567
1 Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI *** Stevan Jakovljević SRPSKA TRILOGIJA

SRPSKA TRILOGIJA - Stevan Jakovljevic (LAT).pdf

Embed Size (px)

DESCRIPTION

beletristika

Citation preview

1

Antologija

SRPSKE KNjIŽEVNOSTI

***

Stevan Jakovljević SRPSKA TRILOGIJA

2

DEVETSTOČETRNAESTA

3

DEVETSTOČETRNAESTA UZ BRUJANjE ZVONA... SIROTE MAJKE... OD SADA PRIPADAMO OTADžBINI ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!... NA DUGOM MARŠU TAMO SE GINE NA PADINAMA CERA NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA OKO JEDNE PREĐICE PREKO SAVE ŠTO NI U KRVAVOM RATU NIJE TAKO OBIČNA STVAR POD OKRILjEM KRSTA RAT JE BUKTAO OSMATRAČNICA NA CRKVENOM TORNjU NA KARTEČ! KRVAV TEKUĆI POSAO NA UZORANIM I PUSTIM NjIVAMA MAČVE ALAL TI VERA, TOBDžIJA PO ZAKONU OTPORA STRAŠNA VEST SELA SU GORELA U IŠČEKIVANjU SMRTI PA DOKLE ĆEMO? BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRA RELEJ „NAZDAR... NAZDAR“ NAŠA ZEMLjA JE SLOBODNA

POD KRSTOM POZADINA SLAVI NAŠE USPEHE SMRT, ŽIVOT... IDU NAIZMENIČNO U ZATIŠJU TOČAK OTMICA ZEMLjA JE UZAVRELA NE, BOGA RADI! ROVOVI SU OSTALI PRAZNI NOVO KOSOVO POLjE ZAROBLjENI „DANAS JE TEŠKO PRONAĆI REDOVE“ JANKOVA KLISURA LIHVARI SAHRANjUJU DRŽAVU

4

MOJA, PETA BATERIJA NA PRAGU OTADžBINE KOD GRANIČNOG KAMENA KO JE VERA, A KO NEVERA GOLGOTA U PLANINAMA USTA MIČU, TRBUH NE OSEĆA BESPUĆE... AEROPLANI TUKU NA DOMAKU MORA USOPŠI, RAB BOŽJI... ŽIVE LEŠINE OSTAJU SMEJALI SMO SE GLADNI... NA IVICI ŽIVOTA KRAJ MUKA... SAN ILI JAVA OSTRVO SMRTI U FRONT! TAMO DALEKO

KAPIJA SLOBODE SOLUN HILI SAD SMO OPET VOJSKA POKRET MOGLENSKE PLANINE OSVETA NA DNU PAKLA GORNIČEVO MALARIJA KAJMAKČALAN KAPIJA SLOBODE OTVORENA SIVA STENA CRNA REKA „MALARIJA NAS SAKUPILA, MALARIJA RAZJURILA“ „HRISTOS VASKRESE“ NA LEĐIMA JEŽA PODNAREDNIK TANASIJE PTIČICE NEBESNE FRONT I POZADINA ARLETA PREKO TALASA KRVI EPILOG GODINA HILjADU DEVETSTO TRIDESET ŠESTA

5

UZ BRUJANjE ZVONA... Čudne su večeri na visokim planinama... Ravnica kao da tone u neki bezdan, lagano nestaje, a nad nama još uvek lebdi mlečni odblesak već zašlog sunca, i kroz njega žmirkajući zatreperi po koja zvezda. Te večeri, jula 1914, umuklo je već bilo i blejanje ovaca. Ovčarski psi se razmestili po okolnim brežuljcima, skotureni ali načuljenih ušiju... Jedino se čuo zričak i lavež pasa iz doline. Ovčari, uvijeni u jagnjeće kože, spavali su po zemlji. Samo jedan stražario je pokraj vatre, koja je tiho pucketala. A i on je dremao. Ležao sam na pokošenoj paprati i kroz pukotinu na krovinjari posmatrao jednu sjajnu i svetlu tačku, koja se pomerala lagano, nečujno, još malo, još malo, i zvezde nestade... Osećao se otužan miris izgnječene paprati i čulo šuškanje bubica... Sklapao sam oči. Još jedan dubok udisaj i telo kao da obamre... Negde je lanuo pas. Kao da čujem zrička; onda je umukao, pa opet zatreperio njegov šum, ali to kao da nije bio šum, već zvuk, koji se ponavljao pravilno, odmereno, kao zvono. Pa da, tu je bilo i stado... I kroza san sam čuo ritmičke udare, čas slabije, čas jače, i meni se pričinjavalo kao da to zvono neko klati. Moguće, moguće... Ali psi nisu lajali, a planina je jezovito ćutala. A zvono se i dalje jogunasto klatilo, i ja otvorih oči. Zvoni... zvoni... drhtavo i tužno, odnekud iz daljine, iz doline, iz nekog sela, sa neke crkve. Otkuda u ovo gluvo doba?... Pridigoh se. Stražar kao da se prenu, i pogleda me začuđeno. — Ne spava ti se?... — Čuješ li zvono? On nakrenu glavu na jednu stranu. Otvorenih usta blenuo je u tamnu noć. Onda se okrete meni i progovori ravnodušnim glasom: — A, ko mu ga zna! — i slegnu ramenima. Zavalio sam glavu na leđnu torbu, osluškujući neprestano. Pomislih da je to možda običaj u ovom kraju. Sigurno je neka crkvena svečanost, uveravao sam sebe. Ali teška, zlokobna slutnja vitlala je po duši. Možda je požar — pomislih i lagano se podigoh, da ne bih probudio one pored sebe. — Čuvaj se pasa, gospodine! — doviknu čobanin, pa se i on diže te iziđosmo zajedno. Ogromni vrhovi ocrtavali su se prema zvezdanom nebu i kao džinovi se nadnosili nad crnom zemljom. A zvono kao da je jecalo. Pogledah u pravcu sela, daleko dole, odakle su svetlucale vatrice kao iz kakvoga ponora. Ipak se nešto događalo. Čobanin ne umede da mi kaže da li je to uvek tako. A šta i on

6

zna?... Kao da živi na nekom drugom svetu. On poznaje svoje ovce u glavu, sa psima razgovara, po ceo dan sluša melodične zvuke medenica, i misli valjda da je tako i dole među ljudima. On sleže ramenima i čudno mu je što se ja toliko uzbuđujem. A i da je štogod, šta se to njega tiče. Njegovi psi-stražari spavaju, kurjaci su po jazbinama, ovce njegove miruju. Van toga sveta, on i ne poznaje drugi. Nabi kabanicu na glavu i uđe u kolibu, a za njim i ja. Ćutali smo... Čobani malo govore. Osamljeni po ceo dan, upućeni su na sebe i svoje misli. Gledaju vas detinjskom ljubopitljivošću i puno puta pustiće vas da prođete, a da vam ne postave nijedno pitanje. Otpratiće prolaznika pogledom, ne dugo, a odmah zatim okrenuće leđa, pa će nabiti kabanicu, zagledati se negde u daljinu i tako će satima ostati. Za jedno kratko vreme zvuci se nisu čuli... Ali naskoro dopreše oni ponovo preko neme planine. Oko mene svi su spavali. Čobanin je dremljivo posmatrao vatru i s vremena na vreme podsticao oganj. Celo biće njegovo odisalo je beskrajnom ravnodušnošću, koja je najzad prešla i na mene, i san me počeo hvatati. Žuljala me postelja, okretao sam se, opet sam spavao, ali čini mi se neprestano u nekom polubunovnom stanju. A noć je odmicala. Kad sam otvorio oči, čobani su već bili ustali, psi su lajali. Ali nešto se događalo. Iz daljine su dopirali dozivi, i onda se izvi samo jedan glas: — E-he-ej! Istok se pomalo belasao, sjaj zvezda gasio, a zornjača bleštala metalnim sjajem. — E-he-ej!... Objavljena mobilizacija!... Pokupite stado i terajte u dolinu. Čobani se zgledaše, kao da ne shvataju smisao reči i kao da se pitaju: a zašto to? Šta su oni kome učinili? Njima je tako dobro ovde. Saživeli su se sa svojim stadom... priroda im sve daje, od ljudi ništa ne traže. Od njih su se već i otuđili... Van domašaja svoga pogleda, oni kao da ne znaju ni za ljude, ni za zemlju. — A ako neprijatelj dođe i pokupi vam stado? — reče neko. Njihove oči sinuše gorštačkom divljinom... Braniće se, braniće, do poslednje kapi. Potovariše čobani svoje torbe, zaokupiše stado i lagano, gotovo nevoljno pođoše niz planinu. A planine i pojate ostale su puste... SIROTE MAJKE... Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se nije šta desilo, a otac, kao stari ispravan činovnik, razmišljao je da li ću na vreme stići u svoju komandu. Oboje su se obradovali kada su me videli. Ali je njihovo

7

raspoložene bilo već pomućeno kad sam im rekao da sutra izjutra treba da krenem. Majka se zaplakala. Otac je ćutao. Ali sam osećao kako savlađuje svoj bol. Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori: — Šta ćeš... nije on sam. Ceo narod ide... Ne vredi plakati, opet će doći. Da bih ih utešio, pričao sam kako rat ne može dugo trajati pri ovako usavršenoj tehnici. Ali moja majka kao da to nije ni slušala. Ona je sva bila obuzeta jednom mišlju: — Eto, rodiš ga, čuvaš ga, da ga naposletku pratiš u rat... Moj se otac naljuti: — Vi ste žene zloslutnice. Šta plačeš?... Nismo ja i ti sami. Stotine hiljada roditelja ispraćaju sutra svoju decu. Razgovor se onda preneo na Francuze, Ruse, Engleze... — Naravno da to ne može dugo trajati. Na jesen ima sve da se reši — govorio je otac. — Sirote majke! — plakala je moja mati, brišuće oči keceljom. Ona je uopštavala svoj bol, plakala je zbog sebe, a i za druge. U žena je razvijeno osećanje materinstva, a ono je u tesnoj, organskoj vezi sa njihovom prirodom, njihovim bićem. I zato one više saosećaju nego što je to slučaj sa ljudima. A uz to, čovek se rastrže u neprekidnoj borbi, u kojoj očvrsne, ogrubi, dok je žena vezana više za kuću, decu, koju smatra kao deo svoga tela. — Ti bi bolje uradila da ga spremaš za put — prekide je moj otac. Moja mlađa sestra kao da nije shvatala o čemu je reč. Nju je više zanimalo kako će mi uniforma stajati. Pričala mi je da je danas videla neke moje drugove i da lepo izgledaju. Ožalostila se mnogo što i ja nemam uniformu, pa da je odmah obučem i da me vide njene drugarice. I već po deseti put mi je rekla da odmah tražim odsustvo, da bi me videla. Otac se nasmeja slušajući njeno naivno pričanje, pa će reći: — Za njih je rat zanimljiv sa dekorativne strane. Nego, ostavi ti ta njena pričanja i njene drugarice, već se spremaj. Sutra ti valja rano ustati. Upakovao sam što mi je najpotrebnije i legao. Majka je ostala da mi u toku noći spremi za jelo. Jer ko zna koliko ću putovati, a sad je teško ma šta kupovati na stanicama. Otac me probudio. Oni su već odavno bili ustali. Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari i majka mi je objašnjavala gde je šta. Seli smo za doručak. Svi smo bili usiljeno ravnodušni i, činilo mi se, bila je potrebna samo jedna reč, pa da se prospe bujica suza i nežnosti. Otac je razgovarao, a majka me netremice gledala i s vremena na vreme tiho i s drhtajima uzdisala. Uviđao sam koliko je teško njihovo duševno stanje, pa mi se činilo: lakše će biti i njima i meni kad se rastanemo. Pogledao sam na časovnik.

8

— E... — Šta? — i majka me sa strahom pogledala. — Je li vreme? — dodade otac, pa se diže, kao da želi da ubrza trenutak rastanka. — Sine, zar ideš? — Mati mi pade oko vrata. Osećao sam kako drhti i sve me jače steže. Zaplaka se i sestra, valjda što je videla od majke. Otac je grizao usnu i sa mukom se savlađivao. Onda se obrati majci. — Dosta, budi pametna. Šta buniš dete... Tako mora biti — pa joj odmače ruke od moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: — Sine, otadžbina te zove... Budi veran zakletvi... i izvršuj sve što ti se naredi... — Onda zastade, kao da se zagrcnu: Neka ti je Bog na pomoći! Ja uzeh stvari. Priđoh nanovo majci i poljubih joj ruku, ona mene u jedan pa u drugi obraz. — Sine, moliću se Bogu za tebe, da mi te čuva — i pokri lice rukama. Sestra mi se obisnu o vrat. Dugo me ljubila, pa me onda uhvati za ruku, da me isprati. Otac je pomilova: — E, vrati se ti, imam nešto da mu kažem... — Pa što? — i napući usta. — E, još jednom do viđenja! — poljubih je i pođoh žurno sa ocem. — Da pišeš i da tražiš odsustvo! — dobaci mi sestra, kojoj mahnuh rukom, i onda zatvorih vrata. Išli smo jedno vreme ćuteći. Otac kao da se mučio, hteo je nešto da mi kaže. Na izlazu zastadosmo. — E, sine da se rastanemo. Ali... hoću da ti nešto kažem. Naš rastanak možda će biti duži. Ti ćeš doći... ne sumnjam... ali ja sam star... osećam... — donja mu usna zadrhta. — Ne govori o tome. Sve će dobro biti. — Ljudi smo... ti znaš... pazi majku i sestre — on se opet uozbilji. — Budi razuman i čuvaj se. E, zbogom, i srećan ti put!... Dotada nisam naročito pomišljao da mi se šta može desiti. Ali suze majčine su mi navlačile tugu, ne toliko što sam se plašio za sebe, koliko zbog bola koji bi njoj bio nanesen... A posle i zavet očev. Još i ta mogućnost. Bilo mi je teško. I požurih se da utonem u onaj narod, koji je već preživeo ove prve, teške utiske rastanka. OD SADA PRIPADAMO OTADžBINI

9

Osećao bih se lakše, čini mi se, da sam u nekoj jedinici koja se mobiliše u mom rodnom mestu. Tu su bili svi moji drugovi i poznanici. A ovako, idem u nepoznato mesto, među tuđ svet. Seljaci su pristizali u masama. Popisana kola zakrčila ulice. Na uglovima se okupili đaci i veselo razgovaraju, a trgovci zadovoljno trljaju ruke. Na stanici žagor. Dugačka kompozicija, puna municije, kreće... Na rampi utovaruju kola i konje. Ispred perona postrojena četa inženjeraca, u punoj ratnoj spremi, čeka da se popne u voz... Narod navire sa svih strana. Jedan kapetan izdavao je stroga naređenja. Vojnici sa bajonetima svuda oko stanice... Lokomotive su pištale, signalno zvono odjekivalo, sklapale se kompozicije od praznih zateklih vagona... Narod nagrnu na neke od tih vagona, što ih zaustaviše pred stanicom. — Stani, marvo... Zaustavi! — naredi kapetan odsečno vojniku na straži. — Gde ste zapeli? — U komandu — usudi se jedan da odgovori. — A gde ti je komanda? — Valjevo... — Budalo jedna, pa kud si navro za Veles?... Teraj to napolje! — naredi vojniku. — Kad bude vreme, javiće se. Šta je?... Za tebe ne važi naredba? — obrati se meni. — Oprostite, hteo sam samo da pitam kada voz polazi? — Rekao sam da ćemo objaviti — onda me dohvati za rame, vojnik me prihvati i tako se nađoh u onoj masi naroda. Neki su gunđali, ali ne toliko glasno da bi ih mogao i kapetan čuti. — Eh, šta ćeš, vojna disciplina!... Stroga vika na vojnika! — čuli su se glasovi. — A što si ti zapeo prvoga dana, kad ti je blizu? — Znaš kako je... rat je, možda mi komanda krene, pa ne volim da imam posla sa ratni paragrafi — objašnjavao je neko pored mene. — Gde bismo već sad bili, da smo još jutros krenuli! — žali se jedan. — Druže, ne sekiraj se... i ovo spada u rok službe — dobaci jedan debeljko, pa se maši svoje torbe, odakle izvadi meso i hleb. — Sigurno ti ovo prvi put, te ne znaš šta znači to „džodisati“... Vidiš... jedinica krene, pa stane, onda opet hajd sto metara, zatim stoj tri sata u mestu. — A zašto? — A vrag bi ga znao... Zaglavi se nešto napred, ili takva mu je situacija... Lokomotiva na ulazu pisnu i kompozicija, sastavljena od vagona označenih kao klase, zatim furgona, otvorenih vagona punih naroda zahuktano ulete u stanicu i, ne zadržavajući se, produži dalje. Oni iz vagona mahali su rukama, podvriskivali, čula se i pesma, a neki u poslednjem otvorenom vagonu zagrljeni, i viču iz sveg glasa: „Dole Švabe... dole!“ — i njihovi uzvici izgubiše se sa kloparanjem gvožđa.

10

Iza stanice čuje se takođe pesma. Grupa seljaka navali na peron. Vojnik ih zaustavlja. — More, može... požurite — viču ovi iza ograde. — Samo se na vas čeka. Seljaci zastadoše neodlučno. — Odbij! — naređuje vojnik. — Što, bre, odbij, ne idemo na svadbu, već u rat. — Tako je naređeno... Tamo idite, pa čekajte. Neke vagone doteraše pred stanicu. Narod zagalami, počeše kupiti torbe i svi nagrnuše izlazu. Stražar ih je s mukom zadržavao. Najzad neko viknu da se narod pusti i svet pokulja sa svih strana, preskačući ogradu, gurajući se, vičući, dozivajući jedan drugoga. Masa ponese i mene, razmaknuh laktovima, a onaj debeljko nalegao na moja leđa, i zapeo iz sve snage. — Ama polako, čoveče! — Samo pravo i guraj — veli on i zapinje još jače. Zapeh i ja, i tako se dočepasmo jednoga furgona. On me gotovo ubaci, te mu dodadoh ruku i izvukoh i njega. — Tako — govorio je trljajući ruke — sve ide na snagu... Pazi da ne uđeš — dobaci jednome, koji samo pomoli glavu. Onda se obrati ostalima: — Sedite na ulaz, i opustite noge... tako, da se bar i mi malo opružimo. Iako se ne poznajemo, ophodimo se jedan prema drugome kao da smo stari prijatelji. Vojska nas je izjednačila, idemo istome cilju, borimo se za istu stvar. — Druže, gde ti je komanda? — zapita neko debeljka. — Najjača, najsilnija, najvažnija komanda, bez koje se ne može. Mesarska četa Dunavske divizije — govorio je brišući znoj. — Jaka komanda! — Najviše sam mrzeo kuvare i posilne, slavu im njinu... — Bez nas, bre, ne možete. Ko će vas hraniti? — govorio je debeljko otkopčavajući prsnik, pa zavuče ruku u nedra i poče da se briše. — A posle, gde ću ja ovakav? Našli bi me od prve — i on se zadovoljno nasmeja. — Šteta bi velika... — Ćut! — Viknu neko sa ulaza, i oni koji su sedeli poskakaše. Na vratima vagona pojavi se onaj kapetan. — Šta je ovo? — kapetan sve odmeri pogledom i poče da nas prebrojava. Zatim se okrete onima koji su stajali napolju: — Neka uđu još dvadeset... I niko da mi nije izišao iz vagona! Počeše novi da ulaze; stari se pomeraju, neki sedaju, da bi što pre zauzeli mesto. — Ala smo se zgusnuli — dobaci neko. — Nema tu „ali“ — govorio je jedan od onih koji su sada ušli, nastavljajući, verovatno, započeti razgovor. — Spartanci su sve one sa fizičkim nedostacima ubijali, da bi sačuvali rasu. Dobro, takav zakon u nas ne postoji. Ali evo ti sad

11

prilike da sa tim škartovima raščistiš... Prvo bih njih pustio u borbu. Ako nema jedno oko, a ima zdrave noge, natovari mu municiju na leđa, pa neka nosi dotle dok ne pogine. Ako ima zdrave oči, a nema jednu nogu, stavi ga negde u zasedu i podaj mu mitraljez... — A šta ćemo sa onim „cvećkama“... zaraženim? — pita kroz smeh jedan sa riđim brkovima. — „Markiranim“? E, bato, njih bih stavio na raspoloženje regrutima, kao pokretne nišanske mete. Okolni se zasmejaše. — Pa to ti, bre, osudi čoveka na smrt — dobaci debeljko, mašući oko lica šarenom maramom, da bi se rashladio. — A zar ja nisam?... Zar nisi i ti? — Nemoj da ga vređaš... — Ala se „štrecnu“!... — Kuvar je on... — More, i njega bih ja pored mitraljeza — dobacivali su sa raznih strana na račun debeljka, koji se zadovoljno smejao. — Jest, a šta ćemo onda sa mitraljezom? — E, bato, tu bih pored mitraljeza postavio one ćorave u jedno oko, ali sa zdravim nogama, pa neka oni spasavaju mitraljez. A ako svi izginu i ostane mitraljez... opet dobro: manje je tri do četiri škarta. — Slušaj, narode — skoči onaj sa riđim brkovima — sedite jedan do drugoga i oduprite se leđima o zid, tako... — A o šta ću da se oduprem ja? — zapita jedan koji je stajao pri otvorenim vratima. — Ti se zguri, a kad naiđe most, ti se onda nasloni... — Da ti malo pročibuka leđa... — Šta se buniš — upade onaj riđi — okreni se upolje, i sedi. Eto tako! Sad se luftiraj! I tako se svi razmestismo. Pored nas prohukta lokomotiva. Malo zatim naiđe nova kompozicija i zaustavi se u stanici. Opet se razleže pesma, čuje se vika i larma. Neki poskakali iz voza i potrčali na peron da traže vodu. Kapetan viče, straža ih vraća. O naše vagone s treskom lupi lokomotiva i odmah zatim krete, da nas prikači za novu kompoziciju. — Vozi... teraj! — padali su povici. — Jeste li nas željni? — zapita debeljko one iz susednog voza. I opet treskanje, luparanje vagona, i najzad se sve utiša. Na peronu su ostali još samo kapetan i straža. Napolju se začu pištaljka. Lokomotiva pisnu, vagoni zatakaraše i kompozicija krete, uz dreku vojnika, dovikivanje n dobacivanje svima onima pored pruge.

12

Imalo ih je kao da putuju na neko veselje. A mnogi su nosili u duši nostalgiju za ostavljenom kućom i porodicom. Osmehivali su se na šale, ali je još bilo sete na njihovom licu. S vremena na vreme bi se zamislili i lak uzdah, gotovo neprimetan, otimao im se iz grudi. Samo ne zadugo. Sunce je osvajalo, a u vagonu bila zapara. Ljudi poskidali kape i gunjeve... Ređaju se novi utisci i narušavaju onaj gotovo ustaljen tok misli, a što bliže komandi, u svima raste osećanje iščekivanja o tom novom životu. Opšti talas mase obuhvata i ove nostalgične, vitla ih, slama, dok ne naviknu i onda će svi zajedno, kao zahuktala reka, juriti tamo gde im se naredi. Bilo ih je iz raznih komandi. Neki se na usputnim stanicama skidali. — E, zdravo braćo! — rekoše kad voz stade. — Daj Bože da se opet vidimo. Debeljko se izmigolji iz jednog ugla i dobaci: — Slušaj, druže, piši kad stigneš! Bilo je malo vojnika na ulici, više seljaka, starijih, sa torbama na leđima... Iz palanačkih radnja dopirao je miris katrana i štavljenih koža. Pred kafanama sedeli starci i posmatrali prolaznike... A kuće promiču, sve ih je manje, odstojanje od kasarne se sve više smanjuje, a s tim, čini mi se, iščezava i onaj bezbrižni život... Ne znam da li da usporim hod, ili da prekratim što pre neizvesnost, pa da se uvučem u samoga sebe i okrećem po volji i naređenju drugih... Pred ogradom posedali seljaci i zure u onu poljanu gde su im sinovi, braća. Čekaju da prime njihove stvari, ili da uzmu... možda poslednje zbogom. Pred kapijom zastadoh neodlučno. — Artiljerijski puk? — obratio sam se stražaru. — Prolazi — odgovori stražar i ne gledajući me, kao da je hteo reći: unutra može svaki, ali je otuda teško izići. Zakoračih. Ugledah jednoga narednika kako postrojava vojnike. Malo dalje jedna grupa nosila je slamu... Jedan je trčao nekuda. Neki podnarednik vikao na vojnika, koji je držao konja na dugačkom konopcu i terao ukrug. Tamo dalje su podizali šatore, a rezervisti se na otvorenoj poljani presvlačili... Sva lica uozbiljena, svi žure, samo ja stojim na sredini kruga, neodlučan na koju li ću stranu. — Pardon — obratih se jednom kaplaru. Ali on prođe žurno pored mene, i tek kada se odmače, kao da se nečega priseti, okrete se i rukom mi pokaza: — Tamo! — i produži. Uputih se u pravcu onih šatora i ugledah kako ispod jednog drveta sede za stolom neki oficiri, okruženi rezervistima. Priđoh i ja. Prijavljivali se rezervisti redom i odgovarali na pitanja šta je ko bio u kadru. Nišandžija, punilac... Pomoćnik nišandžije... vozar. — Koji? — zapita potporučnik.

13

— Šta ga pitate? — upade kapetan. — Vidite kakav je smolav. — Srednji? — zapita potporučnik. Rezervista razvuče usta u osmeh i procedi nešto u znak odobravanja. — A ti? — obrati se kapetan meni. Rekoh mu svoje ime i prezime i zanimanje u građanstvu. — Ne pitam te to, nego kakvu si službu vršio u bateriji, imaš li čin? — Đak, podnarednik. Potporučnik je prevlačio prstom preko spiska, pogleda do kraja, a onda se obrati kapetanu: — Nema ga... — E, idi u drugu bateriju, eno tamo! — i pokaza mi rukom u pravcu nekih šupa, ispod kojih su zjapile topovske cevi. Moje su cipele tupo odjekivale prema lupi potkovanih vojničkih čizama. Gledajući onaj pravilno „uparkirani“ čelik, ona stroga lica, slušajući odsečne komande, imao sam utisak kao da tonem u neku dubinu, beznadežno, nepovratno. Bojažljivo sam se kretao i gotovo zastrašeno priđoh stolu za kojim su sedeli poručnik i narednik. Nisam zaboravio da im prvo kažem čin. Opet me uputiše dalje... Kao da sam se malo uživeo u okolinu... Zastadoh pred štalom odakle me zapahnu miris sena i amonijaka, podsećajući me na život u kadru. Konji su bili nešto uznemireni, čulo se trupkanje nogu i rzanje. Najednom začuh komandu: — Kod konja! — Primi! — viknuše vojnici složno uglas i odjeknu jednovremeno: šljap, šljap. I kao da se onaj moj život u kadru slepi sa ovim sadašnjim, sve mi se učini poznato i blisko, a sve ono što se zbivalo u međuvremenu kao da iščeznu Namah, odjednom. Smetalo mi je sada građansko odelo i požurih da nađem svoju jedinicu. — Još ste nam samo vi nedostajali — govorio je jedan kapetan — pa smo kompletni. Sada spisak možemo zaključiti. I za mnom kao da se zatvoriše vrata. Stajao sam neodlučan, ne znajući šta treba da radim, ni kuda da idem. — Dakle, od ovoga momenta si podnarednik pete baterije! — obrati mi se onaj kapetan. — Baterija je kod onih šatora. Idi nađi baterijskog narednika i reci mu da ti dâ novo odelo i ostalu potrebnu spremu. — Razumem! — ponavljao sam, a pri polasku zamalo da vojnički pozdravim i gotovo stidljivo se dohvatih za šešir, i uputih u pravcu onih šatora i ljudi okolo njih. Za njih je odsad bila vezana moja sudbina, za onoga narednika, za onoga redova u širokim čizmama, za celu onu masu ljudi koji se postrojili, ukočili i gledaju u narednika, koji objašnjava:

14

—... Svršeno je. Od sada za vas važe pravila i propisi o vojnoj disciplini. Ko odrekne poslušnost, ko izbegava službu, ko ometa rad, sudiće mu se po kratkom postupku. Biće izveden pred ratni sud i streljan... Jeste li razumeli?... Masa nešto procedi kroz zube u znak razumevanja i ostade nema i ukočena. Uniforma, onaj čelik... paragrafi... disciplina... smrt, neka osećanja teška kao olovo padala su na duše, zalazila u najskrivenije kute i potiskivala nežne misli o porodici, ljubavne drhtaje i mnoge sitne brige svakidašnjeg života... Vojnici su netremice gledali narednika, kao da čekaju razrešenje ili neko pravdanje za onako teške reči. A narednik, naslonjen na sablju, produžio je: — Saznali ste da nam je Austrija bez povoda objavila rat. Naše kuće, naše porodice i sve one tekovine koje su znojem našim i naših predaka izgrađene, hoće neprijatelj da uništi. I još više... hoće da nam porobi Otadžbinu... Branićemo se do poslednjeg čoveka. Jeste li razumeli? — Razumeli smo! — grmnuše jednoglasno vojnici. Ovim usklikom sliše se sve one pojedinačne misli u jedno zajedničko osećanje, izraženo u pojmu: Otadžbina. Kao da su tek sada razumeli da je svaki od njih jedan mali beočug u ogromnom lancu, i da svaki nosi jedan deo odgovornosti na sebi. I zato im je izraz lica bio vedriji. Gledali su narednika smelo u oči. — Kaplare — obrati se narednik — poslužioce vodi kod topova, a vozare u štalu. I pade komanda, zvecnuše mamuze, masa polegnu i tresnu nogom. — Dobro je, vojnici! — pozdravi ih narednik. — Staraćemo se! — odgovoriše oni složno, i onda se izvi jedan glas: Jesam li ti, jelane, govorio, divna vita jelo... Narednik se okrete i pođe u šator. Tada mu priđoh. — A, ti si taj... Vidim ja da mi jedan nedostaje. — Onda se obrati jednome vojniku: — Vodi podnarednika kod rukovaoca da mu dâ odelo i ostalu spremu. Pesma je odjekivala kasarnskim krugom i čuli su se složni udari nogu. Sasvim nesvesno podskočih da promenim korak, i od toga trenutka ovaj odmereni takt kao da ukalupi i moje misli... Žuljila me jaka, smetale mi čizme, teška mi bila sablja, saplitao sam se o mamuze... Ali sa izvesnim ponosom posmatrao sam one dve zvezdice na ramenu, a vojnici su sa nekim strahopoštovanjem prolazili pored mene. Bilo mi je odmah jasno. Ljudi u vojsci imaju dva lica: jedno kojim gledaju ispred sebe, a drugim iza sebe. Iako su ispred mene bile visoke stepenice, ipak me je tešilo što je za mnom velika masa, koja se okreće po mojem naređenju i koja se stara da pogađa moje misli. Pritegao sam sablju, poduhvatio je propisno, zategao bluzu i stao pred komandirom u stavu „mirno“. — Gospodine kapetane, došao sam da vam se javim...

15

— A-ha!... Naravno, sasvim drugi čovek. Razvukao sam usne u smeh, verovatno isto onako kao onaj srednji vozar iz prve baterije. — Pošto si položio oficirski ispit, određujem te za vodnika drugog voda. Naredniče, to ćeš staviti u baterijsku zapovest. Dužnosti vodnika su opisane u „Pravilu službe“, a dalja uputstva dobićeš od potporučnika Aleksandra. Jesi li razumeo? — Razumem!... Gospodine kapetane, biću tako slobodan da vas zamolim... — Nema ovde „biću tako slobodan“... Tako se razgovara sa frajlicama. Molim, i odmah izloži šta želiš. — Gospodine kapetane, molim za dozvolu da odnesem u varoš civilno odelo i potesnim sare na čizmama. — Dobro, imaš dozvolu do pet časova po podne. Pozdravio sam i nemarno se okrenuo na drugu stranu. — Podnaredniče! Jedva sam shvatio da se to na mene odnosi, pa se žurno vratih strepeći da se komandir nije predomislio... — Za ovaj momenat ti praštam, jer si nov i još se nisi svikao. Ali odsad upamti: kad polaziš od starešine, onda salutiraš, okreneš se nalevo-krug u stavu mirno, i tek onda polaziš. Time ćeš davati primer vojnicima, a isto ćeš zahtevati i od njih. Jesi li razumeo? Govorio je odsečnim glasom i sugestivno me pitao da li sam razumeo. Tu pogovora nema. I ja sam nesvesno ponavljao: „Razumem, razumem.“ Svratio sam do šatora da uzmem odelo. Moj „stan“, koji su sačinjavala dva šatorska krila pod nagibom, i dva trouglasta dodatka sa strane, nalazio se u prvom redu s desne strane, na uglu. Zatekao sam moga „sobnog“ kolegu, podnarednika rezervistu, vođu odeljenja, inače ekonoma svoga dobra, Traila iz Vratne. Zakrvavljenih očiju, pretio je jednom redovu da će mu jabučicu iščupati ako se još jednom saplete o kolac za koji je utvrđen šator. — Ide kô marva i ne gleda gde gazi — govorio je sav crven u licu, pa se opet obrati vojniku: — Jesi li razumeo? Onda mi priča kako je određen da sa vojnicima donese slamu za prostirku i da se ja ne brinem, on će urediti naš šator. Pri izlasku iz kasarnskog kruga usporih hod, da bi me stražar uočio. Pretvarao sam se da ga ne gledam, ali sam dobro primetio kad je spustio ruku niz kaiš puške i zauzeo stav „mirno“. Otpozdravio sam ga nemarno. Bio sam tada gord na moje dve zvezdice. Pri susretu sa vojnicima naročito sam ih posmatrao, da bi me pozdravili. U početku, to je bila mala razonoda za mene i kao neko zadovoljenje za sve one pridike koje mi je održao komandir. Tešio sam se da i sav taj narod mora isto onako ćutati preda mnom, kao što sam i ja jutros pred komandirom... Jer ja nosim dve zvezdice i tu pogovora nema. Mamuze su

16

zveckale, sablja je tandrkala o rogobatnu kaldrmu i ja sam se prsio. Podnarednik... Bog! A kada mi je još obućar potesnio i sare od čizama, eh, kao da sam odrastao sa ovom sabljom. Šetao bih, zagledao u prozore, sedeo pred onom kafanom, ali... vreme je neumoljivo odmicalo. Trebalo je krenuti u logor, u šator na slamu, kod Traila, ili možda u štalu. Trailo je već bio uredio šator i vojnici su pod njegovim nadzorom čistili krug. Dežurni potporučnik, vodnik, sa ešarpom o pojasu, naslonio se na sablju i propuštao redom vozare, koji su vodili konje na pojilo. Priđoh potporučniku da se javim. — Dobro... Slušaj, kada se svrši konjopoj, uredi stroj za večeru. Prva moja dužnost... Vraćam se šatoru i mislim, kakav ono beše postupak. Stroj... pa molitva. Oko toga nešto beše... Treba komandovati „kape skini!“, ali da li pre trubnog znaka ili posle? Poboravio sam te sitnice, i zapitah Traila da mi objasni. — Ništa nemaš ti. Samo naredi trubaču da svira „zbor“, onda prebroj vojnike i iziđi potporučniku na raport. On vrši molitvu. A ti posle radi šta ti se naredi. Pošto je Trailo uprostio stvar, to se zavučem u šator da vidim kako izgleda. Za mnom uđe i on. Preko debeloga sloja slame prebačeno ćebe, te se ja sav uvalih. — Digao sam jednu balu više, pa sam svima napunio šatore — hvalio se Trailo. — Kako si smeo i mogao? — Eh... Je li tebi ovo prvi rat?... Naučićeš se, de!... Ja zagovaram rukovaoca, a mojim zemljacima mignem okom. Oni već znaju... Stari su to vojnici. Nego! U ratu što ko uvati! — tako mi je davao prve lekcije podnarednik rezer-vista, Trailo Živulović. Slušam i mislim kako moje školsko iskustvo nema mnogo važnosti u ovoj novoj sredini. A Trailo je već bio u jednom ratu, on je prekaljen vojnik, zato govori ubedljivo, sa autoritetom. On i ne krije takve svoje podvige, jer je radio, upravo krao, za svoju jedinicu i bio čvrsto uveren da radi za opšte dobro... Ležeći udobno na debeloj slami počeo sam i sâm verovati da je on u punom pravu. Bilo je meko i prijatno... Obazreh se zadovoljno oko sebe i tada primetih da mi nema šinjela i čuturice što sam ih jutros primio. Pomislih da ih je Trailo prilikom nameštanja šatora negde sklonio, te ga uzgred upitah gde mi je ostavio šinjel i čuturicu. On se uozbilji, a zatim me začuđeno zapita: — A gde si ih ostavio? — Gde bih na drugo mesto, nego ovde. — Pogledasmo se, pa mi najednom pade na pamet: — Da nisi ti slučajno namignuo svojim zemljacima? Trailu zaigraše muskuli na vilicama, šmrknu kroz nos, i stavi ruku na grudi: — A ne, ne, živa mi deca... Ah, firija drakuluj! — škripnu zubima, onda se izvi iznad šatora i povika: — Jankulj, Živulj!

17

U susednom šatoru zašušta slama i tek nečije mamuze tresnuše pred šatorom. — Odite unutra! — reče im značajnim glasom. — Slušajte, našem podnaredniku su danas ukrali šinjel i čuturicu. Sigurno onda kada smo otišli za slamu. E, pa... vi znate, ima da se nađe. — Razumem! — povikaše uglas. — Tu... kod trećaka... četvrtaka... Hja! — i mignu okom. — Kad padne mrak... Ajd sad! — pa se okrete meni: — Vreme je. Izvukoh se iz šatora misleći neprestano na ovu zapovest Trailovu. — Trubač, sviraj zbor! — reče odsečno Trailo umesto mene. — Ama je li, bogati, kako će oni da nađu stvari, kad ne znaju?... — E, će nađu, de!... Nije im prvina da traže ukradene stvari — zateže Trailo pojas i ode da stane na desno krilo. Vojnici su žurno prilazili, vukući na nogama glomazne žute čizme, noseći sobom miris štale, pokošena sena i naftalina. Već su zapamtili i svoje mesto. Komanda pade i zvecnuše mamuze. Tajac. Stotine očiju upiše se u mene, prateći netremice svaki moj pokret. Stotina meni nepoznatih ljudi napregnutih nerava i muskula, stajala je ukočena, svi gotovi da se bezuslovno pokore mojim zapovestima... Gledajući ona poslušna lica, u meni su se stvarala sasvim suprotna osećanja... Ja sam se prsio i činilo mi se da sam viši od svih, pa čak i od onoga desnokrilnoga vozara sa kukastim nosom i velikom glavom kao puna zobnica. Komandovao sam još strože, i oni složno zabaciše glave udesno, zatrupkaše nogama, a stroj se povi, čas napred, pa nazad, kao žitni val, razvuče se, opet se skupi i onda zaneme... Čuo sam samo zvek svojih mamuza. Neko se zakašlja. Pogledao sam strogo u tom pravcu, isto onako kao i baterijski narednik. A vojnici su me gledali iz očnog ugla, očekujući novu komandu. I kao da ih kreće jedan mehanizam, ispraviše glave gledajući daleko ispred sebe. Pade mi u oči samo jedan crnomanjasti, tamo negde na levom krilu, sa opuštenom donjom usnom i otvorenim ustima, kako ravnodušno gleda ispred sebe, kao da drema. Potporučnik se lagano približavao, odbacujući desnu nogu u stranu, da se ne zaplete o sablju. Zaustavio se preda mnom, primio ravnodušno raport, jer je znao unapred šta ću mu reći. Pošto mi lako otpozdravi, pozdravio je odsečno vojnike. Iz stotinu grla odjeknu složno: — Bog ti pomogo! Po završenoj molitvi potporučnik naredi da se vojnici prozovu. Baterijski narednik je čitao razna imena, Traila, Milana, Stankulja, Stojana, Dušana, beše jedan Vučko, onda Krsta... Poljanom se razlegalo: „Ja.... ja“, u raznim tonovima i oktavama, dok se jedan pri pomenu: Tanasije Prvulović, prodra iz sveg glasa i odjek se odbi o zidove štala. — Ti, Taso, kao da si guštere gutao! — prekide čitanje potporučnik.

18

A Tasa, onaj s levoga krila, sa opuštenom donjom usnom, razvuče usta u blažen osmeh, pa se nasmeja i potporučnik, a sa njim i cela baterija. Svi su bili na licu. Onda se potporučnik ispravi i strogim glasom saopšti da je odsad zabranjen svaki izlaz u varoš, i ma gde iz bivaka. — Vi odsad pripadate otadžbini... Ona neće zloupotrebiti vašu dobru volju, ali isto tako i svaki onaj koji se ogreši o pravila i propise, iskusiće najstrožu kaznu. Bilo je tu raznih lica, sa raznolikom naravi, čudnim pojmovima, mnogim običajima, iz raznih mesta. Mnogi su imali i prošlost svoju, nimalo zavidnu, neki beznačajnu, drugi časnu i poštenu. Svi ti ljudi, sabijeni u stroju, slušaju danas već drugi put reči: preki sud, streljanje... i njihove misli, ma kako raznovrsnim tokovima stremile, kanališu se u jednome pravcu. Kada im dadoše voljno, da uzmu porcije za jelo, ljudi se ćuteći, a žurno, raziđoše i opet se vratiše u stroj. Onda ih voljnim korakom odvedoh pred kazan. Gibajući se s noge na nogu, prilazili su lagano, podmetali porcije i odlazili na poljanu. Tek sada odjeknu veseli žagor. A odatle su išli na bunar, gde su prali sudove. Sunce je već zašlo... Sivkasta prašina lagano se taložila. Sa jednog kraja logora dopirala je monotona, otegnuta pesma vojnika, što je u mnogima budilo sećanje na rodni kraj. Neko je u blizini ćurlikao na svirali narodnu igru, iz svega četiri tona, dok ga je drugi iz susednoga šatora pratio, pevušeći: „Šalaj Danke, gizdave devojke“... Najzad pesma zamre, svirka umuče. Vojnici su raspremali šatore i iz jednoga se čulo: — A ti, bre, svu slamu privukao, a ja ležim na zemlji. — Šta je ovo, šta je ovo? — začu se strogi glas baterijskog narednika. — Ko vam je kazao da se zavlačite u šatore. Napolje! Izvukoh se brzo. Ali je narednik naišao prvo na Traila. — Pa to onako... kao da smo na seljačkom vašaru... a?... Slušaj, razumeš li, da to nisam više video... Vozari napred... Vas četvorica bićete požarni u štali, a od poslužioca, vas četvorica, požarni u bivaku i još vas četvorica — straža kod topova. Sve ja moram... — Gospodine naredniče, ja sam mislio — usudi se Trailo. — Šta mislio, gde piše to?... Znaš li ti, podnaredniče, da ću da te zgromošem... Slušaj, razumeš li, dok gamižeš na ovoj zemlji u uniformi, to ti je odsad dužnost. I uvek da me na vreme izvestiš! — ljutito dobaci baterijski narednik. — Šta ćeš... sve je to rok službe — obrati mi se Trailo, kao da se pravda za sve one prekore baterijskog narednika. Trubači su se sakupljali. Jedan pisnu, kao da proba trubu. Malo zatim rastegnuto odjeknu povečerje... Umoran narod zavlačio se u šatore. Živost je zamirala i logorom ovlada tišina. S vremena na vreme čulo se rzanje konja, a iz polja je dopirao metalni zvuk zrička. Zvezde su nevino žmirkale.. Gotovo da zaspim, kada me probudi neki šum oko šatora. Neko zadiže šatorsko krilo.

19

— Podnaredniče, evo, našli smo. — Šta to? Trailo se probudi. — A-ha, je li sve? Dobro, ostavite i odmah lezite. — Dobro, molim te, kako su našli? — More, ko te pita?... Sve su vojničke stvari iste. Tvoje, moje, njegove, svejedno! — I Trailo se okrete na drugu stranu... ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!... Piskala je truba, uporno, tvrdoglavo, kao da nekom tera inat. Umoran od puta, a nenaviknut na ovako rano ustajanje, teško sam se budio. Trailo se već obukao i drmao me. Vojnici su razmeštali šatore i, dok sam se digao, trubač je svirao zbor. Poslednji je stigao Tasa, vukući kraj opasača, koji nikako nije mogao da dohvati rukom iza leđa. Odnekuda naiđe i komandir. Baterijski narednik mu iziđe na raport. Pogledao nas je komandir strogo. Zatim je opomenuo Krstu vozara da namesti pravo šajkaču, Petra nišandžiju da zakopča dugme na bluzi, Jankulja, onoga što mi je doneo odelo, da uvuče pantljike od čizama, a Tasu da zakopča čakšire. Onda je i on održao govor i rekao da će sutra vršiti smotru komandant diviziona i puka. Logor ima da se uredi, štala očisti, topovi oribaju, konji otimare, i sto drugih naređenja, da sam se čudio otkuda mu sve to pade na pamet. — A ti, dronjo jedan — obrati se Tasi — samo mi iziđi sutra pred komandanta takav! — Kao da se priseti: — To je bila tvoja dužnost, naredniče, da primetiš... — Razumem! — govorio je sav crven narednik i strašno pogledao Tasu, koji sitno zatrepta očima. Radilo se celoga dana. A sunce pripeklo, pa jara treperi dva metra od zemlje... Zauzeti poslom, ljudi nisu ni imali vremena da misle na rat. Uostalom, bili smo daleko od granice, sa građanstvom nismo imali dodira, a služba se vršila po svima mirnodopskim pravilima i propisima. Samo onda kada su odvučene kare za popunu municije, u ovo svečano raspoloženje se uvlačila neka slutnja. Malo posle vratile su se kare i kao da stenju pod teretom šrapnela i razornih zrna. Vojnici su sa ljubopitstvom zadizali poklopce, da vide one duguljaste napravice sa jajasto zašiljenim vrhovima, fino graduirane i izreckane, kako na suncu svetlucaju. Preko dve stotine snažnih ruku gladilo je ceo dan onaj čelik, prevlačilo preko konjskih leđa i nogu, podmazivalo kaiševe i mahalo metlama. Životinje i mrtve stvari su odisale na čistoću, ali su zato vojnici popadali od umora. Ljudi su se umorno protezali, naročito vozari, koji dugo nisu jahali.

20

— Hajde, hajde, šta se vučete kao mrcine — žurio je vojnike podnarednik Živojin. — Podnaredniče, od jahanja sam dobio rane... — Rana na ranu, i eto ti lek... dok se razmrdaš, sve će proći. U front! Vršio je smotru prvo narednik. Omalen, a crven, sa razvučenim usnama kao ranfle, pa kako ih ljutito skupi javi se čitav palisad od bora, iznad kojih štrče nakostrešene retke dlake, baterijski narednik je vršio pojedinačnu smotru prizivajući sve moguće svece sa neba. A imao je dovoljno razloga: te opasač pomeren za milimetar u stranu, te čizme neočišćene, a još se malo poderale, te brnjica na pređici zarđala, te pocepani rukavi. I njegova ljutnja, da li slučajno ili namerno, tek srazmerno je rasla, da se na kraju sve sruči na Tasinu glavu — što nije obrisao žvale na ustima. Onda je naišao potporučnik Aleksandar. Zvali su ga „Bas“. Onako visok i koščat, sa rukama u džepovima, sa raskrečenim nogama, stajao je pred strojem kao orlušina. Napućivši usne, da mu se nos izgubio među gustim, potkresanim i nakostrešenim brkovima, ošinuo je znalačkim pogledom ceo front. Onda je upravio prst na jednoga i zapitao kako se zove. — Vučko Stojković — dreknu onaj iz stroja. — A kome se ti obraćaš?... Onoj štali ili drvetu?... I jesi li ti vladika, ili mitropolit? — urlao je iz basa potporučnik Aleksandar, prilazeći sve bliže grešnom Vučku. — Gospodine potporučniče, ja se zovem Vučko Stojković, redov pete baterije... — Naravno — obrati se potporučnik naredniku — ovako je trebalo da odgovori komandantu diviziona. — Kao da je hteo reći: pa bi se sve sručilo na našu glavu. Naredniku su poigravali muskuli na vilicama. Zatim je potporučnik naredio da se izvrši zaprezanje baterije. — Ne sme da bude larme, vike, svaki ima ćuteći da vrši posao! — dodao je na kraju. Zatakarali su topovi i kare koje su vojnici na rukama gurali i ravnali. U štali su zveckale alke i uzengije, čuo se potmuli bat nogu i rzanje konja. Mučili se vozari da razmrse one silne kaiševe, da pronađu kraj uzdama i zaprežnicama, gurali se između konja, onda podizali kamute, kroz koje su konji sami provlačili glave. Samo se zelenac „Eskilo“, rudni konj, uzjogunio, pa izdigao glavu i maše okolo kamuta. A podnarednik Živojin, kao za inat, komanduje da se ljudi požure i Krsta vozar, sav crven u licu, bije konja nogom u trbuh i kroz stisnute zube psuje: „Ah, kinezo, i ko te stvori!“ Onda su šestorne zaprege prilazile svojim vozovima i nastalo je zaprezanje. Najednom se poljana zacrnela od topova n konja. Sve je davalo utisak neke glomazne i teške mase, oko koje su obigravale sitne figure ljudi oblivenih znojem. A sunce zinulo...

21

Najzad je potporučnik komandovao da se jaše, i ljudi iziđoše kao oni pajaci iz kutija. Tada nove muke... Ravnanje, ah, to pusto ravnanje, a front ratne baterije širok kao razvučena lepeza, te nekome ispala glava, drugome leđa, onaj izleteo ceo... Koni se uznemirili. Uto naiđe i komandir na konju. I opet komande, zatim pozdravljanje, raporti — onda ponovni pregled. Oblio je znoj i ljude i konje. Tek tada komandir dade voljno. Ali vozari nisu ravnomerno šljapnuli konje po vratu, te opet pade komanda: „mirno“, zatim „voljno“, opet „mirno“, i naposletku „voljno“. Jedva nam malo laknu. Svi skinuli šajkače i brišu znoj. Ali ljudi su još zabrinuti i ćutljivi kao da su u iščekivanju neke nemani, jer tek sada nastaje ono što je glavno ovoga dana. Očekuje se smotra koju vrši komandant diviziona. Naskoro se uzmuvaše oko susedne baterije. Razleže se komanda i ljudi kao da se slediše. Svi zurimo negde na desnu stranu. Samo konji mašu repovima i trupkaju nogama. Odnekud izlete komandant diviziona, jašući na belom konju sa kusim repom. Za njim su jurili komandiri, ordonans-oficir, ađutant, masa podoficira, ordonanasa. Kopite konja su trupkale dižući oblake prašine, i cela „kavalkada“ zaustavi se tamo negde na levom krilu, kod susedne baterije. Dugo smo čekali dok je stigao do nas. Komandir je bledeo, crveneo, znojio se, škrgutao zubima i besno kolutao očima na vojnike koji nisu obratili pažnju na svoju spremu. A bilo je mnogo zameraka... Kaiš na opremi prevrnut. Tamo mrlja na kamutu, na koju će, razume se, da padne prašina, pa da se napravi gomilica, što će konju da stvori ranu. A rudni vozar Marjan nije obrisao konju oči, od čega ovaj može da oslepi... Živulju otpao zvrčak od mamuza, i može konju trbuh da probije... A na drugoj kari poklopac nije čvrsto zatvoren i, naravno, kada se naredi galop, ispadaće granate kao krastavci... Ona opet smrdljiva buba Stanoje, punilac na trećem topu, nakrivio šajkaču, kao da je sada došao iz kafane. — Sitne stvari, gospodine kapetane, vrlo sitne — govorio je komandant — ali kada se naslažu, ispada planina!... — Novi vojnici, rezervisti — pokušavao je da pravda komandir i sebe i vojnike. — Da, ali zato imate kaplare, podnarednike, potporučnika, i opet na kraju treba sve ja da vidim — govorio je strogo komandant, otpozdravio kratko i u galopu odjurio susednoj bateriji. Baterija se pritajila, kao da je ljudima krivo što je zbog njih komandir dobio prekor. Ili se plaše gneva komandira baterije. A komandir se odmače lagano, pa se onda okrete. — Baterija voljno!... Vodnici, napred! U galopu smo prišli i pozdravili. Komandir nas je gledao mračno i strogo. Onda srdito, kroz stisnute zube, savlađujući ljutinu, progovori.

22

— Čuli ste... i više da se to nije ponovilo! To je vaša dužnost bila. Jeste li razumeli? — Gospodine kapetane... — zausti potporučnik Aleksandar. — Jeste li razumeli? — zapita još strože komandir. — Razumemo! — Baterija da se vrati u bivak. Po ručku da se izvrši detaljni pregled ljudi, konja i vozova, i da mi se o tome podnese izveštaj u četiri časa. Tada ćete primiti nova naređenja. Jeste li razumeli?... Na svoja mesta! Kroz bateriju se proneo glas da ćemo večeras krenuti, jer su posilni pričali kako je naređeno da njihovi oficiri moraju večeras biti u kasarni tačno u osam časova. Možda bi se još preko toga i prešlo, ali je zaista važno ono što kuvari govore: kako ručak za sutra mora biti gotov još večeras u deset časova. Najzad je stigla vest sa merodavne strane, od posilnog komandanta puka, koji je čuo kada je komandant naredio ađutantu da napiše zapovest za pokret u dva časa po ponoći. To nam je isto rekao i komandir, kada smo podnosili raport u četiri časa posle podne. Činjene su poslednje pripreme. Posilni su dovlačili sanduke oficira, podoficiri su slali vojnike u varoš da im kupe razne stvari. Pri ulazu je stajala masa ludi i žena. Ocevi, majke, sestre i žene preko ograde razgovarali su sa svojima, savetovali se, zavetovali i bili. A bilo ih je koje niko nije ispraćao. Sedeli su oni tužno pred šatorom, posmatrali čežnjivo ove ispraćaje, misleći na svoje i rodni kraj... Sedeli bi dugo tako, ali truba zasvira „zbor“, potom za „večeru“... „povečerje“... Moralo se ranije leći. Žmirkale su zvezde i škiljili varoški fenjeri, kada su vojnici ustali. U daljini negde kreketale su žabe, a zričak je i dale bezbrižno zrikao i podsećao na ona vremena kada se leškarilo na travi, sanjarilo u tople letnje noći... Sećanje je bilo kratko kao misao, pa se odmah sve izgubi u šumu topova i kara, topotu konjskih kopita, zveketu lanaca i oštrim komandama. Tamni dugački redovi zapregnutih topova i kara nizali su se, pomerali i ravnali. Širok je front ratnog artiljerijskog puka, i krila su se gubila u pomrčini. A ludi, sićušni, maleni, promicali su sa fenjerima. Pri ovoj svetlosti caklio se čelik i svetlucale oči konja, čije su upola osvetljene figure izgledale ogromne. Seizi su privodili konje, komandiri dozivali dežurne, vodnici vršili poslednju smotru i onda raportirali komandiru da je baterija spremna za polazak. Ponoć je bila prošla... Vojnici su se zbili u male grupice i pričali. Čujem kako Tanasije objašnjava da je u turski rat pošao sa jednim dinarom u džepu, a vratio se iz rata sa sto dinara. Neki, sigurno oni kojima je ovo prvi rat, zapitkuju: kako je to moguće. — Vešta veština i brza brzina! — poče Tanasije da razlaže, ali ga prekide oštra komanda: „Na svoja mesta!“

23

Vojnici se raziđoše. Još se neki iskašljuju, i onda baterija zaneme... Gledali smo na desnu stranu, u noć, odakle je dopirao topot konjskih kopita. Onda se naredi da vojnici skinu kape. Iz daljine se začu drhtav glas: — Blagosloven Bog naš vsegda ninje i prisno... Jedna zvezda prelete preko mračnog neba, ostavljajući za sobom trag, pa se i on istopi, a okolne zvezde kao da sinuše jače. — Pobjedi blagovjernomu Gosudarju i Kralju našemu Petru pervome... Prednji levak poče da škljoca zubima o đem, ali vozar priteže uzde, slušajući glas sveštenika koji se molio za pobedu oružja, za zdravlje i život vojnika i onih na domu. Svi su ponavljali molitvu smireno, šapućući od srca, iskreno, da ih Bog blagoslovi i sačuva... A Bog je milostiv i dobar i uslišiće molitve njihove. Hoće... hoće... i oni idu za glasnim molitvama sveštenika, ponavljaju njegove reči i zavetuju se da će braniti krala, otadžbinu i ceo narod. — Blagoslovenije Gospodnje na vas... i vo vjeki vjekov. Amin. Kao da iščeznu ono kolebljivo stanje... Neka tako bude. I biće. A posle ovoga kao da nastade neki prelom u dušama; ljudima ovlada novo raspoloženje I rešenost... začu se komanda... — Zdesna, u topovsku kolonu! Zdesna zatakaraše kare i topovi, i širok front ratnog puka poče da se raspada u dugačku topovsku kolonu, koja zamače u mrak, po neravnome drumu. — Je l to peta? — pitali su seljaci iz mraka, čekajući da se poslednji put pozdrave sa svojima. Iako nisu mogli razgovarati, išli su tako pored baterije, saplitali se o kamenje na putu, ili se držali za ogradu prednjaka, gledajući netremice sina ili brata. — Življe, življe!... U zaprežnice! — čuo se glas potporučnika Aleksandra. Seljaci, već premoreni, zastrašeno su odmicali i ostajali pokraj puta... NA DUGOM MARŠU Bili su topli dani jula meseca. A maršovalo se često od jutra do samoga sutona. Dugačka kolona vozova, obavijenih oblacima prašine, kretala se lagano... Prvih dana neki su stavljali maramu na usta, da bi se zaštitili od prašine što se taložila po licu, obrvama, trepavicama, pa i na toj maramici kroz koju se disalo. Sa lica je izbijao znoj, i blatnjavi mlazevi su curili niz obraze, najedali kožu, a u očima su ljudi osećali svrab. Bilo je najzad i smešno držati maramu stalno pod nosom I braniti se od nevine napasti, kada će na celu ovu masu padati rojevi čelika. A takva poza i ne pristoji lepo starešini, koji treba da komanduje i svojom izdržljivošću da služi kao primer vojnicima. U početku smo se osećali nelagodno, a potom smo navikli, uveravajući sebe da je i prašina jedna od ratnih nevolja, koja se mora podnositi.

24

Da se konji ne bi mnogo umarali, posluga je išla pešice pored topova. Zamoreni žurnim marševima, raskopčavali su vojnici bluze i držali se za štitove topova, da bi ma i malo sebi olakšali. U prolazu kroz selo narod je iznosio vodu, voće, davao je hleb, što je sve posluga rado prihvatala i delila sa vozarima, koji nisu mogli sjahati. Motrilo se strogo da vojnici ne zalaze u kuće. A bilo je i takvih. Obično su tad krišom delili šta je ko mogao na brzinu da dohvati. Takvi postupci se nisu smatrali kao greh, a mnogi su se i ponosili okretnošću svojom. A ni sam narod ih nije osuđivao. Rat je... željni su vojnici mnogo koječega, i seljaci su bez roptanja gledali za njima. „Kad se vratim, platiću ti... čekaj me!“ — dobacivali su vojnici i uz smeh istrčavali na put. Često su se smejali i oficiri. A nekad su opet vojnici strogo kažnjavani. Bilo je to u jednom selu pokraj Morave, kada je Tanasije Prvulović izleteo iz jedne kuće sa zaklanom kokoškom, pa je mahao kroz vazduh da bi joj posle lakše perje počupao. Videla ga cela baterija, čak i komandir. A po izvršenoj kazni, podnarednik Trailo držao mu je lekciju kao za utehu: — Dobro, ukrao si. Molim lepo... ali budi majstor da te ne vidi komandir. A ti razmanuo kao barjakom. To i babe umeju. E, da znaš!... Zato sam ti slatko udario deset batina. Kad komandant zastane da propusti divizion, onda je svaki na svome mestu. Vide oni izdaleka njegovog belca sa kusim repom. Vodnici i vođe odeljenja su tada strogim glasom opominjali: „U zaprežnice“... „Srednji, teraj levaka!“... „Drži odstojanje!“... „Ne kaskaj!“ — i uvek su pogledali ispod oka da li to čuje komandant. Jer on to traži. Zamerka mora da se stavi i kad je sve ispravno. Ali ako komandant odnekuda iznenadi, onda bi se sve sručilo na glavu vodnika. — Okrenite se, okrenite. Zar ne vidite da rudni kaska... Hoćete da mi upropastite konje — i komandant se obrati rudnom vozaru strogim glasom: — Onda ću tebe, bubo jedna, da upregnem. Nekada su ove zamerke bile na svome mestu. A mnogo puta je zamerao bez ikakvog povoda, tek samo da nešto primeti. Mislio je valjda da je komandant i svojim činom pametniji od svih, a uz to smatrao je da je on na tome mestu ne da hvali, već da kritikuje. I pred ovom zajedničkom opasnošću, oficiri i vojnici sprijateljili su se na maršu i uzajamno obaveštavali o nastupu ko mandantovom. Njegove naredbe su izvršavane toga časa, ali čim bi se udaljio, opet bi sve išlo kao ranije. Sa artiljerijom je maršovala i pešadija, nekad naporedo, a neki put smo je sustizali. Zapamtio sam tako mnogo lica iz pojedinih pukova. Pao mi je u oči jedan crveni i debeli pešadijski oficir. Bio je rezervista. Onako gojazan, sa raskopčanom bluzom, večito se hladio i duvao... Neke je čizma ubijala, te su ramali i poštapali se. A pešaci natovareni ratnom spremom, pognuti i opuštenih ruku, klackali su lagano, gledajući ispod gornjih očnih kapaka. Često bi

25

dobacivali artiljercima: „Lako je vama“. Bilo je u tim rečima zavisti, a pomalo i netrpeljivosti. „More ljubićeš ovu cevku!“ — odgovarali su artiljerci... „Ah, dok je meni puške, putuj igumane...“ — govorili su mrzovoljno pešaci... A već dojadi i ovo marširanje. Nije se kasalo, već smo danima išli hodom. Moje mesto bilo je pored prednjeg vozara na trećem topu. Već smo se narazgovarali. Pričao mi je Milojko, prednji vozar, kako je ženjen, ima jedno dete. Letina je dobro ponela... Sekira ga stalno dešnjak koji pomalo zaostaje, te mora češće bičem da ga opominje... Srednji vozar je dremao, a rudni, Krsta, težak i glomazan kao „Eksilo“ na kome je jahao, neprestano se žalio što nije poslužilac, te da i on skrene sa puta u poneku kuću. A kada ja malo poodmaknem, on je onda poslužiocima izdavao naloge, i bisage na njegovom sedlu bile su kao neki magacin trećega topa. Preda mnom se stalno kotrljala kara drugoga topa. Onako napunjena razornim granatama i šrapnelima, krckala je pod teretom i mrvila kamenje na putu. U početku je za mene bila razonoda da posmatram kako pršti šljunak i kako sevne varnica sa nekog većeg kamena. A neki put mi čisto lakne kada se kamen izmigolji i ostane čitav... Misle ljudi o svem i svačem. Povremeno zaostane potporučnik Aleksandar i počne: — Uh, zamisli!... Jesi li zamislio? — onda pljucne, prevuče rukom preko obraza i obuhvati podbradak. — Zamisli... — Pa tek najednom: — Rudni, teraj dešnjaka, životinjo jedna, šta dremaš! Ah, moram da ga škartiram... Ovaj, šta htedoh... a — ja! Jesi li zamislio?... Mladu, lepu, crnomanjastu od sedamnaest godina. Nja! — onda udari konja mamuzom i u galopu odjuri do svoga voda. A kada ga vidim idući put da je zaostao, ja mu izdaleka viknem kako sam zamislio dobro. On mi ništa ne odgovara, već pođe naporedo, mračan i turoban, a onda tajanstvenim glasom počne: — Eto tako razmišljam putem... I to je teška misao... Gledam ovaj svet. Sve mladi ljudi, u naponu života. I ta mi se misao neprestano vrzma po glavi. Na primer, šta?... — Da nas vrate kući... — Ne... Mislim, kako bi to divno bilo... a — haj, kako bi to lepo bilo, da nas sada u Ćupriji sačeka dve hiljade devojaka i žena i da padne komanda: biraj koju hoćeš! — Onda se grohotom nasmeja i udari me po ramenu, da ja poleteh na vrat svog konja. — Je li, ne bi se ljutio? Izgleda mi da je pomisao na žene olakšavala sve tegobe ovoga marša. Bili smo dosta daleko od ratišta i glavnih saobraćajnih centara, gde bi se još i moglo šta čuti o ratu. Poneki put smo imali utisak kao da učestvujemo na nekom manevru. Trube su na maršu svirale, služba se obavljala po mirnodopskim pravilima. Disciplina je uvek održavana kao u kasarni i... još se nije imalo osećanje rata. Ljudi su pregoreli one prve utiske rastanka. Već naviknuti na ovaj novi život, počeli su da sređuju utiske. U početku je i sećanje na žene i porodicu bilo kao

26

neka bolna rana, a potom kao čežnjiva i slatka misao. Samo, još jedino Petar nišandžija nije mogao da preboli. Držeći se za štit topa, išao je tako, bludeći pogledom negde u daljinu, I mislio na ženu i svoje selo. A uveče, kada završe poslove, legao bi Petar na slamu, podmetao ruke ispod glave i ćutao. Voleo je samoću. Ostali vojnici sakupljali su se u male grupe i pričali doživljaje iz svoga sela. Pričalo se tada otvoreno, govorilo o intimnim porodičnim odnosima, kao da se ti ljudi nikada više neće vratiti svojim ženama. Neoženjeni bi gutali reči i zažagrenim očima posmatrali obično Jankulja. Priča on, da su ga roditelji oženili još u petnaestoj godini, u osamnaestoj ostao je već udovac. „Bećarisao“ je do dvadesete, tada ga drugi put oženili i do dvadeset četvrte godine imao je Jankulj petoro dece od dveju žena. Važio je zato kao najiskusniji, i preko tih ženskih pitanja nametnuo se kao neki autoritet i u ostalim poslovima, i vojnici, naročito oni neoženjeni, slušali su ga. Ali imalo je dana kad im nije bilo do pričanja. Naročito kad po dolasku u bivak treba čistiti oruđa od prašine, ili kada odnekuda iz daljine treba na leđima nositi slamu za prostirku ljudi i stoke. Ili kada komandir vrši pregled konja... E, to je bilo najbolnije pitanje svih baterija. Komandir je najviše strahovao za konje. Na svakom zastanku je opominjao vojnike da konjima brišu maramom oči i grudi od prašine i znoja, da im se grudi od dugog tegljenja ne bi izranjavile. — Prvi je uslov gotovosti za borbu jedne baterije da su konji zdravi. Ako su oni nesposobni za vuču, neupotrebljivi su topovi i one granate. Ljudi su mrtvi — Govorio je komandir često vojnicima. Iako su vojnici postupali po njegovom naređenju, ipak, posle nekoliko dana marša, primećeno je kako su grudi nekih konja ranjave. Bilo je nemoguće upućivati konje u bolnicu, a teško ih je lečiti na maršu. I komandir se naljutio. Neko je morao biti kriv. Po dolasku u bivak naredio je da se udari po pet batina svakom vozaru čiji su konji ranjavi. Potporučnik Aleksandar pokušao je da ublaži zapovest dokazujući da su sedla i kamuti novi. A to još više naljuti komandira. — Nije tako, gospodine potporučniče! Posmatram ih ja odavno kako su se na sedlima skljusili kao bake neke. Uostalom, to je bilo vaše da primetite, a ne moje. Izgleda mi da ja u ovoj bateriji treba da sam i kaplar, i vodnik, i komandir. Na izvršenje! Potporučnik Aleksandar je otpozdravio i pokunjene glave udaljio se. Naredio je onda trubaču da svira zbor. Onako natmuren, sa nabijenom kapom na oči i zabačenim rukama pozadi, stajao je nepomičan, dok su vojnici žurno prilazili u stroj... Najednom kao da se prenu. Zavrte glavom, mljasnu ustima kao da nekom nešto psuje, i zaurla iz basa: — Mečke jedne!... Hoćete ja da vam čuvam konje!... Podnaredniče, udari svakome po pet batina.

27

I grčila su se tela, stiskali zubi, ali ćuteći otrpeše vozari po pet udaraca. Malo pogureni, vraćali su se u stroj, gledajući tupo preda se. Ostali su zastrašeno posmatrali scenu. A sutradan, na maršu, vozari su na svakom zastanku brisali oči i grudi u konja. Tanasije Prvulović, telefonista, koji je sam izvukao više batina nego svi skupa vojnici u bateriji, zadovoljan što su ga mimoišle batine ovoga puta, posmatra Krstu vozara kako briše konje i veli mu šeretski: — He, Krsta, batine su iz raja izišle... TAMO SE GINE Naređeno je ustajanje u jedan čas po ponoći, a pokret je zakazan za četiri časa. Ljudi su se leno protezali i jedva vukli umorne noge. Noć je bila mirna i puna zvezda. Tišinu njenu narušavali su rzanje konja i zveket lanaca... Istok se belasao kada su poslužioci podizali šatore, a vozari natakli kamute konjima. Potom su kuvari podelili ručak i tačno u četiri časa krenuli smo. Po utvrđenom redu izlazile su baterije na drum i gubile se u oblacima prašine. Već smo se navikli na sve nevolje ovoga dugotrajnog marša, pa nas je počela pomalo mučiti i dosada. Čak mi se i Tanasije žali: — Mršava posla, gospodine naredniče... Po tri sata maršujemo, dok naiđemo na selo. Stigli smo u Lazarevac. Opet je nastalo ravnanje šatora, topova, zatezanje konjušnica. Istina, ljudi su se na to navikli. Izvršena je podela rada i posao se brzo svršavao. Predveče pade kiša, pokupi prašinu, ali se oranica raskvasila. Umorni konji opustili vratove, a vojnici, kaljavi, zavukli se u šatore i čekaju večeru. U neko doba začu se žagor i šljapkanje po blatu. Stizali su i pešaci. Pretovareni i zamoreni napornim maršem, vojnici su se jedva kretali, vukući ogromne količine blata na cokulama. Stražari su dremljivo bludeli u noć, a vojska spavala. Bilo je osam časova. Oko ponoći iznenada zasvira truba „ustajanje“. Još bunovni, ljudi su se saplitali o konopce šatora i psovali. Vučku vozaru pali kamuti u blato, i on je bio očajan što ne može u mraku da ih raspremi. A nekom vozaru prvog voda ukrali ćebe, pa psuje na sav glas i preti da će lopovu koske polomiti, ako ga samo uhvati. — Kuš!... Ni reči da nisam čuo! — zagrme iz basa potporučnik Aleksandar... Vojnici zanemeše najednom. Samo zveckaju lanci i konji ržu. Ali tada zasvira „povečerje“. Komandir naredi da se ponovo razapnu šatori, jer je pokret odložen.

28

Ljudi se primiriše. Onda potporučnik Aleksandar pozva vođe odeljenja. Pred njim je škiljio fenjer. Onako visok, raskrečio Aleksandar noge, zabacio ruke na leđa, kapu nabio na desno oko i ljutito hvata zubima brk. — Sad i nikad više! — progovori strašnim glasom. — Jeste li razumeli? — Vođe odeljenja su ćutale. — Da se ovo nije ponovilo, inače ću tebe, Trailo podnaredniče, tako namrtvo da izudaram, iako si podnarednik... — Molim vas... —...da ti ni Gospod Bog neće pomoći. Jesi li razumeo? — Razumem. Onda potporučnik Aleksandar šmrknu kroz nos, pođe dva-tri koraka, i nastavi tišim glasom: — Vozari izmešali kamute, onome nestalo ćebe — on se okrete podnaredniku Živojinu. — Još noćas da se ćebe nađe. Gde znaš... gde znaš, i da me sutra izvestiš: gospodine potporučniče, našao sam ćebe. Jesi li razumeo? — Razumem! — A to je samo zato što se gospoda podnarednici prvi zavuku pod šatore i tamo smrdljaju, dok će vozari još malo da okačinju kamute na plotove... I zapamtite: još za videla da preslišate svakoga vozara da li zna gde mu je pribor. Jeste li razumeli?... Na svoje mesto! Ovde smo predanili. Bio je četvrti avgust. Ali istoga dana uveče oko deset časova, truba zasvira „ustajanje“, jedanput, drugi put, pa treći put, što treba da znači žurno spremanje. Ali sada se nijedan ne prevari da uzme tuđu stvar, iako se radilo po tamnoj noći, bez svetla. Baterija je bila spremna za deset minuta. Putovali smo cele noći. Poslužioci, premoreni od duga marša i nespavanja, drže se za štitove i žmureći koračaju. Konji se neprestano sapliću, a vodnici i vođe odeljenja povremeno opominju vozare: — Držite konje na dizginama! S vremena na vreme daju se zastanci i ljudi posedaju. Ali odmah zadremaju i, taman glava klone na grudi, a iz daljine dopire komanda, vozari uzjahuju i jednolično kloparanje, kao udari kostiju, provlači se kroz noć. Pred zoru naiđe neka magla i zahladne. Seljanke i deca istrčavaju na put. — Požurite, deco, požurite — viče jedna stara žena. — Bog vas blagoslovio! Oko podne ugledasmo varošicu Ub. Predahnusmo, kada prednje baterije skrenuše u neko oranje. Kako se zove ovo mesto? — zapitah u prolazu jednoga starca. — Vučjak — i stari pođe, naprežući godine da me stigne. — Odakle idete, deco? Rekoh mu: iz daleka, i zategoh dizgine da se stari ne zamara.

29

— E! — i stari zavrte glavom. — Mnoga su čuda počinili. Ne dajte, deco, da nam dušman porobi zemlju. Ne dajte... Pratio sam sve muško iz kuće u rat, pa ako treba i ja ću! — i stari preteći diže štap, dok mu je vetar lelujao sede vlasi. — Staraćemo se, dedo! — odgovori Petar nišandžija. — Ni koske da im niste ostavili! — doviknu stari i, već nemoćan, zastade naslonjen na štap. Skrenusmo i mi u onu oranicu. Začudo, topove nismo ravnali. Ali komandant je razapeo šator na najkaljavijem mestu, tačno prema sredini diviziona, kako to pravilo službe naređuje. Vozari su još vodali konje, kad ispade Tanasije i saopšti vojnicima da se sa brežuljka, gde nema žagora, čuju pucnji topova. Sakupio se tamo narod, satima ćuti i gleda u sivi horizont slušajući potmulu tutnjavu. Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna osećanja, čudan nemir i krvave vizije... Jer svaki taj pucanj donosi možda smrt i ljudi sada u samrtnome ropcu umiru. Svejedno, naši ili njihovi, tek ljudi su. A mi idemo baš tamo... Mučno je stanje iščekivanja. Svi su nekako setni, a oni što ostaju i nespokojni, jer ne znaju šta im donosi sutrašnji dan... Žene se krste i mole za spas svojih koji su tamo. Sada smo pred bojištem. Ima u nama malo ljubopitstva, a i zebnje... I, slušajući potmulu grmljavinu topova, ljude obuzima pritajena drhtavica. Ali spoljni izgled je ipak bezbrižan, naoko vedar, vojnici se šale, ili se smeju samo jednim krajem usana. Oko podne povikaše da sprovode zarobljenike i svi potrčasmo na drum. Bilo ih je do stotinu. Postrojeni po četvorica, išli su lagano i pognute glave. Uzdignutih ramena, kao da očekuju udarac, unezvereno su pogledali oko sebe, gotovi da i pred malim detetom kleknu i mole za milost. A sprovodili su ih starci iz trećeg poziva, u gunjevima i iscepanim opancima. — Jesu li se predali? — Jes, kad smo ih uhvatili za gušu — odgovaraju ponosno starci. — Koje su vere? — zapita neko od vojnika. — Pa vidiš: švapske... Povorka je zamicala, te se vratismo u bivak. A kada smo vodili konje na konjopoj, prolazeći kroz varoš, čujemo da su Austrijanci zauzeli Šabac; po drugima, prešli su i Drinu i velikom masom nadiru u Mačvu. Pričaju o zverstvima Mađara nad nejakim svetom, što kod ljudi izaziva gnušanje i pritajenu želju za osvetom. Danas je naređeno da trube više ne sviraju. Neprijatelj je blizu. Sa smirajem sunca vojnici su razmeštali šatore i u prvi sumrak već su bili legli. Samo su još oficiri tiho razgovarali i zurili u mračan horizont, tamo negde prema Savi, gde su se s vremena na vreme videli kratki odblesci topovske paljbe, kao sijavice pri sušnom vremenu. Možda nam je ovo poslednja bezbrižna noć... Ko zna? Posle ponoći čulo se kratko: „Ustaj!... Diži se!“

30

Svici na horizontu, tamo prema Savi, bili su sve češći. Vojnici za momenat zastanu, pogledaju na tu stranu... Onda se još žurnije prihvataju posla, i puk je za kratko vreme bio spreman za polazak. Pešadija je već izlazila na drum i hvatala desnu stranu puta. Ljudi su potrčkavali da u mraku ne izgube vezu, a municija u fišeklijama je kloparala. Zastadosmo... Negde je zagušilo. Čujemo kako treba propustiti seljačka kola, sa izbeglicama. Vočići mile, škripe kola, i čuje se detinji plač. Tek kada se razdanilo uočili smo koliko su ispijena lica u ljudi. Pešaci uporno klackaju sa nama, onako u grupi, ali po jedinicama. Iako su premoreni, pogled je njihov odlučan. Na zastanku izbace samo desnu nogu, presamite se preko puške i ćuteći gledaju preda se. Zapitah jednoga zašto ne sedne. — Teže mi je onda. Zabreknu noge, pa ni da maknem — odgovara pešak, vadeći iz marame križani duvan. Oblizujući papir, obrati se on meni: — Ama, gospodine naredniče, dokle ćemo ovako? — Tu smo, još malo... — Dosadi mi ovo nabijanje drumova. Vala, da se sretnemo jednom, pa dža, ili bu! — i, vadeći palidrvce, dodade: — Lako je vama, artiljercima. — Jest, vozarima — dodaje Rajko punilac — a mi poslužioci idemo stalno peške. — Eh — manu rukom pešak. Zatim pripali cigaretu. Onda povuče jedan dim, i gledajući žmirkavo Rajka produži: — Uhvatiš se, bato, za cevku, pa ideš i spavaš. A za šta da se uhvatim ja?... Noćas, tek oslonih se malo na fišekliju onoga Izvorca, a on se ritnu, ćaše zube da mi istera. Ni njemu nije lako. U blizini Koceljeva sretosmo dugačku po vorku volovskih kola, na kojima su ležali ranjenici... Bleda lica, potamnelih očiju, gledali su oni bolno nekud daleko, i, zauzeti svojim mukama, nisu nas ni opažali. Vojnici su ih posmatrali sa puno saučešća... jedan ranjenik se grčevito uhvatio za trbuh, ječi, a samrtno bledilo mu se rasulo po licu. Drugi je sa uvijenim licem, a okolo očiju vidi se usirena krv. Bilo ih je sa prebijenim rukama ili nogama, u nekih su zavoji krvavili i svi su imali podjednako paćenički izraz... Najednom, vojnici počeše pritrčavati jednim kolima, onda su zastajali nemi, pogledajući za kolima očigledno zbunjeni i zaprepašćeni. I kao tih jecaj prostrujao je glas: mrtav. — Pa gde ćete sa njim? — zapita neko bolećivim glasom. — A šta ga znam... umre sad na putu! — odgovori starac, kao da je hteo reći: ovde, onde, svejedno... ima ih mnogo... videćete. Pokraj mrtvog vojnika sedeli su ranjenici. Ta on je bio njihov drug, doskora je bio živ, i zar da ga bace kao stvar pored puta... A koliko je tek mrtvih pred nama. Pri svakom ovom pucnju, od kojeg zemlja trepti, padaju mrtvi i ranjeni... I celu ovu masu zdravih i snažnih ljudi vode na gubilište. Evo, baš onaj mali pešak sa zabačenom šajkačom, pognuo se grešnik i

31

ide možda da pogine. Ne možda, već sigurno... Sutra, možda baš u ovo doba, ležaće iskolačenih očiju i krvavih usta. A on sada misli verovatno na svoju ženu i dete. Sunce se mučno probija kroz oblake, kao da žmiri. U daljini se zamračuje od tamnih oblaka koji se lagano prikradaju. A teška omorina pritisla zemlju, kao da je davi. Jedino je Tanasije bezbrižan, objahao lafet i zaglabao klip kuvanog kukuruza koji je digao negde uz put. Potporučnik Aleksandar mi priđe i priča kako nigde nije video lepšeg naroda nego ovde. —... A jedra da prsne, sva je nabubrela. Stoji kod bunara, znaš, i gleda me pravo u oči. Kod nas bi sto puta pobegla. A ona jok, kao da me čika. — Pomozi bog, snao, kažem ja. „Bog ti pomogao... A otklen si?“ — pita ona mene. — iz daleka — velim joj ja i prilazim sve bliže. — A, ovaj... je l ti se sviđamo, onako na oko? — „Jašta, rano, ne fali vi ništa“ — kaže ona i namignu. Gle... pomislih, čekaj da „profitiram“ nešto, dok nije naišao komandant. — Pa ovaj... — pitam je ja — je li, snao, bogati, tebi nešto nije dobro. — „Vala bogu, meni ništa ne fali.“ — Kako ti ne fali, kad si bolesna? — „Jok ja“ — kaže, pa se isprsi. — Dobro... a što ti se ovo nadulo? — dohvatim je za grudi. — Uh! — potporučnik Aleksandar udari se po potiljku, a kapa mu nalete na oči. — Razumeš li?... Svašta bi bilo, da ne ugledah belca komandantova. Dok je to govorio, slučajno opazih da je izvukao noge iz uzengija i mlatarao slobodno. Setih se onoga mrtvoga vojnika, čije su noge slobodno klimale izvan kola... — Potporučnik Aleksandar! — čusmo odsečan glas komandantov, koji nam je odnekuda zaišao iza leđa. — Je li tu vaše mesto? — Razumem! — pozdravi Aleksandar i u galopu odjuri do prvoga voda. Seljaci se pribili sa strane puta i čekaju da vozovi prođu. Žene i starci stoje ispred vočića, a dečica, puna ih kola, naslonila se na lotre i mašu ručicama. Svi napuštaju svoje domove pred najezdom neprijatelja, i žene, polazeći u bežaniju, nariču. Ni sami ne znaju kuda će. Do prvoga mraka ići će tako, onda će skrenuti na neku utrinu, razapeće ponjave, kao čerge, i sedeće pored vatre, osluškujući pucnje topova. Nailazimo na bivake raznih slagališta i municionih kola. Komordžije su jako zabrinute zbog blizine neprijatelja. Ne mare oni za sebe, bože sačuvaj, nego im je stalo do materijala. — Vala, ako oni preko nas živih ili mrtvih dođu do vas — reče moj komandir jednom kapetanu prilikom zastanka — onda im slobodno iziđite u susret i predajte raport. Pred selom Koceljevom rekoše nam da ćemo sada naići na jednu zarobljenu austrijsku bateriju. Zaboravismo na umor.

32

Baterija je bila zaustavljena na putu i Austrijanci su baš tada hranili konje. A okolo su stajali, kao kakva počasna straža, naši vojnici sa puškama. Neobično nam izgleda ona uniforma, koju sada prvi put vidimo. Iz potaje se divimo ugojenim i snažnim konjima. Vojnici prilaze topovima i stručno razgledaju, dok se Austrijanci snishodljivo smeškaju i ljubazno pokazuju kako se otvara zatvarač. — Znaš... kratka im cev — kritikuje jedan. — Naš je zatvarač bolji... — Pazi kako je telo zatvarača zarđalo. Ne bio ti ja kaplar... — A-uh, da su mi ona dva rudna, pa da preskačem prepone sa sve top. Jankulj prilepio glavu uz otvor cevi, i gleda ne bi li šta unutra našao. A Krsta, vozar, sa konja daje nalog Tanasiju da opipa jedne bisage... — Nema ništa... samo konopci. — Pih, slavu im njinu, zato su i propali! Krsta ljutito ošinu svoga dešnjaka. Onda se priseti, i okrete se: — Ponesi i te konopce, makar štogod. — Nema za nas hleba — veli Tanasije dodajući konopce. — Prošli su oni kroz sto ruku. Kada pređosmo bateriju, vojnici veselo razgovaraju. Kao da je onaj pritajeni kult prema moćnoj carevini potamneo, jer su ljudi videli kako carski vojnici povijaju kičmu, a onaj čelik leži nemoćno u prašini. — Znaš... nema tu šta... — govorio mi je samouvereno podnarednik Trailo. — Ovaj... znaš, boj se bije, kako da ti kažem... „srcetom“, a ne potkovanim cokulama. Ne dam ja Tanasija za deset njihovih. — Zar je tako dobar? — Koj... hm! Znam ga još iz turskog rata. Kad je osmatrač, taj baca bombe, puca zajedno sa pešacima, vezuje telefonsku žicu po najvećoj vatri. A što je glavno u ratu, majstor je da ukrade i da ga „niki“ ne uvati. Je li tako, Krsto? Ovaj ne poriče njegovu hrabrost u borbi. Ali kao da mu osporava dovoljnu okretnost u onim operacijama iza fronta, jer mu je skoro baš Trailo udario deset batina, što je mahao zaklanom kokoškom pred celom baterijom... Tako razgovarajući stigosmo u selo Veliki Bošnjak. Podne je davno prevalilo. Selo je bilo gotovo pusto. Ispred jednoga hrasta opazismo samo nekog starca povijenog do zemlje. Njega su godine pridavile i već nemoćan, a valjda i sit života, gledao je tupo preda se... U susednom dvorištu ostavljeni psi žalosno su zavijali. Preko zelenih i napuštenih pašnjaka, tamo, u daljini, u plavkastoj izmaglici, naglo se uzdizao Cer, kao neki večiti, budni stražar nad ovom ravnicom. Sa te baš strane dopirali su pucnji. Ne znamo da li to gađaju naši ili njihovi topovi, tek zemlja je drhtala. Ljudi se nevoljno okreću, sećaju se rodnog kraja i tišine domaćeg ognjišta. Još čisto ne veruju. Sve misle da će nas ipak ova čaša na nekoji način mimoići... Tamo se gine... Najzad, ako se mora, a mora se, mora... Otadžbina, deca, žene...

33

roblje. Da, da... — ako je sudbina, od nje se ne može umaći. A grozno gruva, pucnji se sustižu i vazduh drhti... Sunce se malo pomoli, pa opet zađe za crn gust oblak. Još je malo u visinama treptao mutan odblesak, onda se oblaci umetnuše i crni zastor poče da se razvlači. Jedna munja svitnu, pa odmah potmulo zagrme. Topovi su treštali... Srca su drhtala, a i zemlja pod nama kao da je stenjala... NA PADINAMA CERA Bilo je to šestoga avgusta, oko ponoći, kada se kroz bivak pronese glas: „Diži se!“ „Ustaj odmah!“ Svuda oko nas je blistalo, svitkalo, a vazduh je podrhtavao od grmljavine iz oblaka i gruvanja topova. Prostor se gubio u mračnoj noći, i činilo nam se kao da se bitka vodi pred nama. U tom opštem haosu jedinka se gubila, ljudi se nesvesno pribijali u gomilu i nemo posmatrali strašan prizor. Mračan horizont je bleštao prema Šapcu od neke vatre. A na suprotnoj strani, prema Ceru, šrapneli su svetlucali kao rojevi svitaca, čas brže, potom sporije, onda bi učestali na širokom prostoru ili se zbijali u gomilu. Videli se odblesci nekih baterija i horizont bi naširoko zasvetleo u pravilnim razmacima vremena, zatim još žešće, da je izgledalo kao da nebo gori. Išli smo žurno baš u tome pravcu. Osećali smo da se bliži odsudan čas. Možda ujutru, možda sutra. Tamo već ginu. A u nekoj bari žabe krekeću... Mi žurimo u borbu, u smrt... Svesno?... Voljno?... Naše je raspoložene mračno kao ono crno nebo, pa bismo želeli da se noć produži i da isto tako i prostor korača ispred nas. Ali ono, kao za inat, sviće, naglo se pojavljuje dan i već se jasno razaznaju grbine Cera. Ba-u, ba-u... odjekuje sa vrha planine. Srce podrhtava... Da li nas vide?... A možda su tamo naši. Nije ipak prijatno. Iako je pripeklo sunce, ledena strava prožima telo. I, pred bliskim sudarom, artiljerci se okreću, tražeći očima pešadiju. Nekako smo sigurniji kada su oni pored nas. A pešaci se izgubiše baš tada, kao da u zemlju propadoše. — Valjda neko o tome vodi računa — objašnjava narednik Milutin. Daleko napred vidimo komandanta kako spokojno jaše na belcu. On sigurno zna situaciju... inače, nigde se ne vidi čovek, ni levo ni desno. Rat smo zamišljali sasvim drugojačije. U neko doba puk se zaustavi da napojimo konje na jednoj rečici. Naiđe kapetan Jovan, te ga zapitasmo za situaciju. — Naša je divizija rezerva armije. A to je nešto najgore za nas. I čim nas kao rezervu hitno upućuju, znači da je situacija ozbiljna. Jer vi znate za ono narodno: ne zovu magarca na svadbu da igra... te i mi. Drugo je ono kad

34

nastupaš — pipaš, rešavaš se hoćeš ili nećeš. A ovde nema. S druma te upućuju u najveći okršaj... Dakle, oni su prešli Drinu, a nadiru i na Šabac. To vam je kao neki obuhvatni napad. Ovamte Cer, onamte Šabac... mica trakalica!... Čudio sam se samo sa koliko mira i prisebnosti govori, čak celom razgovoru daje šaljiv ton. Neobjašnjivo mi kako se neko može šaliti kada ljudi ginu! Dok je govorio, ja sam neprestano gledao u vrh Cera, odakle je pucala neka baterija, i svakog časa sam očekivao da nad nama počnu prskati šrapneli. Htedoh zapitati da li je ono tamo naša ili njihova baterija. Ali, videći ravnodušna lica, nisam se usuđivao, da mi se ne bi smejali. Najzad, savlađujući sebe, zapitah kao uzgred: — Šta li gađa ona baterija? — Svakako Austrijance... — A kada bi njihova bila onde? — zapita narednik Milutin. — Ih! — mahnu rukom kapetan Jovan. — Letela bi nam perdašina po ovoj ravnici. Izgleda mi kao da svima malo laknu. Išli smo lagano. Gledao sam neprekidno u planinu pred nama, ali se ništa nije videlo. Sretosmo kola sa ranjenicima. — Bre, druže, da ti čovek pozavidi! — obrati se jedan od poslužioca nekom ranjeniku. — Ti si prebrinuo brigu... — Ne dao ti bog! — Iz koga ste puka? — Petog prekobrojnog. — Kako je tamo? — Ne pitaj, sve izgibe. Onda opet zastadosmo. Vidimo kako napred jure ordonansi. Pozvaše i potporučnika Aleksandra u izviđanje. Vojnici ćute. Kada za momenat prestanu pucnji topova, jeziva tišina zavlada oko nas... A to još više pojačava strepnju. Stanje iščekivanja postaje već nesnosno. Pomerismo se još za jedan kilometar, onda se nanovo zaustavismo. Cer je sasvim blizu. Drveta se jasno vide. Pri Vrhu opažamo neko kretanje... svakako su to vojnici one baterije. Na jednom proplanku pojaviše se konjovoci sa konjima: jedan, dva, tri... ima ih više, i već zamiču u šumu. Negde u daljini pripucaše puške, ali oni i dalje idu. Sigurno ih niko ne gađa. A pred nama levo i desno odjekuje topovska paljba. Podne je. Iz vlažne zemlje bije neka teška usparina. Ljudi posedali pokraj puta, očekujući zapovest. A tamo napred se nešto odigrava. Raportiraju ordonansi i opet se vraćaju. Odjaha i komandant diviziona. Kada se vrati, on odazva komandire baterija. Tek pošto se ovi vratiše, puk krete. Naviknuti na nepreglednu ravnicu, gledali smo sa strahom i divljenjem Cer, koji se iz ravnice naglo diže, kao bedem neki. Približismo se njegovim padinama.

35

Milojko vozar skrete mi pažnju da vojnici koji su napred pretrčavaju na jednu stranu puta, gde zastaju i nešto posmatraju. — Sigurno ima mrtvih — dodade i ošinu konja, kao da bi želeo što pre tamo da stigne. Ja sam, naprotiv, zatezao dizgine. Gledao sam zadihano na tu stranu i, samo da mogu, skrenuo bih da ne vidim neki strašan prizor. Ali konj me je nosio, već smo blizu, i čujem gde vojnici govore: „Mrtav Austrijanac“. Neprijatno mi je, ali me nešto vuče baš tamo. Idem kao u nekom bunilu za ostalima i, zadržavajući dah, gledam sa ivice puta u jarugu. Razjapljenih vilica, leš je bio leđima presamićen preko jedne stene i staklenim očima zurio u beskonačnost. Grudi su bile razdrljene i krvave, a noge grčevito podavijene. Nešto me smlati i osetih umor. Apatično pođoh. Cigareta mi nije prijala, te je bacih. Jedva se zaustavih kod prvoga voda. — Jeste li ga videli? — trže me smeh Tanasijev. — Udarilo ga posred grudi. Alal mu vera... Ali nema ništa. Jedva dođoh k sebi. — A šta nema? — Ja mu opipah džepove. Ali ga već pretresli. E, što nisam pešak! — Zar mrtvog čoveka! — Ih, štagar sam ih opipao za vreme turskog rata! — Tanasije se raspričao kako je preturao leševe turskih vojnika, misleći svakako da to mene zanima. Zaustavih konja da sačekam svoj vod. A tamo, vojnici se smeju Petru nišandžiji što je ubledeo kada je video leš. — Pa to mi je prvi put! — pravdao se on. — A i ti, šta mi se praviš Kraljević Marko kad si video mrtvog čoveka — branio je Trailo Petra. — Čekaj, bato, dok ti zafijuče nad glavom. Tada ću te pitam!... Najednom, ljudi zaćutaše... Ispred jednog drveta, pored puta, nalazio se u sedećem stavu leš austrijskog vojnika. Pocrneo kao zemlja, naduo se, pa se pokidala sva dugmad na bluzi... Oko krvavih usana rojevi mušica. Težak zadah nas zapahnu. Iako je neprijatelj, ljude obuzima jeza na sudbinu čoveka. I nehotice se nameće misao da ćemo tako možda i mi. U obližnjem jarku ugledasmo još tri leša. U jednoga raširene ruke, drugi zabio glavu u zemlju, a trećem glava prepolovljena. Teško je posmatrati. Prizor je upečatljiv i mučan. Leže trupine ljudi nepomično kao oborene klade, dok iz obližnjeg žbuna prhnu veselo jato vrabaca. Baterija zastade. Začu se oštra komanda: — Baterija... spremna za paljbu!

36

Niz kičmu prostruja hladan žmarac. Verovatno pod mučnim utiscima, ljudi se kolebali nekoliko trenutaka, a kada se pribraše, žurno priđoše oruđima i počeše skidati kožne navlake sa pojedinih delova. Stajali su nepomično pored topova. Cevi su zjapile sada otvorene, kao mrtvačka usta. Na svim stranama vide se tragovi borbe. Razbacane čuturice, kape, delovi vojničke spreme, ispaljene čaure. U jednome šipragu pobijeni tovarni konji, iznaduvali se i noge im samo štrče. Vojnici posmatraju i ćute. Ledena drhtavica i pritajen strah prožimao je telo. U ratu neko mora poginuti i taj će biti isto onako naduven, pomodreo kao leš pored koga sada prolazimo, a sa koga je skinuta obuća, te su prsti rašireni i natekli, slično korenu u alraune. Kao da nam prave špalir, ležali su mrtvi sa obe strane puta. Bitka se na ovome delu vodila na drumu, i gde je koji pao, tu i ostao. Bilo ih je mnogo. Negde jedan do drugoga... na razmaku od deset metara, opet dvojica... čitav red... I baš tu, ispred Tekeriša, zaustaviše nas. Komandir naredi da vojnici sjašu. Težak zadah usirene krvi i truleži ispunjavao je vazduh. Pokraj topa ležala su dvojica... U jednoga bledo lice, proraslo crnom bradom, usne poluotvorene, a iz nosa mlaz usirene krvi spojen sa crnom lokvom, u koju je pola lica uvaljano. U drugoga jedna ruka podavijena ispod grudi, a druga obuhvatila, verovatno u samrtnim mukama, struk trave, gde je i beličasta glavica deteline, koju vetar njiše. Iako je mučno, neko unutarnje ljubopitstvo goni da se ma i letimično pogleda. Ali i taj trenutni pogled dovoljan je da slika ostane nezaboravna. Preko puta je ležao mladić, poleđuške. Lice bledo kao vosak, usta otvorena kao na osmeh i beli se zubi svetlucaju. Cela padina Cera crnela se od leševa ljudskih, konjskih trupova i razbacane spreme. Bilo ih je na gomili i naših i njihovih. Svejedno, smrt ih je pomirila. Bolničari se razmileli i rastavljaju ih iz grčevitog zagrljaja, pa stavljaju ukrućena tela na paralelno postavljenje cerovke i bacaju u opštu jamu, kao neupotrebljivu stvar koja je dotrajala. Ljudska radoznalost je presićena, i sve je već odvratno i mučno. Ali to nije ono što smo slušali u udobnim sobama ili čitali na mekim foteljama. Rat je onda ličio na olimpijadu, ljudi bili epski junaci, okićeni vencima slave... A ovde, ljudi se raspadaju šireći strašan zadah. Ili ih surovo bacaju u jame, kao mrcine. Ni ime im se ne zna. A i ko će beležiti, kad to treba što pre sklanjati da se živi ne bi okužili. Po šumama ima još ranjenika. Snose ih u šatorskim krilima kroz koja kaplje krv. Tu je i zavojište. Zgrčeni, leže ranjenici na zemlji, čekajući na red. Neki umiru. U jednoga se grudi snažno nadimaju, a poluotvorene oči već su potamnele. Dopire odnekud samrtni ropac. A iz kafanske sobe, gde rade lekari, čuje se užasni krik. Malo posle iznosi bolničar ljudsku nogu i baca je negde iza kuće, kao kakvu cepanicu.

37

Sunce je pripeklo, zadah da zaguši... Vojnik mi prinese ručak. Beše neko pečenje. Smuči mi se. Rekoh mu da nisam gladan, te on jedva dočeka i sede na lafet, baš prema onim mrtvima. Slatko je jeo. Vojnici se pritajili. Čak i oni razmetljivi kao da su zanemeli pred strašnim prizorom. Nikome nije do šale u ovoj teškoj atmosferi, ispunjenoj dahom mrtvih ljudi. Pod ovakvim utiscima svaki vidi svoj život kao daleku prošlost i celo biće je usredsređeno na ovaj trenutak, kada treba spasavati goli život. Naređeno je da se pojaše. Očekivali smo da krenemo u pravcu onih gudura što se isprečile ispred nas. Ali komandir uzviknu: — Nalevo-krugom... marrš! Na uskom putu teško je okretati top sa šestornom zapregom te poslužioci na rukama zaneše zadnjak topa i kara. Zatruparaše kopite konja. Ali prednji konji trećeg topa ustuknuše, frkćući. Mrtvi se isprečili. Sledeća zaprega najaha. Komandir viknu na vozare, te ovi razmahnuše bičevima. Usitniše konji nogama i, kriveći vratove, gledahu iskolačenim očima crne naduvene prilike, ali, poterani bičem, opružiše vratove i zariše kopite u trula, buava tela... Naskoro skretosmo desno, zatim kroz neku šumu, preko rovova, pa uzbrdo, običnim seoskim putem, da su konji brektali. Potom smo dugo silazili i stigosmo u jednu kotlinu kroz koju je proticala reka. Tu su vojnici nahranili i napojili konje. Za ljude nije bilo ničeg. Imalo je mladih kukuruza, ali nam rekoše da se vatre ne smeju ložiti zbog blizine neprijatelja. Sunce je već zašlo. Plavkasta izmaglica je lebdela niz reku, a večernjača je žmirkala. Reka je žuborila, kao da se žuri da umakne iz ovoga krvavoga razbojišta. A mi idemo baš na suprotnu stranu. Vidik se gubio kada smo krenuli uzbrdo. Ali konji su malaksali i ne mogu dalje. Po nečijem naređenju priđe nam četa pešadije, te se i ljudi upregoše. I, udruženim snagama ljudi i životinja, čelik se kotrljao preko njiva, jaruga, urvina, kroz šumu, cele bogovetne noći, po mrtvome mraku... Svitalo je kad smo zastali usred jedne njive, zasejane kukuruzom. Laka para dizala se sa zemlje, noseći miris izgnjavljene trave. Vojnici su sekli strukove mladih kukuruza i davali konjima, dok su oni krunili mlečne plodove i žive jeli. Komora nas još nije stigla, niti znamo gde je. Ne spava se već druga noć. Ljudi su podnaduli i oči im upale... Gledam Jankulja kako mljaska jedući živ kukuruz. Kada ga pojede, okrete se oko sebe kao da nekoga traži — razmahnu klipom i udari Krstu vozara po vratu. Onda se brzo okrete, nasloni se na štit, pretvarajući se da drema. — Firija drakuluj! — mrmljao je Krsta kolutajući očima, i pođe lagano kao mačka, gledajući ispod oka, ne bi li ga našao.

38

Vojnici se krišom podgurkuju, ali niko ne smede da pogleda Krstu, bojeći se njegovih ogromnih ruku. — Ovam’ te, ’tico, ovam! — začuh glas potporučnika Aleksandra. Pogledao sam u pravcu gde su i ostali vojnici gledali i smeškali se. A iz jaruge se izvlačio Tanasije Prvulović, raskopčane bluze, nakrivljene šajkače, a košulja mu puna nekih stvari, pa mu se obesila kao guša u kokoši. Pokušavao je Tanasije da se zakopča, prilazeći potporučniku Aleksandru. — Je li, grofe, gde smo mi noćas?... A?... Nama popucaše grbine izvlačeći topove, a gospodina Tase nigde nema. Je li? — pa napući usne Aleksandar, šmiknu kroz nos i priđe bliže Tasi, gledajući ga pravo u oči. Ovakve susrete doživljavao je Tasa često, zato ustuknu jedan korak i zabaci glavu unazad, da bi povećao odstojanje od ruke potporučnika Aleksandra. — Stani! — grmnu potporučnik. — Gospodin potporučnik — pozdravi Tanasije i nesvesno ustuknu još jedan korak, pa najednom zamuče i uzdiže ramena. To ga je konj njuškao po leđima i, kad namirisa jabuke, dohvati Tasu za košulju i razmahnu levo i desno. Dreknu Tanasije i pokuša da se skloni, ali konj drži košulju, i jabuke i šljive rasuše se iz njegovih nedara. Vojnici prsnuše u smeh, a nasmeja se i potporučnik Aleksandar. Smeje se i Tasa, pa, da bi zabašurio krivicu, pokazuje na konja. — Eto, i oni jedu! — E, oca ti mangupskog, nećeš valjda da mi pričaš kako si to za konje nosio! — naljuti se potporučnik i dohvati ga za uvo. — Odsad da mi se javljaš svakog sata. Jesi li ra-zumeo?... Odlazi! — Aleksandar se obrati meni: — E, ništa ne može da bude od njega. I savetovao sam ga, i tukao... i opet ništa... Nego, imaš li jednu cigaretu? Rekoh mu da sam poslednju popušio noćas. — Gospodin potporučnik, evo imam ja — navrati se Tanasije i maši se za džep, odakle izvadi punu maramu križanoga duvana. Potporučnik ga gledaše u nedoumici, onda mahnu glavom i uze duvan. Ali kao da se priseti: — Podnarednik-Živojine... Kada noću maršujemo, Tanasija da vežeš za top. Jesi li razumeo? Tanasije se dobroćudno smejao, vukući naniže peševe bluze. Dok su se tako raspravljale čisto unutrašnje stvari baterije, na bregu su se sakupljali komandanti i od njih žurno odlazili nekud ordonansi. Iz te grupe izdvoji se jedan konjički oficir i pođe ka našoj bateriji. Zaustavi ga potporučnik Aleksandar. — Druže, gde su Austrijanci? — Evo ih odmah iza brega... — Kako, kako!

