1

Antologija

SRPSKE KNjIŽEVNOSTI

***

Stevan Jakovljević SRPSKA TRILOGIJA

2

DEVETSTOČETRNAESTA

3

DEVETSTOČETRNAESTA UZ BRUJANjE ZVONA... SIROTE MAJKE... OD SADA PRIPADAMO OTADžBINI ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!... NA DUGOM MARŠU TAMO SE GINE NA PADINAMA CERA NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA OKO JEDNE PREĐICE PREKO SAVE ŠTO NI U KRVAVOM RATU NIJE TAKO OBIČNA STVAR POD OKRILjEM KRSTA RAT JE BUKTAO OSMATRAČNICA NA CRKVENOM TORNjU NA KARTEČ! KRVAV TEKUĆI POSAO NA UZORANIM I PUSTIM NjIVAMA MAČVE ALAL TI VERA, TOBDžIJA PO ZAKONU OTPORA STRAŠNA VEST SELA SU GORELA U IŠČEKIVANjU SMRTI PA DOKLE ĆEMO? BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRA RELEJ „NAZDAR... NAZDAR“ NAŠA ZEMLjA JE SLOBODNA

POD KRSTOM POZADINA SLAVI NAŠE USPEHE SMRT, ŽIVOT... IDU NAIZMENIČNO U ZATIŠJU TOČAK OTMICA ZEMLjA JE UZAVRELA NE, BOGA RADI! ROVOVI SU OSTALI PRAZNI NOVO KOSOVO POLjE ZAROBLjENI „DANAS JE TEŠKO PRONAĆI REDOVE“ JANKOVA KLISURA LIHVARI SAHRANjUJU DRŽAVU

4

MOJA, PETA BATERIJA NA PRAGU OTADžBINE KOD GRANIČNOG KAMENA KO JE VERA, A KO NEVERA GOLGOTA U PLANINAMA USTA MIČU, TRBUH NE OSEĆA BESPUĆE... AEROPLANI TUKU NA DOMAKU MORA USOPŠI, RAB BOŽJI... ŽIVE LEŠINE OSTAJU SMEJALI SMO SE GLADNI... NA IVICI ŽIVOTA KRAJ MUKA... SAN ILI JAVA OSTRVO SMRTI U FRONT! TAMO DALEKO

KAPIJA SLOBODE SOLUN HILI SAD SMO OPET VOJSKA POKRET MOGLENSKE PLANINE OSVETA NA DNU PAKLA GORNIČEVO MALARIJA KAJMAKČALAN KAPIJA SLOBODE OTVORENA SIVA STENA CRNA REKA „MALARIJA NAS SAKUPILA, MALARIJA RAZJURILA“ „HRISTOS VASKRESE“ NA LEĐIMA JEŽA PODNAREDNIK TANASIJE PTIČICE NEBESNE FRONT I POZADINA ARLETA PREKO TALASA KRVI EPILOG GODINA HILjADU DEVETSTO TRIDESET ŠESTA

5

UZ BRUJANjE ZVONA... Čudne su večeri na visokim planinama... Ravnica kao da tone u neki bezdan, lagano nestaje, a nad nama još uvek lebdi mlečni odblesak već zašlog sunca, i kroz njega žmirkajući zatreperi po koja zvezda. Te večeri, jula 1914, umuklo je već bilo i blejanje ovaca. Ovčarski psi se razmestili po okolnim brežuljcima, skotureni ali načuljenih ušiju... Jedino se čuo zričak i lavež pasa iz doline. Ovčari, uvijeni u jagnjeće kože, spavali su po zemlji. Samo jedan stražario je pokraj vatre, koja je tiho pucketala. A i on je dremao. Ležao sam na pokošenoj paprati i kroz pukotinu na krovinjari posmatrao jednu sjajnu i svetlu tačku, koja se pomerala lagano, nečujno, još malo, još malo, i zvezde nestade... Osećao se otužan miris izgnječene paprati i čulo šuškanje bubica... Sklapao sam oči. Još jedan dubok udisaj i telo kao da obamre... Negde je lanuo pas. Kao da čujem zrička; onda je umukao, pa opet zatreperio njegov šum, ali to kao da nije bio šum, već zvuk, koji se ponavljao pravilno, odmereno, kao zvono. Pa da, tu je bilo i stado... I kroza san sam čuo ritmičke udare, čas slabije, čas jače, i meni se pričinjavalo kao da to zvono neko klati. Moguće, moguće... Ali psi nisu lajali, a planina je jezovito ćutala. A zvono se i dalje jogunasto klatilo, i ja otvorih oči. Zvoni... zvoni... drhtavo i tužno, odnekud iz daljine, iz doline, iz nekog sela, sa neke crkve. Otkuda u ovo gluvo doba?... Pridigoh se. Stražar kao da se prenu, i pogleda me začuđeno. — Ne spava ti se?... — Čuješ li zvono? On nakrenu glavu na jednu stranu. Otvorenih usta blenuo je u tamnu noć. Onda se okrete meni i progovori ravnodušnim glasom: — A, ko mu ga zna! — i slegnu ramenima. Zavalio sam glavu na leđnu torbu, osluškujući neprestano. Pomislih da je to možda običaj u ovom kraju. Sigurno je neka crkvena svečanost, uveravao sam sebe. Ali teška, zlokobna slutnja vitlala je po duši. Možda je požar — pomislih i lagano se podigoh, da ne bih probudio one pored sebe. — Čuvaj se pasa, gospodine! — doviknu čobanin, pa se i on diže te iziđosmo zajedno. Ogromni vrhovi ocrtavali su se prema zvezdanom nebu i kao džinovi se nadnosili nad crnom zemljom. A zvono kao da je jecalo. Pogledah u pravcu sela, daleko dole, odakle su svetlucale vatrice kao iz kakvoga ponora. Ipak se nešto događalo. Čobanin ne umede da mi kaže da li je to uvek tako. A šta i on

6

zna?... Kao da živi na nekom drugom svetu. On poznaje svoje ovce u glavu, sa psima razgovara, po ceo dan sluša melodične zvuke medenica, i misli valjda da je tako i dole među ljudima. On sleže ramenima i čudno mu je što se ja toliko uzbuđujem. A i da je štogod, šta se to njega tiče. Njegovi psi-stražari spavaju, kurjaci su po jazbinama, ovce njegove miruju. Van toga sveta, on i ne poznaje drugi. Nabi kabanicu na glavu i uđe u kolibu, a za njim i ja. Ćutali smo... Čobani malo govore. Osamljeni po ceo dan, upućeni su na sebe i svoje misli. Gledaju vas detinjskom ljubopitljivošću i puno puta pustiće vas da prođete, a da vam ne postave nijedno pitanje. Otpratiće prolaznika pogledom, ne dugo, a odmah zatim okrenuće leđa, pa će nabiti kabanicu, zagledati se negde u daljinu i tako će satima ostati. Za jedno kratko vreme zvuci se nisu čuli... Ali naskoro dopreše oni ponovo preko neme planine. Oko mene svi su spavali. Čobanin je dremljivo posmatrao vatru i s vremena na vreme podsticao oganj. Celo biće njegovo odisalo je beskrajnom ravnodušnošću, koja je najzad prešla i na mene, i san me počeo hvatati. Žuljala me postelja, okretao sam se, opet sam spavao, ali čini mi se neprestano u nekom polubunovnom stanju. A noć je odmicala. Kad sam otvorio oči, čobani su već bili ustali, psi su lajali. Ali nešto se događalo. Iz daljine su dopirali dozivi, i onda se izvi samo jedan glas: — E-he-ej! Istok se pomalo belasao, sjaj zvezda gasio, a zornjača bleštala metalnim sjajem. — E-he-ej!... Objavljena mobilizacija!... Pokupite stado i terajte u dolinu. Čobani se zgledaše, kao da ne shvataju smisao reči i kao da se pitaju: a zašto to? Šta su oni kome učinili? Njima je tako dobro ovde. Saživeli su se sa svojim stadom... priroda im sve daje, od ljudi ništa ne traže. Od njih su se već i otuđili... Van domašaja svoga pogleda, oni kao da ne znaju ni za ljude, ni za zemlju. — A ako neprijatelj dođe i pokupi vam stado? — reče neko. Njihove oči sinuše gorštačkom divljinom... Braniće se, braniće, do poslednje kapi. Potovariše čobani svoje torbe, zaokupiše stado i lagano, gotovo nevoljno pođoše niz planinu. A planine i pojate ostale su puste... SIROTE MAJKE... Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se nije šta desilo, a otac, kao stari ispravan činovnik, razmišljao je da li ću na vreme stići u svoju komandu. Oboje su se obradovali kada su me videli. Ali je njihovo

7

raspoložene bilo već pomućeno kad sam im rekao da sutra izjutra treba da krenem. Majka se zaplakala. Otac je ćutao. Ali sam osećao kako savlađuje svoj bol. Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori: — Šta ćeš... nije on sam. Ceo narod ide... Ne vredi plakati, opet će doći. Da bih ih utešio, pričao sam kako rat ne može dugo trajati pri ovako usavršenoj tehnici. Ali moja majka kao da to nije ni slušala. Ona je sva bila obuzeta jednom mišlju: — Eto, rodiš ga, čuvaš ga, da ga naposletku pratiš u rat... Moj se otac naljuti: — Vi ste žene zloslutnice. Šta plačeš?... Nismo ja i ti sami. Stotine hiljada roditelja ispraćaju sutra svoju decu. Razgovor se onda preneo na Francuze, Ruse, Engleze... — Naravno da to ne može dugo trajati. Na jesen ima sve da se reši — govorio je otac. — Sirote majke! — plakala je moja mati, brišuće oči keceljom. Ona je uopštavala svoj bol, plakala je zbog sebe, a i za druge. U žena je razvijeno osećanje materinstva, a ono je u tesnoj, organskoj vezi sa njihovom prirodom, njihovim bićem. I zato one više saosećaju nego što je to slučaj sa ljudima. A uz to, čovek se rastrže u neprekidnoj borbi, u kojoj očvrsne, ogrubi, dok je žena vezana više za kuću, decu, koju smatra kao deo svoga tela. — Ti bi bolje uradila da ga spremaš za put — prekide je moj otac. Moja mlađa sestra kao da nije shvatala o čemu je reč. Nju je više zanimalo kako će mi uniforma stajati. Pričala mi je da je danas videla neke moje drugove i da lepo izgledaju. Ožalostila se mnogo što i ja nemam uniformu, pa da je odmah obučem i da me vide njene drugarice. I već po deseti put mi je rekla da odmah tražim odsustvo, da bi me videla. Otac se nasmeja slušajući njeno naivno pričanje, pa će reći: — Za njih je rat zanimljiv sa dekorativne strane. Nego, ostavi ti ta njena pričanja i njene drugarice, već se spremaj. Sutra ti valja rano ustati. Upakovao sam što mi je najpotrebnije i legao. Majka je ostala da mi u toku noći spremi za jelo. Jer ko zna koliko ću putovati, a sad je teško ma šta kupovati na stanicama. Otac me probudio. Oni su već odavno bili ustali. Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari i majka mi je objašnjavala gde je šta. Seli smo za doručak. Svi smo bili usiljeno ravnodušni i, činilo mi se, bila je potrebna samo jedna reč, pa da se prospe bujica suza i nežnosti. Otac je razgovarao, a majka me netremice gledala i s vremena na vreme tiho i s drhtajima uzdisala. Uviđao sam koliko je teško njihovo duševno stanje, pa mi se činilo: lakše će biti i njima i meni kad se rastanemo. Pogledao sam na časovnik.

8

— E... — Šta? — i majka me sa strahom pogledala. — Je li vreme? — dodade otac, pa se diže, kao da želi da ubrza trenutak rastanka. — Sine, zar ideš? — Mati mi pade oko vrata. Osećao sam kako drhti i sve me jače steže. Zaplaka se i sestra, valjda što je videla od majke. Otac je grizao usnu i sa mukom se savlađivao. Onda se obrati majci. — Dosta, budi pametna. Šta buniš dete... Tako mora biti — pa joj odmače ruke od moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: — Sine, otadžbina te zove... Budi veran zakletvi... i izvršuj sve što ti se naredi... — Onda zastade, kao da se zagrcnu: Neka ti je Bog na pomoći! Ja uzeh stvari. Priđoh nanovo majci i poljubih joj ruku, ona mene u jedan pa u drugi obraz. — Sine, moliću se Bogu za tebe, da mi te čuva — i pokri lice rukama. Sestra mi se obisnu o vrat. Dugo me ljubila, pa me onda uhvati za ruku, da me isprati. Otac je pomilova: — E, vrati se ti, imam nešto da mu kažem... — Pa što? — i napući usta. — E, još jednom do viđenja! — poljubih je i pođoh žurno sa ocem. — Da pišeš i da tražiš odsustvo! — dobaci mi sestra, kojoj mahnuh rukom, i onda zatvorih vrata. Išli smo jedno vreme ćuteći. Otac kao da se mučio, hteo je nešto da mi kaže. Na izlazu zastadosmo. — E, sine da se rastanemo. Ali... hoću da ti nešto kažem. Naš rastanak možda će biti duži. Ti ćeš doći... ne sumnjam... ali ja sam star... osećam... — donja mu usna zadrhta. — Ne govori o tome. Sve će dobro biti. — Ljudi smo... ti znaš... pazi majku i sestre — on se opet uozbilji. — Budi razuman i čuvaj se. E, zbogom, i srećan ti put!... Dotada nisam naročito pomišljao da mi se šta može desiti. Ali suze majčine su mi navlačile tugu, ne toliko što sam se plašio za sebe, koliko zbog bola koji bi njoj bio nanesen... A posle i zavet očev. Još i ta mogućnost. Bilo mi je teško. I požurih se da utonem u onaj narod, koji je već preživeo ove prve, teške utiske rastanka. OD SADA PRIPADAMO OTADžBINI

9

Osećao bih se lakše, čini mi se, da sam u nekoj jedinici koja se mobiliše u mom rodnom mestu. Tu su bili svi moji drugovi i poznanici. A ovako, idem u nepoznato mesto, među tuđ svet. Seljaci su pristizali u masama. Popisana kola zakrčila ulice. Na uglovima se okupili đaci i veselo razgovaraju, a trgovci zadovoljno trljaju ruke. Na stanici žagor. Dugačka kompozicija, puna municije, kreće... Na rampi utovaruju kola i konje. Ispred perona postrojena četa inženjeraca, u punoj ratnoj spremi, čeka da se popne u voz... Narod navire sa svih strana. Jedan kapetan izdavao je stroga naređenja. Vojnici sa bajonetima svuda oko stanice... Lokomotive su pištale, signalno zvono odjekivalo, sklapale se kompozicije od praznih zateklih vagona... Narod nagrnu na neke od tih vagona, što ih zaustaviše pred stanicom. — Stani, marvo... Zaustavi! — naredi kapetan odsečno vojniku na straži. — Gde ste zapeli? — U komandu — usudi se jedan da odgovori. — A gde ti je komanda? — Valjevo... — Budalo jedna, pa kud si navro za Veles?... Teraj to napolje! — naredi vojniku. — Kad bude vreme, javiće se. Šta je?... Za tebe ne važi naredba? — obrati se meni. — Oprostite, hteo sam samo da pitam kada voz polazi? — Rekao sam da ćemo objaviti — onda me dohvati za rame, vojnik me prihvati i tako se nađoh u onoj masi naroda. Neki su gunđali, ali ne toliko glasno da bi ih mogao i kapetan čuti. — Eh, šta ćeš, vojna disciplina!... Stroga vika na vojnika! — čuli su se glasovi. — A što si ti zapeo prvoga dana, kad ti je blizu? — Znaš kako je... rat je, možda mi komanda krene, pa ne volim da imam posla sa ratni paragrafi — objašnjavao je neko pored mene. — Gde bismo već sad bili, da smo još jutros krenuli! — žali se jedan. — Druže, ne sekiraj se... i ovo spada u rok službe — dobaci jedan debeljko, pa se maši svoje torbe, odakle izvadi meso i hleb. — Sigurno ti ovo prvi put, te ne znaš šta znači to „džodisati“... Vidiš... jedinica krene, pa stane, onda opet hajd sto metara, zatim stoj tri sata u mestu. — A zašto? — A vrag bi ga znao... Zaglavi se nešto napred, ili takva mu je situacija... Lokomotiva na ulazu pisnu i kompozicija, sastavljena od vagona označenih kao klase, zatim furgona, otvorenih vagona punih naroda zahuktano ulete u stanicu i, ne zadržavajući se, produži dalje. Oni iz vagona mahali su rukama, podvriskivali, čula se i pesma, a neki u poslednjem otvorenom vagonu zagrljeni, i viču iz sveg glasa: „Dole Švabe... dole!“ — i njihovi uzvici izgubiše se sa kloparanjem gvožđa.

10

Iza stanice čuje se takođe pesma. Grupa seljaka navali na peron. Vojnik ih zaustavlja. — More, može... požurite — viču ovi iza ograde. — Samo se na vas čeka. Seljaci zastadoše neodlučno. — Odbij! — naređuje vojnik. — Što, bre, odbij, ne idemo na svadbu, već u rat. — Tako je naređeno... Tamo idite, pa čekajte. Neke vagone doteraše pred stanicu. Narod zagalami, počeše kupiti torbe i svi nagrnuše izlazu. Stražar ih je s mukom zadržavao. Najzad neko viknu da se narod pusti i svet pokulja sa svih strana, preskačući ogradu, gurajući se, vičući, dozivajući jedan drugoga. Masa ponese i mene, razmaknuh laktovima, a onaj debeljko nalegao na moja leđa, i zapeo iz sve snage. — Ama polako, čoveče! — Samo pravo i guraj — veli on i zapinje još jače. Zapeh i ja, i tako se dočepasmo jednoga furgona. On me gotovo ubaci, te mu dodadoh ruku i izvukoh i njega. — Tako — govorio je trljajući ruke — sve ide na snagu... Pazi da ne uđeš — dobaci jednome, koji samo pomoli glavu. Onda se obrati ostalima: — Sedite na ulaz, i opustite noge... tako, da se bar i mi malo opružimo. Iako se ne poznajemo, ophodimo se jedan prema drugome kao da smo stari prijatelji. Vojska nas je izjednačila, idemo istome cilju, borimo se za istu stvar. — Druže, gde ti je komanda? — zapita neko debeljka. — Najjača, najsilnija, najvažnija komanda, bez koje se ne može. Mesarska četa Dunavske divizije — govorio je brišući znoj. — Jaka komanda! — Najviše sam mrzeo kuvare i posilne, slavu im njinu... — Bez nas, bre, ne možete. Ko će vas hraniti? — govorio je debeljko otkopčavajući prsnik, pa zavuče ruku u nedra i poče da se briše. — A posle, gde ću ja ovakav? Našli bi me od prve — i on se zadovoljno nasmeja. — Šteta bi velika... — Ćut! — Viknu neko sa ulaza, i oni koji su sedeli poskakaše. Na vratima vagona pojavi se onaj kapetan. — Šta je ovo? — kapetan sve odmeri pogledom i poče da nas prebrojava. Zatim se okrete onima koji su stajali napolju: — Neka uđu još dvadeset... I niko da mi nije izišao iz vagona! Počeše novi da ulaze; stari se pomeraju, neki sedaju, da bi što pre zauzeli mesto. — Ala smo se zgusnuli — dobaci neko. — Nema tu „ali“ — govorio je jedan od onih koji su sada ušli, nastavljajući, verovatno, započeti razgovor. — Spartanci su sve one sa fizičkim nedostacima ubijali, da bi sačuvali rasu. Dobro, takav zakon u nas ne postoji. Ali evo ti sad

11

prilike da sa tim škartovima raščistiš... Prvo bih njih pustio u borbu. Ako nema jedno oko, a ima zdrave noge, natovari mu municiju na leđa, pa neka nosi dotle dok ne pogine. Ako ima zdrave oči, a nema jednu nogu, stavi ga negde u zasedu i podaj mu mitraljez... — A šta ćemo sa onim „cvećkama“... zaraženim? — pita kroz smeh jedan sa riđim brkovima. — „Markiranim“? E, bato, njih bih stavio na raspoloženje regrutima, kao pokretne nišanske mete. Okolni se zasmejaše. — Pa to ti, bre, osudi čoveka na smrt — dobaci debeljko, mašući oko lica šarenom maramom, da bi se rashladio. — A zar ja nisam?... Zar nisi i ti? — Nemoj da ga vređaš... — Ala se „štrecnu“!... — Kuvar je on... — More, i njega bih ja pored mitraljeza — dobacivali su sa raznih strana na račun debeljka, koji se zadovoljno smejao. — Jest, a šta ćemo onda sa mitraljezom? — E, bato, tu bih pored mitraljeza postavio one ćorave u jedno oko, ali sa zdravim nogama, pa neka oni spasavaju mitraljez. A ako svi izginu i ostane mitraljez... opet dobro: manje je tri do četiri škarta. — Slušaj, narode — skoči onaj sa riđim brkovima — sedite jedan do drugoga i oduprite se leđima o zid, tako... — A o šta ću da se oduprem ja? — zapita jedan koji je stajao pri otvorenim vratima. — Ti se zguri, a kad naiđe most, ti se onda nasloni... — Da ti malo pročibuka leđa... — Šta se buniš — upade onaj riđi — okreni se upolje, i sedi. Eto tako! Sad se luftiraj! I tako se svi razmestismo. Pored nas prohukta lokomotiva. Malo zatim naiđe nova kompozicija i zaustavi se u stanici. Opet se razleže pesma, čuje se vika i larma. Neki poskakali iz voza i potrčali na peron da traže vodu. Kapetan viče, straža ih vraća. O naše vagone s treskom lupi lokomotiva i odmah zatim krete, da nas prikači za novu kompoziciju. — Vozi... teraj! — padali su povici. — Jeste li nas željni? — zapita debeljko one iz susednog voza. I opet treskanje, luparanje vagona, i najzad se sve utiša. Na peronu su ostali još samo kapetan i straža. Napolju se začu pištaljka. Lokomotiva pisnu, vagoni zatakaraše i kompozicija krete, uz dreku vojnika, dovikivanje n dobacivanje svima onima pored pruge.

12

Imalo ih je kao da putuju na neko veselje. A mnogi su nosili u duši nostalgiju za ostavljenom kućom i porodicom. Osmehivali su se na šale, ali je još bilo sete na njihovom licu. S vremena na vreme bi se zamislili i lak uzdah, gotovo neprimetan, otimao im se iz grudi. Samo ne zadugo. Sunce je osvajalo, a u vagonu bila zapara. Ljudi poskidali kape i gunjeve... Ređaju se novi utisci i narušavaju onaj gotovo ustaljen tok misli, a što bliže komandi, u svima raste osećanje iščekivanja o tom novom životu. Opšti talas mase obuhvata i ove nostalgične, vitla ih, slama, dok ne naviknu i onda će svi zajedno, kao zahuktala reka, juriti tamo gde im se naredi. Bilo ih je iz raznih komandi. Neki se na usputnim stanicama skidali. — E, zdravo braćo! — rekoše kad voz stade. — Daj Bože da se opet vidimo. Debeljko se izmigolji iz jednog ugla i dobaci: — Slušaj, druže, piši kad stigneš! Bilo je malo vojnika na ulici, više seljaka, starijih, sa torbama na leđima... Iz palanačkih radnja dopirao je miris katrana i štavljenih koža. Pred kafanama sedeli starci i posmatrali prolaznike... A kuće promiču, sve ih je manje, odstojanje od kasarne se sve više smanjuje, a s tim, čini mi se, iščezava i onaj bezbrižni život... Ne znam da li da usporim hod, ili da prekratim što pre neizvesnost, pa da se uvučem u samoga sebe i okrećem po volji i naređenju drugih... Pred ogradom posedali seljaci i zure u onu poljanu gde su im sinovi, braća. Čekaju da prime njihove stvari, ili da uzmu... možda poslednje zbogom. Pred kapijom zastadoh neodlučno. — Artiljerijski puk? — obratio sam se stražaru. — Prolazi — odgovori stražar i ne gledajući me, kao da je hteo reći: unutra može svaki, ali je otuda teško izići. Zakoračih. Ugledah jednoga narednika kako postrojava vojnike. Malo dalje jedna grupa nosila je slamu... Jedan je trčao nekuda. Neki podnarednik vikao na vojnika, koji je držao konja na dugačkom konopcu i terao ukrug. Tamo dalje su podizali šatore, a rezervisti se na otvorenoj poljani presvlačili... Sva lica uozbiljena, svi žure, samo ja stojim na sredini kruga, neodlučan na koju li ću stranu. — Pardon — obratih se jednom kaplaru. Ali on prođe žurno pored mene, i tek kada se odmače, kao da se nečega priseti, okrete se i rukom mi pokaza: — Tamo! — i produži. Uputih se u pravcu onih šatora i ugledah kako ispod jednog drveta sede za stolom neki oficiri, okruženi rezervistima. Priđoh i ja. Prijavljivali se rezervisti redom i odgovarali na pitanja šta je ko bio u kadru. Nišandžija, punilac... Pomoćnik nišandžije... vozar. — Koji? — zapita potporučnik.

13

— Šta ga pitate? — upade kapetan. — Vidite kakav je smolav. — Srednji? — zapita potporučnik. Rezervista razvuče usta u osmeh i procedi nešto u znak odobravanja. — A ti? — obrati se kapetan meni. Rekoh mu svoje ime i prezime i zanimanje u građanstvu. — Ne pitam te to, nego kakvu si službu vršio u bateriji, imaš li čin? — Đak, podnarednik. Potporučnik je prevlačio prstom preko spiska, pogleda do kraja, a onda se obrati kapetanu: — Nema ga... — E, idi u drugu bateriju, eno tamo! — i pokaza mi rukom u pravcu nekih šupa, ispod kojih su zjapile topovske cevi. Moje su cipele tupo odjekivale prema lupi potkovanih vojničkih čizama. Gledajući onaj pravilno „uparkirani“ čelik, ona stroga lica, slušajući odsečne komande, imao sam utisak kao da tonem u neku dubinu, beznadežno, nepovratno. Bojažljivo sam se kretao i gotovo zastrašeno priđoh stolu za kojim su sedeli poručnik i narednik. Nisam zaboravio da im prvo kažem čin. Opet me uputiše dalje... Kao da sam se malo uživeo u okolinu... Zastadoh pred štalom odakle me zapahnu miris sena i amonijaka, podsećajući me na život u kadru. Konji su bili nešto uznemireni, čulo se trupkanje nogu i rzanje. Najednom začuh komandu: — Kod konja! — Primi! — viknuše vojnici složno uglas i odjeknu jednovremeno: šljap, šljap. I kao da se onaj moj život u kadru slepi sa ovim sadašnjim, sve mi se učini poznato i blisko, a sve ono što se zbivalo u međuvremenu kao da iščeznu Namah, odjednom. Smetalo mi je sada građansko odelo i požurih da nađem svoju jedinicu. — Još ste nam samo vi nedostajali — govorio je jedan kapetan — pa smo kompletni. Sada spisak možemo zaključiti. I za mnom kao da se zatvoriše vrata. Stajao sam neodlučan, ne znajući šta treba da radim, ni kuda da idem. — Dakle, od ovoga momenta si podnarednik pete baterije! — obrati mi se onaj kapetan. — Baterija je kod onih šatora. Idi nađi baterijskog narednika i reci mu da ti dâ novo odelo i ostalu potrebnu spremu. — Razumem! — ponavljao sam, a pri polasku zamalo da vojnički pozdravim i gotovo stidljivo se dohvatih za šešir, i uputih u pravcu onih šatora i ljudi okolo njih. Za njih je odsad bila vezana moja sudbina, za onoga narednika, za onoga redova u širokim čizmama, za celu onu masu ljudi koji se postrojili, ukočili i gledaju u narednika, koji objašnjava:

14

—... Svršeno je. Od sada za vas važe pravila i propisi o vojnoj disciplini. Ko odrekne poslušnost, ko izbegava službu, ko ometa rad, sudiće mu se po kratkom postupku. Biće izveden pred ratni sud i streljan... Jeste li razumeli?... Masa nešto procedi kroz zube u znak razumevanja i ostade nema i ukočena. Uniforma, onaj čelik... paragrafi... disciplina... smrt, neka osećanja teška kao olovo padala su na duše, zalazila u najskrivenije kute i potiskivala nežne misli o porodici, ljubavne drhtaje i mnoge sitne brige svakidašnjeg života... Vojnici su netremice gledali narednika, kao da čekaju razrešenje ili neko pravdanje za onako teške reči. A narednik, naslonjen na sablju, produžio je: — Saznali ste da nam je Austrija bez povoda objavila rat. Naše kuće, naše porodice i sve one tekovine koje su znojem našim i naših predaka izgrađene, hoće neprijatelj da uništi. I još više... hoće da nam porobi Otadžbinu... Branićemo se do poslednjeg čoveka. Jeste li razumeli? — Razumeli smo! — grmnuše jednoglasno vojnici. Ovim usklikom sliše se sve one pojedinačne misli u jedno zajedničko osećanje, izraženo u pojmu: Otadžbina. Kao da su tek sada razumeli da je svaki od njih jedan mali beočug u ogromnom lancu, i da svaki nosi jedan deo odgovornosti na sebi. I zato im je izraz lica bio vedriji. Gledali su narednika smelo u oči. — Kaplare — obrati se narednik — poslužioce vodi kod topova, a vozare u štalu. I pade komanda, zvecnuše mamuze, masa polegnu i tresnu nogom. — Dobro je, vojnici! — pozdravi ih narednik. — Staraćemo se! — odgovoriše oni složno, i onda se izvi jedan glas: Jesam li ti, jelane, govorio, divna vita jelo... Narednik se okrete i pođe u šator. Tada mu priđoh. — A, ti si taj... Vidim ja da mi jedan nedostaje. — Onda se obrati jednome vojniku: — Vodi podnarednika kod rukovaoca da mu dâ odelo i ostalu spremu. Pesma je odjekivala kasarnskim krugom i čuli su se složni udari nogu. Sasvim nesvesno podskočih da promenim korak, i od toga trenutka ovaj odmereni takt kao da ukalupi i moje misli... Žuljila me jaka, smetale mi čizme, teška mi bila sablja, saplitao sam se o mamuze... Ali sa izvesnim ponosom posmatrao sam one dve zvezdice na ramenu, a vojnici su sa nekim strahopoštovanjem prolazili pored mene. Bilo mi je odmah jasno. Ljudi u vojsci imaju dva lica: jedno kojim gledaju ispred sebe, a drugim iza sebe. Iako su ispred mene bile visoke stepenice, ipak me je tešilo što je za mnom velika masa, koja se okreće po mojem naređenju i koja se stara da pogađa moje misli. Pritegao sam sablju, poduhvatio je propisno, zategao bluzu i stao pred komandirom u stavu „mirno“. — Gospodine kapetane, došao sam da vam se javim...

15

— A-ha!... Naravno, sasvim drugi čovek. Razvukao sam usne u smeh, verovatno isto onako kao onaj srednji vozar iz prve baterije. — Pošto si položio oficirski ispit, određujem te za vodnika drugog voda. Naredniče, to ćeš staviti u baterijsku zapovest. Dužnosti vodnika su opisane u „Pravilu službe“, a dalja uputstva dobićeš od potporučnika Aleksandra. Jesi li razumeo? — Razumem!... Gospodine kapetane, biću tako slobodan da vas zamolim... — Nema ovde „biću tako slobodan“... Tako se razgovara sa frajlicama. Molim, i odmah izloži šta želiš. — Gospodine kapetane, molim za dozvolu da odnesem u varoš civilno odelo i potesnim sare na čizmama. — Dobro, imaš dozvolu do pet časova po podne. Pozdravio sam i nemarno se okrenuo na drugu stranu. — Podnaredniče! Jedva sam shvatio da se to na mene odnosi, pa se žurno vratih strepeći da se komandir nije predomislio... — Za ovaj momenat ti praštam, jer si nov i još se nisi svikao. Ali odsad upamti: kad polaziš od starešine, onda salutiraš, okreneš se nalevo-krug u stavu mirno, i tek onda polaziš. Time ćeš davati primer vojnicima, a isto ćeš zahtevati i od njih. Jesi li razumeo? Govorio je odsečnim glasom i sugestivno me pitao da li sam razumeo. Tu pogovora nema. I ja sam nesvesno ponavljao: „Razumem, razumem.“ Svratio sam do šatora da uzmem odelo. Moj „stan“, koji su sačinjavala dva šatorska krila pod nagibom, i dva trouglasta dodatka sa strane, nalazio se u prvom redu s desne strane, na uglu. Zatekao sam moga „sobnog“ kolegu, podnarednika rezervistu, vođu odeljenja, inače ekonoma svoga dobra, Traila iz Vratne. Zakrvavljenih očiju, pretio je jednom redovu da će mu jabučicu iščupati ako se još jednom saplete o kolac za koji je utvrđen šator. — Ide kô marva i ne gleda gde gazi — govorio je sav crven u licu, pa se opet obrati vojniku: — Jesi li razumeo? Onda mi priča kako je određen da sa vojnicima donese slamu za prostirku i da se ja ne brinem, on će urediti naš šator. Pri izlasku iz kasarnskog kruga usporih hod, da bi me stražar uočio. Pretvarao sam se da ga ne gledam, ali sam dobro primetio kad je spustio ruku niz kaiš puške i zauzeo stav „mirno“. Otpozdravio sam ga nemarno. Bio sam tada gord na moje dve zvezdice. Pri susretu sa vojnicima naročito sam ih posmatrao, da bi me pozdravili. U početku, to je bila mala razonoda za mene i kao neko zadovoljenje za sve one pridike koje mi je održao komandir. Tešio sam se da i sav taj narod mora isto onako ćutati preda mnom, kao što sam i ja jutros pred komandirom... Jer ja nosim dve zvezdice i tu pogovora nema. Mamuze su

16

zveckale, sablja je tandrkala o rogobatnu kaldrmu i ja sam se prsio. Podnarednik... Bog! A kada mi je još obućar potesnio i sare od čizama, eh, kao da sam odrastao sa ovom sabljom. Šetao bih, zagledao u prozore, sedeo pred onom kafanom, ali... vreme je neumoljivo odmicalo. Trebalo je krenuti u logor, u šator na slamu, kod Traila, ili možda u štalu. Trailo je već bio uredio šator i vojnici su pod njegovim nadzorom čistili krug. Dežurni potporučnik, vodnik, sa ešarpom o pojasu, naslonio se na sablju i propuštao redom vozare, koji su vodili konje na pojilo. Priđoh potporučniku da se javim. — Dobro... Slušaj, kada se svrši konjopoj, uredi stroj za večeru. Prva moja dužnost... Vraćam se šatoru i mislim, kakav ono beše postupak. Stroj... pa molitva. Oko toga nešto beše... Treba komandovati „kape skini!“, ali da li pre trubnog znaka ili posle? Poboravio sam te sitnice, i zapitah Traila da mi objasni. — Ništa nemaš ti. Samo naredi trubaču da svira „zbor“, onda prebroj vojnike i iziđi potporučniku na raport. On vrši molitvu. A ti posle radi šta ti se naredi. Pošto je Trailo uprostio stvar, to se zavučem u šator da vidim kako izgleda. Za mnom uđe i on. Preko debeloga sloja slame prebačeno ćebe, te se ja sav uvalih. — Digao sam jednu balu više, pa sam svima napunio šatore — hvalio se Trailo. — Kako si smeo i mogao? — Eh... Je li tebi ovo prvi rat?... Naučićeš se, de!... Ja zagovaram rukovaoca, a mojim zemljacima mignem okom. Oni već znaju... Stari su to vojnici. Nego! U ratu što ko uvati! — tako mi je davao prve lekcije podnarednik rezer-vista, Trailo Živulović. Slušam i mislim kako moje školsko iskustvo nema mnogo važnosti u ovoj novoj sredini. A Trailo je već bio u jednom ratu, on je prekaljen vojnik, zato govori ubedljivo, sa autoritetom. On i ne krije takve svoje podvige, jer je radio, upravo krao, za svoju jedinicu i bio čvrsto uveren da radi za opšte dobro... Ležeći udobno na debeloj slami počeo sam i sâm verovati da je on u punom pravu. Bilo je meko i prijatno... Obazreh se zadovoljno oko sebe i tada primetih da mi nema šinjela i čuturice što sam ih jutros primio. Pomislih da ih je Trailo prilikom nameštanja šatora negde sklonio, te ga uzgred upitah gde mi je ostavio šinjel i čuturicu. On se uozbilji, a zatim me začuđeno zapita: — A gde si ih ostavio? — Gde bih na drugo mesto, nego ovde. — Pogledasmo se, pa mi najednom pade na pamet: — Da nisi ti slučajno namignuo svojim zemljacima? Trailu zaigraše muskuli na vilicama, šmrknu kroz nos, i stavi ruku na grudi: — A ne, ne, živa mi deca... Ah, firija drakuluj! — škripnu zubima, onda se izvi iznad šatora i povika: — Jankulj, Živulj!

17

U susednom šatoru zašušta slama i tek nečije mamuze tresnuše pred šatorom. — Odite unutra! — reče im značajnim glasom. — Slušajte, našem podnaredniku su danas ukrali šinjel i čuturicu. Sigurno onda kada smo otišli za slamu. E, pa... vi znate, ima da se nađe. — Razumem! — povikaše uglas. — Tu... kod trećaka... četvrtaka... Hja! — i mignu okom. — Kad padne mrak... Ajd sad! — pa se okrete meni: — Vreme je. Izvukoh se iz šatora misleći neprestano na ovu zapovest Trailovu. — Trubač, sviraj zbor! — reče odsečno Trailo umesto mene. — Ama je li, bogati, kako će oni da nađu stvari, kad ne znaju?... — E, će nađu, de!... Nije im prvina da traže ukradene stvari — zateže Trailo pojas i ode da stane na desno krilo. Vojnici su žurno prilazili, vukući na nogama glomazne žute čizme, noseći sobom miris štale, pokošena sena i naftalina. Već su zapamtili i svoje mesto. Komanda pade i zvecnuše mamuze. Tajac. Stotine očiju upiše se u mene, prateći netremice svaki moj pokret. Stotina meni nepoznatih ljudi napregnutih nerava i muskula, stajala je ukočena, svi gotovi da se bezuslovno pokore mojim zapovestima... Gledajući ona poslušna lica, u meni su se stvarala sasvim suprotna osećanja... Ja sam se prsio i činilo mi se da sam viši od svih, pa čak i od onoga desnokrilnoga vozara sa kukastim nosom i velikom glavom kao puna zobnica. Komandovao sam još strože, i oni složno zabaciše glave udesno, zatrupkaše nogama, a stroj se povi, čas napred, pa nazad, kao žitni val, razvuče se, opet se skupi i onda zaneme... Čuo sam samo zvek svojih mamuza. Neko se zakašlja. Pogledao sam strogo u tom pravcu, isto onako kao i baterijski narednik. A vojnici su me gledali iz očnog ugla, očekujući novu komandu. I kao da ih kreće jedan mehanizam, ispraviše glave gledajući daleko ispred sebe. Pade mi u oči samo jedan crnomanjasti, tamo negde na levom krilu, sa opuštenom donjom usnom i otvorenim ustima, kako ravnodušno gleda ispred sebe, kao da drema. Potporučnik se lagano približavao, odbacujući desnu nogu u stranu, da se ne zaplete o sablju. Zaustavio se preda mnom, primio ravnodušno raport, jer je znao unapred šta ću mu reći. Pošto mi lako otpozdravi, pozdravio je odsečno vojnike. Iz stotinu grla odjeknu složno: — Bog ti pomogo! Po završenoj molitvi potporučnik naredi da se vojnici prozovu. Baterijski narednik je čitao razna imena, Traila, Milana, Stankulja, Stojana, Dušana, beše jedan Vučko, onda Krsta... Poljanom se razlegalo: „Ja.... ja“, u raznim tonovima i oktavama, dok se jedan pri pomenu: Tanasije Prvulović, prodra iz sveg glasa i odjek se odbi o zidove štala. — Ti, Taso, kao da si guštere gutao! — prekide čitanje potporučnik.

18

A Tasa, onaj s levoga krila, sa opuštenom donjom usnom, razvuče usta u blažen osmeh, pa se nasmeja i potporučnik, a sa njim i cela baterija. Svi su bili na licu. Onda se potporučnik ispravi i strogim glasom saopšti da je odsad zabranjen svaki izlaz u varoš, i ma gde iz bivaka. — Vi odsad pripadate otadžbini... Ona neće zloupotrebiti vašu dobru volju, ali isto tako i svaki onaj koji se ogreši o pravila i propise, iskusiće najstrožu kaznu. Bilo je tu raznih lica, sa raznolikom naravi, čudnim pojmovima, mnogim običajima, iz raznih mesta. Mnogi su imali i prošlost svoju, nimalo zavidnu, neki beznačajnu, drugi časnu i poštenu. Svi ti ljudi, sabijeni u stroju, slušaju danas već drugi put reči: preki sud, streljanje... i njihove misli, ma kako raznovrsnim tokovima stremile, kanališu se u jednome pravcu. Kada im dadoše voljno, da uzmu porcije za jelo, ljudi se ćuteći, a žurno, raziđoše i opet se vratiše u stroj. Onda ih voljnim korakom odvedoh pred kazan. Gibajući se s noge na nogu, prilazili su lagano, podmetali porcije i odlazili na poljanu. Tek sada odjeknu veseli žagor. A odatle su išli na bunar, gde su prali sudove. Sunce je već zašlo... Sivkasta prašina lagano se taložila. Sa jednog kraja logora dopirala je monotona, otegnuta pesma vojnika, što je u mnogima budilo sećanje na rodni kraj. Neko je u blizini ćurlikao na svirali narodnu igru, iz svega četiri tona, dok ga je drugi iz susednoga šatora pratio, pevušeći: „Šalaj Danke, gizdave devojke“... Najzad pesma zamre, svirka umuče. Vojnici su raspremali šatore i iz jednoga se čulo: — A ti, bre, svu slamu privukao, a ja ležim na zemlji. — Šta je ovo, šta je ovo? — začu se strogi glas baterijskog narednika. — Ko vam je kazao da se zavlačite u šatore. Napolje! Izvukoh se brzo. Ali je narednik naišao prvo na Traila. — Pa to onako... kao da smo na seljačkom vašaru... a?... Slušaj, razumeš li, da to nisam više video... Vozari napred... Vas četvorica bićete požarni u štali, a od poslužioca, vas četvorica, požarni u bivaku i još vas četvorica — straža kod topova. Sve ja moram... — Gospodine naredniče, ja sam mislio — usudi se Trailo. — Šta mislio, gde piše to?... Znaš li ti, podnaredniče, da ću da te zgromošem... Slušaj, razumeš li, dok gamižeš na ovoj zemlji u uniformi, to ti je odsad dužnost. I uvek da me na vreme izvestiš! — ljutito dobaci baterijski narednik. — Šta ćeš... sve je to rok službe — obrati mi se Trailo, kao da se pravda za sve one prekore baterijskog narednika. Trubači su se sakupljali. Jedan pisnu, kao da proba trubu. Malo zatim rastegnuto odjeknu povečerje... Umoran narod zavlačio se u šatore. Živost je zamirala i logorom ovlada tišina. S vremena na vreme čulo se rzanje konja, a iz polja je dopirao metalni zvuk zrička. Zvezde su nevino žmirkale.. Gotovo da zaspim, kada me probudi neki šum oko šatora. Neko zadiže šatorsko krilo.

19

— Podnaredniče, evo, našli smo. — Šta to? Trailo se probudi. — A-ha, je li sve? Dobro, ostavite i odmah lezite. — Dobro, molim te, kako su našli? — More, ko te pita?... Sve su vojničke stvari iste. Tvoje, moje, njegove, svejedno! — I Trailo se okrete na drugu stranu... ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!... Piskala je truba, uporno, tvrdoglavo, kao da nekom tera inat. Umoran od puta, a nenaviknut na ovako rano ustajanje, teško sam se budio. Trailo se već obukao i drmao me. Vojnici su razmeštali šatore i, dok sam se digao, trubač je svirao zbor. Poslednji je stigao Tasa, vukući kraj opasača, koji nikako nije mogao da dohvati rukom iza leđa. Odnekuda naiđe i komandir. Baterijski narednik mu iziđe na raport. Pogledao nas je komandir strogo. Zatim je opomenuo Krstu vozara da namesti pravo šajkaču, Petra nišandžiju da zakopča dugme na bluzi, Jankulja, onoga što mi je doneo odelo, da uvuče pantljike od čizama, a Tasu da zakopča čakšire. Onda je i on održao govor i rekao da će sutra vršiti smotru komandant diviziona i puka. Logor ima da se uredi, štala očisti, topovi oribaju, konji otimare, i sto drugih naređenja, da sam se čudio otkuda mu sve to pade na pamet. — A ti, dronjo jedan — obrati se Tasi — samo mi iziđi sutra pred komandanta takav! — Kao da se priseti: — To je bila tvoja dužnost, naredniče, da primetiš... — Razumem! — govorio je sav crven narednik i strašno pogledao Tasu, koji sitno zatrepta očima. Radilo se celoga dana. A sunce pripeklo, pa jara treperi dva metra od zemlje... Zauzeti poslom, ljudi nisu ni imali vremena da misle na rat. Uostalom, bili smo daleko od granice, sa građanstvom nismo imali dodira, a služba se vršila po svima mirnodopskim pravilima i propisima. Samo onda kada su odvučene kare za popunu municije, u ovo svečano raspoloženje se uvlačila neka slutnja. Malo posle vratile su se kare i kao da stenju pod teretom šrapnela i razornih zrna. Vojnici su sa ljubopitstvom zadizali poklopce, da vide one duguljaste napravice sa jajasto zašiljenim vrhovima, fino graduirane i izreckane, kako na suncu svetlucaju. Preko dve stotine snažnih ruku gladilo je ceo dan onaj čelik, prevlačilo preko konjskih leđa i nogu, podmazivalo kaiševe i mahalo metlama. Životinje i mrtve stvari su odisale na čistoću, ali su zato vojnici popadali od umora. Ljudi su se umorno protezali, naročito vozari, koji dugo nisu jahali.

20

— Hajde, hajde, šta se vučete kao mrcine — žurio je vojnike podnarednik Živojin. — Podnaredniče, od jahanja sam dobio rane... — Rana na ranu, i eto ti lek... dok se razmrdaš, sve će proći. U front! Vršio je smotru prvo narednik. Omalen, a crven, sa razvučenim usnama kao ranfle, pa kako ih ljutito skupi javi se čitav palisad od bora, iznad kojih štrče nakostrešene retke dlake, baterijski narednik je vršio pojedinačnu smotru prizivajući sve moguće svece sa neba. A imao je dovoljno razloga: te opasač pomeren za milimetar u stranu, te čizme neočišćene, a još se malo poderale, te brnjica na pređici zarđala, te pocepani rukavi. I njegova ljutnja, da li slučajno ili namerno, tek srazmerno je rasla, da se na kraju sve sruči na Tasinu glavu — što nije obrisao žvale na ustima. Onda je naišao potporučnik Aleksandar. Zvali su ga „Bas“. Onako visok i koščat, sa rukama u džepovima, sa raskrečenim nogama, stajao je pred strojem kao orlušina. Napućivši usne, da mu se nos izgubio među gustim, potkresanim i nakostrešenim brkovima, ošinuo je znalačkim pogledom ceo front. Onda je upravio prst na jednoga i zapitao kako se zove. — Vučko Stojković — dreknu onaj iz stroja. — A kome se ti obraćaš?... Onoj štali ili drvetu?... I jesi li ti vladika, ili mitropolit? — urlao je iz basa potporučnik Aleksandar, prilazeći sve bliže grešnom Vučku. — Gospodine potporučniče, ja se zovem Vučko Stojković, redov pete baterije... — Naravno — obrati se potporučnik naredniku — ovako je trebalo da odgovori komandantu diviziona. — Kao da je hteo reći: pa bi se sve sručilo na našu glavu. Naredniku su poigravali muskuli na vilicama. Zatim je potporučnik naredio da se izvrši zaprezanje baterije. — Ne sme da bude larme, vike, svaki ima ćuteći da vrši posao! — dodao je na kraju. Zatakarali su topovi i kare koje su vojnici na rukama gurali i ravnali. U štali su zveckale alke i uzengije, čuo se potmuli bat nogu i rzanje konja. Mučili se vozari da razmrse one silne kaiševe, da pronađu kraj uzdama i zaprežnicama, gurali se između konja, onda podizali kamute, kroz koje su konji sami provlačili glave. Samo se zelenac „Eskilo“, rudni konj, uzjogunio, pa izdigao glavu i maše okolo kamuta. A podnarednik Živojin, kao za inat, komanduje da se ljudi požure i Krsta vozar, sav crven u licu, bije konja nogom u trbuh i kroz stisnute zube psuje: „Ah, kinezo, i ko te stvori!“ Onda su šestorne zaprege prilazile svojim vozovima i nastalo je zaprezanje. Najednom se poljana zacrnela od topova n konja. Sve je davalo utisak neke glomazne i teške mase, oko koje su obigravale sitne figure ljudi oblivenih znojem. A sunce zinulo...

21

Najzad je potporučnik komandovao da se jaše, i ljudi iziđoše kao oni pajaci iz kutija. Tada nove muke... Ravnanje, ah, to pusto ravnanje, a front ratne baterije širok kao razvučena lepeza, te nekome ispala glava, drugome leđa, onaj izleteo ceo... Koni se uznemirili. Uto naiđe i komandir na konju. I opet komande, zatim pozdravljanje, raporti — onda ponovni pregled. Oblio je znoj i ljude i konje. Tek tada komandir dade voljno. Ali vozari nisu ravnomerno šljapnuli konje po vratu, te opet pade komanda: „mirno“, zatim „voljno“, opet „mirno“, i naposletku „voljno“. Jedva nam malo laknu. Svi skinuli šajkače i brišu znoj. Ali ljudi su još zabrinuti i ćutljivi kao da su u iščekivanju neke nemani, jer tek sada nastaje ono što je glavno ovoga dana. Očekuje se smotra koju vrši komandant diviziona. Naskoro se uzmuvaše oko susedne baterije. Razleže se komanda i ljudi kao da se slediše. Svi zurimo negde na desnu stranu. Samo konji mašu repovima i trupkaju nogama. Odnekud izlete komandant diviziona, jašući na belom konju sa kusim repom. Za njim su jurili komandiri, ordonans-oficir, ađutant, masa podoficira, ordonanasa. Kopite konja su trupkale dižući oblake prašine, i cela „kavalkada“ zaustavi se tamo negde na levom krilu, kod susedne baterije. Dugo smo čekali dok je stigao do nas. Komandir je bledeo, crveneo, znojio se, škrgutao zubima i besno kolutao očima na vojnike koji nisu obratili pažnju na svoju spremu. A bilo je mnogo zameraka... Kaiš na opremi prevrnut. Tamo mrlja na kamutu, na koju će, razume se, da padne prašina, pa da se napravi gomilica, što će konju da stvori ranu. A rudni vozar Marjan nije obrisao konju oči, od čega ovaj može da oslepi... Živulju otpao zvrčak od mamuza, i može konju trbuh da probije... A na drugoj kari poklopac nije čvrsto zatvoren i, naravno, kada se naredi galop, ispadaće granate kao krastavci... Ona opet smrdljiva buba Stanoje, punilac na trećem topu, nakrivio šajkaču, kao da je sada došao iz kafane. — Sitne stvari, gospodine kapetane, vrlo sitne — govorio je komandant — ali kada se naslažu, ispada planina!... — Novi vojnici, rezervisti — pokušavao je da pravda komandir i sebe i vojnike. — Da, ali zato imate kaplare, podnarednike, potporučnika, i opet na kraju treba sve ja da vidim — govorio je strogo komandant, otpozdravio kratko i u galopu odjurio susednoj bateriji. Baterija se pritajila, kao da je ljudima krivo što je zbog njih komandir dobio prekor. Ili se plaše gneva komandira baterije. A komandir se odmače lagano, pa se onda okrete. — Baterija voljno!... Vodnici, napred! U galopu smo prišli i pozdravili. Komandir nas je gledao mračno i strogo. Onda srdito, kroz stisnute zube, savlađujući ljutinu, progovori.

22

— Čuli ste... i više da se to nije ponovilo! To je vaša dužnost bila. Jeste li razumeli? — Gospodine kapetane... — zausti potporučnik Aleksandar. — Jeste li razumeli? — zapita još strože komandir. — Razumemo! — Baterija da se vrati u bivak. Po ručku da se izvrši detaljni pregled ljudi, konja i vozova, i da mi se o tome podnese izveštaj u četiri časa. Tada ćete primiti nova naređenja. Jeste li razumeli?... Na svoja mesta! Kroz bateriju se proneo glas da ćemo večeras krenuti, jer su posilni pričali kako je naređeno da njihovi oficiri moraju večeras biti u kasarni tačno u osam časova. Možda bi se još preko toga i prešlo, ali je zaista važno ono što kuvari govore: kako ručak za sutra mora biti gotov još večeras u deset časova. Najzad je stigla vest sa merodavne strane, od posilnog komandanta puka, koji je čuo kada je komandant naredio ađutantu da napiše zapovest za pokret u dva časa po ponoći. To nam je isto rekao i komandir, kada smo podnosili raport u četiri časa posle podne. Činjene su poslednje pripreme. Posilni su dovlačili sanduke oficira, podoficiri su slali vojnike u varoš da im kupe razne stvari. Pri ulazu je stajala masa ludi i žena. Ocevi, majke, sestre i žene preko ograde razgovarali su sa svojima, savetovali se, zavetovali i bili. A bilo ih je koje niko nije ispraćao. Sedeli su oni tužno pred šatorom, posmatrali čežnjivo ove ispraćaje, misleći na svoje i rodni kraj... Sedeli bi dugo tako, ali truba zasvira „zbor“, potom za „večeru“... „povečerje“... Moralo se ranije leći. Žmirkale su zvezde i škiljili varoški fenjeri, kada su vojnici ustali. U daljini negde kreketale su žabe, a zričak je i dale bezbrižno zrikao i podsećao na ona vremena kada se leškarilo na travi, sanjarilo u tople letnje noći... Sećanje je bilo kratko kao misao, pa se odmah sve izgubi u šumu topova i kara, topotu konjskih kopita, zveketu lanaca i oštrim komandama. Tamni dugački redovi zapregnutih topova i kara nizali su se, pomerali i ravnali. Širok je front ratnog artiljerijskog puka, i krila su se gubila u pomrčini. A ludi, sićušni, maleni, promicali su sa fenjerima. Pri ovoj svetlosti caklio se čelik i svetlucale oči konja, čije su upola osvetljene figure izgledale ogromne. Seizi su privodili konje, komandiri dozivali dežurne, vodnici vršili poslednju smotru i onda raportirali komandiru da je baterija spremna za polazak. Ponoć je bila prošla... Vojnici su se zbili u male grupice i pričali. Čujem kako Tanasije objašnjava da je u turski rat pošao sa jednim dinarom u džepu, a vratio se iz rata sa sto dinara. Neki, sigurno oni kojima je ovo prvi rat, zapitkuju: kako je to moguće. — Vešta veština i brza brzina! — poče Tanasije da razlaže, ali ga prekide oštra komanda: „Na svoja mesta!“

23

Vojnici se raziđoše. Još se neki iskašljuju, i onda baterija zaneme... Gledali smo na desnu stranu, u noć, odakle je dopirao topot konjskih kopita. Onda se naredi da vojnici skinu kape. Iz daljine se začu drhtav glas: — Blagosloven Bog naš vsegda ninje i prisno... Jedna zvezda prelete preko mračnog neba, ostavljajući za sobom trag, pa se i on istopi, a okolne zvezde kao da sinuše jače. — Pobjedi blagovjernomu Gosudarju i Kralju našemu Petru pervome... Prednji levak poče da škljoca zubima o đem, ali vozar priteže uzde, slušajući glas sveštenika koji se molio za pobedu oružja, za zdravlje i život vojnika i onih na domu. Svi su ponavljali molitvu smireno, šapućući od srca, iskreno, da ih Bog blagoslovi i sačuva... A Bog je milostiv i dobar i uslišiće molitve njihove. Hoće... hoće... i oni idu za glasnim molitvama sveštenika, ponavljaju njegove reči i zavetuju se da će braniti krala, otadžbinu i ceo narod. — Blagoslovenije Gospodnje na vas... i vo vjeki vjekov. Amin. Kao da iščeznu ono kolebljivo stanje... Neka tako bude. I biće. A posle ovoga kao da nastade neki prelom u dušama; ljudima ovlada novo raspoloženje I rešenost... začu se komanda... — Zdesna, u topovsku kolonu! Zdesna zatakaraše kare i topovi, i širok front ratnog puka poče da se raspada u dugačku topovsku kolonu, koja zamače u mrak, po neravnome drumu. — Je l to peta? — pitali su seljaci iz mraka, čekajući da se poslednji put pozdrave sa svojima. Iako nisu mogli razgovarati, išli su tako pored baterije, saplitali se o kamenje na putu, ili se držali za ogradu prednjaka, gledajući netremice sina ili brata. — Življe, življe!... U zaprežnice! — čuo se glas potporučnika Aleksandra. Seljaci, već premoreni, zastrašeno su odmicali i ostajali pokraj puta... NA DUGOM MARŠU Bili su topli dani jula meseca. A maršovalo se često od jutra do samoga sutona. Dugačka kolona vozova, obavijenih oblacima prašine, kretala se lagano... Prvih dana neki su stavljali maramu na usta, da bi se zaštitili od prašine što se taložila po licu, obrvama, trepavicama, pa i na toj maramici kroz koju se disalo. Sa lica je izbijao znoj, i blatnjavi mlazevi su curili niz obraze, najedali kožu, a u očima su ljudi osećali svrab. Bilo je najzad i smešno držati maramu stalno pod nosom I braniti se od nevine napasti, kada će na celu ovu masu padati rojevi čelika. A takva poza i ne pristoji lepo starešini, koji treba da komanduje i svojom izdržljivošću da služi kao primer vojnicima. U početku smo se osećali nelagodno, a potom smo navikli, uveravajući sebe da je i prašina jedna od ratnih nevolja, koja se mora podnositi.

24

Da se konji ne bi mnogo umarali, posluga je išla pešice pored topova. Zamoreni žurnim marševima, raskopčavali su vojnici bluze i držali se za štitove topova, da bi ma i malo sebi olakšali. U prolazu kroz selo narod je iznosio vodu, voće, davao je hleb, što je sve posluga rado prihvatala i delila sa vozarima, koji nisu mogli sjahati. Motrilo se strogo da vojnici ne zalaze u kuće. A bilo je i takvih. Obično su tad krišom delili šta je ko mogao na brzinu da dohvati. Takvi postupci se nisu smatrali kao greh, a mnogi su se i ponosili okretnošću svojom. A ni sam narod ih nije osuđivao. Rat je... željni su vojnici mnogo koječega, i seljaci su bez roptanja gledali za njima. „Kad se vratim, platiću ti... čekaj me!“ — dobacivali su vojnici i uz smeh istrčavali na put. Često su se smejali i oficiri. A nekad su opet vojnici strogo kažnjavani. Bilo je to u jednom selu pokraj Morave, kada je Tanasije Prvulović izleteo iz jedne kuće sa zaklanom kokoškom, pa je mahao kroz vazduh da bi joj posle lakše perje počupao. Videla ga cela baterija, čak i komandir. A po izvršenoj kazni, podnarednik Trailo držao mu je lekciju kao za utehu: — Dobro, ukrao si. Molim lepo... ali budi majstor da te ne vidi komandir. A ti razmanuo kao barjakom. To i babe umeju. E, da znaš!... Zato sam ti slatko udario deset batina. Kad komandant zastane da propusti divizion, onda je svaki na svome mestu. Vide oni izdaleka njegovog belca sa kusim repom. Vodnici i vođe odeljenja su tada strogim glasom opominjali: „U zaprežnice“... „Srednji, teraj levaka!“... „Drži odstojanje!“... „Ne kaskaj!“ — i uvek su pogledali ispod oka da li to čuje komandant. Jer on to traži. Zamerka mora da se stavi i kad je sve ispravno. Ali ako komandant odnekuda iznenadi, onda bi se sve sručilo na glavu vodnika. — Okrenite se, okrenite. Zar ne vidite da rudni kaska... Hoćete da mi upropastite konje — i komandant se obrati rudnom vozaru strogim glasom: — Onda ću tebe, bubo jedna, da upregnem. Nekada su ove zamerke bile na svome mestu. A mnogo puta je zamerao bez ikakvog povoda, tek samo da nešto primeti. Mislio je valjda da je komandant i svojim činom pametniji od svih, a uz to smatrao je da je on na tome mestu ne da hvali, već da kritikuje. I pred ovom zajedničkom opasnošću, oficiri i vojnici sprijateljili su se na maršu i uzajamno obaveštavali o nastupu ko mandantovom. Njegove naredbe su izvršavane toga časa, ali čim bi se udaljio, opet bi sve išlo kao ranije. Sa artiljerijom je maršovala i pešadija, nekad naporedo, a neki put smo je sustizali. Zapamtio sam tako mnogo lica iz pojedinih pukova. Pao mi je u oči jedan crveni i debeli pešadijski oficir. Bio je rezervista. Onako gojazan, sa raskopčanom bluzom, večito se hladio i duvao... Neke je čizma ubijala, te su ramali i poštapali se. A pešaci natovareni ratnom spremom, pognuti i opuštenih ruku, klackali su lagano, gledajući ispod gornjih očnih kapaka. Često bi

25

dobacivali artiljercima: „Lako je vama“. Bilo je u tim rečima zavisti, a pomalo i netrpeljivosti. „More ljubićeš ovu cevku!“ — odgovarali su artiljerci... „Ah, dok je meni puške, putuj igumane...“ — govorili su mrzovoljno pešaci... A već dojadi i ovo marširanje. Nije se kasalo, već smo danima išli hodom. Moje mesto bilo je pored prednjeg vozara na trećem topu. Već smo se narazgovarali. Pričao mi je Milojko, prednji vozar, kako je ženjen, ima jedno dete. Letina je dobro ponela... Sekira ga stalno dešnjak koji pomalo zaostaje, te mora češće bičem da ga opominje... Srednji vozar je dremao, a rudni, Krsta, težak i glomazan kao „Eksilo“ na kome je jahao, neprestano se žalio što nije poslužilac, te da i on skrene sa puta u poneku kuću. A kada ja malo poodmaknem, on je onda poslužiocima izdavao naloge, i bisage na njegovom sedlu bile su kao neki magacin trećega topa. Preda mnom se stalno kotrljala kara drugoga topa. Onako napunjena razornim granatama i šrapnelima, krckala je pod teretom i mrvila kamenje na putu. U početku je za mene bila razonoda da posmatram kako pršti šljunak i kako sevne varnica sa nekog većeg kamena. A neki put mi čisto lakne kada se kamen izmigolji i ostane čitav... Misle ljudi o svem i svačem. Povremeno zaostane potporučnik Aleksandar i počne: — Uh, zamisli!... Jesi li zamislio? — onda pljucne, prevuče rukom preko obraza i obuhvati podbradak. — Zamisli... — Pa tek najednom: — Rudni, teraj dešnjaka, životinjo jedna, šta dremaš! Ah, moram da ga škartiram... Ovaj, šta htedoh... a — ja! Jesi li zamislio?... Mladu, lepu, crnomanjastu od sedamnaest godina. Nja! — onda udari konja mamuzom i u galopu odjuri do svoga voda. A kada ga vidim idući put da je zaostao, ja mu izdaleka viknem kako sam zamislio dobro. On mi ništa ne odgovara, već pođe naporedo, mračan i turoban, a onda tajanstvenim glasom počne: — Eto tako razmišljam putem... I to je teška misao... Gledam ovaj svet. Sve mladi ljudi, u naponu života. I ta mi se misao neprestano vrzma po glavi. Na primer, šta?... — Da nas vrate kući... — Ne... Mislim, kako bi to divno bilo... a — haj, kako bi to lepo bilo, da nas sada u Ćupriji sačeka dve hiljade devojaka i žena i da padne komanda: biraj koju hoćeš! — Onda se grohotom nasmeja i udari me po ramenu, da ja poleteh na vrat svog konja. — Je li, ne bi se ljutio? Izgleda mi da je pomisao na žene olakšavala sve tegobe ovoga marša. Bili smo dosta daleko od ratišta i glavnih saobraćajnih centara, gde bi se još i moglo šta čuti o ratu. Poneki put smo imali utisak kao da učestvujemo na nekom manevru. Trube su na maršu svirale, služba se obavljala po mirnodopskim pravilima. Disciplina je uvek održavana kao u kasarni i... još se nije imalo osećanje rata. Ljudi su pregoreli one prve utiske rastanka. Već naviknuti na ovaj novi život, počeli su da sređuju utiske. U početku je i sećanje na žene i porodicu bilo kao

26

neka bolna rana, a potom kao čežnjiva i slatka misao. Samo, još jedino Petar nišandžija nije mogao da preboli. Držeći se za štit topa, išao je tako, bludeći pogledom negde u daljinu, I mislio na ženu i svoje selo. A uveče, kada završe poslove, legao bi Petar na slamu, podmetao ruke ispod glave i ćutao. Voleo je samoću. Ostali vojnici sakupljali su se u male grupe i pričali doživljaje iz svoga sela. Pričalo se tada otvoreno, govorilo o intimnim porodičnim odnosima, kao da se ti ljudi nikada više neće vratiti svojim ženama. Neoženjeni bi gutali reči i zažagrenim očima posmatrali obično Jankulja. Priča on, da su ga roditelji oženili još u petnaestoj godini, u osamnaestoj ostao je već udovac. „Bećarisao“ je do dvadesete, tada ga drugi put oženili i do dvadeset četvrte godine imao je Jankulj petoro dece od dveju žena. Važio je zato kao najiskusniji, i preko tih ženskih pitanja nametnuo se kao neki autoritet i u ostalim poslovima, i vojnici, naročito oni neoženjeni, slušali su ga. Ali imalo je dana kad im nije bilo do pričanja. Naročito kad po dolasku u bivak treba čistiti oruđa od prašine, ili kada odnekuda iz daljine treba na leđima nositi slamu za prostirku ljudi i stoke. Ili kada komandir vrši pregled konja... E, to je bilo najbolnije pitanje svih baterija. Komandir je najviše strahovao za konje. Na svakom zastanku je opominjao vojnike da konjima brišu maramom oči i grudi od prašine i znoja, da im se grudi od dugog tegljenja ne bi izranjavile. — Prvi je uslov gotovosti za borbu jedne baterije da su konji zdravi. Ako su oni nesposobni za vuču, neupotrebljivi su topovi i one granate. Ljudi su mrtvi — Govorio je komandir često vojnicima. Iako su vojnici postupali po njegovom naređenju, ipak, posle nekoliko dana marša, primećeno je kako su grudi nekih konja ranjave. Bilo je nemoguće upućivati konje u bolnicu, a teško ih je lečiti na maršu. I komandir se naljutio. Neko je morao biti kriv. Po dolasku u bivak naredio je da se udari po pet batina svakom vozaru čiji su konji ranjavi. Potporučnik Aleksandar pokušao je da ublaži zapovest dokazujući da su sedla i kamuti novi. A to još više naljuti komandira. — Nije tako, gospodine potporučniče! Posmatram ih ja odavno kako su se na sedlima skljusili kao bake neke. Uostalom, to je bilo vaše da primetite, a ne moje. Izgleda mi da ja u ovoj bateriji treba da sam i kaplar, i vodnik, i komandir. Na izvršenje! Potporučnik Aleksandar je otpozdravio i pokunjene glave udaljio se. Naredio je onda trubaču da svira zbor. Onako natmuren, sa nabijenom kapom na oči i zabačenim rukama pozadi, stajao je nepomičan, dok su vojnici žurno prilazili u stroj... Najednom kao da se prenu. Zavrte glavom, mljasnu ustima kao da nekom nešto psuje, i zaurla iz basa: — Mečke jedne!... Hoćete ja da vam čuvam konje!... Podnaredniče, udari svakome po pet batina.

27

I grčila su se tela, stiskali zubi, ali ćuteći otrpeše vozari po pet udaraca. Malo pogureni, vraćali su se u stroj, gledajući tupo preda se. Ostali su zastrašeno posmatrali scenu. A sutradan, na maršu, vozari su na svakom zastanku brisali oči i grudi u konja. Tanasije Prvulović, telefonista, koji je sam izvukao više batina nego svi skupa vojnici u bateriji, zadovoljan što su ga mimoišle batine ovoga puta, posmatra Krstu vozara kako briše konje i veli mu šeretski: — He, Krsta, batine su iz raja izišle... TAMO SE GINE Naređeno je ustajanje u jedan čas po ponoći, a pokret je zakazan za četiri časa. Ljudi su se leno protezali i jedva vukli umorne noge. Noć je bila mirna i puna zvezda. Tišinu njenu narušavali su rzanje konja i zveket lanaca... Istok se belasao kada su poslužioci podizali šatore, a vozari natakli kamute konjima. Potom su kuvari podelili ručak i tačno u četiri časa krenuli smo. Po utvrđenom redu izlazile su baterije na drum i gubile se u oblacima prašine. Već smo se navikli na sve nevolje ovoga dugotrajnog marša, pa nas je počela pomalo mučiti i dosada. Čak mi se i Tanasije žali: — Mršava posla, gospodine naredniče... Po tri sata maršujemo, dok naiđemo na selo. Stigli smo u Lazarevac. Opet je nastalo ravnanje šatora, topova, zatezanje konjušnica. Istina, ljudi su se na to navikli. Izvršena je podela rada i posao se brzo svršavao. Predveče pade kiša, pokupi prašinu, ali se oranica raskvasila. Umorni konji opustili vratove, a vojnici, kaljavi, zavukli se u šatore i čekaju večeru. U neko doba začu se žagor i šljapkanje po blatu. Stizali su i pešaci. Pretovareni i zamoreni napornim maršem, vojnici su se jedva kretali, vukući ogromne količine blata na cokulama. Stražari su dremljivo bludeli u noć, a vojska spavala. Bilo je osam časova. Oko ponoći iznenada zasvira truba „ustajanje“. Još bunovni, ljudi su se saplitali o konopce šatora i psovali. Vučku vozaru pali kamuti u blato, i on je bio očajan što ne može u mraku da ih raspremi. A nekom vozaru prvog voda ukrali ćebe, pa psuje na sav glas i preti da će lopovu koske polomiti, ako ga samo uhvati. — Kuš!... Ni reči da nisam čuo! — zagrme iz basa potporučnik Aleksandar... Vojnici zanemeše najednom. Samo zveckaju lanci i konji ržu. Ali tada zasvira „povečerje“. Komandir naredi da se ponovo razapnu šatori, jer je pokret odložen.

28

Ljudi se primiriše. Onda potporučnik Aleksandar pozva vođe odeljenja. Pred njim je škiljio fenjer. Onako visok, raskrečio Aleksandar noge, zabacio ruke na leđa, kapu nabio na desno oko i ljutito hvata zubima brk. — Sad i nikad više! — progovori strašnim glasom. — Jeste li razumeli? — Vođe odeljenja su ćutale. — Da se ovo nije ponovilo, inače ću tebe, Trailo podnaredniče, tako namrtvo da izudaram, iako si podnarednik... — Molim vas... —...da ti ni Gospod Bog neće pomoći. Jesi li razumeo? — Razumem. Onda potporučnik Aleksandar šmrknu kroz nos, pođe dva-tri koraka, i nastavi tišim glasom: — Vozari izmešali kamute, onome nestalo ćebe — on se okrete podnaredniku Živojinu. — Još noćas da se ćebe nađe. Gde znaš... gde znaš, i da me sutra izvestiš: gospodine potporučniče, našao sam ćebe. Jesi li razumeo? — Razumem! — A to je samo zato što se gospoda podnarednici prvi zavuku pod šatore i tamo smrdljaju, dok će vozari još malo da okačinju kamute na plotove... I zapamtite: još za videla da preslišate svakoga vozara da li zna gde mu je pribor. Jeste li razumeli?... Na svoje mesto! Ovde smo predanili. Bio je četvrti avgust. Ali istoga dana uveče oko deset časova, truba zasvira „ustajanje“, jedanput, drugi put, pa treći put, što treba da znači žurno spremanje. Ali sada se nijedan ne prevari da uzme tuđu stvar, iako se radilo po tamnoj noći, bez svetla. Baterija je bila spremna za deset minuta. Putovali smo cele noći. Poslužioci, premoreni od duga marša i nespavanja, drže se za štitove i žmureći koračaju. Konji se neprestano sapliću, a vodnici i vođe odeljenja povremeno opominju vozare: — Držite konje na dizginama! S vremena na vreme daju se zastanci i ljudi posedaju. Ali odmah zadremaju i, taman glava klone na grudi, a iz daljine dopire komanda, vozari uzjahuju i jednolično kloparanje, kao udari kostiju, provlači se kroz noć. Pred zoru naiđe neka magla i zahladne. Seljanke i deca istrčavaju na put. — Požurite, deco, požurite — viče jedna stara žena. — Bog vas blagoslovio! Oko podne ugledasmo varošicu Ub. Predahnusmo, kada prednje baterije skrenuše u neko oranje. Kako se zove ovo mesto? — zapitah u prolazu jednoga starca. — Vučjak — i stari pođe, naprežući godine da me stigne. — Odakle idete, deco? Rekoh mu: iz daleka, i zategoh dizgine da se stari ne zamara.

29

— E! — i stari zavrte glavom. — Mnoga su čuda počinili. Ne dajte, deco, da nam dušman porobi zemlju. Ne dajte... Pratio sam sve muško iz kuće u rat, pa ako treba i ja ću! — i stari preteći diže štap, dok mu je vetar lelujao sede vlasi. — Staraćemo se, dedo! — odgovori Petar nišandžija. — Ni koske da im niste ostavili! — doviknu stari i, već nemoćan, zastade naslonjen na štap. Skrenusmo i mi u onu oranicu. Začudo, topove nismo ravnali. Ali komandant je razapeo šator na najkaljavijem mestu, tačno prema sredini diviziona, kako to pravilo službe naređuje. Vozari su još vodali konje, kad ispade Tanasije i saopšti vojnicima da se sa brežuljka, gde nema žagora, čuju pucnji topova. Sakupio se tamo narod, satima ćuti i gleda u sivi horizont slušajući potmulu tutnjavu. Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna osećanja, čudan nemir i krvave vizije... Jer svaki taj pucanj donosi možda smrt i ljudi sada u samrtnome ropcu umiru. Svejedno, naši ili njihovi, tek ljudi su. A mi idemo baš tamo... Mučno je stanje iščekivanja. Svi su nekako setni, a oni što ostaju i nespokojni, jer ne znaju šta im donosi sutrašnji dan... Žene se krste i mole za spas svojih koji su tamo. Sada smo pred bojištem. Ima u nama malo ljubopitstva, a i zebnje... I, slušajući potmulu grmljavinu topova, ljude obuzima pritajena drhtavica. Ali spoljni izgled je ipak bezbrižan, naoko vedar, vojnici se šale, ili se smeju samo jednim krajem usana. Oko podne povikaše da sprovode zarobljenike i svi potrčasmo na drum. Bilo ih je do stotinu. Postrojeni po četvorica, išli su lagano i pognute glave. Uzdignutih ramena, kao da očekuju udarac, unezvereno su pogledali oko sebe, gotovi da i pred malim detetom kleknu i mole za milost. A sprovodili su ih starci iz trećeg poziva, u gunjevima i iscepanim opancima. — Jesu li se predali? — Jes, kad smo ih uhvatili za gušu — odgovaraju ponosno starci. — Koje su vere? — zapita neko od vojnika. — Pa vidiš: švapske... Povorka je zamicala, te se vratismo u bivak. A kada smo vodili konje na konjopoj, prolazeći kroz varoš, čujemo da su Austrijanci zauzeli Šabac; po drugima, prešli su i Drinu i velikom masom nadiru u Mačvu. Pričaju o zverstvima Mađara nad nejakim svetom, što kod ljudi izaziva gnušanje i pritajenu želju za osvetom. Danas je naređeno da trube više ne sviraju. Neprijatelj je blizu. Sa smirajem sunca vojnici su razmeštali šatore i u prvi sumrak već su bili legli. Samo su još oficiri tiho razgovarali i zurili u mračan horizont, tamo negde prema Savi, gde su se s vremena na vreme videli kratki odblesci topovske paljbe, kao sijavice pri sušnom vremenu. Možda nam je ovo poslednja bezbrižna noć... Ko zna? Posle ponoći čulo se kratko: „Ustaj!... Diži se!“

30

Svici na horizontu, tamo prema Savi, bili su sve češći. Vojnici za momenat zastanu, pogledaju na tu stranu... Onda se još žurnije prihvataju posla, i puk je za kratko vreme bio spreman za polazak. Pešadija je već izlazila na drum i hvatala desnu stranu puta. Ljudi su potrčkavali da u mraku ne izgube vezu, a municija u fišeklijama je kloparala. Zastadosmo... Negde je zagušilo. Čujemo kako treba propustiti seljačka kola, sa izbeglicama. Vočići mile, škripe kola, i čuje se detinji plač. Tek kada se razdanilo uočili smo koliko su ispijena lica u ljudi. Pešaci uporno klackaju sa nama, onako u grupi, ali po jedinicama. Iako su premoreni, pogled je njihov odlučan. Na zastanku izbace samo desnu nogu, presamite se preko puške i ćuteći gledaju preda se. Zapitah jednoga zašto ne sedne. — Teže mi je onda. Zabreknu noge, pa ni da maknem — odgovara pešak, vadeći iz marame križani duvan. Oblizujući papir, obrati se on meni: — Ama, gospodine naredniče, dokle ćemo ovako? — Tu smo, još malo... — Dosadi mi ovo nabijanje drumova. Vala, da se sretnemo jednom, pa dža, ili bu! — i, vadeći palidrvce, dodade: — Lako je vama, artiljercima. — Jest, vozarima — dodaje Rajko punilac — a mi poslužioci idemo stalno peške. — Eh — manu rukom pešak. Zatim pripali cigaretu. Onda povuče jedan dim, i gledajući žmirkavo Rajka produži: — Uhvatiš se, bato, za cevku, pa ideš i spavaš. A za šta da se uhvatim ja?... Noćas, tek oslonih se malo na fišekliju onoga Izvorca, a on se ritnu, ćaše zube da mi istera. Ni njemu nije lako. U blizini Koceljeva sretosmo dugačku po vorku volovskih kola, na kojima su ležali ranjenici... Bleda lica, potamnelih očiju, gledali su oni bolno nekud daleko, i, zauzeti svojim mukama, nisu nas ni opažali. Vojnici su ih posmatrali sa puno saučešća... jedan ranjenik se grčevito uhvatio za trbuh, ječi, a samrtno bledilo mu se rasulo po licu. Drugi je sa uvijenim licem, a okolo očiju vidi se usirena krv. Bilo ih je sa prebijenim rukama ili nogama, u nekih su zavoji krvavili i svi su imali podjednako paćenički izraz... Najednom, vojnici počeše pritrčavati jednim kolima, onda su zastajali nemi, pogledajući za kolima očigledno zbunjeni i zaprepašćeni. I kao tih jecaj prostrujao je glas: mrtav. — Pa gde ćete sa njim? — zapita neko bolećivim glasom. — A šta ga znam... umre sad na putu! — odgovori starac, kao da je hteo reći: ovde, onde, svejedno... ima ih mnogo... videćete. Pokraj mrtvog vojnika sedeli su ranjenici. Ta on je bio njihov drug, doskora je bio živ, i zar da ga bace kao stvar pored puta... A koliko je tek mrtvih pred nama. Pri svakom ovom pucnju, od kojeg zemlja trepti, padaju mrtvi i ranjeni... I celu ovu masu zdravih i snažnih ljudi vode na gubilište. Evo, baš onaj mali pešak sa zabačenom šajkačom, pognuo se grešnik i

31

ide možda da pogine. Ne možda, već sigurno... Sutra, možda baš u ovo doba, ležaće iskolačenih očiju i krvavih usta. A on sada misli verovatno na svoju ženu i dete. Sunce se mučno probija kroz oblake, kao da žmiri. U daljini se zamračuje od tamnih oblaka koji se lagano prikradaju. A teška omorina pritisla zemlju, kao da je davi. Jedino je Tanasije bezbrižan, objahao lafet i zaglabao klip kuvanog kukuruza koji je digao negde uz put. Potporučnik Aleksandar mi priđe i priča kako nigde nije video lepšeg naroda nego ovde. —... A jedra da prsne, sva je nabubrela. Stoji kod bunara, znaš, i gleda me pravo u oči. Kod nas bi sto puta pobegla. A ona jok, kao da me čika. — Pomozi bog, snao, kažem ja. „Bog ti pomogao... A otklen si?“ — pita ona mene. — iz daleka — velim joj ja i prilazim sve bliže. — A, ovaj... je l ti se sviđamo, onako na oko? — „Jašta, rano, ne fali vi ništa“ — kaže ona i namignu. Gle... pomislih, čekaj da „profitiram“ nešto, dok nije naišao komandant. — Pa ovaj... — pitam je ja — je li, snao, bogati, tebi nešto nije dobro. — „Vala bogu, meni ništa ne fali.“ — Kako ti ne fali, kad si bolesna? — „Jok ja“ — kaže, pa se isprsi. — Dobro... a što ti se ovo nadulo? — dohvatim je za grudi. — Uh! — potporučnik Aleksandar udari se po potiljku, a kapa mu nalete na oči. — Razumeš li?... Svašta bi bilo, da ne ugledah belca komandantova. Dok je to govorio, slučajno opazih da je izvukao noge iz uzengija i mlatarao slobodno. Setih se onoga mrtvoga vojnika, čije su noge slobodno klimale izvan kola... — Potporučnik Aleksandar! — čusmo odsečan glas komandantov, koji nam je odnekuda zaišao iza leđa. — Je li tu vaše mesto? — Razumem! — pozdravi Aleksandar i u galopu odjuri do prvoga voda. Seljaci se pribili sa strane puta i čekaju da vozovi prođu. Žene i starci stoje ispred vočića, a dečica, puna ih kola, naslonila se na lotre i mašu ručicama. Svi napuštaju svoje domove pred najezdom neprijatelja, i žene, polazeći u bežaniju, nariču. Ni sami ne znaju kuda će. Do prvoga mraka ići će tako, onda će skrenuti na neku utrinu, razapeće ponjave, kao čerge, i sedeće pored vatre, osluškujući pucnje topova. Nailazimo na bivake raznih slagališta i municionih kola. Komordžije su jako zabrinute zbog blizine neprijatelja. Ne mare oni za sebe, bože sačuvaj, nego im je stalo do materijala. — Vala, ako oni preko nas živih ili mrtvih dođu do vas — reče moj komandir jednom kapetanu prilikom zastanka — onda im slobodno iziđite u susret i predajte raport. Pred selom Koceljevom rekoše nam da ćemo sada naići na jednu zarobljenu austrijsku bateriju. Zaboravismo na umor.

32

Baterija je bila zaustavljena na putu i Austrijanci su baš tada hranili konje. A okolo su stajali, kao kakva počasna straža, naši vojnici sa puškama. Neobično nam izgleda ona uniforma, koju sada prvi put vidimo. Iz potaje se divimo ugojenim i snažnim konjima. Vojnici prilaze topovima i stručno razgledaju, dok se Austrijanci snishodljivo smeškaju i ljubazno pokazuju kako se otvara zatvarač. — Znaš... kratka im cev — kritikuje jedan. — Naš je zatvarač bolji... — Pazi kako je telo zatvarača zarđalo. Ne bio ti ja kaplar... — A-uh, da su mi ona dva rudna, pa da preskačem prepone sa sve top. Jankulj prilepio glavu uz otvor cevi, i gleda ne bi li šta unutra našao. A Krsta, vozar, sa konja daje nalog Tanasiju da opipa jedne bisage... — Nema ništa... samo konopci. — Pih, slavu im njinu, zato su i propali! Krsta ljutito ošinu svoga dešnjaka. Onda se priseti, i okrete se: — Ponesi i te konopce, makar štogod. — Nema za nas hleba — veli Tanasije dodajući konopce. — Prošli su oni kroz sto ruku. Kada pređosmo bateriju, vojnici veselo razgovaraju. Kao da je onaj pritajeni kult prema moćnoj carevini potamneo, jer su ljudi videli kako carski vojnici povijaju kičmu, a onaj čelik leži nemoćno u prašini. — Znaš... nema tu šta... — govorio mi je samouvereno podnarednik Trailo. — Ovaj... znaš, boj se bije, kako da ti kažem... „srcetom“, a ne potkovanim cokulama. Ne dam ja Tanasija za deset njihovih. — Zar je tako dobar? — Koj... hm! Znam ga još iz turskog rata. Kad je osmatrač, taj baca bombe, puca zajedno sa pešacima, vezuje telefonsku žicu po najvećoj vatri. A što je glavno u ratu, majstor je da ukrade i da ga „niki“ ne uvati. Je li tako, Krsto? Ovaj ne poriče njegovu hrabrost u borbi. Ali kao da mu osporava dovoljnu okretnost u onim operacijama iza fronta, jer mu je skoro baš Trailo udario deset batina, što je mahao zaklanom kokoškom pred celom baterijom... Tako razgovarajući stigosmo u selo Veliki Bošnjak. Podne je davno prevalilo. Selo je bilo gotovo pusto. Ispred jednoga hrasta opazismo samo nekog starca povijenog do zemlje. Njega su godine pridavile i već nemoćan, a valjda i sit života, gledao je tupo preda se... U susednom dvorištu ostavljeni psi žalosno su zavijali. Preko zelenih i napuštenih pašnjaka, tamo, u daljini, u plavkastoj izmaglici, naglo se uzdizao Cer, kao neki večiti, budni stražar nad ovom ravnicom. Sa te baš strane dopirali su pucnji. Ne znamo da li to gađaju naši ili njihovi topovi, tek zemlja je drhtala. Ljudi se nevoljno okreću, sećaju se rodnog kraja i tišine domaćeg ognjišta. Još čisto ne veruju. Sve misle da će nas ipak ova čaša na nekoji način mimoići... Tamo se gine... Najzad, ako se mora, a mora se, mora... Otadžbina, deca, žene...

33

roblje. Da, da... — ako je sudbina, od nje se ne može umaći. A grozno gruva, pucnji se sustižu i vazduh drhti... Sunce se malo pomoli, pa opet zađe za crn gust oblak. Još je malo u visinama treptao mutan odblesak, onda se oblaci umetnuše i crni zastor poče da se razvlači. Jedna munja svitnu, pa odmah potmulo zagrme. Topovi su treštali... Srca su drhtala, a i zemlja pod nama kao da je stenjala... NA PADINAMA CERA Bilo je to šestoga avgusta, oko ponoći, kada se kroz bivak pronese glas: „Diži se!“ „Ustaj odmah!“ Svuda oko nas je blistalo, svitkalo, a vazduh je podrhtavao od grmljavine iz oblaka i gruvanja topova. Prostor se gubio u mračnoj noći, i činilo nam se kao da se bitka vodi pred nama. U tom opštem haosu jedinka se gubila, ljudi se nesvesno pribijali u gomilu i nemo posmatrali strašan prizor. Mračan horizont je bleštao prema Šapcu od neke vatre. A na suprotnoj strani, prema Ceru, šrapneli su svetlucali kao rojevi svitaca, čas brže, potom sporije, onda bi učestali na širokom prostoru ili se zbijali u gomilu. Videli se odblesci nekih baterija i horizont bi naširoko zasvetleo u pravilnim razmacima vremena, zatim još žešće, da je izgledalo kao da nebo gori. Išli smo žurno baš u tome pravcu. Osećali smo da se bliži odsudan čas. Možda ujutru, možda sutra. Tamo već ginu. A u nekoj bari žabe krekeću... Mi žurimo u borbu, u smrt... Svesno?... Voljno?... Naše je raspoložene mračno kao ono crno nebo, pa bismo želeli da se noć produži i da isto tako i prostor korača ispred nas. Ali ono, kao za inat, sviće, naglo se pojavljuje dan i već se jasno razaznaju grbine Cera. Ba-u, ba-u... odjekuje sa vrha planine. Srce podrhtava... Da li nas vide?... A možda su tamo naši. Nije ipak prijatno. Iako je pripeklo sunce, ledena strava prožima telo. I, pred bliskim sudarom, artiljerci se okreću, tražeći očima pešadiju. Nekako smo sigurniji kada su oni pored nas. A pešaci se izgubiše baš tada, kao da u zemlju propadoše. — Valjda neko o tome vodi računa — objašnjava narednik Milutin. Daleko napred vidimo komandanta kako spokojno jaše na belcu. On sigurno zna situaciju... inače, nigde se ne vidi čovek, ni levo ni desno. Rat smo zamišljali sasvim drugojačije. U neko doba puk se zaustavi da napojimo konje na jednoj rečici. Naiđe kapetan Jovan, te ga zapitasmo za situaciju. — Naša je divizija rezerva armije. A to je nešto najgore za nas. I čim nas kao rezervu hitno upućuju, znači da je situacija ozbiljna. Jer vi znate za ono narodno: ne zovu magarca na svadbu da igra... te i mi. Drugo je ono kad

34

nastupaš — pipaš, rešavaš se hoćeš ili nećeš. A ovde nema. S druma te upućuju u najveći okršaj... Dakle, oni su prešli Drinu, a nadiru i na Šabac. To vam je kao neki obuhvatni napad. Ovamte Cer, onamte Šabac... mica trakalica!... Čudio sam se samo sa koliko mira i prisebnosti govori, čak celom razgovoru daje šaljiv ton. Neobjašnjivo mi kako se neko može šaliti kada ljudi ginu! Dok je govorio, ja sam neprestano gledao u vrh Cera, odakle je pucala neka baterija, i svakog časa sam očekivao da nad nama počnu prskati šrapneli. Htedoh zapitati da li je ono tamo naša ili njihova baterija. Ali, videći ravnodušna lica, nisam se usuđivao, da mi se ne bi smejali. Najzad, savlađujući sebe, zapitah kao uzgred: — Šta li gađa ona baterija? — Svakako Austrijance... — A kada bi njihova bila onde? — zapita narednik Milutin. — Ih! — mahnu rukom kapetan Jovan. — Letela bi nam perdašina po ovoj ravnici. Izgleda mi kao da svima malo laknu. Išli smo lagano. Gledao sam neprekidno u planinu pred nama, ali se ništa nije videlo. Sretosmo kola sa ranjenicima. — Bre, druže, da ti čovek pozavidi! — obrati se jedan od poslužioca nekom ranjeniku. — Ti si prebrinuo brigu... — Ne dao ti bog! — Iz koga ste puka? — Petog prekobrojnog. — Kako je tamo? — Ne pitaj, sve izgibe. Onda opet zastadosmo. Vidimo kako napred jure ordonansi. Pozvaše i potporučnika Aleksandra u izviđanje. Vojnici ćute. Kada za momenat prestanu pucnji topova, jeziva tišina zavlada oko nas... A to još više pojačava strepnju. Stanje iščekivanja postaje već nesnosno. Pomerismo se još za jedan kilometar, onda se nanovo zaustavismo. Cer je sasvim blizu. Drveta se jasno vide. Pri Vrhu opažamo neko kretanje... svakako su to vojnici one baterije. Na jednom proplanku pojaviše se konjovoci sa konjima: jedan, dva, tri... ima ih više, i već zamiču u šumu. Negde u daljini pripucaše puške, ali oni i dalje idu. Sigurno ih niko ne gađa. A pred nama levo i desno odjekuje topovska paljba. Podne je. Iz vlažne zemlje bije neka teška usparina. Ljudi posedali pokraj puta, očekujući zapovest. A tamo napred se nešto odigrava. Raportiraju ordonansi i opet se vraćaju. Odjaha i komandant diviziona. Kada se vrati, on odazva komandire baterija. Tek pošto se ovi vratiše, puk krete. Naviknuti na nepreglednu ravnicu, gledali smo sa strahom i divljenjem Cer, koji se iz ravnice naglo diže, kao bedem neki. Približismo se njegovim padinama.

35

Milojko vozar skrete mi pažnju da vojnici koji su napred pretrčavaju na jednu stranu puta, gde zastaju i nešto posmatraju. — Sigurno ima mrtvih — dodade i ošinu konja, kao da bi želeo što pre tamo da stigne. Ja sam, naprotiv, zatezao dizgine. Gledao sam zadihano na tu stranu i, samo da mogu, skrenuo bih da ne vidim neki strašan prizor. Ali konj me je nosio, već smo blizu, i čujem gde vojnici govore: „Mrtav Austrijanac“. Neprijatno mi je, ali me nešto vuče baš tamo. Idem kao u nekom bunilu za ostalima i, zadržavajući dah, gledam sa ivice puta u jarugu. Razjapljenih vilica, leš je bio leđima presamićen preko jedne stene i staklenim očima zurio u beskonačnost. Grudi su bile razdrljene i krvave, a noge grčevito podavijene. Nešto me smlati i osetih umor. Apatično pođoh. Cigareta mi nije prijala, te je bacih. Jedva se zaustavih kod prvoga voda. — Jeste li ga videli? — trže me smeh Tanasijev. — Udarilo ga posred grudi. Alal mu vera... Ali nema ništa. Jedva dođoh k sebi. — A šta nema? — Ja mu opipah džepove. Ali ga već pretresli. E, što nisam pešak! — Zar mrtvog čoveka! — Ih, štagar sam ih opipao za vreme turskog rata! — Tanasije se raspričao kako je preturao leševe turskih vojnika, misleći svakako da to mene zanima. Zaustavih konja da sačekam svoj vod. A tamo, vojnici se smeju Petru nišandžiji što je ubledeo kada je video leš. — Pa to mi je prvi put! — pravdao se on. — A i ti, šta mi se praviš Kraljević Marko kad si video mrtvog čoveka — branio je Trailo Petra. — Čekaj, bato, dok ti zafijuče nad glavom. Tada ću te pitam!... Najednom, ljudi zaćutaše... Ispred jednog drveta, pored puta, nalazio se u sedećem stavu leš austrijskog vojnika. Pocrneo kao zemlja, naduo se, pa se pokidala sva dugmad na bluzi... Oko krvavih usana rojevi mušica. Težak zadah nas zapahnu. Iako je neprijatelj, ljude obuzima jeza na sudbinu čoveka. I nehotice se nameće misao da ćemo tako možda i mi. U obližnjem jarku ugledasmo još tri leša. U jednoga raširene ruke, drugi zabio glavu u zemlju, a trećem glava prepolovljena. Teško je posmatrati. Prizor je upečatljiv i mučan. Leže trupine ljudi nepomično kao oborene klade, dok iz obližnjeg žbuna prhnu veselo jato vrabaca. Baterija zastade. Začu se oštra komanda: — Baterija... spremna za paljbu!

36

Niz kičmu prostruja hladan žmarac. Verovatno pod mučnim utiscima, ljudi se kolebali nekoliko trenutaka, a kada se pribraše, žurno priđoše oruđima i počeše skidati kožne navlake sa pojedinih delova. Stajali su nepomično pored topova. Cevi su zjapile sada otvorene, kao mrtvačka usta. Na svim stranama vide se tragovi borbe. Razbacane čuturice, kape, delovi vojničke spreme, ispaljene čaure. U jednome šipragu pobijeni tovarni konji, iznaduvali se i noge im samo štrče. Vojnici posmatraju i ćute. Ledena drhtavica i pritajen strah prožimao je telo. U ratu neko mora poginuti i taj će biti isto onako naduven, pomodreo kao leš pored koga sada prolazimo, a sa koga je skinuta obuća, te su prsti rašireni i natekli, slično korenu u alraune. Kao da nam prave špalir, ležali su mrtvi sa obe strane puta. Bitka se na ovome delu vodila na drumu, i gde je koji pao, tu i ostao. Bilo ih je mnogo. Negde jedan do drugoga... na razmaku od deset metara, opet dvojica... čitav red... I baš tu, ispred Tekeriša, zaustaviše nas. Komandir naredi da vojnici sjašu. Težak zadah usirene krvi i truleži ispunjavao je vazduh. Pokraj topa ležala su dvojica... U jednoga bledo lice, proraslo crnom bradom, usne poluotvorene, a iz nosa mlaz usirene krvi spojen sa crnom lokvom, u koju je pola lica uvaljano. U drugoga jedna ruka podavijena ispod grudi, a druga obuhvatila, verovatno u samrtnim mukama, struk trave, gde je i beličasta glavica deteline, koju vetar njiše. Iako je mučno, neko unutarnje ljubopitstvo goni da se ma i letimično pogleda. Ali i taj trenutni pogled dovoljan je da slika ostane nezaboravna. Preko puta je ležao mladić, poleđuške. Lice bledo kao vosak, usta otvorena kao na osmeh i beli se zubi svetlucaju. Cela padina Cera crnela se od leševa ljudskih, konjskih trupova i razbacane spreme. Bilo ih je na gomili i naših i njihovih. Svejedno, smrt ih je pomirila. Bolničari se razmileli i rastavljaju ih iz grčevitog zagrljaja, pa stavljaju ukrućena tela na paralelno postavljenje cerovke i bacaju u opštu jamu, kao neupotrebljivu stvar koja je dotrajala. Ljudska radoznalost je presićena, i sve je već odvratno i mučno. Ali to nije ono što smo slušali u udobnim sobama ili čitali na mekim foteljama. Rat je onda ličio na olimpijadu, ljudi bili epski junaci, okićeni vencima slave... A ovde, ljudi se raspadaju šireći strašan zadah. Ili ih surovo bacaju u jame, kao mrcine. Ni ime im se ne zna. A i ko će beležiti, kad to treba što pre sklanjati da se živi ne bi okužili. Po šumama ima još ranjenika. Snose ih u šatorskim krilima kroz koja kaplje krv. Tu je i zavojište. Zgrčeni, leže ranjenici na zemlji, čekajući na red. Neki umiru. U jednoga se grudi snažno nadimaju, a poluotvorene oči već su potamnele. Dopire odnekud samrtni ropac. A iz kafanske sobe, gde rade lekari, čuje se užasni krik. Malo posle iznosi bolničar ljudsku nogu i baca je negde iza kuće, kao kakvu cepanicu.

37

Sunce je pripeklo, zadah da zaguši... Vojnik mi prinese ručak. Beše neko pečenje. Smuči mi se. Rekoh mu da nisam gladan, te on jedva dočeka i sede na lafet, baš prema onim mrtvima. Slatko je jeo. Vojnici se pritajili. Čak i oni razmetljivi kao da su zanemeli pred strašnim prizorom. Nikome nije do šale u ovoj teškoj atmosferi, ispunjenoj dahom mrtvih ljudi. Pod ovakvim utiscima svaki vidi svoj život kao daleku prošlost i celo biće je usredsređeno na ovaj trenutak, kada treba spasavati goli život. Naređeno je da se pojaše. Očekivali smo da krenemo u pravcu onih gudura što se isprečile ispred nas. Ali komandir uzviknu: — Nalevo-krugom... marrš! Na uskom putu teško je okretati top sa šestornom zapregom te poslužioci na rukama zaneše zadnjak topa i kara. Zatruparaše kopite konja. Ali prednji konji trećeg topa ustuknuše, frkćući. Mrtvi se isprečili. Sledeća zaprega najaha. Komandir viknu na vozare, te ovi razmahnuše bičevima. Usitniše konji nogama i, kriveći vratove, gledahu iskolačenim očima crne naduvene prilike, ali, poterani bičem, opružiše vratove i zariše kopite u trula, buava tela... Naskoro skretosmo desno, zatim kroz neku šumu, preko rovova, pa uzbrdo, običnim seoskim putem, da su konji brektali. Potom smo dugo silazili i stigosmo u jednu kotlinu kroz koju je proticala reka. Tu su vojnici nahranili i napojili konje. Za ljude nije bilo ničeg. Imalo je mladih kukuruza, ali nam rekoše da se vatre ne smeju ložiti zbog blizine neprijatelja. Sunce je već zašlo. Plavkasta izmaglica je lebdela niz reku, a večernjača je žmirkala. Reka je žuborila, kao da se žuri da umakne iz ovoga krvavoga razbojišta. A mi idemo baš na suprotnu stranu. Vidik se gubio kada smo krenuli uzbrdo. Ali konji su malaksali i ne mogu dalje. Po nečijem naređenju priđe nam četa pešadije, te se i ljudi upregoše. I, udruženim snagama ljudi i životinja, čelik se kotrljao preko njiva, jaruga, urvina, kroz šumu, cele bogovetne noći, po mrtvome mraku... Svitalo je kad smo zastali usred jedne njive, zasejane kukuruzom. Laka para dizala se sa zemlje, noseći miris izgnjavljene trave. Vojnici su sekli strukove mladih kukuruza i davali konjima, dok su oni krunili mlečne plodove i žive jeli. Komora nas još nije stigla, niti znamo gde je. Ne spava se već druga noć. Ljudi su podnaduli i oči im upale... Gledam Jankulja kako mljaska jedući živ kukuruz. Kada ga pojede, okrete se oko sebe kao da nekoga traži — razmahnu klipom i udari Krstu vozara po vratu. Onda se brzo okrete, nasloni se na štit, pretvarajući se da drema. — Firija drakuluj! — mrmljao je Krsta kolutajući očima, i pođe lagano kao mačka, gledajući ispod oka, ne bi li ga našao.

38

Vojnici se krišom podgurkuju, ali niko ne smede da pogleda Krstu, bojeći se njegovih ogromnih ruku. — Ovam’ te, ’tico, ovam! — začuh glas potporučnika Aleksandra. Pogledao sam u pravcu gde su i ostali vojnici gledali i smeškali se. A iz jaruge se izvlačio Tanasije Prvulović, raskopčane bluze, nakrivljene šajkače, a košulja mu puna nekih stvari, pa mu se obesila kao guša u kokoši. Pokušavao je Tanasije da se zakopča, prilazeći potporučniku Aleksandru. — Je li, grofe, gde smo mi noćas?... A?... Nama popucaše grbine izvlačeći topove, a gospodina Tase nigde nema. Je li? — pa napući usne Aleksandar, šmiknu kroz nos i priđe bliže Tasi, gledajući ga pravo u oči. Ovakve susrete doživljavao je Tasa često, zato ustuknu jedan korak i zabaci glavu unazad, da bi povećao odstojanje od ruke potporučnika Aleksandra. — Stani! — grmnu potporučnik. — Gospodin potporučnik — pozdravi Tanasije i nesvesno ustuknu još jedan korak, pa najednom zamuče i uzdiže ramena. To ga je konj njuškao po leđima i, kad namirisa jabuke, dohvati Tasu za košulju i razmahnu levo i desno. Dreknu Tanasije i pokuša da se skloni, ali konj drži košulju, i jabuke i šljive rasuše se iz njegovih nedara. Vojnici prsnuše u smeh, a nasmeja se i potporučnik Aleksandar. Smeje se i Tasa, pa, da bi zabašurio krivicu, pokazuje na konja. — Eto, i oni jedu! — E, oca ti mangupskog, nećeš valjda da mi pričaš kako si to za konje nosio! — naljuti se potporučnik i dohvati ga za uvo. — Odsad da mi se javljaš svakog sata. Jesi li ra-zumeo?... Odlazi! — Aleksandar se obrati meni: — E, ništa ne može da bude od njega. I savetovao sam ga, i tukao... i opet ništa... Nego, imaš li jednu cigaretu? Rekoh mu da sam poslednju popušio noćas. — Gospodin potporučnik, evo imam ja — navrati se Tanasije i maši se za džep, odakle izvadi punu maramu križanoga duvana. Potporučnik ga gledaše u nedoumici, onda mahnu glavom i uze duvan. Ali kao da se priseti: — Podnarednik-Živojine... Kada noću maršujemo, Tanasija da vežeš za top. Jesi li razumeo? Tanasije se dobroćudno smejao, vukući naniže peševe bluze. Dok su se tako raspravljale čisto unutrašnje stvari baterije, na bregu su se sakupljali komandanti i od njih žurno odlazili nekud ordonansi. Iz te grupe izdvoji se jedan konjički oficir i pođe ka našoj bateriji. Zaustavi ga potporučnik Aleksandar. — Druže, gde su Austrijanci? — Evo ih odmah iza brega... — Kako, kako!

39

Mi se zagledasmo kao da se čudimo ovoj tišini što je svuda oko nas vladala... A, sem toga, naša pešadija ležala je po okolnim njivama i livadama. — Zašto su nas izbacili ovoliko napred? — čisto zavapi narednik Milutin, vođa popunjavajućeg dela. Taj konjanik objasni nam unekoliko situaciju. Austrijanci posle poraza na Ceru beže glavnom snagom ka Drini. Ovde su samo njihova dosta jaka zaštitna odeljenja. On se nada da ćemo sada i mi stupiti u borbu da bismo ih proterali. Mučilo me je ljubopitstvo da vidim gde su njihovi rovovi i kako izgledaju. Zamolih Aleksandra da odemo na breg i vidimo. Približili smo se tako komandantima, među kojima je bio i naš komandir. Kad nas vide, priđe nam i onda nas povede iza jednog šipraga da nam pokaže gde su Austrijanci. Pred nama se spuštala blaga padina. Tu su bile, čini mi se, neke livade, zatim jedan šljivar, koji nam je unekoliko zaklanjao vidik. U podnožju je tekla reka. Teren se sa one strane dizao. Nad rekom je bila gusta magla. Na celom prostoru ni traga od neprijatelja. — E, vidite onu maglu — objašnjavao nam je komandir. — Neprijatelj je tu, njome obavijen, i tamo ga treba tražiti. Sunce se pomaljalo i vetar je ćarlijao. Kupine su bile rumene, maslačak otvarao cvetne glavice, a na vrhovima travki blistala se rosa kao suza. Sve je budilo prijatna osećanja... Ali topovi su tu, neprijatelj je pred nama, treba se tući, ubijati. A zašto sve to kad je život lep?... — Komandiri, napred! — začu se oštar glas komandanta diviziona. Komandir ode trčećim korakom. Za njim pođosmo i mi, ali se ipak zaustavismo na izvesnom odstojanju. Bio je tamo i komandant pešačkog puka i komandanti njegovih bataljona. Gledaju u kartu. Komandant puka pokazuje rukom prema strani gde je neprijatelj... Onda komandanti bataljona otpozdraviše i odoše žurno u pravcu puka... Malo posle, jedan bataljon poče da se svija i prilazi nama. Ispod samoga vrha se zaustavi. Komandant bataljona razgovarao je sa komandirima četa, pokazivao im i on rukom u pravcu reke. Komandiri se odvojiše i začu se komanda: — Nož na pušku! Zablistaše bajoneti na suncu kao hiljade malih sijalica, i cela masa kao da se sledi. Komandiri su izdvajali neke vojnike kojima su nešto objašnjavali, i patrole odmah krenuše. Stisnutih usana, ukočena pogleda i ledenog izraza, promakoše vojnici pored nas. — Otkoči pušku! — viknu jedan, sigurno vođa patrole. Na vrhu zastadoše da osmotre teren pred sobom, pa obazrivo, zverajući na sve strane, kretoše napred. Osećao sam laku drhtavicu pomišljajući šta bih da sam na njihovom mestu. Divio sam im se... Zadatak je njihov očajan: da se kreću sve dok ih neprijatelj

40

ne opazi i ne pripuca na njih. Oni treba svojim grudima da otkriju neprijatelja i da poginu sada, kroz koji minut. I opet idu sigurno i smelo... Izgubiše se iza vrha. — U strelce! — komandovali su komandiri četa. Kao kad prhne jato, rasu se ona gomila, uz kloparanje fišeklija, i zaustaviše se ispod vrha. Pogledaju vojnici levo i desno. Odmeravaju rastojanje. Neki pretrčavaju menjajući mesto, da su uz nekoga prijatelja ili druga. Komandiri primaju poslednja naređenja i posle toga priđoše streljačkom stroju. Vojnici se uzvrdaše. Neki sedaju da pritegnu obuću, druge žulji torba pa je skidaju, a većina trči u šiprag da svrši nuždu. — Požurite, požurite!... Zar sada nađoste?!... — viče nestrpljivo komandir. — Šta je to? — razvika se komandant puka. — Poručniče, gde su vam ljudi? Komandir se nervozno okreće i šalje ordonansa da istera vojnike iz šipraga. Izvlače se leno, zakopčavajući polako odelo, kao da ne čuju viku komandanta puka. Ne boje se nikakve kazne više, jer vide da im sada predstoji najteža dužnost i najveća opasnost. Gore biti ne može. Hteli bi još malo daha, života — makar komandant puka vikao i pretio. Komandir zviznu u pištaljku i komandova: — Kreći! — i poravna se sa vojnicima. Krete centar, krila malo zastadoše, ali na vrhu se svi sačekaše... Streljački stroj, poravnan kao na vežbalištu, sruči se najednom iza brega. Trže me otegnuti uzvik: — Marrrš, marrrš! — Okretoh se i videh kako vojnici četvrte baterije izvlače topove na vrh brega. Priđe nam komandir i reče da je naša baterija određena da ih prati i da ćemo uskoro poći za pešadijom. Četvrta baterija štitiće i nas i pešadiju u nastupanju. Primakosmo se vrhu da vidimo gde je pešadija. Patrole se ne vide, ali streljački stroj nastupa obazrivo. Niko ne zaostaje. Desno krilo preskače neku vrzinu, te malo zalomi. Centar naiđe na šljivar. Vidimo kako pojedinci u prolazu lome grane sa šljivama. — Pazi, pazi — govori nervozno komandir — sakupljaju se oko onoga, pa će im đavo biti kriv. — Nisu već dva dana ništa jeli — dodade potporučnik Aleksandar. — More, zar im je stalo do jela sada! Levo krilo se izgubi u jednome kukuruzištu... Naskoro se pojavi na onoj drugoj strani. Pred njima je sada livada, te vojnici zastadoše. Verovatno osmatraju. Centar zamače iza onoga šljivara... — Ovde nema neprijatelja? — zapitah komandira. — Po izveštaju konjice, oko reke su... Magla se razredila i jezičasti pramenovi penju se uz gudure sa suprotne strane reke. Sunce tek što nije obasjalo kotlinu... Obuzelo me čudno stanje... Dva

41

suprotna osećanja strujala su naizmenično: radost, da neprijatelja nema, i strah, da oni ljudi ne izginu. Mesto me nije držalo. Od uzbuđenja drhtale mi ruke. Ali komandir i Aleksandar nisu, srećom, ni obraćali pažnju na mene. Najednom pretrnuh... Pucanj... drugi, više njih. Dah mi stade. Na levom krilu vojnici polegaše usred one livade. Ali ne pucaju... Pobauljke kreću... Neki pretrčavaju do jedne vrzine. I ostali se pridigoše i sad su poravnani uz živu ogradu. Osmatraju... Puške se čuju sve češće. Jedan pogrbljen trči duž ograde. Sigurno je ordonans. Ali, videće ga!... Sad se vraća, zastade, eno ga gde leže i on. Odahnuh malo. Vojnici se slepili sa zemljom, kao da su ukočeni... Odjednom grmnu složan plotun i laka prašina se diže duž celoga stroja. Od nekoje strane učestaše pojedinačni pucnji, mitraljez poče da para... Grunu još jedan plotun, najednom učestaše pucnji, još brže, kao da vri, kao da ključa, i prasak se rasu po širini. — Eno, eno ga neprijateljski rov! — uzviknu komandir gledajući durbinom. Pucnjava kao da rastera maglu. Sunce preli zracima reku i na suprotnoj obali se pojaviše sveži rovovi. Videli su se sada otvoreno. Nazad više ne mogu, a u pitanju su njihovi životi, te se huka i prasak poveća još jačom žestinom. — Popravnik pedeset dva — začu se artiljerijska komanda. — Hiljadu šest stotina. Škljocnu zatvarač i tresak prolomi vazduh. Eho se odbi od bregova i sruči se kao gromovita grmljavina negde u jarugu... Sa napregnutom pažnjom posmatramo gde će metak pasti. Svitnu šrapnel i sunu iz njega gust dim... Dimljive lopte ostadoše nepomično u vazduhu pozadi neprijateljskih rovova. — Skratite daljinu! — naredi odsečno komandant. — Hiljadu četiri stotine. Zrna zaparaše vazduh, onda zašumeše, zatim iz vazduha dopre kao neki šapatljivi šum, za trenutak sve zaneme... I svitnu. — Hiljadu pet stotina. Naša pešadija, podstaknuta artiljerijskom vatrom, otvori još žešću paljbu. Pucnji od pušaka i mitraljeza sliše se u jedinstven, gromki tresak. Vazduh je u kotlini treptao. Ptice su izbezumljeno lepršale u visini. — Neka vodnik drugoga voda ne drema! — viknu besno komandant. Onda se obrati komandiru: — Razornom! Drveta se poviše od silnoga treska i u ušima pisnu. Nesvesno smo pritiskivali ušne školjke. Ogromni komadi zemlje su odletali u vazduh, naposletku osta crn stub dima kao nadgrobni spomenik. Granate padoše ispred rova, neposredno pozadi, negde u reku, i mlaz vode izbi kao vodoskok, a četvrta udari posred rova, odakle polete neki krupan predmet, kao ruka ili noga. Spustih durbin, a pred očima mi zamagli. Da li je moguće?

42

— Vide li?... Oni pogiboše! — zapitah Aleksandra. — Naravno, ako nećeš ti njih, oni će tebe. Zaista... naravno. Strategija je dovela mase ljudi na puščani domet; zakon kaže: ako odstupiš, bićeš ubijen; a taktika veli: ubij ti njega, da ne budeš ubijen. — Po pet razornom granatom. Kao da su se nišandžije utrkivale u brzini, pucnji su se sustizali ili slivali u urnebesni prasak, a iz topovskih cevi je suktala vatra kao iz nekog kratera. Granate su uz strahoviti tresak rile zemlju, prevrtale rovove, obarale drveta, kamenje je prštalo... Puške zamukoše pred užasnim i veličanstvenim prizorom. I pred navalom čelika kao da se ugasi razum i savest ljudska, grudi su se širile od nekog zadovoljstva... sa ushićenjem posmatrali smo smrtnu agoniju neprijatelja. Pešaci se digoše iz svojih zaklona. Kao da se nešto rešavaju, osmatraju. Najednom, probiše se kroz vrzinu i uz gromki usklik: „Ura, ura!“ poleteše ka neprijateljskim rovovima. — Prekini paljbu — viknu komandir. Sa uzdržanim dahom posmatrali smo njihove skokove. Puške pripucaše. Jedan zastade, drugi pade ničice i više se ne krenu. Ali ostali su odmicali. Odnekuda, začu se mitraljez i streljački stroj se povi, neki padoše, drugi odmičući naglo nagrnuše nadesno i prilegoše. Pojedinačni pucnji su sve češći. S napregnutom pažnjom osmatramo gde li je taj mitraljez, a nezajažljivi bes nas obuzima da mu ni parčeta ne ostane, ako ga samo neko ugleda. Trenuci su očajno dugi. Ostavljeni onako sami, a izloženi otvoreno, pešaci se grčevito brane. Ali ne odstupaju. Pobauljke ili u skokovima pritrčavaju nekome kamenu, grumenu zemlje ili drvetu, odakle pucaju. A mitraljez kao da je pobesneo... Telefonista dotrča i javi kako komandant bataljona izveštava da se neprijateljski mitraljez nalazi u šumi, ispod velikog hrasta. — Osmatrajte brže, svi osmatrajte! — viknu usplahireno komandir diviziona, — Eno ga! — uzviknu vodnik četvrte baterije, i priđe komandiru da i njemu pokaže. Komandir odmeri brzo regletom skretanje, i odmah se okrete bateriji: — Trideset hiljaditih levo. Plotun zdesna... Jedan zalutali kuršum zviznu iznad naših glava, te uvukosmo glave u ramena. Odmah za njim drugi pljasnu u drvo pored nas. — Ovaj kao da nas nišani — rekoh unezvereno Alek-sandru. — Ne boj se. Dokle ga god čuješ, budi spokojan. Onaj što ti je namenjen, taj se ne čuje. Nimalo me nije utešio, jer smo se nalazili u položaju kada ga možemo i ne čuti. Moje razmišljanje prekidoše pucnji topova, te prinesoh durbin da osmatram. Plotun je bio rasturen, i neki se šrapneli izgubiše u šumi. Komandant se nešto

43

ljutio, ali ga ja nisam čuo, jer sam sav bio u iščekivanju i strepnji da li će opet zafijukati kuršum. Činilo mi se da je sada odsudan čas, i da od ovoga plotuna zavisi sudbina sviju nas... Šrapneli se rasprskoše gotovo jedan pored drugog, iznad hrasta. Kotlinu je obuzimao ropac. Gruvale su negde i bombe, ali oni sa livade ni da maknu. Ko zna... da li su živi. Komandir je skratio odstojanje i šrapneli kao buketi okitiše hrastove grane. Mitraljez umuče... Možda se samo pritajio dok ne promeni mesto. Zmija se ne plaši trnja, već je treba tući u glavu. U čelične cevi uleteše žute razorne granate. S uzdržanim dahom smo osluškivali njihov let, kao da se izgubiše negde nad kotlinom, da najednom riknu strahovite eksplozije, drmajući hrast iz korena. Sva okolina zapurnja od prašine i dima. Plave bluze bežale su u paničnom strahu na sve strane. — Udrite šrapnelom! — viknu neko. U kotlini se začu poklik: „Ura, ura, ura...!“ Oni sa livade se pridigoše, razređujući se, pa kretoše pognuti, pređoše oranicu, već su blizu obale, onda potrčaše vičući: „Ura“... Neki zaostaju, sigurno su ranjeni, jedan pade... pokušava da se digne, opet pade na leđa i osta nepomičan. Ali ostali odmiču, već su blizu obale i naglo se strmoglaviše u reku. Stroj se izgubi... Zapraštaše bombe i prašina se diže oko neprijateljskih rovova, odakle se pomoliše bele marame. Onako, u sivim odelima, puzali su pešaci kao gušteri uz obalu. Nekolicina izmigolji i za tren oka uskočiše u neprijateljski rov. Austrijanci se podigoše, neki uzmiču, hteli bi da beže, ali pristigoše i ostali, te se izmešaše sive i plave bluze. Naši im vojnici prilaze kao da ih pretresaju. Na jednoj strani počeše da ih svrstavaju. Nekima skidaju obuću... Pozadi rovova sakupljaju se naši vojnici i guraju nešto u svoje torbe. Sigurno su naišli na magacin hrane. Na tome prostoru su oni suvereni gospodari. Ali za kratko vreme. Nailazi bataljon iz rezerve, prima zarobljenike i njihovu imovinu. Streljački stroj nanovo krete i izgubi se u šumi. — Neka komandir pete baterije kreće odmah! — začu se oštar glas komandanta diviziona. NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA Trebalo je izići iz ove njive na seoski put, ali je prolaz bio rđav, te smo čekali da vozovi izlaze pojedinačno. Za to vreme priđe nam jedan starac, obrastao u bradu i poguren, kao da je uklet. — Pomaže bog! — i starac se zaustavi da predahne. — Otkud ti, stari, ovde? — zapita ga podnarednik Trailo.

44

— Lutam tako ne bi li poginuo. Pa me ni dušman neće... Nego kaži ti meni jedno... Ima li pravde? — Ima, čiko. — Dobro... a ima li zakona? — Ima... — A ima li Boga? — Sigurno da ima... — E, lepo... Sinovi i unuci odoše mi na vojnu, da vas Bog poživi! — i starac se dohvati za kapu. — Švaba mi opljačka kuću i sve odnese... A vi, hristijani, dođoste i pogaziste mi ovu njivu... Pa ko će to da plati?... A? Vojnici se sakupili i slušaju. — Švaba će da plati, čiko — upade neko od vojnika. — Švaba, je l? — stari nakrivi glavu na stranu odakle dopre glas. — Švaba je platio i zaplatio, psi mu koske razneli... A ti Milane Dobriću, lipši sada nad porušenom kućom, ovako star i jadan. Logika nije dogma, i svako doba ima svoje razloge. Tu se rodio, preko devedeset godina živi i primio je amanet od svojih da čuva kuću i ovu njivu. To je jedina njegova dužnost. Narednik Milutin, inače učitelj, priđe starcu i dodirnu ga po ramenu: — Čiko, sve će ti se platiti. Idi kod one gospode gore n neka ti oni dadu napismeno. Došao je red i na nas. Konji su se morali zaletati da bi izvukli vozove uz jednu kratku, ali tešku uzbrdicu. Na vrhu smo se sačekivali. A kada beše izvučena i poslednja kara, slučajno se okretoh i, među pogaženim i posečenim kukuruzima one njive, ugledah starca kako osta sam, kao neki istruleli panj stoletnoga hrasta. Zamakosmo preko vrha i pođosmo padinom, ka reci. Pokraj puta bila je koliba i pred njom je ležao mrtav dečak. Zaklali ga. Glava mu zabačena unazad i širok otvor zjapi iz grkljana. Detinje ruke bile su krvave i zgrčene. Vojnici zastaju užasnuti... Potom ljutito mašu glavom i osvetnički stežu pesnice. — Ih, ih, ama ni jednoga živoga ne treba ostaviti! — govorili su među sobom. Silazili smo lagano provlačeći se uskim putem, oivičenim paviti i kupinom. Čelo baterije naglo zastade, te vozari najahaše. Posmatrajući sa visine konja, videlo se kako vojnici nešto sklanjaju s puta. Jedan poslužilac prvoga topa beše zaostao i brisao ruke o travu. Na moje pitanje šta radi, reče da su sklonili jednog našeg mrtvog vojnika, i pokaza mi rukom iza vrzine. Vojnici se provlače da vide, ne bi li ga poznali. Do pre pola časa bio je živ, a sada svi gazimo po njegovoj krvi, kao da je to obična bara. Odnekud se čulo zapomaganje. Jaukao je ranjenik, koga su četiri pešaka nosila u šatorskom krilu. Po putu se video krvav trag. Sretosmo i grupu ranjenika. Bili

45

su ranjeni ko u glavu ko u ruku. Stavili im privremene zavoje, koji su već počeli da krvave. Ubledeli i paćenička izgleda, zastali su sa strane puta da propuste bateriju. Vojnici našli svoje poznanike i u prolazu čuh jednoga ranjenika gde veli: — Vala, ako se ko od onih vrati Franji, neka se pofali... Iz kukuruza iznose mrtvoga vojnika. Ruke leša još su mlitave, glava zabačena unazad, a oko usana sveže masnice krvi. — Kuda ga nosite? — zapita neko. — Naredili ni da ih sakupimo i da skinemo državsku spremu! — i, kao vreću, spustiše leš da se odmore. Iako se smrt keseri gotovo iza svakog žbuna ima ipak nečeg jezivog u ravnodušnom izrazu ovih ljudi... Ili su se možda navikli na pomisao da to isto i njih može snaći, pa je utrnuo svaki osećaj saučešća i samilosti. Sunce zađe za oblačak i kratka senka prelete preko razbojišta. Onda se zalepi za suprotan breg iskrivljena, raskrečena, kao užasnuta prilika, i zamače nekud iza vrha. Opet zastadosmo, jer se isprečili neki konjovoci koji sprovode pešačku municiju. Viče komandir da se sklone, i grešne komordžije pritisle konjiće iz sve snage uz vrzinu, da ih ne zakače topovi. Ipak se jedan konj oburva i pade među zapregu, odakle ga jedva izvukoše. — Ja slavu mu, kolišni je, a naleće kao da je pobesneo! — veli podnarednik Živojin uzjahujući svoga konja. Žurili smo sada da stignemo ostale. Naiđosmo na poljanu, gde se put rasipa u mnogo izlokanih stazica. Sa ove poljane se silazi pravo u reku, a s one strane su bili njihovi rovovi. A ovu čistinu je trebalo pretrčati i probiti se slabim grudima kroz čitav roj čeličnih zrna... Setih se baš tada kako su, za vreme ovoga juriša, ljudi spokojno sedeli u dalekoj pozadini, ćaskali pred kafanama, dok su ovde molećivo pogledali u nebo, drhtali, strepeli, zatim golim grudima naletali na bajonete i umirali... Izgleda kao da su se mrtvi oslobodili muka. Ali je mučno posmatrati onoga jadnika koga je zrno udarilo u glavu, pa mu pozadi viri parče mozga. Leži jednim obrazom priljubljen za zemlju, jedno oko mu poluotvoreno i vlažno. Još diše i nesvesno pomera ruku. — Zašto ga ne sklonite? — zapita potporučnik Aleksandar. Jedan od vojnika mrzovoljno klimnu glavom, pa, vadeći pikavac iz usta, mahnu rukom: — Neka bar na miru umre... Koliko li njih leži još po jarugama i njivama. I iznenada mi pade na pamet, šta li je bilo sa onom patrolom. Mučila me je strepnja da ne naiđem na koga od njih, jer su mi njihovi likovi ostali u svesti, te su mi bili bliski. Ali mučno je zagledati, jer su svi mrtvi imali podjednako mučenički izraz, te su naličili jedan na drugoga.

46

Pregazismo reku. U rovovima su ležale plave bluze na gomilama. Bilo ih je sa polomljenim nogama i otkinutim glavama. Osećao se zadah sveže krvi i teška usparina dizala se iz vlažne zemlje. Neko je ječao među gomilom leševa i naši vojnici izvukoše ranjenika sa prebijenom nogom, da se videla gola kost zglavka. Sa izmučenog lica su kapale suze i ranjenik je sklapao ruke, moleći za milost. Iako je do malopre pucao, ljudi su ga sažaljivo posmatrali i podvezivali nogu da zadrže krv. Pričekasmo da se zatrpaju rovovi, da bismo mogli preći. Radili su žurno zarobljenici, jer su ih oni i kopali. Za to vreme pešaci pretresaju telećake zarobljenika i vade duvan, kafu, šećer, i trpaju sve u svoje torbe. A po razbojištu se razmileli i Jankulj, i Vučko, i Tanasije... Čak i Krsta vozar zapalio neku lulu i cima guste dimove. Ali mu se nešto ne sviđa, zagleda mrzovoljno lulu, pa je sa nekim preziranjem baci u reku. Za nama naiđe još jedan pešački puk i oficiri s teškom mukom zadržavaju vojnike da se ne raziđu po rovovima. Poneki su se ipak iskradali, i posle se hvalili novim cokulama. To im je bilo kao neko predovoljstvo, te im se u ovakvim trenucima mnogo štošta gledalo kroz prste... Svi su ti ispadi bili isuviše neznatni prema onome što oni žrtvuju. A posle, nisu već dva dana primili hranu. Kada smo krenuli, vojnici su plen bratski delili među sobom. Na Tanasiju nove cokule, a na leđima žuti telećak, gde je smestio telefon. Onako šepav i mali, zadimio lulu, stavio ruke u džepove srozanih čakšira, prsi se i zahteva da mu se čak i rudni vozari sklanjaju s puta. A Jankulj našao neki budilnik, pa se vojnici sakupili i zagledaju; — Gde ga nađe? — pita ga potporučnik Aleksandar, čudeći se. — Gospodin potporučnik, ovaj, ja priđo jednome da vidim kako mu je... — Je li bio živ? — Jok, gospodin potporučnik, ležao je potrbuške, ovako... Pipnu ga ja, a on ladan. Teke najednom ču, kako nešto „cuka“. Ja zaglednu bolje da se uverim da ne zabušava, pa ga dovati za telećak... — E, oca ti tvoga, pravo za telećak! — smeje se potporučnik. — Pa mislio čovek da mu je tu srce! — kaže podnarednik Živojin. — Gospodin potporučnik, bogami, tu je „cukalo“. Ja zavučem ruku, teke nešto tvrdo. Izvadim... ono sat. Zagleda i Aleksandar časovnik, i veli da je iz neke naše radnje. Sigurno ga je i taj digao u prolazu, dok nije dospeo u ruke Jankulju. Puče puška u blizini, još jedna, zatim sve brže, onda se rasu brza paljba negde ispred baterije, a i pozadi... Zastali smo zbunjeni i preplašeni. Artiljerija u tesnacu, opkoljena sa sviju strana, predstavlja gomilu gvožđurije. Komandir naredi da posluga bude na svojim mestima. Napred je bila velika uzbrdica, a pozadi se pucalo. Tako pritešnjeni zverali smo unezvereno, očekujući da se desi

47

nešto najstrašnije... Ali pucnji najednom prestadoše i začusmo kako huči motor aeroplana. Setismo se da su njega gađali naši pešaci. — Bogami! — manu glavom Trailo. — Ja sam bio gotov da okrenem niza stranu sa sve top, makar i glavački — veli Milojko, prednji vozar. — A Petar otkačio lafet, pa mi kaže, spremi da tempiraš na karteč! — priča Stanko tempirač. Uglavnom, svaki je mislio na svoj posao. Svi su pošteno priznavali da im nije bilo prijatno. Samo se Tasa telefonista hvalio kod posluge drugoga topa kako njemu nije ništa bilo, i kako ne treba da se plaše kad je on među njima. Tanasije se provuče između točkova i sede na lafet. — Marš, životinjo jedna — viknu Živojin podnarednik — zar sada na uzbrdicu nađe da sedneš? — Pa klecaju mu kolena, podnaredniče! — smeju se vojnici Tanasiju. Kada i poslednji voz beše izvučen na plaTo, komandir naredi da se stane, dok pešadija ne izbije na određenu kotu. Gledajući sa ove visine, ćuvici štrče prema horizontu kao vrhovi talasa uzburkane vode. Planine su bile neme... Ponegde se samo vidi naš pešak kako izbija na čistinu, i kreće se slobodno kao da korača po svojoj njivi... Austrijanci su bežali u paničnome strahu, da ih ni puška nije mogla stići. Vojnici, već malaksali od nesanice i zamora, posedali pored topova, čupkaju i grizu travu. Da li od dosade ili gladi?... Komora nas nije stigla. Ali ipak, niko se ne žali. Stižu i prednji delovi glavnine pešadije. — Kuda, druže?... Gde si zapeo? — zapita u šali komandir jednoga pešaka. — U Bosnu, gospodine kapetane. — A gde ti je pasoš? — Eve! — i pokaza pušku. Za njima pođosmo i mi. Ali sada je velika nizbrdica, te se suljaju vozovi, iako su ukočeni. Komandir naredi da se prednji i srednji konji ispregnu, a vojnici konopcima da vežu topove i vuku unazad. Siđosmo jedva tako u jedan potok. Tu napojismo konje. Onda opet uzbrdo, dok ne stigosmo u jedno selo, čini mi se rekoše da se zove Sikot. Dugo smo tu čekali. Kada smo krenuli, sunce se već klonilo zahodu, a hladnjikav povetarac je pirkao. — Bre, pa velika ni zemlja — čudi se Miloš, srednji vozar. — Ja sve mišlja, ete tu SMO, na graNici. Kad se ono oteglo mnogo! Onda računaju vojnici koliko smo maršovali mi, a koliko bi trebalo Austrijancima da do đu do Timoka. — Oni se, bre, skršiše na ovo brdašce, a štagar planina mi prejahasmo dok dođosmo dovde.

48

— Kako!... Istopili bi se do Čestobrodice, ka sneg. Tako misle vojnici, dok im creva krče od gladi. A ipak, cele noći gurali su topove. Išli smo kroz neku šumu, silazili, peli se, i tako do zore, kada zastadosmo na nekom kamenjaru. Više se nije moglo dalje. Ljudi su već bez snage i daha i, kako stadosmo, gde se ko zatekao, legao je i zaspao mrtvim snom. Sunce je izlazilo kada me je neko povukao. Po navici sam skočio, ali nisam bio svestan svojih postupaka, niti sam znao gde se nalazim. Zatim smo vukli vojnike, koji su se tromo dizali, gledali nesvesno, naslanjali se na štit topa i spavali u stojećem položaju. Na licima ljudi su se još dugo ocrtavali otisci kamenja, ili nekoga busena a oči im bile crvene i očni kapci naduveni. Vozari su utrošili i poslednju rezervu zobi, a za ljude nije bilo ničega. Već je treći dan kako ne primaju hranu, a šljivara u blizini nigde ne beše. Konji su vruštali zob, a ljudima je voda udarala na usta gledajući kako konji halapljivo jedu. U daljini se povremeno čuju puške. Nagađamo gde smo otprilike sada. Noćas smo išli sve nekim prečicama i stazama i niko nije uočio važniji objekt pomoću koga bismo se orijentisali na karti. Čudimo se ko li nas je to vodio noćas i kako se taj snašao po ovoj mračnoj noći. Naiđe komandant diviziona i priđe komandiru. — Naredite da se vojnici prikupe. Neka kod konja ostane samo po jedan vozar. — Baterija mirno!... Pozdrav nadesno!... Gospodine potpukovniče, stanje baterije ratno... Komandant dojaha prema sredini stroja i pozdravi: — Pomozi bog, vojnici! — Bog ti pomogô! Čulo se samo truparanje kopita njegovog konja o kamenito tle, te komandant zateže dizgine. Kljusina diže glavu, frknu na nos, zabaci uši unazad i umiri se. — Vojnici!... Videli ste kako je neprijatelj pokušao da oskvrnavi našu zemlju. U pobedonosnom hodu, carska vojska ubijala je žene, starce i nejaku decu. Ali kad je zakoračila dublje u našu zemlju i naišla na mušku snagu i vaše snažne mišice, izbačena je na đubre, gde ima da se raspadne. U amanet nam je ostavila ćesarska vojska svoje mrtve, svoje topove i ostalu spremu. Vojnici!... Mi nismo još kazali svoju poslednju reč. Biće dana i megdana, kada ćete pokazati svoju punu vrednost, da će i pokolenja sa divljenjem ukazivati na vaše junačke podvige. Zasluga je vaša velika. Ali je isto tako značajna uloga i onih koji su nas vodili. I u ovim velikim danima, na ovom svetom mestu, na domaku pogleda i sluha neprijateljevog, uzviknimo složno, jednoglasno, da naš glas odjekne preko brda i dolina bosanskih, da živi naš Vrhovni komandant! — Živeo, živeo, živeo!

49

— Kapetane — okrete se komandant komandiru — okrenite bateriju nalevo-krug i krenite u pravcu Jastrepca, gde ćete ući u sastav diviziona. Maršovala je baterija lagano, bez žurbe, dok se u daljini, preko Drine, videla rastrojena, rasturena i desetkovana vojska austrijska. Valjda iz straha da nas ne naljute, gledali su nas zaprepašćeno i nemo, dok je Tanasije, zavaljen na prednjak topa, pevao na sav glas: Aoj Bosno, sirotice kleta... Bilo je to osmoga avgusta hiljadu devet stotina četrnaeste godine... OKO JEDNE PREĐICE Vraćali smo se kroz predeo koji je bio u rukama neprijateljskim. Na svima stranama videli su se tragovi borbe i pustoši. U nemoćnome besu neprijatelj je ubijao nejač, rušio kuće, palio hramove. Svet zanemeo od straha, stoji skrštenih ruku nad svojim jadima i uzdiše. Slika je bila isto onakva kao kada voda posle snažne bure izbaci na obalu polupane stvari i smrvljenu travu. Ali kroz prokletstvo i uzdah, u očima ljudi se ipak nazirao zračak radosti što su bar sačuvali goli život... Osveta je stigla. Na poljima leže naduvene lešine iskolačenih očiju, a jata gavranova se pripremaju za gozbu... Ili se pogruženi i zaplašeni provlače zarobljenici kroz porušena sela i, kao da očekuju strašnu presudu, upućuju na sve strane molećive poglede. Vojnici ih ne gledaju više. To su bili nekada ljudi, a sada su živi leševi, koji gamižu zahvaljujući samo onim dobroćudnim trećepozivcima, koji trapuljaju po ovoj vrućini za njima, čuvajući ih uz put od gneva nemoćnih staraca i baba. Sunce upeklo, a umor stigao. Vozari sjahuju da ne bi zamarali konje, a i da ne bi zaspali i sami. Narednik Milutin sedi na topovskom prednjaku, vezan kaišem, presamitio se preko ograde, opustio ruke, a glava mu klimata i sam se njiše kao napukla grana... Hvalio se posle kako je izvanredno spavao. Izišli smo iz oblasti gde je gospodario neprijatelj. Narod nas sada dočekuje kao svoje spasioce, iznoseći vino, vodu i hleb. Ali nas su umor, a sada sunce i prašina smlatili toliko da nismo bili svesni naših uspeha, niti smo umeli da se pravimo ponosni kada nas je narod pozdravljao... Gledamo samo u osenčene zabrane i očekujemo komandu da se jednom stane. Već je i sunce zašlo. Pirka svež povetarac, večernjača svitka, topovi se kotrljaju i dalje, eto tako, od rane zore, da su posustali i ljudi i konji... Naiđosmo na jedno ušoreno selo i na raskršću se sakupili seljaci, starci i žene. Tu zastadosmo. Pričaju seljaci da se vodi velika bitka oko Šapca, i da je silna vojska otišla na tu stranu... Oči mi se sklapaju i ceo razgovor slušam kao kroza

50

san, te obodoh konja da vidim zašto smo zastali. Pored puta ugledam siluetu konjanika i čujem glas potporučnika Aleksandra. — A, je li, pa... kako ti, snao, bez čoveka? — E, šta ću, kad se mora... Ja se najednom razdremah. — Eh, ne mora se, nego tako ti hoćeš. Eto, ovaj... i ja sam ostavio ženu... Kako da ti kažem, ni meni nije lako, a veliš muka je i tebi, pa baš nam ništa ne bi falilo... — Vidim da si đavo... — Na svoja mesta! — začu se komanda, i baterija krete. — Ne da mi se — veli očajno Aleksandar. A znaš kakva je! Pitam ga otkud je vide u mraku. — E... suknja... Ne dremaj, dronjo, već drži konja na dizginama — viknu na srednjeg vozara, kome se konj saplete. — A znaš... nije pravo. Ja bih mobilizaciju protegnuo i na žene. Mi dajemo živote, pa neka i one prilože nešto. Puk je skretao sa puta na neku livadu. Vratih se u svoj vod. Od Šapca je dopirala neprekidna pucnjava i tresak se prenosio kroz zemlju kao potmuli tutanj, koji nas je uspavljivao. Sutradan produžismo... Mislili smo da ćemo ka Šapcu, ali puk krete na suprotnu stranu, ka Valjevu. — More, šta te se tiče!... U ratu se nikad ne pita zašto ovo, zašto ono. Idi tamo gde ti se nareda! — veli na jednom zastanku kapetan Jovan. — Jer, bio na Drini, ili na Šapcu, ili na nekoj trećoj strani, uvek te isto čeka: popravnik, mesni ugao, plotun zdesna... — More ćuti, bogati, ovako fino! Pristajem ja na ovakvu rezervu do kraja rata. Dok mi stignemo, a oni završili borbu, i tako pokupimo samo „šnjur“! — veli Dušan Pop. — To ti je kao ajnc, kad vučeš na sedamnaest — objašnjava stručno narednik Milan. — Slika ili desetka. — On se maši za džep i veštim pokretom razvuče karte kao lepezu. — Vuci, Pope: slika ili cifra! — izvadi groš i stavi na topovski točak. Dušan se premišlja, zatim hitro izvuče jednu i stavi je u šajkaču. Onda je polako pomalja i žmirkavo gleda. — Pih! — baci Dušan kartu i stavi groš na točak. — Valjda i ti, pope, sada uviđaš da je bolje dobiti groš, nego izgubiti dinar. Šta ćeš... posao je posao! — i Milan ode u svoju bateriju. Vojnici na maršu razgovaraju o kući, o selu. O ratu najmanje govore. Geografiju slabo znaju, a, usled neprekidnog maršovanja u raznim pravcima, izgubili su orijentaciju, pa im je svejedno išli na Šabac, ili prema Valjevu. Oni samo po pucnjavi cene na kojoj je strani neprijatelj.

51

Uz put nailazimo na zbegove. Sigurno su iz okoline Šapca. Starci kao da se skamenili, žene mašu glavom i uzdišu, a deca istrčavaju na drum i veselo nas posmatraju. Saopštava vođa odeljenja da je rudni dešnjak pao, te je četvrti top zaostao. Odmah dođe komandir. Tu se stvori i komandant diviziona. Nesrećna životinja, onako upletena, ležala je nemoćno u prašini. Komandant je kolutao očima. — Naravno, kapetane, trebalo je voditi računa... obilaziti, obilaziti što češće. — Molim vas, tu su vodnici... Ja sam po dužnosti gledao strogo vođu odeljenja, dok je ovaj u sebi psovao vozara. Sve po nadležnosti, iako je očigledno i svima jasno da je životinja bila gladna i premorena. U prisustvu komandanta svi smo se starali da otpregnemo konja i tako smo samo ometali vozare, koji bi se u onom spletu kaiševa umeli bolje snaći. Vojnici su pokušavali da dignu konja. Ali glava njegova tresnu o zemlju kao bačena klada i životinja je tužno gledala staklastim očima, dok su joj nozdrve bile raširene, a slabine se teško nadimale. Za jednoga komandira veće nezgode nema. Ama da je deset ljudi palo, lakše bi podneo. Po kratkom postupku bi dostavio: nestao, razboleo se, umro na putu, i tražio bi popunu. I nikome ne bi odgovarao... Ali za jednoga konja treba izveštaj lekara, onda komisijski izveštaj, zatim nastaje čitav splet administrativnih formalnosti o rashodu. I komandir je uvek pod sumnjom da nije dovoljno vodio računa. A to mogu lako da mu i u ocenu stave, i time je njegovo napredovanje za dugo vremena obustavljeno... Konj stenje i komandir očajno gleda kako životinja grize zemlju. Onda naredi da jedan vojnik ostane pored konja dok ne lipše. Uzjahujući, dobaci vojniku da ne zaboravi potkovice. Makar štogod. Puk je stigao u Valjevo u prvi sumrak. Točkovi topova zatakaraše jače o džombastu kaldrmu, i kao da nas to prenu od onog jednoličnog šuma po seoskim drumovima. Pred osvetljenim kafanama posedao svet i posmatra nas radoznalo. Još piju i pivo... Prođosmo most i, na kraju varoši, na nekoj poljani, gotovo u sam mrak, postavismo bivak. Strogo je naređeno da se iz logora niko ne udaljuje. Zbog toga je mrmljao potporučnik Aleksandar. — Ja, čuvaju nas kao „inštitutke“. Dok je učitelj Milutin razmišljao: — Naprotiv... Ljudima sada treba pružiti malo razonode. Dojadilo mi je da gledam uvek ista lica. A Milan je išao od šatora do šatora, mešajući karte, i tražio nekoga „džentlmena“ koji bi mu izišao na megdan junački: od farbla, preko ajnca, sve do rauba. Šta ko voli... Sem tablaneta, koji igraju usedelice, a žandara barabe. Ali umor je savladao ljude i naskoro je ceo puk spavao. Još se ni zora nije pojavila, a naređen je iznenada pokret. Komandir reče: idemo sada na Šabac. Opet istim putem, po treći put.

52

Na izlazu iz varoši, propuštao nas je komandant i dobro odmeravao. Bez primedaba nije prošlo, ali htede da pobesni kad ugleda kako je otkopčana pređica na kožnoj navlaci kod usta cevi. — Molim vas — govorio je ljutito komandiru — to sve moram ja da vidim. I vi bi tako propustili... navlaka padne, razume se, u cev uđe prašina, a pored vas i vaših vodnika i kamene, i kad se otvori paljba, onda ode u vazduh i top, i ljudi, i sve... Komandir pocrvene, i pokuša da objasni kako navlaka ne može da spadne jer je cev pod penjućim nagibom. Ali to još više naljuti komandanta, i on zapreti komandiru kaznom. Komandir pozva nas dva vodnika. — Čuli ste — govorio je ljutito. — E pa, brate, ja više to neću da podnosim. Jeste li razumeli?... Izgleda mi da je vama sve drugo preče od nadzora u bateriji. Prilikom prvog takvog slučaja primeniću svoje pravo. Mi smo to isto ponovili vođama odeljenja, samo malo strože, a ovi, uza sve moguće psovke, nišandžijama. I tako, svi smo toga dana bili ljuti. Sretamo ranjenike koji pričaju da se kod Šapca vode očajne borbe, da ima mnogo mrtvih i ranjenih... — Naravno — veli potišteno Milutin — tamo ginu, a mi da povadimo oči oko jedne pređice... — Vala, braćo, iskreno da vam kažem — žali se Aleksandar — teže mi pada ova neprekidna vika komandantova, nego ceo ovaj rat... Sa mučnim i tmurnim raspoloženjem stigosmo opet u selo Veliki Bošnjak. Tu smo doznali da su naši zauzeli Šabac. — Taman mi pristignemo, a neprijatelj pobegne — trlja zadovoljno ruke Milan. U Bošnjaku smo ostali pet dana, a šesnaestog avgusta zorom kretosmo. Maršujemo pored već zrelih kukuruza, požnjevenih ili izgaženih njiva i napuštenih zaseoka. Pri zastanku slušamo udaljenu topovsku paljbu i cvrkut ševa. Ukoliko smo bliže Šapcu vide se još sveži tragovi borbe: porušene kuće, popaljeni koševi, razbacana vojnička sprema, među kojom se nalaze i kačketi austrijskih vojnika. Šabac se još dimio. Mi skretosmo pored varoši nalevo i zagazismo sredinom Mačve, sve do Lipolista, gde stigosmo pri zalasku sunca. PREKO SAVE Opet sitni mirnodopski poslovi. Obuka se obavljala bez volje, jer smo stalno u iščekivanju velikih događaja. Ljudi su obuzeti inercijom pokreta, pa bi hteli da ubrzaju rešenje, jer su se svi zavaravali mišlju da rat neće dugo trajati. Ali dani prolaze, ljudi se „fronte“ i poravnavaju, truba opet neprestano doziva dežurne i po ceo dan se raportira: „Baterija je u ratnom stanju. Nema ništa novo.“

53

Ali dvadeset trećeg avgusta digoše nas u tri časa izjutra. U četiri časa baterija je bila spremna za polazak. Komandir navukao rukavice i čeka da preda raport komandantu. Ni sa koje strane ne čuju se pucnji, te i ne znamo pravac marša... Dugo smo čekali. Ono ukočeno stanje pred polazak, kada se zatežu bluze i nameštaju šajkače, postepeno popušta. Oficiri susednih baterija se sakupljaju, a komandir skida rukavice i zavija cigaretu. Već je šest časova. Vojnici sedaju... Oko sedam časova sunce poče da pali, te smo se sklanjali iza prednjaka, a malo docnije odosmo pod neka drveta. — Je li, učitelju — pita kapetan Stanojčić narednika Milutina — ti si narodni čovek i prosvetitelj, pa ćeš znati da mi objasniš šta znači reč: konjosati! Milutin se smeška, jer ne zna da li treba da odgovori ozbiljno, ili u šali. — Je li? — Kako se uzme... — Jesi li video konja za praznim jaslima kad zažmuri i drema? Ili, brajko moj, kada se nama naredi pokret u četiri časa, a evo sad je devet časova, i mi zajedno sa ovim konjima dremamo ili konjošemo. — Rok službe, gospodine kapetane! — dobaci narednik Milan. — Bolje biti živ, nego mrtav. — E, e, ta je dobra... makar i konjosali! — Kapetan Stanojčić se najednom uozbilji, jer ugleda komandanta. — Na svoja mesta! Tek oko deset časova kretosmo. Niko više i ne pita na koju ćemo stranu. Sa nama trapulja polako i pešadija u beskrajnoj koloni. Naiđosmo i na neku komoru i komordžije se sručiše sa strane puta, dok prođe artiljerija. Grešne komordžije bije dvostruki maler: stradaju od svih mogućih ubojnih zrna i svaki još kao sa nekim preziranjem izgovara reč: komordžija. Sunce pripeklo, znoj kipti sa ljudi i stoke. Kad prolazimo kroza selo, ljudi ne mogu da se napiju vode. Bilo je to nekad kad su seljaci iznosili vino i vodu. Ali mnogo je vojske prošlo, pa je i ponestalo. A posle, postala je ova divizija i nekako ozloglašena, i narod čim sazna da mi idemo, odmah sklanja i ono malo što ima. Vojnici ipak, pronađu ponešto, sami, onako uzgred. „Sapletu“ se nekako preko plota, ili „zanemoćaju“, pa ulete u prvo dvorište. A kad izlaze, odlome čitavu granu jabuke, koliko tek da se „zakite“. Sunce je već zalazilo kada smo naišli na selo Glušce, i usred sela dat je zastanak. Starci i žene se okupili oko topova, po kojima leži s prsta debela prašina. Devojke se presamitile preko plota i zadirkuju umorne vojnike. — A je l, bolan, jesi l ženjen? — Šta mi vredi, jesam, ali kao da nisam. — A ovaj — gleda zavodnički jednu crnomanjastu potporučnik Aleksandar — veliš, dala bi. — Ju, grdan, ko ti to reče! — i devojke se zakikotaše.

54

— Je li, boga ti — priđe mi jedna starica — znaš li gde je Drinska?... Eh, jadna deco. Sin mi je tamo, i ja se svako veče molim Bogu da vas sačuva — stara se zagrcnu. Razgovaramo među sobom i pitamo se kuda ćemo sada. Još malo pa smo na kraju, Sava je blizu, a ni sa koje strane ne dopiru pucnji... Narediše da se konji nahrane. O ljudima i ne misle. Ali iskustvo poslednjih dana naučilo je vojnike da pripremaju sami rezervnu hranu. Uostalom, Mačva je bogata, a kukuruzi su sazreli, te vojnici lože vatrice i peku klipove... Nekuda odjahaše komandiri. Suton se spušta. U toru negde bleje ovce. Umorni pešaci polegali pokraj plotova, povlače poslednji dim iz kratke cigarete na kojoj se izređalo više njih, i već se nameštaju da odspavaju. Oko deset časova začu se odnekud ispred sela žagor i glasovi dopreše i do nas: „Diži se, ustaj.“ Bunovni ljudi tovare svoju, spremu. Pešaci se naslonili na puške i dremaju, a artiljerci posedali na lafet ili prednjak i čekaju. Začu se najzad kloparanje i, po noći, čitava reka ljudi krete u jednome pravcu. Od raskrsnice skretosmo desno... Vidi se silueta neke građevine, sigurno škole, a malo zatim zastadosmo. Čuju se glasovi: „Pešadija napred!“ Odjekuje klopot fišeklija i bat nogu... Kada naiđe i komora, onda krete artiljerija. — Drži desno! — čuju se uzvici i komordžije strčavaju sa strane puta, da propuste topove. Ali gube vezu, pokušavaju da se ispenju na nasip, i tada ih dočekuje psovka nekoga komandira. Preplašeni, ostaju zbijeni po strani, zverajući kroz noć ne bi li svoje negde videli. Na istoku zaplamti horizont i uskoro, bojažljivo i lagano, kao da se prikrada, pomoli se mesec. Ružičasti sjaj obasja ravnicu i sićušne ljude koji gamižu kao crvi. Iz pozadine dopre neki otegnut glas: „Drži desno-o! Artiljerija, drži desno!“ — A put uzan i još malo da se sručimo u jarak sa strane puta. Komandir naiđe i pita: ko se to dere. Stiže jedan ordonans i raportira: — Gospodine kapetane, naređeno je da propustite mostovi tren. „Mostovi tren“! — ponavljali su s čuđenjem vojnici, kao da se pitaju: šta će nam to sada! Komandir se našao u čudu, gde će sa topovima na ovom uskom putu. Onda naredi da posluga otkači zadnjake i da ih rukama gura prema jarku sa strane puta. I šest pari snažnih ruku podigoše zadnje delove topa i kara i lagano ih pomeriše, a konji se pribiše uz vrzinu. Put je bio slobodan. Kao neke ogromne, crne i zgrčene ptičurine u noći, promicala su kola natovarena čamcima. Vojnici suvozemne vojske, nenaviknuti na ovakve prizore, načetili se pored puta i posmatraju dugačku povorku čamaca, što je lagano odmicala. A neka crna slutnja i nespokojstvo ovlada ljudima. Gospodari su oni na suvu... Ali neugodno je imati posla sa vodom... Bojažljivo se raspituju koji ume dobro da pliva... Onda ležu pored puta i zure u noć.

55

— Pazi, mesec! — veli jedan. — Njega vide i u našem selu... Odvojeni od svojih kuća, gledaju grčevito u tu jedinu vezu, i zamišljaju svoje selo obasjano mesečevim sjajem... Mostovi tren je prošao. Kretosmo i mi lagano. Opet zastadosmo pred jednim selom. Bunovni seljaci, onako u košuljama, gledaju preko plotova. Rekoše nam da se selo zove Uzeće. Tada baš, negde desno i u daljini, odjeknuše potmulo pucnji topova. Pevci zakukurikaše. Bila je ponoć... Maršujemo ceo dan I ovu noć. Umor je savladao ljude i na svakom zastanku ležu pokraj puta. Stalno ih opominjemo da ne zaspe. Naslonjeni na štitove, u stojećem položaju, dremali su. Niko ne zna pravac, ni cilj ovoga napornoga marša. A maršujemo baš u pravcu Save. Blizinu njenu osećamo po svežem povetarcu. Potporučnik Aleksandar gleda kartu pri mesečevoj svetlosti i kaže da put kojim sada idemo vodi pravo na obalu... Vojnici slušaju i sumnjičavo vrte glavom. Po urođenoj selačkoj promućurnosti kao da uviđaju nemogućnost prelaza, i crne slutnje ih obuzimaju pri pomisli na vodu. Postali su tmurni i ćutljivi. Uozbiljio se čak i Tanasije. Čekali smo dugo ispred sela Uzeća. Pokraj puta se dizala neka ševarika i osećao zadah barske tinje. Istok se počeo belasati i svetao krug, kao oreol oko glave svetitelja, bivao je sve širi. A svež opojan vazduh ćarlijao je oko nas... Preplašene ševe lepršale su iznad naših glava. Naiđe ordonans iz štaba puka, te ga zapitasmo zašto ovoliko stojimo. — Zaglavio se mostovi tren u bari! — onda poverljivim glasom dodade: — Sada će biti prelaz. Na karti gledamo gde je ta bara. Od Mitrovice, gotovo do Šapca, paralelno sa rekom Savom, proteže se mrtva reka Bitva, široka sto, dvesta metara, a negde je i šira. Vidi se i jedan putić, koji se odvaja od nasipa i vodi do mesta zvanog Čevrntija... Nastalo je razrešenje onog mučnog stanja iščekivanja. Vojnici znaju šta im sada predstoji i, pribrano, gotovo nakostrešeni, očekuju i to čudo... vodu. Uskim seoskim putem, između njiva obraslih visokim kukuruzima, kretali smo lagano ka prelazu na mrtvoj reci Bitvi. Sa visine konja, posmatramo levo i desno mirnu ravnicu, uzoranu zemlju, i pašnjake, a pred nama se kao zid uzdižu neki vrbaci, koji nam zaklanjaju vidik. Kao da bismo želeli da prodremo pogledom kroz taj zastor, svi ukočeno gledamo u te vrbake, odakle dopiru uzvici vozara i neka larma. Vidimo pešake kako seku grane, pa ih vuku na onu stranu gde se vrši prelaz. Već osećamo miris izgažene i izgnjavljene trave i trske. Pred samom barom baterija zastade. Istok se prelivao u raznim bojama i sunce samo što nije izišlo. Bilo je to dvadeset četvrtog avgusta hiljadu devetsto četrnaeste.

56

Prvi vod zagazi u baru, preko nepravilno naslaganih vrbovih grana, nabacanih na brzu ruku. Konji se klizaju i povode, zastajkuju, onda zapinju, a poslužioci oduprli ramenima o štitove, i na sav glas Viču: — Marrrš... marrrš!... Teraj dešnjaka... Srednji vozar, životinjo jedna, kreći!... — nervira se Aleksandar. Srednji levak na trećem topu saplete se i pade, ali ga prednji konji vuku, vozar skoči, diže ga, kretanje se ne prekida. Najednom puče puška... još jedan pucanj, pa se rasu paljba negde ispred nas. Kuršumi zafijukaše jezivo iznad naših glava, vozari pognuše glave, a poslužioci polegaše. — Na rukama, napred! — čuje se odlučna komanda našeg komandira. Vojnici se zagledaše unezvereno. Nazad se ne može, napred se gine, ali ostati u bari, ovako nezaštićen, to je najočajnije. I, gonjeni nagonom za održanjem, ljudi skočiše i natčovečanskom snagom podigoše rukama zadnjak topa. Bičevi zaošinuše. Neko jauknu... Konji izdužili vratove, očajno se odupiru, a vozari polegali i biju mamuzama, da već i krv curi iz konjskih trbuha. Ali se „Eskilo“, rudni konj, prope, iz sve snage zape i povuče sam top, a potom ustuknu nazad. — Ranjen je — viknu neko. — Ispreži! — Teraj dok ne lipše... — Marrš... marrš! I ljudi, gonjeni strahom, a životinje, podstaknute larmom, učiniše još i poslednji napor i kako koji vozar pređe baru, kao otkačen oprugom pojuri, te se zaustavismo pred jednim nasipom. Poslužioci su otkačinjali zadnjake i rukama gurali topove preko jednoga nasipa u prokop, odakle je vađena zemlja za nasipanje ovoga bedema. A pred nama, ispred visokih kukuruza, prašte puške... Komandir otrča napred. Kroz puščani prasak kao da se čuje neka pesma... čini mi se „Oj Srbijo“. Unezvereni, zbili smo se iza štitova, u koje pljasne poneki kuršum. Uviđamo da se ispred nas zbiva nešto strašno, ali tako brzo i iznenadno da nismo u stanju da se priberemo, niti shvatimo zamah ovih događaja. Na nasipu, gotovo iznad naših glava, vojnici šeste baterije izvlače na rukama topove. — Što ne gađate? — dojuri zadihan jedan pešadijski oficir. — Pešadija već prelazi. Kroz pucanj pušaka i fijuk zrna, čuje se neki uznemireni žagor, zveket lanaca i lupa metalnih čamaca. Tada tek saznadosmo da je voda odmah tu, ispred nas, da se i kamenom može dobaciti. — Peta... peta — vikali su razmešteni releji, posakrivani iza kukuruznih busenova. — Nišanska tačka pobodeni piket! Zdesna topovima... Prvi, pali! —

57

Ispred topa se diže oblak prašine, a vitka kukuruzna stabla zanjihaše se kao pri najvećoj oluji. — Drugi, pali!... — Šesta... Šesta, plotun zdesna!... — Druga... 3aglušna grmljavina strahovitim besom zatrese zemlju. Od praska one baterije na nasipu, iznad naših glava, ljudi su kao obeznanjeni, grčevito se drže za točkove da ne padnu od silnog vazdušnog udara. Levo neko jauknu. Osmatrač druge baterije strmoglavce pade sa drveta, a poručnik Dobrosav raskrečio noge na nasipu i komanduje iz sveg glasa: — Po pet razornom granatom! Težak miris bezdimnog baruta štipa za grlo, a gust oblak prašine obavio bateriju, te sunce škilji... — Prekinite paljbu, pobiste naše! — izlete iz kukuruza jedan pešak. — Ura, ura! — razležu se povici naših pešaka iz daljine, i baterije zamukoše. Ne čuje se više ni puščana paljba. Vetar rastera prašinu i sunce granu. Ljudi se uspravili. Hteli bi da kroz onaj kukuruz vide delo svojih ruku. Da vide raskidana tela neprijatelja, i da likuju... Ali iz kukuruza su izvlačili mrtva tela naših pešaka, pa ih ređali kao pokošeno snoplje na čistini ispred topova... Jednome zapalili sveću i stavili je između skrštenih ruku na grudima. Nad drugim je plakao rođeni brat... Trećem je tekao crven mlaz krvi iz oka, a četvrti je bio bez glave... Kažu da su poginuli od naših topova. Iako sunce sija, sve nam ipak izgleda sivo i nešto neodređeno. A pogled nikako da se odvoji od obezglavljenog trupa, odakle krv lagano otiče, ljudska krv, a potočić se probija kroz prašinu i sitno kamenje kao crvena traka, koju ljudi kidaju svojim nogama. Došao je i komandant, pomodreo u licu, a dlake brkova su štrčale kao bodlje u ježa. Komandir je zanemeo i stisnuo usne, a vilični muskuli su mu podrhtavali. Bio je i jedan viši pešadijski oficir, koji je zlurado i pakosno gledao artiljerce, samo što ne kaže: Hm!... Naravno! Onda su vojnici seli na topovska mesta i uzeli poslednje elemente. Komandanti su gledali kroz cev. — Nemoguće! — reče kratko naš komandant. — Najmanja daljina je iznad visine čoveka — branio nas je on. U našim očima bio je veliki kao bog. Kontrolisao je i onaj pešadijski oficir, vrteo nešto glavom, opet pogledao kroz cev, postavljao napred vojnike i merio, hoteći na silu da dokaže našu krivicu. Tada su privedeni vojnici iz one čete koja je bila u rezervi, a nalazila se ispred naših topova i onog kukuruza. Vojnici su slegali ramenima, jer su i oni čuvali glavu od puščanih metaka, te i ne znaju kako se to zbilo. Najzad naiđe jedan pešadijski podnarednik, koji sve objasni.

58

— Bili smo na samoj obali i naređeno nam je da se ukopamo. Tada je počela da dejstvuje preko nas artiljerija. Jedan Jabukovčanin — on se okrete prema mrtvima i pokaza na trup bez glave — našao jednu gredu i sa još jednim počeo da je nabija u zemlju. I taman je uzdigli, kad ono tresnu granata u gredu i sve pobi... Naš komandant se obrati pešadijskom oficiru: — Dakle, nesrećan slučaj... Nesmotrenost pešaka. Do posluge artiljerijske nema krivice. — Tada se obrati komandiru: — Naredite da ljudi budu voljno. Kad smo prišli obali, ugledasmo široku sremsku ravnicu. Jedan pešadijski puk je prebačen čamcima i splavovima, pa se razvio u streljački stroj i nastupa u pravcu sela Šašinaca. A pred strojem beži jedan vojnik u plavoj uniformi, možda je još jedini živi svedok neprijateljske pogibije i jedini glasonoša. Naši vojnici ga ugledaše i pripucaše. Streljački stroj za momenat zastade pred iznenadnom paljbom, ali se vojnici pribraše i počeše svi gađati. Pripuca i mitraljez. Rojevi čelika su pištali oko glave onoga nesrećnika koji je besomučno bežao. Ali niko ga ne pogodi i on se izgubi među kukuruze da javi strašnu vest. Na našoj obali je veselo raspoloženje. Vojnici se razišli po kukuruzu i biraju sveže purenjake. Oficiri se iskupili u male grupice te prepričavaju događaje, ili leškare u hladovini ispod stoletnih hrastova. Na onu obalu se prebaci još jedan bataljon. Vojnici pronađoše tamo neke ovce. Poče da se priprema gozba. A muzika svira... Ali čamci se nikako ne drže na vodi. Sasušeni na suncu, a sada rastočeni, pune se odmah vodom, te ih hitno izvlače na obalu, i zatinju kučinom i vunom. Inženjerci se žale kako im je pre neki dan ne znam koja divizija po nečijem na ređenju oduzela ispravne čamce... Nas se to ne tiče. Ima valjda nekoga ko o tome vodi računa. Naše je da poginemo, a kada nas je ta čaša mimoišla, i neprijatelj je sada daleko, onda uživamo blagodeti ovoga sunčanoga dana. Pored nas prođe četvrta baterija. Čini nam se da četvrtaci zavide nama što ostajemo. Kažu da je njihov komandir sam tražio tu čast da on kao najstariji komandir pređe prvi na onu obalu. Pošto most još nije gotov, to su ljude, konje i vozove prevozili splavovima. Bilo je zanimljivo posmatrati. Konj se u početku zateže i odupire prednjim nogama. A kada ga udare bičem načuli uši, podavije sapi, frkne, pa prednjim nogama opipa splav i onda brzo uđe, striže ušima i gleda unezvereno. Na suprotnoj obali zapregoše odmah bateriju i kretoše za streljačkim strojem, koji se beše izgubio među visokim kukuruzima. U daljini se čuju pucnji, sve češće i brže. Svakako su naišla neprijateljska pojačanja te su naši zastali. Podne prevalilo. Most još nije gotov. Vojnici leže na obali i spavaju. A na suprotnoj strani, kod onoga bataljona u rezervi, svira muzika i vojnici igraju.

59

Počeli smo već da uobražavamo kako se onaj puk tuče u sremskoj ravnici samo zato da bismo se mi odmorili i spavali. Naskoro se pojaviše i ranjenici. Njihova pojava je pokvarila ono svečano i razdragano raspoloženje izazvano našim uspesima... ljudi su već zabrinuti i sa strahom pogledaju u most koji još nije gotov, a evo već je tri časa posle podne. Vojnici počinju da bivaju nespokojni pri pomisli da sada treba preći na onu obalu. A ako neprijatelj navali... Oko pet časova naiđe naš komandir i naredi da se baterija spremi za pokret. Iako su sa sumnjom pratili ceo današnji rad, vojnici poslušno zapregoše bateriju i lagano priđosmo mostu... Inženjerci su pripremali poslednji raspon. Komandir je davao uputstva za prelaz zapregnute baterije preko pontonskog mosta. I raspon se odvoji od obale, da bi ga privezali kao poslednju sponu na suprotnoj strani. Vozari su otpregli prednje i srednje konje. Ostavili su samo rudne da prevuku topove. Poslužiocima je naređeno da idu sa strane i umiruju konje u slučaju da se koji poplaši. — Prvi top marš! — reče komandir, da bi priveli top uza sam most. Zapeše rudni konji i njihove kopite zariše se duboko u pesak. Ali najednom zastadosmo zaprepašćeni... Na suprotnoj obali, kod onog bataljona u rezervi, zasvira truba, onda nastade neki žagor, pripucaše puške i vojnici, u paničnom strahu, poleteše obali. Neki se dočepaše mosta bežeći ka nama... Panika obuze i vojnike na našoj obali. Neke komore i municione kolone, koje su bile spremne za prelaz, okretoše unazad i u besomučnom naletu, bez komande i reda, gazeći stoku i ljude, poleteše ka onom jedinom prelazu na mrtvoj reci Bitvi. A tu se sudariše sa novom kolonom. Zakrvavljenih očiju i izbezumljena lica, uz strahovitu dernjavu i zapomaganje, ljudi su se gazili, tukli za prelaz, kola su se u zaokretu prevrtala, ljudske grudi i noge životinja su prskale, uz očajan jauk i vrisku... Vozari bez komande pojahaše, gotovi da pojure. Ali ih ledeni izraz lica našeg komandira prikova za mesto. Konji, obuzeti opštim pokretom, uznemirili se i nestrpljivo trupkaju nogama... Sa one obale beže vojnici bez bluze i obuće, i onako mokri protrčavaju pored nas i gube se u pozadini. — Otkačite prednjake, sprema za paljbu! — viknu komandant. Šestorna zaprega sa prednjakom odlepi se, u trku izlete na nasip i sruči se u onaj pakao na prelazu, gazeći sve pred sobom. Poslužioci, zanemeli od užasa i straha, zauzeše svoja mesta... Ali, neprijatelja nigde... A vojnici se na onoj obali dave i kidaju most, koji Sava počinje da zanosi nizvodno. Izbezumljeni krici davljenika dopiru do nas. Čas ruka, ili noga, ili neka glava, pomole se pozivajući u pomoć. Neki konji plivaju i nečije ruke se očajno hvataju za vrat i grivu, ali životinja stresa ljude, koji se u samrtnome strahu hvataju za noge životinja i svi skupa tonu. Neki su doplivali

60

do mosta, naprežući poslednju snagu da se izvuku, ali ih nečije samrtničke ruke vuku i oni vise zapomažući da ih spasemo. Rastureni čamci plivaju... U bateriju utrča, bez bluze i sav mokar, potporučnik Aleksandar i pade umoran pored topa... Napregnutih nerava i mišića, vojnici su držali topovske sprave, spremni da sruče ubistvenu vatru na neprijatelja, ma gde se pojavio. — Muzika, muzika! — vikao je jedan oficir. — Sviraj, sviraj! — govorio je mlatarajući rukama. Neka kola naleteše iza nas na jedno drvo i s treskom se polomiše. Ljudi jauču... Pešadijska truba svira „napred“, sitno, drhtavo da se jedva čuje u onom šumu od treska i izbezumljenih glasova. Pa i muzika počinje, strašni disonanco krči, bez takta, trešte sanovi, instrumenti se jedva sustigoše i tada se razleže gromko: „Hej, trubaču...“ Ljudi se prenuše. Obazrivo se dižu i unezvereno pogledaju okolo sebe, pitajući se očima: šta se ovo zbi! Na suprotnoj obali muzika svira: „Napred“. Vojnici se prikupljaju i sa čuđenjem gledaju u razoreni most. Mirna sremska ravnica prelivala se u zracima sunca na zalasku i gubila se u daljini među plavkastim brežuljcima Fruške gore... Nigde nijednog neprijateljskog vojnika... Otkuda onda ovaj lom!... Kao neki razoran orkan, panika je obuzela ljude, koji su u neljudskom besu razorili most, ubijali se za prelaz na Bitvi, odatle se prenela na pozadnje jedinice i sela, dok se nije izgubila negde daleko u Mačvi. Setismo se tada i potporučnika Aleksandra. I on nam isprekidano, pod uticajem straha, ispriča: — Naređeno mi je da na obalu prenesem municiju za četvrtu bateriju. Predao sam municiju i hteo da se vratim. Ali, vidim kreću poslednji raspon i rešim se da sačekam dokle ga prikopčaju, pa da pređem preko mosta. Uto se negde daleko pojaviše izviđačka odeljenja neprijateljska... Bilo ih je malo... do deset. Ugledaše ih vojnici i dohvatiše puške. Ali jedan oficir viknu trubaču, lepo sam čuo: „Sviraj, konjica s boka“. Ja l reče!... U onoj masi nešto uzavre, vojnici kao sumanuti potrčaše nekud, a kad još i truba zasvira, kao na komandu okretoše nazad i poleteše na most. Bilo je vojnika oko dve hiljade. Stajao sam na obali... Kao zastrašeno stado nagrnuše u gomili, i ona masa udari na mene. Odupirao sam se očajno da ne padnem u vodu, htedoh da legnem, ali bi me izgazili, i tako me masa ponese. Vidim vodu... ponor, sve je bliže, a od vike i larme nisam čuo rođeni glas. Pozadnji sve jače pritiskuju, ljudi se već dave, još malo... zemlja se poda mnom oburva i, kao potkovana lesa, sručismo se u vodu... Potporučnik uzdahnu, onda šakama pritisnu oči i protrlja ih. Zatim nastavi: — Nisam daha imao. Pred očima mi sinu neka svetlost, očajno se odupreh o dno i najednom ugledah nebo... U magnovenju spazih neki koren od vrbe i ja ga dohvatih. A preko mene su skakali, čuo sam zapomaganje. Bio sam gotov da ubijem najrođenijeg, ako me se samo dotakne.

61

Navala se prenese na levu stranu od mene. Obazreh se... Iznad mene ne beše nikoga. Onda se naslonim rukom na obalu i jedva se izvukoh, rešen da pucam ako na mene nanovo nalete... Vidim neke konje kako jure. U mojoj blizini zastade jedan osedlan... Zatrčim se, svučem mu uzdu, pojašem ga, držeći se samo za povodnik, raspalim mamuzom. On dođe do obale, pa se nećka, kao hteo bi da se vrati, još jednom ga udarih i on se osula, te se sručismo zajedno u vodu. Konj potonu, a meni voda do nosa. Osećam kako pomamno kreće nogama i glava mu se pojavi, pa kroz nos istera vodu kao šmrk. I zapliva stenjući i frkćući... Ali tada me ščepaše nečije ruke kao klešta, i svi skupa počesmo da tonemo. Pomislio sam: sad je svršeno... i ja još očajnije dohvatih te ruke i jedva ih odlepih... Besmo već uz most. Uhvatih se za jednu alku, raširim noge, konj promače, a ja se prebacih na most. Eto... jedva izvukoh čitavu glavu. Njegovo pričanje prekide ponovo neko krkljanje na onoj obali... Iz daljine, jurila je ka obali ona naša baterija, ostavljajući za sobom oblak prašine. A malo zatim ugledasmo i naš streljački stroj kako živo odstupa. I za nepuno pola časa svi se sručiše na obalu, odakle su jutros pošli. Usplahireni ljudi pitaju se zašto?... Zbog čega? Na onoj obali je sada veliki metež i nered. Vojnici se izmešali pa ne mogu da pronađu jedinice, a mnogi pokušavaju i da pređu na našu obalu. Neki oficiri iz štaba divizije pređoše tamo ne bi li oni umirili vojnike i stavili im na znanje da će svaki biti ubijen ko pokuša da se vrati. Straže su odmah postavljene na nagnoj strani duž obale i naređeno im je da sve begunce pohvataju. Svaki sada uviđa, na svoj način, da se događa nešto neobično i nepredviđeno, što ne odgovara zamisli onih koji su preduzeli ovu sudbonosnu operaciju. U razgovoru, neki bacaju krivicu na inženjerce, drugi se tuže na vodu, jer veliki broj vojnika prvi put u svome životu vidi ovoliku reku. A Jankulj priča kako je jutros video dva zeca da su pretrčali ispred diviziona, i on je u tome odmah predvideo predznake nesreće. Noć se lagano spušta, i sa njom i zlokobna slutnja na duše ludi. A tek kako je onima na suprotnoj strani. Oni su videli neprijatelja, znaju da su mu stigla pojačanja, i taj neprijatelj je tu, okolo njih, u onim ševarima... Pokušali su da se vrate na rodnu grudu, ali im se isprečila ova odvratna reka, i naši im zapretili smrtnom kaznom ako pokušaju još dale nazad... Ispred njih je neprijatelj, pozadi reka i, onako zbijeni na obali, u tuđini, u mračnoj noći, prepušteni su svojoj sudbini. Meka i blaga noć kao kadiva, noć avgustovska, spuštala se lagano nad Mačvom. Odnekuda, sa pustih strnjika, naleti prepelica, zapućpuriče iznad naših glava, pa zastrašeno prhne u visinu. U okolnim barama razleže se jednoliki i uspavljujući kreket žaba. Pirka vetrić noseći miris sasušene trave i poneki topli talas zapahne ljude. Ili se prelije preko nas sveža struja vazduha izvučena ispod hladovitih senki stoletnih hrastova.

62

Vojnici premoreni. Puna dva dana, i ovo je već druga noć kako su na nogama. Polegali su oko topova i spavaju. I niko se ne pomeri kada naiđe odnekuda jedna četa pešadije i kad pešaci počeše da se sapliću o njihove glave... Na istoku zarumene i mesec se pomoli. Zapita neko koliko je časova. — Još pet minuta do deset — odgovorih, i onda se obazreh okolo ne bih li našao šta da stavim sebi pod glavu. Ali u tome času nešto svitnu i prolomi se strahoviti prasak. Vojnici skočiše, pitajući bunovni: šta je. Odjeknu još jedan plotun i iz hiljade grla se prolomi: „Ura, ura, ura!“ Onda učestaše pojedinačni pucnji... Čuje se neka larma, kao jauci, zapomaganje. I opet: „Ura, ura!“... Nešto krklja, vri, lomi se. Kuršumi su zviždali iznad naših glava i vojnici su se sklanjali iza topovskih štitova. Neko iz mraka viče da artiljerija otvori vatru... Ali na koga?... Desno od nas jeknu praskavi tresak i oči nam zasenuše od topovskog plamena. Sa one strane učestaše pucnji pušaka i prasak bombi, pa se sliše sa uzvicima ludi i jaukom ranjenika u zaglušnu huku... A ljudi na onoj strani izgubili su već pojam o sebi, i kao skamenjeni ležali su nepomično, skotureni u jamama. Komanda se ne čuje. Nije ni potrebna. Svi znamo da su na onoj obali naša braća, pa ko bi bio toliko bezuman da u njih gađa. Već zbog morala samo... Vojnici se jedva doguraše do svojih mesta i, onako nasumce, u noć, kroz visoko uzdignutu cev, grunu pucanj, i kao da utonusmo u plamen... Pribismo se odmah uza štit. — Artiljerija, pucaj! — viče neko. — Kidajte most, kidajte most! — čuje se nečiji glas kao urlik. Kroz prozorče na štitu, prema mesečevoj svetlosti, ugledasmo tamnu, iskrivljenu siluetu mosta. Ljudi su drhtali pri pomisli da su zanavek odvojeni od svoje braće i drugova... Mesec drhtavo blešti u vodi, i prema mesečevom odblesku ljudi gledaju strašnu agoniju davljenika. Neki su već uz obalu, i onako goli beže pored nas, ili premoreni padaju na obalu, koju obasipaju kuršumi. Ropac i krici: „Braćo, pomozite!“... „U pomoć!“... „Spasite... spasite!“... — izazivali su grčevite grimase na licima ljudi, a neki su u očajanju kose čupali, jer smo bili nemoćni. Pucnji naglo umukoše. Čuje se neodređeni, usplahireni žagor... pa jasni uzvici: „Robovi, napred!“... „Forverc... forverc!“ Onda neko brujanje, zatim šumor ljudskih glasova... sve su dalje, još neko romorenje... Najednom se sve utiša. Samo noć i jeziva tišina... Petar nišandžija obrglio cev i ukočeno gleda u daljinu. Tempirač leži potrbuške, obuhvatio šakama lice i gleda u zemlju. Pomoćnik nišandžije iskrivio glavu i otvorenih usta blene u noć. I ostali su pretrnuli. Neko uzdahnu i mi se prenusmo. Vojnici se pogledaše.

63

— E, ljudi, šta ovo bi! — Od početka naopako... — Da grdne nesreće! — Sve ih porobiše... — Ih, ih! — lupi se Rajko punilac po kolenu. Kroz kukuruz, prema mesečini, ugledasmo našeg komandira. Prilazio je lagano. Pozva nas vodnike. Bio je slomljen. Ali se pribra i poče tihim glasom: — Čuli ste i videli ste... Neprijatelj je zarobio puk i po pešadije i onu našu bateriju. Sada, on poseda obalu. Naredite da se odmah iskopaju zakloni za ljude n budno osmatrajte most. Ako primetite ma kakav pokret na njemu, ne čekajte moju komandu, već gađajte odmah. Ja ću biti na osmatračnici. Kao da kopaju grobove, ljudi su ćutali i rili zemlju oko topova. S vremena na vreme zastanu i osluškuju jauk ranjenika na onoj obali. Bolni i teški uzvici ili samrtni krici umirućih prekidali su noćnu tišinu. Onda ljudi zapnu još jačom žestinom, kao da bi hteli da zagluše svoja čula potmulim udarima pijuka. Malo posle opet zastanu, slušaju i sve im se čini da poznaju glas... Sa one strane neko je bolno dozivao svoga druga ili brata, ali najčešće pominju svoju majku. Ili proklinju nas, što smo ih ostavili. Iz pozadine se pojavi streljački stroj i pešaci prilaze lagano, kao da se prikradaju. Samo zveckaju fišeklije i svetlucaju bajoneti. Zaustaviše se na samoj obali. Neko im naređuje da se tu žurno ukopavaju. U daljini, prema Fruškoj gori, začuše se pucnji. Svi ostavili posao i slušaju... Obala je posednuta austrijskim vojnicima... Ko bi to mogao biti tamo? Paljba je dosta brza i već prilično dugo traje... Sada malaksava i naglo prestaje... Još odjeknuše dva pucnja... Kao iz neke dubine, začu se drhtav glas trube... Zvuci su jezivo parali noćnu tišinu. Zanemeli vojnici stoje nepomično i slušaju... — Šta je ovo? — pitamo Jovu, starog štabznačara. — Sigurno su neki naši zalutali... pa su se sad sudarili. Ovo je „poziv parlamentara“ za predaju — i iz očiju staroga narednika skotrljaše se svetle i blistave suze. ŠTO NI U KRVAVOM RATU NIJE TAKO OBIČNA STVAR Do zore smo kopali. Okolo topova bile su čitave humke sveže zemlje. Ljudi već posustali od umora i gladi. Ali pred svanuće naiđoše Tanasije i Jankulj sa džakom jabuka i deset hlebova, i tek se tada setismo da ih nismo videli cele noći. U svakoj drugoj prilici dobili bi batine, ali sada su pohvaljeni. Oni se oslobodili i pričaju kako su jabuke „rekvirirali“ u jednoj kući u selu, a hlebove

64

su ukrali od nekih komordžija. Samo Tanasiju srce da presvisne što ne mogade da ponese i jedan kazan sa kupusom iz neke pozadnje komande. Bilo je zgodno: kujna pokraj puta, a kuvar otišao nekud. Ali Jankulj nije hteo da nosi čorbu pet kilometara, jer su mu sigurnije bile tvrde jabuke u džaku. — Ih! — veli podnarednik Trailo i pljucnu. — I ostaviste čorbu? — A, jok! Sum prosuo! — veli Jankulj, brišući lice rukavom. — Tako, tako, neka i oni iz pozadine osete šta je to glad. Vojnici mljašte jabuke sa hlebom, dok se preko puta, na onoj obali, razležu bolni jauci naših ranjenika. Zora se pomalja i sa zebnjom pogledasmo na suprotnu obalu. Vidimo tamo neke nepomične prilike. Kada se još više razdani, naše slutnje postadoše strašna stvarnost. Mrtvi vojnici su ležali kao opalo lišće. Topovi i kare bili su okrenuti u raznim pravcima, šestorne zaprege mrtve. Između konjskih leševa vidi se ruka ili noga nesrećnih vozara. Razbacana vojnička sprema: torbe, puške, fišeklije... A pozadi ovoga krvavoga razbojišta je zmijasta linija sveže zemlje, odakle vire neprijateljski bajoneti. Priklešteni između Save i neprijateljskih rovova, ranjenici posedali na obalu i tužno gledaju svoju otadžbinu. Neki se i kreću... Vidimo dvojicu, sigurno su lakše ranjeni, kako razapinju šatorsko krilo o točkove topa, i onda prenose nekoga svoga druga. Čuje se jauk... Jednome previjaju glavu... Posmatramo pešaka kako gegajući prilazi Savi, zahvata čuturicom vodu i prilazi jednome koji je ležao. Vojnici raspoznaju svoje drugove. — Eno ga nišandžija sa drugoga topa... eno ga, eno uz onoga mrtvoga, što je raširio ruke. Među ranjenicima opažamo čudan pokret. Okreću se u pravcu neprijateljskih rovova... čujemo žagor, kao da im otuda nešto govore, naređuju... Neki se već dižu i neodlučno prilaze topovima. Onda se odmiču, kao da nekoga traže. Evo... jednoga vode, nešto razgovaraju... Dvojica dohvatiše lafet!... Okreću top! Da li je moguće... Kosa nam se diže na glavi. Jedan priđe sedištu nišadžije. Ostali se odmakoše. Uvukli smo glave u ramena, stisli pesnice i zube, očekujući da se dogodi nešto strašno što ni u krvavome ratu nije baš tako obična stvar. Ali ovaj se diže sa sedišta. Iz rova pozadi puče puška i videsmo kako se telo skljoka na topovski točak... Ostali odmiču... kao hteli bi da beže. Ali gde će?... Napred reka, pozadi bajoneti. A mi smo nemoćni, jer su naši ranjenici ispred njihova rova. I sada neprijatelj komanduje... Oni se opet vraćaju, izvukoše onoga mrtvoga. Drugi seda... Izvadiše i metak iz kare, žut je metak granata, razorna granata... Zatvarač škljocnu i gromoviti urlik zatrese zemlju, vazduh zadrhta iznad naših glava. Metak se zari negde pozadi, u ritu.

65

— U zaklon! — začu se komanda i ljudi se sručiše u duboku jamu. Zapanjeni ovim događajem, bili smo nemi i drhtali smo pri pomisli šta sve može sada nastupiti. Nova eksplozija jeknu iznad naših glava i iz šrapnela suknu beličast dim. — Posluga na svoje mesto! Vojnici se zgledaše kao da se premišljaju, ali se niko ne podiže, Dok topovođa ne ponovi zapovest komandira baterije. Mrzovoljno se dižu, kao da se nude ko će prvi. A kad punilac Rajko iskoči, onda hitro za njim poskakaše i ostali i zauzeše svoja mesta. — Na neprijateljsku bateriju... plotun zdesna!... Baterija je zanemela. Pognute glave, ljudi su mračno gledali preda se. Nišandžija prvoga topa drži ručicu za opaljivanje, ali je ukočen kao mumija i iskolačenih očiju blene u štit pred sobom. — Zašto baterija ne gađa!?... Streljaću vodnike! — viče odnekud iz kukuruza komandant diviziona. — Radomire, pali! — zagrme svojim glasom potporučnik Aleksandar. A Radomir, nišandžija prvog topa, diže se sa svoga sedišta. Htede nešto da kaže... proguta pljuvačku, zatrepta očima. Kao da pribira snagu, uzdiže ramena, onda pozdravi. Iz njegovih grudi se prolomi krik: — Gospodine potporučniče, moj je brat tamo. — Pomoćnik na njegovo mesto! Top grunu, cev se trže unazad i ašov lafeta se zari u pesak. Za prvim suknu plamen i iz ostalih topova i celu bateriju obvi oblak prašine. Granate su eksplodirale ispred i pozadi, a jedan metak pade posred neprijateljskog rova, odakle izbaci nečije telo u plavoj uniformi daleko na ledinu. A četvrti metak udari u karu, odakle posuklja crn, gust dim. Jauk je dopirao sa one strane. Naši ranjeni vojnici, koji su još mogli ići, pritrčaše obali uzdignutih ruku, moleći da ne gađamo. Neki su uskakali u neprijateljske rovove, misleći da se tamo zaklone, dok su drugi bežali iza topova. Bila je to izmešana gomila surih i plavih bluza, pred kojom smo bili sada nemoćni. A tada, kao da nam prkosi, neprijateljski mitraljez osu paljbu na otvorenu bateriju. Razneli bi ga... Ali u mitraljeskome zaklonu bili su i naši ranjeni vojnici. Komandant naredi da posluga siđe u zaklon. Zavlada tišina... U vazduhu se razlegalo neko šumorenje, što je nagoveštavalo kretanje neprijateljske artiljerije. Vojnici se nisu varali. Začusmo uskoro šapatljivi šum, onda jezoviti fijuk i malo podalje eksplodiraše šest šrapnela jedan za drugim. — Auh! — viknu Rajko punilac, pa se pljesnu po ustima i razrogači oči. — Ja, majku mu, odakle ovaj! — reče podnaredNik Trailo. — Obrali smo bostan... vidi nas. Odmah zatim začuše se nove eksplozije, ali sada ispod nas.

66

— Uraklji nas — dobaci Stanoje tempirač. I ljudi bez naređenja dočepaše ašove i počeše riti zemlju. Preko rupe staviše neko prošće, iznad kojeg nabaciše zemlju. Šćućureni u rupi, kao u grobnici kakvoj, čekali smo suđeni čas. Iznad naših glava fijukala su šrapnelska zrna strahovitom cikom. U međuvremenu, između neprijateljskih plotuna, iskakali su vojnici iz rupe, punili topove, opaljivali, i hitno bežali u zaklon. Gađali smo neprijateljske kolone, koje su se kretale u daljini, iza sela. Naš prkos kao da je dovodio do besa komandira protivničke baterije, koja nas je odmah zasipala čitavim pljuskom čelika, da je ceo prostor oko baterije bio išaran crveno-žutim buketima šrapnelskih dimova. I u ovoj našoj nevolji osećali smo neko zadovoljstvo kada na vreme umaknemo, a onaj „puca u vetar“. Samo, dangubili smo mnogo oko tempiranja zrna. Doseti se najzad Trailo pa naredi da jedan pobauljke ode do kare i otuda izvuče sva zrna... Najzad su i tempirnik preneli. — Sada smo gazde! — veli Stanoje tempirač, i zadovoljno trlja ruke što ne mora da iskače sa ostalima. Isto su to uradili i poslužioci ostalih topova, te je sada već mogla da padne komanda: „Po tri s košenjem.“ U zemunici su vojnici pripremali zrna i kada potporučnik Aleksandar zagrmi izvršni deo komande „Hiljadu osam stotina!“ — posluga istrčava i najvećom brzinom ispali, pa se isto tako brzo, jedan preko drugoga, sruči u zaklon. Onda osluškujemo... — Eto ga!... Muskuli se zatežu, ljudi nesvesno uvlače glavu u ramena, zaustavljaju dah... A kada se iznad naših glava prolome eksplozije, onda tek veselo progledaju. Ili se usne razvuku u smeh, kada iz neke rupe u kukuruzištu dopre glas Tanasija releja: „Pali, Slavko!“... Neki put iznenada ovlada mrtva tišina... Tek povremeno zašušte već zreli kukuruzi. Ili se Rajko punilac žalio što topovska zrna nisu četvrtasta, pa da ih naslaže na gomilu, gde bi mogao i glavu da stavi, jer se ovako stalno kotrljaju. Onda dodade: — Bre, zamisli da padne jedna razorna među ovu municiju... Svi smo iz potaje pomišljali na tu mogućnost, ali smo se zavaravali nekim srećnim slučajem da će nas taj udes mimoići. Ali kada Rajko punilac to glasno reče, onda namah osetismo da je to mogućno. Usplahireno se pogledasmo, a topovođa Trailo mu dobaci: — A vala, kakav si baksuz, i to može da nas snađe... — Ali ja, podnaredniče, reko tek onako... — Ajd marš!... Što ti ne dođe na pamet da padne među nas čabar vode. Kada Trailo pomenu vodu, svi osetismo žeđ, ali strahovitu žeđ. A bunar sa đermom odmah iza nas u zabranu, pa voda hladna, bistra... Ispred nas reka... No niko ne sme glavu da pomoli. Toplota osvaja, u zemunicama usparina, i Trailo priča kako sa jednog izvora do njegove kuće šiklja mlaz vode iz lule, debeo kao

67

ruka. Vojnici otvorili usta i slušaju, pa užagrenim očima gledaju mišicu Trailovu, kao da će iz nje sad poteći mlaz vode... Našu želju prekide nova komanda, te vojnici iskočiše kod topova. I taman opališe poslednji metak, tada Trailo raspali busenom zemlje Jankulja, pomoćnika nišandžije, koji se samo zanese i osta zbunjen na topu. Povikaše vojnici da se skloni u zaklon, i jedan ga svuče kao vreću u rupu. Svi smo se smejali, jer je Jankulj mislio da ga je udario upaljač šrapnela. — Ama, podnaredniče, ne se ljutim da me bapne u noga, ruka, ama posred leđa... o, firija drakuluj! — i Jankulj briše šajkačom hladne graške znoja. Naše raspoloženje umuče kad negde u blizini našoj ruknuše eksplozije razornih zrna, da se zemlja zatrese. Zasu nas sitno komađe zemlje sa nastrešnice. — Poče razornom... kopaj zemlju i bacaj gore! — reče Trailo. Iako umorni, gladni i žedni, vojnici zapeše da riju. Dok su jedni kopali, drugi su čučali, držeći u krilu granate i šrapnele. Dojadili smo svakako neprijatelju, jer po učestaloj paljbi uviđamo da je rešen da nas uništi. Mi smo vatrom naših topova zaprečili jedan drum, da niko živi nije mogao da nam promakne. Gađala je neprijateljska baterija s povećanjem daljine i talas čelika se postepeno približavao. Osećamo neku lomljavu na osmatračnici komandanta diviziona. Tanasije u kukuruzu zanemeo, a mi polegali jedan preko drugoga i telima našim zaklonili ubojna zrna... Jer Rajko je kazao, a Rajko je baksuz, pa da nesreća ne bude strašnija... Sad je na nas red... Zloslutni i jezivi šum... užasni fijuk, sve jeziviji i strašniji. Mi sabismo glave. Zemlja zadrhta i prolomi se urnebesni prasak. Slušamo još tupe udare izbačenih busenova... Lagano podigosmo glave i pogledasmo ka otvoru. Stanoje promoli glavu. — Gde udari? — Ispred topa. — Posluga na svoja mesta... — začu se glas Tanasija releja. Vojnici su čekali celu komandu. Onda pojuriše otvoru, da bi se što pre iskoristio kratak interval. Međutim, neprijatelj kao da je pogađao našu nameru, i kad vojnici opališe prvi metak, odmah zatim, iznad glava njihovih svitnu šrapnel. Poleteše u zaklon. Ali jedan se povede i pade pred otvorom. — Rajko, Rajko — povikaše vojnici. Jedan ga dohvati za ramena, ostali ga prihvatiše i spustiše lagano između granata. Ležao je nepomično. Usta su mu bila poluotvorena, a oči svetlele čudnim sjajem. Disao je teško i iz grudi njegovih je dopirao neki čudan šum. Vojnici mu otkopčaše brzo koporan i ugledaše veliku ranu na grudima. Trebalo ga je podići i on jeknu. Onda nožem rasekosmo bluzu i košulju, koja je bila sva vlažna i zadah sveže krvi zapahnu nas. Dvojica ga lagano podigoše, te mu

68

širokim zavojem obavismo cele grudi. Gazili smo po krvi Rajkovoj, pa su nam i ruke bile krvave. Ćuteći smo posmatrali kako lagano umire. A nad glavama našim suklja dim iz šrapnela, zemlja se od potresa stalno roni i pada na zavoje išarane crvenim pegama. Pritiskivala nas teška mora od blizine smrti i potajna radost što smo živi, sve pobrkano sa strahom, da i nas tako nešto ne snađe. Neko jadno raspoloženje, pa nam se čini da sunce škilji... A usta nam se zalepila od žeđi. Povremeno smo gađali celo poslepodne. Rajko je ječao i tek bi prevalio preko usta: „Vode.“ Mi smo ćutali. Stanoje pogleda upitno podnarednika, a ovaj manu rukom kao da veli: „Svršeno je sa njim, a ti čuvaj sebe.“ Ali izgleda kao da se sunce i ne pomera i kao da nas večnost razdvaja od noći. Sećamo se svih izvora pored kojih smo prošli, i sada nam je čudno kako smo mogli tada prolaziti ravnodušno pored njih. Trailo veli, ako se vrati živ kući, nigde neće krenuti bez čuturice pune vode. Sunce jedva zađe za neka drveta i nišandžija Milovan odmerava regletom koliko je još daleko od horizonta. — Da smo u našim krajevima, ono bi već davno zašlo za planine i već bi se napili vode. A ovo neka prokleta zemlja! — veli Milovan. — Vala, podnaredniče, čim se smrkne, idem u selo da dokotrljam jednu bačvu — veli Jankulj — i da je napunim vodom. Sunce se izgubi među ševarom i svež vetrić pirnu sa Save. Otvorenih usta dišemo. Ali je još vidno... Rajko ječi i vapije za vodom. Paljba se utišala, te Jankulj izjavi da će ići za vodu, makar poginuo. Dohvati čuturicu, zastade malo na otvoru, onda potrča bunaru. Ali sa pola puta vrati se zadihan. Veli, kako na motki đerma nema kofe... Treba ići na Savu, ali sa one strane vrebaju stotine pušaka. Sada se diže Stanoje. Oči njegove su odavale ledenu odlučnost, a na stisnutim usnama se ogledao prkos i inat. — Idem! — reče odlučno. Ćutali smo... Ne znamo da li da mu čestitamo ili da ga odvraćamo. On iziđe, uspravi se, pogleda okolo sebe, i laganim korakom pođe ka reci. Jedini uspravan čovek. Izgledao nam je kao Herkul. Priđe obali, saže se, zavuče čuturicu... Dah nam je zastajao. On se obazre levo i desno, pa najednom, u najvećem trku, naže bežati i ulete u zemunicu. Na ulazu ispusti čuturicu, iz koje zaklokota voda. Gledali smo tu vodu zakrvavljenih očiju. Podnarednik prihvati čuturicu, držeći je grčevito. Bili smo gotovi da skočimo na njega. On kao da razumede, pogleda upitno sve redom, pa onda u Rajka. — Njemu! — povikasmo gotovo uglas. On se pridiže, obuhvati njegovu glavu i ostatak vode sruči mu u usta. Rajko otvori oči, a iz usta mu se ote uzvik blaženstva. I nama kao da laknu. A Stanoje tempirač priča:

69

— Ne mogadoh više. Pa kud puklo da puklo, pomislih i pođoh. Bio sam pribran i miran, išao sam čvrsto do vode... Ali kad zaklokota čuturica, e uvati me strah, majku mu... A znaš, nije lako... Ja sam pred celi front... i ne znam ni sam kako sam se dokoturao dovde. Negde u bari zakreketaše žabe i večernji povetarac zašume kroz kukuruze, noseći miris barske trave. Večernjača zablista. Trailo pomoli glavu, pa iziđe, a za njim i mi ostali. Dvojica poslednjih izneše lagano Rajka. Ali njegova glava i ruke bile su mlitave, očni kapci nepomični, a usta široko otvorena. Bio je još mlak. U mračnoj zemunici nismo ni primetili kada je nečujno umro. Ipak... pogledasmo slobodno u nebo i zaradovasmo se životu. POD OKRILjEM KRSTA Bolničari su odnosili mrtve i ranjene, a artiljerci su na rukama nosili glomazne topove, da se ne bi čuo ni najmanji šušanj. Tek kada pređosmo reku Bitvu, odahnusmo malo. Išla je kolona mračna i turobna, kao da se vraća sa nekog pogreba. Ljudi osećaju, svaki na svoj način, da se odigralo nešto teško i sramotno, iako je svaki uložio celog sebe da bi poduhvat bio krunisan uspehom. Kolona maršuje teškim korakom kroz pustu i mračnu noć. I opet pored nas dugačka povorka pešadije. Mali pešaci, natovareni ubojnom spremom, gamižu mrzovoljno i ravnodušno. Premoreni su već, pa odmiču za onim čelnim kao stado, i njihove misli ne idu dalje od skučenog pogleda u ovoj mračnoj noći. Najzad, sručismo se svi na jednu poljanu pokraj puta. Neko je izdavao naređenja, ali se ne sećam da su izvršavana, niti znam da je iko kontrolisao njihovo izvršenje. Gde se ko zatekao, legao je na tvrdu zemlju i zaspao. Kada smo sutradan ustali, ljudima se sve pričinjavalo kao da su usnili neki težak san. Ali zaprljani topovi, neotimareni konji, onaj nered u bivaku, a naročito spušteno krilo na šatoru komandanta diviziona, koji je uvek na nogama, bio je dokaz našeg zamora... I poraza. Ljudi su zurili poput onih topola i vrbaka, prema gustoj izmaglici nad rekom Bitvom. Ali u vojsci se ne pušta mašti na volu. Neki vele da u tome i jeste veličina vojničkog poziva. Uskoro su se čule oštre komande, vojnici su čistili oruđa, drugi timarili konje, treći odlazili za hranu, u bivaku je vrilo kao da se puk vratio sa neke parade. A odaslana je i jedna oficirska patrola duž Save, u cilju osmatranja. Kapetan Jovan nam tom prilikom izloži svoja zapažanja i planove kada bi, na primer, on bio neki komandant: — Prvo i prvo, ja ne bih artiljeriju dovlačio na samu obalu. Vikom u onoj bari mi smo otkrili našu nameru. A osnovno načelo strategije jeste tajnost. — Podigao je tada značajno prst i pogledao važno sve redom. — Jer, zamislite da

70

je na onoj obali bio, recimo, puk pešadije neprijateljske... Lele... Kačamak bi se napravio od nas. Kada smo se pred podne vratili u bivak da raportiramo kako ništa značajno nismo videli, kapetan Jovan zaustavi konja pa nam se obrati: — Razume se, vi niste ništa razumeli, niti smo o čemu govorili! — On obode konja i sa puno važnosti, kao vođa patrole, uđe u bivak. Još istoga dana naredili su da se spremimo za pokret. Mrzovoljno i bez žurbe, vojnici su privodili zaprege... Posle one tragedije, oni se ne uzbuđuju mnogo. Jer ma šta se desilo, gore biti ne može. Ne zanima nas više ni pravac marša. Išli smo u pravcu Drine, odakle dopiru učestali pucnji topova. Na jednoj raskrsnici puteva vidimo i jednu haubičku bateriju na zastanku. Oficiri posedali oko stola za rasklapanje na kome je beo čaršav i ručaju. Potporučnik Aleksandar poznade neke, te im doviknu s konja: — Ručajte brže, dok nije naišla pešadija! — onda se okrete meni: — Znaš... i mi poljaci smo gospoda, ali ovakvih ladoleža nema nigde. Umešao se u razgovor i Milutin. — Ovo je provokacija. Gladna vojska prolazi, a oni nas draže onim šerpama. I još stavili beo čaršav. A podnarednik Trailo zaključuje: — Ih, što nisu negde u blizini našoj! Pitamo ga, zašto. — Tako, imalo bi da nema... Jer u ratu se krade. Vrlo često iz nužde, a nekad po navici. Često iz inata i pakosti. Pešaci zavide artiljercima, a ovi ne trpe konjanike. Nikad artiljerac neće od pešaka da nešto digne. Zna on da su pešaci večita sirotinja, a ako nešto baš i imaju, ne diraju, jer smatraju pešake za mučenike... Ali pešaci posećuju sve odreda. A sve nam se čini da je Trailo glavni organizator i kao neki intelektualni vođa svih krađa, razume se, izvan baterije. Istina, mnogo puta je on nahranio celu bateriju na taj način. Ali kad nekoga vojnika uhvate u krađi i sprovedu stražarno u bateriju, onda je Trailo sa najvećim zadovoljstvom lično udarao batine. Predveče stigosmo u jedno selo, koje je imalo beskrajno dugačku ulicu. Žene su nas dočekale skrštenih ruku, a starci, naslonjeni na štapove, gledali su nas kao spasioce svoje. Ispred sela čuje se neprekidan prasak pušaka i grmljavina topova, da su se prozori na kućama stalno tresli. Ovde smo dugo ostali... Želeli bismo i da zanoćimo. Seljaci iznose voće. Vojnici u dvorištu muzu ovce. Jankulj zavlači ispod topovskog jastuka šarenicu, i hvali se da mu je dala neka devojka. A ko će još i to da istražuje sada, pred zloglasnom Parašnicom, gde vri od puščane i mitraljeske vatre kao u kotlu. Krenuli smo po mraku. Mučno je osećanje kad se po mrkloj noći izlazi na položaj. Išli smo prvo glavnim putem, onda skrenusmo, zatim preko nekih

71

njiva, lagano, i zastadosmo u jednoj oranici. Okolo nas su praštale puške, pa nam se čini kao da pucnji dopiru iza one vrzine koju je dva naziremo. Vojnici se pribili uz topove i ćute. Zastanak je bio neobično dug. U neko doba komandir javlja da vozari sjašu i da su ljudi svakoga momenta na svojim mestima. Poslužioci posedali pokraj topova, a vozari stoje uz svoje konje. Ali svi su na suprotnoj strani od pravca odakle dopiru pucnji... Najednom začusmo pucanje pozadi nas. Ali valjda neko vodi računa o nama, umirujemo sebe. Povremeno pisne kroz vazduh neki zalutali kuršum, koliko da u ljudi zastane dah, a konji nestrpljivo zatrupkaju nogama, ili uzdignu glavu i strižu ušima... Neki put počne ubrzana paljba, kao da su ljudi pobesneli, i nama se čini da niko živ neće ostati. Onda se stišava, pucnji su sve ređi, i najzad čujemo samo pojedinačne pozdrave predstraža. Mrtva straža... To je onaj mali reponja, sa izgužvanim šinjelom i izokrenutom šajkačom, koji trapulja drumovima natovaren kao životinja. Onaj koji zaviruje u kokošarnike i na čiju se glavu spuštaju pesnice svih pretpostavljenih starešina... Eto, taj mali pešak stoji sada kao džin u ovoj crnoj noći na braniku otadžbine, dok pozadina mirno spava. Bila je to beskrajno duga noć. I uvek na istom mestu. Ali, malo smo se svikli i primirili. Nekako oko ponoći, na istoku zarude i ogroman mesec rasu svoju svetlost nad zavađenim ljudima. U ovoj crnoj i strašnoj noći ta svetla kugla liči nam na neko ogromno živo oko, koje nas u početku posmatra bojažljivo, potom podrugljivo, dok najzad ne zablista veselo, punim sjajem. Valjda hiljadama godina posmatra ono uvek isti prizor. Narednik Milutin namesti tronožac, da kroz durbin posmatra mesec. Gledamo njegovu izboranu i razrivenu površinu. Vide se ogromni krateri, od kojih polaze zračne pukotine. Ređaju se na durbinu i vojnici i cokću jezikom čudeći se veličanstvenome prizoru, dok im Stanimir, prednji vozar, ne objasni: — Ja, slavu mu, kaki je. Ama tačno znam... jeste... pazi, pazi rupe. Ono je od neke teške haubice... Tek pred zoru naiđe naš komandir i reče da budemo spremni za polazak. Teška srca pomišljamo na današnji dan. Ali kada vozari pojahaše, naredi komandir da okrenu unazad i pođosmo istim putem... Evo ga i selo gde smo sinoć bili, iziđosmo izvan sela i idemo pravo u sredinu Mačve. Ljudi su veseli što smo samo izbegli opasnost na Parašnici, jer su se svi žalili koji su tamo bili. I ma gde otišli na drugo mesto, biće nam bolje. Ali mi idemo uvek starim putem, onim kojim smo juče prošli, a taj put vodi pravo na Čevrntiju. „Spomenulo se, ne povratilo se!“ — šapuću vojnici i neprestano se raspituju kuda ćemo. Nema više sumnje... idemo opet na Čevrntiju. Tamo su naše teške i neprijatne uspomene. Priča se kako nije dobro da pogreb ide istim putem. A mi naiđosmo opet na onu nesrećnu Bitvu, gde još leže mrtvi, naduveni konji i prevrnuta kola. Očajanje obuzima ljude pri pomisli na ponovan

72

prelaz. Ko zna!... Oni što naređuju daleko su, te im je nepoznato naše duševno stanje. A voda nam je mrska, da ni ove grešne životinje ne bi više nogom kročile u nju. A tek ljudi... Vojnici se naježili i namrštili, pa se pritajili i pribili uz topove. Skretosmo levo od mesta gde je vršen prelaz i zaustavismo se ispred jednog šljivara. Sakriveni iza šipraga, posmatramo austrijske rovove i naše mrtve vojnike između reke Save i rovova... Cela ravnica je nepomična i ukočena. Nigde se ne vidi živ stvor. Jezivu tišinu prekida udaljena topovska paljba. Komandir nam tek tada objasni cilj našega puta. Jedna naša divizija prešla je reku Savu na drugome mestu i prodrla u Srem. Oni su sada u visini Čevrntije. Mi smo vraćeni da vatrom naših topova štitimo njihovo odstupanje. — Dakle, mi nećemo više prelaziti? — zapita neko. — Ne, ne! — odgovori odlučno komandir. Nama svima kao da laknu. Topovi su bili pripravni za dejstvo, osmatrači su zauzeli svoja mesta. Dugačke senke drveta su neprimetno klizile po zemlji. Sava je tiho šumorila, dok su gavrani graktali pozadi krvavog razbojišta. Tišinu prekide glas desnog osmatrača: — U pravcu sela Šašinci vidi se neko kretanje. — Posluga na svoja mesta! — komandova neko iz baterije, a mi okretosmo durbine na tu stranu... Ugledasmo dugačku povorku kola, kako lagano ide u našem pravcu... Na čelnim kolima sede neki ljudi, I drže beo barjak na kome se vidi crveni krst... Mi se zgledasmo... Komandir otrča u divizion da pita šta da radi. Kada se vrati reče nam da su Austrijanci preko parlamentara tražili dozvolu da sahrane naše mrtve. Naši su odgovorili da im dopuštaju, ali pod uslovom da dovedu sveštenika, koji će opojati mrtve. Vojnici prišli takođe uz nasip i kroz izraslu travu posmatraju. Kolona se lagano primiče. pored teraoca na čelnim kolima vidimo crnu priliku sveštenika sa epitrahiljem oko vrata. Povremeno zasija sunčev odblesak sa zlatnoga krsta u njegovoj ruci... Već su blizu, i golim okom se vide. Razaznajemo meštane u kolima i nekoliko vojnika bez oružja... Zabezeknuti posmatramo svetao krst, taj simbol večne tragedije ljudske. Vojnicima je ovladalo tiho, pobožno raspoloženje... Kola se zaustaviše iza austrijskih rovova. Sveštenik siđe prvi, ostali za njim. Onda on pođe laganim korakom, sam, držeći ispred sebe krst. Pređe rovove, obazre se neodlučno levo i desno, prođe između mrtvih i približi se obali... Onako osamljen, u crnoj dugoj mantiji, ličio je na nekog svetitelja sa starih ikona. Okrete se nama, pa širokim pokretom ruke učini krst i tada do nas dopre kao neki tajanstveni podzemni glas:

73

— Blagosloven jesi Gospodi naučimja opravdanijem tvojim. Vojnici skidoše kape, prekrstiše se i, kao po komandi, digoše se svi. Kao bedem, ostadoše na nasipu u stavu mirno... Gledali su netremice u sveštenika a usta im otvorena, kao da gutaju reči... Najednom se digoše i vojnici iz austrijskih rovova, otprilike jedan vod. Bili su bez oružja i povrstani u jednoj liniji. Odaju smireno počast svojim žrtvama. Stajali su tako otvoreno jedna prema drugoj dve neprijateljske vojske. I ta dobroćudna lica seljaka molila su se jednome Bogu, da bi, prizivajući toga istoga Boga, opet pucali jedni na druge. Sveštenik je dizao ruke nebu. Vojnici prikloniše glave tiho šapćući molitvu. — So svjatima u pokoj. Hriste duši rab tvojih... — dopirao je glas sveštenika. A gavrani šestare i grakću. U daljini negde odjekuje potmula topovska paljba, od koje drugi sada ginu i leže isto onako mrtvi... i pred ovim krstom i smirenom molitvom, ljudi kao da polažu računa sami sebi i nevoljno im se nameće misao: zašto... zašto? — Ješče molim sja o upokojeniji duši rab tvojih, za vjeru i otečestvo pogibšim... Kao da je ovim rečima dat odgovor na postavljeno pitanje. Vojnici mrskim očima gledaju one plave uniforme... Ali oni su zakrilili otadžbinu svojim grudima i omeđili je mrtvim telima svojih drugova. I samo dotle, do te žive međe mogu doći oni u plavim uniformama. — Vječni pokoj podažd Gospodi pogibšim za vjeru i otečestvo! — i seda starina u epitrahilju pođe lagano između mrtvih, škropeći ih vinom. Vojnici ga prate pogledom, starajući se da upoznaju mrtve. Jer tamo su njihovi rođaci, braća, drugovi... I nikad ih više neće videti. Potamnele i ugasnule oči njihove zure u daljinu, a tela su ukočena za večni pokoj. U jednoga ukrućena ruka, uzdignuta visoko, sa stisnutom pesnicom. Valjda poslednji vapaj... Ili opomena živima. Sveštenik se vrati i otpeva poslednje: — Vječnaja pamjat... Mnogi su od naših rukavom brisali suze. Onda meštani s druge strane priđoše i odneše mrtve na kola. Trpali su ih jedne iznad drugih. Sunce je bilo pri zahodu kada kolona lagano krete, praćena jatom crnih gavranova. Vojnici siđoše brzo u zaklon. Samo je ostao još trubač, i on odsvira vojnički posmrtni marš. RAT JE BUKTAO

74

Rat je buktao na svima stranama. Malena vojska se trošila, ali su izmučeni ostaci naprezali poslednju snagu u borbi protivu moćne carevine. Zbijeni u Mačvi, opkoljeni vodom sa svih strana, jurili su pukovi s jednoga kraja na drugi, da bi odoleli navali. Šume su isečene, crkve porušene, kuće popaljene. Zemlja je izgažena i usevi uništeni. Sa ledenom mirnoćom, bez suza, podnosio je narod muke i sa titanskim naporom odbijao najezdu moćnijega neprijatelja. Jer šume će izrasti, zemlja će roditi, ali najteže je biti rob. Usled stalnih pokreta vojska je obosila i bila pocepana. Neki su oblačili građansko odelo, a bilo je vojnika i u plavim bluzama skinutim sa mrtvih austrijskih vojnika. Za ovom šarenom vojskom išli su starci i žene, tražeći svoje sinove. Roditeljski nagon gonio ih je iz daleka, danima su putovali, noseći malo preobuke i hrane za svoju decu. Pričaju tako da je jedan starac putovao petnaest dana, noseći živu kokoš. Hranio je uz put, čuvao kao najveće blago, da bi pripremio gozbu sinu. Zna stari iz iskustva da vojska često gladuje, pa poneo da sina mine želja na srećne dane u roditeljskom domu. Raspitivao se uz put za komandu svog deteta, i, najzad, čuo strašnu vest... Zadrhtala mu donja usna, a iz očiju mu potekle samo dve kapi. Za klao je kokoš, razdelio za pokoj duše svome sinu, i, tužan i slomljen, vratio se... Ko zna da li je stigao svome domu. Novine nismo dobivali, ali smo preko komordžija saznavali šta se radi na evropskim bojištima... Preko posilnih smo doznavali poneke namere naših pretpostavljenih. Jer komordžije su u stalnom pokretu, oni su u vezi sa pozadinom, a ova sa još dubljom pozadinom, gde se čitaju novine i prepričavaju lokalni i svetski događaji. I glas pođe... U početku pričaju komordžije kao uzgred. Kad primete da ih ljudi rado slušaju, prave se oni važni i, veće senzacije radi, dodaju još poneki izmišljeni detalj, koji se docnije prepričava kao događaj. Tako na svakom sastanku. Poraz se preuveličava, a cifra zarobljenika postaje sve veća. I vest se kao zrak prenosi na sve strane. Ali u njihovim pričama ima mnogo istine. Prevare se u datumu ofanzive ili nekog odstupanja, ali se ipak nagađanja o porazu, o zarobljenicima, o nastupanju ili odstupanju, na kraju obistine... Bila je baš to veče plahovita i hladna kiša. Zgureni ispod šatora, slušali smo kako udaraju kišne kapi o šatorska krila, dok su posilni opkopavali svuda unaokolo kanal, da voda ne podiđe u šatore. Čujemo kako vojnici šljapkaju po vodi. Strepimo da se neko ne saplete o kolac, za koji je pričvršćen šator, pa bi nam se onda onako mokar sručio na glavu. Napričali smo se dovoljno te smo trenutno zaćutali. — Što bre, Milane, nisi žensko? — prekide ćutanje potporučnik Aleksandar. A Milan, koji je došao iz susedne baterije malo u goste, razmahnu rukama protežući se i nogom dodirnu šatorsko krilo. — Ne, bogati! — zavapi ljutito Milutin. — Šta radiš to... Sad će voda da kaplje.

