ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NjEGA OSPOSOBITI? SVETI TEOFAN ZATVORNIK Uvodna napomena 1. Uvodna napomena o datom obećanju da će voditi prepisku o duhovnom životu. Korist koja se od toga očekuje 2. Mišljenje o razlogu ćutanja. Neophodnost otvorenosti i jednostavnosti u prepisci. Sujeta svetskog života 3. Ispraznost i jednostranost svetskog života 4. Svetski život lišava ljude slobode, i one koji mu se prepuste drži u teškom ropstvu. Licemerje i egoizam kao stalna svojstva svetskog života 5. Tri strane ljudskog života. Prva strana: telesni život, njegovi organi i potrebe; normalna i prekomerna briga o telu. 6. Druga strana ljudskog života: duševni život, i tri njegove glavne funkcije. Prva funkcija: misaona strana sa njenim oblicima. Znanje i nauka. Normalne funkcije razuma i prazno lutanje misli 7. Voljna strana duševnog života. Njene funkcije.Ispravno i neuredno stanje voljne sposobnosti 8. Čulna strana - srce. Velik značaj srca u čovekovom životu.Uticaj strasti na srce 9. Treća strana ljudskog života: duhovni život. Glavne projave duhovnog života: strah Božiji, savest i žeđ za Bogom. Ljudsko dostojanstvo 10. Univerzalnost vere u postojanje Božije kao projava duhovnog života 11. Uticaj duha na čovekovu dušu i pojave u umnoj, delatnoj (voljnoj) i čulnoj oblasti koje odatle potiču 12. Zaključci na osnovu rečenog o trima stranama ljudskog života. Mogućnost prelaska iz jednog stanja u drugo i preovladavanja ove ili one strane života. Prevlast duševnosti ili telesnosti kao grehovno stanje. Preovladavanje duhovnog života kao norma istinskog života čoveka 13. Istinska sreća čovekova - život po duhu. Najfiniji omotač duše koji služi kao posrednik između nje i tela i sredstvo za opštenja duša između sebe, kao i sa svetom svetitelja i anđela. Svetlo i mračno stanje omotača duše 14. Omotač duše biva svetao ili taman u zavisnosti od unutrašnjeg raspoloženja. Primeri. Pomračenu dušu vide demoni 15. Kako sveti slušaju naše molitve. Dodatak o molitvi 16. Istinski cilj života. Način života koji odgovara cilju. 17. Ulaganje u nebesku riznicu. Bogougodan život. Maštanja „naprednih" o sveopštem dobru čovečanstva i njihova lažljivost. 18. Značaj duhovnih potreba među drugim stranama ljudskog života. Jedino što je potrebno. Vladavina duha, kao prirodna harmonija svih potreba, može da donese mir i spokoj. Odsustvo tog spokoja kod ljudi. Sveopšta sujeta i duhovni lom. Začetak tog nemira dobija se već prilikom rođenja 19. Prvorodni greh kao izvor unutrašnjeg nemira i nereda. Mogućnost lečenja grehom povređenog čovekovog stanja

20. Nastavak. Objašnjenje rastrojstva koje je kroz praroditeljski greh ušlo u ljudsku prirodu. Opštenje sa Bogom služilo je kao izvor za gospodarenje duha nad dušom i telom. Kroz narušavanje zapovesti čovek se odvojio od Boga i izgubio vlast nad dušom i telom, potčinivši se vladavini strasti. Slika čoveka koga nakon pada rastrzavaju strasti 21. Neophodnost ponovnog sjedinjenja sa Bogom radi spasenja. Sam čovek nije u stanju da to učini. Duh Božiji savršava ovo u nama radi iskupljenja koje je doneo Sin Božiji 22. Nastavak o iskupljujućem obnovljenju palog čoveka. Učešće Svete Trojice u našem spasenju. Podsticaj dobrim osećanjima u čoveku koji se spasava daje Duh Božiji. Učešće samog čovek u tom delu. Revnost za spasenje kao prvi preduslov za njegovo dostizanje 23. Obeležja istinske duhovne revnosti za razliku od duševne revnosti 24. Novogodišnje želje. Neophodnost obnavljanja i samoočišćenja. To čini duhovna revnost u nama 25. Misli povodom praznika Krštenja Gospodnjeg. Skriveno dejstvo blagodati koju dobijamo u Svetoj Tajni Krštenja 26. Nastavak o skrivenom delovanju blagodati krštenja u čoveku. Slikovita objašnjenja blagodati na primeru kvasca u testu i ognja u gvožđu. Odrastajući, čovek treba slobodnom voljom da utvrdi u sebi blagodat Božiju. Opasnost od zaustavljanja na polovini puta. Potpuna i vatrena odlučnost da se služi Bogu 27. Nastavak o revnosti i odlučnosti da se živi po blagodati. Unutrašnja usredsređenost. Prosvetljenje duševnog omotača. Razni stepeni tog prosvetljenja 28. Slobodna odluka da se živi po blagodati - objašnjenje na pričama i primerima 29. Odlučnost da se živi po blagodati ne treba da bude ograničena samo na želju, nego treba da se sprovodi sa spremnošću na napore i borbu, i uz stremljenje da se neizostavno postigne to što se želi. Kada se odluka donese, istoga časa treba se prihvatiti dela i istrajati u njemu sa trpljenjem i postojanošću 30. Skica blagodaću prosvetljenog unutrašnjeg stanja rečima Makarija Velikog. Načini podsticanja i pojačavanja odlučnosti za dobar život 31. Kako podržati težnju ka dobrom životu koja se pojavila. Duhovno čitanje i razmišljanje. Zapisivanje dobrih misli. Kako izbeći lutanje misli prilikom čitanja i molitve. Neprestano sećanje na Boga i smrt. Samoukorevanje 32. Onaj ko je odlučio da stane na put dobrog života mora da posti. Pouka o tome kako treba postiti. Ponašanje u crkvi tokom posta 33. Produžetak o postu. Ponašanje u kući tokom posta 34. Produžetak o postu. Pripremanje za ispovest. Preispitivanje života 35. Produžetak. Preispitivanje raspoloženja srca. Određenje glavnog karaktera ili duha svoga života 36. Savršena priprema za tajnu pokajanja i pričešća. Osećanja koja su neophodna onome ko se kaje. Korisno podsećanje na blaženu Teodoru i njen prolazak kroz mitarstva 37. Probuđena odlučnost da se živi ispravno treba jasno da se odredi kao težnja da se u svemu postupa shodno volji Božijoj. Mir i radost slugu Božijih. Potrebno je čuvati se kolebljivosti kada je u pitanju odluka da se živi po Bogu. Bog će odbaciti onoga ko nije ni topao ni hladan

38. Neophodna odluka onoga ko posti da će se posvetiti Bogu razmatra se kao svesno obnavljanje zaveta koji su za nas dati na krštenju. 39. Ispravljanje života ne sastoji se u promeni spoljašnjeg ponašanja, nego u duhovnoj promeni, sa spremnošću na borbu sa preprekama. Različiti su načini na koje se đavo trudi da zavede one koji su stali na put istinskog života 40. Upozorenje na mogućnost hlađenja u budućnosti. Razni uzroci hlađenja u odnosu na duhovni život. Kako se ponašati kada se pojave znaci hlađenja 41. Poslednji saveti pred ispovest i pričešće 42. Pozdrav i dobre želje onome ko se pokajao i pričestio Svetim Tajnama. Od onoga ko je stupio na put istinskog života zahteva se neprestano sećanje na Boga 43. Onaj ko je posle pokajanja i pričešća stupio na put istinskog života treba da uspostavi mir u sebi. Pravila za odagnavanje unutrašnje nesređenosti: neprestano sećanje na Boga, odlučnost da se u svemu, i velikom i malom, postupa prema savesti i strpljivo očekivanje uspeha 44. Upozorenja onome ko je stupio na istinski put. O nemiru koji ulazi u život sa prolećem. Zbog čega se mnogi koji poste ne popravljaju u potpunosti 45. Glavno zanimanje onoga ko je stupio na istinski put je - molitva. Produžetak o nerasejanoj molitvi 46. Opšta pravila za onoga ko stoji na putu istinskog života 47. Molitveno pravilo za onoga ko stoji na putu bogougodnog života. Učenje psalama napamet. Zamena dugih molitava kratkim. Brojanice 48. Kako dostići potrebnu nerasejanost molitve. Priprema za uspešno obavljanje molitve 49. Svetska dela. Kako se odnositi prema svetskim delima da ne bi odvlačila našu pažnju, nego da bi doprinosila služenju Bogu. 50. Produžetak. Na koji je način moguće podstaći u sebi neprestano sećanje na Boga sa ljubavlju. 51. Kako okretati svetske poslove i stvari na duhovnu korist? 52. Sećanje na Boga treba dovodi do osećanja toplote ili plamene ljubavi prema Bogu. 53. Strasti kao smetnja duhu da se rasplamti ljubavlju prema Bogu.One treba da budu isterane 54. O borbi sa strastima 55. Nastavak o borbi sa strastima 56. Treba izgoniti i najmanje pokrete strasti... Dozvoljivi gnev 57. Razni stepeni razvitka strasti: strasne misli, osećanja, želje i dela. Borba protiv njih 58. Značaj molitve na delu borbe protiv strasnih pomisli. Primeri 59. Odlomak iz dela prepodobnog Isihija o borbi protiv strasti 60. Kako postupati ako nam se i prilikom borbe sa strastima potkradaju strasne misli i želje. Očišćenje srca 61. Lutanje sluha i pogleda. Kako eliminisati loše utiske od onoga što vidimo i čujemo 62. Posle uputstava za duhovnu borbu sa strastima izlaže se pouka o delatnoj borbi sa njima. Spoljašnji način života koji je najpogodniji za borbu sa strastima. Zaključak besede o borbi sa strastima

63. Domaći poslovi. Pevanje i muzika 64. Usamljenost. Kako izbeći čamotinju. Čitanje knjiga i izučavanje nauka 65. Izvod iz dela prepodobnog Pimena o bogougodnom životu, o pobeđivanju strasti i zasađivanju dobrodetelji 66. Putovanje u Lavru Svetog Sergija. Pouka bogomoliteljima 67. Uteha bogomolitelja. Pouka o brižljivoj ispovesti. Kratke molitve i neprestana pažnja ka Bogu. 68. Ljudske priče i glasine. Potreba za dobrim savetnikom. Stalna opasnost od neprijatelja 69. Tuga i strahovi. Nevina zabava. Prekid odnosa sa lošim ljudima. Engleski apostol iz sekte duhonosaca. Njegova lažljivost 70. O čitanju duhovnih i svetskih knjiga 71. Hlađenje prema molitvi. Nepažljiva i užurbana molitva. Kako to da se izbegne? Čitanje molitava napamet 72. Zavet odricanja od sveta. Kako se držati nakon izricanja zaveta pa do njegovog izvršenja 73. Produžetak. Jednom dati zavet bezbračnosti treba čvrsto držati. Uzvišenost devstvenosti 74. Pouka onima koji žude za životom u manastiru. Razni oblici podviga bezbračnog života.Strpljivo čekanje i priprema za manastirski život još kod kuće 75. Đavolje podvale će ometati odricanje od sveta. Kako odbijati te podvale 76. Iskušenja od strane onih koji ne veruju. Opovrgavanje njihovih sujetnih shvatanja 77. Iskušenja od strane ukućana. Poslušnost roditeljima kao priprema za manastirsko poslušanje 78. Iskušenje zbog nepravde i klevete od ljudi sa strane. Trpljenje kleveta. Upozorenje onima koji žele da napuste roditeljski dom da bi dobili slobodu. 79. Poslednji nemiri i nespokojstva. Predajte svoju sudbinu u ruke Božije uz molitvu i hrabrost protiv neprijatelja koji donosi iskušenja 80. Umirenje posle bure iskušenja koju je podigao đavo. Odlazak u rodni kraj. Poslednji savet.

Uvodna napomena Svetitelj Teofan Zatvornik (u svetu Georgije Vasiljevič Govorov, 18151894), bio je episkop Tambovski, zatim Vladimirski, da bi se potom povukao sa episkopske katedre i živeo kao zatvornik u Višenskoj pustinji. Istaknuti duhovni pisac, svetitelj Teofan je sastavio tumačenja na nedeljna Jevanđelja, na poslanice apostola Pavla i na 118. psalam. Značajno mesto u njegovom nasleđu zauzimaju i dela iz moralnog bogoslovlja. Knjiga „Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?", poznata kod nekoliko naraštaja pravoslavnih čitalaca, namenjena je ljudima u svetu, onima koji traže spasenje u Hristu. 1. Uvodna napomena o datom obećanju da će voditi prepisku o duhovnom životu. Korist koja se od toga očekuje.

sadržaj Nakon što smo se uoči Vašeg odlaska za Moskvu dogovorili da ćemo preko pisama voditi razgovor o stvarima koje su Vam neophodne, za mene je bilo prirodno da očekujem da ćete se po dolasku javiti, da ćete reći nešto o sebi i o novim okolnostima u kojima ste se našli. Čekao sam i čekam, evo već koliko vremena, i nisam dočekao ništa. Šta se dogodilo? Jeste li zdravi? Čuva li Vas Majka Božija? Ili ste promenili nameru?! Svašta se događa - i to je moguće. Zbog toga Vam i pišem, da ako je tako, i ako postoji neko ustručavanje zbog mene - da ne treba da me opterećujete ili slično - izbacite to sebi iz glave. Neće mi biti teško da Vam pišem, pogotovo o takvim predmetima, naprotiv - to će mi predstavljati ne malo zadovoljstvo, jer će uneti izvesnu raznolikost u moje uobičajene poslove. Reći ću i nešto više: ako se ne ostvari ono što smo zamislili, osećaću se kao neko ko je pretrpeo štetu ili nešto izgubio. Neću vam objašnjavati kako, ali ponavljam da će biti tako i da tako i treba da bude. Zato i hoću ne savet da Vam dam, nego da Vas zamolim: pišite. Mada od mene ne možete da očekujete neku veliku mudrost, još jedno preispitivanje svega biće Vam od koristi, jer će u Vašem sećanju oživeti celu tu situaciju i usredsrediće pažnju na nju, možda i sa oslobađanjem naročite energije. A ovo poslednje je veoma dobro! Jer ako nam se u životu dogodi neki neuspeh, on gotovo uvek potiče ne toliko od gluposti ili tvrdoće srca, koliko od nedostatka usrdnosti i revnosti za ono što je potrebno. Dakle, pišite. 2. Mišljenje o razlogu ćutanja. Neophodnost otvorenosti i jednostavnosti u prepisci. Sujeta svetskog života.

sadržaj A ja sam se gubio u nagađanjima: šta je po sredi? Eto šta je! Baka se malo razbolela. Da, baka - divna reč. Za unuke nema toplijeg mesta nego kod bake, niti za baku ima dražih lica od dobrih unuka. I zbog toga treba blagodariti Bogu. Češće tešite baku i pažljivije slušajte šta govori. Starice imaju mudrost stečenu iskustvom i trudom u životu. One često nehotice, jednostavnim rečima, daju tako mudre lekcije, koje i u knjigama da tražiš - nećeš naći. Mada ste mi pružili sasvim zadovoljavajuće objašnjenje zašto tako dugo niste pisali, ipak bi trebalo da Vam dam makar i malu epitimiju kako biste se popravili. Međutim,

mislim da ćete se možda više okrenuti na bolje ako Vam zahvalim na pismu i na onome što ste tu pisali. Dakle, zahvaljujem Vam. Obećavate da ćete biti otvoreni. Dobro! Otvorenost je glavna stvar u prepisci, inače je ne bi ni trebalo započinjati. I pišite uvek bez doterivanja - sve što vam je na duši; naročito celovito treba da izlažete pitanja koja Vam se pojave u glavi i počnu uporno da traže rešenje. Tada ćete i rešenje primiti kao što žedna zemlja prima vodu. To je najbolji način da steknete i u duši utvrdite shvatanja koja razjašnjavaju suštinu stvari čije jasno viđenje očima uma smatramo neophodnim za sebe. Šta bi značilo kada bih Vam ja pisao o jednom, a Vaša duša bi bila zauzeta drugim? To bi bilo praznoslovlje, kao kada bi dva lica međusobno razgovarala okrenuta leđima jedno drugom i da svako govori o onome što je njemu pred očima. Čini mi sa da smo se mi i dogovorili da se nećemo baviti apstrakcijama, da nećemo stvarati planove i teorije, nego ćemo razgovarati o onome što traže tekuće okolnosti života. Tako ćemo ići korak po korak. Pišete da Vam „treperi pred očima. Pre dva dana - kažete - dogodilo mi se da obiđem ovde uobičajena mesta društvenog života: bila sam u pozorištu, pa sam prošetala, pa bila na večeri. Kakva gužva, kakvi razgovori, kakve mudre misli o svemu, kakvi maniri! Sve mi to deluje strašno, a od gužve ne mogu misli da saberem". To Vam se učinilo od prve, ali pripazite. Takav utisak sasvim je normalan posle mirnog i običnog porodičnog života na selu koji ste imali. Ja bih Vam rekao: po tome i sudite gde je istina, a gde laž. Ali ne znam šta Vam se od svega što je bilo prihvatilo u duši. Jer moguće je da na površini postoji neodobravanje takvog stanja, ali da u dubini ima simpatije i želje da se takvo iskustvo ponovi. Život čiji ste delić videli ima to svojstvo da lako obmanjuje: čak i kada se uvidi da to nije to, on ipak privlači, kao što onaj ko je navikao na opijum zna da će biti kao lud, a ipak ga uzima, ili ga uzima upravo zbog toga. Dakle, kako se vi osećate? Vuče li Vas srce još tamo? Želite li da tako provedete život? Molim da mi to dobro opišete i - po istini. 3. Ispraznost i jednostranost svetskog života

sadržaj Kako ste me obradovali Vašim odgovorom! „Ne privlači me, naprotiv - odbija. Nekoliko dana posle toga bila sam kao razbijena, moja duša se mučila: tugovala sam i nisam mogla da se saberem. I jedva sam se nekako povratila". Zašto to prošli put niste napisali? A meni se učinilo da prećutkivanjem sakrivate strast ili tako nešto. Daj Bože da se takvo osećanje odbojnosti prema svetskom životu i svetskim zabavama zauvek sačuva u Vama. Ali moguće je da vam se to i dopadne. Očigledno, ne možete izbeći dodir sa takvim životom. Drugi put više neće biti tako razorno i uznemirujuće, treći put - još manje, a potom nećete osećati ništa. Kao i sa pićem: posle svake čašice čovek se sve više opušta. Šta osete oni koji dolaze u radionicu za preradu duvana? Štipa ih za oči, curi im nos, ne mogu da dođu do daga. A onima koji tamo rade nije ništa. Pa i ti što dođu, kada malo postoje, već ne žmirkaju toliko, ne kijaju i ne kašlju, a zatim sve te neugodnosti sasvim prestaju. Gledajte da se i sa Vama ne dogodi nešto slično kada su u pitanju okolnosti koje su tako poremetile Vaš mir. Vi kao da ste preduhitrili moje pitanje pa kažete: „Ne mislim da bih ikada mogla da se pomirim sa takvim životom. Pažljivo posmatram i nalazim da to nije život. Ne umem to da objasnim, ali utvrđujem se u mišljenju da to nije život. Tu ima mnogo živosti, ali života nema. Evo i moja mašina za šivenje stalno je u pokretu, ali to nije život". Divnu je

misao porodila Vaša bistra glavica. Sad za Vaš položaj mogu da kažem da uliva nadu. Samo osećanje nije postojano: ono može da se promeni. Ali kada mu u pomoć dođe razumna misao, onda se ono utvrđuje, i opet, s druge strane, osigurava misao. Zajedno - oni su kao tvrđava. Ali da bi ta tvrđava bila što tvrđa, treba da shvatite zašto zapravo u takvom životu nema života. Ako naši razgovori potraju to će se vremenom potpuno razjasniti. Za sada ću reći samo ovo: u takvom življenju nema pravog života, zato što ono ne obuhvata i ne zadovoljava sve strane ljudskog života, nego samo mali deo, i uz to takav koji stoji na poslednjem mestu, ili tačnije na rubovima života, ne dotičući se njegovog centra. Ljudski život je veoma složen i mnogostran. Postoji u njemu i telesna i duševna i duhovna strana. Svaka ima svoje snage i potrebe i svoje načine njihovog zadovoljavanja. Čovek živi samo onda kada su sve naše sile u pokretu i kada se sve potrebe zadovoljavaju. A kad je kod njega u pokretu samo jedan delić sila i kada se zadovoljava samo deo potreba, onda taj život nije život: baš kao što i vaša šivaća mašina radi kako treba samo kada su svi njeni delovi u pokretu. Ako bude prekinut rad bilo kog dela - mašina je stala: ne živi. Ni čovek ne živi ljudski ako u njemu nije sve u pokretu. Samo što se kod mašine prekid njenog života, tj. kretanja, odmah vidi, a kod čoveka neaktivnost celovitog ljudskog života u njemu, uz delovanje samo jedne njegove strane i zadovoljavanje malobrojnih potreba, uopšte se ne vidi, mada zaista postoji, kao što je stvarna nepokretnost pomenute šivaće mašine. Takav je zakon ljudskog života! Dodajmo i ovo onome o čemu je reč. Koje su sile tu zauzete i koje se potrebe zadovoljavaju? Zauzete su ruke, noge, jezik, oči, uši, miris, dodir, pamet, uobrazilja, fantazija i dovitljivost, uopšte - najniža čovekova strana, ona koja mu je zajednička sa životinjama; i zadovoljava se samo potreba životinjskog života, ili, bolje reći, oni se igraju života, kao što biva sa mladim jaganjcima kada ih isteraju na zelenu poljanu. Osim ovih sila postoje kod čoveka još dva-tri njihova sloja i njihov glavni centar. Prosudite sada može li takav život biti zaista život? Vaš osećaj rekao Vam je da tu nema života. Ukazaću Vam na glavni razlog zbog čega nema. Možda Vam delovanje tog razloga sada nije tako jasno, ali opšta misao ne može da bude neshvaćena; detalji će se pojasniti vremenom. Jer ja imam nameru da sve što treba redom izvodim iz ustrojstva ljudske prirode. Treba da živimo onako kako nas je stvorio Bog, a kada neko ne živi tako, smelo se može reći da on uopšte ne živi. Molim da se za sada zadovoljite time. 4. Svetski život lišava ljude slobode, i one koji mu se prepuste drži u teškom ropstvu. Licemerje i egoizam kao stalna svojstva svetskog života.

sadržaj Prošli put nisam govorio o svemu čega ste se dotakli u svome pismu. Sada šaljem dopunu. Vi kažete: „Evo šta još vidim: da svi negde žure, jure da bi nešto ulovili, i niko ništa ne uspeva da uhvati. Dogodilo se da sam prolazila prometnom ulicom - kakav metež i sujeta! Ali gledam potom: i u kućama isto; isto je, verovatno, i u njihovim dušama. I ne mogu da verujem: zar je moguće tako živeti? Evo šta još vidim: da jedan drugoga pritiska, steže i kinji, da niko nema svoju volju i slobodu. Ne smeš da se oblačiš kako hoćeš, ne smeš da hodaš kako hoćeš, da govoriš takođe - i ništa ne smeš kako hoćeš. Kod njih sve kao da je potčinjeno nekom zakonu, za koji se ne zna ko ga je napisao; on ih sve pritiska, ali niko se ne usuđuje da ga prekrši. Zato i sami postaju tirani jedni drugima. A ako se usudiš da ne poslušaš - još gore. Ja na primer pevam kad

mi se peva. Jer to je raj: i meni samoj je prijatno i onima koji slušaju. A ovde hoćeš-nećeš: pevaj! To se zahteva vrlo uglađeno, ali da odbiješ smatrali bi zločinom. I pevaš. Neizdržljivo ti je teško, da pukneš, ali se pretvaraš da pevaš od srca. To sam primetila i kod drugih. I to je sloboda! Spolja gledano - slobodna sam. Slobodna, vezanih ruku i nogu! Tim povodom počela sam da se pitam rade li oni od srca i sve ostalo? I? Možda grešim, ali nisam videla ništa što bi bilo od srca. Laskanje i uslužnost - takođe, međusobno uvažavanje - takođe. Sve je izveštačeno. Iza uglađene i prefinjene spoljašnosti krije se sasvim drugačija duša, za koju, kada bi mogla spolja da se pokaže, niko ne bi našao da je prefinjena, čak ni da je podnošljiva. Ispada da kada se sastajemo predstavljamo zbor licemera i licemerki. Komedija! I šta je još čudno - da iz svih bije hladnoća. Kako to?! Svi se druže, čini se dušu su spremi da daju, a okolo se oseća hladnoća!" Potpuno tačno. Vašem opisu nema šta da se doda. Sve je to već davno primećeno i na sve je to ukazana pažnja. Evo kako je još Makarije Veliki predstavio metež koji ste Vi zapazili i trku za nečim: ,Neda ovoga veka postaju nalik pšenici ubačenoj u zemaljsko rešeto, i prosejavaju se kroz nepostojane pomisli ovoga sveta, uz neprestano komešanje svetskih poslova, želja i komplikovanih materijalnih shvatanja. Satana protresa duše, i rešetom, to jest zemaljskim delima, prosejava čitav grešni ljudski rod. Od vremena pada, kada je Adam prestupio zapovest i potčinio se lukavom knezu koji je preuzeo vlast nad njim, neprestanim prevarama i pometnjom pomisli svih sinova ovoga veka on prosejava i dovodi do sudaranja u zemaljskom rešetu. Kao što se pšenična zrna u rešetu onoga ko ih prosejava neprestano sudaraju, bivaju bacana u vis i premeću se, tako i lukavi knez zemaljskim poslovima opterećuje ljude, koleba ih, dovodi u stanje nemira i napetosti, prisiljava ih da se susreću sa sujetnim pomislima, nečistim željama, zemaljskim i svetskim vezama, neprestano porobljava jući čitav grešni rod Adamov. Sam Gospod je apostolima predskazao buduće ustajanje đavola protiv njih: evo vas zaiska satana da vas vije kao pšenicu. A ja se molih Ocu Mome da ne prestane vera vaša (Lk. 22,3132). Jer ova reč, kao i odluka koju je Sazdatelj saopštio Kainu da će potucajući se i drhteći, u nemiru živeti na zemlji (Post.4,12) tajanstveno služe kao slika i uzor za sve grešnike, pošto je rod Adamov, koji je prestupio zapovest i postao grešan, tajno primio na sebe ovo podobije. Ljudi bivaju uznemiravani pomislima Bogazni, straga, svakojakog nemira, željama i najrazličitijim zadovoljstvima. Knez ovoga sveta uznemirava svaku dušu koja nije rođena od Boga i poput pšenice neprestano je premeće po rešetu, na različite načine uznemiravajući ljudske misli, kolebajući ljude i loveći ih pomoću svetskih obmana, telesnih zadovoljstava, strahova i briga" (Beseda 5,12). Evo vam to kao dodatak Vašim pogledima. Dobro ste primetili šta je i kako je. A sveti Makarije je ukazao na uzrok i na poreklo takvog stanja. U krugu o kome govorimo takav pogled na stvari se ne prihvata, njima ni reč o tome ne vredi ni govoriti. Vas pak molim da usvojite taj pogled i da ga se uvek držite u mislima. On izražava suštinu stvari i, pošto ste ga sa uverenošću primili, služiće Vam kao ograda od opčinjenosti svetskim životom. Da biste bolje o tome porazmislili i da biste se bolje srodili sa takvim načinom razmišljanja, potrudite se da pročitate čitavu petu besedu svetog Makarija. Tu knjigu sam davao Vašoj majci i ona je htela da je nabavi. Sa svoje strane dodajem kako ta trka za nečim i nezadovoljstvo ničim zavise od onoga o čemu sam pisao i prošli put: upravo od toga što se takvim načinom života ne hrani

čitava ljudska priroda i nisu zadovoljene sve njene potrebe. Nezadovoljena strana kao gladna traži hranu, a potreba za utoljenjem gladi i žeđi goni čoveka da je traži. Čovek juri i traži; ali pošto se stalno vrti u istom krugu, koji ne može da zadovolji njegovu glad, onda zadovoljenja ni nema, glad i žeđ ne prestaju, ne prestaje ni traženje hrane, ne prestaje ni trka. I nikad neće prestati kod onih koji žive po duhu sveta. Neprijatelj ih drži u zaslepljenosti zbog čega oni ne primećuju pogreške, da ne trče pravim putem i da ne idu kuda treba; u tom mraku on muči i davi te nesrećne duše. Đavo ih je tako pomračio da niko ne sme ni da im pomene da su u krivu. Jer će početi da riču kao ljute zveri. Nije li to rikanje onoga lava koji traži koga će da proždere? Što se tiče drugih strana svetskog života koje ste primetili, reći ću samo to da drugačije ne može ni biti. Jer takav je život palog čoveka čija je polazna crta samoljublje ili egoizam, koji je kao cilj postavio sebe, a sve druge kao sredstvo. Tu je razlog za to što svako hoće da nametne svoje želje drugome ili da ga sveže svojim željama, što ste vrlo dobro nazvali tiranijom. Čim neko ne sputava svoje želje, u pozadini svega tu stoji egoizam koji želi da vas okrene po svome ili da vas učini sredstvom. Tu je i uzrok licemerja, čija je suština upotreba velikog lukavstva da bi se na svaki način prikrile sopstvene loše strane, a da se ne isprave; inače bi se presekao uticaj na druge i shodno tome ne bi više mogli biti korišćeni kao sredstva. Tu je uzrok i za to što iz svih bije hladnoća - jer su svi zatvoreni u sebe i ne luče zrake životne toplote oko sebe. Vi svakako srećete nekoliko lica sa simpatičnim raspoloženjem srca: oni Vam se priviju pravo za srce. To je ostatak osećanja srodnosti sa kojim je čovek stvoren; ali ono tu stoji na službi egoizmu, koji ga koristi kao najbolje sredstvo da bi uredio svoje poslove. Ja znam jedno takvo lice. Bolje pravi egoista nego takav „simpatičan". Kod onih se makar može primetiti o čemu se radi, a ovde to retko kome polazi za rukom. Istina, Vi gotovo neprestano srećete uslužne ljude, ali oni idu na to da vas posle zbog jedne usluge desetostruko upregnu u svoju korist. Reći ćete: „Pa kako to? Svi se pozivaju na čast, a pokazati se nečasnim u nečemu znači - uništiti sebe". Zaista je tako, ali ta čast je maska za egoizam; važno je - ne pasti u blato, zbog čega se često dopuštaju najnečasniji postupci, samo ako je moguće utajiti ih od drugih. Vi čak čujete ili ste već čuli prigovore: on je egoista! Nemojte misliti da je onima koji to kažu egoizam stran. Ne, taj prigovor se odnosi na one koji ne dopuštaju da njima upravljaju i da ih u svoje egoističke ciljeve upotrebljavaju oni koji o njima tako sude. Čuo sam da takve osobe čak i monahe prekorevaju zbog egoizma: kao, da žive samo za sebe. Jadni monasi! Ni da pojedu, ni da popiju, ni da spavaju; dan i noć na nogama, u poslušanjima, bez svoje volje i svojih želja - a dospeli su među egoiste! Već i po tome možete da sudite kakvu vrednost imaju optužbe za egoizam koje susrećete ili ćete susresti kod svetskih ljudi. One znače: naišla kosa na kamen. Pregledavši ovo što je napisano, vidim da sam izneo veoma grub sud o svetskom životu, ali neću da povučem reči. Možda ja i ne bih napisao to što sam napisao, ali pošto ste Vi i sami već primetili prilično tamne mrlje na svetu, ja sam dobio želju da zapevam u istom tonu. I ne mislim da će Vas to nešto rastužiti nakon onoga što ste sami rekli. No, očekujem od Vas pitanje: „Kako onda da se živi?" To ćemo rešavati u nastavku naše prepiske. Sada ću reći samo ovo: svakako je nemoguće da se odvojite od svih, ali koliko je moguće izbegavajte da ulazite u krug tog svetskog života, a kada Vas uvuku protiv volje, držite se tamo kao da Vas nema - gledajući ne gledajte i slušajući ne slušajte. Pustite da ono što vidite prođe pored očiju i ono što čujete da

prođe pored ušiju. Spolja činite što i drugi, tobože otvoreno, ali svoje srce čuvajte od saosećanja i strasti. To je najvažnije - srce čuvajte i budite tamo samo telom, a ne dušom, tačno ispunjavajući zapovest apostola: i koji ovaj svet upotrebljavaju, kao da ga neupotrebljavaju (1.Kor. 7,31). Svet ovde znači isto ono što mi podrazumevamo pod svetskim životom. Vama je svet potreban, to jest neophodno Vam je da imate dodira sa svetskim životom; ali kada svoje srce budete držali dalje od svega, onda ćete biti kao da Vam takav život ne treba, to jest učestvovaćete u njemu ne zbog simpatije za njega i želje da u njemu učestvujete, nego iznuđeno Vašim sadašnjim položajem. Umorio sam Vas opširnim pisanjem, ali Vi ste me naterali. Molim da Vašoj pažnji ne promakne ovo što je napisano, naročito poslednji redovi. 5. Tri strane ljudskog života. Prva strana: telesni život, njegovi organi i potrebe; normalna i prekomerna briga o telu.

sadržaj Koliko ste pitanja postavili povodom prethodna dva pisma! To pokazuje da ste vredna, živa i duhovno radoznala učenica, i obećava uspeh. Zbog toga sam još više rad da Vam pišem. Ali neću Vam na sve odgovoriti sada, nego ću neka pitanja ostaviti za sledeći put. Pozabaviću se onim što Vas ponajviše zanima. Pišete: „Vaše reči o stranama, silama i potrebama ljudske prirode vode me unutar sebe. Ulazim. Ponešto vidim, ali veći deo ostaje čas zamagljen, čas sasvim nevidljiv za mene. Silno želim da znam šta je to duhovna, duševna i telesna strana u čoveku, kakve su potrebe svake od tih strana i kako se zadovoljavaju. Ja bih veoma volela da se držim na ravni ljudskog dostojanstva - istinskog, onakvog kakvo nam je Tvorac namenio". Dobro je! Vi se dotičete samih osnova našeg života, čije će nam objašnjenje dati osnova za sva kasnija rasuđivanja. Jer kako bi čovek drugačije i živeo, nego onako kako je ustrojen. Ako steknemo zdravu predstavu o tome kako je čovek ustrojen, dobićemo najtačnije uputstvo za to kako treba da živi. Meni se čini da mnogi zato i ne žive kako treba, što misle da su pravila dobroga života nametnuta spolja, da ne izlaze iz same prirode čovekove i da im nisu potrebna. Kada bi bili uvereni da je tako kako zaista jeste, onda im se ne bi protivili, niti bi odstupali od njih. Dakle, izvolite slušajte. Naše telo se sastoji od raznih organa, od kojih svaki obavlja svoju funkciju i suštinski je neophodan za telesni život. Tri su vrste glavnih organa: 1) želudac sa plućima, srcem, arterijama i venama, limfnim žlezdama i mnoštvom drugih krvnih sudova i žlezda koje služe za razna izlučenja iz krvi i izlučenja telesnih sokova; funkcija svih ovih organa je - ishrana ili izgradnja tela; 2) sistem mišića i kostiju, čija je funkcija kretanje unutra i spolja; i 3) sistem nerava, čiji je centar glava, kičmena moždina i sistem ganglija koji se širi po celom telu; njihova je funkcija - čulnost (osetljivost). Kad je hod tih funkcija i njihov uzajamni odnos u redu, telo je zdravo i život nije u opasnosti; a kada taj poredak bude narušen, telo oboleva i život dolazi u opasnost. Svaka funkcija ima svoju potrebu koja se živo oseća i zahteva zadovoljenje. Potrebe želudačnog, odnosno hranećeg i gradivnog dela su hrana, piće, vazduh i san; potrebe muskulaturno-koštanog dela su potreba za naprezanjem mišića, koju oseća svako kada dugo sedi, i potreba za kretanjem koja nas tera da hodamo, šetamo ili radimo nešto; potrebe nervnog dela: prijatni nadražaj nerava celog tela, kao kod ravnomernog odnosa toplote i hladnoće ili slično; a naročito je prijatan nadražaj naših pet čula kroz koje je nervni sistem izašao na površinu radi opštenja sa spoljašnjim svetom.

Sve je to, kao što vidite, telesno - i kako bi se to sve ticalo duše? Ali pošto je ona, zbog najtešnjeg sjedinjenja sa telom, primila telo u svoju ličnost, ona sve telesne potrebe smatra za svoje. Zato kažemo: hoću da jedem, pijem, spavam, hoću da hodam, šetam, radim, hoću da vidim raznobojnost, hoću da čujem različite glasove, da pomirišem različite mirise i ostalo. Usvojivši sve telesne potrebe duša svojom stvari smatra i njihovo zadovoljenje, pa se stara o hrani, piću, snu, odeći, krovu i svemu ostalom, želeći da na svaki način to dobije, kako bi telo bilo mirno i kako je ne bi uznemiravalo svojim upornim prohtevima. Takav odnos duše prema telu, koga se ona drži sama od sebe, nenaučena, po nekakvom unutarnjem podsticaju, manifestuje se kod nje u vidu nekog instinkta - ljubavi prema životu, ljubavi prema telu, želji da se telo umiri i da mu se pruži sve što je potrebno. Ukupnost svega toga predstavlja telesnu stranu ljudskog života. Ali tu nije sve jednako telesno, ili plotsko, ili čulno. Izraženo plotski je samo hraneći deo, mada se i on oblagorođuje prilagođavanjem na zadovoljavanje zapravo duševnih potreba i ciljeva. Organi za kretanje i čula služe više potrebama duše, nego tela. A jedan organ, koji kao da stoji izvan sistema ostalih organa, organ reči, isključivo je organ duše, namenjen da služi samo njoj. Telesni, plotski, čulni život - rđav u moralnom pogledu - je onaj kada čovek do krajnosti bude posvećen ljubavi prema životu i telu, i za svoj glavni cilj i brigu postavi telesno spokojstvo, ili svestrano zadovoljavanje samo telesnih potreba, uz zaboravljanje duše i tim pre duga. Pri tome svaka telesna potreba, prirodna i jednostavna, razgranava se u mnoštvo nakalemljenih potreba, kroz naviku i vezanost za različite načine njenog zadovoljavanja. Uzmite hranu, ili piće, ili odeću. Ništa jednostavnije, reklo bi se, od onoga što tu spada. Međutim, koliko je tu još nerazdvojnih potreba: umri ako treba, ali daj! Zato vidimo da neki ni trenutka slobodnog vremena nemaju jureći za onim što im je potrebno kako bi bili zadovoljeni, iako su desetine drugih lica zauzete tražeći isto to za njih. Kod takvih su neizbežno gladni i duša i duh, ako nisu i sasvim ugušeni, zaboravljeni i pogruženi u čulnost. Izvolite razmislite o svemu ovome. A o duši - u sledećem pismu. 6. Druga strana ljudskog života: duševni život, i tri njegove glavne funkcije. Prva funkcija: misaona strana sa njenim oblicima. Znanje i nauka. Normalne funkcije razuma i prazno lutanje misli.

sadržaj Ulazili ste unutar sebe; uđimo ponovo. Pogledajte samo kakvo tamo mnoštvo različitih uticaja i kretanja postoji. Čas jedno, čas drugo, čas ulazi, čas izlazi, čas se prima, čas se odbacuje, nastaje i preoblikuje se. Jer duša se neprestano kreće i nije u stanju da stoji na jednom mestu. Ako pogledamo dušu u celini, ništa nećemo razabrati - njena dejstva prvo treba razvrstati, pa tek onda svaku vrstu dejstva posmatrati posebno. Još davno smo razmotrili sva dejstva duše i razgraničili tri vrste dejstava - misli, želje i čula, nazvavši svaki posebnom stranom duše - umnom, voljnom i čulnom. Uzmimo sada tu podelu i počnimo sa razmatranjem svake strane. Umna strana. Ako je u nama primetna pometenost, ona najviše prostora ima u mislima, dok se želje i čula već pometu pod dejstvom misli. Ali u razredu misli ne kreće se sve u neredu; i tu postoji niz ozbiljnih poslova. Oni zapravo i čine stvarni duševni život kada su misli u pitanju. Evo tih poslova:

Čim ste pomoću svojih čula primetili nešto spolja, ili ste čuli o tome priču drugih - da su oni primetili svojim čulima - istoga časa sve to mašta zamišlja i pamćenje pamti. I u dušu ništa ne može da uđe mimo mašte i pamćenja. I naredna umna delatnost oslanja se na maštu i pamćenje. Što pamćenje nije sačuvalo, to ne možeš ni da zamisliš, pa o tome nećeš ni razmišljati. Događa se da se misli rađaju pravo iz duše, ali i one se istoga časa oblače u sliku. Tako da je umna strana duše sva slikovita. Ali mašta i pamćenje samo pribavljaju i čuvaju materijal za misli. Same pak kretnje misli ishode iz duše i vladaju se po njenim zakonima. Prisetite se kako Vaš mlađi brat, kada vidi neku novu stvar odmah se obrati Vama ili drugima sa pitanjem: „A šta je to? A ko je to napravio? A od čega je to?" - i neće da se umiri dok mu se ne odgovori na sva ta pitanja i dok ne bude zadovoljan. Misaonost duše započinje upravo sa pojavom ovakvih pitanja. Ona donosi misli kao odgovor na njih, ili prima gotove misli o tome od drugih. Mašta i pamćenje ne misle. Oni su radna snaga, podjarmljeni. Sposobnost duše od koje potiču takva pitanja i koja traži i donosi misli kao odgovor na njih, naziva se razum, i njegova je stvar da rasuđuje, promišlja i pronalazi zahtevana rešenja. Pratite malo sebe i naći ćete da ništa ne činite bez promišljanja i razumevanja. Svaku sitnicu treba razmotriti. Svaku. Ma kako da se to u trenu događalo, svuda se pojavljuje rasuđivanje i kreće se po prethodno označenim pitanjima. Kada razmišljate, tu još nema određene misli. Određena misao nastaje kada nađete rešenje nekog pitanja. Vaš razum kruži tražeći šta predstavlja neka stvar, otkuda ona, radi čega je i drugo. Kada sami nađete takvo rešenje ili kada ga čujete od drugih pa se saglasite sa njim, obično kažete: „Sad shvatam, nema više šta da se objašnjava, stvar je rešena". To rešenje donosi mir Vašim mislima u odnosu na predmet koji Vas je zanimao. Tada se Vaš razum okreće drugim predmetima, a misao do koje ste došli pohranjuje se u duševni arhiv - pamćenje, odakle se po potrebi uzima kao pomoć u rešavanju drugih pitanja, ili kao sredstvo za slaganje drugih misli. Ukupnost svih shvatanja koja tako nastanu predstavlja način Vašeg razmišljanja, koji u svakoj prilici pokazujete kroz svoje reči. To je oblast Vašeg znanja, koje ste stekli misaonim naporom. Što ste više pitanja rešili, tim više imate zaokruženih misli ili pojmova o stvarima; što je više takvih pojmova, to je širi krug Vašeg znanja. Na taj način, kao što vidite, iznad Vašeg pamćenja i mašte stoji razum, koji svojim misaonim naporom dobija za Vas određene pojmove ili znanja o stvarima. Ne polazi nam za rukom da dobijemo odgovor na svako naše pitanje. Veći deo njih ostaje nerešen. Misle, misle i ne smisle ništa određeno. Zašto kažu: možda ovako, a možda i onako. To daje mišljenja i pretpostavke, kojih, u celini uzev, kod nas ima i više nego određenih znanja. Kada neko, rasuđujući o određenoj vrsti predmeta, sam ili uz pomoć drugih dođe do velikog broja zaokruženih misli i pojmova o njima, a ono što je nerešeno uspe da dopuni zadovoljavajućim mnjenjima ili pretpostavkama, onda, da bi taj krug predmeta mogao da smatra dovoljno poznatim i objašnjenim, sve do čega je došao dovodi u red, logički dosledno izlaže i daje nam nauku o tom predmetima. Nauka je - kruna misaonog rada razuma. Sve ovo Vam pričam zato da bi Vam bilo jasnije u čemu bi trebalo da se sastoji prirodna, zakonita delatnost naše misaone sile. Ona bi trebalo trudoljubivo da promišlja o onome što joj je još nepoznato kako bi spoznala i to. Veoma malobrojnima dato je da budu naučnici, ne mogu svi ni da se bave naukom, ali da rasuđujemo o stvarima koje

nas okružuju kako bismo dobili određen pojam o njima, to je svakome moguće i to svi treba da rade. Time bi zapravo svima trebalo da budu zauzete misaone sile. Koliko - to zavisi od sopstvene snage, ali ona treba uvek da bude zauzeta ozbiljnim delima promišljanja i prosuđivanja stvarnosti. No, šta vidimo kada je naša misaona delatnost u pitanju? Neprekidno kretanje slika i predstava bez ikakvog određenog cilja i reda. Misao ide za mišlju, čas u nizu, čas jedna protiv druge, čas idu napred, čas se vraćaju natrag, čas beže u stranu i ni na čemu se ne zaustavljaju. To nije rasuđivanje nego lutanje i rasejanost misli; reč je dakle o stanju sasvim suprotnom onome kakvo bi trebalo da bude kada je naša misaona sila u pitanju - to bolesno stanje toliko je odomaćeno i zajedničko svima, da nećete naći ni jednog čoveka koji bi postojano mogao da se bavi ozbiljnim misaonim radom, ne podležući rasejanosti i lutanju pomisli koje ga odvlače od suštine stvari i povlače na razne strane. Mi se često zamišljamo. Kakvo je to stanje? Evo kakvo: misao silazi u arhiv pamćenja i pomoću mašte prebira tamo po svim sakupljenim starudijama, prelazeći sa događaja na događaj, prema poznatim zakonima spajanja pojmova, preplićući ono što je bilo sa onim što nije, a često i sa onim što je nemoguće, dok ne dođe k sebi i ne vrati se u stvarnost koja je okružuje. Kažu: zamislio se, udubio se. Udubio se, ali u ispraznost, a ne u ozbiljno prosuđivanje stvari. To je isto kao i maštanje u snu. Pratite sebe pa ćete uvideti da Vam veći deo vremena prolazi upravo u takvom lutanju misli. Ponekad nam čitav dan (nije li to pravilo) ni jedna ozbiljna misao ne padne na um. Molim Vas da na to obratite pažnju i da se pozabavite rešavanjem pitanja: je li u redu da razumno stvorenje postupa na takav način? A ja ću se, međutim, okrenuti drugim oblicima duševne delatnosti. 7. Voljna strana duševnog života. Njene funkcije. Ispravno i neuredno stanje voljne sposobnosti.

sadržaj Voljna strana. Sila koja deluje ovde je volja; ona voli i želi da stekne, upotrebi ili učini ono što smatra korisnim, ili potrebnim, ili ugodnim za sebe, a ne voli i ne želi ono što je suprotno od toga. Nemir volje zahteva odgovarajuće delanje, zato je volja najdirektnija delatna sila čija je nasušna potreba - da živi i deluje. Ona drži pod svojom upravom sve sile duše i tela, i sva pomoćna sredstva, i sve ih pušta u akciju kada zatreba. U njenoj osnovi leži revnost, ili usrdnost - žudnja za delanjem, a kao uzročnici pored nje stoje - prijatnost, korisnost i potreba, kojih kada nema, revnost spava, a delatne sile gube intenzitet i opuštaju se. Oni podržavaju želju, a želja razbuktava revnost. Tok razotkrivanja ove strane duše je sledeći. U duši i telu postoje neke potrebe kojima su se prilagodile i životne potrebe - porodične i društvene. Te potrebe same po sebi ne daju određenu želju, nego samo podstiču da im se potraži zadovoljenje. Kada je jednom na ovaj ili onaj način došlo do zadovoljenja potrebe, posle se, odmah za buđenjem potrebe, javlja i želja za onim čime je potreba ranije već bila zadovoljena. Želja uvek ima određeni predmet, koji potrebu zadovoljava. Neka potreba je bila zadovoljavana na različite načine, zato ee sa njenim buđenjem javljaju i različite želje: čas jedan, čas drugi, čas treći predmet koji može da zadovolji potrebu. U tako pokazanom čovekovom životu ne mogu se videti potrebe izvan želja. U duši se roje samo ove poslednje i zahtevaju zadovoljenje, čini se - same za sebe. Šta duša da radi sa ovim željama? Pred njom stoji izbor: kome od željenih predmeta da da prednost. Od izbora dolazi odluka - da se učini, ili uzme, ili upotrebi izabrano. Nakon

donošenja odluke pravi se odabir sredstava i određuje se način i red izvršenja. Zatim na kraju sledi delo, u svoje vreme i na svom mestu. Svako, čak i najmanje delo odvija se po tom redu. To možete da proverite na bilo kom svom delu. Ponekad se po navici sva ta dela obavljaju u trenu, i delo sledi odmah za željom. Izbor, odluka i sredstva uzimaju se tada od pređašnjih dela i ne zahtevaju naročit postupak. Kod starijeg čoveka gotovo sve se radi po navici. Retko se događa bilo kakav poduhvat ili početak koji izlazi iz uobičajenog poretka dela i znanja. Tako se događa da formiran život zahteva odgovarajuća dela. Pošto se ona često ponavljaju, prirodno je da prelaze u naviku, narav, pravilo života i karakter. Iz ukupnosti svih navika, pravila i poredaka te vrste formira se način života određenog lica, kao što se iz ukupnosti utvrđenih pojmova formira način njegovog mišljenja i pogleda. Poznajući nečiji način života možemo pretpostaviti i pogoditi šta on misli u ovo ili ono vreme i kako će da postupi u određenim okolnostima. Za rukovoditelja delatnog života postavljena je razboritost, koja je takođe razum, samo što stoji na službi volji. U misaonoj oblasti razum rešava kako šta jeste od postojećeg, a u voljnoj i delatnoj određuje kako šta treba da se čini da bi bilo postignuto ono što se želi. Kada razum navikne da to uređuje kako treba, onda čovek svoje poslove obavlja uglavnom uspešno i tada mu se opravdano pripisuje razboritost - umeće uspešnog vođenja dela, sa tačnim izborom sredstava prema ciljevima, i sa usklađivanjem dela prema spoljašnjim okolnostima. Iz ovoga što je rečeno neće Vam biti teško da izvedete zaključak o prirodno-zakonitoj delatnosti volje, koja, kao što vidite, jeste gospodarica svih naših sila i čitavog života. Njena je stvar da određuje oblik, način i meru zadovoljavanja želja koje se rađaju iz potreba ili koje ih zamenjuju, da bi život tekao kako treba, donoseći čoveku mir i radost. Kod nas postoje, kao što je pomenuto, potrebe i želje - duševne, telesne, životne i društvene. Ne pojavljuju se kod svih jednako, jer nemaju svi isti život, nego je kod jednoga ovako, a kod drugoga onako. Do čoveka je da odredi kako u svojoj situaciji može i treba da zadovolji svoje potrebe i želje, da izabere odgovarajući način i da živi u skladu sa tim. Voditi zdravo-razumno svoj život prema ustanovljenoj normi, sa svim njegovim delima i poduhvatima - to je zadatak voljne ili delatne strane našeg života. Tako bi trebalo da bude. Ali udubite se u razmišljanje i pogledajte šta se u stvari događa. Kada je o misaonoj strani reč, mi često bivamo smeteni, rasejani i misli nam lutaju, dok u voljnoj strani vladaju nepostojanost, nered i hirovitost želja, a sa njima i dela. Koliko nam samo vremena prođe u neradu i dokonosti: idemo ovamo ili onamo, ni sami ne znajući zašto; radimo i popravljamo, a ne umemo da damo zdrav odgovor za to; upuštamo se u poduhvat za poduhvatom, i u posao za poslom, ali iz svega toga proizilazi samo sujeta. Rađaju se samo nove želje koje nikako ne možeš da zadovoljiš: samo daj i daj. Raspalila se naša gospodarica - volja. Pogledajte još, koliko je u nama onoga što podstiče želje: gneva, mržnje, zavisti, tvrdičluka, sujete, gordosti i sličnog. Izvor želja treba da budu prirodne potrebe porodičnog i društvenog života, a šta je prirodno kod svih njih? One samo uznemiravaju prirodu i čitav poredak života. Odakle ta varvarska najezda? Ostavljam Vam da razmislite o tome, a ja ću da požurim prema kraju.

8. Čulna strana - srce. Velik značaj srca u čovekovom životu. Uticaj strasti na srce. sadržaj

Čulna strana - srce. Ko ne zna kako velik značaj u našem životu ima srce? U srcu se zaustavlja sve ono što u dušu ulazi spolja i što obrađuju njena misaona i delatna strana; kroz srce prolazi i sve ono što duša pokazuje napolju. Zato se srce i naziva centrom života. Stvar srca je da oseti sve što se tiče nas. Ono stalno i neprekidno oseća stanje duše i tepa i uz to prima različite utiske koje ostavljaju pojedinačna dela duše i tela, predmeti koje čovek susreće i koji ga okružuju, spoljašnji uslovi i uopšte tok života, koji čoveka podstiču, nudeći mu da uzme ono što mu je prijatno, a neprijatno da odbaci. Na srcu se odražava zdravlje ili bolest tela, njegova živost ili uvelost, umor ili snaga, svežina ili uspavanost. Zatim, na srcu se odražava i pokazuje kao prijatno ili neprijatno sve što je čovek video, čuo, osetio, omirisao, okusio, sve čega se seti ili zamisli, o čemu je već promislio ili tek razmišlja, ono što je učinjeno, što se čini ili što treba da se učini, što je postignuto ili treba da se postigne, što može ili ne može da se postigne, što nam godi ili ne. Sudeći po tome, ono ni trenutak ne može da bude u miru, nego je neprestano u nemiru i pometnji, poput barometra pred buru. Ali ipak, kod njega mnogo šta nestaje bez traga, kao što možete da vidite u slučaju kada se negde nađete prvi put, pa Vas sve zanima, a posle drugog i trećeg puta više nije tako. Svaki uticaj na srce proizvodi u njemu naročito osećanje, ali za njihovo razlikovanje ne postoje reči u našem jeziku. Mi svoja osećanja izražavamo opštim terminima: prijatno - neprijatno, dopada se - ne dopada se, zanimljivo - dosadno, radosno - tužno, patnja - zadovoljstvo, mir - nemir, ravnodušnost - uživanje, strah - nada, antipatija - simpatija. Pogledajte sebe i naći ćete da u srcu biva čas jedno čas drugo. Ali značaj srca u ikonomiji našeg života nije samo da pasivno stoji nad utiscima i svedoči o našem zadovoljavajućem ili nezadovoljavajućem stanju, nego i to da podržava energiju svih sila duše i tela. Gledajte kako se brzo odvija delo koje nam se dopada, koje nam je priraslo srcu! Pred onim pak delom koje nam nije na srcu, ruke se opuštaju, a noge ne pokreću. Zato oni koji umeju da vladaju sobom kada naiđu na neko delo koje se mora obaviti a koje im ipak nije na srcu, žure da nađu u njemu neku prijatnu stranu i pomirivši pomoću nje to delo sa srcem pronalaze u sebi energiju potrebnu za izvršenje toga dela. Revnost - pokretačka sila volje - ishodi iz srca. Isto je i sa umnim radom: predmet koji nam je na srcu brže se i svestranije razmatra. Misli se pri tome roje same od sebe, i rad, ma kako dug bio, nije naporan. Ne dopada se svima sve, i ne leže svima iste stvari na srcu, nego su jedni više naklonjeni jednome, a drugi drugome. Kaže se: ukusi su različiti. To delimično zavisi i od prirodnih predispozicija, a delimično - ako ne i više - od prvih utisaka, od vaspitanja i od životnih slučajnosti. No, kako god da se ukusi obrazovali, oni čoveka teraju da svoj život uredi tako i da se okruži takvim predmetima i društvenim odnosima kakve zahteva njegov ukus i koji mu donose mir i zadovoljstvo. Zadovoljenje ukusa srca donosi sladak mir, koji i čini meru svačije sreće. Ništa te ne uznemirava - to je sreća. Kada bi se čovek u misaonoj oblasti uvek držao zdravog razuma, a u delatnoj razboritosti, onda bi u životu nailazio na najmanji mogući udeo slučajnosti koje ne prijaju njegovom srcu i shodno tome imao bi najveći udeo sreće. No, kao što je bilo reči, misaona oblast se retko drži kako treba, nego se predaje maštanju i rasejanosti, a delatna se kloni svoga normalnog usmerenja, povodeći se za nepostojanim željama

koje su izazvane ne potrebama prirode, nego stranim strastima. Zato srce nema mira i ne može ga imati sve dok se te oblasti nalaze u takvom stanju. Srce više od svega ugnjetavaju strasti. I da nema strasti, svakako bi bilo neprijatnosti, ali one nikada ne bi mučile srce onako kako ga muče strasti. Kako gnev pali srce! Kako ga muči mržnja! Kako toči zla zavist! Koliko patnji i muka pričinjava nezadovoljena ili posramljena sujeta! Kako muči patnja kad strada ponos! Ako pažljivije pogledamo, naći ćemo da sve naše patnje i boli srca potiču od strasti. Kada te zle strasti budu zadovoljene one donose radost, ali kratkotrajnu, a kada ne bivaju zadovoljene, nego naprotiv, nailaze na protivljenje, onda pričinjavaju dugotrajnu i neizdržljivu patnju. Na taj način, vidi se da je srce koren i središte našeg života. Pokazujući u kakvom je stanju čovek, dobrom ili rđavom, ono podstiče na delanje i druge sile i rezultate njihove delatnosti opet uzima k sebi, za pojačanje i slabljenje onog osećaja kojim se određuje čovekovo stanje. Reklo bi se da bi njemu trebalo dati punu vlast i u upravljanju životom, kao što to kod veoma mnogih i biva u potpunosti, a kod svih drugih pomalo. Reklo bi se, dakle... A možda je ono po prirodi i imalo upravo takvo naznačenje, no prikrale su se strasti i sve su poremetile. Pored strasti srce ne može tačno da pokaže kakvo je naše stanje, a ni utisci ne bivaju onakvi kakvi bi trebalo da budu, dok se ukusi izopačuju, i sve druge sile bivaju podstaknute na pogrešnu stranu. Zato je sada zakon - držati srce u rukama i podvrgavati njegova osećanja, sklonosti i nagovore strogoj kritici. Kada se neko očisti od strasti, neka pusti na volju srcu, ali dok su strasti snažne, pustiti srcu na volju znači otvoreno osuditi sebe na svakojake pogrešne korake. Najgore postupaju oni koji za cilj života postavljaju slasti srca i, kako kažu, uživanje u životu. Pošto slasti i telesne i čulne naslade najjače mogu da se osete, takva lica uvek padaju u grubu čulnost, ispod one crte koja odvaja čoveka od ostale žive tvorevine. To su Vam dakle duša i duševni život sa svih strana! Posebno sam ukazivao na to šta prirodno treba da postoji na svakoj strani, a šta ne. I bez da Vam govorim, vidim u Vama spremnost da sledite ovo prvo i odbacujete poslednje. Neka Gospod tako i blagoslovi! 9. Treća strana ljudskog života: duhovni život. Glavne projave duhovnog života: strah Božiji, savest i žeđ za Bogom. Ljudsko dostojanstvo.

sadržaj Pišete: „Pokušala sam da zadržim svoje misli na ozbiljnim temama i nikako nisam mogla. Mislila sam da to zavisi od moje nenaviknutosti da razmišljam, pa sam uzela dobru knjigu kako bih uz pomoć nje držala um u razmišljanju o onome što je korisno - i opet isto. Um sve beži u stranu i na gluposti. Konačno sam se sasvim zamislila. I gde sve nisam bila, i kakve sve priče nisam isplela. Neko od ukućana me je prekinuo pitanjem: 'O čemu si se to zamislila? O čemu?' A ja se uopšte nisam zamislila nego sam maštala. Tako je bivalo i ranije, ali na to nisam obraćala pažnju. Sada vidim da tako ne treba da bude; ali kako onda? Nikako da izađem na kraj sa mislima". Kako da se sa tim izađe na kraj, reći ću Vam posle; a sada Vas samo molim da tom vašem posmatranju pridodate još nešto: pokušajte makar i jedan dan da provedete bez ljutnje i dosade, i recite kako Vam je to pošlo za rukom. Zatim mi postavljate pitanje: „Vi ste zaključili: evo Vam duša i duševni život. Ali niste pomenuli sve ono što biva u duši. O dobrodeteljima i o pobožnosti niste rekli ni reči. A ja

vidim da su u našoj porodici, kod rođaka i kod mnogih prijatelja, one na prvom mestu, i to ne samo na rečima nego i na delu. Kako da to niste pomenuli?" O tome sam se upravo spremao da pišem. I prošli put sam hteo da kažem ono što ću reći sada, ali sam odlučio da malo sačekam i vidim šta ćete reći na ono o čemu sam govorio. I evo sada vašeg pitanja. Zahvaljujem Vam na ozbiljnom bavljenju onim što je bilo izloženo. To je dostojno Vaše tako ozbiljne glavice. Ono što ste primetili kao propust zapravo i nije bio propust, nego je reč o tome, da stvarima za koje Vam se učinilo da su propuštene zapravo tamo nije ni bilo mesto. Jer nije stvar duše da se bavi tim predmetima. Za to postoji duh, a duša je sva okrenuta isključivo uređenju našeg prolaznog, zemaljskog života. I sva njena znanja ustrojena su samo na onome što daje opit, i sva njena delatnost usmerena je isključivo na zadovoljavanje potreba prolaznog života, i sva njena osećanja rađaju se samo iz onoga i počivaju samo na onome što predstavlja njena vidljiva stanja i situacije. Sve što je iznad ovoga - nije njena stvar. Ako kod nje i biva nešto više od toga, to su samo gosti koji su joj došli u posetu iz druge, više oblasti - iz oblasti duga. Šta je to duh! To je ona sila koju je Bog udahnuo u lice čoveka završavajući njegovo stvaranje. Sve vrste bića koje žive na zemlji izvedene su po zapovesti Božijoj iz zemlje. Iz zemlje su izašle i sve duše živih stvorenja. Mada je ljudska duša u svome nižem delu slična dušama životinja, u svom višem delu ona ih neuporedivo prevazilazi. To što je ljudska duša takva, zavisi od njenog sjedinjenja sa duhom. Sa njom se sjedinio duh koji joj je udahnuo Bog i koji ju je toliko uzvisio iznad svakog drugog stvorenja. Eto zbog čega mi u sebi primećujemo, osim onoga što se vidi i kod životinja, i ono što je svojstveno duši oduhovljenog čoveka, pa i više od toga - ono što je u stvari svojstveno duhu. Duh, kao sila koja je izašla od Boga, zna Boga, traži Ga, i samo u Njemu nalazi mir. Nekim tajnim duhovnim osećajem duh se uverava u svoje božansko poreklo, oseća svoju potpunu zavisnost od Boga i smatra se obaveznim da mu na svaki način ugađa, da živi samo za Njega i Njime. Očiglednije projave ovih kretnji života duga su: 1. Strah Božiji. Svi ljudi, na kom god stepenu razvitka da stoje, znaju da postoji vrhovno biće, Bog, Koji je sve stvorio, sve drži i svime upravlja; svi znaju da je On Sudija i Davalac nagrade svakom po delima njegovim. Takav je prirodni simvol vere napisan u duhu. Ispovedajući njega, duh pobožno stoji pred Bogom, ispunjen strahom Božijim. 2. Savest. Znajući da je obavezan da ugađa Bogu, duh ne bi znao kako da udovolji ovoj obavezi kada u tome njime ne bi rukovodila savest. Saopštivši duhu deo Svoga sveznanja kroz pomenuti prirodni Simvol vere, Bog je u njemu zacrtao i zahteve Svoje svetosti, pravde i dobrote, poverivši njemu samome da pazi na njihovo ispunjavanje i da sudi o svojoj ispravnosti ili neispravnosti. Ova strana duga i jeste savest, koja ukazuje šta je pravo a šta nije, šta je ugodno Bogu a šta nije, šta treba a šta ne treba da čini; pošto ukaže, u stanju je da prinudi na izvršenje, a potom za izvršenje nagrađuje utehom, a za neispunjenje grižom. Savest je zakonodavac, čuvar zakona, sudija i izvršilac sankcije. Ona predstavlja prirodne tablica zaveta Božijeg koji se prostire na sve ljude. Kod svih ljudi možemo uz strah Božiji da vidimo i delovanje savesti. 3. Žeđ za Bogom. Ona se izražava kroz sveopšte stremljenje ka svesavršenom dobru i jasno se vidi u sveopštem nezadovoljstvu ničim stvorenim. Šta označava to nezadovoljstvo? To, da naš duh ne može da zadovolji ništa stvoreno. On je od Boga izašao, Boga traži i želi da okusi, prebiva u živom savezu i jedinstvu sa