39

Mi se zagledasmo kao da se čudimo ovoj tišini što je svuda oko nas vladala... A, sem toga, naša pešadija ležala je po okolnim njivama i livadama. — Zašto su nas izbacili ovoliko napred? — čisto zavapi narednik Milutin, vođa popunjavajućeg dela. Taj konjanik objasni nam unekoliko situaciju. Austrijanci posle poraza na Ceru beže glavnom snagom ka Drini. Ovde su samo njihova dosta jaka zaštitna odeljenja. On se nada da ćemo sada i mi stupiti u borbu da bismo ih proterali. Mučilo me je ljubopitstvo da vidim gde su njihovi rovovi i kako izgledaju. Zamolih Aleksandra da odemo na breg i vidimo. Približili smo se tako komandantima, među kojima je bio i naš komandir. Kad nas vide, priđe nam i onda nas povede iza jednog šipraga da nam pokaže gde su Austrijanci. Pred nama se spuštala blaga padina. Tu su bile, čini mi se, neke livade, zatim jedan šljivar, koji nam je unekoliko zaklanjao vidik. U podnožju je tekla reka. Teren se sa one strane dizao. Nad rekom je bila gusta magla. Na celom prostoru ni traga od neprijatelja. — E, vidite onu maglu — objašnjavao nam je komandir. — Neprijatelj je tu, njome obavijen, i tamo ga treba tražiti. Sunce se pomaljalo i vetar je ćarlijao. Kupine su bile rumene, maslačak otvarao cvetne glavice, a na vrhovima travki blistala se rosa kao suza. Sve je budilo prijatna osećanja... Ali topovi su tu, neprijatelj je pred nama, treba se tući, ubijati. A zašto sve to kad je život lep?... — Komandiri, napred! — začu se oštar glas komandanta diviziona. Komandir ode trčećim korakom. Za njim pođosmo i mi, ali se ipak zaustavismo na izvesnom odstojanju. Bio je tamo i komandant pešačkog puka i komandanti njegovih bataljona. Gledaju u kartu. Komandant puka pokazuje rukom prema strani gde je neprijatelj... Onda komandanti bataljona otpozdraviše i odoše žurno u pravcu puka... Malo posle, jedan bataljon poče da se svija i prilazi nama. Ispod samoga vrha se zaustavi. Komandant bataljona razgovarao je sa komandirima četa, pokazivao im i on rukom u pravcu reke. Komandiri se odvojiše i začu se komanda: — Nož na pušku! Zablistaše bajoneti na suncu kao hiljade malih sijalica, i cela masa kao da se sledi. Komandiri su izdvajali neke vojnike kojima su nešto objašnjavali, i patrole odmah krenuše. Stisnutih usana, ukočena pogleda i ledenog izraza, promakoše vojnici pored nas. — Otkoči pušku! — viknu jedan, sigurno vođa patrole. Na vrhu zastadoše da osmotre teren pred sobom, pa obazrivo, zverajući na sve strane, kretoše napred. Osećao sam laku drhtavicu pomišljajući šta bih da sam na njihovom mestu. Divio sam im se... Zadatak je njihov očajan: da se kreću sve dok ih neprijatelj

40

ne opazi i ne pripuca na njih. Oni treba svojim grudima da otkriju neprijatelja i da poginu sada, kroz koji minut. I opet idu sigurno i smelo... Izgubiše se iza vrha. — U strelce! — komandovali su komandiri četa. Kao kad prhne jato, rasu se ona gomila, uz kloparanje fišeklija, i zaustaviše se ispod vrha. Pogledaju vojnici levo i desno. Odmeravaju rastojanje. Neki pretrčavaju menjajući mesto, da su uz nekoga prijatelja ili druga. Komandiri primaju poslednja naređenja i posle toga priđoše streljačkom stroju. Vojnici se uzvrdaše. Neki sedaju da pritegnu obuću, druge žulji torba pa je skidaju, a većina trči u šiprag da svrši nuždu. — Požurite, požurite!... Zar sada nađoste?!... — viče nestrpljivo komandir. — Šta je to? — razvika se komandant puka. — Poručniče, gde su vam ljudi? Komandir se nervozno okreće i šalje ordonansa da istera vojnike iz šipraga. Izvlače se leno, zakopčavajući polako odelo, kao da ne čuju viku komandanta puka. Ne boje se nikakve kazne više, jer vide da im sada predstoji najteža dužnost i najveća opasnost. Gore biti ne može. Hteli bi još malo daha, života — makar komandant puka vikao i pretio. Komandir zviznu u pištaljku i komandova: — Kreći! — i poravna se sa vojnicima. Krete centar, krila malo zastadoše, ali na vrhu se svi sačekaše... Streljački stroj, poravnan kao na vežbalištu, sruči se najednom iza brega. Trže me otegnuti uzvik: — Marrrš, marrrš! — Okretoh se i videh kako vojnici četvrte baterije izvlače topove na vrh brega. Priđe nam komandir i reče da je naša baterija određena da ih prati i da ćemo uskoro poći za pešadijom. Četvrta baterija štitiće i nas i pešadiju u nastupanju. Primakosmo se vrhu da vidimo gde je pešadija. Patrole se ne vide, ali streljački stroj nastupa obazrivo. Niko ne zaostaje. Desno krilo preskače neku vrzinu, te malo zalomi. Centar naiđe na šljivar. Vidimo kako pojedinci u prolazu lome grane sa šljivama. — Pazi, pazi — govori nervozno komandir — sakupljaju se oko onoga, pa će im đavo biti kriv. — Nisu već dva dana ništa jeli — dodade potporučnik Aleksandar. — More, zar im je stalo do jela sada! Levo krilo se izgubi u jednome kukuruzištu... Naskoro se pojavi na onoj drugoj strani. Pred njima je sada livada, te vojnici zastadoše. Verovatno osmatraju. Centar zamače iza onoga šljivara... — Ovde nema neprijatelja? — zapitah komandira. — Po izveštaju konjice, oko reke su... Magla se razredila i jezičasti pramenovi penju se uz gudure sa suprotne strane reke. Sunce tek što nije obasjalo kotlinu... Obuzelo me čudno stanje... Dva

41

suprotna osećanja strujala su naizmenično: radost, da neprijatelja nema, i strah, da oni ljudi ne izginu. Mesto me nije držalo. Od uzbuđenja drhtale mi ruke. Ali komandir i Aleksandar nisu, srećom, ni obraćali pažnju na mene. Najednom pretrnuh... Pucanj... drugi, više njih. Dah mi stade. Na levom krilu vojnici polegaše usred one livade. Ali ne pucaju... Pobauljke kreću... Neki pretrčavaju do jedne vrzine. I ostali se pridigoše i sad su poravnani uz živu ogradu. Osmatraju... Puške se čuju sve češće. Jedan pogrbljen trči duž ograde. Sigurno je ordonans. Ali, videće ga!... Sad se vraća, zastade, eno ga gde leže i on. Odahnuh malo. Vojnici se slepili sa zemljom, kao da su ukočeni... Odjednom grmnu složan plotun i laka prašina se diže duž celoga stroja. Od nekoje strane učestaše pojedinačni pucnji, mitraljez poče da para... Grunu još jedan plotun, najednom učestaše pucnji, još brže, kao da vri, kao da ključa, i prasak se rasu po širini. — Eno, eno ga neprijateljski rov! — uzviknu komandir gledajući durbinom. Pucnjava kao da rastera maglu. Sunce preli zracima reku i na suprotnoj obali se pojaviše sveži rovovi. Videli su se sada otvoreno. Nazad više ne mogu, a u pitanju su njihovi životi, te se huka i prasak poveća još jačom žestinom. — Popravnik pedeset dva — začu se artiljerijska komanda. — Hiljadu šest stotina. Škljocnu zatvarač i tresak prolomi vazduh. Eho se odbi od bregova i sruči se kao gromovita grmljavina negde u jarugu... Sa napregnutom pažnjom posmatramo gde će metak pasti. Svitnu šrapnel i sunu iz njega gust dim... Dimljive lopte ostadoše nepomično u vazduhu pozadi neprijateljskih rovova. — Skratite daljinu! — naredi odsečno komandant. — Hiljadu četiri stotine. Zrna zaparaše vazduh, onda zašumeše, zatim iz vazduha dopre kao neki šapatljivi šum, za trenutak sve zaneme... I svitnu. — Hiljadu pet stotina. Naša pešadija, podstaknuta artiljerijskom vatrom, otvori još žešću paljbu. Pucnji od pušaka i mitraljeza sliše se u jedinstven, gromki tresak. Vazduh je u kotlini treptao. Ptice su izbezumljeno lepršale u visini. — Neka vodnik drugoga voda ne drema! — viknu besno komandant. Onda se obrati komandiru: — Razornom! Drveta se poviše od silnoga treska i u ušima pisnu. Nesvesno smo pritiskivali ušne školjke. Ogromni komadi zemlje su odletali u vazduh, naposletku osta crn stub dima kao nadgrobni spomenik. Granate padoše ispred rova, neposredno pozadi, negde u reku, i mlaz vode izbi kao vodoskok, a četvrta udari posred rova, odakle polete neki krupan predmet, kao ruka ili noga. Spustih durbin, a pred očima mi zamagli. Da li je moguće?

42

— Vide li?... Oni pogiboše! — zapitah Aleksandra. — Naravno, ako nećeš ti njih, oni će tebe. Zaista... naravno. Strategija je dovela mase ljudi na puščani domet; zakon kaže: ako odstupiš, bićeš ubijen; a taktika veli: ubij ti njega, da ne budeš ubijen. — Po pet razornom granatom. Kao da su se nišandžije utrkivale u brzini, pucnji su se sustizali ili slivali u urnebesni prasak, a iz topovskih cevi je suktala vatra kao iz nekog kratera. Granate su uz strahoviti tresak rile zemlju, prevrtale rovove, obarale drveta, kamenje je prštalo... Puške zamukoše pred užasnim i veličanstvenim prizorom. I pred navalom čelika kao da se ugasi razum i savest ljudska, grudi su se širile od nekog zadovoljstva... sa ushićenjem posmatrali smo smrtnu agoniju neprijatelja. Pešaci se digoše iz svojih zaklona. Kao da se nešto rešavaju, osmatraju. Najednom, probiše se kroz vrzinu i uz gromki usklik: „Ura, ura!“ poleteše ka neprijateljskim rovovima. — Prekini paljbu — viknu komandir. Sa uzdržanim dahom posmatrali smo njihove skokove. Puške pripucaše. Jedan zastade, drugi pade ničice i više se ne krenu. Ali ostali su odmicali. Odnekuda, začu se mitraljez i streljački stroj se povi, neki padoše, drugi odmičući naglo nagrnuše nadesno i prilegoše. Pojedinačni pucnji su sve češći. S napregnutom pažnjom osmatramo gde li je taj mitraljez, a nezajažljivi bes nas obuzima da mu ni parčeta ne ostane, ako ga samo neko ugleda. Trenuci su očajno dugi. Ostavljeni onako sami, a izloženi otvoreno, pešaci se grčevito brane. Ali ne odstupaju. Pobauljke ili u skokovima pritrčavaju nekome kamenu, grumenu zemlje ili drvetu, odakle pucaju. A mitraljez kao da je pobesneo... Telefonista dotrča i javi kako komandant bataljona izveštava da se neprijateljski mitraljez nalazi u šumi, ispod velikog hrasta. — Osmatrajte brže, svi osmatrajte! — viknu usplahireno komandir diviziona, — Eno ga! — uzviknu vodnik četvrte baterije, i priđe komandiru da i njemu pokaže. Komandir odmeri brzo regletom skretanje, i odmah se okrete bateriji: — Trideset hiljaditih levo. Plotun zdesna... Jedan zalutali kuršum zviznu iznad naših glava, te uvukosmo glave u ramena. Odmah za njim drugi pljasnu u drvo pored nas. — Ovaj kao da nas nišani — rekoh unezvereno Alek-sandru. — Ne boj se. Dokle ga god čuješ, budi spokojan. Onaj što ti je namenjen, taj se ne čuje. Nimalo me nije utešio, jer smo se nalazili u položaju kada ga možemo i ne čuti. Moje razmišljanje prekidoše pucnji topova, te prinesoh durbin da osmatram. Plotun je bio rasturen, i neki se šrapneli izgubiše u šumi. Komandant se nešto

43

ljutio, ali ga ja nisam čuo, jer sam sav bio u iščekivanju i strepnji da li će opet zafijukati kuršum. Činilo mi se da je sada odsudan čas, i da od ovoga plotuna zavisi sudbina sviju nas... Šrapneli se rasprskoše gotovo jedan pored drugog, iznad hrasta. Kotlinu je obuzimao ropac. Gruvale su negde i bombe, ali oni sa livade ni da maknu. Ko zna... da li su živi. Komandir je skratio odstojanje i šrapneli kao buketi okitiše hrastove grane. Mitraljez umuče... Možda se samo pritajio dok ne promeni mesto. Zmija se ne plaši trnja, već je treba tući u glavu. U čelične cevi uleteše žute razorne granate. S uzdržanim dahom smo osluškivali njihov let, kao da se izgubiše negde nad kotlinom, da najednom riknu strahovite eksplozije, drmajući hrast iz korena. Sva okolina zapurnja od prašine i dima. Plave bluze bežale su u paničnom strahu na sve strane. — Udrite šrapnelom! — viknu neko. U kotlini se začu poklik: „Ura, ura, ura...!“ Oni sa livade se pridigoše, razređujući se, pa kretoše pognuti, pređoše oranicu, već su blizu obale, onda potrčaše vičući: „Ura“... Neki zaostaju, sigurno su ranjeni, jedan pade... pokušava da se digne, opet pade na leđa i osta nepomičan. Ali ostali odmiču, već su blizu obale i naglo se strmoglaviše u reku. Stroj se izgubi... Zapraštaše bombe i prašina se diže oko neprijateljskih rovova, odakle se pomoliše bele marame. Onako, u sivim odelima, puzali su pešaci kao gušteri uz obalu. Nekolicina izmigolji i za tren oka uskočiše u neprijateljski rov. Austrijanci se podigoše, neki uzmiču, hteli bi da beže, ali pristigoše i ostali, te se izmešaše sive i plave bluze. Naši im vojnici prilaze kao da ih pretresaju. Na jednoj strani počeše da ih svrstavaju. Nekima skidaju obuću... Pozadi rovova sakupljaju se naši vojnici i guraju nešto u svoje torbe. Sigurno su naišli na magacin hrane. Na tome prostoru su oni suvereni gospodari. Ali za kratko vreme. Nailazi bataljon iz rezerve, prima zarobljenike i njihovu imovinu. Streljački stroj nanovo krete i izgubi se u šumi. — Neka komandir pete baterije kreće odmah! — začu se oštar glas komandanta diviziona. NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA Trebalo je izići iz ove njive na seoski put, ali je prolaz bio rđav, te smo čekali da vozovi izlaze pojedinačno. Za to vreme priđe nam jedan starac, obrastao u bradu i poguren, kao da je uklet. — Pomaže bog! — i starac se zaustavi da predahne. — Otkud ti, stari, ovde? — zapita ga podnarednik Trailo.

44

— Lutam tako ne bi li poginuo. Pa me ni dušman neće... Nego kaži ti meni jedno... Ima li pravde? — Ima, čiko. — Dobro... a ima li zakona? — Ima... — A ima li Boga? — Sigurno da ima... — E, lepo... Sinovi i unuci odoše mi na vojnu, da vas Bog poživi! — i starac se dohvati za kapu. — Švaba mi opljačka kuću i sve odnese... A vi, hristijani, dođoste i pogaziste mi ovu njivu... Pa ko će to da plati?... A? Vojnici se sakupili i slušaju. — Švaba će da plati, čiko — upade neko od vojnika. — Švaba, je l? — stari nakrivi glavu na stranu odakle dopre glas. — Švaba je platio i zaplatio, psi mu koske razneli... A ti Milane Dobriću, lipši sada nad porušenom kućom, ovako star i jadan. Logika nije dogma, i svako doba ima svoje razloge. Tu se rodio, preko devedeset godina živi i primio je amanet od svojih da čuva kuću i ovu njivu. To je jedina njegova dužnost. Narednik Milutin, inače učitelj, priđe starcu i dodirnu ga po ramenu: — Čiko, sve će ti se platiti. Idi kod one gospode gore n neka ti oni dadu napismeno. Došao je red i na nas. Konji su se morali zaletati da bi izvukli vozove uz jednu kratku, ali tešku uzbrdicu. Na vrhu smo se sačekivali. A kada beše izvučena i poslednja kara, slučajno se okretoh i, među pogaženim i posečenim kukuruzima one njive, ugledah starca kako osta sam, kao neki istruleli panj stoletnoga hrasta. Zamakosmo preko vrha i pođosmo padinom, ka reci. Pokraj puta bila je koliba i pred njom je ležao mrtav dečak. Zaklali ga. Glava mu zabačena unazad i širok otvor zjapi iz grkljana. Detinje ruke bile su krvave i zgrčene. Vojnici zastaju užasnuti... Potom ljutito mašu glavom i osvetnički stežu pesnice. — Ih, ih, ama ni jednoga živoga ne treba ostaviti! — govorili su među sobom. Silazili smo lagano provlačeći se uskim putem, oivičenim paviti i kupinom. Čelo baterije naglo zastade, te vozari najahaše. Posmatrajući sa visine konja, videlo se kako vojnici nešto sklanjaju s puta. Jedan poslužilac prvoga topa beše zaostao i brisao ruke o travu. Na moje pitanje šta radi, reče da su sklonili jednog našeg mrtvog vojnika, i pokaza mi rukom iza vrzine. Vojnici se provlače da vide, ne bi li ga poznali. Do pre pola časa bio je živ, a sada svi gazimo po njegovoj krvi, kao da je to obična bara. Odnekud se čulo zapomaganje. Jaukao je ranjenik, koga su četiri pešaka nosila u šatorskom krilu. Po putu se video krvav trag. Sretosmo i grupu ranjenika. Bili

45

su ranjeni ko u glavu ko u ruku. Stavili im privremene zavoje, koji su već počeli da krvave. Ubledeli i paćenička izgleda, zastali su sa strane puta da propuste bateriju. Vojnici našli svoje poznanike i u prolazu čuh jednoga ranjenika gde veli: — Vala, ako se ko od onih vrati Franji, neka se pofali... Iz kukuruza iznose mrtvoga vojnika. Ruke leša još su mlitave, glava zabačena unazad, a oko usana sveže masnice krvi. — Kuda ga nosite? — zapita neko. — Naredili ni da ih sakupimo i da skinemo državsku spremu! — i, kao vreću, spustiše leš da se odmore. Iako se smrt keseri gotovo iza svakog žbuna ima ipak nečeg jezivog u ravnodušnom izrazu ovih ljudi... Ili su se možda navikli na pomisao da to isto i njih može snaći, pa je utrnuo svaki osećaj saučešća i samilosti. Sunce zađe za oblačak i kratka senka prelete preko razbojišta. Onda se zalepi za suprotan breg iskrivljena, raskrečena, kao užasnuta prilika, i zamače nekud iza vrha. Opet zastadosmo, jer se isprečili neki konjovoci koji sprovode pešačku municiju. Viče komandir da se sklone, i grešne komordžije pritisle konjiće iz sve snage uz vrzinu, da ih ne zakače topovi. Ipak se jedan konj oburva i pade među zapregu, odakle ga jedva izvukoše. — Ja slavu mu, kolišni je, a naleće kao da je pobesneo! — veli podnarednik Živojin uzjahujući svoga konja. Žurili smo sada da stignemo ostale. Naiđosmo na poljanu, gde se put rasipa u mnogo izlokanih stazica. Sa ove poljane se silazi pravo u reku, a s one strane su bili njihovi rovovi. A ovu čistinu je trebalo pretrčati i probiti se slabim grudima kroz čitav roj čeličnih zrna... Setih se baš tada kako su, za vreme ovoga juriša, ljudi spokojno sedeli u dalekoj pozadini, ćaskali pred kafanama, dok su ovde molećivo pogledali u nebo, drhtali, strepeli, zatim golim grudima naletali na bajonete i umirali... Izgleda kao da su se mrtvi oslobodili muka. Ali je mučno posmatrati onoga jadnika koga je zrno udarilo u glavu, pa mu pozadi viri parče mozga. Leži jednim obrazom priljubljen za zemlju, jedno oko mu poluotvoreno i vlažno. Još diše i nesvesno pomera ruku. — Zašto ga ne sklonite? — zapita potporučnik Aleksandar. Jedan od vojnika mrzovoljno klimnu glavom, pa, vadeći pikavac iz usta, mahnu rukom: — Neka bar na miru umre... Koliko li njih leži još po jarugama i njivama. I iznenada mi pade na pamet, šta li je bilo sa onom patrolom. Mučila me je strepnja da ne naiđem na koga od njih, jer su mi njihovi likovi ostali u svesti, te su mi bili bliski. Ali mučno je zagledati, jer su svi mrtvi imali podjednako mučenički izraz, te su naličili jedan na drugoga.

46

Pregazismo reku. U rovovima su ležale plave bluze na gomilama. Bilo ih je sa polomljenim nogama i otkinutim glavama. Osećao se zadah sveže krvi i teška usparina dizala se iz vlažne zemlje. Neko je ječao među gomilom leševa i naši vojnici izvukoše ranjenika sa prebijenom nogom, da se videla gola kost zglavka. Sa izmučenog lica su kapale suze i ranjenik je sklapao ruke, moleći za milost. Iako je do malopre pucao, ljudi su ga sažaljivo posmatrali i podvezivali nogu da zadrže krv. Pričekasmo da se zatrpaju rovovi, da bismo mogli preći. Radili su žurno zarobljenici, jer su ih oni i kopali. Za to vreme pešaci pretresaju telećake zarobljenika i vade duvan, kafu, šećer, i trpaju sve u svoje torbe. A po razbojištu se razmileli i Jankulj, i Vučko, i Tanasije... Čak i Krsta vozar zapalio neku lulu i cima guste dimove. Ali mu se nešto ne sviđa, zagleda mrzovoljno lulu, pa je sa nekim preziranjem baci u reku. Za nama naiđe još jedan pešački puk i oficiri s teškom mukom zadržavaju vojnike da se ne raziđu po rovovima. Poneki su se ipak iskradali, i posle se hvalili novim cokulama. To im je bilo kao neko predovoljstvo, te im se u ovakvim trenucima mnogo štošta gledalo kroz prste... Svi su ti ispadi bili isuviše neznatni prema onome što oni žrtvuju. A posle, nisu već dva dana primili hranu. Kada smo krenuli, vojnici su plen bratski delili među sobom. Na Tanasiju nove cokule, a na leđima žuti telećak, gde je smestio telefon. Onako šepav i mali, zadimio lulu, stavio ruke u džepove srozanih čakšira, prsi se i zahteva da mu se čak i rudni vozari sklanjaju s puta. A Jankulj našao neki budilnik, pa se vojnici sakupili i zagledaju; — Gde ga nađe? — pita ga potporučnik Aleksandar, čudeći se. — Gospodin potporučnik, ovaj, ja priđo jednome da vidim kako mu je... — Je li bio živ? — Jok, gospodin potporučnik, ležao je potrbuške, ovako... Pipnu ga ja, a on ladan. Teke najednom ču, kako nešto „cuka“. Ja zaglednu bolje da se uverim da ne zabušava, pa ga dovati za telećak... — E, oca ti tvoga, pravo za telećak! — smeje se potporučnik. — Pa mislio čovek da mu je tu srce! — kaže podnarednik Živojin. — Gospodin potporučnik, bogami, tu je „cukalo“. Ja zavučem ruku, teke nešto tvrdo. Izvadim... ono sat. Zagleda i Aleksandar časovnik, i veli da je iz neke naše radnje. Sigurno ga je i taj digao u prolazu, dok nije dospeo u ruke Jankulju. Puče puška u blizini, još jedna, zatim sve brže, onda se rasu brza paljba negde ispred baterije, a i pozadi... Zastali smo zbunjeni i preplašeni. Artiljerija u tesnacu, opkoljena sa sviju strana, predstavlja gomilu gvožđurije. Komandir naredi da posluga bude na svojim mestima. Napred je bila velika uzbrdica, a pozadi se pucalo. Tako pritešnjeni zverali smo unezvereno, očekujući da se desi

47

nešto najstrašnije... Ali pucnji najednom prestadoše i začusmo kako huči motor aeroplana. Setismo se da su njega gađali naši pešaci. — Bogami! — manu glavom Trailo. — Ja sam bio gotov da okrenem niza stranu sa sve top, makar i glavački — veli Milojko, prednji vozar. — A Petar otkačio lafet, pa mi kaže, spremi da tempiraš na karteč! — priča Stanko tempirač. Uglavnom, svaki je mislio na svoj posao. Svi su pošteno priznavali da im nije bilo prijatno. Samo se Tasa telefonista hvalio kod posluge drugoga topa kako njemu nije ništa bilo, i kako ne treba da se plaše kad je on među njima. Tanasije se provuče između točkova i sede na lafet. — Marš, životinjo jedna — viknu Živojin podnarednik — zar sada na uzbrdicu nađe da sedneš? — Pa klecaju mu kolena, podnaredniče! — smeju se vojnici Tanasiju. Kada i poslednji voz beše izvučen na plaTo, komandir naredi da se stane, dok pešadija ne izbije na određenu kotu. Gledajući sa ove visine, ćuvici štrče prema horizontu kao vrhovi talasa uzburkane vode. Planine su bile neme... Ponegde se samo vidi naš pešak kako izbija na čistinu, i kreće se slobodno kao da korača po svojoj njivi... Austrijanci su bežali u paničnome strahu, da ih ni puška nije mogla stići. Vojnici, već malaksali od nesanice i zamora, posedali pored topova, čupkaju i grizu travu. Da li od dosade ili gladi?... Komora nas nije stigla. Ali ipak, niko se ne žali. Stižu i prednji delovi glavnine pešadije. — Kuda, druže?... Gde si zapeo? — zapita u šali komandir jednoga pešaka. — U Bosnu, gospodine kapetane. — A gde ti je pasoš? — Eve! — i pokaza pušku. Za njima pođosmo i mi. Ali sada je velika nizbrdica, te se suljaju vozovi, iako su ukočeni. Komandir naredi da se prednji i srednji konji ispregnu, a vojnici konopcima da vežu topove i vuku unazad. Siđosmo jedva tako u jedan potok. Tu napojismo konje. Onda opet uzbrdo, dok ne stigosmo u jedno selo, čini mi se rekoše da se zove Sikot. Dugo smo tu čekali. Kada smo krenuli, sunce se već klonilo zahodu, a hladnjikav povetarac je pirkao. — Bre, pa velika ni zemlja — čudi se Miloš, srednji vozar. — Ja sve mišlja, ete tu SMO, na graNici. Kad se ono oteglo mnogo! Onda računaju vojnici koliko smo maršovali mi, a koliko bi trebalo Austrijancima da do đu do Timoka. — Oni se, bre, skršiše na ovo brdašce, a štagar planina mi prejahasmo dok dođosmo dovde.

48

— Kako!... Istopili bi se do Čestobrodice, ka sneg. Tako misle vojnici, dok im creva krče od gladi. A ipak, cele noći gurali su topove. Išli smo kroz neku šumu, silazili, peli se, i tako do zore, kada zastadosmo na nekom kamenjaru. Više se nije moglo dalje. Ljudi su već bez snage i daha i, kako stadosmo, gde se ko zatekao, legao je i zaspao mrtvim snom. Sunce je izlazilo kada me je neko povukao. Po navici sam skočio, ali nisam bio svestan svojih postupaka, niti sam znao gde se nalazim. Zatim smo vukli vojnike, koji su se tromo dizali, gledali nesvesno, naslanjali se na štit topa i spavali u stojećem položaju. Na licima ljudi su se još dugo ocrtavali otisci kamenja, ili nekoga busena a oči im bile crvene i očni kapci naduveni. Vozari su utrošili i poslednju rezervu zobi, a za ljude nije bilo ničega. Već je treći dan kako ne primaju hranu, a šljivara u blizini nigde ne beše. Konji su vruštali zob, a ljudima je voda udarala na usta gledajući kako konji halapljivo jedu. U daljini se povremeno čuju puške. Nagađamo gde smo otprilike sada. Noćas smo išli sve nekim prečicama i stazama i niko nije uočio važniji objekt pomoću koga bismo se orijentisali na karti. Čudimo se ko li nas je to vodio noćas i kako se taj snašao po ovoj mračnoj noći. Naiđe komandant diviziona i priđe komandiru. — Naredite da se vojnici prikupe. Neka kod konja ostane samo po jedan vozar. — Baterija mirno!... Pozdrav nadesno!... Gospodine potpukovniče, stanje baterije ratno... Komandant dojaha prema sredini stroja i pozdravi: — Pomozi bog, vojnici! — Bog ti pomogô! Čulo se samo truparanje kopita njegovog konja o kamenito tle, te komandant zateže dizgine. Kljusina diže glavu, frknu na nos, zabaci uši unazad i umiri se. — Vojnici!... Videli ste kako je neprijatelj pokušao da oskvrnavi našu zemlju. U pobedonosnom hodu, carska vojska ubijala je žene, starce i nejaku decu. Ali kad je zakoračila dublje u našu zemlju i naišla na mušku snagu i vaše snažne mišice, izbačena je na đubre, gde ima da se raspadne. U amanet nam je ostavila ćesarska vojska svoje mrtve, svoje topove i ostalu spremu. Vojnici!... Mi nismo još kazali svoju poslednju reč. Biće dana i megdana, kada ćete pokazati svoju punu vrednost, da će i pokolenja sa divljenjem ukazivati na vaše junačke podvige. Zasluga je vaša velika. Ali je isto tako značajna uloga i onih koji su nas vodili. I u ovim velikim danima, na ovom svetom mestu, na domaku pogleda i sluha neprijateljevog, uzviknimo složno, jednoglasno, da naš glas odjekne preko brda i dolina bosanskih, da živi naš Vrhovni komandant! — Živeo, živeo, živeo!

49

— Kapetane — okrete se komandant komandiru — okrenite bateriju nalevo-krug i krenite u pravcu Jastrepca, gde ćete ući u sastav diviziona. Maršovala je baterija lagano, bez žurbe, dok se u daljini, preko Drine, videla rastrojena, rasturena i desetkovana vojska austrijska. Valjda iz straha da nas ne naljute, gledali su nas zaprepašćeno i nemo, dok je Tanasije, zavaljen na prednjak topa, pevao na sav glas: Aoj Bosno, sirotice kleta... Bilo je to osmoga avgusta hiljadu devet stotina četrnaeste godine... OKO JEDNE PREĐICE Vraćali smo se kroz predeo koji je bio u rukama neprijateljskim. Na svima stranama videli su se tragovi borbe i pustoši. U nemoćnome besu neprijatelj je ubijao nejač, rušio kuće, palio hramove. Svet zanemeo od straha, stoji skrštenih ruku nad svojim jadima i uzdiše. Slika je bila isto onakva kao kada voda posle snažne bure izbaci na obalu polupane stvari i smrvljenu travu. Ali kroz prokletstvo i uzdah, u očima ljudi se ipak nazirao zračak radosti što su bar sačuvali goli život... Osveta je stigla. Na poljima leže naduvene lešine iskolačenih očiju, a jata gavranova se pripremaju za gozbu... Ili se pogruženi i zaplašeni provlače zarobljenici kroz porušena sela i, kao da očekuju strašnu presudu, upućuju na sve strane molećive poglede. Vojnici ih ne gledaju više. To su bili nekada ljudi, a sada su živi leševi, koji gamižu zahvaljujući samo onim dobroćudnim trećepozivcima, koji trapuljaju po ovoj vrućini za njima, čuvajući ih uz put od gneva nemoćnih staraca i baba. Sunce upeklo, a umor stigao. Vozari sjahuju da ne bi zamarali konje, a i da ne bi zaspali i sami. Narednik Milutin sedi na topovskom prednjaku, vezan kaišem, presamitio se preko ograde, opustio ruke, a glava mu klimata i sam se njiše kao napukla grana... Hvalio se posle kako je izvanredno spavao. Izišli smo iz oblasti gde je gospodario neprijatelj. Narod nas sada dočekuje kao svoje spasioce, iznoseći vino, vodu i hleb. Ali nas su umor, a sada sunce i prašina smlatili toliko da nismo bili svesni naših uspeha, niti smo umeli da se pravimo ponosni kada nas je narod pozdravljao... Gledamo samo u osenčene zabrane i očekujemo komandu da se jednom stane. Već je i sunce zašlo. Pirka svež povetarac, večernjača svitka, topovi se kotrljaju i dalje, eto tako, od rane zore, da su posustali i ljudi i konji... Naiđosmo na jedno ušoreno selo i na raskršću se sakupili seljaci, starci i žene. Tu zastadosmo. Pričaju seljaci da se vodi velika bitka oko Šapca, i da je silna vojska otišla na tu stranu... Oči mi se sklapaju i ceo razgovor slušam kao kroza

50

san, te obodoh konja da vidim zašto smo zastali. Pored puta ugledam siluetu konjanika i čujem glas potporučnika Aleksandra. — A, je li, pa... kako ti, snao, bez čoveka? — E, šta ću, kad se mora... Ja se najednom razdremah. — Eh, ne mora se, nego tako ti hoćeš. Eto, ovaj... i ja sam ostavio ženu... Kako da ti kažem, ni meni nije lako, a veliš muka je i tebi, pa baš nam ništa ne bi falilo... — Vidim da si đavo... — Na svoja mesta! — začu se komanda, i baterija krete. — Ne da mi se — veli očajno Aleksandar. A znaš kakva je! Pitam ga otkud je vide u mraku. — E... suknja... Ne dremaj, dronjo, već drži konja na dizginama — viknu na srednjeg vozara, kome se konj saplete. — A znaš... nije pravo. Ja bih mobilizaciju protegnuo i na žene. Mi dajemo živote, pa neka i one prilože nešto. Puk je skretao sa puta na neku livadu. Vratih se u svoj vod. Od Šapca je dopirala neprekidna pucnjava i tresak se prenosio kroz zemlju kao potmuli tutanj, koji nas je uspavljivao. Sutradan produžismo... Mislili smo da ćemo ka Šapcu, ali puk krete na suprotnu stranu, ka Valjevu. — More, šta te se tiče!... U ratu se nikad ne pita zašto ovo, zašto ono. Idi tamo gde ti se nareda! — veli na jednom zastanku kapetan Jovan. — Jer, bio na Drini, ili na Šapcu, ili na nekoj trećoj strani, uvek te isto čeka: popravnik, mesni ugao, plotun zdesna... — More ćuti, bogati, ovako fino! Pristajem ja na ovakvu rezervu do kraja rata. Dok mi stignemo, a oni završili borbu, i tako pokupimo samo „šnjur“! — veli Dušan Pop. — To ti je kao ajnc, kad vučeš na sedamnaest — objašnjava stručno narednik Milan. — Slika ili desetka. — On se maši za džep i veštim pokretom razvuče karte kao lepezu. — Vuci, Pope: slika ili cifra! — izvadi groš i stavi na topovski točak. Dušan se premišlja, zatim hitro izvuče jednu i stavi je u šajkaču. Onda je polako pomalja i žmirkavo gleda. — Pih! — baci Dušan kartu i stavi groš na točak. — Valjda i ti, pope, sada uviđaš da je bolje dobiti groš, nego izgubiti dinar. Šta ćeš... posao je posao! — i Milan ode u svoju bateriju. Vojnici na maršu razgovaraju o kući, o selu. O ratu najmanje govore. Geografiju slabo znaju, a, usled neprekidnog maršovanja u raznim pravcima, izgubili su orijentaciju, pa im je svejedno išli na Šabac, ili prema Valjevu. Oni samo po pucnjavi cene na kojoj je strani neprijatelj.

51

Uz put nailazimo na zbegove. Sigurno su iz okoline Šapca. Starci kao da se skamenili, žene mašu glavom i uzdišu, a deca istrčavaju na drum i veselo nas posmatraju. Saopštava vođa odeljenja da je rudni dešnjak pao, te je četvrti top zaostao. Odmah dođe komandir. Tu se stvori i komandant diviziona. Nesrećna životinja, onako upletena, ležala je nemoćno u prašini. Komandant je kolutao očima. — Naravno, kapetane, trebalo je voditi računa... obilaziti, obilaziti što češće. — Molim vas, tu su vodnici... Ja sam po dužnosti gledao strogo vođu odeljenja, dok je ovaj u sebi psovao vozara. Sve po nadležnosti, iako je očigledno i svima jasno da je životinja bila gladna i premorena. U prisustvu komandanta svi smo se starali da otpregnemo konja i tako smo samo ometali vozare, koji bi se u onom spletu kaiševa umeli bolje snaći. Vojnici su pokušavali da dignu konja. Ali glava njegova tresnu o zemlju kao bačena klada i životinja je tužno gledala staklastim očima, dok su joj nozdrve bile raširene, a slabine se teško nadimale. Za jednoga komandira veće nezgode nema. Ama da je deset ljudi palo, lakše bi podneo. Po kratkom postupku bi dostavio: nestao, razboleo se, umro na putu, i tražio bi popunu. I nikome ne bi odgovarao... Ali za jednoga konja treba izveštaj lekara, onda komisijski izveštaj, zatim nastaje čitav splet administrativnih formalnosti o rashodu. I komandir je uvek pod sumnjom da nije dovoljno vodio računa. A to mogu lako da mu i u ocenu stave, i time je njegovo napredovanje za dugo vremena obustavljeno... Konj stenje i komandir očajno gleda kako životinja grize zemlju. Onda naredi da jedan vojnik ostane pored konja dok ne lipše. Uzjahujući, dobaci vojniku da ne zaboravi potkovice. Makar štogod. Puk je stigao u Valjevo u prvi sumrak. Točkovi topova zatakaraše jače o džombastu kaldrmu, i kao da nas to prenu od onog jednoličnog šuma po seoskim drumovima. Pred osvetljenim kafanama posedao svet i posmatra nas radoznalo. Još piju i pivo... Prođosmo most i, na kraju varoši, na nekoj poljani, gotovo u sam mrak, postavismo bivak. Strogo je naređeno da se iz logora niko ne udaljuje. Zbog toga je mrmljao potporučnik Aleksandar. — Ja, čuvaju nas kao „inštitutke“. Dok je učitelj Milutin razmišljao: — Naprotiv... Ljudima sada treba pružiti malo razonode. Dojadilo mi je da gledam uvek ista lica. A Milan je išao od šatora do šatora, mešajući karte, i tražio nekoga „džentlmena“ koji bi mu izišao na megdan junački: od farbla, preko ajnca, sve do rauba. Šta ko voli... Sem tablaneta, koji igraju usedelice, a žandara barabe. Ali umor je savladao ljude i naskoro je ceo puk spavao. Još se ni zora nije pojavila, a naređen je iznenada pokret. Komandir reče: idemo sada na Šabac. Opet istim putem, po treći put.

52

Na izlazu iz varoši, propuštao nas je komandant i dobro odmeravao. Bez primedaba nije prošlo, ali htede da pobesni kad ugleda kako je otkopčana pređica na kožnoj navlaci kod usta cevi. — Molim vas — govorio je ljutito komandiru — to sve moram ja da vidim. I vi bi tako propustili... navlaka padne, razume se, u cev uđe prašina, a pored vas i vaših vodnika i kamene, i kad se otvori paljba, onda ode u vazduh i top, i ljudi, i sve... Komandir pocrvene, i pokuša da objasni kako navlaka ne može da spadne jer je cev pod penjućim nagibom. Ali to još više naljuti komandanta, i on zapreti komandiru kaznom. Komandir pozva nas dva vodnika. — Čuli ste — govorio je ljutito. — E pa, brate, ja više to neću da podnosim. Jeste li razumeli?... Izgleda mi da je vama sve drugo preče od nadzora u bateriji. Prilikom prvog takvog slučaja primeniću svoje pravo. Mi smo to isto ponovili vođama odeljenja, samo malo strože, a ovi, uza sve moguće psovke, nišandžijama. I tako, svi smo toga dana bili ljuti. Sretamo ranjenike koji pričaju da se kod Šapca vode očajne borbe, da ima mnogo mrtvih i ranjenih... — Naravno — veli potišteno Milutin — tamo ginu, a mi da povadimo oči oko jedne pređice... — Vala, braćo, iskreno da vam kažem — žali se Aleksandar — teže mi pada ova neprekidna vika komandantova, nego ceo ovaj rat... Sa mučnim i tmurnim raspoloženjem stigosmo opet u selo Veliki Bošnjak. Tu smo doznali da su naši zauzeli Šabac. — Taman mi pristignemo, a neprijatelj pobegne — trlja zadovoljno ruke Milan. U Bošnjaku smo ostali pet dana, a šesnaestog avgusta zorom kretosmo. Maršujemo pored već zrelih kukuruza, požnjevenih ili izgaženih njiva i napuštenih zaseoka. Pri zastanku slušamo udaljenu topovsku paljbu i cvrkut ševa. Ukoliko smo bliže Šapcu vide se još sveži tragovi borbe: porušene kuće, popaljeni koševi, razbacana vojnička sprema, među kojom se nalaze i kačketi austrijskih vojnika. Šabac se još dimio. Mi skretosmo pored varoši nalevo i zagazismo sredinom Mačve, sve do Lipolista, gde stigosmo pri zalasku sunca. PREKO SAVE Opet sitni mirnodopski poslovi. Obuka se obavljala bez volje, jer smo stalno u iščekivanju velikih događaja. Ljudi su obuzeti inercijom pokreta, pa bi hteli da ubrzaju rešenje, jer su se svi zavaravali mišlju da rat neće dugo trajati. Ali dani prolaze, ljudi se „fronte“ i poravnavaju, truba opet neprestano doziva dežurne i po ceo dan se raportira: „Baterija je u ratnom stanju. Nema ništa novo.“

53

Ali dvadeset trećeg avgusta digoše nas u tri časa izjutra. U četiri časa baterija je bila spremna za polazak. Komandir navukao rukavice i čeka da preda raport komandantu. Ni sa koje strane ne čuju se pucnji, te i ne znamo pravac marša... Dugo smo čekali. Ono ukočeno stanje pred polazak, kada se zatežu bluze i nameštaju šajkače, postepeno popušta. Oficiri susednih baterija se sakupljaju, a komandir skida rukavice i zavija cigaretu. Već je šest časova. Vojnici sedaju... Oko sedam časova sunce poče da pali, te smo se sklanjali iza prednjaka, a malo docnije odosmo pod neka drveta. — Je li, učitelju — pita kapetan Stanojčić narednika Milutina — ti si narodni čovek i prosvetitelj, pa ćeš znati da mi objasniš šta znači reč: konjosati! Milutin se smeška, jer ne zna da li treba da odgovori ozbiljno, ili u šali. — Je li? — Kako se uzme... — Jesi li video konja za praznim jaslima kad zažmuri i drema? Ili, brajko moj, kada se nama naredi pokret u četiri časa, a evo sad je devet časova, i mi zajedno sa ovim konjima dremamo ili konjošemo. — Rok službe, gospodine kapetane! — dobaci narednik Milan. — Bolje biti živ, nego mrtav. — E, e, ta je dobra... makar i konjosali! — Kapetan Stanojčić se najednom uozbilji, jer ugleda komandanta. — Na svoja mesta! Tek oko deset časova kretosmo. Niko više i ne pita na koju ćemo stranu. Sa nama trapulja polako i pešadija u beskrajnoj koloni. Naiđosmo i na neku komoru i komordžije se sručiše sa strane puta, dok prođe artiljerija. Grešne komordžije bije dvostruki maler: stradaju od svih mogućih ubojnih zrna i svaki još kao sa nekim preziranjem izgovara reč: komordžija. Sunce pripeklo, znoj kipti sa ljudi i stoke. Kad prolazimo kroza selo, ljudi ne mogu da se napiju vode. Bilo je to nekad kad su seljaci iznosili vino i vodu. Ali mnogo je vojske prošlo, pa je i ponestalo. A posle, postala je ova divizija i nekako ozloglašena, i narod čim sazna da mi idemo, odmah sklanja i ono malo što ima. Vojnici ipak, pronađu ponešto, sami, onako uzgred. „Sapletu“ se nekako preko plota, ili „zanemoćaju“, pa ulete u prvo dvorište. A kad izlaze, odlome čitavu granu jabuke, koliko tek da se „zakite“. Sunce je već zalazilo kada smo naišli na selo Glušce, i usred sela dat je zastanak. Starci i žene se okupili oko topova, po kojima leži s prsta debela prašina. Devojke se presamitile preko plota i zadirkuju umorne vojnike. — A je l, bolan, jesi l ženjen? — Šta mi vredi, jesam, ali kao da nisam. — A ovaj — gleda zavodnički jednu crnomanjastu potporučnik Aleksandar — veliš, dala bi. — Ju, grdan, ko ti to reče! — i devojke se zakikotaše.

54

— Je li, boga ti — priđe mi jedna starica — znaš li gde je Drinska?... Eh, jadna deco. Sin mi je tamo, i ja se svako veče molim Bogu da vas sačuva — stara se zagrcnu. Razgovaramo među sobom i pitamo se kuda ćemo sada. Još malo pa smo na kraju, Sava je blizu, a ni sa koje strane ne dopiru pucnji... Narediše da se konji nahrane. O ljudima i ne misle. Ali iskustvo poslednjih dana naučilo je vojnike da pripremaju sami rezervnu hranu. Uostalom, Mačva je bogata, a kukuruzi su sazreli, te vojnici lože vatrice i peku klipove... Nekuda odjahaše komandiri. Suton se spušta. U toru negde bleje ovce. Umorni pešaci polegali pokraj plotova, povlače poslednji dim iz kratke cigarete na kojoj se izređalo više njih, i već se nameštaju da odspavaju. Oko deset časova začu se odnekud ispred sela žagor i glasovi dopreše i do nas: „Diži se, ustaj.“ Bunovni ljudi tovare svoju, spremu. Pešaci se naslonili na puške i dremaju, a artiljerci posedali na lafet ili prednjak i čekaju. Začu se najzad kloparanje i, po noći, čitava reka ljudi krete u jednome pravcu. Od raskrsnice skretosmo desno... Vidi se silueta neke građevine, sigurno škole, a malo zatim zastadosmo. Čuju se glasovi: „Pešadija napred!“ Odjekuje klopot fišeklija i bat nogu... Kada naiđe i komora, onda krete artiljerija. — Drži desno! — čuju se uzvici i komordžije strčavaju sa strane puta, da propuste topove. Ali gube vezu, pokušavaju da se ispenju na nasip, i tada ih dočekuje psovka nekoga komandira. Preplašeni, ostaju zbijeni po strani, zverajući kroz noć ne bi li svoje negde videli. Na istoku zaplamti horizont i uskoro, bojažljivo i lagano, kao da se prikrada, pomoli se mesec. Ružičasti sjaj obasja ravnicu i sićušne ljude koji gamižu kao crvi. Iz pozadine dopre neki otegnut glas: „Drži desno-o! Artiljerija, drži desno!“ — A put uzan i još malo da se sručimo u jarak sa strane puta. Komandir naiđe i pita: ko se to dere. Stiže jedan ordonans i raportira: — Gospodine kapetane, naređeno je da propustite mostovi tren. „Mostovi tren“! — ponavljali su s čuđenjem vojnici, kao da se pitaju: šta će nam to sada! Komandir se našao u čudu, gde će sa topovima na ovom uskom putu. Onda naredi da posluga otkači zadnjake i da ih rukama gura prema jarku sa strane puta. I šest pari snažnih ruku podigoše zadnje delove topa i kara i lagano ih pomeriše, a konji se pribiše uz vrzinu. Put je bio slobodan. Kao neke ogromne, crne i zgrčene ptičurine u noći, promicala su kola natovarena čamcima. Vojnici suvozemne vojske, nenaviknuti na ovakve prizore, načetili se pored puta i posmatraju dugačku povorku čamaca, što je lagano odmicala. A neka crna slutnja i nespokojstvo ovlada ljudima. Gospodari su oni na suvu... Ali neugodno je imati posla sa vodom... Bojažljivo se raspituju koji ume dobro da pliva... Onda ležu pored puta i zure u noć.

55

— Pazi, mesec! — veli jedan. — Njega vide i u našem selu... Odvojeni od svojih kuća, gledaju grčevito u tu jedinu vezu, i zamišljaju svoje selo obasjano mesečevim sjajem... Mostovi tren je prošao. Kretosmo i mi lagano. Opet zastadosmo pred jednim selom. Bunovni seljaci, onako u košuljama, gledaju preko plotova. Rekoše nam da se selo zove Uzeće. Tada baš, negde desno i u daljini, odjeknuše potmulo pucnji topova. Pevci zakukurikaše. Bila je ponoć... Maršujemo ceo dan I ovu noć. Umor je savladao ljude i na svakom zastanku ležu pokraj puta. Stalno ih opominjemo da ne zaspe. Naslonjeni na štitove, u stojećem položaju, dremali su. Niko ne zna pravac, ni cilj ovoga napornoga marša. A maršujemo baš u pravcu Save. Blizinu njenu osećamo po svežem povetarcu. Potporučnik Aleksandar gleda kartu pri mesečevoj svetlosti i kaže da put kojim sada idemo vodi pravo na obalu... Vojnici slušaju i sumnjičavo vrte glavom. Po urođenoj selačkoj promućurnosti kao da uviđaju nemogućnost prelaza, i crne slutnje ih obuzimaju pri pomisli na vodu. Postali su tmurni i ćutljivi. Uozbiljio se čak i Tanasije. Čekali smo dugo ispred sela Uzeća. Pokraj puta se dizala neka ševarika i osećao zadah barske tinje. Istok se počeo belasati i svetao krug, kao oreol oko glave svetitelja, bivao je sve širi. A svež opojan vazduh ćarlijao je oko nas... Preplašene ševe lepršale su iznad naših glava. Naiđe ordonans iz štaba puka, te ga zapitasmo zašto ovoliko stojimo. — Zaglavio se mostovi tren u bari! — onda poverljivim glasom dodade: — Sada će biti prelaz. Na karti gledamo gde je ta bara. Od Mitrovice, gotovo do Šapca, paralelno sa rekom Savom, proteže se mrtva reka Bitva, široka sto, dvesta metara, a negde je i šira. Vidi se i jedan putić, koji se odvaja od nasipa i vodi do mesta zvanog Čevrntija... Nastalo je razrešenje onog mučnog stanja iščekivanja. Vojnici znaju šta im sada predstoji i, pribrano, gotovo nakostrešeni, očekuju i to čudo... vodu. Uskim seoskim putem, između njiva obraslih visokim kukuruzima, kretali smo lagano ka prelazu na mrtvoj reci Bitvi. Sa visine konja, posmatramo levo i desno mirnu ravnicu, uzoranu zemlju, i pašnjake, a pred nama se kao zid uzdižu neki vrbaci, koji nam zaklanjaju vidik. Kao da bismo želeli da prodremo pogledom kroz taj zastor, svi ukočeno gledamo u te vrbake, odakle dopiru uzvici vozara i neka larma. Vidimo pešake kako seku grane, pa ih vuku na onu stranu gde se vrši prelaz. Već osećamo miris izgažene i izgnjavljene trave i trske. Pred samom barom baterija zastade. Istok se prelivao u raznim bojama i sunce samo što nije izišlo. Bilo je to dvadeset četvrtog avgusta hiljadu devetsto četrnaeste.

56

Prvi vod zagazi u baru, preko nepravilno naslaganih vrbovih grana, nabacanih na brzu ruku. Konji se klizaju i povode, zastajkuju, onda zapinju, a poslužioci oduprli ramenima o štitove, i na sav glas Viču: — Marrrš... marrrš!... Teraj dešnjaka... Srednji vozar, životinjo jedna, kreći!... — nervira se Aleksandar. Srednji levak na trećem topu saplete se i pade, ali ga prednji konji vuku, vozar skoči, diže ga, kretanje se ne prekida. Najednom puče puška... još jedan pucanj, pa se rasu paljba negde ispred nas. Kuršumi zafijukaše jezivo iznad naših glava, vozari pognuše glave, a poslužioci polegaše. — Na rukama, napred! — čuje se odlučna komanda našeg komandira. Vojnici se zagledaše unezvereno. Nazad se ne može, napred se gine, ali ostati u bari, ovako nezaštićen, to je najočajnije. I, gonjeni nagonom za održanjem, ljudi skočiše i natčovečanskom snagom podigoše rukama zadnjak topa. Bičevi zaošinuše. Neko jauknu... Konji izdužili vratove, očajno se odupiru, a vozari polegali i biju mamuzama, da već i krv curi iz konjskih trbuha. Ali se „Eskilo“, rudni konj, prope, iz sve snage zape i povuče sam top, a potom ustuknu nazad. — Ranjen je — viknu neko. — Ispreži! — Teraj dok ne lipše... — Marrš... marrš! I ljudi, gonjeni strahom, a životinje, podstaknute larmom, učiniše još i poslednji napor i kako koji vozar pređe baru, kao otkačen oprugom pojuri, te se zaustavismo pred jednim nasipom. Poslužioci su otkačinjali zadnjake i rukama gurali topove preko jednoga nasipa u prokop, odakle je vađena zemlja za nasipanje ovoga bedema. A pred nama, ispred visokih kukuruza, prašte puške... Komandir otrča napred. Kroz puščani prasak kao da se čuje neka pesma... čini mi se „Oj Srbijo“. Unezvereni, zbili smo se iza štitova, u koje pljasne poneki kuršum. Uviđamo da se ispred nas zbiva nešto strašno, ali tako brzo i iznenadno da nismo u stanju da se priberemo, niti shvatimo zamah ovih događaja. Na nasipu, gotovo iznad naših glava, vojnici šeste baterije izvlače na rukama topove. — Što ne gađate? — dojuri zadihan jedan pešadijski oficir. — Pešadija već prelazi. Kroz pucanj pušaka i fijuk zrna, čuje se neki uznemireni žagor, zveket lanaca i lupa metalnih čamaca. Tada tek saznadosmo da je voda odmah tu, ispred nas, da se i kamenom može dobaciti. — Peta... peta — vikali su razmešteni releji, posakrivani iza kukuruznih busenova. — Nišanska tačka pobodeni piket! Zdesna topovima... Prvi, pali! —

57

Ispred topa se diže oblak prašine, a vitka kukuruzna stabla zanjihaše se kao pri najvećoj oluji. — Drugi, pali!... — Šesta... Šesta, plotun zdesna!... — Druga... 3aglušna grmljavina strahovitim besom zatrese zemlju. Od praska one baterije na nasipu, iznad naših glava, ljudi su kao obeznanjeni, grčevito se drže za točkove da ne padnu od silnog vazdušnog udara. Levo neko jauknu. Osmatrač druge baterije strmoglavce pade sa drveta, a poručnik Dobrosav raskrečio noge na nasipu i komanduje iz sveg glasa: — Po pet razornom granatom! Težak miris bezdimnog baruta štipa za grlo, a gust oblak prašine obavio bateriju, te sunce škilji... — Prekinite paljbu, pobiste naše! — izlete iz kukuruza jedan pešak. — Ura, ura! — razležu se povici naših pešaka iz daljine, i baterije zamukoše. Ne čuje se više ni puščana paljba. Vetar rastera prašinu i sunce granu. Ljudi se uspravili. Hteli bi da kroz onaj kukuruz vide delo svojih ruku. Da vide raskidana tela neprijatelja, i da likuju... Ali iz kukuruza su izvlačili mrtva tela naših pešaka, pa ih ređali kao pokošeno snoplje na čistini ispred topova... Jednome zapalili sveću i stavili je između skrštenih ruku na grudima. Nad drugim je plakao rođeni brat... Trećem je tekao crven mlaz krvi iz oka, a četvrti je bio bez glave... Kažu da su poginuli od naših topova. Iako sunce sija, sve nam ipak izgleda sivo i nešto neodređeno. A pogled nikako da se odvoji od obezglavljenog trupa, odakle krv lagano otiče, ljudska krv, a potočić se probija kroz prašinu i sitno kamenje kao crvena traka, koju ljudi kidaju svojim nogama. Došao je i komandant, pomodreo u licu, a dlake brkova su štrčale kao bodlje u ježa. Komandir je zanemeo i stisnuo usne, a vilični muskuli su mu podrhtavali. Bio je i jedan viši pešadijski oficir, koji je zlurado i pakosno gledao artiljerce, samo što ne kaže: Hm!... Naravno! Onda su vojnici seli na topovska mesta i uzeli poslednje elemente. Komandanti su gledali kroz cev. — Nemoguće! — reče kratko naš komandant. — Najmanja daljina je iznad visine čoveka — branio nas je on. U našim očima bio je veliki kao bog. Kontrolisao je i onaj pešadijski oficir, vrteo nešto glavom, opet pogledao kroz cev, postavljao napred vojnike i merio, hoteći na silu da dokaže našu krivicu. Tada su privedeni vojnici iz one čete koja je bila u rezervi, a nalazila se ispred naših topova i onog kukuruza. Vojnici su slegali ramenima, jer su i oni čuvali glavu od puščanih metaka, te i ne znaju kako se to zbilo. Najzad naiđe jedan pešadijski podnarednik, koji sve objasni.

58

— Bili smo na samoj obali i naređeno nam je da se ukopamo. Tada je počela da dejstvuje preko nas artiljerija. Jedan Jabukovčanin — on se okrete prema mrtvima i pokaza na trup bez glave — našao jednu gredu i sa još jednim počeo da je nabija u zemlju. I taman je uzdigli, kad ono tresnu granata u gredu i sve pobi... Naš komandant se obrati pešadijskom oficiru: — Dakle, nesrećan slučaj... Nesmotrenost pešaka. Do posluge artiljerijske nema krivice. — Tada se obrati komandiru: — Naredite da ljudi budu voljno. Kad smo prišli obali, ugledasmo široku sremsku ravnicu. Jedan pešadijski puk je prebačen čamcima i splavovima, pa se razvio u streljački stroj i nastupa u pravcu sela Šašinaca. A pred strojem beži jedan vojnik u plavoj uniformi, možda je još jedini živi svedok neprijateljske pogibije i jedini glasonoša. Naši vojnici ga ugledaše i pripucaše. Streljački stroj za momenat zastade pred iznenadnom paljbom, ali se vojnici pribraše i počeše svi gađati. Pripuca i mitraljez. Rojevi čelika su pištali oko glave onoga nesrećnika koji je besomučno bežao. Ali niko ga ne pogodi i on se izgubi među kukuruze da javi strašnu vest. Na našoj obali je veselo raspoloženje. Vojnici se razišli po kukuruzu i biraju sveže purenjake. Oficiri se iskupili u male grupice te prepričavaju događaje, ili leškare u hladovini ispod stoletnih hrastova. Na onu obalu se prebaci još jedan bataljon. Vojnici pronađoše tamo neke ovce. Poče da se priprema gozba. A muzika svira... Ali čamci se nikako ne drže na vodi. Sasušeni na suncu, a sada rastočeni, pune se odmah vodom, te ih hitno izvlače na obalu, i zatinju kučinom i vunom. Inženjerci se žale kako im je pre neki dan ne znam koja divizija po nečijem na ređenju oduzela ispravne čamce... Nas se to ne tiče. Ima valjda nekoga ko o tome vodi računa. Naše je da poginemo, a kada nas je ta čaša mimoišla, i neprijatelj je sada daleko, onda uživamo blagodeti ovoga sunčanoga dana. Pored nas prođe četvrta baterija. Čini nam se da četvrtaci zavide nama što ostajemo. Kažu da je njihov komandir sam tražio tu čast da on kao najstariji komandir pređe prvi na onu obalu. Pošto most još nije gotov, to su ljude, konje i vozove prevozili splavovima. Bilo je zanimljivo posmatrati. Konj se u početku zateže i odupire prednjim nogama. A kada ga udare bičem načuli uši, podavije sapi, frkne, pa prednjim nogama opipa splav i onda brzo uđe, striže ušima i gleda unezvereno. Na suprotnoj obali zapregoše odmah bateriju i kretoše za streljačkim strojem, koji se beše izgubio među visokim kukuruzima. U daljini se čuju pucnji, sve češće i brže. Svakako su naišla neprijateljska pojačanja te su naši zastali. Podne prevalilo. Most još nije gotov. Vojnici leže na obali i spavaju. A na suprotnoj strani, kod onoga bataljona u rezervi, svira muzika i vojnici igraju.

59

Počeli smo već da uobražavamo kako se onaj puk tuče u sremskoj ravnici samo zato da bismo se mi odmorili i spavali. Naskoro se pojaviše i ranjenici. Njihova pojava je pokvarila ono svečano i razdragano raspoloženje izazvano našim uspesima... ljudi su već zabrinuti i sa strahom pogledaju u most koji još nije gotov, a evo već je tri časa posle podne. Vojnici počinju da bivaju nespokojni pri pomisli da sada treba preći na onu obalu. A ako neprijatelj navali... Oko pet časova naiđe naš komandir i naredi da se baterija spremi za pokret. Iako su sa sumnjom pratili ceo današnji rad, vojnici poslušno zapregoše bateriju i lagano priđosmo mostu... Inženjerci su pripremali poslednji raspon. Komandir je davao uputstva za prelaz zapregnute baterije preko pontonskog mosta. I raspon se odvoji od obale, da bi ga privezali kao poslednju sponu na suprotnoj strani. Vozari su otpregli prednje i srednje konje. Ostavili su samo rudne da prevuku topove. Poslužiocima je naređeno da idu sa strane i umiruju konje u slučaju da se koji poplaši. — Prvi top marš! — reče komandir, da bi priveli top uza sam most. Zapeše rudni konji i njihove kopite zariše se duboko u pesak. Ali najednom zastadosmo zaprepašćeni... Na suprotnoj obali, kod onog bataljona u rezervi, zasvira truba, onda nastade neki žagor, pripucaše puške i vojnici, u paničnom strahu, poleteše obali. Neki se dočepaše mosta bežeći ka nama... Panika obuze i vojnike na našoj obali. Neke komore i municione kolone, koje su bile spremne za prelaz, okretoše unazad i u besomučnom naletu, bez komande i reda, gazeći stoku i ljude, poleteše ka onom jedinom prelazu na mrtvoj reci Bitvi. A tu se sudariše sa novom kolonom. Zakrvavljenih očiju i izbezumljena lica, uz strahovitu dernjavu i zapomaganje, ljudi su se gazili, tukli za prelaz, kola su se u zaokretu prevrtala, ljudske grudi i noge životinja su prskale, uz očajan jauk i vrisku... Vozari bez komande pojahaše, gotovi da pojure. Ali ih ledeni izraz lica našeg komandira prikova za mesto. Konji, obuzeti opštim pokretom, uznemirili se i nestrpljivo trupkaju nogama... Sa one obale beže vojnici bez bluze i obuće, i onako mokri protrčavaju pored nas i gube se u pozadini. — Otkačite prednjake, sprema za paljbu! — viknu komandant. Šestorna zaprega sa prednjakom odlepi se, u trku izlete na nasip i sruči se u onaj pakao na prelazu, gazeći sve pred sobom. Poslužioci, zanemeli od užasa i straha, zauzeše svoja mesta... Ali, neprijatelja nigde... A vojnici se na onoj obali dave i kidaju most, koji Sava počinje da zanosi nizvodno. Izbezumljeni krici davljenika dopiru do nas. Čas ruka, ili noga, ili neka glava, pomole se pozivajući u pomoć. Neki konji plivaju i nečije ruke se očajno hvataju za vrat i grivu, ali životinja stresa ljude, koji se u samrtnome strahu hvataju za noge životinja i svi skupa tonu. Neki su doplivali

60

do mosta, naprežući poslednju snagu da se izvuku, ali ih nečije samrtničke ruke vuku i oni vise zapomažući da ih spasemo. Rastureni čamci plivaju... U bateriju utrča, bez bluze i sav mokar, potporučnik Aleksandar i pade umoran pored topa... Napregnutih nerava i mišića, vojnici su držali topovske sprave, spremni da sruče ubistvenu vatru na neprijatelja, ma gde se pojavio. — Muzika, muzika! — vikao je jedan oficir. — Sviraj, sviraj! — govorio je mlatarajući rukama. Neka kola naleteše iza nas na jedno drvo i s treskom se polomiše. Ljudi jauču... Pešadijska truba svira „napred“, sitno, drhtavo da se jedva čuje u onom šumu od treska i izbezumljenih glasova. Pa i muzika počinje, strašni disonanco krči, bez takta, trešte sanovi, instrumenti se jedva sustigoše i tada se razleže gromko: „Hej, trubaču...“ Ljudi se prenuše. Obazrivo se dižu i unezvereno pogledaju okolo sebe, pitajući se očima: šta se ovo zbi! Na suprotnoj obali muzika svira: „Napred“. Vojnici se prikupljaju i sa čuđenjem gledaju u razoreni most. Mirna sremska ravnica prelivala se u zracima sunca na zalasku i gubila se u daljini među plavkastim brežuljcima Fruške gore... Nigde nijednog neprijateljskog vojnika... Otkuda onda ovaj lom!... Kao neki razoran orkan, panika je obuzela ljude, koji su u neljudskom besu razorili most, ubijali se za prelaz na Bitvi, odatle se prenela na pozadnje jedinice i sela, dok se nije izgubila negde daleko u Mačvi. Setismo se tada i potporučnika Aleksandra. I on nam isprekidano, pod uticajem straha, ispriča: — Naređeno mi je da na obalu prenesem municiju za četvrtu bateriju. Predao sam municiju i hteo da se vratim. Ali, vidim kreću poslednji raspon i rešim se da sačekam dokle ga prikopčaju, pa da pređem preko mosta. Uto se negde daleko pojaviše izviđačka odeljenja neprijateljska... Bilo ih je malo... do deset. Ugledaše ih vojnici i dohvatiše puške. Ali jedan oficir viknu trubaču, lepo sam čuo: „Sviraj, konjica s boka“. Ja l reče!... U onoj masi nešto uzavre, vojnici kao sumanuti potrčaše nekud, a kad još i truba zasvira, kao na komandu okretoše nazad i poleteše na most. Bilo je vojnika oko dve hiljade. Stajao sam na obali... Kao zastrašeno stado nagrnuše u gomili, i ona masa udari na mene. Odupirao sam se očajno da ne padnem u vodu, htedoh da legnem, ali bi me izgazili, i tako me masa ponese. Vidim vodu... ponor, sve je bliže, a od vike i larme nisam čuo rođeni glas. Pozadnji sve jače pritiskuju, ljudi se već dave, još malo... zemlja se poda mnom oburva i, kao potkovana lesa, sručismo se u vodu... Potporučnik uzdahnu, onda šakama pritisnu oči i protrlja ih. Zatim nastavi: — Nisam daha imao. Pred očima mi sinu neka svetlost, očajno se odupreh o dno i najednom ugledah nebo... U magnovenju spazih neki koren od vrbe i ja ga dohvatih. A preko mene su skakali, čuo sam zapomaganje. Bio sam gotov da ubijem najrođenijeg, ako me se samo dotakne.

61

Navala se prenese na levu stranu od mene. Obazreh se... Iznad mene ne beše nikoga. Onda se naslonim rukom na obalu i jedva se izvukoh, rešen da pucam ako na mene nanovo nalete... Vidim neke konje kako jure. U mojoj blizini zastade jedan osedlan... Zatrčim se, svučem mu uzdu, pojašem ga, držeći se samo za povodnik, raspalim mamuzom. On dođe do obale, pa se nećka, kao hteo bi da se vrati, još jednom ga udarih i on se osula, te se sručismo zajedno u vodu. Konj potonu, a meni voda do nosa. Osećam kako pomamno kreće nogama i glava mu se pojavi, pa kroz nos istera vodu kao šmrk. I zapliva stenjući i frkćući... Ali tada me ščepaše nečije ruke kao klešta, i svi skupa počesmo da tonemo. Pomislio sam: sad je svršeno... i ja još očajnije dohvatih te ruke i jedva ih odlepih... Besmo već uz most. Uhvatih se za jednu alku, raširim noge, konj promače, a ja se prebacih na most. Eto... jedva izvukoh čitavu glavu. Njegovo pričanje prekide ponovo neko krkljanje na onoj obali... Iz daljine, jurila je ka obali ona naša baterija, ostavljajući za sobom oblak prašine. A malo zatim ugledasmo i naš streljački stroj kako živo odstupa. I za nepuno pola časa svi se sručiše na obalu, odakle su jutros pošli. Usplahireni ljudi pitaju se zašto?... Zbog čega? Na onoj obali je sada veliki metež i nered. Vojnici se izmešali pa ne mogu da pronađu jedinice, a mnogi pokušavaju i da pređu na našu obalu. Neki oficiri iz štaba divizije pređoše tamo ne bi li oni umirili vojnike i stavili im na znanje da će svaki biti ubijen ko pokuša da se vrati. Straže su odmah postavljene na nagnoj strani duž obale i naređeno im je da sve begunce pohvataju. Svaki sada uviđa, na svoj način, da se događa nešto neobično i nepredviđeno, što ne odgovara zamisli onih koji su preduzeli ovu sudbonosnu operaciju. U razgovoru, neki bacaju krivicu na inženjerce, drugi se tuže na vodu, jer veliki broj vojnika prvi put u svome životu vidi ovoliku reku. A Jankulj priča kako je jutros video dva zeca da su pretrčali ispred diviziona, i on je u tome odmah predvideo predznake nesreće. Noć se lagano spušta, i sa njom i zlokobna slutnja na duše ludi. A tek kako je onima na suprotnoj strani. Oni su videli neprijatelja, znaju da su mu stigla pojačanja, i taj neprijatelj je tu, okolo njih, u onim ševarima... Pokušali su da se vrate na rodnu grudu, ali im se isprečila ova odvratna reka, i naši im zapretili smrtnom kaznom ako pokušaju još dale nazad... Ispred njih je neprijatelj, pozadi reka i, onako zbijeni na obali, u tuđini, u mračnoj noći, prepušteni su svojoj sudbini. Meka i blaga noć kao kadiva, noć avgustovska, spuštala se lagano nad Mačvom. Odnekuda, sa pustih strnjika, naleti prepelica, zapućpuriče iznad naših glava, pa zastrašeno prhne u visinu. U okolnim barama razleže se jednoliki i uspavljujući kreket žaba. Pirka vetrić noseći miris sasušene trave i poneki topli talas zapahne ljude. Ili se prelije preko nas sveža struja vazduha izvučena ispod hladovitih senki stoletnih hrastova.

62

Vojnici premoreni. Puna dva dana, i ovo je već druga noć kako su na nogama. Polegali su oko topova i spavaju. I niko se ne pomeri kada naiđe odnekuda jedna četa pešadije i kad pešaci počeše da se sapliću o njihove glave... Na istoku zarumene i mesec se pomoli. Zapita neko koliko je časova. — Još pet minuta do deset — odgovorih, i onda se obazreh okolo ne bih li našao šta da stavim sebi pod glavu. Ali u tome času nešto svitnu i prolomi se strahoviti prasak. Vojnici skočiše, pitajući bunovni: šta je. Odjeknu još jedan plotun i iz hiljade grla se prolomi: „Ura, ura, ura!“ Onda učestaše pojedinačni pucnji... Čuje se neka larma, kao jauci, zapomaganje. I opet: „Ura, ura!“... Nešto krklja, vri, lomi se. Kuršumi su zviždali iznad naših glava i vojnici su se sklanjali iza topovskih štitova. Neko iz mraka viče da artiljerija otvori vatru... Ali na koga?... Desno od nas jeknu praskavi tresak i oči nam zasenuše od topovskog plamena. Sa one strane učestaše pucnji pušaka i prasak bombi, pa se sliše sa uzvicima ludi i jaukom ranjenika u zaglušnu huku... A ljudi na onoj strani izgubili su već pojam o sebi, i kao skamenjeni ležali su nepomično, skotureni u jamama. Komanda se ne čuje. Nije ni potrebna. Svi znamo da su na onoj obali naša braća, pa ko bi bio toliko bezuman da u njih gađa. Već zbog morala samo... Vojnici se jedva doguraše do svojih mesta i, onako nasumce, u noć, kroz visoko uzdignutu cev, grunu pucanj, i kao da utonusmo u plamen... Pribismo se odmah uza štit. — Artiljerija, pucaj! — viče neko. — Kidajte most, kidajte most! — čuje se nečiji glas kao urlik. Kroz prozorče na štitu, prema mesečevoj svetlosti, ugledasmo tamnu, iskrivljenu siluetu mosta. Ljudi su drhtali pri pomisli da su zanavek odvojeni od svoje braće i drugova... Mesec drhtavo blešti u vodi, i prema mesečevom odblesku ljudi gledaju strašnu agoniju davljenika. Neki su već uz obalu, i onako goli beže pored nas, ili premoreni padaju na obalu, koju obasipaju kuršumi. Ropac i krici: „Braćo, pomozite!“... „U pomoć!“... „Spasite... spasite!“... — izazivali su grčevite grimase na licima ljudi, a neki su u očajanju kose čupali, jer smo bili nemoćni. Pucnji naglo umukoše. Čuje se neodređeni, usplahireni žagor... pa jasni uzvici: „Robovi, napred!“... „Forverc... forverc!“ Onda neko brujanje, zatim šumor ljudskih glasova... sve su dalje, još neko romorenje... Najednom se sve utiša. Samo noć i jeziva tišina... Petar nišandžija obrglio cev i ukočeno gleda u daljinu. Tempirač leži potrbuške, obuhvatio šakama lice i gleda u zemlju. Pomoćnik nišandžije iskrivio glavu i otvorenih usta blene u noć. I ostali su pretrnuli. Neko uzdahnu i mi se prenusmo. Vojnici se pogledaše.

63

— E, ljudi, šta ovo bi! — Od početka naopako... — Da grdne nesreće! — Sve ih porobiše... — Ih, ih! — lupi se Rajko punilac po kolenu. Kroz kukuruz, prema mesečini, ugledasmo našeg komandira. Prilazio je lagano. Pozva nas vodnike. Bio je slomljen. Ali se pribra i poče tihim glasom: — Čuli ste i videli ste... Neprijatelj je zarobio puk i po pešadije i onu našu bateriju. Sada, on poseda obalu. Naredite da se odmah iskopaju zakloni za ljude n budno osmatrajte most. Ako primetite ma kakav pokret na njemu, ne čekajte moju komandu, već gađajte odmah. Ja ću biti na osmatračnici. Kao da kopaju grobove, ljudi su ćutali i rili zemlju oko topova. S vremena na vreme zastanu i osluškuju jauk ranjenika na onoj obali. Bolni i teški uzvici ili samrtni krici umirućih prekidali su noćnu tišinu. Onda ljudi zapnu još jačom žestinom, kao da bi hteli da zagluše svoja čula potmulim udarima pijuka. Malo posle opet zastanu, slušaju i sve im se čini da poznaju glas... Sa one strane neko je bolno dozivao svoga druga ili brata, ali najčešće pominju svoju majku. Ili proklinju nas, što smo ih ostavili. Iz pozadine se pojavi streljački stroj i pešaci prilaze lagano, kao da se prikradaju. Samo zveckaju fišeklije i svetlucaju bajoneti. Zaustaviše se na samoj obali. Neko im naređuje da se tu žurno ukopavaju. U daljini, prema Fruškoj gori, začuše se pucnji. Svi ostavili posao i slušaju... Obala je posednuta austrijskim vojnicima... Ko bi to mogao biti tamo? Paljba je dosta brza i već prilično dugo traje... Sada malaksava i naglo prestaje... Još odjeknuše dva pucnja... Kao iz neke dubine, začu se drhtav glas trube... Zvuci su jezivo parali noćnu tišinu. Zanemeli vojnici stoje nepomično i slušaju... — Šta je ovo? — pitamo Jovu, starog štabznačara. — Sigurno su neki naši zalutali... pa su se sad sudarili. Ovo je „poziv parlamentara“ za predaju — i iz očiju staroga narednika skotrljaše se svetle i blistave suze. ŠTO NI U KRVAVOM RATU NIJE TAKO OBIČNA STVAR Do zore smo kopali. Okolo topova bile su čitave humke sveže zemlje. Ljudi već posustali od umora i gladi. Ali pred svanuće naiđoše Tanasije i Jankulj sa džakom jabuka i deset hlebova, i tek se tada setismo da ih nismo videli cele noći. U svakoj drugoj prilici dobili bi batine, ali sada su pohvaljeni. Oni se oslobodili i pričaju kako su jabuke „rekvirirali“ u jednoj kući u selu, a hlebove

64

su ukrali od nekih komordžija. Samo Tanasiju srce da presvisne što ne mogade da ponese i jedan kazan sa kupusom iz neke pozadnje komande. Bilo je zgodno: kujna pokraj puta, a kuvar otišao nekud. Ali Jankulj nije hteo da nosi čorbu pet kilometara, jer su mu sigurnije bile tvrde jabuke u džaku. — Ih! — veli podnarednik Trailo i pljucnu. — I ostaviste čorbu? — A, jok! Sum prosuo! — veli Jankulj, brišući lice rukavom. — Tako, tako, neka i oni iz pozadine osete šta je to glad. Vojnici mljašte jabuke sa hlebom, dok se preko puta, na onoj obali, razležu bolni jauci naših ranjenika. Zora se pomalja i sa zebnjom pogledasmo na suprotnu obalu. Vidimo tamo neke nepomične prilike. Kada se još više razdani, naše slutnje postadoše strašna stvarnost. Mrtvi vojnici su ležali kao opalo lišće. Topovi i kare bili su okrenuti u raznim pravcima, šestorne zaprege mrtve. Između konjskih leševa vidi se ruka ili noga nesrećnih vozara. Razbacana vojnička sprema: torbe, puške, fišeklije... A pozadi ovoga krvavoga razbojišta je zmijasta linija sveže zemlje, odakle vire neprijateljski bajoneti. Priklešteni između Save i neprijateljskih rovova, ranjenici posedali na obalu i tužno gledaju svoju otadžbinu. Neki se i kreću... Vidimo dvojicu, sigurno su lakše ranjeni, kako razapinju šatorsko krilo o točkove topa, i onda prenose nekoga svoga druga. Čuje se jauk... Jednome previjaju glavu... Posmatramo pešaka kako gegajući prilazi Savi, zahvata čuturicom vodu i prilazi jednome koji je ležao. Vojnici raspoznaju svoje drugove. — Eno ga nišandžija sa drugoga topa... eno ga, eno uz onoga mrtvoga, što je raširio ruke. Među ranjenicima opažamo čudan pokret. Okreću se u pravcu neprijateljskih rovova... čujemo žagor, kao da im otuda nešto govore, naređuju... Neki se već dižu i neodlučno prilaze topovima. Onda se odmiču, kao da nekoga traže. Evo... jednoga vode, nešto razgovaraju... Dvojica dohvatiše lafet!... Okreću top! Da li je moguće... Kosa nam se diže na glavi. Jedan priđe sedištu nišadžije. Ostali se odmakoše. Uvukli smo glave u ramena, stisli pesnice i zube, očekujući da se dogodi nešto strašno što ni u krvavome ratu nije baš tako obična stvar. Ali ovaj se diže sa sedišta. Iz rova pozadi puče puška i videsmo kako se telo skljoka na topovski točak... Ostali odmiču... kao hteli bi da beže. Ali gde će?... Napred reka, pozadi bajoneti. A mi smo nemoćni, jer su naši ranjenici ispred njihova rova. I sada neprijatelj komanduje... Oni se opet vraćaju, izvukoše onoga mrtvoga. Drugi seda... Izvadiše i metak iz kare, žut je metak granata, razorna granata... Zatvarač škljocnu i gromoviti urlik zatrese zemlju, vazduh zadrhta iznad naših glava. Metak se zari negde pozadi, u ritu.

65

— U zaklon! — začu se komanda i ljudi se sručiše u duboku jamu. Zapanjeni ovim događajem, bili smo nemi i drhtali smo pri pomisli šta sve može sada nastupiti. Nova eksplozija jeknu iznad naših glava i iz šrapnela suknu beličast dim. — Posluga na svoje mesto! Vojnici se zgledaše kao da se premišljaju, ali se niko ne podiže, Dok topovođa ne ponovi zapovest komandira baterije. Mrzovoljno se dižu, kao da se nude ko će prvi. A kad punilac Rajko iskoči, onda hitro za njim poskakaše i ostali i zauzeše svoja mesta. — Na neprijateljsku bateriju... plotun zdesna!... Baterija je zanemela. Pognute glave, ljudi su mračno gledali preda se. Nišandžija prvoga topa drži ručicu za opaljivanje, ali je ukočen kao mumija i iskolačenih očiju blene u štit pred sobom. — Zašto baterija ne gađa!?... Streljaću vodnike! — viče odnekud iz kukuruza komandant diviziona. — Radomire, pali! — zagrme svojim glasom potporučnik Aleksandar. A Radomir, nišandžija prvog topa, diže se sa svoga sedišta. Htede nešto da kaže... proguta pljuvačku, zatrepta očima. Kao da pribira snagu, uzdiže ramena, onda pozdravi. Iz njegovih grudi se prolomi krik: — Gospodine potporučniče, moj je brat tamo. — Pomoćnik na njegovo mesto! Top grunu, cev se trže unazad i ašov lafeta se zari u pesak. Za prvim suknu plamen i iz ostalih topova i celu bateriju obvi oblak prašine. Granate su eksplodirale ispred i pozadi, a jedan metak pade posred neprijateljskog rova, odakle izbaci nečije telo u plavoj uniformi daleko na ledinu. A četvrti metak udari u karu, odakle posuklja crn, gust dim. Jauk je dopirao sa one strane. Naši ranjeni vojnici, koji su još mogli ići, pritrčaše obali uzdignutih ruku, moleći da ne gađamo. Neki su uskakali u neprijateljske rovove, misleći da se tamo zaklone, dok su drugi bežali iza topova. Bila je to izmešana gomila surih i plavih bluza, pred kojom smo bili sada nemoćni. A tada, kao da nam prkosi, neprijateljski mitraljez osu paljbu na otvorenu bateriju. Razneli bi ga... Ali u mitraljeskome zaklonu bili su i naši ranjeni vojnici. Komandant naredi da posluga siđe u zaklon. Zavlada tišina... U vazduhu se razlegalo neko šumorenje, što je nagoveštavalo kretanje neprijateljske artiljerije. Vojnici se nisu varali. Začusmo uskoro šapatljivi šum, onda jezoviti fijuk i malo podalje eksplodiraše šest šrapnela jedan za drugim. — Auh! — viknu Rajko punilac, pa se pljesnu po ustima i razrogači oči. — Ja, majku mu, odakle ovaj! — reče podnaredNik Trailo. — Obrali smo bostan... vidi nas. Odmah zatim začuše se nove eksplozije, ali sada ispod nas.

66

— Uraklji nas — dobaci Stanoje tempirač. I ljudi bez naređenja dočepaše ašove i počeše riti zemlju. Preko rupe staviše neko prošće, iznad kojeg nabaciše zemlju. Šćućureni u rupi, kao u grobnici kakvoj, čekali smo suđeni čas. Iznad naših glava fijukala su šrapnelska zrna strahovitom cikom. U međuvremenu, između neprijateljskih plotuna, iskakali su vojnici iz rupe, punili topove, opaljivali, i hitno bežali u zaklon. Gađali smo neprijateljske kolone, koje su se kretale u daljini, iza sela. Naš prkos kao da je dovodio do besa komandira protivničke baterije, koja nas je odmah zasipala čitavim pljuskom čelika, da je ceo prostor oko baterije bio išaran crveno-žutim buketima šrapnelskih dimova. I u ovoj našoj nevolji osećali smo neko zadovoljstvo kada na vreme umaknemo, a onaj „puca u vetar“. Samo, dangubili smo mnogo oko tempiranja zrna. Doseti se najzad Trailo pa naredi da jedan pobauljke ode do kare i otuda izvuče sva zrna... Najzad su i tempirnik preneli. — Sada smo gazde! — veli Stanoje tempirač, i zadovoljno trlja ruke što ne mora da iskače sa ostalima. Isto su to uradili i poslužioci ostalih topova, te je sada već mogla da padne komanda: „Po tri s košenjem.“ U zemunici su vojnici pripremali zrna i kada potporučnik Aleksandar zagrmi izvršni deo komande „Hiljadu osam stotina!“ — posluga istrčava i najvećom brzinom ispali, pa se isto tako brzo, jedan preko drugoga, sruči u zaklon. Onda osluškujemo... — Eto ga!... Muskuli se zatežu, ljudi nesvesno uvlače glavu u ramena, zaustavljaju dah... A kada se iznad naših glava prolome eksplozije, onda tek veselo progledaju. Ili se usne razvuku u smeh, kada iz neke rupe u kukuruzištu dopre glas Tanasija releja: „Pali, Slavko!“... Neki put iznenada ovlada mrtva tišina... Tek povremeno zašušte već zreli kukuruzi. Ili se Rajko punilac žalio što topovska zrna nisu četvrtasta, pa da ih naslaže na gomilu, gde bi mogao i glavu da stavi, jer se ovako stalno kotrljaju. Onda dodade: — Bre, zamisli da padne jedna razorna među ovu municiju... Svi smo iz potaje pomišljali na tu mogućnost, ali smo se zavaravali nekim srećnim slučajem da će nas taj udes mimoići. Ali kada Rajko punilac to glasno reče, onda namah osetismo da je to mogućno. Usplahireno se pogledasmo, a topovođa Trailo mu dobaci: — A vala, kakav si baksuz, i to može da nas snađe... — Ali ja, podnaredniče, reko tek onako... — Ajd marš!... Što ti ne dođe na pamet da padne među nas čabar vode. Kada Trailo pomenu vodu, svi osetismo žeđ, ali strahovitu žeđ. A bunar sa đermom odmah iza nas u zabranu, pa voda hladna, bistra... Ispred nas reka... No niko ne sme glavu da pomoli. Toplota osvaja, u zemunicama usparina, i Trailo priča kako sa jednog izvora do njegove kuće šiklja mlaz vode iz lule, debeo kao

67

ruka. Vojnici otvorili usta i slušaju, pa užagrenim očima gledaju mišicu Trailovu, kao da će iz nje sad poteći mlaz vode... Našu želju prekide nova komanda, te vojnici iskočiše kod topova. I taman opališe poslednji metak, tada Trailo raspali busenom zemlje Jankulja, pomoćnika nišandžije, koji se samo zanese i osta zbunjen na topu. Povikaše vojnici da se skloni u zaklon, i jedan ga svuče kao vreću u rupu. Svi smo se smejali, jer je Jankulj mislio da ga je udario upaljač šrapnela. — Ama, podnaredniče, ne se ljutim da me bapne u noga, ruka, ama posred leđa... o, firija drakuluj! — i Jankulj briše šajkačom hladne graške znoja. Naše raspoloženje umuče kad negde u blizini našoj ruknuše eksplozije razornih zrna, da se zemlja zatrese. Zasu nas sitno komađe zemlje sa nastrešnice. — Poče razornom... kopaj zemlju i bacaj gore! — reče Trailo. Iako umorni, gladni i žedni, vojnici zapeše da riju. Dok su jedni kopali, drugi su čučali, držeći u krilu granate i šrapnele. Dojadili smo svakako neprijatelju, jer po učestaloj paljbi uviđamo da je rešen da nas uništi. Mi smo vatrom naših topova zaprečili jedan drum, da niko živi nije mogao da nam promakne. Gađala je neprijateljska baterija s povećanjem daljine i talas čelika se postepeno približavao. Osećamo neku lomljavu na osmatračnici komandanta diviziona. Tanasije u kukuruzu zanemeo, a mi polegali jedan preko drugoga i telima našim zaklonili ubojna zrna... Jer Rajko je kazao, a Rajko je baksuz, pa da nesreća ne bude strašnija... Sad je na nas red... Zloslutni i jezivi šum... užasni fijuk, sve jeziviji i strašniji. Mi sabismo glave. Zemlja zadrhta i prolomi se urnebesni prasak. Slušamo još tupe udare izbačenih busenova... Lagano podigosmo glave i pogledasmo ka otvoru. Stanoje promoli glavu. — Gde udari? — Ispred topa. — Posluga na svoja mesta... — začu se glas Tanasija releja. Vojnici su čekali celu komandu. Onda pojuriše otvoru, da bi se što pre iskoristio kratak interval. Međutim, neprijatelj kao da je pogađao našu nameru, i kad vojnici opališe prvi metak, odmah zatim, iznad glava njihovih svitnu šrapnel. Poleteše u zaklon. Ali jedan se povede i pade pred otvorom. — Rajko, Rajko — povikaše vojnici. Jedan ga dohvati za ramena, ostali ga prihvatiše i spustiše lagano između granata. Ležao je nepomično. Usta su mu bila poluotvorena, a oči svetlele čudnim sjajem. Disao je teško i iz grudi njegovih je dopirao neki čudan šum. Vojnici mu otkopčaše brzo koporan i ugledaše veliku ranu na grudima. Trebalo ga je podići i on jeknu. Onda nožem rasekosmo bluzu i košulju, koja je bila sva vlažna i zadah sveže krvi zapahnu nas. Dvojica ga lagano podigoše, te mu

68

širokim zavojem obavismo cele grudi. Gazili smo po krvi Rajkovoj, pa su nam i ruke bile krvave. Ćuteći smo posmatrali kako lagano umire. A nad glavama našim suklja dim iz šrapnela, zemlja se od potresa stalno roni i pada na zavoje išarane crvenim pegama. Pritiskivala nas teška mora od blizine smrti i potajna radost što smo živi, sve pobrkano sa strahom, da i nas tako nešto ne snađe. Neko jadno raspoloženje, pa nam se čini da sunce škilji... A usta nam se zalepila od žeđi. Povremeno smo gađali celo poslepodne. Rajko je ječao i tek bi prevalio preko usta: „Vode.“ Mi smo ćutali. Stanoje pogleda upitno podnarednika, a ovaj manu rukom kao da veli: „Svršeno je sa njim, a ti čuvaj sebe.“ Ali izgleda kao da se sunce i ne pomera i kao da nas večnost razdvaja od noći. Sećamo se svih izvora pored kojih smo prošli, i sada nam je čudno kako smo mogli tada prolaziti ravnodušno pored njih. Trailo veli, ako se vrati živ kući, nigde neće krenuti bez čuturice pune vode. Sunce jedva zađe za neka drveta i nišandžija Milovan odmerava regletom koliko je još daleko od horizonta. — Da smo u našim krajevima, ono bi već davno zašlo za planine i već bi se napili vode. A ovo neka prokleta zemlja! — veli Milovan. — Vala, podnaredniče, čim se smrkne, idem u selo da dokotrljam jednu bačvu — veli Jankulj — i da je napunim vodom. Sunce se izgubi među ševarom i svež vetrić pirnu sa Save. Otvorenih usta dišemo. Ali je još vidno... Rajko ječi i vapije za vodom. Paljba se utišala, te Jankulj izjavi da će ići za vodu, makar poginuo. Dohvati čuturicu, zastade malo na otvoru, onda potrča bunaru. Ali sa pola puta vrati se zadihan. Veli, kako na motki đerma nema kofe... Treba ići na Savu, ali sa one strane vrebaju stotine pušaka. Sada se diže Stanoje. Oči njegove su odavale ledenu odlučnost, a na stisnutim usnama se ogledao prkos i inat. — Idem! — reče odlučno. Ćutali smo... Ne znamo da li da mu čestitamo ili da ga odvraćamo. On iziđe, uspravi se, pogleda okolo sebe, i laganim korakom pođe ka reci. Jedini uspravan čovek. Izgledao nam je kao Herkul. Priđe obali, saže se, zavuče čuturicu... Dah nam je zastajao. On se obazre levo i desno, pa najednom, u najvećem trku, naže bežati i ulete u zemunicu. Na ulazu ispusti čuturicu, iz koje zaklokota voda. Gledali smo tu vodu zakrvavljenih očiju. Podnarednik prihvati čuturicu, držeći je grčevito. Bili smo gotovi da skočimo na njega. On kao da razumede, pogleda upitno sve redom, pa onda u Rajka. — Njemu! — povikasmo gotovo uglas. On se pridiže, obuhvati njegovu glavu i ostatak vode sruči mu u usta. Rajko otvori oči, a iz usta mu se ote uzvik blaženstva. I nama kao da laknu. A Stanoje tempirač priča:

69

— Ne mogadoh više. Pa kud puklo da puklo, pomislih i pođoh. Bio sam pribran i miran, išao sam čvrsto do vode... Ali kad zaklokota čuturica, e uvati me strah, majku mu... A znaš, nije lako... Ja sam pred celi front... i ne znam ni sam kako sam se dokoturao dovde. Negde u bari zakreketaše žabe i večernji povetarac zašume kroz kukuruze, noseći miris barske trave. Večernjača zablista. Trailo pomoli glavu, pa iziđe, a za njim i mi ostali. Dvojica poslednjih izneše lagano Rajka. Ali njegova glava i ruke bile su mlitave, očni kapci nepomični, a usta široko otvorena. Bio je još mlak. U mračnoj zemunici nismo ni primetili kada je nečujno umro. Ipak... pogledasmo slobodno u nebo i zaradovasmo se životu. POD OKRILjEM KRSTA Bolničari su odnosili mrtve i ranjene, a artiljerci su na rukama nosili glomazne topove, da se ne bi čuo ni najmanji šušanj. Tek kada pređosmo reku Bitvu, odahnusmo malo. Išla je kolona mračna i turobna, kao da se vraća sa nekog pogreba. Ljudi osećaju, svaki na svoj način, da se odigralo nešto teško i sramotno, iako je svaki uložio celog sebe da bi poduhvat bio krunisan uspehom. Kolona maršuje teškim korakom kroz pustu i mračnu noć. I opet pored nas dugačka povorka pešadije. Mali pešaci, natovareni ubojnom spremom, gamižu mrzovoljno i ravnodušno. Premoreni su već, pa odmiču za onim čelnim kao stado, i njihove misli ne idu dalje od skučenog pogleda u ovoj mračnoj noći. Najzad, sručismo se svi na jednu poljanu pokraj puta. Neko je izdavao naređenja, ali se ne sećam da su izvršavana, niti znam da je iko kontrolisao njihovo izvršenje. Gde se ko zatekao, legao je na tvrdu zemlju i zaspao. Kada smo sutradan ustali, ljudima se sve pričinjavalo kao da su usnili neki težak san. Ali zaprljani topovi, neotimareni konji, onaj nered u bivaku, a naročito spušteno krilo na šatoru komandanta diviziona, koji je uvek na nogama, bio je dokaz našeg zamora... I poraza. Ljudi su zurili poput onih topola i vrbaka, prema gustoj izmaglici nad rekom Bitvom. Ali u vojsci se ne pušta mašti na volu. Neki vele da u tome i jeste veličina vojničkog poziva. Uskoro su se čule oštre komande, vojnici su čistili oruđa, drugi timarili konje, treći odlazili za hranu, u bivaku je vrilo kao da se puk vratio sa neke parade. A odaslana je i jedna oficirska patrola duž Save, u cilju osmatranja. Kapetan Jovan nam tom prilikom izloži svoja zapažanja i planove kada bi, na primer, on bio neki komandant: — Prvo i prvo, ja ne bih artiljeriju dovlačio na samu obalu. Vikom u onoj bari mi smo otkrili našu nameru. A osnovno načelo strategije jeste tajnost. — Podigao je tada značajno prst i pogledao važno sve redom. — Jer, zamislite da

70

je na onoj obali bio, recimo, puk pešadije neprijateljske... Lele... Kačamak bi se napravio od nas. Kada smo se pred podne vratili u bivak da raportiramo kako ništa značajno nismo videli, kapetan Jovan zaustavi konja pa nam se obrati: — Razume se, vi niste ništa razumeli, niti smo o čemu govorili! — On obode konja i sa puno važnosti, kao vođa patrole, uđe u bivak. Još istoga dana naredili su da se spremimo za pokret. Mrzovoljno i bez žurbe, vojnici su privodili zaprege... Posle one tragedije, oni se ne uzbuđuju mnogo. Jer ma šta se desilo, gore biti ne može. Ne zanima nas više ni pravac marša. Išli smo u pravcu Drine, odakle dopiru učestali pucnji topova. Na jednoj raskrsnici puteva vidimo i jednu haubičku bateriju na zastanku. Oficiri posedali oko stola za rasklapanje na kome je beo čaršav i ručaju. Potporučnik Aleksandar poznade neke, te im doviknu s konja: — Ručajte brže, dok nije naišla pešadija! — onda se okrete meni: — Znaš... i mi poljaci smo gospoda, ali ovakvih ladoleža nema nigde. Umešao se u razgovor i Milutin. — Ovo je provokacija. Gladna vojska prolazi, a oni nas draže onim šerpama. I još stavili beo čaršav. A podnarednik Trailo zaključuje: — Ih, što nisu negde u blizini našoj! Pitamo ga, zašto. — Tako, imalo bi da nema... Jer u ratu se krade. Vrlo često iz nužde, a nekad po navici. Često iz inata i pakosti. Pešaci zavide artiljercima, a ovi ne trpe konjanike. Nikad artiljerac neće od pešaka da nešto digne. Zna on da su pešaci večita sirotinja, a ako nešto baš i imaju, ne diraju, jer smatraju pešake za mučenike... Ali pešaci posećuju sve odreda. A sve nam se čini da je Trailo glavni organizator i kao neki intelektualni vođa svih krađa, razume se, izvan baterije. Istina, mnogo puta je on nahranio celu bateriju na taj način. Ali kad nekoga vojnika uhvate u krađi i sprovedu stražarno u bateriju, onda je Trailo sa najvećim zadovoljstvom lično udarao batine. Predveče stigosmo u jedno selo, koje je imalo beskrajno dugačku ulicu. Žene su nas dočekale skrštenih ruku, a starci, naslonjeni na štapove, gledali su nas kao spasioce svoje. Ispred sela čuje se neprekidan prasak pušaka i grmljavina topova, da su se prozori na kućama stalno tresli. Ovde smo dugo ostali... Želeli bismo i da zanoćimo. Seljaci iznose voće. Vojnici u dvorištu muzu ovce. Jankulj zavlači ispod topovskog jastuka šarenicu, i hvali se da mu je dala neka devojka. A ko će još i to da istražuje sada, pred zloglasnom Parašnicom, gde vri od puščane i mitraljeske vatre kao u kotlu. Krenuli smo po mraku. Mučno je osećanje kad se po mrkloj noći izlazi na položaj. Išli smo prvo glavnim putem, onda skrenusmo, zatim preko nekih

71

njiva, lagano, i zastadosmo u jednoj oranici. Okolo nas su praštale puške, pa nam se čini kao da pucnji dopiru iza one vrzine koju je dva naziremo. Vojnici se pribili uz topove i ćute. Zastanak je bio neobično dug. U neko doba komandir javlja da vozari sjašu i da su ljudi svakoga momenta na svojim mestima. Poslužioci posedali pokraj topova, a vozari stoje uz svoje konje. Ali svi su na suprotnoj strani od pravca odakle dopiru pucnji... Najednom začusmo pucanje pozadi nas. Ali valjda neko vodi računa o nama, umirujemo sebe. Povremeno pisne kroz vazduh neki zalutali kuršum, koliko da u ljudi zastane dah, a konji nestrpljivo zatrupkaju nogama, ili uzdignu glavu i strižu ušima... Neki put počne ubrzana paljba, kao da su ljudi pobesneli, i nama se čini da niko živ neće ostati. Onda se stišava, pucnji su sve ređi, i najzad čujemo samo pojedinačne pozdrave predstraža. Mrtva straža... To je onaj mali reponja, sa izgužvanim šinjelom i izokrenutom šajkačom, koji trapulja drumovima natovaren kao životinja. Onaj koji zaviruje u kokošarnike i na čiju se glavu spuštaju pesnice svih pretpostavljenih starešina... Eto, taj mali pešak stoji sada kao džin u ovoj crnoj noći na braniku otadžbine, dok pozadina mirno spava. Bila je to beskrajno duga noć. I uvek na istom mestu. Ali, malo smo se svikli i primirili. Nekako oko ponoći, na istoku zarude i ogroman mesec rasu svoju svetlost nad zavađenim ljudima. U ovoj crnoj i strašnoj noći ta svetla kugla liči nam na neko ogromno živo oko, koje nas u početku posmatra bojažljivo, potom podrugljivo, dok najzad ne zablista veselo, punim sjajem. Valjda hiljadama godina posmatra ono uvek isti prizor. Narednik Milutin namesti tronožac, da kroz durbin posmatra mesec. Gledamo njegovu izboranu i razrivenu površinu. Vide se ogromni krateri, od kojih polaze zračne pukotine. Ređaju se na durbinu i vojnici i cokću jezikom čudeći se veličanstvenome prizoru, dok im Stanimir, prednji vozar, ne objasni: — Ja, slavu mu, kaki je. Ama tačno znam... jeste... pazi, pazi rupe. Ono je od neke teške haubice... Tek pred zoru naiđe naš komandir i reče da budemo spremni za polazak. Teška srca pomišljamo na današnji dan. Ali kada vozari pojahaše, naredi komandir da okrenu unazad i pođosmo istim putem... Evo ga i selo gde smo sinoć bili, iziđosmo izvan sela i idemo pravo u sredinu Mačve. Ljudi su veseli što smo samo izbegli opasnost na Parašnici, jer su se svi žalili koji su tamo bili. I ma gde otišli na drugo mesto, biće nam bolje. Ali mi idemo uvek starim putem, onim kojim smo juče prošli, a taj put vodi pravo na Čevrntiju. „Spomenulo se, ne povratilo se!“ — šapuću vojnici i neprestano se raspituju kuda ćemo. Nema više sumnje... idemo opet na Čevrntiju. Tamo su naše teške i neprijatne uspomene. Priča se kako nije dobro da pogreb ide istim putem. A mi naiđosmo opet na onu nesrećnu Bitvu, gde još leže mrtvi, naduveni konji i prevrnuta kola. Očajanje obuzima ljude pri pomisli na ponovan

72

prelaz. Ko zna!... Oni što naređuju daleko su, te im je nepoznato naše duševno stanje. A voda nam je mrska, da ni ove grešne životinje ne bi više nogom kročile u nju. A tek ljudi... Vojnici se naježili i namrštili, pa se pritajili i pribili uz topove. Skretosmo levo od mesta gde je vršen prelaz i zaustavismo se ispred jednog šljivara. Sakriveni iza šipraga, posmatramo austrijske rovove i naše mrtve vojnike između reke Save i rovova... Cela ravnica je nepomična i ukočena. Nigde se ne vidi živ stvor. Jezivu tišinu prekida udaljena topovska paljba. Komandir nam tek tada objasni cilj našega puta. Jedna naša divizija prešla je reku Savu na drugome mestu i prodrla u Srem. Oni su sada u visini Čevrntije. Mi smo vraćeni da vatrom naših topova štitimo njihovo odstupanje. — Dakle, mi nećemo više prelaziti? — zapita neko. — Ne, ne! — odgovori odlučno komandir. Nama svima kao da laknu. Topovi su bili pripravni za dejstvo, osmatrači su zauzeli svoja mesta. Dugačke senke drveta su neprimetno klizile po zemlji. Sava je tiho šumorila, dok su gavrani graktali pozadi krvavog razbojišta. Tišinu prekide glas desnog osmatrača: — U pravcu sela Šašinci vidi se neko kretanje. — Posluga na svoja mesta! — komandova neko iz baterije, a mi okretosmo durbine na tu stranu... Ugledasmo dugačku povorku kola, kako lagano ide u našem pravcu... Na čelnim kolima sede neki ljudi, I drže beo barjak na kome se vidi crveni krst... Mi se zgledasmo... Komandir otrča u divizion da pita šta da radi. Kada se vrati reče nam da su Austrijanci preko parlamentara tražili dozvolu da sahrane naše mrtve. Naši su odgovorili da im dopuštaju, ali pod uslovom da dovedu sveštenika, koji će opojati mrtve. Vojnici prišli takođe uz nasip i kroz izraslu travu posmatraju. Kolona se lagano primiče. pored teraoca na čelnim kolima vidimo crnu priliku sveštenika sa epitrahiljem oko vrata. Povremeno zasija sunčev odblesak sa zlatnoga krsta u njegovoj ruci... Već su blizu, i golim okom se vide. Razaznajemo meštane u kolima i nekoliko vojnika bez oružja... Zabezeknuti posmatramo svetao krst, taj simbol večne tragedije ljudske. Vojnicima je ovladalo tiho, pobožno raspoloženje... Kola se zaustaviše iza austrijskih rovova. Sveštenik siđe prvi, ostali za njim. Onda on pođe laganim korakom, sam, držeći ispred sebe krst. Pređe rovove, obazre se neodlučno levo i desno, prođe između mrtvih i približi se obali... Onako osamljen, u crnoj dugoj mantiji, ličio je na nekog svetitelja sa starih ikona. Okrete se nama, pa širokim pokretom ruke učini krst i tada do nas dopre kao neki tajanstveni podzemni glas:

73

— Blagosloven jesi Gospodi naučimja opravdanijem tvojim. Vojnici skidoše kape, prekrstiše se i, kao po komandi, digoše se svi. Kao bedem, ostadoše na nasipu u stavu mirno... Gledali su netremice u sveštenika a usta im otvorena, kao da gutaju reči... Najednom se digoše i vojnici iz austrijskih rovova, otprilike jedan vod. Bili su bez oružja i povrstani u jednoj liniji. Odaju smireno počast svojim žrtvama. Stajali su tako otvoreno jedna prema drugoj dve neprijateljske vojske. I ta dobroćudna lica seljaka molila su se jednome Bogu, da bi, prizivajući toga istoga Boga, opet pucali jedni na druge. Sveštenik je dizao ruke nebu. Vojnici prikloniše glave tiho šapćući molitvu. — So svjatima u pokoj. Hriste duši rab tvojih... — dopirao je glas sveštenika. A gavrani šestare i grakću. U daljini negde odjekuje potmula topovska paljba, od koje drugi sada ginu i leže isto onako mrtvi... i pred ovim krstom i smirenom molitvom, ljudi kao da polažu računa sami sebi i nevoljno im se nameće misao: zašto... zašto? — Ješče molim sja o upokojeniji duši rab tvojih, za vjeru i otečestvo pogibšim... Kao da je ovim rečima dat odgovor na postavljeno pitanje. Vojnici mrskim očima gledaju one plave uniforme... Ali oni su zakrilili otadžbinu svojim grudima i omeđili je mrtvim telima svojih drugova. I samo dotle, do te žive međe mogu doći oni u plavim uniformama. — Vječni pokoj podažd Gospodi pogibšim za vjeru i otečestvo! — i seda starina u epitrahilju pođe lagano između mrtvih, škropeći ih vinom. Vojnici ga prate pogledom, starajući se da upoznaju mrtve. Jer tamo su njihovi rođaci, braća, drugovi... I nikad ih više neće videti. Potamnele i ugasnule oči njihove zure u daljinu, a tela su ukočena za večni pokoj. U jednoga ukrućena ruka, uzdignuta visoko, sa stisnutom pesnicom. Valjda poslednji vapaj... Ili opomena živima. Sveštenik se vrati i otpeva poslednje: — Vječnaja pamjat... Mnogi su od naših rukavom brisali suze. Onda meštani s druge strane priđoše i odneše mrtve na kola. Trpali su ih jedne iznad drugih. Sunce je bilo pri zahodu kada kolona lagano krete, praćena jatom crnih gavranova. Vojnici siđoše brzo u zaklon. Samo je ostao još trubač, i on odsvira vojnički posmrtni marš. RAT JE BUKTAO

74

Rat je buktao na svima stranama. Malena vojska se trošila, ali su izmučeni ostaci naprezali poslednju snagu u borbi protivu moćne carevine. Zbijeni u Mačvi, opkoljeni vodom sa svih strana, jurili su pukovi s jednoga kraja na drugi, da bi odoleli navali. Šume su isečene, crkve porušene, kuće popaljene. Zemlja je izgažena i usevi uništeni. Sa ledenom mirnoćom, bez suza, podnosio je narod muke i sa titanskim naporom odbijao najezdu moćnijega neprijatelja. Jer šume će izrasti, zemlja će roditi, ali najteže je biti rob. Usled stalnih pokreta vojska je obosila i bila pocepana. Neki su oblačili građansko odelo, a bilo je vojnika i u plavim bluzama skinutim sa mrtvih austrijskih vojnika. Za ovom šarenom vojskom išli su starci i žene, tražeći svoje sinove. Roditeljski nagon gonio ih je iz daleka, danima su putovali, noseći malo preobuke i hrane za svoju decu. Pričaju tako da je jedan starac putovao petnaest dana, noseći živu kokoš. Hranio je uz put, čuvao kao najveće blago, da bi pripremio gozbu sinu. Zna stari iz iskustva da vojska često gladuje, pa poneo da sina mine želja na srećne dane u roditeljskom domu. Raspitivao se uz put za komandu svog deteta, i, najzad, čuo strašnu vest... Zadrhtala mu donja usna, a iz očiju mu potekle samo dve kapi. Za klao je kokoš, razdelio za pokoj duše svome sinu, i, tužan i slomljen, vratio se... Ko zna da li je stigao svome domu. Novine nismo dobivali, ali smo preko komordžija saznavali šta se radi na evropskim bojištima... Preko posilnih smo doznavali poneke namere naših pretpostavljenih. Jer komordžije su u stalnom pokretu, oni su u vezi sa pozadinom, a ova sa još dubljom pozadinom, gde se čitaju novine i prepričavaju lokalni i svetski događaji. I glas pođe... U početku pričaju komordžije kao uzgred. Kad primete da ih ljudi rado slušaju, prave se oni važni i, veće senzacije radi, dodaju još poneki izmišljeni detalj, koji se docnije prepričava kao događaj. Tako na svakom sastanku. Poraz se preuveličava, a cifra zarobljenika postaje sve veća. I vest se kao zrak prenosi na sve strane. Ali u njihovim pričama ima mnogo istine. Prevare se u datumu ofanzive ili nekog odstupanja, ali se ipak nagađanja o porazu, o zarobljenicima, o nastupanju ili odstupanju, na kraju obistine... Bila je baš to veče plahovita i hladna kiša. Zgureni ispod šatora, slušali smo kako udaraju kišne kapi o šatorska krila, dok su posilni opkopavali svuda unaokolo kanal, da voda ne podiđe u šatore. Čujemo kako vojnici šljapkaju po vodi. Strepimo da se neko ne saplete o kolac, za koji je pričvršćen šator, pa bi nam se onda onako mokar sručio na glavu. Napričali smo se dovoljno te smo trenutno zaćutali. — Što bre, Milane, nisi žensko? — prekide ćutanje potporučnik Aleksandar. A Milan, koji je došao iz susedne baterije malo u goste, razmahnu rukama protežući se i nogom dodirnu šatorsko krilo. — Ne, bogati! — zavapi ljutito Milutin. — Šta radiš to... Sad će voda da kaplje.

