2. dio

PRIMJEDBA na dokaz izvedenog stava postavke XLIX (str. 98.)Prvo, ukoliko nas ui da mi delamo prema samoj volji bojoj, i da uestvujemo u boanskoj prirodi, i to utoliko vie to delamo savrenije ranje, i to sve vie razumemo Boga. A ovo uenje, sem toga to dui pribavlja mir u svakom pogledu, ima jo ito preimustvo to nas ui u emu se sastoji naa najvia srea ili blaenstvo naime, u samom saznanju Boga, koje nas upuuje da raidmo samo ono to nam ljubav i pobonost savetuju. Otuda jasno razumemo koliko su udaljeni od pravoga cenjenja vrline oni koji za svoju vrlinu i svoja najbolja dela, kao za najtee robovanje, oekuju da budu odlikovani od Boga najviim nagradama; - kao da sama vrlina i sluenje Boogu nisu ve sama srea i najvia sloboda.Drugo, ukoliko ui kako moramo da se upravljamo prema stvarima sudbine ili prema onome to ne stoji u naoj moi; to e rei, prema stvarima koje ne sleduju iz nae prirode; naime, da oba lica sudbine valja ravnoduno oekivati i podnositi, jer sve sleduje iz vene boje odluke sa istom nunou, kao to iz sutine trougla sleduje da su njegova tri ugla jednaka sa dva prava ugla.Tree, ovo uenje doprinosi ivotu zajednice, ukoliko ui da nikoga ne treba mrzeti i prezirati, nikome se ne ismevati, ni na koga se ne ljutiti, nikome ne zavideti. Sem toga, ukoliko ui da svaki treba da se zadovoljava onim to ima, i da pomae blinjem, ne iz enskoga saaljenja, iz pristrasnosti, ili iz sujevjerja, nego po samome uputu razuma, to jest, prema tome kako vreme i prilike to trae, - kao to u pokazati u etvrtome delu.Najzad, etvrto, ovo uenje je od znatne koristi i za dravnu zajednicu, ukoliko uina koji nain graanima treba upravljati i kako ih valja voditi; to e rai tako da ne budu robovi, nego da slobodno rade ono to je najbolje. (anarhija, ha?)

3. dioO POREKLU I PRIRODI AFEKATA

Predgovorstr. 101

Veina onih koji su pisali o afektima i o nainu ivota ljudi, izgleda da ne raspravljaju o prirodnim stvarima koje idu za optim zakonima prirode, nego o stvarima koje su izvan prirode. tavie, izgleda da oni shvataju oveka u prirodi kao dravu u dravi. Jer oni misle da ovek vie naruava red prirode nego to ide za njime, i da nad svojim radnjama ima apsolutnu mo, i nije predeljen ni sa koje druge strane, nego od samoga sebe. Dalje, oni ne pripisuju uzrok ljudske nemoi i nestalnosti optoj snazi prirode, nego ne znam kakvome nedostatku ljudske prirode, koji zbog toga oplakuju, ismevaj, preziru, ili kao to se najee dogaa, proklinju. A ko nemo ljudskog duha reitije ili otroumnije ume da reeta, smatra se za boansko bie.102.

U prirodi se ne dogaa nita to bi moglo da joj se urauna u nedostatak. Jer priroda je uvek ista, i njena snaga i njena mo delanja jeste svuda jedna ista; to e rei, zakoni i pravila prirode, prema kojima se sve dogaa, i sve se iz jednih oblika menja u druge, jesu svuda i uvek isti. Otuda mora postojat samo jedan i isti put za saznanje prirode stvari, - ma kakve one bile, - naime onaj pomou optih zakona i pravila prirode. Otuda afekti mrnje, gneva, zavisti itd., posmatrani po sebi, proizilaze iz iste nunosti i snage prirode, kao i ostale pojedinane stvari. Po tome, oni pretpostavljaju izvesne uzroke, kojima se saznaju, i imaju izvesne osobine, koje su isto toliko dostojne naega saznanja kao osobine svake druge stvari, u ijem samom posmatranju uivamo. Posmatrau ljudske radnje i prohteve na isti nain, kao da je pitanje o linijama, povrinama ili telima.