75

— Slušajte — obrati nam se Milan, ali glasno da i Milutin čuje — motrite na njega da ne primeti, a ja ću prstom da dodirnem šatorsko krilo iznad njegove glave. — Nemoj, nemoj — umiruje ga Aleksandar kroz smeh — dobar je on čovek, popraviće se... Tek neko razmače šatorsko krilo i posilni promoli mokru glavu. — Gospodine potporučniče, zove vas komandir... — Ih, bogamu, ko će sad po blatu!... —... a posilni komandantov pakuje stvari. — Nije moguće! — povikasmo svi uglas i iskrivismo glave, osluškujući udare kišnih kapi. A ovde nam je bilo tako ugodno... Kad se vratio od komandira, priča nam Aleksandar da ćemo noćas svakako krenuti. Bila je ponoć kada smo se digli. Kiša je prestala da pada i izvedrilo se. Ali zemlja je pištala pod našim nogama. Bilo je hladno. Neispavani i prozebli, mokrih nogu, stajali smo naježeni, čekajući naredbu za pokret. Zvezda jedna prelete preko neba, pa se izgubi u mračnom ponoru. — Sad je neko umro — reći će jedan od vojnika. — Kamo da je samo jedan... Hiljadama ih ginu sada — odgovori više za sebe narednik Milutin. Odmakli smo daleko kad se sasvim razdanilo. Bio je svetao sunčan dan bez prašine. Polja su ležala pusta, a vlažna drveta opustila tužno grane. Lišće je počelo da žuti. Osećao se već dah jeseni. Prilikom jednog zastanka začusmo podzemnu tutnjavu topova i to baš u pravcu kuda mi maršujemo. Ukoliko odmičemo više, sve je jasnija topovska paljba. A nekome se žuri, jer je već davno prošlo vreme kad je trebalo dati zastanak. Sa nama maršuju i pešaci, dobroćudni i poslušni. Onako natovareni, gegaju, grešnici, pognute glave, brišući rukavom znojavo lice. A koliko večeras još... Ovaj nam je drum poznat. Prošloga puta na onoj raskrsnici imali smo zastanak. Sećam se i kafane iz koje su vojnici ukrali bure piva. Kažu, bilo je namenjeno nekoj komandi. Sad svejedno, ma čije bilo, glavno je da je cela baterija pila u zdravlje Tanasija i Jankulja. Nekako oko podne sreli smo prve ranjenike. Pričaju da su Austrijanci prešli Savu i da velikom snagom nadiru u Mačvu. Uskoro u daljini ugledasmo dimove od šrapnela, koje vetar lagano razvlači kao prozračne, sive oblačiće. Tada kolona zastade. Viši komandanti sa ordonansima odjahali su u pravcu sela, oko koga se u ovome momentu vodila borba. Štrčao je zvonik crkve, kao da vapije za pomoć. Povremeno dopire snažan zamah puščane vatre, a vazduh para šum aeroplana koji šestari nad krvavim razbojištem.

76

Vojnici se pritajili i netremice gledaju u horizont zamagljen od dimova šrapnelskih. Iako su naviknuti na ovakve prizore, ipak je mučno stanje iščekivanja. Jer sada će stupiti u borbu, možda u najveći okršaj. Sakupljaju se oni u male grupice i sa pritajenom zebnjom razgovaraju... A iz sela žurno beže starci, žene i deca. Usplahirena izgleda, pretrnula od straha, napušta nejač svoja ognjišta i celokupnu imovinu, da bi samo sačuvala goli život. Začu se komanda: „Sprema za paljbu.“ Poslužioci skidoše kožne navlake sa topovskih delova i onda sedoše na prednjak. Baterija krete. Pokraj vrzine zaklonile se pozadnje jedinice: komordžije, municione kolone. Na ulazu u selo naiđosmo na zavojište pred kojim beše masa vojnika sa otvorenim i krvavim ranama. Pokraj puta vidimo mrtve. Sigurno su bili teško ranjeni, pa su pri prenosu umrli i bolničari ih ostavili tu. Pešadija je zamakla. Čuje se težak fijuk artiljerijskih zrna i prasak šrapnela nad selom. Oblaci prašine odaju jasno naše kretanje, i neprijateljska artiljerija gađa sa još većom žestinom. Sreli smo i grupu ranjenih konjanika, a me đu njima i jednog oficira, koga su vojnici presamitili preko sedla. Seljaci se pribili pored puta i čekaju da artiljerija prođe... A grozan je zvizak i prasak šrapnela iz kojih sukljaju žutocrveni dimovi. Pešaci zastali i posedali pokraj plotova. Neki od vojnika šunjaju se po praznim dvorištima. Čudnovato je njihovo spokojstvo, kao da idu na manevar neki. Malo dalje okupili se oko bunara i pune čuturice. Oficiri ih pozivaju i onda naređuju da stave nož na pušku. Izgleda kao da će sad na juriš, onako umorni i prašnjavi. Iz jedne bočne ulice žurno iziđe mitraljeski vod, i vojnici kažu da je neprijatelj tu ispred sela, a oni sada menjaju položaj. Nad selom kruži aeroplan. Pešaci hitro uglavljuju mitraljez između prošća i od zaglušne huke mitraljeza drhti vazduh. Na raskrsnici zastadosmo. Bila je tu neka viša komanda i ordonansi neprestano odlaze. Zaustavi se tu i jedan eskadron konjice, koji je dotle odolevao navali. Kažu da nove mase neprijatelja neprestano pristižu. Komandant diviziona odjaha sa komandirima. Sigurno traže položaj. Tada se naredi da pešadija krene. Oficiri skreću pažnju da nijedan ne zaostane. Pešaci potrčkavaju, pa se zbijaju. Opet ih zaustaviše i tada vojnici napuniše puške. Pocepani i prašnjavi, potamneli od sunca, gledaju mali pešaci u svoje oficire, očekujući naređenje za juriš. i mnogi će od njih izginuti sada odmah, eto tu ispred sela. Ali svaki zamišlja... nada se, a veruje da postoji Bog, i mnogi se krste. — Odmah ispred sela razvijte se u streljački stroj! — naređuje komandant bataljona.

77

— Razumem! — otpozdravi jedan poručnik. Onda se žurno okrete svojoj četi: — Vojnici, neprijatelj je ispred sela. Na znak pištaljke razvićete se u strelce. Napred! Kratko i jasno. Vojnici se prekrstiše i zbijena kolona krete. — Pazite „artelerci“, ne pucajte u nas — dobaci neko. Odmicali su gotovo trčećim korakom, pogureni, držeći čvrsto puške „na gotovs“. Pade nam u oči jedan, koji je u desnoj ruci držao pušku, a u levoj pun bakrač vrućeg kupusa, koji se još pušio. Utrčao je sigurno u neku kuću, gde su komordžije spremale večeru i digao pun bakrač, koliko da mu se nađe u nevolji. I ode tako, sa kupusom. A gotovo su svima iz torbe virili klipovi kukuruza. Sunce je već zašlo, kada i mi kretosmo, i malo zatim skretosmo u jednu livadu između kuća, gde postavismo topove. Naiđe i komandir jedne konjičke baterije koji se žali da su mu danas zarobljena dva topa. — Ama mučno je kad je konjica ispred tebe — kaže on našem komandiru. — Pešaci će da izginu braneći bateriju. Ali ovi, boga ti milog, pojašu konje, pa te i ne izveštavaju, i tek vidiš kako samo proleću pored tebe. Zato, pazi noćas... još ih ima napred. Ne udaljuj konje, već ih drži pored baterije, dok se u toku noći ne izvrši smena. Pešačka vatra je bivala sve slabija. Mi smo ćutali, da se ne bismo po blesku odali. Ipak, za svaki slučaj, oruđa su bila pripravna za dejstvo. Pošto nas komora nije stigla, vojnici nisu imali ni hleba, ni jela. Zato su pored malih vatrica pekli kukuruze. Komandir je naredio da vodnici i podnarednici dežuraju na smenu u toku noći, da bi motrili na bleskove neprijateljske artiljerije. Na celom frontu je vladao mir, koji su povremeno narušavali pucnji prednjih stražarećih odeljenja. Kroz vazduh se prenosio tajanstveni šum artiljerijskih kara, koje su na obema stranama odlazile za popunu municije. Vojnici su polegali pokraj topova i utišali se. Jankulj se još promeškolji i više za sebe, ali glasno izgovori: — Gde li onaj pronađe kupus danas?! OSMATRAČNICA NA CRKVENOM TORNjU Bila je ponoć kada su nas probudili. Komandir je smatrao da je mnogo bolje ako izmesti bateriju izvan sela. Zaprege su prišle i baterija je krenula lagano, kao pri nekom pogrebu, da se ne bi odala. Zaustavili smo se u jednom kukuruzištu. Sada je pred nama selo i vidimo kako se prema svetlom zvezdanom nebu ocrtava tamna silueta crkvenog tornja. Opet su vojnici kopali, i, u osvitku zore, sve je bilo pripravio. Nišanska tačka za sve topove bio je krst na tornju crkvenom.

78

Drum je bio raščišćen od komordžija i municionih kola. Vojska je bila pri zemlji. Sa zebnjom smo iščekivali današnji dan. Neprijatelj će napadati, to je sigurno, jer inače zašto bi prelazio. Nišandžije pregledaju i čiste zatvarače, pa čak i Tanasije čeprka nešto oko telefona. Komandira odazvaše na telefon. A kad se vratio pozvao je nas, dva vodnika, i narednika baterije. — Naređuje komandant da naša baterija da dva osmatrača, koji moraju da se popnu na crkveni toranj. I to sad odmah. Određujem baterijskog narednika i tebe — i upre prstom u mene. — Na izvršenje! Otpozdravismo, a kada pogledah vojnike, učini mi se kao da nas žale. Crkveni toranj izgleda visok do neba. Još je pod udarcima i naše i njihove artiljerije. Ako ga ne sruše naši topovi, njihovi će sigurno. A na vrhu, nalaze se četiri prozorčeta, kroz koja se vidi zvono. Sobom povedosmo i Tanasija, koji još od baterije poče da razvija telefonsku žicu. Onda zamakosmo u selo i stigosmo u crkvenu portu, gde zatekosmo jedno pešačko municijsko odeljenje. Komordžije privezale konje za ogradu, a oni posedali uza zid, skinuli košulje i trebe se od vašiju. Na ulasku u crkvu zapahnu nas miris tamjana i sagorelih sveća. A raspeti Hristos, sa bolno izdignutom glavom, upućuje molećive poglede i kao da veli: „Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade“... Zvek naših mamuza je skvrnavio ovu pobožnu tišinu. — Gospodine naredniče, zaključano je! — reče Tanasije, pokušavajući da otvori vrata za ulaz u toranj. — Razvaljuj! — viknu baterijski narednik. Tanasije se zalete, lupi nogom i trošna vrata se uz tresak otvoriše. Napred pođe, uz uzane, vijugave stepenice, narednik, za njim ja, onda Tanasije. Tako do polovine tornja. Odatle su vodile uske lestvice, pored užeta za zvono, do onih prozorčića na vrhu. Oprobasmo ih, pa onda pođosmo jedan za drugim. Tanasije ostade pod našim nogama. Tek. narednik zastade i okrete se ljut. — Ko klati zvono? Okretoh se i ja. — Ja tek onako... uhvatih. — Jaoj, džukelo jedna, znaš li da ću te gađati iz revolvera! — i narednik se maši rukom za futrolu. — Je l treba, životinjo jedna, celom svetu da objavimo da smo ovde? I da je Tanasije bio na domaku njegove šake, celoga veka bi pamtio kada se uhvatio za konopac zvona. A ovako, na odstojanju, narednik ga je samo gledao besno.

79

Sa tornja se videla nepregledna ravnica, jasno oivičene njive, i nepregledna kukuruzišta sa ižđikalim stabljikama kao šuma kakva. A zabrani od stoletnih hrastova razmešteni na odstojanjima pa kao da, šumeći, pričaju povesnicu ovoga kraja. Vetar ćarlija i povija talasasto već zrele stabljike kukuruza, a sunce jesenjim zracima kao da miluje. Oko tornja čuje se veselo cvrkutanje vrabaca. Naslonjeni na po jednu nogu, pribili smo glave uz prozorče i tražimo liniju rovova. — Gledaj ono usamljeno drvo, pa ispod njega. Vidiš li onu vrzinu... E, iza nje — pokaza mi narednik. Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cikcak i nestaje ih u da-ljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje, proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi, vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci, a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu. Tanasije proba telefon i razgovara: — Eto, sedimo i pljuckamo na ceo svet... — A-ha, pitaću te, kad stanu da pljuckaju na nas — veli više za sebe baterijski narednik. Tada se okrete meni: — Pazi u pravcu one šume... eno ga put, vidi, vidi... kolona se neka kreće. — Onda se saže prema Tanasiju: — Izvesti komandira da se kreće dugačka kolona neprijatelja. Izgleda kao da su stali. Eno ga jedan na konju, sigurno komandant... Vojnici sedaju sa strane puta. — Gospodine naredniče, pita komandir kolika je daljina od vas do neprijatelja — govorio je ispod nas Tanasije. Narednik ceni odoka i obrati se meni: — Mislim... hiljadu i četiri stotine metara... — Gospodine kapet... — Ćut! — dreknu narednik. — E, moram da te bijem. Ko ti je kazao, stoko jedna... Sada kaži: hiljadu osam stotina metara. Bolje je da kažem više nego manje, pa da naše pobijem. Negde desno začuše se topovski pucnji, i, kao na jednu komandu, otpoče topovska paljba na celom frontu. Šrapneli išaraše ravnicu žuto-crvenim dimovima, ali dosta daleko iza naših rovova. Napregnutom pažnjom posmatramo žuto-crvene buketiće, koje vetar lagano nosi. Vidimo kako su naši pešaci polegali i drže puške pripravne za paljbu. — Gospodine naredniče, javlja komandir da osmatrate: gađa naša baterija.

80

Pri strahovitome tresku mi i nehotice zavukosmo glavu u ramena. Nalazili smo se ispred topovskih cevi naše baterije i zrna su letela gotovo iznad naših glava. Bludimo pogledom iznad neprijateljskih rovova i jedva pronađosmo naše dimove u jednome šumarku, daleko iza streljačke linije. Onda smo skraćivali oprezno daljinu sve po sto metara, dok nas Tanasije ne pogleda: — Gospodine naredniče, ljuti se komandir i veli da ne osmatrate dobro... Već smo premoreni što stojimo stalno na jednoj nozi, i narednik se ljutito obrecnu: — E, nije nego!... Neka on dođe ako mu nije pravo! — pa se obrati meni: — A da zrno udari u naše rovove, onda bismo mi bili krivi. Skratismo daljinu još za sto metara i šrapneli eksplodiraše ispred neprijateljskih rovova. Na dogledu vidimo kako se kukuruz povija pod silinom šrapnelskih kuglica, a neprijateljski vojnici se u rovu uskomešaše i ašovima počeše izbacivati zemlju, da bi se što dublje ukopali. Zaboravili smo na umor. Ushićeni smo pred samrtnim strahom neprijatelja. Takav je rat. Sentimentalnost prestaje pred grubom stvarnošću i dva suprotna zbivanja bore se: hoćemo da neprijatelj umre, da bismo mi živeli. I radujemo se njegovome ropcu i poigravamo od radosti gledajući kako razorna zrna sa gromkim treskom izbacuju iz rovova unakažene lešine. Nešto iz straha, a možda i po inerciji pokreta, pešaci su na obema stranama pucali sve bržim tempom. Austrijska artiljerija je tukla naše rovove, ali, za sreću, šrapneli su se rasprskavali suviše visoko, te se njihovo dejstvo nije osećalo. Sada su počeli da traže i našu bateriju. Kroz zadnje prozorče vidimo kako se vojnici u međuvremenu paljbe ukopavaju. Na desnoj strani od nas krkljalo je od puščane vatre. Iz one šume neprestano dopire klokotanje mitraljeza. Neka naša baterija, a i austrijska, zasipaju, čini nam se, isti prostor u šumi. Izgubili smo pojam o vremenu. Ali odskora, neprijateljska artiljerijska paljba bivala je sve brža. Sigurno su sada isturili osmatrače na drveta, jer su njihova razorna zrna padala u blizini naših rovova. Vidimo kako naši vojnici razvaljuju jedan plot, i trče pognuti noseći prošće, da bi se unekoliko zaštitili... Najednom opet ugledasmo onu kolonu u daljini, na koju smo bili i zaboravili zauzeti osmatranjem na drugoj strani. Austrijanci su prilazili brzo onoj šumi. Izvestismo komandira da se ta kolona nalazi poludesno od nas, a udaljena je od neprijateljskih rovova oko šest stotina metara. Ali naša zrna padoše suviše desno, te ih vratismo. Kolo ne nestade među visokim kukuruzima. O pojavi ove grupe izvestili smo i divizion, kako bi se skrenula pažnja osmatraču susedne baterije, koja je bila desno od nas. Uto se prolomi strahovita eksplozija u ravnici pred nama. Ogromni komadi zemlje leteli su u visinu i naposletku ostade crn i gust stub dima. Za ovom je sledovala druga... treća... četvrta. Mi se nemo pogledasmo, prestravljeni da ta

81

neman ne zahvati slučajno i nas ovde na tornju. Bila je to neka haubica sa kojom se sada sretamo prvi put. Iako besciljno rije po ravnici, ipak je dejstvo njeno porazno i ljudi sa strahom slušaju njenu užasnu grmljavinu. Neprijateljski rovovi kao da oživeše. Vidimo neko komešanje, vojnici stavljaju telećake, i o tome odmah izvestismo komandira. Sa zebnjom pomišljamo šta će biti ako sada krenu na juriš, i strepimo za naše pešake, koji još ne vide pokret neprijatelja. I najednom se austrijski rovovi zaplaviše. Iskočiše izvan rova. — Javljaj: brza paljba! Kreću na juriš! Prema onoj čistini ugledaše ih naši pešaci čim se pojaviše i otpoče ubistvena brza vatra. Neprijateljski stroj se pokoleba. Neki padaju, drugi ležu i pobijaju ašovčiće ispred glave. Ali kroz kukuruz napreduju u skokovima. Naša baterija otvori brzu paljbu. Šrapneli presretoše plave bluze na otvorenom prostoru. Tada pripucaše i naši prikriveni mitraljezi. Krkljalo je gromovitom žestinom... Neprijateljski se stroj rasplinu, neki odmakoše, drugi zastaše, i najednom svi polegaše na otvorenom prostoru. Ravnica je brektala od puščane vatre. Peta baterija je sipala čelik sa košenjem ulevo i desno, stvarajući vatren zastor pred našim rovovima. Prilepljeni za zemlju, naši pešaci su besomučno gađali, dok je neprijateljska artiljerija tukla uraganskom vatrom našu pozadinu i selo, te se toranj iz temelja tresao. Zgrčeni i napregnutih nerava, iskolačenih očiju, posmatrali smo agoniju ravnice... Moćna carevina je prišla nadohvat ruke, već se neprijatelji gledaju u oči. Potreban je samo drhtaj srca, da se naša slaba veza raskine. — Ako te ima Bože, podrži još malo, još malo — šapće Tanasije ispod nas. — Po deset razornom! — viče narednik stisnutih pesnica... jer se oni kolebaju... ne, ne, novi pridolaze... Brže, gađajte, ubijte ih, to nisu ljudi... Eno ga gde pade, onaj se u kovitlac okreće. Ali zašto oni naši leže mirno... mrtvi, mrtvi. Oh... rinu razorna u gomilu... Ala padaju... Oni beže, a mitraljez ciči, kao da vrišti, i od njega se sklanjaju, pa se neprijateljski vojnici zbijaju u kukuruzište, da se zaklone od naših pogleda. Ali sada ih gađaju njihovi pozadnji, i uklješteni, oni padaju ničice. A iz šume desno kuljaju kao rojevi, eno ih gde trče, jedan pade, još jedan, ostali odmiču, i ceo se stroj sruči iza vrzine na sto metara od naših rovova. Ne mogu dalje... Oni u kukuruzu se kolebaju. Neki se pobauljke vraćaju. Još jedan orkan onako, brzo, brzo, baterija zaurla, nad vrzinom bleskaju dimovi kao mehuri, plave bluze ižđikaše i u paničnom strahu sručiše se nazad, u svoje rovove. NA KARTEČ! Na čistinama i između kukuruza ležali su mrtvi vojnici u plavim bluzama. Bilo je i teško ranjenih, koji su nemoćno dizali ruke, vapijući za pomoć. A oni iz

82

rovova posmatraju žalosni kraj svojih drugova, koji su domalopre bili živi, a sada nepomični, obliveni krvlju leže. Čudno... čudno. Prisustvovao sam egzekuciji jednoga vojnika, koji je napustio front da bi video svoju decu. Kažu, kazna je trebalo da bude više primerna... Iskopana raka, a on ubledeo, stoji vezan, bludeći pogledom, ne bi li sačekao nečiju milost. A okolo ljudi tmurni i ozbiljni, kao da se stide žalosne uloge. Potporučnik, važan i narogušen, ubeđivao je sebe da izvršuje pravdu. Onda su osuđenog vezali... Laka drhtavica je obuzela vojnike pred strašnim prizorom što će nasilno umreti jedan čovek... Puške su prasnule, jezivi jauk je zaparao vazduh, lica ljudi se grčila. Još jedan plotun. Mlitavo telo se opustilo, a glava klonula... Vojnici su se vraćali ćuteći, dok im je u ušima odjekivao jauk samrtnika I posle mnogo vremena, u besanim noćima, gledali su oni onaj bolan pogled, mlitavo telo i opuštenu glavu svoga druga. U sličnome položaju nalazili su se oni u ravnici. Svi su bili osuđeni na smrt. Iako je osuda kolektivna, ipak to nimalo ne umanjuje obostrani strah. Ali svima pred očima lebdi ona opuštena glava i sve ih hrabri nada da će svaki pre ubiti svoga protivnika i time spasti sebe. Prvi napad je odbijen. Pešačka vatra je klonula na celom frontu, izuzev one vrzine, gde su neprijateljski vojnici našli prirodni zaklon, i gde puške sada prašte samo iz straha da ne bi neko krenuo na juriš. Ali neprijateljska artiljerija kao da je pomahnitala. Ubrzanom paljbom i razornim granatama zasipa naše razređene pešačke rovove. I mi vidimo njihove topove u daljini, vidimo čak i onu haubicu, baš sa strane puta, ali do nje ne možemo da dobacimo. A naši pešaci traže pomoć, grde nas artiljerce, mi nemoćno kršimo ruke i zajedno sa njima stradamo. Kroz zadnje prozorče vidimo kako njihove granate riju oko naše baterije... Ali zato mi razaramo njihove rovove, da bismo zaštitili našu pešadiju. Gledamo kako kare u galopu dovlače municiju... Komandir nam skreće pažnju preko telefona da pazimo svaki pokret neprijatelja. Koja vajda!... Naši redovi su sve ređi. Vidimo kako se ranjenici izvlače iz rovova, mrtvi ostaju, a popuna ne stiže. Naša baterija štiti ogroman front po širini i dubini, i ne znamo kuda pre da priteknemo u pomoć. Kažu da su se strategija i taktika razvile na stepen nauke i čitave knjige su napisane o vođenju ratova. Ali sva ta nauka, posmatrana sa vrha crkvenoga tornja, liči na neki vodeni konac i sva bi se mogla svesti samo na tri reči: srce, ljudi, oruđa. Kao posle neke strahovite oluje i nepogode, polja su ogolela, snažna drveta oborena, i sada se pešaci gledaju otvoreno. Ona haubica rije zemlju, zatrpava naše rovove, ali niko ne odmiče. Zbijaju se pešaci ili iskaču iz rovova i skrivaju se u dubokim jamama, gde su eksplodirala zrna, jer veruju da zrno nikad ne

83

udara na isto mesto. I mi prevrćemo njihove rovove. Vidi se da im nije lako, jer su dve njihove baterije uzele na nišan i bez prestanka riju oko naših topova. Sunce zađe za gust, crn oblak, i u daljini zamrači od prašine. Vetar poče da zavija oko crkvenog tornja. — Pređi na moju stranu, da promenimo nogu — obrati mi se baterijski narednik. I tada najednom nestade onog teškog stanja, koje me mučilo već duže vreme, a ni sam nisam znao od čega je dolazilo. Iz one šume desno počeše da izlaze Austrijanci i kroz improvizovanu saobraćajnicu da uskaču u rovove. — Pazi, pazi... javi brzo komandiru da nailaze pojačanja. Od poslednjeg osmatranja deset hiljaditih desno. Brzo, brzo... Ali tada ustuknusmo i uzdigosmo ramena. Pred našim očima prolomiše se strahovite eksplozije. — Šrapnel... haubica... au! — Pita komandir kako su pali meci? Mi se samo pogledasmo preneraženi. Izgleda, sada smo na redu mi. Ne govorimo glasno, ali se razumemo. A komandir pita... Mi drhtimo od mogućih posledica. Ipak, ipak... onima dole je teže. — Neka ponovi plotun. Pazićemo sada, ma šta se dogodilo. Ali valjda će nas mimoići ta čaša... Gospode... Eto, eto... fijuk... kao vrisak. Mi se pribismo jedan uz drugoga, a muskuli nabrekli, oči grčevito za tvaramo... Huj... Hvala ti, Bože. Eksplozije se začuše iza naših leđa, — Povećati daljinu za pedeset... — Ovaj nas uraklji! — Javi komandantu da haubica gađa crkvu, urakljeni smo. Naše razorne zagrmeše oko neprijateljskih rovova... Vidimo kako priležu. Ah, što ne možemo da dobacimo i do one haubice... Nebo se zamračilo i munje svitnuše. Teška oluja, dižući ogromne oblake prašine i povijajući drveta, spusti se nad zemljom. — Kaže komandant, dok stoji toranj, dotle da ostanemo... Toranj se iz temelja zatrese od razornih haubičkih zrna što padoše oko crkve. Komordžije beže vukući konje, a ranjenici se pribili uz ogradu. — Gađa nas... Vetar jezivo zviznu i mi se pribismo uza zid... Kao da očekujemo smrtnu presudu... Ali dužnost... otadžbina... a komandant veli: — Javljaj: kreću na juriš... Mi trenutno zaboravismo na sebe. Ali zaglušni tresak nas gotovo obeznani i, predosećajući nesreću, gotovo nesvesni, sručismo se niz lestvice. Zvono tada zazvoni. Neko je slučajno uhvatio za uže. Tanasije dohvati telefon. Nagrnusmo

84

na vrata, jedva ih otvorismo od nabacanih cigala. U crkvi se od prašine nije ništa videlo i, teturajući, ispadosmo u crkvenu portu. Munja svitnu i zagrme. Krupne kapi su vlažile suvu zemlju. — Savijaj žicu, pa u bateriju! — i mi pođosmo žurno. Na raskrsnici ustuknusmo... razorna granata udarila u municiono odeljenje i konji sa polomljenim nogama i istresenom utrobom povaljani nasred puta. Nad nama svitnuše šrapneli i prilegosmo... Pored nas istrča vojnik, ordonans. — Gde je štab pešačkog puka? — pitao je usplahireno. — Eto... sigurno tu! — mahnusmo rukom obuhvatajući celo selo. Ali pojava ovoga vojnika opomenu nas i na našu dužnost. Jer toranj, iako napukao, još stoji... Setismo se komandanta i mi se pogledasmo. Baterija naša i dalje je gađala sa starim elementima. A ako su naši odbili napad... Ako su pešaci krenuli u protivnapad... Kosa nam se diže od užasa pri pomisli da sada tučemo naše. — Penjimo se na ovu kuću. Tanasije, telefon brže! Pas neki na lancu lajao je besno, vukući za sobom jedan trupac. Vetar je povijao drveta i u lice su nas udarale krupne i hladne kapi kiše. Kuća je bila prazna. Ali tavan beše slep, te jednom gredom izbismo ćeramide. Vetar zafijuka. Narednik promoli glavu. — Beži!... — Kuda, zašto, stani! — i ja pritrčah otvoru, da bih umirio savest svoju. Munja svitnu, te mi oči zaseni. Grmljavina i tresak razornih granata zatresoše kuću i grede na tavanu kao da zastenjaše... Na ogoleloj ravnici ugledah naš streljački stroj kako u neredu odstupa. U našim zaklonima bili su Austrijanci. A iz one šume nastupali su u masama. Narednik je bio pred kućom. — Svršeno je — reče — što brže u bateriju, da i nju ne zarobe. Selo se razlamalo od eksplozija šrapnela i razornih granata. Ali već smo premoreni... pa šta bude. Kroz jednu bočnu seosku ulicu vidimo kako naši pešaci, pognuti, u skokovima odmiču... Sami smo išli drumom. Ugledasmo i bateriju. Nad njom prašte neprijateljski šrapneli, ali baterija i dale dejstvuje... Komandir prekide paljbu, kada nas ugleda. — Gospodine kapetane, pešadija odstupa. Treba da se odmah povučete. — Jeste li sigurni?... Ali ja nemam naređenje za odstupanje! — Ipak se okrete naredniku Živojinu: — Trči i javi da prednjaci budu spremni. A vi možete u bateriju. Pretrčasmo brisani prostor i sručismo se u zaklon. Pitaju vojnici kakva je situacija. Ali mi smo toliko premoreni, da samo digosmo ruke iznad glave i oni razumeše: gore biti ne može. Čudi nas samo upornost komandira. Baterija bez osmatrača je kao slepac bez vođe. Ali on još nema predstavu onog odstupanja. Uostalom, mi smo mu rekli svoje.

85

Osećao sam vapijuću žeđ i zatražih vode. Dadoše mi jednu čuturicu. Baš tada šrapnel tresnu i začu se neko mumlanje, kao zujanje bumbara, dok tek pored topovskog točka bapnu upaljač šrapnela, odbi se od zemlje i prolete preko naših glava. Voda mi zastade u grlu i pojuri na nos. — Na karteč!!! — začu se komanda kao vapaj i vojnici poleteše topovima. Iz čeljusti topovskih je sukljao plamen, a cev se trzala unazad kao šip na parnoj mašini. Od gromkog treska topa i eksplozija zrna na ustima cevi nismo ni čuli sada puckaranje šrapnela neprijateljskih. Jer pao je poslednji krik u artiljerijskoj komandi: na karteč! — isto kao na brodu koji tone: pojasi za spasavanje. Ljudi su svesni da smo napušteni. Pešadija je verovatno zaobišla selo da bi izbegla ubistvenu vatru neprijateljske artiljerije, i mi smo sada prepušteni sami sebi. Ne tiče nas se više pozadina, već branimo mesto na kome smo i, preko ovih topova, živote naše. Zbunjeni pred navalom čelika, neprijateljski vojnici su u paničnom strahu bežali u selo. A kroz prasak topova i grmljavinu neba, jedva se čuo drhtavi zvuk trube, pozivajući prednjake. Kao vihor, izletale su šestorne zaprege iz kukuruza, osvetljene munjama, i u mestu se zaustaviše kod svojih topova i kara. — Četvrti top neka dejstvuje... Da se pokupi i poslednja čaura. Prvi vod galop! — vikao je komandir, kapetan Mirković. I poslednji pucanj... Poslužioci na rukama pokrenuše topove i kare, prikačiše ih za prednjak koji se već kreće i u pokretu se penju. Vozari već polegli, u galopu izlaze na nasip, da se zadnjak gotovo zanese, i onda opruženim trkom niz drum, bez određena cilja i pravca. KRVAV TEKUĆI POSAO Konji su brektali kada se baterija zaustavila. Kiša je ujednačeno padala, a na zemlju se spustio suton sa hladnom jesenjom izmaglicom. Sa gotovo usijanih topovskih cevi odilazila je laka para. Komandir je jahao duž baterije, pitajući da li su svi ljudi na okupu. Vojnici su oživeli, jer su izbegli smrtnu opasnost današnjega dana. Sada gotovo niko i ne opaža da pada kiša. Samo kada se ne čuje više fijuk kuršuma i frktanje granata. — Ovo su božja posla, ali ne valja ono što ljudi rade! — veli Petar nišandžija, kvaseći dlanove, pa posle prevlači preko lica da bi se osvežio. Išli smo sada običnim seoskim putem, po glibu i mraku. Jedva pronađosmo poljanu gde beše ceo naš puk. Pričaju, kako su mislili da su nas zarobili. — Ama zamalo, bre, da nas uvate za gušu — objašnjava neki od naših vojnika.

86

Komandanti su nervozni, jer ordonansi u mraku ne mogu da uhvate vezu sa pešačkim jedinicama. Ne smemo dalje, da se ne bismo suviše odmakli, ali je i opasno ostati na ovome mestu: front više ne postoji. Neprijatelj svakoga časa može naići na ceo artiljerijski puk. Odnekuda se pojavi jedan bataljon pešadije. Komandant njegov veli da ne zna gde mu je komanda puka. Jedinice se svijaju u kolone po poljima, ali su sada u mraku pogubile vezu među sobom... Nigde zvezde da bismo se malo orijentisali, a kiša lije, pomrčina je gusta kao testo i strašna kao smrt. Ordonansi zaziru od svakoga drveta, od svakoga žbuna, i niko nikom ne veruje. Njihova uobrazilja u niskom šumarku vidi čitave pukove, i, najčešće iz straha, vraćaju se. Ili po cele časove stoje na jednom mestu, strepeći od svakoga šušnja, čak i od svoga rođenog daha. Naš komandant puka je izdao naređenje onom komandantu bataljona, da razmesti svoje vojnike kao zaštitu artiljeriji. Prokisli i premoreni, šljapkali su mrzovoljno pešaci pored topova i izgubiše se u noći. Ali nisu odmakli daleko. Bojali su se da ne naiđu na neku od naših jedinica koje lutaju po poljima, i onda bi se pokrvili među sobom. Tešilo nas je samo to što isto stanje straha muči i neprijatelja, i utoliko više što je on na tuđoj teritoriji. Posle onoga strašnoga dana, carovala je svuda okolo grobna tišina, koju je narušavalo samo uspavljivo šumorenje kišnih kapi. Za svaku sigurnost, topovi su okrenuti u spoljnu stranu, zaprege su bile unutra i na svaki top su istempirana po četiri zrna: „na karteč“. Niko se nije micao sa svoga mesta. Paljenje cigareta je najstrože zabranjeno. I presamićeni preko topova, prokisli do gole kože, proveli smo tako celu dugu jesenju noć. U svanuće nastao je pokret pešaka i prikupljanje jedinice. Odaslate su odmah pešačke patrole da „uhvate vezu“ sa neprijateljem. Municione kolone su dovlačile municiju. Vojnicima je izdeljen samo po jedan hleb, kao hrana za današnji dan, i bog će sveti znati za koliko dana još... — U ratu je glavno da su pune fišeklije, a hrana je nešto sasvim sporedno! — govorio je jetko narednik Milutin. — Uostalom i našta će, kada je čovek i tako određen da pogine. — Glavno je da oni iz pozadine ostanu živi — odgovori potporučnik Aleksandar. — A bre, ovaj moj šinjel težak je sto kila. — Gospodine potporučniče, kako ćemo da izdelimo kafu? — Kakvu, bre, kafu?!... Ko daje to sad! — Pa... nabavili su... — Ko? — Naši... ovaj... Tanasije i Jankulj. Bilo je očigledno da su noćas, kada je naređena najstroža pripravnost, pobegli iz baterije, čime su učinili veliku krivicu. Ali oni su sada doneli kafu... Aleksandar napućio usne i šiče kroz potkresane brkove. Onako pokisao, a uz to i neobrijan,

87

ličio je na nekoga rekonvalescenta iz duševne bolnice. Zakoluta Aleksandar očima i viknu: — Ovam’ sa njima! Zastrašeni, išli su nesigurnim korakom Tanasije i Jankulj. Bili su kaljavi do pojasa. Sobom su vukli dve velike testije, iz kojih se nešto pušilo. — Je li tako?... I to bez dozvole!... I opet vas dvojica! Tanasije i Jankulj su ćutali. Ali oni su se postarali za sve ljude, koji su promrzli, i koji bi sa najvećim zadovoljstvom popili sada nekoliko toplih gutljaja. A i potporučnik Aleksandar i mi ostali takođe. I malo spuštenim glasom on zapita: — Šta vam je to? — Kafa, gospodin potporučnik... vruća, evo vidite! — pa mu podneše gotovo pod nos, da bi ga odobrovoljili. Aleksandar mahnu glavom, raspoložen. — Oca vam mangupskog, kažite mi pravo: kako umakoste i gde je nađoste? Ohrabreni, počeše obojica uglas: — Gospodin potporučnik, kada smo došli... — Bio je mrak... — Čekaj, govori ti, Jankulj. — Gospodin potporučnik, kad je pao mrak, zanemoćamo ja i Tasa... pa se malo odmaknemo. A on kaže: — Nije ja, nego ti kažeš! — Ama sad svejedno — upade potporučnik Aleksandar. — Kako nađoste selo? — Po kučići... Nasmejasmo se. A smeju se i njih dvojica. — A u selo komordžije iz štab... baš kuvaju kafa. A Tasa kaže: „Dobro veče“, a i ja kažem. A onaj čučnô i meša, a pokraj njega dve kutije pune sa šećer i kafa. A ja mignem slučajno na Tasu, a Tasa odjednom zanemoća u trba i ponese u mrak one dve kutije. Posle smo kod drugi komordžija skuvali, a testije smo slučajno našli u jedna kuća. — I tako sve slučajno — veli kroz smeh potporučnik. — Bogami, gospodin potporučnik... — Dobro, dobro — savetuje blago Aleksandar — drugi put nemojte bez dozvole da se udaljavate, a sad izdelite svima kafu. — Tada se okrete podnaredniku Trailu: — Samo pazi da ne primete oni iz četvrte baterije. Već se razdanilo i kroz mlečni zastor od oblaka nazire se sunce. Izgleda da će dan biti lep. U daljini se čuju pojedinačni pucnji. Patrole su se sigurno srele. I poslednje pešačke jedinice zamiču među šumarke i visoke kukuruze u pravcu odakle dopiru pucnji. Za artiljeriju u ravnici je teško osmatranje, te se za pešačkim

88

jedinicama uputiše i naši održači veza. Pucnji su sve češći. Kažu kako je naređeno da se neprijatelj protera ili zaustavi po svaku cenu. Vojnici su potpuno mirni. Možda po inerciji, ili što su premoreni, te su postali ravnodušni. A možda su i oguglali, tek svi mirno očekuju da se obavi i ovaj današnji krvav tekući posao. I to što pre. Odjahao je nekud i komandant diviziona, sa svima komandirima baterija. Mi se razuzurili na suncu i dremamo. Izgleda nam da sunce nikada nije ovako prijatno grejalo. — Da me puste sada, garantujem da se ne bih probudio do sutra izjutra! — veli Milan, zavijajući duvan križanac. — A mene da puste... — poče Aleksandar. — Znam — upade Milan — otišao bi pravo kod neke ženske. — Tako je — Aleksandar se zaceni od smeha. — Pogodio si, i to kod prve koju sretnem. — Je li — Milan nas gurnu laktovima — ja mislim da bi Milutin otišao pravo u crkvu. — More, pustite vi mene kući, ja bih znao gde bih otišao. — Puštamo te. I vas dvojica ga puštate... Evo, Milutine, Mićo, Mikule, slobodan si. Požuri, voz samo što nije pošao. Milutin okrete glavu na drugu stranu, jer nije voleo da se šala zbija na njegov račun. Ali ipak, kad Milan pođe u svoju bateriju, on mu dobaci: — Milane, Miko, Mikice, požuri na voz. — Ovo baš krklja — veli Aleksandar, slušajući brzu pešačku paljbu. Ali tada ugleda komandira koji se u galopu vraćao, i okrete se bateriji: — Na svoja mesta! Komandir naredi da vozari pojašu i posluga da sedne. Onda se okrete u pravcu sela: — Baterija zdesna u topovsku kolonu, marrš!... Baterija galop! Zafijukaše bičevi, konji usitniše, onda opružiše vratove izbacujući kopite, i baterija polete. Vozari se uzdigli na uzengijama, pa polegli, levom rukom drže dizgine levaka gotovo iza uva, a desnom rukom za đem dešnjaka i viju bičem iznad konjskih glava. Odskaču zadnjaci topova i kara, a na zavijucima zaneseni riju zemlju, ili sevaju varnice ispod točkova, dok se posluga, zgrčena, trese ili odskače kao na drndalu. Seljaci, iznenađeni zaglušnom hukom, gledali su prestravljeni pomahnitalu bateriju... Čelo baterije je skretalo nadesno, glavnom seoskom ulicom. Prednji vozari se naginju na desnu stranu i svom snagom naležu na vrat dešnjaka, menjajući tako pravac iz mesta, dok su se zadnjaci kretali na jednu stranu i zanosili gotovo do uličnih jarkova... Prštalo je kamenje pod čeličnim šinama, a sa konjskih kopita su odletali komadi blata, udarajući po licu vozare i poslugu na topu.

89

Projurismo kroza selo, onda se sručismo desno, na jednu poljanu. Pred mojim vodom se najednom stvori neka gomila. Vozari u poslednjem momentu jedva obiđoše i u prolazu videh samo zgužvanu masu od konjskih tela i ljudskih glava, nad kojima je štrčala visoko ruda topa. Komandir je rukom davao znak: „Paljba nalevo, baterija stoj!“ Vozari najednom skretoše nadesno i baterija stade. Poslužioci sjuriše sa svojih mesta, otkačiše zadnjake topa i kara, a vozari sa prednjacima odjuriše kroz neke šljivike u pozadinu. Čujemo prasak pušaka i jezivi zvizak kuršuma. Ljudi se zbunjeno okreću tražeći neki zaklon. — Posluga drugoga voda, trčećim korakom kod onoga topa! — naredi komandir. Zahvaćeni jednim zrnom sa boka, poginula su oba prednja, a srednji i rudni sa svojim vozarima naleteli i popadali... Na prednjeg vozara svom težinom pao jedan konj, i vozaru iz usta teče mlaz krvi. Srednji vozar ječi sa slomljenom nogom, a rudni vozar je odskočio u stranu. Dok su jedni raspredali ovu gužvu, drugi su otkačili zadnjak topa i trčećim korakom ga odvukli na svoje mesto. I tu gde smo se zaustavili, ostali smo četrdeset i dva dana... NA UZORANIM I PUSTIM NjIVAMA MAČVE Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova, bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. A na obema stranama su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada, zbog malog odstojanja, i svoje. Mi smo se utvrdili tako kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede s jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga ona izbačena zemlja, te je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je top. U mračnoj zemunici, ispunjenoj mirisom buđavoga sena, provodili su vojnici duge noći. Preko njih su skakutali neki žapčići, a nad glavom u onoj šaši su šušorili miši. A kad već dosade, onda se pridigne neko od ljudi i lupi pesnicom u gredu. Primire se za kratko vreme, pa onda nastave svoj posao. Nalred su istaknuti naši osmatrači i preko dana otvaramo paljbu više puta. U međuvremenu čistili su vojnici topove, dovlačili slamu, prali svoje rublje ili kopali saobraćajnice između topova... Ali noći nam dojadiše. Po nekoliko puta

90

se dižemo i otvaramo vatru. Pešačka paljba obično počne negde na levom krilu, zatim se raspe celom dužinom fronta. Ravnica huči i krklja od praska pušaka i mitraljeza. I onda obično javljaju pešaci: „Otvarajte paljbu, izgibosmo!“ Ili: „Neprijatelj kreće u napad“... Ali posle nekoliko šrapnela, pucnji pušaka naglo prestaju, sem onih istaknutih predstraža, koje po cele noći „kevću“. A od njih obično i počinje. Kažu da te mrtve straže po cele bogovetne noći pucaju, iz straha ili zbog raznih priviđanja, koja proističu od šuštanja lišća ili od klaćenja drveta. I onda vade bombe. Front se ustalasa i tada traže pomoć artiljerije. Otprilike isto onako kao kada deca zagalame, pa se majka pojavi sa štapom u ruci. — Ah, kada li ćemo jedanput izići iz ove puste ravnice! — govorili su vojnici, zazirući od svakog fijuka kuršuma. Ali jednoga dana zazvrjali su svi telefoni, počev od onih iz pešačkog rova, do telefona iz štaba divizije. Izveštavaju pešaci kako su Austrijanci dovukli u svoj rov čitavu bateriju i da „sve pobiše“. A komandant divizije najstrože naređuje da se baterija pronađe i uništi. Komandant puka stavlja taj „masakr“ u dužnost komandantu diviziona, a ovaj zapovest prenosi komandiru baterije, s napomenom da ovoga puta vodnici lično osmatraju iz pešačkog rova. Komandir baterije pozva nas dva vodnika. — Komandant je naredio da odmah sada pođe jedan od vas dvojice. Ići ćeš prvo ti — i pokaza na mene. — Ta se baterija nalazi prema četvrtoj četi... — A gde je četvrta četa? — Kako, gde?... Pa valjda nije u mom džepu, nego tamo napred! — i komandir mahnu rukom obuhvatajući prostor od dva kilometra. — Javićeš se komandiru čete. A naši telefonisti su kod prve čete. Odmah ih dozovi i uspostavi vezu sa baterijom. Hajd sad odmah... A-ja, naredio je komandant da se pri polasku javiš njemu. Vojnici su mi usrdno pomagali da se spremim. A kada sam pošao iz baterije, rastanak mi je bio isto onako težak kao kada sam na dan mobilizacije pošao od svoje kuće. Dođoh pred zemunicu komandanta diviziona. On skide sa ušiju telefonske slušalice i uspravi se. Pošao si. E dobro. Otvori samo oči i nemoj da mi šenlučiš. Jesi li razumeo?... Hoću da tu bateriju lično svojim očima vidiš, a ne da te lažu pešaci. A kad je vidiš, da me odmah izvestiš. Jesi li razumeo? — Razumem! — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da neprijateljsku bateriju pronađem... — Da je lično vidiš! — Da je lično vidim i o tome vas izvestim.

91

— Tako je! Zbogom! — završi naglo i pruži mi ruku. Pozdravio sam. U stavu mirno okretoh se nadesno i nasumce, bez tačno određenog pravca, pođoh put rovova. Dok sam bio na dogledu baterije i komandanta, išao sam kuražno; ali čim zađoh u jednu šumaricu i osetih da sam potpuno sam, obuze me neki nemir. Trebalo je preći ovako po ravnici hiljadu i pet stotina metara da bih stigao do naših pešaka. A na tome putu ima prostora koji se možda vidi iz neprijateljskih rovova, pa će me sigurno gađati. Zastadoh. Na frontu je bila tišina. Pred sobom vidim neke izgažene kukuruze, malo dalje šumaricu, onda neke ograde imanja. Ali ako otvore paljbu? — pade mi na pamet i zadrhtah, gledajući gde bih se zaklonio. Onda potrčah do one ograde, preskočih je, trulo prošće zapuckara, i ja se bojažljivo okretoh. Nigde živoga stvora. A malo dalje rupa od granate i sveže izbačena zemlja. Obiđoh pažljivo... možda je tu i mrtvih bilo... Preda mnom pripucaše puške. Kuršum zviznu iznad glave i ja legoh uveren da mene gađaju. Hladan me znoj probi... Ali glupo je ležati na otvorenoj ledini. Podigoh glavu da osmotrim, zatim naglo skočih i dotrčah do jednog debeloga hrasta. Skinuo sam šajkaču i brisao znoj sa čela... Setih se tada onih u bateriji kako leškare pored topova. Pa bar da je neko pored mene! Čini mi se kao da sam odbačen od celoga sveta. A zapovest se mora izvršiti. Ali valjda nisam ja sam koji ovuda prolazi — hrabrim samoga sebe, provirujući iza hrasta, ne bih li koga ugledao. A preda mnom neka niva zasađena tikvama. Da je obiđem, biće mnogo daleko; učini mi se zato kao najbolje da je pretrčim. Ali, kada zakoračih, onda uobrazih da na mene nišani ceo streljački stroj... Nazad ne mogu. Već izbezumljen, prikupim snagu, i potrčim, misleći svakoga trenutka da sam ja još živ, a ona vrzina daleko, daleko, čini mi se daha nemam, noge mi se upletoše i ja padoh... Čujem samo udare svoga srca. Udahnem vazduh, i zaustavim dah... Kao da negde levo pucaju. ja prilegoh. Ah, da li ima kraja ovome — maglovito mislim i setih se komandanta, koji onako spokojno naređuje. Po pucanju uviđam da sam blizu. Oštar prasak se razleže negde preda mnom. Čovek mora da se divi tim pešacima. Ginu kao stoka i niko ih ne žali; pa se još komandanti ponose brojem mrtvih. Predosećam da sada nailazim među drugi svet, častan i uzvišen, ali koji živi u večitome paklu. Iako s prezirom mislim na pozadinu, ipak, ipak... čovek nema šest života. Sunce blago sija i povetarac kao da miluje. A ona tikva probušena, sigurno od kuršuma, i ja podskočih, te se prilepih uz jednu vrzinu. Teška je samoća i kad život promiče redovnim tokom, a kamoli sada u ratu. Ama da me rane samo!... Šta bih radio?... A ugledaće me sigurno, jer tek valjda ne postoji neki zid iza našega fronta. I sve više uviđam u kakav sam glup položaj zapao, i ne svojom greškom... Mahnuo čovek rukom i rekao: eto u tom pravcu!

92

Promolih glavu iza vrzine i sada osmatram... Levo jedna polusrušena kuća, ispred mene zabran, a desno neka sveže iskopana zemlja. Opet sam pogledao u kućicu i, na svoju veliku radost, primetih da neko promoli glavu. Trčeći stigoh. Jedan me vojnik pozdravi. — Koja je ova komanda? — Četvrti bataljon... — Otkuda vi ovde? — Pa — ete, kujna... — A gde su rovovi? — Eto ih ispred šume, eno, vidi se. — A da li vas gađaju? — Gađaju, ali se mi osigurali odonud — i pokaza u pravcu rovova. I onda mi objasni kako ću doći do četvrte čete. — Vide li se neprijateljski rovovi? — E, ete... kako da vi kažem, vide se od ono drvo, pa do onu vrzinu. — A pucaju li? — Pa... pucaju — veli mi ravnodušno, kao da se oni otuda kamenjem gađaju! — A ideš li ti? — Idem, kad me zovne komandant. — A... je l te gađaju? — Pucaju, ali ja ništa. To im je posô. — Hoće li mene da gađaju? — Ko im zna njinu ćud! A neće vi oproste!... E dođe mi da ga udarim. — Dobro, je li ko poginuo, kada se švićkate po ceo dan? — Jes, bogami, čvrknu jednog juče. — Namrtvo? — A, jok, dobro prođe, otčepi mu samo vilicu. Onda mislim, da li se pravi šeret, ili je zbila toliko otupeo da je već postao ravnodušan prema tolikim grozotama. I da bih ga stavio na probu, obratih mu se strogim glasom. — Obuci bluzu, da me otpratiš do komandanta. Bez i jedne reči se okrete p navuče bluzu, gotov da pođe. — Pripazider, bre, na vatru! — obrati se nekome unutra. — Ali ne, nisi mi potreban... mogu ja i sam. — Pa... kako vi naredite — odgovori dobroćudno. — A kada nosite večeru? — A, nema ’vod’ večere! Odnesemo pred zoru pa za ceo dan. Preko dana ne palimo vatru... Tek sada... Setih se tada baterije, gde se služba obavlja kao za vreme mira. I još nalaze da im pasulj nije dobar, pa zamiču u selo za kokoške.

93

— Jednom baš ’nod’ kod onog drveta, probušiše mi kazan. Srećom, bejaše kupus. Isteče čorba, ali ostade gustiš. Sunce već beše zašlo, ali je još svetleo crveni užareni oreol, kao da vatra gori. — Mogu li sad? — Možete... samo pretrčite, sigurnije je — tešio me. Pođoh kolebajući se. Trebalo je samo jedna puška da plane, pa da se odmah vratim. Ali stid me od vojnika. Vole pešaci da se podsmehnu artiljercima. Kod onoga drveta zadrhtah — zavukoh glavu među ramena i potrčah što brže mogu. I tada se setih probušenoga kazana. Vetar je šištao oko mojih ušiju, meni se činilo kao da prašte puške, ali ja sam još živ, živ jer trčim, još malo... i utrčah u onu vrzinu. Zastanem, pa se okrenem i vidim kuvara koji mi mahnu rukom, kao da veli: e, sad možete slobodno. Bio sam srećan što sam ostao čitav i, onako uspravan, stajao sam da se odmorim. Zaboravio sam da me i u tom položaju može kuršum pogoditi, jer sam već preživeo trenutak kada sam bio na pogledu njihovom. Tada mi je postalo jasno zašto su pešaci onako ravnodušni kad okolo njih zvižde kuršumi. Ta oni su toliko puta bili na nišanu puške i ostali živi, a tek što bi se čuvali kad ih niko naročito ne gađa. Pođoh kroz zabran i tada najednom ugledah rovove. Preda mnom se isprečili ogromni bedemi od sveže zemlje, između kojih su zjapile duboke jame. Po jednoj blagoj nizbrdici sleteo sam u taj lavirint, gde ugledah ljude na čijim se licima ogledala patnja, i ocrtavali užasi krvavih dana. Bledi i ispijeni, neobrijani već toliko vremena, a odelo im u neredu i kaljavo. Na nogama pocepani opanci ili ostaci cokula, koje su već pobelele od vode i blata. I još dublje riju i kanal produžuju u pozadinu. Pešaci... Ipak, pozdraviše me, a jedan prošaputa: „tobdžija“ — i svi pogledaše, čini mi se mrsko, u moje sjajne čizme i svetle mamuze. — Gde je komandant bataljona? — Pravo, pa desno... Izvorac, vodi gospodina narednika. Tupo odjekuje zvek mojih mamuza po mekoj i ljigavoj zemlji koja zaudara na neku ustajalu tinju. Rov je dubok do visine čoveka, a nad glavom se natkvesila izbačena zemlja kao planina. Sunce je davno zašlo, saobraćajnice su mračne, te mi izgleda kao da tonem u onu zemlju, a da se za mnom otkida ceo ostali svet. Ali onaj imperativ dužnosti koji nagoni ljude u smrt ugušuje moju savest i ja sam mašina koja se odbija od vlažnih zidova, gotovo ravnodušno, jer mi je valjda tako suđeno, ubeđujem sebe. I kad već mora tako da bude, onda neka bude, jer tako i ja hoću. — Evo, ovde je komandant — pokaza mi rukom onaj Izvorac na jednu jazbinu iz koje je zjapio mrak.

94

Stadoh na ulazu i lupih mamuzama da bih skrenuo pažnju na sebe. Iz mraka se pojavi ljudska prilika. Po kapi poznadoh da je viši oficir. On mi pruži ruku, i onda poče pridiku. — Dobro su se rešili da te i sada prate. Pa, bre, brate, mi izgibosmo ovde, a nigde jednog artiljerca... — Meni je sad naređeno — zaustih da se pravdam. — Ne govorim ja o tebi, već o onima koji tebi naređuju. Njih bih ja doterao ovde, da vide kako je. A šta si ti u bateriji? — Gospodine majore, ja sam vodnik drugoga voda. — Aha! — on se nasmeja. — Znaš, pitam da nisu pratili nekoga koji nabavlja furaž. Dobro, dobro! — Pa se okrete: — Ordonans!... Vodi narednika kod komandira četvrte čete. Dakle, naredniče, taj top moraš da pronađeš i da ga uništiš. Pozdravih i pođoh, a u ušima mi neprestano bruji: „Da ga pronađeš i da ga uništiš.“ A to isto veli i moj komandant a verovatno i svi oni viši. Već sam počeo da se plašim veličine i važnosti zadatka. A da ga pronađem treba da ga vidim, a ako ja vidim njega, videće i on mene... Lupim glavom o zemljani zid i ustuknuh. — Pustite mene napred. Ovde skrenite — i ordonans me uhvati za ruku. Puške zapraštaše, čini mi se, nad mojom glavom. Trgoh se i uvukoh glavu u ramena. Srećom, vojnik je napred te i ne opaža moj strah. Saobraćajnica vodi cikcak i vođa me neprestano opominje da promenim pravac. Ali sad se već lakše snalazim, isto onako kao kada se u mraku silazi niz stepenice. Pred nama odjekuje tuparanje nečijih nogu. — Pričekaj — reče moj vođa, a one se prilike pribiše uza zid. — Čuvajte glavu! — obrati mi pažnju. I tada izbliza ugledah vojnike koji na ramenima nose sanduke municije. Beše ih jedno deset. Lica se naša gotovo dodirnuše i meni se učini kao da su od kamena. Iako u pravoj liniji nema ni sto metara, izgledalo mi je kao čitav kilometar. Već čujemo žagor ljudi, neko dozivanje, još nekoliko okuka pa se nađoh na malom proširenom prostoru. — Je li tu komandir? — zapita neke vojnike ordonans. — Ko pita? — začu se glas iz rupe. — Ja, gospodine poručniče. — Ko „ja“, oca ti tvoga... — Ordonans iz bataljona... Iz mračne zemunice zapahnu me zadah zemlje pomešan sa mirisom rakije. Neko kresnu žižicu i prostor se jedva osvetli. Sagoh se na ulazu i uđoh. — Milo mi je, milo, da vidimo i artiljeriju — govorio je dežmekasti čovek u vojničkom odelu i bez epoleta, ležeći na dvema daskama postavljenim preko

95

nekih trupaca. Okolo su čučali vojnici. — E pa, znaš, i pravo je da i vi malo omirišete barut. — Ama, imamo i mi toga... — Znam, znam, samo malo drukčije. Ja, kada se nađem u visini baterije, za mene rat prestaje... Posilni, dajder onu rakiju... Eto tako, jedino osvežavajuće i okrepljujuće sredstvo u rovu... Oho-ho! Deder, naredniče, nategni... Znaš, skotski život provodimo. — Gospodine poručniče — pojavi se jedna senka na otvoru — izvršena je popuna municije. — U redu... Nego stani... Jeste li trebovali pušku za onoga, što mu je danas prebi granata? — Pozajmili smo od komandira treće čete. Tamo je jedan poginuo. Samo, kazao je komandir da mu je vratimo kad neki naš pogine. — Dobro, onda vodi ti računa. — Razumem! Osećam kako mi se muti po glavi. Ovi ljudi kao da su potpuno izgubili pojam o životu i smrti. Živeći ovako pod zemljom, oni se kreću kao žive lešine, čekajući samo čas da budu rashodovani. Ali su i pored toga raspoloženi za smeh i šalu. — Dakle, naredniče, ti znaš tvoj posao... Onaj top ne gađa noću, a sutra kako te Bog uči. — Došli su vaši telefonisti — dodaje jedan ordonans. — A-ja! — produži komandir. — Rekao sam im da ostanu kod mitraljeza. Tu je potporučnik Aleksa, pa onda idi tamo... Je li, šta ima novo? Pričao sam im o nekim komordžijskim vestima. Ali njih je najviše interesovalo kada će se završiti rat. Bilo je to dvadesetog septembra hiljadu devetsto četrnaeste godine. Iziđoh, i opet pođosmo u cikcak, ali posle treće okuke naiđosmo na mitraljez. Potporučnik je ležao na slami u jednome udubljenju. Bio je raspoložen kad me ugleda. „Da bar imam s kim da razgovaram“, reče mi posle predstavljanja. Naiđe i Tanasije, telefonista baterije. Obradovao sam se njegovoj pojavi isto onako kao kada čovek u stranom i nepoznatom svetu vidi svoga zemljaka. Smejao se i Tanasije i pričao mi kako se mnogo uželeo svojih drugova u bateriji. — Niko da me se seti i prati neku kokošku. Ovde mršava posla, gospodin narednik. Pešaci kad krenu napred, onda su gazde; ali ovako, u rovu, puka sirotinja. Onda mi pokaza gde je telefon. Reče da je komandant dva puta pitao da li sam stigao. I tada dozva divizion da javi. — Gospodine naredniče, traži vas komandant. — Alo, alo! — A tebi, naredniče, treba dva sata da stigneš! — prekori me ljutito komandant.

96

— Lutao sam... nisam znao pravac — pravdao sam se. — Slušaj... izveštavaćeš me čim se što desi. Jesi li razumeo? Ostavih slušalicu, razmišljajući kako ljudi sasvim bez razloga zapliću i onako mučan i težak život. Niko nije znao da me uputi, a sada se komandant ljuti, kao da sam ja šetao po polju i brao cveće. — Ama, druže — govorio je potporučnik Aleksa — to je njihov posao. Mi koji ginemo ne uzbuđujemo se toliko kao oni iz pozadine... Posilni, upali fenjer, da vidi čovek gde će da sedne. Tutorio je nešto vojnik po slami, dok ne blesnu slaba svetlost. Upalio je slepi fenjer koji je imao otvor samo na jednoj strani. Bila je to rupčaga nad kojom je bio krov od prošća, sa leve i desne strane zaklonjena šatorskim krilima. Gledao sam sa čuđenjem ovaj svoj novi stan, i zadigoh šatorsko krilo da vidim kuda se izlazi. Poručnik se nasmeja. — To levo je trpezarija, koja vodi sve do Mitrovice, a desno salon, dugačak do Šapca. Izgledao sam verovatno zabezeknut, te mi nanovo objasni: — Ovo je streljački stroj... — Kako... ništa više napred nema!? — Prve naše komšije su Austrijanci. Krijem svoje uzbuđenje i čudim se mirnoći sa kojom on to govori. Neko opali iz puške u blizini da mi pisnu uvo. — Na koga ovaj puca kada je mrak i ne vidi se ništa? — To su stalni osmatrači. Sigurno je primetio nešto... zapali neko cigaretu, pa se vidi kroz puškarnicu. — Zar je toliko blizu? — Na ovome mestu je do šezdeset metara. Gledao sam zapanjen kako potporučnik mirno leži i puši cigaretu. Usiljavao sam se da budem pribran i miran, kada gotovo za vratom osećam dah neprijatelja. Ipak, ipak, u bateriji je osećanje spokojstva mnogo veće, jer smo bar pošteđeni iznenadnih prepada. Spolja čujem bat nečijih nogu i neko pita za potporučnika. — Potporučnik Radojko — veli mi Aleksa. — Pomaže bog... A tobdžija stigao... Sedi, sedi, druže. Lice mu je jasno izolučeno i obraslo maljavim crnim dlakama. Oči crne i sjajne, sa kojih svakoga momenta zrači odblesak duše njegove. Pojavom svojom unese neku vedrinu. — Mitraljezac, daj koji trupac... Kakvi ste, bre, ljudi, dođu vam gosti pa ni da ponudite. A šta — namignu na Aleksu — došao majčin sin. Da vidiš sad kad

97

zavapi: „Gospodine potporučniče, u zoni sam pešačke vatre, ne mogu da osmatram“ — potporučnik Radojko pljesnu rukama i protrlja dlanove, a iz grudi mu se zatalasa široki smeh, koji otkri njegove bele i sjajne zube. — No, no, šalim se, šalim! — i on me prijateljski potapša po ramenu. — A, zbilja, imali smo jednoga koji je odmah izvestio kako je u zoni pešačke vatre, i da ne može da osmatra. — Ja ne znam... ali počinem da verujem u sudbinu... srećan slučaj, nazovite ga kako hoćete. Pa ti znaš šta je bilo pre tri dana. — Onda se Radojko okrete meni. — Narede da bacim bombe. Noću je to bilo. Uzmem sa sobom četiri vojnika i ponesemo po pet bombi. Iziđosmo izvan rova, pa im priđosmo sasvim blizu, ama čujem šapat u njihovim rovovima. Onda raspalimo... dumba, dumba, pa sve u rovove. Začusmo kuknjavu, a mi na ledini ovakvoj — i pokaza dlan. — Ja ne znam kako se sručismo u rov. I zamislite: nikome od nas petorice ni dlaka na glavi nije falila, a u rovu jedan poginuo i jedan ranjen u glavu. Eto... Govorio je sasvim spokojno, gotovo veselo, kao da sedi u nekoj kafani. — I vi ste mitraljezac? — Ne, već mučenik božji, zvani pešak. Inače jedna životinja, koja se ni u jednoj zoologiji ne pominje, a zove se potporučnik, vodnik četvrte čete. A vabe ga kao: Radojko Savić — pa se grohotom nasmeja. — A ovaj je mitraljezac, inače zvani „gospodin Aleksa“. Potporučnik Aleksa se protegnu, da mu zapuckaraše kosti i lupi nogom o zemljani zid, da se čitavi komadi zemlje oburvaše. — Jest, gospodin sada, što ne dejstvujem — pa se obrati meni. — Moj vod je prikriven i stupa u dejstvo samo ako krenu na juriš. Mislim, onda, kako su skromne želje i prohtevi ovih ljudi. Aleksa je u prvom streljačkom stroju, na šezdeset metara od neprijatelja, i on je „gospodin“ samo zato što ne dejstvuje. A kuršumi neprekidno zvižde nad glavom, bombe prašte okolo njegove zemunice, a granate ga tuku kao i ostale pešake. Nego, znaš li ti zašto sam ja došao do tebe?... Imaš li duvana? — E, to „zelje“ ni kod mene ne raste... Milisave! Na ulazu se pomoli zgužvana prilika jednoga vojnika. — Ima li, bre, gdegod duvana? — Ima kod ovoga tobdžije... što je večeras došao... — Kod moga Tase! — setih se odmah i pozvah ga. — Imaš li duvana? — Pa koliko dao bog — raskopča se i iz nedara izvadi ulepljenu kesu punu nekih izlomljenih cigareta i sitnog duvana. Priča Tanasije kako je od strane baterije bio određen kao održač veze sa pešadijom. Prilikom borbi poslednjih dana, pre nego što se i došlo na ovo mesto, on nije imao druga posla nego da pretresa mrtve, i kao iskusan ratnik, između ostaloga, kupio je i duvan. Potporučnik Radojko zadovoljno trlja ruke i puni svoju kutiju. Onda se diže.

98

— Druže, drži... — Hvala... hvala, nemojte, gospodin potporučnik. — Ajde!... Nećeš valjda ti mene da častiš. Sa koliko si para pošao u rat? — Sa jedan dinar... — Pa, da li će moći da ti istrajiše do kraja rata? — Sa mogućom prilikom sigurno, pa će i preteći nešto — smeje se Tanasije, gurajući duvan u nedra. — E, braćo, hvala vam i do viđenja! — Kuda? — Kuda?... Opet bacamo bombe večeras... Eto, tako, padne na pamet onima iz pozadine, i dohvate telefon: „Alo, alo, večeras da se uznemirava neprijatelj.“ Ispada kao da se mi ovde gađamo kruškama i kamenjem. I kada bacimo bombe, onda oni raspale granatama, i na kraju nekoliko mrtvih i ranjenih. A zašto?... Da se uznemiri neprijatelj! Eto... mi njega, a on nas. A oni ljudi u pozadini spavaju. A ovaj — pa pokaza rukom u pravcu zemunice komandira čete — umesto da objasni, da razjasni, kako je ljudima potreban odmor, jer smo i onako po cele noći na oprezu, on samo veli: „Razumem, razumem!“... pa Radojku na nadležnost. Eto... Hajd u zdravlje! — i izgubi se iza šatorskoga krila. ALAL TI VERA, TOBDžIJA Legli smo obučeni jedan pored drugoga i pokrili se tankim ćebetom. Potporučnik Aleksa zaspao je odmah. Ležao sam mirno neko vreme, trudeći se da zaspim. Ali celom dužinom tela osećao sam jedan struk kukuruza i, kao da ležim na nekoj gredi, žuljilo me po kuku i ramenu. A u neko doba osetih kako mi nešto mili niz leđa, pa me zasvrbe. Odmakoh se malo da se počešem, ali, bila je to ona mrtva tačka negde oko pleća, koja se ne može ni sa koje strane dohvatiti. Onda se okrenem na leđa i oduprem celom težinom tela, ne bih li smrvio tu prokletu vašku... Otvorenih očiju blenem u mrak i slušam otkucaje fronta. Svakog momenta se čuje pucanj, dalje ili bliže, koji se potmulo prenosi preko ravnice. A kad pukne u blizini, onda poleti zemlja od potresa vazduha i osećam kako mi prašina klizi niz lice. Negde levo učestaše pucnji... pa se vojnici i okolo nas uznemiriše, puške zapraštaše, ja otvorih oči i odupreh se rukama. Osluškivao sam... Paljba je sve brža. Počeše da pucaju i ovi oko zemunice. Kao da čujem neki žagor. Onda se uspravim, ali sam i dalje sedeo uznemiren, ne znajući šta se to oko mene dešava... Potporučnik je mirno spavao. Čujem kako škljocaju zatvarači pušaka izbacujući čaure. Ovako bez oružja, sâm, imao sam utisak kao da sam zalutao u neki pakao.

99

Najednom odjeknu strahovita eksplozija, druga, treća... čini mi se tamo kod neprijateljskih rovova. Pucni učestaše, i onda, kao kada oluja iznenadno natera krupne kapi na prozorska okna, odjednom se ustalasa front i prolomi se pucnjava ludačkom žestinom. Potporučnik Aleksa je i dalje spavao... Da li da ga probudim? Uostalom, tu je mitraljez, i straža. Zadigoh šatorsko krilo. Ledeni kao kipovi, vojnici su bili na svojim mestima. Samo pritisak prsta i mitraljez bi bljunuo vatru. Neprimetno se povukoh. Valjda znaju šta rade, tešio sam se. Osećao sam se malen pred ovim velikim i nepomičnim prilikama „mrtve“ straže. Htedoh da pozovem bateriju, ali ovde sam tek došao, pa je teško vršiti korekturu, neka gađaju sa starim elementima, tek koliko da ih čujem. Uto Tanasije promoli glavu i reče da me zove komandant. Dohvatih slušalicu, ali ništa ne čujem od strašne pucnjave... I zamišljam tada komandanta kako drhti od ljutine, a ta nervoza i mene obuze, pritiskam uši da bih odstranio tresak i onda govorim: — Pešačka paljba, ali mitraljez ne dejstvuje... Ipak sa starim elementima treba gađati... Alo, alo! — Ja sam osmatrač pete, osmatrač pete... Alo, alo! — Onda se okrenem Tanasiju i kažem mu da ne čujem ništa. — Sigurno je prekinuta žica. Ah, firija drakuluj!... Kad prestane, moram da tražim prekid. Pucnji su bivali sve ređi. Čujem gde jedan govori kako se metak zaglavio u cevi. — Stražari, osmatrajte! — naređuje neko. — Ja, dete mu, razbi mi ciglu! Zapitah Tanasija kakvu to ciglu pominju. Onda mi Tanasije objasni da pešaci, kada ne gađaju, stavljaju ciglu u otvor puškarnice, da bi se zaklonili od strelaca, „koji merkaju odonud i čim nešto primete oni pripucaju. Vratio sam se u zemunicu i od šuma šatorskoga krila potporučnik Aleksa se probudi. — Šta je?! — zapita unezvereno, pa se onda opet okrete na drugu stranu i zaspa. Beše mi čudno kako se sada lako probudi od slabog šušnja, misleći svakako da je ušao ordonans sa zapovešću. A, međutim, uspavljuje ga prasak pušaka. Čini mi se da sam zaspao. Ali neprekidno sam se češao i kao u nekom bunilu prevrtao. U neko doba se vratio i Tanasije i čujem gde priča da je išao čitav kilometar i jedva našao prekid. Pred zoru prestade sasvim paljba i začu se žagor ljudi. Potporučnik Aleksa se probudi te se i ja digoh i iziđoh iz rupe. Zapahnu me zadah amonijaka i vlažne zemlje... Prolazili su vojnici u izgužvanim i nagorelim šinjelima i izokrenutim šajkačama, bledi i neobrijani,

100

noseći velike manjerke u koje su primali hranu za svoju desetinu. Drugi su se već vraćali, pretovareni čuturicama napunjenim vodom. A pozadi rova, na jedno dvadeset metara, protezao se gotovo paralelno drugi i ovaj je sa prvim bio spojen saobraćajnicama u cikcak. Ovaj drugi rov je služio za saobraćaj i za obavljanje raznih potreba, te je tu gušilo od smradi i zadaha. A tu se delila i hrana. Ogromni kazani su se pušili i debeli kuvar je već nalivao velikom kašikom. — Sipi, sipi, majku mu, nećeš da bankrotiraš... — Ajde, eve da te častim. — Pa uvati bre koju „vešticu“... — A što mi daješ koščinu, te mi oni posle kažu da sam gu, ete, oglodao... — E, druže, treba i za njega da ostane, vidiš kako se užirio — dobacuje zadnji. — A što si ukrutio ruke, pruži bliže da ne prosipam. — E, baš i to ti teško! — Hajde, brže, što se vučeš kao točkovi po ledu! — veli strogo podnarednik. — Hoće da odani, neće moći posle da se vrate. — Podnaredniče, neće grom u koprive. — E, će mu se zatre seme — veli jetko jedan, glođući kost. A na začelju se „ufrontio“ i Tanasije. Zapitah ga šta će on tu, kad znam da se za nas donosi hrana iz baterije. — Ja kupim ono „pretekavše“. I na kraju izvrnuše kuvari kazan i tako ostatak pokupi Tanasije. Sunce se rađalo, i zraci se veselo rasuše kroz zabran i preko sveže zemlje. Život nam se učini još teži i mučniji. Jer to isto sunce obasjava i pozadinu i ljude koji leškare u toplim krevetima, ali koje ne muči neizvesnost od prikrivenog topa. Objasnili su mi tačno mesto sa koga onaj top gađa. Kroz puškarnicu vide se njihovi rovovi. Na svakih pola metra zjapi otvor iz koga štrči bajonet, ili je takođe zatvoren ciglom. I pri najmanjoj nesmotrenosti, ode glava. Ali pešaci ne haju mnogo. Kreću se slobodno, ili pogledaju s vremena na vreme, poneki pogine, ali oni i dalje vrše svoj posao. Izgleda, za njih je smrt isto tako svakidašnji događaj kao i ručak i večera. A od njih se ništa više i ne traži, nego da poginu. Da li će to biti danas ili sutra, za to se mnogo ne brinu. Čudio sam se samo kako je bilo moguće da im se po ovoj ravnici toliko približe, i da najednom zastanu. A potporučnik Aleksa mi objašnjava: — Nastupili smo u skokovima, od vrzine do vrzine. Najzad, i ne bije svako zrno, a posle: čuvaju i oni svoju glavu. Padali su naši, ali i njihovi redovi su bili sve ređi... Nekako pred mrak narediše juriš i mi potrčasmo. Ali jedan mitraljez nas potkači sa strane i jedva se dočepasmo ove vrzine, gde se vojnici prilepiše kao taksene marke. Oni tada pokušaše kontranapad, ali izgiboše kao marva. Cele je noći vrilo od pucnjave, a vojnici se ukopavali sve dublje. A kada dođe

101

zora, ukopali se i mi i oni do guše, pa niko da makne. I gde se ko zatekao tada, tu je i danas. Vreme je sporo odmicalo. Čučimo u zemunici, očekujući trenutak kada će nam odleteti u vazduh one grede nad glavom. Zadigli smo ona šatorska krila i sada gledamo dužinu rova i s jedne i s druge strane. Vojnici poskidali bluze, sunčaju se i u isto vreme trebe od vašiju. A svaki deseti stoji u potpunoj ratnoj spremi i s vremena na vreme pogleda kroz puškarnicu, ili opali po koji metak, ako mu se učini sumnjivo na suprotnoj strani. A i sa protivničke strane se razležu povremeno pucnji i tek zapurnja zemlja na ivici rova. Ali na to niko glavu ne okreće, kao da se ti stražari uzajamno pozdravljaju, ljudi i dalje izvrću rukave, i najpažljivije zagledaju svaki šav. Dvojica se nadneli nad jednom daskom i sasvim ozbiljno razgovaraju: — Pazi, slavu joj njenu, kolika je!... — Ih, groš bi na leđima nosila. — Kako... slamku bi u ustima držala. A malo dalje druga grupa hvata vaške, pa ih baca u jedan fišek od hartije, koji najposle zapališe. — A bre, što ih potepaste? — dobacuje jedan. — Mogasmo da ih bacimo na komšiju. — Ih, ala bi se potucale naše i nine vaške! — Jok, more, pametnije su one od nas... Neki se okrenuli licem suncu, oduprli leđima o zemljani zid i dremaju. Drugi se pružili dužinom rova i spavaju, iako prolaznici preskaču neprestano preko njihovih glava. Bio je topal jesenji dan. Povremeno zašumi suho hrastovo lišće i vetar nanese poneki list, koji se skotrlja sa ivice rova. A pčele i osice preleću s jedne na drugu stranu i ljudi, uklešteni u zemlju, zavide bubicama na njihovoj slobodi. Tek najednom prolomi se strahoviti tresak. Svi se unezvereno pogledaše, pa se baciše na zemlju. Neki potrčaše u zadnji zaklon. — Eto ga! — viknu izbezumljeno stražar kod mitraljeza, kao da ide strašna avet od čijeg pogleda ljudi umiru. Stajao sam kao okamenjen, ne znajući ni kuda ću, ni šta da radim. Pred smrtnom opasnošću moja misao i telo bili su paralisani. Još silniji prasak odjeknu. Nad glavama našim nešto zakovitla, kao grede... nečije telo, zemlja, a kroz tu lomljavu čujem jauk i neko viknu: — Udari u drugi vod! I kao pred suđeni čas jedva razabrah da sam ja ovde baš zbog toga čudovišta, da ovi ljudi očekuju spas od mene. Gotovo posramljen što sam i toliko čekao, skočim do mitraljeza i, ne razmišljajući mnogo, odmaknem ciglu I gotovo promolih glavu. — Nazad! — viknu neko i dohvati me za kosu.

102

Ali i taj trenutni pogled bio je dovoljan da vidim prorez i prašinu od zemlje, koja se digla prilikom paljenja topa. — Tanasije, brže, dozovi bateriju i kaži da onaj top dejstvuje... Od poslednjeg pravca sto metara ulevo, i neka povećaju za dvesta. Brže, brže! Najednom se stvori ordonans iz bataljona. — Pita komandant hoćete li otpočeti gađanje? Pa i komandir čete pratio vojnika. — More, pustite čoveka neka radi! — nervira se potporučnik Aleksa. A sekundi su večnost. Svakog momenta očekujemo nov prasak. — Izveštava komandir da osmatrate. Baterija dejstvuje. Ali od nove eksplozije uši nam zaglunuše. Kao da se zemlja procepi. Dah je svima zastao, jer smo pred ustima topovske cevi, pa se pucanj sliva sa eksplozijom zrna. Vilice se tresu, a pogled je iskolačen... Ali, ovom prilikom prebaci. Odmah zatim začuše se eksplozije naših granata negde pozadi neprijateljskih rovova. Tražio sam da smanje daljinu za pedeset metara. — Možeš komotno i sto — veli Aleksa. — Sigurniji smo ovako. Eksplozije čujemo sada jasnije i uviđamo kako se nešto strahovito krši i lomi iza njihovih rovova. — Još za pedeset! Pešaci se oslobodili i podigli glave. Čujemo kako lete naša zrna, njihov fijuk je sve jasniji, ljudi nesvesno uvlače glave u ramena n sa strahom podižu oči. Nešto se uskomeša nad glavama našim, jezivo i mučno — onda oštro ciknu i sruči se svom žestinom na neprijateljske rovove. A kroz puškarnicu vidimo čitave stubove zemlje kako kuljaju u visinu. — Udri ga tobdžija sad, majku mu njegovu!... Ne daj mu da trepne! — viču pešaci. Skratili smo daljinu još za dvadeset i pet metara. Iz neprijateljskih rovova pripucaše puške. — Neka, neka, pismeni smo!... Dođe mečka i pred vašu kuću!... Batali, znamo za šalu! — uzvikuju veselo vojnici. Kao da stotinu gromova tresnu nad glavama našim, a zemlja se uzburlja oko nas. Utonusmo u dim i prašinu. Neko jauče. A vojnici usplahireni, pa ih mesto ne drži. — Lezi, lezi! — Mitraljez u zaklon! — Ala oni u bateriji gnjave... — Brže, brže! — dovikujem Tanasiju.

103

Ah, Bože, podrži još nekoliko sekundi... Aleksa prikopča prste kao da bi hteo da savlada svoje nerve, a zubima obuhvatio donju usnu i s napregnutom pažnjom očekuje... Možda smrt, a i mm svi ostali. A onaj jauče... Sad će, sad... Sunce sija, a zemlja plitka... Srce dumbara po grudima kao mal. — Eto ih! — viknu Radojko i poletesmo ka puškarnici. Valjaju se razorne granate, pa krkore parajući vazduh, čas jače, onda slabije, kao da se sustižu, zatim vratolomnom brzinom zaošinuše iznad naših glava i sa gromovitim treskom rinuše u zemlju jedna za drugom. Prva prebaci... druga se ne vidi... treća posred rova... a četvrta na samu ivicu onoga proreza, odakle poleteše u visinu neki direci i zemlja. — Ura! — povikaše pešaci. — Tobdžija, udri sada, tako ti boga! — viče neko i kroz rov se razleže veseo žagor. Tražio sam tada od komandira da obrazuje snop prema četvrtom topu. — Ima li mrtvih? — pita potporučnik Aleksa. — Dva mrtva i tri ranjena! — odgovara podnarednik. — Ostavite mrtve, a ranjene previjajte. Sad ću i ja — on se okrete meni. — Ja mislim, nađosmo ga... Evo, baterija gađa! U pravilnim razmacima vremena granate cijuknuše iznad naših glava, pa se sručiše ispred onoga proreza, sa strane, jedna posred, a četvrta suknu sa zadnje ivice. — Ura, ura, ura!... Živeo tobdžija!... Ura, ura! — pa u oduševljenju dočepaše pešaci puške i nastade brza paljba. — Po pet razornom. Kroz pucnjavu pušaka groktala su razorna zrna, bacajući komade zemlje i zatrpavajući neprijateljske rovove. Od uskog proreza gde je bio top zjapila je sada široka breša, kao razjapljene čeljusti. — Oćemo li, gospodine potporučniče? — zapita kaplar desetar, gotov da iskoči iz rova. — Prekini paljbu! — viknu potporučnik Radojko, bojeći se da vojnici bez naređenja ne izvrše juriš. Onda se okrete meni: — Druže, vikni još jedan ovakav urnebes za moj račun! Želja mu je ispunjena. A kad se stiša paljba, dolaze oficiri i vojnici iz susednih četa da vide razvaline od neprijateljskih rovova. Vojnici, raspoloženi, veselo prilaze Tanasiju. — Alal ti vera, tobdžijo! — Ha... Šta mislite... da ljubiš top, bato!... — Ono jes... ali i vi pogrešite neki put u one vaše „melente“ — upade jedan mali pešak, koji je imao zalepljen ostatak cigarete na donjoj usni. — Ih... Pa i kvočka zgazi svoje pile. Ama de! — odvrati Tanasije. Kroz rovove su nosili mrtve. Glava u jednoga prepolovljena, i krv se izmešala sa zemljom, a na mesto glave vidi se samo bezoblična masa. Ruke su još

104

mlitave. U drugoga je iz usta i nosa tekao mlaz krvi, ostavljajući trag po kome su gazili vojnici. — Gospodine potporučniče — obrati se Radojku kaplar desetar — kome ćemo da predamo njihove stvari? — Šta imaju? — Jedan je imao samo tabakeru, a u drugoga smo našli dva groša i maramče. — Zakopajte sa njima! — pa se obrati veselo meni. — A bre, druže, ovo je bila predstava za džabe... PO ZAKONU OTPORA Došao je narednik Milutin da me smeni. Spremio sam se odmah da se vratim u bateriju. Krijem svoju radost od pešaka, da ih ne bih ožalostio. Napuštajući rovove, sa tugom nekom posmatrao sam ove gotovo žive zakopane ljude. Krenuo sam pred zoru i, kada iziđoh izvan poslednje saobraćajnice na čistinu, imao sam osećanje neizmerne slobode. Moj pogled doseže daleke vidike, grudi se šire od zadovoljstva i radujem se životu. Ljudi iz pozadine nemaju to osećanje. Njihovom životu ne preti opasnost, pa su učmali. A sada, one boje jesenjeg šarenila izgledaju mi izvanredno lepe i jasne, kao da ih je priroda naročito podešavala oku čovečjem. To ranije nisam zapažao... Iza mojih leđa pripucaše puške i tada mi padoše na pamet reči onoga pešaka: „Batali, znamo za šalu.“ Pred štabom odreda stoji ordonans, a komandant se umiva napolju. — Odakle ti, artiljerac? Rekoh mu da se vraćam sa osmatračnice. Zapita me tada za onaj neprijateljski top, pa će reći: — Dobro, dobro, samo nemoj da se on slučajno opet javi, onda ćeš se lepo provesti. I tako, umesto pohvale, komandant mi preti. Tešim se ipak da je to samo njegova dužnost. Na putu sretoh podnarednika Traila. Pozdravismo se srdačno, kao da se nismo videli bogzna koliko. On mi tada reče da je naš komandir premešten, a na mesto njega je došao zastupnik. — Kakav je kao čovek? — Znaš... doveo je jednog konja, koji bije i prednjim i zadnjim nogama. Pogledah ga začuđeno, pitajući kakve veze ima njegov konj sa mojim pitanjem. — Ama, kako da ti kažem... čim trpi tu džukelu pored sebe, onda znaš... i ovako, i onako...

105

Moja zemunica mi je izgledala sada kao neki salon. Vojnici donose vodu kofama i umivaju se. A iza baterije naložena velika vatra, gde se greje voda da pare odelo. Pričaju mi, kako je komandant puka pohvalio komandanta diviziona, a ovaj komandira zbog uspešnog dejstva baterije. A ja im se žalim, kako meni preti komandant odreda. — Valjda nisi toliko naivan da očekuješ još i odlikovanje za svoje osmatranje — reče mi Milan, koji beše došao da se vidi sa mnom. — U vojsci sve ide po upravnoj proporciji: najveću pohvalu za tvoj podvig dobio je komandant puka, manju komandant diviziona, a najmanju komandir baterije. A ovaj opet nije lud da i tu mrvicu deli s tobom. Potporučnik Aleksandar se zacenio od smeha i lupi me po ramenu. — Po zakonu otpora... Zrno polazi iz cevi sa najvećom brzinom, a kad stigne na cilj, ono baldiše — objašnjava mi stručno on. A kad ode Milan, Aleksandar mi reče kako se u selu, gde su naši prednjaci, nalazi jedna mlada seljanka, „ama da joj se iz usta vode napiješ“, i poziva me da je vidim. Razume se, komandiru ćemo reći kao da idemo da obiđemo vozare i konje. Obrijan i napuderisan, sa nakrivljenom kapom nad jednim okom, sav ustreptao, jahao je potporučnik Aleksandar kao da ide na paradu. — Znaš, ona buba, baterijski narednik, uvukao se u njenu kuću, pa se raspilavio kao da je domaćin — jadao se Aleksandar, stežući vilice pri pomisli na mladu seljanku. Njemu je sada dvadeset i pet godina i, onako sirov i bujan, po cele noći pretura se u mračnoj i vlažnoj zemunici, premišljajući o prošlim vremenima. Od početka rata sluša samo lupu i pucnjavu topova, gleda muškarce, konje i mrtvace. I rešio se sada Aleksandar da „skine mrak s očiju“. Projahali smo pored zaprega, i uputili se pravo jednoj seljačkoj kući. U dvorištu se vide gomile šaše, a na doksatu su obešeni klipovi kukuruza. Preko ograde doksata prebačene šarenice, a o jednom ekseru visi bluza baterijskog narednika. Na pragu kuće sunča se mačak. Posilni narednikov istrča iz kuće, pozdravi nas i prihvati konje. — Gde je narednik? — zapita osorljivo Aleksandar. — Eto... tu je... sada je izišao. Potporučnik šmiknu ljutito i tromim korakom uđe u sobu. Na ulazu nas zapahnu miris dunja poređanih na ivici ormana. Po zidu behu zakucane dopisne karte sa slikom. O prozorima je visilo sveže grožđe. — Pazi, oca mu njegovog, ovaj se spremio da ovde i zimu provede, dok mi istrunusmo u onim rupčagama. U sobi je tišina, na koju naše uvo nije naviklo, te nam je neobično i gotovo nelagodno.

106

Na vratima se pojavi baterijski narednik i stade mirno pred Aleksandrom. — Gospodine potporučniče, stanje je ratno. Nema ništa novo. Aleksandar se pridiže da sasluša službeni raport, onda se pozdravi s njim i tek, reda radi, zapita kako se konji snabdevaju hranom. Narednik poče nadugačko odakle dobivaju seno, a iz koga slagališta zob. Pričao je o svojim nevoljama, da izvuče propisnu količinu. Veli, svi mu zakidaju i zato mora on lično da prisustvuje... Iz njegova govora izlazi da bi konji sigurno polipsali da on nije ovde. Aleksandar poče da šmrkće, pa ga prekide: — Ja... dobro, dobro... Nego, ovaj... kako tvoj domazluk? Narednik se uozbilji, kao da ne razume pitanje. — Šta se buniš!... Šta ti radi gazdarica? — Ah! — priseti se narednik, i sleže sramežljivo ramenima. — Dobro... majka radi u polju. — A ćerka? — i oči Aleksandrove zasijaše. — A... ja! — narednik kao da se jedva priseti. — Ona je, ovaj... bolesna i leži. — Ene, a od čega? — Aleksandar se unese u lice naredniku. — Ne znam... glava je boli i leži... — Slušaj... Idi joj kaži da sam ja lekar, pa da je pregledam. Narednik u nedoumici pogleda u mene. Ja se nasmejah. Razvuče i on usta — manu glavom i pođe izlazu, ali onda zastade. — A, ako ne pristane? — Šta neće?... Mora, sanitet zahteva! — govori ubedljivo Aleksandar, uzimajući već pozu lekara. Kad iziđe narednik, Aleksandar baci kapu i podskoči, trljajući ruke. — Slušaj, ti si moj pomoćnik... — Ama, nezgodno je da ulazimo zajedno, nego, otvori malo vrata da slušamo... — A, to ne!... Možeš da viriš kroz ključaonicu. Narednik se vrati. — Izvolite, možete ući. Samo, tamo je njen brat od tri godine. — To si ga ti uveo! — razrogači oči Aleksandar. — Nisam, bogami... dete je bilo tamo. Aleksandar dohvati kapu, nakašlja se, pa dostojanstven i važan, zakuca na vrata. Mi na prstima priđosmo sobi i ja klekoh kod vrata gledajući kroz ključaonicu. Prema vratima je bio krevet, na kome je ležala mlada devojka uvijene glave i pokrivena guberom. Čujem gde Aleksandar pita: — Ko je ovde bolestan? — Ja sam — promuca devojka. Aleksandar priđe krevetu. — A, ti? Kako se zoveš? — Jela...

107

— A-ha. Pa, jelo, šta ti je? — Boli me — i pokaza rukom na glavu. Aleksandar je uhvati za ruku kao da broji puls. Ali u časovnik nije gledao. — Bogami, Jelo, srce ti jako udara... Nego, da te pregledam, digni se... — Kako? — Pa tako, digni se. Ne mogu ja da vidim šta ti „fali“ kad ležiš. Ona se polako pridiže, i osta sedeći na krevetu. — Hajde, skini bluzu. — Joj, pa kako ću... zar ne može vako? — Ne može... Od mene nemoj da se stidiš, ja sam doktor — onda kao da se priseti. — Hajde, mali, iziđi napolje! — Nemoj! — veli Jela i uhvati dete za ruku. — E, kad nećeš da se svučeš, idem... — Pa dobro — reče stidljivo Jela i raskopča bluzu. Kroz lanenu košulju videle su se konture oblih grudi. — Skini, skini! — govori Aleksandar prigušenim glasom i pomaže joj da svuče bluzu. — Hajd, skini i košulju! — Zar i to! — Pa ne mogu ja ništa da čujem... Znaš... Ti posle možeš i da mi platiš, ali ja neću doći. Jela oborenih očiju izvlači polako košulju iz suknje. Aleksandar je, usplamtelih očiju kao krvnik, gledao to mlado telo. Baterijski narednik je grizao usne i lomio prste. Nas trojica sigurno smo ličili na hijene, koje štekću pred svojim plenom. Iako sam bio svestan da je naša uloga ružna, ipak sam gurnuo narednika, da vidim dalji razvoj. — Hajde, hajde, požuri se, jer me čekaju drugi bolesnici — govorio je Aleksandar, pa joj dohvati jedan kraj košulje i svuče joj preko glave. Zajapurena lica, oblivena znojem, posmatrao je Aleksandar zakrvavljenih očiju ovo vitko telo sedamnaestogodišnje devojke. A nas dvojica gurali smo se glavama, kao ovnovi, oko jednog proreza. Verovatno smo šuškali te Aleksandar krvnički pogleda u pravcu vrata, mičući usnama kao da nam nešto psuje. Onda dušmanski pogleda na dete, prema kojem je ipak morao imati izvesnog obzira. Najzad udahnu duboko pa, onako narogušen, zađe iza leđa devojke, stavi joj levu šaku na vrat i poče velikim prstom desne ruke udarati. Kao pravi lekar. Onda malo niže, desno, pa levo, zatim šaku stavi na grudi i poče lupkati po dojkama. — Diši jače... nakašlji se — zanovetao je Aleksandar, dok su dojke podrhtavale. Ali zna on, verovatno sa komisijskih pregleda, i za drugu oskultaciju, pa joj stavi glavu na desno pleće, i rukom je obuhvati, držeći je za grudi. — Diši jače... Kaži, Jelo, trideset i tri...

108

Sva zajapurena, mrmljala je nešto Jela dišući snažno i grizući sveže usne. Dugo bi tako Aleksandar slušao i milovao njene grudi, da ona duboko ne uzdahnu i pokuša da se digne. -E, dobro — progovori najzad Aleksandar, brišući znoj — znam šta ti je... Nego, boli li te trbuh? — Ne boli — promuca Jela i žurno navuče bluzu na golo telo. — Znaš... nemam sada lekova, ali večeras ću ti pratiti. Uzimaćeš na dva sata kašiku, znaš... pa ću ja sutra doći da vidim je li ti bolje. Mi se žurno odmaknemo i uđosmo u sobu. Za nama dođe i Aleksandar, baci kapu, leže na krevet i diže noge. — Au, braćo — riknu gotovo. Onda skoči: Ama otkuda ono derište, slavu mu njegovu, e dođe mi da ga uhvatim za noge i bacim kroz prozor. Mi mu čestitamo na uspešnom pregledu. Ali on maše rukama i veli: — Pusti me sada da se izduvam. Vreme je bilo da se vratimo. Pri polasku Aleksandar uđe još jednom u sobu da kaže kako će odmah poslati lek, a sutra ili prekosutra, doći će sigurno. Vratili smo se na vreme i Aleksandar raportira: — Gospodine kapetane, izvršio sam pregled. Konji su u dobrom stanju, ali su vozari malo napušteni... — Trebalo je da mi ih izvedete na raport. — Ja sam već izdao potrebna naređenja. Trebalo bi samo da odem još jednom, i tada ću im ja svršiti raport na licu mesta. — Ali, molim vas, bez milosti! — Razumem, gospodine kapetane! Aleksandar se hitno vrati u zemunicu i naredi posilnom da skuva čaj bez šećera. Zatim je čaj sručio u jednu flašu i na njoj zalepi hartiju, na kojoj napisa: „Na dva sata kašiku.“ STRAŠNA VEST Strašna vest je prostrujala kroz bateriju: nema više municije! Zamukla je pesma... Vojnici šapuću kao u kući gde leži težak bolesnik. Davno su oni pregoreli sebe, ali ih muče sada zlokobne slutnje i teška neizvesnost. Pripravni su oni da polože svoje ništavne živote, ali na viteški način, a ne da umiru skrštenih ruku kao nemoćni starci i babe. Ratno iskustvo ih je naučilo da procenjuju situaciju sami, i ti stari vojnici, preplanula lica i žuljevitih ruku, znaju za sve one strašne posledice kada baterija ćuti. Sede oni zamišljeni pored mrtve gvožđurije i značajno se pogledaju, osluškujući u daljini neprekidan tutanj neprijateljske artiljerije.

109

Rat se i može podneti sa gladnim stomakom, ali puške i topovi moraju biti uvek puni. Posle svakog opaljenog plotuna zjapi sve više praznih ćelija u zadnjaku kare. A u ratu treba ubijati, da ne budemo ubijeni. To je sinteza taktike od pamtiveka do današnjega dana. Uzalud su starešine saopštavale tu vest pod strogo poverljivim brojem. Vojnici su jasno uviđali, pošto su se kare uvek vraćale prazne. Najveća je opasnost pretila da ta poražavajuća vest dopre i do pešačkog rova. Nije se imalo kuda više, i komandir je sakupio ljude: — Vojnici!... Zakleli smo se na vernost kralju i otadžbini i naši životi u ovom vremenu ne pripadaju nama, već otadžbini... U ratu ima srećnih doživljaja, ali i teških trenutaka. Vi i sami uviđate da smo trenutno zapali u mučan položaj, ali možemo se tešiti da smo imali i strašnijih iskušenja, pa smo, zahvaljujući našoj srčanosti i našim vođama, sve to prebrodili. Drugovi! Ja ne sumnjam da ste vi u stanju da se žrtvujete, kad dođe suđeni čas. Ovoga momenta otadžbina od vas to ne traži. Ali vas mole skrštene ruke vaših starih roditelja, vaše dece, da ovu tajnu naše baterije krijete, i da nikom ne govorite, do poslednjeg daha... Jeste li razumeli, vojnici? — Razumemo! — progovoriše oni gromko i jednoglasno. Onda se raziđoše, posedaše pored praznih kara i veselo zapevaše: Kad te vidim na sokaku poznajem te po koraku... Komandir me zatim pozva da se spremim za osmatračnicu. Zapitah ga šta ću ja tamo, kada nemamo municije. — Naredio je komandant... Ti imaš da budeš „štafaža“ baterije. Kada sam se javio komandantu, on mi reče: — Dakle, upamti dobro: vatru ćeš otvoriti samo onda kada vidiš neprijateljsku pešadiju pred žicom i čuješ da škljocaju makaze. Jesi li razumeo? Pešadija je dosad zloupotrebljavala artiljeriju i tražila da se otvori vatra čak i onda kad to poslednjem kaplaru ćorne na pamet. Jesi li razumeo? — Razumem! — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da tražim otvaranje vatre samo onda kad vidim neprijateljsku pešadiju pred našim žicama... — I još? — Kad čujem da škljocaju makaze... — A zašto? — Zato — spustio sam glas i poverljivim tonom mu se obratio: — što nemamo municije... — Jao, naredniče, magarčino jedna! — razvika se on na mene, a dlake u brkova se ispružiše kao bodlje u ježa. — Sedam dana zatvora. A, ako još jednom to

110

čujem, optužiću te prekom sudu za pronošenje obespokojavajućih vesti. Jesi li razumeo? Ja sam nešto mucao pravdajući se, ali od njegove vike ni samog sebe nisam čuo. — Još će da ispadne da sam ja to kazao! — on mi se unese u lice i škripnu zubima. Onda se okrete i viknu: — Ađutant! — A kada ovaj stade kao kolac, komandant mi se ponovo obrati ali malo blažim glasom: — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da pešadija zloupotrebljava artiljeriju i traži za malenkosti da se gađa... — I traži otvaranje vatre, kada to poslednjem kaplaru ćorne na pamet... Ovu poslednju rečenicu ponavljao sam zajedno sa njim, naglašavajući reč po reč. — Tako je, naredniče, pazi dobro i zapamti! Hajd marš na osmatračnicu! Iako sam uviđao da je to samo formula kojom treba da pravdam ćutanje baterije, ipak me je raspinjala ljutnja što sam bez razloga dobio onoliku grdnju. Zviznu kuršum, te se prenuh. Tek tada uvideh koliko sam daleko odmakao. Među kukuruzima ugledah saobraćajnicu, koju su pešaci iskopali čak do štaba odreda... Na trećoj zaokuci sudarih se gotovo sa komandantom odreda. — Šta je, tobdžija, kuda tako žurno? — šali se komandant. — Na osmatračnicu, gospodine pukovniče. — Ajd, ajd! — Pa se okrete: — Slušaj, malo brže da otvarate vatru vi, artiljerci. — Pa prema situaciji... — Naše je da cenimo situaciju, a ne tvoje — reče malo strožim glasom, posle čega sam mogao samo da kažem: „ra-zumem“. Krivudam kroz saobraćajnicu i mislim, kako me je rat zatekao u najnesrećnijem činu. Vojnik bar nema odgovornosti, dok se prema oficirima imaju izvesni obziri. A podoficir ima da vrši dužnost običnog vojnika, a snosi istu odgovornost kao i oficir. U slučaju neuspeha on je kriv. A ako postigne neki uspeh, onda komandiri i viši oficiri bivaju odlikovani a podoficira i ne pominju. Po pucnju pušaka uviđam da sam već blizu rova. Promolih glavu i ugledah zabran... Sretam ordonanse, a na jednom uglu, gde je veće proširenje, vidim uspravljena, krvava nosila, ostavljena sigurno da se sasuše. Čujem potmuli žagor. Prođoh pored zemunice komandira čete i naskoro ugledah mitraljez. Zadigoh šatorsko krilo i zastadoh začuđen. Ležao je potporučnik Aleksa poleđuške, a obema rukama obuhvatio revolver, prislonio ga uz desni obraz I nišani nešto iznad svoje glave. Sav je u naponu pažnje, te me i ne primeti. Najzad povuče za oroz i revolver opali, a odozgo se sruči zemlja na njega. — Šta radiš to? — O, zdravo, tobdžija!... Eto, zanimam se. Dosadiše mi oni miševi, te sam jedva izmislio način da ih potamanim. A i vreme mi tako prolazi.

111

Ja izvukoh flašu vina i neko meso. Aleksa protrlja veselo ruke i viknu posilnog da zovne i potporučnika Radojka. — Bre, ala ćemo da se počastimo — veli zadovoljan. — Dojadi mi ovaj vojnički griz i pirinač. A jednoga dana razlupaše nam kujnu, pa ceo dan na suvome hlebu. Naiđe i Radojko. Pita odmah za novosti. — Bre, majku mu, što ne kažu dža ili bu, pa da kidišemo. Dojadi mi ovako. Skoro pade kiša, napuniše se rovovi do članaka, a na vojnicima počeli i neki čirevi da iskaču... Uto se pojavi jedan vojnik: — Gospodine potporučniče, doveli smo ga... — Ama, bogati — povika veselo i skoči. — Čekaj, čoveče, da pojedemo ovo... — Znaš, interesuje me! — onda se obrati vojniku: — A je li veliki? — Rundov ovoliki. — Čuvajte ga tamo da ne pobegne, evo sad ću i ja. — Šta spremaš to? — Čuće se i videće se. Večeras priređujem predstavu za džabe, a ti, Aleksa, za svaki slučaj, napuni mitraljez. A i ti, tobdžija, imaćeš da prirediš onaj urnebes kao i pre. — Kad će početi? — U gluvo doba, kad počnu mrtvaci da izlaze. Ali moram da idem da odredim uloge — i on se izgubi iza šatorskog krila. — Eto, po ceo dan smišlja, i zbog toga je kod nas uvek nemirno. Pre dva dana organizovao hor i u pola noći počeli da pevaju. A oni opet misle da je pesma pred ofanzivu, pa raspale. Onda opet noću kopao tunel i privukao im se na trideset metara. Sada po cele noći baca bombe. Ja mislim, kada bi ga uhvatili, živog bi ga odrali. — A šta namerava večeras? — Hoće psu da veže praznu kantu za rep, pa da ga pusti između rovova. Napravio je Radojko čitav plan za jednu umišljenu ofanzivu. Meni je dodelio da otvorim brzu vatru na austrijske rovove. Bombaši bi tada bacili bombe. Njegov vod ima da opali tri brza plotuna. Vojnici će vikati: ura, ura, a onda se pušta pas, sa privezanom kantom, ispunjenom čaurama. Zamolio sam ga da moju ulogu izostavi. — Pa to je najvažnija tačka, jer artiljerija daje ozbiljnost celom poslu — rekao mi je on žučno. Tada sam mu stručno objašnjavao, kako je vrlo opasno noćno gađanje, jer poslužioci u mraku mogu lako da pogreše, i onda razorna padne u naš rov. — A, jest! — manu jetko glavom. — Sigurno bi to artiljercima bilo prvi put. Ko, bre, od vas ode u apsu?

112

— E, bato — upade Aleksa — drugo je kada je situacija kritična... A ti, međutim, priređuješ večeras „predstavu“. Ali, i bez učešća artiljerije, „predstava“ je uspela. Cele su noći praštale puške i bombe, neprijateljska artiljerija je gađala naše rovove, a komandant divizije u nekoliko mahova tražio je obaveštenje. Sutradan je komandant bataljona tražio izjašnjenje od komandira čete, a ovaj opet od Radojka zbog ove noćašnje uzbune. — Eto, vidiš — priča nam ljutito Radojko — kada oni iz pozadine narede „da se neprijatelj uznemirava“, pa padnu tri mrtva i nekoliko ranjenih, onda nikome ništa. Jest, ali oni tada podnose izveštaj: „Odbijen neprijateljski napad“ i čekaju ljudi odlikovanje. A kad jednom potporučniku padne na pamet da se malo proveseli, onda svi skaču. Uostalom, baš me briga!... Ja dalje od žice ne mogu! Suri oblaci spustili su se gotovo do zemlje i iz njih sipi jesenja kiša, uporno, jednostavno... Sedimo šćućureni u zemunici i s dosadom slušamo monotono šumorenje kišnih kapi. Šljapkaju vojnici po vlažnoj zemlji, mokri i prozebli... Niko vatru ne sme da založi. Sedimo tako i ćutimo pred teškom neizvesnošću... Duša se zgrčila od studeni i zlokobnih slutnja. Aleksa se promeškolji, pa će reći: — Zamislite sad kuću, toplu sobu... Sve je to kao san. Najednom se promoli jedna pokisla glava, pogleda nas unezvereno, i tek progovori: — Pogibe potporučnik Radojko! — Šta?!... Kako?!... Nije moguće!... — povikasmo uglas i skočismo. Vest je prostrujala kroz rovove i svi se vojnici okrenuli na jednu stranu. — Zatvaraj puškarnice! — viknu Aleksa da nas ne bi primetili sa suprotne strane. Nedaleko ugledasmo grupu ljudi kako, gologlavi, zbunjeni i nemi, stoje. Priđosmo im ćuteći. Između njih, na blatnjavoj zemlji, ležalo je telo potporučnika Radojka. Usta su mu bila poluotvorena, kao na osmeh, da su se videli beli zubi... Oči već staklasto sjajne, ali još vlažne, zurile su nepomično negde iznad naših glava. A iznad desne obrve videla se mala rupa, oko koje je bio crven venac od krvi. Skidosmo šajkače. — Druže... Bog da ti dušu prosti — progovori tiho kapetan Danilo. Zatim se okrete vojnicima: — Kako se ovo desi? — Čula se tamo larma — progovori jedan. — A gospodin potporučnik beše ovde i pomače ciglu da vidi. Tek puče, on pade... i samo zatrepta očima. Ete... — Podnaredniče, povadi mu sve iz džepova i napravi spisak. A ja ću da popišem stvari u zemunici. Na improvizovanom drvenom stolu u zemunici njegovoj nalazio se otvoren blok, na kome je pisalo:

113

„Komandiru četvrte čete. — Na traženje komandira, čast mi je podneti sledeći odgovor... Tu je prekinuo. Sipila je jesenja kiša, kada vojnici proneše kroz blatnjave rovove opušteno telo potporučnika Radojka. Nosili su da ga bace u rupu neku, a sa njegovim telom zakopaće za večita vremena i sećanje na Radojka Savića, najhrabrijeg oficira u puku. Dugo smo ćutali slušajući prasak pušaka, jer su vojnici hteli da osvete smrt svoga omiljenog druga. Te noći Austrijanci su bombardovali naše rovove. Sa svih strana zapomagali su pešaci i tražili da vratimo neprijatelju istom merom. Iako znam da nemamo municije, da bih ih bar donekle umirio, telefonirao sam bateriji da je neprijatelj obasuo jakom vatrom naše rovove. — Znam i čujem! — odgovorio je ledenim glasom komandir. — Motri na neprijateljske rovove... Razumeš valjda! — i zatvori telefon. — Šta veli? — pitali su pešaci. — Od kiše iskliznuli lafeti, pa je opasno gađanje... treba čekati dan — lagao sam. Ali oni su značajno pogledali i sumnjičavo vrteli glavom. A rafal neprijateljski postepeno se približavao. Izdržali su pešaci i ovu neman, ali su želeli da čuju samo i pucanj našega topa. I da vide da se bar neko stara o njima u ovoj mračnoj i strašnoj noći. Prozebli i prokisli, pribili se uza zemlju i čekali... Bilo je nečeg velikog u ovim malim ljudima. Zora se teško rađala. Pritisli su oblaci zemlju kao da je dave, a kiša lije u krupnim kapima. Negde pozadi nas, tamo oko Crne Bare, gruvali su topovi bez prestanka. Bilo je mučno. Ljudi premoreni, jer preko četrdeset dana leže bez smene u rovovima, kroz koje sada jure čitavi potoci. A u poslednje vreme su još ostali i bez artiljerijske zaštite. Oko podne prestade kiša, oblaci se razrediše I ljudi malo dahnuše. Ali tamo pozadi topovi još žešće biju... Oko dva časa počeše i nas da tuku. — Daj bre, tobdžija, jednu pilulu, da ne pomisle ljudi kako nas je artiljerija napustila — zavapi očajno kapetan Danilo. I ja slagah. Izvestih komandira, da se u ne prijateljskim rovovima opaža neko komešanje, sigurno će sada na juriš. Preklinjao sam ga da otvori vatru. Posle dugo vremena, jedva se prevaljaše naše četiri razorne granate i sa treskom se sručšpe u neprijateljske rovove. Ljudi se odmah oraspoložiše tražeći jaču vatru, da ih osvetimo za sve muke što ih podnose već toliko vremena. Puške zapraštaše. Netremice sam gledao u osmatrača na mitraljezu. Ali njegovo lice je bilo kao skamenjeno, dok mu se na donjoj usni pušio prilepljeni pikavac. U toku celoga dana bilo je neko napregnuto stanje, izazvano verovatno onom neprekidnom paljbom negde levo i pozadi nas.

114

Pred veče komandant bataljona odazva komandire četa. Po povratku komandiri pozvaše svoje vodnike, pa i mene, kao osmatrača artiljerijskog. — Gospodo! — poče komandir drhtavim glasom. — Neprijatelj je probio naš front levo od nas i mi u prvi sumrak moramo odstupiti sa ovih položaja. Naše odstupanje mora se izvršiti u najvećoj tajnosti. Ne sme da se čuje nijedan šušanj, nijedna reč, niti zveket... Na prstima i polako, četa ima da se sakupi kod zabrana... A ti, artiljerac, skidaj sada telefon, i odmah u bateriju! SELA SU GORELA Baterija je bila zapregnuta kada stigoh. Čekalo se da na put iziđu prvo one dve baterije diviziona, a za njima ćemo i mi. Na putu počeše da se svijaju u kolone i pešački pukovi. Čuje se veseo žagor vojnika, koji su posle toliko vremena ležanja izišli najzad malo na slobodu. — Štucaj, štucaj! — viče jedan pešak. — Dockan si se setio... Mi odosmo, a ti škljocaj. Kuršum zviznu. — Drž ga bre, ne daj!... Uhvati ga! — razleže se veseo smeh pešaka, dok artiljerci uzdižu ramena i pogledaju unezvereno, očekujući sa nestrpljenjem da se već jednom krene. Kretosmo kroz selo. Naše je odstupanje došlo iznenada, te žene nariču na sav glas: — Zar nas dušmanima ostavljate?! — Deco naša, zar mi samohrane da se bijemo! A jedna otvorila vratnice i viče: — Narode, vojsko, nosi, nosi sve, bolje vi nego neprijatelj! Ali vojnici prolaze pognute glave i niko ništa ne uzima. Neko od naših vojnika doziva Tanasija. — A-ja!... Slatko mi je kad ukradem. Imaće još sela, ne brini ti! — odgovara Tanasije. Seljaci isteruju na put kola natovarena decom, i stvarima pokupljenim na brzu ruku. Ostavljaju čitavu ostalu imovinu i kreću u neizvesnost... idu kola naporedo sa topovima, ili se umeću u kolonu, što otežava naše kretanje. Deca se uzbunila, a u jednim kolima plače jedan mališan. — Kuda idete tako? — pitaju vojnici. — Kud bilo, samo nećemo u ropstvo. — Ama, vratićemo se!... — Jadno mi vaše vraćanje, kada mi obraz oduzmu. Ajd ojs — gura volove jedna seljanka, da bi išli naporedo sa konjskom zapregom.

115

U susednom selu već su čuli za odstupanje, i seljačka kola zakrčila put. Morali smo da zastanemo. Komandant naredi da se sva kola sateraju sa strane puta, da bi artiljerija prošla. A put uzan, te žene viču, a deca počeše da plaču. Ali naređenje mora da se izvrši jer, ako ovako potraje, zagušićemo se na drumu. Poslužioci na rukama zanose njihova kola, da ne padnu u jarak sa strane puta. Jedva se uspostavi veza između artiljerijskih vozova, te žurno krenusmo. Aleksandar me sačeka da razgovaramo. Dođe i Milutin uča, vođa popunjavajućeg dela. Uđosmo između topa i prednjaka kare, opustismo dizgine i zapalismo cigarete. Zapitah Aleksandra za Jelu i da li je i ona među ovim narodom. — A, da ti pričam! — reče Aleksandar brzo, kao da mu je ta priča bila navrh jezika. — Dakle, ti znaš... ja sam je pregledao... — Šta, pregledao?... Ispipao! — dobaci ljutito Milutin. — Učo, i ti nešto pametno da kažeš. Dakle, molim... Ja sam je... kako ti ono reče: ispipao. E, da! Dakle, ispipavši je, dođem u bateriju. Bili smo zajedno, je l tako? Naredim da se skuva čaj bez šećera, sipam u flašu, udarim etiketu i pratim... — Opet neka kola — reče Aleksandar. — Pričekajte da vidim, znaš, onaj majstor može da me potraži... Mislio je na komandira. Zapitah Milutina dokle će da ostane ovaj komandir. — Određen je novi i trebalo je već da dođe... Baterija tada krenu i Aleksandar se vrati. — E, molim, gde sam ono stao? — Sipavši čaj u flašu, zalepivši etiketu i prativši lek — veli jetko Milutin, kome se inače ovakve priče nisu sviđale. — A, jest... Molim te, ja to njemu pričam, a ne tebi... I ja čekam, razume se, dva dana da dejstvuje lek, pa ti se obrijem, napuderišem, uzjašem „Sultana“ i pođem da svršim raport vozarima i tamo njoj... Molim te, Učo, ti nisi ništa čuo... Elem, atara, patara, doguram se do njene kapije. Bilo je nekako pred podne. Ujašem u dvorište, i tu, pred kućom, ugledam njenu majku. „Pomozi bog, snajo!“ — velim joj ja... Ona mi ništa ne odgovori, već me samo dušmanski pogleda. Vidim ja da nešto nije u redu... Posilni mi pridrža konja i ja sjašem. — Je li, snajo, kako bolesnica?... — pitam. Tek ti se ona na mene razrogači: „A ti li si taj!“ — i skresa mi nešto po seljački. Ja se kao našao u čudu i pitam je, da se ona slučajno nije prevarila. „Nisam, nisam, ti si onaj tobdžija dole kod Erićeve kuće što pregledaš devojke po selu. Čekala sam samo da te vidim, a sada ću ići u diviziju da te tužim“ — i uđe žurno u kuću. Za njom uđem i ja, i počnem da je umirujem. Mislim se, još mi samo to treba da dozna komandant divizije. Kažem joj da je to možda bio drugi, ali ipak molim

116

je da ne pravi neprijatnosti ni „njemu“, i rekoh joj da sam gotov da joj kupim papuče. A zamisli šta mi kaže: „Kratko je samo papuče za ovu bruku.“ — Dobro, dobro de, kupiću i šamiju! — I ona pristade. Odem odmah u bakalnicu i kupim joj obećane stvari. A kad joj predadoh, a ona meni: „Jevtino si sad prošao, a Drugi put nemoj da se šališ da mi diraš dete.“ Baterija opet zastade, te se raziđosmo kod svojih vodova. Zastanak je bio malo duži. Noć hladna i puna rose. Poslužioci, koji idu stalno peške, sedaju sa strane puta. Opominjao sam ih da ne ležu na vlažnu zemlju, ali jedan odgovara: — Sve se bolesti uplašile od smrti, pa se razbegle. A čujem gde među sobom govore: — Ama, bre, ni palac da me zaboli! — Ukoliko više teraju, sve čvršće gazim... — Čekaj dok se vratimo kući... more noga... more ruka... more trbuh. A sad, kao za inat sve ispravno kao upaljač. Cele noći smo išli. I sami se u čudu pitamo, da li je moguće da se ceo ovaj pređeni prostor predaje bez borbe. Razdanilo se već uveliko. Pored nas promiču zabrani, njive, sela i već ugledasmo pred nama blagu uzvišicu. Zaradovasmo se ovom brežuljku, da bar imamo kakav vidik pred sobom. Posle pola časa baterija skrenu uzbrdo, zađosmo levo i ispred jedne vrzine zastadosmo. Dođe i komandant diviziona i reče da će ovde biti položaj. Pred našim očima otegla se beskrajna ravnica. Vide se zabrani kao oaze, a oivičene njive podsećaju na polja šahovske table. — Hvala bogu! — veli Milutin — te ne moramo ići na osmatračnicu u pešački rov. Vojnici odmah počeše sa kopanjem zaklona... Osmatramo ravnicu kroz durbin i u daljini vi dimo pešadiju kako se lagano primiče, a sa njom zajedno seljačka kola sa decom i ženama. Pešaci idu sa strane puta, a sredinu ostrvili za nejač. To prepodne došao nam novi komandir, kapetan Lazar. Ljubazno se pozdravio sa svima. Njegov zastupnik pojaha onog ludog konja i ode u sastav svoga puka. Niti se pozdravio sa nama, niti smo mi zažalili za njim. Pred nama u ravnici je selo, a nas zanima da li će naša pešadija biti ispred, ili pozadi njega. U selu se nalazi velika škola... Prvi redovi pešaka nailaze, skreću sa puta i zailaze pozadi nasela. Stali su. Skidaju spremu i počinju da kopaju rovove... Selo je ispred njih. Vidimo kako vojnici isteruju meštane iz kuća, jer će selo biti izloženo i pešačkoj i artiljerijskoj vatri. Vojska je izišla već iz ravnice, ali je još gamizala dugačka povorka izbeglica. Pitamo se, gde će se smestiti taj narod, pa još ako nastupe oni tmurni kišni dani.

117

Ćarlija jesenji povetarac noseći iz daljine šum pokreta od naroda, koji beži pred navalom neprijatelja. A sela, njive i livade bukte u plamenu i dim obavija napuštenu zemlju. Seljaci pale svojom rukom stogove sena i slame, pune koševe kukuruza, da ne bi pali neprijatelju u ruke. I noseći samo što im je najpotrebnije, spasavaju goli život i obraz svoj. Iz baterije javljaju da su se kare vratile pune municije. Vojnici su raspoloženi, isto onako kao kada se siromahu čoveku da iznenada velika suma novca. — Sada, ako moramo da odstupimo, vala zapamtiće nas — veli Trailo, trljajući zadovoljno ruke. Pred podne vratila se i naša patrola, noseći pet prasadi. Žale se kako su pešaci sve pokupili, te su oni ove prasiće morali kupovati od pešaka. — Koliko ste svega platili? — pita komandir. — Četiri dinara — odgovara tužno Tanasije. — Evo vam deset! — reče, smejući se, komandir. U IŠČEKIVANjU SMRTI Osmatračnica nam je bila odmah ispred topova, vezana sa baterijom saobraćajnicama u cikcak. Još od rane zore smo za durbinima i osmatramo. Putevi su opusteli, polja zamrla... — More, mnogo odstupismo. Vidite koliku teritoriju dadosmo bez borbe — obrati se Aleksandar komandiru. — To ne igra ulogu. Sistem današnjeg modernog ratovanja vam je kao neki čvrsto povezani mehanizam. Ako li se pokvari jedan točkić, mašina odmah ne funkcioniše... Zagrozili su našoj pozadini i svi mi moramo da se povlačimo bez borbe. A to isto može i njih da snađe, samo pod gorim okolnostima, jer se nalaze na tuđoj teritoriji... Šta misliš ti, podnaredniče? — zapita komandir u šali podnarednika Traila. Trailo zauze odmah stav „mirio“ I odgovori: — Gospodine kapetane, voleo bih ja da ratujem na njinoj zemlji, makar i odstupao... U neko doba ugledasmo u daljini, na putu, neko kretanje. Kroz durbin vidimo seljačka kola natovarena stvarima. Bila su sedmoro kola. Verovatno su izbeglice, koje su zaostale da prenoće i sada žure da umaknu. Sunce nam je iza leđa i svojim još kosim zracima senči ravnicu, koja se preliva od jesenjih boja... — Pazi, pazi! — Viknu Aleksandar. — Vidite onaj zabran... e, ispred njega je put... Kreću se... Vide se jasno tri konjanika... lagano jašu. Sada stadoše. jedan kao dvogledom osmatra... Opet kretoše. A one izbeglice su ispred njih. Ne vide ih još, jer je put

118

savijen na lakat. Jedan se vrati u galopu. Pratimo ga... Skrete u onaj zabran, gde sada ugledasmo više njih. Sigurno podnosi izveštaj. A ona dvojica još stoje. Iz grupe se izdvojiše trojica i priđoše onoj dvojici... Kreću se sada na odstojanju. — Hoćete li da gađate? — zapita nestrpljivo Aleksandar. — Mislim nisu dalje od pet kilometara. — Sitna posla — odgovori komandir. — Čekamo glavninu. Ove ostavljamo pešacima. Na početku ravnice vidimo naše pešačke rovove. Pešaci gamižu oko njih, dovlače neka drveta, a mnogi poskidali bluze, sigurno se trebe od vašiju. Komandir tada izvesti komandanta onoga puka ispred nas, da su se pojavile izvidnice neprijateljske. Tražimo dvogledom objavnice naše pešadije, ali ne možemo da ih vidimo. Negde su prikrivene. Ona patrola nastupa. Eno ih blizu krivine... Sad će sigurno ugledati one naše izbeglice. Stali su na samom uglu i opet o smatraju. Kao da su videli kola na putu... Ona trojica, koji su išli pozadi, žurno prilaze. Sada ih ima pet. Jedan se vrati, ali četvorica kretoše na razmaku jedan od drugoga. Već nas ova igra smrti uzbuđuje. Obuzelo nas je napregnuto iščekivanje i bojazan da ne uhvate one naše. Dogovaramo se da im šrapnelima presečemo put. Ali tada bismo odali svoje mesto i bio bi poremećen plan odbrane. Eno dvojica polaze kosom. Uhvatiće ih, uhvatiće... Žurno se kreću i druga dvojica, svi prelaze u galop... Seljačka kolona je zastala. Prva dvojica stigoše i preprečiše im put. Nastalo je komešanje. Iz kola iskaču neke prilike, sigurno žene. Pristižu i ona druga dvojica. Jedan obilazi redom kola, nešto uzima... Seljaci okreću kola nazad... Prilazi žurno još jedan konjanik. Opet ih ima pet. Kola kretoše na suprotnu stranu, praćena dvojicom konjanika. Iz one šume izišla je još jedna veća grupa konjanika i kreće drumom. Ona dvojica su već prišli na tri kilometra. Ali sad idu obazrivije. Svaki čas staju i osmatraju. — Eno je i njihova pešadija! — reče komandir. Ispred one šume videla se gusta kolona, sa isturenim prednjim odeljenjima. — Vidite desno, eno ih još! — dobaci neko. — A i levo... Gamizale su plave kolone kao mravi drumom i preko pola. Imalo ih je sada na svima stranama. Osećamo skori sudar i laka drhtavica obuzima telo. Najednom grunu plotun dole u ravnici. Okretosmo dvogled niz put... Jedan konjanik zajedno sa konjem ležao je na putu. Malo dale drugi, opružen nasred druma, dok je njegov konj jurio za trećim konjanikom. Iz jednoga šipraga istrčaše naša četiri pešaka i priđoše onom prvome. Sva se četvorica nagnula i posmatraju... nešto vuku, sigurno ga izvlače ispod konja. Jedan mu zadiže nogu.

119

— Pazi, svlače mu čizme! — Znate, ima pešaka koji bosi idu! — dodade Trailo. Aleksandar me gurnu. — Ama, naravno, bolje oni, nego da ih ostave i posle opet nose austrijski vojnici. Razgovaramo i čudimo se sa kakvom mirnoćom ti pešaci šetkaju po drumu, iako znaju da svakoga časa može planuti puška. Njih četvorica stoje mirno prema celokupnoj ćesarevoj sili. Svega četiri „reponje“, i oni možda smrću svojom treba da najave dolazak neprijateljske vojske. — Gospodo, izvolte u bateriju! — i komandir se okrete Aleksandru. — Sa vašim prvim i drugim topom nanišanite ono gumasto drvo, a vi — obrati se meni — sa trećim i četvrtim na ivicu one šume. Ostale elemente dobićete. Baterija je u napetom očekivanju... — Elementi za prvi vod! — viče Tanasije relej, koji se nalazi u jednoj rupi između osmatračnice i baterije. Zatim je komandir I drugom vodu dao elemente, ali izvršna komanda još nije pala. Ona pešačka kolona nastupa, već je čelom svojim na ivici šume. Komandir sigurno čeka da i druga kolona priđe onom gumastom drvetu, te da oba naša voda dejstvuju. — Za prvi vod: tri hiljade pet stotina... za drugi: tri hiljade sedam stotina! G-rrru!... Vazduh se prolomi. Za ovim drugi, treći, četvrti... Šrapneli paraju vazduh, čuje se neko prigušeno hučanje... kao da se utiša i u daljini svitnuše šrapneli. Kolona trenutno zastade, zatim se uzmuvaše, i, kao kada među jato ptica upadne kobac, vojnici se rasprštaše na sve strane. Gađali smo tada tu rasplinutu gomilu ubrzanom paljbom, sa košenjem levo i desno. Neki su zaostajali, jedni padali, ali većina se rastezala, besomučno trčeći. Najednom se postaviše u jednu liniju. Streljački stroj je uspostavljen. Levo i desno hvataju vezu. Baterije na celom frontu gađale su najžešćom vatrom, neke šrapnelima, druge razornom. Linija streljačkoga stroja se zalamala, na jednoj strani su već prilegli uz vrzinu, a na drugoj trčećim korakom nastupali da bi se dočepali sigurnijeg zaklona. Baterija je sada dejstvovala kao celina i zasipala jedan deo ravnice. Ali masa nastupa kao neodoljivi talas, a naše baterije su isuviše razređene. Dok gađamo na jednoj strani, na drugoj se dižu i u skokovima pretrčavaju brisane prostore, krijući se iza plotova i živih ograda i imana. Mestimično se vide nepomična tela. A neki, sigurno lakše ranjeni, lagano se vraćaju. Vidimo naše vojnike sa objavnica kako se, trčeći, vraćaju u sastav svojih jedinica. U intervalima pucnjeva, čuje se iz daljine tutanj neprijateljske artiljerije. Jedna njihova baterija u galopu nastupa drumom, dižući kao vihor oblake prašine, pa

120

skrete nadesno i izgubi se u šumi. A nad šumom bleskaju šrapneli jedne naše baterije. Desno negde, u ravnici, odjeknu složan plotun pušaka, onda drugi, i poče brza pojedinačna paljba. Ali oni pešaci koji su ispred nas, pribili se za zemlju i čekaju da im se neprijatelj približi na siguran pogodak. Austrijanci kao da to znaju, zaostaju iza svake vrzine, dok ih i odatle ne isteraju šrapneli, pa ošamućeni polete kao stado ovaca, tražeći bolji zaklon. Već su sasvim blizu naših rovova. Predvajaju ih samo pregrade od imanja da se otvoreno vide. A pred našim rovovima na dve stotine metara prosečeno šiblje, rasturene ograde, i na tome strašno brisanom prostoru čekaju naši pešaci svoje žrtve. Valjda su ih opazili, jer najednom grunu plotun. Zatim se osu brza paljba bez predaha, sa užasnim zamahom, negde poče da takara jezivo mitraljez, pa se pucnji sliše u jednostavan šum, sličan produženom ropcu samrtnika. — Razornom granatom! — viče Tanasije. Urlali su topovi, dok su granate cepale i parale vazduh, pa su, uz strahoviti tresak, rile zemlju, razbacivale ograde, kršile drveta i polutale ljudska tela. U paničnom strahu kidao se neprijateljski streljački stroj. Plave bluze su uzmicale, padale, neki se ukopavali, drugi, izbezumljeni, pucali u stojećem položaju, padali... Nad glavama nešto zatutnja, i iza leđa naših prolomiše se užasne eksplozije, jedna za drugom. Ogromni komadi zemlje leteli su u visinu i naposletku ostadoše četiri crna stuba dima. — Haubica! — Po tri razornom! — viče Tanasije. Ali kroz riku topova izvežbano uvo vojnika čuje šapatljivi šum haubičkog zrna i lica se grče od samrtnoga straha... Ljudi se značajno pogledaju i sumnjičavo vrte glavom. Borba je uzimala maha. Nastup neprijateljske pešadije slomljen je. Leže sada oni rastureni u ravnici, jer ne mogu ni napred ni nazad. A ona haubica gađa našu bateriju, ali uvek na isto mesto, pozadi nas oko dvesta metara, u vrzinu, na koju se projektuje naša baterija. Vidimo jasno da se varaju. I da bi tu varku pojačao, komandir zapita: — Potrebna su četvorica da u onoj vrzini proseku četiri proreza, ali tačno prema topovima. Izuzev nišandžija... ko hoće? Svi hoće. Odabrao je komandir četvoricu i onda im naredio da uzmu sekire, pa da zaobiđu u širokom luku i, kada budu prema živoj ogradi, da pritrče i saseku šiblje. Mi smo i dalje dejstvovali, dok je haubica nepoštedno treskala i prevrtala zemlju... Ona četvorica su već prema vrzini. Sada trče... seku mahnito ogradu... Zinuše četiri otvora. Haubica stiže. Jedan se zanija i pade, opet se diže i svi se

121

izgubiše među ogradama. Nama laknu, haubica kao da pobesne, tukući one otvore, dok smo se mi zadovoljno smejali i gađali neprijateljsku pešadiju. Tako je protekao ceo dan... Sa zalaskom sunca borba se postepeno stišavala. Još se samo čuli pojedinačni pucnji u ravnici. Do neko doba noći topovske cevi bile su tople. Naredio je komandir da vodnici sa topovođama dežuraju cele noći, ne bi li se slučajno javila ona haubica, te da joj po blesku odrede pravac. Ali haubica je ćutala. Sa teškom slutnjom očekivali smo sutrašnji dan. Ljudska klanica nastavila je dalji rad tačno u sedam časova, dvadeset četvrtog oktobra. Dok je još zemlju pritiskivala laka izmaglica, pokušala je neprijateljska pešadija iznenadnim prepadom da osvoji naše rovove. Ali dočekana je pripravnom vatrom pušaka i mitraljeza, a odmah je stupila u dejstvo i naša baterija. Usled strahovite pucnjave magla je rasterana i plave bluze su se najednom našle na otvorenom brisanom prostoru, bez ikakve zaštite. Spasavali su glavu u paničnome bekstvu, ostavljajući ranjene i mrtve drugove... Iako su to neprijateljski vojnici, obuzimala nas ipak neka jeza gledajući onoliku množinu mrtvih ljudi... Zašto ti nesrećnici ostaviše svoje ognjište, da bi im se kosti razvlačile po tuđim poljima? Da li su oni svojevoljno pristali da krenu na Golgotu, i da pogube svoje glave, osvajajući neko nepoznato brdo iznad sela Maova, u dalekoj stranoj zemlji? Mi smo i dalje dejstvovali. Razorne granate tukle su neprijateljsku pešadiju. I isto osećanje straha vladalo je kod onih dole u ravnici, kao što je i ova haubica kidala naše nerve... Ali sada nam se krv sledi od užasa... Haubička zrna zaošinuše gotovo iznad glava i sa ludačkim naletom rinu gvožđurija iza naših leđa, razbacujući ogromne busenove, koji su posle tupo tapkali po zemlji. Razrogačenim očima gledamo sveže rupe gde bi se i cela kola mogla smestiti. Pred ovom navalom čelika naše js telo isuviše slabo. Svesni smo da se onaj protivnički komandir ne vara više. Sada bije baš nas. U dolini se opet čuje živo puškaranje, i pešaci traže pomoć artiljerije. A ko će nama pomoći?... Gađamo razornim granatama, zrna padaju u neprijateljske rovove, i taman je opalio i četvrti top, a pred očima našim blesnu plamen, obavi nas neka tama i ljudi sabiše glave iza štita... Srce je snažno udaralo. Zastrašeno podigosmo glave i nemo se pogledasmo. Bez ijedne reči brisali su vojnici zemlju sa ramena, a nišandžija skide šajkaču i zbrisa zemlju sa zatvarača topa. Opet ćutimo... U sličnoj situaciji treba nešto govoriti, nešto reći, ali mi smo svi u istom položaju osuđenih na smrt. Namršteno i tupo gledamo preda se i očekujemo novu komandu, ili smrt. — Po pet razornom!...

122

Sa savršenom tačnošću ljudi su rukovali spravama, topovi su urlikali... Najednom se prolomi nešto iza topa, punilac nalete na nišandžiju, zemlja zasu top i ljude... Ali naš zadatak još nije bio izvršen... Pomoćnik tempirača iskoči iz zaklona, ubaci u cev jednu razornu, nišandžija okide, blesak od topa sevnu u onoj tami... I još jednom... — U zaklon! — i svi se sručismo u ogromnu jamu, vukući za sobom i punioca Vučka. Vojnici ga odmah raskopčaše. Na telu ne beše rane, a međutim krv mu neprestano ide iz usta. Sigurno je kontuzovan od udara zemle. — I mene nešto bapnu u rame! — veli nišandžija pipajući se po desnom ramenu. — Ja! — veli jetko podnarednik Trailo. — Dobro je što te nije udarilo od pozadi... — Pa ne žalim se ja, podnaredniče, nego samo velim... — U ratu ima pravo žalbe samo onaj kome odleti glava... Vučko otvori oči i sa čuđenjem posmatra šta se oko njega dešava. Vide sebe raskopčana, a drugovi mu brišu usta od krvi. On mljasnu ustima nekoliko puta, i sa strahom zavapi: — Jesam li živ? Vojnici se smeju, pomalo usiljeno, da bi ga ohrabrili. Vučko pokuša da se digne. Rekosmo mu da sedi i da se ne zamara. — More, ljudi, nije meni ništa! — on skoči, ali se zagrcnu i krv mu jurnu na usta. Mrtvačko bledilo se rasu po licu njegovom i on se nasloni na zemljani zid. Vojnici ga prihvatiše i polako spustiše na zemlju, a ispod glave mu podmetnuše jednu torbu. — Plotun zdesna!... Vojnici iskočiše iz zaklona. Sad smo gađali šrapnelom neku kolonu u daljini. Ali kod drugoga plotuna začusmo fijuk, te skočismo jedan preko drugoga u zaklon. Padali su komadi zemlje, kada vojnici otrčaše do topova i opališe još jedan metak. Razorna haubička zrna su zasipala bateriju i gruvala ispred topova, sa strane, ili su rila po onoj oranici iza naših leđa... Naši su nervi isuviše napregnuti od strašnog iščekivanja smrti i svaki sekund života ulivao nam je neizmernu nadu. I kad prasne eksplozija, ma i dva metra pozadi zaklona, preko lica ljudi se razliva blaženstvo što su i ovom prilikom ostali živi. Iznad Vučka vojnici su položili neko prošće ukoso, da bi ga zaštitili od zemlje, i da ga prilikom uskakanja ne bi povredili. On je kašljao i pljuvao krv... Mi ga nismo mogli izneti, a sa strane nam niko nije mogao prići. U iščekivanju smrti dočekali smo i podne. Hranu nam niko nije mogao doturiti. A ko još misli i na jelo, kada nam smrt svakoga časa lebdi nad glavom.

123

Sunce je prevalilo zenit, te se naši topovi, posmatrani iz ravnice, sigurno cakle na suncu. A onaj ne prestaje. — Posluga četvrtog topa, brže ovamo — začu se glas nekog poslužioca sa trećeg topa. Potrčasmo jedan za drugim kroz saobraćajnicu... Kod trećega topa ne nađosmo nikoga. Ugledasmo samo kako se sa mesta gde je drugi top diže gusti dim. Pojurismo... U saobraćajnici zatekosmo nišandžiju drugoga topa gde stoji izbezumljen i bled, odelo mu sve krvavo, a na ramenu mu zalepljena neka masa, siva i krvava kao mozak... — Jesi li ranjen? Gledao nas je tupo, ne govoreći ništa, a vilice mu se tresle. Jedan ostade da ga opipa, a mi na ivici zaklona ustuknusmo pred mučnim i strašnim prizorom. Kroz dim i prašinu video se nečiji leš bez glave, sa raširenim rukama... Uza zid zemlje sedeo je naslonjen tempirač, mrtvačkog lica, oči mu užasno razrogačene, usta otvorena, kao da vapije, ali šišti, i grčevito savijenim rukama pridržava svoja rođena creva. Iz drugoga ugla dopirao je nečiji pišteći glas: — Braćo, ne dajte!... To vapije za pomoć nišandžija Đorđe, čija cela ruka visi na jednom parčetu kože, dok mu iz ramena šiklja mlaz krvi. Zasipa krv vojnike, koji žurno cepaju košulje da bi mu zapušili ranu. — Seci ruku! — viče neko. — A-a-a!... A-a! — dopire umirući glas tempirača, čiji se očni kapci lagano sklapaju, a ruke sve više opuštaju. — Ostavite ga, ostavite! — veli potporučnik Aleksandar. — Sklonite Damnjana! Dvojica dohvatiše leš bez glave i taman ga podigoše, kad se u blizini prolomi eksplozija i komadi zemlje poleteše iznad glava. — Ubijte me, braćo, ubijte! — ječi Đorđe oko čijeg trupa sve više narasta gužva od zavoja i košulja, da bi mu se zaustavila krv. Neko mu je odsekao ruku i bacio na ivicu rova, te sad visi samo žuljevita zgrčena šaka, kao da nekome preti. Stigao je komandir sa osmatračnice. On odmah naredi da se ljudi raziđu, sem onih najpotrebnijih, da ne bi ovako u gomili nastradali. Aleksandar ga izveštava da je razorno haubično zrno udarilo posred zaklona. Jedino je slučajno ostao nepovređen nišandžija. Dvojicu su već odneli kod prvog topa. Jednome je raznesen ceo list na nozi, a drugom je prelomljena ruka. Tempirač je izdahnuo. Komandir skide kapu, a i mi ostali. — Jeste li izvestili divizion da je baterija nađena? — zapita Aleksandar. — Jesam... ali situacija je kod pešaka kritična i zato prvi top neka uvek pali po dva metka... da se ne bi primetio ovaj gubitak. Mrtve ostavite gde su, ranjenike sklonite, a ostali na svoja mesta.

124

— Gospodine kapetane! — prošaputa Đorđe, kome se glava jedva videla od zavoja. Komandir zastade, onda mu priđe, savlađujući svoje uzbuđenje, i pomilova ga po obrazu. — Gospodine... kapetane... oprostite mi... što odlazim! — i Đorđu se skotrljaše dve krupne suze iz očiju. Komandir se zagrcnu, obuhvati njegovu glavu i poljubi. — Ti si se odužio otadžbini... Hvala ti htede još nešto reći, ali mu zaigra donja usna, on trepnu nekoliko puta i brzo progovori: — Srećan ti put! — Žurno se okrete i ode na osmatračnicu. Vraćali smo se jedan za drugim, obuzeti mučnim osećanjem. Pred očima mi je stalno lebdela slika onog mučenika, koji rukama drži svoja creva, a u ušima mi odjekuju reči: otadžbina... otadžbina... Silazili smo u rupu kao u grobnicu, izmučeni i otupeli prema svemu što se odigravalo oko nas. — Popravnik četrdeset osam... Vojnici se pritajili da saslušaju celu komandu, pa žurno istrčaše kod topa i opališe dva metka. — Eto ga! — viknu jedan i ljudi hitro skočiše jedan preko drugoga u zaklon. Čaure se razleteše na sve strane, a dim i zemlja nas zasuše. Kao ošamućeni od silnoga treska, sa strahom otvaramo oči da vidimo jesmo li još živi. — Pazi, posred štita!... Na štitu je zjapio ogroman otvor... Zatvarač je bio sav raznesen. — Bre, ljudi, što mogasmo da izginemo sada... Hvalim te, Bože! — kaže Trailo i prekrsti se. — A jaoj! — zakuka neko iza naših leđa. Na zemlji je ležao Jankulj i držao se za glavu. Kroz prste njegove ruke ugledasmo krv. — Daj brže zavoj! — Skloni ruku, da vidim! Ali on pritisnuo glavu i ječi. — Jaoj, ubi me... — Ama, čim kukaš, nije te ubilo. Skloni ruku! — Viknu Trailo. Gleda nišandžija Milovan i veli: — Ama, kako ga, bre, ovolicno čvrknu! — Ja sam ga zgazio čizmom — upade Stanoje tempirač. — A?... Kako reče? — Kad poletesmo, on skoči prvi, spovede se, a ja u brzini, pa na njegovu glavu, te ga zakačim potkovanom čizmom. Obojica se zasmejaše, a i Vučko, koji stalno pljuje krv. — A ti zakukao kao da ti je otfikario glavu! — dira ga podnarednik Trailo.

125

— Pa ovaj... podnaredniče, šta mu ga znam. Moglo je da bude, ali kad nije, opet fala! — i diže se. — Nemoj se, bre, naprežeš, može ti škodi — diraju ga. — Ama trebasmo da mu zavijemo glavu. — More na psu rana, na psu i zarasla.. — Voleo bi on sada da mu je i ruku odnelo, kao sirotome Đorđu, samo da se ne čuje negova bruka po selu. — A drugi put nemo’ se grabiš za prvo mesto. Šalili su se vojnici, zaboravljajući trenutno mučne prizore, jer su i oni u smrtnoj opasnosti. Koriste oni svaki sekund života da zaborave na svoje muke. Pratismo onda jednoga da izvesti komandira da je četvrti top onesposobljen. A kada se vratio, ovaj reče: — Naredio komandir da sva posluga pređe na drugi top. U našem zaklonu ostavismo Vučka i nišandžiju drugoga topa, a mi, jedan za drugim, pođosmo kroz saobraćajnicu. U zaklonu drugoga topa osećao se miris sveže krvi i lica ljudi se zgrčiše kada ugledaše ona dva mrtva druga. Lagano ih podigoše i staviše na ivicu zaklona... Bili su iz istoga sela. Zatim nađoše i deo lobanje ispunjen mozgom i usirenom krvlju. — To je od grešnog Damjana, stavi to pored njega — reče neko. Opet se čuje komanda... Nismo u stanju da osmatramo, ali po komandi i ubrzanoj paljbi puščanoj koja dopire iz ravnice uviđamo da je kod naših pešaka mučno stane. S najvećom brzinom vojnici opališe po pet razornih i sručiše se u zaklon. A odmah zatim u vazduhu zašume i oko topova otpoče prasak, grmljavina praćena treskom ogromnih busenova zemlje... Zgrčili smo se u zaklonu jedan pored drugoga, lica nam skupljena, očni kapci nabrani... A u dolini vri od mitraljeske paljbe... jedan busen tresnu među nas, pa nas zasu. Relej nešto viče... viče... Ravnica je u agoniji... Treba gađati šrapnelom... ljudi naprežu muskule da se dignu, povode se kao u bunilu... a onaj i dalje viče: popravnik četrdeset osam... Dakle, šrapnelom, vrši se juriš, brže, brže... Razorna tresnu iza zaklona, jedan se povede i pade. Onaj opet viče: popravnik, popravnik... Prvi top grunu, svitnu plamen i iz našeg, čaura odlete. Oko nas kao da gromovi tresu... Opet relej: po tri s košenjem... Ispred topa suknu plamen i crn dim... zemlja leti na sve strane, naš top opali i granata suknu kroz dim i prašinu... Neko jauče kod trećeg topa... Nišandžija okide... još jednom, i ljudi se sjuriše u zaklon. Oči su im gorele, a lice potamnelo. — Nešto se desilo kod trećeg topa — veli Jankulj. Jedan otrča... Kad se vrati, reče da je razorno haubičko udarilo u desni točak topa ali nije eksplodiralo. Ranjen je samo punilac. U ravnici je paljba malaksavala. Nova komanda nije sledovala, što znači — napad je odbijen. Sunce već zalazi, i poslednji zraci se povlače po zemlji.

126

Najzad, crveno i krvavo, ono zamače za horizont i tamna senka pređe preko zemlje. Naiđe Aleksandar. — Šta ćete vi ovde? Rekoh mu da je naš top onesposobljen. — A ja čujem pucnjavu kod ovoga topa... pa, bogati, mislim da ova dvojica nisu vaskrsla... E, braćo, ratovao sam, ali ovo nisam doživeo. — Ja mislim nećemo više gađati, mrak je? — pita Trailo. — I ja mislim! — kaže Aleksandar, zavijajući cigaretu. — A vala naposletku izmenjasmo dobro misli: on nama, a i mi njemu! Dođe i komandir i reče da ćemo u toku noći promeniti položaj. Onda naredi: da dođu hitno dvoja kola koja će odneti ranjenike, da se iz komore donesu drugi zatvarač i rezervni točak, a iz popunjujućeg dela da dođe ljudstvo za popunu. Oko ponoći došao je sveštenik. Sahranili smo mrtve... PA DOKLE ĆEMO? U toku noći promenili smo položaj. Otišli smo malo udesno i nešto pozadi. Pred nama je bio onizak zabran i tako smo, unekoliko, bili zaklonjeni. A ona haubica gađala je i dalje naš stari položaj i mi smo sa zadovoljstvom posmatrali kako razara prazne zaklone. Ali drugoga dana, u prvi suton, naređeno je da baterija zapregne i iziđe na put. Sa svih strana savijale su se baterije. Mrak je bio uveliko, kada smo krenuli još dalje unazad. Na maršu ljudi ožive, ako ni zbog čega drugog, ono zbog osećanja spokojstva i saznanja da je pred nama ipak život. Pozdravljamo se sa drugovima iz ostalih baterija. Gledali su oni našu pogibiju, i svi nas pitaju: ostadosmo li čitavi. — Imao sam utisak — veli mi Milan — da niko živ neće ostati. Kad je jednoga momenta ubrzao, baterija se nije videla od dima i prašine... Ali posle kroz dim počeše da svitkaju topovi... A mi pronađosmo jednu njihovu bateriju, te ti se oni, bogati, razbegoše kao zečevi. Veli moj komandir: „E, baš smo gadna nacija. Kod nas niko bez sekire ne umire.“ — Ama da vidiš, Milane — kaže raspoložen Aleksandar, pa nabi kapu na oči — sve topove zakoči izuzev prvoga, gde je bio potpisati! — i pokaza prstom na sebe. — Ama nema... vidi se da smo pravednici božji. — To može i drukčije da se protumači. Ti znaš ono narodno: Ne bije grom u koprive. Izbeglice koje su logorovale sa strane puta skaču bunovne i pitaju čudeći se: zar opet odstupanje? Žurno se spremaju i kreću za nama. A neki su i ranije videli

127

komore i pošli, te se put zakrčio. Usputna sela se uznemirila i narod listom ostavlja svoje kuće i imovinu, bežeći pred najezdom. Svi uviđaju da će nam ovaj narod praviti velike smetnje, ali niko ga ne može odvratiti od njegove namere. Tvrdoglavo i uporno ponavljaju uzrečicu: „Bolje grob, nego rob.“ Putevi su iskvareni i zakrčeni, pa svaki čas zastajemo. Čelna baterija se sa mukom probija i taman ona prođe, a narod kao bujica naleti na put i onda se nanovo guramo... Zvezdana i mračna noć. Debela slana pokrila polja kao sneg. Čelik se ohladio, pa se prsti prosto lepe. Deca plaču od zime i grče se uz svoje majke. Izbeglice naložile vatru i prema lelujavom plamenu naziremo kroz dim pospana lica i decu na majčinom krilu gde spavaju. U svanuće skretosmo pored puta, onda uz neko brdo i ispesmo se na jedan ćuvik. Iako su vojnici bili premoreni, naređeno je da se baterija odmah ukopa. Jankulj ostavi ašov, i obrati se Aleksandru: — Gospodin potporučnik, je l vam se jede prasećina? Aleksandar ga pogleda namršteno i osorno zapita: — Šta se to tebe tiče! — Ali malo posle zapita blažim glasom: — A što ti pitaš? — Pa... ništa, gospodin potporučnik... Pitam. — Jankulj stavi ašov uz telo i stade mirno. — A da li bi ti hteo malo? — Ja bi, ako bi mi vi dozvolili... — Ako imaš, jedi slobodno. — Pa... da odem u ono selo ispred nas... — To li je? — i Aleksandar se zamisli. — Ja bogami, ako ne pokupimo mi, uzeće Austrijanci. Hajd uzmi trojicu, i kad pomislim da ste tamo, vi da ste ovde. Vratili su se terajući čitav čopor prasadi, i noseći dva džaka jabuka i bakrač pun meda. Gozba je bila bogata. Dan smo proveli na miru. Sedeći na poljani, imali smo utisak kao da smo na nekom pikniku. Ali pred veče dođe ordonans iz diviziona sa zapovešću da se baterija spremi za pokret. Još ni videli nismo neprijatelja, a već odstupanje. Na putu je nered. Ceo narod je na nogama i sada još upornije navaljuje. A putevi sve gori, konji se neprestano sapliću, pomrčina kao olovo gusta. Topovi svakog časa zakačinju za kola i onda se razleže zapomaganje. Komandant puka se nervira i naređuje da se bez milosti gazi. Ali ko ima srca da pretura kola puna dece. Zato poslužioci obično na rukama zanose kola, da ne bi deca popadala. Ljudi su iznemogli i pospani, konji već premoreni... Oko ponoći dunu neki vetar i poče kiša. Odnekuda dopire plač dece i žagor žena. Slabi vočići ne mogu više da vuku i čitava ova masa naroda zaglavi se u jednoj jaruzi. Stadosmo i mi.

128

Komandant puka, već ozlojeđen, veli: — Narode, kud si navro? — Ne pitaj kuda... nego, ako si čovek, pomagaj! — odgovara iz mraka neki ženski glas. Onda komandant naredi da pođu poslužioci i pomognu, te narod jedva krete, a za njim lagano i mi. Gusta pomrčina pritisla zemlju, da se ni prst pred okom ne vidi. Kroz škripu seljačkih kola čujemo kako pljušti kiša, jesenja kiša, pa nam hladne kapljice silaze niz vrat, kao da nam se u telo zmije uvlače. Naiđe kapetan Jovan i poče da nam razlaže situaciju. — Do Kruševca bih terao ovako... — E, teško je ići ovako po kiši i razlokanim putevima — upade Milutin. — To je baš dobro, i podrži, Bože, još malo ovako. Jer ovo je naše domaće blato koje mi gazimo još od cara Lazara. A tek kako je njima, koji dolaze ovamo sa bečke kaldrme. Razdanilo se kada smo krenuli u jednu oranicu. Topovi su rili brazde po vlažnoj i mekoj zemlji, a konji brektali... Vojnici doneli slamu i šašu i pozadi topova napravili kolibe. Polegali su odmah. Iako smo uvereni da neprijatelj neće brzo naići, ipak smo se odmenjivali na osmatračnici. Vidik nam bio zatvoren. Neka siva izmaglica gamizala po zemlji i padala susnežica. Od duga vremena zurim u niske, teške oblake, hvatajući pogledom još u visini snežne pahuljice, pa ih pratim po zemlji... Odmah se tope. Još tamo gde ima trave, ostaje proređen beličast zastor, težak i mutan, natopljen vodom... Pored osmatračnice prođe poneki pešak, mokar i kaljav do guše i zamiče u selo, tražeći duvana za sebe i svoje drugove, ili što za jelo. Izmiču tako za vreme kratkog zatišja ispod komande i, kao večite lutalice, idu često besciljno po poljima i zabranima, sećajući se, valjda, svojih rodnih njiva i lugova. A čim plane prva puška, vraćaju se isto tako nečujno u svoje rovove. Trebalo je Aleksandar da me smeni, ali se teško budio. Na nogama smo već dva dana i dve noći. Diže se najzad leno i mlitavo, mrmljajući neke psovke i pominjući svoj pseći život. Smrklo se mnogo ranije. Sedimo kaljavi pod onom šašom i mračno gledamo preda se. Na otvoru se pojavi ordonans iz diviziona i predade komandiru zatvoren koverat. Mi smo ćutali očekujući šta će komandir reći. On najzad preklopi hartiju, prevuče prstima da istera ivicu, pogleda turobno u kišovitu jesenju noć i jedva progovori: — Gospodo, naredite da se zapreže. — Zar opet!... Kuda sad!... Pa dokle ćemo? Komandir samo sleže ramenima, onda se diže, a i mi za njim.

129

Još na samome početku, čelni voz se zaglavi na jednoj podubljoj međi od imanja. Prednji točkovi zapali i konji ne mogu da izvuku. Svetlost ne smemo da palimo, jer smo na istaknutom mestu, već silazimo s konja i odmeravamo kolika je rupa. Poslužioci prihvataju za točkove i svi uglas viču: marrš... marrš! — Jedva pređosmo, a kada iziđosmo na drum, komandir pozva nas vodnike. — Molim vas, gospodo, pazite da se ovo ne desi drugi put. Kada je baterija spremna za paljbu, dužnost je vodnika još da izvide puteve i za nastupanje i za odstupanje... — Znamo, gospodine kapetane — veli Aleksandar — ali ko se nadao. Danas smo došli, bili smo umorni, neprijatelj se još nije ni pojavio, a mi odstupamo. — Znam, znam sve ja to. Ne zameram vam, nego vam samo skrećem pažnju za drugi put — govorio je blago komandir, jer je i sam uviđao da smo premoreni. Narod je na putu galamio. — Kuda, vojsko? — viče neka žena. — Zar nas žene ostavljate da se bijemo! Ali ni mi sami ne znamo kuda idemo, i dokle ćemo. Komandir nam objašnjava da je ovo „taktičko odstupanje“, a komordžije pričaju da Švaba nastupa sa svih strana velikom snagom. U zoru smo opet zastali, i opet se ukopavali, a uveče je naređen pokret. Vojnici su išli poderanih čizama, a bilo je pešaka koji su bili bosi. Odelo se pocepalo. I ta vojska, odevena u rite, poslušno je gazila blato, legala u vodu i hranila se sama od onoga što su meštani ostavljali. A sav onaj narod izbeglica, prozebao i izmučen, išao je sa nama. Često su premoreni vojnici uzimali decu iz naručja majki, pa ih nosili pored topova i razgovarali sa seljacima. Ako nas negde i sačekaju kuvari sa toplim jelom, onda je kazanu prilazila i ta izbeglička sirotinja, i vojnici su sa njima delili poslednje parče hleba, iako ih nikada ranije nisu videli. Ova zajednička nevolja i gotovo isti uslovi života približili su jedno drugom narod i vojsku. Kažu da isto pravilo vlada i u prirodi. Kod ove mase, koja se smrzava i gladuje, stvorilo se takvo jedno osećanje i jedna misao, personificirani u neodoljivoj mržnji prema neprijatelju, i jednoj jedinoj želji, da se osvete za sve ove muke... Ali, mi i dalje odstupamo. Izišli smo davno iz onoga uzanoga mačvanskoga koridora i sada se vojska i narod razlivaju na sve strane po unutrašnjosti zemlje. Varoši padaju bez borbe jedna za drugom, kiša jesenja lije, a prozebao narod umire pokraj puta. Bilo je to jedne mračne noći negde na putu, kada je sipila hladna kiša, a vojnici gazili do članaka po vodi i blatu. Očni kapci se lepili od nespavanja... Vozari nisu jahali, da ne bi zaspali, već su išli peške pored svojih konja, Najednom se začu komanda: — Baterija, mirno!... Pozdrav nadesno!

130

Odavno nismo čuli ovu komandu, te nam je još čudnije kada se razleže u pola noći. Vozari u hodu pojahaše, posluga se, posle toliko vremena, pope na prednjak. Pred nama, pokraj puta, gore neke vatre i, kroz lupu točkova, kao da čujemo neko cviljenje. Približismo se toj vatri i prema lelujavom plamenu ugledasmo voštano lice deteta... Između preklopljenih ručica, gorela je sveća... A jedna žena, sigurno nesrećna mati, sedela je više glave malog mrtvaca i tiho naricala. Prošli smo ćuteći... kada zađosmo u mrak, niko ni reči ne progovori. Smrt maloga, nevinoga deteta i bol ojađene majke potresli su više skamenjene duše vojnika nego one gomile mrtvih ratnika na bojnom polju. Među vojnicima se već šapuće: „Pa dokle ćemo ovako?“... Tešimo se još da valjda neko vodi računa, i to poverenje u naše vođe deluje sugestivno, te su ljudi još uvek poslušni. Disciplina se održala iako između oficira i vojnika vlada drugarski odnos. A može biti da je to prijateljstvo između prostoga redova i oficira najviše uticalo na moral. Vojnici su čuvali svoju bateriju, oficiri su zaklanjali svoje vojnike. Odstupali smo cele noći, i već maršujemo, evo, gotovo celo prepodne. Aleksandar došao do moga voda i iz duga vremena razgovaramo, tako... o beznačajnim stvarima. Tek on pogleda u svoje čizme: — A, bogati, kakav sam!... Poderane čizme, iscepane čakšire, zgužvana jaka. A znaš li kakav sam bio pred polazak?... Laff, sa dva f, bato!... Kad iziđem na korzo, sve me devojke mezetišu... Začu se tada neka larma iza naših leđa. Okrećemo se. Vidimo vojnike četvrte baterije kako se objašnjavaju nešto žučno sa našim. — Šta ćete vi ovde? — Gospodine potporučniče, ukrali nam svinju... — Šta, bre, šta reče?! — Našu svinju ukrali, ene je, ene, gospodine potporučniče. Na prednjaku kare ugledasmo zaklanog vepra, krv mu šiklja iz rane, pa otiče niz platformu prednjaka. - Oca vam vašeg — viknu iz basa potporučnik Aleksandar — kakva vaša svinja... Marš u bateriju! — i pođe s konjem na njih, te se oni razbegoše. Tada nam vojnici objasniše. Prolazili smo kroz selo i iz jedne bočne ulice isterali pešaci vepra na glavni put, kojim je baš tada prolazila četvrta baterija. Sada četvrtaci preduzeli gonjenje. Ali je to bio neki snažni vepar koji se nije dao lako uhvatiti. Posmatrali ovu trku petaci i videli da će vepar da naiđe na njihov rejon, pa brzo pozvali Krstu, rudnoga vozara. A Krsto u hodu sjaše s konja, prikrije se iza vrzine i, kada je vepar bio prema njemu, iskoči, jednom rukom ga ščepa za njušku da ne ciči, a drugom mu zabije kamu u vrat. Drugi prihvate odmah vepra i bace ga na prednjak... Sve se svršilo

131

za deset sekundi. Svi su onda zavukli ruke u džepove, i smireni, kao da se ništa nije dogodilo, maršovali dalje. A Krsta već pojahao, klacka se na konju i užario očima, kao da drema. I Lazarevac smo prešli, pa se zaustavismo tek ispred sela Burova. Sačekali smo najzad neprijatelja... Borbe nisu bile oštre. Neke čarke, ispalimo po koji plotun, kao da kušamo snage. Uviđamo da im glavne snage nisu još pristigle, a naročito teška artiljerija. Gađala nas je samo jedna poljska baterija, „sitna posla“ — što rekli vojnici. Gledajući one crveno-žute dimove u velikoj visini, imali smo utisak kao da posmatramo neki vatromet. Jedno jutro osvanuo je i sneg, ali do podne se otopio i napravi se veliko blato. Sa ovoga položaja, koji je bio u nizini, naredio je komandant da se ispenjemo na visinu. Bila je to neka kota 278. Pred nama su bili ćuvici, neke provalije, a levo se dizao visoki masiv Dren. Dan oblačan. Smrče se ranije. Tada se vratiše kare, koje su išle za popunu municije. Vojnici pričaju da je prispela velika količina municije, ali: „Ni časnog krsta ne možemo da joj uhvatimo.“ Komandir naredi da se donesu sva ta različna zrna. — Eto — veli komandir — prate tako zrna bez uputstva. Mi ne znamo njihova balistička svojstva. I sutra, kad zrno padne u naš rov, onda će mene pod sud. Molim vas, sada imamo tri vrste municije: srpsku, francusku i rusku. Da bi unekoliko skinuo odgovornost sa sebe, komandir odmah napisa raport komandantu diviziona. Tražio je uputstva, kako će postupati sa ovom različitom municijom. Komandant nas je često slao da izviđamo puteve u različitim pravcima. Sve je on predvideo... Jedne večeri, kad je sipila jesenja kiša, pozva me komandant. — Slušaj, otići ćeš na raskrsnicu i tu ćeš sačekati haubičku bateriju. Bateriju ćeš sprovesti do sela Baroševca. Kada stignete u selo, onda ćeš od komandira uzeti napismeno da si ga do toga mesta sproveo. Jesi li razumeo? Tačno sam mu ponovio od reči do reči, i onda otišao na raskrsnicu. Malo posle naiđe i haubička baterija sa volovskom zapregom. — Sigurno ćemo odstupati i sa ovih položaja, i komandant hoće prvo da skloni oruđa sa volovskom zapregom — reče mi komandir haubičar kapetan Sava. Krenusmo po najvećem blatu. Vojnici su neprestano pridržavali topove, da se ne sruče u provaliju. Ponoć je već davno bila prošla kad stigosmo najzad u selo. Komandir naredi da se vojnici odmore. — E, pa sad, naredniče, ti možeš da se vratiš... Tada baš začusmo kako neko traži komandira. Beše to narednik Dušan Pop. — Gospodine kapetane, naredio je komandant da se vratite na stari položaj!... — Ama, pobogu čoveče, šta veliš? — komandir se uhvati za glavu i duboko uzdahnu. — Jesi li to dobro čuo?

132

— Dvaput sam mu ponovio naređenje... Naknadno ćete dobiti pismenu zapovest. Komandir se pljesnu po kolenu i opet uzdahnu. Onda očajno viknu: — Sedam časova sam silazio, treba mi dvadeset da se ispnem! — Pa se okrete nama i utučenim glasom reče: Dobro... kad je taka i taka stvar... sila boga ne moli. — On se okrete svojim vojnicima: — Narode... okreći nazad! — Gospodine kapetane, da mi date napismeno da sam vas dopratio do sela. — Šta imam da ti pišem, kad se... — Gospodine kapetane, da mi date napismeno da sam vas izvestio za povratak... — Ne dam nikome ništa! — razvika se komandir. — Pa, bre, ljudi, zar je meni malo mojih muka, nego i administraciju da vodim noćas? — Gospodine kapetane, jako žalim što mi niste drug, pa bih vam rekao nešto — upade Dušan. — Crnje i gore mi ništa ne možeš reći, nego ovo, da se vratim natrag. Dušan slegnu ramenima, i kroz smeh progovori: — Dušo moja, kom se žališ? — Pa jest! — mahnu komandir glavom. Zatraži fenjer, izvadi blok i sede na jednu ogradu. Tada nam dobaci: — Vas dvojica me podsećate na apaše... Vodate me po ovoj mračnoj i kaljavoj noći kao ludu Mariku. A kada nam predade listove, pruži nam ruku i u šali dobaci: — Hajd... vatajte maglu! Odmakli smo prilično, kad začusmo da nas komandir zove. — A-ha... Da vidite kako to izgleda, kad vas neko vraća... Nego, namučiste se i vi zbog mene... Red je da vas počastim. Hajde, nategnite ovu rakiju, da se malo zagrejete. Opet se pozdravismo i ostavismo nesrećnog komandira da se muči, izvlačeći bateriju uzbrdo. Stigli smo pred zoru. Sjahasmo pred zemunicom komandanta diviziona. Dogovaramo se da li da ga probudimo, ili da odložimo naš raport kad se razdani. — Slušaj!... Da cucnemo i mi njega sada — veli Dušan, i obrati se dežurnome vojniku: — Probudi komandanta. Ne potraja dugo, a iz zemunice iziđe komandant potpuno obučen i zakopčan. Još prebacio i torbu sa sekcijama oko vrata. — Gospodine potpukovniče... — Prvo ti! — prekide komandant Dušana, i upre prstom na mene. — Gospodine potpukovniče, otpratio sam bateriju do sela. — Gospodine potpukovniče, stigao sam bateriju i rekao da se vrati. — Naredniče, nisi rekao, nego si naredio u ime moje. Predadosmo mu pismena izvešća. — Možete ići.

133

Mi pozdravismo i okretosmo se nalevokrug. Kada odmakosmo, progovori Dušan: — Jesi li video što je pseto od čoveka! Ne da se... Obavlja raport u ovoj noći, kao da smo u kasarni i predajemo dežurstvo... „Prvo ti!“ — podražava Dušan komandanta. Posle dva dana stiže naređenje da svi odstupimo. I opet po noći. Sada smo već pokolebani. Počeli smo verovati da neprijatelj zbilja nastupa velikom snagom i da ćemo se teško odupreti. Samopouzdanje naše malaksava ukoliko dublje ulazimo u zemlju, i sa strahom pomišljamo na ogromne prostore, koje neprijatelj sada zauzima. Ali naše su misli još skrivene, i teške slutnje se ispoljavaju samo u neveselom izgledu i tihom šaputanju. A napori su sve očajniji... Silazeći sa položaja, jedan se top preturi. Sva posluga je bila upotrebljena da ga na rukama iznese. Iako je noć hladna i vlažna, ljudi su se znojili i brektali pod teretom čelika i gvožđa. A pri svakom daljem nagibu, podupirali su svojim telima da vozovi ne bi skliznuli. Na glavnom putu, u nizini, morali smo zastati da narod odiđe. A imalo ih je koji su slomljeni naporima, pa su već otupeli i ostaju na putu, predajući se na milost i nemilost neprijatelju. Teške misli pritiskuju. Zakoračili smo već u Šumadiju, a ogromna sila nastupa laganim korakom iza naših leđa. Ne žuri se njima. Preko mrtvih na bojnim poljima vide oni pred sobom izgladnelu i ogolelu vojsku obučenu u seljačke rite; vide vojsku koju predvodi seljački kralj, pa zamišljaju da pred sobom imaju demoralisanu gomilu „svinjara“ i paora, koje treba kazniti jer su se drznuli da dirnu u neprikosnovenost ćesarskoga dostojanstva. Izgladneli i premoreni, zaustavismo se najzad, u zoru sedamnaestog novembra hiljadu devetsto četrnaeste, na jednom brdu iznad sela Darosave... BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRA Posle trideset dana odstupanja i toliko noćnog bdenja, počev od najudaljenijeg kutka Mačve do sela Darosave, ležimo danas pri blagom jesenjem suncu na jednoj zaobljenoj uzvišici i čekamo — napad neprijatelja, ili dalje odstupanje... Uostalom, sve su to redovni događaji i ova svakodnevna ubistva smatraju ljudi kao neminovna tekuća zbivanja. Pesma je zamrla, priče zanemele. Gledaju vojnici tužno u pustu daljinu, gde se zemlja sa nebom spojila, u ogromne prostorije, koje neprijatelj pritiskuje. Zamišljamo sve patnje onoga jadnoga sveta koji se sagiba pod teretom carske sile. Predali smo taj narod bez borbe... odstupajući krišom, noću.

134

Već dva dana ima kako se neprijatelj ne pojavljuje, a ni mi ne odstupamo... Ali poslednjih dana dovlači se muni-cija i rezervna hrana za ljude. Iako se mnoge zamisli u ratu sprovode u najvećoj tajnosti, ipak se po pripremama naziru neke namere. A komordžije već uporno tvrde da odavde ni koraka dalje nećemo odstupati. Noći su bile hladne te nas je pod svoj veliki šator primio komandir. Unutra smo uneli malu peć, koju su dežurni u toku noći ložili. U neko doba noći čuli smo šuškanje u šatoru. — Gospodine kapetane... gospodine kapetane, zapovest diviziona. Pri slaboj svetlosti fenjera, komandir je dremljivo otvarao koverat, a onda zatraži da prinesu bliže svetlost. I Aleksandar se probudio, pa onako dremljiv upiljio žmirkav pogled u komandira, očekujući šta će ovaj reći... Komandir je čitao lagano, i kretao polako glavom prateći redove. Zapovest je dugačka, već smo nestrpljivi. Prevrte komandir i poslednju stranu, pri kraju je. Aleksandar ne mogade više da otrpi no se obrati meni promuklim glasom. — Sigurno opet odstupanje. — Ne odstupanje, već ofanziva, potporučnik Aleksandar. — Je li moguće? — progovorismo obojica uglas i ispravismo se. Komandir izvadi časovnik da zapiše kada je primio zapovest. Bilo je to dvadesetoga novembra devetsto četrnaeste, u četiri časa izjutra. Kada iziđoše vojnici, komandir nam objasni: — Dakle, gospodo, danas u devet časova otpočeće naša ofanziva na celom frontu. U zapovesti se izlaže naše nastupanje. Dok se ne dođe u dodir sa neprijateljem, nastupaćemo po ešelonima. Aleksandar se beše toliko zaneo slušajući da u usta stavi užareni deo cigarete, pljunu i onda nešto promrmlja. — Pošto smo mi sada najistaknutiji, to ćemo čekati dok četvrta i šesta baterija izbiju na Ostenjak, pa ćemo onda mi, pod njihovom zaštitom, napred... Molim vas, naredite odmah da se za vojnike skuva ručak. — O, Bože, samo nas podrži još sada — veli Tanasije. — More, pregledaj ti taj tvoj telefon i žice! dobaci baterijski narednik. — Jer ako su ti iskidane žice, niko ti neće pomoći. — Sve je ispravno, kao tempirnik! — odvrati Tanasije. — Jes, bato, ali onda nema više prasića! — diraju ga. — Ha!... Ima nešto bolje... Telećaci! — veli Tanasije, misleći na torbe austrijskih vojnika. Kada se razdani, privedeni su i prednjaci pozadi baterije. Nešto pre deset časova naiđe pešadija u koloni dvojnih redova. Puške im o ramenu sa na bijenim bajonetima i oštra sečiva svetlucaju pri svetlosti. Zagalamiše pešaci kada naiđoše pored baterije. — Hajdete i vi sa nama, ne bojte se, tobdžije!

135

— Gurajte vi samo, stići ćemo vas... — Pa bre, nemoj da vi se zaglavi metak u cev kad mi jurišamo. — O, zdravo, Taso, zar si još živ? — Zlo ni u ratu ne gine! — dodaju drugi uz smeh. — Druže, sme li da se otvori? — obrati se jedan pešadijski potporučnik Aleksandru, lupkajući po prednjaku. Pešaci diraju uvek artiljerce, kako u ležištima prednjaka nose flaše sa vinom. — Druže, opasno je van se nagnuti! — veli mu kroza smeh Aleksandar. Jedan od pešaka zastade, pa zaviri u cev topa, a nišandžija pritvori zatvarač i on se trže. Smeju mu se drugovi, te zastadoše i oni da zavire. — A, dete mu, vidi kako je „išpalirano“. I tako neprestano, dok ne zamakoše. A za pešadijom naiđe artiljerija. Komandant projaha na svome belcu i u hodu učini nekoliko primedaba vozarima. Navede konja kroz bateriju i onda zovnu komandira. — Molim vas, ova četka je namenjena za čišćenje cevi... Ona ne treba da stoji ovako otvoreno na zemlji. — Pre svakog čišćenja vojnici je dobro operu, gospodine potpukovniče. — Gospodine kapetane, četka je za čišćenje cevi, a ne za čišćenje dvorišta! — primeti ljutito komandant, zatim obode konja i ode. — Dobro... otkuda ta četka tu? — zapita komandir vojnike. — Gospodine kapetane, ama tek što smo očistili cev, naiđe komandant. Mi je prislonismo na lafet, a ona se pred njim skotrlja dole. — Ama to je čudo jedno — priča docnije Aleksandar komandiru. — Vi i sami vidite da su ljudi poslušni, i svi se poslovi obavljaju tačno kao sat. Ali čim se taj čovek pojavi, e, ljudi božji, sto malera nam se tada desi. Onda on počinje pridiku... — To je psihoza straha! — objašnjava Milutin uča. — Ljudi više misle na njegove nakostrešene brkove nego na posao... Primarna misao je kod ljudi njegova ličnost, i onda rade podsvesno, te otuda i zaboravljaju mnoge stvari i postaju nemarni. Čekali smo do podne... Tada osmatrači javiše da su one dve baterije stigle na svoje položaje. Kretosmo i mi Pred nama je tišina. Ali levo od nas razlegala se brza topovska paljba. Na novi položaj stigli smo oko tri časa posle podne. Osmatramo odmah durbinima. Pred sobom vidimo ćuvike, mirna sela osenčena jesenjim suncem, guste zabrane i napuštena pola. Uz neku kosu ugledamo naša prednja pešačka odeljenja kako osmatraju, pa onda obazrivo kreću... Ili zmijastu pešačku kolonu dvojnih redova, kako se provlači pored neke vrzine.

136

Naiđe komandant diviziona i naredi Aleksandru i meni da odmah pojašemo, da nađemo komandanta pešačkog puka i od njega tražimo dalja uputstva. Već se spustio mrak, kada stigosmo jedno pešačko municiono odeljenje. Zaostali su iza jednog zabrana i čekaju dalje naređenje. Pitamo gde je komandant puka. Ali oni učiniše širok zamah rukom i rekoše da je negde napred, ali ne znaju tačno gde. Dakle, znaju onoliko koliko i mi... pred nama odjeknu nekoliko pucnjeva. — Patrole su se srele! — reče Aleksandar. Onda smo stali i razmišljamo, gde li može biti komandant... Naša pešačka linija nije još uspostavljena i kako je neprijatelj pred nama, to bi nam se moglo desiti da po ovoj noći prođemo između naših redova. Pođosmo obazrivo, oslanjajući se više na uvo. Silazili smo sada uskim putićem jedan za drugim... Kao da čujemo neko romorenje ljudskih glasova. Ili to vetar duva. Osluškujemo... Zatim se penjemo po blagoj uzbrdici, naiđosmo na ravan plato, jer vetar poče jače da duva. Zastadosmo... Pucnji se više ne čuju, te nas ova tišina još više plaši. Uviđamo tada koliko je teška dužnost ordonansa, tih večitih lutalica, koji po beskrajnim poljima traže razne komandante. — Ama, mi ćemo da zaglavimo budak noćas — veli mi Aleksandar. Predosećamo da smo na krajnjoj granici dokle se sme ići. Ili se to nama samo čini u ovoj mračnoj noći. Ali ne smemo dalje. Kao da smo saterani u neki slepi ugao, zastali smo nemoćni, ne znajući na koju stranu da okrenemo. Počeli smo uobražavati da smo sa svih strana opkoljeni i, pri najmanjem našem pokretu, pripucaće na nas, bilo to neprijateljski, ili naši vojnici. Jer za prednja odeljenja ne postoje propisi stražarske službe i stražar na mrtvoj straži puca i na svoju rođenu senku. Dalje nismo smeli. Rešimo da se vratimo, pa onda da skrenemo levo ili desno. Uviđamo da su naši negde tu, prikriveni, ali zbog blizine neprijatelja pritajili se. Sada nam je lakše, jer se vraćamo. Levo opazismo neku svetlost, kao da neko pali cigaretu... Zastadosmo. Aleksandar viknu: — Hej, ima li koga tamo? — onda se okrete ordonansu: — Sjaši, pušku na gotovs i priđi polako. Pričekasmo malo vremena, zatim čusmo neki razgovor i ordonans nas pozva. Priđosmo i tu sretosmo jedno odeljenje pešaka. — Pa što se, bre, ne odazivate? — pita Aleksandar. - A šta mu ga znam, i mnogi Austrijanci govore srpski. Kažu kako su pošli da uhvate vezu sa trupama levo, i vele da je onaj put kojim smo mi išli nezaštićen i vodi pravo neprijatelju. Objasniše nam gde je puk... dole u jaruzi, i kod puka se nalazi komandant. Našli smo ga. Bio je okružen oficirima i baš je tada objašnjavao: — Dakle, razumeli smo se. U jednom naletu, treba osvojiti njihove položaje... Aleksandar priđe i predstavi se.

137

— No, hvala bogu, da jednom i artiljerci mene potraže. Večito tražim ja njih — govorio je komandant u šali. Onda nam izloži situaciju: — Neprijatelj se zadržao na našim starim položajima, verovatno da bi se tu prikupio. Ja ću noćas sa svojim pukom da izvršim napad. Ali zato mi je potrebna hitno jedna baterija, da mi pomogne u slučaju kontranapada, a naročito sutra izjutra, kada će sigurno pokušati da povrate izgubljene položaje... Vratili smo se odmah. Aleksandar uz put reče da obratimo dobro pažnju na istaknute predmete, jer će jedan od nas, sigurno, dovesti ovu bateriju. Moj je konj posustao, jer sam gotovo dvanaest časova na njemu a i naramkuje na jednu nogu, pošto mu je potkovica ispala. Ali zapovest je hitna i ja snažno udaram mamuzama sirotu životinju da bismo što pre stigli. u poznu noć našli smo komandanta diviziona i saopštili mu želju komandanta pešačkog puka. On je odmah naredio da krene četvrta baterija, a mene je odredio za vođu. Pošto sam samo konja promenio, krenuli smo toga časa. Išli smo prvo drumom, zatim pređosmo reku, pa običnim seoskim putem uzbrdo. Tada začusmo pred nama brzu pešačku paljbu. Rekoh komandiru da to sigurno pešaci vrše juriš. Jezivo odjekuju pucnji u mračnoj noći. Kretosmo dalje bez predaha. Stenju vojnici, odupiru ramenima o topove, dok konji brekću pod teškim teretom i jedva izvukoše oruđa na jedan ćuvik. Zastadosmo da ljudi predahnu. Zvezde se izgubiše i potpuna tama poklopi zemlju. Naprežem oči da bih razaznao put. Počeo sam bivati nespokojan, jer nikako ne nailazimo na jedno gumasto drvo baš pokraj puta, koje sam dobro zapamtio. Komandir opaža moju uznemirenost i neprestano me zapitkuje da li idemo dobrim pravcem. Odgovaram odlučno da se ne bi i on nervirao... Teška me slutnja muči... Sjahujem, i odmičem žurno peške. Strah me hvata pri pomisli da sam slučajno pogrešio put. Pešadijska paljba se malo utišala, ali još uvek odjekuju negde u blizini pojedinačni pucnji. Kretoh još malo i gotovo uskliknuh od radosti. Našao sam gumasto drvo... Sa ovoga mesta silazi se pravo u jarugu gde sam našao komandanta puka. Predložih komandiru da nas dvojica siđemo peške, a baterija neka ostane na platou. Ali tamo ne nađosmo niti komandanta niti ijednoga pešaka. Trebalo je krenuti napred, nasumice, u pravcu odakle dopiru pucnji. Pođosmo. Pri vrhu čujemo već fijuk kuršuma, i ledena strava obuzima telo. Noć je, i ne vidimo strah na licu jedan drugome. Ćutimo i saplićemo se o neke predmete. Komandir se povede i dočeka na ruke. Ne govoreći ništa, izvadi električnu lampu, prinese je sasvim zemlji i osvetli, pa je od mah ugasi. Iako je to bio kratak blesak, slika je nezaboravna. Mlad akademac ležao je poleđuške raširenih ruku. Oči su mu poluotvorene i staklaste, a na slepoočnici grozna rupa, iz koje teče tanak mlaz krvi.

138

— Tja... dečko! — progovori komandir, kao da je hteo reći: šta je ovo dete skrivilo... Ostavismo ga na pustoj poljani i žurno pođosmo. Čujemo, neko ječi. Malo dalje, tamna nepomična prilika... U blizini neko doziva: „Druže, druže...“ A kuršumi fijuču sve češće, i mi pognuti žurimo, pa i ne osećamo koliko kipti znoj sa nas. Pred nama se neko kreće. — Hej, druže! Onaj zastade i mi priđosmo. — Gde je komandant? — Evo ga iza ograde, u rupi... — Hajd, povedi nas... — Ja sam ordonans... — Napred! — naredi odlučno komandir i mi u nekoliko skokova dođosmo do zemunice. Bila je to ranije naša artiljerijska osmatračnica, i sada se u nju sklonio komandant puka. Pri ulazu zapahnu nas dim od naložene vatre. U dnu je sedeo komandant okružen nekim oficirima i ordonansima. — A, Joco, jesi li došao?... Slušaj, bogati! Moji su sada izvršili juriš i u jednom naletu osvojili njihove položaje. Naredio sam da se odmah ukopaju... Ti ostani zasada gde si, pa ujutru, molim te, otvori vatru, jer ću tada izvršiti glavni napad. Onda se komandant obrati meni i reče da hitno izvestim komandanta diviziona o njegovom uspehu, i da odmah sa one druge dve baterije dođe na ovaj položaj. Pri polasku, obratih se jednome poručniku, sigurno je ađutant puka, i rekoh za one ranjenike. — Ko će da ih traži po ovoj noći... Svakoga časa očekujemo kontranapad. Kad se razdani... ima vremena. Bila je magla kad smo izlazili na položaj i ništa se videlo nije. Pod tim zastorom oblaka stigli smo na miru i baterija je postavljena u blizini naše stare osmatračnice, gde je noćas bio komandant puka. I levo i desno od nas buktalo je od pešačke i artiljerijske vatre, pa čak negde i pozadi nas. Činilo nam se kao da smo u nekom uzavrelom kotlu i kao da će nas vreo talas zahvatiti s koje bilo strane. A kuršumi su neprekidno zviždali... Odnekuda iz blizine počeše doletati šrapneli i zapraštaše nad našim glavama. Oblaci se malo podigoše, i tada primetismo da nas sa susednoga ćuvika gađa jedna brdska baterija. Ali drsko i bezočno. Pred nama pešadija počinje da vrši juriš bez artiljerijske pripreme i telefonom traže da ih hitno potpomognemo. A jedna naša baterija gađa preko naših glava, i svest se muti od silnoga praska i zamaha njenih zrna. Komandir je podelio bateriju na dva voda. Jednim je on komandovao, a drugi je poverio Aleksandru, da se nosi sa onom brdskom baterijom. Ja sam sa komandirom. Ne vidim bojno polje, ali po tempu paljbe osećam puls i tok

139

pešačke vatre. Naši plotuni su bili prvo prebačajni, onda je komandir skraćivao, zatim povećavao da ljinu za pedeset metara, još za dvadeset i pet, onda razornom granatom... Našli smo ih i tučemo njihove rovove. Ali onaj brđanin dosadi... Gađaju drugi vod, njegovi šrapneli zasipaju i nas, i ljudi se prilepili za štit, pa premiru. A najteže nam je bilo što ne čujemo ni pucanj topa, niti šum zrna, već kao da ih rukom baca iznad naših glava. Komandir prekide paljbu i čujemo gde pešaci viču: ura, ura! — U pravcu rovova se lomi, vri, krklja od mitraljeske i puščane paljbe. Uskoro mitraljez umuče, ali još odjekuju česti pojedinačni pucnji. Mi sada gađamo šrapnelom i sa povećanom daljinom, jer su naši sigurno u njihovim rovovima... Zasu nas šrapnel od onog brdskog topa, neko jauknu. Vidimo kako vojnici prvoga topa izvlače pomoćnika nišandžije, staviše ga u šatorsko krilo i brzo strčaše s njim u jarugu. Kažu, udarila ga jedna kuglica u rame. Magla se naglo odiže i sa leve strane nam se ukaza visoki Dren, obasjan suncem. Pešadija traži pomoć jer se neprijatelj priprema da povrati položaje. Jedno pešačko municiono odeljenje promače pokraj baterije, ali ga na čistini zahvati ona brdska baterija. Komordžije se rasprštaše. Jedan konj sa tovarom pade. Oko nas gamižu ranjenici, grubo privezani, pa im iz svežih rana šiklja krv. Tučemo ubrzanom paljbom, a i ona baterija iza naših leđa, opšti huk i tresak je ustalasao ljude, pa i ne osećaju sebe. Pojam čovečnosti je utrnuo. U svakome kipti nezajažljiva žela za ubijanjem. Pretrnusmo... Šest crveno-žutih dimova svitnuše nam s leve strane. Gađala nas je jedna baterija sa Drena. Sada smo priklešteni s desne strane od one brdske baterije, a s leve od poljske sa vrha Drena. Izlazeći po onoj magli, postavili smo bateriju sasvim otvoreno. Magla se sada digla. I pri ovom suncu vide nas jasno kao na dlanu. A danas treba braniti pešadiju, te se raspinjemo na sve strane. I iznenada mi padoše na pamet reči Aleksandrove: „Zaglavićemo danas budak“. Ljudi još nisu stigli da iskopaju zaklone, a i šta bi nam oni koristili, kada nas poljak u glavu gađa. Plotuni su sa Drena sve češći i čitav orkan od kuglica urla kroz bateriju. I brđanin neprekidno rije oko topova. Samo nas puki slučaj brani što neko zrno nije još udarilo u karu ili top. Svakoga sekunda strepimo. Nervi su prenapregnuti, a muskuli na vilicama grčevito stisnuti. — Eno ga! — povika nišandžija trećega topa i pokaza rukom u pravcu Drena. Ispod samoga vrha, na strani okrenutoj prema nama, ugledasmo neprijateljsku bateriju, kako se štitovi cakle na suncu. — Na neprijateljsku bateriju, neposredno nišanjenje! Napustismo i pešadiju i onog brđanina, da se bar razračunamo sa ovom nemani, od koje nam preti najveća opasnost. Sada su zjapile cevi dveju poljskih brzometnih baterija neposredno jedne na druge i pitanje je samo sekunda koja će pobediti;

140

Nišandžije su prilegle na nišanske sprave, a punioci sa natčovečanskim naporom izvlače zariveni lafet i pomeraju ceo top. Od tačnosti i brzine gađanja zavise i životi njihovi. — Gotovo... gotovo... — viču nišandžije jedan za drugim. Prasak neprijateljskih šrapnela potresa vazduh, a kuglice prašte okolo topova i lupaju po štitovima. Opali i naš top... drugi... Svi netremice slušamo grmljavinu kroz vazduh i očekujemo eksploziju zrna. Niko ne osmotri. Sigurno su prebacili preko vrha. Komandir smanjuje daljinu... Oni vide da ih gađamo i zasipaju nas ra falima šrapnela, zatim razornim zrnima da bi nas dotukli. Ali razorna padoše u šumicu pozadi baterije i ona su bila izgubljena za onoga komandira. Sada naša zrna izleteše... I opet ih ne vidimo... Komandir je očajan i naređuje veće skraćivanje. Brđanin raspali granatom pred trećim topom, ali zemlja samo zasu ljude, koji nemaju vremena ni zemlju da stresu. Ljudi su potamneli od umora i straha, očekujući svakog momenta smrt. A pomoći ni s koje strane... Dva naša šrapnela pojaviše se gore na vrhu. Onaj poče opet da tuče šrapnelom, vršeći sigurno poslednje popravke, i pucnji naših topova slivaju se sa eksplozijom neprijateljskih šrapnela. Njegove tačke rasprskavanja su podešene. Valjda poslednji put, zahujaše šrapnelska zrna kroz bateriju. Začu se najzad frktanje i šrapnelskih košuljica i upaljača... Ljudi poskakaše sa svojih sedišta i zveraju gde će pasti upaljači... Bapnu jedan ispred topova, pa se otkotrlja u stranu. Priskoči jedan, pa ga onako vrelog baci u šajkaču, zastade da pročita daljinu i onda se razdera iz sveg glasa: — Hiljadu osam stotina metara! I ne čekajući komandu našeg komandira, uzeše vojnici datu daljinu, neko od njih viknu: „Pali!“ — i već nestrpljivi opališe gotovo svi u isti mah. I kao rukom bačeni, svitnuše naši šrapneli pred ustima cevi neprijateljskih topova. Grozničavom brzinom sručiše se razorne granate između naših topova... — Razornom granatom! — preuze komandu naš komandir. Naša se zrna zariše oko onih topova, i, verovatno zbunjeni, prekidoše paljbu neprijateljski vojnici za nekoliko sekundi. Ali naši topovi uzeše mah. — Po deset razornom granatom! Cevi su se kretale brzinom parnih klipova, pucnji su se slili u jedinstven tresak... Tamo gore zapurnja zemlja, bateriju obavi taman oblak od dima i prašine, dok iz jedne kare suknu strašna eksplozija i crn, gust dim posuklja naviše. — Ura, ura! — viču vojnici razdragani. Oni se više i ne obaziru na onoga brđanina, koji kevće kao pseto još od jutra... Komandir ponovi još jednom istu komandu. Masa eksploziva i čelika polete iz topovskih čeljusti.

141

— Beže, beže! — povika neko. Kroz durbin Ugledasmo vojnike one neprijateljske baterije kako napuštaju topove i prebacuju se preko visa. Kao posle kakve pozorišne scene, pojavi se jedan oblak na vrhu Drena i kao zavesa zakloni onu bateriju. Komandir viknu: — Prva tri topa pod mojom komandom. Četvrti svakoga minuta da pali naizmenično po dva šrapnela i dva razorna s košenjem, na onu neprijateljsku bateriju. Polja su plamsala i tresla se od paljbe topova, pušaka, mitraljeza i bombi. Ona „rita“, bosa i izgladnela, u neodoljivom naletu uskakala je u neprijateljske rovove. Ćuvici su padali jedan za drugim. Beskrajna povorka usplahirenih i unezverenih zarobljenika kuljala je sa svih strana. Sa topovskih cevi je podrhtavala jara od silne vatre, i vojnici su morali paziti da ih se ne dotaknu. Ona glavica, sa koje nas je tukao brđanin, u našim je rukama i mi sada na miru dejstvujemo, čisteći put pred našom pešadijom. Ali naše trupe na Drenu zastadoše. Vidimo naš streljački stroj poravnan kao na vežbalištu, kako leži i ni maći se ne može, jer je obasut strahovitom mitraljeskom vatrom. Sa svih strana javljaju telefonima da se pronađu ležišta mitraljeza. Komandir povika: — Baterija na rukama napred! Muskuli zadrhtaše od silnoga napora, a žile da popucaju dok se iščupa ašov lafeta iz zemlje i topovi, gurani snažnim rukama, kretoše uzbrdo. Baterija se zaustavi na jednoj otvorenoj poljani, sa koje se videla cela padina Drena. Osmatramo durbinima... Komandanti se ljute. Mi pucamo više zarad morala. Zasipamo celu padinu, ne bi li ga slučajno našli. A mitraljez i dale cikće. Naši se guše u ropcu, onako nezaštićeni, na otvorenoj poljani. — Eno ga! — povika komandir. — Nišandžije, napred! I posle nekoliko trenutaka vrzina je purnjala od eksplozije razornih zrna. Plave bluze pokušavaju da spasu mitraljez, ali pešaci skaču, čuje se: „Ura, ura, ura!“, ceo stroj trčećim korakom nastupa, posluga mitraljeza pada, neki dižu ruke i naši dohvatiše mitraljez. Dren je bio u našim rukama... Sunce je zašlo, ali njegov krvavi odblesak još zrači iza vrhova Drena. Borba posustaje. Još samo negde u daljini odjekuju pojedinačni pucni. Mi smo prestali sa paljbom i komandir naređuje da kare idu za popunu municije. Topovođe prebrajaju utrošak, i Aleksandar sastavlja izveštaj. Telefonisti osluškuju razgovore i vele da ima veliki broj zarobljenika i topova. Svi uviđamo da je današnji dan bio značajan, jer su i na ovome frontu popucale niti moćne carevine. — A, vala, sutra, kada im se mi popnemo na Dren, i stanemo da ih čukamo u glavu, neće se zaustaviti do Save... — govore vojnici.

142

Suton se spustio. Komandir naredi da se donese večera za vojnike. Tada naiđe ordonans iz diviziona. — Gospodine kapetane, naredio je komandant da dođu odmah vodnici sa dva ordonansa. Svi na konjima. — E, ne da mi se... Cele prošle noći nisam spavao, i baš sam mislio večeras da legnem ranije... — jada se Aleksandar. — Hajde požuri, da se vratimo ranije! — govorio je, nameštajući torbu sa sekcijama oko vrata. RELEJ Pred šumom, gde je bio smešten štab diviziona, zatekli smo veliki broj artiljerijskih oficira i ordonanasa. Razgovaramo među sobom, kako će nas komandant sada razjuriti na sve strane da iznalazimo položaje. Kapetan Jovan već kritikuje: — Samo ćemo se namučiti noćas, jer ne možemo ništa videti. A glavno izviđanje biće zorom. — Hajd dobro što vas tera. Ali šta ću ja, ovako star, da se noćas kršim! — veli kapetan Stanojčić. — A vidi ga sad — gurka me potporučnik Dragoslav. — Kad treba da se pije, on se busa u grudi i veli: „Ništa od vas, ostareli ste pre vremena“, a sad, on je starac, a mi mladići. Iz šupe iziđe ađutant i reče da vodnici samo uđu kod komandanta. Po starešinstvu ulazili smo unutra jedan za drugim. Prema dva bočno ostavljena fenjera stajao je komandant za jednim stolom, gde su bile razapete karte. Kako koji od nas ulazi, pozdravlja, tresne mamuzama, i ostane u stavu mirno. Komandant je ćutao dok smo mi ulazili. Onda nas odmeri redom strogim pogledom i najzad progovori: — Gospodo... Danas ste sa svojim komandirima izvršili sjajno povereni vam zadatak i današnji dan biće zabeležen. Naša divizija osvojila je sve strategijske tačke i time je dalje nastupanje olakšano. Ali sa istočnog fronta stigle su nepovoljne vesti. Neprijatelj je zauzeo Kosmaj i odatle preti opasnost da nam zađe za leđa. Naša divizija biće sada odmah zamenjena i nas upućuju na taj ugroženi deo fronta. Prema tome, vi imate zadatak da odvedete diviziju najkraćim putem do Mladenovca... Za vođu releja određujem kapetana Stanojčića! — Komandant upre pogled na njega. — Razumem! — progovori kapetan Stanojčić. — Gospodine kapetane, šta ste razumeli? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam, da celu diviziju prevedem u Mladenovac... — Najkraćim putem!

143

— Najkraćim putem! — ponovi kapetan Stanojčić. — Vaše izviđanje počinje od sela Baroševca. Smatram da vam je služba releja poznata i zato odmah na izvršene! Pozdravismo i ćuteći iziđosmo. Pojahasmo, i kretosmo nizbrdo ka selu Baroševcu. Tolike noći smo ranije nastupali i odstupali, kuda se sve nismo provlačili i uvek sam se pitao, koje su to oči koje nas po mračnim noćima vode. Stavljen sam sada u priliku da i tu iz viđačku stranu poznam. Kapetan Stanojčić kao da protestuje: — A šta kaže: najkraćim putem... Gde ću noćas da nađem taj najkraći put, kada sekciju ne mogu da upotrebim. — Koristićemo se meštanima od sela do sela — teši ga kapetan Jovan. — Na pravcu Baroševac—Mladenovac videćemo koja se sela nalaze, pa će nas seljaci voditi. Stigli smo brzo u selo. Kapetan Jovan na zidu jedne kuće razape kartu i, gledajući prema slabom osvetljenju fenjera, povuče olovkom pravu liniju od Baroševca do Mladenovca. Uočio je sela i tada se obrati starom kapetanu: — Sada treba razbuditi nekoliko kuća. Selo je bilo utonulo u mrak. Psi su očajno lajali. Ordonansi zalupaše na vrata prve kuće. Ali iz kuće se niko ne pojavljuje. Ukućani su ili pobegli, jer se danas iznad sela borba vodila, ili su prestravljeni, te ne znaju na koga će naići. — Razvaljuj vrata! — viče ljutito potporučnik Dragoslav. — Čekaj... polako! — umeša se kapetan Jovan. — Vikni, zovni: hej, domaćine! da vide ljudi s kime imaju posla. Ako se uverimo da namerno neće da otvore, ne samo da ćemo razvaliti vrata, nego ćemo kuću zapaliti. — Onda on priđe prozoru i lupi: — Hej, gazda, domaćine! Na prozoru se pojavi ženska glava. — Ne boj se, ne boj se, mi smo Srbi, otvori! Ona odškrinu malo vrata i zastrašenim glasom zapita šta hoćemo. Kapetan je upita da li zna put do prvoga sela i zamolismo je da nam ga pokaže. — Kuda ću ja slabomoćna ženska sa toliko ljudi noćas?! — Baš zato što nas je mnogo, nemoj da se plašiš... Nego mi te, snajo, prvo molimo, a ako ne htedneš, bogami ćeš ići kao ptica — objasni joj kapetan Jovan. — Ama ne velim ja ništa. Ali još ima kuća u selu. — Ići će i oni, ali ti se spremi! — savetuje joj kapetan Stanojčić. Za to vreme ordonansi su izbudili gotovo celo selo. Jedva nađosmo dva starca, a dođoše i nekoliko žena, da bismo bili sigurniji. Umirismo ih. Kapetan Stanojčić im lepo objasni šta želimo i da se ne plaše. Oni će ići sa nama do prvoga sela, a odatle mogu da se vrate. Ponudi im konje ordonansa. Uzjahaše starci, a žene rekoše da će ići peške.

