом акције пустили смо планине да нас воде и добро смо пратили знаке које нам шаљу. Зато смо у критичним ситуацијама одустајали од спуштања на водопад Скакала и од успона на Маганик. Планина је тако рекла, а њену вољу увек треба поштовати. Једноставно – није било потребно ризиковати. Јер она ће увек бити ту, а да ли ћемо и ми?

Пише Бранислав Ровчанин

20 21

КАЊОН РЕКЕ УВАЦ

Много је места у Србији која се могу описати епитетима као што су: “фантастично’’, “јединствено’’, “прелепо’’, “као на разгледници’’, “оставља без даха’’ и сличним. Већини ових места заједничко је то, да су слабо позната грађанима наше земље, странцима још мање. Понекад се слике ових предела нађу у репортажама, заљубљеници у природу пренесу своја искуства, али све то брзо падне у заборав и сви се врате на она “три и по’’ уобичајена, свима позната места, која служе за оно што називамо бекством из града.

Не знам ко може остати равнодушан када угледа меандре Увца на фотографији, која се налази у већини монографија, водича или календара на тему природе Србије. Међутим, знам да после почетног одушевљења мало њих чврсто обећа себи како ће то место обавезно видeти својим очима, а још је мањи број оних који обећање и испуне, без обзира на то што се ово подручје невероватне лепоте налази на свега дванаест километара од Нове Вароши, кроз коју је скоро свако од нас барем једном прошао путујући за Црну Гору.

Збирку нових акција, уведених током 2010. године, ПЕК “Соко’’ је оплеменио и овим драгуљем природе Србије. Подаци из атласа и уџбеника кажу да се специјални резерват природе “Увац’’ налази у југозападној Србији, између Златара и Јавора, простирући се на 7.543 хектара, на територији општина Нова Варош и Сјеница. Централну целину резервата представља кањон реке Увац са укљештеним меандрима који му дају посебну лепоту и вредност. О богатству резервата могло би се надугачко писати, а ми за потребе овог текста истичемо бројне пећине и изузетну разноликост нетакнутих станишта, као и ендемских и угрожених биљних и животињских врста. Међу 104 врсте птица најатрактивнија је белоглави суп, једна од две врсте лешинара које можемо срести на подручју Србије. Поред њега ту је и гнездилиште великог ронца, једино код нас, са највећом популацијом ове ретке птице на Балкану. Од наших љубазних домаћина сазнали смо и да се у резервату гнезде и четири пара сивог сокола, по коме је и наш клуб добио име.

Дакле, почетком октобра први пут смо се организовано упутили у овај крај, нас осамнаест у комбију – често виђена слика. Овога пута улогу организатора је преузео Груја. Све што нам је припремио далеко је превазишло наша очекивања. Два дана, од петка увече до недеље поподне, боравили смо у планинској кући на Орловом гнезду (име све говори – на самом је ободу

21

кањона), где смо имали прилике да се гостимо врхуском домаћом храном. Боравак нам је био изузетно пријатан захваљујући Мићи и Љубинки, нашим домаћинима, који су се веома љубазно, благо и пријатељски односили према нама. У близини су разбацане куће села Аљиновићи, које се сместило на заталасаној висоравни одакле се поглед пружа доста далеко. На коју год страну да се окренете, не можете да одвојите очи од призора који чине да све бриге ужурбаних градских људи делују неважно. Нажалост, колико год та идила делује привлачно, живот становика овог краја није лак, што је случај у већини планинских делова Србије. Ко зна, можда туризам буде спас за ово подручје.

У суботу смо направили пешачку туру до бране на Сјеничком језеру, где су чекали чамци спремни да нас повезу у кривудање меандрима Увца. Срећом, било је доста сунца па je “пловидба’’ била право уживање. С обзиром на то да је ипак био октобар, чим се зађе у хлад, неизоставно је следило захлађење. Без обзира на све, вода, стење око нас, сунце и супови који су нас поздрављали кружењем, утицали су да у чамцима заиста буде весело. Љубазни водич нам је дао доста информација о резервату, активностима на његовом уређењу

и унапређењу његовог богатства. Искрцали смо се у ували Жвале и кренули гребеном изнад меандара до видиковца Молитва. До њега смо и стигли, делом заобилазном стазом, што нам је дало додатно време за уживање у пејзажу. А тамо... Вероватно сте већ били у прилици у којој очекујете да угледате нешто што сте већ “милион’’ пута видели на фотографији и због чега се нећете превише изненадити. Међутим, поглед на кањон одозго лично мене је оставио без речи иако сам се у животу сусрео са значајним делом природе Србије и Црне Горе и видео многе незаборавне призоре. Што би се у жаргону рекло – “једном добро место’’.

Силазак је био мало тежи зато што су ивице кањона биле веома стрме, али смо сви некако успели да се докопамо чамца. Повратак чамцем био је леп као и долазак, али је већ било осетно хладније. Угрејали смо се у комбију који нас је вратио у дом.

Вече је протекло у “борби’’ са укусном храном, смеху, шали и покушајима да барем једну песму отпевамо како треба, уз пратећу музику на гитари и усној хармоници. Јесте да су музичари Груја и Жика доста времена провели у уштимавању, али су имали и светлих тренутака.

Другог дана смо се поздравили са љубазним домаћинима и комбијем преко Нове Вароши и Сјенице пребацили на други крај језера. Тамо су нас поново чекали чамци, којима смо обишли други део кањона. Циљ нам је била Ледена пећина, необична, богата накитом и веома дуга. Кроз њу су нас провели водичи из специјалног резервата, од којих смо у та два дана добили велики број информација о богатству Увца. У повратку смо изашли мало раније како би смо направили краћу пешачку туру ободом кањона до места где нас је чекао комби. А тада, зна се: назад за Панчево.

Увац вас чека, обрадујте га својим доласком.

Пише Ненад Ракић

22 23

КАБЛАР

Овчар (985 метара) и Каблар (885 метара), две планине чија имена увек иду у пару, па чак и у народној песми, окружују клисуру Западне Мораве, између Чачка и Пожеге, и представљају дом за бројне манастире ушушкане на њиховим падинама. Због њих је овај крај познат и као “Српска Света гора”.

Чланови ПЕК “Соко” су више пута походили ове планинске лепотице. Може се рећи да су планинарски почеци најискуснијих чланова Клуба били на овом подручју. Акције су углавном биле дводневне, што је таман довољно времена да би се доспело на оба врха и обишло неколико манастира у подножју.

Овог пута, 28. августа одлучили смо се за једнодневну акцију. Избор је пао на Каблар, пре свега због непоновљивог погледа на меандре Мораве и Чачак у даљини. Педесет планинара је, неко брже, неко спорије, али сви храбро и истрајно, по веома топлом времену на путу ка врху најпре прешло висећи мост, незаобилазну атракцију овог краја, а затим обишло Савину воду (познату и као “црква Светог Саве” или “Савиње”). То је испосница смештена у стени изнад планинарског дома, где се по предању велики светитељ помолио за воду, која је после тога потекла из камена. Поменута црква је почела да се гради 1939. године, али је завршена и освећена тек 1960. године. После краћег одмора, успон је настављен све до самог врха, где нас је већ поменути поглед и овога пута наградио за све напоре. Успут је Бане неискуснијим члановима Клуба демонстрирао технику задржавања телом на сипару после губитка равнотеже (читај, разбио се као звечка). У повратку смо обишли и манастир Никоље, са незаобилазним стаблом црног бора, који са својих 200 лета чува и бди над великом светињом. Туру завршавамо у планинарском дому на обали Западне Мораве. Неко се сместио на оближњи понтон и хладио уморна стопала у реци, покушавајући да достигне потпуну смиреност духа и тела.

Киша је била добра тог дана па је почела да пада тек по нашем уласку у аутобус. Овог пута смо остали дужни Овчару, али се надамо да ћемо то ускоро исправити.

Пише Ненад Ракић

23

Ваљевске планинеПЛАНИНИЦА

Од самог оснивања Клуба подручје Ваљевских планина представља наше главно одредиште, посебно за једнодневне акције. Разнолики рељеф, природно богатство и чињеница да се налазе на свега стотинак километара од Панчева, довољан су разлог да им увек радо хрлимо у сусрет.

Ваљевске планине представљају подручје које чине планине: Медведник, Повлен, Маљен, Јабланик, Сувобор, Маглеш и Рајац. Надморска висина креће се од 846 (Рајац), до 1346 метара (највиша планина - Повлен). Одликују се многобројним бистрим рекама, међу којима посебно место заузимају Градац, Црна река, Буковска река, Трешњица... Природни склад употпуњавају духовни центри, манастири Лелић, Ћелије, Пустиња и Јовање.

За Ваљевске планине увек се тражи место више и већина ни не пита где се тачно иде, јер сви знају да ту нема промашаја и да је уживање загарантовано.

Тако је било и 15. септембра када смо кренули на туру Равна гора – Планиница – Риор. За Равну гору су сви чули, али је Планиница свима била непознаница, изузев Капељу и мени, који смо два викенда раније обилазили овај терен уз помоћ његовог колеге Милована. Већ ми је дуже време ово подручје на мапи изгледало интересантно, али никако да се укаже прилика да га стварно и обиђем. Напокон сам то и урадио па је дошао ред да нове терене представимо и осталим члановима Клуба.

На изузетно малом подручју сусрећу се историја Првог и Другог светског рата. Са једне стране налазе се Струганик, родно место војводе Живојина Мишића, и планина Сувобор - а са друге Равна гора, као седиште Равногорског покрета.

Када са главног пута, који од Струганика води ка Равној гори, скренете и пратите четири километра дуг макадамски пут, доћи ћете у Планиницу. Смештено дубоко у планини, ово идилично село је због познатијих суседа стављено у прикрајак, па га планинари ретко обилазе. А управо је Планиница, са својих двадесетак кућа, била наша полазна и крајња тачка. Кроз село протичу речице Риорска и Паклешница. Да, речице али само током лета. На пролеће постају праве планинске дивље реке које тада показују своју праву снагу.

Пратећи Пески поток, из села излазимо на неколико изванредних видиковаца на Ваљевске планине и долину Колубаре. Спуштамо се на подручје Равне горе и долазимо до Мокре пећине. Пратећи реку Граб, прикључујемо се на маркацију која води лево за Сувобор а десно на Риор и Маљен. Крећемо се ка Риору, а све време су нам у видокругу Овчар и Каблар, на чијим смо врховима уживали седам дана раније. На Риору се сусрећемо са мештанима. Размењујемо по коју реч разговора, али и чашицу ракије. Кажу, ваља се. Када одатле гледате ка Каблару, подручје Равне горе је углавном прекривено пашњацима и све је у удолинама, а шуме су изузетно ретке. За разлику од тога, предео ка Планиници је потпуно прекривен шумама у којима доминирају буква и четинари, а воде има на сваком кораку. Са Риора се спуштамо низ Риорску реку и враћамо на полазну тачку, док успутне паузе правимо за брање купина и надокнаду витамина Це.

Цела стаза обилује изванредним видиковцима са којих пуца поглед на планине ваљевског венца, Рудник и већ помињани Овчар и Каблар, што заједно са сунчаним временом у потпуности испуњава наш дан. Стаза може да се проширује ка Маљену и Доњем Лајковцу и има доста интересантних варијанти, које ће готово сигурно, већ од наредне године, ући у редован план наших активности. А по свему виђеном, ове акције ће стећи и онај додатак традиционалне.

У то име, остајте поздрављени до новог дружења на Ваљевским планинама…

Помоћ приликом обиласка терена пружио нам је Милован Јовановић, овом приликом му се захваљујемо.

Пише Бранислав Ровчанин

24 25

ПРЕЖИВЕТИ MОН БЛАН

После пет година планинарења одлучио сам да започнем један циклус високогорских акцијa са посебним акцентом на оне у зимским условима. Припреме сам радио веома постепено, између осталог и кроз Зимску школу високогорства, успоне на Островицу и Дурмитор и алпинистичке припреме на вежбалишту Б1 на Кошутњаку. Највиши врх западне Европе, Мон Блан, са својих 4.810 метара надморске висине, за сваког планинара представља изазов и сан, циљ у његовој високогорској каријери или само припрему за поход ка неким већим врховима. Моја жеља да будем у окружењу вечитог снега и леда, да осетим снагу овог планинског масива и да будем део једног оваквог подухвата, учинили су да читаву 2010. годину посветим овој експедицији. Са 25 килограма опреме на леђима, шатором и професионалном камером, кренуо сам пут шармантног француског градића Шамони. Током експедиције сам се трудио да пратим ритам читаве групе. Међутим, правио сам велике паузе због снимања, па бих зато доста заостајао, а после тога јурио да ухватим прикључак екипи.

Успоне преко Великог кулоара и кроз стену до дома Де Гит, а одмах затим до склоништа Вало на 4.300 метара надморске висине, памтићу до краја живота. Tај планинарски дан је започет устајањем у 2:30, а завршен у раним вечерњим часовима уз тоталну физичку исцрпљеност. Сваким кораком сам схватао колико ми у том тренутку недостаје додатна физичка припрема. Планину не можете преварити. Током припрема за овај успон прочитао сам неколико изузетних књига о здравственим проблемима на великим висинама. Нисам могао да верујем да се баш сви симптоми јављају и мени, управо редоследом који је описан у књигама. Физички сам се осећао као да ме је читава планина згазила, а психички сам био стабилан и потпуно свестан да је свима у оваквим условима мање или више тешкo, тако да је свако упућен на самог себе. Основна претпоставка за опоравак јесте константни унос течности, а то значи да је потребно топити пуно снега, као и покушај да се одспава како би се организам регенерисао. Са отоцима по лицу, мучнином, благим поремећајем у центру за равнотежу и боловима у мишићима, без двоумљења одлучујем како је овог пута мој једини циљ да се безбедно спустим у Шамони. После двадесет сати одмора, благо опорављен, крећем у нову авантуру спуштања, тако да, након још једне ноћи проведене на 3800 метара, на своје задовољство приводим крају читаву експедицију, која се тако за мене завршила само са још два потамнела нокта на ногама. Ипак, најважније је то да се читава екипа безбедно

вратила. Нисам успео да изађем на врх, крајичком ока сам га посматрао са висине од 4.300 метара и имао сам лажан осећај како могу да га дотакнем и да, уколико потрчим, могу бити тамо за трен. Са друге стране, истина је и да сам успео. Успео сам да научим много битних ствари за живот, нисам непотребно срљао и овде сам схватио шта су ми приоритети много брже и лакше него што бих то схватио у свакодневном животу. На крају крајева, ипак смо овде били изнад облака, са знатно проширеним видицима који се пружају у недоглед.

Врх остаје, а ја ћу му сасвим сигурно доћи поново у загрљај!

25

У наставку текста следи део детаљног извештаја планинарског водича Николе Радојевића из ПСД ‘‘Железничар’’ из Београда.