DEFINICIJE: 102 1031. Adekvatnim uzrokom zovem onaj ija posledica moe da se shvati jasno i razgovetno pomou njega samoga. A neadekvatnim ili deliminim uzrokom zovem onaj ija se posledica ne moe razumeti pomou njega samoga. 2. Kaem da mi radimo kad se neto u nama ili van nas dogaa, iji smo mi adekvatni uzrok, to e rei, kad neto u nama ili izvan nas sleduje iz nae prirode, to pomou nje same moe jasno i razgovetno da se razume. A kaem da trpimo, kad se u nama neto dogaa, ili iz nae prirode neto sleduje, iji smo mi samo delimini uzrok.3. Pod afektom razumem stanja (afekcije) tela, kojima se mo delanja samoga toga tela poveava ili smanjuje, pomae ili ograniava, a, u isto vreme, i ideje tih stanja.

Ako mi moemo da budemo adekvatni uzok nekoga od ovih stanja (afekcija), tada ja pod afektom razumem delanje, a u drugome sluaju, trpljenje. POSTAVKA 1str. 103Na duh neto radi, a neto trpi, Naime, ukoliko ima adekvatne ideje, utoliko, nunim nainom, neto radi, a ukoliko ima neadekvatne ideje utoliko, nunim nainom, neto trpi.

(adekvatne ideje dobija iz razuma i intuicije, a neadekvatne iz ula)

PRIMEDBA NA DOKAZ POSTAVKE II107. strSve ovo doista jasno pokazuje da kako odluka duha tako i prohtev i opredeljenje /determinacija tela od prirode jesu istovremeni, ili, bolje, oni su jedna ista stvar koju mi, kad se ona posmatra pod atributom miljenja i kad se njime objanjava, nazivamo odlukom, a kad se posmatra pod atributom prostiranja i kad se izvodi iz zakona kretanja i mira, nazivamo opredeljenjem.

108.Delanja duha proizlaze samo iz adekvatnih ideja, meutim stnaja trpljenja zavise samo od neadekvatnih ideja.

POSTAVKA VII110. str.Napor (tenja) kojim se svaka stvar trudi da istraje u svome biu, nije nita drugo nego stvarna sutina same stvari.DEFINICIJE AFEKATA 157. str 170. (detaljno, kao i aristotel u svoijm knjigama objanjava definicije afekata kojih ima 68. Aristotel to radi za 14 vrlina koje su proizile iz afekcija.

1. udnja je sama sutina ovjekova, ukoliko se shvata kao odreena za neko delanje svakom svojom datom afekcijom.2. Radost je ovekov prelaz od manjega veem savrenstvu3. alost je ovekov prelaz od veega manjem savrenstvu.4. Divljenje (uenje) je predstava jedne stvari, za koju duh ostaje prikovan zbog toga to ta osobena predstava nema nikakve veze sa ostalim predstavama.5. Preziranje je predstava jedne stvari, koja duh tako malo dira da sam duh, prisustvom stvari, biva vie podstican da predstavi sebi ono to u samoj stvari nije, nego to u njoj jeste.6. Ljubav je radost, praena idejom spoljnog uzroka.7. Mrnja je alost, praena idejom spoljnog uzroka.8. Naklonost je radost, praena idejom jedne stvari, koja je sluajno uzrok radosti.9. Odvratnost je alost, praena idejom jedne stvari, koja je sluajno uzrok alosti. 10. Predanost je ljubav prema onome kome se divimo.

21. Precenjivanje je imati o nekome iz ljubavi bolje miljenje nego to je pravo.22. Potcenjicanje je imati o nekome iz mrnje gore miljenje nego to je pravo.