75

— Slušajte — obrati nam se Milan, ali glasno da i Milutin čuje — motrite na njega da ne primeti, a ja ću prstom da dodirnem šatorsko krilo iznad njegove glave. — Nemoj, nemoj — umiruje ga Aleksandar kroz smeh — dobar je on čovek, popraviće se... Tek neko razmače šatorsko krilo i posilni promoli mokru glavu. — Gospodine potporučniče, zove vas komandir... — Ih, bogamu, ko će sad po blatu!... —... a posilni komandantov pakuje stvari. — Nije moguće! — povikasmo svi uglas i iskrivismo glave, osluškujući udare kišnih kapi. A ovde nam je bilo tako ugodno... Kad se vratio od komandira, priča nam Aleksandar da ćemo noćas svakako krenuti. Bila je ponoć kada smo se digli. Kiša je prestala da pada i izvedrilo se. Ali zemlja je pištala pod našim nogama. Bilo je hladno. Neispavani i prozebli, mokrih nogu, stajali smo naježeni, čekajući naredbu za pokret. Zvezda jedna prelete preko neba, pa se izgubi u mračnom ponoru. — Sad je neko umro — reći će jedan od vojnika. — Kamo da je samo jedan... Hiljadama ih ginu sada — odgovori više za sebe narednik Milutin. Odmakli smo daleko kad se sasvim razdanilo. Bio je svetao sunčan dan bez prašine. Polja su ležala pusta, a vlažna drveta opustila tužno grane. Lišće je počelo da žuti. Osećao se već dah jeseni. Prilikom jednog zastanka začusmo podzemnu tutnjavu topova i to baš u pravcu kuda mi maršujemo. Ukoliko odmičemo više, sve je jasnija topovska paljba. A nekome se žuri, jer je već davno prošlo vreme kad je trebalo dati zastanak. Sa nama maršuju i pešaci, dobroćudni i poslušni. Onako natovareni, gegaju, grešnici, pognute glave, brišući rukavom znojavo lice. A koliko večeras još... Ovaj nam je drum poznat. Prošloga puta na onoj raskrsnici imali smo zastanak. Sećam se i kafane iz koje su vojnici ukrali bure piva. Kažu, bilo je namenjeno nekoj komandi. Sad svejedno, ma čije bilo, glavno je da je cela baterija pila u zdravlje Tanasija i Jankulja. Nekako oko podne sreli smo prve ranjenike. Pričaju da su Austrijanci prešli Savu i da velikom snagom nadiru u Mačvu. Uskoro u daljini ugledasmo dimove od šrapnela, koje vetar lagano razvlači kao prozračne, sive oblačiće. Tada kolona zastade. Viši komandanti sa ordonansima odjahali su u pravcu sela, oko koga se u ovome momentu vodila borba. Štrčao je zvonik crkve, kao da vapije za pomoć. Povremeno dopire snažan zamah puščane vatre, a vazduh para šum aeroplana koji šestari nad krvavim razbojištem.

76

Vojnici se pritajili i netremice gledaju u horizont zamagljen od dimova šrapnelskih. Iako su naviknuti na ovakve prizore, ipak je mučno stanje iščekivanja. Jer sada će stupiti u borbu, možda u najveći okršaj. Sakupljaju se oni u male grupice i sa pritajenom zebnjom razgovaraju... A iz sela žurno beže starci, žene i deca. Usplahirena izgleda, pretrnula od straha, napušta nejač svoja ognjišta i celokupnu imovinu, da bi samo sačuvala goli život. Začu se komanda: „Sprema za paljbu.“ Poslužioci skidoše kožne navlake sa topovskih delova i onda sedoše na prednjak. Baterija krete. Pokraj vrzine zaklonile se pozadnje jedinice: komordžije, municione kolone. Na ulazu u selo naiđosmo na zavojište pred kojim beše masa vojnika sa otvorenim i krvavim ranama. Pokraj puta vidimo mrtve. Sigurno su bili teško ranjeni, pa su pri prenosu umrli i bolničari ih ostavili tu. Pešadija je zamakla. Čuje se težak fijuk artiljerijskih zrna i prasak šrapnela nad selom. Oblaci prašine odaju jasno naše kretanje, i neprijateljska artiljerija gađa sa još većom žestinom. Sreli smo i grupu ranjenih konjanika, a me đu njima i jednog oficira, koga su vojnici presamitili preko sedla. Seljaci se pribili pored puta i čekaju da artiljerija prođe... A grozan je zvizak i prasak šrapnela iz kojih sukljaju žutocrveni dimovi. Pešaci zastali i posedali pokraj plotova. Neki od vojnika šunjaju se po praznim dvorištima. Čudnovato je njihovo spokojstvo, kao da idu na manevar neki. Malo dalje okupili se oko bunara i pune čuturice. Oficiri ih pozivaju i onda naređuju da stave nož na pušku. Izgleda kao da će sad na juriš, onako umorni i prašnjavi. Iz jedne bočne ulice žurno iziđe mitraljeski vod, i vojnici kažu da je neprijatelj tu ispred sela, a oni sada menjaju položaj. Nad selom kruži aeroplan. Pešaci hitro uglavljuju mitraljez između prošća i od zaglušne huke mitraljeza drhti vazduh. Na raskrsnici zastadosmo. Bila je tu neka viša komanda i ordonansi neprestano odlaze. Zaustavi se tu i jedan eskadron konjice, koji je dotle odolevao navali. Kažu da nove mase neprijatelja neprestano pristižu. Komandant diviziona odjaha sa komandirima. Sigurno traže položaj. Tada se naredi da pešadija krene. Oficiri skreću pažnju da nijedan ne zaostane. Pešaci potrčkavaju, pa se zbijaju. Opet ih zaustaviše i tada vojnici napuniše puške. Pocepani i prašnjavi, potamneli od sunca, gledaju mali pešaci u svoje oficire, očekujući naređenje za juriš. i mnogi će od njih izginuti sada odmah, eto tu ispred sela. Ali svaki zamišlja... nada se, a veruje da postoji Bog, i mnogi se krste. — Odmah ispred sela razvijte se u streljački stroj! — naređuje komandant bataljona.

77

— Razumem! — otpozdravi jedan poručnik. Onda se žurno okrete svojoj četi: — Vojnici, neprijatelj je ispred sela. Na znak pištaljke razvićete se u strelce. Napred! Kratko i jasno. Vojnici se prekrstiše i zbijena kolona krete. — Pazite „artelerci“, ne pucajte u nas — dobaci neko. Odmicali su gotovo trčećim korakom, pogureni, držeći čvrsto puške „na gotovs“. Pade nam u oči jedan, koji je u desnoj ruci držao pušku, a u levoj pun bakrač vrućeg kupusa, koji se još pušio. Utrčao je sigurno u neku kuću, gde su komordžije spremale večeru i digao pun bakrač, koliko da mu se nađe u nevolji. I ode tako, sa kupusom. A gotovo su svima iz torbe virili klipovi kukuruza. Sunce je već zašlo, kada i mi kretosmo, i malo zatim skretosmo u jednu livadu između kuća, gde postavismo topove. Naiđe i komandir jedne konjičke baterije koji se žali da su mu danas zarobljena dva topa. — Ama mučno je kad je konjica ispred tebe — kaže on našem komandiru. — Pešaci će da izginu braneći bateriju. Ali ovi, boga ti milog, pojašu konje, pa te i ne izveštavaju, i tek vidiš kako samo proleću pored tebe. Zato, pazi noćas... još ih ima napred. Ne udaljuj konje, već ih drži pored baterije, dok se u toku noći ne izvrši smena. Pešačka vatra je bivala sve slabija. Mi smo ćutali, da se ne bismo po blesku odali. Ipak, za svaki slučaj, oruđa su bila pripravna za dejstvo. Pošto nas komora nije stigla, vojnici nisu imali ni hleba, ni jela. Zato su pored malih vatrica pekli kukuruze. Komandir je naredio da vodnici i podnarednici dežuraju na smenu u toku noći, da bi motrili na bleskove neprijateljske artiljerije. Na celom frontu je vladao mir, koji su povremeno narušavali pucnji prednjih stražarećih odeljenja. Kroz vazduh se prenosio tajanstveni šum artiljerijskih kara, koje su na obema stranama odlazile za popunu municije. Vojnici su polegali pokraj topova i utišali se. Jankulj se još promeškolji i više za sebe, ali glasno izgovori: — Gde li onaj pronađe kupus danas?! OSMATRAČNICA NA CRKVENOM TORNjU Bila je ponoć kada su nas probudili. Komandir je smatrao da je mnogo bolje ako izmesti bateriju izvan sela. Zaprege su prišle i baterija je krenula lagano, kao pri nekom pogrebu, da se ne bi odala. Zaustavili smo se u jednom kukuruzištu. Sada je pred nama selo i vidimo kako se prema svetlom zvezdanom nebu ocrtava tamna silueta crkvenog tornja. Opet su vojnici kopali, i, u osvitku zore, sve je bilo pripravio. Nišanska tačka za sve topove bio je krst na tornju crkvenom.

78

Drum je bio raščišćen od komordžija i municionih kola. Vojska je bila pri zemlji. Sa zebnjom smo iščekivali današnji dan. Neprijatelj će napadati, to je sigurno, jer inače zašto bi prelazio. Nišandžije pregledaju i čiste zatvarače, pa čak i Tanasije čeprka nešto oko telefona. Komandira odazvaše na telefon. A kad se vratio pozvao je nas, dva vodnika, i narednika baterije. — Naređuje komandant da naša baterija da dva osmatrača, koji moraju da se popnu na crkveni toranj. I to sad odmah. Određujem baterijskog narednika i tebe — i upre prstom u mene. — Na izvršenje! Otpozdravismo, a kada pogledah vojnike, učini mi se kao da nas žale. Crkveni toranj izgleda visok do neba. Još je pod udarcima i naše i njihove artiljerije. Ako ga ne sruše naši topovi, njihovi će sigurno. A na vrhu, nalaze se četiri prozorčeta, kroz koja se vidi zvono. Sobom povedosmo i Tanasija, koji još od baterije poče da razvija telefonsku žicu. Onda zamakosmo u selo i stigosmo u crkvenu portu, gde zatekosmo jedno pešačko municijsko odeljenje. Komordžije privezale konje za ogradu, a oni posedali uza zid, skinuli košulje i trebe se od vašiju. Na ulasku u crkvu zapahnu nas miris tamjana i sagorelih sveća. A raspeti Hristos, sa bolno izdignutom glavom, upućuje molećive poglede i kao da veli: „Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade“... Zvek naših mamuza je skvrnavio ovu pobožnu tišinu. — Gospodine naredniče, zaključano je! — reče Tanasije, pokušavajući da otvori vrata za ulaz u toranj. — Razvaljuj! — viknu baterijski narednik. Tanasije se zalete, lupi nogom i trošna vrata se uz tresak otvoriše. Napred pođe, uz uzane, vijugave stepenice, narednik, za njim ja, onda Tanasije. Tako do polovine tornja. Odatle su vodile uske lestvice, pored užeta za zvono, do onih prozorčića na vrhu. Oprobasmo ih, pa onda pođosmo jedan za drugim. Tanasije ostade pod našim nogama. Tek. narednik zastade i okrete se ljut. — Ko klati zvono? Okretoh se i ja. — Ja tek onako... uhvatih. — Jaoj, džukelo jedna, znaš li da ću te gađati iz revolvera! — i narednik se maši rukom za futrolu. — Je l treba, životinjo jedna, celom svetu da objavimo da smo ovde? I da je Tanasije bio na domaku njegove šake, celoga veka bi pamtio kada se uhvatio za konopac zvona. A ovako, na odstojanju, narednik ga je samo gledao besno.

79

Sa tornja se videla nepregledna ravnica, jasno oivičene njive, i nepregledna kukuruzišta sa ižđikalim stabljikama kao šuma kakva. A zabrani od stoletnih hrastova razmešteni na odstojanjima pa kao da, šumeći, pričaju povesnicu ovoga kraja. Vetar ćarlija i povija talasasto već zrele stabljike kukuruza, a sunce jesenjim zracima kao da miluje. Oko tornja čuje se veselo cvrkutanje vrabaca. Naslonjeni na po jednu nogu, pribili smo glave uz prozorče i tražimo liniju rovova. — Gledaj ono usamljeno drvo, pa ispod njega. Vidiš li onu vrzinu... E, iza nje — pokaza mi narednik. Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cikcak i nestaje ih u da-ljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje, proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi, vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci, a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu. Tanasije proba telefon i razgovara: — Eto, sedimo i pljuckamo na ceo svet... — A-ha, pitaću te, kad stanu da pljuckaju na nas — veli više za sebe baterijski narednik. Tada se okrete meni: — Pazi u pravcu one šume... eno ga put, vidi, vidi... kolona se neka kreće. — Onda se saže prema Tanasiju: — Izvesti komandira da se kreće dugačka kolona neprijatelja. Izgleda kao da su stali. Eno ga jedan na konju, sigurno komandant... Vojnici sedaju sa strane puta. — Gospodine naredniče, pita komandir kolika je daljina od vas do neprijatelja — govorio je ispod nas Tanasije. Narednik ceni odoka i obrati se meni: — Mislim... hiljadu i četiri stotine metara... — Gospodine kapet... — Ćut! — dreknu narednik. — E, moram da te bijem. Ko ti je kazao, stoko jedna... Sada kaži: hiljadu osam stotina metara. Bolje je da kažem više nego manje, pa da naše pobijem. Negde desno začuše se topovski pucnji, i, kao na jednu komandu, otpoče topovska paljba na celom frontu. Šrapneli išaraše ravnicu žuto-crvenim dimovima, ali dosta daleko iza naših rovova. Napregnutom pažnjom posmatramo žuto-crvene buketiće, koje vetar lagano nosi. Vidimo kako su naši pešaci polegali i drže puške pripravne za paljbu. — Gospodine naredniče, javlja komandir da osmatrate: gađa naša baterija.

80

Pri strahovitome tresku mi i nehotice zavukosmo glavu u ramena. Nalazili smo se ispred topovskih cevi naše baterije i zrna su letela gotovo iznad naših glava. Bludimo pogledom iznad neprijateljskih rovova i jedva pronađosmo naše dimove u jednome šumarku, daleko iza streljačke linije. Onda smo skraćivali oprezno daljinu sve po sto metara, dok nas Tanasije ne pogleda: — Gospodine naredniče, ljuti se komandir i veli da ne osmatrate dobro... Već smo premoreni što stojimo stalno na jednoj nozi, i narednik se ljutito obrecnu: — E, nije nego!... Neka on dođe ako mu nije pravo! — pa se obrati meni: — A da zrno udari u naše rovove, onda bismo mi bili krivi. Skratismo daljinu još za sto metara i šrapneli eksplodiraše ispred neprijateljskih rovova. Na dogledu vidimo kako se kukuruz povija pod silinom šrapnelskih kuglica, a neprijateljski vojnici se u rovu uskomešaše i ašovima počeše izbacivati zemlju, da bi se što dublje ukopali. Zaboravili smo na umor. Ushićeni smo pred samrtnim strahom neprijatelja. Takav je rat. Sentimentalnost prestaje pred grubom stvarnošću i dva suprotna zbivanja bore se: hoćemo da neprijatelj umre, da bismo mi živeli. I radujemo se njegovome ropcu i poigravamo od radosti gledajući kako razorna zrna sa gromkim treskom izbacuju iz rovova unakažene lešine. Nešto iz straha, a možda i po inerciji pokreta, pešaci su na obema stranama pucali sve bržim tempom. Austrijska artiljerija je tukla naše rovove, ali, za sreću, šrapneli su se rasprskavali suviše visoko, te se njihovo dejstvo nije osećalo. Sada su počeli da traže i našu bateriju. Kroz zadnje prozorče vidimo kako se vojnici u međuvremenu paljbe ukopavaju. Na desnoj strani od nas krkljalo je od puščane vatre. Iz one šume neprestano dopire klokotanje mitraljeza. Neka naša baterija, a i austrijska, zasipaju, čini nam se, isti prostor u šumi. Izgubili smo pojam o vremenu. Ali odskora, neprijateljska artiljerijska paljba bivala je sve brža. Sigurno su sada isturili osmatrače na drveta, jer su njihova razorna zrna padala u blizini naših rovova. Vidimo kako naši vojnici razvaljuju jedan plot, i trče pognuti noseći prošće, da bi se unekoliko zaštitili... Najednom opet ugledasmo onu kolonu u daljini, na koju smo bili i zaboravili zauzeti osmatranjem na drugoj strani. Austrijanci su prilazili brzo onoj šumi. Izvestismo komandira da se ta kolona nalazi poludesno od nas, a udaljena je od neprijateljskih rovova oko šest stotina metara. Ali naša zrna padoše suviše desno, te ih vratismo. Kolo ne nestade među visokim kukuruzima. O pojavi ove grupe izvestili smo i divizion, kako bi se skrenula pažnja osmatraču susedne baterije, koja je bila desno od nas. Uto se prolomi strahovita eksplozija u ravnici pred nama. Ogromni komadi zemlje leteli su u visinu i naposletku ostade crn i gust stub dima. Za ovom je sledovala druga... treća... četvrta. Mi se nemo pogledasmo, prestravljeni da ta

81

neman ne zahvati slučajno i nas ovde na tornju. Bila je to neka haubica sa kojom se sada sretamo prvi put. Iako besciljno rije po ravnici, ipak je dejstvo njeno porazno i ljudi sa strahom slušaju njenu užasnu grmljavinu. Neprijateljski rovovi kao da oživeše. Vidimo neko komešanje, vojnici stavljaju telećake, i o tome odmah izvestismo komandira. Sa zebnjom pomišljamo šta će biti ako sada krenu na juriš, i strepimo za naše pešake, koji još ne vide pokret neprijatelja. I najednom se austrijski rovovi zaplaviše. Iskočiše izvan rova. — Javljaj: brza paljba! Kreću na juriš! Prema onoj čistini ugledaše ih naši pešaci čim se pojaviše i otpoče ubistvena brza vatra. Neprijateljski stroj se pokoleba. Neki padaju, drugi ležu i pobijaju ašovčiće ispred glave. Ali kroz kukuruz napreduju u skokovima. Naša baterija otvori brzu paljbu. Šrapneli presretoše plave bluze na otvorenom prostoru. Tada pripucaše i naši prikriveni mitraljezi. Krkljalo je gromovitom žestinom... Neprijateljski se stroj rasplinu, neki odmakoše, drugi zastaše, i najednom svi polegaše na otvorenom prostoru. Ravnica je brektala od puščane vatre. Peta baterija je sipala čelik sa košenjem ulevo i desno, stvarajući vatren zastor pred našim rovovima. Prilepljeni za zemlju, naši pešaci su besomučno gađali, dok je neprijateljska artiljerija tukla uraganskom vatrom našu pozadinu i selo, te se toranj iz temelja tresao. Zgrčeni i napregnutih nerava, iskolačenih očiju, posmatrali smo agoniju ravnice... Moćna carevina je prišla nadohvat ruke, već se neprijatelji gledaju u oči. Potreban je samo drhtaj srca, da se naša slaba veza raskine. — Ako te ima Bože, podrži još malo, još malo — šapće Tanasije ispod nas. — Po deset razornom! — viče narednik stisnutih pesnica... jer se oni kolebaju... ne, ne, novi pridolaze... Brže, gađajte, ubijte ih, to nisu ljudi... Eno ga gde pade, onaj se u kovitlac okreće. Ali zašto oni naši leže mirno... mrtvi, mrtvi. Oh... rinu razorna u gomilu... Ala padaju... Oni beže, a mitraljez ciči, kao da vrišti, i od njega se sklanjaju, pa se neprijateljski vojnici zbijaju u kukuruzište, da se zaklone od naših pogleda. Ali sada ih gađaju njihovi pozadnji, i uklješteni, oni padaju ničice. A iz šume desno kuljaju kao rojevi, eno ih gde trče, jedan pade, još jedan, ostali odmiču, i ceo se stroj sruči iza vrzine na sto metara od naših rovova. Ne mogu dalje... Oni u kukuruzu se kolebaju. Neki se pobauljke vraćaju. Još jedan orkan onako, brzo, brzo, baterija zaurla, nad vrzinom bleskaju dimovi kao mehuri, plave bluze ižđikaše i u paničnom strahu sručiše se nazad, u svoje rovove. NA KARTEČ! Na čistinama i između kukuruza ležali su mrtvi vojnici u plavim bluzama. Bilo je i teško ranjenih, koji su nemoćno dizali ruke, vapijući za pomoć. A oni iz

82

rovova posmatraju žalosni kraj svojih drugova, koji su domalopre bili živi, a sada nepomični, obliveni krvlju leže. Čudno... čudno. Prisustvovao sam egzekuciji jednoga vojnika, koji je napustio front da bi video svoju decu. Kažu, kazna je trebalo da bude više primerna... Iskopana raka, a on ubledeo, stoji vezan, bludeći pogledom, ne bi li sačekao nečiju milost. A okolo ljudi tmurni i ozbiljni, kao da se stide žalosne uloge. Potporučnik, važan i narogušen, ubeđivao je sebe da izvršuje pravdu. Onda su osuđenog vezali... Laka drhtavica je obuzela vojnike pred strašnim prizorom što će nasilno umreti jedan čovek... Puške su prasnule, jezivi jauk je zaparao vazduh, lica ljudi se grčila. Još jedan plotun. Mlitavo telo se opustilo, a glava klonula... Vojnici su se vraćali ćuteći, dok im je u ušima odjekivao jauk samrtnika I posle mnogo vremena, u besanim noćima, gledali su oni onaj bolan pogled, mlitavo telo i opuštenu glavu svoga druga. U sličnome položaju nalazili su se oni u ravnici. Svi su bili osuđeni na smrt. Iako je osuda kolektivna, ipak to nimalo ne umanjuje obostrani strah. Ali svima pred očima lebdi ona opuštena glava i sve ih hrabri nada da će svaki pre ubiti svoga protivnika i time spasti sebe. Prvi napad je odbijen. Pešačka vatra je klonula na celom frontu, izuzev one vrzine, gde su neprijateljski vojnici našli prirodni zaklon, i gde puške sada prašte samo iz straha da ne bi neko krenuo na juriš. Ali neprijateljska artiljerija kao da je pomahnitala. Ubrzanom paljbom i razornim granatama zasipa naše razređene pešačke rovove. I mi vidimo njihove topove u daljini, vidimo čak i onu haubicu, baš sa strane puta, ali do nje ne možemo da dobacimo. A naši pešaci traže pomoć, grde nas artiljerce, mi nemoćno kršimo ruke i zajedno sa njima stradamo. Kroz zadnje prozorče vidimo kako njihove granate riju oko naše baterije... Ali zato mi razaramo njihove rovove, da bismo zaštitili našu pešadiju. Gledamo kako kare u galopu dovlače municiju... Komandir nam skreće pažnju preko telefona da pazimo svaki pokret neprijatelja. Koja vajda!... Naši redovi su sve ređi. Vidimo kako se ranjenici izvlače iz rovova, mrtvi ostaju, a popuna ne stiže. Naša baterija štiti ogroman front po širini i dubini, i ne znamo kuda pre da priteknemo u pomoć. Kažu da su se strategija i taktika razvile na stepen nauke i čitave knjige su napisane o vođenju ratova. Ali sva ta nauka, posmatrana sa vrha crkvenoga tornja, liči na neki vodeni konac i sva bi se mogla svesti samo na tri reči: srce, ljudi, oruđa. Kao posle neke strahovite oluje i nepogode, polja su ogolela, snažna drveta oborena, i sada se pešaci gledaju otvoreno. Ona haubica rije zemlju, zatrpava naše rovove, ali niko ne odmiče. Zbijaju se pešaci ili iskaču iz rovova i skrivaju se u dubokim jamama, gde su eksplodirala zrna, jer veruju da zrno nikad ne

83

udara na isto mesto. I mi prevrćemo njihove rovove. Vidi se da im nije lako, jer su dve njihove baterije uzele na nišan i bez prestanka riju oko naših topova. Sunce zađe za gust, crn oblak, i u daljini zamrači od prašine. Vetar poče da zavija oko crkvenog tornja. — Pređi na moju stranu, da promenimo nogu — obrati mi se baterijski narednik. I tada najednom nestade onog teškog stanja, koje me mučilo već duže vreme, a ni sam nisam znao od čega je dolazilo. Iz one šume desno počeše da izlaze Austrijanci i kroz improvizovanu saobraćajnicu da uskaču u rovove. — Pazi, pazi... javi brzo komandiru da nailaze pojačanja. Od poslednjeg osmatranja deset hiljaditih desno. Brzo, brzo... Ali tada ustuknusmo i uzdigosmo ramena. Pred našim očima prolomiše se strahovite eksplozije. — Šrapnel... haubica... au! — Pita komandir kako su pali meci? Mi se samo pogledasmo preneraženi. Izgleda, sada smo na redu mi. Ne govorimo glasno, ali se razumemo. A komandir pita... Mi drhtimo od mogućih posledica. Ipak, ipak... onima dole je teže. — Neka ponovi plotun. Pazićemo sada, ma šta se dogodilo. Ali valjda će nas mimoići ta čaša... Gospode... Eto, eto... fijuk... kao vrisak. Mi se pribismo jedan uz drugoga, a muskuli nabrekli, oči grčevito za tvaramo... Huj... Hvala ti, Bože. Eksplozije se začuše iza naših leđa, — Povećati daljinu za pedeset... — Ovaj nas uraklji! — Javi komandantu da haubica gađa crkvu, urakljeni smo. Naše razorne zagrmeše oko neprijateljskih rovova... Vidimo kako priležu. Ah, što ne možemo da dobacimo i do one haubice... Nebo se zamračilo i munje svitnuše. Teška oluja, dižući ogromne oblake prašine i povijajući drveta, spusti se nad zemljom. — Kaže komandant, dok stoji toranj, dotle da ostanemo... Toranj se iz temelja zatrese od razornih haubičkih zrna što padoše oko crkve. Komordžije beže vukući konje, a ranjenici se pribili uz ogradu. — Gađa nas... Vetar jezivo zviznu i mi se pribismo uza zid... Kao da očekujemo smrtnu presudu... Ali dužnost... otadžbina... a komandant veli: — Javljaj: kreću na juriš... Mi trenutno zaboravismo na sebe. Ali zaglušni tresak nas gotovo obeznani i, predosećajući nesreću, gotovo nesvesni, sručismo se niz lestvice. Zvono tada zazvoni. Neko je slučajno uhvatio za uže. Tanasije dohvati telefon. Nagrnusmo

84

na vrata, jedva ih otvorismo od nabacanih cigala. U crkvi se od prašine nije ništa videlo i, teturajući, ispadosmo u crkvenu portu. Munja svitnu i zagrme. Krupne kapi su vlažile suvu zemlju. — Savijaj žicu, pa u bateriju! — i mi pođosmo žurno. Na raskrsnici ustuknusmo... razorna granata udarila u municiono odeljenje i konji sa polomljenim nogama i istresenom utrobom povaljani nasred puta. Nad nama svitnuše šrapneli i prilegosmo... Pored nas istrča vojnik, ordonans. — Gde je štab pešačkog puka? — pitao je usplahireno. — Eto... sigurno tu! — mahnusmo rukom obuhvatajući celo selo. Ali pojava ovoga vojnika opomenu nas i na našu dužnost. Jer toranj, iako napukao, još stoji... Setismo se komandanta i mi se pogledasmo. Baterija naša i dalje je gađala sa starim elementima. A ako su naši odbili napad... Ako su pešaci krenuli u protivnapad... Kosa nam se diže od užasa pri pomisli da sada tučemo naše. — Penjimo se na ovu kuću. Tanasije, telefon brže! Pas neki na lancu lajao je besno, vukući za sobom jedan trupac. Vetar je povijao drveta i u lice su nas udarale krupne i hladne kapi kiše. Kuća je bila prazna. Ali tavan beše slep, te jednom gredom izbismo ćeramide. Vetar zafijuka. Narednik promoli glavu. — Beži!... — Kuda, zašto, stani! — i ja pritrčah otvoru, da bih umirio savest svoju. Munja svitnu, te mi oči zaseni. Grmljavina i tresak razornih granata zatresoše kuću i grede na tavanu kao da zastenjaše... Na ogoleloj ravnici ugledah naš streljački stroj kako u neredu odstupa. U našim zaklonima bili su Austrijanci. A iz one šume nastupali su u masama. Narednik je bio pred kućom. — Svršeno je — reče — što brže u bateriju, da i nju ne zarobe. Selo se razlamalo od eksplozija šrapnela i razornih granata. Ali već smo premoreni... pa šta bude. Kroz jednu bočnu seosku ulicu vidimo kako naši pešaci, pognuti, u skokovima odmiču... Sami smo išli drumom. Ugledasmo i bateriju. Nad njom prašte neprijateljski šrapneli, ali baterija i dale dejstvuje... Komandir prekide paljbu, kada nas ugleda. — Gospodine kapetane, pešadija odstupa. Treba da se odmah povučete. — Jeste li sigurni?... Ali ja nemam naređenje za odstupanje! — Ipak se okrete naredniku Živojinu: — Trči i javi da prednjaci budu spremni. A vi možete u bateriju. Pretrčasmo brisani prostor i sručismo se u zaklon. Pitaju vojnici kakva je situacija. Ali mi smo toliko premoreni, da samo digosmo ruke iznad glave i oni razumeše: gore biti ne može. Čudi nas samo upornost komandira. Baterija bez osmatrača je kao slepac bez vođe. Ali on još nema predstavu onog odstupanja. Uostalom, mi smo mu rekli svoje.

85

Osećao sam vapijuću žeđ i zatražih vode. Dadoše mi jednu čuturicu. Baš tada šrapnel tresnu i začu se neko mumlanje, kao zujanje bumbara, dok tek pored topovskog točka bapnu upaljač šrapnela, odbi se od zemlje i prolete preko naših glava. Voda mi zastade u grlu i pojuri na nos. — Na karteč!!! — začu se komanda kao vapaj i vojnici poleteše topovima. Iz čeljusti topovskih je sukljao plamen, a cev se trzala unazad kao šip na parnoj mašini. Od gromkog treska topa i eksplozija zrna na ustima cevi nismo ni čuli sada puckaranje šrapnela neprijateljskih. Jer pao je poslednji krik u artiljerijskoj komandi: na karteč! — isto kao na brodu koji tone: pojasi za spasavanje. Ljudi su svesni da smo napušteni. Pešadija je verovatno zaobišla selo da bi izbegla ubistvenu vatru neprijateljske artiljerije, i mi smo sada prepušteni sami sebi. Ne tiče nas se više pozadina, već branimo mesto na kome smo i, preko ovih topova, živote naše. Zbunjeni pred navalom čelika, neprijateljski vojnici su u paničnom strahu bežali u selo. A kroz prasak topova i grmljavinu neba, jedva se čuo drhtavi zvuk trube, pozivajući prednjake. Kao vihor, izletale su šestorne zaprege iz kukuruza, osvetljene munjama, i u mestu se zaustaviše kod svojih topova i kara. — Četvrti top neka dejstvuje... Da se pokupi i poslednja čaura. Prvi vod galop! — vikao je komandir, kapetan Mirković. I poslednji pucanj... Poslužioci na rukama pokrenuše topove i kare, prikačiše ih za prednjak koji se već kreće i u pokretu se penju. Vozari već polegli, u galopu izlaze na nasip, da se zadnjak gotovo zanese, i onda opruženim trkom niz drum, bez određena cilja i pravca. KRVAV TEKUĆI POSAO Konji su brektali kada se baterija zaustavila. Kiša je ujednačeno padala, a na zemlju se spustio suton sa hladnom jesenjom izmaglicom. Sa gotovo usijanih topovskih cevi odilazila je laka para. Komandir je jahao duž baterije, pitajući da li su svi ljudi na okupu. Vojnici su oživeli, jer su izbegli smrtnu opasnost današnjega dana. Sada gotovo niko i ne opaža da pada kiša. Samo kada se ne čuje više fijuk kuršuma i frktanje granata. — Ovo su božja posla, ali ne valja ono što ljudi rade! — veli Petar nišandžija, kvaseći dlanove, pa posle prevlači preko lica da bi se osvežio. Išli smo sada običnim seoskim putem, po glibu i mraku. Jedva pronađosmo poljanu gde beše ceo naš puk. Pričaju, kako su mislili da su nas zarobili. — Ama zamalo, bre, da nas uvate za gušu — objašnjava neki od naših vojnika.

86

Komandanti su nervozni, jer ordonansi u mraku ne mogu da uhvate vezu sa pešačkim jedinicama. Ne smemo dalje, da se ne bismo suviše odmakli, ali je i opasno ostati na ovome mestu: front više ne postoji. Neprijatelj svakoga časa može naići na ceo artiljerijski puk. Odnekuda se pojavi jedan bataljon pešadije. Komandant njegov veli da ne zna gde mu je komanda puka. Jedinice se svijaju u kolone po poljima, ali su sada u mraku pogubile vezu među sobom... Nigde zvezde da bismo se malo orijentisali, a kiša lije, pomrčina je gusta kao testo i strašna kao smrt. Ordonansi zaziru od svakoga drveta, od svakoga žbuna, i niko nikom ne veruje. Njihova uobrazilja u niskom šumarku vidi čitave pukove, i, najčešće iz straha, vraćaju se. Ili po cele časove stoje na jednom mestu, strepeći od svakoga šušnja, čak i od svoga rođenog daha. Naš komandant puka je izdao naređenje onom komandantu bataljona, da razmesti svoje vojnike kao zaštitu artiljeriji. Prokisli i premoreni, šljapkali su mrzovoljno pešaci pored topova i izgubiše se u noći. Ali nisu odmakli daleko. Bojali su se da ne naiđu na neku od naših jedinica koje lutaju po poljima, i onda bi se pokrvili među sobom. Tešilo nas je samo to što isto stanje straha muči i neprijatelja, i utoliko više što je on na tuđoj teritoriji. Posle onoga strašnoga dana, carovala je svuda okolo grobna tišina, koju je narušavalo samo uspavljivo šumorenje kišnih kapi. Za svaku sigurnost, topovi su okrenuti u spoljnu stranu, zaprege su bile unutra i na svaki top su istempirana po četiri zrna: „na karteč“. Niko se nije micao sa svoga mesta. Paljenje cigareta je najstrože zabranjeno. I presamićeni preko topova, prokisli do gole kože, proveli smo tako celu dugu jesenju noć. U svanuće nastao je pokret pešaka i prikupljanje jedinice. Odaslate su odmah pešačke patrole da „uhvate vezu“ sa neprijateljem. Municione kolone su dovlačile municiju. Vojnicima je izdeljen samo po jedan hleb, kao hrana za današnji dan, i bog će sveti znati za koliko dana još... — U ratu je glavno da su pune fišeklije, a hrana je nešto sasvim sporedno! — govorio je jetko narednik Milutin. — Uostalom i našta će, kada je čovek i tako određen da pogine. — Glavno je da oni iz pozadine ostanu živi — odgovori potporučnik Aleksandar. — A bre, ovaj moj šinjel težak je sto kila. — Gospodine potporučniče, kako ćemo da izdelimo kafu? — Kakvu, bre, kafu?!... Ko daje to sad! — Pa... nabavili su... — Ko? — Naši... ovaj... Tanasije i Jankulj. Bilo je očigledno da su noćas, kada je naređena najstroža pripravnost, pobegli iz baterije, čime su učinili veliku krivicu. Ali oni su sada doneli kafu... Aleksandar napućio usne i šiče kroz potkresane brkove. Onako pokisao, a uz to i neobrijan,

87

ličio je na nekoga rekonvalescenta iz duševne bolnice. Zakoluta Aleksandar očima i viknu: — Ovam’ sa njima! Zastrašeni, išli su nesigurnim korakom Tanasije i Jankulj. Bili su kaljavi do pojasa. Sobom su vukli dve velike testije, iz kojih se nešto pušilo. — Je li tako?... I to bez dozvole!... I opet vas dvojica! Tanasije i Jankulj su ćutali. Ali oni su se postarali za sve ljude, koji su promrzli, i koji bi sa najvećim zadovoljstvom popili sada nekoliko toplih gutljaja. A i potporučnik Aleksandar i mi ostali takođe. I malo spuštenim glasom on zapita: — Šta vam je to? — Kafa, gospodin potporučnik... vruća, evo vidite! — pa mu podneše gotovo pod nos, da bi ga odobrovoljili. Aleksandar mahnu glavom, raspoložen. — Oca vam mangupskog, kažite mi pravo: kako umakoste i gde je nađoste? Ohrabreni, počeše obojica uglas: — Gospodin potporučnik, kada smo došli... — Bio je mrak... — Čekaj, govori ti, Jankulj. — Gospodin potporučnik, kad je pao mrak, zanemoćamo ja i Tasa... pa se malo odmaknemo. A on kaže: — Nije ja, nego ti kažeš! — Ama sad svejedno — upade potporučnik Aleksandar. — Kako nađoste selo? — Po kučići... Nasmejasmo se. A smeju se i njih dvojica. — A u selo komordžije iz štab... baš kuvaju kafa. A Tasa kaže: „Dobro veče“, a i ja kažem. A onaj čučnô i meša, a pokraj njega dve kutije pune sa šećer i kafa. A ja mignem slučajno na Tasu, a Tasa odjednom zanemoća u trba i ponese u mrak one dve kutije. Posle smo kod drugi komordžija skuvali, a testije smo slučajno našli u jedna kuća. — I tako sve slučajno — veli kroz smeh potporučnik. — Bogami, gospodin potporučnik... — Dobro, dobro — savetuje blago Aleksandar — drugi put nemojte bez dozvole da se udaljavate, a sad izdelite svima kafu. — Tada se okrete podnaredniku Trailu: — Samo pazi da ne primete oni iz četvrte baterije. Već se razdanilo i kroz mlečni zastor od oblaka nazire se sunce. Izgleda da će dan biti lep. U daljini se čuju pojedinačni pucnji. Patrole su se sigurno srele. I poslednje pešačke jedinice zamiču među šumarke i visoke kukuruze u pravcu odakle dopiru pucnji. Za artiljeriju u ravnici je teško osmatranje, te se za pešačkim

88

jedinicama uputiše i naši održači veza. Pucnji su sve češći. Kažu kako je naređeno da se neprijatelj protera ili zaustavi po svaku cenu. Vojnici su potpuno mirni. Možda po inerciji, ili što su premoreni, te su postali ravnodušni. A možda su i oguglali, tek svi mirno očekuju da se obavi i ovaj današnji krvav tekući posao. I to što pre. Odjahao je nekud i komandant diviziona, sa svima komandirima baterija. Mi se razuzurili na suncu i dremamo. Izgleda nam da sunce nikada nije ovako prijatno grejalo. — Da me puste sada, garantujem da se ne bih probudio do sutra izjutra! — veli Milan, zavijajući duvan križanac. — A mene da puste... — poče Aleksandar. — Znam — upade Milan — otišao bi pravo kod neke ženske. — Tako je — Aleksandar se zaceni od smeha. — Pogodio si, i to kod prve koju sretnem. — Je li — Milan nas gurnu laktovima — ja mislim da bi Milutin otišao pravo u crkvu. — More, pustite vi mene kući, ja bih znao gde bih otišao. — Puštamo te. I vas dvojica ga puštate... Evo, Milutine, Mićo, Mikule, slobodan si. Požuri, voz samo što nije pošao. Milutin okrete glavu na drugu stranu, jer nije voleo da se šala zbija na njegov račun. Ali ipak, kad Milan pođe u svoju bateriju, on mu dobaci: — Milane, Miko, Mikice, požuri na voz. — Ovo baš krklja — veli Aleksandar, slušajući brzu pešačku paljbu. Ali tada ugleda komandira koji se u galopu vraćao, i okrete se bateriji: — Na svoja mesta! Komandir naredi da vozari pojašu i posluga da sedne. Onda se okrete u pravcu sela: — Baterija zdesna u topovsku kolonu, marrš!... Baterija galop! Zafijukaše bičevi, konji usitniše, onda opružiše vratove izbacujući kopite, i baterija polete. Vozari se uzdigli na uzengijama, pa polegli, levom rukom drže dizgine levaka gotovo iza uva, a desnom rukom za đem dešnjaka i viju bičem iznad konjskih glava. Odskaču zadnjaci topova i kara, a na zavijucima zaneseni riju zemlju, ili sevaju varnice ispod točkova, dok se posluga, zgrčena, trese ili odskače kao na drndalu. Seljaci, iznenađeni zaglušnom hukom, gledali su prestravljeni pomahnitalu bateriju... Čelo baterije je skretalo nadesno, glavnom seoskom ulicom. Prednji vozari se naginju na desnu stranu i svom snagom naležu na vrat dešnjaka, menjajući tako pravac iz mesta, dok su se zadnjaci kretali na jednu stranu i zanosili gotovo do uličnih jarkova... Prštalo je kamenje pod čeličnim šinama, a sa konjskih kopita su odletali komadi blata, udarajući po licu vozare i poslugu na topu.

89

Projurismo kroza selo, onda se sručismo desno, na jednu poljanu. Pred mojim vodom se najednom stvori neka gomila. Vozari u poslednjem momentu jedva obiđoše i u prolazu videh samo zgužvanu masu od konjskih tela i ljudskih glava, nad kojima je štrčala visoko ruda topa. Komandir je rukom davao znak: „Paljba nalevo, baterija stoj!“ Vozari najednom skretoše nadesno i baterija stade. Poslužioci sjuriše sa svojih mesta, otkačiše zadnjake topa i kara, a vozari sa prednjacima odjuriše kroz neke šljivike u pozadinu. Čujemo prasak pušaka i jezivi zvizak kuršuma. Ljudi se zbunjeno okreću tražeći neki zaklon. — Posluga drugoga voda, trčećim korakom kod onoga topa! — naredi komandir. Zahvaćeni jednim zrnom sa boka, poginula su oba prednja, a srednji i rudni sa svojim vozarima naleteli i popadali... Na prednjeg vozara svom težinom pao jedan konj, i vozaru iz usta teče mlaz krvi. Srednji vozar ječi sa slomljenom nogom, a rudni vozar je odskočio u stranu. Dok su jedni raspredali ovu gužvu, drugi su otkačili zadnjak topa i trčećim korakom ga odvukli na svoje mesto. I tu gde smo se zaustavili, ostali smo četrdeset i dva dana... NA UZORANIM I PUSTIM NjIVAMA MAČVE Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova, bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. A na obema stranama su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada, zbog malog odstojanja, i svoje. Mi smo se utvrdili tako kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede s jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga ona izbačena zemlja, te je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je top. U mračnoj zemunici, ispunjenoj mirisom buđavoga sena, provodili su vojnici duge noći. Preko njih su skakutali neki žapčići, a nad glavom u onoj šaši su šušorili miši. A kad već dosade, onda se pridigne neko od ljudi i lupi pesnicom u gredu. Primire se za kratko vreme, pa onda nastave svoj posao. Nalred su istaknuti naši osmatrači i preko dana otvaramo paljbu više puta. U međuvremenu čistili su vojnici topove, dovlačili slamu, prali svoje rublje ili kopali saobraćajnice između topova... Ali noći nam dojadiše. Po nekoliko puta

90

se dižemo i otvaramo vatru. Pešačka paljba obično počne negde na levom krilu, zatim se raspe celom dužinom fronta. Ravnica huči i krklja od praska pušaka i mitraljeza. I onda obično javljaju pešaci: „Otvarajte paljbu, izgibosmo!“ Ili: „Neprijatelj kreće u napad“... Ali posle nekoliko šrapnela, pucnji pušaka naglo prestaju, sem onih istaknutih predstraža, koje po cele noći „kevću“. A od njih obično i počinje. Kažu da te mrtve straže po cele bogovetne noći pucaju, iz straha ili zbog raznih priviđanja, koja proističu od šuštanja lišća ili od klaćenja drveta. I onda vade bombe. Front se ustalasa i tada traže pomoć artiljerije. Otprilike isto onako kao kada deca zagalame, pa se majka pojavi sa štapom u ruci. — Ah, kada li ćemo jedanput izići iz ove puste ravnice! — govorili su vojnici, zazirući od svakog fijuka kuršuma. Ali jednoga dana zazvrjali su svi telefoni, počev od onih iz pešačkog rova, do telefona iz štaba divizije. Izveštavaju pešaci kako su Austrijanci dovukli u svoj rov čitavu bateriju i da „sve pobiše“. A komandant divizije najstrože naređuje da se baterija pronađe i uništi. Komandant puka stavlja taj „masakr“ u dužnost komandantu diviziona, a ovaj zapovest prenosi komandiru baterije, s napomenom da ovoga puta vodnici lično osmatraju iz pešačkog rova. Komandir baterije pozva nas dva vodnika. — Komandant je naredio da odmah sada pođe jedan od vas dvojice. Ići ćeš prvo ti — i pokaza na mene. — Ta se baterija nalazi prema četvrtoj četi... — A gde je četvrta četa? — Kako, gde?... Pa valjda nije u mom džepu, nego tamo napred! — i komandir mahnu rukom obuhvatajući prostor od dva kilometra. — Javićeš se komandiru čete. A naši telefonisti su kod prve čete. Odmah ih dozovi i uspostavi vezu sa baterijom. Hajd sad odmah... A-ja, naredio je komandant da se pri polasku javiš njemu. Vojnici su mi usrdno pomagali da se spremim. A kada sam pošao iz baterije, rastanak mi je bio isto onako težak kao kada sam na dan mobilizacije pošao od svoje kuće. Dođoh pred zemunicu komandanta diviziona. On skide sa ušiju telefonske slušalice i uspravi se. Pošao si. E dobro. Otvori samo oči i nemoj da mi šenlučiš. Jesi li razumeo?... Hoću da tu bateriju lično svojim očima vidiš, a ne da te lažu pešaci. A kad je vidiš, da me odmah izvestiš. Jesi li razumeo? — Razumem! — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da neprijateljsku bateriju pronađem... — Da je lično vidiš! — Da je lično vidim i o tome vas izvestim.

91

— Tako je! Zbogom! — završi naglo i pruži mi ruku. Pozdravio sam. U stavu mirno okretoh se nadesno i nasumce, bez tačno određenog pravca, pođoh put rovova. Dok sam bio na dogledu baterije i komandanta, išao sam kuražno; ali čim zađoh u jednu šumaricu i osetih da sam potpuno sam, obuze me neki nemir. Trebalo je preći ovako po ravnici hiljadu i pet stotina metara da bih stigao do naših pešaka. A na tome putu ima prostora koji se možda vidi iz neprijateljskih rovova, pa će me sigurno gađati. Zastadoh. Na frontu je bila tišina. Pred sobom vidim neke izgažene kukuruze, malo dalje šumaricu, onda neke ograde imanja. Ali ako otvore paljbu? — pade mi na pamet i zadrhtah, gledajući gde bih se zaklonio. Onda potrčah do one ograde, preskočih je, trulo prošće zapuckara, i ja se bojažljivo okretoh. Nigde živoga stvora. A malo dalje rupa od granate i sveže izbačena zemlja. Obiđoh pažljivo... možda je tu i mrtvih bilo... Preda mnom pripucaše puške. Kuršum zviznu iznad glave i ja legoh uveren da mene gađaju. Hladan me znoj probi... Ali glupo je ležati na otvorenoj ledini. Podigoh glavu da osmotrim, zatim naglo skočih i dotrčah do jednog debeloga hrasta. Skinuo sam šajkaču i brisao znoj sa čela... Setih se tada onih u bateriji kako leškare pored topova. Pa bar da je neko pored mene! Čini mi se kao da sam odbačen od celoga sveta. A zapovest se mora izvršiti. Ali valjda nisam ja sam koji ovuda prolazi — hrabrim samoga sebe, provirujući iza hrasta, ne bih li koga ugledao. A preda mnom neka niva zasađena tikvama. Da je obiđem, biće mnogo daleko; učini mi se zato kao najbolje da je pretrčim. Ali, kada zakoračih, onda uobrazih da na mene nišani ceo streljački stroj... Nazad ne mogu. Već izbezumljen, prikupim snagu, i potrčim, misleći svakoga trenutka da sam ja još živ, a ona vrzina daleko, daleko, čini mi se daha nemam, noge mi se upletoše i ja padoh... Čujem samo udare svoga srca. Udahnem vazduh, i zaustavim dah... Kao da negde levo pucaju. ja prilegoh. Ah, da li ima kraja ovome — maglovito mislim i setih se komandanta, koji onako spokojno naređuje. Po pucanju uviđam da sam blizu. Oštar prasak se razleže negde preda mnom. Čovek mora da se divi tim pešacima. Ginu kao stoka i niko ih ne žali; pa se još komandanti ponose brojem mrtvih. Predosećam da sada nailazim među drugi svet, častan i uzvišen, ali koji živi u večitome paklu. Iako s prezirom mislim na pozadinu, ipak, ipak... čovek nema šest života. Sunce blago sija i povetarac kao da miluje. A ona tikva probušena, sigurno od kuršuma, i ja podskočih, te se prilepih uz jednu vrzinu. Teška je samoća i kad život promiče redovnim tokom, a kamoli sada u ratu. Ama da me rane samo!... Šta bih radio?... A ugledaće me sigurno, jer tek valjda ne postoji neki zid iza našega fronta. I sve više uviđam u kakav sam glup položaj zapao, i ne svojom greškom... Mahnuo čovek rukom i rekao: eto u tom pravcu!

92

Promolih glavu iza vrzine i sada osmatram... Levo jedna polusrušena kuća, ispred mene zabran, a desno neka sveže iskopana zemlja. Opet sam pogledao u kućicu i, na svoju veliku radost, primetih da neko promoli glavu. Trčeći stigoh. Jedan me vojnik pozdravi. — Koja je ova komanda? — Četvrti bataljon... — Otkuda vi ovde? — Pa — ete, kujna... — A gde su rovovi? — Eto ih ispred šume, eno, vidi se. — A da li vas gađaju? — Gađaju, ali se mi osigurali odonud — i pokaza u pravcu rovova. I onda mi objasni kako ću doći do četvrte čete. — Vide li se neprijateljski rovovi? — E, ete... kako da vi kažem, vide se od ono drvo, pa do onu vrzinu. — A pucaju li? — Pa... pucaju — veli mi ravnodušno, kao da se oni otuda kamenjem gađaju! — A ideš li ti? — Idem, kad me zovne komandant. — A... je l te gađaju? — Pucaju, ali ja ništa. To im je posô. — Hoće li mene da gađaju? — Ko im zna njinu ćud! A neće vi oproste!... E dođe mi da ga udarim. — Dobro, je li ko poginuo, kada se švićkate po ceo dan? — Jes, bogami, čvrknu jednog juče. — Namrtvo? — A, jok, dobro prođe, otčepi mu samo vilicu. Onda mislim, da li se pravi šeret, ili je zbila toliko otupeo da je već postao ravnodušan prema tolikim grozotama. I da bih ga stavio na probu, obratih mu se strogim glasom. — Obuci bluzu, da me otpratiš do komandanta. Bez i jedne reči se okrete p navuče bluzu, gotov da pođe. — Pripazider, bre, na vatru! — obrati se nekome unutra. — Ali ne, nisi mi potreban... mogu ja i sam. — Pa... kako vi naredite — odgovori dobroćudno. — A kada nosite večeru? — A, nema ’vod’ večere! Odnesemo pred zoru pa za ceo dan. Preko dana ne palimo vatru... Tek sada... Setih se tada baterije, gde se služba obavlja kao za vreme mira. I još nalaze da im pasulj nije dobar, pa zamiču u selo za kokoške.

93

— Jednom baš ’nod’ kod onog drveta, probušiše mi kazan. Srećom, bejaše kupus. Isteče čorba, ali ostade gustiš. Sunce već beše zašlo, ali je još svetleo crveni užareni oreol, kao da vatra gori. — Mogu li sad? — Možete... samo pretrčite, sigurnije je — tešio me. Pođoh kolebajući se. Trebalo je samo jedna puška da plane, pa da se odmah vratim. Ali stid me od vojnika. Vole pešaci da se podsmehnu artiljercima. Kod onoga drveta zadrhtah — zavukoh glavu među ramena i potrčah što brže mogu. I tada se setih probušenoga kazana. Vetar je šištao oko mojih ušiju, meni se činilo kao da prašte puške, ali ja sam još živ, živ jer trčim, još malo... i utrčah u onu vrzinu. Zastanem, pa se okrenem i vidim kuvara koji mi mahnu rukom, kao da veli: e, sad možete slobodno. Bio sam srećan što sam ostao čitav i, onako uspravan, stajao sam da se odmorim. Zaboravio sam da me i u tom položaju može kuršum pogoditi, jer sam već preživeo trenutak kada sam bio na pogledu njihovom. Tada mi je postalo jasno zašto su pešaci onako ravnodušni kad okolo njih zvižde kuršumi. Ta oni su toliko puta bili na nišanu puške i ostali živi, a tek što bi se čuvali kad ih niko naročito ne gađa. Pođoh kroz zabran i tada najednom ugledah rovove. Preda mnom se isprečili ogromni bedemi od sveže zemlje, između kojih su zjapile duboke jame. Po jednoj blagoj nizbrdici sleteo sam u taj lavirint, gde ugledah ljude na čijim se licima ogledala patnja, i ocrtavali užasi krvavih dana. Bledi i ispijeni, neobrijani već toliko vremena, a odelo im u neredu i kaljavo. Na nogama pocepani opanci ili ostaci cokula, koje su već pobelele od vode i blata. I još dublje riju i kanal produžuju u pozadinu. Pešaci... Ipak, pozdraviše me, a jedan prošaputa: „tobdžija“ — i svi pogledaše, čini mi se mrsko, u moje sjajne čizme i svetle mamuze. — Gde je komandant bataljona? — Pravo, pa desno... Izvorac, vodi gospodina narednika. Tupo odjekuje zvek mojih mamuza po mekoj i ljigavoj zemlji koja zaudara na neku ustajalu tinju. Rov je dubok do visine čoveka, a nad glavom se natkvesila izbačena zemlja kao planina. Sunce je davno zašlo, saobraćajnice su mračne, te mi izgleda kao da tonem u onu zemlju, a da se za mnom otkida ceo ostali svet. Ali onaj imperativ dužnosti koji nagoni ljude u smrt ugušuje moju savest i ja sam mašina koja se odbija od vlažnih zidova, gotovo ravnodušno, jer mi je valjda tako suđeno, ubeđujem sebe. I kad već mora tako da bude, onda neka bude, jer tako i ja hoću. — Evo, ovde je komandant — pokaza mi rukom onaj Izvorac na jednu jazbinu iz koje je zjapio mrak.

94

Stadoh na ulazu i lupih mamuzama da bih skrenuo pažnju na sebe. Iz mraka se pojavi ljudska prilika. Po kapi poznadoh da je viši oficir. On mi pruži ruku, i onda poče pridiku. — Dobro su se rešili da te i sada prate. Pa, bre, brate, mi izgibosmo ovde, a nigde jednog artiljerca... — Meni je sad naređeno — zaustih da se pravdam. — Ne govorim ja o tebi, već o onima koji tebi naređuju. Njih bih ja doterao ovde, da vide kako je. A šta si ti u bateriji? — Gospodine majore, ja sam vodnik drugoga voda. — Aha! — on se nasmeja. — Znaš, pitam da nisu pratili nekoga koji nabavlja furaž. Dobro, dobro! — Pa se okrete: — Ordonans!... Vodi narednika kod komandira četvrte čete. Dakle, naredniče, taj top moraš da pronađeš i da ga uništiš. Pozdravih i pođoh, a u ušima mi neprestano bruji: „Da ga pronađeš i da ga uništiš.“ A to isto veli i moj komandant a verovatno i svi oni viši. Već sam počeo da se plašim veličine i važnosti zadatka. A da ga pronađem treba da ga vidim, a ako ja vidim njega, videće i on mene... Lupim glavom o zemljani zid i ustuknuh. — Pustite mene napred. Ovde skrenite — i ordonans me uhvati za ruku. Puške zapraštaše, čini mi se, nad mojom glavom. Trgoh se i uvukoh glavu u ramena. Srećom, vojnik je napred te i ne opaža moj strah. Saobraćajnica vodi cikcak i vođa me neprestano opominje da promenim pravac. Ali sad se već lakše snalazim, isto onako kao kada se u mraku silazi niz stepenice. Pred nama odjekuje tuparanje nečijih nogu. — Pričekaj — reče moj vođa, a one se prilike pribiše uza zid. — Čuvajte glavu! — obrati mi pažnju. I tada izbliza ugledah vojnike koji na ramenima nose sanduke municije. Beše ih jedno deset. Lica se naša gotovo dodirnuše i meni se učini kao da su od kamena. Iako u pravoj liniji nema ni sto metara, izgledalo mi je kao čitav kilometar. Već čujemo žagor ljudi, neko dozivanje, još nekoliko okuka pa se nađoh na malom proširenom prostoru. — Je li tu komandir? — zapita neke vojnike ordonans. — Ko pita? — začu se glas iz rupe. — Ja, gospodine poručniče. — Ko „ja“, oca ti tvoga... — Ordonans iz bataljona... Iz mračne zemunice zapahnu me zadah zemlje pomešan sa mirisom rakije. Neko kresnu žižicu i prostor se jedva osvetli. Sagoh se na ulazu i uđoh. — Milo mi je, milo, da vidimo i artiljeriju — govorio je dežmekasti čovek u vojničkom odelu i bez epoleta, ležeći na dvema daskama postavljenim preko

95

nekih trupaca. Okolo su čučali vojnici. — E pa, znaš, i pravo je da i vi malo omirišete barut. — Ama, imamo i mi toga... — Znam, znam, samo malo drukčije. Ja, kada se nađem u visini baterije, za mene rat prestaje... Posilni, dajder onu rakiju... Eto tako, jedino osvežavajuće i okrepljujuće sredstvo u rovu... Oho-ho! Deder, naredniče, nategni... Znaš, skotski život provodimo. — Gospodine poručniče — pojavi se jedna senka na otvoru — izvršena je popuna municije. — U redu... Nego stani... Jeste li trebovali pušku za onoga, što mu je danas prebi granata? — Pozajmili smo od komandira treće čete. Tamo je jedan poginuo. Samo, kazao je komandir da mu je vratimo kad neki naš pogine. — Dobro, onda vodi ti računa. — Razumem! Osećam kako mi se muti po glavi. Ovi ljudi kao da su potpuno izgubili pojam o životu i smrti. Živeći ovako pod zemljom, oni se kreću kao žive lešine, čekajući samo čas da budu rashodovani. Ali su i pored toga raspoloženi za smeh i šalu. — Dakle, naredniče, ti znaš tvoj posao... Onaj top ne gađa noću, a sutra kako te Bog uči. — Došli su vaši telefonisti — dodaje jedan ordonans. — A-ja! — produži komandir. — Rekao sam im da ostanu kod mitraljeza. Tu je potporučnik Aleksa, pa onda idi tamo... Je li, šta ima novo? Pričao sam im o nekim komordžijskim vestima. Ali njih je najviše interesovalo kada će se završiti rat. Bilo je to dvadesetog septembra hiljadu devetsto četrnaeste godine. Iziđoh, i opet pođosmo u cikcak, ali posle treće okuke naiđosmo na mitraljez. Potporučnik je ležao na slami u jednome udubljenju. Bio je raspoložen kad me ugleda. „Da bar imam s kim da razgovaram“, reče mi posle predstavljanja. Naiđe i Tanasije, telefonista baterije. Obradovao sam se njegovoj pojavi isto onako kao kada čovek u stranom i nepoznatom svetu vidi svoga zemljaka. Smejao se i Tanasije i pričao mi kako se mnogo uželeo svojih drugova u bateriji. — Niko da me se seti i prati neku kokošku. Ovde mršava posla, gospodin narednik. Pešaci kad krenu napred, onda su gazde; ali ovako, u rovu, puka sirotinja. Onda mi pokaza gde je telefon. Reče da je komandant dva puta pitao da li sam stigao. I tada dozva divizion da javi. — Gospodine naredniče, traži vas komandant. — Alo, alo! — A tebi, naredniče, treba dva sata da stigneš! — prekori me ljutito komandant.

96

— Lutao sam... nisam znao pravac — pravdao sam se. — Slušaj... izveštavaćeš me čim se što desi. Jesi li razumeo? Ostavih slušalicu, razmišljajući kako ljudi sasvim bez razloga zapliću i onako mučan i težak život. Niko nije znao da me uputi, a sada se komandant ljuti, kao da sam ja šetao po polju i brao cveće. — Ama, druže — govorio je potporučnik Aleksa — to je njihov posao. Mi koji ginemo ne uzbuđujemo se toliko kao oni iz pozadine... Posilni, upali fenjer, da vidi čovek gde će da sedne. Tutorio je nešto vojnik po slami, dok ne blesnu slaba svetlost. Upalio je slepi fenjer koji je imao otvor samo na jednoj strani. Bila je to rupčaga nad kojom je bio krov od prošća, sa leve i desne strane zaklonjena šatorskim krilima. Gledao sam sa čuđenjem ovaj svoj novi stan, i zadigoh šatorsko krilo da vidim kuda se izlazi. Poručnik se nasmeja. — To levo je trpezarija, koja vodi sve do Mitrovice, a desno salon, dugačak do Šapca. Izgledao sam verovatno zabezeknut, te mi nanovo objasni: — Ovo je streljački stroj... — Kako... ništa više napred nema!? — Prve naše komšije su Austrijanci. Krijem svoje uzbuđenje i čudim se mirnoći sa kojom on to govori. Neko opali iz puške u blizini da mi pisnu uvo. — Na koga ovaj puca kada je mrak i ne vidi se ništa? — To su stalni osmatrači. Sigurno je primetio nešto... zapali neko cigaretu, pa se vidi kroz puškarnicu. — Zar je toliko blizu? — Na ovome mestu je do šezdeset metara. Gledao sam zapanjen kako potporučnik mirno leži i puši cigaretu. Usiljavao sam se da budem pribran i miran, kada gotovo za vratom osećam dah neprijatelja. Ipak, ipak, u bateriji je osećanje spokojstva mnogo veće, jer smo bar pošteđeni iznenadnih prepada. Spolja čujem bat nečijih nogu i neko pita za potporučnika. — Potporučnik Radojko — veli mi Aleksa. — Pomaže bog... A tobdžija stigao... Sedi, sedi, druže. Lice mu je jasno izolučeno i obraslo maljavim crnim dlakama. Oči crne i sjajne, sa kojih svakoga momenta zrači odblesak duše njegove. Pojavom svojom unese neku vedrinu. — Mitraljezac, daj koji trupac... Kakvi ste, bre, ljudi, dođu vam gosti pa ni da ponudite. A šta — namignu na Aleksu — došao majčin sin. Da vidiš sad kad

97

zavapi: „Gospodine potporučniče, u zoni sam pešačke vatre, ne mogu da osmatram“ — potporučnik Radojko pljesnu rukama i protrlja dlanove, a iz grudi mu se zatalasa široki smeh, koji otkri njegove bele i sjajne zube. — No, no, šalim se, šalim! — i on me prijateljski potapša po ramenu. — A, zbilja, imali smo jednoga koji je odmah izvestio kako je u zoni pešačke vatre, i da ne može da osmatra. — Ja ne znam... ali počinem da verujem u sudbinu... srećan slučaj, nazovite ga kako hoćete. Pa ti znaš šta je bilo pre tri dana. — Onda se Radojko okrete meni. — Narede da bacim bombe. Noću je to bilo. Uzmem sa sobom četiri vojnika i ponesemo po pet bombi. Iziđosmo izvan rova, pa im priđosmo sasvim blizu, ama čujem šapat u njihovim rovovima. Onda raspalimo... dumba, dumba, pa sve u rovove. Začusmo kuknjavu, a mi na ledini ovakvoj — i pokaza dlan. — Ja ne znam kako se sručismo u rov. I zamislite: nikome od nas petorice ni dlaka na glavi nije falila, a u rovu jedan poginuo i jedan ranjen u glavu. Eto... Govorio je sasvim spokojno, gotovo veselo, kao da sedi u nekoj kafani. — I vi ste mitraljezac? — Ne, već mučenik božji, zvani pešak. Inače jedna životinja, koja se ni u jednoj zoologiji ne pominje, a zove se potporučnik, vodnik četvrte čete. A vabe ga kao: Radojko Savić — pa se grohotom nasmeja. — A ovaj je mitraljezac, inače zvani „gospodin Aleksa“. Potporučnik Aleksa se protegnu, da mu zapuckaraše kosti i lupi nogom o zemljani zid, da se čitavi komadi zemlje oburvaše. — Jest, gospodin sada, što ne dejstvujem — pa se obrati meni. — Moj vod je prikriven i stupa u dejstvo samo ako krenu na juriš. Mislim, onda, kako su skromne želje i prohtevi ovih ljudi. Aleksa je u prvom streljačkom stroju, na šezdeset metara od neprijatelja, i on je „gospodin“ samo zato što ne dejstvuje. A kuršumi neprekidno zvižde nad glavom, bombe prašte okolo njegove zemunice, a granate ga tuku kao i ostale pešake. Nego, znaš li ti zašto sam ja došao do tebe?... Imaš li duvana? — E, to „zelje“ ni kod mene ne raste... Milisave! Na ulazu se pomoli zgužvana prilika jednoga vojnika. — Ima li, bre, gdegod duvana? — Ima kod ovoga tobdžije... što je večeras došao... — Kod moga Tase! — setih se odmah i pozvah ga. — Imaš li duvana? — Pa koliko dao bog — raskopča se i iz nedara izvadi ulepljenu kesu punu nekih izlomljenih cigareta i sitnog duvana. Priča Tanasije kako je od strane baterije bio određen kao održač veze sa pešadijom. Prilikom borbi poslednjih dana, pre nego što se i došlo na ovo mesto, on nije imao druga posla nego da pretresa mrtve, i kao iskusan ratnik, između ostaloga, kupio je i duvan. Potporučnik Radojko zadovoljno trlja ruke i puni svoju kutiju. Onda se diže.

98

— Druže, drži... — Hvala... hvala, nemojte, gospodin potporučnik. — Ajde!... Nećeš valjda ti mene da častiš. Sa koliko si para pošao u rat? — Sa jedan dinar... — Pa, da li će moći da ti istrajiše do kraja rata? — Sa mogućom prilikom sigurno, pa će i preteći nešto — smeje se Tanasije, gurajući duvan u nedra. — E, braćo, hvala vam i do viđenja! — Kuda? — Kuda?... Opet bacamo bombe večeras... Eto, tako, padne na pamet onima iz pozadine, i dohvate telefon: „Alo, alo, večeras da se uznemirava neprijatelj.“ Ispada kao da se mi ovde gađamo kruškama i kamenjem. I kada bacimo bombe, onda oni raspale granatama, i na kraju nekoliko mrtvih i ranjenih. A zašto?... Da se uznemiri neprijatelj! Eto... mi njega, a on nas. A oni ljudi u pozadini spavaju. A ovaj — pa pokaza rukom u pravcu zemunice komandira čete — umesto da objasni, da razjasni, kako je ljudima potreban odmor, jer smo i onako po cele noći na oprezu, on samo veli: „Razumem, razumem!“... pa Radojku na nadležnost. Eto... Hajd u zdravlje! — i izgubi se iza šatorskoga krila. ALAL TI VERA, TOBDžIJA Legli smo obučeni jedan pored drugoga i pokrili se tankim ćebetom. Potporučnik Aleksa zaspao je odmah. Ležao sam mirno neko vreme, trudeći se da zaspim. Ali celom dužinom tela osećao sam jedan struk kukuruza i, kao da ležim na nekoj gredi, žuljilo me po kuku i ramenu. A u neko doba osetih kako mi nešto mili niz leđa, pa me zasvrbe. Odmakoh se malo da se počešem, ali, bila je to ona mrtva tačka negde oko pleća, koja se ne može ni sa koje strane dohvatiti. Onda se okrenem na leđa i oduprem celom težinom tela, ne bih li smrvio tu prokletu vašku... Otvorenih očiju blenem u mrak i slušam otkucaje fronta. Svakog momenta se čuje pucanj, dalje ili bliže, koji se potmulo prenosi preko ravnice. A kad pukne u blizini, onda poleti zemlja od potresa vazduha i osećam kako mi prašina klizi niz lice. Negde levo učestaše pucnji... pa se vojnici i okolo nas uznemiriše, puške zapraštaše, ja otvorih oči i odupreh se rukama. Osluškivao sam... Paljba je sve brža. Počeše da pucaju i ovi oko zemunice. Kao da čujem neki žagor. Onda se uspravim, ali sam i dalje sedeo uznemiren, ne znajući šta se to oko mene dešava... Potporučnik je mirno spavao. Čujem kako škljocaju zatvarači pušaka izbacujući čaure. Ovako bez oružja, sâm, imao sam utisak kao da sam zalutao u neki pakao.

99

Najednom odjeknu strahovita eksplozija, druga, treća... čini mi se tamo kod neprijateljskih rovova. Pucni učestaše, i onda, kao kada oluja iznenadno natera krupne kapi na prozorska okna, odjednom se ustalasa front i prolomi se pucnjava ludačkom žestinom. Potporučnik Aleksa je i dalje spavao... Da li da ga probudim? Uostalom, tu je mitraljez, i straža. Zadigoh šatorsko krilo. Ledeni kao kipovi, vojnici su bili na svojim mestima. Samo pritisak prsta i mitraljez bi bljunuo vatru. Neprimetno se povukoh. Valjda znaju šta rade, tešio sam se. Osećao sam se malen pred ovim velikim i nepomičnim prilikama „mrtve“ straže. Htedoh da pozovem bateriju, ali ovde sam tek došao, pa je teško vršiti korekturu, neka gađaju sa starim elementima, tek koliko da ih čujem. Uto Tanasije promoli glavu i reče da me zove komandant. Dohvatih slušalicu, ali ništa ne čujem od strašne pucnjave... I zamišljam tada komandanta kako drhti od ljutine, a ta nervoza i mene obuze, pritiskam uši da bih odstranio tresak i onda govorim: — Pešačka paljba, ali mitraljez ne dejstvuje... Ipak sa starim elementima treba gađati... Alo, alo! — Ja sam osmatrač pete, osmatrač pete... Alo, alo! — Onda se okrenem Tanasiju i kažem mu da ne čujem ništa. — Sigurno je prekinuta žica. Ah, firija drakuluj!... Kad prestane, moram da tražim prekid. Pucnji su bivali sve ređi. Čujem gde jedan govori kako se metak zaglavio u cevi. — Stražari, osmatrajte! — naređuje neko. — Ja, dete mu, razbi mi ciglu! Zapitah Tanasija kakvu to ciglu pominju. Onda mi Tanasije objasni da pešaci, kada ne gađaju, stavljaju ciglu u otvor puškarnice, da bi se zaklonili od strelaca, „koji merkaju odonud i čim nešto primete oni pripucaju. Vratio sam se u zemunicu i od šuma šatorskoga krila potporučnik Aleksa se probudi. — Šta je?! — zapita unezvereno, pa se onda opet okrete na drugu stranu i zaspa. Beše mi čudno kako se sada lako probudi od slabog šušnja, misleći svakako da je ušao ordonans sa zapovešću. A, međutim, uspavljuje ga prasak pušaka. Čini mi se da sam zaspao. Ali neprekidno sam se češao i kao u nekom bunilu prevrtao. U neko doba se vratio i Tanasije i čujem gde priča da je išao čitav kilometar i jedva našao prekid. Pred zoru prestade sasvim paljba i začu se žagor ljudi. Potporučnik Aleksa se probudi te se i ja digoh i iziđoh iz rupe. Zapahnu me zadah amonijaka i vlažne zemlje... Prolazili su vojnici u izgužvanim i nagorelim šinjelima i izokrenutim šajkačama, bledi i neobrijani,

100

noseći velike manjerke u koje su primali hranu za svoju desetinu. Drugi su se već vraćali, pretovareni čuturicama napunjenim vodom. A pozadi rova, na jedno dvadeset metara, protezao se gotovo paralelno drugi i ovaj je sa prvim bio spojen saobraćajnicama u cikcak. Ovaj drugi rov je služio za saobraćaj i za obavljanje raznih potreba, te je tu gušilo od smradi i zadaha. A tu se delila i hrana. Ogromni kazani su se pušili i debeli kuvar je već nalivao velikom kašikom. — Sipi, sipi, majku mu, nećeš da bankrotiraš... — Ajde, eve da te častim. — Pa uvati bre koju „vešticu“... — A što mi daješ koščinu, te mi oni posle kažu da sam gu, ete, oglodao... — E, druže, treba i za njega da ostane, vidiš kako se užirio — dobacuje zadnji. — A što si ukrutio ruke, pruži bliže da ne prosipam. — E, baš i to ti teško! — Hajde, brže, što se vučeš kao točkovi po ledu! — veli strogo podnarednik. — Hoće da odani, neće moći posle da se vrate. — Podnaredniče, neće grom u koprive. — E, će mu se zatre seme — veli jetko jedan, glođući kost. A na začelju se „ufrontio“ i Tanasije. Zapitah ga šta će on tu, kad znam da se za nas donosi hrana iz baterije. — Ja kupim ono „pretekavše“. I na kraju izvrnuše kuvari kazan i tako ostatak pokupi Tanasije. Sunce se rađalo, i zraci se veselo rasuše kroz zabran i preko sveže zemlje. Život nam se učini još teži i mučniji. Jer to isto sunce obasjava i pozadinu i ljude koji leškare u toplim krevetima, ali koje ne muči neizvesnost od prikrivenog topa. Objasnili su mi tačno mesto sa koga onaj top gađa. Kroz puškarnicu vide se njihovi rovovi. Na svakih pola metra zjapi otvor iz koga štrči bajonet, ili je takođe zatvoren ciglom. I pri najmanjoj nesmotrenosti, ode glava. Ali pešaci ne haju mnogo. Kreću se slobodno, ili pogledaju s vremena na vreme, poneki pogine, ali oni i dalje vrše svoj posao. Izgleda, za njih je smrt isto tako svakidašnji događaj kao i ručak i večera. A od njih se ništa više i ne traži, nego da poginu. Da li će to biti danas ili sutra, za to se mnogo ne brinu. Čudio sam se samo kako je bilo moguće da im se po ovoj ravnici toliko približe, i da najednom zastanu. A potporučnik Aleksa mi objašnjava: — Nastupili smo u skokovima, od vrzine do vrzine. Najzad, i ne bije svako zrno, a posle: čuvaju i oni svoju glavu. Padali su naši, ali i njihovi redovi su bili sve ređi... Nekako pred mrak narediše juriš i mi potrčasmo. Ali jedan mitraljez nas potkači sa strane i jedva se dočepasmo ove vrzine, gde se vojnici prilepiše kao taksene marke. Oni tada pokušaše kontranapad, ali izgiboše kao marva. Cele je noći vrilo od pucnjave, a vojnici se ukopavali sve dublje. A kada dođe

101

zora, ukopali se i mi i oni do guše, pa niko da makne. I gde se ko zatekao tada, tu je i danas. Vreme je sporo odmicalo. Čučimo u zemunici, očekujući trenutak kada će nam odleteti u vazduh one grede nad glavom. Zadigli smo ona šatorska krila i sada gledamo dužinu rova i s jedne i s druge strane. Vojnici poskidali bluze, sunčaju se i u isto vreme trebe od vašiju. A svaki deseti stoji u potpunoj ratnoj spremi i s vremena na vreme pogleda kroz puškarnicu, ili opali po koji metak, ako mu se učini sumnjivo na suprotnoj strani. A i sa protivničke strane se razležu povremeno pucnji i tek zapurnja zemlja na ivici rova. Ali na to niko glavu ne okreće, kao da se ti stražari uzajamno pozdravljaju, ljudi i dalje izvrću rukave, i najpažljivije zagledaju svaki šav. Dvojica se nadneli nad jednom daskom i sasvim ozbiljno razgovaraju: — Pazi, slavu joj njenu, kolika je!... — Ih, groš bi na leđima nosila. — Kako... slamku bi u ustima držala. A malo dalje druga grupa hvata vaške, pa ih baca u jedan fišek od hartije, koji najposle zapališe. — A bre, što ih potepaste? — dobacuje jedan. — Mogasmo da ih bacimo na komšiju. — Ih, ala bi se potucale naše i nine vaške! — Jok, more, pametnije su one od nas... Neki se okrenuli licem suncu, oduprli leđima o zemljani zid i dremaju. Drugi se pružili dužinom rova i spavaju, iako prolaznici preskaču neprestano preko njihovih glava. Bio je topal jesenji dan. Povremeno zašumi suho hrastovo lišće i vetar nanese poneki list, koji se skotrlja sa ivice rova. A pčele i osice preleću s jedne na drugu stranu i ljudi, uklešteni u zemlju, zavide bubicama na njihovoj slobodi. Tek najednom prolomi se strahoviti tresak. Svi se unezvereno pogledaše, pa se baciše na zemlju. Neki potrčaše u zadnji zaklon. — Eto ga! — viknu izbezumljeno stražar kod mitraljeza, kao da ide strašna avet od čijeg pogleda ljudi umiru. Stajao sam kao okamenjen, ne znajući ni kuda ću, ni šta da radim. Pred smrtnom opasnošću moja misao i telo bili su paralisani. Još silniji prasak odjeknu. Nad glavama našim nešto zakovitla, kao grede... nečije telo, zemlja, a kroz tu lomljavu čujem jauk i neko viknu: — Udari u drugi vod! I kao pred suđeni čas jedva razabrah da sam ja ovde baš zbog toga čudovišta, da ovi ljudi očekuju spas od mene. Gotovo posramljen što sam i toliko čekao, skočim do mitraljeza i, ne razmišljajući mnogo, odmaknem ciglu I gotovo promolih glavu. — Nazad! — viknu neko i dohvati me za kosu.

102

Ali i taj trenutni pogled bio je dovoljan da vidim prorez i prašinu od zemlje, koja se digla prilikom paljenja topa. — Tanasije, brže, dozovi bateriju i kaži da onaj top dejstvuje... Od poslednjeg pravca sto metara ulevo, i neka povećaju za dvesta. Brže, brže! Najednom se stvori ordonans iz bataljona. — Pita komandant hoćete li otpočeti gađanje? Pa i komandir čete pratio vojnika. — More, pustite čoveka neka radi! — nervira se potporučnik Aleksa. A sekundi su večnost. Svakog momenta očekujemo nov prasak. — Izveštava komandir da osmatrate. Baterija dejstvuje. Ali od nove eksplozije uši nam zaglunuše. Kao da se zemlja procepi. Dah je svima zastao, jer smo pred ustima topovske cevi, pa se pucanj sliva sa eksplozijom zrna. Vilice se tresu, a pogled je iskolačen... Ali, ovom prilikom prebaci. Odmah zatim začuše se eksplozije naših granata negde pozadi neprijateljskih rovova. Tražio sam da smanje daljinu za pedeset metara. — Možeš komotno i sto — veli Aleksa. — Sigurniji smo ovako. Eksplozije čujemo sada jasnije i uviđamo kako se nešto strahovito krši i lomi iza njihovih rovova. — Još za pedeset! Pešaci se oslobodili i podigli glave. Čujemo kako lete naša zrna, njihov fijuk je sve jasniji, ljudi nesvesno uvlače glave u ramena n sa strahom podižu oči. Nešto se uskomeša nad glavama našim, jezivo i mučno — onda oštro ciknu i sruči se svom žestinom na neprijateljske rovove. A kroz puškarnicu vidimo čitave stubove zemlje kako kuljaju u visinu. — Udri ga tobdžija sad, majku mu njegovu!... Ne daj mu da trepne! — viču pešaci. Skratili smo daljinu još za dvadeset i pet metara. Iz neprijateljskih rovova pripucaše puške. — Neka, neka, pismeni smo!... Dođe mečka i pred vašu kuću!... Batali, znamo za šalu! — uzvikuju veselo vojnici. Kao da stotinu gromova tresnu nad glavama našim, a zemlja se uzburlja oko nas. Utonusmo u dim i prašinu. Neko jauče. A vojnici usplahireni, pa ih mesto ne drži. — Lezi, lezi! — Mitraljez u zaklon! — Ala oni u bateriji gnjave... — Brže, brže! — dovikujem Tanasiju.

103

Ah, Bože, podrži još nekoliko sekundi... Aleksa prikopča prste kao da bi hteo da savlada svoje nerve, a zubima obuhvatio donju usnu i s napregnutom pažnjom očekuje... Možda smrt, a i mm svi ostali. A onaj jauče... Sad će, sad... Sunce sija, a zemlja plitka... Srce dumbara po grudima kao mal. — Eto ih! — viknu Radojko i poletesmo ka puškarnici. Valjaju se razorne granate, pa krkore parajući vazduh, čas jače, onda slabije, kao da se sustižu, zatim vratolomnom brzinom zaošinuše iznad naših glava i sa gromovitim treskom rinuše u zemlju jedna za drugom. Prva prebaci... druga se ne vidi... treća posred rova... a četvrta na samu ivicu onoga proreza, odakle poleteše u visinu neki direci i zemlja. — Ura! — povikaše pešaci. — Tobdžija, udri sada, tako ti boga! — viče neko i kroz rov se razleže veseo žagor. Tražio sam tada od komandira da obrazuje snop prema četvrtom topu. — Ima li mrtvih? — pita potporučnik Aleksa. — Dva mrtva i tri ranjena! — odgovara podnarednik. — Ostavite mrtve, a ranjene previjajte. Sad ću i ja — on se okrete meni. — Ja mislim, nađosmo ga... Evo, baterija gađa! U pravilnim razmacima vremena granate cijuknuše iznad naših glava, pa se sručiše ispred onoga proreza, sa strane, jedna posred, a četvrta suknu sa zadnje ivice. — Ura, ura, ura!... Živeo tobdžija!... Ura, ura! — pa u oduševljenju dočepaše pešaci puške i nastade brza paljba. — Po pet razornom. Kroz pucnjavu pušaka groktala su razorna zrna, bacajući komade zemlje i zatrpavajući neprijateljske rovove. Od uskog proreza gde je bio top zjapila je sada široka breša, kao razjapljene čeljusti. — Oćemo li, gospodine potporučniče? — zapita kaplar desetar, gotov da iskoči iz rova. — Prekini paljbu! — viknu potporučnik Radojko, bojeći se da vojnici bez naređenja ne izvrše juriš. Onda se okrete meni: — Druže, vikni još jedan ovakav urnebes za moj račun! Želja mu je ispunjena. A kad se stiša paljba, dolaze oficiri i vojnici iz susednih četa da vide razvaline od neprijateljskih rovova. Vojnici, raspoloženi, veselo prilaze Tanasiju. — Alal ti vera, tobdžijo! — Ha... Šta mislite... da ljubiš top, bato!... — Ono jes... ali i vi pogrešite neki put u one vaše „melente“ — upade jedan mali pešak, koji je imao zalepljen ostatak cigarete na donjoj usni. — Ih... Pa i kvočka zgazi svoje pile. Ama de! — odvrati Tanasije. Kroz rovove su nosili mrtve. Glava u jednoga prepolovljena, i krv se izmešala sa zemljom, a na mesto glave vidi se samo bezoblična masa. Ruke su još

104

mlitave. U drugoga je iz usta i nosa tekao mlaz krvi, ostavljajući trag po kome su gazili vojnici. — Gospodine potporučniče — obrati se Radojku kaplar desetar — kome ćemo da predamo njihove stvari? — Šta imaju? — Jedan je imao samo tabakeru, a u drugoga smo našli dva groša i maramče. — Zakopajte sa njima! — pa se obrati veselo meni. — A bre, druže, ovo je bila predstava za džabe... PO ZAKONU OTPORA Došao je narednik Milutin da me smeni. Spremio sam se odmah da se vratim u bateriju. Krijem svoju radost od pešaka, da ih ne bih ožalostio. Napuštajući rovove, sa tugom nekom posmatrao sam ove gotovo žive zakopane ljude. Krenuo sam pred zoru i, kada iziđoh izvan poslednje saobraćajnice na čistinu, imao sam osećanje neizmerne slobode. Moj pogled doseže daleke vidike, grudi se šire od zadovoljstva i radujem se životu. Ljudi iz pozadine nemaju to osećanje. Njihovom životu ne preti opasnost, pa su učmali. A sada, one boje jesenjeg šarenila izgledaju mi izvanredno lepe i jasne, kao da ih je priroda naročito podešavala oku čovečjem. To ranije nisam zapažao... Iza mojih leđa pripucaše puške i tada mi padoše na pamet reči onoga pešaka: „Batali, znamo za šalu.“ Pred štabom odreda stoji ordonans, a komandant se umiva napolju. — Odakle ti, artiljerac? Rekoh mu da se vraćam sa osmatračnice. Zapita me tada za onaj neprijateljski top, pa će reći: — Dobro, dobro, samo nemoj da se on slučajno opet javi, onda ćeš se lepo provesti. I tako, umesto pohvale, komandant mi preti. Tešim se ipak da je to samo njegova dužnost. Na putu sretoh podnarednika Traila. Pozdravismo se srdačno, kao da se nismo videli bogzna koliko. On mi tada reče da je naš komandir premešten, a na mesto njega je došao zastupnik. — Kakav je kao čovek? — Znaš... doveo je jednog konja, koji bije i prednjim i zadnjim nogama. Pogledah ga začuđeno, pitajući kakve veze ima njegov konj sa mojim pitanjem. — Ama, kako da ti kažem... čim trpi tu džukelu pored sebe, onda znaš... i ovako, i onako...

105

Moja zemunica mi je izgledala sada kao neki salon. Vojnici donose vodu kofama i umivaju se. A iza baterije naložena velika vatra, gde se greje voda da pare odelo. Pričaju mi, kako je komandant puka pohvalio komandanta diviziona, a ovaj komandira zbog uspešnog dejstva baterije. A ja im se žalim, kako meni preti komandant odreda. — Valjda nisi toliko naivan da očekuješ još i odlikovanje za svoje osmatranje — reče mi Milan, koji beše došao da se vidi sa mnom. — U vojsci sve ide po upravnoj proporciji: najveću pohvalu za tvoj podvig dobio je komandant puka, manju komandant diviziona, a najmanju komandir baterije. A ovaj opet nije lud da i tu mrvicu deli s tobom. Potporučnik Aleksandar se zacenio od smeha i lupi me po ramenu. — Po zakonu otpora... Zrno polazi iz cevi sa najvećom brzinom, a kad stigne na cilj, ono baldiše — objašnjava mi stručno on. A kad ode Milan, Aleksandar mi reče kako se u selu, gde su naši prednjaci, nalazi jedna mlada seljanka, „ama da joj se iz usta vode napiješ“, i poziva me da je vidim. Razume se, komandiru ćemo reći kao da idemo da obiđemo vozare i konje. Obrijan i napuderisan, sa nakrivljenom kapom nad jednim okom, sav ustreptao, jahao je potporučnik Aleksandar kao da ide na paradu. — Znaš, ona buba, baterijski narednik, uvukao se u njenu kuću, pa se raspilavio kao da je domaćin — jadao se Aleksandar, stežući vilice pri pomisli na mladu seljanku. Njemu je sada dvadeset i pet godina i, onako sirov i bujan, po cele noći pretura se u mračnoj i vlažnoj zemunici, premišljajući o prošlim vremenima. Od početka rata sluša samo lupu i pucnjavu topova, gleda muškarce, konje i mrtvace. I rešio se sada Aleksandar da „skine mrak s očiju“. Projahali smo pored zaprega, i uputili se pravo jednoj seljačkoj kući. U dvorištu se vide gomile šaše, a na doksatu su obešeni klipovi kukuruza. Preko ograde doksata prebačene šarenice, a o jednom ekseru visi bluza baterijskog narednika. Na pragu kuće sunča se mačak. Posilni narednikov istrča iz kuće, pozdravi nas i prihvati konje. — Gde je narednik? — zapita osorljivo Aleksandar. — Eto... tu je... sada je izišao. Potporučnik šmiknu ljutito i tromim korakom uđe u sobu. Na ulazu nas zapahnu miris dunja poređanih na ivici ormana. Po zidu behu zakucane dopisne karte sa slikom. O prozorima je visilo sveže grožđe. — Pazi, oca mu njegovog, ovaj se spremio da ovde i zimu provede, dok mi istrunusmo u onim rupčagama. U sobi je tišina, na koju naše uvo nije naviklo, te nam je neobično i gotovo nelagodno.

106

Na vratima se pojavi baterijski narednik i stade mirno pred Aleksandrom. — Gospodine potporučniče, stanje je ratno. Nema ništa novo. Aleksandar se pridiže da sasluša službeni raport, onda se pozdravi s njim i tek, reda radi, zapita kako se konji snabdevaju hranom. Narednik poče nadugačko odakle dobivaju seno, a iz koga slagališta zob. Pričao je o svojim nevoljama, da izvuče propisnu količinu. Veli, svi mu zakidaju i zato mora on lično da prisustvuje... Iz njegova govora izlazi da bi konji sigurno polipsali da on nije ovde. Aleksandar poče da šmrkće, pa ga prekide: — Ja... dobro, dobro... Nego, ovaj... kako tvoj domazluk? Narednik se uozbilji, kao da ne razume pitanje. — Šta se buniš!... Šta ti radi gazdarica? — Ah! — priseti se narednik, i sleže sramežljivo ramenima. — Dobro... majka radi u polju. — A ćerka? — i oči Aleksandrove zasijaše. — A... ja! — narednik kao da se jedva priseti. — Ona je, ovaj... bolesna i leži. — Ene, a od čega? — Aleksandar se unese u lice naredniku. — Ne znam... glava je boli i leži... — Slušaj... Idi joj kaži da sam ja lekar, pa da je pregledam. Narednik u nedoumici pogleda u mene. Ja se nasmejah. Razvuče i on usta — manu glavom i pođe izlazu, ali onda zastade. — A, ako ne pristane? — Šta neće?... Mora, sanitet zahteva! — govori ubedljivo Aleksandar, uzimajući već pozu lekara. Kad iziđe narednik, Aleksandar baci kapu i podskoči, trljajući ruke. — Slušaj, ti si moj pomoćnik... — Ama, nezgodno je da ulazimo zajedno, nego, otvori malo vrata da slušamo... — A, to ne!... Možeš da viriš kroz ključaonicu. Narednik se vrati. — Izvolite, možete ući. Samo, tamo je njen brat od tri godine. — To si ga ti uveo! — razrogači oči Aleksandar. — Nisam, bogami... dete je bilo tamo. Aleksandar dohvati kapu, nakašlja se, pa dostojanstven i važan, zakuca na vrata. Mi na prstima priđosmo sobi i ja klekoh kod vrata gledajući kroz ključaonicu. Prema vratima je bio krevet, na kome je ležala mlada devojka uvijene glave i pokrivena guberom. Čujem gde Aleksandar pita: — Ko je ovde bolestan? — Ja sam — promuca devojka. Aleksandar priđe krevetu. — A, ti? Kako se zoveš? — Jela...

107

— A-ha. Pa, jelo, šta ti je? — Boli me — i pokaza rukom na glavu. Aleksandar je uhvati za ruku kao da broji puls. Ali u časovnik nije gledao. — Bogami, Jelo, srce ti jako udara... Nego, da te pregledam, digni se... — Kako? — Pa tako, digni se. Ne mogu ja da vidim šta ti „fali“ kad ležiš. Ona se polako pridiže, i osta sedeći na krevetu. — Hajde, skini bluzu. — Joj, pa kako ću... zar ne može vako? — Ne može... Od mene nemoj da se stidiš, ja sam doktor — onda kao da se priseti. — Hajde, mali, iziđi napolje! — Nemoj! — veli Jela i uhvati dete za ruku. — E, kad nećeš da se svučeš, idem... — Pa dobro — reče stidljivo Jela i raskopča bluzu. Kroz lanenu košulju videle su se konture oblih grudi. — Skini, skini! — govori Aleksandar prigušenim glasom i pomaže joj da svuče bluzu. — Hajd, skini i košulju! — Zar i to! — Pa ne mogu ja ništa da čujem... Znaš... Ti posle možeš i da mi platiš, ali ja neću doći. Jela oborenih očiju izvlači polako košulju iz suknje. Aleksandar je, usplamtelih očiju kao krvnik, gledao to mlado telo. Baterijski narednik je grizao usne i lomio prste. Nas trojica sigurno smo ličili na hijene, koje štekću pred svojim plenom. Iako sam bio svestan da je naša uloga ružna, ipak sam gurnuo narednika, da vidim dalji razvoj. — Hajde, hajde, požuri se, jer me čekaju drugi bolesnici — govorio je Aleksandar, pa joj dohvati jedan kraj košulje i svuče joj preko glave. Zajapurena lica, oblivena znojem, posmatrao je Aleksandar zakrvavljenih očiju ovo vitko telo sedamnaestogodišnje devojke. A nas dvojica gurali smo se glavama, kao ovnovi, oko jednog proreza. Verovatno smo šuškali te Aleksandar krvnički pogleda u pravcu vrata, mičući usnama kao da nam nešto psuje. Onda dušmanski pogleda na dete, prema kojem je ipak morao imati izvesnog obzira. Najzad udahnu duboko pa, onako narogušen, zađe iza leđa devojke, stavi joj levu šaku na vrat i poče velikim prstom desne ruke udarati. Kao pravi lekar. Onda malo niže, desno, pa levo, zatim šaku stavi na grudi i poče lupkati po dojkama. — Diši jače... nakašlji se — zanovetao je Aleksandar, dok su dojke podrhtavale. Ali zna on, verovatno sa komisijskih pregleda, i za drugu oskultaciju, pa joj stavi glavu na desno pleće, i rukom je obuhvati, držeći je za grudi. — Diši jače... Kaži, Jelo, trideset i tri...

108

Sva zajapurena, mrmljala je nešto Jela dišući snažno i grizući sveže usne. Dugo bi tako Aleksandar slušao i milovao njene grudi, da ona duboko ne uzdahnu i pokuša da se digne. -E, dobro — progovori najzad Aleksandar, brišući znoj — znam šta ti je... Nego, boli li te trbuh? — Ne boli — promuca Jela i žurno navuče bluzu na golo telo. — Znaš... nemam sada lekova, ali večeras ću ti pratiti. Uzimaćeš na dva sata kašiku, znaš... pa ću ja sutra doći da vidim je li ti bolje. Mi se žurno odmaknemo i uđosmo u sobu. Za nama dođe i Aleksandar, baci kapu, leže na krevet i diže noge. — Au, braćo — riknu gotovo. Onda skoči: Ama otkuda ono derište, slavu mu njegovu, e dođe mi da ga uhvatim za noge i bacim kroz prozor. Mi mu čestitamo na uspešnom pregledu. Ali on maše rukama i veli: — Pusti me sada da se izduvam. Vreme je bilo da se vratimo. Pri polasku Aleksandar uđe još jednom u sobu da kaže kako će odmah poslati lek, a sutra ili prekosutra, doći će sigurno. Vratili smo se na vreme i Aleksandar raportira: — Gospodine kapetane, izvršio sam pregled. Konji su u dobrom stanju, ali su vozari malo napušteni... — Trebalo je da mi ih izvedete na raport. — Ja sam već izdao potrebna naređenja. Trebalo bi samo da odem još jednom, i tada ću im ja svršiti raport na licu mesta. — Ali, molim vas, bez milosti! — Razumem, gospodine kapetane! Aleksandar se hitno vrati u zemunicu i naredi posilnom da skuva čaj bez šećera. Zatim je čaj sručio u jednu flašu i na njoj zalepi hartiju, na kojoj napisa: „Na dva sata kašiku.“ STRAŠNA VEST Strašna vest je prostrujala kroz bateriju: nema više municije! Zamukla je pesma... Vojnici šapuću kao u kući gde leži težak bolesnik. Davno su oni pregoreli sebe, ali ih muče sada zlokobne slutnje i teška neizvesnost. Pripravni su oni da polože svoje ništavne živote, ali na viteški način, a ne da umiru skrštenih ruku kao nemoćni starci i babe. Ratno iskustvo ih je naučilo da procenjuju situaciju sami, i ti stari vojnici, preplanula lica i žuljevitih ruku, znaju za sve one strašne posledice kada baterija ćuti. Sede oni zamišljeni pored mrtve gvožđurije i značajno se pogledaju, osluškujući u daljini neprekidan tutanj neprijateljske artiljerije.

109

Rat se i može podneti sa gladnim stomakom, ali puške i topovi moraju biti uvek puni. Posle svakog opaljenog plotuna zjapi sve više praznih ćelija u zadnjaku kare. A u ratu treba ubijati, da ne budemo ubijeni. To je sinteza taktike od pamtiveka do današnjega dana. Uzalud su starešine saopštavale tu vest pod strogo poverljivim brojem. Vojnici su jasno uviđali, pošto su se kare uvek vraćale prazne. Najveća je opasnost pretila da ta poražavajuća vest dopre i do pešačkog rova. Nije se imalo kuda više, i komandir je sakupio ljude: — Vojnici!... Zakleli smo se na vernost kralju i otadžbini i naši životi u ovom vremenu ne pripadaju nama, već otadžbini... U ratu ima srećnih doživljaja, ali i teških trenutaka. Vi i sami uviđate da smo trenutno zapali u mučan položaj, ali možemo se tešiti da smo imali i strašnijih iskušenja, pa smo, zahvaljujući našoj srčanosti i našim vođama, sve to prebrodili. Drugovi! Ja ne sumnjam da ste vi u stanju da se žrtvujete, kad dođe suđeni čas. Ovoga momenta otadžbina od vas to ne traži. Ali vas mole skrštene ruke vaših starih roditelja, vaše dece, da ovu tajnu naše baterije krijete, i da nikom ne govorite, do poslednjeg daha... Jeste li razumeli, vojnici? — Razumemo! — progovoriše oni gromko i jednoglasno. Onda se raziđoše, posedaše pored praznih kara i veselo zapevaše: Kad te vidim na sokaku poznajem te po koraku... Komandir me zatim pozva da se spremim za osmatračnicu. Zapitah ga šta ću ja tamo, kada nemamo municije. — Naredio je komandant... Ti imaš da budeš „štafaža“ baterije. Kada sam se javio komandantu, on mi reče: — Dakle, upamti dobro: vatru ćeš otvoriti samo onda kada vidiš neprijateljsku pešadiju pred žicom i čuješ da škljocaju makaze. Jesi li razumeo? Pešadija je dosad zloupotrebljavala artiljeriju i tražila da se otvori vatra čak i onda kad to poslednjem kaplaru ćorne na pamet. Jesi li razumeo? — Razumem! — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da tražim otvaranje vatre samo onda kad vidim neprijateljsku pešadiju pred našim žicama... — I još? — Kad čujem da škljocaju makaze... — A zašto? — Zato — spustio sam glas i poverljivim tonom mu se obratio: — što nemamo municije... — Jao, naredniče, magarčino jedna! — razvika se on na mene, a dlake u brkova se ispružiše kao bodlje u ježa. — Sedam dana zatvora. A, ako još jednom to

110

čujem, optužiću te prekom sudu za pronošenje obespokojavajućih vesti. Jesi li razumeo? Ja sam nešto mucao pravdajući se, ali od njegove vike ni samog sebe nisam čuo. — Još će da ispadne da sam ja to kazao! — on mi se unese u lice i škripnu zubima. Onda se okrete i viknu: — Ađutant! — A kada ovaj stade kao kolac, komandant mi se ponovo obrati ali malo blažim glasom: — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da pešadija zloupotrebljava artiljeriju i traži za malenkosti da se gađa... — I traži otvaranje vatre, kada to poslednjem kaplaru ćorne na pamet... Ovu poslednju rečenicu ponavljao sam zajedno sa njim, naglašavajući reč po reč. — Tako je, naredniče, pazi dobro i zapamti! Hajd marš na osmatračnicu! Iako sam uviđao da je to samo formula kojom treba da pravdam ćutanje baterije, ipak me je raspinjala ljutnja što sam bez razloga dobio onoliku grdnju. Zviznu kuršum, te se prenuh. Tek tada uvideh koliko sam daleko odmakao. Među kukuruzima ugledah saobraćajnicu, koju su pešaci iskopali čak do štaba odreda... Na trećoj zaokuci sudarih se gotovo sa komandantom odreda. — Šta je, tobdžija, kuda tako žurno? — šali se komandant. — Na osmatračnicu, gospodine pukovniče. — Ajd, ajd! — Pa se okrete: — Slušaj, malo brže da otvarate vatru vi, artiljerci. — Pa prema situaciji... — Naše je da cenimo situaciju, a ne tvoje — reče malo strožim glasom, posle čega sam mogao samo da kažem: „ra-zumem“. Krivudam kroz saobraćajnicu i mislim, kako me je rat zatekao u najnesrećnijem činu. Vojnik bar nema odgovornosti, dok se prema oficirima imaju izvesni obziri. A podoficir ima da vrši dužnost običnog vojnika, a snosi istu odgovornost kao i oficir. U slučaju neuspeha on je kriv. A ako postigne neki uspeh, onda komandiri i viši oficiri bivaju odlikovani a podoficira i ne pominju. Po pucnju pušaka uviđam da sam već blizu rova. Promolih glavu i ugledah zabran... Sretam ordonanse, a na jednom uglu, gde je veće proširenje, vidim uspravljena, krvava nosila, ostavljena sigurno da se sasuše. Čujem potmuli žagor. Prođoh pored zemunice komandira čete i naskoro ugledah mitraljez. Zadigoh šatorsko krilo i zastadoh začuđen. Ležao je potporučnik Aleksa poleđuške, a obema rukama obuhvatio revolver, prislonio ga uz desni obraz I nišani nešto iznad svoje glave. Sav je u naponu pažnje, te me i ne primeti. Najzad povuče za oroz i revolver opali, a odozgo se sruči zemlja na njega. — Šta radiš to? — O, zdravo, tobdžija!... Eto, zanimam se. Dosadiše mi oni miševi, te sam jedva izmislio način da ih potamanim. A i vreme mi tako prolazi.

111

Ja izvukoh flašu vina i neko meso. Aleksa protrlja veselo ruke i viknu posilnog da zovne i potporučnika Radojka. — Bre, ala ćemo da se počastimo — veli zadovoljan. — Dojadi mi ovaj vojnički griz i pirinač. A jednoga dana razlupaše nam kujnu, pa ceo dan na suvome hlebu. Naiđe i Radojko. Pita odmah za novosti. — Bre, majku mu, što ne kažu dža ili bu, pa da kidišemo. Dojadi mi ovako. Skoro pade kiša, napuniše se rovovi do članaka, a na vojnicima počeli i neki čirevi da iskaču... Uto se pojavi jedan vojnik: — Gospodine potporučniče, doveli smo ga... — Ama, bogati — povika veselo i skoči. — Čekaj, čoveče, da pojedemo ovo... — Znaš, interesuje me! — onda se obrati vojniku: — A je li veliki? — Rundov ovoliki. — Čuvajte ga tamo da ne pobegne, evo sad ću i ja. — Šta spremaš to? — Čuće se i videće se. Večeras priređujem predstavu za džabe, a ti, Aleksa, za svaki slučaj, napuni mitraljez. A i ti, tobdžija, imaćeš da prirediš onaj urnebes kao i pre. — Kad će početi? — U gluvo doba, kad počnu mrtvaci da izlaze. Ali moram da idem da odredim uloge — i on se izgubi iza šatorskog krila. — Eto, po ceo dan smišlja, i zbog toga je kod nas uvek nemirno. Pre dva dana organizovao hor i u pola noći počeli da pevaju. A oni opet misle da je pesma pred ofanzivu, pa raspale. Onda opet noću kopao tunel i privukao im se na trideset metara. Sada po cele noći baca bombe. Ja mislim, kada bi ga uhvatili, živog bi ga odrali. — A šta namerava večeras? — Hoće psu da veže praznu kantu za rep, pa da ga pusti između rovova. Napravio je Radojko čitav plan za jednu umišljenu ofanzivu. Meni je dodelio da otvorim brzu vatru na austrijske rovove. Bombaši bi tada bacili bombe. Njegov vod ima da opali tri brza plotuna. Vojnici će vikati: ura, ura, a onda se pušta pas, sa privezanom kantom, ispunjenom čaurama. Zamolio sam ga da moju ulogu izostavi. — Pa to je najvažnija tačka, jer artiljerija daje ozbiljnost celom poslu — rekao mi je on žučno. Tada sam mu stručno objašnjavao, kako je vrlo opasno noćno gađanje, jer poslužioci u mraku mogu lako da pogreše, i onda razorna padne u naš rov. — A, jest! — manu jetko glavom. — Sigurno bi to artiljercima bilo prvi put. Ko, bre, od vas ode u apsu?

112

— E, bato — upade Aleksa — drugo je kada je situacija kritična... A ti, međutim, priređuješ večeras „predstavu“. Ali, i bez učešća artiljerije, „predstava“ je uspela. Cele su noći praštale puške i bombe, neprijateljska artiljerija je gađala naše rovove, a komandant divizije u nekoliko mahova tražio je obaveštenje. Sutradan je komandant bataljona tražio izjašnjenje od komandira čete, a ovaj opet od Radojka zbog ove noćašnje uzbune. — Eto, vidiš — priča nam ljutito Radojko — kada oni iz pozadine narede „da se neprijatelj uznemirava“, pa padnu tri mrtva i nekoliko ranjenih, onda nikome ništa. Jest, ali oni tada podnose izveštaj: „Odbijen neprijateljski napad“ i čekaju ljudi odlikovanje. A kad jednom potporučniku padne na pamet da se malo proveseli, onda svi skaču. Uostalom, baš me briga!... Ja dalje od žice ne mogu! Suri oblaci spustili su se gotovo do zemlje i iz njih sipi jesenja kiša, uporno, jednostavno... Sedimo šćućureni u zemunici i s dosadom slušamo monotono šumorenje kišnih kapi. Šljapkaju vojnici po vlažnoj zemlji, mokri i prozebli... Niko vatru ne sme da založi. Sedimo tako i ćutimo pred teškom neizvesnošću... Duša se zgrčila od studeni i zlokobnih slutnja. Aleksa se promeškolji, pa će reći: — Zamislite sad kuću, toplu sobu... Sve je to kao san. Najednom se promoli jedna pokisla glava, pogleda nas unezvereno, i tek progovori: — Pogibe potporučnik Radojko! — Šta?!... Kako?!... Nije moguće!... — povikasmo uglas i skočismo. Vest je prostrujala kroz rovove i svi se vojnici okrenuli na jednu stranu. — Zatvaraj puškarnice! — viknu Aleksa da nas ne bi primetili sa suprotne strane. Nedaleko ugledasmo grupu ljudi kako, gologlavi, zbunjeni i nemi, stoje. Priđosmo im ćuteći. Između njih, na blatnjavoj zemlji, ležalo je telo potporučnika Radojka. Usta su mu bila poluotvorena, kao na osmeh, da su se videli beli zubi... Oči već staklasto sjajne, ali još vlažne, zurile su nepomično negde iznad naših glava. A iznad desne obrve videla se mala rupa, oko koje je bio crven venac od krvi. Skidosmo šajkače. — Druže... Bog da ti dušu prosti — progovori tiho kapetan Danilo. Zatim se okrete vojnicima: — Kako se ovo desi? — Čula se tamo larma — progovori jedan. — A gospodin potporučnik beše ovde i pomače ciglu da vidi. Tek puče, on pade... i samo zatrepta očima. Ete... — Podnaredniče, povadi mu sve iz džepova i napravi spisak. A ja ću da popišem stvari u zemunici. Na improvizovanom drvenom stolu u zemunici njegovoj nalazio se otvoren blok, na kome je pisalo:

113

„Komandiru četvrte čete. — Na traženje komandira, čast mi je podneti sledeći odgovor... Tu je prekinuo. Sipila je jesenja kiša, kada vojnici proneše kroz blatnjave rovove opušteno telo potporučnika Radojka. Nosili su da ga bace u rupu neku, a sa njegovim telom zakopaće za večita vremena i sećanje na Radojka Savića, najhrabrijeg oficira u puku. Dugo smo ćutali slušajući prasak pušaka, jer su vojnici hteli da osvete smrt svoga omiljenog druga. Te noći Austrijanci su bombardovali naše rovove. Sa svih strana zapomagali su pešaci i tražili da vratimo neprijatelju istom merom. Iako znam da nemamo municije, da bih ih bar donekle umirio, telefonirao sam bateriji da je neprijatelj obasuo jakom vatrom naše rovove. — Znam i čujem! — odgovorio je ledenim glasom komandir. — Motri na neprijateljske rovove... Razumeš valjda! — i zatvori telefon. — Šta veli? — pitali su pešaci. — Od kiše iskliznuli lafeti, pa je opasno gađanje... treba čekati dan — lagao sam. Ali oni su značajno pogledali i sumnjičavo vrteli glavom. A rafal neprijateljski postepeno se približavao. Izdržali su pešaci i ovu neman, ali su želeli da čuju samo i pucanj našega topa. I da vide da se bar neko stara o njima u ovoj mračnoj i strašnoj noći. Prozebli i prokisli, pribili se uza zemlju i čekali... Bilo je nečeg velikog u ovim malim ljudima. Zora se teško rađala. Pritisli su oblaci zemlju kao da je dave, a kiša lije u krupnim kapima. Negde pozadi nas, tamo oko Crne Bare, gruvali su topovi bez prestanka. Bilo je mučno. Ljudi premoreni, jer preko četrdeset dana leže bez smene u rovovima, kroz koje sada jure čitavi potoci. A u poslednje vreme su još ostali i bez artiljerijske zaštite. Oko podne prestade kiša, oblaci se razrediše I ljudi malo dahnuše. Ali tamo pozadi topovi još žešće biju... Oko dva časa počeše i nas da tuku. — Daj bre, tobdžija, jednu pilulu, da ne pomisle ljudi kako nas je artiljerija napustila — zavapi očajno kapetan Danilo. I ja slagah. Izvestih komandira, da se u ne prijateljskim rovovima opaža neko komešanje, sigurno će sada na juriš. Preklinjao sam ga da otvori vatru. Posle dugo vremena, jedva se prevaljaše naše četiri razorne granate i sa treskom se sručšpe u neprijateljske rovove. Ljudi se odmah oraspoložiše tražeći jaču vatru, da ih osvetimo za sve muke što ih podnose već toliko vremena. Puške zapraštaše. Netremice sam gledao u osmatrača na mitraljezu. Ali njegovo lice je bilo kao skamenjeno, dok mu se na donjoj usni pušio prilepljeni pikavac. U toku celoga dana bilo je neko napregnuto stanje, izazvano verovatno onom neprekidnom paljbom negde levo i pozadi nas.

114

Pred veče komandant bataljona odazva komandire četa. Po povratku komandiri pozvaše svoje vodnike, pa i mene, kao osmatrača artiljerijskog. — Gospodo! — poče komandir drhtavim glasom. — Neprijatelj je probio naš front levo od nas i mi u prvi sumrak moramo odstupiti sa ovih položaja. Naše odstupanje mora se izvršiti u najvećoj tajnosti. Ne sme da se čuje nijedan šušanj, nijedna reč, niti zveket... Na prstima i polako, četa ima da se sakupi kod zabrana... A ti, artiljerac, skidaj sada telefon, i odmah u bateriju! SELA SU GORELA Baterija je bila zapregnuta kada stigoh. Čekalo se da na put iziđu prvo one dve baterije diviziona, a za njima ćemo i mi. Na putu počeše da se svijaju u kolone i pešački pukovi. Čuje se veseo žagor vojnika, koji su posle toliko vremena ležanja izišli najzad malo na slobodu. — Štucaj, štucaj! — viče jedan pešak. — Dockan si se setio... Mi odosmo, a ti škljocaj. Kuršum zviznu. — Drž ga bre, ne daj!... Uhvati ga! — razleže se veseo smeh pešaka, dok artiljerci uzdižu ramena i pogledaju unezvereno, očekujući sa nestrpljenjem da se već jednom krene. Kretosmo kroz selo. Naše je odstupanje došlo iznenada, te žene nariču na sav glas: — Zar nas dušmanima ostavljate?! — Deco naša, zar mi samohrane da se bijemo! A jedna otvorila vratnice i viče: — Narode, vojsko, nosi, nosi sve, bolje vi nego neprijatelj! Ali vojnici prolaze pognute glave i niko ništa ne uzima. Neko od naših vojnika doziva Tanasija. — A-ja!... Slatko mi je kad ukradem. Imaće još sela, ne brini ti! — odgovara Tanasije. Seljaci isteruju na put kola natovarena decom, i stvarima pokupljenim na brzu ruku. Ostavljaju čitavu ostalu imovinu i kreću u neizvesnost... idu kola naporedo sa topovima, ili se umeću u kolonu, što otežava naše kretanje. Deca se uzbunila, a u jednim kolima plače jedan mališan. — Kuda idete tako? — pitaju vojnici. — Kud bilo, samo nećemo u ropstvo. — Ama, vratićemo se!... — Jadno mi vaše vraćanje, kada mi obraz oduzmu. Ajd ojs — gura volove jedna seljanka, da bi išli naporedo sa konjskom zapregom.

115

U susednom selu već su čuli za odstupanje, i seljačka kola zakrčila put. Morali smo da zastanemo. Komandant naredi da se sva kola sateraju sa strane puta, da bi artiljerija prošla. A put uzan, te žene viču, a deca počeše da plaču. Ali naređenje mora da se izvrši jer, ako ovako potraje, zagušićemo se na drumu. Poslužioci na rukama zanose njihova kola, da ne padnu u jarak sa strane puta. Jedva se uspostavi veza između artiljerijskih vozova, te žurno krenusmo. Aleksandar me sačeka da razgovaramo. Dođe i Milutin uča, vođa popunjavajućeg dela. Uđosmo između topa i prednjaka kare, opustismo dizgine i zapalismo cigarete. Zapitah Aleksandra za Jelu i da li je i ona među ovim narodom. — A, da ti pričam! — reče Aleksandar brzo, kao da mu je ta priča bila navrh jezika. — Dakle, ti znaš... ja sam je pregledao... — Šta, pregledao?... Ispipao! — dobaci ljutito Milutin. — Učo, i ti nešto pametno da kažeš. Dakle, molim... Ja sam je... kako ti ono reče: ispipao. E, da! Dakle, ispipavši je, dođem u bateriju. Bili smo zajedno, je l tako? Naredim da se skuva čaj bez šećera, sipam u flašu, udarim etiketu i pratim... — Opet neka kola — reče Aleksandar. — Pričekajte da vidim, znaš, onaj majstor može da me potraži... Mislio je na komandira. Zapitah Milutina dokle će da ostane ovaj komandir. — Određen je novi i trebalo je već da dođe... Baterija tada krenu i Aleksandar se vrati. — E, molim, gde sam ono stao? — Sipavši čaj u flašu, zalepivši etiketu i prativši lek — veli jetko Milutin, kome se inače ovakve priče nisu sviđale. — A, jest... Molim te, ja to njemu pričam, a ne tebi... I ja čekam, razume se, dva dana da dejstvuje lek, pa ti se obrijem, napuderišem, uzjašem „Sultana“ i pođem da svršim raport vozarima i tamo njoj... Molim te, Učo, ti nisi ništa čuo... Elem, atara, patara, doguram se do njene kapije. Bilo je nekako pred podne. Ujašem u dvorište, i tu, pred kućom, ugledam njenu majku. „Pomozi bog, snajo!“ — velim joj ja... Ona mi ništa ne odgovori, već me samo dušmanski pogleda. Vidim ja da nešto nije u redu... Posilni mi pridrža konja i ja sjašem. — Je li, snajo, kako bolesnica?... — pitam. Tek ti se ona na mene razrogači: „A ti li si taj!“ — i skresa mi nešto po seljački. Ja se kao našao u čudu i pitam je, da se ona slučajno nije prevarila. „Nisam, nisam, ti si onaj tobdžija dole kod Erićeve kuće što pregledaš devojke po selu. Čekala sam samo da te vidim, a sada ću ići u diviziju da te tužim“ — i uđe žurno u kuću. Za njom uđem i ja, i počnem da je umirujem. Mislim se, još mi samo to treba da dozna komandant divizije. Kažem joj da je to možda bio drugi, ali ipak molim

116

je da ne pravi neprijatnosti ni „njemu“, i rekoh joj da sam gotov da joj kupim papuče. A zamisli šta mi kaže: „Kratko je samo papuče za ovu bruku.“ — Dobro, dobro de, kupiću i šamiju! — I ona pristade. Odem odmah u bakalnicu i kupim joj obećane stvari. A kad joj predadoh, a ona meni: „Jevtino si sad prošao, a Drugi put nemoj da se šališ da mi diraš dete.“ Baterija opet zastade, te se raziđosmo kod svojih vodova. Zastanak je bio malo duži. Noć hladna i puna rose. Poslužioci, koji idu stalno peške, sedaju sa strane puta. Opominjao sam ih da ne ležu na vlažnu zemlju, ali jedan odgovara: — Sve se bolesti uplašile od smrti, pa se razbegle. A čujem gde među sobom govore: — Ama, bre, ni palac da me zaboli! — Ukoliko više teraju, sve čvršće gazim... — Čekaj dok se vratimo kući... more noga... more ruka... more trbuh. A sad, kao za inat sve ispravno kao upaljač. Cele noći smo išli. I sami se u čudu pitamo, da li je moguće da se ceo ovaj pređeni prostor predaje bez borbe. Razdanilo se već uveliko. Pored nas promiču zabrani, njive, sela i već ugledasmo pred nama blagu uzvišicu. Zaradovasmo se ovom brežuljku, da bar imamo kakav vidik pred sobom. Posle pola časa baterija skrenu uzbrdo, zađosmo levo i ispred jedne vrzine zastadosmo. Dođe i komandant diviziona i reče da će ovde biti položaj. Pred našim očima otegla se beskrajna ravnica. Vide se zabrani kao oaze, a oivičene njive podsećaju na polja šahovske table. — Hvala bogu! — veli Milutin — te ne moramo ići na osmatračnicu u pešački rov. Vojnici odmah počeše sa kopanjem zaklona... Osmatramo ravnicu kroz durbin i u daljini vi dimo pešadiju kako se lagano primiče, a sa njom zajedno seljačka kola sa decom i ženama. Pešaci idu sa strane puta, a sredinu ostrvili za nejač. To prepodne došao nam novi komandir, kapetan Lazar. Ljubazno se pozdravio sa svima. Njegov zastupnik pojaha onog ludog konja i ode u sastav svoga puka. Niti se pozdravio sa nama, niti smo mi zažalili za njim. Pred nama u ravnici je selo, a nas zanima da li će naša pešadija biti ispred, ili pozadi njega. U selu se nalazi velika škola... Prvi redovi pešaka nailaze, skreću sa puta i zailaze pozadi nasela. Stali su. Skidaju spremu i počinju da kopaju rovove... Selo je ispred njih. Vidimo kako vojnici isteruju meštane iz kuća, jer će selo biti izloženo i pešačkoj i artiljerijskoj vatri. Vojska je izišla već iz ravnice, ali je još gamizala dugačka povorka izbeglica. Pitamo se, gde će se smestiti taj narod, pa još ako nastupe oni tmurni kišni dani.

117

Ćarlija jesenji povetarac noseći iz daljine šum pokreta od naroda, koji beži pred navalom neprijatelja. A sela, njive i livade bukte u plamenu i dim obavija napuštenu zemlju. Seljaci pale svojom rukom stogove sena i slame, pune koševe kukuruza, da ne bi pali neprijatelju u ruke. I noseći samo što im je najpotrebnije, spasavaju goli život i obraz svoj. Iz baterije javljaju da su se kare vratile pune municije. Vojnici su raspoloženi, isto onako kao kada se siromahu čoveku da iznenada velika suma novca. — Sada, ako moramo da odstupimo, vala zapamtiće nas — veli Trailo, trljajući zadovoljno ruke. Pred podne vratila se i naša patrola, noseći pet prasadi. Žale se kako su pešaci sve pokupili, te su oni ove prasiće morali kupovati od pešaka. — Koliko ste svega platili? — pita komandir. — Četiri dinara — odgovara tužno Tanasije. — Evo vam deset! — reče, smejući se, komandir. U IŠČEKIVANjU SMRTI Osmatračnica nam je bila odmah ispred topova, vezana sa baterijom saobraćajnicama u cikcak. Još od rane zore smo za durbinima i osmatramo. Putevi su opusteli, polja zamrla... — More, mnogo odstupismo. Vidite koliku teritoriju dadosmo bez borbe — obrati se Aleksandar komandiru. — To ne igra ulogu. Sistem današnjeg modernog ratovanja vam je kao neki čvrsto povezani mehanizam. Ako li se pokvari jedan točkić, mašina odmah ne funkcioniše... Zagrozili su našoj pozadini i svi mi moramo da se povlačimo bez borbe. A to isto može i njih da snađe, samo pod gorim okolnostima, jer se nalaze na tuđoj teritoriji... Šta misliš ti, podnaredniče? — zapita komandir u šali podnarednika Traila. Trailo zauze odmah stav „mirio“ I odgovori: — Gospodine kapetane, voleo bih ja da ratujem na njinoj zemlji, makar i odstupao... U neko doba ugledasmo u daljini, na putu, neko kretanje. Kroz durbin vidimo seljačka kola natovarena stvarima. Bila su sedmoro kola. Verovatno su izbeglice, koje su zaostale da prenoće i sada žure da umaknu. Sunce nam je iza leđa i svojim još kosim zracima senči ravnicu, koja se preliva od jesenjih boja... — Pazi, pazi! — Viknu Aleksandar. — Vidite onaj zabran... e, ispred njega je put... Kreću se... Vide se jasno tri konjanika... lagano jašu. Sada stadoše. jedan kao dvogledom osmatra... Opet kretoše. A one izbeglice su ispred njih. Ne vide ih još, jer je put

118

savijen na lakat. Jedan se vrati u galopu. Pratimo ga... Skrete u onaj zabran, gde sada ugledasmo više njih. Sigurno podnosi izveštaj. A ona dvojica još stoje. Iz grupe se izdvojiše trojica i priđoše onoj dvojici... Kreću se sada na odstojanju. — Hoćete li da gađate? — zapita nestrpljivo Aleksandar. — Mislim nisu dalje od pet kilometara. — Sitna posla — odgovori komandir. — Čekamo glavninu. Ove ostavljamo pešacima. Na početku ravnice vidimo naše pešačke rovove. Pešaci gamižu oko njih, dovlače neka drveta, a mnogi poskidali bluze, sigurno se trebe od vašiju. Komandir tada izvesti komandanta onoga puka ispred nas, da su se pojavile izvidnice neprijateljske. Tražimo dvogledom objavnice naše pešadije, ali ne možemo da ih vidimo. Negde su prikrivene. Ona patrola nastupa. Eno ih blizu krivine... Sad će sigurno ugledati one naše izbeglice. Stali su na samom uglu i opet o smatraju. Kao da su videli kola na putu... Ona trojica, koji su išli pozadi, žurno prilaze. Sada ih ima pet. Jedan se vrati, ali četvorica kretoše na razmaku jedan od drugoga. Već nas ova igra smrti uzbuđuje. Obuzelo nas je napregnuto iščekivanje i bojazan da ne uhvate one naše. Dogovaramo se da im šrapnelima presečemo put. Ali tada bismo odali svoje mesto i bio bi poremećen plan odbrane. Eno dvojica polaze kosom. Uhvatiće ih, uhvatiće... Žurno se kreću i druga dvojica, svi prelaze u galop... Seljačka kolona je zastala. Prva dvojica stigoše i preprečiše im put. Nastalo je komešanje. Iz kola iskaču neke prilike, sigurno žene. Pristižu i ona druga dvojica. Jedan obilazi redom kola, nešto uzima... Seljaci okreću kola nazad... Prilazi žurno još jedan konjanik. Opet ih ima pet. Kola kretoše na suprotnu stranu, praćena dvojicom konjanika. Iz one šume izišla je još jedna veća grupa konjanika i kreće drumom. Ona dvojica su već prišli na tri kilometra. Ali sad idu obazrivije. Svaki čas staju i osmatraju. — Eno je i njihova pešadija! — reče komandir. Ispred one šume videla se gusta kolona, sa isturenim prednjim odeljenjima. — Vidite desno, eno ih još! — dobaci neko. — A i levo... Gamizale su plave kolone kao mravi drumom i preko pola. Imalo ih je sada na svima stranama. Osećamo skori sudar i laka drhtavica obuzima telo. Najednom grunu plotun dole u ravnici. Okretosmo dvogled niz put... Jedan konjanik zajedno sa konjem ležao je na putu. Malo dale drugi, opružen nasred druma, dok je njegov konj jurio za trećim konjanikom. Iz jednoga šipraga istrčaše naša četiri pešaka i priđoše onom prvome. Sva se četvorica nagnula i posmatraju... nešto vuku, sigurno ga izvlače ispod konja. Jedan mu zadiže nogu.

119

— Pazi, svlače mu čizme! — Znate, ima pešaka koji bosi idu! — dodade Trailo. Aleksandar me gurnu. — Ama, naravno, bolje oni, nego da ih ostave i posle opet nose austrijski vojnici. Razgovaramo i čudimo se sa kakvom mirnoćom ti pešaci šetkaju po drumu, iako znaju da svakoga časa može planuti puška. Njih četvorica stoje mirno prema celokupnoj ćesarevoj sili. Svega četiri „reponje“, i oni možda smrću svojom treba da najave dolazak neprijateljske vojske. — Gospodo, izvolte u bateriju! — i komandir se okrete Aleksandru. — Sa vašim prvim i drugim topom nanišanite ono gumasto drvo, a vi — obrati se meni — sa trećim i četvrtim na ivicu one šume. Ostale elemente dobićete. Baterija je u napetom očekivanju... — Elementi za prvi vod! — viče Tanasije relej, koji se nalazi u jednoj rupi između osmatračnice i baterije. Zatim je komandir I drugom vodu dao elemente, ali izvršna komanda još nije pala. Ona pešačka kolona nastupa, već je čelom svojim na ivici šume. Komandir sigurno čeka da i druga kolona priđe onom gumastom drvetu, te da oba naša voda dejstvuju. — Za prvi vod: tri hiljade pet stotina... za drugi: tri hiljade sedam stotina! G-rrru!... Vazduh se prolomi. Za ovim drugi, treći, četvrti... Šrapneli paraju vazduh, čuje se neko prigušeno hučanje... kao da se utiša i u daljini svitnuše šrapneli. Kolona trenutno zastade, zatim se uzmuvaše, i, kao kada među jato ptica upadne kobac, vojnici se rasprštaše na sve strane. Gađali smo tada tu rasplinutu gomilu ubrzanom paljbom, sa košenjem levo i desno. Neki su zaostajali, jedni padali, ali većina se rastezala, besomučno trčeći. Najednom se postaviše u jednu liniju. Streljački stroj je uspostavljen. Levo i desno hvataju vezu. Baterije na celom frontu gađale su najžešćom vatrom, neke šrapnelima, druge razornom. Linija streljačkoga stroja se zalamala, na jednoj strani su već prilegli uz vrzinu, a na drugoj trčećim korakom nastupali da bi se dočepali sigurnijeg zaklona. Baterija je sada dejstvovala kao celina i zasipala jedan deo ravnice. Ali masa nastupa kao neodoljivi talas, a naše baterije su isuviše razređene. Dok gađamo na jednoj strani, na drugoj se dižu i u skokovima pretrčavaju brisane prostore, krijući se iza plotova i živih ograda i imana. Mestimično se vide nepomična tela. A neki, sigurno lakše ranjeni, lagano se vraćaju. Vidimo naše vojnike sa objavnica kako se, trčeći, vraćaju u sastav svojih jedinica. U intervalima pucnjeva, čuje se iz daljine tutanj neprijateljske artiljerije. Jedna njihova baterija u galopu nastupa drumom, dižući kao vihor oblake prašine, pa

120

skrete nadesno i izgubi se u šumi. A nad šumom bleskaju šrapneli jedne naše baterije. Desno negde, u ravnici, odjeknu složan plotun pušaka, onda drugi, i poče brza pojedinačna paljba. Ali oni pešaci koji su ispred nas, pribili se za zemlju i čekaju da im se neprijatelj približi na siguran pogodak. Austrijanci kao da to znaju, zaostaju iza svake vrzine, dok ih i odatle ne isteraju šrapneli, pa ošamućeni polete kao stado ovaca, tražeći bolji zaklon. Već su sasvim blizu naših rovova. Predvajaju ih samo pregrade od imanja da se otvoreno vide. A pred našim rovovima na dve stotine metara prosečeno šiblje, rasturene ograde, i na tome strašno brisanom prostoru čekaju naši pešaci svoje žrtve. Valjda su ih opazili, jer najednom grunu plotun. Zatim se osu brza paljba bez predaha, sa užasnim zamahom, negde poče da takara jezivo mitraljez, pa se pucnji sliše u jednostavan šum, sličan produženom ropcu samrtnika. — Razornom granatom! — viče Tanasije. Urlali su topovi, dok su granate cepale i parale vazduh, pa su, uz strahoviti tresak, rile zemlju, razbacivale ograde, kršile drveta i polutale ljudska tela. U paničnom strahu kidao se neprijateljski streljački stroj. Plave bluze su uzmicale, padale, neki se ukopavali, drugi, izbezumljeni, pucali u stojećem položaju, padali... Nad glavama nešto zatutnja, i iza leđa naših prolomiše se užasne eksplozije, jedna za drugom. Ogromni komadi zemlje leteli su u visinu i naposletku ostadoše četiri crna stuba dima. — Haubica! — Po tri razornom! — viče Tanasije. Ali kroz riku topova izvežbano uvo vojnika čuje šapatljivi šum haubičkog zrna i lica se grče od samrtnoga straha... Ljudi se značajno pogledaju i sumnjičavo vrte glavom. Borba je uzimala maha. Nastup neprijateljske pešadije slomljen je. Leže sada oni rastureni u ravnici, jer ne mogu ni napred ni nazad. A ona haubica gađa našu bateriju, ali uvek na isto mesto, pozadi nas oko dvesta metara, u vrzinu, na koju se projektuje naša baterija. Vidimo jasno da se varaju. I da bi tu varku pojačao, komandir zapita: — Potrebna su četvorica da u onoj vrzini proseku četiri proreza, ali tačno prema topovima. Izuzev nišandžija... ko hoće? Svi hoće. Odabrao je komandir četvoricu i onda im naredio da uzmu sekire, pa da zaobiđu u širokom luku i, kada budu prema živoj ogradi, da pritrče i saseku šiblje. Mi smo i dalje dejstvovali, dok je haubica nepoštedno treskala i prevrtala zemlju... Ona četvorica su već prema vrzini. Sada trče... seku mahnito ogradu... Zinuše četiri otvora. Haubica stiže. Jedan se zanija i pade, opet se diže i svi se

121

izgubiše među ogradama. Nama laknu, haubica kao da pobesne, tukući one otvore, dok smo se mi zadovoljno smejali i gađali neprijateljsku pešadiju. Tako je protekao ceo dan... Sa zalaskom sunca borba se postepeno stišavala. Još se samo čuli pojedinačni pucnji u ravnici. Do neko doba noći topovske cevi bile su tople. Naredio je komandir da vodnici sa topovođama dežuraju cele noći, ne bi li se slučajno javila ona haubica, te da joj po blesku odrede pravac. Ali haubica je ćutala. Sa teškom slutnjom očekivali smo sutrašnji dan. Ljudska klanica nastavila je dalji rad tačno u sedam časova, dvadeset četvrtog oktobra. Dok je još zemlju pritiskivala laka izmaglica, pokušala je neprijateljska pešadija iznenadnim prepadom da osvoji naše rovove. Ali dočekana je pripravnom vatrom pušaka i mitraljeza, a odmah je stupila u dejstvo i naša baterija. Usled strahovite pucnjave magla je rasterana i plave bluze su se najednom našle na otvorenom brisanom prostoru, bez ikakve zaštite. Spasavali su glavu u paničnome bekstvu, ostavljajući ranjene i mrtve drugove... Iako su to neprijateljski vojnici, obuzimala nas ipak neka jeza gledajući onoliku množinu mrtvih ljudi... Zašto ti nesrećnici ostaviše svoje ognjište, da bi im se kosti razvlačile po tuđim poljima? Da li su oni svojevoljno pristali da krenu na Golgotu, i da pogube svoje glave, osvajajući neko nepoznato brdo iznad sela Maova, u dalekoj stranoj zemlji? Mi smo i dalje dejstvovali. Razorne granate tukle su neprijateljsku pešadiju. I isto osećanje straha vladalo je kod onih dole u ravnici, kao što je i ova haubica kidala naše nerve... Ali sada nam se krv sledi od užasa... Haubička zrna zaošinuše gotovo iznad glava i sa ludačkim naletom rinu gvožđurija iza naših leđa, razbacujući ogromne busenove, koji su posle tupo tapkali po zemlji. Razrogačenim očima gledamo sveže rupe gde bi se i cela kola mogla smestiti. Pred ovom navalom čelika naše js telo isuviše slabo. Svesni smo da se onaj protivnički komandir ne vara više. Sada bije baš nas. U dolini se opet čuje živo puškaranje, i pešaci traže pomoć artiljerije. A ko će nama pomoći?... Gađamo razornim granatama, zrna padaju u neprijateljske rovove, i taman je opalio i četvrti top, a pred očima našim blesnu plamen, obavi nas neka tama i ljudi sabiše glave iza štita... Srce je snažno udaralo. Zastrašeno podigosmo glave i nemo se pogledasmo. Bez ijedne reči brisali su vojnici zemlju sa ramena, a nišandžija skide šajkaču i zbrisa zemlju sa zatvarača topa. Opet ćutimo... U sličnoj situaciji treba nešto govoriti, nešto reći, ali mi smo svi u istom položaju osuđenih na smrt. Namršteno i tupo gledamo preda se i očekujemo novu komandu, ili smrt. — Po pet razornom!...

122

Sa savršenom tačnošću ljudi su rukovali spravama, topovi su urlikali... Najednom se prolomi nešto iza topa, punilac nalete na nišandžiju, zemlja zasu top i ljude... Ali naš zadatak još nije bio izvršen... Pomoćnik tempirača iskoči iz zaklona, ubaci u cev jednu razornu, nišandžija okide, blesak od topa sevnu u onoj tami... I još jednom... — U zaklon! — i svi se sručismo u ogromnu jamu, vukući za sobom i punioca Vučka. Vojnici ga odmah raskopčaše. Na telu ne beše rane, a međutim krv mu neprestano ide iz usta. Sigurno je kontuzovan od udara zemle. — I mene nešto bapnu u rame! — veli nišandžija pipajući se po desnom ramenu. — Ja! — veli jetko podnarednik Trailo. — Dobro je što te nije udarilo od pozadi... — Pa ne žalim se ja, podnaredniče, nego samo velim... — U ratu ima pravo žalbe samo onaj kome odleti glava... Vučko otvori oči i sa čuđenjem posmatra šta se oko njega dešava. Vide sebe raskopčana, a drugovi mu brišu usta od krvi. On mljasnu ustima nekoliko puta, i sa strahom zavapi: — Jesam li živ? Vojnici se smeju, pomalo usiljeno, da bi ga ohrabrili. Vučko pokuša da se digne. Rekosmo mu da sedi i da se ne zamara. — More, ljudi, nije meni ništa! — on skoči, ali se zagrcnu i krv mu jurnu na usta. Mrtvačko bledilo se rasu po licu njegovom i on se nasloni na zemljani zid. Vojnici ga prihvatiše i polako spustiše na zemlju, a ispod glave mu podmetnuše jednu torbu. — Plotun zdesna!... Vojnici iskočiše iz zaklona. Sad smo gađali šrapnelom neku kolonu u daljini. Ali kod drugoga plotuna začusmo fijuk, te skočismo jedan preko drugoga u zaklon. Padali su komadi zemlje, kada vojnici otrčaše do topova i opališe još jedan metak. Razorna haubička zrna su zasipala bateriju i gruvala ispred topova, sa strane, ili su rila po onoj oranici iza naših leđa... Naši su nervi isuviše napregnuti od strašnog iščekivanja smrti i svaki sekund života ulivao nam je neizmernu nadu. I kad prasne eksplozija, ma i dva metra pozadi zaklona, preko lica ljudi se razliva blaženstvo što su i ovom prilikom ostali živi. Iznad Vučka vojnici su položili neko prošće ukoso, da bi ga zaštitili od zemlje, i da ga prilikom uskakanja ne bi povredili. On je kašljao i pljuvao krv... Mi ga nismo mogli izneti, a sa strane nam niko nije mogao prići. U iščekivanju smrti dočekali smo i podne. Hranu nam niko nije mogao doturiti. A ko još misli i na jelo, kada nam smrt svakoga časa lebdi nad glavom.

123

Sunce je prevalilo zenit, te se naši topovi, posmatrani iz ravnice, sigurno cakle na suncu. A onaj ne prestaje. — Posluga četvrtog topa, brže ovamo — začu se glas nekog poslužioca sa trećeg topa. Potrčasmo jedan za drugim kroz saobraćajnicu... Kod trećega topa ne nađosmo nikoga. Ugledasmo samo kako se sa mesta gde je drugi top diže gusti dim. Pojurismo... U saobraćajnici zatekosmo nišandžiju drugoga topa gde stoji izbezumljen i bled, odelo mu sve krvavo, a na ramenu mu zalepljena neka masa, siva i krvava kao mozak... — Jesi li ranjen? Gledao nas je tupo, ne govoreći ništa, a vilice mu se tresle. Jedan ostade da ga opipa, a mi na ivici zaklona ustuknusmo pred mučnim i strašnim prizorom. Kroz dim i prašinu video se nečiji leš bez glave, sa raširenim rukama... Uza zid zemlje sedeo je naslonjen tempirač, mrtvačkog lica, oči mu užasno razrogačene, usta otvorena, kao da vapije, ali šišti, i grčevito savijenim rukama pridržava svoja rođena creva. Iz drugoga ugla dopirao je nečiji pišteći glas: — Braćo, ne dajte!... To vapije za pomoć nišandžija Đorđe, čija cela ruka visi na jednom parčetu kože, dok mu iz ramena šiklja mlaz krvi. Zasipa krv vojnike, koji žurno cepaju košulje da bi mu zapušili ranu. — Seci ruku! — viče neko. — A-a-a!... A-a! — dopire umirući glas tempirača, čiji se očni kapci lagano sklapaju, a ruke sve više opuštaju. — Ostavite ga, ostavite! — veli potporučnik Aleksandar. — Sklonite Damnjana! Dvojica dohvatiše leš bez glave i taman ga podigoše, kad se u blizini prolomi eksplozija i komadi zemlje poleteše iznad glava. — Ubijte me, braćo, ubijte! — ječi Đorđe oko čijeg trupa sve više narasta gužva od zavoja i košulja, da bi mu se zaustavila krv. Neko mu je odsekao ruku i bacio na ivicu rova, te sad visi samo žuljevita zgrčena šaka, kao da nekome preti. Stigao je komandir sa osmatračnice. On odmah naredi da se ljudi raziđu, sem onih najpotrebnijih, da ne bi ovako u gomili nastradali. Aleksandar ga izveštava da je razorno haubično zrno udarilo posred zaklona. Jedino je slučajno ostao nepovređen nišandžija. Dvojicu su već odneli kod prvog topa. Jednome je raznesen ceo list na nozi, a drugom je prelomljena ruka. Tempirač je izdahnuo. Komandir skide kapu, a i mi ostali. — Jeste li izvestili divizion da je baterija nađena? — zapita Aleksandar. — Jesam... ali situacija je kod pešaka kritična i zato prvi top neka uvek pali po dva metka... da se ne bi primetio ovaj gubitak. Mrtve ostavite gde su, ranjenike sklonite, a ostali na svoja mesta.

124

— Gospodine kapetane! — prošaputa Đorđe, kome se glava jedva videla od zavoja. Komandir zastade, onda mu priđe, savlađujući svoje uzbuđenje, i pomilova ga po obrazu. — Gospodine... kapetane... oprostite mi... što odlazim! — i Đorđu se skotrljaše dve krupne suze iz očiju. Komandir se zagrcnu, obuhvati njegovu glavu i poljubi. — Ti si se odužio otadžbini... Hvala ti htede još nešto reći, ali mu zaigra donja usna, on trepnu nekoliko puta i brzo progovori: — Srećan ti put! — Žurno se okrete i ode na osmatračnicu. Vraćali smo se jedan za drugim, obuzeti mučnim osećanjem. Pred očima mi je stalno lebdela slika onog mučenika, koji rukama drži svoja creva, a u ušima mi odjekuju reči: otadžbina... otadžbina... Silazili smo u rupu kao u grobnicu, izmučeni i otupeli prema svemu što se odigravalo oko nas. — Popravnik četrdeset osam... Vojnici se pritajili da saslušaju celu komandu, pa žurno istrčaše kod topa i opališe dva metka. — Eto ga! — viknu jedan i ljudi hitro skočiše jedan preko drugoga u zaklon. Čaure se razleteše na sve strane, a dim i zemlja nas zasuše. Kao ošamućeni od silnoga treska, sa strahom otvaramo oči da vidimo jesmo li još živi. — Pazi, posred štita!... Na štitu je zjapio ogroman otvor... Zatvarač je bio sav raznesen. — Bre, ljudi, što mogasmo da izginemo sada... Hvalim te, Bože! — kaže Trailo i prekrsti se. — A jaoj! — zakuka neko iza naših leđa. Na zemlji je ležao Jankulj i držao se za glavu. Kroz prste njegove ruke ugledasmo krv. — Daj brže zavoj! — Skloni ruku, da vidim! Ali on pritisnuo glavu i ječi. — Jaoj, ubi me... — Ama, čim kukaš, nije te ubilo. Skloni ruku! — Viknu Trailo. Gleda nišandžija Milovan i veli: — Ama, kako ga, bre, ovolicno čvrknu! — Ja sam ga zgazio čizmom — upade Stanoje tempirač. — A?... Kako reče? — Kad poletesmo, on skoči prvi, spovede se, a ja u brzini, pa na njegovu glavu, te ga zakačim potkovanom čizmom. Obojica se zasmejaše, a i Vučko, koji stalno pljuje krv. — A ti zakukao kao da ti je otfikario glavu! — dira ga podnarednik Trailo.

125

— Pa ovaj... podnaredniče, šta mu ga znam. Moglo je da bude, ali kad nije, opet fala! — i diže se. — Nemoj se, bre, naprežeš, može ti škodi — diraju ga. — Ama trebasmo da mu zavijemo glavu. — More na psu rana, na psu i zarasla.. — Voleo bi on sada da mu je i ruku odnelo, kao sirotome Đorđu, samo da se ne čuje negova bruka po selu. — A drugi put nemo’ se grabiš za prvo mesto. Šalili su se vojnici, zaboravljajući trenutno mučne prizore, jer su i oni u smrtnoj opasnosti. Koriste oni svaki sekund života da zaborave na svoje muke. Pratismo onda jednoga da izvesti komandira da je četvrti top onesposobljen. A kada se vratio, ovaj reče: — Naredio komandir da sva posluga pređe na drugi top. U našem zaklonu ostavismo Vučka i nišandžiju drugoga topa, a mi, jedan za drugim, pođosmo kroz saobraćajnicu. U zaklonu drugoga topa osećao se miris sveže krvi i lica ljudi se zgrčiše kada ugledaše ona dva mrtva druga. Lagano ih podigoše i staviše na ivicu zaklona... Bili su iz istoga sela. Zatim nađoše i deo lobanje ispunjen mozgom i usirenom krvlju. — To je od grešnog Damjana, stavi to pored njega — reče neko. Opet se čuje komanda... Nismo u stanju da osmatramo, ali po komandi i ubrzanoj paljbi puščanoj koja dopire iz ravnice uviđamo da je kod naših pešaka mučno stane. S najvećom brzinom vojnici opališe po pet razornih i sručiše se u zaklon. A odmah zatim u vazduhu zašume i oko topova otpoče prasak, grmljavina praćena treskom ogromnih busenova zemlje... Zgrčili smo se u zaklonu jedan pored drugoga, lica nam skupljena, očni kapci nabrani... A u dolini vri od mitraljeske paljbe... jedan busen tresnu među nas, pa nas zasu. Relej nešto viče... viče... Ravnica je u agoniji... Treba gađati šrapnelom... ljudi naprežu muskule da se dignu, povode se kao u bunilu... a onaj i dalje viče: popravnik četrdeset osam... Dakle, šrapnelom, vrši se juriš, brže, brže... Razorna tresnu iza zaklona, jedan se povede i pade. Onaj opet viče: popravnik, popravnik... Prvi top grunu, svitnu plamen i iz našeg, čaura odlete. Oko nas kao da gromovi tresu... Opet relej: po tri s košenjem... Ispred topa suknu plamen i crn dim... zemlja leti na sve strane, naš top opali i granata suknu kroz dim i prašinu... Neko jauče kod trećeg topa... Nišandžija okide... još jednom, i ljudi se sjuriše u zaklon. Oči su im gorele, a lice potamnelo. — Nešto se desilo kod trećeg topa — veli Jankulj. Jedan otrča... Kad se vrati, reče da je razorno haubičko udarilo u desni točak topa ali nije eksplodiralo. Ranjen je samo punilac. U ravnici je paljba malaksavala. Nova komanda nije sledovala, što znači — napad je odbijen. Sunce već zalazi, i poslednji zraci se povlače po zemlji.

126

Najzad, crveno i krvavo, ono zamače za horizont i tamna senka pređe preko zemlje. Naiđe Aleksandar. — Šta ćete vi ovde? Rekoh mu da je naš top onesposobljen. — A ja čujem pucnjavu kod ovoga topa... pa, bogati, mislim da ova dvojica nisu vaskrsla... E, braćo, ratovao sam, ali ovo nisam doživeo. — Ja mislim nećemo više gađati, mrak je? — pita Trailo. — I ja mislim! — kaže Aleksandar, zavijajući cigaretu. — A vala naposletku izmenjasmo dobro misli: on nama, a i mi njemu! Dođe i komandir i reče da ćemo u toku noći promeniti položaj. Onda naredi: da dođu hitno dvoja kola koja će odneti ranjenike, da se iz komore donesu drugi zatvarač i rezervni točak, a iz popunjujućeg dela da dođe ljudstvo za popunu. Oko ponoći došao je sveštenik. Sahranili smo mrtve... PA DOKLE ĆEMO? U toku noći promenili smo položaj. Otišli smo malo udesno i nešto pozadi. Pred nama je bio onizak zabran i tako smo, unekoliko, bili zaklonjeni. A ona haubica gađala je i dalje naš stari položaj i mi smo sa zadovoljstvom posmatrali kako razara prazne zaklone. Ali drugoga dana, u prvi suton, naređeno je da baterija zapregne i iziđe na put. Sa svih strana savijale su se baterije. Mrak je bio uveliko, kada smo krenuli još dalje unazad. Na maršu ljudi ožive, ako ni zbog čega drugog, ono zbog osećanja spokojstva i saznanja da je pred nama ipak život. Pozdravljamo se sa drugovima iz ostalih baterija. Gledali su oni našu pogibiju, i svi nas pitaju: ostadosmo li čitavi. — Imao sam utisak — veli mi Milan — da niko živ neće ostati. Kad je jednoga momenta ubrzao, baterija se nije videla od dima i prašine... Ali posle kroz dim počeše da svitkaju topovi... A mi pronađosmo jednu njihovu bateriju, te ti se oni, bogati, razbegoše kao zečevi. Veli moj komandir: „E, baš smo gadna nacija. Kod nas niko bez sekire ne umire.“ — Ama da vidiš, Milane — kaže raspoložen Aleksandar, pa nabi kapu na oči — sve topove zakoči izuzev prvoga, gde je bio potpisati! — i pokaza prstom na sebe. — Ama nema... vidi se da smo pravednici božji. — To može i drukčije da se protumači. Ti znaš ono narodno: Ne bije grom u koprive. Izbeglice koje su logorovale sa strane puta skaču bunovne i pitaju čudeći se: zar opet odstupanje? Žurno se spremaju i kreću za nama. A neki su i ranije videli

127

komore i pošli, te se put zakrčio. Usputna sela se uznemirila i narod listom ostavlja svoje kuće i imovinu, bežeći pred najezdom. Svi uviđaju da će nam ovaj narod praviti velike smetnje, ali niko ga ne može odvratiti od njegove namere. Tvrdoglavo i uporno ponavljaju uzrečicu: „Bolje grob, nego rob.“ Putevi su iskvareni i zakrčeni, pa svaki čas zastajemo. Čelna baterija se sa mukom probija i taman ona prođe, a narod kao bujica naleti na put i onda se nanovo guramo... Zvezdana i mračna noć. Debela slana pokrila polja kao sneg. Čelik se ohladio, pa se prsti prosto lepe. Deca plaču od zime i grče se uz svoje majke. Izbeglice naložile vatru i prema lelujavom plamenu naziremo kroz dim pospana lica i decu na majčinom krilu gde spavaju. U svanuće skretosmo pored puta, onda uz neko brdo i ispesmo se na jedan ćuvik. Iako su vojnici bili premoreni, naređeno je da se baterija odmah ukopa. Jankulj ostavi ašov, i obrati se Aleksandru: — Gospodin potporučnik, je l vam se jede prasećina? Aleksandar ga pogleda namršteno i osorno zapita: — Šta se to tebe tiče! — Ali malo posle zapita blažim glasom: — A što ti pitaš? — Pa... ništa, gospodin potporučnik... Pitam. — Jankulj stavi ašov uz telo i stade mirno. — A da li bi ti hteo malo? — Ja bi, ako bi mi vi dozvolili... — Ako imaš, jedi slobodno. — Pa... da odem u ono selo ispred nas... — To li je? — i Aleksandar se zamisli. — Ja bogami, ako ne pokupimo mi, uzeće Austrijanci. Hajd uzmi trojicu, i kad pomislim da ste tamo, vi da ste ovde. Vratili su se terajući čitav čopor prasadi, i noseći dva džaka jabuka i bakrač pun meda. Gozba je bila bogata. Dan smo proveli na miru. Sedeći na poljani, imali smo utisak kao da smo na nekom pikniku. Ali pred veče dođe ordonans iz diviziona sa zapovešću da se baterija spremi za pokret. Još ni videli nismo neprijatelja, a već odstupanje. Na putu je nered. Ceo narod je na nogama i sada još upornije navaljuje. A putevi sve gori, konji se neprestano sapliću, pomrčina kao olovo gusta. Topovi svakog časa zakačinju za kola i onda se razleže zapomaganje. Komandant puka se nervira i naređuje da se bez milosti gazi. Ali ko ima srca da pretura kola puna dece. Zato poslužioci obično na rukama zanose kola, da ne bi deca popadala. Ljudi su iznemogli i pospani, konji već premoreni... Oko ponoći dunu neki vetar i poče kiša. Odnekuda dopire plač dece i žagor žena. Slabi vočići ne mogu više da vuku i čitava ova masa naroda zaglavi se u jednoj jaruzi. Stadosmo i mi.

128

Komandant puka, već ozlojeđen, veli: — Narode, kud si navro? — Ne pitaj kuda... nego, ako si čovek, pomagaj! — odgovara iz mraka neki ženski glas. Onda komandant naredi da pođu poslužioci i pomognu, te narod jedva krete, a za njim lagano i mi. Gusta pomrčina pritisla zemlju, da se ni prst pred okom ne vidi. Kroz škripu seljačkih kola čujemo kako pljušti kiša, jesenja kiša, pa nam hladne kapljice silaze niz vrat, kao da nam se u telo zmije uvlače. Naiđe kapetan Jovan i poče da nam razlaže situaciju. — Do Kruševca bih terao ovako... — E, teško je ići ovako po kiši i razlokanim putevima — upade Milutin. — To je baš dobro, i podrži, Bože, još malo ovako. Jer ovo je naše domaće blato koje mi gazimo još od cara Lazara. A tek kako je njima, koji dolaze ovamo sa bečke kaldrme. Razdanilo se kada smo krenuli u jednu oranicu. Topovi su rili brazde po vlažnoj i mekoj zemlji, a konji brektali... Vojnici doneli slamu i šašu i pozadi topova napravili kolibe. Polegali su odmah. Iako smo uvereni da neprijatelj neće brzo naići, ipak smo se odmenjivali na osmatračnici. Vidik nam bio zatvoren. Neka siva izmaglica gamizala po zemlji i padala susnežica. Od duga vremena zurim u niske, teške oblake, hvatajući pogledom još u visini snežne pahuljice, pa ih pratim po zemlji... Odmah se tope. Još tamo gde ima trave, ostaje proređen beličast zastor, težak i mutan, natopljen vodom... Pored osmatračnice prođe poneki pešak, mokar i kaljav do guše i zamiče u selo, tražeći duvana za sebe i svoje drugove, ili što za jelo. Izmiču tako za vreme kratkog zatišja ispod komande i, kao večite lutalice, idu često besciljno po poljima i zabranima, sećajući se, valjda, svojih rodnih njiva i lugova. A čim plane prva puška, vraćaju se isto tako nečujno u svoje rovove. Trebalo je Aleksandar da me smeni, ali se teško budio. Na nogama smo već dva dana i dve noći. Diže se najzad leno i mlitavo, mrmljajući neke psovke i pominjući svoj pseći život. Smrklo se mnogo ranije. Sedimo kaljavi pod onom šašom i mračno gledamo preda se. Na otvoru se pojavi ordonans iz diviziona i predade komandiru zatvoren koverat. Mi smo ćutali očekujući šta će komandir reći. On najzad preklopi hartiju, prevuče prstima da istera ivicu, pogleda turobno u kišovitu jesenju noć i jedva progovori: — Gospodo, naredite da se zapreže. — Zar opet!... Kuda sad!... Pa dokle ćemo? Komandir samo sleže ramenima, onda se diže, a i mi za njim.

129

Još na samome početku, čelni voz se zaglavi na jednoj podubljoj međi od imanja. Prednji točkovi zapali i konji ne mogu da izvuku. Svetlost ne smemo da palimo, jer smo na istaknutom mestu, već silazimo s konja i odmeravamo kolika je rupa. Poslužioci prihvataju za točkove i svi uglas viču: marrš... marrš! — Jedva pređosmo, a kada iziđosmo na drum, komandir pozva nas vodnike. — Molim vas, gospodo, pazite da se ovo ne desi drugi put. Kada je baterija spremna za paljbu, dužnost je vodnika još da izvide puteve i za nastupanje i za odstupanje... — Znamo, gospodine kapetane — veli Aleksandar — ali ko se nadao. Danas smo došli, bili smo umorni, neprijatelj se još nije ni pojavio, a mi odstupamo. — Znam, znam sve ja to. Ne zameram vam, nego vam samo skrećem pažnju za drugi put — govorio je blago komandir, jer je i sam uviđao da smo premoreni. Narod je na putu galamio. — Kuda, vojsko? — viče neka žena. — Zar nas žene ostavljate da se bijemo! Ali ni mi sami ne znamo kuda idemo, i dokle ćemo. Komandir nam objašnjava da je ovo „taktičko odstupanje“, a komordžije pričaju da Švaba nastupa sa svih strana velikom snagom. U zoru smo opet zastali, i opet se ukopavali, a uveče je naređen pokret. Vojnici su išli poderanih čizama, a bilo je pešaka koji su bili bosi. Odelo se pocepalo. I ta vojska, odevena u rite, poslušno je gazila blato, legala u vodu i hranila se sama od onoga što su meštani ostavljali. A sav onaj narod izbeglica, prozebao i izmučen, išao je sa nama. Često su premoreni vojnici uzimali decu iz naručja majki, pa ih nosili pored topova i razgovarali sa seljacima. Ako nas negde i sačekaju kuvari sa toplim jelom, onda je kazanu prilazila i ta izbeglička sirotinja, i vojnici su sa njima delili poslednje parče hleba, iako ih nikada ranije nisu videli. Ova zajednička nevolja i gotovo isti uslovi života približili su jedno drugom narod i vojsku. Kažu da isto pravilo vlada i u prirodi. Kod ove mase, koja se smrzava i gladuje, stvorilo se takvo jedno osećanje i jedna misao, personificirani u neodoljivoj mržnji prema neprijatelju, i jednoj jedinoj želji, da se osvete za sve ove muke... Ali, mi i dalje odstupamo. Izišli smo davno iz onoga uzanoga mačvanskoga koridora i sada se vojska i narod razlivaju na sve strane po unutrašnjosti zemlje. Varoši padaju bez borbe jedna za drugom, kiša jesenja lije, a prozebao narod umire pokraj puta. Bilo je to jedne mračne noći negde na putu, kada je sipila hladna kiša, a vojnici gazili do članaka po vodi i blatu. Očni kapci se lepili od nespavanja... Vozari nisu jahali, da ne bi zaspali, već su išli peške pored svojih konja, Najednom se začu komanda: — Baterija, mirno!... Pozdrav nadesno!

130

Odavno nismo čuli ovu komandu, te nam je još čudnije kada se razleže u pola noći. Vozari u hodu pojahaše, posluga se, posle toliko vremena, pope na prednjak. Pred nama, pokraj puta, gore neke vatre i, kroz lupu točkova, kao da čujemo neko cviljenje. Približismo se toj vatri i prema lelujavom plamenu ugledasmo voštano lice deteta... Između preklopljenih ručica, gorela je sveća... A jedna žena, sigurno nesrećna mati, sedela je više glave malog mrtvaca i tiho naricala. Prošli smo ćuteći... kada zađosmo u mrak, niko ni reči ne progovori. Smrt maloga, nevinoga deteta i bol ojađene majke potresli su više skamenjene duše vojnika nego one gomile mrtvih ratnika na bojnom polju. Među vojnicima se već šapuće: „Pa dokle ćemo ovako?“... Tešimo se još da valjda neko vodi računa, i to poverenje u naše vođe deluje sugestivno, te su ljudi još uvek poslušni. Disciplina se održala iako između oficira i vojnika vlada drugarski odnos. A može biti da je to prijateljstvo između prostoga redova i oficira najviše uticalo na moral. Vojnici su čuvali svoju bateriju, oficiri su zaklanjali svoje vojnike. Odstupali smo cele noći, i već maršujemo, evo, gotovo celo prepodne. Aleksandar došao do moga voda i iz duga vremena razgovaramo, tako... o beznačajnim stvarima. Tek on pogleda u svoje čizme: — A, bogati, kakav sam!... Poderane čizme, iscepane čakšire, zgužvana jaka. A znaš li kakav sam bio pred polazak?... Laff, sa dva f, bato!... Kad iziđem na korzo, sve me devojke mezetišu... Začu se tada neka larma iza naših leđa. Okrećemo se. Vidimo vojnike četvrte baterije kako se objašnjavaju nešto žučno sa našim. — Šta ćete vi ovde? — Gospodine potporučniče, ukrali nam svinju... — Šta, bre, šta reče?! — Našu svinju ukrali, ene je, ene, gospodine potporučniče. Na prednjaku kare ugledasmo zaklanog vepra, krv mu šiklja iz rane, pa otiče niz platformu prednjaka. - Oca vam vašeg — viknu iz basa potporučnik Aleksandar — kakva vaša svinja... Marš u bateriju! — i pođe s konjem na njih, te se oni razbegoše. Tada nam vojnici objasniše. Prolazili smo kroz selo i iz jedne bočne ulice isterali pešaci vepra na glavni put, kojim je baš tada prolazila četvrta baterija. Sada četvrtaci preduzeli gonjenje. Ali je to bio neki snažni vepar koji se nije dao lako uhvatiti. Posmatrali ovu trku petaci i videli da će vepar da naiđe na njihov rejon, pa brzo pozvali Krstu, rudnoga vozara. A Krsto u hodu sjaše s konja, prikrije se iza vrzine i, kada je vepar bio prema njemu, iskoči, jednom rukom ga ščepa za njušku da ne ciči, a drugom mu zabije kamu u vrat. Drugi prihvate odmah vepra i bace ga na prednjak... Sve se svršilo

131

za deset sekundi. Svi su onda zavukli ruke u džepove, i smireni, kao da se ništa nije dogodilo, maršovali dalje. A Krsta već pojahao, klacka se na konju i užario očima, kao da drema. I Lazarevac smo prešli, pa se zaustavismo tek ispred sela Burova. Sačekali smo najzad neprijatelja... Borbe nisu bile oštre. Neke čarke, ispalimo po koji plotun, kao da kušamo snage. Uviđamo da im glavne snage nisu još pristigle, a naročito teška artiljerija. Gađala nas je samo jedna poljska baterija, „sitna posla“ — što rekli vojnici. Gledajući one crveno-žute dimove u velikoj visini, imali smo utisak kao da posmatramo neki vatromet. Jedno jutro osvanuo je i sneg, ali do podne se otopio i napravi se veliko blato. Sa ovoga položaja, koji je bio u nizini, naredio je komandant da se ispenjemo na visinu. Bila je to neka kota 278. Pred nama su bili ćuvici, neke provalije, a levo se dizao visoki masiv Dren. Dan oblačan. Smrče se ranije. Tada se vratiše kare, koje su išle za popunu municije. Vojnici pričaju da je prispela velika količina municije, ali: „Ni časnog krsta ne možemo da joj uhvatimo.“ Komandir naredi da se donesu sva ta različna zrna. — Eto — veli komandir — prate tako zrna bez uputstva. Mi ne znamo njihova balistička svojstva. I sutra, kad zrno padne u naš rov, onda će mene pod sud. Molim vas, sada imamo tri vrste municije: srpsku, francusku i rusku. Da bi unekoliko skinuo odgovornost sa sebe, komandir odmah napisa raport komandantu diviziona. Tražio je uputstva, kako će postupati sa ovom različitom municijom. Komandant nas je često slao da izviđamo puteve u različitim pravcima. Sve je on predvideo... Jedne večeri, kad je sipila jesenja kiša, pozva me komandant. — Slušaj, otići ćeš na raskrsnicu i tu ćeš sačekati haubičku bateriju. Bateriju ćeš sprovesti do sela Baroševca. Kada stignete u selo, onda ćeš od komandira uzeti napismeno da si ga do toga mesta sproveo. Jesi li razumeo? Tačno sam mu ponovio od reči do reči, i onda otišao na raskrsnicu. Malo posle naiđe i haubička baterija sa volovskom zapregom. — Sigurno ćemo odstupati i sa ovih položaja, i komandant hoće prvo da skloni oruđa sa volovskom zapregom — reče mi komandir haubičar kapetan Sava. Krenusmo po najvećem blatu. Vojnici su neprestano pridržavali topove, da se ne sruče u provaliju. Ponoć je već davno bila prošla kad stigosmo najzad u selo. Komandir naredi da se vojnici odmore. — E, pa sad, naredniče, ti možeš da se vratiš... Tada baš začusmo kako neko traži komandira. Beše to narednik Dušan Pop. — Gospodine kapetane, naredio je komandant da se vratite na stari položaj!... — Ama, pobogu čoveče, šta veliš? — komandir se uhvati za glavu i duboko uzdahnu. — Jesi li to dobro čuo?

132

— Dvaput sam mu ponovio naređenje... Naknadno ćete dobiti pismenu zapovest. Komandir se pljesnu po kolenu i opet uzdahnu. Onda očajno viknu: — Sedam časova sam silazio, treba mi dvadeset da se ispnem! — Pa se okrete nama i utučenim glasom reče: Dobro... kad je taka i taka stvar... sila boga ne moli. — On se okrete svojim vojnicima: — Narode... okreći nazad! — Gospodine kapetane, da mi date napismeno da sam vas dopratio do sela. — Šta imam da ti pišem, kad se... — Gospodine kapetane, da mi date napismeno da sam vas izvestio za povratak... — Ne dam nikome ništa! — razvika se komandir. — Pa, bre, ljudi, zar je meni malo mojih muka, nego i administraciju da vodim noćas? — Gospodine kapetane, jako žalim što mi niste drug, pa bih vam rekao nešto — upade Dušan. — Crnje i gore mi ništa ne možeš reći, nego ovo, da se vratim natrag. Dušan slegnu ramenima, i kroz smeh progovori: — Dušo moja, kom se žališ? — Pa jest! — mahnu komandir glavom. Zatraži fenjer, izvadi blok i sede na jednu ogradu. Tada nam dobaci: — Vas dvojica me podsećate na apaše... Vodate me po ovoj mračnoj i kaljavoj noći kao ludu Mariku. A kada nam predade listove, pruži nam ruku i u šali dobaci: — Hajd... vatajte maglu! Odmakli smo prilično, kad začusmo da nas komandir zove. — A-ha... Da vidite kako to izgleda, kad vas neko vraća... Nego, namučiste se i vi zbog mene... Red je da vas počastim. Hajde, nategnite ovu rakiju, da se malo zagrejete. Opet se pozdravismo i ostavismo nesrećnog komandira da se muči, izvlačeći bateriju uzbrdo. Stigli smo pred zoru. Sjahasmo pred zemunicom komandanta diviziona. Dogovaramo se da li da ga probudimo, ili da odložimo naš raport kad se razdani. — Slušaj!... Da cucnemo i mi njega sada — veli Dušan, i obrati se dežurnome vojniku: — Probudi komandanta. Ne potraja dugo, a iz zemunice iziđe komandant potpuno obučen i zakopčan. Još prebacio i torbu sa sekcijama oko vrata. — Gospodine potpukovniče... — Prvo ti! — prekide komandant Dušana, i upre prstom na mene. — Gospodine potpukovniče, otpratio sam bateriju do sela. — Gospodine potpukovniče, stigao sam bateriju i rekao da se vrati. — Naredniče, nisi rekao, nego si naredio u ime moje. Predadosmo mu pismena izvešća. — Možete ići.

133

Mi pozdravismo i okretosmo se nalevokrug. Kada odmakosmo, progovori Dušan: — Jesi li video što je pseto od čoveka! Ne da se... Obavlja raport u ovoj noći, kao da smo u kasarni i predajemo dežurstvo... „Prvo ti!“ — podražava Dušan komandanta. Posle dva dana stiže naređenje da svi odstupimo. I opet po noći. Sada smo već pokolebani. Počeli smo verovati da neprijatelj zbilja nastupa velikom snagom i da ćemo se teško odupreti. Samopouzdanje naše malaksava ukoliko dublje ulazimo u zemlju, i sa strahom pomišljamo na ogromne prostore, koje neprijatelj sada zauzima. Ali naše su misli još skrivene, i teške slutnje se ispoljavaju samo u neveselom izgledu i tihom šaputanju. A napori su sve očajniji... Silazeći sa položaja, jedan se top preturi. Sva posluga je bila upotrebljena da ga na rukama iznese. Iako je noć hladna i vlažna, ljudi su se znojili i brektali pod teretom čelika i gvožđa. A pri svakom daljem nagibu, podupirali su svojim telima da vozovi ne bi skliznuli. Na glavnom putu, u nizini, morali smo zastati da narod odiđe. A imalo ih je koji su slomljeni naporima, pa su već otupeli i ostaju na putu, predajući se na milost i nemilost neprijatelju. Teške misli pritiskuju. Zakoračili smo već u Šumadiju, a ogromna sila nastupa laganim korakom iza naših leđa. Ne žuri se njima. Preko mrtvih na bojnim poljima vide oni pred sobom izgladnelu i ogolelu vojsku obučenu u seljačke rite; vide vojsku koju predvodi seljački kralj, pa zamišljaju da pred sobom imaju demoralisanu gomilu „svinjara“ i paora, koje treba kazniti jer su se drznuli da dirnu u neprikosnovenost ćesarskoga dostojanstva. Izgladneli i premoreni, zaustavismo se najzad, u zoru sedamnaestog novembra hiljadu devetsto četrnaeste, na jednom brdu iznad sela Darosave... BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRA Posle trideset dana odstupanja i toliko noćnog bdenja, počev od najudaljenijeg kutka Mačve do sela Darosave, ležimo danas pri blagom jesenjem suncu na jednoj zaobljenoj uzvišici i čekamo — napad neprijatelja, ili dalje odstupanje... Uostalom, sve su to redovni događaji i ova svakodnevna ubistva smatraju ljudi kao neminovna tekuća zbivanja. Pesma je zamrla, priče zanemele. Gledaju vojnici tužno u pustu daljinu, gde se zemlja sa nebom spojila, u ogromne prostorije, koje neprijatelj pritiskuje. Zamišljamo sve patnje onoga jadnoga sveta koji se sagiba pod teretom carske sile. Predali smo taj narod bez borbe... odstupajući krišom, noću.

134

Već dva dana ima kako se neprijatelj ne pojavljuje, a ni mi ne odstupamo... Ali poslednjih dana dovlači se muni-cija i rezervna hrana za ljude. Iako se mnoge zamisli u ratu sprovode u najvećoj tajnosti, ipak se po pripremama naziru neke namere. A komordžije već uporno tvrde da odavde ni koraka dalje nećemo odstupati. Noći su bile hladne te nas je pod svoj veliki šator primio komandir. Unutra smo uneli malu peć, koju su dežurni u toku noći ložili. U neko doba noći čuli smo šuškanje u šatoru. — Gospodine kapetane... gospodine kapetane, zapovest diviziona. Pri slaboj svetlosti fenjera, komandir je dremljivo otvarao koverat, a onda zatraži da prinesu bliže svetlost. I Aleksandar se probudio, pa onako dremljiv upiljio žmirkav pogled u komandira, očekujući šta će ovaj reći... Komandir je čitao lagano, i kretao polako glavom prateći redove. Zapovest je dugačka, već smo nestrpljivi. Prevrte komandir i poslednju stranu, pri kraju je. Aleksandar ne mogade više da otrpi no se obrati meni promuklim glasom. — Sigurno opet odstupanje. — Ne odstupanje, već ofanziva, potporučnik Aleksandar. — Je li moguće? — progovorismo obojica uglas i ispravismo se. Komandir izvadi časovnik da zapiše kada je primio zapovest. Bilo je to dvadesetoga novembra devetsto četrnaeste, u četiri časa izjutra. Kada iziđoše vojnici, komandir nam objasni: — Dakle, gospodo, danas u devet časova otpočeće naša ofanziva na celom frontu. U zapovesti se izlaže naše nastupanje. Dok se ne dođe u dodir sa neprijateljem, nastupaćemo po ešelonima. Aleksandar se beše toliko zaneo slušajući da u usta stavi užareni deo cigarete, pljunu i onda nešto promrmlja. — Pošto smo mi sada najistaknutiji, to ćemo čekati dok četvrta i šesta baterija izbiju na Ostenjak, pa ćemo onda mi, pod njihovom zaštitom, napred... Molim vas, naredite odmah da se za vojnike skuva ručak. — O, Bože, samo nas podrži još sada — veli Tanasije. — More, pregledaj ti taj tvoj telefon i žice! dobaci baterijski narednik. — Jer ako su ti iskidane žice, niko ti neće pomoći. — Sve je ispravno, kao tempirnik! — odvrati Tanasije. — Jes, bato, ali onda nema više prasića! — diraju ga. — Ha!... Ima nešto bolje... Telećaci! — veli Tanasije, misleći na torbe austrijskih vojnika. Kada se razdani, privedeni su i prednjaci pozadi baterije. Nešto pre deset časova naiđe pešadija u koloni dvojnih redova. Puške im o ramenu sa na bijenim bajonetima i oštra sečiva svetlucaju pri svetlosti. Zagalamiše pešaci kada naiđoše pored baterije. — Hajdete i vi sa nama, ne bojte se, tobdžije!

135

— Gurajte vi samo, stići ćemo vas... — Pa bre, nemoj da vi se zaglavi metak u cev kad mi jurišamo. — O, zdravo, Taso, zar si još živ? — Zlo ni u ratu ne gine! — dodaju drugi uz smeh. — Druže, sme li da se otvori? — obrati se jedan pešadijski potporučnik Aleksandru, lupkajući po prednjaku. Pešaci diraju uvek artiljerce, kako u ležištima prednjaka nose flaše sa vinom. — Druže, opasno je van se nagnuti! — veli mu kroza smeh Aleksandar. Jedan od pešaka zastade, pa zaviri u cev topa, a nišandžija pritvori zatvarač i on se trže. Smeju mu se drugovi, te zastadoše i oni da zavire. — A, dete mu, vidi kako je „išpalirano“. I tako neprestano, dok ne zamakoše. A za pešadijom naiđe artiljerija. Komandant projaha na svome belcu i u hodu učini nekoliko primedaba vozarima. Navede konja kroz bateriju i onda zovnu komandira. — Molim vas, ova četka je namenjena za čišćenje cevi... Ona ne treba da stoji ovako otvoreno na zemlji. — Pre svakog čišćenja vojnici je dobro operu, gospodine potpukovniče. — Gospodine kapetane, četka je za čišćenje cevi, a ne za čišćenje dvorišta! — primeti ljutito komandant, zatim obode konja i ode. — Dobro... otkuda ta četka tu? — zapita komandir vojnike. — Gospodine kapetane, ama tek što smo očistili cev, naiđe komandant. Mi je prislonismo na lafet, a ona se pred njim skotrlja dole. — Ama to je čudo jedno — priča docnije Aleksandar komandiru. — Vi i sami vidite da su ljudi poslušni, i svi se poslovi obavljaju tačno kao sat. Ali čim se taj čovek pojavi, e, ljudi božji, sto malera nam se tada desi. Onda on počinje pridiku... — To je psihoza straha! — objašnjava Milutin uča. — Ljudi više misle na njegove nakostrešene brkove nego na posao... Primarna misao je kod ljudi njegova ličnost, i onda rade podsvesno, te otuda i zaboravljaju mnoge stvari i postaju nemarni. Čekali smo do podne... Tada osmatrači javiše da su one dve baterije stigle na svoje položaje. Kretosmo i mi Pred nama je tišina. Ali levo od nas razlegala se brza topovska paljba. Na novi položaj stigli smo oko tri časa posle podne. Osmatramo odmah durbinima. Pred sobom vidimo ćuvike, mirna sela osenčena jesenjim suncem, guste zabrane i napuštena pola. Uz neku kosu ugledamo naša prednja pešačka odeljenja kako osmatraju, pa onda obazrivo kreću... Ili zmijastu pešačku kolonu dvojnih redova, kako se provlači pored neke vrzine.

136

Naiđe komandant diviziona i naredi Aleksandru i meni da odmah pojašemo, da nađemo komandanta pešačkog puka i od njega tražimo dalja uputstva. Već se spustio mrak, kada stigosmo jedno pešačko municiono odeljenje. Zaostali su iza jednog zabrana i čekaju dalje naređenje. Pitamo gde je komandant puka. Ali oni učiniše širok zamah rukom i rekoše da je negde napred, ali ne znaju tačno gde. Dakle, znaju onoliko koliko i mi... pred nama odjeknu nekoliko pucnjeva. — Patrole su se srele! — reče Aleksandar. Onda smo stali i razmišljamo, gde li može biti komandant... Naša pešačka linija nije još uspostavljena i kako je neprijatelj pred nama, to bi nam se moglo desiti da po ovoj noći prođemo između naših redova. Pođosmo obazrivo, oslanjajući se više na uvo. Silazili smo sada uskim putićem jedan za drugim... Kao da čujemo neko romorenje ljudskih glasova. Ili to vetar duva. Osluškujemo... Zatim se penjemo po blagoj uzbrdici, naiđosmo na ravan plato, jer vetar poče jače da duva. Zastadosmo... Pucnji se više ne čuju, te nas ova tišina još više plaši. Uviđamo tada koliko je teška dužnost ordonansa, tih večitih lutalica, koji po beskrajnim poljima traže razne komandante. — Ama, mi ćemo da zaglavimo budak noćas — veli mi Aleksandar. Predosećamo da smo na krajnjoj granici dokle se sme ići. Ili se to nama samo čini u ovoj mračnoj noći. Ali ne smemo dalje. Kao da smo saterani u neki slepi ugao, zastali smo nemoćni, ne znajući na koju stranu da okrenemo. Počeli smo uobražavati da smo sa svih strana opkoljeni i, pri najmanjem našem pokretu, pripucaće na nas, bilo to neprijateljski, ili naši vojnici. Jer za prednja odeljenja ne postoje propisi stražarske službe i stražar na mrtvoj straži puca i na svoju rođenu senku. Dalje nismo smeli. Rešimo da se vratimo, pa onda da skrenemo levo ili desno. Uviđamo da su naši negde tu, prikriveni, ali zbog blizine neprijatelja pritajili se. Sada nam je lakše, jer se vraćamo. Levo opazismo neku svetlost, kao da neko pali cigaretu... Zastadosmo. Aleksandar viknu: — Hej, ima li koga tamo? — onda se okrete ordonansu: — Sjaši, pušku na gotovs i priđi polako. Pričekasmo malo vremena, zatim čusmo neki razgovor i ordonans nas pozva. Priđosmo i tu sretosmo jedno odeljenje pešaka. — Pa što se, bre, ne odazivate? — pita Aleksandar. - A šta mu ga znam, i mnogi Austrijanci govore srpski. Kažu kako su pošli da uhvate vezu sa trupama levo, i vele da je onaj put kojim smo mi išli nezaštićen i vodi pravo neprijatelju. Objasniše nam gde je puk... dole u jaruzi, i kod puka se nalazi komandant. Našli smo ga. Bio je okružen oficirima i baš je tada objašnjavao: — Dakle, razumeli smo se. U jednom naletu, treba osvojiti njihove položaje... Aleksandar priđe i predstavi se.

137

— No, hvala bogu, da jednom i artiljerci mene potraže. Večito tražim ja njih — govorio je komandant u šali. Onda nam izloži situaciju: — Neprijatelj se zadržao na našim starim položajima, verovatno da bi se tu prikupio. Ja ću noćas sa svojim pukom da izvršim napad. Ali zato mi je potrebna hitno jedna baterija, da mi pomogne u slučaju kontranapada, a naročito sutra izjutra, kada će sigurno pokušati da povrate izgubljene položaje... Vratili smo se odmah. Aleksandar uz put reče da obratimo dobro pažnju na istaknute predmete, jer će jedan od nas, sigurno, dovesti ovu bateriju. Moj je konj posustao, jer sam gotovo dvanaest časova na njemu a i naramkuje na jednu nogu, pošto mu je potkovica ispala. Ali zapovest je hitna i ja snažno udaram mamuzama sirotu životinju da bismo što pre stigli. u poznu noć našli smo komandanta diviziona i saopštili mu želju komandanta pešačkog puka. On je odmah naredio da krene četvrta baterija, a mene je odredio za vođu. Pošto sam samo konja promenio, krenuli smo toga časa. Išli smo prvo drumom, zatim pređosmo reku, pa običnim seoskim putem uzbrdo. Tada začusmo pred nama brzu pešačku paljbu. Rekoh komandiru da to sigurno pešaci vrše juriš. Jezivo odjekuju pucnji u mračnoj noći. Kretosmo dalje bez predaha. Stenju vojnici, odupiru ramenima o topove, dok konji brekću pod teškim teretom i jedva izvukoše oruđa na jedan ćuvik. Zastadosmo da ljudi predahnu. Zvezde se izgubiše i potpuna tama poklopi zemlju. Naprežem oči da bih razaznao put. Počeo sam bivati nespokojan, jer nikako ne nailazimo na jedno gumasto drvo baš pokraj puta, koje sam dobro zapamtio. Komandir opaža moju uznemirenost i neprestano me zapitkuje da li idemo dobrim pravcem. Odgovaram odlučno da se ne bi i on nervirao... Teška me slutnja muči... Sjahujem, i odmičem žurno peške. Strah me hvata pri pomisli da sam slučajno pogrešio put. Pešadijska paljba se malo utišala, ali još uvek odjekuju negde u blizini pojedinačni pucnji. Kretoh još malo i gotovo uskliknuh od radosti. Našao sam gumasto drvo... Sa ovoga mesta silazi se pravo u jarugu gde sam našao komandanta puka. Predložih komandiru da nas dvojica siđemo peške, a baterija neka ostane na platou. Ali tamo ne nađosmo niti komandanta niti ijednoga pešaka. Trebalo je krenuti napred, nasumice, u pravcu odakle dopiru pucnji. Pođosmo. Pri vrhu čujemo već fijuk kuršuma, i ledena strava obuzima telo. Noć je, i ne vidimo strah na licu jedan drugome. Ćutimo i saplićemo se o neke predmete. Komandir se povede i dočeka na ruke. Ne govoreći ništa, izvadi električnu lampu, prinese je sasvim zemlji i osvetli, pa je od mah ugasi. Iako je to bio kratak blesak, slika je nezaboravna. Mlad akademac ležao je poleđuške raširenih ruku. Oči su mu poluotvorene i staklaste, a na slepoočnici grozna rupa, iz koje teče tanak mlaz krvi.

138

— Tja... dečko! — progovori komandir, kao da je hteo reći: šta je ovo dete skrivilo... Ostavismo ga na pustoj poljani i žurno pođosmo. Čujemo, neko ječi. Malo dalje, tamna nepomična prilika... U blizini neko doziva: „Druže, druže...“ A kuršumi fijuču sve češće, i mi pognuti žurimo, pa i ne osećamo koliko kipti znoj sa nas. Pred nama se neko kreće. — Hej, druže! Onaj zastade i mi priđosmo. — Gde je komandant? — Evo ga iza ograde, u rupi... — Hajd, povedi nas... — Ja sam ordonans... — Napred! — naredi odlučno komandir i mi u nekoliko skokova dođosmo do zemunice. Bila je to ranije naša artiljerijska osmatračnica, i sada se u nju sklonio komandant puka. Pri ulazu zapahnu nas dim od naložene vatre. U dnu je sedeo komandant okružen nekim oficirima i ordonansima. — A, Joco, jesi li došao?... Slušaj, bogati! Moji su sada izvršili juriš i u jednom naletu osvojili njihove položaje. Naredio sam da se odmah ukopaju... Ti ostani zasada gde si, pa ujutru, molim te, otvori vatru, jer ću tada izvršiti glavni napad. Onda se komandant obrati meni i reče da hitno izvestim komandanta diviziona o njegovom uspehu, i da odmah sa one druge dve baterije dođe na ovaj položaj. Pri polasku, obratih se jednome poručniku, sigurno je ađutant puka, i rekoh za one ranjenike. — Ko će da ih traži po ovoj noći... Svakoga časa očekujemo kontranapad. Kad se razdani... ima vremena. Bila je magla kad smo izlazili na položaj i ništa se videlo nije. Pod tim zastorom oblaka stigli smo na miru i baterija je postavljena u blizini naše stare osmatračnice, gde je noćas bio komandant puka. I levo i desno od nas buktalo je od pešačke i artiljerijske vatre, pa čak negde i pozadi nas. Činilo nam se kao da smo u nekom uzavrelom kotlu i kao da će nas vreo talas zahvatiti s koje bilo strane. A kuršumi su neprekidno zviždali... Odnekuda iz blizine počeše doletati šrapneli i zapraštaše nad našim glavama. Oblaci se malo podigoše, i tada primetismo da nas sa susednoga ćuvika gađa jedna brdska baterija. Ali drsko i bezočno. Pred nama pešadija počinje da vrši juriš bez artiljerijske pripreme i telefonom traže da ih hitno potpomognemo. A jedna naša baterija gađa preko naših glava, i svest se muti od silnoga praska i zamaha njenih zrna. Komandir je podelio bateriju na dva voda. Jednim je on komandovao, a drugi je poverio Aleksandru, da se nosi sa onom brdskom baterijom. Ja sam sa komandirom. Ne vidim bojno polje, ali po tempu paljbe osećam puls i tok

139

pešačke vatre. Naši plotuni su bili prvo prebačajni, onda je komandir skraćivao, zatim povećavao da ljinu za pedeset metara, još za dvadeset i pet, onda razornom granatom... Našli smo ih i tučemo njihove rovove. Ali onaj brđanin dosadi... Gađaju drugi vod, njegovi šrapneli zasipaju i nas, i ljudi se prilepili za štit, pa premiru. A najteže nam je bilo što ne čujemo ni pucanj topa, niti šum zrna, već kao da ih rukom baca iznad naših glava. Komandir prekide paljbu i čujemo gde pešaci viču: ura, ura! — U pravcu rovova se lomi, vri, krklja od mitraljeske i puščane paljbe. Uskoro mitraljez umuče, ali još odjekuju česti pojedinačni pucnji. Mi sada gađamo šrapnelom i sa povećanom daljinom, jer su naši sigurno u njihovim rovovima... Zasu nas šrapnel od onog brdskog topa, neko jauknu. Vidimo kako vojnici prvoga topa izvlače pomoćnika nišandžije, staviše ga u šatorsko krilo i brzo strčaše s njim u jarugu. Kažu, udarila ga jedna kuglica u rame. Magla se naglo odiže i sa leve strane nam se ukaza visoki Dren, obasjan suncem. Pešadija traži pomoć jer se neprijatelj priprema da povrati položaje. Jedno pešačko municiono odeljenje promače pokraj baterije, ali ga na čistini zahvati ona brdska baterija. Komordžije se rasprštaše. Jedan konj sa tovarom pade. Oko nas gamižu ranjenici, grubo privezani, pa im iz svežih rana šiklja krv. Tučemo ubrzanom paljbom, a i ona baterija iza naših leđa, opšti huk i tresak je ustalasao ljude, pa i ne osećaju sebe. Pojam čovečnosti je utrnuo. U svakome kipti nezajažljiva žela za ubijanjem. Pretrnusmo... Šest crveno-žutih dimova svitnuše nam s leve strane. Gađala nas je jedna baterija sa Drena. Sada smo priklešteni s desne strane od one brdske baterije, a s leve od poljske sa vrha Drena. Izlazeći po onoj magli, postavili smo bateriju sasvim otvoreno. Magla se sada digla. I pri ovom suncu vide nas jasno kao na dlanu. A danas treba braniti pešadiju, te se raspinjemo na sve strane. I iznenada mi padoše na pamet reči Aleksandrove: „Zaglavićemo danas budak“. Ljudi još nisu stigli da iskopaju zaklone, a i šta bi nam oni koristili, kada nas poljak u glavu gađa. Plotuni su sa Drena sve češći i čitav orkan od kuglica urla kroz bateriju. I brđanin neprekidno rije oko topova. Samo nas puki slučaj brani što neko zrno nije još udarilo u karu ili top. Svakoga sekunda strepimo. Nervi su prenapregnuti, a muskuli na vilicama grčevito stisnuti. — Eno ga! — povika nišandžija trećega topa i pokaza rukom u pravcu Drena. Ispod samoga vrha, na strani okrenutoj prema nama, ugledasmo neprijateljsku bateriju, kako se štitovi cakle na suncu. — Na neprijateljsku bateriju, neposredno nišanjenje! Napustismo i pešadiju i onog brđanina, da se bar razračunamo sa ovom nemani, od koje nam preti najveća opasnost. Sada su zjapile cevi dveju poljskih brzometnih baterija neposredno jedne na druge i pitanje je samo sekunda koja će pobediti;

140

Nišandžije su prilegle na nišanske sprave, a punioci sa natčovečanskim naporom izvlače zariveni lafet i pomeraju ceo top. Od tačnosti i brzine gađanja zavise i životi njihovi. — Gotovo... gotovo... — viču nišandžije jedan za drugim. Prasak neprijateljskih šrapnela potresa vazduh, a kuglice prašte okolo topova i lupaju po štitovima. Opali i naš top... drugi... Svi netremice slušamo grmljavinu kroz vazduh i očekujemo eksploziju zrna. Niko ne osmotri. Sigurno su prebacili preko vrha. Komandir smanjuje daljinu... Oni vide da ih gađamo i zasipaju nas ra falima šrapnela, zatim razornim zrnima da bi nas dotukli. Ali razorna padoše u šumicu pozadi baterije i ona su bila izgubljena za onoga komandira. Sada naša zrna izleteše... I opet ih ne vidimo... Komandir je očajan i naređuje veće skraćivanje. Brđanin raspali granatom pred trećim topom, ali zemlja samo zasu ljude, koji nemaju vremena ni zemlju da stresu. Ljudi su potamneli od umora i straha, očekujući svakog momenta smrt. A pomoći ni s koje strane... Dva naša šrapnela pojaviše se gore na vrhu. Onaj poče opet da tuče šrapnelom, vršeći sigurno poslednje popravke, i pucnji naših topova slivaju se sa eksplozijom neprijateljskih šrapnela. Njegove tačke rasprskavanja su podešene. Valjda poslednji put, zahujaše šrapnelska zrna kroz bateriju. Začu se najzad frktanje i šrapnelskih košuljica i upaljača... Ljudi poskakaše sa svojih sedišta i zveraju gde će pasti upaljači... Bapnu jedan ispred topova, pa se otkotrlja u stranu. Priskoči jedan, pa ga onako vrelog baci u šajkaču, zastade da pročita daljinu i onda se razdera iz sveg glasa: — Hiljadu osam stotina metara! I ne čekajući komandu našeg komandira, uzeše vojnici datu daljinu, neko od njih viknu: „Pali!“ — i već nestrpljivi opališe gotovo svi u isti mah. I kao rukom bačeni, svitnuše naši šrapneli pred ustima cevi neprijateljskih topova. Grozničavom brzinom sručiše se razorne granate između naših topova... — Razornom granatom! — preuze komandu naš komandir. Naša se zrna zariše oko onih topova, i, verovatno zbunjeni, prekidoše paljbu neprijateljski vojnici za nekoliko sekundi. Ali naši topovi uzeše mah. — Po deset razornom granatom! Cevi su se kretale brzinom parnih klipova, pucnji su se slili u jedinstven tresak... Tamo gore zapurnja zemlja, bateriju obavi taman oblak od dima i prašine, dok iz jedne kare suknu strašna eksplozija i crn, gust dim posuklja naviše. — Ura, ura! — viču vojnici razdragani. Oni se više i ne obaziru na onoga brđanina, koji kevće kao pseto još od jutra... Komandir ponovi još jednom istu komandu. Masa eksploziva i čelika polete iz topovskih čeljusti.

141

— Beže, beže! — povika neko. Kroz durbin Ugledasmo vojnike one neprijateljske baterije kako napuštaju topove i prebacuju se preko visa. Kao posle kakve pozorišne scene, pojavi se jedan oblak na vrhu Drena i kao zavesa zakloni onu bateriju. Komandir viknu: — Prva tri topa pod mojom komandom. Četvrti svakoga minuta da pali naizmenično po dva šrapnela i dva razorna s košenjem, na onu neprijateljsku bateriju. Polja su plamsala i tresla se od paljbe topova, pušaka, mitraljeza i bombi. Ona „rita“, bosa i izgladnela, u neodoljivom naletu uskakala je u neprijateljske rovove. Ćuvici su padali jedan za drugim. Beskrajna povorka usplahirenih i unezverenih zarobljenika kuljala je sa svih strana. Sa topovskih cevi je podrhtavala jara od silne vatre, i vojnici su morali paziti da ih se ne dotaknu. Ona glavica, sa koje nas je tukao brđanin, u našim je rukama i mi sada na miru dejstvujemo, čisteći put pred našom pešadijom. Ali naše trupe na Drenu zastadoše. Vidimo naš streljački stroj poravnan kao na vežbalištu, kako leži i ni maći se ne može, jer je obasut strahovitom mitraljeskom vatrom. Sa svih strana javljaju telefonima da se pronađu ležišta mitraljeza. Komandir povika: — Baterija na rukama napred! Muskuli zadrhtaše od silnoga napora, a žile da popucaju dok se iščupa ašov lafeta iz zemlje i topovi, gurani snažnim rukama, kretoše uzbrdo. Baterija se zaustavi na jednoj otvorenoj poljani, sa koje se videla cela padina Drena. Osmatramo durbinima... Komandanti se ljute. Mi pucamo više zarad morala. Zasipamo celu padinu, ne bi li ga slučajno našli. A mitraljez i dale cikće. Naši se guše u ropcu, onako nezaštićeni, na otvorenoj poljani. — Eno ga! — povika komandir. — Nišandžije, napred! I posle nekoliko trenutaka vrzina je purnjala od eksplozije razornih zrna. Plave bluze pokušavaju da spasu mitraljez, ali pešaci skaču, čuje se: „Ura, ura, ura!“, ceo stroj trčećim korakom nastupa, posluga mitraljeza pada, neki dižu ruke i naši dohvatiše mitraljez. Dren je bio u našim rukama... Sunce je zašlo, ali njegov krvavi odblesak još zrači iza vrhova Drena. Borba posustaje. Još samo negde u daljini odjekuju pojedinačni pucni. Mi smo prestali sa paljbom i komandir naređuje da kare idu za popunu municije. Topovođe prebrajaju utrošak, i Aleksandar sastavlja izveštaj. Telefonisti osluškuju razgovore i vele da ima veliki broj zarobljenika i topova. Svi uviđamo da je današnji dan bio značajan, jer su i na ovome frontu popucale niti moćne carevine. — A, vala, sutra, kada im se mi popnemo na Dren, i stanemo da ih čukamo u glavu, neće se zaustaviti do Save... — govore vojnici.

142

Suton se spustio. Komandir naredi da se donese večera za vojnike. Tada naiđe ordonans iz diviziona. — Gospodine kapetane, naredio je komandant da dođu odmah vodnici sa dva ordonansa. Svi na konjima. — E, ne da mi se... Cele prošle noći nisam spavao, i baš sam mislio večeras da legnem ranije... — jada se Aleksandar. — Hajde požuri, da se vratimo ranije! — govorio je, nameštajući torbu sa sekcijama oko vrata. RELEJ Pred šumom, gde je bio smešten štab diviziona, zatekli smo veliki broj artiljerijskih oficira i ordonanasa. Razgovaramo među sobom, kako će nas komandant sada razjuriti na sve strane da iznalazimo položaje. Kapetan Jovan već kritikuje: — Samo ćemo se namučiti noćas, jer ne možemo ništa videti. A glavno izviđanje biće zorom. — Hajd dobro što vas tera. Ali šta ću ja, ovako star, da se noćas kršim! — veli kapetan Stanojčić. — A vidi ga sad — gurka me potporučnik Dragoslav. — Kad treba da se pije, on se busa u grudi i veli: „Ništa od vas, ostareli ste pre vremena“, a sad, on je starac, a mi mladići. Iz šupe iziđe ađutant i reče da vodnici samo uđu kod komandanta. Po starešinstvu ulazili smo unutra jedan za drugim. Prema dva bočno ostavljena fenjera stajao je komandant za jednim stolom, gde su bile razapete karte. Kako koji od nas ulazi, pozdravlja, tresne mamuzama, i ostane u stavu mirno. Komandant je ćutao dok smo mi ulazili. Onda nas odmeri redom strogim pogledom i najzad progovori: — Gospodo... Danas ste sa svojim komandirima izvršili sjajno povereni vam zadatak i današnji dan biće zabeležen. Naša divizija osvojila je sve strategijske tačke i time je dalje nastupanje olakšano. Ali sa istočnog fronta stigle su nepovoljne vesti. Neprijatelj je zauzeo Kosmaj i odatle preti opasnost da nam zađe za leđa. Naša divizija biće sada odmah zamenjena i nas upućuju na taj ugroženi deo fronta. Prema tome, vi imate zadatak da odvedete diviziju najkraćim putem do Mladenovca... Za vođu releja određujem kapetana Stanojčića! — Komandant upre pogled na njega. — Razumem! — progovori kapetan Stanojčić. — Gospodine kapetane, šta ste razumeli? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam, da celu diviziju prevedem u Mladenovac... — Najkraćim putem!

143

— Najkraćim putem! — ponovi kapetan Stanojčić. — Vaše izviđanje počinje od sela Baroševca. Smatram da vam je služba releja poznata i zato odmah na izvršene! Pozdravismo i ćuteći iziđosmo. Pojahasmo, i kretosmo nizbrdo ka selu Baroševcu. Tolike noći smo ranije nastupali i odstupali, kuda se sve nismo provlačili i uvek sam se pitao, koje su to oči koje nas po mračnim noćima vode. Stavljen sam sada u priliku da i tu iz viđačku stranu poznam. Kapetan Stanojčić kao da protestuje: — A šta kaže: najkraćim putem... Gde ću noćas da nađem taj najkraći put, kada sekciju ne mogu da upotrebim. — Koristićemo se meštanima od sela do sela — teši ga kapetan Jovan. — Na pravcu Baroševac—Mladenovac videćemo koja se sela nalaze, pa će nas seljaci voditi. Stigli smo brzo u selo. Kapetan Jovan na zidu jedne kuće razape kartu i, gledajući prema slabom osvetljenju fenjera, povuče olovkom pravu liniju od Baroševca do Mladenovca. Uočio je sela i tada se obrati starom kapetanu: — Sada treba razbuditi nekoliko kuća. Selo je bilo utonulo u mrak. Psi su očajno lajali. Ordonansi zalupaše na vrata prve kuće. Ali iz kuće se niko ne pojavljuje. Ukućani su ili pobegli, jer se danas iznad sela borba vodila, ili su prestravljeni, te ne znaju na koga će naići. — Razvaljuj vrata! — viče ljutito potporučnik Dragoslav. — Čekaj... polako! — umeša se kapetan Jovan. — Vikni, zovni: hej, domaćine! da vide ljudi s kime imaju posla. Ako se uverimo da namerno neće da otvore, ne samo da ćemo razvaliti vrata, nego ćemo kuću zapaliti. — Onda on priđe prozoru i lupi: — Hej, gazda, domaćine! Na prozoru se pojavi ženska glava. — Ne boj se, ne boj se, mi smo Srbi, otvori! Ona odškrinu malo vrata i zastrašenim glasom zapita šta hoćemo. Kapetan je upita da li zna put do prvoga sela i zamolismo je da nam ga pokaže. — Kuda ću ja slabomoćna ženska sa toliko ljudi noćas?! — Baš zato što nas je mnogo, nemoj da se plašiš... Nego mi te, snajo, prvo molimo, a ako ne htedneš, bogami ćeš ići kao ptica — objasni joj kapetan Jovan. — Ama ne velim ja ništa. Ali još ima kuća u selu. — Ići će i oni, ali ti se spremi! — savetuje joj kapetan Stanojčić. Za to vreme ordonansi su izbudili gotovo celo selo. Jedva nađosmo dva starca, a dođoše i nekoliko žena, da bismo bili sigurniji. Umirismo ih. Kapetan Stanojčić im lepo objasni šta želimo i da se ne plaše. Oni će ići sa nama do prvoga sela, a odatle mogu da se vrate. Ponudi im konje ordonansa. Uzjahaše starci, a žene rekoše da će ići peške.

144

Odmah pođosmo i naskoro naiđosmo na jednu raskrsnicu. Kapetan Stanojčić ostavi jednoga i tada nam objasni dužnost releja: — Kada naiđe čelna kolona, ili komandant, relej će prići, da se komandant uveri da si ti relej, i pokazaćeš komandantu pravac puta, pa odmah kreni dalje, da mene stigneš. A sutra, po danu, čim vidiš komandanta iz daleka, onda digni ruku, pokaži mu pravac i onda nastavi kasom do mene. Kretali smo se seoskim putem i konji su nam se neprestano saplitali o džombe na putu. Nismo odmakli daleko, kad ono opet raskrsnica, te i tu jedan ostade. Aleksandru zamakla za oko jedna mlada seljanka, pa sjaha „da bi malo noge ispravio“. Prišao seljanki, sa strane puta, i čujem razgovor. — A udata si... pa ti teško bez muža... — E... — Slušaj, na prvoj raskrsnici, hoćeš li i ti da ostaneš sa mnom? — A što ću ti? — Znaš... strah me... — Pa oćeš da ti ja, žena, čuvam strah. Kakav si mi ti vojnik! — Ama, i da džakamo malo. — Evo, džakamo sada... — Ali... onako nasamo... Tek se okrete kapetan Jovan. — Potporučnik Aleksandar, jašite! — progovori strogim glasom. A na prvoj raskrsnici, ostavi samog potporučnika Aleksandra. Krivudali smo preko polja, pokraj nekih vrzina, ostavljajući na svakoj raskrsnici po jednoga... Zađosmo u jednu šumu i tu ostadoh ja kao relej. Oni zamakoše, izgubi se topot kona i u gluvoj noći stajao sam ja sam, kao kip na konju, u pustoj šumi. I konj se pritajio, opustio glavu, sigurno spava... Slušam dah šume, ono tiho, tajanstveno romorenje, koje ponekad podseća na šapat, ili na neke prikrivene, obazrive korake... A iz daljine dopiru potmuli pucnji stražara, na koje je uvo naše naviklo isto onako kao na otkucaje časovnika. Ova neobična tišina počinje da me muči, te prikupim dizgine i pokrenuh kona. Ali kopite praskavo odjekuju u praznoj noći, te mi se pričinjava kao da se šuma pritajila, a onaj nevidljivi svet me motri svojim sitnim očima. Zastadoh i onda zapalih cigaretu. Ali posle drugog dima oči moje počeše da se zatvaraju, te cigaretu ispustih. Trgoh se i protrljah oči... Ali i široko otvorenim očima ja isto tako ne vidim ništa kao i kada ih zatvorim. Neka se magla spustila i nigde zvezde, niti jasnijeg predmeta da bi pogled privukao... I oči se opet zatvaraju. Upinjem se da mislim nešto, sećam se onih strašnih priča što sam slušao dok sam bio dete... Ali moji su osećaji utrnuli i samo bi me prestravila neka teška haubica, koja bi tresnula tu, uz mene... Povedoh se na jednu stranu i zamalo da padnem.

145

Sjahao sam s konja, ne bih li rasterao taj nesrećan san. Naprežem pamćenje da se setim koliko ima časova kako već oči nisam sklopio. Jedva izračunah: četrdeset i tri časa. A treba izdržati još celu ovu noć i sutrašnji dan... Snage nemam ni ruku da dignem, telo se klati i ja naslonih glavu na vrat konja... I kao da uzlećem na neku visinu njišem se, kao da me neko ljuljuška... Prijatno je... a potom počeh naglo da padam... Osetih bol u kolenu, trgoh se i tada uvideh da ležim pored nogu moga konja... San trenutno odiđe sa mojih očiju. Prebacim dizgine preko ruke i počnem šetati napred i nazad. Ali i onako u hodu očni kapci mi se sklapaju. Zastanem i osetim udar konjske glave o svoja leđa. I moj verni drug „Danguban“ spava idući za mnom... Da nisam na ovako važnom mestu, pa da skrenem sa strane puta i malo, samo malo da opružim telo, dosta bi mi bilo do zore... Razmišljam čime bih mogao da rasteram san. I u tom premišljanju opet naslonim glavu na vrat konja, ali sada mu prebacim ruke preko vrata i prikopčam prste... Neko me je drmusao... Prva je misao bila: komandant! — i ja, bunovan, jašem konja i nasumice polazim u pravcu odakle se kreću trupe. — Stani, čoveče božji! — dohvati me neko za ruku. — Gde ćeš tamo?... Ja sam, narednik Živković. — Kreći levim putem — progovorih najzad promuklim glasom. — Ko je na čelu? — Komandant... Stanje je sada ipak malo podnošljivije te zapalih cigaretu. Releji su nailazili jedan za drugim. Eto ga i Aleksandar. Zatraži jednu cigaretu, pa mi se onda žali kako ništa ne vidi, toliko mu se spava... Pođe, i tek zaustavi konja. — Ču li kako me onaj cucnu! — onda nešto promrmlja i produži. Evo ga i poslednji relej. On mi reče da sada nailazi komandant. Posle podužeg vremena začu se topot konja, ja prikupih dizgine i, kada nazreh njegovog belca, priđoh: — Gospodine potpukovniče, ja sam relej. Krećite levim putem. Onda poteram konja kasom da bih što dalje odmakao od njega. Zadugo nisam naišao na releja, tek posle pola časa, a malo zatim naiđoh i na drugoga. Ali na trećoj raskrsnici konj frknu, uzdiže glavu i uspori hod. Napregoh vid da vidim šta se to nalazi na putu... Učini mi se kao klada, kao trup čoveka. Brzo sjašem i polako priđoh. Napipah epolete... Da nije koji od releja pao s konja?... Prodrmusam ga dobro i tek tada potporučnik Dragoslav skoči. Zapitah ga, zašto je legao nasred puta. Ali on zabio ruke u džepove, sagao glavu, klati se i ćuti. Dohvatio sam ga za ramena i on jedva progovori: — Nisam mogao više... Legao sam poprečke na putu, i prvi koji naiđe zgaziće me, pa ću se probuditi... Znaš druže... ovo je već treća noć... Je li blizu komandant? Rekoh mu da će za pola časa naići...

146

— Ah, sada sam na konju... Ovo mi je dosta do zore — govorio je protežući ruke. U blizini trećega sela sustigoh vođu releja. Oko ponoći opet sam ostao kao relej na nekom ćuviku, a pred zoru u jednoj jaruzi. Ali među nama je postojao prećutan dogovor i, čim neko zastane, sjaše s konja, zaveže ga za drvo ili ogradu i onda prilegne pokraj puta. Tako na mahove ja sam odspavao jedan čas. Preko dana bilo nam je već lakše. Prolazeći kroz usputna sela, kupovali smo hranu, a za konje uzimali smo iz koševa, pričajući da će oni pozadnji platiti. Bilo je prošlo podne kada zastadoh kao relej na raskrsnici jednoga sela. Sjahao sam s konja da bih malo opružio noge, pa se naslonih na ogradu jednoga dvorišta. Jesenje sunce je blago milovalo, a vetrić ćarlijao, raznoseći miris okomišanih kukuruza i zrelog sena. Konj je čupkao travicu i trupkao nogama. — Boga ti, sinko — trže me ženski glas — dođider, da mi skineš jedno burence sa tavana. Jedna simpatična, omalena bakica stajala je iza mojih leđa, podbočena rukama. Pristadoh, vežem konja za ogradu i uđem u dvorište... Priča mi baba da su joj sinovi i unuci u ratu. Čuvala je ona burence vina za svoju decu, pa bi želela da ga zakopa, kako joj dušmani ne bi uzeli. Uđosmo u kuću i ona mi pokaza lestvice, kako bih se popeo na tavan. Ispod dasaka i starih ćilimova pronađoh prilično bure, da ga jedva izvukoh i dokotrljah do otvora. Pitam je odozgo: ima li još koga da pomogne, jer ću ga teško sam spustiti. — Možeš, možeš, sinko, mlad si, zdrav si — hrabri me ubedljivo baba. Prebacih se na lestvice, okrenem se leđima zidu i navaljam bure na vrat, te ga jedva spustih na zemlju. — Ajde, molim te, otkotrljaj ga iza kuće, i baka će te častiti. Počeh da oklevam, jer može naići moj drug... — Videće tvoga konja, pa će i on svratiti — misli logično baba. Spustih bure niz stepenice, pa ga otkotrljah iza kuće, obazirući se neprestano da ne naiđe koji relej. A na redu je baš Aleksandar, pa će posle pričati kako sam se ja zanimao sa babom. A u voćnjaku iskopana neka rupa, kao kupa, i baba mi utrapi ašov. — Još samo to, sinko, blago baki, razgrni dole zemlju. Vidim da me je veliki belaj snašao, a i onako sam umoran da jedva stojim. A mislim opet, ne mogu je ni ostaviti samu sa buretom. Ako naiđu pešaci, sve bi joj popili. Dohvatim ašov i počnem kopati. Taman bejah gotov, kada se začu topot konjskih kopita i neko se zaustavi pred kućom. Čujem kako Aleksandar razgovara sa babom, te izađoh i ja. Pričam mu tada kako me je baba zamolila da joj zatrpam jedno bure ali ne govorim za svoje ranije nevolje. Zamolih ga da mi pomogne, koliko tek da i njega uvedem u ove „babine poslove“. Dohvatismo

147

obojica bure i spustismo ga. Ja se nađoh u nekom poslu, a on poče da nagrće zemlju. Tek će me on zapitati: – A je li, ima li što mlađe u kući? Rekoh mu da sem babe nisam nikoga drugoga video. – Nisam toliko mlad da i babama činim usluge — pa otrese prašinu i pođe. Na izlazu sretosmo baku, koja držaše jednu veliku flašu punu vina. Onako s nogu, a na prazan stomak, nategosmo flašu, te je ispismo do dna. A kada Aleksandar zamače, ja se vratih, te babi zatrpam bure i onda iziđem na put. Bio sam lak i veseo, a kada rukom prevučem preko lica, čini mi se kao da nekog drugog milujem. Nešto se neobično događa u meni. Dok sam još bio svestan, pojahah konja. Pred sobom kao da vidim jednu belu tačkicu, sve veća, izgleda mi kao da se kotrlja, narasta kao ogromna kugla. Mučno mi je... hoće da me zgnjavi, ali ja pokušavam da se sklonim, i moj se konj okreće u mestu... A ona neman je blizu, iz nje nešto nakostrešeno štrči i u poslednjem času uvideh da su to brkovi komandanta. U strahu okretoh konja i u trku pobegoh. Taman se zaustavih, stiže me ađutant. — Pratio me komandant da ti kažem, da se tako služba releja ne vrši. Ali usled klaćenja na konju, ono vino pokulja mi i na nos i na usta, a probi me hladan znoj. — Nesrećniče!... Ti si pijan! Nismo smeli da zaustavimo konje, jer bi nas stigao komandant. Ja se još jedno dva puta nakretoh preko vrata konja... Tada mi laknu. Ađutant mi dodade čuturicu sa vodom, te isprah usta, a ostatkom se umih. Sada sam bio potpuno trezan, i ispričah mu šta se dogodilo. A kada se vratio komandantu, čujem posle da je rekao kako me je uhvatila nesvestica od dugog nespavanja i napora. Ali ipak uveče na odmoru, izvrdavao sam između konja i topova da se ne sretnem sa komandantom. Sutradan rano, zorom, nastavljen je marš... Posle podne stigosmo u Mladenovac. Na ulazu sretosmo vojnike iz prve baterije našega puka, koji pričaju da im je na Kosmaju zarobljena baterija, i da je dosta vojnika izginulo. Služba releja je završena... Zanoćili smo izvan varoši, a izjutra, upućeni su hitno na Kosmaj jedan pešadijski puk i moja baterija... „NAZDAR... NAZDAR“

148

Pričaju da su Kosmaj branili trećepozivci, a da su ga Austrijanci osvojili na prepad. Tu je zarobljena i jedna naša baterija. Ali odmah je pristigao jedan puk prvoga poziva, odrobio je bateriju, ali ne može još da potisne Austrijance sa vrha. Stigosmo u podnožje Kosmaja. Sa vrha dopire živo puškaranje. Pošto je već pao mrak, komandant pešačkog puka reče komandiru da za noćas ostanemo gde smo a sutra će on videti gde će nas upotrebiti. Naiđe Milan iz prve baterije, koja je zarobljena, pa nam priča: — Bili smo postavljeni ispod samog vrha na jednom platou. Te noći nismo imali borbu, bila je tišina i ništa nije nagoveštavalo da će ujutru biti neke gužve, pa se i pešaci, one čiče iz trećega poziva, nisu nadali... A mene su cele te noći jele vaške... — Mezetisale te — upade Aleksandar. — Jest, ali pred zoru nisam mogao više da izdržim već se dignem. Skinem bluzu i rešim se da ih potamanim... Kad pripucaše puške. Komandir izlete iz rupe i odmah poče da komanduje. Ja onako u košulji, sa bluzom u ruci, pritrčim topu. Uto grunu jedan plotun i sa naše leve Strane ugledah kako se zaplavi poljana... „Na karteč!“ — viknu neko. „Prednjaci brže!“ — viču drugi. Kroz bateriju zviznuše kuršumi... dva poslužioca sa četvrtog topa padoše. I dok punilac izvuče ašov iz zemlje, oni se približiše na pedeset metara. Top opali.,. Oni prilegoše. A otuda jure prednjaci i naleteše na njih. Jedna za prega se sruči na gomilu, ostali najahaše jedni na druge. Austrijanci pripucaše u tu gužvu i tada komandir viknu: „Vadi zatvarače!“ Dotle pamtim. Ali kako sam se sručio ovde u selo, to ne mogu reći. Znam samo da sam video gore kada jedan upre pušku u mene... — Dakle, zahvaljujući vaškama, ti si spasao svoj život... — Sigurno si tada osećao veću tremu nego kad u ajncu vučeš na sedamnaest — upade Aleksandar. — A bogati, dobro me podseti — i Milan se maši za džep, izvuče karte i poče da ih meša. — Karte poneste, a topove ostaviste — dira ga Milutin. — Šta ćeš, Učo, mora čovek da misli i na dušicu svoju. Dede podeli — pruži karte Aleksandru, i dok ovaj žmirkavo gleda, pomerajući lagano donju, Milan objašnjava: — U ratu, Učo, nemaš šta da misliš. Jer zašto bi postojali ovoliki silni štabovi... Njihova jedina dužnost je da se staraju kako ćemo mi da poginemo... I dok su zveckali groševi i dinari, gore na položajima prašte puške, a povremeno pisne i poneki kuršum iznad naših glava. Ali mi sedimo iza jedne, kuće, pa smo sigurni kao u tvrđavi. Ujutru je komandir pošao u izviđanje. Sobom je poveo Milutina i mene, a sa nama pođe i Milan svojevoljno, da bi video svoju bateriju. Donekle smo mogli

149

jahati. Ali iza jednog grebena zazviždaše kuršumi, te brzo sjahasmo i pođosmo peške. Išli smo prvo kosinom, po blagoj uzbrdici. Svakoga momenta zaziremo od kuršuma što, odbijeni od zemlje, zafrču iznad naših glava... Kretosmo pravo naviše i jasno razaznajemo praskavi pucanj austrijskih pušaka. Sada smo u mrtvom uglu. Ali sa zebnjom pomišljamo na onaj hrbat iznad nas, sa koga se vidi baterija i gde zvižde kuršumi sa svih strana... Nešto od napora, ali više od uzbuđenja, srce je snažno udaralo. Na ovome prostoru se vide razbacane vojničke stvari: čuturice, torbe, negde ostavljena puška sa nataknutim bajonetom, krvavi zavoji... Zastadosmo da se odmorimo. Ovako sa visine, vidimo dole selo, malo ravnice, razaznaju se komore i municiona odeljenja. Malo dalje, u onoj plavkastoj izmaglici, nalazi se slobodna, mirna zemlja, gde ljudi obavljaju svoje redovne poslove... A pred nama, odmah iza grebena, ljudi se besomučno ubijaju i mnogi umiru u ropcu, bez pomoći. Pred ovim tragičnim i smrtonosnim trenutkom uozbiljio se čak i Milan, pa će reći: — E, ljudi, ako majka proklinje sina, neka samo kaže: dabogda bio pešak. — Zaista — veli komandir — i niko im docnije ne odaje priznanje koje su zaslužili svojim radom i svojim patnjama... — Videli ste posle balkanskog rata — reče Milutin — kako mnogi bez ruke ili noge prose. A ko je prihvatio te ljude?... Međutim, evo tih heroja, koji su istavili svoje grudi čeliku, da bi se docnije kitili ordenjem zabušanti... Gde su one profesionalne patriote, koji raspaljuju i traže rat po beogradskim ulicama?... Nigde jednoga ne videh celoga rata... — Hajdmo! — reče komandir i mi se digosmo. Pod samim grebenom ugledasmo mrtvo telo jednoga pešaka. Ležao je poleđuške, lice mu je obraslo u prosedu bradu, a oči otvorene i staklasto sjajne, kao u punjene ptice. Obiđosmo mrtvo telo, osećajući potajnu jezu, i požurismo... Ugledasmo bojno polje. Ležali su mrtvi na svima stranama između polomljenih pušaka i razbijenih stvari, skotureni, opruženi, sa raširenim rukama, ili licem zarivenim u zemlju. Pred nama su topovi rastureni u neredu, kao stara gvožđurija, a pred njima pobijene šestorne zaprege, pa se trupine konja iznaduvale i kopite visoko štrče... Preko topa presamićen leš, sigurno artiljerca... malo dalje opet leš, izvađene granate, rasturene čaure, torbe... Onda gomila leševa, naših vojnika i austrijskih... A pedeset metara od topova, ostatak živih polegali iza kamenja i plitkih rovova i pucaju. Komandir se obrati meni: — Ne sme se Ni pomisliti da izvodimo ovde naše zaprege sa topovima. Ostaje nam jedino da se ti sjuriš u susret bateriji i narediš da poslužioci poskidaju zatvarače sa naših topova, pa da ih namestimo na ove napuštene topove.

150

Baterija se kretala za nama. Vojnici su brzo skidali zatvarače i sa ovim teretom kretoše samo poslužioci uzbrdo. Začu se tada ubrzana puščana paljba ispred nas, a odnekud i sa strane. Uviđaju i sami vojnici koliko su ovo kritični trenuci, pa žure zadihani, znojavi. Bez predaha stigosmo Do komandira. On naredi da oni sa svojim poslužiocima pritrče onim topovima, nameste zatvarače i odmah otvore paljbu na najviši kamenjar, gde se nalaze neprijateljski vojnici. Dodade još da posluga četvrtoga topa ostane kao rezerva, ako bi neki od vojnika na ovome putu pao... — Posluga prvoga topa sa mnom, napred! — i komandir prvi skoči, zalete se desnokrilnom topu, a za njim i šest poslužioca. Potrčasmo i mi ostali. Bila je večnost pretrčati taj prostor obasut kuršumima, koji su prštali po zemlji, zviždali oko glave... Sa svakim korakom je raslo osećanje straha... Jer se gine, i nikad više života, sunca. A oni mrtvi kao da nas vuku, i mi kao da ne odmičemo, već stojimo... a neprijatelj .nas gađa, sada nišani, samo što nije opalio, ah, bože... još nekoliko koraka... neko jauknu, ali mi se tada sručismo na gomilu iza topa i kare. I prva misao je bila: živ sam, živ... — Brže, dajte ga ovamo — vikao je nekome Trailo. — Puni odmah! Tempirači dovukoše Jankulja, koji je stenjao i škripao zubima od bola. Zatvarač škljocnu... Urlik se razleže planinom, a pred nama na dve stotine metara, iz onoga krša, polete kamenje uvis... I prvi top poče da dejstvuje. Vojnici nišane neposredno. Ga đali su bez komande, podsticani unutarnjom vatrom i nezajažljivim besom. Iz onoga krša zabeleše se najednom peškiri i marame, naši pešaci poskakaše iz svojih zaklona i u nekoliko skokova uspeše se... — Prekini paljbu! — povikasmo i iziđosmo ispred topova da posmatramo predaju neprijatelja. Sure i plave bluze izmešaše se... Razleže se otuda: „Nazdar, nazdar“... Ali ipak, njihove cokule su mnogo bolje od iscepanih opanaka i, posle srdačnog pozdrava, svlače Česi cokule, „darujući“ naše vojnike. A i telećaci im nisu više potrebni, te ih tovare na svoja leđa naši pešaci... Da odmognu Česima, a i sebe malo da snabdeju. Na tu opštu razmenu otrčaše i artiljerci... Malo posle silaze zarobljenici u surim iscepanim šinjelima, dok se Tanasije šepuri u jednoj bundi, sa lulom u ustima. Tužno gleda ranjeni Jankulj i veli: — Gde nađoše baš sada da me rane! A ranjen je u nogu. Tanasije mu predade na poklon jedan telećak. Na krvavom razbojištu je ovladalo veselo raspoloženje. Odnekud sa desne strane teraju pešaci buljuk zarobljenika, koji veselo mašu, jer su se najzad i oni spasli muka. Samo oficiri, po svoj prilici mađarski, gledaju mrgodno,

151

pokušavajući da i sada održavaju neku disciplinu među svojim vojnicima. Ali smeju im se sada u lice Česi... Pojavi se i komandant bataljona, koji odmah naredi da se zarobljenici svrstaju i komandu nad njima preuzme jedan narednik Čeh. Zarobljenici uređeni po četvorica kretoše, bez oružja i spreme, lagano nizbrdo. Na položajima ostadosmo samo mi artiljerci, sa onima mrtvim. Kretosmo da razgledamo razbojište. Neobjašnjivo nam je otkud onih dvadeset mrtvih naših i austrijskih vojnika, gotovo na gomili. Neki još drže stisnute puške. U onom kamenjaru između mrtvih ječe ranjenici. Komandir prati hitno ordonansa da pozove bolničare, ako ih gde ima... Mahom su ranjeni u glavu, ili u grudi i bolni jauci neprekidno dopiru do nas. Vojnici vade svoje zavoje i previjaju jedne, drugima podvezuju ruke da im ne bi oticala krv. iza jedne stene ležao je na leđima jedan naš pešak, gotovo dete, sa velikom ranom na čelu. Bio je još živ i neprestano je mahao nogom. Vojnici ga gledaju i ćute, niko ne sme da mu priđe... Bilo ih je sa raznesenim grudima, drugi su ležali nepromenjeni ali nepomični, kao da su zaspali. Ležalo je šest naših vojnika sa licem naslonjenim na kundak, kao da nišane... Bili su nemi... i ukočeni. Jedan lakše ranjen pešak nam objasni da su oni poginuli još juče, svi na jedan mah, od jednoga šrapnela, koji je eksplodirao iznad njih. Među njima se nalaze dva rođena brata. U svih je lice mrtvački bledo a samo jednome je iz usta tekao mlaz krvi, pa se prelio preko ruke i kundaka. Iz nizine, tamo negde oko sela Nemanikuća, dopirali su pucnji pušaka. Vidimo kako plave bluze poterane našom pešadijom beže putem, a neki nagrnuše u jednu kuću pokraj puta, sigurno da se tamo zaklone. Komandir naredi da ljudi na rukama izguraju jedan top na sam vrh, i vojnici uzeše na nišan onu kuću odakle su Austrijanci davali sada snažan otpor. Posle nekoliko metaka, jedna razorna udari posred krova i iz kuće istrčaše samo njih nekoliko, ali dočekani puščanom vatrom, svi padoše jedan za drugim. Bolničari su već stigli i uz pomoć jednoga voda pešadije prikupljaju ranjenike. Dugačka kolona seljačkih kola škripala je lagano nizbrdo, odnoseći ranjenike... Iz rovova i šume donosili su mrtve, pa ih ređali jedne pored drugih... Suton se spuštao i vetar poče duvati planinom, zavijajući na mahove kroz ogolele grane, kao posmrtna pesma onoj beskrajnoj koloni mrtvih vojnika... Šćućureni iza topova i kara, vojnici su ćutali kao da se boje blizine onolikih mrtvaca, kojim je okružena naša baterija. Neko reče: — A onaj jadnik još maše nogom... — A boga ti! — Bolničari ga već stavili među mrtve, jer kažu i tako će umreti.

152

NAŠA ZEMLjA JE SLOBODNA Gledajući sa one visine, nigde se nije mogao videti neprijateljski vojnik... A naše patrole krenule su jutros rano. Silazili smo kroz šumu, gde se osećao miris već svenulog lišća i vlažne mahovine. Pusta tišina i neki svečani mir ovladao je prirodom. Štrče oguljena stabla i prelomljena drveta, svedoci okršaja, a ovi šiprazi još kriju granama svojim mrtva tela ratnika. Vidimo nečije noge samo, ali ljudi ni glave ne okreću. Kao što ne gledaju ni one trule panjeve pokraj puta, obrasle mahovinom. Izišli smo na drum. Prođosmo pored one kuće u koju je juče udarila granata. Pritrčavaju vojnici, i dižući ruke u znak čuđenja i groze, napuštaju ovu kuću smrti. Na podu, jedni preko drugih ležali su obezglavljeni i unakaženi leševi austrijskih vojnika uvaljani u duboku lokvu krvi. A po zidu videle se tamne mrle i ostaci ljudskih mozgova. Težak zadah smrti sukljao je kroz razbijene prozore. Išli smo lagano, prolazeći kroz sela koja su bila pod vlašću neprijatelja. Izašao narod i kliče oslobodiocima, a žene još i plaču od radosti. U selu se nigde ne zadržavamo. Vojnici samo zastanu da prime ponude koje posle dele među sobom. Već je dan na zahodu... Prenoćismo nasred druma, pripravni svakoga momenta za dejstvo. Sutradan polazimo rano. Već oko podne sustigosmo ih. Borba je bila očajna. Oko jednoga ćuvika tuklo se na život i smrt. Kažu da on dominira nad dalekom pozadinom neprijateljskom. Osvojiše ga pešaci. Ali Austrijanci ga povratiše posle pola časa, a naši pešaci se sjuriše u neke privremene zaklope, na trideset metara od neprijatelja. I tako na domaku bajoneta, uz prasak bombi, ginući na obema stranama, provedoše dugu noć... Rano zorom naši kidisaše na bajonet i ovladaše. I streljački stroj kao otkinut sa kakve opruge otisnuo se vratolomnom brzinom preko polja, njiva, dolina i bregova. Po prethodnom sporazumu trebalo je da naši pale vatre, da bismo videli na kojoj se visini nalaze. A vatreni talas se valjao... Taman da otvorimo paljbu ispred onoga dima, kada daleko ispred nas bukti vatra i mali pešaci gamižu kao rojevi uz neku kosu. Jurili smo galopom za njima, negde smo ih i prestigli i onda vidimo, kako smo ušli u klin a sa svih strana prašte puške, gore sela, gruvaju topovi. Gađali smo sa druma i levo i desno i zaprečavali put izbezumljenoj gomili austrijskih vojnika, koji su bacali puške i uzdignutih ruku čekali pešake. Kao ogroman talas koji je probio brešu, pa bez milosti ruši pred sobom, tako je jurila pešadija ponesena osvetom, gnevom i zanosom, dok je razrivena carska vojska bežala obuzeta ludačkim strahom.

153

I tek na padinama Avale, pred unapred spremljenim otporom, zapljusnu snažno ovaj talas, pa se zaustavi. Tu smo se poravnavali i prikupili, pripremajući se za odlučan i poslednji napad. Bio je sumrak i počela je sipiti hladna jesenja kiša. U bateriju stiže ordonans iz diviziona, koji donese zapovest da se odmah javim komandantu diviziona za ordonansa izviđača, pošto je toga dana poginuo oficir izviđač. Iako je to bila bliska komanda, činilo mi se da idem negde izvan sveta. Po kiši i mraku jahao sam preko nekih potoka, po glibu, preko polja i kroz neka sela, dok me ordonans ne privede jednoj jazbini, i reče: — Eto, tu je komandant. Bilo je blizu ponoći. Pri škiljavoj svetlosti lampe, sedeo je komandant sa još jednim pešadijskim oficirom, za koga mi posle rekoše da je komandant pešačkog puka. Prijem dužnosti je bio po svima pravilima mirnodopske službe. Po svršenom raportu u pola noći zavukoh se i ja u jednu obližnju rupu i zaspah. Dužnost moja kao ordonansa izviđača bila je da jurim od jedne do druge baterije, da tražim po poljima komandante bataljona, da izviđam puteve bez predaha i odmora dokle konj ne padne poda mnom. Čujemo da je Torlak oslobođen. Sada se samo vode čarke sa slabim prestrašenim zaštitnicama, koje posle prvih pucnjeva beže, ili se predaju. Sa jednoga brežuljka ugledasmo Dunav i uskliknusmo od radosti, kao da vidimo obetovanu zemlju. Jer tu je granica i kraj naših muka. Komandant me tada pozva i naredi da najhitnije krenem ka jednom selu u blizini Dunava, da odatle izbijem na neko Milićevo brdo i tu osmotrim položaje za bateriju. Kretoh sa jednim ordonansom. Iziđosmo na glavni put i produžismo kasom, nadajući se da ćemo stići neku pozadnju pešačku jedinicu. Ali naskoro pred nama se ukaza selo, te pođosmo hodom. Vidimo da se u selu odigrava nešto neobično. Narod trči, dovikuje se... A na glavnom putu kuda mi idemo sakupilo se mnoštvo naroda, pa okrenuto nama, neprekidno maše maramama. Mi neodlučno zastadosmo... Ali gomila krete na našu stranu. Već se čuju uzvici: „Živeli, živeli, živela srpska vojska!“ — Kome to viču? — zapitah ordonansa... — U nedoumici se okretoh da vidim ima li koga iza naših leđa. Ali na drumu besmo samo nas dvojica. Onda pođosmo. Narod već trči i mi se najednom nađosmo opkoljeni sa svih strana svetom, koji oduševljeno kliče, pruža nam ruke, žene plaču i ljube nam krajeve šinjela. Hteo bih da zapitam da li je ovuda prošla pešadija, ali od galame ne mogu da dođem do reči. Seljaci uhvatili za uzde moga konja i vode nas u pravcu jedne velike zgrade... Rekoše nam tada da smo nas dvojica prvi koji ulazimo u selo. Ja pretrnuh. Zanemeo sam pred mogućnošću da sam ovako goloruk mogao u poslednjem

154

momentu naići na neku njihovu zaštitnicu, kojih ima mnogo na poljima. Ali one mogu i sada naići. Svukoše me s konja. Narod me grli, žene kite moga konja peškirima, pa i meni vezuju marame oko naramenica. Uvedoše me svečano u kafanu. Na ulazu me zapahnu miris vruće rakije. Čitave gomile pogača i sira stvoriše se preda mnom, još mi dadoše i pivsku čašu punu vruće rakije. Onda se diže jedan da mi nazdravi. Narod ga neprestano prekida uzvicima: „Živela vojska!“ — a ja krišom pogledam kroz prozor, da me ne iznenadi neka patrola austrijska. Kucalo se čašama, rakija se razlivala. Narod peva od sreće. Pošto mi održaše dva do tri govora, uviđam, onako malo zagrejan rakijom, da i ja treba nešto da kažem. Digoh se, pa mi se učini kao da letim. A pred očima mi sve ružičasto i nasmejano. — Čujmo, čujmo! — viče narod. — Braćo... — Slučajno bacih pogled kroz prozor i kao da se skamenih od užasa. Ama lakše bi mi bilo da sam video austrijsku patrolu... Ugledah komandanta diviziona i njegovog belca. Kao da se od smrti otimam, skočio sam preko stola. Čaše se ispreturaše. Za mnom potrča ordonans. Progurasmo se kroz narod, koji nas je u čudu gledao, pojahasmo konje, i, onako okićeni peškirima kao da smo na nekoj selačkoj svadbi, poterasmo u galopu ka Milićevom brdu. Da mu samo izmaknem sa očiju. Izvan sela na uzbrdici usporismo misleći da su seljaci zadržali komandanta. Ali, na naše zaprepašćenje, ugledasmo ga da nam se približuje. Mi polegosmo po konjima... Peškiri su lepršali pozadi nas. Već smo blizu vrha, ali još uvek čujemo topot kopita komandantovog belca. Tu smo na vrhu, dalje se nema kud. Sem u Dunav. Okretoh konja i u galopu priđoh komandantu: — Gospodine potpukovniče, nalazimo se na Milićevom brdu... Neprijatelja pred nama nema više. Gledao me je strogo nekoliko momenata, zatim spusti pogled na moja ramena, sa kojih su lepršali peškiri i jedan kraj njegovih usana razvuče se u osmeh. Nasmejah se i ja. — Naredniče, naša je zemlja sada slobodna. idi u selo da nađeš stan i budi voljno. — Razumem! — pa zabacim šajkaču na jedno oko, opustim dizgine, i zajedno sa ordonansom zapevam iz sveg glasa: Dunave, Dunave, tija vodo ladna... Sutradan je kominike Vrhovne komande glasio: „Na teritoriji Kraljevine Srbije ne nalazi se više nijedan slobodan neprijateljski vojnik.

155

POD KRSTOM

156

POZADINA SLAVI NAŠE USPEHE Predeli su se videli kao kroz kakvu koprenu. Krupne pahuljice snega vejale su. Leteli su čitavi pramenovi, kvasili zemlju i vojnike ili se zadržavali na njima, te su ličili na patuljke iz priča... To je bila vojska koja je pobedila jednu carevinu. Vojnici nisu imali izgled pobedničkih rimskih legija. Pogureni i promrzli gazili su blato, dok su glave komordžija virile izvan arnjeva i sa noseva njihovih kapala je voda. Posle uspele ofanzive, vraćali su se rastureni, detaširani delovi u sastav svojih jedinica na Banjičkom polju, kod Beograda. Neka izmaglica, izmešana sa dimom OD mokrih panjeva, razvlačila se svuda, gušila I štipala za oči. Šatori se videli na sve strane. Oko vatri sedeli oficiri sa zadignutim jakama od šinjela, dok se vojnici razmileli po Banjičkom polju kao mravi. Na licima ljudi ogledala se zamorna primirenost, kao posle neke strašne oluje, u kojoj se mogao i život izgubiti. Posle toliko vremena danas su prvi put skinuli spremu sa konja. Životinje se stresale, izduživale vratove, onda okretale glave unazad, i, kao čudeći se, posmatrale ljude. Pojahasmo do Beograda. Putevi zakrčeni komorom i vojskom koja se kreće negde u suprotnom Pravcu. Pored puta leže popaljena austrijska kola i naduvene lešine konja. Sretamo i grupe vojnika koji razdragano pevaju: Došo Švaba sve do Ralje A od Ralje nikud dalje... — Tek sada, kada smo oslobodili Beograd, osećam zamah naše pobede — veli Milutin uča. Isturili smo im prestonicu pod nos, a ne mogu ni prstom da je dirnu... Suton je. Ulice mračne, prozori neosvetljeni. Pred jednom kućom ugledasmo veselu grupu ljudi i žena. Vratio se sin pa ga majka grli i ljubi. I komšiluk se sakupio pred kućom, i svi žele da stisnu ruku ratniku. U lokalima žmirkaju lampe ili sveće. Unutra žagor. Zdrave se poznanici i pitaju gde je ko bio. Raspituju se za smrt druga ili prijatelja. Onda, za srećna viđenja, kucaju se čašama, nazdravljaju i nakreću naiskap. Zadah vina i rakije izmešan sa dimom duvana prosto guši... Pred drugom kafanom povezani konji za drveta na trotoaru, a iznutra dopire pesma pijanih ljudi. Iz jednih kola pokrivenih arnjevima pomoli se jedna glava. — Druže, gde je, slave ti, ta Banjica? Po glasu, koji liči pomalo na zapomaganje, reklo bi se da dugo vremena lutaju po mraku beogradskim ulicama.

157

— E, da ti kažem — odgovara neki polupijani glas sa trotoara. — Vrati se na Savu, onda se okreni na jug, i teraj, teraj, teraj, pa ćeš pravo na Banjicu. Ona glava izgubi se ispod arnjeva i kola zaškripaše. Hteli bismo do Kalemegdana. Knez-Mihailova ulica pusta. Konji se neprestano sapliću o rupe od granata. Naiđosmo kroz mračne aleje i obresmo se na kalemegdanskoj terasi. A preko obale, nema pustoš. Samo negde u daljini svetluca jedna vatrica. Do juče moćna carevina, izgleda nam sada u mračnoj noći kao skrhana. Vratili smo se. Ulazimo opet u kafanu. Nigde praznog mesta. Po podu leže vojnici, a na stolovima njihove starešine. Zatekla ih noć u varoši i ušli u prvu kafanu da se sklone i odmore. Čak i onaj na straži kod vrata, naslonio se uza zid i spava. Neko predloži da se vratimo u bivak na Banjici. Varoš se bila ispraznila. Kopite konje odjekivale su tupo u mračnoj i pustoj noći. Sutradan je komandant izdao zapovest da se niko ne udaljava iz bivaka. Naređeno je da se konji timare i oruđa čiste. — Čudim se da nije naredio i topovsku obuku... Znaš, da ne zaboravimo! — kaže Aleksandar. — Ne brini — smeje se komandir — postaraće se on i za to. Ali drugoga dana je naređen pokret. Posle dvodnevnog marša, zaustavismo se u jednome selu, pokraj železničke pruge, u blizini Beograda. Naš bivak nalazio se kraj ciganskih kuća. Morali smo odmah postaviti straže unaokolo, da bismo odstranili neželjene goste, koji su kao mušice utrčavali neprestano u bivak i unezverenim pogledom tražili svakojake otpatke. Duvao je hladan vetar. Vojnici naložili vatru oko koje se sakupismo. Toliko vremena krijemo se po rupama i strepimo od svakoga fijuka, pa nam je sada neobična ova širina i tišina. Zabijenih ruku do laktova u procepane džepove i uzdignutih jaka od šinjela, trupkali smo oko vatre i gazili po blatu. A pusta raskvašena oranica kao tutkalo. Nismo se još dobro ni odmorili, a naređenja su počela da pristižu. Te dezinfekcija odela, te kopanje zemunica za ljude, te podizanje štala za konje, pa parkiranje topova i kara, dovlačenje građe i drva za ogrev sa četiri časa daljine. Onda beskrajni spiskovi u ne znam koliko primeraka o poginulim i ranjenim, o utrošku municije... Zatim te spiskove vraćaju, jer se broj utroška municije ne slaže sa spiskom tamo neke pozadnje komande, koja iz dugog vremena vodi pregled i time pribavlja sebi važnost. A neki konj lipsao negde na putu i sada se traži komisijski izveštaj od veterinara i dva oficira, od kakve je bolesti uginuo, i šta je preduzimano da konj ne lipše.

158

— Ništa nam drugo ne ostaje veli komandir, već očajan — nego idući put da se zapregnemo mi i vojnici. Ako ko umre, manje ćemo imati petljavine, nego oko jedne kljusine. Onda se upućuje pitanje da li je završen operacijski dnevnik. A mi smo prestali da ga vodimo još od onoga dana kada smo počeli da odstupamo. Nismo imali ni vremena, a ni na čemu da ga pišemo. Sada ga sastavljamo na brzu ruku, onako po sećanju. A iz naših nepotpunih izveštaja više komande pisaće opet onako kako je njima milo i drago. I večito: „Na nadležnost“. Na kraju, „kola se slome“ na kaplaru Živulju, ili na nesrećnom Tanasiju. Tek tada pusta forma dobije svoju punu važnost. Za to vreme, pozadina slavi naše uspehe. Priređuju se svečanosti, padaju odlikovanja, govori se o genijalnim zamislima. Sve je zasluga pozadine. Pozadina je pisala naređenja, pozadina je prevozila, pozadina je umela da proceni kad treba onih trideset hiljada mladića da poginu, jer je pozadina strogim naredbama poučavala kako treba poginuti... A mi smo se zadovoljavali skromnim pesmicama, uz čašu vina. Svi su pevali unisono: zumba, zumba, zumba... a jedan upadao: „Bajonet... fišeklija... šajkača... opanak... pešak... reponja... gegula... — i onda završavali svi uglas: „Ti si ovu zemlju oslobodio.“ SMRT, ŽIVOT... IDU NAIZMENIČNO Govorilo se, više uzgred, da u narodu vlada pegavi tifus. Za ljude koji su preživeli toliko smrtnih opasnosti svaka bolest je izgledala beznačajna. Zar smo malo puta priželjkivali bolest, pa ni kijavica ne hte na nas da naiđe! — Brajko moj, drž se samo rakije, pa se ne boj — govorio nam je stari kapetan Stanojčić. — Ne idu bolesti na nas. Od toga pate štabovi. A i pravo je. Kad nisu rat osetili, neka ih bar drpne taj pegavac. Ali pristizale su sve strože naredbe. Po ceo dan su vojnici parili odelo. Kažu da se bolest prenosi preko vašiju. Zemunice su bazdile na kamfor, kao da u njima leže rekonvalescenti. Najzad, obustavljena su za neko vreme i odsustva. Kroz selo se svaki čas razlegala zapevka žena. „Stigao glas“ — govorilo se. Presamićene i podbrađene zastajale bi kad vide vojnika i kukale naglas: „Sine... Rano majčina... Ko mi te uze!“ Kao odjek posle one strašne grmljavine topova i pobedničkih poklika, razleže se sada zemljom lelek majki, sestara, žena. — To ti je naličje rata — veli Milutin uča. Silazili smo ka železničkoj stanici da vidimo prolaznike, i uz put razgovarali. Narednik Milutin je razmišljao:

159

— Dođe mi neki put, dok sam još u polusnu, vizija onih krvavih borbi. U tom polusvesnom stanju čini mi se da vidim upečatljivije događaje no na javi... Mučno je posmatrati i usplahireni pogled životinje, kad je lovci poteraju sa svih strana. A tek zamisli ljude koji se ubijaju. I još biraš, pa nišaniš, koga ćeš. Kao da na onoj strani nisu ljudi. — Isto tako i oni nas nišane — kaže Aleksandar. — Ama svejedno... Reč je o ljudima uopšte, o tom Čoveku, koji se smatra kao jedino svesno biće na ovoj planeti. A oni se ubijaju kao zverovi. Ko može da ubedi ovu majku da je njen sin trebalo da pogine... — Pa ništa! — upade opet Aleksandar. — Da nisu poginuli, oni bi pomrli. Danas, sutra, prekosutra. A i onda bi žene isto ovako kukale. Gl’aj si posla, Učo! — ide Aleksandar za svojom logikom. — Vidi ga sad! — ljutnu se Milutin. Zatim poče živo: — E, molim lepo. Ti kažeš, svi ćemo umreti. I ti ćeš umreti. Je li tako?... E, kad je takva i takva stvar, onda izvadim ja lepo revolver, priđem tebi, pa u grudi: cap, cap, i gotovo!... Milutin dva puta udari Aleksandra prstom u grudi. Aleksandar se čisto naroguši i zastade. Kao da je ono Milutinovo: cap, cap, i uz to udar u grudi, u svesti Aleksandrovoj izazvalo živu predstavu. — Koga bre? — Molim, ti ćeš i onako umreti, pa zašto da se mučiš?! - govorio je Milutin likujući. Milan iz prve baterije zasmeja se glasno. — Eto, pa zato, molim vas, i ratujemo!... Vas dvojica, koji ste u istoj bateriji, niste u stanju da se sporazumete o jednom pitanju koje podjednako tišti i jednog i drugog. A hoćete da se milioni ljudi raznih rasa i plemena sporazumevaju preko graničnih kamenova. Eto ga voz, požurimo!... Stigosmo nešto pre dolaska voza. U ovom selu izlazak na stanicu bio nam je jedina razonoda. Uskoro ulete u stanicu lokomotiva, vukući za sobom veliki broj teretnih vagona, i na kraju nekoliko putničkih. Jedan železničar u vojničkoj uniformi išao je žurno, udarajući o točkove vagona gvozdenim čekićem. Na staničnu ogradu popela se deca, a kroz razređene letve čak i neki pas promolio glavu. Iz poslednjeg vagona iziđoše nekoliko oficira i dva đaka narednika, koliko da opruže noge. Obojica su bili moji školski drugovi. Pozdravismo se srdačno. Kažu da su i oni iz one đačke čete u Skoplju, pa su ih pred ofanzivu razmestili po raznim pešačkim pukovima. Za nepunih deset dana izginulo ih je gotovo polovina. Pričaju kako su sada putovali nekim službenim poslom... Iz našega mesta sve što gamiže otišlo je u rat. Ostao je ćopavi sin onoga bakalina preko puta crkve i, vele, pare je napravio. I još nekoliko gazdaških sinova, koji liferuju vojsci brašno... Sa neskrivenom zavišću govore o životu u pozadini.

160

— Imadosmo, ne znadosmo. Izgubismo, poznadosmo — veli sa izvesnom tugom narednik đak Tasić. — Da me nešto sada puste kući, znao bih da živim. — Je li, bogati — obrati mi se narednik đak Vukosavljević — zar nisi mogao dobiti odsustvo? Pogledah ga začuđeno i slegoh ramenima. — Znaš valjda... odsustva su privremeno ukinuta. — Znam... ali u izuzetnim slučajevima — on me značajno pogleda. Neka slutnja zakovitla u meni. Pogledah ga u oči ne bih li razumeo smisao njegovih reči. Jedva savlađujući se usiljeno ravnodušnim glasom progovorih: Ne razumem... Hvala bogu, zdrav sam. — Zaćutao sam. Predosećajući nesreću, plašio sam se da ga pitam dalje. Ono jes... glavno je zdravlje. — On obori pogled i poče sabljom da buši zemlju. Gospodo, izvolte u kola! — viknu kondukter. Ne mogadoh više. — Čekajte... izgleda mi da vi nešto krijete od mene? Oni se zglednuše. — Ovaj, pa što nisi tražio odsustvo da prisustvuješ sahrani tvoga oca? — Pojma nemam... Kako... otac! — uzviknuh preneražen. Objasnili su mi izvinjavajući se što moraju baš oni da mi kažu. Umro je onomad. Juče su ga sahranili... Zanemeo i zbunjen, stajao sam oborene glave, naslonjen na ogradu. Teško mi je bilo što više nemam oca, žao mi je majke, plakao bih, ali su tu oko mene ljudi. Gutam pljuvačku i grizem usne. Lokomotiva pisnu. Gvozdeni kolos se zanija, krete i uskoro poslednji vagon prolete i kao da mi izvuče suze iz očiju. Milutin me blago dirnu po ramenu i povede u bivak. Pričao mi je nešto, verovatno me tešio. Ali moje misli bile su daleko. Rešio sam da iziđem komandiru na raport i zatražim odsustvo. Saopštih mu. Na licu ovoga dobroga čoveka video sam sažaljenje i on mi pruži ruku u znak saučešća. — Ali ja nemam prava da sada dajem odsustva. Znaš... zbog zaraze ona su obustavljena. Uostalom, pitaću komandanta... Posilni, daj mi sablju i rukavice. Komandantov stan je bio u blizini našeg. Pođoh sa komandirom. Ja ostadoh pred vratima, a komandir uđe u sobu komandantovu. Čuo sam saopštenje moga komanira, i kratak odgovor komandantov: — Sada odsustvo, kada je naredba jasna za svakoga! Ne može! Komandir iziđe i samo sleže ramenima. Kada se odmakosmo, on mi reče: — Čuo si, svakako. Pokušaj, najzad, sam. Vratio sam se u divizion i preko posilnoga prijavio se komandantu. Iako u muci i bolu, ipak sam zatezao bluzu. Komandant se pojavi na vratima.

161

— Zar ti ne znaš kako se komandantu izlazi na raport! — gledao me je strogo. Onda mi okrete leđa. — Razumem! — odgovorih bez smisla i pozdravih. Ali ništa razumeo nisam. Stajao sam i dalje ne znajući gde treba sada da idem. Ađutant me pozva u svoju sobu. — Trebalo je prvo meni da se javiš... Pričekaj. Malo posle vrati se i reče da idem komandantu. Naprezao sam se da priberem misli i ponavljao prve reči koje ću izgovoriti. Komandant je sedeo za stolom i, čini mi se, gledao neku kartu. Kad sam ušao, nije me ni pogledao. Otpočeh: — Gospodine potpukovniče, na raportu sam... — Znam! — prekide me komandant, pa se diže od stola i unese mi se u lice. Ja zaćutah. — Razumej, mi smo sada u ratu, gine se na sve strane, poginućemo možda i mi. Otadžbina je preča od tvoga oca. Žalim... ali ne može. Na svoje mesto! Već po navici odgovorih: „Razumem!“ Ali sam odmah uvideo koliko je to grubo od moje strane. Očajan iziđoh iz sobe. Sem saznanja da sam izgubio oca, uviđao sam kako su me ljudi lišili svake volje i bez potrebe ugušuju i moja intimna osećanja. Kao da hoće da mi dokažu da između mene i onih konja vezanih za poljsku konju šnicu ne postoji nikakva razlika. A nemoćan sam da ih ubedim da tako ne treba da bude. I slomljen tugom, srušio sam se na slamu u zemunici. Posle duševnih napora obično nastupa neko stanje obamrlosti, a misli kao da se rasplinu. Svirao je trubač „zbor“, i kao kroza san čuo sam žagor ljudi, ali sam prema svemu bio ravnodušan. Komandir me nije dirao. Malo sam se primirio. A i šta bih drugo mogao... Neko je obilazio oko zemunice. — Zove vas komandant — upade ordonans iz diviziona. Još mi je isuviše bio u svesti onaj njegov strogi lik i nakostrešeni brkovi. Išao sam nevoljno. — A, došao si. Dobro... Pošto ti se desio taj slučaj, to se obrati ađutantu da ti da dozvolu. Ovo pismo predaćeš mojoj gospođi. Ali određenog roka u deset časova da si ovde. — Onda se uozbilji. — Jesi li razumeo? — Potvrdih. — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam, da određenog roka u deset časova budem u komandi... — Jer ako zadocniš, bićeš izveden pred ratni sud. To dobro upamti. Srećan ti put! Objava je bila već gotova. Glasila je na sedam dana... U komandu sam morao da se vratim sedmoga dana u deset časova. Ađutant mi tada reče da je komandant pre pola časa dobio izveštaj da mu je žena rodila kćer i tim povodom me sada šalje. Bio sam isuviše zanesen, da nisam ni mogao da

162

razmišljam o ranijim rečima komandantovim, kad mi je strogo rekao: „otadžbina je preča od tvoga oca“. Ali svejedno. Stegao sam objavu i potrčao na stanicu da uhvatim voz. Pričala mi je mati da je otac presvisnuo. Otkako je počeo rat po cele noći nije spavao. Onako star i izmučen dizao se nekoliko puta prekonoć i posmatrao kroz prozor vojsku kako odlazi. Bio je zamišljen, i krišom je uzdisao. Da li je to bila tuga što je neprijatelj počeo da osvaja otadžbinu, ili žalost za onim mladim ljudima koji se možda neće nikad više vratiti, ili bol i strepnja za sinom... tek jedne noći, iznenada, sklopio je oči zanavek moj dobri otac. Mati i sestra, pribijene jedna uz drugu, tiho su jecale. Krišom sam grcao i šetao krupnim koracima po sobi, da bih prikrio svoju tugu. A metalni zvuk čeličnih mamuza opominjao me da sam vojnik, ratnik, kome ne priliče suze. I sa dosta pouzdanja tešio sam ih. Oko podne otišao sam na očev grob. Po nekoj čudnoj asocijaciji tu se setih da se komandantu rodilo dete... Izdaleka čuo sam veseli žagor. Cika detinja ispunjavala je kuću radošću. Rodio se čovek... Smrt, život... idu naizmenično, da mi u jednome trenutku beše čudno zašto se i taj svet toliko raduje. Primirili smo se i mi. Mati me je stalno pratila pogledom. Iako u tuzi, u njenim očima video sam i zračak sreće. Zadovoljno je poslovala po kući. Bila je baš izišla. Naslonjen na prozor pušio sam i mislio. — Šta si se zamislio? — zapita me sestra. — Žao mi je majke. Ona ostaje sada sama. — Ne žali je. Ona je sada ipak srećna. Koliko su puta njih dvoje govorili, kako bi rado umrli da si samo ti živ i zdrav. Ti si se vratio. Njen je san sada ostvaren. I, od onoga časa kada te je videla, ona se preobrazila. Izgleda kao da sam prisustvom svojim popunio prazninu koja je nastupila smrću očevom. Ali začudo, i ja sam nešto spokojan. Možda i zato što nisam video oca na odru. Sve mi se činilo kao da je nekuda otputovao. Ili sam možda ogrezao u grozotama rata, pa sam otupeo prema jadima života. Tako poneki put mi izleti zvižduk sa usana, pa se najednom trgnem. A bivalo je trenutaka kad sam se osećao nelagodno u kući. Mesto me nije držalo. Naviknut na stalne pokrete preko polja i planina, nošen uvek vihorom ljudi, čini mi se, bio sam izbačen iz ove svakidašnjice domaćeg života. Neka pritajena želja vukla me opet drugovima. Bilo je nečeg nerazdvojnog u životu, pa i u smrti sa tim ljudima, što me je privlačilo kao magnet. Razume se, krio sam ta svoja osećanja, jer ako bih pokazao, još više bih bola naneo svojima. Poznanici su dolazili. Još s vrata bi uzvikivali: „Alal vam vera!... Nema šta, dokazali smo da smo junaci!“ Pozadina je bila našim uspesima. Svi su verovali da smo sada u stanju i na Boga da udarimo.

163

Samo se čika Miladin ljutio što nismo nastupali energičnije, da i Poćoreka uhvatimo. Onda je pričao kako je on ratovao sa Turcima. On još živi u svojim nekadašnjim uspomenama, pa bi hteo da novu stvarnost uglavi nekako u stari kalup. U varoši se videlo mnogo sveta u crnini. Govorilo se da su samo iz porodice Petkovića poginula četiri sina. Na kućama u okolini crkve još se videli tragovi od bombi bačenih iz aeroplana... Zvona su po ceo dan zvonila i kretali se pogrebi umrlih od rana ili pegavog tifusa. Ručali smo baš, i moji su pričali kako je to bilo strašno kada su neprijateljski aeroplani bacali bombe. Moja sestra najednom zaćuta i raširenih očiju pogleda u pravcu vrata. Okretoh se... Sva u crnini, ubledela lica, i tamnih kolutova ispod očiju, kao senka, pojavi se sestra izginulih Petkovića. Tiho zajeca i pokri lice maramicom. Stajao sam zbunjen. Trebalo je reći koju utešnu reč. Ali mi je izgledalo da bi svaka moja reč izazvala još veću bujicu suza. Dohvatih je nemo za ruku. Sestra je privede stolici. — Primiri se — tešila je nežno moja mati. — Šta možeš. Sudbina... Promisao Božja... — Ali zašto je i taj Bog bio tako... nemilosrdan prema nama? — jecala je ona. Moja sestra je takođe plakala. — Dete moje, ne govori tako. Na kraju, svi ćemo mi izići pred lice Gospodnje. Neko ranije, neko docnije... Jedni se rađaju, drugi umiru. Ali, čedo moje, ne huli na Gospoda. Sestra Petkovićeva spusti ruke na krilo, glavu obori i duboko uzdahnu. Zaćutasmo. Onda ona podiže lagano glavu, pogleda nekud u daljinu i čisto zavapi: — Mnogo je to, tetka — tako je zvala moju majku — mnogo!... I od ljudi, i od... htede reći: „i od Boga!“ — ali zaćuta, mahnu glavom i s drhtajem uzdahnu. — Čula sam — poče moja majka — da si išla... Mlada devojka kao da se prenu. Preko njenog lica prelete senka, ono se skupi a dušu kao da poklopi težak oklop. Kao iz kakvoga bezdana, progovori promenjenim glasom: — Bila sam... Neka je bar on pored nas. — Dobro su ti dozvolili? — Staraju se oni o mrtvima... Ali žive ne žale, teško nama. — Bogami, dete, to je bio napor za tebe. Čujem, išla si sa sestrom, ona je još dete. — Njihove muke su još strašnije bile. Tetka, to su neizmerna groblja. Šta su sve ti ljudi morali propatiti! — iz njenih očiju potekoše dve suze i bojažljivo se zaustaviše na jagodicama.

164

Govorilo se o bratu, koji je prvi poginuo, šestoga avgusta, pred Šapcom. Znale su samo toliko da je brat sahranjen u selu Koceljevu, zajedno sa još jednim oficirom, preko puta kafane, pored neke rečice, a ispod jednog cerića. To im je rekao njegov posilni koji je docnije takođe poginuo. Ali Koceljevo su zauzeli Austrijanci. Docnije je došla naša ofanziva i Austrijanci su isterani. I dve mlade sestre rešile se da potraže grob svoga brata. Dobile su dozvolu. Uzele su metalni sanduk i u pratnji dva vojnika pošle su. — U dva časa stigle smo. Glava me je zanosila. Bila sam kao u bunilu i gledala kao kroz maglu. Nesvesno sam ponavljala: kafana... rečica... cerić. Bože, da li ću ga naći! Stadosmo baš pred kafanom. Noge kao da su mi bile oduzete... Tu je on... moj brat, mrtav... Iziđosmo. Neko reče da zovnemo sveštenika. Možda će on znati. Pogledah u sestru. Naslonila se na kola i podbočila glavu. Bila je bleda. Doneše nam stolice. Čujem gde neki starac govori vojnicima: „Ko će to naći! Mnogo ih je izginulo. Ovde su bile borbe, sve je razriveno. A i danas svaki dan umiru.“ Bože, sa kakvom ravnodušnošću ti ljudi govore o smrti... Vojnici su skinuli kovčeg. Onako metalan i sjajan, pokraj kaljavog puta, jače nego išta izazivao je u meni upečatljivu viziju smrti. Nene oči napuniše se suzama. Ona izvadi maramicu i obrisa ih. Potom uzdahnu. — Neka si, čedo moje, živa i zdrava — reče moja majka. — Pa šta je bilo dalje? — Naišao je stari sveštenik. Objasnila sam mu: Kaže: „Opojao sam ih mnogo... Sećam se, bila su i dva oficira. Ali, bogami, dete, ne znam tačno. Da potražimo.“ Svuda okolo zemlja je bila izgažena. Ni traga od drveta. Da nisu prekopali grob! — sinu mi kroz glavu. Možda sad gazimo nad njegovim telom. Bila sam kao u groznici. Htela sam prstima da je rijem, ne bih li doprla do njega... Njegovo ime ne pročitasmo nigde. Austrijanci su potrli sve tragove prilikom bežanja. Možda nevoljno. Tragovi konjskih kopita videli se na svima stranama. Neko je isekao onaj cerić... Valjda je, među ovim grobovima, ostao neki panj. Vojnici su kopali ovde-onde. Zastadoše, dogovarajući se nešto. Priđoh. Videla se rastresita zemlja... Kao da viri iz nje neka daščica. Sagoh se. Ali snage nemam. Vojnik je izvuče. Obrisa je o šinjel... Neka slova... „kolić“... Prezime: Ah, Nikola Nikolić! „Tu je“, viknuh. „Sa njim je sahranjen taj Nikola Nikolić. Brže, brže!“ Sestra je grizla usne i lomila prste. Srce mi je udaralo, mislim iskočiće... Vojnici zariše ašove. Činilo mi se da mi ona zemlja pada na glavu i ja tonem... Da li ću ga poznati?... Tek vojnici zapeše. „Tu je. Pazi sanduk!“ — reče jedan.

165

„Nemojte tu stajati! — reče blago sveštenik. — Doći ćete posle“. Išla sam nevoljno. Sveštenik mi je nešto govorio, ali ja ništa nisam čula. Predosećala sam da se bliži čas i sva sam se pretvorila u iščekivanje. Okrenula sam se. Ne znam kako sam došla do vojnika. Ugledala sam dva mrtvačka bela sanduka jedan iznad drugog. Izvukli su gornji i zastali. Kao da se plašili. Daha nisam imala. Glava me zanosila. Hoću li to da padnem! Neko reče: „Otvaraj“. Moja sestra, zanesena njenim pričanjem, posmatrala je uplašeno, a zubima obuhvatila prste, kao da bi htela da zaustavi krik. Pomerih se, i moje mamuze zvecnuše. One kao da se prenuše. Sofija uzdahnu i nastavi: — Ivicu ašova zavukoše ispod poklopca. Nešto krcnu... Otvoriše. Sestra vrisnu i pade. Mene prihvatiše. Vidim voštano lice... njegovo čelo... usahle oči... iznad desnog oka rana. Usta poluotvorena... Ruke opružene... Džepovi izvrnuti. Tada mi se nešto uskovitla pred očima... Više se ne sećam... Pred kafanom dođoh sebi. Sestri su davali vode. Ponudiše i meni... Tek tada kao da progledah. Iziđe mi slika negova dok je bio živ, i spoji se sa predstavom leša. On je... Sofiji grunuše suze. Plakale su i moja majka i sestra. Pade mi iznenada na pamet da bi one isto ovako plakale da se i meni nešto desilo. Čisto se trgoh od te pomisli I naglo se digoh, te priđoh prozoru. — Strašan je rat — govorila je moja majka brišući suze. — Dokle će ljudi da budu tako bezumni!... — Vojnici su ga preneli u metalni sanduk i poneli u crkvu. Zvono je odjekivalo. Sveštenik nas odveo te smo celivali ikonu, a posle nas svratio svojoj kući. Po večeri dopratio nas je do kafane, gde smo nas dve ostale u jednoj sobi. Bilo je hladno i mračno. Legle smo odmah. Ali kroza san čuh neki krik. Trgoh se. Sestra me zapita zastrašeno: „Šta je to?“ Opet se ponovi... Verujte, čula sam udare njenog srca. Bila je kao izbezumljena. Umirih je, govoreći kako je krik sovuljage, koji odjekuje od strane crkve. „Zašto baš od crkve?“ — zapita me. Krik se začu i od strane groblja... Opet sa crkve... Kao da se dozivaju. Sestra se pripi uza me i šapatom mi reče: „Slušaj, to duša Nikolina vapije što smo ih razdvojili“. — Sine, ja se stalno molim Bogu, da vas sačuva... Uzdam se u Svevišnjega da rata neće više biti. Dosta je... Pa i oni imaju valjda majke... Bila je pribrana kada sam polazio. Ispratile su me do stanice. Sestra je mahala rukama sve dok im se nisam izgubio iz vida. Tačno u određeni dan vratio sam se u komandu. Naiđoh prvo na Aleksandra. Bio je ushićen. San njegova života je ostvaren. Na stanici se upoznao sa dvema damama, koje je doveo i u stan. Bile su u gostima kod komandira i Aleksandra četiri dana.

166

Aleksandar zabaci kapu na potiljak i zastade. — Slušaj... rosa, mladost... „sortiment“ — govorio je kao u zanosu. — Vala, d’ umrem sad, ne žalim! — i on se lupi po potiljku, a kapa mu nalete na oči. — Izgubio si mnogo! Bilo je skoro deset časova, te požurih u divizion da se javim komandiru. U ZATIŠJU Sustigle su kiše i čuveno seosko blato. Morali smo dovlačiti kamen i pesak, i zasipati seoske puteve, da bismo mogli proći... A dežurstvo nam izišlo navrh glave. Unutrašnja služba obavljala se kao za vreme mira. Po ceo dan su svirale trube. Dežurni su izlazili višim starešinama na raport. Noću se razlegalo: „Stoj!... Ko ide?“... Stražar u blizini stana komandantova morao je vikati iz sveg glasa da bi komandant samo čuo kako se služba i noću revnosno obavlja. Kada su granuli prvi dani proleća i procvetali kukurek, visibaba i ljubičica, komandanti su naredili da se sa vojnicima izvodi obuka na topovima. Radili smo preko volje. Naučili vojnici da pale granate, te je i njima smešno sada kada škljocaju praznim zatvaračima. Najzad... kad se mora. I to je rok službe. Ali najveću nam nevolju zadavao komandant. Čim pisne truba „pozdrav“, mi se samo pogledamo, a Aleksandar nam dobaci: — Koji li će sada od nas pasti kao žrtva!... Prilazio je komandant polako i odmereno... Vojnici su zatezali bluze, a komandir nestrpljivo stezao sablju. Posle obavljenog raporta i svih pozdrava, komandant se obraća komandiru: — Produžite rad! — Onda se nasloni na štap i posmatra svakog redom. Ili prekine komandira i naredi da preuzme komandu neki od potporučnika. Jednom prizva mene. — Zamisli da si komandir... Neprijatelj se nalazi na onom brdu i ti si dobio zadatak da tučeš prostor od onog gumastog drveta pa do ivice one šume. Šta ćeš prvo da radiš? Rekoh mu kako ću pozvati nišandžije, da im pokažem nišansku tačku... — I, naravno, napravi se oko tebe gužva, ugleda te neprijatelj, raspali otuda, i raznese ti celu bateriju. — Neprijatelj će i tako da ugleda bateriju, jer se ona otuda vidi — usudih se da primetim. Komandant zauze važan stav. Onda poče tonom koji nije dozvoljavao odgovor kako su ovo samo pretpostavke, da i on sam zna da u ratu tako ne biva, da se mi sada ne igramo vojske i kako ja treba ozbiljnije da shvatim svoju dužnost. U stavu „mirio“ mrmljao sam bez prekida: — Razumem!... Razumem!...

167

Najzad, obrazovasmo i taj nesrećni snop. Pošto je stao iza svakoga topa i pogledao u kom su pravcu upravljene cevi, vrati se prema sredini baterije i pozva me. — Dobro... Ali od četiri metka, ti si video samo jedan, a tri nisi. Izvrši popravku. Rekoh mu. Taman pomislih, sada će se završiti i ovaj ispit, kad on postavi novo pitanje: — Ali recimo tri vidiš, a jedan ga nema? I onda nastaje permutovanje ova četiri metka u svim mogućim kombinacijama... Ostale baterije davno su završile obuku, a ja još, u stavu mirno, odgovaram. Naposletku pozva komandira da mu saopšti moje nedostatke u znanju teorije i nastave gađanja. Stavlja mu u dužnost da me obuči, a on će me kroz nedelju dana ponovo propitati. Jednoga dana žali mi se Aleksandar: — A, vala, da znaš, pratiću vojnike da poseku sva gumasta drveta na onome brdu... Dojadila su mi! U slobodnim časovima često smo išli u posetu kod pešaka, gde smo ostajali do neko doba noći. Bila je to vesela komanda. Njihov komandant puka, potpukovnik Vasilije, ovako je razmišljao: — Pešaku ne treba mnogo znanja da bi poginuo. Mi smo sada u ratu, i mojim ljudima je potrebno da znaju samo četiri komande: plotun, brza paljba, juriš, i na bajonet!... Dosad je moj puk izgubio šezdeset procenata. Ostatak će izginuti u sledećim borbama... E, lepo, našto da ih mučim! Neka se provedu, Dok još malo života imaju... Muzika, raspali!... Verovalo se da ovaj puk spada među najbolje ratne pukove. Vojnici su voleli svoga komandanta... Sedeći tako pri blagim mesečevim noćima, udišući miris trave, slušali smo muziku, sa zanosom pevali i čežnjivo uzdisali. U mladim dušama tinjala je pritajena vatra, uskovitlana godinama. One pesme gde se pominju „Oči tvoje“... „Viti stas“... „Raskopčane bele grudi“ izazivale su istinsku viziju, upečatljivu i jasnu... Nekad bi samo pritisla dušu teška tuga za propuštenim danima mladosti. Jednoga dana sedimo u našoj kantini, kad upade kapetan Stanojčić. — Ej, palaferijo!... Dok vi ovde ljuštite sans, dotle pešaci doveli ženske iz Beograda... — Ženske!... Gde su?... Koliko? — povikasmo uglas. — Jes, bogami. Prođem pored kuće kapetana Svete, komandira čete, i čujem pesmu... Ajd, velim, da svratim. Kad tamo, zamalo da se preturim... Dve crnke, ama nema im više od osamnaest godina... Lepe, lepe, pa sočne, da i meni matorome naiđe mrak na oči. Razrogačili potporučnici oči, a dah zaustavili i zinuli, kao da gutaju reči. — Hajdmo — povika potporučnik Dragoslav.

168

— E, kuda ćete?... Doveo bata za sebe — veli kapetan Stanojčić. — Uostalom, možete, ali kao slučajno... Išli ste, recimo, da radite zadatak na terenu. Ali naiđite odozgo, da se pešaci ne bi setili. Nastalo je na brzu ruku brijanje, menjanje bluza, čišćenje čizama... Kad smo pošli, pridruži nam se i kapetan Čeda, komandir jedne baterije. Uz put razgovarasmo kako bi bilo da povedemo pregovore, da malo svrate i do nas. Išli smo više od pola časa. Zailazili smo preko polja, kao što nam je preporučio kapetan Stanojčić, i sa suprotne strane naiđosmo u dvorište. Čudili smo se samo kako je sve pusto. Čak ni posilnoga nema. Neke kokoši su samo čeprkale po dvorištu. A kada smo obazrivo otvorili vrata sobe, na krevetu se nalazio veliki karton, gde je pisalo krupnim slovima: apri-li-li-li! Tada se tek, ojađeni i posramljeni, setismo da je danas prvi april, devetsto petnaeste godine. TOČAK Poguren i uzdignutih ramena, žmirkavo je posmatrao furažna kola Jankulj Živulović, redov pete poljske baterije. Onda se počešao iza vrata, nabio šajkaču na oči, i progovorio više za sebe: — A, firija drakuluj! I vratio se kod svojih drugova na dogovor. Među vojnicima puče glas koji ne sme da dopre ni do uva kaplara: na furažnim kolima ukraden u toku noći točak. Nije njima do točka, već samo do toga da ne dozna komandir. Znaju oni za one dosadne procedure: prvo batine, a onda saslušavanje zbog upropašćene državne imovine. Jer Jankulj je bio stražar i dužnost mu je bila da pazi. Pa opet točka nema. A oni su se jasno poznavali. Zar su oni konja krali, pa ga posle farbali, a tek neće točak sa furažnih kola. I dok vojnici razgovaraju i sumnjiče pojedine svoje drugove iz drugih baterija, Jankulj zinuo, i razmišlja. Svestan je da taj točak ne bi našli ni najlukaviji policajci. Onda misli, u kojim se još jedinicama nalaze slična kola. Zadovoljno se počeša negde iza vrata, zabi ruke u džepove čakšira i podiže ih, uzdižući pri tom ramena. Sa puno pouzdanja pogleda u pravcu prvog diviziona, merkajući uparkirana furažna kola. Tu je sigurno i njegov točak. Ne misli on da ga istražuje, već prvi zadnji na koji naiđe. Ali ugleda stražara pored kola. Opet zažmirne, trepnu sitno dva-tri puta, pa se pritaji. A potom usne Jankulja razvukoše se u jedva primetan osmeh... Njega da uhvate?!... Pade mu na pamet kad je ukrao vepra iz obora jednoga seljaka, pa svinja nije ni skiknula. „A tek

169

neću točak!“ — pomisli zadovoljan, opet se počeša, pomerajući čaškire oko slabina. „Mrtva stvar... dok samo padne mrak!“ — i Jankulj uđe u štalu. Mogla bi to dalje da bude priča koja se doslovno dogodila za vreme zatišja. Neispavan od noćnog sedenja, vraćao se narednik druge baterije. Kada se približio bivaku, nakrivio šajkaču na desno uvo, zabacio sablju ispod miške, uzdigao levo rame, pa važan i dostojanstven ušao u bivak. — Gospodine naredniče, stanje baterije ratno. Dva se javila za lekarsku — tresnu dežurni kao kolac. Narednik klimnu važno glavom, pa, i ne gledajući dežurnog, produži. Narednik vrši inspekciju... prolazeći pored jednog šatora učini mu se kao da čuje šuškanje slame, i namerno se saplete o konopac šatorskog krila. Iz šatora se pojavi čupava glava. — Jaoj — ciknu narednik — zar još smrdljaš, bubo jedna! — i ščepa za kosu onu čupavu glavu. — Na raport! — On je za lekarsku — usudi se da progovori dežurni, koji je u stopu pratio narednika. — Onda ti, dve noći požarni, što mi nisi kazao. Zatim uđe u štalu gde primi raport. Sve je u redu. Čisto mu krivo što ne može ništa da za meri. A sigurno ima nešto što nije u redu, što su oni možda prikrili od njega, da mu se posle smeju. Sem toga, kakav bi on starešina bio, ako ništa ne primeti. Zaustavi se nasred štale i pogleda svuda okolo sebe. — Šta je ono? — i pokaza prstom u pravcu tavanice. Znaju svi da je to neka sitna stvar, da im narednik traži „dlaku u jajetu“. Ali su ipak zinuli i gledaju u tavanicu, kao da vide obešenog čoveka. — Gde zijaš tamo, gde zijaš? — narednik prvoga stražara ščepa za nos i okrenu mu glavu prema jednom uglu. — Paučina... a, da se obesiš o nju. I sve ja moram da vidim!... Još dve noći požarni. — Onda strogim pogledom odmeri sve stražare, koji su stajali mirno i odlučnim korakom pođe izlazu... Čuo se samo zvek njegovih mamuza i frktanje nekog konja. Na vratima se zaustavi. Zagleda se u jednu lopatu naslonjenu uza zid. Pogleda u dežurnog kaplara, zatim u lopatu, priđe žurno i odbaci je nogom daleko ispred štale. — Je li tu njeno mesto?... A?... Naučiću vas ja pameti! — govorio je strogim glasom, gledajući stražare. Zatim se okrete i iziđe iz štale. Seti se tada đubrišta, i u ušima zabrujaše reči komandantove, kada je obilazio krug: „Red se u bateriji, naredniče, ceni po mestu gde se izbacuje đubre!“ — A na tome mestu uvek ima posla za revnosnog baterijskog narednika i razloga za kažnjavanje. Uputi se u tom pravcu. Prolazeći pored furažnih kola, privukoše njegovu pažnju jedna, nakrivljena na stranu. Gotovo da ih prođe, ali slučajno pogleda, pa zastade. Onda priđe, saže se, potom pogleda u kola i više za sebe progovori: „Gde li je točak“ — gotov da poveruje da su ga odneli na opravku.

170

Kaplar se uzvrda, pritrča kolima, saže se i on, zatim pogleda u kola, obazre se oko sebe, opet saže. Narednik opazi njegovu zabunu, i obrati se kaplaru: — Gde je točak? Kaplar trepnu. Priđe kolima, prodrmusa ih malo, kao da će odnekud ispasti točak, blesavo pogleda u lotre, samo da bi izbegao pogled narednikov, koji je ukolačio očima i ne trepće. — Gde je, bre, točak? — dreknu narednik, a žile na čelu odskočiše. Stisnutih pesnica priđe dežurnom i unese mu se u lice. Točka nema, vidi i sam dežurni kaplar. Ali treba nešto reći. — Gospod’ naredniče... ovaj... tu je — on razmahnu rukom oko sebe, obuhvatajući širokim pokretom rejon cele divizije. Htede još nešto reći, ali mu pred očima zaigraše svetlaci, zatrese mu se i susedno brdo, pa mu se učini kao da se ona kola sručiše na njegovu glavu. — Idi mi zovi stražare — govorio je zadihano narednik. — Da sazove front? — mislio je narednik... — A šta će reći komandir... Pitaće gde sam bio ja... Hm! — sumnjivo zavrte glavom... Znao je iz dugog službovanja u ovom puku, da krađu nikad ne treba objavljivati. Nije to nemu prvi put. I sada se uzdao u sposobnost njihovu. Samo ih treba poterati i zapretiti. Glavno je da komandir ne sazna. Onda se nasloni na sablju, desnom rukom podboči i strogim glasom povika: — Šta se vučete kao mrcine. Brže, brže! Vojnici su opazili ljutnju narednikovu, ubrzaše hod, okrećući se stalno, kao da nekog iščekuju. Ne želi niko da bude prvi. Onda stadoše u red, pogledajući jedni u druge kao da se ravnaju, samo da bi izbegli pogled narednikov. — Šta je ovo? — i narednik pokaza rukom na ona naherena kola. A vojnici iskolačili oči, niko ni da trepne, samo da ne bi narednika još više naljutili. Gledaju u kola, koja nekako izgubiše svoju formu, pa narastoše, narastoše sve više, kao brdo, i ono kao da se svom težinom sruči na njihovu glavu. Krv im podiđe u lice i očima sitno zatreptaše. — Razumem!... Razumem! — mrmljali su stražari. — Šta mislite!? — vikao je narednik. — Hoćete da vam komandant divizije čuva furažna kola!... Dronje! Dabome, to su vojnici!... Kradu točak, misle na svoju bateriju, a vi, položare jedne, kradete samo kokoške. Jeste li razumeli: sutra točak da mi nađete, inače mi ne izlazite na oči. Sa navučenim šajkačama i uzdignutim jakama šinjela, provlačili su se pored seoskih plotova vojnici devete baterije. Zastajkivali su, osluškivali i provirivali kroz vratnice. Daleko je do zore. Ha, nije im toliko do točka. „Mrtva stvar!“ — lako će sa njim, već uz put, onako uzgred, nije zgoreg da ponesu i nešto živo. Već im dojadi ona pusta mamaljuga. — Pst! — uzviknu jedan i svi zastadoše. Unezvereno se ispraviše, kao da osluškuju fijuk topovskog zrna.

171

— Šta, šta? — Pst! — uzdiže jedan značajno ruku i nakrivi glavu na jednu stranu da bi bode čuo. Onda šapćući progovori: — Onaj tica peva! Svi zinuli i pretvorili se u uvo. Negde petao zakukureka. Značajno se pogledaše, i, kao vučeni nekom magnetskom silom, kretoše lagano i obazrivo u tom pravcu, zverajući levo i desno. Preskočiše jednu ogradu, naiđoše na neko đubrište, odvališe proštac, zatim se dvojica izdvojiše u pravcu jednog drveta, na prstima, tiho... i jedan tresnu motkom po granama. Kratko kreštanje. Onda lepršanje, lomnjava preko ograde i svi se sjuriše na drum, mašući već zaklanim kokoškama, da bi im isterali krv. Potom im kanapom uvezaše vratove, sabiše ih ispod šinjela i, opet pogureni i smireni, kretoše u pravcu vozarskog eskadrona. U blizini mesta gde su uparkirana kola, razdvojiše se u dve grupe: jedna je išla ka stražaru, a druga malo po strani. — Stoj! — dreknu stražar. — Stali smo! — Ko ide? — Devetaci. — Vođa napred! Svi priđoše. Ta znaju se oni odavno: iz istog su kraja, a ratuju već toliko godina. Viđaju se svaki dan, razgovaraju o kući. U selu su komšije. Svi se osećaju kao u porodici i strogih vojničkih propisa pridržavaju se samo pred neprijateljem. A neprijatelja su isterali. Sada je zatišje. I stražar zabaci pušku o rame, zapališe cigarete i poče razgovor o selu, poznanicima, izveštaju od kuće... U blizini nešto lupi, kao da pade čivija. — Hajd da se ide! — A kuda ćete, bre, po noći? — seti se stražar da ih zapita. — U lov!... Po slast! — A-ha!... Pričeknite dok se smenim. — Će bude dockan — i izgubiše se u mraku. A na prvoj raskrsnici sastadoše se i najkraćim putem vratiše se u bivak. Zadnji levi točak bio je na svome mestu. I sve tako po kratkom postupku, vojnici su za vreme zatišja uprošćavali administraciju. Bože moj, jedan točak!... Ha! Koliko bi se tu izdangubilo vršeći saslušanja, pa u traženju odgovora, u pisanju izjašnjenja, u trebovanju novog točka... Pa dok točak stigne... A kolika je tek ogromna odgovornost starešine ako jedinica nije spremna za pokret. A u vojsci su sve potrebe propisane i svaka stvar leži ako se stavi na odgovarajuće mesto. Istraga ne pomaže. Rat kao rat. I točkovi su nestajali. Samo ukradena se stvar ljubomorno čuva, pošto jedan duh veje, a postupci su isti. I onda se pronalaze novi putovi, nove jedinice, dok jednoga dana ne zakukaše i Šumadinci.

172

— Gospodine kapetane — raportirao je dežurni baterijski oficir — na furažnim kolima nestao točak. — Kakav točak?... Kome je on trebao? — govorio je iznenađeno komandir. Potom se odmah uozbilji. — Jeste li preduzeli štogod?... Dabome... o svemu treba ja da vodim računa, gospodine poručniče! — Zatim važno i dostojanstveno: — Primetio sam da u bateriji nema reda, i ne treba se čuditi ako jednoga dana skinu sva četiri točka. Prođe ljutito pored poručnika i uđe u kantinu. A kada poručnik ostade sam, škripnu zubima, promrmlja nešto ljutito, i obrati se strogim glasom prvom vojniku: — Zovi mi baterijskog narednika! Zabolelo ga je najviše ono: o svemu treba ja da vodim računa. „A krađa bi se desila baš da je i on vodio računa“ — mislio je ljutito poručnik. Ali on to ne sme da kaže, te nestrpljivo šmiknu kroz nos. I ma koliko uveravao sebe da su ti prekori sastavni deo službe, ljutilo ga je što mora da oćuti, iako nije kriv. To saznanje je povećavalo njegov bol, koji se pri pomisli na narednika pretvori u ljutinu i bes. — Napred! — a kad ugleda narednika, njegove oči sevnuše. — Baš dobro... Hteo sam da te zapitam, šta si ti u ovoj bateriji. Narednik je gledao začuđeno i taman htede da progovori, ali poručnik nastavi povišenim glasom: — Pored baterijskog narednika, o svemu treba ja da vodim računa... — Gospodine poručniče... — Dosta! Nered, đubre na sve strane, štala kao svinjac. Najzad, ukradoše i točak sa kola. Ne treba se čuditi ako jednoga dana dođu sa zapregom, pa nam odvuku sva furažna kola. — Gospodine poručniče... — Ni reči! Hoću da saslušaš stražare i da mi tačno podneseš izveštaj, prvo: šta je bilo sa tim točkom, a drugo: da je pronađen. Jesi li razumeo? — Razumem! — narednik tresnu nalevo-krug, i sav crven izlete iz kancelarije. „Baš sad pred unapređenje da mi se to desi!“ — Udahnu snažno vazduh, nozdrve mu se raširiše, a muskuli na vilicama odskočiše. „Ah“ — ispusti kroz zube i stisnu pesnice. „Premlatiću ih!“ — Komandir straže!... Ovam’! — i uđe u šator. Odmah za njim ulete i kaplar. — Izvol’te, gospo’n naredniče! — Je li — dohvati ga narednik za uši. — Gde je točak, gde je točak?... A... Govori... govori! — Gospo’n naredniče... — Ćut!... O svemu moram ja da vodim računa. Je li?... Kakvi ste, pored vas će jednoga dana doći, pa će nam sa svih topova poskidati točkove. — Narednik

173

mu se unese u lice. — Slušaj: za jezik ću te obesim, ako mi u toku noći ne pronađeš točak. Jesi li razumeo? — Razumem, gospo’n naredniče! — I to onaj isti! — Razumem, gospo’n naredniče! — Odlazi! — Razumem, gospo’n naredniče! — Zvecnuše mamuze i kaplar izlete iz šatora, pa se uputi pravo zemunici gde su bili stražari... Ne ljuti se na narednika što je dobio batine. Navikao je već na to i veruje da tako mora da bude. A tešio se što ima još mlađih i od njega, nad kojima će on pokazati svoju vlast i na kojima će on iskaliti sav svoj gnev. Naposletku, i pravo je. Stražari su jedini i krivi, jer nisu vršili svoju dužnost onako kako treba. Već se čuje smeh stražara u zemunici, a nešto mu oko srca zaigra. Kaplar škripnu zubima. Zaustavljajući se pred otvorom zemunice, raširi noge, onda se saže ne bi li bolje video. Iz zemunice ga zapahnu memla i miris fiksovanih čizama, što u svesti njegovoj izazva predstavu nakrivljenih furažnih kola, čija ruda štrči visoko, kao nabrekla žila na čelu narednikovom. — Izlaz’ napolje! — viknu kroz stisnute zube. Iz zemunice dopre šuštanje slame, neko stenjanje, dok tek jedan glas progovori: — Je l’ ja, kaplare? — Moj otac! — viknu besan, i kaplar zamahnu rukom, dohvati nečiju glavu, koju nemilosrdno povuče, stiskajući zube i mrmljajući neke nerazumljive reči. — ’Oćeš limun... Ah!... I ti?... Pa mi se kao gušter izvlačiš — i razmahnu nogom. — Front! — Potom se izmače, nabi šajkaču na oči, desnu nogu izbaci, a ruke zaturi na leđa. Onda ih zakrvavljenih očiju pogleda sve redom, stisnu usnice i šmiknu kroz nos. — Zaklaću vas kao mačke... Jeste li razumeli? Vojnici isturili vratove, žmirkaju i, otvorenih usta, blenu u kaplara. — Je li... ’oćete da vam ja čuvam stražu... A točak ukradoše, je li?... Kakve ste dronje, doći će jednoga dana sa zapregom, pa će nam sve topove odvuku... A?... Ako mi u toku noći ne nađete točak, sve ću pod sud i da streljam... Jeste li razumeli? I umesto odgovora vojnici uzdigoše ramena, oči im se raširiše, a lice opusti... Da ih kazni!... Pod sud!... U borbi su bili pohvaljeni, i zar sada, za vreme zatišja, zbog jednog točka da odgovaraju!... Nikada! Ama da je u crnu zemlju zakopan, pronaći će ga oni. — Jeste li razumeli? — ponovi oštrije kaplar. — Razumemo! — povikaše uglas stražari. I tako dalje. Priča se ponavlja.

174

OTMICA Poizdolazile su porodice ženjenih pešačkih oficira i pred veče bi oživeli drumovi... Ljutili su se samo neoženjeni što im je, dolaskom žena i kćeri starijih oficira, poremećen njihov domaći život. Morali su zato da upućuju furažna kola čak na susednu stanicu, da prime „živu furaž“ — kako se već odomaćio izraz za gošće neženjenih oficira. Zbog onih ženjenih morali su se iseljavati iz sela i uzimati stanove u zaseocima. Sa damama svojim izlazili su u šetnju tek kad padne mrak. U pešaka je više razvijen kolektivni život nego kod artiljeraca. Pešaci zajedno maršuju, zajedno se hrane, zajedno jurišaju, zajedno umiru. Artiljerci su međutim razmešteni po položajima. Baterije se navikavaju na samostalan život, a tako ostaje i za vreme zatišja. Svaka baterija poručuje za sebe „živu furaž“. Ona, ne izlazi izvan okvira jedne baterije, i, na kraju, odilazi istim putem kojim je i došla. Ali kod pešaka i na ovom polju delatnosti vlada ono opšte shvatanje. Pošto su „gošće“ probavile dva do tri dana u jednoj četi, prelazile su onda u susednu, i tako redom, dok im ne dosadi. O svemu tome vodio je strogo računa Aleksandar. Tako, jednoga dana, kad smo baš hteli da ručamo, naiđe sav zadihan i obrati se komandiru: — Zamislite, gospodine kapetane, Mica „kapetanica“ dospela i do pešaka. — Šta kažeš? — zapita komandir, gotovo preneražen. — Jest, bogami!... Nisam verovao svojim očima. — A gde je? — Kod komandira Svete. Tu je obično početak njihove „pešačke karijere“ — govorio je Aleksandar, kao da hoće još više da najedi komandira. — Dobro, je li videla ona tebe? — pita nestrpljivo komandir i odmače tanjir s jelom. — Da vam pričam. Povedem jutros vozare na jahanje i na poljani zateknem komandira Svetu sa četom. I oni vršili obuku. Kad sam dao voljno, priđem mu i on mi tada priča kako su sinoć dobili novu „robu“. Hvali se: „Prima kvalitet“... „Sortiment“... „Nešto neviđeno“. Vi znate... ja po dužnosti moram da vidim jer smo dosta oskudni u poslednje vreme... Kao velim, ako može da podnese i za nas, iako ja tu pešačku „robu“ ne cenim mnogo. Kada sam se vratio sa učenja, predam vozare njemu — pokaza na mene — da on isteruje konjima „glanc“, a ja onako s konjem pravo u selo. Jedva nađoh kuću u jednom zabranu. Svi se posakrivali, otkako su ženjenima došle gospođe. Sjašem, pa u kuću... — A-ha, a-ha! — uzviknu komandir. — Da vidite samo... posilni, nosi ovu čorbu! Dakle... uđem. Kad se tek otvoriše vrata, i iz jedne sobe istrča jedna omalena, suva, sva raščupana i raskopčana, pa će tek: „Ju!“ — Znate, stidi se ženska. — Molim, molim — velim ja —

175

izvinite. Koga tražite?“ — zapita. — Kapetana Svetu — rekoh. „Nije još došao“, i utrča u drugu sobu. Posilnoga nema i ja stojim sam u predsoblju... Ne smem da uđem... Bilo bi mi neprijatno da naiđem na... tako nešto, jer vi znate pešake... Oni ne umeju da budu gospoda... da skinu čizme... — Dobro, molim te, vide li nju? — prekide ga komandir. — I rešim se da zakucam... Neki ženski glas: „Slobodno!“... A-ha, tu je, pomislim i uđem. Zamalo da se preturim... Na krevetu leškari Mica „kapetanica“, sada sigurno „komandirka“, a preko puta nje sedi, sav zajapuren, jedan potporučnik. Kad me vide, ona skoči, zbuni se, ušeprtlji. A onaj se jedva diže da se pozdravimo. „Otkuda ti?“ — veli mi. — „Šta radi Bata?“ — A, ’oće jest! — dodaje ogorčeno komandir, nervozno čupka hleb, i valja male loptice. — Kako si ti? — pitam je ja. — Ti stiže, stiže? „Pa eto“ — poče da vrda, jer ne može da govori otvoreno pred onim potporučnikom — „dobro, znaš... Dosađuje mi ova vrućina samo, inače sam imala dosta posla po kući“ — poče da me zavitlava, tek da nešto govori... Ona i poslovi! — i Aleksandar mignu jednim okom. — E, sveca joj njenoga! — komandir mahnu glavom i zapali cigaretu u pola ručka. — Uto viknu ona „kapela“: „Mile, hodi ovamo“ — te onaj amza iziđe. — Je li, sunce ti tvoje, pa zar tako?!... Zar s konja na magarca!... Iz artiljerije u pešadiju, koliko da promeniš komandu! — viknem ja. „Jaoj, bolan, nemoj da si bezobrazan“ — poče ona — „mene je ova drugarica prevarila. Kaže, ide kod brata, i molila je da joj pravim društvo.“ — Kome ti to: brat, drugarica, prijateljica... Ovam-te, onam-te, pa na krevet komandira Svete. „To nije istina. Treba da znaš, ja volim Batu i ja sam htela jutros da dođem, ali nisam znala put.“ — Ja, nije znala put! — veli ogorčeno komandir. — A malo smo puta šetali. Uostalom, sad mi ne treba! — on baci čačkalicu iz usta i diže se od stola. — Jeo sam pred ručak nešto u kantini... Ne mogu sada. Idem u divizion, zvao me ađutant. — I ode. — Opasno se sekira — veli mi Aleksandar. — Nije trebalo pre ručka da mu pričam. Kakav divizion! Komandira nismo videli do četiri časa. Naiđe tek kad beše vreme topovske obuke i Aleksandar mu iziđe na raport. Iako se komandir starao da prikrije svoje neraspoloženje, ipak smo po njegovom komandovanju uvideli koliko je rasejan.

176

Posle topovske obuke obrati mu se Aleksandar. — Šta mislite, gospodine kapetane... Kako bi bilo da odem malo gore, i da je ponudim... ako hoće da dođe. — A... ne bi bilo rđavo. — Njegove se usne razvukoše u osmeh. — Ali kada nije došla dosad... sumnjam — i preko lica pređe mu senka neraspoloženja. — Da pokušam, a nadam se... — Hajd, vidi. Samo se čuvaj pešaka, opasni su oni. — Ne brinite! — i Aleksandar se uputi pravo u štalu. Naredio je da mu se opremi „Eskilo“, rudni konj, na čijim se širokim leđima moglo sedeti kao na kanapeu. Rekao je da ne stavljaju sedlo, već tri savijena ćebeta da prebace preko leđa. Na tako opremljenoga konja uzjahao je, i sa svojim seizom, u prvi suton, ode pravo u selo. Ja sam ostao u bateriji i sa nestrpljenjem očekivao njegov povratak. U neko doba vrati se seiz sa konjima. Pitam ga, kuda su išli. — U selo. - Šta ste radili? — Gospodin potporučnik večerao... — A ti? — Ja čekao. — S kim ste se vratili? — Pa... ova dva konja... — A ko je jahao? — Gospodin potporučnik i ja. — I još? — Ne video... mrak... Uzaludno je bilo izvlačiti reči, jer on ne bi odao svoga potporučnika, pa da ga stave na najveće muke. Umeo je Aleksandar da podesi svoje držanje. Nekad vikne, drugi put udari, ali zato kad primi platu, on pozove posilnog i seiza: — Ovam’! — zakoluta očima i napući usne. Gleda ih strašnim pogledom od glave do pete, i onda progovori: — Ti! — i upre prstom na jednoga, koji samo zatrepće očima i uvuče glavu u ramena, kao da očekuje da se Aleksandar svom težinom sruči na njega. Ako mi još jednom preturiš sanduk sa stvarima, razumeš... ima da te nestane... Drži ovo! To ti dajem da mi nadoknađuješ štetu, koju činiš. A što ti pretekne, nosi kući. Onda se okrene drugom: — Drži i ti. Dajem ti da odeš u kafanu, da se najedeš i napiješ, jer si me dosta noći čekao gladan i žedan... Pozvao sam svoga posilnoga i rekao mu da ide u stan i donese jednu maramicu iz mog sanduka. A taj se sanduk nalazi baš u spavaćoj sobi gde oni sada sede. — Koga ima tamo? pitam ga, kad se vratio. — Komandir, gospodin potporučnik i još jedna beštija... ona, što ste je zvali „gospa kapetanica“... Pozdravila ve.

177

— A šta rade? — Gospodin kapetan se smeje, a gospodin potporučnik naleva vino i veli: „U zdravlje naše domaćice.“ I kazao vi, da mu se spremi ovde, jer će i on doći vod’, da spava. Naskoro naiđe i Aleksandar, srećan i ozaren. — Ukradosmo je pešacima. Zamolih ga da mi ispriča, kako se obavila ta otmica. — Čekaj!... Posilni!... Skidaj čizme! — Kad raskopča bluzu, Aleksandar poče: — Pođem ti ja odavde, i pravo u stan. Kad tamo... nigde nikog. Pitam posilnoga, gde je gospodin kapetan... Kaže, eto su u zabranu, večeraju. Ništa... Pođem ja tamo, a konje ostavim malo podalje od kuće. Još izdaleka čujem larmu, pesmu, ženski smeh, i podiđe me neko milo. Bre... bre... znaš koliko ih ima!... Sve se poređali: žensko, muško, žensko, muško... Ima deset parova... Jer, znaš, otkada su došle ženturine onim ženjenim, ovi opet nisu mogli da ostanu u selu, već podigli šatore na kraj sela... A među njima, Mica vodi prvu reč. Molim... — I ja trap, do nje... Tada poče jedna da peva, uh!... Padoh u sevdah... gotovo i zaboravih zašto sam došao. Ali najzad, kada zagalamiše oko jednog potporučnika, koji je gledao drugu žensku, a ona se njegova kao naljutila, ja kažem Mici: Onaj propade od ljubavi... Što ga, bre, Mico, napusti. Ovakav se napravio. — I Aleksandar pokaza savijen kažiprst. — „Jaoj srce moje, kaži mu da ću doći — veli mi i poče da se prenemaže. Dobro, kažem joj ja, hajde da napravimo jednu avanturu... da pobegnemo. „Ah, avantura... hoću“ — pristade odmah, ali čini mi se ne toliko zbog njega, koliko zbog „avanture“. Onda se dogovorismo da se ja prvi dignem, a ona posle četvrt časa. Zakažem joj da ću je čekati u mraku, malo podalje. Ona neka samo vikne: uhu. Oprostim se i pođem. Čekam je u mraku, čekam... kad čujem, neki mi se približavaju i razgovaraju. Nazirem, muško i žensko... U, boga ti, gde će me videti, i onda je propala stvar... Ono dvoje objašnjavaju se: „To apsolutno nema smisla, da ti gledaš nju. — A onaj se pravda nešto. „Šta? — veli ona. — Ti misliš, ja nisam primetila kad si je dodirivao nogom!“ — Znaš, jako društvo! I zaneseni tim razgovorom, oni prođoše, te me i ne videše... Kad malo posle, čujem: „U-hu!“ — pritrčim, pa je dohvatim oko pojasa i bacim „Eskilu“ na leđa. Onda pojašem ja iza nje, i udarim mamuz. A „Eskilo“, onaj rudni, kad se zaljulja, zemlja se zatrese. „Lakše, strah me, ne vidim ništa!“ — obgrli ona moje ruke. Tešim je ja da se ne plaši. Ali kako je ona ispred mene, to ni ja ne Vidim, ali znam da „Eskilo“ poznaje put, i osećam kako zemlja pršti pod njegovim nogama. Sjurismo se u potok. „Eskilo“ zapljašti po glibu kopitama kao maljevima, onda polete uzbrdo. Vidim ide sigurnim pravcem te mu popustim dizgine i udarim mamuz. Ugledah i svetlost u bivaku, i u nekoliko skokova stigosmo pred kuću.

178

— A komandir? — Padoše jedno drugom u zagrljaj... jedva se odlepiše. Sav je srećan. Večerasmo i, onda, nema smisla da ostanem više, te dođoh — završi Aleksandar priču. — Ne bi bilo lepšeg zanimanja od rata kada bi uvek neka mlada ženska bila pored mene — govorio je očaran, paleći cigaretu. Lično je gospođa „kapetanica“ sutradan spremila ručak. Posle svršenih poslova u bateriji požurili smo našoj kući. Na stolu je bilo puno cveća i sva je soba mirisala. Aleksandar digao glavu i udiše širokih nozdrva, dišući duboko. A kada komandir iziđe nekim poslom, Aleksandar je privuče na grudi. — Jao... Mico! — Pusti-me, pusti, inače, tužiću te. — Ona se izvi iz njegovog zagrljaja, a zatim mu se koketno unese u lice: — To je trebalo noćas da uradiš, kada smo jurili kroz noć. — Ih! — plesnu se Aleksandar po čelu. Dok je ona nudila sve redom, mi smo, usplamtelih očiju, pratili svaki pokret njen i, kao preporođeni, smejali se neprestano. — E, baš mi milo što smo živi! — ote se iznenadno, ali iskreno iz usta Aleksandrovih. Neko baš tada zakuca na vrata. Uđe posilni komandantov. Reče da je komandant naredio Aleksandru i meni da odmah sa konjima odemo u divizion. — Šta li smera sada po ovoj vrućini, u pola dva časa? — ljuti se Aleksandar. Iziđosmo na drum punih stomaka. Zapahnu nas nesnosna jara, da smo jedva disali. Čekajući da nam dođu konji, skinuli smo kape pa se brisali od znoja. — Sve će nam na nos izaći — veli mrzovoljno Aleksandar. Otidosmo peške u divizion i javismo se ađutantu. Najzad se pojavi komandant, pozdravi nas i naredi da odmah uzjašemo. Jahao je on napred, za njim nas dvojica, a pozadi nas njegov seiz. Išli smo kroz selo ćuteći. Prođosmo pored stanice i, kada iziđosmo na poljanu, komandant potera galop, a mi za njim. Aleksandar mi pokazuje nešto rukom napred i jedva razabrah da jurimo pravo na rečicu, koju treba sada preskočiti. Prikupljam dizgine i odmeravam gde je najmanja širina. Ali, moj je konj iz zaprege i ne izdvaja se od ostalih. Komandant pritrča reci, udari konja korbačem, njegov se belac izvi, potkovice svitnuše i konj se dočepa druge obale... Moj konj ugleda jarugu, pa diže glavu i nesigurno usitni nogama. Hteo bi da skrene, ja uviđam da ćemo se stropoštati, ali konj učini nekoliko krupnih skokova, kao da nabija zemlju, i stade, kao ukopan, na samoj obali, te najahah na njegov vrat. Komandant je već okrenuo svoga konja i čeka da i ja preskočim... I Aleksandar je preskočio, te mi se iza komandantovih leđa smeje. Okretoh konja. Onda se ponovo zaleteh. Ali konj je video preponu i još odmah skrenu, hteo bi u štalu, te ga jedva zaustavih. Komandant uporno čeka i veli: — Za moga ordonansa oficira ne sme da postoji prepona.

179

Rekoh mu da je moj konj uzet iz zaprege i da nije naučio na prepone. — E, sad ćeš ga naučiti — veli prkosno komandant, i dobaci svome seizu korbač da mi ga doda. Od ljutine razmahnuh korbačem. Vikao je nešto komandant, ali ja nisam slušao, već objahah u širokom luku, pa se zaleteh. Pred rekom zarijem mamuz i ošinem korbačem, konj pokuša da skrene, ali ja povukoh dizgin, da mu gotovo iskrivih glavu. Još jednom ošinuh, konj se prope, i sručismo se zajedno u rečicu. Srećom izvukao sam nogu iz uzengija na vreme, ali leđa moja ležala su u vodi. Konj se diže i u trku odjuri u štalu. Ja peške pređoh na drugu obalu. Komandant me zapita da se nisam ugruvao. Rekoh mu da još ništa ne osećam. — A, to za tvoje godine nije ništa — teši me on. — Kada sam ja bio mlađi, padao sam, i nisam znao za sebe. — On se okrete svome seizu: — Sjaši i daj konja gospodinu potporučniku, a ti se vrati. Prilikom uzjahivanja osećam kako su mi le đ a zategnuta, a u desnom ramenu laki bol. Išli smo hodom dok ja ne prikupih dizgine. Onda komandant opet potera galop, pa se zalete u jednu šumu. Ne znam kuda pre da gledam, da li tamo gde treba konj da naiđe ili na grane, da me ne zakače. Aleksandru spade kapa sa glave. On ne može da zaustavi konja i čujem kako viče da ja zadržim svoga. Jurili smo preko nekih požnjevenih njiva, preskočismo jednu vrzinu i najzad sjurismo se opet kod stanice. Brektali su konji i grcali, izdužujući vratove da bismo im popustili dizgine, a sa vratova njihovih je kapao znoj, izmešan sa belom penom. Pred divizionom sjahasmo. — Gospodo, izvolte ići! naredi komandant, bez ijedne reči više. — Jašem i razmišljam nešto — veli Aleksandar, kada ostadosmo sami. — Znaš... sigurno su ga izvestili da je ona ženska došla kod nas. On neće da nam otvoreno zameri, ali treba na nos da nam iziđe. Ali, baš me briga... On muči nas, ali još više sebe. Bre, kakav si — zastade Aleksandar da mi vidi leđa, i poče da se smeje. — Sva su ti leđa uvaljana u blato, da podsećaju na geografsku kartu. Rešavao se Aleksandar da krene za Beograd. Ali iz diviziona su stigla naređenja kojim su nagoveštavani skoriji događaji. Traženi su hitno izveštaji o stanju ljudstva, stoke i materijala. Naređena je i sprema za glavnu smotru... Bili smo zauzeti po ceo dan... Zapoveđeno je da oženjeni oficiri udalje odmah svoje porodice. Jednoga dana, na našu žalost, otputovala je i „gospođa kapetanica“. U toku najvećih priprema, sasvim iznenada, bio sam premešten u artiljerijski puk Šumadijske divizije...

180

ZEMLjA JE UZAVRELA ... „Narodi će se zakrviti i na zemlju će udariti golema sila. Sela i gradovi će goreti... Majke će ludeti, gledajući kako dušmani kolju decu njihovu... Opusteće polja i njive... I vikaće živi: ustanite mrtvi da legnemo u grobove vaše.“ Pronosi se legenda od usta do usta. Pričaju da je to proročanstvo nekog vidovitog seljaka, i što je on dosad prorekao, sve se obistinilo... Ili je priča stvorena u mašti naroda, koji predviđa nesreću, ili da tešku neman lakše podnese, zanoseći se nadom da će opet nastati srećni dani. Meseci su prošli u iščekivanju novoga rata. Vojnici su išli na odsustvo, milovali decu svoju, želi žito i očekivali berbu kukuruza... Neprijatelja se više nisu plašili i sa prezrivim osmehom govorili su o minulim događajima... A oni koji su čuvali granicu, prestali su i da pucaju na carske vojnike. Ali od nekog vremena kružili su čudni glasovi. Na obalama Dunava i Save videla su se na neprijateljskoj strani neka kretanja, nove uniforme... Obustavljena su odsustva. Pričalo se da se i Bugari spremaju. Protiv koga?... Zar nisu već jednom platili skupo izdajstvo svoje?... Ili oni misle da se pomoću tuđe sile svete izmučenom narodu srpskom? Na severu se gomilale armije nemačke i austrijske, na istoku i jugu bugarske. Da li će se obistiniti proročanstvo? Bilo je to septembra, hiljadu devetsto petnaeste. Hitno smo krenuli. Promicali smo putem, pored visokih zrelih kukuruza, praćeni pesmom prepelica. Večernji povetarac, ispunjen mirisom uvelog lišća, pirkao je. Išli smo ka železničkoj pruzi. Ali niko nije znao na koju ćemo stranu, da li ka severu, prema Nemcima, ili na jug, prema Bugarima... Stariji oficiri koji su jednom već bili u ratu protivu Bugara, pričaju scene iz krvavih borbi. Potpukovnik Petar, komandant diviziona, veli: — Ginu, brate, kao stoka... Sada, u borbi sa Austrijancima, redak je bio slučaj da se njihova pešadija približi bateriji. Ali u borbi sa Bugarima, to je gotovo svakodnevna pojava. Napadaju tvrdoglavo, iako je očigledno da će svi izginuti... Mi, mlađi, iz potaje priželjkujemo da nas upute na severni front. Ma bili tamo i Nemci... Kada stigosmo na stanicu, lokomotive su bile okrenute jugu. Otpočelo je odmah žurno ukrcavanje. Za vreme utovarivanja jurili su vozovi puni vojnika, jedni na severnu, a drugi na južnu stranu. — Ovo neko kao da ranžira kadril — veli poručnik Luka. — Biće tebi kadril, ako se na putu počukamo — dobacuje u šali potporučnik Vojin. — Vala, kakav si baksuz, može i to da nam se desi. — Ja baksuz!... A sećaš li se kod Šapca, kada nam ti dođe u bateriju!... Dotle beše mirno. Ali toga momenta htedosmo svi da izginemo.

181

— Pazi, molim te, pazi — namiguje potpukovnik Petar — kako se dživdžani svađaju. — Okrete se potporučniku Vojinu: — A to je bilo onda kada sam ga ja uputio. — Jest, jest, baš tada — upade poručnik Luka — kad su njih trojica stajali na osmatračnici i gađali jednoga konja, a nisu videli kolonu da im se približava... — E, šta ćeš — veli jetko potporučnik Vojin — dao ti Bog da si u pozadini, pa bolje vidiš. — Tako, tako ti njemu! — dobacuje kapetan Velja, komandir Vojinov. — Onda se okrete Luki. — A, ded mu sada odgovori. — A što pozadina, bili smo na istoj liniji... — Glavno je, nisi bio na nišanu. — Ja predlažem da se njih dvojica porvu, i ko bude jači, taj je u pravu — predlaže kapetan Vojko. — A, ne znate vi kako je on čvrst, iako je onako mali — brani kapetan Velja svoga vodnika. — A Luka je visok, ali sav mlitav... — I dukat je mali, ali vredi — smeje se Vojin. — Jest, bato, ali da te lupim petodinarkom, ti bi se preturio. A-ha!... Kipislcauf! — dobacuje Luka, upotrebljavajući ovu uzrečicu kao sigurnu potvrdu. Smeje se i potpukovnik Petar i govori polako da ga oni ne čuju: — E, uživam kada se njih dvojica prepiru. Drugovi su iz detinjstva, i večito jedan drugom oponiraju. A ne mogu jedan bez drugoga. Tako smo razgovarali iz duga vremena sedeći na kamenju pored železničke pruge, dok su vojnici utovarivali topove. I ova kompozicija krete. A onima koji ostadoše naređeno je da krenu putem do stanice u Lapovu, gde će i za njih doći nova kompozicija. U ovoj grupi zatekoh se i ja. Stigosmo u Lapovo po noći i podigosmo bivak odmah iza stanice, očekujući svakog časa pokret. Ali za nas nije stizalo nikakvo naređenje. Ceo sledeći dan sedeli smo na stanici i posmatrali vozove. Pod Beogradom su otpočele borbe i izbezumljeni narod je bežao. Stiže i jedna kompozicija sa izbeglicama. Majke su vukle decu, noseći sobom u denjkovima najpotrebnije stvari. Devojke bledih obraza, uvelih lica i zastrašena izgleda, odevene svakako na brzu ruku, silazile su zbunjene. Plač dece razlegao se na svim stranama. Sav taj nejaki narod stajao je neodlučan na peronu, ne znajući na koju stranu da krene. Imalo je žena koje su kršile ruke od bola za izgubljenom kućom. — Hajde, hajde, sklanjajte se! — naređuje komandant stanice. — Pa kuda ćemo? — veli očajna majka. — Gospođo, ja o tome ne mogu da vodim računa. Izlazite odmah! — kaže im grubo komandant stanice. — Polako, gospodine kapetane, nemojte ni vi tako! — prilazi komandantu potpukovnik Petar.

182

— Gospodine potpukovniče, ovuda prolazi dnevno sedamdeset vozova, a ja odgovaram za red. — Sve ja znam, ali vi vidite da je narod izmučen, pa nemojte da podstičete vatru! — Onda se obrati ženi blagim glasom: — Molim vas, gospođo, bolje će vam biti ako iziđete izvan stanice. Hej, vojnik... Pomozi gospođi... E, tako! — Naučite me, ljudi, šta ću sa ovim crvima — zavapi majka, pokazujući na decu, koja su je držala za suknju. A stanični signal je uporno zvonio, nagoveštavajući novu kompoziciju. Naskoro ulete lokomotiva vukući beskrajan niz zatvorenih vagona iz kojih su virile konjske glave. Ili su na otvorenim vratima teretnih vagona stajali vojnici i radoznalo posmatrali gomilu. Jurile su kompozicije kao pomahnitale... Imao se utisak, kao da je cela zemlja uzavrela i usplamtela i svaki pojedinačno se oseća ništavnim prema opštem zamahu... Jedna žena tiho ječi i lako se nija. Kada naiđe neki voz, ona kao izbezumljena trči pokraj vagona i viče: — Mile, sine Mile!... — i sva slomljena, i onako razbarušena, vraća se povodeći se i seda na klupu ispred stanice. Kažu, danima ona čeka, ne bi li joj slučaj povratio izgubljeno dete. U stanici se opet zaustavi jedan voz dolazeći sa juga i narod pokulja iz vagona. Komandant objašnjava i moli da se sklone, a on će objaviti polazak. Ovi dolaze iz pograničnih varoši prema Bugarskoj i mešaju se sa izbeglicama iz Beograda. Pričaju da su Bugari mobilisali i veruju da su borbe već otpočele. A oni znaju krvoločnost Bugara... Onda naiđe voz sa ranjenicima iz Beograda. Iz vagona vire umorne ili uvezane glave vojnika. Govore ranjenici da sada na Beograd napadaju Nemci i pokušavaju prelaz velikim snagama. Sa zaprepašćenjem pričaju o strašnom dejstvu nemačke artiljerije. — Ovde se ne biju više srca junačka, već fabrike čelične industrije — objašnjavao je jedan rezervni oficir. Ostali ćute, kao da još ne mogu da dođu k sebi od silnog iznenađenja. I ranije smo slušali priče ranjenika, koji su, pod utiscima teških trenutaka, preuveličavali događaje. Ali sada i sami uviđamo da se događa nešto teško, što prevazilazi naše slabe moći i sa pritajenim strahom pomišljamo na prvi sudar. A lepo je sedeti daleko od fronta. Sa neskrivenom zavišću govorimo o ovome komandantu stanice. Ali ljudi u pozadini su sebični. Svi se oni staraju da nam što brže pripreme odlazak, kako bismo im mi svojim životima omogućili spokojniji opstanak. Kao da smo mi na teretu čovečanstvu. — Gospodo, uputio sam pitanje Vrhovnoj komandi šta ću sa vama — veli nam komandant stanice.

183

Kada ostanemo sami, čudimo se i mi zašto nema nikakvog naređenja za pokret. Već tri dana sedimo u mestu, a krvave borbe se vode pred Beogradom. — Ja mislim da je to zbog tebe. Čuva te Vrhovna komanda za seme — dira Vojin poručnika Luku. — Jakako, bato. Neće valjda da vodi računa još o tebi, koga svaki patak može da kljune u „rikverc“ — veli pobedonosno Luka. Četvrtoga dana začusmo neku galamu na stanici i vojnici potrčaše. Vele da je baš sada prošla jedna kompozicija u kojoj su bili vojnici našega puka, i odoše ka Beogradu. Naiđe i druga, i mi poznadosmo vojnike. Mašu nam rukama, viču iz vagona, a poručnik Branko nagnuo se kroz prozor i dovikuje nam, smejući se: — Zabušanti! Iz nekih razloga našu diviziju prebacuju sada na severni front. Oko podne stiže naređenje da i mi budemo spremni za polazak. Pravac kretanja je saopšten najstarijem oficiru i tačno u pet časova kretosmo i mi. Bila je već ponoć kada se naš voz zaustavi na jednoj maloj, neosvetljenoj stanici. Rekoše nam da smo na krajnjoj granici do koje voz sme da naiđe. Iduća stanica je već izložena artiljerijskoj vatri. Pri škiljavoj svetlosti fenjera otpoče izvlačenje vozova i stoke. Radilo se u tišini. Čulo se samo zveckanje lanaca, lupa kola i sanduka. Naiđe i ađutant, koji je trebalo da nas odvede u sastav puka. Priča ađutant, tek što su stigli na bugarsku granicu, vratili su ih odmah i sada se nalaze u selu Skobalju, prema Nemcima. Sutra baterije treba da izlaze na položaj. Posmatrali su, kaže, gađanje nemačke artiljerije. Dejstvo je poražavajuće. Smederevo su Nemci već zauzeli i borbe se vode sada na našoj strani. Slušamo i ćutimo... Imamo utisak kao da smo razapeti, a nešto moćno i teško navalilo se na naša slaba pleća... Stoji naša jedinica na drumu, pa nam izgleda kao maleni trunak prema beskrajnoj tmini, kroz koju nečujno gamižu utvari sa svih strana, hiljade ih je... milioni, da nas staru, unište. — Šta misliš ti, „Kipislcauf“, na ovo? — zapita neko iz mraka poručnika Luku. — Ja mislim — veli Luka ozbiljno — da zamolimo popa Momčila za jedno molepstvije, da Bog podari svakome od nas po tri života. Onda pojahasmo konje i kretosmo lagano kroz mračnu noć, nepoznatim putem, u tešku neizvesnost..