144

Odmah pođosmo i naskoro naiđosmo na jednu raskrsnicu. Kapetan Stanojčić ostavi jednoga i tada nam objasni dužnost releja: — Kada naiđe čelna kolona, ili komandant, relej će prići, da se komandant uveri da si ti relej, i pokazaćeš komandantu pravac puta, pa odmah kreni dalje, da mene stigneš. A sutra, po danu, čim vidiš komandanta iz daleka, onda digni ruku, pokaži mu pravac i onda nastavi kasom do mene. Kretali smo se seoskim putem i konji su nam se neprestano saplitali o džombe na putu. Nismo odmakli daleko, kad ono opet raskrsnica, te i tu jedan ostade. Aleksandru zamakla za oko jedna mlada seljanka, pa sjaha „da bi malo noge ispravio“. Prišao seljanki, sa strane puta, i čujem razgovor. — A udata si... pa ti teško bez muža... — E... — Slušaj, na prvoj raskrsnici, hoćeš li i ti da ostaneš sa mnom? — A što ću ti? — Znaš... strah me... — Pa oćeš da ti ja, žena, čuvam strah. Kakav si mi ti vojnik! — Ama, i da džakamo malo. — Evo, džakamo sada... — Ali... onako nasamo... Tek se okrete kapetan Jovan. — Potporučnik Aleksandar, jašite! — progovori strogim glasom. A na prvoj raskrsnici, ostavi samog potporučnika Aleksandra. Krivudali smo preko polja, pokraj nekih vrzina, ostavljajući na svakoj raskrsnici po jednoga... Zađosmo u jednu šumu i tu ostadoh ja kao relej. Oni zamakoše, izgubi se topot kona i u gluvoj noći stajao sam ja sam, kao kip na konju, u pustoj šumi. I konj se pritajio, opustio glavu, sigurno spava... Slušam dah šume, ono tiho, tajanstveno romorenje, koje ponekad podseća na šapat, ili na neke prikrivene, obazrive korake... A iz daljine dopiru potmuli pucnji stražara, na koje je uvo naše naviklo isto onako kao na otkucaje časovnika. Ova neobična tišina počinje da me muči, te prikupim dizgine i pokrenuh kona. Ali kopite praskavo odjekuju u praznoj noći, te mi se pričinjava kao da se šuma pritajila, a onaj nevidljivi svet me motri svojim sitnim očima. Zastadoh i onda zapalih cigaretu. Ali posle drugog dima oči moje počeše da se zatvaraju, te cigaretu ispustih. Trgoh se i protrljah oči... Ali i široko otvorenim očima ja isto tako ne vidim ništa kao i kada ih zatvorim. Neka se magla spustila i nigde zvezde, niti jasnijeg predmeta da bi pogled privukao... I oči se opet zatvaraju. Upinjem se da mislim nešto, sećam se onih strašnih priča što sam slušao dok sam bio dete... Ali moji su osećaji utrnuli i samo bi me prestravila neka teška haubica, koja bi tresnula tu, uz mene... Povedoh se na jednu stranu i zamalo da padnem.

145

Sjahao sam s konja, ne bih li rasterao taj nesrećan san. Naprežem pamćenje da se setim koliko ima časova kako već oči nisam sklopio. Jedva izračunah: četrdeset i tri časa. A treba izdržati još celu ovu noć i sutrašnji dan... Snage nemam ni ruku da dignem, telo se klati i ja naslonih glavu na vrat konja... I kao da uzlećem na neku visinu njišem se, kao da me neko ljuljuška... Prijatno je... a potom počeh naglo da padam... Osetih bol u kolenu, trgoh se i tada uvideh da ležim pored nogu moga konja... San trenutno odiđe sa mojih očiju. Prebacim dizgine preko ruke i počnem šetati napred i nazad. Ali i onako u hodu očni kapci mi se sklapaju. Zastanem i osetim udar konjske glave o svoja leđa. I moj verni drug „Danguban“ spava idući za mnom... Da nisam na ovako važnom mestu, pa da skrenem sa strane puta i malo, samo malo da opružim telo, dosta bi mi bilo do zore... Razmišljam čime bih mogao da rasteram san. I u tom premišljanju opet naslonim glavu na vrat konja, ali sada mu prebacim ruke preko vrata i prikopčam prste... Neko me je drmusao... Prva je misao bila: komandant! — i ja, bunovan, jašem konja i nasumice polazim u pravcu odakle se kreću trupe. — Stani, čoveče božji! — dohvati me neko za ruku. — Gde ćeš tamo?... Ja sam, narednik Živković. — Kreći levim putem — progovorih najzad promuklim glasom. — Ko je na čelu? — Komandant... Stanje je sada ipak malo podnošljivije te zapalih cigaretu. Releji su nailazili jedan za drugim. Eto ga i Aleksandar. Zatraži jednu cigaretu, pa mi se onda žali kako ništa ne vidi, toliko mu se spava... Pođe, i tek zaustavi konja. — Ču li kako me onaj cucnu! — onda nešto promrmlja i produži. Evo ga i poslednji relej. On mi reče da sada nailazi komandant. Posle podužeg vremena začu se topot konja, ja prikupih dizgine i, kada nazreh njegovog belca, priđoh: — Gospodine potpukovniče, ja sam relej. Krećite levim putem. Onda poteram konja kasom da bih što dalje odmakao od njega. Zadugo nisam naišao na releja, tek posle pola časa, a malo zatim naiđoh i na drugoga. Ali na trećoj raskrsnici konj frknu, uzdiže glavu i uspori hod. Napregoh vid da vidim šta se to nalazi na putu... Učini mi se kao klada, kao trup čoveka. Brzo sjašem i polako priđoh. Napipah epolete... Da nije koji od releja pao s konja?... Prodrmusam ga dobro i tek tada potporučnik Dragoslav skoči. Zapitah ga, zašto je legao nasred puta. Ali on zabio ruke u džepove, sagao glavu, klati se i ćuti. Dohvatio sam ga za ramena i on jedva progovori: — Nisam mogao više... Legao sam poprečke na putu, i prvi koji naiđe zgaziće me, pa ću se probuditi... Znaš druže... ovo je već treća noć... Je li blizu komandant? Rekoh mu da će za pola časa naići...

146

— Ah, sada sam na konju... Ovo mi je dosta do zore — govorio je protežući ruke. U blizini trećega sela sustigoh vođu releja. Oko ponoći opet sam ostao kao relej na nekom ćuviku, a pred zoru u jednoj jaruzi. Ali među nama je postojao prećutan dogovor i, čim neko zastane, sjaše s konja, zaveže ga za drvo ili ogradu i onda prilegne pokraj puta. Tako na mahove ja sam odspavao jedan čas. Preko dana bilo nam je već lakše. Prolazeći kroz usputna sela, kupovali smo hranu, a za konje uzimali smo iz koševa, pričajući da će oni pozadnji platiti. Bilo je prošlo podne kada zastadoh kao relej na raskrsnici jednoga sela. Sjahao sam s konja da bih malo opružio noge, pa se naslonih na ogradu jednoga dvorišta. Jesenje sunce je blago milovalo, a vetrić ćarlijao, raznoseći miris okomišanih kukuruza i zrelog sena. Konj je čupkao travicu i trupkao nogama. — Boga ti, sinko — trže me ženski glas — dođider, da mi skineš jedno burence sa tavana. Jedna simpatična, omalena bakica stajala je iza mojih leđa, podbočena rukama. Pristadoh, vežem konja za ogradu i uđem u dvorište... Priča mi baba da su joj sinovi i unuci u ratu. Čuvala je ona burence vina za svoju decu, pa bi želela da ga zakopa, kako joj dušmani ne bi uzeli. Uđosmo u kuću i ona mi pokaza lestvice, kako bih se popeo na tavan. Ispod dasaka i starih ćilimova pronađoh prilično bure, da ga jedva izvukoh i dokotrljah do otvora. Pitam je odozgo: ima li još koga da pomogne, jer ću ga teško sam spustiti. — Možeš, možeš, sinko, mlad si, zdrav si — hrabri me ubedljivo baba. Prebacih se na lestvice, okrenem se leđima zidu i navaljam bure na vrat, te ga jedva spustih na zemlju. — Ajde, molim te, otkotrljaj ga iza kuće, i baka će te častiti. Počeh da oklevam, jer može naići moj drug... — Videće tvoga konja, pa će i on svratiti — misli logično baba. Spustih bure niz stepenice, pa ga otkotrljah iza kuće, obazirući se neprestano da ne naiđe koji relej. A na redu je baš Aleksandar, pa će posle pričati kako sam se ja zanimao sa babom. A u voćnjaku iskopana neka rupa, kao kupa, i baba mi utrapi ašov. — Još samo to, sinko, blago baki, razgrni dole zemlju. Vidim da me je veliki belaj snašao, a i onako sam umoran da jedva stojim. A mislim opet, ne mogu je ni ostaviti samu sa buretom. Ako naiđu pešaci, sve bi joj popili. Dohvatim ašov i počnem kopati. Taman bejah gotov, kada se začu topot konjskih kopita i neko se zaustavi pred kućom. Čujem kako Aleksandar razgovara sa babom, te izađoh i ja. Pričam mu tada kako me je baba zamolila da joj zatrpam jedno bure ali ne govorim za svoje ranije nevolje. Zamolih ga da mi pomogne, koliko tek da i njega uvedem u ove „babine poslove“. Dohvatismo

147

obojica bure i spustismo ga. Ja se nađoh u nekom poslu, a on poče da nagrće zemlju. Tek će me on zapitati: – A je li, ima li što mlađe u kući? Rekoh mu da sem babe nisam nikoga drugoga video. – Nisam toliko mlad da i babama činim usluge — pa otrese prašinu i pođe. Na izlazu sretosmo baku, koja držaše jednu veliku flašu punu vina. Onako s nogu, a na prazan stomak, nategosmo flašu, te je ispismo do dna. A kada Aleksandar zamače, ja se vratih, te babi zatrpam bure i onda iziđem na put. Bio sam lak i veseo, a kada rukom prevučem preko lica, čini mi se kao da nekog drugog milujem. Nešto se neobično događa u meni. Dok sam još bio svestan, pojahah konja. Pred sobom kao da vidim jednu belu tačkicu, sve veća, izgleda mi kao da se kotrlja, narasta kao ogromna kugla. Mučno mi je... hoće da me zgnjavi, ali ja pokušavam da se sklonim, i moj se konj okreće u mestu... A ona neman je blizu, iz nje nešto nakostrešeno štrči i u poslednjem času uvideh da su to brkovi komandanta. U strahu okretoh konja i u trku pobegoh. Taman se zaustavih, stiže me ađutant. — Pratio me komandant da ti kažem, da se tako služba releja ne vrši. Ali usled klaćenja na konju, ono vino pokulja mi i na nos i na usta, a probi me hladan znoj. — Nesrećniče!... Ti si pijan! Nismo smeli da zaustavimo konje, jer bi nas stigao komandant. Ja se još jedno dva puta nakretoh preko vrata konja... Tada mi laknu. Ađutant mi dodade čuturicu sa vodom, te isprah usta, a ostatkom se umih. Sada sam bio potpuno trezan, i ispričah mu šta se dogodilo. A kada se vratio komandantu, čujem posle da je rekao kako me je uhvatila nesvestica od dugog nespavanja i napora. Ali ipak uveče na odmoru, izvrdavao sam između konja i topova da se ne sretnem sa komandantom. Sutradan rano, zorom, nastavljen je marš... Posle podne stigosmo u Mladenovac. Na ulazu sretosmo vojnike iz prve baterije našega puka, koji pričaju da im je na Kosmaju zarobljena baterija, i da je dosta vojnika izginulo. Služba releja je završena... Zanoćili smo izvan varoši, a izjutra, upućeni su hitno na Kosmaj jedan pešadijski puk i moja baterija... „NAZDAR... NAZDAR“

148

Pričaju da su Kosmaj branili trećepozivci, a da su ga Austrijanci osvojili na prepad. Tu je zarobljena i jedna naša baterija. Ali odmah je pristigao jedan puk prvoga poziva, odrobio je bateriju, ali ne može još da potisne Austrijance sa vrha. Stigosmo u podnožje Kosmaja. Sa vrha dopire živo puškaranje. Pošto je već pao mrak, komandant pešačkog puka reče komandiru da za noćas ostanemo gde smo a sutra će on videti gde će nas upotrebiti. Naiđe Milan iz prve baterije, koja je zarobljena, pa nam priča: — Bili smo postavljeni ispod samog vrha na jednom platou. Te noći nismo imali borbu, bila je tišina i ništa nije nagoveštavalo da će ujutru biti neke gužve, pa se i pešaci, one čiče iz trećega poziva, nisu nadali... A mene su cele te noći jele vaške... — Mezetisale te — upade Aleksandar. — Jest, ali pred zoru nisam mogao više da izdržim već se dignem. Skinem bluzu i rešim se da ih potamanim... Kad pripucaše puške. Komandir izlete iz rupe i odmah poče da komanduje. Ja onako u košulji, sa bluzom u ruci, pritrčim topu. Uto grunu jedan plotun i sa naše leve Strane ugledah kako se zaplavi poljana... „Na karteč!“ — viknu neko. „Prednjaci brže!“ — viču drugi. Kroz bateriju zviznuše kuršumi... dva poslužioca sa četvrtog topa padoše. I dok punilac izvuče ašov iz zemlje, oni se približiše na pedeset metara. Top opali.,. Oni prilegoše. A otuda jure prednjaci i naleteše na njih. Jedna za prega se sruči na gomilu, ostali najahaše jedni na druge. Austrijanci pripucaše u tu gužvu i tada komandir viknu: „Vadi zatvarače!“ Dotle pamtim. Ali kako sam se sručio ovde u selo, to ne mogu reći. Znam samo da sam video gore kada jedan upre pušku u mene... — Dakle, zahvaljujući vaškama, ti si spasao svoj život... — Sigurno si tada osećao veću tremu nego kad u ajncu vučeš na sedamnaest — upade Aleksandar. — A bogati, dobro me podseti — i Milan se maši za džep, izvuče karte i poče da ih meša. — Karte poneste, a topove ostaviste — dira ga Milutin. — Šta ćeš, Učo, mora čovek da misli i na dušicu svoju. Dede podeli — pruži karte Aleksandru, i dok ovaj žmirkavo gleda, pomerajući lagano donju, Milan objašnjava: — U ratu, Učo, nemaš šta da misliš. Jer zašto bi postojali ovoliki silni štabovi... Njihova jedina dužnost je da se staraju kako ćemo mi da poginemo... I dok su zveckali groševi i dinari, gore na položajima prašte puške, a povremeno pisne i poneki kuršum iznad naših glava. Ali mi sedimo iza jedne, kuće, pa smo sigurni kao u tvrđavi. Ujutru je komandir pošao u izviđanje. Sobom je poveo Milutina i mene, a sa nama pođe i Milan svojevoljno, da bi video svoju bateriju. Donekle smo mogli

149

jahati. Ali iza jednog grebena zazviždaše kuršumi, te brzo sjahasmo i pođosmo peške. Išli smo prvo kosinom, po blagoj uzbrdici. Svakoga momenta zaziremo od kuršuma što, odbijeni od zemlje, zafrču iznad naših glava... Kretosmo pravo naviše i jasno razaznajemo praskavi pucanj austrijskih pušaka. Sada smo u mrtvom uglu. Ali sa zebnjom pomišljamo na onaj hrbat iznad nas, sa koga se vidi baterija i gde zvižde kuršumi sa svih strana... Nešto od napora, ali više od uzbuđenja, srce je snažno udaralo. Na ovome prostoru se vide razbacane vojničke stvari: čuturice, torbe, negde ostavljena puška sa nataknutim bajonetom, krvavi zavoji... Zastadosmo da se odmorimo. Ovako sa visine, vidimo dole selo, malo ravnice, razaznaju se komore i municiona odeljenja. Malo dalje, u onoj plavkastoj izmaglici, nalazi se slobodna, mirna zemlja, gde ljudi obavljaju svoje redovne poslove... A pred nama, odmah iza grebena, ljudi se besomučno ubijaju i mnogi umiru u ropcu, bez pomoći. Pred ovim tragičnim i smrtonosnim trenutkom uozbiljio se čak i Milan, pa će reći: — E, ljudi, ako majka proklinje sina, neka samo kaže: dabogda bio pešak. — Zaista — veli komandir — i niko im docnije ne odaje priznanje koje su zaslužili svojim radom i svojim patnjama... — Videli ste posle balkanskog rata — reče Milutin — kako mnogi bez ruke ili noge prose. A ko je prihvatio te ljude?... Međutim, evo tih heroja, koji su istavili svoje grudi čeliku, da bi se docnije kitili ordenjem zabušanti... Gde su one profesionalne patriote, koji raspaljuju i traže rat po beogradskim ulicama?... Nigde jednoga ne videh celoga rata... — Hajdmo! — reče komandir i mi se digosmo. Pod samim grebenom ugledasmo mrtvo telo jednoga pešaka. Ležao je poleđuške, lice mu je obraslo u prosedu bradu, a oči otvorene i staklasto sjajne, kao u punjene ptice. Obiđosmo mrtvo telo, osećajući potajnu jezu, i požurismo... Ugledasmo bojno polje. Ležali su mrtvi na svima stranama između polomljenih pušaka i razbijenih stvari, skotureni, opruženi, sa raširenim rukama, ili licem zarivenim u zemlju. Pred nama su topovi rastureni u neredu, kao stara gvožđurija, a pred njima pobijene šestorne zaprege, pa se trupine konja iznaduvale i kopite visoko štrče... Preko topa presamićen leš, sigurno artiljerca... malo dalje opet leš, izvađene granate, rasturene čaure, torbe... Onda gomila leševa, naših vojnika i austrijskih... A pedeset metara od topova, ostatak živih polegali iza kamenja i plitkih rovova i pucaju. Komandir se obrati meni: — Ne sme se Ni pomisliti da izvodimo ovde naše zaprege sa topovima. Ostaje nam jedino da se ti sjuriš u susret bateriji i narediš da poslužioci poskidaju zatvarače sa naših topova, pa da ih namestimo na ove napuštene topove.

150

Baterija se kretala za nama. Vojnici su brzo skidali zatvarače i sa ovim teretom kretoše samo poslužioci uzbrdo. Začu se tada ubrzana puščana paljba ispred nas, a odnekud i sa strane. Uviđaju i sami vojnici koliko su ovo kritični trenuci, pa žure zadihani, znojavi. Bez predaha stigosmo Do komandira. On naredi da oni sa svojim poslužiocima pritrče onim topovima, nameste zatvarače i odmah otvore paljbu na najviši kamenjar, gde se nalaze neprijateljski vojnici. Dodade još da posluga četvrtoga topa ostane kao rezerva, ako bi neki od vojnika na ovome putu pao... — Posluga prvoga topa sa mnom, napred! — i komandir prvi skoči, zalete se desnokrilnom topu, a za njim i šest poslužioca. Potrčasmo i mi ostali. Bila je večnost pretrčati taj prostor obasut kuršumima, koji su prštali po zemlji, zviždali oko glave... Sa svakim korakom je raslo osećanje straha... Jer se gine, i nikad više života, sunca. A oni mrtvi kao da nas vuku, i mi kao da ne odmičemo, već stojimo... a neprijatelj .nas gađa, sada nišani, samo što nije opalio, ah, bože... još nekoliko koraka... neko jauknu, ali mi se tada sručismo na gomilu iza topa i kare. I prva misao je bila: živ sam, živ... — Brže, dajte ga ovamo — vikao je nekome Trailo. — Puni odmah! Tempirači dovukoše Jankulja, koji je stenjao i škripao zubima od bola. Zatvarač škljocnu... Urlik se razleže planinom, a pred nama na dve stotine metara, iz onoga krša, polete kamenje uvis... I prvi top poče da dejstvuje. Vojnici nišane neposredno. Ga đali su bez komande, podsticani unutarnjom vatrom i nezajažljivim besom. Iz onoga krša zabeleše se najednom peškiri i marame, naši pešaci poskakaše iz svojih zaklona i u nekoliko skokova uspeše se... — Prekini paljbu! — povikasmo i iziđosmo ispred topova da posmatramo predaju neprijatelja. Sure i plave bluze izmešaše se... Razleže se otuda: „Nazdar, nazdar“... Ali ipak, njihove cokule su mnogo bolje od iscepanih opanaka i, posle srdačnog pozdrava, svlače Česi cokule, „darujući“ naše vojnike. A i telećaci im nisu više potrebni, te ih tovare na svoja leđa naši pešaci... Da odmognu Česima, a i sebe malo da snabdeju. Na tu opštu razmenu otrčaše i artiljerci... Malo posle silaze zarobljenici u surim iscepanim šinjelima, dok se Tanasije šepuri u jednoj bundi, sa lulom u ustima. Tužno gleda ranjeni Jankulj i veli: — Gde nađoše baš sada da me rane! A ranjen je u nogu. Tanasije mu predade na poklon jedan telećak. Na krvavom razbojištu je ovladalo veselo raspoloženje. Odnekud sa desne strane teraju pešaci buljuk zarobljenika, koji veselo mašu, jer su se najzad i oni spasli muka. Samo oficiri, po svoj prilici mađarski, gledaju mrgodno,

151

pokušavajući da i sada održavaju neku disciplinu među svojim vojnicima. Ali smeju im se sada u lice Česi... Pojavi se i komandant bataljona, koji odmah naredi da se zarobljenici svrstaju i komandu nad njima preuzme jedan narednik Čeh. Zarobljenici uređeni po četvorica kretoše, bez oružja i spreme, lagano nizbrdo. Na položajima ostadosmo samo mi artiljerci, sa onima mrtvim. Kretosmo da razgledamo razbojište. Neobjašnjivo nam je otkud onih dvadeset mrtvih naših i austrijskih vojnika, gotovo na gomili. Neki još drže stisnute puške. U onom kamenjaru između mrtvih ječe ranjenici. Komandir prati hitno ordonansa da pozove bolničare, ako ih gde ima... Mahom su ranjeni u glavu, ili u grudi i bolni jauci neprekidno dopiru do nas. Vojnici vade svoje zavoje i previjaju jedne, drugima podvezuju ruke da im ne bi oticala krv. iza jedne stene ležao je na leđima jedan naš pešak, gotovo dete, sa velikom ranom na čelu. Bio je još živ i neprestano je mahao nogom. Vojnici ga gledaju i ćute, niko ne sme da mu priđe... Bilo ih je sa raznesenim grudima, drugi su ležali nepromenjeni ali nepomični, kao da su zaspali. Ležalo je šest naših vojnika sa licem naslonjenim na kundak, kao da nišane... Bili su nemi... i ukočeni. Jedan lakše ranjen pešak nam objasni da su oni poginuli još juče, svi na jedan mah, od jednoga šrapnela, koji je eksplodirao iznad njih. Među njima se nalaze dva rođena brata. U svih je lice mrtvački bledo a samo jednome je iz usta tekao mlaz krvi, pa se prelio preko ruke i kundaka. Iz nizine, tamo negde oko sela Nemanikuća, dopirali su pucnji pušaka. Vidimo kako plave bluze poterane našom pešadijom beže putem, a neki nagrnuše u jednu kuću pokraj puta, sigurno da se tamo zaklone. Komandir naredi da ljudi na rukama izguraju jedan top na sam vrh, i vojnici uzeše na nišan onu kuću odakle su Austrijanci davali sada snažan otpor. Posle nekoliko metaka, jedna razorna udari posred krova i iz kuće istrčaše samo njih nekoliko, ali dočekani puščanom vatrom, svi padoše jedan za drugim. Bolničari su već stigli i uz pomoć jednoga voda pešadije prikupljaju ranjenike. Dugačka kolona seljačkih kola škripala je lagano nizbrdo, odnoseći ranjenike... Iz rovova i šume donosili su mrtve, pa ih ređali jedne pored drugih... Suton se spuštao i vetar poče duvati planinom, zavijajući na mahove kroz ogolele grane, kao posmrtna pesma onoj beskrajnoj koloni mrtvih vojnika... Šćućureni iza topova i kara, vojnici su ćutali kao da se boje blizine onolikih mrtvaca, kojim je okružena naša baterija. Neko reče: — A onaj jadnik još maše nogom... — A boga ti! — Bolničari ga već stavili među mrtve, jer kažu i tako će umreti.

152

NAŠA ZEMLjA JE SLOBODNA Gledajući sa one visine, nigde se nije mogao videti neprijateljski vojnik... A naše patrole krenule su jutros rano. Silazili smo kroz šumu, gde se osećao miris već svenulog lišća i vlažne mahovine. Pusta tišina i neki svečani mir ovladao je prirodom. Štrče oguljena stabla i prelomljena drveta, svedoci okršaja, a ovi šiprazi još kriju granama svojim mrtva tela ratnika. Vidimo nečije noge samo, ali ljudi ni glave ne okreću. Kao što ne gledaju ni one trule panjeve pokraj puta, obrasle mahovinom. Izišli smo na drum. Prođosmo pored one kuće u koju je juče udarila granata. Pritrčavaju vojnici, i dižući ruke u znak čuđenja i groze, napuštaju ovu kuću smrti. Na podu, jedni preko drugih ležali su obezglavljeni i unakaženi leševi austrijskih vojnika uvaljani u duboku lokvu krvi. A po zidu videle se tamne mrle i ostaci ljudskih mozgova. Težak zadah smrti sukljao je kroz razbijene prozore. Išli smo lagano, prolazeći kroz sela koja su bila pod vlašću neprijatelja. Izašao narod i kliče oslobodiocima, a žene još i plaču od radosti. U selu se nigde ne zadržavamo. Vojnici samo zastanu da prime ponude koje posle dele među sobom. Već je dan na zahodu... Prenoćismo nasred druma, pripravni svakoga momenta za dejstvo. Sutradan polazimo rano. Već oko podne sustigosmo ih. Borba je bila očajna. Oko jednoga ćuvika tuklo se na život i smrt. Kažu da on dominira nad dalekom pozadinom neprijateljskom. Osvojiše ga pešaci. Ali Austrijanci ga povratiše posle pola časa, a naši pešaci se sjuriše u neke privremene zaklope, na trideset metara od neprijatelja. I tako na domaku bajoneta, uz prasak bombi, ginući na obema stranama, provedoše dugu noć... Rano zorom naši kidisaše na bajonet i ovladaše. I streljački stroj kao otkinut sa kakve opruge otisnuo se vratolomnom brzinom preko polja, njiva, dolina i bregova. Po prethodnom sporazumu trebalo je da naši pale vatre, da bismo videli na kojoj se visini nalaze. A vatreni talas se valjao... Taman da otvorimo paljbu ispred onoga dima, kada daleko ispred nas bukti vatra i mali pešaci gamižu kao rojevi uz neku kosu. Jurili smo galopom za njima, negde smo ih i prestigli i onda vidimo, kako smo ušli u klin a sa svih strana prašte puške, gore sela, gruvaju topovi. Gađali smo sa druma i levo i desno i zaprečavali put izbezumljenoj gomili austrijskih vojnika, koji su bacali puške i uzdignutih ruku čekali pešake. Kao ogroman talas koji je probio brešu, pa bez milosti ruši pred sobom, tako je jurila pešadija ponesena osvetom, gnevom i zanosom, dok je razrivena carska vojska bežala obuzeta ludačkim strahom.

153

I tek na padinama Avale, pred unapred spremljenim otporom, zapljusnu snažno ovaj talas, pa se zaustavi. Tu smo se poravnavali i prikupili, pripremajući se za odlučan i poslednji napad. Bio je sumrak i počela je sipiti hladna jesenja kiša. U bateriju stiže ordonans iz diviziona, koji donese zapovest da se odmah javim komandantu diviziona za ordonansa izviđača, pošto je toga dana poginuo oficir izviđač. Iako je to bila bliska komanda, činilo mi se da idem negde izvan sveta. Po kiši i mraku jahao sam preko nekih potoka, po glibu, preko polja i kroz neka sela, dok me ordonans ne privede jednoj jazbini, i reče: — Eto, tu je komandant. Bilo je blizu ponoći. Pri škiljavoj svetlosti lampe, sedeo je komandant sa još jednim pešadijskim oficirom, za koga mi posle rekoše da je komandant pešačkog puka. Prijem dužnosti je bio po svima pravilima mirnodopske službe. Po svršenom raportu u pola noći zavukoh se i ja u jednu obližnju rupu i zaspah. Dužnost moja kao ordonansa izviđača bila je da jurim od jedne do druge baterije, da tražim po poljima komandante bataljona, da izviđam puteve bez predaha i odmora dokle konj ne padne poda mnom. Čujemo da je Torlak oslobođen. Sada se samo vode čarke sa slabim prestrašenim zaštitnicama, koje posle prvih pucnjeva beže, ili se predaju. Sa jednoga brežuljka ugledasmo Dunav i uskliknusmo od radosti, kao da vidimo obetovanu zemlju. Jer tu je granica i kraj naših muka. Komandant me tada pozva i naredi da najhitnije krenem ka jednom selu u blizini Dunava, da odatle izbijem na neko Milićevo brdo i tu osmotrim položaje za bateriju. Kretoh sa jednim ordonansom. Iziđosmo na glavni put i produžismo kasom, nadajući se da ćemo stići neku pozadnju pešačku jedinicu. Ali naskoro pred nama se ukaza selo, te pođosmo hodom. Vidimo da se u selu odigrava nešto neobično. Narod trči, dovikuje se... A na glavnom putu kuda mi idemo sakupilo se mnoštvo naroda, pa okrenuto nama, neprekidno maše maramama. Mi neodlučno zastadosmo... Ali gomila krete na našu stranu. Već se čuju uzvici: „Živeli, živeli, živela srpska vojska!“ — Kome to viču? — zapitah ordonansa... — U nedoumici se okretoh da vidim ima li koga iza naših leđa. Ali na drumu besmo samo nas dvojica. Onda pođosmo. Narod već trči i mi se najednom nađosmo opkoljeni sa svih strana svetom, koji oduševljeno kliče, pruža nam ruke, žene plaču i ljube nam krajeve šinjela. Hteo bih da zapitam da li je ovuda prošla pešadija, ali od galame ne mogu da dođem do reči. Seljaci uhvatili za uzde moga konja i vode nas u pravcu jedne velike zgrade... Rekoše nam tada da smo nas dvojica prvi koji ulazimo u selo. Ja pretrnuh. Zanemeo sam pred mogućnošću da sam ovako goloruk mogao u poslednjem

154

momentu naići na neku njihovu zaštitnicu, kojih ima mnogo na poljima. Ali one mogu i sada naići. Svukoše me s konja. Narod me grli, žene kite moga konja peškirima, pa i meni vezuju marame oko naramenica. Uvedoše me svečano u kafanu. Na ulazu me zapahnu miris vruće rakije. Čitave gomile pogača i sira stvoriše se preda mnom, još mi dadoše i pivsku čašu punu vruće rakije. Onda se diže jedan da mi nazdravi. Narod ga neprestano prekida uzvicima: „Živela vojska!“ — a ja krišom pogledam kroz prozor, da me ne iznenadi neka patrola austrijska. Kucalo se čašama, rakija se razlivala. Narod peva od sreće. Pošto mi održaše dva do tri govora, uviđam, onako malo zagrejan rakijom, da i ja treba nešto da kažem. Digoh se, pa mi se učini kao da letim. A pred očima mi sve ružičasto i nasmejano. — Čujmo, čujmo! — viče narod. — Braćo... — Slučajno bacih pogled kroz prozor i kao da se skamenih od užasa. Ama lakše bi mi bilo da sam video austrijsku patrolu... Ugledah komandanta diviziona i njegovog belca. Kao da se od smrti otimam, skočio sam preko stola. Čaše se ispreturaše. Za mnom potrča ordonans. Progurasmo se kroz narod, koji nas je u čudu gledao, pojahasmo konje, i, onako okićeni peškirima kao da smo na nekoj selačkoj svadbi, poterasmo u galopu ka Milićevom brdu. Da mu samo izmaknem sa očiju. Izvan sela na uzbrdici usporismo misleći da su seljaci zadržali komandanta. Ali, na naše zaprepašćenje, ugledasmo ga da nam se približuje. Mi polegosmo po konjima... Peškiri su lepršali pozadi nas. Već smo blizu vrha, ali još uvek čujemo topot kopita komandantovog belca. Tu smo na vrhu, dalje se nema kud. Sem u Dunav. Okretoh konja i u galopu priđoh komandantu: — Gospodine potpukovniče, nalazimo se na Milićevom brdu... Neprijatelja pred nama nema više. Gledao me je strogo nekoliko momenata, zatim spusti pogled na moja ramena, sa kojih su lepršali peškiri i jedan kraj njegovih usana razvuče se u osmeh. Nasmejah se i ja. — Naredniče, naša je zemlja sada slobodna. idi u selo da nađeš stan i budi voljno. — Razumem! — pa zabacim šajkaču na jedno oko, opustim dizgine, i zajedno sa ordonansom zapevam iz sveg glasa: Dunave, Dunave, tija vodo ladna... Sutradan je kominike Vrhovne komande glasio: „Na teritoriji Kraljevine Srbije ne nalazi se više nijedan slobodan neprijateljski vojnik.

155

POD KRSTOM

156

POZADINA SLAVI NAŠE USPEHE Predeli su se videli kao kroz kakvu koprenu. Krupne pahuljice snega vejale su. Leteli su čitavi pramenovi, kvasili zemlju i vojnike ili se zadržavali na njima, te su ličili na patuljke iz priča... To je bila vojska koja je pobedila jednu carevinu. Vojnici nisu imali izgled pobedničkih rimskih legija. Pogureni i promrzli gazili su blato, dok su glave komordžija virile izvan arnjeva i sa noseva njihovih kapala je voda. Posle uspele ofanzive, vraćali su se rastureni, detaširani delovi u sastav svojih jedinica na Banjičkom polju, kod Beograda. Neka izmaglica, izmešana sa dimom OD mokrih panjeva, razvlačila se svuda, gušila I štipala za oči. Šatori se videli na sve strane. Oko vatri sedeli oficiri sa zadignutim jakama od šinjela, dok se vojnici razmileli po Banjičkom polju kao mravi. Na licima ljudi ogledala se zamorna primirenost, kao posle neke strašne oluje, u kojoj se mogao i život izgubiti. Posle toliko vremena danas su prvi put skinuli spremu sa konja. Životinje se stresale, izduživale vratove, onda okretale glave unazad, i, kao čudeći se, posmatrale ljude. Pojahasmo do Beograda. Putevi zakrčeni komorom i vojskom koja se kreće negde u suprotnom Pravcu. Pored puta leže popaljena austrijska kola i naduvene lešine konja. Sretamo i grupe vojnika koji razdragano pevaju: Došo Švaba sve do Ralje A od Ralje nikud dalje... — Tek sada, kada smo oslobodili Beograd, osećam zamah naše pobede — veli Milutin uča. Isturili smo im prestonicu pod nos, a ne mogu ni prstom da je dirnu... Suton je. Ulice mračne, prozori neosvetljeni. Pred jednom kućom ugledasmo veselu grupu ljudi i žena. Vratio se sin pa ga majka grli i ljubi. I komšiluk se sakupio pred kućom, i svi žele da stisnu ruku ratniku. U lokalima žmirkaju lampe ili sveće. Unutra žagor. Zdrave se poznanici i pitaju gde je ko bio. Raspituju se za smrt druga ili prijatelja. Onda, za srećna viđenja, kucaju se čašama, nazdravljaju i nakreću naiskap. Zadah vina i rakije izmešan sa dimom duvana prosto guši... Pred drugom kafanom povezani konji za drveta na trotoaru, a iznutra dopire pesma pijanih ljudi. Iz jednih kola pokrivenih arnjevima pomoli se jedna glava. — Druže, gde je, slave ti, ta Banjica? Po glasu, koji liči pomalo na zapomaganje, reklo bi se da dugo vremena lutaju po mraku beogradskim ulicama.

157

— E, da ti kažem — odgovara neki polupijani glas sa trotoara. — Vrati se na Savu, onda se okreni na jug, i teraj, teraj, teraj, pa ćeš pravo na Banjicu. Ona glava izgubi se ispod arnjeva i kola zaškripaše. Hteli bismo do Kalemegdana. Knez-Mihailova ulica pusta. Konji se neprestano sapliću o rupe od granata. Naiđosmo kroz mračne aleje i obresmo se na kalemegdanskoj terasi. A preko obale, nema pustoš. Samo negde u daljini svetluca jedna vatrica. Do juče moćna carevina, izgleda nam sada u mračnoj noći kao skrhana. Vratili smo se. Ulazimo opet u kafanu. Nigde praznog mesta. Po podu leže vojnici, a na stolovima njihove starešine. Zatekla ih noć u varoši i ušli u prvu kafanu da se sklone i odmore. Čak i onaj na straži kod vrata, naslonio se uza zid i spava. Neko predloži da se vratimo u bivak na Banjici. Varoš se bila ispraznila. Kopite konje odjekivale su tupo u mračnoj i pustoj noći. Sutradan je komandant izdao zapovest da se niko ne udaljava iz bivaka. Naređeno je da se konji timare i oruđa čiste. — Čudim se da nije naredio i topovsku obuku... Znaš, da ne zaboravimo! — kaže Aleksandar. — Ne brini — smeje se komandir — postaraće se on i za to. Ali drugoga dana je naređen pokret. Posle dvodnevnog marša, zaustavismo se u jednome selu, pokraj železničke pruge, u blizini Beograda. Naš bivak nalazio se kraj ciganskih kuća. Morali smo odmah postaviti straže unaokolo, da bismo odstranili neželjene goste, koji su kao mušice utrčavali neprestano u bivak i unezverenim pogledom tražili svakojake otpatke. Duvao je hladan vetar. Vojnici naložili vatru oko koje se sakupismo. Toliko vremena krijemo se po rupama i strepimo od svakoga fijuka, pa nam je sada neobična ova širina i tišina. Zabijenih ruku do laktova u procepane džepove i uzdignutih jaka od šinjela, trupkali smo oko vatre i gazili po blatu. A pusta raskvašena oranica kao tutkalo. Nismo se još dobro ni odmorili, a naređenja su počela da pristižu. Te dezinfekcija odela, te kopanje zemunica za ljude, te podizanje štala za konje, pa parkiranje topova i kara, dovlačenje građe i drva za ogrev sa četiri časa daljine. Onda beskrajni spiskovi u ne znam koliko primeraka o poginulim i ranjenim, o utrošku municije... Zatim te spiskove vraćaju, jer se broj utroška municije ne slaže sa spiskom tamo neke pozadnje komande, koja iz dugog vremena vodi pregled i time pribavlja sebi važnost. A neki konj lipsao negde na putu i sada se traži komisijski izveštaj od veterinara i dva oficira, od kakve je bolesti uginuo, i šta je preduzimano da konj ne lipše.

158

— Ništa nam drugo ne ostaje veli komandir, već očajan — nego idući put da se zapregnemo mi i vojnici. Ako ko umre, manje ćemo imati petljavine, nego oko jedne kljusine. Onda se upućuje pitanje da li je završen operacijski dnevnik. A mi smo prestali da ga vodimo još od onoga dana kada smo počeli da odstupamo. Nismo imali ni vremena, a ni na čemu da ga pišemo. Sada ga sastavljamo na brzu ruku, onako po sećanju. A iz naših nepotpunih izveštaja više komande pisaće opet onako kako je njima milo i drago. I večito: „Na nadležnost“. Na kraju, „kola se slome“ na kaplaru Živulju, ili na nesrećnom Tanasiju. Tek tada pusta forma dobije svoju punu važnost. Za to vreme, pozadina slavi naše uspehe. Priređuju se svečanosti, padaju odlikovanja, govori se o genijalnim zamislima. Sve je zasluga pozadine. Pozadina je pisala naređenja, pozadina je prevozila, pozadina je umela da proceni kad treba onih trideset hiljada mladića da poginu, jer je pozadina strogim naredbama poučavala kako treba poginuti... A mi smo se zadovoljavali skromnim pesmicama, uz čašu vina. Svi su pevali unisono: zumba, zumba, zumba... a jedan upadao: „Bajonet... fišeklija... šajkača... opanak... pešak... reponja... gegula... — i onda završavali svi uglas: „Ti si ovu zemlju oslobodio.“ SMRT, ŽIVOT... IDU NAIZMENIČNO Govorilo se, više uzgred, da u narodu vlada pegavi tifus. Za ljude koji su preživeli toliko smrtnih opasnosti svaka bolest je izgledala beznačajna. Zar smo malo puta priželjkivali bolest, pa ni kijavica ne hte na nas da naiđe! — Brajko moj, drž se samo rakije, pa se ne boj — govorio nam je stari kapetan Stanojčić. — Ne idu bolesti na nas. Od toga pate štabovi. A i pravo je. Kad nisu rat osetili, neka ih bar drpne taj pegavac. Ali pristizale su sve strože naredbe. Po ceo dan su vojnici parili odelo. Kažu da se bolest prenosi preko vašiju. Zemunice su bazdile na kamfor, kao da u njima leže rekonvalescenti. Najzad, obustavljena su za neko vreme i odsustva. Kroz selo se svaki čas razlegala zapevka žena. „Stigao glas“ — govorilo se. Presamićene i podbrađene zastajale bi kad vide vojnika i kukale naglas: „Sine... Rano majčina... Ko mi te uze!“ Kao odjek posle one strašne grmljavine topova i pobedničkih poklika, razleže se sada zemljom lelek majki, sestara, žena. — To ti je naličje rata — veli Milutin uča. Silazili smo ka železničkoj stanici da vidimo prolaznike, i uz put razgovarali. Narednik Milutin je razmišljao:

159

— Dođe mi neki put, dok sam još u polusnu, vizija onih krvavih borbi. U tom polusvesnom stanju čini mi se da vidim upečatljivije događaje no na javi... Mučno je posmatrati i usplahireni pogled životinje, kad je lovci poteraju sa svih strana. A tek zamisli ljude koji se ubijaju. I još biraš, pa nišaniš, koga ćeš. Kao da na onoj strani nisu ljudi. — Isto tako i oni nas nišane — kaže Aleksandar. — Ama svejedno... Reč je o ljudima uopšte, o tom Čoveku, koji se smatra kao jedino svesno biće na ovoj planeti. A oni se ubijaju kao zverovi. Ko može da ubedi ovu majku da je njen sin trebalo da pogine... — Pa ništa! — upade opet Aleksandar. — Da nisu poginuli, oni bi pomrli. Danas, sutra, prekosutra. A i onda bi žene isto ovako kukale. Gl’aj si posla, Učo! — ide Aleksandar za svojom logikom. — Vidi ga sad! — ljutnu se Milutin. Zatim poče živo: — E, molim lepo. Ti kažeš, svi ćemo umreti. I ti ćeš umreti. Je li tako?... E, kad je takva i takva stvar, onda izvadim ja lepo revolver, priđem tebi, pa u grudi: cap, cap, i gotovo!... Milutin dva puta udari Aleksandra prstom u grudi. Aleksandar se čisto naroguši i zastade. Kao da je ono Milutinovo: cap, cap, i uz to udar u grudi, u svesti Aleksandrovoj izazvalo živu predstavu. — Koga bre? — Molim, ti ćeš i onako umreti, pa zašto da se mučiš?! - govorio je Milutin likujući. Milan iz prve baterije zasmeja se glasno. — Eto, pa zato, molim vas, i ratujemo!... Vas dvojica, koji ste u istoj bateriji, niste u stanju da se sporazumete o jednom pitanju koje podjednako tišti i jednog i drugog. A hoćete da se milioni ljudi raznih rasa i plemena sporazumevaju preko graničnih kamenova. Eto ga voz, požurimo!... Stigosmo nešto pre dolaska voza. U ovom selu izlazak na stanicu bio nam je jedina razonoda. Uskoro ulete u stanicu lokomotiva, vukući za sobom veliki broj teretnih vagona, i na kraju nekoliko putničkih. Jedan železničar u vojničkoj uniformi išao je žurno, udarajući o točkove vagona gvozdenim čekićem. Na staničnu ogradu popela se deca, a kroz razređene letve čak i neki pas promolio glavu. Iz poslednjeg vagona iziđoše nekoliko oficira i dva đaka narednika, koliko da opruže noge. Obojica su bili moji školski drugovi. Pozdravismo se srdačno. Kažu da su i oni iz one đačke čete u Skoplju, pa su ih pred ofanzivu razmestili po raznim pešačkim pukovima. Za nepunih deset dana izginulo ih je gotovo polovina. Pričaju kako su sada putovali nekim službenim poslom... Iz našega mesta sve što gamiže otišlo je u rat. Ostao je ćopavi sin onoga bakalina preko puta crkve i, vele, pare je napravio. I još nekoliko gazdaških sinova, koji liferuju vojsci brašno... Sa neskrivenom zavišću govore o životu u pozadini.

160

— Imadosmo, ne znadosmo. Izgubismo, poznadosmo — veli sa izvesnom tugom narednik đak Tasić. — Da me nešto sada puste kući, znao bih da živim. — Je li, bogati — obrati mi se narednik đak Vukosavljević — zar nisi mogao dobiti odsustvo? Pogledah ga začuđeno i slegoh ramenima. — Znaš valjda... odsustva su privremeno ukinuta. — Znam... ali u izuzetnim slučajevima — on me značajno pogleda. Neka slutnja zakovitla u meni. Pogledah ga u oči ne bih li razumeo smisao njegovih reči. Jedva savlađujući se usiljeno ravnodušnim glasom progovorih: Ne razumem... Hvala bogu, zdrav sam. — Zaćutao sam. Predosećajući nesreću, plašio sam se da ga pitam dalje. Ono jes... glavno je zdravlje. — On obori pogled i poče sabljom da buši zemlju. Gospodo, izvolte u kola! — viknu kondukter. Ne mogadoh više. — Čekajte... izgleda mi da vi nešto krijete od mene? Oni se zglednuše. — Ovaj, pa što nisi tražio odsustvo da prisustvuješ sahrani tvoga oca? — Pojma nemam... Kako... otac! — uzviknuh preneražen. Objasnili su mi izvinjavajući se što moraju baš oni da mi kažu. Umro je onomad. Juče su ga sahranili... Zanemeo i zbunjen, stajao sam oborene glave, naslonjen na ogradu. Teško mi je bilo što više nemam oca, žao mi je majke, plakao bih, ali su tu oko mene ljudi. Gutam pljuvačku i grizem usne. Lokomotiva pisnu. Gvozdeni kolos se zanija, krete i uskoro poslednji vagon prolete i kao da mi izvuče suze iz očiju. Milutin me blago dirnu po ramenu i povede u bivak. Pričao mi je nešto, verovatno me tešio. Ali moje misli bile su daleko. Rešio sam da iziđem komandiru na raport i zatražim odsustvo. Saopštih mu. Na licu ovoga dobroga čoveka video sam sažaljenje i on mi pruži ruku u znak saučešća. — Ali ja nemam prava da sada dajem odsustva. Znaš... zbog zaraze ona su obustavljena. Uostalom, pitaću komandanta... Posilni, daj mi sablju i rukavice. Komandantov stan je bio u blizini našeg. Pođoh sa komandirom. Ja ostadoh pred vratima, a komandir uđe u sobu komandantovu. Čuo sam saopštenje moga komanira, i kratak odgovor komandantov: — Sada odsustvo, kada je naredba jasna za svakoga! Ne može! Komandir iziđe i samo sleže ramenima. Kada se odmakosmo, on mi reče: — Čuo si, svakako. Pokušaj, najzad, sam. Vratio sam se u divizion i preko posilnoga prijavio se komandantu. Iako u muci i bolu, ipak sam zatezao bluzu. Komandant se pojavi na vratima.

161

— Zar ti ne znaš kako se komandantu izlazi na raport! — gledao me je strogo. Onda mi okrete leđa. — Razumem! — odgovorih bez smisla i pozdravih. Ali ništa razumeo nisam. Stajao sam i dalje ne znajući gde treba sada da idem. Ađutant me pozva u svoju sobu. — Trebalo je prvo meni da se javiš... Pričekaj. Malo posle vrati se i reče da idem komandantu. Naprezao sam se da priberem misli i ponavljao prve reči koje ću izgovoriti. Komandant je sedeo za stolom i, čini mi se, gledao neku kartu. Kad sam ušao, nije me ni pogledao. Otpočeh: — Gospodine potpukovniče, na raportu sam... — Znam! — prekide me komandant, pa se diže od stola i unese mi se u lice. Ja zaćutah. — Razumej, mi smo sada u ratu, gine se na sve strane, poginućemo možda i mi. Otadžbina je preča od tvoga oca. Žalim... ali ne može. Na svoje mesto! Već po navici odgovorih: „Razumem!“ Ali sam odmah uvideo koliko je to grubo od moje strane. Očajan iziđoh iz sobe. Sem saznanja da sam izgubio oca, uviđao sam kako su me ljudi lišili svake volje i bez potrebe ugušuju i moja intimna osećanja. Kao da hoće da mi dokažu da između mene i onih konja vezanih za poljsku konju šnicu ne postoji nikakva razlika. A nemoćan sam da ih ubedim da tako ne treba da bude. I slomljen tugom, srušio sam se na slamu u zemunici. Posle duševnih napora obično nastupa neko stanje obamrlosti, a misli kao da se rasplinu. Svirao je trubač „zbor“, i kao kroza san čuo sam žagor ljudi, ali sam prema svemu bio ravnodušan. Komandir me nije dirao. Malo sam se primirio. A i šta bih drugo mogao... Neko je obilazio oko zemunice. — Zove vas komandant — upade ordonans iz diviziona. Još mi je isuviše bio u svesti onaj njegov strogi lik i nakostrešeni brkovi. Išao sam nevoljno. — A, došao si. Dobro... Pošto ti se desio taj slučaj, to se obrati ađutantu da ti da dozvolu. Ovo pismo predaćeš mojoj gospođi. Ali određenog roka u deset časova da si ovde. — Onda se uozbilji. — Jesi li razumeo? — Potvrdih. — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam, da određenog roka u deset časova budem u komandi... — Jer ako zadocniš, bićeš izveden pred ratni sud. To dobro upamti. Srećan ti put! Objava je bila već gotova. Glasila je na sedam dana... U komandu sam morao da se vratim sedmoga dana u deset časova. Ađutant mi tada reče da je komandant pre pola časa dobio izveštaj da mu je žena rodila kćer i tim povodom me sada šalje. Bio sam isuviše zanesen, da nisam ni mogao da

162

razmišljam o ranijim rečima komandantovim, kad mi je strogo rekao: „otadžbina je preča od tvoga oca“. Ali svejedno. Stegao sam objavu i potrčao na stanicu da uhvatim voz. Pričala mi je mati da je otac presvisnuo. Otkako je počeo rat po cele noći nije spavao. Onako star i izmučen dizao se nekoliko puta prekonoć i posmatrao kroz prozor vojsku kako odlazi. Bio je zamišljen, i krišom je uzdisao. Da li je to bila tuga što je neprijatelj počeo da osvaja otadžbinu, ili žalost za onim mladim ljudima koji se možda neće nikad više vratiti, ili bol i strepnja za sinom... tek jedne noći, iznenada, sklopio je oči zanavek moj dobri otac. Mati i sestra, pribijene jedna uz drugu, tiho su jecale. Krišom sam grcao i šetao krupnim koracima po sobi, da bih prikrio svoju tugu. A metalni zvuk čeličnih mamuza opominjao me da sam vojnik, ratnik, kome ne priliče suze. I sa dosta pouzdanja tešio sam ih. Oko podne otišao sam na očev grob. Po nekoj čudnoj asocijaciji tu se setih da se komandantu rodilo dete... Izdaleka čuo sam veseli žagor. Cika detinja ispunjavala je kuću radošću. Rodio se čovek... Smrt, život... idu naizmenično, da mi u jednome trenutku beše čudno zašto se i taj svet toliko raduje. Primirili smo se i mi. Mati me je stalno pratila pogledom. Iako u tuzi, u njenim očima video sam i zračak sreće. Zadovoljno je poslovala po kući. Bila je baš izišla. Naslonjen na prozor pušio sam i mislio. — Šta si se zamislio? — zapita me sestra. — Žao mi je majke. Ona ostaje sada sama. — Ne žali je. Ona je sada ipak srećna. Koliko su puta njih dvoje govorili, kako bi rado umrli da si samo ti živ i zdrav. Ti si se vratio. Njen je san sada ostvaren. I, od onoga časa kada te je videla, ona se preobrazila. Izgleda kao da sam prisustvom svojim popunio prazninu koja je nastupila smrću očevom. Ali začudo, i ja sam nešto spokojan. Možda i zato što nisam video oca na odru. Sve mi se činilo kao da je nekuda otputovao. Ili sam možda ogrezao u grozotama rata, pa sam otupeo prema jadima života. Tako poneki put mi izleti zvižduk sa usana, pa se najednom trgnem. A bivalo je trenutaka kad sam se osećao nelagodno u kući. Mesto me nije držalo. Naviknut na stalne pokrete preko polja i planina, nošen uvek vihorom ljudi, čini mi se, bio sam izbačen iz ove svakidašnjice domaćeg života. Neka pritajena želja vukla me opet drugovima. Bilo je nečeg nerazdvojnog u životu, pa i u smrti sa tim ljudima, što me je privlačilo kao magnet. Razume se, krio sam ta svoja osećanja, jer ako bih pokazao, još više bih bola naneo svojima. Poznanici su dolazili. Još s vrata bi uzvikivali: „Alal vam vera!... Nema šta, dokazali smo da smo junaci!“ Pozadina je bila našim uspesima. Svi su verovali da smo sada u stanju i na Boga da udarimo.

163

Samo se čika Miladin ljutio što nismo nastupali energičnije, da i Poćoreka uhvatimo. Onda je pričao kako je on ratovao sa Turcima. On još živi u svojim nekadašnjim uspomenama, pa bi hteo da novu stvarnost uglavi nekako u stari kalup. U varoši se videlo mnogo sveta u crnini. Govorilo se da su samo iz porodice Petkovića poginula četiri sina. Na kućama u okolini crkve još se videli tragovi od bombi bačenih iz aeroplana... Zvona su po ceo dan zvonila i kretali se pogrebi umrlih od rana ili pegavog tifusa. Ručali smo baš, i moji su pričali kako je to bilo strašno kada su neprijateljski aeroplani bacali bombe. Moja sestra najednom zaćuta i raširenih očiju pogleda u pravcu vrata. Okretoh se... Sva u crnini, ubledela lica, i tamnih kolutova ispod očiju, kao senka, pojavi se sestra izginulih Petkovića. Tiho zajeca i pokri lice maramicom. Stajao sam zbunjen. Trebalo je reći koju utešnu reč. Ali mi je izgledalo da bi svaka moja reč izazvala još veću bujicu suza. Dohvatih je nemo za ruku. Sestra je privede stolici. — Primiri se — tešila je nežno moja mati. — Šta možeš. Sudbina... Promisao Božja... — Ali zašto je i taj Bog bio tako... nemilosrdan prema nama? — jecala je ona. Moja sestra je takođe plakala. — Dete moje, ne govori tako. Na kraju, svi ćemo mi izići pred lice Gospodnje. Neko ranije, neko docnije... Jedni se rađaju, drugi umiru. Ali, čedo moje, ne huli na Gospoda. Sestra Petkovićeva spusti ruke na krilo, glavu obori i duboko uzdahnu. Zaćutasmo. Onda ona podiže lagano glavu, pogleda nekud u daljinu i čisto zavapi: — Mnogo je to, tetka — tako je zvala moju majku — mnogo!... I od ljudi, i od... htede reći: „i od Boga!“ — ali zaćuta, mahnu glavom i s drhtajem uzdahnu. — Čula sam — poče moja majka — da si išla... Mlada devojka kao da se prenu. Preko njenog lica prelete senka, ono se skupi a dušu kao da poklopi težak oklop. Kao iz kakvoga bezdana, progovori promenjenim glasom: — Bila sam... Neka je bar on pored nas. — Dobro su ti dozvolili? — Staraju se oni o mrtvima... Ali žive ne žale, teško nama. — Bogami, dete, to je bio napor za tebe. Čujem, išla si sa sestrom, ona je još dete. — Njihove muke su još strašnije bile. Tetka, to su neizmerna groblja. Šta su sve ti ljudi morali propatiti! — iz njenih očiju potekoše dve suze i bojažljivo se zaustaviše na jagodicama.

164

Govorilo se o bratu, koji je prvi poginuo, šestoga avgusta, pred Šapcom. Znale su samo toliko da je brat sahranjen u selu Koceljevu, zajedno sa još jednim oficirom, preko puta kafane, pored neke rečice, a ispod jednog cerića. To im je rekao njegov posilni koji je docnije takođe poginuo. Ali Koceljevo su zauzeli Austrijanci. Docnije je došla naša ofanziva i Austrijanci su isterani. I dve mlade sestre rešile se da potraže grob svoga brata. Dobile su dozvolu. Uzele su metalni sanduk i u pratnji dva vojnika pošle su. — U dva časa stigle smo. Glava me je zanosila. Bila sam kao u bunilu i gledala kao kroz maglu. Nesvesno sam ponavljala: kafana... rečica... cerić. Bože, da li ću ga naći! Stadosmo baš pred kafanom. Noge kao da su mi bile oduzete... Tu je on... moj brat, mrtav... Iziđosmo. Neko reče da zovnemo sveštenika. Možda će on znati. Pogledah u sestru. Naslonila se na kola i podbočila glavu. Bila je bleda. Doneše nam stolice. Čujem gde neki starac govori vojnicima: „Ko će to naći! Mnogo ih je izginulo. Ovde su bile borbe, sve je razriveno. A i danas svaki dan umiru.“ Bože, sa kakvom ravnodušnošću ti ljudi govore o smrti... Vojnici su skinuli kovčeg. Onako metalan i sjajan, pokraj kaljavog puta, jače nego išta izazivao je u meni upečatljivu viziju smrti. Nene oči napuniše se suzama. Ona izvadi maramicu i obrisa ih. Potom uzdahnu. — Neka si, čedo moje, živa i zdrava — reče moja majka. — Pa šta je bilo dalje? — Naišao je stari sveštenik. Objasnila sam mu: Kaže: „Opojao sam ih mnogo... Sećam se, bila su i dva oficira. Ali, bogami, dete, ne znam tačno. Da potražimo.“ Svuda okolo zemlja je bila izgažena. Ni traga od drveta. Da nisu prekopali grob! — sinu mi kroz glavu. Možda sad gazimo nad njegovim telom. Bila sam kao u groznici. Htela sam prstima da je rijem, ne bih li doprla do njega... Njegovo ime ne pročitasmo nigde. Austrijanci su potrli sve tragove prilikom bežanja. Možda nevoljno. Tragovi konjskih kopita videli se na svima stranama. Neko je isekao onaj cerić... Valjda je, među ovim grobovima, ostao neki panj. Vojnici su kopali ovde-onde. Zastadoše, dogovarajući se nešto. Priđoh. Videla se rastresita zemlja... Kao da viri iz nje neka daščica. Sagoh se. Ali snage nemam. Vojnik je izvuče. Obrisa je o šinjel... Neka slova... „kolić“... Prezime: Ah, Nikola Nikolić! „Tu je“, viknuh. „Sa njim je sahranjen taj Nikola Nikolić. Brže, brže!“ Sestra je grizla usne i lomila prste. Srce mi je udaralo, mislim iskočiće... Vojnici zariše ašove. Činilo mi se da mi ona zemlja pada na glavu i ja tonem... Da li ću ga poznati?... Tek vojnici zapeše. „Tu je. Pazi sanduk!“ — reče jedan.

165

„Nemojte tu stajati! — reče blago sveštenik. — Doći ćete posle“. Išla sam nevoljno. Sveštenik mi je nešto govorio, ali ja ništa nisam čula. Predosećala sam da se bliži čas i sva sam se pretvorila u iščekivanje. Okrenula sam se. Ne znam kako sam došla do vojnika. Ugledala sam dva mrtvačka bela sanduka jedan iznad drugog. Izvukli su gornji i zastali. Kao da se plašili. Daha nisam imala. Glava me zanosila. Hoću li to da padnem! Neko reče: „Otvaraj“. Moja sestra, zanesena njenim pričanjem, posmatrala je uplašeno, a zubima obuhvatila prste, kao da bi htela da zaustavi krik. Pomerih se, i moje mamuze zvecnuše. One kao da se prenuše. Sofija uzdahnu i nastavi: — Ivicu ašova zavukoše ispod poklopca. Nešto krcnu... Otvoriše. Sestra vrisnu i pade. Mene prihvatiše. Vidim voštano lice... njegovo čelo... usahle oči... iznad desnog oka rana. Usta poluotvorena... Ruke opružene... Džepovi izvrnuti. Tada mi se nešto uskovitla pred očima... Više se ne sećam... Pred kafanom dođoh sebi. Sestri su davali vode. Ponudiše i meni... Tek tada kao da progledah. Iziđe mi slika negova dok je bio živ, i spoji se sa predstavom leša. On je... Sofiji grunuše suze. Plakale su i moja majka i sestra. Pade mi iznenada na pamet da bi one isto ovako plakale da se i meni nešto desilo. Čisto se trgoh od te pomisli I naglo se digoh, te priđoh prozoru. — Strašan je rat — govorila je moja majka brišući suze. — Dokle će ljudi da budu tako bezumni!... — Vojnici su ga preneli u metalni sanduk i poneli u crkvu. Zvono je odjekivalo. Sveštenik nas odveo te smo celivali ikonu, a posle nas svratio svojoj kući. Po večeri dopratio nas je do kafane, gde smo nas dve ostale u jednoj sobi. Bilo je hladno i mračno. Legle smo odmah. Ali kroza san čuh neki krik. Trgoh se. Sestra me zapita zastrašeno: „Šta je to?“ Opet se ponovi... Verujte, čula sam udare njenog srca. Bila je kao izbezumljena. Umirih je, govoreći kako je krik sovuljage, koji odjekuje od strane crkve. „Zašto baš od crkve?“ — zapita me. Krik se začu i od strane groblja... Opet sa crkve... Kao da se dozivaju. Sestra se pripi uza me i šapatom mi reče: „Slušaj, to duša Nikolina vapije što smo ih razdvojili“. — Sine, ja se stalno molim Bogu, da vas sačuva... Uzdam se u Svevišnjega da rata neće više biti. Dosta je... Pa i oni imaju valjda majke... Bila je pribrana kada sam polazio. Ispratile su me do stanice. Sestra je mahala rukama sve dok im se nisam izgubio iz vida. Tačno u određeni dan vratio sam se u komandu. Naiđoh prvo na Aleksandra. Bio je ushićen. San njegova života je ostvaren. Na stanici se upoznao sa dvema damama, koje je doveo i u stan. Bile su u gostima kod komandira i Aleksandra četiri dana.

166

Aleksandar zabaci kapu na potiljak i zastade. — Slušaj... rosa, mladost... „sortiment“ — govorio je kao u zanosu. — Vala, d’ umrem sad, ne žalim! — i on se lupi po potiljku, a kapa mu nalete na oči. — Izgubio si mnogo! Bilo je skoro deset časova, te požurih u divizion da se javim komandiru. U ZATIŠJU Sustigle su kiše i čuveno seosko blato. Morali smo dovlačiti kamen i pesak, i zasipati seoske puteve, da bismo mogli proći... A dežurstvo nam izišlo navrh glave. Unutrašnja služba obavljala se kao za vreme mira. Po ceo dan su svirale trube. Dežurni su izlazili višim starešinama na raport. Noću se razlegalo: „Stoj!... Ko ide?“... Stražar u blizini stana komandantova morao je vikati iz sveg glasa da bi komandant samo čuo kako se služba i noću revnosno obavlja. Kada su granuli prvi dani proleća i procvetali kukurek, visibaba i ljubičica, komandanti su naredili da se sa vojnicima izvodi obuka na topovima. Radili smo preko volje. Naučili vojnici da pale granate, te je i njima smešno sada kada škljocaju praznim zatvaračima. Najzad... kad se mora. I to je rok službe. Ali najveću nam nevolju zadavao komandant. Čim pisne truba „pozdrav“, mi se samo pogledamo, a Aleksandar nam dobaci: — Koji li će sada od nas pasti kao žrtva!... Prilazio je komandant polako i odmereno... Vojnici su zatezali bluze, a komandir nestrpljivo stezao sablju. Posle obavljenog raporta i svih pozdrava, komandant se obraća komandiru: — Produžite rad! — Onda se nasloni na štap i posmatra svakog redom. Ili prekine komandira i naredi da preuzme komandu neki od potporučnika. Jednom prizva mene. — Zamisli da si komandir... Neprijatelj se nalazi na onom brdu i ti si dobio zadatak da tučeš prostor od onog gumastog drveta pa do ivice one šume. Šta ćeš prvo da radiš? Rekoh mu kako ću pozvati nišandžije, da im pokažem nišansku tačku... — I, naravno, napravi se oko tebe gužva, ugleda te neprijatelj, raspali otuda, i raznese ti celu bateriju. — Neprijatelj će i tako da ugleda bateriju, jer se ona otuda vidi — usudih se da primetim. Komandant zauze važan stav. Onda poče tonom koji nije dozvoljavao odgovor kako su ovo samo pretpostavke, da i on sam zna da u ratu tako ne biva, da se mi sada ne igramo vojske i kako ja treba ozbiljnije da shvatim svoju dužnost. U stavu „mirio“ mrmljao sam bez prekida: — Razumem!... Razumem!...

167

Najzad, obrazovasmo i taj nesrećni snop. Pošto je stao iza svakoga topa i pogledao u kom su pravcu upravljene cevi, vrati se prema sredini baterije i pozva me. — Dobro... Ali od četiri metka, ti si video samo jedan, a tri nisi. Izvrši popravku. Rekoh mu. Taman pomislih, sada će se završiti i ovaj ispit, kad on postavi novo pitanje: — Ali recimo tri vidiš, a jedan ga nema? I onda nastaje permutovanje ova četiri metka u svim mogućim kombinacijama... Ostale baterije davno su završile obuku, a ja još, u stavu mirno, odgovaram. Naposletku pozva komandira da mu saopšti moje nedostatke u znanju teorije i nastave gađanja. Stavlja mu u dužnost da me obuči, a on će me kroz nedelju dana ponovo propitati. Jednoga dana žali mi se Aleksandar: — A, vala, da znaš, pratiću vojnike da poseku sva gumasta drveta na onome brdu... Dojadila su mi! U slobodnim časovima često smo išli u posetu kod pešaka, gde smo ostajali do neko doba noći. Bila je to vesela komanda. Njihov komandant puka, potpukovnik Vasilije, ovako je razmišljao: — Pešaku ne treba mnogo znanja da bi poginuo. Mi smo sada u ratu, i mojim ljudima je potrebno da znaju samo četiri komande: plotun, brza paljba, juriš, i na bajonet!... Dosad je moj puk izgubio šezdeset procenata. Ostatak će izginuti u sledećim borbama... E, lepo, našto da ih mučim! Neka se provedu, Dok još malo života imaju... Muzika, raspali!... Verovalo se da ovaj puk spada među najbolje ratne pukove. Vojnici su voleli svoga komandanta... Sedeći tako pri blagim mesečevim noćima, udišući miris trave, slušali smo muziku, sa zanosom pevali i čežnjivo uzdisali. U mladim dušama tinjala je pritajena vatra, uskovitlana godinama. One pesme gde se pominju „Oči tvoje“... „Viti stas“... „Raskopčane bele grudi“ izazivale su istinsku viziju, upečatljivu i jasnu... Nekad bi samo pritisla dušu teška tuga za propuštenim danima mladosti. Jednoga dana sedimo u našoj kantini, kad upade kapetan Stanojčić. — Ej, palaferijo!... Dok vi ovde ljuštite sans, dotle pešaci doveli ženske iz Beograda... — Ženske!... Gde su?... Koliko? — povikasmo uglas. — Jes, bogami. Prođem pored kuće kapetana Svete, komandira čete, i čujem pesmu... Ajd, velim, da svratim. Kad tamo, zamalo da se preturim... Dve crnke, ama nema im više od osamnaest godina... Lepe, lepe, pa sočne, da i meni matorome naiđe mrak na oči. Razrogačili potporučnici oči, a dah zaustavili i zinuli, kao da gutaju reči. — Hajdmo — povika potporučnik Dragoslav.

168

— E, kuda ćete?... Doveo bata za sebe — veli kapetan Stanojčić. — Uostalom, možete, ali kao slučajno... Išli ste, recimo, da radite zadatak na terenu. Ali naiđite odozgo, da se pešaci ne bi setili. Nastalo je na brzu ruku brijanje, menjanje bluza, čišćenje čizama... Kad smo pošli, pridruži nam se i kapetan Čeda, komandir jedne baterije. Uz put razgovarasmo kako bi bilo da povedemo pregovore, da malo svrate i do nas. Išli smo više od pola časa. Zailazili smo preko polja, kao što nam je preporučio kapetan Stanojčić, i sa suprotne strane naiđosmo u dvorište. Čudili smo se samo kako je sve pusto. Čak ni posilnoga nema. Neke kokoši su samo čeprkale po dvorištu. A kada smo obazrivo otvorili vrata sobe, na krevetu se nalazio veliki karton, gde je pisalo krupnim slovima: apri-li-li-li! Tada se tek, ojađeni i posramljeni, setismo da je danas prvi april, devetsto petnaeste godine. TOČAK Poguren i uzdignutih ramena, žmirkavo je posmatrao furažna kola Jankulj Živulović, redov pete poljske baterije. Onda se počešao iza vrata, nabio šajkaču na oči, i progovorio više za sebe: — A, firija drakuluj! I vratio se kod svojih drugova na dogovor. Među vojnicima puče glas koji ne sme da dopre ni do uva kaplara: na furažnim kolima ukraden u toku noći točak. Nije njima do točka, već samo do toga da ne dozna komandir. Znaju oni za one dosadne procedure: prvo batine, a onda saslušavanje zbog upropašćene državne imovine. Jer Jankulj je bio stražar i dužnost mu je bila da pazi. Pa opet točka nema. A oni su se jasno poznavali. Zar su oni konja krali, pa ga posle farbali, a tek neće točak sa furažnih kola. I dok vojnici razgovaraju i sumnjiče pojedine svoje drugove iz drugih baterija, Jankulj zinuo, i razmišlja. Svestan je da taj točak ne bi našli ni najlukaviji policajci. Onda misli, u kojim se još jedinicama nalaze slična kola. Zadovoljno se počeša negde iza vrata, zabi ruke u džepove čakšira i podiže ih, uzdižući pri tom ramena. Sa puno pouzdanja pogleda u pravcu prvog diviziona, merkajući uparkirana furažna kola. Tu je sigurno i njegov točak. Ne misli on da ga istražuje, već prvi zadnji na koji naiđe. Ali ugleda stražara pored kola. Opet zažmirne, trepnu sitno dva-tri puta, pa se pritaji. A potom usne Jankulja razvukoše se u jedva primetan osmeh... Njega da uhvate?!... Pade mu na pamet kad je ukrao vepra iz obora jednoga seljaka, pa svinja nije ni skiknula. „A tek

169

neću točak!“ — pomisli zadovoljan, opet se počeša, pomerajući čaškire oko slabina. „Mrtva stvar... dok samo padne mrak!“ — i Jankulj uđe u štalu. Mogla bi to dalje da bude priča koja se doslovno dogodila za vreme zatišja. Neispavan od noćnog sedenja, vraćao se narednik druge baterije. Kada se približio bivaku, nakrivio šajkaču na desno uvo, zabacio sablju ispod miške, uzdigao levo rame, pa važan i dostojanstven ušao u bivak. — Gospodine naredniče, stanje baterije ratno. Dva se javila za lekarsku — tresnu dežurni kao kolac. Narednik klimnu važno glavom, pa, i ne gledajući dežurnog, produži. Narednik vrši inspekciju... prolazeći pored jednog šatora učini mu se kao da čuje šuškanje slame, i namerno se saplete o konopac šatorskog krila. Iz šatora se pojavi čupava glava. — Jaoj — ciknu narednik — zar još smrdljaš, bubo jedna! — i ščepa za kosu onu čupavu glavu. — Na raport! — On je za lekarsku — usudi se da progovori dežurni, koji je u stopu pratio narednika. — Onda ti, dve noći požarni, što mi nisi kazao. Zatim uđe u štalu gde primi raport. Sve je u redu. Čisto mu krivo što ne može ništa da za meri. A sigurno ima nešto što nije u redu, što su oni možda prikrili od njega, da mu se posle smeju. Sem toga, kakav bi on starešina bio, ako ništa ne primeti. Zaustavi se nasred štale i pogleda svuda okolo sebe. — Šta je ono? — i pokaza prstom u pravcu tavanice. Znaju svi da je to neka sitna stvar, da im narednik traži „dlaku u jajetu“. Ali su ipak zinuli i gledaju u tavanicu, kao da vide obešenog čoveka. — Gde zijaš tamo, gde zijaš? — narednik prvoga stražara ščepa za nos i okrenu mu glavu prema jednom uglu. — Paučina... a, da se obesiš o nju. I sve ja moram da vidim!... Još dve noći požarni. — Onda strogim pogledom odmeri sve stražare, koji su stajali mirno i odlučnim korakom pođe izlazu... Čuo se samo zvek njegovih mamuza i frktanje nekog konja. Na vratima se zaustavi. Zagleda se u jednu lopatu naslonjenu uza zid. Pogleda u dežurnog kaplara, zatim u lopatu, priđe žurno i odbaci je nogom daleko ispred štale. — Je li tu njeno mesto?... A?... Naučiću vas ja pameti! — govorio je strogim glasom, gledajući stražare. Zatim se okrete i iziđe iz štale. Seti se tada đubrišta, i u ušima zabrujaše reči komandantove, kada je obilazio krug: „Red se u bateriji, naredniče, ceni po mestu gde se izbacuje đubre!“ — A na tome mestu uvek ima posla za revnosnog baterijskog narednika i razloga za kažnjavanje. Uputi se u tom pravcu. Prolazeći pored furažnih kola, privukoše njegovu pažnju jedna, nakrivljena na stranu. Gotovo da ih prođe, ali slučajno pogleda, pa zastade. Onda priđe, saže se, potom pogleda u kola i više za sebe progovori: „Gde li je točak“ — gotov da poveruje da su ga odneli na opravku.

170

Kaplar se uzvrda, pritrča kolima, saže se i on, zatim pogleda u kola, obazre se oko sebe, opet saže. Narednik opazi njegovu zabunu, i obrati se kaplaru: — Gde je točak? Kaplar trepnu. Priđe kolima, prodrmusa ih malo, kao da će odnekud ispasti točak, blesavo pogleda u lotre, samo da bi izbegao pogled narednikov, koji je ukolačio očima i ne trepće. — Gde je, bre, točak? — dreknu narednik, a žile na čelu odskočiše. Stisnutih pesnica priđe dežurnom i unese mu se u lice. Točka nema, vidi i sam dežurni kaplar. Ali treba nešto reći. — Gospod’ naredniče... ovaj... tu je — on razmahnu rukom oko sebe, obuhvatajući širokim pokretom rejon cele divizije. Htede još nešto reći, ali mu pred očima zaigraše svetlaci, zatrese mu se i susedno brdo, pa mu se učini kao da se ona kola sručiše na njegovu glavu. — Idi mi zovi stražare — govorio je zadihano narednik. — Da sazove front? — mislio je narednik... — A šta će reći komandir... Pitaće gde sam bio ja... Hm! — sumnjivo zavrte glavom... Znao je iz dugog službovanja u ovom puku, da krađu nikad ne treba objavljivati. Nije to nemu prvi put. I sada se uzdao u sposobnost njihovu. Samo ih treba poterati i zapretiti. Glavno je da komandir ne sazna. Onda se nasloni na sablju, desnom rukom podboči i strogim glasom povika: — Šta se vučete kao mrcine. Brže, brže! Vojnici su opazili ljutnju narednikovu, ubrzaše hod, okrećući se stalno, kao da nekog iščekuju. Ne želi niko da bude prvi. Onda stadoše u red, pogledajući jedni u druge kao da se ravnaju, samo da bi izbegli pogled narednikov. — Šta je ovo? — i narednik pokaza rukom na ona naherena kola. A vojnici iskolačili oči, niko ni da trepne, samo da ne bi narednika još više naljutili. Gledaju u kola, koja nekako izgubiše svoju formu, pa narastoše, narastoše sve više, kao brdo, i ono kao da se svom težinom sruči na njihovu glavu. Krv im podiđe u lice i očima sitno zatreptaše. — Razumem!... Razumem! — mrmljali su stražari. — Šta mislite!? — vikao je narednik. — Hoćete da vam komandant divizije čuva furažna kola!... Dronje! Dabome, to su vojnici!... Kradu točak, misle na svoju bateriju, a vi, položare jedne, kradete samo kokoške. Jeste li razumeli: sutra točak da mi nađete, inače mi ne izlazite na oči. Sa navučenim šajkačama i uzdignutim jakama šinjela, provlačili su se pored seoskih plotova vojnici devete baterije. Zastajkivali su, osluškivali i provirivali kroz vratnice. Daleko je do zore. Ha, nije im toliko do točka. „Mrtva stvar!“ — lako će sa njim, već uz put, onako uzgred, nije zgoreg da ponesu i nešto živo. Već im dojadi ona pusta mamaljuga. — Pst! — uzviknu jedan i svi zastadoše. Unezvereno se ispraviše, kao da osluškuju fijuk topovskog zrna.

171

— Šta, šta? — Pst! — uzdiže jedan značajno ruku i nakrivi glavu na jednu stranu da bi bode čuo. Onda šapćući progovori: — Onaj tica peva! Svi zinuli i pretvorili se u uvo. Negde petao zakukureka. Značajno se pogledaše, i, kao vučeni nekom magnetskom silom, kretoše lagano i obazrivo u tom pravcu, zverajući levo i desno. Preskočiše jednu ogradu, naiđoše na neko đubrište, odvališe proštac, zatim se dvojica izdvojiše u pravcu jednog drveta, na prstima, tiho... i jedan tresnu motkom po granama. Kratko kreštanje. Onda lepršanje, lomnjava preko ograde i svi se sjuriše na drum, mašući već zaklanim kokoškama, da bi im isterali krv. Potom im kanapom uvezaše vratove, sabiše ih ispod šinjela i, opet pogureni i smireni, kretoše u pravcu vozarskog eskadrona. U blizini mesta gde su uparkirana kola, razdvojiše se u dve grupe: jedna je išla ka stražaru, a druga malo po strani. — Stoj! — dreknu stražar. — Stali smo! — Ko ide? — Devetaci. — Vođa napred! Svi priđoše. Ta znaju se oni odavno: iz istog su kraja, a ratuju već toliko godina. Viđaju se svaki dan, razgovaraju o kući. U selu su komšije. Svi se osećaju kao u porodici i strogih vojničkih propisa pridržavaju se samo pred neprijateljem. A neprijatelja su isterali. Sada je zatišje. I stražar zabaci pušku o rame, zapališe cigarete i poče razgovor o selu, poznanicima, izveštaju od kuće... U blizini nešto lupi, kao da pade čivija. — Hajd da se ide! — A kuda ćete, bre, po noći? — seti se stražar da ih zapita. — U lov!... Po slast! — A-ha!... Pričeknite dok se smenim. — Će bude dockan — i izgubiše se u mraku. A na prvoj raskrsnici sastadoše se i najkraćim putem vratiše se u bivak. Zadnji levi točak bio je na svome mestu. I sve tako po kratkom postupku, vojnici su za vreme zatišja uprošćavali administraciju. Bože moj, jedan točak!... Ha! Koliko bi se tu izdangubilo vršeći saslušanja, pa u traženju odgovora, u pisanju izjašnjenja, u trebovanju novog točka... Pa dok točak stigne... A kolika je tek ogromna odgovornost starešine ako jedinica nije spremna za pokret. A u vojsci su sve potrebe propisane i svaka stvar leži ako se stavi na odgovarajuće mesto. Istraga ne pomaže. Rat kao rat. I točkovi su nestajali. Samo ukradena se stvar ljubomorno čuva, pošto jedan duh veje, a postupci su isti. I onda se pronalaze novi putovi, nove jedinice, dok jednoga dana ne zakukaše i Šumadinci.

172

— Gospodine kapetane — raportirao je dežurni baterijski oficir — na furažnim kolima nestao točak. — Kakav točak?... Kome je on trebao? — govorio je iznenađeno komandir. Potom se odmah uozbilji. — Jeste li preduzeli štogod?... Dabome... o svemu treba ja da vodim računa, gospodine poručniče! — Zatim važno i dostojanstveno: — Primetio sam da u bateriji nema reda, i ne treba se čuditi ako jednoga dana skinu sva četiri točka. Prođe ljutito pored poručnika i uđe u kantinu. A kada poručnik ostade sam, škripnu zubima, promrmlja nešto ljutito, i obrati se strogim glasom prvom vojniku: — Zovi mi baterijskog narednika! Zabolelo ga je najviše ono: o svemu treba ja da vodim računa. „A krađa bi se desila baš da je i on vodio računa“ — mislio je ljutito poručnik. Ali on to ne sme da kaže, te nestrpljivo šmiknu kroz nos. I ma koliko uveravao sebe da su ti prekori sastavni deo službe, ljutilo ga je što mora da oćuti, iako nije kriv. To saznanje je povećavalo njegov bol, koji se pri pomisli na narednika pretvori u ljutinu i bes. — Napred! — a kad ugleda narednika, njegove oči sevnuše. — Baš dobro... Hteo sam da te zapitam, šta si ti u ovoj bateriji. Narednik je gledao začuđeno i taman htede da progovori, ali poručnik nastavi povišenim glasom: — Pored baterijskog narednika, o svemu treba ja da vodim računa... — Gospodine poručniče... — Dosta! Nered, đubre na sve strane, štala kao svinjac. Najzad, ukradoše i točak sa kola. Ne treba se čuditi ako jednoga dana dođu sa zapregom, pa nam odvuku sva furažna kola. — Gospodine poručniče... — Ni reči! Hoću da saslušaš stražare i da mi tačno podneseš izveštaj, prvo: šta je bilo sa tim točkom, a drugo: da je pronađen. Jesi li razumeo? — Razumem! — narednik tresnu nalevo-krug, i sav crven izlete iz kancelarije. „Baš sad pred unapređenje da mi se to desi!“ — Udahnu snažno vazduh, nozdrve mu se raširiše, a muskuli na vilicama odskočiše. „Ah“ — ispusti kroz zube i stisnu pesnice. „Premlatiću ih!“ — Komandir straže!... Ovam’! — i uđe u šator. Odmah za njim ulete i kaplar. — Izvol’te, gospo’n naredniče! — Je li — dohvati ga narednik za uši. — Gde je točak, gde je točak?... A... Govori... govori! — Gospo’n naredniče... — Ćut!... O svemu moram ja da vodim računa. Je li?... Kakvi ste, pored vas će jednoga dana doći, pa će nam sa svih topova poskidati točkove. — Narednik

173

mu se unese u lice. — Slušaj: za jezik ću te obesim, ako mi u toku noći ne pronađeš točak. Jesi li razumeo? — Razumem, gospo’n naredniče! — I to onaj isti! — Razumem, gospo’n naredniče! — Odlazi! — Razumem, gospo’n naredniče! — Zvecnuše mamuze i kaplar izlete iz šatora, pa se uputi pravo zemunici gde su bili stražari... Ne ljuti se na narednika što je dobio batine. Navikao je već na to i veruje da tako mora da bude. A tešio se što ima još mlađih i od njega, nad kojima će on pokazati svoju vlast i na kojima će on iskaliti sav svoj gnev. Naposletku, i pravo je. Stražari su jedini i krivi, jer nisu vršili svoju dužnost onako kako treba. Već se čuje smeh stražara u zemunici, a nešto mu oko srca zaigra. Kaplar škripnu zubima. Zaustavljajući se pred otvorom zemunice, raširi noge, onda se saže ne bi li bolje video. Iz zemunice ga zapahnu memla i miris fiksovanih čizama, što u svesti njegovoj izazva predstavu nakrivljenih furažnih kola, čija ruda štrči visoko, kao nabrekla žila na čelu narednikovom. — Izlaz’ napolje! — viknu kroz stisnute zube. Iz zemunice dopre šuštanje slame, neko stenjanje, dok tek jedan glas progovori: — Je l’ ja, kaplare? — Moj otac! — viknu besan, i kaplar zamahnu rukom, dohvati nečiju glavu, koju nemilosrdno povuče, stiskajući zube i mrmljajući neke nerazumljive reči. — ’Oćeš limun... Ah!... I ti?... Pa mi se kao gušter izvlačiš — i razmahnu nogom. — Front! — Potom se izmače, nabi šajkaču na oči, desnu nogu izbaci, a ruke zaturi na leđa. Onda ih zakrvavljenih očiju pogleda sve redom, stisnu usnice i šmiknu kroz nos. — Zaklaću vas kao mačke... Jeste li razumeli? Vojnici isturili vratove, žmirkaju i, otvorenih usta, blenu u kaplara. — Je li... ’oćete da vam ja čuvam stražu... A točak ukradoše, je li?... Kakve ste dronje, doći će jednoga dana sa zapregom, pa će nam sve topove odvuku... A?... Ako mi u toku noći ne nađete točak, sve ću pod sud i da streljam... Jeste li razumeli? I umesto odgovora vojnici uzdigoše ramena, oči im se raširiše, a lice opusti... Da ih kazni!... Pod sud!... U borbi su bili pohvaljeni, i zar sada, za vreme zatišja, zbog jednog točka da odgovaraju!... Nikada! Ama da je u crnu zemlju zakopan, pronaći će ga oni. — Jeste li razumeli? — ponovi oštrije kaplar. — Razumemo! — povikaše uglas stražari. I tako dalje. Priča se ponavlja.

174

OTMICA Poizdolazile su porodice ženjenih pešačkih oficira i pred veče bi oživeli drumovi... Ljutili su se samo neoženjeni što im je, dolaskom žena i kćeri starijih oficira, poremećen njihov domaći život. Morali su zato da upućuju furažna kola čak na susednu stanicu, da prime „živu furaž“ — kako se već odomaćio izraz za gošće neženjenih oficira. Zbog onih ženjenih morali su se iseljavati iz sela i uzimati stanove u zaseocima. Sa damama svojim izlazili su u šetnju tek kad padne mrak. U pešaka je više razvijen kolektivni život nego kod artiljeraca. Pešaci zajedno maršuju, zajedno se hrane, zajedno jurišaju, zajedno umiru. Artiljerci su međutim razmešteni po položajima. Baterije se navikavaju na samostalan život, a tako ostaje i za vreme zatišja. Svaka baterija poručuje za sebe „živu furaž“. Ona, ne izlazi izvan okvira jedne baterije, i, na kraju, odilazi istim putem kojim je i došla. Ali kod pešaka i na ovom polju delatnosti vlada ono opšte shvatanje. Pošto su „gošće“ probavile dva do tri dana u jednoj četi, prelazile su onda u susednu, i tako redom, dok im ne dosadi. O svemu tome vodio je strogo računa Aleksandar. Tako, jednoga dana, kad smo baš hteli da ručamo, naiđe sav zadihan i obrati se komandiru: — Zamislite, gospodine kapetane, Mica „kapetanica“ dospela i do pešaka. — Šta kažeš? — zapita komandir, gotovo preneražen. — Jest, bogami!... Nisam verovao svojim očima. — A gde je? — Kod komandira Svete. Tu je obično početak njihove „pešačke karijere“ — govorio je Aleksandar, kao da hoće još više da najedi komandira. — Dobro, je li videla ona tebe? — pita nestrpljivo komandir i odmače tanjir s jelom. — Da vam pričam. Povedem jutros vozare na jahanje i na poljani zateknem komandira Svetu sa četom. I oni vršili obuku. Kad sam dao voljno, priđem mu i on mi tada priča kako su sinoć dobili novu „robu“. Hvali se: „Prima kvalitet“... „Sortiment“... „Nešto neviđeno“. Vi znate... ja po dužnosti moram da vidim jer smo dosta oskudni u poslednje vreme... Kao velim, ako može da podnese i za nas, iako ja tu pešačku „robu“ ne cenim mnogo. Kada sam se vratio sa učenja, predam vozare njemu — pokaza na mene — da on isteruje konjima „glanc“, a ja onako s konjem pravo u selo. Jedva nađoh kuću u jednom zabranu. Svi se posakrivali, otkako su ženjenima došle gospođe. Sjašem, pa u kuću... — A-ha, a-ha! — uzviknu komandir. — Da vidite samo... posilni, nosi ovu čorbu! Dakle... uđem. Kad se tek otvoriše vrata, i iz jedne sobe istrča jedna omalena, suva, sva raščupana i raskopčana, pa će tek: „Ju!“ — Znate, stidi se ženska. — Molim, molim — velim ja —

175

izvinite. Koga tražite?“ — zapita. — Kapetana Svetu — rekoh. „Nije još došao“, i utrča u drugu sobu. Posilnoga nema i ja stojim sam u predsoblju... Ne smem da uđem... Bilo bi mi neprijatno da naiđem na... tako nešto, jer vi znate pešake... Oni ne umeju da budu gospoda... da skinu čizme... — Dobro, molim te, vide li nju? — prekide ga komandir. — I rešim se da zakucam... Neki ženski glas: „Slobodno!“... A-ha, tu je, pomislim i uđem. Zamalo da se preturim... Na krevetu leškari Mica „kapetanica“, sada sigurno „komandirka“, a preko puta nje sedi, sav zajapuren, jedan potporučnik. Kad me vide, ona skoči, zbuni se, ušeprtlji. A onaj se jedva diže da se pozdravimo. „Otkuda ti?“ — veli mi. — „Šta radi Bata?“ — A, ’oće jest! — dodaje ogorčeno komandir, nervozno čupka hleb, i valja male loptice. — Kako si ti? — pitam je ja. — Ti stiže, stiže? „Pa eto“ — poče da vrda, jer ne može da govori otvoreno pred onim potporučnikom — „dobro, znaš... Dosađuje mi ova vrućina samo, inače sam imala dosta posla po kući“ — poče da me zavitlava, tek da nešto govori... Ona i poslovi! — i Aleksandar mignu jednim okom. — E, sveca joj njenoga! — komandir mahnu glavom i zapali cigaretu u pola ručka. — Uto viknu ona „kapela“: „Mile, hodi ovamo“ — te onaj amza iziđe. — Je li, sunce ti tvoje, pa zar tako?!... Zar s konja na magarca!... Iz artiljerije u pešadiju, koliko da promeniš komandu! — viknem ja. „Jaoj, bolan, nemoj da si bezobrazan“ — poče ona — „mene je ova drugarica prevarila. Kaže, ide kod brata, i molila je da joj pravim društvo.“ — Kome ti to: brat, drugarica, prijateljica... Ovam-te, onam-te, pa na krevet komandira Svete. „To nije istina. Treba da znaš, ja volim Batu i ja sam htela jutros da dođem, ali nisam znala put.“ — Ja, nije znala put! — veli ogorčeno komandir. — A malo smo puta šetali. Uostalom, sad mi ne treba! — on baci čačkalicu iz usta i diže se od stola. — Jeo sam pred ručak nešto u kantini... Ne mogu sada. Idem u divizion, zvao me ađutant. — I ode. — Opasno se sekira — veli mi Aleksandar. — Nije trebalo pre ručka da mu pričam. Kakav divizion! Komandira nismo videli do četiri časa. Naiđe tek kad beše vreme topovske obuke i Aleksandar mu iziđe na raport. Iako se komandir starao da prikrije svoje neraspoloženje, ipak smo po njegovom komandovanju uvideli koliko je rasejan.

176

Posle topovske obuke obrati mu se Aleksandar. — Šta mislite, gospodine kapetane... Kako bi bilo da odem malo gore, i da je ponudim... ako hoće da dođe. — A... ne bi bilo rđavo. — Njegove se usne razvukoše u osmeh. — Ali kada nije došla dosad... sumnjam — i preko lica pređe mu senka neraspoloženja. — Da pokušam, a nadam se... — Hajd, vidi. Samo se čuvaj pešaka, opasni su oni. — Ne brinite! — i Aleksandar se uputi pravo u štalu. Naredio je da mu se opremi „Eskilo“, rudni konj, na čijim se širokim leđima moglo sedeti kao na kanapeu. Rekao je da ne stavljaju sedlo, već tri savijena ćebeta da prebace preko leđa. Na tako opremljenoga konja uzjahao je, i sa svojim seizom, u prvi suton, ode pravo u selo. Ja sam ostao u bateriji i sa nestrpljenjem očekivao njegov povratak. U neko doba vrati se seiz sa konjima. Pitam ga, kuda su išli. — U selo. - Šta ste radili? — Gospodin potporučnik večerao... — A ti? — Ja čekao. — S kim ste se vratili? — Pa... ova dva konja... — A ko je jahao? — Gospodin potporučnik i ja. — I još? — Ne video... mrak... Uzaludno je bilo izvlačiti reči, jer on ne bi odao svoga potporučnika, pa da ga stave na najveće muke. Umeo je Aleksandar da podesi svoje držanje. Nekad vikne, drugi put udari, ali zato kad primi platu, on pozove posilnog i seiza: — Ovam’! — zakoluta očima i napući usne. Gleda ih strašnim pogledom od glave do pete, i onda progovori: — Ti! — i upre prstom na jednoga, koji samo zatrepće očima i uvuče glavu u ramena, kao da očekuje da se Aleksandar svom težinom sruči na njega. Ako mi još jednom preturiš sanduk sa stvarima, razumeš... ima da te nestane... Drži ovo! To ti dajem da mi nadoknađuješ štetu, koju činiš. A što ti pretekne, nosi kući. Onda se okrene drugom: — Drži i ti. Dajem ti da odeš u kafanu, da se najedeš i napiješ, jer si me dosta noći čekao gladan i žedan... Pozvao sam svoga posilnoga i rekao mu da ide u stan i donese jednu maramicu iz mog sanduka. A taj se sanduk nalazi baš u spavaćoj sobi gde oni sada sede. — Koga ima tamo? pitam ga, kad se vratio. — Komandir, gospodin potporučnik i još jedna beštija... ona, što ste je zvali „gospa kapetanica“... Pozdravila ve.

177

— A šta rade? — Gospodin kapetan se smeje, a gospodin potporučnik naleva vino i veli: „U zdravlje naše domaćice.“ I kazao vi, da mu se spremi ovde, jer će i on doći vod’, da spava. Naskoro naiđe i Aleksandar, srećan i ozaren. — Ukradosmo je pešacima. Zamolih ga da mi ispriča, kako se obavila ta otmica. — Čekaj!... Posilni!... Skidaj čizme! — Kad raskopča bluzu, Aleksandar poče: — Pođem ti ja odavde, i pravo u stan. Kad tamo... nigde nikog. Pitam posilnoga, gde je gospodin kapetan... Kaže, eto su u zabranu, večeraju. Ništa... Pođem ja tamo, a konje ostavim malo podalje od kuće. Još izdaleka čujem larmu, pesmu, ženski smeh, i podiđe me neko milo. Bre... bre... znaš koliko ih ima!... Sve se poređali: žensko, muško, žensko, muško... Ima deset parova... Jer, znaš, otkada su došle ženturine onim ženjenim, ovi opet nisu mogli da ostanu u selu, već podigli šatore na kraj sela... A među njima, Mica vodi prvu reč. Molim... — I ja trap, do nje... Tada poče jedna da peva, uh!... Padoh u sevdah... gotovo i zaboravih zašto sam došao. Ali najzad, kada zagalamiše oko jednog potporučnika, koji je gledao drugu žensku, a ona se njegova kao naljutila, ja kažem Mici: Onaj propade od ljubavi... Što ga, bre, Mico, napusti. Ovakav se napravio. — I Aleksandar pokaza savijen kažiprst. — „Jaoj srce moje, kaži mu da ću doći — veli mi i poče da se prenemaže. Dobro, kažem joj ja, hajde da napravimo jednu avanturu... da pobegnemo. „Ah, avantura... hoću“ — pristade odmah, ali čini mi se ne toliko zbog njega, koliko zbog „avanture“. Onda se dogovorismo da se ja prvi dignem, a ona posle četvrt časa. Zakažem joj da ću je čekati u mraku, malo podalje. Ona neka samo vikne: uhu. Oprostim se i pođem. Čekam je u mraku, čekam... kad čujem, neki mi se približavaju i razgovaraju. Nazirem, muško i žensko... U, boga ti, gde će me videti, i onda je propala stvar... Ono dvoje objašnjavaju se: „To apsolutno nema smisla, da ti gledaš nju. — A onaj se pravda nešto. „Šta? — veli ona. — Ti misliš, ja nisam primetila kad si je dodirivao nogom!“ — Znaš, jako društvo! I zaneseni tim razgovorom, oni prođoše, te me i ne videše... Kad malo posle, čujem: „U-hu!“ — pritrčim, pa je dohvatim oko pojasa i bacim „Eskilu“ na leđa. Onda pojašem ja iza nje, i udarim mamuz. A „Eskilo“, onaj rudni, kad se zaljulja, zemlja se zatrese. „Lakše, strah me, ne vidim ništa!“ — obgrli ona moje ruke. Tešim je ja da se ne plaši. Ali kako je ona ispred mene, to ni ja ne Vidim, ali znam da „Eskilo“ poznaje put, i osećam kako zemlja pršti pod njegovim nogama. Sjurismo se u potok. „Eskilo“ zapljašti po glibu kopitama kao maljevima, onda polete uzbrdo. Vidim ide sigurnim pravcem te mu popustim dizgine i udarim mamuz. Ugledah i svetlost u bivaku, i u nekoliko skokova stigosmo pred kuću.

178

— A komandir? — Padoše jedno drugom u zagrljaj... jedva se odlepiše. Sav je srećan. Večerasmo i, onda, nema smisla da ostanem više, te dođoh — završi Aleksandar priču. — Ne bi bilo lepšeg zanimanja od rata kada bi uvek neka mlada ženska bila pored mene — govorio je očaran, paleći cigaretu. Lično je gospođa „kapetanica“ sutradan spremila ručak. Posle svršenih poslova u bateriji požurili smo našoj kući. Na stolu je bilo puno cveća i sva je soba mirisala. Aleksandar digao glavu i udiše širokih nozdrva, dišući duboko. A kada komandir iziđe nekim poslom, Aleksandar je privuče na grudi. — Jao... Mico! — Pusti-me, pusti, inače, tužiću te. — Ona se izvi iz njegovog zagrljaja, a zatim mu se koketno unese u lice: — To je trebalo noćas da uradiš, kada smo jurili kroz noć. — Ih! — plesnu se Aleksandar po čelu. Dok je ona nudila sve redom, mi smo, usplamtelih očiju, pratili svaki pokret njen i, kao preporođeni, smejali se neprestano. — E, baš mi milo što smo živi! — ote se iznenadno, ali iskreno iz usta Aleksandrovih. Neko baš tada zakuca na vrata. Uđe posilni komandantov. Reče da je komandant naredio Aleksandru i meni da odmah sa konjima odemo u divizion. — Šta li smera sada po ovoj vrućini, u pola dva časa? — ljuti se Aleksandar. Iziđosmo na drum punih stomaka. Zapahnu nas nesnosna jara, da smo jedva disali. Čekajući da nam dođu konji, skinuli smo kape pa se brisali od znoja. — Sve će nam na nos izaći — veli mrzovoljno Aleksandar. Otidosmo peške u divizion i javismo se ađutantu. Najzad se pojavi komandant, pozdravi nas i naredi da odmah uzjašemo. Jahao je on napred, za njim nas dvojica, a pozadi nas njegov seiz. Išli smo kroz selo ćuteći. Prođosmo pored stanice i, kada iziđosmo na poljanu, komandant potera galop, a mi za njim. Aleksandar mi pokazuje nešto rukom napred i jedva razabrah da jurimo pravo na rečicu, koju treba sada preskočiti. Prikupljam dizgine i odmeravam gde je najmanja širina. Ali, moj je konj iz zaprege i ne izdvaja se od ostalih. Komandant pritrča reci, udari konja korbačem, njegov se belac izvi, potkovice svitnuše i konj se dočepa druge obale... Moj konj ugleda jarugu, pa diže glavu i nesigurno usitni nogama. Hteo bi da skrene, ja uviđam da ćemo se stropoštati, ali konj učini nekoliko krupnih skokova, kao da nabija zemlju, i stade, kao ukopan, na samoj obali, te najahah na njegov vrat. Komandant je već okrenuo svoga konja i čeka da i ja preskočim... I Aleksandar je preskočio, te mi se iza komandantovih leđa smeje. Okretoh konja. Onda se ponovo zaleteh. Ali konj je video preponu i još odmah skrenu, hteo bi u štalu, te ga jedva zaustavih. Komandant uporno čeka i veli: — Za moga ordonansa oficira ne sme da postoji prepona.

179

Rekoh mu da je moj konj uzet iz zaprege i da nije naučio na prepone. — E, sad ćeš ga naučiti — veli prkosno komandant, i dobaci svome seizu korbač da mi ga doda. Od ljutine razmahnuh korbačem. Vikao je nešto komandant, ali ja nisam slušao, već objahah u širokom luku, pa se zaleteh. Pred rekom zarijem mamuz i ošinem korbačem, konj pokuša da skrene, ali ja povukoh dizgin, da mu gotovo iskrivih glavu. Još jednom ošinuh, konj se prope, i sručismo se zajedno u rečicu. Srećom izvukao sam nogu iz uzengija na vreme, ali leđa moja ležala su u vodi. Konj se diže i u trku odjuri u štalu. Ja peške pređoh na drugu obalu. Komandant me zapita da se nisam ugruvao. Rekoh mu da još ništa ne osećam. — A, to za tvoje godine nije ništa — teši me on. — Kada sam ja bio mlađi, padao sam, i nisam znao za sebe. — On se okrete svome seizu: — Sjaši i daj konja gospodinu potporučniku, a ti se vrati. Prilikom uzjahivanja osećam kako su mi le đ a zategnuta, a u desnom ramenu laki bol. Išli smo hodom dok ja ne prikupih dizgine. Onda komandant opet potera galop, pa se zalete u jednu šumu. Ne znam kuda pre da gledam, da li tamo gde treba konj da naiđe ili na grane, da me ne zakače. Aleksandru spade kapa sa glave. On ne može da zaustavi konja i čujem kako viče da ja zadržim svoga. Jurili smo preko nekih požnjevenih njiva, preskočismo jednu vrzinu i najzad sjurismo se opet kod stanice. Brektali su konji i grcali, izdužujući vratove da bismo im popustili dizgine, a sa vratova njihovih je kapao znoj, izmešan sa belom penom. Pred divizionom sjahasmo. — Gospodo, izvolte ići! naredi komandant, bez ijedne reči više. — Jašem i razmišljam nešto — veli Aleksandar, kada ostadosmo sami. — Znaš... sigurno su ga izvestili da je ona ženska došla kod nas. On neće da nam otvoreno zameri, ali treba na nos da nam iziđe. Ali, baš me briga... On muči nas, ali još više sebe. Bre, kakav si — zastade Aleksandar da mi vidi leđa, i poče da se smeje. — Sva su ti leđa uvaljana u blato, da podsećaju na geografsku kartu. Rešavao se Aleksandar da krene za Beograd. Ali iz diviziona su stigla naređenja kojim su nagoveštavani skoriji događaji. Traženi su hitno izveštaji o stanju ljudstva, stoke i materijala. Naređena je i sprema za glavnu smotru... Bili smo zauzeti po ceo dan... Zapoveđeno je da oženjeni oficiri udalje odmah svoje porodice. Jednoga dana, na našu žalost, otputovala je i „gospođa kapetanica“. U toku najvećih priprema, sasvim iznenada, bio sam premešten u artiljerijski puk Šumadijske divizije...

180

ZEMLjA JE UZAVRELA ... „Narodi će se zakrviti i na zemlju će udariti golema sila. Sela i gradovi će goreti... Majke će ludeti, gledajući kako dušmani kolju decu njihovu... Opusteće polja i njive... I vikaće živi: ustanite mrtvi da legnemo u grobove vaše.“ Pronosi se legenda od usta do usta. Pričaju da je to proročanstvo nekog vidovitog seljaka, i što je on dosad prorekao, sve se obistinilo... Ili je priča stvorena u mašti naroda, koji predviđa nesreću, ili da tešku neman lakše podnese, zanoseći se nadom da će opet nastati srećni dani. Meseci su prošli u iščekivanju novoga rata. Vojnici su išli na odsustvo, milovali decu svoju, želi žito i očekivali berbu kukuruza... Neprijatelja se više nisu plašili i sa prezrivim osmehom govorili su o minulim događajima... A oni koji su čuvali granicu, prestali su i da pucaju na carske vojnike. Ali od nekog vremena kružili su čudni glasovi. Na obalama Dunava i Save videla su se na neprijateljskoj strani neka kretanja, nove uniforme... Obustavljena su odsustva. Pričalo se da se i Bugari spremaju. Protiv koga?... Zar nisu već jednom platili skupo izdajstvo svoje?... Ili oni misle da se pomoću tuđe sile svete izmučenom narodu srpskom? Na severu se gomilale armije nemačke i austrijske, na istoku i jugu bugarske. Da li će se obistiniti proročanstvo? Bilo je to septembra, hiljadu devetsto petnaeste. Hitno smo krenuli. Promicali smo putem, pored visokih zrelih kukuruza, praćeni pesmom prepelica. Večernji povetarac, ispunjen mirisom uvelog lišća, pirkao je. Išli smo ka železničkoj pruzi. Ali niko nije znao na koju ćemo stranu, da li ka severu, prema Nemcima, ili na jug, prema Bugarima... Stariji oficiri koji su jednom već bili u ratu protivu Bugara, pričaju scene iz krvavih borbi. Potpukovnik Petar, komandant diviziona, veli: — Ginu, brate, kao stoka... Sada, u borbi sa Austrijancima, redak je bio slučaj da se njihova pešadija približi bateriji. Ali u borbi sa Bugarima, to je gotovo svakodnevna pojava. Napadaju tvrdoglavo, iako je očigledno da će svi izginuti... Mi, mlađi, iz potaje priželjkujemo da nas upute na severni front. Ma bili tamo i Nemci... Kada stigosmo na stanicu, lokomotive su bile okrenute jugu. Otpočelo je odmah žurno ukrcavanje. Za vreme utovarivanja jurili su vozovi puni vojnika, jedni na severnu, a drugi na južnu stranu. — Ovo neko kao da ranžira kadril — veli poručnik Luka. — Biće tebi kadril, ako se na putu počukamo — dobacuje u šali potporučnik Vojin. — Vala, kakav si baksuz, može i to da nam se desi. — Ja baksuz!... A sećaš li se kod Šapca, kada nam ti dođe u bateriju!... Dotle beše mirno. Ali toga momenta htedosmo svi da izginemo.

181

— Pazi, molim te, pazi — namiguje potpukovnik Petar — kako se dživdžani svađaju. — Okrete se potporučniku Vojinu: — A to je bilo onda kada sam ga ja uputio. — Jest, jest, baš tada — upade poručnik Luka — kad su njih trojica stajali na osmatračnici i gađali jednoga konja, a nisu videli kolonu da im se približava... — E, šta ćeš — veli jetko potporučnik Vojin — dao ti Bog da si u pozadini, pa bolje vidiš. — Tako, tako ti njemu! — dobacuje kapetan Velja, komandir Vojinov. — Onda se okrete Luki. — A, ded mu sada odgovori. — A što pozadina, bili smo na istoj liniji... — Glavno je, nisi bio na nišanu. — Ja predlažem da se njih dvojica porvu, i ko bude jači, taj je u pravu — predlaže kapetan Vojko. — A, ne znate vi kako je on čvrst, iako je onako mali — brani kapetan Velja svoga vodnika. — A Luka je visok, ali sav mlitav... — I dukat je mali, ali vredi — smeje se Vojin. — Jest, bato, ali da te lupim petodinarkom, ti bi se preturio. A-ha!... Kipislcauf! — dobacuje Luka, upotrebljavajući ovu uzrečicu kao sigurnu potvrdu. Smeje se i potpukovnik Petar i govori polako da ga oni ne čuju: — E, uživam kada se njih dvojica prepiru. Drugovi su iz detinjstva, i večito jedan drugom oponiraju. A ne mogu jedan bez drugoga. Tako smo razgovarali iz duga vremena sedeći na kamenju pored železničke pruge, dok su vojnici utovarivali topove. I ova kompozicija krete. A onima koji ostadoše naređeno je da krenu putem do stanice u Lapovu, gde će i za njih doći nova kompozicija. U ovoj grupi zatekoh se i ja. Stigosmo u Lapovo po noći i podigosmo bivak odmah iza stanice, očekujući svakog časa pokret. Ali za nas nije stizalo nikakvo naređenje. Ceo sledeći dan sedeli smo na stanici i posmatrali vozove. Pod Beogradom su otpočele borbe i izbezumljeni narod je bežao. Stiže i jedna kompozicija sa izbeglicama. Majke su vukle decu, noseći sobom u denjkovima najpotrebnije stvari. Devojke bledih obraza, uvelih lica i zastrašena izgleda, odevene svakako na brzu ruku, silazile su zbunjene. Plač dece razlegao se na svim stranama. Sav taj nejaki narod stajao je neodlučan na peronu, ne znajući na koju stranu da krene. Imalo je žena koje su kršile ruke od bola za izgubljenom kućom. — Hajde, hajde, sklanjajte se! — naređuje komandant stanice. — Pa kuda ćemo? — veli očajna majka. — Gospođo, ja o tome ne mogu da vodim računa. Izlazite odmah! — kaže im grubo komandant stanice. — Polako, gospodine kapetane, nemojte ni vi tako! — prilazi komandantu potpukovnik Petar.

182

— Gospodine potpukovniče, ovuda prolazi dnevno sedamdeset vozova, a ja odgovaram za red. — Sve ja znam, ali vi vidite da je narod izmučen, pa nemojte da podstičete vatru! — Onda se obrati ženi blagim glasom: — Molim vas, gospođo, bolje će vam biti ako iziđete izvan stanice. Hej, vojnik... Pomozi gospođi... E, tako! — Naučite me, ljudi, šta ću sa ovim crvima — zavapi majka, pokazujući na decu, koja su je držala za suknju. A stanični signal je uporno zvonio, nagoveštavajući novu kompoziciju. Naskoro ulete lokomotiva vukući beskrajan niz zatvorenih vagona iz kojih su virile konjske glave. Ili su na otvorenim vratima teretnih vagona stajali vojnici i radoznalo posmatrali gomilu. Jurile su kompozicije kao pomahnitale... Imao se utisak, kao da je cela zemlja uzavrela i usplamtela i svaki pojedinačno se oseća ništavnim prema opštem zamahu... Jedna žena tiho ječi i lako se nija. Kada naiđe neki voz, ona kao izbezumljena trči pokraj vagona i viče: — Mile, sine Mile!... — i sva slomljena, i onako razbarušena, vraća se povodeći se i seda na klupu ispred stanice. Kažu, danima ona čeka, ne bi li joj slučaj povratio izgubljeno dete. U stanici se opet zaustavi jedan voz dolazeći sa juga i narod pokulja iz vagona. Komandant objašnjava i moli da se sklone, a on će objaviti polazak. Ovi dolaze iz pograničnih varoši prema Bugarskoj i mešaju se sa izbeglicama iz Beograda. Pričaju da su Bugari mobilisali i veruju da su borbe već otpočele. A oni znaju krvoločnost Bugara... Onda naiđe voz sa ranjenicima iz Beograda. Iz vagona vire umorne ili uvezane glave vojnika. Govore ranjenici da sada na Beograd napadaju Nemci i pokušavaju prelaz velikim snagama. Sa zaprepašćenjem pričaju o strašnom dejstvu nemačke artiljerije. — Ovde se ne biju više srca junačka, već fabrike čelične industrije — objašnjavao je jedan rezervni oficir. Ostali ćute, kao da još ne mogu da dođu k sebi od silnog iznenađenja. I ranije smo slušali priče ranjenika, koji su, pod utiscima teških trenutaka, preuveličavali događaje. Ali sada i sami uviđamo da se događa nešto teško, što prevazilazi naše slabe moći i sa pritajenim strahom pomišljamo na prvi sudar. A lepo je sedeti daleko od fronta. Sa neskrivenom zavišću govorimo o ovome komandantu stanice. Ali ljudi u pozadini su sebični. Svi se oni staraju da nam što brže pripreme odlazak, kako bismo im mi svojim životima omogućili spokojniji opstanak. Kao da smo mi na teretu čovečanstvu. — Gospodo, uputio sam pitanje Vrhovnoj komandi šta ću sa vama — veli nam komandant stanice.

183

Kada ostanemo sami, čudimo se i mi zašto nema nikakvog naređenja za pokret. Već tri dana sedimo u mestu, a krvave borbe se vode pred Beogradom. — Ja mislim da je to zbog tebe. Čuva te Vrhovna komanda za seme — dira Vojin poručnika Luku. — Jakako, bato. Neće valjda da vodi računa još o tebi, koga svaki patak može da kljune u „rikverc“ — veli pobedonosno Luka. Četvrtoga dana začusmo neku galamu na stanici i vojnici potrčaše. Vele da je baš sada prošla jedna kompozicija u kojoj su bili vojnici našega puka, i odoše ka Beogradu. Naiđe i druga, i mi poznadosmo vojnike. Mašu nam rukama, viču iz vagona, a poručnik Branko nagnuo se kroz prozor i dovikuje nam, smejući se: — Zabušanti! Iz nekih razloga našu diviziju prebacuju sada na severni front. Oko podne stiže naređenje da i mi budemo spremni za polazak. Pravac kretanja je saopšten najstarijem oficiru i tačno u pet časova kretosmo i mi. Bila je već ponoć kada se naš voz zaustavi na jednoj maloj, neosvetljenoj stanici. Rekoše nam da smo na krajnjoj granici do koje voz sme da naiđe. Iduća stanica je već izložena artiljerijskoj vatri. Pri škiljavoj svetlosti fenjera otpoče izvlačenje vozova i stoke. Radilo se u tišini. Čulo se samo zveckanje lanaca, lupa kola i sanduka. Naiđe i ađutant, koji je trebalo da nas odvede u sastav puka. Priča ađutant, tek što su stigli na bugarsku granicu, vratili su ih odmah i sada se nalaze u selu Skobalju, prema Nemcima. Sutra baterije treba da izlaze na položaj. Posmatrali su, kaže, gađanje nemačke artiljerije. Dejstvo je poražavajuće. Smederevo su Nemci već zauzeli i borbe se vode sada na našoj strani. Slušamo i ćutimo... Imamo utisak kao da smo razapeti, a nešto moćno i teško navalilo se na naša slaba pleća... Stoji naša jedinica na drumu, pa nam izgleda kao maleni trunak prema beskrajnoj tmini, kroz koju nečujno gamižu utvari sa svih strana, hiljade ih je... milioni, da nas staru, unište. — Šta misliš ti, „Kipislcauf“, na ovo? — zapita neko iz mraka poručnika Luku. — Ja mislim — veli Luka ozbiljno — da zamolimo popa Momčila za jedno molepstvije, da Bog podari svakome od nas po tri života. Onda pojahasmo konje i kretosmo lagano kroz mračnu noć, nepoznatim putem, u tešku neizvesnost..

184

NE, BOGA RADI! Proveli smo osam meseci u zatišju, u potpunome miru. Sada krećemo u novi rat. Naše je raspoloženje sasvim drugojače od onoga godine devetsto četrnaeste. Onda se pesma orila, a talas oduševljenja vitlao nad zemljom Srbijom. Ljudi nisu imali ni maglovitu predstavu krvavoga razbojišta. Nagla promena, zajednički život drugova istih godina, istovetnih duševnih uzmaha, činili su ljude razdraganim, i bujao je kolektivan zanos, koji je gušio svaki uzmak i slabiji drhtaj srca. Sada, vojnici su uzdržljivi i hladni. Mučaljivo i teško iskustvo prošlih dana naučilo ih da trezveno misle. Kada bi se pitali, rekli bi primirene savesti: dosta je bilo... Ali treba nanovo braniti zemlju i oni polaze u susret smrti promišljeno. Bez pesme i ratnih pokliča. Rano izjutra izjahali su komandanti i komandiri baterija. Sa susednoga brega posmatrali su položaje i strahovito dejstvo nemačke artiljerije. Ispred nas protezala se zmijasta zaravnjena kosa, čiji se desni bok, negde u daljini, spuštao postepeno i gubio između topola, u ravnicama Morave. Na blagoj padini prema nama, između zlatnožutih kukuruzišta, blistali su zeleni vinogradi. Pirkao je jesenji povetarac. Sunce zracima svojim kao da je milovalo krcato vinogorje. Blizu vrha nazirali smo u jednome vinogradu neku našu skrivenu bateriju. — Od one baterije pa desno razmestiće se baterije našega puka — govorio je komandant komandirima baterija. Na kosi, u blizini one baterije, kuljnu zemlja izmešana sa dimom I crni stub izvi se kao da iz zemlje kulja. Još jedan, drugi, treći... Gr-ru... Gr-r-r-u, odjeknuše eksplozije teških neprijateljskih granata. Potom tišina. Zanemeli posmatramo i slušamo samrtnu huku... Vetar pirnu i nekoliko uvelih listova padoše među nas. Komandant se obrati meni: — Uzmite jednoga ordonansa, obazrivo priđite onoj bateriji i pitajte iz kojega je puka. Kretoh sa podnarednikom Grujom. Siđosmo u jarugu. Onda pođosmo uz kosu ka onoj bateriji. Pred nama je drhtala zemlja od eksplozije razornih zrna. Sa strepnjom išli smo lagano, osluškujući šum granata kroz vazduh. — Bogo mili, ala grokće — progovori podnarednik Gruja. Sa jednoga uzvišenoga talasa zemlje ugledasmo topove one baterije. Ljudi se behu sklonili u zaklon. Pozadi baterije suknuše iz zemlje četiri crna stuba dima, razbacujući ogromno komađe zemlje. Od strahovite eksplozije osećamo kako nas zapahnu vazdušni talas. Dah nam zastade. Stojimo neodlučni, ne usuđujući se da krenemo dalje, jer nam se čini da će nas onaj zamah i prasak zrna od četrdeset i dva santimetra zbaciti kao perce sa konja. Ali zapovest se mora izvršiti. U razmaku eksplozija kretosmo, zverajući na sve strane ne bismo li čuli let granate... Vidimo kako vojnici one baterije istrčaše kod topova i počeše pucati...

185

Sada je nemogućno prići... Još se oni nisu ni sklonili, a baterija utonu u dim i prašinu. Mi nesvesno okretosmo konje pred ovom navalom čelika. Jedna granata udari negde levo od nas, i kao munjom ošinuti, skretosmo naglo nadesno, pojurismo kroz neku vrzinu, i jedva se zaustavismo u jednom kukuruzištu. Ušli smo već u opasnu zonu. Sagibamo se od strašnog praska i vijamo besciljno, kao zveri kad ih progone. Konji drhte, a i mi smo usplahireni. Veli Gruja: — Kad bih znao da mene gađa, umeo bih da se čuvam. Kad ovako obasipa, čovek da izgubi glavu. Dogovaramo se da sačekamo kad paljba malo prestane, a tada da se zaletimo i u prolazu zapitamo... Pred nama je jedan vinograd. Gledamo kako čitavi čokoti odleću u vazduh. Stabljike trepere kroz onaj dim kao mrtvačke kosti. Strepimo pri pomisli, ako onaj slučajno samo malo poveća daljinu. Prisetih se tada da nas oficiri posmatraju sa brega pozadi. Osetih se posramljen, pa već izbezumljen viknuh: — Hajdemo! — i udarih konja. Nešto strahovito grunu levo. Nisam svestan sebe, a konj juri trkom. Nešto preskoči... Čini mi se nikad kraja ovoj jurnjavi, a baterija kao da odmiče ispred nas. Vazduh pišti kao fijuk one granate, sagibam se, sada će... sad... Nervi su kao strune, i, preda mnom, najednom ispade baterija. Vojnici nešto viču i mašu rukama, sigurno da se sklonimo. Začuh kako Gruja viknu: — Koja je baterija? — Drinska... Bežite! Jedan oficir viče ljutito iz zaklona, ali mi proletesmo kao vetar, skretosmo nizbrdo... Zgrčismo se od užasa. Pred nama suknu plamen, jedan, dva,... četiri, a u ušima nešto pisnu od strahovitoga treska, kao da se brdo prolomi. Nesvesno zategoh dizgine, dok Gruja protrča i viknu da bežimo levo. Opustih dizgine, konj opruži vrat. U trku naletesmo na živu ogradu, konj poklecnu, ja se odvojih od sedla i, kao bačen, tresnuh sa one strane ograde o zemlju. Valjda je samo iskra svesti treptala. Pokušavam da se dignem, ali me nešto neodoljivo vuče zemlji, i, oslonjen na ruku, kretao sam glavom, dok mi je u ušima nešto pištalo, a pred očima treperile raznobojne iskrice. Pipnuh se po glavi i grudima... Živ sam... Setih se odmah da na ovome mestu mogu poginuti. S naporom se podigoh i tada ugledah konja, koji je stajao pozadi i sav drhtao. Dohvatih ga za dizgine i pođoh trčeći nizbrdo. Gruja mi je jurio u susret. Šta je sa vama? — On skoči sa konja, i poče da briše prašinu sa moga odela. Reče mi da jedne epolete nemam. Htede da se vrati, ali ga zadržah, i pođosmo peške niz kosu. Začusmo neke čudne glasove, kao viku, te zastadosmo... Ugledasmo jednoga starijega čoveka razbarušene kose, razdrljena odela, koji nam žurno priđe, i

186

poče govoriti neke nerazumljive reči. Bio je u seljačkom odelu. Govorio je nešto o svome imanju, o bogu dušmaninu, prizivao svece, pa se najednom dohvati za odelo i poče ga cepati... Onda iznenada skoči na Gruju i dohvati ga rukama za gušu. Ja prihvatih dizgine njegovoga konja. Gruja razmahnu snažnim rukama, tresnu ga o zemlju, u magnovenju skide pušku, i uperi je u grudi bezumnoga čoveka. A onaj ispusti strašan krik, i, dižući ruke, povika: — Ne, Boga radi! Gruja spusti pušku, ali ga je netremice posmatrao... Onaj se pridiže, gledajući u cev puške, i lagano odmače, pa viknu: — Narode... narode, dođi i nosi, uzmi... Sveti Ilija... Bio je svakako neki od onih mirnih ludaka, koji služe na uveseljavanje sela, a sada je, pod utiskom ove paljbe, sasvim pomahnitao. Uzjahujući konja, Gruja kaže: — Slavu mu, ostadoh čitav gore, a ovde zamalo da nastradam od ovoga ludaka. Komandant je otišao sa onoga mesta gde smo ga ostavili. Jedva ga pronađosmo. Priđoh mu i saoptptih za onu bateriju. Ali on, i ne gledajući me, kao da ga se ne tiče to što mu saopštavam, progovori: — Aha, dobro! — i produži razgovor. ROVOVI SU OSTALI PRAZNI U toku noći baterije su izišle na položaj i već sutradan otpočele dejstvo. Ali još istoga dana pojavila se jedna nova, dotle nepredviđena neman. Bili su to aeroplani. Obično oko deset časova počnu leteti, i kao što orlušina šestari tražeći svoju žrtvu, tako su i oni preletali preko položaja, i počinjali da se viju nad nekom baterijom. Tada bi započela dejstvo i neprijateljska artiljerija. I niko nije mogao pomoći našoj bateriji, jer je neprijateljska artiljerija gađala sa takve daljine da ni pucanj topa ne čujemo. Purnja zemlja, razlama se vazduh, lete komadi zemlje izmešani sa delovima ljudskoga tela. Ali ipak, niko od vojnika ne uzmiče od topova. Posmatramo jednoga dana agoniju susedne baterije. Tek će potpukovnik Petar reći: — Ovo su samo generalne probe. A tek kako li će biti, kad nastupi „premijera“. — On značajno klimnu glavom i pućnu jednim krajem usana. Luka upade: — Veliki maler nam je napravio Tanasko Rajić... — Vala, zaista, zbog neke tradicije svi ćemo izginuti. Zašto se ne naredi da se ljudi sklone od topova negde pozadi, kad i tako ne mogu sada da dejstvuju! — odobrava Vojin.

187

— Hvala bogu, da se i vas dvojica u nečemu složite! — dobacuje kapetan Velja. — Eh, zort ih je složio. Znaju oni da će sutra mečka i pred njihovom kućom da zaigra! — dira ih poručnik Branko. — Baš mi je milo što ti jedva čekaš sutrašnji dan, da isprsiš tvoj junački „rikverc“, kipislcauf — odvrati mu poručnik Luka. Kad izvrši detaljno osmatranje, aeroplan odleti. Onda doleti novi, koji kruži nad nekom drugom baterijom... Ili aeroplan počne da šestari nad pešačkim rovovima, gde granate ogromnih težina razaraju ili raznose po vazduhu improvizovane zaklone, kao da su od peska napravljeni. Bio je to mučan prizor, kad pešaci pronose delove tela svojih drugova, pa ređaju uz neku strnjiku, da bi ih raspoznali. U početku su radili marljivo, savetujući se da li neka glava pripada ovom ili onom trupu. Ali ljudi su se najzad zamorili i otupeli, te su docnije sve obezglavljene leševe, zajedno sa delovima tela, bacali u opštu rupu, nad kojom je udaren krst, gde bi pisalo: vojnici te i te čete, poginuli za otadžbinu. Jednoga dana, bila je kiša, ona sitna, jesenja, i voda se mlitavo istezala iz oblaka kao rastegljivo ulje. Sipila je po granama, odakle su padale krupne kapi i telo se ježilo od vlage i hladnoće. Potoci su žuborili, zemlja je bila raskvašena da su noge zapadale do članaka u pustu pištalinu. Pod težinom olovnih oblaka i ogromnih granata, duša se skupila i zanemela, kao da smo nad nekom ogromnom provalijom na kraju sveta. Zadesio sam se u štabu puka, gde su se sa ađutantom vodili razgovori o utrošku municije. Opet su se oni iz pozadine pravili važni, i hitno tražili obaveštenje za nekih dvadeset granata, koliko se javila razlika između utroška i prijema. — Ja!... kao da su te granate kobasice, te ih komandiri pojeli — ljuti se ađutant puka. — Ili će istorija praviti pitanje, da li je na kosi „Vrbovac“ utrošeno dvadeset granata više ili manje. Kod komandanta puka bio je došao komandant divizije. U toku našeg razgovora, ušao je žurno komandant diviziona. — Gospodo — obrati nam se uzrujanim glasom — izveštavaju da je ovoga momenta jedan bataljon napustio položaj i rovovi su ostali prazni. Najhitnije požurite da vratite delove bataljona i da mi dostavite imena oficira koji su napustili položaje. Bez ijedne reči pojahasmo konje, i pojurismo na razne strane. Silazio sam prema nekoj uvali i baš u potoku ugledah jednu grupu vojnika. Ne više od jednog voda. Među njima je bio i jedan potporučnik, gotovo dečak. Bili su žalosna izgleda. Lica im zarasla u bradu, bleda, obrazi upali, a oči zverale zastrašeno. Odelo im uvaljano u blato. Čak i lice i ruke. Bili su mokri do kože. Zaustavih naglo konja. Onda zvaničnim glasom, u ime komandanta divizije, naredih da se odmah vrate. Ali oni su me gledali tupo, kao da ne razumeju šta

188

im govorim. Ponovio sam naredbu i još naglasio da je položaj bez ljudi i da neprijatelj svakoga časa može preći. — Znam, gospodine — obrati mi se potporučnik, jer ispod haveloka nije video moje znake. — Ali bataljon ne postoji više... Ako sa ovo malo ljudi mogu da štitim front celoga bataljona, onda idem — govorio je iskreno. Osetio sam toga momenta divljenje prema ovom dečaku. Vojnici su nas netremice gledali, gotovi da sleduju zapovestima ovoga mladića. A kiša je lila, pa im se cedi niz lice i odelo, koje je već davno bilo zasićeno vodom. Savetovao sam im blagim i prijateljskim glasom da se vrate, dok ne stigne popuna. Koliko da skinu odgovornost sa sebe. Ali sam i sam uviđao, koliko se mnogo traži od ovih jadnih ljudi, jer će svi izginuti pre no što ih i uzmu na odgovornost. — Hajdemo nazad — obrati se potporučnik svojim ljudima. Vojnici bez pogovora pođoše. Tada zaustavih potporučnika i zapitah ga za ime. On me upitno pogleda i trepnu očima. Sasvim polako izgovori svoje ime. Ja izvukoh notes da zapišem. On se odjednom prenu. — Molim, zašto će vam?... Gospodine, ja ću pre poginuti nego što ću dozvoliti da se o meni govori kao o beguncu. — Njegove oči se napuniše suzama. — Ja... ja... Četiri dana bombarduju naše rovove, i to su sada grobnice pune leševa... Dali smo više no što ljudska snaga može izdržati. I niko se ne seća da nas odmeni... Traže još?... Dobro!... Zabeležite: ja se zovem Stanislav Petrović. — Reče odlučno i okrete se vojnicima: — Napred! Osećao sam se malen prema ovome velikom dečaku. Bilo me je stid. U meni je nešto naviralo... obodoh konja i stigoh ga. Sjahao sam, onda izvadio notes, i pred njim iscepah list. Zatim, pružajući mu ruku: — Druže, mi se danas nismo sreli... — Nadam se, i daće Bog da se vidimo pod drugim okolnostima... — Zdravo! — Zdravo! Pogureni i mokri, zavrnutih šajkača, odmicali su pešaci, izvlačeći s mukom noge iz žitkog blata. Odoše u one grobnice pune leševa, da i oni ostave tamo svoje izmučeno telo. I on s njima. Stanislav Petrović, mlad potporučnik od dvadeset godina... Okretoh se unazad, radostan što nisam u njihovoj koži. Ali kada bih bio neko, naredio bih da se ovekoveči figura mladog, pogurenog pešaka, u izgužvanom šinjelu i zavrnutoj šajkači, sa poderanim opancima i ispalim prstima. Vraćajući se sreo sam ađutanta. Predložih mu da ne odajemo imena, ma bili kažnjeni, jer je i ta kazna ništavna prema onome što oni podnose. Uđosmo u sobu gde je bio komandant.

189

— Gospodine pukovniče — poče prvi ađutant — izvršio sam zapovest. Sreo sam samo ostatak jedne čete sa đakom podnarednikom i, na moj poziv, vratili su se odmah na svoje mesto. — Dajte mi njegovo ime! Ađutant se uzvrda. Poče da pipa po džepovima, kao da nešto traži. Onda napravi zbunjeno lice i reče: — Gospodine pukovniče, izgubio sam cedulju. — Lepo, bogami! — klimnu komandant glavom i pogleda strogo ađutanta. Zatim se očima obrati meni. — Gospodine pukovniče, sreo sam samo jedan vod sa potporučnikom. Ostatak čete je izginuo. I oni su se vratili na položaj. — Njegovo ime? Osetio sam laku drhtavicu pred ledenim glasom komandanta divizije. Brzo se pribrah i odgovorih: — Zaboravio sam da zapitam za ime. Čini mi se da ni trepnuo nisam, kad sam izgovorio ovu laž. Komandant učini jedan nervozan pokret, pa nam se obrati ljutitim glasom: — Tako se, dakle, izvršuje zapovest!... Jedan izgubio, a drugi zaboravio? — Na licu komandanta javi se grimasa kao da nas omalovažava. — Slušajte!... U drugim prilikama ja bih možda cenio vašu odanost prema svojim drugovima, čija imena nećete sada da odate. Ali ne zaboravite: mi ne ratujemo ni za moj, ni za račun vas dvojice, već sada branimo državu. A pred imenom otadžbina, sasvim su beznačajne ličnosti: Janka, Marka, Petra, Pavla... — zastade, gledajući nas strogo. Čini mi se, hteo je još nešto reći, ali ga je zagušila ljutina i samo kroz zube progovori: — Idite! NOVO KOSOVO POLjE Prestala je najzad kiša, ali su granate najtežih kalibara sve žešće rile po rovovima i okolo topova. Naša je artiljerija tukla bez prestanka njihovu pešadiju i držala je još uvek na izvesnom odstojanju. Jednoga dana javi nam se jedan pešak: – Pomlati nas njihova artiljerija i ostade nam žalba što ne možemo da se naplatimo njihovoj pešadiji. Tačno, u određeno vreme, otvarala je paljbu nemačka artiljerija. Obično u osam časova, pa do podne. Onda od dva časa do pet. Niko nije bio pošteđen njenih granata. Sa jezom smo pomišljali na onaj dan, kada će nastupiti „premijera“ — kao što reče potpukovnik Petar.

190

I jednoga dana, septembra meseca, kao da se zemlja prolomi. Ama na jedan mah. Na prostoru od jednoga kilometra padao je čelik praiskonskim besom, uz grmljavinu, rijući svaku stopu zemlje. Slabi zakloni leteli su u vazduh. Delovi ljudskog tela razbacivani su na sve strane. Od zaglušne huke, rike i lomljave nije se čuo ni jauk ranjenika. Živi su zanemeli od užasa, pribijeni uz zemlju. Svakoga časa zahvaljivali su Bogu na milosti što im je podario još koji sekund života. Nad razbojištem se razastrla magla od dima i prašine, kroz koju se video povremeni blesak naših topova. Iako potamneo kao zemlja, potpukovnik Petar se šalio da bi ohrabrio nas mlađe. Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i stotinama kuglica zaprašta oko nas. Svi smo se prilepili za zemlju. Jedino je ostao potpukovnik Petar i grizao donju usnu. — Ah, strašno! — progovori Luka, pa se obrati potpukovniku Petru: — Ja mislim, nije preporučljivo da se pravite Kraljević Marko. — Svakome je određen suđeni čas, Lukijane. — Ja se staram da ne dođe tako brzo... Jedna teška razorna granata rinu u blizini i uz gromoviti tresak izbaci zemlju, čiji komadi padoše i među nas. — Kako, kako? — zapita nekoga telefonista. — Poginuli?... Koliko ranjenih? — okrete se potpukovniku: — Javljvaju iz šeste da je izginula posluga trećeg topa, a potporučnik Vojin ranjen teško u glavu. — Uh, bogamu! — progovori neko. — Naredi da se potporučnik Vojin donese odmah ovde! Od treska jedne granate pribismo se nesvesno jedan uz drugog. — Luko, skreni pažnju komandiru četvrte baterije da se na levoj ivici šume vidi kretanje pešadije. — Alo, alo... alo... alo, četvrta! — okrete se nama: — Izgleda prekinuta žica. Telefonista Bonga, nađi brže prekid. Pred otvorom zaklona neko se kretao. Ugledasmo kako vojnici nose potporučnika Vojina. Bio je gologlav, a lice mu se nije videlo od krvi. Sa čela je, u širokim mlazevima, tekla krv i natapala njegov šinjel i vojnike koji su ga nosili... Spustiše ga na zemlju. Nespretnim rukama peremo njegovo lice i ružičasta voda juri preko odela... Pojavi se sveža rana kao uzorana brazda na levoj slepoočnici. — Dobro je, nije ušlo duboko. A u neposrednoj blizini našoj se krši i lomi, i mi, drhtavim rukama, vezujemo grubi zavoj oko glave ranjenika. — u vojsci su nas naučili kojekakvim tričarijama, niko nam ne pokaza kako se pravi zavoj — ljuti se Luka. — G-r-r-u... g-r-r-ru — prolama se vazduh i jed no teško hrastovo stablo se povi, gotovo da nas poklopi.

191

— Alo, alo, četvrta, javite komandiru da se na ivici šume opaža kretanje neprijateljske pešadije. Tu-u-u, tu-u, svira telefon i telefonista ja vlja da je ranjen komandant prvoga diviziona. Jedan od onih sprovodnika priča da je šrapnel udario iznad samog topa i pobio svu poslugu. Pukim slučajem je samo potporučnik Vojin ranjen. — Nosite ga brzo! — naredi potpukovnik Petar. Gr-r-r-u! — trese se zemlja. Sada još žešće, još strašnije. Lica naša su potamnela, a pogled neodređeno bludi, kao posle neke teške bolesti. Ali niko ne uzmiče, dok se neprijatelj ne pojavi da nas pobije. Valjda smo zato ovde i postavljeni. A teško je, neshvatljivo mučno. Glavu zanosi neizmerni teret, i u ušima neprekidno bruji od silnoga treska i potresa vazduha. — Vode kapetana Vlaskoja, sigurno ranjen... — Da nisi ranjen? — zapita ga potpukovnik Petar. On samo uzdahnu i klimnu glavom. — Raskopčajte mu bluzu! Pipamo ga, zagledamo, ali nigde krvi. — Evo na čakširama krv, svlačite ga — povika Luka. Položismo ga na zemlju, ali na njemu ne nađosmo rane... Ležao je on kao mrtav, gotovo bez svesti. — Ostavite ga malo na miru, to je jaka kontu zija. A gde je udarilo? — zapita komandant vojnika. — Baš uz nas... — Otkud na njemu krv? — Jedan je poginuo, a ima i ranjenih... — A da nisi ti, bre, ranjen? — Nisam... — Otkuda ti krv na ruci? Vojnik pokuša da digne ruku, tada preblede, i zabezeknuto pogleda. A kada mu skidosmo bluzu, ugledasmo ranu na mišici. Od muke se nasmejasmo. — To ti je ono: „Bolan zdravog nosi!“ — pokušava da se našali poručnik Luka. — E, nije baš tako. Kontuzija je teža od mnogih rana — kaže potpukovnik Petar i pokaza na kapetana Vlaskoja, koji je nepomičan i bez svesti ležao na zemlji. Vojnici žurno odneše i kapetana Vlaskoja. Vidimo neprijateljsku pešadiju kako nastupa u skokovima. Neke naše baterije, iako već na izdisaju, gađaju. Od gruvanja topova i strašnih eksplozija ne čuju se više pucnji pušaka. Sa baterijama je izgubljena svaka veza, i sada, bez ikakve uloge, stojimo u ovoj rupi sličnoj grobnici. Osećamo se kao osuđenici na belom hlebu... — Javljaju, da je poručnik Janko teško ranjen — izveštava telefonista.

192

Gr-r-ruuu! Ni broja se ne zna ovim eksplozijama. Drhtavica obuzima telo. Lukine usnice su pomodrele. Gru-u! Eksplozije se sustižu, i pred nama, u visini pešačkih rovova, zemlja kao da gori. Iz pešačkih zaklona niko se ne pojavljuje. Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru! Kovitlaju, prašte, riju granate oko nas. Ah, najteže je kad zaurla ona teška. Gr-r-ru! Očni se kapci grčevito zatvaraju. Gr-u! A od prenapregnutog iščekivanja u ušima nešto bubnji. Eto je... Koža kao da se nabira, telo se grči, misao zamire. Gr-r-ru!... Huj! Kao da spade neka koprena. Telo kao da se izvlači iz neke čaure. Opet... Juri bezumno... Ah, smiluj se. Zaošinu. Gr-r-r-ru! Tresnu, urliknu. Tama... ponor... Gr-r-r-ru! Ala u ušima pišti. Ili je to jauk. Gr-r-ru! Neko stenje. Ali šta mi to noge pritiskuje? Gru! Gr-ru! Gr-r-ru! Majko moja! Kao da se brdo svalilo. Ranjen?!... Naprežem svest. Otvaram naglo oči. Grr-ru! Vidim neke užasnute prilike. Gr-u! Gr-u! A telefonista se strašno iskreveljio, vilice mu crvene i razjapljene. Gr-ru! Ali zašto su mu oči iskolačene, ukočene? S teškom mukom se pridigoh. Telo drhti, te se naslonih na zemljani zid. Gr-rru!... Mnogo dima. Nešto me guši. Puna su mi usta zemlje i neke sukrvice. Sad će... Gr-r-ru!... Naprežem misao. Znam, znam, sve još znam... Ali otkuda mi ova zemlja u ustima. Gru! Gr-ru! Onaj opet stenje, ječi... Ta ljudi su zverovi. Dosta! Gru-u-u! Gospode!... A Luki teče krv iz nosa. Neko govori da je razorna udarila u ivicu zaklona i ubila telefonistu, a podnaredniku raznela nogu. — Iznesite ga! — naređuje potpukovnik Petar. — Brže zavoj! — Jaoj, braćo... Gr-r-ru! Gr-r-rru! Gledam kao u bunilu kako provukoše neku krvavu masu. Žmarac mi obuze levu stranu tela, pa se zaustavi na levoj stopali. Gr-rru! Pretrnuh: da nisam ranjen. Hteo bih da se oslonim na nogu, ali me snažan zamah vazduha prikova za zemlju. Gr-ru! Gr-r-r-ru! Gr-r-r-ru! Prsti su mi zariveni u zemlju, kao da bih hteo da se slepim sa njom. Ah, bože, ala sad osu! Nešto se cepa, para. Gr-ru! Slučajno se oslonih na nogu. Hvala bogu. Grr-r-rrru! Uh, neizdržljivo. Hladan me znoj probi. Gr-r-ru! Neki me umor spopada, a glava zanosi, kao da mi se spava! Nikad kraja. Gr-ru! Gr-ru! Gr-ru! Gr-r-u!... Gr-r-r-ru! Gr-ru! Namah se sve utiša. — Šta je ono?! — povika komandant. Izvismo se iz zaklona. Ne verujemo očima svojim. Iznad naših pešačkih rovova stajao je streljački stroj nemačkih vojnika u šlemovima. Naši su svi pešaci bili mrtvi. Iz nekih šljivika jurili su u trku prednjaci svojim topovima. Zapregnuti

193

topovi i kare bežali su u neredu na sve strane, posluga je trčeći pešice zamicala u kukuruze. Drugi su vukli ranjenike. Neki konji su jurili bez jahača. Topovi u besomučnom naletu ruše ograde, obaraju drveta, probijaju se kroz vrzine, preko jendeka... — Svršeno je — reče potpukovnik Petar. Bežali smo nizbrdo. Sretosmo naše seize sa konjima. Pred nama suknu plamen iz zemlje, zatutnja, mi se povismo po konjima. Skretosmo u jedan šljivik. Šrapnel nas sustiže, ciknu nad glavom jezivo. Jedan se slomata sa konja. Preskočismo neke ograde. Artiljerija zaošijava sa svih strana. Naletesmo na neke pešake. Jurili smo putićem jedan za drugim, i uletesmo u selo, u koje su zamicale i baterije... Kao da čujemo vrisak žena i dece. U prolazu vidimo pobijenu zapregu, mrtve vozare. Tek iza sela zastadosmo da se prikupimo. Konji su brektali. No, hvala bogu, živi smo i živećemo još celu ovu noć. Padala je jesenja kiša. Potpukovnik Petar skide kapu, protrlja čelo, zatim prstima pritisnu oči, kao da se tek sa da osvesti. Pogleda nas i tužno progovori: — Gospodo, danas smo doživeli novo Kosovo polje... ZAROBLjENI Iako neprijatelja nismo čestito videli, osetili smo jasno da se za nama valja nešto veliko i glomazno. Teška artiljerija rila je zemlju vulkanskom snagom, i pred neshvatljivom navalom čelika prskali su naši razređeni redovi kao sapunski mehur. Povremeno bi blesnuo u grudima rasni inat. Neki vele — junaštvo. Napregnutih nerava i stisnutih vilica, u vihoru granata, ginuli su pešaci, očekujući neprijateljsku pešadiju. „Da se bar njoj osvetimo“ — govorili su naši pešaci. Ali, suzbijeni na jednoj, Nemci bi prodirali na drugoj strani i moralo se hitno odstupati. Bilo je to negde iza Palanke. Spuštala se mračna jesenja noć puna vlage. Izvukli smo se bili iz naših rupčaga i uspravljeni udisali snažno. Celoga dana grčilo se naše telo pod strašnim zamahom granata iz teških neprijateljskih haubica. Slučaj nas je i danas spasao. A sutra?... Potpukovnik Petar reče da izmestimo osmatračnicu malo udesno. Telefon zasvira. — Kako!?... Sad odmah... smesta!... Razumem... razumem! — govorio je komandant. — Pa se okrete nama. — Hitno odstupamo. Sa susednog sektora

194

pešadija odstupila. — On se najednom zamisli. — Uh... tamo je naša baterija! Da li su je izvestili pešaci? Jaši smesta i izvesti komandira da odstupi — obrati se komandant meni. Krenuo sam odmah nasumice, po pravcu ruke gde mi pokaza komandant. Noć je sve više uvijala vidokrug. Put je krivudao, a nigde svetle tač ke prema kojoj bih se mogao upravljati. Ordonansa nisam poveo. Da se povratim, izgubio bih u vremenu. A ovako sâm u noći, ne poznajući ni put, počeo sam zazirati od svakog drveta... Činilo mi se da su kopite moga konja strahovito odjekivale u noćnoj tišini. Starao sam se da držim stalno desnu stranu. Čim put skrene nalevo, postajao sam nespokojan i zatezao dizgine. Izgledalo mi da nikad takvu samoću i pustoš nisam osećao. A znao sam da svuda okolo gamižu vojnici. Možda i zbog njih, jer se ljudi u ovim mračnim noćima ubijaju bez prethodne obznane. Na putu se nešto isprečilo... Kao čovek!... Zastadoh. Naprežem oči, a laka drhtavica me obuzima. Hteo bih da bežim. Ubiće me. A ona prilika narasta, sliva se sa mrakom noći, i ja u bezumnom strahu udarih konja. Nešto se slomata sa strane puta, kao čovek. Verovatno uplašen od mene. Grana me neka ošinu preko lica, i zaplašen od nove mogućnosti da udarim glavom o drvo, zategoh dizgine moga konja. Pri pomisli da onaj može opaliti pušku u moja leđa, nesvesno polegoh i ponovo obodoh konja. Čudilo me samo kako na celom ovom putu ne sretoh nijednog vojnika. Setih se da sam već za šao u opasan sektor, odakle su naši pešaci odstupili. Pa kuda ću onda? Počeo sam se kolebati. Ko može da me kontroliše!... Zar su malo puta komandanti sastavljali izveštaj onako kako je njima godilo... Zalutao sam, noć je... Zastao sam... Tišina... Sedeo sam ukočen na konju, bojeći se, ako se pokrenem, da će stotina ljudi poleteti na mene. Svejedno koji. Drhtao sam i od svoga rođenoga daha. Najednom pretrnuh. Kao da čujem neke glasove desno. Prikupio sam dizgine. Konj se pomerio. Zaustavih ga. Da bežim! Sinu mi nanovo u pameti. Ali ako je tamo baterija? A ja došao do nje, pa je ostavio. Još malo... Obazrivo siđoh sa strane puta i pođoh jednom livadom. Bat konjskih kopita se ne čuje, sigurno gazi po travi, te se malo osmelih. Opet sam zastao. Jest... Ima nekog. Hajd još malo. Nešto zveknu. Kao da škljocnu zatvarač topa. A-ha!... —... Utrošak municije. — Jesam! 3ačuh razgovor. Hu-hu! — odahnuh. Nervi i muskuli popustiše i najednom progledah. Preda mnom je bila baterija. — Gde je komandir? — zapitah jednu tamnu priliku. — Kod prvog topa!

195

Prođoh pored jednog topa, koji me podseti na neku zgrčenu životinju, spremnu da svakoga časa zarije svoje zube. Pored topa su stajale nepomične i tamne prilike vojnika. Našao sam komandira. Izložih mu situaciju i rekoh da odmah odstupi. — Brže, neka dođu zaprege! — naredi komandir nervozno. — Osetio sam ja neku tišinu i sad sam baš pratio podnarednika da uhvati vezu sa pešadijom... Bez larme! — Viknu kroz stisnute zube i ode među vojnike. Svoj zadatak izvršio sam i premišljam da li da se vratim. Mučila me samoća, pa mi izgledalo da ću biti sigurniji ako pođem sa baterijom. Neko zadihano protrča pored mene pitajući gde je komandir. — Gospodine kapetane... Naši su rovovi prazni. Evo ih Nemci u vinogradu. — Pst!... Dosta, znam!... Zovi mi vođe odeljenja... Osetih žmarce niz leđa. Pokajah se što sam ostao. Ali najednom mi pade na pamet da me Nemci mogu sresti na putu i kad sam sâm. Ipak... — Niko da nije reč progovorio!... Razbiću mu zube! Jašite, pa za desnokrilnim topom... Jahao sam naporedo sa komandirom. Za nama su takarali topovi i kare. Komandir je psovao. — Tako je to, kad te detaširaju u drugu diviziju, pa se ne zna ko je za mene nadležan. Zapitah ga kako se to zbilo. — Gužva je bila danas, pa se nije znalo ni ko napada, ni ko se brani. U dva maha su Nemci isterivali artiljerijom naše pešake iz rovova, i dva puta su naši na juriš osvajali svoje rovove. Ceo dan su prolazili ranjenici, pa me baš pita narednik Stojić: „Da li ostade još ko od naših?“ I sigurno su Nemci u sumrak udarili ponovo, da grešnici nisu ni stigli mene da izveste. Silazili smo ka selu. Široko otvorenih očiju zverao sam levo i desno, strahujući da ne plane puška iza nekoga žbuna. Izgleda da je ista misao i ostale mučila. Baterija je žurno išla. A već od sela nastajao je drum. Još samo da pređemo ovaj šumarak... Oči mi već zamorene, pa, iako je noć, stalno trepte neke iskrice. Svaka grana pričinjava mi se kao puščana cev. Poleteo bih, ali me stid od ljudi. Strah me, čini mi se, izdiže izvan sedla i ja zamišljeno jurim, bežim... Kop se saplete. Komandir prizva ordonansa i šapatom mu naredi da skrene pažnju vojnicima da niko ne zaostaje. Način na koji je to rekao još više pojača moju strepnju. Zavideo sam ordonansu što zastade, jer smo mi, koji idemo na čelu, prvi na nišanu. Uvelo lišće zašušta sa strane puta. Hladan me znoj probi. Komandir je ćutao. Ali, evo već i poslednjih drveta. Neki teret mi spade sa duše. Opustih dizgine, i izvadah cigaretu. Komandir ču kad zatvorih duvansku kutiju, pa mi se obrati: — Hoćete da pušite?... Ne palite još cigareTu... Svetlost je, vidi se.

196

A ja se taman primirio. Opet me obuze laka drhtavica. Ali kad sam video strepnju komandira ja se ohrabrih. Milo mi što komandir nije primetio moj strah. Štaviše, on možda veruje da sam ja primiren. Uostalom, prošli smo onu šumicu, sad nema više čega da se plašimo. A evo ga i selo. Dobih volju da se razgovaram sa komandirom. — Gospodine kapet... Pred nas iskoči neka prilika. Reč mi zastade u grlu. U mestu, okretoh konja, gotov da poletim kao bez glave u noć. — Stanite, stanite! — čujem gde nepoznati govori. Okretoh se. — Gde ćete, pobogu, ljudi?... Evo ih Nemci na raskrsnici sela — govorio je jedan naš seljak, starac. — Gde, gde? — upita zaprepašćeno komandir. — Prođoše malopre. Jedan eskadron. Zastali su na raskrsnici. U porti crkvenoj lože vatru. Nešto me smlati!... Sad ne možemo ni napred ni nazad. Zarobljeni!... Strašno i bolno saznanje. A ono, drago i milo, izraženo u pojmu: porodica, zemlja, drugovi, kao da se otkide sa moje duše, i ostade samo skelet. Zanemeo, kao u bunilu, slušao sam razgovor. — Šta ćemo sad? — Ima li koji drugi put? — Koliko ima pušaka u bateriji? — Svega šest. Dve pokvarene. — Auh!... Gospoda mu milog! — Čekajte! — upade komandir. — Jesi li ti siguran, stari? — Dece mi... — Dobro. Vodnici neka su kod svojih vodova. Niko od vojnika da se nije makao s mesta. Ja ću sa ordonansom poći da se uverim. Pođite i vi sa mnom! — obrati se meni. Tek tada kao da se otreznih. — Stari, hajde napred! Komandir sjaha s konja, a i mi ostali... Mislim se, šta ću mu ja, kada pri sebi nemam ni revolvera, ni noža. Pa bar da sam na konju!... Komandir se okrete, i reče šapatom: — Na prstima, jedan za drugim, uz ogradu. Napred je išao seljak, za njim komandir, onda ja, a iza mene ordonansi, sa puškom na gotovs. Nečije mamuze su zveckale, kao praporci. Komandir zastade. — Čije mamuze zveckaju? — Podnarednika Svetomira — reče neko. — Daj mi tvoju pušku!... Marš, životinjo jedna! — izdra se komandir kroz stisnute zube.

197

Zažalio sam trenutno što i moje mamuze ne prave larmu. Ali, i oni što ostadoše nisu u boljem položaju, tešio sam se. Ovako ću preko prve ograde u noć. Neki pas lanu. Ordonans nešto proprmlja, kao da opsova. Kuće su bile zatvorene, nigde svetle iskre, kao da je ceo svet zamro. Samo mi, kao utvare, provlačimo se pokraj plotova. Komandir se saplete: — Pazite! — šapnu nam. Pređoh obazrivo jendek. U meni kao da je nešto pregorelo, idem gotovo ravnodušno. A podsvesno tinja i radoznalost, da ih vidim najzad. Ama, ti nas nešto daleko vodiš? Nemoj, stari, da se igraš glavom — šapuće komandir. — Eno onde! — z astade starac. — Tamo je crkvena porta. Eno je i vatra. Oko vatri su promicale neke prilike. Na vratima crkve blesnu svetlost. Ulaze... Ima ih više. — Polako, na prstima! — šapnu komandir. Uzdržana daha, prilazili smo lagano. Nekakva grana mi naiđe na lice. Stisnuh zube, pa je dohvatih i rukama dopratih do njenog pravog položaja... Eno su i konji privezani za ogradu... A oni iz crkve nešto iznose. Jest. Nemci su, vide im se kalpaci. Opet zadrhtah i obuze me lud strah da što pre umaknem odavde. Uverili smo se. Dosta je. — Da opalim šapnu jedan ordonans komandiru. — Pst! — učini kratko komandir. — Nazad! — i pođosmo natrag. Išli smo ćuteći. Htedoh zapitati komandira šta misli da preduzme, ali sam se plašio svog rođenog glasa. Posle jedno sto metara, komandir progovori: — Jest, Nemci su... A ti hoćeš da opališ? Lepo bismo se proveln. Sada smo išli malo slobodnije. Negde u selu zakukureka petao. Setih se Jankulja... Ali šta ćemo sad?... Sem nekim drugim putem da pođemo. Ista misao mučila je i komandira, i on zapita seljaka da li ima koji drugi put. — Evo, vod’! — pokaza nam on rukom u mrak. Jedva nazresmo između strnjika putanju. Samo, da li mogu tuda topovi proći? Uostalom, a ko će to sada da istražuje, kad svakoga časa mogu banuti. Stigosmo do baterije. Komandir zovnu vodnike. Dakle, Nemci su. Jedini je izlaz da udarimo jednim bočnim putem. — Onda se priseti: — Je li, stari, kakav je to put? — Dobar... za kola... — Svejedno. Nemamo vremena. Jašite! Bez larme, govora, niko da ne pali cigaretu. Ti, stari, idi napred! Polazi! Kretosmo lagano kao pri pogrebu. Krckali su topovi. Moji nervi zategnuše, kao da bih hteo svojim pregnućem da stišam šum, koji se raznosio kroz noć. A još

198

uvek smo išli baš njima u susret. Put mi se mnogo odužio i ne mogadoh da izdržim više: — Nemoj da pogrešiš, stari. — E, moje dete! — odgovori starac, kao da je hteo reći: Poznajem ja svaku stazu i bogazu. On skrete sa strane puta. U mraku jedva nazresmo gde se put odvaja. Komandir zastade. Naiđe i prvi top. — Prednji, teraj još malo... Još, skreći! 3atrupkaše kopite i top skliznu s druma na seoski put. — Teraj pravo! — naredi komandir. Onda se obrati meni. — Idite napred. Iako se nađoh na čelu, laknu mi malo. Sad se bar udaljujemo. Bio je to seoski krčanik, na kojem su za vreme poslednjih kiša nečiji točkovi ostavili duboke brazde. Uviđam to po nesigurnom hodu moga konja. Živa ograda je narasla i osećam kako me grane šibaju po kolenu. Starac kao senka odmiče preda mnom. Zapitah ga kud vodi ovaj put. — Za Stari Adžibegovac, ako uspete da se izvučete. Negde desno svitnu nešto. Ne znam da li je blizu, ili daleko... Noć je stigla, neprozirna i gusta. Kroz tišinu nečujno odmiče zanemela baterija. Zvecne poneka alka, zastenje kara, ili top, tek koliko da prhne preko naših glava neka zastrašena ptica. Posle one današnje grmljavine topova, svuda vlada nema pustoš. Ljudi prikupljaju snagu, da bi se sutra ponovo ubijali. — Pazite, ovde je most! — skrenu mi pažnju starac. Zaustavio sam bateriju, da vidim može li se proći. Čujem gde vozari viču pozadi „Stoj“ — da ne bi naleteli jedni na druge. Sjahao sam. Ali koja vajda, kad ne smemo svetlost da palimo. Naiđe i komandir i pita čisto ljutito zašto sam zastao. — Sad nemamo kud! — veli komandir. A da upalimo svetlost, videće nas, jer nismo odmakli ni jedan kilometar. Uostalom, šta možemo sad!... Prvi, teraj! Kad naiđoše na most, konji usitniše nogama. Oble talpe na mostu zakloparaše. Nešto jezivo krcnu, poče da pucketa, most kao da zastenja, prolomi se tresak i top sa zapregom surva se u reku. Ču se dole lomatanje. Neko zastenja. Noć je skrivala izraze užasa na licu. — Poslužioci napred! — viknu vodnik Kosta „Turčin“. Srećom, korito nije bilo dublje od dva metra. Poslužioci poskakaše u rečicu. — Ispreži! — Otkači zadnjak! — Na rukama guraj! — Vraćaj nazad! — čule su se šapatom razne komande. Voda je šljaporila. — Daj konopac! — Može li da se prokopaju rampe, pa da pregazimo? — pita komandir.

199

— Smetaju stubovi. A i glib je do kolena — odgovara poručnik Kosta. — Gde si zapeo, životinjo jedna, s konjima na mene. Stani! — uzbuđuje se Kosta. Trebalo je povratiti top nazad. Komandir naredi da se iskopa rampa i poslužioci rukama da iznesu top. — Požurite! — viče neko odozdo. — Konji sve više tonu u glib. Vojnici su rili zemlju i naskoro beše gotov strm nagib. Komandir skida svece s neba. Vojnici, iako ćute, ponavljaju u sebi psovke komandira i još proklinju čas kada su se rodili. — Pazi sad! — komanduje poručnik Kosta — Jedan... dva... tri! Čuje se neko stenjanje i krckanje, kao da se kidaju mišići i kosti pucaju. — Još malo! — dopire nečiji prigušen glas. — Zateži konopce! Ovi sa obale povukoše. — Ne puštaj!... Još malo!... Napred!... Stoj! Opet smo na istom mestu, kao saterani u tesnac. Već je skoro ponoć. Na raspoloženju imamo još pet časova. A vreme nečujno i brzo odmiče. Da smo pešaci krenuli bismo preko pola i izvukli bismo se. Po nekom predanju, artiljerac ne sme napustiti topove do poslednjeg daha. Ljudi su se saživeli sa tom mišlju i stoje nemi i ukočeni pored oruđa, očekujući sve što je najgore. I to svesno. Ako baš i poginu, na poslednjem času biće im savest mirna. A ja, iako nisam pripadao ovoj bateriji, delio sam njenu sudbinu. Nisam imao kud. Stid me je bilo od ljudi da bežim, a i strah me da se uputim sam kroz noć, u kojoj svakoga momenta može planuti puška. Komandir pritajeno uzdiše. Poručnik Kosta škripi zubima od nemoćnog besa. Saterani u mrtvi ugao, pod zaštitom noći, održava se kao neki ratni savet. Šta da se radi? — Gospodine kapetane — predlaže narednik — da uzmemo vojnike i posečemo sve vrbe pokraj reke, da ih nabacimo... Pade mi tada na pamet slika koju sam nekada video u jednoj galeriji slika u Rusiji. Bateriji je isto ovako presečen put. Na mesto ovih vrba, što predlaže narednik sada, u provaliju su legali ludi jedan iznad drugog, dok je telima svojim nisu ispunili. Preko ovog živog mosta od ljudskih telesa prevezeni su topovi. Ali provalija je pred nama bila tolika da je ni do polovine ne bismo ispunili telima svojim. Komandir reče da je za tako nešto dockan. Ni do sutra uveče ne bismo mogli da nasečemo drva da popunimo rečno korito. — Znate šta? — izjavi odlučno poručnik Kosta. — Dozvolite mi da odaberem četiri vojnika,. koliko svega pušaka imamo, pa da udarim ja na onaj eskadron. — More, ostavi — dobaci komandir.

200

— Slušajte, gospodine kapetane. U celom svetu su svi konjanici podjednaki. Kad su u prethodnici, plašljivi su kao zečevi. Čim pukne prva puška, razbegnu se kud koji. Drugo je sa pešacima. Pešak ne beži, već legne za prvu ogradu... — Jest, u teoriji je tačno. A šta ćeš ti da radiš ako konjanici ne pobegnu... Dobro, i da pobegnu. A ti zaboravljaš da su njihovi pešaci tu, pred selom. Čuju pucnjavu, i taman mi na put, a i oni. — I to jest — odobrava narednik. — Jedino nam ostaje još ovo — produži komandir — da okrenemo na rukama topove i kare unazad. Da se lagano privučemo opet drumu. A tada galop... pa šta kome Bog dâ. — Dobro! — prihvati odmah poručnik Kosta. — Objasnite ljudima, da se ovo obavi bez ijedne reči — sa naglaskom je izgovorio komandir poslednju rečenicu. — Čekajte... Kad baterija poleti, poslužioci koji sede na topovima, neka viču: ura! Pošto je put uzan, vozari su prvo ispregli konje. Potom su poslužioci rukama okretali vozove. Sve je bilo gotovo za pet minuta. Za to vreme komandir i ja prešli smo preko ograde i, idući njivom, došli na čelo baterije. Pojahasmo. Komandir se okrete vozaru. — Polazi! Obuze me opet nespokojstvo. Sad se nalazimo pred odsudnim časom. A još ako ih i sretnemo uz put. Stegoh dizgine i zavukoh noge u uzengije, kao da ću sada poleteti. Pokušavao sam ovlaš da se utešim, kako sam nekada bio u težem položaju. Ali maglovito predosećam da moja osećanja dužnosti nisu ista. Onda sam bio u svojoj bateriji, sa svojim drugovima, sa poznatim vojnicima. Bilo je nešto nerazdvojno, neizbežno, što je možda i sudbinom opredeljeno. A sada, za ovu bateriju ne vezuje me ništa. Ja sam ordonans oficir. Saopštio sam naređenje i bio sam slobodan da se vratim. Ostao sam. Zašto sam ostao? Uobražavao sam da će mi biti lakše, a ono, iz časa u čas, zapadam u sve teži položaj. Sad se nema kud. Ova labilna povezanost za sve ove ljude izazivala je osećanje nesigurnosti, iz čega je proizilazio strah. Primicali smo se lagano i obazrivo drumu. Svaki jači klopot topa ili kare pojačavao je moju uznemirenost, verovatno iz straha da neprijatelji ne čuju. Kad naiđosmo najzad na drum, mučno stanje iščekivanja je vrhnulo. Bio sam gotov da bezumno poletim kroz noć. Odmicali smo sporo, da se ne bi još izdaleka čuo šum. Od neprijateljskog eskadrona nismo dalje nego tri stotine metara. Čini mi se, vidim tamo i neku vatru. Kuće se pritajile. Onaj pas zalaja. Ah, da sam u mogućnosti, pobio bih sve pse ovoga sveta. Nehotično zarih mamuze konju u trbuh i on poče da potrčava. Komandir se naže prema meni. — Pred portom nas dvojica zaustavićemo konje, da propustimo bateriju.

201

— Razumem! — odgovorio sam tiho. Odgovor je dejstvovao sugestivno na mene. Tako valjda mora biti. Ili su moji osećaji toliko utrnuli, da više nisam svestan svojih postupaka. Tada kroz noć odjeknu komanda, kao krik: — Baterija galop, marrš! Zarih mamuze. Vetar pisnu. Za nama se zanija baterija i kao orkan polete. Bližimo se. Ona vatra naraste kao ogromna buktinja. Kroz pustu noć se razleže tresak topova i udar konjskih kopita, i kroz zaglušnu huku dopiru krici, kao iz pakla: „Ura, ura, ura!...“ Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi! Konj se prope. Bičevi zafijukaše. Top prolete... Oni u porti trče... Zgaziće me!... Osetih bol u ramenu... A onaj trči ogradi... Konj zapinje kao pobesneo... Ali se baterija vuče kao crevo... Čini mi se čuh da neko dreknu iz porte: „Serb“... Svitnu plamen... „Ura, ura!“... Konj se u mestu okrete... Sudarih se sa komandirom... Neki konjanici... Oni beže, beže! Prolete i poslednja kara... Pojurismo... U mraku nazirem kako se zanosi slobodan zadnjak topa. Promakoh. Sad sam uz vozara. Uh, ala me ošinu bičem. Udarih ga pesnicom. Nešto se na putu isprečilo. Konj preskoči. Već sam negde oko polovine baterije. Gde li je komandir? Poslužioci se pribili jedan uz drugoga. Ispod topovskih šina senu varnica. — Hodo-om... Hodo-om! — čuje se odnekuda glas. Onaj zaglušni šum iščeznu. Zvezde su mirno svetlucale... — Ordonansi, s puškama na začele! — komanduje poručnik Kosta. — Baterija, sto-oj! Vojnici se pritajili. Gluvu tišinu prekidalo je samo brektanje konja. Komandir je jahao duž baterije, pitajući da li su svi ljudi stigli. Čujem gde neko pozadi reče da je jedan poslužilac ispao. Sigurno je to onaj koga preskočih na putu. Komandir naredi dvojici ordonansa da se vrate, ne bi li ga našli i poveli sobom ako je u životu. Baterija krete. Komandir izvadi cigarete i ponudi me. Ruke su mi još drhtale od straha, da jedva dohvatih cigaretu. Zaustih, u naivnoj iskrenosti, da kažem komandiru kako se nikad nisam ovoliko prepao. Ali, na moju sreću, komandir me preduhitri: — Pohvaliću vas komandantu za hrabro držanje...

202

„DANAS JE TEŠKO PRONAĆI REDOVE“ U zemlji je gorelo. Natčovečanskom snagom branio je narod svaki pedalj svoje zemlje od mnogo nadmoćnijeg neprijatelja. Ali priroda je podarila ljudima samo jedan život, a svakoga časa hiljade su ostajale na bojnim poljima. Pomoći ni sa koje strane. Od mora, preko Drine niz Savu, onda pokraj Timoka, daleko na jug, sve do makedonskih planina, grmeli su topovi, praštale puške, ciktali mitraljezi i gruvale bombe. U toj vatrenoj klopci, jurila je nejač na sve strane tražeći spasa... Kao da je zaboravljen od Boga, a napušten od prijatelja, prepušten svojoj sudbini, stenjao je narod pod silnim zamahom. Beograd je pao. Bugari su prešli granicu... Vatreni i ubistveni obruč se sve više stezao. Sa izvesnih položaja odstupamo bez borbe, da nam neprijatelj ne bi zašao iza leđa. Svaki je odstupao u pravoj liniji preko planina, urvina, dubodolina, nekad po bespuću, preko reka, a često su se ljudi i uprezali, da bi samo spasli materijal i topove. Neprijatelj nije smeo ni jednu manjerku da zapleni. Za sobom smo rušili mostove i železničke šine, a hranu, ukoliko nismo mogli sobom poneti, palili smo. Za nama je ostala pustoš. Narod je u većini ostajao na svome ognjištu, nadajući se da ćemo se uskoro vratiti. Neki su polazili ali kad bi videli da odstupanju nema kraja, ostajali su onako nezaštićeni nasred puta. Bilo je to jedne noći, bog bi sveti znao koga datuma, jer smo sasvim izgubili pojam o vremenu. Nečije oči su nas vodile. Silazili smo sa neke visine, po rečnome koritu, obavijeni tminom oblaka i zasipani jesenjom kišom. Ni prst se pred okom nije video. Gazili smo vodu, saplitali se o kamenje. Bili smo prokisli do kože. S nama je gamizala i pešadija. Onako u mraku, prepušteni gotovo sami sebi, izmučeni i jadni, davali smo utisak razdražene gomile, i vojnici su već glasno protestovali. Prvi put od početka rata. Njihovo raspoloženje moglo bi se svesti na dvoje: ili energična ofanziva, pa ma svi izginuli, ili da ih raspuste kućama. Ovo srednje stanje, večito odstupanje bez borbe, teško se podnosilo. Da se slučajno našao energičan vođ, poslušali bi ga bez pogovora, ma u kojem pravcu ih poveo. Te noći naiđosmo i na jednu vodenicu. Po staroj navici svojoj da obilaze oko kuća, zastadoše pešaci pred vodenicom i počeše da proviruju kroz razređene daske. Unutra je tinjao žižak I oni zatražiše da im se otvori. Da se malo odmore, a i da ponesu, ako što nađu. Stari vodeničar, verovatno gluv, kao i mnogi koji se tim poslom bave, nije čuo njihovu lupu, te vojnici razvališe vrata, silom uđoše i razbudiše starca. Slomljen godinama, sedi starac se verovatno i nije zanimao za rat i njegovi pojmovi nisu od micali daleko od trošne daščare u kojoj su se mahnito okretali vodenički točkovi. Preneražen iznenadnom pojavom

203

naoružanih ljudi, u staračkoj maloumnosti pokušao je da ih silom izbaci. Ali, bez ijednog jauka, pao je izboden bajonetima. Podnarednik Gruja kaže da su pešaci tada hladno izišli, kao da su pile zaklali, i izgubili se u mračnoj noći. A i on to govori glasom kao da prepričava neki beznačajan događaj. Drugi vojnici, zaneseni svojim jadima, nisu ga gotovo ni slušali, kao da je u njima potpuno utrnuo pojam samilosti ljudske. Jer poginuo je vodeničar, ali je vodenički točak ostao da se i dalje okreće. Pred zoru smo prešli neku reku. Oko podne zadržasmo se na bagrdanskim položajima. Još kao deca slušali smo od starijih za te položaje. A nešto malo docnije saznali smo za poreklo ove legende. Ukrućeni i naduveni stari generali davali su zadatke mlađim oficirima. I uvek one poznate priče: severna i južna vojska. I teško komandantu južne vojske, ako za glavnu bazu odbrane nije izabrao bagrdanski položaj. Na ovim položajima južna vojska je sačekivala severnu i obično je do noge tukla. A sada smo, u punoj zbili, mi južna vojska, koja brani baš bagrdanske položaje. Sledećeg dana rano izjutra komandant je dobio izveštaj da će oko devet časova doći Kralj, da obiđe položaje. Tačno u devet došao je sedi Kralj u pratnji ađutanta i svoga ličnog lekara. — Vaše Veličanstvo — raportirao je komandant — stanje puka je ratno. Puk se nalazi na položajima. Kralj se rukovao sa komandantom, onda i sa ostalima, do poslednjeg ordonansa. — Pukovniče, želim da obiđem položaje i da vidim moje vojnike u rovu. Komandant me zovnu: — Ići ćete ispred nas. Vodite pravo kod pešačkog puka, koji se nalazi u rezervi. Kretali smo se lagano kroz šumu. Pitao je Kralj za moral vojnika. A komandant, čuo sam, odgovara kako moral nikad nije bio na takvoj visini kao danas. — Vaše Veličanstvo, vojnici samo čekaju vašu zapovest, da sateraju neprijatelja u Dunav. Ali sedi Kralj je dobro poznavao psihologiju rata, i melanholičnim glasom odgovori: — Bez savezničke pomoći, pukovniče, takve se zapovesti ne izdaju. Kretali smo se iza grebena, kroz šumu, da nas ne bi opazili neprijateljski aeroplani. — Kuda idemo? — zapita Kralj. — Kod pešadije, vaše Veličanstvo. — Kod one u rovu? — Vaše Veličanstvo, vi se ne smete izlagati suviše. Vi ste potrebni zemlji — govorio je ađutant. — Kad mogu da ginu moji mladi vojnici, nije velika šteta za mene, ovako starog.

204

Unapred je javljeno onom puku u rezervi da će ih posetiti Kralj. Kada im priđosmo, vojnici su bili postrojeni u karu. Komandant puka predade raport i Kralj se zaustavi u sredini puka. — Pomoz bog, junaci! — Bog ti pomogao! Kralj se zamisli jedan trenutak, onda se uspravi, pogleda okolo sebe, pa progovori: — Junaci, braćo... Teška vremena su nastala za našu zemlju. Neprijatelj je navalio sa svih strana da porobi našu lepu otadžbinu. Privremeno je uzeo jedan deo zemlje, ali ime Srbinovo nikad neće uništiti. Vi ste dostojni sinovi vaših pradedova i dosad ste služili verno kralja i otadžbinu... Mi vam odajemo hvalu, a i buduća pokolenja biće vam zahvalna za sve žrtve... Junaci... Ne klonite duhom... Naša je zemlja preživljavala i teže časove, pa je milošću božjom i hrabrošću svojih sinova izlazila nanovo na vidik, svetla i čista obraza. — Sedi Kralj je zaćutao i oborio glavu. Zatim je lagano diže i, prikupljajući snagu, nastavi: Junaci!... Upnite sve snage, da se odupremo neprijatelju još malo... Još malo, jer nam saveznička pomoć stiže i za koji dan mi ćemo zajedničkim naporima savladati neprijatelja. Kralj spusti glavu i nekoliko trenutaka gledaše turobno preda se. Zatim obode konja. Komandant puka se okrete vojnicima i pozdravi: — Živeo Kralj! — Živeo, živeo, živeo! — odjekuje kroz dubrave iz hiljade snažnih grla. Iziđosmo izvan pešačke kare i Kralj progovori: — A sad, hajdmo u pešački rov. Komandanti se uzvrdali, nešto se došaptavaju, jer ako bismo se samo pojavili na grebenu, raznela bi nas nemačka artiljerija. Zastali smo u nedoumici. Kralj kao da nekoga traži, obrati se meni: — Šta ti čekaš, što ne polaziš?... Vodi u pešački rov! Ali ađutant kraljev mi u prolazu dobaci: — Skreći na koju bilo stranu, samo ne vodi tamo. Tada svi oni počeše govoriti Kralju kako je opasno ići ovako u grupi. — Nemojte vi meni objašnjavati... znam valjda da se u rov ne ide sa konjima. — I Kralj zaustavi svoga konja da bi sjahao. Prišao je i stari kraljev lekar. — Veličanstvo, nemojte se izlagati... — Zar i ti?... E, moj doktore... Zemlja će lako naći jednoga kralja, a još lakše doktora... Ali danas je teško pronaći redove... Prostog redova, doktore — objašnjavao je Kralj drhtavim glasom. Umešao se i moj komandant. — Veličanstvo, sa artiljerijske osmatračnice vidi se ceo položaj.

205

— Pa dobro! — rekao je nevoljno Kralj i pođosmo na osmatračnicu diviziona. Posle male pauze progovori Kralj: — Kako bih srećan bio, kada bi se ovako starali i o vojnicima... Teško mi je što narod toliko gine. Iza artiljerijske osmatračnice sjahali smo, i Kralj uđe u zaklon. Komandant diviziona je objašnjavao Kralju liniju naših i nemačkih rovova. Nad nama su baš tada leteli nemački aeroplani i teška artiljerija počela je dejstvovati. Već zamoren, Kralj je seo na jedan trupac i zamišljeno gledao preda se. Govorio je komandant diviziona kako nam nemački aeroplani neprekidno dosađuju, jer otkrivaju naše položaje njihovoj artiljeriji. Kralj sluša, klima glavom i lupka jednim štapom po zemlji, pa će reći: — E, tako je... Govorio sam ja njima ranije: kako bi bilo da poručimo ove aeroplane, možda će nam trebati... A oni meni vele: „Veličanstvo... ne treba nam. Pratićemo mi četu vojnika u izviđanje, pa će nam oni podneti izveštaj.“ E, eto im, neka prate sad četu... Iz zemunice iziđe stari lekar, i obrati se meni: — Je li, tobdžija, gađaju li ovu osmatračnicu? Rekoh mu da dosad još nisu, ali lako mogu, ako nas samo opaze aeroplani. On pogleda unezvereno okolo sebe, i ljutito mahnu glavom. Počela je dejstvo i naša artiljerija. Borba je uzimala sve većeg maha. Teške granate su zasipale šumu, te je naređeno da se ljudi i konji sklone od pogleda s aeroplana. Kako za nas mlađe nije bilo zaklona, to smo ležali prikriveni u žbunju, strepeći da nas ne zaspu kuglice šrapnela. Oko podne, paljba artiljerijska prestade... Doneše tada i ručak za Kralja. Kralj naredi da dođe i lekar, ali njega nigde ne beše. Vojnici rekoše da je on poveo svoga konja i otišao. Onda komandant naredi poručniku Luki da pojaše i odmah dovede lekara. Podnarednik Gruja nam veli: — Onom čiči se nikako ne sviđa ovde, stalno je nešto gunđao. Posle pola časa pojavi se doktor, vodeći konja za uzdu, a Luka je jahao pozadi njega, kao da ga sprovodi Smeje se i Kralj i tapše lekara po ramenu. — Doktore... mnogo si plašljiv... I još se sramotiš pred ovim ljudima. — Vaše Veličanstvo, nama nije mesto ovde. Ja nikada konja nisam uzjahao, a sad pod stare dane se lomim. Ako bi do nečeg došlo, ova deca bi me konjima izgazila. — E, moj doktore... nije tako. Ova deca ginu... a šta tražimo više od života nas dva starca... Ne govori tako — veli Kralj blago i mahnu rukom ordonansu da prinese lekaru jelo. — Meni je mesto sa mojim narodom. Tačno u dva časa otpočela je artiljerija, tukući pojedinačno izvesne sektore, pripremajući se tako za odlučan napad. Aeroplani su neprestano šestarili nad

206

nama. U jednome momentu je naša artiljerija uspela da ih otera, ali malo posle vratiše se nanovo, tražeći baš tu bateriju koja ih je gađala. Posle podne Kralj se oprosti od oficira i odjaha do druma, gde je čekao automobil. Tada se obrati komandantu puka: — Isporučite vojnicima moje pozdrave i nadu na bolje dane. Neka istraju još malo u borbi, pa će nam uskoro stići i saveznička pomoć... Zbogom! Sa bagrdanskih položaja južna vojska odstupila je bez borbe, jer su Nemci probili na drugoj strani. JANKOVA KLISURA Nije više bila u pitanju nikakva naša odlučna ofanziva, već samo da se na neki način spase ovo malo vojske što je ostalo. Neprijatelju je u ogromnim masama nadirao sa svih strana. Proboj je vršen čas na jednom, čas na drugom delu fronta, a u našoj pozadini nije bilo nikakvih rezervi. Odstupali smo bez borbe sa jednog položaja na drugi. Pri mučnom i teškom povlačenju vojnici su prolazili kroz svoja sela, ostavljajući u njima na milost i nemilost neprijatelju i svoje porodice i svoju imovinu. Ranije, oni su se još i zanosili nadom da će se posle jednog silnog naleta povratiti i možda osvetiti za nanesenu štetu i sramotu. Ali sada su i sami počeli uviđati da sve propada, i da je njihova dalja sudbina neizvesna... Bugari su na jugu presekli glavnu prugu i pretila je opasnost da nam zapreče dalje odstupanje. Pritešnjeni sa svih strana, dodirujemo se gotovo leđima sa trupama na bugarskom frontu, onda se zajedno okrećemo i uzmičemo istim pravcem. A jesenja kiša lije. Putevi iskvareni, mostovi razvaljeni. Vojnici bez obuće, a odelo pocepano. Iz usputnih varoši beže građani i lakši ranjenici. Na svima stranama plač dece i jauk ranjenika. Most na Moravi bačen je u vazduh. Ljudi imaju utisak kao da im je otkinut jedan deo tela. Šumadija je porobljena. Na stanici su stajale kompozicije pune odela, hrane, duvana. Dozvoljeno je vojnicima da uzimaju koliko mogu, a i narod je pušten da razvlači, jer Nemci tek što nisu stigli. Demontirana lokomotiva podseća na lešinu, prazni vagoni zjape kao grobovi. Svuda staro odelo, pobacane kape i hartije, prosuti džakovi brašna, kao da je vihor besneo nad mirnom palankom. Što nije moglo da se ponese, palilo se. Dim se razvlačio na svima stranama... Bila je to poslednja etapa do koje su dospeli najmnogobrojniji begunci iz severnih krajeva. A tu su stali kao zamrzli, očajni zbog dalje neizvesnosti. Prvi put vojnici su zastali neodlučni. Videli su oni da otadžbini nema spasa. Trebalo je ostaviti kuće, porodice. U neizmernom očajanju koje je obuzimalo zemlju, zašto i oni ne bi podnosili opšte jade zajedno sa svojima?... Dosad ih je

207

nosio neki kolektivni zanos. Dosad je još bilo neke nade. Ali sada, pred bolnim saznanjem da većina naroda ostaje, oduševljenje se gasilo, duh je malaksavao, nada umirala i poneki, neodlučni, skretali su sa puta. Niko ih više nije video. Odmicali smo lagano drumom, dok su eksplozije praštale za nama. Vojnici su nosili pune torbe duvana i oblačili nove šinjele, koje su uzeli sa stanice. A jednom se otegla torba od silnog tereta. Uzeo pešak iz napuštene radnje dugačak lanac, u nadi da će ga docnije odneti svojoj kući. Kapetan Valja se ljutio: — Vidite onog reponju, molim vas, kako se natovario. — Pustite ih. To je dobar znak. Nisu, znači, još premoreni — razmišlja potpukovnik Petar. — Ti znaš, kad balon počinje da pada, onda se iz njega izbacuje balast... Tako je i sa njima. Kad počnu i oni da bacaju ove stvari, kad budemo videli lance i budilnike pokraj puta, onda će to tek biti znak da se i mi ozbiljno zamislimo. Na putu se izmešale pešačke komore, municione kolone, artiljerija, a sa strane pridolaze nove trupe sa bugarskog fronta. Drum je zakrčen, i svi stajemo. Stoka malaksala, i jedva kreće. Put je sve gori. Blato je negde do blizu osovina. Te noći nebo je bilo užareno od ogromnih vatri pozadi nas. Fabrika u Obilićevu gorela je. Stogovi sena, rastureni po poljima, plamsali su... A putem su škripala kola i razlegala se psovka ljudi. Vojnici su postali unezvereni, malo nadraženi, neki kao rasejani i nemarni na stroge zapovesti oficira. Bilo je i pijanih. Priča se da su upali u kuću jednoga narodnoga poslanika i sve razneli. — Bolje je da raznesu naši vojnici, nego da padne Nemcima u ruke — pravdao je neko njihov postupak. Ali sa druma dopirali su glasovi: — Kad propada država, neka propadne i privatna svojina! Sedimo pored vatre zanemeli i tužni. Imamo osećanje kao da se nalazimo u nekom uskovitlanom vrtlogu... Zemlju napuštamo. Poslednje ostatke državne imovine u Kruševcu narod je razneo. — Čuo sam da su svi činovnici primili platu unapred za dva meseca i da su razrešeni dužnosti — veli potporučnik Živadin. Potpukovnik Petar tužno klimnu glavom. Ostali su ćutali. Potmule eksplozije razlegale se iz Obilićeva. Putem prolazila razdražena gomila. Neki odstupali, drugi se vraćali. — Gde li ćemo se zaustaviti! — zavapi potporučnik Dragiša. Potpukovnik Petar je lupao štapom u jedan ugarak sa kojeg su odletale varnice, pa će reći: — Sva je nesreća u tome što su vojnici prilikom ovoga odstupanja naišli baš na svoj rodni kraj. Sada treba da ostave žene i decu, stare roditelje. A i sami vide da za ovaj momenat otadžbini nema spasa. Treba imati moralne snage, pa ne podleći iskušenjima...

208

— Ja nalazim, gospodine potpukovniče, kada bi se izvršilo streljanje jedno desetorice, red bi odmah bio uspostavljen — upade kapetan Velja. Ne dižući glavu, potpukovnik Petar pogleda preko svojih gustih obrva kapetan-Velju, pa će reći: — Misliš... Hm! — on mahnu odrečno glavom. — Utisak i posledice bili bi kao kad bi sad neko na ovu vatru pod našim nogama sručio kantu benzina, da bi nas bolje ogrejao. Ne, ne! To nije način... Masa je uzavrela... Jest, slabiji popuštaju. Ali dok odmaknemo, nadam se, ljudi će pregoreti trenutke rastanka. Teško je... mnogo teško. Na položajima malo se zadržavamo, ili pojedine komande samo, kao zaštitnica da bi se glavna trupa spasla. Ali obruč se sve više steže oko nas. Ponekad se borba prima samo zato da bi otišli nejač i komora. Pred Jankovom klisurom stalo se, i ni maći. Kroz klisuru, a i dalje, komora se zaglavila: stoka popadala, kola se polomila. A Nemci neprestano Tuku iz aeroplana mitraljezima stoku iz zaprege u klisuri. Komordžije se razbegle. Levo teče bujna reka, desno se digla planina. Kolona kao da se skamenila... Nemci to vide, pa nadiru sve žešće. Još samo jedna noć i artiljerija mnogih divizija pašće neprijateljima u ruke. Komandant divizije Terzić očajan je i poziva artiljerijske oficire. — Gospodo — govorio je on — naš položaj vrlo je težak i kritičan. To i sami vidite. Od naše energije i odlučnosti zavisi hoćemo li u toku sutrašnjeg dana spasti topove. Klisura u toku noći mora da se raščisti. Ali mora, gospodo, mora! — viče komandant. — Uzmite sve podoficire. Daću vam i četu pešadije, i ko vam se usprotivi, ma to bio i general, ubijte ga. To ja naređu— jem... Sad je pet časova. Zahtevam da klisura bude slobodna za prolaz sutra izjutra do četiri časa... Zapovest je odlučna. Odgovornost naša velika. A klisura zagušena od iznurene stoke, od polomljenih i pretovarenih kola. Kao da je u ljudima zastao dah, pa im je, u samrtnoj agoniji, svejedno da li će naša artiljerija moći da prođe, ili će je zarobiti. Pred klisurom zastajemo da stvorimo plan. Poručnik Branko predlaže da se rasporedimo duž cele klisure, ali da niko ne preduzima ništa energičnije dok prednji ne stignu na izlaz. — A tada, udri gde stigneš i koga dohvatiš! Pao je već mrak kad smo ušli u klisuru. Jedva smo prolazili pored kola, strahujući da ne skliznemo u šumnu reku. Jedna kola puna nekih sanduka isprečila se, a komordžija ispregao volove. Vočići leže u blatu i preživaju. Onda kola sa arnjevima u kojima plače neko dete. Na jednim kolima slomljen točak, vojnici istovarili sanduke i neke kazane i podupiru kola odsečenim stablom. Malo dalje naiđosmo na vatru. Komordžije prostiru slamu da prilegnu. A i šta bi drugo, kad je konj u onim kolima ispred njih pao i više ne može da se digne.

209

A jedna kola prosto zdruskana. Po razbacanim stvarima vidimo da je neko pokušao da ih opravi, pa najzad digao ruke od toga posla, ispregao konje i otišao. Iza jedne okuke ugledasmo opet vatru, oko koje su posedale žene i podbrađena deca. Malo podale grupa ludi sa fenjerima. Drali su jednoga vola. Kažu, poginuo od mitraljeza sa aeroplana. — Ovaj se narod ne može krenuti milom, već samo silom! — čujem gde Luka govori iza mojih leđa. Pred jednim mostićem zastadosmo... Isprečila se neka kola, pa niti mi možemo tamo, niti oni ovamo. — Zar tu nađe da zastaneš?! — razdra se poručnik Kosta „Turčin“. — Pa, kuda ću? — odgovara ravnodušno komordžija, sedeći ukraj puta. Revolver planu. Komordžija zamače u mrak. Odnekud iz mraka dopreše glasni povici, kao protesti i pretnja komordžija. - Čekajte, brate, rano si počeo! — umiruje Kostu poručnik Protić. — E, nije nego, da ga molim... Šta, treba i mi da skrstimo ruke i čekamo blagoslov! Ordonansi, preturajte ova kola u reku! — naredi odsečno Kosta „Turčin“. Priđe nam jedan podnarednik iz neke komore. — Teško da ćete šta učiniti... Molio sam, pretio, ali šta da se radi, kad se komora zaglavila i tamo, iza klisure, za nekih dvadeset kilometara. — Leteće kao ptice noćas, kad bude palo trideset glava! — reče glasno poručnik Branko. Prema svetlosti fenjera ugledasmo unezverena lica komordžija. Idosmo još malo, i onda zastadoh sa poručnikom Lukom. Otprilike negde na sredini klisure. Komordžije zašle pod brdo, naložile vatru, i baš se spremaju da legnu. A zapregnuta kola u beskrajnom nizu stoje na putu. — Ljudi, bre, što ležite, zašto ne krećete? — pita Luka dosta blago. Jedan ga samo pogleda, ne hte ni da mu odgovori. Drugi promrmlja: — Pa jes, kad bih mogao da preskačem! — i okrete leđa. Luka zovnu ordonansa i naredi da mu donese jednu motku. Onda siđe na put, da sačeka dok čelni stignu na izlaz. Uto dođoše i vojnici sa baterijskim fenjerima, a i ona četa pešadije, i rasporediše se duž cele klisure... Malo zatim releji javiše da su čelni na izlazu. Luka dohvati motku i viknu: — Komordžije, kreći! Onda priđe onoj vatri pa poče bez milosti da ih tuče. Komordžije skaču preneraženo, neki pritrčaše kolima, a drugi, bunovni, ne shvatajući šta se dešava, pokušavali su da beže uz padinu. Luka viknu: — Ordonans, pucaj! Komordžije stadoše kao ukopane. Okretoše se i žurno strčaše kod svojih kola. — Ajs, napred, napred!

210

— Teraj! — Udri ga! Napred se ču neko zapomaganje, kao vrisak žena, dece, onda lomljava niz reku... kola zaškripaše, bičevi fijuknuše... Ali konji iz jednih kola ni da krenu. — Ispreži, brže ispreži! — naređuje Luka. — Preturaj kola u reku! Pešaci poskidaše puške, pa upreše leđima. Kola se nakrenuše. Komordžija zavapi kako su unutra stvari njegovog komandira. Ali kola sa treskom padoše u reku. — Gospodine poručniče, pretovarena mi kola pešačkom municijom. — Bacaj sanduke u reku! — Šta je to?... Ko to viče? — promoli bunovnu glavu izvan arnjeva jedan oficir. Pri svetlosti lampe videsmo da je potpukovnik. — Ko ste vi, gospodine? — zapita Luka, već nadražen. — Ja sam komandant kolone... — U ime komandanta divizije naređujem vam da odmah krenete kolonu! Imate li pismeno naređenje, da vi, poručnik, naređujete meni, potpukovniku? — Sada ćete videti... Ordonansi, isprežite konje! Potpukovnik skoči iz kola i stavi ruku pozadi, kao da vadi revolver. Ali ga Luka preduhitri, i sa revolverom u ruci, sav narogušen, razdra se: — Preturaj kola! Preneražen postupkom jednoga poručnika, potpukovnik je stajao zgranut i bez ijedne reči. Luka priđe sledećim kolima, ali komordžija, i ne čekajući njegovu opomenu, poče da tera volove. — Grujo, ko zastane, čovek ili životinja, ubij na mestu i bacaj u reku! — naređivao je glasno Luka da ga svi čuju. — Gospodine poručniče, ramlje mi konj — požali se jedan komordžija. — Daj ovamo jednog komandantovog konja... I ispred nas i pozadi čuju se psovke, vika, odjekuje tresak stvari bačenih u reku ili prasak izlomljenih kola... Ali kolona ide bez zastoja. Ako stoka posustane, onda se zbacuje teret, preturaju kola, ili se konji zamenjuju. Vide najzad i komordžije da je opasnost svima za vratom, te sada žure i oni... Žitko blato razvlači se kao testo. Vočići iskolačili oči i podavili grbine, a kola krckaju pod teretom. — Ajd ojs! Stoka malaksala. Ljudi odupiru leđima. Batine pljašte. Ni ime božje se ne štedi. Negde puče revolver... Točak se slomi. — Bacaj, bacaj... — Udvostruči zapregu! Luka promukao od urlanja... Opet neko jauče. Kola škripe. Zatim tresak niz kamene litice. A reka guta... Zapovest se mora izvršiti, ma sve propalo. Već je poslednji čas.

211

— Ispreži! Tr-r-ras. Sad već ide brže. Što promakne kroz Lukine ruke, dočekuje kapetan Dušan. Što izmakne čitavo ispod njegova štapa, sačekuje revolver poručnika Branka. Oko tri časa posle pola noći, klisura je bila ispražnjena i put slobodan. — Jesi li video, bato? — veli poručnik Branko, vraćajući se. — Dok sam molio, vikao, pretio, niko da mrdne. Ali kada sam prelomio nekoliko štapova i potegao revolver, sve je skočilo na noge junačke. — A-ha... Kipislcauf! — potvrđuje Luka, promukao od vike. Stiže nas i potporučnik Živadin. Sav je podnaduo od nespavanja i napora. Iako je noć sveža, on skide kapu da obriše znoj, pa će reći: — Ah, želeo bih još jedno ovakvo čistilište kroz Jankovu klisuru, kad se budemo vraćali nazad. Komandant divizije naredio je da artiljerija odmah krene. Prolazeći tek po danu klisurom, Moglo se videti koliki je napor učinjen noćas da se put oslobodi. U valima Rasine ležala su polomljena kola, sanduci municije, pobijeni konji. Čak i nečiji automobil, i jedan fijaker. Maršovali smo ceo dan... Drugoga dana krenuli smo zorom. Sa nama idu i pešaci. Uveče smo poseli položaje, ali oko deset časova stiglo je naređenje da hitno odstupamo. Kažu, Bugari, udruženi sa Nemcima, nadiru sa svih strana da nam preseku odstupnicu. Sad se samo zaštitnice bore... Vojnici neobirijani, obrazi im upali, lice potamnelo. Onako natovareni, maršuju pogureni, ćute i gledaju mračno preda se. A hladna kiša, terana vetrom, bije u lice. S teškom mukom penjemo se uz neki prevoj, prokisli do kože. Blato pljašti pod nogama, a dušu pritisla slutnja teška i siva kao olovo. Neki rekoše da sada nailazimo na staru granicu nekadašnje Srbije. Ovaj se nagib naziva Prepolac. Od polovine Prepolca dunu hladan vetar. Kroz kišu promicale su vlažne pahuljice snega. Kad besmo malo više, poče nam šibati u lice suv sneg, a kad se približismo vrhu, zasu nas snežna mećava, da više nismo mogli gledati. Preko vlažnog odela slagao se suv sneg. Šinjeli se na nama zamrzli, pa izgledaju kao da su od bleha napravljeni. Dalje se nije moglo. Na samom prevoju zastadosmo, dok kijamet mine. Vetar je kovitlao, dižući čitave vihore snega i zasipajući ljude i stoku. Ruke se ukočile od zime, da ni dugme ne možemo zakopčati. Rukavi šinjela se zamrzli, te ne smemo ruke savijati, jer se materija lomi kao da je od kartona. Luka skakuće s noge na nogu, pa nam veli da sada ličimo na balerine. Ukrućeni šinjeli ostali su isto onako podavijeni, kao da smo još na konjima. Iz jedne kućice donese vojnik zapaljen ugarak. Stadosmo se pribijati jedan uz drugoga, da bismo zaprečili vetar, a vojnici nabacaše suvarke, te dimljivi plamen suknu. Od nas pozajmiše vatru i drugi. Čitave lomače razgoreše se na

212

svima stranama. Jednima vetar poduhvati vatru i plamen zakovitla preko naših glava. A već od dima se nije moglo disati. Tek posle jedno dva časa uminu sneg. Otkravljeni malo, počesmo silaziti u dolinu, punu blata i raskvašenog snega. Preda mnom je išao jedan pešak. Šinjel mu sav izgoreo, a namesto peševa landaraju samo kaiševi. Natovario, grešnik, torbu na jedno rame, na drugo pritegnuo pušku, oko pojasa pune fišeklije, a na nogama iscepani opanci, da mu se prsti vide. I tako gazi po snegu. Ranije smo im vikali: „S puta“, „Čuvaj“, „Drž desno“, a sada ga pažljivo obiđoh konjem i u hodu zapitah: — Druže, kako je? Ne gledajući me, onako mračan i turoban, odgovori: — Kao miš u rasolu... — Biće bolje, biće bolje — rekoh, tek da nešto kažem. — Ama, je l’te, molim vas — ubrza pešak — dokle ćemo ovako?... Doterasmo cara do duvara! Kažem mu da ćemo sigurno naići na saveznike, i da će nas oni odmeniti. Govorim to, iako znam da nam pomoć neće stići. Ali pešak misli svojom logikom: — Kažu da ćemo ih sačekati na Polju Kosovu, pa dža ili bu... Da vidim još i to! — Onda zastade, i kao da govori sa sobom: A posle ćemo pešačku kartu pa kući. Znači, ipak, on još čeka. I to odlučnu bitku u kojoj može i život izgubiti. I šljapka po ovome snegu bos, ubogi pešak, očekujući trenutak kada će poginuti. LIHVARI SAHRANjUJU DRŽAVU Prolazili smo kroz Prištinu, kada priđe Isajlo, posilni poručnika Luke. — Gospodine poručniče, neće trgovac da primi banku. — Zašto? — Veli, banka ne vredi više... Traži srebro. — Gde je taj trgovac? — planu Luka i pođe za Isajlom. Bila je to radnja kolonijalne robe, baš na putu kojim smo mi išli. Potpukovnik Petar mahnu tužno glavom: — Malo im je što su se napunili para dok smo mi ratovali... Sada su lihvari prvi koji sahranjuju državu, iako smo mi još živi. Pred radnjom Luka sjaha. Reče ordonansu i Isajlu da čekaju pred vratima, a on sam uđe. — Pomaže bog! Oslonjen rukama o tezgu, gledao je trgovac mrzovoljno i promrmljao nešto u znak pozdrava.

213

— Dajte mi dva kilograma šećera! — Nemam — i trgovac uzdiže samo ramena. — A kafe? — Nestalo — odgovori preko ramena trgovac, okrete leđa i pođe za šegrtom, koji je sklanjao neki džak u zadnje odeljenje. Luki zaigraše muskuli na vilicama. Stiže trgovca, dohvati ga snažno za vrat i uvuče u radnju. Zatim, lupkajući ga korbačem po ramenu govorio je naglašavajući svaku reč: — Ja sam, prijatelju, došao ovde da kupim, a ne da se šegačim. — Molim vas, vi tražite sve ono što ja nemam — odgovori trgovac nabusito. — Nemaš? — Nemam! — Nemaš? — i Luka mu se unese u lice. — Rekao sam — trgovac se obrati šegrtu: — Zatvori radnju! — Isajlo! — viknu Luka. — Uđi u onu sobu, pretresi je i vidi ima li šećera i kafe. Trgovac sitno zatrepta očima, pa promuca: — Vi po zakonu nemate pravo da mi pretresate radnju. — A po kom zakonu ti imaš prava da kriješ robu od srpske vojske, da bi je sačuvao za bugarsku. A? — razvika se Luka. — Čekaj, čekaj, sada ćeš ti videti tvoj zakon i tvoga boga — govorio je Luka sav crven u licu. Trgovac mahnu glavom, i žurno pođe izlazu. — Ordonans, zadrži ga! — Nazad! — isprsi se na vratima Gruja. — Gospodine poručniče, eve ga šećer — pojavi se Isajlo, vukući jedva pun džak šećera. — A šta je ovo? — razdera se Luka i zakrvavljenim očima pogleda trgovca. — Nemaš?!... Pa se još pozivaš na pravdu i zakon! — i Luka razmahnu pesnicom što može jače trgovca po licu. Ovaj se povede i pade među neke džakove. Luka mu pritrča, i, gotovo obnevideo od besa, poče da ga gazi i tuče nemilosrdno... Onda se izmače, gledajući ga netremice, gotov nanovo da skoči, ako bi samo jednu reč progovorio. Disao je brzo i škripao zubima... Najzad savlada sebe i prigušenim glasom obrati se trgovcu: — Izmeri mi dva kilograma šećera! Sav crven, gledajući podmuklo, trgovac priđe terazijama i odmeri dva kilograma. Luka izvadi banknotu i baci je na tezgu, govoreći osorno: — Kusur... I ne gledajući Luku, trgovac nabusito odbaci banku. — Nemam sitno. Ali Luka planu, preskoči tezgu, izvadi revolver i upre trgovcu cev među oči. — Kusur, ili ćeš sad mrtav pasti!

214

Trgovac s drhtajima uzdahnu, htede nešto reći, ali se uzdrža, izvadi ključ kase. Tada zastade neodlučan... Ruka mu je drhtala, kao da okleva. Onda progovori: — Koliko ste imali šećera? — O tome vodi računa ti, a neću ja... Najzad otvori, i u kasi zablista pun čanak srebrnih dinara. Luka se maši za novčanik i izvadi gomilu banknota. — Razmeni i ovo! Trgovac ga pogleda zapanjeno, kao da pita: ili se šali, ili ozbiljno traži. Ali kada vide revolver u ruci, izvadi čanak i poče odbrojavati srebro. Isajlo se zadovoljno smeška i gladi podbradak. — A-ha!... A sad, braćo!... Oćeš ljudski! Ih, što nemam, i meni da razmeniš. — Evo ti! — i Luka dade Isajlu jednu banknotu. — Dede... ali oni sjajni dinari izaberi — likuje sada Isajlo. Luka pokupi srebro, pa se obrati trgovcu: — Izbroj banke... Tako!... A sad, gde je onaj dečko?... Slušaj, iznesi ovaj džak napolje, i ko god zatraži proda-ćeš mu. Onda još jednom pogleda dušmanski trgovca, pa iziđe mrmljajući neku strašnu psovku. Pred vratima zastade: — Slušaj, gazda, ja ne govorim dva puta. Tek tada trgovac mahnu glavom dečaku da iznese šećer pred radnju. MOJA, PETA BATERIJA Ulice su bile zakrčene pešadijom, artiljerijom, kolima. Svi su išli u jednom pravcu. Pristizale su trupe i sa bugarske granice. Ali niko ni za koga nije raspitivao. Tragedija je opšta. 3emlja je izgubljena. Mnoge su radne zatvorene, da bi lihvari sačuvali bogatstvo svoje. Svejedno što je vojska izmučena. Naići će druga, koja bolje plaća. Turske kuće su zabarikadirane i kroz rešetke na prozorima gledaju Turci odstupanje vojske. A naše stanovništvo stoji preplašeno pred kućama, izbezumljeno od straha i teške slutnje pred nastupajućim danima. Neki već tovare stvari i beže. Izbeglice iz severnih krajeva, koje već danima odstupaju zajedno sa nama, ostaju zanemele, jer vide da je naš slom potpun. Njima je najteže. Kuća im je propala, dalje nemaju kud, a ovde nikoga ne poznaju. Na izlazu iz varoši zaustaviše nas da prođe jedan pešački puk, koji zamače na suprotnu stranu. Prolaze iscepani vojnici mrzovoljna izgleda, pretovareni torbama i municijom, i odoše, grešnici, da izginu. Stara sebičnost se ispoljava na licima onih što produžuju put. Nama je sada ipak ugodno. Zaštićeni smo. A sunce blago sija i na dogledu js ogromna ravnica. Preda mnom je stajala sa strane puta grupa ljudi oko jednoga čoveka, obučenog u stari šinjel bez one „šlinge“ pozadi. Paćeničko lice njegovo okruživali su crna

215

brada i brkovi. Iako je na putu bilo mnogo sličnih fizionomija, ipak je ovo lice privlačilo moj pogled... Čini mi se da sam nekad video one oči, onaj pravilan nos... Ali ovo lice je sad bledo, a oči zamagljene. Stajao je baš pokraj puta i gledao zamišljeno u zemlju. Pogledah i na one ljude okolo, pa mi oni poznati. — Je li to peta baterija? Poznadoh ih najednom. Sjahao sam s konja i pritrčao svome starom komandiru. Dugo smo se držali za ruke, bez ijedne reči. Predosećam da su preživeli neku tešku tragediju i strah me da zapitam. Vojnici se pozdravljaju sa mnom srdačno. Ali nema mnogih, pa ni Aleksandra, ni baterijskog narednika, ne vidim ni Traila, ni Tanasija... Hteo bih da zapitam, ali strepim da ne čujem strašnu vest, koju sve više naslućujem, gledajući izmučena i izmenjena lica njihova. — Pa... Kako sad? — zapita kapetan Lazar, držeći me za ruku. — The!... Eto tako, vidite i sami. A vi? On tužno mahnu rukom i klimnu glavom: — Gore biti ne može... Sa izvesnom strepnjom, zapitao sam ga: — A baterija? — Ne postoji više — jedva izgovori i u očima mu se pojaviše suze. Vojska je promicala pored nas. Kao da sam mu pozledio neku ranu, komandir je obuhvatio zubima donju usnu i namršteno gledao preda se. Onda se prenu: — Nije mi do topova... To je gvožđurija, kao što i sam vidiš, oni nam sada ništa ne koriste — i pokaza rukom na put, kuda se kretala jedna baterija moga puka. — Ali teško mi je zbog vojnika. Ti siroti ljudi vršili su svoju dužnost do poslednjeg časa... Pred mojim očima su padali. Onako ranjene Bugari su ubijali — komandir se zagrcnu. To nije bila žalost slavoljubivog komandira koji je izgubio svoju jedinicu i sa njom komandu, već iskren bol za izgubljenim drugovima svojim. Saosećao sam sa njim, te nisam ni pokušavao da ga tešim. — Gde se to dogodilo? — Kod Leskovca. Onda zađosmo malo u stranu, sedosmo na jednu gomilu kamenja i kapetan Lazar mi ispriča sudbinu pete baterije... — Krenuli smo iz našeg bivaka sasvim iznenadno. Ali zadržaše nas neočekivano na pola puta u Ćupriji. Tu se istovarismo i na jednoj poljani podigosmo bivak. I zamisli, dok se u Bugarskoj vršila uveliko mobilizacija i koncentracija trupa na našoj granici, mi smo sedeli, dvesta kilometara daleko, na jednoj poljani, i obavljali službu po svima mirnodopskim pravilima: topovska obuka, trube, raporti, i već sve ostalo što ti je navrh glave izišlo... Kao da smo na nekom manevru...