Тимски рад, воља за успехом и одлучност у веома тешким ситуацијама допринели су да се заставе наших држава завијоре на Мон Блану. У раним поподневним часовима, 29. јула, када ниједна друга експедиција из читавог света није успела да се успне на врх, наших дванаест чланова се борило са хладноћом и јаким ветром ради испуњења циља наше експедиције. Многи кажу: ‘‘Освојио сам врх’’, али, у ствари, планина је та која нам дозвољава да поносити станемо на њен врх и која нам омогућава сигуран и безбедан спуст у долину.

У овој експедицији учествовало је петоро планинара из Куманова, двоје из Скопља, седморо из Чачка, деветоро планинара из Београда и један из Панчева – укупно двадесет четири планинара. Организатор и вођа успона експедиције био је из ПСД ‘‘Железничар’’ из Београда.

Планинари као планинари, дошавши у Шамони размилели су се по царству радњи и планинарске опреме. Овде, у самом центру, добили смо информације о раду жичара и оно најважније, о временској прогнози за дане успона. Крећемо жичаром из места Леаус (Les House) до станице зупчасте железнице Белви (Bellevue) одакле се возимо до последње станице Ни Дегл (Nid D’ Aigle) која се налази на 2.400 метара. После четири и по сата хода стижемо до великог снежишта, на чијем се ободу налази дом Те Рус (Тet Rus), који је на око 3.100 метара. До тада је време било стабилно и ноћ смо провели на свега неколико степени испод нуле.

У току ноћи, у неколико наврата смо чули падање велике количине камења у великом кулоару. Овај кулоар представља једну од већих опасности на успону због константног одваљивања камења. Наш план је био да пређемо ово место у свитање, када има најмање одрона. Камење пада у интервалима и, када се заустави, треба опрезно прелазити на другу страну, један по један. Ради безбедности наше екипе дуж кулоара смо поставили фиксно уже, чија је функција да задржи евентуални пад планинара. Са обе стране смо поставили два посматрача који су нас обавештавали о падању камења. Сваки члан је носио шлем, цепин, дерезе и заштитно осигурање, којим се накачио на уже. Једна наша планинарка никада неће заборавити прелазак кулоара. Оклизнула се током преласка и почела да пада, али ју је наше уже задржало од сигурног пада у амбис.

Испред нас се налазила стена Де Гит (De Gute). Joш увек има мало снега на стази, а у оним опаснијим деловима постоје сајле помоћу којих се можемо осигуравати. Из стене смо имали јасан видик на шиљате врхове изнад Шамонија, међу којима лепотом и висином доминира Агил ди Миди (Aguille Du Midi), висок 3.842 метра. На овај врх можете се пењати алпинистички, а можете и невероватном гондолом до испод самог врха. У току успона у стени Де Гит снимао сам за филм који планирамо да монтирамо. У том тренутку зачуо се звук хеликоптера. Знао сам да нешто није у реду. На свега сто метара од нас, несрећу је доживео неки страни планинар. Наш пријатељ Груја посматрао је пад овог несрећног планинара. Падао је око десет метара, а живот су му спасили шлем на глави и ранац на леђима. У року од пар минута спасиоци су се спустили до њега, упаковали га и транспортовали до болнице у Шамонију.

26 27

Сви смо савладали овај стрми успон и изашли до дома Де Гит на 3.800 метара. Најбржи су се попели за три и по, а последњи је стигао за четири и по сата. Ту смо направили паузу до 12 часова, да бисмо се одморили за наставак успона до склоништа Вало (Valo) на око 4.300 метара.

Изнад планинарског дома, по први пут на експедицији наилазимо на глечер. На једној заравни формирамо већ унапред припремљене навезе. То је обавезно при ходању на глечерима због реалне опасности од упадања у глечерске пукотине. Сада можемо мало растеретити наша леђа јер више нећемо морати да носимо ужад. Погледи који се пружају на свим странама дају нам снагу и мотивацију за даљи успон. Коначно, сви смо спремни, навезани и жељни да кренемо пут склоништа Вало где ћемо провести наредну ноћ. Већ после двадесет минута хода наилазимо на прву пукотину. Видљива је и самим тим много ју је лакше прећи. Време почиње да се мења и наилазе велики облаци. Сунчано и ведро време смењује се са облацима од којих понекад не видимо суседног у навезу. Ка склоништу се крећемо уз помоћ сателитског навигационог система GPS, јединог поузданог средства у оваквим условима. Затим прелазимо још две пукотине. Ту нас сустиже група бугарских планинара, који одлучују да се врате. Као за баксуз, почиње да дува јак ветар и да пада ледена киша. Лоше време нас успорава и додатно умара, па у склониште стижемо, уместо за планираних три и по сата, тек после шест сати хода.

Склониште Вало је једна метална конзерва, ужасно прљава, али која пружа заштиту од ветра и хладноће. Очистили смо је колико смо могли и сместили се као сардине. Некако смо успели да поједемо нешто у овом хаосу умора, прљавштине и недостатка простора, и што је најважније – да попијемо што више течности. Сви смо били нерасположени због лоше временске прогнозе за следећи дан, јер је то требало да буде дан нашег успона на циљ. Код неколико учесника испољили су се знаци висинске болести: отеченост, главобоља, мучнина, а у току ноћи смо имали и температуру и грозницу. План је био да се ујутру око четири сата провери какво је време и да онда одлучимо шта нам је чинити.

На нашу жалост, прогноза је била тачна. Облачност, ветар и падавине. Сачекали смо пар сати да видимо даљи развој ситуације. Вођа експедиције, Радмило Марић, још једном је проверио време и саопштио нам вести: ‘‘Време јесте лоше, али није за одустајање. Сви који не могу даље, остају у Валоу, а ми ћемо видети да ли ће нас планина пустити на врх.’’ Човек који се већ четири пута попео на Мон Блан, био учесник прве српске хималасјке експедиције на Анапурну (Anapуrnа) IV, попео Аконкагву и многе друге врхове, сигурно не би водио даље ка врху да нема изгледа да се попне. У том тренутку, без обзира на умор, јавила се јака жеља за успехом.

У десет часова њих дванаесторо креће ка врху. Време се побољшава, на тренутке поглед пукне и на врх и на остатак планине. Ја сам се после супе осећао боље па сам кренуо за њима да снимим још неки атрактивни кадар. Пратио сам их пола сата и након тога се вратио у склониште. Све време смо били на радио вези, тако да смо могли пратити њихово кретање. А повремено смо их могли и видети. Чеси и Пољаци са GPS-ом су кренули доле, ка Де Гиту. Нас дванаест смо само чекали одговор преко станице да су на врху. Чујем Радмилов глас у прекидима: ‘‘Стигли смо... на врх... чекамо да приђу сви... и сви се спуштамо у Вало...’’.

Пишу Никола РадојевићИван Грујичић

27

Будућност припада њимаСОКОЛИЋИ

Рад са децом и младима представља главну смерницу Клуба, како до сада а тако и у будућности. Управо због тога, годину дана после оснивања Клуба, формирана је секција Соколића и започет је рад са подмлатком, који је обухватио децу узраста основне школе. После прве четири успешне године рада уследила је још једна година пуна лепих авантура и дружења.

Једна за другом низале су се разне акције и излети: демонстрације коришћења планинарске опреме, Делиблатска пешчара, Загајичка брда, Хомољске планине, Дан планете земље, кампови, Ресава, Ртањ…

Иако са Соколићима радимо самостално и одвојено од осталих чланова Клуба, имамо обичај да бар једном годишње направимо заједничку акцију. Ове године биле су две такве акције и то одлазак у Ресавску пећину са обиласком клисуре Суваје и водопада Велики бук, као и успон на Ртањ. Заједничке акције представљају уједно и прилику да своја стечена знања Соколићи провере директно на терену, јер на овим акцијама они преузимају улогу водича. Неки од наших Соколића, који су у Клубу од оснивања полако али сигурно су стасали у средњошколце и увелико учествују у вођењу планинарских акција.