184

NE, BOGA RADI! Proveli smo osam meseci u zatišju, u potpunome miru. Sada krećemo u novi rat. Naše je raspoloženje sasvim drugojače od onoga godine devetsto četrnaeste. Onda se pesma orila, a talas oduševljenja vitlao nad zemljom Srbijom. Ljudi nisu imali ni maglovitu predstavu krvavoga razbojišta. Nagla promena, zajednički život drugova istih godina, istovetnih duševnih uzmaha, činili su ljude razdraganim, i bujao je kolektivan zanos, koji je gušio svaki uzmak i slabiji drhtaj srca. Sada, vojnici su uzdržljivi i hladni. Mučaljivo i teško iskustvo prošlih dana naučilo ih da trezveno misle. Kada bi se pitali, rekli bi primirene savesti: dosta je bilo... Ali treba nanovo braniti zemlju i oni polaze u susret smrti promišljeno. Bez pesme i ratnih pokliča. Rano izjutra izjahali su komandanti i komandiri baterija. Sa susednoga brega posmatrali su položaje i strahovito dejstvo nemačke artiljerije. Ispred nas protezala se zmijasta zaravnjena kosa, čiji se desni bok, negde u daljini, spuštao postepeno i gubio između topola, u ravnicama Morave. Na blagoj padini prema nama, između zlatnožutih kukuruzišta, blistali su zeleni vinogradi. Pirkao je jesenji povetarac. Sunce zracima svojim kao da je milovalo krcato vinogorje. Blizu vrha nazirali smo u jednome vinogradu neku našu skrivenu bateriju. — Od one baterije pa desno razmestiće se baterije našega puka — govorio je komandant komandirima baterija. Na kosi, u blizini one baterije, kuljnu zemlja izmešana sa dimom I crni stub izvi se kao da iz zemlje kulja. Još jedan, drugi, treći... Gr-ru... Gr-r-r-u, odjeknuše eksplozije teških neprijateljskih granata. Potom tišina. Zanemeli posmatramo i slušamo samrtnu huku... Vetar pirnu i nekoliko uvelih listova padoše među nas. Komandant se obrati meni: — Uzmite jednoga ordonansa, obazrivo priđite onoj bateriji i pitajte iz kojega je puka. Kretoh sa podnarednikom Grujom. Siđosmo u jarugu. Onda pođosmo uz kosu ka onoj bateriji. Pred nama je drhtala zemlja od eksplozije razornih zrna. Sa strepnjom išli smo lagano, osluškujući šum granata kroz vazduh. — Bogo mili, ala grokće — progovori podnarednik Gruja. Sa jednoga uzvišenoga talasa zemlje ugledasmo topove one baterije. Ljudi se behu sklonili u zaklon. Pozadi baterije suknuše iz zemlje četiri crna stuba dima, razbacujući ogromno komađe zemlje. Od strahovite eksplozije osećamo kako nas zapahnu vazdušni talas. Dah nam zastade. Stojimo neodlučni, ne usuđujući se da krenemo dalje, jer nam se čini da će nas onaj zamah i prasak zrna od četrdeset i dva santimetra zbaciti kao perce sa konja. Ali zapovest se mora izvršiti. U razmaku eksplozija kretosmo, zverajući na sve strane ne bismo li čuli let granate... Vidimo kako vojnici one baterije istrčaše kod topova i počeše pucati...

185

Sada je nemogućno prići... Još se oni nisu ni sklonili, a baterija utonu u dim i prašinu. Mi nesvesno okretosmo konje pred ovom navalom čelika. Jedna granata udari negde levo od nas, i kao munjom ošinuti, skretosmo naglo nadesno, pojurismo kroz neku vrzinu, i jedva se zaustavismo u jednom kukuruzištu. Ušli smo već u opasnu zonu. Sagibamo se od strašnog praska i vijamo besciljno, kao zveri kad ih progone. Konji drhte, a i mi smo usplahireni. Veli Gruja: — Kad bih znao da mene gađa, umeo bih da se čuvam. Kad ovako obasipa, čovek da izgubi glavu. Dogovaramo se da sačekamo kad paljba malo prestane, a tada da se zaletimo i u prolazu zapitamo... Pred nama je jedan vinograd. Gledamo kako čitavi čokoti odleću u vazduh. Stabljike trepere kroz onaj dim kao mrtvačke kosti. Strepimo pri pomisli, ako onaj slučajno samo malo poveća daljinu. Prisetih se tada da nas oficiri posmatraju sa brega pozadi. Osetih se posramljen, pa već izbezumljen viknuh: — Hajdemo! — i udarih konja. Nešto strahovito grunu levo. Nisam svestan sebe, a konj juri trkom. Nešto preskoči... Čini mi se nikad kraja ovoj jurnjavi, a baterija kao da odmiče ispred nas. Vazduh pišti kao fijuk one granate, sagibam se, sada će... sad... Nervi su kao strune, i, preda mnom, najednom ispade baterija. Vojnici nešto viču i mašu rukama, sigurno da se sklonimo. Začuh kako Gruja viknu: — Koja je baterija? — Drinska... Bežite! Jedan oficir viče ljutito iz zaklona, ali mi proletesmo kao vetar, skretosmo nizbrdo... Zgrčismo se od užasa. Pred nama suknu plamen, jedan, dva,... četiri, a u ušima nešto pisnu od strahovitoga treska, kao da se brdo prolomi. Nesvesno zategoh dizgine, dok Gruja protrča i viknu da bežimo levo. Opustih dizgine, konj opruži vrat. U trku naletesmo na živu ogradu, konj poklecnu, ja se odvojih od sedla i, kao bačen, tresnuh sa one strane ograde o zemlju. Valjda je samo iskra svesti treptala. Pokušavam da se dignem, ali me nešto neodoljivo vuče zemlji, i, oslonjen na ruku, kretao sam glavom, dok mi je u ušima nešto pištalo, a pred očima treperile raznobojne iskrice. Pipnuh se po glavi i grudima... Živ sam... Setih se odmah da na ovome mestu mogu poginuti. S naporom se podigoh i tada ugledah konja, koji je stajao pozadi i sav drhtao. Dohvatih ga za dizgine i pođoh trčeći nizbrdo. Gruja mi je jurio u susret. Šta je sa vama? — On skoči sa konja, i poče da briše prašinu sa moga odela. Reče mi da jedne epolete nemam. Htede da se vrati, ali ga zadržah, i pođosmo peške niz kosu. Začusmo neke čudne glasove, kao viku, te zastadosmo... Ugledasmo jednoga starijega čoveka razbarušene kose, razdrljena odela, koji nam žurno priđe, i

186

poče govoriti neke nerazumljive reči. Bio je u seljačkom odelu. Govorio je nešto o svome imanju, o bogu dušmaninu, prizivao svece, pa se najednom dohvati za odelo i poče ga cepati... Onda iznenada skoči na Gruju i dohvati ga rukama za gušu. Ja prihvatih dizgine njegovoga konja. Gruja razmahnu snažnim rukama, tresnu ga o zemlju, u magnovenju skide pušku, i uperi je u grudi bezumnoga čoveka. A onaj ispusti strašan krik, i, dižući ruke, povika: — Ne, Boga radi! Gruja spusti pušku, ali ga je netremice posmatrao... Onaj se pridiže, gledajući u cev puške, i lagano odmače, pa viknu: — Narode... narode, dođi i nosi, uzmi... Sveti Ilija... Bio je svakako neki od onih mirnih ludaka, koji služe na uveseljavanje sela, a sada je, pod utiskom ove paljbe, sasvim pomahnitao. Uzjahujući konja, Gruja kaže: — Slavu mu, ostadoh čitav gore, a ovde zamalo da nastradam od ovoga ludaka. Komandant je otišao sa onoga mesta gde smo ga ostavili. Jedva ga pronađosmo. Priđoh mu i saoptptih za onu bateriju. Ali on, i ne gledajući me, kao da ga se ne tiče to što mu saopštavam, progovori: — Aha, dobro! — i produži razgovor. ROVOVI SU OSTALI PRAZNI U toku noći baterije su izišle na položaj i već sutradan otpočele dejstvo. Ali još istoga dana pojavila se jedna nova, dotle nepredviđena neman. Bili su to aeroplani. Obično oko deset časova počnu leteti, i kao što orlušina šestari tražeći svoju žrtvu, tako su i oni preletali preko položaja, i počinjali da se viju nad nekom baterijom. Tada bi započela dejstvo i neprijateljska artiljerija. I niko nije mogao pomoći našoj bateriji, jer je neprijateljska artiljerija gađala sa takve daljine da ni pucanj topa ne čujemo. Purnja zemlja, razlama se vazduh, lete komadi zemlje izmešani sa delovima ljudskoga tela. Ali ipak, niko od vojnika ne uzmiče od topova. Posmatramo jednoga dana agoniju susedne baterije. Tek će potpukovnik Petar reći: — Ovo su samo generalne probe. A tek kako li će biti, kad nastupi „premijera“. — On značajno klimnu glavom i pućnu jednim krajem usana. Luka upade: — Veliki maler nam je napravio Tanasko Rajić... — Vala, zaista, zbog neke tradicije svi ćemo izginuti. Zašto se ne naredi da se ljudi sklone od topova negde pozadi, kad i tako ne mogu sada da dejstvuju! — odobrava Vojin.

187

— Hvala bogu, da se i vas dvojica u nečemu složite! — dobacuje kapetan Velja. — Eh, zort ih je složio. Znaju oni da će sutra mečka i pred njihovom kućom da zaigra! — dira ih poručnik Branko. — Baš mi je milo što ti jedva čekaš sutrašnji dan, da isprsiš tvoj junački „rikverc“, kipislcauf — odvrati mu poručnik Luka. Kad izvrši detaljno osmatranje, aeroplan odleti. Onda doleti novi, koji kruži nad nekom drugom baterijom... Ili aeroplan počne da šestari nad pešačkim rovovima, gde granate ogromnih težina razaraju ili raznose po vazduhu improvizovane zaklone, kao da su od peska napravljeni. Bio je to mučan prizor, kad pešaci pronose delove tela svojih drugova, pa ređaju uz neku strnjiku, da bi ih raspoznali. U početku su radili marljivo, savetujući se da li neka glava pripada ovom ili onom trupu. Ali ljudi su se najzad zamorili i otupeli, te su docnije sve obezglavljene leševe, zajedno sa delovima tela, bacali u opštu rupu, nad kojom je udaren krst, gde bi pisalo: vojnici te i te čete, poginuli za otadžbinu. Jednoga dana, bila je kiša, ona sitna, jesenja, i voda se mlitavo istezala iz oblaka kao rastegljivo ulje. Sipila je po granama, odakle su padale krupne kapi i telo se ježilo od vlage i hladnoće. Potoci su žuborili, zemlja je bila raskvašena da su noge zapadale do članaka u pustu pištalinu. Pod težinom olovnih oblaka i ogromnih granata, duša se skupila i zanemela, kao da smo nad nekom ogromnom provalijom na kraju sveta. Zadesio sam se u štabu puka, gde su se sa ađutantom vodili razgovori o utrošku municije. Opet su se oni iz pozadine pravili važni, i hitno tražili obaveštenje za nekih dvadeset granata, koliko se javila razlika između utroška i prijema. — Ja!... kao da su te granate kobasice, te ih komandiri pojeli — ljuti se ađutant puka. — Ili će istorija praviti pitanje, da li je na kosi „Vrbovac“ utrošeno dvadeset granata više ili manje. Kod komandanta puka bio je došao komandant divizije. U toku našeg razgovora, ušao je žurno komandant diviziona. — Gospodo — obrati nam se uzrujanim glasom — izveštavaju da je ovoga momenta jedan bataljon napustio položaj i rovovi su ostali prazni. Najhitnije požurite da vratite delove bataljona i da mi dostavite imena oficira koji su napustili položaje. Bez ijedne reči pojahasmo konje, i pojurismo na razne strane. Silazio sam prema nekoj uvali i baš u potoku ugledah jednu grupu vojnika. Ne više od jednog voda. Među njima je bio i jedan potporučnik, gotovo dečak. Bili su žalosna izgleda. Lica im zarasla u bradu, bleda, obrazi upali, a oči zverale zastrašeno. Odelo im uvaljano u blato. Čak i lice i ruke. Bili su mokri do kože. Zaustavih naglo konja. Onda zvaničnim glasom, u ime komandanta divizije, naredih da se odmah vrate. Ali oni su me gledali tupo, kao da ne razumeju šta

188

im govorim. Ponovio sam naredbu i još naglasio da je položaj bez ljudi i da neprijatelj svakoga časa može preći. — Znam, gospodine — obrati mi se potporučnik, jer ispod haveloka nije video moje znake. — Ali bataljon ne postoji više... Ako sa ovo malo ljudi mogu da štitim front celoga bataljona, onda idem — govorio je iskreno. Osetio sam toga momenta divljenje prema ovom dečaku. Vojnici su nas netremice gledali, gotovi da sleduju zapovestima ovoga mladića. A kiša je lila, pa im se cedi niz lice i odelo, koje je već davno bilo zasićeno vodom. Savetovao sam im blagim i prijateljskim glasom da se vrate, dok ne stigne popuna. Koliko da skinu odgovornost sa sebe. Ali sam i sam uviđao, koliko se mnogo traži od ovih jadnih ljudi, jer će svi izginuti pre no što ih i uzmu na odgovornost. — Hajdemo nazad — obrati se potporučnik svojim ljudima. Vojnici bez pogovora pođoše. Tada zaustavih potporučnika i zapitah ga za ime. On me upitno pogleda i trepnu očima. Sasvim polako izgovori svoje ime. Ja izvukoh notes da zapišem. On se odjednom prenu. — Molim, zašto će vam?... Gospodine, ja ću pre poginuti nego što ću dozvoliti da se o meni govori kao o beguncu. — Njegove oči se napuniše suzama. — Ja... ja... Četiri dana bombarduju naše rovove, i to su sada grobnice pune leševa... Dali smo više no što ljudska snaga može izdržati. I niko se ne seća da nas odmeni... Traže još?... Dobro!... Zabeležite: ja se zovem Stanislav Petrović. — Reče odlučno i okrete se vojnicima: — Napred! Osećao sam se malen prema ovome velikom dečaku. Bilo me je stid. U meni je nešto naviralo... obodoh konja i stigoh ga. Sjahao sam, onda izvadio notes, i pred njim iscepah list. Zatim, pružajući mu ruku: — Druže, mi se danas nismo sreli... — Nadam se, i daće Bog da se vidimo pod drugim okolnostima... — Zdravo! — Zdravo! Pogureni i mokri, zavrnutih šajkača, odmicali su pešaci, izvlačeći s mukom noge iz žitkog blata. Odoše u one grobnice pune leševa, da i oni ostave tamo svoje izmučeno telo. I on s njima. Stanislav Petrović, mlad potporučnik od dvadeset godina... Okretoh se unazad, radostan što nisam u njihovoj koži. Ali kada bih bio neko, naredio bih da se ovekoveči figura mladog, pogurenog pešaka, u izgužvanom šinjelu i zavrnutoj šajkači, sa poderanim opancima i ispalim prstima. Vraćajući se sreo sam ađutanta. Predložih mu da ne odajemo imena, ma bili kažnjeni, jer je i ta kazna ništavna prema onome što oni podnose. Uđosmo u sobu gde je bio komandant.

189

— Gospodine pukovniče — poče prvi ađutant — izvršio sam zapovest. Sreo sam samo ostatak jedne čete sa đakom podnarednikom i, na moj poziv, vratili su se odmah na svoje mesto. — Dajte mi njegovo ime! Ađutant se uzvrda. Poče da pipa po džepovima, kao da nešto traži. Onda napravi zbunjeno lice i reče: — Gospodine pukovniče, izgubio sam cedulju. — Lepo, bogami! — klimnu komandant glavom i pogleda strogo ađutanta. Zatim se očima obrati meni. — Gospodine pukovniče, sreo sam samo jedan vod sa potporučnikom. Ostatak čete je izginuo. I oni su se vratili na položaj. — Njegovo ime? Osetio sam laku drhtavicu pred ledenim glasom komandanta divizije. Brzo se pribrah i odgovorih: — Zaboravio sam da zapitam za ime. Čini mi se da ni trepnuo nisam, kad sam izgovorio ovu laž. Komandant učini jedan nervozan pokret, pa nam se obrati ljutitim glasom: — Tako se, dakle, izvršuje zapovest!... Jedan izgubio, a drugi zaboravio? — Na licu komandanta javi se grimasa kao da nas omalovažava. — Slušajte!... U drugim prilikama ja bih možda cenio vašu odanost prema svojim drugovima, čija imena nećete sada da odate. Ali ne zaboravite: mi ne ratujemo ni za moj, ni za račun vas dvojice, već sada branimo državu. A pred imenom otadžbina, sasvim su beznačajne ličnosti: Janka, Marka, Petra, Pavla... — zastade, gledajući nas strogo. Čini mi se, hteo je još nešto reći, ali ga je zagušila ljutina i samo kroz zube progovori: — Idite! NOVO KOSOVO POLjE Prestala je najzad kiša, ali su granate najtežih kalibara sve žešće rile po rovovima i okolo topova. Naša je artiljerija tukla bez prestanka njihovu pešadiju i držala je još uvek na izvesnom odstojanju. Jednoga dana javi nam se jedan pešak: – Pomlati nas njihova artiljerija i ostade nam žalba što ne možemo da se naplatimo njihovoj pešadiji. Tačno, u određeno vreme, otvarala je paljbu nemačka artiljerija. Obično u osam časova, pa do podne. Onda od dva časa do pet. Niko nije bio pošteđen njenih granata. Sa jezom smo pomišljali na onaj dan, kada će nastupiti „premijera“ — kao što reče potpukovnik Petar.

190

I jednoga dana, septembra meseca, kao da se zemlja prolomi. Ama na jedan mah. Na prostoru od jednoga kilometra padao je čelik praiskonskim besom, uz grmljavinu, rijući svaku stopu zemlje. Slabi zakloni leteli su u vazduh. Delovi ljudskog tela razbacivani su na sve strane. Od zaglušne huke, rike i lomljave nije se čuo ni jauk ranjenika. Živi su zanemeli od užasa, pribijeni uz zemlju. Svakoga časa zahvaljivali su Bogu na milosti što im je podario još koji sekund života. Nad razbojištem se razastrla magla od dima i prašine, kroz koju se video povremeni blesak naših topova. Iako potamneo kao zemlja, potpukovnik Petar se šalio da bi ohrabrio nas mlađe. Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i stotinama kuglica zaprašta oko nas. Svi smo se prilepili za zemlju. Jedino je ostao potpukovnik Petar i grizao donju usnu. — Ah, strašno! — progovori Luka, pa se obrati potpukovniku Petru: — Ja mislim, nije preporučljivo da se pravite Kraljević Marko. — Svakome je određen suđeni čas, Lukijane. — Ja se staram da ne dođe tako brzo... Jedna teška razorna granata rinu u blizini i uz gromoviti tresak izbaci zemlju, čiji komadi padoše i među nas. — Kako, kako? — zapita nekoga telefonista. — Poginuli?... Koliko ranjenih? — okrete se potpukovniku: — Javljvaju iz šeste da je izginula posluga trećeg topa, a potporučnik Vojin ranjen teško u glavu. — Uh, bogamu! — progovori neko. — Naredi da se potporučnik Vojin donese odmah ovde! Od treska jedne granate pribismo se nesvesno jedan uz drugog. — Luko, skreni pažnju komandiru četvrte baterije da se na levoj ivici šume vidi kretanje pešadije. — Alo, alo... alo... alo, četvrta! — okrete se nama: — Izgleda prekinuta žica. Telefonista Bonga, nađi brže prekid. Pred otvorom zaklona neko se kretao. Ugledasmo kako vojnici nose potporučnika Vojina. Bio je gologlav, a lice mu se nije videlo od krvi. Sa čela je, u širokim mlazevima, tekla krv i natapala njegov šinjel i vojnike koji su ga nosili... Spustiše ga na zemlju. Nespretnim rukama peremo njegovo lice i ružičasta voda juri preko odela... Pojavi se sveža rana kao uzorana brazda na levoj slepoočnici. — Dobro je, nije ušlo duboko. A u neposrednoj blizini našoj se krši i lomi, i mi, drhtavim rukama, vezujemo grubi zavoj oko glave ranjenika. — u vojsci su nas naučili kojekakvim tričarijama, niko nam ne pokaza kako se pravi zavoj — ljuti se Luka. — G-r-r-u... g-r-r-ru — prolama se vazduh i jed no teško hrastovo stablo se povi, gotovo da nas poklopi.

191

— Alo, alo, četvrta, javite komandiru da se na ivici šume opaža kretanje neprijateljske pešadije. Tu-u-u, tu-u, svira telefon i telefonista ja vlja da je ranjen komandant prvoga diviziona. Jedan od onih sprovodnika priča da je šrapnel udario iznad samog topa i pobio svu poslugu. Pukim slučajem je samo potporučnik Vojin ranjen. — Nosite ga brzo! — naredi potpukovnik Petar. Gr-r-r-u! — trese se zemlja. Sada još žešće, još strašnije. Lica naša su potamnela, a pogled neodređeno bludi, kao posle neke teške bolesti. Ali niko ne uzmiče, dok se neprijatelj ne pojavi da nas pobije. Valjda smo zato ovde i postavljeni. A teško je, neshvatljivo mučno. Glavu zanosi neizmerni teret, i u ušima neprekidno bruji od silnoga treska i potresa vazduha. — Vode kapetana Vlaskoja, sigurno ranjen... — Da nisi ranjen? — zapita ga potpukovnik Petar. On samo uzdahnu i klimnu glavom. — Raskopčajte mu bluzu! Pipamo ga, zagledamo, ali nigde krvi. — Evo na čakširama krv, svlačite ga — povika Luka. Položismo ga na zemlju, ali na njemu ne nađosmo rane... Ležao je on kao mrtav, gotovo bez svesti. — Ostavite ga malo na miru, to je jaka kontu zija. A gde je udarilo? — zapita komandant vojnika. — Baš uz nas... — Otkud na njemu krv? — Jedan je poginuo, a ima i ranjenih... — A da nisi ti, bre, ranjen? — Nisam... — Otkuda ti krv na ruci? Vojnik pokuša da digne ruku, tada preblede, i zabezeknuto pogleda. A kada mu skidosmo bluzu, ugledasmo ranu na mišici. Od muke se nasmejasmo. — To ti je ono: „Bolan zdravog nosi!“ — pokušava da se našali poručnik Luka. — E, nije baš tako. Kontuzija je teža od mnogih rana — kaže potpukovnik Petar i pokaza na kapetana Vlaskoja, koji je nepomičan i bez svesti ležao na zemlji. Vojnici žurno odneše i kapetana Vlaskoja. Vidimo neprijateljsku pešadiju kako nastupa u skokovima. Neke naše baterije, iako već na izdisaju, gađaju. Od gruvanja topova i strašnih eksplozija ne čuju se više pucnji pušaka. Sa baterijama je izgubljena svaka veza, i sada, bez ikakve uloge, stojimo u ovoj rupi sličnoj grobnici. Osećamo se kao osuđenici na belom hlebu... — Javljaju, da je poručnik Janko teško ranjen — izveštava telefonista.

192

Gr-r-ruuu! Ni broja se ne zna ovim eksplozijama. Drhtavica obuzima telo. Lukine usnice su pomodrele. Gru-u! Eksplozije se sustižu, i pred nama, u visini pešačkih rovova, zemlja kao da gori. Iz pešačkih zaklona niko se ne pojavljuje. Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru! Kovitlaju, prašte, riju granate oko nas. Ah, najteže je kad zaurla ona teška. Gr-r-ru! Očni se kapci grčevito zatvaraju. Gr-u! A od prenapregnutog iščekivanja u ušima nešto bubnji. Eto je... Koža kao da se nabira, telo se grči, misao zamire. Gr-r-ru!... Huj! Kao da spade neka koprena. Telo kao da se izvlači iz neke čaure. Opet... Juri bezumno... Ah, smiluj se. Zaošinu. Gr-r-r-ru! Tresnu, urliknu. Tama... ponor... Gr-r-r-ru! Ala u ušima pišti. Ili je to jauk. Gr-r-ru! Neko stenje. Ali šta mi to noge pritiskuje? Gru! Gr-ru! Gr-r-ru! Majko moja! Kao da se brdo svalilo. Ranjen?!... Naprežem svest. Otvaram naglo oči. Grr-ru! Vidim neke užasnute prilike. Gr-u! Gr-u! A telefonista se strašno iskreveljio, vilice mu crvene i razjapljene. Gr-ru! Ali zašto su mu oči iskolačene, ukočene? S teškom mukom se pridigoh. Telo drhti, te se naslonih na zemljani zid. Gr-rru!... Mnogo dima. Nešto me guši. Puna su mi usta zemlje i neke sukrvice. Sad će... Gr-r-ru!... Naprežem misao. Znam, znam, sve još znam... Ali otkuda mi ova zemlja u ustima. Gru! Gr-ru! Onaj opet stenje, ječi... Ta ljudi su zverovi. Dosta! Gru-u-u! Gospode!... A Luki teče krv iz nosa. Neko govori da je razorna udarila u ivicu zaklona i ubila telefonistu, a podnaredniku raznela nogu. — Iznesite ga! — naređuje potpukovnik Petar. — Brže zavoj! — Jaoj, braćo... Gr-r-ru! Gr-r-rru! Gledam kao u bunilu kako provukoše neku krvavu masu. Žmarac mi obuze levu stranu tela, pa se zaustavi na levoj stopali. Gr-rru! Pretrnuh: da nisam ranjen. Hteo bih da se oslonim na nogu, ali me snažan zamah vazduha prikova za zemlju. Gr-ru! Gr-r-r-ru! Gr-r-r-ru! Prsti su mi zariveni u zemlju, kao da bih hteo da se slepim sa njom. Ah, bože, ala sad osu! Nešto se cepa, para. Gr-ru! Slučajno se oslonih na nogu. Hvala bogu. Grr-r-rrru! Uh, neizdržljivo. Hladan me znoj probi. Gr-r-ru! Neki me umor spopada, a glava zanosi, kao da mi se spava! Nikad kraja. Gr-ru! Gr-ru! Gr-ru! Gr-r-u!... Gr-r-r-ru! Gr-ru! Namah se sve utiša. — Šta je ono?! — povika komandant. Izvismo se iz zaklona. Ne verujemo očima svojim. Iznad naših pešačkih rovova stajao je streljački stroj nemačkih vojnika u šlemovima. Naši su svi pešaci bili mrtvi. Iz nekih šljivika jurili su u trku prednjaci svojim topovima. Zapregnuti

193

topovi i kare bežali su u neredu na sve strane, posluga je trčeći pešice zamicala u kukuruze. Drugi su vukli ranjenike. Neki konji su jurili bez jahača. Topovi u besomučnom naletu ruše ograde, obaraju drveta, probijaju se kroz vrzine, preko jendeka... — Svršeno je — reče potpukovnik Petar. Bežali smo nizbrdo. Sretosmo naše seize sa konjima. Pred nama suknu plamen iz zemlje, zatutnja, mi se povismo po konjima. Skretosmo u jedan šljivik. Šrapnel nas sustiže, ciknu nad glavom jezivo. Jedan se slomata sa konja. Preskočismo neke ograde. Artiljerija zaošijava sa svih strana. Naletesmo na neke pešake. Jurili smo putićem jedan za drugim, i uletesmo u selo, u koje su zamicale i baterije... Kao da čujemo vrisak žena i dece. U prolazu vidimo pobijenu zapregu, mrtve vozare. Tek iza sela zastadosmo da se prikupimo. Konji su brektali. No, hvala bogu, živi smo i živećemo još celu ovu noć. Padala je jesenja kiša. Potpukovnik Petar skide kapu, protrlja čelo, zatim prstima pritisnu oči, kao da se tek sa da osvesti. Pogleda nas i tužno progovori: — Gospodo, danas smo doživeli novo Kosovo polje... ZAROBLjENI Iako neprijatelja nismo čestito videli, osetili smo jasno da se za nama valja nešto veliko i glomazno. Teška artiljerija rila je zemlju vulkanskom snagom, i pred neshvatljivom navalom čelika prskali su naši razređeni redovi kao sapunski mehur. Povremeno bi blesnuo u grudima rasni inat. Neki vele — junaštvo. Napregnutih nerava i stisnutih vilica, u vihoru granata, ginuli su pešaci, očekujući neprijateljsku pešadiju. „Da se bar njoj osvetimo“ — govorili su naši pešaci. Ali, suzbijeni na jednoj, Nemci bi prodirali na drugoj strani i moralo se hitno odstupati. Bilo je to negde iza Palanke. Spuštala se mračna jesenja noć puna vlage. Izvukli smo se bili iz naših rupčaga i uspravljeni udisali snažno. Celoga dana grčilo se naše telo pod strašnim zamahom granata iz teških neprijateljskih haubica. Slučaj nas je i danas spasao. A sutra?... Potpukovnik Petar reče da izmestimo osmatračnicu malo udesno. Telefon zasvira. — Kako!?... Sad odmah... smesta!... Razumem... razumem! — govorio je komandant. — Pa se okrete nama. — Hitno odstupamo. Sa susednog sektora

194

pešadija odstupila. — On se najednom zamisli. — Uh... tamo je naša baterija! Da li su je izvestili pešaci? Jaši smesta i izvesti komandira da odstupi — obrati se komandant meni. Krenuo sam odmah nasumice, po pravcu ruke gde mi pokaza komandant. Noć je sve više uvijala vidokrug. Put je krivudao, a nigde svetle tač ke prema kojoj bih se mogao upravljati. Ordonansa nisam poveo. Da se povratim, izgubio bih u vremenu. A ovako sâm u noći, ne poznajući ni put, počeo sam zazirati od svakog drveta... Činilo mi se da su kopite moga konja strahovito odjekivale u noćnoj tišini. Starao sam se da držim stalno desnu stranu. Čim put skrene nalevo, postajao sam nespokojan i zatezao dizgine. Izgledalo mi da nikad takvu samoću i pustoš nisam osećao. A znao sam da svuda okolo gamižu vojnici. Možda i zbog njih, jer se ljudi u ovim mračnim noćima ubijaju bez prethodne obznane. Na putu se nešto isprečilo... Kao čovek!... Zastadoh. Naprežem oči, a laka drhtavica me obuzima. Hteo bih da bežim. Ubiće me. A ona prilika narasta, sliva se sa mrakom noći, i ja u bezumnom strahu udarih konja. Nešto se slomata sa strane puta, kao čovek. Verovatno uplašen od mene. Grana me neka ošinu preko lica, i zaplašen od nove mogućnosti da udarim glavom o drvo, zategoh dizgine moga konja. Pri pomisli da onaj može opaliti pušku u moja leđa, nesvesno polegoh i ponovo obodoh konja. Čudilo me samo kako na celom ovom putu ne sretoh nijednog vojnika. Setih se da sam već za šao u opasan sektor, odakle su naši pešaci odstupili. Pa kuda ću onda? Počeo sam se kolebati. Ko može da me kontroliše!... Zar su malo puta komandanti sastavljali izveštaj onako kako je njima godilo... Zalutao sam, noć je... Zastao sam... Tišina... Sedeo sam ukočen na konju, bojeći se, ako se pokrenem, da će stotina ljudi poleteti na mene. Svejedno koji. Drhtao sam i od svoga rođenoga daha. Najednom pretrnuh. Kao da čujem neke glasove desno. Prikupio sam dizgine. Konj se pomerio. Zaustavih ga. Da bežim! Sinu mi nanovo u pameti. Ali ako je tamo baterija? A ja došao do nje, pa je ostavio. Još malo... Obazrivo siđoh sa strane puta i pođoh jednom livadom. Bat konjskih kopita se ne čuje, sigurno gazi po travi, te se malo osmelih. Opet sam zastao. Jest... Ima nekog. Hajd još malo. Nešto zveknu. Kao da škljocnu zatvarač topa. A-ha!... —... Utrošak municije. — Jesam! 3ačuh razgovor. Hu-hu! — odahnuh. Nervi i muskuli popustiše i najednom progledah. Preda mnom je bila baterija. — Gde je komandir? — zapitah jednu tamnu priliku. — Kod prvog topa!

195

Prođoh pored jednog topa, koji me podseti na neku zgrčenu životinju, spremnu da svakoga časa zarije svoje zube. Pored topa su stajale nepomične i tamne prilike vojnika. Našao sam komandira. Izložih mu situaciju i rekoh da odmah odstupi. — Brže, neka dođu zaprege! — naredi komandir nervozno. — Osetio sam ja neku tišinu i sad sam baš pratio podnarednika da uhvati vezu sa pešadijom... Bez larme! — Viknu kroz stisnute zube i ode među vojnike. Svoj zadatak izvršio sam i premišljam da li da se vratim. Mučila me samoća, pa mi izgledalo da ću biti sigurniji ako pođem sa baterijom. Neko zadihano protrča pored mene pitajući gde je komandir. — Gospodine kapetane... Naši su rovovi prazni. Evo ih Nemci u vinogradu. — Pst!... Dosta, znam!... Zovi mi vođe odeljenja... Osetih žmarce niz leđa. Pokajah se što sam ostao. Ali najednom mi pade na pamet da me Nemci mogu sresti na putu i kad sam sâm. Ipak... — Niko da nije reč progovorio!... Razbiću mu zube! Jašite, pa za desnokrilnim topom... Jahao sam naporedo sa komandirom. Za nama su takarali topovi i kare. Komandir je psovao. — Tako je to, kad te detaširaju u drugu diviziju, pa se ne zna ko je za mene nadležan. Zapitah ga kako se to zbilo. — Gužva je bila danas, pa se nije znalo ni ko napada, ni ko se brani. U dva maha su Nemci isterivali artiljerijom naše pešake iz rovova, i dva puta su naši na juriš osvajali svoje rovove. Ceo dan su prolazili ranjenici, pa me baš pita narednik Stojić: „Da li ostade još ko od naših?“ I sigurno su Nemci u sumrak udarili ponovo, da grešnici nisu ni stigli mene da izveste. Silazili smo ka selu. Široko otvorenih očiju zverao sam levo i desno, strahujući da ne plane puška iza nekoga žbuna. Izgleda da je ista misao i ostale mučila. Baterija je žurno išla. A već od sela nastajao je drum. Još samo da pređemo ovaj šumarak... Oči mi već zamorene, pa, iako je noć, stalno trepte neke iskrice. Svaka grana pričinjava mi se kao puščana cev. Poleteo bih, ali me stid od ljudi. Strah me, čini mi se, izdiže izvan sedla i ja zamišljeno jurim, bežim... Kop se saplete. Komandir prizva ordonansa i šapatom mu naredi da skrene pažnju vojnicima da niko ne zaostaje. Način na koji je to rekao još više pojača moju strepnju. Zavideo sam ordonansu što zastade, jer smo mi, koji idemo na čelu, prvi na nišanu. Uvelo lišće zašušta sa strane puta. Hladan me znoj probi. Komandir je ćutao. Ali, evo već i poslednjih drveta. Neki teret mi spade sa duše. Opustih dizgine, i izvadah cigaretu. Komandir ču kad zatvorih duvansku kutiju, pa mi se obrati: — Hoćete da pušite?... Ne palite još cigareTu... Svetlost je, vidi se.

196

A ja se taman primirio. Opet me obuze laka drhtavica. Ali kad sam video strepnju komandira ja se ohrabrih. Milo mi što komandir nije primetio moj strah. Štaviše, on možda veruje da sam ja primiren. Uostalom, prošli smo onu šumicu, sad nema više čega da se plašimo. A evo ga i selo. Dobih volju da se razgovaram sa komandirom. — Gospodine kapet... Pred nas iskoči neka prilika. Reč mi zastade u grlu. U mestu, okretoh konja, gotov da poletim kao bez glave u noć. — Stanite, stanite! — čujem gde nepoznati govori. Okretoh se. — Gde ćete, pobogu, ljudi?... Evo ih Nemci na raskrsnici sela — govorio je jedan naš seljak, starac. — Gde, gde? — upita zaprepašćeno komandir. — Prođoše malopre. Jedan eskadron. Zastali su na raskrsnici. U porti crkvenoj lože vatru. Nešto me smlati!... Sad ne možemo ni napred ni nazad. Zarobljeni!... Strašno i bolno saznanje. A ono, drago i milo, izraženo u pojmu: porodica, zemlja, drugovi, kao da se otkide sa moje duše, i ostade samo skelet. Zanemeo, kao u bunilu, slušao sam razgovor. — Šta ćemo sad? — Ima li koji drugi put? — Koliko ima pušaka u bateriji? — Svega šest. Dve pokvarene. — Auh!... Gospoda mu milog! — Čekajte! — upade komandir. — Jesi li ti siguran, stari? — Dece mi... — Dobro. Vodnici neka su kod svojih vodova. Niko od vojnika da se nije makao s mesta. Ja ću sa ordonansom poći da se uverim. Pođite i vi sa mnom! — obrati se meni. Tek tada kao da se otreznih. — Stari, hajde napred! Komandir sjaha s konja, a i mi ostali... Mislim se, šta ću mu ja, kada pri sebi nemam ni revolvera, ni noža. Pa bar da sam na konju!... Komandir se okrete, i reče šapatom: — Na prstima, jedan za drugim, uz ogradu. Napred je išao seljak, za njim komandir, onda ja, a iza mene ordonansi, sa puškom na gotovs. Nečije mamuze su zveckale, kao praporci. Komandir zastade. — Čije mamuze zveckaju? — Podnarednika Svetomira — reče neko. — Daj mi tvoju pušku!... Marš, životinjo jedna! — izdra se komandir kroz stisnute zube.

197

Zažalio sam trenutno što i moje mamuze ne prave larmu. Ali, i oni što ostadoše nisu u boljem položaju, tešio sam se. Ovako ću preko prve ograde u noć. Neki pas lanu. Ordonans nešto proprmlja, kao da opsova. Kuće su bile zatvorene, nigde svetle iskre, kao da je ceo svet zamro. Samo mi, kao utvare, provlačimo se pokraj plotova. Komandir se saplete: — Pazite! — šapnu nam. Pređoh obazrivo jendek. U meni kao da je nešto pregorelo, idem gotovo ravnodušno. A podsvesno tinja i radoznalost, da ih vidim najzad. Ama, ti nas nešto daleko vodiš? Nemoj, stari, da se igraš glavom — šapuće komandir. — Eno onde! — z astade starac. — Tamo je crkvena porta. Eno je i vatra. Oko vatri su promicale neke prilike. Na vratima crkve blesnu svetlost. Ulaze... Ima ih više. — Polako, na prstima! — šapnu komandir. Uzdržana daha, prilazili smo lagano. Nekakva grana mi naiđe na lice. Stisnuh zube, pa je dohvatih i rukama dopratih do njenog pravog položaja... Eno su i konji privezani za ogradu... A oni iz crkve nešto iznose. Jest. Nemci su, vide im se kalpaci. Opet zadrhtah i obuze me lud strah da što pre umaknem odavde. Uverili smo se. Dosta je. — Da opalim šapnu jedan ordonans komandiru. — Pst! — učini kratko komandir. — Nazad! — i pođosmo natrag. Išli smo ćuteći. Htedoh zapitati komandira šta misli da preduzme, ali sam se plašio svog rođenog glasa. Posle jedno sto metara, komandir progovori: — Jest, Nemci su... A ti hoćeš da opališ? Lepo bismo se proveln. Sada smo išli malo slobodnije. Negde u selu zakukureka petao. Setih se Jankulja... Ali šta ćemo sad?... Sem nekim drugim putem da pođemo. Ista misao mučila je i komandira, i on zapita seljaka da li ima koji drugi put. — Evo, vod’! — pokaza nam on rukom u mrak. Jedva nazresmo između strnjika putanju. Samo, da li mogu tuda topovi proći? Uostalom, a ko će to sada da istražuje, kad svakoga časa mogu banuti. Stigosmo do baterije. Komandir zovnu vodnike. Dakle, Nemci su. Jedini je izlaz da udarimo jednim bočnim putem. — Onda se priseti: — Je li, stari, kakav je to put? — Dobar... za kola... — Svejedno. Nemamo vremena. Jašite! Bez larme, govora, niko da ne pali cigaretu. Ti, stari, idi napred! Polazi! Kretosmo lagano kao pri pogrebu. Krckali su topovi. Moji nervi zategnuše, kao da bih hteo svojim pregnućem da stišam šum, koji se raznosio kroz noć. A još

198

uvek smo išli baš njima u susret. Put mi se mnogo odužio i ne mogadoh da izdržim više: — Nemoj da pogrešiš, stari. — E, moje dete! — odgovori starac, kao da je hteo reći: Poznajem ja svaku stazu i bogazu. On skrete sa strane puta. U mraku jedva nazresmo gde se put odvaja. Komandir zastade. Naiđe i prvi top. — Prednji, teraj još malo... Još, skreći! 3atrupkaše kopite i top skliznu s druma na seoski put. — Teraj pravo! — naredi komandir. Onda se obrati meni. — Idite napred. Iako se nađoh na čelu, laknu mi malo. Sad se bar udaljujemo. Bio je to seoski krčanik, na kojem su za vreme poslednjih kiša nečiji točkovi ostavili duboke brazde. Uviđam to po nesigurnom hodu moga konja. Živa ograda je narasla i osećam kako me grane šibaju po kolenu. Starac kao senka odmiče preda mnom. Zapitah ga kud vodi ovaj put. — Za Stari Adžibegovac, ako uspete da se izvučete. Negde desno svitnu nešto. Ne znam da li je blizu, ili daleko... Noć je stigla, neprozirna i gusta. Kroz tišinu nečujno odmiče zanemela baterija. Zvecne poneka alka, zastenje kara, ili top, tek koliko da prhne preko naših glava neka zastrašena ptica. Posle one današnje grmljavine topova, svuda vlada nema pustoš. Ljudi prikupljaju snagu, da bi se sutra ponovo ubijali. — Pazite, ovde je most! — skrenu mi pažnju starac. Zaustavio sam bateriju, da vidim može li se proći. Čujem gde vozari viču pozadi „Stoj“ — da ne bi naleteli jedni na druge. Sjahao sam. Ali koja vajda, kad ne smemo svetlost da palimo. Naiđe i komandir i pita čisto ljutito zašto sam zastao. — Sad nemamo kud! — veli komandir. A da upalimo svetlost, videće nas, jer nismo odmakli ni jedan kilometar. Uostalom, šta možemo sad!... Prvi, teraj! Kad naiđoše na most, konji usitniše nogama. Oble talpe na mostu zakloparaše. Nešto jezivo krcnu, poče da pucketa, most kao da zastenja, prolomi se tresak i top sa zapregom surva se u reku. Ču se dole lomatanje. Neko zastenja. Noć je skrivala izraze užasa na licu. — Poslužioci napred! — viknu vodnik Kosta „Turčin“. Srećom, korito nije bilo dublje od dva metra. Poslužioci poskakaše u rečicu. — Ispreži! — Otkači zadnjak! — Na rukama guraj! — Vraćaj nazad! — čule su se šapatom razne komande. Voda je šljaporila. — Daj konopac! — Može li da se prokopaju rampe, pa da pregazimo? — pita komandir.

199

— Smetaju stubovi. A i glib je do kolena — odgovara poručnik Kosta. — Gde si zapeo, životinjo jedna, s konjima na mene. Stani! — uzbuđuje se Kosta. Trebalo je povratiti top nazad. Komandir naredi da se iskopa rampa i poslužioci rukama da iznesu top. — Požurite! — viče neko odozdo. — Konji sve više tonu u glib. Vojnici su rili zemlju i naskoro beše gotov strm nagib. Komandir skida svece s neba. Vojnici, iako ćute, ponavljaju u sebi psovke komandira i još proklinju čas kada su se rodili. — Pazi sad! — komanduje poručnik Kosta — Jedan... dva... tri! Čuje se neko stenjanje i krckanje, kao da se kidaju mišići i kosti pucaju. — Još malo! — dopire nečiji prigušen glas. — Zateži konopce! Ovi sa obale povukoše. — Ne puštaj!... Još malo!... Napred!... Stoj! Opet smo na istom mestu, kao saterani u tesnac. Već je skoro ponoć. Na raspoloženju imamo još pet časova. A vreme nečujno i brzo odmiče. Da smo pešaci krenuli bismo preko pola i izvukli bismo se. Po nekom predanju, artiljerac ne sme napustiti topove do poslednjeg daha. Ljudi su se saživeli sa tom mišlju i stoje nemi i ukočeni pored oruđa, očekujući sve što je najgore. I to svesno. Ako baš i poginu, na poslednjem času biće im savest mirna. A ja, iako nisam pripadao ovoj bateriji, delio sam njenu sudbinu. Nisam imao kud. Stid me je bilo od ljudi da bežim, a i strah me da se uputim sam kroz noć, u kojoj svakoga momenta može planuti puška. Komandir pritajeno uzdiše. Poručnik Kosta škripi zubima od nemoćnog besa. Saterani u mrtvi ugao, pod zaštitom noći, održava se kao neki ratni savet. Šta da se radi? — Gospodine kapetane — predlaže narednik — da uzmemo vojnike i posečemo sve vrbe pokraj reke, da ih nabacimo... Pade mi tada na pamet slika koju sam nekada video u jednoj galeriji slika u Rusiji. Bateriji je isto ovako presečen put. Na mesto ovih vrba, što predlaže narednik sada, u provaliju su legali ludi jedan iznad drugog, dok je telima svojim nisu ispunili. Preko ovog živog mosta od ljudskih telesa prevezeni su topovi. Ali provalija je pred nama bila tolika da je ni do polovine ne bismo ispunili telima svojim. Komandir reče da je za tako nešto dockan. Ni do sutra uveče ne bismo mogli da nasečemo drva da popunimo rečno korito. — Znate šta? — izjavi odlučno poručnik Kosta. — Dozvolite mi da odaberem četiri vojnika,. koliko svega pušaka imamo, pa da udarim ja na onaj eskadron. — More, ostavi — dobaci komandir.

200

— Slušajte, gospodine kapetane. U celom svetu su svi konjanici podjednaki. Kad su u prethodnici, plašljivi su kao zečevi. Čim pukne prva puška, razbegnu se kud koji. Drugo je sa pešacima. Pešak ne beži, već legne za prvu ogradu... — Jest, u teoriji je tačno. A šta ćeš ti da radiš ako konjanici ne pobegnu... Dobro, i da pobegnu. A ti zaboravljaš da su njihovi pešaci tu, pred selom. Čuju pucnjavu, i taman mi na put, a i oni. — I to jest — odobrava narednik. — Jedino nam ostaje još ovo — produži komandir — da okrenemo na rukama topove i kare unazad. Da se lagano privučemo opet drumu. A tada galop... pa šta kome Bog dâ. — Dobro! — prihvati odmah poručnik Kosta. — Objasnite ljudima, da se ovo obavi bez ijedne reči — sa naglaskom je izgovorio komandir poslednju rečenicu. — Čekajte... Kad baterija poleti, poslužioci koji sede na topovima, neka viču: ura! Pošto je put uzan, vozari su prvo ispregli konje. Potom su poslužioci rukama okretali vozove. Sve je bilo gotovo za pet minuta. Za to vreme komandir i ja prešli smo preko ograde i, idući njivom, došli na čelo baterije. Pojahasmo. Komandir se okrete vozaru. — Polazi! Obuze me opet nespokojstvo. Sad se nalazimo pred odsudnim časom. A još ako ih i sretnemo uz put. Stegoh dizgine i zavukoh noge u uzengije, kao da ću sada poleteti. Pokušavao sam ovlaš da se utešim, kako sam nekada bio u težem položaju. Ali maglovito predosećam da moja osećanja dužnosti nisu ista. Onda sam bio u svojoj bateriji, sa svojim drugovima, sa poznatim vojnicima. Bilo je nešto nerazdvojno, neizbežno, što je možda i sudbinom opredeljeno. A sada, za ovu bateriju ne vezuje me ništa. Ja sam ordonans oficir. Saopštio sam naređenje i bio sam slobodan da se vratim. Ostao sam. Zašto sam ostao? Uobražavao sam da će mi biti lakše, a ono, iz časa u čas, zapadam u sve teži položaj. Sad se nema kud. Ova labilna povezanost za sve ove ljude izazivala je osećanje nesigurnosti, iz čega je proizilazio strah. Primicali smo se lagano i obazrivo drumu. Svaki jači klopot topa ili kare pojačavao je moju uznemirenost, verovatno iz straha da neprijatelji ne čuju. Kad naiđosmo najzad na drum, mučno stanje iščekivanja je vrhnulo. Bio sam gotov da bezumno poletim kroz noć. Odmicali smo sporo, da se ne bi još izdaleka čuo šum. Od neprijateljskog eskadrona nismo dalje nego tri stotine metara. Čini mi se, vidim tamo i neku vatru. Kuće se pritajile. Onaj pas zalaja. Ah, da sam u mogućnosti, pobio bih sve pse ovoga sveta. Nehotično zarih mamuze konju u trbuh i on poče da potrčava. Komandir se naže prema meni. — Pred portom nas dvojica zaustavićemo konje, da propustimo bateriju.

201

— Razumem! — odgovorio sam tiho. Odgovor je dejstvovao sugestivno na mene. Tako valjda mora biti. Ili su moji osećaji toliko utrnuli, da više nisam svestan svojih postupaka. Tada kroz noć odjeknu komanda, kao krik: — Baterija galop, marrš! Zarih mamuze. Vetar pisnu. Za nama se zanija baterija i kao orkan polete. Bližimo se. Ona vatra naraste kao ogromna buktinja. Kroz pustu noć se razleže tresak topova i udar konjskih kopita, i kroz zaglušnu huku dopiru krici, kao iz pakla: „Ura, ura, ura!...“ Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi! Konj se prope. Bičevi zafijukaše. Top prolete... Oni u porti trče... Zgaziće me!... Osetih bol u ramenu... A onaj trči ogradi... Konj zapinje kao pobesneo... Ali se baterija vuče kao crevo... Čini mi se čuh da neko dreknu iz porte: „Serb“... Svitnu plamen... „Ura, ura!“... Konj se u mestu okrete... Sudarih se sa komandirom... Neki konjanici... Oni beže, beže! Prolete i poslednja kara... Pojurismo... U mraku nazirem kako se zanosi slobodan zadnjak topa. Promakoh. Sad sam uz vozara. Uh, ala me ošinu bičem. Udarih ga pesnicom. Nešto se na putu isprečilo. Konj preskoči. Već sam negde oko polovine baterije. Gde li je komandir? Poslužioci se pribili jedan uz drugoga. Ispod topovskih šina senu varnica. — Hodo-om... Hodo-om! — čuje se odnekuda glas. Onaj zaglušni šum iščeznu. Zvezde su mirno svetlucale... — Ordonansi, s puškama na začele! — komanduje poručnik Kosta. — Baterija, sto-oj! Vojnici se pritajili. Gluvu tišinu prekidalo je samo brektanje konja. Komandir je jahao duž baterije, pitajući da li su svi ljudi stigli. Čujem gde neko pozadi reče da je jedan poslužilac ispao. Sigurno je to onaj koga preskočih na putu. Komandir naredi dvojici ordonansa da se vrate, ne bi li ga našli i poveli sobom ako je u životu. Baterija krete. Komandir izvadi cigarete i ponudi me. Ruke su mi još drhtale od straha, da jedva dohvatih cigaretu. Zaustih, u naivnoj iskrenosti, da kažem komandiru kako se nikad nisam ovoliko prepao. Ali, na moju sreću, komandir me preduhitri: — Pohvaliću vas komandantu za hrabro držanje...

202

„DANAS JE TEŠKO PRONAĆI REDOVE“ U zemlji je gorelo. Natčovečanskom snagom branio je narod svaki pedalj svoje zemlje od mnogo nadmoćnijeg neprijatelja. Ali priroda je podarila ljudima samo jedan život, a svakoga časa hiljade su ostajale na bojnim poljima. Pomoći ni sa koje strane. Od mora, preko Drine niz Savu, onda pokraj Timoka, daleko na jug, sve do makedonskih planina, grmeli su topovi, praštale puške, ciktali mitraljezi i gruvale bombe. U toj vatrenoj klopci, jurila je nejač na sve strane tražeći spasa... Kao da je zaboravljen od Boga, a napušten od prijatelja, prepušten svojoj sudbini, stenjao je narod pod silnim zamahom. Beograd je pao. Bugari su prešli granicu... Vatreni i ubistveni obruč se sve više stezao. Sa izvesnih položaja odstupamo bez borbe, da nam neprijatelj ne bi zašao iza leđa. Svaki je odstupao u pravoj liniji preko planina, urvina, dubodolina, nekad po bespuću, preko reka, a često su se ljudi i uprezali, da bi samo spasli materijal i topove. Neprijatelj nije smeo ni jednu manjerku da zapleni. Za sobom smo rušili mostove i železničke šine, a hranu, ukoliko nismo mogli sobom poneti, palili smo. Za nama je ostala pustoš. Narod je u većini ostajao na svome ognjištu, nadajući se da ćemo se uskoro vratiti. Neki su polazili ali kad bi videli da odstupanju nema kraja, ostajali su onako nezaštićeni nasred puta. Bilo je to jedne noći, bog bi sveti znao koga datuma, jer smo sasvim izgubili pojam o vremenu. Nečije oči su nas vodile. Silazili smo sa neke visine, po rečnome koritu, obavijeni tminom oblaka i zasipani jesenjom kišom. Ni prst se pred okom nije video. Gazili smo vodu, saplitali se o kamenje. Bili smo prokisli do kože. S nama je gamizala i pešadija. Onako u mraku, prepušteni gotovo sami sebi, izmučeni i jadni, davali smo utisak razdražene gomile, i vojnici su već glasno protestovali. Prvi put od početka rata. Njihovo raspoloženje moglo bi se svesti na dvoje: ili energična ofanziva, pa ma svi izginuli, ili da ih raspuste kućama. Ovo srednje stanje, večito odstupanje bez borbe, teško se podnosilo. Da se slučajno našao energičan vođ, poslušali bi ga bez pogovora, ma u kojem pravcu ih poveo. Te noći naiđosmo i na jednu vodenicu. Po staroj navici svojoj da obilaze oko kuća, zastadoše pešaci pred vodenicom i počeše da proviruju kroz razređene daske. Unutra je tinjao žižak I oni zatražiše da im se otvori. Da se malo odmore, a i da ponesu, ako što nađu. Stari vodeničar, verovatno gluv, kao i mnogi koji se tim poslom bave, nije čuo njihovu lupu, te vojnici razvališe vrata, silom uđoše i razbudiše starca. Slomljen godinama, sedi starac se verovatno i nije zanimao za rat i njegovi pojmovi nisu od micali daleko od trošne daščare u kojoj su se mahnito okretali vodenički točkovi. Preneražen iznenadnom pojavom

203

naoružanih ljudi, u staračkoj maloumnosti pokušao je da ih silom izbaci. Ali, bez ijednog jauka, pao je izboden bajonetima. Podnarednik Gruja kaže da su pešaci tada hladno izišli, kao da su pile zaklali, i izgubili se u mračnoj noći. A i on to govori glasom kao da prepričava neki beznačajan događaj. Drugi vojnici, zaneseni svojim jadima, nisu ga gotovo ni slušali, kao da je u njima potpuno utrnuo pojam samilosti ljudske. Jer poginuo je vodeničar, ali je vodenički točak ostao da se i dalje okreće. Pred zoru smo prešli neku reku. Oko podne zadržasmo se na bagrdanskim položajima. Još kao deca slušali smo od starijih za te položaje. A nešto malo docnije saznali smo za poreklo ove legende. Ukrućeni i naduveni stari generali davali su zadatke mlađim oficirima. I uvek one poznate priče: severna i južna vojska. I teško komandantu južne vojske, ako za glavnu bazu odbrane nije izabrao bagrdanski položaj. Na ovim položajima južna vojska je sačekivala severnu i obično je do noge tukla. A sada smo, u punoj zbili, mi južna vojska, koja brani baš bagrdanske položaje. Sledećeg dana rano izjutra komandant je dobio izveštaj da će oko devet časova doći Kralj, da obiđe položaje. Tačno u devet došao je sedi Kralj u pratnji ađutanta i svoga ličnog lekara. — Vaše Veličanstvo — raportirao je komandant — stanje puka je ratno. Puk se nalazi na položajima. Kralj se rukovao sa komandantom, onda i sa ostalima, do poslednjeg ordonansa. — Pukovniče, želim da obiđem položaje i da vidim moje vojnike u rovu. Komandant me zovnu: — Ići ćete ispred nas. Vodite pravo kod pešačkog puka, koji se nalazi u rezervi. Kretali smo se lagano kroz šumu. Pitao je Kralj za moral vojnika. A komandant, čuo sam, odgovara kako moral nikad nije bio na takvoj visini kao danas. — Vaše Veličanstvo, vojnici samo čekaju vašu zapovest, da sateraju neprijatelja u Dunav. Ali sedi Kralj je dobro poznavao psihologiju rata, i melanholičnim glasom odgovori: — Bez savezničke pomoći, pukovniče, takve se zapovesti ne izdaju. Kretali smo se iza grebena, kroz šumu, da nas ne bi opazili neprijateljski aeroplani. — Kuda idemo? — zapita Kralj. — Kod pešadije, vaše Veličanstvo. — Kod one u rovu? — Vaše Veličanstvo, vi se ne smete izlagati suviše. Vi ste potrebni zemlji — govorio je ađutant. — Kad mogu da ginu moji mladi vojnici, nije velika šteta za mene, ovako starog.

204

Unapred je javljeno onom puku u rezervi da će ih posetiti Kralj. Kada im priđosmo, vojnici su bili postrojeni u karu. Komandant puka predade raport i Kralj se zaustavi u sredini puka. — Pomoz bog, junaci! — Bog ti pomogao! Kralj se zamisli jedan trenutak, onda se uspravi, pogleda okolo sebe, pa progovori: — Junaci, braćo... Teška vremena su nastala za našu zemlju. Neprijatelj je navalio sa svih strana da porobi našu lepu otadžbinu. Privremeno je uzeo jedan deo zemlje, ali ime Srbinovo nikad neće uništiti. Vi ste dostojni sinovi vaših pradedova i dosad ste služili verno kralja i otadžbinu... Mi vam odajemo hvalu, a i buduća pokolenja biće vam zahvalna za sve žrtve... Junaci... Ne klonite duhom... Naša je zemlja preživljavala i teže časove, pa je milošću božjom i hrabrošću svojih sinova izlazila nanovo na vidik, svetla i čista obraza. — Sedi Kralj je zaćutao i oborio glavu. Zatim je lagano diže i, prikupljajući snagu, nastavi: Junaci!... Upnite sve snage, da se odupremo neprijatelju još malo... Još malo, jer nam saveznička pomoć stiže i za koji dan mi ćemo zajedničkim naporima savladati neprijatelja. Kralj spusti glavu i nekoliko trenutaka gledaše turobno preda se. Zatim obode konja. Komandant puka se okrete vojnicima i pozdravi: — Živeo Kralj! — Živeo, živeo, živeo! — odjekuje kroz dubrave iz hiljade snažnih grla. Iziđosmo izvan pešačke kare i Kralj progovori: — A sad, hajdmo u pešački rov. Komandanti se uzvrdali, nešto se došaptavaju, jer ako bismo se samo pojavili na grebenu, raznela bi nas nemačka artiljerija. Zastali smo u nedoumici. Kralj kao da nekoga traži, obrati se meni: — Šta ti čekaš, što ne polaziš?... Vodi u pešački rov! Ali ađutant kraljev mi u prolazu dobaci: — Skreći na koju bilo stranu, samo ne vodi tamo. Tada svi oni počeše govoriti Kralju kako je opasno ići ovako u grupi. — Nemojte vi meni objašnjavati... znam valjda da se u rov ne ide sa konjima. — I Kralj zaustavi svoga konja da bi sjahao. Prišao je i stari kraljev lekar. — Veličanstvo, nemojte se izlagati... — Zar i ti?... E, moj doktore... Zemlja će lako naći jednoga kralja, a još lakše doktora... Ali danas je teško pronaći redove... Prostog redova, doktore — objašnjavao je Kralj drhtavim glasom. Umešao se i moj komandant. — Veličanstvo, sa artiljerijske osmatračnice vidi se ceo položaj.

205

— Pa dobro! — rekao je nevoljno Kralj i pođosmo na osmatračnicu diviziona. Posle male pauze progovori Kralj: — Kako bih srećan bio, kada bi se ovako starali i o vojnicima... Teško mi je što narod toliko gine. Iza artiljerijske osmatračnice sjahali smo, i Kralj uđe u zaklon. Komandant diviziona je objašnjavao Kralju liniju naših i nemačkih rovova. Nad nama su baš tada leteli nemački aeroplani i teška artiljerija počela je dejstvovati. Već zamoren, Kralj je seo na jedan trupac i zamišljeno gledao preda se. Govorio je komandant diviziona kako nam nemački aeroplani neprekidno dosađuju, jer otkrivaju naše položaje njihovoj artiljeriji. Kralj sluša, klima glavom i lupka jednim štapom po zemlji, pa će reći: — E, tako je... Govorio sam ja njima ranije: kako bi bilo da poručimo ove aeroplane, možda će nam trebati... A oni meni vele: „Veličanstvo... ne treba nam. Pratićemo mi četu vojnika u izviđanje, pa će nam oni podneti izveštaj.“ E, eto im, neka prate sad četu... Iz zemunice iziđe stari lekar, i obrati se meni: — Je li, tobdžija, gađaju li ovu osmatračnicu? Rekoh mu da dosad još nisu, ali lako mogu, ako nas samo opaze aeroplani. On pogleda unezvereno okolo sebe, i ljutito mahnu glavom. Počela je dejstvo i naša artiljerija. Borba je uzimala sve većeg maha. Teške granate su zasipale šumu, te je naređeno da se ljudi i konji sklone od pogleda s aeroplana. Kako za nas mlađe nije bilo zaklona, to smo ležali prikriveni u žbunju, strepeći da nas ne zaspu kuglice šrapnela. Oko podne, paljba artiljerijska prestade... Doneše tada i ručak za Kralja. Kralj naredi da dođe i lekar, ali njega nigde ne beše. Vojnici rekoše da je on poveo svoga konja i otišao. Onda komandant naredi poručniku Luki da pojaše i odmah dovede lekara. Podnarednik Gruja nam veli: — Onom čiči se nikako ne sviđa ovde, stalno je nešto gunđao. Posle pola časa pojavi se doktor, vodeći konja za uzdu, a Luka je jahao pozadi njega, kao da ga sprovodi Smeje se i Kralj i tapše lekara po ramenu. — Doktore... mnogo si plašljiv... I još se sramotiš pred ovim ljudima. — Vaše Veličanstvo, nama nije mesto ovde. Ja nikada konja nisam uzjahao, a sad pod stare dane se lomim. Ako bi do nečeg došlo, ova deca bi me konjima izgazila. — E, moj doktore... nije tako. Ova deca ginu... a šta tražimo više od života nas dva starca... Ne govori tako — veli Kralj blago i mahnu rukom ordonansu da prinese lekaru jelo. — Meni je mesto sa mojim narodom. Tačno u dva časa otpočela je artiljerija, tukući pojedinačno izvesne sektore, pripremajući se tako za odlučan napad. Aeroplani su neprestano šestarili nad

206

nama. U jednome momentu je naša artiljerija uspela da ih otera, ali malo posle vratiše se nanovo, tražeći baš tu bateriju koja ih je gađala. Posle podne Kralj se oprosti od oficira i odjaha do druma, gde je čekao automobil. Tada se obrati komandantu puka: — Isporučite vojnicima moje pozdrave i nadu na bolje dane. Neka istraju još malo u borbi, pa će nam uskoro stići i saveznička pomoć... Zbogom! Sa bagrdanskih položaja južna vojska odstupila je bez borbe, jer su Nemci probili na drugoj strani. JANKOVA KLISURA Nije više bila u pitanju nikakva naša odlučna ofanziva, već samo da se na neki način spase ovo malo vojske što je ostalo. Neprijatelju je u ogromnim masama nadirao sa svih strana. Proboj je vršen čas na jednom, čas na drugom delu fronta, a u našoj pozadini nije bilo nikakvih rezervi. Odstupali smo bez borbe sa jednog položaja na drugi. Pri mučnom i teškom povlačenju vojnici su prolazili kroz svoja sela, ostavljajući u njima na milost i nemilost neprijatelju i svoje porodice i svoju imovinu. Ranije, oni su se još i zanosili nadom da će se posle jednog silnog naleta povratiti i možda osvetiti za nanesenu štetu i sramotu. Ali sada su i sami počeli uviđati da sve propada, i da je njihova dalja sudbina neizvesna... Bugari su na jugu presekli glavnu prugu i pretila je opasnost da nam zapreče dalje odstupanje. Pritešnjeni sa svih strana, dodirujemo se gotovo leđima sa trupama na bugarskom frontu, onda se zajedno okrećemo i uzmičemo istim pravcem. A jesenja kiša lije. Putevi iskvareni, mostovi razvaljeni. Vojnici bez obuće, a odelo pocepano. Iz usputnih varoši beže građani i lakši ranjenici. Na svima stranama plač dece i jauk ranjenika. Most na Moravi bačen je u vazduh. Ljudi imaju utisak kao da im je otkinut jedan deo tela. Šumadija je porobljena. Na stanici su stajale kompozicije pune odela, hrane, duvana. Dozvoljeno je vojnicima da uzimaju koliko mogu, a i narod je pušten da razvlači, jer Nemci tek što nisu stigli. Demontirana lokomotiva podseća na lešinu, prazni vagoni zjape kao grobovi. Svuda staro odelo, pobacane kape i hartije, prosuti džakovi brašna, kao da je vihor besneo nad mirnom palankom. Što nije moglo da se ponese, palilo se. Dim se razvlačio na svima stranama... Bila je to poslednja etapa do koje su dospeli najmnogobrojniji begunci iz severnih krajeva. A tu su stali kao zamrzli, očajni zbog dalje neizvesnosti. Prvi put vojnici su zastali neodlučni. Videli su oni da otadžbini nema spasa. Trebalo je ostaviti kuće, porodice. U neizmernom očajanju koje je obuzimalo zemlju, zašto i oni ne bi podnosili opšte jade zajedno sa svojima?... Dosad ih je

207

nosio neki kolektivni zanos. Dosad je još bilo neke nade. Ali sada, pred bolnim saznanjem da većina naroda ostaje, oduševljenje se gasilo, duh je malaksavao, nada umirala i poneki, neodlučni, skretali su sa puta. Niko ih više nije video. Odmicali smo lagano drumom, dok su eksplozije praštale za nama. Vojnici su nosili pune torbe duvana i oblačili nove šinjele, koje su uzeli sa stanice. A jednom se otegla torba od silnog tereta. Uzeo pešak iz napuštene radnje dugačak lanac, u nadi da će ga docnije odneti svojoj kući. Kapetan Valja se ljutio: — Vidite onog reponju, molim vas, kako se natovario. — Pustite ih. To je dobar znak. Nisu, znači, još premoreni — razmišlja potpukovnik Petar. — Ti znaš, kad balon počinje da pada, onda se iz njega izbacuje balast... Tako je i sa njima. Kad počnu i oni da bacaju ove stvari, kad budemo videli lance i budilnike pokraj puta, onda će to tek biti znak da se i mi ozbiljno zamislimo. Na putu se izmešale pešačke komore, municione kolone, artiljerija, a sa strane pridolaze nove trupe sa bugarskog fronta. Drum je zakrčen, i svi stajemo. Stoka malaksala, i jedva kreće. Put je sve gori. Blato je negde do blizu osovina. Te noći nebo je bilo užareno od ogromnih vatri pozadi nas. Fabrika u Obilićevu gorela je. Stogovi sena, rastureni po poljima, plamsali su... A putem su škripala kola i razlegala se psovka ljudi. Vojnici su postali unezvereni, malo nadraženi, neki kao rasejani i nemarni na stroge zapovesti oficira. Bilo je i pijanih. Priča se da su upali u kuću jednoga narodnoga poslanika i sve razneli. — Bolje je da raznesu naši vojnici, nego da padne Nemcima u ruke — pravdao je neko njihov postupak. Ali sa druma dopirali su glasovi: — Kad propada država, neka propadne i privatna svojina! Sedimo pored vatre zanemeli i tužni. Imamo osećanje kao da se nalazimo u nekom uskovitlanom vrtlogu... Zemlju napuštamo. Poslednje ostatke državne imovine u Kruševcu narod je razneo. — Čuo sam da su svi činovnici primili platu unapred za dva meseca i da su razrešeni dužnosti — veli potporučnik Živadin. Potpukovnik Petar tužno klimnu glavom. Ostali su ćutali. Potmule eksplozije razlegale se iz Obilićeva. Putem prolazila razdražena gomila. Neki odstupali, drugi se vraćali. — Gde li ćemo se zaustaviti! — zavapi potporučnik Dragiša. Potpukovnik Petar je lupao štapom u jedan ugarak sa kojeg su odletale varnice, pa će reći: — Sva je nesreća u tome što su vojnici prilikom ovoga odstupanja naišli baš na svoj rodni kraj. Sada treba da ostave žene i decu, stare roditelje. A i sami vide da za ovaj momenat otadžbini nema spasa. Treba imati moralne snage, pa ne podleći iskušenjima...

208

— Ja nalazim, gospodine potpukovniče, kada bi se izvršilo streljanje jedno desetorice, red bi odmah bio uspostavljen — upade kapetan Velja. Ne dižući glavu, potpukovnik Petar pogleda preko svojih gustih obrva kapetan-Velju, pa će reći: — Misliš... Hm! — on mahnu odrečno glavom. — Utisak i posledice bili bi kao kad bi sad neko na ovu vatru pod našim nogama sručio kantu benzina, da bi nas bolje ogrejao. Ne, ne! To nije način... Masa je uzavrela... Jest, slabiji popuštaju. Ali dok odmaknemo, nadam se, ljudi će pregoreti trenutke rastanka. Teško je... mnogo teško. Na položajima malo se zadržavamo, ili pojedine komande samo, kao zaštitnica da bi se glavna trupa spasla. Ali obruč se sve više steže oko nas. Ponekad se borba prima samo zato da bi otišli nejač i komora. Pred Jankovom klisurom stalo se, i ni maći. Kroz klisuru, a i dalje, komora se zaglavila: stoka popadala, kola se polomila. A Nemci neprestano Tuku iz aeroplana mitraljezima stoku iz zaprege u klisuri. Komordžije se razbegle. Levo teče bujna reka, desno se digla planina. Kolona kao da se skamenila... Nemci to vide, pa nadiru sve žešće. Još samo jedna noć i artiljerija mnogih divizija pašće neprijateljima u ruke. Komandant divizije Terzić očajan je i poziva artiljerijske oficire. — Gospodo — govorio je on — naš položaj vrlo je težak i kritičan. To i sami vidite. Od naše energije i odlučnosti zavisi hoćemo li u toku sutrašnjeg dana spasti topove. Klisura u toku noći mora da se raščisti. Ali mora, gospodo, mora! — viče komandant. — Uzmite sve podoficire. Daću vam i četu pešadije, i ko vam se usprotivi, ma to bio i general, ubijte ga. To ja naređu— jem... Sad je pet časova. Zahtevam da klisura bude slobodna za prolaz sutra izjutra do četiri časa... Zapovest je odlučna. Odgovornost naša velika. A klisura zagušena od iznurene stoke, od polomljenih i pretovarenih kola. Kao da je u ljudima zastao dah, pa im je, u samrtnoj agoniji, svejedno da li će naša artiljerija moći da prođe, ili će je zarobiti. Pred klisurom zastajemo da stvorimo plan. Poručnik Branko predlaže da se rasporedimo duž cele klisure, ali da niko ne preduzima ništa energičnije dok prednji ne stignu na izlaz. — A tada, udri gde stigneš i koga dohvatiš! Pao je već mrak kad smo ušli u klisuru. Jedva smo prolazili pored kola, strahujući da ne skliznemo u šumnu reku. Jedna kola puna nekih sanduka isprečila se, a komordžija ispregao volove. Vočići leže u blatu i preživaju. Onda kola sa arnjevima u kojima plače neko dete. Na jednim kolima slomljen točak, vojnici istovarili sanduke i neke kazane i podupiru kola odsečenim stablom. Malo dalje naiđosmo na vatru. Komordžije prostiru slamu da prilegnu. A i šta bi drugo, kad je konj u onim kolima ispred njih pao i više ne može da se digne.

209

A jedna kola prosto zdruskana. Po razbacanim stvarima vidimo da je neko pokušao da ih opravi, pa najzad digao ruke od toga posla, ispregao konje i otišao. Iza jedne okuke ugledasmo opet vatru, oko koje su posedale žene i podbrađena deca. Malo podale grupa ludi sa fenjerima. Drali su jednoga vola. Kažu, poginuo od mitraljeza sa aeroplana. — Ovaj se narod ne može krenuti milom, već samo silom! — čujem gde Luka govori iza mojih leđa. Pred jednim mostićem zastadosmo... Isprečila se neka kola, pa niti mi možemo tamo, niti oni ovamo. — Zar tu nađe da zastaneš?! — razdra se poručnik Kosta „Turčin“. — Pa, kuda ću? — odgovara ravnodušno komordžija, sedeći ukraj puta. Revolver planu. Komordžija zamače u mrak. Odnekud iz mraka dopreše glasni povici, kao protesti i pretnja komordžija. - Čekajte, brate, rano si počeo! — umiruje Kostu poručnik Protić. — E, nije nego, da ga molim... Šta, treba i mi da skrstimo ruke i čekamo blagoslov! Ordonansi, preturajte ova kola u reku! — naredi odsečno Kosta „Turčin“. Priđe nam jedan podnarednik iz neke komore. — Teško da ćete šta učiniti... Molio sam, pretio, ali šta da se radi, kad se komora zaglavila i tamo, iza klisure, za nekih dvadeset kilometara. — Leteće kao ptice noćas, kad bude palo trideset glava! — reče glasno poručnik Branko. Prema svetlosti fenjera ugledasmo unezverena lica komordžija. Idosmo još malo, i onda zastadoh sa poručnikom Lukom. Otprilike negde na sredini klisure. Komordžije zašle pod brdo, naložile vatru, i baš se spremaju da legnu. A zapregnuta kola u beskrajnom nizu stoje na putu. — Ljudi, bre, što ležite, zašto ne krećete? — pita Luka dosta blago. Jedan ga samo pogleda, ne hte ni da mu odgovori. Drugi promrmlja: — Pa jes, kad bih mogao da preskačem! — i okrete leđa. Luka zovnu ordonansa i naredi da mu donese jednu motku. Onda siđe na put, da sačeka dok čelni stignu na izlaz. Uto dođoše i vojnici sa baterijskim fenjerima, a i ona četa pešadije, i rasporediše se duž cele klisure... Malo zatim releji javiše da su čelni na izlazu. Luka dohvati motku i viknu: — Komordžije, kreći! Onda priđe onoj vatri pa poče bez milosti da ih tuče. Komordžije skaču preneraženo, neki pritrčaše kolima, a drugi, bunovni, ne shvatajući šta se dešava, pokušavali su da beže uz padinu. Luka viknu: — Ordonans, pucaj! Komordžije stadoše kao ukopane. Okretoše se i žurno strčaše kod svojih kola. — Ajs, napred, napred!

210

— Teraj! — Udri ga! Napred se ču neko zapomaganje, kao vrisak žena, dece, onda lomljava niz reku... kola zaškripaše, bičevi fijuknuše... Ali konji iz jednih kola ni da krenu. — Ispreži, brže ispreži! — naređuje Luka. — Preturaj kola u reku! Pešaci poskidaše puške, pa upreše leđima. Kola se nakrenuše. Komordžija zavapi kako su unutra stvari njegovog komandira. Ali kola sa treskom padoše u reku. — Gospodine poručniče, pretovarena mi kola pešačkom municijom. — Bacaj sanduke u reku! — Šta je to?... Ko to viče? — promoli bunovnu glavu izvan arnjeva jedan oficir. Pri svetlosti lampe videsmo da je potpukovnik. — Ko ste vi, gospodine? — zapita Luka, već nadražen. — Ja sam komandant kolone... — U ime komandanta divizije naređujem vam da odmah krenete kolonu! Imate li pismeno naređenje, da vi, poručnik, naređujete meni, potpukovniku? — Sada ćete videti... Ordonansi, isprežite konje! Potpukovnik skoči iz kola i stavi ruku pozadi, kao da vadi revolver. Ali ga Luka preduhitri, i sa revolverom u ruci, sav narogušen, razdra se: — Preturaj kola! Preneražen postupkom jednoga poručnika, potpukovnik je stajao zgranut i bez ijedne reči. Luka priđe sledećim kolima, ali komordžija, i ne čekajući njegovu opomenu, poče da tera volove. — Grujo, ko zastane, čovek ili životinja, ubij na mestu i bacaj u reku! — naređivao je glasno Luka da ga svi čuju. — Gospodine poručniče, ramlje mi konj — požali se jedan komordžija. — Daj ovamo jednog komandantovog konja... I ispred nas i pozadi čuju se psovke, vika, odjekuje tresak stvari bačenih u reku ili prasak izlomljenih kola... Ali kolona ide bez zastoja. Ako stoka posustane, onda se zbacuje teret, preturaju kola, ili se konji zamenjuju. Vide najzad i komordžije da je opasnost svima za vratom, te sada žure i oni... Žitko blato razvlači se kao testo. Vočići iskolačili oči i podavili grbine, a kola krckaju pod teretom. — Ajd ojs! Stoka malaksala. Ljudi odupiru leđima. Batine pljašte. Ni ime božje se ne štedi. Negde puče revolver... Točak se slomi. — Bacaj, bacaj... — Udvostruči zapregu! Luka promukao od urlanja... Opet neko jauče. Kola škripe. Zatim tresak niz kamene litice. A reka guta... Zapovest se mora izvršiti, ma sve propalo. Već je poslednji čas.

211

— Ispreži! Tr-r-ras. Sad već ide brže. Što promakne kroz Lukine ruke, dočekuje kapetan Dušan. Što izmakne čitavo ispod njegova štapa, sačekuje revolver poručnika Branka. Oko tri časa posle pola noći, klisura je bila ispražnjena i put slobodan. — Jesi li video, bato? — veli poručnik Branko, vraćajući se. — Dok sam molio, vikao, pretio, niko da mrdne. Ali kada sam prelomio nekoliko štapova i potegao revolver, sve je skočilo na noge junačke. — A-ha... Kipislcauf! — potvrđuje Luka, promukao od vike. Stiže nas i potporučnik Živadin. Sav je podnaduo od nespavanja i napora. Iako je noć sveža, on skide kapu da obriše znoj, pa će reći: — Ah, želeo bih još jedno ovakvo čistilište kroz Jankovu klisuru, kad se budemo vraćali nazad. Komandant divizije naredio je da artiljerija odmah krene. Prolazeći tek po danu klisurom, Moglo se videti koliki je napor učinjen noćas da se put oslobodi. U valima Rasine ležala su polomljena kola, sanduci municije, pobijeni konji. Čak i nečiji automobil, i jedan fijaker. Maršovali smo ceo dan... Drugoga dana krenuli smo zorom. Sa nama idu i pešaci. Uveče smo poseli položaje, ali oko deset časova stiglo je naređenje da hitno odstupamo. Kažu, Bugari, udruženi sa Nemcima, nadiru sa svih strana da nam preseku odstupnicu. Sad se samo zaštitnice bore... Vojnici neobirijani, obrazi im upali, lice potamnelo. Onako natovareni, maršuju pogureni, ćute i gledaju mračno preda se. A hladna kiša, terana vetrom, bije u lice. S teškom mukom penjemo se uz neki prevoj, prokisli do kože. Blato pljašti pod nogama, a dušu pritisla slutnja teška i siva kao olovo. Neki rekoše da sada nailazimo na staru granicu nekadašnje Srbije. Ovaj se nagib naziva Prepolac. Od polovine Prepolca dunu hladan vetar. Kroz kišu promicale su vlažne pahuljice snega. Kad besmo malo više, poče nam šibati u lice suv sneg, a kad se približismo vrhu, zasu nas snežna mećava, da više nismo mogli gledati. Preko vlažnog odela slagao se suv sneg. Šinjeli se na nama zamrzli, pa izgledaju kao da su od bleha napravljeni. Dalje se nije moglo. Na samom prevoju zastadosmo, dok kijamet mine. Vetar je kovitlao, dižući čitave vihore snega i zasipajući ljude i stoku. Ruke se ukočile od zime, da ni dugme ne možemo zakopčati. Rukavi šinjela se zamrzli, te ne smemo ruke savijati, jer se materija lomi kao da je od kartona. Luka skakuće s noge na nogu, pa nam veli da sada ličimo na balerine. Ukrućeni šinjeli ostali su isto onako podavijeni, kao da smo još na konjima. Iz jedne kućice donese vojnik zapaljen ugarak. Stadosmo se pribijati jedan uz drugoga, da bismo zaprečili vetar, a vojnici nabacaše suvarke, te dimljivi plamen suknu. Od nas pozajmiše vatru i drugi. Čitave lomače razgoreše se na

212

svima stranama. Jednima vetar poduhvati vatru i plamen zakovitla preko naših glava. A već od dima se nije moglo disati. Tek posle jedno dva časa uminu sneg. Otkravljeni malo, počesmo silaziti u dolinu, punu blata i raskvašenog snega. Preda mnom je išao jedan pešak. Šinjel mu sav izgoreo, a namesto peševa landaraju samo kaiševi. Natovario, grešnik, torbu na jedno rame, na drugo pritegnuo pušku, oko pojasa pune fišeklije, a na nogama iscepani opanci, da mu se prsti vide. I tako gazi po snegu. Ranije smo im vikali: „S puta“, „Čuvaj“, „Drž desno“, a sada ga pažljivo obiđoh konjem i u hodu zapitah: — Druže, kako je? Ne gledajući me, onako mračan i turoban, odgovori: — Kao miš u rasolu... — Biće bolje, biće bolje — rekoh, tek da nešto kažem. — Ama, je l’te, molim vas — ubrza pešak — dokle ćemo ovako?... Doterasmo cara do duvara! Kažem mu da ćemo sigurno naići na saveznike, i da će nas oni odmeniti. Govorim to, iako znam da nam pomoć neće stići. Ali pešak misli svojom logikom: — Kažu da ćemo ih sačekati na Polju Kosovu, pa dža ili bu... Da vidim još i to! — Onda zastade, i kao da govori sa sobom: A posle ćemo pešačku kartu pa kući. Znači, ipak, on još čeka. I to odlučnu bitku u kojoj može i život izgubiti. I šljapka po ovome snegu bos, ubogi pešak, očekujući trenutak kada će poginuti. LIHVARI SAHRANjUJU DRŽAVU Prolazili smo kroz Prištinu, kada priđe Isajlo, posilni poručnika Luke. — Gospodine poručniče, neće trgovac da primi banku. — Zašto? — Veli, banka ne vredi više... Traži srebro. — Gde je taj trgovac? — planu Luka i pođe za Isajlom. Bila je to radnja kolonijalne robe, baš na putu kojim smo mi išli. Potpukovnik Petar mahnu tužno glavom: — Malo im je što su se napunili para dok smo mi ratovali... Sada su lihvari prvi koji sahranjuju državu, iako smo mi još živi. Pred radnjom Luka sjaha. Reče ordonansu i Isajlu da čekaju pred vratima, a on sam uđe. — Pomaže bog! Oslonjen rukama o tezgu, gledao je trgovac mrzovoljno i promrmljao nešto u znak pozdrava.

213

— Dajte mi dva kilograma šećera! — Nemam — i trgovac uzdiže samo ramena. — A kafe? — Nestalo — odgovori preko ramena trgovac, okrete leđa i pođe za šegrtom, koji je sklanjao neki džak u zadnje odeljenje. Luki zaigraše muskuli na vilicama. Stiže trgovca, dohvati ga snažno za vrat i uvuče u radnju. Zatim, lupkajući ga korbačem po ramenu govorio je naglašavajući svaku reč: — Ja sam, prijatelju, došao ovde da kupim, a ne da se šegačim. — Molim vas, vi tražite sve ono što ja nemam — odgovori trgovac nabusito. — Nemaš? — Nemam! — Nemaš? — i Luka mu se unese u lice. — Rekao sam — trgovac se obrati šegrtu: — Zatvori radnju! — Isajlo! — viknu Luka. — Uđi u onu sobu, pretresi je i vidi ima li šećera i kafe. Trgovac sitno zatrepta očima, pa promuca: — Vi po zakonu nemate pravo da mi pretresate radnju. — A po kom zakonu ti imaš prava da kriješ robu od srpske vojske, da bi je sačuvao za bugarsku. A? — razvika se Luka. — Čekaj, čekaj, sada ćeš ti videti tvoj zakon i tvoga boga — govorio je Luka sav crven u licu. Trgovac mahnu glavom, i žurno pođe izlazu. — Ordonans, zadrži ga! — Nazad! — isprsi se na vratima Gruja. — Gospodine poručniče, eve ga šećer — pojavi se Isajlo, vukući jedva pun džak šećera. — A šta je ovo? — razdera se Luka i zakrvavljenim očima pogleda trgovca. — Nemaš?!... Pa se još pozivaš na pravdu i zakon! — i Luka razmahnu pesnicom što može jače trgovca po licu. Ovaj se povede i pade među neke džakove. Luka mu pritrča, i, gotovo obnevideo od besa, poče da ga gazi i tuče nemilosrdno... Onda se izmače, gledajući ga netremice, gotov nanovo da skoči, ako bi samo jednu reč progovorio. Disao je brzo i škripao zubima... Najzad savlada sebe i prigušenim glasom obrati se trgovcu: — Izmeri mi dva kilograma šećera! Sav crven, gledajući podmuklo, trgovac priđe terazijama i odmeri dva kilograma. Luka izvadi banknotu i baci je na tezgu, govoreći osorno: — Kusur... I ne gledajući Luku, trgovac nabusito odbaci banku. — Nemam sitno. Ali Luka planu, preskoči tezgu, izvadi revolver i upre trgovcu cev među oči. — Kusur, ili ćeš sad mrtav pasti!

214

Trgovac s drhtajima uzdahnu, htede nešto reći, ali se uzdrža, izvadi ključ kase. Tada zastade neodlučan... Ruka mu je drhtala, kao da okleva. Onda progovori: — Koliko ste imali šećera? — O tome vodi računa ti, a neću ja... Najzad otvori, i u kasi zablista pun čanak srebrnih dinara. Luka se maši za novčanik i izvadi gomilu banknota. — Razmeni i ovo! Trgovac ga pogleda zapanjeno, kao da pita: ili se šali, ili ozbiljno traži. Ali kada vide revolver u ruci, izvadi čanak i poče odbrojavati srebro. Isajlo se zadovoljno smeška i gladi podbradak. — A-ha!... A sad, braćo!... Oćeš ljudski! Ih, što nemam, i meni da razmeniš. — Evo ti! — i Luka dade Isajlu jednu banknotu. — Dede... ali oni sjajni dinari izaberi — likuje sada Isajlo. Luka pokupi srebro, pa se obrati trgovcu: — Izbroj banke... Tako!... A sad, gde je onaj dečko?... Slušaj, iznesi ovaj džak napolje, i ko god zatraži proda-ćeš mu. Onda još jednom pogleda dušmanski trgovca, pa iziđe mrmljajući neku strašnu psovku. Pred vratima zastade: — Slušaj, gazda, ja ne govorim dva puta. Tek tada trgovac mahnu glavom dečaku da iznese šećer pred radnju. MOJA, PETA BATERIJA Ulice su bile zakrčene pešadijom, artiljerijom, kolima. Svi su išli u jednom pravcu. Pristizale su trupe i sa bugarske granice. Ali niko ni za koga nije raspitivao. Tragedija je opšta. 3emlja je izgubljena. Mnoge su radne zatvorene, da bi lihvari sačuvali bogatstvo svoje. Svejedno što je vojska izmučena. Naići će druga, koja bolje plaća. Turske kuće su zabarikadirane i kroz rešetke na prozorima gledaju Turci odstupanje vojske. A naše stanovništvo stoji preplašeno pred kućama, izbezumljeno od straha i teške slutnje pred nastupajućim danima. Neki već tovare stvari i beže. Izbeglice iz severnih krajeva, koje već danima odstupaju zajedno sa nama, ostaju zanemele, jer vide da je naš slom potpun. Njima je najteže. Kuća im je propala, dalje nemaju kud, a ovde nikoga ne poznaju. Na izlazu iz varoši zaustaviše nas da prođe jedan pešački puk, koji zamače na suprotnu stranu. Prolaze iscepani vojnici mrzovoljna izgleda, pretovareni torbama i municijom, i odoše, grešnici, da izginu. Stara sebičnost se ispoljava na licima onih što produžuju put. Nama je sada ipak ugodno. Zaštićeni smo. A sunce blago sija i na dogledu js ogromna ravnica. Preda mnom je stajala sa strane puta grupa ljudi oko jednoga čoveka, obučenog u stari šinjel bez one „šlinge“ pozadi. Paćeničko lice njegovo okruživali su crna

215

brada i brkovi. Iako je na putu bilo mnogo sličnih fizionomija, ipak je ovo lice privlačilo moj pogled... Čini mi se da sam nekad video one oči, onaj pravilan nos... Ali ovo lice je sad bledo, a oči zamagljene. Stajao je baš pokraj puta i gledao zamišljeno u zemlju. Pogledah i na one ljude okolo, pa mi oni poznati. — Je li to peta baterija? Poznadoh ih najednom. Sjahao sam s konja i pritrčao svome starom komandiru. Dugo smo se držali za ruke, bez ijedne reči. Predosećam da su preživeli neku tešku tragediju i strah me da zapitam. Vojnici se pozdravljaju sa mnom srdačno. Ali nema mnogih, pa ni Aleksandra, ni baterijskog narednika, ne vidim ni Traila, ni Tanasija... Hteo bih da zapitam, ali strepim da ne čujem strašnu vest, koju sve više naslućujem, gledajući izmučena i izmenjena lica njihova. — Pa... Kako sad? — zapita kapetan Lazar, držeći me za ruku. — The!... Eto tako, vidite i sami. A vi? On tužno mahnu rukom i klimnu glavom: — Gore biti ne može... Sa izvesnom strepnjom, zapitao sam ga: — A baterija? — Ne postoji više — jedva izgovori i u očima mu se pojaviše suze. Vojska je promicala pored nas. Kao da sam mu pozledio neku ranu, komandir je obuhvatio zubima donju usnu i namršteno gledao preda se. Onda se prenu: — Nije mi do topova... To je gvožđurija, kao što i sam vidiš, oni nam sada ništa ne koriste — i pokaza rukom na put, kuda se kretala jedna baterija moga puka. — Ali teško mi je zbog vojnika. Ti siroti ljudi vršili su svoju dužnost do poslednjeg časa... Pred mojim očima su padali. Onako ranjene Bugari su ubijali — komandir se zagrcnu. To nije bila žalost slavoljubivog komandira koji je izgubio svoju jedinicu i sa njom komandu, već iskren bol za izgubljenim drugovima svojim. Saosećao sam sa njim, te nisam ni pokušavao da ga tešim. — Gde se to dogodilo? — Kod Leskovca. Onda zađosmo malo u stranu, sedosmo na jednu gomilu kamenja i kapetan Lazar mi ispriča sudbinu pete baterije... — Krenuli smo iz našeg bivaka sasvim iznenadno. Ali zadržaše nas neočekivano na pola puta u Ćupriji. Tu se istovarismo i na jednoj poljani podigosmo bivak. I zamisli, dok se u Bugarskoj vršila uveliko mobilizacija i koncentracija trupa na našoj granici, mi smo sedeli, dvesta kilometara daleko, na jednoj poljani, i obavljali službu po svima mirnodopskim pravilima: topovska obuka, trube, raporti, i već sve ostalo što ti je navrh glave izišlo... Kao da smo na nekom manevru...

216

Komandir se nasloni laktovima na koleno i pogleda u zemlju, kao da se nečega priseća. Ja zapalih cigaretu. On klimnu glavom, ispravi se i pogleda me. — Sada, baš pred tvoj dolazak, odigrao se jedan događaj, eto, ovde na drumu, čija je istorija daleka, još iz Ćuprije. Napominjem ti uzgred, da vidiš samo psihologiju i pravedljivost našega naroda. Ovaj događaj na drumu jako me je dirnuo, i da ti ga baš ispričam. Dok smo bili još u Ćupriji, naiđu jednoga dana meštani u naš bivak i dovedu jednoga mangupa konja. Vele, sigurno je iz našega puka. Ulazeći u bivak, natrapaju baš na komandanta diviziona... A ti znaš njega... On je u stanju da digne na noge celu bateriju za neki mali kaišić, a tek zamisli sad... U pitanju je bio konj!... Pozvao je odmah sva tri komandira. Sav uzbuđen, pitao je čiji je ovaj konj... Zagledasmo ga i mi, ali niko ne može da ga pozna. Bio je to jedan od onih dorata bez belege, kakvih je samo u našoj bateriji bilo oko pedeset. Onda nam naredi da se vratimo u bateriju i da se raspitamo. Podnarednik konjušar bio je Svetozar... Onaj beli. Zovnem ga i pitam jesu li svi konji na licu. „Svi su ovde“ — odgovori mi on odrešito. Ama vidi, vidi ipak, da nije nečije ležište prazno. „Znam sigurno, gospodine kapetane“ veli mi on. Malo posle vrati se. „Svi su naši konji ovde.“ — Ama baš svi? „Svi, gospodine kapetane!“ — Dobro — velim ja, i nešto mi laknu. Odem u divizion... Dođoše i ostali komandiri i izjaviše da to nije njihov konj. To isto rekoh i ja. Komandant se nađe u čudu. „Pogledajte još jednom konje po spisku“ — naredi nam. Ne rekosmo ništa... Kada se odmakosmo, počesmo da protestujemo što nam se ne veruje. Ali kako smo bili pod njegovim okom, to ipak naredim da vozari izvedu konje. Taman sam uzeo spisak, kada se vozari u konjušnici uzmuvaše i odmah dođe kaplar pa mi izjavi da nema jednoga konja, i to baš onoga koji stoji vezan pred divizionom... E sve mi se prevrte... Zapitah, gde je podnarednik... Ali on se sklonio negde i niko ne može da ga pronađe. A sada treba ići u divizion, i već možeš da pretpostaviš šta me tamo čeka. Javim ostalim komandirima da se ne muče, i odem u divizion. Bre... Bre!... Šta se tada sruči na moju glavu!... I kako ja ne vodim računa, i kako se on čudi što nisam dosad sve konje pogubio, i kako ovo... kako ono... i da će on meni da oduzme bateriju. Ispadoh ti ja najgori čovek!... Naravno, on je govorio s razlogom, bio sam kriv, priznajem, te nisam ni pokušavao da se branim.

217

Ali zato, kada sam se vratio u bateriju potražio sam prvo Svetozara. Ti znaš... ja nikada nisam udario vojnika. Ali tada sam svu ljutnju i bes, koji se skupljao u meni, čini mi se, od moga rođenja, sručio na njegovu glavu. A on da živi još sto godina, pa neće dobiti takve i tolike batine... Dalji postupak je išao po nadležnosti. Podnarednik Svetozar je izudarao kaplara, vođu odeljenja, a ovaj opet vozara koji je ispustio konja, a nije to prijavio. Razume se, redov je navikao na batine kao na neko redovno sledovanje. Kada kaplar dobije batine, to ti je ono vojničko predovoljstvo, u godini dana jedanput... Ali kada podnarednik dobije deblji kraj, e to je malo neobično. Uvređen je ponos starešine. To ja znam... Pod normalnim prilikama, ja to nikad ne bih učinio. Čak se i sad kajem. Ali ja sam tada bio u afektu, kada zbilja nisam sobom vladao. Eto, upamti ovaj događaj... To je u vezi sa onim što se baš sada odigralo na drumu, o čemu ću ti docnije govoriti. Posle dva dana došlo je naređenje da krenemo na granicu, prema Bugarima. Stigli smo, čini mi se... sedamnaestog septembra i odmah izišli na položaj, Vražja glava. Pred nama je bio položaj Kamenita čuka, gde se nalazila pešadija. Ama ništa više, već uzmi samo imena: Vražja glava, Kamenita čuka... pa možeš da zamisliš kakve su to čukare i gudure. Izišli smo, dakle, na položaj, pripremili elemente teorijski i čekali... Razume se, čekali rat... Upravo čekali smo da se Bugari utvrde, da dovuku veći broj vojske i topova, i da nas naposletku smrve. Jest, baš to smo čekali... Sa naših osmatračnica gledali smo čitave divizije kako na miru prilaze, logoruju u blizini granice, onda njihovi komandanti izviđaju i ispituju teren, i pukovi najzad posedaju položaj... Sve pred našim očima i našim pripravnim topovima... Pa im se ne svidi jedno mesto, i onda se pomere na drugo. A njihovi artiljerijski oficiri pregledaju durbinima teren i primaju sektore koje će gađati... I naši prosti redovi znali su da će nas napasti. Ama sigurno. I puno puta prilaze vojnici i pitaju šta čekamo. Ali pod smrtnom odgovornošću je naređeno da niko ne sme da opali ni pištolj, a kamoli metak... Kao da smo izgubili glavu! Čuješ, docnije, da su naši hteli da preseku ovo mučno i lažno stane, ali saveznici nisu dali... Kažu, da su ih Bugari uveravali u svoje miroljubive namere. Ja sam vojnik i nemam prava da kritikujem. Ali dozvoljavam sebi da konstatujem činjenicu: mi smo bili unapred žrtvovani. I kaplar Živulj je znao da naše četiri zamorene i proređene divizije ne mogu da se bore protivu dvanaest bugarskih, odmornih... Ali svaka čast našem vojniku. Ispunili su svoju dužnost do poslednjega daha. Komandir zaćuta, obuhvati prstom slepe oči i protrla ih. Drumom su škripala kola. Po nekoj čudnoj asocijaciji misli, setih se onog ubijenog vodeničara... Možda se još uvek okreće onaj vodenički kamen. Ali tamo su sada Nemci.

218

— Pripremali su se Bugari do prvog oktobra. A mi smo posmatrali i čekali... Isto onako kao osuđenici „na belom hlebu“. Egzekucija je počela tačno prvoga oktobra u pet časova izjutra. Sve što se do ovoga časa odigralo, mogu još i da razumem... Ali ono što je nastalo posle toga, to nisam kadar ni da shvatim, ni da pojmim. Kažu da u Svetom pismu piše: ko te udari po jednom obrazu, okreni mu i drugi. A mi smo izložili i obraz, i trbuh, i leđa I dušu, pa i život... Komandir steže vilice, da mu odskočiše muskuli, i s drhtajima uzdahnu. Onda nastavi tiho. — Taman sam ustao i vojnik doneo vodu da se umijem, u tom trenutku se vazduh prolomi. I bez moje komande, vojnici pritrčaše topovima i zauzeše svoja mesta. Potrčim kao bez duše na osmatračnicu i vidim kako purnja zemlja i leti kamenje iznad naših pešačkih rovova. Ugledah baš i njihovu bateriju. Dohvatim slušalicu i zatražim odobrenje od komandanta diviziona za paljbu, kako bih zaštitio naše pešake. Ali komandant mi reče kako su iz divizije naredili da se ne sme opaliti nijedan metak bez odobrenja divizije. — Ama rat je otpočeo... potukoše pešadiju — bunim se ja. — A—ja!... „Divizija je tako naredila!“ — odgovara lakonski komandant... Pešadija vapije za pomoć, a baterije ćute, jer više komande vele: neka se zna da mi nismo dali povoda za rat... Eto... to ti je ono: „Il ne da đavo, il ne da Bog.“ Umesto da smo upali u Bugarsku, pa ih razbucali još u početku, mi čekamo da mobilišu, da koncentrišu, da nas napadnu, bez objave rata. I da bi naša tragedija bila potpuna, mi čekamo da nas razlupaju, da bismo uverili Evropu kako smo mi nevini... I to u vremenu kada sentimentalnost i svi pisani međunarodni propisi priklanjaju glavu pred grubom silom... Siroti pešaci. Trpeli su paklene muke. Ginuli su od granata, od raspuknutog kamenja, povijali su se po rovovima, pretrčavali u rupe od eksplodiranih granata. Kada su naposletku videli da ih niko ne brani, počeli su da beže u prihvatne zaklone. Jer oni nisu znali za višu politiku. Stroj se počeo naglo osipati i oko sedam časova bili su svi u prihvatnim položajima. Tek u sedam časova stiglo je naređenje iz divizije. Tada smo otvorili vatru i mi. Ali Bugari su kuljali kao mravi. Išli su ošamućeni, vrag bi ga znao, kao da su bili pijani. Ginuli su kao stoka. Zemlja je tutnjala od topovskih pucnjeva, a vazduh je krkljao od puščane i mitraljeske vatre. Na nekim mestima Bugari su uskakali u naše rovove, boli se tamo bajonetima. Mi smo tukli u gomilu... Bugari su bežali. Opet se vraćali. Tada su naši odstupili. Potom su se okupljali, vršili protivnapad i na bajonet osvajali rovove. I tako do večeri. Po mraku smo morali odstupati navrat-nanos pa se zaustavismo ispred nekog sela Krupca.

219

Naređeno je da baterija u toku noći iziđe na jednu čukaru, ne znam ni sam kako se zove. Cele noći smo po tom bespuću izvlačili topove. Išli smo nekim strmim krčanikom po kojem se jedva i selačka kola kreću. Na krivinama otkačinjali smo zadnjake i vojnici ih posle rukama gurali. A, da bismo olakšali konjima, dobili smo i četu pešadije, te je svaki pešak nosio po dve granate... Taman kad smo pred zoru stigli na vrh stiže naređenje da se vratimo hitno nazad, jer su Bugari probili na drugom mestu, i sad je naš položaj u pitanju. Mogu nam još zaći iza leđa. Ali dok smo stigli u to prokleto selo Krupac, naši opet povratili izgubljene položaje, i onda narede meni da opet iziđem na onaj vis... Ah, sad se setih. Zvao se „Crkveno branište“, Tu drugu noć neću nikada zaboraviti. U ljudi nije bilo više daha ... Dok jedan vod zastane, da bi izišao drugi, zaspali i vozari i poslužioci. Aleksandar je prvo molio, onda tukao, najzad malaksao i on. Gledao sam ga kako naslonjen na drvo, u stojećem stavu, spava. A noć odmiče i strah me hvata da nas ovako otvoreno ne zatekne zora. Oni pešaci koji su nosili municiju, izgubiše se u noći sa granatama... U jednom momentu čupao sam kosu... Sakupio sam onda vojnike. Zamolio sam ih kao drugove, neka učine još i ovaj poslednji napor. Iako su bili iznureni do umiranja, pospušali su me i pred zoru iziđosmo na vrh... Gde je ko zastao, tu je i zaspao. Oko podne počeli smo dejstvovati. Posmatrao sam borbu pešadije. To je bilo besomučno klanje. Ne potcenjujem bugarskog vojnika. Ali naši su hrabriji i mnogo inteligentniji... Bilo je to baš pred veče... Naleti rulja Bugara na jedan naš istaknuti položaj, upade u rovove i naši naglo strčaše sa brega. Misliš da su se rasprštali... Bože sačuvaj!... Samo koliko da se sklone od oka, pa se najednom sakupiše, ama kao da im neko zasvira zbor. Sabiše se kao ovce u gomilu. Strepeo sam da ih tako ne pronađe artiljerija. Ali oni se za trenutak rasturiše, i, kao mačke, pođoše trčećim korakom uz breg. Još se nisam ni povratio od iznenađenja, a oni uskočiše u svoje rovove. Nastade borba na bajonet. Bugari nagoše u bekstvo. Da vidiš samo! Bežali su kao pomahnitali na sve strane, i mislim, nisu se mogli sakupiti ni sutra do podne. Ali koja vajda!... Nismo imali nikakve rezerve, i posle tri dana morali smo odstupiti. Prošli smo kroz Pirot noću. Tek sutradan zadržasmo se na položajima Veletina glava. Uz put smo sekli telegrafske direke, kvarili mostove, palili hranu i seno... Ali opet su probili Bugari na drugoj strani i u prvi sumrak je naređeno da odstupimo. Taman smo zapregli, kad se sruči strahovita kiša, praćenja sevanjem i praskanjem gromova. Oblaci se spustili gotovo do zemlje. Bili smo obavijeni neprozirnom tamom, kao u mračnoj komori. Trebalo je silaziti niza strme staze, tek prosečene. Ljudi i konji se uznemirili od treska gromova. A kad sevne, gotovo obnevidimo, neki vozari zastaju, te na njih najašu oni pozadnji. Naša kontrola je bila isključena. Ljudi su bili prepušteni sami sebi... Neka nas sreća

220

posluži, hvala Bogu! — i komandir se prekrsti — te izvedosmo čitavu bateriju iz toga pakla. Jedva se dočepasmo druma i pođosmo žurno. Odstupali smo preko Babušnice, sve do Bele Palanke. Čuli smo tada i za propast severne vojske, koja nam se u odstupanju sve više približavala. Trebalo je štititi sada i odstupnicu njenu. Zato su naređenja bila uvek kategorična: braniti položaje do poslednjega čoveka!... A Bugari su jurišali i dan i noć. Ako uspeju da probiju na jednome delu fronta, naši su hitno izdvajali iz pojedinih pukova poneki bataljon, pa su ga upućivali da zapuši rupu. Taman se tu uspostavio front, Bugari bi probili na drugoj strani. Onda se odvajale čete da popune prazninu. Razume se, uvek bajonetom i bombom... Ako bi sada zapitao nekoga pešaka da ti po redu ispriča na kojim je sve položajima bio, uveravam te, taj se ne bi setio. Na ovome položaju Bugari su došli na jurišno odstojanje. Baterija gotovo iza samog našeg streljačkog rova. Zato je bilo naređeno da se u toku noći sklonimo. Ali nije bilo puta da bismo mogli odstupati pravo u pozadinu, već smo čitav kilometar morali ići pored samog rova. Povlačenje je otpočelo u pola noći. Vozovi su išli na velikom odstojanju jedan od drugoga, polako, nogu pred nogu, da bi se izbegao šum. Našim pešacima je skrenuta pažnja da ne pucaju, kako ne bi izazvali vatru. Ali Bugari su ipak pucali. Taktuk... tak-tuk, povremeno, za vreme celoga našeg odstupanja. I samo je jedan konj ranjen. Sutra smo nalazili rupe na paocima točkova i ožiljke na topovima. Srećom, iziđosmo čitavi... Zaustavismo se na Ploči. Situacija je, međutim, bila vrlo kritična. Počeli smo već da se gušimo. Trupe sa severa uveliko odstupaju, već se dodirujemo. Treba na svaki način zaustaviti nadiranje Bugara. I viša komanda se odlučila na poslednji korak, koliko očajan, toliko i drzak... To je isto kao da očajnik baca poslednju paru na kocku, ili da dobije, a ako izgubi, da izvrši samoubistvo. Pa da... ništa nam drugo nije ni ostalo. Skrpili su nekako dva puka pešadije. Naređeno je da artiljerijska priprema bude iznenadna, brza ali kratka. Jer inače, otkrili bi naše namere, te bi onda Bugari navukli još veće snage. Moja je komanda u roku od dvadeset minuta bila: po deset, razornom granatom, po deset... po deset. Sa ljudi je lio znoj. Cevi su buktale, a rovovi bugarski su plamteli i purnjali. Pešadija je podilazila. U tačan minut prekinuo sam paljbu. Tada se prolomi: „Ura, ura, ura!...“ Iznenađeni navalom, Bugari poskakaše. Zastadoše, kao da ne veruju. Ali naši počeše uskakati u rovove i Bugari okretoše leđa. Naši su im duvali za vratom. Pređoše rovove, naleteše na bugarsku komoru. Panika se prenese i na njihovu pozadinu. Gledam sa osmatračnice kako jedna bugarska haubička baterija u bežanju nalete na naš streljački stroj. Skoliše je sa svih strana naši pešaci. Uhvatiše je.