216

Komandir se nasloni laktovima na koleno i pogleda u zemlju, kao da se nečega priseća. Ja zapalih cigaretu. On klimnu glavom, ispravi se i pogleda me. — Sada, baš pred tvoj dolazak, odigrao se jedan događaj, eto, ovde na drumu, čija je istorija daleka, još iz Ćuprije. Napominjem ti uzgred, da vidiš samo psihologiju i pravedljivost našega naroda. Ovaj događaj na drumu jako me je dirnuo, i da ti ga baš ispričam. Dok smo bili još u Ćupriji, naiđu jednoga dana meštani u naš bivak i dovedu jednoga mangupa konja. Vele, sigurno je iz našega puka. Ulazeći u bivak, natrapaju baš na komandanta diviziona... A ti znaš njega... On je u stanju da digne na noge celu bateriju za neki mali kaišić, a tek zamisli sad... U pitanju je bio konj!... Pozvao je odmah sva tri komandira. Sav uzbuđen, pitao je čiji je ovaj konj... Zagledasmo ga i mi, ali niko ne može da ga pozna. Bio je to jedan od onih dorata bez belege, kakvih je samo u našoj bateriji bilo oko pedeset. Onda nam naredi da se vratimo u bateriju i da se raspitamo. Podnarednik konjušar bio je Svetozar... Onaj beli. Zovnem ga i pitam jesu li svi konji na licu. „Svi su ovde“ — odgovori mi on odrešito. Ama vidi, vidi ipak, da nije nečije ležište prazno. „Znam sigurno, gospodine kapetane“ veli mi on. Malo posle vrati se. „Svi su naši konji ovde.“ — Ama baš svi? „Svi, gospodine kapetane!“ — Dobro — velim ja, i nešto mi laknu. Odem u divizion... Dođoše i ostali komandiri i izjaviše da to nije njihov konj. To isto rekoh i ja. Komandant se nađe u čudu. „Pogledajte još jednom konje po spisku“ — naredi nam. Ne rekosmo ništa... Kada se odmakosmo, počesmo da protestujemo što nam se ne veruje. Ali kako smo bili pod njegovim okom, to ipak naredim da vozari izvedu konje. Taman sam uzeo spisak, kada se vozari u konjušnici uzmuvaše i odmah dođe kaplar pa mi izjavi da nema jednoga konja, i to baš onoga koji stoji vezan pred divizionom... E sve mi se prevrte... Zapitah, gde je podnarednik... Ali on se sklonio negde i niko ne može da ga pronađe. A sada treba ići u divizion, i već možeš da pretpostaviš šta me tamo čeka. Javim ostalim komandirima da se ne muče, i odem u divizion. Bre... Bre!... Šta se tada sruči na moju glavu!... I kako ja ne vodim računa, i kako se on čudi što nisam dosad sve konje pogubio, i kako ovo... kako ono... i da će on meni da oduzme bateriju. Ispadoh ti ja najgori čovek!... Naravno, on je govorio s razlogom, bio sam kriv, priznajem, te nisam ni pokušavao da se branim.

217

Ali zato, kada sam se vratio u bateriju potražio sam prvo Svetozara. Ti znaš... ja nikada nisam udario vojnika. Ali tada sam svu ljutnju i bes, koji se skupljao u meni, čini mi se, od moga rođenja, sručio na njegovu glavu. A on da živi još sto godina, pa neće dobiti takve i tolike batine... Dalji postupak je išao po nadležnosti. Podnarednik Svetozar je izudarao kaplara, vođu odeljenja, a ovaj opet vozara koji je ispustio konja, a nije to prijavio. Razume se, redov je navikao na batine kao na neko redovno sledovanje. Kada kaplar dobije batine, to ti je ono vojničko predovoljstvo, u godini dana jedanput... Ali kada podnarednik dobije deblji kraj, e to je malo neobično. Uvređen je ponos starešine. To ja znam... Pod normalnim prilikama, ja to nikad ne bih učinio. Čak se i sad kajem. Ali ja sam tada bio u afektu, kada zbilja nisam sobom vladao. Eto, upamti ovaj događaj... To je u vezi sa onim što se baš sada odigralo na drumu, o čemu ću ti docnije govoriti. Posle dva dana došlo je naređenje da krenemo na granicu, prema Bugarima. Stigli smo, čini mi se... sedamnaestog septembra i odmah izišli na položaj, Vražja glava. Pred nama je bio položaj Kamenita čuka, gde se nalazila pešadija. Ama ništa više, već uzmi samo imena: Vražja glava, Kamenita čuka... pa možeš da zamisliš kakve su to čukare i gudure. Izišli smo, dakle, na položaj, pripremili elemente teorijski i čekali... Razume se, čekali rat... Upravo čekali smo da se Bugari utvrde, da dovuku veći broj vojske i topova, i da nas naposletku smrve. Jest, baš to smo čekali... Sa naših osmatračnica gledali smo čitave divizije kako na miru prilaze, logoruju u blizini granice, onda njihovi komandanti izviđaju i ispituju teren, i pukovi najzad posedaju položaj... Sve pred našim očima i našim pripravnim topovima... Pa im se ne svidi jedno mesto, i onda se pomere na drugo. A njihovi artiljerijski oficiri pregledaju durbinima teren i primaju sektore koje će gađati... I naši prosti redovi znali su da će nas napasti. Ama sigurno. I puno puta prilaze vojnici i pitaju šta čekamo. Ali pod smrtnom odgovornošću je naređeno da niko ne sme da opali ni pištolj, a kamoli metak... Kao da smo izgubili glavu! Čuješ, docnije, da su naši hteli da preseku ovo mučno i lažno stane, ali saveznici nisu dali... Kažu, da su ih Bugari uveravali u svoje miroljubive namere. Ja sam vojnik i nemam prava da kritikujem. Ali dozvoljavam sebi da konstatujem činjenicu: mi smo bili unapred žrtvovani. I kaplar Živulj je znao da naše četiri zamorene i proređene divizije ne mogu da se bore protivu dvanaest bugarskih, odmornih... Ali svaka čast našem vojniku. Ispunili su svoju dužnost do poslednjega daha. Komandir zaćuta, obuhvati prstom slepe oči i protrla ih. Drumom su škripala kola. Po nekoj čudnoj asocijaciji misli, setih se onog ubijenog vodeničara... Možda se još uvek okreće onaj vodenički kamen. Ali tamo su sada Nemci.

218

— Pripremali su se Bugari do prvog oktobra. A mi smo posmatrali i čekali... Isto onako kao osuđenici „na belom hlebu“. Egzekucija je počela tačno prvoga oktobra u pet časova izjutra. Sve što se do ovoga časa odigralo, mogu još i da razumem... Ali ono što je nastalo posle toga, to nisam kadar ni da shvatim, ni da pojmim. Kažu da u Svetom pismu piše: ko te udari po jednom obrazu, okreni mu i drugi. A mi smo izložili i obraz, i trbuh, i leđa I dušu, pa i život... Komandir steže vilice, da mu odskočiše muskuli, i s drhtajima uzdahnu. Onda nastavi tiho. — Taman sam ustao i vojnik doneo vodu da se umijem, u tom trenutku se vazduh prolomi. I bez moje komande, vojnici pritrčaše topovima i zauzeše svoja mesta. Potrčim kao bez duše na osmatračnicu i vidim kako purnja zemlja i leti kamenje iznad naših pešačkih rovova. Ugledah baš i njihovu bateriju. Dohvatim slušalicu i zatražim odobrenje od komandanta diviziona za paljbu, kako bih zaštitio naše pešake. Ali komandant mi reče kako su iz divizije naredili da se ne sme opaliti nijedan metak bez odobrenja divizije. — Ama rat je otpočeo... potukoše pešadiju — bunim se ja. — A—ja!... „Divizija je tako naredila!“ — odgovara lakonski komandant... Pešadija vapije za pomoć, a baterije ćute, jer više komande vele: neka se zna da mi nismo dali povoda za rat... Eto... to ti je ono: „Il ne da đavo, il ne da Bog.“ Umesto da smo upali u Bugarsku, pa ih razbucali još u početku, mi čekamo da mobilišu, da koncentrišu, da nas napadnu, bez objave rata. I da bi naša tragedija bila potpuna, mi čekamo da nas razlupaju, da bismo uverili Evropu kako smo mi nevini... I to u vremenu kada sentimentalnost i svi pisani međunarodni propisi priklanjaju glavu pred grubom silom... Siroti pešaci. Trpeli su paklene muke. Ginuli su od granata, od raspuknutog kamenja, povijali su se po rovovima, pretrčavali u rupe od eksplodiranih granata. Kada su naposletku videli da ih niko ne brani, počeli su da beže u prihvatne zaklone. Jer oni nisu znali za višu politiku. Stroj se počeo naglo osipati i oko sedam časova bili su svi u prihvatnim položajima. Tek u sedam časova stiglo je naređenje iz divizije. Tada smo otvorili vatru i mi. Ali Bugari su kuljali kao mravi. Išli su ošamućeni, vrag bi ga znao, kao da su bili pijani. Ginuli su kao stoka. Zemlja je tutnjala od topovskih pucnjeva, a vazduh je krkljao od puščane i mitraljeske vatre. Na nekim mestima Bugari su uskakali u naše rovove, boli se tamo bajonetima. Mi smo tukli u gomilu... Bugari su bežali. Opet se vraćali. Tada su naši odstupili. Potom su se okupljali, vršili protivnapad i na bajonet osvajali rovove. I tako do večeri. Po mraku smo morali odstupati navrat-nanos pa se zaustavismo ispred nekog sela Krupca.

219

Naređeno je da baterija u toku noći iziđe na jednu čukaru, ne znam ni sam kako se zove. Cele noći smo po tom bespuću izvlačili topove. Išli smo nekim strmim krčanikom po kojem se jedva i selačka kola kreću. Na krivinama otkačinjali smo zadnjake i vojnici ih posle rukama gurali. A, da bismo olakšali konjima, dobili smo i četu pešadije, te je svaki pešak nosio po dve granate... Taman kad smo pred zoru stigli na vrh stiže naređenje da se vratimo hitno nazad, jer su Bugari probili na drugom mestu, i sad je naš položaj u pitanju. Mogu nam još zaći iza leđa. Ali dok smo stigli u to prokleto selo Krupac, naši opet povratili izgubljene položaje, i onda narede meni da opet iziđem na onaj vis... Ah, sad se setih. Zvao se „Crkveno branište“, Tu drugu noć neću nikada zaboraviti. U ljudi nije bilo više daha ... Dok jedan vod zastane, da bi izišao drugi, zaspali i vozari i poslužioci. Aleksandar je prvo molio, onda tukao, najzad malaksao i on. Gledao sam ga kako naslonjen na drvo, u stojećem stavu, spava. A noć odmiče i strah me hvata da nas ovako otvoreno ne zatekne zora. Oni pešaci koji su nosili municiju, izgubiše se u noći sa granatama... U jednom momentu čupao sam kosu... Sakupio sam onda vojnike. Zamolio sam ih kao drugove, neka učine još i ovaj poslednji napor. Iako su bili iznureni do umiranja, pospušali su me i pred zoru iziđosmo na vrh... Gde je ko zastao, tu je i zaspao. Oko podne počeli smo dejstvovati. Posmatrao sam borbu pešadije. To je bilo besomučno klanje. Ne potcenjujem bugarskog vojnika. Ali naši su hrabriji i mnogo inteligentniji... Bilo je to baš pred veče... Naleti rulja Bugara na jedan naš istaknuti položaj, upade u rovove i naši naglo strčaše sa brega. Misliš da su se rasprštali... Bože sačuvaj!... Samo koliko da se sklone od oka, pa se najednom sakupiše, ama kao da im neko zasvira zbor. Sabiše se kao ovce u gomilu. Strepeo sam da ih tako ne pronađe artiljerija. Ali oni se za trenutak rasturiše, i, kao mačke, pođoše trčećim korakom uz breg. Još se nisam ni povratio od iznenađenja, a oni uskočiše u svoje rovove. Nastade borba na bajonet. Bugari nagoše u bekstvo. Da vidiš samo! Bežali su kao pomahnitali na sve strane, i mislim, nisu se mogli sakupiti ni sutra do podne. Ali koja vajda!... Nismo imali nikakve rezerve, i posle tri dana morali smo odstupiti. Prošli smo kroz Pirot noću. Tek sutradan zadržasmo se na položajima Veletina glava. Uz put smo sekli telegrafske direke, kvarili mostove, palili hranu i seno... Ali opet su probili Bugari na drugoj strani i u prvi sumrak je naređeno da odstupimo. Taman smo zapregli, kad se sruči strahovita kiša, praćenja sevanjem i praskanjem gromova. Oblaci se spustili gotovo do zemlje. Bili smo obavijeni neprozirnom tamom, kao u mračnoj komori. Trebalo je silaziti niza strme staze, tek prosečene. Ljudi i konji se uznemirili od treska gromova. A kad sevne, gotovo obnevidimo, neki vozari zastaju, te na njih najašu oni pozadnji. Naša kontrola je bila isključena. Ljudi su bili prepušteni sami sebi... Neka nas sreća

220

posluži, hvala Bogu! — i komandir se prekrsti — te izvedosmo čitavu bateriju iz toga pakla. Jedva se dočepasmo druma i pođosmo žurno. Odstupali smo preko Babušnice, sve do Bele Palanke. Čuli smo tada i za propast severne vojske, koja nam se u odstupanju sve više približavala. Trebalo je štititi sada i odstupnicu njenu. Zato su naređenja bila uvek kategorična: braniti položaje do poslednjega čoveka!... A Bugari su jurišali i dan i noć. Ako uspeju da probiju na jednome delu fronta, naši su hitno izdvajali iz pojedinih pukova poneki bataljon, pa su ga upućivali da zapuši rupu. Taman se tu uspostavio front, Bugari bi probili na drugoj strani. Onda se odvajale čete da popune prazninu. Razume se, uvek bajonetom i bombom... Ako bi sada zapitao nekoga pešaka da ti po redu ispriča na kojim je sve položajima bio, uveravam te, taj se ne bi setio. Na ovome položaju Bugari su došli na jurišno odstojanje. Baterija gotovo iza samog našeg streljačkog rova. Zato je bilo naređeno da se u toku noći sklonimo. Ali nije bilo puta da bismo mogli odstupati pravo u pozadinu, već smo čitav kilometar morali ići pored samog rova. Povlačenje je otpočelo u pola noći. Vozovi su išli na velikom odstojanju jedan od drugoga, polako, nogu pred nogu, da bi se izbegao šum. Našim pešacima je skrenuta pažnja da ne pucaju, kako ne bi izazvali vatru. Ali Bugari su ipak pucali. Taktuk... tak-tuk, povremeno, za vreme celoga našeg odstupanja. I samo je jedan konj ranjen. Sutra smo nalazili rupe na paocima točkova i ožiljke na topovima. Srećom, iziđosmo čitavi... Zaustavismo se na Ploči. Situacija je, međutim, bila vrlo kritična. Počeli smo već da se gušimo. Trupe sa severa uveliko odstupaju, već se dodirujemo. Treba na svaki način zaustaviti nadiranje Bugara. I viša komanda se odlučila na poslednji korak, koliko očajan, toliko i drzak... To je isto kao da očajnik baca poslednju paru na kocku, ili da dobije, a ako izgubi, da izvrši samoubistvo. Pa da... ništa nam drugo nije ni ostalo. Skrpili su nekako dva puka pešadije. Naređeno je da artiljerijska priprema bude iznenadna, brza ali kratka. Jer inače, otkrili bi naše namere, te bi onda Bugari navukli još veće snage. Moja je komanda u roku od dvadeset minuta bila: po deset, razornom granatom, po deset... po deset. Sa ljudi je lio znoj. Cevi su buktale, a rovovi bugarski su plamteli i purnjali. Pešadija je podilazila. U tačan minut prekinuo sam paljbu. Tada se prolomi: „Ura, ura, ura!...“ Iznenađeni navalom, Bugari poskakaše. Zastadoše, kao da ne veruju. Ali naši počeše uskakati u rovove i Bugari okretoše leđa. Naši su im duvali za vratom. Pređoše rovove, naleteše na bugarsku komoru. Panika se prenese i na njihovu pozadinu. Gledam sa osmatračnice kako jedna bugarska haubička baterija u bežanju nalete na naš streljački stroj. Skoliše je sa svih strana naši pešaci. Uhvatiše je.

221

Ali, šta vredi! Da smo imali jednu diviziju u rezervi, terali bismo ih do granice. A ovako... Morali smo da zastanemo. Ipak, dobili smo malo vazduha, bar za nekoliko dana. Dotle su se naše trupe žurno povlačile, i kada smo dobili nešto prostora, onda kretosmo i mi. Prošli smo kroz Niš, i zaustavismo se na Kurvin-Gradu. Istoga dana dobijem naređenje da hitno odem u Leskovac i da se javim tamošnjem komandantu trupa. Nije mi bilo milo. Ja sam tako ispao iz sastava svoje komande i bio sam detaširan. A iz iskustva znam, da komandanti uvek manje obzira imaju prema dodeljenoj jedinici, i u pogledu snab-devanja, i u pogledu izlaganja prema neprijatelju. Naravno, svaki će radije žrtvovati ono što je tuđe, nego svoje. Javio sam se novom komandantu, i on mi je odredio položaj. Bilo je to jedno brdo, Hisar ga zovu, čiji se prednji nagib spuštao terasasto, sa strmim odsecima. Baterija je bila odmah iza vrha. Pozadi baterije nije bilo nikakvih puteva, u slučaju da nas poteraju, te sam naredio da se prokopaju rampe za spuštanje topova. Moja je osmatračnica bila na dvesta metara ispred baterije, u streljačkom stroju. Priču njegovu prekide podnarednik Svetozar: — Gospodine kapetane, pitaju vojnici, hoće li da čekaju? — Dragi Svetozare, ja o tome ne odlučujem već komandant. Dokle ne vidim sa njim, vi ćete, razume se, ostati sa mnom. A posle, ja ću na sve moguće načine gledati da bude kao što vi želite. To je i moja želja. Uostalom, sada ću ja doći. 3apitah ga šta je posle bilo. — Bilo je to dvadeset četvrtog oktobra... A zbilja, sada mi to pade na pamet... Ovaj je datum za petu bateriju fatalan. Sećaš li se prošle godine, kada nas nađe haubička baterija, pa pobi ljude, udari u top... karu. Sećaš se?... Jest, baš dvadeset četvrtog oktobra. — Komandir zaćuta, pa me značajno pogleda. — Zamisli... Ako rat potraje još jednu godinu, ovoga datuma treba da se čuvam. Otišao sam toga jutra na osmatračnicu. Čim me ugledaše pešaci, pitaju: šta ću ja ovde, kada se ni oni ne mogu zadržati dugo na ovom položaju. Otpočeo sam odmah sa gađanjem. Pored moje baterije bila je i jedna haubička. Našim udruženim dejstvom uspeli smo da Bugare zadržimo pred nama. Žali mi se haubičar što su ga stavili tako blizu. Veli: „Lako je tebi. Imaš konjsku zapregu, pa ćeš da klisneš. A šta ću ja da radim sa mojim volovima?“ Baš tada javiše pešaci da se Bugari spremaju za juriš. Dohvatim slušalicu da pozovem bateriju... Nema veze... Sa mnom je bio podnarednik Žika. Rekoh mu da odmah potrči niz liniju i vidi gde je prekid. Taman on pođe, a ja se slučajno okretoh u pravcu baterije... Zgranem se... Kosa mi se diže od užasa. Očima ne mogu da verujem... Iz pozadine je nastupao streljački stroj Bugara pravo na nezaštićenu bateriju i vidim kako vojnici pokušavaju da okrenu topove unazad...

222

Potrčim kao bez duše u bateriju. Tamo već čujem prasak pušaka... Jedan top opali... Neka vika dopire iz baterije. Ja trčim što brže mogu. Najednom se preda mnom pojavi zapregnuta haubička baterija gde silazi niz strmu kosu. Vojnici vuku volove, drugi ih bodu tesacima i uvijaju im repove, da brže idu. Vojnici izbezumljeni i usplahireni zveraju unazad, pa i ne gledaju ispred sebe... Prva haubica naiđe na strmi odsek i kao otkinuta sa opruge polete, gurajući, gužvajući volove i vozare. Za njom druga, treća, četvrta. Uz tresak, lomljavu i jauk, klupčali su se topovi, stoka, vojnici i cela masa od mesa i čelika sruči se u jarugu kao bezoblična gomila. Pred baterijom sam... Preda me istrča baterijski narednik iskolačenih očiju i gologlav. — Gde ćeš? Nazad, naredniče! — viknem što mogu jače. Bez ijedne reči, on se vrati, uspuza se na jedan obronak, pa se okrete. „Evo ih Bugari kod topova...“ Istrčah gore... Nišandžija Petar protrča pored mene noseći zatvarač... Bugari trče oko topova. Nišandžija trećega topa otima se sa jednim Bugarinom oko zatvarača, ali drugi Bugarin mu zabi bajonet u leđa. Oko topova leže mrtvi naši vojnici. Ostali se rasprštali na sve strane... Jedan Bugarin nišani puškom nekoga. Meni pritrčaše nekoliko vojnika. To je bila slika za ono nekoliko sekunada... — Spasavajte se! — viknem, pa potrčimo svi nizbrdo. Naiđosmo i na pobijenu zapregu prednjaka. Vozari su ležali mrtvi između konja. Jedan prednjak bio je preturen. Za nama pripucaše. Podnarednik Žika dojaha jednoga konja i reče mi da se popnem. Kakvo uzjahivanje! — Beži što pre! — viknem mu ja, jer počeše da pršte kuršumi oko nas. Onda potrčah. Mitraljez sa brega poče da klokoće. Mi prilegosmo u jarak pokraj puta. Dok nešto tresnu. Pade Petar sa zatvaračem. Mi se digosmo. Jedan dohvati zatvarač. Priđoh Petru. Ali on je izdisao... Malo dalje na drumu leži podnarednik Žika, ječi, a i konj pored njega ranjen, i već se trese.... Zapali su u snop mitraljeza. Uto nalete moj seiz sa konjem. Iako su vojnici navaljivali da jašem, da bih što pre umakao iz ovog ubistvenog prostora, odbio sam to odlučno. Nisam hteo da se odvajam od njih, ma šta me snašlo. Zato naredim da na konja stave ranjenoga podnarednika Žiku. Ali konj se od pucnjave uznemirio, te jedva popesmo podnarednika. Bio je ranjen u grudi i pljuvao je krv. Zamičemo žurno. Još jedna okuka pa smo spaseni. Ali baš pokraj puta ležao je telefonist Milija. Glava mu gotovo u bari. Jedan ga dohvati za noge da ga izvuče, ali on jeknu: „Ubijte me... ubijte.“

223

— Ponesite ga! — doviknuh, pa ga i ja dohvatih za jednu ruku. Nosimo ga kao vreću, dok ne za đosmo za okuku, te ga onda spustismo. Umirao je. Mene nešto u grlu steže. Naiđoše neki pešaci. — Hajdete, braćo, da ga ponesemo. „More jedan više ili manje ne čini!“ Baterija zarobljena, vojnici mi izginuli, vojska se rasula, zemlja propala. Nešto mi pritiska grudi. Gledam kao kroz maglu i suze mi udariše na oči... Više mi nije stalo do života. Stajao sam, kao da sam bez svesti... Neko me dohvati za ruku. „Bežite, samo što nisu došli!“ Tek kad smo odmakli dva kilometra, došao sam k sebi. Utučen, sedeo sam pokraj puta, dok su se vojnici sakupljali. Bilo ih je oko četrdeset... Ostalo je izginulo. — A šta je sa Aleksandrom? Komandir uzdahnu i tužno klimnu glavom. — Pričali su mi docnije vojnici... Aleksandar je sastavljao izveštaj o utrošku municije. Bio je kod drugog topa, kad su Bugari upali u bateriju. Komandovao je: „Paljba unazad. Na karteč!“ Seo je na top i lično opalio jedan metak. To je bio onaj poslednji pucanj naše pete baterije. Sa njim je zamro i Aleksandar. Kažu, ostao je presamićen preko topa. Komandiru navreše suze na oči. Zubima obuhvati usnu. Kao da bi hteo da zaguši uzdah bola. A potom sasvim tiho progovori: — Pao je kao junak. Zaćutasmo... Drumom je promicala beskrajna kolona beskućnika. Čini mi se kao da svaki odnosi sobom pokoji živi deo domovine. Nepovratno?... Budućnost nas i ne zanima toliko, jer je sadašnjica suviše mučna i teška... komandir prevuče prstima preko ovlaženih očiju. — A sad? — Dodeljena mi je nova baterija... Ali ja moje vojnike ne mogu da ostavim. Evo baš pred tvoj dolazak, prišao mi je podnarednik Svetozar, onaj koga sam ja izudarao, i veli mi: ,,Gospodine kapetane, čuli smo da ste dobili novu bateriju... Mi smo na pragu naše otadžbine. Ako nas vi napustite, nećemo ići ni koraka dale, već ćemo se vratiti svojim kućama. A ako ostanete sa nama, ići ćemo dokle nam vi naredite.“ I sada sam se rešio da ih na svoju odgovornost vodim u novu bateriju. Moja komanda je odmakla daleko, te se digoh. Vojnici priđoše da se pozdravimo. Zapitah za Tanasija, jer ga ne vidim među živima. — Ne znamo šta je s njim — veli mi. — Bio je do poslednjeg časa u telefonskoj zemunici. Ali kada Bugari utrčaše u bateriju, mi se rasprštasmo na sve strane... Kada smo se iskupili, njega ne beše. Ranjen ili poginuo. Sigurno je poginuo, jer Bugari ni ranjenike ne ostavljaju...

224

NA PRAGU OTADžBINE Pred nama je beskrajna ravnica. Tako nam se bar čini. Ali hodajući po njoj, vidimo male brežuljke, oniske visoravni, kao ono naborana voda na lakom vetru. U daljini negde štrči minare, a još dalje, vide se divlje planine u plavkastoj izmaglici dana... Kosovo polje... Suzama je zaliveno, pesmama je opevano. Muževna stremljenja nebrojenih generacija su kroz stoleća bila usredsređena na njega. Teška tragedija ponirala je u duše, prenosila se s kolena na koleno kroz nebrojene decenije, kao neko večno stradanje, sveto i uzvišeno kao religija. Dah pobožne osećajnosti i fanatičan zanos bi obujmio mlada srca pri pomisli na tužno Kosovo. Ono je neodoljivo spajalo misli kao neki uzvišeni kult i postalo sveta zamisao cele jedne nacije... Godine hiljadu devetsto dvanaeste ljubili su ratnici svetu zemlju. Kosovo je oslobođeno od nevernika. Vekovni san je ostvaren. A samo tri godine docnije... Na putu ka Golgoti vukla se iznurena vojska srpska. Nepregledna kolona pešadije, artiljerije, komore i izbeglica, gamizala je lagano preko Kosova, noseći sobom tugu i očaj porobljene zemlje svoje. Sustigosmo i kolonu ranjenika, koji su umakli iz bolnice. Stoje na putu, raspituju se za svoje komande. Smatraju da im je komanda njihova, u opštem metežu i haosu, jedino utočište, te da se tamo sviju, nemoćni i bolesni. Na veliku radost našu, među ranjenicima nađosmo i našeg potporučnika Vojina sa povezanom glavom, u šinjelu na kojem se još poznaju tragovi krvi. Lutao je da bi nas našao. Na putu susretosmo i zarobljenike, koji se kreću sami, bez sprovodnika, u suprotnom pravcu. Po iscepanoj odeći i žalosnom izgledu oni se malo razlikuju od vojske koja ih je nekada zarobila. Glad i teški ratni napori potpuno su nas izjednačili, pa čak kao da nas je opšta nevo lja i približila jedne drugim. Prošli smo pored oronulih zidova Vučitrna. Ona jedna ulica zakrčena od kola i naroda. Iz mnogih kola vire glave žena i dece. Ili su se izbeglice razmilele po varoši i kupe ostatke hrane. A magacini otvoreni. Vojnici, zajedno sa zarobljenicima, razvlače džakove sa hranom na sve strane. Neki prodaju brašno meštanima. Muslimani nude novac vojnicima za oružje. — Šta će sa nama biti? — zapita nas jedna žena plačevnim glasom. — Vi ćete se, gospođo, vratiti svojoj kući, odakle ste i pošli. Ali šta će sa nama biti, to niko od nas ne zna — odgovara jetko potporučnik Živadin. Pred veče stigosmo u neko selo ispred Mitrovice. Noć je bila hladna. Kroz puškarnice svojih kula gledali su nas zlurado Arnauti.

225

Sedimo pored vatre, a Luka nešto računa na prste. — Prošlo je ravno pet stotina dvadeset i šest godina, kada je razbijena vojska na Kosovu bežala isto kao i mi sada. Razgovaramo o svom bezizlaznom položaju. Još jedan dan marša pa smo na granici. Kuda ćemo posle?... — Trebalo je da ih sačekamo na Kosovu, i neka se istorija još jednom ponovi — kaže potporučnik Živadin. — Našto da gine narod, kad sutra naveče inače moramo da položimo oružje. Dalje nemamo kud! — dodade kapetan Dušan. — Baš zato! — brani svoje gledište Živadin. — Neka to bude na viteški način, a ne kao neke babe. — A tebi je milo da pogineš na Polju Kosovu! — upade podrugljivo Luka. — Ne verujem! — Vala, ako budemo morali na granici da položimo oružje, ja odoh... — Pre svega, pita li vas ko, te sada vadite oči... A ako želite da čujete moje mišljenje... — Molim vas, gospodine potpukovniče... oprostite, ali ni vas sigurno niko ne pita — reče malo nabusito Živadin. Potpukovnik Petar zaćuta. Onda se nasloni laktovima na koleno, i ukrsti prste. Gledajući u vatru, nastavi tihim glasom: — Zemlju smo izgubili... To možemo objasniti nekom „višom silom“... Ali ako uljudnost izgubimo, onda tek nastaje najveća opasnost — i potpukovnik Petar klimnu zamišljeno glavom. Nastala je mučna tišina. Ali Živadin prekide: Gospodine potpukovniče, meni je jako žao što su moje reči dale povoda da tako mislite. Ja se izvinjavam. Ali... molim vas, još od Prepolca pričaju o odlučnoj bici na Polju Kosovu... A kuda ćemo sada? — Eh, pričaju... Pričaju vojnici, pričaju komordžije i svi oni koji ne uviđaju da današnje ratovanje nije isto što i ratovanje pre pet stotina godina. Onda su se tukle mase, a danas strategija zna i za brze obuhvatne marševe, pa bi nas kao miševe pohvatali na Polju Kosovu... A zašto?... Da bi se ponovila istorija. Ali takvim poduhvatom mi bismo samo kompromitovali prošlost... Nama je danas potrebno da sačuvamo živu silu. — Dobro, gospodine potpukovniče — upade kapetan Dušan — pretpostavimo da smo je i sačuvali, mada se ona počela da osipa sama od sebe. Kuda ćemo s njom? — U albanske planine... a posle videćemo. 3aćutasmo... Pred očima imamo viziju onih krševa koje smo gledali u izmaglici dana. To su slike i u svesti neprijatne, a tek kako mora biti strašna stvarnost. Planine su se izdigle jedna nad drugom, kao da je zemlja nekada bila uzburkana pučina, pa je promisao nečija namah zaustavila.

226

Razmeštali smo se pored vatri. Beskrajno nebo je žmirkavo treperilo, dok su kola komordžijska i dalje škripala. Ljudi pokriveni preko glave šinjelima i šatorskim krilima ležali su kraj utuljenih ugaraka. Premoreni konji stenjali pod amovima. Stražari su mrzovoljno zurili u noć... U selu je kukurikao petao. A u daljini prasnuše nekoliko pušaka. Ili Arnauti pljačkaju... Ili naši izvršuju pravdu nad njima. Svejedno. Nekoliko života manje. Na granici smo otadžbine. Pređosmo prugu. Izdužene šine, kao opružene mrtvačke ruke, ostadoše puste. Pred Mitrovicom zastadosmo, da odiđu malo trupe koje su nailazile i sa severne strane. Kroz varoš se jedva moglo ići od silnoga naroda. Mnoge izbeglice su ovde zastale. Ranjenike su dovde doneli. Mlako, bledunjavo sunce prigreva, a neprijateljski aeroplani se razleteli kao osice. Iz kolona se izdvajaju vojnici u male grupice, došaptavaju se i dogovaraju da li da se vrate kućama. A priče bujaju... Na granici ćemo se zaustaviti, i onda će se izdati proklamacija: ko hoće, može da se vrati svojoj kući. Pa zašto se ne bismo još i sada vratili. Pronosi se glas da idemo do albanskih gora, gde će oficiri napustiti vojsku. A zakletva obavezuje samo u granicama države, izvan otadžbine ne važi. Oni su, dakle, razrešeni obaveza. Trezveniji upiru oči u svoje oficire i misle da ovi nisu toliko bezumni da ih napuste. A sa vojskom ide i sedi Kralj. Neki se kolebaju, pođu, drugi ih sretnu i onda se vrate. Iznureni telom, izmučeni duševnim kolebanjima, lišeni tako volje, idu mrzovoljno, osluškujući neprestano šta se oko njih govori. Komore se uveliko osipaju. Izvan Mitrovice počela je i pešadija, dok su artiljerci još uvek vezani svojim osećanjima za oruđa. Kotrljaju se topovi i ljudi gamižu za njima, ili se drže za štitove topova i odmiču sve dalje. Negde u blizini granice zastadosmo. Duvao je hladan vetar i olovni oblaci se stopili u beskrajni sivi zastor, skrivajući planine i zemlju koju napuštamo. Bar da možemo baciti poslednji pogled!... Teška slutnja pritisla dušu, a rasplinute misli kao da se povlače i usredsređuju na jednu predstavu, vezanu za one koji ostadoše skriveni, iza sivih oblaka, jadni, napušteni. Sedimo oko vatre i ćutimo... Sneg poče da pada. Još jedna nevolja više. A mi bez domovine, bez kuće, bez ognjišta. Sneg sigurno i tamo pada... tamo, oko naših kuća, gde živi porobljena sirotinja bez igde ičega. Posilni Isajlo sruči naramak drva pokraj vatre i podboči se: Gospodine poručniče, ko će da ogreje sirotinju moju? — obrati se poručniku Luki. — A, gospodine posilni, Isajlo Aranđeloviću, ko će moju?... Tebi ako je teško da nosiš drva, a ti marš! — i pokaza mu rukom u pravcu Mitrovice. Zbunjen ovakvim odgovorom, Isajlo se počeša iza vrata. — Gospodine poručniče, ja se ne žalim... nego velim...

227

— Ne žalim... ne žalim, pa šta onda? Da pričamo priču. Je li... Oko tvoje kuće u selu rastu šume i zabrani, a šta će moji da rade u varoši?... Ipak ne slinim kao ti: ko će da mi ogreje nanu, ko babu... sivonju... rogonju — govorio je Luka plačevnim glasom, podražavajući Isajla. — Sram te bilo! Isajlo i nehotice stade mirno. — Ja baš nisam tako kazao, gospodine poručniče... — Nisi?... Podbočio se kao piljarica i „gospodin“ kao da traži izjašnjenje od mene: ko će da greje moje? — govorio Luka dubokim i važnim glasom. — I to pita moj posilni Isajlo, koji živi bolje nego komandant armije. — Nemam samo njegovu platu — smeje se sada šeretski Isajlo. — Slušaj, dokle idem ja, ići ćeš i ti. Dokle imam ja, imaćeš i ti. Jesi li razumeo?... A sad vuci se u šumu za drva! Isajlo pozdravi, i veselo otrča. Vetar uskovitla vatru i mi se podigosmo, okrećući joj leđa. Tek tada videsmo kako vojnici zamiču u selo, među arnautske kule. Kapetan Radoslav prati jednoga podnarednika da ih vrati. — Drenica je ovo... Mogu lako da pripucaju puške. — Ko... Arnauti? — okrete se poručnik Branko. — I nas mrtvih se oni plaše, a kamoli ovolikih topova. KOD GRANIČNOG KAMENA Bio sam određen za konačara. Krenuo sam rano, dok još komora nije zakrčila put. Prevario sam se. Komordžije su već odmicale. Tek posle čitavog časa marša prestigosmo ih. Put je izlokan, usled mraza se stvrdnuo, te se premoreni konji neprestano sapliću. Ukraj puta vidimo mrtve konje ili polomljena kola. Sretamo često neke dečake, koji se vraćaju natrag. Zaustavljamo jednu grupu. — Mi smo đaci — veli nam jedan — pa smo bežali do granice. Dalje nemamo više kud. — Zar Arnautima i Bugarima u ruke! Zlo ćete se provesti! — opominje ih Gruja. — Lako je vama... O vama se vodi računa, ali o nama se niko ne stara — odgovara jedan pametno i otresito. Danima mi gladujemo — dodaje drugi. — Ako pođemo sa vama, pomrećemo od gladi. Ako se vratimo, možda će nas kuršumi mimoići. Gladni, pogureni i pomodreli od zime, odoše oni natrag. Davno je bilo prošlo podne, kada se zaustavismo kod graničnog kamena. Dan tmuran i hladan, sav ogrezao u sivu belinu iz koje štrče ogolela drveta, kao rašireni prsti u kostura. Zaustavismo konje, sa kojih je odilazila para.

228

— Svršeno je, gospodine potporučniče — progovori Gruja. Vrane i gavrani zagraktaše nad našim glavama... Sa desne strane bila je jedna kućica. Sjahasmo da se javimo crnogorskim vlastima. Na ulazu me zapahnu miris kafe, a iz jedne bočne sobe čuo se veseo žagor. Htedoh da uđem, ali se preda mnom isprsi jedan stari Crnogorac. — Đe ćeš... Pričekajder da te prijavim. Kad on otvori vrata, ugledah neke mlade ljude kako nešto ćeretaju. Vrata se preda mnom zatvoriše. Iako je možda takav običaj, činilo mi se, ova je forma ipak mogla sada da izostane, i da se učini izuzetak prema jednome oficiru susedne zemlje. Ali mi smo izišli iz svoje zemlje i moramo se povinovati običajima drugih. Vrata se otvoriše. Kad uđoh u sobu, zatekoh nekoliko mladih Crnogoraca. Stariji su sigurno u ratu, a ostali su jedino ovi dečaci. jedan se jedva pridiže, dok su ostali sedeli zavaljeni u stolicama, izgleda mi prkosno, kao da nam se podsmevaju što smo izgubili zemlju. Onaj jedan slušao je moja izlaganja, praveći se važan. Tek izduži lice, napući usne i izdigne obrve. Mučio se da izgleda dostojanstven, i, da bi i verovatno dokazao gospodstvo svoje, viknu: — Đuro! — na vratima se pojavi onaj služitelj. — Pripalider mi cigaretu. Đuro otvori peć i prinese mu jedan ugarak. Puštajući sada guste dimove i žmirkajući, obrati se on Đuri: — Viđide, Đuro, bogati, kod onog Arnautina Selima. Ama ponesi pušku i ubij psa, ako samo usta otvori. Rekoh mu kako ne bismo želili da silom ulazimo u stan. To nismo radili ni u svojoj zemlji. Ako treba, platićemo. — Mani, čoče... Pljačkaju oni nas od cara Laza, te da im danas mi plaćamo! Išli smo peške ka arnautskim kulama. Sneg je škripao pod našim nogama. Đuro se obrati Gruji: — A grdni, vi pobjegoste. E, svetoga mi Petra, dok je Đuru na ramenu glava, neće oni zakoračit u ovu zemlju. Gruja se samo bolno nasmeja i tužno klimnu glavom. — A što, jadan!... Ti se meni kanda podsmijevaš. — Jok, Đuro, nego velim, što ne znadosmo još kod Smedereva za tebe!... — E viđećete... Pred kulom zastadosmo. Đuro udari kundakom u vrata. Iza odškrinute kapije pojavi se jedan Arnautin, s kime Đura poče da razgovara nešto na arnautskom. Zatim se okrete meni: — Kaže, da skloni samo roblje. — Kakvo roblje! — zgranu se Gruja. — Ma žene. Žensku čeljad nazivaju roblje.

229

Čujemo neko kloparanje, tumaranje uz drvene stepenice, i onda se sve utiša. Tada uđosmo. Vojnici ostadoše u dvorištu. Ja i Đuro pođosmo uz mračne i uske drvene stepenice. Na vrhu nas dočeka jedan mlad Arnautin i rukom nam pokaza na jedna vrata. Prvo uđe Đuro. Ukaza se prostrana soba, polumračna, jer je ovu sobu osvetljavao mali prozor četvrtastog oblika, koliko da čovek promoli glavu i da ga zakloni svojim ramenima. — Tungatjeta! — oslovi nekog Đuro. Na malom postolju, zastrvenom samo šarenicom, sedeo je stari Arnautin prekrštenih nogu. Pozdravih ga. On dodirnu čelo, pa grudi. Jedno malo Arnauče unese dve tronožne stolice. Sedosmo prema starom Arnautinu. — Đuro, zamoli Škiptara, ali lepo, da nam ustupi stan za noćas i pitaj ga šta traži. — E, bogumi, pitaj ga ti — Đuro se naže i dohvati kutiju sa duvanom, što je stajala ispred Arnautina. — Ja ne znam arnautski. A zašto ga ti ne pitaš? — obrecnuh se ja na njega. — 3ato... pobogu, čovječe, đe ću ja njemu plaćat! — Ama, mi ćemo platiti. — Pa mi smo ista vjera, ne bilo te!... Škiptaru da platiš! — govorio je s prezrenjem. Onda se obrati Aranutinu. Slušao je Arnautin i klimao glavom uzvikujući: „Po... po“. Izgledalo je da pristaje bez reči. Đuro se okrete meni. — Imaš stan. Tada se Arnautin obrati meni i poče nešto da govori, raširi ruke i pogleda u nebo, pominjući „Alah“... Zatim razmahnu lagano staračkom rukom, kao da govori o nečem ogromnom i onda odbaci šakama od sebe. Zaćuta i tužno klimnu glavom. Zapitah Đuru da mi objasni šta je govorio. — Man’ se vragu... pasja vjera... Kaže da smo mu porobili sto miljuna ovaca. Naučilo za turskog zemana da robi, a sad ne može. Onaj mali Arnautin prinese sud sa vodom. Stari skide kondure i u prisustvu našem poče da pere noge... Najzad opra i ruke. Potom zastre jedno ćilimče, kleče, pa sastavi šake i prinese čelu šapućući nešto. Zatim se odupre šakama i glavu prisloni podu, malo se odmače, i opet poče da temena. Onda diže glavu i upravi oči naviše. Lice mu ustreptalo, oči molećive, a usne fanatično ubrane, kao da traži milost, pomoć, da Alah satre nevernike... ovoga Crnogorca Đuru, pa i mene, koji nailazim iz beloga sveta, da ga uznemirim u domaćem miru njegovu. Mangal je zračio, i odblesak se odbijao iz oka staroga Arnautina, kao da iz duše njegove sikće plameni bes. Ali na kolenu Đurinom svetlucao je bajonet sa puške. Uza stepenice je išao neko. Čuo se zveket mamuza.

230

— Gospodine potporučniče, javlja komandant da nećemo ostati ovde, već idemo pravo za Peć. I ne gledajući više Arnautina, iziđosmo na put, da sačekamo komandanta. Po mraznoj i mračnoj noći stigosmo u Peć, i smestismo se u hladne učionice neke škole. KO JE VERA, A KO NEVERA Poslednje utočište naše. Ostavili smo Kosovo i Metohiju, napustili svoju zemlju i sada se pribili uza same planine, koje se naglo izdižu kao ogromni bedemi nebu pod oblake. Na planinama nigde puta, sem kozjih staza i iskonske divljine. A sa suprotne strane nastupa oružana sila neprijateljska. Prastare planine zaklonile su grbinom svojom nebo. Izborane i izbrazdane, prkose one tisućima godina, a već stoleća su se slamala o njihove urvine i klisure. Nadživele su one geološka doba, a o povesnici ljudskoga roda šume već gorostasna drveta. Koritnik i Paštrik, Koprivnik i Paklen... Žleb... Koprivnik se razmetljivo širi, onda se postepeno skuplja, a vrhovi njegovi su u belasastoj magli kao čalmom obavijeni. Paklen se skromno pomalja, zatim se gorostasno izvija i obnažen snežnom belinom krije se među oblacima. Između ovih planina zija Rugovska klisura kao razjapljene vilice kroz koju kulja satanskim šumom hladna Bistrica... Sve je divlje, sve je surovo i iskonsko. A zima hladna kao avet... Duva vetar kroz Rugovsku klisuru, kovitla između trošnih kuća, vratnice lupaju, onda izbija sa fijukom u ravnicu, dižući vihore snega, dok se iznurena vojska srpska razmešta po pustim poljima, na goloj ledini. Naši posilni podložili peć. Sedimo pokraj vatre i zamišljeno gledamo preda se. Ulicom pored plotova provlače se odrpane prilike vojnika i zaviruju u svako dvorište kao da nešto traže. — More, ljudi, svako zlo ima svoje dobro — veli kapetan Jova učitelj. — Ah, filozofija sangvinika! — dobaci sa omalovažavanjem kapetan Dušan, „rezervni advokat“. — Molim te, kakvo dobro očekuješ sada ti?... Najureni iz zemlje, na tuđoj teritoriji, saterani pod ove krševe... — Ama to je moje predosećanje... Eto zamisli... zaključimo sada mir i hajd’ kući. — Zar ti misliš da je to dobro? Onda otpoče razgovor. — U istoriji sveta ovakav slučaj ne postoji. — Proterani su Jevreji... — To nije isti slučaj. Naša zemlja postoji i dalje, naše porodice su ostale u zemlji, ali je oružana sila i sve ono što izvršuje zakon van te zemlje.

231

— Postavlja se pitanje, da li mi imamo pravnog osnova da predstavljamo tu zemlju. Sad se umešaše u razgovor i pravnici, rezervni oficiri. — Sa pravnog gledišta državu sačinjava suverena vlast nad određenom teritorijom i stanovništvom na toj teritoriji — razlaže potporučnik Živadin, svršeni pravnik. — Mi, dakle, ne predstavljamo nikoga — upade potporučnik Sredoje. — More, ajd bre, što pričate koješta! — ljuti se kapetan Vela. — Onde gde je vojska, tu je država. Ko ti, bre, daje platu? — A ko daje platu onima u zemlji? — upade Živadin. — Što nisu i oni pošli? — A gde bi oni?... A gde ćemo mi?... Vi, aktivci, mislite kao onaj Luj francuski... ne znam koji beše po redu: „Ja sam država!“... Gde je kapetan Velja, tu je država... A teritorija, a narod? — govori ljutitim glasom Živadin. — E, nije nego!... Nećeš valjda da mi dokazuješ da državu čine babe, žene i deca — obrecnu se kapetan Vela. — Čekajte — umeša se u razgovor poručnik Protić, sudski pisar. — Svi ste vi u pravu. Samo niko od vas ne ume da izrazi svoju misao. Dakle, tačno je da državu čini suverena vlast nad određenom teritorijom i stanovništvom. Ali ta teritorija nije ustupljena neprijatelju po nekom mirovnom ugovoru, već nam je nasilno uzeta... — Naravno! — dobaci kapetan Velja. — Viša sila! — dopunjuje Živadin. — Tako je... I posle izlaska iz zemlje, naša država tu suverenu vlast i dalje ima... — To isto i ja kažem — upade kapetan Velja. — Ama, otkuda vi znate pravne stvari? — nervira se Živadin. Samo što država ne može faktički da vrši tu vlast nad svojom teritorijom i stanovništvom koje je ostalo u zemlji. Ali sa pravnoga gledišta, iako smo na tuđoj teritoriji, mi imamo sva prava... Vrata se baš tada naglo otvoriše i uđe jedan konjički kapetan. I ne predstavljajući se nikome, progovori nadmenim glasom: — Gospodo, ova je škola uzeta za štab armije. Molim vas, udaljite se. Vatrica je u peći ugodno puckarala, dok je napolju sve više stezao mraz. Prvi put od početka odstupanja uđosmo jednom i mi u sobu, pa nas odmah, evo, već isteruju. Iako u Vojsci sve ide po nadležnosti i bez pogovora, pokušao je ipak kapetan Vela da se blagovremeno odupre. — Zar nema u varoši neka druga zgrada? — Ovo je za armiju — govorio je konjički ka petan sa visine. Jer on govori u ime armije, dok je baterija poslednja jedinica u sistemi vojničkoj.

232

U sobu počeše ulaziti oficiri iz štaba. Za njima posilni i ordonansi, noseći sanduke i poljske krevete. Onaj konjički kapetan već skinuo čizme i ostavio pred vrata, da mu ih očiste. A mi se na brzu ruku pakujemo i izlazimo, ne znajući kuda sad. Trupe dolaze sa raznih strana. Neke jedinice zastale, jer su izgubile vezu, te ne znaju na koju će stranu. — Ama neću da pitam ni za koga! — ljuti se jedan komandant bataljona. — idem sada gde je meni volja, a on neka me traži! — misli svakako na svoga komandanta puka. Ulicom odjekuje topot konja i čuje se neka vika, da bi se napravio prolaz. Dva Crnogorca na konjima, a pozadi nastupa fijaker, gde se na gornjem sedištu zavalio jedan crnogorski general, a na donjem sedi njegov ađutant... — Zaigraće mečka i pred tvojom kućom! — dobaci neki pešak. Lupamo na vratnice jedne kuće, ali nam se niko ne odaziva. Rešavamo se da razvalimo vrata. Ali komandant ne dozvoljava, već naredi meni da idem u crnogorsku komandu i zatražim stan preko njih. Mala je varoš, te je odmah nađoh. Hodnici su bili puni naših oficira, koji traže razna obaveštenja. Pred vratima sobe gde je komandant, stoji vojnik sa puškom. — Kod nas vojnik stoji pred spoljnim vratima. Ali koga ovaj čuva? — razgovaraju oficiri. — Eh, znak dostojanstva... Zaustavih jednog oficira, da zapitam za stan. — More uljezi, čoče, gde ti je drago... Ipak ga zamolih da mi da jednoga vojnika. — Đurašine, viđide bogati tamo za stan — reče jednom vojniku. Prođoh kroz onaj narod, ali kada iziđoh na ulicu, Đurašina nigde ne beše. Vratio sam se ponovo. Sretoh tada Đurašina i videh kako na leđima vuče neki džak pun čizama. Opomenuh ga. — Za kvart ure! — odgovori on i zamače u jedan hodnik. — Druže, ovde kvart ure znači dva sata, a nekad i pola dana — dobaci mi jedan pešački poručnik. Već vidim i sam da ne mogu dobiti šta tražim. A nije im ni lako. Gotovo celokupna vojska jedne zemlje sručila se u Peć. Idem polako pored reke i mislim o tome. S druge strane vidim jednoga našeg ordonansa gde prodaje neke nove lakovane čizme. Čini mi se da su pripadale baš onom konjičkom kapetanu koji nas istera iz stana... Na susednom uglu stoji grupa vojnika i razgovara. Čujem u prolazu gde jedan veli: — Pričekaj bre... Sve će nas sada pustiti kući. Uz put naiđoh na jedan puk pešadije. Zastali su da vide kuda će. Vojnici se presamitili preko pušaka i gledaju mrzovoljno preda se. Sedam stotina kilometara odstupali su pod borbom, braneći svaku stopu. Odelo im pocepano,

233

šajkače nagorele. Oficiri se ni po čemu ne razlikuju od svojih vojnika. Tri meseca tukli su se bez smene i odmora. A sada su ostavili zemlju i mrtve drugove. Ostao im je poslednji dah. Stoji masa promrzla, dok Bistrica huči i vetar zavija. Sutradan pričaju vojnici kako su noćas četvorica iz druge baterije otišli. A spremaju se I mnogi drugi. Komandant naređuje da su oficiri u stalnom dodiru sa vojnicima i da ih uveravaju u štetnost njihovih namera. Saopštavam tu naredbu komandiru treće baterije. — Dobro, molim te, šta da im govorim?... Da ne beže!... Pita me danas podnarednik: „Gospodine kapetane, zna li se kuda ćemo?“... Zamisli!... Da smo pod drugim prilikama, ja bih mu nos razbio za tu drskost da se ja njemu ispovedam. Sada ne mogu. A ne znam ni sam da mu odgovorim na pitanje. Govorimo... uveravamo, samo oni neka rešavaju što pre. Na poljani potpukovnik Petar sakupio vojnike i drži govor: —... Do ovoga časa ispunjavali ste časno i pošteno dužnost prema otadžbini. Niste posrnuli ni pred navalom bajoneta, ni granata. Pokolenja će pričati o vašim herojskim delima... Pa zar sada, kada smo trenutno napustili zemlju, sada, zar da uprljamo svetlu prošlost i da se predajemo!... Zar da sinovi naši ukazuju prstom na oca izdajnika... Drugovi... 3emlja vapije za osvetom, porodice vaše vas preklinju da ih oslobodite... Zar da napustimo slobodu našu, i da savijemo dobrovoljno glavu pod ropskim jarmom? Nikad!... Nikada, drugovi! Ja vas ne zadržavam. Ko hoće neka ide. Ali sada je došao čas da vidimo: „Ko je vera, a ko nevera!“ Vetar je duvao iz Rugovske klisure. Vojnici su stajali nepomični i nemi, onako promrzli i pogureni, izgle-dali kao zaleđeni. Oni veruju svome komandantu i svojim oficirima. Ići će sa njima, ali nevoljno i tužno. Prosto po navici i slepom poverenju u starešine svoje. Ali misli su njihove čvrsto spojene za selo, okolinu, i nikako ne dosežu izvan granica domovine. A otadžbinu su sada izgubili, sa njom i ognjište svoje. Zemlja se brani sa kućnog praga. U Drugoj liniji potiču oni od hajdučkoga kolena i nose duboko zarezane u duši priče o junačkim podvizima svojih dedova. Ali komandant kaže: „Ko je vera, a ko nevera“... Izdajnik. Teška je to reč — izdajnik... Jer Kralj je sa vojskom, njihove starešine... drugovi... A opet, u zemlji su ostali stari roditelji, deca. Ali, teška je reč — izdajnik! Ah, kad bi mogli da obuhvate sve rukama svojim. Ovako se misli rastežu, vojnici sede ćuteći pored vatre i povijaju se kao dim na vetru. Pronose se glasovi o nekoj važnoj sednici komandanata. Pričaju neki da će biti ofanziva. Drugi vele da ćemo preći u Albaniju, a odatle u Crnu Goru, gde će se uspostaviti nanovo front.

234

A iz susednog pešačkog puka otišla je cela jedna četa. Obuća vojnika je pocepana, šinjeli nagoreli od spavanja pored vatre, da se u nekih košulje vide. Kažu, puške su gotovo neupotrebljive, od silne upotrebe. Sva su polja oko Peći pritisnuta vojskom. Dokle se okom vidi. Dimovi od mnogobrojnih vatri se mešaju sa izmaglicom dana i kao teška magla pritiskuju zemlju. Koliko da se duša još više zamrači. A noću svetlucaju plamenovi, kao umiruća kandila, i povremeno odjekuju uzvici budnih stražara. Počelo se uviđati da će biti potrebni samari, i vojnici su ih tražili na sve strane. — Top dajem za samar — šalio se komandir treće baterije. A poručnik Luka naređivao je svome posilnom: — Prvo ponudi pare. Ako neće, ti gledaj da ga digneš. Ako ni to ne možeš, napravi ga. Ako ne umeš da ga napraviš, onda „fatiraj“ leđa, da natovarim na tebe. — A ako ga ukradem, mogu li ja da dignem pare? — pita šeretski posilni Isajlo. — Kipislcauf! — odobrava Luka. Crnogorci su uzimali samare iz okolnih mesta „po kratkom postupku“, objašnjavajući kao da su ih darovali Arnauti. Samare su ustupali višim komandama i uglednijim ličnostima. Priča se da je crnogorski general prostosrdačno uzviknuo, kada je video jednoga našeg književnika: — O, dragi prijatelju, ako vama neću dati samar, ja kome ću! — i potapšao ga po ramenu. Ono malo robe po dućanima rasprodano je. Radnje su zatvorene. Kafane prepune. Uskim ulicama teško se prolazi od vojnika i civilnog stanovništva koje je dobeglo dovde. Pronosi se glas da su se neka arnautska plemena pobunila. Izbeglice koje ne mogu dalje, očajne su i svakoga poznanika pitaju za savet šta da rade. Crnogorska vojska i žandarmi odlaze i umiruju Arnaute. A mraz sve jače steže. Neka magla spustila se iznad varoši. Vojnici tumaraju po logorima i dogovaraju se. Neki se opraštaju javno i odlaze. Drugi kradomice, noću, i zamiču zaobilaznim putem. Ali većina ostaje zbunjena, neodlučna. Kao da su događaji iznenadnim zamahom svojim zagušili svaku misao, te ljudi lutaju usplahireno kroz maglu kao senke i podsećaju na zveri koje je hajka priterala u tesnac. Pucnji topova se sve jasnije čuju. Zaštitnice odstupaju korak po korak. U varoši se zapaža živost i neko iščekivanje. Govore da zasedava ratni savet komandanata i očekuje se poslednja odluka: kapitulacija ili dalja borba na život i smrt. U svakom slučaju moraće da nastupi razrešenje ove teške neizvesnosti. Posle podne odazvaše u diviziju komandante pukova. Sada verujemo da je došao poslednji čas. Čekamo pred štabom puka... — Svršeno je, gospodo — reče pri povratku komandant. — Je li tu ađutant? Htede da uđe u svoju sobu, ali ga neko zapita:

235

— Kako?... Idemo li kući, ili ofanziva? — Niti kući, ni ofanziva. Reći će vam komandant diviziona — i uđe sa ađutantom u svoju sobu. Štab diviziona bio je smešten u jednoj šupi, oblepljenoj blatom. Unutra je gorela plehana peć. U jednom uglu nalazili su se crni sanduci sa arhivom diviziona. Oficiri su se sakupljali i, kako koji naiđe, pita ima li čega novog. Dođe i potporučnik Sredoje, „ekonom svoga dobra“. — Pomaže bog, ljudi... Šta se dokonalo? — Jedva se jednom odluči — upade kapetan Dušan, „aktivni kapetan“ i „rezervni advokat“. — Ama, pobogu... — Mir je, dakle, zaključen i sutra se vraćamo kućama. Vrhovna komanda je rešila da mi oficiri preuzmemo upravnu vlast. Ja imam da vršim dužnost načelnika okružnog u Kragujevcu, a ti si određen... gde ono beše, pobratime? — obrati se Dušan Luki. — Za načelnika sreskog u Pirotu — bez razmišljanja odgovori Luka. Sredoje pogleda upitno ostale. Oni su svi odobravali — Ali, ljudi, šta ću ja čak u Pirot, kad mi je kuća u blizini Kragujevca!... — E nije nego!... Dosad si se verao po gudurama, a sada ti je malo Pirot. Kaži hvala i na tome — dobacuje kapetan Vela. — Ama, ljudi — uskliknu veselo Sredoje, kao da je tek sada shvatio — ama, je li moguće da je mir zaključen?... Pa dobro, što se ne radujete?... Što ne pucaju topovi? Svi se nasmejaše. Nekoji, da se ne bi smejali glasio, iziđoše napolje. — Da si ti živ i zdrav, mi smo to doznali još u podne, te smo se naradovali i preradovali... — Zar nam je bilo malo pucnjave? — Poznaje se da si seljak... Prangija... Kipislcauf! — A gde ste vi određeni, gospodine kapetane? — obrati se Sredoje svome komandiru. Komandir je oklevao sa odgovorom i kao htede da objasni svome vodniku kako je sve ovo šala. Ali se umeša brzo Dušan: — Ne zna još. Sad će doći komandant sa spiskom. I zaista komandant se pojavi. Njegovo, inače crnpurasto, lice bilo je tamno. Iznad krupnih crnih očiju natkvesile se guste obrve, kao tamna mahovina nad rečnim ponorom. — Jeste li, gospodo, svi tu? — prelete očima preko nas. — Dakle, istorijska odluka je donesena... Naš pravac daljeg ods... — brzo se popravi — kretanja je ka moru... Ali pred nama su, kao što vidite, neprohodne planine... Gospodo... Vi

236

kao stari vojnici razumećete me... — glas komandantov zadrhta. — Odsad pa do pet časova izjutra... uništićete celokupni materijal... — I topove, i municiju? — začu se krik kapetana Vojka. — I topove, i municiju do poslednjeg metka, i kola, i sanduke, i celokupnu hranu, koju ne biste mogli da ponesete. Komandant zaćuta. Oficiri su stajali u stavu mirno, zanemeli kao da slušaju pogrebno slovo. — Hoćemo li dobiti pismeno naređenje? — prekide ćutanje kapetan Staniša, kao da se nada ne bi li se ovo strašno rešenje izmenilo. — Dobićete... Gospodo, naš narod veli: „Dogovor kuću gradi.“ Ali mi je razgrađujemo i nije nam ni potreban dogovor... Koristite barut iz čaura, pijuke, bombe... vatru... sva razarajuća sredstva... Gospodo, teško mi je što vam moram reći,. ali... izvolite na posao! Ćuteći, izlazili su oficiri. Maglovito iščekivanje postalo je sada golo zbivanje. Možda su i oni pomišljali na uzmak, ali su izbegavali i pretpostavku da bi jednoga dana mogli uništiti ono za što su intimno vezali život svoj. Mrtve su to stvari, zaista, ali podstaknute ljudskom snagom, one su bile simbol vojničkog dostojanstva. A u modernom ratu vojska bez oružja i materijala je gomila, koju i naoružana slabačka deca mogu vijati kao stado ovaca. — Strašno! — progovori neko. Ostali su ćutali. Svi su oni imali osećane potištenosti, kao da idu da prisustvuju pogubljenu nekog svoga najmilijeg. A tek vojnici!... Mlatili su ih ranije za neki izgubljeni kaišić, sada, evo, svojim vlastitim rukama treba da unište oružje. I poslednja nada je uništena. Ma i robovi bili, predaće se oni sa oružjem, kao vojnici. Drugi su u oružju gledali mrtvu gvožđuriju, a živu silu smatrali su kao životnu snagu otadžbine. Sa vojskom je Kralj, sa njima su starešine. A ona uniformisana organizacija postoji još uvek kao celina. Najzad, bilo ih je koji nisu ništa mislili. Po onom narodnom: „Gde svi Turci, tu i goli Hasan“, privučeni kao nekom magnetnom silom od drugova i prijatelja, gamizali su za ostalima. Vest je prostrujala, polja su oživela. Ordonansi su jurili u raznim pravcima Ljudi su se sakupljali u male grupice. Na njihovim licima ogledala se neka usplahirenost. Poljima se razlegao ustreptali žagor. Mnogi su žurno odlazili da nađu svoje prijatelje, rođake, zemljake i da se dogovore: šta da rade. Treba oružje uništiti. Pa mi nismo više vojska! Sve je propalo! U ovoj tamnoj mraznoj noći brujalo je kao u košnici. Neki su se pozdravljali. Drugi su se kolebali. Mnogi su bili očajni i zbunjeni. Negde u daljini zasvira truba. Čuje se neki glasan žagor kao uzvici. Pored nas su žurno promicale neke tamne prilike i zamicale u noć. „Zbor... Zbor!“ — čuli se povici. Ali ljudi su bili još na prekretnici. Otadžbinu su izgubili. U tuđoj su zemlji. One planine, kao ogromni

237

džinovi prema zvezdanom nebu, čekaju neme i hladne... A na suprotnoj strani je neprijatelj... Kao da su raspeti. Bože! — Zbor! — čuje se stroga komanda. Starešine ostaju. Sa njima su vojnici provodili najteže časove. Pa valjda znaju šta rade. Iz mraka se pomaljaju grupe. Opet zaostaju. Kao da nekoga dozivaju. Gomila naraste. — Zbor! — viknu odlučno potpukovnik Petar. Masa potrča, razredi se, i divizion stade. Ljudi su bili u napregnutom iščekivanju. — A vi kao da čekate limun! — govori više prijateljskim tonom komandant. — Gospodine potpukovniče — progovori jedan iz stroja — priča se da ćemo da uništimo oružje. — Nije da se priča, nego je tako naređeno! — reče odlučno potpukovnik Petar. Onda zaćuta. U daljini blesnu neka vatra i mahnita eksplozija zapara vazduh, pa se potmulo odbi sa urvina planinskih... Kao signal da sada treba da otpočne uništavanje. Potpukovnik Petar progovori: — Čuli ste!... Ne prisiljavam nikoga da ostane... Ko hoće da ide, neka iziđe. Vojnici su stajali ukočeni. Rugovska klisura je zjapila. Zvezde su podrhtavale. Iz pešačkog logora je dopirao žagor... — Gospodine potpukovniče, mi ne želimo da se predajemo — začu se glas, kao da zapomaže. — Ali mi hoćemo da se pod borbom vratimo. — Tako je!... Tako je! — odobravali su ostali. — Ali kako! — zavapi komandant. — Sve što je sadržavala ljudska snaga u sebi, dali smo. Više od polovine naših drugova ostalo je na bojnim poljima, a udruženi neprijatelji nadiru sve jačom snagom. Nemamo više kuda!... I sami vidite... Tri izlaska postoje. Ili ćemo baciti oružje, pa ćemo se sramno predati. Vodiće nas onda kao zarobljenike kroz zemlju da bi nas deca i žene pljuvali... Ili ćemo besmisleno i glupo izginuti, da bi se nad našim mrtvim telima cerekali i kezili Arnauti. Komandant zaćuta. Odnekud iz daljine dopreše uzvici: „Živeo, živeo, živeo!“ Stroj kao da se uskomeša. Komandant viknu: — Ne! Nećemo se predavati, niti ćemo glupo ginuti. — Onda nastavi bez predaha. — Na dohvatu ruke mrskog neprijatelja, uništićemo topove, municiju, celu spremu, ostavićemo mu pusto zgarište, a mi ćemo se kao orlovi vinuti u planine, odakle ćemo mi nemu, neprijatelju prkositi. Sa nama je sedi Kralj... — Živeo! — začu se spontani uzvik. — Živeo, živeo, živeo! — prihvati masa, i uzvik iz stotine grla odbi se sa kamenih litica, čak do objavnica neprijateljskih. — Gospodo komandiri — nastavi potpukovnik Petar. — Izvolite na posao!

238

Pade oštra komanda i vojnici se raziđoše po baterijama. Komandiri su naredili da se iz čaura izvuku zrna, i povadi barut. Za to vreme drugi su kopali jame, gde su bacali zrna, pa ih onda zatrpavali. Zatim su stavljali barut u šipkama na gomilu, a povrh toga sedla, kamute, sanduke... Upališe barut. Plavkasti plamen se zaleluja, i kao neka živa neman polete levo i desno, dok iz gomile ne suknu plameni mlaz cepajući se pri vrhu kao da je zmijski jezik. Jara udari u lice. Vojnici se razmakoše i, po staroj navici, skloniše neke stvari, kao da one neće goreti. Gust dim pokulja kovitlajući iznad vatre, i zanesen vrtlogom, vitlao je u teškim kolutovima, dok ga u visini ne poduhvati vetar i mlitavo ponese. I opet nova gomila baruta. Skidaju vojnici točkove kara i topova i bacaju na vatru. Drugi sekirama seku rude. Pijucima buše čaure. Na furažna kola bacaju sanduke, arhivu, pa ih polivaju gasom... A dim od sagorele kože guši. Prostor je zasićen garom i čađi, što mile po zemlji. Poslužioci razbijaju ušice na topovskim cevima... U daljini gore neki magacini... Iz su sedne baterije sklanjaju brzo konje, da bi ih zaštitili od dima i vatre. A pešaci došli i traže barut nudeći bombe u zamenu... Komandir naređuje da se delovi zatvarača pobacaju u valovitu reku Neka munjevita svetlost blesnu u noći i odmah se začu strahovita eksplozija. Svuda naokolo razleže se lupa, prasak, cepanje, brujanje ljudskih glasova, pa se sve to sliva u uzavreli šum slično huci nabujale planinske reke, koja bezumnim naletom sve ruši i satire pred sobom. Vatra, vatra unedogled kao da zemlja gori, a ljudi gamižu osvetljeni plamenom i zaneseni jarom, kao demoni u paklu... Naređeno je najzad da se ljudi sklone. Onda su bačene bombe u topovske cevi. Odjeknuli su još i poslednji pucnji, kao počasna paljba prilikom pogreba. A tada, redov Stanko Stojanović obrisa ruke, pripasa tesak i u stavu mirno zaustavi se pred svojim komandirom. — Gospodine kapetane — glas mu je drhtao. Kao da se zagrcnu. — Gospodine kapetane, pešaci se zaklinju na zastavu, a mi artiljerci na topove. Pošto smo uništili topove, mi smo razrešeni naše zakletve i izveštavamo vas, da smo mi slobodni... — Ko „mi“? — Vojnici treće baterije... — Stanko, nije tako. Zakletva vaša i dalje važi... Ako smo uništili ove topove, mi ćemo druge dobiti. A ovo smo učinili ne zato da bismo vas oslobodili zakletve, već da ne padnu neprijatelju u ruke. Je li tako? Stanko je ćutao. — Reci, je li tako? — povika komandir. — Kad vi kažete, gospodine kapetane... Tako je. Komandir se okrete i nekim vojnicima, koji su stajali u blizini:

239

— Priđite i vi... Dakle, mi se zaklinjemo Kralju i Otadžbini, ali ne topovima. Nije nego!... Još i na rudu da se zaklinjemo... Onda bi konjanici trebalo da se zaklinju na sedlo, inženjerci u ponton, a komordžije u samar... Drugo je zastava. To je svetinja vojnička i nju podjednako čuvaju i pešaci, i artiljerci, konjanici i komordžije. Je li tako, Stajiću? — obrati se komandir jednom rezervnom naredniku. — Tako je, gospodine kapetane! — Sad je trenutak da se odlučite: hoćete li biti slobodni vojnici ili robovi? — Idemo sa vama, gospodine kapetane — povikaše oni u jedan glas. Svitalo je i već sa novim danom počinjalo je novo zaglavlje mučne povesnice naroda srpskog... GOLGOTA Prvi decembar. Dugačka kolona konjovodaca krete. Niko se ne okrete da vidi tužno poprište razbijenih stvari i sagorela materijala. Na mestu gde je bila municiona kolona ostalo je crno zgarište, razbacane krpe, delovi polomljenih sanduka i gvozdeni ostaci kola, sagoreli, pocrneli... Opet bivak neke baterije. Kare bez točkova leže kao mrtvački sanduci, a razlupane cevi zjape kao mrtve zmijurine. Malo dalje, pepeo sagorele slame i dimljivi ugarci drvenih delova. Izvađena zrna iz čaura rasuta po zemlji, a polupane i izbušene čaure rasturene na sve strane... Pokraj puta leži nečiji leš unakažen i sagoreo. Iako su naše oči navikle na rasipnu pustoš, ipak se ljudi interesuju za ovo nesrećno biće i zapitkuju vojnike koji su zastali i čeprkaju po zgarištu. — Ne znam — veli jedan ravnodušno — sinoć puče nešto, i kao da pade iz neba. Drugi objašnjavaju da su inženjerci sklonili eksploziv u jednu kuću. Naišao ovaj i, ne znajući, bacio žižicu. Valjda je tako bilo. Kolone naviru sa svih strana. Neke se odvajaju ka Rugovskoj klisuri, moj puk pođe ka Mitrovici. Tek na drumu osetiše ljudi kako su sada žalosni i jadni. Navikli su vojnici na topovski poredak sa šestornim zapregama, te im je neobično što ne čuju ono večito kloparanje topova i kara. Dosad njihova kolona bila je teška i glomazna i pred njom su se sa strahopoštovanjem sklanjali rodovi oružja. Vojnici su se ponosili. Sada im je tako pusto i prazno. Postali su konjovoci, kao kiridžije. I deca ih mogu tući. Sanduci se usled gibanja neprestano nakreću i ljudi zaostaju da ih privežu. — A, nema, druže, više: „Drž desno!“ — dira ih jedan pešak, koji je ponosno zabacio pušku preko ramena.

240

Iz daljine zapažamo kako kolona skreće nalevo i već prvi zamiču uzbrdo. Mi se primičemo lagano. Zatim zastajemo. Opet krećemo. Po ranijoj navici, komandiri jašu na čelu baterije, a vodnici duž kolone. Ali nema više potrebe za kontrolom. Vojnici jedne baterije šale se, vičući: „Janjiću, džukelo, teraj levaka!“ Prišli smo uz breg i sada tek vidimo zašto tako često zastajemo. Sa ovoga mesta nailazimo na bespuće, na kozje staze, kojima može ići samo po jedan čovek. Pred nama odmiče jedan puk pešadije. Ali u podnožju čekaju još dva puka i tako smo „urakljeni“ naoružanom pešadijom. — Da li vi iz počasti ustupate nama prvenstvo? — smeje se potpukovnik Petar i rukuje sa jednim komandantom bataljona. — Ne, nego vas „golaće“ stražarno sprovodimo. A posle, da i mi pešaci vidimo kako je to biti u pozadini — dira ga komandant bataljona. — Vodiš li koliko ljudi? — Pa, onoliko koliko nas je, dosta je. — Hajd zdravo! — Zdravo! Zakoračismo u planinu, snežnim stazama, preko nekih kamenitih prevoja, zatim se spuštamo, opet penjemo, sve jedan po jedan... Naiđosmo na strmeni kamenjar, zasut snegom. Vojnici trčeći izlaze, da im konji ne bi zastajali. Ali sa nekih konja spada samar. Iako je hladan vazduh, ljudi se preznojavaju i uz psovku vezuju sanduke konopcima. Iz daljine, odnekud sa planine, dopiru neki glasovi, a malo zatim čujemo: — Deset minuta zastanak. Prenesi dalje! glas se gubi prema ravnici. Vojnici sedaju na sneg, brišući znojavo lice. Konji brekću i sa njih se puši para. Sa planine duva oštar i hladan vetar. Pod nama leži bela ravnica, kao razgolićena, i na njoj se još jasnije vide putevi i utapkane staze. A tamo daleko je zemlja naša. Jezičak magle podiđe iz jaruge i zakloni nam vidik. Drveće tajanstveno huči šapatljivim šumom, dok ljudi ćute i misle... Kolona se diže. Prolazimo uskom stazom kroz bodljikavi šibljak i penjemo se uz neki krš. Debeli slojevi snega prekrili kamen, te se stene uglačale kao staklo. A na konjima letnji potkov. Obazrivo gaze životinje, tapkajući, i tek usitne prednjim nogama, padaju na kolena i sa tovarom polete niza stranu. Konopci se kidaju, a džakovi i sanduci lete svuda unaokolo. Vojnici psuju i proklinju svoj život. Onda razgrću ašovima sneg. Neki obavijaju kopite konjske džakovima, pa nanovo tovare i po dvojica vuku konje. Ali konj najednom zastane i drhti. Oni čekaju da se primiri... Dotle drugi razgrću sneg i kopaju smrznutu zemlju, te nasipaju krš. Pešaci pristižu i zadirkuju: — Treba li da pomognemo?... Beše vaše... Drž za desni točak!... Koči uzbrdo!

241

Kapetan Velja pomodreo od muke što mu konji neprestano padaju. A pešaci dobacuju. Ali kad se omače jedan rudni konj, i povuče za sobom vojnike, a jedan pešak dobaci: „Drž ga, bre, za rep!“ — njemu prekipe, okrete se i opali mu šamar. I začudo pešak najednom zaćuta i zauze stav „mirno“. Sve češće zastajemo. Hladno je i tupkamo u mestu. Sa jedne uzvišice vidimo kako kolone gamižu sa svih strana i slivaju se na ovu usku uprtu stazu kojom se mi krećemo. Pred jednim tesnacem stajali smo dugo. Prišle su i kolone koje su išle sa strane. Svi bi hteli prvi da prođu. Komandanti se prepiru. Neka deca plaču. Konji se omiču u provaliju. Vojnici viču... Kao da smo na nekom vašaru, i pijana rulja navalila bez reda, pa sad, ko je jači. Potpukovnik Petar provuče se kroz gomilu, isprsi se pred jednim pešačkim pukovnikom i strogim glasom progovori: — Gospodine pukovniče, vi kao starešina treba da nam služite za primer, a ne da sami stvarate nered! — Gospodine potpukovniče, pazite šta govorite! — Pazite vi šta radite! Vi hoćete da nam prekinete kolonu i nikad se ne bismo sastali u ovim besputnim krajevima. Kao starešina, ja to ne mogu dozvoliti! — on se isprsi ispred pešadijskog pukovnika, pa se okrete svome četnome komandiru: — Prolazite! U glasu njegovom ogleda se odlučnost. Onaj pešadijski pukovnik kao da je shvatio rešenost potpukovnika Petra na svaku mogućnost. On sjaha, ali kao za utehu, izvadi iz džepa notes, u koji zapisa ime potpukovnika Petra. Za sve vreme dok nije prošao i poslednji vojnik diviziona, potpukovnik Petar je kao stražar stajao na ulazu u klisuru. Oko podne naiđosmo na neka naselja, drvare. Narod se razmileo na sve strane. Mnoge žene koje beže sa svojim muževima obukle vojničke šinjele, glave uvezale šalovima, pa se izmešale sa ljudima, te se izgubila svaka razlika. A i kome bi padalo na pamet sada, u ovom jadu... Imalo ih je koji su već klonuli od umora, i tužnog pogleda zure negde u daljinu kao neko kome je kuća izgorela, pa sad posmatra jadno zgarište. Laganim korakom od zamora prođosmo pored ove mase i kretosmo dalje uzbrdo. Neka tajanstvena tama obavija nas, a vazduh kao da guši. Vojnici nabili kapuljače ili uvezali glave maramama, i onako pognuti promiču kroz oblake kao utvare... Sustižemo malaksale vojnike, koji sede pokraj puta na snegu, pognute glave. Bog sveti zna kad će oni stići svoju komandu. — Ah, živote, da l’ ti ima kraja! — jada se neko iza mojih leđa. — Ovaj, bre, ne misli da se zaustavi — govore vojnici, misleći na onoga čelnoga komandanta. — Žuri čovek da se smesti u neku kuću, a gde ćemo mi? — šapuću vojnici već zabrinuto.

242

Još uvek se penjemo. Izišli smo iz oblaka i pod nama je magla, kao neko talasasto more. Poneki mlaz posuklja iznenadno iz nekog ambisa, omane preko nas i lice se najednom ovlaži. Na brkovima ljudi se uhvatio led, a iz usta bije gusta para. Nailazimo na sve deblji sneg, ali oni pred nama su već ugazili staze. Poneki se oklizne i konj naleti na njega. Jedan pešak, izmučena lica, naslonio se na drvo i gleda mračno preda se. — Može li se? — pita ga jedan u prolazu. — A-ja! — veli i klima odrečno glavom. — Ne ide, ne ide. Ljudi su već obnevideli od snežne beline, i upiru pogled u neki taman predmet, ne bi li malo odmorili oči. I tek pomislimo da smo na vrhu, a pred nama se izbočio još veći vis, i tamo vidimo mravlju kolonu vojnika koji zamiču. — Ah... zemljo, i ko te stvori! — psuje neko. Sa visine opažamo pozadi nas kolonu vojnika, sve jedan za drugim. I tako osećamo neko zadovoljstvo što nismo na njihovom mestu... Na putu se isprečio konj u snegu. Sa njega je skinuta sprema i grešna životinja leži nemoćna, grizući sneg. Teško je za konje, jer nisu pojeni ceo dan. Na celom putu nigde vode. A i da je ima na išli bismo samo na sante leda. Nalazimo se na visini preko hiljadu sedam stotina metara. I da je leto, bilo bi nam hladno. Nozdrve se pri disanju lepe. Ljudima bi se povratila snaga kada bi popili samo gutljaj nečega toplog. Pri sebi od jela imaju po dva hleba koji se smrzli na mrazu, pa kao da jedu koru od drveta. A skuvali bi oni kada bi imali šta. Svaki od njih nosi po paket baruta u šipkama, pa bi na vatri spremili čaj. Ali to je već bajka... Odnekud sinu sunce. Kao majčin osmeh. Ali se ubrzo izgubi među oblake... Sada je četiri časa. Valjda nećemo još dugo. Moj posilni brekće iza mojih leđa, te sjahah, da uzjaše on. Na nega je red. Ali on se ubrzo skide i prebaci dizgine preko ruke. Veli, hladno mu je u nogama... Pod čizmama škripi sneg. U početku me zanimao cijuk, ali sada me podseća na jauk i, čini mi se, to mi baš i izaziva bol u nogama. A između konjskih kopita se nabio sneg, i konji kao da gaze na gigaljama, te im vojnici neprestano zadižu noge, i izbacuju ledenjak drvenim klinovima. Na velikoj visini smo i sve nam se čini da je ovde i dan duži. Nikad da smrkne, i da se jednom već stane. Vojnici sve više posustaju, i već naprežu poslednju snagu. Niko ne sme da izgubi vezu sa svojom jedinicom, jer gde bi je našao po mračnoj i pustoj noći. Ali pešake sustižemo sve češće, preopterećeni su isuviše. Izmučeni su, teško dišu i namršteno gledaju preda se. Suton se nekako najednom spusti. Sada nam se čini da sneg još jače škripi pod našim nogama. Promakosmo pored nekih tamnih prilika. Verovatno su premoreni vojnici. Krećemo se padinom neke kose i oštar vetar kao da para naše lice, naterujući nam snežnu prašinu u oči... Skretosmo potom u šumu I okretosmo leđa vetru, koji je hučao kroz iglice borova.

243

Ali začudo, niko više ne misli, niti govori o svojoj kući. Naše nevolje su isuviše velike, te mislimo na neposredne događaje i ono što nas večeras očekuje. Mrak je uveliko pao. Mi još uvek idemo. Ako neko zastane, naleti na njega onaj pozadi. Konji se neprestano sapliću, i vojnici se čuvaju da ih ne zgaze kopitama svojim. Ćutljiva kolona odmiče kroz mračnu noć preko planinskih vrhova. Čas silazi, opet se penje, ljudi već padaju od umora, konji sasvim posustali i sve češće nailazimo na mračna telesa, koja se koprcaju u snegu. Iz daljine dopiru neki glasovi. Sigurno se prenosi zapovest. Naprežemo sluh. — Ko se gde zatekao, neka tu prenoći. Prenesi dalje. Glas se prenosi kao val i gubi u snežnim dubodolinama. Oko nas je šuma. Siluete nekih četinara. Vojnici se raziđoše na sve strane razgrćući sneg koji je bio do više kolena. Sekire zapraštaše. Stoletna drveta su sa treskom padala. Oštrim granama borova vojnici su čistili sneg. Onda planuše vatre. Tek sada, oko vatri, sakupismo se. Luka se žali kako je danas pao konj i nagnječio mu nogu... Vojin čučnuo pored vatre i rukama obuhvatio uvezanu glavu. Poručnik Branko skinuo čizme i suši noge. Potpukovnik Petar otvorio sanduk i nešto traži. Najzad, uskliknu od sreće. Našao je paklo čaja, te naredi da se pristavi kazan sa vodom i skuva čaj za oficire i vojnike. Ali ko će da nađe vodu na vrhu ove planine... Rukama su vojnici bacali sneg u kazan, dok se ne ispuni prljavom kišnicom. Ali šta mari! Neka je samo nešto toplo. Sručismo u kazan paklo čaja i vojnici dođoše sa manjerkama. Izdelismo i poslednje rezerve šećera. Vojnici su umakali hleb i pili vruć, bljutav čaj. — Ko dava, braćo, ovo u ovakvoj pustinji! — veli zadovoljno podnarednik Gruja. A Džamić, redov, ubacuje još sneg u topli čaj, ne bi li mu više ispalo. — Ipak imamo neku sreću — veli sveštenik puka. — Zamislite da smo zanoćili na onoj ledini, gde nema ni drveta. — Ništa nam, pope, ne bi škodilo. Ti bi navukao epitrahilj, očitao molitvu, i šuma bi izrasla! — dira ga Luka. — Pre bih ja očitao molitvu da se tebi jed nom zaveže jezik. — A-ha... Kipislcauf, pope! Između vatri su vojnici slagali borove grančice, preko njih su razastirali ćebad i spremali se da legnu. Određeni su požarni, koji treba na smenu da lože vatre cele noći, a okolo su postavljeni stražari sa puškama. Vojnici razgovaraju da li je bolje da prostru ćebe ispod sebe, i da ih bije vedrina, ili da legnu na gole grane, a da se ćebetom pokriju. — Eto — veli kapetan Dušan, onaj „rezervni advokat“. — Vi, aktivci, za vreme mira propisaste i kako vojnik da ustane, i kako da legne, i kako da se umije, čak i kako nuždu da vrši. Ali niko ne predvide ovaj slučaj — spavanje na snegu.

244

— Pa spavanje u blatu, spavanje u stojećem stavu, spavanje na konju... Isajlo, baci te grane ovde pokraj vatre — naređuje Luka. Vojnici ležu, dok požarni bacaju sveže grane, koje puckaraju na vatri. Miris smole već guši, a dim štipa za oči. Moj posilni bacio šatorsko krilo na granje i pokriva me ćebetom. Okrenuo sam glavu vatri, ali noge mi se ukočile. Onda se dižem i menjam položaj. Izgleda mi da glava lakše podnosi hladnoću. Ali odnekud, iz onoga granja, kao da mi neko duva za vrat. Zatiskujem rupu šatorskim krilom. Sada opet osećam kako mi ulazi hladan vazduh u rukav. Hteo bih da promenim položaj ruke, ali se bojim otvoriću opet neku rupu na šatorskom krilu... A baš i neka se pretrpi ta ruka, kad mi je hladno po celom telu. Nešto mora da se žrtvuje... U nogama osećam neki neodređeni bol, kao da me neko bocka, pa ne znam da li je to od žeravice ili mraza. Snage nemam i, čini mi se, kao da propadam kroz ono granje u neku tamu i ponor... U PLANINAMA Onako izbledeli, pomodreli i pogureni, izgledali su ljudi kao teški bolesnici, koji sada prvi put izlaze na svetlost dana. Narogušeni stoje pored vatre, ne bi li povratili snagu. U nekih su šinjeli nagoreli na leđima, a kod Gruje ordonansa izgoreo ceo desni peš. Poručnik Luka dira ga. — Bre, Grujo, ličiš mi na pevca kome su isekli rep. — Vala, gospodin poručnik, umalo da izgorim noćas. Zaspao naš požarni i poduhvati nas vatra. Ja dobro prođoh. Ali Milovanu izgorele od pozad’ čakšire, i, eno ga, seče šinjel i krpi čakšire. — Bog te ubio — smeje mu se narednik Prodanović — zar nisi osetio kako ti gori tur? — Kako... skočanjio sam se od zime! A kad naiđe vatra, ja sanjam kao da se grejem uz neku furunu, pa mi još milo. Poručnik Branko uzdiše i jada se. Skinuo čizme, i ostavio pored vatre da se sasuše. Ali, usled jare, sprčila se koža na sarama, te sad ne može da ih navuče. Mora da para sare. Vojnici seku hleb, greju kriške na vatri, da bi malo omekšao. To im je jedina hrana za ceo dan. Komanda se prenosi relejima. Neko iz daljine naređuje da se pripremimo za pokret. Pred sobom vidimo samo planinske vrhove pokrivene snegom. Nekoji su osvetljeni suncem i blešte u punom sjaju. Gledam i razmišljam, gde li sam video sličnu čarobnu sliku. Ali omakoh se i jedva se održah, pridržavajući se za jedno drvo.

245

Sada smo silazili. Ne zna se šta je gore. Niko ne sme konja da pojaše, jer se neprestano klizaju i padaju. Zato vojnici idu zaobilaznim putem, kroz šumu, prteći staze. Malo niže zastadosmo. Čekali smo dugo. Zatim se lagano pomerali. Sigurno je neka velika prepreka pred nama... Tapkamo nogama od zime, sve u mestu. Neki odlaze napred, da bi se kretanjem zagrejali, zatim se vraćaju i pričaju kako se na jednoj strmoj litici preturaju „u tumbe“ i ljudi i konji. Malo docnije stigosmo i mi. Pred nama je zaleđena strma ravan, otprilike jedno dve stotine metara duga, i još uz to nakrenuta malo u stranu. Vojnici razbijaju led pijucima, da bi površinu učinili malo neravnijom. Komandiri odlučiše da sa konja poskidaju sanduke i džakove, i da stvari vojnici preguraju a drugi da vode konje. Ako se koji omakne, onda da ga puste, pa šta mu bude. Ostali vojnici pričekivaće dole i, ako su čitavi, izvodiće ih zaobilaznim putem. Ali ipak, da se iseku prazni džakovi i konjima uvežu noge... Kad je ponestalo džakova, vojnici su uvijali noge konja svakojakim krpama, svojim maramama, bašlikama, a jedan skinuo svoju vunenu košulju, jer su mu nedostajale krpe da uvije još samo jednu nogu svome konju. Silazili su ljudi lagano, na izvesnim odstojanjima, da ne bi naleteli jedan na drugoga... Jedan polete sa sandukom koji ga povuče naniže. Viču mu oni odozgo da pusti sanduk. Ali on ili ne čuje, ili zbunjen misli da će ga baš sanduk zadržati. Sručiše se u jarugu... Omače se i konj. Ali se zaustavi negde na polovini, pokuša da se digne, opet pade i osta ležeći. Za njim drugi, ali ga zadrža samar, diže se i osta stojeći. Vojnici silaze na kolenima, da ih izvedu. Konji su već za strašeni, izdužuju samo vratove, a nogama se odupiru... Neki džakovi lete niz padinu. Opet vojnik, ali je umeo da sedne i savije noge, te kao da se namerno kliza. Sad je ipak malo bolje, jer su vojnici, udarajući pijucima, stigli već do vrha. Tek tada se reši i komandant puka da uz pripomoć vojnika siđe. — Slušaj, pobratime — obrati se kapetan Dušan Luki — dopusti, molim te, da ti izjavim... Voleo bih da te vidim kako se kotrljaš niz ovo brdo, više nego išta... — Ko drugome jamu kopa sam u nju pada... Kipislcauf! Hajd, da vidimo prvo tvoja leđa. — Ama, pobratime, molim te, izvoli ti prvi... I kretoše jedan za drugim, poštapajući se. Tek se čuje: „O-ho!“ Jedan od njih zastane i pogleda drugog. Pođoše sada naporedo. — Šta veliš, pobratime, kada bi se opučio onaj konj iznad nas i naleteo na tebe? — pita sada Luka Dušana. — Uh, boga ti, nemoj, molim te. Ja sam tebi bolju sudbinu želeo. — Dušan se nasmeja, noge mu se omakoše, on se dohvati za Luku i, grčevito stegnuti, poleteše niz padinu.

246

— Ako, sveca vam detinjeg! — veli kroz smeh potpukovnik Petar. — Tako vam i treba. Nego držite Vojina, da on, ranjen, ne padne. Jedva stigosmo kraju. Vojnici odvezuju krpe sa konjskih nogu, tovare sanduke i džakove i žurno polazimo. Idemo blagom kosom, kroz neku borovu šumu. Mogli smo i jahati. Onda oblim ćuvicima. Ali još uvek smo na velikoj visini, jer su nam oblaci gotovo nad glavom. Pokraj puta beše jedno selo. Odžaci na kućama puše se i dim se leno proteže pravo u visinu. A u kućama je sigurno toplo, ugodno, i miriše jelo... Da li naši imaju toplu sobu?... Ali nama je još malo hleba ostalo. Ipak mi smo u težem položaju. Zašto bi onda vodili još i tuđu brigu. Niko više ne govori o svojoj kući, jer smo isuviše zauzeti ličnim jadima. Ali niko ne ropće, niti se buni. Valjda zato što je svaki dobrovoljno pošao. Ljudi su znali da dobro biti neće. Uostalom, već smo oguglali, te za bolje i ne znamo. A nazad se više ne može. Spuštamo se neprestano i snega je već manje. Zadržao se još na hladovitim padinama, sa kojih otiču potoci i natapaju nakvašenu zemlju, koja pišti pod nogama. Duž celoga puta sustižemo pešake. Neki sede i gledaju zamišljeno preda se. Drugi odmiču, nogu pred nogu, savijeni i premoreni, kao da vuku neki teret za sobom. Jednome se odvalilo pendže, seo pokraj puta i nožem odseca oputu sa kaiša puške, da bi uvezao cokulu. Stigosmo i grupu vojnika, koji su na improvizovanim nosilima od šatorskih krila nosili svoga druga. Kažu, pao je i slomio nogu. Nose ga do prvoga sela, gde će ga ostaviti. Nekako zarana stigosmo u jedno selo. Vojnici se razmestili po šupama, a mi odabrasmo neke crnogorske kuće. Rekoše nam da ovde ima i crnogorske vojske. Naš komandant puka, uvek taktičan i uljudan, smatrao je da kao najstariji oficir srpske vojske treba da učini posetu najstarijem crnogorskom komandantu. Nije hteo da to bude bez izvesnog službenog ceremonijala, te zato naredi meni da pronađem toga komandanta i najavim posetu komandanta artiljerijskog puka srpske vojske. Pronađoh najzad tu kuću gde je bio smešten štab crnogorske vojske, za ovaj deo fronta. Stražar me i ne pogleda. Iz kuće je dopirao veseo žagor. Na ulazu sretoh jednu Crnogorku. U nedoumici je zapitah: je li tu komandant. — Jes’, vrag ga odnio! — i pokaza mi rukom na ulaz. Čuo sam larmu i vesele glasove ljudi i žena. Pred vratima ne beše nikoga da me prijavi, te zakucah. Pri svetlosti slabe lampe, a kroz dim duvana, jedva nazreh gomilu ljudi, koji su sedeli na podu, oko niske trpeze, prekrštenih nogu. Bilo ih je u uniformi i u nacionalnom odelu. A okolo neke žene. Na trpezi bilo je pečenja i oglodanih kostiju. U sobi se osećao zadah vina.

247

Neodlučno pogledah, onda zapitah jednoga: — Komandant? — Ja sam — progovori jedan dežmekasti čovek, u uniformi oficira. Sedeo je prekrštenih nogu. — Zdravo, brate Srbine! — viknu jedan. — Živeo! i podnese mi čašu vina pod nos. Zahvalim mu se i rekoh da tražim komandanta. — Ma ja sam, zbori, čoče! Ja zauzeh stav „mirno“. — Gospodine... — Ela, boga ti, kad ti kažem — poče opet onaj sa vinom. — Šjedi do mene, pa ćeš mi pripovjedat. — Ja sam samo došao da najavim posetu komandanta artiljerijskog puka — požurih da izgovorim. — A zašto nije doša pravo, da se ižljubimo i popijemo bratski... Deder nategni! — govorio je prostosrdačno crnogorski komandant. Opet onaj sa čašom vina. Uzeh čašu i progutah nekoliko gutljaja, pa se obazreh gde da je ostavim. — Slušaj, nijesmo se natezali u životu, da mi vraćaš punu čašu. Popij! — govorio je komandant. I ja nakretoh onaj ostatak vina. Onda se izvinih kako ću sada odmah doći sa komandantom. Na ulazu u kuću propustih komandanta napred i pokazah mu vrata. On uđe prvi. — Zdravo da si, brate Srbine! — uskliknu srdačno crnogorski komandant, s mukom se pridiže, i poče da cmače našeg komandanta. — A i ti momče, zdravo! — i sa mnom se poljubi. Onda uhvati našeg komandanta za ruku, i privede ga svome mestu... — Šjedi na moje mjesto... — Hvala, imam posla, ja sam samo hteo... — Kakva posla, kad je moja momčad na frontu. Uživaj samo. — On se spusti prekrštenih nogu, vukući i našega komandanta. A naš komandant obukao lakovane čizme sa visokim sarama, pa mu još i sablja smeta. Teško mu je odbiti, a još teže sesti, te bi zato hteo da ide. Da bih ga nekako izvukao iz nezgodnog položaja, ja zatražih jednu stolicu. — Ne, brate, moj, ovako narodskije. Đe ti je stulica na vrontu? Podmetnuše mu jedno jastuče i komandant se svali porebarke. Sedoh i ja, oslanjajući se na jednu ruku, jer nisam mogao noge podaviti. — Šta to bi, pobogu čoče, te izljegoste iz zemlje? — E, velika sila udari... — A vala, pas im majku gonio, zapamtiće, svetoga mi Petra, Crnu Goru, te će i na onaj svijet pripovjedat.

248

— More, ne smiju oni na nas udarit, jer nas se boje! — dodaje jedan Crnogorac. Komandant se smeška jednim krajem usana i vrhom prsta šara nešto po stolu. — Ćaše oni na Lovćen, pa dovukoše grdnije vapora... Žnaš, dok ti iskočismo, božja mi vjera, malte ih sručismo u more. — A nu, što zboriš, čoče! — uzvikuju razdragani Crnogorci. — Ovoga mi! — i podiže čašu. Onda dohvati činiju sa pečenjem i ponudi je komandantu. — Jeo sam, hvala, hvala... — Ama, svetoga mi Vasilija, zato izgubiste zemlju... Ne pušiš duvan, ne piješ, ne jedeš. Ama zarad bratskog viđenja, samo jednu. Komandant uze čašu. Meni beše već treća. Onda komandant uze reč. Govorio je o gostoprimstvu njihovu. On se zahvaljuje i najzad požele, da im istom merom vratimo u slobodnoj našoj zemlji. Potom se diže. Ja zauzeh stav „mirio“ da bih krišom ugurao u džep čakšira preostalo parče hleba. Vajkaju se Crnogorci što ne sedimo još sa njima, ali se svi digoše i ispratiše nas čak do spoljnih vrata. Tek kad zađosmo za prvu ogradu, komandant se saže i rukavicama obrisa sare svojih čizama, koje se behu isprljale usled ležanja na zemlji. Ponestalo je hleba, te se vojnici razišli po selu ne bi li što našli za jelo. A ovo „našli“ na vojničkom jeziku znači: ako niko ne vidi, dignuti. U protivnom, cenjkati se sa prodavcem toliko dok mu se ne dosadi, da najzad pokloni. U krajnjem slučaju, platiti. Ali u ovom planinskom mestu, gde krompiri rastu u vrtačama, a kukuruzni hleb se smatra gotovo kao luksuz, nije bilo prilike ni za jednu od ovih mogućnosti. Vraćali su se gladni i sedali tužno pored vatre. Još nam je jedino uzdanje bilo u Isajla, posilnog poručnika Luke. Taj je umeo sve da „nađe“. Bio je on zbog takvih svojih sposobnosti kao neki šef nad posilnima, izuzev onih komandantovih, koji su se ponašali dostojanstveno i držali po strani. Vrati se najzad i Isajlo. — Nigde nema, gospodin poručnik... Na jednome mestu nađoh jednu projicu, ama volicna, i traži mi dve banke. — Dvadeset dinara! — povikasmo u čudu. — Očiju mi... Bolje da glođemo koru, nego tolike pare da damo. Pronalazimo poslednje ostatke šećera i kave. Sve što imamo delimo sa vojnicima. Spavali smo u jednoj kolibi, pribijeni jedan uz drugoga. Sutradan određen sam za konačara. Bilo nas je dvanaest, koje oficira, koje podoficira. Jahali smo jednom stazom, dok najzad, jedva jednom, iziđosmo na drum. Pođosmo sada življe... Stigosmo u Berane. Ali Lim nadošao, a most još nije gotov za konjski saobraćaj. Treba pregaziti. Brza valovita reka huči pred nama i ledena strava nas obuzima, jer su konji islabeli, te ne znamo da li će se

249

održati. Ni dubine ne poznajemo. Neka deca nas teše, kako su tu već neki prelazili. Vođa konačara je poručnik Kosta „Turčin“. Gleda mrko Kosta u mutnu reku... Pa se vrati svome konju i pojaha. Htedosmo i mi. — Ostanite!... Ja ću prvi. Tek kad budem stigao na onu obalu, onda pođite — i potera konja. U početku voda beše do konjskih kolena, zatim se naglo pope do trbuha... Kao da se konj saplete, ali ga Kosta uzdrža. Voda podiđe do sedla, a on prebaci noge konju na vrat... Odahnusmo kada opazismo da voda opada te konj pođe brže ka obali. Tada kretosmo i mi... Osećao sam kako moj konj nesigurno gazi, kao da traži sigurniji oslonac. Voda se pela. Podižem noge na prednje sapi. Sad nesigurno sedim, voda kovitla okolo, da mi se po glavi muti. Konj diže glavu i poče da frkće. Kao hteo bih da stane... — Jaoj, ne dajte me! — viknu neko iza mojih leđa. Ja se upola okretoh i videh samo jednu tamnu masu, koju voda valja. I nehotice zaustavih konja. — Terajte, što stojite! — viče sa obale poručnik Kosta. Ali naše noge su na vratovima konja, a oni su neosetljivi na udare šakom, te jedva kretoše nogu pred nogu, frkćući. Zatvaram oči, da me voda ne zanese. Očekujem svakog časa da se konj saplete i neprestano mislim na onoga nesrećnika koga voda odnese. Konj se giba s noge na nogu. Opet progledah. Vidim kako poručnik Kosta otrča niz reku, sigurno da onom pomogne. Voda splasnu, te spustih noge... Stigoše i ostali. Kažu da je konj narednika Nešića pao i odnela ih voda. Sjahasmo, pa potrčasmo i mi niz reku, i na radost našu, videsmo ga s konjem na suprotnoj obali. Sav je mokar, i stoji zbunjen. Doviknusmo mu da se vrati na staro mesto, pa neka pređe pešice preko nedovršenog mosta, a jedan će preći odovud da mu konja prevede. Svratismo u kafanu. Malo posle dođe i narednik Nešić. Priča da mu se konj sapleo i pao. — ... I srećom, uhvatio sam za uzengiju. On preko mene, ja preko njega i... već počeh da se gušim. Kad on nagazi na čvrstu zemlju i izvuče me na obalu. Jedva dođoh k sebi. Poručnik Kosta mu reče da ostane ovde dok se ne osuši. Mi produžismo put, sve pokraj nekih utrnulih njiva, malih i jadnih. A i kuće su bile kao ptičja gnezda. Nekome pade na pamet da zatražimo hleba, jer ako i imaju, taman mogu da pothrane nas jedanaestoricu. Kupovali smo gde smo stigli, i napunismo bisage, da bismo podelili i onima koji idu za nama. — Ej, grdna vam majka, I vi ste mi neki junaci!... Pobjegoste iz zemlje — grdi nas jedna Crnogorka.

250

— A teško i nama s vama kada nam prodajete hleb za dvadeset dinara — odgovara narednik Obradović. — A je l’?... U šakama nosim zemlju zarad kruva. Da ste mi junaci neki, pa i da vam dam!... Podne je davno prevalilo. Sunce obliva zracima svojim planinske vrhove, koji blešte na ovome decembarskom danu. Ali vazduh rezni i para suklja iz usta. Razgovaramo, šta bi bilo da se zaključi mir, a mi da smo bogati. — Kupio bih kuću na onom ozarenom bregu — veli jedan. — I lepe ženske... — A na stolu puno toplih jela... — I jedan auto, da me ne muči više ova ćorava džukela. I tako, svaki dodaje ponešto, kao izraz svojih snova, među ovim pustim planinama crnogorskim. USTA MIČU, TRBUH NE OSEĆA Komandant nas je uvek utišavao i savetovao da izbegavamo svaki sukob sa stanovništvom. „Mi smo na tuđoj teritoriji, i neka imaju utisak da smo disciplinovana i uređena vojska“ — govorio nam je često. Ali, ovoga jutra pred njega se ispreči jedna Crnogorka: — A mislite li vi plaćat i ono? — i pokaza rukom na jednu stranu zida. Mi posmatramo na tu stranu, ali ništa ne videsmo. Komandant zapita na šta misli. — Za ono ognjište što ste ga upotrebljavali! — Pa mi smo platili sobu... E, to je suviše! — planu komandant. Ali, ipak, izvadi dvadeset dinara, dade joj ljutito i iziđe iz kuće. Padala je sitna kiša, a po drumu oticala prljava voda. Vojnici su bili gotovo bosi. Odelo im izbledelo, pocepano i nagorelo, da su podsećali na begunce koji mesecima lutaju po šumi i polju. Pričalo se da ćemo na sledećem konaku naći hleba i tople hrane. I celo biće bilo je obuzeto samo tom jednom mišlju... Hleba, hleba... A pred nama je grdosija od planine i put vijuga kao ogromna zmijurina. Kolona se rasula po putu. Vojnici koračaju lagano, zamišljeni i tužni. Glave su uvezali bašlikama ili maramama, preko ramena nabacali torbe, a puške prebacili poprečke preko leđa. idu pogureni sa svojom mišlju, Od kamena do kamena, preko prljavih potoka, pokraj ogolelih vr zina I crvotočnih ograda. Ponekad zastanu naslonjeni uza stenu ili drvo, sa kojih cure tanki mlazevi vode, kao suze, i tek podignu glavu. Preko oštrih serpentina Trešnjevika, pod sobom, i gore iznad, vide beskrajnu kolonu sapatnika. Nekada je sve njih nosio isti zanos. Sada vide opštu nevolju, i u zajedničkom jadu razbijaju se lične patnje

251

kao kapljice nad brzom rekom, od čije se huke i ne čuju pojedinačni uzdasi. Ljudi uzdignu ramena, pokrenu ih levo i desno, onda nategnu i pogureni produžavaju dale. Neki pokušavaju prečicama, ali iznureni zastaju i vele: — Preko preče, naokolo bliže. Pričaju pešaci kako su ih u početku natovarili municijom, ali su je uz put morali bacati. — Čuvam samo jedan metak. — A šta će ti taj jedan? — zapitah ga. — Za sebe. Ako zanemognem, te da me kurjaci živog ne rastrgnu. Sustigosmo i jednu „volovsku kolonu“. Vojnici neke komore uništili kola u Peći, a stavili sada samare na volove. Artiljerci se čude i zapitkuju komordžije koliko volovi mogu tereta da ponesu. — Onoliko koliko mogu njihove noge da izdrže. Sto... dvesta... A vočići lagano, nogu pred nogu, kako uzbrdo tako i nizbrdo, ali sigurno. Poče već hladan vetar i neka susnežica koja bije pravo u lice. U zaklonu jedne stene sedi iznemogao vojnik. Obrazi mu upali, ali jagodice rumene, vidi se da je u groznici. Teško diše i gleda mutnim očima. Niti ga ko šta pita, niti, grešnik, on šta traži. Utisak je mučan, ali samo trenutno, dokle ga ne minusmo... Onda svako misli na svoj jad. Sa pešadijom su i neka deca. Kažu da su ih pešaci našli prilikom odstupanja. Obukli su im neke stare koporane, da im se ruke i ne vide, i deca mlataraju dugačkim rukavima, što ih, verovatno, još i više zamara. Jedno je plakalo, te komandant naredi da ga stave na konja jednog našeg ordonansa. Pri vrhu počeše se lediti šinjeli. Vetar dopire do kostiju, a snaga u ljudi sve više popušta. Veliki je ovo napor, a oni žive samo o hlebu. Pa i hleba je već ponestalo. Na vrhu planine beše neka zgrada, kao kafana, ali se unutra. nije moglo ući, jer je bila puna vojnika, te se zaklonismo iza zida. Komandant hrabri vojnike, kako će sada lakše ići jer silazimo i put nam je pod nogama. — More sve nam je jedno, te jedno — veli jedan pešak. — Ja micam, pa micam — nasloni se na zid kuće. Onda progovori više za sebe: — Koliko nizbrdica, toliko uzbrdica... Ljudi se sa mukom izvlače i neka čudna sličnost postoji u izrazu njihovih očiju i onih premorenih životinja. Očni kapci su navučeni i kroz njih bludi mutan pogled. Na vrhu zastaju malo, koliko da predahnu, a onda pogureni i ćutljivi produžuju dalje, šljapkajući po snežnom blatu. Marševska kolona ne postoji. Svaki se kreće prema svojim moćima. Neki odmiču, drugi zaostaju, ima ih koji premoreni ostaju na putu. Glavno je, na prenoćištu će se naći. Ali ako je snaga i za toliko iscrpena, sviju se oni uz neku drugu komandu, svejedno koju. A valjda će i oni čelni jednom stati, i tako će najzad stići svoje drugove. Ako se na prenoćištu utvrdi da nekoga nema, obično

252

vele: „Stići će“... Jer gde bi inače?... Istim putem da se vrati nazad?!... To više nije ni izdajstvo, već ludo samoubistvo. I onda, neka mu je bogom prosto!... Spuštali smo se sada, nadajući se uvek da ćemo naići na toplu hranu i hleb. Ali krš sve više osvaja. Prolazimo pored krečnih vrtača, ograđenih gustom ogradom, mislio bi čovek da je tu sahranjen znameniti junak. A kad tamo, dvaestina kukuruznih busenova, možda jedina dragocena imovina nekoga Crnogorca. Kaže nam potpukovnik Petar: — Slušao sam ranije kako žene u ovim krajevima obrađuju zemlju, dok ljudi nose oružje i „nadžiravaju“. Pa naravno... U tri koraka da preskočiš ovo imanje. 3aista, i žena bi mu se smejala kada bi on počeo da čeprka po ovoj šaci zemlje... Čovek je onda utrapio motiku ženi. To je njoj razonoda, a on je uzeo pušku, i „junači“ se po ovim krševima. Žena ga tako više ceni i uvažava. Ali ni uveče, na prenoćištu, ne nađosmo hleba. U okolini nije bilo nigde da se kupi. Vojnici su sedeli skrušeni oko vatre. Neki se raziđoše po onome kršu i počeše čeprkati, ne bi li našli koju biljku ili sočni podanak. Ali sem trnovitih biljaka i kamenja sa crvenkastim lišajima, kao da su stene krvlju poprskane, ničega više nije bilo. Potporučnik Dragiša pronađe u svome sanduku kutiju Nestlovog brašna za decu. Sedeli smo oko vatre i sa napregnutom pažnjom posmatrali kako on to kuva. Naiđe baš tada Isajlo posilni i poče da podstiče vatru. — Pazi ga, pazi, kad preturi! — razrogači na njega oči Luka. — I sve se nađeš onda, kad ne treba... Sutradan, neki su konji ležali i nisu se više mogli dići od iznurenosti i gladi. Vojnici pretovaruju stvari na druge konje, te ih onako gladne i mršave još više zamaraju. Sa ovih konja što leže skidaju potkovice. A kad pođosmo, pokušaše životinje da se same dignu, i gledaju nas žalosnim pogledom, kao da mole. Ali, i ljudi zaostaju. U mnogih su otekle promrzle noge, te ostaju sedeći kraj puta. Niti oni mole za pomoć, niti bi im ko mogao pomoći. Ovaj neumitni nagon za opsta-nak stremi kao neumoljiva matica rečna, valja, obara, ruši, ostavljajući za sobom iznemogle kao nepotreban teret. Oni će propasti, umreti. To je neminovno, neizbežno. Tako je valjda suđeno. A ko zna šta i one druge čeka na daljem putu... Lica su potamnela od umora i splasnula od gladi. Pesma je odavno zamrla, razgovori su prestali. Idu ljudi od mesta do mesta, namamljeni pričama o hlebu i toplom suncu Jadranskog mora. Priča se već da ćemo ići ovako do mora, a onda će nas prebaciti negde, da se odmorimo. Neki vele u Francusku, drugi u Afriku. Svejedno, tek na vidiku je „obećana zemlja“, gde će valjda prestati ove naše muke i patnje... Sustigosmo i jednu grupu vojnika, koji su u šatorskom krilu nosili svoga druga. Usta su u

253

njega ispucana od silne vatre, a pogled bezizrazno zuri u daljinu iz utonulih očnih duplja. Odmičemo lagano širokim drumom. Ni pomena o nekom maršovanju. Kako koji može, i koliko može. U grupi, pojedinačno, razvučeni, i tek se na nekom zastanku prikupljamo. A kada oni čelni krenu, poslednji tek sedaju da se odmore. Golo stenje štrči iz zemlje, naborano i narogušeno, kao da se sva zemlja naježila. Malo dalje, čitavi blokovi navaljeni jedan preko drugog, a iz šupljina, sličnih onim dupljama u lobanje, razvlače se pramenovi sive magle. Iza mene naramkuje posilni Jezdimir, i čudi se. — Kao da je Bog čistio nebesa od kamenja, pa ga izručio na ovu zemlju... Usred jednog takvog krša i loma, zaustaviše nas da prenoćimo. Pored puta pustio se unedogled karsni teren. Glas se proneo da je stigao hleb. Ljudi namah oživeše. Na drumu su bila dva kamiona i sa njih su istovarivali neke sanduke. Ađutant puka se vraća otuda i saopštava da je donesen peksimit. Komandiri odrediše ljude za prijem. Svakome vojniku je dat po jedan peksimit. Bili su to pravilni kvadrati, s prsta debeli, neke smese, tvrde kao kamen. Pokušavali su vojnici da zagrizu peksimit, praveći grimase na licu. Posle uzaludnih pokušaja, jedan, posmatrajući peksimit, kaže: — Slavu im njinu, mesto leba, dali nam daščice. Objašnjeno im je da se peksimit ne grize kao hleb, već ga treba u čaju ili vodi pokvasiti, ili ga prelomiti, pa pomalo grickati. Mljaska Isajlo po ustima peksimit, i sa izvesnim bagatelisanjem veli: — Ovo, gospodin poručnik, liči na strugotine. — Naravno — odgovara Luka — ti si kod kuće jeo stalno pitu sa mlekom, pa ti omekšali zubi. Kipislcauf!... Žderi to i kaži hvala, kad si dobio. Neki govore kako bi se peksimitom mogao i konj ubiti. — Kako ti izgleda? — pitam jednoga pešaka koji mrzovoljno žvaće. On mahnu glavom, pa će reći: — The... usta miču, trbu’ ne oseća. I pošto su iznašli sve mane, pojeli su peksimit u slast. Čak su i mrvice pokupili. BESPUĆE... Sledećeg dana sišli smo gotovo sasvim u ravnicu i osetili drugi vazduh. Nailazili smo i na znake pitomine, na gumaste smokve i na male vinograde. Narovi su rasli samoniklo, kao u nas trnje. Mogli smo raskopčati i šinjele. Milan kuvar počeo se već znojiti.

254

— Kaži mi, molim te, šta si sve obukao, te izgledaš takav? — pita ga potporučnik Dragiša. — Evo... prvo na nogama: jedne čarape, druge čarape, nazuvice, noge sam uvio krpama i onda navukao čizme. Zatim gore: jedne gaće, druge gaće... „untercig“, jedne čakšire i druge čakšire. Zatim tri košulje, „šlofijanku“, „civilni prsluk“; ova vunena džoka, bluza i šinjel. Uza sve to, prebacio je Milan kuvar preko ramena još dva ćebeta i šatorsko krilo. I uvek je na čelu puka. — Eh, lako je njemu, taj se užirio i utovio u komandantovoj kujni, a nije ga bila memla kao nas — jada se jedan iz četvrte baterije. Zanoćili smo pred Podgoricom, u jednom selu. Sutradan je bilo sunčano i vedro zimsko vreme. Pod nama je šumela valovita Morača, koja je na tihim i dubokim mestima imala boju neba. Ljudi su bili veseli što ulazimo u veliku varoš, gde ćemo sigurno naći hleba, a možda i krova nad glavom. Silazeći sa snežnih planina i pustih krševa, posmatrali smo, zadivljeni, kuće, dimnjake, iz kojih su se istezali pramenovi dima. Kroz prozore kuća videli se kreveti i osećao dah domaćeg ognjišta. Posle toliko dana skinuli smo najzad šinjele, a vojnici doneše i vodu da se umijemo. Komesari već otišli u varoš, I naskoro se vratiše sa mesom i hlebom. Ali rekoše da na vojnika sleduje samo po četvrtina hleba... Kazani se pušili, vojnici posedali okolo i posmatraju kako se krčka jelo. Pošli smo u varoš. Podgorica nam izgleda kao neki velelepni grad. Pred svakom radnjom zastajemo. Zadivljeni smo... A kafane prepune oficira, činovnika, vojnika, Crnogoraca. Pije se i puši, larma, poznanici se pozdravljaju, prepričavaju novosti i sa ushićenjem se govori kako ćemo sa prvog morskog pristaništa preći na azurne obale Francuske. Ako neko tek kao uzgred pomene i porodicu, koja je ostala u zemlji, preko lica ljudi pređe senka, koja ubrzo nestaje pri susretu sa novim prijateljima. Ovde je opet onaj crnogorski general, u punom gospodstvu svome. Govori se o kapitulaciji Crne Gore... U Podgoricu počinju već da pridolaze i crnogorski vojnici. U maloj varošici je ponestalo namirnica. A i trupe srpske pristižu sa svih strana. Jedan komandant pešačkog puka prikupio vojnike, i sa muzikom ulazi u varoš... Odnekuda dovukli naši i jednu poljsku bateriju i pred topovima stoje Crnogorci od jutra do mraka. Svaki bi hteo da pipne top svojom rukom. Naiđe kapetan Dušan, sa potporučnikom Reljićem, vodnikom one baterije. Priča nam Dušan, smejući se: — Slušam jednoga Crnogorca, svakako je bio tobdžija, kako objašnjava onima: „Ovo vi je — veli — top. Oni poslužilac doda granatu i turi je u čeljusti cijevi. A ona’ nišandžija tad zatvori pa povuče za ručicu, a ručica poćera pijevca, a pijevac kljucne u oroz, a oroz: pljas, pa posrijed kapisle. A kapisla, brate rođeni,

255

dâ oganj. A ono zrno jadno, ćelo bi lijevo, ne može od cijevi, ćelo desno, opet ona vraška cijev. A natrag ne može od ovi zatvarač. Đe će, siroto, nego gurne naprijed i vikne: uh — i ode onamo đe si ga namijenio.“ — E, vala, znaš, ti ne možeš da živiš, a da ne „prećeraš“! — smeje se poručnik Protić. A potporučnik Dragiša razmišlja: — Ako se ikad vratimo u zemlju, trebalo bi obeležiti vidnim znacima pravac kojim je ova baterija prošla. Neka to potomstvu posluži kao primer ljudskog napora... Potporučnik Reljić upade: — Ljudi, pristao bih da ratujem još dve godine, samo da ne vučem više topove preko onog krša i kamena. Dokle živim zapamtiću one muke i napore. Slušajte!... Sve što mašta ljudi može da izmisli najcrnje i najgore, ja mislim sve je to još uvek malo prema onome što smo mi prepatili. Priča nam tada kako je u Peći naređeno da se svi topovi i kare puka unište, izuzev ova četiri topa i kare. A da bi olakšali vuču, razorili su njihove prednjake, pa su zadnjake naslonili na seljačke dvokolice. Kod svakog tako opremljenog topa i kare, bio je određen po jedan oficir iz puka. Ukupno osam, i komandir deveti. Iz celoga puka odabrali su najjače vojnike i konje, jer su se na putu morali uprezati zajedno i ljudi i životinje. — Zamislite samo ovu scenu — nastavlja Reljić. — Klisura... Levo ponor, desno krš. Put toliko uzan da točak topa ide samom ivicom. A uz to preko njega zaleđeni sneg. Na konjima letnji potkov... Morali smo ih ispregnuti, pa su se onda ljudi upregli. Na dugačkim konopcima bile su napravljene zamke, kroz koje su ljudi provlačili ruke, i bili zapregnuti kao konji. Vuklo je dvadeset vojnika. Drugi su gurali odostrag i pazili da top ne sklizne. Kretali su se lagano, s kamena na kamen. Ali najednom... Tu scenu nikada neću zaboraviti. Top je prelazio preko jedne oble zaleđene stene. I pored sve naše pažnje, točkovi skliznuše, cev zanese vojnike koji su gurali, i dok si trepnuo, top polete u ambis, zajedno sa vojnicima. Jedan se srećom dohvati za točak. Onih dvadeset zategoše konopac i top osta viseći zajedno sa onim vojnikom. „Drži“, „Ne daj“, „Spasavaj“, „U pomoć“, „Jaoj, braćo“ — zavikaše i oni koji su bili vezani konopcem i onaj što je visio. Podloga je bila klizava, i pretila je opasnost da top težinom svojom povuče i onih dvadeset koji su bili vezani konopcima... Trebalo je videti izraz lica tih ljudi... njihove napregnute žile, iskolačene oči... Skolismo sa svih strana. I oficiri, i vojnici. Vuklo nas je preko pedeset. Da se ne bi klizali, razastirali smo žurno naše šinjele, i tako, stopu po stopu, dovukosmo top opet do ivice. Druga dobaciše konopac onome koji je visio, te ga izvukoše. Bio je gotovo polumrtav. Naiđe baš tada jedan đeneral i reče nam da pustimo top. Kako ćeš da ga pustiš, kad su dole ležala naša četiri vojnika, pa bi ih prosto

256

smrvio. Bio nam je na dohvatu ruke, vezasmo ga konopcima i uz najveći napor mišića i kostiju, iznesosmo ga prosto na rukama... — A šta je bilo sa onim vojnicima? — Da vidite sad naše muke!... Ponor je bio dubok oko pedeset metara. Odozdo čujemo neko jaukanje. Vežemo onda jednoga narednika, i spustimo. Javlja nam on odozdo, da su trojica mrtvi, a jednom polomljene obe noge. Trebalo je sada njega izvući. Možete zamisliti muke toga čoveka, kome su obe noge slomljene, i koga mi sada vučemo preko šiljatih stena. Kada smo ga, grešnika, izvukli, on je bio mrtav... — A kako prevukoste ostale vozove? — pita poručnik Protić. — Da nam se ne bi isti slučaj ponovio, ljudi su ostale topove preneli na rukama. Na ovome samo mestu zadržali smo se ceo jedan dan... Vi ste i sami videli koliko je teško i jednom samom čoveku da pređe preko onih vrleti. A tek zamislite ljude koji su morali vući, gurati, ili na rukama nositi teške topove — završi svoje kazivanje potporučnik Reljić. Jednoga dana zasu nas kiša sa hladnim vetrom. Šatori su bili sasvim pocepani, a voda podilazila ispod vojnika. Bilo je teško naći drva. U susednome bivaku nalazili se pešaci. Oko podne krenuše nekud. Onako izgladneli, iscepani i prokisli, ličili su na kolonu skeleta. — Kuda, pobogu, čoveče?! — zapita potpukovnik Petar jednoga komandanta bataljona. — Pronašli su vojnici pećine pored reke Vrbice... Idemo tamo... Najzad stiže naređenje za pokret. Išli smo prostranom ravnicom, neobrađenom i pustom, punom nekog sitnog šljunka i kamenja. Vođa izviđača nam objasni da se na kraju ove ravnice, odakle počinju oni krševi, nalazi crnogorska granica. Odatle nastaje Albanija. — Sve dalje voda nosi... — razmišlja potporučnik Dragiša. Prošli smo celu našu zemlju, zatim Crnu Goru, evo nas i u Albaniji. Pod borbom, preko krševa i snežnih vrhova, često bez hrane, a sada gotovo bez hleba i odela. A na celom tom mučnom putu ostavili smo svuda trag ljudskih kostiju. — Istorija će zabeležiti naš podvig, isto onako kao što se kroz vekove pominje prelazak Hanibala preko Alpa — razmišlja potporučnik Branko. — Ili će potomstvo ravnodušno gledati kako psi raznose kosti mučenika — veli potišten potporučnik Dragiša. Na samoj granici crnogorskoj nalazi se mala varošica Tuzi. Naš vođa ode da se javi načelniku sreskom. Načelnik je pozvao ljubazno i nas ostale i ponudio kavom. Pri polasku, poručnik Protić obrati se sreskom načelniku: — Gospodine, na izlasku iz Crne Gore neka mi je dopušteno da vam se zahvalim na gostoprimstvu.

257

— To je bila bratska dužnost... Ja vas opet molim, da nam ne zamjerite, ako je bilo čega neugodnog... Šta ćete! Viđeli ste ovaj božji krš. Ni sami nemamo kruha... Pođite mi zdravo, đeco! — Ovaj bi mogao da zadiči i samo Cetinje — reče Dragiša kada smo izišli. Odmah iza varoši nastaje krš, obrastao divljim narovima i ostalim sitnim šibljem. U početku smo jahali uskom putanjicom između blokova. Put je vijugao, zatim skrete negde udesno prema Skadarskom jezeru. Ugledasmo pučinu... Onako mirno i sjajno, izgledalo je jezero kao zarobljenik među onim krševima, tamnim stenama, obraslim svakojakim trnjem. Rado bismo sišli... Ali naš je pravac preko onih besputnih krševa. Nije se moglo više jahati. Svaki je vodio svoga konja. Morali smo zastati da vidimo kuda ćemo. Čitavi blokovi stenja navaljeni su, stepeničasto padaju, zatim se najednom dižu kupasti vrhovi jedan preko drugoga. Onda navaljeno kamenje kao u rečnom koritu i pri najmanjem dodiru osipa se kao bujica. Pustili smo konjima dizgine neka sami biraju. Pazimo samo da se ne okliznu i neprestano strepimo da nas ne zgaze. A konj zastane, odmerava, zatim skoči i onda unezvereno gleda kuda će dalje. Poručnik Branko se omače i udari čukljem noge u ivicu kamena. Stisnuo je samo zube i stegao rukom nogu. Zastadosmo... Pitamo da li ga mnogo boli... A on psuje šta mu na um padne. — Zamislite, ljudi, sada one koji naiđu sa ćoravim konjima! — veli Dragiša. — More i nama okatim ne pomaže — dodade Branko i pođe naramkujući. Nađosmo se najednom pred jednom strmom liticom, kojom je vodila kozja staza. Trebalo je uspeti se. Slučajno sam bio na čelu. Da se prvo ispenjem ja, pa onda da povučem i konja? Ali, kratak je dizgin. Odlučim da u nekoliko skokova ustrčim, vodeći i konja za sobom... Ali na polovini puta konje me stiže, odbaci u stranu, te padoh na ruku i raskrvavih je. Ostali se poučiše mojim iskustvom. Potporučnik Dragiša uhvati konja za đeš, pa istrča naporedo sa njim. Ordonans beše još snalažljiviji. Pusti konja napred, a on mu se uhvati za rep, te ga konj izvuče. Tako uradiše i ostali. Ruka mi krvavi, nemam čime da je zavijem. Na zastanku natruniše mi ranu puhorom od cigarete i onda je zavezah maramom. Po razbacanim stvarima i mrtvim konjima vidimo da se pre nas neka jedinica lomila preko ovih krševa. Na jednome useku ugledasmo mrtvog naduvenog konja. Sigurno su ga podmetnuli kao neki stepenik. Zajedno sa ordonansima vukli smo buavu lešinu, od koje se širio težak zadah. Onda smo nabacali kamenja, te jedva pređosmo. Puta dalje nije bilo. Pred nama je široka, a strma ploča neke stene. Levo je krš, desno ponor. Trebalo je suljati se. Konji se ustežu. — Nema drugog načina nego da ih silom poguramo — reče Branko. — Hajd, ordonansi!... Ukrstite ruke pozadi konjskih sapi i zapnite!

258

Okolni navališe štapovima. Konj se omače prednjim nogama, zadnji deo tela mu se izokrenuo i pade porebarke. Još dva puta se prevrnu i u podnožju se jedva pridiže. Tako, preturajući ih, prevedosmo naše konje. Noge su im bile ranjave. Usled prevrtanja puklo je sedlo na konju poručnika Protića. Protić se podbočio rukama i posmatra tužno. — Ne sekiraj se. Naći ćeš sedla uz put koliko hoćeš — teši ga potporučnik Dragiša. Silazili smo. Sve s kamena na kamen. Noge podrhtavaju od zamora. Na čizmama vide se brazgotine od oštrog kamenja... Ama da me samo ne zgazi konj! Naleti poneki put, ali se najednom zaustavi i digne glavu. Zapamtila je životinja malopređašnji slučaj, te sada pazi. Naiđosmo na jednu kratku zaravan, te, iako idemo peške, čini nam se kao da se vozimo. Pred nama se ukaza ravnica, kratka, ali vrlo ugodna, zasađena nekom kulturom i retkim drvećem. A na kraju ravnice je selo, prilepljeno uz breg kao ptičje gnezdo. Vođa nam reče da će u ovoj ravnici biti naš bivak. Raziđosmo se na sve strane, da bismo iznašli sve što je potrebno za smeštaj vojnika. Ugledah bunar zaklonjen ogradom od šiblja i pored bunara tri Arnautke sa sudovima. Prišao sam, ali nijedna ne odgovori na moj pozdrav. Imale su otkrivena lica, sigurno su katolikinje. Zapitah jednu, najstariju, da li je voda za piće. Ona obori glavu i poče nalivati vodu u sudove. Najmlađa, crnih očiju, stajala je po strani i gledala nekud u daljinu, pored moje glave. Konj navali na kofu da pije vodu, ja ga zadržah. Tada se moj pogled susrete sa onim crnim očima. Samo trenutno, ali upečatljivo, duboko... Stajao sam zadivljen. Izgledalo mi da je razumela moje ushićenje, te obori stidljivo oči. dugačke trepavice senčile su njeno lice... Najstarija dohvati sudove sa vodom, i pođoše. Pri prolazu one crne oči kao da me ošinuše. Ustreptao, čekao sam neće li se okrenuti. Zastadoše. Ona najmlađa najednom se okrete i žurno pritrča bunaru. Bio sam gotov da pustim konja... Ali ona iz torbe izvadi parče hleba, ostavi na kamen pokraj bunara, pa, i ne gledajući me više, otrča do onih žena. Stajao sam i netremice gledao za njima. Ali se nijedna od njih ne okrete i tako zamakoše u selo... Pristizao je lagano i puk. Pričaju da su mnogi konji polomili noge, te su morali pretovarivati stvari na druge, ili su bacali sanduke. Iz susednog sela vratili su se oficiri i vojnici i pričali da tamo nema hrane ni za ljude, ni za stoku. Vojnici su sedeli skotureni oko vatri, dok su konji brstili trnje. Preko noći pade kiša. Šatori su prokišnjavali, voda podilazila ispod tela. Usled kiše i vatre se pogasile. Ljudi su podmetali sedla ili samare ispod sebe, preko tela prebacivali šatorska krila i, sa glavom između kolena, čekali zoru...

259

AEROPLANI TUKU Približujemo se Skadru.. Vojnici se vuku mlitavo po blatnjavom drumu, Često zastanu da predahnu. Mnogi sede na gomili kamenja pokraj puta, naslonili glavu na ruke i teško dišu. Lica im obrasla u bradu, obrazi upali, a usta ispucala od zime i vetra. Nama u susret ide jedan Crnogorac sa puškom. Kada vide da stojimo na drumu, zastade i on. — Pomagâ vi bog! — kaže i seda na gomilu kamenja. Onda vadi kesu sa duvanom i puni lulu. — Odakle ti? — pita ga neko. — Ja?... Sa granice. — Pa kuda ćeš? — Ja doma. Ma đe ću, grdan, na drugo mjesto! Bilo je hladno, te potporučnik Dragiša naredi podnaredniku ordonansu da podloži vatru. Tek Crnogorac razrogači oči. — Ma što zboriš, čoče? — To što čuješ... — Ali i oni je čovjek, kâ ti, i što će ti on ložit vatru?! — Stariji sam, imam pravo da naredim. A zar ti ne bi poslušao tvoga starešinu, kad bi ti tako što naredio. — E, bogumi, nikad ni dovijek! — Crnogorac prebaci nogu preko noge i zavali se na ono kamenje. — Ako je žedan, neka zaiti vodu sam; ako mu je zima, nek tura vatru sam. Na ovu priču smeju se i ordonansi. — A zašto ideš sa granice kući baš sada? — Pa vidim svi pobjegoste, i ja kâ velim, idem da branim sam kuću svoju. Potporučnik Dragiša se okrete nama: — Ove ljude ne mogu da razumem... Ili se prave šereti, ili su detinjasto bezazleni, kada ovako govore. — Ni jedno, ni drugo veli poručnik Protić — već samo primitivci... Vekovima su živeli u ovim krševima izdvojeni od celoga sveta. Sve njihove tradicije svode se na junaštvo i taj se pojam s kolena na koleno izdigao do kulta. Iako sada nema prilike da se pokaže takav junak, Crnogorac je to bar na rečima. On u svojoj uobrazilji zamišlja događaje, vidi sebe kako seče levo i desno, te onda i u običnom životu uobrazi kako je zaista junak. I ja verujem da ovaj iskreno govori. Ne bi bio on Crnogorac ako to ne pokuša, ma i u mislima samo, pa će posle pričati kako je pobio stotinu Austrijanaca. A predaće se prvoj patroli na koju naiđe.

260

Na Skadarsko polje stigosmo oko podne. Bio je mutan dan. Neka siva, visoka izmaglica zaklanjala je nebo. Zemlja je bila vlažna. Vojnici su nailazili sa svih strana. Jedni su rastovarivali konje, dok su drugi razapinjali šatore. Najednom se začu frktanje aeroplanskih motora. Ljudi se unezveriše. Zaklona nigde ne beše. Neko viknu: — Evo ga! — Lezi, lezi! — čuli se povici. Pešaci pripucaše iz pušaka. Ležemo na zemlju. Ali zemlja tvrda... Po zvuku motora osećamo da je blizu, gotovo nad nama... Dah smo zaustavili, ali srce bije, koža se ježi, a nervi sve više zatežu... Prođe... Ali nalete drugi... Čuje se neko hujanje iz vazduha... Muskuli zadrhtaše, a rukama pokrismo glavu... Huk je sve jači... Grrr-u-u... prolomi se negde u blizini. Svaki hvali Boga što na njega nije pala bomba. Ali, evo, vraća se... Šestari kao ptica grabljivica nad nama... Opet huči. Opet stežemo vilice i pesnice... Grrr-u... Grrr-u! Prosipa nemilosrdno bombe... Zar ovolike muke preživeli!... Gospode! Grr-u! Odlete ka varoši... Valjda neće više. Vraća se. Ode malo desno... Izgubi se u magli. Svima laknu. Raspitujemo se gde pade. Kažu: među pešake. Ima dosta ranjenih. Komesari otišli u varoš da traže hleb. Ali posle podne vratiše se bez hleba, i bez ikakvih namirnica. Komandanti se savetuju. Vojnici gladni, stoka malaksala, a vreme hladno, pa još poče i susnežica. Rekoše da su našli samo slamu za prostirku, te ljudi odoše sa konjima. Doneli su nešto malo slame. Komandiri polovinu dadoše vojnicima da rasprostru po šatorima, a za drugu polovinu narediše da se dâ konjima kao hrana. Odosmo u varoš, da vidimo ima li čega da se kupi. Sem nekih arnautskih kolačića ničeg više. A i to nestade... Sa grada pripucaše baš tada topovi, kao znak da idu aeroplani, te se sklonismo brzo u hodnike kuća. Bombe iz aeroplana počeše da prašte po varoši. Crnogorci pucaju iz topova razornim granatama te ne znamo od čega pre da se čuvamo. Gladni vojnici lutaju ulicama. Jedan seo na prag kuće, stavio pušku pokraj sebe i pritajio se. Ne znamo da li spava, ili je mrtav. Neko predloži da se uverimo. — More, ostavite ga... Što, ako ga probudiš, daćeš mu hleba... A ako je mrtav, šta mu možeš? reče Dragiša i produžismo put. Glad počinje i nas da muči. Sedimo pokraj vatre i samo govorimo o jelu. — Zamisli da se neko našali sada, i tresne pred nas punu korpu vekni.

261

— Bože, ala si lud! More peksimit, pa sa čajem... Delikates! — veli potporučnik Vojin. Govori se o nekim transportima hrane koji nikako ne stižu. Priča se o nekim komandama u kojima se priređuju gozbe. Pronose se glasovi kako su danas u drugom divizionu imali za ručak sarmu od kupusa. Otišli smo odmah da se uverimo, i Luka naredi Isajlu da podgreje onaj ostatak. Jeli smo halapljivo onu sarmu, ali bez hleba. Kaže Luka da su meso dobili iz ne znam koje komande, gde su oficiri komisijski proglasili jednoga vola za crknutog, i onda naredili da se zakolje. Namesto masti dobili su iz jednog mitraljeskog odeljenja vazelin. — Zato je sarma malo bljutava — pravda se Luka. Ali mi to nismo primetili. Jedne hladne noći izbudiše gotovo ceo puk. Naređeno je da se odrede ljudi i izaberu četrdeset najjačih konja, da prenesu državnu blagajnu u San Đovani. — E, to je da čovek provrišti — buni se kapetan Milutin. — Gladni ljudi, gladna stoka, prenose državne milione. I po ovom vremenu, izmučeni, iznemogli, do San Đovanija, i opet natrag. Ne zavidim im... I baš njega, sasvim slučajno, odrediše za vođu transporta. Ipak se on spremi i ode. Te noći bilo nam je vrlo ugodno u hladnim šatorima, jer nas je moglo snaći još i nešto gore. Sutradan imali smo za ručak nešto malo pirinča, ali bez hleba. Baš za vreme ručka naiđe posilni potporučnika Dragiše i reče da je njegov konj pao, i ne može više da se digne. Odosmo da vidimo. Ležala je malaksala životinja, i tužno nas gledala. Vojnici su pokušavali da ga dignu, ali glava negova nemoćno pade. Dragiša izvuče svu slamu iz svoga šatora, da bi konja malo okrepio. Bilo je dockan. Slabine su se teško nadimale, a rebra izlučena, kao svodovi na vijaduktu. Približavao se kraj. Životinja je grizla zemlju... Dragiša se zaplaka. Nije mogao više da posmatra samrtne muke svoga vernog druga, i ode da luta besciljno, po varoši i logorima. Doneli su najzad odnekud i hleb. Ali na svakoga vojnika po osmina samo. Obrće Gruja ono parče hleba i veli: — Ovo, bre, nema ni za jedan zub. Razgovaraju vojnici da li je bolje da to parče grickaju, ili u nekoliko zalogaja da progutaju. — Pomalo, a povazdan — veli jedan. — A-ja... dok mi se ne zaglavi u guši, da osetim zalogaj, ne vermam ti ja to grickanje. Jednom, ali vredno. Život u bivaku nije se obavljao po onim mirnodopskim pravilima, već više po navici i potrebi. Vojnici su ustajali rano, jer su na to navikli. Senjali su i čuvali konje, jer su te životinje i njima bile potrebne. U varoš nisu odlazili, jer nisu imali para. A po okolini nisu skitali, pošto im je predočeno da su Arnauti nepoverljivi. Čuli su da su Arnauti opljačkali čitave odrede naše vojske, a tek

262

neće pojedince. Sedeli su tako pored vatri po ceo dan, naježeni i narogušeni od zime, gladni i iznemogli. Ako li koji od njih pronađe po šaku kukuruza, onda sede pored vatre i peku „kokice“. Oficiri su zajedno sa njima, i onda dele kokice na ravne delove. — Već je treći dan kako ljudi nisu primili hleb, svoju jedinu hranu, a peti dan kako se za konje nije primio nijedan kilogram zobi — računa potporučnik Živadin. Konji se hrane slamom i nekim buđavim senom. Životinje opustile glavu i glođu kočeve za koje su privezane. — Ovako se, braćo, više ne može! — škripnu zubima poručnik Kosta „Turčin“. — Dok oni nama pričaju... te prijateljski obziri, te disciplinovana vojska, mi ćemo zajedno sa ovom stokom polipsati od gladi. Ja odoh po hranu. Poveo je sobom deset vojnika sa puškama. Uveče se vratio sa dva džaka kupusa. Priča nam Kosta da je lutajući naišao na jedno arnautsko selo gde je video kupus. Nije hteo da pljačka. Pozvao je lepo Arnautina i ponudio mu tri stotine dinara u papiru, za tridesetinu glavica kupusa. Bilo se sakupilo još nekoliko Arnauta. Nisu hteli ni da čuju. Tražili su zlato. — A meni se nešto smrče pred očima i viknem vojnicima: „Na gotovs!“ Kad škljocnuše zatvarači, Arnauti se razbegoše na sve strane. Na Božić devetsto petnaeste, ručali su vojnici čorbu sa listinama od kupusa. Ali bez hleba. Baš na Božić sedimo pored vatre, a u susednom bivaku ugledasmo sveštenika sa epitrahiljem. Oko njega grupa vojnika. Zapita neko, šta rade tamo. Opeva jednoga vojnika. Jutros ga našli mrtvog u šatoru. Mi produžismo započeti razgovor. Govori se da ćemo ovde čekati dok ne stignu transporti u San Đovani, koji treba da nas prime. Pronese se tek glas: stigli su. Krećemo odmah. I u toj nadi prolazili su nam dani. Svako jutro pred šatorom lekara čitava povorka vojnika. Svlače se za pregled na poljani, dok hladne kišne kapi rose golo telo. Priča nam posle lekar: — Njihovoj bolesti ne pomaže aspirin, ni kinin. Najvažniji lek Farіna trіtіcі vulgarіѕ ili, na prosti jezik prevedeno, hleb, nemamo. Šta mogu! Iznureni i iznemogli vojnici vraćaju se pod šatore i leže bespomoćno na vlažnoj zemlji. NA DOMAKU MORA Ali jednoga večera zaista stiže naređenje da sutra budemo spremni za pokret. Zapalismo ujutru slamu i pobacasmo suvišne stvari. Našto će nam, kada nas u

263

San Đovaniju „čekaju čitava brda od hleba“... Razdragani smo, jer verujemo da smo pred novim životom. Iako malaksali, ljudi naprežu poslednju snagu, pa se čak smeju i šale. Dugačka kolona razvukla se mlitavo po nekom razrivenom putu, kao da su po njemu haubice „štepovale“. Konji sve češće padaju. Vojnici pretovaruju stvari na druge konje. Celom dužinom puta leže naduvene i oglodane lešine konja. Arnauti stoje u grupama pored puta i zlurado nas posmatraju. Kao hijene, čekaju oni podmuklo svoj plen. Samo kada naiđe pešadija sa puškama uzmiču krišom i, čučeći na nekom bregu, posmatraju iznurenu vojsku. Iako su torbe u vojnika prazne, kao i njihovi stomaci, znaju Arnauti da se sa izmučenim i ostrvljenim pešacima ni šala ne zbiva, a još manje zameće kavga. Stigosmo najzad u Lješ, pred kojim se nalazi San Đovani. Ali ne kretosmo ka moru, već levo, opet u neki krš, i narediše da tu razapnemo šatore. Ljude je obuzelo napregnuto stanje iščekivanja. Očekujemo pokret na brodove, očekujemo hleb... Ali pronose se poražavajuće vesti: Austrijanci su potopili transport sa hranom. Ovde će se ukrcati samo žene, deca, bolesnici i državna blagajna, a mi ćemo morati još i dalje, ka Draču. A pred nama su bespuće i glad... Komandant me zovnu. — Čuo sam da u pristaništu ima malo rezerve brašna. Evo ti pismo za komandanta pristaništa. Povedi vojnike i tri tovarna konja. Idite odmah i javite mu se. Sa jedne uzvišice ugledasmo more... našu nadu, naš spas. Mirna i nadmena, plavkasto belasasta pučina pustila se unedogled, sa nebom se spojila. Nešto neobično, beskrajno, veličanstveno mirno, kao pritajeno, pomalo podmuklo, oteglo se pred našim očima. Naviknuti na brda i urvine, namučeni od krša i kamena, gledali smo iznenađeni u nedoglednu ravnu površinu. A more je šumelo. Povremeno bi naleteli na obalu penušavi kratki talasi, kao da se more nadima. Onda se pritaji. Preliva se u bezbroj zelenkasto svetlucavih iskrica, treperavih i drhtavih da izgleda kao da se pokreće i onaj tajanstveni svet mora prikovan za hridine i potopljene stene. — Ala, majko moja! — veli zadivljen Gruja. Sa nama stoje i neki pešaci. — Kažu, gospodin potporučnik, da je slano? — pita jedan. Ja potvrdih. Jedan se osulja niza stene, i zahvati šakom vodu. — Pih... kao presolac! On ispljuva vodu. Ama ti ne bi bio „reponja“ kad ne bi svašta liznuo! — smeje mu se Gruja. — Vala, podnaredniče, svakojake sam „mandže“ za vreme rata pio i jeo, pa ka velim, da probam i morsku vodu.

264

Tako sve pored obale, i stigosmo u San Đovani... Jedna zgrada samo i nekoliko baraka. Ostalo krš i kamen. Iz zgrade iziđe žurno jedan viši oficir. — Poručniče — dozva jednoga konjičkog oficira — idite i saopštite onom kapetanu da se smesta udalji. Nije sada vreme da mi on pravi „korzo“ ovde. Okretoh se i videh jednoga gardijskoga oficira, koji je šetao pored mora sa jednom damom. — Bre, kad on najuri onoga gardistu kako li će tek viknuti kad ugleda nas sankilote — šapuće mi jedan pešadijski potporučnik. Naprotiv, dočeka nas on vrlo ljubazno. I rukova se sa nama. I još naredi da nam se odmah iz magacina izda po dva džaka brašna. Pođosmo u magacin, upravo u baraku. Sada se isprsi magacioner, jedan stari kapetan. — Ja!... Brašno!... Kao da ga ja pravim ovde. Ovo malo što ima rezervisano je... — Ipak izvadi ključ i otključa katanac. Uto se začu truba na kršu. Ceo svet poče da beži kao obezglavljen. I naš magacioner. Ostadosmo sami. Čujemo gde viču: aeroplan, aeroplan! Rekoh vojnicima da vežu konje i neka beže uz onaj krš. A ja potrčah u pravcu kuda pobeže magacioner. Ugledah zaklon i sa ostalima skočih u rupu... U našoj blizini prolomiše se eksplozije. Učini nam se kao da čujemo jaukanje, neku viku... Još jedna eksplozija, ali malo podalje... Aeroplan odlete. Pošao sam odmah da nađem vojnike. Ali nigde ih ne beše, pa ni konja njihovih. Moj konj je samo stajao vezan... Siđoh do puta, i tada ugledah u daljini kako se na konjima belasaju džakovi brašna. — Kad nastade ona gužva — priča podnarednik Gruja — mi utrčasmo u magacin. Bombe počeše da pucketaju, a Džamić veli: „Dobro bi bilo da se sada snabdemo.“ Kada ono puče poslednja bomba, mi uzedosmo i šesti džak... — Trebalo je da povedemo još nekoliko konja — veli redov Džamić. — Eh, da smo znali da će nas ovakva sreća poslužiti — uzvraća Gruja. Celoga puta nas zapitkuju gde smo dobili brašno, ko daje, ima li dosta i svi žurno odlaze u San Đovani. Brašno je delio vojnicima poručnik Luka. Na svakoga oficira i vojnika došlo je po dve šake brašna. Ljudi su bili zadovoljni. Dobili smo i konzerve. Neko sitno seckano meso, po ukusu slično svežoj šunki. Ali vojnici mu odmah nađoše manu. „Magareće meso“ — vele. Ipak su prazne kutije letele svuda naokolo.

265

USOPŠI, RAB BOŽJI... Rekoše nam da ćemo maršovati do Drača samo, pa ćemo se tu ukrcati. Bili smo spremni rano izjutra, ali smo krenuli tek nekako oko podne. Pred nama je neka velika smetnja, oko koje se oni napred zadržavaju. Naiđosmo uskoro na ogromnu močvaru u kojoj su rasle vrbe. Išlo se s kamena na kamen, preko oborenih stabala i nabacanog granja, o koje se konji neprestano sapliću i padaju. Vojnici ih s mukom izvlače i dižu stvari iz blata. Neki se konji uvalili u močvaru, i usled iznemoglosti ne mogu više da se dignu. Sve to još više iznurava ljude i, već malaksali, oni produžavaju put lagano, šljapkajući po vodi i blatu. A kada se iziđe na ocedno mesto, voda pišti iz pocepanih čizama. Onda opet nastaje krš. Oštro kamenje para raskvašenu obuću, ili sa cipela i čizama otpadaju i onako iscepana pendžeta, te ljudi gaze bosim nogama. Zaustavismo se pred jednim selom. Trebalo je sada nabaviti hranu za konje. Sa naoružanim vojnicima odosmo u selo. Arnauti se slegoše oko nas, gledajući neprestano u naše puške. Malo arnautski, a više mimikom objasnili smo im da smo došli da kupimo seno. Arnauti su klimali odrečno glavom i značajno se pogledali. Onda su se izdvojili u stranu i nešto pogledali. Najzad smo razumeli da oni naš papirni novac neće da prime. Vratili smo se u bivak i blagajnik puka dade nam dve hiljade srebrnih dinara. Novih i sjajnih, još neupotrebljavanih. Stavismo novac u ćebe, jedan vojnik dohvati krajeve i kao vreću prebaci preko ramena. Otišli smo kod plasta sena i tu je nastala pogodba. — Ovi ili nemaju pojma o vrednosti novca, ili nas ucenjuju... Ali dok mi samo smrkne pred očima — govorio je kroz stisnute zube poručnik Kosta „Turčin“. Pogodismo se ipak. Tada Arnauti razapeše ćilim, gde smo bacali dinare. Mi smo brojali na srpskom, dok su svi Arnauti u jedan glas na arnautskom, posmatrajući srebro užagrenim očima. Posle svake odbrojane stotine uzimali su novac, a broj stotina obeležavali štapovima, koje su ređali na zemlji jedan pored drugoga. I tako osamnaest puta. Ukupno hiljadu osam stotina srebrnih dinara za plastić buđavog sena. Konji neprestano padaju. Stvari se pretovaruju na jače konje, ili se sanduci ostavljaju pokraj puta. Pešadijski oficiri natovareni su kao i njihovi vojnici. Njihova paćenička lica se ne razlikuju... idemo, idemo, tražeći spasa, kao neki očajnici. Pred nama pokraj puta sakupili se neki oficiri i brižno posmatraju. Vojnici prolaze, ni glavu ne okreću.

266

— Šta li ono posmatraju? — veli potpukovkik Petar. — Sigurno ne gledaju vojnika koji umire. Na to smo već navikli. Približismo se i čusmo detinji plač. — Mamo... mamo! — čujemo uzvike. Kao da smlati nešto ljude. Ta i oni imaju decu na koju su gotovo i zaboravili, pridavljeni užasima života. Ali oni im ne mogu pomoći sada, ni sebi, pa ni ovom detetu. I kao da bi hteli da zagluše savest svoju, njihovo lice se grči, oni ubrzavaju hod, ne bi li izbegli strašan prizor, pred kojim su nemoćni. Potpukovnik Petar sa vlada sebe i zastade. Beše tu i jedan komandant pešačkog puka. Između ljudi ugledasmo gde leži na zemlji jedna žena, a pokraj ne je sedelo dete od četiri do pet godina i plakalo. Kroz pustoš razlegao se glasić: — Mamice, što sediš? Ležala je na leđima. Njene su oči gotovo potamnele, usta otvorena. Mrtvačko bledilo rasulo se po licu. Dah je zamirao. Ljudi zanemeli. Iako gotovo na svakom koraku vide ponekog mrtvog vojnika, stoje sada skrušeni i zbunjeni. Žao im majke, a ne znaju ni šta da rade sa detetom. Komandant pešačkog puka okrete se potpukovniku Petru i progovori polako: — Strašno... Kažu mi ona dva vojnika da je ona supruga jednoga majora, komandanta bataljona. Bežala je pred navalom. Tamo negde oko Prizrena nađe muža i pridruži se njemu. Ali uz put ih napadnu Arnauti. Muž pogine, i više od pola bataljona. Nju rane. Ostatak bataljona se jedva spase. Od svih ranjenih iznesu samo ovu ženu sa detetom. Nosili su je dovde i, eto... — Narediću da je nose moji vojnici — reče odlučno potpukovnik Petar. — Dockan... Eto, zadržao sam svoga pukovskog lekara, i on kaže: nema joj spasa. Dva vojnika u iscepanim šinjelima plakali su. Potpukovnik Petar priđe detetu i pomilova ga. Ono zastrašeno okrete glavu i pritrča majci. Njene usne kao da se pomeriše, očni kapci zatreptaše, a iz ugasnulih duplja kao da sinu jedna iskrica. Valjda je to bio poslednji odblesak svesti... Majčine oči lagano se sklopiše, a na ustima zamre poslednji dah. — Svršeno je! — reče lekar i spusti ženinu ruku, koja mlitavo pade pored tela. Komandant pešačkog puka obrati se onoj dvojici vojnika: — Pošto ste vas dvojica došli sa ovom ženom, to uzmite dete i od sada ćete ići sa mojim pukom. — Onda priđe detetu: — Kako se zoveš, mali? Dete je ćutalo i držalo majku za haljinu. Jedan od vojnika obrisa rukavom oči, pa će reći: — Zvali su ga Mića. — Hajde, ponesite ga! — naredi komandant. Vojnici podigoše dete. Ono vrisnu, upravi ruke ka svojoj majci i viknu: — Mamice moja...

267

Izmučena i preplanula lica starih ratnika se zgrčiše. Potpukovnik Petar zaplaka se... Gomila poče da se razilazi. Ostadoše samo još nekoliko vojnika sa sveštenikom puka, koji navuče epitrahilj. — Kako se zvala pokojnica? Ljudi slegoše ramenima. Ona dva vojnika odmicala su žurno noseći dete, koje je kroz vrisak dozivalo: — Mamo... Mamo... — Blagosloven Bog naš, vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov... Nebo je bilo oblačno, a sa planina je pirkao oštar vetar. Drveta ogolela, te cela priroda izgleda naježena. — Ješče molimsja o upokojeniji duše usopše rabe Božje... i ježe prositi joj svakoje pregrešenije volnoje i nevolnoje... Iz daljine dopre jecaj deteta, kao poslednji vapaj za majkom. Ljudi koračaju, sagibajući se od uboda granja i šiljastih ivica. Neki zaostaju i uvijaju ranjene noge krpama... Naiđosmo opet na močvaru. Pešaci ćuteći seku grane i stabla, i bacaju na put. Opšta nevolja kao da je pridavila ljude, koji su zanemeli i tmurni kao ovo sivo nebo. ŽIVE LEŠINE OSTAJU Kažu da ljudi uvek bolje pamte tužne događaje u svome životu, nego radosne doživljaje. Valjda i zato što čovek izbegava tegobna zbivanja, te su ona ređa, a stoga i upečatljivija. Ali mi sada u njima stalno živimo. I kao po nekoj postupnosti, naš život svakim danom postaje sve teži i mučniji... Teško je prisetiti se i jučerašnjeg dana. Ali je jedno osećanje jasno: gore biti ne može. Brda, planine, urvine, krševi, litice, močvari, a uz to najteža i najstrašnija neman — glad. Upalih obraza, suvih poluotvorenih usana, a užagrena pogleda, vuku se ljudi kao aveti. Telo malaksava, gotovo je na izdisaju. Ali su još oči sijale... Svi unutrašnji nagoni i svesni podsticaji usredsređeni su u jednoj samo misli: hleba!... i kao refleks unutrašnjeg nagona za poslednjim dahom, oči su plamtele, i bludeći tražile ma jedan zalogaj samo, ma i mesa one mrcine što leži pokraj puta. Bili su to poslednji trzaji mnogih. Jer se sve češće nailazilo na odranu kožu i izuđeno meso sa mrtvih konja. Kažu da su videli neke pomračena uma, kako jedu meso ovih mrcina. Početkom januara, nekog dana pred sumrak, zaustavismo se na obali reke Maće. Nabujala i široka, satanski je šumela prljava i mutna reka Maća. Na obali ne beše ni čamca, ni mosta.

268

Komandant naredi da deset ordonansa povežu konje, i da naiđu na vodu sve jedan do drugoga, da bi se ispitala dubina. Sa obale ocenismo da je čoveku taman do guše. Onda se naredi prelaz. Jahali smo i mi jedan pored drugoga, da bismo se zadržali za suseda, ako bi se koji konj sapleo. Konj frkće i podrhtava u hladnoj vodi. Po gibanju njegovom osećam kako se napreže da izvuče noge iz rečnog gliba. Već sedim na vodi. Konj digao visoko glavu i samo striže ušima. Na sredini reke voda zakovitla, učini mi se kao da se mi okrećemo u mestu, te zatvorih oči, ali se zanesoh te spustih noge i jedva se zadržah. Srećom, uskoro i konji življe kretoše i naglo istrčaše na obalu. Noge su mi mokre i jeza me poduzima. Okretoh se. Reka se crnela. Vojnici su u masama prelazili, jahali su preko tovara, a na jačim konjima bilo ih je i po dvojica. Mali konji su se očajno upinjali, tonuli, propinjali sa teretom, neki su i padali i voda ih odnosila sa tovarom. Tako je pao s konja i jedan vojnik, nekoliko puta je očajnički mahnuo rukom i nestalo ga. Nailazila je pešadija. Vojnici su se svlačili goli, pa su odelo i spremu vezivali o vrat, a oni, zagrljeni po dvadesetorica, nailazili su u hladnu vodu. Na drugoj obali žurno su se oblačili, cvokoćući zubima od zime. Male rastom prenosili su veći drugovi na leđima. Neki su pokušavali da nalože vatre, da bi se zagrejali. Ali grane su bile vlažne od kiše, a iz drveta se istezao modrikasto žućkast dim, koji nas je gušio. Ljudi su drhtali. Hleba niko nije imao, ni čaja, ni šećera, ni slame, ni hrane za stoku... Neki bi trčali, ne bi li se malo zagrejali. Ali nisu imali snage za takav napor. Šatorska krila bila su pocepana, te vojnici nisu ni pokušavali da ih razapnu. Stavljali su ih na vlažnu zemlju, pa su onda legali pod otvorenim nebom meseca januara. Oko ponoći poče i hladna kiša. Mnogi koji su ležali pridigoše se, i staviše šatorska krila preko glave. Hladnoća prožima zgrčeno telo, a duša kao da je zamrzla. Mračna i pusta noć kao ukleta kob protegla se u večnost, a reka Maća satanski žubori. Zgureni ljudi kao posečeni panjevi sede pored dimljivih vatri, veliki u svojoj izdržljivosti, a strašni u svojoj ćutljivosti. U ponekog tek klone umorna glava na koleno... I tako — do zore. Vojnici su sutradan ustajali sa velikim naporom. Ćutljivi i mrzovoljni, tovarili su stvari. Dežurni oficir raportirao je komandantu da su u toku noći četiri vojnika umrla i deset konja lipsalo... Govore da u pešačkim pukovima ima mnogo više umrlih. Ljudi su se sa velikim naporom dizali. Dežurni je ostao sa nekoliko vojnika da zakopaju mrtve. Moj konj jedva je micao. Sjahao sam i poveo ga. Ali on se tako sporo kretao da smo ga morali vući. Na jednoj uzbrdici sasvim stade. Noge su mu drhtale. Samo što ne padne.

269

— Ne vredi!... — prošaputa seiz. I ne pitajući me, otkači kolan i skide sedlo. — Zavedi ga sa strane puta, da ga ne zgaze — rekoh prigušeno. Dođe mi da mu obavijem ruke oko vrata. Išao sam peške. U jednoj šumici pored puta ležao je vojnik. Oči su njegove bile mutne, a grudi su se sa naporom nadimale. Ostavili su ga tu, na miru da umre... Malo dalje ležao je iznemogao konj... A živi jedva odmiču. Otupeli su, beskrajno ravnodušni i svejedno im je da li vide mrtvog čoveka ili životinju. Gazimo po nekim močvarnim pirinčanim poljima, noge zapadaju u glib. A onaj podmetnuo torbu ispred sebe i sedi malaksalo u vodi, sa glavom klonulom na grudi. Na svima stranama leže malaksali ljudi i konji, od gladi i umora, kao skrhana, trula drveta. Zašli smo u pravo bespuće. Idemo preko nekih staza. A aeroplani nas u stopu prate i gađaju polumrtve vojnike iz mitraljeza, ili bacaju odozgo bombe, kako im se kad svidi. — To je maroderstvo! — veli ogorčeno potpu kovnik Petar. — Ama to je blago rečeno... To je „šinteraj“, gospodine potpukovniče! — dobacuje potporučnik Živadin. Za njih ne bi trebalo da važe ratni zako— ni. Čim je bacio bombu nad nebranjenom pozadinom i ako slučajno padne i ostane živ, ili ako se uhvati docnije, treba ga smatrati kao razbojnika. Odmah za kolac — ljuti se poručnik Protić. — Ne za kolac! Takva smrt je za džentlmene. Nego motka. Pa ubiti kao džukelu. Kipislcauf! Prolazili smo baš tada pored jedne grupe vojnika koji su nosili drugove ranjene od bombi. Ali i zdravi su malaksavali. Vuku ove jadnike do prvoga sela, a tu će ih ostaviti da ih Arnauti pobiju. Malo dalje nailazimo i na jednoga mrtvoga. Sigurno je umro od gladi. Neko mu je prekrstio ruke na grudima i između prstiju stoji mu upaljena sveća. Samo što nije dogorela. — Milojko — okrete se potpukovnik Petar svome posilnome — ugasi onu sveću, da mu se ne zapali odelo. Promičemo tako pored mrtvih i niko im ne odaje počast. Ne prekidamo čak ni započeti razgovor. Jer i onaj mali pešak pred nama, koji se poštapa i jedva ide, umreće koliko sutra... Sigurno. Masa vojnika ide prozebla, sa zapaljenjem pluća od prelaza reke Maće, a uz to su i gladni. Spasa im nema. Pa zašto im još za života ne bih smeo odati posmrtnu počast... A mrtvi su oslobođeni muka. Ostaju žive lešine za nama i nikad stići neće.

270

Sutradan zapadosmo opet u glibovitu dolinu. Sada su nam ljudski leševi služili kao putokaz. Pokraj mnogih leže i njihove puške. Vukli su ih do poslednjeg daha... Na jednom ocednijem prostoru beše neki zabran. Po vatri koja je još tinjala vidi se da je tu bila neka trupa na prenoćištu. Pokraj jednog pustog zgarišta, na kojem se još pušio poslednji ugarak, ležala su tri mrtva vojnika. u jednoga glava malo izokrenuta, a oči poluotvorene i staklaste, upravljene na kolonu... A kod susednog ognjišta jedan je umirao. Drugovi su mu podmetnuli torbu ispod glave i ostavili ga tako da umre. Podnarednik Gruja reče da je već u agoniji i ne zna ništa za sebe. Posle svakog prenoćišta vojnici pred zoru kopaju rake, da sahrane mrtve. Ležali su zajedno u šatoru, pa nisu ni primetili kad je umro. Sasvim nečujno, bez ropca, bez želje, bez jauka. I niko se začudio nije. Dohvatili su lešinu za ruke i noge i spustili u zemlju. Sveštenik je u prolazu progovorio: „Vječnaja pamjat“, i onda ovlaš zatrpali. Nad gotovo zaravnjenom humkom ukrstili su dva pruta, koliko da mimoprolazeća vojska zna da tu počiva hrišćanin. A njegovo ime?... Čin... zvanje, jedinica?... Pa to bi bila nepravda prema onim jadnicima koji ostaju polumrtvi na putu i koje niko neće spomenuti. A pred suđenim časom svi su ravni: i znani, i neznani. Pred Dračom sretosmo neku italijansku vojsku. Uhranjeni i odeveni, gledali su oholo gladnu ritu. Misle, možda, da se vojska ceni po sjajnom oružju i svetlim dugmetima, a ne po srcu junačkom!... Ali ta napudrovana vojska bežala je kao obezglavljena pri pojavi aeroplana, dok je rita ulazila smelo u njihove logore i kupila sve odreda. Kažu da su se Italijani žalili, a naši su im kratko odgovarali: „A gde je bila vaša straža?“ U Draču su opet izdvajali bolesne i sasvim iznemogle, da ih ukrcaju na lađu. Sada već znamo da ćemo se iskrcati na Krfu. Nama, koji preostasmo, dadoše po tri konzerve i nekoliko peksimita, i narediše da idemo do Valone. Tu ćemo se, kažu, ukrcati. — Tu je još malo i Krf. Onda će nam tamo dati po jedan pojas za spasavanje, i reći: hajd sad na more! — ljuti se Luka. — Pobratime, zaboravio si da kažeš „kipislcauf“ — dira ga kapetan Dušan „rezervni advokat“. — Molim te, nemoj drugi put to da zaboraviš. — Nije, molim te... kao da je to preko puta, još deset dana marša i onda ima da nas nestane. — Kip... — zausti Dušan. — Jest, kipislcauf!... Ali, vala, ja ću izdržati, a ti ćeš lipsati na putu! — veli jetko Luka, već ljut što ga zadirkuju. — Izvini, pobratime, ne mogu da ti se smejem, boli me zub. — A-ha... E, sad je kipislcauf! — smeje se Luka. I krenusmo...

271

Ali trećega dana opet ponestade hrane. Naređeno je da vojnici štede. — Ama kako da štedim, kad se povodim od gladi! — jada se jedan. — Ja lakše podnosim glad kad znam da nemam ništa, nego kad osećam ovu konzervu, na koju stalno mislim — objašnjava ordonans Gruja. Opet bespuće, i opet zaostaju iznemogli, ležeći na putu. Stigli smo pred veče u jedan kraj obrastao sitnom šumom. Ovde ćemo prenoćiti. Baterije nailaze. Jedan vojnik iz šeste baterije povede se i pade. Priđoše neki da vide šta mu bi... Malo posle rekoše: umro je... Pop Momčilo izvuče iz bisaga epitrahilj. — Slušaj — dobaci mu potporučnik Živadin — promeni, pope, tu svoju molitvu i odsad pevaj: vječnaja pamjat i živima i mrtvima... SMEJALI SMO SE GLADNI... Sedimo zamišljeno oko vatre i ćutimo. Sve što smo imali, rekli smo... Peksimita je ponestalo, konzervi više nema. A ne vredi ni jadikovati, još manje buniti se. — Je li, pope, ti danas ne otprati onoga vojnika do groba? — zapita blagajnik puka, koliko da se nešto govori. — Šta ću... opevao sam ga ovde... A Bog je svuda i na svakom mestu. — Ipak, ipak, trebalo bi — upade veterinar puka. — Takav je propis. Vidiš, išao je oficir, išli su vojnici, a tamo nije imao ko da mu prelije grob. — Razumem kada umru na maršu... ali ovako... — otpoče opet blagajnik. Kapetan Dušan ga prekide: — Vi to govorite o onom vojniku koji je danas umro?... A, pope, tu ćeš se zlo provesti. — More, hajd ne pričaj... — Uveravam te... Komandant je video sprovod i pitao gde je sveštenik. — Dušan namignu, ali to sveštenik ne opazi. — Nije moguće! — čude se ostali. — Zdravlja mi. Baš sam bio kod ađutanta, kad komandant iziđe iz šatora i reče: „To je sramota. Kazniću najstrožom kaznom sveštenika.“ — Hoće on, hoće — dodaje Luka. — On ne vidi krupnu stvar, ali za sitnu... — Ama, pobratime, to nije sitna stvar... — To bi isto bilo kao kad bi neko od nas pošao na osmatračnicu, i ostao u nekoj kafani — objašnjava potporučnik Vojin. Sveštenik nas je zbunjeno gledao. A ta zabuna njegova raspaljivala je našu maštu. — To su izuzetne prilike! — mucao je pop Momčilo.

272

— Naravno! — dodaje poručnik Protić, koji se već sažalio na sveštenika. — Ko će sada još od toga da pravi pitanje. Ostavite, molim vas... Dušan ga značajno pogleda. Bojeći se da ne oslabi raspoloženje, otpoče temperamentno: — Ne bio ja komandant... Ja bih ga pred celom vojskom degradirao i vezanog terao. — Dušan tada neprimetno gurnu Protića: — Zar ti mučenici ostavili zemlju, prešli hiljadama kilometara, pa ih pored živog popa zakopati kao mrcine... — Ama, to jest, ali... — Molim te, izvini, zavi me stomak. Zapamti gde si stao — i Dušan ode žurno, držeći se za trbuh. Opet poče blagajnik. — Znaš, Momčilo, trebalo je ipak... zbog vojnika. — A posle, ni groblje nije daleko... Stotinu metara odavde — dopunjava veterinar. — More da je i pet kilometara! — raspaljuje Luka. — Ljudi božji, nije da nisam hteo, već me ubila čizma — obrati nam se sveštenik Momčilo gotovo plačnim glasom. — I meni su otekle noge, a ipak sam morao da idem sa vojnicima šest kilometara da kupujem seno — žesti se potporučnik Živadin. — Zamisli, da ja nisam išao... Konji bi sutra polipsali... — Eh, to nije isto. Konji bi nam zaista polipsali. Ali ako pop Momčilo ne prelije grob onoga vojnika, mi nećemo zbog toga pomreti, niti bi od te njegove šetnje bili siti — brani Protić sveštenika. — E, izvinite, gospodine poručniče — ljuti se sad ozbiljno potporučnik Živadin. — Neka izgubimo još i taj moralni oslonac, onda nemamo više ni vojske ni ljudi. — Bre, bre, bre, al odosmo daleko... Štucne Luka pred komandantom, propala disciplina. Ne ode Živadin po seno, na jedan mah polipsaše konji. A pop Momčilo upropasti moral. Tada se i Dušan vrati. Poručnik Protić se uozbilji: — Baš danas, kada nas glad satire, ljudi umiru na svakom koraku, danas treba da smo velikodušni i da ne teramo mak na konac. — Ova budala pokvariće nam sve — šapnu nam Dušan. Onda se obrati Protiću: — Dobro, neka je sve tako. — Ali nije tako! — upade Živadin ratoborno. — Čekaj, molim te... Dakle, neka je baš tako. Tako misliš ti, tako i ja i svi ostali. Svi mi volimo Momčila... Ali ako tako ne misli komandant? — Kako!... Besan je bio! — razgranjava priču Luka. Uto se pojavi ađutant puka. Mi zaćutasmo. On stade ispred sveštenika.

273

— Gospodine popo, zove vas komandant. — Šta kažete?! — zapita Momčilo zgranut. — Kažem ja, a ti meni ovo, ono! — govori Dušan. — Ljudi, ja sve mislim, vi terate šalu... — Bogami, i ja sam to mislio — reče Protić. Pop Momčilo se diže. — Da nećeš ti takav da ideš? — zapita Luka. — Ja šta ću... — Nemoj sad da navučeš i drugu krivicu — upade Dušan. On te zove na raport... Kada bi mene zvao, ja bih morao da pripašem sablju i ešarpu. Pošto ti to ne nosiš, onda tvoje službeno odelo i onu tvoju popovsku kapicu, kako je ti zoveš... mitra... čita. — Jest, jest! — odobravaju ostali. — More, idite s milim bogom, ljudi, šta se ovo radi sa mnom! — Slušaj, da je komandant hteo s tobom privatno da razgovara on bi te zvao preko posilnoga. A video si da je došao ađutant. — Naravno... — Pusti ga, pobratime — veli Dušan usiljeno ravnodušnim glasom — neka radi po svojoj glavi, šta se nas tiče. Posilni, baci koje drvo na vatru! Luka priđe Momčilu i poverljivo mu reče: — Ozbiljno ti kažem, uzmi... nema smisla da ideš u šinjelu i šajkači. Uostalom, ne košta te ništa. — U sanduku mi je... — Pa šta je s tim... Trajko! — viknu revnosno Luka posilnoga popa Momčila. — Neka, neka, ja ću ići sam — i on pođe svome šatoru. — E, nema smisla — veli kroza smeh poručnik Protić. — Preterali ste... — Ah, sunce mu popovsko, odavno on meni „jadi piliće“ — veli Dušan. — Ama samo da ga vidim sa čitom na glavi. — Dobro, molim te, otkud se pojavi ađutant? — Onda kada ti rekoh da me boli stomak, ja otrčim do ađutanta i zamolim ga da dođe kod Momčila i da mu samo kaže kako ga zove komandant. Debeli veterinar zacenuo se od smeha. — Ne smejte se, čuće — veli blagajnik puka. — A kada dođe ovde, objasnićemo mu da je ovo samo šala... — Eno ga! — reče neko. Prema svetlosti vatre ugledasmo popa Momčila sa čitom na glavi i u crnom kaputu. Išao je k nama. Ali kao da se predomisli, okrete nadesno i ode u pravcu šatora komandanta puka. — Ja, bogati, on ode... — Nije valjda lud. — Ih, šta ćemo sad!

274

— Pobratime, molim te, trči i kaži mu da je sve ovo bila šala — obrati se Dušan Luki. — E, ljudi, baš je čudan čovek. Luka ss diže i ode. — E ćef mi je što ga nasamarismo. Ali neće smeti sada da dođe ovde... — Naljutiće se... — E, baš me briga. Pamtim ja kad je on meni u Peći stavio jaje u krevet, pa mi posle izneo... te ovo, te ono. E, to mu je sada. Ali zadugo se ne vrati Luka, a ni pop Momčilo. Pitamo se, šta li uradiše. — Da nije zbila otišao? — pita malo uznemiren blagajnik. — Sumnjam... stigao ga je Luka — veli Živadin. — Nego se on ljuti i preti. Najzad ugledasmo Luku gde se žurno vraća. — Kod komandanta je još... — Nije moguće... — Jest. Ja išao zaobilazno, a on udario prekim putem kroz šumarak, sigurno da ga ne vide... I ja čujem kroz šator kako komandant ljutito viče: „Ko je taj koji zloupotrebljava moje ime?“ — Uh, bogati... — Baš tako? — Tako, bogami. Onda se sklonim kod ađutanta da me ko ne bi video da prisluškujem. Zaćutasmo... — Šta ćemo sad? — upita veterinar. — Što „mi“?... Dušan je to udesio — pravda se blagajnik. Je l’?... A sad, braćo!... Dušan kriv, a vi mi svi kalauzi... — Ja sam do poslednjeg momenta verovao da ti i Luka govorite istinu — veli veterinar. — A-ha!... Kipislcauf!... A ko je prvi pokrenuo? — Ja imam prava da kao drug zamerim, a što ti posle udešavaš advokatski, za to snosiš odgovornost ti, i ovaj tvoj pobratim. Prema odblesku vatre vidimo kako nam se približava pop Momčilo u crnom kaputu i sa čitom na glavi. — Nisi valjda išao kod komandanta? — požuri da ga zapita blagajnik. — Ne znam... videćete i čućete — odgovori pop Momčilo, pa sede na trupac, nalakti se na kolena i ukrsti prste. — A lepo mu stoji ova kapa! — zausti Dušan, ali preko srca. — Čućeš i videćeš — ponavlja pop Momčilo, gledajući u vatru. — Čoveče, zar nisi video da je sve to bila šala? — kori ga veterinar — Eto... — Ne znam... Sada nije vreme za šalu. A u Peći je bilo vreme, kad ti podmetnu — meni ono jajce... — Nisam ja... Oni su tražili jaje od mene...

275

Posilni komandantov pojavi se sa nekim kovertima. Jedan pruži veterinaru, drugi blagajniku, a treći kapetanu Dušanu. Gledali smo ih sa nestrpljenjem. Blagajnik izvuče naočare i pročita poluglasno: — „Strogo pov.“... — on se diže i pođe svome šatoru, a za njim ode odmah i veterinar. Dušan otvori koverat i poče poluglasno mrmljati: — Rezervnom kap... i tako dalje. Pristao mi je večeras sveštenik puka Gospodin... kako sam ga zvao na raport. Rekao mi je, kako ste vi koristili moje ime... Neka mi rezervni kapetan... odgovori: prvo, šta mu je dalo povoda, da zloupotrebi moje ime i službeno zvanje. Drugo, zašto je izložio podsmehu jedno svešteno lice, koje je na službi pri ovome puku. I treće, čime pravda ovakav svoj postupak. Neka mi odgovori... u roku od dva časa... Na!... Ne gutam ja, pope, glavić od mašine... A-ja! — Ne znam ja ništa. To je tvoja stvar. — Pa moraš da odgovoriš! — dobaci neko. — Bože sačuvaj... Upravo odgovoriću ali ne na prvo, drugo, treće... Već prosto: pošto tri dana nisam ništa jeo, pošto sam umoran i malaksao, pošto nemam ni materijal za pisanje, to molim komandanta za izvinjenje što mi je ovom prilikom nemogućno dati odgovor... — Dobro, a na čemu ćeš to da napišeš? — Na jednome iscepanom listiću iz „Pravila službe“... A to ću isto kazati onoj dvojici. — I Dušan se diže. — Čekaj! — zadrži ga Luka. — Molim te, pusti neka oni napišu... — A što? — i Dušan ga značajno pogleda. — Dakle... trebalo je da progutamo? — i zasmeja se. — Zort, bato! — veli pop Momčilo. — A-ha... — Ali ja tebi nabih kamilavku... A za ovo sada, ja sam osetio... I počeše obojica da se smeju. — Znao sam ja da ćemo tebe teško prevariti. Ali ona dvojica su pali u zamku. — A ko ovako potpisa komandanta? — Ja — veli Luka. — Kad sam rekao Momčilu da je sve šala, a on meni: „Čekaj da mi njima sada podvalimo.“ I ja potpišem onda „blanko“ komandanta, a ađutant napiše ono ostalo. — Znate šta? — reče Dušan. — Sad ću ja da idem kod njih pa ću da se pravim zabrinut... Došao sam, kao sanćim da se dogovorimo. Pođosmo svi. Vidimo kako blagajnik i veterinar sede u šatoru pri zapaljenoj sveći i pišu. Mi zastadosmo, a Dušan uđe. — A, evo ga!... Što nam napravi ovaj maler? — pita blagajnik. — I sebi sam... — Ništa ja ne znam. Reći ću: prevaren sam isto onako kao gospodin sveštenik puka! — veli ljutito veterinar.

276

— Pazi ga sad: „Gospodin sveštenik!“ — šapnu nam Luka. — I verovao sam da je istina — dodaje blagajnik. — A što ste zbijali šalu sa sveštenim licem... Ko vas je na to naveo?... Nego, da se dogovorimo. Recite kako ste čuli da se komandant ljuti, ali da vi uvažavate i cenite Momčila i molite za izvinjenje komandanta. Vi tako, a ja ću videti kako ću... Do viđenja! Posle dva časa Dušan je u šatoru ađutanta puka čitao naglas sledeći odgovor veterinarov: Na traženje komandanta puka, čast mi je podneti sledeći odgovor: Prvo. Ni jednoga momenta nisam pokušavao da zloupotrebim ime i zvanje komandanta puka. Kao dugogodišnji službenik ovoga puka, odnegovan starim vojničkim tradicijama, u komandantu puka gledao sam oduvek visokog starešinu, a sada u ovim teškim danima narodne tragedije i svoga oca. — Ovo ima da ostane u arhivi puka — prekide čitanje Dušan. — Naš komandant ispade: „roditelj Stojiljko“. — Vredi ovo više nego jedan peksimit... — Čitaj, boga ti, dalje. — Neko je u društvu rekao, da se — Dušan poče glasnije — „komandant ljuti što sveštenik ovoga puka nije otpratio pogreb umrlog vojnika do groba...“ — Ovo stavio pod znakom navoda... ... Verovao sam da je istina. Znajući pravednost komandanta puka... — Pazi, stoka jedna, ala podvaljuje! ... a kao disciplinovani vojnik, stao sam odmah na gledište komandanta puka... Svi prsnuše u smeh. — Sunce mu njegovo, a goreg bašibozluka vojska nije mogla da rodi! — dodaje Dušan. — Večito raskopčan i mastan... — Ah, da li će da svane sutrašnji dan! ... i osudio postupak sveštenika ovoga puka. — Ama, je li baš to napisao? — naginje se pop Momčilo. — Jest, jest, tvoj najbolji prijatelj, s kime si u ona srećna vremena pojeo osam stotina četrdeset i sedam ćulbastija — odgovara Dušan. — Kipislcauf. A-ha! Drugo. Sveštenika ovoga puka uvažavam kao duhovno lice. Po svojim osećajima, ja sam pobožan čovek... — Video sam ga na Veliki petak da mrsi... — More, nikad u crkvu nije išao... ... i u svešteniku ovoga puka, naročito u ovim teškim danima našega stradanja, gledam jedinu utehu. — Čestitam! — pruži Živadin ruku Momčilu.

277

— Stoga sam slobodan zamoliti komandanta, da sveštenika ovoga puka proizvede u čin mitropolita... Zaćutasmo... — E, to si dodao! — Slagao si! — Sigurno je pošašaveo od straha! — Da vidimo! — Ama šta ima da vidite? — brani se Dušan. — On, kako je počeo, ovako treba da završi. — Dede, pročitaj još kraj! ... Stoga molim komandanta, da uvaži ovaj moj odgovor. Veterinar puka... I tako posle toliko vremena, iako gladni, nasmejasmo se i mi ovoga večera. NA IVICI ŽIVOTA Mutno i ljigavo jutro. Pljuštala je kiša, zemlja je pištala, a vijugavi potočići romorili i razlivali se u beskrajne bare... Tromo, lagano, sa najvećim naprezanjem i ljudi i konja, kretala se isprekidana kolona. Prskala je voda pod nogama, prljava i žuta kao što je lice onoga mrtvaca koji je umro u vodi i samo mu štrči ukočena ruka. Ljudi naprežu poslednju snagu da stignu do jednoga ćuvika, koji, kao Nojev kovčeg, stoji usamljen i pust, u moru zagađene vode. Jedan se ipak nagnuo i šakama zahvata vodu, te je pije. Objašnjava da mu je u grlu zastao peksimit i zamalo da ga uguši. A na brežuljku, između mrtvih, leže i živi kosturi, i čekaju poslednji čas. Leže mokri na blatnjavoj zemlji, usahnuli, iskopneli, i tek im se samo povremeno izdignu malo grudi. Bezizrazan mračan pogled njihov kao da dopire iz nekog ponora. I ćute!... Umiru, svesno, kao da im je ugodno što se oslobađaju muka. Izgleda kao da podjednako žalimo jedni druge. Ne znamo ni imena mesta, ni planina, ni celoga ovoga kraja. Valjda su napred izviđači koji to znaju. A i ne zanima nas, jer svaki ide pognute glave i gleda ispred sebe. Voda, voda, voda... Onda blato, i kao da vučemo lance na nogama. Noge su nam utrnule, telo malaksalo, osećanja zamrla, a pogled prazan i turoban. — Ovo je provokacija! — mrmlja potporučnik Živadin gledajući konja jednog višeg oficira. — Trideset konja u njegovoj komandi moralo je lipsati, da bi on ishranio ovu džukelu... Pa posle ovo-ono... Ama... Niko ni sanjao nije da ćemo se obreti čak u trećoj, tuđoj zemlji, te zato i nemamo geografskih karata. Doskora smo se služili jednom, koju smo našli u nekoj školi crnogorskoj, u srazmeri prema nekoliko miliona. Pa i ona nam izgorela.

278

Očekujemo samo veče te da priklonimo oči... Neki će ih zanavek zatvoriti. U nama kao da je utrnulo osećanje života, prolazimo pored mrtvih ravnodušno, kao pored onih gomila kamenja pokraj puta. Ili zato što smo na mrtvace toliko navikli, te su nam oni postali već obični. A pravo bi čudo zaista bilo, kada bismo videli uhranjenog i debelog čoveka. Jednog dana reče mi poručnik Protić: — Pazi ga, ovaj još nije umro! — i pokaza mi na jednog vojnika. — Tri dana ga posmatram i sve mislim, sutrašnji dan neće dočekati. Pogledao sam ga s leđa. Uši mu se prozirale kao krila u leptira, a vratne žile jedva nosile siluetu lubanje. Minusmo pored njega. Ali me nešto kosnu... Idem i neprestano mislim na njega. Video sam ih toliko, i još u težem stanju, ali ovaj je privukao moje misli. Kuda će on! Ali kako bi i da ostane?... Već je na ivici života. Čini se ako legne samo, više se dići neće. Okretoh se. Išao je lagano, pognute glave, vukući noge. Očni kapci mu otekli, trbuh se prilepio za leđa, te ide poguren. Uostalom, svi gladni imaju sličan izgled. „Da li ima majku?“ — pade mi iznenada na pamet. Naljutih se na samoga sebe što tuđu brigu vodim, kad ni meni nije lako. Ali ipak, ja sam vukao sobom jedno komordžijsko kljuse. Pa zašto ne bih popeo onoga vojnika na njega. Zastadoh. — Druže, može li se? — Eto, polako — progovori šišteći, i zasta de da udahne vazduh. U grudima mu nešto zakrklja. Disao je otvorenim ustima i pri svakom udisaju glava se negova dizala, a potom spuštala. — Jesi li umoran? — ote mi se, ali sam odmah uvideo kako sam besmisleno pitanje postavio. — Pa... — mahnu samo glavom, kao da je hteo reći: vidiš i zašto me pitaš. Onda se obratim Gruji, da ga popne na kona. — Hajde, pobratime! — reče Gruja. — Eh, kad bih mogao... Priđe još jedan vojnik, i sa velikim naporom ga podigosmo. Predadoh dizgin Gruji, a ja produžih pešice. Na jednom zastanku privede mi Gruja kona. 3apitah ga, gde je pešak. — Vodili smo ga jedan čas, ali on malaksa, i htede da padne. Mi ga pridržasmo, ali nas on zamoli da ga spustimo na zemlju. Kaže, biće mu lakše. Pade kao vreća, te ga sklonismo pored puta. Dosad je već umro... Poznato je već da se biljke u tami očajno izdužuju, da bi se dočepale svetlosti. Troše one pri tom radu poslednje rezerve energije, da bi postigle razrešenje onog mučnog stanja. Nagon za održavanjem vlada svuda u prirodi. A ta težnja za životom, žilava i uporna, stavlja u mehanički pokret i onu zadnju ćeliju organizma, zamara telo do umiranja. Mrtva mašina sve dotle radi, dokle ima

279

gorivog materijala. I telo naše traži hrane, a već je peksimita nestalo. Telo se sve više iznurava, duševni život lagano zamire, čovek nije svestan svoga položaja, i seda na vlažnu zemlju, leže u vodu, da bi se odmorio... Mašina čini još jedan obrtaj i nečujno staje... Umiru tako ljudi bez jauka. Nečujno i tiho gasi se njihov život, kao žižak u kandilu. Oko podne stigosmo pred jednu nabujalu reku. Rekoše da se zove Škumba. Pred rekom polegali pešaci i čekaju da inženjerci završe provizorni most da bi mogli preći. Brza i duboka, prljava reka huči i valja neko drvlje i šljam. Prelaz je predviđen samo za pešake, i sada se dogovaramo, kako stoku da prevedemo. Najzad je rešeno da se stvari prenesu preko mosta, a konji da se prevuku konopcima. Zato su sakupljeni svi konopci, koliko je bilo u puku, pa su ih vojnici nadovezivali, kolika je širina reke. Kad je most završen, vojnici su prešli, vukući sobom i jedan kraj konopca na suprotnu stranu. Trebalo je prvo izvršiti probu. Vezali su konju jedan kraj konopca oko vrata, a oni na suprotnoj obali držali su drugi kraj. 3atim je konj priveden uz obalu. Životinja, kao da predoseća opasnost, poče da striže ušima. Neko viknu onima na suprotnoj obali da povuku. Zategoše konopac. Konj se odupre prednjim nogama, pa se prope i pokušava da se vrati. Vojnici zagalamiše. Neki razmahnuše štapovima. Preplašena životinja omače se niz obalu n reka je ponese. Na onoj obali privlačili su žurno konopac od ruke do ruke, bilo ih je preko dvadeset, i konopac se zateže, te obrnuše konja uz vodu. — Hajd sad, vuci, vuci... Konj uzdigao glavu, iskolačio oči, očajno se bori, ali se primače obali. Nagazi na čvrstu zemlju, te žurno istrča. Sad je Vojnik opet preneo jedan kraj konopca. Da se ne bi mnogo zadržavali, vojnici su vezivali po četiri konja. Napred je bio najjači. Njemu je za rep vezivan drugi i tako redom. Posle su se vojnici svrstali s jedne i druge strane, pa su razmahivali štapovima, dok su oni na drugoj strani zatezali konopac. Prvi konj je povlačio ostale. Neki su se prevrtali porebarke. Ali čelnom konju je bila glava uvek iznad vode i on je, uz pripomoć vojnika sa obale, izvlačio ostale. Potom su vezivali po deset. Sada je vuklo Preko četrdeset ljudi na smenu. Jednom prilikom odvezaše se ona dva poslednja i voda ih onako vezane odnese. — Ama, ja ću jednoga od vas da vežem onom poslednjem za rep, i drugi put ćete paziti kako vezujete — ljuti se komandir baterije. Za nepuna dva časa prevučeni su tako svi konji, i onda kretosmo dalje. Pokraj puta viđamo sveže humke. Na jednoj je samo pisalo: „Srpski vojnik, umro za otadžbinu“. — Iz dana u dan topimo se — progovori potporučnik Dragiša. — Čuo sam danas da divizija broji svega dve hi-ljade sto trideset i šest ljudi. A na dan mobilizacije, pre godinu i po dana, bilo nas je dvadeset i osam hiljada...

280

Ljudi idu turobni i ćutljivi. Glave su im klonule od umora i svaki gleda preda se. A i o čemu bi razgovarali... Prošlost njihova ostala je sa onim lešinama, sadašnjost je očajna, a budućnost neizvesna... Osećamo već topli dah. Odmičemo sve više jugu i vazduh je topliji. Vidimo i zelene livade, iako je još januar mesec. Na jednom prenoćištu zatekosmo italijanske vojnike. Naši se komandanti nešto užurbano dogovaraju i pregovaraju sa italijanskim oficirima. Najzad se pronese glas, kako će nas Italijani sprovoditi dalje. Pa, majku mu, ovakvi kakvi smo, u stanju smo da ih sateramo u more — ljuti se potporučnik Živadin. — Nismo mi zarobljenici! — kaže poručnik Protić. — Znam, gospodo, delim potpuno vaše mišljenje, ali... šta ćete. Više komande su pristale na ovakvo rešenje. Možda su i one bile prinuđene — govorio je ozlojeđen potpukovnik Petar, obuhvatajući usnama svoje crne brkove. — Ali, gospodine potpukovniče, to je poniženje. Mi smo pošli na Golgotu da nas ne bi sprovodili Nemci... A zar sada da dopustimo Italijanima! — objašnjava kapetan Dušan. — Dobro, zašto vi to meni govorite? — veli očajnim glasom potpukovnik Petar. — Mislite li da sam ravnodušno primio ovo saopštenje!... Ali šta sad?... Da se potučemo?... Onda? 3aćutasmo... Pošto je prošao onaj prvi izliv ogorčenja, zapita neko da li se bar zna razlog što Italijani ovako postupaju. — Vele, naši vojnici su možda zaraženi. A pošto nailazimo u njihovu zonu, oni smatraju kako treba da nas drže kao u nekom karantinu... Objašnjeno nam je da od sutra moramo maršovati u koloni i niko ne sme da se izdvoji izvan kolone. Ako li koji vojnik padne od umora, moramo ga nositi do prve njihove stanice. — Kako, čime, na čemu! — čudi se Živadin. — Na krkačama!... Ili da ih povežemo konjima za rep!... — Luka opsova nešto na račun Italijana. Sutradan na čelu kolone jahao je italijanski oficir, a za njim dva njihova podoficira. Pokraj kolone, a na odstojanjima, jahali su takođe italijanski vojnici. Na začelju isto tako. Naduveni i napeti, utegnuti i uhranjeni, na ugojenim konjima jahali su Italijani, šepureći se kao ćurani. Gledajući bosu i izdrpanu vojsku, u prostoti svojoj ponosili su se oni svojom novom uniformom i sjajnom opremom. A pobedonosna i odrpana vojska išla je ćuteći i gledala, ispod oka, ulickane stražare. Ona urođena inadžijska crta naroda srpskog počela se odmah ispoljavati. Svakog časa su izlazili vojnici iz kolone da svrše nuždu. A za to vreme je italijanski vojnik čekao... I svaki je koristio svoje pravo punom

281

merom. Pa i sami Italijani su počeli uviđati u kakav su nezgodan položaj dovedeni. Naiđosmo na jedno malo mesto. Fijeri se zvalo. Zatekosmo veliku množinu italijanske vojske. Ispred varoši kopali su rovove za odbranu. — Jadna vam majka, bolje da kopate saobraćajnice do mora! — dobacuju vojnici. Išli smo baš blagom uzbrdicom, kada Dušan priđe Luki. — Pobratime, umeš li da rešavaš zagonetke? Ne vidim ni belu mačku sada, toliko me bole noge... — Ali ovo je laka... Pazi! Pero ima, tica nije... Pušku nosi, vojnik nije... Plašljiv jest, zec nije... Šta je? Luka naramkuje pomalo, pa će reći: — Ako to nisu ovi majstori koji nas sprovode, ne znam onda šta bi moglo... — Tako je, pobratime. Italijanski bersaljer. Zagonetka ide od usta do usta, pa se, i pored svih muka, smeju oficiri i vojnici na račun svojih sprovodnika... KRAJ MUKA... Dan je sunčan i topal. Penjemo se polako uz jednu kosu, po kojoj masline rastu. Čude se vojnici gledajući drvo pa sve misle da ih neko vara. Oni sada prvi put vide maslinu, koja ih podseća na vrbu... Sunce nas još više zamara. Telo omlitavelo, noge su ranjave. Vojnici se vuku između italijanskih stražara kao da su osuđenici. Konji svakog časa padaju, te ljudi tovare stvari na sebe ili ih prosto bacaju. Sa jedne uzvišice ugledasmo najednom more, zaliv, ogromne brodove, trgovačke i ratne... Valonsko pristanište... Kraj naših muka... Vaskrsenje. Novi život. A pred morem ogromna peščana ravnica, po kojoj jure automobili. Vojnici oživeše. Ah, samo da što pre stignemo. Suri brodovi, kao ogromna brda na vodi, dremaju na pučini. Komandanti odjahaše napred. Pronese se glas da će nas odmah ukrcati. A tamo ima hleba, postelje. Začusmo hujanje aeroplanskih motora. Ama zar i ovde, na poslednjem pragu, posle tolikih muka i patnji? Na svakom drugom mestu gledali bismo ravnodušno. Ali se činilo užasno poginuti sada. Ludi strah obuze ljude. Zaklona nigde nema. Vojnici se usplahirili, lutaju pogledom po nebu, i unezvereno gledaju oko sebe. Pripucaše topovi sa brodova. Zalepršaše beli buketići prema nebu, oko aeroplana. A nebo plavo kao spomenak, čisto kao oko devojačko, a beskrajno kao misao. Svečanu tišinu visine narušava ta grozna naprava, kao urlik pobesnele zveri. Kako bismo rado želeli da se strmoglavi u ognju i plamenu.

282

Ah, zamalo... Aeroplan zaokrenu naglo i uputi se u pravcu one maslinove gore. Tamo će sručiti bombe. Ali mi smo spaseni. Srećni smo, veseli i živahni. Nagađamo, kojoj li narodnosti pripadaju oni brodovi. Tipove ne razlikujemo, već vidimo samo da su ogromni i silni. Iz kratkog odžaka jednoga broda kulja dim kao iz vulkanskog kratera. A mi smo tako maleni, sitni i podrpani. Ipak, saveznici su to naši. Mi smo gordi, pa u oduševljenu našem i ne opažamo onaj pesak, odakle jedva noge izvlačimo. Sada smo pod okriljem onih ogromnih topovskih cevi, koje štrče snažne i velike. Prvi put vidimo ovako ogromne topove. Vojnici blenu kao na čudo. Neosetno priđosmo pristaništu. Marinci nas posmatraju puni saučešća. Prilaze vojnicima i nude duvanom, zagledaju ih sa svih strana, kao da ne veruju očima svojim. A mi, gledajući ona obrijana lica marinaca i njihova čista odela, uviđamo još i više koliko smo jadni i žalosni. Vojnici leže već nemoćni i tek podignu samo glavu kad naiđe neki kamion, misleći da u njemu ima hleba. Prilazi obali luksuzni motorni čamac i izlaze marinski oficiri. Slikaju nas... Za taj svet mi smo zaista čudo neviđeno. Potpukovnik Petar razgovara sa njima. Prilazi i kapetan Panta. Onda kretoše obali i oficiri marinski odvezoše ih na brod. Ležali smo tako oko dva časa. Počinjemo već da se bunimo, jer nam se muti po glavi od gladi. U neko doba pojaviše se i naši. Potpukovnik Petar ode nešto da saopšti komandantu puka, a kapetan Panta se hvali čime su ih sve služili. Nama navire voda na usta. Pominje neke hlebove, čajeve, mleko, zatim meke postelje, sve kao u onim začaranim pričama za decu. Već smo nestrpljivi. Dođe i potpukovnik Petar, te nam reče da će odmah otpočeti i ukrcavanje. Sunce je zalazilo i velika ognjena kugla ponirala je lagano u vodu. Kosi zraci su lepršavo treperili iznad malih talasa, ostavljajući dugačak zasenjujući trag. Sa mora je dopirao laki vetar, a tala si su šumorili, zapljuskujući obalu... Vojnici su blenuli. Sada će se navesti na pučinu. I radovali se i strepeli. Ali se tešili da im se ništa gore ne može desiti no što su već preživeli. Prilazile su ogromne skele, vezane za motorne čamce. Mornari iskočiše na obalu. Naređeno je da ulazimo po četrdesetorica. Stajali su vojnici pribijeni jedan uz drugog, ne mičući se. Kao da su saliveni. Skela krete... Pristiže i druga skela. Gledamo gde li će nas. Na pučini je ogroman crn parobrod. Na njegovom pramcu piše: „Mirmidon“... Plovili smo u tom pravcu. Naša skela bila je kao ljuska prema onome crnom ogromnom džinu. Lađa nam trupinom svojom zakloni vidik. Privedoše nas uz bok, pokraj visokih stepenica. Talasi su pljuskali okolo, a pod nama je zjapila modra dubina. Skela se nešto malo nakrenu, i uzdah polete iz naših grudi. Ipak, ipak, zemlja je čvrsta... — Pobratime, zamisli sad... — Dodirnu Dušan Luku po ramenu.

283

— Marš! — odgovori mu preko ramena Luka, sav ustreptao, i valjda zanesen jedinom mišlju da se samo dohvati onih stepenica. Pođosmo jedan za drugim. Neko iza mojih leđa broji stepenike. Na vrhu nas dočeka potpukovnik Petar sa više marinskih oficira, i oni nas uputiše za nekim mornarima. Silazili smo kao u neke lagume. Naš vođa je otvarao vrata kabine, odbrojavao nas i onda odmah zatvarao vrata za nama. Beše nas četvorica. Sva ona zbivanja vezana za čvrstu zemlju, namah iščezoše. Sad je naša sudbina u rukama ovih nepoznatih i stranih ljudi. Naše oko naviklo je na široke prostore, a sada smo skučeni, zbijeni u polumračnoj kabini, te nam je neobično. Ali ovde su kreveti, topla ćebad, a i hranu će nam dati svakako. Razmestismo naše stvari i legosmo odmah, koliko da odmorimo telo. — Pobratime, šta misliš kad bi se ovaj krevet sručio na tebe — pita odozgo Dušan Luku, koji je ležao pod njime. — A pobratime, šta misliš, kada bih ja ovako digao noge, pa te izbacio iz tvog kreveta! I Luka podiže nogama dušek, koji je visio na kaišima, a sa njim i Dušana. — Nemoj da si lud! — zavapi Dušan, pridržavajući se za suprotan krevet. — A-ha!... A sad, braćo... kipislcauf!... Dojadi mi sa tim tvojim: šta bi bilo ovo, šta bi bilo ono... — Hoće li, bre, davati večeru ovi Englezi? — zapita Živadin. — Jest, bogati! — skoči Vojin. — Pazi, šta je pusta Albanija napravila od mene! — i Živadin poče da uvrće čakšire oko slabina. — Jaoj, ljudi, gladan sam! — zavapi Luka. — Hajdemo, da smo na licu. Jer kad kidišu ovi pešaci gladnice, za nas neće ništa ostati — dodaje Dušan. Iz dubine broda dopirao je potmuli udar mašine i svuda se osećao miris ulja. Pođosmo uzanim hodnikom... Opet neke stepenice. Siđosmo još dublje i čusmo žagor vojnika. I oni su pošli nekud, sve jedan za drugim. - Kuda ćete? — Zaoćalo nam se, pa ne znamo gde... Drugi pošli po vodu. Sada im se baš prižednelo, iako već toliko dana ništa ne jedu. Naiđosmo i na vojnike iz Dušanove baterije, negde dole, kao u nekoj jazbini. — Slušajte vi, oca vam vašeg, nemojte nešto da dignete sa ove lađe. Nije ovo Albanija. Pri ulazu pretresaće sve redom — skreće im pažnju Dušan. — Sve je prikovano, gospodine kapetane... — A vi ste probali! Đavo će vas odneti. Ako li koga uhvatim, taj ima da leti u more. U drugome hodniku zateče Dušan jednoga svoga vojnika.