Njim, u Njemu nalazi mir. Kada to dostigne pronalazi mir, a dotle ne može da se smiri. Koliko god da neko ima materijalnih dobara, sve mu je malo. I svi, kako ste primetili, samo traže i traže. Traže i nalaze, ali kada nađu bacaju i ponovo kreću u potragu, da bi i to kada nađu takođe odbacili. I tako bez kraja. To znači da ne traže ono što treba, i ne traže tamo gde treba. Zar to ne pokazuje dovoljno jasno da u nama postoji sila koja nas od zemlje i zemaljskog vuče gore - ka nebeskom? Ne tumačim Vam detaljno sve ove projave duga, nego samo vaše misli navodim na njegovo prisustvo u nama; molim Vas da o tome bolje razmislite i dovedete sebe do potpune ubeđenosti u to da u nama postoji duh. Jer on predstavlja karakterističnu crtu čoveka. Ljudska duša nas čini nešto malo višim od životinja, a duh pokazuje da smo samo malo manji od anđela. Vama je svakako poznat smisao fraza koje su u opticaju kod nas: duh pisca, duh naroda. To je sveukupnost karakterističnih crta, stvarnih, ali na određen način i idealnih, koje se ne mogu uhvatiti ili osetiti, ali se mogu doznati umom. Čovekov duh je isto to; samo što se duh pisca, na primer, doživljava idealno, a čovekov duh je u njemu prisutan kao nekakva živa sila koja živim i očiglednim pokretima svedoči o svome prisustvu. Želeo bih da Vi iz rečenog izvučete sledeći zaključak: onaj u kome nema kretanja i delovanja duga, taj ne stoji u ravni ljudskog dostojanstva. 10. Univerzalnost vere u postojanje Božije kao projava duhovnog života.

sadržaj Pitate: „Kako to Vi kažete da svi imaju duh sa označenim projavama; međutim, zar je malo naroda koji ne znaju Boga?" Ti narodi ne znaju Ko je istiniti Bog, ali da On postoji - to ispovedaju svi. Verujući da postoji Bog i želeći tačno da odrede šta On jeste, oni su padali u zablude pa su Bogom nazivali ono što nije Bog, na primer sunce, mesec ili zvezde, ili nešto drugo. Ali svejedno su bili u gruBog zabludi. Kada je Bog rasejao narode po licu zemlje svi su oni sa sobom poneli i zdrave pojmove koji su im bili predati o Bogu kao nevidljivom, Tvorcu, Promislitelju, Sudiji i Davaocu dobara, i to se kod svih sačuvalo, a da je On nematerijalni Duh to nisu sačuvali svi, nego su zamenili slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čoveka i ptica i četveronožnih životinja i gmizavaca (Rim. 1,23). Oni su razumeli Boga, to jest spoznali su da postoji Bog, ali ga nisu proslavili kao Boga (st.21). Od istočnih naroda uzvišenije pojmove o Bogu imaju persijanci, indijci, azijatski narodi i amerikanci. Grci i Rimljani su, da tako kažemo, usitnili Boga. Američki indij(an)ci na primer Boga nazivaju duhom sveta, koji je nevidljiv i sve obuhvata. To je veoma uzvišena predstava i duh prepušten samome sebi ne može da ide dalje od toga. Azijski Indijci su se više udubljivali u spoznaju Boga, ali, mada su zadržali predstavu o Njegovoj nevidljivosti, svemoći i svedelatnosti, kada su pokušali tačnije da odrede Njegova stvaralačka i promišljajuća dejstva, dodali su mnogo toga neosnovanog i napisali su mnogo neverovatnih priča. Eto dakle u kom pogledu ima onih koji ne znaju Boga! A ne u tome da tobože ima naroda koji ne ispovedaju da postoji Bog. Bilo je nekih putnika koji su svedočili kako su tobože sretali narode koji uopšte nisu znali Boga i nisu mu se klanjali. Istina u tom svedočanstvu je samo to, da oni nisu čuli ispovedanje vere i da nisu videli poklonjenje Bogu - ali da toga nije bilo... Trebalo je duže da požive među tim narodima. Beker je u naše vreme čitav mesec živeo u nekom narodu oko jezera kroz koja teče Nil - i nije video bogopoštovanje. No, kaže, došao je mlad mesec, gledam, poglavica se sprema

negde, spremaju se i sve starešine, pripremaju bika. U određeni dan pošli su na nekakav brežuljak i prineli bika na žrtvu. Da sam otišao dva-tri dana ranije, mogao sam sasvim iskreno da posvedočim kako taj narod ne poštuje Boga. Dakle, sasvim izbacite iz glave da ima onih koji ne priznaju postojanje Božije. Postoje neki naučnici koji misle da se snađu bez Boga, pa pričaju o tome i pišu knjige, ali dok njihovi jezici i pera toče takva praznoslovlja, njihovo srce govori drugačije. Oni se prse time što ne veruju u Boga, ali je veoma sumnjivo da li bi tako mogli da se drže i pred sopstvenom savešću. Oni koji poznaju Boga, pokazuju i savest, i poštuju Boga, i mole mu se, i očekuju budući život, u kome će svakom biti dato po delima njegovim. Sila koja sadrži sva takva verovanja i ubeđenja jeste duh. Da zaključimo da u svakom čoveku postoji duh - uzvišena strana ljudskog života, sila koja ga vuče od vidljivom ka nevidljivom, od prolaznog ka večnom, od stvorenja ka Tvorcu, koja je karakteristična za čoveka i koja ga čini različitim od svih drugih živih stvorenja na zemlji. Ova sila može da oslabi u različitom stepenu, njeni zahtevi mogu krivo da se tumače, ali nemoguće je potpuno je ugušiti ili uništiti. Ona predstavlja neodvojivi deo naše ljudske prirode i kod svakoga se projavljuje na svoj način. Eto dokle ste me doveli svojim pitanjem. Ali to nije bilo loše. Hteo sam da Vam pišem ne o tome, nego o onome što se dogodilo i što se događa u duši usled delovanja duga nakon njegovog sjedinjenja sa njom. No o tome - sledeći put. 11. Uticaj duga na čovekovu dušu i pojave u umnoj, delatnoj (voljnoj) i čulnoj oblasti koje odatle potiču.

sadržaj Prihvatam se onoga što je bilo prekinuto - šta se zapravo dogodilo sa dušom usled njenog sjedinjenja sa duhom, koji je od Boga. Duša se od toga sva preobrazila, i od životinjske, kakva je po prirodi, postala je ljudska, sa onim silama i dejstvima na koja je gore ukazano. Ali sada nije reč o tome. Prebivajući tako kako je opisano, ona osim toga pokazuje uzvišena stremljenja i ushodi jednu stepenicu više, pokazujući se kao oduhovljena duša. Takva oduhovljenja duše mogu se videti u svim oblastima života - umnoj, delatnoj i čulnoj. U umnoj oblasti usled dejstva duga u duši se javlja težnja ka idealnosti. Upravo se mišljenje u potpunosti oslanja na opit i proučavanje. Iz onoga što se na taj način saznaje pojedinačno i nepovezano ona izvodi uopštavanja, donosi zaključke i na taj način dobija osnovne tvrdnje o određenom krugu stvari. Na to bi ona da se osloni. Međutim, time nikada nije zadovoljna, nego uvek hoće više, tražeći da odredi značenje svakog kruga stvari u celokupnoj tvorevini. Na primer, šta je čovek - to se spoznaje pomoću posmatranja, sakupljanja podatak i uopštavanja. No, ne zadovoljavajući se time, mi postavljamo pitanje: „Šta znači čovek u okviru celokupne tvorevine?" Tražeći odgovor na ovo pitanje neko će reći: on je vrhunac i kruna tvorevine; drugi će reći: on je sveštenik - u tom smislu što sabira glasove svih stvorenja koja nesvesno hvale Boga i razumnom pesmom uznosi hvalu Svevišnjem Tvorcu. Poziv je duše da donosi takve misli i o svakoj drugoj vrsti stvari i o svima njima u celini. I donosi ih. Da li one odgovaraju stvarima ili ne, to je već drugo pitanje, ali nesumnjivo da ona ima poziv da ih traži i donosi. To i jeste težnja ka idealnosti, jer smisao stvari jeste njena ideja.

Ta težnja je zajednička svima. Čak i oni koji ne cene nikakvu spoznaju osim opitne ne mogu da se uzdrže od toga da i protiv svoje volje idealizuju stvari, a da to čak i ne primećuju. Na jeziku oni ideje odbacuju, ali ih na delu grade. Pretpostavke koje oni prihvataju i bez kojih ne može da prođe ni jedna oblast znanja predstavljaju zapravo niži razred ideja. Idealistički način gledanja predstavljaju metafizika i filosofija, koje su uvek bile i ostaće u oblasti ljudskog znanja. Duh, koji nam je uvek svojstven kao suštinska sila, sam sozercava Boga kao Tvorca i Promislitelja, i dušu poziva u tu nevidljivu nepreglednu oblast. Možda je duhu po njegovoj sličnosti Bogu bilo namenjeno da sve stvari sozercava u Bogu, i on bi ih sozercavao da nije bilo pada. No svakako i sada onaj ko hoće da sozercava sve što postoji treba da polazi od Boga ili od onog simvola koji je Bogom napisan u duhu. Mislioci koji ne čine tako, već po samom tome nisu filosofi. Ne verujući idejama koje je duša izgradila na temelju nagovora duga, oni nepravilno postupaju kada ne veruju onome što čini sadržaj duga, jer jedno je ljudsko delo, a drugo - Božansko. U delatnoj (voljnoj) oblasti od dejstava duga javljaju se želja i činjenje nesebičnih dela ili dobrodetelji, pa čak i više - stremljenje (duše) da postane dobrodeteljna. Zapravo, delo duše u toj njenoj oblasti (volja) jeste uređivanje prolaznog ljudskog života, da mu bude dobro. Ispunjavajući to svoje naznačenje, ona sve čini u ubeđenju da je to što čini ili prijatno ili korisno, ili potrebno za život koji živi. Međutim, ona se time ne zadovoljava nego izlazi iz tog kruga i radi stvari ne zato što su one nužne, korisne ili prijatne, nego zato što su dobre, blage i pravedne, stremeći ka njima uz svu revnost, bez obzira na to što one ne daju ništa za prolazni život čak mu i ne gode i uvode se njemu na uštrb. Kod nekoga se pomenuta stremljenja projavljuju sa takvom silom da se za njih žrtvuje čitavim svojim bićem, da bi živeo slobodan od svega. Projave takvih stremljenja sreću se svuda, čak i izvan hrišćanstva. Odakle one? Od duga. U savesti je nacrtana norma svetog, dobrog i pravednog života. Spoznavši tu normu kroz sjedinjenje sa duhom duša biva privučena njenom neopisivom lepotom i uzvišenošću i odlučuje da je primi u krug svojih dela i svoga života, preoblikujući i sebe prema njenim zahtevima. I svi osećaju takva stremljenja, mada im se ne predaju u potpunosti; ali nema ni jednoga čoveka koji se povremeno ne posveti takvim delima. U čulnoj oblasti pod dejstvom duga u duši se pojavljuje stremljenje i ljubav prema lepoti, ili, kako obično kažu, prefinjenost. Karakteristična delatnost tog dela duše je da osećajem doživljava svoja ugodna ili neugodna stanja i uticaje spolja po meri zadovoljavanja ili nezadovoljavanja duševnotelesnih potreba. Ali među osećajima zajedno sa korisnim - da ih tako nazovemo - vidimo i neke nekorisne, koja se pojavljuju sasvim mimo zadovoljavanja ili nezadovoljavanja potreba - osećaj naslađivanja lepotom. Oči ne mogu da se odvoje od cvetka ili sluh od pojanja samo zato što je i jedno i drugo prekrasno. Svak uređuje i ulepšava svoje boravište na ovaj ili onaj način jer će tako biti lepše. Kada idemo u šetnju mesto za to odabraćemo samo zbog toga što je lepo. Iznad svega toga je naslada koju pružaju umetničke slike, vajarska dela, muzika i pevanje, a i od svega toga više je - naslađivanje delima poezije. Prefinjeni proizvodi umetnosti naslađuju ne samo lepotom spoljašnje forme, nego naročito lepotom unutrašnjeg sadržaja, lepotom koja se sozercava umom, idealnom lepotom. Odakle takve pojave u duši? To su gosti iz druge oblasti, iz oblasti duga. Duh koji poznaje Boga prirodno traži lepotu Božiju i jedino u njoj traži nasladu. Iako ne može određeno da kaže

šta je ona, ipak, noseći tajno njen nacrt u sebi, on tačno može da kaže šta ona nije, izražavajući ovo svedočenje time što se ne zadovoljava ničim stvorenim. Sozercavati lepotu Božiju, okusiti je i naslađivati njome potrebe duga, to je život rajski. Dobivši znanje o toj lepoti kroz sjedinjenje sa duhom, i duša počinje da traga za njom, dostižući je na svoj duševni način, pa se čas u radosti baca na ono što je okružuje a predstavlja odraz te lepote, a čas sama izmišlja i proizvodi stvari u kojima očekuje da će je odraziti, onako kako ona tu lepotu zamišlja (umetnici). Eto odakle dolaze ti gosti koji su odrešeni od svakog čulnog osećaja, koji uzvisuju dušu do duga i oduhovljavaju je! Primećujem da od umetničkih proizvoda ja u ovaj razred ubrajam samo one čiji je sadržaj božanstvena lepota nevidljivih božanstvenih stvari, a ne one koji, mada lepi, ipak predstavljaju samo običan duševno-telesni život ili zemaljske stvari koje čine svakodnevicu toga života. Ne traži duša vođena duhom samo lepotu, nego u lepim oblicima traži i izraze divnog i nevidljivog sveta, kuda je poziva svojim uticajem duh. Eto dakle šta je duši dao duh, budući sjedinjen sa njom, i eto kako duša pokazuje da je oduhovljena! Ne mislim da za Vas bilo šta od ovoga što je rečeno predstavlja teškoću, ali ipak, molim da ne preletite preko napisanog, nego da sve dobro razmotrite i prihvatite. Je li Vaša duša oduhovljena? Pa i vi pevate i bavite se muzikom! Jednom ćemo kritički da preispitamo tu Vašu stranu, u svetlu pomenutog zahteva - šta treba da predstavljaju lepe umetnosti. 12. Zaključci na osnovu rečenog o trima stranama ljudskog života. Mogućnost prelaska iz jednog stanja u drugo i preovladavanja ove ili one strane života. Prevlast duševnosti ili telesnosti kao grehovno stanje. Preovladavanje duhovnog života kao norma istinskog života čoveka.

sadržaj Gajde sada da zajedno svedemo račune ili izvedemo zaključke iz svega što je rečeno. Vidite koliko strana imamo ili bolje koliko stepeni života! Postoji duhovna strana, ili stepen, života, postoji duhovno-duševna, postoji samo duševna, postoji duševno-telesna (čini mi se da je nisam istakao kako treba - tu spada posmatranje sa maštom i pamćenjem, želje koje proizilaze iz potreba tela, i osećaji telesnih stanja i utisaka), i postoji telesna strana. Pet nivoa, a ličnost čovekova je jedna, i ta jedna ličnost živi čas jednim, čas drugim, čas trećim životom i, sudeći po tome kakvim životom živi, dobija poseban karakter, koji se odražava kroz njegove poglede, kroz njegova pravila, njegova osećanja, tj. on biva ili duhovan - sa duhovnim pogledima, pravilima i osećanjima, ili duševan - sa duševnim shvatanjima, pravilima i osećanjima, ili telesan - sa plotskim mislima, delima i osećanjima (srednja stanja: duševno-duhovno i duševno-telesno ne uzimam u obzir da ne bih previše ulazio u pojedinosti). To ne znači da kada je čovek duhovan, za duševnost i telesnost u njemu više nema mesta, nego da tada duhovnost postaje preovlađujuća u njemu, potčinjavajući sebi i prožimajući duševnost i telesnost; isto tako, to ne znači da kada čovek biva duševan, njegova duhovnost i telesnost više ne postoje, nego to da kada duševnost zagospodari, ona upravlja celinom, svemu daje svoj ton i na samu duhovnost navlači pokrov duševnosti; takođe, to ne znači da kada čovek postane telesan, njegova duhovnost i duševnost iščezavaju, nego da tada kod njega sve postaje telesno, uključujući i duhovnost i duševnost koje su potčinjene telu i koje telo gazi i drži u ropstvu.

Tako, na kome god stepenu da se čovek nalazi, druge strane života ostaju prisutne u njemu, i ni na jednom stepenu on nije toliko porobljen da ne bi mogao da se oslobodi, nego uvek ima mogućnost da prelazi iz jednog stepena u drugi, oslabivši jednu stranu svoga života i pojačavši drugu. Tako i duhovni čovek može da padne u duševnost i telesnost, i telesni da uziđe do duhovnosti, kada ovaj prvi zavoli Duševno i telesno, a druti kada se udostoji duhovnog. Čovek je uvek slobodan. Sloboda mu je data zajedno sa samosvešću i zajedno sa njom čini suštinu duga i normu ljudskosti. Ugasite samosvest i slobodu pa ste ugasili duh i čovek više nije čovek. Ali tvrdeći da čovek ima slobodu da se kreće na gore i na dole po stepenima svoga života ja ne tvrdim da je njemu jednako lako i ugodno da se kreće odozgo na dole ili odozdo na gore, ili da ti pokreti u njemu mogu da se događaju jednako brzo i često kao prelasci iz jedne sobe u drugu koji se događaju više puta dnevno. Time sam hteo da kažem samo to, da je čovek, koji je svestan sebe i slobodan, sam uzročnik svoga unutrašnjeg stanja, i da ako je dospeo u takvo stanje koje se ne može odobriti, pa ostaje u njemu, sam je za to kriv i odgovoran pred Bogom i ljudima. Svi pomenuti stepeni ili projave našeg života prirodno su u nama i shodno tome ne mogu biti za osudu sami po sebi. Nije prirodno, pa prema tome ne može biti ni za odobravanje, ono stanje u kome misli lutaju, a želje se kolebaju uzbuđene strastima - koje nam nisu prirodne, nego su došle sa strane - dok su osećanja srca pod dejstvom istih tih strasti uzburkana i pometena. Kada sam govorio o duševnom životu ja sam posebno istakao to što nije prirodno u nama, kako bih na tome zadržao Vašu pažnju. Sada opet podsećam na to, da bih Vas podstakao da se udubite u tu stvar i da shvatite njen značaj. Lutanje pomisli, nepostojanost strasnih želja i nemir srca stalno nas uznemiravaju, ne dozvoljavajući nam da makar i jedno delo učinimo kako treba, nego nas gotovo uvek skrenu sa puta. To je gotovo sveopšta slabost, ali ne prirodna, nego stečena našim pristajanjem. Đavo zna koliko mu ona pomaže, i, kada pokušava nekoga da dovede u iskušenje prvo se potrudi da ga gurne u tu jamu - zapravo najpre uvodi pomisli, zatim raspaljuje strasne želje i tako uznemiruje srce. Ko je doveden dotle, njegovo iskušenje je sazrelo. Ako se ne osvesti - posrće i dok pada uvlači se u vrtlog burnih kretanja pomisli, želja i osećanja, ponekad ne zadugo, ponekad na duže, neretko i zauvek. Takav život, čiji ste delić, setite se, i sami doživeli, sav protiče u tom vrtlogu i biva, sudeći po svojim rezultatima, negde burniji, negde tiši, negde skromniji, a negde otvoren u svoj svojoj golotinji i sramoti. Ali i osim toga retko ko biva slobodan od tih unutarnjih bura. Ništa, ništa i - provali. Ne znam da li je iko slobodan od lutanja misli i predstava. Dakle, izvolite da primetite tu našu bolest (Vi ste je delimično već primetili, jer ste se požalili na neuzdržanost misli), i pošto je primetite potrudite se oko njenog izlečenja. Svakako ne gubite iz vida da je u Vama stalno prisutno nešto loše, nešto što je uvek spremno da Vas gurne od dobra ka zlu. Što se tiče duševnosti i telesnosti, one su, kao što je to gore već primećeno, same po sebi bezgrešne, jer su nam prirodne; ali čovek koji je sebe formirao prema duševnosti ili, još gore, prema telesnosti, nije bezgrešan. Kriv je zato što je dopustio da u njemu zagospodari ono što nije predodređeno da gospodari, nego treba da bude u potčinjenom položaju. Ispada da je za čoveka neprirodno da bude duševan, mada je sama duševnost prirodna; tako je i telesnost prirodna, ali da čovek bude telesan -

neprirodno je. Greška je u tome, što u čoveku potpuno preovladava ono što bi trebalo da bude potčinjeno. Ali kada kod nekoga vlada duhovnost, onda, čak i kada je to njegov isključiv karakter i raspoloženje, on ne greši - kao prvo, zato što je duhovnost norma ljudskog života i što shodno tome živeći duhovno on jeste pravi čovek, dok duševni i telesni čovek nisu pravi ljudi; kao drugo, zato što koliko god da je neko duhovan, on ne može a da ne daje duševnosti i telesnosti ono što im je potrebno, samo treba da ih drži u potčinjenosti duhu. Ako njegova duševnost nije preširoka i ako je njegova telesnost čvrsto obuzdana - on je ipak pravi, potpuni čovek. No, duševni (sveznalica), a tim pre telesni čovek - nije pravi čovek, ma kako spolja lepo izgledao. On je - bezglav. Zato prost čovek koji se boji Boga stoji iznad mnogo obrazovanog i elegantnog čoveka, koji među svojim ciljevima i stremljenjima nema i ugađanje Bogu. Po tome sudite i o literarnim i drugim umetničkim delima. Ona dela kod kojih je sve telesno - dalje od sebe; ali ni ona kod kojih vlada duševno ne odgovaraju svojoj nameni, mada su iznad telesnih. Takav je sud samo o onim delima kojima su tuđi duhovni elementi - onima koja se direktno neprijateljski odnose prema svemu duhovnom, to jest prema Bogu i božanskim stvarima. Ta su dela plod đavoljeg nagovora i ne treba ih trpeti. Iz ovoga vidite da po svome prirodnom naznačenju čovek treba da živi u duhu, da se potčinjava duhu i da duhom prožima sve duševno, a tim pre telesno - a za njim i sve oko sebe, tj. svoj porodični i društveni život. To je - pravilo! Ja Vas ne ubeđujem da živite u duhu i da mu se potčinjavate, jer smatram da ako ste dobro razumeli sve što je rečeno, onda je odluka da tako živite već prisutna u Vama. Vi ste već izrazili svoju odlučnu želju: da živite ljudskim životom, onakvim kakav on treba da bude. Sada vidite kako taj život treba da izgleda i svakako želite da živite tako. Uostalom, Vi ste u svojoj porodici i u krugu srodnika i do sada živeli onako kako je pokazano, to jest po duhu, mada ste i nauke izučavali, upućeni ste i u domaće poslove, a u muzici i pevanju ste majstor. Vama predstoji ne da se potpuno predate duhovnosti, nego da je podržavate i čuvate, kloneći se uticaja i privlačnosti duševno-telesnog života u čiji ste vrtlog počeli da padate. To smo se i dogovorili da rastumačimo. Vi svakako čekate što skoriji odgovor na pitanje: kako to da se izvede? 13. Istinska sreća čovekova - život po duhu. Najfiniji omotač duše koji služi kao posrednik između nje i tela i sredstvo za opštenja duša između sebe, kao i sa svetom svetitelja i anđela. Svetlo i mračno stanje omotača duše.

sadržaj Hteo sam da odgovorim na pitanje koje se nalazi na kraju prošlog pisma, ali približio se Vaš imendan, pa mi je palo na pamet da Vam tim povodom izrazim svoje najlepše želje. Želim Vam pre svega zdravlje, jer je u njemu uslov za sticanje svega onoga što čovek smatra za dobro i za uživanje u tome. Jer kakva je Uteha bolesnom i raslabljenom kada su mu sva čula u nenormalnom stanju. Izuzetak su samo duhovne utehe. One ne zavise tako od stanja zdravlja i mogu biti prisutne bez obzira na telesna stradanja. Mučenici su se za vreme samih stradanja zaista radovali, nisu samo govorili da se raduju. A posle ovoga, šta poželeti? Obično žele sreću. I ja Vam želim sreću. Ali šta se tu zapravo želi?! Jer do sada još niko nije odredio šta je sreća ili ko je zaista srećan. Ja

shvatam da je srećan onaj ko se oseća srećnim. Zato Vam to i želim. Želim Vam da se uvek osećate srećnom. Kako i zašto? O ovome ljudi imaju toliko različitih mišljenja da je teško snaći se. Ja ću Vam jednostavno reći da dok ne živite u duhu, ne očekujte sreću. Duševni i telesni život kada teku kako treba daju nešto nalik na sreću, ali to je samo trenutna senka sreće koja brzo iščezava. Uz to oni imaju tu uzburkanu sredinu koja se obrazuje između duše i tela, i koja podsticana strasnim pomislima, željama i osećanjima uvek ima snagu, a pored nje, zbog otrova strasti, moguće je samo opijanje pomoću koga se stradanje zaboravlja, kao od opijuma, ali ne i odsustvo stradanja i boli srca. Boli srca predstavljaju neodvojiv sadržaj takvog života. Duh pak stoji izvan granica svake uznemirenosti i tamo uznosi svakoga ko u njemu živi i, dajući mu da okusi od duhovnih blaga koja su postojana, čini ga istinski i postojano srećnim. I šta sad? Da se dobre želje okončaju na tome? Ne, mislim da je to malo. Ako bi se naš život završavao ovim životom, onda bi svakako bilo dovoljno da se kaže: budite zdravi i srećni. No, pošto se on ne završava tako, nego se nastavlja i posle groba i tek tamo se pojavljuje neosporno kao život, onda dobre želje ne mogu biti potpune ako Vam ne poželim da se udostojite da i tamo budete blaženi. Budite blaženi i tamo. Ja Vam to iz sveg srca i pre svega želim, i usrdno molim Gospoda da Vas bezbedno provede putem pravog života i da Vas posle njega useli u Svoje sveblaženo Carstvo. Vama se sigurno čini da je za to potrebno da se ispune veoma surove pretpostavke. Postoje svakako odlučujuće pretpostavke, no da li su one surove? Na to ću makar uopšteno odgovoriti: i da i ne, zavisi od toga kako je ko postavljen od detinjstva. Sudeći po tome mislim da one za Vas nisu surove. Vi ih već i ispunjavate. Samo se čuvajte i ne odstupajte. Pade mi na pamet da Vam za Vaše slavlje pošaljem kolač, ali ne znam da li bih umeo da ga napravim. Pokušaću. Ako niste zaboravili, svojevremeno sam sa Vama pričao o jednoj veoma finoj stihiji, koja je finija od svetlosti i koju zovu etar. Ali nije stvar u imenu, nego u priznavanju da ona postoji. Ja priznajem da takva najfinija stihija postoji, da svuda proniče i prolazi, služeći kao poslednja granica bića. Smatram uz to da u ovoj stihiji prebivaju svi blaženi duhovi - anđeli i svetitelji Božiji - pošto su i sami obučeni u nekakvu odeću od iste te stihije. Od te se stihije sastoji i omotač naše duše (pod tim podrazumevajte i duh, koji je duša naše ljudske duše). Sama duša je - duh, nematerijalna, ali njen omotač je od te tanke nematerijalne stihije. Naše telo je grubo a taj omotač duše je najtanji i služi kao posrednik između duše i tela. Kroz njega duša deluje na telo i telo na dušu. Ali o tome govorim samo uzgred. Zapamtite samo da duša ima najtanju oblogu i da je ta obloga naše duše ista kao i kod svih duhova. Na osnovu toga Vam već nije teško da izvedete zaključak, da ta najfinija svetska (kosmička) stihija, iz koje se sastoji pomenuti omotači i u kojoj prebivaju svi duhovi, jeste posrednica i za međusobno opštenje naših duša i tih duhova. Sada odvojite pažnju od te predstave i usmerite je na za nas uobičajene stvari. Vi sada živite u Moskvi, sedite među zidovima svoga stana, okruženi sa svih strana zgradama i gde god da pogledate, svuda nailazite na prepreke: mnogi predmeti isprečeni su pred Vašim oštrim i dalekovidim pogledom. Ali ako bi Vam bilo moguće da se izdignete iznad Moskve u kakvom balonu, videli biste bez problema ne samo nju celu, nego i njenu okolinu. Ako biste se podigli još više, videli biste i dalje u krug. Pojačavajući svoj vid i

podižući se sve više i više možete da vidite Sankt-Peterburg, Pariz, London itd. Sve ovo stoga što se Vaš pogled izoštrio i nema nikakve prepreke. A sada opet o svetima Božijim. Stihija o kojoj smo govorili svuda prolazi i ne nailazi ni na kakve prepreke. Sunčev zrak prolazi kroz staklo, a ta stihija i kroz staklo, i kroz zidove, i kroz zemlju i kroz sve. No, kao što prolazi kroz sve, tako i oni koji prebivaju u njoj mogu kada je potrebno da prolaze kroz sve (kao što je Spasitelj prošao kroz zatvorena vrata u gornju odaju, gde su bili apostoli). Oni prebivaju na određenom mestu, ali kada im se zapovedi ili kada im bude dozvoljeno istoga časa prenose se gde god je potrebno istom tom stihijom i nikakve prepreke ne samo da ne susreću, nego ih i ne vide. Kada je potrebno prenose se, a kada takve potrebe nema, boraveći na svome mestu u svim pravcima vide šta je gde i šta se gde događa. I kada svoje oči usmere prema zemlji, to jest na nas grešne, jasno vide i nas... Samo, ne ovo naše grubo telo, koje ih se ne tiče, nego našu dušu, onakvu kakva je, ne neposredno, nego preko njenog omotača koji je srodan sa njihovim omotačem i sa onom stihijom u kojoj žive - jer stanje duše tačno se odražava na njenom omotaču. Izvolite sada zamislite: sede dvoje i razgovaraju, i pri tome se raspoloženja njihovih duša razlikuju. Ni jedan od njih ne vidi šta je na duši onog drugog, zbog grube zavese tela iza koje se duša nalazi; a anđeli i sveti ako ih pogledaju videće njihovu dušu onakvu kakva ona jeste i šta je u njoj - jer kakva ona jeste i šta je u njoj, to se odražava na njenom omotaču. Ako su u njoj svete misli i osećanja, njen omotač je svetao, i pri svakom svetom osećanju svetao na poseban način. A ako njene misli i osećanja nisu sasvim čisti, onda ni omotač nije svetao, i od svakog nečistog osećanja se pomrači, pa bude čas kao magla, a čas kao mrak noći. Ako biste se uzneli na nebo i pogledali pogledom anđela, svukavši sa sebe svakako ovo telo, onda biste, pogledavši na zemlju, umesto raznolike mase ljudi ugledali neke senke - svetle, polusvetle, maglovite, mračne. E, tako nas vide žitelji neba i, sudeći po tome što vide, raduju se ili tuguju. Dozvolite da Vas pitam: kako Vas vidi sveta čije ime nosite, naročito sada, kada Vas gleda pažljivije radi toga što se i Vi njoj usrdnije obraćate? Kako Vas vidi vaš anđeo čuvar, koji se uvek nalazi pored Vas, i Sam Gospod, Koji telom sedi s desne strane Ocu, ali je i obećao da će biti sa nama u sve dane? Kako Vas vide, takvi ste u stvari. Upozoravam Vas da ovakvim pitanjem ne želim da Vas uznemirim i time pomutim Vaš praznik; naprotiv, očekujem da Vam pružim duhovnu utehu i radost. Jer ne mogu da očekujem da Vas sa neba vide kao mračnu ili maglovitu. Vi još niste stigli da se pomračite, zato Vas vide kao svetlu. U krajnjoj liniji moja iskrena želja Vama za vaš imendan je: da uvek ostanete takvi i da Vas nebeski žitelji uvek vide kao svetlu. Tako ćete iz ovoga života da pređete pravo njima. To Vam želim od sve duše.

14. Omotač duše biva svetao ili taman u zavisnosti od unutrašnjeg raspoloženja. Primeri. Pomračenu dušu vide demoni.

sadržaj Hteo bih kao dopunu onome što je prethodno rečeno da Vam kažem još nešto o istoj stvari. Preneću Vam neka iskustva o tome kako duša u svome omotaču prima tačno onaj oblik koji odgovara njenom unutrašnjem raspoloženju. Za života svetog Andreja, Hrista radi jurodivog, živeo je u Konstantinopolju neki (neženjeni) sveštenik koji je bio isposnik, usamljenik i molitvenik. Svi su ga poštovali. Ali sreo ga je sveti Andrej i video da je odeven u nekakvu maglu, a oko vrata mu se obavila zmija na kojoj piše „zmija srebroljublja". Eto kakva je bila njegova duša. Međutim, to niko nije video. Videle su samo prosvećene duhovne oči svetog Andreja. Sveti Andrej je porazgovarao nasamo sa tim sveštenikom, priveo ga na pokajanje, i on se popravio. Ali kod nebeskih žitelja one su još prosvećenije. Dakle, i kada nam se čini da niko ne vidi kakvi smo, gleda nas veliko mnoštvo očiju. Vidi koliko je zvezda na nebu! Očiju koje nas gledaju još je više. Uostalom, i sami možemo ako ne da vidimo, onda da odredimo kakvi smo. To nam govori savest - nepotkupivi sudija. Nju je moguće privremeno prigušiti, ali ona uvek uspeva da se oslobodi jarma i da podigne svoj glas, čak i kod onih koji nisu baš savesni. Kod onih pak koji nisu pali u poroke, njen glas je uvek čist i zvonak. Ona jeste i naziva se glasom Božijim u čovekovom duhu. U njoj se odražava i to kakvo mišljenje o nama imaju ili kako na nas gledaju žitelji neba. Tako, kada savest kaže da smo u svemu čisti pred Bogom i pred ljudima, onda se to svedočanstvo savesti u vidu svetlosti odražava oko naše duše, i sa neba nas svi vide kao svetle. A ako nas savest prekoreva da smo nečisti, onda nas vide kao tamne. Ali bolje od svih uvek nas vide anđeli čuvari - nekoga kao mračnog, nekoga kao svetlog, sudeći prema postojanom ili slučajnom unutrašnjem raspoloženju. Osim anđela i svetih vide nas, nevidljivo za nas, i mračne sile. Samo što one ne mogu da gledaju dušu kada je svetla, jer se poput slepih miševa boje svetlosti, a gledaju samo onda kada počne da se pomračuje. Oni se svuda vrzmaju u jatima i čim negde primete pomračenu dušu, istoga časa svi je napadnu i počnu da je bacaju amo-tamo pomoću pomisli, strasnih želja i uznemirenja čula. Ta oblast o kojoj sam govorio, koja bezakono nastaje između duše i tela, predstavlja mesto odakle se demoni približavaju duši i počinju da je uznemiravaju kao što vetar podiže prašinu. Oni pokušavaju da se prikradu i svetlim dušama, ali bivaju odbijeni i kao strelom pogođeni zracima svetlosti. U Antiohiji je živeo čarobnjak Kiprijan. Jedan mladić ga je zamolio da svojim vradžbinama pridobije za njega Justinu, lepu hrišćanku koju je hteo da oženi, a ona nije htela ni da ga pogleda. Kiprijan joj je nekoliko puta slao demone koji su mu služili kako bi oni na svoj način podstakli u njoj ljubav prema mladiću, i oni su dolazili do njene kuće ali unutra nisu mogli i po povratku su pričali da odatle, iz kuće izlazi svetlost koja ih odbija i opaljuje, jer je ta Justina kao u neki oblak odevena u svetlost, tako da nisu mogli ni da je pogledaju. Šta je bilo dalje za nas ovde nije bitno, ali na kraju su se i mladić i čarobnjak obratili Hristu. E, to je najbolji primer kako svetla biva duša kada je hrišćanka - čista u svojoj savesti i predana Bogu. Pri čistoj savesti strah Božiji ispunjava dušu i čuva je nedodirljivu. Tada i Gospod, Koji je svuda prisutan i sve ispunjava, posećuje tu dušu i ona postaje svetla, sijajući kao zvezda.

Sačuvavši se čistom, po ishodu iz tela duša i u onaj svet prelazi tako svetla. Sveti Antonije je jednom besedio sa svojim učenicima i ugledao prugu svetlosti kako se penje ka nebu. Zagledavši se u nju i shvativši šta se događa rekao je: „Ovo sveti Amon ushodi na nebo u pratnji anđela". Dakle, oko toga treba da se potrudite. Ne uzdajte se u ono što vidite spolja, jer je moguće da je jedno ono što se vidi na nama, a drugo ono što smo u stvari. Podsećam Vas na reči svetog Vasilija Velikog, koji kaže: telo je naše; ono što osim tela imamo, počev od odeće, to je ono što nas okružuje. A šta smo mi? Mi smo duša (sa duhom). E tu treba da se saberemo, odvojivši se od svega što postoji van nas i od samog tela - treba da uđemo u sebe i da tu sve dobro razmotrimo. To nas vraća na ono od čega smo se malo udaljili - na pitanje: kako postići da se živi u duhu, da se njime oduhotvoruje duša i telo i sve spoljašnje? Ali o tome drugi put. 15. Kako sveti slušaju naše molitve. Dodatak o molitvi.

sadržaj Veoma mi je drago što Vam se dopalo moje izlaganje o toj stihiji. Zapamtite to dobro i uvek imajte u mislima. Videćete koliko će Vam koristiti. Koliko stvari ona objašnjava i koliko nam utehe donosi! Vi ste verovatno bili u prilici da čujete pitanje - kako sveti čuju naše molitve, ili ste možda i sami sebi postavljali to pitanje. Tražeći odgovor svi nešto objašnjavaju i objašnjavaju, a pitanje i dalje ostaje otvoreno. Po mome, ako postoji takva stihija, kako bi svetitelji mogli da ne čuju naše molitve? Vi znate kako radi električni telegraf? U Peterburgu na primer pokrenu određeni aparat i u istom trenutku to se odrazi na sličnom aparatu u Moskvi, tako što stigne poruka sa istim značenjem sa kakvim je poslata. Kako se to događa? Tako što su u pitanju aparati iste vrste i što ih sjedinjuje tanka žica koji je između njih postavljena. Rad takvog telegrafa je kao naša molitva. Mi i sveti smo kao dva aparata iste vrste; sredina u kojoj prebivaju sveti i koja okružuje naše duše - to je provodnik. Kada se istinska molitva - srdačna - pokrene u duši, ona po toj stihiji, delujući na nju, kao zrak svetlosti proleti do svetih i kaže im šta hoćemo i za šta se molimo. Između naše molitve i njenog uslišenja ne postoji međuprostor - potrebno je samo da molitva ide iz srca. Ono je naš telegrafski aparat za nebo. A one molitve koje ne idu iz srca, nego samo iz glave i sa jezika, ne daju svetlost koja ushodi na nebo i ne čuju se tamo. To uostalom i nije molitva, nego samo njen privid. Možda to niste primetili, ali opisali ste opitnu potvrdu toga o čemu govorimo. Pišete da ste se usrdno pomolili i da ste se istoga časa umirili, jer ste dobili unutrašnje uverenje da ćete biti pošteđeni onoga što Vas je pritiskalo; a zatim se to stvarno i dogodilo. Eto, vidite da je tačno moje poređenje telegrafa i srdačne molitve, koja se po toj stihiji nevidljivo sprovodi ka nebu. Iz Vašeg srca pošao je otkucaj ili zrak ka nebu, a po istoj toj liniji ili istim takvim zrakom sa neba je do Vašeg srca stigao odgovor na ono što Vam je bilo potrebno. Tako uvek biva sa svim molitvama koje ishode iz srca. Ispunjavanje takve molitve ne usledi uvek istoga časa, ali uslišena biva odmah. Ne mogu dovoljno da se naradujem što je tako bilo i sa Vama. Daj Bože da Vam i češće bude tako. Setite se kako ste se molili i uvek se trudite da se molite tako, da bi molitva išla iz srca i da ne bi bila proiznošena (izgovarana) samo jezikom ili umom. Ako tako uredite, to će Vam biti ujedno i praktično rešenje pitanja kako da postupate da biste živeli u duhu. Jer takva molitva je život duga. Duh prebiva u Bogu i sjedinjen je sa

Njim, i u tome je sva sila njegovog života. Znajte da duh živi samo onda kada se čovek moli onako kako ste se Vi pomolili. Kada takve molitve nema, to znači da je on zamro, ako nije i sasvim ugušen. Neću kriti od Vas, da iako ste se pomolili tako, teško da ćete moći uvek tako da se molite. Takvu molitvu daje Bog ili je podstiče anđeo čuvar. I ona dolazi i odlazi. Iz toga ipak ne sledi da nam je dozvoljeno da ostavljamo molitvu. Ona dolazi kada se neko trudi, a ko se ne trudi, njemu ne dolazi. Vidimo da su se sveti oci mnogo trudili na molitvi i da su tim trudom zagrevali molitveni duh u sebi. U svojim delima ostavili su nam zabeleženo kako su stizali dotle. Sve što su oni na tu temu rekli čini nauku o molitvi koja predstavlja nauku nad naukama. Dođi će vreme pa ću da prođem sa Vama tu nauku, a sada sam je samo u prolazu dotakao. I još da dodam: nema ničeg važnijeg od molitve. Shodno tome, nad njom se treba i potruditi usrdnije nego nad bilo čim drugim. Daruj nam Gospode usrdnost u takvom trudu. Vaše smirene misli o sebi i osećanja su anđeoski. No, kako su anđeli savršeni i svetli! A oni su potpuno smireni, smireniji od bilo kog čoveka. Smirena duša je uvek svetla. Pomračenje duše počinje onda kada ona počne mnogo da misli o sebi, jer je to delo mračnih sila. Neka Vam Gospod daruje da nikada ne izgubite takva osećanja, kako biste uvek bili u svetlosti. Evo opet smo skrenuli sa svoga pitanja. Strpite se još. 16. Istinski cilj života. Način života koji odgovara cilju.

sadržaj Šta se dogodilo sa Vama? I šta znače pitanja: „Ne znam šta da uradim sa svojim životom. Nešto treba da se radi. Treba li da odredim sebi cilj?" Čitam i ne mogu da verujem - kako ste došli do tako neshvatljivih pomisli? Pa Vi ste sve to već rešili kada ste izrazili želju da stojite na ravni istinskog ljudskog dostojanstva, onako kako je čoveku odredio Bog. O čemu mi i razgovaramo, ako ne o tome! Odakle vam takva pitanja?! Pretpostavljam da među Vašim poznanicima ima „naprednih", ili ste bili u društvu gde je bilo takvih, pa su širili svoja mudrovanja. Oni obično tako trabunjaju. Njima je stalno na jeziku dobro čovečanstva, dobro naroda. I Vi ste se verovatno naslušali takvih visokoparnih ideja, očarale su Vas, i pogledavši na svoj sadašnji život sa žaljenjem ste konstatovali da životarite u krugu porodice i rođaka bez ikakve koristi ili cilja. Avaj! Kako to da Vam do sada niko nije otvorio oči? Ako je moja pretpostavka na mestu, onda vam sleduje da činite metanije, jer o tome niste govorili, a dali ste reč da ćete o svemu otvoreno pisati. No, bilo to tako ili ne, ne mogu vaše pitanje da ostavim bez odgovora. Kao potpuno rešenje uvek će poslužiti celokupan naš razgovor; sada ću kratko da iznesem samo opštu misao, kako biste videli da ovaj život, koji ste do sada vodili ili vodite, jeste pravi život i u njemu nemate šta da menjate. Treba sasvim određeno znati tačan cilj života. Nije li on već određen? Opšte pravilo je takvo, da ako postoji zagrobni život, onda čitav, bez izuzetka, treba da bude tamo, a ne ovde. To pravilo je svima poznato i ne treba posebno da se tumači, mada ga se ljudi ponajmanje drže u praksi. Ali postavite sebi kao zakon u životu da svim silama idete ka tom cilju, pa ćete i sami videti kakvu će svetlost to da razlije po Vašem prolaznom prebivanju na zemlji i po svim Vašim delima. Prvo što će se pokazati biće uverenje da je sve ovdašnje samo sredstvo za drugi život. Što se sredstava tiče postoji jedan zakon:

njih treba upotrebljavati i koristiti se njima tako, da vode ka cilju a ne da otklanjaju od njega ili da predstavljaju prepreku na putu ka njemu. Eto Vam i odgovora na Vašu nedoumicu: „Ne znam šta da uradim sa svojim životom". Gledajte na nebo i svaki korak Vašeg života odmeravajte tako da Vas vodi tamo. Meni se čini da je to tako prosto, a ujedno tako univerzalno. Kažete: „Nešto treba da se radi". Svakako da treba. I radite što Vam dođe do ruku, u Vašem okruženju i u okolnostima u kojima se nalazite, i verujte da će to biti pravo delo za Vas - ništa više se od Vas ne traži. Velika je zabluda kada ljudi misle, naročito „naprednjaci", da čovečanstvu mogu da doprinesu samo ako preduzmu velika i bučna dela. Uopšte nije tako. Potrebno je samo da se sve čini po zapovestima Gospodnjim. Šta zapravo? Ništa naročito, samo ono što od svakoga traže okolnosti njegovog života, što zahtevaju konkretni slučajevi na koje svako od nas nailazi. Eto tako. Bog uređuje sudbinu svakoga od nas, i sve što nam se događa u životu takođe je deo Njegovog svedobrog promisla. Shodno tome, i svaki trenutak i svaki susret. Uzmimo na primer: dolazi Vam siromah - Bog ga je doveo. Šta treba da uradite? Da mu pomognete. Bog, Koji Vam je doveo siromaga, svakako sa željom da biste Vi pomogli siromahu, gleda kako ćete na delu da postupite. Njemu je ugodno da pomognete siromahu. Pomoći ćete? Učinite ono što je ugodno Bogu i napravili ste korak ka krajnjem cilju: da nasledite nebo. Uopštite ovaj slučaj i dobićete sledeće: u svakom slučaju i pri svakom susretu treba činiti ono što hoće Bog, ma šta da radimo. A šta On hoće, to nam je tačno poznato iz zapovesti koje su nam date. Neko traži pomoć? Pomozi. Neko te je uvredio? Oprosti mu. Sam si nekoga uvredio? Požuri da ga zamoliš za oproštaj i da se pomirite. Neko te je pohvalio? Ne gordi se. Pokudio te je? Ne ljuti se. Došlo je vreme za molitvu? Moli se. Za posao? Radi - i tako dalje. Ako, pošto ovo razmotrite, odlučite da u svim slučajevima delujete tako da Vaša dela budu ugodna Bogu, da se savršavaju tačno prema Njegovim zapovestima, onda će se na taj način svi zadaci u Vašem životu rešavati u potpunosti i kako treba. Cilj je - blaženi život posle groba; sredstvo - ponašanje prema zapovestima Božijim u svakoj situaciji u životu u kojoj se nađemo. Čini mi se da je tu sve jasno i da nema razloga da se zamarate komplikovanim pitanjima. Treba da izbacite iz glave sve planove o opštekorisnoj, sveobuhvatnoj, opšteljudskoj delatnosti o kakvoj trabunjaju „napredni", pa će Vaš život biti spokojan i tiho će Vas voditi ka glavnom cilju. Zapamtite da Gospod ni čašu hladne vode datu da se napoji žedan ne zaboravlja. Reći ćete: „Pa kako, ali način života ipak treba izabrati i odrediti?" No, kako ja to da Vam odredim? Razmišljaćemo, razmišljati, i - nastaće nam pometnja u glavi. Bolje je i korisnije primiti sa pokornošću, blagodarnošću i ljubavlju ono što nam Bog odredi u životu. Evo šta je to kada ste Vi u pitanju. Vi ste sada pod roditeljskim krovom. Šta bolje da poželite? Toplo, bezbedno, prijatno. Živite i ne zalećite se daleko u mislima. Usrdno činite sve što se od Vas traži. „Ali ipak, razmislite, ne može zauvek da ostane tako, treba konačno da započnem sa svojim životom - ličnim. Šta sa tim? Kako da ne razmišljam o tome?" Evo Vam najispravnije razmišljanje o tome: predajte se u ruke Božije i molite se da Vam on sve uredi kako nalazi da je najbolje da Vam sudbina ne bi smetala, nego da bi Vam pomogla da dobijete blaženi život posle groba, ne maštajući o blistavoj budućnosti. Pošto steknete takvo raspoloženje, strpljivo čekajte da vidite šta će Bog na kraju da izrekne za Vas. A izreći će kroz sticaj okolnosti i kroz volju roditelja. Utvrdivši se u takvim mislima i smirivši se u Bogu, živite ne praveći prazne planove,

nego činite ono što je do Vas u odnosu prema roditeljima, braći i sestrama, prema drugim srodnicima i svim ljudima. I nikako nemojte da mislite da Vam je život isprazan. Sve što god učinite u tom pravcu - sa svešću da, prema zapovestima Božijim, tako treba i da to hoće Bog - predstavljaće delo ugodno Bogu. To se odnosi i na najmanju stvar. Izgleda da sam Vam sve objasnio. Dodajem još samo želju da dobro shvatite ono što sam napisao, da to prihvatite i da se onda tako vladate. Predskazujem Vam da ćete naći potpuni mir i da se nećete uznemiravati mislima kao što je: „Moj život nigde ne vodi, ništa korisno ne radim", i slično. Samo još srce treba držati na uzici, inače može da napravi mnoge gluposti. Istina, i bez srca je loše: jer gde nema srca, kakav je život - ali ipak, ne treba mu puštati na volju. Ono je slepo i bez strogog rukovođenja za čas padne u jamu. Neka Vas Gospod blagoslovi! 17. Ulaganje u nebesku riznicu. Bogougodan život. Maštanja „naprednih" o sveopštem dobru čovečanstva i njihova lažljivost.

sadržaj Vrlo mi je drago što se primili k srcu ono što sam napisao u prošlom pismu i što se slažete. Treba da se držite upravo tako. Neka Vam Gospod pomogne! Bog nam je dao ovaj život kako bismo imali vremena da se pripremimo za onaj. Ovaj je kratak, a onaj beskrajan. Ali mada je kratak, tokom njega čovek se može opskrbiti za čitavu večnost. Svako dobro delo tu se pohranjuje kao jedan mali ulog; od svih tih uloga nastaje opšti kapital čiji će procenti odrediti platu ulagača za celu večnost. Ko više uloži, taj će i veću platu da dobije; ko uloži manje - njemu će i plata biti manja. Gospod svakome daje prema njegovim delima. Eto, to sada treba da bude sva naša briga - da pošaljemo tamo što više uloga. I ta briga nije teška, kako nas uverava Sam Gospod kada veli: Jaram je Moj blag, i breme je moje lako (Mt.11,30). Objašnjavao sam Vam to kada je bilo reči o pomislima koje su Vas uznemirile, da ne tugujete jer tobože živite beskorisno i da ćete čitav život proživeti beskorisno ako tako nastavite. Celokupno ustrojstvo hrišćanskog života je ovakvo: veruj u Boga kome se u Trojici klanjamo i Koji nas spasava u Gospodu Isusu Hristu, blagodaću Duga Svetoga, i primajući blagodatne sile kroz Božanske Tajne svete Crkve živi po zapovestima Jevanđelja, ispunjavajući se u duši nadom da nas Bog zbog tog malog napora, koji odgovara našoj snazi, i radi vere u Gospoda Spasitelja i poslušanja Njemu, neće lišiti Carstva Nebeskog. To naročito dodajem, da biste videli u kakvom duhu mi hrišćani treba da tvorimo svoja dela. Jer neki kažu: delaj, delaj, a drugi: veruj, veruj. Treba i jedno i drugo: veru sjedinjavati sa delima i dela sa verom. No ipak, pažnju pre svega treba da usredsredimo na ispunjavanje zapovesti. Već verujemo - i šta još? Izvršavaj zapovesti - jer vera bez dela je mrtva. I hvala Bogu što je Njemu bilo ugodno da vrednost naših dela ne određuje njihovom širinom i veličinom, nego našim unutrašnjim raspoloženjem prilikom obavljanja tih dela, i što nas je okružio mnoštvom prilika da delujemo po Njegovoj volji, tako da, ako pazimo na sebe, možemo svakoga časa da savršavamo bogougodna dela. Nema potrebe da zbog toga odlazimo preko mora kao „napredni"; dovoljno je da se u bilo kom trenutku obazremo oko sebe; ako na nečemu vidiš pečat zapovesti odmah je izvrši u uverenju da u tom trenutku upravo to delo, a ne neko drugo, Sam Bog traži od tebe.

Potrudite se da se još čvršće utvrdite u takvoj misli. Čim se utvrdite, spokojstvo počne da se uliva u vaše srce zbog ubeđenja da u svakom trenutku služite Gospodu. To načelo je sveobuhvatno. Čak i kada Vam narede da zakrpite čarape mlađem bratu i Vi to učinite radi zapovesti Gospodnjih to će biti pridodato sumi bogougodnih dela. Tako je sa svakim korakom, sa svakom rečju, čak i sa pokretom i pogledom - sve može da se pretvori u sredstvo da se hodi po volji Božijoj i, shodno tome, odmah da približi krajnjem cilju. Naprednjaci imaju u vidu čitavo čovečanstvo i u nešto manjoj meri svoj narod. Ali čovečanstvo ili narod ne postoje kao jedno lice, da bi za njih sada moglo da se uradi nešto konkretno. Ono se sastoji iz pojedinačnih ljudi: čineći nešto za jednoga, činimo i za čitavo čovečanstvo. Ako bi svako činio što može za onoga ko mu je pred očima, onda bi svi ljudi u celini u svakom trenutku činili ono što je potrebno svim nevoljnicima, i, zadovoljavajući njihove potrebe, postigli bi dobro čitavog čovečanstva, koje je sastavljeno od onih koji imaju i onih koji nemaju, od slabih i jakih. A oni u mislima drže dobrobit celog čovečanstva, dok zanemaruju ono što im je pred očima - pa ispada da oni za to opšte delo nemaju mogućnosti, a ovo pojedinačno propuštaju, ništa ne čineći za glavni cilj života. U Sankt-Peterburgu su mi opisali ovakav slučaj. Jedan džentlmen je na nekom skupu mladih delatnika na polju sveopšteg dobra - to je bilo u vreme vrhunca naprednjačkog zanosa - održao silnu besedu o ljubavi prema čovečanstvu i narodu. Svi su bili oduševljeni. I vrati se on kući. Čovek koji je služio kod njega nije dovoljno brzo otvorio vrata - to mu se već nije dopalo; zatim nije dovoljno brzo dodao sveću, zatim peć nešto nije bila uredu pa je u sobi bilo hladno... Nije na kraju izdržao naš filantrop pa je izgrdio svog slugu. Ovaj nešto odgovori, a naš ga prikan udari. Tamo se raspaljivao ljubavlju prema čovečanstvu, a ovde sa jednim čovekom ne postupa kako treba. U tom prvom naprednjačkom zanosu kod nas lepotice su hitale da rade u knjigovezačke radnje maštajući o tome da idu napred i da rade za dobro čovečanstva, a neretko su kod kuće ostavljale svoje majke bez kriške hleba. Sva nesreća dolazi od preširokih pogleda na svet. Bolje smireno oboriti oči, gledati pred noge i razabirati gde treba koji korak da se učini. To je najispravniji put. Po drugi put Vam objašnjavam isto da biste bolje zapamtili i da bi Vas to čuvalo od pomračenja koja na dušu navode naprednjačka maštanja.

18. Značaj duhovnih potreba među drugim stranama ljudskog života. Jedino što je potrebno. Vladavina duga, kao prirodna harmonija svih potreba, može da donese mir i spokoj. Odsustvo tog spokoja kod ljudi. Sveopšta sujeta i duhovni lom. Začetak tog nemira dobija se već prilikom rođenja.

sadržaj Sada nas više ništa ne sprečava da se posvetimo rešavanju pitanja koje nam je ostalo. No, da bismo ga ponovili, potrudite se da se prisetite onoga što smo rekli. Protumačili smo da čovek ima tri nivoa života: duhovni, duševni i telesni; da svaki od njih ima svoje potrebe, prirodne i svojstvene čoveku; da te potrebe nemaju sve istu vrednost, nego su jedne više a druge niže, i da njihovo odgovarajuće zadovoljavanje donosi čoveku mir. Duhovne potrebe su iznad svih drugih, i kada one budu zadovoljene, onda, čak i kada su druge potrebe ostale nezadovoljene, čovek ima mir. A kada duhovne potrebe nisu zadovoljene, onda, ma kako da su obilno zadovoljene sve druge potrebe, čovek nema mira. Zato se za zadovoljavanje duhovnih potreba kaže da je to jedino što je potrebno. Kada se duhovne potrebe zadovoljavaju, one čoveka nauče da u skladu sa njima zadovoljava i druge potrebe, tako da ni ono čime se zadovoljava duša, ni ono čime se zadovoljava telo, ne protivreče duhovnom životu, nego mu pogoduju - i u čoveku nastaje potpuna harmonija svih kretanja i projava njegovog života: harmonija misli, osećanja, čula, želja, poduhvata, odnosa, naslada. To je - raj. Naprotiv, kada se duh ne zadovoljava i kada je ovo jedino što je potrebno zaboravljeno, tada se i ostale potrebe razilaze na sve strane i svaka traži svoje a njihovi glasovi kao galama na pijaci zaglušuju jadnog čoveka i on juri čas tamo čas amo kao lud ne bi li ih zadovoljio. Ali nigde nema mira, zato što jer kada jedna bude zadovoljena, druge neće da se smatraju nižom od nje i uporno traže svoje, kao kada majka nahrani jedno dete, a ostalih petoro plače. Odatle unutra takav nemir, buka, jurenje na sve strane i potpuni nered. Tu se začinje ta bura o kojoj je bilo reči, i još više uznemiruje i rastače sve unutrašnje. Takav čovek ničim nije zadovoljan, stalno tuguje, ili umoran stoji i ne zna šta bi započeo, samo kruži i kruži. To je sujeta i slom duga! Eto otkud se rađa pitanje: šta da se radi? Šta učiniti da bi duhovna strana bila preovlađujuća u nama i da bi, upravljajući svim drugim stranama, unosila red u naš život? Reći ću na početku da za to pitanje ne bi bilo mesta kada bi se naš život razvijao kako treba. Jer i telesne i duševne potrebe jednako su nam prirodne kao i duhovne, i zadovoljavanje tih potreba samo po sebi ne može da unosi nered i pometnju u naš život, kao ni zadovoljavanje duhovnih potreba. Kada bi se one razvijale u redu i prirodnoj međusobnoj potčinjenosti, ljudski život bi tekao neverovatno dobro. Posadite seme, zalivajte, držite na odgovarajućoj toploti i ono će dati mladicu, stablo, list i konačno prekrasan cvet. Tako bi bilo i sa čovekom. Ako se razvija u prirodnom poretku, uvek će iz toga izaći divan čovek. Zašto mi ni sebe ni druge ne vidimo kao lepe? Usled čega se naš život deformiše? Prisetite se šta je bilo sa Vama nakon što ste samo malo zagnjurili u taj vrtlog, odnosno u taj uzburkani život. Pa u Vama je nastala silna pometnja. Ako se to ponovi nekoliko puta, Vi ćete, ne budete li oprezni, upasti u taj vir i započećete život koji predstavlja sujetu i slom duga. Zar se naš nered ne može objasniti time što postoje ljudi koji seju nered: oni nas privlače i mi prihvatamo njihov nered? Vi ste upravo sada počeli da padate pod uticaj toga nereda, jer je Vaše vaspitanje prošlo pod sređenim uticajem

Vaše blagočestive porodice i Vaših rođaka. A drugi, kojima i porodica i srodnici žive u nemiru i pometnji, od detinjstva usvajaju tu pometnju i odrastaju u njoj. Možda je to razlog što se naš život prirodnim tokom deformiše i u njega ulazi neprirodni nered? Ne, stvar se time ne objašnjava, jer ostaje još i sledeće pitanje: kako je pometnja došla u taj krug ljudi? Odakle pometnja u porodicama i u društvu? Čovek spolja biva onakav kakav je unutra. Nered je u porodicu i u društvo došao iz čoveka. Da ga nema unutra, ne bi ga bilo ni napolju. Sad spoljašnje vraća unutrašnjem ono što je od njega dobilo. I opet pitanje: a unutra, odakle se pojavio? Reći ću još i ovo: spoljašnja bura deluje i unutra, i tamo se reprodukuje, jer njen se začetak i nalazi unutra. Vi ste bili uznemireni i niste nalazili mir. Zašto? Ćutali ste, a ja Vam nisam rekao jer nije bilo vreme. Sada ću Vam reći. U ta dva dana, prepustivši se uzburkanom životu, Vi ste se potpuno predali, Vaše srce je pokazalo sklonost ako ne prema svemu, onda prema mnogo čemu. Zbog toga su u Vama ponikli nemir i pometnja. Kada ste se povratili primetili ste kod sebe novinu. Savest Vas je obavestila da je ta novina - Vaše nedolično delo, i počela je da Vas kažnjava zbog toga. Povinujući se tom glasu Vi ste tada sve dobro prosudili i tačno ste procenili takav život. Ako posle toga, kao što sam već više puta govorio, ponovo budete u prilici da padnete u taj metež i ako svoje srce budete držali daleko, ne puštajući mu na volju kada počne da se kida - onda više nećete doživljavati teskobu koju ste doživeli. Ali to Vam kažem tek uzgred. Ono što sam zapravo hteo je da kažem je otkuda Vama, pošto se do sada živeli u drugačijim okolnostima, ta sklonost ka neurednom životu. Izvolite, pogledajte, pa ćete videti da ste je i ranije imali u sebi, ali je bila skrivena, a sada se samo pokazala. Spoljašnji uticaji ne daju ništa novo, samo podstiču ono što već postoji unutra. Daću Vam primer. Video sam gubavce. Njihova deca se rađaju i rastu sasvim zdrava. Ali dođe vreme i guba se pojavljuje i kod njih, postaju kao njihovi roditelji i kao svi drugi gubavci. Odakle guba? Izašla je iznutra. A kako je tu dospela. Dobili su je sa rođenjem. Iz ovoga Vam neće biti teško da izvedete zaključak, da ako u sebi vidimo nered i pometnju - misli, osećanja, želja, poduhvata i dela - i ne možemo od njih da se odvojimo, to je zato što je klica svega toga unesena u našu prirodu i što ta klica nereda, koja se pokazuje zajedno sa otkrivanjem naših sila i potreba, unosi pometnju i tako čitav naš život čini nemirnim i neurednim. Izvolite sada porazmislite odakle ta klica. Kažem izvolite porazmislite o tome, jer inače nećemo moći da pronađemo zadovoljavajući odgovor na već nekoliko puta ponovljeno pitanje: kako se vladati? Ko hoće uspešno da leči bolest, treba da pronađe njene uzroke. Bez toga lečenje ne može da ima pravilan tok i uspeh. Eto dakle šta sada treba da objasnimo.