28 29

СОКО – ЕКО КАМП: МЕДВЕДНИК 2010.

Тродневни Ускршњи боравак на подручју Ваљевских планина, тачније планине Медведник, био је довољан да се извиди и сними локација за пети ‘‘Соко – Еко камп’’.

Као и сваке године, почетак лета резервисан је за рад са Соколићима и одлазак на камп. Тако је било и овог јуна. Испред старог, доброг Дома омладине окупила се екипа која је обећавала одличан рад и уживање. Поред већ искусних Соколића, ту су Марија и Лазар, као и браћа Стеван и Милош, којима је ово први одлазак на камп. Мајор и Бане су као и обично водичи, док су у логистици Бора, Аца, докторка Биља и чланови средњошколске секције, Тимотијевић и Влајић. Следи паковање шатора, врећа, ужади, пењачке опреме и авантура може да почне.

Планинарски дом на Медведнику налази се на око 800 метара надморске висине и до њега се стиже макадамским путем у дужини од 6 километара, од манастира Пустиња. Пут до дома за све нас је био интересантан осим за Бору и његовог ‘‘Сокола’’, који је полако али сигурно тестирао своју издржљивост и амортизере на бројним рупама и препрекама. После дужег пењања, комбијем стижемо до дома који је смештен ‘‘небу под облаке’’. Барем се такав утисак стиче када га угледате.

После размештаја по собама, следи припрема опреме и полазак на прво дружење са Медведником. Шетњу до Војинове стене искористили смо за упознавање са лековитим и јестивим биљем: копривом, наном, мајчином душицом… Убрзо креће киша праћена грмљавином, па заклон налазимо у густој буковој шуми. Ову паузу Мајор користи за предавање о опасностима у планини и заштити од грома. По престанку кише, уз велику количину позитивних јона, стижемо до Војинове стене где Бане демонстрира примену чворова, које ћемо наредних дана максимално увежбавати и користити.

Наредног дана уследио је успон на Јабланик и његов највиши врх од 1.274 метара надморске висине, са кога се пружа леп видик на Бобију, кањон Трешњице, Медведник и Соколске планине. Идеално време користимо за упознавање основа оријентације и примене компаса. Друштво током шетње правили су нам Белоглави супови, моћни чувари неба који се по потреби пењу и до 10.000 метара висине! Симбол су кањона Трешњице, а поред њега, код нас се гнезде још само у кањону Увца. Распон крила им достиже и до 2,8 метара, тако да смо уживали гледајући њихов небески лет изнад наших глава. По доласку у дом, уследило је подизање кампа и паљење логорске ватре. После ноћи проведене у шатору, припремају се прусици, карабинери

29

и ужад, што је значило да је време за демонстрацију коришћења пењачке опреме. На реци Завојшници постављамо полигон на коме примењујемо знање из чворологије и коришћења планинарске опреме. Форсирање реке и абзел – спуштање низ уже, изазвали су ерупцију одушевљења код свих присутних, тако да пробијамо Мајоров временски оквир и мало каснимо на вечеру. За исхрану је био задужен наш домаћин Света, који је са лакоћом обављао свој задатак, јер није било Попа, који је овог пута из здравствених разлога изостао. (Последице од поједене велике количине еуро-крема са прошлог кампа). Паковање опреме, распремање шатора и долазак Боре наговестили су да је дошао крај овогодишњег кампа. Али таман када смо се спремили за полазак и ушли у комби, Бане је започео прскање са Милошем, што је било довољно да сви излетимо из комбија и кренемо на наше водиче. Епилог петнаестоминутног минутног прскања – сви смо били мокри, али на опште задовољство, Бане и Мајор су најгоре прошли. Браво за Соколиће. Бору, нашег возача, овог пута смо поштедели. У повратку обилазимо велику духовну светињу, задужбину Немањића, манастир Пустињу. Смештен на неприступачном терену, успешно је одолевао освајачима и један је од ретких наших манастира који није доживео страдања у ратовима.

Пуни утисака и жеље да се што пре отиснемо поново у планине, враћамо се у наше Панчево.

Важна напомена: У друштвеним играма Мајор је однео победу у некој чудној игри са дрвеним рекетима (читај даскама), коју је измислио само да би у нечему био први; Бане је победио у прескакању вијаче, а Милош у ширилицама и тако Банета скинуо са трона. Ако сте мислили да је то све, варате се.

Поред друштвених игара, научили смо да се оријентишемо помоћу свега расположивог у природи, али и компаса; да играмо жмурке са Белоглавим супом, да распознајемо биљке, а овладали смо и техником брзог везивања водича применом разних чворова.

До следећег лета, поздрав од Соколића.

30 31

СРЕДЊОШКОЛЦИ НА ПЛАНИНАРЕЊУ

Секција Клуба која је формирана у оквиру Економске школе 2009. године наставила је са својим радом и ове године. За нове чланове организована су разна предавања, а потом се кренуло и на излете.

Као прва акција по окончању пројекта ‘‘Упознај своју природу’’ је добри стари Градац. Обилазак манастира Лелић и упознавање са животом и делом владике Николаја Велимировића, затим спуштање до реке, купање, фотографисање, игра са магаретом Микијем и посета ‘‘Еколошком домаћинству’’ нису изостали ни овог пута.

За разлику од осталих одлазака са ученицима и Соколићима на Градац, сада смо решили да прођемо кроз цео кањон. То је значило обилазак Дегурићке пећине, воденице, потрага за Савом Савановићем, нашим најпознатијим вампиром. Нови месец – нови излет. Почетком новембра, заједно са Соколићима и старијим члановима Клуба, организован је одлазак на Ртањ, нашу најмистичнију планину. Одлично време омогућило је да свих 45 учесника изађе на врх, и ужива у погледу са, по многима, највеће пирамиде на свету. Сусрет са ванземаљцима је изостао па се у Панчево враћамо у комплетном саставу.

После зимског распуста планирамо нове акције и дружења са природом. О нашим авантурама и догодовштинама читаћете, ако Бог да, у новом броју часописа, зиме 2012. године.

До тада велики поздрав од нас.

31

ДЕЧИЈА НЕДЕЉА

Сунчаног октобарског јутра, док се град полако будио из сна, најмлађи чланови Клуба са соколом на грудима приближавали су се свом одредишту, спремни да део знања стеченог на камповима пренесу другој деци.

Разлог је Дечија недеља. Под покровитељством Града Панчева организоване су бројне манифестације за наше најмлађе суграђане. Сасвим разумљиво, позиву да скромни допринос обележавању значајног дана допринесу и чланови нашег клуба, одазвали смо се без имало размишљања.

Окупили смо се на градском Кеју на обали Тамиша, где је од марта наша база за вежбање везивања чворова и спуштања низ уже. Током године, неколико пута смо демонстрирали Соколићима и другој заинтересованој

деци знања која смо стицали бавећи се планинарењем. Тако је било и тог јутра.

На Кеју тог 9. октобра, тачно у заказано време, сви Соколићи су били на броју. Кренула је припрема и проверавање опреме, а од 11 часова почела су да пристижу друга деца и демонстрација је могла да почне. Поред спуштања низ уже, такозваног ‘‘абзела’’, одржан је и час чворологије са њиховом применом. Ненавикнути на призор многобројни пролазници тражили су да се и њихова деца опробају у активностима са чудном направом, званом уже, што су Соколићи једва дочекали.