28. Oholost je imati iz ljubavi prema sebi bolje miljenje o sebi nego to je pravo 165. str29. Malodunost je imati iz alosti gore miljenje o sebi nego to je pravo 166. str

OPTA DEFINICIJA AFEKATA171. strAfekt, koji se zove trpljenje due, jeste nejasna ideja kojom duh potvruje veu ili manju snagu postojanja svoga tela, ili jednoga njegovoga dela, nego ranije, i ijom je datou sam duh opredeljen da misli pre na ovo, nego na ono.

172. strNita drugo nisam hteo da razumem, nego da je duh od svoga tela, ili od jednoga dela njegovog, obrazovao ideju koja izraava vie ili manje stvarnosti nego to je duh o svome telu tvrdio. Jer izvrsnost ideja i stvarna mo miljenja ceni se prema izvrsnosti predmeta.

4. DIOO LJUDSKOME ROPSTVU ILI O SNAZI AFEKAtA

PREDGOVOR173. strLjudsku nemo u obuzdavanju i ograniavanju afekata nazivam ropstvom, jer ovek, podloan afektima, nije svoj gospodar, nego je potinjen sudbini, u ijoj se vlasti tako nalazi da je esto primoran da ide za onim to je gore, iako vidi ono to je bolje. U ovom delu ameran sam da izloim uzrok tome, i ta, sem toga, afekti imaju dobrog ili ravog.

174. str

NEMA UZROKA U PRIRODI (ovo moje)

Dakle, razlog ili uzrok zato Bog ili priroda dela, i zato postoji, jeste jedan isti. Kao to, dakle, ne postoji Bog ili priroda ni zbog kakvoga cilja, isto tako i ne dela ni zbog kakvoga cilja; kao njegovo postojanje, tako ni njegovo delanje nema nikakvoga principa niti cilja. (Jer bi taj cilj onda bio van samog Boga, ime bi se umanjilo njegovo savrenstvo). A uzrok, koji se zove ciljnim (finalnim) nije nita drugo nego sam ljudski prohtev (nagon,) ukoliko se on posmatra kao princp, ili kao prvi uzrok neke stvari. Kad mi na primer, kaemo da je stanovanje bio finalni uzrok ove ili one kue, onda pod stim doista ne razumemo nita drugo nego da je ovek, zbog toga to je predstavio sebi ugodnosti domaeg ivota, imao prohtev da sazida kuu. Otuda stanovanje, ukoliko se posmatra kao ciljni uzrok, nije nita drugo nego ovaj pojedinani prohtev, a taj prohtev je usitinu uzrok to spolja deluje (eficijentni uzrok), koji se posmatra kao prvi uzrok, zato to ljudi uopte ne poznaju uzroke svojih prohteva. Jer ljudi su, kao to sam ve esto rekao, svesni svojih radnji i prohteva, ali ne znaju uzroke od kojih su opredeljeni da neem tee.

175. Savrenstvo i nesavrenstvo su modusi miljenja, pojmovi koje stvaramo time to individue iste vrste ili roda uzajamno uporeujemo.

Otuda u, u sledeem, pod dobrim razumeti ono o emu sigurno znamo da je sredstvo da se sve vie i vie pribliavamo uzrou ljudske prirode, koji smo sebi postavili. A pod ravim razumeu ono o emu sigurno znamo da nas spreava da odgovorimo tome uzoru.

176.Najzad u pod savrenstvom uopte, kao to sam rekao, razumeti stvarnost; to e rei, sutinu svake stvari, ukoliko ona na izvestan nain postoji i radi, bez ikakvoga obzira na njeno trajanje.

DEFINICIJE176. 1. Pod dobrim razumeu ono o emu sigurno znamo da nam je korisno.2. Pod ravim pak ono o emu sigurno znamo da nas spreava da posedujemo neko dobro..177. STR

7. Pod ciljem, zbog kojeg neto inimo, razumem nagon za njim.8. Pod vrlinom i moi razumem isto; to e rei, vrlina ukoliko se odnosi na oveka, jeste sama ovekova sutina, ili priroda, - ukoliko on ima moi da dela neto to pomou samih zakona njegove prirode moe da se razume.