19. Prvorodni greh kao izvor unutrašnjeg nemira i nereda. Mogućnost lečenja grehom povređenog čovekovog stanja.

sadržaj Pisao sam Vam da razmislite i obećao sam da ću objasniti odakle u nama klica unutrašnjeg nemira i nereda, ali Vama je to već poznato. Izgleda da tu nema šta da se razmišlja, nego samo da se podsetimo u šta verujemo. Verujemo da tu klicu u našu prirodu nije položio Tvorac prilikom stvaranja čoveka, nego je unesena nakon stvaranja - silom pada naših praroditelja, koji su, prestupivši zapovest, povredili i pokvarili našu prirodu, i tako povređenu i rastrojenu predali je svome potomstvu, to jest čitavom ljudskom rodu. Tako je ta klica prešla i na nas, i predstavlja uzrok pometenosti i nereda u nama, od kojih potiču svi neredi i spolja, i u svakom pojedinačnom čoveku, i u porodičnom i društvenom životu. Zašto taj nered, koji u klici dobijamo pri rođenju ali nam nije prirodan, ne pripada ljudskoj prirodi, suštinski nije njen da čovek bez njega ne bi mogao da živi, nego naprotiv, tek bez njega čovek je pravi čovek. To je naša bolest i samo kada je uklonimo možemo da budemo zdravi onako kako bi trebalo da budemo po prirodi, kako je ona izašla iz ruku Tvorca. Podsećam Vas na Vašu želju da ostanete na ravni ljudskog dostojanstva. Lečite u sebi pomenutu bolest i postaćete takvi. Zapamtite da su nam naša unutrašnja smetenost i nered prirođeni, ali ne i prirodni, ne čine bitan deo naše prirode, nego su se ugurali među prave delove naše prirode kako bi ih kvarili i kada je u pitanju delatnost svakoga od njih pojedinačno, i kada su u pitanju njihovi međusobni odnosi. Ako bi to bilo prirodno, onda svojim prisustvom ne bi donosilo stradanja i muke kakve mi doživljavamo. Ono što je prirodno to donosi radost u životu, a ono što nije to pritiska i muči. S druge strane, ako bi to bilo prirodno, onda kada bi se pokazalo da je neko slobodan i čist od toga, on više ne bi bio čovek. Ali mi znamo za Čoveka Koji je bio potpuno čist od toga a ipak je bio čovek. Znamo takođe da svi koji se u Njega oblače dobijaju nadu da se očišćuju, kao On što je čist (1. Jn.3,3) i da budu slični Njemu. Zapamtite, kažem, da nam je taj nered prirođen, ali ne prirodan - zapamtite i čvrsto se držite toga ubeđenja. To ubeđenje će u Vama podržavati revnost za lečenje ove bolesti. Ako nije prirodna to znači da postoji mogućnost da bude izlečena. Ko se ne bi oduševio mogućnošću da se izleči kad ima takvu nadu? Naša priroda u čistom vidu vredna je poštovanja. Kada je takva, onda je i sami anđeli gledaju sa ljubavlju i divljenjem. Zar ne bismo i mi hteli da je vidimo takvu, i to ne kod drugih, nego u nama samima? Naprotiv, ako je ta bolest prirodna, nećeš je izlečiti. Ona će tada ostati zauvek, koliko god se trudio da je isteraš. Onda prihvatiš tu misao, predaš se i kažeš u sebi: tako sigurno i treba da bude. A to i jeste ona pogubna otupelost, u koju kada neko padne predaje se razuzdanosti, pa čini svaku nečistotu (Ef.4,19). Opet ponavljam: držite se ubeđenja da nam naš nered nije prirodan, i ne slušajte one koji kažu: šta tu ima da se tumači - pa mi smo tako stvoreni, tu ništa ne može da se uradi. Mi nismo tako stvoreni i ako se potrudimo kako treba nešto ćemo sa sobom da uradimo. Sve ovo Vam objašnjavam da biste se potrudili oko sebe i da ne biste opet preživljavali one muke koje ste preživeli, nego naprotiv, da presečete u sebi i samu takvu mogućnost. Treba razmisliti kako to da se dostigne.

20. Nastavak. Objašnjenje rastrojstva koje je kroz praroditeljski greh ušlo u ljudsku prirodu. Opštenje sa Bogom služilo je kao izvor za gospodarenje duga nad dušom i telom. Kroz narušavanje zapovesti čovek se odvojio od Boga i izgubio vlast nad dušom i telom, potčinivši se vladavini strasti. Slika čoveka koga nakon pada rastrzavaju strasti.

sadržaj Nastavljam. Šta nam se dogodilo zbog praroditeljskog prestupa? Naša priroda je ostala ista, delovi i sile naše prirode ostali su isti, sa istim zakonima i potrebama; ali naša slobodna svest nije više imala isto usmerenje; to je poremetilo međusobni odnos delova i sila naše prirode i narušilo njihovo prvobitno ustrojstvo, što je donelo nered u ljudski život i delatnost čoveka, i porodilo posebnu vrstu razornih sila - strasti, koje nam nisu prirodne, ali su zadobile takvu vlast, da sve naše sile mogu da okreću kako im je drago. Eto kako se sve to dogodilo. Bog je čoveka stvorio radi blaženstva, i to blaženstva upravo u Njemu, kroz živo opštenje sa Njim. Zato je u njegovo lice udahnuo dah Svoga života, a to je, kao što smo već rekli - duh. Suštinska svojstva duga su - svest i sloboda, a njegovi glavni pokreti - ispovedanje Boga kao Tvorca, Promislitelja i Davaoca, sa osećanjem pune zavisnosti od Njega, što se izražava kroz gledanje na Boga sa ljubavlju, kroz neprestanu pažnju prema Njemu i pobožni strah pred Njim, sa željom da se uvek tvori ono što je Njemu ugodno, prema zahtevu čuvara zakona - savesti, i uz odricanje od svega drugoga, da bi čovek bio sam sa Bogom, da bi Njime Jedinim živeo i sve slobodno i svesno usmeravao ka tom jedinom cilju. Kada je čovek tako nastrojen, onda prebiva u Bogu i Bog prebiva u Njemu. Bog, Koji prebiva u čoveku, daje njegovom duhu silu da vlada nad dušom i telom, a dalje i nad svim što je izvan njega. Takvo je i bilo prvobitno stanje čoveka. Bog se javljao praroditeljima i sve ovo im potvrdio Svojom Božanskom rečju, zapovedivši im da Njega Jedinoga priznaju, da Njemu Jedinome služe, da hode po volji Njega Jedinoga. Da ne bi pogrešili u razmišljanjima kako da sve to ispune, On im je dao malu zapovest: da ne jedu od plodova sa jednog drveta, nazvavši ga drvetom poznanja dobra i zla. Tako su naši praroditelji počeli da žive u rajskom blaženstvu. Duh koji je pre toga zbog svoje gordosti pao i skrenuo sa puta pozavideo im je na tome, pa ih je nagovorio da prestupe tu malu zapovest koja im je data, tako što im je lažno predstavio da će, ako okuse zabranjeni plod, dobiti blago koje bez toga ne mogu ni da zamisle - postaće kao bogovi. Oni su poverovali i okusili. Taj čin možda i nije velik ali je loš, jer su poverovali ne znajući kome. Možda to ne bi bilo tako važno, da nije bilo tih strašnih prestupnih misli i osećanja prema Bogu koje je zli duh kao otrov ulio u njihovu dušu. Rekao im je kako Bog brani da okuse plod sa tog drveta zato da i oni ne bi postali bogovi. Poverovali su u to. A pošto su poverovali, nije bilo moguće da ne prime i hulne pomisli o Bogu, da im On tobože zavidi i da se prema njima odnosi nedobronamerno; a kada su primili takve pomisli, nisu mogli da mimoiđu ni neka loša osećanja prema Njemu i samovoljne odluke: dakle, sami ćemo uzeti ono što Ti nećeš da nam daš. Eto kakav je On - pomislili su u svome srcu o Bogu - a mi smo mislili da je dobar. E, sada ćemo sami sebe da promenimo, u inat Njemu. To su bile te strašne i prestupne misli i osećanja! One označavaju otvoreno odstupanje od Boga i neprijateljsku pobunu protiv Njega. U praroditeljima se dogodilo ono što se pripisuje zlom duhu: iznad oblaka postaviću presto svoj i biću jednak Višnjem - i to ne kao prolazna misao, nego kao neprijateljska odluka. Tako se svest uobrazila i sloboda je postala svojevoljna, uzevši da sama određuje svoju sudbinu. Otpadanje od Boga bilo je potpuno, sa nekakvim

gnušanjem, kao neprijateljska pobuna. Zbog toga je Bog odstupio od takvih prestupnika - i živi savez je prekinut. Bog svuda jeste i sve drži, ali u slobodna stvorenja ulazi samo kada Mu se sama predaju. Kada se pak zatvaraju u sebe, On ne narušava njihovu samostalnost, nego i čuva i drži, ali u njih ne ulazi. Tako su i naši praroditelji bili ostavljeni sami. Da su se brzo pokajali Bog bi se možda vratio k njima, ali oni su ostali uporni i pored javnog razobličenja ni Adam ni Eva nisu postali svesni svoje krivice. Usledio je sud i kažnjavanje izgnanjem iz raja. Onda su se osvestili, ali bilo je kasno. Morali su da ponesu zasluženu kaznu, a za njima poneo ju je i čitav ljudski rod. Blagodarnost Svemilostivom Bogu, jer iako je odstupio od nas, nije nas odbacio, nego je ustrojio predivan način da nas ponovo sjedini sa Sobom. Ali otišao sam malo predaleko. Pažnju treba da zaustavimo na onome što se dogodilo unutar čoveka. Evo šta: duh je imao vlast nad dušom i telom jer je bio u živom opštenju sa Bogom i od Njega je dobijao Božansku silu. Kada se preseklo živo opštenje sa Bogom, presekao se i dotok Božanske sile. Duh, prepušten sebi, nije više mogao da vlada dušom i telom, nego su prevlast preuzeli oni. Čovekom je zavladala duševnost, a kroz duševnost - telesnost, i on je postao duševan i telesan. Duh je bio bez vlasti. On svoje postojanje pokazuje čas strahom Božijim, čas nemirom savesti, čas nezadovoljstvom ničim materijalnim, ali na njegove istupe ne obraća se pažnja, nego je sva briga okrenuta na uređenje svoga ovdašnjeg, materijalnog života, što je i fu^gkcija duše, materijalnog - zato što je ovdašnji život povezan sa telom i zato što je sve telesno opipljivo i izgleda neophodno. Kada je došlo do takvog narušavanja poretka u međusobnim odnosima delova naše prirode, čovek više nije mogao da vidi stvari u pravom svetlu, nije mogao da svoje potrebe, želje i čula drži u potrebnom redu. Za njih je karakteristično postalo stanje nereda. Ali to loše stanje bilo bi još nekako i podnošljivo da nije strasti, ali pojavile su se strasti koje ugnjetavaju čoveka. Gledajte kako gnevljivoga muči gnev, kao groznica. Gledajte kako iz zavidljivca teče zavist, pomodrio je jadnik. Kako je paćenika iscrpila patnja, postao je - kost i koža. Takve su strasti. Ušle su u čoveka zajedno sa njegovom samostalnošću (u odnosu na Boga). Čim je praotac rekao: dakle, sam sam, u njega se uvukla samostalnost - taj otrov i seme satansko. Iz nje se potom razvilo mnoštvo srasti: gordost, zavist, mržnja, patnja, uninije, pohlepa i čulnost - sa svim svojim mnogobrojnim i različitim porodima. Razmnoživši se unutra one još više uznemiravaju čoveka, a i bez njih tamo vlada pometnja. Dakle, eto u čemu se sastoji bolest. Zbog toga je (duh) izgubio vlast i pao pod vladavinu duše i tela i svega spoljašnjeg. Odatle nered u duševnotelesnim potrebama i željama, a naročito njihova neumerenost. To, da su neumerene, saopštava im duh koga su porobile. Same po sebi one nisu tako burne, već su umerene. To, da nemaju mere i da bivaju uzburkane dolazi odatle što je duh porobljen i doziva upomoć u njima, jer on po prirodi ima bezgraničnu energiju. Odatle prejedanje, pijanstvo, gomilanje novca... i sve drugo, čemu čovek ne ume da odredi meru. Ali glavnu bolest predstavljaju strasti - tirani koji su došli sa strane. Nemojte sad odmah da pitate: šta je potrebno da bi se u nama opet sve vratilo u prvobitni red? O tome ću Vam pisati sledeći put, a Vi dotle razmislite.

21. Neophodnost ponovnog sjedinjenja sa Bogom radi spasenja. Sam čovek nije u stanju da to učini. Duh Božiji savršava ovo u nama radi iskupljenja koje je doneo Sin Božiji.

sadržaj Dakle, do kog ste rezultata došli tražeći odgovor na pitanje šta je potrebno kako bi se sve vratilo u pređašnji, prvobitni poredak? Šta god da ste smislili, ja nastavljam svoje. Kao što smo se i spustili sa gore, sad suprotno tome treba opet tamo da se popnemo. Kao što se ta bolest pojavila, tako se suprotnim delovanjem može i isterati. Otpali smo od Boga - potrebno je da se ponovo sjedinimo sa Njim. Otpali smo zbog sumnje u reči Božije - treba da obnovimo potpunu veru u te reči. Izgubivši veru u Boga, prihvatili smo pogubnu odluku dakle, sam sam - treba da uništimo to sam sam. Kada je nastalo to pogubno sam sam, naš duh je izgubio svoju silu da vlada dušom i telom, i naprotiv, sam je pao pod njihov jaram. Ta vladavina duga treba da se obnovi. Kada je bila presečena, potrebe duše i tela razišle su se na razne strane i u našim željama došlo je do pometnje - sve te potrebe treba opet dovesti u jedinstvo i ustanoviti u njihovom poretku međusobnu potčinjenost. Zajedno sa pogubnim sam sam u naš život ušlo je i mnoštvo strasti, poput divljih zveri koje nasrću na nas. Treba da isteramo te strasti. Vidite šta je potrebno. Već i zbog mnoštva i važnosti toga što je potrebno možemo doći do zaključka da sami nećemo moći da izađemo na kraj sa tim delom koje je za nas jedino potrebno. Naročito ne treba da se nadamo da ćemo sami savršiti naše najvažnije delo, jer je prva tačka toga dela, bez koje dalje ne vredi ići, upravo ponovno sjedinjenje sa Bogom, a to nikako ne može da bude u našoj vlasti. Mi možemo to da želimo i da tražimo, ali da učinimo - to ne može biti delo naših ruku. Ko može da uđe u oblast Božiju ili da sam prokrči put ka njemu? Ko je u stanju da uzme od Boga ono što želi, tim pre da prinudi Boga da bude u nama, kako bismo i mi bili u Njemu, naročito nakon što nam je sve to već bilo dato, ali smo ga prezreli, uvredili smo Boga nepoverenjem u Njega i Njegovu vlast zgazili svojom samovoljom? Kažeš - pokajaću se, kajem se. Ali nije do tebe da postavljaš uslove. Pokajanje je u redu, ali kada Sam Bog prihvati da ga primi. A samo po sebi šta je ono?! Povredio sam se, boli me - pa šta?! Dakle, ponovno sjedinjenje sa Bogom nije u našoj vlasti; i uslovi za to i način ostvarenja i sve što se toga tiče nije u našim rukama. Ali evo koliko je ono važno, da kada dođe do ponovnog sjedinjenja, sve drugo će krenuti samo od sebe. Istoga časa duh će dobiti snagu, potčiniće sebi dušu i telo, dovešće u red potrebe i želje i isterati strasti. Ali kako to postići? Ja hoću da Vam objasnim da nemamo zbog čega da lupamo glavu nad time kako da se ponovo sjedinimo sa Bogom. Koliko god da se mučiš, ništa nećeš smisliti; nego, ako Bogu bude ugodno da ustanovi poredak tog ponovnog sjedinjenja onda pohitaj da ga prihvatiš sa potpunom verom, i da to iskoristiš sa toplom blagodarnošću. I hvala čovekoljubivom Bogu, sve je u tom pogledu već učinjeno, ustanovljeno i objašnjeno! Prihvati i iskoristi. Neću Vam izlagati kako je sve to učinjeno; reći ću ono glavno: za obnavljanje našeg duga i za njegovo ponovno sjedinjenje sa Bogom, neophodno je da Duh Božiji siđe na njega i da ga oživi. Da bi pokazao put za silazak Duga Božijeg, Jedinorodni Sin Božiji je sišao, vaplotio se, postradao, umro na Krstu, vaskrsao i vazneo se na nebesa. Ovako je odnos Svoga dela prema Duhu Svetome odredio i Sam Sin Božiji, kada je Svojim učenicima objavio da odlazi Ocu, a onda im, pošto ih je to rastužilo, za utehu rekao: bolje je za vas da Ja odem, jer ako Ja ne odem, Utešitelj neće doći k vama (Jn. 16,7).

Još ranije, prenoseći reči Gospodnje, sveti jevanđelist Jovan Bogoslov piše: koji u Mene veruje... iz utrobe njegove poteći će reke vode žive; a zatim dodaje: ovo reče o Duhu koga trebaše da prime oni koji veruju u ime Njegovo, jer Duh Sveti još ne beše dat, zato što Isus još ne beše proslavljen (Jn. 7,3839). Trebalo je da se proslavi Sin Božiji Koji je smirio Sebe u vaploćenju i stradanjima, da bi Duh Sveti došao i prebivao u onima koji veruju u Njega. On je zaista došao i prebiva u vernima, i to tako da drugi apostol ushićeno pita: ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama (1. Kor. 3,16). To Vam je dakle sve. Sin Božiji se vaplotio, postradao je telom, umro na Krstu, vaskrsao, uzneo se na nebesa i poslao od Oca Duga Svetog, Koji je, primljen od onih koji veruju u Sina, ispunio u njima ono za šta se Sin molio: da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi( Jn. 17,21). Kako će On to da savrši? Sjedinjujući se sa duhom onih koji veruju u Sina Božijeg i oživljavajući ga, ponovo ga sjedinjuje sa Bogom. Ovo se naziva novim rođenjem od Boga, koje verne čini čedima Božijim po blagodati, kako kaže sveti jevanđelist Jovan: a onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji veruju u ime Njegovo, koji se ne rodiše od krvi... nego od Boga (Jn. 1,1213). Zakon duhovnog života u Hristu Isusu postao je: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije... jer samo ono što je rođeno od Duga duh je(Jn. 3,56). Nemojte da pitate zašto je sve ovo neophodno za obnavljanje istinskog života u nama, nego to što ste čuli prihvatite verujući jednostavno i iskreno kao dete. Ako počnete da postavljate pitanja, doći će đavo i kao nekada Evi došapnuće Vam sablazan i pokolebaće Vašu veru, a kroz to će Vas lišiti i njenih plodova. Kao što je tada bilo neshvatljivo da od kušanja zabranjenog ploda mogu proizići takve posledice, pa su ipak proizašle, tako je sada neshvatljivo zašto je bilo potrebno da se Sin Božiji vaploti, da postrada i da potom pošalje Duga kako bi nas obnovio, pa ipak, upravo od iskrene vere u takav poredak događaja zavisi naše obnavljanje i svi koji su to prihvatili i prihvataju sa verom obnavljaju se. Dakle, ne pitajte kako je Bog sve to uredio, a ni ja Vam ništa o tome neću govoriti. Reći ću samo nekoliko reči o onome što u nama proizvodi Duh Sveti kada obnavlja naš duh. Ali strpite se do sledećeg pisma.

22. Nastavak o iskupljujućem obnovljenju palog čoveka. Učešće Svete Trojice u našem spasenju. Podsticaj dobrim osećanjima u čoveku koji se spasava daje Duh Božiji. Učešće samog čovek u tom delu. Revnost za spasenje kao prvi preduslov za njegovo dostizanje.

sadržaj Nastavljam. Jedinorodni Sin Božiji, Koji se vaplotio nas radi, krsnom smrću je zadovoljio pravdu Božiju i izmirio nas sa Bogom; pošto se uzneo na nebo i seo s desne strane Ocu, On nas istinski zastupa Svojim izmirujućim zastupništvom. Ali zajedno sa tim, On je za nas istočnik istinski ljudskog života. On je Svojom ljudskom prirodom pokazao kakav čovek treba da bude; i svi verni kada dobijaju novo rođenje dobijaju i seme hristopodobnog života. Oni koji se krste u Hrista, u Hrista se oblače. Ovo kod vernih proizvodi blagodat Duga Svetoga. Šta se zapravo u nama događa pod dejstvom blagodati? Ali najpre Vas molim da uvek imate na umu to, da kada se govori da je jedno učinio i čini Sin Božiji, a drugo Duh Sveti, tu ne treba razdvajati Njihovo obnavljajuće dejstvo u nama. Ono ide nerazdeljivo od Boga, Kome se klanjamo u Trojici. Zato je sveti Petar, izražavajući dobre želje i pozdrave onima kojima je pisao, rekao: po predznanju Boga Oca, osvećenjem Duga za poslušanje i kropljenje krvlju Isusa Hrista: blagodat i mir da vam se umnoži (1. Pet. 1,2); a sveti Pavle zaključuje svoju Drugu poslanicu Korinćanima sličnim pozdravom: blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duga da budu sa svima vama. Obnavljajuće u nama dejstvo Boga Kome se u Trojici klanjamo, jeste Njegova zajednica sa duhom našim. I to opštenje nije od Jednog Lica, nego nerazdeljivo od Tri Lica Boga. Zato se kaže da i Sin, i Duh Sveti, i Otac ulaze u opštenje sa nama. Iako Gospod Spasitelj sedi sa desne strane Boga Oca, po obećanju Svome On je sa nama u sve dane (Mt.28,20). Evo, Bog Otac i Bog Sin se useljavaju u nas i žive kroz veru i ljubav, koja se izražava kroz izvršavanje zapovesti. A da Duh Sveti živi u vernima i u onima koji ispunjavaju zapovesti Božije, o tome sam prošli put već navodio svedočanstvo Svetog Pisma: ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama (1.Kor.z,1b). Kako je velika i neizreciva milost Božija prema nama! Triipostasni Bog živi u nama, ako smo verni uslovima pod kojim to biva! Ali bogoopštenje se savršava blagodaću Duga Svetoga. On u nama priprema mesto i useljava se u nas zajedno sa Bogom Ocem i Bogom Sinom. Kako se priprema to mesto? Duh Božiji tajno deluje na naš duh i pokreće ga. Kada dođe u pokret, naš duh budi svoje prirodno znanje o Bogu - da Bog postoji, da sve drži i daje nagradu. Svest o ovome podiže osećanje svestrane zavisnosti od Boga i oživljava strah Božiji. I jedno i drugo uznemirava savest - koja je svedok i sudija naših dela i osećanja, među kojima se retko kada nailazi na nešto što bi Bog blagonaklono pogledao. Uznemirena savest zajedno sa strahom Božijim i osećanjem potpune zavisnosti od Boga donosi čoveku osećaj bezizlaznosti njegovog položaja: gde da pođem, kuda da pobegnem? Nigde se ne može pobeći: nalaziš se u rukama Boga - Sudije Koji svakome daje po delima. Oseća se gnev Božiji na svaku bezbožnost i nepravdu (Rim. 1,18). Ali tu dolazi jevanđelska blagovest i izvodi iz nevolje. Bez Jevanđelja takvo buđenje našeg duga bilo bi pogubno, jer bi nas neizbežno dovelo do očaja. Ali dobrota Božija je tako uredila da se istinsko buđenje duga i savršava i praćeno je Jevanđeljem. Onome

ko se usled buđenja duga zapitao: gde da pođem, kuda da pobegnem? - Jevanđelje odgovara: kuda bi bežao i zbog čega? Idi pod senku Krsta i spasićeš se. Sin Božiji vaploćeni umro je na Krstu radi očišćenja naših grehova. Veruj u to pa ćeš dobiti oproštaj i srešćeš milost Božiju. Apostoli su uvek činili tako kada su propovedali Jevanđelje. Donesu nemir a potom kažu: veruj u raspetog Gospoda i bićeš spasen. Tako je sveti apostol Petar u prvoj propovedi, na dan silaska Duga Svetoga, toliko uznemirio i uplašio Judejce, da su počeli da vapiju: šta sada da radimo? Gde da se sakrijemo? A On im je tada blagovestio: pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grehova; i primićete dar Svetoga Duga (D ap.2,8). I sveti apostol Pavle je u svojoj Poslanici Rimljanima najpre sve uplašio, govoreći: otkriva se gnev Božiji (1,18), a potom je svima pokazao utočište - u veri u Gospoda Isusa Hrista (3,22 itd.). Kada neko u krajnjoj nevolji pronađe putokaz ka izlazu i pribežište, sa kakvom će se samo revnošću toga prihvatiti. Tako i naš duh, kada primi blagovest spasenja u Gospodu, svom silom se toga prihvata, sa nadom i sa spremnošću da učini sve, samo da bi postao sudeonik jevanđelskih dobara. Takvo nastrojenje našeg duga čini ga spremnim za bogoopštenje, pa se blagodat Duga Svetoga, koja je dotle delovala spolja, posredstvom Svetih Tajni useljava unutra. Verni se kaje, krsti i prima dar Svetoga Duga (Dap.2,38). Ovo i jeste delo živog i delatnog bogoopštenja. Tako se opipljivo projavilo ovo dejstvo u vreme prvobitne propovedi svetih apostola, tako se projavljivalo i posle njih, i projavljuje se do danas, kada se pri tome sa naše strane sve ispunjava kako treba. Ne savršava sve samo Duh Božiji. Nešto se traži i od nas, i to ne nešto nevažno. Duh Božiji nas podstiče, a blagovest nam ukazuje za šta treba da se prihvatimo. To je od Boga. Ali kada to učini, Bog se zaustavlja i čeka naš pristanak. Prvim Svojim dejstvima Bog kao da pita: hoćeš li da izađeš iz jadnog (teškog) stanja? Evo šta treba da činiš. Ovaj trenutak je veoma važan. Ko se bude držao onoga na šta mu je ukazano, otvoriće prolaz daljem delovanju blagodati, koja ga potom i uvodi u oblast spasenih. Ko se pak ne drži, taj preseca dalje delovanje blagodati i ostaje među onima koji propadaju. Apostol Pavle propoveda na Areopagu. Posle propovedi sveti Dionisije i još nekolicina ljudi polaze za njim da bi se krstili, a od prisutnih neko pita: „čemu uči ovaj praznoslov?", a drugi mu odgovara: „dođi drugi put da čujemo tebe". Bog nikoga ne spasava protiv njegove volje, nego nudi izbor, i spasava samo onoga ko izabere spasenje. Kada se ne bi tražila naša volja, Bog bi u jednom trenutku spasao sve jer hoće da se svi spasu. Tada uopšte ne bi ni bilo onih koji propadaju. Ali naša volja nije uvek razumna, ona biva tvrdoglava i ne mari za Boga. Zato i propadamo. Dakle, pokajao si se, poželeo si spasenje u Gospodu i ponadao si se u to - to su dela koja donose spokojstvo, koja se odvijaju unutra i dovoljno im je da se tamo projave. A poslednje dejstvo je: spremnost da se čini sve što je potrebno - to je stvarna delatna sila za spasenje, pošto ono zavisi od nas; to je istočnik spasonosne delatnosti i spasenog života. Ta spremnost je slaba dok je izjavljujemo mi sami, a kada se blagodat Božija useli unutra, onda postaje svemoćna, ne zna za prepreke, savladava sve. To je nezaustaviva revnost za bogougađanje i svesrdno ispunjavanje volje Božije, uz svu veru u Gospoda i nadu na spasenje u Njemu Jedinom. Ona izvršava predvečno određenje Božije da budemo sveti i neporočni pred Njim u ljubavi (Ef. 1,4), radi čega nas Gospod i čini revniteljima u dobrim delima (Tit. 2,14).

Ja sad naročito zadržavam vašu pažnju na ovoj revnosti kako biste porevnovali u njoj. Jer kada ona postoji sa naše strane, onda blagoDat Božija sa svoje strane neće propustiti da učini i više nego što treba kako bi ta naša revnost u oblasti vere i spasenja nesumnjivo išla ka svome cilju; a kada te revnosti nema, onda ničeg nema: onaj ko ne revnuje na spasenju, taj ne može biti ni sudeonik spasenja. Kako sam veliki zaobilazak napravio da bih Vas doveo do ove tačke. Ali to su sve bila opšta razmišljanja. Sada ćemo zajedno porazmisliti o Vama samima. 23. Obeležja istinske duhovne revnosti za razliku od duševne revnosti.

sadržaj Prošli put sam se prihvatio svođenja računa i to nisam doveo do kraja, što je svakako bilo potrebno. Zaključak je sledeći: znajte da revnost o kojoj je bilo reči - stvarna, živa, plamena, neugasiva - i jeste obeležje da je naš duh obnovljen u svojoj sili i dostojanstvu kroz sjedinjenje sa Bogom, blagodaću i delovanjem Duga Svetoga. Iskre revnosti pojavljuju se i kod nas, ali samo se pojave i - ugase se. Revnost je uvek plamena, ali postojana i neugasiva biva samo usled oblagodaćenja našeg duga Duhom Svetim. Dakle, kada kod Vas postoji takva revnost, znači da je i Vaš duh obnovljen i da će - samo ga ne gušite - preuzeti u svoje ruke i dušu, i telo, i sve prirodne potrebe, i sve svoje životne i građanske odnose, i da će ih sve usmeriti ka jednom cilju: bogougađanju i spasenju. Odgovorite je li tako ili nije. Smatram da Vam je veoma teško da na to odgovorite, ne samo zbog Vaše skromnosti. Dolazim Vam u pomoć. Ne mešajte različite vrste revnosti. Duhovna revnost se sva iscrpljuje na ugađanje Bogu i spasenje duše; ona je ispunjena strahom Božijim i njena pažnja je neprestano usmerena ka Bogu; ona se svojski trudi da ni u mislima, ni u osećanjima, ni u rečima, ni u delima ne dopusti ništa što ne bi bilo ugodno Bogu, kako joj ukazuje savest koju čuva čistom kao ogledalo; ona čuva svoje srce da mu se ne bi prilepilo nešto drugo osim Boga i božanskih stvari, i svojim nadanjima seli se u drugi svet, odsecajući sve zemaljske nade. Njoj nije strano ni ono što je potrebno u prolaznom životu, ali sve što se odnosi na taj život za nju je sporedno, a glavno je jedno - bogougađanje i spasenje. Vidite li? Izvolite dobro promislite o tome i proverite sebe. Obratite pažnju još i na to da postoji i duševna revnost. Ali ona je sva okrenuta uređivanju privremenog života. Ko revnuje u nauci, taj ne spava; ko revnuje u umetnosti, taj se kloni celog sveta; ko revnuje u trgovini taj ne žali truda; tako je i za sve drugo. I sve to ne bi bilo tako strašno, ali nesreća je što kada neka od ovih revnosti u potpunosti zaokupi čovekovu pažnju i njegove sile, ona gasi duhovnu revnost. Duševna revnost u najboljim svojim projavama, koje su pomenute, hladna je prema duhovnom i nema nikakvu želju da se bavi onim što zadovoljava duhovnu revnost. A o drugim vidovima revnosti da i ne govorimo, jer oni su protivni duhovnoj revnosti. Jer postoji još sujetna revnost (ulepšavanje i slično) i zla revnost, poročna i grešna, okrenuta ka zadovoljavanju strasti. Ove poslednje ne hlade toliko duhovnu revnost, ali prema njoj stoje u potpuno neprijateljskom odnosu i nekako same po sebi je guše ako se ona nekako pojavi u savesti, a i drugde je teraju i progone. Eto koliko različitih revnosti ima! Izvolite, pogledajte, da nema kod Vas neke od njih? Duhovna revnost ne progoni duševnu (naučnu, umetničku, poslovnu, građansku), nego je samo čini umerenom i dovodi je u red, usmeravajući je prema svojim pogledima i ne dozvoljavajući joj da revnuje u nečem takvom što je protivno njoj samoj. Ona progoni

samo sujetnu i strasnu revnost, ne dozvoljavajući im ni da se pojave u krugu čovekovog života u kome je sama zavladala. Samo u jednom slučaju ona ne pušta dalje ni duševnu revnost, a to je kada vidi da dela kojima se zadovoljava ova revnost - nauka, umetnost, porodični život, građanske službe - ne daju prostora njoj samoj, da je stešnjuju, hlade i gase. Tad ona čoveka kojim je ovladala potpuno istrgne iz takvog poretka života u kome dominira duševna revnost i vodi ga onamo gde će se zanimati samo time da zadovolji nju - duhovnu revnost. Pogađate o čemu je ovde reč?! Pravu duhovnu revnost odvajam od svega ostalog da biste jasno videli šta je ona zapravo i da biste se potrudili oko nje. Ona je taj oganj koji je Gospod došao da zapali na zemlji i koji kada padne na zemlju naše prirode pojede sve što je tamo nepotrebno, a sve potrebno pretapa i prečišćava. Na nju je mislio apostol kada je pisao Solunjanima: Duga ne gasite (1. Sol. 5,19). Jer iako je ovaj Duh - Duh blagodatni, njegovo prisustvo u nama svedoči se ognjem duhovne revnosti; kada se ta revnost gasi, gasi se i On; na nju je mislio kada je poučavao Rimljane: u revnosti ne budite lenji; budite duhom vatreni; Gospodu služite (Rim.12,11). Brižljivost i nelenstvovanje jesu sama revnost; gorenje duhom je svedočanstvo njenog prisustva i delovanja; služenje Gospodu je smer i duh ove revnosti. Usmeravajući takvu revnost isti apostol zapoveda Filipljanima: što god je istinito, što god je pošteno, što god je pravedno, što god je čisto, što god je dostojno ljubavi, što god je na dobru glasu, bilo koja vrlina, bilo šta pohvale dostojno, to mislite... i Bog mira biće sa vama (Filip.4,89). Eto u čemu revnuje oživeli i sa Bogom sjedinjeni duh, i zbog takve revnosti čuva jedinstvo sa Bogom. Zato će Bog mira prebivati sa njim - a to je blago od koga nema većeg. Takođe određujući kako revnost treba da bude usmerena, on piše Rimljanima: Molim vas dakle braćo, radi milosti Božije, da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje duhovno bogosluženje. I ne saobražavajte se ovome veku, nego se preobražavajte obnovljenjem uma svoga da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija (Rim. 12,12). Obnovljenje uma je obnovljenje našeg duga blagodaću. Oživevši on se odvezuje od dela ovog veka i revnuje samo u bogougađanju, celoga sebe prinoseći Bogu na žrtvu živu i svetu, te stoga i blagougodnu Bogu. Dakle eto šta je revnost, kakva je njena sila i na šta je usmerena! Eto koliko je revnost značajna. I sami priznajte da je teško odrediti ima li je kod mene i kod Vas. Potrudite se nad tim. Bliži se praznik Roždestva Hristovog. Čestitam Vam i šaljem pozdrav i najlepše želje! Ujedno, srećna Vam Nova godina. Možda neću biti u prilici da Vam pišem dotle.

24. Novogodišnje želje. Neophodnost obnavljanja i samoočišćenja. To čini duhovna revnost u nama.

sadržaj Čestitao sam Vam Novu godinu onako usput, a zatim mi je palo na pamet da Vam posebno čestitam i poželim nešto naročito. Šta zapravo? To da postanete novi. Kako novi? Kao, na primer, svaka nova galjina: sve je na svome mestu, nema ni jedne mrlje, sve odiše svežinom. E, nešto slično želim i Vašoj duši. Po telu Vi ste, kako se kaže, tek sišli sa šivaće mašine, potpuno ste novi. A naša duša na svet već dolazi kao stara, i ako se ta starost ne oduzme od nje, ona će i ostati takva, te neće ni znati šta znači „novo". Staro u duši, to su - sujeta i strasti. Isteraj sve takvo i postaćeš nova. Ispričaću Vam jednu priču i biće Vam jasnije o čemu se radi. Neko je živeo negde daleko u pustinji. Razboleo se: pluća, ili srce, ili jetra, ili sve zajedno. Bolestan. Bol - da umre. Ljudsku pomoć nije imao odakle da očekuje, pribegao je Bogu sa sveusrdnom molitvom. Gospod ga je uslišio. Jedne noći on usni i vidi sledeće viđenje: došla dva anđela sa noževima, rasekli ga, izvadili bolesne delove, očistili ih, oprali i namazali nečim. Zatim su sve vratili na svoje mesto i sve je zaraslo kao da rezova nije ni bilo. Kada se probudio, starac je ustao sasvim zdrav, kao da nikada nije ni bolovao, kao nov, kao mladić u cvatu snage. Vidite li šta Vam želim? Da u Vašoj duši sve bude očišćeno, da bolesno i staro bude izbačeno, da sve ozdravi i obnovi se, da dođe na svoje mesto i da bude zaliveno vodom živom. Postaćete novi, sveži, puni svetlog i radosnog života. Pričao sam ovu priču jednome od onih koji se trude nad sobom. Pošto ju je saslušao, on je od srca rekao: o, kada bi došli anđeli i učinili sa mojom dušom isto ono što su učinili sa telom tog starca! U tom vapaju čula se i molitva i želja da se na druge svali ono što mora da bude učinjeno sopstvenim trudom. Jer našem srcu nije strano ni takvo lukavstvo - da želimo da budemo dobri, ali kada oko toga treba da se potrudimo, ruke nam jednostavno klonu. Neće anđeli doći da očiste i iscele dušu. Oni tu mogu da pomognu savetima, ali mi sve moramo sami da uradimo. Data su nam sva sredstva, ili oruđa i lekarski instrumenti. Uzmi i seci sam sebe gde treba, bez ikakvog samosažaljenja. Niko drugi to ne može da učini. Sam Bog i pored Svoje moći ne ulazi u svetilište duše, nego mirno moli da uđe. Ja Vas i ne pitam kako Vi postupate: da li ste spremni sami sebe da očistite, ili sve prebacujete na druge. Vi se toga još niste ni prihvatili kako treba. Ali kada se prihvatite, prorokujem Vam da ćete ne jednom poželeti: o, kada bi došli anđeli i sve očistili! Ipak, anđeli to neće učiniti, mada će stajati pored Vas. Delo očišćenja čovek mora da sprovede sam, bez samosažaljevanja. U nama ga obavlja ona životna revnost o kojoj sam pisao prošli put. Ona i oštar nož koji veoma dobro deluje kada je naoštren blagodaću i kada se usmerava po njenim nagovorima. Revnost biva i surova kada se useli u srce - seče i ne sluša krike onoga koga seče. Zato svoje delo i savršava brzo, jer su kod nje sve - rezovi. Kada se sve odseče i kada revnost prestane da bude nož, ona postane stražar, pa svu svoju oštrinu usmeri na neprijatelje spasenja, od čijeg dosađivanja niko nije slobodan i čija bestidnost nikada nikome ne daje mira. I sami vidite da sam poveo reč o ovome zato da bih podstakao vašu želju da tačnije odredite postoji li kod Vas takva revnost. Jer bez nje Vaše duhovno delo neće napredovati. Kada nje nema, znači da duh spava, a kada on spava, ne može biti ni govora o duhovnom.

25. Misli povodom praznika Krštenja Gospodnjeg. Skriveno dejstvo blagodati koju dobijamo u Svetoj Tajni Krštenja.

sadržaj Želeo bih da podelim sa Vama neka svoja razmišljanja povodom praznika Krštenja Gospodnjeg - razmišljanja koja se tiču Vas. Prvo sam mislio da Vam postavim pitanje: kako doživljavate svoje Krštenje? Šta je to - prosto obred, ili Vam daje nešto? Ali potom mi se učinilo da je mnogo bolje da sam odgovorim. I evo, odgovaram. Krštenje nam daje ono, što nam osim njega ništa drugo na zemlji ne može dati. Ono spaja i sjedinjuje našu prirodu sa božanskom blagodaću, tako da iz kupelji krštenja čovek izlazi kao što kakav novi proizvod izlazi iz majstorske radionice, na primer zvonce, u kome je bakru dodato srebro. Slično zvonce bez srebra naizgled je isto kao to sa srebrom, ali njihov sastav se razlikuje, različit im je zvuk, različiti su im vrednost i cena. Tako se razlikuju i kršten i nekršten čovek. Ovu razliku čini to, što se sa krštenim sjedinjuje blagodat Duga Svetoga, jer onaj ko je kršten vodom istovremeno se krsti i Duhom Svetim. Naizgled, on je isti čovek kao i onaj nekršteni, ali u stvari - po svome sastavu - oni se razlikuju, i to veoma. Tako se u svetom Krštenju našem prirodnom sastavu dodaje još i nova, natprirodna stihija, i ostaje da skriveno deluje u nama. Mi krštenje primamo u detinjstvu i mada ne znamo šta se sa nama događa, blagodat se zbog toga ništa manje ne sjedinjuje sa nama - od tada ona počinje da deluje u nama mimo našeg znanja, samo po blagosti Božijoj, radi vere kumova i roditelja. Odrastajući, mi ne možemo dobro da razlikujemo u sebi šta je od prirode, a šta od blagodati koja sve od krštenja prebiva u nama i od tada nas nije ostavljala, nego je delovala na njoj svojstven način. Ali u prva vremena, kada su privođeni u veru i krštavani odrasli ljudi, delovanje blagodati u njima pokazivalo se istog časa, oni su to mogli da osete, a drugi da vide. Naročito su upečatljive bivale promene karaktera i života, kada su, na primer, srditi postajali krotki, gordi - smireni, škrti - darežljivi, razvratnici - celomudreni i drugo. Nešto slično se u kupelji krštenja svakako dogodilo i sa nama. Kada odrastemo i počnemo da uočavamo svoje dobre strane, mi neretko postajemo sujetni zbog toga, ili drugi zbog nas, pošto to pripisujemo sebi samima, iako sve što je dobro u nama treba da pripišemo blagodati Božijoj, koja sve prirodno u nama prepravlja i mnogo šta daje direktno od sebe. Blagodat od detinjstva skriveno deluje u nama. Nju u nama obnavlja pričešćivanje Svetim Tajnama Tela i Krvi Hristove; sredina u kojoj odrastamo, ako je verujuća i blagočestiva, kroz hrišćansko vaspitanje daje prostor delovanju blagodati u nama. Uz takve uslove mi iz detinjstva izlazimo sasvim drugačiji od onih koji nisu kršteni. Mislim da Vam je prijatno da prihvatite misao i da verujete da ste oblagodaćeni. I ne odričite se toga, nego još više blagodarite Bogu. Blagodat deluje skriveno, ali neretko se i otvoreno pokaže, kroz svete porive i dela. Ako češće budete posvećivali sebi pažnju, živeći kako dolikuje hrišćanima, češće ćete doživljavati i delovanje blagodati. Oganj postoji u drvetu, ali je skriven. Počnite da tarete drvo o drvo i pojaviće se dim, a potom će se pokazati i oganj. U jantaru i pečatnom vosku postoji elektricitet, ali se ne vidi. Protrljajte ih i istoga časa elektricitet će se pokazati kroz privlačenje bilo kakvih sitnih čestica, pa čak i varnicu. I telegraf ćuti, no čim mašina počne da proizvodi trenje, elektricitet se istoga časa budi i kako samo brzo počinje da deluje. Vidite, dakle, oblagodaćena kćeri Božija, o čemu se tu radi! Čovek treba da tare sebe (kao drvo ili jantar) živeći hrišćanskim poretkom života, pa će blagodat Božija

neprestano u njemu da projavljuje svoju životvornost. Postoje električna sunca. Kako? Pomoću određenih aparata pokrenuta je velika količina elektriciteta koji se drži u tom stanju. I Vama želim da pod dejstvom blagodati, koja Vam je darovana i koja postoji u Vama, postanete takvo samosvetleće sunce. Eto, opet smo došli na isto: da čovek ne treba da žali sebe, nego da sebe skreše i tare. Inače u duhovnom smislu ništa nećemo postići, mada ćemo naizgled biti veoma lepi. 26. Nastavak o skrivenom delovanju blagodati krštenja u čoveku. Slikovita objašnjenja blagodati na primeru kvasca u testu i ognja u gvožđu. Odrastajući, čovek treba slobodnom voljom da utvrdi u sebi blagodat Božiju. Opasnost od zaustavljanja na polovini puta. Potpuna i plamena odlučnost da se služi Bogu.

sadržaj Smatram da ste zapamtili da hrišćanin nije prosto biće, nego složeno - da se sastoji od prirode i blagodati. Sada hoću da pojasnim da su spaseni, tj. da ulaze u večno Carstvo Božije, samo oni u kojima blagodat ne prebiva skriveno, nego se pokazuje, prožima čitavo naše biće i postaje vidljiva čak i spolja, kao da proguta našu prirodu. Obrati pažnju na Spasiteljeve reči! On kaže da je Carstvo Božije nalik na to, kada žena uzme kvasac i stavi ga u testo. Kada primi kvasac testo ne uskisne odmah: za to je potrebno određeno vreme. Kvasac koji je položen unutra malo-pomalo prožima čitavo testo - i čitavo testo postaje zakvašeno: zatim se od njega dobija mek, mirisan i ukusan hleb. Upravo tako i blagodat pošto je ulivena u našu prirodu ne prožima je čitavu odjednom, nego malo-pomalo. Zatim, kada je prožme celu, cela priroda postaje oblagodaćena. I dela koja čovek potom čini, sve su to dela posebne vrste. Mada su to naizgled ista onakva dela kao i kod svih drugih, ona imaju poseban miris, poseban ukus i poseban zvuk. Bog samo njih i prima, jer su mu naročito ugodna. Uzeću sada drugo poređenje kako bih pojasnio da blagodat, kada joj se pruži prostor za delovanje i kada prožme čitavu našu prirodu izlazi potom napolje i postaje vidljiva za sve koji su sposobni da vide. Kao što oganj kada prodre u gvožđe ne ostaje samo unutar njega, nego izlazi i napolje i svoju ognjenu silu pokazuje svima, tako i blagodat kada prožme svu našu prirodu postaje čulno opaziva za sve. Svi koji dolaze u dodir sa takvim oblagodaćenim čovekom osećaju neobičnu silu koja je prisutna u njemu i koja se projavljuje na različite načine. Ako krene da govori o nečem duhovnom - sve što kaže je jasno i njegova reč odlazi pravo u dušu, gde odlučno slaže osećanja i raspoloženja koja joj odgovaraju. Čak i kada ne govori, iz takvog čoveka zrači toplota koja greje sve, i nekakva sila izlazi iz njega, podstičući moralnu energiju i rađajući spremnost na svakojaka duhovna dela i podvige. Blagodat Božiju primamo u detinjstvu kroz sveto Krštenje. Od tog trenutka ona počinje da deluje u nama i da savršava svoje delo u nadi da ćemo kada odrastemo, sami, odlukom sopstvene volje, revnosno početi da činimo sve što u delu spasenja zavisi od našeg truda. Kada blagočestiva porodica vaspitava svoju decu u hrišćanskom duhu, blagodat ih sama iznutra umiruje i deca bivaju krotka, smirena, poslušna, milosrdna, pobožna i ispunjena strahom Božijim. Primeri za to se vide svuda. Ja bih ukazao i na Vas, kada se ne bih bojao da ćete pomisliti visoko o sebi, mada tu još nemate mnogo šta o sebi da mislite, jer ništa još niste priložili sopstvenim trudom. Sve dobro što se vidi tuđe je, dato Vam je, plod je vaspitanja. A sada je na Vama da sve to zavolite i da u srcu donesete odluku da to čuvate, podižete i umnožavate. Istina je da

stojite na dobrim temeljima i da ste na dobrom putu, ali u svemu tome još nije bilo vaše volje i slobodne odluke. Ako to sada ne priložite, onda ništa od onoga što je u Vas uloženo prethodnim vaspitanjem neće biti postojano, nego će se usled nepovoljnih okolnosti rasuti, ostavljajući za sobom samo prijatne, a možda i neprijatne uspomene. Sećate li se šta je bilo sa Vama kada ste zaronili u vrtlog svetskog života? Ko Vas je tada morio i lomio Vaše srce? Sve dobro u Vama zapaljeno je blagodaću Božijom uz blagočestivo porodično vaspitanje. Zašto su Vas mučili? Zato što ste sebi dozvolili da steknete izvesne simpatije prema takvom neurednom životu. Iako mi to tada niste rekli, videlo se samo po sebi iz one tuge koja vas je potom mučila. Da nije bilo te simpatije, ne bi Vas ni tuga mučila. Pisao sam Vam da ako Vas nužda opet natera da zaronite u takav vir, ne primate k srcu ništa što tamo vidite ili čujete. I ako ne primate k srcu, nećete se ni mučiti. Nešto ne čujem odlazite li tamo, a ako odlazite da li postupate onako kako sam Vam pisao? Sami vidite. Jer dolazite u godine samostalnog delovanja i sami sobom gospodarite. Reći ću Vam samo to, da iz Vas može da izraste isto takva ograničena, sujetna i strasna ličnost kao i svi ti koje ste tamo sreli, ili pak ni to ni ovo. Prvi slučaj biće ako se svim srcem prepustite takvom životu. Tada ćete zaboraviti sve dobro, sveto i duhovno što Je bilo u prošlosti, i počećete prema tome neprijateljski da se odnosite. Znajući Vas, uveren sam da se sa Vama to neće dogoditi. Ali ne mogu da odbacim mogućnost da se dogodi ovo drugo: da iz Vas ne izraste ni to ni ovo ni duhovna, ni svetska žena; ni hrišćanka, ni neznaboškinja. To će biti ako Vi, čuvajući blagočestivo ponašanje u kome ste vaspitani, ipak ne budete i svoje srce čuvali od simpatija za svetski način života. Shvatite: ja mislim na simpatiju, a ne na učestvovanje, koje je ponekad, kako kažete, neophodno. Takva simpatija Vas neće odbiti od onoga što je bilo pre, ali će Vas ohladiti prema tome, i Vi ćete se hrišćanski vladati po navici, a ne po izboru srca. U suštini, Vas neće biti ni u svetskoj, ni u pravoj duhovnoj sferi: bićete ni tu ni tamo. I šta ćete time dobiti? Ono što je Gospod u Apokalipsi presudio jednome od anđela Crkve: Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta Svojih (Otk. 3,1516). Treba biti vatren prema Bogu i svemu božanskom, i hladan prema svemu svetskom. Ako se ispostavi da niste ni hladni prema svetskom, ni vatreni prema Božanskom, nego ste i prema jednom i prema drugom.mlaki, onda će Bog da Vas odbaci. Pa šta onda da se radi? Treba da sada svim srcem izaberete sveti, bogougodni, duhovni hrišćanski život - upravo sada, kada stupate u period samostalnog života. Upravo o tome Vam govorim. Izaberite - izbavite se od bede, da ne budete ni ovo ni ono. Neka Vas Gospod blagoslovi i urazumi!

27. Nastavak o revnosti i odlučnosti da se živi po blagodati. Unutrašnja usredsređenost. Prosvetljenje duševnog omotača. Razni stepeni tog prosvetljenja.

sadržaj Veoma sam obradovan Vašom željom da se preporodite. Vi ste poželeli, i neka Vam Gospod blagoslovi da tu želju uzvedete do odluke, a onda da tu odluku sprovedete u delo, koje na rečima nije tako složeno i dugotrajno, ali u suštini oko toga se treba truditi čitav život. Kako doći do odlučnosti, to ćemo objasniti posle. Sada ću reći još ponešto o onome što će biti na kraju. Svest o svetlom završetku bilo kog posla održava se kroz odgovarajući napon energije onih sila koje su potrebne da bi se to delo dovršilo. Prošli put sam Vam pisao da svojom voljom treba da damo prostor blagodati Božijoj koju smo primili u krštenju, kako bi ona kao kvasac prožela čitavo naše biće u svim njegovim delovima i delićima. Zatim sam dodao da ona od trenutka krštenja istoga časa počinje da deluje i ako ne naiđe na prepreke sama u duši sve obavlja, čekajući da duša kada dođe do odgovarajućeg uzrasta i sopstvenom voljom izabere te začetke bogougodnog hrišćanskog života koji su blagodaću već položeni u nju. Kada neko dođe u taj uzrast i kada svesno i slobodnim izborom stane na stranu blagodati, ona tada već samog čoveka uči kako da živi skladno i da sve u sebi preobražava, i ne odstupa od njega dok svoje delo ne privede kraju, osim ukoliko čovek svojom voljom počne tome da se protivi. Vi se sada nalazite u onom trenutku života kada pred Vašom voljom stoji slobodan izbor - da stanete na stranu blagodati ili na suprotnu stranu. Pretpostavimo da ste izabrali ovo prvo i da ste trudom došli do blaženog kraja blagodatnog života. Šta mislite, kako će tada izgledati Vaša duša? Kao lučezarna zvezda koja svuda razliva svoje svetle zrake. Eto kako! Setite se da ste govorili kako ne možete da izađete na kraj sa pomislima. Potom ste pisali da sam Vas ja povredio svojim rečima, da Vam je ranije sve bilo bolje, a od kada ste počeli da se zagledate u sebe prema mojim uputstvima u svemu vidite samo nered: i u mislima, i u osećanjima, i u željama. Sve se odvija u gaosu, i nemate snage da to dovedete u red. Evo Vam odgovora zašto je to tako: zato što ne postoji centar. A centra nema zato što svojom svešću i svojim slobodnim izborom još niste rešili na koju će stranu da krene Vaš život. Blagodat Božija do sada je održavala red u Vama, taj red je postojao i postoji. Ali od sada ona više neće delovati sama, nego će čekati Vašu odluku. Ako sopstvenim izborom i odlukom ne budete stali na njenu stranu, ona će sasvim otići od Vas i ostaviće Vas u rukama Vaše samovolje. Bićete odgurnuti na suprotnu stranu, možda ćete je čak i srcem odabrati, ali ne očekujte da se nemir u Vama umanji zbog toga. Ne, tu će zavladati još veća pometnja i rastresenost. U red ćete se dovesti tek kada stanete na stranu blagodati i života u duhu - tek onda kada to bude nepromenjivi zakon Vašeg života. Od tog trenutka, kada u sebi donesete takvu odluku, u Vama će se obrazovati i moćan centar koji će početi da sve što je u Vama privlači ka sebi. U tom centru biće blagodat koja će ovladati Vašom svešću i slobodom, ili će se Vaša svest i sloboda sjediniti sa blagodaću. To je ono što je ranije nazvano vaskrsavanjem ili obnovom duga. Potom će blagodat Božija početi ka tom centru da privlači i sve druge sile Vaše prirode, kako duševne tako i telesne, da upravlja celokupnom njihovom delatnošću, zadržavajući u njima sve što je dobro, a istrebljujući sve što je loše. Ovo privlačenje i usmeravanje svega ka jednom centru i jeste taj unutarnji preporod koga ste tako plameno poželeli. Kada se taj preporod završi, tada će već sve, i malo i veliko, ishoditi iz jednog centra, i u Vama će zavladati potpuni sklad i mir Božiji - mir koji

prevazilazi svaki razum obasjaće unutarnji hram Vaše prirode. I Bog mira biće sa Vama! Kakvo zanosno i preblaženo stanje. Željom ste se zaputili ka,nečemu što je zaista vredno. Sada se potrudite da se prisetite šta smo rekli o onoj najfinijoj stihiji koja se nalazi svuda, sve prožima, i istorodna je sa omotačem naše duše. Kada duša stoji izvan blagodati, njen omotač je ili mračan, kao najtamnija noć, kada neko povlađuje strastima i služi im, ili je siv, kao neodređena magla, kada neko nije previše predat strastima, ali ipak živi sujetno. Pod dejstvom blagodati, u isto vreme dok se duša prožima njome, postepeno se prosvetljava i njen omotač, kao kada se vreme razvedrava. Kad duša bude sva prožeta blagodaću, tad i njen omotač postaje jarko svetao. Kao što je u tom slučaju sve unutrašnje privučeno ka jednome, iz koga ishode sve kretnje i dejstva, tako i jarka svetlost omotača ishodi iz istog tog centra, odmah za duhovnim dejstvima. To i jeste lučezarnost. Duša oblagodaćenog blista kao zvezda, ne samo duhovnom nego i materijalnom svetlošću. Ta unutrašnja svetlost neretko se probija i spolja, postajući vidljiva za druge. Kada sam četrdesetih godina bio u Sankt-Peterburgu slušao sam od nekih o tome i veoma sam želeo da to vidim sopstvenim očima. Dogodilo se da sam primio jednog monaga na kome se već moglo primetiti delovanje blagodati. Poveo se razgovor o duhovnim stvarima. U meri u kojoj je ulazio u sebe i udubljivao se u um, njegovo lice postajalo je sve svetlije i svetlije, da bi potom postalo svo belo, kao sneg, a oči su mu iskrile. I za oca Serafima Sarovskog kažu da se često prosvetljavao, naročito za vreme molitve u crkvi, i da su to svi mogli da vide. U Otačnicima postoji mnogo svedočanstava o takvim pojavama. Za jednog starca piše, na primer, da čim je stao na molitvu i podigao ruke ka nebu, iz svih prstiju obe njegove ruke potekli su snopovi svetlosti. Za drugoga se kaže da mu je došao učenik zbog nečega i pokucao na vrata kelije, ali odgovora nije bilo. On se sagnuo da pogleda kroz ključaonicu i ugledao je starca kako stoji sav u ognju, kao stub svetlosti. Postoji još mnogo, mnogo takvih svedočanstava. I za svetitelja Tihona sam još kao mali čuo nešto slično. Preobraženje Gospodnje, kada je On sav zablistao svetlošću, istog je porekla. Pri prelasku u drugi život takvo blistanje svetlosti prirodno se pokazuje samo po sebi, jer tada spada ovo grubo telo i ne smeta svetlosti da bude vidljiva za druge. Ja sam Vam već pominjao da je sveti Antonije Veliki sedeći jednom i besedeći sa učenicima podigao oči ka nebu i kada je dobro pogledao rekao je: „Video sam stub svetlosti kako se penje od zemlje ka nebu. To je duša Amonova poletela ka Gospodu". Zapisana su mnoga slična viđenja. I nesumnjivo je da će u Carstvo Nebesko ući samo oni u kojima je blagodat započela svoje dejstvo u nekoj meri, čak i ako nije uspela da prožme čitavu prirodu. Setite se priče o deset devojaka. Pet ludih nije ušlo u bračnu odaju zato što nisu imale plamena u svojim svetiljkama. To znači da su primile blagodat ali se nisu potrudile da je neguju u sebi, nisu se potrudile nad sobom, da bi blagodati dale prostor za potpuno delovanje. Ako smo ugasili blagodat svetlost se neće videti, jer nema odakle da se pojavi u nama, nego od blagodati. Zamislite kako su one bile poražene kada su stajale pred samim dverima i bile odbačene, slušajući glas ženika koji ne samo da ih nije pozvao, nego ih je oterao. Gospode pomiluj! Pregorki udes! Što češće se u mislima vraćajte na taj momenat, i na svaki način se potrudite, ma koliko Vas to stajalo, da se i sa Vama ne dogodi nešto slično.