221

Ali, šta vredi! Da smo imali jednu diviziju u rezervi, terali bismo ih do granice. A ovako... Morali smo da zastanemo. Ipak, dobili smo malo vazduha, bar za nekoliko dana. Dotle su se naše trupe žurno povlačile, i kada smo dobili nešto prostora, onda kretosmo i mi. Prošli smo kroz Niš, i zaustavismo se na Kurvin-Gradu. Istoga dana dobijem naređenje da hitno odem u Leskovac i da se javim tamošnjem komandantu trupa. Nije mi bilo milo. Ja sam tako ispao iz sastava svoje komande i bio sam detaširan. A iz iskustva znam, da komandanti uvek manje obzira imaju prema dodeljenoj jedinici, i u pogledu snab-devanja, i u pogledu izlaganja prema neprijatelju. Naravno, svaki će radije žrtvovati ono što je tuđe, nego svoje. Javio sam se novom komandantu, i on mi je odredio položaj. Bilo je to jedno brdo, Hisar ga zovu, čiji se prednji nagib spuštao terasasto, sa strmim odsecima. Baterija je bila odmah iza vrha. Pozadi baterije nije bilo nikakvih puteva, u slučaju da nas poteraju, te sam naredio da se prokopaju rampe za spuštanje topova. Moja je osmatračnica bila na dvesta metara ispred baterije, u streljačkom stroju. Priču njegovu prekide podnarednik Svetozar: — Gospodine kapetane, pitaju vojnici, hoće li da čekaju? — Dragi Svetozare, ja o tome ne odlučujem već komandant. Dokle ne vidim sa njim, vi ćete, razume se, ostati sa mnom. A posle, ja ću na sve moguće načine gledati da bude kao što vi želite. To je i moja želja. Uostalom, sada ću ja doći. 3apitah ga šta je posle bilo. — Bilo je to dvadeset četvrtog oktobra... A zbilja, sada mi to pade na pamet... Ovaj je datum za petu bateriju fatalan. Sećaš li se prošle godine, kada nas nađe haubička baterija, pa pobi ljude, udari u top... karu. Sećaš se?... Jest, baš dvadeset četvrtog oktobra. — Komandir zaćuta, pa me značajno pogleda. — Zamisli... Ako rat potraje još jednu godinu, ovoga datuma treba da se čuvam. Otišao sam toga jutra na osmatračnicu. Čim me ugledaše pešaci, pitaju: šta ću ja ovde, kada se ni oni ne mogu zadržati dugo na ovom položaju. Otpočeo sam odmah sa gađanjem. Pored moje baterije bila je i jedna haubička. Našim udruženim dejstvom uspeli smo da Bugare zadržimo pred nama. Žali mi se haubičar što su ga stavili tako blizu. Veli: „Lako je tebi. Imaš konjsku zapregu, pa ćeš da klisneš. A šta ću ja da radim sa mojim volovima?“ Baš tada javiše pešaci da se Bugari spremaju za juriš. Dohvatim slušalicu da pozovem bateriju... Nema veze... Sa mnom je bio podnarednik Žika. Rekoh mu da odmah potrči niz liniju i vidi gde je prekid. Taman on pođe, a ja se slučajno okretoh u pravcu baterije... Zgranem se... Kosa mi se diže od užasa. Očima ne mogu da verujem... Iz pozadine je nastupao streljački stroj Bugara pravo na nezaštićenu bateriju i vidim kako vojnici pokušavaju da okrenu topove unazad...

222

Potrčim kao bez duše u bateriju. Tamo već čujem prasak pušaka... Jedan top opali... Neka vika dopire iz baterije. Ja trčim što brže mogu. Najednom se preda mnom pojavi zapregnuta haubička baterija gde silazi niz strmu kosu. Vojnici vuku volove, drugi ih bodu tesacima i uvijaju im repove, da brže idu. Vojnici izbezumljeni i usplahireni zveraju unazad, pa i ne gledaju ispred sebe... Prva haubica naiđe na strmi odsek i kao otkinuta sa opruge polete, gurajući, gužvajući volove i vozare. Za njom druga, treća, četvrta. Uz tresak, lomljavu i jauk, klupčali su se topovi, stoka, vojnici i cela masa od mesa i čelika sruči se u jarugu kao bezoblična gomila. Pred baterijom sam... Preda me istrča baterijski narednik iskolačenih očiju i gologlav. — Gde ćeš? Nazad, naredniče! — viknem što mogu jače. Bez ijedne reči, on se vrati, uspuza se na jedan obronak, pa se okrete. „Evo ih Bugari kod topova...“ Istrčah gore... Nišandžija Petar protrča pored mene noseći zatvarač... Bugari trče oko topova. Nišandžija trećega topa otima se sa jednim Bugarinom oko zatvarača, ali drugi Bugarin mu zabi bajonet u leđa. Oko topova leže mrtvi naši vojnici. Ostali se rasprštali na sve strane... Jedan Bugarin nišani puškom nekoga. Meni pritrčaše nekoliko vojnika. To je bila slika za ono nekoliko sekunada... — Spasavajte se! — viknem, pa potrčimo svi nizbrdo. Naiđosmo i na pobijenu zapregu prednjaka. Vozari su ležali mrtvi između konja. Jedan prednjak bio je preturen. Za nama pripucaše. Podnarednik Žika dojaha jednoga konja i reče mi da se popnem. Kakvo uzjahivanje! — Beži što pre! — viknem mu ja, jer počeše da pršte kuršumi oko nas. Onda potrčah. Mitraljez sa brega poče da klokoće. Mi prilegosmo u jarak pokraj puta. Dok nešto tresnu. Pade Petar sa zatvaračem. Mi se digosmo. Jedan dohvati zatvarač. Priđoh Petru. Ali on je izdisao... Malo dalje na drumu leži podnarednik Žika, ječi, a i konj pored njega ranjen, i već se trese.... Zapali su u snop mitraljeza. Uto nalete moj seiz sa konjem. Iako su vojnici navaljivali da jašem, da bih što pre umakao iz ovog ubistvenog prostora, odbio sam to odlučno. Nisam hteo da se odvajam od njih, ma šta me snašlo. Zato naredim da na konja stave ranjenoga podnarednika Žiku. Ali konj se od pucnjave uznemirio, te jedva popesmo podnarednika. Bio je ranjen u grudi i pljuvao je krv. Zamičemo žurno. Još jedna okuka pa smo spaseni. Ali baš pokraj puta ležao je telefonist Milija. Glava mu gotovo u bari. Jedan ga dohvati za noge da ga izvuče, ali on jeknu: „Ubijte me... ubijte.“

223

— Ponesite ga! — doviknuh, pa ga i ja dohvatih za jednu ruku. Nosimo ga kao vreću, dok ne za đosmo za okuku, te ga onda spustismo. Umirao je. Mene nešto u grlu steže. Naiđoše neki pešaci. — Hajdete, braćo, da ga ponesemo. „More jedan više ili manje ne čini!“ Baterija zarobljena, vojnici mi izginuli, vojska se rasula, zemlja propala. Nešto mi pritiska grudi. Gledam kao kroz maglu i suze mi udariše na oči... Više mi nije stalo do života. Stajao sam, kao da sam bez svesti... Neko me dohvati za ruku. „Bežite, samo što nisu došli!“ Tek kad smo odmakli dva kilometra, došao sam k sebi. Utučen, sedeo sam pokraj puta, dok su se vojnici sakupljali. Bilo ih je oko četrdeset... Ostalo je izginulo. — A šta je sa Aleksandrom? Komandir uzdahnu i tužno klimnu glavom. — Pričali su mi docnije vojnici... Aleksandar je sastavljao izveštaj o utrošku municije. Bio je kod drugog topa, kad su Bugari upali u bateriju. Komandovao je: „Paljba unazad. Na karteč!“ Seo je na top i lično opalio jedan metak. To je bio onaj poslednji pucanj naše pete baterije. Sa njim je zamro i Aleksandar. Kažu, ostao je presamićen preko topa. Komandiru navreše suze na oči. Zubima obuhvati usnu. Kao da bi hteo da zaguši uzdah bola. A potom sasvim tiho progovori: — Pao je kao junak. Zaćutasmo... Drumom je promicala beskrajna kolona beskućnika. Čini mi se kao da svaki odnosi sobom pokoji živi deo domovine. Nepovratno?... Budućnost nas i ne zanima toliko, jer je sadašnjica suviše mučna i teška... komandir prevuče prstima preko ovlaženih očiju. — A sad? — Dodeljena mi je nova baterija... Ali ja moje vojnike ne mogu da ostavim. Evo baš pred tvoj dolazak, prišao mi je podnarednik Svetozar, onaj koga sam ja izudarao, i veli mi: ,,Gospodine kapetane, čuli smo da ste dobili novu bateriju... Mi smo na pragu naše otadžbine. Ako nas vi napustite, nećemo ići ni koraka dale, već ćemo se vratiti svojim kućama. A ako ostanete sa nama, ići ćemo dokle nam vi naredite.“ I sada sam se rešio da ih na svoju odgovornost vodim u novu bateriju. Moja komanda je odmakla daleko, te se digoh. Vojnici priđoše da se pozdravimo. Zapitah za Tanasija, jer ga ne vidim među živima. — Ne znamo šta je s njim — veli mi. — Bio je do poslednjeg časa u telefonskoj zemunici. Ali kada Bugari utrčaše u bateriju, mi se rasprštasmo na sve strane... Kada smo se iskupili, njega ne beše. Ranjen ili poginuo. Sigurno je poginuo, jer Bugari ni ranjenike ne ostavljaju...

224

NA PRAGU OTADžBINE Pred nama je beskrajna ravnica. Tako nam se bar čini. Ali hodajući po njoj, vidimo male brežuljke, oniske visoravni, kao ono naborana voda na lakom vetru. U daljini negde štrči minare, a još dalje, vide se divlje planine u plavkastoj izmaglici dana... Kosovo polje... Suzama je zaliveno, pesmama je opevano. Muževna stremljenja nebrojenih generacija su kroz stoleća bila usredsređena na njega. Teška tragedija ponirala je u duše, prenosila se s kolena na koleno kroz nebrojene decenije, kao neko večno stradanje, sveto i uzvišeno kao religija. Dah pobožne osećajnosti i fanatičan zanos bi obujmio mlada srca pri pomisli na tužno Kosovo. Ono je neodoljivo spajalo misli kao neki uzvišeni kult i postalo sveta zamisao cele jedne nacije... Godine hiljadu devetsto dvanaeste ljubili su ratnici svetu zemlju. Kosovo je oslobođeno od nevernika. Vekovni san je ostvaren. A samo tri godine docnije... Na putu ka Golgoti vukla se iznurena vojska srpska. Nepregledna kolona pešadije, artiljerije, komore i izbeglica, gamizala je lagano preko Kosova, noseći sobom tugu i očaj porobljene zemlje svoje. Sustigosmo i kolonu ranjenika, koji su umakli iz bolnice. Stoje na putu, raspituju se za svoje komande. Smatraju da im je komanda njihova, u opštem metežu i haosu, jedino utočište, te da se tamo sviju, nemoćni i bolesni. Na veliku radost našu, među ranjenicima nađosmo i našeg potporučnika Vojina sa povezanom glavom, u šinjelu na kojem se još poznaju tragovi krvi. Lutao je da bi nas našao. Na putu susretosmo i zarobljenike, koji se kreću sami, bez sprovodnika, u suprotnom pravcu. Po iscepanoj odeći i žalosnom izgledu oni se malo razlikuju od vojske koja ih je nekada zarobila. Glad i teški ratni napori potpuno su nas izjednačili, pa čak kao da nas je opšta nevo lja i približila jedne drugim. Prošli smo pored oronulih zidova Vučitrna. Ona jedna ulica zakrčena od kola i naroda. Iz mnogih kola vire glave žena i dece. Ili su se izbeglice razmilele po varoši i kupe ostatke hrane. A magacini otvoreni. Vojnici, zajedno sa zarobljenicima, razvlače džakove sa hranom na sve strane. Neki prodaju brašno meštanima. Muslimani nude novac vojnicima za oružje. — Šta će sa nama biti? — zapita nas jedna žena plačevnim glasom. — Vi ćete se, gospođo, vratiti svojoj kući, odakle ste i pošli. Ali šta će sa nama biti, to niko od nas ne zna — odgovara jetko potporučnik Živadin. Pred veče stigosmo u neko selo ispred Mitrovice. Noć je bila hladna. Kroz puškarnice svojih kula gledali su nas zlurado Arnauti.

225

Sedimo pored vatre, a Luka nešto računa na prste. — Prošlo je ravno pet stotina dvadeset i šest godina, kada je razbijena vojska na Kosovu bežala isto kao i mi sada. Razgovaramo o svom bezizlaznom položaju. Još jedan dan marša pa smo na granici. Kuda ćemo posle?... — Trebalo je da ih sačekamo na Kosovu, i neka se istorija još jednom ponovi — kaže potporučnik Živadin. — Našto da gine narod, kad sutra naveče inače moramo da položimo oružje. Dalje nemamo kud! — dodade kapetan Dušan. — Baš zato! — brani svoje gledište Živadin. — Neka to bude na viteški način, a ne kao neke babe. — A tebi je milo da pogineš na Polju Kosovu! — upade podrugljivo Luka. — Ne verujem! — Vala, ako budemo morali na granici da položimo oružje, ja odoh... — Pre svega, pita li vas ko, te sada vadite oči... A ako želite da čujete moje mišljenje... — Molim vas, gospodine potpukovniče... oprostite, ali ni vas sigurno niko ne pita — reče malo nabusito Živadin. Potpukovnik Petar zaćuta. Onda se nasloni laktovima na koleno, i ukrsti prste. Gledajući u vatru, nastavi tihim glasom: — Zemlju smo izgubili... To možemo objasniti nekom „višom silom“... Ali ako uljudnost izgubimo, onda tek nastaje najveća opasnost — i potpukovnik Petar klimnu zamišljeno glavom. Nastala je mučna tišina. Ali Živadin prekide: Gospodine potpukovniče, meni je jako žao što su moje reči dale povoda da tako mislite. Ja se izvinjavam. Ali... molim vas, još od Prepolca pričaju o odlučnoj bici na Polju Kosovu... A kuda ćemo sada? — Eh, pričaju... Pričaju vojnici, pričaju komordžije i svi oni koji ne uviđaju da današnje ratovanje nije isto što i ratovanje pre pet stotina godina. Onda su se tukle mase, a danas strategija zna i za brze obuhvatne marševe, pa bi nas kao miševe pohvatali na Polju Kosovu... A zašto?... Da bi se ponovila istorija. Ali takvim poduhvatom mi bismo samo kompromitovali prošlost... Nama je danas potrebno da sačuvamo živu silu. — Dobro, gospodine potpukovniče — upade kapetan Dušan — pretpostavimo da smo je i sačuvali, mada se ona počela da osipa sama od sebe. Kuda ćemo s njom? — U albanske planine... a posle videćemo. 3aćutasmo... Pred očima imamo viziju onih krševa koje smo gledali u izmaglici dana. To su slike i u svesti neprijatne, a tek kako mora biti strašna stvarnost. Planine su se izdigle jedna nad drugom, kao da je zemlja nekada bila uzburkana pučina, pa je promisao nečija namah zaustavila.

226

Razmeštali smo se pored vatri. Beskrajno nebo je žmirkavo treperilo, dok su kola komordžijska i dalje škripala. Ljudi pokriveni preko glave šinjelima i šatorskim krilima ležali su kraj utuljenih ugaraka. Premoreni konji stenjali pod amovima. Stražari su mrzovoljno zurili u noć... U selu je kukurikao petao. A u daljini prasnuše nekoliko pušaka. Ili Arnauti pljačkaju... Ili naši izvršuju pravdu nad njima. Svejedno. Nekoliko života manje. Na granici smo otadžbine. Pređosmo prugu. Izdužene šine, kao opružene mrtvačke ruke, ostadoše puste. Pred Mitrovicom zastadosmo, da odiđu malo trupe koje su nailazile i sa severne strane. Kroz varoš se jedva moglo ići od silnoga naroda. Mnoge izbeglice su ovde zastale. Ranjenike su dovde doneli. Mlako, bledunjavo sunce prigreva, a neprijateljski aeroplani se razleteli kao osice. Iz kolona se izdvajaju vojnici u male grupice, došaptavaju se i dogovaraju da li da se vrate kućama. A priče bujaju... Na granici ćemo se zaustaviti, i onda će se izdati proklamacija: ko hoće, može da se vrati svojoj kući. Pa zašto se ne bismo još i sada vratili. Pronosi se glas da idemo do albanskih gora, gde će oficiri napustiti vojsku. A zakletva obavezuje samo u granicama države, izvan otadžbine ne važi. Oni su, dakle, razrešeni obaveza. Trezveniji upiru oči u svoje oficire i misle da ovi nisu toliko bezumni da ih napuste. A sa vojskom ide i sedi Kralj. Neki se kolebaju, pođu, drugi ih sretnu i onda se vrate. Iznureni telom, izmučeni duševnim kolebanjima, lišeni tako volje, idu mrzovoljno, osluškujući neprestano šta se oko njih govori. Komore se uveliko osipaju. Izvan Mitrovice počela je i pešadija, dok su artiljerci još uvek vezani svojim osećanjima za oruđa. Kotrljaju se topovi i ljudi gamižu za njima, ili se drže za štitove topova i odmiču sve dalje. Negde u blizini granice zastadosmo. Duvao je hladan vetar i olovni oblaci se stopili u beskrajni sivi zastor, skrivajući planine i zemlju koju napuštamo. Bar da možemo baciti poslednji pogled!... Teška slutnja pritisla dušu, a rasplinute misli kao da se povlače i usredsređuju na jednu predstavu, vezanu za one koji ostadoše skriveni, iza sivih oblaka, jadni, napušteni. Sedimo oko vatre i ćutimo... Sneg poče da pada. Još jedna nevolja više. A mi bez domovine, bez kuće, bez ognjišta. Sneg sigurno i tamo pada... tamo, oko naših kuća, gde živi porobljena sirotinja bez igde ičega. Posilni Isajlo sruči naramak drva pokraj vatre i podboči se: Gospodine poručniče, ko će da ogreje sirotinju moju? — obrati se poručniku Luki. — A, gospodine posilni, Isajlo Aranđeloviću, ko će moju?... Tebi ako je teško da nosiš drva, a ti marš! — i pokaza mu rukom u pravcu Mitrovice. Zbunjen ovakvim odgovorom, Isajlo se počeša iza vrata. — Gospodine poručniče, ja se ne žalim... nego velim...

227

— Ne žalim... ne žalim, pa šta onda? Da pričamo priču. Je li... Oko tvoje kuće u selu rastu šume i zabrani, a šta će moji da rade u varoši?... Ipak ne slinim kao ti: ko će da mi ogreje nanu, ko babu... sivonju... rogonju — govorio je Luka plačevnim glasom, podražavajući Isajla. — Sram te bilo! Isajlo i nehotice stade mirno. — Ja baš nisam tako kazao, gospodine poručniče... — Nisi?... Podbočio se kao piljarica i „gospodin“ kao da traži izjašnjenje od mene: ko će da greje moje? — govorio Luka dubokim i važnim glasom. — I to pita moj posilni Isajlo, koji živi bolje nego komandant armije. — Nemam samo njegovu platu — smeje se sada šeretski Isajlo. — Slušaj, dokle idem ja, ići ćeš i ti. Dokle imam ja, imaćeš i ti. Jesi li razumeo?... A sad vuci se u šumu za drva! Isajlo pozdravi, i veselo otrča. Vetar uskovitla vatru i mi se podigosmo, okrećući joj leđa. Tek tada videsmo kako vojnici zamiču u selo, među arnautske kule. Kapetan Radoslav prati jednoga podnarednika da ih vrati. — Drenica je ovo... Mogu lako da pripucaju puške. — Ko... Arnauti? — okrete se poručnik Branko. — I nas mrtvih se oni plaše, a kamoli ovolikih topova. KOD GRANIČNOG KAMENA Bio sam određen za konačara. Krenuo sam rano, dok još komora nije zakrčila put. Prevario sam se. Komordžije su već odmicale. Tek posle čitavog časa marša prestigosmo ih. Put je izlokan, usled mraza se stvrdnuo, te se premoreni konji neprestano sapliću. Ukraj puta vidimo mrtve konje ili polomljena kola. Sretamo često neke dečake, koji se vraćaju natrag. Zaustavljamo jednu grupu. — Mi smo đaci — veli nam jedan — pa smo bežali do granice. Dalje nemamo više kud. — Zar Arnautima i Bugarima u ruke! Zlo ćete se provesti! — opominje ih Gruja. — Lako je vama... O vama se vodi računa, ali o nama se niko ne stara — odgovara jedan pametno i otresito. Danima mi gladujemo — dodaje drugi. — Ako pođemo sa vama, pomrećemo od gladi. Ako se vratimo, možda će nas kuršumi mimoići. Gladni, pogureni i pomodreli od zime, odoše oni natrag. Davno je bilo prošlo podne, kada se zaustavismo kod graničnog kamena. Dan tmuran i hladan, sav ogrezao u sivu belinu iz koje štrče ogolela drveta, kao rašireni prsti u kostura. Zaustavismo konje, sa kojih je odilazila para.

228

— Svršeno je, gospodine potporučniče — progovori Gruja. Vrane i gavrani zagraktaše nad našim glavama... Sa desne strane bila je jedna kućica. Sjahasmo da se javimo crnogorskim vlastima. Na ulazu me zapahnu miris kafe, a iz jedne bočne sobe čuo se veseo žagor. Htedoh da uđem, ali se preda mnom isprsi jedan stari Crnogorac. — Đe ćeš... Pričekajder da te prijavim. Kad on otvori vrata, ugledah neke mlade ljude kako nešto ćeretaju. Vrata se preda mnom zatvoriše. Iako je možda takav običaj, činilo mi se, ova je forma ipak mogla sada da izostane, i da se učini izuzetak prema jednome oficiru susedne zemlje. Ali mi smo izišli iz svoje zemlje i moramo se povinovati običajima drugih. Vrata se otvoriše. Kad uđoh u sobu, zatekoh nekoliko mladih Crnogoraca. Stariji su sigurno u ratu, a ostali su jedino ovi dečaci. jedan se jedva pridiže, dok su ostali sedeli zavaljeni u stolicama, izgleda mi prkosno, kao da nam se podsmevaju što smo izgubili zemlju. Onaj jedan slušao je moja izlaganja, praveći se važan. Tek izduži lice, napući usne i izdigne obrve. Mučio se da izgleda dostojanstven, i, da bi i verovatno dokazao gospodstvo svoje, viknu: — Đuro! — na vratima se pojavi onaj služitelj. — Pripalider mi cigaretu. Đuro otvori peć i prinese mu jedan ugarak. Puštajući sada guste dimove i žmirkajući, obrati se on Đuri: — Viđide, Đuro, bogati, kod onog Arnautina Selima. Ama ponesi pušku i ubij psa, ako samo usta otvori. Rekoh mu kako ne bismo želili da silom ulazimo u stan. To nismo radili ni u svojoj zemlji. Ako treba, platićemo. — Mani, čoče... Pljačkaju oni nas od cara Laza, te da im danas mi plaćamo! Išli smo peške ka arnautskim kulama. Sneg je škripao pod našim nogama. Đuro se obrati Gruji: — A grdni, vi pobjegoste. E, svetoga mi Petra, dok je Đuru na ramenu glava, neće oni zakoračit u ovu zemlju. Gruja se samo bolno nasmeja i tužno klimnu glavom. — A što, jadan!... Ti se meni kanda podsmijevaš. — Jok, Đuro, nego velim, što ne znadosmo još kod Smedereva za tebe!... — E viđećete... Pred kulom zastadosmo. Đuro udari kundakom u vrata. Iza odškrinute kapije pojavi se jedan Arnautin, s kime Đura poče da razgovara nešto na arnautskom. Zatim se okrete meni: — Kaže, da skloni samo roblje. — Kakvo roblje! — zgranu se Gruja. — Ma žene. Žensku čeljad nazivaju roblje.

229

Čujemo neko kloparanje, tumaranje uz drvene stepenice, i onda se sve utiša. Tada uđosmo. Vojnici ostadoše u dvorištu. Ja i Đuro pođosmo uz mračne i uske drvene stepenice. Na vrhu nas dočeka jedan mlad Arnautin i rukom nam pokaza na jedna vrata. Prvo uđe Đuro. Ukaza se prostrana soba, polumračna, jer je ovu sobu osvetljavao mali prozor četvrtastog oblika, koliko da čovek promoli glavu i da ga zakloni svojim ramenima. — Tungatjeta! — oslovi nekog Đuro. Na malom postolju, zastrvenom samo šarenicom, sedeo je stari Arnautin prekrštenih nogu. Pozdravih ga. On dodirnu čelo, pa grudi. Jedno malo Arnauče unese dve tronožne stolice. Sedosmo prema starom Arnautinu. — Đuro, zamoli Škiptara, ali lepo, da nam ustupi stan za noćas i pitaj ga šta traži. — E, bogumi, pitaj ga ti — Đuro se naže i dohvati kutiju sa duvanom, što je stajala ispred Arnautina. — Ja ne znam arnautski. A zašto ga ti ne pitaš? — obrecnuh se ja na njega. — 3ato... pobogu, čovječe, đe ću ja njemu plaćat! — Ama, mi ćemo platiti. — Pa mi smo ista vjera, ne bilo te!... Škiptaru da platiš! — govorio je s prezrenjem. Onda se obrati Aranutinu. Slušao je Arnautin i klimao glavom uzvikujući: „Po... po“. Izgledalo je da pristaje bez reči. Đuro se okrete meni. — Imaš stan. Tada se Arnautin obrati meni i poče nešto da govori, raširi ruke i pogleda u nebo, pominjući „Alah“... Zatim razmahnu lagano staračkom rukom, kao da govori o nečem ogromnom i onda odbaci šakama od sebe. Zaćuta i tužno klimnu glavom. Zapitah Đuru da mi objasni šta je govorio. — Man’ se vragu... pasja vjera... Kaže da smo mu porobili sto miljuna ovaca. Naučilo za turskog zemana da robi, a sad ne može. Onaj mali Arnautin prinese sud sa vodom. Stari skide kondure i u prisustvu našem poče da pere noge... Najzad opra i ruke. Potom zastre jedno ćilimče, kleče, pa sastavi šake i prinese čelu šapućući nešto. Zatim se odupre šakama i glavu prisloni podu, malo se odmače, i opet poče da temena. Onda diže glavu i upravi oči naviše. Lice mu ustreptalo, oči molećive, a usne fanatično ubrane, kao da traži milost, pomoć, da Alah satre nevernike... ovoga Crnogorca Đuru, pa i mene, koji nailazim iz beloga sveta, da ga uznemirim u domaćem miru njegovu. Mangal je zračio, i odblesak se odbijao iz oka staroga Arnautina, kao da iz duše njegove sikće plameni bes. Ali na kolenu Đurinom svetlucao je bajonet sa puške. Uza stepenice je išao neko. Čuo se zveket mamuza.

230

— Gospodine potporučniče, javlja komandant da nećemo ostati ovde, već idemo pravo za Peć. I ne gledajući više Arnautina, iziđosmo na put, da sačekamo komandanta. Po mraznoj i mračnoj noći stigosmo u Peć, i smestismo se u hladne učionice neke škole. KO JE VERA, A KO NEVERA Poslednje utočište naše. Ostavili smo Kosovo i Metohiju, napustili svoju zemlju i sada se pribili uza same planine, koje se naglo izdižu kao ogromni bedemi nebu pod oblake. Na planinama nigde puta, sem kozjih staza i iskonske divljine. A sa suprotne strane nastupa oružana sila neprijateljska. Prastare planine zaklonile su grbinom svojom nebo. Izborane i izbrazdane, prkose one tisućima godina, a već stoleća su se slamala o njihove urvine i klisure. Nadživele su one geološka doba, a o povesnici ljudskoga roda šume već gorostasna drveta. Koritnik i Paštrik, Koprivnik i Paklen... Žleb... Koprivnik se razmetljivo širi, onda se postepeno skuplja, a vrhovi njegovi su u belasastoj magli kao čalmom obavijeni. Paklen se skromno pomalja, zatim se gorostasno izvija i obnažen snežnom belinom krije se među oblacima. Između ovih planina zija Rugovska klisura kao razjapljene vilice kroz koju kulja satanskim šumom hladna Bistrica... Sve je divlje, sve je surovo i iskonsko. A zima hladna kao avet... Duva vetar kroz Rugovsku klisuru, kovitla između trošnih kuća, vratnice lupaju, onda izbija sa fijukom u ravnicu, dižući vihore snega, dok se iznurena vojska srpska razmešta po pustim poljima, na goloj ledini. Naši posilni podložili peć. Sedimo pokraj vatre i zamišljeno gledamo preda se. Ulicom pored plotova provlače se odrpane prilike vojnika i zaviruju u svako dvorište kao da nešto traže. — More, ljudi, svako zlo ima svoje dobro — veli kapetan Jova učitelj. — Ah, filozofija sangvinika! — dobaci sa omalovažavanjem kapetan Dušan, „rezervni advokat“. — Molim te, kakvo dobro očekuješ sada ti?... Najureni iz zemlje, na tuđoj teritoriji, saterani pod ove krševe... — Ama to je moje predosećanje... Eto zamisli... zaključimo sada mir i hajd’ kući. — Zar ti misliš da je to dobro? Onda otpoče razgovor. — U istoriji sveta ovakav slučaj ne postoji. — Proterani su Jevreji... — To nije isti slučaj. Naša zemlja postoji i dalje, naše porodice su ostale u zemlji, ali je oružana sila i sve ono što izvršuje zakon van te zemlje.

231

— Postavlja se pitanje, da li mi imamo pravnog osnova da predstavljamo tu zemlju. Sad se umešaše u razgovor i pravnici, rezervni oficiri. — Sa pravnog gledišta državu sačinjava suverena vlast nad određenom teritorijom i stanovništvom na toj teritoriji — razlaže potporučnik Živadin, svršeni pravnik. — Mi, dakle, ne predstavljamo nikoga — upade potporučnik Sredoje. — More, ajd bre, što pričate koješta! — ljuti se kapetan Vela. — Onde gde je vojska, tu je država. Ko ti, bre, daje platu? — A ko daje platu onima u zemlji? — upade Živadin. — Što nisu i oni pošli? — A gde bi oni?... A gde ćemo mi?... Vi, aktivci, mislite kao onaj Luj francuski... ne znam koji beše po redu: „Ja sam država!“... Gde je kapetan Velja, tu je država... A teritorija, a narod? — govori ljutitim glasom Živadin. — E, nije nego!... Nećeš valjda da mi dokazuješ da državu čine babe, žene i deca — obrecnu se kapetan Vela. — Čekajte — umeša se u razgovor poručnik Protić, sudski pisar. — Svi ste vi u pravu. Samo niko od vas ne ume da izrazi svoju misao. Dakle, tačno je da državu čini suverena vlast nad određenom teritorijom i stanovništvom. Ali ta teritorija nije ustupljena neprijatelju po nekom mirovnom ugovoru, već nam je nasilno uzeta... — Naravno! — dobaci kapetan Velja. — Viša sila! — dopunjuje Živadin. — Tako je... I posle izlaska iz zemlje, naša država tu suverenu vlast i dalje ima... — To isto i ja kažem — upade kapetan Velja. — Ama, otkuda vi znate pravne stvari? — nervira se Živadin. Samo što država ne može faktički da vrši tu vlast nad svojom teritorijom i stanovništvom koje je ostalo u zemlji. Ali sa pravnoga gledišta, iako smo na tuđoj teritoriji, mi imamo sva prava... Vrata se baš tada naglo otvoriše i uđe jedan konjički kapetan. I ne predstavljajući se nikome, progovori nadmenim glasom: — Gospodo, ova je škola uzeta za štab armije. Molim vas, udaljite se. Vatrica je u peći ugodno puckarala, dok je napolju sve više stezao mraz. Prvi put od početka odstupanja uđosmo jednom i mi u sobu, pa nas odmah, evo, već isteruju. Iako u Vojsci sve ide po nadležnosti i bez pogovora, pokušao je ipak kapetan Vela da se blagovremeno odupre. — Zar nema u varoši neka druga zgrada? — Ovo je za armiju — govorio je konjički ka petan sa visine. Jer on govori u ime armije, dok je baterija poslednja jedinica u sistemi vojničkoj.

232

U sobu počeše ulaziti oficiri iz štaba. Za njima posilni i ordonansi, noseći sanduke i poljske krevete. Onaj konjički kapetan već skinuo čizme i ostavio pred vrata, da mu ih očiste. A mi se na brzu ruku pakujemo i izlazimo, ne znajući kuda sad. Trupe dolaze sa raznih strana. Neke jedinice zastale, jer su izgubile vezu, te ne znaju na koju će stranu. — Ama neću da pitam ni za koga! — ljuti se jedan komandant bataljona. — idem sada gde je meni volja, a on neka me traži! — misli svakako na svoga komandanta puka. Ulicom odjekuje topot konja i čuje se neka vika, da bi se napravio prolaz. Dva Crnogorca na konjima, a pozadi nastupa fijaker, gde se na gornjem sedištu zavalio jedan crnogorski general, a na donjem sedi njegov ađutant... — Zaigraće mečka i pred tvojom kućom! — dobaci neki pešak. Lupamo na vratnice jedne kuće, ali nam se niko ne odaziva. Rešavamo se da razvalimo vrata. Ali komandant ne dozvoljava, već naredi meni da idem u crnogorsku komandu i zatražim stan preko njih. Mala je varoš, te je odmah nađoh. Hodnici su bili puni naših oficira, koji traže razna obaveštenja. Pred vratima sobe gde je komandant, stoji vojnik sa puškom. — Kod nas vojnik stoji pred spoljnim vratima. Ali koga ovaj čuva? — razgovaraju oficiri. — Eh, znak dostojanstva... Zaustavih jednog oficira, da zapitam za stan. — More uljezi, čoče, gde ti je drago... Ipak ga zamolih da mi da jednoga vojnika. — Đurašine, viđide bogati tamo za stan — reče jednom vojniku. Prođoh kroz onaj narod, ali kada iziđoh na ulicu, Đurašina nigde ne beše. Vratio sam se ponovo. Sretoh tada Đurašina i videh kako na leđima vuče neki džak pun čizama. Opomenuh ga. — Za kvart ure! — odgovori on i zamače u jedan hodnik. — Druže, ovde kvart ure znači dva sata, a nekad i pola dana — dobaci mi jedan pešački poručnik. Već vidim i sam da ne mogu dobiti šta tražim. A nije im ni lako. Gotovo celokupna vojska jedne zemlje sručila se u Peć. Idem polako pored reke i mislim o tome. S druge strane vidim jednoga našeg ordonansa gde prodaje neke nove lakovane čizme. Čini mi se da su pripadale baš onom konjičkom kapetanu koji nas istera iz stana... Na susednom uglu stoji grupa vojnika i razgovara. Čujem u prolazu gde jedan veli: — Pričekaj bre... Sve će nas sada pustiti kući. Uz put naiđoh na jedan puk pešadije. Zastali su da vide kuda će. Vojnici se presamitili preko pušaka i gledaju mrzovoljno preda se. Sedam stotina kilometara odstupali su pod borbom, braneći svaku stopu. Odelo im pocepano,

233

šajkače nagorele. Oficiri se ni po čemu ne razlikuju od svojih vojnika. Tri meseca tukli su se bez smene i odmora. A sada su ostavili zemlju i mrtve drugove. Ostao im je poslednji dah. Stoji masa promrzla, dok Bistrica huči i vetar zavija. Sutradan pričaju vojnici kako su noćas četvorica iz druge baterije otišli. A spremaju se I mnogi drugi. Komandant naređuje da su oficiri u stalnom dodiru sa vojnicima i da ih uveravaju u štetnost njihovih namera. Saopštavam tu naredbu komandiru treće baterije. — Dobro, molim te, šta da im govorim?... Da ne beže!... Pita me danas podnarednik: „Gospodine kapetane, zna li se kuda ćemo?“... Zamisli!... Da smo pod drugim prilikama, ja bih mu nos razbio za tu drskost da se ja njemu ispovedam. Sada ne mogu. A ne znam ni sam da mu odgovorim na pitanje. Govorimo... uveravamo, samo oni neka rešavaju što pre. Na poljani potpukovnik Petar sakupio vojnike i drži govor: —... Do ovoga časa ispunjavali ste časno i pošteno dužnost prema otadžbini. Niste posrnuli ni pred navalom bajoneta, ni granata. Pokolenja će pričati o vašim herojskim delima... Pa zar sada, kada smo trenutno napustili zemlju, sada, zar da uprljamo svetlu prošlost i da se predajemo!... Zar da sinovi naši ukazuju prstom na oca izdajnika... Drugovi... 3emlja vapije za osvetom, porodice vaše vas preklinju da ih oslobodite... Zar da napustimo slobodu našu, i da savijemo dobrovoljno glavu pod ropskim jarmom? Nikad!... Nikada, drugovi! Ja vas ne zadržavam. Ko hoće neka ide. Ali sada je došao čas da vidimo: „Ko je vera, a ko nevera!“ Vetar je duvao iz Rugovske klisure. Vojnici su stajali nepomični i nemi, onako promrzli i pogureni, izgle-dali kao zaleđeni. Oni veruju svome komandantu i svojim oficirima. Ići će sa njima, ali nevoljno i tužno. Prosto po navici i slepom poverenju u starešine svoje. Ali misli su njihove čvrsto spojene za selo, okolinu, i nikako ne dosežu izvan granica domovine. A otadžbinu su sada izgubili, sa njom i ognjište svoje. Zemlja se brani sa kućnog praga. U Drugoj liniji potiču oni od hajdučkoga kolena i nose duboko zarezane u duši priče o junačkim podvizima svojih dedova. Ali komandant kaže: „Ko je vera, a ko nevera“... Izdajnik. Teška je to reč — izdajnik... Jer Kralj je sa vojskom, njihove starešine... drugovi... A opet, u zemlji su ostali stari roditelji, deca. Ali, teška je reč — izdajnik! Ah, kad bi mogli da obuhvate sve rukama svojim. Ovako se misli rastežu, vojnici sede ćuteći pored vatre i povijaju se kao dim na vetru. Pronose se glasovi o nekoj važnoj sednici komandanata. Pričaju neki da će biti ofanziva. Drugi vele da ćemo preći u Albaniju, a odatle u Crnu Goru, gde će se uspostaviti nanovo front.

234

A iz susednog pešačkog puka otišla je cela jedna četa. Obuća vojnika je pocepana, šinjeli nagoreli od spavanja pored vatre, da se u nekih košulje vide. Kažu, puške su gotovo neupotrebljive, od silne upotrebe. Sva su polja oko Peći pritisnuta vojskom. Dokle se okom vidi. Dimovi od mnogobrojnih vatri se mešaju sa izmaglicom dana i kao teška magla pritiskuju zemlju. Koliko da se duša još više zamrači. A noću svetlucaju plamenovi, kao umiruća kandila, i povremeno odjekuju uzvici budnih stražara. Počelo se uviđati da će biti potrebni samari, i vojnici su ih tražili na sve strane. — Top dajem za samar — šalio se komandir treće baterije. A poručnik Luka naređivao je svome posilnom: — Prvo ponudi pare. Ako neće, ti gledaj da ga digneš. Ako ni to ne možeš, napravi ga. Ako ne umeš da ga napraviš, onda „fatiraj“ leđa, da natovarim na tebe. — A ako ga ukradem, mogu li ja da dignem pare? — pita šeretski posilni Isajlo. — Kipislcauf! — odobrava Luka. Crnogorci su uzimali samare iz okolnih mesta „po kratkom postupku“, objašnjavajući kao da su ih darovali Arnauti. Samare su ustupali višim komandama i uglednijim ličnostima. Priča se da je crnogorski general prostosrdačno uzviknuo, kada je video jednoga našeg književnika: — O, dragi prijatelju, ako vama neću dati samar, ja kome ću! — i potapšao ga po ramenu. Ono malo robe po dućanima rasprodano je. Radnje su zatvorene. Kafane prepune. Uskim ulicama teško se prolazi od vojnika i civilnog stanovništva koje je dobeglo dovde. Pronosi se glas da su se neka arnautska plemena pobunila. Izbeglice koje ne mogu dalje, očajne su i svakoga poznanika pitaju za savet šta da rade. Crnogorska vojska i žandarmi odlaze i umiruju Arnaute. A mraz sve jače steže. Neka magla spustila se iznad varoši. Vojnici tumaraju po logorima i dogovaraju se. Neki se opraštaju javno i odlaze. Drugi kradomice, noću, i zamiču zaobilaznim putem. Ali većina ostaje zbunjena, neodlučna. Kao da su događaji iznenadnim zamahom svojim zagušili svaku misao, te ljudi lutaju usplahireno kroz maglu kao senke i podsećaju na zveri koje je hajka priterala u tesnac. Pucnji topova se sve jasnije čuju. Zaštitnice odstupaju korak po korak. U varoši se zapaža živost i neko iščekivanje. Govore da zasedava ratni savet komandanata i očekuje se poslednja odluka: kapitulacija ili dalja borba na život i smrt. U svakom slučaju moraće da nastupi razrešenje ove teške neizvesnosti. Posle podne odazvaše u diviziju komandante pukova. Sada verujemo da je došao poslednji čas. Čekamo pred štabom puka... — Svršeno je, gospodo — reče pri povratku komandant. — Je li tu ađutant? Htede da uđe u svoju sobu, ali ga neko zapita:

235

— Kako?... Idemo li kući, ili ofanziva? — Niti kući, ni ofanziva. Reći će vam komandant diviziona — i uđe sa ađutantom u svoju sobu. Štab diviziona bio je smešten u jednoj šupi, oblepljenoj blatom. Unutra je gorela plehana peć. U jednom uglu nalazili su se crni sanduci sa arhivom diviziona. Oficiri su se sakupljali i, kako koji naiđe, pita ima li čega novog. Dođe i potporučnik Sredoje, „ekonom svoga dobra“. — Pomaže bog, ljudi... Šta se dokonalo? — Jedva se jednom odluči — upade kapetan Dušan, „aktivni kapetan“ i „rezervni advokat“. — Ama, pobogu... — Mir je, dakle, zaključen i sutra se vraćamo kućama. Vrhovna komanda je rešila da mi oficiri preuzmemo upravnu vlast. Ja imam da vršim dužnost načelnika okružnog u Kragujevcu, a ti si određen... gde ono beše, pobratime? — obrati se Dušan Luki. — Za načelnika sreskog u Pirotu — bez razmišljanja odgovori Luka. Sredoje pogleda upitno ostale. Oni su svi odobravali — Ali, ljudi, šta ću ja čak u Pirot, kad mi je kuća u blizini Kragujevca!... — E nije nego!... Dosad si se verao po gudurama, a sada ti je malo Pirot. Kaži hvala i na tome — dobacuje kapetan Vela. — Ama, ljudi — uskliknu veselo Sredoje, kao da je tek sada shvatio — ama, je li moguće da je mir zaključen?... Pa dobro, što se ne radujete?... Što ne pucaju topovi? Svi se nasmejaše. Nekoji, da se ne bi smejali glasio, iziđoše napolje. — Da si ti živ i zdrav, mi smo to doznali još u podne, te smo se naradovali i preradovali... — Zar nam je bilo malo pucnjave? — Poznaje se da si seljak... Prangija... Kipislcauf! — A gde ste vi određeni, gospodine kapetane? — obrati se Sredoje svome komandiru. Komandir je oklevao sa odgovorom i kao htede da objasni svome vodniku kako je sve ovo šala. Ali se umeša brzo Dušan: — Ne zna još. Sad će doći komandant sa spiskom. I zaista komandant se pojavi. Njegovo, inače crnpurasto, lice bilo je tamno. Iznad krupnih crnih očiju natkvesile se guste obrve, kao tamna mahovina nad rečnim ponorom. — Jeste li, gospodo, svi tu? — prelete očima preko nas. — Dakle, istorijska odluka je donesena... Naš pravac daljeg ods... — brzo se popravi — kretanja je ka moru... Ali pred nama su, kao što vidite, neprohodne planine... Gospodo... Vi

236

kao stari vojnici razumećete me... — glas komandantov zadrhta. — Odsad pa do pet časova izjutra... uništićete celokupni materijal... — I topove, i municiju? — začu se krik kapetana Vojka. — I topove, i municiju do poslednjeg metka, i kola, i sanduke, i celokupnu hranu, koju ne biste mogli da ponesete. Komandant zaćuta. Oficiri su stajali u stavu mirno, zanemeli kao da slušaju pogrebno slovo. — Hoćemo li dobiti pismeno naređenje? — prekide ćutanje kapetan Staniša, kao da se nada ne bi li se ovo strašno rešenje izmenilo. — Dobićete... Gospodo, naš narod veli: „Dogovor kuću gradi.“ Ali mi je razgrađujemo i nije nam ni potreban dogovor... Koristite barut iz čaura, pijuke, bombe... vatru... sva razarajuća sredstva... Gospodo, teško mi je što vam moram reći,. ali... izvolite na posao! Ćuteći, izlazili su oficiri. Maglovito iščekivanje postalo je sada golo zbivanje. Možda su i oni pomišljali na uzmak, ali su izbegavali i pretpostavku da bi jednoga dana mogli uništiti ono za što su intimno vezali život svoj. Mrtve su to stvari, zaista, ali podstaknute ljudskom snagom, one su bile simbol vojničkog dostojanstva. A u modernom ratu vojska bez oružja i materijala je gomila, koju i naoružana slabačka deca mogu vijati kao stado ovaca. — Strašno! — progovori neko. Ostali su ćutali. Svi su oni imali osećane potištenosti, kao da idu da prisustvuju pogubljenu nekog svoga najmilijeg. A tek vojnici!... Mlatili su ih ranije za neki izgubljeni kaišić, sada, evo, svojim vlastitim rukama treba da unište oružje. I poslednja nada je uništena. Ma i robovi bili, predaće se oni sa oružjem, kao vojnici. Drugi su u oružju gledali mrtvu gvožđuriju, a živu silu smatrali su kao životnu snagu otadžbine. Sa vojskom je Kralj, sa njima su starešine. A ona uniformisana organizacija postoji još uvek kao celina. Najzad, bilo ih je koji nisu ništa mislili. Po onom narodnom: „Gde svi Turci, tu i goli Hasan“, privučeni kao nekom magnetnom silom od drugova i prijatelja, gamizali su za ostalima. Vest je prostrujala, polja su oživela. Ordonansi su jurili u raznim pravcima Ljudi su se sakupljali u male grupice. Na njihovim licima ogledala se neka usplahirenost. Poljima se razlegao ustreptali žagor. Mnogi su žurno odlazili da nađu svoje prijatelje, rođake, zemljake i da se dogovore: šta da rade. Treba oružje uništiti. Pa mi nismo više vojska! Sve je propalo! U ovoj tamnoj mraznoj noći brujalo je kao u košnici. Neki su se pozdravljali. Drugi su se kolebali. Mnogi su bili očajni i zbunjeni. Negde u daljini zasvira truba. Čuje se neki glasan žagor kao uzvici. Pored nas su žurno promicale neke tamne prilike i zamicale u noć. „Zbor... Zbor!“ — čuli se povici. Ali ljudi su bili još na prekretnici. Otadžbinu su izgubili. U tuđoj su zemlji. One planine, kao ogromni

237

džinovi prema zvezdanom nebu, čekaju neme i hladne... A na suprotnoj strani je neprijatelj... Kao da su raspeti. Bože! — Zbor! — čuje se stroga komanda. Starešine ostaju. Sa njima su vojnici provodili najteže časove. Pa valjda znaju šta rade. Iz mraka se pomaljaju grupe. Opet zaostaju. Kao da nekoga dozivaju. Gomila naraste. — Zbor! — viknu odlučno potpukovnik Petar. Masa potrča, razredi se, i divizion stade. Ljudi su bili u napregnutom iščekivanju. — A vi kao da čekate limun! — govori više prijateljskim tonom komandant. — Gospodine potpukovniče — progovori jedan iz stroja — priča se da ćemo da uništimo oružje. — Nije da se priča, nego je tako naređeno! — reče odlučno potpukovnik Petar. Onda zaćuta. U daljini blesnu neka vatra i mahnita eksplozija zapara vazduh, pa se potmulo odbi sa urvina planinskih... Kao signal da sada treba da otpočne uništavanje. Potpukovnik Petar progovori: — Čuli ste!... Ne prisiljavam nikoga da ostane... Ko hoće da ide, neka iziđe. Vojnici su stajali ukočeni. Rugovska klisura je zjapila. Zvezde su podrhtavale. Iz pešačkog logora je dopirao žagor... — Gospodine potpukovniče, mi ne želimo da se predajemo — začu se glas, kao da zapomaže. — Ali mi hoćemo da se pod borbom vratimo. — Tako je!... Tako je! — odobravali su ostali. — Ali kako! — zavapi komandant. — Sve što je sadržavala ljudska snaga u sebi, dali smo. Više od polovine naših drugova ostalo je na bojnim poljima, a udruženi neprijatelji nadiru sve jačom snagom. Nemamo više kuda!... I sami vidite... Tri izlaska postoje. Ili ćemo baciti oružje, pa ćemo se sramno predati. Vodiće nas onda kao zarobljenike kroz zemlju da bi nas deca i žene pljuvali... Ili ćemo besmisleno i glupo izginuti, da bi se nad našim mrtvim telima cerekali i kezili Arnauti. Komandant zaćuta. Odnekud iz daljine dopreše uzvici: „Živeo, živeo, živeo!“ Stroj kao da se uskomeša. Komandant viknu: — Ne! Nećemo se predavati, niti ćemo glupo ginuti. — Onda nastavi bez predaha. — Na dohvatu ruke mrskog neprijatelja, uništićemo topove, municiju, celu spremu, ostavićemo mu pusto zgarište, a mi ćemo se kao orlovi vinuti u planine, odakle ćemo mi nemu, neprijatelju prkositi. Sa nama je sedi Kralj... — Živeo! — začu se spontani uzvik. — Živeo, živeo, živeo! — prihvati masa, i uzvik iz stotine grla odbi se sa kamenih litica, čak do objavnica neprijateljskih. — Gospodo komandiri — nastavi potpukovnik Petar. — Izvolite na posao!

238

Pade oštra komanda i vojnici se raziđoše po baterijama. Komandiri su naredili da se iz čaura izvuku zrna, i povadi barut. Za to vreme drugi su kopali jame, gde su bacali zrna, pa ih onda zatrpavali. Zatim su stavljali barut u šipkama na gomilu, a povrh toga sedla, kamute, sanduke... Upališe barut. Plavkasti plamen se zaleluja, i kao neka živa neman polete levo i desno, dok iz gomile ne suknu plameni mlaz cepajući se pri vrhu kao da je zmijski jezik. Jara udari u lice. Vojnici se razmakoše i, po staroj navici, skloniše neke stvari, kao da one neće goreti. Gust dim pokulja kovitlajući iznad vatre, i zanesen vrtlogom, vitlao je u teškim kolutovima, dok ga u visini ne poduhvati vetar i mlitavo ponese. I opet nova gomila baruta. Skidaju vojnici točkove kara i topova i bacaju na vatru. Drugi sekirama seku rude. Pijucima buše čaure. Na furažna kola bacaju sanduke, arhivu, pa ih polivaju gasom... A dim od sagorele kože guši. Prostor je zasićen garom i čađi, što mile po zemlji. Poslužioci razbijaju ušice na topovskim cevima... U daljini gore neki magacini... Iz su sedne baterije sklanjaju brzo konje, da bi ih zaštitili od dima i vatre. A pešaci došli i traže barut nudeći bombe u zamenu... Komandir naređuje da se delovi zatvarača pobacaju u valovitu reku Neka munjevita svetlost blesnu u noći i odmah se začu strahovita eksplozija. Svuda naokolo razleže se lupa, prasak, cepanje, brujanje ljudskih glasova, pa se sve to sliva u uzavreli šum slično huci nabujale planinske reke, koja bezumnim naletom sve ruši i satire pred sobom. Vatra, vatra unedogled kao da zemlja gori, a ljudi gamižu osvetljeni plamenom i zaneseni jarom, kao demoni u paklu... Naređeno je najzad da se ljudi sklone. Onda su bačene bombe u topovske cevi. Odjeknuli su još i poslednji pucnji, kao počasna paljba prilikom pogreba. A tada, redov Stanko Stojanović obrisa ruke, pripasa tesak i u stavu mirno zaustavi se pred svojim komandirom. — Gospodine kapetane — glas mu je drhtao. Kao da se zagrcnu. — Gospodine kapetane, pešaci se zaklinju na zastavu, a mi artiljerci na topove. Pošto smo uništili topove, mi smo razrešeni naše zakletve i izveštavamo vas, da smo mi slobodni... — Ko „mi“? — Vojnici treće baterije... — Stanko, nije tako. Zakletva vaša i dalje važi... Ako smo uništili ove topove, mi ćemo druge dobiti. A ovo smo učinili ne zato da bismo vas oslobodili zakletve, već da ne padnu neprijatelju u ruke. Je li tako? Stanko je ćutao. — Reci, je li tako? — povika komandir. — Kad vi kažete, gospodine kapetane... Tako je. Komandir se okrete i nekim vojnicima, koji su stajali u blizini:

239

— Priđite i vi... Dakle, mi se zaklinjemo Kralju i Otadžbini, ali ne topovima. Nije nego!... Još i na rudu da se zaklinjemo... Onda bi konjanici trebalo da se zaklinju na sedlo, inženjerci u ponton, a komordžije u samar... Drugo je zastava. To je svetinja vojnička i nju podjednako čuvaju i pešaci, i artiljerci, konjanici i komordžije. Je li tako, Stajiću? — obrati se komandir jednom rezervnom naredniku. — Tako je, gospodine kapetane! — Sad je trenutak da se odlučite: hoćete li biti slobodni vojnici ili robovi? — Idemo sa vama, gospodine kapetane — povikaše oni u jedan glas. Svitalo je i već sa novim danom počinjalo je novo zaglavlje mučne povesnice naroda srpskog... GOLGOTA Prvi decembar. Dugačka kolona konjovodaca krete. Niko se ne okrete da vidi tužno poprište razbijenih stvari i sagorela materijala. Na mestu gde je bila municiona kolona ostalo je crno zgarište, razbacane krpe, delovi polomljenih sanduka i gvozdeni ostaci kola, sagoreli, pocrneli... Opet bivak neke baterije. Kare bez točkova leže kao mrtvački sanduci, a razlupane cevi zjape kao mrtve zmijurine. Malo dalje, pepeo sagorele slame i dimljivi ugarci drvenih delova. Izvađena zrna iz čaura rasuta po zemlji, a polupane i izbušene čaure rasturene na sve strane... Pokraj puta leži nečiji leš unakažen i sagoreo. Iako su naše oči navikle na rasipnu pustoš, ipak se ljudi interesuju za ovo nesrećno biće i zapitkuju vojnike koji su zastali i čeprkaju po zgarištu. — Ne znam — veli jedan ravnodušno — sinoć puče nešto, i kao da pade iz neba. Drugi objašnjavaju da su inženjerci sklonili eksploziv u jednu kuću. Naišao ovaj i, ne znajući, bacio žižicu. Valjda je tako bilo. Kolone naviru sa svih strana. Neke se odvajaju ka Rugovskoj klisuri, moj puk pođe ka Mitrovici. Tek na drumu osetiše ljudi kako su sada žalosni i jadni. Navikli su vojnici na topovski poredak sa šestornim zapregama, te im je neobično što ne čuju ono večito kloparanje topova i kara. Dosad njihova kolona bila je teška i glomazna i pred njom su se sa strahopoštovanjem sklanjali rodovi oružja. Vojnici su se ponosili. Sada im je tako pusto i prazno. Postali su konjovoci, kao kiridžije. I deca ih mogu tući. Sanduci se usled gibanja neprestano nakreću i ljudi zaostaju da ih privežu. — A, nema, druže, više: „Drž desno!“ — dira ih jedan pešak, koji je ponosno zabacio pušku preko ramena.

240

Iz daljine zapažamo kako kolona skreće nalevo i već prvi zamiču uzbrdo. Mi se primičemo lagano. Zatim zastajemo. Opet krećemo. Po ranijoj navici, komandiri jašu na čelu baterije, a vodnici duž kolone. Ali nema više potrebe za kontrolom. Vojnici jedne baterije šale se, vičući: „Janjiću, džukelo, teraj levaka!“ Prišli smo uz breg i sada tek vidimo zašto tako često zastajemo. Sa ovoga mesta nailazimo na bespuće, na kozje staze, kojima može ići samo po jedan čovek. Pred nama odmiče jedan puk pešadije. Ali u podnožju čekaju još dva puka i tako smo „urakljeni“ naoružanom pešadijom. — Da li vi iz počasti ustupate nama prvenstvo? — smeje se potpukovnik Petar i rukuje sa jednim komandantom bataljona. — Ne, nego vas „golaće“ stražarno sprovodimo. A posle, da i mi pešaci vidimo kako je to biti u pozadini — dira ga komandant bataljona. — Vodiš li koliko ljudi? — Pa, onoliko koliko nas je, dosta je. — Hajd zdravo! — Zdravo! Zakoračismo u planinu, snežnim stazama, preko nekih kamenitih prevoja, zatim se spuštamo, opet penjemo, sve jedan po jedan... Naiđosmo na strmeni kamenjar, zasut snegom. Vojnici trčeći izlaze, da im konji ne bi zastajali. Ali sa nekih konja spada samar. Iako je hladan vazduh, ljudi se preznojavaju i uz psovku vezuju sanduke konopcima. Iz daljine, odnekud sa planine, dopiru neki glasovi, a malo zatim čujemo: — Deset minuta zastanak. Prenesi dalje! glas se gubi prema ravnici. Vojnici sedaju na sneg, brišući znojavo lice. Konji brekću i sa njih se puši para. Sa planine duva oštar i hladan vetar. Pod nama leži bela ravnica, kao razgolićena, i na njoj se još jasnije vide putevi i utapkane staze. A tamo daleko je zemlja naša. Jezičak magle podiđe iz jaruge i zakloni nam vidik. Drveće tajanstveno huči šapatljivim šumom, dok ljudi ćute i misle... Kolona se diže. Prolazimo uskom stazom kroz bodljikavi šibljak i penjemo se uz neki krš. Debeli slojevi snega prekrili kamen, te se stene uglačale kao staklo. A na konjima letnji potkov. Obazrivo gaze životinje, tapkajući, i tek usitne prednjim nogama, padaju na kolena i sa tovarom polete niza stranu. Konopci se kidaju, a džakovi i sanduci lete svuda unaokolo. Vojnici psuju i proklinju svoj život. Onda razgrću ašovima sneg. Neki obavijaju kopite konjske džakovima, pa nanovo tovare i po dvojica vuku konje. Ali konj najednom zastane i drhti. Oni čekaju da se primiri... Dotle drugi razgrću sneg i kopaju smrznutu zemlju, te nasipaju krš. Pešaci pristižu i zadirkuju: — Treba li da pomognemo?... Beše vaše... Drž za desni točak!... Koči uzbrdo!

241

Kapetan Velja pomodreo od muke što mu konji neprestano padaju. A pešaci dobacuju. Ali kad se omače jedan rudni konj, i povuče za sobom vojnike, a jedan pešak dobaci: „Drž ga, bre, za rep!“ — njemu prekipe, okrete se i opali mu šamar. I začudo pešak najednom zaćuta i zauze stav „mirno“. Sve češće zastajemo. Hladno je i tupkamo u mestu. Sa jedne uzvišice vidimo kako kolone gamižu sa svih strana i slivaju se na ovu usku uprtu stazu kojom se mi krećemo. Pred jednim tesnacem stajali smo dugo. Prišle su i kolone koje su išle sa strane. Svi bi hteli prvi da prođu. Komandanti se prepiru. Neka deca plaču. Konji se omiču u provaliju. Vojnici viču... Kao da smo na nekom vašaru, i pijana rulja navalila bez reda, pa sad, ko je jači. Potpukovnik Petar provuče se kroz gomilu, isprsi se pred jednim pešačkim pukovnikom i strogim glasom progovori: — Gospodine pukovniče, vi kao starešina treba da nam služite za primer, a ne da sami stvarate nered! — Gospodine potpukovniče, pazite šta govorite! — Pazite vi šta radite! Vi hoćete da nam prekinete kolonu i nikad se ne bismo sastali u ovim besputnim krajevima. Kao starešina, ja to ne mogu dozvoliti! — on se isprsi ispred pešadijskog pukovnika, pa se okrete svome četnome komandiru: — Prolazite! U glasu njegovom ogleda se odlučnost. Onaj pešadijski pukovnik kao da je shvatio rešenost potpukovnika Petra na svaku mogućnost. On sjaha, ali kao za utehu, izvadi iz džepa notes, u koji zapisa ime potpukovnika Petra. Za sve vreme dok nije prošao i poslednji vojnik diviziona, potpukovnik Petar je kao stražar stajao na ulazu u klisuru. Oko podne naiđosmo na neka naselja, drvare. Narod se razmileo na sve strane. Mnoge žene koje beže sa svojim muževima obukle vojničke šinjele, glave uvezale šalovima, pa se izmešale sa ljudima, te se izgubila svaka razlika. A i kome bi padalo na pamet sada, u ovom jadu... Imalo ih je koji su već klonuli od umora, i tužnog pogleda zure negde u daljinu kao neko kome je kuća izgorela, pa sad posmatra jadno zgarište. Laganim korakom od zamora prođosmo pored ove mase i kretosmo dalje uzbrdo. Neka tajanstvena tama obavija nas, a vazduh kao da guši. Vojnici nabili kapuljače ili uvezali glave maramama, i onako pognuti promiču kroz oblake kao utvare... Sustižemo malaksale vojnike, koji sede pokraj puta na snegu, pognute glave. Bog sveti zna kad će oni stići svoju komandu. — Ah, živote, da l’ ti ima kraja! — jada se neko iza mojih leđa. — Ovaj, bre, ne misli da se zaustavi — govore vojnici, misleći na onoga čelnoga komandanta. — Žuri čovek da se smesti u neku kuću, a gde ćemo mi? — šapuću vojnici već zabrinuto.

242

Još uvek se penjemo. Izišli smo iz oblaka i pod nama je magla, kao neko talasasto more. Poneki mlaz posuklja iznenadno iz nekog ambisa, omane preko nas i lice se najednom ovlaži. Na brkovima ljudi se uhvatio led, a iz usta bije gusta para. Nailazimo na sve deblji sneg, ali oni pred nama su već ugazili staze. Poneki se oklizne i konj naleti na njega. Jedan pešak, izmučena lica, naslonio se na drvo i gleda mračno preda se. — Može li se? — pita ga jedan u prolazu. — A-ja! — veli i klima odrečno glavom. — Ne ide, ne ide. Ljudi su već obnevideli od snežne beline, i upiru pogled u neki taman predmet, ne bi li malo odmorili oči. I tek pomislimo da smo na vrhu, a pred nama se izbočio još veći vis, i tamo vidimo mravlju kolonu vojnika koji zamiču. — Ah... zemljo, i ko te stvori! — psuje neko. Sa visine opažamo pozadi nas kolonu vojnika, sve jedan za drugim. I tako osećamo neko zadovoljstvo što nismo na njihovom mestu... Na putu se isprečio konj u snegu. Sa njega je skinuta sprema i grešna životinja leži nemoćna, grizući sneg. Teško je za konje, jer nisu pojeni ceo dan. Na celom putu nigde vode. A i da je ima na išli bismo samo na sante leda. Nalazimo se na visini preko hiljadu sedam stotina metara. I da je leto, bilo bi nam hladno. Nozdrve se pri disanju lepe. Ljudima bi se povratila snaga kada bi popili samo gutljaj nečega toplog. Pri sebi od jela imaju po dva hleba koji se smrzli na mrazu, pa kao da jedu koru od drveta. A skuvali bi oni kada bi imali šta. Svaki od njih nosi po paket baruta u šipkama, pa bi na vatri spremili čaj. Ali to je već bajka... Odnekud sinu sunce. Kao majčin osmeh. Ali se ubrzo izgubi među oblake... Sada je četiri časa. Valjda nećemo još dugo. Moj posilni brekće iza mojih leđa, te sjahah, da uzjaše on. Na nega je red. Ali on se ubrzo skide i prebaci dizgine preko ruke. Veli, hladno mu je u nogama... Pod čizmama škripi sneg. U početku me zanimao cijuk, ali sada me podseća na jauk i, čini mi se, to mi baš i izaziva bol u nogama. A između konjskih kopita se nabio sneg, i konji kao da gaze na gigaljama, te im vojnici neprestano zadižu noge, i izbacuju ledenjak drvenim klinovima. Na velikoj visini smo i sve nam se čini da je ovde i dan duži. Nikad da smrkne, i da se jednom već stane. Vojnici sve više posustaju, i već naprežu poslednju snagu. Niko ne sme da izgubi vezu sa svojom jedinicom, jer gde bi je našao po mračnoj i pustoj noći. Ali pešake sustižemo sve češće, preopterećeni su isuviše. Izmučeni su, teško dišu i namršteno gledaju preda se. Suton se nekako najednom spusti. Sada nam se čini da sneg još jače škripi pod našim nogama. Promakosmo pored nekih tamnih prilika. Verovatno su premoreni vojnici. Krećemo se padinom neke kose i oštar vetar kao da para naše lice, naterujući nam snežnu prašinu u oči... Skretosmo potom u šumu I okretosmo leđa vetru, koji je hučao kroz iglice borova.

243

Ali začudo, niko više ne misli, niti govori o svojoj kući. Naše nevolje su isuviše velike, te mislimo na neposredne događaje i ono što nas večeras očekuje. Mrak je uveliko pao. Mi još uvek idemo. Ako neko zastane, naleti na njega onaj pozadi. Konji se neprestano sapliću, i vojnici se čuvaju da ih ne zgaze kopitama svojim. Ćutljiva kolona odmiče kroz mračnu noć preko planinskih vrhova. Čas silazi, opet se penje, ljudi već padaju od umora, konji sasvim posustali i sve češće nailazimo na mračna telesa, koja se koprcaju u snegu. Iz daljine dopiru neki glasovi. Sigurno se prenosi zapovest. Naprežemo sluh. — Ko se gde zatekao, neka tu prenoći. Prenesi dalje. Glas se prenosi kao val i gubi u snežnim dubodolinama. Oko nas je šuma. Siluete nekih četinara. Vojnici se raziđoše na sve strane razgrćući sneg koji je bio do više kolena. Sekire zapraštaše. Stoletna drveta su sa treskom padala. Oštrim granama borova vojnici su čistili sneg. Onda planuše vatre. Tek sada, oko vatri, sakupismo se. Luka se žali kako je danas pao konj i nagnječio mu nogu... Vojin čučnuo pored vatre i rukama obuhvatio uvezanu glavu. Poručnik Branko skinuo čizme i suši noge. Potpukovnik Petar otvorio sanduk i nešto traži. Najzad, uskliknu od sreće. Našao je paklo čaja, te naredi da se pristavi kazan sa vodom i skuva čaj za oficire i vojnike. Ali ko će da nađe vodu na vrhu ove planine... Rukama su vojnici bacali sneg u kazan, dok se ne ispuni prljavom kišnicom. Ali šta mari! Neka je samo nešto toplo. Sručismo u kazan paklo čaja i vojnici dođoše sa manjerkama. Izdelismo i poslednje rezerve šećera. Vojnici su umakali hleb i pili vruć, bljutav čaj. — Ko dava, braćo, ovo u ovakvoj pustinji! — veli zadovoljno podnarednik Gruja. A Džamić, redov, ubacuje još sneg u topli čaj, ne bi li mu više ispalo. — Ipak imamo neku sreću — veli sveštenik puka. — Zamislite da smo zanoćili na onoj ledini, gde nema ni drveta. — Ništa nam, pope, ne bi škodilo. Ti bi navukao epitrahilj, očitao molitvu, i šuma bi izrasla! — dira ga Luka. — Pre bih ja očitao molitvu da se tebi jed nom zaveže jezik. — A-ha... Kipislcauf, pope! Između vatri su vojnici slagali borove grančice, preko njih su razastirali ćebad i spremali se da legnu. Određeni su požarni, koji treba na smenu da lože vatre cele noći, a okolo su postavljeni stražari sa puškama. Vojnici razgovaraju da li je bolje da prostru ćebe ispod sebe, i da ih bije vedrina, ili da legnu na gole grane, a da se ćebetom pokriju. — Eto — veli kapetan Dušan, onaj „rezervni advokat“. — Vi, aktivci, za vreme mira propisaste i kako vojnik da ustane, i kako da legne, i kako da se umije, čak i kako nuždu da vrši. Ali niko ne predvide ovaj slučaj — spavanje na snegu.

244

— Pa spavanje u blatu, spavanje u stojećem stavu, spavanje na konju... Isajlo, baci te grane ovde pokraj vatre — naređuje Luka. Vojnici ležu, dok požarni bacaju sveže grane, koje puckaraju na vatri. Miris smole već guši, a dim štipa za oči. Moj posilni bacio šatorsko krilo na granje i pokriva me ćebetom. Okrenuo sam glavu vatri, ali noge mi se ukočile. Onda se dižem i menjam položaj. Izgleda mi da glava lakše podnosi hladnoću. Ali odnekud, iz onoga granja, kao da mi neko duva za vrat. Zatiskujem rupu šatorskim krilom. Sada opet osećam kako mi ulazi hladan vazduh u rukav. Hteo bih da promenim položaj ruke, ali se bojim otvoriću opet neku rupu na šatorskom krilu... A baš i neka se pretrpi ta ruka, kad mi je hladno po celom telu. Nešto mora da se žrtvuje... U nogama osećam neki neodređeni bol, kao da me neko bocka, pa ne znam da li je to od žeravice ili mraza. Snage nemam i, čini mi se, kao da propadam kroz ono granje u neku tamu i ponor... U PLANINAMA Onako izbledeli, pomodreli i pogureni, izgledali su ljudi kao teški bolesnici, koji sada prvi put izlaze na svetlost dana. Narogušeni stoje pored vatre, ne bi li povratili snagu. U nekih su šinjeli nagoreli na leđima, a kod Gruje ordonansa izgoreo ceo desni peš. Poručnik Luka dira ga. — Bre, Grujo, ličiš mi na pevca kome su isekli rep. — Vala, gospodin poručnik, umalo da izgorim noćas. Zaspao naš požarni i poduhvati nas vatra. Ja dobro prođoh. Ali Milovanu izgorele od pozad’ čakšire, i, eno ga, seče šinjel i krpi čakšire. — Bog te ubio — smeje mu se narednik Prodanović — zar nisi osetio kako ti gori tur? — Kako... skočanjio sam se od zime! A kad naiđe vatra, ja sanjam kao da se grejem uz neku furunu, pa mi još milo. Poručnik Branko uzdiše i jada se. Skinuo čizme, i ostavio pored vatre da se sasuše. Ali, usled jare, sprčila se koža na sarama, te sad ne može da ih navuče. Mora da para sare. Vojnici seku hleb, greju kriške na vatri, da bi malo omekšao. To im je jedina hrana za ceo dan. Komanda se prenosi relejima. Neko iz daljine naređuje da se pripremimo za pokret. Pred sobom vidimo samo planinske vrhove pokrivene snegom. Nekoji su osvetljeni suncem i blešte u punom sjaju. Gledam i razmišljam, gde li sam video sličnu čarobnu sliku. Ali omakoh se i jedva se održah, pridržavajući se za jedno drvo.

245

Sada smo silazili. Ne zna se šta je gore. Niko ne sme konja da pojaše, jer se neprestano klizaju i padaju. Zato vojnici idu zaobilaznim putem, kroz šumu, prteći staze. Malo niže zastadosmo. Čekali smo dugo. Zatim se lagano pomerali. Sigurno je neka velika prepreka pred nama... Tapkamo nogama od zime, sve u mestu. Neki odlaze napred, da bi se kretanjem zagrejali, zatim se vraćaju i pričaju kako se na jednoj strmoj litici preturaju „u tumbe“ i ljudi i konji. Malo docnije stigosmo i mi. Pred nama je zaleđena strma ravan, otprilike jedno dve stotine metara duga, i još uz to nakrenuta malo u stranu. Vojnici razbijaju led pijucima, da bi površinu učinili malo neravnijom. Komandiri odlučiše da sa konja poskidaju sanduke i džakove, i da stvari vojnici preguraju a drugi da vode konje. Ako se koji omakne, onda da ga puste, pa šta mu bude. Ostali vojnici pričekivaće dole i, ako su čitavi, izvodiće ih zaobilaznim putem. Ali ipak, da se iseku prazni džakovi i konjima uvežu noge... Kad je ponestalo džakova, vojnici su uvijali noge konja svakojakim krpama, svojim maramama, bašlikama, a jedan skinuo svoju vunenu košulju, jer su mu nedostajale krpe da uvije još samo jednu nogu svome konju. Silazili su ljudi lagano, na izvesnim odstojanjima, da ne bi naleteli jedan na drugoga... Jedan polete sa sandukom koji ga povuče naniže. Viču mu oni odozgo da pusti sanduk. Ali on ili ne čuje, ili zbunjen misli da će ga baš sanduk zadržati. Sručiše se u jarugu... Omače se i konj. Ali se zaustavi negde na polovini, pokuša da se digne, opet pade i osta ležeći. Za njim drugi, ali ga zadrža samar, diže se i osta stojeći. Vojnici silaze na kolenima, da ih izvedu. Konji su već za strašeni, izdužuju samo vratove, a nogama se odupiru... Neki džakovi lete niz padinu. Opet vojnik, ali je umeo da sedne i savije noge, te kao da se namerno kliza. Sad je ipak malo bolje, jer su vojnici, udarajući pijucima, stigli već do vrha. Tek tada se reši i komandant puka da uz pripomoć vojnika siđe. — Slušaj, pobratime — obrati se kapetan Dušan Luki — dopusti, molim te, da ti izjavim... Voleo bih da te vidim kako se kotrljaš niz ovo brdo, više nego išta... — Ko drugome jamu kopa sam u nju pada... Kipislcauf! Hajd, da vidimo prvo tvoja leđa. — Ama, pobratime, molim te, izvoli ti prvi... I kretoše jedan za drugim, poštapajući se. Tek se čuje: „O-ho!“ Jedan od njih zastane i pogleda drugog. Pođoše sada naporedo. — Šta veliš, pobratime, kada bi se opučio onaj konj iznad nas i naleteo na tebe? — pita sada Luka Dušana. — Uh, boga ti, nemoj, molim te. Ja sam tebi bolju sudbinu želeo. — Dušan se nasmeja, noge mu se omakoše, on se dohvati za Luku i, grčevito stegnuti, poleteše niz padinu.

246

— Ako, sveca vam detinjeg! — veli kroz smeh potpukovnik Petar. — Tako vam i treba. Nego držite Vojina, da on, ranjen, ne padne. Jedva stigosmo kraju. Vojnici odvezuju krpe sa konjskih nogu, tovare sanduke i džakove i žurno polazimo. Idemo blagom kosom, kroz neku borovu šumu. Mogli smo i jahati. Onda oblim ćuvicima. Ali još uvek smo na velikoj visini, jer su nam oblaci gotovo nad glavom. Pokraj puta beše jedno selo. Odžaci na kućama puše se i dim se leno proteže pravo u visinu. A u kućama je sigurno toplo, ugodno, i miriše jelo... Da li naši imaju toplu sobu?... Ali nama je još malo hleba ostalo. Ipak mi smo u težem položaju. Zašto bi onda vodili još i tuđu brigu. Niko više ne govori o svojoj kući, jer smo isuviše zauzeti ličnim jadima. Ali niko ne ropće, niti se buni. Valjda zato što je svaki dobrovoljno pošao. Ljudi su znali da dobro biti neće. Uostalom, već smo oguglali, te za bolje i ne znamo. A nazad se više ne može. Spuštamo se neprestano i snega je već manje. Zadržao se još na hladovitim padinama, sa kojih otiču potoci i natapaju nakvašenu zemlju, koja pišti pod nogama. Duž celoga puta sustižemo pešake. Neki sede i gledaju zamišljeno preda se. Drugi odmiču, nogu pred nogu, savijeni i premoreni, kao da vuku neki teret za sobom. Jednome se odvalilo pendže, seo pokraj puta i nožem odseca oputu sa kaiša puške, da bi uvezao cokulu. Stigosmo i grupu vojnika, koji su na improvizovanim nosilima od šatorskih krila nosili svoga druga. Kažu, pao je i slomio nogu. Nose ga do prvoga sela, gde će ga ostaviti. Nekako zarana stigosmo u jedno selo. Vojnici se razmestili po šupama, a mi odabrasmo neke crnogorske kuće. Rekoše nam da ovde ima i crnogorske vojske. Naš komandant puka, uvek taktičan i uljudan, smatrao je da kao najstariji oficir srpske vojske treba da učini posetu najstarijem crnogorskom komandantu. Nije hteo da to bude bez izvesnog službenog ceremonijala, te zato naredi meni da pronađem toga komandanta i najavim posetu komandanta artiljerijskog puka srpske vojske. Pronađoh najzad tu kuću gde je bio smešten štab crnogorske vojske, za ovaj deo fronta. Stražar me i ne pogleda. Iz kuće je dopirao veseo žagor. Na ulazu sretoh jednu Crnogorku. U nedoumici je zapitah: je li tu komandant. — Jes’, vrag ga odnio! — i pokaza mi rukom na ulaz. Čuo sam larmu i vesele glasove ljudi i žena. Pred vratima ne beše nikoga da me prijavi, te zakucah. Pri svetlosti slabe lampe, a kroz dim duvana, jedva nazreh gomilu ljudi, koji su sedeli na podu, oko niske trpeze, prekrštenih nogu. Bilo ih je u uniformi i u nacionalnom odelu. A okolo neke žene. Na trpezi bilo je pečenja i oglodanih kostiju. U sobi se osećao zadah vina.

247

Neodlučno pogledah, onda zapitah jednoga: — Komandant? — Ja sam — progovori jedan dežmekasti čovek, u uniformi oficira. Sedeo je prekrštenih nogu. — Zdravo, brate Srbine! — viknu jedan. — Živeo! i podnese mi čašu vina pod nos. Zahvalim mu se i rekoh da tražim komandanta. — Ma ja sam, zbori, čoče! Ja zauzeh stav „mirno“. — Gospodine... — Ela, boga ti, kad ti kažem — poče opet onaj sa vinom. — Šjedi do mene, pa ćeš mi pripovjedat. — Ja sam samo došao da najavim posetu komandanta artiljerijskog puka — požurih da izgovorim. — A zašto nije doša pravo, da se ižljubimo i popijemo bratski... Deder nategni! — govorio je prostosrdačno crnogorski komandant. Opet onaj sa čašom vina. Uzeh čašu i progutah nekoliko gutljaja, pa se obazreh gde da je ostavim. — Slušaj, nijesmo se natezali u životu, da mi vraćaš punu čašu. Popij! — govorio je komandant. I ja nakretoh onaj ostatak vina. Onda se izvinih kako ću sada odmah doći sa komandantom. Na ulazu u kuću propustih komandanta napred i pokazah mu vrata. On uđe prvi. — Zdravo da si, brate Srbine! — uskliknu srdačno crnogorski komandant, s mukom se pridiže, i poče da cmače našeg komandanta. — A i ti momče, zdravo! — i sa mnom se poljubi. Onda uhvati našeg komandanta za ruku, i privede ga svome mestu... — Šjedi na moje mjesto... — Hvala, imam posla, ja sam samo hteo... — Kakva posla, kad je moja momčad na frontu. Uživaj samo. — On se spusti prekrštenih nogu, vukući i našega komandanta. A naš komandant obukao lakovane čizme sa visokim sarama, pa mu još i sablja smeta. Teško mu je odbiti, a još teže sesti, te bi zato hteo da ide. Da bih ga nekako izvukao iz nezgodnog položaja, ja zatražih jednu stolicu. — Ne, brate, moj, ovako narodskije. Đe ti je stulica na vrontu? Podmetnuše mu jedno jastuče i komandant se svali porebarke. Sedoh i ja, oslanjajući se na jednu ruku, jer nisam mogao noge podaviti. — Šta to bi, pobogu čoče, te izljegoste iz zemlje? — E, velika sila udari... — A vala, pas im majku gonio, zapamtiće, svetoga mi Petra, Crnu Goru, te će i na onaj svijet pripovjedat.

248

— More, ne smiju oni na nas udarit, jer nas se boje! — dodaje jedan Crnogorac. Komandant se smeška jednim krajem usana i vrhom prsta šara nešto po stolu. — Ćaše oni na Lovćen, pa dovukoše grdnije vapora... Žnaš, dok ti iskočismo, božja mi vjera, malte ih sručismo u more. — A nu, što zboriš, čoče! — uzvikuju razdragani Crnogorci. — Ovoga mi! — i podiže čašu. Onda dohvati činiju sa pečenjem i ponudi je komandantu. — Jeo sam, hvala, hvala... — Ama, svetoga mi Vasilija, zato izgubiste zemlju... Ne pušiš duvan, ne piješ, ne jedeš. Ama zarad bratskog viđenja, samo jednu. Komandant uze čašu. Meni beše već treća. Onda komandant uze reč. Govorio je o gostoprimstvu njihovu. On se zahvaljuje i najzad požele, da im istom merom vratimo u slobodnoj našoj zemlji. Potom se diže. Ja zauzeh stav „mirio“ da bih krišom ugurao u džep čakšira preostalo parče hleba. Vajkaju se Crnogorci što ne sedimo još sa njima, ali se svi digoše i ispratiše nas čak do spoljnih vrata. Tek kad zađosmo za prvu ogradu, komandant se saže i rukavicama obrisa sare svojih čizama, koje se behu isprljale usled ležanja na zemlji. Ponestalo je hleba, te se vojnici razišli po selu ne bi li što našli za jelo. A ovo „našli“ na vojničkom jeziku znači: ako niko ne vidi, dignuti. U protivnom, cenjkati se sa prodavcem toliko dok mu se ne dosadi, da najzad pokloni. U krajnjem slučaju, platiti. Ali u ovom planinskom mestu, gde krompiri rastu u vrtačama, a kukuruzni hleb se smatra gotovo kao luksuz, nije bilo prilike ni za jednu od ovih mogućnosti. Vraćali su se gladni i sedali tužno pored vatre. Još nam je jedino uzdanje bilo u Isajla, posilnog poručnika Luke. Taj je umeo sve da „nađe“. Bio je on zbog takvih svojih sposobnosti kao neki šef nad posilnima, izuzev onih komandantovih, koji su se ponašali dostojanstveno i držali po strani. Vrati se najzad i Isajlo. — Nigde nema, gospodin poručnik... Na jednome mestu nađoh jednu projicu, ama volicna, i traži mi dve banke. — Dvadeset dinara! — povikasmo u čudu. — Očiju mi... Bolje da glođemo koru, nego tolike pare da damo. Pronalazimo poslednje ostatke šećera i kave. Sve što imamo delimo sa vojnicima. Spavali smo u jednoj kolibi, pribijeni jedan uz drugoga. Sutradan određen sam za konačara. Bilo nas je dvanaest, koje oficira, koje podoficira. Jahali smo jednom stazom, dok najzad, jedva jednom, iziđosmo na drum. Pođosmo sada življe... Stigosmo u Berane. Ali Lim nadošao, a most još nije gotov za konjski saobraćaj. Treba pregaziti. Brza valovita reka huči pred nama i ledena strava nas obuzima, jer su konji islabeli, te ne znamo da li će se

249

održati. Ni dubine ne poznajemo. Neka deca nas teše, kako su tu već neki prelazili. Vođa konačara je poručnik Kosta „Turčin“. Gleda mrko Kosta u mutnu reku... Pa se vrati svome konju i pojaha. Htedosmo i mi. — Ostanite!... Ja ću prvi. Tek kad budem stigao na onu obalu, onda pođite — i potera konja. U početku voda beše do konjskih kolena, zatim se naglo pope do trbuha... Kao da se konj saplete, ali ga Kosta uzdrža. Voda podiđe do sedla, a on prebaci noge konju na vrat... Odahnusmo kada opazismo da voda opada te konj pođe brže ka obali. Tada kretosmo i mi... Osećao sam kako moj konj nesigurno gazi, kao da traži sigurniji oslonac. Voda se pela. Podižem noge na prednje sapi. Sad nesigurno sedim, voda kovitla okolo, da mi se po glavi muti. Konj diže glavu i poče da frkće. Kao hteo bih da stane... — Jaoj, ne dajte me! — viknu neko iza mojih leđa. Ja se upola okretoh i videh samo jednu tamnu masu, koju voda valja. I nehotice zaustavih konja. — Terajte, što stojite! — viče sa obale poručnik Kosta. Ali naše noge su na vratovima konja, a oni su neosetljivi na udare šakom, te jedva kretoše nogu pred nogu, frkćući. Zatvaram oči, da me voda ne zanese. Očekujem svakog časa da se konj saplete i neprestano mislim na onoga nesrećnika koga voda odnese. Konj se giba s noge na nogu. Opet progledah. Vidim kako poručnik Kosta otrča niz reku, sigurno da onom pomogne. Voda splasnu, te spustih noge... Stigoše i ostali. Kažu da je konj narednika Nešića pao i odnela ih voda. Sjahasmo, pa potrčasmo i mi niz reku, i na radost našu, videsmo ga s konjem na suprotnoj obali. Sav je mokar, i stoji zbunjen. Doviknusmo mu da se vrati na staro mesto, pa neka pređe pešice preko nedovršenog mosta, a jedan će preći odovud da mu konja prevede. Svratismo u kafanu. Malo posle dođe i narednik Nešić. Priča da mu se konj sapleo i pao. — ... I srećom, uhvatio sam za uzengiju. On preko mene, ja preko njega i... već počeh da se gušim. Kad on nagazi na čvrstu zemlju i izvuče me na obalu. Jedva dođoh k sebi. Poručnik Kosta mu reče da ostane ovde dok se ne osuši. Mi produžismo put, sve pokraj nekih utrnulih njiva, malih i jadnih. A i kuće su bile kao ptičja gnezda. Nekome pade na pamet da zatražimo hleba, jer ako i imaju, taman mogu da pothrane nas jedanaestoricu. Kupovali smo gde smo stigli, i napunismo bisage, da bismo podelili i onima koji idu za nama. — Ej, grdna vam majka, I vi ste mi neki junaci!... Pobjegoste iz zemlje — grdi nas jedna Crnogorka.

250

— A teško i nama s vama kada nam prodajete hleb za dvadeset dinara — odgovara narednik Obradović. — A je l’?... U šakama nosim zemlju zarad kruva. Da ste mi junaci neki, pa i da vam dam!... Podne je davno prevalilo. Sunce obliva zracima svojim planinske vrhove, koji blešte na ovome decembarskom danu. Ali vazduh rezni i para suklja iz usta. Razgovaramo, šta bi bilo da se zaključi mir, a mi da smo bogati. — Kupio bih kuću na onom ozarenom bregu — veli jedan. — I lepe ženske... — A na stolu puno toplih jela... — I jedan auto, da me ne muči više ova ćorava džukela. I tako, svaki dodaje ponešto, kao izraz svojih snova, među ovim pustim planinama crnogorskim. USTA MIČU, TRBUH NE OSEĆA Komandant nas je uvek utišavao i savetovao da izbegavamo svaki sukob sa stanovništvom. „Mi smo na tuđoj teritoriji, i neka imaju utisak da smo disciplinovana i uređena vojska“ — govorio nam je često. Ali, ovoga jutra pred njega se ispreči jedna Crnogorka: — A mislite li vi plaćat i ono? — i pokaza rukom na jednu stranu zida. Mi posmatramo na tu stranu, ali ništa ne videsmo. Komandant zapita na šta misli. — Za ono ognjište što ste ga upotrebljavali! — Pa mi smo platili sobu... E, to je suviše! — planu komandant. Ali, ipak, izvadi dvadeset dinara, dade joj ljutito i iziđe iz kuće. Padala je sitna kiša, a po drumu oticala prljava voda. Vojnici su bili gotovo bosi. Odelo im izbledelo, pocepano i nagorelo, da su podsećali na begunce koji mesecima lutaju po šumi i polju. Pričalo se da ćemo na sledećem konaku naći hleba i tople hrane. I celo biće bilo je obuzeto samo tom jednom mišlju... Hleba, hleba... A pred nama je grdosija od planine i put vijuga kao ogromna zmijurina. Kolona se rasula po putu. Vojnici koračaju lagano, zamišljeni i tužni. Glave su uvezali bašlikama ili maramama, preko ramena nabacali torbe, a puške prebacili poprečke preko leđa. idu pogureni sa svojom mišlju, Od kamena do kamena, preko prljavih potoka, pokraj ogolelih vr zina I crvotočnih ograda. Ponekad zastanu naslonjeni uza stenu ili drvo, sa kojih cure tanki mlazevi vode, kao suze, i tek podignu glavu. Preko oštrih serpentina Trešnjevika, pod sobom, i gore iznad, vide beskrajnu kolonu sapatnika. Nekada je sve njih nosio isti zanos. Sada vide opštu nevolju, i u zajedničkom jadu razbijaju se lične patnje

251

kao kapljice nad brzom rekom, od čije se huke i ne čuju pojedinačni uzdasi. Ljudi uzdignu ramena, pokrenu ih levo i desno, onda nategnu i pogureni produžavaju dale. Neki pokušavaju prečicama, ali iznureni zastaju i vele: — Preko preče, naokolo bliže. Pričaju pešaci kako su ih u početku natovarili municijom, ali su je uz put morali bacati. — Čuvam samo jedan metak. — A šta će ti taj jedan? — zapitah ga. — Za sebe. Ako zanemognem, te da me kurjaci živog ne rastrgnu. Sustigosmo i jednu „volovsku kolonu“. Vojnici neke komore uništili kola u Peći, a stavili sada samare na volove. Artiljerci se čude i zapitkuju komordžije koliko volovi mogu tereta da ponesu. — Onoliko koliko mogu njihove noge da izdrže. Sto... dvesta... A vočići lagano, nogu pred nogu, kako uzbrdo tako i nizbrdo, ali sigurno. Poče već hladan vetar i neka susnežica koja bije pravo u lice. U zaklonu jedne stene sedi iznemogao vojnik. Obrazi mu upali, ali jagodice rumene, vidi se da je u groznici. Teško diše i gleda mutnim očima. Niti ga ko šta pita, niti, grešnik, on šta traži. Utisak je mučan, ali samo trenutno, dokle ga ne minusmo... Onda svako misli na svoj jad. Sa pešadijom su i neka deca. Kažu da su ih pešaci našli prilikom odstupanja. Obukli su im neke stare koporane, da im se ruke i ne vide, i deca mlataraju dugačkim rukavima, što ih, verovatno, još i više zamara. Jedno je plakalo, te komandant naredi da ga stave na konja jednog našeg ordonansa. Pri vrhu počeše se lediti šinjeli. Vetar dopire do kostiju, a snaga u ljudi sve više popušta. Veliki je ovo napor, a oni žive samo o hlebu. Pa i hleba je već ponestalo. Na vrhu planine beše neka zgrada, kao kafana, ali se unutra. nije moglo ući, jer je bila puna vojnika, te se zaklonismo iza zida. Komandant hrabri vojnike, kako će sada lakše ići jer silazimo i put nam je pod nogama. — More sve nam je jedno, te jedno — veli jedan pešak. — Ja micam, pa micam — nasloni se na zid kuće. Onda progovori više za sebe: — Koliko nizbrdica, toliko uzbrdica... Ljudi se sa mukom izvlače i neka čudna sličnost postoji u izrazu njihovih očiju i onih premorenih životinja. Očni kapci su navučeni i kroz njih bludi mutan pogled. Na vrhu zastaju malo, koliko da predahnu, a onda pogureni i ćutljivi produžuju dalje, šljapkajući po snežnom blatu. Marševska kolona ne postoji. Svaki se kreće prema svojim moćima. Neki odmiču, drugi zaostaju, ima ih koji premoreni ostaju na putu. Glavno je, na prenoćištu će se naći. Ali ako je snaga i za toliko iscrpena, sviju se oni uz neku drugu komandu, svejedno koju. A valjda će i oni čelni jednom stati, i tako će najzad stići svoje drugove. Ako se na prenoćištu utvrdi da nekoga nema, obično

252

vele: „Stići će“... Jer gde bi inače?... Istim putem da se vrati nazad?!... To više nije ni izdajstvo, već ludo samoubistvo. I onda, neka mu je bogom prosto!... Spuštali smo se sada, nadajući se uvek da ćemo naići na toplu hranu i hleb. Ali krš sve više osvaja. Prolazimo pored krečnih vrtača, ograđenih gustom ogradom, mislio bi čovek da je tu sahranjen znameniti junak. A kad tamo, dvaestina kukuruznih busenova, možda jedina dragocena imovina nekoga Crnogorca. Kaže nam potpukovnik Petar: — Slušao sam ranije kako žene u ovim krajevima obrađuju zemlju, dok ljudi nose oružje i „nadžiravaju“. Pa naravno... U tri koraka da preskočiš ovo imanje. 3aista, i žena bi mu se smejala kada bi on počeo da čeprka po ovoj šaci zemlje... Čovek je onda utrapio motiku ženi. To je njoj razonoda, a on je uzeo pušku, i „junači“ se po ovim krševima. Žena ga tako više ceni i uvažava. Ali ni uveče, na prenoćištu, ne nađosmo hleba. U okolini nije bilo nigde da se kupi. Vojnici su sedeli skrušeni oko vatre. Neki se raziđoše po onome kršu i počeše čeprkati, ne bi li našli koju biljku ili sočni podanak. Ali sem trnovitih biljaka i kamenja sa crvenkastim lišajima, kao da su stene krvlju poprskane, ničega više nije bilo. Potporučnik Dragiša pronađe u svome sanduku kutiju Nestlovog brašna za decu. Sedeli smo oko vatre i sa napregnutom pažnjom posmatrali kako on to kuva. Naiđe baš tada Isajlo posilni i poče da podstiče vatru. — Pazi ga, pazi, kad preturi! — razrogači na njega oči Luka. — I sve se nađeš onda, kad ne treba... Sutradan, neki su konji ležali i nisu se više mogli dići od iznurenosti i gladi. Vojnici pretovaruju stvari na druge konje, te ih onako gladne i mršave još više zamaraju. Sa ovih konja što leže skidaju potkovice. A kad pođosmo, pokušaše životinje da se same dignu, i gledaju nas žalosnim pogledom, kao da mole. Ali, i ljudi zaostaju. U mnogih su otekle promrzle noge, te ostaju sedeći kraj puta. Niti oni mole za pomoć, niti bi im ko mogao pomoći. Ovaj neumitni nagon za opsta-nak stremi kao neumoljiva matica rečna, valja, obara, ruši, ostavljajući za sobom iznemogle kao nepotreban teret. Oni će propasti, umreti. To je neminovno, neizbežno. Tako je valjda suđeno. A ko zna šta i one druge čeka na daljem putu... Lica su potamnela od umora i splasnula od gladi. Pesma je odavno zamrla, razgovori su prestali. Idu ljudi od mesta do mesta, namamljeni pričama o hlebu i toplom suncu Jadranskog mora. Priča se već da ćemo ići ovako do mora, a onda će nas prebaciti negde, da se odmorimo. Neki vele u Francusku, drugi u Afriku. Svejedno, tek na vidiku je „obećana zemlja“, gde će valjda prestati ove naše muke i patnje... Sustigosmo i jednu grupu vojnika, koji su u šatorskom krilu nosili svoga druga. Usta su u

253

njega ispucana od silne vatre, a pogled bezizrazno zuri u daljinu iz utonulih očnih duplja. Odmičemo lagano širokim drumom. Ni pomena o nekom maršovanju. Kako koji može, i koliko može. U grupi, pojedinačno, razvučeni, i tek se na nekom zastanku prikupljamo. A kada oni čelni krenu, poslednji tek sedaju da se odmore. Golo stenje štrči iz zemlje, naborano i narogušeno, kao da se sva zemlja naježila. Malo dalje, čitavi blokovi navaljeni jedan preko drugog, a iz šupljina, sličnih onim dupljama u lobanje, razvlače se pramenovi sive magle. Iza mene naramkuje posilni Jezdimir, i čudi se. — Kao da je Bog čistio nebesa od kamenja, pa ga izručio na ovu zemlju... Usred jednog takvog krša i loma, zaustaviše nas da prenoćimo. Pored puta pustio se unedogled karsni teren. Glas se proneo da je stigao hleb. Ljudi namah oživeše. Na drumu su bila dva kamiona i sa njih su istovarivali neke sanduke. Ađutant puka se vraća otuda i saopštava da je donesen peksimit. Komandiri odrediše ljude za prijem. Svakome vojniku je dat po jedan peksimit. Bili su to pravilni kvadrati, s prsta debeli, neke smese, tvrde kao kamen. Pokušavali su vojnici da zagrizu peksimit, praveći grimase na licu. Posle uzaludnih pokušaja, jedan, posmatrajući peksimit, kaže: — Slavu im njinu, mesto leba, dali nam daščice. Objašnjeno im je da se peksimit ne grize kao hleb, već ga treba u čaju ili vodi pokvasiti, ili ga prelomiti, pa pomalo grickati. Mljaska Isajlo po ustima peksimit, i sa izvesnim bagatelisanjem veli: — Ovo, gospodin poručnik, liči na strugotine. — Naravno — odgovara Luka — ti si kod kuće jeo stalno pitu sa mlekom, pa ti omekšali zubi. Kipislcauf!... Žderi to i kaži hvala, kad si dobio. Neki govore kako bi se peksimitom mogao i konj ubiti. — Kako ti izgleda? — pitam jednoga pešaka koji mrzovoljno žvaće. On mahnu glavom, pa će reći: — The... usta miču, trbu’ ne oseća. I pošto su iznašli sve mane, pojeli su peksimit u slast. Čak su i mrvice pokupili. BESPUĆE... Sledećeg dana sišli smo gotovo sasvim u ravnicu i osetili drugi vazduh. Nailazili smo i na znake pitomine, na gumaste smokve i na male vinograde. Narovi su rasli samoniklo, kao u nas trnje. Mogli smo raskopčati i šinjele. Milan kuvar počeo se već znojiti.