Почетком 2010. године, Клуб је, захваљујући пријатељима из Београда, дошао до планинарске опреме неопходне за демонстрације. После тога су покренуте активности, прво на Кеју а касније и на свим наредним турама Соколића. Спуштање низ уже, прелазак преко реке, постављање сидришта, примена чворова, прављење мостова од ужади… постају заштитни знак акција са Соколићима, тако да није било туре од Пешчаре до Медведника да ужад и опрема нису били њен саставни део. У наредној години очекујемо још квалитетније и занимљивије демонстрације.

32 33

МАГИЈА РТЊА

Ако бисте питали планинаре коју би планину Србије ставили на прво место, сви би имали неког свог фаворита, али у исто време би се сви сложили да једна од њих заузима посебно место – Ртањ. Мистериозна, прелепа, необична пирамида која стоји као чувар на вратима Источне Србије, тог величанственог драгуља природе.

Планина због које се вековима распредају приче и легенде о ванземаљцима, закопаном благу, ватреним куглама, преносе се из генерације на генерацију. То су приче о тајанственим ветровима, чудесним шумама и јамама без дна.

И ко сад после свега тога може да седи мирно код куће? Ко не би пожелео да обује ципеле, набаци ранац на леђа и не крене пут Ртња?

Морам признати да сам ја нестрпљиво чекао полазак аутобуса тог јутра . Хтео сам да осетим висину и простор, мирис и хладноћу ветра који дува са Ртња, да уживам ходајући по обронцима ове лепотице, да осетим енергију и приче које су ту заробљене вековима. Не знам како многи ‘‘осећају’’ планинарење – неки иду због кондиције, неки због дружења, али за мене тај одлазак у природу има неку трећу димензију, тешко објашњиву другима. Природа покреће у мом бићу лавину питања на које је тешко дати одговор. У овом материјалном свету указује нам на то да смо наше духовно ја заборавили и да је тај пут којим идемо слепа улица.

33

Крећемо на пут преко Смедерева, аутопутем до Параћина и веома брзо стижемо у подножје Ртња. Много је лакше и лепше кад не морамо путовати кроз Београд а поготово Ибарском магистралом. Тај моменат Источној Србији даје велику предност у односу на све остале делове државе. Излазак из аутобуса и поглед на врх Шиљак ми говори да је пред Соколовима један прелеп дан.

Оно што је овој акцији дало посебну вредност јесте учешће Соколића - младих нада нашег планинарског клуба. Кад сам их видео помислио сам да би требало да буде срамота све оне који су из неких глупавих разлога остали код куће и све оне који се жале да немају кондиције и снаге. Соколићи су највреднији део Клуба и нада да у новим генерацијама постоје они који воде рачуна о природи.

Букова шума у подножју дочекала нас је у свом прелепом издању, тако да смо уживали газећи тепих од лишћа. После шуме долази плато са кога се пружа јединствени поглед и где видите дословно идентичне косине планине које вам дају утисак да стојите пред пирамидом. А због тога смо и дошли, зар не? Лагано пењање до врха где нас дочекује оно зашто се живи - поглед, пуна плућа кисеоника, мир и тишина, осмеси на лицима. Са врха пуца поглед на околна брда и планине, сви се опуштају и бар на кратко повлаче у своја размишљања.

Волели би да неки моменти трају дуже али веома хладан ветар који се одједном појављује тера нас да прекинемо уживање и група се лагано спушта са планине. До врха, наравно, излазе и Соколићи и тако показују колико позитивне енергије они носе.

Повратак по мраку у насеље Ртањ, куповина чувених чајева и откривање добре гибанице и киселог млека - ванвременски дан, баш како сам и замишљао.

Они који су били са нама уживали су и бар на кратко осетили магију Ртња. Магију која и даље зрачи пуним сјајем и због које ће још дуго планинари ходати по обронцима овог величанственог ремек дела природе.

Пише Нинослав Рашковић

34 35

УПОЗНАЈ СВОЈУ ПРИРОДУ

Делиблатска пешчара, иако удаљена свега 40 километара од Панчева, представља велику непознаницу за многобројне Панчевце који о њој не знају готово ништа.

Када већини људи споменете Делиблатску пешчару, прва асоцијација је Први мај, Девојачки бунар, роштиљање… Мали је број оних који би рекли да је то Специјални резерват природе, да је то највећа пустиња у Европи, која обухвата површину од 300 км2, да је по налогу Марије Терезе пошумљена јер је песак под налетима кошаве претио да затрпа Беч. У малу групу оних који све ово знају спадају ученици Економске школе ‘‘Паја Маргановић”, зато што су од септембра до децембра месеца учествовали у пројекту ‘‘Упознај своју природу’’, а који је под покровитељством града Панчева реализовао наш клуб. Циљ пројекта је управо и био упознавање грађана Панчева, пре свега младих, са природним потенцијалима Делиблатске пешчаре и то нарочито са њеним мало познатим делом, Загајичким брдима.

35

Заједно са звоном које је означавало почетак нове школске године, кренула су и предавања о планинарењу, заштићеним подручјима и Делиблатској пешчари. После предавања, формиране су групе заинтересованих ученика и кренули смо у упознавање Пешчаре, пре свега њеног највишег дела - Загајичких брда. На самом терену, учесници су имали прилике да се упознају са флором и фауном Пешчаре, да једу коприву, трњине, глогиње и друге биљке. Упознали су се са старим храстовима – записима који брижно чувају све тајне ове несвакидашње природне оазе. Сазнали су да Пешчару настањује вук, орао крсташ и да она представља једно од најзначајнијих станишта птица у Европи. У флори Пешчаре коју чини преко 900 биљних врста предњаче реликти: гороцвет, банатски и степски божур. Са највишег врха Загајичких брда, са висине од 250 метара, посматрали су обронке Карпата док су се непрегледна пространства Пешчаре видела као на длану.

По завршетку излета, на којима је учествовало око 100 ученика, у просторијама ‘‘Студија 21’’ уз пројекцију филма и фотографија, грађанима Панчева пренели смо део позитивне атмосфере која је владала на терену.

Готово сви учесници са излета су се враћали са питањем: ‘‘Када ћемо поново ићи у природу?’’. А то поново уследило је већ на Градцу.

36 37

СПИСАК ПЛАНИНАРСКЕ ОПРЕМЕ

Драги наши планинари, идеја оваквог документа јесте да на прегледан начин представи тачан списак ствари које је пожељно имати у планини. Он ће вам помоћи да се брже спремите, извршите проверу и да будете адекватно опремљени. Списак се односи на планинарске туре током три сезоне у току године (пролеће, лето и јесен), односно на период током којег највећи број наших планинара борави у природи. Можете га преузети у PDF формату, са насловне стране интернет презентације Клуба (www.soko.rs).

ОБУЋА Планинарска ципела или дубока патика (специјализована за трекинг акције, на пример Adidas, Salomon, Salewa), или спортска патика (за технички незахтевне акције, уз одобрење вашег планинарског водича).

Уз обућу увек треба носити и резервне пертле.

МАЈИЦА КРАТКИХ РУКАВААктивна или памучна, уз још најмање једну резервну за преобуку (препоручујемо такозване активне мајице, од разних полиестера или мерино вуне, које омогућавају брже сушење а тиме и сува леђа).

КИШНА КАБАНИЦАОд оних које се могу купити у кинеским радњама па све до пелерина које се могу купити у специјализованим планинарским радњама или нека лаганa јакнa са непромочивoм мембранoм од Gore-tex или XXX-tex материјала.