Neka Vas Gospod blagoslovi! 28. Slobodna odluka da se živi po blagodati - objašnjenje na pričama i primerima.

sadržaj Žurim da Vam pošaljem još nekoliko redova o onome što sam već govorio. Od onih koji su dobili blagodat ali joj nisu omogućili da deluje u njima nego su je zanemarili, na Sudu Božijem najpre će se uzeti dar blagodati, a zatim će biti bačeni u najcrnju tamu. To je otkrio Spasitelj u priči o slugama (Lk. 19, 11 i dalje). Svim slugama data je po kesa srebra: i blagodat se daje svima jednako. Ali jedan je na tu kesu zaradio još deset, drugi je zaradio pet, a treći - ništa: zavio ju je, kaže, u maramu i sklonio. To znači da se prvi najviše potrudio da bi bio prožet blagodaću, drugi se potrudio upola toliko, dok je teći zanemario dar i uopšte se nije potrudio da bi raspalio blagodat u sebi. Nagrada je data prema trudu oko sticanja blagodati ili prema unutrašnjem prosvetljenju pod dejstvom blagodati. Poslednji u tom pogledu nije učinio ništa, zato je od njega uzeto i ono što mu je u početku tako velikodušno bilo dato. Vidite li kako se stvar odvija i kako se završava?! Mi smo kršteni i svi smo dobili po kesu srebra - blagodat Duga Svetoga. Ova blagodat, kao što sam već spominjao, najpre sama deluje u nama, dok još nismo dostigli potreban uzrast. Kad ga dostignemo, ona je takođe u svakom trenutku spremna da deluje u nama, ali ne deluje, nego čeka da je mi slobodno i sopstvenom voljom prihvatimo, da sami poželimo da deluje u nama. Čim to zatražimo, ona istoga časa opet počinje da deluje, podstičući nas, usmeravajući i dajući nam snagu. Blagodaću ćemo biti prožeti u onoj meri u kojoj je tražimo i trudimo se oko toga što tražimo. A ako ne zatražimo i ako se ne budemo baš oko toga i u tom smislu potrudili, ona neće sama početi da deluje u nama, protiv naše volje, jer to bi bilo nekako nasilno. Bog je čoveku dao slobodu i neće da je naruši, neće da protiv njegove volje ulazi u njega i deluje u njemu. Ako čovek sam, sopstvenom voljom, poželi da se prepusti delovanju Božijem, onda će i Bog svojom blagodaću početi da deluje u njemu. Kada bi sve zavisilo od Boga, onda bi svi u trenu postali sveti. Jedan tren Božiji - i svi bi se izmenili. Ali takav je zakon, da čovek treba sam da poželi i da zatraži - i tada ga blagodat više neće napustiti, samo da joj on ostane veran. Setite se Spasiteljeve priče o blagu sakrivenom u polju i o čoveku koji traži dragoceni biser (Mt. 13,44-46). Jedan je našao blago u polju, pa je otišao i prodao sve što ima da kupi to polje. Potom je svakako iskopao blago i obogatio se, mada to nije spomenuto. Polje to je naša duša; blago skriveno u njemu je blagodat koja je tu pohranjena kroz sveto Krštenje. Onaj deo priče kada čovek otkriva blago označava trenutak kada hrišćanin postaje svestan da je u njemu skrivena dragocenost koja se ni sa čim ne da uporediti - blagodat Duga Svetoga. Sve je prodao - to znači da je žrtvovao sve što je imao i što mu je bilo drago, samo da bi stekao to blago, tj. da bi blagodat skrivenu u sebi probudio i izneo je napolje. Drugi je bio trgovac dragim kamenjem. Saznao je da negde postoji biser kome nema ravnog, ali u mestu u kome je živeo nikome nije bila poznata njegova vrednost (ovo ja od sebe dopunjavam). Trgovac je želeo da ga dobije, pa je takođe sve svoje prodao i kupio ga. I on se naravno obogatio. A taj dragoceni biser je slika blagodati Božije koja je u nama skrivena i koju ne spoznajemo dok je ne postanemo svesni. Ko je postane svestan, taj odmah spozna da ne postoji ništa dragocenije od nje. Zato on uz potpunu

samopožrtvovanost ostavlja sve drugo i ustremljuje se na rasplamsavanje te blagodati u sebi. Iz ovih priča vidite šta se zapravo od nas očekuje. Očekuje se da 1) postanemo svesni prisustva dara blagodati u sebi; 2) da razumemo njenu vrednost za nas, koja je toliko velika da je dragocenija od života, jer bez nje ni život nije život; 3) da svim srcem poželimo da usvojimo tu blagodat i da joj se predamo, ili, što je isto, da u svoj svojoj prirodi budemo prožeti njome, da se prosvetlimo i osvetimo; 4) odlučili smo da to zaista učinimo, da bismo zatim 5) izvršili tu odluku, ostavljajući sve drugo ili odrešivši svoje srce od svega drugoga i predavši ga u potpunosti svedejstvu blagodati Božije. Kada učinimo u sebi tih pet koraka položen je temelj našeg unutrašnjeg preporoda, posle koga će, ako nastavimo da delujemo u istom duhu, unutrašnji preporod i ozarenje dalje napredovati - brže ili sporije, u zavisnosti od toga koliko se trudimo i, što je glavno, u zavisnosti od našeg samoodricanja i samopožrtvovanosti. Setite se šta sam Vam govorio o onoj guvernanti koja se iznenada preobratila i koja se kasnije upokojila kao mati Magdalina u Jeleckom ženskom manastiru? E, kod nje se sve to dogodilo. Kada je krenula, ona se više nije obazirala natrag, nego je išla sve dalje i dalje, sve brže i brže, i došla je do stanja ognjene blagodati. Blagodat Božija ne gleda na to kakav je ko bio dok je nije poželeo, nego čeka samo tu želju. I istog časa započinje svoje delo, kako kod svete velikomučenice Ekatarine, tako i kod Marije Egipćanke koja je dotle živela potpuno neispravno. Koliko je i kod nas u Rusiji onih koji hitaju tim putem - znanih i neznanih, muškaraca i žena, udovica i devojaka! Blažene i preblažene duše! Blaženi Avgustin je dugo bio u okovima neduhovnog života, mada je znao za duhovni i želeo ga je. Šta mu je pomoglo da raskine te okove? Priča koju je čuo o svetom Antoniju Velikom, kako sija od blagodati, a nije učen nego sasvim prost čovek. Kada je to čuo zavapio je: prosti ljudi nas pretiču i ostavljaju pozadi sa svom našom učenošću i ugledom među ljudima. I istoga trenutka prelomio je u sebi, pa je sa žarom pošao istim onim putem kojim je išao sveti Antonije. A mi? Hoćemo li se predomišljati i odlagati to iz dana u dan?! Neka Vas Gospod blagoslovi Svojim prosvećujućim blagoslovom. 29. Odlučnost da se živi po blagodati ne treba da bude ograničena samo na želju, nego treba da se sprovodi sa spremnošću na napore i borbu, i uz stremljenje da se neizostavno postigne to što se želi. Kada se odluka donese, istoga časa treba se prihvatiti dela i istrajati u njemu sa trpljenjem i postojanošću.

sadržaj Još nije rečeno sve. Spremam se da napišem nešto kao dopunu. Na to me podstiče važnost predmeta o kome je bilo reči. Divno je stanje duše koja sva blista kada je blagodat Božija prožima kao što oganj prožima željezo. Slušajući o tom stanju svako bi želeo da ga dostigne. Pretpostavljam da i Vi imate takvu želju. I mada želja pokazuje da duša ume da izabere ono što je dobro, ipak ona ne izražava sve što se u tom slučaju traži. Može čovek naglo da krene i da stane, pa da od želje ne bude ništa. Ne, nije tu potrebna samo želja, nego zdrav pogled na stvari i odlučnost, tvrda i nepokolebiva, uz svest o tome koliko je truda potrebno, kakve sve prepreke i neprijatnosti tu predstoje, i sa junačkim žarom im se suprotstaviti.

Tražiti da blagodat Božija prožme sav naš život isto je što i tražiti Carstvo Božije, ili revnovati na spasenju duše, ili zavoleti i izabrati jedino što je potrebno. Različiti su nazivi i izrazi, ali delo je jedno. Ja sam uzeo onu stranu koja je očiglednija. Kako god da ga nazoveš, to je predmet koji je sam po sebi najvredniji, zato je nemoguće ne želeti ga. Pitaj koga god hoćeš: „Želiš li u raj, u Carstvo Nebesko?" - duhom će ti odgovoriti: „Hoću, hoću". Ali potom mu reci: „Dobro, onda radi to i to" - i njegove će ruke odmah da klonu. Hteli bi u raj, ali nemaju uvek dovoljno čvrstu volju da bi se oko toga potrudili. Hoću da kažem da nije potrebno samo poželeti, nego treba doneti i čvrstu odluku da se željeno ostvari na delu i potruditi se oko toga. Da bi Vam bilo jasnije ispričaću Vam sve o tome kako obično želje dovode do odlučnosti. Ima mnogo predmeta o kojima razmišljamo i dela koja planiramo. Ali mislimo, mislimo i - zaboravimo. To znači da duša nije prionula uz njih - zato su pali u zaborav. Pamti se ono uz šta duša prione. Ako se duša vezuje, znači da nam se predmet dopada. Dakle, predmet nam se dopao, prijatno nam je da o njemu razmišljamo ili da ga držimo u mislima, da ga zamišljamo, ali moguće je da to ne podstakne želju da se dotični predmet ima, ili, ako je u pitanju delo, da se učini. Kažemo: dobra stvar ili dobro delo, ali šta nam to vredi? Mi im se divimo, ali ne vidimo zašto bismo se potrudili oko njih. Da bismo nešto zaista poželeli, potrebno je da to što želimo ima najprisniji lični odnos prema nama, da nam bude ili korisno, ili neophodno, ili da nam se tako dopada, da nam je bez toga život težak i gorak. Kada se u nekom delu ili u nekoj stvari uočavaju takve osobine, onda ne možemo da uzdržimo želju: ona neizbežno nastaje. Dakle, poželeli smo. Je li time već sve učinjeno? Još ne. Zar je malo želja koje ostaju neispunjene zbog nedostatka energije ili napora snage za njihovo ispunjenje. Da bi želja bila ispunjena, potrebno je da se pretvori u nepokolebivu nameru ili odlučnost, potrebno je da duša ovako u sebi kaže: dobiću tu stvar ili učiniću to delo po svaku cenu. Kada ove reči budu izgovorene u duši, odmah za njima počinje razmišljanje o tome kako da se odluka sprovede u delo: smišljaju se sredstva, traže se pogodne okolnosti vremena i mesta, planiraju se moguće prepreke i označavaju mere za njihovo uklanjanje, a čitav tok stvari pretresa se od početka do kraja. Tek kada se sve to obavi u duši, ona je potpuno spremna za delo. Sve je spremno za delo, ali dela još nema - treba ga započeti i istrajati u njemu sa trpljenjem i odgovarajućom usrdnošću, sve dok se ne dovede do kraja. Sve što smo do sada opisali nalik je na to kada imate mašinu za testerisanje drva koja je spremna za rad: sve je postavljeno, drvo je na svom mestu - još sam da se pusti u rad. To - pustiti u rad kruna je svih prethodnih priprema, i mada gotovo ništa ne pridodaje delu, sve zavisi od toga. Isto je i sa prelaskom želje u odluku i delo: kada je odluka sazrela i kada je delo potpuno promišljeno, ostaje još samo jedan neophodan čin u kome je sva sila - početi sa delanjem. Pomislićete, pa šta je tu teško, kada je već sve spremno? Međutim, to je najteži korak. Do trenutka donošenja odluke sve se odvijalo u nama, a sada to naše unutrašnje, umno delo treba da stupi u tok dogaćaja i da teče uporedo sa drugim delima. Učini samo prvi korak, a onda će već same okolnosti u kojima se započeto delo zatekne početi da ga podstiču da se odvija u duhu i poretku kako je započeto. To vam je dakle čitava procedura dela! Sve ovo govorim zato da bih Vam ukazao na to šta još treba da dovršite u sebi kako bi se želja sa kojom ste se dali u delo Božije pretvorila u delo. Da vaša želja ne bi bila kao sasušena grana, treba je najpre dovesti do odlučnosti - ne brzoplete, nego postojane,

promišljene, čvrste, razumne i, što je najvažnije, nepovratne. A zatim se prelazi na delo. Prvo sve treba da bude učinjeno u nama, našim sopstvenim razmišljanjem i molitvenim obraćanjem Bogu radi urazumljenja i prosvetljenja uma kada je reč o tako neophodnom predmetu. A drugo Vam već neće biti teško, sudeći po redu koji vlada u Vašoj kući. Gospod neka Vas blagoslovi i neka se u Vama dogodi ovo što je opisano! 30. Skica blagodaću prosvetljenog unutrašnjeg stanja rečima Makarija Velikog. Načini podsticanja i pojačavanja odlučnosti za dobar život.

sadržaj Ne mogu da izdržim. Uzimam pero i ponovo počinjem da Vam objašnjavam isto - o privlačnosti oblagodaćenog stanja, kako bih Vas usmerio na put za dostizanje i usvajanje tog stanja i ostajanje u njemu. Samo, sada Vam neću izlagati svoje, nego reči bogomudrog Makarija Velikog, tačnije reči iz njegove osamnaeste besede. „Ako je neko u svetu bogat i ima tajnu riznicu, pomoću tog blaga on dobija sve što poželi. Tako i oni koji su pronašli i već imaju nebesku riznicu (blagodat), tim blagom stiču sebi svaku dobrodetelj i dodaju u svoju riznicu još veće nebesko blago. Apostol kaže: a ovo blago imamo u zemljanim sudovima (2.Kor.4,7), to jest, iako smo još u telu, udostojili smo se da pronađemo u sebi tu riznicu - osvećujuću silu Duga. Ko je pronašao i ima u sebi ovu nebesku riznicu Duga, taj pomoću nje besprekorno i mirno savršava svaku pravdu po zapovestima Božijim i svako delo dobrodetelji, bez prinude i teškoća. Gajde da umolimo Boga, da zatražimo da i nama daruje riznicu Duga Svoga, kako bismo i mi besprekorno i čisto mogli da prebivamo u svim zapovestima Njegovim, i da čisto i savršeno izvršavamo sve što je pravedno. Prinudimo se da umolimo Gospoda da nas udostoji pronalaženja i primanja nebeske riznice Duga, te da dođemo u takvo stanje, da besprekorno i bez napora, lako i čisto izvršavamo sve zapovesti Gospodnje koje ranije i uz sav trud nismo mogli da izvršimo. Ova riznica se zadobija kroz usrdno traženje, veru i trpljenje napora koje to traženje iziskuje. Iz sve duše i sa verom treba moliti od Boga da nam omogući da u srcima svojim pronađemo Njegovo bogatstvo, u sili i delanju Duga". Sveti Makarije ovako predstavlja to što se događa sa ljudima kod kojih je blagodat Božija počela vidljivo da projavljuje svoja dejstva: „Ponekad se vesele kao za carskom trpezom i raduju se neizrecivom radošću i veseljem. Sledećeg trenutka bivaju kao nevesta koja nalazi božanski mir u zajednici sa svojim ženikom. Ponekad pak osećaju u sebi takvu lakoću i polet kao da su bestelesni anđeli koji se još nalaze u telu. A ponekad kao kakvim pićem bivaju umireni i obradovani Duhom i opijeni božanskim duhovnim tajnama. Ponekad ih Duh ozaruje takvom ljubavlju, da kad bi bilo moguće smestili bi u svoje srce svakog čoveka, ne razlikujući zlog od dobrog. Ponekad, u smirenomudrenosti Duga, oni toliko unižavaju sebe pred svakim čovekom, da se smatraju poslednjim i najmanjim od svih. Ponekad se njihova duša umiri u velikom bezmolviju, u tišini i miru; ponekad se umudri blagodaću u razumevanju nečega, u neizrecivoj mudrosti, u poznanju onoga što se ne može opisati jezikom. A ponekad takav čovek izgleda kao sasvim običan". Kakvo divno stanje! Evo još jednog kratkog opisa blagodaću prosvetljenog unutrašnjeg stanja. „Kada duša uziđe do savršenstva Duga, potpuno se očistivši od svih strasti, i kada u neizrecivom opštenju dođe u jedinstvo i sjedinjenje sa Duhom Utešiteljem, sjedinjena sa

njim ona se i sama udostojava da postane duh; tada ona sva postaje svetlost, sva postaje oko, sva - radost, sva - uspokojenje, sva - ljubav, sva - milosrđe, sva - blagodat i dobrota". Eto šta su se trudili da postignu i šta su s mukom postizali sveti podvižnici! Složićete se da su imali zbog čega da se trude. A pristup u tu oblast svima je otvoren. To nije zabranjeni vrt. Takva su blaga svima obećana, a za njihovo sticanje unapred je data blagodat Duga Svetoga kroz krštenje i miropomazanje. Na nama je samo da prekopamo po sebi i pronađemo to skrovište sa blagom. Blago je zakopano u našem vrtu - samo da uzmemo lopatu i počnemo da kopamo. Sa prvim udarcima lopate počeće da zvecka srebro i zlato. I eto skrivene riznice! Radosti tada neće biti kraja. Eto! Dokle smo dakle stigli? U prošlom pismu pokazao sam Vam put kojim se stiže do odlučnosti, ali nisam pomenuo usled čega se ta odlučnost konačno pojavljuje. Sada ću ukratko da ukažem na ono što je najvažnije. Privlačnost predmeta budi energiju, ali delo tu može da sačeka i do sutra. Međutim, kada je uz to jasno prisutna, s jedne strane, krajnja potreba i neizbežnost, a sa druge - pomoćna sredstva, tada se odluka sprovodi neodložno. Evo Vam primer. Neko sedi u sobi, a ti ga ne pozoveš nego pustiš da sam vidi da je požar i da hitro mora da se skloni odatle: on bi u trenu izjurio napolje. Upravo to mi treba da uradimo i sa sobom, pa da u slučaju neodlučnosti obratimo pažnju na jadno (teško) stanje oko sebe, to jest da se ubedimo kako ili treba da učinimo to i to, ili smo večno propali. Čim se pojavi svest o tome, istoga časa u svoj svojoj snazi probudiće se sva naša duhovna energija i nezadrživo će nas pokrenuti na delovanje. Kako to da se učini u odnosu na predmet o kome je kod nas reč, potrudite se sami da smislite. Sa svoje strane pomenuću samo da će danas-sutra doći smrt, a nakon smrti šta? Možda ono što je bilo sa lukavim slugom: „uzmite od njega kesu - dar blagodati, a njega samoga bacite u najcrnju tamu!" Ili ono što se dogodilo sa ludim devojkama - zatvore se i začujete glas: „ne znam ko si ti!" Samo što će to, jedno ili drugo, da bude zauvek, ukoliko ne rasplamsamo blagodat u sebi i ukoliko se ne prosvetlimo njome. Zamislite sebe u takvom položaju jasnije, i ne verujem da ćete ostati neodlučni, ako ste uopšte i bili neodlučni. To je veoma silna predstava. Još je drevni mudrac rekao: seti se kraja svoga, i dok si živ nećeš sagrešiti (Sir.7,39). Potrudite se da to zamislite što jasnije, a kada Vam bude dovoljno jasno, čuvajte i ne pomračujte svest o tome. Da biste pomogli sebi uzmite knjigu „Ustani, ti koji spavaš" i čitajte je. Nju sam Vam dao ranije. Pomoćna sredstva jesu drugi momenat koji uz svest o kraju daju hrabrost i nadu da se pobegne od bede i time pokreću na delovanje. Ako ne bude toga, osećanje bede neminovno će voditi u očajanje. U navedenom primeru, ako nema slobodnih vrata ili otvorenog prozora onaj ko se našao u požaru može samo da se uhvati za glavu. Tako i u našem predmetu, u teškoj situaciji u kojoj se zaista nalazimo (bez blagodati ne možemo izbeći lišenje Carstva Nebeskog), ne bi bilo pomoćnog sredstva koje bi moglo da nas izvuče iz očajanja, da nije, slava Gospodu, za nas već spremno sve čime možemo izbeći neizbežnu nesreću posle smrti - sve je spremno, nalazi se u našim rukama, čak u nama samima. Ostaje samo da se prihvatimo dela i počnemo da radimo. Zar ćemo, znajući sve to, još oklevati i dan za danom odlagati početak? Što se tiče Vas, dodaću još i to da nije potrebno da započinjete nešto naročito. Samo živite u duhu u kome ste vaspitani i držite se onog blagočestivog poretka koji vidite u

svojoj porodici i kod svojih rođaka. Sve ovo ja i govorim samo zato da biste Vi iz sveg srca izabrali upravo takav način života i da biste sopstvenom voljom odlučili da do kraja živite upravo tako. Dosadašnji Vaš život kao da i nije bio Vaš. Tako su Vas usmerili. To je jako dobro, ali neće biti postojano ako Vi sada sopstvenom voljom ne izaberete upravo takav život i ako ga ne postavite sebi kao neumoljivi zakon. Ako to ne učinite sada, povući će Vas zli duh svetskog života, ili će od Vas ispasti ni ovo ni ono, kao što sam već govorio. Razmislite Gospoda radi o svemu tome i pohitajte da donesete odluke. Neka Vas Gospod blagoslovi! 31. Kako podržati težnju ka dobrom životu koja se pojavila. Duhovno čitanje i razmišljanje. Zapisivanje dobrih misli. Kako izbeći lutanje misli prilikom čitanja i molitve. Neprestano sećanje na Boga i smrt. Samoukorevanje.

sadržaj E, slava Bogu! Pišete da imate silnu želju da se približite Bogu. Neka Gospod blagoslovi! Zašto sam sve vreme i govorio, ako ne zato da bih oživeo tu želju u Vama? Rasplamsajte strah Božiji u sebi, znajte da kada postoji strah Božiji, to znači da je Vaš duh živ i da blagodat Božija deluje u Vama. Prvo delo našeg duga je - poznanje Boga i strah Božiji, a osnovni dar blagodati Božije je duh straga Božijeg. On je i početak i produžetak i kraj puta onoga ko je spasen. Ko ima živi i delatni strah Božiji, taj u sebi ima neiscrpnu silu koja pokreće na svako bogougodno delo, i ujedno jakog stražara koji čuva od đavoljih napada i od svakog skretanja sa puta. Pomozi nam Gospode da probudimo i da potom uvek čuvamo u snazi taj duh straga Božijeg! Veoma je dobro to što ujutro posvećujete određeno vreme čitanju duhovnih knjiga. Ali ko se tamo kod Vas tako neblagonaklono odnosi prema tome? Ako biste učestali sa tim, pa da ništa drugo ne biste radili nego samo čitali i molili se, to bi konačno bilo nešto izuzetno, a ovako - da malo čitate i porazmislite - šta je tu tako naročito?! Koliko znam, svi blagočestivi i bogobojažljivi ljudi čine tako. Mislim da se i Vaši roditelji drže istog pravila. To čitanje, zajedno sa molitvom koja mu prethodi, krepi dušu i daje joj snagu za čitav dan. Lekari savetuju da se praznog stomaka ne izlazi iz kuće. U odnosu na dušu, to se ispunjava jutarnjom molitvom i čitanjem. Duša se time nahrani i više ne izlazi gladna na svoje svakodnevne poslove. Evo šta mi čak pada na pamet da Vam predložim. Uzmite jednu svesku i zapisujte u nju misli koje Vam dolaze prilikom čitanja Jevanđelja i drugih knjiga, i to ovako: Gospod u Jevanđelju kaže to i to; iz toga se vidi da mi treba da postupamo tako i tako; za mene to je ostvarivo na sledeće načine; tako ću i da postupam; Gospode, pomozi! To je mali napor, a koliko je koristi od njega! Tako činite! Vaša misao će se izoštriti i dobiće krila. Duh koji prebiva u Svetom Pismu preći će i u Vaše srce i oživeće ga. A to je melem na rane! Zašto za vreme čitanja i molitve misli lutaju, i šta tu da se radi? Od toga niko nije slobodan. Ali, tu nema greha. Greh je kada neko svojevoljno razvija u sebe misli koje dolaze sa strane. A kada one dolaze nevoljno, kakva je tu krivica? Krivica postoji i onda kada neko primeti da mu misli lutaju, ali nastavi tako. Treba pak ovako da postupi: čim primeti daje misao pobegla, odmah da je vrati na njeno mesto. Da bi za vreme molitve bilo manje lutanja misli, čovek treba da se napregne kako bi se molio sa toplim osećanjem, a za to je potrebno da prethodno - uoči molitve - zagreje

dušu razmišljanjem i poklonima. Navikavajte se da se molite sopstvenom molitvom. Tako, na primer, suština večernje molitve je da se zablagodari Bogu za sve što se dogodilo u toku dana, i prijatno i neprijatno. Za ono loše što je učinjeno treba se kajati i moliti oproštaj, uz obećanje da će se sledeći Dan provesti ispravno. Takođe, Boga treba moliti za čuvanje tokom sna. Sve ovo recite Bogu od svojih misli i od svoga srca. Suština Jutarnje molitve je - blagodariti Bogu za san i odmor, i moliti ga da pomogne da čitav dan činimo dela u slavu Njegovu. I to mu recite svojim mislima i od svoga srca. Pri tome i ujutro i uveče kazujte Gospodu svoje potrebe, najpre duhovne ali i spoljašnje, govoreći mu kao dete: vidiš, Gospode, slabost i nemoć! Pomozi i izleči! Sve ovo i slično može se pred Bogom izraziti i sopstvenim rečima, bez upotrebe Molitvenika. Možda će tako biti i bolje. Pokušajte - ako ide, možete sasvim da ostavite Molitvenik, a ako ne ide, treba da se molite sa Molitvenikom, jer biste inače mogli sasvim da ostanete bez molitve. Da bi molitvoslovlje po Molitveniku sabiralo misli i zagrevalo srce, potrebno je da u slobodno vreme - osim onog vremena kada stojite na molitvi - sednete i dobro promislite o sadržaju propisanih molitava i da ih osetite. Kada posle toga stanete da ih čitate u vreme jutarnjeg ili večernjeg molitvoslovlja, sve te misli i osećanja koja pronađete tokom razmišljanja će se obnavljati, sabiraće Vašu pažnju i zagrevati Vaše srce. Molitvu nikada ne čitajte brzo. I još nešto: potrudite se da molitve naučite napamet. To mnogo potpomaže sabranu molitvu. Molitvu treba učiti kao i bilo koje drugo delo. Navikavajte se da o Bogu ne razmišljate samo onda kada stojite na molitvi, nego i u svakom drugom času i trenutku, jer On je prisutan svuda. Od toga će se u vašu dušu slivati mir, dobićete snagu za delanje i Vaša će dela biti dovedena u red. Vaša sadašnja želja da se što više približite Bogu na taj će se način u potpunosti ostvariti. Onome ko se uvek seća Boga toplo je kao da stoji na suncu. Sećanju na Boga dodajte i sećanje na smrt i blaženu ili pregorku večnost. Ta dva sećanja otkloniće Vas od svega lošeg čak i u mislima i usmeriće Vas ka svemu dobrom, ne samo radi pokazivanja, nego iskreno. Pogrešno je mišljenje da sećanje na smrt tobože zagorčava život. Ne zagorčava, nego nas uči da budemo oprezni i da se uzdržavamo od svega što bi moglo da zatruje život. Kada bismo se češće sećali smrti, bilo bi manje nereda i u pojedinačnom i u društvenom životu. Vi sebe prekorevate zbog samoljublja. Dobro je, dobro. Pratite projave samoljublja i odmah ga odsecajte. Samoljublje bi htelo da čini sve za sebe, a Vi sve činite u slavu Božiju i na dobro drugih, ne gledajući i ne žaleći sebe. Jer i oni koji su samoljubivi spolja uglavnom čine ista dela kao i oni koji nisu samoljubivi, samo im daju drugo usmerenje i sa njima imaju druge namere. Do nas je da te namere ispravimo od samoljubivosti ka samopožrtvovanju, a potom će i delo poći na istu stranu. To treba naučiti. Učite, učite! Neka Vas Gospod blagoslovi! Vi želite da Vas grdim bez sažaljenja. Stvar zbog toga neće propasti. Ali zasada Vi preda mnom stojite čisti i svetli. I meni ostaje samo da poželim da Vas Gospod uvek sačuva takvom kako mi izgledate; ako u stvarnosti niste takvi, neka da da Vas takvom učinimo.

32. Onaj ko je odlučio da stane na put dobrog života mora da posti. Pouka o tome kako treba postiti. Ponašanje u crkvi tokom posta.

sadržaj Slava Tebi, Gospode! Evo, došao je i post. Pričinili ste mi veliko zadovoljstvo kada ste rekli kako jedva čekate da počnete sa postom. I ne menjajte nameru. Neki poste samo tokom Strasne sedmice, ali Vi ne čekajte dotle. Na Strasnu sedmicu poste i oni koji su već postili prethodnih nedelja, i oni koji bi hteli što kraće da poste, pa se potrude samo tri dana. Vi se držite ovog prvog. Neka Vam Gospod blagoslovi da postite kako treba. Baš onako kako Vi mislite, tako i treba da postupa svako ko posti. Da se uzdržava od hrane, i da odlazi u crkvu, i da se usamljuje, i da čita, i da razmišlja, i da se bavi sobom - sve je to potrebno. Ali sva ta dela treba usmeriti ka jednom cilju - dostojnom pričešćivanju Svetim Tajnama. Da biste se dostojno pričestili, dušu treba da očistite pokajanjem. Svi podvizi tokom posta (odlasci u crkvu, molitva kod kuće, uzdržavanje od hrane i sve ostalo) određeni su zato da bi se pokajanje savršilo kako valja - sa iskrenom skrušenošću i tvrdom odlučnošću da se Gospod više ne vreća. Osnovna stvar kod pokajanja je - ući u sebe. Svakodnevni poslovi, brige i misli koje nezadrživo lutaju po svetu, ne dopuštaju nam da uđemo u sebe. Zato onaj ko se podvizava u postu, koliko je to moguće, treba da ostavi svoje brige i da sedi kod kuće umesto da juri za poslovima. To presecanje briga je veoma važno za post. Ko to ne učini, taj neće ni postiti kako treba. I vi treba to da učinite. Koliko god da su male vaše brige, one vas ipak dekoncentrišu. Odložite ih u stranu kada pristupate postu. Pretpostavimo da ste sve odbacili i da sedite u svojoj sobi. Šta tu da radite? I u usamljenosti se može sedeti uzalud, zato treba da se prihvatite nekog dela koje vodi pobožnosti. Kojeg? Molitve, čitanja, Duhovnog razmišljanja. To je molitva izvan crkve. Ova u crkvi se podrazumeva sama po sebi. Kako da se molite u crkvi to Vam je poznato. Ali evo šta ipak treba da znate: u crkvu treba da odlazite rado, kao u roditeljski dom Božiji, bez mrgođenja i dosađivanja. Da idete u crkvu ne samo zato da biste stajali na službi, nego da biste se iz duše pomolili - sa toplotom srca, sa izlivanjem osećanja skrušenosti, smirenja i pobožnog straga pred Gospodom, i uz uznošenje usrdnih moljenja za svoje najvažnije potrebe. Kako uspeti u tome? Treba unapred da se pripremite i kada dođete u crkvu da podstičete sebe na to. Glavno je da se srce tokom službe zagreje i da se toplo obraća Bogu. Ali treba takođe slušati službu i pratiti je svojim mislima i osećanjima. Raznolikost koja je usmerena ka jednome, bez rasejavanja, lako će održati pažnju prema onome što je korisno i što nas izgrađuje. Treba pronicati u ono što se peva i čita, a posebno paziti na jektenije, jer su u njima skraćeno izražene sve naše potrebe, za koje molimo i nepostidno se obraćamo Bogu. Ali misli obično lutaju. To je zbog nedostatka molitvenih osećanja. Evo šta treba da radite sa njima: čim primetite da su misli odlutale iz crkve, vratite ih natrag i nikada sebi svesno ne dopuštajte da maštate ili lutate u mislima - i sada, tokom posta, i u bilo koje drugo vreme. Kada Vam misli neprimetno odlutaju to još nije veliki greh, ali kada počnete namerno da u mislima lutate tamoamo dok stojite u crkvi, to je već greh. Gospod je prisutan među onima koji su u crkvi. Onaj ko tu ne razmišlja o Gospodu, nego mašta, taj je nalik onome ko dođe kod cara kako bi ga nešto zamolio, pa stane da se u carevom prisustvu vrti i okreće, ne obraćajući na njega nikakvu pažnju. Možda Vam i uz sav trud neće poći za rukom da potpuno zaustavite lutanje misli, ali da ne

dozvoljavate sebi da namerno maštate, to i možete i treba da činite. Što se tiče lutanja misli tu postoje dva pravila: 1) čim primetite da misli lutaju vraćajte ih natrag i 2) svesno ne dopuštajte mislima da lutaju. Sredstvo protiv lutanja misli je pažnja uma umerena na to da je Gospod pred nama i mi pred Njim, U tu misao treba pohraniti čitav um i ne dopustiti mu da odatle odstupi. Pažnja se za Gospoda vezuje strahom Božijim i pobožnošću. Odatle dolazi toplota srca koja zapravo i usredsređuje pažnju na Jedinog Gospoda. Potrudite se da podstaknete srce pa ćete i sami videti kako će ono da sputa pomisli. Ali treba da prinudite sebe. Bez truda i naprezanja uma nećete dostići ništa duhovno. Tu mnogo pomažu zagrevanje srca i pokloni. Njih činite što češće, i pojasne i zemne. Daj Bože da osetite sladost prebivanja u crkvi kako biste hitali ka njoj kao što se sa velike hladnoće hita u toplu sobu. Tokom posta glavni rukovoditelj dela radi koga se i posti je dolično prebivanje u crkvi. Ostalo je pomoć i potpora. Ali o tome drugi put. 33. Produžetak o postu. Ponašanje u kući tokom posta.

sadržaj Nastavljam o postu. Onaj ko posti i zna jedino za crkvu i kuću. Došli ste kući - i šta tu? Tu takođe treba, koliko ste u stanju, da um i srce držite pobožno okrenute Gospodu. Požurite iz crkve pravo u svoju sobu i pozdravite je sa nekoliko poklona, moleći od Gospoda da duševno korisno provedete predstojeće vreme usamljenosti u kući. Zatim sedite i malo predahnite. Ipak, ne dopuštajte mislima da lutaju, nego u sebi govorite samo „Gospodi pomiluj! Gospodi pomiluj!", ne razmišljajući ni o čemu drugom. Kada se odmorite prihvatite se nekog dela: ili molitve ili rukodelja. Kada ćete šta od toga raditi - to odredite sami. Ne treba da se bavite samo duhovnim stvarima, već se prihvatite i nekog opuštajućeg rukodelja. Samo nemojte ga obavljati onda kada vam je duša umorna i nije sposobna ni da čita, ni da razmišlja, ni da se moli Bogu. A ako se to duhovno delanje odvija kako treba, onda rukodeljem ni ne morate da se bavite. Ono služi da se popuni vreme koje bi inače bilo provedeno u dokolici, koja je uvek veoma pogubna, a pogotovo u vreme posta. Kako da se molite kod kuće? Dobro ste rekli da treba nešto malo i dodati uobičajenom molitvenom pravilu. Treba, treba. Ali bolje je ako dodate ne još koje čitanje molitava, nego da nastavite da se molite bez Molitvenika, saopštavajući Gospodu sami svojim rečima najvažnije duhovne potrebe. Čitajte i ujutru i uveče, ali pre početka Vašeg molitvoslovlja i posle njega, kao i između molitava koje čitate, dodajte sopstvenu molitvu, čineći pojasne i zemne poklone i padajući na kolena. Dosađujte svojom molitvom Gospodu, Majci Božijoj i anđelu čuvaru, i u svojoj besedi sa njima tražite sve za šta osećate da Vam je krajnje neophodno; molite se da Vam daju da spoznate sebe, a kada to postignete, da Vam daju želju i da Vas snabdeju snagom da ispravite sve što je neispravno, kako bi se Vaše srce ispunilo duhom skrušenosti i smirenja, u čemu se i sastoji žrtva Bogu koja je Njemu najugodnija. Ali ne vezujte sebe suviše dugim pravilom. Bolje je da češće stajete na molitvu i da tokom dana činite po malo poklona, ali često, da biste poklone rasporedili na čitav dan. Umom pak nikako ne odstupajte od Gospoda, bez obzira na to da li stojite na molitvi ili radite nešto drugo. Posle molitve posvetite se čitanju sa duhovnim razmišljanjem. Čitati ne treba zato da biste opterećivali mozak različitim podacima i pojmovima, nego zato da biste nešto naučili i da biste shvatili kako najbolje da izvršimo ono što nam je potrebno u tim danima

posta. Zato treba čitati malo, ali uz svest o svemu pročitanom, što se postiže sporim i pažljivim čitanjem. Šta čitati? Pa svakako samo duhovne knjige. Među njima Vam ništa neću više preporučiti nego dela svetitelja Tihona. Među delima svetitelja Tihona postoji knjižica „Ustani, ti koji spavaš" - izbor tekstova koji podstiču na pokajanje. Postoji još i knjižica o pokajanju i pričešću, propovedi tokom Velikog posta i pripremnih nedelja. Čuo sam da je ona veoma pogodna za ovo vreme: u njoj se govori samo o pokajanju i pričešću. Bolju literaturu za Vas ne mogu da nađem. Te knjižice su Vam date - uzmite ih i čitajte. Lagano čitanje odgovarajućih knjiga praćeno razmišljanjem podstiče dušu više no bilo šta drugo. Prihvatite ga se. Ujutro posle molitve posvetite se čitanju, sve do časova. Ono priprema i za crkvenu molitvu. I posle časova možete da nastavite sa čitanjem, kad imate dovoljno želje i koncentracije. Ako se za vreme čitanja pojavi molitveni polet ustanite na molitvu. Da čitate zajedno sa nekim ili sami? Bolje sami. Jer tako ćete se lakše pozabaviti sobom i primeniti na sebi to što ste pročitali. Razmišljanje treba vezati za ono što je pročitano, inače će da pređe u maštanje i od njega nećeš imati koristi. Dakle, pročitali ste, porazmislili, savršili poklone - to su dela koja kod kuće obavlja onaj ko posti. Ali nećete stalno biti u stanju da održite takvu pažnju. Kada se umorite možete sesti i nešto poraditi, kao što sam već spominjao. Dobro ste rekli i to da se treba uzdržavati od hrane. Treba, treba, ali ne previše. Jer Vi i inače jedete tako malo. Morate da jedete tako, da biste imali snage da stojite u crkvu i da kod kuće činite poklone. No, kako nađete da Vama odgovara i da Vam je od koristi - tako i postupite. Potrebno je samo da telu date do znanja da je i ono krivo zbog toga što treba da se kajete i zbog toga da podnosite napor posta. I od sna treba oduzeti malo, kako kada je u pitanju dužina, tako i kada je reč o udobnosti. Ova tačka čini mi se zahteva od Vas žrtvu. Ali ne budite lenji da tu žrtvu prinesete, kako znate i umete. U te dane svaka vrsta lišavanja je na mestu. A razgovori? I razgovarati se može, ali ne o ispraznim stvarima, nego samo o ovome. Umesto razgovora bolje se dogovorite da zajedno čitate. Uveče bi to bilo baš dobro. Ništa ne bi bilo bolje nego kada bi neko od Vas pričao poučne priče u kojima se projavljuje sila pokajanja i pričešća. I za čitanje bi trebalo izabrati takva mesta iz Četi-Mineja. Dovoljno je za ovaj put. Posle ću dodati ono što još bude potrebno.

34. Produžetak o postu. Pripremanje za ispovest. Preispitivanje života. sadržaj

Da nastavimo sa našim izlaganjem o postu. Sve što je rečeno predstavlja okvir u koji se stavlja post, ili spoljašnji red i poredak koga se obično drže oni koji dobro poste. I Vi se potrudite da se toga pridržavate ako hoćete dobro da postite. Samo nemojte da uzimate namrgođeni izraz i ne pomračujte svoje lice. Sve činite rado, sa dobrim i radosnim raspoloženjem duga. Vreme provodite kao oni kojim predstoji gozba kod cara. Oni misle i govore samo o tome kakva će biti ta gozba, kako će se susresti sa carem, šta će reći, kako će ih on pozdraviti, kako će se što bolje pripremiti, da se ne osramote i slično. Ali Vas očekuje nešto neuporedivo bolje i uzvišenije - predstoji Vam gozba ne kod zemaljskog, nego kod Nebeskog Cara. Ako se potrudite da se pripremite tako da se dopadnete Caru, On će Vas pohvaliti, dobićete ono što nema cenu i bićete neizrecivo obradovani. Rekli ste da ćete da postite, onda postite! Neka Gospod blagoslovi! Izvolite, porazmislite o tome kako da se pripremite. Stare galjine treba da zamenite novim. Ako se nešto od starog učini pogodnim, onda ga treba oprati, izglačati i pokazati ga u onom obliku kao da je sasvim novo. Time hoću da kažem kako treba da preispitate sebe: loše da odbacite a dobro da zadržite, popravite i usavršite. Uđimo dakle u sebe i počnimo da pregledamo čega sve tu ima. Da se u to meša neko lice sa strane neumesno je i sasvim nemoguće. Niko ne može da uđe u Vas i da razabere dela Vaše savesti, osim Vas samih. Izvolite dakle to sami da učinite. Ja ću Vam tim povodom dati samo nekoliko uputstava. I u onim knjigama koje sam Vam odredio za čitanje naći ćete mnoge savete o tome. Ali reći ću još nešto. Da bi sebe dobro pregledali treba da obratite pažnju na tri strane našeg delatnog života: na dela - pojedinačna, obavljena u određeno vreme i na određenom mestu, u određenim okolnostima; na raspoloženja srca i karakteristične sklonosti, koje se kriju iza dela; i na opšti duh života. Čitav naš život sastoji se iz neprekidnog delanja: misli, reči i dela koja se neprekidno smenjuju i jedni druge izazivaju. Pretresti sva ta dela, svako posebno, i odrediti njihovu moralnu vrednost - to je potpuno nemoguće. Čak i kada biste hteli da se prisetite i prosudite dela koja ste obavili tokom jednog dana, ni to nećete moći da učinite. Čovek je biće koje je svagda u pokretu. Šta on sve pomisli i uradi od jutra do večeri! Koliko stvari uradi od ispovesti do ispovesti! Nema potrebe da se sve potanko istražuje i posebno prosuđuje. Jer imamo stalno budnog stražara - savest. Ono loše što je učinjeno, ona neće prevideti; i koliko god joj vi objašnjavali da to nije ništa, ona neće prestati da govori svoje: loše je, loše je. Eto vam prvog dela: da slušate savest i da sva ona dela koja savest razotkrije priznate za grešna i spremite se da ih ispovedite. To se može nazvati prvim i poslednjim delom: da shvatite da ste krivi za ono za šta Vas savest optužuje, da odlučite da to ubuduće izbegavate. Ponekad se dogodi da ona nešto ne primeti, ili zbog nekakve zbunjenosti, ili zbog toga što je bilo davno, a nešto možda i zbog toga što ne smatra za greh zbog nepoznavanja ili nepotpunog poznavanja onoga što je za nas obavezno. Tu se, kao pomoć savesti, treba obratiti zapovestima Božijim, izloženim u reči Božijoj, pregledati ih i zapitati se nismo li učinili nešto protiv ove ili one zapovesti. Pri tome ćemo se setiti mnogo čega što smo zaboravili, dok će nam se mnogo šta predstaviti u drugom svetlu, a ne onako kako smo dotle videli.

Reč Božija je nalik na ogledalo. Kao što svako gledajući u ogledalo vidi gde je koja fleka ili zrno prašine na licu ili na odeći, tako i duša, čitajući reč Božiju i razmatrajući tamo nabrojane zapovesti ne može da ne vidi je li prema tim zapovestima ispravna ili neispravna: savest, prosvećena pri tome rečju živog Boga, istoga časa će joj to nelicemerno reći. Evo Vam i drugog dela. Ispitajte zapovesti i pogledajte da li ih ispunjavate ili ne. Na primer: zapovest da dajete milostinju svaki put kada Vam neko zatraži - pogledajte da li ste uvek tako činili ili ne. Ponekad ste odbijali da to učinite bez nekog opravdanog razloga, jednostavno ste prezreli siromaga. Ako se pokaže da je to - u pitanju je greh. Zapovest kaže da svakome sve treba da se oprosti, čak i ono neprijatno i uvredljivo. Pogledajte da li ste uvek bili popustljivi, da nije bilo sporova, teških razgovora, pa čak i svađa. Ako primetite da je bilo, onda konstatujte da je to greh, mada savest obično ne primećuje takve stvari. Još nešto: svu svoju nadu čovek treba da polaže na Boga. Da li je kod Vas uvek bilo tako? U običnom toku stvari to nećeš ni primetiti, ali kada se pojavi neka velika potreba, istoga časa se pokazuje da li se duša oslanja na Boga ili na nešto drugo, a da na Boga zaboravlja. Nesumnjivo je da i sve sopstvene snage čovek treba da upotrebi kako bi se izvukao iz neugodnih okolnosti, jer i one su od Boga, ali konačan uspeh može se očekivati samo od Boga, zbog čega mu se treba obraćati sa molitvom za pomoć, a kada se delo okonča, blagodariti Njemu kao jedinom izbavitelju, ne pominjući sopstvene snage. A sada pogledajte da li ste postupali tako. Ako niste, konstatujte opet: greh. Postupite ovako sa svakom zapovešću i otkrivajte kojim ste delima prestupili koju zapovest. Na taj način detaljnije ćete ispitati svoja dela. Ali kako to lakše da učinite? Učili ste Katihizis? Tamo je rastumačena svaka od njih i pokazano je koja nam se dobra dela kojom zapovešću nalažu, a koji su gresi kojom zapovešću zabranjeni. Uzmite ga i pomoću njega preispitajte svoja dela. Čini mi se da kod kuće imate knjižicu „Kako ispovedati i kako se ispovedati" preosvećenog episkopa Platona Kostromskog. Tamo su veoma detaljno nabrojana pitanja koja treba postaviti onima koji se ispovedaju. Sa njom će Vam možda biti još lakše da se preispitate. Mislim da Vi prvi put želite da se pozabavite sobom kako treba i da odredite ko ste i šta je u Vama. Potrudite se da prema ovom uputstvu dobro pogledate sebe. Posle, drugi put, to više neće biti tako složeno delo za Vas. A sada se potrudite. Šta Vam još ostaje da učinite posle ovoga, napisaću sledeći put.

35. Produžetak. Preispitivanje raspoloženja srca. Određenje glavnog karaktera ili duga svoga života.

sadržaj Nastavljam. Druga strana života - raspoloženja ili sklonosti srca. Dela još ne pružaju čoveku punu svest o sebi. Treba ući dublje u sebe i razmotriti kakvo je srce - i na to više obratiti pažnju nego na dela. Može da se dogodi, na primer, da neko slučajno ne bude predusretljiv (ne pomogne drugome), iako ima milostivo srce. A drugi neće dati ne slučajno, nego zato što pati od tvrdičluka. Naizgled, oba su dela jednaka, ali po unutrašnjem raspoloženju onih koji deluju među njima postoji velika razlika. Raspoloženja označavaju postojana duševna stanja koja određuju karakter i narav čoveka, i odakle dolaze njegove najbolje želje i usmerenje njegovog delovanja. Ona među njima koja su dobra nazivamo dobrodeteljima, a loša - porocima, poročnim sklonostima i strastima. Kakva raspoloženja treba hrišćanin da ima u srcu, o tome govori Spasitelj u blaženstvima: smirenje, skrušenost, krotost, pravdoljubivost i istinoljubivost, milostivost, čistotu srca, miroljubivost i trpljenje. Sveti apostol Pavle ukazuje na sledeća hrišćanska dobra raspoloženja srca kao na plodove Duga Svetoga: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje (Gal. 5,2223). Na drugom mestu: obucite se, dakle, kao izabranici Božiji, sveti i ljubljeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost, podnoseći jedan drugoga i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koga; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi. A povrh svega toga, obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva: i mir Božiji neka vlada u srcima vašim, na koji ste pozvani u jednome telu, i budite zahvalni (Kol. z, 1215). Nasuprot ovome stoje poroci ili strasti izvor svih zlih dela koja nas uništavaju. Najvažnije među njima su gordost, sujeta, koristoljubivost, neuzdržanje, gnev, mržnja, zavist, lenjost, strast prema čulnim zadovoljstvima, uninije i očajanje. Za njih je apostol uzakonio da hrišćani ne samo da ne treba da ih imaju, već ne treba čak ni da ih spominju među sobom: da se i ne spominje među vama (Ef.5,2). Vidite kako je strogo! Dakle, izvolite dobro pogledajte da nema kakvih zlih sklonosti ili strasti. Kod svakoga ima pomalo od njih, ali nisu duboko ukorenjene i stalno prisutne. I svako ima jednu glavnu strast oko koje se isprepletu sve ostale. Pre svega, morate se potruditi nju da pronađete. Mada ona sada nije sasvim vidljiva, pošto ste još mladi, njeni tragovi trebalo bi da se primete ako se udubite. Kada je pronađete, i drugima ćete potom lakše odrediti mesto - koja joj je bliže, a koja dalje. I potrudite se da shvatite ustrojstvo svoga srca. To je dragocen dobitak! Jer kad posle toga počnete da se očišćujete od strasti i zlih sklonosti, biće Vam jasno na koju stranu treba da usmerite snagu i glavni udarac - upravo na svoju osnovnu strast. Kada nju savladate, sve druge će se razbežati same od sebe: kao u ratu kada se razbiju glavne neprijateljske snage, ostale se pobeđuju bez muke. Lako je ispraviti dela. Nemoj da delaš i - gotova stvar. Ali prelomiti i ispraviti srce, to nije moguće odjednom. Predstoji borba. U borbi pak kada ne znaš gde da usmeriš udarce možeš izgubiti snagu i doživeti neuspeh. Zato se potrudite! Treća strana života je duh života. To je glavno i ujedno najmudrije delo. Zli duh je tako lukav i tako ume da se maskira dobrotom i pristojnošću da je čoveku potreban veoma oštar duhovni pogled kako bi ga primetio. No, zato se dobri duh lako vidi, jer on je jedan

i jedinstven - živeti za Boga i ostaviti sve drugo. Njemu suprotan je duh života za sebe (egoizam). Taj duh veoma često, ako ne i uvek, dobija dopunski smer: živeti za svet. Ako dakle uzmemo da se duh života određuje na osnovu toga za koga čovek živi, onda Vam neće biti teško da odredite duh svoga života, kada odredite za koga živite ili, pošto Vi tek počinjete da živite, za koga više želite da živite, čemu više težite svojim srcem i kome više želite da posvetite svoj život. Duh svoga života određujte prema onome šta Vas više privlači, mada je on kod Vas tek u začetku, kao slabašno ptiče. Duh onoga ko živi za Boga je bogobojažljiv i trudi se da ugodi samo Bogu. Ko živi samo za sebe, duh njegovog života je samougađački, egoistički, koristoljubiv ili telesan. Ko živi za svet, njegov je duh sujetan. Po tim crtama izvidite koji duh diše u Vama. Sudeći po tome kako silno ste poželeli da se približite Bogu, treba pretpostaviti da je Vaš glavni duh - dobar, istinski duh, kakav i treba da bude. Sudeći opet po tome što ste nekako nedruželjubivo dočekali svetski način života, u kome je duh sveta, može se pretpostaviti da taj duh u Vama nema ni mesta ni snage, mada Vas lako može obuzeti ako budete neoprezni. Ostaje još sumnja da nema možda egoističkog duga. Meni se čini da ima malo, mada ne znam koliko je jak. Ali neka, pošto ste silno poželeli da se približite Bogu, i pošto Vaša duša ne pripada svetu, Vaš egoistički duh će brzo da ispari, ako vašem srcu date prostor da se sve više i više razmahne stremljenjem prema Bogu. Izvolite, primite to na znanje. Dakle, vidite šta Vam predstoji da učinite, pa to i učinite. Na prvi pogled učiniće Vam se kao veliko i komplikovano delo, ali u suštini je jednostavno i lako. Pomolite se Bogu, saberite se, i sve može da se sredi za jedno veče. Ne treba da idete preko mora, dovoljno je da razaberete čega sve ima u Vama. Ipak, ne odlažite za sutra. Ne! Pozabavite se time odmah, od samog početka posta. Postepeno ćete sve razaznati temeljnije i jasnije. Teško će možda biti samo ovaj put. Ali ako potom počnete da živite onako kako nalaže Vaš dobri duh, onda će Vas sam život dovesti do najpotpunijeg samopoznanja. Jer zbog čega uglavnom ne poznajemo sebe? Zato što smo nemarni. Pretpostavimo da ste dobro preispitali sebe i da ste pronašli mnoge neispravnosti. Šta dalje? Kakve korake preduzeti povodom tog saznanja? O tome ću Vam pisati sledeći put.

36. Savršena priprema za tajnu pokajanja i pričešća. Osećanja koja su neophodna onome ko se kaje. Korisno podsećanje na blaženu Teodoru i njen prolazak kroz mitarstva.

sadržaj Kakvu korist možete izvući iz dobijenog znanja o samome sebi? Pre svega, treba da osudite sebe zbog svih vaših pogrešaka, bez ikakvih ograda i opravdanja. Kada na pređeosvećenoj Liturgiji, posle Da ispravitsja molitva moja, pevaju: Ne daj srcu mome da zastrani u zle pomisli, da ne izmišlja izgovore za grehe, tu se vernima sugeriše da se mole da im Gospod ne dopusti lukavo izmišljanje opravdanja za svoje grehe. Ne očekuj pokajanje od onoga ko smišlja takva opravdanja, a ko se ne kaje, taj se neće prihvatiti ni samoispravljanja. Sva je stvar u tome da sam sebe bez sažaljenja osudiš i da se dovedeš dotle da u srcu iskreno kažeš: kriva sam u svakom pogledu. Kada se u srcu kaže: kriva sam, onda tome treba još pridodati strah od osude Božije. Ako Vas Vaša savest osuđuje, onda ćete biti krivi i pred Bogom. Ako Vas vidi kao takvu, osudiće Vas. Ako Vas osudi, odrediće i odgovarajuću kaznu. Danas ili sutra ta će kazna pasti na Vas - ona već visi nad Vama, čim Vas je Bog osudio. I šta da se radi? Ko zna šta bi bilo da nije milosti Božije. Milostivi Bog nam daje nadu da će nam krivica biti oproštena ako se skrušeno pokajemo i čvrsto odlučimo da ćemo izbegavati pređašnje grehe, da nećemo više njima gneviti Boga. U tome je suština pokajanja. Dakle, ne budite hladno svesni svojih pogrešaka, nego se skrušite zbog njih i iskreno zažalite što je do njih došlo. Skrušenost rađa smirenu odlučnost da se pogreške izbegavaju, dok znanje samo po sebi, čak i kad je praćeno namerom čoveka da se čuva grehova, vodi ka gordosti od koje neka nas izbavi Gospod! Ko je odlučio da izbegava grehe, taj treba odmah da vidi i da utvrdi kako će u tome uspeti, da bi istoga časa zaista i počeo da se popravlja. Ako Vas je, na primer, nešto ljutilo, odlučite da se više ne ljutite i odredite kako da to postignete. Tako i kada je reč o svemu drugom, treba da odredite kako u kom slučaju da postupate da ne biste grešili. Da biste to lakše učinili zapisujte svoje grehe čim ih uočite, i odmah dopišite na koji način mislite da ćete se popraviti. To će biti Vaša prva opšta i potpuno ispravna ispovest. Potrudite se Gospoda radi da tako i postupite. Videćete kako ćete potom ovladati sobom i kako ćete snažno držati sebe u rukama, sa svešću da je upravo to pravi način delovanja. Kada počnete da se skrušavate zbog grehova i kada donesete odluku da više ne grešite, tome treba da dodate usrdnu molitvu Gospodu da Vam pruži Svoju pomoć kako biste se suprotstavili grehu, i da verujete da Vas Gospod neće ostaviti bez takve pomoći. Kod hrišćana duboko u srcu treba da leži ubeđenje, da kao što im se po milosrđu Božijem i radi krsne smrti Njegove opraštaju gresi zbog kojih žale i koje ispovedaju sa obećanjem da će ih izbegavati, tako im se u isto vreme daruje i blagodat Božija, u silu iste te krsne smrti i radi izbegavanja grehova. Ova blagodat silazi radi tvrde odlučnosti da se ne greši i nepokolebive, svetle vere u Hrista Spasitelja. Kada ispunite sve ovo - spremni ste za ispovest, a kada posle ispovesti dobijete razrešenje svojih grehova - bićete spremni i za sveto pričešće. Na Vaše najiskrenije pokajanje i tvrdu odlučnost da budete ispravni doći će Gospod u Svojim Svetim Tajnama i useliće se u Vas i biće u Vama i Vi ćete biti u Njemu. O, velike i neiskazive milosti Svedarežljivog Boga!

Palo mi je na pamet šta da Vam preporučim! Uzmite Četi-Minej za mart mesec i pročitajte tamo priču blažene Teodore o tome kako je prolazila kroz mitarstva. Ona se nalazi u žitiju Vasilija Novog pod 26. martom. Samo starčevo žitije je dugačko. Počnite odmah od priče blažene Teodore, a gde se ona nalazi videćete iz beležaka na marginama. Žitije starca Vasilija ukratko izgleda ovako. On je živeo u pustinji, nedaleko od Konstantinopolja, da bi potom bio ugapšen kao špijun i posle teškog mučenja bačen u more. Bog ga je čudesno izbavio od davljenja, pa je tajno došao u grad gde ga je primio neki dobri čovek. Starac je ponovo počeo da se podvizava kao i u pustinji, pri čemu ga je Teodora usrdno služila. Ova starica se upokojila pre starca. Vasilije je imao još i učenika Grigorija, veoma bogobojažljivog svetovnjaka. On je poželeo da sazna šta je Teodora dobila zbog svog usrdnog služenja svetom Vasiliju. Upitao je starca za to. Ovaj se pomolio i Grigorije je u snu video Teodoru u raju, svetlu, presvetlu, na mestu pripremljenom za Vasilija. Grigorije ju je upitao kako se rastala sa telom i kako je stigla do tog blaženog mesta. Blažena Teodora mu je odgovorila pričom o tome kako je umrla i kako je prošla mitarstva. E, tu priču Vam savetujem da pažljivo pročitate. Ona je veoma poučna, vodiće Vas ka samopoznanju i pokazaće Vam silu pokajanja praćenog suzama i ispovesti. Dok ne nađete knjigu, prepričaću Vam ponešto. Sveta Teodora je prošla dvadeset mitarstava. Prvo - gde se kažnjavaju gresi govora, gresi ljudskih reči: ispraznih, naprasitih, ružnih, nepristojnih. Tu spadaju grube šale, podsmevanje, bestidne pesme, nepristojni povici ili smeh. Drugo - mitarstvo laži, na kome se kažnjava svaka lažna reč, a najpre gaženje zakletve, nepotrebno prizivanje imena Božijeg, lažno svedočenje, neispunjavanje obećanja datih Bogu, neistinito ispovedanje grehova i slične laži. Treće - mitarstvo osuđivanja i klevete, vređanja bližnjih, ismevanja njihovih nedostataka i grehova. Četvrto - mitarstvo stomakougađanja, slastoljublja, prejedanja, izlazaka i provoda, pijanstva i narušavanja postova. Peto - mitarstvo lenjosti, gde se kažnjavaju svi oni isprazno provedeni dani i sati, besposličenje, rad manji od plaćenog, nemar prema crkvenim službama u nedeljne i praznične dane, dosađivanje na jutrenju i liturgiji, nezainteresovanost za dela koja se tiču spasenja duše. Šesto - svakojake krađe. Sedmo - srebroljublje i tvrdičluk. Osmo - lihvarenje i svi oblici nepoštenog sticanja dobiti. Deveto - nepravde, gde se kažnjavaju nepravedne sudije, podmitljive sudije, oni koji su oslobađali krive i osuđivali nevine, oni koji su zadržavali najamničku platu, oni koji su držali netačne mere i tegove prilikom kupovine ili prodaje. Deseto - zavist, mržnja, nedostatak ljubavi prema bližnjima. Jedanaesto - gordost, sujeta, umišljenost, prezir, hvalisavost, neposlušnost roditeljima, neposlušnost vlastima. Dvanaesto - gnev i jarost. Trinaesto - zlopamćenje, zloba prema bližnjem u srcu, osvetoljubivost, uzvraćanje zlom na zlo. Četrnaesto - ubistva, gde se ne kažnjava samo razbojništvo, nego svaka rana, udarac po glavi ili telu, šamar ili guranje u gnevu. Petnaesto - Vračanje, bajanje, spravljanje otrova i prizivanje demona. Šesnaesto, sedamnaesto i osamnaesto - telesni grehovi. Devetnaesto - jeresi, nepravoslavno mudrovanje o veri, odstupništvo od Pravoslavlja, hule na Boga i svetinje. Dvadeseto - nemilosrdnost i grubost u odnosu na potrebe siromašnih. Ono na šta je naišla sveta Teodora, na to će naići svaka duša. Apostol demone naziva vlastima u vazduhu. Zar će ti zlikovci i nasrtljivci propustiti neku dušu kada treba da uziđe ka prestolu Božijem, a da ne pokušaju da je uhvate ili bar da je zaplaše svojim

pretnjama? I šta onda? Na našu veliku utehu, suze pokajanja sa pokajnim podvizima, naročito sa davanjem milostinje, izgladiće sve grehove. Koliko je puta blažena Teodora videla kako demoni donose svitke na kojima su bili zapisani njeni gresi, a kada bi ih odvili tamo ništa ne bi nalazili. Kada je zamolila anđele koji su je pratili da joj objasne razlog za to, objasnili su joj da kada se neko iskreno kaje zbog svojih grehova, kada posti, moli se i čini milostinju, njegovi gresi bivaju oprošteni. Ne dozvolite sebi da posumnjate, nego primite k srcu ovo što je rečeno i shodno tome postupite kada su u pitanju sve Vaše neispravnosti. 37. Probuđena odlučnost da se živi ispravno treba jasno da se odredi kao težnja da se u svemu postupa shodno volji Božijoj. Mir i radost slugu Božijih. Potrebno je čuvati se kolebljivosti kada je u pitanju odluka da se živi po Bogu. Bog će odbaciti onoga ko nije ni topao ni hladan.

sadržaj Ne čujem da li ste počeli da postite. Ali kada počnete, dobro će vam doći sve ono što je napisano o postu. Ja međutim dodajem još jedno kratko izlaganje, kako bih pojasnio neke tačke. Jer čitav predmet je takav, da se ne može izložiti u nekoliko redova. Dakle, uzmimo da ste ušli u okvire posta, to jest u spoljašnji poredak posta, i da počnete strogo da se preispitujete prema uputstvima koja ste dobili, kako biste, uočivši sve nepravilnosti, potom bili u svemu ispravni. Te reči biti ispravan treba precizno odrediti. U tome je suština stvari i ko to ne zna, može da napravi veliku grešku, a da pri tome još veruje kako postupa ispravno. Postavili ste sebi kao načelo da budete ispravni. Ali u čemu smo mi zapravo loši? U čemu se ogleda naše loše ponašanje? Mislim da ste i Vi doživeli da pristupajući ispovesti ne znate šta biste rekli: ne vidite u čemu ste grešni. Otkuda to? Odatle što nije jasno kakav bi naš život trebalo da bude i vode li sva naša dela i naše pomisli ka ispravnom cilju. Pošto to nije objašnjeno, mi - gledajući na svoj život i videći da je on, kao i kod svih drugih, loš, ali da ništa posebno ne bode oči - ostajemo spokojni i kažemo: pa šta još hteti? Sve što sam do sada pisao, pisao sam zato da se i Vama to ne bi učinilo. Ako postupite prema onome kako Vam je ukazano, Vaš se jezik više neće vratiti na to da kaže: pa šta još hteti? Zadržaću Vašu pažnju još malo na tome. Evo u čemu je zapravo stvar. To sam pomenuo ne jednom. Čitav naš život, u svim svojim delovima i pojedinostima, treba da bude posvećen Bogu. Takav je opšti zakon: sve što god da činiš, čini u skladu sa voljom Božijom, kako bi ugodio Bogu, u slavu presvetog imena Njegovog. Tako treba gledati i na svako delo koje se nađe pred nama - da li je ono u skladu sa voljom Božijom. I nemoj ga se prihvatati pre no što se uveriš da joj tačno odgovara; a obavljaj ga onako kako je Bogu ugodno da se obavlja. Onaj ko uvek bude postupao sa takvom opreznošću i jasnom svešću o tome koja su dela ugodna Bogu, taj neće moći da ne bude svestan i toga da se njegov život odvija kako treba, mada njegova dela nisu sjajna i savršena, ali u njima nije svesno dopušteno ništa što bi vređalo Boga i što Njemu ne bi bilo ugodno. Ta svest ispunjava njegovo srce tihim mirom i duhovnom radošću koja se rađa od osećanja da nije stran Bogu; i mada nije velik, znatan i viđen, on ipak jeste sluga Božiji, koji se trudi da na svaki način ugodi Bogu i sve svoje sile usmerava u tom pravcu, verujući da ga i Sam Bog vidi kao takvog.