284

— Gde si ti bio? — Išao sam da pitam oće li biti večere. — Koga ti možeš da pitaš... i kako da pitaš ?? — Pa... našao sam kujnu. — Dobro, molim te, kako si pitao? — Video sam veliki kazan na vatri. Kuvaju krompir. Pokazao sam kuvaru na kazan i rekao „Serbo“, a on klimnuo glavom. Luka se nasmeja. — Ovi bi trebalo pre nas da vode, nego mi njih. Neki pešaci bili su u „živom razgovoru“ sa mornarima. Nisu nas videli. Čujemo gde jedan mali pešak, sav odrpan, veli Englezu: — E... a imaš li ti strinu? Svi se smeju, pa i Englezi. Objasni nam jedan, kako Englez traži od onog odrpanog pešaka pušku. I novac mu čak daje. A ovaj mu ono odgovara. Jer pre bi pešak i odelo skinuo sa sebe, nego što bi pušku dao. — Šta mislite, ko će kome pre da podvali? — pita Živadin. — Zar još pitaš!... To ćeš najbolje videti u idućem bivaku, kada počnu ovi naši da iznose „uspomene“ od Engleza — odgovori Dušan. Ali sada ne možemo da nađemo izlaz, jer je ovo veliki prekookeanski parobrod, sa čitavim labirintom od hodnika i nizom nekih podvodnih spratova. Čudimo se tada, kako onaj naš nađe baš kujnu, koju mi nigde na prolazu ne videsmo. — Sigurno po mirisu — reče Luka. Čujemo zvuk nekog zvona... Sretosmo jednog pešadijskog potporučnika, koji nam reče da je dat znak da oficiri idu na večeru. On nam pokaza i izlaz. Išli smo u pravcu odakle dopire žagor, i najednom se nađosmo pred jednom osvetljenom salom. Lusteri su bleštali, a posluga obučena u belo odelo nosila je već table sa jelom. Oficiri užagrenim očima prate svaki pokret posluge. 3astadosmo zbunjeni. Neko nas zovnu. — Šta se snebivate? Ne mogu da vam sačuvam mesto — govorio je poručnik Branko. Sedosmo u fotelje. Pred nama je beo čaršav i sjajno posuđe. A hleba čitave gomile. Nesvesno dohvatimo hleb, kao da se bojimo da nam ga neko ne oduzme, i halapljivo gutamo velike zalogaje. Glavu nam zanosi miris pečena mesa. Kao san... Do malopre smo razbijali peksimit kamenom i krckali štedljivo, koliko da ne pomremo od gladi. Onaj pešački potporučnik ne mogade da izdrži, već dohvati tablu od kelnera, pa je spusti na sto i nad činijom se na jedan mah nađe desetinu ruku. Neki dohvatio meso rukama. Drugi protestuju na taj postupak, ali čekaju zgodnu priliku da i oni to isto urade. Marinski oficiri gledaju nas ljubopitljivo, a i pomalo su iznenađeni. Oni ne znaju šta je to glad,

285

niti mogu zamisliti da živi stvor može mesec dana izdržati samo, i jedino, o peksimitu. A i toga je bilo ponestalo. Onda doneše neko slatko, kao pekmez, i najzad voće. — Ovi se, bre, šegače sa nama! — veli Dušan. — Ama da su nam samo hleba dali, bili bismo zadovoljni — dodaje Živadin. Na ulazu je čekala druga grupa oficira. Kada se mi digosmo, oni navališe, pa se zaglavismo. Potpukovnik Petar viknu, te se malo uspostavi red. Sišli smo u našu kabinu. Ali nešto nas je gušilo. Naša su se čula privikla na široke prostore, na hladan vazduh, na šuštanje lišća i lepršanje noćnih ptica, te nas sada muči prazna i pusta tišina ove teskobne kabine. Neko predloži da iziđemo na krov lađe. Paluba je široka, mogao bi se bataljon postrojiti. Tu su ležali pešaci, za koje dole nije ni bilo mesta. Sve jedan pored drugoga. Leže mahom potrbuške, isto onako kao i u streljačkom stroju. Prema svetlosti sijalica vide se njihovi ranjavi tabani. Crni talasi poigravali su oko lađe. Kopno kao da je potonulo u bezdan. Kad ne gledamo u vodu, čini nam se da visimo nad nekim ponorom. Oko ponoći mornari se uzmuvaše. Čuje se lupa i zveket lanaca. Lađa poče da se njiše. Neko reče da ćemo sada poći. Vidimo kako pored nas promiče crna silueta velikog ratnog broda... — Sad... šta nam Bog dâ! — začuh gde neko govori. Kratak i snažan urlik razleže se sa naše lađe. Najednom na onom drugom kraju palube nastade neka larma, vika i glasovi vojnika: — Udavi se... pomagaj... — U pomoć... — Ne daj... — Ljudi, pomozite! Potrčasmo na tu stranu, saplićući se o noge onih koji su ležali. Jedan reflektor zasenjujući osvetli lađu... Dva mornara sa ove vratolomne visine strmeknuše se u more. Vojnici se pribili i presavili preko ograde. — Eno ga... — Da li je živ?... Mornari žurno spuštaju čamac, koji je visio na čekrku. Svi su zaneseni gledanjem, te i ne odgovaraju šta se to dole zbiva. Tek kad izvukoše čamac, ugledasmo u njemu jednoga pešačkog potporučnika i pored njega ona dva mornara. Mornari sa broda prihvatiše odmah našega potporučnika i odneše žurno u kabinu. Za njima ode i kapetan Dušan. Malo posle vrati se. — Potporučnik Jovča — ispriča nam on — iz nekog pešačkog puka, onako umoran legao pored ograde i zaspao. A lađa malopre kratkim zvukom objavila polazak. I Jovči se u snu pričinilo kao da je nešto puklo, i to baš pored njega... Ali to nije bio pucanj topa već kao da je

286

eksplodiralo razorno haubično zrno, pričinilo se u snu potporučniku Jovči. I on se digao, da skoči u rupu gde je eksplodirala granata, jer on zna da topovsko zrno nikada ne udara u isto mesto. Ali, mesto u rupu, potporučnik Jovča skočio u more. Neki potmuli tutanj se razleže brodom i vetar poče da piri okolo nas. Svetlost se najednom ugasi i utonusmo u neproziran mrak... Lađa je izlazila na pučinu... SAN ILI JAVA Sunce je odskočilo uveliko i kao da nas miluje svojim toplim zracima. Ljudi se bude i, čisto čudeći se, posmatraju oko sebe. Sve im se čini kao da je ovo samo jedan lep san. Ne veruju sebi, pa trljaju otečene očne kapke i s nevericom posmatraju mornare u plavim uniformama i onaj sjajni mesing na svima stranama. Onda se s naporom dižu i teškom mukom oslanjaju na ranjave noge. Okruženi ovako plavetnilom mora i gledajući rumene i snažne mornare u čistim odelima, naši su se gotovo stidljivo I bojažljivo pribijali u kraj. Lice im potamnelo, oči upale i podnadule, telo malaksalo; odelo izgorelo, ili se prosto raspalo, obuća pocepana, a neki su bili i bosi. Imalo ih je koji su ječali bolesni, pa su ih drugovi nosili i smeštali u jedan hodnik da ih ne bi preskakali. Na mnoge je nepovoljno uticala sinoćna obilna hrana, jer su im creva od nejela i dugotrajne gladi oslabela. Mornari su kofama prosipali vodu po raznim uglovima broda, posmatrajući ove jadnike očima punim saučešća. A vazduh je bio čist i nebo bistro, beskrajno prozirno, svetloplavo, nasmejano i radosno. Pred nama se ukaza kopno, bujno i zeleno. Kao da smo prespavali dugu zimu. Pokraj obale vide se agave sa razmetljivo raširenim listolikim organima svojim, otvorenozelene boje. Onda šibovi oleandera i nara, a na brežuljcima gorostasne zelene maslinove gore, smokve i narandže. U sredini toga zelenila je mnogoljudan grad od belih visokih kuća. Pokraj grada starodrevna tvrđava. Kao u nekoj bajci... Neko reče da se ostrvo i grad naziva Krf. Po zalivu je rojilo od čamaca, motornih i na vesla, i mnogi su žurili ka našoj lađi. Oni iz čamaca nudili su svoju robu, limune, pomorandže, deset, dvadeset za dinar, pune kotarice za bagatelu. Grci su se svađali među sobom, potiskivali jedni druge i dobacivali nam užeta, da izvlačimo što hoćemo i koliko hoćemo. Uz našu lađu pristade i luksuzni motorni čamac, odakle pređoše neki marinski oficiri. Priđe i jedna lađica koja je trebalo da nas preveze na obalu. Naredili su da budemo kod vojnika, pa ćemo izlaziti kada na koga dođe red. Vojnici su pokupili svoje stvari i nastade lagano pomerane. Srdačno su se zdravili sa mornarima kao da su stari poznanici, i razgovarali su živom mimikom... Kada iziđosmo nanovo na palubu, zapahnu nas neka mešavina

287

mirisa morskih riba i pomorandži. Neko reče da sva južna pristaništa tako odišu. Pređosmo na lađicu, gde nas sabiše kao sardine, i kretosmo odmah obali. Čujemo već i sirene automobila i dovikivanja na raznim jezicima. Naiđosmo pored jednoga morskog džina. Rekoše da je drednot. Gledamo zadivljeni u ogromnu masu čelika, u onu katarku, u masivne kupole od gvožđa. Evo i obale. Vidimo sada i Francuze, koji nešto oštro naređuju. Pored nas projuri jedan kamion pun hlebova. Prolaze i neke čudne dvokolice sa ogromnim točkovima. — Ih, koliki su magarci ovde! — reče neko od vojnika gledajući mazge, koje su vukle kola. — Atansion!... Varda! — vikali su šoferi. Zbunjeni, sklanjali smo se ukraj puta. — Vide li koliki su hlebovi! — govorili su vojnici među sobom. Naiđoše naši oficiri i rekoše da će nas voditi u Ipsos, gde je za nas određen bivak. Čekali smo da se i ostali iskrcaju... Onda ljudi natovariše na leđa torbe i sanduke, jer konja sada nismo imali, i sve po četiri u redu kretosmo. Ali na prvoj zavojici ugledali smo žalostan i mučan prizor. Oko deset mrtvih naših vojnika ležalo je pored puta. Poređali su leševe jedan pored drugog. Bilo je tu i starih i mladih lica, ali svi kao mumificirani, izduženih vratova i istaknutih kostiju. Malo podalje stajalo je nekoliko vojnika, po izgledu sličnih onim leševima. Kao da očekuju da njih stave u onaj red. Vojnici se raspituju za one mrtve. Rekoše kako su to pomrli vojnici iz okolnih logora. Oni živi čekaju auto, koji treba mrtve nekud da odnese. Išli smo lagano. S desne strane videlo se more, a sa leve dizali se zaobljeni brežuljci, obrasli maslinama... Ugledasmo i drvo pomorandže, ukrašeno žutim plodovima. Nagađaju vojnici, te jabuka je, te kruška, a kad im objasnismo, oni zastaju, i sa divljenjem i čuđenjem posmatraju. Jer oni su jeli pomorandže samo kao bolesnici i zamišljali su tu zemlju gde limuni i pomorandže rastu kao zemaljski raj. Ali, pojaviše se najednom crni oblaci, a more postade tmurno i naborano. Vetar dunu i masline zašumeše. Mi skretosmo levo, uz strmi breg, i malo zatim zastadosmo. Komandant reče da će ovde biti naš logor, između maslina. Krupne kišne kapi orosiše zemlju, a zatim se proli bujica iz oblaka. Sklonismo se ispod maslina, ali voda se cedila kroz rastresite grane. Zažališe vojnici tada za svojim gustim šumama. — Ko se kod nas sklanjao još ispod vrba! — govorili su jetko ljudi, gledajući iskrivljene grane maslina. Kiša namah prestade. Nebo zaplavi i sunce granu. Sa zemlje je odisala laka para, kao da se puši, a sivozeleni listovi maslina postadoše opet sjajni i sva priroda nasmejana.

288

Po starom običaju, vojnici dohvatiše sekire da okrešu malo masline, kako bi naložili vatru. Ali zagalamiše neki Grci i ispadoše pred komandanta. Jedva razabrasmo da traže odštetu. Komandant odmah izdade naređenje da se masline ne seku, ali postavi i stražu oko bivaka, da spreči ulazak Grcima meštanima. Dole na put pristigli su i automobili sa hlebom, mesom i ostalim potrebama. I drva su čak dovukli. Vojnici zagledaju kalupe biljne masti i čude se: — To je, bre „milikerc“ — veli jedan, jer nikako ne veruje da mast može biti u onako čvrstom stanju. Dok su se kazani pušili, vojnici su uređivali bivak. Od poderanih, starih šatorskih krila podigoše nekako šatore koji su ličili na čerge. Iz obližnjeg sela doneše slamu za prostirku. Najzad, posle toliko vremena, stali su u stroj, da prime hranu. Nebo se opet naoblači i linu kiša. Ležali smo sada ispod šatora, ali je voda lokala sa svih strana. Ljigava i teška izmaglica provlačila se nečujno između maslina i nekako neprijatno ježila se od studeni samo jedna strana tela. Oko šatora su gazili vojnici kopajući rovove, da voda ne prodre ispod nas. Ali uskoro izvedri se i između sivih oblaka videsmo čisto, plavo nebo. Jedan zrak kao izvidnica pređe preko nas, pa se izgubi na pučini, koja se prelivala u raznim bojama. Uputismo vojnike na put, da nam kupe smokava i pomorandži. Razdelili smo ih i njima. Posle jela ovladao je neki težak umor ljudima. Jedva su se kretali. Neki su se grčili od bolova u stomaku i žurno zalazili u obližnje šiprage. Vraćajući se otuda išli su pogureni i malaksali, podnadulih očiju i mrzovoljna izgleda. Kao da još ne shvataju gde su, pa zastanu, i onako otvorenih usta i mutna pogleda, zablenu se u pučinu. Komandant je izdao zapovest da vojnici budu slobodni, a od idućeg dana nastaće redovan posao. Sutradan mnogi su ležali u šatoru bolesni od stomaka i neke vatre. Naš pukovski lekar je objašnjavao kako njihova creva ne mogu da podnesu ovako tešku hranu. — Pa dobro, doktore, trebuj onda za njih mleka! — dobaci Luka. Lekar se nađe uvređen. — Ja konstatujem samo uzrok, gospodine „kipislcauf“! — Taj uzrok zna i baba Mudra i moj posilni Isak. Nego leči ti to, ako možeš. — Eh... the... lek je prost: ne treba im davati da jedu toliko. — Da se vratimo onda u Albaniju, na oporavljanje — dodaje Luka. Bolnički automobili su svako jutro dolaziLi i odnosili bolesne vojnike. Ako se zatekne koji mrtav u šatoru, snesu ga samo na put. A kiša svakoga časa pada i sunce opet sija. Tako se menja i naše raspoloženje.

289

Posle toliko dana ljudi se setiše i svojih porodica. Teška ih nostalgija muči, a ova zelena i vlažna priroda izgleda im kao ono šareno cveće na grobovima. A kiparisi se uzdižu kao nadgrobni spomenici... Ženjeni oficiri izvukoše prvi iz svojih sanduka sačuvano odelo i kretoše u varoš da bi zaboravili tugu svoju. Neoženjeni su sedeli po šatorima i igrali karata. Uveče su pričali oženjeni o životu u varoši, O pansionima, čak su pominjali i imena nekih Margerita i Pandora, dok su ih mladići gledali užagrenim očima i čežnjivo slušali. Onda ih obuze nemir. Sutradan tražili su odmah i oni dozvolu za varoš. Ko nije imao uglednije odelo, taj je pozajmljivao od svojih drugova. Pošli smo peške drumom. Ali nas stiže jedan engleski teretni automobil. Šofer sâm zaustavi i mi se popesmo. Prolazili smo pored cvetnih vrtova bogatih vila, rodnih i sočnih pomorandži i širokih smokava, dok su agave i opuncije rasle kao živa ograda oko imanja... Ispred varoši se skidosmo. Na ulicama je vrilo od francuskih i engleskih mornara, naših vojnika, koji su se sada obrijali i malo utegli. Na svakom koraku sretamo poznanike iz raznih pukova, s kojima se nismo videli još od početka rata. A na Esplanadi svira marinska muzika i dame šetaju. S druge strane dopire besomučna larma, jer je danas utakmica između engleskih i francuskih mornara u ragbiju. Protivnici se besomučno dave, potmulo udaraju, sapliću i po desetak ih se valja na gomili, dok okolna masa urla. Grupa vojnika posmatra pobesnele igrače i tad će jedan reći: — Ja, oca im njinog, dave se ko mi s Bugarima... — Vala, da su prešli Albaniju, to im ne bi palo na pamet. — Besni su i siti... Zastadosmo pred jednom poslastičarnicom. Gledali smo ushićeni one šarene figure od šećera i voda nam udara na usta. Ulazili smo jedan za drugim i jeli kolače od svih vrsta. Setismo se tada kako više od četiri meseca nismo videli kolač, a već mesec dana kako nismo stavili parče šećera u usta. Bilo nam je prijatno. A kelnerice služe. Kosta „Turčin“ se sav narogušio i prati ih stalno pogledom. Tek se diže. — Pusti me, molim te, da sednem tu — reče Dragiši — ama da me samo dodirne suknja. Jaoj, ljudi, gde nam mladost prođe! — čisto zavapi Kosta. Odatle smo ušli u jednu kafanu, zatim lutali ulicama, zastajkivali pred radnjama, kupovali razne stvari i raspitivali se za pansione. Na jednome uglu ugledah jednoga engleskog vojnika, ali je za Engleza bio isuviše crn. Začudo, poznat mi je taj lik. Posmatra i on mene, pozdravi me i kao da se nasmeja. Zastadosmo. — Zar me ne poznajete? Ja se sećam jednoga takvoga lica, ali taj je... da, da, komandir mi je pričao da je Tanasije poginuo. I ja sumnjivo zavrteh glavom. — Ja sam Tasa...

290

Nešto sam promucao, jer čisto ne verujem da je Tanasije živ. Pa još i u engleskoj uniformi. Jest, Tanasije. Pozdravismo se srdačno. Smeje se i Tasa, pokazujući svoje bele zube. Ali mi nikako ne ide u glavu, otkud on ispade engleski vojnik. Povedoh ga i tada mi on ispriča svoje žitije. Tamo negde kod Leskovca upadnu Bugari u bateriju. On se tada sa telefonom nalazio na levom krilu baterije. U zemunici je bio slučajno sam i, kako je na ušima držao slušalice, nije ni čuo larmu spolja. Tek kada je nastao prasak pušaka, Tanasije se okrete i vide kako jedan Bugarin protrča pored zemunice. Shvatio je odmah. Lupio je nogom u telefon, izleteo i pojurio niz padinu u potok. Ali dok je on izbezumljen trčao na levu stranu sam, svi ostali vojnici bežali su na desnu i sve se više razilazili. I našao se tako Tanasije usamljen. Ali on se svije uz neke druge jedinice i prilikom opšteg povlačenja i on je išao sa njima, ne znajući gde mu je baterija. Kada je došao u Peć, saznao je da je njegov puk otišao dalje. — Uvek sam išao s poslednju jedinicu, jer ona kupi „šnjur“, i imao sam pare. 3apitah ga gde je mogao da kupi „šnjur“ kroz Albaniju, — E, tu sa jednu komandu osvanem a s drugu omrknem... Merkam tako uz put, pa koja je više bogata... I onda mi drugari udele. Dok jednoga dana ne nagazim na jednu volovsku komandu. A imali su i magariće. Znam ja da magare ne lipsava tako lako, a konji svaki čas. A posle od konji se nema fajde, a volovi se jedu. I sproćom ti volovi, mi se lepo ishranismo. Kod Drača pozajmim od neki pešaci nekoliko kila brašna. — Kako, kako? — Pa... slučajno, naiđem na odrešen džak — smeje se Tasa — pa umesim pogače... — Dobro ti nisu našli... — Isečem ja na kriške, pa ispod koporana. Tada su baš odabirali bolesne vojnike. Priseti se Tanasije da bi se i on mogao javiti. Ali nije imao ko da ga prijavi. Lutajući po pristaništu u San Đovaniju, ugleda on povorku bolesnih vojnika, baš kad su hteli da ih ukrcaju. Umeša se i on među njih. Ali na svoje zaprepašćenje primeti kako na pristaništu stoje oficiri i kontrolišu da li samo bolesnici ulaze u čamac... Reši se Tasa da „zanemoća“. I on se svesno zanija, onda padne i počne da koluta očima. Poviču vojnici. Tu se zadesila i dva mornara, koji dotrče, dohvate Tanasija, odnesu ga u čamac, a odatle na lađu. — Uneše me sa sve pogače... — Pa otkuda sada ispade ti Englez? A on priča kako je sa prvim transportom stigao na Krf. Dočekali su ih svečano. Logor je bio u blizini varoši. Ali kako nije imao svoju komandu, to je izlazio kad je hteo. Novca nije imao, strani govor nije razumeo, i onda je razmišljao

291

kako bi mogao doći do para... Seti se on svoga trika, na pristaništu u San Đovaniju... Ocenio je da su Englezi bogati i reši se jednoga dana da legne pred engleskom automobilskom komandom. Ugledaju ga Englezi onako jadna i odrpana, odnesu u svoju komandu i dobro nahrane. Tu je i spavao. Uvideo je Tanasije da mu je ovde mnogo bolje nego u logoru, i onda se napravio vredan i počeo da pomaže Englezima oko čišćenja automobila. Englezi, videći ga onako iscepana, dadu mu jedno novo odelo i nov šator. Ali Tanasije digne sutradan šator, razume se, i proda ga nekim našim oficirima. Kao što je sa Englezima govorio mimikom, tako se isto sporazumevao i sa srpskim oficirima, i oni su bili u uverenju, priča Tanasije, da je on „pravi pravcati Englez“. Onda se opet vratio kod svojih Engleza i objasnio im nekako da je on siromah čovek, da nema ni prebijene pare i da je morao... — Duša ni iska! — veli Tanasije da je rekao Englezima. A i ti Englezi bili neki siromašni ljudi, a njihova Engleska bogata zemlja, te se jedan prisetio kako bi dobro bilo da se on uortači sa Tanasijem. Englez da izvlači iz magacina, a Tanasije da prodaje. Posao je išao ne može biti bolje. Naročito su mnogo tražena šatorska krila. — Ih, gospodin potporučnik... Nemam pusto ovde Englesku, pa celu da je prodam... Ali jednoga dana doznao je Tanasije da je pristigao i njegov puk. Napustio je odmah svoje Engleze i pošao da se prijavi u bateriju. Dočekali su ga radosno. Čak je i komandir prišao i poljubio ga. Tek tada je Tanasije doznao za sudbinu svojih drugova. A neki su i kroz Albaniju pomrli. Mnogo mu je bilo žao kad je čuo da je Krsta vozar umro od gladi kada su išli preko pirinčanih pola. A kaplar Vučko udavio se u reci Maći. Jankulja su ubili Arnauti. Od sto trideset, koliko je bilo na početku rata, u bateriji je ostalo svega trideset. — Eh, šta ćete... Da nema toga i Nikola Pašić bi išao u rat! — razmišlja Tanasije. Sažalio se Tanasije na svoje drugove, koji su sedeli na kiši šćućureni ispod maslina. I jednoga dana je opet potražio Engleze. Ušao je lepo u otvoren magacin i uzeo trideset i pet šatorskih krila. Gledam Tanasija, pa se i ja sam čudim. Čitavu administraciju vodi država sa engleskom komandom, pišući razna trebovanja, dajući reverse, oko čega je zaposlen štab ljudi... Međutim Tanasije Prvulović, iz neke tamo Potrkanje, rešava sve to po kratkom postupku. I sada vojnici njegove baterije spavaju ispod novih šatora. Reče mi još Tanasije, da je sada došao da nabavi jedan veliki šator za svoga komandira. — Pobogu, čoveče, ti ćeš na kraju da zaglaviš u apsu — dodade potporučnik Dragiša, koji je za sve vreme slušao pričanje Tanasijevo.

292

— Ja?... Gospodin potporučnik, pa zašto smo prešli četiri zemlje: Srbiju, Crnu Goru, Albaniju i Grčku... Mi smo sada kao mačke. Baciš je ovako, ona se dočeka na noge, baciš je onako, ona se opet dočeka na noge. Po seljačkoj logici Tanasija Prvulovića, mogućan spor između njega i Engleza razvijao bi se na sledeći način: Englez ukrade šatorsko krilo iz svoga magacina i ustupi ga Tanasiju, da proda. Ali pošto Tanasije ne daje ništa napismeno, to smatra da nije dužan Englezu čak ni novac da preda. Jer Englez je robu ukrao... A valjda i ta Engleska, koja toliko troši i rasipa, ima neki zakon za svoje lopove. Sada, ako bi ga baš i tužio taj Englez, on je u stanju da privede svojih trideset drugova, koji će potvrditi da je Tanasije platio šatorska krila. Zastadosmo na jednome uglu. Pošto je Tanasije ispao neki održač veza između Srba i Engleza, to mi je obećao da će jednoga dana doći i do moga puka. Onda pozdravi i ode žurno. Već smo se zamorili. Opet svratismo u kafanu, zatim u poslastičarnicu, prođosmo Esplanadom, pokupovasmo još neke stvari. Na izlasku iz varoši sačekasmo jedan teretni automobil, koji nas odveze do blizu logora. U bivak smo stigli kada je već pao mrak... OSTRVO SMRTI Dok kiša jednostavno i sanjivo udara o šatorska krila, poručnik Luka i potporučnik Vojin se prepiru, da li se grčke cigarete zovu: „Varka“ ili „Bapka“. Na ulazu se pojavi kapetan Dušan. — Pobratime, napravi mi mesta i poruči kafu. — Onda viknu: — Isajlo! — Pazi, bre, nemoj samo da mi dodirneš krov, jer odmah dobije kijavicu i počinje da kaplje — opominjao ga Vojin. Na ulazu se pojavi posilni Isajlo. — Isak, skuvaj kafu! — reče Luka. — Nema više, gospodin poručnik. - Hajde, pronađi! — Razumem! — Pazi ga, vidi ga — obrati se nama Dušan. — Jaoj, jagurido. Naučio si ga da kaže: „Nema, gospodin poručnik“. — Pa jest, vi zamišljate da na ovoj mojoj maslini rađa kafa... i kao u kavanu, hajd da navratimo. Za deset dana potrošio sam kilogram kafe. — Blago tebi, pobratime. Kod mene u onaj potok neće niko da navrati... — I šta veliš... hajd da se pomučimo uzbrdo do Luke, dobro, dobro, postaraćemo se, kada ti je toliko žao... — Ama ne moraš, pobratime. Odavde je lepši izgled...

293

Začusmo opet neke korake oko šatora i neko tamo pomenu moje ime. Dušan zaćuta. Šatorsko krilo se razmače. — Gospodine potporučniče, zove vas hitno ađutant puka — reče ordonans. Ne beše mi pravo što sad moram da gazim blato. Ali se ipak digoh. — Blago tebi! — dira me Dušan. — Vidi se, da te oni iz puka mnogo uvažavaju. Štab puka nalazio se na susednom bregu. Išao sam uskom stazom između agava, opuncija i ispod maslina, sa kojih je kapala voda. Svuda naokolo videli se bedni šatori, u kojima su sedeli zgrčeni vojnici. Prođoh i pored kujne jedne baterije: vatra, nad njom gvozdeni tronožac, na kojem se puši kazan. Iznad kazana na četiri uzane motke razapeli šatorsko krilo. Malo podalje drvljanik. Okolo, među agavama, čuče seoski psi. Šator ađutantov padao je u oči svojim kupastim oblikom. U njemu je stanovao ađutant i tu se obavljala administracija celog puka. Na zemlji, u jednom kraju, bila je prostrta slama, preko nje prebačeno ćebe, a na ćebetu beše emaljiran tanjir, u koji je kapala voda u pravilnim razmacima vremena, sa neke rupe na šatorskom krilu. Desno od ulaza bio je nahereni sto, za kojim je sedeo ađutant na tronožnoj stolici. Reče mi ađutant, kako me je komandant odredio da sprovedem sutra neku decu za Krf i predam komisiji koja je zasedala na ostrvu Vidu. — Prilikom odstupanja — govorio mi je on — mnogi su roditelji poveli i svoju decu. A imalo je i dosta dece koja su pogubila roditelje, pa su ih pojedini pukovi vodili sobom do Krfa. Sada je naređeno da se sva ta deca dovedu sutra na drum, ispod našeg logora, a vi, kao njihov vođa, treba da ih sprovedete do Krfa i predate tamo nekoj komisiji na ostrvu Vidu. Bilo ih je dvadesetak. Stajali su dečaci na putu, dok je kiša nemilice lila. Nosići im pomodreli od zime. Svi su nosili na glavi neke stare šajkače, sigurno od pomrlih vojnika, da su im uši bile poklopljene. Jedni su imali poderane kaputiće, drugi vojničke koporane, i šake im se nisu videle. Jedan pešadijski narednik donese nekog mališana, koji nije imao više od pet godina. Poznadoh ga odmah. Bio je to onaj mališan kome je umrla mati pokraj puta u Albaniji. Dete se valjda ne seća onoga dana kada su ga otrgli od majke. Narednik mi reče da, ukoliko ima podataka o deci, oni su ubeleženi u spisku. Stiže i teretni auto. Deca zagalamiše radosna što će se voziti. Ja sedoh pored šofera Engleza i stavih dete na krilo. Ono je unezvereno gledalo... Bio je to sada rumen mališan okruglih crnih očica i malo prćastog nosa. Zapitah ga za ime, da bih ga malo oslobodio. Ali on ne odgovori jer ga je više zanimalo treskanje prozora. Na moje ponovljeno pitanje odgovori rasejano: „Mića“ — pa se onda okrete i raširenih očiju pogleda u Engleza. Navikao je Mića da gleda uniformu srpskog vojnika, a sada najednom vidi nešto sasvim drugo. Englez opaža njegovo ljubopitstvo, pa ga jednom rukom pomilova. Ali

294

Mića se namršti i pribi se na moje grudi. Ja ga umirujem i kažem kako je čika dobar čovek. Osetih neku toplinu u duši, što se ovo nejako dete sa poverenjem predaje meni, pa ga pomilovah. A on se navali na moje grudi i zabi prst u nos. Sklonih Mu ruku. Onda Mića duboko udahnu vazduh, šišteći kroz nos. Uzeh svoju maramu da ga obrišem, pa se počeh čuditi ovolikoj nežnosti svojoj. On mi se obrati šapatom: — Ko je ovaj? Rekao sam mu da je taj čika dobar čovek, tako nešto. — A zašto nosi ono? — i pokaza na kapu. — Zašto?... — Lupam glavu i pokušavam da mu objasnim, ali ne dovrših, a Mića nanovo zapita: — Zašto drži ono? — mislio je na volan. — Eto... upravlja njime... — A zašto upravlja? Da bih ga prekinuo, jer nisam znao ni sâm kako da mu objasnim što bi mu bilo shvatljivo, zapitao sam ja nega čiji je on? — Mamin. — A gde ti je mama? — Otišla da dođe... — A tata? — Otišao u rat — odgovori rasejano. Onda najednom postavi pitanje: - A zašto ovaj nema pušku? Objasnih mu nekako da njemu puška ne treba, jer on ima automobil... — A šta je to? — Pa to su ova kola — odgovaram pomalo nervoznim glasom. — A što? — opet će on. Rekoh mu da bude miran i ćuti, jer onaj čika ne može da tera kola. — A gde su konji? — zapita polako. Mislim se, šta sada da mu odgovorim, pa se reših da prećutim odgovor. Ali njega baš to zanima. Uto šofer pritisnu na trubu, Mića se sav zanese i osetih kako se migolji na mome kolenu, hteo bi da siđe, te da i on dohvati za trubu. Šofer uspori brzinu i Mića iskoristi priliku da dohvati za volan. Englez morade da zaustavi i tom prilikom obrati se Mići: — Do you want to drіve?1 — Hoću ono — i pokaza trubu. — O, some along!2 Svirao je Mića do mile volje... Ali smo već ulazili u Krf, te ga nanovo stavih na koleno i naskoro se zaustavismo na pristaništu. Nebo olovno, kiša je pljuštala, a more je bilo tamno i narogušeno. Deca pokisla, te silaze mokra i naježena. Miću jedva odvojismo od automobila.

295

Trebalo je preći na ostrvo Vido, ali prista nište je bilo pusto. More se nadimalo, penušavi talasi se valjali, i tek širokim zamahom udarali o kamenite stepenice isterujući čitav vihor vode. Deca su gledala prestrašena i nema. Naiđe jedan od naših, ali on zavrte glavom. — Sumnjam, bogami, da će lađa doći. Talasi su prilični. Zapitah ga šta da radim sa decom. — Nije ih trebalo ni voditi po ovakvom vremenu. — Pa jest, kada bi se vi pitali! — izbrecnuh se bez razloga na činovnika obvezničkog reda... On samo mahnu glavom, okrete mi leđa i ode. Deca su ćutala i pratila svaki moj pokret. Jedva se setih da ih sklonim od kiše, i oni se kao prokisli vrapci šćućuriše ispod jedne strehe. Uviđala su deca da nešto nije u redu, te su ćutala, bojeći se da me ne naljute. Rekoh im da se ne udaljuju. A ja obiđoh nekoliko kancelarija naših, raspitujući se ko je nadležan da me prebaci na ostrvo Vido, gde je zasedavala ta komisija. Svi su slegali ramenima. — Ja i ne znam ko to naredi da komisija zasedava tamo, kod ovolikih kuća u gradu! — objašnjava mi jedan kapetan. Osećam se nelagodno zbog dece. Razmišljam već gde li ću naći auto da ih vratim nazad. Deca ćute, jer misle da ovako sve treba da bude. Rekoh im da ćemo pričekati još malo, pa ćemo se onda vratiti. Deca se zaradovaše što će opet videti svoje ratne drugove. U neko doba pojavi se jedan olupani tender i pristade uz obalu. Mališani potrčaše i počeše uskakati na brod. Ali vođa tendera, neki francuski podoficir, reče mi da oni ne vrše tu lokalnu službu. Ipak pristade naposletku, čini mi se više zbog dece, da nas preveze. Naredi samo da deca posedaju, kako se koje ne bi prevrnulo usled ljuljanja lađe. Ja Miću stavih na svoje koleno. Lađa se zanija, potom kao da se strese kad proradiše motori, i odmah zaplovi. Talasi je dočepaše i kao da je nečije ruke dižu, spuštaju, vuku u dubinu, zatim nakreću levo i desno. Jedan talas lupi i pramenovi vode sunuše preko krova. Mića se unezvereno okreće, a donja mu usna opuštena, gotov da zaplače. Posmatram ostrvo Vido... Jedna kuća na njemu, onda neke barake, šatori. Na obali se belasa neka gomila... Ali to kao da nije kamenje. A ko bi sada go ležao na obali... Međutim, liče na ljudske prilike. Opet talas preko broda. Lađa brekće. A ostrvo Vido naraste i deca se najednom ukočiše od nekog straha. Okretoh se. Leševi, goli ljudski leševi, preko stotinu mrtvih ljudi nabacano na obalu, na gomilu, razjapljenih vilica, staklastog pogleda, raskrečenih nogu i zgrčenih ruku. Talasi satanski naleću, kao da se raduju tolikome plenu, voda u širokim mlazevima cedi se niz ukočena mrtva tela... Pa bar da nisu goli... Užasi dana i smrtne gladi ogledaju se na svakoj kosti. Kao da su žive lobanje izišle iz morskog dna na svetlost dana.

296

— Oh-la-la... Quelle tgagédіe. Pauvreѕ hommeѕ, rauvreѕ hommeѕ!1 — Klima tužno glavom vođa tendera. Lađa odmah tu pristade. Jedan mornar iznese Miću. Na obali uhvatih dete za ruku. — A zašto oni spavaju? — pita dete. — Umorni su — odgovorih rasejano. — A je l’ im zima? I oni su bili nekad deca kao mali Mića, nasmejani, veseli... Postali su dečaci i zamišljali da je život večan. I tek zakoračili u život... Ah, onome se cedi voda iz otvorenih usta... Opomenuh decu da se ne okreću, već da gledaju kuda idu. Uskom stazom iziđosmo na uzvišicu i nađosmo se pred onom kućom. Beše tu jedan trećepozivac. — Posle podne počeće komisija rad... Sad je dockan. A deca gladna. Nema ničeg da se kupi. Zamolih trećepozivca da bar negde nađe hleba... Izdelismo deci po krišku i sklonismo ih u zaklon. Ja ostadoh sa trećepozivcem. — E, moj gospodine, nije ovo ostrvo Vido, već ostrvo smrti. Stotine dnevno umiru... Koga ovamo donesu, taj više ne vidi bela dana. Sahranjivali su ih prvo ovde. Ali treba bataljon vojske po ceo dan da kopa grobove, a posle ni mesta ne bi imalo. Sada ih bacaju na obalu, uveče dođe jedna lađa, natovari ih i onda noću bace u more. Slučajno zvecnuh mamuzama, pa mi najednom pade na pamet kako sam ja živ dok svuda okolo mene kao da gamižu mrtvaci. Huči more i pada kiša. A život je tako mio... — 3ađu ujutru po šatorima, ali ne da ih pregledaju, već da vide ko je još živ, a ko mrtav... Eno ga, jedan sad umro. Bolničari su nosili ukočenu ljudsku priliku i zamakoše pod obalu. Zapitah ga zašto ih svlače. — Valjda da lakše tonu... Zaćutasmo... Gledam malo podalje jednu podrpanu i pogurenu ljudsku senku kako jedva vuče noge... Kraljevski vojnik, nepobediva mrtva straža slavne srpske vojske... — Otima se siromah od smrti. Hteo bi da beži iz ovoga pakla. Proneće i njega sutra — govori trećepozivac. Navikao sigurno na takve prizore, on je govorio ravnodušno, kao da nije reč o živu čoveku. Ali ja ne mogu da se otrgnem od jedne misli, koja mi izaziva strašnu sliku... da će ovaj živi čovek, koji luta kao avet po ovome vetru, koji još govori, misli, da će i on sutra ležati iskeženih vilica. A trećepozivac kao da hoće da pojača ovu misao, nastavlja hladno:

297

— Noću se dignu u bunilu i vatri, pa onako goli pođu i nabasaju na vodu. Oni najlakše svrše. A neki padnu, te ih sutra nađemo ukočene na ledini. I meni se nevoljno nameću predstave čudne i grozne, jer su i utisci mučni i teški. Gola tela lebdeći u vodi lagano tonu, dok morske nemani nezajažljivo vitlaju, i onda rastržu. Stotinama svakoga dana!... A sutra će i onaj. Kao da čeka na red. Začuh detinji plač, te se digoh. Mića se zacenuo, a jedan mu stavio pred usta krišku hleba. Kad naiđoh, ovaj kao da se pravda: — Nisam, bogami, hteo da mu uzmem. Samo se našalio... Mića dugačkim rukavom briše oči i još jeca. Oko usta mu se nahvatale mrve hleba. Iako sam još prilično daleko od sentimentalnih roditeljskih osećanja, obuzima me neka neizmerna tuga prema ovom nejakom detetu. Od prvih saznanja svojih, ovo je dete osetilo gorčinu života. Ne zna ono ni za roditeljsku negu, ni za ljubav majčinu, ni za detinje igračke. Mesto uspavanke slušalo je prasak pušaka, mesto mleka i tople hrane zadovoljavalo se koricama hleba koje su preostale od umrlih vojnika. Na glavi mu neka prekrojena šajkačica, koja mu i uši pokrila, a preko nešto malo skraćenoga koporana uvijeno je šalom, što je možda još od njegove majke preostalo. Prigrlio je pomodrelim ručicama hleb i, onako uplakan, nabureno gleda ispod oka onoga dečaka. — Ne volim! — veli ljutito Mića i odrečno mahnu rukom prema dečaku. Ja ga umirujem kako ću mu kupiti čokolade, a onoga „matoroga“ prekoreh što dira ovo dete. Onda pođoh u pravcu vojničkih baraka, vučen nekom neodoljivom unutrašnjom potrebom da vidim. Ne bih rekao da je to bilo samo ljubopitstvo, još manje zadovoljstvo, već nešto bolno i teško. Otvorih bojažljivo vrata jedne barake. Za mnom pokulja hladan vazduh, a kad pritvorih vrata, poklopi me neka teška polutama. Vetar je navaljivao za mnom. Sa obe strane videli su se gusto pribijeni kreveti, a na njima još živi kosturi. Svi se pritajili, samo je vetar fijukao. Zastao sam zbunjen zbog svoje snage i zdravlja. Možda im zbog toga izgledam prkosan. Ali u njima kao da su utrnuli osećanja i saznanje. Jedni su gledali tupo preda se, dok su drugi ležali zatvorenih očiju, naporno disali, otvarajući usta pri svakom udisaju. Jedan otresit mladić, sigurno bolničar ili medicinar, priđe mi. — Vi tražite, gospodine potporučniče, nekoga? Odgovorih mu nešto, zatim ga polako zapitah, od čega boluju ovi vojnici. — Od svačega... Opšta iscrpenost i iznemoglost. Znate... Kad mašina isluži svoje, onda se baca u staro gvožđe. — Ali organizam se obnavlja...

298

— Razume se, kad ima uslova. Ali usled suvišnih napora oslabelo je srce, od gladi i neredovne ishrane obolela su creva, usled mnogih nazeba nastupilo je zapaljenje pluća. A kad je podloga rđava, onda ne valjaju ni bubrezi, ni jetra... — Pa čime ih lečite? Medicinar sleže ramenima, i nasmeja se bolno jednim krajem usana. Uto se jedan od bolesnika pridiže i, kao da razgovara sa nekim, poče da govori: — A, oćeš, jes... Neću ja, neću... neću da umrem Šta ću ja tamo?... A, jok! — i on odrečno mahnu glavom. — Šta mu je? — zapitah medicinara. — Halucinacije... pred smrt. Obuze me neki nemir, i učini mi se kao da je i ta smrt nešto vidljivo, što lebdi nad glavama svih nas i samo čeka trenutak... Nešto me je gušilo. Onaj zavika: — Ne dam... ne dam se! — upravi staklaste oči nekud gore, i ruke podiže iznad glave kao da se od nečega brani. Onda se zavali na jastuk, ruke mlitavo opusti, a usta mu ostadoše otvorena. Medicinar priđe da mu opipa puls. Onda zatraži od jednoga bolničara špric, uze neke žućkaste tečnosti i iglu zabode u smežuranu kožu. Zatim se obrati polako meni: — The, koliko da mu produžimo život za nekoliko časova. Iziđoh. Duvao je vetar, pa mi se činilo kao da se smrt zlokobno ceri, te požurih da sam što dalje od ove žalosne barake. Došla je i komisija, te po spisku predadoh decu. Odmah zatim stiže i lađa. Prođosmo opet pored onih mrtvih i ukrcasmo se na brod. Na jednoj strani je smrt prikupljala duše, dok se na drugoj rađao novi život i deca su veselo ćeretala... U FRONT! Prošli su močvarni dani zime. Naša životna sposobnost mogla bi se porediti sa nekim filtrom koji propušta izvesne rastvore. U početku tečnost teče u mlazevima, onda ubrzanim kapima, dok najzad ne prestane. Umirali su vojnici u masama, da im se ni imena nisu mogla pobeležiti, potom sve ređe, i kad je granulo proleće, njihova lica bila su pomalo rumena, a oči sjajne. Jednoga dana premestili su nas na suprotni kraj ostrva. Ovaj su predeo zvali Mezonga. Pristigoše i kamioni sa novim odelom i obućom. Komandiri su naredili da se vojnici prvo dobro okupaju. Onda su im razdelili čisto rublje i potpuno nove plave uniforme. I, jedno prepodne, logor se zaplavi. Vojnici zagledaju jedni

299

druge, zatežu nove bluze, prse se i zauzimaju stav „mirno“, lupajući novim potkovanim cipelama. Milo im i na licima njihovim se ogleda detinjska radost. Kao da je pojam discipline u tesnoj vezi s novim odelom. Ali osećanje reda je nesumnjivo. I posle toliko vremena, pade komanda: „U front!“ Svaki pronađe svoje mesto... Lica su obrijana i svetla, kao da su preobražena, komandiri ih nanovo pregrupisavaju, jer postoje šupljine, pošto su mnogi izginuli i pomrli. Onda su im održali govor. A odmah zatim komandovaše „mirno“ i „na parove razbrojs!“ Pošto artiljerci nisu imali ni topova, ni konja, izvodili su pešačku obuku i maršovanje. Po celo prepodne razlegale se komande: „U dvojne redove, nadesno!“ i „Nalee-vo u front! Od pešačkih komandi samo smo to znali. A kada bi nama i vojnicima već dosadilo, onda komandujemo: „Napred marš!“ — obilazimo bivak i tada bi odjekivao tup udar potkovanih cokula: trap, trup, trap, trup... Posle podne opet to isto, koliko da se vojnici ne uleže. Kada se obuka završi, obično idemo kod Grka barakera na konjak ili rum. Drugoga pića i nije bilo. Tada postanemo govorljivi. Lukino lice se tada obično opusti, njegove oči zavodene, jezik mu odeblja, on se vraća povodeći se u šator, i zove svoga posilnoga Isajla. Zatim počne tužnim glasom: — I-sak, bre, š’o me mrziš? — Ne mrzim ve, očiju mi — teši ga Isajlo i skida mu čizme. Luka opustio glavu i gleda ispod oka Isajla. — Lažeš! — onda štucne. — A š’o sam te izudaro? — Pa zaslužio sam... — E... baš! — Luka se povede, ali ga Isajlo zadrži. — Je li... a... zaš’o sam ja p-pijan? — Zato što imate pare, gospo’n poručnik. I ja bih, ali nemam. — E... kad je tako... na! — Ama hvala, gospo’n poručnik... — Var-varda1... i fevga2. A... avrio3, da me... probudiš. Uvija ga Isajlo kao malo dete i taman da pođe, Luka se pridiže. — Isak... — Izvol’te, gospo’n poručnik! — Čitaj... za me-mene... mo-molitvu... Isajlo se onda prekrsti i najozbiljnije počinje: „Oče naš...“ — Luka se odupro rukama, glavu opustio na grudi i žmuri. Kada Isajlo zaćuti, Luka se prene. Ne otvarajući oči pita: — Je li gotovo? — i svali se na krevet. Opet ga Isajlo uvija i tada želi svome poručniku laku noć.

300

Sutradan dolazi Isajlo i pita: — Gospodin poručnik, je li važi ono deset drahmi, što mi dadoste sinoć. — Šta, da ne bi hteo da mi vratiš? — Pa... kako naredite. — Hajd, maglu, dok te nisam dohvatio. Isajlo zadovoljno trlja ruke i sav srećan obleće oko poručnika. Ili posle obuke iziđemo na obalu i posmatramo ribare. Poneki put im se i vojnici pridruže i onda zajedno vuku mrežu. Sa nestrpljenjem čekamo kada će se mreža pojaviti. Već manje ribice iskaču iz vode, koja je ustalasana. U njoj kao da se nešto roji, ribari sada sve brže povlače užeta, neki pritrčavaju vodi i zadižu krajeve mreže. Voda se najednom zaleprša. Hiljadama morskih životinja, neobičnih i čudnih, gamižu sumanuto, u strahu od svetlosti i vazduha. Jedne se prevrću i skaču, druge se zaglavile u mreži. Ima ih već ugušenih, izvrnule se i trbušna strana im se belasa. Ribari vade žurno neka čudovišta pa ih treskaju o zemlju. Ili izvlače nekakvu blatnjavu gužvu, sastavljenu iz sraslih loptastih oblika, kao jaja, onda ih pore i halapljivo jedu neku žutu, masnu i ljigavu materiju. Gledamo ih sa otužnim izrazom lica. Oni nude i vojnicima. Ali vojnici se nećkaju. Jednom samo priđe podnarednik Gruja, koliko da proba. Ali odmah ispljuva, mljaskajući ustima kao da se gadi. — Pih, slavu mu, smrdi na karbol... Ribari podsmešljivo gledaju vojnike, i čude se kako ne znaju šta je slast. — E, moj brajko — priča posilni Isajlo — ne znaju oni ni šta je krmenadla, ni pečeno prasence, ni ćurka, već znaju samo za ovu smrdljivu „mandžu“, pa misle — ništa lepše. i onda počinju priče o gozbama i zavetinama... Pritisnuti ličnom nevoljom, dugo se nisu sećali svojih kuća i starih običaja. Ovo im je sećanje sada drago. Ali govore samo o prijatnim doživljajima. Jer oni još uvek podsećaju na one teške bolesnike koji se lagano oporavljaju posle neke mučne bolesti. Srećni su što su ostali živi, a za patnje i muke ne vole da čuju. Slušamo već uveče i trubače iz nekog pešadijskog puka, kako sviraju povečerje. Vojnici rado slušaju ovaj trubni znak, pošto ih podseća na ona stara vremena, u kadru. U početku su se trubači mučili i povečerje je ličilo na neku tugovanku. Ali sad su se već izvežbali. — No — reče jedno veče potporučnik Dragiša — isteraše jedva do kraja. A mesec veliki, srebrnasto sjajan, pomalja se iza brežuljaka, i blaga svetlost razlila se preko limunovih i narandžinih polja i maslinovih gora. Oseća se odnekuda i dah limunovog cveta... Sa mora dopire laki šum talasa. U daljini cvile šakali. Agave večito ukočene i trome. I među njima stražar iz nekog šumadijskog sela. — Lepa je ovo zemlja, ali nekako jednolika i tužna... Naviklo je naše oko na raznovrsnost, a ovo stalno zelenilo zamara.

301

— A i ljudi su nekako čudni... Iako je priroda raskošna, svet je ubog. Zadovoljava se sa dvetri maslinke i pečenom ribicom. — Jest, bogati, gledam ih onomad, kad navališe na ona „jajca“ što ih povadiše iz mora. Ja htedoh da povratim, gledajući ih samo — kaže potporučnik Živadin. More da ste ih videli kad su jeli školjke... A onaj zejtin smrdi, da se ugušiš. Jedan još uzeo ljušturu školjke i srče ono smrdljivo ulje... Pih! i kapetan Vojko pljunu. — Ama, bre, kakve su ovo džukele što po cele noći štekću? — pita kapetan Vela. — Jedne noći čujem, pa pomislih, otkuda ova deca noćas... — To su šakali. — Pazi, bogati! — A da li su koliki? — pita potporučnik Sredoje. — Pa... otprilike kao konj — upade kapetan Dušan. — Šta misliš, pobratime, i ti si ih video? — obrati se Dušan Luki. — Tako... možda nešto malo veći. Ali daju se lako dresirati. Ja sam ih video u Krfu kako vuku kola. — Je li moguće, ljudi! — čudi se Sredoje. — Jest, bogati. Englezi ih zapregnu u topove. Vuku kao ale! — pričao je Dušan. Uto se Živadin glasno nasmeja. — Pazi ga, on ne veruje — i Dušan munu Luku: — A mi smo prošli pored njihovih štala. — A gde su? — pita ljubopitljivo Sredoje. — Blizu... nema četiri kilometra odavde. Živadin se prigušeno smeje. Počesmo i mi ostali. — E, znaš šta je, preteraste! — veli, smejući se, kapetan Velja. — Hajd što rekoste da je šakal kao konj. To je još i mogao da proguta. Ali, majku mu, gde vam pada na pamet da šakal vuče kola, pa još i topove! — More, progutao bi on i to, da se ovaj amza nije smejao veli gotovo ljutito Luka. — Ko verovao? — brani se sada Sredoje. — Video sam ja odmah. — More, batali, išao bi ti sutra četiri kilometra da tražiš štalu šakala — dodaje Dušan, dok se ostali smeju. Onda se obrati Živadinu: — Kako si to, bre, neozbiljan, pa moraš da se smeješ! Ti si nam još jednom tako pokvario plan. Njega, pobratime, moramo da isključimo. — Pa vrag bi vas znao kad govorite istinu, a kad lažete. Vi uvek imate istu minu na licu. Takvi su se razgovori sve češće vodili. I pored sve opreznosti, ipak su mnogi poverovali izvesnim pričama i onda im se sutra smejao ceo puk. To nam je bila jedina razonoda. Pričali smo, razgovarali smo se i, ako ne bismo izmišljali, onda bismo ćutali, ili bismo padali u nostalgičan zanos. Jer u svima nama tinjala je skrivena tuga za kućom i porodicom. Plašili smo se da to javno izrazimo. Stariji oficiri, koji su bili izdvojeni u manjim komandama, podavali

302

su se mislima i često ih je obuzimalo pesimističko raspoloženje. Oni su stalno jadikovali i preturali stvari po sanduku, tražeći tako poneku dragu uspomenu. A mi smo pili i smejali se... TAMO DALEKO Gorelo je hiljadama svećica, kao treperave zvezde, u mračnoj noći. Povorka ljudi, žena, dece i vojnika išla je lagano pevajući pobožne pesme. U daljini negde, zvono je stalno odjekivalo, dok su talasi na obali šumeli. Vojnici su išli gologlavi, pognute glave, šapućući molitvu i sećajući se onih srećnih dana kada su Uskrs dočekivali kod svojih kuća. Išla je povorka kroz sela i maslinove gore, prolazila kroz logore, ostavljajući za sobom opojni miris tamjana... Na današnji dan je stradao On. Ljudi osećaju duševno raspeće i, jače nego ikad, saučestvuju u patnjama Njegovim. Oni veruju u Njega, očekujući od Njega svoj spas. Bili su i oni na Golgoti, bili su raspinjani, pa valjda će sačekati i Vaskrs svoj... Šapuću vojnici molitvu, a zvono i dalje drhtavo ječi. Dah prolećne noći ispunjen je mirisom tamjana i izmirne. Vojnici napustiše logor i odoše za povorkom u crkvu. Bez dozvole. A niko im ne bi ni zabranio. Neka se mole, i neka se nadaju... Na sam dan Uskrsa bili su ljudi postrojeni i starešine su im čestitale praznik sa željom da iduće godine dočekaju taj isti svetli praznik u slobodnoj domovini. Svakom je vojniku dato obojeno jaje, a kao predovoljstvo dobili su i vino. I, posle toliko vremena, razleže se pesma: Višnjičica rod rodila... Od roda se salomila... Već po Uskrsu počelo se govoriti o našem skorom pokretu za Solun. Iako su ljudi znali da ih onamo očekuju nove borbe, radovali su se ipak, jer će tamo biti bliže svojoj domovini. Osetiće bar vazduh sa svojih planina i videće nebo nad svojom zemljom. A hoće i malo širine i vazduha. Na ovome ostrvu su skučeni. Gledaju neprestano u one jednolike masline i bodljikave kaktuse, i u poslednje vreme sve više tuguju za svojom kućom. Izvršena je i reorganizacija vojske. Pridošli su nam novi oficiri i vojnici. Uspostavljeno je novo formacijsko stanje. Sasvim iznenada, jednog jutra, rano, odazvani su komandanti u štab divizije. Vidimo, pristižu i komandanti iz pešadijskih pukova. Predosećamo da se nešto važno rešava. Ali njihove odluke ne zanimaju nas mnogo, jer nismo na frontu da bismo očekivali napad. Kada se komandanti vratiše, saopštiše da se šatori odmah dižu i stvari pakuju. Potpukovnik Petar nam reče da će posle podne otpočeti ukrcavanje.

303

— Pobratime, jesi li ti naučio da plivaš? — pita Dušan Luku. — Ja jok... Šta će mi, kad je moj Isajlo odrastao pored Morave! Ako treba, uzjahaću ja njega... — I onda, pobratime, uobraziš da si parna lađa. — Kipislcauf! — Ja, bogati, kažu... tri dana i tri noći — već se zabrinuo Dušan. U logorima je uzavrelo. Vojnici dižu šatore, pale zaostalu slamu, pakuju. Okolo se iskupili Grci i tužno nas posmatraju. Poneki prilaze svojim poznanicima i pozdravljaju se. Oko podne poče da prolazi pešadija. Dugačka povorka plavih uniformi otegla se pored morske obale i zamiče za jedan rt, koji je zaišao u more. Za njima kretosmo i mi polako, zastajemo, opet nogu pred nogu. Za nama ostadoše pusti maslinjaci. Sunce je već bilo daleko poodmaklo, kada stigosmo na onaj rt, i tada ugledasmo množinu lađa, ratnih, putničkih i teretnih. Veliki broj splavova i malih brodova prenosio je vojnike. Dosad je već hiljadama ukrcano. Iz jednog broda pokulja crn, gust dim, dok iz odžaka drugih brodova bije treptava jara. Sa ogromnih drednota i krstarica zjape topovske cevi... Našu pažnju privlače veliki šareni brodovi na čijem su trupu naslikani neki trougli, pravougaonici ili krugovi, obojeni bleštećim bojama. Neko objašnjava da su brodovi obojeni na taj način zato da bi kod sumarena izazvali optičku varku, i da ovi ne bi mogli da odmere zbog toga tačno odstojanje. Ljudi sa strepnjom pomišljaju na tu neman, koja nas može lako presresti... Sunce zalazi, a talasi šumore, kao da nas mame. Prišli smo uz obalu. Nagađamo na koju li će lađu nas odneti, pošto su pešake raznosili na dve lađe. Malo podalje ležala je na vodi još jedna siva i ogromna, sa dva odžaka, bezbroj prozora i više spratova... I baš pred njom zaustavi se naš mali brodić. Iskakali su sada vojnici, vešto i hitro se peli uza stepenice. — Čudan ti je ovaj naš svet — razmišlja potporučnik Dragiša. — Brzo se svikne na svaku situaciju. Pre tri meseca prvi put videli su more i blenuli kao na čudo. Pazi ih sada... kao da su „reponje“ na brodu odrasle. Vojnici su razmešteni po donjim prostorijama, kuda se silazilo kao u neke katakombe, a oficiri su smešteni u kabine ovoga prekookeanskog broda. Kada je završeno ukrcavanje, onda je komandant dozvao oficire da im saopšti gde je njihov rejon za spasavanje, u slučaju torpiljiranja broda. Bila je to lađa na tri sprata. U visini svakoga sprata visili su jedan do drugoga čamci i splavovi. Svakom oficiru su dodeljena po dva čamca i jedan splav, koji su mogli da prime ukupno oko trideset vojnika. A oficir je morao da obavesti svoje vojnike o mestu i položaju čamaca i splava. Mornari su počeli razdavati pojase za spasavanje. Bilo je dvojakih pojaseva. Jedni su bili sastavljeni od komada plute, i kada se privežu oko grudi, ruke su onda odmaknute od tela, te izgleda kao da su se ovi ljudi spremili za tuču.

304

Drugi su bili od gume, sa kratkom cevi na prednjoj strani, u koju se duva i gumeni pojas se nadima kao ona donja automobilska guma. Vojnici su već pronašli zabavu sa ovim pojasevima. Nadimaju ih što mogu više i, umesto da zavrnu zavrtanj oni ostave cev otvorenu, onda pritisnu mišicama, a cev zavuku u nedra, i tako se hlade. Malo posle nastade neko pištanje na brodu, kao da neko duva u one dečje trube. Napravili su vojnici neke klinove kao piskove, pa ih zavukli u cev, i kada pritisnu rukama o naduveni pojas, onda se čuje zvuk... Komandant naiđe. — Gospodo, to nije za smejanje. Oni će tako pokvariti pojaseve... A posle, šta će misliti ovi Francuzi o nama? Naredite odmah da prestanu sa tim. Silazeći u donje prostorije broda, Živadin gunđa: — Ja, šta će misliti o nama Francuzi... Dala im se prilika da nauče kako se od pojaseva mogu napraviti gajde. Oko devet časova počeše izvlačiti sidra i naskoro se začu šum vode. Izgleda nam da se i one druge lađe kreću. Tamna silueta obale istopi se u mračnoj noći. Negde u daljini zasvetleše farovi automobila, ali odmah ih nestade. Svetlost se na brodu najednom ugasi. U početku na prežemo vid, da bismo se svikli na pomrčinu. Zvezde sada jače zasijaše. Vetar na krovu poče da duva. U daljini ugledasmo bezbroj treperavih iskrica i setismo se da je to varoš Krf. Na suprotnoj strani, tamo preko Santi Karanta, na albanskoj obali, žmirkavo je treperila jedna iskra... Svetlost na Krfu kao da se postepeno gasila. Zailazimo sada za jedno ostrvo, koje nam najzad zakloni varoš Krf i mi utonusmo u potpun mrak. 3aplovismo pučinom... Tek sutradan videli smo da nas prate dva torpiljera. Jedno vreme idu za nama, onda projure pokraj nas, odmaknu daleko napred, pa se u širokom luku, levo i desno, vraćaju nazad. Ova patrolna služba torpiljera zanimala nas je. Vojnici su pronašli i skrivene topove na našem putničkom brodu. Nalazili su se na prednjoj i zadnjoj strani broda, pokriveni ciradama. Pokraj njih su stajala po dva osmatrača, koji su dubrinima osmatrali levu i desnu stranu. A na vrhu katarke visila su još dva mornara sa dogledima. Po navici, a i iz duga vremena, presamićeni preko ograde, osmatrali smo i mi pučinu. Pred nama su plovile one druge dve lađe, na izvesnom rastojanju jedna od druge, dok je naša bila pozadi, otprilike na sredini između njih. Vojnici su ih po ceo dan gledali, pa su im i ime dali. Jednu su nazivali „Zekuša“, pošto je u onim njenim šarama preovlađivao zeleni ton, a drugu „Šarulja“. One su stalno plovile u cikcak, a po tragovima u vodi uočismo da i naša lađa isto tako krivuda. Kažu, manja je verovatnoća pogotka od strane sumarena kada lađa neprestano menja pravac kretanja.

305

Svi su ljudi u stanju iščekivanja, jer nam opasnost neprekidno lebdi nad glavom. Svi bi želeli da su u blizini onih čamaca u slučaju opasnosti. Većina nosi stalno pojaseve za spasavanje. — Ko nosi, ne prosi — veli potporučnik Dragiša. — A posle, kada su nam ljudi dali, zašto da se ja pravim Kraljević Marko prema sumarenu. Vojnici po ceo dan tumaraju po brodu. Idu kao guske — jedan za drugim. Hteli bi sve da vide i svuda da provuku glavu. Artiljerci se sakupljaju oko onih topova i već upoznali njihov mehanizam. Drugi, sakupljeni u grupama, pričaju o prošlim teškim danima... Na brodu ima i pešaka i artiljeraca i raznih komora, ukupno oko dve hiljade tri stotine vojnika. Tek kad je sunce zašlo, onda se smiriše i svaki nađe svoje ležište. Mnogi su poskidali i pojase, jer, vele, sumaren teško noću osmatra. Sutradan pronese se glas, kako sada nailazimo na opasnu zonu. Prolazimo oko južnog dela Grčke, gde se nalazi veliki broj sitnih ostrva, zatona, kuda se sumareni skrivaju i gde lađe najviše stradaju. Ali ona dva torpiljera su stekla naše poverenje i, začudo, mi se danas ne plašimo mnogo. Kad pomenu torpiljere, vojnici vele: „dva pobratima“, i kad onako dugački i vitki projure pored naših lađa, dižući čitava brda od vode, vojnici im tapšu i mašu rukama. Danas je čak i poručnik Protić skinuo pojas, i veli: — Dok su pored nas ona „dva pobratima“, nemam čega da se plašim. Ali u jedno vreme naši „pobratimi“ izgubiše se prema pučini i svi se ljudi najednom uozbiljiše. Jedan stari kapetan iz neke komore protestuje: — O, brate, brate... Ovi malo vode računa o nama. Eto, sad smo potpuno sami. A onaj svakoga časa može da iskoči iz vode. Živadin me gurnu. — Vidi ćemeraša!... Jednom nogom u grobu, a niko se nije više uplašio od njega. — Kaplarske pare taj ima — dodaje Kosta „Turčin“. u neko doba tek ugledasmo u daljini siluete naših torpiljera. Opet svi oživeše. U pravcu u kojem smo se kretali vidimo dimove, i uskoro raspoznajemo čitavu eskadru ratnih brodova. Odoše nekud desno. Odnekuda naiđe jedan mali brodić, onda još jedan torpiljer... U daljini s leve strane naziremo obalu zastrvenu sivkastom izmaglicom dana. Nagađamo da li smo već zaokrenuli oko južnog dela Grčke. — Po čemu znate? — pita jedan stari poručnik iz komore. — Pa evo — poče Dušan da objašnjava — mi sada idemo dole, naniže, ka Grčkoj. Čim lađa zaokrene gore ka Solunu onda nastaje uzbrdo, i onda već teže plovi. Je l’ tako, pobratime? Mi se prigušeno smejemo i okrećemo glavu. — Eh, jedva jednom pronađoše žrtvu! — veli smejući se Dragiša.

306

Dan je sparan, a sunce kao da pali. Onaj dosadni odblesak sunčev odvraća nam od pogleda čitavu jednu stranu pučine. Hladovita mesta su posednuta, a u kabinama je zapara. Ljudima je skrenuta pažnja da štede vodu, ali mi smo po ceo dan žedni. Vojnici neprestano promiču sa čuturicama. Ručak i večera deli se tačno u određeno vreme. Obično po večeri silazimo u kabine. Naša je kabina duboko u utrobi broda, i čujemo jasno svaki udar mašine. Dok ne zaspimo hladimo se pomoću naših pojaseva. Sutradan nam rekoše da sada nailazimo u Solunski zaliv. Opasnosti više nema. Mornari prikupljaju već pojaseve za spasavanje. Jedna pešačka muzika poče da svira. Svi smo bili na krovu... u daljini vidimo veliki broj lađa i kroz dim od ratnih brodova naziremo varoš. Naiđosmo na ogroman niz limenih buradi, ispod kojih je visila mreža, koja treba da spreči prilaz sumarenima u pristanište. Jedna šalupa razvrati izvestan broj, i mi prođosmo kao kroz kapiju. Za nama se mreža opet zatvori. Sada smo tek sigurni, i ljudi odahnuše. Nalazili smo se pred Solunom. U daljini, pred nama, naziru se kroz plavkastu izmaglicu dana Moglenske planine. Tamo daleko... Tamo je zemlja naša, život naš...

307

KAPIJA SLOBODE

308

SOLUN Sunce je pritislo svojim vrelim dahom, a siva usparina izmešana sa prašinom ispunila vazduh. Huka automobilskih motora i jeka sirena slivali se u jednostavan ustreptali šum i zamah velikog ratnog pristaništa. Ogromne parne dizalice, kao kakva šuma kiparisa, škripale, pomerale se, spuštale i dizale se, izvlačeći iz utrobe brodova sanduke sa municijom, topove, kare, konje i raznovrsnu drugu ubojnu spremu. Stotinama teških automobila čekalo je na obali i razvlačilo materijal na sve strane... Solunsko pristanište podsećalo je na ogromnu čeljust, koja nezajažljivo guta predmete ubacivane iz svih krajeva sveta. Videle se i barake, čitave naseobine drvenih kuća, a zidale se i nove zgrade, kao da se tu pripremalo neko boravilište za večita vremena. Ljudi različitih uzrasta i čudnih izraza, svi preplanuli, unezvereni i užurbani, promicali su u raznim pravcima i dovikivali na mnogo jezika. Bili su tu mali Anamiti, sa okruglim šeširima i sitnim podrugljivim očima. Visoki Englezi sa kolonijalnim kaskama na glavi i večitom lulom. Zdepasti, ali okretni, Francuzi, raspoloženi uvek za prepirku i pesmu. Snažni Indusi, sa čalmom oko glave. Škotlanđani, u šarenim i kratkim suknjicama. Senegalci sa licem crnim kao noć. Neke kolonijalne trupe sa širokim čakširama, a još uz njih i razne protuve grčke, koje, zadivljene i zabezeknute, posmatraju zemaljsku silu. Bilo je čak i zarobljenih Bugara i Nemaca. Evo sada i nas Srba!... Kao da je ovde zborno mesto nacija, pa su svi zapeli ubrzanim tempom da izgrade novi svet. Takav je bio Solun aprila meseca hiljadu devetsto šesnaeste godine. Lađe su prilazile sa svih strana da nas prihvate. Kako smo stupili na obalu, zapahnuo nas topal talas. Francuzi nas očekivali i po grupama vodili u kupatilo, koje odjednom može da primi dve stotine vojnika. Na drumu, posle kupanja, obrazovala se dugačka kolona. Okolo nas su kovitlali oblaci prašine, a sunce je žarilo u teme. Nigde drveta, nigde zaklona. Išli smo ulicama Soluna gledajući zadivljeno u vile sa spuštenim kapcima, koje su skrivale pritajeni hlad. Tramvaji su zastajali. Grci nas posmatrali radoznalo, i pomalo čudeći se, kao da ne veruju da smo mi ona ista vojska čiji su izgladneli i podrpani delovi došli u Solun pre nekoliko meseci. Vojnici su maršovali u koloni dvojnih redova i oštar udar potkovanih cokula odjekivao je složno. Tek izvan varoši pošli smo „voljnim“ korakom. Vazduh se pritajio. Iz zemlje drhće treptava jara. Na ljudima puna ratna sprema, i sa njih kaplju graške znoja. Mnoge od njih žulje cokule, te naramkuju... Nekad smo zavideli Nemcima na njihovoj spremi, dok su naši išli u iscepanim opancima i bosi. A sada imaju sve to, i još više. Ali na ovoj vrućini prilepio im se ranac za leđa, kao zažarena crepulja. Od zamora i nesnosne toplote svima se

309

lice nekako oteglo, a oči postale izbečene, kao u riba izbačenih na vreo pesak. Pešaci već lakše idu. Ali artiljerci nabadaju zemlju, kao da gaze po blatu. Dugo smo maršovali. Tek pred veče stigosmo u jedno malo selo, pokriveno debelim slojem prašine. Sa leve strane puta izdizala se blaga, široka padina i pukovi su okretali na tu stranu. Nađosmo i mi svoje mesto. I do mraka ljudi podigoše šatore. Opet je počeo logorski život, ali pod vrelim zracima sunca. Kako se ono pojavi iza brega, zatreperi jara, a oblaci prašine iza teških automobila razastiru se na sve strane. Komandanti su izmišljali kojekakve poslove u bivaku. Ali badava, bilo je sve to dosadno. Vojnici nikako nisu mogli da shvate zašto ih sada teramo da previjaju telo napred i nazad. Kapetan Dušan bunio se jednoga dana: — Molim te, ostavi... Onaj moj Milisav celoga rata dizao lafet od dvesta kila, pa sad treba da mlatra rukama. — Kipislcauf!... Sad smo gimnastičko društvo — veli Luka. Potporučnik Toplica, koji je sad prvi put došao u naš puk, naže se prema Dragiši i tiho zapita: — Reci mi, molim te, šta mu to znači ono „Kipi-sclauf“? Dragiša se nasmeja. — Jedva smo i mi doznali. Dok smo bili još u Srbiji, zarobe pešaci jednoga dana nekoliko Nemaca. Dovedu ih u našu blizinu. Među Nemce umeša se i njegov posilni Isajlo, koji po temperamentu liči mnogo na svoga gazdu. Isajlo, ili kako ga Luka zove iz milošte: Isak, Isa, zabio šajkaču na potiljak, a ruke stavio na leđa, zinuo i važno klima glavom, kao da razume ono što mu Nemci govore. Kada su zarobljenike odveli, pitamo ga u šali, o čemu su razgovarali. A Isak važno odgovori: „Kažu kipislcauf“. Niko od nas nije umeo da rastumači tu reč, te počesmo da mu se smejemo, i da ga diramo. Luka naročito. Otada kad god Isak nešto pogreši, Luka mu dobaci: E, moj kipislcauf“. Ili: dede ti, „kipislcauf“, dok mu to nije prešlo u naviku, i postalo uzrečica. U podne je žega neizdržljiva. — Iz mene ne izlazi više ni znoj — žali se potporučnik Vojin. — Dođe mi da zinem, pa da dahćem kao pas. — More, vrućinu ću još i da podnesem... Ali, čini mi se poludeću od ovih muva — veli Luka, mašući neprestano rukama oko lica. Ne čujemo vesti ni s koje strane. Novine ne primamo. Komordžije se u novoj sredini nisu još snašle. Temperatura u hladu iznosi 45° Celzijusovih. Okolo nas kao da je sve sprženo. Svemu se ovome nismo nadali, i zažalismo za onim maslinama na Krfu. Izležavamo se besposleni, kao gušteri na suncu. Usled nedostatka važnijih vesti, preuveličavamo sitne događaje iz bivaka, da bismo bar nečim zabavili svoj duh.

310

Jedno prepodne sedimo ispod šatora, na kojem smo zadigli krila sa strane, kad Luki priđe jedan od posilnih i predade mu parče hartije. Nagosmo se da vidimo. Nečitkim rukopisom pisalo je: Gospodin poručnik Molim ve ki Boga, da me smenite od posilnu službu i uputite gde god bilo samo da nisam više posilni. Isajlo Aranđelović redov artiljerac Nasmejasmo se grohotom. Luka, čisto zbunjen, okrete hartiju na drugu stranu. — Slušaj, pobratime — veli šeretski Dušan ja mislim, to je prvi slučaj otkad vojska na svetu postoji, da jedan posilni podnosi pismenu ostavku svome oficiru. — Ah, oca mu njegovog! — promrmlja Luka. Onda viknu: — Gde je on? Iz šatora pomoli se Isajlo. Luka zatrese onom hartijom i pogleda strogo Isajla, kao da ga pita: šta je ovo. Isajlo je očekivao pitanje i pripravan odgovori: — Gospodine poručniče, molim vas da me smenite i uputite gde bilo. — A što, rode moj? — pita jetko Luka. — Bogami, gospodin poručnik. Iskočiše mi oči na ovoj žeravici kuvajući kavu po ceo dan. — A... to li je. E, kad je tako, Iso, reponjo iz Lapova, onda idi da mi skuvaš još jednu kavu. Ali dobro da je ukuvaš, inače ćeš nanovo. Po bivaku se proneo glas o pismenoj ostavci posilnoga poručnika Luke. I svi sad dolaze da dirnu Luku. A on naručuje kave, da bi tako kaznio svoga posilnog. Ali sledećeg jutra, Isajla nestalo iz bivaka. Traže ga na sve strane. Njega nigde nema. Po podne, neki vojnici, vraćajući se iz Soluna, rekoše da su videli Isajla u varoši gde sedi pred jednom gostionicom, zavaljen na stolici, i pije kavu. Da bi izbegao zadirkivanje, Luka otišao u trupnu komoru. Pronašli su ga i tamo. — A ti, pobratime, došao si ovde na „majalos“? — pita ga Dušan. — Kipislcauf! — odgovara mrzovoljno Luka. — Šteta!... A mi pošli kod tebe na kavu. — Zbog velike vrućine prestao je da pije kavu — dobaci Živadin. Tek pred veče ugledasmo Isajla, gde se vraća iz varoši, sav znojav i prašnjav. Kad ga ugleda, Luka kao udaren električnom strujom, podskoči. — Ovam’! — manu mu prstom. Isajlo priđe pognute glave i natmuren. — Gospodin posilni bio je u varoši? — Jesam, gospodine poručniče. — A jesi li imao dozvolu? — Nisam...

311

— A jesi li pitao koga? — i Luka mu se približi. — Gospodine poručniče, pitao sam svoju stražnjicu... — Šta kažeš? — grmnu Luka. — Pitao sam stražnjicu da li može da izdrži dvajest pet batina. Ona mi kazala da može. I ja odo... Šamar puče preko njegovog lica, da se Isajlo zanese. — A sad marš tamo, pa mi skuvaj kavu. Vraća se malo posle Isajlo sa šoljicom, koju stavi na stočić pred Lukom. — Nja... Hoće čovek u Solun... Ženske... — Ne pada mi to na pamet, očiju mi. Nego, gospodin poručnik, kako dođosmo ovde, i vido one planine, e, nešto me steže ovdenak — on pokaza na grudi i gotovo se zagrcnu. Luka ga pogleda ispitivački i ublaženim tonom zapita: — A šta si video u Solunu? — Video sam... video, na stanici, naše mašine, i vagone, gde piše: „Srpska državna železnica“ — i iz očiju mu potekoše suze. I Luki se oči ovlažiše. On šmrknu i brzo zapali cigaretu. — A-ha... Ovaj... drugi put nemoj tako da radiš — savetuje ga blago. — Zašto kao nesrećnik neki ideš bez para? Pitaj... Daću ti novac, pa da kreneš kao čovek. Hajd’ sad, idi!... HILI Solun je prilično daleko, te nam je već dosadno u bivaku. Jednoga dana uneše malo svežine u naš monotoni život Engleskinje iz jedne kanadske bolnice, koje su navratile da posete naš puk. Od nas niko nije govorio engleski, a Englezi su natucali nešto malo francuski. Poručnik Protić se smeška i veli: — Oni se izražavaju francuski kao čovek koji je ranjen u glavu, pa se posle toliko vremena priseća i postavlja nakaradne pojmove. Potporučnik Dragiša dodaje: — Francuski jezik je melodičan. Ako bismo hteli da nekako i materijalno izložimo, francuski je kao lepo ukrašena torta. Ali kad Englez počne da govori francuski, e to je kao kad bi neko stao zabadati prste u onu tortu. — Jaoj, makar i to. Pogledaj, molim te, onu plavušu! — drhti potporučnik Živadin. — Ne dajte mi, braćo, da priđem uz nju... Zaboraviću se. I naših dvadeset i nekoliko godina, siroVih i uzdržljivih, pratilo je čežnjivo svaki pokret mlade Engleskinje. — Dže herez! — objašnjava ona — pars k dž si.. dž... si — i ona pokazuje prstom u zemlju, hoteći da kaže, kako je srećna što je ovde, među nama.

312

Vidi joj zube, vidi zube! — veli Živadin. — Bre, Dragiša, ništa ne znaš. Ona me podseća na san letnje noći, pa makar zabadala prste u onu tvoju tortu. Ona nas gleda upitno, jer vidi kako se mi diskretno smeškamo. Dragiša joj objašnjava, da bi nas izvukao. — Monѕіeur dіt, ѕ’іl était malade, іl ѕeraіt heureux d’êtge ѕoіgné par vouѕ. — O No... no... malade — i ona odrečno maše rukom. — Gran... grand... bun ѕapté. Živadin se pravi usiljeno ozbiljan, pa veli: — Šta ti mene praviš bolesnim. Vidiš, ženska želi da sam zdrav. — Onda poče on da natuca francuski: — Je ѕuіѕ en bonne ѕanté et... et... „feѕt“. — O jes, o jes... Posilni na velikim poslužavnicima prinose rashlađeno vino. Kucamo se čašama. — A la votre ѕapté! — zape Živadin i nakrenu čašu. Engleskinja ispi do pola čaše. Potporučnik Toplica zacenuo se od smeha na Živadinovo znanje francuskog jezika. — Ala se „ritaš“ francuski! — dobacuje mu Toplica. — Excuѕez — poče Dragiša. — Comment vouѕ appelez vouѕ? — O jes — i ona izgovori nešto, da smo mi razumeli „Hili“. — Hili! — ponavlja Živadin kao u zanosu. — Trepni malo i ujedi se za usnicu — dira ga Toplica — neka to vidi ženska. — Bojim se da ne budeš ljubomoran... — More, ljudi budite ozbiljni! — nervira se Dragiša. — Šta ona zna o čemu mi govorimo! — odgovara ozbiljno Toplica. Ona samo vidi da je Živadinu odebljao jezik. Naiđe baš tada potpukovnik Petar, donese kolača u tanjiru i stavi ih pred Engleskinju. — Mercі, mercі — zahvaljuje ona. — Quand leѕ meѕѕіeurѕ ne ѕe ѕoucіent paѕ de vouѕ — dira nas potpukovnik Petar. — O jes, o jes! — odgovara Hili, ne razumevajući očigledno smisao njegovih reči. — Pazite, dživdžani, nemojte se brukati! — dobaci nam potpukovnik Petar i ode. Ih, ništa od tebe! obrati se Toplica Živadinu. — Trepćeš kao svraka, a ne umeš da uslužiš damu, nego mora komandant da dođe. — Kolači su bili iza mojih leđa, te ih nisam video. A gde ti bleneš? — odgovara sasvim ozbiljNo Živadin. Muzika zasvira jedno kolo. Među naše umešali se Englezi i Engleskinje. — S’іl vouѕ plaіt? — klanja se Živadin pred Hili. Dragiša uhvati drugu ruku Engleskinje.

313

— Drž’ desno! — dobacuje Toplica. Ali u igri Engleskinja ide na jednu stranu, a Živadin na drugu. Toplica govori da bi Živadin čuo: — Ama ženska lepo igra nego on pijan i kvari. Živadin se u igri zanese i uzviknu: — Primi! — i namerno zgazi Toplicu na nogu. — Ah, stoko, platićeš mi za ovo. Posle igre Živadin priča kako Engleskinja ima meku i toplu ruku. Moli Dragišu da joj na neki način dostavi, koliko mu se ona dopada. Bre, što si čudan!... Zar ne vidiš koliko je i on užagrio očima kao mačor — veli Toplica Živadinu. — Nije valjda lud. Nego ti si pijan, te ne vidiš. Da bi izbegao ovaj neugodan razgovor, Dragiša se obrati Engleskinji: — Eѕt se qu’іl u a longtempѕ, que vouѕ êtez іcі? — Oh, yeѕ... troiѕ... moen... Englezi se neki napili, i počeli svoju pesmu: Its e long vej tu Tipereri... I muzika zasvira. Luka stao iza bubnja pa udara iz sve snage. Kapetan Bora diriguje. Kapetan Vojko se zacrveneo u licu, smeje se glasno i ispija naiskap sa jednim Englezom. A major Panta okupio oko sebe četiri starije Engleskinje i nešto im objašnjava. Kosta „Turčin“ već pijan, ali je još toliko svestan da su tu komandanti i klati se sam u jednom uglu. Onda pukovski sveštenik i novi veterinar puka zapevaše. Ta zar je morala doć ta tužna nesrećna noć!... Major Panta prevodi Englezima, koji paze da ne propuste nijednu reč. Neki čak i beleže. Onda traže da se pesma još jednom ponovi. Kao da je pušten sa neke opruge, zalete se Kosta i razdra se iz sveg glasa: Tamo, tamo daleko... Komandant ga samo strogo pogleda i kao da ga preseče. Kosta najednom umuknu. Toplica se smeje i veli: — E ne da mu se. A on htede malo oduške! — pa se obrati Kosti: — Druže, hodi ovamo! — Ama šta će ti, zar ne vidiš da je pijan! — ljuti se Dragiša. — Njihovi su pijani još više... Kosta prilazi polako, natmuren. Hili ga sa interesovanjem posmatra i smeje se, pokazujući svoje bele zube. — Predstavi se, predstavi — tera ga Toplica. — Ne gutam... ja... ovaj. Jok! — i Kosta zabaci kapu na teme, zavali glavu, zažmire, a rukama se odupre o sto. Onda zapeva promuklim glasom, ali tiho, da ga ne čuje komandant.

314

Mila majko podigni me malko... Zaćuta za trenutak, i opusti glavu. Zatim najednom diže ruke uvis i poče iz sveg glasa: Da ja vidim Jovine svatove... — A do vraga! — lupi se Dragiša po potiljku. — Jesam li ti kazao? — obrati se Toplici. — To mu je sve što ima od života. Pusti ga! — Tgèѕ žantil — dodaje Hili i netremice posmatra Kostu. Ali Kosta zaćuta i zagleda se negde kroz granje. Zatim se diže i teturajući se iziđe iz venjaka. Onda pođe pozadi i tek tada ugledasmo i mi jednog Engleza gde povraća. — Oh, mister Džim! — uzviknu Hili i poče glasno da se smeje i pljeska rukama. Taj mister Džim nije nas zanimao toliko koliko mladalačko ushićenje sočne Engleskinje. Živadin je pratio svaki pokret njen i zanesen njenom lepotom kao magnetom privučen, približi joj se. Opet se umeša Dragiša. — Sі vouѕ voulіez voіr notre bіvouac? Tgéѕ... tgéѕ... — govorila je kroza stisnute zube mučeći se da pogodi reč „rado“. Diže se, pa i ne gledajući Živadina pođe sa Dragišom. — Ovaj baš revnosno izigrava našu savest! — ljutnu se Toplica. — Posilni! — viknu Živadin. — Daj vino. Toplica ga kao teši, i pomalo podbada: — E, nije vajde, imaš ukusa... Živadin popi naiskap čašu. Njegove plave OČI su gotovo pobelele a lice se o pustilo. Gleda škiljavim očima za Engleskinjom i veli: — E sunce joj njeno, kao da su je dva boga pravili, a treći nadžiravao! — i lupi pesnicom o sto. Pred veče su stigli automobili da vrate Engleze. Pijane smo uneli u jedan auto. Muzika je treštala. Dugo su nam Engleskinje mahale rukama. Ostadosmo opet sami na onoj prljuši. Luka se okrete svome posilnome: — Iso, skuvaj mi jednu gorču kavu! SAD SMO OPET VOJSKA Naše šale prekratilo je naređenje da se svi moramo pelcovati nekim serumom, koji štiti od raznih bolesti. Došli lekari. Puk postrojen i onda smo prilazili redom. Lekari su zabadali dosta duboko iglu u levu mišicu. Reakcija se odmah osećala. Na mestu uboda javljao

315

se crven krug. Bolovi su postajali sve jači. Ruka ljudi bivala je sva drvena i kao da je paralizovana, nisu se mogli njom služiti. U toku noći kod mnogih je skočila i temperatura. Neki su dobili i nesvesticu. Sutradan bilo je najteže. Sunce pripeklo. U nekih se temperatura popela do 40 stepeni. Ima ih koji jauču naglas i iz šatora se razlegalo: „Jaoj, doktore, gde si da te sad vidim!“ Trećeg dana osetili smo se bolje. Lekar je došao da nas obiđe. — Doktore, bilo je sad i nikad više! Ako vas vidim još koji put sa iglom, vadim revolver — kaže Kosta „Turčin“. — Malo nam je žeravice spolja, nego još i vi dođoste da potpaljujete vatru iznutra! — dobacuje Vojin. Oni koji se vraćaju iz Soluna govore da pristižu topovi i konji za našu artiljeriju. Iako će nam sve to zadati više posla, ipak bismo želeli da se jednoga dana osetimo kao prava vojska. Istina, naša skorašnja prošlost je toliko bolna i mučna da nam više i ne pada na pamet da ćemo pod borbom ulaziti u svoju zemlju. Za vojnike bi ti topovi bili više kao neke igračke, koje treba da ih podsete na nekadašnje dane slave i tuge. A konji su bili potrebni da odmene vojnike u nošenju tereta, a nama oficirima kao razonoda, da ne idemo peške. Iznenadili smo se jednoga dana kada stiže naređenje iz puka. U rubrici pod „zanimanjem“ pisalo je: „Obuka na topovima — teorno i praktično.“ — Je li, Veljo? — pita kapetan Vojko komandira šeste baterije. — Hoćeš li ti sutra da pozajmiš onu tvoju saku, da nam „izigrava“ top? — I ja sam se čudio. Ali pitao sam dole u puku, i oni mi rekoše da će sutra doći jedna francuska poljska baterija. Rano izjutra u naš bivak uđe ta baterija. Koni snažni, veliki. Topovi novi, sjajni. Vojnici se okupili i posmatraju. Kao da svaki gleda sebe na mestu nekog vozara ili poslužioca. — Hajde, šta se kupite! — naređuje dežurni oficir. — Gospodine poručniče, dosta su i nas posmatrali, pa da vidimo i mi malo druge. Obuka je počela po baterijama, na novom francuskom topu model 1912. Vojnici su odmah shvatili sklop i funkciju novoga topa. Pola časa docnije, oni su brzo radili mehanizmom njegovim i nišanskim spravama kao da su pored tih oruđa bili od početka rata. Obično posle časa ostajali su sami kod topova, sa kojih su skidali pojedine delove, opet ih nameštali, rasklapali zatvarač, onda ga ponovo sklapali. Uvideli su odmah razliku između novog i onog starog topa. Francuski oficir, koji je trebalo da bude kao neki instruktor našim vojnicima, ne može da se načudi kako to oni brzo razumeju, kad su inače seljaci. Pošto naši objašnjavaju na srpskom, a on naš jezik ne razume, njemu se sve čini da ta

316

objašnjenja nisu dovoljno stručna, kad ih i prosti redovi kao od šale shvataju. Prišao je potpukovniku Petru i zamolio ga da na jednom topu rade francuski, a na drugom naši vojnici. On će komandovati na francuskom a jedan od naših oficira prevodiće njegovu komandu na srpski, za naše vojnike. — Pazite, da nas ne obrukate! — savetuje svoje vojnike kapetan Vojko. Vojnicima je pokazana nišanska tačka. Onda je naznačen cilj. Posle dobivenih ostalih elemenata, oba topa, kao pod konac, bila su upravljena u pravcu cilja. Izmenjeno je još nekoliko komandi. Naši ni za sekund nisu izostali iza Francuza. — To je interesantno! — veli francuski oficir. — Nisam znao da vaš narod ima toliko smisla za tako preciznu tehniku. A to je znak njegove visoke, prirodne inteligencije. Posle topovske obuke skidamo bluze, jer je nemogućno više izdržati. Naša tela su uvek vlažna. Jednoga dana htedosmo da izgorimo. Od vatre na kojoj se kuvao ručak, potpali se suva trava i buknu kao barut. Vojnici su morali da kopaju rovove, da bi ogradili vatru, ili da gaze čizmama, ne bi li je ugasili. Na svima stranama videle su se crne mrlje od izgorele trave. Sa zalaskom sunca toplota nešto malo popušta. Ali sa spuštanjem noći, nastaju nove nevolje. Rojevi nekih sitnih jedva vidljivih komaraca naleću na nas, te su nam i lice i ruke pokriveni crvenim pegama, kao da bolujemo od boginja. Jednoga dana juna meseca stiže naređenje da se upute vojnici za prijem stoke. Bivak je najednom oživeo. Stigli su već i automobili, kojima se prevlači hrana. Komandiri izdvajaju vozare koji zatežu debeo konopac — „poljsku konjušnicu“, gde će privezati konje. Rano izjutra kretosmo. Dođosmo u blizinu Soluna na jedno ogromno polje koje se crnelo od množine konja, kao na nekom predratnom vašaru. Dočekali nas Francuzi. Po nekim spiskovima pronađoše naš puk, gde je zabeleženo brojno stanje stoke za svaki štab, za svaku bateriju. Konji su već bili izdvojeni, a sada su ih samo odbrojavali, vojnici odmah odvezivali i izvodili na put. Sve po kratkom postupku. — Treba li šta da potpišemo? — pitamo Francuza. — Ništa, vaša država potpisala je „blanko“ unapred. Na drumu se otegla dugačka kolona. Krenuli smo odmah u bivak. Vojnici već pojahali gole konje. Veli mi Luka: — Pazi, ala se ućustečili, kao da je svaki od njih Napoleon! — Vala, gospodine poručniče, ne žalim da timarim, samo da ne idem peške — kaže jedan vozar. Vojnici iz okolnih logora istrčavaju na put da vide. I oni se raduju. Svi su kao preporođeni.

317

U bivaku prilaze poslužioci i tapšu konje. Ne osećaju se više potišteni, jer uviđaju da mi sada postajemo organizovani, i da ima nekog ko se stara i o nama. — Eh, da hoće još samo ovako da „ni prezentiraju zemlju“ — kaže jedan poslužilac. Začu se opet onaj stari uzvik: — Primi!... Kod konja! — Ama oni samo „vrancuski“ govore! — dobacuju poslužioci. Na drugom kraju njaču mazge brdskog puka. Vojnici ih sa izvesnim nepoverenjem gledaju, jer sada prvi put upravljaju njima. Sve im se čini da su uniženi, jer one mnogo podsećaju na magarce. I zato brđani ljubomorno pogledaju na poljski divizion, gde ržu konji. Zagledaju mazge i razgovaraju: — Pazi, slavu joj njenu, pravi „kinez“. — Ali otkuda im ’voliki magarci! — A kažu nosi ka mečka. — Vidi molim te, odostrag kao konj, a odnapred kao magarac!... Mazgovoci nikako da se pomire sa svojom novom ulogom. Pogledaju mrko mazge, a ako neka digne glavu i počne da njače, mazgovodac je lupi pesnicom po njušci, i psovka mu iz srca izleti. Automobilom su dovezli jahaći i zaprežni pribor. Posle nekoliko dana naređeno je da se upute zaprege za prijem topova. I zatakaraše nanovo topovi i kare. Poslužioci su razgledali mehanizam topova i nišanskih sprava, znalački i stručno. — Sad smo opet vojska! — govorio je ponosno jedan poslužilac. Polje je oživelo od rada. Na jednoj strani se izvodila obuka jahanja, na drugoj mazgovoci brdskog puka manevrovali, posluga radila na topovima... Kola odlazila i vraćala se natovarena hranom. Sva ona rasplinuta osećanja, koja su dosad ljude činila ravnodušnim kao da su kanalisana ovim oštrim komandama. Vojnici su postali okretniji, hitriji. Govori se već i o frontu. Nagađa se dan polaska. Ali niko nema jasnu predstavu o budućim položajima, niti ima kakvu ideju o predstojećim događajima. Želja za kućom je snažna. Ali svaki radije zamišlja miran povratak, te su zato ljudi radosni kada se kaže da ćemo uskoro krenuti. Iz dana u dan osećamo kako se bliži odsutan čas. — Ovi se baš ne šale! — šapnu mi Vojin, kada smo išli da posmatramo gađanje jedne rovovske baterije. Mali, neugledni, sa kratkom cevi, koja se puni s prednje strane, ti su topovi pre ličili na nekakve prangije. Neki su se oficiri počeli šaliti na njihov račun. Ali kad su zavukli čep od bombe u cev i top potpalili, ogromna bomba izlete, izvi se u visinu i, njihajući se polete prvo brzo pa onda sve sporije, dok se ne

318

izokrenu i vratolomnom brzinom krete naniže. Strahovita eksplozija se prolomi. Crni oblak dima pokulja, klupčajući se, a potom se razvuče u tamnu, neprozirnu crnu masu, koja obavi ceo jedan breg. Posmatrali smo zanemeli. U našoj svesti pojavi se vizija bojišta, mrtvih, ranjenih. I jedna misao, koja je dotle podsvesno tinjala, pod uticajem ovoga pucnja izlete sa naših usana kao krik: zar opet!... POKRET Bilo je to jula meseca, hiljadu devetsto šesnaeste godine, kada je stigla zapovest za pokret. Naređeno je da krenemo u četiri časa posle podne, da bi se izbegla velika toplota koja je prosto pržila. Vojnici su već dizali šatore, slamu su palili. Ordonansi su jurili na sve strane. Sa lica umornih ljudi kapao je znoj. A na vojnicima puna ratna sprema. Odnekud navalili i rojevi muva... Vozari privodili zaprege. Osedlani konji čekali. U susednom logoru pešadijska truba zasvira „zbor“. Guste kolone pešaka postrojavaju se. Negde njaču mazge i bruji žagor. Komandanti su pojahali. Razleže se komanda „mirno“. Ljudi zanemeše. Čuo se samo topot konja. Komandant se zaustavi prema sredini puka. Ukočena bronzana lica ljudi su odudarala prema sivim topovima. Šlemovi na glavama svetlucali. Komandant reče: — Vojnici!... Baš onda, kada je neprijatelj verovao da je uništena srpska vojska, rađa se nova, još snažnija i silnija armija... I neka kroz šume i dubrave odjekne naš poklič, i neka zadrhti carevina pod našim naletom... Vojnici!... Ne zaboravite da vas zovu deca vaša, da vapiju vaše žene i sestre, da vas preklinju za pomoć iznureni roditelji vaši... Mi krećemo na daleki put za svoju zemlju. I neka to bude put naše slave, koji će ukrasiti istoriju slavnim delima vašim... — Zdesna u topovsku kolonu. I poče da se odmotava dugačka povorka... Po nekoj čudnoj slučajnosti, krenuli smo isto ovako pre dve godine, jula meseca. Gledajući marševski poredak, čija će slika sigurno ostati nezaboravna, pred našim su se očima ređali događaji iz nedavne prošlosti. Opet je počinjala stara istorija sa novim početkom. Dugi marševi, spavanje na konju, u blatu, na kiši i snegu, često nespavanje po nekoliko dana. Glad, žeđ, zima, opasnosti borbe, grmljavina topova. Sve se to već jednom zbilo u punoj strahoti, i ostavilo neizgladivu i tešku uspomenu.

319

Na vojnicima se opaža uzdržanost. Umesto da se raduju što se približuju svojoj zemlji, bili su nemi i hladni. Ratno iskustvo ih je tome naučilo. Oni su na sebi osetili prevrtljivost ratne sreće. Znaju dobro kako u ratu vrlo lako i brzo sve propada, čak i onda kada se najbolje zamislilo, kada se najbolje spremilo. Zato se sada ne čuje ni pesma, ni šala. Ali na licima njihovim ne vidi se ni trag od kakvog straha. Idu stegnuta srca, pribrani. Pred veče smo stigli u Solun. Bila je nedelja. Negde napred zakrčen put, te zastadosmo nasred glavne ulice. Poslovni svet je promicao i ne gledajući nas. Besposličari su zijali tupo u konje i topove. Mladi parovi su veselo ćeretali. Svaki po svom poslu. Mi u smrt, oni na veselje. Potporučnik Dragiša ljuti se na Grke, i veli: — Ama biti Grk, to već nije nacija, nego unosna pro-fesija. Teška prašina obavila zemlju, kao da smo u nekoj pušnici. Od nekoje strane dopire miris pečenih semenki. Pred Belom kulom svira muzika i sve živo ispija pivo. Saobraćaj zakrčen i publika nas s negodovanjem posmatra što smo za prečili put. Zastadosmo opet, i sad baš pred glavnim hotelom. Sijalice su upaljene i naša teška ratna sprema čini suprotnost prema dekoltovanim haljinama dama i onim utegnutim grčkim oficirima, koji sede za stolovima. Sa stola se diže jedan engleski oficir i prinese mi čašu piva. — Camarade, pour bon voyage. Zahvalio sam se i srdačno se pozdravismo. Prišli su još neki naši oficiri na konjima i zvali momka da im prinese pivo. Ovaj moj Englez uze iz momkovih ruku tablu sa nekoliko punih čaša, i poče služiti sve redom. To su uradili i francuski oficiri, služeći pivom i vojnike. Ali negde napred odjeknu tutanj topova. Naskoro smo krenuli i mi, i zamakli u neke mračne ulice, odakle iziđosmo na otvoreno pole. Pokraj puta naziremo šatore i vojnike. Ali nisu naši. Zatim neke barake, magacine, bolnice... Iz jednog logora dopiru zvuci muzike. Još jedna svetiljka ukraj puta i onda zakoračismo u pusto i mračno polje. Prašina štipa za oči i lice. Nova sedla škripe pod nama. Jahalo je nas nekoliko oficira u grupi. Valjda što je noć pa ne vidimo okolinu, a i što nam je vreme dugo, te se pričaju uspomene iz Soluna. — More da vidite šta se meni desilo! — pričao je Kosta „Turčin“. — Baš sad, u prošlu nedelju, dođem ja u Solun. Pred Beas-kulom sretnem jednog mog poznanika, pešaka, i pitam ga, ima li šta „onako“... — Šta uvijaš, „onako“, „ovako“. Kaži: pitao si za ženske! — dira ga Živadin. — Nemoj da me prekidaš. Ja pričam verno kako sam razgovarao sa čovekom... Znaš, a on meni kaže: „Ama baš i ja to tražim.“ Vrlo dobro! I tako ti pođemo zajedno. Lutali smo dugo, dok jedva pronađosmo tu ulicu, za koju su mi rekli da se u njoj nalazi taj „pansion“. Na samom početku te ulice ispade pred nas jedan Grk:

320

„Monsije... bono... cisto!“ Aha... tu smo. Na pravom smo putu. On napred, mi za njim. Beše to neka kuća na spratu, sa navučenim kapcima, sva mračna. Ni u hodniku čak ne beše osvetljena. Kresnem električnu lampu i uspesmo se gore. Kroz zatvorena vrata čujem neki žagor. Grk zazvoni... Kad smo ulazili ugledah neke individue. Onaj mi pešak dobaci: „Budi oprezan!“ Ja se nasmejah. Ko nama šta može. Gorih razbojnika i apaša od nas nema. Mogu samo oni nas da se plaše, a ne mi njih. Bilo je tu Francuza, Engleza, crnaca, pa čak i jedan naš potporučnik pijan, a neka ženska mu sedi na krilu. Odmah nam priđoše dve... „Kapele“... „Groblje!“ „Kalisperos“ — reče jedna. „Tipota“ — veli onaj moj drug, pešak. — Avrio! — dobacih, ne bi li im stavio do znanja da idu. One su razumele. Pogledaše nas samo preko ramena i odoše. Baš dobro, pomislih. Obazreo sam se da vidim ima li još koja slobodna. Baš se tada pojavi iza provizornoga kelneraja jedna plavuša. Po mome ukusu. Nasmejah se na nju, i kresnuh joj okom. Neko je pozva, čini mi se, pre mene, ona htede da me mimoiđe, i u prolazu me čupnu za kosu. Ja je dohvatih za ruku: — Stani, ženska, gde si zapela! — rekoh joj. Ona hop, sede mi na koleno, i poče nešto da govori. — Na koji bre jezik govori? — pitao sam onoga pešaka. — More, gledaj si posla, vodi je u sobu, pa ćete se lako razumeti. Dao sam joj očima znak i digosmo se odmah. Kad, ona me dohvati za ruku i privede kasi. Setih se tada kako su mi pričali za jednoga staroga poručnika iz komore, da je od „tetkice“ na kasi tražio priznanicu. Kada su to pričali smejao sam se. Ali malo posle sam uvideo, da je to isto trebalo i ja da uradim. Platio sam i pođosmo. Uvede me u jednu sobu. Ja je odmah zagrlih. Ona otkopča jedno dugme na svojoj haljini... — Taj tvoj konj, Dragiša, nešto mnogo kaska — dobacuje Luka. — Uzbuđuje se, kad sluša ovakve priče. Kosta nastavi: — Smrče mi se pred očima. Dohvatio sam je i spustio na krevet. Ali ona se najednom trže, skoči i pokaza mi na čizme. Onda odrečno mahnu rukom, kao da je htela reći, kako sa čizmama ne mogu na čist krevet. Jest, bato, ali čizme treba skinuti!... A ja posilnoga ne mogu da vodim sa sobom. Ih, sunce mu, ko bi još i na to mislio! Sam da skinem ne mogu! Seo sam na krevet i opružio nogu, moleći je da mi pomogne. Ali ona poče da govori nešto, što ja nisam razumeo, ali uviđam da se ljuti. Ustao sam. U meni je nešto naviralo... Ona kao da opazi, jer poznaje dobro

321

ljude. Onda skoči hitro sa kreveta i dohvati haljinu. Ja za njom, ali ona istrča iz sobe. Ostao sam sâm, pa me, ljudi, spopade neki bes. Sav sam ceptao. Pogledah na krevet, a tada mi pade na pamet, da pokušam nekako sam da skinem čizme. Brzo legem, prebacim jednu nogu preko donjeg krevetskog krila, gde oduprem mamuzom, a drugom nogom pritisnem o vrhove. Rukom obuhvatim ispod kolena i zapnem... Krevet poče da krcka. Noga se izvuče iz stopala čizme, još samo da je izvučem iz sare. Zapnem što Mogu jače i tada... Ah, bogamu, to neću zaboraviti. Nešto puče poda mnom. Donje krilo kreveta se preklopi i ceo krevet se sa treskom sruči na gomilu. A-uh!... Šta ću sad?... Neko otvori vrata i odmah ih zatvori. A moja se noga zaglavila u sari čizme, pa me uhvati grč, i ja, sedeći na ruševinama kreveta pokušavam da navučem čizmu. Uto ulete „tetkica“ i poče nešto da viče. Za njom uđoše još dva Grka, apaša, stisla usta i nakostrešili se. Ali, i meni je već bilo došlo do guše. Stavio sam brzo ruku u džep od bluze, gde napipah revolver. E, sad mi je lako. Jedan od one dvojice kao da opazi moju nameru, i stisnutih pesnica kao za boks, polete na mene. Nećeš, sinko majčin! Dočekao sam ga pripravan i slobodnom rukom udarih ga po licu. Onaj drugi ščepa me za gušu. Tada ja izvadih revolver i opalih u tavanicu. Jaoj, majko, kad puče!... Kad one ženske zavriskaše kad zaglaviše vrata... A ona dvojica odskočiše u stranu i kao po komandi digoše ruke uvis, I jedan, i drugi imali su pogled punjene ptice. — Napred! — viknem ja i pokažem im rukom na vrata. Oni uzmiču sve natraške i tako ih nateram u onaj bife, gde ugledah svoga druga pešaka. Francuzi zavikaše: „Bravo, Serbo, bravo!“ — i tapšu rukama. Ona dva apaša izgubiše se iza kelneraja... — I ništa? — pita Luka. — Izišao sam čist kao „Genofefa“... Ni kusnuo, ni liznuo... Na jednome zastanku, kada se malo sleže prašina, naleteli su na nas čitavi rojevi komaraca. Neko reče da se nalazimo u blizini delte Vardara, gde ima mnogo baruština. Povede se reč o malariji, i tada doznasmo da je oko devet stotina vojnika iz jednog pešačkog puka obolelo od ove bolesti. Svemu tome ipak nismo pridavali veliku važnost, jer smo verovali da se malarija lako i brzo preboli. Cele te noći maršovali smo, i tek sutradan, oko sedam časova, zastali smo na jednoj poljani. Mislili smo da ćemo sledeće noći krenuti dalje, te smo ceo taj dan prespavali. Ali iduće noći ostali smo na istom mestu. Komarci nam nisu dali oka sklopiti. Čitavo telo je bilo u plikovima.

322

U neko doba noći Luka se diže, obuče se, i glavu uvi maramom. Tek je tada zaspao. Obukao sam se i ja ali nisam mogao izdržati sa uvijenom glavom od vrućine. Lice i kosa bili su vlažni od znoja kao da sam glavu zavukao u vodu. Tek pred zoru smirio sam se. Ali malo sam spavao. Morali smo ustati, jer je bio naređen pokret. Pred podne stigli smo u Topčin, u jedno malo makedonsko selo, koje kao da je buktalo od treptave jare. MOGLENSKE PLANINE Cele noći išli smo po prašljivoj ravnici i tek pred zoru zaustavili su nas u nekim dudinjacima. Govorilo se da se nalazimo u blizini neprijatelja. Da li od zamora ili mučnog iščekivanja onoga što sada treba da nastane, ljudi su bili ćutljivi i zamišljeni. Izgledalo je kao da u svima nama tinja jedna ista misao: ostalo nas je malo. Da li ćemo i mi izneti čitave glave? Sa protivnikom se poznajemo. Teško će biti... Onako neinteligentan i žilav, nadahnut jarošću primitivaca, pre će ludo poginuti no što će uzmaknuti. A i naši će izginuti. I to na pragu svoje kuće. — Ah, na stranu uverenja da će na kraju sveopšti mir pobediti — razmišlja potporučnik Ljubiša — teško je ipak pri pomisli, da nas više neće biti... Mračno zvezdano nebo ćuti. Strahovita tišina lebdi nad zemljom. Sve nam se čini da i priroda uzmiče pred strašnim prizorom, koji će nastati sa osvitkom dana. Kada smo se ujutro probudili, pred našim očima izdizale su se ogromne planine, kao neki bedemi. Uzeli smo kartu i osmatrali. Pred nama je Subotsko polje. U početnom delu široko, a potom se sve više sužava i kao jezik uvlači u Moglenske planine. Zasađeno je dudinjacima, izbrazdano i razriveno vrletnim potocima, koji hučno jure sa onih planina, valjajući u dolinu stenje i kamenje. A zaseoci mestimično, ovde, onde, i naherene kuće vire tužno iz onih dudinjaka, kao kraste na bolesnoj koži. Ponegde ukraj puta izdiže se visoko drvo sa granama zasutim prašinom, a lišće se tromo opustilo. U daljini negde vidimo kako se beli krečna zemlja i blešti na vrelom suncu. Sve te trošne kuće i tužni, sparušeni dudinjaci, i cela ova razrivena dolina, sve skupa, podseća na dno neke razlupane šerpenje. A treptava jara podrhtava sa zemlje... Onda se naglo dižu planine i visinom svojom zaklanjaju nebo. Prepliću se, ukrštaju, nadvišavaju, kao izgužvana gomila, ispresecana ponorima i ambisima. Moglenske planine. Desno se izvija kupasti Kožuh, obrastao sitnim šibljem i retkom šumom, razriven jarugama i poprečnim uvalama. Levo od njega opružio se dugački,

323

pitomi Preslap, što stepeničasto narasta, a prema horizontu je ravan kao greda. Po nemu se zelene puste livade kao oaze, i ovde, onde, izdiže se po neko kitnjasto drvo. Napred se isprečio Kukuruz, grbav i čvornovat, obrastao trnjem i vinjagom, a nad njim se natkvesilo Golo Bilo, suvo, mršavo, puno trošnog stenja, što odilazi u dubodolinu kao kakva reka... Onde Vetrenik. Iskosio se, i svojim stenovitim bokovima odupro u okolne planine. A pri vrhu je ispresecan kao testera, ili se na njegovoj grbini oklembesile stene, kao slonove uši. Levi kraj Preslapa gubi se u vrletima i krševima. Na jednome mestu bliže prednjem kraju, iskočila gola stena, ispucala po površini kao hrastova kora, a na vrhu je šiljata kao zub razdirač u tigra, i nebo para. Po bokovima Vetrenika između šume od kestena nagučilo se stenje, čvornovato kao stisnuta pesnica, i kao da nekome preti... Kome?... Sigurno ljudima, koji su došli da poremete iskonsku tišinu. Još više levo je kočoperni Katunac, koji se iz ravnice naglo izvija i podseća na neki ogroman plast sena. Negde je pozadi Grivica... Samo jedna duboka jaruga, pa se naporedo penje Požarska Kosa, kriva kao leđa u jednogrbe kamile. U jednome kutu ove kose, među stenama i krševima nazire se selo Gornji Požar. Ceo ovaj masiv ukršta se, zbija, uvale poniru. Onda levo izbija Kotka. A nad svima ovim planinama, tamo u daljini, ogroman planinski masiv Dobro Polje, obavijen oblacima, koji se lagano dižu i spuštaju. Pred ovim prirodnim bedemom zaustavila se srpska vojska. Posle dve godine rata, teškog prelaza preko Albanije i mora, ogromnih muka i patnji, stajali su vojnici kao izgnanici pred vratima svoje zemlje... Tamo iza onih planina nalazilo se njihovo ognjište. Sve one misli, koje su usled teških i dugih napora bile zamrle, vaskrsavale su postepeno pred ovim plavim nebom koje je lebdelo nad njihovom domovinom. Negde na obroncima ovih planina nalazila se granica otadžbine. Uzalud gledaju vojnici. Želja im je da je vide samo. Jer one vrhove posmatraju i naši, sa one strane, i ljudi upečatljivo gledaju ne bi li se nekako preko onih vrhova spojile njihove misli. Izviđači se vraćaju. Kažu da se Bugari nalaze u podnožju ovih planina. Prema njima su Francuzi. Ali puška se ne čuje. Kao da su oni među sobom uspostavili prećutno primirje. Tako se mesecima gledaju. Bugari neće da zloupotrebe neutralnost grčke teritorije, dok su Francuzi isuviše slabi za napad. A meštani snabdevaju namirnicama i jedne i druge, i mole boga da ovakvo stanje što duže potraje. Preko dana ostali smo skriveni među šumarcima. Sunce je sagorevalo. Čežnjivo smo posmatrali hladovite padine planina, gde su se sada Bugari odmarali. A oni nisu ni slutili šta ih čeka. Osmatramo durbinima... Retko se ko video. Uočismo jednu putanjicu i, prateći njeno vijuganje, ugledasmo i jednu grupu vojnika. Silazili su lagano i

324

bezbrižno. Odozdo su išli neki konjanici. Sreli su se. Svi su zastali... Onda opet pođoše, svaki na svoju stranu. Vidimo opet drugu grupu, gde promiče između drveća. Tu je i neka tamna pruga... sigurno je rov. Ali u njemu nikoga nema. Verovatno je neka prihvatnica. Blizu podnožja opažamo neko kretanje. Idu sasvim komotno. Možda je negde tu, u blizini njihovoj, glavni rov, ali mi ga ne vidimo zbog drveća. Bugarski vojnici poskidali bluze i košulje im se belasaju. Nešto malo više gore sakupilo se dosta njih i... kao da seku drvo. — Ah, da mi je da ih poškropim jednim šrapnelom, kô mačke bi se razbežali — veli poručnik Protić ne skidajući durbin sa očiju. — More nemoj oni nas da ugledaju odozgo! — zavrte glavom kapetan Velja. OSVETA U prvi sumrak počeli su vojnici da se pripremaju. U vazduhu se osećao šum pokreta od hiljade ljudi, razne stoke, od kretanja topova i kola. Pešački pukovi u koloni po četiri promicali su. Vojnici su ćutali, pune fišeklije kloparale. Na izvesnom odstojanju za njima krenule su brdske baterije i izgubile se u noći. Poslednje su pošle poljske baterije. Išlo se lagano i obazrivo. Onda se zastalo. Stajali smo dosta dugo. Kada smo krenuli, prošli smo kroz neki zaselak. Vidimo neke košare, trošne kuće, ali nigde živog stvora. Čak ni pas da lane. Prema zvezdanom nebu naziremo konture visokih planina i po svežem dahu osećamo njihovu blizinu. A negde pri vrhu svetluca vatra, čas slabije, pa jače. Iz naše pozadine čujemo glasove: „Čuvaj... drži desno“, te se sklonismo malo pokraj puta. Pored nas je projahao jedan viši komandant sa svojim štabom. Opet smo zastali. Vojnici posedali pored puta. Neko pripali cigaretu, te privikaše na njega da ugasi. Tako je naređeno. Ljudi su dosta zamoreni, a i sprema im je prilično teška. Čak i mazge se pritajile i opustile vratove. Čuje se samo, nekiput, kako lanac povodnika zazveči. — Bože, ako zanjaču... odaće nas kao one guske na Kapitolu! — kaže potpukovnik Petar. Najviše briga su nam zadavale te mazge. Cilj je ovog noćnog kretanja da se što više približimo Bugarima, nečujno, tiho. Mazgovocima je bilo rečeno da su pripravni, i čim mazga zine, da je toga časa ščepaju za njušku. U daljini krekeću žabe. Sa strane u travi zričak zriče. A noć topla i puna zvezda. Izgleda nam da kod nas zvezde ne svetle ovako jasno. Ili se to nama samo čini, što je noć bez iskre svetlosti na zemlji. Ne vidimo više ni one vatre na planini. Sigurno Bugari spavaju... A šta li će sutra biti?... Ne sutra. Ponoć je prošla... Gde li je pešadija? Njima je teško, mnogo teško, jer oni danas svojim grudima treba da pronađu neprijatelja. A biće mnogo mrtvih! Mnogi od njihgledaju ovo

325

zvezdano nebo i misle kako sada te iste zvezde posmatraju i njihove porodice. Neki od njih i ne slute da će sutra u ovo doba ležati pod zemljom. Pričaju da su mnogi uoči borbe predvideli svoju smrt. Pa su ipak jurišali... Baterije se već razilaze na razne strane, da bi još u toku noći posele položaje. Mi se zaustavismo na jednoj njivi, ispred neke žive ograde, i vojnici odmah počeše da kopaju zaklon. Radili su ćuteći. Tek što se nije pojavio dan. Premoreni već, dremali smo naslonjeni na izbačenu zemlju. Zanosio nas je njen sveži miris. Neko kresnu žižicu. Komandant je gledao u časovnik. Čuo sam kad reče: „Dva i po... još pola časa.“ Podigao sam se, ali mi glava klonu na grudi. Onda zapalih cigaretu. Ponudio sam i Luki. On uze cigaretu, prinese je ustima, zatim je odmače, pogleda mrzovoljno i vrati mi je... — Izvini, molim te. Pušio sam cele pretprošle noći, juče ceo dan, pa ovu celu noć. Sad osećam kako mi muskuli drhte i povraća mi se. Telefoniste su vezivale žice i neko od njih uporno je ponavljao: „Alo... alo... alo! Čuješ li me?... Alo, pa što se ne odazivaš?“ Noć je bledela. Zvezde iščezavaju gubeći se u dalekom tamnom svodu. Na istoku, iznad vrhova planinskih, pojavi se beličasta traka. Crne i nepomične planine postaše plavičaste, kao da su koprenom obavijene. Svetlilo poče naglo da osvaja. Namesto mnogobrojnih treptavih zvezda kao da se rasu plava nebesna pučina. Na istoku izbi purpurni oreol. Po lugovima se razleže cvrkut ptica, a kroz vazduh se širi dah zrele trave. Po vrhovima planinskim pojaviše se najednom ružičasti sunčevi zraci, a iz dubokih ponora i jaruga izbiše mlazevi magle. Puče negde puška... — Na život i na zdravlje! — reče Luka. Svi smo se podigli i gledali u pravcu odakle dopire pucanj. Nigde se nije video čovek... Opet dva pucnja jedan za drugim. — Izvidnice — reče neko. Drhtava jeza prožima lude. Nastade mučna tišina. Komandant spusti durbin niz vrat, podbočio se rukama, obuhvatio zubima donju usnu i napregnuto iščekuje. Čuje se glas: — Alo, šesta?... Je l’ me dobro čuješ? Pa nemô, bre, da dremaš!... Eto, komandujemo... Komandant pogleda strogo telefonistu: — Dosta sa tim razgovorima! Kao da odjeknu negde plotun, a odmah zatim nekoliko ubrzanih, pojedinačnih pucnjeva. Komandant pozva preko telefona komandire. Skrenuo im je pažnju da osmatraju desno od visokih jablanova, odakle dopiru pucnji. — Čim šta primetite, otvorite odmah vatru!

326

Durbinima pretresamo šumu. Kao da je pusta. A međutim, puške nanovo zapraštaše. Na vrhu Vetrenika, iza jedne stene, pojaviše se nekolicina i zastadoše. Kao da se Bugari čude otkuda ovaj prasak u dolini kada su oni već toliko vremena bili mirni i spokojni. — Sigurno su osmatrači artiljerijski — reče komandant. — Zapamtite pravac. Prasak topa odjeknu... drugi, treći, četvrti... Svi smo u naponu iščekivanja i osmatramo. — Eno! — viknu Luka. Pri samom podnožju ugledasmo beličaste dimove, prema tamnozelenoj pozadini. A nešto malo iznad tih oblačića od dimova, osmotrismo neprijateljske rovove, kao neku žućkastu prugu. — Javi komandiru da je podbacio! — naređuje komandant. Pucnji pušaka su sve češći... Tamo sigurno ginu. Otpoče dejstvo i jedna baterija desno od nas. A i u daljini, negde levo, čuje se topovska paljba. Baterije su gađale plotunima. U visini nad nama lepršale su ptice. Iz onih sela u podnožju planine vidimo meštane kako beže... Odjeknuše dva puščana plotuna jedan za drugim, a potom, najednom, osu se brza puščana paljba, bez predaha. Vazduh se ustalasa. Nad našim glavama nešto zaošinu i tresnu pozadi nas. Mi uvukosmo glave u ramena. Sunce kao da potamne. Naši se nervi rastržu između osmatranja i iščekivanja neprijateljskih granata. Odvikli smo se već. Čuje se... Ljudi uzimaju lagano dah, disanje nam zastade, granata zviznu iznad naših glava i mi odahnusmo. Postali smo unezvereni. U ravnici nigde zaklona, a onaj nas gleda u teme. Sa visine kao da se sruči olujina, ali sada je gađao negde levo. Sigurno traže bateriju. Nama je lakše. A napred mitraljez kao da para, i čuje se krkljanje pušaka. Iznad neprijateljskih rovova digla se prašina od praska pušaka, te se cela linija jasno ocrtavala. Naši su već podišli. Komandant pešadijskog puka traži da artiljerija otvori bržu vatru. Telefoni se povezali i čuje se strahovita larma. — Alo šesta, šesta... Gospodine kapetane, mitraljez nas tuče... Prva brdska povećaj za dvadeset pet!... Alo, alo!... Po tri razornom granatom... Druga poljska, popravnik... Gospodine kapetane, zrna padaju u bateriju... Podbacilo, povećaj mesni ugao!... Alo, alo, alo!... Žica sa osmatračnicom prekinuta... Levo, pet hiljaditih... Po tri, kosi!... Ranjen vodnik!... Razornom granatom!... Borba se razvija i njena žestina se povećava, iz časa u čas, jer su ljudi prišli na domet. I onda što brže, što žešće. A i neprijateljska artiljerija zasipa drugu poljsku, da se ona gotovo i ne vidi od dima i prašine. I levo, i desno od nas, počinje da vri. Ama na jedan mah, čim smo se ugledali. Pod vrelim zracima sunca, u ustreptaloj jari, vodila se strašna moglenska bitka. Šume su gorele, livade plamsale upaljene od razornih zrna i oblaci dima kovitlali su nad zažarenim razbojištem. Kroz dim i vatru jurišali su bataljoni,

327

pukovi, osvajajući stopu po stopu zemlje, natopljene ljudskom krvlju. Kao da je došao smak sveta. A planine visoke, izbrazdane jarugama. Ogromno stenje kao da je iz zemlje izraslo. A u međuprostorima gusta šuma. Trebalo je osvajati svaki kamen, svako drvo... I poslednje rezerve uvedene su u borbu. Neprijatelju danonoćno pristižu nova pojačanja. Borba je sve mučnija i upornija. Sa one strane fronta raznela se poražavajuća vest, srpska armija vaskrsla. Sa severnog fronta pristižu nemački pukovi... Ali tamo, iza onih vrhova je naša zemlja, nasilno oteta. Naša... Ljude je obuzeo fanatičan zanos da se dočepaju onih vrhova, odakle se vide plava brda njihove domovine. Sa tom željom ginuli su. Stotinama, svakoga dana. Sa grebena planinskih kuljali su Bugari kao bujica. Naše čete i bataljone prebacivali su s jednoga kraja na drugi, da bi se zaustavila njihova navala. Baterije su deljene i dejstvovale po vodovima. Pristizali su žurno francuski i engleski teški topovi. Planine su treštale od eksplozija, jurišnih usklika i jauka ranjenika. Išli smo uzbrdo lagano, a sigurno. Ali osvanuo je četvrti avgust. Toga dana zastao nam je dah u grudima od užasne strepnje. Izgledalo je da je i nama došao suđeni čas. Bugari su se rešili da nas sateraju u Solunski zaliv. Dan je bio vedar, sunčan. Od strane Katunca i Požarske Kose dopirala je ubrzana puščana i mitraljeska paljba. Preko telefona javljali su da Bugari vrše juriš sa ogromnim snagama... Komandant pešačkog puka sa Požarske Kose tražio je u pomoć hitno jednu brdsku bateriju. — Odakle da ti dam, kad su mi sve baterije uvedene u borbu? — govorio je potpukovnik Petar. Ali sa one strane žice nije upućivana ni molba, ni zapovest, već vapaj. — Situacija je očajna. Bugari su uzeli prvu liniju rovova. Branim se na poslednjoj. Ako i ovde popustim, Do Soluna se nećemo zaustaviti. — Uputiću ti odmah jedan vod. — Onda se okrete Luki: — Izdaj telefonsko naređenje da se krajnji vod sa levoga krila stavi na raspoloženje komandantu puka na Požarskoj Kosi. Ali da ide najhitnije. Komandant je zubima grizao brkove. Njegove guste, crne obrve bile su sastavljene. Gledao je zamišljeno preda se. Na Katuncu i Požarskoj Kosi krkljalo je. — Saopštio sam — izveštava Luka. — Čiji je to vod? — Potporučnika Vojina... — Uh, bogamu! — učini potpukovnik Petar. — On se jedva oporavio od rana... Oko još nije zalečio. — Htede još nešto reći, ali pozvaše ga na telefon. Vraćajući se viknu:

328

— Neka se hitno dovedu konji. — On nam priđe. — Moramo svi tamo. Situacija je teška. Jahali smo žurno. Uz put sretosmo kolonu ranjenika na mazgama i kolima. Selo TurmanMahala kao da je sprženo. Prljava deca i ubrađene bule proviruju kroz rešetke na prozorima. Neki meštani beže, sklanjajući se s puta. Odatle smo sišli u isušeno korito neke reke, gde su nam se konji svaki čas saplitali. Pucnje pušaka čujemo sve jasnije. Izborane planinske padine ukazuju nam se sve izrazitije u svojoj divljini, kao da su šugave. U jednom dudinjaku sklonila se municiona kolona. Svi su užurbani. Mazgovoci dolaze sa praznim sanducima i vraćaju se natovareni žurno. Iza jedne šumice gađala je neka poljska baterija. Na uskom putu sudarismo se gotovo sa njenim prednjacima, koji su jurili za popunu municije. Sustigosmo i jedan bataljon pešadije, koji je takođe pošao u pomoć zagroženom položaju. Vojnici su u šlemovima, na leđima nose rančeve, a na nogama žute cipele. Sa njihovih lica kaplju graške znoja. Njihov je pogled zamišljen, a lice ukočeno. Išli su žurno. Na čelu bataljona jahao je komandant. — Zdravo druže! — obrati mu se potpukovnik Petar. — Zar i ti? — Šta ćeš!... Nemamo sreće da se vidimo na slavi, ili nekoj svadbi, već ovako... — Kako ti izgleda? — Gadna stvar... Eno je linija rova! — on pokaza rukom u jednom pravcu. — Vidiš li ono usamljeno drvo... E, ispred njega. — Jest... — Ako li nas oteraju i odatle, onda... — on mahnu glavom, kao da je hteo reći: biće zlo. Zatim nastavi zabrinuto: — Sve što smo zauzeli do sad na ostalim delovima ovih planina, morali bismo da napustimo. — Zaista, ne bi bilo dobro! — klimao je glavom naš komandant. — Ja moram da požurim. Hajd’ zdravo! — potpukovnik Petar rukova se sa komandantom bataljona i potera kasom. Prilazili smo položaju Požarske Kose, gde se nalazilo selo Donji Požar. Selo pusto. Neke su kuće porušene od artiljerijskih zrna. U jednom dvorištu ispred razgranatog oraha bilo je previjalište, gde su ležali ranjeni vojnici sa krvavim i otvorenim ranama. Lica su bila potamnela od preživljenih muka. Iznad zavojišta sretosmo vojnike, koji su nosili mrtvo telo jednog oficira. Po epoletama vidimo da je kapetan. Na njegove grudi stavili su probušeni šlem. Glava u leša bila je krvava. Prinesemo ruku šlemu u znak pozdrava i poterasmo konje dalje. Konji su grcali od umora i sa njihovih vratova kapao je znoj. Toplota je bila nesnosna. Otkopčali smo jake bluza. Ali oko grudi sputani smo kaiševima torbe za sekcije i durbina, te izgleda kao da nam grudi sagorevaju. Luki probio znoj kroz debelu bluzu na mestima gde naležu kaiševi, i na njegovim leđima ocrtavaju se dve tamne, ukrštene brazde.

329

Iza jednoga zaklona od kamenja ugledasmo vojnike, artiljerce, koji su držali nečije osedlane konje. — Koja je to komanda? — zapita potpukovnik Petar. — Štab diviziona, gospodine potpukovniče. — Vodi me tamo! — obrati se jednome vojniku. Ovaj predade svome drugu konje koje je držao, i pođe žurno ispred nas. Nedaleko vojnik zastade. — Morate sjahati. Nema puta, a i vidi se odozgo. Naši ordonansi prihvatiše konje. Pođosmo pešice preko zaobljenih stena, sa kojih je sukljala toplota kao iz zagrejane peći. — A, da li ćemo se dočepati onih naših šuma — jadikuje podnarednik Gruja. Nad našim glavama zvizne poneki zalutali kuršum. A tek kako mora biti očajno teško onima u rovu, gde paljba ne prestaje. Naiđosmo na jedan potočić, pored kojeg je sedeo ranjenik i prao već usirenu krv sa rane. On nas i ne pogleda. Valjda mu je dosta i njegovih muka. Luka pri prelazu potoka skide šlem sa glave i zamoči ga u vodu, pa ga onako mokrog stavi na glavu. Sa strane nešto šušnu, i preplašena zmija zamače među kamenje. Naš vođa zastade. — Evo, ovde su. Među stenjem, a zaklonjeni sasečenim granjem od pogleda neprijateljskog, nalazili su se jedan viši artiljerijski oficir i dva podoficira. Oficir je sigurno komandant diviziona. On je durbinom osmatrao položaje. Kada nas ugleda, čisto se obradova. — No, hvala bogu! — reče kada ugleda potpukovnika Petra. — Vodite li bateriju? — Naređeno mi je da se javim komandantu pešačkoga puka. Moj jedan vod otišao je gore i valjda je stigao. Dajte mi vezu sa komandantom puka, da se upoznam sa situacijom. Neka bugarska baterija poče baš tada da gađa selo Donji Požar. Granate su sa cijukom zaošijavale i praskale među kamenjem pozadi nas. — Auh — učini neko. — Odakle gađa? — zapita Luka. — Prosto ne znam. Dosad nije gađala — odgovara brižno komandant diviziona. — Njihove baterije teško je uopšte pronaći, jer su povučene pozadi planine, dok oni nas gledaju odozgo kao na dlanu. — Za nama ide bataljon pešadije. Sigurno su ih opazili i sada njih gađaju — objašnjava Luka. Pucnji topova razlegali su se celom dužinom fronta... — Reći ću mu — čuo se glas potpukovnika Petra. — Ra-zumem... razumem... Evo, sad odmah! — on se obrati komandantu diviziona: — Zove vas komandant pešačkoga puka.

330

Potpukovnik Petar priđe nam: — Ne valja. Neprijateljska pešadija prišla do žica. Vojin počeo da dejstvuje, ali je zaćutao. Ili je zapao u pešadijsku vatru, pa su izginuli, ili ga je našla neprijateljska artiljerija. Komandant hitno traži pomoć artiljerije. Ne znam sad... Ako ne bude mogao da dâ koju bateriju, moraćemo da izvučemo našu četvrtu. Ali šta će onda ostati tamo! — potpukovnik Petar se podbočio i zamišljeno klimnu glavom. Preko kamenjara čuo se užurbani bat potkovanih cokula. Pešaci su grabili uzbrdo. Neprijateljska baterija pratila ih je u stopu. Iznad naših glava tresnuše šrapneli i mi se nesvesno povismo i poletesmo u zaklon. — Sklonite se, gospodine potpukovniče! — skretali smo pažnju potpukovniku Petru. On siđe u zaklon, ali izgleda više zbog nas, no sebe radi. —... Razumem. Evo sad odmah! — komandant diviziona priđe žurno. — Molim vas, dajte mi jednog od ovih vaših mladića — on pokaza na Luku i mene — da ode žurno do moje pete baterije i dovede je najhitnije ovamo. Potpukovnik Petar pogleda brižno jednog, pa drugog, i njegov pogled se zaustavi na meni. Znao sam da mu je Luka potrebniji, i zauzeh pripravan stav. — Molim vas — obrati mi se komandant diviziona — požurite što možete brže. Baterija se nalazi... Eto ga Katunac. E, sa one strane Katunca je selo Strupino, pa istočno od njega. Za to vreme ja ću izvestiti komandira telefonom. — Ima li puta tamo? — Ne znam... nađite. Bateriju dovedite ispod sela Donjeg Požara. Tu ću da sačekam, sa pomoćnikom komandanta pešačkog puka, koji će sad stići — Razumem! — pozdravio sam i pojahao konja. — Najhitnije! — doviknuše za mnom. Niti sam znao gde je baterija, niti sam poznavao put do nje. Kada bih imao da joj predam neko saopštenje jurio bih pravo u tom pravcu, preko ograda od kamenja, makar išao i peške. Ali pošto mi je izdato naređenje da bateriju dovedem, to sam morao otvarati dobro oči, da li je taj put prohodan i za topove. Jurio sam galopom. Put me je vodio sve dalje unazad. Majko moja!... Oni će gore izginuti dok ja pronađem tu bateriju. Od ovog mog lutanja zavisi možda opstanak pešadije, front i, na kraju, mogu još da budem kriv za neuspeh. Molio sam Boga da mi stvori makar neku putanju s leve strane, kuda bih se uputio ka onoj bateriji. Put skrete malo nalevo, ali kao za pakost, preda mnom se ukaza neka ograda od naslaganog kamenja, i zbog toga put je gotovo pod pravim uglom bio savijen nadesno. Zaustavih konja. Sa visine vidim svuda unaokolo samo kratke njive oivičene visokom kamenom ogradom, poneko kržljavo drvo i šipražje. Nazad ipak ne mogu. Onda napred! Uskoro sam naišao na jednu raskrsnicu. Skretoh levim putem, koji je, na radost moju, bio upravljen u pravcu Katunca.

331

Konj je brektao. Pod drugim prilikama zažalio bih, ali sad mu još jače zarih mamuze. Njegov vrat se beleo od pene. Čulo se ujednačeno udaranje kopita o tvrdu zemlju. Topal vazduh me je zapljuskivao po licu. Na vidiku se ukazaše neke kuće. Dobro je. To je selo Strupino. Poterao sam konja još brže. Kuće su krovinjare, oblepljene blatom. Ukraj zidova beleli se šatori neke pozadinske komande. Razapeli su ih iza kuća, da bi se zaklonili od onih sa položaja. Kod prvih kuća zaustavih konja. On izduži vrat, da bih mu opustio dizgine. Iza zida jedne kuće ugledah jednoga komordžiju koji je o drvo obesio zaklano jagnje i dere ga. — Je li ovo selo Strupino? — Ne. Ovo je Bidža-Mahala. — A selo Strupino? On ravnodušno sleže ramenima, stavi nož u usta, pa poče da vuče zategnutu jagnjeću kožu. Opsovao sam ga, gadno, kao da mi je on nešto kriv i poterao dalje. Podilazim pod Katunac. Slučajno podigoh glavu, pa mi se učini da njegovoj visini nema kraja. Konj je zamoren pa kao da galopira jednom nogom. I sam se naprežem, hteo bih da mu unekoliko olakšam teret, što me još više zamara. Šlem se na mojoj glavi gotovo usijao. Ispred sebe čujem gde gruvaju nečiji topovi. Tamo je sigurno ta baterija. Preda mnom se neočekivano ukazaše nizovi jablanova, između kojih su provirivale neke kuće. Selo je prilepljeno uz podnožje Katunca kao gnezdo... Ali to što čujem kao da nije pucanj topa, već su to eksplozije razornih zrna. Kako ću sad tamo s konjem. Prosto čovek da pozavidi ovim komordžijama. Naleteo sam na prve kuće. — Kako se zove ovo selo? — zapitah jednoga vojnika. — Strupino. — Ima li gde u blizini koja baterija? Evo je ispred sela. Obodoh konja. On mahnu nekoliko puta glavom i jedva krete. Sretoh kola sa izbeglicama. Pred jednom kućom na šarenici ležao je meštanin bleda lica. Možda boluje od malarije, te mu i nije stalo do života. Neko mitraljesko odeljenje odmaralo se ispod jednog drveta. Pri kraju sela, u poslednjim dvorištima kuća, ugledah sklonjene prednjake baterije. Vojnici su zaprezali konje. — Koja je to baterija? — Peta timočka. — Peta! — razrogačih oči. Moja bivša baterija. Ali vojnici mi nepoznati. Nisam imao vremena za razgovor, već zapitah: — Gde je baterija? Preda me istrča jedan vojnik u šlemu, preplanula lica, koji me oslovi s detinjskom radošću:

332

— Dobar dan, gospodine potporučniče. Ja sam Milojko. — Zdravo, Milojko? Gde je baterija? — Ovim putem pravo, pa na desnoj strani. Idemo i mi. Ovi se spremaju. Baterija je, dakle, primila naređenje preko telefona. Stigao sam na vreme. Ali ispred mene grmele su eksplozije razornih zrna. Verovatno tuku bateriju. Kako li će se izvući!... A još kad naiđu prednjaci... Usporio sam konju brzinu, gledajući unezvereno u pravcu odakle su dopirale eksplozije. Zaustavio sam naglo konja. Niz jednu poljanu sa blagim nagibom vojnici su gurali topove i kare rukama, rastureni na sve strane. Oko njih su padala razorna zrna. Oruđa su ličila na kornjače, koje su se razmilele bez reda. Dva vojnika vuku ranjenog, ili mrtvog druga. Komandir, kapetan Lazar, trčao je po poljani i izdavao naređenja. Bilo je nemogućno prići na konju. Sjahao sam, zaveo konja ukraj puta i potrčao u pravcu baterije. Pri svakoj eksploziji trzao sam se. Ali noge su odmicale napred, bez moje volje, gonjene nekim podsvesnim osećanjem dužnosti. Izgleda mi da je toga momenta u meni zamrlo sve voljno i svesno, i ja sam izvršavao tuđe naredbe po ceni života, kao automat. Disao sam brzo. Komandir me ugleda i potrča meni u susret, misleći da nosim neku zapovest. Rekao sam zadihano da sam upućen kao vođa. — Gde tebe nađoše iz druge divizije? — njegov pogled bio je oštar, a lice ustreptalo, kao u čoveka kome svakoga časa lebdi smrt nad glavom. — Eto... tako — izgovorio sam reči grcajući. — Grrr-u!... Grrr-u! — Beži odavde i čekaj dole na putu. Eto, idu i prednjaci. Ti jaši na čelu... Ne čekaj mene! — govorio je brzo i okrete se vojnicima. Potrčao sam niz padinu. A putem, kao da je vitlao orkan, jurile su šestorne zaprege najvećim trkom. Tutanj se razlegao, prednjaci topova i kara su odskakali, vozari su mahali bičevima, a okolo je kovitlao oblak prašine. Naleteše pored mene. Kosa mi se diže. Bili su u strahovitom naponu, i onako zahuktali, zamagljeni, izgledali su kao neka pobesnela gomila. Na ulazu u poljanu zaprege se rasprštaše, jureći svojim topovima i karama. Grrr-u! — Stoj! — viknuh jednome vojniku, koji je jahao i vodio još jednog osedlanog konja. On se trenutno zbuni i uspori. Dohvatio sam slobodnog konja za uzdu. To je vodnikov konj! Ja zavukoh nogu u uzengiju. Pokušao je da povede konja, ali ja sam već bio u sedlu, i jedva istrgoh dizgine iz ruku vojnika. Konji se behu uznemirili i gotovo da zgaze jedan drugoga. Tvog konja podaj vodniku, a ti posle jaši moga! — i pokazah mu rukom.

333

Vojnik odjuri... Otuda je u najžešćem trku jurila jedna zaprega. Za njom odmah druga. Prikupio sam dizgine. Imao sam utisak kao da će naleteti na mene i sav se naježih. Okrenuo sam konja i, poluokrenut na sedlu, doviknuo vozaru: — Za mnom! Poterao sam trkom. Iza mene valjali su se vratolomnom brzinom topovi i kare. Kroz selo smo proleteli. Čuo sam kako se razleže topot konjskih kopita i tresak topova. Prva zaprega kao da mi je najahala za vrat pa me ne pušta ni stopu dalje. Moj se konj saplete. Jedva ga uzdržah. Hladan znoj me probi. Nijedna kost mi ne bi ostala čitava. Usled zadržavanja konja, prva zaprega približi mi se. Obodoh konja mamuzama držeći sad čvrsto dizgine. Okrenuo sam se malo, i ugledah komandira na njegovom visokom alatu. Izvukosmo se — dobaci mi. On se gotovo izravna sa mnom. Vidim penušava usta njegovoga konja, zakrvavljene oči, uši zabačene unazad, i razbarušenu grivu. Komandir je polegao, a ruke prislonio na vrat konju. — Gde me vodiš? — Donji Požar. Pred nama se ukaza selo Bidža-Mahala. — Tuku li ovaj prostor? — Ne znam... možda. — Zaustavićemo se iza sela reče mi. Neki konjovoci sklanjali su se žurno ukraj puta, gledajući nas zaprepašćeno. Naletesmo na raskrsnicu dva puta. Neko ostavljeno pseto zatrča se na moga konja, skoči i dohvati me zubima za bluzu. Zbunjen ovim neočekivanim napadom, a i da bih ga se otresao, gotovo nesvesno krenuh desnim putem i tada, pred iznenadnim prizorom, pustih dizgine i uhvatih se za glavu. Šta je ovo? — viknu komandir. Put se slepo završavao. Pred nama je bila kamena ograda. Baterija sto-oj! Baterija sto-oj! — komandovao je kapetan Lazar. Vozari nas sateraše uza sam zid. Otuda su naletali novi vozovi, ne videći prepreku, i napravi se nezamisliva gužva. Gospoda mu milog! — udari se komandir po čelu, da mu se šlem obesi o vrat. — Vidiš li šta si uradio. Očajan i zbunjen sjahao sam i stajao pognute glave. Toliki moj trud i napor i naposletku da se sve tako žalosno završi. Prokleto pseto! Obuzet sramom i očajanjem u nemoćnom besu, lupio sam pesnicama što mogu jače o kameni zid. Bolje bi bilo da si to glavom učinio! — dobaci mi polako kapetan Lazar. Onda izda naređenje da poslužioci na rukama okrenu vozove unazad, sve je bilo gotovo za nekoliko minuta. 3a sve to vreme stajao sam oslonjen o zid, oborene glave. Komandir mi prebaci ruku preko ramena i blago me oslovi:

334

Hajde!... Sve je gotovo i nemoj da se sekiraš. Nisam smeo u oči da ga pogledam. Pojahali smo nanovo, i dođosmo na začele baterije. Ja poterah konja. Čekaj!... Gde si zapeo? Pogledao sam ga začuđeno. Još dva minuta da se konji izduvaju. Jurili smo čitava tri kilometra. — Kapetan Lazar gledao me je značajno i smešio se. — A ti tako... u ćorsokak?... Sveca li ti detinjeg. Zamisli da smo bili pod artiljerijskom vatrom? Ohrabren njegovim tonom, a i saznanjem da bi komandir zaustavio bateriju da se konji izduvaju, i van ovog neprijatnog događaja, počeo sam da se pravdam. A-ha! Hoće to, hoće. Sva je sreća što je između vozova bilo veliko odstojanje, te su vozari mogli blagovremeno da se zaustave. Inače bi u istoriju ušlo kako je bitka izgubljena zbog jednog kučeta. — On pogleda u časovnik. — Sad možemo. Poterasmo kasom. Uz put sam objasnio kapetanju Lazaru situaciju onoliko koliko sam i ja to čuo od drugih. Baterija je za sobom ostavljala oblak prašine. Bugari nas sigurno vide odozgo, ali smo nesumnjivo van dometa njihovih topova. Ali šta će biti kad naiđemo na selo Donji Požar, koje je pod artiljerijskom vatrom. Od treska topova ne čuju se pucnji pušaka. Na jednom savijutku komandir se okrete da vidi idu li svi vozovi. Zadnjaci su odskakali i glave vojnika su treskale. Vozari se izdizali sa sedla, kao da su sedeli na opruzi. Negde na začelju podigla se velika prašina. Sigurno je top zakačio za ogradu od kamenja. Sretosmo ranjenike koji zamiču za ogradu. Pred nama se ukazaše konjovoci. S puta — viknu komandir. Oni optrčaše oko konja, privedoše ih uz ogradu i telima svojim nalegoše na njihove sapi, da ih topovi ne zakače. Još iz daljine ugledasmo kako nam žuri u susret neki oficir. Poznadoh Luku. Komandant diviziona mahao je rukom i pokazivao na jednu stranu, kuda treba da skrenu topovi. Bila je tu neka njiva. Komandir utera konja i rukom dade znak vozarima. Vozari su skretali naglo. Na trećoj kari ugledah Tanasija, koji je sedeo na prednjaku između dva poslužioca. Na leđima mu telefon, a na grudi prigrlio jedno odrano jagnje. Prizor neobičan i smešan. Baterija je bila postavljena u borni položaj za tren oka. Vozari su se sklonili. Komandiru priđe jedan pešadijski potpukovnik. Posle pozdrava i predstavljanja, on reče: — Gospodine kapetane, da vas upoznam sa situacijom. Neprijatelj nadire velikim snagama sa Požarske Kose. Pred našim rovovima i žicama nalazi se sada bugarski dvadeset deveti puk. — Kako, kako — uzviknu čisto preneražen kapetan Lazar.

335

— Da. Odbili smo dva juriša... — Dvadeset deveti puk! — čudio se komandir. — Da. Dvadeset deveti. Čemu se čudite? — Kako da se ne čudimo, kad mi je dvadeset deveti puk kod Leskovca zarobio bateriju i pobio vojnike. — Evo vam sada prilike da se osvetite, i u isto vreme proslavite. Molim vas... Gde je linija rova, pokažite mi? — pitao je nestrpljivo kapetan Lazar. — Vidite! — potpukovnik stavi jednu ruku na rame kapetana Lazara, a drugu opruži. — Vidite li onu crvenu zemlju... Ispred nje je jedno gumasto drvo... — Vidim... — A ispred toga drveta malo napred onu žutu prugu. — Dobro. — To su naši rovovi... — A oni malo dalje, paralelni sa našim, jesu bugarski — upade komandir. Tako je. Sad znate. Izvolte, molim vas. Kapetan Lazar prinese durbin očima. Osmatrao je kratko vreme, onda pozdravi potpukovnika. Hvala lepo! — i odmah izvadi kartu, na kojoj je jednom slamkom merio odstojanje. Za to vreme vodnici su kontrolisali postavljene topove. Komandiru priđe Tanasije noseći pod miškom jagnje. — Gospodine kapetane, hoćemo li da postavimo telefon? — Nećemo. Komandovaću iz baterije — govorio je gledajući u kartu. Ali najednom se obrati Tasi: — Šta ti je to? — Jagnje, gospodine kapetane. — Otkud? — Kad se ono zaglavismo u ono selo, dadoše ni jedni komordžije. Mogu d’idem da ga ispečem? Komandiru se razvuče jedan kraj usana u osmeh. Ali bio je zauzet i samo mahnu rukom. Onda se obrati meni: Uvek isti... Tanasije priđe da se pozdravi sa mnom. Tada sam se setio da sam uz put video jednoga vojnika kad je drao zaklano jagnje, i pokazah očima Tanasiju na jagnje. On se nasmeja vragolasto. U ono selo, dok su vozari i poslužioci okretali, ja sam obišao malo... Zanemoćao si? — Jest — i on se nasmeja. — Komordžije se okačile na plot i seire, a ostavili jagnje o drvo. A taman ga bili očistili k što treba. Čekaj, velim, presešće vam. Priđoh zakonito i skinem siroto da se ne muči. — I niko te nije video?

336

— Mene da vide! — on zažmiri značajno na jedno oko. — Ali kada smo poterali dalje, ja sam im ga pošteno pokazao. — Tanasije uze obema rukama jagnje i odmače ga od sebe. — Doneću vam jednu plećku. Zbogom, gospodin potporučnik. — Pst! — učini na Tanasija podnarednik topovođa. Onda mu pokaza jedan prst, a potom dodirnu prsa, kao da je hteo reći: i meni jedna porcija. — Zna se. Podelićemo bratski — i Tanasije zamače za ogradu. Bilo je podne. Vazduh vreo, da je teško bilo i disati. Dve hiljade osam stotina! — začu se komanda. Topovske cevi kao da progutaše granate i zatvarač škljocnu. Vazduh kao da planu. Topal talas nas zapahnu. Četiri puta uzastopno. Šrapneli su zviždali kroz vazduh. Tamo oko crvene zemlje pojaviše se četiri dimljive lopte. Dobro je! — viknu pešadijski potpukovnik. Izbačen je još jedan kontrolni plotun. Onda razornom granatom. Na položajima, oko bugarskih rovova kuljnu dim i prašina. Po pet razornom!... Po pet razornom!... Po tri s košenjem. Iz rovova neprijateljskih kao da je sukljao plamen. Svi mi koji smo preživljavali takve momente, znali smo kako tamo mora sada biti užasno, i uživali smo u samrtnim mukama neprijatelja. Takav je rat. Ljudi su postali bezdušni. Lice kapetana Lazara je ustreptalo, oči usplamtele. Kao da mu još uvek lebdi pred očima vizija kada su ovi isti neprijateljski vojnici kasapili njegove ljude. I sad je došao čas. — Po pet razornom! — Oh! posred rova! — zaklikta zadovoljan pešadijski potpukovnik. Sad lete rasparčana tela, a kroz onaj dim razleže se jauk. — Udrite još žešće! — viče krvoločno pe šak. — Po deset razornom, košenjem levo i desno. Vojnici potamneli od užasne jare, koja je treptala nad topovskim cevima. Sa vrhova planinskih počeše da gađaju bugarske baterije. Neke podbacuju, druge prebacuju. Po užurbanoj paljbi njihovoj vidi se da im naša peta zadaje mnogo jada. Rešene su da utamane pobesnelu neman, koja hoće da im uništi njihov dvadeset deveti puk. Kada je opaljena i pet stotina trideseta granata, ostaci dvadeset devetoga bugarskoga puka digoše se iz rovova i nagoše bežati. Za njima poleteše naši pešaci u plavim uniformama. Napad Bugara je potpuno slomljen. Osveta je potpuna. Požarska Kosa je spasena. Komandant armije zahtevao je da mu se prati ime komandira pete baterije.

337

U tom času, Tanasije je ulazio u bateriju sa pečenim jagnjetom na ramenu. U skoroj prošlosti, još se pamti, planine su bile besputne. Veličanstveni mir i tišina vladali su svuda unaokolo. u podnožju planine, između pitomih kestenova, čobani su napasali svoja stada. A dublje po šumama, između četinara, kretale su se zveri, vrištali šakali, groktale divlje svinje, a nad svima u visini, šestarili su orlovi. Za sve je bilo mesta, jer su se životinje sklanjale s puta jedna drugoj. Došli su sada ljudi... Planine su počele stenjati pod silnim teretom. Ljudi su zemlju razrili. Stoletna drveta su pala. Stene su počele prskati. Vazduh se prolamao od huke. Ponori su jeknuli. Zverinje se razbeglo, a jaruge se počele puniti ljudskim lešinama. Iz dana u dan čete i pukovi jurišali su, odbijali napade, zatim su ljudi naletali na bajonete, dok su artiljerije obostrano tukle u masu i granate raskidale telesa. Jedni su sa legendarnom hrabrošću ginuli, osvajajući stopu po stopu, dok su drugi bezumnom upornošću branili svaki pedalj osvojene zemlje. Krvavi talasi su zapljuskivali padine Moglenskih planina... Ogromna kolona krstača kao da je nicala iz zemlje. Duga povorka teških ranjenika promicala je svakodnevno. Jauk se razlegao sa nosila uglavljenih na leđima mazgi. Po zavojištima i kod trupnih komora ležali vojnici bleda i ispijena lica od malarije. A kad bi spala temperatura, u razmaku između malaričnih napada, upućivali su ih na položaje kao popunu. Neki su i sami bežali iz ravnice na planinu, pa ma i u streljačku liniju, u nadi da se spasu od teške bolesti. Ljudi su se tako topili između dve nemani: malarije i kuršuma. Ako izbegnu jednu opasnost, druga ih neće mimoići. Uvidelo se, najzad, da su oni sve od sebe dali. U njima daha više nije bilo. A rezerve nisu pristizale. Bugari su isto tako popustili. Posle neuspelog napada na Katunac i Požarsku Kosu, malaksali su. I stalo se naposletku. Sa naporom titana, naši su saterali neprijatelja iz ravnice na vrhove planinske. Tu su im podišli i pod stenama iskopali rovove. Između rovova, pod zaklonom noći i oblaka, nabacali su i jedni i drugi čitave spletove bodljikavih žica. I gde se ko zatekao na frontu Moglenskih planina godine hiljadu devetsto šesnaeste, tu je ostao sve do hiljadu devetsto osamnaeste. NA DNU PAKLA Napad Bugara na Katunac i Požarsku Kosu slomljen je. Neprijatelj je ostavio svoje mrtve, ogroman materijal i povukao se na vrhove Moglenskih planina.

338

Ali negde levo bubnjalo je dan i noć od artiljerijske vatre. U našu radost zbog pobede na ovom delu fronta uvlačila se neka zlokobna slutnja. To stanje trajalo je čitavih šest dana neprekidno. Jednoga dana naređeno je da se izvrši pritisak na našem delu fronta. — Našima ne ide dobro — veli zabrinuto potpukovnik Petar. Pronose se komordžijske vesti da Bugari nadiru velikom snagom. Narednik Prodanović, koji se vratio iz Soluna, donese vest da su Bugari probili naš front, tamo oko neke Banice, zauzeli Lerin i nastupaju prema Ostrovskom jezeru. Otvorili smo odmah karte. Ostrovsko jezero bilo je levo od nas, ali prilično pozadi. Pogledali smo se značajno. Niko ni reči ne progovori. Ali su svi i nehotice bili upravili pogled u našu pozadinu, da bi uočili pravce odstupanja. Zvanični izveštaji ne stižu. — Bio sam danas u diviziji. Prilično su zakopčani. Jedan mi prijatelj reče da je situacija kritična... Razume se! — potpukovnik Petar prinese prst ustima, kao znak: nikom ni reči. — O, naravno! — odobrava Luka. Toplota je još uvek nepodnošljiva. Preko noći nam dosađuju komarci. Jedva čekamo da iziđemo na osmatračnicu, koja se utvrđuje na visini preko hiljadu metara, na Katuncu. Prestala je najzad i ona paljba koja se čula sa naše leve strane. Stigao je i zvanični izveštaj u kojem se govorilo o nadiranju Bugara i gde su ih naši zaustavili. Komordžijske vesti su se obistinile. Ali posle jedno mesec dana opet je zagrmelo levo od nas. Mi smo ponovo vršili „pritisak“ na neprijatelje. Ovom prilikom je tutnjava trajala duže vremena. Kažu da se tada vodila kajmakčalanska bitka. Jedno veče odazvaše komandanta na telefon. Otuda se on vrati sav ozaren. Pričao nam da su mu iz divizije javili kako je osvojen Kajmakčalan, koji se diže u visinu dve hiljade pet stotina dvadeset i pet metara. Naši su zakoračili u svoju zemlju. Put za otadžbinu bio je otvoren. Vest se munjevitom brzinom prenela celim frontom. Na sekcijama tražili smo taj Kajmakčalan i njegovu kotu. — Nema boga Savaota, Bugari moraju da beže i sa našeg fronta — govorio je razdragano Luka. — Čekaj, pobratime, da vidim koji je pravac našeg nastupanja... Uh, majku mu, opasne su urvine pred nama. — Šta ima! — objašnjava stručno Luka. — Ako ovi naši samo produže, zaći će Bugarima iza leđa. Oni onda treba da se čiste pred nama. I već smo zamišljali kako se krećemo napred. Do zime bićemo verovatno kod svojih kuća. Potpukovnik Petar naredi da se otvore flaše vina „kijanti“. Luka iznese svoj vermut. Pilo se do neko doba noći. Sa nestrpljenjem smo očekivali novine.

339

Govorilo se o slavnoj pobedi Drinaca. Ali gotovo u isto vreme, kao neki tajanstveni šapat, pronese se glas da su naši izgubili najvišu kotu. Preko telefona niko nam nije mogao dati tačna obaveštenja. Pucanj topova dopirao je nanovo. Sad još žešće. Izmučeni neizvesnošću, zamoreni od nestrpljivosti što ne možemo krenuti napred, imali smo utisak kao da nas zvučni talas, kojim se prenosi šum pucnja, udara u glavu. Novine su sutradan zaćutale. Vest se obistinila. Razni glasovi strujali. Komordžijske vesti imale važnost zvaničnog kominikea. Mi se postepeno uživljavamo u situaciju i spokojni smo što nas niko ne uznemirava. Malarija kosi ljude. Svakodnevno prolaze povorke izmučenih vojnika i oficira, čije telo izgleda kao da je isceđeno od silne vatre. Neki su u bunilu. Potpukovnik Petar poziva trupnog lekara i pita: koje su preventivne mere da bi se zaustavila strašna bolest. — Jedino hinin... — Ili rat komarcima — dodaje Luka. — U tome slučaju ti da preuzmeš komandu — dira ga komandant. — A, ne. Moj Isajlo živeo je pored Morave, pa će bolje umeti — pravda se Luka. — Dobro, doktore. Onda trebuj što više hinina. — Izgleda mi da je i sanitet izgubio glavu. Otkada su došle nove trupe iz Indokine... vrag bi ih znao odakle, bolest je uzela srazmere epidemije. Svakoga dana gutali smo hinin. Ali ordonansi rekoše da posilni poručnika Luke, Isajlo, neće da uzima, već baca hinin. — Daj ga ovamo! — naredi Luka. — Što ti bacaš hinin? — Gospodin poručnik, ne mogu da progutam. — Kako ne možeš?! Hajd’, uzmi preda mnom. Isajlo stavi pastilu u usta i uze gutljaj vode. Zatim poče da mrda grlom kao da ga priprema, stisnu vilice i zažmure. Onda otvori usta i isplazi jezik, na kojem je i dale stajala pastila. — Nanovo. — Ama šta će mi, gospodin poručnik. Kažu da od ovu mandžu žene pobacuju. — Pa si se uplašio za sebe? — dira ga Luka. — Nego, gutaj to! Ordonansi se sakupili i smeju se Isajlu. A njemu krivo, pa se sav zacrveneo od ljutine. Pastila mu se rastvorila u ustima, on oseća gorčinu i sav se narogušio. — Ki pokiso pacov! — dobacuje mu neko od vojnika. Potpukovnik Petar posmatra i priđe. — Nemoj ga terati na silu — veli Luki. — Možda je to kod njega neki refleksni pokret, koji mu zatvara grlo. Nego neka rastvori u vodi. — Sa crnjiša na goriša!

340

— šapću vojnici – i trljaju zadovoljno ruke, jer će Isajlo tek sada da oseti šta je gorčina. — Zapuši nos i u jednom gutljaju progutaj! — savetuje ga potpukovnik Petar. — Eto vidiš... — A-uh! — tresao se Isajlo. — Sad znam zašto žene... — ali misao ne dovrši, jer je pred njim stajao komandant. Posle deset dana ponovo stiže vest da su naši zauzeli Kajmakčalan. Iz armije su nam poslali i zvaničan izveštaj. Ali toga dana baš Bugari su otvorili strahovitu artiljerijsku vatru na naše položaje, te i ne stigosmo da se oduševljeno zaradujemo toj vesti. Bio sam na osmatračnici, kad mi vojnik donese jedno veliko pismo. Okretao sam ga sa svih strana razmišljajući ko li mi to piše tako dugačko pismo. Otvorio sam koverat i nestrpljivo Okrenuo poslednju stranu pisma... „Tvoj Dragoslav“. Ah, obradovao sam se. Pošto se bilo smrklo, zatvorio sam prorez gde je bio smešten durbin i upalio baterijski fenjer. Zadovoljan kao dečak koji čita ljubavni roman, seo sam na poljsku stolicu i počeo čitati. 1. avgusta 1916. Dragi i jedini druže, Mnogo vremena proteklo je od onoga dana kada nas je život izvukao iz naše studentske sobe i kao neka centrifuga razbacao po belome svetu. Na početku našeg mladalaštva uvučeni smo u ratni vrtlog, gde su se u krvi utopili naši snovi, ideali, ljubavne čežnje. Ne pitam se zašto je sve to bilo potrebno. Ali utvrđujem činjenicu, tako je bilo, i tako se još uvek događa. Bili smo dečaci, koji još ni u život nisu zakoračili. Tek sada, kada sam pod uticajem strašnih zbivanja pre vremena sazreo, saznao sam koliko smo bili sveži i neiskusni... Za vreme dugih noćnih bdenja na osmatračnicama, ili u rovu, stariji drugovi pričali su svoje doživljaje iz mladosti. Bili su neiscrpni. Oni su me u poslu smatrali za sebi ravnog druga i očekivali su da im i ja nešto progovorim o svome životu. Ali sem nekoliko dečačkih doživljaja, u osnovi bezazlenih, a za njih gotovo beznačajnih, ja im ništa više o sebi nisam mogao reći. I onda sam izmišljao događaje. Pričao sam bezbrojno o mojim avanturama. Ne znam da li su mi verovali. Ali je svaki od njih dopunjavao moje kazivanje sa mnogo priča iz svog života, koje su i po sadržini, i po svome sastavu, bile daleko iznad onoga što sam ja izmislio. U časovima osame, mislio sam na naše drugovanje... Bili smo nadahnuti mladošću. Nosili smo bujne kose i razbarušene kravate. Kroz otvoren prozor naše sobe dopirao je miris trešnjina cveta, a mi smo pevali: Vы žertvoю pali v borьbe rokovoй za čestь i svobodu naroda... Kao da smo još onda naslućivali da ćemo naskoro i mi popadati kao „žertvы v borьbe rokovoй!“

341

Naša mladost bila je neokaljana, neporočna, nepreživljena. Ona me podseća na tihu, bistru reku, obasjanu jutarnjim suncem, uokvirenu mirisnim cvećem, na reku koja, po nekoj ukletoj kobi, najednom ponire u bezdan. I nama je ostalo samo sećanje na te dane ispunjene poštenom mišlju, nadahnute verom za ljudsku slobodu, na dane kada su oči plamsale, a srce treperilo... Sve je bilo uobličeno blagim oblicima, nasmejano, nadahnuto. Ali... nastao je ponor. U ovom vrtoglavom nastupu mnogi naši drugovi pogubili su živote, ili su postali ruine čije su patnje toliko snažne da se i ne sećaju više prošlosti. A nama, koji smo preživeli, na sreću, ili možda nesreću, pomisao na prošle dane spasava dušu... Proщaйte ž, druzья, vы čestno prošli svoй doblestnый putь blagorodnый!... Prošlost, davna prošlost, druže jedini... A da li se nje sećaš? Ne smej mi se. Dve godine plivamo u krvi, pa si možda ogrubeo. Ali ja te zamišljam uvek kao golobrado momče, koje pocrveni kad pogleda ženu. A tebi sam se jedino poveravao. Iako mi se nikad nisi odao, priznaj sada, voleo si je i ti. Reci mi to. Onda ćeš još prisnije biti moj, jedini. Vidiš li, ta vitka devojčica ispunjavala je moj život u teškim besanim noćima. Na dugim marševima, ili na odmoru, ležeći nem i usamljen, gledao sam vizionerski njen mali lik... Nosila je kosu razdeljenu po sredini temena. talasavi pramenovi kestenjave kose uokvirivali su njeno visoko čelo. Oči plave, a svetle kao kapljice jutarnje rose, oivičene dugim trepavicama. Nos pravilan, kao delo nekog vajara, sa tankim čulnim nozdrvama. Usta kao poluotvoren ružin pupoljak. Njen je osmeh podsećao na izlazak sunca. Druže, dozvoli mi da ti se iskreno ispovedim. Samo tebi, jedino tebi. Ona je moja prošlost, jedina uspomena moga života, sa kojom, evo, već tri godine razgovaram, koja me jedina prati... Ona, moj mali drug... Gordana. Starijim drugovima to ne bih smeo reći. Oni su davno izišli iz dečačkog doba. Poneseni uzmahom godina i snažnih muskula, oni se napajaju i oduševljavaju drugim treptajima. A ja... samo njom... Možda smatraš da je sve ovo što ti pišem besmislica. Ona možda i ne misli više na mene. U pravu si... Možda, moguće. Ali naša sadašnjost je bolna. Okruženi smo čelikom, mrtvim i ranjenim. Svakodnevno slušamo prasak topova... I ja nemam ničim da napojim svoju dušu do uspomenom na svoga maloga druga, čiji me vedar i detinji osmeh podseća na nebo, kad se sunce rađa...

342

Ovo ti pišem kao dežurni, dok svi ostali spavaju. Noć je već duboka. Oko mene potpuni mir, a ja sam nemiran. Pišem ti, a ruka podrhtava. Duša mi je uzavrela i puna neke tuge... Možda za mladošću?... Ne znam. Šta mi sve sada ne pada na pamet!... Sećaš li se kako smo negodovali kada smo čitali Šopenhauera?... Jer mi smo voleli. Mi smo se oduševljavali ljubavlju. Ali hteli smo da ljubav nema ničeg zajedničkog sa zemljom i materijom. A on nam je tako bezdušno razgolićavao stvarnost u svojoj „Metafizici ljubavi“. Sećaš li se kako smo, šetajući cvetnim poljanama, razgovarali: o pročitanim knjigama, o slobodi naroda, o nacionalnoj misiji Srbije, o ljubavi, onakvoj kako smo je mi shvatali i ogorčeno smo napadali toga velikog razbijača svih životnih iluzija!... Zaista, bili smo poneseni dečačkim idealizmom. Puni srca, puni mašte, puni ideala za braću, za drugove, otadžbinu... čovečanstvo. Bili smo stalno razdragani, uvek raspevani, kao ptice raskliktani. Ali kada smo bili u zenitu svojih želja i nadahnuća, došla je stvarnost. I kakva stvarnost! Došao je rat, da nas sa tih sunčanih visina svuče na dno pakla. I mi sada ubijamo, godinama ubijamo ljude, krvavimo svoje ruke i srca. A ubijaju i nas jednog po jednog, iz dana u dan. Ubijaju nam mlada naša tela, i još gore, mlade naše duše. Možda ti sve ovo izgleda čudno. Ali razumej i oprosti, druže. Sutra polazimo u otadžbinu. Počinemo davno očekivanu ofanzivu. Mozgovi ove još nepobijene dece počeće opet da prskaju na vrelom makedonskom kamenu. Dokusurićemo i ovo malo preostalih života jedne na mučeništvo osuđene generacije. Ali, šta ćeš? Mi tome nismo krivi, ni radi. Šta ćeš, kada bez toga sada ne ide, kad drukče ne biva! Ne stvara se carstvo „sve ležeći na svil’nu dušeku“ i rezolucijama onih koji nas iz pozadine, iza devet mora i devedeset gora, bodre da istrajemo do kraja... Dockan je. Sutra mi treba uraniti. Kad dobijem vremena, nastaviću dalje... Ovaj deo pisma bio je dosta izgužvan i na njemu su se videli neki tamni otisci. Prineo sam pismo fenjeru i tada mi se učinilo kao da vidim tragove krvi. Ruka mi zadrhta. Obuzela me strepnja i grozničava slutnja. Okretoh dalji list. Hartija je bila glatka i ispisana nečijim drugim, nepoznatim rukopiSOM. Pri vrhu lista, s desne strane, pisalo je „6. francuska bolnica“. Pismo je glasilo: Poštovani gospodine, Iako nepoznat, pišem Vam po nalogu Vašega a i svoga druga i prijatelja, Dragoslava. On je teško ranjen u glavu i gotovo u besvesnom stanju prenesen je u šestu francusku bolnicu. Prilikom predaje njegova odela bolničkom magacinu, popisali smo sve stvari koje su se zatekle pri njemu. Između ostaloga bilo je i ovo pismo.

343

Njegova rana bila je u početku dosta teška. Naprsla mu je lobanja na nekoliko mesta. Šlem ga je spasao od sigurne smrti. Ali, hvala Bogu, ima nekoliko dana kako se oseća dobro. Tada smo mu pokazali nađeno pismo. Zamolio me je da Vam ga pratim, zajedno sa prepisom njegovog dnevnika. „Ako umrem, neka ovo pismo preda njoj (vi valjda znate kome), a dnevnik mojoj majci.“ Ne menjajući ni jednu reč, prepisujem doslovno dnevnik onih nekoliko dana koji su prethodili tragičnom događaju na Gorničevu. 2. avgust Prešli smo Ostrovsko jezero i približujemo se lagano položajima. Naišli smo na selo Neokazi, čije su kuće oblepljene blatom i ograđene oronulim zidovima, kao da su se vekovi odmarali na njima. Pola sela zauzima muslimansko stanovništvo, a drugu polovinu hrišćansko. Odvojeni od glavnih puteva, izloženi muvama i komarcima, gotovo sasušeni na vrelom suncu, meštani se i nisu interesovali za rat. Svetska civilizacija se iz temelja potresla, milionima ljudi ginulo je u raznim krajevima sveta, dok je selo Neokazi, prilepljeno za sprženu zemlju, živelo istim životom kao i za vreme Aleksandra Makedonskog. Danas smo ušli u ovo selo mi. Naoružani vojnici sa šlemovima na glavi i teški topovi. Sumnjam da su znali koja to vojska dolazi: srpska ili bugarska, nemačka ili francuska. Dok smo prolazili prašnjavim putem, jedan meštanin je delao ravnodušno neko drvo. Ni glavu da okrene. Ili je to samo lažna ravnodušnost, koja im je ostala još od Turskog vremena. Izviđači su izvestili da se Bugari nalaze u blizini sela. Oko ovoga sela vodiće se svakako borba. Da žene i deca ne bi ginuli, naređeno je da se svi stanovnici isele. Kuda?... Gde?... U ratu se ne pita, i ne pravi razlika između neke bukve, koja smeta gađanju artiljerije, pa je treba poseći, i nedužnih meštana, koji bi svojom panikom uticali na moral vojnika. Pešaci u šlemovima razmileli su se po selu i kratkim mahanjem ruke daju meštanima znak da se odmah isele. Unezverena izgleda, tovarili su stvari na brzu ruku preko drvenih kolica sa dva točka, koja vuku sitni vočići. Žene plaču. Deca teraju stoku I viču za njom. Svi napuštaju poslušno svoja ognjišta, kao da im neka bujica preti poplavom. I sav taj narod izlazi na glavni put. — Narediše ni vaši, da se selime... A nakude kemo, ne znajeme!... — odgovaraju plačnim glasom. — A, ete, nećeš valjda da ti još i „kvartilj“ nađem! — dobacuje jedan od pešaka, koji treba da ih sprovedu do prvog sela. Navikli su vojnici na takve zbegove. I njihovi ukućani bežali su isto ovako pred navalom neprijatelja, pa su na kraju ostajali nezaštićeni nasred puta.

344

Nalazimo se pred odlučnim časom. Neprijatelj je pred nama. Vaskrsla armija pridolazi. Bože, ako te ima! 4. avgust Neprijatelj je osetio naše prisustvo. Rano zorom zapraštale su puške i Bugari, uz uzvike: ure! ure! — naleteli su na naše predstražarske linije. Iako smo ogrezli u ratu, svi osećamo lako uzbuđenje. Kao da je svaki u sebi prikupljao staro iskustvo te su lica ljudi ukočena, pogledi puni iščekivanja. Naređenja za pokret još nema. Vozovi su zapregnuti. Ordonansi na konjima žurno odlaze. U daljini prašte puške. Jedan ordonans u prolazu reče da su Bugari razbili jedan naš eskadron, koji je bio na predstraži pred nama. — Je li pešadija stupila u borbu? — zapita neko ordonansa. — Nije još... To je glavno. Za nas artiljerce pešaci su jedina stabilna vojska. — Kad je takva stvar, onda možemo da zapalimo cigarete! veli mirno kapetan Đuknić. Oko sedam i po časova vratili su se sa izvianja komandant diviziona i komandiri baterija. Naređeno je da prva i druga baterija iziđu najhitnije na položaj, a treća da ostane u rezervi. Prema razvoju borbe komandant će videti gde će da je upotrebi. Sa komandantom diviziona, pukovnikom Pejovićem, izišao sam na Zabrdanjsku Kosu. Tu zatičemo komandanta pešačke brigade, koji je određivao zemljišne rejone, gde treba da se rasporede pešački pukovi. Iza brega na kojem smo, stajali su pešaci u gustim redovima, sa već nataknutim bajonetima na svojim puškama. Počeli smo odmah sa osmatranjem. Kroz durbin vidimo naše konjanike kako odstupaju, zatim se opet prikupljaju i kreću obazrivo napred. U ravnici prema Kenali osmotrismo četiri neprijateljska eskadrona u koloni po dva. Idu kao na egzercirištu. — Pa šta radi ovaj komandir? — viknu ljutito komandant, misleći na komandira jedne baterije u našoj neposrednoj blizini. — Četiri bugarska eskadrona nastupaju, a on se još trtka tamo. Trči i izvesti ga neka odmah otvori vatru. Obodoh konja i začas se stvorih pred onim komandirom. Ali i on je bio osmotrio isti cilj i, pre nego što mu išta rekoh, komandova: — Nišandžije, napred. Baterija poče da gađa brzom paljbom. Zastao sam i upravio durbin u pravcu mesta gde je bio eskadron. Šrapneli su se rasprskavali dužinom cele kolone i sva četiri eskadrona rasprštaše se kao jato vrabaca. Za njima je ostajao oblak prašine.

345

Jedan naš avion je kružio nad nama i neprijateljskim položajima. Pešadija je silazila i u podnožju brega razvijala se u streljački stroj. Tresak topova razlegao se sve jačom žestinom. Komandant brigade dođe na našu osmatračnicu. Iz njegova razgovora sa mojim komandantom doznao sam da su nam Bugari jutros prepadom zaplenili dva mitraljeza od predstraža i skoro svu poslugu isekli. — Ja mislim — veli načelnik štaba divizije — da je ovaj njihov jutrošnji napad izvršen u cilju nasilnog izviđanja, a možda čak i nabavke hrane. — Sumnjam, bogami! — odgovara moj komandant. — Oni su verovatno, ne, u to verujem sigurno, oni su znali da mi dolazimo i dočekali su nas spremni. Eno vidite, molim vas, guste pešačke kolone, koje nastupaju u pravcu Lerina. Oni su preko svoje špijunaže tačno obavešteni o svemu. Dabogme! — I sad žure! Znaju da još nismo sasvim naoružani, da smo brojno daleko slabiji od njih i baciće se velikim snagama, pre nego što se na novom terenu snađemo i organizujemo za borbu! — završi moj komandant i produži da izdaje naređenja baterijama. Sa Vrtolomske Kose gađala je prva baterija, i sa položaja kod Rosne, druga. Vazduh je usparen, pun prašine i neke treptave jare, te je osmatrane šrapnela, naročito na većim daljinama, otežano. I sa naše, i sa njihove strane, opaža se užurbano kretanje. Sa svih strana javljaju o pojavi novih i sve većih neprijateljskih snaga, koje kao da iz zemlje izviru. Baterije se rastržu na sve strane. Oko podne poče i bugarska artiljerija da šara po dolini, tražeći našu pešadiju. Bili smo i zaboravili na neprijateljske kolone, koje su nastupale ka Lerinu, jer su se pojavili bliži, i po nas opasniji cile Vi. Telefonista, koji je držao stalno slušalicu na ušima, obrati se komandantu: — Gospodine pukovniče, govore ’vod’, da su Bugari zauzeli neki Lerin. — Šta!... — Komandant me značajno pogleda. Zatim progovori polako da vojnici ne čuju: — Umesto da nastupimo mi, oni otimaju od nas. Hm!... A ču li šta kaže jutros ovaj: „Nasilno izviđanje!“ Kakvo izviđanje! Ah, ti štabovi, koji uobražavaju da sve znaju! Komandant dohvati telefon da izvesti načelnika štaba divizije. Na drugoj slušalici čujem gde govori načelnik štaba Simović: — Video sam i shvatio odmah. Ali drugojače nisam mogao reći zbog okolnih, da ne bi još odmah u početku klonuli duhom. Sad radim plan za napad. Dobićete odmah. U dolini se čuje puščana paljba. Prednja pešačka odeljenja došla su u dodir. Plotuni pušaka su sve češći. Vidimo kako se naši pešaci žurno ukopavaju. Njihova istaknuta odeljenja povlače se u glavni rov. Bugari nastupaju obazrivo, zaklanjajući se iza ograda, vrzina, a brisane prostore pretrčavaju. Artiljerija ih u stopu prati. Na nekoj otvorenoj poljani vide se nepomične trupine. Jedna naša

346

baterija tuče selo Vrbeni. Odande beže meštani i raspoznaju se beli burnusi bula, koje se sklanjaju u bugarske redove. Komandant dohvati slušalicu: — Slušajte, kapetane, prekinite za četvrt časa paljbu na selo, dok se žene i deca ne sklone!... Ama dobro, de! Tu smo već, a selo je i tako u njihovim rukama... Nema smisla da ginu deca... Dabome!... Kroz četvrt časa nastavite paljbu, pa onda šta im Bog dâ! Sunce je zalazilo i kosi zraci padali su nam pravo u lice. Tako je od početka rata. Okrenuti smo uvek zapadu. Nekada sam se oduševljavao tim čarobnim prizorom. Ali ako se kadgod završi ovaj rat i ostanem živ, kad vidim zalazak sunca, okrenuću leđa... 5. avgust U toku noći stigao je detaljan plan za napad. Interesovalo me je samo ono što se odnosi na naš divizion. U naređenju je pisalo da rano izjutra otpočne artiljerijska priprema. Paljba treba da biva postepeno sve žešća, do momenta kada pešadija krene na juriš. Komandant mi naredi da odmah odem do naše treće baterije, koja je bila u rezervi i da je u toku noći izvedem na breg, istočno od sela Borešnice, gde smo bili u izviđanju pre dva dana. Bila je prošla ponoć kada sam stigao do baterije. Naišao sam prvo na poljsku konjušnicu. Tu sam našao stražara, koji mi je pokazao šator komandira. Uz put, naredio sam stražarima da izbude ljude, da bi docnije što manje gubili vreme. Komandir skoči. Onako bunovan trljao je oči i mrmljao: — Ama samo što sam zaspao!... Pojedoše me komarci. U bivaku se čuo žagor ljudi, zveckanje lanaca i truparanje konja. Pogledao sam na časovnik. Bilo je jedan i po, a svanuće počinje u tri. Odmah smo pojahali, i baterija krete. Za tri četvrti časa izišli smo na breg. Ostavio sam komandira da razmešta topove, a ja pođoh u divizion. Noć je bila sveža, te skidoh šlem da malo odahnem. Na frontu je vladala tišina. Čuo se samo tajanstveni šum od kretanja udaljenih municionih kolona i artiljerijskih kara. Mnogo noći slušao sam taj šum, koji izaziva drhtaj srca i tešku slutnju. Izvestio sam komandanta. On reče da ćemo sići u pešački rov, odakle je bolje osmatrati. Uzeo sam durbin i pođosmo. Tu, u pešačkom rovu, tražimo zgodno mesto za osmatranje bojnog polja i upravljanje vatrom baterije. Pešaci kleče jedni pored drugih u plitkome rovu, a puške položili na izbačenu zemlju ispred sebe. Neki probijaju grudobran da naprave puškarnicu Svi oživeše kad ugledaše nas artiljerce. Komandir čete ustupi nam svoj zaklon za našu osmatračnicu.

347

— Moje objavnice su kod one žive ograde... — objašnjava nam komandir. — A ispred njih je... na dve-tri stotine metara, neprijatelj. — Jeste li imali dodira? — Juče po podne, i sad ćemo, ako bog dâ! — odgovara on sasvim mirno. Oko šest časova najednom otpoče artilerijska paljba. Najpre naša, a onda i njihova. Sa ove osmatračnice pratimo dejstvo jedne naše baterije, koja tuče lerinsku stanicu i prostor oko nje. Druge traže njihovu artiljeriju. Pešaci u rovu, levo i desno od nas, ćute, ali svi su se nagli preko grudobrana i oštro osmatraju. Od sela Donji Vrbeni razleže se ubrzana puščana paljba. Čuju se i mitraljezi. Sa male uzvišice, gde nam je osmatračnica, opazismo kako neprijatelj naleće na selo u gustim redovima, koji se valaju kao talasi jedni za drugima. Njihova artiljerija gađa deo fronta ispred svoje pešadije, ali stalno prebacuje. Komandant naredi baterijama, te ostaviše druge ciljeve i sve se sručiše na neprijateljske jurišne talase. Njihovi redovi padaju kao lese, ali se javljaju sve novi i novi. Izgleda mi da neprijatelj hoće ovde da napravi prodor. Na grebenu jednoga bliskog zemljišnog talasa, levo od nas, odjedanput izbi gusta masa njihove pešadije. Bele visoke kalične bugarskih vojnika bleštale su na suncu. Ovaj prizor prikova moju pažnju i ja uzeh durbin da ih bolje osmotrim. Naši pešaci ih odmah opaziše i zasuše brzom paljbom. Oni se malo zatalasaše, jedni popadaše, a neki pojedinačno, i u manjim grupama, potrčaše napred. Ali, na moje čudo, za njima se sjuriše oficiri i vratiše ih natrag. Zašto ovo? — upitah se, u nedoumici. Ali, kad videh kako ih oficiri brzo svrstaše i kako svi kao jedan u gustim masama poleteše ka našima, bi mi sve jasno. Pešačka paljba sa naše strane kao da pomahnita. Mitraljezi skoliše pa nikako ne prekidaju ono njihovo beskonačno: krrr!... krrr!... Samo nekiput čuje se: tak! tak! tak! krk!... krk!... krk!... pa stane. Valjda zbog nekog kvara, ili što je nišandžija poginuo. Neprijatelj navaljuje sve žešće i paljba puščana i mitraljeska sli se sasvim ujedno. Ona, tako osobeno pešačka vatra, što se može čuti samo pri odbijanju juriša. Naša malobrojna pešadija još se drži u rovovima i odbija nalete sve novih i novih jurišnih talasa. Bugarsko „Ure!“ i naše „Ura!“ izmešaše se. Naša artiljerija prekide paljbu da ne pobije i svoje. Njihova takođe. Umuče i pešačka paljba. Sudarili su se prsa u prsa. Sad nož rešava sudbinu jednih i drugih. Iz jednog rova videsmo kako naši iskočiše i na nož dočekaše neprijatelja, u čije se mase brzo izgubiše. „Sa ovima je svršeno!“ — pomislih. Iz jednog, nama najbližeg rova, pešaci se digoše. Momenat kada se oni odlučuju na juriš ili povlačenje. Ali neprijatelj je već doleteo na grudobrane i otpočeo krvavo međusobno klanje. Strašni prizor, ali ne dug. Mnogobrojni neprijatelj uspe da naše potisne iz rovova i zaklona. Ali oni koji su još ostali u životu, uzmičući priležu po ravnoj

348

zemlji i neprestano pucaju. Neki zaostaju iza slučajnih zaklona, okreću se i otvaraju paljbu. — Pazi dobro! — opominje komandir čete vojnike u čijem smo rovu. Oni polegli iznad rova, drže pripravne puške. Niko ni reči ne govori. Sve se pretvorilo u oko i uho. Najednom pade komanda. Rov kao da se zapalio od brze paljbe. Vojnici su tukli s boka neprijateljsku pešadiju, koja je napravila prodor i krenula ka nama. Suva zemlja brzo nas je izdala. Od ubrzane puščane paljbe podiže se oblak prašine i otkri celu liniju našega rova. Neprijateljski artiljerci su osmatrali i počeše da nas tuku nekim teškim oruđem. Srećom, varaju se u osmatranju i najviše tuku jedan zemljišni pupak, neposredno ispod nas. Eksplozije teških zrna grme, dižući čitave oblake dima i prašine i crni zastor potpuno nam zakloni vidik. Neki vojnici pogođeni parčadima granata, osuljavaju se niz grudobran i padaju kao džakovi u rov. U daljini prema selu začu se opet: „Ura! Ura!“ To naša pešadija, iako isterana iz rovova, pokušava kontrajuriš. Major Acina baterija prosto urla. Ali neprijateljski pešaci sve više podilaze pod breg, iza kojeg je postavljena baterija. Komandant naredi komandiru da se hitno povuče. Jedan neprijateljski pešački vod pojavi se u bok baterije. Pod kišom kuršuma baterija prikači topove za prednjake. U poslednjem času je uspela da ne bude zarobljena. Naš streljački stroj je sasvim raskinut. Kroz prodor naginje neprijatelj, razvijajući se levo i desno. Naša pešadija se žurno povlači, da joj neprijatelj ne bi zašao za leđa. Pukotina postaje sve šira. Pukovnik Pejović izveštava komandanta artiljerije. Onda se okrete meni: — Jašite, pa što brže izvestite komandire da se baterije povuku ka stanici sela Banice. Ali komandiri su i sami videli šta se događa i već su priveli zaprege. Opšti zamah je ustalasao ljude. Ne možemo da dođemo sebi od čuda, šta se ovo na jedan mah zbi. Niko se tome nije nadao. Sve se dogodilo tako brzo, neočekivano. Linija fronta se potpuno izgubila. Naši pešački delovi se pojavljuju u bok neprijatelju, neprijateljski prodiru u našu pozadinu. Sve se izmešalo, a neprijatelj nas stalno pritiskuje i u stopu prati. Kuršumi su fijukali sa svih strana, a artiljerija neprijateljska zasipala puteve. Sunce prižeglo kao da bode, ljudi smrvljeni. Pakao... Sa komandantom sam jurio najvećim trkom, da bismo u pozadini iznašli položaje gde bi se artiljerija zaustavila, da bar unekoliko zadrži neprijatelja. Jedan od naših ordonansa sruči se sa konja. Za nama je jurila druga baterija i

349

preko tela vojnika naleteše konji i topovi. Komandant zaokrenu konja, i u pokretu zaustavi bateriju. Sa jedne blage uzvišice ugledasmo neprijateljski pešački puk, kako nastupa žurno u razvijenom stroju. Komandir otvori paljbu. Bugarski vojnici se pokolebaše i rasturiše. Ali oficiri ih vratiše i onda kretoše opet napred. Gde je pešadija? — povika komandant nervozno i dohvati se za glavu. Ali gde će pre ono malo pešadije na ovolikom prostoru! Komandant naredi meni da ostanem pri drugoj bateriji, a on, sa poručnikom Bajom i izviđačima, odjuri u pravcu našeg levog krila, gde se još uvek nalazila prva baterija našeg diviziona. Komandir te baterije nije se hteo povući, no sa jednim vodom štitio je povlačenje naše pešadije. Naši su izmicali jedan za drugim kao gusenice. Na poljima su ostajali mrtvi i ranjeni. Metež je očigledan, ali nema razmere panike. Vidimo naše oficire kako prikupljaju svoje vojnike. Ali Bugari podilaze pod breg, gde se nalazila druga baterija. Komandir baterije naredi meni, jer sam bio slobodan, da s jednim njegovim topom odjurim na susedni brežuljak, kako bih bočnom vatrom tukao one pod položajem baterije. Jureći ka drumu odakle ću se uspeti na taj breg, čujem ubrzanu puščanu paljbu negde u našoj pozadini, preko puta železničke stanice u Banici. Među nekim komorama koje su se nalazile ispred nas, nastade nepojamna gužva. Sve pojuri bez reda. Jedna municiona kola se preturiše i preprečiše mi put. Vozari bez moga naređenja okretoše po jednom uskom putu. Top se nakrete. Jedan poslužilac ispade. Mi se sručismo kod baterije. Komandir je već okrenuo cevi topova unazad, u pravcu odakle dopire puščana paljba... Haos na svim stranama. Imao sam utisak da smo svi izgubljeni. Ali ipak, trebalo je učiniti još i poslednji napor. Okrenuo sam se u pravcu druma koji je bio pozadi nas. Sledio sam se od užasa... Prva baterija, koja je u poslednjem trenutku sišla sa položaja, juri drumom u najvećem trku, a za njom, polegli na konjima, neprijateljski ko njanici. Bičevi naših vozara vitlaju po vazduhu, topovi i kare grme i odskaču po neravnom putu, ali neprijateljski eskadron kao da leti i sve je bliže, sve bliže, bliže bateriji, najzad je stiže i sablje počeše da sevaju iznad naših vozara. Jedna zaprega se sruči na gomilu. Vidim vodnog oficira, koji bi na brzom konju mogao da umakne sam, ali on ne napušta svoj vod. Konjanici izbijaju na čelo baterije i u trku udaraju sabljama goloruke poslužioce, koji se povijaju, sedeći na topovskim prednjacima i karama. „Ure! Ure!“ — prolamaju se dole na drumu, pozadi nas, jezivi uzvici neprijateljske konjice i cela baterija kao da se zgužva u gomilu. Bila je zarobljena. Snop druge baterije brzo je upravljen na one dole. Komandir je već našao sve elemente za gađanje. Ali kako da gađa, kad će potući i naše! Komandant pešadijske brigade, koji se zadesio tu, naredi odmah jednoj četi pešaka da se u najvećem trku sjuri na drum i odrobi bateriju. Ali, četa još nije bila ni na pola

350

puta, kad tamo, oko baterije, zapraštaše puške. Srećom, jedan vod naših pešaka, koji su bili zalutali, pojavi se iznenada na brežuljku iznad zarobljene baterije. Kako su ugledali neprijateljske konjanike, ovi pešaci su odmah otvorili paljbu na njih. Najpre nasumice i preko njihovih glava, da ne bi pobili i naše, a onda, povedeni i obodreni od nekih oficira, koji se odnekud stvoriše među njima, krenuše napred, stalno pucajući. Neprijateljski se konjanici uzmuvaše. Neki okrenuše konje nalevo-krug, i u trku pobegoše ka jaruzi, kroz koju su se neviđeno probili u našu pozadinu. Drugi, pod komandom svojih oficira, ustremili su se na naše pešake i sa isukanim sabljama pokušali juriš. Ali pešaci ih skoliše sa svih strana sipajući na njih ubistvenu vatru. Sad su se konjanici našli opkoljeni skoro odasvud. Pod bliskom pešačkom vatrom oni su se stropoštavali, neki zajedno sa pogođenim konjima, a neki sami, dok su konji bez jahača, u besnom trku, bežali na sve strane i ginuli, natrčavajući na pešačku vatru. Malo konja uspelo je da pobegne kroz onu jarugu i odnese u svoju komandu samo sedlo, dok su im jahači ležali mrtvi i ranjeni, razbacani na sve strane pored druma. Sve se ovo odigralo u pravom konjičkom tempu. Baterija je bila oslobođena... Uveče cela divizija se zadržala na položajima ispred Banice. Sa komandantom odlazim u prvu bateriju. Vojnici gledaju unezvereno i jedva ponešto odgovaraju na naša pitanja. Vodnik, potporučnik Radonja, kome je komandir bugarskog eskadrona, pored ostalog, oduzeo i svu ušteđevinu, oko 1.500 drahmi, takođe ništa ne govori. Izgledaju kao ljudi koji još ne veruju da su živi. Tu mi Đaja ispriča da su pukovnik Pejović, potpukovnik Blagojević i on bili oni oficiri koji su poveli pešake u napad i odrobili bateriju. Oni su se tu desili kada su posle silaska sa položaja prve baterije izviđali nove položaje za jedan vod te baterije koji je trebalo i dalje da dejstvuje. Pri polasku, Đaja mi pokazuje sablju poginulog komandira ovog eskadrona. Izvlačim je iz kanije i na njoj čitam ugravirane reči: „Za cara i otečestvo“. — A ovo mu je šapka! — pokazuje Đajin seiz bugarsku oficirsku kapu, koju je naš kuršum prosvirao kroz sred kokarde. — Nije ni zinuo! — dodaje seiz. — Ih, ala ga je potrefilo posred zvezde! — objašnjava moj posilni, zagledajući onu kokardu i izgovarajući ono „z“ kao deca koja kažu „dzik“. Svi smo umorni i sumorni. Osećamo da se desilo nešto teško i kao da slutimo nešto crne i gore. Umesto da se približavamo otadžbini, mi smo sve dalje od nje. 6. avgust

351

Baterije su u toku noći izišle na nove položaje. Pešadija se prikupljala i razmeštala ispred nas. Kare su dovlačile municiju. Ja sam razrađivao i slao komandantova naređenja, prikupljao izveštaje i pisao svoj dnevnik. Posle ponoći sam prilegao, upravo prislonio se na izbačenu zemlju naše osmatračnice i zaspao. Bili smo rano na nogama. Još od same zore počeli su da gruvaju topovi. Bugarska pešadija nastupala je u gustim masama ka Svetom Iliji kod sela Banice i navaljivala na naše desno krilo. U ravnici je vrilo od puščane i mitraljeske vatre, dok su razorne granate i šrapneli zasipali ispred nas. Dimovi šrapnela razvlačili se nad zagrejanom zemljom i kao neka prozračna zavesa lebdela plavkasta magla nad dolinom. A otuda dopirali jurišni usklici: — Ureee!... Ureee!... Ureee!... Doline huče, kao da se sa brda valjaju bujice. Neprijateljski se redovi razređuju, ali nastupaju novi, svežiji, žešći. Polja i njive su pokrivene leševima. Naši mitraljezi sikću, a bugarska artiljerija rije po našim rovovima. Ali malaksali su najzad i oni, te se iza ograda i jarkova počinju ukopavati. Baterije ih sada tuku razornim granatama. U dolini je zemlja uzavrela. Sukljaju crni dimovi, praćeni gromovitim eksplozijama. Komandiri gađaju precizno, kao da rukom bacaju granate. Valjda su zakukali i njihovi pešaci. Bugarski šrapneli svitnuše nad našim baterijama. Naskoro pronađoše drugu bateriju, koja je bila istaknuta kod Svetog Ilije, i ona utonu u dim. Javljaju da je ranjen vođa odeljenja u glavu... Posluga trećega topa izginula... Vodnik Jevtić ranjen u trbuh. Komandir traži hitno popunu ljudstva. Ali komandant naredi da preostali vojnici na rukama sjure topove pozadi brega, i baterija promeni položaj. Na podne se nešto malo utiša paljba. Slučajno se okretosmo u pravcu naše pozadine i tada ugledasmo neku pešadiju, koja nam je dolazila u pomoć. Osetili smo se odmah spokojniji. — Da bog sačuva! — veli Đaja. — Ratovasmo, tukosmo se, ali ovako nije bilo!... — Nadam se da će ovde i njima biti grob! — odgovara komandant. Od onomad uveče nismo gotovo ništa jeli. Prišli su nam posilni i doneli neko pečenje, s kojim su juče ceo dan, na onoj vrućini, jurili po polju, tražeći nas. Jedemo stojeći. Đaja najednom diže nogu, pogleda u čvrstu saru svoje čizme. Zatim pipnu prstom i reče: — Pazi, bogati, bilo je hladno! Komandant, koji je bio okrenut u stranu, odgovori mu: — A šta biste hteli, da vam neko vruć biftek donese! — Ne mislim na pečenje, nego udari me kuršum u nogu! Priđosmo. Sara čizme bila je ulubljena i koža na njoj naprsla. — E, srećna ti junačka rana! — dirali smo ga svi.

352

— Ne bi bilo rđavo da je udarilo malčice jače, koliko da se zavuče pod kožu! — šali se Đaja. Još ni ručak nismo završili, a otpoče borba u klancu, kroz koji se pružaju železnička pruga i drum, što vode u našu duboku pozadinu, preko sela Gorničeva. Front se zatalasa. Neprijateljska pešadija skoči iz rovova. Breg, na kojem je Banica, utonuo je potpuno u dim i prašinu od naših granata. Mitraljeska i puščana vatra trešti takvom žestinom da nas jeza podilazi. Sveži neprijateljski pukovi sručiše se na naše levo krilo. Pod navalom daleko brojnijih neprijatelja, naši, već desetkovani pešaci, napustiše rovove. 7. avgust Izgubili smo zemlju. Ali onda kao da smo bili pripremljeni na neuspeh, jer smo gotovo golih šaka stajali prema carskoj sili. A sem toga, iza nas se nalazila naša teritorija, rođena gruda. Sa nama je bio narod. Nas je onda okrepljivala nada da ćemo se nekim pukim slučajem izvući iz bezizlaznog položaja. Odstupajući sve dalje, privikavali smo se postepeno na surovu neumitnost. Tiho i bez ropca, pognute glave, napustili smo svoju zemlju. Sadašnji porazi teško nam padaju. Pošli smo sa velikim nadama. Izbačeni iz svoje zemlje, odvojeni od naroda, doživljujemo poraz za porazom, na tuđoj zemlji. A iza naših leđa je more... Cele noći se nismo smirili. Sa komandantom i izviđačima obilazili smo baterije i pešačke delove na našem frontu. Situacija je očajna. Usled malobrojnosti trupa svuda smo nailazili na prazne; neposednute prostore. Čudim se da nigde nismo pali neprijatelju u klopku. Tamo, gde smo nailazili na našu pešadiju, redovi su bili tanki i retki. A premoreni i desetkovani vojnici u trodnevnoj borbi bez smene, spavali su u svojim plitko zakopanim zaklonima. Samo su se osmatrači i starešine još nekako branili od sna. Kad je osmotrio situaciju na terenu, komandant je na sve strane tražio pojačanja. Slao je ordonanse pešačkim komandantima sa pismenim zahtevima za osiguranje naših baterija, koje su postavljene pored druma. Svima je naglašavano kako baterijama preti opasnost da budu zarobljene od neprijateljskih delova, koji noćas mogu neopaženo prodreti kroz neposednute prostore u našu pozadinu. Iste zahteve ponavljao je i preko telefona. Ne znam šta mu oni iz divizije odgovaraju, ali vidim, po glasnom psovanju, da je ljut. Neki pešački komandanti odgovaraju da nemaju dovoljno ljudstva ni da posednu teren koji treba da brane, a kamoli da nešto odvoje za neposrednu zaštitu artiljerije. „Kažite vi vašem komandantu da se obrati onima gore! Da vi znate šta je kod mene, ostavili biste me na miru!“ — ljuti se jedan pešački komandant. Drugi komandant viče: „Znate li vi da sam ja uzeo pušku od jednog mog poginulog vojnika, samo da u rovu bude jedna puška više! N-e-m-a nas, n-e-m-a! Tražite u pozadini, ako nešto ima!“

353

Oko dva časa posle ponoći komandant je jedva uspeo da dobije ostatke jedne čete sedmog puka. Naredio je odmah Đaji da tu četu odvede komandiru Aci, čija je baterija bila najizloženija. Telefonom komandiru preporučuje da sa tom četom osigura svoju bateriju i uhvati vezu sa delovima devetoga puka, koji treba da se nalazi preko puta druma od nas. Uz to mu savetuje da po izvršenu naređenja bateriju preda starijem vodniku, a on da ide u bolnicu. Čujem da komandir to odlučno odbija i ostaje na osmatračnici, mada ima temperaturu usled malarije, koju još iz Soluda vuče. Komandant vidi najzad šta nas čeka i šalje izviđače da ponovo izvide ima li kakav put pozadi baterija, kako bi u slučaju nužde mogle da odstupe. Posle dužeg lomatanja vraćaju se i vele da je pozadi nas pravi ambis, prema Peterskom jezeru, i da nam ostaje još jedino onaj put prema Gorničevu. Komandant je nervozan i zabrinut. Kad je svanulo, on pojaha i naredi: — Svi za mnom! Sunce tek što je izgrejalo. Jahali smo uskom putanjom jedan za drugim. Gladan, moj konj otimao se i zastajkivao da brsti grančice ukraj puta, te sam ga neprestano udarao mamuzama, goneći ga napred. Najednom zaklokota mitraljez pozadi nas. — Odakle ovo sad? — povika komandant i hitro se okrete u sedlu, predosećajući neko zlo. — Sigurno se pešacima pokvario „mitraljez“, pa ga sad opravljaju i probaju — odgovori jedan ordonans. Ali samo što reče, kuršumi zviznuše oko naših glava, kao rojevi osica. Komandant u momentu zadrža konja, pa se hitro okrete prema prvoj bateriji, koja je bila u neposrednoj blizini, i snažnim glasom povika: — Dražo-o-o! Bateriju na prednjake! Pravac Gorničevo! — i obode svoga konja u pravcu treće baterije, da i nju izvesti. Zemlja je praštala pod kopitama njegova konja. U toj ludoj jurnjavi kao da čujem povremene pucnje pušaka za nama. Udario sam konja mamuzama i užasna misao senu mi kroz glavu: opkoljeni smo!... Naleteli smo na neki šibljak, onda preko jendeka i gotovo se sudarismo sa zapregom treće baterije, koja je uz zaglušnu lupu kopita i zveket prednjaka jurila ka prvoj bateriji. Pridružismo im se i tako naletesmo na topove. Iz neposredne blizine cikće bugarski mitraljez i odjekuje puščana paljba. Neki konji popadaše. Jedan top okrenut unazad poče da puca na neprijateljske vojnike, koji su se noću, krišom, privukli i došli pozadi baterije. Razleže se jauk. Vozari seku zaprežnice palih konja, a poslužioci na rukama guraju topove. Jedan voz uspe da okrene, ali nalete na snop mitraljeskih zrna, i čitava zaprega sruči se na gomilu. Ostali vozovi se ras prštaše. Prednji vozar jedne zaprege pade. Jedan podnarednik pojaha na njegovo mesto. Preko ranjenika pređe top. Vozari razmahnuše bičevima. Ranjeni konj se prope i pade među ostalu zapregu.

354

— Skidaj zatvarače! — vikao je neko. Poslužioci sa delovima topovskih zatvarača razjuriše se na sve strane. Bataljon neprijateljske pešadije ustremi se tada na bateriju. Nekoliko preostalih vozova polete niz padinu. Neprijateljski vojnici pripucaše na jednu zapregu i svih šest konja survaše se jedan preko drugog. Ostali natrčaše na onu gomilu konja, koji su se u poslednjim trzajima grozno koprcali... I sve se zamrsi, zaplete, zgužva... Komandant i oficiri, svi smo bodrili vojnike, pa i sami gurali topove, da se bar nešto spase. Za nama su jurili bugarski pešaci. U poslednjem času pojahasmo i preko kamenjara pojurismo prema drumu za Gorničevo. Ali nama u susret jurio je najvećim trkom potpukovnik Blagojević. Za njim njegova baterija. Uz strašno treskanje kara i topova, vozari su vikali: „Marrrš! Marrrš! Marrrš!“ — razmahujući bičevima. — Drum je zauzet! Odsečeni smo! Nalevo krug! — doviknu nam potpukovnik Blagojević i krvavih očiju prolete pokraj nas. Sve se izmešalo i pretvorilo u izbezumljenu gomilu, strašnu, paničnu, koja mrvi i satire sve pred sobom. Ali nesreća nikad ne dolazi sama. Pred nama se ukaza provalija. Iz grudi se prolomi strašan krik. A sa svih strana jure Bugari. Vozari, obuzeti samrtnim strahom, skretoše u stranu, neko levo, drugi desno, sudariše se, upletoše, konji i topovi se isprevrtaše i napravi se krvava gomila. Preostali poslužioci poskakaše sa svojih mesta i skidoše zatvarače. Vozari su sekli zaprežnice, da se bar preostali konji spasu. Ljudi bez razmišljanja pojuriše niz liticu, vukući za sobom konje, a za njima se suljalo kamenje i stenje. Dohvatio sam iz ruku seiza konja, koji nije mogao silaziti sa dva, i sunuh niz padinu. Omakoh se... Pustio sam dizgine. Konj nalete preko mene i pade strmoglavce. Neko kamenje sruči mi se na leđa. Otvorio sam oči. Bila je to trenutna slika posmatrana kroz razrogačene oči od straha. Telesa ljudi i konja kao neka lavina stropoštavala se odozgo, valjajući se jedni preko drugih. Zaboravio sam trenutno na svoje stanje, ali me užas obuzima da me oni odozgo ne pridave. Napregao sam poslednju snagu, hvatajući se za oštro kamenje, da se postavim u uspravan položaj. Jedva sam uspeo. Poguren, pretrčao sam dno, te se dočepah suprotne strane. Ruke su mi bile krvave, odelo pocepano. Moj konj se pridiže. Pritrčao sam da ga sklonim. Usta ljudi bila su otvorena, oči iskolačene. Nesvesno se pripijaju uz mene, kao da traže spasa, ili neko naređenje. Neki se konji zapleli u zaprežnice i koprcaju se, udarajući nogama oko sebe. — Razmrsite ih! — viknuo sam, kao da je to važnije od života ljudskih. Nekolicina priskočiše. Sad smo zapali u klopku. Unezvereno se okrećemo, očekujući svakog časa da se gore, na bedemu, pojavi neprijateljska pešadija, i sve pobije. Trebalo je nešto preduzeti.

355

Ali, moju pažnju privlači vojnik kome kulja krv iz usta, jer je na njegove grudi svom težinom pao konj, i povrh njega se koprca, te mu lomi rebra. Neki se konji poplašili, i životinje kao pobesnele natrčaše na gomilu vojnika, obarajući i gazeći. Saterani ovako na gomilu, izbezumljena lica, ljudi su ličili na razjareno krdo, a ova jaruga na zverinjak. U poslednjem času, na bedemu, pojaviše se odnekuda naši pešaci i kroz pucnjavu pušaka začu se: „Ura!“ Ljudi zastadoše kao omađijani. Odahnuli smo. Tek smo tada opazili kako se na padini niz koju smo se suljali, proteže blaga staza, kojom je trčao komandant i vikao na sav glas: — Natrag! Natrag!... Potporučniče, vraćajte ljude i konje. Brzo, brzo! Nalazio sam se u gomili od preko tri stotine ljudi i toliko konja. Digao sam ruke uvis i vikao što jače mogu. Kroz larmu, prasak, jauk, čuo se glas komandantov: — Neprijatelj odstupa! Spasavajte topove! — Stoj!... Stoj!... Jedan narednik prvi dohvati konja i potrča uz onu stazu. Kao klupče koje se odmotava, tako su se iz one gužve izdvajali ljudi, vukući konje. Potrčao sam i ja. Nekoliko šestornih zaprega bilo se uplelo među kaiševe i paoce topova. Među njima ležali su mrtvi vojnici. Rude polomljene. Jedna kara u naletu bila je prebačena preko topa. Na nečijem topu stoji zapregnut samo rudni konj, levak. Dešnjaka je odveo vozar. Sparujemo na brzu ruku konje, ne pitajući kojoj bateriji pripadaju. Treba što više spasti, što pre, jer oko nas sa svih strana urlaju i naši i njihovi pešaci. U pitanju su sekundi. Komandir prve baterije pojaha konja i viknu: — Ko je gotov, za mnom! Vojnici se popeše na konje. Neke vozove vukle su šestorne, druge četvorne zaprege. Jednu karu povukoše samo rudni konji. Kako je koji voz pripravan, odlepljuje se i juri u pravcu druma što vodi za Gorničevo. Oficiri zaprežu zajedno sa vojnicima. Poslužioci na rukama izvlače topove i kare. One sa polomljenim rudama ostavljaju. Na brežuljku, u blizini našoj, pojavi se, odstupajući, naš streljački stroj. Jedan pešadijski oficir, sav potamneo, dotrča: — Bežite, evo ih Bugari. Potrčali smo na suprotnu stranu. Za mnom je jurila jedna zaprega, vukući top. Ali od užasa, čini mi se, izdiže se šlem na mojoj glavi. Nama u susret jurio je onaj komandir, dajući nam izdaleka znak rukom: Nalevokrug! Za njim su žurili najvećim trkom vozovi koje je poveo sobom. Vozari koji su za mnom jahali, i ne čekajući moju komandu, okretoše unazad. Stiže me komandir. — Bugari su zauzeli drum! — Ali eto Bugara pred nama!... u očajanju pustio sam dizgine i dohvatio se za glavu. Sve je izgubljeno.

356

Neka poginem... Konj me u ludom trku nosi. Već smo na čelu izbezumljenoga diviziona. Naš pešački stroj juri nam u susret i vojnici u čudu digli puške uvis, dajući znak da se zaustavimo, jer ćemo pasti Bugarima pravo u ruke. Opkoljeni smo sa svih strana. Još nam jedino ostaje ona jaruga. Bez razmišljanja, pojurismo na tu stranu. Bolje je i takva smrt, nego Bugarima u ruke. Za nama se počeše strmoglavljivati ludi, konji, topovi, kare, uz tresak, lomljavu, jauk... Strahota, pakao... smrt! Ali, živ se ne dam. Izvukao sam revolver. U poslednjem času senu mi misao: možda bih u produžetku ove jaruge mogao naći kakav izlaz. Obodoh konja, koji je bio premoren, i sav izubijan. Na kraju nalazio se suv potok. Ne misleći mnogo, vratio sam se. Vozari su već bili sjahali, gotovi da se raspršte na sve strane. — Ima izlaza! Jašite! Za mnom! — vikao sam iz sveg glasa. Preostali vozovi kretoše, naginjući se prilikom prelaza preko kamenja i stenja. Poslužioci su gurali. Gore nad našim glavama odjekuju pucnji pušaka... Ljudi i životinje su u punom naponu, gotovo na izmaku snage. Još nas jedino zadržava nada da ćemo se sad, naskoro, izvući iz ovoga pakla. Odmakli smo koju stotinu metara, kad se pred nama ukaza neprohodna prepreka. Velike vode, koje se slivaju ovim potokom kad je kiša, nanele su čitav zid od kamenja. Kapetan Đuknić, koji je za sve vreme bio hladan i pribran, obuzet sada krajnjim očajanjem, tresnu šlem o zemlju, uhvati se za glavu i, slomljen, sede na jedan kamen. Groznije stanje ne može biti. Glava mi je klonula na grudi, i u nemoćnome jadu, potekoše mi suze. Ali pogled mi slučajno pade na vojnike. Njihove vilice su stisnute, između očiju duboka bora, pogled oštar i hladan. Stajali su bledi i ukočeni, očekujući našu poslednju reč. Oni imaju vere u nas. Oni su poslušno stavili svoje živote u naše ruke. Trebalo je reći samo jednu reč, da napuste materijal, i mi smo svi spaseni. I gotovo zaustih... Slučajno sam opazio na ivici jaruge pešake, kako su prilegli i pucaju. Oni ginu, da bi se spasli topovi, a mi da bežimo!... Nikada. — Razvaljujte ovaj bedem! Bacajte kamenje! viknuo sam, i ja prvi počeo bacati. Pristigli su i ostali oficiri. Gomila splasnu. Prvi voz krete. Ali kamenje se osipa i konji, nemajući oslonca, padaju. — Daj poljske konjušnice! Vezuj! Vuci! — čuli su se glasovi. Među nas se sjuri četa pešadije. — Hajd sad! Napred! Napred! Nošen na rukama, prvi top bio je izvučen na bedem. Vratili smo se. Ali odozgo odstupaju pešaci. Kuršumi zvižde. Svi navaljujemo na konopce, drugi guraju. Borićemo se do poslednjeg časa. Među nas upade jedan pešadijski podnarednik, sav zadihan.

357

— Eno ih Bugari! Odozgo zapraštaše puške. Ranjeni konji se propinju, drugi padaju. — Vadi zatvarače! Masa nagrnu ka grebenu. Neprijateljski mitraljez je tukao u gomilu. Vojnici su padali. Izleteo sam bez duše... Okrenuo sam se. Kapetan Đuknić, gologlav, sa jednom rukom u džepu čakšira, izlazio je lagano, kao da mu više i nije stalo do života. Pešaci su posedali ovu stranu jaruge i otvorili vatru. Vozari su brzo zaprezali konje i bežali sa ono malo topova i kara koje smo na rukama preneli. Poslužioci su trčali za njima. Razbijene naše čete razlivale su se... Oficiri su sabirali svoje vojnike. Od celog diviziona, koji ima dvanaest topova i dvadeset i četiri kare, spasli smo samo tri topa i pet razlupanih kara. Kakva je to bila sprema!... Kakvim smo se nadama zanosili!... A kakav žalosni svršetak diviziona, i to posle svega tri dana! Pukovnik Ivan, mračan, natmuren, prekrstio ruke na grudi i gleda zamišljeno u zemlju. Podigao je otečene očne kapke i promuklim glasom govori: — Bog nam je svedok... učinili smo sve što se može. I radićemo još i dalje... Ako nam je, najzad, tako suđeno... Ja se živ u ruke Bugarima ne dam... Ali, valjda ću dotle i ja jednom poginuti. Idem gladan, žedan, umoran, izmučen, nesrećan... GORNIČEVO 8. avgust Dižem se sav izlomljen sa slame. Tek sad osećam koliko me celo telo boli od jučerašnjih padova i naprezanja. Podavio sam kolena i naslonio glavu. Najlakše mi je u ovom položaju. Fizičke bolove mogu još i da podnesem. Ali osećam duševnu potištenost. Ovoga dana smo još dalje od naše zemlje. Ako i na ovom položaju doživimo poraz... Spasa nam nema. Trebalo je sa ostacima razbijene vojske zapušiti što pre prolom. Nama u susret išla su tri komandira baterija. Njihova lica bila su tamna kao zemlja. Sva trojica su imali pripasane sablje, što je bilo neobično videti za vreme rata. Prišli su komandantu odlučnim korakom, u isti mah zauzeli stav „mirno“, i pozdravili. — Gospodine pukovniče — poče komandir prve baterije — u toku jučerašnje borbe, pod navalom nadmoćnijeg neprijatelja, izgubio sam tri topa i četiri kare. Molim da se protiv mene povede istraga. — Gospodine pukovniče — govorio je komandir druge baterije — ja sam izgubio dva topa i šest kara. Molim da se i protiv mene povede istraga.

358

— Gospodine pukovniče — nastavio je komandir treće baterije drhtavim glasom — za vreme bitke koja se dogodila u toku jučerašnjeg dana, izgubio sam celu bateriju. Molim da me stavite pod sud. Na licu komandanta, koje je inače imalo uvek strog izraz, najednom se javi neka blagost. On pogleda više očinski svoje komandire i reče: — Gospodo... Bio sam juče među vama. Imao sam prilike da se lično uverim da ste vi učinili sve, pa i više nego što ljudska moć dozvoljava, da spasete ljudstvo i materijal. Vaš zadatak prema otadžbini izvršili ste verno i sa samopregorevanjem. U ovom momentu, ja ne mogu ničim da vam se odužim do time, da vam, kao časnim ljudima, pružim ruku, i kažem: hvala, gospodo! Onda smo izišli odmah na položaj, gde je komandir odredio prostore koje treba tući. Sad smo na novim položajima. Ogromnu prostoriju trebalo je braniti sa tri topa našeg diviziona. Komandant je još u toku noći pratio izveštaj i tražio hitno da se upute novi topovi, ljudstvo i konji. Iz divizije su javili da pomoć ide sa svih strana. Pre podne sa jedne kose osmatramo ravnicu preko Peterskog jezera. Oko osam časova pojavila su se dva bugarski puka pešadije i puk konjice. Kretali su se u kolonama ka Soroviću. Na telefonu se čuje kako to isto izveštavaju i drugi osmatrači. Po marševskom pokretu reklo bi se da su ono tamo sveži pukovi. A nama pomoć još nije stigla. Preko telefona čuje se očajan glas jednog komandanta pešačkog puka, koji je sa svojim slabim delovima na krajnjem levom krilu. — Najhitnije mi uputite pojačanje, jer se pred ovom snagom neprijatelja, a sa vojnicima koji su već pokolebani, ne mogu održati. Neko sa one strane žice umiruje komandanta kako će pomoć stići. Ali ne zaboravlja da strogim glasom završi: — Držite se na tim položajima do poslednjeg čoveka. Prosto rečeno, komandant je taj koji treba poslednji da pogine. Ovakva naređenja za vreme rata postala su gole fraze. Mnogo štošta se i ne događa po zamisli štabova, koji često pripisuju sebi u uspeh i pobedu koju je po svome nahođenju izvojevao neki kaplar Ćira, sa svojom desetinom. Rat vode niži komandanti, koji se samo staraju, ukoliko je moguće, da sprovedu lepe želje viših... Ali odluka zavisi od komandira i vojnika, od njihove brojnosti i mase drugih slučajnosti. Iz razgovora koji je vodio naš komandant sa načelnikom štaba divizije, saznao sam našu strategijsku situaciju. Cilj ovom bugarskom nastupanju je svakako železnička pruga, koja se probija između dva jezera: Ostrovskog i Peterskog. Pruga vodi pravo u našu duboku pozadinu i glavnu bazu snabdevanja, selo Ostrovo. Na istoku se nalaze strme i

359

visoke planine. Na zapadu je Ostrovsko jezero. Na tom kratkom i uskom prostoru nalazi se svega jedan put, koji smo tek sada mi nešto malo popravili. Govorio je naš komandant: — U slučaju uspešnog napada sa strane neprijatelja, cela naša divizija biće zarobljena, jer je tim putem jedini pravac našeg odstupanja... S tim će biti likvidiran i Solunski front, uveravam vas... Naročito nas, koji se nalazimo na levom krilu, zabrinjuje malobrojnost trupa. Molim vas, uputite najhitnije artiljeriju i pešadiju... Dok to komandant govori, ja neprestano odmeravam Ostrovsko jezero i mislim, da li bih ga mogao konjem preplivati. Bugari polaze. Čuju se puške. Naša dva topa su u punom dejstvu i gađaju jedan ćuvik, koji se nalazi između oba jezera, a koji su Bugari baš sad zauzeli. Treći top tuče neprijateljsku pešadiju, koja se sjuruje u jaruge pod našim položajima. Komandanti vapiju za pojačanjem. Naša dva topa sipaju vatru na onaj ćuvik da bi bar tu zadržali Bugare. Ako se i odatle spuste, udariće našu diviziju posred srca. Pomoć!... Pomoć!... Sunce je prižeglo a žeđ udavi. Od nespavanja i duševnih naprezanja nesvestica nas hvata. A Ostrovsko jezero pred našim očima. Bolje bi bilo da ga ne gledamo. Naše patnje su prevazišle Tantalove muke. Oko podne komandant uskliknu od sreće. Okrenuli smo durbine unazad. U kolonama dvojnih redova gamizali su pešaci kao mravi, a za njima se valjala artiljerija nečije divizije. Osmeh nam zaigra na usnama. Dohvatili smo telefone da obavestimo komandante pešačkih pukova. A oni će na nekoji način dostaviti vest i poslednjem vojniku na objavnici. Zaboravili smo i na umor i na žeđ. Ađutant trlja zadovoljno ruke i veli: — Bugari su danas nešto obazriviji. — Posle ove pobede oni se sad prikupljaju, ispravljaju linije i pripremaju za odlučni i poslednji napad. Ali kad bi znali koliko smo u ovom momentu tanki... — komandant diže ruke. — Strašno je i pomisliti. 9. avgust Cele noći niko oka nije sklopio. Komandant je po mraku izvodio baterije na položaj i određivao im prema karti rejone dejstva. — Sad smo gazde! — veli kapetan Milisav. „Nas i Rusa sto miliona“ — ponavlja uzrečicu Crnogorsku. Stigla su nam u pomoć dva pešadijska puka i devet poljskih baterija. Više nego što smo očekivali. Dejstvo se osetilo odmah izjutra. Pešadijski redovi su zbijeni. Vatra artiljerijska, zaprečna vatra, ili po novom nazivu, baraž, neprobojan je. u nekoliko mahova Bugari navaljuju, ali se vraćaju sa velikim gubicima. Po

360

tempu ujednačene puščane i mitraljeske paljbe uviđamo koliko su naši pešaci uporni, i ne daju Bugarima više glavu da pomole. Ni stopu nismo uzmakli. Usredsređenom artiljerijskom vatrom razjurismo ih sa onog opasnog ćuvika, odakle su mogli najlakše da se sjure na put. Moral i vera nanovo se uvlači u naše duše. 10. avgust Uvidela se potreba da se izvrši pregrupisavanje artiljerije. Moj komandant, pukovnik Ivan, određen je za komandanta diviziona na desnom odseku. Pod komandu je dobio dve baterije koje su prošle noći stigle, i jedan od tri preostala topa našeg diviziona. Ovom baterijom komandovao je kapetan Milisav. Sa komandantom iznalazimo položaje za ove baterije i osmatračnice za komandire. Idemo peške i na konju, praćeni za sve vreme puščanom paljbom. Zarad morala pešaka i u cilju boljeg osmatranja, komandant naređuje da se iz svake baterije uputi po jedan oficir u pešački rov. Onda hvata vezu sa komandantima pešačkih pukova i komandirima četa, od kojih je dobio izveštaj gde se sve Bugari povijaju i skrivaju pod udarcem naše artiljerije. Naređuje komandirima baterija da na ta mesta otvore brzu paljbu. Teren je na ovom našem položaju strahovit. Sve sam krš i kamen. Nigde drvceta. Svuda unaokolo gola golcata stena, tako da se ni za pedalj duboko ne može iskoristiti nikakav zaklon. Grešnim pešacima je najteže. Umesto da kopaju rovove, oni slažu ispred sebe gomilice od kame nja, iza kojih se sakrivaju. Ali najgore i najcrnje je što nigde nema ni kapi vode. Od svih nevolja kojima je izložen ljudski organizam, izgleda najteže patnje dolaze od te nesrećne žeđi. A onaj pusti kamen usijao se i telo kao da sagoreva. Žeđ podavi ljude. Gledam neke pešake, koje je komandir uputio iz stroja da traže vodu, pošto su tamo počeli umirati od žeđi. Idu kao izbezumljeni, otvorenih i ispečenih usana, iskolačenih očiju, i kao da vapiju: „Vode, vode!... Gde je jezero?“ — Samo toliko mogu da izgovore svojim odebljalim jezikom. Ima ih koji već tri dana nisu ni kapi vode okusili. A do jezera treba da idu, onako malaksali, pet časova. I mene mori žeđ takođe. Usne su mi toliko izgorele i ispucale da jedva govorim od bola. Ali meni je ipak lakše, jer upućujem seiza na konju do jezera i on se posle putovanja od tri časa vraća. Za konje je najteže, jer njima treba mnogo više vode, a toliku količinu je nemoguće doneti. A da se upućuju tako daleko dva puta dnevno, neizvodljivo je i opasno, jer Bugari mogu svakog časa udariti. Ordonansi izveštavaju da su neki konji već pali. Od silne žeđi i naša misao kao da je zamrla. Ni na šta drugo ne mislimo nego samo na vodu. Čujem kako ordonansi razgovaraju:

361

— Vala pristao bih da se još jednom vratim kroz Crnu Goru, samo zbog one vode u Andrijevici. — Eh, onda mi je voda na usta išla od gladi... — Da nam je onda bio ovaj hleb, a sada ona voda!... Bre! Veće sile od nas ne bi bilo. Spušta se sparna noć. Paljba zamire postepeno. Još samo dejstvuju dva teška engleska topa, iz naše daleke pozadine. Granate sporo i dugo gude kroz vazduh. — Bre, ovo otpeva čitavo opelo, dok stigne do Bugara! — veli kaplar Brkić. „Sa ovim danom završen je dnevnik druga Dragoslava, — pisao je nepoznati gospodin. — Po njegovom diktatu pisaću Vam sada o sledećem danu, 11. avgustu, kada je kao teški ranjenik prenesen u bolnicu.“ „Dragi druže, Pročitao si i saznao. Ti će dani ostati kao najbolniji u mome sećanju. Ne znam da li će se još kadgod roditi takvi ljudi... Njihova izdržljivost, hrabrost, čvrstina karaktera i odricanje od života prelazi već u legendu... Čelik ljudi!... Izginuli su. Bol ispunjava moju dušu. Tih nekoliko dana lebdeo sam između života i smrti. Kada sada o tome mislim, čini mi se, druže, ubuduće neću više moći da budem takav. Onda me je zahvatio opšti zamah i u mojoj svesti lebdela je samo jedna misao: dužnost. Tek kada me je parče granate klepilo u glavu, izgleda mi kao da sam se otreznio. Mi smo još uvek mladi i nikada nam ne pada na pamet da ćemo jednoga dana umreti. Ali sada... ja sam, druže, osetio smrt u punoj strahoti i pustoši njenoj. To se desilo 11. avgusta. Postaraću se da ti ispričam taj dan do najmanjih detalja, ukoliko se još sećam. Te noći, između 10. i 11. avgusta, spavao sam vrlo malo. Taman prilegnem a naiđe ordonans ili održač veze. Oko 1.30 po ponoći javlja se komandir jedne rovovske baterije. Veli, sad je stigao i pita gde će namestiti svoja tri rovovska oruđa. Komandant mi naredi da ga pronađem i odvedem komandantu jednoga pešačkoga puka čiji rejon treba da brani rovovac. Pošao sam onako mamuran i neispavan. Na šao sam rovovca u jednome potoku. Komandir baterije, neki vedar čovek, zamoli me da ga pričekam četvrt časa, koliko da se obrije. Kaže, šest dana je u borbi, pa samom sebi izgleda strašan. A ako pogine, ne bi želeo da ga čupavog sahranjuju. Govorio je sa takvom prisebnošću, da je to zvučalo pomalo i jezivo. — Izvinite što ste toliko čekali — govorio je raspoložen, brišući se ubrusom. Žao mi je što nemam ničim da vas ponudim... No, sad možemo! Komandanta pešačkog puka našli smo u rovu, zajedno sa njegovim komandantima bataljona. Tu su oni održavali kao neki ratni savet. Kada su nas ugledali, obradovaše se.

362

— Takvu mi, brate, daj artiljeriju, koju mogu da smestim u rov. A kad propadamo, onda je propast zajednička, a ne moram da mislim kako ću još i vas da spasavam smeje se komandant. Svaki komandant bataljona izjavi kako bi želeo da ta baterija pripadne njegovom odseku. Ali ja sam svoju dužnost izvršio i vratio sam se. Te noći, naš štab diviziona razapeo je šatore pored topova druge baterije. Po povratku sručio sam se na slamu i zaspao. Rano izjutra budi me poručnik Đaja, i kaže: Bogati, Dragoslave, spavaš kao top. Ispalili smo za vreme tvoga spavanja oko pedeset metaka, a ti ni „repom“ da mrdneš. Ordonans mi predade naređenje iz armije, koje sam odmah dostavio komandantu. U naređenju stoji da se artiljerijska municija ne štedi. U produženju je pisalo podvučeno od reči do reči: „Artiljerija ima da se žrtvuje za spas pešadije. Za sve eventualne neuspehe biće mi odgovorni artiljerijski komandanti i komandiri baterija.“ — To nije trebalo naglašavati. Mi smo tako i dosad radili — veli malo uvređen komandant diviziona. — Sem ako oni ne misle da isteramo topove na greben, pa da nas tamo razlupaju za četvrt časa — dodaje kapetan Milisav. Posle kratkog razmišljanja reći će komandant: — U pitanju je naš taktički nastup. Ja predlažem da mi sad odmah otvorimo paljbu na njihove baterije, da bi ih pronašli i uništili. Time ćemo ih ometati u dejstvu protivu naše pešadije i, u isto vreme, privući ćemo njihovu vatru na sebe. Predlog komandanta je usvojen. Komandiri su se razišli na svoje osmatračnice. Komandant i ja pridružili smo se komandiru druge baterije i otišli na njegovu osmatračnicu. Paljba je odmah otpočela. Ali umesto da mi tučemo njihovu artiljeriju, neprijateljske baterije pronađoše još odmah našu treću bateriju, koja je bila na istaknutom mestu, i skoliše na nju. Komandant se okrete meni i poručniku Đaji: — Vas dvojica imate za zadatak da utvrdite verovatan položaj one haubice, koja tuče našu treću bateriju! Otišli smo do treće baterije. Oko nje je prostor bio razriven. Naskoro pronađosmo mesto gde je udarilo celo razorno zrno, a nije eksplodiralo. Po pravcu kako je zaparalo zemlju, zatim po zvuku sa koje strane dopiru pucnji, izveli smo zaključak da se ta haubica nalazi iza jednog grebena, koji je imao oblik jezika, na jedan i po kilometar pozadi sela Gorničeva.

363

Komandir druge baterije otvorio je odmah strahovitu vatru na tu stranu, zasipajući granatama čitave prostore. Posle desetak minuta, ona haubička baterija ućuta. — Dobro je — veli kapetan Milisav. — Oni su prvi prestali. Ali ne potraja dugo, a više naših glava zafijukaše granate. Po eksplozijama smo ocenili da se to javlja nova baterija teškog kalibra. Nas prebaci, zatim poče da šara levo i desno, i onda navali i ona na treću bateriju, koja se verovatno otkrivala bleskom. Ali naša treća je i pored tog dejstvovala. — Ako, ako, neka ova teška gađa nas, jer bi inače napravila lom među pešacima — veli komandant. — Udri, Milisave, tako ti boga, i navlači vatru na nas. Druga baterija kao da je pobesnela. Svi znamo da je artiljerijska vatra manje opasna za nas, koji smo povučeni iza grebena, nego za pešadiju, koja je na prednjem nagibu, otvorena. A teren je kamenit. Ako ne poginu od granata, pomlatiće ih kamenje prilikom eksplozije. — Na neprijateljsku pešadiju otvaraćete vatru samo ako primetite neki pokret naređivao je komandant komandirima baterije. Municiju ne žalite. Grebeni iza kojih je bila neprijateljska artiljerija purnjali su od dima. Naš odlučan nastup verovatno ih je dražio. A morali su se braniti. Šrapneli su sve češće vitlali nad našim glavama. Nastao je strahovit artiljerijski dvoboj. Za to vreme pešaci su bili mirni. Međutim, paljba neprijateljskih baterija bivala je sve življa. I, na užas naš, sve preciznija. Gađali su nas frontalno, a i sa boka. Naročito su se okomili na nesrećnu treću bateriju, koja se nije videla od dima. Njen komandir izveštava pismeno da je tučen unakrsnom vatrom, da su mu ljudi izginuli i moli za dozvolu da prekine paljbu i izmesti topove. Komandant se obrati meni: — Pišite brzo: „Borba se razvija u povoljnom smislu, kako smo to mi jutros utvrdili. Ceo divizion ima da se žrtvuje za spas pešadije. Vaš predlog da izmestite bateriju ne odobravam. Popunu u ljudstvu poslaću vam. Naređujem: otvorite još žešću paljbu. Dejstvovaćete dok je i poslednji top ispravan.“ Kroz oganj i grmljavinu eksplozija, sevali su bez predaha naši topovi. — Uspeli smo da privučemo svu vatru na sebe — veli zadovoljno komandant. — Pešadija može biti spokojna. Od nekog vremena počeli su da traže i osmatračnicu druge baterije, na kojoj smo i mi. A videli su verovatno i ordonanse, koji su neprestano dolazili i odlazili. Jedna teška granata udari na deset metara od osmatračnice i obavi nas oblak dima. Kamenje je treštalo i letelo preko naših glava. Od potresa vazduha stade mi dah. Pred očima mi je sve nekako zamagljeno. Uši mi pište. Malo zatim prebaci, a potom poče da rije oko osmatračnice. Jedan ordonans ulete zadihan i predade mi neku ceduljicu. Pogledao sam. Vilice mi zadrhtaše.

364

„Ovoga trenutka poginuli su na osmatračnici komandir treće baterije major Stamenković i stariji vodnik, poručnik Milenković. Molim za dalje naređenje.“ Izveštaj je potpisao mlađi vodnik potporučnik Stojadinović. Predao sam komandantu da pročita. Usne su mu bile skupljene, a između očiju pojavi se duboka bora. On uzdahnu. Onda se pribra i oporim glasom progovori: — Napišite: „Posle pogibije komandira i starijeg vodnika treće baterije, dužnost komandira vršiće mlađi vodnik, rezervni artiljerijski potporučnik, gospodin Dobrivoje Stojadinović. Neka novi vršilac dužnosti komandira gađa sa istim elementima. Održavati što jači tempo vatre.“ Desetkovana treća baterija otpočela je istom žestinom pod komandom mladoga potporučnika. Ovolika upornost ove baterije izgleda da je pokolebala neprijateljske osmatrače. Možda su verovali da je ona paljba maskirana, a u stvari tuče ih neka druga baterija. Pritajili su se za trenutak. Onda su preneli vatru na drugu bateriju. Samo nju nikako nisu mogli da pronađu. Pravac još i pogode, ali ne mogu da podese daljinu. Naročito su bile aktivne dve bočne neprijateljske baterije koje nikako nismo mogli da osmotrimo. Na osmatračnici je bilo dosta nas, i svi smo se napregli da ocenimo odakle dopire zvuk. Ali usled gruvanja naših topova i treštanja eksplozija od njihovih granata, gubili smo orijentaciju. Bila je to prava „bubnjarska paljba“. Čitavi rojevi granata leteli su iznad, i okolo nas. Sve telefonske veze bile su prekinute i naređenja su nosili ordonansi. Njihovi osmatrači mogli su da vide neprekidna kretanja oko naše osmatračnice. I paljba celokupne njihove artiljerije, koja se nalazila prema nama, sruči se sad na nas. — Gospodine pukovniče, ovi vaši ordonansi i telefonisti otkrili su osmatračnicu. Kako bi bilo da se sklonite pozadi grebena? — reče komandir druge baterije. — To i jest naš cilj, da oni gađaju. Bolje nas nego pešake. Okolo je treštalo strašnom žestinom. Komandant, hladan, diktirao mi je razna naređenja. Pisao sam drhtavim rukama, očekujući svakoga časa da granata grune među nas. Taman da mu pružim naređenje na potpis, kad nešto zviznu i između mojih nogu lupi parče gvožđa. Podavio sam noge i pogledao razrogačenim očima komandanta. On je bio miran. Ne znam da li da ga mrzim, ili da mu se divim. Ali kad bih se ja pitao, naredio bih da se osmatračnica odmah izmesti. Ovako smo nas četiri oficira osuđena takoreći na smrt, zbog njega jednoga. Njegova hrabrost potiče možda iz njega samoga, ili zbog izvesnih obzira. Ali mi svi osećamo kako smo primorani da budemo hrabri. A to su već različita duševna stanja, te je i naš pogled usplahiren. Zemlja se oburva od silne eskplozije. Osećam kako smrt leprša nad našim glavama, tu je, sad će. Ne mogadoh više, te se obratim komandantu: — Gospodine pukovniče, zašto se ne sklonimo. Čekamo ovde da jednim zrnom ubiju nas četiri oficira...

365

- More, neka, gde ćemo!... Ama samo što reče... Užasna eksplozija prolomi se nad našim glavama. Mene u glavu nešto tresnu, kao da me neko udari ušicom od sekire. Pred očima mi zaigraše ljudi i predmeti, i ja klonuh... Kao iz daljine dopirao je nečiji glas: „A jaoj, braćo, moja noga!“ Preko glave razli mi se neka toplina. Krv poče da mi juri niz čelo. Nešto zakovitla pred mojim očima i mrak se spusti. Ne znam koliko je to trajalo i šta se sa mnom zbilo. Kada sam došao k svesti, moja je glava bila uvijena. Oko mene neki nepoznati ljudi u belim ogrtačima. Osećao sam miris joda i video mnoga izmučena lica. Glavu sam jedva održavao u uspravnom položaju. Jedan od onih sa ogrtačem priđe mi i poče da me miluje po licu, tešeći me da moje stanje nije opasno. Lekar je bio moj poznanik. Veli da mi je lobanja naprsla na nekoliko mesta... Sitnica! Šlem mi je spasao život. U selu Ostrovu čuo sam šta je dalje bilo. Mene je izneo kapetan Milisav i stavio mi prvi zavoj. Taman se on povratio na osmatračnicu, udari druga granata. Komandant, pukovnik Ivan, poginuo je na mestu, a kapetan Milisav teško ranjen. Dok je trajao ovaj artiljerijski dvoboj pešaci su se na miru utvrdili, zbili redove i ni koraka dalje nisu makli. Svi ti pošteni ljudi izvršili su časno svoj zadatak, i na dužnosti su izginuli. Ne sumnjam. Naša zemlja biće slobodna. Ali, druže, bojim se... Ako ovako potraje, pitam se: ko će uneti zastavu slobode u zemlju? Teško mi je mnogo... Ne znam šta će sa mnom biti. Ako stigneš u Srbiju živ, druže, zagrli mi majku i pozdravi sestru. Tvoj Dragoslav.“ Noć se bila spustila... Na frontu su bleštale raznobojne raketle... MALARIJA Ima već dva dana kako me zglavkovi bole, glava mi je teška i nalazim se kao u nekom polubunovnom stanju. Teška duševna potištenost muči me. Ali temperature nemam. Luka kaže da sam sigurno pio hladnu vodu ili pokvario stomak. Ali zašto me onda zglavkovi bole? Ležim na poljskom krevetu u zemunici i vojnik me trlja. Ili mi zabacuje ruke unazad, da već i kosti pucaju. Čini mi se, lakše mi je tada... Drugoga dana oko podne nastupilo je neko stanje obamrlosti. Nikakve bolove nisam više osećao. Samo sam malaksao. Lekar reče da uzimam aspirin pa će sve proći. Sedeli smo za ručkom, kad niz leđa poče da me žmari, i ja se naježih isto onako kao kad neobučen čovek iziđe iz tople sobe na hladnoću, pa se strese od zime. Ruke mi hladne... A sunce pali i zemlja trepti od toplote. Pogledao sam sa strahom oko sebe, i onda bojažljivo izustio, kako mi je nešto hladno.

366

Luka dobaci: — Da se nisi prebacio u datumu! Zaćutao sam bojeći se da se ne počnu šaliti na moj račun. Ali dah mi je kratak i osećam kako je puls ubrzan. Opet me zatrese hladnoća, i vilični muskuli se zgrčiše, zubi mi cvokotali. Vide i ostali da mi je teško, te pomogoše da legnem. Krevet se tresao poda mnom. Komandant naredi da odmah dođe lekar. Vojnici su nabacali na mene ćebad, ne bih li se zagrejao. Čujem gde neko govori kako to mora biti malarija. Luka stoji iznad mene, i po njegovom ozbiljnom licu uviđam kako se plaši da mi se šta ne desi. Obuhvatio je moje šake da ih zagreje i nešto govori, kao da me teši. Sigurno očajno izgledam. Najednom sam osetio kako popušta hladnoća i po mome telu se razvila neka prijatna toplota. Ne tresem se više. — Eto vidiš... Proći će. Sada su ti ruke tople! — teši me Luka. Ali sada me toplota obuzima sve više. Osećam da mi grudi sagorevaju i ja kao kroz maglu razaznajem predmete. Strah me je obuzeo. Čini mi se i postelja se usijala poda mnom, te ih molim da sad zbace onu ćebad kojom su me bili pokrili. Neko reče: „Nazepšće... Ovako će se pre oznojiti.“ A mene nešto guši i pred očima trepere neke iskrice. Kao da gledam samo kroz jedan krajičak svesti, pa su predmeti unakaženi, glave vojnika velike, velike, a neko ogromno klube poče da se kovitla nad mojom glavom, i sve se niže spušta... Otimam se, hteo bih rukama da se zaklonim. Ali ona velika glava stoji pokraj mene i ogromnim šakama kao nekim šapama pritiskuje moje ruke. Neki ljudi usplahirili se, trče okolo. Kroz kutak svesti poznajem lekara koji drži termometar... Onda počinjem da tonem, sve dublje, i kao da se podajem zamahu, kako bih samo izbegao ono klube, koje poče nanovo da mi se približava. Upinjao sam se da shvatim šta hoće ovi ljudi od mene. Ali, neka koprena navukla se na moje oči. Još samo razaznajem kako nepovratno tonem i, pri tome, moju glavu zanosi nešto unazad... Stresao sam se od neke iznenadne jeze... Progledao sam. Video sam svoga posilnog, koji je obavijao vlažan oblog oko mojih grudi. Lekar je razgovarao nešto bezbrižno sa Lukom. Čujem kako govore da je kriza prošla. U grudima mi zaigra od zadovoljstva što sam ja još živ... Lakše mi je. Vidim već jasno one debele grede iznad moje glave, a između njih proviruju džakovi sa zemljom... Ali naskoro sam osetio kako se vlažno platno sve više zagreva i pritiska me kao užareni oklop. Lekar je naredio da se oblozi menjaju svaki pola časa. A ono klube se opet pomalja. Pritiskujem šakama vlažno platno, ne bih li ruke rashladio. I zaista, osećaj hladnoće prenosi se za kratko vreme na celo telo... Poče opet da kovitla... Skinuli su mi oblog i stavili svež. Malo sam se primirio. Lekar mi tada dade jedan aspirin, da bih se preznojio...

367

Još dva puta su menjali oblog. Naskoro sam osetio kako mi je čelo vlažno, a po rukama izbiše sitne kapljice. Skinuli su mi obloge, i pokrili me. Svest mi se povraća i neko vedro raspoloženje... Graške znoja lipte sa moga tela. Vojnik me briše... Kroz prorez na zemunici vidim svetlost dana i čujem žagor ljudi... Ah, samo kada ne vidim više ono klube. Radujem se sunčanome danu i veseo sam što sam živ. Lekar je govorio da su kod mene svi znaci teške malarije. Zato će morati da me sutra upute u bolnicu. Pridigao sam se dok vojnik namesti postelju. Imao sam utisak kao da na ramenima nosim neki neizdržljiv teret, te sam se poveo. Ali glavno je da ono klube ne treperi više nad glavom... Ostalo se može podneti. Sutradan, sav malaksao i zamoren, jedva sam otišao do ambulante. Donosili su vojnike na mazgama, bolesne ili teško ranjene. Spuštali su ih pokraj puta, dok ne pristignu automobili. U jednoga je sve lice ranjavo i naduveno, a neke čudne šumove, kao ropac, ispuštao je iz grla. Na zemlji je ležao i jedan koji je bolovao od malarije. Uviđao sam kako njegovo telo bukti od velike vatre. Lice mu upalo, usne pomodrele i ispucale. Diše brzo i pri svakom izdisaju ispušta uzvik „Ah“. Izgledalo mi je kao da vidim sebe, pa sam se stresao i okrenuo da ga ne gledam više. Ali prevlačio sam prstima preko usana da se uverim da li su se i kod mene razvile one ospe. Stigli su automobili. Seo sam pored šofera. Ranjene i bolesne stavili su na nosila, pa su ih po četvoricu unosili u automobil. Krenuli smo odmah. Ali ja iz svoje svesti ne mogu da istisnem sliku onog malaričnog bolesnika i neprestano mislim, kako li je njemu sada. A trebalo bi ga obaviti oblogama i dati mu aspirin. Raspitujem se kod šofera ima li gde zavojišta ili ambulante na putu. Reče mi da nema. Sustižemo i sretamo dugačke kolone kola. Oblaci prašine vihore oko nas. Povremeno čujem jauk onih iz kola. Skrenuo sam pažnju šoferu da lakše i pažljivije vozi. On se pravda kako mora da žuri da bismo uhvatili voz. Na jednoj zavojici automobil malo zanese i mene podiđe neka jeza. Ali začudo, slično kao i juče u ovo doba... Nije valjda... Uveravam sebe da je to bilo samo trenutno uzbuđenje... Osetio sam opet jezu, i najednom sam klonuo. Vilični muskuli se zgrčiše i hladnoća poče da mi struji kroz telo. Duševno sam klonuo i bespomoćno stežem ruke. Požalio sam se šoferu. Ali šta mi on može pomoći, kad mu je preča briga volan... A Solun je daleko. Iako sam među ljudima, osetio sam samoću i bilo mi je žao što sam napustio osmatračnicu. Tamo su bar moji dobri drugovi... Šofer svira da mu se sklone s puta komordžije i psuje na sav glas. Oni mu odvraćaju sličnim rečima... Zamagljenim pogledom posmatram sprženu zemlju i sparušeno bilje, gledam sitne Anamite i onaj njihov prezriv pogled, a vatruština lagano obuhvata moje telo, te mi se čini kao da propadam bez spasa i nade... Ne bunim se. Podajem se

368

voljno tome osećanju... Baš i da se izvrne auto i mi svi propadnemo... Jer našta sve ovo? Sve je bez kraja i završetka i ceo svet se kovitla, kao da su ljudi poludeli... A i ono drvo se klati i cereka, kao onaj Anamit. E, došlo mi je da ga udarim. Ali ne mogu da otvorim vrata automobila i šofer mi govori nešto ljutito... Posmatram ga. Ali to nije negova glava već opet klube, koje poče da se mota pred mojim očima... Klonuo sam iza šoferovih leđa. Bila je nesnosna toplota. Sva je stanica bila u dimu i prašini... Spustili su me na zemlju. Posle su me stavili na neka nosila. U onom bunilu razaznajem neki žagor i kao kroz maglu vidim množinu ljudi koji preko nas preskaču. Tada se baš ukrcavao neki crnački bataljon... A ja tonem. Ali ja se ipak ne dam. Naprežem onaj zadnji krajičak svesti da bih shvatio svoj odnos prema okolnim predmetima. Stiže najzad i taj naš voz. Neki vojnici uneše me u zažareni vagon. Imalo je dosta ljudi koji su ležali na nosilima. Preko puta sebe uočio sam samo kapu francuskog oficira. Lica nisam raspoznavao, jer su sva bila podjednako izmučena... Voz je krenuo, a sa njima zajedno i ono klube. Hteo bih da ga izbegnem, da ga razbijem jednom... Nada mnom je stajala nečija glava i osetih kako mi nešto hladno i prijatno prelazi preko lica... Moju pažnju privlači neki opojan miris. Otvorio sam oči. — Alorѕ, camarade, ça va?1 Ugledao sam kapu francuskog oficira. Ali sad već vidim i njegovo nasmejano lice, živahne oči. Smejao se. — Vouѕ étiez tgèѕ gaі!2 — govorio je smešeći se i trljao moje lice kolonjskom vodom. Rekao sam mu nešto u znak zahvalnosti. Onda sam se malo pridigao da rashladim leđa. Pokušao sam da razaznam da li to huči voz, ili u mojoj glavi zuji od hinina. A hinin dejstvuje, i onako izmučen zamišljam kako sada bacili malarije ginu u mome telu. Verovanje deluje sugestivno, te uobražavam da čisto lakše dišem. Još kad bi mi samo spala temperatura. Pipam se po grudima. Uplašio sam se koliko su vrele. Klonuo sam od umora... Možda sam i spavao. Ali kada sam došao sebi, bilo mi je mnogo teško. Čujem gde Francuz veli da smo blizu Soluna. Naskoro po kloparanju točkova uviđam da prelazimo neku skretnicu. Voz stade. Francuz siđe, a mi ostali ostadosmo ležeći u kolima. Spolja dopire larma, lokomotive pište, čuju se razni govori, stanična kolica tandrču. Neki iz kola već protestuju što na nas niko ne misli. Odvezli su nas na neki sporedan kolosek. U vagon su ušli francuski vojnici i počeli skidati nosila. Dođe red na mene. — Blessé ou malade?1 — zapita jedan, da bi znali gde će da nose. Uneli su me u jedan auto. Tamo ih je bilo već trojica.

369

Auto se u početku kretao lagano, potom sve brže. Skretao je levo i desno, opet usporavao, šofer je često davao znak trubom. Zatim je išao pravo, još jednom naglo zaokrenuo i stao. Ugledao sam više baraka i množinu ljudi u bolničkom odelu. Uneli su me u jedan paviljon i spustili na krevet. Preko puta vidim jedno izmučeno lice koje me posmatra usplamtelim očima. Njegov pogled podseća me na neki reflektor iz mračne dubine. On se s teškom mukom nasloni na ruke i jedva progovori: — A, druže... a, odakle? Rekoh mu. On se zavali, uzdahnu, i progovori više za sebe: — A, sve... a, propade... — A Kočo, a dušo, a nije sve propalo — podražava ga jedan iz ugla. — Mi smo ti vrba; što je više krešeš, a sve se, a više, a podmlađuje! Kosta ga pogleda ljutito, htede nešto da kaže i zausti ono: „A“ — pa se predomisli i samo mahnu rukom. U baraci je nesnosno od toplote. Ono klube poče nanovo da se mota pred mojim očima. U levom uglu do mene neko je ječao. Došli su bolničari, te me presvukoše. Zatražio sam da mi stave obloge. Oni rekoše da će to učiniti, pošto me prethodno lekar pregleda. Proteklo je dosta vremena dok je lekar naišao. Stavio mi je odmah termometar, da vidi kolika je temperatura. Kada je pročitao, reče bolničaru da zapiše na mojoj listi: četrdeset sa pet. — Druže, dobro si napredovao! — dobaci neko. Onda su me uvili u vlažne obloge, te sam se tako malo pritajio. Ali kroz polusan čujem govor, koji zamorno odjekuje u mojim ušima. — Primam... — Pratim... — E, boga mu, ovaj me čovek kao neki demon juri. Odmori se jednom, odmori, majka mu stara. — Šta ćeš... Služi me karta... A ti, molim fino, sigurno imaš golog keca, i to onu krstaču... — Daj mi tri. — Jeste li videli?... Jednu auf!... Ha!... Ha! — Opa, đoko! Sad ćeš videti tvoga boga... O... o... o!... Ne verujem! Leži kec... Ajd sad kralj... Aha... Održ!... Oćeš ljudski, sveca ti tvoga, pa me i drugi put prati. Oho... ho, baš su slatke tvoje pare. — A, ljudi... a, čovek umre! protestuje Kosta. Trgao sam se i otvorio oči. Kosta je gledao u levi ugao. Osetio sam neko olakšanje i prijatnu sreću što ja nisam taj. Došao je i lekar. Sestre bolničarke nosile su neke flaše i gumena creva. Flaše su stavili visoko na konzolu, a slobodne krajeve gumenih creva spojili sa

370

dugačkim iglama, koje zabodoše u telo onoga iz ugla. Čujem gde neko reče: „Nema mu spasa!“ Bio sam uznemiren. Izgledalo mi da toplota zrači iz moga tela. Molio sam bolničara da mi promeni oblog. Čujem ropac onoga... A jedan koji se vratio iz varoši priča kako je sada čuo da je njegova cela četa izginula. — Da sam tamo, bio bih pokojni... — Znači, bato, komarac ti spasao život. Onaj u uglu umire od malarije. Ovaj preko puta izgubio moć govora od silne vatre. Tamo cela četa izginula. A ja sagorevam kao na žeravici. Više nego ikad osećam kako smrt lebdi nad ljudskim glavama i, u ovom stanju, ona mi se pričinjava kao nešto razvučeno, rastegnuto, zlokobno i grozno, pa zaošijava svuda unaokolo. Ali od mene kao da se ipak udaljuje, daleko je u visini... Onog klubeta nestaje, i sa mojih očiju kao da spade neka koprena... Počeo sam se znojiti. Mučio se onaj u uglu cele noći. Dolazili su lekari i špricali ga... Kosta je presedeo celu noć i netremice gledao samrtnika. Izjutra Kosta razrogači oči i podiže ruke: — A, umre... a, čovek! — pa se zavali na jastuk. Ljudi zanemeše. Nekoji se prekrstiše i rekoše: „Bog da mu dušu prosti!“ Drugi su izišli... Nešto teško i zlokobno umetnulo se među nas, pa bismo hteli da se što pre nosi lešina, što pritiska naše duše kao neumitna opomena. Bolničari dođoše. Prebaciše čaršav i izneše mrtvo telo. Čujem gde govore da je bio artiljerac. S teškom sam se mukom pridigao da pročitam njegovo ime na listi. Pisalo je: „Milutin Janković, rezervni artiljerijski potporučnik...“ Zaneo sam se. Ona slova kao da su mi zaigrala pred očima. Ponavljao sam: Milutin Janković... Milutin, Milutin „Uča“, moj dobri drug još od početka rata... Nema ga više... Umro je bez jauka, bez ijedne poruke, tiho... Suze su mi navirale na oči. Usled uzbuđenja osetio sam laku drhtavicu, kao jezu. Uplašio sam se da opet ne nastupi malarični napad... A on je jadnik umro od iste bolesti. Kao da se otimam od smrti, ustao sam onako malaksao, ne bih li zaboravio žalosnu uspomenu. Paviljon je najednom oživeo, Jedan pešadijski poručnik pita svoga druga kako se na francuskom kaže: „Sestro, vi mi u stražnjicu zabijate kolac!“ — Ljudi... znate li, kada mi rkne onu iglu odostrag, sve mi svetlaci izlete pred oči. Evo već deset dana niti mogu da ležim na leđima, a još manje da sedim. — A, a, a, šta bi... a, kao... a, u trbuh? — ljuti se opet nešto Kosta. — Jaoj, da hoće. Koko, Kokane, a, oko neljubljeno, a, knjigo nečitana, a, cvete nemirisan! Naišla je malo zatim i sestra Francuskinja noseći veliki špric. Priđe meni.

371

— Wa va?1 — Il ne ѕ’apelle paѕ Sava!2 — dobaci jedan. — Méchant — smeje se Francuskinja. Onda mi reče da se okrenem potrbuške i zabode mi onaj špric u debelo meso. Stegao sam vilice i zgrčio očne kapke i tada se setih onoga koji pomenu kolac... Zatim je zašla redom, od kreveta do kreveta, i svima špricala hinin. Pobegao je samo onaj pešak poručnik. — Ne vredi mu ništa. Uhvatiće ga za vreme ručka, kao i mene. Moja temperatura bila je sve niža, i posle šest dana pala je na normalu. Ali sedmoga dana, ujutru, gleda me Kosta smešeći se, i veli: — A, ti si... a, druže... a, Kinez! — Le-lee! — uzviknu pešak poručnik. — Da ti majka nije putovala u Kinu? 1 Kako je? 2 On se ne zove Sava! — Čestitam! — priđe mi jedan potporučnik mitraljezac. — Ta se bolest, bato, na medicinskom jeziku zove: duo mesecus bolovanjikus — i podnese mi ogledalo. Uplašio sam se od samoga sebe. Očne beonjače bile su žute kao limun, pa vrat... grudi takođe. Kapetan Milija, koga su zvali „Aždaja“, priđe važan mome krevetu, i dohvati za ruku kao da mi odbrojava puls. Onda uze kredu i na tabli iznad moje glave napisa: „Za hranu: tri klistira dnevno.“ KAJMAKČALAN Paviljon je bio pun do poslednjeg mesta. Teški ranjenici i malarični bolesnici ležali su jedan do drugoga. Miris kamfora i lizola, sa dahom ljudi i zadahom znoja malaričnih bolesnika ispunjavali su i onako mučnu atmosferu četvrtoga paviljona. Ranjenici su stenjali, a malarični, obuzeti visokom temperaturom, buncali su. Sav izmučen od vatre, upalih obraza i ispucalih usnica, pridiže se s teškom mukom poručnik Antić i mutno pogleda ranjenoga druga pored sebe. — Ti si, druže, prebrinuo. Čvrknulo te i kaži: hvala bogu... A džaba mu bilo ovaj moj život. Ako ja celoga veka treba da se mučim, onda je bolje neka me upute na front da poginem. Potporučnik Svetislav podiže se na laktove i povuče noge. Zatim se nasloni na jastuk i dohvati kutiju sa cigaretama. Lupkajući cigaretom o kutiju govorio je: — Misliš?... A ja bih tebi savetovao da napraviš komarca od zlata, pa da ga zabodeš u mašnu kad obučeš „cifl“. Moj brajko!... Smeje se poručnik Mišić.

372

— Svaki misli „sproćom sebe“ — on zevnu i protegli se. — Je li, bogati, gde te raniše? — U nogu... — De, majku mu, toliko znam. Svaki dan te previjaju. Nego na kom položaju? — A... Na Kajmakčalanu! — Kajmakčalan?... Neprestano slušam o tom Kajmakčalanu. Puno vas ima ovde sa Kajmakčalana. Gledao sam sekciju na kojoj je front moje divizije, ali toga imena nigde nema. Sigurno je negde dalje levo. — To ti je, brajko moj, jedna planinčina, kojoj je i đavo rekao laku noć. Na karti je zovu Kajmakčalan. Mi smo je prozvali Kapija Slobode, jer smo tu prvi put zakoračili u našu zemlju. A Bugari su je nazivali „Borisov Grad“, jer su verovali da su položaji na Kajmakčalanu neosvojivi... Sad valjda razumeš? — Baš ništa. — Dobro, na kom si ti položaju? — Na Kožuhu... — E, toga položaja nema na mojoj sekciji. Sad ne znam kako da ti objasnim. Kapetan Radojčić sluša objašnjenje i poče da se smeje. — Vas dvojica možete tako do sutra da se preganjate, i opet na kraju da kažete: „Baš ništa!“ Nego da vam ja objasnim. Ti si, kažeš, bio na Kožuhu? — Jest. — Ti si Timočanin? — Tako je! On se obrati potporučniku Svetislavu. — Ti si iz Drinske divizije? — Ne, ja sam bio u komitskom odredu. — A... Tako mi kaži. Zato ti i ne znaš gde je Kožuh. Dakle, pazi: Kožuh je na našem krajnjem desnom krilu. Tamo dalje drže Englezi... Od Kožuha levo nastaje Zborska Kosa, zatim Kukuruz, pa Vetrenik... Je li tako? — obrati se poručnik Mišiću. — Potpuno! — E, od Vetrenika, još dalje nalevo, pruža se Katunac i Grivica, prema kojima je Dobro Polje. A od Grivice levo je Soko. To ti sa Kožuha treba sve da vidiš... — Jest. — A od Sokola nastaje dalje kajmakčalanski masiv. Soko se diže kao kakav bedem i on ti zaklanja dalji vidik. — Evo, imam kartu — upade potporučnik Svetislav, i zavuče ruku ispod jastuka. — Daj ovamo — reče kapetan Radojčić, uze kartu i razape je na Svetislavljevim grudima. — Evo ga! — reče Svetislav i pokaza prstom na desni kraj karte. — Vidiš li ove urvine? Tvoj Kožuh, „ujka da ga vika“.

373

Sva trojica gledaju u kartu. — Vidim da je nešto ogromno. Ali ne mogu da mu uhvatim početak i kraj — govorio je poručnik Mišić. — Ono, istina, i ja se teško snalazim, jer smo došli po noći, a preko dana bila je magla. — Čekajte da vam ja objasnim — govorio je kapetan Radojčić, i on preklopi kartu. — Otkuda vi znate? — pita ga potporučnik Svetislav. — Bio sam u kartografskom odeljenju Vrhovne komande, pa sam obišao ceo front. — Dakle, ovako — on zažmiri. — Zamislite Crnu reku... Ona teče pravo na sever — on opruži ruku. ž— Onda gotovo pod pravim uglom skreće na istok rukom skrenu nadesno. — E, u ovom uglu, koji zahvataju ta dva nena kraka — on raširi prste i ruku nekoliko puta diže i spusti — nalazi se kajmakčalanski masiv. Je li tako? Ona dvojica ćutala su i posmatrala ga zamišljeno. — Daj kartu!... Ovo je Crna reka... Ona skreće. A u uglu koji pravi nalazi se Kajmakčalan. Razume se, povučen malo unazad. — Dobro, to shvatam — kaže Mišić. — Nego... želeo bih da imam predstavu celog tog masiva. Je li to ćuvik, ili planinska greda, da bih znao kako su oni nastupili, i oko čega su se borili? Karta je zamrljana te ne vidim jasno. — Ovakva je stvar — poče da objašnjava kapetan Radojčić. — Zamislite krst kojem je horizontalna prečaga duža od vertikalne. Taj krst položite vodoravno, ali tako da je ona kraća, vertikalna prečaga okrenuta u pravcu severoistoka... Vidite: Kajmakčalan je dakle krstasti masiv, ogroman, razume se, i tako položen. E, sad, na mestu gde se te dve prečage, nazovimo ih tako, ukrštaju, upravo seku, tu je vrh Kajmakčalana, kota... čekajte da vidim — on uze kartu. — Dvadeset pet, dvadeset pet — dodade potporučnik Svetislav. — Jeste... Dve hiljade pet stotina dvadeset i pet... — Zapamtio sam dobro i, kad se vratim u zemlju, tražiću loz sa tim brojem. Kapetan Radojčić je posmatrao kartu, pa će reći: — Jest, tako je!... Sad zamislite onu vertikalnu prečagu. Ja uvek govorim vertikalna, a u stvari to je položen masiv. Na početku tog masiva nalazi se prva kota hiljadu osam stotina. Tu su takozvane Čeganjske planine... — Jaoj, zapamtio sam ih dobro — dobacuje sa susednog kreveta potporučnik Vlajko. — Htedosmo tu da pomremo od žeđi. Na celoj planini samo jedan izvorčić, iz kojeg teče mlaz tanak kao igla. Zamalo da izginemo oko njega. Kapetan Radojčić nastavi: — Iza te kote, a još dalje naviše, nalazi se položaj Meteri Stepe. Od ovoga mesta pruža se dugačka greda koja vodi pravo na vrh Kajmakčalana. Ona, dakle, preseca horizontalnu prečagu, upravo masiv... Tu je kota dve hiljade pet stotina dvadeset i pet. Kad se pređe najviši vrh, onda malo udesno nalazi se još

374

jedna kota, ali nešto niža, dve hiljade pet stotina sedamdeset. U produžetku, izvan horizontalnog masiva, postoje neka stočarska naselja koja nazivaju „Vlaške Kolibe“. Najzad, vertikalna prečaga se završava mestom zvanim „Sultanija Kulbeleri“. Sad da vam objasnim koja se mesta, upravo položaji, nalaze na horizontalnoj prečagi. Na krajnjem desnom krilu je Soko. Ovaj položaj ne pripada upravo kajmakčalanskom masivu, ali ga pominjem da bi se uhvatila veza. Kajmakčalan u širem smislu nastaje tek od Floke. OD Floke levo je Kočobej. Sa ovoga položaja izlazi se preko prevoja na vrh Kajmakčalana. Sad prelazimo na levu stranu. Odmah na početnom delu levoga kraka nalazi se... Čekaj... čekaj... — Zupčasti Kamenjari — dodaje Svetislav. — Tako će biti... — Sigurno. — Jest, ja znam da su tu neki kamenjari, samo nisam znao kako se zovu. Od njih, dakle, još dalje levo je Siva Stena. Iza nje se pruža planinska greda Starkov Grob. Tu se završava kajmakčalanski masiv, na njegovoj levoj strani, i odatle se silazi naniže, sve do Crne reke, u onaj njen krak, koji teče na sever. Sve ovo ukupno sačinjava kajmakčalanski masiv, u širem smislu. Međutim, Kajmakčalan u užem smislu čini samo njegov vrh, kota dve hiljade pet stotina dvadeset i pet, zatim kota dve hiljade pet stotina sedamnaest i Siva Stena. Oni u stvari čine taktički i strategijski čvor. Samo tu kotu Kajmakčalana ne treba zamisliti kao neki šiljati vrh. To je široki plato, koji se prema jugu polako spušta. — Zaboravili ste da spomenete i Kajmakčalanski potok, oko kojeg smo se krvili. Kapetan Radojčić pogleda u kartu. — Da. Planinski masiv je u obliku krsta. Iz donjeg levog ugla izvire taj Kajmakčalanski potok. On teče sredinom masiva, koji se nalazi u tom uglu... — Sad mi je donekle jasno — veli poručnik Mišić. — A na kom delu krsta tebe razapeše? — Čekajte, molim vas. Ti kažeš da si bio u komitskom odredu? — zapita kapetan Radojčić. — Bio sam... — Otkuda vi na Kajmakčalanu?... U zvaničnim izveštajima vaš se odred nigde ne pominje. — Šta piše u tim izveštajima ja ne znam, niti sam ih čitao. Ali da je komitski odred osvojio Kajmakčalan... — Gle, gle, šta čujem! — začu se glas potporučnika Predraga, koji je ležao na jednom od kreveta na suprotnoj strani. — Ja, oca mu!... Vi ga osvojili? — On se pridiže i priđe. Ruka mu je bila u gipsanom zavoju i visila o marami, čiji su krajevi bili prebačeni i zavezani oko vrata.

375

— Naravno, mi — veli pribrano i odlučno potporučnik Svetislav. — Ja sam, gospodine moj, ranjen kod Sive Stene. — A ja sam ranjen na samome vrhu... — A na vrh su izišli prvo četnici... — A taj vrh bio je tačno na pravcu nastupanja sedmog puka, i ja sam ranjen u blizini piramide... — O, jo, jo, jo! — viknu kapetan Radojčić dižući ruke. — Pa koliko se sve vas otima o tu slavu da ste osvojili Kajmakčalan? Iz zvaničnih izveštaja čitamo: Kajmakčalan je osvojila Drinska divizija. Svetislav tvrdi: Kajmakčalan je osvojio četnički odred. A Predrag, koji je iz Dunavske divizije, sav se zacrveneo da dokaže kako je sedmi puk osvojio Kajmakčalan. — I što je naročito interesantno, ovde se prepiru živi učesnici. A šta će tek istorija da kaže! — dodaje poručnik Mišić. — More, doktorske titule će dobijati dokazujući da su Kajmakčalan osvojili Drinci, ili četnici, ili sedmaci — smeje se kapetan Radojčić. — Ja tvrdim! — poče žustro Svetislav. — More, batali, to je van razgovora! — odmahuje rukom Predrag. — Čekajte, braćo — raširi ruke kapetan Radojčić. — 3amislite da je nama Vrhovna komanda stavila u zadatak da utvrdimo: ko je zauzeo Kajmakčalan... Recimo, ja sam predsednik te komisije. A vi, Mišiću, i ostali koji slušate, članovi komisije... — Molim! — potvrđuje Svetislav. Kapetan Radojčić sede na susedni krevet, i obrati se Svetislavu: — Da čujemo prvo tebe! — onda se okrete Predragu: — A ti slušaj i pazi šta on govori, pa ćeš posle reći šta znaš. — Evo kako... Da vam prvo izložim opštu situaciju. O tome mi je govorio komandant našeg četničkog bataljona jedne noći, kad smo stigli na Kajmakčalan. Vama je poznato da su Bugari izvršili proboj našega fronta tamo levo, negde oko Lerina. Kako sam slušao, naš je položaj tada bio očajan. Da su uspeli Bugari, naše trupe, koje su bile na ovom početnom delu vertikalnog kraka krsta, morale bi da beže navrat-nanos. Ali, na sreću, naši zaustave Bugare kod Gorničeva, iznad Ostrovskog jezera. Uspeh Bugara bio je, dakle, nepotpun. Da bi to nadoknadili na drugoj strani, reše se Bugari da izvrše napad sa Kajmakčalana. Sve važnije kote na onoj horizontalnoj prečagi bile su tada u njihovim rukama. Vrh takođe. Naši su se nalazili na bližem, vertikalnom kraku. Bila je ponoć... Bugari se spuste u Kajmakčalanski potok i naiđu na naše predstraže. Navale ludačkim naletom, koji je svojstven samo njima, udare na vezu naša dva pešačka puka. Borba je bila prsa u prsa. Noževima... Očajna. Mi nismo imali rezerve, dok su Bugari bili mnogobrojniji. Tu probiju naš front i

376

nalete na baterije. Naši su se u odstupanju tukli, braneći svaku stopu, dok su artiljerci gađali na karteč. Pričaju da su komandanti pukova bili u najvećem okršaju, sa revolverom u ruci, i hrabrili vojnike: „Ne dajte se, braćo. Sa vama je vaš komandant! I tu negde, oko baterije na Čeganjskim planinama, Bugari malakšu. Naši iskoriste priliku i utvrde se. — To znači, Bugari su došli na ivicu... — 3a dlaku. Da su bacili još samo jedan odmoran bataljon iz rezerve, odosmo mi konačno za Solun. — Pazi, bogati! — Jesu li tu bili četnici? — pita poručnik Mišić. — Čekaj. Nemoj da si brz. O svemu tome mi pojma nismo imali. Naši su se, dakle, utvrdili. Ali kakva su to bila utvrđenja... Začeprkali se malo u zemlju. U takvom položaju oni nisu smeli da ostanu. A nazad se nije moglo ići... Nove trupe nisu pristizale. I onda se naši reše na ofanzivu. Šta vele: ako baš moramo da propadnemo, onda nek nas bar zapamte. Taj zadatak pade u deo Drinskoj diviziji. I sad nastade užasna, krvava borba. Iznenađeni našom navalom, Bugari počeše da odstupaju. Jedna naša kolona nastupala je po sredini onog vertikalnog bližeg kraka, gde se nalaze Meteri Stepe. Druga sjuri Bugare levo, u Kajmakčalanski potok, i napadne Zupčaste Kamenjare, koji se nalaze na početnom delu leve horizontalne prečage. Treća kolona nastupala je na krajnji masiv leve prečage, na Starkov Grob. Naši, dakle, povrate gotovo celu bližu vertikalnu prečagu krstastoga masiva i otpočnu napad na celu dužinu levog horizontalnog kraka krsta. Sada je došla u pitanje bugarska ofanziva kod Ostrovskog jezera. Jer ako naši uspeju da ovladaju Kajmakčalanom, onda mi njima zailazimo iza leđa, i svi oni koji su se nalazili kod Ostrovskog jezera, imali bi bezobzirce da beže. To vam je kao šah. Kajmakčalan bi odgovarao kralju, a Ostrovo onom poslednjem pionu suprotne strane. Ili će oni nama iza leđa, ili mi njima. Samo partneri ove igre nalazili su se u Solunu i Skoplju. A pioni su se „jeli“ namrtvo. Krvava borba trajala je više dana. Bugari su se očajno branili. Naši su nastupali lagano, ginući bez broja i mere. Ali trupe je održavao zanos, koji u ratu obuzima tako često. Na vrhu Kajmakčalana nalazi se naša granica. Tu je bila Kapija Slobode. Vojnici su već ležali na dohvatu ruke svojoj zemlji, za kojom čeznu već toliko vremena. Svaki je mislio da se dohvati samo onoga vrha, da poljubi svoju grudu, pa makar tada umro. Učinjen je poslednji napor. Onako desetkovani, zamoreni, u jednom zanosnom jurišu, kao u transu, trupe koje su nastupale od Meteri Stepe, sredinom vertikalne prečage, nalete i približe se vrhu Kajmakčalana. Priča se da su se odigravale bolne scene. Ljubeći svoju zemlju, ginuli su.

377

Docnije smo među našim mrtvim vojnicima nalazili i leševe Francuza. Objasnili su nam da su to bili vojnici jedne francuske brdske baterije. Prilikom juriša naših trupa opšti zamah je zahvatio i njih. Oduševljeni uspehom, dohvatili su puške i pridružili se pešacima. Izginuli su zajedno sa našim. Telefonom su javljali na sve strane, urbі et orbі: Kajmakčalan je osvojen... Potporučnik Predrag upade mu u reč: — Evo, zabeležio sam u svome dnevniku zvaničan izveštaj koji je nama dostavljen. Čekaj... čekaj. A-ha! Slušajte: „Petog septembra posle ogorčene noćne borbe...“ — Molim te, izvini, jesu li datumi po starom, ili novom kalendaru? — zapita kapetan Radojčić. — Po starom. — Dobro, dalje. „... posle ogorčene noćne borbe, naše hrabre trupe su proširile svoj raniji uspeh na Kajmakčalanu i u dvadeset i jedan i trideset časova osvojile su njegov najviši vrh, visok dve hiljade pet stotina dvadeset i pet metara.“ — I tako dalje. — A-ha! Hoće, jes’! — dodaje Svetislav. — Zatim na kraju izveštaja stoji: „Zauzećem Kajmakčalana naše pobedonosne trupe prvi put stupaju na zemljište svoje otadžbine. Čast za to pripada Drinskoj diviziji.“ — Predrag preklopi notes. — Čast, braćo, Drinskoj diviziji, ali tek meni iz sedmog puka Dunavske divizije prebiše ruku posle četrnaest dana na vrhu Kajmakčalana... — A meni iz četničkog odreda nogu — dobacuje Svetislav. — Trebalo je nekome onda da kaže kako je zauzeo Kajmakčalan. Ukazi... odlikovanja, ovam’ te, onam’ te — razmišlja Mišić. Kapetan Radojčić namignu i veli: — Ne daju se ni jedan, ni drugi! — Ja stalno očekujem kad će se jednom pojaviti na sceni ova dvojica — smeška se Mišić. — Videćemo već... Produži, gde si stao? — obrati se Svetislavu. — Vi, gospodine kapetane, izigravate baš ozbiljno predsednika — veli smešeći se Predrag. — Sad mi je pala sekira u med. Jednom da razmrsimo i taj kajmakčalanski čvor. Svetislav pripali cigaretu, i nastavi: — Pozadina se orila od veselja. Pričalo se o „slavom ovenčanim trupama“ i, razume se, odmah su nastali banketi, zdravice. A za to vreme oko kote, na vrhu Kajmakčalana, bio je pakao, pokolj. Bugari beže, vraćaju se, jurišaju. Onda dovlače sveže rezerve. A naših sve manje. Nije bilo kvadratnog metra gde nije ležao mrtav naš ili bugarski vojnik. Ko će još da sahranjuje mrtve. Sve je pohrlilo da poljubi zemlju i pogine. Šest dana i šest

378

noći trajala je ta klanica... Kod tog graničnog kamena sudarila su se dva sveta, dva nacionalna ponosa, da se reši jednom za večna vremena: da li će se taj kamen zvati Kapija Slobode ili Borisov Grad. 3amrkla je tako noć između dvanaestog i trinaestog septembra. — Molim te, izvini što te prekidam — upade opet Mišić. — Ti reče da su četnici zauzeli Kajmakčalan, a međutim sam kažeš da su se oko vrha krvavili Drinci. Potporučnik Svetislav zgrči lice, mučeći se da pomeri nogu. — Joj! — uzdahnu i zavali se na visoko postavljen jastuk. Onda šmiknu i mahnu glavom, kao sa nekim bagatelisanjem. — Druže, ja ne buncam u zanosu kao ovi malarični i znam šta govorim... Nego nemoj da si „nefrozan“, što rekao ovaj naš bolničar... — Dobro de, šta se sada preganjate — upade kapetan Radojčić. — To je najbolji dokaz da on sa interesovanjem prati tvoje pričanje — pravdao je on Mišića. — Dede, produži. Sad valjda dolazi ono što je najvažnije. — Radojčić skide platnene cipele, jastuke prenese na suprotan kraj kreveta, gde leže da bi gledao u potporučnika Svetislava. — Šta je bilo te noći? — Bilo je ono što ne valja. A najzad, to se moglo i očekivati. Naše trupe bile su više nego prepolovljene. Rezervna odmorna vojska nije pristizala. Bugari za ovo vreme dovedu nove jedinice i noću, između dvanaestog i trinaestog septembra, u dva časa posle ponoći, navale kao ludi na položaje koji su se nalazili između Meteri Stepe i Kajmakčalanskog potoka. — U donji levi ugao krsta — dopunjuje Predrag. — Slušao sam docnije da su bugarski vojnici bili pijani. Izgleda mi da je ovaj običaj kod njih odomaćen. Inače je nemoguće razumeti da normalni ljudi mogu počiniti onolika zverstva. Naleteli su na rovovsku bateriju i ubili komandira... Onako mrtvog parali su ga da mu je sva utroba ispala napolje... Ama nešto grozno! — Vojnike pobili takođe. Gledao sam docnije kako na gomili leže mrtvi naši i njihovi vojnici sa zabodenim baojnetima u grudi i trbuh. Nepojamno... Ratujemo već toliko vremena, gledao sam svakojaka čuda i grozote, ali ono što sam video na Kajmakčalanu, i ja docnije preživeo, to se ne da zamisliti. Mrtvi ljudi ležali su kao oborene klade. Gledao sam kako je Bugarin udario našeg vojnika bajonetom u trbuh. Ovaj obema rukama drži bajonet, a na licu mu se još vidi izraz užasa. Na ovoga Bugarina naleteo je drugi vojnik i probio mu grudni koš, da se vrh noža pojavio na suprotnoj strani. Ovog našeg probode drugi Bugarin nekako kroz vrat, te ga prekolje. Toga Bugarina udari neki naš vojnik kundakom, čime li, pa mu spljeska pola glave... I tako su ostali, kao da su povezani kakvim lancem.

379

Kažu da su tada Drinci izgubili oko devet stotina oficira i vojnika. I to mrtvih. Iz ove noćne borbe ranjenici nisu izlazili. Ko je samo viknuo: „Jaoj!“ — po pet Bugara naletali su na njega bajonetima. Počelo je da se razdanjuje. Tada raspale naše baterije. Zajedničkim naporom preostalih vojnika iz pešadije i pomoću artiljerije, naši se nekako zadrže. Kao što čujete, Drinci su se opet vratili na početni deo one vertikalne prečage. Ali što je za dalji razvoj događaja od neobične važnosti, naši su se nekim čudom održali kod onih Zupčastih Kamenjara, na početnom delu leve horizontalne prečage. KAPIJA SLOBODE OTVORENA — Dok su se na Kajmakčalanu vodile ove krvave borbe, mi, četnici, nalazili smo se oko Lerina... — Molim! — upade kapetan Radojčić. — Sad stupate na scenu vi? — Da. — Onda da izvučem kratak zaključak. Kad je nastalo naše opšte nastupanje, Drinci su počeli da podilaze pod Kajmakčalan. Bugari, da bi popravili svoj položaj dole kod Gorničeva, udare na Drince i potisnu ih na početni deo vertikalne prečage. Sa toga mesta Drinci vrše ponovo ofanzivu i dolaze do blizu vrha Kajmakčalana, kada je objavljeno celom svetu da je Kajmakčalan pao. Je li tako? — Tako je! — Bugari onda dovuku nove trupe i noću, između dvanaestog i trinaestog septembra, udare nanovo na Drince, razbiju ih i sateraju na početni deo... — Sasvim! — Sad nastavite. — Ceo naš odred bio je uvučen u borbu na drugoj strani. Ali stiglo je naređenje da se mi najhitnije izvučemo. Nama za leđima nalazile su se trupe koje su imale da nas odmene. Niko od nas nije znao razlog zašto nas tako žurno povlače. O Kajmakčalanskoj bici pojma nismo imali. Iza položaja svili smo se odmah u marševsku kolonu i krenuli žurno. — Koji su vojnici sačinjavali četnički odred? — zapitao je poručnik Mišić. — Nacionalisti, idealisti, ubojice, fantasti, ljudi koji bi na mig starešine, ako zatreba, zaklali rođenoga oca. Bilo je tu bivših komita, koji su za vreme turskog režima štitili naš živalj ognjem i mačem od krvožednih turskih janičara i Arnauta. Imalo je dosta graničara. To su oni koji su za vreme mira kao budni i

380

oprezni stražari danonoćno čuvali našu granicu. Njihov pogled i sluh razvijen je kao u divljači. Bilo je Hrvata, Bosanaca, Vojvođana, koji su došli iz beloga sveta, da polože svesno život za svoju zemlju. Svi ti ljudi, stupajući u dobrovoljački odred, znali su da su oni unapred žrtvovani. Dok smo bili u zemlji zvali su nas Četnički odred ili komite. Ovde na Solunu nazivaju nas Dobrovoljački, ili Vukov odred. Marševali smo bez predaha. Još iz daljine čuli smo grmljavinu topova, koja je dopirala odnekuda sa kajmakčalanskog masiva... Sećam se, dan je bio vedar, sunčan, topal. Ljudi već počeli da posustaju. Nikad zastanka... U daljini, iznad Čeganjskih planina, prema plavom horizontu videla se siva izmaglica od prašine i dima. Odatle su baš i dopirali pucnji. Povremeno se izvije u visinu taman stub dima, od neke razorne. Po tome smo zaključili da je tamo situacija opasna. A i gde bi mogli da nas na drugo mesto upute. Mi smo bili jedinica koja je zapušavala sve rupe. U odstupanju zaštitnica, a u nastupanju prethodnica. Smatrali su nas za lako pokretnu grupu, te su nas oduvek bacali levo i desno. Zadatak smo izvršavali bez roptanja. Jer mi smo bili dobrovoljci... Komite! A ova reč kao da je bila nerazdvojno vezana za pojam neustrašiv. Kod nas reč „zabušant“ nije bila poznata. Ako se ko ogreši o svoju dužnost, postupak je kratak. Tako si ti hteo! Takav je, uostalom, bio naš nepisani zakon. To se znalo i išlo se toga dana do umiranja. Predveče počeli smo se penjati uz neku planinu. Čuli smo još jasnije pucnje topova. Bog bi znao šta ovi artiljerci gađaju po noći. Sa jednoga uzvišenja ugledasmo i jednu našu bateriju. Blizu smo položaja. Ali nismo ni stigli do njega, a stiže naređenje da se stane. No, hvala bogu! Moj komandant bataljona ode nekuda, i posle pola časa vrati se. „Razapinjite šatore“ — naredio je. Kaže da ćemo ovde verovatno zanoćiti. Pitao sam kako se zove ovo mesto. „Čeganj“ — reče mi on. — A, dabome — upade kapetan Radojčić. — Ispred vertikalne prečage kajmakčalanskog masiva nalaze se Čeganjske planine. Sad ćeš da vidiš — obrati se poručniku Mišiću. — Šatori se zabeleli kao pečurke. Vojnici su založili vatru. Ali belaj!... Nigde vode, što reče drug Vlajko. A jezik se zalepio za nepce. Naiđoše neki vojnici, te ih zapitasmo za izvor. „Ispod ovaj kamen curka“ — i pokaza nam rukom na jednu stenu. Vojnici potrčaše. Napravi se gužva. Komandant bataljona odredi mene da uspostavim red. Morao sam i revolver da potržem. Naiđe tada i jedna grupa artiljeraca, noseći neke denjkove na leđima. Znaš... gospoda artiljerci pratili vojnike čak na Ostrovsko jezero, da im se pere veš...

381

— Gospoda su, a zort veliki, pa im je potrebno da češće peru veš — namiguje poručnik Mišić i pokazuje na nas, dva artiljerca, koji smo ležali na susednim krevetima. — Sa njima je bio i jedan narednik. Pogledao sam ga letimično. Mislio sam, proći će. Kad oni stadoše kod izvora. A ovaj narednik, ni pet ni šest, nego odgurnu jednog našeg pa se naže nad izvor. A meni, znaš, smrče se. Ja trpim od žeđi pokraj izvora da bih svojim primerom poslužio vojnicima, a sad još i nemu da ustupam mesto. Kako se beše nagnuo, ja ga raspalim šakom odozgo, te mu zabijem glavu u blato. On skoči sa mokrom i kaljavom glavom. Htede da naleti na mene, ali kao da se trže. Onda zabaci ruke na leđa, pa će reći: — Zar mene, bogati, Svetislave? Moj školski drug... Ali šta da mu radim. Da mi je rođeni brat naišao saterao bih ga u red. Bilo mi ga je ipak žao, te mu priđem i zagrlim ga. On me poljubi... Obojici nam potekoše suze... Mrak je pao uveliko. Komandant mi beše poslao smenu, te se vratim u bivak. Ali taman što sam stigao, kad povikaše: — Diži šatore! — Ja, bogati, sto puta presekla me je ta komanda — veli Mišić. — To „Diži šatore!“ — podseća me kao kad bi neko usred noći lupio na prozor i viknuo: „Gori kuća!“ — Razume se, mi smo se navikli. Ali su ljudi zaista bili umorni... Mi smo izvučeni iz jedne borbe. Maršujemo naporno ceo dan. Sad treba ići cele noći u nepoznatom pravcu. Za vreme rata između čoveka i mašine od čelika ne pravi se razlika. Dolij motoru benzina, i teraj dalje. Mi smo primili po hleb, i šta ima tu dalje da razmišljamo. Diži šatore, pušku na leđa, pa hajd uzbrdo. Težak je bio ovaj put. A uza sve napore još je i noć. Puške prašte bez prekida negde napred. Artiljerija povremeno gađa i vidimo zasenjujuće odbleske topova. Ljudi su ćutali. To je ono mučno i teško stanje neizvesnosti, šta li će nam doneti sutrašnji dan. Ja se već i ne sećam više u koliko sam sve borbi dosad učestvovao. Ali znam jedno: lakše podnosim borbu u prvom streljačkom stroju, nego ovo podmuklo prilaženje. Tamo je podstrek u mojim rukama. Znam od koga treba da se čuvam. A ovako... Sve zavisi od slučaja. Ja ne znam kuda smo išli, i kako izgleda ta planina. Ali je nešto visoko i naporno. — Hiljadu osam stotina metara — dodaje kapetan Radojčić. — Za nas je bilo, čini mi se, Mont Everest... Himalaji, vrag bi ga znao. — On se obrati Mišiću. — I kad me ti malopre zapita kako izgleda Kajmakčalan, otkuda sam mogao da znam. Visoko do neba! Oko ponoći začu se brza puščana paljba. To je, ljudi, vrilo. Nikad kraja... Verujte mi, mnogo je strašnije slušati borbu izbliza, nego biti u tom okršaju. Mislio bi čovek, niko živ neće ostati.

382

U neko doba počeše kuršumi da zvižde preko naših glava. Tu smo, dakle. Nalazimo se u visini baterije te nas pucnji topova prosto rastržu. U ovakvoj noći ljudi se nesvesno zbijaju u gomile, kao krdo ovaca. Čujem gde neko iza mojih leđa govori: „Sigurno naši vrše napad.“ „Kakav napad!... Zar bi nas onda vukli po ovoj noći. Po paljbi rekao bih da naši beže.“ Kuršumi učestaše. Strahovao sam da me ne lupi u glavu. Na drugo mesto gde hoće. U ratu se gine... Jest... Ali, mislim, nema gluplje smrti nego kad te pogodi zalutali kuršum negde u dalekoj pozadini. Skinuo sam šlem sa glave i držim ga ispred lica, i svakog časa očekujem kad ću čuti: dan!... Ali paljba se prenosi, čas levo, onda desno. Zatim ospe u pravcu kuda mi idemo, ili zakrklja na celoj liniji. Iz daljine kao da dopire neki žagor, dok u jednome momentu ne začusmo jasno nečije: „Ure, ure!“ Zastali smo. Kroz noć se razleže komanda: „Nož na pušku!“ Odvezao sam bombu i otkopčao revolver. Zi-u! Zi-u! — zvižde kuršumi. To se još i moglo podneti. Ali jedna naša baterija ispred koje smo stajali, iskida nam nerve. Trupkamo u mestu. Nestrpljivi smo. Neka nam narede juriš, ili neka nas već jednom sklanjaju sa ovoga mesta. Svaki bi želeo da se bar u poslednjem času nađe pored nekog druga ili prijatelja. U mraku sam nazreo pored sebe svoga posilnoga, te mi beše nešto lakše. Komandanti su otišli nekud. Kad su se vratili, naredili su da krenemo. Osećao sam dah borbe. Neko jauknu. „Ćut!“ — viknu drugi i onaj zamuče. Ali žestina udara kao da malaksava. Na istoku je zarudela zora. Išli smo sad življe, da nas ne bi zahvatio dan. Bilo se malo razdanilo kad smo se zaustavili na jednoj padini. Po pucnjavi pušaka uvideli smo da su gore na vrhu brega naši pešaci, a mi smo se nalazili ispod njih, u mrtvome uglu. Sunce obasja padinu i tek smo tada ugledali masu vojnika, levo i desno, sa krvavim, još nezavijenim ranama. Bila je to ona noć kada su naši odstupali sa vrha Kajmakčalana i došli na početni deo one bliže vertikalne prečage. — Dakle, na početku? — Na početku... Vedar dan... Nalazimo se na visini od preko dve hiljade metara. Sunce prijatno prigreva. Ljudi su stavili puške u kupe, skinuli rančeve i kao da su smlaćeni toplim zracima, prilegli su odmah. Pod nama se belasa jutarnja izmaglica, isteže se u jezičaste pramenove, koji postepeno iščezavaju. Pred našim očima, preko Čegaljskih planina, ukazuje se ravnica, i u njoj mirno, plavo Ostrovsko jezero. Kao oko... A nad nama se razleže prasak pušaka. Malo niže puše se kazani. Okolo vojska leži kao snoplje. Bolničari previjaju ranjenike. Neki su već

383

pomrli, te im tu, pored nas, kopaju rake. Dvojica delju neke grane. Vele, prave krstove. Komandant bataljona vratio se odnekud i pozva nas, komandire. „Večeras moramo da smenimo pešadiju — govorio je. — Sada treba da iziđemo gore sa komandantom odreda, koji će nam odrediti odseke, da ne bismo noćas lutali po mraku.“ Išli smo slobodno, jer smo još uvek u mrtvom uglu. Ali već čujemo neposredno iznad naših glava onaj jezivi pisak kuršuma odbijenog od zemlje. Zastali smo da vidimo gde li je zaklon komandanta pešačkog bataljona. Mora biti negde tu oko nas... Okrenuo sam se slučajno. Ostrovsko jezero... a još dalje ravnica, nad kojom lebdi prašina. Trgao sam se. Pred nama grunu razorna granata. Ah, kad ne bi bilo te proklete artiljerije, ratovali bismo pevajući. — A kod artiljeraca je baš obrnuto. Oni opet ne podnose zvizak kuršuma — veli kapetan Radojčić. — Izvežbali su se, oca im njinog! — dodaje Mišić. — Čuju oni još izdaleka šum granate kroz vazduh i sklanjaju se. — A gde ćemo mi, nesrećni pešaci? — produži Svetislav. — Nas artiljerija tuče na otvorenom prostoru, gde od pucnjeva pušaka, uzvika, jauka i ne možeš da joj čuješ šum. Naravno. Utom izlete pred nas jedan ordonans, koji nam objasni gde je zaklon komandanta bataljona. Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega. Svetislav se malo pridiže i obrati se Mišiću: — Tresni mi malo ovaj jastuk. Upališe mi se leđa... Tako. E, sad je dobro. — On produži: — Ljudi, ja mislim taj čovek veće radosti u životu nije imao nego kad je nas ugledao. Samo što nas ne poljubi. Kaže: „Ja njihov večerašnji nalet ne bih mogao izdržati.“ U toku borbe ovih nekoliko dana izgubio je dve trećine oficira i vojnika. U četi nema više od pedeset pušaka. U rovovima se nalazi vojnik do vojnika na četiri metra rastojanja. Onda nam je detaljno objasnio situaciju. „Mi se ovde nalazimo na poslednjem pragu. Toliko smo još uspeli. Javljaju mi baš sada da su izginuli još neki vojnici od njihove artiljerije. Ako li nas maknu i sa ovog položaja, breša će biti ogromna. A što tikva probuši, orahom se rupa ne zapuši, i vi, a pogotovu mi, bićemo nemoćni da ih vratimo nazad. Zato pazite.“ Pri polasku pozdravismo se. „Hvala vam, braćo!“ — uzvikuje razdragani komandant, kao da smo mi došli po našoj ličnoj volji da mu pomognemo. Oko podne vratili smo se kod svojih četa. Na vrhu se razlama bugarska artiljerija. Ali neprestano strepim da ne prebace, jer smo se na otvorenom platou nalazili i mi, i sedmopukovci, koji su takođe pristigli. Srećom te toga dana nisu

384

leteli njihovi aeroplani. A tukla je i naša. Čini mi se još žešće i jače, te se Bugari malo primiriše. Po ručku sam legao iza jednog kamena i zaspao. Kada me vojnik probudio, bio je već suton. Vojnicima smo izdali hranu, pa smo ih sakupili po četama i otprilike razmestili čete prema sektorima koje treba da posednu. Spustila se noć. Na položajima su pripucale puške kao po komandi. Vreme je sporo odmicalo. Hteli bismo da smo što pre gore, u svojim zaklonima. Ovo mučno stanje iščekivanja ne dolazi od straha. Svi su oni rešeni da umru. A verujte, gospodo, nema ničeg strašnijeg od čoveka koji prezire svoj život. Pred takvim ljudima padaju svi ratni izumi, sva tehnika oruđa. I ma kako se ratna tehnika u budućnosti razvijala, ipak, u osnovi, ostaje na bojnom polju samo i jedino čovek. A ako su ti ljudi još i četnici, dobrovoljci, onda za protivnika veće napasti nema. Ništa se nije videlo... — Zar nisu puštene raketle? — zapita Radojčić. — Kakve raketle!... Borba je bila u pokretu. Niti je ko mogao da im dostavi raketle, niti bi imali odakle da ih pale. Oni su bili u rovčićima... Pričaću vam. Pri polasku kazao sam vojnicima da se kreću bez lar-me, uzvika, u najvećoj tišini. Ako li ko bude ranjen, pa pusti glasa od sebe, ubiću ga svojom rukom. — Pazite dobro! — rekao sam im. — Rastojanje da bude koliko da se dodirnete raširenim rukama. A sada, u strelce! Masa se rasturi uz kloparanje fišeklija i zveckanje ašovčića. Krajevi se izgubiše u noći. — Kreći! Polazi! Napred! — čuli se prigušeni gla-sovi. Nalazio sam se na desnom krilu svoje čete. Od mene desno, bila je treća četa. Oni nešto malo zastadoše. Sve mi se tada činilo da mi je desna strana naročito izložena, i okretao sam se ne bih li ih ugledao. Nagazih na neku jamu. Jedan opsova nešto. „Otkočite puške!“ naređivao je podnarednik. Ja sam izvukao revolver, kao da ćemo sada na juriš. Pri vrhu poče vetar da duva. „Evo smo!“ — šapnu neko. I stroj kao po komandi polete. Nešto je pištalo oko mojih ušiju, i ja se najzad sapletoh. Pao sam u neku rupu. Čujem šum, kloparanje, zveckanje, žagor, nešto se slomata levo i desno... „Polako bre, kud ste zapeli? — začuh nečiji glas. — Dale nemate kud... Ovde je rov. Stoj!“ — čuli su se razni glasovi. — Ko si ti? „Četvrti puk“... Meni laknu. U rovu nastade muvanje, pomera nje, razgovor vojnika i četnika. Čuje se nečiji glas: „Izlazi brzo!“ Onaj pored mene pokupi neke stvari, pa će reći:

385

— Mi odosmo, a vama kako Bog da — onda kao da se priseti: — Bugari su ovdenak na pedeset metara. U zdravlje! — i trčećim korakom ode. — Prijem i predaja dužnosti u rovu! — smeje se kapetan Radojčić. — A za vreme mira propisan je čitav postupak kako se smenjuju straže. „Ovem ti predajem dužnost, da se niki ne približava“... Čitav govor održe jedan drugome. — Bugari su verovatno osetili da se u našim rovovima nešto odigrava, te osuše brzo paljbom. Iz naših rovova razleže se takođe živa paljba. Iako su četnici disciplinovani, ovom prilikom su gađali bez naređenja. Trebalo je da to bude kao neki pozdrav Bugarima. Po živosti vatre neprijatelj je mogao odmah uvideti da ima posla sa nekom novom trupom. Izgledalo nam je kao da su se zbunili, jer su najednom zamukli, i na frontu zavlada tišina. Pokušavao sam sada da se snađem u rovu. Ležao sam porebarke i rukama odmeravao dubinu i širinu. Čudio sam se kako su mogli opstati u ovako plitkim rovovima... Nad nama je zvezdano nebo. Izvan rova napipaš neko kamenje. Nikako ne mogu da razumem zašto je ono tu i ko ga dovuče. Vojnici su dohvatili ašove da prodube rov. — Pa ovde, bre, sve sam kamen! — veli jedan. Tada mi je tek bilo jasno. Zemlja zdravica je ovde oko pola metra dubine, a dole je kamenita podloga. I zato, da bi se zaštitili, oni su grešnici slagali pločasto kamenje ispred sebe, da bi povisili zaklon. Ne potraja dugo, a kroz rov se dovuče do mene moj vodni oficir. Šapatljivim glasom saopštio mi je kako vojnici nemaju municije. — Au, gospoda mu ljubim, šta sad da radimo! „Vi znate da smo se otuda izvukli iz borbe. Išli smo toliko žurno da nas municiona kolona nije mogla stići. A pešaci su mislili da imamo municije, te nam ništa nisu ostavili.“ Uh, uh, uh! — Ne ostaje nam ništa drugo nego da se vojnicima naredi da ne smeju da opale nijedan metak bez našeg naređenja. Izuzev ako Bugari krenu na juriš. Zato ćemo morati i nas dvojica da osmatramo. Preostale bombe prikupićemo i daćemo ih desetarima. A četvorica da idu odmah i nađu municiju, gde znaju. Da bih bio sigurniji, prođem kroz rov i saopštim to isto i vojnicima. Vatra je bila zamukla celom dužinom našega rova. Ali Bugari su još uvek pucali. U početku učestano, potom i oni sve ređe, dok se najzad ne ućutaše. Zavladala je tajanstvena tišina. Naredio sam ipak najveću oprezu. Svi vojnici bili su u klečećem stavu i zurili kroz puškarnice. Osmatrao sam neprekidno i ja... Bila je vedra noć i pred nama se naziralo na daljini do dvadeset metara. Čovek bi se video i dalje, prema zvezdanom nebu... Čekali smo. Odjednom grunuo je složan plotun iz bugarskih rovova. Sledio sam se. Ali odmah sam se pribrao i učinio: — Pst!... Ne odgovaraj!... Prenesi dalje! — naređivao sam polako.

386

Muskuli su bili nabrekli. Puške napete. „Ure, ure, ure!“ — prolamalo se iz bugarskih rovova. Ali se otuda nije niko pojavljivao. Sa naše strane nije planula nijedna puška. Ljudi su prislonili puške na ramena, prsti su bili na orozu. Videlo se samo nepomično kamenje. „Osmatraj, osmatraj!“ — čulo se kako šapuću desetari. — Samo kad se pojave, pucati! Prenesi dalje! — govorio sam polako. Nastalo je napeto iščekivanje. U meni je naviralo neko zversko raspoloženje. Hteo bih da se jednom pojave, pa da ih satremo. Ali nespokojstvo mi izaziva pomisao na municiju. Došlo mi da se čupam za kose. No, hvala Bogu, i oni su se pritajili. Valjda i neće. Opet grunu plotun iz njihovih rovova, i sada alauknuše još strašnije: „Ure, ure, ure!“ Bili smo na granici strpljenja. Uzeo sam dah da komandujem. Ali neki unutrašnji napon izdiže me. Promolio sam glavu iznad bedema od kamenja. Mrtva noć... Živog stvora nisam video. Spustio sam se. A vojnici kao da su se pretvorili u onaj kamen. Niko pušku da opali. Svetislav uzdahnu i zapali cigaretu. — Sad, ležeći ovako na mekoj postelji, kad se svega toga setim, čudim se samome sebi. On ugasi palidrvce i, ispuštajući dim cigarete, produži: — Svi smo naslućivali da nam nešto spremaju... — Probaju vam glas — veli Mišić. — Znam ja tu njihovu taktiku. — Ne potraja ni deset minuta, dok se od strane njihovih rovova začu neko šuškanje, lomatanje... Kao da neko obori kamen. Siluete ljudi ukazaše se. — Plotun, pali! — grmnuo sam iz sve snage. Gru! — razleže se složan tresak iz stotinu pušaka. Bombe poleteše kao svetle iskrice i prolomiše se eksplozije. Jauk se razleže. Moji su se vojnici podigli i pucali iz stojećeg stava. One prilike se uzmuvaše. Mnogi padoše. Ostali nagrnuše u stranu, a zatim se slomataše u svoje rovove. „Ah, bratko... lele, majko... sanitet!“ — čuju se uzvici ranjenika, koji su ostali između naših i njihovih rovova. S naše strane odjekuju još pojedinačni pucnji, te sam naredio da se odmah obustavi paljba. Desetar me izveštava da bombi više nema, a i municije je nestalo. A ona četvorica još se nisu vratili. — Trči do pešaka dok nisu otišli. On izlete kao mačka i poguren otrča. Naskoro su se vratili sa sanducima municije koje su našli kod pešaka. Bili smo malo mirniji. Kad ovom prilikom nisu uspeli, više se majci neće Bugari dići iz rovova.

387

A otuda se razleže glas: „Sanitet... sanitet!“ „Gde je komandir?“ — pitao je neko iza mene. Vojnici su ga upućivali u pravcu gde je bio moj zaklon. „Komandant odreda!“ — reče mi desetar. Išao je uspravan pored rovova vojvoda Vuk. Ja se podigoh da mu iziđem u susret. Malo sam pretrnuo kada sam se ispravio. Ipak sam se savladao i prišao komandantu. — Gospodine pukovniče, stanje je ratno. „Vidim, vidim!“ — reče više u šali. Onda siđe u moj zaklon i sede na ivicu rova. — „Šta uradi ti ovo, ’Cvrco’?“ Tamo me je zvao, jer sam bio najmlađi komandir u odredu. Izložio sam mu šta se dogodilo. On se diže i podboči se rukama. „Bre, pa ovde pred tobom leži ceo streljački stroj. — Nanovo je sišao. — Slušaj, dobro bi bilo da uhvatimo nekog živog, da bismo znali koje se trupe nalaze pred nama. Nekog lakše ranjenog. Vidi odmah, pa mi ga pošalji.“ — Pozdravi se sa mnom i ode u pravcu treće čete. Pozvao sam desetare. Dogovorili smo se da pitaju da li bi se ko dobrovoljno javio za ovaj posao. Javio se odmah neki Miloš, koji je na maršu, baš dan ranije, dobio batine što je pojeo svoju rezervnu hranu. Bio je visok, i imao je crne, duge brkove. Pravi hajduk. Objasnio sam mu šta želim. On sa puške skide bajonet i stavi ga u zube. Pušku ostavi. „Šta će ti bajonet?“ — zapita ga njegov desetar. On izvadi bajonet iz usta, pa će reći: — Ako se praćakne i stane da zapomaže, ima da ga nestane. — Onda stavi bajonet u usta, prekorači preko bedema i odmah prileže. Naskoro ga izgubismo iz vida među mrtvim i ranjenim Bugarima. Bilo je prošlo odavno vreme otkad je trebalo da se vrati. Već sam se bio zabrinuo. Ali desetar mi reče: — Ne brinite. Sad mu je upalilo da ih malo pretrese. Posle jednog časa upade Miloš i kao vreću stovari jednog Bugarina među nas. Kad ovaj vide da je među Srbima, poče da stenje i moli da ga ne ubijemo. Kaže da je oficir. Takav nam baš i treba. Umirili smo ga i ponudili cigaretama. Bio je ranjen u obe noge na nekoliko mesta. Svukli smo ga i previli mu rane. Iz razgovora sa njim doznali smo da je rezervni oficir, student prava. Za ovu njihovu pogibiju optuživao je svoga komandira. Oni su čuli da se nešto odigrava u našim rovovima. Njihov komandir mislio je da su naši napuštali rovove. Međutim, ovaj potporučnik je dokazivao da je

388

izvršena samo smena. Ali... mi smo zaćutali, jer nismo imali municije. Ta ti šina sa naše strane bila je za njegovog komandira jedan dokaz više da smo mi pobegli... Rešili su da izvrše probu. Ispalili su jedan plotun i vikali: „ure“. Zatim drugi... Kaže, komandir je prišao i strogo mu se obratio: „Ja vam govorim da su rovovi prazni, a vi mene ne slušate. Naređujem vam da odmah krenete vaš vod i posednete napuštene zaklone.“ I ovaj grešnik krene. Sumnjam da se i jedan čitav iz toga voda vratio natrag. Na kraju nam napomenu da je za Miloša mislio da je neki bugarski vojnik koji je došao da ga iznese. Od bolova nije oči otvarao. — Ali da sam znao... ne bih se dao živ u ruke. I tako smo mi, od jedne naše nezgode, postigli lep uspeh. Cela je ta noć protekla u nervoznom puškaranju. Pošto se iz ovih rovova preko dana nije moglo izlaziti, to smo još u toku noći pratili ljude da dovuku što više municije. Pokušali smo da prokopamo i jednu saobraćajnicu do ivice platoa, ali nas je u tome i zora zatekla. Osvanuo je šesnaesti septembar. Njegovo izlaganje prekide kapetan Radojčić: — Sad stani. Zapamti gde si stao: „Osvanuo je šesnaesti septembar.“ Da čujemo sad Predraga. Gde ste bili vi iz sedmoga puka i šta ste radili do šesnaestoga septembra? Predrag se nakašlja i poče: — Ja ne umem da pričam kao Svetislav. Ali ovde mi je dnevnik, te ću vam po redu izložiti. Sve ono što se odnosi na Drinsku diviziju, tačno je. — No, slažu se bar u nečem! — namiguje Mišić. — Dok je trajala ta gužva kod njih, moj puk nalazio se kod Brodske reke. Desetoga septembra saopštili su nam zvaničan izveštaj, onaj što sam vam sam pročitao, o zauzeću Kajmakčalana. Među nama je nastalo neopisivo oduševljenje. Radovali smo se što je bar neko od nas zakoračio u svoju zemlju. Nismo ni slutili da će taj isti Kajmakčalan doći na kraju i nama glave. Kad sutradan stiže naređenje da se naša dva bataljona, prvi i treći, izvuku iz borbe i prikupe kod Brodske reke. Pitao sam se: zašto?... zbog čega? Prilazeći zbornom mestu, čujemo uz put od komordžija da je Drinska divizija razlupana na Kajmakčalanu. Čisto ne verujemo. Čitali smo zvanični izveštaj... Ali komordžije tvrde odlučno. I zaista, trinaestog septembra, u sedam i po časova, stiglo je naređenje komandantu puka da sa svojim prvim i trećim bataljonom, odmah krene, i stavi se na raspoloženje komandantu Drinske divizije. — Opa, đoko! — Predrag prevuče prstima preko obraza i obuhvati podbradak. — A znate li kako smo se bili utvrdili u starim položajima. Divota!... Mogli smo da ratujemo još deset godina. Ali šta ćete. Sila Boga ne moli, niti ko nas pita.

389

Krenuli smo uzbrdo. Prošli smo preko one bezvodne planine, i posle podne... sad ću vam to tačno reći... u šesnaest i četrdeset i pet, stigli smo na Meteri Stepe. Komandant je bio otišao pre nas, i kako stigosmo, on naredi da naš treći bataljon iziđe još dalje napred. Ja sam bio u prvom bataljonu, te nama naredi da ostanemo kao rezerva. Tu sam čuo za pogibiju onoga komandira rovovske baterije. Sa položaja ranjenici neprestano pristižu. Pričaju nam da su Bugari pobili sve naše zaostale ranjenike. Na ovom mestu smo prenoćili i ostali i sutradan, četrnaestog septembra. Za to vreme naš komandant puka obilazio je položaj da se upozna sa stanjem. Sa njim je bio moj komandir čete. Pričao mi je posle komandir da je gore, na položajima, haos. Ni bog gospod ne može da ih razmrsi. One noći kada su udarili Bugari, naši su se pod borbom povlačili. Tu nije bilo jedinstva komande. U onom mraku, vojnici su bili prepušteni i tukli su se pojedinačno. Neki odstupali, drugi zaostajali, te se tukli i među sobom. Bugari su navaljivali, prodirali, stvarali klinove u našim redovima. U takvom stanju ih je zatekla i zora. Gde se ko zadesio, tu je i ostao. I zato je streljačka linija išla gotovo u cikcak. Bile su se izmešale čete, bataljoni, pukovi... A rovovi plitki da se ni najmanji pokret nije mogao učiniti. Onda odluče da na položaj iziđu naših šest četa i preuzmu rovove onih izmešanih jedinica. A preostale dve čete našeg puka da ostanu u rezervi. Petnaestog septembra u šest i četrdeset i pet... — Ali uvek, u „četrdeset i pet“ — dira ga Mišić. — Ovde tako piše, molim... U to vreme, dakle, iziđu na položaj naših šest četa. Za sve vreme dok smo prilazili rovovima, i za vreme same smene, trajala je puščana paljba. U mojoj četi ranjena su dva vojnika. Baš na odseku moje čete nalazila su se ležišta one rovovske baterije čijeg su komandira Bugari izboli noževima... Bilo nam je nerazumljivo zašto su onda Bugari napustili bateriju, i odstupili za jedno šezdeset metara... Ne znam. — Sigurno je u mraku naletela na njih neka naša grupa vojnika, pa su oni izmakli — dodaje Svetislav. — Moguće. Ali topovi su bili demontirani, a posluga pobijena. Verovatno su se spremili da beže, a uto su naleteli Bugari. Nijedan vojnik nije ubijen kuršumom, već su bili izbodeni bajonetima. Grozno su izmrcvareni. Raščistili smo te zaklone. Oko podne stigoše i dva francuska oficira da vide može li biti šta od topova. I da vidite čuda, uz pripomoć naših pešaka, oni lepo montiraše topove. Ali kako je artiljerijska posluga izginula, to komandant puka odredi šesnaest pešaka kao poslužioce kod tih topova. Uputili smo dalje ljude da donesu artiljerijsku municiju i još istoga dana, pred veče, grunuše naši rovovci.

390

Petnaestog septembra uveče situacija je bila ovakva: šest četa našeg sedmog puka smenile su delove sedamnaestog puka i nekih drugih pukova. Četnički odred odmenio je delove četvrtog i šestog puka. Je li tako? — zapita Predrag Svetislava. — Tako je. — Svi smenjeni pukovi grupisali su se desno od nas i rasporedili prema početnom delu desnog kraka one horizontalne prečage... — Prema Kočobeju — dodaje kapetan Radojčić. — Jest. Levo od njih nalazio se moj puk. Naših šest četa posedalo je tačno sredinu one bliže vertikalne prečage kajmakčalanskog masiva, sa koje se izlazi na vrh... — Vi ste, dakle, bili prema vrhu... — Vrh Kajmakčalana je bio tačno u pravcu našeg nastupanja. Molim vas, to treba zapamtiti. — A gde je bio četinički odred? — zapita neko. Svetislav upade: — Mi smo brali kupine — i on mahnu ljutito glavom. — Dede, da vidim gde ćeš nas da gurneš? — Šta imam ja da vas guram!... Vi ste bili levo od nas, prema početnom delu leve horizontalne prečage krsta, gde su oni Zupčasti Kamenjari. — Sad ja treba da pitam: — obrati mu se Svetislav — je li vrh Kajmakčalana daleko od tih Zupčastih Kamenjara? — Pa... nije daleko. — E, sad ja kažem: molim vas, to treba zapamtiti. — „Komisija“ je primila vaša opažanja k znanju i upravljanju — veli šaleći se kapetan Radojčić. — Da vidimo sad dalje. Takvo je, dakle, stanje bilo petnaestog i između petnaestog i šesnaestog. Aja. Zaboravio sam još reći da je petnaestog septembra posle podne stigao i naš treći bataljon, odnosno drugi po redu. Ovaj su bataljon zadržali u rezervi. Kapetan Radojčić ga prekide. — Kada ste tako uspostavili front, da vidimo šta je bilo šesnaestog. Dosad ste se uglavnom slagali. Pričaj sad ti Svetislave. Svetislav poče: — Osvanuo je šesnaesti steptembar. Pred nama se ukazaše bugarski rovovi. Zaista nisu bili dalje od pedeset, šezdeset metara. Ukopali su se na isti način kao i mi. Ispred rovova naslagali su kamenje i mestimično ostavili puškarnice. Drugojače nije moglo da bude. Ali to kamenje došlo im je naskoro glave... Između naših i njihovih rovova ležali su mrtvi vojnici. Artiljerija je odmah otpočela. I njihova i naša. Bio sam izložen mnogo puta artiljerijskoj vatri, ali nikad nisam imao mučnije osećanje nego tada. Rovovi potpuno otvoreni, a ispred rovova kamenje. Ne može se maći ni levo ni desno.

391

Imao sam osećanje kao onaj koga su vezali za kolac i sad čeka plotun... Srećom, njihova artiljerija nije pogađala. Sigurno im je osmatrač bio daleko. Ali naša?... Pomlati ih kao marvu. Kad udari u zaklon, ono pusto kamenje rasprsne se na sve strane, pa doleće čak i do naših rovova. Bilo je teško posmatrati. Kukali su, grešnici, ali im ništa nije vredelo. Oko podne utiša se artiljerijska vatra. Ležao sam u rovu. Sunce me obliva zracima i kao da me nečije ruke omađijavaju. — A uz to si mamuran — dodaje Mišić. — Čovek je mamuran posle pića. Nego umoran. Premoren. I taman da zaspim... — A ono juriš!... — Još nešto gore... Osetio sam smrad. Ali gadan. Onom do mene „prioćalo se“. Trpeo, grešnik, dok sam bio budan. Kad sam legao, on poMisli da sam zaspao, pa sad može. Da iziđe, poginuće... I onda — više moje glave. — Šta si mu radio? — Ništa. To isto i mene snalazi, i sve ostale... Uzme se šaka zemlje pa se zatrpa, ili se ašovčetom izbaci. Na to smo već navikli. Onda nanovo legnem. San me hvata... Najednom se nada mnom stvori neka gužva. Otvorih oči. I tada ugledah kako u vazduhu lebdi vijugavo telo neke zmije. — Otkud ova zmija? — pitao sam usplahireno. — Pojavi se iz kamenjara, te je potkačih bajonetom. A baš vas je posmatrala — veli moj ordonans. O majku mu, još i to da mi se desi. Čisto sam se naježio... Podmetnuo sam sada ranac pod glavu i nanovo legao. U mojoj blizini nalazio se jedan student dobrovoljac i čujem gde razgovara sa svojim drugom. — Jesi li čuo za zmiju naočarku? — Čuo sam... To je neka otrovna zmija. — Vrlo opasna. A znaš li kako je hvataju? — Ne znam — veli onaj. — Ona živi u toplim predelima. Kad upeče sunce, izmigolji se na stenu i sunča se. Onaj koji ima nameru da je uhvati, mora da skine obuću i da joj prilazi sa repa. U ruci ima dugačak štap. Onda polako, tiho, nečujno približuje se. Znaš... Zatim opruži štap i hop! — skine joj naočare. Ona tada ništa ne vidi... — A otkud joj naočari? — pita onaj u čudu. Mene tada savlada san. I u snu sanjam zmiju, baš čini mi se naočarku, kako hitro priđe i ujede me za nogu. Trgnuo sam se. — Šta vam bi? — pita me ordonans. Pogledao sam svoju nogu i počeh da se pipam. Rekoh ordonansu kakav sam san usnio. — Eh, san je laža, a Bog istina — teši me on.

392

Ali mene je obuzelo neko neraspoloženje. Uveravao sam sebe da ovakav san ne bih sanjao da nisam video zmiju. Ali zašto baš na mene da naiđe zmija!... Moje razmišljanje prekrati ordonans, koji mi javi da me zove komandant bataljona. Vukao sam se gotovo pobauljke kroz rov i preskakao preko vojničkih nogu. Svaki drugi bio je u klečećem stavu pred puškarnicom, a ostali su sedeli naslonjeni uza zid i spavali. — Ko ih određuje da se smenjuju? — zapita moj drug artiljerac. — Oni sami. Prekaljeni su to borci. A spavaju kao zečevi. Istina, pucanj pušaka ih ne budi. Ali na najmanji dodir ruke ili noge, skaču odmah. Komandanta sam našao u jednoj proširenoj rupi gde sedi sa ordonansima. Pošto sam seo, on mi objasni kako je sada dobio zapovest za sutrašnji rad. Sutra ćemo napadati. Prvo će tući artiljerija. Kada se bude dao znak za juriš, mi treba u nekoliko skokova da upadnemo u njihove rovove. Naročito mi je naglasio da održavam neprekidnu vezu sa onima levo i desno. — Šta treba da nam bude krajnji cilj? — zapitao sam. — Beograd — odgovori mirno, zavijajući cigaretu. — Kako?... Odavde pravo! On se nasmeja. — Kad su nam još postavili cilj?... Idemo dotle dok ne izginemo. Otkuda mi znamo šta se krije iza ovih bedema! Dakle, tako!... Ponudio me je nekom rakijom i pri polasku dade mi i kutiju konzerve. Kada sam se vratio pozvao sam vodnika i desetare. Saopštio sam im. Oni ostalo znaju. Nikada, ljudi, nisam tako slatko spavao kao te noći... Kada sam otvorio oči i pogledao rov, prva mi je bila misao: „O, danas je juriš“, i tada se setih one zmije. Neki neprijatan osećaj je prostrujao kroz moju dušu... Nebo je bilo titravo plavo. Vrhovi planinski onako obasjani suncem izgledali su kao nasmejani. Naše je raspoloženje koncentrisano u jednom pravcu, ali napeto kao puška. — Da čujemo sad šta je radio sedmi puk šesnaestoga septembra? — obraća se Radojčić Predragu. — I mi smo toga dana ostali u svojim rovovima — reče Predrag. — Bilo je doduše neko malo pomeranje, koliko da se izravnjamo. Ali tukla nas bugarska artiljerija s boka, tamo negde od Starkovog Groba. Srećom, ako se još i to može nazvati srećom, mi smo se nalazili blizu bugarskih rovova, te su bugarske granate padale i u njihove zaklone. A ovi su preko telefona sigurno zakukali, te oko podne prestadoše sa gađanjem. Koliko sam mogao videti kroz puškarnicu, ceo plato bio je pokriven leševima naših i bugarskih vojnika. Da vas muka spopadne. Bilo je leševa od pre deset dana. Povremeno dune vetar sa vrha i nanese kužan zadah.

393

Tek sada, iz rova, mogao sam da pogledam levo i desno. Ogromna planina. Slušajte: mora zbilja da se oda priznanje i tim Drincima. A počeli su iz ravnice. Koliko su morali vrhova preći da bi se podvukli pod sam vrh Kajmakčalana. Kapetan Radojčić ga prekide: — Eto, vidite. Sad ja, u ime Drinaca, kažem: molim vas, to treba zapamtiti. — Naravno. To niko ne spori. Nigde više nisam video grobova nego na tom putu za Kajmakčalan. uz ogromne gubitke oni su nama prokrčili put. Nije to samo jedna planina. Splet planina. Kao da ih je neko valjao, mešao i najednom zaustavio, pa se planine ispele na grbinu jedna drugoj. Kad se čovek ispenje na tu visinu, ima utisak kao da oseća blizinu neba. Vetar je duvao i nanosio nam sitnije kamenje u rovove... — O, brate, ti poče kao pesnik — dira ga Svetislav, nestrpljiv već da on nastavi svoje pričanje. — Hoću da objasnim ovim ljudima kako izgleda tamo. A sad, da zapitam tebe nešto, o čemu sigurno pojma nemaš. Da li ti je poznato kako je glasila zapovest za napad? — Meni je naređeno da sa četom kidišem na neprijatelja. — Eto vidiš... U zapovesti koju nam je pročitao komandant pisalo je kako trupe Drinske divizije, koje su se nalazile desno od nas, treba prvo da zauzmu Kočobej. Tek pošto oni zauzmu taj položaj, onda napadamo mi na vrh. A ispalo je obratno. — Čekajte — upade Mišić. — Ja sam se pobrkao tim vašim nazivima. Objasni ti meni gde se taj Kočobej nalazi na tom krstu. — Na početnom delu desnog horizontalnog kraka krsta. — A-ha! Sa njega se izlazi na vrh. — Sećam se, to poslepodne imali smo muke da pronađemo naše trobojke. Komandant je bio naredio da prilikom sutrašnjeg juriša u svakom vodu po jedan vojnik ima na leđima privezanu po jednu trobojku, da bi nas artiljerci razlikovali i videli liniju našeg streljačkog stroja. A ako nema trobojki, onda da im se za leđa svežu svetli plehovi. — Gde nađoste trobojke? — pita kapetan Radojčić. — Uzeli smo signalne barjačiće. A mesto pleha isekli smo nekoliko kutija konzervi. U zapovesti je dalje bio izložen plan našega napada. U prvom borbenom redu biće prvi bataljon. Treći bataljon ostaće u rovovima da posluži kao oslonac, ako napad ne uspe i Bugari slučajno nalete. Drugi bataljon je određen kao rezerva. Pred našim rovovima nalazile su se neke isprepletane žice, zaostale verovatno još od borbi iz prošlih dana. Komandant me pozva i naredi... — Otkuda tebe da zove komandant?... Jesi li ti imao komandira? — zapitkuje Mišić. — Imao sam. Ali ja sam bio najbliži komandantu.

394

— More, šta se natežete oko toga — nervira se Radojčić. — Zvao ga čovek, pa kvit. Šta vam je naredio? — Naredio mi da sa vojnicima svoga voda uklonim onu žicu po svaku cenu, da nam ne bi sutra pravila smetnje. To on, čovek, naređuje hladno kao da je pred nama neko igralište za tenis. Mislio sam šta da radim... Posmatrao sam kroz puškarnicu. Vidi se da je ranije oko tih žica bila velika borba, jer je među žicama ležalo nekoliko mrtvih vojnika, naših i bugarskih. Ali se čudim kako se onaj jedan upleo kao da su ga uvijali žicom. — A koliko je bila udaljena ta žica od vas? — pita Mišić. Čujem gde neko levo od mene šapuće: — E, dosadan ovaj čovek... Samo zapitkuje. Čudim se onoj dvojici što mu uopšte odgovaraju. — Tako... oko pedeset metara — veli Predrag. — Ali odmah, neposredno iza tih žica, nalazili su se bugarski rovovi. Pa sad izvol’te!... Ni pomena da sečemo. Najzad smo rešili da ih raznesemo bombama. Odabrao sam deset vojnika, dao svakom po tri bombe i naredio im da se po mraku privuku i najvećom brzinom sruče bombe u onu gužvu od žica. Pa šta bude. Čekali smo ponoć. Na frontu se trenutno sve utiša. — Hajd’ sad! — viknem ovim mojim. Jaoj, ljudi kad je grunulo... Možete da zamislite: trideset bombi gotovo u isti mah... — Čuo sam i ja eksploziju — upade Svetislav — ali nisam znao šta je... — Dah nam je stao. Za nekoliko trenutaka zamro je gotovo ceo front. I dok su se Bugari osvestili, moji vojnici sručiše se u rov. U zoru, videli smo ogromnu brešu. — Koji je datum bio toga dana? — zapita Radojčić. — Sedamnaesti septembar po starom, ili trideseti po novom... — Toga dana je dakle izvršen juriš i osvojen Kajmakčalan. — Toga dana... — E, da čujemo sad Svetislava. — Sedamnaestoga septembra — pričao je Svetistav — otpočela je artiljerijska paljba u šest i trideset. U početku je vatra bila lagana, kao da se koleba, a potom osu, osu, granate naše i njihove se ukrstiše, a kamenje poče da leti. Razleže se rika, tresak. Rovovac kao da grmi i u bugarskim rovovima otvara čitave kratere... Bedem od onoga naslaganog kamena leteo je kao prašina, zajedno sa delovima ljudskih tela. Naši strelci iz rova nišane. Bugari pretrčavaju, hteli bi da se sklone. Granate tuku u gomilu. Kroz tresak eksplozija razleže se jauk. Prašina purnja i nad položajima se rasteže u prljavi zastor.

395

Gledajući pogibiju Bugara od naše artiljerije, nama je srce raslo. Četnici već pune puške i namiču na leđa rančeve. Iz bugarskih rovova izlete jedan obuzet bezumnim strahom. Naši pripucaše. On diže ruke uvis i pade. Ubistveni zamah čelika naše artiljerije izdiže ljude kao talas. Neki se uspravljao. — Hoćemo li? — viču vojnici. — Lezi, lezi! — čuli se glasovi. Grrr-u — grmi rovovac. — Nema naređenja. — Pobiće nas naša artiljerija... Kroz rov se razleže žagor. Ljudi su pripravni na skok. Iz bugarskih rovova izlete nečija ruka. Čuje se neko brujanje, i kroz tresak granata zaori se pesma: Sprem’te se, sprem’te, četnici. Silna će borba da bude... Grr-u! Gru! Komandir treće čete, vojvoda Dinić, podigao se i viče: — Šta se čeka?! Treba jurišati! Srpska mi truba trubeše od tova selo Drenova Razleže se pesma kroz rovove. Moj dobrovoljac Krsta ne mogade više, već skoči sa bombom u ruci i viknu: — Napred, braćo! Za mnom! — Još nije vreme! — Nazad, nazad! — Trubač, sviraj juriš! — viknu neko. „Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ — Ura! Ura! Ura! — grmnu složno i četnici poleteše. Bugari istrčaše iz rova i nagoše da beže. Jedan od njih se okrete i upravi pušku na mene. Ali stiže moj kaplar i zari mu bajonet u grudi. On ispusti krik, zakoluta očima, diže ruke i tresnu. Drugi Bugarin, pogođen metkom, pade ali i onako ranjen, upravi pušku na moga kaplara i okide... „Ah!“ — izusti kaplar i ispusti pušku. Toga Bugarina dotukoše kundacima. Razležu se povici: „Udri ga!“... „Ne daj da beži! „ „Jaoj!“... „Predavam se, bratko!“ U njihovim rovovima ostali su mrtvi i teško ranjeNi. „Sanitet!“ — jauču ranjenici. Na svima stranama odječe prasak pušaka. „Napred, napred!“... „Ura! Ura!“... „Jaoj, braćo!“ „Ne ostavljajte me!“... Na užas naš, vidik pred nama poče da se gubi. Od vrha Kajmakčalana spuštala se kao avet gusta magla. Sunce zamrači, teški oblaci nas obaviše i utonusmo u potpunu tamu i mrak. Nije se videlo ni dva koraka „Pucaj!“... „Ne pucaj!“ — Čuju se uzvici. „Napred, napred!“ Neke siluete promiču. Odjekuju pucnji. „Ne na mene!“... Grr-u! — razležu se eksplozije od bombi. „Evo ga! Udri!“ — I po

396

četvorica navale bajonetima na bugarskog vojnika. Iz tame istrčavaju drugi. Nastaje bodenje, jauk, bolni krici... Natrčasmo na neko kamenje. „Treća četa za mnom!“ — čuje se kroz huku glas. Pred nama se najednom stvori čitav stroj Bugara. Lica su im užasna. Opalih revolverom. Dvojica sunuše na mene bajonetima. Jednog sam oborio. Drugi pade. Ubi ga neko. Čujem nečiji ropac... „Drži vezu!“... „A-ha!“ — dopire krik. Opet rovovi, kamenje. Otuda sunuše na nas bajoneti... Mi prilegosmo s ove strane. „Predajte se!“... Ura! Ura! Ure! — Viču i naši i Bugari. Moj dobrovoljac kresnu bombu, i samo je prebaci preko nasipa. Grr-u! Polete kamenje. Gotovo me zatrpa. Čuju se jauci. Migoljim da se izvučem. Onako zbunjen, gledam unezvereno, gde su naši. Mrak mi je pao na oči. Neko preskoči preko mene. Poznadoh ga po šlemu, te sam potrčao nasumice za njim. Sapletoh se o nečije telo. Neko opali iz puške, čini mi se baš uz moju glavu, te sam se okrenuo u kovitlac. „Čitav sam, čitav!“ — senu mi kroz glavu. — Jeste li vi to, gospodin poručnik? — pita me neko zadihano. — Gde su naši? — Tu su. — Napred, napred! Nađosmo se u grupi naših, koji su zaostali, ne znajući više kuda će... U blizini tresnu bomba. „Lezi, lezi!“... „Ne pucaj, možda su naši napred!“... „Čekaj!“ „Pazi!“ Na naše bajonete naleteše nekoliko neprijateljskih vojnika kao obezglavljeni. Kosa mi se diže. Jedan od naših zabi Bugarinu bajonet u usta. „A-a-a!“ — izusti onaj. Jedan od Bugara izvadi bombu... Dobrovoljac ga uhvati za ruku, a drugi mu zabode bajonet u slabinu. „Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ Ustali smo i mi. Moja noga zape za kaiš puške mrtvog Bugarina. Imao sam utisak kao da me ruke one lešine vuku sebi pa, već izbezumljen, okrenuo sam se i udarih ga nogom u glavu. Ali, levo, u pravcu Kajmakčalanskog potoka mitraljez nečiji je vrištao. Tamo je krkljalo. Kuršumi su zviždali. Jedan četnik pade. I drugi. Čuju se povici: „Stoj! Stoj!“ — Ko li to viče? Ali zamah nas je zahvatio. Iza jedne ograde od kamenja skočiše nekoliko Bugara. Sjuriše se na jednog četnika i svega ga izbodoše. Opalio sam u gomilu. Dotrčaše i naši. Odjekuje tresak kundaka, razležu se neljudski glasovi, kao kad se zverovi kolju, jauci... — Stanite! — vikao sam, da bih prikupio ljude. — Ne na mene! — povika jedan četnik. Četnici se prikupiše oko mene. Prilegli smo iza nekog zaklona. Pojma nemam gde sam. Vezu smo pogubili. Neki težak zadah ispunio maglu, pa jedva dišemo. Sigurno od leševa, što leže već toliko dana. Ispred nas naslagano je pločasto

397

kamenje. Možda su ovde bili zakloni prilikom borbi poslednjih dana. Okolo nas kao da vri. Bombe, puške, mitraljezi. — Drugovi, zašli smo u našu zemlju! — dopirao je nečiji glas. Ja l’ reče!... Masa polete, i kao da me ponese. „Ura! Ura! Ura!“ Vojnici se skoliše oko mene. — Je li ovo naša zemlja? — Jeste! Oni padoše na kolena. Neki su se. krstili. Drugi ljubili zemlju. Kuršumi su fijukali. Planina je hučala. Na samom vrhu sudarismo se sa vojnicima iz sedmoga puka. Video sam i komandanta sedmog puka, pukovnika Jovanovića, među njegovim vojnicima. Vrh je bio u našim rukama. — Deco! — govorio je pukovnik Jovanović. Kapija Slobode je otvorena... Docnije sam doznao da je jedan vod iz čete vojvode Dinića, lutajući kroz maglu, izleteo prvi na vrh Kajmakčalana... — To ćemo tek da vidimo — upade Predrag. — Nema šta da se vidi. Ovako kako sam ispričao, tako je bilo. — Polako... polako. On je pažljivo slušao tebe. Da slušamo sad njega. U celom vašem izlaganju to će biti najvažniji momenat — umirivao ih je kapetan Radojčić. — Da čujemo sad tebe — obrati se Predragu. — Evo kako je bilo — reče Predrag. Pred nama se nalazio neprijateljski položaj, tako-zvana Kamenita Kosa. Bila je to jedna mala uzvišica, kao neki stepenik, na čijem su se bedemu nalazili bugarski rovovi. Artiljerija je otpočela da bombarduje neprijateljske položaje u šest i trideset. Granate su sa uraganskim treskom padale u neprijateljske rovove podrivajući stepenik, da se kamenje osipalo sa oboda i usled toga otkrivali se sve više bugarski zakloni. Videli smo kako pretrčavaju otkrivena mesta i zbijaju se u gomile... — To je isto i kod nas bilo — dodaje Svetislav. — Naši strelci tukli su bez prekida. Ali najviše jada zadavali su im naši rovovski topovi. Posmatrao sam sa zadovoljstvom kako se teška bomba izvije u visinu, pa odozgo sune naniže. I nama se kosa diže od straha, jer sve mislimo, sad će među nas. Njeno dejstvo na moral onih u rovu mora biti užasno. Posle jedne takve eksplozije, četvorica Bugara iskočiše iz rova i nagoše bežati. Naši pripucaše i prilepiše ih za zemlju... A kamenje je letelo kao iz nekog vulkana. Tako je to trajalo sve do jedanaest i trideset. Dat je znak za juriš. Iz naših rovova prolomi se snažno i gromoglasno: „Ura!“ Sećam se dobro... Prvi je izleteo neki narednik Ivan, vičući: „Za mnom, braćo!“ Ali samo što reče, pogodi ga metak iz neprijateljskog rova i on pade. „Ura! Ura! Ura!“ — jeknu sada još silnije. Vojnici poskakaše i onako u zaletu baciše bombe. Prostremo se odmah po zemlji, da nas ne bi zahvatila parčad

398

naših bombi. Eksplozije riknuše. Još su padali komadi zemlje i kamenja, kad moj komandir uzviknu: „Napred, braćo!“ Stroj se izvi kao lesa i nagrnu na onaj jedan prolaz od raskrčenih žica. Neki se Bugari podigoše i počeše bežati. Drugi, hrabriji, dočekali su nas sa pripravnim bajonetima. Sa naše strane planuše puške. Bugari popadaše, i mi, onako u gomili, rupismo u njihove rovove. Razleže se jauk, krkljanje, povici, psovke, urlik. Zavladali smo njihovim rovovima. „Lezi, lezi!“ — naređivao je komandir, i mi prilegosmo između njihovih mrtvih vojnika. Ispod nas je tekla lokva krvi. Jednome ranjeniku šikljao je mlaz krvi iz vratne žile, i krv je škropila vojnike levo i desno. Jedan dohvati šaku zemlje i zatisnu mu ranu. Obuzela me je neka jeza, vilice su mi se tresle kao u groznici... Ali Kamenita Kosa bila je osvojena. — Bio si se sigurno uplašio. Priznaj — upade Mišić. — Ne! — na licu Predragovom javi se grimasa i on je nervozno kretao prstima. — Strah i strepnja obuzimaju nas do pred sam juriš. A kad se već ustane... i potrči, čovek tada oseti blizinu smrti, a to saznanje nadjača sve ono što je misaono u njemu, zagluši čula, pomrači svest i onda se juri besvesno... To sam ja sve preživeo. Bio sam sad u sigurnome zaklonu... Ali mučno je bilo gledati kako se ludi, svesna bića, kako se taj čovek, koji je umom svojim nad svim živim... kolje, bode, mrcvari, kako se valja u krvi kao životinja... — A ko je tome kriv? — pita Mišić. — E, nije nego! — ljuti se kapetan Radojčić. — Čudo ga niste pitali ko je odgovoran za svetski rat. Ostavimo to. Nego da čujemo šta je bilo dalje. Predrag nastavi: — I levo i desno praštale su puške i čuli se jurišni poklici. Pred nama se najednom zamagli, crn oblak se spusti na vrh Kajmakčalana, i poče da se razvlači po padini. Tada se desno od nas napravi neka gužva. Izvio sam se da vidim... Zgranuo sam se... Peti puk beži u paničnom strahu. Psihološki razumljivo. Ti crni oblaci podsećali su na ogromnu, mračnu avet, iz koje su kla ubistveni plamen. Naš komandant, pukovnik Jovan, trči na tu stranu i viče na sav glas: „Napred!... Napred!... Ubiću svakoga ko odstupi!“ Iz naše pozadine trčećim korakom nastupao je bataljon iz rezerve i razmeštao se pozadi petog puka. Oblaci se spuštaju sve niže, vidik se gubio i najednom utonusmo u tamu. Neka hladna struja pređe preko nas i lice nam se orosi. Kroz maglu dopre piskavi zvuk trube, kao znak za juriš. Potrčasmo kroz maglu, nošeni zanosom ko će prvi da zakorači u svoju zemlju. Pred našim očima svitnuše puške i natrčasmo na drugu odbrambenu liniju neprijateljsku. Bajoneti se zariše u tela. Samrtni krici zavapiše. Jedan nalete na mene, ja se izvih i on mi zapara šinjel. Kao da mi mrče svest, zanesoh se i padoh, Taman da me dotuče i ja upravih ruke da se uhvatim za njegov bajonet,

399

kad jedan moj vojnik opali i ubi ga. On pade pored mene krkljajući. Pojurismo dalje. Ali neko pusto kamenje, kao bedemi. Sručismo se sa nekog bedema i padosmo na gomilu mrtvih vojnika. Smrad da uguši. Gotovo besvesno batrgam po onim mrtvim. Hoću da povraćam... Muka mi. „Vuci me!“ — doviknuh jednome vojniku. On me dohvati za ruku i gotovo iznese. „Ura!“ Ura!“ — razleže se kroz oblake. A svuda unaokolo mrtvi, mrtvi. Nikad toliko ljudskih leševa nisam video. Sa njima smo se saživeli, i sad više niko ne misli na sebe. Naleteli smo na unezverenu gomilu Bugara. Oni se rasprštaše. Potrčali smo za njima. Sećam se, ah, grozno, jedan naš stiže Bugarina i zari mu bajonet u leđa. Ovaj se neverovatnom snagom izvi, i izbaci našem vojniku pušku iz ruke. Onako, sa zabodenom puškom u leđima okrete se dva puta oko sebe i tresnu na zemlju. Naš vojnik mu pritrča, odupre se nogom o leđa i jedva izvuče bajonet. Bugarin se tresao, iz usta mu pokulja krv, a prstima je grčevito rio zemlju. Odnekud dolete kuršum i udari moga posilnoga, koji je išao pored mene. Priđoh mu. Na njegovom čelu videla se velika rupa. Okrenuo sam se oko sebe da bih zapamtio mesto gde je pao, pa potrčah napred. Preda mnom iz magle dopiru povici: „Živela Srbija!“ Osetio sam se kao da letim. Ali nešto snažno lupi me u ruku, da mi je prosto zanese unazad. Hteo bih da zastanem da se opipam. Ali bojim se da izostanem, jer svakoga trenutka može na mene da naleti neki od Bugara, koji su se sada razišli po celoj padini. Išao sam sa naporom, kao da mi je neki teret obešen o levu stranu tela. — Evo nas, druže, u zemlji Srbiji! — stade ispred mene kapetan Živojin, komandir jedne čete našega puka. Onako razdragan lupi me šakom po levom ramenu. Meni izleteše svetlaci pred oči. Jauknuo sam od bola, držeći se za levu ruku. — Šta ti je? — viknu i dohvati me. Cela ruka i leva strana šinjela bili su krvavi. Neko me pipnu za ruku i reče da mi je slomljena. Od bolova i naprezanja počeo sam gubiti svest, te me položiše na zemlju. Čujem nečije radosne povike. Otvorih oči. Ispred vojnika bio je pukovnik Jovan. Govorio je: — Čestitam, vojnici. Sada se nalazimo u našoj slobodnoj zemlji. Kapija Slobode otvorena je... Ispravite ovu piramidu i na nju pobodite zastavu slobode. Živela Srbija! Ugledao sam tek tada oborenu piramidu, koja je nekada označavala najvišu kotu i bila na granici Srbije. Vojnici su je dizali. Ruka me je sve više bolela. Od radosti i bolova suze su mi tekle. Oko moje mišice narastali su zavoji. Ogrnuli su me najzad šinjelom. — A gde su se Bugari razbegli? — pita Mišić.

400

— Jedni su pobegli na onu levu horizontalnu prečagu, ka Sivoj Steni, a drugi na desnu, prema Kočobeju. — A da li ste videli četnike? — upade sa pitanjem kapetan Radojčić. — Bilo ih je nekolicina izmešanih sa našim vojnicima. Ali oni nama nisu niukoliko olakšali stanje. Jer u onoj magli niti smo ih mi videli pred nama, niti su Bugari znali da su im oni iza leđa. Mi smo lomili neprijatelja svojom snagom i vodili smo borbu do samoga vrha. E, sad, ako su pojedinci od četnika izleteli gore, lutajući kroz maglu, to ne znači da su oni osvojili vrh, koji, uostalom, i nije bio na njihovom pravcu nastupanja. — Šta ste dalje radili? — Mene su odneli u bolnicu. Ali čuo sam posle da je moj puk ostao na vrhu tri dana, da skloni ranjenike i pokopa onu silnu množinu mrtvih. Četvrtoga dana izvršili su napad na Kočobej. A još u početku sam vam rekao da je Kočobej bio u našem prvom planu, a tek posle zauzeća Kočobeja trebalo je da mi napadnemo na vrh. A ispalo je sasvim obratno. Svetislav se pridiže malo, pa će reći: — Ovde sad dolaze moje ispravke... — Molim te, ti ništa više ne diskutuj sa njim. „Komisija“ je stekla svoje ubeđenje, i na kraju će doneti svoj sud. Nas samo interesuje šta ste vi, četnici, radili po zauzeću vrha Kajmakčalana. — Šta smo radili?... Hm! Sad tek nastaje ono što je glavno. Sve ono što smo ispričali i on, i ja, sve je to bleda slika onoga što smo odmah zatim prepatili. SIVA STENA Svetislav se odupre laktovima i lagano privuče ranjenu nogu. Onda produži: — Situacija je tada bila ovakva. Sedmi puk je napadao na vrh, a mi, četnici, na Zupčaste Kamenare, koji su se nalazili u blizini vrha. Našim zajedničkim radom, vrh je osvojen. Da pređemo sa objašnjenjem sada na onaj naš krst. Od toga krstastoga masiva mi smo zauzeli onu bližu vertikalnu prečagu i vrh, na kojem se ukrštaju vertikalna i horizontalna greda. Bugari su se razbegli na levu i desnu stranu horizontalne prečage. Čim smo izišli na vrh, naređeno je da se naš odred okrene na levu stranu, prema Sivoj Steni. Tada baš raspali neka bugarska haubica. Ali mi se sjurismo u sedlo između vrha i Sive Stene. Upravo, mi tu Sivu Stenu nismo ni videli tada. Magla je još uvek bila gusta kao testo. Zastali smo neodlučni, ne znajući na šta ćemo sada naići. Izviđači su otišli žurno napred. Pošli smo još malo, i onda nam je naređeno da se ukopamo. Moj ordonans mi reče:

401

— Ako nas nagazi njihova artiljerija, proći ćemo gore nego Bugari. — On je mislio na kamenje koje su vojnici slagali ispred sebe. Ali drugojačije nije moglo da bude. Naredio sam odmah da se izvidi koliki su gubici u mojoj četi... Bilo ih je četrdeset. Da li su ranjeni ili poginuli, nismo znali. Toliko ih je tek nedostajalo... Sigurno toliko, ako ne i više u ostalim četama. Moj ordonans je trljao zadovoljno ruke. — Ih, što neće sad da nam donesu ručak. Dobili bismo duple porcije. Poseli smo rovove i čekali... Očekivali smo naređenje da krenemo dalje napred, ali smo strepeli i od napada Bugara. Raspoloženje je bilo mučno... Hteli bismo da sačuvamo svoj „inkognito“, ali, s druge strane, mučila je vojnike neizvesnost i strah od napada, te su neprestano pucali. A najteže nam je što se sada nismo mogli orijentisati. Magla je bila sve teža. Ali naskoro su Bugari osetili naše prisustvo. Paljba je postajala sve življa... Mišić se opet umeša: — Zar je toliko važna bila ta Siva Stena? — Isto toliko koliko i sam vrh Kajmakčalana. Ona zajedno sa vrhom čini dvoglavu aždaju. Jednu smo joj glavu dotukli, ali je sad ova druga još žešće palacala. Kad je vedro vreme, sa Sive Stene vlada se unekoliko kajmakčalanskim vrhom... A, sem toga, treba znati i ovo. Napadajući Sivu Stenu, mi u isto vreme udaramo s boka i na položaj Starkov Grob, koji se nalazi na krajnjem krilu leve horizontalne prečage kajmakčalanskog masiva. Takva vam je stvar. Davnašnje ratno iskustvo pokazalo je da su vojnici mnogo smeliji kad vide protivnika. Onda bar znaju odakle im preti opasnost, i kako treba da se čuvaju. Ali pri ovakvoj neizvesnosti, iznenađenja su mogućna. Panika retko kada nastupa po danu. Ali redovno noću, po mraku. Četnici su, istina, disciplinovani. Ali pored svih opomena da se smire i ne pucaju, puške su neprekidno praštale. Sve im se pričinjavalo da iz magle Bugari mogu svakoga časa izleteti. Ispričaću vam i jedan događaj... U četi sam imao nekog učitelja Andru. On se nalazio uvek u trupnoj komori i tamo je vodio administraciju. Bio je slobodouman. U crkvu nije nikad išao, a nama se stalno podsmevao kad se prekrstimo. „Manj to ako vam ne pomogne!“ — i podrugljivo bi kašljucnuo. Toga dana došao je da mi podnese neko trebovanje na potpis. A Bugari, kao da su znali, raspale baš tad. Svi smo bili prilegli. Kuršumi su prštali nad nama. Dok ti moj Andrija kleče, i poče da se krsti. — Učo, manj to ako ti ne pomogne! — dobaci mu jedan četnik, student. — Polažem oružje... Ovo je van moje moći — reče ti moj Andra i ode. Za njim dobaci onaj student: — Sad, kad si video i osetio, pomoli se, učo, Bogu za sve nas!

402

Priznajem, nisam se ni ja osećao ugodno... Mislim se, šta da radim ako nalete. Setio sam se. Braniću se! — Svetislav se nasmeja, jer je video da su oni okolni očekivali nešto drugo. — Uputio sam jednoga da mi nađe neku pušku. Stotinama je ležalo na svima stranama. I ovde su rovovi bili plitki, jer je ispod tankog sloja zemlje kamen. Odozgo nas pritiskuje vlažna magla, ispod nas hladna stena, i naše telo ježi se od studeni. Glupo je uopšte tući se, ali je još besmislenije ovakvo mrcvarenje kad ne znamo tačno gde je protivnik. Posle izvesnog vremena vratile su se patrole i izvestile da se pred nama na osamdeset metara nalazi gust splet bodljikavih žica... Do vraga!... Još nam i to treba. A mi nemamo ni makaza za sečenje. Od hrane imali smo samo hleb i konzervu. Čuturice su nam bile prazne. Niko ne zna gde je izvor. Po karti vidim da odnekuda sa Kajmakčalana izvire neki potok. Pozvao sam dvojicu i objasnio im gde se otprilike nalazi taj potok. Oni pokupiše čuturice i izgubiše se u noći. Posle dva časa lutanja i spoticanja preko mrtvih i kroz čitav roj od kuršuma, vratili su se sa vodom... Mislio sam tada, a i danas mi to pada na pamet, kako naši ljudi imaju čudnu moć da se snađu pod raznim okolnostima. Valjda što su odrasli u prirodi i povazdan zure u nebo, te im je vizuelna moć razvijenija no u nas koji smo odrasli među varoškim zidinama. Kao da imaju, bogati, neko šesto čulo za orijentaciju... Noć se spustila naglo. Tmina je bila protkana maglom i kao da se nismo nalazili na zemlji, već u nekim zaptivenim podzemnim galerijama... A uz to neizvesnost... Iz dosadašnjeg iskustva znali smo da su Bugari majstori u noćnom napadu, naročito ako ih još i napiju. Položaj ne poznajemo, a ne znamo ni pravac odstupanja. Ako nalete, izginućemo i mi i oni. Svesni smo toga svi, te su ljudi i bez naređenja na oprezi. Noć je bila hladna. Obukao sam šinjel i skoturio se u rovu. Pucnji su odjekivali svaki čas. Da je vedra noć videli bismo ipak liniju njihovoga rova po odblescima iz pušaka. Ali između nas je magla, te ljudi pucaju u vetar da bi rasterali san, i ohrabrili sami sebe. U neko doba noći Bugari se pritajiše. Štitile su ih žice, te su valjda malo spokojniji. Planinom je ovladala jeziva tišina, da čoveka strah uhvati. Iako je neprozirna noć, meni se neprestano pričinjava kao da vidim neke siluete kako promiču. U nekoliko mahova opalio sam iz puške... Pritajili smo se najzad malo i mi. Ali na najmanji šušanj trzao sam se. Ispred nas nema naših vojnika. Mi smo prvi na koje oni treba da nalete. A scene od prošlog dana kovitlaju po mojoj svesti, pa mi ne daju mira. Ovo svoje raspoloženje krio sam od vojnika. Ali i njih je obuzelo isto duševno stanje, te se u toku noći često orila paljba celom dužinom rova. Od skučenog ležanja i hladnoće noge mi se ukočile. Vojnici često ustaju, trupnu nekoliko puta nogama, pa se odmah spuste u rov. Neki počeli da duvaju u šake od zime.

403

Pogledao sam na časovnik. Bilo je dva časa. Ako šta bude, biće sada. Daleko je do svanuća. Ali opet mislimo: a šta će biti sutra, ako se digne magla? Pobiće nas artiljerija. A mi dublje ne možemo da se sakrijemo. Vojnici često ispuze iz rova i, pipajući rukama, traže kamenje i slažu ga ispred sebe. Krajnje je vreme da nastupi zora. Ali je još uvek mračno. U neko doba jedva već nazresmo kako promiču teški mlazevi magle. Osvanuo je osamnaesti septembar. Iz magle poče da lije hladna kiša. Tanki mlazevi vode cede se sa kamenja i slivaju u rovove. Pokušavao sam bajonetom da kanališem i odvodim vodu. Ali to sam radio više iz duga vremena, jer je voda pridolazila sa svih strana i bilo je nemoguće odvratiti je. Šinjel mi je bio sav natopljen vodom i već sam se valjao u blatu. U neko doba naiđoše i telefonisti. Tek su malopre uspeli da uhvate vezu sa komandantom. Sad bar imam s kim da razgovaram. Dohvatio sam slušalicu i slušam razne razgovore. Saznao sam tako da se iza naših leđa, na vrhu, nalazi sedmi puk... Komandant odreda traži od nekoga komandanta artiljerije da prati osmatrače kod nas, u rov. Ovaj dokazuje kako je teško dejstvovati kroz maglu. Priča o nekim nišanskim tačkama koje nišandžije ne mogu da vide. — Oko topova ne vidi se ni na jedan metar daljine... Ja ne smem da dejstvujem, jer možemo lako pobiti naše — govorio je komandant artiljerije. Bili smo ostavljeni na milost i nemilost neprijatelju. U ovoj našoj nevolji oblivao nas je ipak zračak sreće, jer ni bugarska artiljerija nije mogla da dejstvuje. Ležimo zgrčeni, zanemeli, ali naježeni i narogušeni, spremni da i na nebesa udarimo. Nekako pred podne obrati mi se telefonista: — Gospodine potporučniče, da čujete. Razgovara naš komandant sa nekim. — Dohvatio sam slušalicu. „Potrebno je apsolutno da odmah krenete na juriš.“ „Nemogućno je. Moji su izviđači utvrdili da se pred nama nalaze dva reda žica. Ali ako me artiljerija pomogne, ja garantujem da ću zauzeti Sivu Stenu.“ „Artiljerci kažu da ne mogu dejstvovati zbog magle. A međutim, treba da se olakša situacija prvoj i trećoj armiji. Komandant Istočne vojske traži da se zauzme Siva Stena i Starkov Grob po svaku cenu, jer ćemo onda sići u dolinu Crne reke i zaći iza leđa bugarskoj armiji.“ „Razumem ja sve to. Znam — znam... Ali s čime? Bez artiljerije nemogućno je napadati na žičane prepreke. A posle, znajte, upamtite, razumejte, ja nemam ni makaza za sečenje žica. Ako bih ovako pošao, možemo još lako da upropastimo naš uspeh, da nas odbiju i najašu nam za vrat.“ „Ali komandant Istočne vojske traži...“ „Bog gospod da traži.“

404

Tras... Neko zatvori telefon. U ušima mi još bruji: „Po svaku cenu!“ O mome životu ovde, u rovu, u blatu, rešava se na stotinu kilometara daljine, i dovoljan je jedan mig pa da svi, bez ikakvog stvarnog povoda, izginemo. U mojoj svesti je naš komandant odreda bio veliki čovek. Vredno je bilo poginuti za toga čoveka. To, istina, kažem sada. Ali onda pogled mi je slučajno pao na prljave noge, pa se ta slika veza sa predstavom jednoga leša čije su noge bile isto ovako blatnjave, i najednom sam osetio neko uznemirenje. Nesvesno sam podavio noge ispod sebe, ne bi li iščezla neprijatna vizija, a s njom i crne slutnje. Tada sam se najednom setio baš one zmije. Kao da me nešto smlati. To mora biti neko pred skazanje. Hladan me znoj probi. Hteo bih da mislim na nešto drugo, ali misli kao da su tekle po nekom krugu i ja se opet setih zmije. Nešto me davi. Sećam se reči: „San je laža...“ Aja!... I bez ovakvih snova ljudima se u ratu događaju svakojaka čuda, a tek neće meni, koji sam još sanjao. To posle podne javili su da se upute vojnici koji treba da prime makaze sa sečenje žice. Dakle... bliži se ipak čas. Bio sam u toliko juriša i nikada mi ni na um nije padalo da mi se ma šta može desiti. Sada sam bio očajan. Iako nisam znao tačno na šta ćemo naići, slutio sam nešto grozno. Nastupila je i druga noć. Zamor me je savladao i ja sam zaspao. Ali trzao sam se u nekoliko mahova. Jednom bez ikakvog razloga, jer je na mom delu fronta vladala tišina. Ali pred zoru probudio sam se zbog hladnoće. Osetio sam ludu želju da popijem nešto toplo. Suv hleb nisam mogao više jesti. Iako nam je javljeno da će nam dostaviti toplu hranu, naši kuvari nisu nikako dolazili. Možda su pošli i sad lutaju po magli, te će nam doneti jelo na kojem se s prsta uhvatio loj. Ili su negde pali, te prosuli jelo. Ali ono što je glavno, doneli su... Makaze za sečenje žice. To prepodne, devetnaestog septembra, pozvao me je komandant bataljona. Bio je, čini mi se, neraspoložen. Za mnom su stigli i ostali komandiri četa našeg bataljona. Komandant nam se obrati: — Gospodo, predstoji nam još jedan zadatak. Napad na Sivu Stenu. Naš komandant odreda opirao se i dokazivao da se ne vrši napad bez artiljerijske pripreme. Ali pod pritiskom onih odozgo morao je da popusti. Izgleda mi da se tom prilikom nekima i zamerio. No sad svejedno. Mi moramo da slušamo onako kako nam se naredi. Saznao sam da će nam biti stavljena na raspoložene još dva bataljona pešadije. Naš bataljon nalaziće se u prvom borbenom redu. Tačno u jedan čas po podne vi ćete izvesti vaše ljude iz rova i na dati znak krenućete na juriš. Naredba za smrt i ne treba da bude opširnija. Vratio sam se utučen... Sedim i razmišljam, usled čega potiče ovo moje tmurno raspoloženje... Hteo bih da zabavim pažnju ma čime, samo da ne mislim više. Posmatrao sam jednog četnika kome se u cevi zaglavila čaura, pa nikako da je izbaci. On zagleda u

405

pušku, zatim kao da nešto premišlja, i tek je najednom baci izvan rova, kao nešto neupotrebljivo i nepotrebno. Onda se diže: — Kuda? — zapitao sam ga. — Idem da nađem drugu. Nebrojeno mnogo pušaka bilo je razbacano i, razume se, uzeće prvu na koju naiđe. Ovaj nam malo posle donese vest da je jedan od kuvara poginuo i tom prilikom prevrnuo se kazan sa hranom. — Nije mi što je poginuo, nego što ostadosmo bez ručka! — jada se ovaj. — Ja, bogati. Ljudski život tamo ništa ne znači — upade poručnik Mišić. — Na frontu se to i ne oseća mnogo, koliko ovde u Solunu. Kad pomisli čovek da smo svi mi, koliko nas ovde ima, bili žrtvovani, dok je ovde varijete, pun lepih ženskih... — Ništa to nije. Da vidite sad šta je bilo. Prošlo je podne. Komandant šalje ordonansa da se vojnici pripreme za juriš. Njihovo spremanje trajalo je kratko vreme. Natovarili su rančeve na leđa, napunili puške. Pala je komanda: „Izlazi!“ Pojavili su se izvan rovova i zastali u klečećem stavu. Bili su nemi. Nije se čuo ni najma nji zveket. Pošao sam dužinom streljačkog stroja i opominjao vojnike da se ravnaju prema desnokrilnom drugu. Nekoji se pomeriše napred, drugi pozadi. Vratio sam se prema sredini stroja. Vojnici su me pratili pogledom kao poslušna deca. Zaustio sam da komandujem, ali mi zastade dah. Udahnuo sam snažno i onda naredio: — Napred! Ljudi su išli čvrstim korakom, pogledajući levo i desno kao da odmeravaju rastojanje od svojih drugova. Puške su držali „na gotovs“ i otkočene. Kretali smo se blagom uzvišicom, i pred nama se najednom, kroz maglu, ukaza splet bodljikavih žica. Kao gladne zveri, kidisali su četnici na bodljikave žice makazama, sekirama, ašovima. Nastade prasak. Uto grunu plotun odozgo, bombe počeše da trešte i na jedan mah... Potporučnik Svetislav uzdahnu i obrisa čelo. Značajno pogleda okolne i klimnu glavom. — Ljudi, kao da je neko manuo rukom, toga momenta diže se magla. Mi ostadosmo kao na dlanu. Pred našim očima ukaza se tada ta prokleta Siva Stena, koja nam se pričini ne kao siva, već crvena, plamena, ogromna, a iz onih otvora gore kuljnu ubistvena vatra. Mitraljezi otuda zaparaše. Prasak pušaka se složi u opšti krkljanac. Na nas poleteše bombe... kamenje. Jauk se razleže. Vojnici se pribiše. Padali su na gomilu kao snoplje. Drugi, u bezumnom strahu, bacali su se na žice, gde su ostajali viseći. Kao da traže spasa, uletali su u proseke žičane i tu, saterani kao u zamku, ginuli su, padali jedan povrh drugoga.

406

Već izbezumljen, dohvatih se golim rukama za žicu, kao da će me ona spasti. Obazreo sam se hitro levo i desno. Ceo prvi streljački stroj ležao je mrtav. Nešto me zanija, povedoh se držeći se za žicu, onda opustih ruke i padoh na nečije telo. Ali ja kao da još ne shvatam užasno stanje. Kao hteo bih da idem, i to napred. Ali me neka sila prikiva za zemlju i kao da mi vuče noge naniže. Okretoh se unazad... Nastupao je drugi streljački stroj. Bugari preneše vatru na njih, preko moje glave. Vojnici su padali kao pokošena trava. Neki su trčali žicama, razmahivali sekirama i, okrećući se u kovitlac, padali. A pred žicama je ležao bedem od mrtvih i ranjenih. Pokušao sam da se pomerim, i tada sam osetio strahovit bol u nozi. Hteo bih da se izvučem, ali jedan pade preko mene. Jednu misao imam samo: Izmaći što pre iz ovoga pakla. Puzim, odupirući se zdravom nogom. Znao sam da smo propali. Da mi je da se dočepam jednog ograđenog prostora... Još malo. Ali, boli strašno. Ipak je smrt groznija. Neko jauče. Pred onom ogradom ležao je moj vodni oficir razbijene lobanje i prosutog mozga. Jednome vojniku iz vrata kulja krv. Prilegoh uz njega. Ne smem da se maknem, da ne bih odao znake života. Koliko vidim, nema metra gde ne leži mrtav ili ranjen vojnik. Moji bolovi su sve jači. Došlo mi je da zakukam... do neba. Zaželeo sam da me ubiju, jer više nisam mogao. Prenebregao sam život i pomerih se. Ranjena noga vukla se preko oštrog kamenja i ja zavukoh glavu u onaj ograđeni prostor. Bio je pun mrtvih vojnika. Valjda su se tu sklonili pa su ih Bugari sa visine sve pobili. Prislonio sam glavu na jednoga mrtvog i mislim, gde li može biti ta moja rana. Cela mi je noga oduzeta. Hoću da se okrenem na leđa, ali bolovi su neizdržljivi. Odozgo padaju bombe, koje eksplodiraju baš uz ovaj trošni bedem koji me je zaklanjao. Sa užasom gledam kako odleće zemlja, i bedem je sve niži. Od bolova i zaglušnoga treska već sam se onesvestio. Poneka iskrica svesti sine i razrogačenim očima posmatram one mrtve oko sebe. Došlo mi je da jeknem, da upravim pesnice nebu, pa da viknem: dosta je bilo krvi... Aman! Pucnjevi pušaka se razležu. Sigurno su se oni preostali sklonili u naše rovove, i sad se tuku preko nas. Ali naš napad je slomljen. Moja četa više ne postoji. Koje od bolova, ili našeg neuspeha, možda zbog izgubljenih vojnika, meni grunuše suze. Činilo mi se tada, sve što smo imali snažno i zdravo izginulo je. Spuštalo se hladno, mračno veče. Oko mene neprestano pršte kuršumi. Očekujem da dođe neko da me iznese. Oslonio sam se malo na ruke. Oko mene ležali su nepomični vojnici. A tamo levo, negde daleko preko bugarskih rovova, grmeli su topovi... U neko doba noći začuo sam nečije korake. Pozvao sam ih polako. Dvojica pritrčaše i, ne govoreći ništa, baciše me na nosila. Stisnuo sam zube, jer bi se jaukom odali. Oni su odmicali žurno. Moja se ranjena noga klatila, i kao da mi je neko zabadao noževe u slabine. Opominjao sam ih da lakše idu. Ali oni me

407

nisu slušali, jer su kuršumi neprestano zvrcali oko nas. Bolovi su bili toliko užasni da sam se obeznanio. Nosili su me tako jedno pola časa, a meni se činilo u bunilu kao dvadeset godina. Najzad su me spustili. Čujem žagor ljudi. Neki se nadnose nada mnom i zagledaju me. Slušam kako spominju moje ime. Jedva sam razaznao da su ti ljudi naši četnici, koji su se sada povukli u rezervu. Došao je i lekar. Previo me je i nešto ušpricao, od čega sam odmah zaspao. Bio je dan, kada sam se probudio. Tada sam saznao da su Bugari pobegli sa Sive Stene, jer su im druge trupe zašle za leđa. Pa zašto smo onda mi uludo izginuli? Za nepunih pola časa prilikom napada izgubili smo pet stotina ljudi. A sa naše strane nijedna puška nije opaljena... Razume se, za to niko neće da odgovara. Za takve poduhvate za vreme rata kaže se samo lakonski: „Eksperiment nije uspeo.“ Pet stotina mrtvih ljudi... Malenkost! Dvadesetoga septembra hiljadu devetstvo šesnaeste godine Kajmakčalanski masiv bio je u našim rukama. Svi smo ćutali. Svetislav kao da se nečega priseti i nastavi: — A-ja!... Izneli su me iz zaklona i položili na jednu uzvišicu, odakle sam video tu Sivu Stenu. Cela padina bila je pokrivena mrtvim ljudima. Ja mislim da u svetskom ratu nije bilo strašnijeg pokolja za tako kratko vreme i na tako uzanom prostoru. Četnički odred u tom pogledu nosi žalostan rekord. Komandant odreda je naredio da se preostali ljudi svrstaju u kolone dvojnih redova. On je pojahao konja i na čelu odreda pošao u pravcu naših mrtvih. Tada je pala komanda: — Pozdrav nadesno! Poslednji pozdrav mrtvim drugovima. Preostali, i još čitavi, ulazili su u svoju zemlju, da krče nove puteve. Njihovi bajoneti su svetlucali pri jutarnjem suncu... Pred otvorenim vratima Kapije Slobode ostali su mrtvi kao neki stražari. Nas ranjene, uz jauk i škrgut zuba, poneli su na suprotnu stranu. Vetar je duvao, lepršajući kose mrtvih vojnika... Kapetan Radojčić se diže i protegli. Onda pogleda Svetislava i Predraga, pa će reći: — Stvar je u ovome — on tresnu cigaretu i zamisli se jedan momenat. — Neko od vas reče da se Kajmakčalan može porediti sa aždajom koja ima dve glave. E, lepo. Slušajte. Drinska divizija vodila je borbu sa tom nenasitom i strašnom aždajom, koja je pretila da pomori ceo Solunski front, ravno sedamnaest dana. Ona se tu slomila... Ali je ipak uspela da tu aždaju prilepi za zemlju, i da joj sputa noge i rep. Međutim, Drinska divizija nije imala više snage da joj dotuče i one dve glave. Onda ste pristigli vas dvojica. Mislim na četnički odred i sedmi puk. Dok su Drinci držali aždajine noge i rep, vi ste kidisali na one glave, iz kojih je sada sukljao još žešći plameni bes... Sedmi puk, uz pripomoć četnika, osvojio je vrh Kajmakčalana, i time dotukao jednu glavu. Četnici, uz pomoć

408

trupa sa Starkovog Groba, slomili su Bugare na Sivoj Steni i pretukli aždaji i drugu glavu... — Solomonska presuda! — uzviknuo je poručnik Mišić. — Slažemo se. CRNA REKA Kapetan Milija, zvani „Aždaja“, priča kako se i on vukao po poljskim zavojištima. Ali kada je probio „Hindenburgovu liniju“, preko engleske bolnice u Vertekopu, i dočepao se Soluna, sada manevruje iz bolnice u bolnicu. — Vala, braćo, ako je za vajdu, dosta je. Ratujem: dvanaeste, trinaeste, četrnaeste, petnaeste, šesnaeste i evo sam u sedamnaestoj... A sad, kako je onaj trećepozivac zaplašio Boga, ko zna koliko ćemo još ratovati. — Kakav trećepozivac? — zapitao sam ga. — Ne znate?... Niste li čuli za priču zašto smo oterani na Krf? Rekoh mu da znam. Ispričah mu nekoliko pojedinosti. Dojadili smo Bogu ratujući neprestano, pa je naredio da nas, Srbe, proteraju na neko ostrvo. — E, dobro... Ne znate šta je dalje bilo. Dakle, naljutio se Bog na zemlju, povukao svu nebesku policiju i rekao: neka se tuku, ne bi li im najzad došla pamet!... Ugrabe tu priliku Srbi, i kidnu sa Krfa. Ali posle nekog vremena seti se sveti Petar i sa nebeske osmatračnice pogleda na Krf da vidi šta li mi sad radimo. Ali Srba tamo nije bilo. Uplaši se sveti Petar za našu sudbinu. Ode i saopšti Gospodu. Reše tada da se prati jedan heruvim na zemlju i vidi šta je sa nama. Kada se heruvim vratio, saopštio je: — Obišao sam celu zemlju skroz i unakrst. Nigde nisam video šajkače. Istina, naiđoh na jednu vojsku tamo negde oko Sredozemnog mora. Nosili su engleske uvijače, francusko odelo, jeli su američke konzerve i psovali strašno... Po tome bih rekao da su to Srbi. Gospod se zamisli, i reši se da lično siđe na zemlju i proveri iskaze. Sišavši na Solunsko polje, uze Gospod na sebe spodobije čoveka sa dugom belom bradom i uputi se prema Moglenskim planinama. Negde oko Vertekopa naiđe na našeg stražara, trećepozivca, i ovaj viknu: „Stoj!“ „Stao sam!“ — reče Gospod. „Ko ide?“ „Bog...“ Trećepozivac zažmire da bi bolje video, onda trepnu, naperi pušku i povika: „Napred!“ Na tri koraka zaustavi Gospoda... „Šta reče, bre, koj’ si?“

409

„Gospod Bog.“ „Slušaj, čičo! Nemo’ se šališ. Jerbo ako si i Bog, a ovi te naši uvate, privešće te o’ma na lekarsku. A tamo nema vrd-mrd. Ispašćeš sposoban za vrontu i utrapiće ti pušku. Nego beži dok si čitav!“ — Evo ti — završi „Aždaja“ priču... Ležao je na susednom krevetu, sav uvijen zavojima, kao dete u pelenama. Na tabli iznad njegove glave pisalo je: „Vlajko Milutinović, pešadijski potporučnik.“ Onda su se ređala latinska imena rana na njegovom telu. Imalo ih je deset. Gleda jednoga dana tu listu potporučnik Pera, zvani „Đevrek“, i nasmeja se. — Bre, bre... šta se izmotavaju ovi lekari. Što nisu prosto napisali: potporučnik Vlajko izrešetan kao sito! A leži već šesti mesec. Tu skoro, kad su mu oslobodili ruke od zavoja, bio je veseo i po ceo dan kretao prstima. Sada može sam i cigaretu ustima da prinese. Dira ga potporučnik Ratomir, koji još ide na štakama: — Ah, prođoše oni tvoji lepi dani, kad sestra Žer-men sedne na krevet, pa ti prinosi svojim lepim prstićima cigaretu, a ti pušiš. Ama ne umedoše oni Bugari mene u ruke da rane. — A šta bi ti radio? — pita ga Vlajko. — The... još pitaš! Danas su skinuli Vlajku i zavoj oko grudi, te može da sedi zavaljen. Ali lekar je rekao da će mu kroz petnaest dana skinuti i zavoje sa nogu. Bio je sunčan dan, te su gotovo svi lakše ranjeni i oni bolesni izišli u dvorište. Ostali smo nas dvojica sami. Pitao sam ga tada kako ga tako nesrećno raniše. I on poče da mi priča: — Zauzeli smo Starkov Grob. A pre neki dan slušao si kad je pričao Svetislav da se Starkov Grob nalazi na krajnjem levom krilu one horizontalne prečage Kajmakčalanskog masiva. Dok je neprijatelj bio pred nama, bili smo u punom naponu i zbijeni. Ali kada smo probili njihov front, mi smo se razlili kao kakva reka na sve strane. Na onim čukarama i visovima izmešale se čete, bataljoni, pukovi. Jedva smo se razmrsili i svaki pronašao svoju jedinicu. Na položaju je bilo sijaset mrtvih Bugara. Ali je čudnovato koliko ti ljudi malo polažu na svoje pale drugove. Sećam se jednoga primera. Počeli su da ih zakopavaju, pa su ih naposletku ostavili poluotkrivene. U jednih vire noge, u drugih ruke, ili iskežena glava. A malo dalje iz jedne rupe pomaljaju se konjske kopite. Pokraj ljudi, životinje. Po istom postupku i ritualu, da sam se zgadio na ljude i na njihovo nametnuto dostojanstvo... I sada, za vreme ovih teških časova u bolnici, često mi je pred oči izlazila ta slika. Mislio sam mnogo puta da mi, kao ljudi, i ne zaslužujemo bolju sudbinu, ili je to samo rat koji unižava naše dostojanstvo... Vlajko se s teškom mukom pomeri i zapali cigaretu. Čisto s ponosom mi reče:

410

— Vidiš li, sada mogu sam da pušim. — Onda nastavi: — Bilo je prošlo podne, kada komandant bataljona naredi meni da sa nekoliko vojnika pođem u izviđanje. Ali tek što smo zamakli u šumu, kada nešto grunu, ali tako gromko, majko moja, da sam, čini mi se, svest izgubio. Jedan od vojnika se preturi. Tamo čujem neki žagor, zatim škljocanje, onda opet pucanj. Tek smo tada uvideli da smo naišli gotovo na usta topovske cevi jedne brdske baterije. Nismo bili dalje od dvadeset metara. Sunuli smo niz padinu, kao da smo mi iz topa izbačeni, i zaustavismo se tek posle stotinu metara. Rastureni po šumi, ležali su mrtvi i ranjeni Bugari. Još stoje sveže lokve krvi. Neki su izdisali. Baš na samoj putanjici kuda smo išli, ležao je mladić, mrtav. Valjda tek što je izdahnuo, jer su se u unutrašnjim očnim uglovima, nalazile još suze. Sigurno je do poslednjeg daha bio svestan, i mislio na svoju mladost i porodicu. Moj kaplar, po staroj navici, zavuče mu ruku u džep, odakle izvadi jedno pismo. Hteo je da ga baci, ali ja ga zadržah. Taj mladi Bugarin osvojio me je onako mrtav, te sam se zainteresovao za njegovu sudbinu... Veruj mi, i dan-danji žalim što nisam pročitao to pismo. Žurili smo, te sam pismo stavio u bluzu. A kada su me ranili, pretresli su i mene, i sve mi oduzeli. Spuštali smo se niz jednu klisuru. Išli smo obazrivo. Ja sam prvi koji nastupam. Negde pred nama, ili sa strane, nisam mogao tačno da ocenim, pucale su puške. Tek sam se tada prisetio, kako sam mogao da zapitam one artiljerce šta gađaju, i tako bih znao gde je neprijatelj. Ispred nas je išao jedan vojnik, koji se pomerao u skokovima, od jednoga drveta do drugog. Sunce je bilo pri zahodu, kada smo stigli na izlaz klisure. Na celom ovom prostoru nigde se nismo sreli sa neprijateljem. Prikradali smo se polako samom otvoru... Vidimo reku... Crna reka. Ona, znaš, teče pravo na sever, pa onda skreće desno, na istok. Naišao sam sada na njen istočni krak. A-ha! Naredio sam kaplaru da dopuzi do samog izlaza i osmotri levo i desno. Mi smo ostali u blizini iza jednoga povećeg kamena. Najednom pripucaše puške i oko nas zaprpori. Mi se pribismo na zemlju. Tu su, dakle. Na nekih stotinu metara: Ali šta je sa kaplarom? Da bih se uverio da li nas osmatraju, skinem svoj šlem, pa ga lagano odignem. Zamalo da mi kuršum probije ruku. A-u!... Sad smo prikovani za zemlju, jer nas drže pod okom. Nas trojica sabili smo se jedan uz drugoga i, čini mi se, ako malo jače udahnem vazduh probiće mi kuršum leđa. U ovakvom našem položaju hrabrost je ludost. Najbolje je pričekati mrak. A vojnicima sam rekao da prisluškuju i, ako osete najmanji šušanj, neka u tom pravcu pucaju... Prenusmo se. Zričak je cičao. Malo posle neka tičurina prhnu iznad naših glava i mi pretrnusmo. Ova usamljenost mučila me. Počeo sam da uobražavam da nas opkoljavaju I da će nas žive uhvatiti... Setio sam se tek tada da ja pri sebi ni revolvera nemam.

411

Šta da radim? Oružje mi je potrebno, ali ne da se branim — šta možemo nas trojica? — već da sebi oduzmem život. Jedva sam se setio. — Skini bajonet! — rekoh vojniku. On mi ga dade gledajući me šta ću da radim sa njim. Nisam mu kazao pravi razlog, već onako... da i ja imam nešto od odružja u ruci. Zlu ne trebalo. Ležim potrbuške, a bajonet sam stavio ispred sebe, da mi njegov vrh dodiruje vrat. Mislim se... ako naiđu, zariću bajonet i gotovo. Ležeći okrenut zemlji gledao sam jednoga mrava kako žurno mili. Jednim drvcetom zaprečio sam mu put. On pođe u stranu. I s te strane preprečio sam mu hod. On htede da pređe i ja ga podigoh na drvcetu. U tom momentu baš zviznu kuršum iznad moje glave. Priljubih se za kamen. Ostao sam tako neko vreme... Setio sam se moga mrava. Nema ga nigde. Zagledao sam ispod kamenčića, ne bih li ga našao. Tek on izmile iz moga rukava. Posmatram ga sada sasvim izbliza kako je usplahiren... Duhnem na njega... On zastade, odupirući se čvrsto nožicama. Bilo mi ga je tada žao. Prineo sam ruku zemlji i on hitro pođe. Tada mi pade na pamet, šta bi radili Bugari da uhvate mene. Ubili bi me sigurno. Vidiš li — Vlajko zažmire i značajno me pogleda — tada sam se prvi put zapitao: a zašto?... Zašto se mi bijemo? Da bih krivicu bacio na njih i time dobio odgovor na postavljeno pitane, pokušao sam da zamislim njihova zverstva. Ali mi pred oči iziđe slika onoga mladića koji je umirući plakao. Eto... Svi mi imamo majke, svi strepimo od smrti... Volimo život. Zar na ovome zemljinome šaru nema mesta za sve ljude?... Noć se spuštala lagano. Čini mi se, mnogo sporije nego drugih dana. Još uvek vidim jedno tanko stablo na sto metara daljine i mislim, kada njega izgubim iz vida, onda se možemo dići. Ali umesto da mi se izgubi iz vida, ono kao da postaje sve upadljivije. Gledam onda na suprotnu stranu i, začudo, svi mi predmeti izgledaju uveličani kao da imam lupu pred očima. Zatvorio sam oči i naslonio čelo na stisnute pesnice. Osećam miris zemlje. Setio sam se jednoga leša čija je glava bila zarivena u zemlju. Odmakao sam naglo glavu... Drvo se više nije videlo. I ona dvojica kažu da je dovoljno mračno. Podnarednik diže prvi glavu. „Ne vide se“ — reče. Skočili smo. Ali zarad bolje predostrožnosti sklonili smo se malo udesno. Podnarednik ode da vidi šta je sa kaplarom. Malo posle vrati se. „Posred čela!“ — reče. I ne prilazeći mu više, mi pođosmo žurno unazad, da podnesemo izveštaj. Razmišljajući o tome sada, čudim se kako hladno ostavismo našega druga. Kao da je tamo ostala neka životinja. A do malopre bio je u našem društvu. Ali valjda i zato što je i nama nad glavom lebdela smrt. Kad smo stigli u puk, bila je ponoć. Naiđosmo na naše predstraže i zamalo da izginemo. Jer ti znaš, u ratu ma ko dolazio sa neprijateljske strane, za toga ne

412

važi: odziv i lozinka. Ali srećom bila je mesečina, te nas poznadoše u poslednjem času. U očekivanju zapovesti vojnici su bili polegali, da smo jedva prolazili između njih. Komandanta bataljona našao sam u jednoj kolibi. Ađutantu je diktirao zapovest. — Ih — rekoh podnaredniku kad smo izišli — zaboravio sam da kažem da je poginuo kaplar. — Ne mari. Pored današnjih dve stotine mrtvih i ranjenih, ovaj niti nas množi, niti nas deli... I duša mi je bila zaspala. Napomenuo sam podnaredniku da vodi računa kad četa pođe, i da me tada probudi. Onda sam zašao iza jedne stene i legao. Kroz san sam osećao kako mi sunce blešti u oči. Trgao sam se. Okolo ne beše nikoga sem mrtvih Bugara. Iza mene spavao je podnarednik. Dohvatio sam ga za noge, i viknuo na njega zašto me nije probudio. Ali i on je bio isto tako premoren kao i ja. Žurno smo pošli niz jarugu ka Crnoj reci, da pronađemo četu. Prekinuo sam Vlajka u pričanju i pitao ga kako je mogla da ode četa bez njega i narednika. — Eh — učini Vlajko i mahnu rukom. — Kod nas je sasvim druga administracija nego kod vas artiljeraca. Prvo i prvo, ja sam otišao iz čete još uoči toga dana i vojnici me nisu videli kad sam se vratio. A posle, drugo, ja sam mogao i da poginem. Zar ne?... Kod vas artiljeraca kad pogine vodnik, onda se to odmah zabeleži u analima puka. A već kad pogine komandir onda svi skupljate prilog da mu podignete spomenik. A kod konjanika!... Kad pogine komandir, oni ga proglase za nacionalnog junaka. Međutim, kod pešaka je smrt tekući posao. Sahranjuju nas kao neznane heroje. I onda zamisli, kako bi to izgledalo kada bi se mi sačekivali, a oni leže mrtvi po jarugama. — I još treće — umeša se kapetan Milija. — Svaki onaj pešak koji zaostane može lako naći svoju jedinicu... Pravo napred, do pred bodljikavu žicu. — Naravno — produži Vlajko. — A mi smo inače znali pravac. Još dok smo se kretali čujemo kako se jaruga razlama od neprijateljskih razornih zrna i šrapnela. Stigli smo na začelje bataljona. Rekli su nam da je naša četa na čelu. Ali to je ratni bataljon, a vojnici idu jedan za drugim. Trebalo je više od jednog kilometra proći kroz vatru pa da stignemo do naše čete. Ljudi se pribili uza stene ili pretrčavaju od kamena do kamena. A sunce osvaja i neka treptava jara podrhtava sa golih stena. Gromke eksplozije svaki čas potresaju klisuru. Vojnici ćute, a jedan potočić žubori. Iza jedne stene njih nekoliko previjaju dvojicu ranjenih. Malo zatim sruči nam se na glavu čitava reka od kamenja, te se sabismo u gomilu. Odnekuda nose mrtve. Jednoga udarila u glavu pa mu oko iskočilo. Zatim smo pretrčali jedan nezaklonjen

413

prostor. Bio sam već sav mokar od znoja. Najzad naiđosmo na začelje naše čete. Vojnici mi rekoše da je stariji vodnik na čelu, u blizini izlaska iz klisure. U četi je bilo samo nas dva vodnika, jer nam je komandir poginuo prethodnoga dana. Zatekao sam potporučnika Bojovića gde se naslonio na jednu stenu i spava, a odozgo kaplje voda na njega. Probudio sam ga. On se naljuti: — Baš me briga što si došao!... Zašto me zbog toga budiš! — Zar nisi spavao noćas? — Kakvo spavanje — on protegli ruke i zevnu. — Igrao sam farbla cele noći. — Kako si prošao? On se samo nakrenu malo na jednu stranu. Onda zavuče ruku u džep od čakšira i izvadi gomilu izgužvanih francuskih banktona, pa se opet nasloni na stenu i žmureći reče mi: — Ako što dođe... probudi me — i zaspa. — L’іnfіrmіer — viknu Vlajko. — Mettez moі l’oreіller ѕouѕ mon doѕ.1 Francuz bolničar priđe i stavi mu jastuk ispod leđa. Zatim ga obuhvati ispod mišice i lagano povuče. — O, jo, jo, jo... Polako! Doucement! — govorio je Vlajko praveći grimasu na licu... — Ah... nikad kraja ovome! On pripali ugašenu cigaretu i nastavi. — Čekali smo oko pola časa kad naiđe ordonans iz bataljona sa zapovešću. Reče nam kao uzgred da je naš novopostavljeni komandir poginuo baš sada, gore u klisuri. Bojović je čitao zapovest. Pitao sam Vlajka šta su radili sa poginulim komandirom. — Ništa — veli ravnodušno Vlajko. — Šta smo mogli da radimo?... Poginuo i svršeno. Od početka rata on mi je bio sedmi komandir koji gine. A, uostalom, zapovest koju smo tada dobili glasila je tako da je trebalo i mi svi da izginemo. Naređeno je da sad odmah moramo preći Crnu reku. I to usred dana, kada nas oni tamo čekaju mitraljezima. Razgovaram sa Bojovićem, šta da radimo. Naš je položaj očajan. A zapovest se mora izvršiti... Nikad mi nebo nije bilo tako bistro i plavo kao tada. A ona šuma čarobna. Moje se grudi nadimaju za životom. Odupro bih se i nogama i rukama. Ali osećam kako nešto neumoljivo pritiskuje iz pozadine, kao da im je zadovoljstvo da izginemo danas. Ovako nasumice ne možemo prelaziti. Dogovorili smo se da se privučemo obali i osmotrimo. Pobauljke kroz trnje, preko kamenja, rasterujući guštere, dovukli smo se krišom obali.

414

Pod nama je Crna reka, mutna, široka dvadesetinu metara. Onda nastaje s one strane jedno stotinu metara ravnice, pa se odmah diže brdo. A na tom brdu voda je izlokala zemlju, pa se na padini prema nama smenjuju naizmenično rebra i uvale. Pri vrhu nalazili su se bugarski rovovi... Jedan se presamitio preko rova i osmatra. Preko vrha prelazila su dva njihova vojnika i nosila neke sudove, kao za vodu. Svuda na bedemu ležale su pripravne puške. Povukli smo se lagano. Kaže Bojović: — Ovde ti ne pomaže ni taktika, ni strategija, ni pravilo o prelasku preko reke. Jedino što nam ostaje to je da prikupimo vojnike u gomilu, pa da se iznenada sručimo svi koliko nas ima i šta kome Bog da. On se okrete ordonansu i naredi da pozove desetare. Vojnici su ležali na kamenju, i mnogi su spavali... Možda im je to bio poslednji san. Ne ki podmazivali puške, a drugi se raskopčali i trebili od vašiju. Gledao sam ih i nešto je u meni drhtalo od pomisli da će kroz koji čas polovina od njih ležati mrtva. Došlo mi je nešto teško. Bojović objasni desetarima kako ćemo sada izvršiti prelaz. Smatrao je ipak za potrebno da to isto i vojnicima ponovi. Ljudi su prilazili polako i zbijali se u gomilu. — Kamo tebi bajonet? — zapitao sam jednoga. — Prebio mi ga kuršum, gospodine potporučniče. Neki zaostali na onom kamenjaru i obavijaju zavijače. Bojović je nervozno pušio. Vojnici punili puške i zatvarači škljocali... Osećao sam laku jezu, iako je sunce peklo. Vojnici se razilazili da svrše nuždu. Bojović ih ne žuri da se vrate što pre. Izgleda mi kao da je i njemu stalo do toga da se koji trenutak duže zadržimo. Vojnici se vraćaju... Mesto me ne drži. Ljudi uprli oči u Bojovića, kao da od njega očekuju spas. Jer oni još nemaju jasnu sliku našega položaja, niti znaju šta ih tamo očekuje. Bojović baci cigaretu, i obrati im se pribranim glasom: — Vojnici! Mi ćemo sada izvršiti prelaz preko Crne reke. Reka se nalazi odmah iza ove okuke. Iza nje nastaje mala ravnica, a zatim se diže brdo. Neprijatelj je na vrhu. Mi ćemo se sručiti u gomili, brzo, iznenadno, i dok se neprijatelj pribere, mi treba već da pređemo reku. Naš cilj je da se dočepamo jednoga kamenjara koji se nalazi na polovini brda. Taj kamenjar videćemo odmah... Sad, nemam više šta da vam kažem. Ostalo znate. — Bojović zaćuta jedan trenutak i pogleda preko ljudskih glava. — jesu li svi ovde? — Svi su, svi — povikaše. — Dobro... Onda napred!... — i on pođe, a oni u gustoj gomili za njim, kao da bi hteli da se zaklone jedan iza drugoga. Cokule su kloparale. Na samoj okuki Bojović zastade. Neki vojnici počeše da se krste... Drugi uhvatiše puške „na gotovs“, a muskuli na vilicama nabrekli od unutrašnjeg napona. Oči su prodiruće i užagrene.

415

— Napred! I gomila, ustreptala i napregnuta, sruči se na reku. Talasi zapljusnuše. Ja propadoh u neki bezdan. Osećam kako naleću na mene, batrgam po vodi da bih se izvukao. Uhvatio sam se za nekoga, koji me podiže, i gotovo nesvestan potrčah napred, kao da me vuče ona masa. Nagazio sam na neki mulj, odakle jedva noge izvlačim. Napregoh snagu, još malo, već sam na obali, i padoh na pesak. Uviđam da se odigrava nešto strašno, i ja trljam oči da bih otklonio vodu, koja mi se sliva sa kose. Čujem neko treštanje oko mene. Podigao sam glavu. Vojnici se rasuli po ravnici, polegali i pucaju. Sa onoga brda ciče puške, a mitraljez kao da štepuje, pa samo soli oko nas. Neko kuka. Jedan ispred mene leži ia leđima i krv mu kulja iz usta, a on nemoćno zabada prste u pesak. — Napred, izginućemo ovde! — viknu neko. Skočili smo. Ali pri prvim koracima opazih kako zemlja purnja od kuršuma. Kaplar Đorić diže ruke uvis i pade. Jedan je sedeo i već više nije imao daha, a obema rukama stegao nogu iznad razmrskanog kolena. Odnekuda rinuše i granate među nas. Mi se povijamo levo i desno. Ali spasa nema. Biju sa svih strana. Još nam je jedini spas da se dočepamo onoga kamenjara. Neko viknu „Ura“ — i masa potrča. Granate nam preprečiše put. Opet smo prilegli. „Pobiće nas ovako. Napred!“ — Poletesmo. Neki naleteše na snop mitraljeskih zrna i skoturiše se po zemlji. Privlačim jedan kamen uz glavu. „Pucajte na mitraljez!“ — neko viče. Preda mnom udari kuršum, pa me zemlja zasu po licu. A onaj pokraj mene zabi lice u zemlju, i poče sav da se trese. Neko ječi: „Jaoj, braćo!“ Jedan pobauljke istrča ispred mene. Pomerio sam se i ja, odgurnuvši onaj kamen ispred sebe. Granata udari pozadi i zemlja me zasu. Sad grmnu ispred mene. Dvojica uskočiše u rupu gde je udarila granata. Obuze me neki ludi strah da me granata ne raznese pa, i ne misleći više na kuršume, skočim i kao bez duše stignem u podnožje onoga brega. Ovde smo u mrtvom uglu. Vojnici se puzaju uz onaj kamenjar. U ravnici ostali su mrtvi i ranjeni. Jauk se razleže na svima stranama. Uspeli smo se na jedno rebro. Levo i desno od nas su uvale, a pred nama je neprijatelj. Sada smo u zaklonu kamenjara, te nas Bugari ne vide. Tu su, na pedeset metara od nas. Strepimo samo da ne izvrše juriš. Sva je naša sreća u tome što njihov komandant nije u prvom streljačkom stroju, te nema ko da im naredi. Sasvim iznenada prolomi se brza puščana paljba. Mitraljez kao da zavrišta. Druga četa je prelazila. Na reku se sručiše razorne granate haubičkih i poljskih topova. Voda je ključala, a zemlja je prštala. Vojnici padali. Granata izbaci nečiji trup iz vode. Ugledao sam komandira druge čete... On najednom pade ničice... Vojnici su zastali neodlučni. Drugi legli... Po pesku prpore kuršumi kao kišne kapi na mirnoj vodi.

416

Posmatrao sam, zaklonjen iza kamenja, agoniju druge čete, zabezeknut i zgranut... Vlajko uzdahnu. Onda izvadi maramicu da obriše znojavo čelo. Pomeri lagano nogu mršteći se i nastavi: — Slušao sam podsmešljive napomene mnogih starešina, kako „rat nije svadba“. Ali rat nije ni zabava. Bar za nas grešnike koji ginemo. Ali, druže, to je bila kasapnica. Ljudi iz pozadine to ne mogu da osete kao mi koji iz blizine posmatramo ubijanje naših drugova. Imao sam utisak kao kada ljudi poteraju životinju sa svih strana, a ona usplahirena ne zna kuda glavom udara. Bilo ih je koji su počeli da beže pa im granate preprečile put. Onda trčali nasumce, padali mrtvi, ili prilegli, čekajući da ih neprijatelj strelja. Ne možemo ni napred, ni nazad. Gde smo, tu smo. Ležimo na vrelom kamenju, a sunce bije u potiljak. Na jelo niko i ne misli, ali žeđ poče da nas mori. Sa strepnjom očekujemo noć, kada će Bugari sigurno izvršiti napad. A treće čete još nema... S one strane reke vlada mrtva tišina, kao da su zaboravili na nas. Niko od nas ne sme glavu da promoli. Povremeno zaprašti mitraljez. Pokušavali su granatama da nas iščeprkaju. Ali mi se sve više privlačimo njihovim rovovima, da bismo ušli u onaj mrtav ugao koji artiljerci ne mogu, i ne smeju da gađaju. Dosađuje nam samo kamenje koje pršti preko naših glava. Do mene je ležao kaplar Ranko, koga su vojnici zvali „Balavi“. On se najednom utiša. Gurnem ga da vidim je li živ. On se trže i htede da skoči. Zadržao sam ga... Zamisli!... U ovom paklu on zaspao. Predveče odskoči kuršum i udari jednoga vojnika u koleno, gde otvori čitavu rupu. Jauknuo je grešnik od bolova na sav glas. Ali i on sam u onoj muci uviđa da će ga čuti Bugari, pa zatvorio oči, stisnuo zube, i bolno ječi. Progovori tek: „Ubite me, braćo... Jaoj, majko!“ Bojović se dovuče do mene i polako progovori. — Vidiš onaj ćuvik levo. Čim padne mrak, idi sa svojim vodom da ga posedneš, jer nam otuda mogu zaći za leđa. Taj ćuvik bio je udaljen od nas oko tri, četiri stotine metara. Mislio sam onda da li da idem preko ovih rebara, ili da siđem u ravnicu, pa da podiđem. Ovo mi se učinilo bolje, jer bi me, idući padinom brda, primetili. U prvi sumrak obavestim šapatom vojnike moga voda. Ali kada pade mrak otpoče paljba, te ne mogah da se izvučem. Jedan od mojih jeknu, i slomata se niz kamenje. Skočio je verovatno u besvesnom stanju. Taman htedoh da naredim ljudima da se tiho spuštaju, kad se diže jedan kaplar i razmahnu bombom u pravcu bugarskih rovova. Vazduh kao da se prolomi. U neprijateljskim rovovima nastade neka larma. Onda povikaše: „Ure! Ure!“ — besomučno kao da alauču i pojaviše se na bedemu. Vojnici se pridigoše. Bili smo na granici života. Napregnutih nerava, gotovo podivljali i gonjeni svim podsvesnim nagonima, kao zverovi, moji ljudi su dohvatili bombe i čitav orkan

417

čelika sruči se u neprijateljske rovove. Onda su prilegli, i kao saliveni u jedan organizam, dohvatili puške. Treštalo je, praštalo... Bugari okretoše leđa. Vatra poče da malaksava i za trenutak se utiša. — Hajde! — doviknuo sam vojnicima svoga voda. Nečujno, kao mačke, vukli su se vojnici preko onog kamenjara. U podnožju brda sakupili smo se. Zvezdana noć... Nad našim glavama zvizne poneki kuršum, kao da mušice proleću pored nas. Sitno i beznačajno. Objasnio sam ljudima: — Jedan za drugim u pravcu onoga ćuvika. Kada budemo prema njemu, skrenite nadesno, i u streljačkom stroju pravo naviše. Išli smo ćuteći, žurno, jedan za drugim. Prema zvezdanom nebu ugledasmo siluetu onoga ćuvika, i kao po komandi vojnici skrenuše na desnu stranu, uzbrdo. Na vrhu zastadosmo. Naredio sam im da prilegnu. Pred nama je bila neka udolica, a preko nje produžetak onog rebrastog brda na kojem su Bugari. Čekali smo... Obuzeo me je sad strah da Bugari ne potisnu ostatak čete, koji je ostao desno od nas. U tom slučaju ja bih sa celim vodom bio zarobljen. Čim tamo otpočne paljba, ja sa napregnutom pažnjom osluškujem. Ali sa ovoga mesta mi ne smemo da se odajemo. Dozvao sam kaplara, i rekao mu da na kolenima priđe i saopšti svakom na uvo da niko, za živu glavu, ne sme otvoriti vatru bez moga naređenja. U tom momentu baš iz bugarskih rovova suknu raketla, i osvetli prostor kao na danu. Mi sabismo glave među kamenje. Gledam iz očnog ugla... Još treperi... Senke postaju sve veće. Mrak. U neko doba pade mi na pamet da pratim jednoga u pravcu reke da vidi ima li čega tamo. Aja! — priseti se Vlajko. — Nisam ti objasnio kako teče reka na mestu gde smo prešli. Vidiš li? — Vlajko savi kažiprst leve ruke. — Ona na tome mestu pravi oštru krivinu. Mi smo prešli onde gde je najveća okuka. — On lupi prstom druge ruke u čukalj savijenog kažiprsta. — Tu smo bili najbliže bugarskim rovovima. E, ali pazi sad... Sa toga mesta ja sam se premestio oko četiri stotine metara ulevo i udaljio se od one oštre krivine. Reka mi je ostala za leđima mnogo dalje. Ne potraja dugo, a onaj se vrati sav zadihan. — Gospodine potporučniče, dole na reci su Bugari. Pretrnuo sam. Tačno iza mojih leđa. Ali i ja sam se postavio iza njihovih leđa... Šta ću sad da radim... Vojnicima to nisam smeo da govorim. Svake sigurnosti radi, ovoga sam zadržao pored sebe. Šta mu ga znam!... Može da se izlane. Ali o tome je trebalo izvestiti i Bojovića. Da bih udaljio vojnika koji mi je doneo izveštaj, uputio sam ga da to isto i Bojoviću saopšti. Pitao sam se onda neprestano šta li će biti sutra, kad svane dan.

418

Tamo desno, kod onoga voda, otpoče krkljanac. Opet raketle... Ja samo osluškujem, neće li se pucnjava pomeriti unazad? Držim časovnik u ruci i čekam da raketla nanovo sine... Tek je jedanaest... Na mom odseku je mirno. Naravno... Bugari su iza mojih leđa, a ja sam postavio svoje vojnike tako kao da su oni ispred nas. Izmešali smo se u ovoj noći, te ne znamo gde je ko. Začuh kad neko šapnu: „Evo, ovde je.“ „Jesi li ti, Vlajko?“ — i jedna se prilika spusti pored mene. — Ko si ti? „Ja sam kapetan Petrović, komandir treće čete.“ — A, jeste li prešli? — obradovao sam se. Reče mi da je prešao još u devet časova. Tada mi ispriča šta se danas s njim dogodilo. Kad je video pogibiju moje, a naročito druge čete, on se reši da ne prelazi. „Posle vas ni riba vodom nije mogla da prođe“ — govorio mi je. Ali komandant našega puka, koji se nalazio negde pozadi, naređuje da se pređe po svaku cenu. A ovome izdaje zapovest divizija sa petnaestog kilometra daljine. Diviziji armija, bog bi sveti znao otkuda. „Dokazivao sam komandantu puka kako ćemo besciljno pogubiti ljude. Ali on ni da čuje.“ Jer komandant puka treba da izvesti pozadinu da je prelaz izvršen, makar svi izginuli. Glavno je da on opravdava sebe... Ljudski životi ne koštaju ga ništa... Međutim, drugojačim očima posmatraju taktiku oni koji ginu. „Nastalo je preko telefona objašnjavanje između mene i komandanta puka. Rekao sam mu: Gospodine pukovniče, od sto pedeset ljudi, koliko imam u četi, sumnjam da će preći čitavo dvadeset... Bolje je da sačekamo veče. A ako se situacija pogorša, i našima, koji su već prešli, zapreti opasnost, ja ću im priteći u pomoć, pa ma šta bilo.“ Komandant puka nije hteo da čuje za njegove razloge. Umesto svakog daljeg razgovora, komandant mu preko telefona saopštava da mu oduzima četu. Jest, bato, to naređuje komandant puka. Ali sad uzimaju reč vojnici i vele: „Mi našega komandira ne napuštamo. On nas vodi još iz Srbije. Ako njega povučete u pozadinu, odosmo i mi. Ako on krene napred, mi za njim“... Izvol’te sad! Ađutant puka, koji je došao da preuzme četu, stao zbunjen, i ne zna kako da se snađe. Izvestio je puk... E, pred tom novom situacijom morali su i oni iz puka da se zamisle. Komandant je pozvao ađutanta da mu kao sanćim nešto saopšti. Ali se ovaj do mraka nije pojavio. Kapetan Petrović pokupio je tada svoje vojnike, i prešao reku bez ijednog gubitka. Pri polasku reče mi da će u toku noći preći ceo naš puk. I ova odmorna, i potpuno sačuvana četa, spasla je situaciju te noći.

419

Mesec se lagano pomaljao, i tiha svetlost razlivala se preko čukara. Osećali smo se neugodno, isto onako kao kad blešteći farovi automobila osvetle iznenada skrivene ljubavnike. I još gore... Nazirao sam ravnicu, video jasno suprotni breg, i opažao vojnike treće čete, kako leže na susednome rebru. Paljba kod Bojovića se malo utišala. Ali svi smo budni i napregnuti. Iz ravnice nam se približava neka prilika. Bio je to jedan od naših, koji je otišao sa čuturicama po vodu. Raketle više ne puštaju. Prema svetlosti mesečine vidim da je dva časa. Naslonio sam glavu na pesnice i nalazio sam se u nekom polubunovnom stanju. Najednom pripucaše puške desno, sve brže, zatim mitraljezi, bombe, i kroz prasak razleže se: „Ure! Ure!“ Pripuca i treća četa, ali sa takvom žestinom i zamahom da nastade jednostavan vratolomni huk. Moji vojnici se nalaktili sa prstom na orozu, digli glave, i netremice gledaju susedni breg. Tamo desno paljba naglo prestade. Ali neko jezivo zapomaže. I ovoga puta moj vod je ostao prikriven. Oko tri časa posle pola noći začuše se pojedinačni pucnji od strane reke. Ali tačno iza mojih leđa. Vojnici se uznemiriše i počeše da se okreću. Pozvao sam podnarednika i kazao mu da saopšti vojnicima kako će sada jedan naš puk prelaziti i da se niko s mesta ne makne. Na reci paljba sve brža. Kuršumi preleću preko naših glava. To naši gađaju, a i ne znaju da pogađaju nas. Naredio sam da se vojnici ukopaju i sa zadnje strane, da bismo sada dočekali Bugare, ako naši uspeju da pređu. Desno od nas otpoče nanovo paljba. Na reci već kao da vri. Tuče i neprijateljska artiljerija, ali zasipa stalno onaj jaz gde smo juče mi prešli. Granate preleću baš iznad naših glava, i čim čujemo šum zrna kroz vazduh, mi zabijemo glavu među kamenje. Prasak pušaka u našoj pozadini sve se jasnije čuje. Kao da Bugari odstupaju. Vojnici se neprestano migolje, naročito oni koji su se okrenuli prema reci. „Eto ih!“ — dreknu jedan, i bez moje komande prolomiše se pucnji. Na susednom brdu ugledah ljudske prilike. Zastadoše zbunjeni. Neki padoše. Ostali se sručiše u uvalu ispred nas. Moji vojnici dohvatiše bombe, kapisle zapuckaraše i odmah zatim jeknule su eksplozije. Čujemo neku lomljavu, jaukanje. Vojnici žurno pune puške i čekaju. Bila je to neka bugarska četa, koja je žurila u pomoć onima na reci, pa naletela na mene. Pred nama ječe ranjenici. Sad im niko ne može pomoći. A noć je i onako puna krvi i smrt lebdi nad glavama svih nas. Sada strepim da se ne povrate. A i ovi sa reke me muče. Pade mi tada iznenada na pamet: šta li rade u pozadini oni koji naređuju. Spavaju, sigurno. A docnije će dobiti odlikovanje za ovaj naš strah, i smrt tolikih ljudi. A biće to njihova genijalna zamisao, što smo se ovako isprepletali u ovoj noći i koljemo se međusobno... Znaš, druže, volim vojsku, ali ne marim

420

za teoriju. Sve, sve... Ali bitku rešava srce ovoga reponje, koji se prilepio za crnu zemlju, da ga ni mitraljez ne može iščačkati. Pucnji od strane reke sve su bliže. Naši su sigurno prešli. Samo se plašim jednoga: da naši ne nalete na nas, misleći da pred sobom imaju Bugare... Sada bih opet želeo da je dan i da se vidimo. A zora već počinje, i mesečev sjaj sve više bledi. Vidim i drugo rebro onoga brda, naskoro sam nazreo treće, i tada mi se kosa diže... Pred trećom četom ugledah Bugare. Ciknule su puške, bombe, a naš mitraljez poče da soli. Bugari padaju, ali još uvek kuljaju, derući se iz sveg glasa. Čujem povike iza mojih leđa, te sad ne znam da li to Viču naši ili Bugari. Uklešten sam. Vojnici se pridigli, zverajući, na koju stranu da otvore paljbu. Pored mene slomata se podnarednik. „Gospodine potporučniče, eto Bugara sa reke.“ Jedno bugarsko mitraljesko odeljenje odstupalo je sa reke, pa i ne znajući da smo mi na ovom brežuljku, istovariše dva mitraljeza pred našim očima, tu u podnožju. — Pali! — komandovao sam. Poizvrtaše se za tren oka. Dvojica su pokušali da umaknu, ali padoše posle deset koraka. Moji vojnici su bili podeljeni u dve grupe, i okrenuti leđima jedni drugima. Skrenuo sam naročitu pažnju onima koji su bili prema reci, da motre kad naiđu naši. I ja sam se bio okrenuo na tu stranu... Proteklo je izvesno vreme... Najednom ugledasmo jednog čoveka kako nam se žurno približava. Sećam se... imao je crnu pelerinu... — Pst... Pustite ga da nam se približi, ne bismo li ga uhvatili — šaputao sam onima do mene. Kad nam je došao sasvim blizu, jedan moj redov, mladić, skoči i razdra se: „Stoj!“ Onaj zastade... Kad vide da pred sobom ima Srbe, naglo se okrete. Kuršum ga stiže i on pade. Nijedan pokret više ne učini. Odnekuda pojavi se jedan bugarski vojnik i pritrča onome, verovatno oficiru. Ali onaj moj isti redov opali i na njega, te i ovaj pade. Naredio sam jednom od mojih ljudi da dopuzi do onoga u crnoj pelerini i vidi da li je oficir. Vojnik se vrati noseći jedno pismo, koje je onome virilo iz džepa... Zvao se, sećam se, Boris Želčev, a pisala mu neka Ratka iz Plovdiva. Moj vojnik mi reče da je toga Borisa udario kuršum u potiljak. Iz pozadine nagrnuše Bugari. Moji vojnici otvoriše vatru, i Bugari se sabiše u gomilu, onda udariše u stranu. Za njima je nastupao naš streljački stroj. Ali i oko nas poče da pršti kamenje. Kako smo se sada svi okrenuli prema reci, nismo ni primetili da su Bugari dovukli jedan mitraljez iza naših leđa, na ono rebrasto brdo. Mi sabismo glave iza zaklona. Naš puk pristiže, i nalete na mitraljeski snop. Razleže se jauk i naših i bugarskih ranjenika. Jedan od mojih

421

vojnika dohvati se za glavu, šlem mu pade, on zari lice u zemlju, a prstima je kretao po glavi i razmazivao parče mozga... Vlajko uzdahnu. Obema rukama dohvati nogu da je pomeri, ali nije imao snage. Prišao sam mu da pomognem. On duboko uzdahnu i pogleda u tavanicu. Spolja je dopirao cvrkut vrabaca i veseo žagor. — Čini mi se — nastavi Vlajko — radije bih se ubio, samo da ne gledam više takve prizore... Dosta je bilo. Izmislili su ljudi neka pravila kojima nasilno zaglušuju svoj razum i mehanizuju svoju savest. Pitam se sada, zašto se taj seljački narod kolje, evo već četvrta godina? Zašto se ubijaju ljudi, iako jedan drugom nisu ništa nažao učinili... Šta je meni skrivio taj Boris Želčev, koga sam mrtva upoznao. A i on je voleo, sanjario o životu, čeznuo za svojom kućom, isto kao i ja. I da smo se slučajno sreli u životu, bili bismo sigurno dobri prijatelji... Ovako, ubio sam ga... Ili bi on ubio mene. Ali je trebalo da dođe ona strašna noć pa da se u mnogih ljudi probudi savest njihova... Slušaj šta ću ti reći. Ti si artiljerac i ne znaš možda. Pešaci u borbi pucaju iznad glave, misleći da se brane, i ne znaju da li su koga pogodili. Ali na Želčeva je pucao jedan. Taj isti ubio je i njegovog posilnog. Trebalo je videti toga vojnika kako je posle izgledao. Pri saznanju da je on svojom sopstvenom rukom ubio dva čoveka, njega je obuzela drhtavica, i on je bezumno pilio u leš, dok su mu se vilice tresle. — More, ostavi se razmišljanja. Ako počneš tako, onda nikad kraja — dodaje kapetan Milija. — E, razmišljali biste i vi, gospodine kapetane, da vas neko priveže za krevet, kao ovo mene. — Kaži hvala, kad ti psi kosti ne raznose. Šta je posle bilo? — Pristigao je, dakle, ceo puk, i sad su se vojnici razmestili levo od moga voda. Uspostavljen je streljački stroj. Kada je svanulo, otpočela je artiljerija. Gađala je i naša. Od njih smo pretrpeli veliki strah. Jedva su uvideli gde je tačno naša linija. Ali onaj bugarski mitraljez nije nam dao oka otvoriti. Ako ostanemo u ovom položaju, izginućemo svi. To isto uviđa i podnarednik. „Ne ostaje nam ništa drugo nego da pretrčimo ovu udoljicu pred nama, i da podiđemo ispod mitraljeskog ležišta. Ja ću prvi.“ Samo što reče, on skoči i u dvadesetak skokova se prilepi za susedni breg. — Hajde, pretrčavajte, redom! — rekoh onom vojniku do sebe. „Odvili su mi se uvijači. Da ih prvo zavežem“ — reče mi. „Ja ću“ — reče Žarko, regrut. On se prvo skupi, odbaci se nogama i rukama i potrča. Ali ne odmače ni tri koraka, ispusti pušku, pa se okrete oko sebe i pade na leđa. Uzdigao je ruke i otvorio usta, kao da hoće nešto da mi kaže, ali već poče da se trese i krv mu

422

udari na usta. Na njegovom vratu videla se velika rana... Glava mu klonu u stranu. Krv je tekla iz njegove rane i crven potočić curio niz kamenje. Prasak se razleže svuda naokolo. Artiljerija naša sve je žešće tukla i raznosila njihove rovove. Nekoliko granata padoše ispred nas. Maramicama dajemo artiljercima znak. Ah, da mi je onda pao šaka taj naš komandir baterije... Tuče nas i puška, i mitraljez, i bomba, i artiljerija naša i njihova. E, ne mogadoh više. — Napred! — doviknuo sam vojnicima i skočim. Kao da se sapletoh, a u glavi mi nešto pisnu. Hteo bih da ustanem, ali neki teret mi pao na noge. Ležim na leđima i nešto me guši. Napinjem se... ali neki se obruč steže sve više oko mojih grudi, i kosti kao da mi pucaju. A neki beličasti oblačak mi pred očima. Zatim postade crven... spušta se sve više, već je nad mojom glavom, i taman zastor pokri mi oči. Vlajko uzdahnu i zaćuta... Malo posle nastavi: — Ovde u bolnici pričao mi je docnije jedan moj vojnik šta se tada dalje zbilo. Za mnom su potrčali i ostali. Mene je prvog zakačio snop iz mitraljeza. Izginuli su još i mnogi. Ali onaj podnardnik koji je prvi prešao, uspeo je da se privuče i baci bombu posred mitraljeza. Tek su me tada dva vojnika izvukla. Evo, ležim već toliko vremena. Iz bolnice ću izići kao bogalj. — Vlajko klimnu glavom, i u očima javiše mu se suze. — Zamišljam sebe kroz dvadeset godina, ako doživim. Kad dođe neka svečanost, ja obučem novo odelo i prikačim medalje, a deca se okreću za mnom i smeju mi se — završi pričanje potporučnik Vlajko Milutinović. „MALARIJA NAS SAKUPILA, MALARIJA RAZJURILA“ Rastureni po Moglenskim planinama čamili smo u zemunicama, izloženi vremenskim nepogodama i udarcima neprijateljskih zrna. Godinama već, provodimo takav život. Odvojeni od kuća, lišeni porodične nežnosti i prijatnosti domaćeg ognjišta, podnosili smo iste patnje i muke. Ove opšte nevolje kao da su izgladile sve suprotnosti naših naravi, te smo se svikli jedan na drugoga, i postali nerazdvojni prijatelji. Pogledali smo čežnjivo poput plavoga horizonta, tamo daleko, daleko, iza kršnih gora, sećali se detinjstva, oživljavali događaje naše kratke, bezbrižne mladosti, napajali se nadama i — ginuli. I dok su Francuzi i Englezi radosno žurili svojim kućama na „permision“, dolazeći da se pozdrave sa nama, mi smo ostajali još uvek na istome mestu, nemi i tužni. Ni kuće, ni kućišta... Ili su nas iznurene i malaksale snosili sa položaja u bolnice, gde su se sticali iz mnogih komandi i sa raznih položaja. Zamoreni već neprekidnim borbama, mnogi su počeli uviđati da im je mnogo ugodnije na mekoj bolesničkoj postelji nego na tvrdim daskama, ili na goloj zemlji u vlažnoj zemunici. Nastala je onda

423

pritajena borba između lekara i nekih sa položaja, koji su želeli da se njihovo bolovanje što duže produži. Mnogi su pribegavali različitim trikovima da bi obmanuli lekare. Nekada su ovi gledali kroz prste, a mnogo puta bili su u uverenju da pred sobom imaju pravoga bolesnika. Englesku bolnicu u Vertekopu prozvali su „Hindenburgova linija“. Bilo je glavno da se probije ova „linija“. A kad se dočepaju „Prestolonaslednikove bolnice“ u Solunu, Druge i Šeste francuske, onda su se stvarale mogućnosti za odlazak na bolovanje u Francusku ili Afriku, a oni lakše bolesni upućivani su u rekonvalescentni logor u Vodeni, na oporavljanje. Našli smo se u rekonvalescentnom logoru u Vodeni. Bilo je dosta poznanika. A i sa onima sa kojima se nismo poznavali pozdravljali smo se srdačno, kao da smo davnašnji prijatelji... Zajedno smo ustajali, zajedno išli u varoš, zajedno jeli i pili. Bilo nas je svakojakih... Kapetan Dragiša, omalen, plav, šiljatog nosa i stisnutih usnica, sanjario je stalno i razmišljao, pisao i često nam čitao svoje sastave. Slušajući nečije izlaganje, gledao ga je pravo u oči, i nervozno izvijao vratom, kao da hvata nečije misli. Iako je nekada bio nacionalista, sada je postao ogorčen protivnik rata, koji će, govorio je, ma kako se završio, izmeniti mentalitet celoga pokolenja. To je izvesno. Ustajao je vrlo rano, da ga aeroplani ne bi zatekli u krevetu. Kažu, u borbi bio je vrlo hrabar i priseban. Ali frktanje aeroplana, ma bili i naši, nije mogao da podnese. Priča se da je jednoga dana zamerio jednome oficiru koji je palio cigaretu kada su leteli aeroplani. Zbog tih nesrećnih aeroplana nije hteo ni belu bluzu da ponese. Potporučnik Milan, moj drug iz puka na početku rata... Odavno se nismo videli. Ali na njemu nije bilo nikakvih promena, sem što su mu, ne znam iz kojih razloga, nadenuli ime „Kica“. Pri našem prvom susretu objašnjavao mi je: — Danas je najglavnije biti bolestan, da bi ostao živ. A da se postigne ovaj životni cilj, treba koristiti sva moguća sredstva, kako bi bolest što duže trajala. — Grešiš — dobaci mu potporučnik Brana „Maher“. — Danas je „kunst“ bez bolesti biti bolestan. I zato, kada prilikom jutarnjih poseta dođe lekar, Brana „Maher“ počne bez predaha: — Gospodine doktore! Bolovao sam u Oranu, Tunisu, Alžiru, Bizerti, Drugoj i Šestoj francuskoj bolnici. Šezdeset četiri puta sam šprican od malarije, i šezdeset i četiri kila sam težak. Progutao sam tri stotine pastila hinina. Boli me sve! — i razmahne rukom od glave do kolena. Posmatrao ga Branko, koga su prozvali „Pozitiv“, pa će mu reći jedno jutro, kad je izišao lekar:

424

— Bre, majku mu, ostavi nešto malo i za nas... Ja počnem skromno: te srce, te nevralgija, te slezina, te „stomaci“, pa mi i pored toga lekari stalno zabuše po neku bolest. A njemu sve upali. Lekari su tako zakidali Branku jednu bolest za drugom. Izračunao je on da će pred istek bolovanja biti potpuno zdrav. Ali tada on obično legne, pritaji se i namah dobije temperaturu od 40°. O njegovoj bolesti bilo je vazdan priča. Govorili su jedni da on autosugestijom izaziva temperaturu. I zato kada „Pozitiv“ prilegne, potporučnik Bora, zvani „Klinče“, umiruje ostale i veli: — Pst... Molim, gospodo, tišina, Branko izaziva temperaturu. — Onda mu priđe i savetuje da pojede glavicu presnog kupusa i popije litar vode. — Uveravam te, dobićeš temperaturu kao da si sedeo na roštilju. — Ne pali to svakome — dobacuje potporučnik Pera „Đevrek“. — Ja te poslušah jednoga dana, pa je iz mene sukljao „dampf“ kao da sam fabrična sirena... Nego smokve i konjak. Bože pomozi! Dobio sam finu temperaturu od trideset devet sa dva. A taj isti Pera „Đevrek“ imao je dužnost da „farba“ oficire koji dolaze sa fronta. Bilo ih je lako poznati. Živeći stalno u rovu sa vojnicima, odvikli su se od raznih smicalica pozadine, prilazili su ljudima naivno, i verovali da je sve istina što im se govori. A potporučnik „Kica“ objašnjavao im je. Siromah, od kontuzije sasvim ogluveo — i pokazivao im Peru „Đevreka“, koji je ležao kao ukočen na krevetu i iskolačenim očima posmatrao tavanicu. Novodošavši posmatra sažaljivo Peru i veli: — Šteta, tako mlad!... Bolje da je izgubio nogu ili ruku. Pera ni da trepne. Ostali izlaze iz paviljona da se ne bi glasno smejali... „Kica“ privodi novajliju svome krevetu, odmah do Perinog, da ga usluži konjakom. Ali tada je obično čašica prljava i on izlazi da je opere. Pera kao da se prene, i obraća nepoznatnom: — Druže, iz koje ste komande? — Petnaesti puk — govori ovaj malo glasnije. — Kako? — i Pera zine, kao da hoće bolje da čuje. Novajlija povišava glas za oktavu: — Petnaesti puk. — A... pekarski puk... — Petnaesti, petnaesti — viče ovaj da mu gotovo žile pucaju. — A, tako. Milo mi je. Onaj se okreće zbunjen, hteo bi da ide. Ali Pera ga pita: — Na kome ste položaju bili? — Oble Čuke — viče što može jače. — A, šuplje muke. Znam... Bio sam tamo. Lepo je, ali može lako i da se zaglavi.