ДУКСЕР/ПОЛАРОд памука или флиса (препорука су флис, полар или слични тзв. активни материјали који омогућавају брже сушење).

ПАНТАЛОНЕ Требало би да омогућавају добру покретљивост. Фармерке избегавати јер су непрактичне.

ЧАРАПЕОбавезно понети резервни пар, током акције обути прво једне танке памучне а преко њих друге дебље – најбоље од вуне.

РАНАЦ Мањи, запремине до 35 литара, за акције од једног до три дана.

ХРАНА ИЗ РАНЦАСуво воће или чоколадице, бонжите и слично. Сендвичи и лимун - ублажава осећај жеђи.

37

ФЛАША ЗА ВОДУ Од течности је најбоље носити воду или лимунаду. Газирана пића и сокови се не препоручују, посебно на дужим и високогорским турама.

ЧЕОНА ЛАМПА ИЛИ МАЛА БАТЕРИЈСКА ЛАМПА

НАОЧАРЕ И КРЕМА ЗА СУНЦЕ, ЛАБЕЛО

КАПА И ТАНКЕ РУКАВИЦЕТреба их увек носити на акције на којима се иде на висине преко 1500 метара, без обзира на доба године.

ЗДРАВСТВЕНА И ПЛАНИНАРСКА КЊИЖИЦАУ обавези сте да обавестите вашег планинарског водича о свом здравственом стању и евентуалним здравственим проблемима, поготову оним које су хроничног карактера.

УПАЉАЧ ИЛИ ШИБИЦА

ШВАЈЦАРСКИ НОЖИЋ ИЛИ НЕКИ ДРУГИ МАЊИ НОЖ

ИМПРЕГНАЦИЈА ЗА ЦИПЕЛЕУколико су од класичне коже - импрегнација се врши воском након повратка са планине и још једном уочи поласка на наредно планинарење. Уколико су ципеле од брушене коже или синтетичких материјала - импрегнација се врши специјализованим спрејевима након повратка са планине и још поново пре поласка на наредно планинарење.

ЛИЧНА АПОТЕКАМала апотека са завојима, фластерима, газама, хидрогеном…

ПИШТАЉКА

ФОТОАПАРАТ

ДОБРО И ПОЗИТИВНО РАСПОЛОЖЕЊЕУ што већим количинама. ☺

Позивамо вас да се придржавате списка али и да нам помогнете са вашим предлозима и сугестијама како бисмо побољшали већ постојећи. Када се једном навикнете да носите све ове ствари, схватићете колико вам могу значити, и то баш онда када вам буду најпотребније.

Пише Иван Грујичић

38 39

Њено величанство, ГОЈЗЕРИЦА

Народна изрека “Чизма главу чува а шубара је краси” довољно говори о значају који обућа има за несметано кретање по планини. Из тог разлога планинарска ципела или популарно гојзерица представља најзначајнији део планинарске опреме. Без свега можете, али не и без ње.

Сам избор гојзерице зависи од намене и од врсте планинарских активности, односно да ли су у питању летње или зимске туре, лагане шетње по брдовитим пределима или високогорски излети. Према намени, можемо их поделити у два типа:

а) Тешке, тврде и алпинистичке гојзерице, које су предвиђене за зимске и тешке летње услове, снег, лед, сипар и камен;б) Лаке, шетачке, у последње време популарне, трекинг ципеле, чије су основне карактеристике мекоћа и удобност. Оне су углавном намењене за летње услове, изузев јаких стеновитих терена. Могу се и тада користити, али ће се брже хабати.

Основна сврха гојзерица је да вам штите зглоб, па су оне самим тим дубље и њихова сара прелази скочни зглоб. Могу бити од природних (кожа и преврнута кожа) или вештачких материјала, који су у последње време све више заступљени. Гојзерица треба да је удобна и да не пропушта воду, па се данас за непропусност користе разне мембране (Gore–tex, Sympa-tex…), које уједно омогућавају ципели да дише. Треба избегавати моделе са пуно шавова јер су то места која најбрже пуштају воду. Пертле треба да полазе од прстију, како би што боље притегли гојзерицу уз ноге а висина пертлања треба да је изнад скочног зглоба. Стезањем и везивањем фиксира се скочни зглоб, чиме се омогућава његова покретљивост и стабилност и спречава извртање. Језик је или ушивен или преклопљен тако да не пропушта воду и ситне каменчиће или песак. Ђон је обично од гуме или назубљен (такозвани вибрам), што спречава проклизавање, а уз то, одлично се понаша на сипарима и стеновитом терену.

Приликом куповине, гојзерице увек треба пробати са два пара чарапа. Од тога једне су танке памучне, а друге дебеле вунене, које заједно треба да спрече појаву жуљева и да омогуће удобно кретање. Треба узети мало већу гојзерицу да би нога могла приликом спуштања несметано да се креће (да се не “набијају” прсти) и да не дође до застоја циркулације. Никад не треба узимати обућу која је “кнап”. Одржавање обуће је битно као и сама куповина. Уколико су ципеле од коже најбоље је да их пре сваког планинарења поквасите мало водом и када се просуше (али не скроз) намажете кремом која ће чувати саму кожу и продужити њену непропустљивост. Исти поступак поновити и по доласку кући, с тим што тада треба проверити и да ли су пертле доживеле неко оштећење (увек носити резервни пар у ранцу). За гојзерице од вештачких материјала користити спреј за импрегнацију.

Избор обуће зависи од ваших прохтева, жеља и финансијских могућности. Постоје разни типови, произвођачи, марке, а тиме су одређене и цене гојзерица. Свака гојзерица је боља од патика и неприкладне обуће, па уколико имате намеру да се дружите са природом и макар и рекреативно бавите планинарењем, немојте штедети на доброј обући. Она ће вам значајно олакшати боравак у природи, а може вам и спасити живот, а сложићете се да живот ипак нема цену.

Пише Бранислав Ровчанин

39

О ПРИЈАТЕЉИМА ИЗ КРАГУЈЕВЦА

Са посебним задовољством истичемо сарадњу између нашег клуба и Планинарско-еколошког клуба ‘‘Гора’’ из Крагујевца. Први контакт успостављен је још 2007. године током наше акције спроведене од манастира свете Тројице до манастира Острог. Том приликом неколико чланова нашег клуба пешице је, преко планина, прешло ову релацију.

Сарадња је настављена заједничким походима на Гледићке планине, Борачки крш и Делиблатску пешчару, а 2010. године први сусрет уследио је на Кучајским планинама. Наиме, док смо обилазили терен око Шевића пећине случајно смо се срели са њима. Тада смо договорили да се поново видимо на Хомољским планинама, што смо и учинили недељу дана касније. Док су чланови клуба “Соко” ишли од Равништарке ка Церемошњи, чланови “Горе” ишли су у супротном правцу, па је сусрет уследио на Чучеку, једном од врхова на Хомољу.

После ових сусрета уследио је и позив са њихове стране на отварање прве маркиране стазе коју су извели чланови овог Клуба. У присуству деведесет планинара из разних друштава Србије отворена је стаза “Бешњаја – Жежељ” а међу присутнима је била и трочлана екипа “Соколова”.

Поменута стаза за нас је била право откровење. Њом се готово из самог Крагујевца можете попети, крећући се поред предивних водопада, до врха Бешњаје. Била је то одлично изведена акција, а Крагујевчани су се поново показали као добри организатори. Прошле године изостала је заједничка акција на нашем подручју али се надамо да ћемо то исправити 2011. године.

Па, Крагујевчани, поздрав до новог виђења на некој од планина.

40 41

О НАШИМ “ВИСОКОГОРЦИМА”

Током шест година постојања Клуба, готово да нема дела Србије и Црне Горе где нисмо крочили. Преко Дурмитора, Комова и Мртвице, спуштали смо се на Ваљевске и Хомољске планине, да би се враћали у Панчево, а затим кренули пут Ртња и Каблара, Таре и Островице ка Црној Гори и назад ка Србији. И тако, у круг, из године у годину. Временом, сакупило се ту преко двестотине излета и хиљаде и хиљаде пређених километара, што у нашим ногама, а што у точковима “наших” Сокола и Божане.

Са становишта водича, најважнији део сваке организоване акције је безбедност. И то, не само на планини и током акције, већ и у транспорту, од тачке А (читај: Дом омладине) до тачке Б (негде у Србији или Црној Гори). За превоз, од тачке до тачке, задужени су управо поменути Соко и Божана, односно Бора и Пеле. За нас који годинама идемо на акције, прича је позната, а за вас који нисте имали прилике да се дружите са нама, ево пар речи о нашим нераздвојним пријатељима.

Соко и Божана родили су се у Немачкој, у породици Мерцедес. Од самог рођења, живот на Западу и њихови аутопутеви, са петнаест слојева асфалта, нису им одговарали. Једноличност таквих путева хтели су да промене и да крену у авантуру. Из Немачке, пут их је довео у Србију, у наше Панчево. Директно код Боре и Пелета, који их прихватају и брину о њима као о најмилијима. На опште задовољство, убрзо се упознају и са нама Соколовима, који њихову жељу за авантуром у потпуности испуњавамо. Полако, али сигурно, Соко и Божана крећу са планине на планину, у упознавање најскривенијих делова Србије и Црне Горе. Километар по километар, од почетника прелазе у праве високогорце.

За разлику од Пелета и Божане који највише воле “оф роуд” терене и једва опстају на асфалту, Бора и Соко, обожавају Ваљевске планине. Није важно да ли су у питању Градац, Маљен или Сувобор, битно је само да се иде ка Ваљеву. Зато драги Боро и Пеле, будите без бриге, настојаћемо и даље да организујемо што чешће одласке у ваљевски крај и то по могућству “оф роуд” теренима.

41

А сада нешто о Бори и Пелету, возачима Сокола и Божане.

Бора је велики добрица и волимо га, сви - од Соколића до нас старијих. То је можда и зато што нас пушта да једемо сладолед и пијемо сокове у комбију. А можда и због музике коју неће да прекине, ни када су за њено пуштање задужени Поп и Соколићи. Они сваку песму прекидају после рефрена, али њему то уопште не смета. Ипак, мислимо да је то зато што је Грујин брат па морамо да га волимо. И Пеле је добар према нама и не буни се када у комбију једемо парадајз или се мажемо кантарионовим уљем. Он нам не пушта музику, јер воли да свира хармонику и да нам пева. Невероватно је како је увежбао да вози и свира у исто време. Ни нама не смета када он свира и пева, јер смо набавили одличне чепове за уши, марке Ферино, али немојте да му откријете. То је наша мала тајна.

П.С.

Драги, Боро и Пеле, овим текстом желимо да Вам се од срца захвалимо, на свим лепим тренуцима које смо заједно проживели на нашим дугогодишњим путовањима, а која су надамо се тек почела. Велико ХВАЛА.

Ваши ``Соколови``

42 43

ВУЛКАНИ ИНДОНЕЗИЈЕ

Док је Иван Грујичић током лета планинарио по Алпима, на другом крају планете, Властимир Адамовић, учествовао је на вулканској тури по Индонезији. Том приликом извршио је успон на неколико вулканских врхова висине до 3.800 метара. Ч е с т и т а м о !

ТАРА – СУВОБОР - МАЉЕН

Поред свега наведеног, застава Клуба завијорила се и на Вршачким планинама, Повлену, Маљену, Сувобору, Бобији, Стрмној гори, а није изостало ни традиционално сплаварење реком Таром.

43

ПРВО ДРУЖЕЊЕ СА ПЛАНИНАРИМА

Субота ујутру, спреман за авантуру, али истовремено и несигуран, јер први пут идем на планинарење, долазим испред Дома омладине. Убрзо стиже и остатак екипе а са њима и наш водич, Бане. Осим њега не познајем никога, па време у путу користим за упознавање екипе. Таман кад смо се удубили у разговор комби се зауставља а Бане даје команду: ‘‘Одавде ћемо пешке”. У себи сам помислио ‘‘одакле одавде” па ово је крај света.

Пре поласка на пешачење Бане нам је нешто причао али га нисам слушао, јер сам све време посматрао природу и окружење у коме сам се затекао. Једино што сам чуо је да идемо на Загајичка брда. Нисам ни знао да у Пешчари постоје нека брда. Током пешачења упознајемо се са биљкама које расту у Пешчари. Пробали смо трњине, шипак, глог, а затим је дошао ред на коприву. Бане прича како је коприва богата витаминима и да је он то јео када није било ничег другог, за време неког његовог камповања. Не усуђујем се да пробам иако ми мозак говори да то урадим.

У почетку идем сам јер ми прија самоћа, са слушалицама у ушима и дивим се природи која ме окружује, не верујући да је то део Делиблатске пешчаре. Настављамо даље и полако остварујем комуникацију с људима око себе. Не знам скоро никоме име али ми то у суштини није ни битно. Сви су позитивни и праве добру атмосферу, што ми је у том тренутку било најважније.

Улазимо у предео Загајичких брда. Испред нас је стадо оваца и неколико керова који лају и упозоравају нас да не прилазимо њиховом стаду. Склањамо се са стране и правимо паузу за јело. Док свако грицка свој сендвич, прилазе нам пси, који су изузетно мршави, види им се скоро свака кост, па их сви помало хранимо. Настављамо даље.

Стижемо до, како се мени чинило, највеће стрмине. Бане каже: ‘‘Пењемо се овде”, а ја као пуштен са ланца крећем да трчим ка врху. Стижем други, до коте која је обележавала највишу тачку ови брда и саме Пешчаре. Одушевљен сам погледом који се отворио предамном: Вршачке планине, обронци Карпата, Пешчара као на длану… Овакав поглед и предео у Делиблатској пешчари нисам могао ни да сањам. Боле ме ноге, изувам се и прија ми што ми ветар кроз чарапе хлади стопала. Не стижем ни да се охладим а већ крећемо даље. Време почиње да се квари, па морамо да пожуримо.

Долази ред на спуштање. Бане је нашао највећу стрмину по којој смо требали да се спустимо и објашњава нам технику силажења како не бисмо пали. Први сам се спустио и гледао остатак групе, како се полако и несигурно спушта. После мене је сишла нека девојка, лепа али ћутљива, нисам успео ни име да јој сазнам. Настављамо даље, причам са Банетом о планинарењу, укључује се друга девојка која ме купује својом причом и лепотом, и оставља ме без текста.

Убрзо ме стиже умор, па је киша која је почела да пада била као поручена. Наилазимо на неко склониште и на кратко се склањамо док не прође пљусак. Убрзо настављамо даље и после двадесетак минута стижемо у село Гребенац, где нас је чекао комби. Уследио је повратак у Панчево.

Долазим кући, мама и тата ме питају: ‘‘Како је било?”. Одговарам: ‘‘Феноменално”. Изувам чарапе, ноге су у жуљевима, али им одговарам: ‘‘Да ме овог тренутка позове да идемо опет, ишао бих”.

Три недеље по повратку са мог првог планинарења, стечено знање применио сам у пракси. Као студент прве године Више туристичке школе, са оценом десет, одбранио сам семинарски рад, на тему Загајичких брда.

Пише Бранислав Вукосављевић

44 45

ТУРНИР У СТОНОМ ТЕНИСУ

Стони тенис је једна од активности којима одржавамо кондицију током зиме, а добро дође као повод за окупљање и за безбројна завитлавања и препуцавања. У циљу јачања такмичарског духа, у периоду око нове године организована су два турнира.

На првом турниру, крајем децембра, учествовало је 12 такмичарa, подељених у две групе. После доста узбуђења, виртуозних потеза, преокрета и неизвесности, победу је однео Бене Михаиловић, који је у финалу надиграо Банета Ровчанина. Трећи је био Милан Јелесијевић.

Други турнир је организован 8. јануара уз приметан напредак у организацији. Уз веће интересовање, за игру са пинг понг лоптицом, измењен је и систем такмичања. Учествовало је 16 такмичара, који су на почетку били подељени у четири групе. После ‘‘жестоких’’ борби, тактизирања и великог узбуђења, уследило је ‘‘већ виђено’’ финале. Ношен бројном публиком, која је испунила просторије до последњег места, Бане није успео да са трона скине неприкосновеног Бранислава Михаиловића, који је и овог пута изашао као победник.

Оно што карактерише оба одиграна турнира су одлично расположење и бројне међусобне пошалице и ‘‘прозивања’’, а може се рећи да је и квалитет игре био одличан, уз чињеницу да је ово ипак аматерски ниво. Сви су били мотивисани и спремни на игру, без обзира на међусобну разлику у вештини. Најуспешнијим такмичарима су додељене симболичне награде.

С обзиром на показано интересовање, биће организовани додатни турнири, на сваких 20-25 дана. Сви чланови Клуба су добродошли да покажу своју вештину баратања рекетом и пинг-понг лоптицом.

ПЛАНИНАРСКИ ПУТОПИС

Почетком марта сви љубитељи природе и планина имали су велико задовољство и част да слушају и уче од великог имена у нашем планинарству. Наиме, тада је сезону ‘‘Планинарских путописа’’ отворио Горан Ферлан, планинар и авантуриста из Руме. То је човек, који је обишао преко 50 земаља, крочио на све континенте наше планете и са сваког од њих понео по неко ново искуство, које несебично преноси даље. Том приликом, путем филма и фотографија, прелетео је са континента на континент, преко Хималаја и Анда до Килиманџара и Кавказа, причајући занимљиве и несвакидашње приче свима који су то вече искористили за дружење са планинама.

Током јесени уследиле су још две пројекције које су одржали чланови Клуба ‘‘Соко’’. Прво је у септембру Иван Грујичић пренео своја искуства са експедиције на Алпе и Мон Блан, да би у октобру Бранислав Ровчанин одржао предавање о кањону Мртвице и манастиру Острог, као увод у акцију која је убрзо уследила.

Од септембра месеца предавања се организују у клупским просторијама. Надамо се да ћемо током наредне године угостити још више наших познатих планинара и учити од њих.

45

‘‘ЗАЈЕДНИЧКА ДНЕВНА СОБА’’

Наше клупске просторије налазе се на адреси Иве Курјачког број 13 у Панчеву (код кафане “Цитадела”). Поред сталног термина за састанке, средом од 19:30 часова, готово свакогa дана неко је у Клубу и брине се о томе да пећ буде наложена, да Вам скува чај и да попричате о свему што Вас занима у вези планинарења. Партија стоног тениса или пикада је обавезна!

Чекамо вас!

СОКО ЛЕТИ И ПО ИНТЕРНЕТУ

Захваљујући Данијелу Гајану и Срђану Никићу (web тиму Соколова), интернет презентација Клуба, на адреси www.soko.rs је увелико активна и редовно се ажурира.

СОКО НА ЈУТЈУБУ

Од новембра месеца, на популарном порталу “јутјуб” (www.youtube.com), постављен је филм “Ходајући Србијом и Црном Гором’’, а затим је покренут и сопствени блог Соколова.

БУДИТЕ ПРИЈАТЕЉ СОКОЛА НА “ФЕЈСУ”

У жељи да се испрати развој друштвених и комуникационих токова, Клуб “Соко” је присутан и на једној од најпопуларнијих међународних глобалних мрежа – Фејсбуку (www.facebook.com). Група “Планинарско-еколошки клуб Соко” до сада има преко 200 пријатеља, и тај број се стално увећава. Профил садржи податке о акцијама и фотографије са истих, тако да на једноставан начин можете добити све потребне информације. Свим члановима групе се путем Фејсбук поште редовно шаљу информације о предстојећим акцијама, како планинарским тако и еколошким, као и о заказаним пројекцијама.

Посетите нас!

ОГЛАСНА ТАБЛА

Још од оснивања Клуба, најстарији начин на који оглашавамо акције је табла на углу улица Војводе Радомира Путника (бивша ЈНА) и Војводе Живојина Мишића (бивша Народног фронта – Корзо), на зиду зграде у којој се некада налазила кафана “Србија”. На табли се постављају најаве активности и фотографије са планинaрских и еколошких акција Клуба. Део табле је традиционално посвећен активностима Соколића. За многе Панчевце ово је најлакши и најпопуларнији начин да се информишу о раду Клуба.

46 47

‘‘Соха небеска’’Часопис Планинарско – еколошког клуба ‘‘Соко’’

Број 2 – јануар 2011.

Главни и одговорни уредникБранислав Ровчанин

Технички уредникИван Грујичић

РедакцијаНенад РакићНинослав РашковићМилан КончарПетар Стакић

КоректураРужица НиколићОливера Милошевић

Дизајн и преломЂорђе Ђорђевићvikingdjole@yahoo.com

ШтампаSITO – X – PRESSПанчево

ФотографијеАрхива ПЕК ‘‘Соко’’

Насловна странаИван Грујичић

Фотографије на корицамаАлпиКањон реке УвацСплаварење реком ТаромСоколићи

ИздавачПланинарско-еколошки клуб ‘‘Соко’’

Д.П.Шанета 9, Панчево

peksoko@yahoo.comwww.soko.rs

Пријатељи Клуба

ЈКП Зеленило

Дом омладине Панчево

FOTO – POZITIVП. Драпшина 4-6

‘‘M – TRAVEL’’П.А.Чарнојевића 92, Омољица

Фарбара‘‘МАРКО – ПАН’’

Николе Тесле 5

Продавница дечије опреме‘‘ОБЛАЧАК’’

Ж. Зрењанина 16

Сервис и продаја бициклова‘‘SPEED’’

Ж. Зрењанина 27

СТР ‘‘МИМА - 2’’Д. Туцовића 10

‘‘ЦВЕТНА РАДИОНИЦА’’В. Петровића 7

Кафана‘‘ШАРАН’’

Студио за рачунаре и стране језике‘‘ТАК-НЕТ’’

З. Јовина 2, локал 6

Продаја и сервис рачунара‘‘DIGITAL COMPUTERS’’

Хумска 10

‘‘COFFEE SHOP’’Трг слободе 3

DOO ‘‘KONCEPT S’’Б. Јовановића 56

Производња домаће и еколошке хране‘‘VILLAGE FOOD’’

Б. Јовановића 85b

Прерада дрвета‘‘VELWOOD’’

Задружна 23, Омољица

СЗТР‘‘ПЕКАРА МАЛА’’

‘‘МАЛИ ШПАЈЗ’’Лава Толстоја 2

Мењачница ‘‘CODEX’’Војводе Р. Путника 6 i 22

DOO‘‘HOME TEXTILE’’Ослобођења 6

‘‘КОНОБА 32’’М. Топаловића 12

47

48 PB