Naš moralni život trebalo bi kod svih da bude takav. Međutim, kakav biva u stvarnosti? Živimo kako živimo. Takvo svesno i samodelatno usmeravanje svih svojih dela na ugađanju Bogu, bilo da su ta dela velika ili mala, nije kod nas prisutno ni u mislima ni u namerama. Naša dela se odvijaju bez takve svesti, i to što se radi, radi se uglavnom prema ustaljenom redu, jer svi tako rade, bez uverenosti u to da dela odgovaraju glavnom cilju njihovog života. Nedavno sam Vam spominjao nešto o duhu života - da on biva ili bogobojažljiv, ili samoljubiv, ili ljubi svet. Zaboravio sam da tu pomenem i četvrti tip: ni to ni ovo, mada sam i njega negde uzgred pomenuo (kraj 27og pisma). Zar upravo tim duhom ne diše najveći deo ljudi? Oni naizgled nemaju ništa protiv Boga, ali ni ugađanje Bogu nije njihov cilj. Ako je bio u crkvi - bio je, a ako nije - ništa strašno. I kod kuće kada se mole – jedan-dva poklona i kraj. Time su zadovoljni. Tako i u svemu drugom Božanskom. Oni nisu očigledni egoisti, nego jednostavno štite svoje interese i uvek će naći razlog da se izvuku i izbegnu bilo kakvu samopožrtvovanost. Oni ni svet ne ljube tako primetno, ali će se zajedno sa svetom razonoditi njegovim delima. Takvih ljudi je mnogo. Svi su oni ravnodušni prema delu bogougađanja i spasenja, i nisu ni topli ni hladni. Bog se od njih okreće i odbacuje ih. Niste li i Vi do sada pripadali toj vrsti? Mislim da niste sasvim. Ipak, to što ste činili, činili ste najvećim delom zato što su svi oko Vas tako činili. Ali ostavimo ono što ste bili. Uveravam Vas da ako savesno budete ispunjavali sve što Vam kažem, nećete više ni najmanje biti nalik na takve, nego će sva Vaša dela biti dobra i predobra. Ne zato što će to biti neka posebna dela, nego će dobiti posebnu Bogu, drugi karakter, dostojanstvenost, doličnost. Neka Gospod blagoslovi! To Vam želim iz sveg srca. Kada sve budete ustrojili po volji Božijoj i kada počnete tako da se vladate, Vi ćete sigurno biti osenjeni unutarnjim mirom i dobićete spokojstvo srca, jasno, toplo, radosno, u čemu se i sastoji raj duševni. Ali da bi bilo tako, treba da dobijete odlučnost za takav život; da biste postali odlučni treba da osetite da Vaš život nije dobar i da uvidite kako ne pazite na ono što je najvažnije (ni to ni ovo); takođe, treba da uvidite koliko je divan pažljiv život. No, ni to nije dovoljno. Treba se skrušiti, jer mada još niste mnogo vremena proživeli, deo ste svakako proživeli uzalud. Skrušenost srca zbog svoje neispravnosti pred Bogom čini oslonac odlučnosti da se ispravno stoji pred Njim. Sada se potrudite oko svega toga. Neka Vam Gospod pomogne! Gospod, Koji ustrojava spasenje svih, i Koji upravlja sudbinama onih koje spasava, neka Vas nauči kako da Vaš život ne prođe uzalud - ni to ni ovo - nego da bude ugodan Bogu, da Vam donese spasenje i posluži kao put za zadobijanje Carstva Nebeskog.

38. Neophodna odluka onoga ko posti da će se posvetiti Bogu razmatra se kao svesno obnavljanje zaveta koji su za nas dati na krštenju.

sadržaj Dodaću još nešto. Kada pročitate sve što Vam predstoji da učinite nemojte da pomislite: uh, kako je to strašno! Pa kako sve to da postignem?! Čak i da je tako, nemojte oklevati, jer je u pitanju delo od prvorazredne važnosti. Tu međutim nema ničeg teškog ili velikog. Sve je vrlo jednostavno. Samo Vi polako krenite, i poći će Vam za rukom da učinite sve kako treba. No, ako i ne uspete da učinite sve onako kako biste hteli - učinite kako možete. Gospod nije sitničav. On ceni usrdnost i nameru. Vaš trud da se preispitate i promenite, On prima kao delo koje se već dogodilo - samo nemojte odustajati, nego imajte u vidu da treba da ga produžavate sve dalje, dok ga ne dovedete do kraja. Najvažnija je odlučna namera da čitavu sebe posvetite Gospodu. Tu nameru ste svakako dužni da podstaknete u sebi i da je utvrdite jednom za svagda. Jer to je neophodan uslov za dobijanje blagodati koja se daje kroz Svete Tajne pokajanja i svetog pričešća. Podsetiću Vas na to kako je uređeno delo našeg spasenja, pa ćete videti u čemu se sastoji ono najvažnije što sada stoji pred Vama. Mi smo sagrešili preko naših praroditelja. Blagost Božija se sažalila nad nama, te nam je uredila spasenje u Gospodu Isusu Hristu, Sinu Božijem, Koji se vaplotio radi nas ljudi i radi našeg spasenja. Ovo spasenje On je savršio Svojom smrću na krstu, i Vaskrsenjem, i slanjem Duga Svetoga. Oni koji veruju u Njega i pristupaju Mu sa pokajanjem, dobijaju oproštaj grehova radi Njegove smrti i radi odlučnosti da u životu slede Njega i Njegovo učenje, i primaju blagodat Duga Svetoga kroz Svete Tajne. Mi smo to novo rođenje dobili u detinjem uzrastu. Veru su za nas svedočili roditelji i kumovi. Oni su i obećali da ćemo živeti po zapovestima Gospodnjim. Zato je u tim prvim Tajnama sve i dato tako, kao da mi sami svesno ispovedamo veru i dajemo zavete, ali očigledno sa tim uslovom, da kada odrastemo i dođemo do samopoznanja primimo i sami na sebe obaveze koje su na krštenju za nas izrekli drugi. Kada to neko učini, blagodat Božija, koja je dotle delovala sama i skriveno, počinje slobodno da deluje. To često može i da se oseti, a očigledno pomaže na delu spasenja onome ko je takvu odluku doneo. Ovo delo se uglavnom savršava za vreme posta. Evo dakle šta treba da poželite da učinite. Vi ste i ranije postili i činili sve što se obično čini za vreme posta. Ali sada se spremite da to radite temeljnije, i sa svešću o onome što radite. Polazeći od toga, ja ću Vam objasniti šta treba da učinite: treba sami da date te zavete koje su za Vas dali drugi. Tada su se drugi za Vas odrekli satane i svih dela njegovih i svakog služenja njemu (svetskog života), a sada Vi sami treba da se odreknete svega toga. Tada su drugi za Vas izjavili da se sjedinjujete sa Hristom i da ćete Njemu služiti i Njemu se klanjati - sada to recite i sami, iz sve duše i iz sveg srca. Uđite u to sa verom i odgovarajućom odlučnošću. Neka Vam Gospod bude pomoćnik, i Majka Božija i Vaš anđeo čuvar! Neka Vas oseni blagodat Svesvetog Duga u Svetim Tajnama ispovesti i svetog pričešća, kojima treba da pristupite sa takvom dobrom namerom i odlukom.

39. Ispravljanje života ne sastoji se u promeni spoljašnjeg ponašanja, nego u duhovnoj promeni, sa spremnošću na borbu sa preprekama. Različiti su načini na koje se đavo trudi da zavede one koji su stali na put istinskog života.

sadržaj Vašim poslednjim pismom priredili ste mi pravi praznik. Kako se prosvetljuje Vaša glava i kako odluke Vašeg srca dobijaju istinski i spasonosan smer! Dakle, odlučili ste da sve u svemu postupite kako treba. Neka Gospod to blagoslovi! Sve Vaše ideje o tome kako ćete ubuduće živeti su dobre. Ali da ne biste u žaru upropastili stvar, makar to bilo i odstupanje nadesno (odstupanje može biti na desnu i na levu stranu: prvo je revnost ne po razumu, a drugo - lenjost), žurim da Vam dam još neki savet. Ispravljajući sebe, više pažnje treba da obraćate na unutrašnje nego na spoljašnje. Spoljašnje čak možete da ostavite kakvo jeste, izuzev onoga što štetno deluje na srce, što razbija misli, podstiče na nepotrebna dela i slično. Prestrojavanje svakako treba da se dotakne i spoljašnjeg načina života, ali ne toliko u njegovoj formi, koliko u duhu kojim se živi. Ako se tako postupi, spoljašnje će ostati gotovo isto, sa malim izuzecima, ali duh će biti sasvim drugačiji. Korist od ne odveć brze promene spoljašnjeg načina života je ta, što promena nikome neće bosti oči. Drugo što treba da se ima u vidu Vi već znate - da ne mislite da će se ono što je zamišljeno ostvariti lako. Koliko je samo prepreka i spolja i iznutra! Vi dobro činite što se spremate za borbu, a ne za put posut cvećem. Tako i treba! Spremajte se za borbu i molite Gospoda da Vam daruje snagu da podnesete sve zlo i uznemirujuće što sretnete. U sebe se ne uzdajte. Svu nadu položite na Gospoda i uvek ćete imati Njegovu pomoć. No, spremajući se za borbu nemojte da mislite da ćete uvek slaviti pobedu. Često ćete morati i da trpite i da patite. Često ćete uviđati da Vam se i pored sve želje da budete ispravni potkradaju promašaji. Ali unapred znajte da stvari stoje tako. Ako se dogodi da pogrešite - ne užasavajte se. Unapred to predvidite i ne očekujte da će život teći drugačije - bez prepreka, nemira i nevolja. I samo jednim se opskrbite - čvrstom hrabrošću - pa ostajte u započetom delu ne gledajući ni na šta drugo. Sada to treba da bude utvrđeno za čitav život i zapečaćeno zavetom i tvrdom odlučnošću. A kako će život da se odvija, kakvih će sve uspeha i neuspeha biti, kako će drugi to da dočekaju - sva slična pitanja prepustite volji Božijoj. Iz opita zabeleženih u žitijima svetih vidi se da Gospod na različite načine vodi ka savršenstvu one koji se priljubljuju uz Njega i sa toplom ljubavlju Mu posvećuju svoj život. On i đavolu dopušta da zlonamerno deluje, ali pri tome ne uklanja Svoju desnicu koja nam pomaže. Putevi su Njegovi divni i, što je glavno, tajni. Čak i sam onaj ko biva vođen tim putevima, u pravom svetlu ih vidi tek kasnije, kada se osvrne za sobom. Đavo neće spavati. Sveti Božiji ugodnici primetili su kako on na početnike deluje dvojako: jednima uopšte ne smeta i nikako im se ne suprotstavlja. Ne nailazeći na prepreke ni spolja ni iznutra i videći da sve teče glatko, oni počinju ovako nekako da maštaju: sve smo neprijatelje odmah rasterali, ne smeju ni da se pokažu. Čim se takve misli pojave, đavo istoga časa prilazi i počinje da razvija sujetna maštanja iz kojih se rađa samouverenost i zaboravljanje na pomoć Božiju, netraženje te pomoći i, zbog toga, ostajanje bez nje. Kada dotle dođe, đavo počinje da sprovodi svoju tiraniju: podstiče zlo iznutra i snažno napada spolja, pa samouvereni nesrećnik pada. Takvi

slučajevi nisu retki. Izvolite, imajte to u vidu sada kada odlučujete o tome kako da uredite svoj život, da ne biste posle, kada zaista počnete tako da živite i kada sve pođe glatko, počeli da umišljate nešto o sebi, nego da biste odmah u tome prepoznali najopasniju đavolju zamku i da biste udvostručili opreznost i pažnju u odnosu na svoje delo. Istinsko savršenstvo se tek malo-pomalo uočava i dolazi posle mnogih napora, a ne na početku i od prvog dana. Druge pak đavo napada iz sve snage već od prvog dana, tako da je početnik izgubljen: gde god da se okrene, sve je protiv njega - i u mislima i u osećanjima, a i spolja je uočljivo samo ono što se kosi sa dobrim namerama, i ništa korisno se ne vidi. Đavo to čini zato da bi uplašio početnika, da bi ga zaustavio u njegovoj dobroj nameri i vratio ga natrag - u nemaran i nepažljiv život. Ali čim primeti da se početnik ne predaje, nego ostaje na svome, đavo se odmah povlači. Jer hrabro suprotstavljanje đavolu donosi vence onima koji se trude, a đavo to ne želi. Dakle, nemojte odmah da klonete prilikom njegovog napada, znajući da je to uobičajena zamka i da će odustati čim primeti Vašu istrajnost. Veoma dobro postupate što pred sobom ne vidite put posut cvećem. To je ispravan pogled na stvari. I spremite se na istrajnost. Spasavajte se. Treba da Vam kažem još nešto, ali to neka ostane za drugi put. 40. Upozorenje na mogućnost hlađenja u budućnosti. Razni uzroci hlađenja u odnosu na duhovni život. Kako se ponašati kada se pojave znaci hlađenja.

sadržaj Vi se plašite da delo nećete dovesti do kraja, čak i kada biste počeli usrdno. Da, toga zaista treba da se plašite, jer mi često sami pred sobom i protiv sebe bivamo izdajnici. U sebe se ne možete pouzdati. Sva Vam je nada u Gospodu. Ne ostavljajte taj strah, nego ga podržavajte, čas pazeći da ne uvredite ljubljenog Gospoda, čas plašeći se da ne oslabite, pa da opet dođete u takvu situaciju, a danas-sutra doći će smrt. Posle će taj strah proći i zameniće ga prava nada na spasenje, ali za sada ga ne ostavljajte: on će raspaliti revnost i izbaciti veoma pogubne pozive na popustljivost. Usled toga će se u Vašem srcu stalno čuti vapaj: Gospode, spasi me nedostojnu\ To ja stalno nazivam skrušenim padanjem na kolena pred Gospodom u srcu. Neprijatelji su silni i ne znaš kakve će se sve bure podići i spolja i unutra kako bi te oborili sa pravog puta. Ako padneš - propao si. Zato dozivaj: O, Gospode, spasi me! To i jeste srce skrušeno i smireno, za koje prorok David kaže da ga Gospod neće uništiti, da ga neće prezreti, nego će paziti na njega. Zapamtite to. Pošto ste tu opasnost već videli, biće Vam lakše da je uvek predosetite i da počnete da dozivate u pomoć. Osećanje skrušenog padanja na kolena pred Gospodom - usled svesti o opasnostima koje prete sa svih strana i koje mogu da prekinu tok duhovnog života i da ga uguše - treba da bude stalno prisutno u Vama. Znajte da se onaj ko ima takvo osećanje kreće ispravnim putem. Ovo osećanje to najbolje i pokazuje! Vi pišete: „Neka bi dao Bog da sadašnja spremnost za započeto delo ne oslabi ni kasnije". Ne kasnije, nego nikada ne treba da oslabi. Ta spremnost, ili usrdnost da se služi Gospodu, ili revnost za bogougađanje, ili odlučnost čoveka da se posveti tačnom izvršavanju Njegovih zapovesti (što je sve jedno: različiti su nazivi, ali je delo isto), i čini zapravo duhovni život. Kada postoji ta spremnost, postoji i duhovni život. Kada te spremnosti nestane, nema ni duhovnog života. Kada nestane duhovnog života, to je

kao da se prekinulo Duhovno disanje i kao da je duhovno srce prestalo da kuca: duh ili umire ili obamire. Zato prva briga onoga ko stupa na put Božiji treba da bude upravo to, da na svaki način podrži i podgreje u sebi tu spremnost, revnost i usrdnost. Samo to jedno dovoljno je da održi i sva naredna pravila, to jest, samo čuvaj tu revnost i spremnost, pa će te ona sama poučiti, i stalno će te poučavati, kako šta da učiniš i kako kada da postupiš. Zapamtite to! Ovo, zajedno sa skrušenim padanjem na kolena pred Gospodom, predstavlja koren duhovnog života, njegovu zaštitu i ogradu. Vi ste dobro odredili neprijatelja tog osnovnog raspoloženja, pa samim tim i glavnog neprijatelja: hlađenje. O gorke i pregorke stvari! Nemojte da mislite kako svako smanjenje žara revnosti predstavlja odmah to pogubno hlađenje. Do njega dolazi i usled prekomernog naprezanja duševnih sila, usled opadanja telesne snage ili narušenog zdravlja. I jedno i drugo je - ništa. Proći će. Loše je ono hlađenje do koga dolazi usled svojevoljnog uklanjanja od volje Božije, svesno i uprkos savesti koja urazumljuje i zaustavlja, uz privezanost za bilo šta što nije Božansko. To ubija duh i preseca duhovni život. E, upravo toga treba ponajviše da se Bojite - kao ognja, kao smrti. Ovo se događa usled popuštanja pažnje u odnosu na sebe i gubljenja straga Božijeg. Čuvajte se toga, kako biste izbegli strašno zlo. Što se tiče nevoljnih i slučajnih hlađenja usled iscrpljenosti ili bolesti, za njih postoji jedan zakon: pretrpeti, ni u čemu ne narušavajući uspostavljeni blagočestivi poredak, makar radili bez ikakvog zadovoljstva. Ko to bude trpeljivo podnosio, od njega će hlađenje brzo da odstupi i vratiće mu se uobičajena revnost, topla, od srca. Izvolite i to primite na znanje, pa od sada odlučite da, kao prvo, nikako ne dopustite da se vaša revnost ohladi, a kao drugo, ako se slučajno i ohladi, trudite se da održite svoj uobičajeni način života u uverenju da će već i takvo suvo izvršavanje dela brzo povratiti živost i toplotu usrdnosti. Sve što sam Vam napisao u poslednja dva pisma dogodiće Vam se kasnije, kada zaista počnete da vodite nov život. Ali pošto prilikom izmene načina života, makar to za sada bilo samo u mislima, treba odmah da uzmete u obzir sve slučajnosti do kojih može da dođe, smatrao sam da nije na odmet da Vam već sada sve to detaljnije opišem, tim pre što su mi Vaše reči pružile povod za tako nešto. Obradovalo me je upravo to što ste se Vi, možda i sami ne primećujući, dotakli najsuštinskijih strana duhovnog života. Znači da Vaš um radi pravilno: Gospod, Koji vidi Vašu spremnost da Mu iskreno služite, pomaže Vam - Vi ni sami ne znate kako Vam padaju na um takve zamisli. To Vam po zapovesti Božijoj govori anđeo čuvar. Neka Gospod blagoslovi Vaš početak! Od sveg srca Vam želim uspeh. Kada počnete da radite nad sobom, uvidećete da je svako spoljašnje rukovođenje ili svaki savet samo pomoćno sredstvo. A šta je zapravo potrebno duši ili kako ispravnije da se postupi u ovom ili onom slučaju, to svaka duša treba da reši sama, uz pomoć blagodati Božije koja nevidljivo rukovodi njome. Onaj ko iskreno želi da ugađa Gospodu i ko Mu se u potpunosti predao, uvek postupa kako treba, ali se pri tome drži smireno. Pismo zaključujem željom da Vam Gospod pomogne da post provedete na najuspešniji način.

41. Poslednji saveti pred ispovest i pričešće. sadržaj

Evo već je došlo vreme za ispovest, a posle nje za najslađi trenutak - pričešćivanje Svetim Tajnama Hristovim! Neka Gospod blagoslovi da i jedno i drugo obavite kako treba. Sav post i sve što ste zamislili, upravo tu se zapečaćuje pečatom Božijim. Ali zašto Vas je, kako kažete, strah od odlaska na ispovest? Taj strah se zaista javlja kod mnogih, ali zašto bi ga bilo kod Vas? Izvolite, pojasnite sebi stvar. Onaj ko ispoveda samo je svedok, a grehe prima Sam Gospod. On zapoveda duhovniku da onome ko se ispoveda da razrešenje grehova. A Gospod je sav - milost. On samo čeka da neko ispovedi svoje grehe, i čim ih saopšti - istoga časa dobija oproštaj. Zar se takvog Gospoda treba bojati? Delimično taj strah potiče i odatle što nije objašnjeno šta zapravo treba da se kaže. No, kada učinite sve onako kako se od Vas traži, sve će Vam biti jasno i nećete imati čega da se plašite. Taj strah dolazi i odatle što se retko ispovedamo. Kada bismo se češće ispovedali, ne bismo se tako plašili. Možda će dati Bog pa ćete od sada češće pristupati trpezi Gospodnjoj, a shodno tome i ispovedati se. Evo šta svakako treba da uradite! Zapišite sve što nađete za potrebno da otkrijete kada dođete kod duhovnika, i onda pomoću tih beležaka sve ispričajte. Prava ispovest treba da bude svoja, to jest sam onaj ko se ispoveda treba da kaže u čemu je grešan, a ne da čeka da ga duhovnik pita. Jer ispovednik nužno pita mnogo toga suvišnog, što nema veze sa onim ko se ispoveda, a događa se da ne pita ono što je potrebno. I tako to ostane neispoveđeno. Da sami bez beležaka kažete ono što Vam leži na savesti to je moguće ako mislite da ćete se svega setiti, ali u svakom slučaju sve sami kažite. Neka Vam Gospod blagoslovi da se ispovedate skrušenog duga i sa čvrstom odlučnošću da posle budete u svemu ispravni, i bez ikakvog straga. On je sasvim suvišan i smeta toj stvari. Nekoliko puta su me odvajali od pisanja pisma, pa su presekli nit misli koje sam imao nameru da Vam izložim. Dakle, ako se pojavi strah pre ispovesti - odagnajte ga. Strah pred Bogom je dragocena stvar, ali ta detinja plašljivost koja postoji kod Vas delo je đavolje. Nikakvog povoda za takav strah zapravo nema, nego ga đavo izaziva. Spokojno i skrušenog srca idite ka Gospodu. Idite onako kako je bludni sin u priči išao ocu. Otac nije grdio i vređao sina koji se vratio, nego ga je dočekao raširenih ruku i celivao. Isto to i Vas čeka. Gospod je već raširio ruke prema Vama. Na Vama ostaje samo da mu priđete. Učinite to sa pobožnom ljubavlju. Glavno u pokajanju je bol srca zbog svoje neispravnosti pred Gospodom i tvrda namera da se ubuduće živi u svemu ispravno. Vi ste već saopštili svoju odluku da želite da ugađate Gospodu, a Gospod Koji sve vidi svakako ju je već primio. No, postoji li kod Vas bol srca zbog loših dela? Potrudite se da ga probudite. Koliko god da malo grehova imate, i koliko god da Vam se čine laki, ipak, to su gresi, i Bog na njih ne gleda blagonaklono. Kako se ponekad pred ljudima zastidimo zbog neke neoprezne reči ili pokreta! A ovde je Gospod, i ne nešto nevažno, nego gresi. Zato budite mudri pa se skrušite pred Gospodom. Posle će iz te skrušenosti da poteče snaga koja Vam neće dati da skrenete u neispravan život.

Vi ste hteli sve iznova podrobno da preispitate i preuredite. Možda niste uspeli da učinite sve, ili niste učinili onoliko koliko ste hteli: ne uzbuđujte se zbog toga. Gospodu je draga Vaša glavna namera i odluka da u svemu budete ispravni pred Njim. Radi nje ćete dobiti i oproštaj grehova i očišćujuću blagodat. Idite ka Gospodu sa tvrdom namerom da budete ispravni, umesto svih neispravnosti kojih ste svesni, i onih kojih još niste svesni. Kako sada, tako i u budućnosti čvrsto se držite namere da činite sve ono što Vaša savest smatra da treba da činite; ostalo neka Vas ne uznemiruje. Što se ispovesti tiče, bolje je da se ispovedate veče pred pričešće, kako biste noć i jutro mogli u potpunosti da posvetite razmišljanjima o primanju Gospoda. U to vreme čitajte propovedi pred sveto pričešće iz knjižice koju sam Vam dao. Sedite i razmišljajte o Gospodu moleći Mu se u srcu ovako: „Gospode, kako hoćeš tako uradi sa mnom i u meni, samo me ne liši opštenja sa Tobom". Stalno se molite tom kratkom molitvom dodajući joj i poklone. A ako ispovest odložite do jutra, uveče će Vam se misli već umnožiti i uznemirićete se. Svetim Tajnama pristupajte u prostoti srca, sa potpunom verom da primate Gospoda u sebe i sa ponašanjem koje tome odgovara. Šta će posle toga biti u duši, to ostavite Samom Gospodu. Mnogi unapred žele da od svetog Pričešća dobiju to i to, a onda, kada toga ne bude, uznemiruju se i čak se kolebaju po pitanju vere i sile Svete Tajne. No, krivica nije do Svete Tajne, nego do njihovih nepotrebnih razmišljanja. Ništa sebi ne obećavajte, nego sve prepustite Gospodu, moleći od Njega jednu milost: da Vam da snage za svako dobro delo kojim se ugađa Njemu. Plod pričešća se u srcu najčešće ogleda kao slatki mir; ponekad pričešće donosi prosvećenje u mislima i žarku predanost Gospodu; ponekad se pak gotovo ništa ne vidi, ali se kasnije na delima pokazuje velika snaga i istrajnost kada je u pitanju obećani ispravni život. Primetiću ovde još i to, da plodove svetog pričešća ne vidimo zato što se retko pričešćujemo. Pričešćujte se što je moguće češće pa ćete videti koliko utehe donose plodovi ove Svete Tajne. Sve vreme se molim i moliću se da Vam Gospod pomogne da pristupite tim Tajnama radi potpune obnove vašeg duga. I Gospod će Vam biti pomoćnik u svemu dobrom što poželi Vaša duša!

42. Pozdrav i dobre želje onome ko se pokajao i pričestio Svetim Tajnama. Od onoga ko je stupio na put istinskog života zahteva se neprestano sećanje na Boga.

sadržaj Sada ste se svakako već ispovedili i pričestili. Čestitam! Neka Vam Gospod daruje da to bude na jačanje duga, na priljubljivanje srca uz Gospoda, na olakšavanje životnih puteva i utehu, na duhovnu snagu za bogougodna dela. Ali pre svega Vam želim da osetite radost spasenja u Gospodu. Jer Gospod je u Vama, a gde je Gospod, tamo je i spasenje. Jednog neznabožačkog cara na moru je zatekla bura. Mornari u strahu nisu znali šta da čine, a car je, po oholosti koja mu je bila svojstvena, rekao: čega se bojite, pa vi vozite takvog cara". To su bile prazne reči. A kada se jednom prilikom podigla velika bura koja je dovela u opasnost brod na kome je Gospod sa učenicima plovio preko Genisaretskog jezera i kada su oni ne znajući šta da čine zavapili: „Gospode, spasi nas, izgibosmo!" On je najpre zapretio vetru i talasima, a kada su se talasi smirili i kada je zavladala tišina rekao je: Gde je vera vaša*. (Lk. 8,23-25). Dakle, tek u odnosu na Gospoda može se zaista reći: čega se Bojite? Gospod je sa vama. To Vam i kažem: ne bojte se ni unutrašnjih ni spoljnjih talasa, jer je Gospod sa Vama. Ne gubite živu veru u to, pa će Vaše srce ispovedati: Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se Bogati zla;jer si ti sa mnom (Ps. 22,4). I svi koji se pričešćuju treba da pevaju: Gospod nad vojskama s nama je, branič je naš Bog Jakovljev (Ps.45,8). Sada kada ste obnovljeni i osnaženi blagodaću Božijom, kada ste nadahnuti prisustvom Gospoda, izađite na delo Božije koje ste tako usrdno prihvatili, kako biste ga savršavali dok ne dođe veče Vašeg života. Da bih Vam pomogao podsetiću Vas na jednu tajnu života u Gospodu - neprestano sećanje na Boga. U tom sećanju treba da se na svaki način krepite sve dotle dok ono postane neodvojivo od Vaše pažnje. Bog je svuda i uvek sa nama, uz nas i u nama. Ali mi nismo uvek sa Njim, jer ga se ne sećamo i dopuštamo sebi mnogo toga što ne bismo dopustili kada bismo Ga se sećali. Potrudite se oko tog sećanja. Tu se ne zahteva ništa naročito, samo namera da se prihvati i da se zapamti da je Gospod u Vama, da Vam je blizu, da gleda na Vas tako pronicljivo, kao da Vas gleda pravo u oči. Šta god da činite uvek imajte na umu da je Gospod blizu i da Vas gleda. Potrudite se da se naviknete na to i naviknućete se, a čim se malo naviknete videćete kako se spasonosno delo zbog toga odvija u duši. Samo ne zaboravite da sećanje na Boga ne treba da bude isto kao i sećanje na bilo koju drugu stvar, jer ono treba da bude sjedinjeno sa strahom Božijim i pobožnošću. Ljudi i bivaju pobožni od toga. Revnosni hrišćani imaju poseban metod da bi se što lakše navikli na sećanje na Boga, a to je - neprestano ponavljanje kratke molitve. Uglavnom je to: „Gospode pomiluj! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnu!" Ukoliko je još niste čuli, onda čujte, i, ako to još niste činili, onda od sada počnite da tvorite. Bilo da hodate, ili sedite, ili radite, ili jedete, ili idete na spavanje - stalno ponavljajte: „Gospode pomiluj! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnu!" Usled čestog ponavljanja ove će se reči tako vezati za Vaš jezik da će se ponavljati same od sebe. A to veoma urazumljuje misli koje blude ili lutaju. Ali opet ne zaboravite da sa tim rečima sjedinite i pobožnost. Ono što bi sada još trebalo da Vam kažem, već sam Vam napisao čim ste izjavili odlučnost da se prihvatite dela kako dolikuje. Izvolite to sada ponovo pogledajte. A o onome na šta bi još trebalo da Vas podsetim biće reči kasnije.

Budite mirni i radujte se što stupate na put iskrenog služenja Gospodu, na istinski put koji treba da Vas dovede dotle da nasledite Carstvo Nebesko. Neka Vam pomogne Gospod i Prečista Vladičica! 43. Onaj ko je posle pokajanja i pričešća stupio na put istinskog života treba da uspostavi mir u sebi. Pravila za odagnavanje unutrašnje nesređenosti: neprestano sećanje na Boga, odlučnost da se u svemu, i velikom i malom, postupa prema savesti i strpljivo očekivanje uspeha.

sadržaj Hoću da Vam dam još nekoliko uputstava o tome šta Vam treba sada kada ste pošli novim putem. Da je naš duh - pali duh, to jasno oseća svako ko sebi postavi kao pravilo da strogo pazi na ono što se u nama događa makar i samo tokom jednog dana. Ja sam Vam o tome još davno govorio. Prisetite se: da je nered upravo u nama, da je posledica bezakonja i da zato treba da bude presečen. Pa Vi ste svojevremeno i sami pisali kako ne možete da izađete na kraj sa nezadrživim unutrašnjim pokretima. U nekoliko reči ponoviću opis toga stanja. Misli našeg uma okrenute su ka zemaljskom i nikako ne možeš da ih podigneš ka nebu. Njihov predmet je - sujetno, čulno, grešno. Da li ste videli kako se magla spušta u dolinu? E, to je prava slika naših misli. Sve one samo puze i vuku se po zemlji. Ali osim toga, one su u neprestanom kovitlacu i ne zaustavljaju se na jednome, nego tumaraju kao oblak komaraca u leto. No, ne ostaju bez uticaja. Jer srce leži pod njima i one neprestano udaraju na njega proizvodeći sebi svojstveni učinak. Kakva je misao, takvo je i kretanje srce. Zato se u srcu jedno za drugim smenjuju čas radost, čas dosada, čas zavist, čas strah, čas nada, čas samouverenost, čas očajanje. Nema zaustavljanja i nema nikakvog reda, baš kao i u mislima. Srce neprestano Drhti od osećanja kao list. Ali stvar se na tome ne završava. Misao sa osećanjem uvek rađa želju, više ili manje jaku. Usled komešanja misli i osećanja nered nastaje i među željama: da se uzme jedno, a drugo da se odbaci; nekome se poželi dobro, a nekom zlo; čas da se pobegne od svih, čas da se stane među ljude i deluje; u nečemu da se posluša, a u nečemu da se ostane pri svome; i tako dalje, i tako dalje. Čas se zamisli jedno, čas drugo, i ideje se neprestano roje u duši, a njihovo ispunjenje nije bitno. (Pogledajte sebe kada, na primer, sedite i radite: videćete, kao na sceni, da se sve to odigrava i u Vama.) Eto kakav nered i pometnja vladaju u nama. Odatle potiče i nered u životu, i nekakav mrak oko nas. Nemojte da očekujete uredan život dok ne uništite taj unutrašnji nered. On i sam po sebi pričinjava mnogo zla, ali kod njega je naročito loše to što ga prate demoni, koji tamo unutra još više mute, usmeravajući sve na zlo i na našu propast. Kada ste tokom posta posmatrali sebe i donosili odluku da jedno odstranite a drugo dodate, onda svakako niste mogli a da ne obratite pažnju na svoj unutrašnji nemir i da mu se ne suprotstavite odgovarajućim revnovanjem. Izvolite dakle pre svega navalite na tog unutrašnjeg neprijatelja. Vi ste čvrsto odlučili da služite Gospodu i da od sada pripadate samo Njemu. Sveta Tajna pokajanja Vam je donela oproštaj u svemu, i pokazala Vas je čistom pred licem Boga. Sveto pričešće Vas je uvelo u najtešnje opštenje, tj. obnovilo je Vašu zajednicu

sa Gospodom Isusom Hristom i ispunilo Vas je svakom blagodatnom silom. Vi ste sada spremni za delo. Kada bi za ispravljanje našeg duhovnog života bilo dovoljno samo da poželimo pa da se sve ostvari u najlepšem obliku, ili da damo reč pa da se odmah potom pojavi i delo, ne bismo imali više o čemu da pričamo. Sve bi kod Vas pošlo da se bolje i poželeti ne može. Ali takav je zakon slobodnog - u suštini povređenog - života, da čak i kada postoji čvrsta odlučnost, i kada je spremna blagodatna pomoć, ipak se treba naprezati i boriti, i to prvenstveno sa samim sobom. Naš duhovni život nikada odjednom ne dolazi u potrebni red, nego je uvek nakon prihvatanja dobre namere i blagodatne pomoći potreban veliki napor nad sobom, usmeren na to da se uništi nered koji vlada u nama i da se umesto njega uvede red i poredak, za kojim sledi unutrašnji mir i stalno radosno stanje srca. Eto dakle šta Vam sada predstoji! Ipak, nemojte misliti da Vam je za to potrebna gomila stvari, ili da treba da prihvatite ne znam ni ja koliko pravila. Ne, uopšte. Dva-tri mala pravila, dva-tri mala upozorenja i - to je sve. U Vama vlada nered - to Vam je poznato iz iskustva. Treba da ga uništite - to hoćete, odlučili ste. Odmah se prihvatite otklanjanja razloga toga nereda. Razlog za nered je taj, što je naš duh izgubio sebi srodnu tačku oslonca. Njegov je oslonac u Bogu. Duh se na tu tačku oslonca vraća sećanjem na Boga. Dakle, prvo: treba se navikavati na neprestano sećanje na Boga, sa strahom i pobožnošću. Prošli put sam Vam pisao o tome i Vi ste to prihvatili. Znate koji metod treba primeniti da biste to postigli i već ste počeli. Neka Gospod blagoslovi! I izvolite nastavite da se trudite bez popuštanja. Šta god da radite budite sa Gospodom, stalno Mu se obraćajte umom svojim, trudite se da se pred Njim držite onako kako biste se držali pred carem. Brzo ćete se naviknuti, samo nemojte da to odbacite, niti da lrekidate. Ako budete savesno ispunjavali ovo malo pravilo, duhovni nered će biti istisnut iz Vas, a čak i ukoliko se bude probijao unutra, čas u vidu ispraznih i nepotrebnih pomisli, čas u vidu neumesnih osećanja i želja, Vi ćete to istoga časa primetiti pa ćete izbaciti ove neželjene goste, hitajući da svaki put obnovite jednomislije u Jedinom Gospodu. Hoću da Vas nagovorim! Prihvatite se posla i nastavljajte bez prekida, pa ćete brzo dobiti ono što tražite. Usredsredite pobožnu pažnju u Jedinom Bogu, a sa njom će doći i unutrašnji mir. Kažem: brzo, ali ipak ne za dan ili dva. Možda će biti potrebni meseci. O, kad ne bi bile potrebne i godine! Molite Gospoda, i On Sam će Vam pomoći. Kao podršku ovome dodajte još i sledeće: da ne činite ništa što savest zabranjuje, i da ne propuštate ništa što Vam ona nalaže da radite, bilo to veliko ili malo. Savest je uvek naš moralni pokretač. Razlog za to što se naše misli, osećanja i želje u nama prepuštaju nedopustivoj neposlušnosti između ostalog je i taj, što je savest izgubila snagu. Vratite joj snagu izjavljujući joj potpunu pokornost. Vi ste je sada prosvetili, jer ste razjasnili šta sve treba, a šta ne treba da činite. Izvolite toga nepokolebljivo da se držite - tako odlučno, da biste pre umrli nego da dopustite da učinite nešto protivno savesti. Što odlučnije budete tako postupali, to će silnija bivati Vaša savest, to će Vam ona potpunije i silnije pokazivati šta treba da činite, uklanjajući Vas od onoga što ne treba, i u delima, i u rečima, i u pomislima - i Vi ćete se duhovno brzo dovoditi u red. Savest sa sećanjem na Boga - to je ključ istinskog duhovnog života. Setite se šta smo govorili o duhu u početku naše besede (Pisma 9,11-13).

Od ta dva pravila ništa se više ne traži. Dopunite ih samo trpljenjem. Uspeh se neće pojaviti odmah, treba čekati, ali svakako neumorno se trudeći. Treba se truditi i, što je glavno, ni u čemu ne popuštati ugađanju sebi ili ugađanju svetu. Taj poredak koji ste počeli da uspostavljate neprestano će nailaziti na protivljenje. Treba odolevati tim napadima, naprezati svoju snagu i trpeti. Obucite se u to svemoćno oružije i nikada nećete klonuti duhom kada naiđete na neuspehe. Vremenom će sve doći. Neka Vas u trpljenju hrabri ova nada. Da stvari bivaju upravo tako, to pokazuje iskustvo ljudi koji su tražili i zadobijali spasenje. To je dakle sve! Pobožno se sećati Boga, držati se savesti i naoružati se trpljenjem sa nadom. To je malo, ali je seme svega drugoga. Neka Vas Gospod blagoslovi da dođete u takvo duhovno raspoloženje i da ostanete u njemu. 44. Upozorenja onome ko je stupio na istinski put. O nemiru koji ulazi u život sa prolećem. Zbog čega se mnogi koji poste ne popravljaju u potpunosti.

sadržaj Prošli put sam Vam ukazao na dva-tri mala pravila. Sada ću Vam dati dva-tri mala upozorenja. Prvo: nikada nemojte da mislite da ste u nečemu uspeli. Mi smo toliko slabi, da čim se i najmanje dobro pojavi u nama, odmah povičemo: evo ga, uspeo sam! Odagnajte takve misli. Jer dobro se nikada ne daje odjednom, to podmeće đavo. Ako prihvatiš njegovu podvalu energija odmah oslabi i - nered je opet tu blizu. Da ne biste podlegli ovim lošim pomislima, svakoga dana kada ustanete treba tako da se pripremite, kao da upravo sada prvi put počinjete da se trudite na tom putu. Drugo: ne povlađujte sebi ni na koji način. Proći će dan-dva u samoposmatranju i samoprinuđivanju, pa će neprijatelj početi da ti došaptava: dobro je, dosta si se potrudila, gajde da se sada malo opustiš. To je tako umiljat nagovor, da isprva nećeš ni pomisliti da treba da mu se suprotstaviš; međutim, on je tako zao, da čim mu malo popustiš, unutra se već sve poremeti. Popuštanje sebi - to je isto što i mala pukotina u brani. Čim se ta mala pukotina pojavi, brana neće dugo izdržati, voda će je sigurno razneti. Isto to u nama radi popuštanje: sve raznese, tako da iznova treba započeti sa obnavljanjem sebe. Bojte se zato tog popuštanja i povlađivanja kao najpokvarenijeg neprijatelja, ma kako slatkorečiv bio. Postoje dve prilike kada toga naročito treba da se čuvate. To je vreme Pashe i proleće. Jer u vreme posta mi se svakako više ili manje uozbiljujemo. Zašto posle toga ne izdrže svi? Zato što popuštaju sebi, neko za Pashu, a neko posle nje - u proleće. Za Pashu misle: praznično je vreme, mogu malo da se opustim. Kada neko posluša taj nagovor, njegovo dobro raspoloženje biće uništeno. Jer kada pusti sebi na volju, posle se više neće vratiti na samosavladavanje, nego će nastaviti po starom - da ugađa telu i pomislima. Proleće je prijatno vreme, ali koliko samo zla čini u duhovnom pogledu! Viđali ste kako jaganjci kada ih isteraju na travu skaču, bleje i zabavljaju se. Odakle to? Pa život buja u njima. Slično bujanje života osećaju i ljudi, ne samo mladi, nego i stariji. Tu nema ničeg grešnog. To je nevino osećanje, ali način na koji se ljudi njime koriste ne biva sasvim bezgrešan. Radost života! Kada se ta radost oseti, Gospodu treba zablagodariti što je na zemlji punoj patnje zbog naših grehova ostavio još mesta i za radosti, da ne bismo pali u očajanje. Ali šta se događa? Ljudi se ne sete da zablagodare Bogu, nego se

posvete tome da radost produže, rasejavajući se pri tome i vraćajući se na staro. Prijatna je ta radost, ili bujanje života, ali je sasvim čulna i telesna, pa su i pozivi koji od nje dolaze isto tako čulni i telesni. Ljudi bi hteli da gledaju ono što prija njihovim očima, da slušaju ono što prija njihovim ušima, da pomirišu ono što prija njihovom čulu mirisa, da dišu svež vazduh, da osete ugodan povetarac - uopšte, da umnože prijatne čulne utiske. Ko se odazove tim pozivima, taj neće prebivati u sebi, nego će svakako izaći napolje; tako se prekida pažnja prema sebi, a misli, osećanja i želje ponovo počinju da se uzburkavaju i vraćaju se u raniji nered. Misao o Bogu se povlači i unutrašnji mir nestaje. Pritisnuta savešću duša će reći: sutra se neću tako ponašati. Ali i sutra će biti isto, isto će biti i preksutra, i na kraju će čovek da digne ruke od svega. Opet će početi da živi „kako žive i svi drugi". I propašće sav plod napora koji su tokom Velikog posta bili uloženi kako bi se duša dovela u red. E, to je iz jednog razloga - zato što nisu bili oprezni i što nisu umeli da odbiju da ugađaju svojim čulima, niti su se potrudili da svoju dušu drže u potrebnom strahu, nego su, povodeći se za spoljašnjim, sasvim zaboravili da paze na unutrašnje. Neka Vas Gospod sačuva od toga! Vama je već padala na pamet bojažljiva misao: šta ako ne odolim? Ako ne odolite, Bog zna hoćete li se vratiti takvim odlučnim namerama. Ali znajte da ako se okrenete natrag, bićete mnogo lošiji nego što ste bili kada ste započinjali taj novi život. Spasitelj takve povratničke padove poredi sa vraćanjem starog demona u dom koji je morao da napusti, ali sada ne samog, nego sa sedam drugih. Takvom će čoveku, zaključio je On Svoje kazivanje, ovo poslednje biti gore nego prvo. Gospod neka Vas od toga izbavi! Kada pročitate ove redove nemojte reći: ah, zašto sam i počinjala! Ne, nikako! Ne smućujte sebe. Vi ste doneli ispravnu odluku: odlučili ste se za takav život u kome ćete biti sami, baš kako ste u početku poželeli - da se držite na ravni ljudskog dostojanstva. Dakle, ne unižavajte svoju odluku i ne vređajte Gospoda, da Vas je On tobože ostavio samu. Jer Gospod je prisutan u Vama Svojom blagodaću. A ako je Gospod u Vama, ko je protiv Vas? (Rim.8,31). Jer je veći Onaj koji je u vama, negoli koji je u svetu (1. Jn. 4,4). Osim toga, život u kome čovek pazi na sebe nije takav da ga samo lišava Uteha , a da mu ne daje ništa u zamenu. Naprotiv, taj život, sa sećanjem na Boga i slušanjem sopstvene savesti, sam po sebi predstavlja nepresušni izvor duhovnih radosti, u poređenju sa kojima zemaljske radosti izgledaju kao pelin pored meda. Uostalom, nećete morati mnogo čega spoljašnjeg da se lišavate. Jer sve to treba da se odvija unutra. U svemu se može učestvovati i pri tome u svemu biti stran. Spolja se radi jedno, dok se unutra događa drugo. To je sve (mislim na mala pravila i upozorenja iz ova dva pisma). Zar je to mnogo? Nije. A uz to se i lako ispunjava. No, kakav samo plod donosi! Dakle, napred, i upravljajte se prema onome što je rečeno. Amin.

45. Glavno zanimanje onoga ko je stupio na istinski put je - molitva. Produžetak o nerasejanoj molitvi.

sadržaj Kako je tačan Vaš zaključak: „Dakle, ispada da je sve - u molitvi!" Da, u molitvi. Molitva je za samoposmatranje - duhovni barometar. Barometar pokazuje koliko je težak ili lak vazduh, dok molitva pokazuje koliko je naš duh visoko ili nisko u svojoj okrenutosti ka Bogu. Molite se onako kako ste započeli. Češće tokom dana stanite pred svoje ikone i svaki put napravite po nekoliko poklona, pojasnih i zemnih. Još je bolje ako padnete na kolena. I to niko ne vidi osim Gospoda. Molitve ujutro i uveče, sve po redu. Tada se treba moliti više, onako kako Vam je određeno; a inače - često se klanjati pred Gospodom ali po malo; ali ne onako kao prilikom susreta sa poznatim: da se klimne glavom i to je dovoljno. Uostalom, usrdnost će svemu da nauči, nju na svaki način treba da raspalite. Ali nikad ne zaboravljajte da je suština molitve uznošenje uma i srca ka Bogu, jer Bog je prisutan svuda. I sveti prorok je učio svoju dušu: Blagoslovi dušo moja Gospoda na svakom mesto vladavine Njegove! Više od svega drugoga tome može da doprinese, kao što sam već pisao, sećanje na Boga, a Vi ste još bolje dodali: ljubav prema Bogu. Neka Vas Gospod blagoslovi za to - za potpunu ljubav prema Njemu. No, i da biste zavoleli Gospoda, put za to je sećanje na Njega sa udubljivanjem mislima u Njegove Božanske osobine i dela. Potrebno je da se navikavate na sećanje na Boga, a sredstvo za to je, kao što sam pisao, kratka molitva koja se u mislima neprestano ponavlja: Gospode pomiluj! Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnu! Evo, Vi ste već počeli - samo nastavite: dok sedite, dok hodate, dok nešto radite ili govorite, u svakom slučaju i u svakom trenutku stalno držite u mislima da je Gospod blizu i od srca ga dozivajte: Gospode, pomiluj! Kažete da su Vam misli rasejane. Ne može to odjednom; treba da se potrudite dok se ne pojavi navika da stalno prebivate u srcu pred Gospodom. Čini mi se da sam Vam već govorio, da čim primetite da su se misli razbežale vraćajte ih nazad kako im nikada svojom voljom i svesno ne biste dozvolili da lutaju. To treba da radite ne samo za vreme molitve, nego uvek. I postavite sebi kao zakon: da uvek umom u srcu budete sa Gospodom i da ne dozvoljavate mislima da lutaju, i čim odu odmah da ih vratite natrag i naterate da budu u kući, u kleti srca, i da besede sa najslađim Gospodom. Kada to postavite kao zakon, prisilite se da ga tačno izvršavate, i pazite da ga ne narušite, ne navlačite kaznu na sebe i molite Gospoda da Vam pomogne u tom najpotrebnijem delu. Ako se usrdno budete trudili brzo ćete uspeti. Uslovi za uspeh su sledeći: 1) neprekidnost takvog delanja, postojanost u njemu. Ne da počnete pa da ostavite, nego ovako: počeli ste i ići ćete dotle dok ne postignete uspeh. U svakom poslu uspeh zavisi od postojanosti truda; 2) potrebno je naoružati se trpljenjem i samoprinuđivanjem. Doći će lenjost, želja će da oslabi, pojaviće se čak i sumnja treba li uopšte tako postupati - terajte sve to od sebe, i onako kako ste odlučili prinudite sebe na to delo; 3) da biste to postigli neka Vas pokreće nada da će Vam Gospod, videći Vaš trud oko molitve i usrdnost sa kojom hoćete na nju da se naviknete, dati na kraju molitvu, i da će ona, utvrdivši se u srcu, sama odatle proključati. Taj najblaženiji plod je plod molitvenog truda! Očekivanje tog ploda nadahnjivalo je sve molitvenike, a njegovo dobijanje bilo je za njih izvor neprestanog duhovnog blaženstva, radosti i mira njihovog srca U Bogu. O,

neka Vam Gospod daruje taj plod! Ali neće Vam ga dati bez truda, i to truda postojanog, uz samoprinuđivanje, sa trpljenjem i sa nadom. Budite hrabri! Šaljem Vam u vezi sa tim knjižicu „Pisma o duhovnom životu", koja je u potpunosti usmerena ka tome da pomogne utvrđivanju uma u srcu pažnjom prema Gospodu i molitvenim raspoloženjem. Jer molitvi treba da se pridoda i čitanje knjiga ili članaka u kojima se govori o molitvi i molitvenim raspoloženjima. Što se više budete utvrđivali u sećanju na Boga, ili u umnom stojanju pred Bogom u srcu, to će se misli sve više i više stišavati i manje će da lutaju. Dovođenje duše u red i uspeh u molitvi idu zajedno. Prisetite se da je od prvih pisama bilo reči o našem duhu (Pisma 2021). E, pa to i jeste njegova obnova. Kada to obnovite, započeće delatno preuređenje i čišćenje i duše i tela i Vaših spoljnih odnosa. Tako ćete postati pravi čovek. 46. Opšta pravila za onoga ko stoji na putu istinskog života.

sadržaj Vi ste tako odlučno stupili na put služenja Gospodu. Neka Vas Gospod blagoslovi! Služite Gospodu! Pre svega: Čuvajte se umišljenosti, ona je - prvi neprijatelj. Naša ispravnost pred Bogom koja predstavlja tek nameru, već rađa misao o tome da se nešto posebno razlikujemo od drugih, pa i od sebe u prošlosti, a to je još očiglednije kada nam pođe za rukom i da učinimo nešto na tom putu. Čim malo ostanemo u toj ispravnosti, ona nam već izgleda kao nešto divno i mi počinjemo o sebi da maštamo kao o savršenim licima koja savršavaju čudesna dela. A to nas zapravo đavo pritiska kako bi podstakao umišljenost. Ko podlegne i padne u umišljenost, od njega istoga časa odstupa blagodat i ostavlja ga samog. Tada ga đavo hvata kao bespomoćni plen. Neka Vas ne napuštaju strah i opreznost. Mi hodamo između zamki. Đavo nikada ne iskušava očiglednim zlom, nego nas obmanjuje prvenstveno prividom dobra. Neiskusan čovek će poći za mamcem i pašće u ruke đavola kao što u prekrivenu jamu pada zver koja bezbrižno ide po šumi. Čuvajte se i ne gubite hrabrost, jer Gospod je blizu. Neka Vas ne napušta strah od smrti, i suda posle smrti, i presude. Od jutra, čim počnete u srcu da se sećate Gospoda, potrudite se da uz to vežete sećanje na ovo poslednje. Zatim čitav dan ne prestajte da razmišljate o tome, kao što ne prestajete da razmišljate ni o Gospodu, a kada pođete na počinak govorite: gle, grob je preda mnom! Predstoji mi smrt! Videćete kakve ćete čuvare u tome pronaći. Ne treba sasvim da se udaljite iz društva. Ali od Vas zavisi to, da budete u društvu koje je manje sklono ispraznim zabavama. A kada budete tamo, nemojte, koliko ste u stanju, da gubite pažnju prema Gospodu, Koji je blizu i u Vama, na sećanje na smrt koja je spremna da Vas uzme. Ne dopustite da Vaše srce podlegne utisku koji proizvode ugodnosti za oči, sluh i druga čula. Život u svetu zato i nije dobar, što dušu puni uspomenama na stvari, lica i dela, koje posle uznemiravaju dušu. To čoveku ne dozvoljava da se moli kako treba. Jedno je sredstvo protiv toga: čuvati srce od takvih utisaka koliko je moguće. Neka sve ide i prolazi mimo Vas i neka ne ulazi u srce. Ipak, nemojte da bežite od ljudi i ne budite zlovoljni. U Vašoj situaciji to nije dobro, a ni koristi od toga nećete imati. Više vremena provodite sa svojima. Dobro je to kako se vladate, ne odstupajte od toga da ne biste bili uzdrmani i da ne podlegnete ljudskom praznoslovlju.

Duhovnim zanimanjima - molitvom, čitanjem i razmišljanjem - treba da se bavite nepopustljivo svakoga dana. Šta ćete kada da radite, to odlučite sami. Ustajte ranije i pre no što izađete iz svoje sobe prođite sva ta zanimanja koliko stignete. Svoje najnužnije potrebe izrazite Gospodu dečijim rečima i sa dečijim poverenjem, a molitve iz Molitvenika prekidajte poklonima i kratkim molitvenim pozivima Bogu. Posle molitve čitajte uz razmišljanje i sve što pročitate primenite na sebe ili razmotrite kako to da primenite u životu. Pisao sam Vam već i opet ponavljam: bilo bi veoma plodotvorno kada biste svako jutro kratko zapisivali misli koje Vam se rode u glavi ili do kojih dođete razmišljajući o onome što ste pročitali u Jevanđelju i Apostolu. Prihvatite se tog truda i savršavajte ga u prostoti, bez ikakvog mudrovanja. Trudeći se iz sve snage svu Vašu brigu o uspehu položite na Gospoda. Uverenost u pomoć Božiju koren je duhovnog života. Ništa se ne daje odjednom, sve će doći u svoje vreme. Sve što sa verom zatražite, dobićete. A kada? Kad Gospodu bude ugodno da Vam da. Trpite, tvrdo ostajući u načinu života koji ste izabrali. Nadahnjujte se nadom da će doći dan kada će u Vašem srcu zasijati svetlost radosti i kada će mu biti vraćena sloboda od svih okova, kada će dobiti lakoću pokreta i uznošenja onamo gde vuku dobri planovi duga. Tada ćete kao ptica puštena iz kaveza na slobodu leteti u duhovnoj oblasti. Blagoslov Gospodnji neka je na Vama! Neka Vas Majka Božija oseni pokrovom Svojim! Anđeo čuvar neka Vas štiti od svih neprijateljskih nasrtaja! 47. Molitveno pravilo za onoga ko stoji na putu bogougodnog života. Učenje psalama napamet. Zamena dugih molitava kratkim. Brojanice.

sadržaj Pitate za molitveno pravilo. Da, molitveno pravilo treba da imamo zbog naše slabosti, kako bismo, s jedne strane, izbegli lenjost, a sa druge, da bismo dali meru revnosti. I najveći molitvenici imali su molitveno pravilo i držali su ga se. Svaki put oni su molitvu započinjali propisanim moljenjima, da bi potom, ako bi im tokom moljenja došla samopokretna molitva, ostavljali bi ta moljenja i nastavljali da se mole ovom molitvom. Ako su oni postupali tako, onda bi tim pre trebalo i mi to da činimo. Mi zapravo uopšte ne znamo kako bismo se pomolili bez propisanih molitava. Kada njih ne bi bilo, sasvim bismo ostali bez molitve. Ipak, ne treba uzimati previše molitava. Bolje je da ih bude malo ali da budu obavljene kako treba, nego mnogo molitava izgovorenih na brzinu, od čega je teško uzdržati se kada nisu uzete s merom, u žaru molitvene usrdnosti. Za Vas je sasvim dovoljno da ujutro i uveče iz Molitvenika pročitate jutarnje molitve i molitve pred odlazak na počinak. Samo se trudite da ih svaki put pročitate pažljivo i sa odgovarajućim osećanjem. Da biste to uspešno obavili, potrudite se da ih u slobodno vreme sve pročitate, da razmislite o njima i da ih osetite, kako bi Vam, kada počnete da ih čitate na molitvenom pravilu, bile poznate svete misli i osećanja sadržana u njima. Molitve ne treba samo pročitati, nego treba usvojiti njihov sadržaj i proiznositi ih tako kao da idu iz našeg uma i našeg srca. Zatim, kada porazmislite o molitvama i kada ih osetite, potrudite se da ih naučite napamet, da ne biste više kada dođe vreme za molitvu razmišljali o tome gde vam je molitvenik i da li je svetlo dovoljno jako, i da Vam ono što gledate očima ne bi remetilo sabranost za vreme molitve, nego da biste se lakše držali u duhovnom obraćanju Bogu.

Videćete i sami kako mnogo to pomaže. Uostalom, mnogo znači i to, što će tada Molitvenik u svako vreme i na svakom mestu da bude sa Vama. Pripremajući se na taj način, potrudite se da kada stojite na molitvi uzdržite svoj um od lutanja i svoja osećanja od hladnoće i ravnodušnosti, svojski se trudeći da očuvate i pažnju i toplotu osećanja. Posle svake pročitane molitve napravite onoliko poklona koliko mislite da treba, prateći ih ili sopstvenim molitvenim rečima vezanim za potrebu koju osećate, ili običnom kratkom molitvom. Time se molitva neće mnogo produžiti, ali će dobiti veću snagu. Naročito po završetku molitve treba dalje da nastavite sami da se molite, tražeći oproštaj za nevoljno lutanje uma i predajući se u ruke Božije za čitav nastupajući dan. I preko dana treba održavati molitvenu pažnju u odnosu na Boga. Za to je, kao što smo već ne jednom rekli, potrebno sećanje na Boga, a za sećanje na Boga potrebna je - kratka molitva. Veoma je dobro da se napamet nauči nekoliko Psalama i da se oni čitaju tokom posla, ponekad umesto kratke molitve, i to uz razmišljanje. Ovo je vrlo stari hrišćanski običaj, koji su zabeležili i uveli kao pravilo još sveti Pahomije i sveti Antonije. Pošto ste tako proveli dan, uveče se usrdnije i sabranije pomolite, udvostručite i poklone i svoja obraćanja Bogu, pa se opet prepustite u ruke Božije i pođite na počinak ili sa kratkom molitvom na ustima, kako biste i zaspali sa njom, ili pak čitajući neki psalam. Koje psalme naučiti? Naučite one koji Vam se priviju uz srce dok ih budete čitali. Na jednoga jače deluju jedni psalmi, a na drugoga drugi. Počnite od: Pomiluj me, Bože (Ps. 50), zatim: Blagoslovi, dušo moja, Gospoda (Ps. 102), i: Hvali, dušo moja, Gospoda (Ps. 145) - antifone psalme iz Liturgije; uzmite još početne psalme iz pravila pred sveto pričešće: Gospod me napasa (Ps. 22), Gospodnja je zemlja i punoća njena (Ps.23), Verovah, zato govorih (Ps. 115); prvi psalam povečerja: Bože, na pomoć moju pazi (Ps.69). Naučite i psalme časova... i slične. Čitajte Psaltir i birajte. Kada sve ovo naučite, uvek ćete biti naoružani molitvom. Čim dođe neka uznemirujuća pomisao, ili se poklonite Gospodu sa kratkom molitvom, ili čitajte neki psalam, naročito: Bože, na pomoć moju pazi... i svi oblaci nemira istoga časa će se razići. To Vam je sve o molitvenom pravilu. Ali još jednom ponavljam: zapamtite da su sve ovo samo pomoćna sredstva, a da je glavno - stajanje pred Bogom umom u srcu sa pobožnošću, i skrušeno padanje pred Njega. Palo mi je na pamet da Vam kažem još nešto! Moguće je čitavo molitveno pravilo ograničiti samo na poklone sa kratkom molitvom i sa sopstvenim molitvenim rečima. Počnite da činite poklone govoreći: Gospode, pomiluj\ - ili neku drugu kratku molitvu, izjavljujući svoju potrebu ili odajući Bogu hvalu i blagodarenje. Da se ne bi potkrala lenjost, treba odrediti ili broj molitava, ili vreme, koliko molitva treba da traje, ili i jedno i drugo zajedno. Ovo je neophodno zato što kod nas postoji nešto neshvatljivo čudno. Kada se bavimo nečim spoljašnjim, časovi nam prolaze gotovo u trenu. A kada stanemo na molitvu, ne prođe ni minut, a već nam se čini da smo se molili dugo-predugo. Ova pomisao ne nanosi štetu kada se molitva savršava prema ustanovljenom pravilu, ali kada se neko moli samo čineći poklone sa kratkom molitvom, onda ona predstavlja veliko iskušenje i može da prekine molitvu koja je tek počela, ostavljajući lažan utisak da je molitva protekla kako treba. Upravo zato da bi izbegli pomenutu samoobmanu, dobri molitvenici su se i dosetili brojanica, koje se daju na upotrebu onome ko počinje da se moli ne molitvama iz Molitvenika, nego sam od sebe. Upotrebljavaju ih ovako - kažu: Gospode

Isuse Hriste, pomiluj me Grešnog, ili: Grešnu, pa provuku jedan čvorić brojanice kroz prste; tako kažu i drugi put, pa provuku još jedan, i tako dalje i tako dalje, pojasni ili zemni, kako žele, ili kod malih čvorova - pojasne, a na velikom - zemni. Čitavo pravilo se pri tome sastoji od određenog broja molitava sa poklonima, čemu se dodaju i druge molitve, izgovorene sopstvenim rečima. Da se ne bi prevarili brzinom proiznošenja molitava i činjenja poklona, prilikom određivanja broja poklona i molitava oni određuju i vreme trajanja molitve, da bi odsekli žurbu i, ako se potkrade, da bi vreme nadoknadili novim poklonima. Postoje pravila koliko poklona treba činiti uz koje molitvoslovlje. Postoje, na kraju krajeva, dve mere: za usrdne, i za lenje ili zauzete. Starci, koji i danas žive kod nas u skitovima ili zasebnim kelijama, na primer na Valaamu ili na Solovkama, sve službe obavljaju tako. Ako hoćete, i Vi svoje pravilo ponekad možete na taj način da obavite. Ali najpre se potrudite da ga obavljate kako je propisano. Možda ovo novo propisivanje pravila neće ni biti potrebno. Ipak, za svaki slučaj šaljem Vam brojanice. Postupite na sledeći način! Utvrdite koliko vremena provodite na jutarnjoj ili večernjoj molitvi, zatim sedite i obavljajte svoju kratku molitvu na brojanice, pa vidite koliko ćete puta proći brojanice za vreme koje obično provedete na molitvi. Taj broj neka bude mera Vašeg pravila. To ćete da učinite ne u vreme predviđeno za molitvu, nego u neko drugo vreme, mada sa jednakom pažnjom. A molitveno pravilo savršavajte posle toga, stojeći i čineći poklone. Kada ovo pročitate, nemojte da pomislite da Vas teram u manastir. Za molitvu na brojanice ja sam prvi put čuo od svetovnjaka, a ne od monaga. I mnogi ljudi i žene u svetu mole se na taj način. I Vama će to dobro doći. Kada se umorite od molitvoslovlja po tuđim naučenim molitvama i kada ono više ne bude podsticajno delovalo na Vas, možete dan-dva da se molite na ovaj način, a potom opet - prema naučenim molitvama. Tako ćete malo da se prodrmate. Ponavljam još jednom: suština molitve je u uznošenju uma i srca ka Bogu; ova pravila predstavljaju samo pomoćna sredstva. Mi ne možemo bez njih zato što smo slabi. Neka Vas Gospod blagoslovi!

