Click here to load reader

SRPSKA TRILOGIJA - Stevan Jakovljevic (LAT).pdf

  • View
    1.326

  • Download
    365

Embed Size (px)

DESCRIPTION

beletristika

Text of SRPSKA TRILOGIJA - Stevan Jakovljevic (LAT).pdf

  • 1

    Antologija

    SRPSKE KNjIEVNOSTI

    ***

    Stevan Jakovljevi SRPSKA TRILOGIJA

  • 2

    DEVETSTOETRNAESTA

  • 3

    DEVETSTOETRNAESTA UZ BRUJANjE ZVONA... SIROTE MAJKE... OD SADA PRIPADAMO OTADBINI ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!... NA DUGOM MARU TAMO SE GINE NA PADINAMA CERA NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA OKO JEDNE PREICE PREKO SAVE TO NI U KRVAVOM RATU NIJE TAKO OBINA STVAR POD OKRILjEM KRSTA RAT JE BUKTAO OSMATRANICA NA CRKVENOM TORNjU NA KARTE! KRVAV TEKUI POSAO NA UZORANIM I PUSTIM NjIVAMA MAVE ALAL TI VERA, TOBDIJA PO ZAKONU OTPORA STRANA VEST SELA SU GORELA U IEKIVANjU SMRTI PA DOKLE EMO? BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRA RELEJ NAZDAR... NAZDAR NAA ZEMLjA JE SLOBODNA

    POD KRSTOM POZADINA SLAVI NAE USPEHE SMRT, IVOT... IDU NAIZMENINO U ZATIJU TOAK OTMICA ZEMLjA JE UZAVRELA NE, BOGA RADI! ROVOVI SU OSTALI PRAZNI NOVO KOSOVO POLjE ZAROBLjENI DANAS JE TEKO PRONAI REDOVE JANKOVA KLISURA LIHVARI SAHRANjUJU DRAVU

  • 4

    MOJA, PETA BATERIJA NA PRAGU OTADBINE KOD GRANINOG KAMENA KO JE VERA, A KO NEVERA GOLGOTA U PLANINAMA USTA MIU, TRBUH NE OSEA BESPUE... AEROPLANI TUKU NA DOMAKU MORA USOPI, RAB BOJI... IVE LEINE OSTAJU SMEJALI SMO SE GLADNI... NA IVICI IVOTA KRAJ MUKA... SAN ILI JAVA OSTRVO SMRTI U FRONT! TAMO DALEKO

    KAPIJA SLOBODE SOLUN HILI SAD SMO OPET VOJSKA POKRET MOGLENSKE PLANINE OSVETA NA DNU PAKLA GORNIEVO MALARIJA KAJMAKALAN KAPIJA SLOBODE OTVORENA SIVA STENA CRNA REKA MALARIJA NAS SAKUPILA, MALARIJA RAZJURILA HRISTOS VASKRESE NA LEIMA JEA PODNAREDNIK TANASIJE PTIICE NEBESNE FRONT I POZADINA ARLETA PREKO TALASA KRVI EPILOG GODINA HILjADU DEVETSTO TRIDESET ESTA