POSTAVKA 2179. strMi trpimo utoliko ukoliko smo deo prirode, koji sam za sebe, i bez drugih delova, ne moe biti shvaen.

DOKAZKae se da mi trpimo kad u nama neto postaje, iji smo mi samo delimini uzrok; to e rei neto to iz samih zakona nae prirode ne moe biti izvedeno. Dakle , mi trpimo ukoliko smo deo prirode, koji za sebe, i bez drugih delova, ne moe biti shvaen.

POSTAVKA 7.182. strAfekt moe biti obuzdan ili uklonjen samo afektom suprotnim i jain od afekta koji treba obuzdati

POSTAVKA 14.187. strIstinito saznanje dobroga i ravoga, ukoliko je istinito, ne moe da obuzda nijedan afekt, nego moe samo ukoliko se i to saznanje samo posmatra kao afekt.

Afekt je ideja kojom duh potvruje veu ili manju snagu postojanja svoga tela nego ranije; i otuda on nema nieg pozitivnog to bi moglo biti uklonjeno prisustvom istinitoga; i, prema tome, istinito saznanje dobroga i ravoga, ukoliko je istinito, ne moe da obuzda nijedan afekt. A ukoliko je ono afekt, moi e ako je jae od afekta koji treba obuzdati, samo utoliko da obuzda afekt.

PRIMEDBA NA DOKAZ POSTAVKE 18.190.Ovim malim brojem stavova objasnio sam uzroke ljudske nemoi i nestalnosti, i zato se ljudi ne urpavljaju prema propisima razuma. Preostaje jo da pokaem ta je ono to nam razum propisuje, i koji se afekti slau sa pravilima ljudskoga razuma, a koji su im, naprotiv, suprotni.

Poto razum ne zahteva nita protivno prirodi, on sam, dakle, zahteva da svaki samoga sebe voli, da trai ono to mu je korisno, - ono to mu je uistinu korisno, - i da tei za svim onim to oveka doista vodi veem savrenstvu; i uopte, da se svako trudi da sauva svoje bie, koliko do njega stoji.

Drugo, poto vrlina nije nita drugo nego raditi prema zakonima sopstvene prirode, i poto es svako trudi da svoje bie odri samo prema zakonima svoje prirode, iz toga sleduje:

1. Da je osnov vrline sam napor (tenja) za idravanjem sopstvenog bia, i da se srea sastjoi u tome to ovjek moe da odri svoje bie.

2. Vrlini treba teiti zbog nje same, i nema nieg izvrsnijeg od nje, ili to bi bilo korisnije po nas, radi ega bi trebalo teiti za tim.

3. Oni koji ubijaju sebe (samoubice), jesu nemoni duhom, i sasvim su pobeeni od spoljnih uzroka koji se opiru njihovoj prirodi.

191. str

Zaista bi na razum bio nesavreniji kad bi duh bio sam, i kad nita ne bi shvatao, sem samoga sebe. Postoje, dakle, van nas mnoge stvari, koje su nam korisne, i kojima, zbog toga, treba teiti. Od ovoih stvari nikakve izvrsnije ne mogu da se izmisl enego to su one koje se potpuno slau sa naom prirodom. Jer ako se, na primer, dve linosti potpuno iste prirode veu jedna sa drugom, one obrazuju jednu linost, dvostruko moniju nego to je svaka pojedina za sebe. Otuda oveku nita nije korisnije nego ovek; nita, kaem, izvrsnije ne mogu ljudi sebi eleti za odravanje svoga bia, nego da se svi u svemu tako slau, da duhovi i tela svih sainjavaju kao jedan duh i jedno telo, i da se svi zajedno, koliko god mogu, trude da ore svoje bie, i da svi zajedno trae za sebe korist sviju. Iz ovoga izlazi da ljudi, kojima upravlja razum, to jest ljudi koji, prema vostvu razuma, trae svoju korist, ne tee niemu za sebe to ne bi eleli ostalim ljudima, i prema tome, da su oni pravini, pouzdani i poteni.