48. Kako dostići potrebnu nerasejanost molitve. Priprema za uspešno obavljanje molitve.

sadržaj Pišete da nikako ne možete da upravljate mislima, da Vam stalno beže, i da se molitva uopšte ne odvija onako kako biste hteli; a danju, zbog poslova i susreta sa drugim ljudima, gotovo da se i ne setite Boga. Ne može to odjednom. Treba se prilično potruditi da bi se misli kolikotoliko ustalile; a to što ste Vi očekivali da treba samo početi i da je sve odmah tu - to nikad ne biva. Pa uspeh je već i to što ste sve ovo počeli da primećujete i da smatrate za loše. Jer toga je bilo i pre, a sada ne samo da primećujete nered u mislima, nego se i uznemirujete zbog toga i izjavljujete da biste želeli da ih dovedete u red. Izvolite i dalje raspaljujte u sebi to nezadovoljstvo i trudite se kako biste se popravili. Već sam Vam pisao da postojanost i neprekidnost rada na sebi predstavlja neophodan uslov za uspeh u duhovnom životu. Pouzdano umirenje misli dar je Božiji, ali taj dar se ne daje bez velikog sopstvenog truda. Samo sopstvenim trudom ništa nećete postići, niti će Vam Bog išta dati ako se ne potrudite iz sve snage. To je nepromenljivi zakon. Vi imate knjigu sa besedama svetog Makarija Egipatskog. Izvolite pročitajte 19-tu besedu, o tome da hrišćani treba da prinuđuju sebe na svako dobro. Tamo piše da sebe treba prinuditi i na molitvu, ako neko nema duhovnu molitvu, i da će u tom slučaju Bog, videći da se čovek naporno podvizava i obuzdava svoje misli, dati takvome istinsku molitvu, sabranu, udubljenu, kada um neodstupno stoji pred Bogom. A čim um počne da za vreme molitve neodstupno prebiva u Bogu, nakon toga neće više hteti da odstupi od njega, jer sa tim je povezana sladost, koju čovek kada okusi ne želi više da okusi ništa drugo. A šta tu treba da se radi, o tome sam Vam već više puta govorio: mislima ne treba da se dozvoli da slobodno lutaju, a kada slučajno odbegnu treba ih istoga časa vratiti natrag, prekorevajući sebe i tugujući zbog toga. Sveti Lestvičnik o tome kaže da se treba napregnuti iz sve snage i zaključati svoj um u reči molitve. E, kada napamet naučite reči molitve, kao što sam pisao prošli put, možda će Vam biti lakše. Najbolje od svega je odlaziti u crkvu, jer bi se tamo molitveni duh brzo razvio, budući da je u crkvi sve ka tome usmereno; ali za Vas to nije baš lako izvodljivo. Zato se potrudite da se naviknete na nerasejanu molitvu kod kuće i da ostalo vreme provodite sa Bogom, koliko možete. Učeći molitve, ne zaboravite da proniknete u svaku reči i da je osetite, jer ćete tako i na molitvi te reči prikovati Vašu pažnju i zagrejati molitveno osećanje. Evo šta još treba da činite. Nemojte da stajete na molitvu odmah posle domaćih briga, razgovora i obaveza, nego se prvo malo pripremite za nju, trudeći se da najpre saberete svoje misli i usmerite ih na ispravno stajanje pred Bogom. Probudite u sebi osećanje potrebe za molitvom, upravo u ovaj čas, jer drugoga možda i ne bude. Ne zaboravljajte takođe da obnavljate svest o svojim duhovnim potrebama, a pre svega o vašoj najvažnijoj potrebi: sređivanja misli prilikom molitve, kako bi našle mir upravo u Bogu. Kada srce bude svesno i kada oseti te potrebe, onda Vam ono samo neće dati da odlutate na nešto drugo, nego će vas terati da molite Gospoda baš za njih. Pre svega, što jače treba da osetite svoju potpunu bespomoćnost: da nema Boga, sasvim biste propali. Ako nekome preti nesreća, a on pred sobom ima lice koje je u stanju da ga u trenu izbavi, hoće li se osvrtati ovamo, onamo? Ne, nego će pasti pred njim i moliće ga.

Tako će biti i sa Vama na molitvi, kada joj pristupite osećajući koliko ste slabi i sa svešću da nema ko drugi da Vas izbavi osim Jedinog Boga. Svi mi imamo jednu popriličnu manu, što svakom drugom poslu pristupamo sa određenom pripremom, koliko god da je neznatan, a molitve se prihvatamo u letu i žurimo da je što pre obavimo, kao da je to neko uzgredno delo, dodatak drugim delima, a ne glavno od njih. I kako onda da na molitvi bude sabranosti misli i osećanja? Zato se ona i odvija nekako u neredu. Ne! Treba da se odreknete te pogreške i da ni pod kakvim izgovorom ne dopustite sebi da budete lakomisleni u pogledu molitve. Dovedite sebe do ubeđenja da takav odnos prema molitvi predstavlja zločin i to najteži. Molitvu smatrajte za prvo delo u svome životu i tako je držite u svome srcu. A onda, tako joj i pristupajte - kao prvom delu, a ne kao nečem sporednom. Trudite se. Neka Vam Bog bude pomoćnik. Gledajte da ispunjavate ono što Vam se propisuje. Ako budete ispunjavali, brzo ćete uvideti plod. Potrudite se da osetite sladost istinske molitve. Kada osetite, to će Vas pokrenuti i nadahnuti na postojanu i pažljivu molitvu. Neka Vas Gospod blagoslovi! 49. Svetska dela. Kako se odnositi prema svetskim delima da ne bi odvlačila našu pažnju, nego da bi doprinosila služenju Bogu.

sadržaj Nastavljam izlaganje povodom onoga što ste se žalili na nesređenost misli usled svetskih briga. Kako živeti bez dela? Jer tada vlada grešna dokonost. Treba nešto da se radi, da se obavljaju neki domaći poslovi. To je Vaša dužnost. Ne treba presecati spoljašnje odnose. Treba ih održati, i potrebno je da se održe. To je dug ljudskoj zajednici. Ali sva takva dela mogu i treba da se obavljaju tako, da ne odbijaju misao o Bogu. Kako to? Postoji kod nas praznoverje, gotovo sveopšte, da čim se prihvatiš nekog domaćeg ili sličnog posla, odmah izlaziš iz oblasti božanskih i bogougodnih dela. Odatle kada se pojavi želja da se živi bogougodnim životom ili se o tome povede reč, obično je sa tim povezana misao, da ako je tako, onda treba pobeći iz društva, pobeći iz doma u pustinju, u šumu. Međutim, to uopšte nije tako. Svakodnevni poslovi i društvene obaveze od kojih zavisi stanje porodice i društva jesu Bogom određena dela čije ispunjavanje ne predstavlja prelazak u nebogougodnu oblast, nego upravo hođenje u delima Božanskim. Držeći se takvog pogrešnog mišljenja svi tako i postupaju, da baveći se svakodnevnim i društvenim poslovima ni ne pomišljaju na Boga. Vidim da je to pogrešno mišljenje prisutno i kod Vas. Izvolite odbacite ga i prihvatite drugo - da sve što činite u kući i van nje, a što je uslovljeno životom u zajednici, kao ćerka, kao sestra, sada i kao moskovljanka, jeste Božansko i Bogu ugodno delo. Jer na sve to se odnose odgovarajuće zapovesti. A kako da ispunjavanje zapovesti ne bude ugodno Bogu? Svojim pogrešnim shvatanjem Vi ih i činite takvima da nisu ugodni Bogu, jer ih ne ispunjavate sa raspoloženjem koje traži Bog. Božanske dela Vi ne obavljate onako kako Bog traži. Ona stoga uzalud propadaju, i još odbijaju um od Boga. Ispravite to i od sada sva takva dela započinjite sa svešću da je zapoveđeno da se tako čini, i obavljajte ih kao da izvršavate zapovest Božiju. Kada se tako budete držali, ni jedno svetsko delo neće Vaše misli odvojiti od Boga, nego naprotiv, približiće Mu ih. Svi smo mi sluge Božije. Svakome je On namenio određeno mesto i delo, i gleda kako ga

ko ispunjava. On je svuda prisutan. Gleda i na Vas. Mislite na to i svako delo obavljajte tako, kao da je zahtevano direktno od Boga, koje god da je delo u pitanju. Tako radite i kod kuće. A kada Vam dolazi neko spolja ili kada sami izlazite napolje, u prvom slučaju držite u mislima da Vam je to lice poslao Bog i da gleda hoćete li ga primiti i hoćete li se prema njemu odnositi kako treba, a u drugom slučaju - da Vam je Bog poverio delo van doma i da gleda da li ćete ga izvršiti onako kako On hoće. Ako se tako budete držali, onda ni domaći poslovi ni oni van kuće ni malo neće odvlačiti Vaš um od Boga, nego naprotiv, držaće ga uz Njega, misleći da čini delo ugodno Bogu. Sve će da čini sa strahom Božijim, i taj će strah održavati neprestanu pažnju na Boga. A to koja su dela u porodici ili van nje ugodna Bogu, to izvolite dobro sebi razjasnite, uzevši za rukovođenje knjige u kojima se izlaže o tim delima. To morate dobro da razjasnite kako biste među ovdašnjim svetskim i društvenim delima razdvojili ono što je potrebno od onoga što donose sujeta, strasti, čovekougađanje i ugađanje svetu. Ali od svega toga nakon što ste izrazili odlučnost da živite bogougodno Vi se svakako i bez posebnog podsećanja udaljavate. Osim pomenutog pogrešnog verovanja uz naša dela se privija i izvesna, da je tako nazovemo, slabost. To je - briga. Da svako delo koje se smatra za korisno treba obavljati sa svom usrdnošću - to je dužnost koja je potvrđena strašnom pretnjom: Proklet daje svako ko nemarno tvori delo Božije. Ali briga ili opterećenost koja pritiska srce i ne da mu mira jeste bolest palog čoveka koji hoće sam da uređuje svoju sudbinu. Ona razbija misli čak i o onom delu koje se čini i ne dopušta im da se usredsrede. Dakle, izvolite, udubite se i ako nađete da Vas ponekad savladava takva briga, potrudite se da je odagnate i da joj ne date mesta. Budite usrdni na delima i obavljajte ih pažljivo, a uspeh očekujte samo od Boga, Njemu posvećujući i samo delo, ma koliko da je ono malo - a brigu suzbijte. Učinite tako i Vaši Vas poslovi neće odvajati od Boga. Neka Vam Gospod pomogne!

50. Produžetak. Na koji je način moguće podstaći u sebi neprestano sećanje na Boga sa ljubavlju.

sadržaj Još reč-dve kao dopunu onome što je rečeno. Potrebno je sećati se Boga. Ovo treba dovesti dotle da se misao o Bogu srodi i pomeša sa umom i srcem i našom svešću. Da bi se utvrdilo takvo sećanje i takva misao, treba se vredno potruditi nad sobom. Potrudite se i Bog će dati, pa ćete to dostići. A ako to ne dostignete, ništa od Vas neće izaći, nikakvog uspeha nećete imati u duhovnom životu, njega čak neće ni biti, jer baš to i jeste duhovni život. Eto koliko je to suštinski važno! Naprežući se da držite misao u Bogu, nemojte je držati golu, nego sjedinjujte sa njom i sve Vama poznate pojmove o Bogu, božanskim svojstvima i dejstvima, udubljujući um čas u jedno čas u drugo. Više razmišljajte o Božijem stvaranju i promislu, o vaploćenju Boga Logosa i o delu našeg spasenja koje je On savršio, o Njegovoj smrti, vaskrsenju i uznošenju na Nebo, o slanju Duga Svetoga, stvaranju Crkve u kojoj se čuva istina i blagodat, i o pripremanju nebeskih obitelji za sve one koji veruju u Carstvo Nebesko, pa i za Vas same. Dodajte i razmišljanja o svojstvima Božijim: o neizrecivoj blagosti, premudrosti, svemoći, pravdi, svudaprisutnosti, svedržiteljstvu, sveznanju, sveblaženstvu i uzvišenosti. O svemu ovome izvolite rasuđujte i za vreme molitve, a još bolje posebno, prilikom čitanja. Kada o svemu rasudite i kada sve jasno budete videli, onda prilikom razmišljanja o Bogu nećete imati samo golu misao, nego misao koja će biti praćena i koja će privlačiti mnoge druge spasonosne misli, koje će delovati na srce i podsticati energiju duga. Možete sastaviti svoju kratku zahvalnu molitvu Bogu, u kojoj bi se našlo sve ovo. Na primer, možda u ovakvom obliku: Slava Tebi, Bože, Kome se u Trojici klanjamo, Oče, Sine i Sveti Duše! Slava Tebi Koji si stvorio sve! Slava Tebi Koji si nas udostojio svoga lika! Slava Tebi Koji nas nisi ostavio u padu našem! Slava Tebi, Gospode Isuse Hriste, Koji si došao, vaplotio se, postradao, umro za nas, vaskrsao, vazneo se na Nebesa i poslao nam Presvetog Duga, Koji je Crkvu Tvoju ustrojio za naše spasenje, i Koji si nam Carstvo nebesko obećao i podario! Slava Tebi Gospode, koji si na divan način ustrojio spasenje i svakog čoveka i čitavih naroda. Slava Tebi, Gospode, Koji si i mene privukao na spasenje. Potrudite se da ovu poslednju tačku posebno pojasnite, dovedite sebe do svesti o velikim milostima Božijim upravo prema Vama i potom stalno zbog njih blagodarite Bogu. Blagodarite zbog toga što Vam je dao da se rodite i da dođete na svet u hrišćanskom narodu, od pobožnih roditelja i da dobijete tako dobro vaspitanje. Blagodarite i zbog toga što Vam daje da donesete takve svete odluke kakve ste nedavno doneli, i još Vam daje snagu da ih ostvarite. Pogledajte čitav svoj život od početka, od kada se sećate sebe, i obratite pažnju na sve slučajeve neočekivanog izbavljenja iz nevolja i dobijanja radosti. Mnoge nesreće mi i ne primećujemo, jer prolaze neprimetno za nas. Kada se okrenemo za sobom ne možemo a da ne vidimo da je bilo nesreća koje su nas mimoišle, ali kako su nas mimoišle, to ne umemo da kažemo. Pogledajte takve slučajeve u vašem životu i ispovedite da je to bila milost koju je Bog pokazao prema Vama zato što Vas je zavoleo. Znajte da je bezbrojno mnoštvo skrivenih za nas milosti Božijih, jer sve je od Boga. Ispovedite ove milosti i od sveg srca zablagodarite Bogu. Ali ako dobro pogledate tok Vašeg života, naći ćete i ne malo slučajeva očigledne milosti Božije prema Vama. Bilo bi nesreće, ali ona Vas je ne znano kako mimoišla. Bog Vas je izbavio. Ispovedite ovo i zablagodarite Bogu Koji i Vas ljubi.

I svest o milostima koje su zajedničke za sve takođe zagreva srce, pa će se tim pre ono zagrejati od posmatranja milosti upravo prema Vama. Ljubav rasplamsava ljubav. Kada osetite kako Vas Gospod ljubi, ne možete da ostanete hladni prema Njemu: srce će i samo da pođe ka Njemu sa blagodarnošću i ljubavlju. Držite srce pod utiskom takve ubeđenosti u ljubav Gospodnju prema Vama, i toplota srca će brzo prerasti u plamen ljubavi prema Gospodu. Kada se to dogodi neće Vam više biti potrebna nikakva podsećanja da biste se sećali Boga, i nikakve pouke kako da u tome uspete. Ljubav neće dopustiti da i na trenutak zaboravite ljubljenog Gospoda. To je - granica. Izvolite, prihvatite ovo, prihvatite sa ubeđenošću. A potom upravo na to usmerite sav svoj trud, preduzet radi utvrđivanja u umu i srcu misli o Bogu. Možda će Vam biti teško da sami razmišljate o Božijim svojstvima i dejstvima. Ali mislim da imate dela svetitelja Tihona. U njegovim pismima naći ćete veoma dobru potporu. Svetitelj jasno sagledava svako svojstvo i dejstvo Božije i predstavlja ga toplim i uverljivim rečima, što će se, ako budete čitali pažljivo, preliti i u Vaše srce. Još jednu stvarčicu bi trebalo da Vam pojasnim, ali o tome drugi put. 51. Kako okretati svetske poslove i stvari na duhovnu korist?

sadržaj Svetitelj Tihon me je naveo da Vam dam sledeću korisnu primedbu - tačnije, kako svaku stvar da pretvorite u propovednicu istina Božijih, da bi Vas podsećala na Boga. Pisali ste da Vas domaći poslovi odvlače od razmišljanja o Bogu. Ja sam Vam rekao šta da učinite da ti poslovi ne bi odvlačili Vašu pažnju. Ali Vi niste spomenuli još jednu mogućnost za odvlačenje uma od Boga. Radi se o tome da svaka spoljašnja stvar koja deluje na čula obraća na sebe našu pažnju i pokušava da je odvoji od Boga. Ali i tu postoji jedan metod pomoću koga vidljive stvari neće odvlačiti od Boga, nego privlačiti ka Njemu. Kako to? Potrebno je da sve stvari koje Vam bivaju pred očima protumačite u duhovnom smislu, i da to tumačenje tako zatvorite u svoj um, da kada pogledate na neku stvar, oči vide čulnu stvar, a um sagledava duhovnu istinu. Na primer, vidite mrlje na belom platnu i osetite kako je neprijatno i žalosno naići na tako nešto. Protumačite to sada tako, kako žalosno i teško mora da bude Gospodu, anđelima i svetiteljima kada vide grehovne mrlje na našoj duši, ubeljenoj stvaranjem po liku Božijem i preporađanjem u kupelji krštenja, i opranoj suzama pokajanja. Ako čujete da mala deca prave veliku buku i nered kada ostanu sama kod kuće, to protumačite tako, da se buka i nered podižu i u duši kada od nje odu pažnja prema Bogu i strah Božiji. Ukoliko osetite miris ruže ili neki drugi miris koji Vam prija, a onda osetite smrad pa se okrenete i zapušite nos, to protumačite ovako: svaka duša ima svoj miris: dobra - dobar, a loša - loš (apostol veli: mi smo Hristov miomir - 2. Kor.2,15). Anđeli Božiji i svetitelji, a neretko i pravednici na zemlji osećaju taj miris i zbog dobroga se raduju a zbog lošeg tuguju. Ovo Vam govorim samo primera radi, a svaka stvar može da podstakne različite duhovne misli, kod jednoga jedne, a kod drugoga druge. Sve što Vas okružuje i na šta naiđete protumačite onako kako nalazite da je najkorisnije za Vas. Počnite od kuće i protumačite sve u njoj: samu kuću, zidove, krov, temelj, prozore, peći, stolove, ogledala, stolice i druge stvari. Pređite na žitelje pa protumačite roditelje, decu, braću, sestre, srodnike, sluge, posetioce i ostale. Protumačite i uobičajeni tok života: ustajanje iz

postelje, pozdravljanje, obed, rad, odlaske iz kuće, povratke, pijenje čaja, primanje gostiju, pevanje, dan, noć, san i sve ostalo. Neka Vam opet pomogne svetitelj Tihon. On ima čitave četiri knjige takvih tumačenja koje nose naslov „Riznica duhovna, koja se sabira iz sveta". Uzmite i čitajte. Kada pročitate i vidite kako on to čini, naučićete kako i sami tako da postupate. A tako usvajajte i neposredno njegova tumačenja. Ako Vam se možda učini da bi čitanje tih knjiga iziskivalo isuviše vremena, ima kod njega i skraćeno tumačenje svega toga pod nazivom „Slučaj, i duhovno rasuđivanje i tome" (tom 2). Tu je on protumačio 176 slučajeva, sve ukratko. Neće Vam biti teško da sve to pažljivo pregledate, ali tu je obuhvaćeno sve što može da Vam zatreba. Uostalom, kako hoćete, ali svakako učinite to što Vam se kaže. Kada to učinite, svaka će Vam stvar biti kao sveta knjiga ili poglavlje iz te knjige. Tada će Vas svaka stvar navoditi na misao o Bogu, kao i sve što činite i svako Vaše delo. I u čulnom svetu kretaćete se kao u duhovnom. Sve će Vam govoriti o Bogu i podržavaće Vašu pažnju prema Njemu. Ako svaki put budete tome dodavali i strah Božiji i pobožnost pred Njegovom uzvišenošću, onda šta Vam još treba za učenje i urazumljivanje? Ali svakako, potreban je i trud i napor, kako uma tako i srca. I ne žalite sebe! Ako se sažalite nad sobom - izgubljeni ste. A ako se ne sažalite - spašeni ste. Odbacite taj pogrešan pristup koji se javlja gotovo kod svih: da postoje svakojaka dela na koja ne žalimo truda, a žao nam je da se potrudimo oko dela spasenja. Čini nam se da tu treba samo pomisliti i poželeti i - sve je gotovo. Ali zapravo nije tako. Delo spasenja je - prvo delo. Verovatno i najteže. Prema važnosti dela stoji i potreban napor. Pa potrudite se, Gospoda radi! I plod samo što nije tu. A ako se ne budete trudili, ostaćete ni na čemu i nigde Vam neće biti dobro. Neka Vas Gospod izbavi od toga!

52. Sećanje na Boga treba dovodi do osećanja toplote ili plamene ljubavi prema Bogu. sadržaj

Vi se čudite zašto toliko vremena objašnjavam sve jedno te isto. Kažete da je Vama potrebno i mnogo šta drugo. Sada sam zaista završio. Na Vama ostaje samo da to ispunjavate. A što sam tako mnogo govorio o sećanju na Boga, to je zato što se u tome nalazi sva sila. Kada se utvrdite u tom spasonosnom sećanju, ne praznom (pukom), nego sa pobožnošću i drugim toplim osećanjima prema Gospodu, tada će Vas to sećanje naterati da budete ispravni i u svemu ostalom, tako ispravni da ćete u toj ispravnosti imati jednu predivnu privlačnost, jer ispravnost može da bude i neskladna, odbojna. To sećanje će u Vama biti gospodar, organizator i ustrojitelj svih Vaših dela, a pre svega Vašeg unutrašnjeg života. U Vama će se tada ispuniti ono što je apostol molitveno poželeo Efescima, a preko njih i svim hrišćanima, kada je rekao: Da vam (Bog) po bogatstvu slave svoje dade sipu, da ojačate duhom Njegovim u unutarnjem čoveku. Da se Hristos verom useli u srca vaša (Ef. 3,1617). To i jeste ono što sve vreme objašnjavam. Apostol je ovo smatrao za tako važnu stvar, da se za to molio sa naročitim žarom: radi toga preklanjam kolena svoja pred Ocem Gospoda našega Isusa Hrista (Ef. z, 14). Kako onda mi o tome da ne govorimo? Kada se sećanjem na Boga utvrdite u unutrašnjem čoveku, onda će se i Hristos Gospod useliti u Vas. To ide jedno sa drugim. Evo Vam znamenje po kome možete da se uverite da je to predivno delo počelo da se savršava u Vama - upravo jedno toplo osećanje prema Gospodu. Ako budete ispunjavali sve što je propisano, onda će to osećanje ubrzo početi da se projavljuje sve češće i češće, da bi potom postalo neprestano. Ovo slatko i blaženo osećanje od prvog svog pojavljivanja izaziva želju i podstiče traženje, kako se ne bi odvajalo od srca, jer je u njemu raj. Hoćete li da što pre stupite u taj raj? Onda evo šta treba da činite: kada se molite, ne odvajajte se (mislima) od molitve, nego podstaknite u srcu neko osećanje prema Bogu: ili pobožnosti, ili predanosti, ili blagodarenja, ili veličanja, ili smirenja i skrušenosti, ili nade; takođe, kada nakon molitve počnete da čitate, ne odvajajte se od čitanja a da ne osetite istine koje ste pročitali. Ova dva osećanja (metoda), zagrevajući se međusobno, mogu, ako budete pazili na sebe, i čitav dan da Vas drže pod svojim uticajem. Potrudite se da tačno ispunjavate ova dva metoda pa ćete i sami videti šta će biti. Kada stvar dugo leži pod sunčevim zracima ona se jako zagreva; tako će biti i sa Vama. Držeći se pod zracima sećanja na Boga i određenih osećanja u odnosu na Njega, Vi ćete se sve više i više zagrevati nezemaljskom toplotom, a potom ćete postati i sasvim vreli, i ne samo vreli nego i plameni. Tako će se na Vama ispuniti: Dođoh da bacim oganj na zemlju, i najviše od svega želim da se on što pre u svima zapali (Lk. 12,49). Dodajte tome i sledeće poređenje: kada iskra padne na zapaljiv materijal, taj materijal počinje pomalo da se menja, zatim plane i na kraju bude potpuno zahvaćen plamenom. Mada je po prirodi taman, taj materijal postaje svetao i svetli zbog ognja koji ga je obuzeo; tako će biti i sa Vama. Postepeno ćete se ugrejati, u Vama će se zapaliti duhovni plamen, prožeće Vas potpuno, svu će Vas obuzeti i načiniće Vas svetlom, mada ste sami po sebi - tama. Setite se pri tome da smo u početku govorili o nekakvoj oblozi duše, a potom i o zračenju oblagodaćene duše (Pisma 1314,27). Eto šta će biti sa Vama i u Vama! Zaista je tako. Ali prvo su potrebni trud i znoj - a koliko će vremena

proći to je poznato samo Bogu, jer je sve od Njega. Znajte samo da Bog nije uvredljiv, pa da bi zbog toga zaboravio na trud Vaše ljubavi. 53. Strasti kao smetnja duhu da se rasplamti ljubavlju prema Bogu. One treba da budu isterane.

sadržaj Kada se vaše srce zagreje toplotom Božijom, u Vama će započeti Vaš sopstveni unutrašnji preobražaj. Taj će oganj sve u Vama da prekali i pretopi, ili, drugačije rečeno, sve će početi da se oduhotvoruje. Dok se taj oganj ne pojavi neće biti ni oduhotvorenja, koliko god da se trudite oko duhovnog. Sada je najvažnije da dođete do tog ognja. Izvolite, ka tome usmerite sav Vaš trud. Ali znajte ovo, da se taj oganj neće pokazati dok strasti još imaju snage, čak i ako im se ne povlađuje. Strasti su isto što i vlaga u drvima. Vlažna drva ne gore. Treba sa strane staviti suvih drva i zapaliti. Ona će, goreći, početi da suše vlagu i da pale vlažna drva u meri u kojoj se budu sušila. Tako će mali oganj, izgoneći vlagu i šireći se, plamenom obuhvatiti sva položena drva. Naša drva su sve sile naše duše i sve funkcije našeg tela. Sve su one, dok čovek ne pazi na sebe, prožete vlagom - strastima - i sve dok se strasti ne isteraju, uporno se suprotstavljaju duhovnom ognju. Setite se, predstavljajući Vam šta je u nama, pisao sam da postoji jedna burna i nesređena oblast, gde se u neredu sudaraju misli, želje i osećanja, koje strasti kovitlaju kao vetar prašinu. Tu oblast ja smeštam između duše i tela, označavajući time da strasti ne pripadaju prirodi, nego su došle sa strane. Ali one se tu ne zaustavljaju nego prodiru i u dušu i u telo, pod svoju vlast uzimaju i sam duh - svest i slobodu - i na taj način zagospodare nad čitavim čovekom. Pošto su one u dosluhu sa demonima, kroz njih i demoni zavladaju čovekom, mada čovek čak i tada misli da gospodari sobom. Iz ovih veza iščupa se pre svega duh. Istrgne ga blagodat Božija. Duh, ispunjavajući se pod dejstvom blagodati strahom Božijim, prekida svaku vezu sa strastima i, pokajavši se zbog onoga što je prošlo, polaže tvrdu nameru da dalje ugađa samo Bogu i da za Njega Jedinoga živi, hodeći u zapovestima Njegovim. Stojeći u toj odlučnosti, duh potom uz pomoć blagodati Božije izgoni strasti iz duše i tela i oduhotvoruje sve u sebi. Eto, i kod Vas se duh istrgao iz veza koje su ga sputavale. Svesno i sopstvenom voljom Vi stojite na strani Boga. Hoćete da pripadate Bogu i da Njemu Jedinome ugađate. To je - tačka oslonca Vaše delatnosti u duhu. Ali tada, kada je Vaš duh obnovljen u svojim pravima, duša i telo još ostaju pod dejstvom strasti i trpe njihovo nasilje. Vama sada ostaje da se naoružate protiv strasti i da ih pobijete - da ih isterate iz duše i tela. Borba sa strastima je neizbežna. One se same neće odreći svoje vlasti, makar i nezakonite. Zbog toga sam Vam toliko objašnjavao o sećanju na Boga i o prebivanju sa Njim. A Vi ste se čudili: zašto stalno objašnjavam isto? Sećanje na Boga je - život duga. Ono rasplamsava Vašu revnost za ugađanje Bogu i nepokolebljivom čini Vašu odlučnost da pripadate Bogu. To je, opet ponavljam, tačka oslonca za život u duhu i, dodajem, polazište za Vaše strateške operacije protiv strasti. Pitate: zašto je to tako? Kada sam svoju pažnju i želju usmerila ka Bogu, gde tu ima mesta za strasti? Ali čemu to pitanje? Pogledajte, ima li još strasti u Vama? Nedavno ste pisali da ste se jako rasrdili. Pa zar to nije strast? Ali jedna strast nikada ne bude sama - tu je i gordost i samovolja i prezir. A pre toga ste pisali da ste odbili jednog

prosjaka. Zašto? Nije li to tvrdičluk? Još ste pomenuli da ne trpite neku osobu. To nije strast? A što volite da spavate - zar to nije strast ugađanja telu? Ovo se sve pokazalo onako usput, a ako pažljivije potražite naći ćete tamo još štošta. Dakle, nemate šta da se pitate. Sa sigurnošću znate da strasti postoje u Vama i da treba da ih isterate, jer je prebivanje u njima nezakonito i štetno, pošto one ometaju napredovanje u duhovnom životu. Naoružajte se protiv njih. Ne Bojte se. Stvar je vrlo prosta: imate dva-tri pomoćna sredstva i - to je sve. Ali o tome drugi put. 54. O borbi sa strastima.

sadržaj Nastavljam. Strasti su u nama, ali nisu autohtone. Razum je, na primer, suštinski deo naše duše i njega nikako ne možeš odvojiti, a da dušu ne uništiš. Strasti nisu takve. One su došle sa strane u našu prirodu i mogu da budu izbačene iz nje, što čoveku ne smeta da i dalje bude čovek, nego naprotiv, tek kada budu izgnane ostavljaju čoveka kao pravog čoveka, jer kada su prisutne u njemu prljaju ga i čine od njega lice u mnogim slučajevima gore od životinje. Kada one gospodare čovekom i kada ih čovek ljubi, tako se srode sa ljudskom prirodom da kada čovek deluje po njima čini se da deluje po svojoj prirodi. To tako izgleda zato što čovek koji im se potčini deluje po njima nesvesno i čak je ubeđen da drugačije ne može ni biti: priroda. Sve ove (strasti) ishode iz samougađanja, egoizma i samoljublja, i na to se oslanjaju. Čim čovek odbaci sebe i odluči da ugađa samo Bogu, u samom tom duhovnom činu strasti u potpunosti gube svoj oslonac i ostaju izvan svesti i volje kojima su dotle gospodarili. Izgubivši oslonac one već gube raniju snagu, zbog koje se čovek i vukao za njima, kao magare za gospodarem. Ranije čim se pojavi bilo kakva strasna pobuda čovek se istoga časa svim svojim silama ustremljivao na to da je zadovolji, a sada više nije tako. Pokazuju se one i sada, ali umesto da odmah pohita kako bi ih zadovoljio, čovek im se suprotstavlja i tera ih od svojih očiju. Eto šta se sada i u Vama događa, nakon što ste sa takvim žarom odlučili da služite Gospodu, ne žaleći sebe. Strasti, istina, još nisu stigle toliko da se razgranaju i ojačaju u Vama, ali ipak ih ima i Vi ste delovali po njima a da niste bili svesni da radite protiv sebe, čak ste se ponekad, na primer, hvalili svojim blagorodnim negodovanjem, ili svojom blagorodnom gordošću, mada je ona neblagorodna i u svom blagorodnom vidu, jednako kao i u svakom drugom. One su ponekad gotovo bez vašeg znanja ovladavale Vama; pokazivaće se i sada, ali ne treba da im pustite da zagospodare. Rekao bih da ni neće, zato što je sada tom Vašom odlučnošću presečena svaka njihova vlast - presečena je čim ste odlučili da Boga radi nećete žaliti sebe. Ali ne znam kako će ta stvar da ide, zato što nije dovoljno samo da se odluči, potrebno je da se i ostvaruje - da se ostvaruje stalno, bez ustupaka. Samosažaljenje ponekad tako obmanjuje, strasti ponekad bivaju naoko tako mile, da neće biti iznenađenje ako u budućnosti počnete opet po starom da služite strastima, a da toga ne budete jasno svesni i da ne primećujete. Iz ovoga vidite da bez obira na to što ste već rešili da ugađate samo Bogu i što ste sebi dovoljno pojasnili šta od Vas traži sveta i savršena volja Božija, strogo morate da se držite sledećih pravila: Dakle, pazite dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri, koristeći vreme, jer su dani zli (Ef. 5,1516). Ovi zli dani su zlo vreme, zlo stanje i

okolnosti u kojima se nalazimo usled zlih strasti koje su u nama. Budite trezveni i bdite (1.Pet.5,8). Pazite, bdite i molite se (Mk. 13, 33). Nad čime bdeti i šta paziti? Pažljivo pogledajte da Vam se ne bi potkrala neka strast, pazite da Vas ne prevari i ne natera da učinite nešto što bi joj godilo, veliko ili malo. Čak i da nehotice pođete za strašću i slučajno učinite neko strasno delo, to će delo ipak biti loše, učinjeno đavolu za ugađanje, a ne Bogu. Treba tako da se postavite, da đavo ne izvuče nikakvu korist od Vas, čak ni najmanju. A zbog toga treba biti trezven, bdeti i paziti. Sva ta dela označavaju jedno: gledati da se đavo na prikrade. Bdeti, znači ne spavati, ne prepuštati se neradu, nego i dušu i telo držati spremne. Biti trezven znači ne vezivati se srcem ni za šta, osim za Boga. Paziti - znači strogo gledati da se u srce ne prikrade nešto loše. Kada svoje sile budete držali spremnim, kada se srcem ni za šta ne budete vezivali i kada pažljivo budete promatrali ono što se u Vama događa, na pravi ćete način ispuniti gore navedene Gospodnje i apostolske zahteve da stojite na straži. To je prvo u borbi sa strastima. Čim se đavo previdi ili propusti, odmah očekuj ili rane ili potpuni poraz. Primećeni đavo nije strašan. Samo mu zapreti i pobeći će. Lukavstvo naših duhovnih neprijatelja je takvo, da čim vide da su otkriveni, istoga časa beže, mada to, svakako, ne biva uvek tako. Postoje tu i nevaljalci koji se ni na šta ne obaziru, samo ulaze i ulaze. O svemu tome još ćemo govoriti. A sada - spasavajte se! 55. Nastavak o borbi sa strastima.

sadržaj Pretpostavimo da stražarite nad svojim srcem. Stražarite li? Kao prvo, reći ću da imate mogućnost da stražarite. Kada je mrak, ni veliku stvar nećeš primetiti, a kada je svetlo, i mala sama pada u oči. U duši je mrak dok se ne obrati Bogu, nego živi u samougađanju; kada se pak obrati Bogu u nju ulazi svetlost, i misao o Bogu kao sunce osvetljava sve u njoj. Ko živi u samougađanju, njemu nema šta da se govori: gledaj da se ne prikrade neka strast; jer samougađanje je gnezdo svih strasti; ono ih prima, prikriva, opravdava i bezbrižno im ugađa. A onaj ko se okrenuo Bogu, i odbacivši sebe odlučio je da ugađa Bogu, primetiće to istoga časa. Bogu nije ugodno ništa što je strasno, jer strasti su protivne zapovestima Božijim, koje su jedine ugodne Bogu, jer izražavaju Njegovu volju. Evo Vi ste ne žaleći sebe odlučili da ugađate Bogu i time ste rasterali svu duševnu tamu i primili osvećenje u duhu. Ako ispunjavate to što Vam je pisano o sećanju na Boga, onda će i u Vama svetleti duhovno sunce. Možete lako da vidite ako Vam se približi nešto strasno. Kao drugo, reći ću da ste se Vi i pripremili za to. Kada uoči ispovesti proveravate sebe i razmatrate kako ubuduće da se ponašate, onda tu vidite i šta ubuduće treba da izbegavate. Ono što treba da se izbegava, to je oblast strasti koje se uvek protive ispravnim delima. Čovek treba da bude smiren, a strast ga uči gordosti i sujeti; treba biti krotak, a strast ga tera da se srdi i gnevi; treba se radovati uspehu drugih, a strast budi zavist; treba praštati uvredu, a strast raspaljuje osvetu. Tako ona svemu što je dobro suprotstavlja svoja strasna osećanja i pokrete. Sve je to Vama jasno i utvrđeno odlučnošću i obećanjem da se čini ono što je dolično, a nedolično, tj. strano, da se sasvim odbacuje. Zato i kažem da ste spremni ne samo da stražarite nad sobom, nego i da primetite svaku strast koja Vam se prikrade.

Zar će Vaše stražarenje nad sobom biti neuspešno samo zato što se strast ne pojavljuje uvek u svom najgrubljem obliku, nego često dođe lepo prerušena, da ti ni na pamet ne padne da je to strast, nego misliš da je nešto dobro. Kada se na primer rasplamsa gnev, svako vidi da je to strast. Ali on se ne javlja uvek u svom grubom vidu, nego često dolazi i kao fino negodovanje. Tako i svaka druga strast ima običaj da se obuče u nešto dobro i da se predstavi kao blagorodna. Vi ste blagorodni i zato veoma lako možete biti uhvaćeni na tu udicu. Gledajte! Treba odbaciti sve strasno, i najmanje njegove projave, i u najfinijim njegovim oblicima. Odbaciti?! Zapravo, uočiti i ne pustiti unutra. Ali kako to da se postigne? Jer strast se prikrade pod vidom nečeg dobrog! Kao prvo, ako se iz sveg srca obratimo Bogu i u potpunosti Mu se predamo, On nas nikada neće ostaviti bez urazumljenja. Njegov anđeo, Vaš čuvar, uvek će Vas upozoriti. Pazite na sebe i osluškujte glas koji će razobličiti ono loše. Kao drugo, kada otpočnete borbu sa strastima - a Vi ste je već otpočeli - u Vama će se pojaviti - ili je možda već počelo da se pojavljuje - duhovno iskustvo, opitnost: umeće da se odmah napravi razlika između ispravnog i neispravnog. Odlučite samo da ne propuštate ništa za šta znate da je strasno, ma kako da Vam se to malo ili beznačajno činilo. Ako budete tako postupali bez žalosti, Vaša opitnost će brzo porasti. Sveti Pavle na jednom mestu pominje čula navikom izvežbana za razlikovanje dobra i zla (Jevr. 5,14). E, to i kod Vas nastaje. Kao što čulo ukusa razlikuje jela, tako će i srce svojim obučenim čulom moći da kaže šta je dobro, a šta nije. Reći ćete: a dok se ne obučiš, strasti će i dalje prolaziti i prolaziti. Zaista, to će Vam se događati. Ali Vi već i sada ne dopuštate ni jednu strast u njenom grubom vidu. U tome ostanite čvrsti. A ako se nešto strasno lopovski prikrade, za to Vas Bog neće kazniti. On kažnjava samo za ono od strasnoga što se svesno dopušta, a ne za ono što prolazi neprimetno. Ono pak od strasnoga što je prošlo neprimećeno, i za šta ste tek posle postali svesni da nije trebalo da bude tako, to očistite pokajanjem pred Gospodom i odmah vidite kako se provuklo, pa preduzmite mere da se to ubuduće ne ponovi. Kroz to ćete se naučiti kako da se nosite sa strastima. Ali postoji jedan metod, koga ako se budete pažljivo držali teško da će Vam išta strasno promaći nezapaženo, a to je - da razmatrate svoje misli i svoja osećanja, čemu su naklonjeni, da li ugađanju Bogu ili samougađanju. To uopšte nije teško da odredite. Samo pazite na sebe. Znajte da koliko god se suprotstavljali samougađanju, nećete pogrešiti. Jedan starac je svome učeniku govorio: „Pogledaj da ne držiš izdajnika u sebi". „Kakav je to izdajnik?" - upitao je učenik. „Samougađanje" - odgovorio je starac. I to je tačno. Ono je uzrok svim nevoljama. Ako razmotrite, uvidećete da je sve loše što je dopušteno, proizašlo od samougađanja. Shodno tome, ako sa nepokolebljivom odlučnošću krenete da mu se suprotstavite, sigurno je da nećete dopustiti ništa loše. I ja Vam od sveg srca želim: ne držite tog zlog izdajnika u sebi. Iz svega rečenog izvodim zaključak da ćete lako stražariti nad sobom ako se ne ulenjite, ako Vam pažnja na popusti i ako ne oslabi Vaša revnost da se držite na ravni ljudskog dostojanstva (sećate ste svoje fraze?). Neka Vas Gospod blagoslovi!

56. Treba izgoniti i najmanje pokrete strasti... Dozvoljivi gnev. sadržaj

Hoću da Vas pohvalim - ili ne, hoću da Vam pokažem korist od Vašeg držanja u odnosu na strasti. Vi ste mladi i još niste mnogo ostrašćeni. Mada u Vama ima strasti, one su još kao mala deca - slabe su i samo dosađuju. To je jako dobro za Vas, jer je u mnogim slučajevima dovoljno samo da ih primetite, pa da se udaljite od njih ili da ih odbijete. To nije kao kod onih koji su dugo živeli i mnogo udovoljavali strastima. Kod njih strasti riču kao lavovi i u besu se bacaju na onoga ko protiv njih ustane. Ali postoji tu i nešto prilično nezgodno - to što se Vi zbog lakoće strasnih pomisli, čula i pokreta možete prema njima odnositi ravnodušno, razmišljajući ovako: ništa strašno, proći će to samo od sebe, neću da se uznemiravam zbog svake sitnice! Ova pomisao, tako prirodna za Vas, veoma je opasna. Postupati tako, to znači ostavljati strasnim osećanjima i pokretima slobodu da rastu i jačaju. Ta osećanja i ti pokreti ojačaće i porasti, i tada se više neće okretati natrag samo zbog vašeg neodobravajućeg pogleda. Odatle izvedite zaključak da se prema strasti, u kako god da se malom i slabom obliku ona pojavljivala, uvek treba odnositi kao prema velikoj i jakoj. Kada pijete vodu, Vi pazite i na najmanju mušicu koja u nju upadne; kada se ubodete na trn, ma koliko da je taj trn mali u Vašem prstu, žurite da se izbavite od neprijatnosti koji Vam on pričinjava; kada Vam u oko upadne i najmanje zrno prašine i pomuti Vam vid, Vi se veoma potrudite da biste je očistili iz oka. Postavite sebi kao zakon da tako postupate i kada su u pitanju strasti: koliko god da su male, požurite da ih isterate, i to tako nemilosrdno, da im ni traga ne ostane. Kako da ih isterate? Neprijateljskim pokretom gneva prema njima, ili rasrđenošću na njih. Čim primetite strast, potrudite se da probudite u sebi rasrđenost na nju. Ova rasrđenost je odlučno odbacivanje strasti. Strasno ne može da se održi ako ne postoji simpatija prema njemu; a rasrđenošću se istrebljuje svaka simpatija - pri prvoj pojavi rasrđenosti strasno odlazi ili otpada. I tu je jedino dozvoljen i potreban gnev. Kod svih Svetih Otaca nalazim da je gnev zato i dat, da bismo se njime naoružali protiv strasnih i grešnih pokreta srca, kako bismo ih prognali. Na to se odnose i reči proroka Davida: gnevite se i ne grešite (Ps. 4,5), koje posle ponavlja i sveti apostol Pavle (Ef.4,26). Gnevite se na strast - i nećete grešiti, jer kada je strast prognana gnevom, svaki povod za greh biva presečen. Tako se dakle naoružajte protiv strasti. Gnev protiv strasti kod Vas treba da bude ukorenjen od onog trenutka kada ste odlučili da svesrdno služite Gospodu, čineći ono što je Njemu ugodno. Zaključili ste savez sa Bogom za vek vekova. Suština tog saveza je sledeća: tvoji su prijatelji - moji prijatelji, tvoji su neprijatelji - moji neprijatelji. A šta su strasti Bogu? Neprijatelji. Kroz celokupnu reč Božiju objavljuje se Božije neprijateljstvo prema njima. Bog se protivi gordima; srebroljublje je - idolopoklonstvo; Bog rasipa kosti čovekougodnika i tako dalje i tako dalje. Zato je apostol hrišćanima za strasti odredio sledeće: da se i ne spominje među Vama (Ef. 5,3). Dakle, gnev na strasti trebalo bi da se raspali u Vama čim se one pokažu. Ali usled naše povređenosti ne biva uvek tako. Zato gnev na strasti zahteva naročito i slobodno na njih usmereno neprijateljsko delovanje, trud i napor. Da biste u tome uspeli, treba odmah, čim ste primetili u sebi nešto strasno, da požurite kako biste u tome otkrili i obeležili svoga i Božijeg neprijatelja. Zašto treba da požurite?

Zato što pojava strasnog na početkuuvek izaziva simpatiju. Jer samougađanje još dugo skriveno živi u nama, i nakon što smo se predali Bogu i nećemo ni za jotu da narušimo tu odluku. Ovo skriveno samougađanje uvek blagonaklono dočekuje strasti, a ta blagonaklonost izražava se kroz veće ili manje simpatije prema njima. Zato je potrebno da se te simpatije odbiju i da se probudi gnev prema strastima. I jedno i drugo se postiže svešću da strasna pomisao ili strasni pokret predstavlja neprijatelja, koliko god da su te pomisli ili pokreti u stanju da nas obmanu. Čim smo postali svesni da su nam strasti neprijatelji, gnev protiv njih budi se sam od sebe. Prepoznavanje neprijatelja u strastima ne iziskuje preteran napor. Dovoljno je da se stekne ubeđenost u to da Bog ne voli ništa strasno, i da stoga ne voli nikoga ko prima i neguje strasno u sebi. Strasno podiže Boga protiv nas, a nas odbija od Njega. A u tome je i naša konačna propast. Ove pomisli i ubeđenja kod pažljivog posmatrača u trenu zasijaju u svesti i istoga časa se odazivaju u srcu neprijateljstvom prema strastima, gnevom i rasrđenošću protiv njih. A da se uhvatite u koštac sa strasnim pomislima i kretnjama, izmišljajući različite optužbe protiv njih - u to se ne upuštajte. Uspeh koji se time postiže je sumnjiv. Jer dok razmotrite sve tačke optužnice, optuženi - strast - sedi tu, makar i na optuženičkoj klupi, i još uvek se drži za svog advokata - simpatiju. A to znači držati nečistotu u sebi, što je opasno. Zato čim primetite nešto strasno u sebi, odmah i bez ikakvog premišljanja prepoznajte u tome neprijatelja i razgnevite se na njega. 57. Razni stepeni razvitka strasti: strasne misli, osećanja, želje i dela. Borba protiv njih.

sadržaj Što se strasno pojavljuje u nama, to još i nije tako strašno. To znači da smo nečisti, ali nas ne čini krivima. Naša krivica počinje odatle što se blagonaklono odnosimo prema strasti koju smo primetili, to jest ne žurimo da u njoj prepoznamo neprijatelja i da se naoružamo gnevom protiv nje, nego naprotiv, prihvatamo je i pozdravljamo, uživajući u pokretu u kome se javila. To već pokazuje da nama nije strano da budemo prijatelji strasti i, shodno tome, neprijatelji Bogu. Jer svako telesno - strasno - mudrovanje je neprijateljstvo Bogu(Rim.8,7). Gde počinje samovolja, tamo počinje i krivica, koja raste u meri udubljivanja u strasno. Opisaću Vam kako se sve to događa. Naše uobičajeno stanje je ovakvo: misli lutaju tamo-amo, osećanja i želje lelujaju bez određenog pravca. Tako biva svuda i uvek. Ponekad tako prolaze čitavi dani. Ove misli su uglavnom sujetne, vezuju se za svakodnevne svetske poslove i sporedne stvari. Među njih se često uvuče i isprazna zamišljenost ili maštanje ko zna o čemu. A puste, sujetne misli zadržavaju se uglavnom na površini duše. Kako ukrotiti i dovesti u red tu pometnju misli koja ometa sećanje na Boga i Božanske stvari, to sam Vam već više puta objašnjavao. A sad pogledajte, jedan predmet se nekako naročito ističe među drugima i iziskuje pažnju. Nikada ga nemojte zanemariti. Sada istražite: koji je to predmet, odakle on i šta hoće? Odgovore na ovo odmah ćete sami pronaći, čim budete videli o čemu se radi. Zamislite lice čoveka koji Vas je nekad uvredio. Očigledno da neko želi, zauzevši Vašu pažnju tim licem i njegovim delom, da Vas dovede do negodovanja, gneva, pa čak i želje za osvetom. Tako će i biti, ako ne preduzmete potrebne mere. Koje mere da preduzmete da biste odagnali tu predstavu? To do čega ona hoće da Vas dovede je loše stanje. Shodno tome ona je Vaš neprijatelj. Odnosite se prema njoj neprijateljski,

tojest nemojte se prema njoj lepo odnositi, nego na onaj način o kome smo govorili prošli put - gnevno je odbacite. Ako učinite to, onda ćete potpuno uništiti đavolju klopku ili mrežu. Ali ako pažnju zadržite na licu pred Vama, onda će se ono, u početku golo i usamljeno, okružiti mnoštvom drugih misli i prilika koji će u Vašoj uobrazilji naslikati veoma upečatljivu sliku, kako Vas je to lice uvredilo, sa svim okolnostima tog slučaja. Zajedno sa tim u srcu će se pojaviti i ranije osećanje uvređenosti, negodovanja i gneva. Strasni predmet ili pomisao o njemu porodio je strasno osećanje. Strast je ušla dublje. Ako se osvestite i shvatite da loše postupate kada dozvoljavate strasti da se razbukti u Vama, onda ćete u tome prepoznati neprijatelja i prema njemu ćete se odnositi neprijateljski, izbacivši zlo osećanje iz srca i prognavši iz misli sam predmet koji ga je porodio. Uznemirenost će proći i duševni mir će se obnoviti. Ali ako to ne učinite, onda će se već probuđenom strasnom osećanju pridružiti i druga, i počeće da ga razjaruju. Počeće da Vas nagovaraju: kako je on to smeo da uradi? I ko je uopšte on? Ja nisam ništa gora od njega. Ne, to ne može tek tako da se ostavi. Ne znam kako sam mogla da popustim. Ako tako svima budem popuštala, ne treba ni da živim. Moram da mu pokažem da ne može nekažnjeno tako da postupa. I želja da se osvetite - većom ili manjom osvetom, svejedno - spremna je u Vama. Strasno je ušlo još dublje u Vas. To je već treći stadijum. Čak i ako se ovde osvestite, još možete da odagnate želju. Jer želja još ne predstavlja odluku. Ona je u trenutku došla, i u sledećem trenutku može da ode. Ako postupite tako, dobro ćete učiniti; ako ne postupite - Vaše ostrašćivanje će se nastaviti. Obratite pažnju: misao je porodila osećanje, misao sa osećanjem porodila je želju. Duša je ispunjena strašću. Ali sve su to još misaone nečistote i gresi. Do dela je još daleko. Između želje i dela uvek stoji odluka, sa promišljanjem kako ga izvesti. Nije uvek vidljivo kako nastaje odluka. Ona u izvesnom obliku postoji već u želji, zatim raste zajedno sa osmišljavanjem dela, to jest sa analizom okolnosti, izborom sredstava i određivanjem metoda. Kada je sve osmišljeno, nastaje i odluka. Tada je delo unutra već obavljeno. Pred licem Boga i savesti greh je već učinjen: zapovesti su prezrene, savest je pogažena. Od želje do odluke sa osmišljavanjem dela ponekad prođe dosta vremena. Pojavljuje se strah Božiji, čovek se priseća zapovesti, ni njegova savest ne ćuti. Ali svi njihovi spasonosni nagovori sa prezirom se odbacuju. Zato u odluci već postoji i prestup i greh. Misao, osećanje i želja su već zaposeli svu dušu, ali još nema prelaska na greh, postoji samo poziv na njega. Prelazak započinje onog trenutka kada duša počne da promišlja može li da udovolji strasti i kako to da učini. Tu duša već stupa na put greha. Kada se pojavila odlučnost, sloboda je svezana; duša oseća da je tobože neophodno da učini ono što smera. Ali tu zapravo nema nikakve neophodnosti. To je nekakva samoobmana koja se odvija unutra. Doneta odluka može da ostane neizvršena zbog prepreka na koje se iznenada naišlo. Može ostati neizvršena i ako se čovek sam predomisli, ako postane svestan nečega, ili pod uticajem savesti, ili pod uticajem straga Božijeg, ako im pođe za rukom da se ponovo podignu u svoj svojoj sili. Konačno, sve je sređeno i delo je učinjeno. Osvetili ste se kao što ste i naumili. Strast je zadovoljena, greh je konačno počinjen. Šta se tu pojavilo uz ranije sazrelu odluku? Naizgled ništa, jer tu je samo izvršen ranije zamišljeni plan. Tako izgleda, ali tu zapravo zlo uzrasta do krajnje tačke. Prvo: strah Božiji i savest dotle su bili samo odbacivani i neuvažavani, a sada su pogaženi. Dotle je sve ličilo na ono kada mati nagovara sina da

ne čini zlo, a on odmahuje rukom ili beži od nje, a sada liči na situaciju kada sin na majčine nagovore nasrne na nju i počne da je bije. Drugo: sada je unutrašnje delo uvedeno u tok spoljašnjih događaja i treba da bude praćeno svojim takođe spoljašnjim, životnim posledicama. Njega sada nećeš precrtati perom ili negodujućom rečju izbaciti iz kruta događaja. Ono će tu zauvek ostati, sraslo sa licem koje ga je počinilo, primoravajući ga da uzima i njegove plodove. Treće: blagodat Božija odlazi i čovek iz oblasti Božije stupa u oblast neprijatelja Božijeg i svog sopstvenog. On je obremenjen poklekao i oseća da ga pritiska nešto teško. Na njemu se ispunjava priča: vraća se demon sa drugom sedmoricom. Mrak, nemir, potištenost - to je nagrada za udovoljavanje svakoj strasti. I to je - čudo! Dok se strast ne zadovolji na delu, od njenog zadovoljenja očekuje se raj - bićete kao bogovi. Ali čim se zadovolji, prelest spada sa očiju, iluzija nestaje i za sobom ostavlja prazninu, tugu, rastrojenost i potištenost - čovek vidi da je nag. Osvetio se neprijatelju, trebalo bi da se raduje, ali oseća nešto sasvim drugo. Vidite li kakav je put ostrašćivanja sebe bilo kojom strašću i pada u greh zbog toga? Okrenimo se sada Vama. Šta je kod Vas moguće od svega rečenog? Ako je Vaša odluka da služite Bogu iskrena, ako prihvatanjem te odluke sledite ponuđene savete da se uvek sećate Boga sa strahom i pobožnošću, ako strogo pazite na sebe, onda je kod Vas nemoguće da skrenete na zadovoljavanje strasnih želja i na sve ono što za tim sledi. Ali moguće su strasne misli, osećanja i želje. To su - predmeti Vaše unutrašnje borbe. Strasna misao, osećanje i želja ponekad u trenu prolete kroz dušu, ne dajući čoveku priliku da dođe k sebi. One nas ne čine krivima ako se odmah pri pojavi želje trgnemo i isteramo ih sa neprijateljskom rasrđenošću na njih. Naša krivica i u pomisli i u osećanju i u želji potiče od našeg oklevanja - ako ih ne isteramo odmah nakon što ih primetimo, nego se zaustavimo na njima. Isteraj misao i - osećanja ili simpatije neće ni biti. Isteraj osećanje i pomisao i - neće biti želje. Istraj želju i - neće biti opasnosti da otpočne prelazak na strasno. Ako primetivši strasnu pomisao svesno zadržite svoju pažnju na njoj, krivi ste jer ste pažnju posvetili onome za koga znate da je neprijatelj Božiji u Vama. No, ukoliko se pažnja nevoljno prikuje za pomisao, Vi nećete biti krivi ako odmah počnete da je odvajate od pomisli, a samu pomisao da odagnavate. Ako se usled Vašeg dobrovoljnog pristajanja na strasnu pomisao u Vama porodi strasno osećanje, onda se Vaša krivica malo uvećava. Ali ako primetite pojavu strasnog osećanja, pa ipak nastavite da se bavite strasnom pomišlju i shodno tome dobrovoljno pojačate osećanje, Vaša se krivica dvostruko uvećava. Ako primetite strasno sećanje pa se prenete i odagnate ga zajedno sa pomišlju, bićete krivi samo zbog toga što ste se svesno bavili strasnom pomišlju, a za osećanja nećete biti krivi, jer ona se pod uticajem pomisli rađaju i nevoljno. Ako se pod uticajem svesno dopuštenih strasne pomisli i strasnog osećanja u Vama pojavi želja za strasnim delom (na primer, za osvetom), time se Vaša krivica takođe malo povećava, jer se od misli i osećanja nevoljno rađa želja. Na Vama ostaje pređašnja krivica zbog toga što ste se bavili strasnim predmetom i što ste dopustili da strasno osećanje koje se iz toga rodilo, kao i pomisao koja je od njega došla, potraju u Vama - dakle, Vaša krivica je dvostruka. Ali ako primetite strasnu želju i dozvolite joj da polako uđe u Vas, a ne naoružate se istoga časa protiv nje, onda će Vaša krivica porasti za još jedan stepen i biće - trostruka.

Dalje od ovoga neću ići, zato što mislim da ostrašćenje u Vama samo dotle i može da dođe. I sami vidite da ako odmah isterate strasnu pomisao, to će biti kraj čitave borbe. Neće više biti ni osećanja, a tim pre ni želja. Tako dakle treba da postupate. Zašto biste navlačili na sebe nepotrebni napor, a ponekad i opasnost od borbe, kada ste već odlučili da nećete dopuštati strasno kao bogoprotivno. Ako se protiv Vaše volje uz pomisao pokrene i osećanje, istoga časa ih izbacite iz sebe, a zajedno sa njima i želju. Gde god u sebi naiđete na strasni pokret, isterajte ga odatle. Postavite sebi kao zakon da svesno ne popuštate ni strasnoj pomisli, ni osećanju, ni želji, nego da ih istoga časa kada ih primetite sa velikom mržnjom isterate iz sebe. I tako ćete uvek biti nevini pred Bogom i pred sopstvenom savešću. U Vama će biti nečistote strasti, ali nećete imati krivicu. Bavićete se poslom beljenja (pranja), usrdno se trudeći da ubelite svoju dušu. Neka Vas Gospod blagoslovi! 58. Značaj molitve na delu borbe protiv strasnih pomisli. Primeri.

sadržaj Prošli put sam Vam predstavio čitav tok - kako od obične pomisli dolazi do strasne želje i od nje do dela. U stvarnosti se to ne odvija uvek tako polagano, kako je predstavljeno na papiru. Često, ako ne i uglavnom, kroz sve stadijume prolazi se veoma brzo, tako da misao ne stigne ni da se pojavi, a već usledi i delo i posebno reč. Nema potrebe da razmatramo sve moguće slučajeve i da uočavamo razlike između njih. To nam neće biti od pomoći u borbi sa strastima. Držite se jednoga: čim primetite strast, odmah se protiv nje naoružajte gnevom i neprijateljskom rasrđenošću. U duhovnoj borbi taj gnev ima isti značaj kao kada Vas napadne zao čovek i zadate mu snažan udarac u grudi. Ali kao što kod takvog napada udarac u grudi ne natera uvek zlog čoveka na beg, tako i u duhovnoj borbi gnev protiv strasnih pomisli, osećanja i želja ne izgoni ove uvek iz duše i ne okončava uvek borbu protiv njih. Po prirodnom redu trebalo bi da bude tako. Tako i biva, ali ne uvek. Ovo stoga što u podsticanju pomisli često učestvuju i demoni, a oni su bestidni. Koliko god da se čovek gnevi na njih, oni i dalje stoje uz svoju pomisao. Očigledno je da pored rasrđenosti treba pribeći i nekom drugom sredstvu. Koje je to sredstvo? Šta čini onaj koga napadne zao čovek? Nakon što mu je zadao udarac u grudi viče: „Policija!" Na njegov poziv stiže pomoć i izbavlja ga iz nevolje. Isto to treba učiniti i u duhovnoj borbi sa strastima. Pošto si se razgnevio na strast, treba da pozoveš pomoć: „Gospode pomozi! Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, spasi me! Bože, dođi mi u pomoć, Gospode, pomozi mi!" Obraćajući se tako Gospodu, više nećete skretati pažnju sa Njega na ono što Vam se događa, nego ćete stajati pred Gospodom, moleći ga za pomoć. Tako će neprijatelj brzo pobeći, kao ognjem opaljen. Neko od svetih je rekao: imenom Gospoda Isusa tuci neprijatelje. Gospodu se ništa ne može odupreti, On je blizu: blizu je Gospod svima koji ga prizivaju, svima koji Ga prizivaju u istini. Volju onih koji ga se Boge ispuniće, i molbu njihovu uslišiće, i spašće ih (Ps. 144,18-19). On Sam dao je ovakvo obećanje onima koji mu se u teškom trenutku sa nadom obraćaju: jer se na Mene pouzdao, i izbaviću ga; pokriću ga jer je poznao Ime Moje. Prizvaće me i uslišaću ga; sa njime ću biti u nevolji, izbaviću ga, i proslaviću ga (Ps. 90,1415). Ne zaboravljajte da tako činite - i uvek ćete sa uspehom pobeđivati i odagnavati sve strasno što se pojavi u Vama.

