1

OBLAKOdzvanjali su tvoji koraci kaldrmom donjeg Dorćola i daljina nas je delila tri ulice,dva ćošeta o Bože,kako bliska mesta umeju biti daleko.

O kako život nasušni može biti daleko,o kako dalek možebiti naše biće u tugovanju i mirovanju.Jednom ssam te pitala,kako umiru heroji,nisi bio siguran u ono što su tvoja usta izgovarala,nisi bio siguran da li se to slagalo sa poslednjim zaključcima tvoga mozga.

Nisi čak bio siguran dali sam tako neuka i sirota sa pokajničkim mirom u duši,dostojna,tvogprosvetiteljskog odgovora.

Gledala sam te očima gladnog laneta,pa nije imalo smisla da mi ne odgovoriš,bez smisla je ida pomislim da nemaš spreman odgovor za zablude moje glave.

„Heroji se radjaju i umiru,jednom i to iznenada na strašnom usamljenom mestu,gde je davni predak u pustinji,nošen na rukama LEVITA,ŠATOR SKINIJE,SVETINJU NAD SVETINJAMA.

Heroji umiru i danas,samo ne razapeti na krstove,kraj raskrsnica ,koje vode do rimskih puteva,vijadukta i slavoluka,umiru i na našim ulicama i imaju lica braće prijatelja roditelja,ali ih mi ne poznajemo,jer smo suviše savršeni i zaljubljeni sami u sebe.

1

2

E

2