  • 5

    UZ BRUJANjE ZVONA... udne su veeri na visokim planinama... Ravnica kao da tone u neki bezdan, lagano nestaje, a nad nama jo uvek lebdi mleni odblesak ve zalog sunca, i kroz njega mirkajui zatreperi po koja zvezda. Te veeri, jula 1914, umuklo je ve bilo i blejanje ovaca. Ovarski psi se razmestili po okolnim breuljcima, skotureni ali nauljenih uiju... Jedino se uo zriak i lave pasa iz doline. Ovari, uvijeni u jagnjee koe, spavali su po zemlji. Samo jedan straario je pokraj vatre, koja je tiho pucketala. A i on je dremao. Leao sam na pokoenoj paprati i kroz pukotinu na krovinjari posmatrao jednu sjajnu i svetlu taku, koja se pomerala lagano, neujno, jo malo, jo malo, i zvezde nestade... Oseao se otuan miris izgnjeene paprati i ulo ukanje bubica... Sklapao sam oi. Jo jedan dubok udisaj i telo kao da obamre... Negde je lanuo pas. Kao da ujem zrika; onda je umukao, pa opet zatreperio njegov um, ali to kao da nije bio um, ve zvuk, koji se ponavljao pravilno, odmereno, kao zvono. Pa da, tu je bilo i stado... I kroza san sam uo ritmike udare, as slabije, as jae, i meni se priinjavalo kao da to zvono neko klati. Mogue, mogue... Ali psi nisu lajali, a planina je jezovito utala. A zvono se i dalje jogunasto klatilo, i ja otvorih oi. Zvoni... zvoni... drhtavo i tuno, odnekud iz daljine, iz doline, iz nekog sela, sa neke crkve. Otkuda u ovo gluvo doba?... Pridigoh se. Straar kao da se prenu, i pogleda me zaueno. Ne spava ti se?... uje li zvono? On nakrenu glavu na jednu stranu. Otvorenih usta blenuo je u tamnu no. Onda se okrete meni i progovori ravnodunim glasom: A, ko mu ga zna! i slegnu ramenima. Zavalio sam glavu na lenu torbu, oslukujui neprestano. Pomislih da je to moda obiaj u ovom kraju. Sigurno je neka crkvena sveanost, uveravao sam sebe. Ali teka, zlokobna slutnja vitlala je po dui. Moda je poar pomislih i lagano se podigoh, da ne bih probudio one pored sebe. uvaj se pasa, gospodine! doviknu obanin, pa se i on die te iziosmo zajedno. Ogromni vrhovi ocrtavali su se prema zvezdanom nebu i kao dinovi se nadnosili nad crnom zemljom. A zvono kao da je jecalo. Pogledah u pravcu sela, daleko dole, odakle su svetlucale vatrice kao iz kakvoga ponora. Ipak se neto dogaalo. obanin ne umede da mi kae da li je to uvek tako. A ta i on

  • 6

    zna?... Kao da ivi na nekom drugom svetu. On poznaje svoje ovce u glavu, sa psima razgovara, po ceo dan slua melodine zvuke medenica, i misli valjda da je tako i dole meu ljudima. On slee ramenima i udno mu je to se ja toliko uzbuujem. A i da je togod, ta se to njega tie. Njegovi psi-straari spavaju, kurjaci su po jazbinama, ovce njegove miruju. Van toga sveta, on i ne poznaje drugi. Nabi kabanicu na glavu i ue u kolibu, a za njim i ja. utali smo... obani malo govore. Osamljeni po ceo dan, upueni su na sebe i svoje misli. Gledaju vas detinjskom ljubopitljivou i puno puta pustie vas da proete, a da vam ne postave nijedno pitanje. Otpratie prolaznika pogledom, ne dugo, a odmah zatim okrenue lea, pa e nabiti kabanicu, zagledati se negde u daljinu i tako e satima ostati. Za jedno kratko vreme zvuci se nisu uli... Ali naskoro dopree oni ponovo preko neme planine. Oko mene svi su spavali. obanin je dremljivo posmatrao vatru i s vremena na vreme podsticao oganj. Celo bie njegovo odisalo je beskrajnom ravnodunou, koja je najzad prela i na mene, i san me poeo hvatati. uljala me postelja, okretao sam se, opet sam spavao, ali ini mi se neprestano u nekom polubunovnom stanju. A no je odmicala. Kad sam otvorio oi, obani su ve bili ustali, psi su lajali. Ali neto se dogaalo. Iz daljine su dopirali dozivi, i onda se izvi samo jedan glas: E-he-ej! Istok se pomalo belasao, sjaj zvezda gasio, a zornjaa bletala metalnim sjajem. E-he-ej!... Objavljena mobilizacija!... Pokupite stado i terajte u dolinu. obani se zgledae, kao da ne shvataju smisao rei i kao da se pitaju: a zato to? ta su oni kome uinili? Njima je tako dobro ovde. Saiveli su se sa svojim stadom... priroda im sve daje, od ljudi nita ne trae. Od njih su se ve i otuili... Van domaaja svoga pogleda, oni kao da ne znaju ni za ljude, ni za zemlju. A ako neprijatelj doe i pokupi vam stado? ree neko. Njihove oi sinue gortakom divljinom... Branie se, branie, do poslednje kapi. Potovarie obani svoje torbe, zaokupie stado i lagano, gotovo nevoljno pooe niz planinu. A planine i pojate ostale su puste... SIROTE MAJKE... Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se nije ta desilo, a otac, kao stari ispravan inovnik, razmiljao je da li u na vreme stii u svoju komandu. Oboje su se obradovali kada su me videli. Ali je njihovo