Neki su postupali, a možda i još uvek postupaju, ovako: kada primete strasno uznegoduju na njega i počnu da razobličavaju njegovu ružnoću. Na primer, došla je pomisao gordosti, a oni počnu da čitaju: „Gordost je protivna Bogu; ti si zemlja i pepeo, kako se ne stidiš da se uznosiš pomišlju, seti se grehova svojih", i slično. Sve sakupljaju misli protiv gordosti smatrajući da će tako oterati gordu pomisao. Događa se da je i oteraju, ali, uopšte uzev, taj metod nije pouzdan. Razobličavajući strasnu pomisao još uvek je držimo u umu, a ona podstiče osećanje i budi želju, to jest nastavlja da prlja dušu. Pa i samo njeno prisustvo u mislima već predstavlja prljavštinu. Kada se bez stupanja u raspravu sa strastima direktno obratimo Gospodu, sa strahom, pobožnošću, nadom i predanošću Njegovoj sili, samim tim strasno se već udaljuje od očiju uma koji gleda na Gospoda. Budući odsečena od duše takvom pažnjom, strasna pomisao sama od sebe odlazi, ako je prirodno probuđena; a ako tu i đavo umeša svoje prste, njega onda pogađa zrak duhovne svetlosti koji potiče od sazercavanja Gospoda. I tako biva da duša dobije mir od napada strasti onoga časa kada se obrati Gospodu i dozove ga. Da biste to jasnije sebi predstavili, ispričaću Vam jedno predanje. Živeo neki starac u gluvoj pustinji. Napadnu ga demoni u vidljivom obliku i počnu da ga guraju iz kelije, kako bi ga sasvim oterali iz pustinje. Starac poče da se otima, ali oni su ga dogurali već do samih vrata. Još samo malo i izbacili bi ga napolje. Videvši da je u krajnjoj nevolji starac zavapi: „Gospode Isuse Hriste! Zašto si me ostavio? Pomozi mi, Gospode!" Čim je tako povikao istoga časa javi se Gospod i rastera demone, a starcu reče: „Ja te nisam ostavio; ali pošto Me nisi dozivao, nego si mislio da se sam odupreš demonima, nisam ti dolazio u pomoć. Sam si kriv, jer si se nadao na sebe. Prizovi Mene i uvek ćeš naći spremnu pomoć". Rekavši to, Gospod postade nevidljiv. Taj slučaj koji je urazumio starca i svima nama daje lekciju Da se ne hvatamo u koštac sa strasnim pomislima tako što ćemo se prepirati sa njima u mislima, nego odmah da se obratimo Gospodu sa molitvom protiv njih. Svi koji razumno vode borbu sa strastima tako i postupaju. Sveti Jovan Kolov je za sebe govorio: „Ja postupam kao čovek koji sedi ispod drveta i pažljivo osmatra oko sebe. Taj čovek čim vidi zveri kako mu se približavaju da bi ga pojele penje se na drvo, a one kada dođu obiđu oko drveta nekoliko krugova i odu. A ja čim primetim duhovne zveri kako mi prilaze u strasnim pomislima odmah umom uziđem ka Gospodu i te duhovne zveri ne uspeju da mi pristupe, nego bivaju prinuđene da se raziđu kud koja". Prisetite se šta sam Vam ranije pisao, da pažnju uma treba da utvrdite u srcu i da tamo neprestano gledate i dozivate Gospoda. To je isto ovo o čemu sada govorimo, da se Gospodu treba obraćati sa molitvom kada se pojave strasne pomisli, osećanja ili želje. Gospodu se treba obraćati silazeći pažnjom uma u srce i tamo ga dozivajući. Ako bismo nepopustljivo ispunjavali ovo neveliko pravilo: da se utvrdimo umom u srcu i da tako stojimo pred Gospodom sa strahom, pobožnošću i predanošću - onda se u nama nikada ne bi pojavljivale ne samo strasne želje ili osećanja, nego ni gole pomisli. Ali naša nesreća je u tome što odlazimo umom iz srca od Gospoda i bludimo pomislima u daljini. U tom času ulaze strasne pomisli, i tek što su se primile, pogledaš - već su tu i strasna osećanja, i strasne želje. Eto, pa se bori. A ko je kriv?! Kada mislima ne bismo dopuštali da lutaju, borbe ne bi ni bilo. Dobro, pogrešili smo kada smo udaljili Gospoda iz srca i time navukli na sebe bedu, ali dajte da makar sada, kada smo to uočili, požurimo da se opet vratimo onamo - u srce, pred Gospoda, kako bismo Ga dozvali u pomoć.

Na tu temu je isti onaj sveti Jovan Kolov ispričao sledeću priču: bila u jednom mestu lepotica koja se loše vladala. Gospodar te zemlje se sažalio nad njom, što takva lepota propada, i kada je uhvatio priliku rekao joj je: „Odbaci lakomislenosti, uzeću te u svoj dom, bićeš moja žena i gospodarica velikog blaga. Samo gledaj da budeš verna, inače će te zadesiti takva nesreća, da ni zamisliti ne možeš". Ona je pristala i bila je uzeta u njegov dom. Njeni pređašnji prijatelji, videći da je negde nestala, počeli su da je traže, da se raspituju i saznali su da je kod vladara. Mada je gospodar pretio, oni nisu gubili nadu da će opet privući lepoticu, znajući njenu slabost. Potrebno je samo da dođemo iza kuće, da zazviždimo, pa će ona odmah shvatiti o čemu se radi i istoga časa pobeći će k nama. Tako su i učinili. Došli su iza kuće i zazviždali. Lepotica je čula zvižduk i zadrhtala. U njoj se nešto uskomešalo, setila se prošlosti. Ali ona se dozvala pameti i umesto da pobegne od kuće, požurila je u gospodarevu sobu, gde je odmah pronašla mir; nove zvižduke tamo nije čula. Prijatelji su zviždali, zviždali, pa su otišli praznih ruku. Smisao ove priče je jasan. Lepotica predstavlja palu dušu koja se u pokajanju obratila Gospodu i sjedinila se sa Njim kako bi Njemu Jedinom pripadala i Njemu Jedinom služila. Stari prijatelji su strasti. Njihov zvižduk - to je kretanje strasnih pomisli, osećanja i želja. Bežanje u gospodarevu sobu je silazak u dubinu srca, da bi se tamo stalo pred Gospoda. Kada se to dogodi unutra, strast koja je uznemirila dušu, šta god da bila, odlazi sama od sebe i duša se umiruje. Izvolite zapamtite ovu priču i uvek se ponašajte u skladu sa onim što je u njoj rečeno. Videćete kako će se brzo u Vama obnoviti unutrašnji mir koji je bio narušen pojavom strasti. Milost Božija neka bude sa Vama! Spasavajte se! 59. Odlomak iz dela prepodobnog Isihija o borbi protiv strasti.

sadržaj Sada Vam je već sve rečeno o duhovnoj borbi uopšte. Strasti je mnogo, ali, koliko god da ih je, sve one dolazi ne opisani način i sve se odagnavaju i savladavaju onako kako je rečeno. Naravno, svaka strast ima svoje osobenosti, i način na koji se pojavljuje. Ima takođe mnogo oblika u kojima se pojavljuju. Ali to ne menja opšte metode borbe protiv njih. Postupajte kako je rečeno i uspešno ćete odagnati svaku strast, koliko god silno da ustane na Vas. Da biste sve ovo mogli lakše da upamtite i da biste se uverili da treba da postupate baš tako, a ne drugačije, dajem Vam izvod iz dela prepodobnog Isihija, prezvitera jerusalimskog, čiju sam Vam knjižicu, sećate se, poslao. Evo šta on veli: „Onaj ko se duhovno podvizava u svakom trenutku treba da ima sledeće četiri stvari: smirenje, krajnju pažnju, suprotstavljanje pomislima i molitvu. Smirenje - jer su njegovi protivnici u borbi gordi demoni, da bi rukom srca držao pomoć Hristovu, jer Gospod mrzi gorde. Pažnju - da se srcu ne dopusti nikakva pomisao, makar se činila i dobra. Suprotstavljanje - da bi čim vidi pomisao istoga časa sa gnevom odbio zlo. Molitvu - da bi se odmah nakon suprotstavljanja zlu neizrecivim uzdasima obratio Hristu. I tada će ovaj podvižnik videti neprijatelja svezanog, ili kako biva gonjen imenom Isusovim, kao prašina koju tera vetar, ili kako kao dim iščezava sa svojim maštanjima". Evo još jednog sličnog mesta: „U duhovnoj borbi treba delovati onako, kako se deluje u (običnom) ratu. Kao prvo, potrebna je pažnja; kao drugo, kada primetimo da je đavo pokrenuo pomisao, treba da

ga pogodimo prokletstvom, sa gnevom u srcu; kao treće, treba da se pomolimo protiv njega, prizivajući u srcu Isusa Hrista, kako bi demonska prikaza odmah iščezlo, da se um ne bi poveo za maštanjem, kao dete koga prevari neki mađioničar". „Ako se u svome srcu uvek obraćaš sa smirenomudrenošću, sa sećanjem na smrt, sa samoosuđivanjem, sa suprotstavljanjem pomislima i prizivanjem imena Isusa Hrista i sa tim oružijem svakodnevno trezveno ideš uskim, radosnim i prijatnim duhovnim putem, ući ćeš u sveta sazercanja svetih i bićeš prosvećen dubokim tajnama od Hrista, u Kome su sakrivena sva blaga premudrosti i znanja i u Kome obitava sva punoća Božanstva telesno (Kol. 2;3,9). Jer u Isusu ćeš osetiti da je na tvoju dušu sišao Duh Sveti, Koji svetli umu da bi mogao da gleda. Niko, kaže apostol, ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor. 12,3). On time svakako na tajanstven način krepi onoga ko traži". U ovim i sličnim mestima prepodobni Isihije govori uopšte o toku duhovne borbe. U njegovoj knjižici više se govori pojedinačno o svakom od pokazanih metoda borbe, naročito o pažnji ka srcu, prebivanju tamo, i duhovnom obraćanju Gospodu odatle. Izvolite pogledajte sada celu tu knjižicu. A ja ću Vam ispisati nekoliko mesta o tome. „Veliki zakonodavac Mojsije, ili bolje reći Duh Sveti njegovim ustima kaže: Pazi na sebe; da ne bude u srcu tvome tajne bezakone reči (Ponz. 15,9). Tajnom rečju on naziva misaonu predstavu nečeg lošeg (strasnog), što Bog mrzi a što oci takođe nazivaju „prilogom" (tj. nečim što je sa strane dodato) koji đavo navodi na srce, a za kojim, čim se pojavi u srcu, odmah kreću naše misli i strasno se sa njim povezuju". „Pažnja je neprestano molitveno tihovanje srce, bez ikakve pomisli, u kome duša svagda diše Jedinim Isusom Hristom Sinom Božijim i Njega neprestano doziva; hrabro se Njime naoružava protiv neprijatelja; ispoveda se Njemu, Koji ima vlast da oprašta grehe; često tajnim prizivanjem grli Hrista, Koji jedini poznaje srca". „Trezvenost je tvrdo podizanje misli i njihovo stajanje na dverima srca, tako da čovek vidi kada se prikradaju pomisli i shvata kakvu sliku demoni pokušavaju da naslikaju i predstave u umu, kako bi pomoću nje prevarili čoveka". „Misao koja stoji (u srcu), doziva Hrista protiv neprijatelja i pribegava k Njemu, nalik je na životinju okruženu mnoštvom pasa ali zaštićenu nekakvim uporištem. Ta misao izdaleka duhovno posmatra zasede nevidljivih neprijatelja i neprestano se moleći protiv njih Isusu mirotvorcu ostaje nepovređena". „Onaj ko nema molitvu čistu od pomisli, taj nema oružije za borbu. Mislim na molitvu koja se neprestano obavlja unutar duše, kako bi skriveni neprijatelj prizivanjem Hrista bio poražen i uništen. Jer ti treba oštrim okom uma da gledaš da bi prepoznao one koji ulaze, i kada ih prepoznaš da im se istoga časa suprotstaviš, da zgaziš glavu zmije, dozivajući pri tome Hrista. Tada ćeš opitno postati svestan nevidljive pomoći Božije i jasno ćeš uvideti pravo stanje svoga srca". „Dakle, neka duša bude smela u Hristu, neka Ga doziva i neka se ni malo ne plaši: jer ona ne ratuje sama, nego zajedno sa strašnim Carem, Isusom Hristom, Tvorcem svega postojećeg, telesnog i bestelesnog, vidljivog i nevidljivog". Ograničiću se na ovih nekoliko izvoda, jer ako bih ispisao sve što se odnosi na našu temu, trebalo bi da prepišem polovinu knjižice. I ovo sam prepisao zato da bih Vas podsetio na to zašto Vam tako dugo tumačim o sećanju na Boga i unutrašnjoj borbi sa strastima. Znajte da je u tome sva suština truda oko zadobijanja spasenja.

Kada ovo pročitate nemojte sebi da kažete: pa šta sam ja, pustinjska podvižnica, da bih se držala takvih pravila?! Ne biste bili jedini koji to kažu - jer zaista mnogi tako govore, ali ne od onih koji su se kako treba prihvatili posla oko zadobijanja spasenja. Oni koji se trude oko toga, ne mogu tako da govore. Tako i Vi, ako hoćete da živite u duhu, u čemu se i sastoji zadobijanje svoga spasenja, treba svakako da postupate onako kako je propisano. A ako hoćete da živite nemarno, onda Vas se sve to svakako ne tiče. Ja sam o tome i počeo da pišem zato što sam poverovao da je Vaša odluka da pripadnete Gospodu bila iskrena. Jer ko to iskreno odluči, on ne može da zaobiđe propisani put. On može mnogo da se trudi i da ide zaobilaznim putevima, ali dok ne kroči na tu stazu, biće mu uzalud. Ja Vam je i pokazuje direktno, da ne biste lutali sa strane. Usrdnije se potrudite pa ćete videti uspeh. Ali trud je svakako potreban; bez truda ništa ne uspeva. Ne dopuštajte sebi takva besplodna razmišljanja. Bez obzira na to da li neko živi u pustinji ili u manastiru ili svoje spasenje postiže u svetu, svakome zakon treba da bude da svoje srce očisti od strasti; a ne može drugačije da ga očisti nego na opisani način. Ne kolebajte se i ne jogunite. Neka Vas Gospod blagoslovi. 60. Kako postupati ako nam se i prilikom borbe sa strastima potkradaju strasne misli i želje. Očišćenje srca.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Pretpostavljam da ste se prihvatili posla onako kako treba i usrdno se trudite da biste se uvek sećali Gospoda, da pazite na svoje srce i da svaki loš pokret u njemu propratite sa neprijateljskim odbacivanjem, obraćajući se istovremeno Gospodu molitvom radi pomoći. Ali i pored toga ne mislim da ste odmah došli do potpunog uspeha: da su Vam i sve misli čiste, i osećanja i želje sveti. Jer tako ni kod koga ne biva. Pomisli mogu da se umire, strasna kretanja osećanja i želja mogu da postanu sve ređa i ređa, ali ona se ipak pojavljuju, ponekad i veoma silno. Potkradu se - oterajte ih, opet se potkradu - opet ih oterajte. Ali to Vam je već rečeno. Sada hoću da Vam kažem kako treba da se odnosite prema tim upadima strasnoga prema sudu savesti. Da li da se odnosite ravnodušno, ili da tugujete zbog toga i kajete se pred Gospodom? Prema upadima strasti ne možete da se odnosite ravnodušno, nego kada ih prognate svaki put treba da tugujete pred Gospodom i da se pokajete što se to dogodilo. Čak i onda kada se strasne misli, osećanja i želje prikradu iznenada, bez ikakvog učešća Vaše volje, to ipak znači da je Vaše srce nečisto i da iz njega izlaze zle pomisli (Mt. 15,19). A Vi ste obavezni da imate čisto srce. Zato i treba da žalite što Vam je srce nečisto i da se kajete pred Gospodom zbog te nečistote, obećavajući da ćete se potruditi kako biste ga očistili i moleći Njega da Vam u tome pomogne. Ali u praksi je veoma retko da se tu ne umeša i volja. Vi ste iz nepažnje napravili mesta za strasnu pomisao i ona je porodila strasno osećanje - krivi ste zato što niste pazili. Zbog nepažnje a i zbog sladosti toga osećanja Vi niste požurili da ustanete protiv njega i da ga odagnate, i ono je uspelo da porodi strasnu želju - Vi ste krivi zato što se istoga časa niste naoružali, nego ste pristali na naslađivanje grehovnim i strasnim. Ne mislim da biste Vi želji dopustili da porodi prelazak na delo, ali svakako možete da dopustite da želja potraje, umesto da se odmah naoružate protiv nje. A to Vas čini još više krivom. Na taj način, dopuštena je zla pomisao - to je krivica; dopušteno je da se iz

nje porodi zlo osećanje - to je druga krivica; dopušteno je da se iz zlog osećanja porodi zla želja - treća krivica; zloj želji dopušteno je da se zadrži - četvrta. Eto koliko krivice! I nemojte pokušavati da se sakrijete iza smokvinog lista ili da pobegnete u žbunje pred Gospodom, Koji Vam kroz savest prilazi i optužuje Vas. Bolje pođite okolo da tražite oproštaj, ne prebacujući krivicu ni na kog drugog. Rasrdili ste se, na primer, na sobaricu. Ako ste joj uputili oštre reči, onda tim pre nemojte krivicu da svaljujete na nju. Neka je ona i pogrešila, ali nije stvar u njoj, nego u tome zašto ste se Vi rasrdili. Zar se greška nije mogla ispraviti bez gneva? Pa čak i ako se nije mogla ispraviti, ipak je sve moglo da prođe bez gneva. Ovde Vam se dakle potkrao gnev, tamo osuđivanje, tamo zavist, tamo sujeta. Za sve to su postojali spoljašnji povodi. Ali nisu krivi povodi, nego Vi, što ste dopustili tako zla osećanja. Izvolite da se ne prikrivate, nego direktno optužite sebe pred Gospodom i zamolite za oproštaj. To činite svaki put, i čim primetite zlo terajte ga. U pokajanju i skrušenosti smirite se pred Gospodom i savešću i opet ćete spokojno upirati oči ka Gospodu. A ako se ne pokajete nećete moći da ga gledate tako - to će za Vas biti teško i opasno. Strasti koje su Vam se potkrale ne ostavljajte do večeri neočišćene pokajanjem, nego ih odmah progonite imenom Gospodnjim. Čitav dan će Vam tako i proći u pokajanju, jer će prodori strasti u početku biti česti. A uveče pre no što se pomolite opet razmotrite sve nasrtaje strasti po redu, opet skrušeno požalite zbog toga i pokajte se. U tome se sastoji delo neprestanog pokajanja. Evo Vam o tome lekcije prepodobnog Isihija. „Dužni smo da naša svakodnevna dela neprestano pažljivo merimo, a uveče da obavezno kroz pokajanje što je moguće više olakšamo teret koji ta dela predstavljaju, ako hoćemo da uz pomoć Isusa savladamo strasti. Treba takođe da gledamo da li su po volji Božijoj i da li radi Boga savršavamo sva naša vidljiva dela, da nas (strasna) osećanja ne bi potkradala kao nerazumne". Ako budete postupali onako kako treba, odlučno i bez samosažaljenja, uskoro ćete videti plod: Vaše srce će se umiriti i u njemu će zasijati radost u Gospodu. Od čega srce biva nemirno? Od toga što ga muče strasti. Pobijte strasti i ono će postati mirno. Jedan od otaca je srce poredio sa jazbinom punom zmija. Te zmije su strasti. Kada se u srcu vidi nešto strasno, to je kao da zmijska glava viri iz jazbine. Udri je po glavi Imenom Gospodnjim i ona će pobeći. Pokaže li se i druga - udri i nju. I tako svaku. Desetak puta udari takvu zmiju - strast - pa više neće moći da proviri, a onda će i sasvim da ugine. Ako neko zatvori ulaz u jazbinu ili ne da zmijama hranu, one će uginuti. Tako umiru i strasti ako im se ne daje hrana kroz prihvatanje njihovih nagovora, nego ako se, na protiv, sa gnevom teraju čim se pojave. Ovo Vam je najkraći put za očišćenje srca od strasti. Ako ste zavoleli ovu čistotu, idite sa njom tim putem, jer drugoga nema. Ako pak ne pristanete da tako postupate, strasti će ostati u srcu. Vi i bez toga možete da ispravite svoje ponašanje i da ga učinite besprekornim, ali srce će ostati strasno i neće Vam dati da vidite Gospoda. Ne zaboravljajte lude devojke! Bog da pomogne! Spasavajte se!

61. Lutanje sluga i pogleda. Kako eliminisati loše utiske od onoga što vidimo i čujemo. sadržaj

Prošli put sam Vam pomenuo da ne treba svaljivati krivicu na povode koji podstiču strasne pomisli, osećanja i želje. Sada ću Vam reći nekoliko reči o njima. Strasne pomisli, a za njima takva osećanja i želje, ponekad se pojavljuju u duši same od sebe, ne znano kako. Ali uglavnom se pojavljuju pod uticajem spoljašnjih utisaka. Stvari na koje nailazimo, lica i događaji svake vrste podstiču u nama neke misli. Od dobrih utisaka rađaju se dobre misli, a od loših loše. Ali može da se dogodi i obrnuto: da dobri utisci izazivaju loše misli, a loši utisci - dobre. Sve zavisi od stalnog i slučajnog raspoloženja onoga ko ih dočekuje. Shodno tome i sva odgovornost leži na njemu. Kako onda čovek da se drži? Prvo: svojim čulima, naročito očima i ušima, ne treba puštati na volju. Ne dopustite sebi tu nepromišljenost, da sve morate da vidite, čujete i dotaknete. Naša čula su nalik na prozore ili vrata, a najviše na kutlaču. Loše čini onaj ko otvara prozore i pušta prljav vazduh. Ne može izbeći prekor ni onaj ko ostavi otvorena vrata i dopusti da mu stoka uđe u kuću. Ali šta biste rekli za onoga ko uzme kutlaču pa pođe po blatnjavim i nečistim barama da odatle zahvata i posipa po sebi? Može li se zamisliti nešto tako besmisleno? No ne čini li upravo to onaj ko se sa radoznalošću zaustavlja pred lošim čovekom da bi slušao zle reči?! Kroz to se dođe do zlih pomisli, sa njih se prelazi na osećanja i želje, i takav čovek luta sav ostrašćen kao po magli. Dakle, blagorazumnost i dužnost samoočuvanja unutrašnjeg mira nalažu nam da ne gledamo, ne slušamo i ne dotičemo sve na šta naiđemo. Malo-pomalo pokazaće se da nešto može da probudi strasti, zato pred tim treba okretati oči, zatvarati uši ili gledajući ne gledati i slušajući ne slušati. Drugo: dogodilo se da nešto izazove loš utisak i porodi loše misli. Odmah treba požuriti da se utisak izgladi i da se misao preseče na način koji je već pokazan, svakako uz prekid budućeg dotoka utisaka. Ostajati pod lošim utiskom ili ostavljati njegovo izglađivanje i ponovno uspostavljanje duševnog mira za neko drugo vreme, bilo bi nerazumno. Ostajanjem pod utiskom i sami ćemo doprinositi umnožavanju loših pomisli i osećanja, a ostavljajući loše duže vreme u sebi, daćemo mu mogućnost da se dublje ukoreni i da se duže suprotstavlja izbacivanju i očišćenju, ako ne i da sasvim ovlada dušom. Treće: kada smo jednom već doživeli loš utisak od nečega, ne treba svesno sebi da dopuštamo da se ponovo srećemo sa predmetima koji su ga proizveli. Ovo bi značilo da onaj ko tako postupa voli da se naslađuje lošim i, shodno tome, nečist je do dubine srca. Ako ga pak neka nužda natera da se ponovo susretne sa takvim predmetom, treba unapred da se naoruža, da pripremi svoje srce za odupiranje lošem utisku i ne dopusti mu da se približi. To će biti moguće uz pažnju, uporno suprotstavljanje i molitvu. Četvrto: već sam Vam pisao o tome, da sve na šta nailazite i što Vam se događa treba da protumačite u duhovnom smislu. To treba da učinite i sa predmetima koji su loši. Kada nakon toga na njih budete nailazili, dobijaćete ne loše, nego dobre misli, kao što je sveti Jefrem Sirijski kada je sreo bestidnu lepoticu rekao učenicima: „Vidite li kako se ona trudi da bi ukrasila svoje telo koje će uskoro biti prah - kako mi onda da se ne trudimo oko ukrašavanja besmrtne duše?" Ovo je dovoljno što se pravila tiče. Trebalo bi sada da ukažemo na primere iz vaše svakodnevice koji Vam donose duhovnu štetu. Ali ja mislim da toga nema ni u Vašoj

porodici ni među Vašim srodnicima. Na njih ne možete naići nigde drugde osim izvan kuće, na primer u društvu u kome Vam se nedavno pružila prilika da budete, kao što ste pisali. Kod takvih slučajeva izvolite držite se onoga što je rečeno u trećoj tački. Pod tu tačku posle podvodite i sve slične, na koje naiđete. I uopšte, postavite sebi kao zakon da merite šta je dozvoljeno onim uticajem koje ono proizvodi u duhovnom životu. Ono što je od duhovne koristi, to sebi dozvoljavajte; a ono što deluje štetno, to ne dozvoljavajte ni pod kakvim izgovorom. Ko će u umu svome pružiti ruku ka čaši sa pićem za koju mu je poznato da je u nju stavljen otrov?! Ja ne mislim da Vi sebe treba tako da pritisnete, da ličite na zatvornicu. Ali hoću samo da Vas navedem na odlučnost da ne uzimate ono što je štetno za Vaš duh, nakon što ste se uverili da je samo život u duhu istinski život, i ne samo da ste se uverili, nego ste to i isprobali. Neka Vas Gospod blagoslovi! 62. Posle uputstava za duhovnu borbu sa strastima izlaže se pouka o delatnoj borbi sa njima. Spoljašnji način života koji je najpogodniji za borbu sa strastima. Zaključak besede o borbi sa strastima.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Kada su u pitanju uputstva za očišćenje od strasti, pošto su one kod Vas prisutne u maloj meri, rečeno je sasvim dovoljno. Ali budući da se već povela reč o tome, dodaću još nešto što ipak može da Vam se dogodi, i to ne u budućnosti, nego upravo sada. Opisana borba sa strastima je duhovna. I ona je realna, jer ne dozvoljava strastima da se nečim nahrane i tako ih ubija. Ali postoji i delatna borba sa strastima, koja se sastoji u tome da se namerno preduzimaju i savršavaju dela koja su strastima direktno suprotna. Na primer, da biste ugušili tvrdičluk, treba da otpočnete sa velikodušnošću; protiv gordosti treba da izaberete ponižavajuće poslove; protiv strasti uveseljavanja, da sedite kod kuće i tome slično. Istina, sam po sebi takav način delanja ne vodi direktno do cilja, jer trpeći pritešnjivanje spolja strast može da se uvuče unutra ili da ustupi mesto drugoj. Ali kada se sa tom delatnom borbom sjedini i unutrašnja, duhovna, one će udvoje brzo uništiti svaku strast protiv koje su se usmerili. Evo kakav Vam savet dajem. Potrudite se da pronađete svoju glavnu strast i da protiv nje usmerite ne samo duhovnu, nego i delatnu borbu. Ja ne mogu da odredim šta je kod Vas glavno. Možda se ono još i nije u potpunosti formiralo, ali svakako, ako počnete pažljivije da pratite pokrete svoga srca, ono će se otkriti Vašoj pažnji. Tada, ako Vam bude ugodno da mi ukažete poverenje, zajedno ćemo odrediti kako najbrže da se obračunate sa svojom glavnom slabošću. Podsećam još da postoje i oštriji metodi ove delatne borbe sa strastima. Kod nas je uobičajeno - odricanje od sveta, kada sve odlučno ostavljaju i svu nadu polažu na Gospoda, pa stupaju u manastir da bi živeli u bespogovornom poslušanju, u strogom postu, u trudoljubivoj molitvi i trezvenosti. Budući da ništa ne poseduju, da odsecaju svoju volju i ne žale sebe, oni brzo u svojoj duši umlate sve strasno. Zatim se u srce useljavaju mir i čistota - kao poslednji cilj života koji se odrekao sveta. Ja Vas ne teram iz sveta. I tu ćete se spasiti ako se prema svetu budete držali kako da niste u njemu. Ja ovo samo pominjem kao način života koji je potpuno prilagođen delu očišćenja srca od strasti.

Još dodajem da jedan od zakona Božanskog promisla o nama jeste da život svakog čoveka i njegov tok treba da bude tako ustrojen, da bi on mogao, koristeći se njime na razuman način, da na najbrži i najlakši način očisti sebe od strasti. Na to Vas podsećam zato što ste me svojevremeno pitali otkud ljudima tako različite sudbine i zašto su one tako promenljive, a ja Vam, čini mi se, nisam odgovorio. Dakle, odgovaram zašto je to tako. Zato što je tako kako Gospod uređuje ljudima lakše da se očiste od strasti, ili zato što On hoće na taj način da satre naš uporni egoizam, na kome stoje strasti koje uništavaju čoveka. Dodaću još jedno. Strasti bijte i iznutra i spolja, a svoje dobre strane vaspitavajte, dajući im prostora i prilike za vežbanje. Glavna je tu - molitva. O njoj je već bilo reči. Za njom sledi činjenje dobrih dela. I o tome smo već govorili kada ste zamišljali neke apstraktne životne ciljeve. A zajedno sa tim treba da idu dušespasonosni razgovori i čitanje, i crkvene službe, i podvizi samoumrtvljivanja: uskraćivati sebi, kada je moguće, pomalo hrane, pomalo sna, pomalo zabave i svake utehe samougađanja, i držati se u stalnom samosuprotstavljanju i samoprinuđivanju. I o tome je bilo reči. To je čitav kurs očišćenja sebe od strasti. Sve je to kod Vas već u hodu. Neka Vam Gospod pomogne. 63. Domaći poslovi. Pevanje i muzika.

sadržaj Žurio sam da što pre dovedem do kraja izlaganje o borbi protiv strasti pa sam gotovo bez odgovora ostavljao mnogo šta drugo, o čemu ste u to vreme pisali. Na nešto ćete odgovor naći u onome što sam Vam već pisao, a na drugo ću Vam odgovoriti sada. Pišete da imate mnogo domaćih poslova. Sa usrdnošću radite sve što Vam kažu. To je Vaša dužnost. Ali da budete zabrinuti - nemojte. Brige su praćene unutrašnjim nemirom, a to je štetna stvar. Trebalo bi da mirno i sa sabranom mišlju razmotrite i potom izvršite sve što Vam je naloženo, a nipošto da se zbog toga uznemiravate. U svakodnevnom životu ako nešto ometa duhovni život, onda će biti onemogućen svaki rad, postojaće samo velika briga koja pritiska srce, a delo neće moći da se pomakne ni za dlaku napred, dok će ti nemiri poput vihora uskovitlavati misli. Od toga biva uvek samo gužva, a delo ni malo ne napreduje. Izvolite napravite razliku između potrebne usrdnosti i nepotrebne brige i navikavajte se da dela obavljate trezveno, ne udaljavajući se mišlju od Gospoda, nego naprotiv, držeći se uverenja da time Njemu ugađate. Pitate: „Šta sa pevanjem i sviranjem klavira i garmonijuma? Ranije sam svirala i pevala ne obraćajući pažnju na sadržaj pesama, dok mi se sada on neprestano mota po glavi. Svakako da nemaju sve pesme dobar sadržaj, mada su komponovane veoma skladno". Šta da se radi? Ne možete odjednom sve da promenite. To bi odmah palo u oči. Pevajte i svirajte to što ste i ranije pevali i svirali, trudeći se da ne obraćate pažnju na sadržaj. Međutim, pomalo odabirajte pesme sa dobrim ili makar podnošljivim sadržajem i njih više pevajte i svirajte, da biste one druge vremenom zaboravljali i da biste na kraju potpuno prestali da ih pevate i svirate. Garmonijum je u stanju da na potreban način izrazi crkvene pesme. Nabavite dela Turčaninova i vidite šta će Vam se odatle najviše dopasti. Pogledajte „Bože, čuvaj cara", „Kako je slavan Gospod naš na Sionu" i slično. Ako sa osećanjem budete pevali nešto od takvih pesama, uveravam Vas da će Vam se dopasti više od bilo čega drugog. I tada će Vas već moliti da pevate i svirate ne nekakve isprazne pesmice, nego upravo ta veličanstvena dela. Jednom ste spomenuli da ljudi

hvale Vaš glas i pevanje. Oni rade svoje, a Vi radite svoje. Kada je i jedno i drugo dobro, što da ih ne hvale? Ali Vi zbog toga ne treba da se gordite, nego da se smiravate. Odakle Vam glas i ljubav prema muzici? Bog Vam je dao. A zašto Vam je dao? Da ugađate sluhu drugih ljudi ili zbog nečeg drugog?! Ni jedno ni drugo, nego zato da biste ih upotrebili u slavu Božiju. A da li ste Vi to uradili? Ne. Vi ste samo zabavljali sebe i druge, a o Bogu nije bilo ni spomena. Dakle, zloupotrebljavali ste dar Božiji, koristeći ga u prazno. Sada su se Vaše misli okrenule ka bogougađanju, usmerite na tu stranu i upotrebljavanje dara Božijeg. Ako treba da se jede i pije u slavu Božiju, onda tim pre treba da se peva i svira. Ako odsvirate ili otpevate nešto što će se urezati u dušu slušalaca i naterati ih da uzdahnu za Gospodom ili se uznesu ka Njemu slavoslovljem ili blagodarenjem, onda ćete učiniti isto što čini dobar propovednik u crkvi. I eto Vam spasonosnog ploda Vašeg dara! Izvolite upotrebljavajte ga na taj način. Odaberite i poučne svetske i duhovne pesme i samo njih pevajte i svirajte. To za druge, a sami za sebe nikada nemojte pevati ništa svetsko, nego samo duhovno. Ali opet kažem: nemojte da prelomite odjednom - samo polako. I uopšte, nemojte ni u čemu da pokazujete osobenost. Sa svima budite jednako ljubazni, dobrodušni i veseli kao i uvek. Samo se uzdržavajte od smega i praznoslovlja. I bez toga možete da budete ljubazni, veseli i prijatni za društvo. Nikada i ni pod kakvim izgovorom nemojte biti namršteni. Kada je Spasitelj rekao onima koji poste da se umiju, namažu glavu i začešljaju, On je mislio upravo na to da ne treba da budu namrgođeni. Gospod neka Vas umudri! 64. Usamljenost. Kako izbeći čamotinju. Čitanje knjiga i izučavanje nauka.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Pišete: „Ostala sam sama i dosađujem se". To je prirodan osećaj. Ali meni se čini da njega kod Vas ne bi trebalo da bude nakon Vaših odluka i onoga što Vam je potom savetovano da činite. Da ste makar i malo prihvatili te savete, Vi se nikako ne biste osećali usamljenom, mada ste sami. Ne biste se smatrali usamljenom jer biste znali da je Gospod blizu, da je blizu i Vaš anđeo čuvar , i to ne u mislima, nego zaista. Tada bi osećaj usamljenosti bio sasvim neumesan, a shodno tome i dosađivanje zbog njega. No, pretpostavljam da je takav napad čamotinje kod Vas bio trenutan i da se brzo razvejao. Ipak, ubuduće, uvek kada budete u prilici da ostanete sami, što pre se setite da su sa Vama Gospod i Vaš anđeo čuvar i požurite da trenutke usamljenosti iskoristite za neometano prebivanje sa Gospodom i slatku besedu sa Njim. Divna je usamljenost koja se provodi u tom duhu. Želim Vam da jednom okusite tu sladost, da biste je želeli kao kakav raj na zemlji. Nedavno sam, prelistavajući jednu knjigu, naišao na savete oca (grofa Speranskog) svojoj ćerki. Tu se između ostalog govori i o tome kako izbeći čamotinju. Evo šta on savetuje. Svako, kaže, ima svoj krug svakodnevnih poslova koje obavlja. Ali dosta je i onih ljudi čiji su poslovi jednostavni i kratkotrajni. Njima zato preostaje mnogo slobodnog vremena, i ako ga nekako ne ispune, ne mogu da izbegnu čamotinju. Evo ti najsigurnijeg sredstva da bi je izbegla: sve uredi tako, da ti ni jedan minut ne protiče u prazno i da sve tvoje vreme bude ispunjeno odgovarajućim poslovima, kako bi te po okončanju jednog posla, čim budeš slobodna, spreman čekao drugi, koga bi se bez

oklevanja prihvatila. Koji su to poslovi? 1. Estetska zanimanja: muzika, pevanje, crtanje. Ali to nije nasušni hleb, to su kolači. 2. Nekakav ručni rad - vezenje, šivenje i slično. 3. Ali najbolje sredstvo protiv čamotinje je - pronaći zadovoljstvo u ozbiljnom čitanju i izučavanju predmeta koji su ti dotle bili nepoznati. Znaj i to, da čamotinju ne progoni toliko čitanje, koliko ozbiljno izučavanje. Još tada mi je palo na pamet da Vam za svaki slučaj prenesem ovaj recept. Ali sada se zaista pokazala potreba za njim. Potrudite se da ga prihvatite i da ga se pridržavate. I onda sigurno više nećete osećati čamotinju. Znam jednoga čoveka koji je uvek sam, nikuda ne izlazi i nikoga ne prima. Pitaju ga ljudi: „Kako ti nije dosadno?" A on odgovara: „Nemam vremena. Posla je tako mnogo da počnem sa radom čim otvorim oči, i tako radim i radim, i nikako mi ne polazi za rukom da sve obavim pre no što opet pođem na počinak i sklopim oči". Skrećem Vam pažnju na to da se pod ozbiljnim izučavanjem o kome otac govori ćerki podrazumeva izučavanje ili celih nauka, ili pojedinih njihovih oblasti. Zatim, očigledno je da se odbacuje bilo kakvo čitanje ispraznih knjiga. Čini mi se da Vas to i inače ne privlači. I dobro je što je tako. Ne odstupajte od tog običaja. Čitajte pre svega duhovne knjige. To je oblast najozbiljnijih predmeta i, što je glavno, najpotrebnijih. U toj oblasti sve je novo i nikada ne zastareva. Što je više budete upoznavali, to ćete češće nailaziti na predmete koji su Vam još nepoznati. Želja da se ti predmeti upoznaju, kao i prilagođavanje svega ostalog tom cilju, zapravo se i pojavljuje samo onda kada neko istinski stupi na put duhovnog života. Smatram da Vama taj put nije stran od onoga trenutka kada ste rešili da ugađate Gospodu. Izvolite, dakle, čitajte knjige o tome i umudrujte se. Neka Vas Gospod blagoslovi! 65. Izvod iz dela prepodobnog Pimena o bogougodnom životu, o pobeđivanju strasti i zasađivanju dobrodetelji.

sadržaj Ko Vas je to naveo da poželite da saznate nešto više o svetom Pimenu? Ko god da je - to me veoma raduje. Ko je sveti Pimen i kako je živeo pronaći ćete u Četi Minejima za 27. avgust i u knjizi „Najznačajnije priče o podvižništvu svetih i blaženih otaca". I na jednom i na drugom mestu pronaći ćete takođe mnoštvo njegovih pouka. On je bio prost i neuk čovek, ali su opit duhovnog života i blagodat Božija toliko prosvetili njegov um, da ga po tačnom i preciznom poznavanju zakona ushođenja ka savršenstvu treba svrstati među prve bogomudre oce i učitelje. Ali da biste pročitali nešto o avvi Pimenu dok to ne pronađete, napisaću Vam koji su najvažniji stavovi iz njegovog učenja i navešću neke njegove pouke koje se mogu primeniti upravo u vezi sa onim što sam Vam tako dugo objašnjavao. Početak puta Božijeg je - pokajanje i plač zbog grehova. Eto šta nalazimo kod svetog Pimena. On je video ženu kako sedi na grobu i gorko plače, pa je rekao: „Kada bi se ovde pojavila sva svetska zadovoljstva, ne bi oslobodila njenu dušu od tuge. Tako i mi uvek treba da plačemo". U sledećoj izreci ista ova situacija opisana je podrobnije, a reči svetog Pimena navedene su u sledećem obliku: „Uveravam te, da ako čovek ne umrtvi sve želje tela i ako ne bude ovako plakao, neće moći da postane jedno sa Bogom. Čitava duša i život ove žene pogruzili su se u tugu". Za onoga ko se pokajao i plače zbog svojih grehova prirodno je da se udaljava od zla i čini dobro. Dok je takav on neće činiti zla dela, ali ne može biti slobodan od zlih pomisli.

Zato se njegovo udaljavanje od zla sastoji gotovo isključivo od borbi sa pomislima. Evo šta o tome može da se nađe kod svetog Pimena. Došao jedan brat kod avve Pimena i kaže mu: „Avvo! Imam tako mnogo pomisli - u opasnosti sam od njih". Starac ga izvede napolje i reče mu: „Pokušaj da sprečiš da vazduh uđe u tebe!" „Ne mogu to da učinim" - odgovorio je brat. „Kao što to ne možeš da učiniš, tako ne možeš da zaustaviš ni priliv pomisli. Ali do tebe je da im se suprotstaviš". Suprotstaviti se, ali kako? Kao prvo, pazi na sebe i budi trezven. Jedan brat je tako za sebe rekao da kada se sretne sa drugim ljudima i razonodi se, ne vraća se u keliju isti onakav kakav je izašao, pa je pitao za savet šta da učini. Starac mu je odgovorio: „Hoćeš da kada se vratiš budeš isti onakav kakav si i otišao? Onda stražari nad sobom i u kući i van kuće". I uopšte, avva Pimen je govorio da nam je od svega najpotrebniji trezveni um. Čim stražareći nad sobom primetiš nešto strasno, odmah se pomoli i to će nestati. Jedan brat je pitao avvu Pimena kako da se bori protiv pomisli koje nasrću na njega, a starac mu je odgovorio: „To delo je slično kao kada bi čovek sa jedne strane imao oganj, a sa druge posudu sa vodom. Kada oganj počne da ga pali, on zahvati vodu iz posude i gasi. Oganj, to je đavolji nagovor (strasni), a voda, to je usrdna molitva Bogu". Da bi čovek što manje stradao od strasnih pomisli, treba da ukloni povode koji ih izazivaju. Treba se udaljavati od svega strasnog, govorio je avva Pimen. Čovek koji je blizu onoga što može da porodi strast, nalik je onome ko stoji iznad duboke provalije u koju neprijatelj lako može da ga gurne. Onaj pak ko se udaljava od svega što može da probudi strast, nalik je onome ko stoji daleko od provalije. Neka ga đavo i povuče kako bi ga gurnuo u bezdan, ipak, dok ga on tako na silu vuče, čovek ima vremena da dozove Boga i Bog će mu pomoći. Glavno je da se na svaki način potrudiš da ne popustiš pred pomislima. Da bismo ovo pojasnili, među izrekama svetog Pimena čitamo sledeće: brat ga je upitao: „Može li čovek stalno da obuzdava svoje pomisli i da ni u čemu ne popušta đavolu?" A starac je odgovorio: „Postoji čovek koji deset obuzdava, a u jednom popušta". Isti brat je o tome pitao i avvu Sisoja, a ovaj mu je rekao: „Zaista postoji čovek koji ni u čemu ne popušta đavolu". I još: avva Anuvije je pitao avvu Pimena o nečistim pomislima koje se rađaju u ljudskom srcu i o sujetnim željama. Avva Pimen mu je odgovorio: „Hoće li se sekira veličati nad onim koji njome seče? (Is. 10, 15). Ne pružaj im ruku i neće ti učiniti ništa". Šta će proisteći iz takve nepopustljivosti? Strasti će zamreti. To je rekao avva Pimen avvi Isaiji, kada ga je ovaj upitao za nečiste pomisli, govoreći: „Ako kovčeg sa odećom dugo bude ostavljen bez staranja, odeća će vremenom da istruli; tako i pomisli, ako ih ne budemo u praksi ostvarivali, vremenom će iščeznuti ili kao da će istruliti". Avva Josif je pitao avvu Pimena o istoj stvari, a ovaj je rekao: „Ako neko u vrč zatvori zmiju i škorpiju, gmizavci će vremenom da uginu; tako će i zle pomisli koje dolaze od demona zamreti ako im se suprotstavimo trpljenjem i ako im ne budemo davali hrane". Ali udaljavajući se od zla kroz tako beskompromisno suprotstavljanje strasnim pomislima i željama, istovremeno treba da činimo dobro, zasađujući u sebi svaku dobrodetelj. I jednim i drugim se srce brzo očišćuje. Kod svetog Pimena postoje i mnoge pouke o zasađivanju dobrodetelji. Evo najvažnijih. On navodi izreku avve Jovana Kolova koji je govorio: „Ja želim da makar u nekoj meri imam sve dobrodetelji". A dalje izlaže svoju pouku o tome rečima: „Kada čovek ima nameru da podigne kuću,

on sakuplja veliku količinu materijala i različite stvari koje će mu za to biti potrebne. Tako i mi - makar i u nekoj meri treba da steknemo sve dobrodetelji". Ali postoje određene osnovne i rukovodeće dobrodetelji, oko kojih zato i treba da se potrudimo. Na njih neretko ukazuje i sveti Pimen. Evo: ,Čuvanje sebe, pažnja i rasuđivanje - to su tri dobrodetelji koje rukovode dušom". Pasti na kolena pred Bogom, smiriti se i odbaciti sopstvenu volju - to su radna oruđa duše! U Svetom Pismu je rečeno: Ako budu ova tri čoveka: Noje, Danilo i Jov, tako Ja bio živ, oni će pravdom svojom da se spasu - govori Gospod (Jez. 14,14,20). Noje prestavlja nesticanje, Jov - trpljenje, a Danilo rasuđivanje. Ako ove tri dobrodetelji postoje u čoveku, onda u njemu obitava Gospod. Strah Božiji, molitva i dobročinstva bližnjem - to su tri osnovna savršenstva. Avva Pimen mirjanina podstiče sledećim rečima: „Ne umem da govorim prema knjigama, zato ću vam ispričati priču. Jedan čovek je rekao svome drugu: „Hteo bih da vidim cara. Pođi sa mnom". Drug mu je odgovorio: „Poći ću ed tobom polovinu puta". Onda reče drugome: „Gajde da me odvedeš do cara". Ovaj mu reče: „Dovešću te do carskog dvorca". On reče i trećem: „Pođi sa mnom do cara". „Pođimo - odgovori treći - dovešću te do dvora, uvešću te unutra, reći ću caru za tebe i predstaviću te". Upitali su avvu Pimena šta znači ova priča. On im je odgovorio: „Prvi drug je podvižništvo, koje dovodi do istinskog puta; drugi je - čistota, kojom se stiže do nebesa; treći je - milostinja, koja sa smelošću izvodi pred samog Cara - Boga". Kada se na taj način sa jedne strane ne čine ustupci strastima, a sa druge - kada se nasađuju dobrodetelji, srce se malo-pomalo smekšava, zagreva i prima u sebe božanstveni oganj. Samo čuvaj taj oganj i bićeš siguran. Avva Pimen o tome kaže: „Kada se lonac odozdo podgreva plamenom, ni muva niti bilo šta drugo ne može da ga dotakne; a kada počne da se hladi, one lako sedaju na njega. Isto biva i sa dušom: dok god prebiva u duhovnom delanju (dok god duh plamti za Boga), đavo ne može da je porazi". Ovo je dovoljno izvoda za Vas. Sami pronađite kod svetog avve Pimena i nešto drugo što bi moglo da vam bude od koristi. Ja sam ovim izvodima samo hteo da Vas podsetim na ono o čemu smo ranije govorili. To je čitav put kojim ste krenuli. Koga god oca da uzmete na čitanje, kod svakog ćete pronaći u suštini isto to, mada predstavljeno i objašnjeno na nešto drugačiji način. Umudrujte se! Neka Vas Gospod blagoslovi!

66. Putovanje u Lavru Svetog Sergija. Pouka bogomoliteljima. sadržaj

Ko Vas je to dakle zainteresovao za svetog Pimena?! Neko ko sa oduševljenjem govori o božanskim stvarima. Pokušavam da pogodim. To je sigurno onaj čovek što je bio kod mene sa Vama. Veoma mi je drago zbog toga - drago mi je što oko Vas ima nekoga ko bi tako govorio. Koristite to svaki put kada dođe kod Vas, navodite ga na takve razgovore i usvajate sve što izvučete od njega. Spremate se u Sergijev Posad! Dobro. Bog da blagoslovi. I to još peške! Zaista dobro! Možda biste i mogli da to nekako prećutite, da drugi ne bi pričali o tome, ali nema potrebe - neka pričaju. Samo, nemojte misliti da će to biti ugodna šetnja. Pedesetak kilometara ćete možda lepo da prođete, ali onda ćete početi da osećate nešto što niste očekivali. Stići ćete za dva dana. Na prvom noćenju saznaćete šta znači pešačenje, ako to pre niste znali. Ne zaboravite da uzmete čuturu slane vode kako biste uveče njome istrljali noge. Jer one će tada biti kao da više nisu vaše. Istrljaćete ih i do jutra će malo da se oporave. Ujutro nećete poći onako kako ste pošli iz Moskve, jer će društvo da se raziđe. A natrag možete i železnicom. Teško da ćete imati snage za još dva dana. U svakom slučaju, postupajte onako kako Vam je na srcu. Taj napor je za Gospoda, On će Vam i dati snagu. Daće Vam nešto i posle, bilo to primetno ili neprimetno. Nešto će dati i prepodobni Sergije. Svetima Bog daje sposobnost da vide šta verni čine radi njih, i da čuju za šta ih mole. Potrebno je samo da sve ide od srca. Kao što telegraf u trenu prenosi saopštenje iz Moskve u Sankt-Peterburg i dalje, tako i molitva koja se začne u srcu istoga časa biva saopštena onome kome je upućena. Prepodobni Sergije Vas posmatra već od onog trenutka kada ste poželeli da odete kod njega; pratiće Vas još pažljivije kada putovanje otpočne, a naročito kada stignete u njegovu obitelj, nakon što ste dobro i sa radošću podneli sve napore koje iziskuje putovanje. Neka Vas dakle Gospod blagoslovi! Samo, nemojte da očekujete prijatnosti, nego umor, žuljeve i kostobolju. Spremite se da prinesete žrtvu, a ne da nađete zadovoljstvo. Idući putem neprestano tvorite kratku molitvu o kojoj sam Vam pisao, jer Vaše misli od širine prostranstva neće znati na koju bi Vas stranu povukle. Mogu da Vas povuku i na ono o čemu uopšte ne bi trebalo da razmišljate, pogotovo ne na pokloničkom putovanju. A kada se umorite od kratke molitve uzmite neki Psalam i izgovarajte ga napamet, ali uz razmišljanje. Čitajte „Pomiluj me Bože", ili „Bože, na pomoć moju pazi", ili neki drugi koji znate. Nemojte da brinete o tome hoćete li ga izgovoriti od početka do kraja kako treba, nego se potrudite da porazmislite o njegovom sadržaju i da ga osetite. Proniknite u svaku njegovu reč, postavite sebi pitanja - zašto je to baš tako rečeno i do kakvog Vas zaključka vodi. Udubljujući se tako, Vi nećete ni primetiti kako će kilometar za kilometrom ostajati iza Vas. Čitati Psalme napamet za vreme puta i razmišljati o njima, to je bilo pravilo prvih velikih otaca, Antonija i Pahomija. Kod njih je postojao zakon da kada primaju nekoga za učenika, on obavezno mora da nauči napamet nekoliko psalama. Ko nije umeo da čita, taj je pre no što bi naučio da čita slušao druge kako izgovaraju psalme i učio od njih. Kada nauči nekoliko psalama bio je dužan da ih izgovara kada sedi i nešto radi, a naročito kada negde ide. Izvolite ugledajte se na podvižnike iz starine. U manastiru ne zaboravite da se ispovedite i pričestite Hristovim Tajnama. Napor od putovanja biće Vam umesto napora koji iziskuje post. Sada Vam neće biti teško da se ispovedite, nakon što ste se prošli put onako detaljno ispovedili. Ne skrivajte ništa što

savest ne odobrava, bilo da je malo ili veliko. Ali ne propustite glavno - suze skrušenosti. Jedna suza - i bićete kao da ste se okupali. O takvoj suzi sam i pre hteo nešto da Vam napišem, ali sam zaboravio. Napisaću sada. Vi iz biblioteke uzimate knjige na čitanje. Uzmite Žukovskog i pročitajte priču „Peri i Anđeo". Ona je, čini mi se, u petom tomu. Veoma je poučna. I značajna. Ispričaću Vam ukratko njen sadržaj. Peri, duh, jedan od onih koji su bili povučeni u otpadništvo od Boga, urazumio se i uputio nazad u raj. Ali kada je doleteo do rajskih dveri, našao je da su zatvorena. Anđeo koji je na njima stražario reče mu: „Postoji nada da ćeš ući, ali treba da prineseš dostojan dar". Peri je poleteo na zemlju. Vidi: rat. Umire dobar vojnik i u samrtnim suzama moli Boga za otadžbinu. Tu suzu je Peri prihvatio i poneo. Kada je stigao pred dveri, one i dalje ostadoše zatvorene. Anđeo mu reče: „Dobar dar, ali ni on nije dovoljno silan da bi tebi otvorio rajske dveri". To znači da su sve građanske vrline dobre, ali same po sebi ne vode u raj. Peri opet odleti na zemlju. Vidi neki pomor. Lepi mladić umire. Njegova nevesta ga pazi, ali se i sama zarazi. I tek što mu je zaklopila oči, pade i sama mrtva na njegove grudi. I tu behu suze. Peri uhvati jednu i odnese je, ali se rajske dveri ni tu ne otvoriše. Anđeo mu reče: „Dobar dar, ali sam nije dovoljno silan da tebi otvori Nebesa". To znači da porodične vrline same po sebi takođe ne vode u raj. Traži! Postoji nada. Peri opet siđe na zemlju. Našao je nekog pokajnika. Uzeo je njegovu suzu i poneo je. I pre no što se približio raju, njegove su ga dveri već čekale širom otvorene. Eto kakvu suzu treba da prinesete Gospodu. Na nebu biva radost kada neko plače i tuguje, osećajući se grešnim. To nam je dakle put sa najviše nade: pokajte se i verujte u jevanđelje (Mk. 1,15). Neka Vas Gospod blagoslovi! 67. Uteha bogomolitelja. Pouka o brižljivoj ispovesti. Kratke molitve i neprestana pažnja ka Bogu.

sadržaj Završilo se Vaše putovanje! Slava Bogu! Eto vidite, ispunilo se ono što sam Vam predskazao o umoru i kostobolji. Ispunilo se i ono što je bilo obećano Vašoj duši. Gospod Vas je utešio radošću svetog pričešća, a sveti Sergije je rasterao Vašu uznemirenost. Pišete: „Dušu je zahvatio silan nemir, obratila sam se svetom Sergiju i - nemir se u trenutku razvejao, a zamenilo ga je tiho spokojstvo". Vidite dakle kako se vapaj iz srca istoga časa čuje na nebu i kako se odande odmah šalje odgovor na njega. Iz ovoga naučite gde treba da tražite mir i urazumljenje. Ali, to što na ispovesti niste spomenuli neki greh - to nije dobro učinjeno. Svejedno da li je u pitanju nešto veliko ili malo, da li je u pitanju delo ili reč, čim savest kaže da je u pitanju greh - treba ga očistiti ispovešću i pokajanjem. Suština Svete Tajne pokajanja sastoji se u razrešenju izrečenog greha. Greh koji nije iskazan neće biti razrešen, ostaće na duši i sa njom će poći na onaj svet. Crna mrlja će na beloj haljini biti još uočljivija. A tamo nam lukavstvo neće biti od ni od kakve koristi. Treba učiniti onako kako je ustanovljeno, i to ne od ljudi, nego od Samog Gospoda. Jer Gospod veli: Reci mi prethodno bezakonja svoja da se opravdaš (Is.43,26). Evo šta je On odredio nama za utehu i za olakšavanje ovog ne uvek ugodnog dela: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji biće razrešeno na nebu (Mt. 18,18). Dobro zapamtite i primite k srcu, da sve što ne bude po bogoustanovljenom poretku razrešeno na zemlji, ostaće nerazrešeno i na Nebu. I požurite da nadoknadite

propušteno. Sad treba da se pokajete ne samo zbog počinjenog greha, nego i zbog toga što ste na ispovesti svesno propustili da ga spomenete. Dobro ste učinili što gotovo čitav put niste ostavljali kratku molitvu. Stalno se učite da nerazdvojno budete sa njom. Ona će i sabirati Vašu pažnju, i odbijati prazne i sujetne pomisli, i držati Vas u stanju da u potrebno vreme, preko Vašeg anđela čuvara, dobijete savet od Gospoda. Ta mala molitva predstavlja zaista veliko blago. U duhovnom delanju nema ničega što bi njoj bilo ravno. Trudite se pri tome da pažnjom stojite u srcu i da ne izgovarate neprestano samo reči, nego da se držite sećanja na Gospoda, sjedinjujući sa tim sećanjem pobožni strah. Bog je svuda prisutan. Bez obzira na to da li mi mislimo ili ne mislimo na Njega. On je ipak tu gde i mi, i sve vidi. Sudeći po ljudskom - kako bi Njemu trebalo da bude teško to što na Njega ne obraćaju pažnju, mada On Sam drži sve, stara se o svima i sve snabdeva svakim dobrom. Isključite sebe iz broja takvih nemarnih ljudi i ne zaboravljajte da oko svoga uma stalno okrećete ka Gospodu, ili da makar samo držite u svesti da je On blizu, kao što i za sunce znamo da je iznad nas i osećamo da nas greje, mada i ne gledamo u njega. Umno i pobožno obraćanje Bogu iz dubine srca već predstavlja molitvu. Činite to kad god imate prilike. A zbog toga što danju ne stižete da stanete pred ikone i da savršite poklone ne brinite mnogo. Zato jutarnje i večernje časove posvetite Bogu. Tada se duže i pomolite, i pročitajte nešto, i porazmislite. Kada se ranije probudite brzo ustanite i povedite slatku besedu sa Gospodom. Ako se ujutru dovedete u red, čitav dan će Vam dobro proći. Sećanje na Boga, čitanje Jevanđelja, Apostola i drugih dušekorisnih knjiga, pokazivaće Vam kako treba da se držite u utvrđivaće Vas u onome što je dobro. Savest će da prihvati ta shvatanja i da počne da ih sprovodi u životu, ne dozvoljavajući Vam da se uklonite od dela na koja Vam je tako ukazano. I život će Vam biti svetao. Samo imajte kao zakon da nikada ništa ni veliko ni malo ne činite protiv savesti, a ako se nešto i potkrade, odmah popravite pokajanjem, i to svojim unutrašnjim, ličnim. Posle se ispovedite i pred duhovnikom. Velika je stvar - savest. Ona je glas Svudaprisutnog Boga u duši. Ko je u miru sa njom, taj je u miru sa Bogom. Neka Vas Gospod blagoslovi!