425

Novajlija je već nervozan i pogleda nestrpljivo na vrata, da vidi ide li „Kica“. On se više i ne stara da ispravlja Peru, jer se već zamorio vičući. A Pera, kao da je željan razgovora, nastavlja: — Jeste li ranjeni? — Nisam. — A gde? Zavitlavao je tako jednoga poručnika po krugu logora čitav čas, da su se svi okolni smejali. Naišla je tada bolničarka Cica, pa misleći da je poručnik gluv, počela sa njim glasno da razgovara. Onda se obratila tiho Peri: — Ah, što je dosadno govoriti sa gluvim ljudima. Jedva su se nekako objasnili. Ali Pera je morao dva dana da beži od poručnika, jer mu je ovaj stalno pretio. U rekonvalescentnom logoru bio je i Ljubiša, zvani „Filozof“. Znao je on sve napamet o evolutivnim ciklusima „denge“ i „tropike“. I kada je god trebalo oprobati neki novi lek protiv malarije, tražio je da se eksperiment vrši nad njim. Trpeo je on i špriceve, gutao je solucije hinina, pa je čak podnosio i salvarzan. — Ipak — govorio je — to mi manje štete nanosi od haubičkog zrna. I tako se ređalo još četrdeset potporučnika: pešaka, artiljeraca, konjanika i inženjeraca, iz mnogih komandi, sakupljenih iz raznih rovova. Upravnik bolnice imao je muke s njima. Poneseni ra-zuzdanom mladošću, oslobođeni ratnih opasnosti, potporučnici su larmali, pevali, kartali se i dolazili pijani iz varoši. U paviljonu je gamizalo kao u mravinjaku, a brujalo kao na nekom bučnom zboru. Viši oficiri, iz drugih paviljona, išli su kod upravnika bolnice da se žale. — Šta im mogu? — govorio je očajan upravnik — Oni se položaja ne plaše. Kad pođu odavde, naprave mi još veći skandal. A kad ih oteram, oni mi se posle deset dana vraćaju sa temperaturom. Najzad, na savet viših oficira, rešio se upravnik bolnice da u paviljonu gde su potporučnici postavi sobnog starešinu. Toga dana baš prispeo je sa položaja kao rekonvalescent kapetan Voja, komandir mitraljeskog odeljenja, inače starešina Brane „Mahera“. Brana nam je odmah kazao da mu je nadimak „Fikus“. Naredio je upravnik da ga svi potporučnici sačekaju u paviljonu. U određeno vreme naišao je sa kapetanom „Fikusom“. Tada je upravnik održao govor o redu, disciplini, govorio je o kaznama i najzad predstavio kapetana Voju „Fikusa“. —... Od danas, gospodin kapetan je sobni starešina. Njegovim naredbama pokoravaćete se bezuslovno. Gospodin kapetan će mi dostavljati svakog dana o istupu pojedinaca, a ja ću saopštavati komandi mesta. — Na kraju je ipak ublažio ton: — Ali ja se nadam da ćete me vi kao inteligentni ljudi razumeti, i da među nama neće više biti nesporazuma.

426

Kapetan „Fikus“ stajao je pored upravnika u stavu Napoleona. Palcem desne ruke obuhvatio je zakopčano dugme bluze, glavu zabacio unazad i slušao nemarno pridike upravnika bolnice. Očni kapci su mu bili podnaduli, a nos malo drven. Kad upravnik završi, obrati nam se i on: — Gospodo oficiri!... Vama je svima poznato „Pravilo službe“, a donekle, nadam se, i „Disciplinski postupak“. Ponavljam i ja ono što je rekao gospodin upravnik: u varoši možete ostati do sedam časova, večera je u osam, spavanje u devet i po. Čuli ste, i kvit! Ja ću svojim primerom prethoditi. Sad možete biti voljno. Kad smo se odmakli, pita Pera „Đevrek“ Branu „Mahera“: — Je li bogati, zašto je tvom komandiru crven nos? — Razmišlja mnogo noću... — Milo mi je, milo. Uveče smo došli svi u zakazano vreme. Seli smo i za večeru, ali sa nama ne beše našeg sobnog starešine. Došlo je i vreme spavanju, ali kapetan „Fikus“ se i ne pojavljuje. Leškarimo raskomoćeni na krevetima i glasno razgovaramo. Neki počeli da dremaju, a drugi zaspali. Oko deset časova paviljon se umiri. U neko doba noći budi nas neka larma pred paviljonom, vrata se širom otvaraju, i šumno ulazi sobni starešina Voja „Fikus“, sav okićen lišćem, u obema rukama drži po flašu konjaka i komanduje: — Mirno!... I bez komande, potporučnici skaču. „Fikus“ stavlja flaše konjaka na sto, i, povodeći se unazad, veli: — Neka se z-na ko je sobni starešina, sunce vam potporučničko... — Živeo naš sobni starešina! — Živeo! — prihvataju ostali, i dižu se sa kreveta. Brana „Maher“ prilazi svome komandiru i kao da mu raportira: — Gospodine kapetane, javljam vam se na dužnost. — Pazi ga... a! — „Fikus“ se klati i gleda svoga vodnog oficira podnadulim očima. — Još si živ? Zar te poz-pozadina nije još ubila? — On prilazi Brani i ljubi ga. — Moj rođeni! — Onda gleda „Mahera“ poluotvorenim očima. — Znaš... poginuo kaplar Stojadin, onaj... i Marko, i Radovan. — Njegove oči napuniše se suzama. On tužno mahnu glavom i teško prevali preko jezika: — Ostalo nas je malo, pa i to će izginuti. — Živeo! Živeo! Potporučnici podigoše „Fikusa“, poneše ga uz paklenu larmu, i spustiše na jedan krevet. Dajte konjak! — naređuje „Fikus“. — Kamo pesma?... Pesmu hoću! Its e long vej tu Tipereri...

427

Zapeva Pera „Đevrek“ popularnu englesku pesmu. Ostali prihvatiše i odjeknu pesma kroz noćnu tišinu čak do paviljona gde su spavali reumatični pukovnici i đenerali sa bolesnim bubrezima. „Fikus“ se popeo na krevet i diriguje. Dvojica ga drže za noge da ne padne. Vrata se naglo otvaraju i dežurni oficir posmatra u čudu šta se radi. Prilazi „Fikusu“ i saopštava mu da umiri potporučnike. „Fikus“ stišava rukom one okolo njega, silazi s teškom mukom sa kreveta, zauzima važan stav i pita: — Molim, ko ste vi. — Gospodine kapetane, ja sam dežurni oficir u bolnici. — Sa s-službom ovde, u bolnici! — i taknu ga prstom po grudima. — Znači, po-pozadini! — „Fikus“ mlitavo razmahnu rukama, i obrati se potporučnicima: — Zabušant, po-ručnik, naređuje kapetanu! — Onda zabaci glavu unazad i unese se u lice, klateći se, dežurnom oficiru: — Gospodine, ja sam kapetan. Moje ime je za vas s-sporedno. Po zanimanju komandir mitraljeskog odeljenja... sa stanom na Vetreniku... sedamnaesto brdo odavde... des-desno od jaruge, čet-vrta zemunica sleva. Tamo... dođi, majčin sine, d-a mi se pre’staviš — i kapetan „Fikus“ se svom težinom navali na dežurnog. Ovaj samo sleže ramenima i iziđe iz paviljona. — Dede... p-esmu! Flaša konjaka prelazi iz ruke u ruku. Oči mnogih potporučnika su zamagljene i svi pevaju u jedan glas: „Madelon“... — francusku ratnu pesmu. „Fikus“ mlatara rukama, ali to čini više od sevdaha, jer mu glava stalno pada na rame. — Živeo naš sobni starešina! — viče promuklim glasom Pera „Đevrek“. Ostali prihvataju uzvik. — A... Š’a kaže?... Poredak!... A, upravnik misli, ja sam žandar. Ha!... Maniri pozadine... Svi su oni iz pozadine žandari... špijuni, sunce im njino. — Gospodine kapetane, treba da legnete — umiruje ga Pera „Đevrek“. „Fikus“ zabacio ruke na leđa, klati se i gleda preko ramena Peru. — Hajde da spavate! — vukao ga je njegov vodnik Brana. — Dosta je bilo. Čuće upravnik. — A... Š’a?... Briga mene!... Dalje od žice ne mogu. Videću bar moju kobilu „Ružu“... koja sirota... ratuje namesto mene i... i prima dodatak. — Njegove oči se napuniše suzama. Brana ga privede krevetu i poče da svlači. Zavali ga na jastuk i pokri ćebetom. Taman da pođe, kad se kapetan „Fikus“ pridiže. Gledao je poluotvorenim očima. — S’ušaj!... Zovi... onog dežurnog... zabušanta! — Šta će vam on sada? Kapetanu se priklopiše očni kapci i glava klonu na grudi. Naprežući se, mrmljao je:

428

— Da mu kažem... ja nisam žandar... Ja sam komandir mitraljez... Ja žandarišem Bugare... Neka ide... i... on, i njegov... upravnik... u... — glava se njegova svali na jastuk i kapetan „Fikus“, sobni starešina nad četrdeset potporučnika, u četvrtom paviljonu rekonvalescentnog logora, zaspa mrtvim snom. — Ovako se više ne može... Tim balavcima treba saterati pamet u glavu — čujemo da su tako govorili pukovnici reumatičari upravniku bolnice. — Pa dobro... šta da radim! — uzdisao je upravnik. — Postavio sam im onoga kapetana za sobnog starešinu, a on ispao sada najgori. Zvao sam ga. Znate šta mi kaže: ,Ja dve godine nisam sišao sa položaja. Razboleo sam se. Uputili su me ovde i protivu moje volje. Ako vam se ne sviđam, ja odoh i bez dozvole na front. Meni je i tamo dobro.“ Tada je neko od pukovnika predložio da oni sami preuzmu tu tešku dužnost sobnih starešina. Njih četvorica. Pa neka ti sinci majčini samo vrdnu. Upravnik je opet sazvao sve potporučnike. Na desnom krilu bio je kapetan „Fikus“... Saopštio je upravnik da će četiri pukovnika zauzeti ona četiri ugla u paviljonu. Naglasio je još da je tražio islednika. Vlast, disciplina, kazna! Sad ili nikad! Uveče su svi došli na vreme, čak i kapetan „Fikus“. Kaže, morao je doći tako rano da bi pukovnicima predao dužnost. Pukovnici strogi, ozbiljni, zauzeli već krevete u uglovima. Posle datog znaka svi potporučnici ležu, šapću, čisto se plaše da ne poremete svečanu tišinu. Tajac. Najednom se u paviljonu razleže neko urlikanje, kavlikanje, lajanje. Svi skaču, okreću se. U paviljon uveo neko kučku. Iz jednoga ugla dopire glas, kao vapaj: — Nepodnošljivo! Zašuštale su slamarice. Revnosni potporučnici skaču i svi naglas protestuju. Uzrujan žagor ispunio je paviljon, a kroz ono brujanje začu se glas kapetana „Fikusa“: — U strelce! Drugi viču: — Evo je... — Teraj otuda... — Sad je pod krevetom... — Pobeže! Larma se prenosi na suprotni kraj paviljona, neko otvori vrata i pseto izlete skičući. Naskoro se paviljon umiri. Čuje se samo uzdah reumatičnoga pukovnika i snažno disanje mladih potporučnika. — Ovo je preko jego! — gunđao je sutradan inženjerski pukovnik. — I mi smo nekad bili mladi, ali takve ludorije nismo činili.

429

— Milo mi je! — šapuće Pera „Đevrek“ ispod ćebeta. — Kako, kako? — razrogači oči pukovnik. — Baš bi nam milo bilo ako bi se uhvatio onaj koji je uveo pseto — odgovori Pera. — Ama taj bi zapamtio dok je živ — govorio je pukovnik, ali je i dalje, nekako s nepoverenjem, gledao Peru „Đevreka“. Toga dana baš objavljeno je da će jedna ruska pešačka brigada proći kroz Vodenu. Preporučeno je da svi oficiri, osim onih koji imaju temperaturu, iziđu u varoš i pozdrave braću Ruse. Izišli su čak i meštani sa buketima cveća. Mi smo se ispeli na neku gomilu kamenja ispod jednog platana, da bolje vidimo, a i da se zaklonimo od sunca. — Već smo zaboravili kako to izgleda kad maršujemo kroz varoš i kite nas cvećem jada se Brana „Maher“. — Kako?... Zar nisi video gospodina kapetana, pre nekoliko večeri? — veli Pera. — Naravno! — dobacuje ozbiljno kapetan „Fikus“. — „Sami sebe i drug druga“... Slušaj, da mi pravo kažeš: šta bi radio onoj crnki, da ti nekako padne šaka? — pita Peru „Đevreka“ i pogleda ga iskosa podnadulim očima. — Onoj?... Jaoj — govorio je Pera kroza stisnute zube, pa poče da rže kao konj i nogom da udara. Dok se tek osulja kamen ispod njegovih nogu i on polete, vukući za sobom još dvojicu. Za njima se sruči čitava reka od kamenja, gotovo do sredine ulice. Kapetanu „Fikusu“ trese se podvaljak od smeha. Smeju se i devojke. A i onaj dečak koji prodaje kikiriki. Iz daljine začu se muzika. Svi se okreću na tu stranu, naginju i propinju na prste. Glasni povici dopiru. Čuje se: „Živeli!“... „Zdravstvujte!“... „Ura!“ Šumor ljudskih glasova približava se sa sve većom žestinom kao talas trećak i najednom se prolomi i oko nas. U gustim redovima nastupala je ruska pešadija. Krupni plavokosi mladići pod šlemovima, nasmejana lica i dobroćudna izgleda, gledali su veselo kao deca, gazili čvrstim korakom i slobodnom rukom prihvatali cveće. — Živeli!... Živeli! — Zdravstvujte, braća! Raspoloženi su kao da idu na svadbu, a ne u smrt. Trube su treštale, potkovane cokule ujednačeno truparale. — Živeli braća Rusi! — Zdravstvujte, tovarišči! — Zito, zito! — Vive la Ruѕѕіe! — dobacivali su Francuzi. Glasovi ljudi na raznim jezicima, izmešani sa piskavim zvucima trube i potmulim udarcima doboša, slivali su se u opšti, razdragani šum, od čega su lice i oči sijali.

430

Na čelu drugog bataljona jahao je oficir, čijeg su konja iskitili cvećem. Mahao je veselo rukama, pozdravljajući levo i desno. „Fikus“, kada ga ugleda, kao da pretrnu. Diže ruke i zastade ukočen, raširenih očiju i otvorenih usta. Onda viknu: — Sergije Nikolajevič! Onaj oficir pogleda na našu stranu iznenađen. „Fikus“ se slomata sa gomile kamenja i potrča u susret. — Serjoža, Serjoža! Sergije zaustavi konja. Bataljon zastade, ali su vojnici i dalje gazili u mestu. Sigurno je i on poznao našeg kapetana. On sjaha s konja i polete „Fikusu“ u zagrljaj. Onda su se pogledali, držeći jedan drugoga za ramena. Opet se poljubiše. Sergije Nikolajevič dade rukom znak i bataljon krete, a njih dvojica, držeći se za ruke, pođoše za bataljonom. — Otkuda se njih dvojica poznaju? — pita Pera „Đevrek“. — Kapetan Voja je svršio akademiju u Petrogradu. Sigurno su drugovi iz korpusa — objašnjavao je Brana. Bilo je prošlo podne kad smo krenuli u logor uskim ulicama Vodene. Logor se nalazio na jednome brežuljku i sastojao se iz čitave serije zidanih i privremenih paviljona. Kažu da je pre balkanskog rata u njima bila smeštena turska vojska, potom je došla grčka. Sada su u njima oficiri i vojnici rekonvalescenti srpske vojske. — Balkanski pejzaž — veli ironično Pera „Đevrek“. Potporučnik Ljubiša „Filozof“ razmišlja setno: — Obuzima me neka tuga gledajući ove mlade Ruse. Mi smo ovde da izginemo za svoju zemlju. A ovi mladi ljudi sa Kavkaza, ili ruskih stepa, prešli su hiljadama kilometara, da bi ostavili kosti na makedonskim planinama. — Smrt je, druže, podjednako strašna i na Kavkazu, i na makedonskim planinama — dopunjuje Pera. — Nesumnjivo. Ali ako je čoveku suđeno da pogine, potrebna je izvesna varka, bar u poslednjem času, da je tako moralo biti zarad nekog višeg smisla, nekog ideala, u odbranu života. — I misliš, onda će Mu biti slatko kad umire... — Opet ti! Pa ako toga ne bi bilo, onda nikakve razlike ne bi postojale između ljudi i onih volova koje vode na klanicu... Iza jednoga ugla sačekao nas je kapetan „Fikus“. Srećan je i ozaren. Priča nam kako je ovaj ruski kapetan, Sergije Nikolajevič, njegov drug iz kadetskog korpusa. Bili su odlični prijatelji. I kakva slučajnost da se sretnu sada, posle deset godina, u Vodeni. Ugovorili su da Serjoža Nikolajevič dođe sutra sa jednim od svojih komandira, poručnikom Fjodorom Ivanovičem i sa nama zajedno provedu dan. „Fikus“ poziva i nas kao goste, te da im svi zajedno učinimo boravak prijatnijim.

431

— Ko neće, ubio ga bog — preporučuje se Pera „Đevrek“. — Da im pokažemo znamenitosti Vodene... — I naše herojstvo i junaštvo... — Kad nam upravnik bolnice ne dozvoljava da to ispoljimo na frontu... Sutradan, pošto smo se u paviljonu „prebrojali“ koliko nam je još ostalo para od novčane hrane, sišli smo pred kafanu, ispod platana. Sobom smo poveli i jednoga harmonikaša, vojnika, takođe rekonvalescenta. — Malo nas je, al’ smo ljudi! — veli kapetan „Fikus“ skidajući kapu. Maramom je brisao znoj i duvao preko gornje usne, da bi se rashladio. — Gazda, daj flašu konjaka! Pera „Đevrek“ pričao je tada o nekom lovcu, koji je pošao u lov na lavove. —... Uzme ga na oko, pa nišani... nišani — pri tom žmiri na jedno oko — i dum! — Pera sruči u grlo čašicu konjaka. Mljasne ustima, podnese čašicu da mu se dolije i nastavlja: — Kad malo dalje, drugi laf. Hitro digne pušku — on zauzima stav kao da mu je puška u ruci — pa nišani, nišani... Dum! — i opet ispija čašicu konjaka. — Kad... ne lezi vraže, otuda treći laf... — Bre, bre, mene sve žmarci podilaze — veli Brana „Maher“. — Ja mislim, sad će lovac da pogine — namiguje kapetan „Fikus“ i doliva Perinu čašu. Pera nastavlja: — Znaš... a lovac podigne pušku. — Pa nišani... — Nišani... — dobacuju ostali. — More, ne „prebacivaj“ se, nego pij to! — dodaje konjički poručnik Ljubisav „Husar“. — Dum! — i „Đevrek“ ispi i treću čašicu konaka. — Ako se pojavi još koji laf, ja mislim, gospodo, da će „Đevrek“ da pogine „brez metak“ — smeje se artiljerijski potporučnik „Kica“. Na taj način ubio je Pera osam lafova. Ostali su ubijali tigrove, „Fikus“ kao kapetan potporučnike, „Maher“ slonove, a potporučnik Sima „Jarebica“, pre nego popije čašicu konjaka, „naleteo“ je sedam puta na Francuskinju Irenu, bolničarku u rekonvalescentnom logoru. Neko povika: — Eto ih! Pera skoči na sto i razdera se: — Bratuško! Smeh se razleže. „Fikus“ ga gleda zavodnjenim očima i, kao strogo, veli: — Gospodine potporučniče, biću prinuđen, da vas putem milosti svoje vežem... — Ko, je l’ ja? — odgovara Pera i podražava svoga posilnoga, za koga je pričao da uvek isplazi jezik kad završi rečenicu. — Znao sam ja da su to komordžije, ali se samo vežbam — pravda se.

432

— Batali!... Progutao si — dira ga Sima. Tada je počeo da svira harmonikaš. A sunce osvaja. Platani opustili lišće, a laka jara podrhtava nad rekom. Neka deca okupila se okolo, posedala na travu i prate svaki naš pokret. Oko deset časova začu se topot konjskih kopita. U oblacima prašine jurili su ostrovskim putem pet konjanika i začas se nađoše pod platanima. Bili su Rusi: Sergije, taj Fjodor i njihova tri ordonansa, podoficira. Sergije dohvati konja za vrat, i kao kad deca igraju „anidžajes“, skoči mu preko glave i polete „Fikusu“ u zagrljaj. — I ovi su uz put „ubijali“ sigurno lafove — veli Pera i pritrča Fjodoru: — Braćec dorogoj, gde si bogati, otkad te nisam video! — veli, iako ga prvi put vidi, i snažno zagrli. Niko ne može da dođe do reči. Svi govore, ali niko nikoga ne razume. „Fikus“ privodi najzad Sergija Nikolajeviča stolu. Ordonans Rus prihvati njegov šlem i korbač. Sergije izvi vratom i otkopča jaku na bluzi. Onda pogleda „Fikusa“. — I samaja užasnaja vojna, imejet v sebe nječto prekrasnoje. Vot sejčas mnje udalos uvidjećsja s mojim drugom i ostaljnimi bratjami Serbami. Kafedžija prinese vino i neke ogromne čaše. „Fikus“ se diže. — Pjom etot bokal v čestj svojevo i našavo druga i brata kapetana Sergija Nikolajeviča. Glave se podaviše unazad i svi, kao po komandi, lupiše izokrenutim čašama o sto. Pilo se potom, gotovo bez predaha, u zdravlje kapetana Voje, poručnika Fjodora Ivanoviča... Ljubisav je nalivao vino, ali sve preko čaša. — Rđavo tempiraš, bato! — veli stručno Sima „Jarebica“ i skače da uhvati litar sa vinom, ali tako naglo da se prevrnu klupa na kojoj su sedeli Fjodor i Pera. Ovi lupiše leđima o zemlju. Ali oni se ne dižu, već mlataraju nogama po vazduhu, dok ih „Kica“ škropi vinom. Fjodor i Pera pogledaše jedan drugoga i počeše se smejati. I svi se smeju, pa im izgleda kao da se oni platani klate i sve se ljulja. I deca se smeju, pa čak i stari kapetan Zarić, koji sedi za susednim stolom i veli: — Ej deco, bog vas ne video!... — Ko?... Je l’ ja? — podražava Brana Peru. — O-hoooj! — uzdahnu, najzad Pera „Đevrek“, obrisa znoj sa čela, i onako ležeći pogleda mutnim očima Fjodora: — Skaži mi, kak je tvoje imeju? Fjodor skoči, zauze stav mirno, glavu zabaci unazad i razdera se: — Vaše blagorodje, Fjodor Ivanovič, poručnik dvadsjat četvjortavo pjehotnavo polka. Pera se sa teškom mukom pridiže. Kosa mu je pala na čelo, a lice mu se opustilo. Povodeći se priđe Fjodoru.

433

— Milo mi je... Sava Savić. — Ovoga moramo da vežemo — jedva prevali preko jezika kapetan „Fikus“. On se diže i oslonjen rukama o sto viknu: — Mirno! — Oči njegove smejale su se. Glave bi kao i htele, ali noge potporučnika nikako da se sastave. — Avrio! — veli Milan „Kica“, držeći se za platan. „Fikus“ je govorio: — Sergije Nikolajevič... Znaješ, po našemu zakonu kapitan imejet pravo ubić pjat potporučnikov — — Zamečaćeljno!... Kolosaljno! — zacenu se kapetan Sergije. — Gospodo! — poče „Fikus“ da drži govor. — Ostavili mi svoju rodnoju zemlju, a naši semji pod patiskom neprijatelja... — I jopet živuvajemo! — udari se u grudi Pera „Đevrek“. „Fikus“ mljacnu ustima i, pribirajući misli, s teškom mukom nastavi: —... No, bratja Rusi ostavili svoju rodnuju zemlju po svojej volje... čtobi pomoć nam Sjerbam... svojim bratjam... Da zdravstv... — on štucnu. — Na zdravlje! — upade Brana „Maher“. — Nije kinuo... — Čto eto takoje? — pita Fjodor. Pera „Đevrek“ poče da objašnjava srpskorusko-francuski, ali se nikako nije mogao setiti kako se na kom stranom jeziku kaže „štucati“ i „kijati“. I kapetan „Fikus“ zaboravio kako se to kaže na ruskom. Da bi im najzad objasnio, Pera je kinuo tako snažno, da je sve čaše s vinom preturio. Svi smo skočili da nam se vino ne sruči na krilo. Rusima se dopao ovaj način objašnjavanja i stadoše Peru da ljube. — Mi... vi... svjo ravno, harašo i njičevo! — objašnjava Pera nešto Rusima, a oni se zacenuli od smeha. Harmonikaš zasvira. „Fikus“ povede kolo, a Pera kao zadnji zanosi i podvriskuje. Uhvatio se i Sergije Nikolajevič i kao da nabija zemlju. Narod povrveo sa svih strana. Neki se ispeli i na okolne ograde. Starije žene, posmatrajući šta radimo, krste se od čuda. Fjodor, već razdragan, odmače se od stola desetak metara, triput se prekrsti, zalete se i preskoči sto. — Bravo, bravo! — čuju se povici. „Fikus“ nas pogleda. — Nemojte da se brukamo... Preskočite asastal i vi... „Đevrek“ je odmah gotov. Skide bluzu, pa se zatrča, dođe Do stola i stade. Svi zagrajaše. — Zaboravio sam da se prekrstim — kao da se pravda i nanovo se vrati. Opet se zalete, ali sada potrča pored stola, udari desno na neku decu koja povikaše, u velikom luku dođe na staro mesto, poče da vrišti i udara nogom o zemlju. — Ne

434

mogu „Ružu“ da umirim, gospodine kapetane. — Onda se zatrča, skoči na sto klanjajući se na sve strane. — Jarebica!... Jarebica!... Jarebica!... — povikaše. — Ja sam artiljerac — pravdao se klateći se. — Brana će kao pešak lakše skočiti. „Fikus“ je savetovao svoga vodnog oficira: — Bolje ti je da junački pogineš, nego da odstupiš... i obrukaš naciju. — Ko, je l’ ja? — zinu Brana. — Zar ja kidisavao na žice, a da ne progutam jedan sto? — on skide bluzu. Pera „Đevrek“ pritrča i oko noge veza mu belu maramu. — Znaš, da ti stegnem tetive. Zaleti se i Brana, ali mu se marama uplete oko nogu, i on udari trbuhom o sto. Čaše i flaše rasuše se s treskom. Vino prsnu po nama. — Ura, ura! — povikaše Rusi. — Jedino te „špasava“... š’o smatram da si poginuo pri jurišu — pravda ga „Fikus“. Brana ozlojeđen. Dreši ljutito maramu i obraća se Fjodoru. — Lezi i ti na sto! Fjodor ne razume. Pera ga dohvati oko pojasa i povali na sto. „Fikus“ mu prevede kako Brana hoće i njega da preskoči. „Kica“ priđe Fjodoru i prekrsti ga. Ovom prilikom Brana preskoči i sto i Fjodora. — Bravo, bravo! — vičemo, pa čak i oni okolni pljeskaju. — Ako za ovo dozna upravnik bolnice — dobacuje mu „Kica“ — ništa ti neće pomoći ono tvoje: „Šprican sam šezdeset i četiri puta.“ Ode ti sutra u komandu. Kafedžija kupi srču i postavlja nov sto. Uto se pojavi i Grk sa pečenim jagnjetom na ražnju. Naslonio je jagnje uz platan. Pera „Đevrek“ zadigao rukave košulje, udara nožem o sto i viče: — Vruće, vruće, vrije! — onda odseca parčad mesa i daje iz ruke svakom po komad. Svi skinuli bluze i zasukali rukave, da se jasno raspoznaje linija dokle su opaljeni od sunca lice i vrat. Njihove oči su mutne, jezik kao da je podaduo, svaki govori za sebe, i smeju se glasno jedan drugom. Misli se trenutno ukrste, onda svaki peva uglas, tapšu se po ramenu i ljube sa Rusima. Sa lica kaplje znoj od alkohola i sunca, iz kojeg suklja toplota, pa jara treperi da nam se čini kao da podrhtavaju i listovi platana... A već svima se pričinjava kao da se zemlja klati pod nogama. Narod se sve više okuplja i poseda rečnu obalu. Vest o ovom lumperaju usred bela dana doprla je i do rekonvalescentnog logora. Oficiri posmatraju iz daljine i ne usuđuju se da priđu, pošto „snage nisu uravnotežene“.

435

Neki magarac, vezan za drvo, poče da njače. Brana pritrča i podmetnu mu kosku pod njušku. — Ala ga razumeš! — dobacuje „Fikus“. Ljubisav „Husar“ zaleteo se da preskoči magarca, ali ovaj poče da se rita. Fjodor ščepao magarca za uši i podigao mu glavu da ne bi udarao nogama. — More, šta ga moliš! — dotrča „Đevrek“, dohvati magarca za jednu prednju i zadnju nogu, obori ga i iz mesta preskoči. Onda se pokloni, bacajući masnim rukama poljupce. — Gospoda! — diže se Sergije Nikolajevič da govori: — Dožil do srećnjavo dnja, kagda uviđel svojevo druga mojej mladosti i poznakomilsa s druzjami Serbami... Vaše solnce takže ćeplo, kak i vsjakoje slavjanskoje ser-serdce... Vaše objatije iskreno, kak ruskaja duša... Vaši mišici tak silni, kak ruskij kulak... Mi s gordošću gladim v buduščije... Slavjanstvo pobedilo i vremja i prostranstvo, a tjem boleje legče uničtožit čel-čelovječeskij prah. — On se zanija i onda nastavi: — Gospoda, pju etot bokal v česć mojevo novovo prijatelja Petra „Šefreka“. — Živeo! — Ura! — Je l’ ja? — upade „Đevrek“ i isplazi jezik. Sergije Nikolajevič se zasmeja i ispusti čašu. Nališe mu drugu. „Eks!“ — viknu neko. Sergije sruči vino u usta kao da sipa u neki vakuum, pa poteže čašu o drvo. Kafedžija donese nove čaše. — Plotun zdesna! — viče Sima „Jarebica“. Kafedžija sklopio ruke i moli da se više ne razbija. — Poštedi mu za danas „šifot“ — umiruje važno „Fikus“ i naliva vino u čaše. I opet „eks“. — Ah, braćec — pao „Fikus“ u zanos — širokaja zemlja Rusija... Fjodor poče da peva neku rusku pesmu... — Pst!... Pst! — umiruje „Kica“ i pokazuje rukom na jednu stranu, kuda svi pogledaše. Mračan i ozbiljan, dostojanstven i nem, prilazio je lagano, kao da se prikrada, oficir iz Komande mesta. Kada priđe na pet koraka on stade, pogleda sve redom i zapita strogim glasom: — Ko je ovde najstariji među vama? Potporučnik „Kica“ diže se, lako se zanija i dohvati se za sto. Ispod opuštenih očnih kapaka pogleda ga, štucnu i tek će reći: — Gos-gospodine p-pukovniče... dajem dva litra vina, ako pogodite. — Vaše visokorodije! — skoči Sergije. — Mi Ruskije... vi Sjerbi... rožđonija bratja. Sađiđes, sađiđes, požalusta. Svi se digli i teturajući vuku potpukovnika da sedne. On se opire, hteo bi da zauzme stav, ali tu su Rusi, a Serjoža ga zagrlio i ljubi. Našao se u nezgodnom položaju.

436

— Hvala, hvala, ja sam na službi — odgovara suvo. — Gospodo! — poče govor „Fikus“. — Dižem ovu „šašu“ u „ščast“ po’pukovnika i... i komande mesta, koja je došla da nas „poždravi“. Potpukovnik odbija vino. On ledeno i upečatljivo posmatra lica oficira, starajući se da im zapamti fizionomije i odmerenim, ali strogim glasom dodaje: — Molim vas, gledajte da se što pre udaljite! A kada on ode, otpoče pesma. Pevaju i Srbi i Rusi, pevaju svi u isto vreme. Podne je davno prevalilo, a svet već izlazi u šetnju. Izbeglice srpske, oficiri rekonvalescenti, čak i reumatični pukovnici. Svi izišli na korzo. Harmonika se čuje do kafane „Nea Elas“. Harmonikaš razvezao „Vranjanku“, pa i Rusi naučili da igraju. Pera „Đevrek“ vodi kolo, razmahuje maramom, podvrisne, i onda zavuče glavu u ramena, zaleti se i odbije o trbuh „Fikusa“. Potom zabaci glavu unazad i s noge na nogu... — Kupamo se u zno-ju lica svog! — duva „Fikus“. — Teška s-služba. — Onda se obrati Sergiju: — Dorogoj brat Serjoža Nikolajevič... daj pocelovać ćebja... Ti moj brat... vsja, ti i moja „Ruža“. A kad su Sergiju objasnili koja je to „Ruža“, on naredi da se dovede njegov konj. Vrana kobila, krupnih, zakrvavljenih očiju, podavila sapi i gazi oprezno. Kada je privedoše stolu, frknu i jedno uvo isturi napred. Sergije je gleda zadivljeno i ljubi. „Fikus“ otomboljio donju usnu i sigurno misli na „Ružu“. Sima i Pera pipaju joj žile na nogama. Fjodoru je čisto krivo, te naredi da i njegovoga konja dovedu. Visoki zekan podskakuje, maše glavom i udara zubima o đem. Fjodor se zalete. — „Op!“ — i nađe se u sedlu. Uzjaha i Sergije. — Gospoda, davajće v gonjki! — A sad, braćo! — prevuče rukom preko lica „Fikus“. — Pozivaju da se trkamo... „Di“ su ti konjanici, maj-čini sinci, i vi artiljerci, š’o gađate: plotun zdes-desna! — Ja ko pešak htedo da poginem na... astal... Dela, žene kisele — veli Brana „Maher“. — Oću, ali da jašem zekana — zahteva Sima „Jarebica“. Pera hoće da jaše vranu kobilu. „Fikus“ jedva objasni Sergiju i Fjodoru njihove želje. Ovi najzad pristadoše da jašu konje svojih ordonanasa. Onda je ugovoreno da trče putem što vodi za Ostrovo. Start će biti na šest stotina metara od varoši, pa da se trči do prvih varoških kuća. Krenuli smo na drum. Za nama idu kafedžija i posluga sa vinom, deca, narod, harmonikaš, oficiri koji su se zadesili u polju. I svi se oni rasporediše sa obe strane puta da vide trku, prvu otkad Vodena postoji. uz put „Fikus“ daje savete Peri i Simi: — Uz-digni se, „žažmuri“... polegni i kidiši.

437

Onda su kamenom prevukli preko prašine da označe start. Pera „Đevrek“ naređuje Rusu, ordonansu, da mu skine čizme, kako bi bio lakši. To su isto učinili Sergije, Fjodor i Sima, i tako su tabanali bosim nogama po prašini. Brana pravi venac od maslačka da preda pobedniku. „Fikus“ drži govor Peri „Đevreku“ i Simi „Jarebici“. — U vas je „utprla“ oči armija... Dokažite... da još majka Sr-Srbija propala nije. Oni ga i ne slušaju već odmeravaju dužinu uzengija. Harmonikaš svira neki marš. Pozadi frkću automobili koje je zaustavio „Kica“. Dva Rusa ordonansa rasteruju narod, koji je navalio na drum. — Jaši! — viknu „Fikus“. Konji se uskomešali. Pojahali su Sergije, Fjodor, Pera, Sima i jedan Rus, ordonans. Sergije traži korbač. Pera se tada seti da nema mamuze i zahteva da se skinu sa njegovih čizama, da ih priveže za bose noge. Zekan oseća na sebi stranog jahača, uzdigao jednu prednju nogu i pokušava da se propne. Svaki bi hteo da je malo više napred i tako su prešli označenu liniju. „Fikus“ ih vraća. Na uskom prostoru konji se teško kreću, i onda sudaraju i propinju. Fjodor udari korbačem svoga konja, koji nalete na vranu kobilu te ova zapade zadnjim nogama pokraj puta, odakle se jedva izvuče. Brana savetuje „Fikusu“ da konjima komanduje „mirno“. Ali „Fikus“ ga i ne sluša, već gleda kako se izvlači vrana kobila... Kao da odahnu. — No, izvuče se... Zamalo da nam „prima marka“, Pera „Šefrek“, ostane u rupi. Jahači se odmakoše dvadesetak metara i počeše prilaziti. Sergije opruženim korbačem zadržava ostale. Svi gledaju u uzdignutu ruku „Fikusa“ i već se naginju za trk. Jedino Pera „Đevrek“ digao nogu na prednji unkaš i privezuje mamuzu na bosu nogu. — Kidiši! — razdra se „Fikus“ i spusti ruku. Zviznuše korbači, zatakaraše konjske kopite po drumu, svitnuše potkovice, i cela se masa izgubi u oblaku prašine. Razrogačenim očima posmatrali smo vihor, koji je leteo u pravcu varoši... Kad se malo razredi, svi smo pogledali na nešto crno što se migoljilo u onoj prašini. Zagledasmo se bolje... Pera „Đevrek“!... Pritrčali smo mu. A on, sav uvaljan u prašinu, s teškom mukom se pridiže. „Fikus“ ga lupi po ramenu. — Alal ti vera!... Ti „ižlažiš“... kao grogromovnik Ilija iz... oblaka. Pera poče da se ljuti što je „Fikus“ dao znak kada je on podigao nogu. Njegovo lice je uvaljano u prašinu što se izmešala sa znojem, i kao da je poprskan blatom. Pera zapliće jezikom, i neprestano pljuje blatnjavu prašinu. Upinje se da objasni kako on nije pao zato što je rđav jahač, već je ostao na ledini prosto po inerciji mira. — A-ha! — veli „Fikus“ — pis-pismeni smo... „Žnaš“ ti... da je bolji zakon i-inercije mira, nego onaj... kretanja. — Zna z-nanje... kad treba da padne — dobacuje Milan „Kica“. — Gde su? — viknu neko.

438

Okretosmo se u pravcu varoši... Vidimo samo kako između kuća prvih ulica varoških vitlaju gusti mlazevi prašine. Jahači su sa starta poleteli. Pošto je ordonans Rus jedini imao čizme sa mamuzama, on je ubrzo istrčao ispred grupe. Za njim je jurio na zekanu Sima „Jarebica“, onda Sergije, pa Fjodor. A za njima vrana kobila bez jahača. Za časak su se našli pred varoškim kućama. Ali ordonansu nije rečeno gde je cilj. Smatrao je da treba juriti dotle dok mu se ne naredi da zaustavi. Ali Sima „Jarebica“, zanesen pokretom, nije ništa video do svetlucave potkovice onoga konja ispred sebe. Sergije i Fjodor udarali su korbačima svoje konje da bi prestigli jahače te nisu ni mislili na cilj. I tako su naleteli na prvu ulicu. Narod, čuvši topot konja iz daljine, sklanjao se s puta i bežao zastrašeno iza kapija. Gomila se sručila na pijacu. Odatle je podnarednik skrenuo kroz široku ulicu, gde je glavno šetalište. „Varda... Čuvaj... Varda!“ — razlegali su se uzvici ljudi i vrisak žena, pri naletu divljih, bosih konjanika, u košuljama sa zadignutim rukavima. Oblak prašine obavio je stolove pred kafanom „Nea Elas“, gde su sedeli Grci. Dame i grčki oficiri zaglavili su se na ulazu u kafanu. Najzad, pred stanicom, gde se ulica završava, zaustavili su se zadihani jahači i konji... A kada se sutradan razdanilo i svi oficiri izišli, prepričavajući jučerašnji događaj, u paviljonu su još spavali glavni junaci toga dana. Dežurnom oficiru nije bilo teško da ih pronađe. — Gospodine kapetane... gospodine potporučniče — drmao ih je redom — na raport kod gospodina upravnika u devet časova. — Ko, je l’ ja? — veli bunovno Pera „Đevrek“ i protegli se. „Fikus“ prekrstio noge na krevetu, pali cigaretu i veselo dobacuje. — Braćo, dalje od žice ne možemo. — Na svoje smo pare uvek — dodaje Sima „Jarebica“. Raport je bio kratak: pod sud, ili u komandu. — Na front! — povikali smo svi uglas. — Pišite! — diktirao je upravnik ađutantu: — Po svojoj volji. — Skidao je na taj način upravnik odgovornost sa sebe, ako bi se koji još na putu razboleo. — Pričekajte za objave. Pri polasku upravnik zastade i očinski nas pogleda, kao da je hteo reći: ja vas ne bih terao, ali tako zahteva Komanda mesta. Zausti da kaže nešto, ali se predomisli, mahnu rukom i ode. Na brežuljku iznad Vodene zaustavili smo se. Tamo, pred nama, dizale su se Moglenske planine, obavijene plavetnom izmaglicom, odakle su dopirali topovski pucnji... Iza nas je počivala mirna varoš sa bezbrižnim i jednolikim životom, iz koje smo nosili prijatne uspomene. Pogledali smo poslednji put na varoš... paviljone.

439

— E, braćo — govorio je kapetan Voja „Fikus“, opraštajući se — malarija nas je sakupila, malarija razjurila... Snažno smo zagrlili jedan drugoga i poljubili. Još jednom pogledali smo na Vodenu, i svaki je pošao put onih planina, odakle su dopirali potmuli pucnji topova... „HRISTOS VASKRESE“ Vratio sam se na položaj. Naša osmatračnica nalazi se na visini od hiljadu dve stotine metara. Sa vrha ove planine vidimo šiljke, rebraste padine, čitave visoravni. Svakome od ovih mesta dali smo naročito ime, da bismo se lakše snašli. Osmatračnica je bila kao mala tvrđava. Krov je od debelog, izolučenog lima. Odozgo su nabacani džakovi ispunjeni zemljom, zatim kamenje, onda opet džakovi, a povrh svega šiblje, da bismo se zaklonili od pogleda neprijateljskih osmatrača. Na strani okrenutoj položajima nalazio se uzan prorez, koliko da prođu cevi periskopa. Unutrašnjost je bila obložena daskama, koje smo pokrili slikama iz raznih ilustrovanih francuskih časopisa. Odskora, došao nam je i potporučnik Vojin, koji se jedva oporavio od rane zadobivene na Požarskoj Kosi. Sada ne vidi dobro na jedno oko, a od potresa prsla mu i jedna bubna opna. Dira ga jednoga dana Luka: — Ti ćeš ovde da nas „malerišeš“. Kao da privlačiš granate, sunce ti detinje. Znam... naći će nas odmah. Nalazimo se na pragu svoje zemlje. Oni vrhovi planina koje gledamo već toliko, pružaju se u našoj otadžbini. Druga je ovo godina kako uzalud priželjkujemo da jednom već krenemo. Ali ko će probiti one bedeme i čitavu šumu bodljikavih žica. Planine su razrivene saobraćajnicama, lagumima, dubokim zaklonima. Durbinima, vidimo jasno liniju rovova, ali tamo se ne primećuje nikakav pokret, kao da su ljudi u zemlji pokopani. Razgovaramo jednoga dana kako je ko od nas zamišljao ranije rat. — Ja ne mogu nikako da se prisetim — veli Vojin. — Stvarnost je toliko upečatljiva, da je iz moje svesti istisla tu raniju predstavu. — A sećaš se valjda onih slika na kojima je predstavljen rat između nas i Turaka... Streljački stroj. Komandant puka u sredini, među vojnicima prve linije, na konju, i rukom pokazuje u pravcu neprijatelja. Na susednom brežuljku svi naši đenerali posmatraju bitku. Zastavnik s barjakom u ruci poleteo je prvi. Naši su na otvorenoj poljani, svi živi, a Turci u rovu, i svi mrtvi... Kipislcauf! Iz doline gađa teška francuska baterija, i granate preleću iznad naših glava. — Uh, ala vuždi kao mečka! — veli ordonans Gruja, koji leži ispod zemunice.

440

Za brđane vojnici kažu: kevću kao psi. Rovovci grokću. Poljaci prašte. Haubica grmi. Po pucnju znaju vojnici odmah koja baterija gađa, a po pravcu odakle dopire pucanj pušaka, ma to bilo i u mrkloj noći, kazaće na kome je tačno položaju. Ljudi su već premoreni od nesnosnog iščekivanja. Rusija je zaključila mir. Rumunija stupila u rat kad smo mi izgubili zemlju, i propala. Što rekao podnarednik Gruja: „Naletela kao budala na barutanu“... Mi se lagano topimo, a popune ni s koje strane. Sve što je prešlo albanske planine i moglo da nosi pušku, saterano je u prvi borbeni red. Izgubili smo potpuno pojam o vremenu. A o danima već niko i ne vodi računa. Svi su jednoliki i monotoni. Ispred zemunice utabanali smo uzanu stazu, kuda s vremena na vreme ispravljamo noge. Onda zaćutimo... Bezizrazno zurimo u Moglensku ravnicu, utonulu u treptavu jaru i gustu prašinu. Jednoga dana prenuli smo se svi, i nakrenuli glave da bismo bolje čuli. Slušali smo drhtavi jek zvona, koji je dopirao iz ravnice. Setili smo se da je danas nedelja. — Pa danas je Uskrs! — plesnu se Luka rukama. Ali začudo, kako je prijatan taj zvuk zvona. Umirivao je prosto nerve. Navikli smo bili na topovske pucnje, prasak eksplozije, a ovi nežni i drhtavi tonovi bili su odista neobični. Naše grudi se šire. Misli se bude i naviru slatke uspomene naše mladosti. Potpukovnik Petar se prekrsti, a u očima mu se pojaviše suze. — Neka nam Bog pomogne! — reče tiho. A to isto vele i neprijateljski vojnici. I, prizivajući istoga Boga, međusobno se koljemo. Teška haubica grunu i granate zaparaše vazduh. Kao da čujemo kako od one strane dopire jauk i škrgut. Zvono se više ne čuje. Utonusmo u krvavu svakidašnjicu. Sve je sivo, bezoblično, beskonačno, kao i oni suri oblaci, koji se dižu iz jaruga i prelaze preko planinskih vrhova. Duša se skuplja, a telo grči. Ali, kao stokraki odjek, neprestano bruji u našim dušama: dokle ovako... dokle? Dugo godina čestitali smo jedan drugom Uskrs, sa željom da sledeći dočekamo u miru. Naše su želje ostajale puste. I sada, kao da se snebivamo jer nas ovo čestitanje podseća kao na neku izjavu saučešća. Pa ipak, običaje treba održavati. Potpukovnik Petar naredi da se iznesu biskviti iz njegovog sanduka. Luka je dao vermut, Vojin je priložio kavu, ja šećer. Odjednom je na celom frontu kod pešadije zavladalo zatišje, kao da su vojnici prećutno uglavili primirje. Hiljadama ljudi, na obema stranama, mislilo je danas na velikoga čoveka, za koga se priča da se žrtvovao za čovečanstvo... Iz duga vremena prisećali smo se gde smo proveli tri ranija Uskrsa. Uvek na polju, u rupčagama, ili u zemunicama.

441

Luka je stajao pored durbina i nemarno, više po navici, sagao se da pogleda na dvogled. Uozbiljio se najednom. Kao da nešto ne veruje, odmače se i protrlja oči. Potom opet priđe i prstima poče da pokreće mikrometar za precizno posmatranje. Onda se odmače i pogleda na nas. Na njegovom licu ogledalo se neko iznenađenje... zaprepašćenje... — Šta je ono, ljudi?!... Brže da vidite! Priđe Vojin. — Pazi, bogati. Oni se rukuju!... A-uh! Došao je red i na mene. Na jednoj čistini između rovova vidim kako izlaze iz svojih zaklona i naši i bugarski pešaci. Nemaju oružja... Prilaze jedan drugom. Rukuju se. Dvojica se zagrlili. Sad se izmešali... Dotrča i potpukovnik Petar. Čudna mešavina misli kovitlala se po našim glavama. Razdragani smo što su polja oživela, što su neprijatelji pružali jedan drugome ruke, o čemu već godinama sanjamo. A ipak, neka teška slutnja pritiskuje i strah nas muči, da nam ne podvale. Namesto radosti prožima nas nešto mučno. Potpukovnik Petar pogleda mračno preda se. Između njegovih očiju pojaviše se duboke bore. On klimnu glavom i tiho progovori: — Ozbiljna opomena i nama i njima. Treba se jednom zamisliti. Nije šala. Četiri godine traje. Ona duhovna spona, nazvana vojničkim jezikom disciplina, rasteže se i osipa kao konac. — Ovo je rasulo! — zavapi Luka. Telefoni su zvrjali. Brigada naređuje da se smesta otvori artiljerijska vatra na onu gomilu vojnika, i naših i bugarskih. Potpukovnik Petar dohvati slušalicu i pozva ko-mandire. — Otvorite vatru sa visoko rasprskavajućim šrapnelima. Zastrašite ih, ali ne ubijajte. Baterije pripucaše i šrapneli prsnuše visoko nad poljanom. Masa se uskomeša. Pripucala je i neprijateljska artiljerija. Pešaci kao zastrašeno stado rasturiše se na suprotne strane. Poljana osta pusta. I naša i njihova artiljerija, kao po dogovoru, gađale su protivničke rovove. To je trebalo da bude kao neka kazna pešacima. Ali vojnici iz naših i bugarskih rovova toga dana nisu opalili nijednu pušku. Predveče naišao je jedan oficir iz puka, čiji su se vojnici bratimili danas sa Bugarima. Priča nam da je odmah povedena istraga, i da će taj bataljon biti smenjen u toku noći. Onda nam je izložio kako je do toga došlo. — Stražari na objavnicama nalaze se udaljeni oko trideset metara. Ostalih dana, oni se dovikuju i uzajamno grde. Ali niko nos da pomoli. Bugari obično dobacuju kako nagni treba da se predadu. U Srbiji se lepo živi i — vazdan

442

koješta. Umesto odgovora ovi naši nabiju veliki hleb na bajonet, pa ga izdignu iznad rova, kao da time hoće da kažu kako je njima i ovde dobro. A Bugari su zaista gladni. Međutim, jutros vikne Bugarin: „Bratko, dneska je Velik Den. Ne dej da pucaš!“ Obeća mu ovaj naš da neće gađati. Onda otpočne razgovor među njima. „Bratko... Neka je časno Voskresenije!“ „Vaistinu voskrese!“ „Frlaj malko leba, ako imaš.“ — Uzme ovaj naš pola hleba i zavrljači preko bedema. Ali hleb ne dospe do bugarskih zaklona, već padne na ledinu. Onda Bugarin zapita, sme li da ga uzme. Ovaj naš mu dozvoli, ali pod uslovom da iziđe bez oružja. Oni jedan drugome dadu reč. Bugarin iziđe, a i naš se pojavi izvan rova. U znak zahvalnosti što je primio hleb, Bugarin ponudi našeg vojnika cigaretama. Sada i onaj naš prekorači preko rova, takođe bez oružja. Priđu jedan drugome i rukuju se. Gledali to ostali stražari. Oslobode se i oni, te iziđu. Ovu scenu gledaju vojnici iz glavnih rovova te se i oni pojave bez oružja. Kao po nekom dogovoru. I ljudi ti tako lepo razmaknu krstila od žica i sastanu se na onoj poljani. Divota... Hteli zajedno i da ručaju. Ali pripuca artiljerija i rastera ih. Slušamo šta govori pešak i sa čežnjom pomišljamo na dan kada ćemo moći da se jednom slobodno ispravimo. A tek kako li je onim pešacima, koji već sedam godina, još od turskog rata, riju zemlju kao krtice. — Redak je takav. U hiljadu jedan od tih starih vojnika ako je živ — veli naš drug pešak. — Ima čitavih pukova koji su se iz osnova obnavljali ljudima po tri, četiri puta. U svesti našoj pojavljuje se vizija te beskrajne kolone ubijenih ljudi. A druga ogromna množina čeka strpljivo da i na njih dođe red. Poizdolazili su oficiri da komandantu čestitaju praznik, i među njima otpoče razgovor. Potporučnik Ljubisav, inače profesor, reći će. — Priroda... Bog, sasvim svejedno, ovaplotio je mrtvu materiju, nadahnuo je živim dahom i život je prostrujao zemljom. Sporedno, je li biće svesno ili nerazumno. Ubijaju se podjednako među sobom. Za njihove tvorce jedinke su završni članovi beskrajnoga niza i smatraju ih kao nepotrebno trunje i prašinu. — A šta mu ga znaš — upade Živadin — možda je život jednih uslovljen smrću drugih... — Naravno. I smrt lebdi nad zemljom od praiskonskoga početka — nastavlja Ljubisav. — Male i prvobitne amebe svojim ljigavim nastavcima uništavaju plodne ćelije mnogih drugih bića. Amebe bivaju uništavane od drugih organizama. Bilje se bori o mesto. Životinje se kolju među sobom.

443

Poručnik Protić ga prekide: — To znači, u prirodi kao da postoji večni zakon ranga, po kojem jači gazi slabijega. — Sasvim. A čovek je razumom svojim potčinio sav ostali sićušni svet. Ti isti ljudi, razumom svojim ubijaju se među sobom još od Ramzesa, pa preko Hanibala i Napoleona, do današnjih dana. — Čitao sam negde — dodaje Živadin — zaboravio sam gde, da je celokupna ljudska istorija jedna grobnica, jedan mauzolej srušenih kultura i njihovih heroja. Na tim ruševinama i na osnovu stečenih iskustava rađala se uvek nova civilizacija. — Koja će vremenom postati opštečovečanska — dodaje Vojin. — Ne znam šta će biti u dalekoj budućnosti. Ali smatram, pogrešno je verovanje nekih, koji misle da će posle ovoga rata nastati propast sveta. Bože sačuvaj! Evo, vidite šta kaže Živadin. A posle, i sva dosadanja zbivanja u prirodi, i u svetu, ukazuju da krvožedni instinkt, kao večna nit, prožima sva svesna i nerazumna bića od njihovog prvog začetka. Sveštenik Momčilo umeša se u razgovor: — Možda je to u volji Večnoga, da se pročisti zemlja od ljudskih grehova. Ili je to prokletstvo Tvorca, ako je život, ili evolucija, kako to ti, Ljubisave, kažeš, pošlo drugim tokom od njegove zamisli. — To ne znam... Ali znam jedno. Oko planeta obleću rojevi sićušnih svetova, koji se sudaraju i gase. Ali Vasiona ostaje. Isto se tako i jedinke na zemlji uništavaju, ali je život večan... — Mene interesuje samo jedno — umeša se Protić — reci ti meni kako smatraš rat? — Kao biološku pojavu. — Po tvome, dakle, rat je među ljudima neizbežan. — Po svemu izgleda da je tako. — Ja se sa time ne slažem. Ja smatram da su klasno-etički fenomeni uzrok ratu... Kada u dalekoj budućnosti budemo imali besklasno društvo, samim tim nestaće i onaj nacionalni zanos, a sa njim i imperijalističke težnje. Onda neće više biti ni uzroka zbog kojih se danas ljudi tuku među sobom... OPROŠĆAVAJTE... Sve što se zateklo sa ove strane fronta i moglo da nosi oružje, upućeno je u rov. Stariji činovnici, koji su nekad zbog kratkovidosti služili u dubokoj pozadini, osposobljeni su sada i sede u rovu pored golobradih dečaka. A taj ljudski rezervoar, određen da pogine, topi se iz dana u dan. Umiralo se na frontu od čelika, kopnilo se u pozadini od malarije i drugih bolesti po raznim logorima Afrike, Korzike, Krfa i Francuske. U pismima između prijatelja javljalo se kratko za smrt rođaka ili druga. Drugih novosti i nije bilo. Svi smo živeli

444

manje-više pod istim uslovima, ostavljajući za sobom jednolične dane pod zemljom. Potpukovnik Petar, iznuren već ratnim naporima, pobolevao je češće. Ali u bolnicu nije hteo da ide. Pritisne rukom srce, obori glavu i ućuti. Njegov posilni prinosio mu je čašu vode i parče šećera. Tada ga obično uhvatimo ispod ruke i gotovo unesemo u zemunicu. Kada bi primetio naša uznemirena i zabrinuta lica, on nas je tešio kako će sve brzo proći. Ali mi smo bez njegova znanja pozvali pukovskog lekara. Posle detaljnog pregleda lekar mu je savetovao da ide u bolnicu. Ali potpukovnik Petar nije hteo da čuje. — Zar sada, kada ljudi ginu na svima stranama, da se ja sklanjam sa položaja zbog mane srca? Neka se izvrši savestan pregled svih oficira i vojnika, pa ćete videti da na frontu ne bi ostala ni polovina. Ali lekar je utvrdio da ni njegovi bubrezi nisu u redu. Ispod očnih kapaka videli su se nabori, kao neke kesice, a gornji deo stopala bio je otečen. — Pristajem na najstrašniju dijetu, ali neću u bolnicu. Onda mu je lekar zabranio kavu, duvan, meso i propisao naročiti jelovnik. Trećega dana ustao je malo oporavljen. Umesto kave, koliko da se održi navika, pio je kondenzovano mleko. Smeje se Luka: — Ova naša komanda, gospodine potpukovniče, podseća na bolnicu. Vi od srca i bubrega, ovaj od malarije a ovoga — pokazuje na Vojina — bezmalo isekoše kao šniclu. Vojin polegao po stolu i cupka nogama, pa će reći: — Jest, baš juče posmatram ono naše magare koje nam nosi vodu, i tada se setim tebe. Vas dvoje živećete sto godina. Ama, gospodine potpukovniče, toga čoveka ni glava da zaboli! Potpukovnik Petar se nasmeja. Luka pogleda Vojina ispod oka. — Naravno... Nemam zmiče u srcu, ne lovim „zajci“, na svako pile „vikam“ dobro jutro. Kipislcauf!... Anđelska dušica. Nja, bato!... A vidite njega... Pogan starčić raste. Vojin taman zausti da nešto kaže, kad naiđe telefonista i pozva potpukovnika Petra na telefon. Kada on ode, Luka se obrati Vojinu: — A ti tako... Porediš mene sa magaretom. Vojin ga pogleda čisto s nevericom, usta mu se razvukoše i on najednom poče glasno da se smeje. Bio je zadovoljan što je jedva jednom pronašao slabu stranu Lukinu. — Dobro, dobro, smej se, sveca ti detinjeg. Vratiću ti ja to, pa ćeš da me pamtiš - veli jetko Luka.

445

Učinilo mi se da se potpukovnik Petar nešto ljuti, te sam ih opomenuo da se pritaje. —... Ja prosto ne mogu da razumem... Jest, iako si danas đeneralštabni oficir, ostao si ipak onaj stari pešak, secalica... Ja, mora!... Mora, razume se, jer tako hoće pešaci. Oni bi najradije želeli da sve nas artiljerce sateraju u pešački rov... Nije reč o meni, znam. Ali dozvoli, ne mogu ni ja tako lako da žrtvujem svoje ljude... — S kim se to prepire? — zapitao sam Luku. — Sigurno sa načelnikom štaba. Taj ne može očima da vidi nas artiljerce. Stalno priča kojegde kako je i naše mesto u rovu... — E, nije isto — čuje se glas potpukovnika Petra. — Pešak u rovu može da zabije glavu u zemlju, pa preko glave puca. A moj osmatrač u kiši kuršuma treba da sačuva hladnokrvnost i da osmatra. Uostalom, ako pogine komandir čete, ili njegov vodnik, vojnici će i dalje gađati. Ali ako pogine artiljerijski osmatrač, topovi su onda neupotrebljivi... I šta posle... To je ono: „Sastao se ćar sa vajdom pa se rodila šteta“... Ja... ja... Dobro, kad je tako... Zdravo. Potpukovnik Petar vratio se ljut. — Prosto ne može čovek da razgovara sa tim ljudima iz štaba. Njima jedno nedostaje: poznavanje tehničke strane borbe, i psihologija onih koji treba da poginu. Formirali su, po primeru Nemaca, jurišne odrede. Sada treba da izvrše eksperimenat sa njima. I gospodin načelnik štaba, inače dušom i telom pešak, predložio je komandantu divizije, da jedan od vas ide kod te jurišne čete, tamo negde na „Ježu“, kao osmatrač. A međutim, jurišne čete dejstvuju bez artiljerijske pripreme. Samo prilikom njihovoga povlačenja treba ih štititi zaprečnom vatrom. Ali tim baražom može se rukovoditi i sa susednoga položaja, a ne mora osmatrač da se trpa u tu bombašku gužvu. Ali šta ćete!... Ne vredi govoriti... Veli, naredio komandant divizije, i tačka. Potpukovnik Petar zaćuta i donjom usnicom obuhvatio brkove. Obično je to činio kad je ljut. Nas trojica gledali smo ga oštro, jer se radilo o našoj glavi. Luka prekide ćutanje. — Sila boga ne moli... Da idemo. Komandant nas pogleda. S teškom mukom je savlađivao ono očinsko osećanje koje je gajio prema nama. — Da... jedan od vas mora ići. — On je nas podjednako voleo i bilo mu je teško da upravi prstom na nekog od nas. — Ova dvojica su bolesni. Ići ću ja — reče Luka. — Ja se sada osećam potpuno sposoban — dodaje Vojin. Sa svoje strane napomenuo sam da je prisustvo Lukino ovde neophodno, jer je on najbolje upoznat sa rasporedom artiljerije. Vojin ne vidi i ne čuje dobro. Predložio sam komandantu da uputi mene. Ona dvojica su se opirala, naročito

446

Luka. Ali komandant prekide naš razgovor i izjavi, kad već mora da se ide, onda da idem ja. Objasnio mi je kako ću doći do položaja. — Najzgodnije je da pođeš sada po magli. Ali čuvaj se da se magla ne digne. Tako je nastradao potporučnik Sredoje. Vraćao se sa osmatračnice. Magla se naglo digne, ugledaju ga i ubiju. Da ne bi lutao, povedi podnarednika Gruju, on je prolazio tim putem. Kad stigneš, javićeš se komandiru jurišne čete. Zatim, stupićeš u vezu preko telefona sa komandirima pete poljske i četvrte brdske baterije, čijom vatrom treba da upravljaš. O tome ću sa njima i ja razgovarati. Ali, molim te, pazi se i čuvaj se... Ako bi ti pešaci izdavali neka nemoguća naređenja, kao što to oni imaju običaj, obrati se odmah meni telefonom. Dok sam se ja spremao, komandant je naredio da mi se pripremi suva hrana. Iz svoga sanduka izvadio je četiri kutije konzerviranog mleka. Nije zaboravio čak ni hinine, ni aspirine. Sva ova njihova nastojanja da me što bolje pripreme izazvala su u meni čudnu zebnju. Uzalud sam tešio sebe da i tamo žive ljudi... Mučila me neka grozničava slutnja. Plašio sam se da ne dobijem tamo malarični napad. Šta da radim. Čini mi se, lakše bih se osećao da idem u neku pešačku jedinicu, sa čijim sam radom već upoznat. Same te reči: bombaško odeljenje, jurišni odred, vezivali su se sa pojmom beskućnika koji su rešeni da dobrovoljno umiru. Oni ne pripadaju više sebi. Njihovi životi stavljeni su u ruke nekom komandantu koji ima samo da im odredi kad koji treba da umre. Sa njima se vrše ti vojnički eksperimenti. A u delokrug toga eksperimenta potpadam sada i ja. Prikrivao sam ove svoje misli. Ali Luka, kao da je nazirao moje nespokojstvo, obrati mi se zaobilazno: — Slušaj... za tebe nisu napori. Dobićeš temperaturu. Bolje bi bilo da idem ja. Odgovorio sam mu, šta bi rekli pešaci, kad bi čuli kako se mi nećkamo. A oni pod takvim prilikama žive stalno. Uostalom, ako šta bude, on me može uvek odmeniti. Stavio sam na glavu šlem i pozdravio sam se sa svima. — Pazi na maglu! — dobaci neko kad sam pošao... Pored mene je bio podnarednik Gruja, koji je u torbi nosio moje stvari. Prešli smo preko vrha i uputili se blagom kosom. Vazduh je bio oštar, i naše lice vlažno od magle. Pri vedrom danu, ovuda se ne bi moglo ići, već dalekim zaobilaznim putem. Sada se krećemo utabanom stazom, koju su za sobom ostavile komordžije, noseći municiju i hranu preko noći, ili za vreme mutnih dana. Sa strane se vide snežni jezici, sa kojih otiču potoci šumoreći. Priča mi Gruja da je jednoga ovakvoga dana išlo municiono odeljenje baš ovom stazom. Magla se najednom digla. Ugledala ih tada bugarska artiljerija iza Slonovih Ušiju, i raspalila.

447

— Ne vidi se sad od magle, ali tu se negde nalaze pobijeni konji. Dok mi to Gruja priča, ja sam i nehotice pogledao levo i desno, gde bih se u slučaju potrebe mogao da sklonim. Naišli smo na neku paprat. Zatim smo pošli blagom uzbrdicom i kod jednoga kamena zastali. — Ovde možemo da se odmorimo. Ovo je mesto zaklonjeno. Seli smo na kamen i zapalili cigarete. Na frontu je bila tišina, koju prekidaju povremeno pucnji naših i bugarskih stražara. Pred nama je silueta nekog velikog drveta, čije je stablo granata presekla preko pola... Na ovom pustom mestu, obavijen maglom, imao sam utisak kao da sam izgubljen. Gledam bezizrazno u presečeno drvo i puštam dim iz cigarete, koji se nije razlikovao od zgusnute pare što je izlazila iz mojih grudi. — Čini mi se, magla se razređuje. Požurimo! — reče Gruja. Valovi magle promicali su pokraj nas. Razrede se, zatim se opet zgusnu. Obuze me nemir. Nad nama je svetli zastor magle, i sunce samo što nije probilo. Setih se onih reči: „Čuvaj se magle.“ I ova magla učini mi se kao nešto živo, podmuklo, zlobno, i kao da se igra našim životima. Sad se još više razređuje, vidim suprotni breg kao kroz neku koprenu. Od nekog ludog straha pritrčao sam Gruji. — Valjda nas ne vide, neće, neće — veli Gruja, ali nekako sumnjivo, bojažljivo. — Ipak, da potrčimo. A onaj breg narasta i kao da vidim nečije oči, strašne, iskolačene, poređane u čitavom nizu. Tak-tuk! Ćiu-fiu... vrp, vrp. U bezumnom strahu, otvorenih očiju, jurio sam besomučno niz padinu, uobražavajući da me nestaje. Trčao sam raširenih ruku, kao da hoću da prikupim maglu, da se njome obavijem. Video sam neke panjeve. Čujem ljudski žagor. Najednom sam se našao među nekim vojnicima pored vatre. Daha nisam imao. Gledali su me začuđeno. Neko upita: — Ostadoste li živi? — Sa vama beše još jedan. Osvestio sam se malo, i onda se okretoh da vidim gde je Gruja. Što li je zastao? Isprekidanog daha zamolio sam one vojnike da vide zašto je zastao. Dvojica se digoše. Magla se nanovo navuče i u ovoj šumovitoj jaruzi kao da nas poklopi tama. Iako je bilo sveže, znoj je kapao sa moga čela. Skidoh šlem. — Je li daleko odavde jurišna četa? — Nije ni blizu. Ali odavde imate saobraćajnicu do tamo. Sigurno je. — A ugledaše vas? — Ko? — Bugari. Sve se to odigralo tako brzo da ja još nisam bio potpuno svestan A gađali su nas sa tri stotine metara daljine. Zabrinuo sam se za Gruju.

448

— Mi čusmo kad pripucaše puške, i ugledasmo dvojicu gore kod kamena. Ali naiđe magla. Onaj je verovatno nastradao. Bugari imaju naročite strelce, koji vrebaju. Ja se digoh da tražim Gruju. — Naći će ga ona dvojica. Ne brinite. A ako se magla digne, ne može mu ni Bog pomoći. Grizao sam usne i lomio prste. Jedan od vojnika je svakako primetio moje uzbuđenje, pa da bi me utešio kaže: — Šta ćete?... Rat je! — on povuče poslednji dim iz jedne cigarete koja mu se bila prilepila za donju usnicu. Zatim je odlepi i baci u vatru. Prstima otkloni ostatak papira i onda štrcnu između zuba, ispred sebe. — Eto idu! — reče jedan. Okrenuo sam se. Ona dvojica nosila su Gruju. Pritrčao sam. — Ništa, ništa, ne brinite — teši me Gruja. Ali po tamnim kolutovima ispod očiju i dubokoj bori između obrva, videlo se da mnogo pati. — Jesi li ranjen? — pitao sam ga. — Udari me u nogu... Jaoj, braćo, polako. — On škripnu zubima, i zavali glavu unazad. — Evo ovde! — jedan od vojnika pokaza na čukalj noge. Vilični muskuli su mu podrhtavali. Gruja se grčio i stezao pesnice dok su mu odmotavali uvijače i skidali cokulu. Čarapa je bila natopljena krvlju. Nađoše jednoga bolničara, koji poče da mu zavija nogu. Gruja se ipak ispravi i poče da okreće glavu kao da nešto traži. Onda skupi očne kapke i glavu zavuče u ramena. — Lakše! — progovori bolnim glasom. Ja sam mu pridržavao glavu i milovao ga po kosi. Sa naporom sam zadržavao suze. Gruja snažno uzdahnu i progovori: — Gde je ona torba?... Podaj gospodinu potporučniku. I onda kad su ga ranili, on se prisećao torbe koja mu je ostavljena na čuvanje. — Ah, majku im njinu, ne bih žalio... da su me ranili u borbi. Ali kučke ubiše me mučki... Kad padoh... ja sam se pritajio i napravio kao da sam mrtav... Znam ja njih... Ni ranjenike ne ostavljaju. — On steže moju ruku. — Mnogo sam se plašio za vas... Ali, hvala Bogu. — On povuče moju ruku svojim usnama. Trgao sam ruku i poljubio ga u čelo. Gruji navreše suze u oči: — Hvala vam... gospodine potporučniče... Pozdravite mi gospodina potpukovnika, gospodina poručnika Luku, gospodina potporučnika Vojina. I sve drugove. I sećajte se vašeg Gruje... Oprošćavajte... — Grujo, mi ćemo se opet videti... On me bolno pogleda. Oči su mu bile pune suza. — Sa štakama se ne ide na front... Valjda je meni tako suđeno. — On obori glavu i pogleda u nogu oko koje je bila gužva zavoja. Klimao je tužno glavom.

449

Pitao sam imaju li nosila. — Bolje je da pričekamo do mraka, pa ćemo ga mazgom odneti do zavojišta. Eto vidite, sada se magla diže. Vreme je bilo da krenem i ja. Izvadio sam novčanik i ponudio Gruji nekoliko desetica franaka. On je odbijao, ali ja mu stavih novac u džep. — Neka ti se nađe. A ovo ćeš opet dati vojnicima koji te budu odneli do zavojišta — rekao sam glasno da okolni čuju. — Ne brinite — govorili su gotovo uglas, i usrdno prihvatiše Gruju, da ga prinesu vatri. — To je dužnost naša. Eto, i mi smo ga izvukli odozgo „brez“ pare. Setio sam se te i njima dvojici dadoh da podele. Oprostio sam se srdačno od Gruje. — Kuda treba da idem sada? — Evo, ja ću vi pokažem — reče jedan od onih koji je sneo Gruju. Bila je to nekada gusta šuma. Sada su ostali žalosni ostaci iskidanih, ili zacepljenih stabala. Parčad granata, upaljači, šrapneli, cele čelične košuljice i masa ispaljenih puščanih čaura ležalo je gotovo na svakoj stopi. Na svima stranama videle se ogromne rupe od eksplozija razornih granata, koje su negde izbacivale stoletna stabla tisovine. Naiđosmo na grupu vojnika koji su pravili „španske konje“. Uglavljivali su po dva krsta za krajeve dugačke motke. Slobodne krakove krsta spajali su letvama. Oko ovih letava obavijali su bodljikavu žicu. — To rade preko dana — objašnjavao mi je vojnik — a noću ih gore izbacujemo ispred rova. Oštar pucanj dopire, da izgleda kao da mi neko iznad glave puca. Ili se tek začuje zvizak kuršuma. Negde pred nama prolomi se strašna eksplozija, da sam trenutno zastao. — Ne bojte se! — teši me vođa. — Bugarski merzer. On retko omane preko rova. Mislim se, idi do đavola i ti, i taj merzer, koji me je gotovo presekao ovde, a tek šta će bi ti kad se nađem gore u rovu. Pade mi na pamet Gruja. Taj se, vala, oslobodio muka. Vojnik zastade. — Odavde možete komotno. Evo je saobraćajnica. Magla se bila sasvim digla i svež povetarac pirkao je. Požurio sam da se dohvatim saobraćajnice. Imao sam sada utisak kao da šetam nekom širokom ulicom. Bio je to kanal, u kome su se mogle komotno razmimoići dve mazge. Protezao se u cik-cak. Strane okrenute neprijatelju bile su zaštićene izbačenom zemljom. Na izvesnim odstojanjima nalazile su se u bočnim zidovima duboke jame, kao jazbine. Tu su

450

se verovatno skrivali prolaznici, u slučaju iznenadnog bombardovanja. Po dnu je bilo nabacano kamenje, da bi se pri kišnom vremenu moglo ići. Čujem neko zveckanje i topot. Iza jedne okuke sretoh vojnike u šlemovima, koji su za sobom vukli mazge. Ozbiljni i mračni, pozdravljali su me nehatno. Gr-u-u! Pribio sam se uza zid. Srećom ne beše nikoga da me vidi. Osluškivao sam. Zatim sam obazrivo pošao, gledajući da li ima u blizini onih rupa sa strane... Šta ga znam! Ovde sam prvi put. Setio sam se reči Lukinih: „Ko se čuva, i Bog ga čuva“. A sigurno je da i te rupe nisu, od besa kopali. Sreo sam četvoricu pešaka, koji su nosili veliki broj čuturica. — Je li blizu jurišna četa? — Još malo, pa prva leva saobraćajnica. — Videćete, gde istovaruju municiju. Idući lagano, čuo sam neke čudne zvuke... razvučene i tužne, što u mojoj svesti izaziva sećanje na široko polje obasjano suncem, kroz koje protiče tiha reka... A na obali planduje stado. — Gru-u! Zastao sam prestravljen i pogledao u nebo. Čujem zvuke pesme: Oj Moravo, oj Moravo, moje selo ravno... Navreše mi suze. Požurio sam. Iza jedne zavojnice ugledah maloga pešaka u šlemu, sa fišeklijama oko pasa, gde sedi na jednom kamenu i svira u sviralu. Pored njega ležale su pune čuturice sa vodom. Vraćao se u rov, pa seo da se odmori i prisetio se rodnog kraja. Kad me ugleda, on stavi sviralu u džep i dohvati čuturice. — Odakle si, druže? On zauze stav „mirno“ i pogleda me dobroćudno. — Gospodine potporučniče, ja sam iz Vlakče, srez jasenički, okrug kragujevački. — Šumadinac? — Jeste, gospodin potporučnik. — A ti sviraš, sviraš. On stidljivo obori glavu. — Pa... pomalo... tako. — A zar se ne plašiš da te čuju Bugari? — Sviraju i oni. — I tučete se. — Pa jes’, rat je — i nasmeja se. Govorio je dobroćudno, bez straha, kao da je na svojoj njivi, gde čuva stado. Zastao sam da predahnem i tada sam ga pogledao. Lice mu je preplanulo od

451

vetra. U očima mu se ogleda naivan izraz. Pre je ličio na nekog marljivog čuvara, koji savesno obavlja svoju dužnost, nego na ratnika. — Imaš li izveštaja od kuće? Preko njegovog lica pređe senka tuge. Odgovori mi jednim krajem usana: — Nemam. Već čujemo neki žagor ljudi. Na jednom proširenom prostoru ugledao sam vojnike, koji su sa mazgi istovarivali bombe rovovskih topova. Pešaci su tovarili na leđa ove ogromne granate, sa krilima okrenutim unazad i nosili ih kroz uske saobraćajnice do topova. Među vojnicima ugledah i poručnika Kostu „Turčina“. — Željo živa! — uzviknu kad me ugleda i priđe da se pozdravimo. — Otkud ti zaluta ovamo? A ja čuo da si ti umro. — A ja sam čuo da si ti poginuo... — Aj, do vraga! Naravno, ne možeš da čuješ da sam se oženio i stekao kuću, već samo tako nešto. — Jedna mazga baš tada diže glavu i poče da njače. — Udri je, sunce joj njeno! — Viknu Kosta i sav se naroguši. — Jesam li vam sto puta kazao da mi te džukele, mazge, ne izvodite ovde! Jesi li čuo, podnaredniče? — i unese mu se u lice. Onaj samo zatrepta očima. Kosta mljasnu ustima kao da nešto psuje, pa se okrete meni: - Tako, boga ti, sakupili mi ovde pre jedno desetak dana pet mazgi. Pa kad su zanjakale, kao na nekom vašaru, slavu im njinu, htedosmo svi da izginemo od merzera. Gde si pošao? Rekao sam mu. On mi pokaza saobraćajnicu, koja se pruža pravo do jurišne čete. Na rastanku pozvao me je da ga posetim. Kaže, nije daleko. NA LEĐIMA JEŽA Išao sam uskom, krivudavom saobraćajnicom, dubokom toliko koliko je čovek visok. Sa strane je štrčalo crvenkasto kamenje. Bio je to veliki napor da se prodre onoliko duboko u stenovitu podlogu. Naiđoh na mesto gde je u ivicu udarila. razorna granata od merzera, pa je eksplozijom proširila kanal da bi se i kola mogla smestiti. Okolo je bilo razbacano kamenje. Prelomi stena bili su sveži, što me podseti da sam sada i ja na domaku toga merzera. Požurio sam da bih se dočepao nekog zaklona. Peo sam se na sve veću visinu i horizont se nada mnom širio. Blizu sam vrha. Hteo bih da se okrenem i vidim kako izgleda pozadina sa ovoga mesta. Ali bojazan od merzera goni me stalno napred i, već zadihan, gotovo se sudarih sa jednim vojnikom. — Gde je komandir čete? — Prošli ste. Naopako.

452

— Kako! — uzviknuo sam zaprepašćen, jer sam pretrnuo od pomisli da sam mogao tako i na vrh da iziđem. Pošao sam za vojnikom. Nedaleko od mesta gde smo se sreli on zastade i pokaza mi na jedan uzan prorez sa strane. — Siđite ovuda. Jedva sam se provukao i počeh silaziti kao u neki lagum. Nada mnom u visini ostala je uska traka neba. Pri dnu naiđoh na debela hrastova vrata. Na njima se nalazila skakavica, koja je bila zapeta za ekser. Za nju je privezan kanap koji je bio provučen kroz jednu rupu na vratima i visio slobodno iznutra. Zakucao sam na vrata. Niko se nije odazvao. Podigao sam skakavicu i otvorio. Zapahnula me memla. Prema slaboj svetlosti ugledao sam drveni sto, čije su noge bile pobodene u zemlju, a iza stola krevet od dasaka, zastrven šarenim ćilimom. Na krevetu je ležala jedna mačka! Pri svetlosti, i od lupe vrata, mačka se protegli i umiljato izvi na leđa. U jednom uglu bila je prislonjena puška, a na zemlji je rasuto nekoliko bombi. Sve surovo i hladno. Samo je mačka unosila neku intimnost u ovu podzemnu jazbinu. Pozvao sam onoga vojnika. On se odazva: — Idi reci komandiru da je došao artiljerijski osmatrač. Vratio sam se opet u zemunicu. U stanju sam bio da sve shvatim i razumem, čak i to zašto sam ja upućen ovde. Ali mi nikako nije išlo u glavu otkuda ova mačka u pešačkim rovovima. Pomilovao sam je. Mačka se opružila i počela da prede. Obuzelo me neko detinjsko raspoloženje, te sam se sagao i prislonio svoje lice na njenu mekanu dlaku. Zavideo sam ovoj mački na sreći i spokojstvu. Ali začuo sam nečije korake. Pridigao sam se i stavio šlem na glavu... Na vratima se ukaza visoka i vitka prilika, svetlih očiju i tankih brkova. Pridošlica na sebi nije imao oficirskih znakova. — Kapetan Stojanović... Drago mi je. Izvolte sesti — i pokaza mi na krevet. On dohvati jedan sanduk od municije, stavi ga na bok, i sede. — Dakle, ipak, uputili su osmatrača... — Meni je rečeno da ću od vas primiti direktive. Izvinite... Vi ste komandir jurišne čete? — Da. Vi ste sad u rejonu jurišne čete. — On me, učinilo mi se, pogleda značajno, kao da je hteo da vidi utisak tih reči na mene. Ja sam ga netremice gledao, dok sam rukom, više nesvesno, milovao mačku, koja je ležala pored mene. — Eto vidite, imamo i mačku. — Otkuda ona ovde? — Pre mene stanovao je ovde komandir jedne čete. A na ovome položaju ima tušta i tma poljskih miševa. Jednom, kad je spavao, miš mu pregrizao uvo. A i mene su ujeli za prst — komandir mi pokaza ožiljak na velikome prstu leve

453

ruke. — I on prati vojnike u selo da mu nađu mačku. Kad je on otišao, ostavio mi je nju u nasleđe. Ona je sada moj drug. Ostavio sam mačku i naslonio se na sto. Komandir ukrsti prste i reče: — Evo, dakle, zašto sam ja tražio osmatrača... Ovaj se položaj naziva Jež. Upravo, mi se u pravom smislu nalazimo na leđima ježa. Tuku nas bombama, merzerom i svim ostalim oruđima. I niko se ovde nije mogao duže zadržati. Smenjivale su se čete, jer su gubici svakodnevni. Sva naša artiljerija tukla je taj merzer, i niko mu ništa nije mogao. Od pre osam dana došli smo mi ovde. I ja sam se rešio da se sada razračunam i sa njihovim bombašima, i sa tim merzerom. Teren smo izvideli... U visini njihovih rovova nalazi se jedna ogromna stena, i iza nje je postavljen taj merzer. Rešili smo da jedne noći izvršimo prepad noževima i bombama. Mene podiđe neki žmarac niz leđa, a oči kao da mi se zamutiše. Zapitao sam ga zastrašeno: — A šta ću vam ja tu? Na jednom kraju usana kapetana Stojanovića javi se jedva primetan, ironičan osmeh: — Sasvim, sasvim, vas nećemo voditi. Vi ćete iz rova rukovoditi baražnom vatrom artiljerije kada se mi budemo povlačili. U toku sutrašnjeg dana vi ćete regulisati vatru pete poljske i četvrte brdske baterije na prostoru između naših i njihovih rovova. — Koliko je daleko?... Grr-u-u! Dohvatio sam se besvesno za sto i malo podskočio. Srce mi je snažno udaralo. Ali najednom sam se zastideo. Hteo sam da nastavim odmah naš razgovor, ali sam trenutno zaboravio šta sam hteo reći. — Evo, to je taj merzer — komandir iziđe do vrata. — Gde udari? — Pozadi drugoga voda — začu se glas odozgo. — Dojadi nam. Ali, presešće im. Govorio je pribrano kao da su tamo nemirna deca koju će on štapićem umiriti. Ja sam se neprestano mučio da se setim šta sam ono hteo pitati. A znam, bilo je važno. Ali je utisak od ove eksplozije bio toliko snažan da mi je momentalno isterao sve misli iz glave. Onako pomućen, čistio sam zemlju što je prilikom eksplozije pala na sto. — Pitate, koliko je odstojanje? — Ah, da! — podseti me najednom. — Bugarske objavnice daleko su od naših pedeset metara. A njihovi rovovi, i taj merzer, tako... sto, sto trideset. Možemo izići da vam pokažem. Komandir je išao napred, a ja za njim. Izišli smo u glavnu saobraćajnicu. Posle jedno dvadesetinu metara pred nama se ukaza poprečan rov, dubok do visine čoveka. Kroz proreze na izbačenoj zemlji, nalazile su se puškarnice. Na

454

odstojanjima ležale su puške, čiji su bajoneti štrčali kroz puškarnice u polje. Po dnu rova, bila je rasuta slama koja je bila dosta ugažena. — Ovde je naš glavni rov — komandir me dohvati za ramena. - Kad ste u rovu, pazite da ste uvek između otvora, jer oni otuda motre. — A gde su vojnici? — Oni su u zaklonima pod zemljom, jer merzer svakoga časa gađa. To može i sad da nas snađe — setih se, ali ne rekoh ništa komandiru. — Ono, istina — govorio je komandir, kao da hoće mene da umiri — ne pogađa svako. Pogledao sam u nastrešnicu, da bih joj odmerio jačinu. — Ali jasnu preglednost imaćete tek sa objavnice. Šta me snađe — mislio sam. Kao neko poslušno đače išao sam za komandirom, tešeći se da je i njemu, valjda, život mio kao i meni. Od rova se odvajala uska krivudava saobraćajnica i protezala se još dalje napred. Učinilo mi se da smo zašli beskrajno daleko i zamalo da upitam kuda me vodi. Ali pred nama se ukaza malo proširenje, gde je stajao vojnik u punoj ratnoj spremi. — Šta ima novo? — zapita komandir polako. — Zavezali su još dva zvonceta — odgovori stražar, isto tako tajanstvenim glasom. — A-ha, da vidim. Stajao sam bespomoćno, i kao da me je obuzimala neka vrtoglavica. Uviđao sam da sam na granici svojih moći i ako bi se nešto desilo, ne znam kako bih se snašao. Komandir se odmače. — Priđite da vidite. Pred mojim zamagljenim očima pojavi se neka gužva, čitav splet od žica i gvozdenih šipki, isprepletanih toliko gusto da se između njih ni zmija ne bi mogla provući. Ovde-onde rupa. Između žica izrasla trava. Prva je misao bila: ovuda Bugari ne mogu lako da prođu. Ovo me saznanje malo ohrabrilo. Gledao sam kroz uski prorez smelije. Između naših i bugarskih žica nalazila se kratka zaravan. Njihove su žice isto tako zamršene kao i naše. Pozadi žica, s one strane, bilo je nekoliko rovova... Na pedeset metara. Onda iza rovova objavnica pružala se malo zaobljena čistina, na kojoj je bilo nagučeno kamenje, kao bodlje u ježa. Na kraju tamo videli su se bugarski rovovi, i otuda su zjapile puškarnice. — Vidite li onu ogromnu stenu levo? — pita komandir. — Da. Izgleda kao neka manja kuća. — Iza te stene smestili su dva topa. A sad da vam objasnim. Kada budete regulisali vatru baterija, treba da udesite tako da se naši šrapneli rasprskavaju na dvadeset metara ispred njihovih rovova.

455

Shvatio sam... Ali mi je čudno bilo, zašto je zemlja ispred ove naše objavnice toliko razrivena, kao da je neko orao. Zapitao sam komandira. — Njihova stražareća odeljenja izlaze noću, i bacaju bombe na našu objavnicu. Danju ih nema. — Zašto? — Zato što im nismo dozvolili da iskopaju saobraćajnicu od njihova rova do one objavnice, kao što smo mi tu radili. I oni mogu samo noću da priđu. U zoru se povlače. Ali ipak, mi ih i danju držimo pod okom... Odvešću vas sad na još jednu objavnicu. Možemo. Mislio sam, dosta mi je i ovo što sam video. Ali to ne mogu, i ne smem da kažem komandiru. Pričalo bi se po celoj Mogleni kako se artiljerac uplašio. Vraćajući se, pogledao sam u našu pozadinu. Učinilo mi se kao da vidim i našu osmatračnicu na Katuncu, i setio sam se svoje zemunice... A ovde je život stalno u smrtnoj opasnosti. Čudim se ovim ljudima kako oni ne zaziru mnogo od smrti. Da li je kod njih urođena hrabrost, ili visoka svest o dužnosti?... — Lezite! — viknu komandir. Prućio sam se po zemlji. On samo čučnu. Strahovita eksplozija zapara zemlju, i kamenje prelete preko naših glava. Dah mi je stao. Drhtim, pa mi dođe da mu kažem: ne mogu više da glumim hrabrog čoveka. Dosta mi je i ovo što sam video! — Eto, tako, po ceo dan — govorio je mirno komandir. — Moraćemo da mu smrsimo konce što pre. Ovako se više ne može. Dakle, i njima je teško, mislio sam. Osetio sam neko zadovoljstvo zbog svoga straha... U blizini našoj učestaše puščani pucnji. Kuršumi su fijukali. Komandir je išao uspravan kroz splet od rovova, zatim okrete opet u pravcu odakle je dopirao prasak pušaka. U visini ranije objavnice naišli smo sada na drugu. Vojnik na straži i ne okrete se već je i dalje motrio kroz uski prorez, držeći čvrsto puškomitraljez. — Na šta gađaš? — zapita komandir. Vojnik okrete hitro glavu da vidi ko pita, pa, gledajući i dalje kroz puškarnicu, odgovori: — Izbacuju zemlju, pa gađam tamo. — Pazi dobro! — reče komandir, tapšući ga po ramenu. Kada smo silazili, pitao sam komandira otkuda je malopre znao da će nastupiti eksplozija. — A, to da vam objasnim. Vi ste navikli na prasak topa. Međutim, ovaj njihov rovovac ima pucanj... kao kada bi neko udario jače čekićem o dasku. Komandir me je poučavao kao đaka, ali bez ironije, koja je inače svojstvena pešacima kad razgovaraju s artiljercima. Išao sam poslušno za njim. Sledovao sam mu sa punim poverenjem. Na njegovom licu ocrtavala se dobrodušnost, a po svetlim i pronicljivim očima mogla se uvideti izvesna kultura i inteligencija.

456

— Gospodin kapetan je aktivni oficir, ili iz rezerve? — Učitelj. Za vreme mira učim decu kako se rukuje olovkom i perom, a za vreme rata puškom i bombama — govorio mi je idući stalno napred. - Uostalom, danas smo svi jednaki. Branimo otadžbinu. Pogledao sam ga u vrat, i pade mi u oči veliki ožiljak. Zar mu nije dosta — senu mi kroz glavu. Komandir pređe glavni rov, i poče se spuštati jednom strmom saobraćajnicom. Zastali smo naskoro pred nekom podzemnom pećinom, tri, četiri metra pod zemljom. Iznutra je dopirao težak zadah masti, kože, ljudskog znoja, sve izmešano sa mirisom zemlje. Moje su se oči jedva privikle na polutamu. Svuda naokolo, na malom postolju od dasaka, zastrvenom paprati, ležali su vojnici jedan do drugoga. Neki su bili svučeni, ali je većina obučena i sa fišeklijama oko pojasa. Ispod glava stavili su svoje rančeve. Kad uđosmo, četvorica se pridigoše. Ostali su spavali. — Ostanite! — naredi im komandir. Još kao dete čitao sam negde kako se sprovode teški osuđenici na neka daleka ostrva. Trpali su ih u mračne kabine brodova stisnute jedne uz druge. Ta predstava veza se najednom za ovu stvarnost. Komandir mi reče: — Ovde je zaklon za dvadesetoricu. Preko dana se odmaraju. Petorici je dozvoljeno da se svuku, a ostali su u punoj ratnoj spremi. — Onda se obrati jednom vojniku: — Kako se sad osećaš? Vojnik ustade. — Malo mi trne rame. Ali, dobro je... — Prilikom eksplozije merzera, poleti jedan kamen i udari ga u rame. Pet dana nije mogao da kreće rukom. — Komandir se okrete vojnicima: — Pa hoćemo li da se razračunamo sa tim merzerom? Evo, došao nam je i artiljerac da nas pomogne. — Vala, gospodine kapetane, dosadi ni kljucanje po ceo dan... — Kako vi naredite — odgovara drugi. — Da mi je da mu sručim jednu bombu u cevku, pa šta bude sa mnom. Na sredini zaklona visilo je jedno veliko zvono. Sigurno preko nega objavljuju vreme rada, mislio sam. Komandir primeti šta posmatram, pa će reći: — Ovo je zvono preko žice u vezi sa objavnicom. Ako stražari primete neki pokret kod neprijatelja, oni odozgo zazvone za uzbunu i ovi odavde istrčavaju u rov. Na ulazu se pojavi jedan vojnik sa džakom. — A, je li hleb? — zapita komandir. — Kako je sa ishranom? — pitao sam.

457

— Dok nismo iskopali saobraćajnicu koja vodi u našu pozadinu, bilo je, bogami, teško. Hranu su dobijali samo noću. Sada je već ishrana redovna. — Gospodine kapetane, kaže komesar da će ni daje meso svaki drugi dan, jerbo se javila bolest... „frki-frki“. Komandir pogleda u vojnika, onda u mene, pa se nasmeja. — Znate na šta misli?... Misli na bolest „beri-beri“, koja dolazi usled jednostrane ishrane mesom. Jest, znam, javili su mi telefonom. — On se obrati meni. — Vojnici su počeli u poslednje vreme da pobolevaju sve češće od te bolesti. Zato će nam od sada davati više zeljastu hranu. Komandir pođe, ali na izlazu zastade. — Jeste li napravili platnene cipele? — Jesmo, gospodine kapetane. Idem za komandirom i mislim za šta li će im te platnene cipele kad u saobraćajnicama štrči šiljato kamenje. Komandir uspori hod, govoreći mi: — Ovakvih laguma na mome odseku ima deset. Unekoliko smo zaštićeni... Sada još samo da vam pokažem zemunicu moga vodnog narednika. Tu ćete i vi stanovati. — A zar nemate koga oficira? — Imao sam jednoga, ali je on pre tri dana poginuo. Izišli su uveče iz rova i počeli da nameštaju žicu. Bugari osete i pripucaju. Moga vodnog oficira ubiju, i jednoga vojnika rane. Iako je komandir davao utisak duševnoga čoveka, govorio je o smrti svoga druga nekako hladno, kao i da nije reč o živu čoveku, s kim je jeo i pio, a koji je sada mrtav. Ali komandir kao da odgovara na moju misao, nastavi: — On je već peti vodnik koga gubim za poslednju godinu dana. Smrt je dakle ovde svakidašnji događaj. Išli smo kroz čitav splet saobraćajnica, kao kroz kakav mravinjak, i nađosmo se opet pred jednim lagumom. Sa okrenutom glavom prema otvoru, začešljane kose unazad, u košulji sa zavrnutim rukavima, ležao je na krevetu od dasaka narednik vodnik, i čitao jednu knjigu. Skočio je sa kreveta i pogledao nas gotovo bunovno. Sasvim ležerno izgovorio je svoje ime: — Dragan Spasić. Onda je pogledao u mene, zatim u komandira, kao da očekuje neku zapovest, pripravan da je izvrši odmah. — Spasiću, doveo sam vam „cimerkolegu“. On me pogleda i na njegovom licu javi se detinjski osmeh. — Molim... Komandir se obrati meni: — Sad... kako ste vešti, smestite se.

458

— Ima, ima dovoljno mesta. Nas dvojica ćemo ovde — i Dragan pokaza na daske — posilni će dole. — E, tako. Hajd, smestite se, a ja odoh da naručim kave, pa dođite kod mene. Ovakav srdačan prijem, ovi duboki zakloni, sve me je to malo oslobodilo. Ove ljude iz jurišnih četa zamišljao sam kao neka čudovišta, obrasla u brade. A narednik, međutim, ima nežno, potpuno izbrijano lice, i kosu začešljanu „a l'embuѕqué“. — Pošto ja noću moram da se dižem, to lezite vi uza „zid“ — reč mi narednik Dragan. — Imate li stvari? — Ostale su mi u zemunici kod komandira. — Slušaj — obrati se nekom, koji je stajao u mraku — trči gore i donesi. Tek sam tada primetio njegovog posilnog. — Šta čitate ovo? — „Zločin i kaznu“, od Dostojevskog. — Vi ste đak? — Student prava... — Otkuda vi ovde? — Neko mora biti... — Znam... ali jesu li vas odredili, ili ste dobrovoljno došli? — Koliko nas god ima ovde, svi smo se dobrovoljno javili... Nas sto osamdeset. Prethodno smo bili na kursu, pa su nas uputili na jedan sektor desno. Od pre nekoliko dana nalazimo se ovde. Zaćutali smo. Mrak se počeo spuštati. Puščana paljba je sve češća... Ja sam se i ranije divio pešacima, ali sada kao da sam naišao na nove, meni nepoznate ljude. Oni žive svojim životom... Da li je ta smrtna opasnost draž njihovog života ili je kod njih razvijena neka visoka svest o dužnosti, koja je nepoznata onima u pozadini. Ne daju utisak avanturista... Svi imaju blaga, inteligentna lica, primirena, gotovo ledena. Taman htedoh da ga zapitam za razloge koji su ga naveli da se javi u četu koja je unapred žrtvovana, kad se pojavi vojnik sa mojim stvarima. — Zvao vas komandir na kavu — reče ulazeći. — Imate li pokrivač?... E, onda ostavite, pa će moj posilni razmestiti. Izvolte. Napolju nas zapahnu hladan planinski vazduh. U saobraćajnicama sreli smo kuvare sa kazanima. Oni se pribiše uza zid, te moradosmo da preskočimo kazan. Osetio sam miris pasulja. Hteo sam i da zagledam u kazan, ali sam se setio merzera, a saobraćajnica je otkrivena, te sam požurio da se što pre sklonim. Da ne bih pogrešio put, propustio sam Dragana napred. Nešto lupi... Pretrnuo sam i pribio se uza zid. Dragan je išao mirno, ruku zavučenih u čakšire. Potrčao sam za njim. — Sedite, gospodo — i komandir nam pokaza krevet. Dragan uze mačku i poče da je češka ispod vrata. Ona zavali glavu i zažmire.

459

— Donesi šoljicu potporučnika Dragomira — reče komandir posilnom. — U njemu smo izgubili dobrog druga. Ali umro je lakom smrću. Stajao je iznad rova — komandir se obrati Draganu. — Znate li, kontrolisao sam posle. Privukao sam se do žica i posmatrao naš rov. Tačno... Vidi se. Mi smo najistaknutija tačka... Grr-u-u! —... Oni su sa njihove objavnice videli lepo njegovu siluetu prema zvezdanom nebu i uzeli na nišan. Udarilo ga posred srca. Pao je sa rukama u džepovima od čakšira. Kada su ga vojnici posle našli, učinilo im se kao da spava... Izvolte, gospodo, služite se. Ruke su mi lako drhtale, te sam jedva prihvatio šoljicu. Uveravao sam sebe da ovolika moja malodušnost dolazi svakako od bolesti i da ću se najzad i ja priviknuti. Ali oni su bili hladni kao stena. Naiđe podnarednik sa jednom ceduljom za trebovanje bombi i municije. Na njegovom licu video se osmeh. — Šta ti je toliko smešno? — pita ga komandir potpisujući trebovanje. — Udari sada merzer gore i jedan kamen, ovoliki, tresnu u porciju onoga Milovana iz Žitkovca. Sve mu razli pasulj po licu i odelu. Eto ga gore gde se jada: „Voleo bih da me je udario u leđa, nego što mi prosu večeru.“ I komandir se nasmeja. — Slušaj, večeras pojačana opreza. Skreni pažnju ljudima, a to učinite i vi, Dragane, na bugarski rov kod onog krastavog kamena, gde su počeli da kopaju saobraćajnicu. — Razumem! — Raketle što češće. U međuvremenu bombe na njihove objavnice. I dok pozadina lupa glavu rešavajući taktičke zadatke, dotle se sva ta njihova pisanja svode ovde, u prvoj liniji, na dve rečenice, i jedno: „Razumem!“ — Interesuje me, gospodine kapetane, kakvi su vas razlozi rukovodili da se prijavite dobrovoljno za komandira jurišne čete? — pitao sam komandira. On me pronicljivo pogleda i poče da gladi jedan brk. Posle kratkog ćutanja progovori: — Posmatrao sam svoje vojnike, pa sam isto pitanje postavljao samom sebi... Vi svakako znate da su svi vojnici jurišne čete neženjeni i dobrovoljci. Među njima ima dosta i takvih za kojima nema ničije oko da zasuzi. Sa nekima sam čak i razgovarao... Vidite... Svi se oni mogu podeliti u tri grupe. Prvo, — komandir savi prste i onda pruži palac — jedni smatraju rat kao neko životno opredeljenje. Seljak na primer ore, seje njivu, gazi blato. Naiđe grad, i ceo usev mu potuče. Ali on ne ropće. Tako je valjda moralo biti... — A i šta bi mogao drugo da radi! — dodaje Dragan.

460

— Naravno. Iz jedne se kože u drugu ne može. Tako je valjda opredeljeno... Pred tim nerazjašnjivim problemom, on se miri i veli: sudbina! — To su fataliste... — Jest. Rat je, dakle, njihovo životno opredeljenje, a smrti nema bez suđena dana. — Komandir se zamisli, onda produži: — Kad se setim u kakvim sam sve teškim situacijama bio, pa izišao čitav... čovek to ne može da objasni drugim načinom, nego da kaže: sudbina. Nema smrti bez suđena dana. — Ja u to ne verujem... To je samo puki slučaj — veli Dragan. — Slučaj?... Prilikom odstupanja, tamo još kod Smedereva, krenemo mi na juriš. Dočeka nas nemački mitraljez. Vojnici su padali kao snoplje. Kad dođe red na mene, on prekide. Onda jedan skok, i nastavi dalje. Obazrem se. Oko mene svi mrtvi. Nagnem da bežim. On poče da gađa mene, kuršumi su prštali okolo, ali ja se dočepah rova živ i zdrav. E, je li to slučaj? — Znam. Ali ako vi smatrate da vam nije suđeno da poginete danas, onda, molim vas, iziđite na rov ispred njihovih objavnica. — Eh... nije nego, znaš... Čovek tada izlazi izvan okvira onoga što mu je opredeljeno. Čak i naš narod kaže: „Ne igraj se sa sudbinom!“... Čovek zdrave pameti tako nešto neće da uradi. Komandir srknu kavu, a zatim nastavi: — Drugo... Ima prilično veliki broj vojnika koji rat smatraju za svoju dužnost. A dužnost je visoka etička pojava kojom je prožeta velika većina našega naroda. To je prisna uviđavnost jednog člana prema drugom, ili prema društvenoj zajednici. I zato ja smatram da je pogrešno mišljenje mnogih, koji veruju da smo mi po rođenju ratnički narod. Ne!... Nije istina! Oni izvršavaju samo svesno i savesno primljenu obavezu da brane svoju zajednicu, svoju otadžbinu. Van toga, oni ne žele da se tuku ni s kim. Kod mnogih, ovaj pojam nije jasno izražen. Oni maglovito pre-dosećaju da tako treba da bude. Takvi su obično najinteligentniji. Ima ih koji se svesno žrtvuju. Takav je ovaj naš Dragan. — Hvala na komplimentu! — smeška se Dragan. Komandir se obrati meni: — Izložiću vam njegov slučaj... Došlo je naređenje da se uputi u Francusku, gde treba da završi školu. I ja sam hteo pre dva dana da ga razrešim. Ni da čuje... Kaže, čekajte, da izvršimo juriš na ovaj merzer... — Dozvolite, gospodine kapetane: naredba je pala u nezgodno vreme. Već četiri dana pripremamo vojnike za taj juriš, i sad, uoči samoga napada, ja treba da se povučem u pozadinu... — Ama, putujte vi... — U današnjem vremenu naša je prva dužnost... — Jeste li čuli? Mahnuo sam glavom. „Nov svet“ — pade mi na pamet.

461

— Hajde donesi večeru! — okrete se komandir posilnom. Mi se podigosmo da vojnik razmesti sudove. Slučajno, u mraku, nagazio sam na bombu i trgao sam se, kao da sam zmiju otrovnicu dodirnuo... A nad nama su puške praštale. U blizini negde pripucaše topovi. Vojnik pripali slepi fenjer, ali ipak, zarad sigurnosti, zatvori vrata. Sad smo bili kao u grobnici. Da bih rasterao mučne misli, zapitao sam komandira za onu treću grupu vojnika. — A—ja!... Jest. U treću grupu dolaze oni za koje bi se moglo reći da su avanturisti. Ako je vojnik, on misli da će sa ovoga mesta najlakše doći do pljačke. Ako je oficir, za njega postoji samo front i varijete. Sredinu ne podnose. Sa položaja odlaze pravo za Solun, gde se ne trezne po nekoliko dana. Naprave tamo masu skandala i vraćaju se pravo u svoju zemunicu, kao da je tu njihova prava i jedina kuća. Kao kad veseli ljudi promene lokal... — Ali oni za vreme mira ne uspevaju — dodade Dragan. — Izgube se. U normalnim prilikama za njih nema hleba. Gonjeni unutarnjim nemirom, oni se laćaju raznih poslova, a nijedan ne svršavaju. Nezadovoljni su. Protestuju, sve kritikuju, sve im nešto smeta. Najzad, slomljeni godinama, tonu u svakidašnji život kao džandrljivi starci... Ali za vreme nekih meteža, oni su na čelu. Oni su ti koji vode, ali im u poslednjem momentu preuzimaju vođstvo drugi. Večerali smo neki ohladneli paprikaš, kome se na površini uhvatio loj. Pade mi tada na pamet kako bi ove porcije kod Luke letele niz padinu... Ali komanir i Dragan jeli su mirno. Komandir je vadio velike komade mesa i bacao mački ispod stola. — Dobro, gospodine kapetane, vi raspodeliste nas dobrovoljce. A šta mislite za ostale trupe? — zapita Dragan. — Postoje iste grupe i tamo, samo sa dodatkom dve nove. Prva... — Odnosno: četvrta. — Da, četvrtu grupu čine oni koji... nemaju kud. Hoće, neće, mora... Vrše svoj posao savesno, jer inače biće kažnjeni... Disciplina, paragrafi, preki sud, smrtna kazna... Ovamo, onamo, priklone glavu i „ležu na rudu“. Oni pucaju, da ne budu ubijeni. Oni sanjare o svojoj kući i čeznu za životom. Smatraju za najveću dobit ako ih lako rane, te se tako dočepaju pozadine. Za to vreme ne misle oni na rat, kao da se više nikada neće vratiti u rov. A kad im istekne bolovanje oni ošljare dan-dva uz put. Ali ipak stižu najzad pred žicu... — Broj takvih je, sigurno, najveći — kaže Dragan. — Razume se. Voleo bih da vidim toga kome je milo da pogine. Ali, tek, bilo ovako, ili onako, posao se vrši. Zapitao sam komandira za petu grupu. — A... oni su cvećke pozadine. Zabušanti. Srećom, te njihov broj nije veliki... Ni onima iz četvrte grupe nije rat toliko mio. Ali je u njima razvijena savest, i u dušama svojim nose svetinju domaćeg ognjišta... Međutim, u zabušantsku

462

grupu dolaze oni sposobni, koji sada manevruju po Francuskoj, Italiji, Švajcarskoj. Njima ništa sveto nije. Ni okupirana otadžbina, ni porobljena porodica. Oni nemaju ni časti, ni ponosa, ni savesti... — Ali oni će u mirnoj zemlji voditi prvu reč — kaže Dragan. — Na žalost, tako je... Gospodo, možemo na posao. Dragane, večeras treba neprekidno bacati bombe, da ne bi vezivali za žice zvonca. — A zašto vezuju zvonca? — pitao sam naivno. — Zato što se prilikom napada ne čuje dobro škljocanje makaza, a zvono pravi larmu. Onda u tom pravcu pucaju... Vi večeras nemate nikakva naročita posla, sem ako hoćete sami da vidite kako izgleda kad se bacaju bombe. Komandir me je tako ljubazno nudio, kao da ću tamo gledati neku predstavu. — Vrlo rado! — rekao sam izlazeći. Dragan je otišao do vojnika. U zaklonu sam ostao ja sam. Mrak je i ništa se nije videlo. Pipajući dohvatio sam krevet i seo. Izvan zemunice čuo sam udare potkovanih cokula naših vojnika, koji su nekuda odlazili. Sigurno sada posedaju rovove. Opet me mučila osamljenost. Iako sarađujemo na istom poslu, artiljerci se teško privikavaju na ovaj život među pešacima. Ili je to valjda strah od smrtne opasnosti. Padoše mi na pamet reči komandira Stojanovića: „Nikome nije milo da pogine“. Te i njima. Ali su već stekli naviku, i lakše podnose... Hteo bih da kresnem žižicu, ali ne znam dokle dopire svetlost. Onda sam prilegao i slušam... Negde levo prolomi se eksplozija... Puške prašte ovde, onde... Čuje se fijuk kuršuma. Kako li je onima na objavnici? Imam utisak kao da su se neke adske sile, plamene, iskežene, ubistvene i strašne postavile gore, spremne da zariju otrovne kandže... Napolju je noć... A komandir veli: „Izvolte da vidite“... Čudno. Ti ljudi kao da nisu od krvi i mesa. A grozno je poginuti, još u ovakvoj strašnoj noći... Bar da je vojnik pored mene. Setih se Gruje. Njega sada nose u pozadinu. Oslobodio se muka. Ležim na krevetu i sasvim iznenada prisetih se izlaganja komandira o svojim vojnicima. U koju li kategoriju ja dolazim... — pade mi na pamet. Ali moje su misli sada nemirne i nikako da se priberem. U daljini trešti mitraljez. Vatra se osipa celom dužinom fronta. Najednom blesnu svetlost, mlečna, bela svetlost, da na zidu saobraćajnice ugledah svaki kamičak. Raketla... Mračan horizont bleštavo trepti... Senka kao da narasta i saobraćajnica kao da tone u ponor... Tama. Tak-tuk, tak, tuk... Du-du-du-du--du... Fi-u! Neko je silazio. Nakašljao sam se da bih mu stavio do znanja da nekoga ima unutra. — A, vi ste tu? — progovori Dragan. — Zašto u mraku? Rekoh mu da ne znam gde se nalazi svetiljka. On kresnu žižicu i iz jednog ugla izvuče fenjer. Mlitava svetlost obasja predmete. Na krevetu sam ugledao svoje ćebe. Vojnik je nabavio i neki jastuk ispunjen slamom.

463

— Koncerat počinje — reče Dragan. — Ako vas interesuje kako bacamo bombe? — O, dabome — govorio sam usiljeno pribranim glasom. Ali tolika njihova ljubaznost počinje već da me ljuti i plaši. On sede na krevet i skide cokule. Ispod kreveta izvuče neke platnene cipele i navuče ih. — Zašto će vam te cipele? — Da se ne čuje, i da se ne bismo klizali. Mi sada izlazimo izvan rova. Slušao sam nekada kako glumci pred izlazak na binu osećaju izvesno uznemirenje. Neki se čak i krste. Ali na licu ovoga mladića nije bilo ni traga uzbuđenja, iako se izlaže svakoga časa da bude ubijen. — Možemo — reče, zatežući kaiš šlema. Išao je ispred mene, lako, bez šuma. Ja sam se rukama pridržavao za zidove saobraćajnice, da ne bih lupio o neki šiljati kamen. Raketla blesnu. Ja se sagoh, kao da se krijem od nekoga. — Slobodno, sad nema opasnosti. Saobraćajnica je dovoljno duboka. Podigao sam glavu, i oči mi zasenuše od bleštavog sjaja. Raketla se spuštala lagano, toliko sporo da je izgledalo kao da se i ne pomera. Ali negde u daljini opažam i crvenu svetlost. Oni tamo traže pomoć artiljerije. Stigli smo u glavni rov. Prema svetlosti raketle vidim sada vojnike, celom dužinom, gde sede i puše. Svaki peti stoji i gleda kroz otvor puškarnice. Raketla se spuštala brže. Čas svitne jače, pa zamre. Okolni predmeti podrhtavaju. Najednom utonusmo u mrak. Dragan zastade. — Da pričekamo dok priviknete oči... Pst! Svetomire, jesu li otišli? — zapita nekog Dragan. — Tamo su. Čekaju vas — odgovara onaj iz mraka. Dragan se okrete meni: — Sad idemo na objavnicu. Hajdete lagano za mnom. Ako ne vidite držite me za kaiš. Onda se opet obrati nekome: — Čim čujete naše bombe, bacajte odmah raketlu. Puškomitraljez neka dobro pazi! Uhvatio sam ga za kaiš. Prilikom ovog neposrednog dodira osetio sam se malo primiren, kao da je njegova hladnokrvnost prešla unekoliko i na mene... Išao je, čini mi se, žurno. Gazio sam nesigurno i on me gotovo vukao. Bio sam savijen, jer mi je izgledalo, ako se ispravim, odleteće mi glava. Dragan najednom zastade, da sam naleteo na njega. Bio sam još uvek sagnut. — Koliko vas je? — pitao je šapatom. — Četvorica. — Vi stanite ovde. — Dragan me dohvati za ramena i privede blizu puškarnice. Osetio sam na obrazu kundak od puške, koja je već bila isturena kroz otvor. Malo sam pretrnuo. Pucao sam iz topa toliko puta, ali iz puške nikada. — Ti, Čedomire, udari u žice, među zvonca, a nas dvojica ćemo u njihove rovove... Hajd sad!

464

Izvili su se kao mačke jedan za drugim izvan rova i bešumno poleteli u noć... Nešto zapucketa, kao one dečje žabice, i onda se sruči čitav pljusak strahovitih eksplozija. Stisnutih vilica i sav zgrčen, stajao sam pribijen uza zemlju. Dah mi je stao. Nešto se slomata pokraj mene. Za njime drugi, treći. Raketla sinu. Odonud, iz bugarskih rovova, pripucaše puške. Naš puškomitraljez poče da štekće. Raznobojne raketle naše i bugarske rinuše u gustu tminu. Merzer grunu. Naš rovovac desno kao da zaurla. Iz objavnice bugarske dopire jauk ranjenika. Odbijeno puščano zrno jezivo zapara vazduh. Fi-u! Gr-r-ru!... Gr-r-u! — poče da tuče neprijateljska artiljerija po našim pešačkim rovovima. Naši pustiše crvenu raketlu. Bau-ćiu-gru! — počeše i naši brđani da riju po bugarskim rovovima. Jauk dopire i sa bugarskih objavnica, i iz naših rovova... „Majko... braćo!“ — razleže se kroz noć. A nebo kao da je buktalo od raznobojnih plamenova. Imao sam utisak kao da sam nepovratno izgubljen, i da neće niko izneti čitavu glavu... Ali pri svetlosti raketle vidim kaplara, koji je baš sada bacao bombe, kako sasvim hladnokrvno za vija cigaretu. Onda obliznu papir, zalepi i zavrnu krajeve. Njegovo lice je izgledalo kao saliveno od čelika. Stavio je cigaretu u usta, i počeo da pipa po džepovima. Izvadi kremen i pripali cigaretu. U bugarskim rovovima je neko ječao. Kaplar povuče dim cigarete, žmireći, potom ispusti dim, i palcem ruke pokaza u pravcu bugarskih objavnica. Jedna strana lica razvuče mu se u osmeh. — Ova objavica ima noćas da nestane — govorio je više u šali. Paljba je malaksala. Ja sam se malo ohrabrio, te zapitah: hoće li oni opet da bacaju bombe? Meni je već dosta bilo. — Sad dolaze drugi. Tako ćemo se smenjivati cele noći. — Eno ga jedan! — viknu osmatrač i dohvati pušku. Dragan skoči. — Stoj!... Ostavi ga, ranjen je. Prestravljen, pogledao sam kroz otvor. Pobauljke vukao se bugarski vojnik ka svojim rovovima. Raketla nanovo sinu. Iz rovova pozadi nas pripucaše puške i onaj se prikloni zemlji... Osećam kako mi se vilice tresu, kao u groznici. Sav sam drhtao. Ubiše čoveka! — Mi smo gotovi — reče Dragan. Išli smo žurno. U rovu je Dragan izdavao naređenja za dalji rad. Druga četvorica trebalo je da idu. Ovi ostavljaju puške i iz jednoga sanduka uzimaju bombe. Čujem da je jedna razorna iz bugarskog topa udarila u nastrešnicu i dvojicu ranila. Već su ih odneli. Ali sve je to ništavno prema onome što sam video gore... Činilo mi se kao da nestajem. Pred očima mi je treperilo od neke unutrašnje napetosti, pa me i sluh napušta.

465

Vratio sam se u zemunicu. Posilni Draganov mi je pomogao da skinem čizme. Sav klonuo spustio sam se na krevet. Vojnik me pokri. Obuzela me je neka zima, i sa užasom sam pomislio šta ću sad da radim ako me spopadne malaričan napad. Posilni mi dodade kutiju sa hininom. Zavalio sam glavu na jastuk i posmatrao debele grede položene jedna uz drugu. Iznad njih, postavljene su druge, ali samo poprečno. A odozgo je zemlja... I kroz taj moćan zaklon kao da vidim onaj leš na poljani. Cele noći je gruvalo i zemlja mi padala na lice... Pred zoru se smirilo i Dragan se vratio. Tada sam tek priklopio oči. Prošlo je već dve godine otkako su se naši pešaci ukopali na ovome mestu. Ljudi su rili kao krtice i već je bio izrađen čitav splet od rovova, saobraćajnica, traverza, laguma, kao da tu žive primitivni ljudi, iz preistorijskog doba. Vojnici su već navikli. Hrane imaju u izobilju i ljudi bi živeli ipak nekako ugodno, da nema onoga merzera koji po ceo dan „kljuca“, kao da neko dletom bije u glavu. Dan je bio svež i sunčan. U rovovima su ostali samo dežurni. Ostali su spavali. Telefonom sam zatražio četvrtu brdsku bateriju, koja se nalazila oko četiri stotine metara pozadi pešaka. — O, „mister“ — javlja se otuda komandir. — Odakle govoriš? Kazao sam mu. — A, ti si došao zbog onoga baraža. To je inače moj sektor. Elementi su gotovi. Nisi morao da dolaziš zbog toga. Mogao sam komotno i ja odavde... Slušaj, da ne bismo odali našu nameru, ja sada neću gađati... Čujem, bio si u Solunu, kao bolestan. Ako možeš, dođi danas malo do mene, da mi pričaš... Naišao je komandant pešačkog puka, pukovnik. Bio je bez epoleta, a u ruci je držao štap. — Odakle ćete osmatrati? — zapita me. — Odavde, iz rova, gospodine pukovniče. — A ne, morate ići na objavnicu. — Ali, ja isto vidim i odavde. — Ne znam ja... Imate vi artiljerci često običaj da razmanete po nama. Za mene će to biti garancija, da vas stavim na najistaknutije mesto. Ako vam se što desi, neće mi biti žao, jer ste nastradali od topova kojima vi upravljate. Objašnjavao sam komandantu kako se sada daljina ne ceni odoka, već pomoću preciznih daljinara. — Ne dam ja marjaša za te vaše sprave, otkada mi onaj haubičar udari u rov pa mi koje pobi, koje rani, jedanaestoricu... Taj mi je slučaj bio poznat. Pokušavao sam da odbranim komandira baterije. — Šta? — razrogači oči komandant. — Nećete valjda da mi dokazujete da je komandant divizije bio kriv za taj slučaj. Onde gde ja namislim, hoću tu da mi gađate...

466

Bilo je uzaludno da mu dokazujem kako sve to umnogome zavisi od ratne municije, koja se sada radi na brzinu. A usled dugotrajne upotrebe, ni oruđa nisu više precizna. Pozdravio sam komandanta i pošao na objavnicu. Za mnom je išao telefonista, koji je odmotavao telefonsku žicu. Ovo nepoverenje komandantovo izazvalo je najednom u meni neko nespokojstvo. Poznavao sam dobro tehniku artiljerijskih oruđa i znao za prirodno rasturanje zrna. A između naših objavnica i bugarskih rovova nema više od sedamdeset metara. Naši šrapneli treba da eksplodiraju negde na sredini, dakle tu, ispred same naše objavnice. A poljska baterija gađa sa daljine od hiljadu dve stotine metara... Objavnica se nalazi gotovo u obuhvatu one prostorije koju zahvata prirodno rasturanje zrna. Ali pešacima ne vredi govoriti. Oni znaju svoje... Pogledao sam kroz uski prorez na objavnici. Neprijateljske žice su na više mesta iskidane, da su slobodni krajevi žica štrčali naviše. Bugarske objavnice bile su potpuno razorene. Naš vojnik na straži reče mi da je noćas bačeno oko sto dvadeset bombi. Malo podalje ležao je leš onog bugarskog vojnika. Vetar je duvao i uz ciku strujao između žica. Na frontu je bila tišina. Vazduh je bio proziran i čist, a preko bugarskih rovova videlo se nadaleko plavetnilo neba. Pri kosim sunčevim zracima svetlucali su bajoneti iz bugarskih rovova. Vojnik koga sam zatekao na objavnici sedeo je i, onako okrenut suncu, zadremao. Dozvao sam komandira pete poljske baterije. — No hvala bogu da se jednom javite — veli mi komandir. — Ovi iz divizije nakačili su mi se na osmatračnicu i neprestano pitaju kad ću otpočeti. Za njih je ovo razonoda. Zamolio sam komandira da počne sa što većom daljinom i onda tek neka smanjuje odstojanje... — Naređeno mi je da obavim gađanje sa što manjim brojem metaka, da ne bismo odali našu nameru. Odstojanje ću meriti prema velikom kamenu iza koga je onaj merzer. Čekao sam nekih četvrt sata. Telefonista mi javi da će baterija otpočeti sada. Stajao sam naslonjen uz vertikalni usek i gledao kroz čeličnu ploču izbušenu sitnim rupicama. Iz daljine dopreše pucnji i odmah se nad glavama našim uskovitla vazduh, oštro ciknu i pred nama prasnuše šrapneli. Tri su prebacila, a jedan je eksplodirao iznad velike stene. Izveštavam o tome komandira. Sad je trebalo skratiti daljinu. Ali ova objavnica je otvorena prema našoj pozadini, i ja sam se stao okretati osmatrajući gde bih mogao da se sklonim. Kazao sam vojnicima da se pribiju za zid, gde sam i ja prišao. Nisam ni čuo pucanj topa, kad neposredno iznad naših glava puče šrapnel, i stotinama kuglica se sruči među žice. Ostali su pali na sredinu između naše objavnice i bugarskih rovova. Vetar je duvao prema nama, i nanese dimove šrapnela iznad nas.

467

Skrenuo sam pažnju komandiru da je jedan šrapnel eksplodirao više moje glave. Molio sam da obrati pažnju, jer možemo lako mi da nastradamo. — Šta da radim! Elementi su za sve topove bili isti, pa vidite i sami. Moramo ostati pri ovome. Pustiću još samo jedan, kontrolni plotun. Dok sam razgovarao sa komandirom, pešak izvi glavu i povika: — Eno ga! — i sruči se u zaklon, gde se sav zgrči. Pogledao sam ga u čudu, pitajući se šta mu bi najednom. Ali od strašne eksplozije zaglušuše mi uši, i zamalo da ispustim telefonsku slušalicu. — Alo... alo... alo! — ponavljao je komandir baterije. — Alo osmatračnica. Jedva sam se pribrao i javio komandiru. — Čujete li me?... Osmatrajte! Pozadi našega zaklona kuljao je dim. — Kako ga opazi? — pitao sam vojnika. — Kako da ga ne vidim, slavu mu njegovu, veliko je kô prase. Čuju se topovski pucnji. Dimovi šrapnela iskitiše poljanu. Izvestio sam komandira da je sada sve dobro ispalo. Paljba je prekinuta i vratio sam se u glavni rov. Pri povratku vidim da je razorna granata merzera udarila u mesto gde se saobraćajnica od objavnice spajala sa glavnim rovom. Eksplozija je napravila proširenje od dva metra. Svuda naokolo ležalo je razbacano kamenje. — E, kad bi hteo da nam ovako skroz proširi saobraćajnicu, dobro bi bilo — smeje se komandir. — Jeste li svršili posao?... Sad ste slobodni do dva časa, a tada dođite k meni. Dobro bi bilo da malo prilegnete. Rekoh mu kako ne bih hteo da uznemiravam Dragana, koji cele noći nije spavao. Želeo bih da odem do naše rovovske baterije. — A, do poručnika Koste „Turčina“. Sila je to jedna... Umirio je on Bugare, da se živi ne čuju... Hajde, Stanko, rode moj, odvedi gospodina potporučnika do našeg rovovca... Njega Bugari da uhvate, odrali bi ga živog. Pozdravite ga s moje strane. Spustili smo se saobraćajnicom do onoga širokoga kanala, gde su juče istovarivali municiju. Do ovoga mesta se donosi pešadijska i artiljerijska municija konjima, hleb i ostale namirnice. a odatle vojnici na ramenima raznose levo i desno. Išli smo lagano uskom saobraćajnicom, koja je bila paralelna sa glavnim rovom. Peli smo se sve više. Na strani prema neprijatelju bila je nabacana zemlja. Pogledao sam na suprotnu stranu, prema pozadini... Na visini preko hiljadu i osam stotina metara, dizali su se talasasti brežuljci, na kojima su smeštene artiljerijske osmatračnice. Iako su izložene vatri neprijateljskih baterija, ipak, daleka je to pozadina. Ne bije ih u glavu merzer, ne slušaju zvizak kuršuma i ne plaše se iznenađenja iz bugarskih rovova.

468

A tamo, u onoj izmaglici, nalazi se Solun. Mravinjak ljudski... komandanti... kazamati... Preda mnom je četinarska šuma, sagorela i iskidana od bombi i granata. Dva sveta... — Šta mislite, gospodine potporučniče — zapita me Stanko — kada će se završiti ovaj rat? Dve godine ginemo na ovim položajima, i ni maći. Objašnjavam mu da ishod rata ne zavisi od nas, već od naših saveznika. A oni su moćni i silni. — Znam, ali nas će nestati — govori zabrinuto Stanko. — A otkuda ti u bombašima? — Pa, ka velim, da ubrzam rat, ne bi li jednom otišli svojim kućama. — Stanko zastade. — Gospodine potporučniče, dovde je naš odsek. Odavde drže pešaci. Razlike nema. Rovovi se prepliću, slivaju i gube u podzemnim lagumima. Sretosmo vojnike u punoj ratnoj spremi, gde nose jednog ranjenika. Oko njegove glave nalaze se grubi, krvavi zavoji. Sklonismo se malo u stranu. Čuje se s nekoje strane zvrjanje aeroplanskog motora. U Moglenskoj ravnici pripucaše topovi i u visini ugledasmo dimove od šrapnela. Osmotrismo i aeroplane. Od njih smo bar na položaju mirni. Stanko okrete naviše, ka rovu. Čuje se neki žagor. — Ovde je zemunica komandira treće čete. Od saobraćajnice kojom smo išli spušta se strm nagib. Pri dnu se nalazi otvor od zemunice, gde ugledah trojicu. Sigurno su oficiri. Igrali su karata. A i šta bi drugo radili, kad su gotovo živi zakopani. Ne htedoh da im se javljam, već produžismo dalje. Naišli smo na glavni rov. Puške prislonjene uz vertikalni usek ispred puškarnice. Na rastojanjima su stajali vojnici. Neki su bili leđima okrenuti neprijateljskoj strani, i kao da su dremali. Drugi su posmatrali kroz puškarnice. Jedan je sedeo i od crvenog tisovog drveta rezao neku kutiju. Imalo ih je koji su bili skinuli bluze i trebili se od vašiju. Naiđosmo i na grupu vojnika koji su se nečemu smejali. Na vrh motke nabili su džak ispunjen slamom. Povrh njega napravili su gužvu od krpa, da liči na glavu, a odozgo stavili šlem. Jedan je polako dizao motku, i šlem se pomaljao izvan rova. Okolo šlema prštala je zemlja od kuršuma iz bugarskih rovova. — Šta radite? — pita ih Stanko. — „3afrkavamo“ bugarske strelce. A nikako da ga pogode — govori jedan smejući se. Išli smo pognuti da bi bili ispod visine puškarnice. Na izvesnom rastojanju nailazimo na poprečne saobraćajnice, koje odvode nekud u pozadinu. Pred nama se pojavi široko, četvrtasto proširenje, gde ugledasmo mali rovovski top. Vojnici su skočili da nas pozdrave.

469

— Gde je gospodin poručnik? — Evo, ovuda. — Stanko, sad možeš ići — rekao sam i spustio sam se kroz strmi kanal. Na otvoru zemunice ugledah Kostu. — O... zdravo druže — Viknu radosno i lupi me po ramenu. — Milosave!... Dede pusti jednu salvu, u počast na-šega gosta. Gore se začu neko trupkanje. — Kakvu salvu? — pitao sam ga. — Ne pitaj! Hajde da vidiš. Molio sam ga da ne pravi galamu. Dosta mi je toga. Ali on je išao napred te se nađosmo kod onog topčeta. — Najveću! — naređivao je Kosta. — Čoveče, došao sam da na miru posedim. Ostavi, molim te. Što izazivaš vatru? — Ti si pod mojom moćnom zaštitom. Ni dlaka ne sme da ti „fali“. Dva vojnika su iz jedne rupe s teškom mukom izvlačila ogromnu bombu, koja je na zadnjem kraju imala jedan produžetak kao čep a sa krajnjih oboda bombe pružali su se široki nastavci kao krila. Bila je dva puta veća od topovske cevi. Pokušao sam još jednom da odvratim Kostu. — Udri! — naređivao je odlučno. — A ti gledaj gore i ništa ne brini. Granata izlete i trunu u bugarske rovove, kao da je tamo tresnuo grom. Kosta se nasmeja. — Šta veliš?... Ne dam ja ove moje prangije za sve tvoje brdske topove. Ćiu-zvrc, ćiu-zvrc!... Kingiri mingiri. A ovo, bato, kad rolne, osećaš kao da te diže u nebesa. — Ha! — veli ponosno Kosta. Njegovo lice je ozareno i vedro. Izgleda kao da je tek sada našao pravi smisao svome životu. — Hajdemo!... Posilni!... Otvori onu moju paprikaš konzervu, i podgrej na barutu. Donesi čaše za vino, konjak. Zemunica prostrana i oblepljena slikama golišavih žena, isečenih iz raznih časopisa. A na jednome zidu nalazila se uramljena fotografija neke mlade žene, koja, opruženom desnom rukom, pridržava kraj vela, kojim je obavijeno njeno telo. Prišao sam toj slici. „Un tendre ѕouvenіr, a mon Koѕta shégі... Daesy“ — pisalo je u jednom uglu slike. Pogledao sam Kostu. Razumeo je moj pogled. — Ženska i po!... Našao sam je u Beas-kuli. Druže, proveo sam kod nje šest dana i šest noći. Ja njoj pare, a ona meni sliku. Ali ne žalim. Jedva čekam kad ću opet u Solun. — Razmeštajući čaše po stolu: — Kad pođemo u Srbiju, drugi će poneti pare, a ja nemam ništa više do te slike. Ali... „Nek laje, dok traje. Kad nestane, nek prestane“. Baš me briga. Sto godina neću živeti. — Inače, kako živiš?

470

— Kao car. Ne daj bože gore. Komandanti me ne obilaze... Jer znaš... ovde je vuna, vuna. Na sedamdeset metara su Bugari, pa neka izvole. Kingiri mingiri!... Dede služi se — on nakrete čašu sa konjakom. — „Jamajka“ rum... Sviđa ti se? On sede na jednu tronožnu stolicu, a ja na krevet od dasaka. — Jave mi pre mesec dana da će doći da me obiđe komandant diviziona artiljerije. Vrši čovek inspekciju... Znaš!... — Kosta namignu, a potom zapali cigaretu. — A ovde se kod jednog istaknutog mitraljeza nalazi jedan konjički poručnik. Ali ne od onih legalnih. Pardon. Za vreme rata nisam imao čast da ih vidim. Nego jedan od onih, koji je po kazni preveden u pešadiju... Kažu, nije bio pogodan za pozadinu, jer je imao čvrstu kičmu... Ja, sunce im njino, jesi li video? — Ne znam na šta misliš. — Umesto da se ovi naši položaji smatraju kao mesta dostojna ljudi od časti, dostojanstva i karaktera, oni nas smatraju kao poslednje vagabunde. Koji god skrivi nešto u pozadini, oni njega po kazni na front. Samo kad je u pitanju ovaj drugar, konjanik, on je po pojmovima ljudi, koji žive u rovu, častan čovek. Mi smo ga ovde oberučke prihvatili. Ali pozadina misli da ga je time kaznila... E, kad je takva i takva stvar, onda čekaj, sinko majčin! — Kosta prevuče šakom preko lica. — Pozovem ovog poručnika i nas dvojica se dogovorimo... Kad su nam javili da se približuje komandant, on pusti mitraljez, a ja raspalim rovovcima. Udri, udri, udri! Otpoče i bugarska artiljerija. Onda opauči naša. Lom se napravi. Od komandanta ni traga, ni glasa. — Ali kako se sa tim mire pešaci? — Za pešake je glavno da ja pucam. Da mogu, terali bi oni mene i dan i noć, jer su tada jedino mirni. Oni tada spavaju u rupčagama kao krtice. Zato me paze kao malo vode na dlanu. Slušaj — obrati se svome posilnom. — Idi reci nekome da pozove poručnika Rajka. Videćeš ga sada. Nije daleko. — Gađaju li Bugari? — Hm!... Doterao sam ih, pa su sad kao devojčine. Preko puta mene postavili su jedan merzer, ne bi li me ućutkali. Prevarili su se. Nisu mi znali narav. Od prvoga dana mi smo ustanovili ključ. Na njegovu jednu, ja bacim tri, na njegove dve, ja šest. Pa sad izvolte. Ako ja počnem prvi, pa mi on odgovori, tada bijem dotle dok oni preostali Bugari ne popadaju u „snefest“. Sad su me upoznali Dobro, onaj merzer ne sme živ da se pojavi... Zdravo! — I on prinese čašu da se kucnemo. Vojnik donese u porciji vruć paprikaš i stavi na sto. Onda iz jednoga sanduka izvadi dve viljuške i hleb. — Ovde, druže, nemamo tanjira. Moraćemo iz jedne porcije. Izvoli. Šta radi, bogati, onaj rmpalija Luka? Pričao sam mu o Luki i svima redom...

471

Na ulazu se pojavi visoka figura jednoga oficira u lakovanim čizmama i konjičkoj uniformi. — Rajko Filipović, konjičko-pepšadijskomitraljeski poručnik. Inače, sada na bolovanju na leđima Ježa. — Glavu daje, al’ mamuze ne skida — dira ga Kosta. — Sedi na krevet i, pošto nemam viljuške, umači prstima. — Pre svega, barone, ti zaboravljaš, primo: da sam ja riter, i sekundo: da ja ne jedem konzerve. — Ovo drugo, grofe, čini devedeset i devet tvojih razloga. Molim... Hoćeš li vino? — Riteri se ne pitaju, već se služe. A njihovo gospodstvo odlučiće sa: da ili ne. Dođe mi da se nasmejem načinu njihovoga ophođenja. Da bih ih uveo u prirodni razgovor, zapitao sam: — Otkuda vi, konički oficir, u pešadiji? — Potpisati je došao u sukob sa zakonima pozadine. U nedoumici sam da li da primam za ozbiljno ovakav način razgovora, ili da počnem i ja, kao i oni. Kosta je ra-zumeo moju kolebljivost, te mi se obrati: — Ponudili ga da bude apsandžija u Solunu, a on odbije. Kada su ga zapitali za razlog, on izjavi jednom svom drugu: „Savest mi ne dopušta da čuvam nevine ljude!“ Onaj ga dostavi, i oni ti njega hop! — u pešadiju, na najistaknutije mesto. — Ježu na leđa — dodaje poručnik Rajko, i sruči čašu vina u usta. Potom lupi čašom o sto i uzviknu: — Ho-ho-ho! Čudim se, grofe, kako te ne uhapsiše? — pita ga podsmešljivo Kosta. Poručnik Rajko širokim zamahom ruke prinese cigaretu ustima. Onda hitro povuče ruku i udahnu. Ispuštajući šumno dim, on se obrati Kosti važnim glasom: Barone, primo: vodili su računa o mome gospodstvu... Sekundo: bilo ih je na lageru toliko da za mene nije bilo mesta... — On se onda obrati meni: — Sa koje planete dolazi gospodin? Kosta me preduhitri: — Brđanin, pa je došao kod bombaša. Oni se spremaju da kidišu na onaj merzer. Možda će taj juriš još noćas izvršiti. — A, tako. Gospodin, dakle, gine u mrtvom uglu. — Nemoj da se ljutiš! — Kosta me lupi po kolenu. — On je dobar čovek. — To je lepo od vas, barone, što me tako zastupate... Slušaj, druže — obrati se tek sad Rajko prirodnim glasom Kosti — hoćemo li da ih pomognemo? — Nemam naređenje, jer će oni svakako to u tišini da izvrše. Uostalom, ako ustreba, mi smo uvek za gužvu. Rajko se protegnu. Onda izokrenu glavu, i u tom stavu, raširenih ruku, ostade, gledajući fotografiju.

472

— Sad, kad pođem u Solun, da mi daš adresu ove ženske. — On se okrete Kosti i važnim glasom: — Znaš, barone, pravo je. — Hoću, grofe. Drugovi smo u smrti... možemo i u životu. — Jest, barone... Gađamo isti cilj na položaju, pa možemo i u Solunu... Uostalom, barone, duvani me. Posilni, šta čekaš? Vojnik priđe žurno i pripali mu cigaretu. — Ah, stani, grofe!.. Sad se setih. — Kosta izvadi iz usta cigaretu i nasloni se rukama o kolena, izdižući pri tome ramena. Grofe, vi ste mitraljezac. — Tako „rekuć“, barone. — Molim... Grofe, koliko vam mitraljez puca u jednoj minuti? — Ja kažem trista. A ako vaše gospodstvo, barone, ne veruje, onda neka broji. — Usvajam razloge uvaženoga grofa. U tom smislu, neka mi gospodin grof odgovori: kad mitraljez pali u jednoj minuti tri stotine metaka, onda, koliko vremena treba dotičnome mitraljezu da ispali milijardu metaka? Poručnik Rajko se namršti, kao da razmišlja. Onda obuhvati šakom obraze, povlačeći prstima niz bradu i poče da uvija dlake. — Ja mislim... četiri dana i četiri noći. — Ha-ha-ha! — nasmeja se slatko Kosta. — Dragi moj... šest godina, četiri meseca i četrnaest časova. Rajko ga pogleda u nedoumici. — Da, da — potvrđuje Kosta. — Celo sam jutro to računao... — To ti je ono: dokon pop jariće krsti. — Ali Rajko se prenu. — Čekajte malo, barone, da ja vama probam glas. Postaviću vam prostiji zadatak. Ali brzo da mi odgovoriš. — Rajko pruži ruku prema Kosti i raširi prste. — Barone, recite mi, koliko ima prstiju? — Pet. Rajko pruži i drugu ruku i raširi takođe prste. — A sad? — Deset. — A koliko će imati deset ruku? — Sto. Rajko skoči i plesnu rukama. — Eto ti tvoje matematike!... Ne znaš! Uvaženi barone!... Deset ruku ima pedeset prstiju, a ne sto. Posilni, usluži gospodina kavom — pokazivao je prstom na sebe. Kosta me zbunjeno pogleda, mahnu glavom i nasmeja se. — E, izradi me na brzinu. Njihovo vedro raspoloženje prešlo je i na mene, te sam za momenat zaboravio na strašnu stvarnost. Ali vreme je bilo da idem. Ispratili su me obojica daleko, šaleći se stalno uz put, kao da šetaju nekim parkom... Pozadina ih je uputila na grbinu Ježa da poginu.

473

Ali oni su ostali nasmejani, kao da prkose smrti. jedan drugome su pridali zvučne titule „grofa“ i „barona“ i sebe su izneli na visinu Moglenskih planina, odakle nemarno pljuju na celu pozadinu... Koščati, a vižljavi, stisnutih vilica i oštra pogleda, ulazili su bombaši redom u polumračni lagum, i pribijali se jedan uz drugog. Njih dvadeset i pet. Oni su određeni da poginu večeras. Onako zbijeni, telima svojim činili su neprobojnu masu, iz koje su caklile svetle oči, plemenite, drske, smele i odvažne, koje su stremile istom cilju, da smožde protivnika pa makar se zanavek zaklopile. Ćutali su. Komandir prelete očima preko sviju. — Jesu li svi tu? — Svi su! Komandir je razmišljao kratko vreme. Čuo se samo šum sa tavanice od miša, koji je grizao gredu. Iz daljine je dopirao potmuli pucanj topova. — Drugovi! — progovori komandir. — Dobio sam naređenje da u toku noći izvršimo napad na bugarske položaje u pravcu velike stene, iza koje se nalaze smešteni rovovski topovi. Prema aeroplanskim snimcima, ta se stena pruža u dubinu deset do petnaest metara, i neposredno iza nje nalaze se dva rovovska oruđa. Naša artiljerija ništa im nije mogla. Ti topovi mesecima nanose nama štetu i mnogo puta je i sam naš položaj bio doveden u pitanje. Iz dana u dan nanose nam gubitke... Iako smo dobrovoljci, ja vas ipak ne prisiljavam. Ako nekome nije dobro, neka se slobodno prijavi. — Komandir je zaćutao. Vojnici su stajali nepomično. — Recite slobodno! — Gospodine kapetane — progovori jedan. — Trajko je jutros imao groznicu. — Eto, tako, kažite. Gde je Trajko? — Nije mi ništa, gospodine kapetane — progovori jedan omalen, gotovo dečak, kome su tek izbile nausnice. — Nemoj, nemoj, Trajko. Izostani ti večeras — savetovao ga je očinski komandir. — Iziđi, imaćeš ti prilike i drugi put. Trajko nije izlazio, već je napućio usne i ljutito gledao preda se, kao dete koje su kaznili. — Ja vas molim, gospodine kapetane... Nije mi ništa. — Sad... ja te ne primoravam, ali te savetujem... — Hoću da idem i ja. — Dobro, tvoja volja... Da vam izložim sada način našega napada. Cilj nam je, dakle, da se neprimetno dovučemo do njihovih rovova, i da bombama raznesemo njihove topove. Naš je plan ovaj. — Komandir se zamisli. Vojnici su ga posmatrali... Od njih će mnogi još noćas biti mrtvi. — Uspeh našeg napada zavisi od bugarskih objavnica. Ako nas oni sa objavnica osete i pripucaju, napad je propao. U toku prošle noći mi smo razorili zaklone objavnica. A večeras ćemo se starati koliko je god moguće da im pomoću raketla onemogućimo prilaz... Ali znate kako je. Nisu ni njihovi rovovi preko

474

sveta. Između jednog i drugog paljenja raketli, oni mogu da uskoče. A što je još najvažnije, ni mi ne možemo jurišati prema svetlosti. Po mraku moramo da sklonimo naše žičane zapreke, i njihove da sečemo. A za to vreme oni će prići. Stoga naš noćašnji rad mora biti podeljen. Čim prestanu naše raketle da svetle, moraju se brzo skloniti naše žičane prepreke. Potom petorica ima da ulete s noževima u njihove objavnice. Oni obično tu drže dva stražara, i njih dvojicu treba zaklati kao piliće. Da ne zinu! — Noćas ih je bilo trojica — upade kaplar. — Jedan je pokušao da beži i ubijen je na poljani, a dvojica su ubijena u rovu. — Otkuda znaš! — zapita komandir. — Po kuknjavi. — Jest, jest, čuo sam i ja — dodaje drugi. — Kukali su obojica uglas. Prestali su tek onda kada je Radomir sručio u rov dve bombe. Ja sam baš u toj smeni bio. — Lepo. Potrebna su mi, dakle, petorica. Ko hoće? — Ja... ja... — začu se više glasova. Komandir je odbrojao. — Tebe neću — obrati se jednome. — Ti se stalno saplićeš, čak i po ravnoj zemlji, a tek nećeš da se zapleteš u žicama. Vojnici su se smejali. — Danas mi obori naslonjenu pušku. Srećom ne okide — diraju ga. Onaj obori glavu i smeška se postiđen. Komandir ga potapša po ramenu i reče: — Ti ostani za drugu grupu. Prilikom polaska, ti ćeš poslednji da se provlačiš, pa se koprcaj u žicama kao pile u kučinama... E, tako. Iziđite vas petorica... Vi ćete otići levo od naše objavnice jedno... pedeset metara i tu ćete kroz njihove žice proseći kanal. Onda jedan napred, ostali za njim. OD vas petorice ima da se napravi jedna zmija. — Komandir se obrati Draganu. — Izvršićete posle probu sa njima. — Znamo, gospodine kapetane... — Ko nosi, taj ne prosi. Ko uči taj se ne muči. Je li tako? — Tako je, gospodine kapetane! — Kad se provučete, vi ćete malo zaobići, da im naiđete iza leđa. I onda kao mačke. U jednom skoku. Glavno je, ne smeju da zinu. Komandir je govorio oštro, gestikulirajući. Vojnici su gledali svoga komandira i nesvesno se podavali njegovim sugestivnim pokretima. Dragan je bio hladan i pribran. Stajao je naslonjen na zid, ruku zavučenih u džepove čakšira, kao da je ovde bila reč o nekoj sportskoj utakmici. — Sada dolazi ono glavno... Nas dvadesetorica raspodelićemo se u četiri grupe. Po petorica. Na isti način preseći ćemo kanal — komandir je kažiprstom i velikim prstom podražavao makazama.

475

— Možda bi bolje bilo da napravimo prolaz na dva mesta — prekide komandira kaplar. — Za nastupanje — tako je! Ali prilikom povlačenja bolje je da imamo na raspoloženju više kanala... Vi znate kako je kad se odstupa. Najkraćim i najbržim putem. Gomilanja ne sme da bude. — Ja bih još predložio, gospodine kapetane — upade Dragan — da onaj koji prilikom provlačenja ispod žica bude poslednji, da taj na izlazu iz kanala ostavi neki beo predmet, belu krpu, tako nešto, da bismo znali gde je kanal. — To je dobro. Mi imamo ovde široke, bele zavoje, n neka poslednji pušta kroz kanal, a na kraju neka stavi gužvu... Vidite, toga se nisam setio, a veoma je važna stvar. Jer ko će u mraku i onoj gužvi da nađe tačno mesto prelaza... Za to se postarajte vi, Dragane. I sa tim smo gotovi. Sad nastaje ono što je najvažnije... Kad smo već prešli, onda mora da se sakupimo, da ne bismo sa bombama naleteli jedan na drugoga. Prikupićemo se kod neprijateljske objavnice. Odatle u razvijenom streljačkom stroju, trkom, pravo na njihove rovove. Znak za paljenje bombi daću ja. Jedna polovina bacite bombe levo od stene, a druga desno. Potom u nekoliko skokova, sa noževima, u njihove rovove. — Muskuli na komandirovom licu bili su nabrekli, a oči sijale. — Ali ne zaboravite, naš krajnji cilj su oni topovi. Ko ostane čitav, neka zaobiđe stenu i sruči bombe na topove. Jeste li me razumeli? — Jesmo! — govorili su odlučno vojnici. Komandir se obrati meni: — Sad nastaje vaš posao. Mogu oni lako da nam najašu za vrat. Vi ćete biti na objavnici. Sa komandirima baterija držaćete otvorenu vezu preko telefona. Kad osetite da se mi vraćamo, onda raspalite što brže, što žešće, da im vatrom zaprečite put. Zapitao sam komandira kako ću u mraku znati da su se svi naši vratili. — To ni mi ne možemo znati. Ostavlja se vašoj uviđavnosti. Pretrnuo sam pri pomisli, ako bi artiljerijska zaprečna vatra pogodila naše na poljani. Izginuće svi do jednoga. Ili ako u brzini naši topovi podbace... A šta će biti ako komanda stigne dockan, pa ih Butari nateraju na žice... Mesto me nije držalo. Želeo bih da inicijativa ne potiče od mene. Ne razmišljajući mnogo predložio sam da neko od njih baci crvenu raketlu. — Taman! — komandir me pogleda, čudeći se. — Onda bi nas pri svetlosti raketle pobili kao zečeve. A sem toga, taj koji nosi raketlu može i da poginu u bugarskim rovovima, i šta onda? — Ali komandir kao da je razumeo moju strepnju, nastavi: — Ne brinite vi ništa. Kad osetite prvoga od naših da je prišao žicama, znajte, tu su okolo njega i ostali... Dakle, tako. Vi stupite u vezu sa komandirima i recite im da su oni pripravni. Ugovorite to kako znate. — Tada se okrete vojnicima. — Više nemam ništa da vam kažem... Znate... Ko se čuva i Bog ga čuva.

476

— Obuća! — dobaci Dragan. — A jest. Cokule imate da ostavite, a navući ćete platnenu obuću. Večeras treba da smo nečujni kao senke, a laki kao srndaći. Od oružja nosićete samo kame i po šest bombi... Sada je tri časa. Do sumraka pripremite sve što je potrebno. A sad, Dragane, podelite ih po grupama i izvršite probu provlačenja. — Razumem! — Do viđenja. Kad komandir ode, Dragan plesnu šaku o šaku i pogleda vojnike. — Hajde odaberite se sami ko će s kim, i tako stanite. — Onda se obrati jednome: — A ti idi da spremiš daščice. Vojnici se uzmuvaše. Čuju se glasovi: — Ranko, hajde sa mnom. — Ti budi poslednji. — Hoćeš li da budeš moj zadnji? — A jok, danas si se najeo pasulja. Kaplar se nasmeja. — Ako se po tome odabirate, onda treba svi da ste čelni. — Ima nas i ovakvih i onakvih. Ali ipak, pregrupisali su se. — Hajd sad, stavite opasače i vratite se odmah. — Dragan me pogleda. — Videćemo šta će noćas biti. U glasu njegovom bilo je neke sete. U meni je tinjalo prijatno osećanje zadovoljstva što nisam na njegovom mestu. Ali u isto vreme i straha da im se šta ne desi. A oni su svi bili osuđeni na smrt. To je saznanje izazvalo u meni izvesno sažaljenje, i nesvesno zaustih da ga tešim. Ali trgao sam se. Možda bih ga time pokolebao, i nevoljno mu ulio uverenje o bliskoj smrti. Oni su dosad bili spokojni i svaki je verovao da će izbeći opasnost. Pravio sam se na silu ravnodušan i posmatrao ovaj lagum koji je nekada, vidi se, služio za smeštaj rezervne hrane... Napolju grunu eksplozija od granate iz bugarskog merzera. U meni se javi više refleksni trzaj, te stegoh pesnice. — Još malo, još malo! — govorio je Dragan više za sebe, misleći na pripremani napad. U lagum utrčaše nekoliko vojnika. — Uh, slavu mu, umalo da me zatrpa! Pojaviše se i ostali. — Ovaj kao da zna kad treba da opali. Dragan iziđe, a za njim i ostali. U jednoj od najužih saobraćajnica, na trideset santimetara od podloge, bile su uglavljene iz među bočnih zidova tanke daščice. Ispod njih trebalo se provući. Njih petorica stali su jedan za drugim. Onda su najednom polegali. Prvi se

477

oslanjao laktovima. Njegova je dužnost da seče žicu. Onaj iza njega držao ga je sa strane za opasač, a glavu je zavukao između njegovih nogu. Isti su položaj zauzeli i oni ostali, zadnji. Onaj prvi, oslanjajući se laktovima, pomerao se napred. Drugi, držeći se za opasač prvoga, a odupirući se petama, privlačio se brzo k njemu. Na taj način cela kolona pomerala se kao gusenica i za kratko vreme provukli su se ispod daščica. Vežba je bila završena. Preko telefona stupio sam u vezu sa komandirima baterija. Tačno vreme napada nisam znao, ali sam im predočio opreznost, čim padne mrak. Kada bombaši budu pošli, obavestiću ih. Topovi tada treba da su napunjeni, a veza telefonska za sve vreme otvorena. Na moj poziv: „Alo, četvrta, peta, baraž!“ — nišandžije da okinu topove. Vratio sam se u zemunicu. Zapitao sam posilnoga gde je narednik. — Kupa se. Najednom tamo na desnom krilu, kod pešaka, odjeknu brza puščana paljba. Čuo se i mitraljez. 3a njim grunu naš rovovac. — Šta je ovo sad? — zapitao sam vojnika. — Zakačili se nešto — veli ravnodušno. — Videli nekoga... ili kopaju zemlju. Posle jedno pet minuta vatra poče da usporava, čuju se pojedinačni pucnji i sve se utiša. Naiđe Dragan, obrijan i svež, sa ubrusom preko ramena. — Šta, vi se kupali? — Znate kako je... mogu me raniti, pa ne bih želeo da odem prljav u bolnicu. — Ne treba činiti takve pretpostavke — rekoh, tek da nešto kažem. Onda sam legao na „krevet“. Dragan mi ništa ne odgovori, već izvuče svoju torbu i poče po njoj da pretura. Nešto je istresao, cepao neke hartije, i onda nanovo spakovao. Izgleda mi da on pomišlja na ono što je najgore, pa bi želeo da ostavi za sobom sve u redu. Pogledao sam ga krišom. Na nemu ni traga od uzbuđenja. Čitao je tada jedno pismo i na licu video sam mu osmeh. Kao da je zadovoljan samim sobom. Ma koliko se starao da prodrem u njegovu dušu, izgledao mi je ipak neshvatljiv. Pokušao sam da zamislim sebe u njegovom položaju... Privlačim se... jurim preko poljanice, jest, baš ja trčim... pred rovovima sam... — Ovde moja misao kao da zamire. Nikako ne mogu sebe da nateram na bajonet. Grčevito stežem očne kapke da bih izazvao tu viziju. Ali pred smrtnom opasnošću moje telo postaje fluidno, i ja sve te događaje posmatram sa osmatračnice... A to mora biti strašno, kad se sa nožem i bombom upadne u neprijateljski rov. Tresak, jauk, prasak, ljudi postaju zveri... OD same pomisli trgao sam se... A oni će noćas izazvati tu stvarnost. Dragan je nešto pisao... Da li mu se šta predskazuje? Slušao sam kako su neki sanjali jeziv san, i toga dana poginuli. Ili im se najednom nametnula misao o smrti, te su postali tmurni... Hteo sam da zapitam Dragana zašto je pakovao

478

stvari. Ali on je još uvek pisao, te ne htedoh da ga prekidam. Pitaću ga malo posle: Umor me je savladao i san mi se navlačio na oči... Bio je mrak kad sam otvorio oči. Skočio sam. Sanjao sam nešto strašno, teško... Ali kad sam ugledao zvezde, san je iščezao i više se ničega nisam sećao. Bilo je blizu osam časova. Čuo sam žagor vojnika koji su nekuda išli. Da neće sada da počnu? Izišao sam žurno. Raketla osvetli prostor kao na danu. Jedan od vojnika nalete na mene: — Traži vas komandir. — Gde je? — Tamo, gde ste danas bili. — Hajde, napred! — rekoh mu. Na ulazu u onaj lagum neko me dohvati za mišicu. — Vidite li? — govorio je Dragan. — Neka ode jedan da donese moj fenjer. A vi ste danas slatko spavali. — Dosad. A šta ste vi radili? — Posvršavali smo poslove. Sada nas nešto zove komandir. — Pomaže bog, ljudi! — Bog vam pomogao. — Ovde mračno kao testo — govorio je komandir. — Ili su godine naišle, pa popustio vid. — Naredio sam da se donese fenjer. — E-he, dobro. Volim da gledam ljude u oči kad im govorim. Neko kresnu šibicu i slaba žućkasta svetlost obasja prostor. — Pazi, ovi se već spremili — reče smeškajući se komandir. Vojnici su na nogama imali platnene cipele, koje su sami sašili. Stavili su šlemove i opasače. — Evo, zašto sam vas zvao. Telefonirali su mi sada iz puka da se noćašnji juriš odloži. Oni će narediti kad treba da bude. Verovatno sutra na noć. Sve pripreme koje smo dosad izvršili ostaju. — Komandir se obrati Draganu: — Vi ste izvršili podelu ljudi i pokazali mesta? — Sve je gotovo. — U redu. Neka tako ostane. Ali pošto ćete vi svakako iduće noći imati pune ruke posla, to vas za noćas oslobađam svakoga rada i sad možete leći. Ali tako kako ste. — Sa sve šlem — upade jedan. Komandir se nasmeja. — Vala, ako ti je zgodno, stavi i cokule na glavu. Vojnici se nasmejaše. — Tako... Idite odmah i lezite. A vas dvojica — komandir pokaza na Dragana i mene — pođite sa mnom.

479

Zemunica komandirova bila je osvetljena. Na stolu su ležali njegov revolver i šest bombi. Kada smo ušli, mačka skoči na sto, i poče glavom da trlja oko bombi, kao da se umiljava. Zatim onjuši revolver i stade da ga liže. — Osetila vazelin! — smeje se Dragan. Uze na grudi mačku i poče da je miluje. — Hodite da čujete kako prede. Fr... fr... fr... — preo je mačak i žmirkao očima. — Da čovek pozavidi... — Vala baš — reče komandir, sedajući na sanduk. — Da pređemo na stvar. Noćas, posle pola noći, izvršićemo juriš... — Pa vi rekoste... — Rekao sam... Da. Ali to je zbog vojnika. Na pad će biti oko ponoći, i zašto bi oni dreždali četiri časa. Za to vreme ne radeći ništa, misle o svačemu. Ne spavaju, muči ih stanje iščekivanja i, kad ih povedemo, oni umorni. Zato neka se ispavaju do jedanaest časova, a tada ćemo ih probuditi. Nameravao sam da i vas dvojicu strpam u „krevet“, ali sam se bojao da ovaj artiljerac ne obavesti baterije... — Mislio sam na to... — Znao sam... Hajde da večeramo, a posle, zbilja možete i vi leći. Ja ću vas probuditi, jer sam spavao celo posle podne. Za vreme večere nije se govorilo o noćašnjem napadu, već o opštoj situaciji. Komandir kao da rezimira događaje u svetu i veli: — Sad je april osamnaeste. Rusi zaključili mir. Nemci zgužvali Rumune i saterali uz Crno more. Centralne sile šire se sada od Baltika do Palestine. Na francuskom frontu se zabarikadirali kao ovo mi ovde, pa ni tamo, nit ovamo. Čitam danas u novinama izjavu nekog iz pozadine: „Sa nama su Amerikanci. Mi smo u stanju da vodimo rat još tri godine.“ Ha!... — S kime? — zapita Dragan. — Oni smatraju ljude kao perpetuum mobile... Čujem kako su se pre neki dan sastale naše i bugarske objavnice, izmenjali hlebove, duvan, i napričali se kao braća. Šta misle oni? — Naravno, sede tri godine jedni prema drugima, bez smene, bez odmora i razmišljaju. — Ništa nije opasnije za moral trupa nego duga rovovska vojna. Ja vas, gospodo, uveravam, ako se ostane ovako u rovovima još jednu godinu, doživećemo da će jednog dana izići izvan rovova i naši i njihovi, i objaviće kraj ratu. Jer tada sigurno neće više biti ni Dragana, ni onoga Koste „Turčina“, ni konjičkog poručnika Rajka, koji zameću kavgu po ceo dan, a ni ludoga učitelja Stojanovića... Na ulazu se pojavi vojnik. — Gospodine kapetane, nestalo nam raketli.

480

— Evo ti sanduk ovde, i ponesi ga. Sad dolazim i ja. Vas dvojica prilegnite, a u jedanaest ja ću vas probuditi. Komandir je zamišljeno gledao u pravcu vrata. — Otkuda sada ovo?! — govorio je zabrinuto, osluškujući pucnje što su učestano dopirali iz bugarskih rovova. — Da ne misle oni da nam vrate za ono od prošle noći? — veli Dragan. — Videćemo... Počeli su ovako od devet časova. A onom njinom merzeru kao da je pred glavu. — Naredio sam da se sklone svi koji će sada na juriš, kako od njih ne bi neko stradao. — To ste dobro učinili... Samo, trebalo bi da smo sa njima. Hajdemo tamo! — Komandir stavi šlem i opasa revolver. Na izlazu iz svoje zemunice zastade. — Milojko, ti ćeš ostati... Sad, ako je suđeno. Sve što imam, ovde je. U sanduku, pri vrhu, nalazi se spisak mojih stvari. Ostaj zdravo. — Zdravo se vratili! — poželi mu posilni. — Daj Bože! — i komandir odlučno pođe. Jedna za drugom, raketle su bleštale. Treperava svetlost zasenjivala je oči. Zvezde su tamnele. Sve što je živo prileglo je na zemlju. Puške su praštale. Teške granate rovovskih topova parale su zemlju, uz zaglušnu grmljavinu, između saobraćajnica. Kamenje je letelo. Utrčali smo u lagum. Onako u šlemovima, sa spuštenim kaiševima oko vrata, sa opasačima i bombama, vojnici su stajali nemi. — Jeste li spremni? — Jesmo! — odgovori jedan za sve. — Pričekaćemo još malo — reče suvo komandir i priđe otvoru nakrenute glave. — Nešto su se mnogo uzmuvali — veli jedan od vojnika. — Neka se izakaju, pa će se smiriti — odgovara komandir. — Mi smo stare čekalice. Svi oni podsećali su me na osuđenike koji su ostavljeni na belom hlebu. Ali, izgleda mi, oni toga nisu bili svesni. Začudo, bili su pribrani, kao da ne idu u smrt. Možda su malo nestrpljivi i žele da se ubrza stanje iščekivanja. Kad već mora da bude, neka dođe što pre. Paljba kao da posustaje. — Vi znate kuda treba da pođete odavde? — Znamo, gospodine kapetane. — Još jednom vam napominjem: pazite da ne istrčavate jedan ispred drugoga. Vojnici počeše da zatežu bluze i pritežu bombe. Jedan škljocnu makazama. Kaplar izađe ispred zemunice i poče da mokri. — Svršavajte, šta ko ima. Iziđoše još nekolicina ispred zaklona. Komandir se šalio: — Popusti tako, poneki put, petlja...

481

— A jok, gospodine kapetane, nego tek onako. Pucnji su sve ređi. — Naredite, neka ovi naši prestanu sa raketlama — reče komandir jednome, a potom se obrati Draganu: — Sad neka se otvore prolazi kroz naše žice. Bližio se odsudni čas, i laka drhtavica prožimala je telo. Nervi bili zategnuti... Napolju ovlada tama. Kroz otvor zemunice video sam u daljini gde žmirka jedna zvezda. A nju gleda i pozadina, koja mirno spava. Komandir pogleda na časovnik. Izvadio sam i ja svoj. Bila je ponoć i petnaest minuta. Još kao dete slušao sam da se ovo vreme naziva „gluvo doba“, kad izlaze mrtvaci. A mnogi će od ovih kroz koji čas ležati mrtvi. Iako sam uviđao da je sve ovo što mislim grubo od moje strane, misli su se nevoljno nametale. Vilice su mi se lako tresle, te sam grizao usne da bih prikrio svoje uzbuđenje. Komandir se okrete meni: — Ja mislim, vreme je! Obavestite baterije, i onda dođite da nam javite. Požurio sam na telefan. Komandir brdske baterije odazvao se odmah. Ali peta poljska ne javlja se. Lomio sam nervozno prste. Ovo čekanje ličilo mi je na večnost... Tada mi je tek bilo razumljivo zašto se pešaci ljute na artiljerce. Da sam komandant, smenio bih odmah ovoga komandira, ili bih ga naterao na juriš sa ovima! Jedva jednom dobio sam vezu. Govorio sam lagano: — Sve je spremno. Sad će poći. Budite pripravni. — Budite bez brige — veli ravnodušnim glasom komandir baterije. Zamislio sam tada bateriju... Umorni vojnici sede pored topova i dremaju. Komandir je u zemunici pored telefona i pije kavu. Ljut je, verovatno, što su ga uznemiravali i zamišlja kako on noćas obavlja neko herojsko delo. Zaboravio sam trenutno da bih to isto i ja radio. Vraćao sam se polako da im bar za koji sekund produžim život. Oni su jedini koji sačinjavaju vojsku i svesno zalažu svoje živote. Svi mi ostali sitni smo prema ovome koji stoji kraj puškarnice na mrtvoj straži i zvera u mračnu noć... Komandir me je gledao upitno. — Sve je gotovo! — saopštio sam mu malo nesigurnim glasom. Komandir zaćuta. Onda se nakašlja. Lice njegovo kao da se zgrči, a oči blesnuše. Prelete pogledom preko vojnika i progovori odlučnim glasom: — Drugovi, u ime Boga! — Ona petorica koji su određeni da napadnu objavnice, neka iziđu!... Vi znate... Zadatak morate izvršiti najbrže... Ne plašite se. Znajte, da ni poštena svadba ne može biti bez krvi, a kamoli rat. Polazite! Kratak pozdrav i ova petorica izleteše nečujno iz zemunice. Vratio se i Dragan. Na njegovom licu ogledala se detinjska radoznalost i neki ponos zbog važnosti posla. — Da li je potrebno da ih nadgledamo? — zapita Dragan. — Nema potrebe. Svi ćemo sada proći kroz otvore među našim žicama, i ostaćemo u ležećem stavu pred njihovim preprekama. — On se ispravi.

482

Izgledao je kao neki div. — Vojnici!... Hrabro, u ime Boga. Napred! — i komandir prvi pođe. Ostao sam poslednji. Glava mi je teška. Kako bih sada rado spavao, tu na zemlji, ma gde bilo. Ali čisto sam se uplašio od samoće u mračnoj zemunici, te potrčah za njima. Oni su brzo i nečujno odmicali. Čuo se samo bat mojih čizama i zvek mamuza. Išao sam na prstima. Kada su stigli u rov, oni se raspodeliše na dve strane i izgubiše se u mraku. Pošao sam sâm kroz saobraćajnicu, ka objavnici. Mračno je toliko kao da sam obnevideo. Iako su se oko mene nalazili svuda ljudi, osećao sam se nelagodno. Jer oni kao da nisu bili ljudi, nego utvare koje gamižu, i pred mojim očima nešto treperi. Lupio sam o zid. Podigao sam glavu i pogledao naviše. Zvezde su treperile. Da li ko vidi odozgo? „Bože, ako te ima, spasi ih... spasi“ — šaputale su moje usne. Setio sam se Dragana. Bilo mi je krivo što ga nisam zapitao da li ima koga. — Ko je? A, tu sam. — Artiljerac osmatrač. Neko se u mraku pomeri. — Koliko vas ima ovde? — pitao sam. — Nas dvojica i telefonista. Jedan se presamitio preko rova i nešto osmatra. Malo zatim okrete se i sasvim polako šapnu: — Izišli su i sad leže pred bugarskim žicama. — Zar se vidi? — Nazirem ove u blizini, ali one dalje ne vidim. Na frontu se sve utišalo. Samo podalje prasne poneka puška. Negde levo blesnu raketla i svetlost obasja prostor pred nama. Onaj se svuče u rov. — Da ih samo ne primete — strepi jedan od vojnika. — Gospodine potporučniče, zovu vas na telefon. Prihvatih slušalicu. — Šta je, majku mu, dokle ćemo da čekamo? — pita komandir poljske baterije. Rekao sam mu polako da se sada privlače i seku žice. — Kako?... Ne čujem. Kao da su vam puna usta hleba. Govorite glasnije. Od muke trupkam nogama i stežem pesnicama. Ne smem da govorim glasnije, jer se bojim, čuće oni sa bugarskih objavnica. Ponavljam istom jačinom glasa. Čini mi se da me je razumeo, jer reče: „Dobro, dobro“. — Seku žice... čujete li? — pita jedan. Zaista odjekuje neki šum. Onda prestane. Zatim nanovo. — A gde su ona petorica? — Oni su već zašli pod bugarske žice, pa ih ne vidim.

483

Hteo bih i ja da osmotrim, ali strepim da baš tad ne plane puška. Uveravam sebe da takva radoznala osmatranja i ne spadaju u moj zadatak. Ja im mogu koristiti i na drugi način. Ali onaj jedan se presamitio preko bedema, kao da je na prozoru svoje kuće. Zapitao sam ovoga pored mene da li su došle njihove mrtve straže. — Stigli su maločas. Čuli smo kako kopaju. Kao da me nešto smlati. Pred nama treba da se sada obavi klanje ljudi „bez jauka“. Okrećem se u mestu, i nervozno param noktom o dlan. — Pst! — učini ovaj u rovu. — Prešli su... Dižu se. Oslonjen na zid, raširenih očiju, blenuo sam u noć... Ništa se nije čulo. Prema zvezdanom nebu ocrtavao se grudobran. Jedna zvezda naizmenično se dizala i spuštala iza bedema, baš onako kao što i ja dišem. Najednom krik. — Uskočiše! Čuju se neki neljudski glasovi, kao režanje zverova, onda mumlanje, prigušeno jaukanje, bolni uzvici i neka psovka kroz stisnute zube. Očajna borba, kao da se nešto vala, krši... Potom otegnut ropac. Zatim kratko, isprekidano. „A, a, a!“ — kao žudnja za poslednjim dahom. Klap, klip, kljoc! — čuje se kako ubrzano seku žice. — Gotovo! — veli onaj. On se sada ispe na rov i ostade uspravan. — Poklaše ih ka prasce! Iako sam taj događaj predstavlja nešto strašno i užasno, osetio sam se na jedan mah primiren. Prolaz je sada slobodan. Sve što sada sleduje, po suštini zbivanja ne izgleda mi tako neposredno. Izdigao sam se malo, još malo. Nazirem splet od žica, i ispod njih kao da opažam neku tamnu zmijastu prugu. — Eno ih! — pokaza mi vojnik u jednome pravcu. Zemlja se poda mnom malo oburva, i tada mi odjednom pade na pamet, kako je u istom stavu, projektujući se prema zvezdanom nebu, poginuo potporučnik, vodnik. Iako su njihove objavnice uništene, obuze me neki strah, i ja sleteh u rov. Vojnik ostade. — Silazi dole! — opomenuh ga. — Izvlače se... Dižu se... Trče desno... Skupljaju se. Opet me obuze nemir. Kao da osećam neki kobni dah, nešto me guši. Smeta mi čak i kaiš od šlema. Povlačim ga prstima nadole. Čini mi se, lakše dišem. Hteo sam nešto reći vojnicima, ali očekujem svakoga trenutka prasak bombi i, raspinjući se između dužnosti i stravičnoga iščekivanja, u ovom odlučnom času, malaksao sam. Kapisle zapucketaše. — A-ha! — učini neko. — Pazite na njihovo povlačenje.

484

Kroz noć blesnu plamen i grmnu eksplozija. Druga... Onda se prolomi otegnuto: Gr-r-r-r-r! kao stotinu gromova. Gr-u! Gr-u! Ura! Ura! Gr-u! Vazduh se uskomeša. Odjeknuše planine i urvine. Otpoče prasak pušaka. Mitraljez. Naš rovovac urliknu. Gr-u! Gr-u! Gr-u!... „Jaoj!“ Larma, povici. Gr-u! Zemlja se tresla. Tamo pakao. Eksplozije ne prestaju, Levo svitnu raketla iz bugarskih rovova. Gospode! Du-du-du-du! Štektao je negde puškomitraljez... Levo i desno osu brza paljba. — Gde su naši? Vojnik promoli glavu. Fiu! Fiu! Fiu! Gr-u! Gr-u! Gr-u! Sad opet naš rovovac. Bugarski šrapnel pisnu nad našim glavama. Druga, treći. Gr-u! Gru! — razleže se prasak bombi. Dohvatio sam telefonsku slušalicu. Da li je vreme? Ali mi ruke drhte. — Gde su? — pitam očajno. U ovom odsudnom času osećanje dužnosti kao da je u meni prigušilo svaki strah. Ne osećajući više sebe, kao izbezumljen, skočio sam na rov sa slušalicom u ruci. Celo moje biće pretvorilo se u strašno, prodorno oko. Fiu! Fiu! Ah, samo da ih vidim. Gr-u! Još ih nema... Du-du-du-du!... Neko trči poljanom. Prineo sam slušalicu ustima. Ali još ne! Ne!... Eno ga i drugi. Fiu! — baš pored glave. I desno se naši povlače... Kao senke. Ležu pored žice. — Alo, četvrta, peta, baraž, baraž, baraž! — vikao sam udarajući nogama. Zemlja se oburva poda mnom i ja padoh. Vikao sam i dalje. Baraž, čujete, ljudi! Kao orkan, sa takvom snagom i silinom naleteše naši šrapneli. Kao rojevi svitaca počeše da svitkaju, stvarajući neprobojni zid u visini rova, ali glavna masa čelika sruči se na bugarske rovove. Pribili smo se uza zid. Nije bila stopa zemlje na koju nije udarila kuglica. Zemlja je prporila od udara. Raketla sinu. Poljana je bila prazna. — Prekini paljbu! Nema pustoš... Još jedino u ušima nešto huji od silnoga praska. Telefon je svirao. Javljao se komandir pete baterije. — Kakva je situacija? — pita otuda. — A... šta mu ga znam. Na poljani nema nikoga. Naše još nisam video... Budite i dalje u pripravnosti — izveštavam ga. Ali oni iz pozadine gledaju događaje na frontu drugim očima. Oni bi hteli da znaju sve, do tančina. — Je li bio napad, ili nije? — Bio je, bio, ali ne znam šta je sa njima. Izvestiću vas odmah. Vi, kao da spavate tamo — ljutnu se komandir i zatvori telefon. Došlo mi je da mu...

485

Potrčao sam nazad u rov... Bio sam uveren da su uništili bugarske topove, te sam išao slobodno. Strepeo sam šta je bilo sa ljudima. Mislio sam na Dragana. Vojnici su stajali u grupama i živo pričali. Čujem gde jedan veli: — Razneli smo ih u paramparče! — Gde je komandir? — pitao sam. — U velikoj zemunici. Tamo svi idemo. Komandir se podbočio rukama. Disao je brzo. Njegovi nervi kao da su još napeti. Jeste li dobili vatru na vreme? — zapitao sam ga. — Dobro je. Hvala! — reče, ali se videlo da je mislio na nešto drugo. Dvojica su jednome previjali ruku. Drugome je sa čela curio mlaz krvi. — Idi, reci, neka svi dođu ovamo — naredi odsečno komandir. Bio je zamišljen i mračan. Takvog ga ranije nisam video. Ako su uspeli, zašto je zlovoljan. Ali, gde je Dragan, pitao sam se sa strahom. — Jeste li uspeli? — obratio sam se komandiru. — Gotovo je! — reče dosta suvo i hladno. — Zapamtiće nas dugo — veli jedan vojnik. — Bugarski artiljerci nagrnuše u jedan zaklon, a ja za njima bombu. — A šta je sa topovima? — Ne postoje više... — Nisu se nadali. Kad smo utrčali u rov, njihovi pešaci nagrnuše da beže, pa se sabiše u gomilu... — Auh, majko moja, što su kukali!... Vojnici su nailazili. Komandir je gledao u pravcu otvora, kao da nekoga očekuje. Onda se obrati vojnicima: — Gde je narednik Dragan? Jezivo ćutanje. Komandir se ujede za usnu i lagano obori glavu. — Valjda će naići — reče neko bojažljivo. Na ulazu pojavi se još jedan naramkujući. Oko desne noge imao je beo zavoj. On uđe ćuteći i osloni se na zid. Stajao je na jednoj nozi. Njegovo lice grčilo se od bolova. — Ima li još koga gore? — Nema. Ja sam poslednji. Komandir uzdahnu, priđe otvoru i pogleda u nebo. Vojnici su se prebrojavali. — Nema Radenka, ni Stojana... — Video sam kad je Toza pao kod njihovog topa. — Čuo sam kad je kaplar jauknuo pred žicama, kad smo se vraćali... Za petoricu niko nije znao da kaže. U ove nestale ubrajali su i narednika Dragana. — Ja sam ga video kad je uskočio u bugarski rov... — Bio je pored mene kad je zapalio bombu, i stavio je u topovsku cev...

486

— Čini mi se, video sam ga kad se vraćao... — Gospodine kapetane, osam je nestalo, a trojica su ranjeni. Komandir kao da se prenu. — Neka se odmah puste raketle i pregleda teren. Ako je ko ostao ranjen, da se po svaku cenu izvuče — govorio je skrušeno komandir. Zaustavili smo se u rovu. Svi vojnici stajali su pored puškarnica. — Gospodine kapetane, neki od naših zapomaže. — Sad ćemo videti. Raketla je probijala tminu i u visini se rasprsnu. Svetlost se razli. Komandir razmače ciglu kojom je bila zatvorena puškarnica i pogleda. Njegovo lice se grčevito skupi, i kroz stisnute zube glasno jauknu. Odmače se i nalakćen na ivicu rova obuhvati glavu. — Siromah! — procedi. — Eno ga narednik Dragan, gde visi na žici — govore vojnici. Prišao sam... Pred samim otvorom, kuda su bili izišli izvan bugarskih žica, visilo je nepomično telo narednika Dragana. Jedna ruka bila je izdignuta i zakačena za žice, dok je telo mlitavo ležalo. Glava klonula. Pred mojim očima se zamagli... Odmakao sam se... Da li je moguće!... Malopre bio je živ. Kao u kakvom bunilu slušam kako vojnici govore da na poljani vide još trojicu koji su nepomični... Ali jedan, izgleda, odaje znake života. Komandir se trže i pozva podnarednika. Govorio je polako, reč po reč, kao da pribira misli: — Spremi ljude... Skinite narednika sa žica... i izvucite... onoga ranjenoga. — Onda zastade pognute glave i okrete se meni: — Pođite sa mnom! — Potrebno je da obavestim baterije. — Neka ide kaplar. Rekao sam kaplaru šta treba da javi i pođoh za komandirom. U zemunici komandirovoj posilni zapali lampu i zatvori vrata. Komandir, ne govoreći ništa, otpasa revolver i stavi na sto. O pojas je bila prikačena jedna bomba, i komandir se zagleda, pa kao da govori sa samim sobom: — Ne mogadoh da je izvučem, zakačila se. Onda baci šlem na krevet, protrlja čelo i skrušeno sede. U zemunici je vladala grobna tišina, kao da među nama leži mrtvac. Mačka se protegli i skoči mu na krilo. On je pogleda, potom prevuče rukom preko njenih leđa, klimnu glavom i tiho progovori: — E, moj, „Baćko“ — tako su zvali mačka — nema više našeg dobrog druga Dragana. — Lice mu je bilo nepomično, ali njegove oči se ovlažiše i dve krupne suze skotrljaše se niz preplanulo lice. On mahnu glavom i uzdahnu: — Šta ćete, valjda mu je suđeno... Odvraćao sam ga, molio... aja! Bio je ponosan...

487

— Da li je imao koga od porodice? — Majku i jednu sestru — komandir šmiknu kroz nos i rukom prevuče preko očiju. Zatim me pogleda otvoreno i pribrano: — Vaša uloga je završena. Hvala vam lepo. Vi se sad možete vratiti, dok je još noć. Daću vam vojnika da vam ponese stvari i pokaže put... Bila je zora kad sam se približio našoj osmatračnici na Katuncu. Sunce se rađalo... Luka i Vojin bili su tužni. Pričali su mi da je juče naglo pozlilo potpukovniku Petru i odneli su ga u bolnicu. Nas trojica sedeli smo zamišljeni, kao da smo izgubili oca, najrođenijeg druga. Osećali smo se kao siročići, bez igde ikoga... PODNAREDNIK TANASIJE Jedno prepodne javili su nam da je eksplodiralo zrno u topovskoj cevi brdske baterije i da su tom prilikom poginuli poručnik Branko i još dva vojnika. Ostali vojnici su ranjeni. U poslednje vreme ovo je već treći slučaj. Poslužioci su ginuli, a komisije su donosile zaključak da su oruđa dotrajala, a umnogome je kriv i „ratni materijal“. Novi zastupnik komandanta je odredio komisiju da iziđe na mesto gde se desila eksplozija, koliko tek da bude ispunjena i ta formalnost. U komisiju je odredio komandira jedne susedne poljske baterije i mene. Ta brdska baterija nalazi se na obližnjem sektoru, u blizini pešačkih rovova. Da bih došao do nje, morao sam prvo sići u ravnicu, i tek odatle podići uz položaj. U ravnicu sam sišao ranije da bih tamo obišao svoje poznanike po raznim komorama i komandama. Svi su se oni, iz pozadine, žalili na težak i nesnosan život, iako im je jedina dužnost bila da po ceo dan pišu pisma svojima. Ili se od prolaznika raspituju da li je ko dobio izveštaj od kuće. Iz tih nepotpunih i uvijenih izveštaja naša pozadina je rekonstruisala život u porobljenoj zemlji. Znaju oni da se u okolini Čačka devojke udaju, a da su se Austrijanci razmileli po zemlji i kuvaju pekmez. Da su neki seljaci iz okoline Gornjeg Milanovca ubijeni, jer su „umrli kao Despić“. A taj Despić bio je u predratnoj Srbiji hajduk, pa su ga streljali... Austrijanci interniraju građane u masama, jer su „mnogi otputovali u Bodljikavu banju na odmor“. Narod u zemlji gladuje: „Mi smo siti i zadovoljni, samo nam se provide uši od zime“. Ali se oni ipak nadaju i veruju da ćemo se vratiti, pošto su „deca Vera i Nada u odličnom zdravlju“... Bugari su počeli da regrutuju naše mladiće, ali oni beže iz vojske. I jedan od tih

488

piše: „Zahvaljujući našem dičnom caru Ferdinandu, obukli su nam uniforme i izvukli iz naših zagušljivih kuća. Nama je sada dobro, jer nam se dala prilika da se nadišemo šumskog, đurđevdanskog vazduha.“ Ali komordžijama, naročito onim oženjenim, najteže pada što je neka: „Gospa Milka postala velika frajla i otvorila radnju u svojoj spavaćoj sobi. Posao joj odlično ide.“ A oni znaju da krv nije voda... A ovaj se rat, kao za inat, odužio unedogled. — Znaš... žena je ka mazga — objašnjava čiča Danilo, rezervni kapetan. — Usići se najednom. More biješ je, more miluješ, more maziš... Aja!... Pođe mazga kad njoj „ćorne“ na pamet. Mi, grešnici, izgibosmo ovde da bismo ih oslobodili. A one, kako su ćurkaste, mogu još i da pomisle kako mi namerno nećemo da se vratimo... — More, Dačo, brate slatki — veli mu njegov vršnjak, obveznik činovničkog reda ko će još naše babe da gleda. — More Đuro, da ja tebi kažem... Ne ratuju starci već deca od dvadeset godina... A ti ne biraju. Kad sam bio arslan od dvadeset godina, ja sam prvo naleteo na jednu babu. — A to li tebe muči! — zagrajaše ostali i počeše da zadirkuju čiča Danila. Bilo je prošlo podne te se digoh. Pri polasku saznao sam još od komordžija kako se na na šem frontu nešto priprema. Dovlače se teški engleski topovi. Komandanti se često sastaju. Sigurno se sprema neka ofanziva. Zato komordžije kupuju konzerve i pune svoje sanduke, kako bi poneli svojima, kad se vrate u zemlju. Dolina je plamsala od žege i silne jare. Polja su kao spržena. Oko mene lete rojevi muva. Šlem na glavi postao je vreo te sam ga skinuo, a glavu uvezao maramom. Jedva sam jednom podišao pod planinu i tada osetih malo svežinu. U početku su Bugari gađali ravnicu i niko živi nije smeo da se pojavi preko dana. Ali sada je i njima valjda dodijalo. Ili im je ponestalo municije. Tek komordžije promiču, a i ja srećno stigoh u podnožje. Kod jedne komore ostavio sam svoga konja, i pošao pešice. Osmatram stene i čukare koje su se natkvesile jedna iznad druge, kao da će svakoga časa pasti. A čak gore, pod vrhom, nalaze se naši. Bugari su ispod onih oblaka. Svaki je kamen trebalo osvajati i ginuti. Setio sam se tada nečijih reči: „Nema strašnije kletve nego ako majka kaže svome detetu: dabogda bio pešak!“ Ja se ljutim i protestujem što moram da se penjem po već utapkanim stazama. A oni su za sve vreme jurišali na bajonet. To mi je, ipak, kao neka uteha u ovoj mojoj muci, te sam malo primiren krenuo peške uz planinu. Nekada sam se verao po planinama iz profesionalne radoznalosti. Ali sam još otada zapamtio da je moje interesovanje za prirodu bilo u obrnutoj srazmeri

489

prema visini. Što više, to manje... A pogotovu sada kada znam da kuršumi zvižde na sve strane. Naročito pri vrhu. Posmatrao sam ovu planinu sa strane i iz daljine, pa mi je izgledala ujednačena, kao da su njene padine bile isklesane. Ali sada, izbliza, vidim iskonsku pustoš. Razbacano stenje i razrivene padine. Čitave reke osulina punih kame nja koje se neprestano osipa. Sve je divlje i glomazno. Ili se to meni samo čini, pošto su u straha velike oči. Na ma kom mestu bio, stalno gledam kako se pomaljaju ćuvici i poneki krajičak od neprijateljskih rovova. Iako znam da su još prilično daleko, ipak mi je neugodno, isto onako kao kada čovek vidi neku dugačku neotrovnu zmiju. Odnekuda zviznu kuršum. Zastao sam. Koliko da se snađem. Glavno je da se čuvam od onih iznad moje glave. A rovovi su još daleko, ispod onih oblaka. Naišao sam na neke zaklone. Poznaje se da su kopani na brzu ruku. Svuda naokolo nalazile su se ispaljene čaure. U tim rovovima ležali su sigurno naši pešaci. Malo više iznad, na jedno pedeset metara daljine pružala se druga linija. Tamo su bili Bugari. Otuda su tukli naše u teme. A ovi ovde morali su svi da izginu. Tada mi iznenada padoše na pamet reči koje sam nekada slušao: „U ratu nastupa prvo pešadija. Za njom artiljerija. Onda se ređaju štabovi divizije, armije, Vrhovne komande. Najzad idu liferanti i zabušanti. Kada se zaključi mir, padne komanda: nalevo-krug! I oni koji su bili na kraju sada su prvi, a ovi mali pešaci, ako su još u životu, ostaju poslednji.“ Malo dalje vidim ogromnu rupu, a naokolo polomljeno drveće. Onda parčad od granata. A tamo u trnju probijen šlem. Zatim prebijena puška... Među onim kamenjem leži čovečja noga, ali samo gola kost, koja se pomaljala iz jedne potkovane cokule. Čuo sam neki žagor i naskoro naišao na konjušnicu brdske baterije. Vojnici su zaravnili zemlju iza jedne ogromne stene. Na zadnjim ivica ma pobili direke, a preko njih i one stene položili grede, iznad kojih su nabacali zemlju. Malo niže nalaze se zemunice, kao kurjačke rupe, gde spavaju vojnici. Bilo mi je naređeno da ovde sačekam komandira poljske baterije. Priča mi podnarednik o eksploziji onoga topa. Granata se rasprsla u samoj topovskoj cevi. Do vojnika nema krivice. A i da je ima, oni su mrtvi. Naišao je komandir poljske baterije. Pozdravili smo se srdačno, jer se odavno nismo videli. Iz razgovora sa njim saznao sam da će na front naše divizije biti dovučeno dvadeset novih baterija. Komandir zaključuje da će se na ovome delu fronta izvesti jedan od najglavnijih napada. — Vala, i krajnje je vreme — kaže. — Ja se samo čudim kako izdržavaju ovi grešni pešaci gotovo tri godine bez smene i odmora. Ama da vas neko samo časti tri godine, pa bi vam dodijalo i ratosiljali biste se ljubaznih domaćina... Išli smo lagano uzbrdo, serpentinama. Naiđosmo na jednu okuku čija je spoljna strana bila ograđena palisadom od granja.

490

— Izloženo mesto — reče komandir. Kroz granje videli su se bugarski rovovi, te malo ubrzasmo. Zastajali smo sve češće. Povremeno se čuju pucnji pušaka. Nekuda desno gađala je jedna baterija i jaruge su hučale. Na jednoj strani ugledao sam velikoga guštera i sagoh se da dohvatim kamen. — Ne dirajte ga! — veli komandir. — Oni su nam jedini drugovi. U mojoj zemunici ima jedan, koga ja hranim. Neki put mi u tome i vreme prođe. Sustigosmo neke pešake koji su se vraćali sa bolovanja. Lica im usahla, a kosa proređena. — Kako je, vojnici? — zapita komandir. — Eto... polako. — Mora se, gospodine kapetane. Kada odmakosmo malo, progovori komandir, kao više za sebe. — Sasvim... I mi ne idemo od dobre volje, već što moramo. Zaustavili smo se iza jedne stene da se odmorimo. Sa našega lica kiptao je znoj, a bluza nam bila vlažna. Čujemo već jasno i oštar pucanj iznad naših glava. Tu negde mora da je i baterija. Tek što smo pošli dalje, kad sretosmo grupu vojnika, među kojima su bila i dva zarobljenika Bugarina. Išli su u grupi i nešto prijateljski razgovarali. Videlo se da su neprijateljski vojnici zadovoljni što nisu više u rovu. Jedan zastade da pripali cigaretu od našeg vojnika. Kad naiđoše pored nas pozdraviše nas naši, pa i Bugari. — Kad ste ih zarobili? — Noćas, gospodine kapetane. — Gde ćete sada sa njima. — U štab divizije. — Dobar dan, gospodin potporučnik! — stade preda me u stavu „mirno“ jedan od naših vojnika. Lice mu bilo tamno, imao je malu šiljatu bradicu i zašiljene brkove. Rekao bih da je Tanasije, ali otkuda on sa pešacima, kaplar je, i još pušku nosi. — Ja sam, Tanasije Prvulović. Rukovali smo se prijateljski. Pitao sam ga zašto nosi pušku. Ispriča mi da je na baterijskoj osmatračnici, koja se nalazi u pešačkom rovu. Još uvek je telefonista. Noćas, kad su pešaci dobili nalog da uhvate po svaku cenu jednog živog Bugarina, prijavio se kao dobrovoljac da učestvuje u ovom hvatanju i Tanasije. Tada mi je ukratko izložio kako se to sve odigralo. Duvao je, veli, vetar i bila je mračna noć. Njih četvorica, tri pešaka i on, razmaknu krstila od žica s naše strane i dovuku se do bugarskih preprečnih sredstava. —... Makazama fik-fik, onda jedan za drugim kroz onaj kanal.

491

Znali su oni unapred da se ispred glavnih bugarskih rovova nalazi jedna njihova objavnica, koju su posedali samo noću. Tako je, uostalom, i na ostalim delovima fronta... Kada su prošli ispod prepreka, pođu pobauljke. Dvojica na jednu, a dvojica na drugu stranu. Puške nisu nosili, da im pri prilazu ne bi smetale, već samo bajonete... Pritajili su se malo, a zatim uskočili u rov. — Ja natrapah na jednoga i dohvatih ga za gušu, da se ne dere. On opali iz puške, ali u vetar. Mislim se: pucaj kolko hoćeš, ama samo ne viči. Uskočiše i ona dvojica sa druge strane i nastade jedno davljenje rukama namrtvo. Onako u mraku i men’ me dohvati jedan od naših za grlo, te ga gurnem u trbuh, i viknem: nemo’, bre, ja sam. Otmu oni Bugarima oružje, i: „iznesemo ih kao stvarke!“ Bugari su bili preplašeni. Tada im oni narede da se provlače: — Jedan se kao nećka. Ali kad ga mi bocnusmo, on poleti prvi. Sad ih sprovode u diviziju. Tanasije mi se hvali da ga je komandant puka predložio za podnarednika, za ovaj herojski podvig. —... Ako da blagi Bog da ovaj rat potraje još ovoliko, ja odoh u moju Potrkanju kao gospodin narednik. — Bre, bre — smeje se komandir — ala su ti skromne želje. Ja sam pomislio da ćeš reći kao major. — Pa... sproćom priliku, gospodine kapetane. Ne odbijam ništa — smeje se Tasa, pokazujući svoje bele zube. Zapitao sam ga za komandira, kapetana Lazara. Reče mi da je sada dobro. Bio je bolestan od malarije. Na osmatračnici se smenjuje s potporučnikom Ćirićem. Od starih vojnika u bateriji je ostalo svega njih šestorica. — A zašto si pustio bradu? — Za priliku... Tako, kako je kad zgoda. — Tanasije izvadi iz džepa francuski bere i natuče ga na glavu. Nosio je inače francusku uniformu, a sa bradom i bereom na glavi, onako crnpurast, ličio je potpuno na vojnika kolonijalnih francuskih trupa. — Kad pođem u Solun, za naše straže ja sam Francuz. Kažem samo: „že Franzez“ — i prolazim svuda. Tanasije pozdravi i veselo odskakuta za svojim drugovima. — Šta da se radi! — reče komandir i mahnu glavom. — Da nismo takvi, zar bismo mogli da izdržimo ovolike muke! Produžili smo dalje. Komandir zastade da se izduva, pa će reći: — Nikada ne bih mogao biti brđanin. Mi jedva sebe izvlačimo, a tek kako oni izneše topove na ovaj krš. Sa visine posmatramo Moglensku ravnicu, po kojoj se belasa put. Bugari gledaju takođe kretanje u ravnici, ali ne mogu da dobace. Vide se i sela pritisnuta jarom. Kuće izgledaju kao svenule pečurke na suvom vremenu.

492

Naišli smo i na jednu saobraćajnicu. Komandir misli da će nas ona odvesti do brdske baterije. Naiđe jedan vojnik, koji nam to potvrdi. Naskoro se pred nama ukaza brdski top. Bio je ograđen bedemom od zemlje. Kroz jedan prorez na prednjoj strani štrčala je mala topovska cev. Oko toga otvora zemlja je bila kao ispečena, od silne vatre prilikom paljenja. Vojnici koji su bili oko topa, skočiše. — Pomaže Bog! — Bog vam pomogao! Komandir skide šlem i poče da briše znoj. Preplanula lica ovih vojnika, pod surim šlemovima, izgledala su kao mumificirana. — Gde vam je komandir? — Gospodine kapetane, komandir je na susednom položaju sa prvim vodom. Ovde je sa nama bio gospodin poručnik Branko, ali on je poginuo. Pred komandirom pojavi se jedan narednik. Stade „mirno“ i pozdravi. — Gospodine kapetane, stanje je ratno. Novo ima: eksplodirao je drugi top. Tri mrtva, četiri ranjena. — Kako se to desilo? — Jutros su javili pešaci da neprijateljski vojnici kopaju objavnicu, da bi se približili našim rovovima. Tražili su da otvorimo odmah paljbu. Gospodin poručnik je naredio da se gađa razornim zrnima. On se nalazio kod drugoga topa, gde mu je i zemunica, a ja sam bio kod ovoga. Opalili smo po dva metka. Pešaci su javili da su granate dobro pale, i tražili da bacimo još nekoliko metaka. „Njima nikad nije dosta“ — kaže gospodin poručnik. — „Oni sve misle da mi granate vadimo iz džepova. Dobro... Neka se opali još po jedan metak.“ — Mi smo opalili sa ovoga topa. Ali tada nešto puče strašno, i jedna grana od ovoga drveta pade među nas. Pogledasmo na drvo, i zaista, video se svež zasek. — Neko zakuka. Mi potrčasmo tamo. Bilo je dockan. Top je bio sav razbijen. Izvestili smo komandira. On naredi da se ranjenici odmah nose, a sve ostalo da ostane onako kako je, dok ne dođe komisija. On je molio da ga izvinite, jer nije mogao da napusti svoj prvi vod. — Hajde, pokaži nam taj top. Pošli smo kroz usku saobraćajnicu, i posle dvadesetak metara ukaza se strašan prizor. To povska cev bila je raznesena. Točkovi polomljeni. Vojnici podigoše ćebad sa leševa. Mi prinesosmo ruke šlemovima u znak pozdrava. Po ručniku Branku bilo je čelo razmrskano i video se mozak. Nišandžija je bio odbačen četiri metra i grudni koš mu raznesen, da se pomaljalo napolje jedno pluće. Njegov pomoćnik presamićen preko prelomljenog točka, a namesto glave ostala je bezoblična masa... Rojevi muva naletali su na krvava mesta.

493

— Pokrite ih! — naredi komandir. Onda se obrati meni: — Šta ima... događaj je jasan. Mi smo svoju dužnost izvršili... Možemo ići. Pri polasku pozdravismo mrtve. Išli smo ćuteći. Kod prvoga topa komandir zastade. — Zbogom, naredniče! — Zbogom, gospodine kapetane, i srećan vam put. Vojnici nas pozdraviše. Malo niže komandir progovori. — Eto tako... Bio je dobar drug. Za sobom je ostavio ženu i dete. Strašno je to kad se pomisli da oni njega iščekuju, nadaju se, a on leži mrtav. Sišli smo brzo do svojih konja... Kad smo bili u podnožju planine, komandir predloži da odemo do naše pukovske trupne komore i tamo napišemo izveštaj. — A i da iskoristimo ovu priliku, da se vidimo sa kapetanom Racom i veterinarom. Inače nikad slobodnog vremena nemam... PTIČICE NEBESNE Pukovska trupna komora nalazila se u ravnici, u selu Turman-Mahali. Pokraj sela protezalo se suvo korito neke rečice, ispunjeno navaljanim kamenjem. Pored obale rasli su visoki jablanovi. Komandir komore bio je kapetan Radoslav. Ratovao je pet godina. Uvek kao vodnik, pored topa, ili na osmatračnici u pešačkome rovu. Ratni napori nisu mu baš ništa škodili. Štaviše, činilo nam se da mu prija ovakav život, jer je on uspešno nosio svojih sto trideset kilograma preko brda i planina. Mnogo puta dirali smo ga zbog njegove debljine. Ali on se dobrodušno smejao i odgovarao: „Neprijatelji su mogli sve da mi oduzmu, ali nisu mogli jedno: moju dobru narav.“ Sad je povučen u komoru na privremeni odmor. Njegova gostoljubiva komanda bila je nadaleko čuvena... Svi oni koji su silazili sa fronta, bilo kojim poslom, ili na putu za Solun, svraćali su u trupnu komoru na ručak, večeru, dobro vino I prijatan razgovor. Iako je kapetan Radoslav zasadio veliku baštu, iz koje je snabdevao ceo puk povrćem, ipak su te svakodnevne sedeljke bile vezane sa priličnim troškovima. Ali on je bio dugo vremena borac i znao je kolika je to prijatnost kada se siđe sa položaja i naiđe na usrdan doček. Istina, njegovu dobrotu su često zloupotrebljavali. Napijali su se. Imao je posle muke da ih isprati na položaj. Sa njim u komandi bio je i novi, mladi veterinar, koji je svirao odlično na violini i još uz to pevao.

494

O sviranju i pesmi veterinara Svete i smehu kapetana Radoslava govorilo se celom dužinom fronta naše divizije. Sunce se klonilo. Visoke senke jablanova ugibale su se preko rečnog korita, izvijale uz obalu, i kao da su puzile uza zidove kuća na suprotnoj strani. Prešli smo reku i uputili se begovoj kući, gde je bio stan kapetana Radoslava. Dok smo prilazili, palo nam je u oči kako je krov sav izrešetan, kao da se na ćeramide sručio snop šrapnelskih kuglica. Prozori na zgradi bili su porazbijani. Komandir zaustavi konja. — Kakvo je ovo čudo? — On se okrete prema položajima. — Nije moguće da su Bugari mogli čak dovde da dobace... Sigurno su dovukli dalekometne topove... Jedan vrabac skakutao je oko prozora, kao da je to neka pusta kuća. Poterasmo konje oko kuće. Ispod jedne strehe videlo se skorašnje ležište konja. — Šta ovo može da znači! — Uto komandir pogleda sa visine konja preko ograde u polje, zasađeno kupusom i paprikom. Tamo su radili neki vojnici. — E-hej, slušaj... Hodi ovamo! Vojnik ostavi motiku, i onako u košulji i gologlav priđe. — Gde je kapetan Radoslav? — Ne znam, otišao je negde. — Kada je otišao? — Ne znam... — A zašto je kuća ovakva? — Ne znam... — A gde je kancelarija komore, gde je veterinar? Vojnik odgovori sa izvesnim snebivanjem: — Ne znam: — More, znaćeš sad! — komandir kasom istera konja na vratnice, zaobiđe ogradu i u galopu priđe grupi vojnika, koji su kopali na njivi. — Ko je među vama najstariji? — zapita strogo. Vojnici pogledaše jednoga, koji je takođe bio bez bluze. — Gospodine kapetane, ja sam podnarednik. — Podnaredniče, vodi me pravo kapetanu Radoslavu! — rekao je tako odlučnim glasom da više nije moglo biti pogovora. — Razumem! — Podnarednik dohvati bluzu i u hodu je obuče. Zatim se okrete nama: — Znate, naredio je gospodin kapetan da ne govorimo gde je on. Komandir me značajno pogleda i polako dobaci: — Ovde nešto nije u redu. Vodio nas je podnarednik gotovo pola kilometra. Onda zađe u neko kukuruzište. Sa visine ugledasmo tamo negde oko sredine njive nekoliko šatora. — Podnaredniče, vidimo... Sad možeš da se vratiš...

495

Kapetan Radoslav sedeo je na tronožnoj stolici i razgledao neke hartije. Kroz otvor na šatoru spazismo veterinara gde spava. Kad nas kapetan Radoslav ugleda, skoči, diže ruke uvis i kao da zapomaže, razvika se: — Aman, ljudi!... Zar me i ovde, sunce vam vaše, nađoste?! Komandir zaustavi konja pred njim, pa se obrati meni: — Šta mu je?... Ili je lud, ili pijan! — Jest, sad sam i lud i pijan. Razoriste mi kuću, upropastiste mi sve, obrukaste pred celim svetom, i sad sam, naravno, pijan i lud! — U licu je bio crven od ljutine. Mi smo bili u nedoumici i gotovi da se vraTimo. Ali kapetan Radoslav se savlada malo i obrati nam se blagim glasom: — Sjašite, sjašite sad, da čujete moju nevolju. Džamiću! — dozva svoga posilnoga. — Donesi još dve stolice. Komandir mu priđe i pruži ruku, gledajući ga ljubopitljivo. — Zdravo, druže Raco! Dede, molim te, pričaj mi šta se desilo. — Sedite, Džamiću, skuvaj kave... Iz onoga što nam je ispričao kapetan Radoslav, i što smo docnije od drugih saznali, događaj je tekao ovim redom. Kapetan Bora, komandir četvrte brdske baterije, posle dužeg vremena, jedva je dobio dozvolu da siđe sa položaja do svoje komore. Imao je nameru da izvrši smotru nad ljudima u pozadini, da vidi kako čuvaju stoku i materijal. Smatrao je da je to dužnost revnosnog starešine. Ljudi su ljudi. Mogu lako da se zaborave, raspojase i „razulare“, jer su bili daleko od pogleda i šake svoga starešine. A sem toga, i komandir je živo biće. I njemu je potrebno malo razonode. On će brzo svršiti sa smotrom, i za tu jednu noć, koliko je važila dozvola, obići će nekoliko okolnih sela, i videće se sa svojim poznanicima. Kapetan Bora je mislio da uz put može lako da sretne i neku žensku. Za vreme dok je vršio službu, naišao je baš tada, na povratku iz Soluna, poručnik Kosta „Turčin“. Davno se nisu videli. Posle srdačnog pozdrava komandir je prekinuo pregled, i seo sa Kostom ispod jednog drveta. Tada mu je ovaj pričao o Solunu, o ženskinjama, o svojoj prijateljici Dezi. Obećao je da će mu dati njenu adresu. Zatim je govorio o lumpovanju kod Beas-kule, i u raznim varijeteima. Slušao ga kapetan Bora, i najednom je zakukalo njegovih dvadeset devet godina. — Jaoj, skršismo mladost na ovim planinama. Slušaj — govorio je živo — u budućem ratu pri Vrhovnoj komandi mora postojati odeljenje za nabavku ženskih... — Ali ja da budem šef toga odseka...