254

— Kaži mi, molim te, šta si sve obukao, te izgledaš takav? — pita ga potporučnik Dragiša. — Evo... prvo na nogama: jedne čarape, druge čarape, nazuvice, noge sam uvio krpama i onda navukao čizme. Zatim gore: jedne gaće, druge gaće... „untercig“, jedne čakšire i druge čakšire. Zatim tri košulje, „šlofijanku“, „civilni prsluk“; ova vunena džoka, bluza i šinjel. Uza sve to, prebacio je Milan kuvar preko ramena još dva ćebeta i šatorsko krilo. I uvek je na čelu puka. — Eh, lako je njemu, taj se užirio i utovio u komandantovoj kujni, a nije ga bila memla kao nas — jada se jedan iz četvrte baterije. Zanoćili smo pred Podgoricom, u jednom selu. Sutradan je bilo sunčano i vedro zimsko vreme. Pod nama je šumela valovita Morača, koja je na tihim i dubokim mestima imala boju neba. Ljudi su bili veseli što ulazimo u veliku varoš, gde ćemo sigurno naći hleba, a možda i krova nad glavom. Silazeći sa snežnih planina i pustih krševa, posmatrali smo, zadivljeni, kuće, dimnjake, iz kojih su se istezali pramenovi dima. Kroz prozore kuća videli se kreveti i osećao dah domaćeg ognjišta. Posle toliko dana skinuli smo najzad šinjele, a vojnici doneše i vodu da se umijemo. Komesari već otišli u varoš, I naskoro se vratiše sa mesom i hlebom. Ali rekoše da na vojnika sleduje samo po četvrtina hleba... Kazani se pušili, vojnici posedali okolo i posmatraju kako se krčka jelo. Pošli smo u varoš. Podgorica nam izgleda kao neki velelepni grad. Pred svakom radnjom zastajemo. Zadivljeni smo... A kafane prepune oficira, činovnika, vojnika, Crnogoraca. Pije se i puši, larma, poznanici se pozdravljaju, prepričavaju novosti i sa ushićenjem se govori kako ćemo sa prvog morskog pristaništa preći na azurne obale Francuske. Ako neko tek kao uzgred pomene i porodicu, koja je ostala u zemlji, preko lica ljudi pređe senka, koja ubrzo nestaje pri susretu sa novim prijateljima. Ovde je opet onaj crnogorski general, u punom gospodstvu svome. Govori se o kapitulaciji Crne Gore... U Podgoricu počinju već da pridolaze i crnogorski vojnici. U maloj varošici je ponestalo namirnica. A i trupe srpske pristižu sa svih strana. Jedan komandant pešačkog puka prikupio vojnike, i sa muzikom ulazi u varoš... Odnekuda dovukli naši i jednu poljsku bateriju i pred topovima stoje Crnogorci od jutra do mraka. Svaki bi hteo da pipne top svojom rukom. Naiđe kapetan Dušan, sa potporučnikom Reljićem, vodnikom one baterije. Priča nam Dušan, smejući se: — Slušam jednoga Crnogorca, svakako je bio tobdžija, kako objašnjava onima: „Ovo vi je — veli — top. Oni poslužilac doda granatu i turi je u čeljusti cijevi. A ona’ nišandžija tad zatvori pa povuče za ručicu, a ručica poćera pijevca, a pijevac kljucne u oroz, a oroz: pljas, pa posrijed kapisle. A kapisla, brate rođeni,

255

dâ oganj. A ono zrno jadno, ćelo bi lijevo, ne može od cijevi, ćelo desno, opet ona vraška cijev. A natrag ne može od ovi zatvarač. Đe će, siroto, nego gurne naprijed i vikne: uh — i ode onamo đe si ga namijenio.“ — E, vala, znaš, ti ne možeš da živiš, a da ne „prećeraš“! — smeje se poručnik Protić. A potporučnik Dragiša razmišlja: — Ako se ikad vratimo u zemlju, trebalo bi obeležiti vidnim znacima pravac kojim je ova baterija prošla. Neka to potomstvu posluži kao primer ljudskog napora... Potporučnik Reljić upade: — Ljudi, pristao bih da ratujem još dve godine, samo da ne vučem više topove preko onog krša i kamena. Dokle živim zapamtiću one muke i napore. Slušajte!... Sve što mašta ljudi može da izmisli najcrnje i najgore, ja mislim sve je to još uvek malo prema onome što smo mi prepatili. Priča nam tada kako je u Peći naređeno da se svi topovi i kare puka unište, izuzev ova četiri topa i kare. A da bi olakšali vuču, razorili su njihove prednjake, pa su zadnjake naslonili na seljačke dvokolice. Kod svakog tako opremljenog topa i kare, bio je određen po jedan oficir iz puka. Ukupno osam, i komandir deveti. Iz celoga puka odabrali su najjače vojnike i konje, jer su se na putu morali uprezati zajedno i ljudi i životinje. — Zamislite samo ovu scenu — nastavlja Reljić. — Klisura... Levo ponor, desno krš. Put toliko uzan da točak topa ide samom ivicom. A uz to preko njega zaleđeni sneg. Na konjima letnji potkov... Morali smo ih ispregnuti, pa su se onda ljudi upregli. Na dugačkim konopcima bile su napravljene zamke, kroz koje su ljudi provlačili ruke, i bili zapregnuti kao konji. Vuklo je dvadeset vojnika. Drugi su gurali odostrag i pazili da top ne sklizne. Kretali su se lagano, s kamena na kamen. Ali najednom... Tu scenu nikada neću zaboraviti. Top je prelazio preko jedne oble zaleđene stene. I pored sve naše pažnje, točkovi skliznuše, cev zanese vojnike koji su gurali, i dok si trepnuo, top polete u ambis, zajedno sa vojnicima. Jedan se srećom dohvati za točak. Onih dvadeset zategoše konopac i top osta viseći zajedno sa onim vojnikom. „Drži“, „Ne daj“, „Spasavaj“, „U pomoć“, „Jaoj, braćo“ — zavikaše i oni koji su bili vezani konopcem i onaj što je visio. Podloga je bila klizava, i pretila je opasnost da top težinom svojom povuče i onih dvadeset koji su bili vezani konopcima... Trebalo je videti izraz lica tih ljudi... njihove napregnute žile, iskolačene oči... Skolismo sa svih strana. I oficiri, i vojnici. Vuklo nas je preko pedeset. Da se ne bi klizali, razastirali smo žurno naše šinjele, i tako, stopu po stopu, dovukosmo top opet do ivice. Druga dobaciše konopac onome koji je visio, te ga izvukoše. Bio je gotovo polumrtav. Naiđe baš tada jedan đeneral i reče nam da pustimo top. Kako ćeš da ga pustiš, kad su dole ležala naša četiri vojnika, pa bi ih prosto

256

smrvio. Bio nam je na dohvatu ruke, vezasmo ga konopcima i uz najveći napor mišića i kostiju, iznesosmo ga prosto na rukama... — A šta je bilo sa onim vojnicima? — Da vidite sad naše muke!... Ponor je bio dubok oko pedeset metara. Odozdo čujemo neko jaukanje. Vežemo onda jednoga narednika, i spustimo. Javlja nam on odozdo, da su trojica mrtvi, a jednom polomljene obe noge. Trebalo je sada njega izvući. Možete zamisliti muke toga čoveka, kome su obe noge slomljene, i koga mi sada vučemo preko šiljatih stena. Kada smo ga, grešnika, izvukli, on je bio mrtav... — A kako prevukoste ostale vozove? — pita poručnik Protić. — Da nam se ne bi isti slučaj ponovio, ljudi su ostale topove preneli na rukama. Na ovome samo mestu zadržali smo se ceo jedan dan... Vi ste i sami videli koliko je teško i jednom samom čoveku da pređe preko onih vrleti. A tek zamislite ljude koji su morali vući, gurati, ili na rukama nositi teške topove — završi svoje kazivanje potporučnik Reljić. Jednoga dana zasu nas kiša sa hladnim vetrom. Šatori su bili sasvim pocepani, a voda podilazila ispod vojnika. Bilo je teško naći drva. U susednome bivaku nalazili se pešaci. Oko podne krenuše nekud. Onako izgladneli, iscepani i prokisli, ličili su na kolonu skeleta. — Kuda, pobogu, čoveče?! — zapita potpukovnik Petar jednoga komandanta bataljona. — Pronašli su vojnici pećine pored reke Vrbice... Idemo tamo... Najzad stiže naređenje za pokret. Išli smo prostranom ravnicom, neobrađenom i pustom, punom nekog sitnog šljunka i kamenja. Vođa izviđača nam objasni da se na kraju ove ravnice, odakle počinju oni krševi, nalazi crnogorska granica. Odatle nastaje Albanija. — Sve dalje voda nosi... — razmišlja potporučnik Dragiša. Prošli smo celu našu zemlju, zatim Crnu Goru, evo nas i u Albaniji. Pod borbom, preko krševa i snežnih vrhova, često bez hrane, a sada gotovo bez hleba i odela. A na celom tom mučnom putu ostavili smo svuda trag ljudskih kostiju. — Istorija će zabeležiti naš podvig, isto onako kao što se kroz vekove pominje prelazak Hanibala preko Alpa — razmišlja potporučnik Branko. — Ili će potomstvo ravnodušno gledati kako psi raznose kosti mučenika — veli potišten potporučnik Dragiša. Na samoj granici crnogorskoj nalazi se mala varošica Tuzi. Naš vođa ode da se javi načelniku sreskom. Načelnik je pozvao ljubazno i nas ostale i ponudio kavom. Pri polasku, poručnik Protić obrati se sreskom načelniku: — Gospodine, na izlasku iz Crne Gore neka mi je dopušteno da vam se zahvalim na gostoprimstvu.

257

— To je bila bratska dužnost... Ja vas opet molim, da nam ne zamjerite, ako je bilo čega neugodnog... Šta ćete! Viđeli ste ovaj božji krš. Ni sami nemamo kruha... Pođite mi zdravo, đeco! — Ovaj bi mogao da zadiči i samo Cetinje — reče Dragiša kada smo izišli. Odmah iza varoši nastaje krš, obrastao divljim narovima i ostalim sitnim šibljem. U početku smo jahali uskom putanjicom između blokova. Put je vijugao, zatim skrete negde udesno prema Skadarskom jezeru. Ugledasmo pučinu... Onako mirno i sjajno, izgledalo je jezero kao zarobljenik među onim krševima, tamnim stenama, obraslim svakojakim trnjem. Rado bismo sišli... Ali naš je pravac preko onih besputnih krševa. Nije se moglo više jahati. Svaki je vodio svoga konja. Morali smo zastati da vidimo kuda ćemo. Čitavi blokovi stenja navaljeni su, stepeničasto padaju, zatim se najednom dižu kupasti vrhovi jedan preko drugoga. Onda navaljeno kamenje kao u rečnom koritu i pri najmanjem dodiru osipa se kao bujica. Pustili smo konjima dizgine neka sami biraju. Pazimo samo da se ne okliznu i neprestano strepimo da nas ne zgaze. A konj zastane, odmerava, zatim skoči i onda unezvereno gleda kuda će dalje. Poručnik Branko se omače i udari čukljem noge u ivicu kamena. Stisnuo je samo zube i stegao rukom nogu. Zastadosmo... Pitamo da li ga mnogo boli... A on psuje šta mu na um padne. — Zamislite, ljudi, sada one koji naiđu sa ćoravim konjima! — veli Dragiša. — More i nama okatim ne pomaže — dodade Branko i pođe naramkujući. Nađosmo se najednom pred jednom strmom liticom, kojom je vodila kozja staza. Trebalo je uspeti se. Slučajno sam bio na čelu. Da se prvo ispenjem ja, pa onda da povučem i konja? Ali, kratak je dizgin. Odlučim da u nekoliko skokova ustrčim, vodeći i konja za sobom... Ali na polovini puta konje me stiže, odbaci u stranu, te padoh na ruku i raskrvavih je. Ostali se poučiše mojim iskustvom. Potporučnik Dragiša uhvati konja za đeš, pa istrča naporedo sa njim. Ordonans beše još snalažljiviji. Pusti konja napred, a on mu se uhvati za rep, te ga konj izvuče. Tako uradiše i ostali. Ruka mi krvavi, nemam čime da je zavijem. Na zastanku natruniše mi ranu puhorom od cigarete i onda je zavezah maramom. Po razbacanim stvarima i mrtvim konjima vidimo da se pre nas neka jedinica lomila preko ovih krševa. Na jednome useku ugledasmo mrtvog naduvenog konja. Sigurno su ga podmetnuli kao neki stepenik. Zajedno sa ordonansima vukli smo buavu lešinu, od koje se širio težak zadah. Onda smo nabacali kamenja, te jedva pređosmo. Puta dalje nije bilo. Pred nama je široka, a strma ploča neke stene. Levo je krš, desno ponor. Trebalo je suljati se. Konji se ustežu. — Nema drugog načina nego da ih silom poguramo — reče Branko. — Hajd, ordonansi!... Ukrstite ruke pozadi konjskih sapi i zapnite!

258

Okolni navališe štapovima. Konj se omače prednjim nogama, zadnji deo tela mu se izokrenuo i pade porebarke. Još dva puta se prevrnu i u podnožju se jedva pridiže. Tako, preturajući ih, prevedosmo naše konje. Noge su im bile ranjave. Usled prevrtanja puklo je sedlo na konju poručnika Protića. Protić se podbočio rukama i posmatra tužno. — Ne sekiraj se. Naći ćeš sedla uz put koliko hoćeš — teši ga potporučnik Dragiša. Silazili smo. Sve s kamena na kamen. Noge podrhtavaju od zamora. Na čizmama vide se brazgotine od oštrog kamenja... Ama da me samo ne zgazi konj! Naleti poneki put, ali se najednom zaustavi i digne glavu. Zapamtila je životinja malopređašnji slučaj, te sada pazi. Naiđosmo na jednu kratku zaravan, te, iako idemo peške, čini nam se kao da se vozimo. Pred nama se ukaza ravnica, kratka, ali vrlo ugodna, zasađena nekom kulturom i retkim drvećem. A na kraju ravnice je selo, prilepljeno uz breg kao ptičje gnezdo. Vođa nam reče da će u ovoj ravnici biti naš bivak. Raziđosmo se na sve strane, da bismo iznašli sve što je potrebno za smeštaj vojnika. Ugledah bunar zaklonjen ogradom od šiblja i pored bunara tri Arnautke sa sudovima. Prišao sam, ali nijedna ne odgovori na moj pozdrav. Imale su otkrivena lica, sigurno su katolikinje. Zapitah jednu, najstariju, da li je voda za piće. Ona obori glavu i poče nalivati vodu u sudove. Najmlađa, crnih očiju, stajala je po strani i gledala nekud u daljinu, pored moje glave. Konj navali na kofu da pije vodu, ja ga zadržah. Tada se moj pogled susrete sa onim crnim očima. Samo trenutno, ali upečatljivo, duboko... Stajao sam zadivljen. Izgledalo mi da je razumela moje ushićenje, te obori stidljivo oči. dugačke trepavice senčile su njeno lice... Najstarija dohvati sudove sa vodom, i pođoše. Pri prolazu one crne oči kao da me ošinuše. Ustreptao, čekao sam neće li se okrenuti. Zastadoše. Ona najmlađa najednom se okrete i žurno pritrča bunaru. Bio sam gotov da pustim konja... Ali ona iz torbe izvadi parče hleba, ostavi na kamen pokraj bunara, pa, i ne gledajući me više, otrča do onih žena. Stajao sam i netremice gledao za njima. Ali se nijedna od njih ne okrete i tako zamakoše u selo... Pristizao je lagano i puk. Pričaju da su mnogi konji polomili noge, te su morali pretovarivati stvari na druge, ili su bacali sanduke. Iz susednog sela vratili su se oficiri i vojnici i pričali da tamo nema hrane ni za ljude, ni za stoku. Vojnici su sedeli skotureni oko vatri, dok su konji brstili trnje. Preko noći pade kiša. Šatori su prokišnjavali, voda podilazila ispod tela. Usled kiše i vatre se pogasile. Ljudi su podmetali sedla ili samare ispod sebe, preko tela prebacivali šatorska krila i, sa glavom između kolena, čekali zoru...

259

AEROPLANI TUKU Približujemo se Skadru.. Vojnici se vuku mlitavo po blatnjavom drumu, Često zastanu da predahnu. Mnogi sede na gomili kamenja pokraj puta, naslonili glavu na ruke i teško dišu. Lica im obrasla u bradu, obrazi upali, a usta ispucala od zime i vetra. Nama u susret ide jedan Crnogorac sa puškom. Kada vide da stojimo na drumu, zastade i on. — Pomagâ vi bog! — kaže i seda na gomilu kamenja. Onda vadi kesu sa duvanom i puni lulu. — Odakle ti? — pita ga neko. — Ja?... Sa granice. — Pa kuda ćeš? — Ja doma. Ma đe ću, grdan, na drugo mjesto! Bilo je hladno, te potporučnik Dragiša naredi podnaredniku ordonansu da podloži vatru. Tek Crnogorac razrogači oči. — Ma što zboriš, čoče? — To što čuješ... — Ali i oni je čovjek, kâ ti, i što će ti on ložit vatru?! — Stariji sam, imam pravo da naredim. A zar ti ne bi poslušao tvoga starešinu, kad bi ti tako što naredio. — E, bogumi, nikad ni dovijek! — Crnogorac prebaci nogu preko noge i zavali se na ono kamenje. — Ako je žedan, neka zaiti vodu sam; ako mu je zima, nek tura vatru sam. Na ovu priču smeju se i ordonansi. — A zašto ideš sa granice kući baš sada? — Pa vidim svi pobjegoste, i ja kâ velim, idem da branim sam kuću svoju. Potporučnik Dragiša se okrete nama: — Ove ljude ne mogu da razumem... Ili se prave šereti, ili su detinjasto bezazleni, kada ovako govore. — Ni jedno, ni drugo veli poručnik Protić — već samo primitivci... Vekovima su živeli u ovim krševima izdvojeni od celoga sveta. Sve njihove tradicije svode se na junaštvo i taj se pojam s kolena na koleno izdigao do kulta. Iako sada nema prilike da se pokaže takav junak, Crnogorac je to bar na rečima. On u svojoj uobrazilji zamišlja događaje, vidi sebe kako seče levo i desno, te onda i u običnom životu uobrazi kako je zaista junak. I ja verujem da ovaj iskreno govori. Ne bi bio on Crnogorac ako to ne pokuša, ma i u mislima samo, pa će posle pričati kako je pobio stotinu Austrijanaca. A predaće se prvoj patroli na koju naiđe.

260

Na Skadarsko polje stigosmo oko podne. Bio je mutan dan. Neka siva, visoka izmaglica zaklanjala je nebo. Zemlja je bila vlažna. Vojnici su nailazili sa svih strana. Jedni su rastovarivali konje, dok su drugi razapinjali šatore. Najednom se začu frktanje aeroplanskih motora. Ljudi se unezveriše. Zaklona nigde ne beše. Neko viknu: — Evo ga! — Lezi, lezi! — čuli se povici. Pešaci pripucaše iz pušaka. Ležemo na zemlju. Ali zemlja tvrda... Po zvuku motora osećamo da je blizu, gotovo nad nama... Dah smo zaustavili, ali srce bije, koža se ježi, a nervi sve više zatežu... Prođe... Ali nalete drugi... Čuje se neko hujanje iz vazduha... Muskuli zadrhtaše, a rukama pokrismo glavu... Huk je sve jači... Grrr-u-u... prolomi se negde u blizini. Svaki hvali Boga što na njega nije pala bomba. Ali, evo, vraća se... Šestari kao ptica grabljivica nad nama... Opet huči. Opet stežemo vilice i pesnice... Grrr-u... Grrr-u! Prosipa nemilosrdno bombe... Zar ovolike muke preživeli!... Gospode! Grr-u! Odlete ka varoši... Valjda neće više. Vraća se. Ode malo desno... Izgubi se u magli. Svima laknu. Raspitujemo se gde pade. Kažu: među pešake. Ima dosta ranjenih. Komesari otišli u varoš da traže hleb. Ali posle podne vratiše se bez hleba, i bez ikakvih namirnica. Komandanti se savetuju. Vojnici gladni, stoka malaksala, a vreme hladno, pa još poče i susnežica. Rekoše da su našli samo slamu za prostirku, te ljudi odoše sa konjima. Doneli su nešto malo slame. Komandiri polovinu dadoše vojnicima da rasprostru po šatorima, a za drugu polovinu narediše da se dâ konjima kao hrana. Odosmo u varoš, da vidimo ima li čega da se kupi. Sem nekih arnautskih kolačića ničeg više. A i to nestade... Sa grada pripucaše baš tada topovi, kao znak da idu aeroplani, te se sklonismo brzo u hodnike kuća. Bombe iz aeroplana počeše da prašte po varoši. Crnogorci pucaju iz topova razornim granatama te ne znamo od čega pre da se čuvamo. Gladni vojnici lutaju ulicama. Jedan seo na prag kuće, stavio pušku pokraj sebe i pritajio se. Ne znamo da li spava, ili je mrtav. Neko predloži da se uverimo. — More, ostavite ga... Što, ako ga probudiš, daćeš mu hleba... A ako je mrtav, šta mu možeš? reče Dragiša i produžismo put. Glad počinje i nas da muči. Sedimo pokraj vatre i samo govorimo o jelu. — Zamisli da se neko našali sada, i tresne pred nas punu korpu vekni.

261

— Bože, ala si lud! More peksimit, pa sa čajem... Delikates! — veli potporučnik Vojin. Govori se o nekim transportima hrane koji nikako ne stižu. Priča se o nekim komandama u kojima se priređuju gozbe. Pronose se glasovi kako su danas u drugom divizionu imali za ručak sarmu od kupusa. Otišli smo odmah da se uverimo, i Luka naredi Isajlu da podgreje onaj ostatak. Jeli smo halapljivo onu sarmu, ali bez hleba. Kaže Luka da su meso dobili iz ne znam koje komande, gde su oficiri komisijski proglasili jednoga vola za crknutog, i onda naredili da se zakolje. Namesto masti dobili su iz jednog mitraljeskog odeljenja vazelin. — Zato je sarma malo bljutava — pravda se Luka. Ali mi to nismo primetili. Jedne hladne noći izbudiše gotovo ceo puk. Naređeno je da se odrede ljudi i izaberu četrdeset najjačih konja, da prenesu državnu blagajnu u San Đovani. — E, to je da čovek provrišti — buni se kapetan Milutin. — Gladni ljudi, gladna stoka, prenose državne milione. I po ovom vremenu, izmučeni, iznemogli, do San Đovanija, i opet natrag. Ne zavidim im... I baš njega, sasvim slučajno, odrediše za vođu transporta. Ipak se on spremi i ode. Te noći bilo nam je vrlo ugodno u hladnim šatorima, jer nas je moglo snaći još i nešto gore. Sutradan imali smo za ručak nešto malo pirinča, ali bez hleba. Baš za vreme ručka naiđe posilni potporučnika Dragiše i reče da je njegov konj pao, i ne može više da se digne. Odosmo da vidimo. Ležala je malaksala životinja, i tužno nas gledala. Vojnici su pokušavali da ga dignu, ali glava negova nemoćno pade. Dragiša izvuče svu slamu iz svoga šatora, da bi konja malo okrepio. Bilo je dockan. Slabine su se teško nadimale, a rebra izlučena, kao svodovi na vijaduktu. Približavao se kraj. Životinja je grizla zemlju... Dragiša se zaplaka. Nije mogao više da posmatra samrtne muke svoga vernog druga, i ode da luta besciljno, po varoši i logorima. Doneli su najzad odnekud i hleb. Ali na svakoga vojnika po osmina samo. Obrće Gruja ono parče hleba i veli: — Ovo, bre, nema ni za jedan zub. Razgovaraju vojnici da li je bolje da to parče grickaju, ili u nekoliko zalogaja da progutaju. — Pomalo, a povazdan — veli jedan. — A-ja... dok mi se ne zaglavi u guši, da osetim zalogaj, ne vermam ti ja to grickanje. Jednom, ali vredno. Život u bivaku nije se obavljao po onim mirnodopskim pravilima, već više po navici i potrebi. Vojnici su ustajali rano, jer su na to navikli. Senjali su i čuvali konje, jer su te životinje i njima bile potrebne. U varoš nisu odlazili, jer nisu imali para. A po okolini nisu skitali, pošto im je predočeno da su Arnauti nepoverljivi. Čuli su da su Arnauti opljačkali čitave odrede naše vojske, a tek

262

neće pojedince. Sedeli su tako pored vatri po ceo dan, naježeni i narogušeni od zime, gladni i iznemogli. Ako li koji od njih pronađe po šaku kukuruza, onda sede pored vatre i peku „kokice“. Oficiri su zajedno sa njima, i onda dele kokice na ravne delove. — Već je treći dan kako ljudi nisu primili hleb, svoju jedinu hranu, a peti dan kako se za konje nije primio nijedan kilogram zobi — računa potporučnik Živadin. Konji se hrane slamom i nekim buđavim senom. Životinje opustile glavu i glođu kočeve za koje su privezane. — Ovako se, braćo, više ne može! — škripnu zubima poručnik Kosta „Turčin“. — Dok oni nama pričaju... te prijateljski obziri, te disciplinovana vojska, mi ćemo zajedno sa ovom stokom polipsati od gladi. Ja odoh po hranu. Poveo je sobom deset vojnika sa puškama. Uveče se vratio sa dva džaka kupusa. Priča nam Kosta da je lutajući naišao na jedno arnautsko selo gde je video kupus. Nije hteo da pljačka. Pozvao je lepo Arnautina i ponudio mu tri stotine dinara u papiru, za tridesetinu glavica kupusa. Bilo se sakupilo još nekoliko Arnauta. Nisu hteli ni da čuju. Tražili su zlato. — A meni se nešto smrče pred očima i viknem vojnicima: „Na gotovs!“ Kad škljocnuše zatvarači, Arnauti se razbegoše na sve strane. Na Božić devetsto petnaeste, ručali su vojnici čorbu sa listinama od kupusa. Ali bez hleba. Baš na Božić sedimo pored vatre, a u susednom bivaku ugledasmo sveštenika sa epitrahiljem. Oko njega grupa vojnika. Zapita neko, šta rade tamo. Opeva jednoga vojnika. Jutros ga našli mrtvog u šatoru. Mi produžismo započeti razgovor. Govori se da ćemo ovde čekati dok ne stignu transporti u San Đovani, koji treba da nas prime. Pronese se tek glas: stigli su. Krećemo odmah. I u toj nadi prolazili su nam dani. Svako jutro pred šatorom lekara čitava povorka vojnika. Svlače se za pregled na poljani, dok hladne kišne kapi rose golo telo. Priča nam posle lekar: — Njihovoj bolesti ne pomaže aspirin, ni kinin. Najvažniji lek Farіna trіtіcі vulgarіѕ ili, na prosti jezik prevedeno, hleb, nemamo. Šta mogu! Iznureni i iznemogli vojnici vraćaju se pod šatore i leže bespomoćno na vlažnoj zemlji. NA DOMAKU MORA Ali jednoga večera zaista stiže naređenje da sutra budemo spremni za pokret. Zapalismo ujutru slamu i pobacasmo suvišne stvari. Našto će nam, kada nas u

263

San Đovaniju „čekaju čitava brda od hleba“... Razdragani smo, jer verujemo da smo pred novim životom. Iako malaksali, ljudi naprežu poslednju snagu, pa se čak smeju i šale. Dugačka kolona razvukla se mlitavo po nekom razrivenom putu, kao da su po njemu haubice „štepovale“. Konji sve češće padaju. Vojnici pretovaruju stvari na druge konje. Celom dužinom puta leže naduvene i oglodane lešine konja. Arnauti stoje u grupama pored puta i zlurado nas posmatraju. Kao hijene, čekaju oni podmuklo svoj plen. Samo kada naiđe pešadija sa puškama uzmiču krišom i, čučeći na nekom bregu, posmatraju iznurenu vojsku. Iako su torbe u vojnika prazne, kao i njihovi stomaci, znaju Arnauti da se sa izmučenim i ostrvljenim pešacima ni šala ne zbiva, a još manje zameće kavga. Stigosmo najzad u Lješ, pred kojim se nalazi San Đovani. Ali ne kretosmo ka moru, već levo, opet u neki krš, i narediše da tu razapnemo šatore. Ljude je obuzelo napregnuto stanje iščekivanja. Očekujemo pokret na brodove, očekujemo hleb... Ali pronose se poražavajuće vesti: Austrijanci su potopili transport sa hranom. Ovde će se ukrcati samo žene, deca, bolesnici i državna blagajna, a mi ćemo morati još i dalje, ka Draču. A pred nama su bespuće i glad... Komandant me zovnu. — Čuo sam da u pristaništu ima malo rezerve brašna. Evo ti pismo za komandanta pristaništa. Povedi vojnike i tri tovarna konja. Idite odmah i javite mu se. Sa jedne uzvišice ugledasmo more... našu nadu, naš spas. Mirna i nadmena, plavkasto belasasta pučina pustila se unedogled, sa nebom se spojila. Nešto neobično, beskrajno, veličanstveno mirno, kao pritajeno, pomalo podmuklo, oteglo se pred našim očima. Naviknuti na brda i urvine, namučeni od krša i kamena, gledali smo iznenađeni u nedoglednu ravnu površinu. A more je šumelo. Povremeno bi naleteli na obalu penušavi kratki talasi, kao da se more nadima. Onda se pritaji. Preliva se u bezbroj zelenkasto svetlucavih iskrica, treperavih i drhtavih da izgleda kao da se pokreće i onaj tajanstveni svet mora prikovan za hridine i potopljene stene. — Ala, majko moja! — veli zadivljen Gruja. Sa nama stoje i neki pešaci. — Kažu, gospodin potporučnik, da je slano? — pita jedan. Ja potvrdih. Jedan se osulja niza stene, i zahvati šakom vodu. — Pih... kao presolac! On ispljuva vodu. Ama ti ne bi bio „reponja“ kad ne bi svašta liznuo! — smeje mu se Gruja. — Vala, podnaredniče, svakojake sam „mandže“ za vreme rata pio i jeo, pa ka velim, da probam i morsku vodu.

264

Tako sve pored obale, i stigosmo u San Đovani... Jedna zgrada samo i nekoliko baraka. Ostalo krš i kamen. Iz zgrade iziđe žurno jedan viši oficir. — Poručniče — dozva jednoga konjičkog oficira — idite i saopštite onom kapetanu da se smesta udalji. Nije sada vreme da mi on pravi „korzo“ ovde. Okretoh se i videh jednoga gardijskoga oficira, koji je šetao pored mora sa jednom damom. — Bre, kad on najuri onoga gardistu kako li će tek viknuti kad ugleda nas sankilote — šapuće mi jedan pešadijski potporučnik. Naprotiv, dočeka nas on vrlo ljubazno. I rukova se sa nama. I još naredi da nam se odmah iz magacina izda po dva džaka brašna. Pođosmo u magacin, upravo u baraku. Sada se isprsi magacioner, jedan stari kapetan. — Ja!... Brašno!... Kao da ga ja pravim ovde. Ovo malo što ima rezervisano je... — Ipak izvadi ključ i otključa katanac. Uto se začu truba na kršu. Ceo svet poče da beži kao obezglavljen. I naš magacioner. Ostadosmo sami. Čujemo gde viču: aeroplan, aeroplan! Rekoh vojnicima da vežu konje i neka beže uz onaj krš. A ja potrčah u pravcu kuda pobeže magacioner. Ugledah zaklon i sa ostalima skočih u rupu... U našoj blizini prolomiše se eksplozije. Učini nam se kao da čujemo jaukanje, neku viku... Još jedna eksplozija, ali malo podalje... Aeroplan odlete. Pošao sam odmah da nađem vojnike. Ali nigde ih ne beše, pa ni konja njihovih. Moj konj je samo stajao vezan... Siđoh do puta, i tada ugledah u daljini kako se na konjima belasaju džakovi brašna. — Kad nastade ona gužva — priča podnarednik Gruja — mi utrčasmo u magacin. Bombe počeše da pucketaju, a Džamić veli: „Dobro bi bilo da se sada snabdemo.“ Kada ono puče poslednja bomba, mi uzedosmo i šesti džak... — Trebalo je da povedemo još nekoliko konja — veli redov Džamić. — Eh, da smo znali da će nas ovakva sreća poslužiti — uzvraća Gruja. Celoga puta nas zapitkuju gde smo dobili brašno, ko daje, ima li dosta i svi žurno odlaze u San Đovani. Brašno je delio vojnicima poručnik Luka. Na svakoga oficira i vojnika došlo je po dve šake brašna. Ljudi su bili zadovoljni. Dobili smo i konzerve. Neko sitno seckano meso, po ukusu slično svežoj šunki. Ali vojnici mu odmah nađoše manu. „Magareće meso“ — vele. Ipak su prazne kutije letele svuda naokolo.

265

USOPŠI, RAB BOŽJI... Rekoše nam da ćemo maršovati do Drača samo, pa ćemo se tu ukrcati. Bili smo spremni rano izjutra, ali smo krenuli tek nekako oko podne. Pred nama je neka velika smetnja, oko koje se oni napred zadržavaju. Naiđosmo uskoro na ogromnu močvaru u kojoj su rasle vrbe. Išlo se s kamena na kamen, preko oborenih stabala i nabacanog granja, o koje se konji neprestano sapliću i padaju. Vojnici ih s mukom izvlače i dižu stvari iz blata. Neki se konji uvalili u močvaru, i usled iznemoglosti ne mogu više da se dignu. Sve to još više iznurava ljude i, već malaksali, oni produžavaju put lagano, šljapkajući po vodi i blatu. A kada se iziđe na ocedno mesto, voda pišti iz pocepanih čizama. Onda opet nastaje krš. Oštro kamenje para raskvašenu obuću, ili sa cipela i čizama otpadaju i onako iscepana pendžeta, te ljudi gaze bosim nogama. Zaustavismo se pred jednim selom. Trebalo je sada nabaviti hranu za konje. Sa naoružanim vojnicima odosmo u selo. Arnauti se slegoše oko nas, gledajući neprestano u naše puške. Malo arnautski, a više mimikom objasnili smo im da smo došli da kupimo seno. Arnauti su klimali odrečno glavom i značajno se pogledali. Onda su se izdvojili u stranu i nešto pogledali. Najzad smo razumeli da oni naš papirni novac neće da prime. Vratili smo se u bivak i blagajnik puka dade nam dve hiljade srebrnih dinara. Novih i sjajnih, još neupotrebljavanih. Stavismo novac u ćebe, jedan vojnik dohvati krajeve i kao vreću prebaci preko ramena. Otišli smo kod plasta sena i tu je nastala pogodba. — Ovi ili nemaju pojma o vrednosti novca, ili nas ucenjuju... Ali dok mi samo smrkne pred očima — govorio je kroz stisnute zube poručnik Kosta „Turčin“. Pogodismo se ipak. Tada Arnauti razapeše ćilim, gde smo bacali dinare. Mi smo brojali na srpskom, dok su svi Arnauti u jedan glas na arnautskom, posmatrajući srebro užagrenim očima. Posle svake odbrojane stotine uzimali su novac, a broj stotina obeležavali štapovima, koje su ređali na zemlji jedan pored drugoga. I tako osamnaest puta. Ukupno hiljadu osam stotina srebrnih dinara za plastić buđavog sena. Konji neprestano padaju. Stvari se pretovaruju na jače konje, ili se sanduci ostavljaju pokraj puta. Pešadijski oficiri natovareni su kao i njihovi vojnici. Njihova paćenička lica se ne razlikuju... idemo, idemo, tražeći spasa, kao neki očajnici. Pred nama pokraj puta sakupili se neki oficiri i brižno posmatraju. Vojnici prolaze, ni glavu ne okreću.

266

— Šta li ono posmatraju? — veli potpukovkik Petar. — Sigurno ne gledaju vojnika koji umire. Na to smo već navikli. Približismo se i čusmo detinji plač. — Mamo... mamo! — čujemo uzvike. Kao da smlati nešto ljude. Ta i oni imaju decu na koju su gotovo i zaboravili, pridavljeni užasima života. Ali oni im ne mogu pomoći sada, ni sebi, pa ni ovom detetu. I kao da bi hteli da zagluše savest svoju, njihovo lice se grči, oni ubrzavaju hod, ne bi li izbegli strašan prizor, pred kojim su nemoćni. Potpukovnik Petar sa vlada sebe i zastade. Beše tu i jedan komandant pešačkog puka. Između ljudi ugledasmo gde leži na zemlji jedna žena, a pokraj ne je sedelo dete od četiri do pet godina i plakalo. Kroz pustoš razlegao se glasić: — Mamice, što sediš? Ležala je na leđima. Njene su oči gotovo potamnele, usta otvorena. Mrtvačko bledilo rasulo se po licu. Dah je zamirao. Ljudi zanemeli. Iako gotovo na svakom koraku vide ponekog mrtvog vojnika, stoje sada skrušeni i zbunjeni. Žao im majke, a ne znaju ni šta da rade sa detetom. Komandant pešačkog puka okrete se potpukovniku Petru i progovori polako: — Strašno... Kažu mi ona dva vojnika da je ona supruga jednoga majora, komandanta bataljona. Bežala je pred navalom. Tamo negde oko Prizrena nađe muža i pridruži se njemu. Ali uz put ih napadnu Arnauti. Muž pogine, i više od pola bataljona. Nju rane. Ostatak bataljona se jedva spase. Od svih ranjenih iznesu samo ovu ženu sa detetom. Nosili su je dovde i, eto... — Narediću da je nose moji vojnici — reče odlučno potpukovnik Petar. — Dockan... Eto, zadržao sam svoga pukovskog lekara, i on kaže: nema joj spasa. Dva vojnika u iscepanim šinjelima plakali su. Potpukovnik Petar priđe detetu i pomilova ga. Ono zastrašeno okrete glavu i pritrča majci. Njene usne kao da se pomeriše, očni kapci zatreptaše, a iz ugasnulih duplja kao da sinu jedna iskrica. Valjda je to bio poslednji odblesak svesti... Majčine oči lagano se sklopiše, a na ustima zamre poslednji dah. — Svršeno je! — reče lekar i spusti ženinu ruku, koja mlitavo pade pored tela. Komandant pešačkog puka obrati se onoj dvojici vojnika: — Pošto ste vas dvojica došli sa ovom ženom, to uzmite dete i od sada ćete ići sa mojim pukom. — Onda priđe detetu: — Kako se zoveš, mali? Dete je ćutalo i držalo majku za haljinu. Jedan od vojnika obrisa rukavom oči, pa će reći: — Zvali su ga Mića. — Hajde, ponesite ga! — naredi komandant. Vojnici podigoše dete. Ono vrisnu, upravi ruke ka svojoj majci i viknu: — Mamice moja...

267

Izmučena i preplanula lica starih ratnika se zgrčiše. Potpukovnik Petar zaplaka se... Gomila poče da se razilazi. Ostadoše samo još nekoliko vojnika sa sveštenikom puka, koji navuče epitrahilj. — Kako se zvala pokojnica? Ljudi slegoše ramenima. Ona dva vojnika odmicala su žurno noseći dete, koje je kroz vrisak dozivalo: — Mamo... Mamo... — Blagosloven Bog naš, vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov... Nebo je bilo oblačno, a sa planina je pirkao oštar vetar. Drveta ogolela, te cela priroda izgleda naježena. — Ješče molimsja o upokojeniji duše usopše rabe Božje... i ježe prositi joj svakoje pregrešenije volnoje i nevolnoje... Iz daljine dopre jecaj deteta, kao poslednji vapaj za majkom. Ljudi koračaju, sagibajući se od uboda granja i šiljastih ivica. Neki zaostaju i uvijaju ranjene noge krpama... Naiđosmo opet na močvaru. Pešaci ćuteći seku grane i stabla, i bacaju na put. Opšta nevolja kao da je pridavila ljude, koji su zanemeli i tmurni kao ovo sivo nebo. ŽIVE LEŠINE OSTAJU Kažu da ljudi uvek bolje pamte tužne događaje u svome životu, nego radosne doživljaje. Valjda i zato što čovek izbegava tegobna zbivanja, te su ona ređa, a stoga i upečatljivija. Ali mi sada u njima stalno živimo. I kao po nekoj postupnosti, naš život svakim danom postaje sve teži i mučniji... Teško je prisetiti se i jučerašnjeg dana. Ali je jedno osećanje jasno: gore biti ne može. Brda, planine, urvine, krševi, litice, močvari, a uz to najteža i najstrašnija neman — glad. Upalih obraza, suvih poluotvorenih usana, a užagrena pogleda, vuku se ljudi kao aveti. Telo malaksava, gotovo je na izdisaju. Ali su još oči sijale... Svi unutrašnji nagoni i svesni podsticaji usredsređeni su u jednoj samo misli: hleba!... i kao refleks unutrašnjeg nagona za poslednjim dahom, oči su plamtele, i bludeći tražile ma jedan zalogaj samo, ma i mesa one mrcine što leži pokraj puta. Bili su to poslednji trzaji mnogih. Jer se sve češće nailazilo na odranu kožu i izuđeno meso sa mrtvih konja. Kažu da su videli neke pomračena uma, kako jedu meso ovih mrcina. Početkom januara, nekog dana pred sumrak, zaustavismo se na obali reke Maće. Nabujala i široka, satanski je šumela prljava i mutna reka Maća. Na obali ne beše ni čamca, ni mosta.

268

Komandant naredi da deset ordonansa povežu konje, i da naiđu na vodu sve jedan do drugoga, da bi se ispitala dubina. Sa obale ocenismo da je čoveku taman do guše. Onda se naredi prelaz. Jahali smo i mi jedan pored drugoga, da bismo se zadržali za suseda, ako bi se koji konj sapleo. Konj frkće i podrhtava u hladnoj vodi. Po gibanju njegovom osećam kako se napreže da izvuče noge iz rečnog gliba. Već sedim na vodi. Konj digao visoko glavu i samo striže ušima. Na sredini reke voda zakovitla, učini mi se kao da se mi okrećemo u mestu, te zatvorih oči, ali se zanesoh te spustih noge i jedva se zadržah. Srećom, uskoro i konji življe kretoše i naglo istrčaše na obalu. Noge su mi mokre i jeza me poduzima. Okretoh se. Reka se crnela. Vojnici su u masama prelazili, jahali su preko tovara, a na jačim konjima bilo ih je i po dvojica. Mali konji su se očajno upinjali, tonuli, propinjali sa teretom, neki su i padali i voda ih odnosila sa tovarom. Tako je pao s konja i jedan vojnik, nekoliko puta je očajnički mahnuo rukom i nestalo ga. Nailazila je pešadija. Vojnici su se svlačili goli, pa su odelo i spremu vezivali o vrat, a oni, zagrljeni po dvadesetorica, nailazili su u hladnu vodu. Na drugoj obali žurno su se oblačili, cvokoćući zubima od zime. Male rastom prenosili su veći drugovi na leđima. Neki su pokušavali da nalože vatre, da bi se zagrejali. Ali grane su bile vlažne od kiše, a iz drveta se istezao modrikasto žućkast dim, koji nas je gušio. Ljudi su drhtali. Hleba niko nije imao, ni čaja, ni šećera, ni slame, ni hrane za stoku... Neki bi trčali, ne bi li se malo zagrejali. Ali nisu imali snage za takav napor. Šatorska krila bila su pocepana, te vojnici nisu ni pokušavali da ih razapnu. Stavljali su ih na vlažnu zemlju, pa su onda legali pod otvorenim nebom meseca januara. Oko ponoći poče i hladna kiša. Mnogi koji su ležali pridigoše se, i staviše šatorska krila preko glave. Hladnoća prožima zgrčeno telo, a duša kao da je zamrzla. Mračna i pusta noć kao ukleta kob protegla se u večnost, a reka Maća satanski žubori. Zgureni ljudi kao posečeni panjevi sede pored dimljivih vatri, veliki u svojoj izdržljivosti, a strašni u svojoj ćutljivosti. U ponekog tek klone umorna glava na koleno... I tako — do zore. Vojnici su sutradan ustajali sa velikim naporom. Ćutljivi i mrzovoljni, tovarili su stvari. Dežurni oficir raportirao je komandantu da su u toku noći četiri vojnika umrla i deset konja lipsalo... Govore da u pešačkim pukovima ima mnogo više umrlih. Ljudi su se sa velikim naporom dizali. Dežurni je ostao sa nekoliko vojnika da zakopaju mrtve. Moj konj jedva je micao. Sjahao sam i poveo ga. Ali on se tako sporo kretao da smo ga morali vući. Na jednoj uzbrdici sasvim stade. Noge su mu drhtale. Samo što ne padne.

269

— Ne vredi!... — prošaputa seiz. I ne pitajući me, otkači kolan i skide sedlo. — Zavedi ga sa strane puta, da ga ne zgaze — rekoh prigušeno. Dođe mi da mu obavijem ruke oko vrata. Išao sam peške. U jednoj šumici pored puta ležao je vojnik. Oči su njegove bile mutne, a grudi su se sa naporom nadimale. Ostavili su ga tu, na miru da umre... Malo dalje ležao je iznemogao konj... A živi jedva odmiču. Otupeli su, beskrajno ravnodušni i svejedno im je da li vide mrtvog čoveka ili životinju. Gazimo po nekim močvarnim pirinčanim poljima, noge zapadaju u glib. A onaj podmetnuo torbu ispred sebe i sedi malaksalo u vodi, sa glavom klonulom na grudi. Na svima stranama leže malaksali ljudi i konji, od gladi i umora, kao skrhana, trula drveta. Zašli smo u pravo bespuće. Idemo preko nekih staza. A aeroplani nas u stopu prate i gađaju polumrtve vojnike iz mitraljeza, ili bacaju odozgo bombe, kako im se kad svidi. — To je maroderstvo! — veli ogorčeno potpu kovnik Petar. — Ama to je blago rečeno... To je „šinteraj“, gospodine potpukovniče! — dobacuje potporučnik Živadin. Za njih ne bi trebalo da važe ratni zako— ni. Čim je bacio bombu nad nebranjenom pozadinom i ako slučajno padne i ostane živ, ili ako se uhvati docnije, treba ga smatrati kao razbojnika. Odmah za kolac — ljuti se poručnik Protić. — Ne za kolac! Takva smrt je za džentlmene. Nego motka. Pa ubiti kao džukelu. Kipislcauf! Prolazili smo baš tada pored jedne grupe vojnika koji su nosili drugove ranjene od bombi. Ali i zdravi su malaksavali. Vuku ove jadnike do prvoga sela, a tu će ih ostaviti da ih Arnauti pobiju. Malo dalje nailazimo i na jednoga mrtvoga. Sigurno je umro od gladi. Neko mu je prekrstio ruke na grudima i između prstiju stoji mu upaljena sveća. Samo što nije dogorela. — Milojko — okrete se potpukovnik Petar svome posilnome — ugasi onu sveću, da mu se ne zapali odelo. Promičemo tako pored mrtvih i niko im ne odaje počast. Ne prekidamo čak ni započeti razgovor. Jer i onaj mali pešak pred nama, koji se poštapa i jedva ide, umreće koliko sutra... Sigurno. Masa vojnika ide prozebla, sa zapaljenjem pluća od prelaza reke Maće, a uz to su i gladni. Spasa im nema. Pa zašto im još za života ne bih smeo odati posmrtnu počast... A mrtvi su oslobođeni muka. Ostaju žive lešine za nama i nikad stići neće.

270

Sutradan zapadosmo opet u glibovitu dolinu. Sada su nam ljudski leševi služili kao putokaz. Pokraj mnogih leže i njihove puške. Vukli su ih do poslednjeg daha... Na jednom ocednijem prostoru beše neki zabran. Po vatri koja je još tinjala vidi se da je tu bila neka trupa na prenoćištu. Pokraj jednog pustog zgarišta, na kojem se još pušio poslednji ugarak, ležala su tri mrtva vojnika. u jednoga glava malo izokrenuta, a oči poluotvorene i staklaste, upravljene na kolonu... A kod susednog ognjišta jedan je umirao. Drugovi su mu podmetnuli torbu ispod glave i ostavili ga tako da umre. Podnarednik Gruja reče da je već u agoniji i ne zna ništa za sebe. Posle svakog prenoćišta vojnici pred zoru kopaju rake, da sahrane mrtve. Ležali su zajedno u šatoru, pa nisu ni primetili kad je umro. Sasvim nečujno, bez ropca, bez želje, bez jauka. I niko se začudio nije. Dohvatili su lešinu za ruke i noge i spustili u zemlju. Sveštenik je u prolazu progovorio: „Vječnaja pamjat“, i onda ovlaš zatrpali. Nad gotovo zaravnjenom humkom ukrstili su dva pruta, koliko da mimoprolazeća vojska zna da tu počiva hrišćanin. A njegovo ime?... Čin... zvanje, jedinica?... Pa to bi bila nepravda prema onim jadnicima koji ostaju polumrtvi na putu i koje niko neće spomenuti. A pred suđenim časom svi su ravni: i znani, i neznani. Pred Dračom sretosmo neku italijansku vojsku. Uhranjeni i odeveni, gledali su oholo gladnu ritu. Misle, možda, da se vojska ceni po sjajnom oružju i svetlim dugmetima, a ne po srcu junačkom!... Ali ta napudrovana vojska bežala je kao obezglavljena pri pojavi aeroplana, dok je rita ulazila smelo u njihove logore i kupila sve odreda. Kažu da su se Italijani žalili, a naši su im kratko odgovarali: „A gde je bila vaša straža?“ U Draču su opet izdvajali bolesne i sasvim iznemogle, da ih ukrcaju na lađu. Sada već znamo da ćemo se iskrcati na Krfu. Nama, koji preostasmo, dadoše po tri konzerve i nekoliko peksimita, i narediše da idemo do Valone. Tu ćemo se, kažu, ukrcati. — Tu je još malo i Krf. Onda će nam tamo dati po jedan pojas za spasavanje, i reći: hajd sad na more! — ljuti se Luka. — Pobratime, zaboravio si da kažeš „kipislcauf“ — dira ga kapetan Dušan „rezervni advokat“. — Molim te, nemoj drugi put to da zaboraviš. — Nije, molim te... kao da je to preko puta, još deset dana marša i onda ima da nas nestane. — Kip... — zausti Dušan. — Jest, kipislcauf!... Ali, vala, ja ću izdržati, a ti ćeš lipsati na putu! — veli jetko Luka, već ljut što ga zadirkuju. — Izvini, pobratime, ne mogu da ti se smejem, boli me zub. — A-ha... E, sad je kipislcauf! — smeje se Luka. I krenusmo...

271

Ali trećega dana opet ponestade hrane. Naređeno je da vojnici štede. — Ama kako da štedim, kad se povodim od gladi! — jada se jedan. — Ja lakše podnosim glad kad znam da nemam ništa, nego kad osećam ovu konzervu, na koju stalno mislim — objašnjava ordonans Gruja. Opet bespuće, i opet zaostaju iznemogli, ležeći na putu. Stigli smo pred veče u jedan kraj obrastao sitnom šumom. Ovde ćemo prenoćiti. Baterije nailaze. Jedan vojnik iz šeste baterije povede se i pade. Priđoše neki da vide šta mu bi... Malo posle rekoše: umro je... Pop Momčilo izvuče iz bisaga epitrahilj. — Slušaj — dobaci mu potporučnik Živadin — promeni, pope, tu svoju molitvu i odsad pevaj: vječnaja pamjat i živima i mrtvima... SMEJALI SMO SE GLADNI... Sedimo zamišljeno oko vatre i ćutimo. Sve što smo imali, rekli smo... Peksimita je ponestalo, konzervi više nema. A ne vredi ni jadikovati, još manje buniti se. — Je li, pope, ti danas ne otprati onoga vojnika do groba? — zapita blagajnik puka, koliko da se nešto govori. — Šta ću... opevao sam ga ovde... A Bog je svuda i na svakom mestu. — Ipak, ipak, trebalo bi — upade veterinar puka. — Takav je propis. Vidiš, išao je oficir, išli su vojnici, a tamo nije imao ko da mu prelije grob. — Razumem kada umru na maršu... ali ovako... — otpoče opet blagajnik. Kapetan Dušan ga prekide: — Vi to govorite o onom vojniku koji je danas umro?... A, pope, tu ćeš se zlo provesti. — More, hajd ne pričaj... — Uveravam te... Komandant je video sprovod i pitao gde je sveštenik. — Dušan namignu, ali to sveštenik ne opazi. — Nije moguće! — čude se ostali. — Zdravlja mi. Baš sam bio kod ađutanta, kad komandant iziđe iz šatora i reče: „To je sramota. Kazniću najstrožom kaznom sveštenika.“ — Hoće on, hoće — dodaje Luka. — On ne vidi krupnu stvar, ali za sitnu... — Ama, pobratime, to nije sitna stvar... — To bi isto bilo kao kad bi neko od nas pošao na osmatračnicu, i ostao u nekoj kafani — objašnjava potporučnik Vojin. Sveštenik nas je zbunjeno gledao. A ta zabuna njegova raspaljivala je našu maštu. — To su izuzetne prilike! — mucao je pop Momčilo.

272

— Naravno! — dodaje poručnik Protić, koji se već sažalio na sveštenika. — Ko će sada još od toga da pravi pitanje. Ostavite, molim vas... Dušan ga značajno pogleda. Bojeći se da ne oslabi raspoloženje, otpoče temperamentno: — Ne bio ja komandant... Ja bih ga pred celom vojskom degradirao i vezanog terao. — Dušan tada neprimetno gurnu Protića: — Zar ti mučenici ostavili zemlju, prešli hiljadama kilometara, pa ih pored živog popa zakopati kao mrcine... — Ama, to jest, ali... — Molim te, izvini, zavi me stomak. Zapamti gde si stao — i Dušan ode žurno, držeći se za trbuh. Opet poče blagajnik. — Znaš, Momčilo, trebalo je ipak... zbog vojnika. — A posle, ni groblje nije daleko... Stotinu metara odavde — dopunjava veterinar. — More da je i pet kilometara! — raspaljuje Luka. — Ljudi božji, nije da nisam hteo, već me ubila čizma — obrati nam se sveštenik Momčilo gotovo plačnim glasom. — I meni su otekle noge, a ipak sam morao da idem sa vojnicima šest kilometara da kupujem seno — žesti se potporučnik Živadin. — Zamisli, da ja nisam išao... Konji bi sutra polipsali... — Eh, to nije isto. Konji bi nam zaista polipsali. Ali ako pop Momčilo ne prelije grob onoga vojnika, mi nećemo zbog toga pomreti, niti bi od te njegove šetnje bili siti — brani Protić sveštenika. — E, izvinite, gospodine poručniče — ljuti se sad ozbiljno potporučnik Živadin. — Neka izgubimo još i taj moralni oslonac, onda nemamo više ni vojske ni ljudi. — Bre, bre, bre, al odosmo daleko... Štucne Luka pred komandantom, propala disciplina. Ne ode Živadin po seno, na jedan mah polipsaše konji. A pop Momčilo upropasti moral. Tada se i Dušan vrati. Poručnik Protić se uozbilji: — Baš danas, kada nas glad satire, ljudi umiru na svakom koraku, danas treba da smo velikodušni i da ne teramo mak na konac. — Ova budala pokvariće nam sve — šapnu nam Dušan. Onda se obrati Protiću: — Dobro, neka je sve tako. — Ali nije tako! — upade Živadin ratoborno. — Čekaj, molim te... Dakle, neka je baš tako. Tako misliš ti, tako i ja i svi ostali. Svi mi volimo Momčila... Ali ako tako ne misli komandant? — Kako!... Besan je bio! — razgranjava priču Luka. Uto se pojavi ađutant puka. Mi zaćutasmo. On stade ispred sveštenika.

273

— Gospodine popo, zove vas komandant. — Šta kažete?! — zapita Momčilo zgranut. — Kažem ja, a ti meni ovo, ono! — govori Dušan. — Ljudi, ja sve mislim, vi terate šalu... — Bogami, i ja sam to mislio — reče Protić. Pop Momčilo se diže. — Da nećeš ti takav da ideš? — zapita Luka. — Ja šta ću... — Nemoj sad da navučeš i drugu krivicu — upade Dušan. On te zove na raport... Kada bi mene zvao, ja bih morao da pripašem sablju i ešarpu. Pošto ti to ne nosiš, onda tvoje službeno odelo i onu tvoju popovsku kapicu, kako je ti zoveš... mitra... čita. — Jest, jest! — odobravaju ostali. — More, idite s milim bogom, ljudi, šta se ovo radi sa mnom! — Slušaj, da je komandant hteo s tobom privatno da razgovara on bi te zvao preko posilnoga. A video si da je došao ađutant. — Naravno... — Pusti ga, pobratime — veli Dušan usiljeno ravnodušnim glasom — neka radi po svojoj glavi, šta se nas tiče. Posilni, baci koje drvo na vatru! Luka priđe Momčilu i poverljivo mu reče: — Ozbiljno ti kažem, uzmi... nema smisla da ideš u šinjelu i šajkači. Uostalom, ne košta te ništa. — U sanduku mi je... — Pa šta je s tim... Trajko! — viknu revnosno Luka posilnoga popa Momčila. — Neka, neka, ja ću ići sam — i on pođe svome šatoru. — E, nema smisla — veli kroza smeh poručnik Protić. — Preterali ste... — Ah, sunce mu popovsko, odavno on meni „jadi piliće“ — veli Dušan. — Ama samo da ga vidim sa čitom na glavi. — Dobro, molim te, otkud se pojavi ađutant? — Onda kada ti rekoh da me boli stomak, ja otrčim do ađutanta i zamolim ga da dođe kod Momčila i da mu samo kaže kako ga zove komandant. Debeli veterinar zacenuo se od smeha. — Ne smejte se, čuće — veli blagajnik puka. — A kada dođe ovde, objasnićemo mu da je ovo samo šala... — Eno ga! — reče neko. Prema svetlosti vatre ugledasmo popa Momčila sa čitom na glavi i u crnom kaputu. Išao je k nama. Ali kao da se predomisli, okrete nadesno i ode u pravcu šatora komandanta puka. — Ja, bogati, on ode... — Nije valjda lud. — Ih, šta ćemo sad!

274

— Pobratime, molim te, trči i kaži mu da je sve ovo bila šala — obrati se Dušan Luki. — E, ljudi, baš je čudan čovek. Luka ss diže i ode. — E ćef mi je što ga nasamarismo. Ali neće smeti sada da dođe ovde... — Naljutiće se... — E, baš me briga. Pamtim ja kad je on meni u Peći stavio jaje u krevet, pa mi posle izneo... te ovo, te ono. E, to mu je sada. Ali zadugo se ne vrati Luka, a ni pop Momčilo. Pitamo se, šta li uradiše. — Da nije zbila otišao? — pita malo uznemiren blagajnik. — Sumnjam... stigao ga je Luka — veli Živadin. — Nego se on ljuti i preti. Najzad ugledasmo Luku gde se žurno vraća. — Kod komandanta je još... — Nije moguće... — Jest. Ja išao zaobilazno, a on udario prekim putem kroz šumarak, sigurno da ga ne vide... I ja čujem kroz šator kako komandant ljutito viče: „Ko je taj koji zloupotrebljava moje ime?“ — Uh, bogati... — Baš tako? — Tako, bogami. Onda se sklonim kod ađutanta da me ko ne bi video da prisluškujem. Zaćutasmo... — Šta ćemo sad? — upita veterinar. — Što „mi“?... Dušan je to udesio — pravda se blagajnik. Je l’?... A sad, braćo!... Dušan kriv, a vi mi svi kalauzi... — Ja sam do poslednjeg momenta verovao da ti i Luka govorite istinu — veli veterinar. — A-ha!... Kipislcauf!... A ko je prvi pokrenuo? — Ja imam prava da kao drug zamerim, a što ti posle udešavaš advokatski, za to snosiš odgovornost ti, i ovaj tvoj pobratim. Prema odblesku vatre vidimo kako nam se približava pop Momčilo u crnom kaputu i sa čitom na glavi. — Nisi valjda išao kod komandanta? — požuri da ga zapita blagajnik. — Ne znam... videćete i čućete — odgovori pop Momčilo, pa sede na trupac, nalakti se na kolena i ukrsti prste. — A lepo mu stoji ova kapa! — zausti Dušan, ali preko srca. — Čućeš i videćeš — ponavlja pop Momčilo, gledajući u vatru. — Čoveče, zar nisi video da je sve to bila šala? — kori ga veterinar — Eto... — Ne znam... Sada nije vreme za šalu. A u Peći je bilo vreme, kad ti podmetnu — meni ono jajce... — Nisam ja... Oni su tražili jaje od mene...

275

Posilni komandantov pojavi se sa nekim kovertima. Jedan pruži veterinaru, drugi blagajniku, a treći kapetanu Dušanu. Gledali smo ih sa nestrpljenjem. Blagajnik izvuče naočare i pročita poluglasno: — „Strogo pov.“... — on se diže i pođe svome šatoru, a za njim ode odmah i veterinar. Dušan otvori koverat i poče poluglasno mrmljati: — Rezervnom kap... i tako dalje. Pristao mi je večeras sveštenik puka Gospodin... kako sam ga zvao na raport. Rekao mi je, kako ste vi koristili moje ime... Neka mi rezervni kapetan... odgovori: prvo, šta mu je dalo povoda, da zloupotrebi moje ime i službeno zvanje. Drugo, zašto je izložio podsmehu jedno svešteno lice, koje je na službi pri ovome puku. I treće, čime pravda ovakav svoj postupak. Neka mi odgovori... u roku od dva časa... Na!... Ne gutam ja, pope, glavić od mašine... A-ja! — Ne znam ja ništa. To je tvoja stvar. — Pa moraš da odgovoriš! — dobaci neko. — Bože sačuvaj... Upravo odgovoriću ali ne na prvo, drugo, treće... Već prosto: pošto tri dana nisam ništa jeo, pošto sam umoran i malaksao, pošto nemam ni materijal za pisanje, to molim komandanta za izvinjenje što mi je ovom prilikom nemogućno dati odgovor... — Dobro, a na čemu ćeš to da napišeš? — Na jednome iscepanom listiću iz „Pravila službe“... A to ću isto kazati onoj dvojici. — I Dušan se diže. — Čekaj! — zadrži ga Luka. — Molim te, pusti neka oni napišu... — A što? — i Dušan ga značajno pogleda. — Dakle... trebalo je da progutamo? — i zasmeja se. — Zort, bato! — veli pop Momčilo. — A-ha... — Ali ja tebi nabih kamilavku... A za ovo sada, ja sam osetio... I počeše obojica da se smeju. — Znao sam ja da ćemo tebe teško prevariti. Ali ona dvojica su pali u zamku. — A ko ovako potpisa komandanta? — Ja — veli Luka. — Kad sam rekao Momčilu da je sve šala, a on meni: „Čekaj da mi njima sada podvalimo.“ I ja potpišem onda „blanko“ komandanta, a ađutant napiše ono ostalo. — Znate šta? — reče Dušan. — Sad ću ja da idem kod njih pa ću da se pravim zabrinut... Došao sam, kao sanćim da se dogovorimo. Pođosmo svi. Vidimo kako blagajnik i veterinar sede u šatoru pri zapaljenoj sveći i pišu. Mi zastadosmo, a Dušan uđe. — A, evo ga!... Što nam napravi ovaj maler? — pita blagajnik. — I sebi sam... — Ništa ja ne znam. Reći ću: prevaren sam isto onako kao gospodin sveštenik puka! — veli ljutito veterinar.

276

— Pazi ga sad: „Gospodin sveštenik!“ — šapnu nam Luka. — I verovao sam da je istina — dodaje blagajnik. — A što ste zbijali šalu sa sveštenim licem... Ko vas je na to naveo?... Nego, da se dogovorimo. Recite kako ste čuli da se komandant ljuti, ali da vi uvažavate i cenite Momčila i molite za izvinjenje komandanta. Vi tako, a ja ću videti kako ću... Do viđenja! Posle dva časa Dušan je u šatoru ađutanta puka čitao naglas sledeći odgovor veterinarov: Na traženje komandanta puka, čast mi je podneti sledeći odgovor: Prvo. Ni jednoga momenta nisam pokušavao da zloupotrebim ime i zvanje komandanta puka. Kao dugogodišnji službenik ovoga puka, odnegovan starim vojničkim tradicijama, u komandantu puka gledao sam oduvek visokog starešinu, a sada u ovim teškim danima narodne tragedije i svoga oca. — Ovo ima da ostane u arhivi puka — prekide čitanje Dušan. — Naš komandant ispade: „roditelj Stojiljko“. — Vredi ovo više nego jedan peksimit... — Čitaj, boga ti, dalje. — Neko je u društvu rekao, da se — Dušan poče glasnije — „komandant ljuti što sveštenik ovoga puka nije otpratio pogreb umrlog vojnika do groba...“ — Ovo stavio pod znakom navoda... ... Verovao sam da je istina. Znajući pravednost komandanta puka... — Pazi, stoka jedna, ala podvaljuje! ... a kao disciplinovani vojnik, stao sam odmah na gledište komandanta puka... Svi prsnuše u smeh. — Sunce mu njegovo, a goreg bašibozluka vojska nije mogla da rodi! — dodaje Dušan. — Večito raskopčan i mastan... — Ah, da li će da svane sutrašnji dan! ... i osudio postupak sveštenika ovoga puka. — Ama, je li baš to napisao? — naginje se pop Momčilo. — Jest, jest, tvoj najbolji prijatelj, s kime si u ona srećna vremena pojeo osam stotina četrdeset i sedam ćulbastija — odgovara Dušan. — Kipislcauf. A-ha! Drugo. Sveštenika ovoga puka uvažavam kao duhovno lice. Po svojim osećajima, ja sam pobožan čovek... — Video sam ga na Veliki petak da mrsi... — More, nikad u crkvu nije išao... ... i u svešteniku ovoga puka, naročito u ovim teškim danima našega stradanja, gledam jedinu utehu. — Čestitam! — pruži Živadin ruku Momčilu.

277

— Stoga sam slobodan zamoliti komandanta, da sveštenika ovoga puka proizvede u čin mitropolita... Zaćutasmo... — E, to si dodao! — Slagao si! — Sigurno je pošašaveo od straha! — Da vidimo! — Ama šta ima da vidite? — brani se Dušan. — On, kako je počeo, ovako treba da završi. — Dede, pročitaj još kraj! ... Stoga molim komandanta, da uvaži ovaj moj odgovor. Veterinar puka... I tako posle toliko vremena, iako gladni, nasmejasmo se i mi ovoga večera. NA IVICI ŽIVOTA Mutno i ljigavo jutro. Pljuštala je kiša, zemlja je pištala, a vijugavi potočići romorili i razlivali se u beskrajne bare... Tromo, lagano, sa najvećim naprezanjem i ljudi i konja, kretala se isprekidana kolona. Prskala je voda pod nogama, prljava i žuta kao što je lice onoga mrtvaca koji je umro u vodi i samo mu štrči ukočena ruka. Ljudi naprežu poslednju snagu da stignu do jednoga ćuvika, koji, kao Nojev kovčeg, stoji usamljen i pust, u moru zagađene vode. Jedan se ipak nagnuo i šakama zahvata vodu, te je pije. Objašnjava da mu je u grlu zastao peksimit i zamalo da ga uguši. A na brežuljku, između mrtvih, leže i živi kosturi, i čekaju poslednji čas. Leže mokri na blatnjavoj zemlji, usahnuli, iskopneli, i tek im se samo povremeno izdignu malo grudi. Bezizrazan mračan pogled njihov kao da dopire iz nekog ponora. I ćute!... Umiru, svesno, kao da im je ugodno što se oslobađaju muka. Izgleda kao da podjednako žalimo jedni druge. Ne znamo ni imena mesta, ni planina, ni celoga ovoga kraja. Valjda su napred izviđači koji to znaju. A i ne zanima nas, jer svaki ide pognute glave i gleda ispred sebe. Voda, voda, voda... Onda blato, i kao da vučemo lance na nogama. Noge su nam utrnule, telo malaksalo, osećanja zamrla, a pogled prazan i turoban. — Ovo je provokacija! — mrmlja potporučnik Živadin gledajući konja jednog višeg oficira. — Trideset konja u njegovoj komandi moralo je lipsati, da bi on ishranio ovu džukelu... Pa posle ovo-ono... Ama... Niko ni sanjao nije da ćemo se obreti čak u trećoj, tuđoj zemlji, te zato i nemamo geografskih karata. Doskora smo se služili jednom, koju smo našli u nekoj školi crnogorskoj, u srazmeri prema nekoliko miliona. Pa i ona nam izgorela.

278

Očekujemo samo veče te da priklonimo oči... Neki će ih zanavek zatvoriti. U nama kao da je utrnulo osećanje života, prolazimo pored mrtvih ravnodušno, kao pored onih gomila kamenja pokraj puta. Ili zato što smo na mrtvace toliko navikli, te su nam oni postali već obični. A pravo bi čudo zaista bilo, kada bismo videli uhranjenog i debelog čoveka. Jednog dana reče mi poručnik Protić: — Pazi ga, ovaj još nije umro! — i pokaza mi na jednog vojnika. — Tri dana ga posmatram i sve mislim, sutrašnji dan neće dočekati. Pogledao sam ga s leđa. Uši mu se prozirale kao krila u leptira, a vratne žile jedva nosile siluetu lubanje. Minusmo pored njega. Ali me nešto kosnu... Idem i neprestano mislim na njega. Video sam ih toliko, i još u težem stanju, ali ovaj je privukao moje misli. Kuda će on! Ali kako bi i da ostane?... Već je na ivici života. Čini se ako legne samo, više se dići neće. Okretoh se. Išao je lagano, pognute glave, vukući noge. Očni kapci mu otekli, trbuh se prilepio za leđa, te ide poguren. Uostalom, svi gladni imaju sličan izgled. „Da li ima majku?“ — pade mi iznenada na pamet. Naljutih se na samoga sebe što tuđu brigu vodim, kad ni meni nije lako. Ali ipak, ja sam vukao sobom jedno komordžijsko kljuse. Pa zašto ne bih popeo onoga vojnika na njega. Zastadoh. — Druže, može li se? — Eto, polako — progovori šišteći, i zasta de da udahne vazduh. U grudima mu nešto zakrklja. Disao je otvorenim ustima i pri svakom udisaju glava se negova dizala, a potom spuštala. — Jesi li umoran? — ote mi se, ali sam odmah uvideo kako sam besmisleno pitanje postavio. — Pa... — mahnu samo glavom, kao da je hteo reći: vidiš i zašto me pitaš. Onda se obratim Gruji, da ga popne na kona. — Hajde, pobratime! — reče Gruja. — Eh, kad bih mogao... Priđe još jedan vojnik, i sa velikim naporom ga podigosmo. Predadoh dizgin Gruji, a ja produžih pešice. Na jednom zastanku privede mi Gruja kona. 3apitah ga, gde je pešak. — Vodili smo ga jedan čas, ali on malaksa, i htede da padne. Mi ga pridržasmo, ali nas on zamoli da ga spustimo na zemlju. Kaže, biće mu lakše. Pade kao vreća, te ga sklonismo pored puta. Dosad je već umro... Poznato je već da se biljke u tami očajno izdužuju, da bi se dočepale svetlosti. Troše one pri tom radu poslednje rezerve energije, da bi postigle razrešenje onog mučnog stanja. Nagon za održavanjem vlada svuda u prirodi. A ta težnja za životom, žilava i uporna, stavlja u mehanički pokret i onu zadnju ćeliju organizma, zamara telo do umiranja. Mrtva mašina sve dotle radi, dokle ima

279

gorivog materijala. I telo naše traži hrane, a već je peksimita nestalo. Telo se sve više iznurava, duševni život lagano zamire, čovek nije svestan svoga položaja, i seda na vlažnu zemlju, leže u vodu, da bi se odmorio... Mašina čini još jedan obrtaj i nečujno staje... Umiru tako ljudi bez jauka. Nečujno i tiho gasi se njihov život, kao žižak u kandilu. Oko podne stigosmo pred jednu nabujalu reku. Rekoše da se zove Škumba. Pred rekom polegali pešaci i čekaju da inženjerci završe provizorni most da bi mogli preći. Brza i duboka, prljava reka huči i valja neko drvlje i šljam. Prelaz je predviđen samo za pešake, i sada se dogovaramo, kako stoku da prevedemo. Najzad je rešeno da se stvari prenesu preko mosta, a konji da se prevuku konopcima. Zato su sakupljeni svi konopci, koliko je bilo u puku, pa su ih vojnici nadovezivali, kolika je širina reke. Kad je most završen, vojnici su prešli, vukući sobom i jedan kraj konopca na suprotnu stranu. Trebalo je prvo izvršiti probu. Vezali su konju jedan kraj konopca oko vrata, a oni na suprotnoj obali držali su drugi kraj. 3atim je konj priveden uz obalu. Životinja, kao da predoseća opasnost, poče da striže ušima. Neko viknu onima na suprotnoj obali da povuku. Zategoše konopac. Konj se odupre prednjim nogama, pa se prope i pokušava da se vrati. Vojnici zagalamiše. Neki razmahnuše štapovima. Preplašena životinja omače se niz obalu n reka je ponese. Na onoj obali privlačili su žurno konopac od ruke do ruke, bilo ih je preko dvadeset, i konopac se zateže, te obrnuše konja uz vodu. — Hajd sad, vuci, vuci... Konj uzdigao glavu, iskolačio oči, očajno se bori, ali se primače obali. Nagazi na čvrstu zemlju, te žurno istrča. Sad je Vojnik opet preneo jedan kraj konopca. Da se ne bi mnogo zadržavali, vojnici su vezivali po četiri konja. Napred je bio najjači. Njemu je za rep vezivan drugi i tako redom. Posle su se vojnici svrstali s jedne i druge strane, pa su razmahivali štapovima, dok su oni na drugoj strani zatezali konopac. Prvi konj je povlačio ostale. Neki su se prevrtali porebarke. Ali čelnom konju je bila glava uvek iznad vode i on je, uz pripomoć vojnika sa obale, izvlačio ostale. Potom su vezivali po deset. Sada je vuklo Preko četrdeset ljudi na smenu. Jednom prilikom odvezaše se ona dva poslednja i voda ih onako vezane odnese. — Ama, ja ću jednoga od vas da vežem onom poslednjem za rep, i drugi put ćete paziti kako vezujete — ljuti se komandir baterije. Za nepuna dva časa prevučeni su tako svi konji, i onda kretosmo dalje. Pokraj puta viđamo sveže humke. Na jednoj je samo pisalo: „Srpski vojnik, umro za otadžbinu“. — Iz dana u dan topimo se — progovori potporučnik Dragiša. — Čuo sam danas da divizija broji svega dve hi-ljade sto trideset i šest ljudi. A na dan mobilizacije, pre godinu i po dana, bilo nas je dvadeset i osam hiljada...

280

Ljudi idu turobni i ćutljivi. Glave su im klonule od umora i svaki gleda preda se. A i o čemu bi razgovarali... Prošlost njihova ostala je sa onim lešinama, sadašnjost je očajna, a budućnost neizvesna... Osećamo već topli dah. Odmičemo sve više jugu i vazduh je topliji. Vidimo i zelene livade, iako je još januar mesec. Na jednom prenoćištu zatekosmo italijanske vojnike. Naši se komandanti nešto užurbano dogovaraju i pregovaraju sa italijanskim oficirima. Najzad se pronese glas, kako će nas Italijani sprovoditi dalje. Pa, majku mu, ovakvi kakvi smo, u stanju smo da ih sateramo u more — ljuti se potporučnik Živadin. — Nismo mi zarobljenici! — kaže poručnik Protić. — Znam, gospodo, delim potpuno vaše mišljenje, ali... šta ćete. Više komande su pristale na ovakvo rešenje. Možda su i one bile prinuđene — govorio je ozlojeđen potpukovnik Petar, obuhvatajući usnama svoje crne brkove. — Ali, gospodine potpukovniče, to je poniženje. Mi smo pošli na Golgotu da nas ne bi sprovodili Nemci... A zar sada da dopustimo Italijanima! — objašnjava kapetan Dušan. — Dobro, zašto vi to meni govorite? — veli očajnim glasom potpukovnik Petar. — Mislite li da sam ravnodušno primio ovo saopštenje!... Ali šta sad?... Da se potučemo?... Onda? 3aćutasmo... Pošto je prošao onaj prvi izliv ogorčenja, zapita neko da li se bar zna razlog što Italijani ovako postupaju. — Vele, naši vojnici su možda zaraženi. A pošto nailazimo u njihovu zonu, oni smatraju kako treba da nas drže kao u nekom karantinu... Objašnjeno nam je da od sutra moramo maršovati u koloni i niko ne sme da se izdvoji izvan kolone. Ako li koji vojnik padne od umora, moramo ga nositi do prve njihove stanice. — Kako, čime, na čemu! — čudi se Živadin. — Na krkačama!... Ili da ih povežemo konjima za rep!... — Luka opsova nešto na račun Italijana. Sutradan na čelu kolone jahao je italijanski oficir, a za njim dva njihova podoficira. Pokraj kolone, a na odstojanjima, jahali su takođe italijanski vojnici. Na začelju isto tako. Naduveni i napeti, utegnuti i uhranjeni, na ugojenim konjima jahali su Italijani, šepureći se kao ćurani. Gledajući bosu i izdrpanu vojsku, u prostoti svojoj ponosili su se oni svojom novom uniformom i sjajnom opremom. A pobedonosna i odrpana vojska išla je ćuteći i gledala, ispod oka, ulickane stražare. Ona urođena inadžijska crta naroda srpskog počela se odmah ispoljavati. Svakog časa su izlazili vojnici iz kolone da svrše nuždu. A za to vreme je italijanski vojnik čekao... I svaki je koristio svoje pravo punom

281

merom. Pa i sami Italijani su počeli uviđati u kakav su nezgodan položaj dovedeni. Naiđosmo na jedno malo mesto. Fijeri se zvalo. Zatekosmo veliku množinu italijanske vojske. Ispred varoši kopali su rovove za odbranu. — Jadna vam majka, bolje da kopate saobraćajnice do mora! — dobacuju vojnici. Išli smo baš blagom uzbrdicom, kada Dušan priđe Luki. — Pobratime, umeš li da rešavaš zagonetke? Ne vidim ni belu mačku sada, toliko me bole noge... — Ali ovo je laka... Pazi! Pero ima, tica nije... Pušku nosi, vojnik nije... Plašljiv jest, zec nije... Šta je? Luka naramkuje pomalo, pa će reći: — Ako to nisu ovi majstori koji nas sprovode, ne znam onda šta bi moglo... — Tako je, pobratime. Italijanski bersaljer. Zagonetka ide od usta do usta, pa se, i pored svih muka, smeju oficiri i vojnici na račun svojih sprovodnika... KRAJ MUKA... Dan je sunčan i topal. Penjemo se polako uz jednu kosu, po kojoj masline rastu. Čude se vojnici gledajući drvo pa sve misle da ih neko vara. Oni sada prvi put vide maslinu, koja ih podseća na vrbu... Sunce nas još više zamara. Telo omlitavelo, noge su ranjave. Vojnici se vuku između italijanskih stražara kao da su osuđenici. Konji svakog časa padaju, te ljudi tovare stvari na sebe ili ih prosto bacaju. Sa jedne uzvišice ugledasmo najednom more, zaliv, ogromne brodove, trgovačke i ratne... Valonsko pristanište... Kraj naših muka... Vaskrsenje. Novi život. A pred morem ogromna peščana ravnica, po kojoj jure automobili. Vojnici oživeše. Ah, samo da što pre stignemo. Suri brodovi, kao ogromna brda na vodi, dremaju na pučini. Komandanti odjahaše napred. Pronese se glas da će nas odmah ukrcati. A tamo ima hleba, postelje. Začusmo hujanje aeroplanskih motora. Ama zar i ovde, na poslednjem pragu, posle tolikih muka i patnji? Na svakom drugom mestu gledali bismo ravnodušno. Ali se činilo užasno poginuti sada. Ludi strah obuze ljude. Zaklona nigde nema. Vojnici se usplahirili, lutaju pogledom po nebu, i unezvereno gledaju oko sebe. Pripucaše topovi sa brodova. Zalepršaše beli buketići prema nebu, oko aeroplana. A nebo plavo kao spomenak, čisto kao oko devojačko, a beskrajno kao misao. Svečanu tišinu visine narušava ta grozna naprava, kao urlik pobesnele zveri. Kako bismo rado želeli da se strmoglavi u ognju i plamenu.

282

Ah, zamalo... Aeroplan zaokrenu naglo i uputi se u pravcu one maslinove gore. Tamo će sručiti bombe. Ali mi smo spaseni. Srećni smo, veseli i živahni. Nagađamo, kojoj li narodnosti pripadaju oni brodovi. Tipove ne razlikujemo, već vidimo samo da su ogromni i silni. Iz kratkog odžaka jednoga broda kulja dim kao iz vulkanskog kratera. A mi smo tako maleni, sitni i podrpani. Ipak, saveznici su to naši. Mi smo gordi, pa u oduševljenu našem i ne opažamo onaj pesak, odakle jedva noge izvlačimo. Sada smo pod okriljem onih ogromnih topovskih cevi, koje štrče snažne i velike. Prvi put vidimo ovako ogromne topove. Vojnici blenu kao na čudo. Neosetno priđosmo pristaništu. Marinci nas posmatraju puni saučešća. Prilaze vojnicima i nude duvanom, zagledaju ih sa svih strana, kao da ne veruju očima svojim. A mi, gledajući ona obrijana lica marinaca i njihova čista odela, uviđamo još i više koliko smo jadni i žalosni. Vojnici leže već nemoćni i tek podignu samo glavu kad naiđe neki kamion, misleći da u njemu ima hleba. Prilazi obali luksuzni motorni čamac i izlaze marinski oficiri. Slikaju nas... Za taj svet mi smo zaista čudo neviđeno. Potpukovnik Petar razgovara sa njima. Prilazi i kapetan Panta. Onda kretoše obali i oficiri marinski odvezoše ih na brod. Ležali smo tako oko dva časa. Počinjemo već da se bunimo, jer nam se muti po glavi od gladi. U neko doba pojaviše se i naši. Potpukovnik Petar ode nešto da saopšti komandantu puka, a kapetan Panta se hvali čime su ih sve služili. Nama navire voda na usta. Pominje neke hlebove, čajeve, mleko, zatim meke postelje, sve kao u onim začaranim pričama za decu. Već smo nestrpljivi. Dođe i potpukovnik Petar, te nam reče da će odmah otpočeti i ukrcavanje. Sunce je zalazilo i velika ognjena kugla ponirala je lagano u vodu. Kosi zraci su lepršavo treperili iznad malih talasa, ostavljajući dugačak zasenjujući trag. Sa mora je dopirao laki vetar, a tala si su šumorili, zapljuskujući obalu... Vojnici su blenuli. Sada će se navesti na pučinu. I radovali se i strepeli. Ali se tešili da im se ništa gore ne može desiti no što su već preživeli. Prilazile su ogromne skele, vezane za motorne čamce. Mornari iskočiše na obalu. Naređeno je da ulazimo po četrdesetorica. Stajali su vojnici pribijeni jedan uz drugog, ne mičući se. Kao da su saliveni. Skela krete... Pristiže i druga skela. Gledamo gde li će nas. Na pučini je ogroman crn parobrod. Na njegovom pramcu piše: „Mirmidon“... Plovili smo u tom pravcu. Naša skela bila je kao ljuska prema onome crnom ogromnom džinu. Lađa nam trupinom svojom zakloni vidik. Privedoše nas uz bok, pokraj visokih stepenica. Talasi su pljuskali okolo, a pod nama je zjapila modra dubina. Skela se nešto malo nakrenu, i uzdah polete iz naših grudi. Ipak, ipak, zemlja je čvrsta... — Pobratime, zamisli sad... — Dodirnu Dušan Luku po ramenu.

283

— Marš! — odgovori mu preko ramena Luka, sav ustreptao, i valjda zanesen jedinom mišlju da se samo dohvati onih stepenica. Pođosmo jedan za drugim. Neko iza mojih leđa broji stepenike. Na vrhu nas dočeka potpukovnik Petar sa više marinskih oficira, i oni nas uputiše za nekim mornarima. Silazili smo kao u neke lagume. Naš vođa je otvarao vrata kabine, odbrojavao nas i onda odmah zatvarao vrata za nama. Beše nas četvorica. Sva ona zbivanja vezana za čvrstu zemlju, namah iščezoše. Sad je naša sudbina u rukama ovih nepoznatih i stranih ljudi. Naše oko naviklo je na široke prostore, a sada smo skučeni, zbijeni u polumračnoj kabini, te nam je neobično. Ali ovde su kreveti, topla ćebad, a i hranu će nam dati svakako. Razmestismo naše stvari i legosmo odmah, koliko da odmorimo telo. — Pobratime, šta misliš kad bi se ovaj krevet sručio na tebe — pita odozgo Dušan Luku, koji je ležao pod njime. — A pobratime, šta misliš, kada bih ja ovako digao noge, pa te izbacio iz tvog kreveta! I Luka podiže nogama dušek, koji je visio na kaišima, a sa njim i Dušana. — Nemoj da si lud! — zavapi Dušan, pridržavajući se za suprotan krevet. — A-ha!... A sad, braćo... kipislcauf!... Dojadi mi sa tim tvojim: šta bi bilo ovo, šta bi bilo ono... — Hoće li, bre, davati večeru ovi Englezi? — zapita Živadin. — Jest, bogati! — skoči Vojin. — Pazi, šta je pusta Albanija napravila od mene! — i Živadin poče da uvrće čakšire oko slabina. — Jaoj, ljudi, gladan sam! — zavapi Luka. — Hajdemo, da smo na licu. Jer kad kidišu ovi pešaci gladnice, za nas neće ništa ostati — dodaje Dušan. Iz dubine broda dopirao je potmuli udar mašine i svuda se osećao miris ulja. Pođosmo uzanim hodnikom... Opet neke stepenice. Siđosmo još dublje i čusmo žagor vojnika. I oni su pošli nekud, sve jedan za drugim. - Kuda ćete? — Zaoćalo nam se, pa ne znamo gde... Drugi pošli po vodu. Sada im se baš prižednelo, iako već toliko dana ništa ne jedu. Naiđosmo i na vojnike iz Dušanove baterije, negde dole, kao u nekoj jazbini. — Slušajte vi, oca vam vašeg, nemojte nešto da dignete sa ove lađe. Nije ovo Albanija. Pri ulazu pretresaće sve redom — skreće im pažnju Dušan. — Sve je prikovano, gospodine kapetane... — A vi ste probali! Đavo će vas odneti. Ako li koga uhvatim, taj ima da leti u more. U drugome hodniku zateče Dušan jednoga svoga vojnika.

284

— Gde si ti bio? — Išao sam da pitam oće li biti večere. — Koga ti možeš da pitaš... i kako da pitaš ?? — Pa... našao sam kujnu. — Dobro, molim te, kako si pitao? — Video sam veliki kazan na vatri. Kuvaju krompir. Pokazao sam kuvaru na kazan i rekao „Serbo“, a on klimnuo glavom. Luka se nasmeja. — Ovi bi trebalo pre nas da vode, nego mi njih. Neki pešaci bili su u „živom razgovoru“ sa mornarima. Nisu nas videli. Čujemo gde jedan mali pešak, sav odrpan, veli Englezu: — E... a imaš li ti strinu? Svi se smeju, pa i Englezi. Objasni nam jedan, kako Englez traži od onog odrpanog pešaka pušku. I novac mu čak daje. A ovaj mu ono odgovara. Jer pre bi pešak i odelo skinuo sa sebe, nego što bi pušku dao. — Šta mislite, ko će kome pre da podvali? — pita Živadin. — Zar još pitaš!... To ćeš najbolje videti u idućem bivaku, kada počnu ovi naši da iznose „uspomene“ od Engleza — odgovori Dušan. Ali sada ne možemo da nađemo izlaz, jer je ovo veliki prekookeanski parobrod, sa čitavim labirintom od hodnika i nizom nekih podvodnih spratova. Čudimo se tada, kako onaj naš nađe baš kujnu, koju mi nigde na prolazu ne videsmo. — Sigurno po mirisu — reče Luka. Čujemo zvuk nekog zvona... Sretosmo jednog pešadijskog potporučnika, koji nam reče da je dat znak da oficiri idu na večeru. On nam pokaza i izlaz. Išli smo u pravcu odakle dopire žagor, i najednom se nađosmo pred jednom osvetljenom salom. Lusteri su bleštali, a posluga obučena u belo odelo nosila je već table sa jelom. Oficiri užagrenim očima prate svaki pokret posluge. 3astadosmo zbunjeni. Neko nas zovnu. — Šta se snebivate? Ne mogu da vam sačuvam mesto — govorio je poručnik Branko. Sedosmo u fotelje. Pred nama je beo čaršav i sjajno posuđe. A hleba čitave gomile. Nesvesno dohvatimo hleb, kao da se bojimo da nam ga neko ne oduzme, i halapljivo gutamo velike zalogaje. Glavu nam zanosi miris pečena mesa. Kao san... Do malopre smo razbijali peksimit kamenom i krckali štedljivo, koliko da ne pomremo od gladi. Onaj pešački potporučnik ne mogade da izdrži, već dohvati tablu od kelnera, pa je spusti na sto i nad činijom se na jedan mah nađe desetinu ruku. Neki dohvatio meso rukama. Drugi protestuju na taj postupak, ali čekaju zgodnu priliku da i oni to isto urade. Marinski oficiri gledaju nas ljubopitljivo, a i pomalo su iznenađeni. Oni ne znaju šta je to glad,

285

niti mogu zamisliti da živi stvor može mesec dana izdržati samo, i jedino, o peksimitu. A i toga je bilo ponestalo. Onda doneše neko slatko, kao pekmez, i najzad voće. — Ovi se, bre, šegače sa nama! — veli Dušan. — Ama da su nam samo hleba dali, bili bismo zadovoljni — dodaje Živadin. Na ulazu je čekala druga grupa oficira. Kada se mi digosmo, oni navališe, pa se zaglavismo. Potpukovnik Petar viknu, te se malo uspostavi red. Sišli smo u našu kabinu. Ali nešto nas je gušilo. Naša su se čula privikla na široke prostore, na hladan vazduh, na šuštanje lišća i lepršanje noćnih ptica, te nas sada muči prazna i pusta tišina ove teskobne kabine. Neko predloži da iziđemo na krov lađe. Paluba je široka, mogao bi se bataljon postrojiti. Tu su ležali pešaci, za koje dole nije ni bilo mesta. Sve jedan pored drugoga. Leže mahom potrbuške, isto onako kao i u streljačkom stroju. Prema svetlosti sijalica vide se njihovi ranjavi tabani. Crni talasi poigravali su oko lađe. Kopno kao da je potonulo u bezdan. Kad ne gledamo u vodu, čini nam se da visimo nad nekim ponorom. Oko ponoći mornari se uzmuvaše. Čuje se lupa i zveket lanaca. Lađa poče da se njiše. Neko reče da ćemo sada poći. Vidimo kako pored nas promiče crna silueta velikog ratnog broda... — Sad... šta nam Bog dâ! — začuh gde neko govori. Kratak i snažan urlik razleže se sa naše lađe. Najednom na onom drugom kraju palube nastade neka larma, vika i glasovi vojnika: — Udavi se... pomagaj... — U pomoć... — Ne daj... — Ljudi, pomozite! Potrčasmo na tu stranu, saplićući se o noge onih koji su ležali. Jedan reflektor zasenjujući osvetli lađu... Dva mornara sa ove vratolomne visine strmeknuše se u more. Vojnici se pribili i presavili preko ograde. — Eno ga... — Da li je živ?... Mornari žurno spuštaju čamac, koji je visio na čekrku. Svi su zaneseni gledanjem, te i ne odgovaraju šta se to dole zbiva. Tek kad izvukoše čamac, ugledasmo u njemu jednoga pešačkog potporučnika i pored njega ona dva mornara. Mornari sa broda prihvatiše odmah našega potporučnika i odneše žurno u kabinu. Za njima ode i kapetan Dušan. Malo posle vrati se. — Potporučnik Jovča — ispriča nam on — iz nekog pešačkog puka, onako umoran legao pored ograde i zaspao. A lađa malopre kratkim zvukom objavila polazak. I Jovči se u snu pričinilo kao da je nešto puklo, i to baš pored njega... Ali to nije bio pucanj topa već kao da je

286

eksplodiralo razorno haubično zrno, pričinilo se u snu potporučniku Jovči. I on se digao, da skoči u rupu gde je eksplodirala granata, jer on zna da topovsko zrno nikada ne udara u isto mesto. Ali, mesto u rupu, potporučnik Jovča skočio u more. Neki potmuli tutanj se razleže brodom i vetar poče da piri okolo nas. Svetlost se najednom ugasi i utonusmo u neproziran mrak... Lađa je izlazila na pučinu... SAN ILI JAVA Sunce je odskočilo uveliko i kao da nas miluje svojim toplim zracima. Ljudi se bude i, čisto čudeći se, posmatraju oko sebe. Sve im se čini kao da je ovo samo jedan lep san. Ne veruju sebi, pa trljaju otečene očne kapke i s nevericom posmatraju mornare u plavim uniformama i onaj sjajni mesing na svima stranama. Onda se s naporom dižu i teškom mukom oslanjaju na ranjave noge. Okruženi ovako plavetnilom mora i gledajući rumene i snažne mornare u čistim odelima, naši su se gotovo stidljivo I bojažljivo pribijali u kraj. Lice im potamnelo, oči upale i podnadule, telo malaksalo; odelo izgorelo, ili se prosto raspalo, obuća pocepana, a neki su bili i bosi. Imalo ih je koji su ječali bolesni, pa su ih drugovi nosili i smeštali u jedan hodnik da ih ne bi preskakali. Na mnoge je nepovoljno uticala sinoćna obilna hrana, jer su im creva od nejela i dugotrajne gladi oslabela. Mornari su kofama prosipali vodu po raznim uglovima broda, posmatrajući ove jadnike očima punim saučešća. A vazduh je bio čist i nebo bistro, beskrajno prozirno, svetloplavo, nasmejano i radosno. Pred nama se ukaza kopno, bujno i zeleno. Kao da smo prespavali dugu zimu. Pokraj obale vide se agave sa razmetljivo raširenim listolikim organima svojim, otvorenozelene boje. Onda šibovi oleandera i nara, a na brežuljcima gorostasne zelene maslinove gore, smokve i narandže. U sredini toga zelenila je mnogoljudan grad od belih visokih kuća. Pokraj grada starodrevna tvrđava. Kao u nekoj bajci... Neko reče da se ostrvo i grad naziva Krf. Po zalivu je rojilo od čamaca, motornih i na vesla, i mnogi su žurili ka našoj lađi. Oni iz čamaca nudili su svoju robu, limune, pomorandže, deset, dvadeset za dinar, pune kotarice za bagatelu. Grci su se svađali među sobom, potiskivali jedni druge i dobacivali nam užeta, da izvlačimo što hoćemo i koliko hoćemo. Uz našu lađu pristade i luksuzni motorni čamac, odakle pređoše neki marinski oficiri. Priđe i jedna lađica koja je trebalo da nas preveze na obalu. Naredili su da budemo kod vojnika, pa ćemo izlaziti kada na koga dođe red. Vojnici su pokupili svoje stvari i nastade lagano pomerane. Srdačno su se zdravili sa mornarima kao da su stari poznanici, i razgovarali su živom mimikom... Kada iziđosmo nanovo na palubu, zapahnu nas neka mešavina

287

mirisa morskih riba i pomorandži. Neko reče da sva južna pristaništa tako odišu. Pređosmo na lađicu, gde nas sabiše kao sardine, i kretosmo odmah obali. Čujemo već i sirene automobila i dovikivanja na raznim jezicima. Naiđosmo pored jednoga morskog džina. Rekoše da je drednot. Gledamo zadivljeni u ogromnu masu čelika, u onu katarku, u masivne kupole od gvožđa. Evo i obale. Vidimo sada i Francuze, koji nešto oštro naređuju. Pored nas projuri jedan kamion pun hlebova. Prolaze i neke čudne dvokolice sa ogromnim točkovima. — Ih, koliki su magarci ovde! — reče neko od vojnika gledajući mazge, koje su vukle kola. — Atansion!... Varda! — vikali su šoferi. Zbunjeni, sklanjali smo se ukraj puta. — Vide li koliki su hlebovi! — govorili su vojnici među sobom. Naiđoše naši oficiri i rekoše da će nas voditi u Ipsos, gde je za nas određen bivak. Čekali smo da se i ostali iskrcaju... Onda ljudi natovariše na leđa torbe i sanduke, jer konja sada nismo imali, i sve po četiri u redu kretosmo. Ali na prvoj zavojici ugledali smo žalostan i mučan prizor. Oko deset mrtvih naših vojnika ležalo je pored puta. Poređali su leševe jedan pored drugog. Bilo je tu i starih i mladih lica, ali svi kao mumificirani, izduženih vratova i istaknutih kostiju. Malo podalje stajalo je nekoliko vojnika, po izgledu sličnih onim leševima. Kao da očekuju da njih stave u onaj red. Vojnici se raspituju za one mrtve. Rekoše kako su to pomrli vojnici iz okolnih logora. Oni živi čekaju auto, koji treba mrtve nekud da odnese. Išli smo lagano. S desne strane videlo se more, a sa leve dizali se zaobljeni brežuljci, obrasli maslinama... Ugledasmo i drvo pomorandže, ukrašeno žutim plodovima. Nagađaju vojnici, te jabuka je, te kruška, a kad im objasnismo, oni zastaju, i sa divljenjem i čuđenjem posmatraju. Jer oni su jeli pomorandže samo kao bolesnici i zamišljali su tu zemlju gde limuni i pomorandže rastu kao zemaljski raj. Ali, pojaviše se najednom crni oblaci, a more postade tmurno i naborano. Vetar dunu i masline zašumeše. Mi skretosmo levo, uz strmi breg, i malo zatim zastadosmo. Komandant reče da će ovde biti naš logor, između maslina. Krupne kišne kapi orosiše zemlju, a zatim se proli bujica iz oblaka. Sklonismo se ispod maslina, ali voda se cedila kroz rastresite grane. Zažališe vojnici tada za svojim gustim šumama. — Ko se kod nas sklanjao još ispod vrba! — govorili su jetko ljudi, gledajući iskrivljene grane maslina. Kiša namah prestade. Nebo zaplavi i sunce granu. Sa zemlje je odisala laka para, kao da se puši, a sivozeleni listovi maslina postadoše opet sjajni i sva priroda nasmejana.

288

Po starom običaju, vojnici dohvatiše sekire da okrešu malo masline, kako bi naložili vatru. Ali zagalamiše neki Grci i ispadoše pred komandanta. Jedva razabrasmo da traže odštetu. Komandant odmah izdade naređenje da se masline ne seku, ali postavi i stražu oko bivaka, da spreči ulazak Grcima meštanima. Dole na put pristigli su i automobili sa hlebom, mesom i ostalim potrebama. I drva su čak dovukli. Vojnici zagledaju kalupe biljne masti i čude se: — To je, bre „milikerc“ — veli jedan, jer nikako ne veruje da mast može biti u onako čvrstom stanju. Dok su se kazani pušili, vojnici su uređivali bivak. Od poderanih, starih šatorskih krila podigoše nekako šatore koji su ličili na čerge. Iz obližnjeg sela doneše slamu za prostirku. Najzad, posle toliko vremena, stali su u stroj, da prime hranu. Nebo se opet naoblači i linu kiša. Ležali smo sada ispod šatora, ali je voda lokala sa svih strana. Ljigava i teška izmaglica provlačila se nečujno između maslina i nekako neprijatno ježila se od studeni samo jedna strana tela. Oko šatora su gazili vojnici kopajući rovove, da voda ne prodre ispod nas. Ali uskoro izvedri se i između sivih oblaka videsmo čisto, plavo nebo. Jedan zrak kao izvidnica pređe preko nas, pa se izgubi na pučini, koja se prelivala u raznim bojama. Uputismo vojnike na put, da nam kupe smokava i pomorandži. Razdelili smo ih i njima. Posle jela ovladao je neki težak umor ljudima. Jedva su se kretali. Neki su se grčili od bolova u stomaku i žurno zalazili u obližnje šiprage. Vraćajući se otuda išli su pogureni i malaksali, podnadulih očiju i mrzovoljna izgleda. Kao da još ne shvataju gde su, pa zastanu, i onako otvorenih usta i mutna pogleda, zablenu se u pučinu. Komandant je izdao zapovest da vojnici budu slobodni, a od idućeg dana nastaće redovan posao. Sutradan mnogi su ležali u šatoru bolesni od stomaka i neke vatre. Naš pukovski lekar je objašnjavao kako njihova creva ne mogu da podnesu ovako tešku hranu. — Pa dobro, doktore, trebuj onda za njih mleka! — dobaci Luka. Lekar se nađe uvređen. — Ja konstatujem samo uzrok, gospodine „kipislcauf“! — Taj uzrok zna i baba Mudra i moj posilni Isak. Nego leči ti to, ako možeš. — Eh... the... lek je prost: ne treba im davati da jedu toliko. — Da se vratimo onda u Albaniju, na oporavljanje — dodaje Luka. Bolnički automobili su svako jutro dolaziLi i odnosili bolesne vojnike. Ako se zatekne koji mrtav u šatoru, snesu ga samo na put. A kiša svakoga časa pada i sunce opet sija. Tako se menja i naše raspoloženje.

289

Posle toliko dana ljudi se setiše i svojih porodica. Teška ih nostalgija muči, a ova zelena i vlažna priroda izgleda im kao ono šareno cveće na grobovima. A kiparisi se uzdižu kao nadgrobni spomenici... Ženjeni oficiri izvukoše prvi iz svojih sanduka sačuvano odelo i kretoše u varoš da bi zaboravili tugu svoju. Neoženjeni su sedeli po šatorima i igrali karata. Uveče su pričali oženjeni o životu u varoši, O pansionima, čak su pominjali i imena nekih Margerita i Pandora, dok su ih mladići gledali užagrenim očima i čežnjivo slušali. Onda ih obuze nemir. Sutradan tražili su odmah i oni dozvolu za varoš. Ko nije imao uglednije odelo, taj je pozajmljivao od svojih drugova. Pošli smo peške drumom. Ali nas stiže jedan engleski teretni automobil. Šofer sâm zaustavi i mi se popesmo. Prolazili smo pored cvetnih vrtova bogatih vila, rodnih i sočnih pomorandži i širokih smokava, dok su agave i opuncije rasle kao živa ograda oko imanja... Ispred varoši se skidosmo. Na ulicama je vrilo od francuskih i engleskih mornara, naših vojnika, koji su se sada obrijali i malo utegli. Na svakom koraku sretamo poznanike iz raznih pukova, s kojima se nismo videli još od početka rata. A na Esplanadi svira marinska muzika i dame šetaju. S druge strane dopire besomučna larma, jer je danas utakmica između engleskih i francuskih mornara u ragbiju. Protivnici se besomučno dave, potmulo udaraju, sapliću i po desetak ih se valja na gomili, dok okolna masa urla. Grupa vojnika posmatra pobesnele igrače i tad će jedan reći: — Ja, oca im njinog, dave se ko mi s Bugarima... — Vala, da su prešli Albaniju, to im ne bi palo na pamet. — Besni su i siti... Zastadosmo pred jednom poslastičarnicom. Gledali smo ushićeni one šarene figure od šećera i voda nam udara na usta. Ulazili smo jedan za drugim i jeli kolače od svih vrsta. Setismo se tada kako više od četiri meseca nismo videli kolač, a već mesec dana kako nismo stavili parče šećera u usta. Bilo nam je prijatno. A kelnerice služe. Kosta „Turčin“ se sav narogušio i prati ih stalno pogledom. Tek se diže. — Pusti me, molim te, da sednem tu — reče Dragiši — ama da me samo dodirne suknja. Jaoj, ljudi, gde nam mladost prođe! — čisto zavapi Kosta. Odatle smo ušli u jednu kafanu, zatim lutali ulicama, zastajkivali pred radnjama, kupovali razne stvari i raspitivali se za pansione. Na jednome uglu ugledah jednoga engleskog vojnika, ali je za Engleza bio isuviše crn. Začudo, poznat mi je taj lik. Posmatra i on mene, pozdravi me i kao da se nasmeja. Zastadosmo. — Zar me ne poznajete? Ja se sećam jednoga takvoga lica, ali taj je... da, da, komandir mi je pričao da je Tanasije poginuo. I ja sumnjivo zavrteh glavom. — Ja sam Tasa...

290

Nešto sam promucao, jer čisto ne verujem da je Tanasije živ. Pa još i u engleskoj uniformi. Jest, Tanasije. Pozdravismo se srdačno. Smeje se i Tasa, pokazujući svoje bele zube. Ali mi nikako ne ide u glavu, otkud on ispade engleski vojnik. Povedoh ga i tada mi on ispriča svoje žitije. Tamo negde kod Leskovca upadnu Bugari u bateriju. On se tada sa telefonom nalazio na levom krilu baterije. U zemunici je bio slučajno sam i, kako je na ušima držao slušalice, nije ni čuo larmu spolja. Tek kada je nastao prasak pušaka, Tanasije se okrete i vide kako jedan Bugarin protrča pored zemunice. Shvatio je odmah. Lupio je nogom u telefon, izleteo i pojurio niz padinu u potok. Ali dok je on izbezumljen trčao na levu stranu sam, svi ostali vojnici bežali su na desnu i sve se više razilazili. I našao se tako Tanasije usamljen. Ali on se svije uz neke druge jedinice i prilikom opšteg povlačenja i on je išao sa njima, ne znajući gde mu je baterija. Kada je došao u Peć, saznao je da je njegov puk otišao dalje. — Uvek sam išao s poslednju jedinicu, jer ona kupi „šnjur“, i imao sam pare. 3apitah ga gde je mogao da kupi „šnjur“ kroz Albaniju, — E, tu sa jednu komandu osvanem a s drugu omrknem... Merkam tako uz put, pa koja je više bogata... I onda mi drugari udele. Dok jednoga dana ne nagazim na jednu volovsku komandu. A imali su i magariće. Znam ja da magare ne lipsava tako lako, a konji svaki čas. A posle od konji se nema fajde, a volovi se jedu. I sproćom ti volovi, mi se lepo ishranismo. Kod Drača pozajmim od neki pešaci nekoliko kila brašna. — Kako, kako? — Pa... slučajno, naiđem na odrešen džak — smeje se Tasa — pa umesim pogače... — Dobro ti nisu našli... — Isečem ja na kriške, pa ispod koporana. Tada su baš odabirali bolesne vojnike. Priseti se Tanasije da bi se i on mogao javiti. Ali nije imao ko da ga prijavi. Lutajući po pristaništu u San Đovaniju, ugleda on povorku bolesnih vojnika, baš kad su hteli da ih ukrcaju. Umeša se i on među njih. Ali na svoje zaprepašćenje primeti kako na pristaništu stoje oficiri i kontrolišu da li samo bolesnici ulaze u čamac... Reši se Tasa da „zanemoća“. I on se svesno zanija, onda padne i počne da koluta očima. Poviču vojnici. Tu se zadesila i dva mornara, koji dotrče, dohvate Tanasija, odnesu ga u čamac, a odatle na lađu. — Uneše me sa sve pogače... — Pa otkuda sada ispade ti Englez? A on priča kako je sa prvim transportom stigao na Krf. Dočekali su ih svečano. Logor je bio u blizini varoši. Ali kako nije imao svoju komandu, to je izlazio kad je hteo. Novca nije imao, strani govor nije razumeo, i onda je razmišljao

291

kako bi mogao doći do para... Seti se on svoga trika, na pristaništu u San Đovaniju... Ocenio je da su Englezi bogati i reši se jednoga dana da legne pred engleskom automobilskom komandom. Ugledaju ga Englezi onako jadna i odrpana, odnesu u svoju komandu i dobro nahrane. Tu je i spavao. Uvideo je Tanasije da mu je ovde mnogo bolje nego u logoru, i onda se napravio vredan i počeo da pomaže Englezima oko čišćenja automobila. Englezi, videći ga onako iscepana, dadu mu jedno novo odelo i nov šator. Ali Tanasije digne sutradan šator, razume se, i proda ga nekim našim oficirima. Kao što je sa Englezima govorio mimikom, tako se isto sporazumevao i sa srpskim oficirima, i oni su bili u uverenju, priča Tanasije, da je on „pravi pravcati Englez“. Onda se opet vratio kod svojih Engleza i objasnio im nekako da je on siromah čovek, da nema ni prebijene pare i da je morao... — Duša ni iska! — veli Tanasije da je rekao Englezima. A i ti Englezi bili neki siromašni ljudi, a njihova Engleska bogata zemlja, te se jedan prisetio kako bi dobro bilo da se on uortači sa Tanasijem. Englez da izvlači iz magacina, a Tanasije da prodaje. Posao je išao ne može biti bolje. Naročito su mnogo tražena šatorska krila. — Ih, gospodin potporučnik... Nemam pusto ovde Englesku, pa celu da je prodam... Ali jednoga dana doznao je Tanasije da je pristigao i njegov puk. Napustio je odmah svoje Engleze i pošao da se prijavi u bateriju. Dočekali su ga radosno. Čak je i komandir prišao i poljubio ga. Tek tada je Tanasije doznao za sudbinu svojih drugova. A neki su i kroz Albaniju pomrli. Mnogo mu je bilo žao kad je čuo da je Krsta vozar umro od gladi kada su išli preko pirinčanih pola. A kaplar Vučko udavio se u reci Maći. Jankulja su ubili Arnauti. Od sto trideset, koliko je bilo na početku rata, u bateriji je ostalo svega trideset. — Eh, šta ćete... Da nema toga i Nikola Pašić bi išao u rat! — razmišlja Tanasije. Sažalio se Tanasije na svoje drugove, koji su sedeli na kiši šćućureni ispod maslina. I jednoga dana je opet potražio Engleze. Ušao je lepo u otvoren magacin i uzeo trideset i pet šatorskih krila. Gledam Tanasija, pa se i ja sam čudim. Čitavu administraciju vodi država sa engleskom komandom, pišući razna trebovanja, dajući reverse, oko čega je zaposlen štab ljudi... Međutim Tanasije Prvulović, iz neke tamo Potrkanje, rešava sv