68. Ljudske priče i glasine. Potreba za dobrim savetnikom. Stalna opasnost od neprijatelja.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Kako su bolno u mome srcu odjeknule Vaše reči „krenule su glasine"! O kako je opak i strašan oganj podozrivih ljudskih reči i očiju! Jasno je zašto se sveti prorok David u psalmima često ophrvan tugom obraća Bogu sa molitvom da ga izbavi od ljudskog jezika. Gde da nađete utehu i oslonac? U svedočenju Vaše savesti. Držite u umu i srcu svest o moralnoj ispravnosti Vaših postupaka pred Bogom i pred svim ljudima koji zdravo misle. Uz svest o tome hrabro dočekujte svaku reč koju tamo budete čuli. I držite se kao da ništa ne znate. U svetskom životu ne treba sasvim zanemarivati ono što drugi kažu ili govore. Blagorazumnost uostalom ovde treba da se prostire samo do sledećeg: treba se ponašati tako da to ne razdražuje reči i ne pomućuje oči drugih ljudi. Dalje od toga ne treba da se ide: da se na primer odlažu dela koja svakako predstavljaju obavezu. No, čime ste Vi do sada pokazali nekakvo osobenjaštvo?! Zar time što se išli da se poklonite prepodobnom Sergiju?! Ali to nije bilo objavljeno na sva zvona, a i sklonili ste se iza svojih. Ili time što u sve nedeljne i praznične dane odlazite u crkvu na bdenije i na Liturgiju?! To je dužnost koju ispunjavaju svi hrišćani ukoliko nisu zaboravili da su hrišćani. Od izvršavanja te dužnosti može da ih oslobodi samo krajnja nužda, inače navlače osudu zbog lenjosti ili pak zato što su zaboravili da su hrišćani. Na loše običaje razmaženih moskovskih gospođica nemojte se obazirati i ne slušajte njihove isprazne reči. Danassutra doći će smrt. Ona neće zaobići čak ni te lepotice. A posle smrti odmah se polaže račun. Mudrovanja tih gospođica tamo niko neće uzeti u razmatranje. Dakle, ne uznemirujte se zbog reči. Vi sa svoje strane činite sve da ne biste podsticali glasine. Ako su one i pored toga krenule, neka ih. Vama je za utehu i za jačanje Vaše hrabrosti dovoljno - kao što sam rekao - svedočanstvo savesti pred Bogom. Neka oni samo osuđuju, ali, ako Bog kroz savest opravdava, sve njihove osude su - ništa. Jedan pametan čovek mi je rekao da ljudske reči, ako se brzo ne uhvate za nešto zaista loše u čoveku, postoje malo nad njim i onda se udalje kao bezvodni oblak. Njihov trag brzo iščezava i uskoro ih se više niko ne seća. Slično će se, mislim, dogoditi i sa Vama. I to Vam želim iz sveg srca. Držite se mirno, uobičajeno, kao da ništa ne primećujete. Umesto podvižničke strogosti koja je nespojiva sa Vašim svakodnevnim životom, uzmite strah Božiji i sećanje na smrt, pa će Vas oni svemu naučiti. Pišite o svemu. Zatvorenost u sebe u svetskom životu nije loša stvar, ali u duhovnom je - najopasnija. Obavezno treba imati nekoga od koga može da se dobije savet o svemu što se događa i spolja, a još više unutra. Pošto smo već počeli da govorimo o tome - pišite. Postoji oko nas i u nama neka zla sila koja nas pod maskom dobrobiti vodi u obmanu, komplikuje naša dela i navodi nas da činimo čas nepotrebne, čas štetne stvari. Đavo sedi kraj nas i sve nam to gura pod ruku. Protiv njega mnogo pomaže i sopstveno rasuđivanje: da ne radimo odmah sve ono što nam se učini da je dobro, nego da to najpre svestrano razmotrimo. Kada počnete da rasuđujete, maska dobra koju je đavo navukao na svoj nagovor odmah će da padne. Ali neće nam uvek poći za rukom da to učinimo pomoću sopstvenog rasuđivanja, jer đavo i njega često zamrsi svojim

došaptavanjem. Dakle pišite i pričajte o svemu. A i tamo ako nađete nekoga, razgovarajte sa njim češće o tome. Neka Vas Gospod spase i pomiluje! Čovek treba da se uči kako da živi. Pazite na sebe. Greške će Vam pokazati kako da sledeći put ispravnije postupite. 69. Tuga i strahovi. Nevina zabava. Prekid odnosa sa lošim ljudima. Engleski apostol iz sekte duhonosaca. Njegova lažljivost.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Vaša tuga sa strahovima je nešto neshvatljivo. Šta Vam je? Kod Vas je sve u redu: i kod kuće i u Vašoj duši. Pretrpite to. Šta da se radi?! Molite se Bogu i Njemu predajte i svoju sudbinu i sudbinu svih svojih. To je najsigurniji put ka spokojstvu. Brinite samo o tome da ne učinite nešto što će da prognevi Boga. To će Vam doneti i čvrstu nadu i trajno spokojstvo. Sasvim je u redu da postoje neke prijatne porodične zabave. Samo nemojte strastveno da im se predate. Boga ne zaboravljajte i blagodarite Mu za svaku Njegovu utehu, primajući je baš kao da dolazi iz Njegovih ruku. A kada ste sami još usrdnije se bacite na kolena pred Gospoda, moleći Ga da Vas urazumi i da Vam ukaže kojim putevima da idete u životu. Ali događa se da zabave, čak i one prijatne, donose tugu, jer čak i da nisu grešne, one jednostavno ne mogu da zadovolje srce. Uostalom, kolebljivost osećanja je nama tako svojstvena i mi moramo da je trpimo, ali najedno moramo da pazimo da se ne promeni, nego da uvek ima potrebnu snagu, a to je - ona glavna odluka - cilj života koji ste za sebe izabrali. Jer šta?! Bog svakako traži Vaše srce, i Vaše srce hoće Boga. Bez Boga srce nikada nije sito, nego neprestano žudi za Njim; osmotrite sebe sa te strane. Možda ćete tu pronaći ulaz u mir Božiji. To što ste se dušom razišli sa jednom od Vaših prijateljica koja je svojom simpatičnom i umiljatom prirodom vršila uticaj na Vas, i to nepovoljan za cilj života koji ste sebi zacrtali, to je veoma dobro. Vi ste svojevremeno spominjali taj uticaj, ali ja sam propustio da Vam kažem: pripazite se. Ali, slava Bogu! Sada je stvar sama od sebe pošla dobrim putem. Naravno, ne treba da dopuštate neprijateljstvo u srcu. Ograničite se na to da joj ne verujete preterano i da njene slatke reči ne primate k srcu. Držite se spokojno i nemojte narušavati miran odnos. Pitate za mišljenje o nekakvom engleskom apostolu (Redstoku). Ali u Vašim rečima sadržan je i odgovor šta o njemu da se misli. On kaže da mu se Gospod javlja i da mu naređuje šta da uradi ili kaže. Zar ne vidite, ili tamo kod Vas ne vide, da je to prevarant? Da mu se javljao Gospod, ne bi ga poslao kod nas, nego kod Turaka, ili nekih drugih nevernika. Našu veru je Sam Gospod mnogo puta potvrdio i potvrđuje čudesima, svetim moštima i javljanjima Svojim i Svojih svetitelja. Nas on nema čemu da uči. Taj „apostol" ne pripada ni anglikanskoj veri, nego nekoj naročitoj, koja se nedavno pojavila. Tamo se nedavno pojavila sekta duhonosaca. Nekom je palo na pamet da u Crkvi Hristovoj treba da se ponavlja ono što je bilo i na apostolima, to jest da Duh Sveti vidljivo silazi i vidljivo deluje u vernima. Nekoliko ljudi je poverovalo tom čoveku. Razmišljali su kako to da postignu. Mislili, mislili i - smislili. Ko zna kako oni su došli do ubeđenja da Duh Sveti deluje baš u njima, a drugi su im poverovali. Izmislili su nekoliko sumnjivih čudesa i

razglasili to na sve strane. Tako se oko njih skupilo dosta lakovernih. Odvojili su se od ostalih i uveli sopstveni crkveni poredak. I tako je nastala sekta! Od njih dolazi i taj Vaš „apostol". On stalno priča o Svetom Duhu, kako svako neizostavno treba da bude ispunjen njegovom blagodaću da bi se spasao. Ta njegova misao potpuno je tačna. Ja sam Vam o tome govorio u prvim pismima. No, to je ujedno i jedina istina, od svega onoga što taj čovek govori. Sve ostalo je - laž! On viče: veruj, veruj, i Duh Sveti će doći. Upravo to je njegova glavna laž! Vera zaista jeste nezamenljiv uslov za dobijanje dara Duga Svetoga, ali samo dobijanje dara ne biva zbog vere kao takve, nego zbog vere kroz bogoustanovljene Svete Tajne. Tako je bilo i u apostolsko doba. Evo slučaja! Sveti Pavle je došao u Efes i susrevši tamo neke verne hrišćane upitao ih je da li su primili Duga Svetoga. Oni su odgovorili da nisu čak ni čuli za Duga Svetoga. Pokazalo se da su bili kršteni samo krštenjem Jovanovim. Tada ih je sveti Pavle krstio krštenjem Hristovim, a posle krštenja položio je na njih ruke i oni su se ispunili Duhom Svetim. Krštenjem su bili obnovljeni, ali nisu dobili dar Duga Svetoga. On im je bio predat kroz apostolsko polaganje ruku, a krštenje ih je samo učinilo sposobnim i dostojnim za primanje toga dara. Kako je bilo sa tim vernima, tako je bilo i sa svima drugima, i u vreme apostola i posle njih. Tako to biva sve do danas u Crkvi Božijoj, upravo kroz sveto miropomazanje koje su apostoli uveli umesto polaganja ruku. Svi mi koji smo kršteni i miropomazani imamo dar Duga Svetoga. On postoji u svima, ali nije u svima delatan. Kako postići to da dar postane delatan, pokazao sam Vam u mojim prvim pismima. Potrudite se da ih ponovo pregledate. Ovde ću dodati samo da drugi put za to ne postoji. Vratite se sada na engleskog apostola i upitajte se ima li on sam dar Duga Svetoga. Nema. Jer anglikanci nemaju Svetu Tajnu miropomazanja, bez koje, kao bez polaganja apostolskih ruku, Duh Sveti nikada nije silazio i ne silazi. 1<od anglikanaca postoje samo dve tajne: krštenje i pričešće, a Svete Tajne miropomazanja nema. Shodno tome kod njih nema ni dara Duga Svetoga. Njega nema ni kod ovog „apostola". On dakle priča o onome što ne poznaje i propoveda o zadobijanju onoga što ni sam nema. U njegovim rečima nećete naći ni spomena o tome kako se prima Duh Sveti. On objašnjava samo da je neophodno imati ga, a zatim poziva: veruj! Otprilike: zini a Duh će da uleti. Kako samo tom „apostolu" pristaju reči Gospodnje: Lekaru, izleči sam sebe! Izvolite, prihvatite ovo, a moja razmišljanja prenesite i drugima, naročito onome ko kod Vas sa oduševljenjem govori o predmetima vere. Preko njega takvo mišljenje o „apostolu" može da se proširi. Neka Vas Gospod blagoslovi! Spasavajte se!

70. O čitanju duhovnih i svetskih knjiga. sadržaj

Milost Božija neka bude sa Vama! Prema Vašoj želji šaljem vam dela svetog Antonija. Čitajte i proučavajte. Pokrenite se. On nije bio učen i nije čitao knjige, već je samo pojao Psalme i iščitavao Jevanđelje i Apostol. Blagodat Božija je otkrivala sazercanja u njegovom umu i pogledajte samo kako su premudre njegove reči. O njemu postoji svedočanstvo očevica da kada je počinjao da govori, njegova reč tekla je kao reka i, ishodeći iz njegovog srca, ispunjavala srca svih onih koji su ga slušali. Ponekad su i čitave noći provodili u takvim razgovorima, a da ni on ni njegovi slušaoci nisu znali za umor niti im se odlazilo na počinak. Pa i kod nas, otac Serafim Sarovski takođe je bio neuk, ali opitan u duhovnom životu, upućen u reč Božiju i dela Svetih Otaca, što ga je i učinilo najmudrijim među mudrima. U duhovnom životu knjige su samo rukovodstvo. A znanje se stiče na delu. Čak i ono što se sazna iz knjiga, tobože jasno i iscrpno, kada bude ispitano na delu pokazuje se u sasvim drugačijem svetlu. Duhovni život predstavlja poseban svet do koga ljudska mudrost ne dopire. Vi ste to i sami već uvideli ili uviđate. Trudite se nad sobom i pazite na sebe. Malo-pomalo - i doći ćete dotle, da ćete početi da vodite mudre razgovore, takve da biste mogli sesti i zapisivati ih. Neka Vas Gospod blagoslovi! Pišete: „Mnogo čitam; da to nije loše?" Može da bude i loše i dobro, u zavisnosti od toga šta i kako čitate. Čitajte sa razmišljanjem i ono što čitate preispitujte istinom našeg ispovedanja vere. Ono što je sa tim ispovedanjem saglasno - prihvatajte; ono pak što nije, to odmah odbacujte kao bogoprotivnu misao, a knjigu u kojoj se takve misli izlažu bacite. Vi ste se prihvatili izučavanja duhovnog života. To je sveobuhvatan i uzvišen predmet, a sladak za srce, koje u njemu ne može da ne vidi svoje krajnje dobro. Prihvatili ste se toga i izučavajte - i iz knjiga, ali ponajviše na delu. Kakve knjige da čitate, to već znate, i jasno Vam je kako da dobijete volju za takav, ispravan život. Ako ozbiljno želite da stupite na taj put, onda nećete imati kada da se okrećete izučavanju drugih predmeta. Školovani ste i imate osnovne predstave o svemu, to Vam je dovoljno. Reći ćete: pa zar da ispadnem tako zaostala? Ništa strašno! Zaostala u jednom, ali uznapredovala u drugom, i to u drugom koje je neuporedivo uzvišenije. Kada zaostajući u ljudskim mudrovanjima ne biste napredovali u premudrosti Božijoj, to bi onda bila šteta. Ali pošto ćete u ovoj poslednjoj nesumnjivo napredovati, ako se posla budete prihvatili kako dolikuje, onda nećete pretrpeti nikakvu štetu, nego ćete imati veliku prednost. Jer ljudsko mudrovanje ne može ni da se poredi sa duhovnom mudrošću. Kada to kažem, ne mislim da ne treba da čitate ništa drugo, nego samo da možemo i bez toga, a ako bismo se tome potpuno predali, pretrpeli bismo štetu u onom glavnom. Ako jurite na dve strane, ni na jednu nećete stići. Ali pitanje ipak još ostaje nerešeno: može li se dakle čitati i nešto drugo osim duhovnog? Kroz zube Vam govorim, jedva čujno: može, ali malo, i dobro da se proceni. Obratite pažnju jedno: kada se nalazite u dobrom duhovnom raspoloženju, pa počnete da čitate neku knjigu sa ljudskim mudrovanjem, ako primetite da to dobro raspoloženje počinje da Vas napušta, odmah ostavite knjigu. To neka Vam bude pravilo. Ali i knjige sa ljudskim mudrovanjem mogu da hrane duh. To su one koje u prirodi i istoriji pokazuju tragove premudrosti, dobrote, pravde i staranja promisla Božijeg o nama. Takve knjige treba da čitate. Bog se u prirodi i u istoriji otkriva isto onako kao i u Svojoj reči. Priroda i istorija su takođe knjige Božije za one koji umeju da ih čitaju.

Lako je reći: „čitajte takve knjige"; ali, gde ih uzeti? Ja to ne mogu da Vam kažem. Danas izlazi sve više knjiga iz oblasti prirodnih nauka. Ali gotovo sve one imaju štetan sadržaj - poreklo sveta pokušavaju da objasne bez Boga, a sve moralno-religiozne i druge duhovne pojave u našem životu - bez duga i duše. Takve knjige ni ne uzimajte u ruke. Postoje međutim i knjige iz oblasti prirodnih nauka u kojima nema takvih mudrovanja. Njih možete da čitate. Da shvatite građu biljaka, životinja i naročito čoveka, kao i zakone života koji u njima vladaju. Velika je u svemu tome premudrost Božija! Neistraživa! Za takve knjige pitajte onoga ko Vam nadahnuto govori o predmetima vere. A pripovetke i romane? Ima i među njima dobrih. Ali da biste saznali da li su dobri morate da ih pročitate, a dok ih pročitate naići ćete na takve priče i opise da Bože sačuvaj! Uprljaćete Vašu čistu glavicu. Pa posle pokušajte da je očistite. Kako sebe naterati na takav napor?! Zato, mislim da je bolje da ih i ne čitate. Kada Vam neko od dobronamernih ljudi preporuči neku priču koju je prethodno i sam pročitao, onda možete i Vi da je pročitate. Postoje dobri putopisi. Njih takođe možete da čitate. Ali od svega po malo, da bi bilo raznovrsno. I držite se svog glavnog dela, ne skrećući pažnju sa njega. Neka Vas Gospod blagoslovi. 71. Hlađenje prema molitvi. Nepažljiva i užurbana molitva. Kako to da se izbegne? Čitanje molitava napamet.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Pišete: „Moja molitva nešto loše ide". To što molitva ide loše, za to nije kriva ona, već onaj ko se moli. Trudite se da se molite kako treba. Ko loše piše, na njega podviknu i zaprete mu pa počne da piše kako je ispravno. Izvolite podviknite na sebe i zapretite sebi sudom Božijim - pa ćete početi da se molite kako treba. Ljudska dela ispravljamo pažljivo, zato što će ljudi videti pa će početi da nas prekorevaju, a delo Božije obavljamo kako nam se hoće, jer Gospod ćuti i ne prekoreva nas istoga časa, ostavljajući usrdnosti Svoje dece to kako će da Mu služe. O, kako će gorko da bude kada ljudi postanu svesni krivice pred Samim Gospodom zbog svega ovoga. Pa gde se dela Vaša molitva?! Jer ona je dobro pošla i Vi ste već osetili njeno dobro dejstvo u srcu. Reći ću Vam gde se dela. Pomolivši se jednom-dva puta usrdno, i osetivši kod svetog Sergija brzu pomoć od molitve, Vi ste pomislili da se Vaša molitva već ustalila i da nemate oko čega da brinete: ona će i sama da ide dobro. Pošto ste dopustili takvu misao, Vi ste, stajući na molitvu, počeli nemarno i užurbano da ih čitate, a ujedno ste prestali da pazite na svoje misli. Usled toga Vaša pažnja se rasejala, misli su Vam se razišle na razne strane i molitva više nije bila molitva. Jednom ili dva puta ste tako postupili i Vaša molitva je potpuno nestala. Iznova počnite da je zadobijate i ištite je za sebe od Gospoda. Iz ovoga ćete naučiti da nijedno duhovno delo, a ponajpre molitvu, nikada ne treba da smatrate za nešto što se ustalilo, nego uvek treba da se ponašate tako kao da je savršavate prvi put. Ono što se čini prvi put, to je praćeno jedinstvenom usrdnošću. Ako se pristupajući na molitvu uvek budete držali tako kao da se još nikada niste molili kako treba i da sada prvi put hoćete to da učinite, onda ćete molitvu uvek savršavati sa potrebnom usrdnošću. I ona će se odvijati kako treba.

Mislim da ste Vi počeli previše užurbano da obavljate svoje molitveno pravilo, bilo kako, samo da ga što pre završite. Ništa toliko ne vređa Gospoda kao ovo. Bolje nemojte da čitate sve propisane molitve, ali to što čitate čitajte sa strahom i pobožnošću, nego da ih sve čitate tek tako. Bolje je jednu molitvu pročitati ili izreći sopstvenim rečima, ali usrdno, na kolenima, nego tako. Počeli ste tako da se molite, a ploda nema. Izvolite, prekorite sebe zbog takve nepažnje. Znajte da niko od onih koji se pažljivo i usrdno mole ne ostavlja molitvu dok ne dobije njene plodove. O, kakvoga blaga se lišavamo kada dopuštamo sebi da se nepažljivo molimo! Odakle žurba na molitvi? To je neshvatljivo. Drugim poslovima posvećujemo sate, i ne čini nam se da traju dugo, a čim stanemo na molitvu čini nam se da ne znamo koliko dugo već stojimo. Pa se onda požurujemo kako bismo je što pre okončali. Takva molitva nema nikakvog značaja. I šta onda da se radi? Evo šta neki rade da ne bi podlegli takvoj samoobmani: određuju sebi za molitvu četvrt sata, ili pola sata, ili sat, kako im odgovara, i tako prilagođavaju svoje stajanje na molitvi da kada časovnik otkuca pola sata ili pun sat oni znaju da je vreme za molitvu isteklo. Zatim, kada stanu na molitvu ne brinu više o tome koliko su molitava pročitali, nego samo da se tokom čitavog vremena koje je za molitvu određeno posvete Gospodu na pravi način. Drugi rade ovako: kada odrede sebi vreme za molitvu oni ustanove koliko brojanica mogu da prođu za to vreme kada ih ne okreću brzo. Zatim kada stanu na molitvu oni bez žurbe prođu brojanicu određeni broj puta dok za to vreme umom stoje pred Gospodom bilo da sa Njim besede sopstvenim rečima, bilo da čitaju neke određene molitve, pobožno se klanjajući Njegovoj bezgraničnoj veličini. I jedni i drugi se na molitvu tako naviknu da im ti trenuci uvek bivaju slatki. Čak se retko događa da na molitvi provedu samo određeno vreme, nego ga i udvostruče i utrostruče. Izvolite izaberite za sebe neki od tih metoda. I onda ga se obavezno držite. Jer mi bez tačnih pravila ne možemo. Usrdnim pak molitvenicima nikakva pravila nisu potrebna. Ja sam Vam već pisao da molitve naučite napamet i da ih, kada stajete na molitvu, čitate napamet, ne uzimajući molitvenik u ruke. To je svakako dobro! Kada stanete da se molite čitajte naučenu molitvu ili psalam i svaku reč ne samo promislite nego i osetite. Ako od neke reči molitve ili psalma počnu da se javljaju sopstvene molitvene misli, ne presecajte ih, pustite ih neka teku. Jer Vas više nije briga hoćete li pročitati toliko i toliko, nego samo koliko ćete vremena provesti na molitvi, što ćete znati ili prema brojanicama ili prema satu. I onda nema razloga da se žuri sa čitanjem molitava. Neka za sve to vreme pročitate jedan psalam ili jednu molitvu. Neko je pričao kako mu se često dogaća da za sve vreme određeno za molitvu pročita samo jedno „Oče naš". Jer se svaka reč za njega pretvara u čitavu molitvu. Drugi je pričao da kada mu je neko objasnio da i tako može da se moli, on je čitavu jutarnju molitvu prestojao u pobožnoj molitvi, čitajući: „Pomiluj me Bože", i nije stigao da dovrši čitanje psalma. Izvolite navikavajte i sebe da se tako molite, i daće Bog pa ćete brzo odnegovati molitvu u sebi. A onda već više neće biti nikakvih pravila. Trudite se, inače ništa neće biti od Vas. Ako ne budete napredovali u molitvi, ne očekujte uspeha ni u čemu drugom. Ona je koren svega. Neka Vas Gospod blagoslovi.

72. Zavet odricanja od sveta. Kako se držati nakon izricanja zaveta pa do njegovog izvršenja.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama. Vaše poslednje pismo donelo mi je neopisivu radost. Dakle, konačno odlučujete da svoj život posvetite služenju Gospodu, ne saplićući se u svetskom životu. Neka Gospod milostivo primi ovu žrtvu i neka blagoslovi Vašu dobru odluku! Držite se toga što se rekli pred Gospodom i od sada se u svojim mislima držite kao da ste se već odvojili od sveta. Ja sam od Vas i pre čuo da Vas srce ne vuče ka svetskom životu, što zbog Vašeg slabog zdravlja, što zbog straga od nesreća koje ste ponekad viđali u drugim porodicama. Ali to je bila jedna stvar, a sada je - druga. Isto delo, ali je u njemu drugačija duša. Ono je bila nesklonost ka svetu i svetskim pogledima, a sada odsecate sebe od sveta kako biste u potpunosti pripali Gospodu. Zar malo ljudi živi bez porodice, a ipak žive kao i porodični ljudi, spolja gledano isto, sa istim brigama. Vaša odluka nije u tom duhu. Ona ima potpuno drugačiji izvor, pripada drugom načinu života i Vas vodi ka takvom životu. Negujte taj duh u kome je doneta Vaša odluka. Odluka je pala, ali kada i kako da je ispunite, na to treba strpljivo da pričekate. U Vašoj situaciji ne možete odmah da pohrlite da je ispunite, jer, kao što i očekujete, sve će biti protiv. Prvi uslov je - roditeljski blagoslov. Njega treba da dočekate. Čekajte i molite se. Gospod, Koji Vam je dao takvu dobru nameru, Sam će to da izvede na neprimetan način, kao kada se sanke spuste niz breg. Ništa ne govorite, nego držeći u duši jednu misao stalno se molite Gospodu da ispuni Vašu nameru, kako zna Njegova premudra volja. Međutim, sami u sebi se prilagođavajte tom načinu života - ne menjanjem spoljašnjeg načina života, nego unutarnjim redom. Pod ovim podrazumevam ne nešto posebno, nego isto ono o čemu sam Vam ranije tako mnogo pisao i što ste Vi već počeli da radite. Sada se odlučnije prihvatite svega o čemu smo govorili. Temelj je položen, zidajte zgradu. Okrenuli ste leđa svetu, više mu ne okrećite lice. Sada možete sasvim da se odreknete svake svetske zabave i da više ostajete kod kuće, u usamljenosti, baveći se nekim poslom, između ostalog i onim koji odgovara duhu Vašeg raspoloženja. Sada možete odlučnije da delujete u tom pogledu. Spomenuću glavno. Odričući se svetskog, treba tim više da prilazite Bogu. Vi to znate, ali bićete blaženi ako počnete tako i da postupate. Više mislite na Boga i na dela Božija. Sećanje na to da je Gospod svuda sa Vama i u Vama sjedinite sa svojim umom i nerazdvojno hodite sa njim: kada radite ili sedite, spavate ili bdite. Sa ovim sećanjem sjedinite i drugo - sećanje na smrt i na ono što dolazi posle smrti - na sud i odlučivanje o večnoj sudbini. Ta dva sećanja predstavljaju moćne stražare kod svakog dobra. Oni će Vas sami svemu naučiti, grejući Vas spasonosnim strahom Božijim - izvorom božanske premudrosti. Vi sve to već znate. Pominjem samo uzgred, kako biste se odlučnije prihvatili dela. Sada su Vam naročito potrebne reči: blagosovi, Gospode! Ali na ispunjenje strpljivo čekajte.

73. Produžetak. Jednom dati zavet bezbračnosti treba čvrsto držati. Uzvišenost devstvenosti.

sadržaj Hitam da Vam dodam još nešto na istu temu. Sveti apostol Pavle, koji je zasadio veru Hristovu u Korintu, strahujući da Korinćani ne skrenu na neki pogrešan put, pisao im je: jer revnujem za vas Božijom revnošću, jer vas obručih mužu jednome, da devojku čistu privedem Hristu. Ali se bojim da kao što Evu prevari zmija lukavstvom svojim, da se tako i misli vaše ne odvrate od prostodušnosti koja je u Hristu (2. Kor. 11,23). Revnujem Božijom revnošću i ja za vas, kao što vidite od samog početka naših razgovora. Sad evo stojite pred Hristom Gospodom kao devojka čista koja je sebe posvetila Njemu! Ali Vaše obručenje sa Gospodom nisam savršio ja. Do njega je došlo mimo mojih napora, čak i mimo mojih namera. Kada sam Vam pisao nisam imao u vidu ništa drugo nego da Vas usmerim na istinski hrišćanski život u kome biste, kao u bezbednoj lađi, mogli da preplovite nemirno more ovog prolaznog života. Ispalo je međutim mnogo više od toga. I slava Bogu! Sklonost ka tome kod Vas je od vaše prirode - Bog Vam ju je dao. Spustila se blagodat Božija. I eto odluke! Odluka! Ali samo delo je još daleko. Koliko je samo slučajnosti na koje može da se naiđe, a koje sve mogu da preokrenu. Svakako treba da budete oprezni da i Vas đavo ne prevari svojim lukavstvom kao što je zmija prevarila Evu. Gospod neka Vas izbavi od takvih slučajnosti. Ipak, ako je slugama Božijim stalno neophodno da budu trezveni, budni i da se mole, tim pre je to sada neophodno Vama, nakon što ste doneli takvu odluku. Ne mogu da vam kažem ništa određeno, osim: stojte na straži. Đavo u trenu može da napadne. Pišite češće. A u međuvremenu držite se čvrsto. Što više neka u Vama uhvati korena uverenje da je način života koji ste izabrali Bogom blagosloven. Takav način života je pohvalio i Sam Spasitelj kada je govorio o onima koji su se uškopili Carstva radi Nebeskog (Mt 19,12). Njemu je dao prednost i kada je kazao za Mariju, koja je sedela uz Njegove nogu i slušala samo Njegove reči, da je dobar deo izabrala, jer je izabrala ono što je jedino potrebno. Svetle primere takvog života vidite kod mnogih proroka i apostola, kod svetog Preteče Gospodnjeg, a pre svega kod Prečiste Vladičice Bogorodice, riznice i izvora čistote. Njen Materinski pokrov neka nas uvek zaklanja. Ona se naročito stara o devstvenicama. Devstvenice, kao i devstvenici, postoje u Crkvi Hristovoj još od apostolskog doba i od tog vremena neprestano su prisutni i ostaće u njoj, dok postoji sveta Crkva, to jest do kraja sveta. Jer taj način života nije stran našoj prirodi, a i duh vere Hristove mu je naklonjen. U Korintu mnoge devstvenice nisu htele da se udaju, jer su svom ljubavlju zavolele Hrista Gospoda, jedinog Ženika svih duša. Oci su se obratili svetom Pavlu sa pitanjem kako da postupe. Sveti Pavle ih je posavetovao da daju ćerkama slobodu da služe Gospodu i da ih ne primoravaju na udaju. Oci su poslušali njegov savet i devojke su ostajale devojke. Primer Korinćana sledile su i druge crkve, i devstvenost je posvuda procvetala. U nekim mestima devstvenice su se sabirale radi života u jednom domu, gde su služile Gospodu i molile se, ne ulazeći u opštenje sa drugim ljudima. Mnoge od njih su ovenčane i mučeničkim vencima, kako svedoče njihova žitija. Vidite li u kakav zbor Vi stupate, čijim stopama krećete, čijim se pokrovom zaklanjate i čiju reč slušate. Pošto ste se toga rado prihvatili, gledajte da se sada ne okrenete natrag. Naučite napamet apostolske reči o onima koji se odriču braka i češće se u

svojim mislima vraćajte na njih: koja je neudata brine se za Gospoda, kako će ugoditi Gospodu, da bude sveta i telom i duhom (1. Kor. 7,34). O svetosti tela nema šta da se govori. Ali o svetosti duga ne možemo a da ne govorimo mnogo i mnogo da se trudimo. Ona se može u trenu izgubiti. Pazite dobro kako živite (Ef. 5,15). Na šta da se pazi? Na srce, da se ni za šta ne veže, ne samo za lice - to se podrazumeva - nego ni za koju stvar. Svako takvo vezivanje predstavljaće narušavanje Vašeg obručenja sa Gospodom i nevernost Njemu. A On je - revnostan. I strogo kažnjava srca koja su Mu neverna. Ne pišem zato da bih Vas uplašio. Samo Vas podsećam ako se možda jednom nađete u prilici da samu sebe urazumljujete strahom, ako drugi oblici urazumljivanja ne pomognu. Ne možemo se uzdati u našu revnost i postojanost. Danas ovako, a sutra ko zna šta će biti. Dakle znajte koliko će loše biti ako odstupite od svoje odluke. Neka Vas Gospod blagoslovi! 74. Pouka onima koji žude za životom u manastiru. Razni oblici podviga bezbračnog života. Strpljivo čekanje i priprema za manastirski život još kod kuće.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Pišete: „O, kada bi to moglo da se dogodi brže! Ovoga časa bih odletela negde u pustinju, da ništa ne vidim i ne čujem". Ne, ne. Nikako ne treba da žurite. Gde postoji takva žurba i žudnja - što pre, što pre - tamo nije u pitanju Božije delo. Čak i dobre želje nisu dobre i ne vode ka dobru ako su u neredu. Božije delo se odvija tiho i neprimetno, ali pouzdano. Molite se i strpljivo čekajte gledajući hoće li se otvoriti vrata za izlaz. Gospod će tako urediti da ni Vama neće biti jasno kako se sve dogodilo. Obručite se sa Gospodom sada - sami u sebi pred Njim Jedinim. A kada ćete pristupiti zboru Njegovih nevesta - to ostavite Njemu da odluči. Potpuno se predajte Njemu u ruke. Vi birate manastir. Ali manastir nije jedino mesto za one koji neće da se vezuju porodičnim vezama. U početku uopšte nije bilo manastira. Oni koji bi doneli odluku da služe Gospodu, nisu se vezivali za svakodnevne svetske brige, nego bi u svome domu uređivali sebi sobicu i u njoj su živeli odvojeno od svega, u postu, molitvi i proučavanju Božanskog Pisma. Zatim su, nešto kasnije, kada im je postalo neudobno da žive u kućama, neki od njih počeli da odlaze iz gradova i sela i da žive u pećinama ili u grobnicama ili u posebno podignutim kelijama. A posle toga su već nastali manastiri, da bi podvižnici živeli zajedno i udružili snage, da bi se izdržavali i da bi delo spasenja savršavali u naročitim podvizima. Ali i tada je bilo onih koji su odlučivali da život posvete Gospodu i da žive u bezbračnosti, a da pri tome nisu stupali u manastir, neko su se posvećivali služenju braći i sestrama u bolnicama, ubožnicama i prihvatilištima. I svi ti načini života koji su se formirali još u prvo vreme Crkve Hristove nisu prestali da postoje do danas. I danas se neki od bezbračnih spasavaju kod kuće, a drugi odlaze u manastir, dok se neki posvećuju služenju bolesnima. I Vi treba da izaberete neki od tih načina života. A koji od njih, to sačekajte i pogledajte na šta će Bog da Vam ukaže. Dobro ste rekli da je lakše spasavati se u manastiru. Tamo se lakše može doći do očišćenja srca i do onog stanja koje predstavlja radost u Duhu Svetome. Jer u manastiru je sve prilagođeno tom cilju. Meni se čini da je manastir za Vas najpogodnije mesto i zbog stanja Vašeg zdravlja. Zato ne odbacujte ideju da jednom dospete tamo. A vreme će pokazati Gospod. Dotle treba da se strpite i da se

podvizavate na prvi način - živeći kod kuće. Imajte svoju sobu, imajte je kao manastirsku keliju i u njoj vodite život kao da ste u manastiru. Neka Vam otac i majka budu umesto igumana, a ukućani umesto sestara u manastiru, a Vi da budete njihova nezamenjiva poslušnica. Vi žurite u manastir kao na slobodu ili u raj. Zaista, tamo vlada potpuna sloboda za duh, ali ne i za telo i spoljašnje poslove. U tom pogledu tamo vlada potpuna svezanost; neumoljivi je zakon - odricati se sopstvene volje. Tamo je zaista raj, ali se do njega ne dolazi cvetnom stazom. On je zaista tamo, ali je put do njega zakrčen trnjem kroz koje se treba probiti. Tamo niko ne stiže a da se ne izgrebe i ne izbode. To imajte u vidu dok čekate slobodu i raj u manastiru. Čekajte strpljivo. Setite se guvernante (vidi pismo 28)! Ona je čekala sedam godina da bi ispitala čvrstinu svoje namere. Zato je od nje i ispala usrdna monahinja. Čemu žurba? Manastiri neće pobeći. Poći će Vam za rukom da dođete u neki. Ali utvrdite se u nameri i ojačajte telom. U Vašoj kući postoji red, živi se blagočestivo. Vaši roditelji i srodnici su bogobojažljivi ljudi. Tu ne možete naići ni na šta što bi bilo protivno Vašoj odluci da se posvetite Gospodu. Treba da sazrite u takvoj atmosferi i u takvom rasadniku. Dakle odlučeno je: čekajte. Svoj život i svoje navike pomalo usklađujte sa manastirskim. Neka Vas Gospod blagoslovi! 75. Đavolje podvale će ometati odricanje od sveta. Kako odbijati te podvale.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Pišete: „Teško mi je, nigde nemam mira. Nešto me pritiska, u srcu mi je teško i mračno. To me je odjednom obuzelo". Sila krsta je sa nama! Budite hrabri i stojte. Shvatio je đavo da Vi hoćete u potpunosti da pobegnete iz tog kruga u kome on može ugodno da poživi među hrišćanima, zato Vas napada takvom tugom i patnjom. Niste vi jedina osoba koja doživljava takve napade, njih doživljavaju svi, ali nisu svi isti. Vas pritiska patnja; nekoga obuzima strah; neko u mislima nailazi na takve prepreke, kao da su planine; nekome se učini da je delo koje započinje besmisleno. Svakome prilazi onako kako je najpogodnije, navodi potoke misli, uznemiruje srce i pomućuje dušu. I odjednom kao da nastane bura. Takve su podvale naših neprijatelja. Oni su narod haosa. Lutaju na sve strane, vide da su dveri otvorene i da stražara nema, ulaze u naš dom i sve prevrću naglavačke. Naprave nered i uteknu. A ti se posle snalazi kako znaš. Ali to nije najveća nesreća. Mi nismo krivi što neprijatelji nasrću na nas; nismo krivi ni za kvarenje našeg unutarnjeg reda koje oni izazivaju; nismo krivi ni za misli i osećanja koja predstavljaju plod njihovog delovanja. Bog nas za to ne krivi. Mi samo ne treba da pristajemo na sve to, nego da pretrpimo i - sve će proći. Vi niste preciznije odredili Vašu patnju, verovatno zato što ona u stvari i nije nešto određeno; ta neodređenost više od svega i pokazuje da je tu u pitanju đavolji nasrtaj. Držite se! Gospod je dopustio da budete tako iskušani da biste pokazali da se ne šalite sa rečju zaveta. Prema onome što doživljavate odnosite se kao prema onome što Vam je poslato od Gospoda i govorite kao Jov: Neka je blagosloveno ime Gospodnje! Prvo je bilo spokojstvo, a sada je tuga! Hvala Gospodu i za spokojstvo i za tugu. Recite

Gospodu: trpeću, neka bude volja Tvoja! Gospode, samo mi pomozi da pretrpim. I stalno padajte na kolena pred Gospodom. Na molitvi prizivajte i Majku Božiju. Vi ste izloženi napadu. Eto prilike da pokažete svoje umeće da ostanete u dobru, kao vojnik kada napadne neprijatelj. Neka neprijatelj napada. Vi nepokolebljivo stojte u dobru. Ponavljajte: ni za jotu neću izmeniti svoju nameru i odluku. Ne želim ništa od onoga na šta me đavo nagovara; i onda nabrajajte na šta Vas nagovara, i proklinjite i odbacujte sve to. I zovite Gospoda u pomoć. Sve će proći. Jednog dobrog mirjanina napao je duh hule i neverovanja. Govorio je: „čujem kako neprijatelji ponavljaju u mojim ušima: nema Boga, nema Hrista. A ja sam samo tvrdio: verujem, Gospode, verujem! Verujem, verujem, verujem! I odagnao sam đavola". Tako i Vi treba da postupate. Vičite: neću to, neću drugo, neću ni treće - neću ništa na šta me đavo nagovara. Hoću samo jedno - ono što sam rekla pred Gospodom u srcu svome. Kažete: „Ja sam zaista velika grešnica i Gospod će me kazniti". To što se osećate kao grešnica, to je dobro osećanje. Čak i ako se budete osećali kao još veća grešnica nećete preći granicu dopuštenog Svi smo mi veliki grešnici. Ako i to budete pripisali svojoj grešnosti, neće biti problema. Samo nemojte odustajati od svojih unutarnjih odluka i ne prepuštajte se slučajnosti. Što god da Gospod dopušta, i unutra i spolja, sve je usmereno ka našem očišćenju i spasenju. On Sam je blizu i pomaže nam. Blizu je i Vama. Vaskrsnite takvu nadu i strpljivo se molite. Ovo i slično Gospod dopušta da bismo mogli da zadobijemo vence. Ko izdrži pobednik je i pripada mu venac. Sve sa čime se susrećemo i što nas okružuje može da nam donese vence. Potrebna je samo pažnja, hrabrost i to da sve primamo od Boga i Njemu pripisujemo. Budite spokojni i ne dopuštajte nikakva kolebanja. Neka Vas Gospod blagoslovi! 76. Iskušenja od strane onih koji ne veruju. Opovrgavanje njihovih sujetnih shvatanja.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Evo ga! Nije prošla ni prva poteškoća, a već stiže i druga - prepredenija i opasnija. Ko Vam je to tamo pričao koješta?! Koliko Vam je samo tričarija i gadosti napričao?! Njegov cilj je bio da pokoleba Vašu veru i ne samo da Vas odvoji od Hrista Gospoda, nego i da napravi bezbožnicu od Vas. To Vam je đavo poslao takvog mudraca. Dobro je što ste odlučili da na svaki način izbegavate razgovore sa nevernicima, pa i svaki susret sa njima. Zli razgovori kvare dobro raspoloženje duše. Pa se posle bori da bi obnovio to raspoloženje. Ali ne možeš da ih izbegneš. Jer toga ima na sve strane. Gde god baciš pogled. Dakle, ubuduće postupajte ovako: kada nehotice dođete u priliku da čujete nešto protivno veri, na svaki način se potrudite da to ne dopre do Vašeg srca, nego neka Vam na jedno uho uđe a na drugo izađe. Dok skrećete pažnju sa nevernikovih reči potrudite se da svoje srce održite u ubeđenju da je naša vera apsolutno istinita u svakoj svojoj tački, a ako ima onih koji joj se protive, to je zbog toga što ne shvataju stvari. Sve se može dovesti u pitanje, čak i to da li mi postojimo. Ali ubeđenost u Vašem srcu i to što uviđate ograničenost uma i nedobronamernost srca nevernika koji Vam se obraća načiniće od Vaše duše kamen o koji će se zle reči odbijati ne nanoseći nikakvog traga. Ako bez obzira na to nešto loše ipak zapadne u dušu,

prihvatite se molitve, kao što ste učinili kod prepodobnog Sergija: obratite se anđelu čuvaru, Majci Božijoj, a najviše Samom Gospodu Spasitelju. I Oni će razvejati mrak koji se spustio. Posle ćete ili sami razmisliti i rešiti nedoumicu koja se pojavila, ili ćete njeno rešenje pronaći u nekoj knjizi, ili ćete sa nekim porazgovarati, ali svakako nešto učinite, da od nje ne bi ostalo nikakvog traga na duši, jer bi taj trag stalno uznemiravao dušu. Pišite mi. Dobro ste učinili što ste sve to opisali. Mada se niste pokolebali i mada je sve što Vam je poniklo u mislima usled tih reči prošlo, ja ću Vam ipak kazati reč-dve protiv onoga što ste čuli. „Veru nameće vaspitanje". Ne nameće, nego razvija i daje joj određeni oblik. Svako ko se ponovo rađa stupa u zajednicu koja ima veru. Vera zajednice postaje i njegova vera, kao i sve ostalo. Ali sposobnost za veru i potreba za verom koju duša oseća je nešto što ne nameće zajednica. Isto kao i u pogledu znanja: zajednica kroz vaspitanje svom novom članu predaje određena znanja, ali mu ne daje sposobnost poznanja. Ta sposobnost je neodvojivo svojstvo duše. Tako i vera u postojanje Boga i Njegovu svemoć predstavlja neodvojivo svojstvo duga, koje se kod svakoga jasno pokazuje čim se razviju njegove sposobnosti. Zajednica predaje samo oblik svoje vere, a ne samu silu vere i potrebu za njom. Zajednica kroz vaspitanje nameće veru. A odakle zajednici vera? Sve što ulazi u zajednicu, izlazi iz duše. Ona predstavlja spremište u koje se sliva sve što izlazi iz duše. Dakle zajednica ima veru zato što ona prethodno postoji u duši. Ona je izašla iz duše i nastanila se u društvu. Vera je starija od društva i od porodice, pa shodno tome i od samog vaspitanja. Vaspitanje novorođenom daje ono što je u porodicu i društvo prethodno ušlo iz duše. Dakle izvolite jače utvrdite u svome umu uverenje da vaspitanje samo razvija ono što već postoji u ljudskoj prirodi, ali u nju ne unosi ništa novo. Ako ono razvija veru, to je zato što ona postoji u ljudskoj prirodi. Niko ne bi mogao da nauči da pozna Boga i da Mu se klanja, ako to u ljudskoj duši ne bi ležalo kao neodložni zakon. I tako vidimo da vera postoji u čitavom ljudskom rodu. Ona postoji i kod divljaka, jer bez nje čovek nije čovek. Ako neki od mnogo učenih ljudi ne veruju, to ne znači da su oni iskoračili daleko napred ili da su se visoko uzdigli, nego da su istupili iz ljudske prirode, da su sami sebe izopačili i nagrdili, kao kada bi neko sebi iskopao oko ili odsekao nos. Ako svi imaju veru, onda norma ljudskog života nužno sadrži veru. Iz toga proizilazi da onaj ko nema veru odstupa od ove norme i predstavlja moralnu nakazu - takvi su svi ateisti. Čovek koji je od detinjstva živeo u društvu životinja i sam postaje kao one". To je pisalo u francuskim pričama i romanima sa kraja prošlog veka. Da li je nešto slično zaista postojalo, ne znam. Čovek je - svuda čovek. Ali neka je i bivalo tako kako kažu; uzmite čoveka koji je odrastao među životinjama, i dve te životinje i dovedite ih kod sebe. Za nedelju dana ćete videti koliko će daleko čovek otići od životinja. Zašto? Zato što u njemu postoji klica uzvišenijeg života. I vera će se kod njega pojaviti. Ona u njemu već postoji, ali je pomračena, zaboravljena. Sa prvim sugestijama ona će se probuditi i ubrzo će ojačati. A životinje će uvek ostati životinje. Ateisti, koji su istupili iz normi ljudske prirode, obično se za potvrdu svoga neverovanja okreću nenormalnostima. Osim izmišljenog nenormalnog vaspitanja čoveka među životinjama, oni ukazuju i na one koji su po prirodi slaboumni. I šta sve pri tome neće da izmisle?! Nema Boga, nema duše. Međutim, zdravorazumski gledano iz tih slučajeva se ne može izvesti nikakav zaključak, zato što ni sami ti slučajevi još nisu objašnjeni. Evo

kako o njima treba da razmišljate. Njihova duša ista je kao i kod svih drugih ljudi, ali ne može u potpunosti da se projavi pošto je svezana. To može biti posledica delovanja promisla Božijeg. Događa se da nekome preti opasnost od okolnosti koje u budućnosti treba da nastanu, ako bude delovao u njima. Bog na njega šalje bolest i dok on leži u postelji te okolnosti prolaze bez njegovog učešća, te se tako spašava od nesreće. A da je bio zdrav sigurno bi se upleo i nastradao. Tako razmišljajte i o onima koji su od prirode slaboumni. Njihova duša je svezana za sve vreme njihovog života na zemlji, jer kada bi se razvezala ni oni ni drugi ne bi mogli da izbegnu nesreće. U drugom životu će se otkriti da je to tako. Njihove duše preći će onamo kao duše umrle novorođenčadi. Da li će se ovo verovanje opravdati ili ne, videćemo na onom svetu. Tada ćemo dobiti odgovor, a sada iz toga nikakav zaključak ne možemo da izvedemo. Neću da se dotičem drugih besmislica koje ste čuli. Vi ste ih i sami dobro shvatili. Pazite dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri (Ef.5,15). Neka Vas Gospod blagoslovi! 77. Iskušenja od strane ukućana. Poslušnost roditeljima kao priprema za manastirsko poslušanje.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Eto sad i to! Đavo je prvo hteo da od Vas napravi ateistkinju, a sada pravi buntovnicu, i to protiv koga? Protiv roditelja. Bože moj, kako je puno negodovanja Vaše pismo! A šta se dogodilo? Sigurno Vas je buva ujela. U pitanju je sigurno neka sitnica, nešto besmislen. Ali u Vašoj glavi ona je tako porasla, da se okom ne može obuhvatiti. Sve je to đavo. On Vas tera iz roditeljske kuće kako bi mogao da Vas savlada. Tako svaku sitnicu pretvara u planinu koja Vas pritiska. Vi ne možete da opišete šta je to. Ja Vam odmah kažem da tu i nema šta da se opisuje. To je uobičajena đavolja zamka - da zapetlja naš um neodređenošću stanja u kome se nalazimo. I ogorčenost koju podstiče i njegove glupe utehe on ume tako da sakrije iluzijama, da ljudi, pošto ne mogu u njima da vide ništa određeno, misle da je po sredi nešto veliko. A kad se bolje pogleda - sve je obmana. I sada je nad Vama sazdao obmanu. Izvolite, prekrstite se i pljunite na te đavolje savete. Neprijatnosti, neprijatnosti! Uveren sam da one zapravo i ne postoje. Ali recimo da ih i ima, pa zar od njih treba bežati?! Treba ih podnositi dobrodušno i uz blagodarenje Gospodu. Jer to đavo raspaljuje u Vama. Kad vojnik naiđe na neprijatelja, zar treba da pobegne? Treba da se bori. I Vi takođe. A šta Vi radite? Tek što je đavo pokazao rog, a Vi već bežite. Iz roditeljske kuće, nakon što ste odlučili da se ne vezujete brakom, imate samo dva izlaza: ili u manastir, ili da pomažete bolesnima; ali i jedno i drugo uz roditeljski blagoslov. Dok se ne ukaže mogućnost za jedno od ta dva, sedite kod kuće i trpite sve. Izvolite, odmah stanite pred Gospoda, iskreno se pokajte zbog toga što ste se tako ružno uznemirili i donesite odluku: čekaću i sve ću spokojno podnositi. Neka u svemu bude volja Tvoja, Gospode! Ne mogu da shvatim kako se tako razilazite sa roditeljima i zbog čega? Ako se to tiče stava o nekom pitanju, zašto sa smirenjem svaki put ne popustite? Oni su stariji i iskusniji od Vas. Pre bi trebalo da priznate grešku u svom načinu razmišljanja, nego da očekujete da će oni da pogreše. Recite sebi ovako: sigurno ja loše sagledavam stvar. I onda prihvatite njihovo mišljenje. Ako se to tiče kućnog reda - opet postupite po

njihovom, i tačka. Ne mogu da zamislim da između vas postoji takva nesuglasica da se ne može izgladiti. To sve đavo od muve pravi slona. A da nećete Vi možda da sve bude po Vašem? A, gordeljivice? To nije u redu ni kada ste Vi sami u pitanju. Izvolite budite potpuno pokorni roditeljima i sve činite da biste im ugodili i da biste umirili njihov duh. To će biti dobra priprema za buduće manastirsko poslušanje ili za rad sa bolesnicima. Jer apostol je svima dao zakon da se pokoravaju jedni drugima u strahu Božijem (Ef.5,21). A Vi se i roditeljima suprotstavljate i ne slažete se sa njima, ne bojeći se Boga. Na šta to liči? U čijoj su Vas školi naučili takvoj mudrosti?! Pazite dobro - ponavljam Vam još jednom - kako živite (Ef.5,15)! Neka Vas Gospod blagoslovi! 78. Iskušenje zbog nepravde i klevete od ljudi sa strane. Trpljenje kleveta. Upozorenje onima koji žele da napuste roditeljski dom da bi dobili slobodu.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Opet?! Nepravde, klevete! To sigurno dolazi spolja. No, odakle god da dolazi, reći ću Vam: budite ne samo hrabri i jaki, nego se i radujte. Znači da se u duhovnom pogledu stvari kod Vas odvijaju dobro. Gospod Vas vodi ka očišćenju i neprijatelj u Vama nalazi jaku protivnicu. Čvrsto stojte na svome. Nema razloga da se uznemiravate zbog nepravdi i kleveta. Bog će suditi onome ko ih širi, a onaj kome su učinjene treba spokojno da ih trpi i da blagodari Bogu. Ne zaboravljajte da postoji drugi život, gde će svi biti ocenjeni i pohvaljeni ili pokuđeni. Trpite nepravdu? Dobićete pohvalu. Ne trpite? Dobićete pokudu. Tamo nećete reći: ali to je nepravda. Pravedno ili ne - reći će - nije tvoje da sudiš. Zašto nisi trpela?! Nepravde ne dolaze od Boga, ali ih Bog dopušta na dobro onima koji ih trpe. Zaista na dobro! To nije obična fraza. Navešću Vam primer mučenika. Kako ih sve nisu zlostavljali. A Gospod? Bio je tu, vidljivo im se javljao, tešio ih je, olakšavao njihova stradanja, ali ih je ipak ostavljao na mukama - da trpe do kraja kako bi se ovenčali potpunim vencem. Tako svaka nepravda i kleveta priprema venac. Ali onaj na koga nepravda i kleveta padnu, treba da ih pretrpi. E to je sada i Vama potrebno. Pa izvolite mirno da trpite, šta god da Vam se događa. To Bog traži od Vas radi Vašeg dobra. Vi kažete: strašno je čitav život podnositi nepravde. Svakako da je strašno. Zato se onom ko ide za Gospodom i kaže: budi hrabar i postojan u srcu. Napred je krst. Dakle ne ostaje Vam ništa drugo nego da se prihvatite patnje, lišavanja i klevete. U tom prihvatanju je, reći ću Vam, početak istinskog puta. Onoga trenutka kada prihvatite, počinjete da sledite Gospoda. Izvolite razmilite o tome i odlučite po Božijem. Vaš uspeh zavisi od ispravne odluke u toj stvari. Vi biste da napustite roditeljski dom jer osećate da Vas oni guše, a ne znate ni gde biste pošli. Dužnost je roditelja da Vas čuvaju; ja mislim da Vas oni i čuvaju kao zenicu oka. A ako je to u nečemu protivno vašim željama, treba da se pokorite. Ne bi bilo pravedno da kod njih uočavate samo želju da bude po njihovom, nego bi prirodnije bilo da tu vidite želju da Vas zaštite i osiguraju od svega. A to je plod ljubavi. Neka uverenost u to umanji gorčinu koju osećate zato što im se pokoravate, ako takvu gorčinu osećate zbog svoje neposlušnosti.

Jer Vi ste dužni da tom pokornošću uzvratite za sve ono što u porodici dobijate. Hrana, odeća i krov - mada ni to nije malo - ipak ne predstavljaju ono glavno. Glavna je sigurnost od neprijatnosti spolja. Štite Vas orlova krila. Orlov kljun i kandže spremni su da poraze svakoga ko pokuša da Vas povredi ili da Vam pričini neprijatnost. To blago se ničim ne da zameniti. Čim nestane orla koji Vas štiti, nasrnuće na Vas. Sad niko nema pristupa, a tada će svi da navale. Kako je samo strašna nesigurnost. Vi to ni zamisliti ne možete, jer još niste doživeli. I ne daj Bože da doživite. Imate li sigurnost? Onda je čuvajte i ne pokušavajte da se izvučete od nje. Jer odatle treba da pređete opet u sigurnost - unutar manastirskih zidina. A da u borbu stupate sami - ne, ne i ne. Odmah ćete biti napadnuti i nećete moći da se zaštitite. Šta znači tako silna težnja ka slobodi koju pokazujete? To je najgori mogući poriv. Vaš put je već određen. Gde biste Vi? Jeste li odredili šta hoćete, kada toliko želite slobodu? Unutarnju slobodu nemate zašto da tražite, jer ona već postoji, pošto predstavlja neodvojivo svojstvo duga. Nju Vam niko ne može oduzeti. Ispada da želite spoljašnju slobodu. Ali izvolite, razmislite, u kojoj je meri dopustiva i dostižna takva sloboda? Kud god da pogledate, uvek ćete biti okruženi istim takvim slobodama kao što je Vaša, i ravnopravnim njoj. Šta god odlučite da uradite, svoja dela uvek treba da prilagodite delima drugih ljudi, što predstavlja ograničenje za vas i vašu slobodu. To ograničavanje slobode predstavlja nešto zakonito i protiv toga, kao što znate, ne možete da se bunite. Pošto je to tako, težnja za slobodom je jurenje za dugom pa i više od toga - želja da se uhvati priviđenje. Dakle, to što hoćete je potpuno besmisleno. Izvolite da ukrotite svoje porive. Deca treba da slušaju svoje roditelje i njihove savete, te da svoja dela i svoj život uređuju tako što će im se dobrovoljno potčinjavati. To Vam je zakon slobode! A šta ste Vi mislili? Malo ovamo, malo onamo, i niko da ne sme da Vam prigovori. Prava emancipovana devojka! Proverite da ne bolujete možda od gordosti? Jer sve emancipovane devojke su gorde. Hoće li se konačno nešto dogoditi? Svuda vidim one koji nešto pokušavaju, ali ne vidim da je iko od njih srećan. Kakav je onda smisao takvih poriva? Nikakav. Samo hvalisavost: sklanjaj se s puta! Ja tako hoću! Ko će da mi naredi? I bezglavo jure tako neposlušni dok ne upadnu u provaliju iz koje nema izlaza. Izvolite, obratite pažnju na ovo kada su porivi u pitanju: ja ću to uraditi, ja ću to da odlučim. Jedna od Vaših namera je veoma dobra. Ne predstavlja li možda ona uputstvo kako da uredite život? Razumem da biste želeli da se posvetite negovanju bolesnika. Ali nije dobro što se ta želja pojavljuje među tako gaotičnim težnjama. Još ne vidim kako biste uredili svoj život. Čekajte, kao što sam Vam već pisao. Gospod će sve da uredi. Vaše gnezdo je toplo i udobno. Sedite u njemu dok ne dođe vreme da poletite. Neka Vas Gospod blagoslovi!

79. Poslednji nemiri i nespokojstva. Predajte svoju sudbinu u ruke Božije uz molitvu i hrabrost protiv neprijatelja koji donosi iskušenja.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Još uvek nemate mira. A kažite, kako i da ga imate?! Spolja je sve u redu, unutra ste sve pretresli, sredili i utvrdili svojom odlukom. Pa odakle onda nemir?! Sve je to od đavola, od đavola. Nema odakle drugde da dođe. Osim ako nije sledeće. Da ne mislite možda da sami, sopstvenim silama i umećem uredite svoj život, makar i u skladu sa onim što smo pisali?! Pogledajte, i ako je to makar i malo tačno, pohitajte da ispravite. Onda nemira neće biti. Eto, dakle! Izvolite pregledajte ili u mislima proverite sve što smo pisali, i ono što Vam se događalo, i kako ste na kraju odlučili da uredite svoj život, i sve to tako preispitajte da na kraju dođete do tvrde odluke da svoju sudbinu bespovratno treba da predate u ruke Božije. Zatim stanite na molitvu i pošto se usrdno pomolite recite pred Gospodom od srca: „U ruke Tvoje, Gospode, predajem sudbinu moju, sa svim onim na šta nailazim i šta mi se događa. Od sada presecam svaku brigu za sebe, samo jednu zadržavam - da uvek činim ono što je Tebi ugodno". Recite to da biste onda i na samom delu svecelo predali sebe u ruke Božije, ni o čemu se ne brinući i mirno prihvatajući sve što se dogodi, jer je tako Bog naročito za Vas uredio, bilo to za Vas prijatno ili ne. Vaša briga treba da se sastoji samo u tome da u svakoj prilici postupate po zapovestima Božijim. To je jedino što Vam je potrebno. Čim to prihvatite, doći će kraj svim nemirima. Sada brinete sami za sebe i sve biste hteli da uredite po svome. I onda Vam je teško zato što nije sve onako kako biste hteli. A kada sve prepustite Gospodu i kada sve budete primali kao da od Njega dolazi i kao korisno za Vas, onda više neće biti nikakvog nemira, nego ćete samo gledati oko sebe da biste videli šta šalje Gospod, kako biste postupali prema smislu onoga što Vam se šalje. Sve što se dogodi može da se podvede pod zapovest. I podvedite, i postupajte prema zapovesti, trudeći se da ugodite Bogu, a ne sopstvenoj želji. Dobro pazite šta govorim i pokušajte da dođete do takvog raspoloženja. Treba da učite, nema druge. I molite se za to. Molim se Gospodu da Vas oslobodi iz tog položaja koji smatrate neugodnim za sebe, ali ipak dodajem: ako je to ugodno Njegovoj svetoj volji i ako je spasonosno za Vas. I oslobodiće Vas svakako kada dođe vreme. Obucite se u veru i trpite. Dovoljno je da jednostavno posmatramo ono što se događa pa da dođemo do zaključka da se stvari neprestano menjaju. Ništa ne stoji. Promeniće se i to što Vas muči. Doći će dani kada ćete slobodno disati, i ne samo disati, nego leteti, kao leptir po cvetovima, treba samo da izdržite jedan period koji je predviđen za trpljenje. Domaćica stavi kolač u peć i ne vadi ga dok se ne uveri da je pečen. Vladika sveta je i Vas stavio u peć i tu će Vas držati dok se ne ispečete. Trpite i čekajte. Nećete sedeti u peći ni trenutka duže nego što je potrebno da se ispečete. I onda će Vas odmah izvući napolje. Ako sami pokušate da izađete, bićete kao nedopečeni kolač. Naoružajte se trpljenjem. Reći ću još ovo: prema našoj veri onaj ko mirno podnosi neprijatnosti na koje nailazi i prima ih kao iz ruke Gospodnje, postaje učesnik u podvigu mučeništva. Izvolite to dobro upamtite i tešite time svoje srce. Ne može se živeti bez osećanja, ali čovek ne treba potpuno da im podlegne. Ona moraju biti umerena i pravilno usmerena, a to se postiže rasuđivanjem. Vi ste pod

utiskom i srce je poplavilo Vašu glavu. Činite onako kao što sam Vam već pisao: unapred pretpostavite gde koje osećanje može da se probudi i onda stupajući u te okolnosti budite oprezni pred talasima srca ili čvrsto držite srce. To treba da se vežba, a vežbanjem se može doći do potpune vlasti nad sobom. No, sve je od Boga. Njemu treba da pribegavamo. A vi pišete da se ne molite. Pametna glavice! Kako to - ne molite se? Nemojte da čitate samo gotove molitve, nego i sopstvenim rečima iskažite Gospodu ono što Vam je na duši i zatražite pomoć. Vidiš li Gospode kako mi je? I tako dalje. Ne mogu da izađem na kraj sa sobom. Pomozi mi, Svemilostivi! I detaljno opišite svoju potrebu, tražeći za sve odgovarajuću pomoć. To će biti prava molitva. Uvek možete da se molite sopstvenom molitvom, ne čitajući one štampane, samo nemojte da ugađate lenjosti. Ali zašto slušate onoga ko Vam sugeriše da odbacite molitvu? Ili ne vidite da je to đavo. Očigledno đavo. On Vam šapuće na uši: odbaci je; a ponekad kao da obuzme čitavo telo pa Vas gura što pre u postelju. Sve su to njegove smicalice. Ali to je njegov posao - da odvraća od dobra. A mi treba da radimo svoje - da ne odstupamo od dobrog dela dok ga ne okončamo. Dakle, izvolite naoružajte se hrabrošću, ne slušajte neprijatelja i ne obraćajte pažnju na ono što Vam došaptava. A još bolje je da se rasrdite. Srdžba na neprijatelja, to je isto kao da ste nekoga udarili u grudi. Odmah će da odleti. Iz sveg srca Vam želim da se na kraju smirite. Neka Vas Gospod blagoslovi! 80. Umirenje posle bure iskušenja koju je podigao đavo. Odlazak u rodni kraj. Poslednji savet.

sadržaj Milost Božija neka bude sa Vama! Dakle, slava Bogu! Počeli ste da se molitvom suprotstavljate svojim nemirima, ili bolje reći đavolu koji taj nemir proizvodi i - nastao je mir. Neka Vam Gospod pomogne da nastavite tako da radite. Vidite li kakvu ste buru preživeli? Na Vama se ispunila reč Gospodnja: satana vas traži da vas prosejava kao pšenicu. Gde Vas sve nije bacao?! Gospod je dopustio i on Vas je bacao čas na jednu, čas na drugu stranu. Kakva milost Božija što ste se konačno izbavili! E sada se naučite. Nauka života usvaja se opitom. Dobro upamtite šta Vam se sve događalo dok je trajalo to teško stanje i što tačnije to odredite. Sve to vreme Vi ste bili pod đavoljim nasrtajima. Sada znate kakvi su ti napadi, kako se pojavljuju i kako se povlače. Na osnovu toga ćete i ubuduće prepoznati kad budete izloženi njegovim strelama. Jer đavo se uvek sakriva iza maske ispravnosti. Ali Vi ne gledajte na to, nego na ono što biva u duši - neprestani nemir i mutna neodređenost. Po tome odmah možete da prepoznate da je đavo došao i da ga onda odagnate nemilosrdnim odbijanjem i molitvom. A Božiji uticaj je uvek svetao. To Vam je anđeo čuvar saopštavao na uho reči utehe. Navikavajte se na to da ga slušate i on će Vas svemu naučiti. Veoma mi je drago što ste krenuli svojim putem. Izvolite trudite se nad sobom, pripremajući se za ono što ste naumili. Opet će Vas đavo požurivati. On uvek donosi nemir kako bi sputao delo. A delo Božije odvija se mirno i tiho. Ne drugačije nego sa čekanjem. Sve u svoje vreme. Doći će čas kada će sve lako da se dogodi, o tome sam Vam već pisao, kao kada se spustite niz brdo na sankama.

Spremate se da pođete na selo i maštate o lepotama seoskog života. To je dobro! Takav život ima istinu. U gradovima, a pogotovo u prestonicama, istine nema. Tu se stalno igraju komedije. Neka da Bog da što pre i što bolje stignete do mesta gde ste tako mirno rasli i bili vaspitavani. Po čemu ćete pamtiti boravak u drevnoj prestonici?! On Vam je svakako doneo dobar nauk, naročito kada ste se na kraju dobro opekli. U selu ćete živeti kao otšelnica. Onome što Vi zamišljate dodaću i nešto svoje. Nađite prirodnu pećinu ili je iskopajte sopstvenim rukama. S jedne strane, ako je moguće, neka bude mali izvor, a sa druge strane neka voćka; ispred - mali cvetnjak. Uz drvo i cveće pripitomite nekoliko ptica pevačica. Ustajte ranije i usamljujući se na tom mestu zajedno sa pticama pevajte o slavi Onoga Koji je stvorio sve! Neka je blagoslov Gospodnji na Vašem putu! Sa ruskog preveo Mladen Stanković