496

— Ne! — govorio mu je ozbiljno kapetan Bora. — Ja sam stariji. Ti bi mogao da budeš samo moj pomoćnik. A? — I on lupi po kolenu poručnika Kostu „Turčina“. Onda se uozbilji. — Dokle imaš dozvolu? — Sutra do podne... — Znaš šta?... Izveštava me moj narednik da je kapetan Radoslav dovezao danas jedno bure vina od pedeset litara. Hoćeš li da svratimo kod njega na večeru, pa ćemo pred zoru zajedno naviše. — Ha!... Bože pravde!... Vodi Bog računa o nama, ptičicama nebesnim. Ko neće? — E, onda pričekaj malo, da posvršavam neke poslove, i odmah ćemo poći. Pošto se kapetan Bora izvikao na narednika, kako će ga pratiti na osmatračnicu, jednome kaplaru zapretio sa deset batina, a vozara smenio što mu se konj ošugao, vratio se ljut pod drvo. — Stoke jedne! — vikao je da svi čuju. — Uležali se ovde kao veprovi. Ali propištaće im majčino mleko!... Seiz!... Daj konje! Kad su se odmakli malo, on se obrati Kosti: — Dede, molim te, pričaj mi još nešto o toj svojoj ženskoj. U prvi sumrak stigli su u trupnu komoru. Kapetan Radoslav spremio se da večera i prao ruke. Sto je bio postavljen. — Otkuda vi u ovo doba? — govorio je, brišući ruke. — Zdravo, zdravo! Vi ste sigurno na prolazu. — „S mišlju i personom“ došli smo kod tebe da večeramo! — odgovara kapetan Bora. — Dede, posilni, pospi me da operem ruke. — A vi onako... bez poziva? — smeje se veterinar Sveta. — U bob smo gledali, doktore. Kao u svoju kuću! — dobacuje Kosta. — Zna se... „Ova je kuća bogata“. Zdravo doktore! — pozdravlja se kapetan Bora. — E, milo mi je kad imam tako cenjene goste. — Džamiću, donesi posuđe za dvojicu, i stolice! — naredio je Radoslav. — Alal vam vera — trljao ruke Bora i okretao se po sobi. — Solidni momci!... Na vas dvojicu se kezi budućnost. Nigde ženskih na zidu. Pazi, pazi! — gura laktom Kostu. — Nova odela obesili... — Njima slike ovde i nisu potrebne... Imaju svežu robu. A mi nesrećnici... — Sedite! — nudi Radoslav. —... zadovoljavamo se slikama — završi Kosta. Bora se lupi po čelu i okrete se Kosti „Turčinu“. — Ama de!... Sve se mislim da te nešto pitam, pa zaboravim. Sad se tek setih... Beše li pre jedno... petnaest dana neka Engleskinja kod vas u rovu? — Jest! — Slušao sam, ne znam da li je istina, da si joj izašao na raport... — Jest... Zbuni me ženska, Gospoda joj njenog...

497

— Nije moguće! — zasmeja se glasno Radoslav. — Da vidite šta je bilo... Sedim ja u zemunici, kad utrča moj nišandžija. „Gospodine poručniče, evo ga jedan pukovnik!“... Nabijem šlem i izletim. Kod topa ugledah jednog đeneralštabnog pukovnika, a pored njega jednu žensku. Htedoh da se preturim... Ženska!... — Otkuda ona? — pita veterinar. — Došla ženska da vidi. A prati je naš pukovnik iz pozadine. — Tešku službu taj ima! — veli u ironiji kapetan Radoslav. — More da vidiš, više se uzortira on nego ona. — Hajde, služi se — nudi Radoslav. — Posle tebe — odbija Kosta. — De, de, ti si gost. Sipajući čorbu, Kosta priča: — Ona me privuče kao magnet. I ja trup! — pred nju. „Gospodine pukovniče, stanje ratno!“ Kapetan Radoslav se zacenuo i kroz smeh veli: — Kakav si, dobro je nisi „drpnuo“... — More... bilo bi svašta. Slušajte samo... Ona nešto odgovori. Ah, bila je izvanredna. Iz moje zemunice izlete tada jedan konjički poručnik, koji je po kazni premešten u pešačko mitraljesko odeljenje. Zovem ga „Grof“. Čuo ženski glas, pa izišao. Moj ti se „Grof“ pokloni pred Engleskinjom, skide šlem, poljubi je u ruku i poče: kvi, gua, kve, o jes... kingiri mingiri. Sunce mu njegovo, nisam znao da govori engleski. Vidim ja da on njoj pokazuje zemunicu. Ženska poče da se koleba, i kao pođe. Ali se umeša onaj „ladolež“ sa crvenom somotskom jakom i poče da joj priča kako nemaju vremena. I on nam odvuče žensku. Inače da ne beše njega, ona ostade. Vojnik stavi na sto jagnjeće pečenje i flašu sa vodom. Kapetan uze flašu i okrete se prema svetlosti lampe. — Ovo neko naročito belo vino? — Raste u ovom bunaru, ispod prozora — dodaje Kosta. — A, rešili smo da više vino ne pijemo — veli veterinar Sveta. — Bogami, to je lepo od vaše strane — kao odobrava Kosta. — Slike golih žena nemate. Ne pušite i ne pijete. A onde vidim i ikonu. Nedostaje vam još samo krst na kući. — I jedan natpis na vratima: „Ovde počivaju naši mili i nikad neprežaljeni.“ — Kapetan Bora se najednom uozbilji. — Džamiću! — gledao je strogo posilnoga kapetana Radoslava. — Naredio ti je kapetan da doneseš dva litra vina! Vojnik pogleda unezvereno kapetana Radoslava, onda u veterinara, kao da ih očima pita: je li to istina. — Nemamo vina, nemamo! Ala ste čudni ljudi! — pre-duhitri vojnika Radoslav.

498

— Nema, gospodine kapetane — oslobodi se posilni. — Ima li gde da se kupi? Zovi mi moga seiza! — Čekaj, nemoj da zoveš seiza... Ako ti je baš stalo toliko, dobro, kupićemo mi. Svi ste naši gosti. — Radoslav se diže. — A ne, ne. Ostanite! — uhvati ga za rukav Bora. — Vi ne pijete, i ja neću da kršim vaša pravila. Ali meni se prohtelo — on se obrati posilnom: — Evo ti deset drahmi i kupi za sve pare. — More, ostavi, bogati!... Ne dozvoljavam da u mojoj kući kupuješ vino ti. Daću mu pare... Ustao je i Bora. — Ljutiš me. Ostavi novac!... Džamiću, pođi sa mnom — i Radoslav iziđe. Bora nagazi ispod stola Kostu. Veterinar je ćutao, ali mu se na licu ogledalo neraspoložene. Naskoro se vratio Radoslav sa dve flaše crnog vina i stavi ih na sto. — Pozajmio sam ovde. Daj one vinske čaše. — Ne treba, ne treba! Mi ćemo iz čaša za vodu — veli Bora. — Kakve vinske čaše! — čudi se Kosta. Bora nali sebi i Kosti. — Šteta što vas dvojica ne pijete!... Hajd u zdravlje naših ljubaznih domaćina — on diže čašu i kucnu se sa Kostom, a potom ispiše naiskap. Mljasnuli su nekoliko puta ustima, i pogledali se. — Bre!... Ovako vino nisam skoro pio — kaže Bora. — Klizi, kao zejtin — govori znalački Kosta. — Gde si ga našao? Moraću i ja da kupim dvadeset litara — pita Bora. — Doneli vojnici odnekuda. Ali to je poslednje... — Vidi, molim te! — zagleda Kosta flašu i nali vino u svoju i Borinu čašu. — Gde smo stali? — pita Bora. — Tek kod druge čaše — veli čisto s bagatelisanjem Kosta. — E-hej, polako! — savetuje ih veterinar. — Žurimo da ispijemo što pre. Zdravo, Kosta! Obojica nakrenuše i praznim čašama lupnuše o sto. — Džamiću, skuvaj četiri kave! Ali požuri — naređuje Radoslav. Njemu kao da je laknulo kad je čuo da se oni žure, i obrati im se razdragan: — Kad ćemo jednom da se proveselimo kao ljudi bez žurbe, lagano... — Kad mu je toliko stalo... Bora zgazi Kostu na nogu, dajući mu time znak da ne govori, pa se okrete Radoslavu: — Valjda će se jednom i ovaj rat završiti. Uostalom, dođite do nas, gore. Možemo tamo sedeti i dan i noć. — Imali smo zadovoljstvo — kaže veterinar. — Nama ne smeta ni ovde. — E, kad je takva i takva stvar, onda sipaj, Kosta!

499

Jedan litar su ispraznili i Kosta je nalivao iz drugog. — Eto, vidiš... Da si nam doneo bure vina, meni se ne bi pilo. Ali kad znam da imam još ovolicno, meni se baš sad pije — govorio je Bora. Iz očiju mu je sevala neka pritajena vatra. — To je prosto neko prokletstvo — odobrava Kosta. — Pitam se samo ja: gde se vas dvojica nađoste?... I to vas dvojica! — veli kroz smeh Radoslav. — The! — Bora napravi naivno lice. — Srodne dušice. — Nebesne ptičice! — veli Kosta. — A mi smo i na položaju zajedno. Gađamo „Ježa“ u leđa. Posilni donese kave. — E, hajde, da ispijemo i ovu poslednju čašu... Sad smo gotovi. Zbilja nema više vina? — pita Bora. — Nema, nema! — povikaše uglas Radoslav i Sveta veterinar. — Dobro, kad je takva i takva stvar! — Bora se diže, ali u prolazu namignu Kosti da i on iziđe. Na vratima zastade. — Neka stoji moja kava... idem da se malo olakšam... — Ah, dobro me podsetiste. Vidim ja da me muči neka iznutrica. Izišli su obojica. — Pazite na stepenice! — dobacuje Radoslav, pa se obrati veterinaru: — Ćuti, bogati, neka idu! Za vino ne govori. — Taman posla! — Njih dvojica ne znaju za meru. Imali bismo muke sa njima i sutra... Ali izgovorismo se da ne pijemo... — Znam ja Boru. Lud je on kad se napije... — Kosta je još gori. — Radoslav se diže i skide bluzu. — Da se raskomotim. Otvorio bih prozor, ali ući će nam komarci. — Pričekaj... Sad će i oni otići. Malo zatim vratio se Bora. Koračao je nesigurno. — Izbrojao sam četrnaest stepenika... Jako je vino. Onaj ostade da povraća. — Da mi je znati zašto toliko pije! — čudi se veterinar. — Ja ne mogu da razumem te ljude. Zna da će mu škoditi, i opet... — Pusti... Nije to njemu prvi put. Na položaju nema šta da pije — branio je Bora Kostu. — Veliš, neka istera ćef! — smeje se Radoslav. Dugo su razgovarali o borbama, o Solunu kako je goreo. Prošlo je pola časa, ali Kosta se ne vraća. — More, idi vidi šta je sa njim! — reče Radoslav. — Možda je zaspao? — brine se veterinar. — Eh... sefte je to njemu!... Prošetaće se malo, pa će doći. Pio sam ja sa njim toliko puta... A, vala, ljudi, u kakvom paklu živi taj gore... da mu čovek sve oprosti... Bugari mu čak i ime znaju. Uzme on onu veliku granatu, i na njenom

500

krilu zaveže daščicu, gde napiše: „Pozdrav od Koste“ — i grune. Pomlati Bugare... Psuju ga na sva usta... Uz drvene stepenice čuo se udar potkovanih čizama. Vrata su se naglo otvorila i ušao je Kosta „Turčin“. Prišao je u stavu „mirno“ kapetan Bori i pozdravio. — Gospodine kapetane, stigli su. — Neka ulaze! Kosta otvori vrata i komandova: — Napred. Ulazili su jedan za drugim vojnici popunjujućeg dela brdske baterije sa šlemovima na glavi i puškama o ramenu. Bilo ih je desetorica. Preplanuli od sunca, krupni i snažni, izgledali su prema slaboj svetlosti lampe kao neki kolosi. Raspoređivali su se ćuteći pored zida i leđima svojim zaklonili vrata. Radoslav i veterinar posmatrali su vojnike zgranuti, i čisto nisu mogli da dođu k sebi od čuda šta ih je snašlo. Radoslav jedva procedi: — Šta ovo treba da znači?! Kapetan Bora zavali se nemarno u naslon stolice i zavuče ruke u džepove čakšira. Ne gledajući Radoslava, progovori: — Ima to svoje značenje... Kosta, komanduj: „Pušku k nozi!“ i „Voljno!“ Kao da su na vežbalištu, Kosta pozdravi i obrati se vojnicima oštrim glasom: — Pušku k nooo-zi! Šljap, šljis, tras! — Na mestu voljno! — Jeste li poneli bojeve metke? — zapita Bora svoje vojnike. — Jesmo, gospodine kapetane! — Dobro — Bora se nalakti na sto i značajno pogleda Radoslava i veterinara. Veterinar skoči. — Slušaj, Boro... To što ti radiš nema smisla. Nema smisla! Molim te... meni ovde nije mesto! Bora i ne pogleda veterinara, već se obrati vojnicima: — Ko pokuša da iziđe odavde, ubićete ga!... To ja naređujem! — reče povišenim glasom. Vojnici se zbiše jedan uz drugog i nasloniše leđima na vrata. — Šta hoćeš ti od nas? — zapita Radoslav već crven u licu. Veterinar se vrati i, ruku zabačenih pozadi, stade pred Boru. Njegove usnice bile su stisnute. Bora je gledao mračno preda se, onda progovori, naglašavajući svaku reč. — Vi me dobro poznajete. Dok sam trezan, ja ni mrava ne zgazim. Ali kad se napijem... lud sam. Dok sam još pri svesti, skrećem vam pažnju, nemojte da ste vi ludi i budale. — Šta hoćeš od nas? — ponavljao je Radoslav. — Dadosmo ti večeru, vino...

501

Bora protrlja čelo, zatim prevuče šakom preko lica i obuhvati podbradak. — Tako je. Hvala vam!... Daću vam i pismenu zahvalnicu. Nego pitam ja vas... — On zaćuta i drškom od noža udari nekoliko puta u praznu flašu. — A?... Pitam ja vas, jeste li vi danas dobili bure od pedeset litara ovoga crnoga vina? — Bože sačuvaj! — Kakvo vino! Oni se zgledaše kao da se čude. — A, najzad, i da smo ga dobili!... Naše je — govorio je prkosno veterinar. — A, je li tako? — lupi Bora šakom po stolu. Onda se diže. Oči su mu bile vlažne i zakrvavljene. — Nemoj da mu prkosiš... vidiš kakav je! — šapnu Radoslav veterinaru. — Vi, dakle, imate bojeve metke?... Punite puške! — komandovao je kapetan Bora. — Nišanska tačka ono odelo na zidu! Deset karabina bilo je upravljeno na novo, još neobučeno odelo kapetana Radoslava. — Ne! Ako boga znaš — zavapio je Radoslav. — Boro, molim te, ne pravi komendiju. Ako ti je stalo do vina, naći ćemo. O, ljudi, šta nas snađe! — Ostav’! — reče Bora vojnicima, koji spustiše puške pored sebe. On se podboči. — Čekam? — Doneću ti vina, pričekaj. — A, ne, ne! Ti ostaješ ovde — on se okrete jednom od svojih vojnika: — Zovi posilnoga gospodina kapetana. Unutra uđe Džamić, sav zgrčen i preplašen. — Gospodin kapetan ima nešto da ti naredi! — obrati mu se nemarno Bora. — Donesi još dva litra vina... — Šta!... Za nas ovoliko samo dva litra vina. Pet! — grmnu Bora. Vojnik istrča. — Huuuj! — uzdiše glasno Radoslav i briše znoj sa čela. — Boro, druže, poslušaj me... vrati ove vojnike. — Oni su moji ratni drugovi. Kad nešto zgreše izudaraću ih. Ali kad lumpuje njihov komandir, imaju da se vesele zajedno sa njim. Je li tako? — Tako je, gospodine kapetane! Posilni stavi na sto balon od pet litara napunjen vinom. — Kosta, nalivaj !... Na prvom mestu da uslužimo naše ljubazne domaćine: Racu i Svetu. Dede! — Mi ne pijemo više. — Nemoj da mi odreknete i drugi put, inače... — on se okrete vojnicima: Nišanska tačka odelo na zidu. Vojnici digoše puške. Radoslav i Sveta uzeše čaše.

502

— Gospodo, nasmejte se — govorio im je Kosta. — Ne pijete sirće, ili kradeno vino, nego svoje rođeno. — Eks! — naređuje Bora. Radoslav taman prinese čašu ustima, kad ugleda brđane sa naperenim puškama na njegovo odelo. — Neka spuste puške. — Kad vidim dno čaše — odgovara Bora. I preko volje ispili su vino iz velikih čaša do dna. — Tako... Ali pošto smo mi malo odmakli, vas dvojica ima da popijete još po dve čaše. A vi — obrati se vojnicima: — nišanska tačka odelo. Uz teške graške znoja popili su Radoslav i veterinar još po dve velike čaše vina. Kapetan je tada naredio da se ostatak iz balona podeli vojnicima. — Gde smo stali?... Posilni, donesi još! — vikao je Bora. Džamić pogleda u svoga komandira. — Ništa vam ne-ne pomaže — zaplitao je malo Kosta — pronašao sam bure. Idem ja... Pilo se bez mere. Veterinar klonuo od besa, ljutnje i vina. Radoslav počeo da se smeje. Kosta je sa vojnicima dovaljao bure u sobu. Pevalo se na sav glas: Pa zar je morala doć Ta tužna nesrećna noć, Kada si, dragane moj, Pošao u krvav boj... Pevali su i vojnici, klateći se. Na sva navaljivanja kapetana Radoslava da vojnici odu, Bora nije hteo da se rastane od njih. — A š’o, majku mu... Neka se oni, muč-mučenici moji p-ovesele, kad si se rešio da ih „pošaštiš“. Neka zapamte gostoljubivost... kapetana Race. Obori! — razdera se iznenada Bora. Uz stepenice se valjalo nešto teško. Čulo se luparanje potkovanih čizama, neki udari, stenjanje, uzvici. Vrata su se širom otvorila i Kosta „Turčin“ uvede u sobu jednog malog, belog konjića. — Ura! — diže ruke uvis kapetan Bora. Iako već pijan, Radoslav mahnu rukama. — Zašto će vam to!... Aman!... Dosta! Bora pođe. Pri hodu se klatio. — S’ušaj... Nemo’ da „opovrljavaš“ vlas’... Znaš... Inače — on pokaza palcem preko ramena na vojnike. — Nišanska tačka... Vojnici sada i bez naređenja upraviše puške na odelo. — Dobro! — Radoslav je gledao mutnim očima, sav crven u licu i znojav. — Š’a ’oćeš?... Dušu?

503

— Jok!... Ništa... ništa ti neću, ne-nego da jašeš ovo „konjče“. — I onda odma’ idete? — Makar išli... Jaši ti, igumane, i putuj. Radoslav opkorači nogom i sede na leđa konju. Kosta uhvati konja za povodnik i povede. Bora, a za njim i vojnici zapevaše: Isaije, likuj djevo... I rodi sina Emanuila... Bora se okrete vojnicima: — Počasni plotun u plafon — i pokaza rukom naviše. — Pali. Gru! Lampa se ugasi. Sa tavanice sruči se malter. Od treska poprskali su prozori. Neko kresnu palidrvce. — Još jedan plotun, pali! — Alah... Alah! — čuo se vrisak bula, s one strane zida. — Pali! Čaure su letele po sobi. Iz raznih dvorišta dopirali su glasovi preplašenog naroda. Svet ne zna šta je. A odavno se pogovara o nekim bugarskim komitama. — Dosta!... Dosta! — čuju se očajni glasovi kapetana Radoslava i veterinara Svete. Neko upali svetlost. Radoslav, gotovo istrežnjen od strašnoga pucnja, sjahao je. — E, ovo si preterao! Dosta mi je svega. Krajnje je vreme da idete. — Ljudi, ja više ne mogu da izdržim — čisto zapomaže veterinar. — Pustite me. Znajte, ja ću sutra da podnesem raport... — Š’a?... Bojim se, ski-skinuće nas sa Ježa — govorio je Kosta. — Gospodine kapetane... molim za moj račun, br-brza paljba... po pet, u „plafon“. — Neka bude! — Pali! Tak, tak tak... Malter je padao, sveća se lelujala, čaure odskakale, a Kosta „Turčin“ digao ruke i razdragano viče: — Pesma nad pesmom... Simfonija... „Grofe“, gde si da vidiš i čuješ! Belo konjče mahalo je repom. Radoslav sklopio ruke. — Evo, sad te molim. Ako si čovek, razumej! — Neka se p-puške malo odmore! — naređivao je kapetan Bora. — Posilni, čisti ovo. — Pa ćemo iz početka, ka ludi! — reče Kosta i poče da trlja dlanovima. Radoslav ga mračno pogleda, ali oćuta. Trebalo je sa njima postupati lepo. Naredio je da se skuvaju kave. Bora prebaci veterinaru ruku preko ramena.

504

— Doktore, da p-pevaš... pevaš... onu, znaš... „Oj spomenče“... i kad umrem... — On je mlitavo kretao šakom — znaš... da mi se donese buket... Veterinar spustio glavu na grudi i jedva procedi: — Ja bih sada kukao iz svega glasa! — onda pogleda mrko Boru: — Ti zamišljaš da sam ja automat... Misliš li ti da je ova moja kuća bugarski rov. Ili smatraš, ako si na položaju, pa ti se može — on se razvika: — E, hej, ovo je pozadina... Bora skoči. — Pazi ga... Uplašio se... Ha!... Znam ja, iako m-misliš da sam pijan — on se unese u lice veterinaru. — Jes’... A, š’a kažeš... nevini ljudi stradali... — Ja nisam ništa kazao... — Boro, molim te, ne govori. Nije čovek ništa kazao — ljuti se Radoslav. — Kazao je, kazao! — raspaljuje Kosta. — Ne!... Nije on ka-kazao, već ja! — i kapetan Bora lupi se rukom po grudima, onda se okrete povodeći se, značajno namignu i pri tom zgrči mu se cela desna strana lica... — Bato!... Na „frontetu“ govorimo sve, a ovde ne smeš da štucneš... A-ha! — on se zamisli i mutnim očima kao da gleda u daljinu. — Tamo... na frontu su pravi sinovi. A u pozadini su kurve, kukavice, zabušanti. Kad se budemo vraćali u zemlju, podići ćemo kapiju... — Radoslav mu zapuši usta. Bora se otrže i još jače razvika: — Igline uši, sunce im njino. Jer pozadina, ta tvoja pozadina... laže, izmišlja... nevine ljude tera na robiju... strelja! On se isprsi, udahnu vazduh i taman otvori usta da još nešto kaže, ali ga Radoslav dohvati i svali na stolicu. Tada namignu na veterinara: — Hajde — pevaj mu. — Pevaj, inače ode odelo — dere se Kosta. Veterinar otpoče Bora se zavali na Radoslavljeve grudi i poče da ga ljubi. Radoslav stade da se smeje. — E, ljudi, nikako mi ne ide u glavu, kako izvukoste ovoga konja. — Izvedi ga u predsoblje — naredi jednom vojniku. U dvorištu se čula larma. Neko je pitao užurbano: — Jesu li ovde? Naskoro se pojavi na vratima jedan pešadijski kapetan sa šlemom. Iza njega stajali su vojnici, iznad čijih su glava štrčali bajoneti. On pogleda hitro sve redom, i taman da zausti, kad skoči Radoslav. — Leko, druže, spasavaj, ako boga znaš. — Pazi ga Leka! — diže se Bora, priđe mu teturajući se i zagrli ga. Kapetan Leka našao se u čudu. Njegovo iznenađenje bilo je još veće kada je ugledao vojnike koji su stajali uza zid. — Je l’ te, bre?... Jeste li vi te komite zbog kojih digoše mene i moju četu noćas?

505

— Slušajte, gospodine kapetane — obrati mu se veterinar. — Molim vas, spasite nas ove napasti. Upali su nam u kuću. Vidite li ovaj lom? — More pusti čoveka da sedne! — vukao je Bora kapetana Leku. — Dede, pij !... — Ovako vino nema na Ježu — nudio je Kosta. Kapetan Leka počeše se iza vrata, kao da se nešto rešava. — Sinoć smo sišli sa položaja u rezervu, kad nas noćas iznenada digoše. Naredili su mi da razvijem četu u strelce i krenem ka TurmanMahali. — On se obrati svome podnaredniku: — Neka se četa svije na put, ovde pred kućom, i čekajte! — on skide šlem i sede. — Kažem ja... da ćemo sad iz početka — povika Kosta „Turčin“. — Vodi Bog računa o nama... ptičicama nebesnim. — Kad su se razišli? — zapita komandir. — Bio je dan uveliko... Napio se i kapetan Leka, i njegov vodnik, potporučnik. A pešaci se razmileli po komori, pa podizaše i pojedoše sve kao skakavci. To je bilo gore nego u „Ivkovoj slavi“. — Kakva „Ivkova slava“ — dobaci iz šatora veterinar. — Tamo je bio jedan „Neko“, a noćas ih je bilo dve stotine. I ne znaš ko je od koga gori i crnji. — Eto, tako! — mahnu glavom kapetan Radoslav. — Rešili smo da se iselimo i sakrijemo. — Hoćeš li šta da preduzimaš? — Neću ništa. Mani, boga ti! Ali divizija je preduzela sa svoje strane. Jutros je dolazio islednik. Veterinar se pojavi sav raščupan i naduven. — Zamislite, kolika je dobričina — i pokaza na Radoslava. — Na saslušanju kod islednika je izjavio da ih je on pozvao, da su oni bili njegovi gosti, i da će on o svom trošku opraviti kuću. Radoslav se široko i dobrodušno nasmeja. — Šta da im radim!... Oni su ipak dobri ljudi i moji drugovi... FRONT I POZADINA Ima već duže vremena kako niko ništa ne govori. Luka se naslonio na bedem od zemlje, zubima stegao muštiklu od višnjevog drveta i sanjivim očima gleda u Moglensku ravnicu. Vojin sedi na tronožnoj stoličici pred zemunicom i čita „Ponor“ od Gončarova. Luka prekide ovu tišinu. — Što pljuješ toliko u prste kad prevrćeš list? — To su moje stvari — odgovara Vojin mrzovoljno — Prostak! — reče Luka više za sebe i ućuta.

506

U poslednje vreme postali smo nestrpljivi i razdražljivi. Ljutimo se za sitnice. Nas nekoliko živimo već godinama na ovom ćuviku, na usko ograničenom prostoru, izdvojeni od sveta. Ispričali smo celu svoju mladost, pretresli smo isuviše događaje. Naigrali smo se karata i domina, i zasitili zajedljivih šala. Dosta nam je svega. Sada se ljutimo na sitne mane. U poslednje vreme počelo je Vojina da nervira hrkanje Lukino. Luka se na mene naljutio što sam mu malo zasekao kaiš za brijanje. Dohvatio ga je ljutito, savio i bacio daleko u šiprag. Tada je pozvao svoga posilnoga Isajla. — Evo ti deset drahmi, da mi kupiš nov kaiš. A kad ga uzmeš, da ga zatvoriš. Ako li ga samo još koji put drugome daš, razbiću ti nos. — Kipislcauf! — dobacuje zlurado Vojin. Luka se pravi da ga ne čuje, ali još oštrije naređuje Isajlu. — Zatvorićeš i kafu, i šećer, i sve što je moje. Ne dam više ni bogu Savaotu... Razumeš li? Onda je uzeo stoličicu, seo po strani i uzeo francusku gramatiku. Vojin se naslonio na vrata zemunice, zabio ruke u džepove i gledao nekud tupo u daljinu. I ja sam bio ljut, te sam ušao u zemunicu i legao na poljski krevet. Rešio sam čvrsto da više sa Lukom ne govorim. Pozvao sam svoga posilnoga Stanimira i naredio mu da zatvori i moju flašu sa vermutom. Vojin sluša šta ja govorim, pa se okrete, uđe u zemunicu, skide sa police svoje kutije sa konzerviranim mlekom, i zatvori ih u sanduk. Sad smo načisto. Živećemo svaki za sebe. Još kad bismo mogli da stanujemo u zasebnim zemunicama, onda bismo bili potpuno mirni. Pred nama je neprijatelj, a gore nebo. Sve je nedostižno i neshvatljivo. Na našoj osmatračnici zavladala tišina. I posilni se čak pritajili. Obuzima me neka muka. Hteo bih da izađem, ali naići ću na Luku. A ja mu se pokoriti neću. Među nama je sve svršeno. Teši me samo što zamišljam da se on sada još više jedi od mene. Ako... Neka ga! Šetao sam po uskom prostoru zemunice dva koraka napred, i isto toliko nazad. Zastao sam... Hteo bih nešto... Ne znam ni sam. Onda se okrećem oko sebe i nanovo sedam na krevet... Iz daljine čujem jezivi fijuk šrapnela, zavitlao je iznad zemunice, i stručio se negde u jarugu. Svi smo se pritajili... U daljini odjeknuše nekoliko pucnjeva, koje u običnim prilikama i ne čujemo, jer se naše uvo na to toliko naviklo, kao na otkucaje časovnika. Neki miš je grizao drvo... Sve me to sada zanimalo. Šrapnel nanovo zviznu, i stotinama kuglica sruči se niz padinu. Posilni Isajlo opomenu Luku: — Gospodin poručnik, sklonite se! — Mene guvernante nisu vaspitavale kao nekoje. — Šta ćeš!... Ima ih koje zmije nisu ujedale, pa i ne znaju — dobacuje jetko Vojin, koji je već dva puta bio ranjen. Umesto odgovora Vojinu, Luka pozva svoga posilnoga. — Skuvaj mi kavu. Ali samo jednu! Razumeš li?...

507

Ćutali smo celo poslepodne. Komandant koji je došao namesto potpukovnika Petra otišao je u obilazak, i neće doći do sutra u podne. Počeo je već i suton da pada. Iako me je ovo stanje mučilo, rešio sam da ne popuštam. Neko se peo uz kosu i vikao još iz daljine: — Ima li koga tu? Nas trojica pojavili smo se najednom da vidimo ko pita. — Da li je ono Dragiša? — govorio sam više za sebe. — Bogami, izgleda — odgovori Luka. — Jest, Dragiša — reče Vojin. Sva trojica potrčali smo u susret i počeli da se ljubimo sa njim. — Ti dolaziš baš onda kad ne treba — reče Luka tapšući ga po ramenu. — Spodbiše me kao kufer! — veli Dragiša otkopčavajući bluzu. Na njemu je sasvim novo odelo, a na nogama visoke, žute čizme za šniranje, kako obično nose engleski oficiri. — Gde si sve bio, pričaj nam... — More, gde nisam... Solun, Krf, Rim, Nica, Tulon, Marselj, i taman sam se zaustavio u Grenoblu, bože pomozi, kad nas vratiše nazad. Nego, čekajte malo... Imate li kakvo posluženje? — Za šta si? — pita ga Luka. — Jesi li za kavu, ili rakiju? — Molim te, ta dva pića nemoj da mi razdvajaš. Vojin naredi svome posilnome da donese rakiju, Luka naruči kave za sve nas. Dragiša je uneo neku svežinu i mi ga obasipamo pitanjima. On odgovara kratko. Priča kako je dobio tri meseca bolovanja za Francusku. Na putu je probavio dvadeset dana. U Grenoblu je bio mesec dana. — Nego čekajte, da pitam prvo ja vas. Čujem da se ovde priprema ofanziva. Od svih onih koji su sa mnom putovali, ja sam jedini bio te „sreće“ da stignem u komandu na poslednje zvono... Ne da mi se... Ima ih koji su se zavukli u pozadinu, pa kao da su tamo koren pustili. Ni haubica ih ne može krenuti. Sedim sinoć u Turman-Mahali i razmišljam. Od početka do kraja terali su me neki maleri. Ama, što sam god pokušao da se nekako i ja malo izvučem, nije uspelo. A nekome to ide od ruke, i kao od šale. Ukoliko Dragiša žali što je morao da napusti Francusku, utoliko smo mi veseliji što se vratio, jer će nam svojim pričanjem odstraniti za izvesno vreme monotoniju i tešku neurasteniju, koja nas sve više muči. Zaboravili smo naše prepirke i nudimo jedan drugoga svim onim što imamo. Dragiša ostavio svoj kofer i pokazuje nam flašice sa kolonjskom vodom. Kao da prvi put udišemo miris, sipamo tečnost na ruku i razmazujemo po kosi. Zanosan parfem kao da nam ublažava tešku stvarnost, izaziva slatke uspomene i vizuelne predstave. — Imaš li kakvu žensku uspomenu? — pita ga Vojin.

508

— More, nisam imao vremena da se razvijem, inače... ha! — on se počeša po potiljku. — Ljudi, što ima lepe dece! Posilni su postavljali sto. — Hajde da večeramo, pa ćeš nam posle pričati natenane. Donesite brže večeru! — govorio je Luka. — Kako je ovde... gađaju li? — pita Dragiša perući ruke. — Od pre pet dana javlja nam se svaki dan jedan brđanin — kaže Vojin. — Ali sutra ćemo smrsiti konce i nemu. Zakazano je reglažno gađanje, pomoću aeroplana. — Vala, ako ga nađe ona teška francuska baterija, ni koščica im neće ostati. — Ali iz početka, polako. Ne izostavljaj nijedan detalj. Isajlo, kuvaj kave! — naredi Luka i pripali cigaretu. — Dakle, spustim se ja... — Zaboravio si da kažeš: kad ništa... — upade Vojin. — E pa, nemoj da me „zafrkavaš“... Luka se obrati Vojinu: — Ostavi ga sad. Sutra kad on ode, znaš... — A, i to ima?... Onda neću da vam pričam. — De, de, šalimo se! — dodade Luka. — Jaoj, kad te ne bih znao... — Kipislcauf... A?... Produži. Dragiša se nasmeja i mahnu glavom. Ove upadice, od kojih se već bio odvikao, kao da su ga izbacile iz duševne uravnoteženosti. On zaćuta za momenat, a zatim poče govoriti bez volje, o važnijim događajima. — Sišao sam do Subotske. Tu sednem na malu železnicu i stignem u Vertekop, gde pređosmo na veliki voz. U Solun sam stigao uveče. Jedva sam našao stan. Sutradan jurio sam od jutra do mraka, dok sam najzad dobio dozvolu od naše komande mesta, pa je overio u italijanskoj i francuskoj komandi... Onda sam trčao da pronađem italijansku garažu, da zauzmem mesto u automobilu. — Zašto nisi išao lađom? — Ne puštaju više putničke brodove da plove oko Grčke, zbog sumarena. I tako sam morao preći celu Albaniju. Jednom sam je prešao uzduž, a sad i popreko. Istina, ovom prilikom na automobilu. Ali ne znam šta je crnje i gore. Bio je to teretni, pokriven auto, sa klupama postavljenim po dužini. Na takvim kolima trebalo je preći sedam stotina kilometara... Putovali smo tri dana. Ali meni je još prvoga dana pripala muka... — Seljak, nije navikao na automobil! — dira ga Luka. — Voleo bih da vidim tebe, bato. Auto pokriven ciradom, a sa zadnje strane otvoren. Otuda su sukljali prašina i gas, kao da neka pumpa povlači... Zabolela me je glava, onda mi se smučilo i počeo sam da povraćam... — Kao lasica.

509

— Još gore. Ništa nisam video. Jedva sam stigao do Lerina. Bio sam strašno izmučen. A te noći, u hotelu, napadoše me stenice, i oka nisam sklopio. Verujte mi, zažalio sam za zemunicom i svojim posilnim, i svim drugovima... Ratujemo već toliko vremena. Uvek smo zajedno... Navikli smo jedan na drugoga. A sad sam se najednom našao među stranim svetom, pa mi je bilo mučno, postao sam tužan. Ujutru, kad je trebalo krenuti, nema šofera... Ostao u nekoj kafani. A italijanski vojnici, koji su putovali sa mnom, vukli su se kao creva. Jedan dođe, drugi ode. Nikad da se sakupe. Sedim u automobilu sâm, pa mi se sve prevrće. Tada sam tek uvideo koliko je naš seljak disciplinovan vojnik, iako je, grešnik, toliko namučen. Ali šta sam mogao da radim... Jedva su se nekako sakupili i kretosmo. Ali nismo odmakli daleko, auto najednom stade, vojnici poleteše glavačke iz automobila i rasprštaše se po poljani kud koji. Ostadoh sam, čudeći se šta im bi najednom!... Tek sam tada čuo zvrjanje aeroplanskog motora... — Mani ga, Mito, a on pa kuražan! — munu Luka laktom Vojina. — Priznajem... priznajem, molim... Kad je u pitanju aeroplan, nema veće kukavice od mene. Ali je li ko video ovde kod nas kada jedan auto ide drumom a naiđe aeroplan, da šofer zaustavi i onda svi beže? Pa, bogamu, ni onaj pilot koji stavlja život na kocku prilikom prelaza granice, nije toliko lud da gađa jedan prazan automobil kad svakoga minuta može naići na neku jedinicu, ili slagalište. — Šta si ti radio? — Šta sam mogao?... Sišao sam i legao u jarak pokraj puta. — Kipislcauf!... Kaži slobodno. — Naravno. Ali samo što je preleteo iznad mene, ja sam se digao. A Italijani su se vratili tek onda kada su aeroplan izgubili iz vida. Onda je nastalo opet truckanje. Ali toga dana nije mi bilo teško. Valjda sam se navikao. Uveče smo stigli u neku njihovu komandu. Zaboravio sam kako se to mesto zove. Znam toliko da im je tu baza za taj kraj Albanije. Bilo je nekoliko baraka punih džakova brašna. A ukopali su i jedan magacin pod zemlju. Sigurno za municiju i benzin. Trećega dana peli smo se uz neku planinu. Duž celoga puta nailazili smo na Arnaute, koji su tucali kamen. — Dobrovoljno, naravno — upade Luka. — Ne može biti drugojače kad su im iza leđa bili Italijani sa puškama. Toga dana stigli smo u Santi Karanti. Malo mesto, sa nekoliko arnautskih kućeraka i jednom velikom zgradom, gde je bio smešten štab italijanske vojske. Pali su mi odmah u oči italijanski oficiri, utegnuti, izbrijani, napudrovani i uhranjeni. Nad velikom kućom pročitao sam natpis: Comando mіllіtare.

510

Ušao sam unutra da se prijavim. Računao sam, takav je red. Tamo smo se jedva objasnili ko sam ja, i gde nameravam. Onda su mi rekli da u njihovoj stanici mogu dobiti hranu i prenoćište, i da ću tek sutra krenuti lađom za Krf. U daljini video se Krf. A pred njim manje ostrvo, sigurno Vido, ili kako se to već odomaćilo: Ostrvo Smrti... Obuzelo me je neko žalosno raspoloženje. Ta pučina pred kojom stojim progutala je hiljadama naših vojnika... — E, ti hoćeš da nas rasplačeš, a mi jedva čekali da jednom stigneš na Krf! — veli Luka. — I da nam pričaš... Ti već znaš šta nas najviše interesuje — dodaje Vojin i cupka nogom. — A, nije Krf više ono što je nekad bio... Sve se iskvarilo. Pred Krfom stacionira engleska, francuska i italijanska flota... hiljadama mornara... Beži, bogati! Kad sam sutradan stigao na Krf, na to su mi prvo skrenuli pažnju... Uostalom, bio sam na putu za Italiju i Francusku i što bih se izlagao opasnosti još odmah na početku... Polako, doći će red i na ženske. — A-ha!... To, to! Na Krfu su svi nekako bili brižni. Čuo sam odmah da je nemački sumaren torpiljirao skoro jedan brod, koji je plovio za Italiju, a na njemu su bili naši oficiri i vojnici... Pravo da vam kažem, ta me je vest porazila... Šta mi je trebalo da se sada, u ovom vremenu, lomatam čak za Francusku, kad sam mogao na miru da sedim u Vodeni! Pomišljao sam tada i na vas, kako sedite ovde, pijete kavu... — Pa nas tuku granate. Ne smeš nos da pomoliš... — Navikli smo već na to. Ali bre, brate slatki, zamisli: more, pučina, torpedo, ajkule... A ja plivam kao sekira. Ovde može čovek nekako i da se zakloni... Vrdaš levo, desno. A dok tuče, ti se ne pomaljaš. Ali kad udari torpedo u lađu, tu, brajko, nema vrdanja... Najzad, dobro... smrt... I ovde se gine... — Na mrtvu smrt! — dobacuje Luka. — E, to si dobro kazao. Ali tamo očekuješ smrt, osećaš je, i najstrašniji su oni časovi užasa kad si svestan da ti spasa nema, i smrt ti se približuje. Pričali su mi da su se prilikom potapanja lađe na kojoj su bili naši odigravale užasne scene. Ljudi su ubijali jedan drugoga, otimajući se za mesto u čamcu. Čamci su se prevrtali... Očajni krici razlegali su se kroz noć. Istoga dana sreo sam jednoga poznanika. Kad sam mu kazao da idem za Francusku, on me zapita: „Jesi li napisao testament?“ Došlo mi je da ga udarim. Ima tako čudnih ljudi, koji zamišljaju kako su oni vrlo duhoviti, a nisu svesni da time ispoljavaju svoj rđav karakter. U njegovom tonu bilo je pomalo i zluradosti, verovatno što i on nije mogao da dobije dozvolu za Francusku. More mi je izgledalo podmuklo, pa čak i mrsko. Ali, ja nazad nisam mogao.

511

U komandi mesta našao sam se sa jednim pešačkim potporučnikom, koji je takođe putovao za Francusku. Upitao sam ga da li ne strahuje od sumarena. — Naprotiv! Posle ovoga slučaja, uveren sam da će naša mornarica pojačati kontrolu. Čuo sam da lađa što su je torpedovali nije bila praćena. Sad će nas sigurno štititi torpiljeri. Polazak lađe čuvan je u najvećoj tajnosti. Naređeno nam je da se javljamo komandi mesta svakoga dana u tri časa po podne. Trećeg dana kazali su nam da dođemo na pristanište u pet časova. Tada nam je skrenuta pažnja da prilikom polaska iz stanova kažemo kako menjamo stan, ili da nam je naređeno da se preselimo u logor... Tako nešto, samo da ne govorimo pravi razlog. Pričanje Dragišino prekide telefonista: — Gospodine poručniče, izveštavaju pešaci da ih tuče baterija dvadeset devet — dvadeset devet. Luka se odmah diže. Pri polasku obrati se Dragiši: — Nemoj da pričaš dok se ne vratim. — Gde ode? — zapita Dragiša. — Ode da izvesti telefonom haubičku bateriju da otvori paljbu — reče Vojin. — Je li, boga ti, kako ti izgleda, hoće li biti šta ovde? — Priprema se uveliko. Čujemo da se sprema ofanziva. A i krajnje je vreme. Treća je godina kako smo na ovim položajima. Popune nema... Poslednji je čas. — A moral?... Kako se drže vojnici? — Kako?... Duša je zamrla. U ljudima kao da je nešto pregorelo. Čame u rovovima misleći na svoje, i ginu... Luka se vrati. Tada baš grunu haubica. — A-uh! — uzviknu Dragiša, uvlačeći cigaretu u muštiklu. — Da l’ će ovome doći kraj? — Smatraj ovo od sada kao tekući posao života i produži gde si stao. Dragiša nastavi. — U pet časova bili smo na pristaništu i odmah ušli u lađu. Bila je to neka mala lađa. „Jonija“ se zvala. Nas nije bilo mnogo. Do pedeset. Posle četvrt časa digli su sidra i krenuli smo odmah. Svi su se ludi okretali ne bi li videli koji torpiljer... Pretrnuo sam. „U zdravlje, Dragiša!“ — mislio sam. Ali opet, tešio sam se, nisu ni oni valjda toliko bezumni da žrtvuju lako jedan brod. Gledao sam kapetana... On je stajao spokojno sa lulom u ustima i posmatrao nemarno glomazne ratne brodove, koji su ostajali u luci... Sa strahom sam pomišljao na pučinu... Interesovalo me da li će i onda kapetan biti ovako spokojan... plovili smo u pravcu moreuza, kroz koji se izlazi na pučinu. Na palubi se pojavio jedan marinski oficir, za njim je išao mornar natovaren pojasevima za spasavanje. Oficir zastade, onda lupi šakama i pozva nas da priđemo bliže. Kada sam ugledao pojaseve za spasavanje, meni su klecnula

512

kolena. I verujte, ljudi, da je onaj oficir pitao: ko hoće da se vrati, javio bih se prvi. Oficir nam objasni kako ćemo sada isploviti na pučinu. Napomenuo je pola u šali, pola u zbilji, kako nije rđavo biti predostrožan, i zato preporučuje izrično da se na brodu ne sme pevati, a naročito se zabranjuje paljenje cigareta kad padne mrak... Bato! — Dragiša prevuče rukom preko lica. — Mornar je prilazio redom i davao pojaseve za spasavanje. Oficir poče da nas odbrojava i po grupama privodi splavovima i čamcima. Naredio nam je da se niko ne kreće sa mesta koje nam je određeno. U grupi oko jednog splava bilo nas je šestorica. Nas dva srpska oficira, jedan naš, jedan francuski i dva italijanska vojnika. Lađa je plovila pored prvog reda buradi, ispod kojih je visila mreža od žica. Posle jednog kilometra naišli smo na drugi red. Na izlazu iz zaliva nalazio se treći i poslednji red. Sunce je zalazilo za pučinu kad smo isplovili na otvoreno more. Svuda okolo nas bila je plavkasta, beskrajna morska pučina. Talasi su poigravali na površini kao da nas mame, a šum vode oko lađe podsećao me na neko pakosno cerekanje. Imao sam utisak da se nalazim na sapunskom mehuru, koji se može svakog časa rasprsnuti. Bio sam tužan, tužan. Izgledalo mi je kao da se više nikada neću vratiti. Vetar poče da zavija oko lađe. Bilo je prilično hladno. Šinjel nisam mogao obući, jer mi je oko grudi bio obavijen debeo pojas od plute. Zbog ovih pojaseva nismo mogli ni leći, već smo sedeli oko našeg splava. Francuz je protestovao što su nas uputili bez ikakve pratnje. „Kao da sprovode stoku!“ — ljutio se. A kapetan broda, Italijan, sa lulom u ustima, stajao je na komandnom mestu, miran i priseban. Taj mi je čovek ulivao vere. Vojnici se najednom počeše okretati. U sutonu ugledasmo čitavu eskadru ratnih brodova. Iz grupe se izdvojiše dva torpiljera, i pođoše za nama. „Ha, jeste li videli!“ — uskliknu sada Francuz. — „To su Francuzi. Sad se ne bojte!“ — On se diže i junački se protegli. Zatim siđe niz stepenice i otuda se vrati sa upaljenom cigaretom. Šakom je zaklanjao žar. Pripalili smo krišom cigarete od njega i pokrili se šinjelima da bismo na miru pušili. Noć se naglo spustila. Nama se hrabrost malo povratila. „Ama sigurni smo“ — uverava onaj pešački oficir. — „Prvo, noć je. Drugo, imamo pratnju, a treće, vidite kolišni je ovaj brod. Više košta jedan torped, nego ceo brod. A ujutru smo već u Galipolju.“ Ali ipak, zarad svake sigurnosti, pojaseve nismo skidali. Sedeli smo naslonjeni na ogradu. San me poče hvatati. Prebacio sam šinjel preko glave i, u polubunovnom stanju, dočekali smo zoru. Jutro je bilo svetlo i čisto, da se italijanska obala jasno videla. Izgledalo nam je da ćemo za pola časa stići. Bili smo veseli. Ali u toj nadi da smo već tu, uz

513

obalu, plovili smo još puna dva časa, dok nismo naišli na prvi zaštitni red sa mrežom. Tada smo tek skinuli pojaseve. Radovali smo se što nas je minula opasnost, i bili smo raspoloženi, jer ulazimo u zemlju u kojoj se ne čuje topovski pucanj. Solunski front izgledao mi je tada daleko, i sa žaljenjem sam pomišljao na vas koji čamite u zemunicama. Pred nama je bio novi život. — Bio sam u borbi toliko godina, mogao sam stotinu puta poginuti. Ali nikada nisam osetio takvu radost kao kada sam napustio lađu i stao nogom na čvrstu zemlju. Mi koji smo sa planina, naučili smo na čvrstu stazu. Zemlja u sebi ne skriva ništa, a noge imam da sam kadar stići i uteći... More je podmuklo... Pogotovu u toku rata, otkada pronađoše one proklete sumarene... Navikli smo da posmatramo orlove, a tamo se roje ajkule. Džaba ga bilo! Čim smo stupili na kopno, oko nas se napravi čitava gužva. Dvojica saleteli da mi uzmu kofer iz ruku. Jedan od naših vojnika prihvati moje stvari i pođosmo pravo na stanicu. Ali voz je polazio tek posle podne. Pričanje Dragišino prekide živa pucnjava iz pušaka, negde oko „Slonovih ušiju“, na Vetreniku. Poče i mitraljez. Kroz noć sinuše raketle. Sa Požarske Kose gađala je jedna brdska baterija. Topovski pucnji odjekivali su praskavo kroz noć. Luka znalački izvio glavu, pritajio se i osluškuje, ceneći po puščanoj paljbi situaciju kod pešaka. Rovovac grunu. — Dobro je. Sad će čika Sava rovovac da uspostavi poredak. Hajdmo dalje. Šta je bilo sa tom ženskom? — Kakvom ženskom? — More, ostavi čoveka neka priča. Doći će valjda red i na to pitanje — kaže Vojin. — Ja to zbog tebe pitam. Vidim, nešto mnogo cupkaš nogom — dira ga Luka. — Bio sam umoran, te mi to i nije padalo na pamet... Posle podne, kad je voz krenuo, zaspao sam odmah. Kada sam se probudio, bilo je uveliko svanulo. Zadugo nisam mogao da shvatim gde se nalazim. Voz je jurio pored nekih brežuljaka na kojima su se nalazili letnjikovci. Svuda naokolo vladao je mir... Ali ja se nisam mogao oteti od već stečene navike da svaku uzvišicu posmatram kao neki artiljerijski zaklon. Gledao sam u daljinu, pa mi se onako bunovnom pričinjavalo kao da vidim redove bodljikavih žica... A to je bila živa ograda, a iza nje mnoštvo kokošiju. „Vojska ovuda nije skoro prolazila — padalo mi je na um. Oko podne ugledao sam ogromne vijadukte. Neko mi reče da su oni ostaci rimskog vodovoda. Ostaci moći i veličine... Rimljani... Rimsko carstvo. I onda, pre dve hiljade godina, ljudi su se isto ovako tukli kao mi danas...

514

— I tući će se sve dotle dok svetom ne ovlada jedna ideja — dodaje Vojin i pokazuje palcem negde preko svoga ramena. — Ne! — kaže kratko Luka. — Ratovi će prestati onda kada u prvim redovima boraca budu oni koji objavljuju rat... — Bilo je nekada i to... Car Lazar, i toliki mnogi vladari poginuli su u prvim bojnim redovima. I opet... Potrebno je da nestane granice, da se među ljudima razvije opšte osećanje bratstva i drugarstva, da nestanu na jednoj strani povlašćeni, a na drugoj poniženi i uvređeni. — Gr-r-ru! Dragiša se trže. — Ništa, ništa, ne boj se! — umiruje ga Luka. — To gađa „Viljem“. — Kakav „Viljem“? — Zarobljena nemačka haubica od dvadeset santimetara. Evo je ovde, ispod nas, u šumarku, — Odvikao sam se. Hoće li još da gađa, da se ne cimam?... — Sumnjam — veli Luka. — Zavade se pešaci, i „Viljem“ opali poneki metak da bi ih umirio. Produži slobodno. Dok sam ja ovde, nemaš ničega da se plašiš... — Molim, molim — nasmeja se Dragiša i pogleda Luku ispod oka. Luka steže Dragišu za vrat. — Šalim se. Mi odavno nismo imali koga da „zavitlavamo“ pa smo i toga željni. Stiže li jednom u Rim? — Ugledao sam najednom ogromnu varoš... Prvo što mi je palo u oči bila je kupola na crkvi Svetoga Petra. — Slušaj, nemoj da se ljutiš... Te opise možemo naći u raznim putopisima... Nego pričaj onako... znaš, tvoje lične doživljaje... — Doći će red i na to. Polako... Posle pola časa bio sam u Rimu. Sa stanice otišao sam u hotel, koji su mi preporučili još dok sam bio na Krfu. Kada sam ušao u hotelsku sobu, bio sam zbunjen... Posle toliko vremena obreo sam se najednom u čistoj, svetloj sobi. Okretao sam se kao neki seljak i posmatrao krevet... Hladna i topla voda... Ogromna ogledala... Mlada sobarica, nema joj više od dvadeset godina. Luka se obrati svome posilnome Isajlu: — Jaoj, reponjo, kad ću prestati jednom da gledam u tebe! — Šta ću, gospodin poručnik, kad me je Bog stvorio kao muško. Dragiša nastavi: — Obrijao sam se, umio, i izišao u varoš. Na ulici primetio sam odmah vrlo veliki broj mladih ljudi u uniformi i civilu. Kao da ta zemlja i nije bila u ratu. Vi znate kako je bilo kod nas... Kod kuće je ostao samo onaj koji nije imao nogu ili ruku. Uzmi samo Vojina. Od rane kod Smedereva, ne vidi na desno oko, niti čuje na desno uvo. I pored tih mana, on je

515

osmatrač. A tamo mladi, zdravi ljudi šetaju rimskim ulicama, kao da smo u vremenu mira. To je bila pojedinost koja mi je odmah pala u oči. Ali kada sam se malo saživeo sa tom sredinom, tada sam počeo uviđati koliko ja svojom spoljašnošću odudaram od tog ulickanog sveta... Ja sam došao pravo sa fronta. Na nogama sam imao prekrojene vojničke čizme. Odelo mi je bilo izlizano, jaka na bluzi nagrižena od epoleta, da se i postava videla. Iz rukava virila mi je vojnička košulja. Kada sam predveče otišao da se javim našoj delegaciji, sreo sam tamo jednoga pešadijskoga potporučnika, svoga druga sa univerziteta, koji je bio na službi u delegaciji. Ranjen je, pa mu je jedna noga ukrućena. „Bre, kakav si... Slušaj, odmah da si nabavio odelo. Ovaj svet polaže mnogo na spoljašnost.“ Još istoga večera odveo me je jednome krojaču, kod koga sam naručio odelo. Rečeno mi je da će biti gotovo sutra naveče. Kupio sam još nove gamašne, cipele, rublje. Preksutra izjutra, kada sam se obukao i pogledao u ogledalu... samog sebe nisam mogao da poznam. Bio sam kao iz „bazara“. — Kipislcauf! — dodade Luka. — Vala, kako hoćeš... Dve godine sam se verao po zemunicama iscepan, vašljiv. Živeo sam kao životinja. Izgubio sam osećanje ljudske pristojnosti, i odvikao se mnogih navika kulturnog čoveka. A kada sam se sada našao obučen, čist, osetio sam najednom i neko duhovno preobraženje, bio sam nekako... moralno izdignut, i vratila mi se vera u samog sebe. Na ulici se nisam snishodljivo sklanjao, već sam se prsio pred svakim izlogom... Našao sam odmah onoga pešaka. Stanić se zvao. Rešili smo da to poslepodne idemo u bioskop. Objasnio mi je, da se „one“ tamo sakupljaju. — A-ha! — dobaci Vojin. — No, hvala bogu. Razvukao si od Kulina bana, umesto da si odmah prešao na „taj stvar“. Isajlo, nosi ovu bakalnicu — pokaza Luka na šoljice od kave — i kuvaj novu. — Bio je to neki veliki bioskop. Zaboravio sam mu ime. On je izvadio karte. Ulazeći u salu, ja htedoh da uđem u jednu praznu ložu. Ali on me povuče i zaviri u drugu. Tamo je već bio jedan par. U trećoj neka žena sa decom. U četvrtoj je sedela jedna dama. On uđe. Zapitao je na italijanskom da li je slobodno, i seo je pored nje. Ja sam ostao pozadi. Upitao sam tada da li će doći još koja dama. „Ne brini, biće hleba za obojicu.“ — Ja ne volim ortačinu ni u piću, a kamoli kada je u pitanju žena... Ali šta mogu!... Uostalom, posmatraću bioskop. Naiđe razvodnik i ponudi program. On ga kupi i pruži prvo onoj dami pored sebe. Ona uze. Tada su počeli ra razgovaraju. Ali sala se zamrači i na platnu se

516

pojaviše slike. Odmakao sam se malo pozadi da bih bolje video, a i njima da ne smetam... Ali priznajem... u meni je nešto naviralo. Uzbuđivala me je blizina ove namirisane dame... I umesto da gledam film, ja sam posmatrao njenu glavu, koja se projektovala na svetlom platnu. On se nagao prema njoj i počeo joj nešto govoriti. Ona je klimala glavom... kao da odobrava. Čini mi se, kao da su im se ruke spojile. I moj ti se Stanić diže, a i ona. Prolazeći pored mene, on mi dobaci: „Izlazi odmah!“ Zašto ću mu ja? — pitao sam se... Ustao sam ipak, i pošao lagano za njima... Čekali su me. „Permetta, dі preѕentarle іl mіo amico.“ — Onda se obrati meni istim tonom na srpskom, kao da ona razume šta mi govori: „Ponudio sam se gospođici, i ona pristaje da je posetimo...“ — Merci — zahvalio sam se na francuskom. Ali bilo mi je neugodno što sam napustio film. A uviđao sam da bi se i on proveo bolje da je sam. Bio sam u nedoumici da li da se vratim. Ali oni već kretoše... Išao sam nevoljno za njima. Na izlazu on zastade da propusti damu. Iskoristio sam tu priliku, te mu dobacih: — Šta ću ti ja? On mi ništa ne odgovori, već me samo povuče za rukav, kao da je hteo reći: more, šta te si tiče! — i obrati se dami: „Hoćete li da uzmemo taksi?“ Pristala je, razume se. Moj prijatelj ode po kola, a mi ostadosmo sami. The!... Poznanstvo na silu, slučajno, gde je moj drug zainteresovan. Ja sam bio od sporednog značaja... Bar za ovaj momenat. Nisam prosto znao šta da razgovaram... Najzad sam progovorio, tek da nešto i ja kažem: — Govorite li francuski? „Da“ — potvrdi ona. — Gde je vaš stan? Rekla mi je ime jedne ulice. Bog sveti zna gde je... Tada sam je prvi put zagledao malo bolje... Imala je interesantnu glavicu. Ali i pored njene raskošne mladosti, ipak se u očima ogledala neka seta i bol. Prigušena mladost. Jedan od onih vodenih cvetova koji blesnu u početku sezone, očaraju okolinu, da se naskoro nečujno i zauvek izgube. Posmatrala je i ona mene, ali sa izvesnom dosadom na licu. Pogledala je češće na drugu stranu, kao da ja i ne stojim pored nje. Zato se nisam ni starao da joj moje prisustvo učinim prijatnijim. Došao je najzad i moj prijatelj, te sedosmo u kola. Kada smo izišli iz glavne ulice, njih dvoje držali su se za ruke, kao da su stari poznanici. Ja sam se pravio kao da ih ne vidim, i kao da je to što oni rade nešto sasvim obično i bezazleno, na šta i ne treba obraćati pažnju. Zato sam se starao da gledam na drugu stranu, čitao sam firme, a ako bih joj slučajno dodirnuo koleno, najljubaznije bih joj se izvinjavao, pridajući joj time i izvesnu važnost...

517

Imala je nečeg naivnog u svome držanju. Kao da je i sama uviđala kako to nije dobro što radi, ali je primorana da tako postupa. U njenom ponašanju nije bilo ničeg banalnog i uvek je bila u stavu iščekivanja. Pruženu ruku je primala, ali svoju nije nudila. Ako joj moj prijatelj prebaci ruku preko ramena, nije se protivila, ali bi se lako nagnula napred, kao da se boji neće li je slučajno zagolicati. U jednom momentu joj Stanić obuhvati rukama koleno, onda poče da kreće prstima, i da joj zadiže halinu. Osetio sam kako joj je to neprijatno, i ona pruži nogu gledajući ga molećivo, kao da je htela reći: pritrpi se malo. Onako besposlenom pade mi na pamet: eto, isti ovaj moj prijatelj, pa naposletku i ja lično, kada se sutra nađemo na položaju odakle treba narogušeno da posmatramo okolni svet, sutra ćemo, eto, baš ovu istu devojku proglasiti za bludnicu, i utrapićemo joj sramni žig, u vidu neke knjižice... A u sadašnjem vremenu paradoksi su mogućni: bludnici vode računa o javnom moralu, lopovi o poštenju, a zabušanti govore o ratu. Prošli smo davno glavnu ulicu, zatim smo skrenuli u neke bočne, desno, vrag bi ga znao kuda smo sve išli. Suton je pao, i već sam počeo da pomišljam kako ćemo se izvući iz ovoga spleta kratkih i krivih uličica. Kola zađoše u jednu mračnu i usku ulicu, usporiše hod i pred jednom visokom kućom zaustaviše se. Ona pođe napred, mi za njom. Penjali smo se uz slabo osvetljene stepenice, gotovo do na vrh i, već zadihani, zastadosmo pred jednim vratima, gde ona zazvoni. Iskašljivao sam se kako bih prikrio zamor od napornog penjanja. Iznutra začusmo neke korake, onda razgovor a zatim se sve utiša. — Da niste slučajno pogrešili? — zapitao sam je. Ona me zabrinuto pogleda, lako se osmehnu, i onda zazvoni energično tri puta. Opet koraci, brava škripnu, i mi uđosmo... Veliko predsoblje, mnoga vrata, starinski nameštaj. U nekoj sobi zalaja kuče. Ona žurno pređe i otključa vrata jedne sobe, odakle nas zapahnu težak vazduh od raznih mirisa. Potom upali sijalicu. Tamna plava svetlost obasja sobu. Zamoli nas da sednemo, a ona iziđe. Ostali smo sami. — Šta ću ti ja? — obratih se nanovo svome prijatelju. — E, zar sam znao da stanuje ovako daleko. Uostalom, posedećemo malo pa ćemo otići. — Otići?... Onda nije trebalo ni da dolazimo. To je njen zanat. Posao je posao. — Dobro, de, daćemo joj nešto... Praviš sad pitanje, kao da ti je ovo prvi put — odgovori mi pomalo ljutito. Bojao sam se da će ona naići i bilo bi neugodno da opazi kako se mi prepiremo. Zato sam oćutao... Pade mi u oči krevet sa baldahinom, i dugačkim zavesama. Koliko li je njih ležalo tu? — Mislio sam. Pridigao sam se i prišao jednoj slici što je visila iznad kreveta... Neki mladić. Izbočio ramena, glavu nakrivio i nasmešio se. Do kreveta je toaletni stočić, sa velikim brojem ukusno izrađenih

518

stakala od raznovrsnih mirisa. Sigurno su pokloni — razmišljao sam. Jedna bombonijera i stona lampa sa plavim štitom. A na sredini sobe okrugao sto i dve fotelje. Teški zastori padaju ispred prozora, čuvajući brižljivo ovo sklonište i od najmanjeg zraka. Tajanstvena i nema tišina. Zavalio sam se u fotelju, i zapalio cigaretu, posmatrajući svoga druga, koji je pokušavao da otvori jednu kutiju. Onda je pomirisa i glasno pročita naslov: „Gyraldoѕe... uѕageextere... Neka ženska stvar.“ Uto se začuše koraci. On ostavi hitro kutiju na mesto, priđe stolu i sede. — Oprostite, gospodo... promenila sam haljinu. — Ona priđe mome prijatelju i sede na naslon njegove fotelje. A tesna haljina pripila se uz njeno telo, i obline se jasno ispoljavaju... Bila je to raskalašna mladost. Moj prijatelj obuhvati je oko pojasa i svoju glavu prinese njenim grudima. Osetio sam neku zavist, i dođe mi da ga odgurnem i zauzmem njegovo mesto. Uzdržao sam se... Luka udari šakom o sto. — Samo si ti mogao da budeš takav „amza“! — Zaista, ovo su najsmešnije situacije u koje čovek može da zapadne. Oni su se slučajno upoznali. A mogao sam isto tako i ja biti na njegovom mestu. Ali večeras je ona prijateljica moga druga i, ako ništa više, obziri drugarstva mi nalažu da sam prema njoj pažljiv. I zato sam uzeo sa stola neki album i razgledao slike... Ali ipak sam ih video. Najzad sam ustao. — Excuѕez moі... Je ѕuіѕ occupé. Il faut que j’aіlle1... Moj prijatelj posmatrao me je nekako neodređeno, kao da se budi. Onda zagladi kosu. — Kako... gde ćeš?... Ostani, pa ćemo zajedno — mucao je. Osetio sam ipak kako bi i on voleo da nisam prisutan, ali se i bojao da ostane sam. A ona kao da me je razumela, pa mi se obrati: — Znate šta?... Ako vam je dosadno sa nama, izvolite u drugu sobu. — Dabome — prihvati on rado. — Evo ti i slika, i zanimaj se. Opirao sam se. Ali on me i na srpskom zamoli da ga ne napuštam, jer se boji da ću se zagubiti. — Uostalom, ja neću ostati dugo — i gotovo me ugura u drugu sobu, u koju se ulazilo iz predsoblja. Onda zatvoriše vrata na toj sobi i ja začuh kako obrnuše ključ u bravi. Sad sam zatvoren. I da hoću da idem, sad ne mogu. Nisam se ljutio na njega, već na samoga sebe. „Tako mi i treba!“ — mislio sam kao da prkosim nekome. Neobjašnjiva mi ova moja nova uloga. Dok sam bio u njihovom društvu, ponašao sam se uljudno. Kada sam uvideo da sam suvišan, ustao sam... A sad?... Prišao sam u nameri da lupam, da mi se otvori, da idem.

519

Ali setio sam se njega. Vratio sam se čvrsto rešen da više nikada ne dovodim sebe u takav položaj. Istina, ovakva su zaricanja besmislena. Ima nečeg nagonskog, neodoljivog u nama, u ovim uzavrelim godinama, kada neka podsvesna radnja obujmi telo, pomrači um... Tada čovek zamagljenih očiju juri, traži i zamišlja kako se na toj sićušnoj ženi zasniva smisao njegovog života. Obazreo sam se po sobi. Slična onoj gde sam ranije bio. Prišao sam krevetu, zamišljajući kako tu sigurno spava neka lepa devojka, mlada i topla. I ja kao da vidim njenu glavu na ovom jastuku. Prišao sam još bliže, gotovo da omirišem jastuk... Čudno je kako ta usamljenost u devojačkoj sobi draži. Hteo bih da sve vidim, da otkrijem one sitne njihove tajne, da omirišem onu flašicu, da otvorim onu teglicu, da zadignem pokrivač, jer on skriva nju, intimnu... Zamislio sam je mladu, video njenu talasavu, sjajnu kosu i zaželeo... Vojin sluša usplamtelih očiju i, razdragan pričom, poče da trlja šakama. Luka ga pogleda, pa će reći: — Slušaj, ti mali, ruke na sto. Nasmejali smo se. Dragiša nastavi. — Neko zakuca na vrata... — A-ha! — učini Vojin. —... i dohvati za bravu. Trgao sam se kao krivac i brzo seo na jednu stolicu. „To je ona“ — pomislio sam zadovoljan i gledao s nestrpljenjem u vrata... Brava škripnu i vrata se otvoriše. Preda mnom se ukaza žena, mala, iskrivljenih ramena... Zubi su joj štrčali iznad usana, a jedno joj oko belo i stalno otvoreno. Jadna i žalosna... — Aj, do vraga! — upade Luka. — Obuzelo me je neko neprijatno osećanje. — Vrlo mi je drago što ste došli da me posetite — progovori na francuskom i pruži mi ruku. Lako sam se pridigao i prihvatio njenu šaku. Zatim sam opet seo. Gledao sam na drugu stranu, pretvarajući se kao da nisam ništa čuo, i kao da je bio samo pozdrav u prolazu. — Izvinite, nisam mogla odmah doći... Vi ste malo čekali? — O, ništa! — izustio sam nemarno, kao da njenim rečima ne pridajem nikakav značaj. — Čekam svoga prijatelja. — Nemamo potrebe za njim... Nas dvoje dovoljni smo jedno drugom. — Oprostite, gospođice, vi ste svakako u zabludi. — Tada sam je pogledao izbliza, u ono staklasto, nepomično oko. Učinilo mi se da njen pogled prodire u mene. — Ja sam dopratio svog prijatelja... Sada čekam da iziđe. — Ah, on zna gde mu je kuća. A vi ćete ostati ovde! — govorila je prkosnim glasom.

520

Nasmejao sam se. Sve mi se to učinilo nekako zanimljivo i kao u šali dobacio sam: — Vi ste vrlo ljubazni. Ali moj osmeh kao da je naljuti. Ono zdravo oko joj senu, a između očiju pojavi se bora. — Dakle, ostaćete! — govorila je prkosno. — Ne, ne! — rekao sam odlučno, da bih prekratio dalji razgovor. Ona se nasloni na zid i pogleda tužno preda se. Omotavala je nervozno maramicu oko ruke i šmiknu kroz nos, kao da hoće da zaplače. Osetio sam prema njoj neko sažaljenje. Da bih je izvukao iz toga stanja, zapitao sam je da li puši. Ona odrečno mahnu glavom. Očekivao sam posle toga da ide. Ali ona me je gledala netremice. Iako je nisam posmatrao, osećao sam njen prodirući pogled. Bilo mi je neugodno. Povukao sam dvatri dima iz cigarete, i onda sam se digao. — Vama je neprijatno? — zapita me. — O, ni najmanje... Ali pošto se moj prijatelj zadržao više nego što je rekao, prinuđen sam da idem. — Ustao sam i uzeo svoju kapu. Ona priđe vratima i nasloni se leđima. Stajao sam prema njoj. Gledala me je grozničavim, molećivim pogledom... Disala je duboko, a prstima savijala kraj od svoje bluze. Onda gotovo nečujno progovori: — Ne sviđam vam se... Ne dopadam vam se — a iz onog zdravog oka potekoše suze... — Gospođice, nije reč o tome... — Kako da nije?... — viknu i lupi nogom. A onda, kao da se trže, obori pogled. — Znam... vidim. Ružna sam i odvratna samoj sebi. Svi me izbegavaju, klone se... Ja ne znam za radosti — i ona pokri lice rukama. Bilo je besmisleno tešiti je. Ali sam je žalio. — Zašto mislite tako?... Ja nisam bežao od vas... Evo, ostaću još neko vreme — ostavio sam kapu i nanovo seo. Posmatrala me je sa izvesnom nevericom nekoliko trenutaka. Zatim se hitro okrete, otvori vrata, izvadi ključ, pa iznutra zabravi i ključ stavi u nedra. Uh, šta uradih! — pomislio sam. Njeno lice je sijalo od zadovoljstva. Ona obrisa oči i priđe mi. Trebalo je sada nešto reći... Ali ja sam zanemeo i neprestano mislio na onaj ključ, prekorevajući sebe zašto nisam otišao. — Kako imate lepu kosu! — progovori i prevuče rukom preko moje glave. Neki žmarci podiđoše me... Izvio sam glavu, i, umesto odgovora, zapitao sam je: — Zašto ste zatvorili vrata? — Da bismo bili komotniji. — Nepotrebno! — jedva izustih, savlađujući s teškom mukom ljutnju.

521

Razumela je. Odmače se i podboči rukama. Gledala me je i smeškala se lukavo. — Hm! — izusti i izdiže jedno rame. — Hteli biste da iziđete? — Da! — Izvolite!... Idite! — i pokaza rukom u pravcu vrata. Potom prođe pored mene i sede negde iza mojih leđa. Bio sam u nedoumici da li su vrata zaista zatvorena. Uzeo sam kapu... Pogledao sam je da bih je pozdravio, ali ona me nije ni gledala. Prišao sam polako vratima i dohvatio za bravu. Zaključano!... Opustio sam nemoćno ruku. Onda sam je pogledao ljutito. Pretvarala se kao da me ne vidi i gledala negde na suprotnu stranu. Zadrhtao sam. Došlo mi da je dohvatim, pa da je mučim, i na silu primoram da mi otvori vrata. I onda da joj sve izgovorim, sve: kako mi je odvratna, gadna. Jedva sam se ipak savladao i prišao joj: — Molim vas, otvorite! — govorio sam hladNo i odlučno. Ali ona baš tada zapali cigaretu i, povlačeći dim, njeno se lice izduži, a na ono zdravo oko zažmire. Kroz isturene zube gornje vilice pusti nekoliko dimova, prebaci nogu preko noge i okrete glavu od mene. — Čujete li šta govorim? — i dohvatih je za ruku. Nije se opirala, ali me nije ni gledala. Povukao sam je za ruku i vodeći je tako prišli smo vratima. — Otvorite! — zapovedih. Ona me je posmatrala ravnodušno, i umesto odgovora lupi tri puta pesnicom u vrata. Zatim se vrati na staro mesto. Zaustih da nešto kažem, ali neko dohvati za bravu i tada začuh muški glas: — Aprі la porta! Pogledao sam u vrata, pa u nju. I najednom bilo mi je sve jasno. Pećina!... Naslonio sam se na krevet i gledao mračno preda se. Bio sam sada pripravan na sve mogućnosti. Ona se diže, i priđe polako vratima. — Ancora no! — Onda se obrati meni. — Razume te li!... Tako mi znamo — žmirkala je lukavo. — Kako ste malopre bili ohol i gord?... „Otvorite!“ — podražavala je mene. — A sad?... Ćutite... mali moj. Ha-ha-ha! — cerekala se grozno. — Čujete! — i unese mi se u lice, da već osetih gadan zadah njenih usta. Jeza me je podišla. — Čujete!... Večeras bićete moj ljubavnik... — Nikada! — odgovorio sam odlučno. Ono zdravo oko zatrepta, i ona skupi usnice. Podsećala me je na životinu, koja se spremala da uhvati plen. Htela je nešto da kaže, uzdahnu i otvori usta, ali bes kao da je zagušio, stenjala je i grčevito lomila prste. Osetio sam se nelagodno, pomakao sam se. Ali ona me ščepa za ruku. — Morate! — kao da riknu, i obavi mi ruke oko vrata. Uvukao sam glavu u ramena i sagao se... Osetio sam najednom njene zube na svome vratu. Izdigao sam ramena, pa se naglo okretoh i snažno je odgurnem. Sav sam drhtao. U

522

nemoćnom očaju okretao sam se da vidim nema li kakvog izlaza. Trgao me njen vrisak. Jedva sam imao vremena da je dohvatim za ruke. — Pustite me... pustite me! — govorila je kroz stisnute zube. — Ah, svi ste protivu mene. Rugoba sam, rugoba... gadite me se... i Bog, i ljudi... — Onda pokuša da me ujede za ruku. — Ali ja hoću života, slasti, slasti! — histerično vrisnu i zatrese glavom. Disala je brzo. Gledala me je izbezumljeno, ucakljenog oka. Usta joj se počeše razvlačiti, više, sve više, kao da joj je lice prepolovljeno, glava joj klonu, i ona se sruši, plačući grčevito. Uzdahnuo sam i dohvatio se za glavu. Šta me snađe!... Prešao sam na suprotnu stranu i naslonio se na zid. Bio sam u mučnom stanju. Ama to nije bila ljutnja... Nešto otužno, kao ljigavo, do odvratnosti gadno. Žalio sam je, ali i mrzeo. Od mene su se tražile žrtve i pitao sam se, za što baš od mene, i na ovaj način. Uviđao sam koliko ona mora patiti. Priroda je prema njoj zaista bila nemilosrdna. Sa njenog lica zbrisala je sve tragove ljupkosti, a ostavila joj nerve, čežnju i onaj prirodni nagon... Kako ću izići?... Ako bih pokušao silom, sigurno bi me ščepale neke snažnije ruke, odakle se ne bih lako izvukao. Da molim?... Kukavičluk!... Onda sam pokušao lepim načinom... Ležala je još uvek na podu. Prišao sam joj. — Ustanite, molim vas — i dodirnuh je. Ali ona izdiže samo ramena, zatim ih odmah opusti, kao da se otresa mojih usluga. — Škodiće vam. — Ove moje reči kao da su uticale. Ona se pritaji, potom lagano podiže glavu i odupre se rukama. — Neka škodi! — progovori promuklim glasom. — Našto živeti! Obuhvatio sam je ispod ruke i podigao, te je privedoh stolici i ona sede. — Evo, vi se bez razloga uzbuđujete... Verovaćete kad vam kažem da sam umoran... — Ali to vam nije ništa smetalo da čekate na red, kad vam drug iziđe. — U zabludi ste... Ja sam pošao — odgovarao sam zbunjeno. — Ona vam je sestra? — Moguće... kažu — govorila je rasejano. — Nju svi vole, mene mrze. Za njom trče ljudi, a od mene beže. — Ah, nije tako... — Jest, jest... Kazali su mi da ne govorim da mi je ona sestra jer se posle posetioci od nje okreću... A mi od toga živimo... Takav je posao. U njenom glasu bilo je nečeg ledenog. A u onom odricanju od svoje rođene sestre ogledala se surova logika njihovog čemernog života. Posle nervnog nadraženja kao da je njome ovladao zamor i neka dosada. Odgovarala je ravnodušno, kao da je reč o ličnostima koje su daleko. — A onaj gospodin, čiji sam glas čuo... sigurno je brat? — Ne... naš gazda. Zaćutali smo. Ponudio sam je cigaretom, ne bih li je odobrovoljio da mi otvori vrata. Pušila je mrzovoljno. Posmatrao sam je sada izbliza, ali nikako nisam

523

mogao uhvatiti pravi izraz njenoga lica. Ono jedno bolesno oko bilo je stalno otvoreno, ukočeno i celom je licu davalo surov izgled. Drugo je žmirkalo, i neprestano bilo u pokretu. I ma koliko se starao da u njoj pronađem nečeg dobrog i nežnog, bio sam uvek pod uticajem onoga iskolačenog oka i iskeženih zuba, kao u neke životinje... Plašio sam se kao da će mi se oni zubi svakoga časa zariti u kožu. — Ja smatram da mi verujete... i dopustite da iziđem, pa ću drugi put doći. — Znam... nije potrebno. Kod nje... kako hoćete. — Ona izvadi ključ iz nedara, diže se i priđe vratima. Ali nije otključala. Posmatrala me je. — U mojoj ste vlasti... A sad, poljubite me! Bez razmišljanja prišao sam, obuhvatio je glavu i poljubio je u kosu. — Eto, da vam dokažem... — Dokaz! — gledala me prezrivo i mahala glavom. — A šta vi mislite... mi živimo od vazduha? — i ona klimnu glavom. — Oprostite! — Izvukao sam novčanik. Ona primi novac. Stavi ključ u bravu, otvori vrata bez ijedne reči i, pokazujući mi rukom vrata u predsoblju, progovori suvo: — Izvolite! Izleteo sam kao iz puške, sjurio sam se niz stepenice i našao se na ulici. Sutradan ulete u moju sobu Elvira, sobarica, sva usplahirena. — Sіgnore, cataѕtrofe. I Tedeѕchі hanno rotto la fronte. Oh Diô!... Sіamo perdutі. — Šta kaže? — zapita Vojin. — Gospodine, katastrofa. Nemci probili front. Ah, Bože!... Propali smo. U prvi mah nisam mogao da razaberem u čemu je stvar... Obukao sam se brzo i pošao u našu vojnu delegaciju. Na ulicama sam sretao usplahirena lica ljudi i žena. Ili sam viđao grupe ljudi, koji su o nečemu razgovarali zabrinuto. U delegaciji mi rekoše da su Austrijanci probili italijanski front i zarobili im celu armiju. Nama je preporučeno da istoga dana, po mogućstvu prvim vozom, napustimo Italiju, kako nam događaji ne bi onemogućili odlazak. Tu sam još doznao kako se veliki broj italijanskih porodica sprema da napusti Rim... — Koliko je bio udaljen Rim od fronta? — zapita Vojin. — Ne znam tačno... ali, rekao bih, oko hiljadu kilometara. — Šta kažeš!... Hiljadu kilometara! — čudi se Luka. — Bre! — on tresnu kutiju sa palidrvcima o sto. — Naše porodice su odstupale tek kad su im neprijateljske granate počele padati u dvorište... — I što je naglavnije — nastavi Dragiša — mi smo odstupali hiljadu kilometara pod borbom, pa nam Nemci nisu mogli zarobiti ni vojničku porciju... I to su bili Nemci, kojima se mora odati svaka čast kao vojnicima... A trista hiljada Italijana pohvatali su Austrijanci kao zečeve.

524

— Ovaj rat vode Francuzi i mi, a Englezi i Amerikanci podupiru parama i materijalom — razmišlja Vojin. — Vratio sam se u hotel da pakujem stvari. Voz za Đenovu i Ventimilju polazio je posle podne... Luka upade: — Čekaj... Ti malopre, ako se ne varam, pomenu neku Palmiru... — Ne, Elviru. — Ja... Ovaj, šta reče, bila je baronica. — Pardon!... Grofica od hotel „Turnira“ — odgovara Dragiša, koji se već snašao u novoj sredini. — Dakle, sobarica. Ti reče da je bila mlada, od dvadeset godina, lepa... uletela je u tvoju sobu. Pa, ovaj... — Luka obuhvati podbradak i žmirkavo pogleda Dragišu — ništa nam o njoj ne reče. — Šta imam još o noj da vam pričam. To je bio „tekući posao“ još prvog večera. — Tako, brate, kaži da i nama malo lakne! — smeje se Vojin. Kroz mračni otvor zemunice ugledasmo treptavu, crvenkastu svetlost, kao da je vazduh užaren. Iz daljine su dopirale eksplozije teških razornih granata. Vojin žurno iziđe. Čujemo gde telefonom naređuje da francuska baterija otvori paljbu. Iz rovova sukljaju crvene raketle kao znak da pešaci traže pomoć artiljerije. U dejstvo stupaju i neke druge naše baterije. Granate jedne poljske baterije u blizini našoj zaparaše vazduh. — Čuo si valjda da je pre mesec dana poginuo poručnik Protić — zapita Luka. — Šta kažeš! — ustuknu Dragiša. — Kako? — Preko dana vršio je reglažno gađanje, pomoću aeroplana. Tukao je jednu poljsku bugarsku bateriju... Izviđači iz aeroplana izvestili su da je pronašao neprijateljske topove, i zapalio im jednu karu. Tom prilikom naši su se malo više ispoljili, pa ih opazi sa zapadnog Vetrenika bugarski osmatrač. Protiv Protićeve baterije počela je odmah da dejstvuje bugarska haubica. Ali nisu mogli da pogode tačno pravac... Uveče se utišala paljba. Ali u neko doba noći zakače se pešaci, i Protiću narede, kao ovo sada, da otvori paljbu na bugarsku pešadiju. Po blesku topova ugleda onaj osmatrač sa Vetrenika tačno mesto gde su bili Protićevi topovi... Bila je baš tiha noć i mesec se tek pomaljao. Završili su sa gađanjem. On iziđe iz zemunice i sede na stolicu izvan baterije. Istoga dana dobio je pismo od svoje majke, preko Švajcarske. Naredio je posilnome da mu prinese slepi fenjer, i počeo da čita. Toga momenta, ama kao da je rukom bačeno, tresne haubičko zrno na dva metra od njega, i jedno parče, ovoliko — Luka pokaza iznad šake — udari ga posred grudi. Pritrče vojnici... Bilo je dockan. U zgrčenoj ruci nalazilo se majčino pismo, sve krvavo... Dragiša mahnu glavom. — Strašno!... Iz dana u dan topimo se kao sneg u proleće.

525

Vratio se Vojin. — Ti nisi ništa pričao?... Posilni, daj onu flašu sa konjakom. Gde smo stali? — Pričao mi Luka o sirotom Protiću. A još na Krfu sam čuo da je poginuo i Sredoje... — I onda? — Pošao sam iz Rima i putovao cele noći. Ujutro sam stigao u Đenovu. Tu sam promenio voz, i krenuo pravo ka francuskoj granici. Ali na svakoj stanici čekali smo da bismo se ukrstili sa vozovima koji su jurili iz Francuske. Ogromne kompozicije, pune vojnika, topova, municije, promicale su pored nas, da bi se zapušila rupa na italijanskom frontu. I ne samo vozovima... Neprekidne kolone kamiona, natovarenih engleskim i francuskim vojnicima, kretale su drumom, pored železničke pruge. Za vreme od osam časova propuštali smo svakih dvadeset minuta po tri-četiri kompozicije, a već ona kolona na putu nije imala prekida. Čuo sam docnije da su Francuzi i Englezi, za neverovatno kratko vreme, prebacili oko milion svojih vojnika na italijanski front, da bi zaustavili nadiranje Austrijanaca. A za to vreme rimskim ulicama šetalo je hiljadama oficira i mladih ljudi bezbrižno. Posle podne stigao sam u Ventimilju, na francuskoj granici. Čim sam zakoračio, osećao sam se nekako ugodnije. „Camarade“ čulo se na svima stranama. Oni su iskreno saosećali u našoj nevolji, i smatrali su nas kao svoju decu. Putovali smo vozom koji je bio potpuno prazan. Polja su bila pusta. Na stanicama sem službenika nikog drugog nije bilo. Palo nam je u oči zbog toga jer smo na italijanskim stanicama viđali besposlenu gomilu ljudi i žena, koji su dočekivali i ispraćali vozove. Primetili smo isto tako u Tulonu da sem mornara, čiji su se brodovi zadržavali privremeno u luci, drugih uniformisanih lica nije bilo. Sve je otišlo na front. U Tulonu sam se prijavio našoj vojnoj delegaciji da mi odredi mesto stanovanja. Komisija me je nanovo pregledala i našla da je za moju malariju najpogodniji Grenobl, jedna varoš u Savojskim Alpima. Bilo mi je sasvim svejedno, jer je ovo prvi put da dolazim u Francusku. Od nekih oficira doznao sam da tamo ima malo naših ljudi, te mi je bilo milo. — A zašto?... Ja bih voleo da imam društva. — Bilo nas je svakojakih... U Francusku su upućivani obično iznureni ljudi. Mnogi su usled neprekidnih borbi pogubili nerve, te su pravili svakojake ispade. Srećom, Francuzi nas nisu gledali strogim očima, jer su nas smatrali više kao „Enfant terrible“, kako to oni često iz milošte kažu. A u Grenoblu je utisak bio još svež, nepomućen, te su nas Francuzi rado primili.

526

ARLETA Po mraznom jutru stigao sam u Grenobl. Pošto sam se u hotelu očistio, izišao sam odmah u varoš da se upoznam sa mestom gde ću od sada boraviti. Pahuljice snega vejale su... Sa krajnjeg juga Evrope, gde je sunce bleštalo, našao sam se najednom u svežem alpinskom mestu. Ulice su bile pokrivene lakim slojem suvoga snega, i automobili su u prolazu dizali sneg kao kakvu prašinu. Sve me je podsećalo na zimske dane u našoj zemlji i bio sam lak, kao preporođen. Ušao sam u jednu kafanu, svetlu, toplu i čistu, seo pored prozora i posmatrao svet koji je zabundan žurio ili se veselo smejao. Setio sam se tada makedonske žege, prašine i moje zemunice, po kojoj su jurili miševi. Prošla mi je kroz glavu Albanija, glad, umiranje u masama... Sve to, posmatrano iz „Café Moderne“ u Grenoblu, podsećalo me je na pakao... Čitao sam nekada Tolstojevo „Vaskrsenje“. Svi smo se užasavali zbog muka izgnanika koje su sprovodili u Sibir. Civilizovani svet je protestovao, i taj Sibir je kao neko oličenje ljudskih patnji na zemlji. A šta je sve to prema našim patnjama kroz Albaniju! — Ipak ima neke razlike — razmišlja Vojin. — Ruski izgnanici išli su u Sibir nevoljno, a mi smo pošli na Golgotu dobrovoljno. — Dobrovoljno!... Nije istina!... Zar si ti dobrovoljno pristao da ti razbiju oko, i razlupaju uvo?... Neprijatelj je upao u zemlju ognjem i mačem, palio varoši i sela, ubijao sve odreda. I, razume se, ti si onda „dobrovoljno“ napustio svoju porodicu i kuću, i pošao u Albaniju. Bato! — More, ostavi sad to pitanje!... Rođeni smo pod rđavim znakom i zato trpi što te snašlo. Kipislcauf! Uhvatila te okolnost, pa taljigaj. Dragiša duboko uzdahnu i protrla očne kapke. Vojin ga pogleda, pa će reći: — Prilikom jednog katoličkog opela slušao sam kako sveštenik ponavlja stalno kao neki refren: „Obuzeše me muke i patnje.“ Te i ti! Neki te jadi more... — Ovaj će me jad do „smrta“ mučiti. Sipaj taj konjak! — Nastavi, po redu, polako. Dakle, stigao si i ušao u kafanu. Sad dolazi ručak, traženje stana — govori Luka, da bi ga uveo u pričanje. Dragiša nastavi: — Sad da vidiš, nevolju. U Francuskoj ti je zaveden sistem „karte“, ili kako to oni kažu: „tiquet“. Bez te karte ne možeš da dobiješ ni hleb, ni duvan, ni ugalj... — Je li to ta tvoja nevolja? — unese mu se u lice Luka. — Između ostaloga, naravno, i to. Ručao sam bez hleba. Sad je trebalo pronađi nadleštvo gde se izdaju karte. A ja nikoga ne poznajem. Ali slučaj mi je pomogao. To poslepodne sreo sam se sa jednim svojim drugom, koji je takođe rezervni oficir, i nalazio se na bolovanju u Grenoblu, kao i ja. Sve mi je svršio za jedno poslepodne. Uveče smo večerali zajedno.

527

Pričao mi je tada da se on u Grenoblu nalazi već dva meseca... Tek pre pet dana upoznao se sa dve sestre Belgijanke, koje su ćerke nekog bankara, a žive ovde kao izbeglice. Pratio ih je čitavih dvadeset dana, dok se najzad sasvim slučajno, preko jednoga Francuza, nije upoznao sa njima. Starija ima oko dvadeset i tri godine, udata je, muž joj je na frontu, a mlađoj je sedamnaest godina. — Ova mlađa — pričao mi je — pravi nam veliku smetnju. Uvek su zajedno. Dobro bi bilo, ako hoćeš da te upoznam, da se ti pozabaviš oko mlađe, da bih stariju pozvao kod sebe. Zašto ne bih, mislim se. I onako sam bio besposlen. Pošto im je zakazao sastanak, to smo se sutradan našli nas dvojica. Trebalo je da ih sačekamo kod mosta na reci Izeru. Interesovalo me da ih vidim. Pričao mi je kako su obe vrlo lepe, mlađa je još lepša. — Suviše je mlada, i ja nemam vremena da se majem oko nje — govorio mi je on. — A ti pa imaš vremena! — čisto se naljuti Vojin. — Njemu je ostalo još jedan mesec bolovanja, a ja sam imao tri. Preda mnom je ipak bilo neko odstojanje... Stigli smo na zakazano mesto nešto malo pre tri časa. Iako ih nisam poznavao, osećao sam neko lako uzbuđenje. Možda i zato što već toliko dugo vremena nisam bio u društvu žena... Ali svoje stanje krio sam od Tome. Jest, tako se zvao... Eto, vidite. Ja posmatram koliko ste vi ustreptali na jedan moj doživljaj, a tek kako je meni bilo kad je trebalo posle fronta na makedonskom bojištu da priđem njoj, mladoj, od sedamnaest godina. Ako ništa više, čoveka mora da uzbude njene godine i bujna mladost. Za vreme mira čovek se ipak nekako svikao na njih, ali u ratu, kad se iziđe iz rova, žena predstavlja jedinu sreću i radost. E pa, brate, neka im je hvala i za to... — Nja! — upade Luka. — Tako nisi mislio u Rimu, kad si se našao sa onom zubatom i grbavom. — Beži, molim te. Em nakaza, a uz to još i matora. Ali ova... — Evo idu! — reče mi Toma. Okrenuo sam se... Dve dame, u crnim pripijenim elegantnim kaputima... Pelc oko vrata i toke na glavi uokvirili su ljupka, nasmejana lica. Jedna je bila vižljastija. Toma mi na brzinu dobaci da je ona mlađa. Išli smo im u susret. On skide kapu. — Bon jour, meѕ petіteѕ! — priđe prvo starijoj, zavrnu joj rukavicu i poljubi ruku. Pozdravi se i sa mlađom. Zatim se okrete prema meni: — Moj drug, koji je sada došao sa fronta. Učini mi se kao da čuh lako: „Ah“! Pozdravio sam se. Tom prilikom moj se pogled upi u lice mlađe sestre... Ispod toke provirivale su kovrdžice crvenkaste kose. Oči su joj bile plave kao spomenak. Usta mala, kao neki pupoljak, a zubi kao biser. Ta trenutna slika izazvala je u mojoj svesti viziju prolećne noći, obasjane mesečevom svetlošću i ispunjene dahom rascvetalih kajsija. Bio sam prijatno nadahnut, kao da sva okolina zrači.

528

Išli smo neko vreme ćuteći. Činilo mi se da ću govorom svojim pokvariti ovaj prvi utisak. Toma je veselo razgovarao sa starijom sestrom. Ona se najednom obrati meni: — Vi dolazite sa fronta?... Ah, vi ste morali mnogo da propatite. Znam, i mi smo napustili svoju zemlju. — Zamislite kakva slučajnost! — govorio je Toma. — Na mostu Izera, u Francuskoj, našle su se izbeglice belgijske i srpske. — Možda to nije slučajnost — govorila je starija sestra dvosmisleno i pogledala vragolasto u Tomu. — Utoliko bolje, ako je naš susret „predestiniran“ — on zastade i gotovo se unese u njeno lice. Ona se nasmeja gledajući ga iz očnih uglova. Ja se odmakoh malo. — Dakle, vi ste Belgijanka? — obratio sam se mlađoj sestri. — Da! — odgovori ona kratko. — Oprostite... prilikom predstavljanja nisam čuo vaše ime. — Arlet — izgovorila je sa onim grlenim „r“ što je naročito prijatno čuti kad dame izgovaraju. — A vaše gospođe sestre? — Paule... Paulette. Zaćutali smo. Posmatrao sam je ispod oka. Ona kao da je primetila moj pogled, saže glavu i pola lica zakloni pelcom od kaputa. Ali pale su mi u oči njene dugačke trepavice, izvijene naviše... Bili smo već pri kraju mosta. Odatle nastaje breg, na kojem se nalazi jedan mali park. — Jeste li odavno u Grenoblu? — Deux moіѕ déjà. — A pre Grenobla? — Bili smo u Parizu. — Vi ste sa roditeljima ovde? — Da, ovde su moj papa i mama. Naš brat i muž de madame Paulette nalaze se na frontu. Zašli smo u park, koji je bio pust. Svuda okolo nas osećao se miris uveloga lišća. Prema surom nebu i onim tamnim ogolelim drvetima izgledala je Arleta, sa njenim rumenim obrazima od zime, kao neki zaostali cvet. Hteli smo da skrenemo jednom alejom, ali nam Toma dobaci da idemo pravo. A pred nama su bile neke improvizirane, uske stepenice. Gotovo trošne. Ispeo sam se žurno i pružio ruku Arleti. Iako je njena ruka bila u kožnoj rukavici, osetio sam koliko je mala i topla. Povukao sam je snažno da ona gotovo istrča i naše se grudi dodirnuše. Zapahnuo me je prijatan miris. Udahnuo sam duboko. Tu je odmah bio i zaravnjeni plato, gotovo sakriven granama, koje su se nadvile. Arleta priđe jednoj klupi. — Hladno je — rekoh joj.

529

— Ja često dolazim ovamo sa svojom sestrom. Ona sede. Ja sam stajao prema njoj, da bih je bole video. Moj se pogled zaustavi na njenom malom, uskom stopalu. Ona kao da je primetila šta posmatram, i podvi noge. Naišli su Poleta i Toma. Smejali su se nečemu. — E, ovde ćemo sesti. Znate li, Tom — oslovljavala ga je kao da je Amerikanac — ovo me mesto podseća na naš vrt u Brislu... Tako se prijatno osećam. Ali Toma kao da nije slušao šta ona govori, već je gledao u nju zaljubljeno i lagano dohvati njenu ruku. Ona se gotovo neprimetno trže i pokaza mu očima na mlađu sestru. Toma je razumeo, i naginjući se preko polete, obrati se Arleti: — A vi, Lulu, jeste li zadovoljni svojim kavaljerom? On je, istina, divljak, dolazi sada sa fronta, ali vi ćete uticati na njega. — Gospodin ne daje takav utisak — branila me Arleta. — A zašto vas zovu Lulu? — zapitao sam. — Iz milošte. Ona je, znate, najmlađa, i svi je mazimo — govorila je ljupko Poleta. Onda se obrati Tomi: — Pričajte nam nešto o svojoj domovini. Toma se laktovima nasloni na kolena i zagleda preda se. Ujednačenim glasom govorio je. — Cvetna polja, mirisni lugovi, šumovite planine... Kristalni potoci, azurne obale. Nebo kao smaragd... — Tіenѕ! — progovori Poleta. — Vi ste pesnik? Toma se ispravi i unese joj se u lice. — Kad sam pored vas... Ona ga lagano odgurnu i, smejući se, dobaci mu: — Méchant! — Aje l’ te, kakvi su ljudi? — zapita Arleta. Toma skoči i stade pored mene. Pokazujući širokim pokretom ruke na sebe i mene, on se pokloni pred Arletom. — Izvolte! — Bravo! — tapšala je Poleta. Pričanje Dragišino prekide Luka: — Odakle je, bogati, taj tvoj Toma? — Mangupčina jedna, iz Kragujevca. Rat ga je zatekao kao studenta eksportne akademije u Berlinu. A putovao je još pre rata po Francuskoj, te, pored nemačkog, govori odlično i francuski. Sada, na solunskom frontu, ranjen je kao pešadijski potporučnik u grudi i nalazio se u Grenoblu na oporavljanju. — Pa onda? — zapita Vojin. — Tu smo posedeli još malo, i onda krenuli u varoš. Ponudili smo ih da svratimo u neku kafanu na čaj. Ali Poleta se izvinjavala kako se plaši da ih ne vidi otac. A Grenobl je prilično malo mesto, gde se svi iz viđenja poznaju. Pri rastanku dogovorili smo se da se sutra nađemo na istome mestu.

530

Zemlja me nije držala. Izgledalo mi je kao da sam duševnim zamahom ponesen i da letim. Pred očima mi je stalno lik Arletin. Ispotaje čudio sam se Tomi kako se nije zainteresovao mlađom sestrom. Zapitao sam ga zaobilazno. — Ja sam za kratak postupak... Gde ću ja da se zamlaćujem sa devojčicama?! A ti si mlađi i imaš duže bolovanje, pa kako si vešt. Rešio se, priča mi, da pozove Poletu kod sebe u stan. Bio sam srećan što ću biti u društvu te mlade devojke, ma je ceo dan vodio po okolini Grenobla. Sutradan, kada smo se sastali, išli smo u Sasnaž, mesto za izlete u blizini Grenobla. Stigli smo tamo tramvajem. Pahuljice suvoga snega vejale su. Šetali smo uskim stazama kroz ogolelu šumu, čije su grane bile pokrivene snegom, kao nekim paperjem. Arleta je zastajkivala da bi ustima uhvatila pahuljicu snega što je lepršavo padala. Zabacivala bi glavu, i njene plave oči bile su raširene a usta otvorena. Posmatrao sam žudno njene bele zube i kao da sam osećao dah njenih usana. U jednom trenutku ona se okrete, i poče da posmatra usplahireno oko sebe. Onda se obrati meni: — Gde je Polet? — Tu su... šetaju — govorio sam ravnodušno, da bih njenu pažnju odstranio od njih dvoje. — Treba da ih nađemo. — Zašto? — onda sam stao prema njoj. — Vi se plašite mene? — Ne... ali ipak — govorila je nestrpljivo. — Molim, izvolte, da ih potražimo — govorio sam hladno i pošao unazad. Ona kao da je primetila moje nera-spoloženje, obrati mi se tihim tonom: — Vi se ljutite? — Ni najmanje. Potpuno vas razumem... Da sam na vašem mestu, postupio bih isto tako... Vi sad idete sa čovekom koji je došao sa fronta, koji je divljak... — Ali gospodine! — ona zastade i pogleda me molećivo. Njene plave oči sijale su iskreno, a lice joj je bilo ustreptalo. Hteo sam da je podržim u takvom raspoloženju i, jedva savlađujući sebe, nastavio sam: — I vi ste u pravu — onda sam je kao slučajno dohvatio za ruku. — Drugi put nećemo se izdvajati. Bićemo uvek sa njima. — Ona je zastala, Htela je nešto reći, ali ja sam je dohvatio pod ruku. — Hajdemo! — Ali da ono dvoje ne bismo zatekli u nezgodnom položaju, vikao sam glasno: — Polet!... Tomo! Na jednoj prikrivenoj klupi sedeli su njih dvoje. Čuli su moj glas. Pretvarali su se kao da ravnodušno sede, ali su im lica bila uzbuđena. Ona je potajno uvlačila pramenove kose ispod svoje toke. Da bih ih izvukao, pričao sam im kako se Arleta uplašila što je ostala sa mnom usamljena. Arleta poklopi moja usta svojom rukom. Osetio sam mirišljavu rukavicu. — Ljutim se na vas... Pre svega, zašto bih se plašila... Vi ste bili vrlo ljubazni...

531

— Eh, to je on želeo da mu kažete — dirao me Toma. Onda se obrati njoj. — Ja sam se juče šalio kad sam rekao da je on divljak. Uostalom, vi ste se, Lulu, uverili, da je on dobar čovek. — Toma se diže. — Hoćemo li u restoran, na čaj. Poleta ustade, povlačeći kaput naniže. Toma priđe Arleti, obuhvati je oko pojasa i lako je povi preko ruke. — Zavaliću vas u sneg! Ona pruži ruke prema meni. Govorila je zadihano: — Ne, ne, molim vas, hladno mi je. Gospodine, branite me... Obuhvatio sam je ispod struka, pritegao na svoje grudi, i tako je izvukao iz Tominih ruku. — Hvala vam, gospodine! — obrati se meni, a zatim Tomi: — Vi ste divljak, a ne gospodin Dragiša — govorila je naglašavajući poslednji slog moga imena. — Également enchanté!... Zadovoljan sam što tako lepo mislite o mome prijatelju. — On priđe i pomilova je po obrazu. — Hajdemo, deco! U restoranu zapahnula nas je prijatna toplina. Uzeli smo sto u uglu. Mi smo skinuli šinjele, a one kapute. Arleta smače svoju toku sa glave i zlatnocrvena kosa rasu se preko njene glave. Ona tresnu glavom. Kad je podigla ruke da zagladi kosu, tek se tada ispoljilo neno vitko telo, u haljini od plavog trikoa, sa svim onim nežnim, devojačkim oblinama... Lice joj je bilo bez ijedne pege, što je inače čest slučaj kod osoba sa crvenom kosom. Vrat joj mlečne beline, a prsti tanki i dugački. I Poleta je isto tako lepa, ali više plavuša. Kad smo prišli stolu, one su progovorile među sobom na nekom čudnom jeziku. Pomislio sam da je francuski argo. Ali Poleta mi objasni da su govorile flamanski. Tada sam saznao da su one Flamankinje. A Flamanci su narod koji živi u severnom delu Belgije i u francuskoj Flandriji. Inače, inostranstvo ih smatra za Belgijance. — A zašto vi nosite crnu jaku na bluzi, a Tom crvenu? — pitala me Arleta. Objasnio sam joj. Njoj se više dopala crna jaka. — Prirodno... Sve što je njegovo, mora da vam se više dopada — dirao je Toma Arletu, gledajući je podsmešljivo. Pričanje Dragišino prekide telefonista, koji predade Luki jednu depešu, primljenu telefonom. Luka prelete očima preko hartije, pa se obrati meni: — Čestitam... Naređuju iz štaba divizijske artiljerije da noćas u jedan čas siđeš u selo Donji Požar... Tu će biti peta timočka baterija. — Moja peta baterija! — gotovo sam uskliknuo. — Jest, i da je u toku noći sprovedeš na Grivički put. Ona je dodeljena našem odseku. Da je bila u pitanju ma koja druga baterija, sigurno je da usmeni protesti ne bi izostali što ću morati cele noći da se lomatam po planini. Ali sada ću videti svoga bivšeg komandira, kapetana Lazara, i poznate vojnike. Pogledao sam na

532

časovnik. Bilo je osam časova... Krenuću tek u jedanaest. Imam dovoljno vremena da saslušam pričanje Dragišino. On nastavi: — Prilikom povratka u varoš tramvajem, zapita me Arleta: — Hoću da vas pitam nešto... Imate li kakav vaš talisman? Ja neobično volim da to skupljam. — Talisman! — pitao sam se i nehotice se pipnuh za džepove. — Šta ti je to „talisman“? — zapita Luka. — Amajlija... Ti zapadni, kulturni narodi, više su sujeverni nego mi, Balkanci. Ja ne znam da li iko od nas nosi sobom tako... neku dranguliju, koja bi ga, kao sanćim, štitila od kuršuma. A u Francuskoj postoji čitava industrija, koja izrađuje te stvarčice... U džepu slučajno nisam imao ništa, da bih je na kraju i prevario kako je to moj talisman. Zato sam je pogledao i kazao tiho: — Evo, dajem vam sebe kao talisman. Ona se ljupko nasmeja, i reče: — Suviše ste veliki... Vas ne mogu staviti u svoju tašnu. — Svejedno... Stavite me u vaše srce. Arlet me toplo pogleda i ujede se za usnicu. Lako rumenilo obli joj obraze i ona stidljivo obori glavu. Poleta, koja je sedela prema nama, primetila je Arletinu zabunu i pretila mi glavom. Kad smo se uveče rastali, Toma mi je zanosno pričao: — Jaoj, što Poleta ljubi!... Pozvao sam je u stan. Opirala se, nećkala i sve se nešto izgovarala na Lulu. Uveravao sam je kako ćeš za to vreme ti šetati sa njom, da ćeš čuvati našu tajnu... A-ja! Lulu, pa Lulu... Naposletku, sada pri rastanku napomenu, da će mi sutra dati odgovor, pošto prethodno s tobom razgovara. — Sa mnom! — začudio sam se. — S tobom... Ne znam šta hoće... Nisam imao vremena da pitam. S nestrpljenjem smo očekivali obojica sastanak sa njima. Našli smo se u parku.. Vladao je svuda naokolo svečan mir. Grane borova, opterećene snegom, bile su opuštene. Vazduh proziran i svež. Šetali smo jednom dugačkom počišćenom stazom. Arleta mi je veselo pričala kako je dobila pismo od brata, koji obećava da će za Božić doći na odsustvo. Iz njenih usta izlazila je laka para, i ja sam se naginjao ne bih li udahnuo dah iz njenih grudi. Toma nam priđe, uhvati Arletu pod ruku i reče joj: — Lulu, hteo bih da razgovaram nešto sa vama. — O čemu? — O onom vašem dečku iz Pariza.

533

Pod drugim prilikama naljutio bih se na njega. Ali sada sam znao da je to samo izgovor da bih ja ostao nasamo sa Poletom. Ali ipak, kosnulo me je saznanje o „dečku iz Pariza“. Napustio sam ih, i prišao Poleti. — Me voilà — rekoh joj. Poleta se nasmejala gledajući Tomu i Arletu kako se nešto objašnjavaju. Onda se obrati meni: — Koliko još ostajete ovde? Rekao sam joj, oko dva i po meseca. Razgovor se potom vodio o običnim pitanjima, gotovo beznačajnim. Ona se očigledno mučila kako da započne, a ja sam iščekivao da mi kaže pravi razlog. Najzad sam prekinuo ovo nategnuto stanje. — Reče mi Tom — i ja sam ga sada oslovljavao tako — kako imate nešto da mi kažete? — Ah, da... Jest... želela bih s vama da razgovaram. — Ona otkide u prolazu jednu grančicu, i poče nervozno da je lomi. — Znate... ne znam kako da vam kažem... Uostalom, vi i sami uviđate... Ja sam udata žena. Ali između mene i moga muža postoje izvesni nesporazumi. Ima već godinu dana kako se nismo videli. — On je na frontu? — Da. Ali kad dobije „permision“, on se zadržava sa mnom dan, dva. Ostalo vreme provodi na drugoj strani. Vi sad razumete moj položaj? — To je šteta! — rekoh, kao da i ja saučestvujem u njenim patnjama. Ali da ne bi izgledalo kao da je sažaljevam, nastavio sam: — Vi ste mlada žena, a život traži svoje. Takav čovek sigurno ne zaslužuje vaše poverenje. — O tome je baš reč — nastavi ona živo. — Ja sam se upoznala sa Tomom. On je vrlo simpatičan i... — ona zaćuta. — Recite slobodno. Dajem vam reč da vaše poverenje neću zloupotrebiti. — Nadam se... Vidite... Tom me poziva u posetu... — To nije ni strašno, ni neobično — hrabrio sam je. — Znam da vas Tom voli... — Ne sumnjam. Ali sada ja nisam u pitanju. Najzad, ja sam žena, bože moj!... Ali reč je o Arleti. Ona ne sme da zna gde se ja nalazim. To je jedno. A drugo, što je najvažnije, ona treba da ostane sa vama... — Dobro, pristajem — prihvatio sam rado. — Sad smo došli na ono o čemu bih htela da razgovaram sa vama. Slušajte, Dragiša... Ona je devojka, nevina, čedna. Ja tražim od vas reč da joj se ništa neće dogoditi. Vi me razumete... Ja vas preklinjem. Ne razumem... Kakvo bi joj se zlo moglo desiti? — Ponavljam: Lulu je nevina. Smatram vas za poštena čoveka. Dajte mi časnu reč da će ona u vašem društvu ostati vіrgo іntacta. — Dajem.

534

— Časnu reč? — Časnu reč. Luka lupi šakom po stolu. — Ih, sve se tebi mora nešto dogoditi!... Počinješ već da me ljutiš. — Čekaj, da vidimo dalji razvoj — umiruje ga Vojin. — On je rekao da mu je ta veza zadala mnogo jada. Možda sad nastaju interesantni događaji. A, sem toga, da ju je prvoga dana uveo u svoju sobu, priča bi bila završena. Dragiša protrlja čelo i pritisnu očne kapke. Pogleda nas gotovo bunovno. Onda klimnu glavom i nastavi: — Sada tek nastaje ono što je glavno... U tom momentu bio sam vrlo srećan što ću sa tom malom ostati nasamo. Njen lik počeo se sve više upijati u moju dušu, i ona je postala, takoreći, sastavni deo moga duševnoga života. — Zaljubio se čovek! — veli čisto s nekim bagatelisanjem Luka. — Kako hoćeš... Nemci kažu: „Alte Lіebe roѕtet nicht“. Ja ranije nisam imao sličnih doživljaja. Bili smo dečaci kad smo pošli u rat. Četiri i po godine verem se po bespuću i planinama. Postao sam poludivlji čovek... Pri prvom susretu sa ovom malom, ona me je osvojila. Dobro... Zavoleo sam je. Prvi put... Ni na pamet mi nisu padale „one stvari“. Oskrnavio bih, čini mi se, lepo telo, i zagadio jedno svoje čisto osećanje. Luka zausti da nešto kaže, ali ućuta. Kada smo se idući put našli, Toma se obrati Arleti i meni: — Znate šta, moja deco: vi ćete nas izviniti. Potrebno je da sa Poletom kupim neke stvari. Kroz dva časa naći ćemo se na ovom istom mestu. — Zašto?... Hoću i ja da idem sa vama — govorila je Arleta. — Nema potrebe. Biće nas mnogo — odgovara Toma ravnodušno. — Da, da, tako je bolje. Za sitnu stvar idemo nas četvoro — odobravao sam Tomi. Arleta na to ništa ne reče. Oni se pozdraviše sa nama i odoše. Nas dvoje pošli smo u park preko puta Izera. Došli smo u onaj mali kutak, gde su one, kažu, često dolazile. Arleta mi je uz put pričala o sebi. Saznao sam da su iz Brisla, gde imaju svoju kuću. Rat je nju zatekao kao učenicu treće godine nekog liceja. Onda su prešli u Pariz. Tu je pohađala opet neku školu, sve do pre tri meseca, kada su došle u Grenobl. — A sada sviram... — I mislite na vašeg dečka u Parizu? — A, ne, ne, ja nemam dečka — govorila je živo. — Ali Tom mi je rekao... — On je méshapt. — A zašto se toliko ljutite?... Dobro... to je prirodno... — Ali kad vam kažem, to nije istina... U pitanju je samo jedan mali francuski kadet...

535

— Kako se zvao? Ona se kolebala jedan trenutak, pa će reći: — Gaston... On je mene voleo, a ne ja njega. U kući su me dirali, ali ja sam se ljutila. — Lepo ime... — Ah, je m’en fіche — i ujede se za usnicu. — Ipak, lepše je ime Gaston nego Dragiša... Gaston! — Ali vi ste lepši! — izlete joj gotovo nesvesno, onda se čisto trže i okrete glavu na drugu stranu. — Hvala na komplimentu! Ali otada ona je zaćutala. Odgovarala je samo na moja pitanja. U jednom trenutku zastao sam i pogledao je u oči. Ona saže glavu, ramena izdiže i lice joj se izgubi u pelcu. — Vi ste nešto neraspoloženi? — Ne! — Znam i razlog zbog čega... Mi smo ovde na usamljenom mestu i vi me se plašite. Možemo ići. — Ja to nisam kazala. Ostaćemo ovde. — Hajdemo! — i ja sam je uzeo pod ruku. Ona se lako opirala, ali je ipak išla. Svoju ruku nije izvlačila ispod moje. Osećajući blizinu njenoga tela zadrhtao sam. Došlo mi je da joj stegnem ruku, ali sam se trgao. — Oprostite! — i tada sam udaljio njenu ruku. — Bio sam isuviše slobodan. Ona me pogleda. Bio je to pogled iz koga zrači neka unutrašnja toplina i koja dolazi od drhtaja srca. Kao ljubav, molba. — Vi ste čudan čovek — progovori Arleta i obori pogled. Nisam hteo više da je mučim. Pričao sam joj o sebi, o svojoj porodici. Slušala me pažljivo i s vremena na vreme pogledala. Najednom ona izvi ruku i baci pogled na časovnik. — Vi žurite... Možemo ići. — Ne, imamo još vremena. — Ipak je bolje da smo tamo. Ona lako uzdahnu. Išla je neraspoložena i gledala rasejano nekud u daljinu. Govorio sam joj nešto, ali ona kao da nije slušala, već me zapita: — Možda se vama žuri. Sigurno imate neki sastanak? — Ovde nikoga ne poznajem, sem vas. Pored vas, drugo poznanstvo ne želim. Ona se nasmeja zadovoljno jednim krajem usana i pogleda me značajno. — Francuskinje su elegantne i lepe. — Ako bi to bila vaša želja, postaraću se da ih poznam... — Ne govorim ništa — izgovorila je sa izvesnom strepnjom. — Uostalom, to će zavisiti od vas. Ona se strese.

536

— Hladno je. Stao sam prema njoj, raskopčao šinjel i, držeći raširene krajeve, rekao joj: — Izvolte. Gledala me je poluotvorenim očima. Dohvatila me za ruke i priklopila moj šinjel. Tada ispusti tašnu. Sagli smo se oboje da je dohvatimo, naše se ruku dodirnuše i ja joj stegoh prste. Ispravljajući se, držao sam je i dalje za ruku... Nije se opirala već obori glavu i pogleda me ispod gornjih očnih kapaka. Tada sam je pustio, zakopčao šinjel, i pošli smo dalje. Prešli smo most Izera, ne govoreći nijednu reč. Ali ova nema šetnja, jače nego išta, ispoljila je naše unutrašnje treptaje, koji su nam gušili svaku reč. Pričao mi je Toma o sastanku sa Poletom... Bio je očaran. More, njeno mirisavo telo, more, poljupci, more, njena strast... Slušao sam ga kao da sam u nekom bunilu. Bio sam zanesen i kao da još uvek osećam na sebi onaj prodirući pogled Arletin, koji me prosto sažima. Vojin se obrati Luki: — Kažem ti ja da će tu nešto biti. — Da vidimo... Ali pričaj po redu. Posilni!... Donesi cigarete iz moga sanduka! — reče Luka i pridiže se. — Pričekaj malo dok se vratim. — Malo posle, ulazeći, veli: — Ala sjakte raketle, kao da je vatromet. Izgleda da su opazili naše pripreme. — On protrlja ruke, pa pogleda u Dragišu: — Gde smo stali? Dragiša pripali cigaretu i nalakti se na sto... — Hoćete li, Tom, da mi pravite društvo do krojačice? — pitala je sutra Poleta. Naravno, Tom je pristao vrlo rado. Ali začudo, Arleta im se sada nije nudila u društvo. Rekao sam Tomi i Poleti da ćemo nas dvoje otići tramvajem u Sasnaž, na čaj. Sivi zastor od oblaka, naokolo snežna belina, i Arleta. Ništa drugo nisam video... Vi mi ni na pamet niste padali. U onome zanosu izgledalo mi je da se nas dvoje nećemo više nikada rastati, i da je pred nama nasmejana večnost. Primetio sam odmah da je na sebi imala drugu, mnogo lepšu halinu, kao da je namerno htela da izazove dopadanje. Sedeli smo jedno prema drugom. — Arleta, pogledajte me. Pogledala me je iznenađeno, široko otvorenih očiju. — Recite mi nešto prijatno. Ona je oborila pogled. Duge trepavice senčile su njeno lice, kao tamni prašni konci na belom makovom cvetu. — Ne znam šta biste želeli da vam kažem. — Zar ne uviđate šta bi meni u ovom času pričinjavalo zadovoljstvo? Ona saže glavu i samo uzdiže ramenima. Videle su se obline njenoga vrata. Pramen kose, kao svilica zrelog kukuruza, spusti se niz njeno lice. Noktom desne ruke nervozno je pravila neke figure na stolnom zastiraču. Nagnuo sam se prema njoj.

537

— Recite mi, na primer, kako ste dobili pismo puno nežnosti od Gastona. Ona se trže i pogleda me. — Kako?... Zar bi vam to bilo prijatno! — Sasvim. Svaka vaša radost je zadovoljstvo za mene. Ona je nervozno lomila palidrvca i gledala mutnim očima kroz prozor. Nene tanke nozdrve lako su se širile kao izraz neke teške duševne borbe. Obrisao sam rukom izlomljena palidrvca, i dobacio joj: — Kako ste nemirni! Ona se nalakti na sto, ukrsti prste i nasloni na njih svoj podbradak. Pogleda me onim istim mutnim očima i tiho progovori. — Zašto me mučite? Dohvatio sam je za ruku. Bila je mekana i topla. — Lulu! — gledao sam je verovatno uzbuđeno. Ona mi takođe steže ruku. Pitao sam je polako: Je li to istina? — Istina je. Naišao je baš tada kelner sa čajem. Pustio sam joj ruku. Luka se nervozno počeša po potiljku, pa se okrete mome posilnome Stanimiru, koji je stajao na vratima i slušao pričanje Dragišino. — Stanimire, šta bi ti radio ovoj ženskoj? On zauze stav „mirno“ i, snebivajući se nešto, pogleda u potporučnika Dragišu. — Reci, de, slobodno! — reče Mu Dragiša. — Gospodine potporučniče, skrcao bi je na licu mesta. Nasmejali smo se. Smejao se i Dragiša. — Iz pričanja gospodina potporučnika, kakva ti onako izgleda ta ženska? — pita ga Vojin. — Fina stvar — smeje se Stanimir. — A sad, hajd marš! — naredi Luka. — Ne morate vi da nam zijate u zube. — Dakle, uhvatiste vezu? — pita Vojin. — Što se mene tiče, duhovna veza je uspostavljena još prvoga časa. Sledećeg dana nismo imali sastanak. Ali to prepodne, šetajući kroz varoš, video sam Lulu sa jednim francuskim oficirom. Taj iznenadan susret uzbudio me je mnogo... Pozdravio sam je i ona se ljupko nasmejala. Francuz je učtivo izvadio cigaretu iz usta i otpozdravio me. Na uglu sam zastao i okrenuo se. Francuz joj je nešto govorio i ona se, čini mi se, smejala. Osećao sam kako me nešto steže oko grudi, a pred očima mi kao neka magla. Dosad su se naši odnosi razvijali bez ikakve smetnje i svi su konci bili u mojim rukama. Ali sad se pojavio i treći... Pa bar da je belgijski oficir, pomislio bih da je Poletin muž, ili njihov brat. Ali Francuz!... Bio sam očajan. Tek sada, pred ovom mogućnošću da je može drugi preuzeti, uviđao sam koliko je ona prisno zašla u moju dušu. Mislio sam o tome i vraćao se, kad ugledah da iz jedne radnje izlaze njih dvoje i idu meni u susret. Zastao sam odmah pred jednom trgovinom i posmatrao izlog.

538

Ali ništa video nisam. Oni su prošli iza mojih leđa. Posmatrao sam njihove senke u izlogu, i izgledalo mi je kao da ona posmatra mene. Ne okrećući se više, nastavio sam put, i mislio sa izvesnim zadovoljstvom kako se ona sada jedi što sam joj okrenuo leđa. U glavnoj ulici sreo sam jednoga svoga školskog druga. Bio je u vojničkoj uniformi i šetao sa nekom damom. Prišao mi je da se pozdravimo. Pitao me kad sam došao, gde se hranim. Onda se izvinio kako mora da otprati damu, ali je obećao da ćemo se na ručku naći. Bio je to jedan od onih lenih studenata, koji nije završio školu na vreme. Kad su pre godinu dana tražili spisak đaka, prijavio se i on. I naravno masa drugih, kao i on. I svi su bili upućeni u Francusku da dovrše školu. Njihova nekadanja lenost je sada bogato nagrađena. Em nije na frontu, em još prima i stipendiju. Za takve se lude može s pravom reći: „Majko, rodi me srećnog, pa me baci na đubre.“ — Tako je, tako. A kada se vratimo u zemlju, mi ćemo biti iznureni, a oni su „francuski đaci“, sveži, odmorni, uobraženi, iako nose u džepovima „ratne diplome“ — dopunjuje Vojin. — Naravno. Ali ovaj moj drug bio je izuzetno dobar čovek... — Ne sporim, ali u normalnim prilikama taj bi, kao mnogi drugi, ostao po strani. — Sasvim... Na podne je došao, i odmah počeo da mi priča kako mu je ona dama zamerala što i mene nije pozvao u društvo. — Kazala mi je da ti se izvinim, i pozvala te posle podne u posetu. Pristao sam. Oko tri časa otišli smo. U salonu sam se upoznao sa ćerkama. Onda su me odveli svojoj majci, staroj otmenoj dami. Pitala me je odakle dolazim, da li imam porodicu. Rekao sam joj da je moja porodica pod Austrijancima. „Ah, Boš, Boš!“ — pominjala je sa izvesnom gorčinom ovo ime, kako su to Francuzi zvali Nemce. Malo posle pozdravio sam je i vratio se u salon. Bilo je veselo. Jedna od sestara izjavila je odmah da će me uzeti za „fijela“, i da je ona od sada moja „marena“. Po običaju, poljubili smo se. Ali tada sam se setio Arlete... Zatim smo igrali fote. Na kraju osuđeni pita svakoga redom: „Quelle heure est-il“ — koliko je časova... Bio sam slučajno prvi, i ne znajući posledice rekao sam naivno: „Vіngt quatre“ — dvadeset i četiri. Oni zagalamiše. Tada mi objasni moj drug kako treba da poljubim Odetu dvadeset i četiri puta. Osuda se morala izvršiti. Madlena, najstarija sestra, predloži: — Pet puta u usta, ili dvadeset i četiri puta u obraz. Bilo je i jedno i drugo. Vatra me neka obuzela. Iako je Odeta lepa i mlada žeia, u meni se pojavila neodoljiva žudnja da tako ljubim i svoju Arletu. Ali mi iznenada pade na pamet da se ona sada ljubi možda sa onim francuskim oficirom. U meni se nešto lomilo. Hteo bih da idem, da je nađem, da je pritisnem na svoje grudi... Teško mi je izvući se naglo iz ovoga društva. Moje

539

se misli rastržu, rasejan sam, dok oko mene bruje veseli glasovi. Odeta je svirala na klaviru. U sobi je bilo toplo, dok je napolju rominjao sneg. — A mi trunuli ovde pod zemljom — veli sa izvesnom melanholijom Vojin. — Tako je trajalo do mraka, kada smo se razišli. Pozvali su me da dođem i sutra u posetu. Čim sam se udaljio iz ovoga društva, počela me mučiti sumnja da Arleta možda voli onog francuskog oficira. I zato sam se rešio da ne idem sutra na sastanak sa njima. Toma se ljutio, onda molio, jer tada i njemu propada sastanak. — Reci joj da sam bolestan. Uostalom, ona je našla jednoga Francuza, u koga je ludo zaljubljena. Jest, jest, zaljubljena je! — govorio sam prkosno, kao da teram inat samom sebi. — Ama, to je možda slučajno poznanstvo... Nemoj da si smešan. Nego ti si ljubomoran. Časnu ti reč dajem, Poleta mi je pričala kako mala neprestano govori o tebi... Aha, to li je... E, sad ću ja nju da mučim. Odbio sam odlučno da idem na sastanak. Toma je bio očajan. Najzad, na njegovo navaljivanje, objasnio sam mu da će tako ostati samo za ovaj sastanak. Idućeg puta bićemo zajedno. Ali pri polasku zamolio sam ga da se odmah nađemo čim se rastane od njih. Sutradan otišao sam kod Francuza. Ali za vreme dok sam bio kod njih, mislio sam na Arletu. Odeta me je u nekoliko mahova pitala zašto sam tako tužan. Jednom je dodala: — Pevaću vam nešto iz „Vertera“, jer me vi tako podsećate na njega... Luka zapita: — Ja ne znam sadržinu „Vertera“. — Ukratko. Verter voli mladu ženu, a i ona takođe njega. Ali ona krije svoju ljubav, jer želi da ostane verna svome mužu, ma i prividno. Verter je i dalje voli sentimentalnom ljubavlju. Najzad se ubija. Ona, ne znajući šta je sa njim, dolazi da mu se preda, i zatiče ga mrtva... — Gle, majku mu!... — Ipak „na kraju balade“ zatekla me je živog... Pevala je sjajno, zanosno, prateći sebe na klaviru. Iako rasejan, prišao sam joj i poljubio ruku. Stegla mi je ruku sa obe njene. Osetio sam izvesno fizičko uzbuđenje, ali sam mislima bio u onom malom parku, preko Izera, u onom skrivenom kutku, gde mala Arleta grize usne i verovatno pati što nisam pokraj nje. Društvo je bilo veselo. Moj drug Dragutin, ili kako su ga oni sada prekrstili „Šarl“, dirao je najmlađu sestru da je ona zaljubljena u lekara njihove kuće. A kažu, gospodin doktor Žerar bio je strahovito ružan čovek. Ona se ljutila što joj nameću nekoga na koga ona i ne misli. Htela je da iziđe iz sobe, ali je „Šarl“ zadrža. Tada Odeta priđe meni, obuhvati obema rukama moju glavu i pogleda me pravo u oči. — Sanjala sam vas — zatim se naglo okrete i sede na suprotni kraj.

540

Pogledao sam na časovnik. Toma je rekao da ga čekam u „Café Moderne“. Ustao sam. Svi navališe na mene da ostanem. Samo je Odeta ćutala i gledala me zamišljeno. Izvinjavao sam se kako me čeka jedan moj prijatelj koji je danas doputovao. Pozdravio sam se sa svima. Najzad sam prišao Odeti. — Ispratiću vas — rekla je tiho. U predsoblju ona stade prema meni, unese mi se u lice, i zapita: — Zašto idete? — Da ste u sobi kazali ma i jednu reč da ostanem, ne bih išao... Vi ste ćutali. — Obukao sam šinjel. — Do viđenja! Ona mi nije pružila ruku, ali me je i dalje posmatrala. — Doći ću drugi put. Ne skidajući svoj pogled sa mene, progovori: — Kako hoćete! Luka pljesnu Dragišu po ramenu. — E, sad si, pa ti, naišao na majstora. — Molim, čekaj malo... Uzeo sam je za ruku, uneo sam joj se u lice i rekao istim tonom: — To, znači, ne želite više da dođem. Dobro... Adіeu — otvorio sam vrata i pošao niza stepenice. Najednom začuh glas: „Dragiša!“ Okrenuh se. Ona brzo siđe, obavi ruke oko moga vrata, poljubi me u usta dišući snažno, a potom, bez ijedne reči, vrati se i zatvori vrata. Stajao sam nekoliko trenutaka zbunjen i uzbuđen... Silazio sam lagano, navlačeći rukavice. Na odmorištu stepenika zastao sam da se priberem... U meni kao da se telo borilo sa dušom. Na jednoj strani bila je mlada žena, vrlo lepa, koja bi mi bez ikakvog uvoda stavila na raspoloženje svoje draži. Na drugoj mlada devojka, za koju me je vezivala časna reč da ću je ja lično čuvati. Kao na nekom filmu, te glave smenjivale su se u mojoj svesti. Ali one plave oči Arletine ostavljale su zasenjavajući i dubok trag, i ja sam nesvesno, kao da me nešto vuče, pošao niza stepenice. Napolju me obavio hladan vazduh, i već kada sam se udaljio od kuće, mislio sam samo na Arletu. Ušao sam u kafanu da sačekam Tomu. Seo sam za jedan sto i uzeo novine... Čitao sam letimično kako su Austrijanci zaustavljeni u svome nadiranju na reci Pijavi... U Rusiji haos. Kerenski opet izabran za Dumu. Duhonjin, glavni komandant ruske vojske, ubijen... Maksimaliste uzeli vlast u svoje ruke... Vode se pregovori o miru... Primirje zaključeno... Na zapadnom frontu bombardovanje. Na makedonskom zatišje... Trice i kučine! Kerenski... neki Duhonjin, sve besmislice. Ljudi se tuku kao neke budale... A za koga, za šta, kad za sve ima mesta pod božijim suncem, i kad svaki čovek može da nađe svoju Arletu... Posmatrao sam na Krfu kako se ekipe Francuza i Engleza tuku na ragbiju kao stoka. Pa lepo... Neka se u svakoj državi prijavi dobrovoljno njih hiljadu, pa neka vuku klipka, neka igraju ragbi,

541

najzad, majčina im, neka se kolju kad su ludi, i ko pobedi, nek nosi pare. Našto ceo narod stavljati pod nož za... ne znam čiji račun! — Nemoj da se „prebacivaš“ toliko! — veli Luka. — Zašto?... Ja nisam od onih ljudi koji izbegavaju svoju obavezu prema otadžbini. Pune tri godine tukao sam se, a evo me i sada. U ovom međuvremenu osetio sam čari života, i kao da mi je neka koprena skinuta sa očiju... Posmatrajući front sa te velike daljine, osećajući treptaje srca, ali ne od praska haubičkih granata, već od poimanja mladosti i lepote, zgrozio sam se na ono što ljudi rade... Ove zemunice podsećale su me na jazbine zverova. — I tako dalje! — prekide ga nanovo Luka. — Boli me, čoveče... Mi nismo hteli rat. Ali onaj koji je izazvao ovo krvoproliće u svetu, toga bi trebalo... — Ne treba se podavati takvim mislima. Parnu turbinu u zamahu ne možeš zaustaviti malim prstom. Pusti... neka te događaji nose! — razmišljao je Vojin. — Valjda će naići srećniji dan, kad ćeš ti opet naći svoju malu Arletu... Dragiša se bolno nasmeja. — Vidim ja moju sreću!... Ono što se meni desilo, sumnjam da se ikom na svetu dogodilo — on zapali cigaretu i nastavi: — Čitavih pola časa docnije naišao je Toma. Još s vrata poče da mi preti glavom: — Zaista, nečovečno je od tvoje strane. Svima nama je preselo ovo poslepodne zbog tebe. — Zašto? — kao čudio sam se, a neko potajno i slatko raspoloženje me je obuzelo. — Eh! — on mahnu glavom. — Dede, molim te, pričaj mi šta je radila Arleta kad je videla da mene nema. — Kad sam prilazio, ona je gledala unezvereno, očekujući da ćeš se ipak pojaviti iza mojih leđa. „Gde je Dragiša?“ — pitala je Poleta. Ja slagah da si bolestan. Lulu se najednom uozbilji. Počele su da se raspituju od čega, je li teško. Objasnio sam im da si dobio malarični napad, laka temperatura... tako nešto. „Pauvre Dragіcha... pauvre Dragіcha“ — govorile su gotovo obe uglas. Onda smo šetali. Poleta mi šapnu kako Arleta neprestano govori o tebi, i jedva čeka da se nađe s tobom... Dirao sam je za onoga francuskoga oficira. Čini mi se kao da je s nestrpljenjem očekivala da mi objasni. Njihov brat nalazi se u nekom štabu sa tim francuskim oficirom. Francuz je pošao na „per-mision“ i trebalo je da prođe kroz Grenobl. Arletin brat zamolio ga je da svrati do njih i da mu ponese neke stvari. Arleta je tim povodom izišla sa njim u varoš da kupi za brata šta treba. Još istoga dana Francuz je otputovao. Moja ljubomora bila je bezrazložna. Ali sada je nastala druga stvar... Arleta je zamolila Poletu i Tomu da svi zajedno dođu u moj stan i mene obiđu. A ovaj Toma, vrag bi ga znao zašto, pristao. Mi smo uvek govorili o dvema sestrama, te nisam imao prilike da mu

542

pričam o mojem poznanstvu sa Francuzima. A on opet računao da ja ovde nikoga ne poznajem, i gde bih bio u to doba nego u svom stanu. Ali kad tamo... mene nema. Priča mi on: — Znaš li, Arleta je prebledela, Poleta se značajno nasmejala, a ja sam slegao ramenima. Ispao sam lažov. Počeo sam da izvrdavam, kako si verovatno izišao da nađeš nas... A-ja!... Arleta mi je dobacila: „On možda ima sastanak sa nekom drugom!“ — sela i počela da plače. Bilo je zaista sve to grubo sa moje strane. Priznajem. Ali ovom prilikom stekao sam i jedno dragoceno sa znanje... Ta mala Arleta je ljubomorna... Ona je plakala. Bio sam beskrajno srećan, i jedva sam čekao kada ću je nanovo naći. Sledećeg dana, idući na sastanak, kaže mi Toma: — Da je Arleta malo lukavija, sad bi ona trebalo da izostane. Zadrhtao sam pred tom mogućnošću i s nestrpljenjem sam očekivao kad će se pojaviti. I došla je. Oči su joj toplo sijale. Po raširenim tankim nozdrvama rekao bih da je još ljuta na mene. Ali kada smo stegli ruke, ona je opet bila ona nežna, dobra Arleta. Poleta i Toma otišli su. Mi smo pošli u onaj mali, pusti park, preko Izera. Išli smo jedno vreme ćuteći. — Et, alorѕ? — prekinuo sam ćutanje. Ona je gledala nekud u daljinu, pa rekla: — To pitanje trebalo je da ja postavim. Prišao sam joj i uhvatio je pod ruku. Pogledao sam je i rekao: — Arleta. Po njenim raširenim nozdrvama, ubrzanom disanju i skupljenim ustima uviđao sam kako se stara da savlada sebe. — Vi mi, dakle, ne verujete? — Ne! — rekla je tiho. Izvukao sam svoju ruku i išli smo zanemeli jedno pored drugoga. Stigli smo u onaj skriveni kutak. Zastao sam. Ona se odmakla jedan korak i ostala oborene glave... Prišao sam joj s leđa, polako je prihvatio i naslonio njenu glavu na svoje grudi. Prebacio sam joj ruku preko ramena i pogledao izbliza. Ona je zatvorila oči. Usta su joj bila poluotvorena. Moje usne približio sam njenim, osećao sam topli dah njenih grudi, miris tela... Drhtala je... Srce mi je snažno udaralo. Ostali smo tako nekoliko trenutaka. Zatim sam lagano odmakao svoju glavu i pustio je. — Ne poljubi je! — zapita Luka i lupi pesnicom o sto. — Ne! Luka se diže, pogleda u Vojina i mene, i kao sa nekim omalovažavanjem mahnu rukom. Dragiša produži kao da je bio u zanosu.

543

— Oborila je glavu i uzdahnula. Nikad više, čini mi se, neću osećati snažnije uzbuđenje nego u tom času. Prošetao sam dva-tri koraka i zaustavio se pred njom. Obuhvatio sam joj glavu i gledao u ovlažene oči. Refleks od suza i pritajeni, čežnjivi sjaj plavih očiju davali su izvanrednu čar njenom licu. Naše usne se spojiše... Dragiša zaćuta, obuhvati slepoočnice i tresnu glavom. Luka sede. — Ja! Nije mu lako — prekide ćutanje Vojin. — Posle toga treba da nastavi: „Po tri, s košenjem levo i desno!“ — Za vreme od tri godine ja nisam hteo zato da odsustvujem ni jedan dan — teši se Luka. — Kako se stvar sada razvila? — pita Vojin. — Seli smo na klupu. Ona je stavila glavu na moje rame i tek me je tad zapitala: — Gde ste bili juče? Objasnio sam joj kako sam bio u poseti kod one francuske porodice. Razume se, bez svih onih ostalih detalja. Starao sam se da joj to iskažem što običnijim tonom, kao da je to bilo nešto uzgredno. — Bojim se... Želela bih da ste uvek, uvek sa mnom. — Naravno, iskusnija žena rekla bi: „Dajte mi reč da više nećete ići tamo.“ Ali moja Arleta bila je još neiskusna, bezazlena, i nije se mogla snaći u zamkama života. Šetali smo sad držeći se za ruke, smejali se i ljubili. Zavalio sam je preko ruke i rekao da ću je spustiti u sneg. Ona je zatvorila oči i rekla: — Ako vam to čini zadovoljstvo, učinite... Umesto da je spustim u sneg, pritisnuo sam je na svoje grudi. Kad smo se vraćali da se sastanemo sa Poletom i Tomom, Arleta me uhvati za ruku i zapita: — Slušajte... hoću nešto da vas pitam. Ali, da mi iskreno odgovorite? Pristao sam. — Gde idu uvek Poleta i Tom? — Valjda šetaju... Zar vi ne želite da ste nasamo sa mnom? Eto vidite, mi se pred njima ne bismo mogli da poljubimo. — A gde idu? — Ne znam. Tomu nisam pitao. Ja na to nikada ne mislim. Ona se ujede za usnicu, zažmire očima i značajno klimnu glavom. Zatim živo dodade: — Ja sam srećna. A vi? Više nego srećan, svakako. Ponesen, uzdignut, nadahnut... Čovek treba da se u životu napati, kao ovo mi u rovu, pa da onda još jače i snažnije oseti blaženstvo devojačkog daha.

544

Ali mi uvek težimo za nečim više. Šetajući tako sa malom Arletom, sutra, prekosutra, imajući u zagrljaju to malo telo, dolazilo mi je da je u naručju odnesem u svoj stan. Tada sam se uvek sećao date reči, i onda me je obuzimalo neko nespokojstvo. Dvadeset pet dana moga bolovanja proteklo je brzo. Prohujaće isto tako i onaj ostatak. Vratiću se na front, a odatle u Srbiju. Ona će otići u Belgiju. Nas će rastaviti i prostor i vreme. A ovo mlado telo pripašće drugom. Ja sam sada običan čuvar koji ima da je sačuva za drugoga. U takvim trenucima dolazilo mi je da presvisnem. A, na kraju krajeva, i mladost traži svoje. Da bih ugušio ovu nesavladljivu žudnju, otišao sam jedno poslepodne do Francuza. Odeta mi je prišla i tužno me pogledala. — Čula sam... Vi često šetate sa jednom mladom, lepom Belgijankom. Priznao sam joj. Ali sam dodao, da i pored toga ja ipak živim comme une fіlle, kao devojka, u onoj galami „Šarlu“ se pričulo da sam rekao comme la confiture, i nasmejao se. Oko toga počeše i ostali da se smeju i nagađaju ko je od nas dvoje „fіlle“ a ko „confiture“, i ko će koga da pojede. Pošto su se spremili da idu u bioskop, pošao sam i ja sa njima. Sedeo sam do Odete. Svetlost se ugasila i na platnu se počele ređati slike... Osetio sam njenu ruku na svojoj. Hteo bih da je izvučem, ali ona me steže jače i nasloni svoju glavu na moje rame. Osetio sam miris njene kose. Setio sam se Arlete. — De, de, nemoj da se pravdaš. Goni, goni, kapislcauf! — upade Luka. — Sad možete zamisliti šta je dalje bilo... Bioskop u bioskopu. — Slušaj — govorila je zanosno — sutra u tri časa doći ću kod tebe. Vojin kao da se prenu: — No, hvala bogu. Nisi valjda odbio? — Pristao sam... Najzad, u tom momentu, ko ne bi pristao! I sutradan došla je. Bilo je, bilo sve. Ali... sve se to odigralo kao neka dužnost. — Besan čovek... dužnost! — ljuti se Luka. — Reći ću vam iskreno... Vi možete i da mi se smejete. Ali od prvoga dana kada sam video Arletu, u meni je naviralo jedno osećanje koje je meni dotle bilo nepoznato, a koje je sputavalo moje misli. Ceo moj duševni život bio je ispunjen samo jednom mišlju: Arleta, Arleta... Nazovite ovo osećanje kako hoćete... ljubav, bolest ili ludilo. Između ova tri stanja, čini mi se, nema granice. Eto takav sam ja! Da sam naišao na neku ženu ili devojku za koju me ne vezuje časna reč, sve bi se odigralo po vašoj želji. Posle sastanka sa Odetom, još više sam čeznuo za Arletom. Izgledalo mi je tada kao da sam obesvetio jedno svoje uzvišeno osećanje. Ali sam primorao sebe da mislim da tako mora biti... Pokušavao sam da raščlanim ova dva zbivanja, od kojih je jedno telesna potreba, a ono drugo, osećanje prema Arleti, kao

545

neophodnost duševna. Užasno bi bilo zaista da je sve usredsređeno na jednoj ličnosti. Ali, de!... Šta sam mogao. Poleta mi je vragolasto pretila glavom. — Znate li vi da je Arleta potpuno rasejana i ne obraća pažnju na ono što joj se govori. Sinoć, za vreme večere, zagledala se negde preda se, i kad je papa nešto zapitao, ona se čisto trgla. Nije gotovo ni večerala, već se digla i otišla u svoju sobu... Našla sam je pored kamina u mračnoj sobi... Ukoliko smo Arleta i ja bili duševno prisniji I nerazdvojniji, utoliko sam bio sve više uznemiren zbog svog odlaska. Pomisao na rastanak lebdela je u mojoj duši kao neka ukleta kob. Jer to nije odlazak iz jedne varoši u drugu, da se posle mesec dana opet nađemo. U Francuskoj kada neko kaže da putuje au front d’Orіent, znači isto toliko kao kad bi neko od nas za vreme mira rekao da putuje za Istočnu Indiju... Beskonačnost! Večnost! Sedeli smo u jednom uglu restorana u Sasnažu, nas dvoje. Napomenuo sam joj kako se bliži čas našega rastanka. Uhvatila me je za ruku. — Ja to ne mogu da zamislim. Ne govorite mi o tome, ne govorite, molim vas. — Njeno lice se zgrčilo, ona je stisnula zube, kao da je htela da zaustavi unutrašnji krik, ali suze su joj potekle. To je onaj plač bez jecaja, kada se preko suza odliva duševni napon, inače bi telo presvislo. Umirio sam je unekoliko, iako je moj duševni nemir bivao sve snažniji. Izgledalo je kao očigledno da kada joj jednoga dana stisnem ruku na stanici i kažem: Adіeu! — rastaćemo se zanavek. A Arleta, moja dobra Arleta, mlada, lepa, tugovaće neko vreme, a potom će pripasti drugom čoveku... Užasavala me je i sama pomisao. Mrzeo sam neodoljivo tu zamišljenu ličnost... pa i njenu sestru, koja mi je izmamila reč. A Poleta se međutim provodila, i baš sada možda bila razgolićena u Tominom zagrljaju. U jednom takvom duševnom stanju, kada smo nas dvoje bili u parku preko Izera, zapita me Arleta: — Zašto mi ne kažete gde idu Poleta i Tom? Izletelo je iz mene sasvim nesvesno: — Otišla je da mu da la preuve de ѕon amour — dokaz ljubavi svoje. Arleta me pogleda široko otvorenih očiju. — Dokaz ljubavi!... Kako, na koji način? Pokušao sam odmah da njenom pitanju, a i svome odgovoru, dam šaljiv ton. Ali je Arleta mislila svojom logikom. — Zar vam ja nisam dala dokaz svoje ljubavi?... Šta želite još od mene? Uzeo sam njenu ruku i prineo svojim ustima. Zubima sam obuhvatio belu, nežnu kožu i stezao lagano, sve jače, ne bi li fizički bol skrenuo tok njenih misli. — Da li vas boli?

546

Ona me zamišljeno pogleda i nasmeja se jednim krajem usana. — Ne... I bolovi koji mi dolaze od vas prijatni su. — A zatim živo nastavi: — Uostalom, zašto oni kriju, kada mi znamo za njihovu ljubav? — Jeste li srećni kada ste u mome društvu? — zapitao sam je. — Mnogo — i ona nasloni glavu na moje rame. — Onda, zašto mislite na njih? Ali ona se odmače i klimnu glavom, naglašavajući reči: — Dokaz... ljubavi — potom diže lagano glavu kao da se priseća nečega. Pogledala me pravo u oči. — Ja znam gde su oni sada. — Ali, šta nas se tiče! — Dragiša... ja znam gde su. Ona je kod njega u stanu. — Njene oči sinuše čudnim sjajem, a nozdrve joj se raširiše. — Slušajte... slušajte! — govorila je uzbuđeno. — Otišla je njemu da mu da dokaz svoje ljubavi... Sami ste rekli. Dragiša... Chéri... slušajte, i ja hoću da vam dam dokaz svoje ljubavi. Vodite me sebi, vodite — ona zavuče ruku ispod moga šinjela i steže mi grudi. U mojoj glavi se mutilo. Obuhvatio sam to mlado telo, hteo da je ponesem, da je bezumno prigrlim... Ali, trgao sam se. Izvukao sam njenu ruku. Sav slomljen, seo sam na klupu i obuhvatio glavu rukama. — Ne... Nemogućno! Ona sede pored mene i prebaci mi ruku preko ramena. — Dragiša... Okrenuo sam se prema njoj i stavio joj ruku na ramena. Gledao sam je u lice. — Arleta... vrlo rado. To bi bio san moga života... Ali iz izvesnih razloga nemoguće je... — Recite mi... Dragiša. — Otkud znate da je ona u njegovom stanu? — Našla sam jednu ceduljicu u njenoj tašni gde joj javlja, posle nekog sastanka, da će časovi koje su proveli zajedno u njegovom stanu, ostati nezaboravni... — Kada ste to našli? — Juče. Bila je to, dakle, njihova nesmotrenost. — Recite mi razlog? — navaljivala je Arleta. Pred ovom ponudom za kojom sam čeznuo, bio sam na ivici da popustim. — Dobro, kad znate da su zajedno u njegovom stanu, reći ću vam: dao sam Poleti časnu reč da ću vas čuvati. Ona se trže. Po nekom čudnom ženskom instinktu, zapita me: — Ali u vaš stan dolazi druga... Možda Francuskinja! — i mala Arleta poklopi lice rukama. Nisam osporavao... Jedva sam savladao sebe i rekao hladno: — Dao sam časnu reč.

547

Pogledala me je uplakana, onda stegla ruku i lupila me prkosno po kolenu. — Dali ste njoj, ali ne i meni. Vi me ne zovete. Dobro. Doći ću sama... Doći ću, doći ću... Dragiša — i obavila je ruke oko moga vrata. Osećao sam kako se nešto u meni lomi. Zaustio sam da kažem: „Dođite, čekam vas“... Setio sam se date reči. Ustao sam. Hteo sam da idem, ali sam ostao. Mucao sam nešto nesvesno: — Razmislite, Arleta... Dao sam časnu reč... Njena glava bila je na mojim grudima. Moje su ruke klizile preko njenih ramena. Ona se grčevito pripijala uza me, govoreći: — Vi ste razrešeni časne reči... Tako ja hoću, hoću. Dragiša, shégі, primite me. Ja sama hoću da vam dam dokaz svoje ljubavi. Hoću! Zaustio sam... Ali mi senu kroz glavu: da li je ona svesna u čemu se sastoji taj dokaz ljubavi. Ili misli da je taj pojam vezan za običnu posetu, što bih ja posle zloupotrebio... Odmakao sam je blago od sebe i pogledao. Oči su joj bile vlažne, nozdrve raširene, a usta požudno otvorena. Disala je brzo i grcala. — Dokaz ljubavi?... Znate li šta to znači? — Dragiša... pročitala sam u pismu. Uzmite me, primite me... Ja sam vaša, sva sam vaša. — Pristajem. Sutra, sutra, Arleta! — i snažno sam je privukao na moje grudi. Luka zadovoljno prevuče rukom preko lica, pa će reći: — Naravno, popustila je Drinska divizija, a tek nećeš ti, slabomoćni čovek. Vojin se protegnu. — Joj... sad mi pade neki teret sa srca — onda lupi pesnicom o sto. Mračan i natmuren, Dragiša nastavi tihim glasom: — Kada smo polazili iz parka, zagrlili smo se srećni, zakleli na večnu vernost, i zarekli da ćemo našu tajnu čuvati do groba. Malo zatim naišli su Poleta i Toma, ozareni i nasmejani. Arleta me dohvatila za ruku, povela u stranu i tiho dobacila: — Dakle, sutra, doći ću da ti dam dokaz svoje ljubavi. Sutra, biću tvoja mala ženica. Au revoir! Dragiša je oborio glavu i zaćutao. Onda je uzdahnuo duboko i dohvatio se za glavu. — Čini mi se — kretao je prstima kao da traži neki izraz — čini mi se, ovo ne mogu preboleti... Luka se nasmeja. — De boga mu, umesto da si srećan, ti hoćeš da plačeš. Dragiša se savlada i nastavi: — Bio sam van sebe od sreće. Mesto me nije držalo. To „sutra“ izgledalo mi je kao neka večnost. Smetali su mi ljudi, nisam mogao da večeram već sam požurio u svoj stan, gde ću na miru, u mislima, biti sa malom Arletom.

548

Kada sam ulazio u kuću moja gazdarica Madame Sіvane predade mi jednu ceduljicu. Bio je to neki poziv sa službenim pečatom. U onom razdraganom stanju jedva sam razabrao da me poziva francuska komanda mesta večeras, u osam časova. Pogledao sam na časovnik... Sedam i po. Rešio sam da idem odmah. Pri polasku pogledao sam na divan, i obuze me slatka misao kako će na njemu ležati sutra Arleta. Zamagljenih očiju izišao sam u noć i, onako rasejan, sudarao sam se sa prolaznicima. Uz put sam sreo još neke naše oficire. Rekli su mi kako su i oni takođe dobili poziv. Razgovaramo uz put kako je neko od naših napravio sigurno kakav izgred, te nas komandant mesta poziva da nam održi govor. Pričaju da ih je još jednom tako zvao, pre dva meseca, da im zameri što ne pozdravljaju francuske oficire. U predsoblju komandanta mesta svi smo se sakupili. Bilo nas je devetorica. Tačno u osam časova pozvao nas je ađutant da uđemo. Prilazili smo redom, i zastajali jedan pored drugoga. Ja sam se kao najmlađi nalazio poslednji, na levom krilu. Komandant mesta, đeneral, sedi čičica dobroćudnog izgleda, sa naočarima na vrhu nosa, preturao je stojeći neke hartije. Kada su se zatvorila vrata, on podiže glavu i pogleda nas preko naočara. — Jesu li svi došli? — Nouѕ u ѕommeѕ touѕ, mon général! — odgovori u ime svih major Milan. Đeneral uze jedan akt, zaobiđe pisaći sto, i stade prema nama. Skide naočare i, držeći ih u ruci, progovori: — Gospodo, danas posle podne dobio sam hitan telegram od vaše komande u Tulonu... U naređenju stoji da prvim vozom krenete za Tulon, i prijavite se tamošnjoj komandi. Zapovest je odlučna. Za dalji ostanak ne može biti nikakvog izgovora. Čak ni bolest. — Mon général! — obrati mu se major Milan — to važi verovatno samo za one kojima sada ističe bolovanje. — Ne! — reče đeneral strogo. On prinese naočare očima i poče čitati: „Uputiti sve oficire i vojnike prvim vozom bez obzira da li im je bolovanje isteklo ili ne.“ — Molim vas... naređenje je jasno. Setio sam se Arlete. Pred očima poče da mi se muti, zaklatih se i dohvatih za ruku onoga do mene. Komandant se okrete i pritisnu dugme zvonceta. Ušao je jedan francuski oficir, verovatno ađutant. — Kada polazi prvi voz preko Valansa za Marselj? — Sutra izjutra u sedam časova. — Napišite gospodi objave — onda se okrete nama: — Gospodo, molim vas, ako bi neko od vas ostao, pričinio bi sebi mnoge neprijatnosti. U tom slučaju morao bih odmah da intervenišem. Izvolite kod ađutanta za objave.

549

Luka pogleda sve nas redom klimajući glavom. — To ti je ono: goni, goni. Eh, bogamu, ovo je da plačemo svi odreda. — Zaista — veli Vojin. — Samo si ti mogao da budeš takav baksuz. Interesuje me samo kako si to njoj dostavio. Dragiša povuče polako dim cigarete. Gledao je rasejano u ugao, i tresnuo puhar na sto. Luka duhnu da zbriše pepeo. Dragiša se nakašlja, zamišljeno mahnu glavom i nastavi: — Išao sam gotovo nesvestan, pognute glave. Sećam se... u sobi ađutantovoj naslonio sam se na zid. Toma priđe, prebaci mi ruku oko vrata i reče: „Druže, znam kako ti je!“ Grizao sam usne i gutao, da ne zaplačem. Ali mi se iz grudi ote kao krik: „Ja neću ići!“ Prišao mi je major Milan: — Slušajte vi, mali, ne pravite komediju ni sebi ni nama! — onda zapovednim glasom: — Sutra u sedam časova da ste na stanici! Ja sam ćutao. Ali je Toma govorio i pravdao me: — To on onako kaže. Hoće, hoće, zajedno ćemo doći. Bilo je prošlo devet časova kada smo izišli. Ostali odoše žurno da se pakuju, a ja pođoh ulicama sa Tomom. Duševni bol kao da me prigušio, pa ne mogu jednu reč da kažem. S naporom sam rekao Tomi da ja Arletu noćas moram videti. On pogleda na časovnik. Veli da isto i on želi, ali misli da je već dockan. One su se uvek krile od njihovoga oca i po danu, a tek kako bi to izgledalo da se uputimo njihovoj kući kasno noću. Uostalom, sutra ćemo poraniti — on me uhvati pod ruku da vodi u stan. Opirao sam se, govorio sam mu nešto kao u bunilu, pa sam otrgnuo svoju ruku i krenuo žurno. Nisam znao ni sam kuda ću. Ali Toma me stiže. Dohvatio me je snažno za ramena, okrenuo kao neko dete i prislonio uza zid. Imao je ogromnu snagu. Govorio mi je prvo strogim glasom, a zatim savetovao da se primirim, da ću se ja možda opet vratiti, jer mi ne mogu, tek onako, oduzeti dva meseca bolovanja. Ali u meni se kovitlala neka zloslutna sumnja da je više nikada neću videti. — Budi pametan i ne pravi gluposti. Ti noćas ne možeš ništa da učiniš, pa da si joj i rođeni verenik. Dockan je. A zatim, ni ja ne znam tačno gde beše njihov stan, jer je to jedna petokatnica. — Zvaćemo je preko čuvara kuće — preklinjao sam. — Da je diže iz postelje?!... Nemogućno!... Sad je prošlo deset časova. Nalazio sam se tada u položaju davljenika koji se i za slamku hvata... Pa ja sam izgubio otadžbinu, porodicu... Otržu me sada od devojke koju volim i teraju me silom na bojište da poginem... Aman, ljudi!... Ima li čega tragičnijeg i bolnijeg?... Njen otac, petokatnica, ponoćno doba, sve je to meni bilo u tom trenutku neshvatljivo i ništavno prema svemu onome što ljudi meni priređuju...

550

U ovom mukotrpnom životu ta mala Arleta bila je svetao žižak, koji je, čini mi se, održavao moj razriven život!... Zar i njega da nestane! Našto će mi onda život!... U momentu očajanja sklopio sam ruke pred Tomom i molio ga da mi omogući da je samo vidim. Sećam se... sneg je rominjao. Suve snežne pahuljice vejale su u gustim rojevima, zaklanjale svetlost i šušteći padale kroz ogolelo granje... Neki prozori na kućama bili su otvoreni. Tamo je sada bilo toplo... Moje telo, istrošeno i sagorelo od malaričnih napada, žudelo je za domaćim mirom. Ali ljudi su me vijali kao nekog prognanika. Vi ste se ovde saživeli sa ovim mučnim životom... Ali meni izgledao je rat sasvim drugojače te snežne noći sa visine Savojskih Alpa, kada su me oni iz pozadine, ozbiljna i važna lica, skleptali bolesnog. I to sve u ime nekih viših ciljeva, nekih ideala, za koje oni nisu dali nijedan nokat dosad... Toma me nagovorio da svratimo u jednu kafanu i da im napišemo pisma, koja ćemo predati čuvaru kuće. Tako ćemo ih bar videti sutra na stanici. Zatražili smo koverte i hartiju. Pisao sam žurno o ljubavi, o vernosti, o svome bolu, očajanju. Tek na opomenu Tominu završio sam pismo. Izišli smo odmah. Stanovale su u Avenue Vіctor Hugo u jednoj ogromnoj palati, koja je bila utonula u snežnu belinu. Gledao sam čežnjivo u zamračene prozore, kao da bih hteo svojim pogledom da prodrem negde tamo, da nađem nju, svoju Arletu, toplu, mirisavu... Toma je zvonio. Naskoro se pojavi jedna čupava dremljiva glava. Toma predade oba pisma i zamoli čuvara kuće da ih rano izjutra preda gospođicama. Razume se, dao je dobru napojnicu. Pri povratku Toma mi reče da će spavati kod mene u sobi. Bojao se da ne učinim neku glupost. On je legao na divan, a ja sam pisao Arleti... Setio sam se i Francuza. Napisao sam staroj gospođi, kojoj sam govorio o dužnosti, otadžbini... Sve tako neke besmislice... Bilo je četiri časa. Glava mi je klonula i u polubunovnom stanju, za stolom, trgao me je budilnik... Spremio sam se, probudio Madame Sіvane i isplatio šta sam imao. Zatim smo otišli Tominoj kući, da i on spakuje svoje stvari. U šest časova pošli smo na stanicu. Bio je potpun mrak... Strahovao sam da li će im čuvar predati pisma u ovo doba. Toma me je tešio i, držeći me stalno pod ruku, vodio na stanicu. Došli su i ostali. U vestibilu je brujalo od ljudskih glasova. Stanično signalno zvono je odjekivalo. Lokomotiva pištala i privodila polako kompoziciju, kojom treba da putujemo... A njih nema. Svet je ulazio. Samo njih nije bilo... Okretao sam se usplahireno i gledao kroz prozor na ulicu. Toma se uznemirio zbog mene, te zamoli jednog druga, pešačkog potporučnika, da unese i naše stvari u vagon. On je ostao pored mene, jer se bojao da ću ostati. Govorio je nešto i pokušavao da me povede. Obuzet nervoznim stanjem iščekivanja, gužvao sam kožnu rukavicu i parao je noktom... A one još nisu nailazile... Prišao nam je

551

žurno jedan naš kapetan i strogim glasom naređivao da ulazimo. Ja nisam ni obraćao pažnju šta on govori, već sam stajao naslonjen uz prozor. Njih dvojica dohvatili su me pod ruke i priveli do vrata. Tada mi senu misao... da podmetnem stopalo pod točak vagona. Ostao bih tada sigurno. Nisam ništa govorio, ali sam izgledao verovatno strašno, te me oni gotovo silom uguraše u vagon i smestiše pored prozora... Nema ih!... Lokomotiva pisnu.. Ah... Tada baš uleteše na stanični peron njih dve. Skočio sam i poleteo vratima. Nečije snažne ruke ščepale su me i svalile na sedište. Toma je otvorio prozor. Očajno sam ispružio ruke prema Arleti, koja je trčala pored vagona. Iz očiju su joj tekle suze. Mahala je rukama govoređi: „Dragіcha, Dragіcha chéri!“ - Voz ubrza. Ona zastade. Poleta joj priđe i Arleta nasloni glavu na njene grudi... Kroz snežne pahuljice video sam još njihove siluete... Voz skrenu i pred mojim očima ukaza se pusta poljana pokrivena snegom... I nikada više... Dragiša se nalakti na sto, i pokri lice rukama... Izgledalo je kao da je Dragiša osećao unutrašnju potrebu da nekome ispovedi i poveri svoj bol. On je za vreme celog pričanja vezivao događaje logičkim redom. Kada nam je izložio ono što je bilo najbolnije, izgubio je volju za dalje pričanje. Potom u razgovoru saznali smo da je pokušavao na sve moguće načine da se dočepa Grenobla, ma samo na jedan dan. Ali pozadina ga je revnosno gonila i pratila mu svaku stopu... Duševno slomljen, fizički iscrpen stigao je na Krf, gde se razboleo od zapaljenja pluća. Tamo je ostao tri meseca u jednoj bolnici, a zatim su ga uputili u Vodenu, u rekonvalescentni logor. Kao da je hteo da zaguši bol, Dragiša je sada pio konjak iz velikih čaša i već zaplitao jezikom. Ustao je s teškom mukom. — I tako br-braćo, stigoh na poslednje zvono... — Stajao je oborene glave oslanjajući se rukama o sto. — Sa ranom u srcu — onda pođe teturajući se. — Ej, posilni... gde ću da spavam? Uhvatio sam ga pod ruku i poveo svome krevetu, pošto ja noćas nisam mogao da legnem. Svukli smo mu čizme i skinuli odelo. Kada sam polazio, on mi mahnu rukom da priđem. Nije otvarao oči, i jedva progovori: — Ti si... jedini trezan. Ako poginem... slušaj, javi... mojoj maloj... Arleti. Utešio sam ga da ne brine, pokrio ćebetom i izišao...

552

PREKO TALASA KRVI Iznad naše zemunice, prema zvezdanom nebu, videla se silueta stražara osmatrača. Iz zemunice je dopirao jednoliki glas telefoniste. U ovo gluvo doba noći oni razgovaraju među sobom, da ne zaspe. U blizini čekao me ordonans sa konjima. Uskom putanjom išli smo u pravcu rovova. Na pojedinim mestima bio je put zaklonjen pobodenim granama u zemlju, da bi prolaznici bili sakriveni od pogleda iz neprijateljskih rovova. Ali sad je noć... Strepeli smo od raketli, koje osvetle prostor na čitav kilometar u krug... Čuli se povremeno pucnjevi sa istaknutih objavnica. Naskoro smo naišli na širok drum koji oštrim serpentinama silazi u Moglensku ravnicu. Okrenuli smo unazad. Preko jedne istaknute krivine poterali smo konje kasom, jer je to mesto izloženo pešačkoj vatri i danju i noću. Naročito danju, kada ne pomažu ni veštački zakloni. Na tome mestu je saobraćaj preko dana sveden na najmanju meru, tek samo ako neki ordonans iznenada projuri. Na putu sretamo dugačku kolonu komordžija, koji na konjima, ili na kolima, iznose hranu i municiju. Svi se žure da bi se još pre zore vratili u ravnicu. Opet se čuje onaj stari uzvik: „Drž’ desno!“ — jer je noć sasvim mračna. Nigde se unaokolo ne vidi svetla iskra. Ukoliko se približavamo ravnici, sve se razgovetnije čuje šum teških kamiona, koji dovlače municiju... A povremeno sevne munja i iz daljine dopre potmula grmljavina. Omorina je. Vazduh je zagrejan i teško se diše. Pri odblesku munje ukažu se trenutno planinski vrhovi, koji tada izgledaju još viši, nekako strašni, kao da prete. Hteli bismo da požurimo, ali se bojimo sudarićemo se sa nekim. Ordonans je jahao pored mene i obojica smo naprezali vid. Na jednoj okuki udari ordonans kolenom o neki sanduk što je visio na samaru komordžijskog konja. Pošto su izmenjali uzajamne psovke, nastavili smo put dalje. Nailazimo na neke komore ukraj puta. Čuje se rzanje konja i nazire senka stražara koji drema. Sa podnožja Katunca skrenuli smo udesno, ka selu Donji Požar. Bateriju ćemo sačekati, ili je zateći tu, negde na putu. Pri odblesku munje izgledalo mi kao da vidim neke ljude. Naskoro smo čuli govor. — Je li to baterija? — Jest. — Koja? — Peta. — Gde je komandir? — Na čelu. Vojnici su polegali pokraj puta. Konji opustili vratove. U našem hodu nailazimo naizmenično na top, onda karu, dok ne stigosmo na čelo baterije.

553

Zapitao sam opet za komandira. Neko iz mraka progovori: — Evo ga na prednjaku topa. — Gospodin kapetan Lazar? — Ja sam. Ko pita? Rekao sam svoje ime i sjahao. On siđe sa prednjaka topa i kresnu električnom lampom na mene. Zatvorio sam oči. On ugasi lampu i stavi mi ruke na ramena. — Jesi li živ? — i potapša me po ramenu. — Hvala bogu... — I opet ti?... Je li, ima li gore pasa? Nasmejao sam se, jer sam znao da se pitanje odnosi na onaj slučaj u Bidža-Mahali od pre tri godine. — Još niste to zaboravili? — Ah, pričao sam ja mnogima taj slučaj, i slatko su ti se smejali, sveca ti detinjeg. — Hoćemo li? — zapitao sam kapetana Lazara da bih mu odstranio misli od tog svog neprijatnog slučaja. — Odmah! — on se okrete jednome vojniku: — Reci potporučniku Ćiriću da naredi pokret. Začu se komanda: — Na svoja mesta!... Jaši! Komandiru privedoše njegovog konja. — Je li to „Vitez“? — Stari i verni drug. — Komandir pojaha. — Mi ćemo ići na čelu... Možemo. Za nama je krenula baterija. Kada smo malo odmakli, zapitao sam komandira kako ceni našu današnju situaciju, i šta se ovo sve sprema. On je imao više vojno obrazovanje i, znao sam još izranije, njegove prognoze su uvek bile tačne. — Sprema se ofanziva — komandir se okrete da vidi ima li koga u našoj blizini. Ali mi smo bili malo poodmakli. — Ofanziva takvih razmera kakve dosad nije bilo na Solunskom frontu. Sa svoje strane čudio sam se otkuda da izaberu za ofanzivu baš ovaj, najnezgodniji teren. — U tome i jest težište cele zamisli. Za vreme od dve-tri godine mi smo energično napadali na svima ostalim delovima Solunskoga fronta izuzev ovoga, na kojem treba da se obavi ofanziva. Može se slobodno reći da smo za sve ovo vreme sedeli skrštenih ruku. Zato su se Bugari na drugim sektorima utvrdili, organizovali svoju pozadinu, izradili solidne komunikacije i ojačali utvrđenja. Na ovom divljem delu fronta oni nam se ne nadaju. Iz tih razloga naši hoće da im prirede takozvano strategijsko iznenađenje. — Šta dobijamo time?

554

— E... ako zamisao uspe, dobijamo mnogo. Sa ovih položaja silazi se pravo u dolinu Kavadara. — Komandir zaćuta i okrete se. Neko nam je prilazio. — A, ti si Ćiriću? — obrati se svome vodniku. Pozdravio sam se sa njim. Bio mi je dobar drug iz đačke baterije. Kapetan Lazar nastavi: — A time će bugarsko-nemački front biti predvojen na dva dela. Razume se... ako namera uspe. — Da li ćemo imati dovoljno snage? — pita Ćirić. — Svratio sam danas u diviziju — komandir se okrete Ćiriću: — onda kada smo prolazili kroz selo. Tamo sam našao jednoga svoga druga sa Više škole vojne akademije... Samo, gospodo, ovo vam saopštavam u strogom poverenju... Nas dvojica dali smo časnu reč... — Napad će izvršiti šest srpskih divizija i dve francuske. Napad se deli na glavni i sporedni. Glavni napad na Dobro Polje, ovde, pred nama, izvršiće tri srpske i jedna francuska divizija. Ostale tri naše i jedna francuska izvršiće demonstrativni napad na svojim delovima fronta... — Težište napada je opet na nama, Srbima! — upade Ćirić. — Kao i uvek dosad na Solunskom frontu dopunjuje komandir. — Moj prijatelj pokazao mi je i direktivu Vrhovne komande, koja će u toku današnjeg dana biti dostavljena svima jedinicama. U njoj ima jedno interesantno mesto na kraju, gde se veli da neprijatelja treba goniti „do poslednjega daha ljudi i stoke“. — A, bogamu! — izusti Ćirić. — Samo da li ćemo imati toliko moći i snage? Ovo je već peta godina kako se iz dana u dan trošimo. — Sad... učinjeno je sve. Doznao sam da će front od dva kilometra tući pet stotina osamdeset topova svih mogućih kalibara. Ja smatram, posle toga napada, kota Dobroga Polja smanjiće se za nekoliko metara. — To znači, na jedan top dolazi prostor od tri i po metra... Ha!... Pa ljudi da su mušice, nema im spasa. Peli smo se već serpentinama. Baterija se valjala oprezno, da se ne bi po šumu odala... Nešto me šljapnu po ruci, onda po šlemu. Oko nas zaprporiše krupne kišne kapi. Munja oštro sevnu, da nam zasenuše oči, a iz oblaka se prolomi grmljavina. Otpoče pljusak. — Lakše podnosim artiljerijsku vatru nego grmljavinu — veli Ćirić. Munje su parale oblake, kiša je nemilice lila. Sedeli smo naježeni na konjima, dok su krupne kišne kapi pljuštale po nama. Sa svih strana je sevalo, grmelo, gruvalo... Sa šlema je curio potočić vode i slivao se niz leđa i vrat. Osećali smo vlagu po telu, i jeza nas poduhvatala. Pri svetlosti munje ugledao sam jednoga vojnika kako je nabio na sebe neku kožnu navlaku, pa se uhvatio za rep konja moga ordonansa. Bila je to trenutna slika, ali mi se neprestano nametala, jer sam bio do gole kože mokar... Pljusak je bivao sve jači. Kao da se nebo zgrčilo nad našom glavom, i neka nevidljiva sila steže sve jače, da se iscedi i poslednja kap. Munje su se sustizale, gromovi se nadmetali, planine i jaruge su ječale.

555

Pred ovom nepojamnom snagom prirode ljudi su izgledali sitni, a topovi, ta strašna oruđa, kao neke igračke. Front je zanemeo. Počeo je i neki vetar da duva. Čitavi mlazevi kiše naletali su nam na lice i cedili se niz vrat... Ah, da mi je sada onaj kožni džak! — mislio sam na onoga vojnika koji se držao za konjski rep. U visinama, gore, krkorilo je neprekidno, prolamalo se gromoglasno, još jače, slivalo se u urnebesnu riku, pa se valjalo s jednoga kraja na drugi... Priroda kao da je pobesnela. Ali izgledalo je kao da se stihija udaljuje. Kišne kapi bile su sve ređe. Sjahao sam s konja da bih se malo zagrejao. Moj ordonans je prišao da prihvati konja, i tada sam opet ugledao onoga sa džakom na glavi. Zašao sam mu za leđa, i osvetlio električnom lampom... Mali, šepav, sav srozan, trapuljao je za konjem držeći ga za rep. — Alal ti vera, druže! — dobacio sam mu. — Tako Tasa pegla! — odgovorio je onaj ispod džaka. Gle, Tanasije!... I uvek on. — Znaš li ko te pita? — Znam da nisi ni komandir ni vodnik, a o ostaloj sitnuriji podnarednik Tasa ne vodi računa. Kazao sam mu svoje ime. On zbaci džak sa glave i poče da mi se izvinjava. — Otkuda ti taj kožni džak? — Od telefona. Njega sam uvio u moj šinjel i stavio na prednjak, a kožnu navlaku sam sebi stavio na glavu. Tako ja uvek radim. Zato sam sada suv. Pri svetlosti munje, na njegovom ramenu ugledao sam dve zvezdice. — Bravo... Ti guraš, Taso! — „Ki“ mećava, gospodin potporučnik. Priča mi Tanasije da je na starom položaju živeo ne može biti bolje. — Kod oni Bugari, što gi ufatismo, nađosmo dve „iljadarce“ u france. Pričali su ni da su opljačkali neki naši mrtvi oficiri i taman se spremili, žene kisele, da idu kući. A mi gi pretekosmo i podelismo nas trojica pare sproćom sebe. — Koliko je još od starih ljudi ostalo u bateriji? — Kako da vi kažem... svega nas dvojica: ja i komandir. To je ono: „zlo ni u ratu ne gine“. — More, ako te mlatnem, znaćeš onda ko je od nas dvojice to „zlo“! — dobaci komandir iz mraka. Tasa hitro štuče u pomrčinu. Nasmejao sam se. Komandir mi priđe. — Od početka muku mučim sa njim. Ali je ostao isti... Večito je u pokretu. Njegov je duh nemiran i stalno nešto izmišlja. Čas ga vidiš na osmatračnici u pešačkom rovu, gde ga već svi znaju. Učestvovao je u tolikim jurišima zajedno

556

sa njima. Čas u pozadini, i onda pristižu tužbe. Jednom sam ga poslao u Solun nekim poslom. Tamo je nakupovao masu stvari i uz put otvorio čitavu trgovinu. Menjao je, trampljavao, prodavao stvari, nekad kao Francuz, drugog dana kao Englez, dokle ga nisu stražarno sproveli... Od svih stvari ostala mu je samo jedna harmonika na koju je naučio da svira... I opet ga volim. Šta ćeš!... U poverenju ti saopštavam, taj je svojom živošću, pesmom i svirkom održavao moral kod vojnika... Išli smo grivičkim putem i prilazili rovovima. Baterija je milela. Nijedna se reč nije čula. Zatim smo zašli u gustu bukovu šumu, koja nas je potpuno poklopila. Levo od nas hučali su potoci, koji su se slivali sa planina, kroz jaruge. Još malo pa će početi da svanjava. Na putu nas je sačekao komandant diviziona, pod čiju komandu potpada sada peta baterija. Komandant je zaustavio bateriju usred bukove šume. — Ostaćete ovde potpuno sakriveni... — Kako ću dejstvovati iz šume? — pitao je kapetan Lazar. — Šumu ćete sad odmah zaseći, ali ne i poseći. Svako stablo prestrugaćete do poslednjeg santimetra dok se ono još može držati. Kada se ukaže potreba, naredićete vojnicima da navale na zasečena stabla, i otpočećete sa dejstvom odmah. — A gde su neprijateljski rovovi? — Ispred šume. Na šest stotina metara od vas... Vaša osmatračnica biće u pešačkom rovu. Moja uloga je završena. Komandir, kapetan Lazar, prišao mi je. — Hvala ti, druže! Nadam se da će naš idući susret biti u našoj slobodnoj zemlji. Poželeo sam isto i sa svoje strane. Stegli smo srdačno ruke jedan drugome i rastali se. Pripremljeni su magacini u kojima je smeštena municija za sedam dana borbe. Ljudima je razdeljena rezervna hrana za tri dana, a u slagalištima je navučeno još za deset dana. Putevi su dovršeni. U ravnici su izrađeni novi aerodromi. Za komandanta divizije podignuta je osmatračnica u blizini našoj, te je sad oko nas vrlo živo. Komandant armije, divizije, razni ordonansi i ađutanti dolaze neprekidno, pregledaju teren, nešto ucrtavaju u svoje karte i odlaze. Izdaju se poslednje zapovesti. Našeg komandanta odazvali su hitno u armiju. Kada se vratio, priča nam: — Vala, mladići, sad ili nikad... Mi koji se nalazimo ovde, nismo svesni koliko su zamašne pripreme učinjene. Na frontu naše armije spremni su da stupe u dejstvo: sedamdeset i pet bataljona pešadije, preko dve hiljade šest stotina puškomitraljeza, oko sedam stotina šezdeset mitraljeza, pet stotina osamdeset topova i osamdeset i jedan aeroplan... Igramo na poslednju kartu: ili-ili! Sve je u napregnutom stanju iščekivanja, kao zapeta puška.

557

Ceo se front utišao. Tako je uvek pri zalasku sunca. Iščekuje se noć i teška smrtonosna iznenađenja... Sveži povetarac pirka. A sunce zalazi lagano iza Dobrog Polja, kao da nam pokazuje put... Nekada su tamo bile bačije. Nebesku tišinu narušavalo je samo blejanje ovaca i jaganjaca, i čula se jeka zvonaca. Sada vlada tamo grozna pustoš. Zemlja je razrivena. Čitavi se bedemi ukrštaju, a namesto zelenih travnjaka postavljeni su spletovi bodljikavih žica. Ljudi su se skrili u lagume, odakle ih povremeno izvlače mrtve. Ili se pod zemljom razleže jauk ranjenika... Sunce je utonulo u bezdan iza planina. Još samo svetao odblesak zrači u visinama. Predstraže se pozdravljaju i već odjekuju pucnji pušaka. Iz nekoje zemunice dopire otegnuti, prigušeni zvuk harmonike... Negde mazga njače... Kroz saobraćajnicu se čuje zvek nečijih mamuza. Pojavi se ordonans oficir iz divizije, koji uđe u zemunicu našeg komandanta da preda neku zapovest. Čim je došao lično oficir, znači, naređenje je od velike važnosti. Mi smo se samo zgledali. Sad, pred suđenim časom, hteli bismo da još malo potraje ova tišina. Jer ko zna šta nam nosi sutrašnji dan. — Gospodo, zove vas komandant — izveštava posilni Isajlo. Podigli smo se žurno. U komandantovoj zemunici goreo je fenjer. Komandant je sedeo za stolom i u ruci držao zapovest. — Gospodo, naša ofanziva počinje sutra, u pet časova... Bilo je to četrnaestog septembra, po novom datumu, hiljadu devetsto osamnaeste godine. Vazduh se pritajio, front se primirio. Nad nama široko plavetnilo neba ozareno beskonačnim sunčevim zracima. Ružičasta svetlost preli se naskoro i preko nas. Dolina je bila još pokrivena izmaglicom i teškom prašinom. Još četvrt časa samo... Odnekuda iz jaruge pojavi se mlaz magle, i obliznu vrhove Dobrog Polja. A grebeni planinski, obasjani zracima, izgledali su kao nasmejani... Kao da se prolomi vazduh. Prišli smo durbinima. Stotinama surih loptica okitilo je vrhove Dobrog Polja. Pristizale su nove. Onda granate rinuše u zemlju, pozadi rovova, posred zaklona, među preprečna sredstva... Zemlja kao da poče da ključa. Čitavo komađe odletalo je u visinu, žice su raznošene kao paučinasta mreža, i nad Dobrim Poljem izvi se oblak dima i prašine, kao da gore cisterne petroleuma. Povremeno sune plamen od razornih granata rovovskih topova ili se vidi kako riškaju po rovovima granate brdskih oruđa, kao bodeži šivaćih mašina. Onda zaparaju zemlju teške haubice, i brdo se iz osnove trese... Eksplozije se stapaju u jednostavan zaglušan prasak, kao da grme stotinama gromova. Kota je utonula u tamu pakla, a čelik rije, prašti besomučno, urla bez mere, bez kraja.

558

Neprijateljska artiljerija odgovara. Ali njena je paljba isprekidana... na mahove bučna. Onda zaćute, zatim počinju pojedinačno. Preko telefona javljaju da su u trećoj bateriji izginuli vojnici kod prvoga topa... Osmatrač pete baterije kontuzovan... Potporučnik Dragiša teško ranjen... Dim se u visini razvlači kao zastor i sunce je potamnelo. Preko naših glava zaošijavaju granate haubica i teških topova francuskih i engleskih. Vazduh kao da se cepa, onda krklja, jaruge ječe. U tom haosu maleni čovek drhtavom rukom pokreće mikrometar durbina, ustreptao, usplahiren... Telefoni neprestano sviraju... Borba nanovo uskovitlava, kao kad se iznenada spušta orkan, i vihor čelika se stropoštava na zemlju strahovitim treskom, bez zamora, bez zastoja, sve jače i silnije... Rojevi, aeroplana preleću na suprotnu stranu i zasipaju bombama široke prostore. U pozadini neprijateljskoj već gore magacini... Iz ovoga ubistvenog oklopa niko živi ne može umaći, niti ko može onim nesrećnicima priteći u pomoć. Nestalo je ono malo zelenih poljanica, i gomila razrivene zemlje, razbacanih preprečnih sredstava, i poneki izbačeni leš ukazuje na strašnu pustoš, kao da su neke adske sile preturile zemljinu površinu. Sunce je već zašlo. Topovi i dalje grme. Na jednome kraju, valjda u bezumnom strahu, pustili su Bugari jednu raketlu, tražeći pomoć svoje artiljerije. Ali bolje da nisu. Stotinama granata sručilo se u tom pravcu i neka šuma počela je da gori. U pozadini se video takođe rumeni odblesak vatre... Na svima stranama su plamsali kratki bleskovi topova, dok su na položajima svitkale granate i stvarale čelični bedem... Tempo vatre održavan je cele noći... Sa prvim osvitkom dana topovi su počeli jače da dejstvuju. Neprijateljski zakloni su sravnjeni sa površinom zemlje. Paljba se sad trenutno prenosi u pozadinu neprijatelja i granate zasipaju puteve, jaruge, kidaju telefonske veze i razaraju svaki objekat koji se mogao videti... Čelični talas širio se preko brda i dolina. Pod navalom granata šume su gorele... Onda se vatreni zastor pomerao postepeno unazad, da se najzad zaustavi na neprijateljskim rovovima, rušeći i poslednje bedne ostatke. Pešaci su navlačili svoju ratnu spremu. Neprijateljska artiljerija bila je ućutkana. Bili smo gospodari i neba i zemlje. Baterijski osmatrači pomaljali su se otvoreno, da bi uživali u strašnom prizoru. Nebo kao da je bilo užareno od silnih vatri što su buktale u neprijateljskoj pozadini. Naša pozadina hučala je od motora što su dovlačili municiju. Bez predaha su ljudi danonoćno izvlačili granate na položaje, jer završni čin nije još nastupio. Tada svanu zora drugoga dana. Ljudi napregli poslednju snagu. Žestina artiljerijske paljbe je uzimala uraganski zamah, i na deset minuta pred šest časova pucnjevi su se slili u jedinstvenu grmljavinu, kao da se nebesa

559

prolamaju. Vatreni jezici su sukljali, da su neprijateljski rovovi pretvoreni u užareno ognjište. Najednom tajac... Bilo je tačno šest časova. S napregnutom pažnjom posmatramo... Dah nam je zastao od mučne strave i teškog iščekivanja. Nad našim rovovima zasjaktaše šlemovi i jedan vod pešaka izmigolji... Zastali su neodlučno... Onda se rasturiše u strelce i sa pripravnim puškama kretoše preko onih ruševina i razrivene zemlje... Za njima je žurio i jedan bez puške, mali, šepav, u čizmama... Tanasije. Pred ostacima rovova zastali su, zverajući na sve strane. Nekolicina priđoše obazrivo... Za njima su išli ostali... Preskočiše rovove neprijateljske... Vraćali se i nešto zagledali... Pošli zatim levo i desno, duž rovova. Tanasije se ispravi: — Braćo, svi su mrtvi... Hajte brže! I kao kad bujica probije branu, tako i pukovi srpski pohrliše kroz prodor i, u herojskom naletu rušeći prepreke, preko talasa krvi, uđoše u svoju zemlju... EPILOG Od Triglava do Kajmakčalana, od Timoka do Jadranskoga mora... JUGOSLAVIJA... Ratne zastave su savijene. Jedna generacija priklonila je glavu. Iz zemlje natopljene krvlju niklo je novo pokolenje. Zemljom je prostrujao novi život. GODINA HILjADU DEVETSTO TRIDESET ŠESTA Auto se s teškom mukom probijao uskom ulicom pored reke Dragora. Seljaci su zakrčili put svojim magarićima, koji su bili natovareni naramcima drva, ili džakovima brašna... Trgovci su stajali na vratima svojih radnji i dozivali mušterije. Iz potkivačnica je bila jara i odletale varnice. Čuo se udar čekića o nakovanj, ili lupa drvenih maljeva o limene kutije. Odrpana i bosonoga dečurlija vrzmala se oko poslovnoga sveta, i njihovi piskavi glasovi pojačavali su vrevu varoškoga života... Starinar za tezgom pušio je i posmatrao ravnodušno seljački narod, od koga on ne vidi nikakve koristi. A uslužno će ustati kad ugleda stranca... Poznanici iz palanke dovikivali se preko ulice, ili svraćali pred kafanu čiji su stolovi zakrčili polovinu ulice. Šofer je očajno trubio i zaustavljao auto. Seljaci mlitavo sklanjali stoku, gledajući mrzovoljno i auto, i šofera, i putnike. Provlačimo se nekako, gledajući sa strane da neko drvo ne zapara kola. Sad idemo življe... U blizini stočne pijace stajemo da bi neko sklonio bivola, koji mlitavo preživa nasred puta. Neko dete pritrča sa štapom u ruci, koji se odbijao od bivoljih leđa kao trska od kamena. Odmah zatim put skreće na desnu stranu i auto ubrza. Sa leve strane puta ukazuje nam se pravilno zaobličena zaravan, sa visokom humkom na sredini,

560

iznad koje je poboden veliki krst. A svuda unaokolo pravilno poređani krstovi, kao vojnici u stroju. I pored huke motora i brzine kojom je auto jurio, naslućivao se od strane groblja hladan i jeziv mir. — Francusko groblje — objašnjavao je naš pratilac. Hteli bismo bar još jednim pogledom da pozdravimo večno odmorište tih mučenika. Ali auto zanese, i pred našim očima ukaza se nepregledno polje. Misli se nevoljno nameću. Naš pratilac nam sa izvesnom setom govori: — I Nemci imaju ovde svoje groblje. Sad skoro došli su iz Nemačke i nanovo pokopali sve svoje pale vojnike... — Kako su mogli da pronađu grobove? — zapita moj mladi prijatelj. — To je zaista divno čudo. Na pooranoj njivi, gde ne postoji više nikakav trag, znali su da odmere tačno mesto gde je sahranjen njihov vojnik. Pa su znali još da su u zajedničkom grobu sahranjena četiri bugarska vojnika, a onaj poslednji, prema severoistoku, nemački je vojnik. I nigde se nisu prevarili. — Vala, iako su nam bili protivnici, takav narod zaslužuje da živi — razmišlja moj prijatelj. — A gde je groblje naših vojnika? — Naših? — kao da se čudi vođa. — Cela zemlja. Planine, jaruge, vrzine. Gde je ko pao, tu je i sahranjen. Kroz nekoliko vekova razmileće se arheolozi da istražuju te grobove. Za današnju generaciju oni ne predstavljaju nikakvu vrednost. Pred nama su se izdizali u plavetnilu dana ogromni planinski masivi. A okolo nas odisala je sa zemlje laka para. Polja bila zasađena. Na njivama se nalazili čitavi nizovi zemljoradnika u belim, platnenim odelima, koji su neumorno radili zemlju... Na livadama plandovale ovce. Poneki pas zaletao bi se na put i lajao neumorno, trčeći za kolima. Onda bi zastao i podavijao rep. — Nekada se ovde nije smela glava pomoliti... Tamo je svuda bio front — pokazivao nam je naš vođa rukom planine čije su se izborane konture sve jasnije raspoznavale... I sama ta pomisao izazivala je nelagodna osećanja, a tek kako li je morala biti užasna stvarnost. Moj mladi kolega obrati mi se: — Vidite šta raste kraj druma: Verbaѕcum flocoѕum. Sve one vizije daleko su od njega. A i ta piramidalna divizma, sa širokim, srebrnastobelim listovima, podseća na uspravne, ukočene siluete vojnika. Tu-tu, tu-tu! — trubio je šofer. Deca su užurbano trčala i sklanjala stado sa puta. Kada smo im se približili, ovce nagnuše na jednu stranu. Deca se naslonila na štapove i posmatraju nas radoznalo. Jurimo preko talasastog zemljišta, pored izraslih kukuruza, požnjevenih njiva, ili ukraj makovih polja, čije se vitke stabljike sa čaurama na vrhu lako njišu. Iza nekog višeg talasa zemlje vide se na izvesnim odstojanjima gotovo zaravnjene

561

jame, obrasle travom. Naš vođa misli da su na tim mestima bili nekada postavljeni topovi. — Ja često vodim izletnike. Ima ljudi koji se tako interesuju. I dođe mi nezgodno... Govorio sam nekim nadležnim, da bi sva ta mesta trebalo obeležiti... jednim kamenom. To bi bila očigledna istorija. Ali, šta ćete... pusta politika! Moj mlađi kolega, kome su svakako dosadile priče o ratu, upade nervoznim glasom: — Ah, ostavite, molim vas... Našto svet podsećati na grozote rata! — Naprotiv! — dodade vođa. — To belo, isklesano kamenje služilo bi kao memento, isto onako kao oni bezbrojni krstovi rasuti po celoj zemlji. Jeste li vi bili u ratu? — Nisam... — Zato tako i govorite... — A zar je istorija kojom se kljukaju deca po školama manje krvava, pa ipak iz nje se niko ničemu nije poučio?... — Te još kako!... Samo vas, gospodine, i mene, koji znamo istoriju, niko ne pita da li treba objaviti rat, ili ne. Niti se pitaju oni koji su drhtali kod tih belih kamenova. Da bi ublažio ovaj razgovor, zapitao sam za jedno selo koje se nalazilo ispred nas. — Skočivir... Tu, pored sela, teče Crna reka. Izazivam u svome sećanju to ime i sećam se priče potporučnika Vlajka. Tu negde, u blizini Skočivira, jest, sećam se, izleteli su oni iz klisure, pregazili Crnu reku, i naleteli na Bugare. Crna reka bila je mutna i prljava. Možda su je zbog toga i nazvali „crna“. A na njenoj desnoj obali, nalazilo se selo. Pred jednom zidanom česmom šofer zaustavlja kola da bi nalio vode u hladnjak motora. Pored česme nalazilo se kameno korito, gde su seljanke ispirale rublje. Sišli smo. Deca se okupiše oko nas. — Pomaže bog! — oslovismo seljanke. — Hoćete li nam dati malo vode? — Svakome namerniku i putniku je slobodno... Česma je žuborila. Žene su cedile vodu iz rublja koje je bleštalo na suncu. Onda su ređale uvijeno rublje u korpe, koje su zahvatale obramicama i bez muke stavljale na ramena. Jedan pas ležao je pored izvora i dahtao. A u susednom dvorištu vrli su žito. Odatle su dopirali povici i čuo se šušanj slame ispod konjskih kopita. — E-e-e-ej, nane! — čuo se odnekuda otegnuti glas.

562

Izvoru priđe jedan mladić sa testijom u ruci. Stade iza šofera, čekajući strpljivo da ovaj prvo natoči. Pogleda nas sve redom, i njegov se pogled zaustavi najzad na onome psu, koji je mirno ležao. — Ma’š! — i saže se da dohvati kamen. Pas skoči, odmače se malo, mahnu repom i nasloni se na zadnje noge, gledajući žmirkavo. — Kako si, mladiću? — zapita ga neko iz društva. — Eto... — Jesi li bio u ratu? — zapita ga naš vođa, iako je bilo očigledno da je on još mlad. — Kakav rat! — i okrete stidljivo glavu na drugu stranu. — Koliko ti je godina? — Sedamnaest. — Je li bilo borbe oko ovoga sela? On sleže ramenima i jedva promuca: — Ne znam... Oni koji su ratovali, izginuli su. — Zar ti nije niko pričao? — Jok... Naš vođa pogleda nas značajno, pa će reći: — Svaka stopa zemlje ovde natopljena je krvlju. Selo je bilo sravnjeno sa zemljom. Posle sedamnaest godina, što predstavlja četvrtinu čovečjeg veka, o tome se ne zna ništa. A ovde, oko ove reke, izginulo je koje naših, koje Bugara, preko hiljadu. — Gledam onoga konja — upade moj mladi kolega — koji se obrće oko one motke, pa sve mislim kako mu se već jednom ne zavrti mozak. Svaki ide za svojim mislima... Prišao nam je šofer. — Možemo, gospodo. Seli smo u auto i pošli dalje. Put je vodio donekle pored reke, a zatim smo krenuli nadesno, uz klisuru. „Odavde su se oni stručili u reku“ — pade mi na pamet. Pokušavao sam da se okrenem, ali je auto jurio krivudavim putem, i tako zamakosmo za jedan breg. Peli smo se sve više. Šofer je neprestano menjao brzine, davao gas, okretao naglo volan, dok smo se mi naginjali levo, ili desno. Iza jednog brda nicalo je drugo, još više, obraslo bukovom šumom. Ukraj puta videli smo mnogobrojne rasturene humke, obrasle travom. Iznad jedne stajala je pobodena močica, sa koje je otpala horizontalna prečaga. Sa leve strane puta pružao se dubok jarak, kao rov. Obišli smo još mnogo zavijutaka. Termometar na motoru je pokazivao da je toplota već prešla dozvoljenu granicu. Ali, na sreću, naiđosmo i tu na reku. Prešli smo most, i šofer zaustavi. Od silne toplote jedva je na hladnjaku odvrteo zavrtanj. Vrela voda pokulja. Posmatrajući ga kako sipa vodu u hladnjak

563

motora, imali smo utisak kao da i nas neko rashlađuje. Morao je nekoliko puta da isprazni hladnjak, i nanovo da ga napuni vodom. Jer sada nastaje još veća uzbrdica. Napunili smo i naše čuturice, i termosflaše, da bismo uz put dolivali vodu, i kretosmo. Na ponekom mestu pored puta spuštaju se pravi ponori. A brda niču jedno za drugim kao talasi na uzburkanoj pučini. Nikad kraja!... I nama je postalo mučno. — Nisu se valjda borili na svakom od onih brda? — zapita moj mlađi kolega. — Gotovo na svakom. Te još kakve borbe... Vidite, nama je teško da iziđemo i autom, a tek kako je bilo onima koji su pod borbom, u punoj ratnoj spremi, morali da osvajaju svaki ćuvik — objašnjavao nam je vođa. Bukove šume je postepeno nestajalo. Naišli smo već na region četinara. Po tome cenimo da se nalazimo na znatnoj visini. Poneki put iz neke jaruge posuklja hladan vazduh. Što se više penjemo, osećamo kako vetar sve jače struji. U četinarskoj šumi ugledali smo očuvan zaklon. Sigurno je tu boravio neki komandant. Po utabanoj stazi što se pružala do toga mesta, rekli bismo da se sada tu sklanjaju čobani. Opet veliki hrastov krst. Ali vreme je izbrisalo natpis. Na jednom zaravnjenom platou ostao je mermerni krst, koji su podigli drugovi nekom svom poginulom prijatelju. U jelovoj šumi, sa leve strane puta, nalazio se neki venjak. Na njemu nije bilo nikakvog natpisa da bi se videlo ko je za vreme rata tu stanovao. Šofer opet zaustavi. Gledali smo zabrinuto u motor. Zatražio je i naše čuturice sa vodom. To su bile poslednje rezerve vode. OD sada ćemo sa nespokojstvom posmatrati samo termometar na motoru. U daljini pred nama ukaza se ogromna planinska greda, obasjana suncem. — Eno ga Kajmakčalan! — pokaza nam naš vođa. Četinarska šuma je sve ređa, i već zailazimo u alpski region na kojem su pašnjaci. Bili smo na visini od preko dve hiljade metara. Hladan vetar duvao je sve snažnije, te smo obukli naše mantile. Pred nama je bilo neko naselje. Vođa nam objasni da je to selo stočara, koji napasaju stoku na padinama Kajmakčalana. Prisetio sam se tada da nam je kapetan Radojčić objašnjavao kako izgleda kajmakčalanski masiv. U obliku krsta. A ovo naselje nalazi se na onom gornjem vertikalnom kraku krsta. Upravo, sada bi to bio donji krak. Sa mesta na kome smo se sada nalazili vidi se jedna strana horizontalne prečage, koja se, posmatrana sa naše strane, pruža nadesno. Inače, onima koji su nastupali od Soluna, ona je bila sa leve strane. Na njoj je Siva Stena. Pred samim naseljem naš auto zaustavi jedan oficir graničar. — Gospodo, da li biste bili ljubazni da me povezete do vrha? Ja sam komandir voda na Kajmakčalanu.

564

Odazvali smo se rado njegovoj želji. Imaćemo bar nekoga da nam objasni položaje. Na sredini kajmakčalanskog platoa videla se neka kupasta zgrada, a pored nje još jedna, belo okrečena. Potporučnik graničar nam objasni da je ona kupasta zgrada crkvica, podignuta u spomen borcima izginulim na Kajmakčalanu. Ona dugačka do nje je karaula graničnoga voda. Jer, odmah ispod crkvice je granica države. Tamo dole je već Grčka. uz put smo saznali od oficira graničara da je on doskora bio rezervni oficir. Svršio je trgovačku akademiju. Ali kako u velikoj i proširenoj državi nije mogao da nađe zaposlenje, on se prijavio za oficira graničara. Motor je brektao. Svaki čas je zastajkivao i onda poletao. Tako naizmenično po nekoliko puta. Bili smo gotovi da se naljutimo na šofera, ali nam oficir objasni da to tako ovde uvek biva. Mi se sad nalazimo na visini od dve hiljade pet stotina metara i nailazimo na slojeve razređenog vazduha, kad motor oslabi. Od neprekidnog cimanja već nas i vrat zaboleo. Ali nismo još daleko. Podilazimo pod crkvicu. Šofer potera auto uz jednu uzbrdicu, skrete naglo nalevo, istera na plato, i zaustavi se pred karaulom. Pri izlasku iz auta vetar je duvao toliko snažno da nam je krajeve naših mantila nabacivao na vrat. Okretali smo se u mestu i saginjali da bismo se zakopčali. — Da li ovako uvek duva? — Gotovo uvek. Pred nama se pružao zaravnjen plato, sa blagim nagibom prema Grčkoj... Kapija Slobode... Na celom prostoru videlo se nabacano kamenje. A prema severu, preko planinskih vrhova, pružala se prostrana Jugoslavija. — Svratite, gospodo, prvo da se odmorite! — ponudio nas je oficir graničar. Jedan pas privezan na dugačkoj žici, lajao je besno... Povodeći se gotovo od vetra, ušli smo u karaulu, gde se tek sada malo ispravismo. Jedan vojnik graničar dočeka nas i uvede u sobu, gde je bilo više vojničkih kreveta, poravnanih i zastrvenih belim čaršavima. Bilo je ugodno u mirnoj sobi, dok je napolju besneo vetar. — Gde se sada tačno nalazimo? — Na samom vrhu. Kota dve hiljade pet stotina dvadeset i pet — govorio je oficir začešljavajući kosu. — Vi ćete moći da nam objasnite gde su ovde vođene borbe? — Verujte, gospodo, ne znam ni ja sam. Ja sam ovde od pre petnaest dana. Ranije sam bio na odseku kod Đevđelije. A otkako sam došao, po ceo dan vodim administraciju i dajem kojekakve odgovore. Pre pet... šest dana, tako nešto, došli su bili neki stranci i sa njima jedan mlad đeneralštabni oficir. On je objašnjavao. Ali znate kako... Mlad čovek, nije bio u ratu, pa je govorio knjiški, kao da čita iz tabaka... Leva kolona, srednja kolona...

565

Naš vođa upade: — To vam je limunada bez šećera. Lepa na oko, ama neukusna... I ja sam ih u nekoliko mahova slušao... Badava! Nije to ono, kao kad neki učesnik kaže: „Vidiš li onaj kamen. Tu sam bio ja. A odande je pretrčavala ta i ta četa“... Čudim se da ne pronađu nekog učesnika. A ima ih... — E, ali oni nisu đeneralštabni... — Da li imate neku skicu položaja? — zapitao sam. — Ni to! — Onda možemo da iziđemo... Nemamo mnogo vremena. — Hoćete li da vidite crkvicu? Onaj pas približio se gotovo uz vrata, te ga jedan vojnik uhvati i odvede malo dalje. Dan je bio vedar, ali hladan. Vetar je kovitlao, naterujući nam sitnije kamenje u lice. — Vidite, kako se na crkvi iskrivio krst od vetra! — pokaza nam jedan vojnik graničar. Na ulazu u crkvicu zastali smo. Svuda po podu ležale su rasturene ljudske lobanje. U jednom uglu bile su nabacane na gomilu. Neki od posetilaca, zapisujući svoje ime u jednu debelu knjigu, preturio je mastionicu na lobanje, te su mnoge izmrljane crnim mastilom. Slika je mučna i strahotom svojom izaziva srdžbu protivu nesavesnosti živih... Na nekim lobanjama su polomljene kosti, ili su izbušene od kuršuma. I onaj vojnik graničar mršti se. — Pre nekog vremena došlo je jedno društvo. Muku smo imali da ih odvratimo da ne raznose lobanje. — A zašto će im? — zapita naš vođa. — The!... Kažu, za uspomenu. Ima se utisak kao da iz onih duplja zjapi prekoran pogled. I nevoljno se nametala misao, koja se često čita u novinama o „brdima kajmakčalanskih kostiju“. I preko tih kostiju mnogi su se ispeli na visoke stepenice. A te kosti raznose prolaznici, ili ih vetar snosi kao neko iverje u kajmakčalanske dubodoline. Izišli smo sa mučnim osećanjem. Malo niže videli su se ostaci rovova. Ispred tih zaklona, bilo je nekada naslagano kamenje, ali vetar ga je srušio i mestimično zatrpao rovove. Na svima stranama leže ispaljene čaure. Ovde-onde aeroplanske bombe, ili parčad razornih granata. Videle su se kutije od konzervi, šaržeri, šlemovi... Podigao sam jedan. Bio je probušen i na unutrašnjoj strani ostao je do danas prilepljen deo nečije lobanje. Sa nama je bio i vojnik graničar. On prihvati šlem i prstom odlepi lobanju. — Da vidite... Evo je kosa!

566

Videli su se zaista svilasti pramenovi žute kose. — Bože, šta li bi dala negova majka ili sestra, da ima ovu kosu! — razmišlja vojnik. Graničar spusti polako šlem na zemlju, kao da se boji da ne potrese i samu uspomenu na ovoga mučenika... Vetar navali, šlem se pomeri, a onaj šum kao da podseti na krik... Druže, oprosti! Mi nismo krivi... Vetar se razbijao o oštre ivice kamenja, pa nam se pričinjavalo kao da cvile ljudski glasovi. — Vidite, šta sam našao — govorio je razdragan mlađi kolega. — Gentіana verna. Gentіana verna... Gentіana... Narod je naziva: zaspanka. Nežna biljka koja ima zatvorenoplav cvet... Raste samoniklo ovde, među mrtvima, kada se već ljudi nisu setili da im okite grobove... Mladi kolega je radostan, a na uzbranoj biljci klonuo je cvet. Kao da plače... Kad već nema nikoga da pusti suzu. Srećom, vetar odnese šešir sa glave moga kolege... Među kamenjem virila je puščana cev. Graničar razmače kamenje. Nišanio je verovatno. Granata je udarila posred puške i prebila šaku. Još i sada stoji prikopčana šaka sa prstima za orozom. Naš vođa priđe da i on vidi. — Ovde je trebalo izgraditi jednu veliku zgradu, kao muzej, gde bi se smestilo sve ovo što leži i propada... — O-ha!... Štagar je tu bilo, kad sam ja došao! Ali svet raznese sve! — govorio je vojnik graničar. Okolo rovova vide se udubljenja u zemlji, sada već obrasla travom. Sigurno su tu eksplodirale razorne granate... Čisto nam je danas nepojamno da su tu, tamo, svuda ležali živi ljudi, i da je između njih praskao čelik. Sve je to odista teško zamisliti. Tragovi se sve više gube. Ostatak bolne i teške agonije raznose turisti. Vreme briše iz sećanja uspomenu na ljude koji su stvorili legendu o Kapiji Slobode. Samohrane majke, utešite se!... Na Kajmakčalanu, zaklonjena onim kamenjem što je nekad štitilo vaše sinove, raste sada mirno... Gentіana verna.

567

STEVAN JAKOVLjEVIĆ HRONOLOGIJA 1890. Rođen je 7. decembra u Knjaževcu. Osnovnu školu pohađa u rodnom mestu, a gimnaziju u Kragujevcu. 1913. Diplomirao na biološkoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu. 1914. Odlazi u rat kao rezervni oficir. 1919. posle četvorogodišnjeg ratovanja, demobiliše se i dobija prvo zaposlenje: radi najpre kao suplent, a zatim kao profesor u kragujevačkoj gimnaziji. 1922. Premešten je u Beograd, gde radi kao profesor u IV muškoj gimnaziji. Iste godine počinje objavljivati svoje prve naučne radove iz oblasti eksperimentalne biljne morfologije. Na kraju godine biva izabran za asistenta Beogradskog univerziteta na katedri botanike. 1925. Polaže doktorat nauka. 1929. Postaje docent na Beogradskom univerzitetu. 1934. izdaje prvu knjigu svoje ratne hronike: Devetstočetrnaesta. Iste godine postaje vanredni profesor univerziteta. 1935. Izlazi druga knjiga njegove ratne hronike: Pod krstom. 1936. Štampa treći deo: Kapija Slobode. 1937. Objavljuje sva tri dela zajedno pod naslovom: Srpska trilogija. 1938. Postaje redovni profesor Beogradskog univerziteta. 1939. Objavljuje savremeni roman iz beogradskog života Smena generacija. 1941. U kratkotrajnom aprilskom ratu biva zarobljen od Nemaca i odveden u zarobljeništvo gde provodi četiri godine. 1946. Postaje rektor Beogradskog univerziteta. 1952. Štampa ratnu hroniku iz Drugog svetskog rata Velika zabuna. 1956. Objavljuje roman iz zarobljeničkog života Likovi u senci. 1962. Umro u Beogradu.