To sam uinio zato da, ako je mogue, pridobijem za sebe panju onih koji veruju da ovaj princip naime da je svaki duan traiti svoju korist jeste osnov nemoralnosti, a ne vrline i moralnosti. Poto sam, dakle, ukratko pokazao da stvar stoji upravo suprotno, produuje da to dokazuem istim putem kojim smo do sad ili.

POSTAVKA 21. str 193.

Niko ne moe eleti da bude srean, da dobro radi, i dobro ivi, ko, istovremeno, ne eli da postoji, da radi, i da ivi, to e rei, da stvarno postoji.

POSTAVKA 22. str. 193Nijedna vrlina ne moe se shvatiti kao ranija od ove (napora za samoodranjem).

Napor za samoodranjem jeste sama sutina stvari.

POSTAVKA 23. str 194.Ukoliko je ovek opredeljen da neto radi, time to ima neadekvatne ideje, ne moe se uopte rei da radi iz vrline; nego samo ukoliko je opredeljen time to saznaje.

POSTAVKA 24.Apsolutno iz vrline delati, nije u nama nita drugo nego po vostvu razuma delati, iveti, odravati svoje bie, (ovo troje znai isto) i to na osnovu traenja sopstvene koristi.

POSTAVKA 25. str. 195.Sve ono emu teimo shodno razumu, nije nita drugo nego saznanje, i ukoliko duh ini upotrebu od razuma, on sudi da mu je korisno samo ono to vodi saznanju.

POSTAVKA 26. str 196.Samo o onome izvesno znamo da je dobro ili ravo, to u istinu vodi saznanju, ili to moe da nas sprei da saznajemo

POSTAVKA 27. str 196.Najvie dobro duha jeste saznanje Boga, a najvia vrlina duha jeste da sazna Boga.

Najvie to duh moe saznati jeste Bog, to e rei, apsolutno beskrajno bie, i bez koga nita ne moe ni da postoji, ni da se shvati. I zato saznanje Boga jeste najvea korist za duh, ili najvie dobro. Duh samo utoliko radi ukoliko saznaje i samo se utoliko o nemu apsolutno moe rei da radi iz vrline. Dakle, apsolutna vrlina duha jeste da saznaje. A najvie to duh moe saznati je Bog. Dakle, najvia vrlina duha jeste shvatiti ili saznati Boga.

POSTAVKA 30. str. 197Nijedna stvar ne moe biti rava onim to ima zajedniko sa naom prirodom; nego, ukoliko je za nas rava utoliko nam je suprotna.

Mi zovemo ravim ono to je uzrok alosti, to e rei, ono to nau mo delanja umanjuje ili ograniava. Ako bi, dakle, jedna stvar bila za nas rava onim to ima zajednikog sa nama, ond bi, prema tome, stvar ba ono to sa nama ima zajednikog mogla da umanjuje ili ogrnaiava, to je besmisleno. Ukoliko da moe da umanji ili ogranii nau mo delanja neka stvar, utoliko nam je suprotna. POSTAVKA 31. stri 198.Ukoliko se neka stvar slae sa naom prirodom, utoliko je ona, nunim nainom, dobra.

IZVEDENI STAV 1. str 201.Ne postoji nita pojedinano u prirodi stvari to bi oveku vilo korisnije, nego ovek koji ivi prema vostvu razuma. Jer oveku je najkorisnije ono to se najvie slae sa njegovom prirodom, to jest ovek. A ovek dela apsolutno prema zakonima svoje prirode, kad ivi prema vostvu razuma, i samo se utoliko uvek slae, nunim nainom, sa prirodom drugog oveka. Dakle, meu pojedinanims tvarima ne postoji nita korisnije za oveka nego ovek.

IZVEDENI STAV 2 str. 201Kad svaki ovek najvie trai ono to mu je korisno, tada su ljudi najvie korisni jedni drugima. Jer to vie svaki trai ono to mu je korisno, i trudi se da odri sebe, tim vie je obdaren vrlinom, ili to je isto, obdaren veom moi da dela prema zakonima svoje prirode, to jest, d aivi prema vostvu razuma.Ljudi se tada najvie po prirodi slau, kad ive prema vostvu razuma.

POSTAVKA 41.. str 210.Radost po sebi nije rava, nego je dobra, meutim, alost, naprotiv, po sebi je rava.

POSTAVKA 42. str 210.Veselost ne moe imati preteranosti, nego je uvek dobra, a naprotiv, tuga je uvek rava.

POSTAVKA 43. str 211.ulna prijatnost moe da ima preteranosti, i da bude rava; bol pak moe biti dobar samo utoliko ukoliko je ulna prijatnost ili radost rava.

POSTAVKA 44. Ljubav i pouda mogu imati preteranosti.

POSTAVKA 45. str 212Mrnja nikad ne moe biti dobra.

POSTAVKA 46.Ko ivi prema vostvu razuma, trudi se, koliko moe, da mrnju, gnev, preziranje, itd. drugoga prema sebi naknadi ljubavlju ili plemenitou.

POSTAVKA 52. str. 218.Zadovoljstvo samim sobom moe da proizae iz razuma, i samo ovo zadovoljstvo jeste najvie to moe da postoji (koje proizlazi iz razuma).

Zadovoljstvo samim sobom jeste radost proizala iz toga to ovek posmatra samog sebe i svoju mo delanja. A prava ovekova mo delanja ili vrlina jeste sam razum, koji ovek posmatra jasno i razgovetno. Dakle, zadovoljstvo samim sobom proizlazi iz razuma.

POSTAVKA 54. str 219.Kajanje nije vrlina, ili ono ne proizlazi iz razuma; nego je onaj ko se kaje jednog dela, dvostruko bedan ili nemoan.

Jer ko se kaje, on podnosi da ga prvo pobedi zla pouda a onda alost.

POSTAVKA 56. str 220.Najvea oholost ili malodunost odaje najveu nemo due.

Prvi osnov vrline jeste odravati svoje bie, i to prema vostvu razuma (prema post. 24. ovog dela). Dakle, ko samoga sebe ne poznaje, on ne poznaje ni osnov svih vrlina, i prema tome, ni sve vrline. Zatim, raditi iz vrline nije nita drugo nego raditi prema vostvu razuma. A ko radi prema vostvu razuma, mora, nunim nainom, znati da radi prema vostvu razuma; dakle, ko najvie ne poznaje samoga sebe, i , prema tome, sve vrline, on najmanje radi iz vrline, to e rei, on je najnemoniji duom, i otuda da najvea oholost ili malodunost odaje najveu nemo due.

Oholi i maloduni su najvie potinjeni afektima.

POSTAVKA 58. str 223.Slava se ne protivi razumu, nego moe da proizlazi iz njega.

POSTAVKA 59. str. 224Za sve radnje za koje smo opredeljeni afektom koji je stanje trpljenja, moemo i bez njega biti opredeljni razumom.

POSTAVKA 61.udnja koja proizlazi iz razuma, ne moe imati preteranosti.

udnja, posmatrana apsolutno, jeste sama ovekova sutina, ukoliko se ona shvata kao odreena da neo na neki nain dela. Otuda udnja, koja proizlazi iz razuma to e rei, koja se stvara u nama, ukoliko radimo, - jeste sama ovekova sutina ili priroda, ukoliko se shvata kao opredeljena da radi ono to se adekvatno shvata pomou same ovekove sutine. Kad bi ta udnja imala preteranosti, mogla bi, prema tome, ljudska priroda, posmatrana po sebi, da prevazie samu sebe ili da vie moe nego to moe to je oevidna protivrenost. Otuda ova udnja ne moe imati preteranosti.

POSTAVKA 67. str 231.Slobodan ovek ne misli ni o emu manje nego o smrti, i njegova mudrost nije razmiljanje o smrti nego o ivotu.

Slobodan ovek, to e rei onaj koji ivi samo prema zapovesti razuma, nije voen strahom od smrti; nego udi neposredno za dobrim; to e rei, udi da radi, da ivi, da odrava svoje bie na osnovi traenja sopstvene koristi. I tako, on ne misli ni o emu manje nego o smrti; a njegova mudrost je razmiljanje o ivotu. DOKAZ POSTAVKE 68. str. 232Rekao sam da je slobodan onaj koga vodi samo razum; ko se, dakle, raa slobodan, i ostjae slobodan, taj ima samo adekvatne ideje, i zato nema nikakav pojma o ravome i prema tome, ni o dobru.

PETI DIOO ljudskoj slobodi moi ljudskog razuma

POSTAVKA 14. str 260.Duh moe uiniti da se sve afekcije tela ili predstave stvari odnose na ideju Boga.PO

POSTAVKA 15. str. 260.

Ko sebe i svoje afekte szanaje jasno i razgovijetno, voli Boga, i tim vie to vie saznaje sebe i svoje afekte.

Ko sebe i svoje afekte saznaje jasno i razgovetno, osea radost, i to praenu idejom Boga i otuda on voli Boga tim vie to vie saznaje sebe i svoje afekte.

POSTAVKA 25. str. 267

Najvii napor duha i najvia vrlina jeste saznati stvari treom vrstom saznanja.

DOKAZTrea vrsta saznanja ide od adekvatne ideje nekih bojih atributa adekvatnome saznanju sutine stvari; i to vie na ovaj nain saznajemo stvari, tim vie saznajemo Boga, i otuda najvia vrlina duha, to e rei mo ili priroda duha, ili njegov najvii napor jeste da sazna stvari treom vrstom saznanja.

POSTAVKA 38. str 275.to vie stvari duh saznaje drugom i treom vrstom saznanja, tim manje tpi on od afekata koji su ravi, i tim manje se boji smrti.

Sutina duha sastoji se u saznanju; dakle to vie stvari saznaje duh drugom i treom vrstom saznanja, tim njegov vei deo traje; prema tome, tim njegov vei deo ostaje nedirnut od afekata, koji su suprotni naoj prirodi, to jest koji su ravi. Otuda, to vie stvari saznaje duh drugom i treom vrstom saznanja, tim njegov vei deo ostaje nepovreen, i prema tome, tim manje on od afekata trpi.

POSTAVKA 40. str 277.to vie savenstva ima svaka stvar, tim ona vie dela a manje trpi; i obrnuto, to vie dela tim je savrenija.

to je svaka stvar savrenije, tim ima vie stvarnosti (realiteta) i prema tome, tim vie dela a manje trpi.POSTAVKA 42 str 279.Blaenstvo nije nagrada vrlini, nego je sama vrlina, i mi mu se ne radujemo zbog toga to obuzdavamo poude, nego, obrnuto, stoga to mu se radujemo, moemo da obuzdavamo poude.

(Ranije je dokazivao da je sve savreno i da je stvarni ovjekov i istinski afket afekt radosti i sree i da je on istinit a da je tuga lana). Srea je vrlina, biti u vrlini znai osjeati sreu jer se tako postie mir i skladnost sa prirodnim tokom i razumom. *

DOKAZBlaenstvo se sastoji u ljubavi prema Bogu, a ta ljubav postaje iz tree vrste saznanja, i tako ova ljubav mora da se odnosi na duh, ukoliko on dela, i prema tome ona je sama vrlina. Zatim, to se duh vie raduje ovoj boanskoj ljubavi, ili blaenstvu, tim vie saznaje, to e rei, tim veu mo ima nad afektima koji su ravi. I tako, time to se duh raduje ovoj boanskoj ljubavi ili blaenstvu, ima on moi da obuzdava poude. A poto se ljudska mo za obuzdavanje afekata sastoji u samome razumu, niko se, dakle, ne raduje nlaenstvu zato to je obuzdao afekte, nego, obrnuto, ovekova mo da obuzdava poude proizlazi iz samog blaenstva. str 280.

THE END KRAJ THE END