  • 7

    raspoloene bilo ve pomueno kad sam im rekao da sutra izjutra treba da krenem. Majka se zaplakala. Otac je utao. Ali sam oseao kako savlauje svoj bol. Krijui pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori: ta e... nije on sam. Ceo narod ide... Ne vredi plakati, opet e doi. Da bih ih uteio, priao sam kako rat ne moe dugo trajati pri ovako usavrenoj tehnici. Ali moja majka kao da to nije ni sluala. Ona je sva bila obuzeta jednom milju: Eto, rodi ga, uva ga, da ga naposletku prati u rat... Moj se otac naljuti: Vi ste ene zloslutnice. ta plae?... Nismo ja i ti sami. Stotine hiljada roditelja ispraaju sutra svoju decu. Razgovor se onda preneo na Francuze, Ruse, Engleze... Naravno da to ne moe dugo trajati. Na jesen ima sve da se rei govorio je otac. Sirote majke! plakala je moja mati, briue oi keceljom. Ona je uoptavala svoj bol, plakala je zbog sebe, a i za druge. U ena je razvijeno oseanje materinstva, a ono je u tesnoj, organskoj vezi sa njihovom prirodom, njihovim biem. I zato one vie saoseaju nego to je to sluaj sa ljudima. A uz to, ovek se rastre u neprekidnoj borbi, u kojoj ovrsne, ogrubi, dok je ena vezana vie za kuu, decu, koju smatra kao deo svoga tela. Ti bi bolje uradila da ga sprema za put prekide je moj otac. Moja mlaa sestra kao da nije shvatala o emu je re. Nju je vie zanimalo kako e mi uniforma stajati. Priala mi je da je danas videla neke moje drugove i da lepo izgledaju. Oalostila se mnogo to i ja nemam uniformu, pa da je odmah obuem i da me vide njene drugarice. I ve po deseti put mi je rekla da odmah traim odsustvo, da bi me videla. Otac se nasmeja sluajui njeno naivno prianje, pa e rei: Za njih je rat zanimljiv sa dekorativne strane. Nego, ostavi ti ta njena prianja i njene drugarice, ve se spremaj. Sutra ti valja rano ustati. Upakovao sam to mi je najpotrebnije i legao. Majka je ostala da mi u toku noi spremi za jelo. Jer ko zna koliko u putovati, a sad je teko ma ta kupovati na stanicama. Otac me probudio. Oni su ve odavno bili ustali. Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari i majka mi je objanjavala gde je ta. Seli smo za doruak. Svi smo bili usiljeno ravnoduni i, inilo mi se, bila je potrebna samo jedna re, pa da se prospe bujica suza i nenosti. Otac je razgovarao, a majka me netremice gledala i s vremena na vreme tiho i s drhtajima uzdisala. Uviao sam koliko je teko njihovo duevno stanje, pa mi se inilo: lake e biti i njima i meni kad se rastanemo. Pogledao sam na asovnik.

  • 8

    E... ta? i majka me sa strahom pogledala. Je li vreme? dodade otac, pa se die, kao da eli da ubrza trenutak rastanka. Sine, zar ide? Mati mi pade oko vrata. Oseao sam kako drhti i sve me jae stee. Zaplaka se i sestra, valjda to je videla od majke. Otac je grizao usnu i sa mukom se savlaivao. Onda se obrati majci. Dosta, budi pametna. ta buni dete... Tako mora biti pa joj odmae ruke od moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: