Strane direktne investicije i privredni rast u Srbijindes.ekof.bg.ac.rs/downloadsakta/zbornik2016deo2.pdfinvesticije i da se podsticaji u većoj meri usmeravaju na ovaj vid investiranja

NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA SRBIJE sa Akademijom ekonomskih nauka i EKONOMSKI FAKULTET U BEOGRADU

STRANE DIREKTNE INVESTICIJEi privredni rast u Srbiji

RedaktoriRadovan KovačevićMirjana Gligorić

© 2016.Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

IzdavačEkonomski fakultet u Beogradu

Kamenička 6, tel: 3021-240, faks: 3021-065

Dekan Ekonomskog fakultetaProf. dr Branislav Boričić

RecenzentiProf. dr Dejan Šoškić

Prof. dr Boško ŽivkovićProf. dr Mihail Arandarenko

Tehnička pripremaMilija Mihailović

Dizajn i prelomČUGURA Print

ŠtampaČUGURA Print, Beograd

www.cugura.rs

Godina2016.

Tiraž230

ISBN: 978-86-403-1506-7

5

Sadržaj

• Predgovor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

• Ljubomir Madžar Strane investicije u ekonomskoj politici Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11

• Stojan Stamenković / Miladin Kovačević Dinamika BDP, investicija i stranih direktnih investicija (SDI) u Srbiji po izbijanju svetske ekonomske krize . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

• Radovan Kovačević Strane direktne investicije (SDI) kao faktor stabilizacije platnog bilansa Srbije . 45

• Mirjana Gligorić Doprinos SDI izvozu centralno-istočnih zemalja EU u kontekstu privrednog razvoja i izvoznih mogućnosti Srbije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

• Emir Zildžović / Sanja Borković / Peter Tabak / Milan Nedeljković Analiza produktivnosti domaćih i stranih firmi u Srbiji: Determinante i efekti prelivanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85

• Jelena Minović Strane direktne investicije i privredni rast balkanskih zemalja. . . . . . . . . . . . . . .103

• Predrag Bjelić / Svetislav Orlović Statistika međunarodne trgovine koja uzima u obzir efekte stranih direktnih investicija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .119

• Dragana Gnjatović Državni podsticaji stranim direktnim investicijama kao instrumenti politike javnih rashoda u Republici Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .131

• Lidija Madžar Politika stranih investicija u Evropskoj uniji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .141

• Aleksandra Đorđević Značaj stranih direktnih investicija za zemlje jugoistočne Evrope sa posebnim osvrtom na Srbiju. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .159

• Milan R. Kovačević Pogodnosti i nedostaci stranih direktnih investicija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .177

6

• Mlađen Kovačević Osnovni problemi i perspektive stranih direktnih investicija u Srbiji . . . . . . . . . .189

• Božo Drašković / Saša Milivojević Zamke razvojne uloge stranog kapitala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209

• Predrag Kapor Strane direktne investicije u Srbiji: Između želja i mogućnosti. . . . . . . . . . . . . . 233

• Milan Šojić Strane direktne investicije i koncesije na nacionalne resurse u Republici Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249

7

Predgovor

Monografija Strane direktne investicije i privredni rast u Srbiji predstavlja skup radova saopštenih na okruglom stolu koji je organizovalo Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, održanom 15. okto-bra 2016. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Na tom skupu prezentirano je petnaest radova u kojima se u većini ističe potreba viših stopa investiranja u narednim godinama. Ujedno se ukazuje da u tome značajno ogra-ničenje predstavlja nedovoljna domaća akumulacija. Iz toga proističe nužnost da se obezbede inostrana sredstva, pre svega u vidu SDI. Međutim, postojeći nivo zaduženosti Srbije u inostranstvu, kao i smanjeni apsorpcioni kapacitet domaćih preduzeća, ukazuju na ograničeni pristup međunarodnom tržištu kapitala. Takođe, to je i upozorenje da bi prevelika zaduženost mogla da postane ograničavajući činilac privrednog rasta. Da bi se izbegli prateći rizici dodatnog zaduživanja u inostranstvu, a ujedno da bi se obezbedila dodatna strana akumulacija, sugeriše se veći oslonac na SDI.

Prezentirani radovi mogu se svrstati u nekoliko blokova. U prvom bloku je grupa radova posvećena problematici ekonomske politike i SDI. Druga homogena celina se odnosi na radove u kojima se obrađuju strukturni aspekti SDI. U treći blok se mogu svrstati prilozi koji analiziraju međusobne odnose SDI i izvoza i platnog bilansa Srbije. Konačno, u četvrtu grupu bi se mogli smestiti referati koji tretiraju praktične aspekte stranog inve-stiranja u privredi Srbije.

U radovima koji se odnose na oblast ekonomske politike ukazano je na značaj SDI i mere koje treba preduzimati u cilju njihovog većeg priliva. Posebno je istaknuto da bi unapređenje institucionalnog ambijenta trebalo da predstavlja osnovni pravac stimuli-sanja stranih investitora. Takođe je sugerisano da se razmotre drugi vidovi stimulisanja osim direktnih isplata za otvaranje novih radnih mesta (dalja izgradnja infrastrukture, održavanje ekonomske stabilnosti i dr.). U nekoliko radova je ukazano na prednosti i manjkavosti postojećeg sistema podsticanja SDI u vidu novčanih stimulacija za otva-ranje novih radnih mesta. Skrenuta je pažnja na praksu nedovoljne povezanosti isplaćen-ih podsticaja i krajnjih efekata aktivnosti kojima su bile namenjene. U nekim radovima se naglašava da podsticaji mogu biti korisni ukoliko su povezani sa razvojnim ciljevima zemlje. U tom kontekstu se ukazuje na potrebu sistemskih rešenja kojima se uređuju pitanja državnih podsticaja SDI. To bi moglo dati pozitivne rezultate ako se obezbe-di efikasnost njihove alokacije i kontrole realizacije projekata, za koja se odobravaju sredstva saglasno definisanim strateškim ciljevima. Takav pristup može biti osnova za formulisanje i sprovođenje strategije regionalnog razvoja zemlje. U nekoliko radova je ukazano na potrebu da se obezbedi veća transparentnost ne samo u pogledu isplaćenih sredstava, nego i u potpunom informisanju o ostalim uslovima koji prate SDI. S tim u vezi ukazano je na potrebu kontinuiranog praćenja realizacije projekata SDI i njiho-vih efekata na razvoj privrede Srbije. Razmatranje o ulozi SDI je upotpunjeno sagleda-vanjem tokova ovog vida kapitala u okvirima EU.

8

U skladu sa razvojnim ciljevima, drugi blok radova tretira strukturni aspekt SDI. Ve-liki broj sugestija se odnosi na potrebu da se u narednom periodu favorizuju grinfild investicije i da se podsticaji u većoj meri usmeravaju na ovaj vid investiranja. Radovi iz ove grupe nisu propustili da naglase da bi veći priliv grinfild investicija, koje bi bile povezane sa izvozom, olakšao stanje u platnom bilansu zemlje i osigurao dinamičniji rast deviznog priliva. Istaknuto je da bi to upravo bilo poželjno u sadašnjim okolnostima koje karakterišu usporeni međunarodni tokovi kapitala. U više referata je ocenjeno da je tekući neto priliv SDI od oko 2 milijarde evra godišnje uspeh u postojećim međunar-odnim okolnostima, ali da bi za privrednu stabilnost i kontinuirani privredni rast bilo potrebno obezbediti između 3,5 i 4 milijarde evra godišnje. U radovima koji se odnose na razvojnu ulogu SDI detaljno i sistematično je ukazano na razmere ovog doprinosa. Pri tom se ističe da je veći deo priliva SDI bio povezan sa procesom privatizacije i da zbog toga i nije bio u funkciji usmeravanog privrednog rasta ili razvoja. Iz toga proističu preporuke da bi takav vid priliva SDI u analizama trebalo odvojiti od drugih oblika pri-liva koji podrazumevaju izgradnju novih proizvodnih kapaciteta. U ovoj grupi radova je skrenuta pažnja i na ulogu bankarskog sektora u privrednom rastu Srbije. Ukazano je na činjenicu da je osnovni kriterijum poslovanja banaka sticanje profita, što ne mora uvek da se poklapa sa razvojnim pravcima privrede. Jedan broj radova u kojima je ek-splicitno primenjena ekonometrijska analiza sa ciljem da se utvrdi veza između priliva SDI i korupcije ukazuje na kontroverze koje postoje u praksi. Preovlađujući stav je da strani investitori nisu zainteresovani da investiraju u zemlju u kojoj nije stabilna poli-tička situacija i u kojoj je kontrola korupcije na niskom nivou, što znači da ne mogu da se oslone na institucije države. Međutim, prema nalazima istraživanja, posebno za neke zemlje Balkana, ima slučajeva da strani investitori pokazuju i interes za investiranje u zemljama u kojima je veća politička nestabilnost i korupcija, što je svojevrstan paradoks.

Veći priliv SDI je posebno značajan za performanse platnog bilansa Srbije. Nekoliko ra-dova se upravo bavi ovom problematikom. U njima je ukazano na potrebu većeg priliva SDI u odnosu na postojeći u cilju održavanja dinamike privrednog rasta, kao i za posti-zanje održivog salda tekućih transakcija u platnom bilansu. Na bazi analize postojećih neravnoteža, u platnom bilansu se naglašava potreba smanjivanja strukturnih neravno-teža u spoljnoj trgovini posredstvom većeg usmeravanja investicija u proizvodnju raz-menljivih dobara. Ova ocena se uklapa u više iznetih sugestija koje se odnose na potrebu većeg investiranja u domaćoj privredi. Aktivna uloga ekonomske politike se očekuje u kvalitativnom unapređenju ambijenta koji bi doprineo usmeravanju SDI prema sektori-ma razmenljivih dobara. Ukazano je na činjenicu da tekući odliv dohotka po osnovu SDI ne predstavlja problem za domaći platni bilans ali da bi se u narednim godinama mogao očekivati veći odliv profita umesto sadašnjeg reinvestiranja, i da bi to moglo izazvati do-datne pritiske u platnom bilansu. Pošto bi se to osetilo i na deviznom tržištu, naglašena je potreba da se stvaraju uslovi za povećanje izvoza robe i usluga. Takođe je istaknuto da bi veći priliv doznaka i kapitala iz dijaspore za finansiranje konkretnih projekata mogao da bude poželjan kanal većih priliva stranih sredstava u našu privredu.U većini radova iz ovog bloka zastupa se stanovište da se privredni razvoj mora zasnivati na većinskom udelu domaćeg kapitala a da SDI, kao dragocen dodatni izvor akumulacije, treba da imaju manju ulogu. Značajan analitički doprinos nekoliko radova iz ovog bloka odnosi se na preciznije obuhvatanje tokova spoljne trgovine na osnovu novostvorene vrednosti. Ovaj pristup bi dao precizniju sliku o stvarnoj vrednosti izvoza koji se realizuje u jednoj privredi, što bi doprinelo i potpunijem sagledavanju novostvorene vrednosti u izvozu Sr-

9

bije. To bi svakako bio relevantan pristup za potpunije sagledavanje stvarnog doprinosa SDI povećanju neto izvoza robe i usluga Srbije.

Uz sve izloženo, u ovoj Monografiji su pokrenuta i analitički obrađena pitanja relevantna za ulogu SDI u privrednom razvoju Srbije. Prezentirane analize i ocene, kao i sugestije predstavljaju dobru osnovu za dalja istraživanja na ovom području. Doprinos Mono-grafije se ogleda i u tome što ona sadrži, sem analitički utemeljenih ocena, i značajne preporuke kako da se unapredi investicioni okvir domaće privrede. Brojni predlozi koji se odnose na podsticanje priliva SDI mogu biti zadovoljavajuća osnova za praktično oblikovanje investicionog ambijenta. Monografija, takođe, može poslužiti kao korisno štivo analitičarima koji se bave pitanjima SDI, kao i drugim zainteresovanim čitaocima. U tom smislu koristimo priliku da kreatorima ekonomske politike preporučimo ovu Mo-nografiju, a organizatorima okruglog stola i autorima referata zahvalimo na izvanred-nom doprinosu u njenom publikovanju.

U Beogradu,

28. novembra 2016. godine REDAKTORI Prof. dr Radovan Kovačević Dr Mirjana Gligorić

11

Strane investicije u ekonomskoj politici SrbijeLjubomir Madžar*

1. Uvodne opaske

Nezaobilazni i nerazlučivi deo društvenog bića jeste njegova najšire pojmljena kultura – jedan izrazito heterogen skup elemenata koji, uz ostalo, obuhvata izdiferenciranu skupi-nu vrednosnih opredeljenja, tradiciju, dugom upotrebom osveštane obrasce ponašanja i kolektivna sećanja mnogostruko vezana za sadašnje obrasce ponašanja. U marksističkoj literaturi za taj element društvenog organizma bio je nađen izistinski prikladan izraz društvena svest, a neretko se on određuje i patetičnim izrazom narodna duša. Uprkos ovom unekoliko poetičnom, toržestveno uzvišenom verbalnom određenju, ta duša sadr-ži mnogo toga što je konzervativno, anahronično i nepoželjno, ona obuhvata čitav bagaž elemenata koji su razvojno inhibitorni a na tekućoj osnovi disfunkcionalni. Generalno govoreći, za društva bi bilo daleko bolje da tih elemenata društvene svesti uopšte i ne bude. Mnogo toga što je nesumnjivo na liniji modernizacije lakše bi se i brže postiglo kad tih opterećenja bliže, pa i daleke prošlosti ne bi ni bilo, kad prošlost ne bi mnogo-strukim linijama unakrsnog delovanja i povratnih sprega tako intenzivno bila ukompo-novana u sadašnjost i budućnost.

Nepodnošljivi teret prošlosti javljao se ne samo u domenu načina i mehanizama reali-zacije stremljenja usmerenih ostvarivanju strateških vizija nego i u sferi samih ciljeva: zavetni ciljevi (Perović 2015, s. 192 i passim) utisnuli su svoj izdaleka prepoznatljivi pečat na svekoliku noviju istoriju Srbije, a energija koja je trebalo da bude usmerena na ekonomsku i svekoliku budućnost bivala je odsudno skretana ka ciljevima koji su svoju akcionu aktuelnost davno izgubili. Naš međunarodno proslavljeni zemljak S. Pejović (2008, ss. 129-139, 155-162) definitivno je i neopozivo dokazao odlučujuću – takvu da se ispoljava u krajnjoj instanci – ulogu institucija u privrednom i društveno razvoju, ali se one ne svode isključivo na formalne, oficijelno ozakonjene institucije. Dalekose-žno važnu, a u nekim vremenima i doslovno odlučujuću ulogu igraju nepisana pravila i zvanično nesankcionisane institucije. Ta narodna duša ili društvena svest, za koju je nađen prikladniji tehnički termin neformalne institucije. otežava poželjni institucionalni razvitak i time opterećuje modernizaciju društva i svekoliki napredak u svim njegovim sferama.

* Autor je ugodno smešteni saradnik Instituta za strategijske studije i razvoj „Petar Karić“ BK Alfa univer-ziteta u Novom Beogradu. Redovno čitanje radova koje on s vremena na vreme produkuje postalo je za g. Miliju Mihailovića stvar jedne lepe, dobro uhodane rutine. Zahvaljujući tome, niz korisnih sugestija, uz doterivanje stila i preispitivanje sadržaja, Mihailović je dao i na ovaj rad. Njemu se, pored ostalog, ima zahvaliti za povećanje broja zapeta u tekstu, a samo onaj koji prođe kroz ovakve interakcie može jasno da uvidi koliko su one važne za koherentnost prezentacije i jasnoću izlaganja. Sve preostale greške idu na dušu autoru, a prihvatio bi i one, doista neverovatne, na koje bi ga g. Mihailović, dakako u najboljoj nameri, nehotice naveo.

12

Naime, neformalne institucije čine nedostupnim mnoga savremena privrednosistemska rešenja koja su preduslov pokretanja racionalno postavljenih i trajno održivih razvoj-nih procesa. Kod mnogih rešenja koja formalno mogu da se ugrade u postojeći sistem neformalne institucije bitno umanjuju odgovarajuću efikasnost, a kod jednog broja no-vijih, domaćoj javnosti nedovoljno poznatih rešenja onemogućuju aktiviranje čak i kad su u sistem ugrađena sa najvećim nadama i najboljim namerama. Neformalne institucije uzročnik su i svojevrsnog dvostrukog zaponca u instituconalnom razvitku pa tako i u ekonomskom napretku: one se nameću kao bezmalo nesavladiva prepreka u prihvatanju novih rešenja, ponajviše onih povezanih sa vladavinom prava i efikasnim sudstvom, a nedostatak tih institucionalnih novina sa svoje strane onemogućava uklanjanje i uslo-valjava perpetuiranje onih neformalnih institucija koje se u razvojnom procesu nameću kao nesavladiva prepreka (Pejovich 2008, p. 120). Ova privrednosistemska Kvaka 22 mogla bi da se okarakteriše kao jedna od ključnih smetnji u konačnom pokretanju jed-nog dovoljno dinamičnog i trajno održivog razvojnog procesa koji bi konačno predsta-vljao put izlaska iz ekonomske zaostalosti, put makar i mučnog čupanja sa samog dna evropske pa donekle i svetske razvojne lestvice.

U neugodnom, na mnogo linija razvojno inhibitornom denjku predubeđenja, pogrešnih pretpostavki i široko rasprostranjenih, doista masovnih tlapnji nimalo beznačajno me-sto zauzima duboko ukorenjeno preduverenje o nepoželjnosti, čak pogubnoj štetnosti korišćenja stranog kapitala, uključujući posebno i prihvat stranih direktnih investicija (SDI). Vojin Guzina, tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije, izazvao je svojevr-snu javnu sablazan kad je u jednom danas teško dostupnom tekstu ukazao na mogućnost korišćenja stranog kapitala kao šansu za ubrzanje privrednog razvoja i kad je sugerisao da ne bi ni bilo tako loše da se tom tada tuđem elmentu privrednog bića otškrinu vra-ta. Najčešća, posve tipična predrasuda vezana za strane investicije bila je i ostaje da taj izdanak savremenog, iznova razularenog i u nove forme zaodenutog imperijalizma dolazi u ovdašnju privredu sa eksploatatorskim namerama, da beskrupulozno iskoristi i zloupotrebi naša prirodna bogatstva, da prisvoji potencijalne bogate efekte koji sticajem prilika nisu iskorišćeni u domaćoj režiji, te da zemlju ostavi još siromašnijom nego što je bila kad se jednog dana povuče. Najkraće rečeno, u toj neobičnoj predstavi karaktera i (skrivenih) namera stranog kapitala on je shvaćen kao opasan i čak neposredno štetan činilac ukupnog privređivanja koji će naš izlazak iz privredne zaostalosti učiniti još rizičnijim i težim. To je deo poslovično karakteristične kombinacije za širu javnost koja svoju tipičnu neobaveštenost ispoljava (i) tako što s jedne strane i prihvata i podvlači da je privredna situacija srozana na nivo na kome smo i goli i bosi, a s druge strane uporno reprodukuje poviku na strani kapital koji je na putu da nas, kao izdanak razularenog iako osavremenjenog imperijalizma, dogola svuče i bezobzirno izuje.

Neka pri samom početku bude eksplicitno rečeno da će u ovom tekstu ta teška predra-suda o prirodi i potencijalnim učincima stranog kapitala biti sistemetski pobijana sa namerom da bude definitivno razobličena. Noseća svrha teksta jeste pobijanje stavova izvedenih iz te predrasude i dokazivanje da strani kapital ne samo što nije hazard i po-gibelj za ovu zemlju nego je jedan od mogućih krupnih, odlučujućih pokretača njenog razvoja. Kao i sve složene pojave ili problemski kompleksi, i SDI pored nesumnjivih poželjnih svojstava imaju pod određenim uslovima i u izvesnim sklopovima okolnosti nepovoljna dejstva. Međutim povoljni uticaji i blagotvorni učinci daleko prevazilaze one negativne; to se uverenje, uz ostalo, vidi i po strukturi ovoga teksta čiji je najobimniji

13

deo, onaj centralni, posvećen mnogobrojnim pozitivnim učincima i vrednim uticajima koje SDI na razne načine produkuju.

U delovima koji sleda biće najpre razmotreni mnogobrojni načini na koje strani kapital, a posebno SDI, podstiču razvoj i ubrzavaju njegov tempo, zatim će biti prikazani neki njegovi nepoželjni efekti, posebno i faktički isključivo s obzirom na politiku koja se u odnosu na njega vodi i koja onemogućava puno korišćenje njegovih potencijala uz generisanje jednog broja nepoželjnih a nipošto neizbežnih nuzefekata, da bi se najzad dao kratak osvrt na ekonomskopolitičke poruke Saveta stranih investitora (SSI) i njihov neočekivano visoki nivo i primernu prikladnost s obzirom na (ne)razvijenost, strukturne osobenosti i, posebno, institucionalnu armaturu naše privrede. Jedan od ciljeva ovog teksta jeste skretanje pažnje na taj dragoceni, premda iznenadni i iznenađujući izvor vrednih ideja za strateška prestrojavanja, koji je u isti mah i generator izvrsnih preporu-ka za institucionalnu izgradnju i ekonomsku politiku.

2. Učinci stranih ulaganja i njihovi potencijalni domašaji

Mnogo je načina na koje uvoz stranog kapitala, a posebno SDI koje u ovom tekstu pred-stavljaju centralnu, praktično isključivu temu, povoljno utiču na pokretanje i dalje odr-žavanje racionalno usmerenog i efikasnog ekonomskog razvitka. Oni u ovom tekstu ne mogu da budu iscrpno obrađeni, ali će najvažniji i razvojno najproduktivniji biti nešto detaljnije razmotreni. Značaj priliva stranog kapitala, a posebno u formi SDI koje su odistinska tema ovog teksta, biće razmotren posebno sa stanovišta jedne nisko akumu-lativne privrede kao što je naša, privrede koje je zadugo praktički osuđena na oskudicu kapitala i znatne teškoće njegovog pribavljanja.

2.1. Oskudica u akumulaciji kao razlog nužne orijentacije na strani kapitalNajvažnija činjenica u vezi sa ulogom koju bi priliv stranog kapitala, a u tom kontekstu SDI, mogao da odigra a koju u visokom stepenu već i igra, jeste upravo pomenuta niska akumulativna sposobnost ovdašnje privrede i permanentni nedostatak akumulacije za finansiranje privrednog razvoja. Jedna računica u sopstvenoj režiji za dovoljno reprezen-tativan period 2001-2013. to otkriva više nego frapantno i poražavajuće. Metodologija kojom je ta računica izvedena veoma je jednostavna: od serije investicionih stopa (uče-šća investicija u BDP) oduzeta je serija učešća deficita spoljnotrgovinskog bilansa u is-tom makroekonomskom agregatu. Budući da taj deficit – a ne deficit platnog bilansa koji sadrži krupnu stavku faktorskih dohodaka (poglavito doznake radnika iz inostranstva) – otkriva intenzitet akumuliranja u domaćoj privredi, odgovarajuća razlika predstavlja pravu meru akumulativne sposobnosti privrede. Mera domaće akumulacije dobijena na taj način doslovno je poražavajuća. Od 13 godina obuhvaćenih navedenim periodom stopa akumulacije je negativna u čak 9 godina; u jednoj godini (2011) ona se oformila na nultom nivou, a samo u tri godine (od kojih su dve najskorije, 2012. i 2013. sa stopama od 1,2% i 6,5%, kada je zahvaljujući ubrzavanju izvoza došlo da smanjenja deficita) ta stopa je pozitivna. Najniže stope u toj seriji predvidivo su registrovane na samom početku posmatranog vremenskog intervala: u 2001. 2002. i 2004. one su iznele – 11,4, - 11,0 i – 11,3%! Prosta aritmetička sredina ove nemile i u našoj socijalističkoj prošlosti nezamislive serije stopa akumulacije iznosi –3,5%. Postoje i alternativne procena koje su daleko od ohrabrujućih i daju povoda za jednaku zabrinutost. Begović (2016, ss. 12-13)

14

u jednom još neobjavljenom članku prenosi procene stope akumulacije za Srbiju koje je dala Svetska banka i koje u periodu 2001-2015. variraju u obespokojavajuće skromnom intervalu od 3,1-8,0 %. Prosta aritmetička sredina tih indikatora iznosi 4,8%.

Značaj i potencijalni učinak SDI već je višekratno istaknut, ali ovde valja naglasiti da teorijska analiza i empirijska saznanja nedvosmisleno sugerišu da efikasan i trajno odr-živ razvoj može da počiva samo na domaćoj akumulaciji i da je za koliko-toliko uspe-šan razvoj potrebna stopa akumulacije od najmanje 15%. Zaključak se nameće sam po sebi: uzimajući Begovićeve podatke kao povoljnije, domaća stopa akumulacije nije ni na zabrinjavajuće pozicioniranoj trećini neophodnog minimuma akumulacije kakav se nameće kao imperativ za tempo rasta koji bi u međunarodnoj komparativnoj perspektivi mogao da se prihvati kao primeren. Uz tako osakaćenu akumulacionu sposobnost priliv kapital pokazuje se bezmalo kao razvojna pa i egzistencijalna nužnost i sam taj činilac dovoljan je da opravda ozbiljno okretanje prema dopunskim stranim izvorima finansi-ranja.

2.2. Atraktivnost SDI s obzirom na nuli bliski oportunitetni trošak radaSrbija je zemlja sa visokom stopom nezaposlenosti i drastično ispoljenom nesposob-nošću da uposli raspoložive radne resurse. To je razlog zbog koga se oportunitetni tro-šak rada, koji je teorijski jedini utemeljena manifestacija i mera pravog ekonomskog, tj. konzistentno definisanog troška ovog proizvodnog činioca, praktično spušta na nulti nivo. Angažovanje rada u makroekonomskoj perspektivi, a shodno precizno artikuli-sanim mikroekonomskim kriterijima, našu privredu ne košta ništa. Iz toga sledi da je sav prirast BDP-a, koji rezultuje iz angažovanja SDI, sa narodnoprivrednog stanovišta čist efekat, može se reći čista dobit, pretpostavljajući za ovu priliku da je jedini faktor proizvodnje komplementaran sa kapitalom, koji pritiče u formi SDI, upravo i isključivo rad. Neka odmah bude precizirano da je ovaj krupan, ekonomskopolitički dalekosežan nalaz – rezultat tek prve aproksimacije, a da dalje aproksomacije vode njegovom modifi-kovanju, no bez bitnog menjanja ove osnovne fundamentalne poruke.

U drugoj aproksimaciji morala bi da se uzme u obzir okolnost da rad nije homogen i da se opšta propozicija o višku njegove ponude u odnosu na tražnju ne odnosi na sve kategorije rada, te da će se naći neke specijalnosti i profili koji su oskudni i u ovoj opštoj nezaposlenosti tog proizvodnog činioca. Za te kategorije rada oportunitetni trošak nije jednak nuli i priliv SDI može da, privlačeći takav rad za svoje potrebe, liši neophodnih kadrovskih profila postojeće organizacije, pri čemu bi jednom delu privrede nametnuo odgovarajuće troškove. U izračunavanju učinka SDI ovaj prirast troškova morao bi se oduzeti od čiste dobiti koja je izračunata u prvoj aproksimaciji. U daljoj dodatnoj aprok-simaciji bili bi u obzir uzeti troškovi uvoza koji se u sektorskoj analizi tretira kao pri-marni proizvodni činilac.

Naredna aproksimacija odnosila bi se na preduzeća koja imaju dobru razvojnu perspek-tivu a čiji opstanak priliv SDI može da ugrozi, te da privreda bude lišena potencijalno efikasnih organizacija zbog oskudice kredita i nerazrađenih mehanizama mobilizacije kapitala na domaćem finansijskom tržištu. Nije teško zamisliti i određeni broj daljih aproksimacija, ali se njima bitno ne menja fundamentalna činjenica praktički nultog oportunitetnog troška rada i rezultujuće interpretacije učinka koji SDI dodaju DBP-u

15

a koji u osnovi ima kakrakter čiste dobiti. Inače, univerzalno je prihvaćen i van sva-ke je sumnje nalaz da faktori koje privreda nije u stanju potpuno da uposli, te čiji se višak javlja i pri najnižoj ostvarivoj ceni, imaju nulti oportunitetni trošak, zbog čega, principijelno uzev, njihovo angažovanje privredu ne košta ništa. Stav o nultoj vrednosti oportunitetnog troška faktora angažovanih ispod nivoa pune uposlenosti, kao i o tom indikatoru kao jedinoj pravoj, ekonomskoteorijski zasnovanoj manifestaciji i meri troška kao takvog, odavno je neupitan i opšteprihvaćen i decenijama se predočava u stručnoj literaturi; markantan je i u sad već klasičnim prikazima ekonomske teorije kao što je čuvena Lernerova knjiga (1982/1944/, pp. 164-5, 297, 337), a i u najnovijim udženicima mikroekonomije kao što je nedavno izišla knjiga N. Trivić (2016, ss. 163-164, a šire 161-167). Rezimirajući, dolazi se do sledećeg dalekosežnog i ekonomskopolitički vanred-no sadržajnog i višestruko relevantnog zaključka: oslanjajući sa na nalaz o nuli bliskoj vrednosti oportunitetnog troška rada, odmerenoj u prvoj aproksimaciji, teško je i zami-sliti išta atraktivnije za našu privredu od priliva SDI, kod koga bezmalo sav odgovarajući prirast BDP-a predstavlja čist dodatni učinak, a sve osim profita koji prirodno pripada vlasniku i može da bude iznesen ispostavlja se kao čist dodatak domaćem BDP-u, i to dodatak koji ima karakter dobiti očišćene od pripadajućih troškova.

2.3. Dopuna i novi podsticaji preduzetništvuMeđu ekonomski natprosečno relevantnim činiocima u kojima privreda ove zemlje upa-dljivo oskudeva da se bez sumnje prepoznati i preduzetništvo kao neopipljivi i čak ne-vidljivi ali beskrajno važan, u krajnjoj liniji odistinski ključni činilac svekolikog poslo-vanja. Zaokupljeni tržištem i njegovim poznatim efikasnosnim značajkama – uz poznati stav da se ono, iako daleko od nekakve udžbenički pojmljene idealne delotvornosti, na planu alokativne efikasnosti zasigurno pokazuje kao superiorno u odnosu na alternative – ekonomisti su uveliko smetnuli s uma drugu važnu dimenziju u kojoj taj važan meha-nizam ima da se sagledava. To je, dakako, sposobnost mobilizacije privrednih resursa. Nemaju veliku praktičnu, pa i teorijsku vrednost poznati, logički besprekorno fundirani stavovi da tržište bolje aproksimira optimum i produkuje učinke bolje od alternative ako resursi o kojima je reč nisu mobilisani, ako nisu u funkciji u kojoj jedino dobijaju svoj pravi smisao.

Mobilizacija resursa je veliki imperativ kome ima da odgovori dati ekonomski sistem da bi u pravom smislu mogao da se okvalifikuje kao racionalan i društveno celishodan. Dobro je u ovom sklopu podsetiti se da je minuli socijalizam makar u tom aspektu bio neosporivo superioran. Nesputan ograničenjima koja izviru iz ozbiljnije shvaćenih ljud-skih prava i sloboda, on je mogao da premešta i zgrće velike ljudske mase, naročito one iz ruralnih područja, i da u širokim granicama raspoloživi društveni proizvod deli na akumulaciju i potrošnju. Zato je i moglo da se dogodi da se u pojedinim sektorima, pa i u privredi kao celini, zaposlenost spektakularno i gotovo preko noći poveća, a da se stope akumulacije, koje se u današnjoj Srbiji kreću oko sablažnjive nulte vrednosti, oforme i na nivoima koji su premašivali čitavih 35%.

U tržišnoj privredi nema onog političkog nasilja koje je davalo neizbrisivi ton funkcioni-sanju socijalistučkih kolektivistički organizovanih privreda i resursi se ne mogu tek tako pomerati neposrednim potezima moćne i neprikosnovene državne vlasti. Država i eko-nomska politika imaju u tržišnoj privredi neuporedivo istančaniji, nesravnjeno suptilniji

16

zadatak: umesto da svojim širokim potezima oslonjenim na moć i prinudu neposredno po volji pomeraju resurse, one moraju na odgovarajuće akcije da privole poslovni svet. Privredne izvore u načelu ne pokreće država nego slobodni privredni subjekti koji će to učiniti samo pod uslovom da u akcijama koje su takvim realokacijama podrazumevane vide svoj vlastiti interes. Da bi se resursi usmerili u pravcima koji se u relevantnim aspektima prepoznaju kao povoljni, valja kreirati interese koji će subjekte navesti i tako-reći povući da resurse usmere na alternative koje se po standardnim kriterijima ocenjuju kao optimalne. Tom prvom koraku – stvaranju usmeravajućih interesa – mora da sledi i drugi, a to je stvaranje poverenja i eliminisanje institucionalno uslovljene, tj. ekonom-skopolitički kontrolabilne neizvesnosti.

Iskustvo pokazuje da se teško izvode i prvi i drugi korak u tom dvostepenom postupku tržišno aktivirane mobilizacije resursa. Interesi često krenu divergentnim pravcima a učestale promene i kolebanja u državnoj politici šire neizvesnost i generišu nepoverenje, parališući delovanje tržišnih subjekata. Resursi ostaju neuposleni, a eventualna potenci-jalna efikasnost tržišno vođene alokacije ostaje bez značaja jer nema koristi od procesa koji bi mogli da budu veoma delotvorni ako bi bili, kao što nisu pokrenuti. Na teškom ispitu stvaranja pravog interesnog okruženja pali su mnogi sistemi koji su kroz tranziciju nastojali da se transformišu u tržišne privrede. Sudeći po velikom broju nezaposlenih i po nemalom broju preduzeća koja su tokom tranzicije prestala da posluju, na tom ispitu pala je i ekonomska politika ove zemlje.

Usput, neka bude ukazano na jednu tešku zabludu u tumačenju razvojnog uspeha skupi-ne zemalja u jugoistočnoj Aziji. Taj uspeh se po pravilu pripisuje neposrednim akcijama država u tom području ili isključivim ukazivanjem na njihove ekonomske politike, bez uzimanja u obzir druge strane u složenom razvojnom procesu. Ta druga strana je po-slovni svet koji jedini – a nikako država – povlači poteze i sprovodi akcije kroz koje se odvija proces privrednog razvoja. Uspešnog razvitka nema bez poslovnog sveta, a sama politika, koliko god da je savršeno koncipirana, ne može na planu razvoja ostvariti ništa konkretno. Put u uspešan razvitak vodi preko čvrstog saveza i vrlo velikog poverenja između poslovnog sveta i države. Država, naime, formuliše i vodi politiku, ali konkretne radnje na koje se razlaže razvojni proces mora da preduzme i realizuje poslovni svet. Razvojni uspeh je, dakle, daleko od toga da bude prosto stvar dobre ekonomske politike; nezaobilazna druga komponenta u tom složenom procesu jeste delanje poslovnog sveta čije nasušno potrebno poverenje država svojim konstruktivnim i podsticajnim ponaša-njem samo mestimično i samo povremeno uspeva (ili se opredeljuje) da stekne. Ovde se javlja jedna semantička klackalica: uspeh bi ekonomskoj politici mogao u celosti da se pripiše samo ako bi se ona tako široko definisala da uključi i sticanje poverenja poslovne zajednice, i to u takvom smislu da se i delanje te zajednice tumači kao aktivnost države; no takav logički obrt sveo bi se na nešto blisko prostoj tautologiji.

U dragocene, makar potencijalne, efekte SDI spada dopuna i eventualni podsticajni uči-nak upravo na planu preduzetništva. Preduzetništvo je univerzalni činilac koji se vezuje za sve proizvodne faktore i čak za sve varijetete privrednih resursa, pa je stoga u teorij-skom smislu pretpostavka za sve normativno definisane deziderate realnih ekonomskih sistema. Animalnim porivima, koji su i manifestacija i pogonska snaga preduzetničkog delovanja Akerlof i Šiler posvetili su čitavu knjigu (2010/2009/).

17

Deficit preduzetništva ima svoje duboke s jedne strane istorijske a s druge političke ko-rene. Istorijski koreni se neposredno vezuju za socijalističku revoluciju i beskrupulozne, drastične mere koje su neposredno nakon oslobađanja ili „oslobađanja“ preduzimane prema poslovnom svetu. Sveobuhvatna konfiskacija (makar da je ostvarivana pod ma-skom eksproprijacije), zatvaranje i svi oblici šikaniranja, najagresivnija dugo vođena propaganda i stvaranje klime u kojoj su zatečeni poslovno uspešni ljudi bez izuzetaka proglašavani za antisocijalne, moralno izopačene elemente deo su dugo vođene politike čije plodove ubiremo i dan-danji. Ta surova kampanja, koja zasigurno nema svog istorij-skog presedana, bacila je duboku i tešku senku ne samo na poslovni svet nego i na samo društvu i svekoliku najširu javnost. Usadila je u celo društvo jedan iskonski, praelemen-tarni strah, jednu fundamentalnu sumnju u politike i poduhvate države koja se zadugo neće moći izlečiti. Da stvar bude gora, na udaru te nemilosrdne kampanje našli su se najviđeniji i najsposobniji članovi zajednice: emancipovani građanski sloj u urbanim i natprosečno imućni seljaci („kulaci“) u ruralnim sredinama. Još su u sećanju postupci – „isterivanje boga“ i čupanje brkova (Markov 1985) – dovoljno brutalni i surovi da se to (koristeći opet Markovljev izraz) „smutnoe vreme“ zadugo neće moći da zaboravi.

Istorijskoj komponenti izazvanoj socijalističkom revolucijom pridružuje se još moćnija politička komponenta. Surov obračun sa „građanskom klasom“, ali i totalna propaganda koja ju je pratila, usadila je duboko u društveno biće nepoverenje, pa i direktnu averziju prema bogatijim članovima zajednice i prema bogaćenju samom kao društvenoj poja-vi. Naše društvo je zaista opterećeno ogromnim nepoverenjem prema vanstandardno uspešnim čiji se učinak, uz ostalo, ispoljava i kroz natprosečno materijalno bogatstvo. Kad se sazna za neki poslovni uspeh ili uspešno razvijenu firmu, prvo pitanje nije kakva kreacija stoji iza tog uspeha i koja znanja i postupci su iskorišćeni da bi uspeh doista bio postignut nego kakvom je zloupotrebom vlasnik došao do svog prvog miliona, gde se nakrao i koju je društvenu imovinu opljačkao. Naravno, ista ta netrpeljivost prema po-slovno uspešnim prožima u svim krupnim slojevima i ovdašnje biračko telo: impresivni izborni uspesi postižu se na progonu i tamničenju poslovnih ljudi, a te terminatore pre-duzetništva svojim glasovima podržavaju i oni koji su nezaposleni i kojima bi i samima trebalo da je očigledno da do radnog mesta mogu eventualno doći jedino u preduzetnički vođenom privatnom sektoru. Teško je verovati u ohrabrujuće ekonomske perspektive u društvu u kome se izborne pobede ostvaruju ne savezništvom sa poslovnim svetom i građenjem odgovarajućeg neophodnog poverenja nego policijskim istragama i sudskim presudama povodom kojih se i kod laika rađaju razumne sumnje.

Ovim su navedeni neki razlozi zbog kojih preduzetništvo u našem društvu ostaje, a sva je prilika i da će zadugo ostati oskudan činilac. To su u isti mah i razlozi zbog kojih su SDI doslovno dragocene i kao nosilac preduzetništva. Ono je značajno već i kao puki dodatak našem deficitarnom „fondu preduzetničkih pregnuća“, a potom i kao ohrabrenje i inspiracija za domaće preduzetništvo. Treba se nadati da i u ovom području deluje često pominjani demonstracioni efekat. Nisu bez značaja ni drugi mehanizmi posredstvom kojih bi strano preduzetništvo, koje nam takoreći dolazi na noge, olakšavajući proces mučne i uvek neizvesne modernizacije, može a verovatno i uspeva da aktivira i inten-zivira domaće preduzetničko delovanje. Razvijajući svoje poslovanje, strane kompanije kreiraju tražnju za novim proizvodima i uslugama, a s druge strane iznalazeći i nudeći nove izvore snabdevanja i čineći dostupnijim nove sirovine i reprodukcione materijale olakšavaju realizaciju preduzetničkih pothvata koji su eventualno već započeti.

18

2.4. Doprinos SDI rezisentnosti sistema na korupciju i političke zloupotrebeU standardne i redovno naglašavane učinke SDI – unošenje nove tehnologije, povezi-vanje sa međunarodnim izvoznim tržištima, identifikovanje novih povoljnijih izvora snabdevanja proizvodnim utrošcima i donošenje nove organizacije i novih tehnika upra-vljanja – ovde se radi uštede u prostoru neće ulaziti. Biće dat kratak osvrt na neke novine koje SDI donose u našu privredu, pa i u celo društvo, a koje su nedovoljno isticane i po svoj prilici nedovoljno i poznate.

Verovatno neće biti neprikladno ako se na prvom mestu istakne problem korupcije. Ona je ovde poprimila endemski karakter. Na brojnim, redovno objavljivanim međunarod-nim listama Srbija bezizuzetno zauzima izrazito nepovoljne pozicije, među najmanje po-voljnim u Evropi a sasvim zabrinjavajuće i u širim svetskim razmerama. Mnoge domaće analize u potpunom su saglasju sa ovim međunarodnim nalazima i korupciju tretiraju kao tešku i teško izlečivu sistemsku i čak globalnu boljku. Ne ulazeći u analizu korup-cije koja je prerasla u ozbiljnu naučnu disciplinu (Begović 2007), dovoljno je pozvati se na neke od mnogobrojnih tekućih analiza koje su zadivljujuće saglasne u svojim nalazi-ma (npr. CLDS 2014, SELDI 2014) a potom zapaziti da korupcija frontalno napada i iz osnova nagriza celokupni isnstitucionalni sistem i čak svekoliki pravni poredak – kako god istančano da su oblikovani pojedini privrednosistemski mehanizmi, oni se širenjem korupcije izbacuju iz predviđenih funkcija i obezvređuju. Raspoloživa ustrojstva jedno-stavno prestaju da deluju ili počinju da funkcionišu na načine koji nisu bili predviđeni – minirajući pritom važeće institucije i šireći pogubnu neizvesnost u privredi i celom društvu. A malo šta može tako temeljno potkopati privredne mehanizme i ubitačno se odraziti na njihovu efikasnost kao što je to slučaj sa velikom i uz to rastućom neizve-snošću.

SDI bi mogle da budu delotvoran činilac u borbi protiv korupcije i u obaranju njenog zabrinjavajućeg nivoa. Nosioci SDI dolaze iz jednog bitno različitog poslovnog ambijen-ta i oformili su se u suštinski različitoj kulturi poslovanja; kao takvi oni bi, pre svega, mogli da po logici prostog uprosečivanja smanje opšti nivo korupcije, a potom svojim bi delovanjem i novim stilom poslovanja mogli povoljno da utiču i na domaće privredne subjekte. Okolnost koja govori u prilog njihove manje korumpiranosti ili čak potpunog odsustva korupcije jeste njihova udaljenost od preovlađujućih metoda korumpiranja i odsustvo „tehničkih znanja“ o lokalnim tehnologijama korupcijskih aranžmana, što ih čini prepoznatljivim elementom obaranja obima korupcije na nivou sistema kao celine.

Jednako je važan, ako ne i važniji, izolovan i u dobroj meri zaštićen položaj organizacija koje dolaze kao nosioci i plod SDI u odnosu na domaću vlast i njene organe i organi-zacije. Jasno je da te organizacije u stranom vlasništvu nisu pod patronatom ovdašnjih političkih veličina i da mogu da budu, a i jesu, visoko otporne na njihove eventualne intervencijske upade. Može se prihvatiti i ocena da se domaći politički direktorijum i ne usuđuje da krene u nekakvo mešanje u poslovanje kompanija koje su ovde kao akteri i produkt SDI jer ih njihovo vlasničko poreklo drži na bezbednoj institucionalnoj uda-ljenosti. Njihov imunitet na politički voluntarizam i prateće nasilje dragocena je kom-ponenta u domaćem ekonomskom sistemu. Imati u privredi jedno pozamašno ostrvo izolovano i zaštićeno od političkih uticaja ogromna je, neprocenjiva prednost za ovu privredu. Na segmentu koji pokrivaju SDI izbegnute su štete od političkog uplitanja u poslovne procese, a njihova neupitna nezavisnost od politike može da produkuje zdrav

19

demonstracioni efekat i na domaće subjekte: lakše se suprotstaviti političkom nasilju ako u postojećem ambijentu deluju organizacije koje su na takvo nasilje u visokom stepenu rezistentne.

Među najvrednije učinke SDI u ovom domenu očito spada izdvojenost tih organizacija u stranom (delimičnom, a osobito potpunom) vlasništvu od partijski vođene kadrovske politike. Imajući u vidu okolnost da je jedna od najbolnijih rak-rana naše privrede njena kontaminacija partijski afirmisanim a stručno mahom nekompetentnim kadrovima, ovaj u tom pogledu izolovani segment privrede predstavlja pravu dragocenost. On je živi do-kaz da privreda može dobro da funkcioniše i bez oslonca na partijske štule; tako zaštićen on je po tom osnovu efikasniji od ostatka privrede i može da proizvede veću ekonomsku vrednost. U isti mah njegova sposobnost da se političkim uticajima odupre, i čak da auto-matski ostaje izvan njih, čini ga osposobljenim da produkuje dragocene demonstracione efekte i na ostatak privrede zaposednut domaćim subjektima.

2.5. SDI i suočavanje sa izazovima ekološke održivosti i globalizacijeTempo promena kojima je danas zahvaćen svet sve je viši i sve manje kontrolabilan. Kao i u svim procesima prilagođavanja, ispostavlja se da je kritički faktor u suočavanju sa udarima koji su drugo ime za takve promene – upravo znanje. Kao prenosnici znanja iz bogate međunarodne riznice, SDI i u ovom pogledu mogu da odigraju značajnu ulogu. Ozbiljno shvatanje ekoloških pretnji u razvijenom svetu počelo je mnogo pre nego u nas i može se reći da je već postalo svojevrsna tradicija prosvećenog odnosa prema razvojnim pitanjima i takvom shvatanju prilagođene ekonomske politike. Održivost razvoja u eko-loškoj dimenziji – a jasno je da postoje i druge dimenzije u kojima se pitanje održivosti ozbiljno postavlja – kod nas će se sve ozbiljnije postavljati bar iz dva krupna razloga. Prvo, raubovanje prirodnih resursa i erozija ekološkog okruženja proizvodnih procesa postavljaće u sve većoj meri ozbiljne probleme uklapanja u sve oštrija prirodna (fizička) ograničenja na proizvodne i druge ekonomske procese. Drugo, budući da se ekološke pretnje sve obuhvatnije uzimaju u obzir u razvijenom svetu, iz toga sveta isporučuju se sve rigorozniji zahtevi u pogledu ekoloških standarda koje naša proizvodnja ima da zadovolji da bismo kroz izvoz, a i na druge načine, dobili i zadržavli pristup na strana tržišta.

Spisak ekoloških pretnji sve je obuhvatniji i sadrži sve rigoroznije stavke. Jedan noviji takav pregled (Saks 2014, s. 319) sadrži tako ozbiljne elemente kao što su preterena, pa tako i neodrživa, eksploatacija vodotokova i podzemnih voda, hemijsko zagađenje, širenje invazivnih vrsta flore i faune, povlačenje glečera, acidifikacija okeana kao i či-njenicu da sistemi poljoprivredne proizvodnje generišu degenerativne procese koji bi već u doglednoj budućnosti mogli da ugroze samu njihovu održivost. U pretnje na planu ekološke održivosti spada i globalno zagrevanje koje je za poslednjih stotinak godina nivo svetskih okeana podiglo za čitavih 1/3 metra (s. 33). Tu je, uz poznatu ozonsku rupu, i rast zasićenosti atmosfere ugljen dioksidom koja se meri brojem molekula ovog gasa na milion molekula u atmosferi; prema novijim merenjima, taj pokazatelj dostigao je obespokojavajući nivo od 400 ppm, za koji broj je utvrđeno da je na planeti najviši za poslednjih 800.000 godina (Saks 2014, s. 33). Ne bi trebalo da iznenadi da su u vezi sa ovim nalazima definisane i tzv. planetarne granice za koje Saks (s. 38-39) izveštava da pored navedenih oblika erozije i zagađivanja okruženja obuhvataju i zagađivanje atmo-

20

sfere (drugim) aerosolima, (još) šire shvaćene klimatske promene, narušavanje azotnog i fosfornog ciklusa u atmosferi, prenamene zemljušta i gubitak biodiverziteta, Nije po-trebna osobito bujna uobrazilja da bi se zaključilo da su svi navedeni ekološki problemi globalni u striktnom smislu reči, da će u konačnom rešavanju iziskivati globalni, pla-netarni pristup i odgovarajuće strategije, te da će i ovde moći na pravi način da budu i shvaćeni i uzeti u postupak rešavanja samo uz široko uključivanje u globalnu svetsku zajednicu; trebalo bi da samo po sebi bude očito da SDI, kao čvrsta ekonomska veza sa svetom, mogu u ovom poslu da budu izuzetno korisne.

Kad je reč o globalizaciji, valja pre svega imati u vidu neizvesnost koju ona generiše na raznim hijerarhijskim nivoima ne samo ekonomskog nego i najšireg socijalnog sistema. U ekonomskim sistemima ona, uz ostalo, menja obim i strukturu tražnje, nameće i odgo-varajuća strukturna prilagođavanja u privredi, menja relativnu profitabilnost i privred-nih sektora i pojedinih poslovnih subjekata i snažno se odražava na dugoročne razvojne perspektive i privrednih organizacija i njihovih različito definisanih skupina.

U široj socijalnoj sferi globalizacija menja odnose političke moći između pojedinih stra-tuma (Bagvati 2008/2004/, 199), a dobro se zna da iz takvih krupnih pomeranja u poli-tičkoj sferi mnogostrano zrače promene u drugim sferama života, uključujući i promene u ekonomskoj politici i privrednosistemskoj izgradnji. Među loše strane tih promena spada okolnost da su one velikim delom nepredvidive – kakve će odistinski biti ne znaju tačno ni oni koji u doglednoj budućnosti treba o njima da odluče – a nepredvidivost je temeljni izvor neizvesnosti, pri čemu se zna da je ona ponajveća kočnica preduzetništva i sveukupnog razvoja koji se na njemu neizostavno zasniva. Segment privrede koji je nastao angažovanjem SDI dobar je amortizer udara koji proizlaze iz ovako nastale nei-zvesnosti jer su odgovarajuće firme preko svojih matičnih kompanija čvrsto povezane sa inostranstvom i deluju kao dragocen, često doista moćan, kanal kojim pritiču informaci-je potrebne za uspešno prilagođavanje izazovima globalizacije. Strane kompanije su, uz sve, najčešće izvozno orijentisane, pa ih sama ta činjenica osposobljava da se delotvor-nije uključe u globalizacione procese.

Povremena i mestimična averzija domaće javnosti na sve elemente inostranog vlasni-štva, pa tako i na kompanije koje su nastale angažovanjem SDI ne mogu mnogo da ih spreče u toj korisnoj funkciji. Svojevrsna neefikasnost tog otpora najboje se očituje u, ta-kođe svojevrsnom, ambivalentnom odnosu javnosti prema stranim kompanijama. Kako primećuje Bagvati (2008/2004/, s. 199), u javnosti se daju zapaziti tipične jadikovke na eksploataciju i surovo raubovanje resursa koje se vezuje za ove kompanije, a u isti mah tako su česte pritužbe da multinacionalne kompanije zaobilaze najsiromašnije zemlje kojima su najneophodniji razvojni impulsi karakteristični upravo za taj oblik stranog angažovanja. Česti su i strahovi da ove multinacionalke previše ubrzavaju proces libe-ralizacije privrede i njenog uključivanja u međunarodne tokove, pri čemu one dopri-nose otvaranju granica uz ugrožavanje postojećih organizcija pojačanom inostranom konkurencijom. Bagvati (2008/1004/, s. 301) decidirano tvrdi, a potom i dokazuje, da je taj strah u načelu neopravdan, a da za ozbiljnije strepnje ima mesta samo kad je reč o prebrzom liberalizovanju tržišta kapitala. Na sve nedoumice u vezi sa bilansom koristi i troškova sa odgovarajućim pretnjama koje nameću SDI može se odgovoriti i jednom opštom napomenom da mnogo toga što se javlja kao učinak i rezultat SDI zavisi od same ekonomske politike i da krajnje uzročnike eventualnih šteta treba tražiti u ekonomskoj

21

politici koja bitno utiče i na alokaciju SDI i na njihovu efikasnost i karakter i opseg nji-hovih učinaka. Ili, kako je to lakonski formulisao Bagvati (2008/2004/, s. 2018): SDI su dobre ili loše onoliko koliko je dobra ili loša sama ekonomska politika.

2.6. SDI kao činilac institucionalnog razvojaInstitucionalni poredak jedne privrede i regulatorni okvir društva u celini nije isključivo – iako je pretežno, i to u opredeljujućim komponentama – stvar države i njenih zakono-davnih, izvršnih i sudskih tela i organizacija. Mnoga institucionalna rešenja, i to poseb-no ona konkretnija i poslovnom životu bliža, oblikuje i stvara sama privreda kroz svoje mnogobrojne autonomne aktivnosti i svoje samoorganizujuće delatnosti i poduhvate. Isto tako, ozvaničena i državno formalizovana rešenja često za inspiraciju i početnu skicu odgovarajućeg projekta imaju upravo autonomne kreacije same privrede i forme udruživanja kao i saradnje koje je privreda sama inicirala. Institucionalna nadgradnja dobrim delom počiva na širokoj i bogato razuđenoj bazi najrazličitijih organizacionih i nadorganizacionih oblika koje privreda kontinuirano sama stvara prilagođavajući se novim izazovima i u odgovoru na nove potrebe.

Lako je uvideti koliko u ovom smislu mogu da budu korisne i produktivne firme u stra-nom vlasništvu koje dolaze posredstvom SDI. Pre svega, strane firme donose nove, u domaćoj praksi još neisprobane oblike organizovanja. Ti oblici su embrioni novih insti-tucionalnih rešenja. One donose i brojne nove elemente poslovne kulture i obrasce po-našanja, od kojih su mnogi ustaljeni i deluju kao obavezujući iako ničim formalizovani propisi. Strane kompanije donose i nove forme međusobnog povezivanja i nove varijante nadkompanijskog udruživanja, što predstavlja bogat i dragocen materijal za kreiranje novih institucionalnih aranžmana. Novine koje, kao kolateralni učinak, donose strana preduzeća zahvaljujući SDI silno povećavaju i masu znanja i fond korisnih ideja za dalje razvijanje institucija kao bitan činilac i pretpostavku uspešnog razvoja. Ove strane kom-panije deluju i kao dragocen prenosnik uvek brojnih i uvek izazovnih novih impulsa koji se u domenu institucionalne izgradnje na tekućoj osnovi javljaju u inostranstvu. Svim ovim prosto se nameće zaključak da su SDI jedan moćan činilac privrednosistemskog razvitka i u akcionom pogledu i na beskrajno važnom spoznajnom planu.

U svojoj poznatoj interaction thesis S. Pejović (pp. 121-122) je najrpe ukazao na velike i teške, gotovo nesavladive prepreke koje neformalne institucije tvore i nameću izgradnji modernih formalnih institucionalnih oblika. Kako je nagovešteno u uvodnom odeljku, neformalne institucije ili prosto odbacuju formalna rešenja kao strano telo, ili onemogu-ćavaju njihovo aktiviranje ako se formalno i provuku kroz zakonodavnu proceduru, ili kod već formalizovanih pa nekako i aktiviranih novih rešenja toliko umanjuju njihovu efikasnost da se čak postavlja i pitanje njihove društvene celishodnosti. Neformalne in-stitucije su na mnogo mesta i u mnogo perioda rasutih duž dugih vrenemskih razdoblja delovale toliko štetno da su prosto kočile modernizaciju društva i kreiranje novih institu-cija kao njenu neodvojivu i odsudno značajnu komponentu. Stoga se ne može prenagla-siti značaj SDI i u ovom važnom poslu prevladavanja tereta prošlosti; za ovim moćnim činiocem modernizacije ne moramo da potežemo do u beli svet - on nam takoreći dolazi na noge.

22

Inercija i tradicija, kao komponenta i manifestacija neformalnih institucija, sprečavaju uz ostalo da se u društvu afirmiše i učvrsti vladavina prava kao splet društvenih odnosa u kome je pojedinac dovoljno zaštićen da se upusti u vanstandardne eksperimente sa novim oblicima organizovanja i začecima novih, modernih institucija. Drugim rečima, kroz sprečavanje afirmacije vladavine prava neformalne institucije onemogućavaju po-javu poslovičnih devijantnih aktera, s tim što bi oni, bez pretnji od socijalne stigme pa i drugih, težih posledica, mogli da uvode organizacione novine i, pokazujući da su one u praksi delotvorne, stvorili situaciju u kojoj bi i mnogi među ostalim subjektima počeli da ih oponašaju. Tako se zapravo začinje i dalje širi proces modernizacije društva. Ako tra-dicija, masovna vrednosna opredeljenja i kolektivna sećanja sprečavaju uspostavljanje vladavine prava, onda se i u samom društvu, kome je reforma nasušna potreba, ne mogu pojaviti niti snage niti impulsi za pokretanje velikih procesa socijalnih transformacija putem kojih bi se ono oslobodilo okova tradicionalnih verovanja i pratećih obrazaca po-našanja. To je, u novom svetlu prikazana, Kvaka 22 istaknuta u uvodnim napomenama.

Množina novih i odsudno različitih privrednih subjekata, nastalih posredstvom SDI, sil-no olakšava, inače često onemogućenu, pojavu devijantnih aktera sposobnih i voljnih da razbiju obruče tradicije i istorije i zapravo čini mogućim ono što je u velikoj množini al-ternativnih situacija bivalo prosto nemoguće. U stvari, strane kompanije, čije se prisustvo ima zahvaliti prilivu SDI, same su ti devijantni akteri i živi predstavnici snaga koje su na putu konačno da razbiju kvrge tradicionalnih ograničenja. Kad je reč o Srbiji, ispostavlja se da ove strane kompanije ne igraju samo tu načelnu, opštu ulogu u krčenju puteva za izrastanje novih institucija, nego i najneposrednije, sasvim konkretno deluju u pravcu usavršavanja privrednog sistema, i to tako što organizovano i sistematski daju predloge za njegovo usavršavanje – kao i za svrsishodno modifikovanje ekonomske politike – dajući veliki broj eksplicitnih inicijativa za promenu jednih, uklanjanje drugih i ugradnju novih, drukčijih rešenja. No, taj segment aktivnosti stranih kompanija nastalih prilivom SDI toliko je važan da će mu biti posvećen poseban, zaključni odeljak ovog rada.

2.7. Uticaj na društvene aspekte razvoja: moral, jednakost, pravni redSmetnju institucionalnom razvoju predstavljaju i brojne i dovoljno moćne snage koje se novim rešenjima opiru zbog uverenja da ona uzrokuju i dalje jačaju procese ekonomske i socijalne diferencijacije. One time raslojavaju društvo tako što produbljuju ekonom-ske nejednakosti, stvarajući prateće socijalne napetosti i, posebno, podstičući društvene konfiguracije koje su u teškoj opreci sa elementarnim moralnim osećanjima pojedinaca i grupa i koje, po njima, drastično narušavaju nemerljivo važne odnose na liniji razliko-vanja dobra od zla.

Ovo je kontekst u kome se razmatranim stranim investicijama mogu dati izvanredno povoljne ocene. O tome da ubrzavaju razvoj, a uz dovoljno realistične pretpostavke čine ga i održivim, nema nikakve sumnje niti se javljaju međusobno suprotstavljena gledi-šta. Značajno je, međutim, da SDI povoljne uticaje vrše i na druge aspekte razvojnog procesa. Za one koji visoko vrednuju jednakost, tj. minimiziranje diferencijacije u ras-podeli dohotka i bogatstva, SDI su bogomdani, gotovo idealan instrument. One sasvim neposredno kreiraju nova radna mesta i vidno ublažavaju toliko akutan problem neza-poslenosti u našem društvu. Strana firma ne može ovde da razvije posao a da ne zaposli ljude, i to poglavito, skoro isključivo domaće. Na taj način ona direktno pomaže one koji

23

su u društvu najugroženiji, doprinosi rešavanju najvećeg socijalnog problema i sasvim očigledno, baš stoga što nudi zaposlenje i dohodak najugroženijima, popravlja raspodelu dohotka u smislu njenog pomeranja prema dezideratumu jednakosti.

Malo je i makroekonomskih promenljivih i pratećih instrumenata ekonomske politike koji na očigledan način doprinose realizaciji dvaju osnovnih ciljeva oko kojih se profe-sionalni ekonomisti tako često razmimoilaze i spore. Dok jedni više naginju politikama ubrzavanja rasta i održavanja njegovog visokog tempa, dokazujući da će brži rast, uz eventualno povećavanje nejednakosti, u krajnjoj liniji (više!) poboljšati položaj i onih najugroženijih, drugi ukazuju na štetne političke posledice nejednakosti i njenu etičku neprihvatljivost, izražavajući spremnost da se zarad ravnomernije raspodele unekoliko žrtvuje i sam tempo rasta. Sa SDI dobija se jedna makroekonomska promenljiva, koja uz nešto povoljnije okolnosti može da bude i ekonomskopolitički upravljiva, a koja povoljno deluje na oba opisana fronta i podjednako zadovoljava oba suprotstavljena tabora: ubrza-va rast i doprinosi uvek poželjnoj jednakosti u raspodeli.

U ovoj dimenziji SDI su superiorne u odnosu na brojne druge široko isticane i često korišćene instrumente ekonomske politike, kao što je propisana minimalna nadnica. Ne-sumnjivo je da zakonski fiksirana minimalna nadnica potencijalno doprinosi rastu broja nezaposlenih, te donekle poboljšava položaj onih koji već imaju radna mesta na račun grupe mnogo lošije stojećih građana, i to čak uz verovatno povećavanje njihovog broja. Samo se po sebi razume da, kreirajući nova radna mesta, SDI vidno doprinose smanji-vanju siromaštva, što je drugi krupan cilj socijalne politike u svakoj zemlji koja drži do blagostanja najugroženijeg dela svog stanovništva i što je uveliko postalo savremeni civilizacijski imperativ.

Često se kao nepovoljan atribut SDI ističe mogućnost pa i prililčno raširana praksa zlou-potrebe aranžmana kroz koje se SDI realizuju. To je u principu pogrešno, a kao nekakva natuknica za ekonomsku politiku direktno štetno. SDI nisu jedini element ekonomskog sistema koji je podložan mogućnosti zloupotreba. Zloupotreba je moguća i kod svih elemenata privrednosistemske armature, a ne samo da je moguća nego je i naširoko registrovana i u mnogo slučajeva neoborivo dokumentovana. Kad bi mogućnost zloupo-treba bio nekakav kriterij prihvatljivosti ekonomskopolitičkih instrumenata, gotovo ceo instrumentarijum bio bi eliminisan i pitanje je šta bi od njega uopšte preostalo. Nema te stvari u ekonomskopolitičkom instrumentarijumu koja se ne da zloupotrebiti i zlo-upotreba kao kritarijum za odabir instrumenata zasigurno nije logički utemeljena niti prihvatljiva. Može se eventualno govoriti o tome da neke kombinacije instrumenata i neke varijante njihovog korišćenja otvaraju šire prostore za zloupotrebu ili eventualno generišu veća iskušenja za taj protivzakoniti način postupanja, ali to bi već bila posve druga skupina problema bez direktne međuuslovljenosti sa tobožnjom predodređenošću samo nekih instrumenata za službene zloupotrebe.

3. Osvrt na elemente politike podsticanja SDI

Koliko god da su SDI korisne za privredu i njen razvoj, i to po doista većem broju važnih osnova, i koliko god da se jasna i nedvosmislena opšta orijentacija službene politike na korišćenje i podsticanje SDI može i mora i pozdraviti i podržati, toliko se konkretni varijeteti ove politike, svedeni na razne vidove i mehanizme subvencionisanja, moraju

24

ozbiljno preispitati i kritički razmotriti. Pravi, dugoročno održiv model privlačenja SDI morao bi da se vezuje za ceo ekonomski sistem a nipošto za same SDI kao predmet usko usmerene stimulacije. Pravi pristup sastojao bi se u istrajnom i sistematskom razvija-nju institucionalnog poretka, u stvaranju uslova pod kojima će potencijalni strani inve-stitori naporedo sa svojim prirodno pretpostavljenim profitnim interesima doprinositi unapređenju interesa i privrede kao celine, a koji će na raznim hijerarhijskim nivoima u tom sistemu opredeliti sklad intencija i poriva pri kojima će široke skupine različitih domaćih i stranih subjekata biti motivisane da, idući za individualnim interesima, svoje akcije istovremeno i automatski usklade sa širim društvenim interesima, uključujući i one najšire. Deo dobro postavljenog modela unapređivanja SDI jeste i tačno i efikasno informisanje inostrane poslovne i finansijske javnosti o razvojnim šansama i uslovima njihove realizacije u privredi Srbije. Razume se, da bi takvo informisanje imalo smisla i postiglo željeni učinak, ono o čemu bi inostranu javnost trebalo informisati mora pre svega i samo da bude dopadljivo, tj. da objektivno predstavlja datu privrednu stvarnost koja je atraktivna za investitore generalno a bogata razvojnim potencijalom za privredu posmatranu u celini. Ovim sudom delimično je impliciran i redosled poteza: najpre treba urediti sistem a tek potom krenuti u njegovu međunarodnu popularizaciju. O ovakvom sistemu koji preovladava i dan danji – neusklađenom, upadljivo prošaranom pogubnim funkcionalnim prazninama i kontradiktornom u važnim regulativnim mehanizmima – bolje je da stranu poslovnu javnost i ne obaveštavamo.

Prva primedba na račun subvencija kao takvih tiče se njihovog ekonomskoteorijskog ali i zdravorazumskog opravdanja. Sa ekonomskoteorijske strane neka samo bude rečeno da za subvencije tih stranaca, koji u našu privredu dolaze kao finansijski daleko nadmoćni u odnosu na naše privredne subjekte, ni do dan-danas nije uverljivo koncipirano niti jasno formulisani bilo kakvo mikroekonomsko opravdanje. Zdravorazumski tekst jednostav-niji je i možda čak verodostojniji od teorijskog. Ako je neka investiciona opcija istinski rentabilna, za nju bi – pod uslovom da postojeći sistem ne deluje kao strašilo i za inostra-ne i domaće investitore – trebalo da se nađe zainteresovani ulagač i bez subvencija. Ako opcija nije rentabilna, u nju i ne treba ulagati nezavisno od toga radi li se o inostranom ili domaćem investitoru. Sama činjenica da su se u subvencije SDI upustile i neke zemlje iz našeg susedstva nije niti teorijski dokaz ispravnosti, niti praktična potvrda celishodnosti ovog instrumenta investicione politike.

Subvencije nisu pogodan instrument za ozbiljne ulagače koji imaju nameru trajno da se angažuju u ovoj privredi. Po prirodi stvari, a i po definiciji, one su privremene. Niko investitorima ne obećava trajne, vremenski neograničene subvencije. Kao što na svoj osoben način kaže Bagvati (2008/2004/, ss. 200-205), na privremene mere valja očeki-vati i privremene odazive. Nema garancije da bi ta vremenski ograničena investiciona angažovanja morala da budu korisna za privredu i društvo, a visoka je verovatnoća da bi bar u jednom broj slučajeva ti svojevrsni investicioni udari mogli da budu i štetni. Jed-nako je važna i činjenica da ulaganje obavljeno sa namerom da se aktivira tek za jedan kraći period mora i tehnički da se prilagodi nameri da već nakon kraćeg intervala (može da) bude povučeno. Imperativu brzog povlačenja biva prilagođena i tehnologija datog poduhvata i s njom povezani širi uslovi investicionog angažovanja. Takvo prilagođava-nje tehnologije i drugih uslova koji treba da omoguće brzo povlačenje nameće na dati investicioni projekat žestoka ograničenja, a zna se da dodatna ograničenja na bilo kakvu funkciju cilja smanjuju vrednost koju ona uz ta ograničenja može u opštem slučaju da

25

dostigne. U najkraćem, privremenost subvencija obara efikasnost već na fundamental-nom tehnološkom nivou, a to ne može da se ne odrazi na opštu finansijsku efikasnost me-renu stopom prinosa ili makar količnikom razlike između očekivanih prihoda i troškova, s jedne, i veličine ulaganja, s druge strane.

Drugi nipošto zanemarljiv efekat javlja se kod horizonta odlučivanja onih ulagača čije investicije predstavljaju pozitivan odgovor na same subvencije. Neizbežna privremenost subvencija ne može da se ne odrazi na horizont odlučivanja u odgovarajućim investici-onim odlukama. Taj horizont je neizostavno skraćen budući da investitori svoja ulaga-nja prilagođavaju kratkom vremenskom intervalu unutar koga očekuju da će dobijati subvencije. Skraćeni horizont nameće pristrasno priklanjanja projektima koji donose prinose u kratkom budućem periodu, skraćenom otprilike onoliko koliko iznosi očeki-vani interval dobijanja subvencija. U slučaju da ulagač subvencije manje-više u celosti uspeva da naplati unapred, onda bi period odlučivanja otprilike odgovarao periodu koji je subvencijama pokriven. U oba slučaja usredsređivanje na projekte sa pretežnim krat-koročnim prinosima znači diskriminaciju prema projektima koji efekte donose na duži rok, a to je zapravo diskriminacija u odnosu na optimalne, ekonomski efikasne projekte. Alokacija investicija na taj je način iskrivljena, a ova deformacija neposredno se ispo-ljava u vidu smanjene efikasnosti ulaganja. Ovaj efekat je utoliko štetniji što je povezan sa inače kratkim horizontom odlučivanja javnih vlasti i političkih zvaničnika – skraćen horizont političkog odlučivanja poznati je uzročnih izobličavanja i obaranja efikasnosti političkog delovanja – pa vezivanje ova dva iskrivljujuća efekta u svojoj opakoj sinergiji produkuje dodatne štete u smislu smanjivanja efikasnosti ulaganja.

Subvencije su selektivne i samo mali broj tržišnih aktera uspeva da ih se domogne. Sub-vencionisani ulagači su mahom stranci, a to ne može a da u široj, pa i poslovnoj javnosti ne stvori utisak diskriminacije, i to na štetu domaćih proizvođača i ulagača. Na politi-čarima je da procene političke štete koje proističu iz takvog utiska, ali je nesumnjivo da se takve štete javljaju. Ovako nejednak tretman stvara izvestan utisak nepravde i u neposlovnoj javnosti, a makar i prividno forsiranje stranaca nameće utisak neke posebno odbojne nepravde. Taj osećaj nepravde mora da ima negativno dejstvo na efikasnost si-stema kao celine makar da se ono ispoljava na znatno oposredovanim, dalekim i veoma opštim nivoima funkcionisanja.

Važnije od toga su direktne alokacione deformacije u razmeštanju i korišćenju resursa. Subvencije naime direktno i posve očigledno unose diferencijaciju u tržišnom poslova-nju privrednih subjekata – jedni uživaju prednosti koje drugima nisu dostupne – a time se već na elementarnom udžbeničkom nivou iskrivljuje i dalekosežno deformiše aloka-cija resursa. Narušavaju se u stvari sve bitne granične jednakosti posredstvom kojih se definiše ekonomski optimum – jednakost graničnih troškova sa graničnim prihodom, jednakost vrednosti graničnih proizvoda sa cenama faktora proizvodnje, jednakost sto-pa investicionih prinosa sa relevantnim kamatnim stopama, kao i suptilne jednakosti (dis)utiliteta rada, odnosno dokolice, sa odgovarajućim nadnicama odnosno analognim vrednovanjima rasploživog vremena. Alokacione deformacije mogu se okvalifikovati kao jedna od težih posledica subvencija: ako se već na elementarnom nivou, u kon-cepcijskom okviru statičkih modela optimalne alokacije mogu identifikovati takva iz-obličenja, bez rizika se može zamisliti da bi na višim nivoima operativno relevantnijih međuzavisnosti u ekonomskom sistemu odstupanja od optimuma, kakav god da je, bila i dalekosežnija i pogubnija.

26

Subvencije u našoj privredi nisu sistemski uređena niti na transparentan način institucio-nalno formalizovane. To je svakako bar delom uslovljeno činjenicom da je ova zamršena i u mnogo čemu heterogena, dobrim delom i nepredvidiva oblast objektivno teško do-stupna preciznom i nedvosmislenom formalizovanju. Ali u tome je sadržan verovatno i najveći nedostatak ovog krajnje nekonvencionalnog, ekstremno inovativnog instrumenta ekonomske politike. Odsustvo javne i jasne sistemske regulative, te nepostojanje odredbi čija bi se primena odnosno neprimena nedvosmisleno i smesta mogla utvrditi, čime bi bili osigurani i pouzdan uvid javnosti i delotvorna kontrola u režiji ovlašćenih organa i agencija, ima za posledicu da se dobar deo poduhvata koji bivaju subvencionisani ure-đuje individualno i specifično, neizbežno na ad hoc osnovi. To je najnepoželjniji mogući aranžman, pravo kancerozno tkivu u telu našeg ekonomskog sistema. Kroz subvencije se angažuju ogromna sredstva, a kad za brojne poduhvate, osobito one najkrupnije, sub-vencije bivaju određene kroz pojedinačne pregovore, od slučaja do slučaja i opet na ad hoc osnovi, moraju se očekivati najnepovoljnije posledice.

Prvo, nema nikakve garancije da će pregovori kroz koje se subvencije utvrđuju biti efi-kasno vođeni. Kad se u tim pregovorima suoče privatni interesi „kapitalista“, koji raspo-lažu privatnim novcem, sa našim političarima i ovlašćenim državnim službenicima, koji raspolažu novcem poreskih obveznika, očito je da se javljaju brojni razlozi za ozbiljne opravdane bojazni. Na strani pretendenata na subvencije, potencijalnih inostranih ulaga-ča, naći će se u tim pregovorima i zdrav finansijski interes i specijalizovana ekspertiza u kojoj su poslovni krugovi uvek kompetentniji od činovnika i ostalih delatnika angažo-vanih u javnoj upravi.

Druga deformacija javiće se u obliku neujednačenih uslova pod kojima se subvencije definitivno ugovaraju. Diferencijacija uslova posledica je već istaknute fundamentalne činjenice da se aranžmani u vezi sa subvencijama sklapaju na pojedinačnoj, ad hoc osno-vi, ali, evo, i činjenice da sa naše strane u tim pregovorima učestvuju različite ličnosti – prvo političari koji u neku ruku pripremaju teren, a potom činovnici koji te aranžmane finalizuju – pa zbog njihove različite umešnosti i uslovi koje uspevaju da ugovore moraju da budu izdiferencirani. A štete po osvnovu diferencijacije uslova privređivanja detaljni-je su obrađene u ovom odeljku (v. posebno 6. pasus), pa sledi da se isti snop štetnih alo-kativnih efekata dodatno javlja i zbog načina na koji su institucionalizovani pregovori o subvencijama, bolje rečeno zbog odsustva institucionalizacije ove zasad još uvek važne komponente našeg sistema.

Treća, možda najdalekosežnija slabost jeste (pre)velika podložnost ovakvih procedura utvrđivanja subvencija raznim oblicima korupcije. Kad veličina subvencija i ostali uslovi nisu formalizovani jasnim i opšteobavezujućim pravilima, te kad u neizbežno visokoj meri zavise od pojedinaca koji o subvencijama pregovaraju, korupcija je – biće sasvim nezavisno od moralnog integriteta učesnika – gotovo neizbežna. U ovom sklopu umesno je podsetiti na onu fundamentalnu propoziciju iz ekonomske teorije korupcije (Begović 2007, ss. 135-187, 226-236, 254-260) prema kojoj je korupcija prevashodno sistemski fenomen. Korupciju prvenstveno stvaraju prilike i institucionalne mogućnosti, a ne poje-dinci sa ovakvim ili onakvim moralnim svojstvima. Budući da korupcija podriva i obez-vređuje ceo institucionalni poredak, jasno je da su štete koje po ovom osnovu generišu izdiferencirane procedure pregovaranja o subvencijama doslovno ogromne.

27

Pitanje od neizmerne važnosti tiče se razloga zbog kojih se stranim ulagačima uopšte dodeljuju subvencije, zbog čega je ideja subvencija uopšte izišla na videlo i najzad se realizovala mimo mnogih drugih nesumnjivo superiornih ideja. U svetu su neuporedivo brojniji investicioni ambijenti bez ikakvih subvencija, pa su u njima procesi investiranja daleko od toga da se zaustave. Zbog čega strani ulagači i bez subvencija ne pokazuju spremnost da u našoj privredi pokrenu svoje investicione pothvate? Do odgovora nije teško doći: naš deformisan, prazninama prošaran, neusklađen, nedosledno primenjivan i u mnogim dimenzijama rovit institucionalni poredak i neposredni je i krajnji uzročnik generalne odbojnosti stranih ulagača prema našoj privredi i potrebe da se oni, mimo i uprkos važećem privrednom sistemu, makar i kompenzatornim učinkom subvencija pri-vuku u ovo negostoljubivo ozračje. Nije zaludno ponoviti: u našem sistemu lakše je robu isporučiti i uslugu izvršiti nego naplatiti zarađeno; stečajni postupci su ispod svakog standarda a samo oni odistinski dugovečni mogu se nadati završetku sudskih postupaka i naplati onoga što su zakonito i shodno ugovorima ostvarili; za pokretanje novih poslov-nih poduhvata donedavno je trebalo više dana nego bezmalo u bilo kojoj drugoj zemlji sveta; tzv. papirologija je beskrajna i ubitačna – a mora se dodati da je ona prava mera našeg neznanja i nekompetentnosti – što manje znanja to komplikovanije procedure i teži rad i život sa njima – a država je toliko neefikasna da ne uspeva da makar i u približnom roku završi nasušno potrebne infrastrukturne projekte uprkos tome što su za njih obez-beđeni međunarodni krediti i prateća dokumentacija. Umesto završavanja tih skadrova na Bojani, država plaća penale na neiskirišćene kredite koji stoje nedirnuti ne mesecima nego godinama. Naš sistem je toliko loš, a kapaciteti za njegovu primenu još grđi, da je od poslovnog ambijenta načinio nešto što liči na živo blato kroz koje se teško kretati a u koje vrlo lako može nepovratno da se utone.

Dok se država naširoko i uveliko upušta u spektakularne preraspodele, kažnjavajući uzimanjem dohotka one efikasne a nekim čudom preživele, i održavajući u komi propale firme bez ikakve poslovne budućnosti, ona propušta da ozbiljnije radi na onome što je njen najpreči a inače neodložan i ogroman posao – razvijanje sistema i dogradnja insti-tucionalnog poretka. Posledice svog velikog neurađenog posla država sanira i tobože kompenzira subvencijama za strane investicije bez kojih bi mnogi ulagači već pri ovla-šnom upoznavanju sa našim sistemim pobegli glavom bez obzira. Najkraće i najdirektni-je rečeno: subvencije stranim investicijama su loša zamena za ono što je najpreči državni posao a to je razvijanje institucionalnog poretka u kome će firme moći normalno da rade i u kome će, kako to u svetu masovno biva, ulagati bez ovakvih specijalnih finansijskih stimulacija. Subvencije su živi dokaz neuspeha države u onome što bi trebalo da bude njen prvi zadatak, njen najvažniji posao. Uz sve nemerljivo krupne razloge neprihvatlji-vosti subvencija možda je najdalekosežniji upravo ovaj: one na izopačen način kompen-zuju posledice loše urađenog državnog posla, tj. neuređenog i u nakim segmentima po-sve zapuštenog institucionalnog sistema, a time donekle i maskiraju taj veliki promašaj u privrednosistemskoj izgradnji ovoga društva. Subvencije treba izbaciti iz asortimana razvojnopolitičkih instrumenata, i to ne samo zbog onih najmanje pet krupnih razloga obrazloženih u ovom odeljku nego i zbog toga što se njima produžuje polovičan i sva-kako nezadovoljavajući angažman države na prioritetnom poslu razvijanja institucija i tako društvo besprizivno osuđuje na nezadovoljavajući razvoj i beznadno tavorenje na dalekom začelju evropske pa i svetske lestvice zemalja rangiranih po razini razvijenosti.

28

4. Jedan neočekivani učinak SDI: dragocen kolateralni doprinos

U pododeljku 2.6. snažno je naglašen doprinos koje SDI daju razvijanju privrednog si-stema samim svojim prisustvom: njihovi drukčiji i za naš ambijent unekoliko novi načini organizovanja, oblici u kojima uspostavljaju međusobne veze, modaliteti povezivanja sa matičnim kompanijama u zemlji iz koje su potekle i obrasci međudobnog povezivanja na našem tlu – sve su to konfiguracije i procesi koji neretko predstavljaju osnovu za nove in-stitucionalne forme, daju impulse za još neisprobane privrednosistemske oblike i katkad tvore embrione za institucionalne tvorevine koje u našem ozračju predstavljaju novine. No, na tome se ne završava njihov doprinos institucionalnom razvoju zemlje. Strani in-vestitori imaju u Srbiji svoj Savet stranih investitora (SSI) koji je intenzivno angažovan u živoj komunikaciji sa vlastima u Srbiji, posebno sa telima i organizacijama koje vode ekonomsku politiku i/ili rade na razvijanju institucionalnog poretka i oblikovanju njego-vih novih segmenata. To je izuzetno koristan i mnogostrano značajan dijalog budući da se radi o skupini organizacija koje se umnogome razlikuju od domaćih privrednih su-bjekata, koje iz inostranstva donose nova rešenja i poslovna iskustva i koje, posmatrano u celini, tvore krupan a po efikasnosti evidentno natprosečan deo ove privrede. Moglo bi da se ispostavi da je njihov uticaj znatno iznad razine koja bi mogla da se očekuje s obzirom na njihovo učešće u BDP-u, investicijama i drugim agregatima, i to iz razloga koji su dobro poznati i koje ne treba posebno razlagati.

Značaj odsečka privrede koji sačinjavaju kompanije nastale putem SDI može se sagle-dati čak i iz sasvim malog broja karakterističnih činjenica. Deo privrede pokriven ovom kategorijom i nastao posredstvom SDI obuhvata nekih 130 kompanija koje zapošljavaju oko 100.000 radnika i daju nepunu petinu BDP Srbije; ukupan obim SDI uložen u ove kompanije i transferisan u Srbiju sa njihovim osnivanjem iznosi 23,5 milijardi evra (SSI 2015, s. 7), a kontinuirani dotok stranih investicija već je doveo da premašivanja ovde navedenih brojeva. Od značaja je zapaziti da već i ovlašan uvid u količine proizvodnih činilaca – učešće u zaposlenosti i angažovanim sredstvima u odnosu na učešće u BDP-u – otkriva da je segment privrede pokriven stranim investicijama u pogledu efikasnosti primetno superioran.

Uvodno je rečeno da je to što SSI doprinosi našoj primenjenoj ekonomskoj nauci i našoj ekonomskoj politici neočekivano i značajno. SSI svake godine produkuje jedan opsežan dokument; Bela knjiga za 2015. godinu prezentirana je gustim slogom na preko 200 dvostubačnih strana velikog formata. SSI inače objavljuje ovaj dokument svake godine, a dosad je objvaljeno ukupno desetak ovih knjiga. Njihov impresivni obim samo je indi-kacija njihovog sadržinskog bogatstva i mase i kvaliteta uvida koje pružaju i u pojedine aspekte funkcionisanja privrede i, osobito i znatno više, u kreiranje ekonomske politike i dogradnju pojedinih institucija.

Ovom autoru nije poznat neki uporediv punkt praćenja i analize kako privrede tako i ekonomske politike, sa takvim bogatstvom uvida i takvim brojem i karakterom sugestija i preporuka za ekonomsku politiku. U sećanje dolazi Fiskalni savet, ali su misija i opšta orijentacija dvaju tela toliko različiti da se mora uvažiti njihova neuporedivost: iako po prirodi svog delovanja Fiskalni savet često mora da se upusti u analizu problemskih oblasti koje ne spadaju u fiskalnu politiku ali su sa njom višestruko povezane, on je ipak prevashodno orijentisan na javne finansije, poglavito centralne, dok SSI pokriva široke

29

oblasti i ekonomske politike i, mora se reći, brojnih privrednih sektora u kojima su strani investitori znatnije angažovani. Može se reći da su i ekonomska profesija i ekonomska politika u velikoj prednosti što su u struci aktivne ove dve institucije čije se delovanje u važnim aspektima može uočiti kao komplemantarno. Reč je o prednosti koja i nije u dovoljnoj meri sagledana, ali koja u stručnim raspravama i ekonomskopolitičkim razma-tranjima postaje sve prepoznatljivija.

Prvo što u seriji dokumenata SSI treba zapaziti jeste njihova širina i obuhvatnost. Jasno se uočava da oni obuhvataju globalni sistemski, može se reći makroekonomski, s jedne, i sektorski nivo, s druge strane. U ovom potonjem segmentu analiza je dovoljno specifična i naglašeno konkretna da se stiže i do detalja koji se neposredno tiču pojedinih organi-zacija. Što se globalne analize tiče – a to su pre svega sistemska rešenja koja se odnose na celu privredu i manje-više jednako dotiču sve privredne subjekte – pada u oči njena stručna utemljenost i teorijska i analitička konzistentnost. Autori odgovarajućih tekstova očigledno su u redovnoj komunikaciji i dobro upoznati sa savremenim tendencijama u makroekonomskoj analizi i institucionalnoj ekonomiji, a njihovi nalazi i preporuke na nivou su merodavnih dokumenata koje produkuju ugledne međunarodne organizacije. U formulacijama i naglascima na pojedinim nalazima da se, reklo bi se, prepoznati umešna ruka jednog eksperta sa dobrim teorijskim obrazovanjem i obimnim međunarodnim is-kustvom kao što je prof. Miša Crnobrnja. U delu koji se odnosi na sektore i organizacije dato je mnoštvo konkretnih zapažanja kakva se u ovoj kategoriji dokumenata odista retko sreću. Neka bude rečeno i to da je jedna inspiracija za pisanje ovog teksta, jedan od razloga njegovog plasiranja u javnost, skretanje pažnje na ovu dragocenu seriju do-kumenata, upozorenje na potencijal koji oni sadrže u domenu unapređivanja ekonomske politike i, čemu kriti, pozitivno evaluiranje ovih tekstova koji to sigurno zaslužuju a koji u poslovnoj i akademskoj javnosti nisu dobili onu pažnju koja bi, s obzirom na kvalitet i aktuelnost, mogla da se očekuje.

Tu su identifikovane promene u institucijama i politici koje doprinose efikasnosti i olak-šavaju funkcionisanje privrednih organizacija. Vrlo objektivno, jednim mirnim i kon-struktivnim tonom, ukazuje se na probleme koji nisu rešeni a koji otežavaju svakodnevni rad i nesmetano funkcionisanje kompanija. U tom delu teksta lako se da prepoznati da ideje potiču od teorijski opremljenih praktičara, te da odražavaju elemente poslovanja koje mogu da uoče samo oni koji se u svojstvu rukovodilaca pojedinih kompanija suo-čavaju sa tim elementima i moraju s obzirom na njih pronalaziti vrlo praktična rešenja. Za čitaoce koji su zainteresovani za posve opipljive detalje u poslovnoj svakodnevici ovakvo štivo je pre svega velika retkost, a potom ono ne može da se ne doživi kao nesva-kidašnja dragocenost jer iz tih opservacija i predloga kao da govori sam privredni život. Velika vrednost ove serije belih knjiga sastoji se i u tome što se jednom date sugestije za sistemsku dogradnju i preporuke za politiku prate u vremenu, pa se ovaj vredni niz dokumenata može shatiti i kao svojevrsna dijahrona analiza kojom se sistematski prati sudbina preporuka koje su jednom date a ostaju relevantne u dužem nizu godina.

Praćenje realizacije pojedinih preporuka i predloga u vremenu dato je u jednom for-matu koji se sistematski koristi iz dokumenta u dokument, tj. iz godine u godinu, a taj format je spoznajno zanimjiv i komunikaciono efikasan. Naime, za ranije date sugestije i preporuke praćenje realizacije osmišljeno je tako da se ona procenjuje razvrstavanjem u tri rubrike: značajan napredak, određeni napredak i bez napretka. Sklapanjem uvida

30

koji se kroz takvu klasifikaciju dobijaju kombinovanjem različitih belih knjiga dobija se dragocen celoviti ili kompozitni uvid u delotvornost i kvalitet ekonomske politike, u rezultate koje je uspela da ostvari i, još više, u promene koje je propustila da realizuje a očigledno su neophodne za dobro funkcionisanje privrede i za njen dalji napredak. Nema te zemlje čija ekonomska politika ne iziskuje poboljšanja, ponekad i radikalna, a jedan od očito delotvornih načina njenog kontinuiranog usavršavanja jeste praćenje realizacije brojnih poteza koji su ušli u njen akcioni program a koji tako često ostaju neostvareni.

Uz veliki rizik da se i SSI i deo privrede koji odgovara SDI ne predstave celovito i ade-kvatno, te uz rizik da se i ovoj organizaciji i privredi za koju je vezana učini izvesna nepravda, ovde će biti tek pomenute neke krupnije poente i analitički potkrepljeni nalazi koji se u ovim vrednim inicijativama i konstatacijama daju identifikovati. Bele knjige inače zaslužuju obuhvatan prikaz i detaljna prateća razmatranja jer ta riznica vrednih saznanja o našoj privredi i odgovarajućoj ekonomskoj politici nudi uvide koji su i pro-fesionalno zanimljivi i akciono relevantni. Prvo valja istaći da centralno i uočljivo mar-kantno mesto u tim knjigama zauzima prikaz i rasprava opšte institucionalne armature koja se podjednako tiče cele privrede i bitno utiče i na njeno tekuće funcionisanje i njen razvojni potencijal. Razmatraju se, između ostalih, i takvi elementi kao što je Zakon o privrednim društvima kao centralni pravni akt u domenu ekonomskog zakonodavstva, zatim mreže zakona i pratećih propisa kojima se regulišu tržišta rada i kapitala, stečajno zakonodavstvo, zaštita konkurencije, javne nabavke, cene, carine i fiskalni (i parafiskal-ni!) instrumenti. Tu se brižljivo registruju poboljšanja tokom posmatrane godine, ali i davno uočena a još uvek nerešena pitanja kao i ona u kojima je registrovan izvestan ali nedovoljan napredak. Dobra praksa u koncipiranju ovih dokumenata jeste da se analize po pravilu završavaju preporukama uz dopunske informacije o tempu kojim se one (ne) izvršavaju.

U netom pomenutom delu posvećenoj institucionalnoj superstrukturi koja se tiče cele privrede posebno su vredni uvidi koji se odnose na nedostajuće, a potom i nepotpune zakone, zatim na protivrečnosti između ali i unutar pojedinih pravnih akata, na nedosta-juću preciznost i nipošto retke nejasnoće koje otvaraju prostor za različita tumačenja, te državni voluntarizam u produkovanju tih tumačenja i njihovom nepredvidivom, često ad hoc menjanju. Ispostavlja se da su greške administracije u koncipiranju i formulisanju zakona zamašan deo institucionalne stvarnosti, te da, sasvim paradoksalno, te greške omogućavaju jačanje javne uprave i njeno komandno postavljanje u odnosu na privredu umesto da budu povod za popravke i čak korenite prepravke. Česta opaska u ovim anali-zama jeste nedostatak pratećih, tj. sprovedbenih propisa nižeg reda u odnosu na zakone – uredbi, statuta, uputstava...- što ima za posledicu dalje nejasnoće u pravnom sistemu i neizvesnost koja je notorno među najvećim zastrašivačima normalnog privređivanja.

Nalazi koji se odnose na nedostatak ili neobuhvatnost zakona, na nedostajuće sproved-bene pravne akte, na protivrečnosti i nejasnoće – pažljivom čitaocu otkrivaju krupne istine o važnosti pravnog poretka za efikasno privređivanje i uspešan razvoj. Kreiranje dobrih zakona i valjano oblikovanih sprovedbenih propisa nije nimalo jednostavno, oso-bito tokom tranzicije kad u kratkom intervalu mora da se kreira zakonodavstvo koje se u normalnim uslovima stvara godinama i decenijama, a svakako je ogroman izazov kome je gotovo nemoguće na pravi način izići u susret. Za razliku od razvijenih savremenih tržišnih privreda, u kojima je regulacija odavno i uveliko ušla u fazu opadajućih pa i

31

negativnih prinosa (Spasić 2016), u institucionalno opustošenim bivšim socijalističkim zemljama zakoni se nameću kao nasušna potreba. To je kontekst u kome se dobro da ra-zumeti poruka savremenih institucionalnih ekonomista: kritika neodmerene regulacije nije odbacivanje pravne regulative uopšte – zna se da bez pravnog reda nema tržišne privrede – nego je reč o kritici brda propisa koji doslovno guše privredu i uveliko su se pretvorili u razorna sredstva za preraspodelu političke moći, u instrumente državnih zloupotreba i u moćne poluge svekolikih preraspodela koje u privredi podsecaju razvojni potencijal ali se ispostavljaju kao moćna oruđa za ubiranje glasova. Teško je ne biti im-presioniran uverljivim prikazima tekućih poremećaja koji svedoče o sasvim konkretnim potrebama privrede za dobrim i, u granicama mogućeg, stabilnim propisima, pa tako i ogromnoj ulozi države u podsticanju i usmeravanju privrednog razvoja, sve, dakako, pod uslovom da država radi svoj posao sa izgradnjom pravnog poretka kao centralnom komponentom. Za ovu potonju bitnu komponentu ona može da bude osposobljena pod uslovom da svoje oskudne kapacitete oslobodi povlačenjem iz elektoralno profitabilnih ali ekonomski disfunkcionalnih redistribucionih i sličnih aktivnosti i usmeriti ih na pri-oritetni zadatak razvijanja institucionalne superstrukture.

Bele knjige SSI ne samo što su informativne po kompetentnoj obradi brojnih elemenata široko shvaćene javne politike nego su istinski poučne i po implikacijama koje odgova-rajuće, u njima prezentirane, analize imaju u pogledu važnosti države, naročito njene iz-vršne grane vlasti. Očigledan je razlog u tome što od karaktera i delotvornosti državnog delovanja zavisi mnogo toga što je od suštinske važnosti za celo društvo. Iako se to u tekstovima belih knjiga nigde eksplicitno ne formuliše, jasno proizlazi da nam je država, nezavisno od inhibitornih uticaja iz spoljnog i šireg društvenog okruženja, upadljivo neefikasna i daleko od standarda po kojima bi njeno delovanje moglo da se prihvati kao zadovoljavajuće.

U pretposlednjem pasusu 3. odeljka već je istaknuta obespokojavajuća nedelotvornost države u poslovima koji njoj isključivo pripadaju: infrastrukturni objekti sablažnjivo ka-sne i pored toga što su finansijski i tehnički uslovi za njihovu realizaciju odavno i uveliko pripremljeni. Iz analiza SSI razabire se da se ozbiljni problemi koordinacije postavljaju unutar skupa državnih organizacija, da ministarstva međusobno ne usklađuju aktivnosti i da su čak evidentni ne tako retki slučajevi da izostaje i osnovna razmena informacija, pa su te vladine organizacije i druge povezane agencije kadikad čak i neobaveštene šta se u drugim resorima i ustanovama preduzima ili planira. Indikacija nedovoljno kvalitet-nog rada jesu i česte izmene i dopune propisa, koje se neretko svode na ispravljanje gru-bih grešaka do kojih nipošto nije ni smelo da dođe. Uz državu koja ne uspeva samu sebe da sredi ne može se mnogo očekivati na planu razvijanja i unapređivanja investicionog ambijenta, a to znači da nema osnova za nadu da će za ovu privredu dovoljno snažan in-teres ispoljiti inostrani investitori. Da li će oni zadugo još morati da se privlače na pogre-šan način – dodelom subencija koje trpe ozbiljne primedbe već na elementarnom nivou fundamentalne pravičnosti i teško svarljive diskriminacije između privrednih subjekata.

Doima se neočekivano i deluje istinski kao paradoksalno da iz ove impresivne serije dokumenata proizlazi snažan utisak o važnosti države i o brojnim osnovama po kojima se ona pokazuje kao neophodna za dobro funkcionisanje privrede i za njen uspešan ra-zvitak. Ne postoji navika niti se češće događa da se utisak o važnosti i neophodnosti dr-žave dobije na osnovu dokumenata koje sasvim autonomno produkuje i u javnost lansira

32

sama privreda. Reč je, dakako, o jednom poslovno emancipovanom skupu privrednih organizacija koji državu ne percipira isključivo kao predatora dobro opremljenog i pri-premljenog da im uzme što veći deo ostvarenog dohotka, nego družavu percipira kao ne-zaobilaznu i potencijalno moćnu organizaciju koja i privredi i društvu pruža dragocene javne usluge - elemente potrebne za uredno poslovanje koje nijedna druga institucija ne može da pruži. Iz ovih analiza zrači i jednako snažan utisak o potrebi da država raspo-laže potrebnim kapacitetima za svoje delovanje, a na isti način i u istoj meri da njen rad i osposobljenost njenih mnogobrojnih agencija treba da zadovolje savremene, sve više i zahtevnije, standarde kvaliteta.

Utisci kroz koje se jasno vidi i čak nameće zaključak o manjkavostima države i njene neusaglašenosti sa izazovima modernog vremena toliko su važni - ali, budući da su to poruke stranih investitora, i toliko značajni za razumevanje nedovoljne atraktivnosti ovdašnjeg ambijenta za SDI – da je uputno u zaključku ovog rada izložiti ih kao celinu, uz opetovano isticanje nekih od njih kao signal koji ukazuje na njihovu trajnu i uvek aktuelnu važnost. Među nedostacima koji se, dakle, u belim knjigama lako raspoznaju pomena i ponovnog naglašavanja vredni su sledeći: (1) slaba koordinacija unutar same skupine državnih resora, agencija i drugih organizacija, a da se o koordinativnoj ulozi unutar privrede i o usklađivanju odluka državnih ustanova i privrednih organizacija i ne govori, (2) nejednaka pokrivenost privrednih sektora, a i pojedinih društvenih segme-nata izvan privrede, najpre zakonima, a potom i, jednako važno, sprovedbenim pravnim aktima; tako se privreda suočava i sukobljava i sa nesavladivim pravnim prazninama i sa preregulisanošću na drugim područjima koja se ispoljava kroz veliki broj često nekva-litetnih propisa, (3) nedovoljan kvalitet zakonskih tekstova i tako često isticane nedou-mice u vezi sa njihovim tumačenjima; različita i nepredvidiva tumačenja izvor su velike neizvesnosti koja na svim frontovima koči privredni život, ali i osnova za veliku moć javne uprave i krajnje disfunkcionalno ispoljavanje njenog voluntarizma u odnosu na privredu, (4) prevelik broj izmena i dopuna zakonskih i drugih tekstova koje nisu posle-dica objektivnih promena u privredi kao objektu regulisanja nego su redovno iznuđeni potrebom da se isprave greške u ranije ozvaničenim – na brzinu sklopljenim i kroz suk-cesivne runde doterivanja nedovoljno izbrušenim tekstovima; neizvesnost koja izvire iz tih tako brojnih a principijelno nepredvidivih promena težak je teret za privredu i činilac obaranja njene efikasnosti, (5) privredi naročito teško pada jedan broj zakona koji su se ispoljili kao pravi udar na elementarno osećanje pravde i na javni moral, kao što su bili propisi o naknadnoj legalizaciji bespravno podignutih objekata kojima su nagrađeni oni što su propustili da plate propisane dažbine ili propisi o naknadnim olakšicama za one koji nisu na vreme plaćali račune za struju i druge stavke trošenja po domaćinstvima, (6) isti poguban efekat imaju i brojne kontradiktornosti između ali i unutar samih zakona. Svi nabrojani i ostali nedostaci mogu se shvatiti kao zbirni pokazatelj lošeg kvaliteta različitih regulativnih tekstova, a loše napisani propisi ogroman su teret za privredu, pre svega zbog napora i vremena neophodnih za njihovo tumačenje, a potom i zbog perma-nentne neizvesnosti u vezi sa iznalaženjem „pravih“, u tumačenjima ovlašćenih organa tako često menjanih, modaliteta „pravilne“ primene.

Relevantnost svih nabrojanih nedostataka i teškoća koje oni neizbežno privredi nameću neposredno se ispoljava i kod SDI. Prvo, na sve te nedostatke ukazali su upravo sami strani investitori, i, drugo, iako se to što je istaknuto kao niz manjkavosti prelama preko cele privrede, nezavisno od sektora vlasništva u kome se zatekla, učinak na strane inve-

33

stitore verovatno je jači i štetniji nego analogne smetnje koje se pričinjavaju domaćim subjektima. Dolazeći iz jednog razvijenijeg poslovnog okruženja, strani investitori su osetljiviji na pobrojane regulativne manjkavosti, a na takve pokadšto drastične otkaze i propuste svakako su manje i naviknuti. Pored toga, kultura poštivanja propisa mnogo je viša u ambijentima razvijenijih privreda, pa se firme u stranom vlasništvu više i spotiču u naporima da primene ono što se u krajnjoj liniji ispostavlja kao neprimenjivo.

Opšta poruka koja sledi iz svih ovih razmatranja jasna je i sasvim nedvosmislena. Ume-sto da investicionim subvencijama zataškava institucionalne nedostatke i lagodno odga-đa veliki posao oko njihovog otklanjanja, vlast konačno treba da uvidi i prepozna da su subvencije nedozvoljena zamena za razvijanje i prilagođavanje institucionalnog poretka i da se odlučno okrene razvijanju privrednog sistema, što je njen prioritetni zadatak. Taj zadatak je daleko od toga da bude lak budući da je objektivno krupan, a osobito krupan na oskudne i ne naročito kvalitetne kapacitete države i javne uprave. Zadatak bi ipak bio olakšan ukoliko bi država svoje ograničene kapacitete realocirala sa mnoštva direktnih intervencija u privredi, uključujući masivne razvojno inhibitorne preraspodele, i okre-nula se izgradnji institucija i jačanju pravnog poretka, što je njen najpreči posao. Radi se zapravo o preusmeravanju tih kapaciteta sa mnoštva poslova među kojima u mnoge država i ne treba da se meša, na one društveno prioritetne zadatke koje jedino država može da oposli na sistemski racionalan i socijalno prihvatljiv način.

*

Glavne poruke ovoga teksta mogu se rezimirati još kraće nego što je to učinjeno u za-ključnom pasusu upravo okončanog odeljka. Prvo, SDI su izuzetno važna dopuna do-maćoj akumulaciji, utoliko više što je domaća štednja u ovoj privredi na nivou koji se doslovno i opasno približava nultoj vrednosti i utoliko pre što ove dopunske investicije nisu samo korisna dopuna oskudnoj domaćoj akumulaciji nego i nosilac velikog broja drugih izuzetno značajnih efekata uključujući privrednosistemski razvitak i dragocenu masu tehnoloških, organizacionih i upravljačkih znanja. Drugo, koliko god da su vredne i korisne, SDI ne mogu biti zamena za domaću štednju; nema uspešnog razvoja bez do-maće akumulacije, a svetska privredna istorija ne poznaje slučajeve efikasnog ekonom-skog razvitka bez oslonca na sopstvenu akumulaciju. Treće, treba se okanuti nade da će SDI najzad poslužiti kao instrument za konačno rešavanje tzv. preduzeća u restruktu-riranju; da je ta opcija bila ostvariva, ona bi već odavno i uveliko omogućila rešavanje problema ovih preduzeća. Ne mogu stranci rešiti baš sve slučajeve koji su se pokazali kao tvrd orah za domaće privredne subjekte. Pored ovih preduzeća minula su najmanje dva tehnološka ciklusa, a „zaposleni“ u njima ne samo da nisu ovladali novim znanjima koja podrazumeva i diktira sve naprednija tehnologija, nego su dobrim delom zaboravili i ona, sada već delom zastarela znanja, kojima su raspolagali. Vreme ne radi za ove firme i krajnje je vreme da se shvati i prihvati da su izgledi za koliko-toliko zadovoljavajuće rešavanje teškog problema prestrukturiranja ovih organizacija utoliko manji ukoliko se oni više odlažu. I, najzad, četvrto, mnoštvo je razloga zbog kojih treba podržati ideju maksimalnog podsticanja i što potpunijeg korišćenja SDI – a treba se nadati da su najva-žnji među njima pretreseni u ovom radu – ali nema osnove niti mogućnosti da se podrži ono što je centralno u aktuelnoj politici usmeravanja SDI, a to su subvencije. U svojoj opredeljenosti intenzivnog oslanjanja na SDI aktuelna vlast i država zaslužuju svaku podršku, ali ona mora da izostane kad je reč o načinu i sredstvima na koja se podsticanje SDI oslanja, pa dobrim delom i svodi.

34

Citirani radovi

Akerlof, Džordž i Robert Šiler (2010/2009/), Životni duh, Beograd: JP Službeni glasnik.Bagvati, Jagdiš (2008/2004/), U odbranu globalizacije, Beograd: JP Službeni glasnik.Begović, Boris (2016), Finansijsko posredovanje i privredni rast: da li postoji (velika)

alternativa? Rukopis; rad pripremljen za savetovanje AEN Naši naučni sporovi: velike alternative u izgradnji institucionalnog poretka, 4 novembra 2016.

______(2007), Ekonomska analiza korpucije, Beograd: Centar za liberalno-demokrat-ske studije.

Center for Liberal-Democratic Studies (2014), Corruption Assesment Report: Serbia, Belgrade: CLDS.

Lerner, Abba E. (1982/1944/), The Economics of Control, New York: The Macmillan Company.

Markov, Mladen (1985), Isterivanje boga, Beograd: Prosveta.Pejovich, Svetozar (2008), Law, Informal Rules and Economic Performance – The Case

for Common Law, Cheltenham, UK * Northampton, MA, USA: Edward Elgar. Perović, Latinka (2015), Dominantna i neželjena elita, Beograd i Novi Sad: Dan Graf i

Javna medijska ustanova „Radio-televizija Vojvodine“.Saks, Džefri D. (2014), Doba održivog razvoja, Beograd: JP Službeni glasnik. Savet stranih investitora – SSI (2015), Bela knjiga – Predlozi za poboljšanje poslovnog

okruženja u Srbiji, Beograd: SSI.SELDI.net (2014), Anti-Corruption Reloaded: Assesment of Southeast Europe, Sofia:

Center for the Study of Democracy.Spasić, Slaviša (2016), Potraga za liberalizmom. Rukopis; rad pripremljen za savetova-

nje AEN Naši naučni sporovi... 4. novembra 2016.Trivić, Nada (2016), Mikroekonomija, Bečej: „Proleter“ a.d.

35

Dinamika BDP, investicija i stranih direktnih investicija (SDI) u Srbiji po izbijanju svetske ekonomske krizeStojan StamenkovićMiladin Kovačević

Proces dezinvestiranja u Srbiji je trajao duže od dva perioda tehnološkog ciklusa. Problem investicija je usko povezan sa problemom privrednog rasta i sa problemom zapošljavanja. Shvatanje da se aktiviranjem postojećih kapaciteta, putem ulivanja dovoljnog obrtnog kapitala, mogu obezbediti više stope rasta – čista je iluzija. Nu-žna su velika investiciona ulaganja i stvaranje nove strukture.

1. Kratak osvrt na nastanak problema

Hronična kriza privrede u Srbiji, nasleđena iz vremena tzv. socijalizma i odgova-rajućeg privrednog sistema proistekla je iz prirode tog sistema, kao i tipa razvoja i ekonomske politike koji su delovali u saglasnosti sa takvim sistemom a bili su oslo-njeni na društvenu svojinu, zaštićenu koncepcijom zatvorene, autarkične privrede. Ti faktori su svojim delovanjem doveli do dubokih strukturnih disproporcija. (Posebno je u tome bio razarajući učinak Ustava iz 1974, kojim je dezintegrisan platni bilans zemlje i otvorene mogućnosti da se republike bivše Jugoslavije nekontrolisano zadužuju radi investiranja u velike neprofitabilne projekte.) Dug cele zemlje je do 1979. narastao do nivoa na kome nije mogao biti uredno servisiran, svetsko tržište kapitala nam je bilo zatvoreno, u 1980. kratkoročni krediti su bili „uvučeni“ u funkciju dugoročnih, u 1981. zatvorena je i mogućnost kratkoročnog zaduživanja i potrošene su devizne rezerve, u 1982. dolazi do sloma što zemlju uvodi u seriju stand-by aranžmana sa MMF-om i do reprogramiranja duga. Efikasnost investicija je opadala - do negativnih vrednosti tokom 80-ih, tokom kojih je i njihov udeo u društvenom proizvodu prepolovljen. Društveni prozvod per capita je (u tadašnjoj SFRJ) tokom decenije 80-ih stagnirao.

U takvoj situaciji nastao je „Markovićev program“ iz 1989. godine. Valutna stabili-zacija i stabilizacija cena trebalo je da predstavljaju samo prethodan uslov za kompletnu ekonomsku reformu koja bi jugoslovenskoj privredi dala u celini tržišne karakteristike i to u smislu integralnog tržišta - tržišta robe i usluga, tržišta kapitala i tržišta rada - uz koncepciju potpuno otvorene privrede i uz kompletno uključivanje u međunarodnu eko-nomsku saradnju. Zbog toga je pripremana opsežna reforma sistema, zatim detaljni pro-grami sanacije bankarskog sistema i sanacije velikih preduzeća; trebalo je da oni budu podržani aranžmanima sa međunarodnim finansijsim institucijama, o čemu je sa MMF bio postignut sporazum. Uporedo sa tim iniciran je i proces sveobuhvatne privatizacije. Otpočeo je proces koji je kasnije u svetu nazvan tranzicijom.

Na početku realizacije Programa, antiinflacioni program je uspešno sprovođen. Cene su zaustavljene a devizne rezerve su počele vrtoglavo da rastu (tokom osam meseci narasle

36

su za 4,5 milijardi USA dolara). Osnovna slabost celog programa, međutim, bilo je odsustvo ustavnih kompetencija na nivou federacije, nužnih da se Program kom-pletno sprovede. Već sredinom 1990. godine bilo je jasno da počinje proces raspa-danja SFRJ i dalja realizacija programa postala je irelevantna a devizne rezerve su počele da se tope1.

2. Posledice

Hronična kriza prerasla je u akutnu otpočinjanjem procesa raspadanja Jugoslavije. Ten-zije među republikama su u prvoj polovini 1991. godine bile veoma zaoštrene, u njenoj drugoj polovini zemlja se već nalazila u građanskom ratu, došlo je do kidanja infrastruk-ture i potpune obustave ekonomske saradnje između pojedinih republika.

Krajem 1991. godine Evropska ekonomska zajednica je uvela sankcije koje su bile uvod u sankcije Ujedinjenih nacija (krajem maja 1992.godine). One su obuhvatile trgo-vinski i finasijski embargo. SR Jugoslavija je konstituisana otprilike mesec dana pre uvođenja tih sankcija koje su, odmah posle uvođenja i kasnije u svakoj etapi njihovog pooštravanja, potiskivale privrednu aktivnost u zemlji sve niže. Socijalna funkcija je ostavljena preduzećima (za vreme sankcija otpuštanje je bilo zakonom zabranjeno).

Ekonomska politika bila je potpuno neprimerena novoj situaciji. Ona je najpre dugo oklevala da prihvati objektivno stanje u ekonomiji i ekspertske procene posledica ras-pada SFRJ i uvođenja sankcija prema SRJ. Kada je, na kraju, spoznala stvarno stanje, nije preduzimala nužne radikalne mere. To se, pre svega, odnosi na potrebu oštrog smanjenja obima javne potrošnje i njenog deficita. Umesto toga, država (i njena eko-nomska politika) podržavala je socijalni model zasnovan na emisionom finansiranju i model funkcionisanja države na bazi inflatornog poreza.

Ova istorija je važna, jer su tokom devedesetih investicije bile manje od otpisa osnovnih sredstava (amortizacije), pa se – budući da je do danas izostao investicioni polet očekivan posle promene vlasti 2000 – privreda Srbije zatekla sa strukturom koja je uglavnom bila zaokružena krajem sedamdesetih. Položaj privrede Srbije može se slikovito ilustrovati njenim relativnim položajem u odnosu na Sloveniju. Mi smo se u pogledu stepena razvijenosti u 2001. godini našli na približno 25% one pozicije prema Sloveniji koju smo imali 1989. godine ako se ona meri bruto domaćim proizvodom per capita. Konkretno, 1989. godine društveni proizvod po stanovniku u Srbiji i Crnoj Gori (bez Kosova) iznosio je polovinu onoga u Sloveniji. U 2001. bruto domaći proizvod SRJ iznosio je negde između 12% i 13% slovenačkog. Ogroman jaz je napravljen i u poređe-nju sa zemljama Centralne Evrope koje su sada u EU

Tokom poslednje decenije prošlog veka privreda je bila podinvestirana, u nju se vraćalo manje od polovine amortizacije. Posebno je teško stanje u industriji. Uzimaju-ći u obzir razne varijante prosečnog veka trajanja opreme, može se zaključiti da je indu-strijska oprema na prelasku u ovaj vek bila amortizovana i svedena na 12%–15% svoje realne vrednosti iz 1989. godine. Približno tolika je bila i njena operativna spo-

1 Konvertibilnost je suspendovana krajem decembra te godine; da je to učinjeno tri meseca ranije moglo je biti sačuvano 2,5 do 3 milijarde dolara.

37

sobnost, čemu treba dodati i zastarelost strukture u odnosu na zahteve savremenog trži-šta. Ona je izraubovana i, kako se videlo, primerena zahtevima tržišta od pre četvrt veka. Shvatanje o tome da naša privreda, posebno industrija, ima nizak stepen iskorišćenosti kapaciteta (što podupiru i statistički podaci) ali da se aktiviranjem postojećih kapacite-ta, putem ulivanja dovoljnog obrtnog kapitala, mogu obezbediti više stope rasta – već je rečeno – čista je iluzija. Nakon izvesnog oporavka posle 2009. i, posebno u 2015. i 2016. godini, industrija i ekonomija u celini su dostigle svoj potencijalni autput. (O tome govori i MMF u svom izdanju »Regional Economic Issues-Central,Eastern and Southe-astern Europe, Effective Goverment for Stronger Grouth«). Privreda i infrastrukturne delatnosti traže velika investiciona ulaganja i stvaranje nove strukture. I zato je problem investicija usko povezan sa problemom privrednog rasta i sa problemom zapošljavanja. Tada i danas!

3. SDI – Neizbežna komponenta ukupnih investicija u Srbiji

Usporeniji rast bruto domaćeg proizvoda onemogućava izdvajanje štednje (akumu-lacije) potrebne za pokretanje novih investicija To u sledećoj razvojnoj fazi sužava prostor za rast proizvodnje. Usled toga, izdvajanje za investicije postaje još manje, a time i stopa rasta GDP.

Empirijska iskustva pokazuju da se rast investicija i rast neinvesticijske potrošnje moraju nalaziti u odgovarajućoj međusobnoj srazmeri. Ukoliko dođe do opadanja investicija u dužem periodu, tome se mora prilagoditi i potrošnja, tj. u agregatu mora biti smanjena. Alternativa je brži rast zaduživanja zemlje i/ili zaustavljanje otplate dospelih dugovanja inostranstvu.

Nedovoljna domaća akumulacija zahteva ulivanje inostranog kapitala, kao prvu pret-postavku za trajno prevođenje stope ekonomskog rasta na višu ravan. Srbija se sada nalazi u situaciji da dinamičniji privredni rast više nije moguće obezbediti bez ino-stranih ulaganja, pre svega bez stranih direktnih investicija (SDI).

Međutim, to nije jedini razlog, jer su ključni činioci povećanja SDI u zemlje u tranzi-ciji:

• poboljšana poslovna klima, • pooštravanje propisa o komercijalnom i finansijskom poslovanju, • redukovanje političkog rizika.

Tome treba dodati i indirektni efekat, a to je novi način organizovanja i upravljanja preduzećima, tako da se rezultati koje ova preduzeća ostvaruju postepeno prelivaju i u ostali deo privrede, čime se podiže njena ukupna efikasnost.

Ovi činioci, zajedno sa karakteristikom otvorene privrede, diskvalifikuju ocene da udeo SDI treba ograničavati i vremenom bitno smanjivati kako „vlasništvo nad pretežnim de-lom privrede i upravljanje njome ne bi prešlo u ruke inostranih vlasnika kapitala“ – kako se može čuti i od nekih autora koji su članovi NDES. Kada govorimo o ulozi i potrebi jačanja udela SDI, mislimo, pre svega na green-field investicije, koje znače ulaz novog, a ne prenos vlasništva kapitala u zemlji.

38

Treba dodati da je OECD u martu 2016. godine objavio opsežan izveštaj o konkurent-nosti privreda Zapadnog Balkana2. U izveštaju su prikazani dostignuti rezultati struk-turnih i institucionalnih reformi koje su zemlje Jugoistočne Evrope3 preduzele, sa ciljem poboljšanja konkurentnosti nacionalnih ekonomija, kako bi se pospešio priliv stranih direktnih investicija, tehnološke inovacije u privredi, dinamiziranje privrednog rasta i zaposlenosti i saniranje spoljnotrgovinskog i budžetskog deficita. Posebno je naglašeno da kvalitetna i koordinisana investiciona politika između ostalog podrazumeva i jak pravni okvir, koji će obezbediti anti-diskriminacione principe, zaštitu imovine i meha-nizme za rešavanje sporova, kao i promotivne mere investicione politike, koje treba da olakšaju priliv investicija u ekonomiju. Budući da nedostatak sredstava za investicije u kapitalna dobra, kao i svežih likvidnih sredstava za poslovanje, predstavlja svojevrstan endemski problem kada je reč o Balkanu, te da je jedan od najznačajnijih limitirajućih faktora rasta i privredno-tehnološkog razvoja, kao preduslova za podizanje nivoa efika-snosti i rentabilnosti poslovanja i konkurentosti privrede, OECD daje analizu pristupa finansijskim sredstvima kroz pet sub-dimenzija:

• Regulatorni i institucionalni okvir• Pristup bankarskim kreditima• Pristup nebankarskom kapitalu• Alternativni izvori finansiranja• Finansijska pismenost.

Ono što Srbiju u negativnom smislu izdvaja od zemalja regiona su troškovi stečajnih procedura, koji premašuju 20% ukupne stečajne imovine, dok su u ostalim zemljama regiona uglavnom blizu proseka OECD zemalja i iznose oko 8,8% stečajne imovine. U pogledu pristupa bankarskim kreditima, Srbija se navodi kao primer loše prakse, gde se od banaka zahtevaju skrining i brojna proceduralna odobrenja pre nego što uđu na tržište, ali se, sa druge strane, Srbija, sa zakonskim rešenjima koja prednjače u odnosu na ostale zemlje regiona i sa posebnim odeljenjem u okviru Narodne Banke (Centar za zaštitu korisnika finansijskih usluga NBS) navodi kao primer dobre prakse u segmentu zaštite potrošača. Opcije nebankarskog finansiranja baziraju se na sticanju učešća u vla-sničkom kapitalu i figurišu uglavnom u tri oblika: trgovina akcijama, fondovi za finan-siranje rizičnog kapitala (tzv. „riziko fondovi“) i mreža „poslovnih anđela“. U Srbiji, kao i u ostalih pet zemalja regiona, ovi vidovi finansiranja nisu široko zastupljeni; štaviše, pojam finansiranja rizičnog kapitala nije obuhvaćen pravnim okvirom. Alterna-tivni izvori finansiranja – kada su uslovi finansiranja zahtevni, a tradicionalna sredstva kreditiranja nedostupna, male firme imaju mogućnost da se okrenu nekonvencionalnim izvorima sredstava, kao što su lizing, faktoring, masovno finansiranje (crowdfunding) i mikrofinansiranje. U zemljama JIE postoje neke od navedenih opcija finansiranja, ali problem predstavlja odsustvo pravne regulative i promocije od strane lokalnih vlasti.

Kao zaključak, OECD ističe da su spomenute četiri dimenzije jedan aspekt problema finansiranja, tj. supply-side strana problema. Brojne teškoće postoje i na strani tražnje ispoljene u vidu tzv. finansijske nepismenosti ili loše i nepotpune informisanosti. Rad na finansijskoj pismenosti je deo nacionalne strategije i podrazumeva brojne treninge, 2 „Competitevness in South East Europe – A Policy Outlook 2016“3 U originalnom tekstu SEE (South East Europe) ekonomije: Makedonija, BiH, Albanija, Kosovo, Srbija,

Crna Gora. U daljem tekstu: zemlje JIE (Jugoistočna Evropa).

39

savete i kampanju koje treba da doprinesu boljem razumevanju fi nansijskih koncepata. Srbija ima nacionalnu strategiju fi nansijske edukacije (program edukacije đaka, portal za edukaciju, brošure i kampanje u organizaciji NBS) i solidno se kotira u poređenju sa zemljama regiona.

4. Dinamika BDP, investicija i SDI u Srbiji po izbijanju svetske ekonomske krize

Maksimalni udeo u BDP-u u ovom stoleću investicije u osnovne fondove u Srbiji imale su u 2007.godini – on je tada izneo 25,3% u BDP-u koji je u toj godini realno povećan za 5,4%. Približno toliki udeo ukupnih investicija (24,9%) ostvaren je i u 2008. godini, u kojoj je porast BDP-a već bio smanjen, iznevši realno 3,8%. Udeo SDI u BDP-u u 2007. godini bio je 11,3%, da bi već u 2008. pao na 8,3%.

Značajan deo SDI (kupovine) preliven je tada u potrošnju. Realizovana tražnja u zemlji u tim godinama bila je za skoro četvrtinu veća od BDP-a zahvaljujući velikom defi citu u spoljnotrgovinskoj razmeni robe i usluga. Višak vrednosti uvoza nad izvozom izneo je 24,3% BDP-a u 2007. i 25,0% u 2008, što je fi nansirano iz SDI i inokredita.

U 2015. situacija je fundamentalno promenjena: višak uvoza nad izvozom (negativni neto izvoz) sveden je na manje od 10% BDP-a (9,8%), rast investicija bio je moguć samo na teret potrošnje. U 2016. taj proces je nastavljen – defi cit robe i usluga u prvih osam meseci bio je za 19% manji nego u istom periodu 2015. Otuda će se udeo (negativnog) neto-izvoza u BDP u 2016, kao dodatak vrednosti BDP-a za upotrebu, svesti na ispod 8%.

Iz iskustva evropskih zemalja u tranziciji, 25% bi bilo minimalno učešće fi ksnih investi-cija u BDP-u koje će omogućiti zadovoljavajuću dinamiku BDP-a u dužem roku, podi-zanje godišnjeg rasta na oko 5% u srednjem roku od 3 do 5 godina. Dakle, dostizanje učešća investicija u BDP-u od najmanje 25% neizostavni je cilj u strukturi tražnje.

Posle 2008. godine Srbija se bitno udaljila od tog cilja.

40

BDP je u periodu 2009-2015. realno stagnirao, dok su fiksne investicije realno opa-dale po 2,8% godišnje; kontinuitet opadanja učešća ukupnih investicija i SDI narušena je samo u 2012. godini – usled aktiviranja novih kapaciteta u automobilskoj i naftnoj industriji:

Bruto domaći proizvod i investicije

Minimalno učešće SDI u BDP-u dostignuto je 2012. godine, u naredne dve godine je bilo nešto veće, ali nije dostignuto učešće iz 2010. godine. Minimalno učešće bruto investicija u osnovne fondove dostignuto je 2014. godine, iznevši 16,7%. Prošle, 2015. godine učešće investicija (realno su porasle za 5,6%) u BDP-u (koji je realno povećan za 0,8%) bilo je podignuto na 17,7%. Sa procenjenim rastom investicija u 2016. za 7% i BDP-a za 2,8%, učešće u ovoj godini bi se podiglo na 18,4%.

5. O nekim rezultatima naše privrede u 2015. godini

U 2015. došlo je do preokreta i poslovni dobici su nadmašili finansijske i druge, ne-poslovne, gubitke, što je rezultiralo pozitivnim finalnim rezultatom. Kada je reč o finansijskim gubicima (rashodi kamata i kursne razlike), oni su u 2015. godini za 62% niži u odnosu na 2014. godinu i iznosili su oko 869 miliona evra u poređenju sa 2,3 milijarde u 2014. godini. U 2015. godini zaustavljen je trogodišnji pad obima kredita privredi interventnim smanjenjem referentne kamatne stope NBS i blagim sniženjem kamatnih stopa bankarskog sektora, pre svega usled pada Euribora.

Međutim, pokazatelji likvidnosti, uprkos relativnoj stabilnosti, pokazuju da krat-koročna finansijska ravnoteža preduzeća koja podrazumeva punu usklađenost između raspoloživih likvidnih sredstava i tekućih obaveza još uvek nije dostignuta. Neophod-no je značajno popraviti efikasnost i rentabilnost, dostupnost i asortiman ponude finansijskih resursa i instrumenata.

Ključni rezultat poslovanja srpskih privrednika u 2015. je pozitivni „interest spre-ad“. Naime, ključna promena u 2015. godini jeste prosečna kamatna stopa na bankarske kredite privredi koja je iznosila 5,5% (na sve valute) u poređenju sa 7,4% u 2014. godini. Dakle, u 2015. godini privreda je bila ispod „crvene linije“ leveridža – prinos na ulaga-nja je bio veći od kamate na kredite.

41

4Uporedni prikaz osnovnih pokazatelja fi nansijskog položaja i zajmovnog kapaciteta privrednih dru-štava koja su ostvarila poslovni dobitak, 2015-2014. godina.

Prema tome, sniženje kamatnih stopa banaka, prouzrokovano padom Euribora i re-ferentne kamatne stope NBS, pozitivno su uticali na rentabilnost srpske privrede, pre svega značajnom redukcijom fi nansijskih i monetarnih gubitaka i ulaskom u zonu pozi-tivnog dejstva leveridža, što podrazumeva da je stopa poslovne dobiti viša u odnosu na prosečnu kamatnu stopu na zajmove privredi. Oporavak srpske privrede koji se ogleda u pozitivnom neto-dobitku odvija se u otežanim uslovima fi skalne konsolidacije koja je usporila rast domaće tražnje i lične potrošnje, što negativno utiče na promet i profi tabilnost preduzeća. Sa druge strane, fi skalna konsolidacija je indirektno po-zitivno uticala na privredni ambijent jer su smanjenje javnog duga i budžetskog defi cita takođe doprineli sniženju kamatnih stopa i stabilnosti fi nansijskog tržišta. Na poboljšanje rentabilnosti naše privrede uticali su i rezultati monetarne politike NBS, pre svega, očuvanje stabilnosti deviznog kursa i cena.

I pored navedenih pozitivnih pomaka u pogledu rentabilnosti privrede i stabilizacije fi nansijskog tržišta, treba imati u vidu da pokazatelji likvidnosti (opšti racio likvidnosti, rigorozni racio likvidnosti i leveridž – stopa zaduženosti) pokazuju negativnu tenden-ciju. To svedoči o još uvek nedovoljno dobroj slici fi nansijskog položaja i pretećim ri-zicima prezaduženosti i nelikvidnosti, uprkos poboljšanoj rentabilnosti i činjenici da su pomenuti pokazatelji unutar dopuštenih limita.

U 2016. godini, Euribor je nastavio silaznu putanju da bi od marta 2016. godišnji prešao u negativnu zonu što pokazuje da naše banke imaju itekako dovoljno prostora za obara-nje kamatnih stopa što bi dalo još veći podstrek i našim privrednicima za profi tonosna ulaganja i rast proizvodnje.

6. Šta dalje?

Konsolidacija je uspešna i njen domet prevazilazi planirane ciljeve u 2015. i 2016. godini. Privreda je na uzlaznom trendu zahvaljujući konsolidaciji državnih fi nansija, stabilnosti i izvoznoj tražnji. Konsolidacija je do sada bila uglavnom bazirana na merama štednje 4 Stopa poslovne dobiti – Poslovni dobitak (EBIT) stavljen u odnos sa ukupnim kapitalom (sopstvenim i

pozjamljenim) Net Debt/EBITDA – Neto obaveze (dugovi – umanjeni za potraživanja, gotovinu i h.o.v.) u odnosu na

korigovani EBIT sa troškovima amortizacije, rezervisanja i porezima (EBITDA) Leverage (stopa zaduženosti) – Odnos ukupnih obaveza (pozajmljenog kapitala) i sopstvenog kapitala Opšti racio likvidnosti – Odnos obrtnih sredstava (zalihe, potraživanja, gotovina i h.o.v) i kratkoročnih

obaveza Stopa pokrića kamata – EBIT uvećan za prihode od kamata i dividendi u odnosu na rashode kamata po

kreditima od banaka

42

i rastu prihoda zahvaljujući pre svega rastu poreza na dodatu vrednost i rastu akciznih prihoda gde je značajan uticaj i niskih uvoznih cena energenata.

To je dobra polazna osnova za relaksaciju javnog duga i relaksaciju štednje u domenu zarada u javnom sektoru i penzija, ali nije dovoljno kao osnova za trajno obezbeđenje fiskalne i spoljnotrgovinske i platno-bilansne ravnoteže.

Nastavak reformi javnog sektora je neizbežan jer je ta reforma preduslov podiza-nja sada još uvek slabog rejtinga zemlje za privlačenje stranih investicija i podiza-nje nivoa ukupnih fiksnih investicija na četvrtinu BDP-a koji bi omogućio trajan oporavak i održiv rast.

U uslovima konsolidacije i suženog fiskalnog prostora, zemlja je upućena na struk-turne reforme a pre svega na opštu reformu javnog sektora. To je uslov za podizanje stope privrednog rasta do nivoa koji bi obezbedio smanjivanje zaostajanja Srbije u po-gledu privrednog rasta, stope zašpošljavanja i opšteg nivoa standarda njenih građana. U tom cilju, u narednoj deceniji godišnja stopa rasta BDP-a trebalo bi da dostigne 5%.

Rastom investicija u sledeće četiri godine (2017-2020) po 8%, uz rast BDP-a u prve dve godine po 3,5% i sledeće dve po 4%, udeo investicija bi u 2020. godini dostigao tek 21,6%. Da bi investicije dostigle udeo od 25% i time obezbedile stabilan dugoročni pri-vredni rast, njihov prosečan godišnji rast u te četiri godine morao bi da iznosi oko 12%. Ako bi SDI dostigle udeo u BDP-u približan onom koji su imale 2008. godine (8% do 8,5%) to bi u 2020. iznelo 3,5 do 4 milijarde evra (zavisno od stepena slaganja deflatora BDP i kursa evra) i to, uglavnom, green field investicija, uključujući i reinvestiranu dobit, a ne prelivanjem domaćeg kapitala u inostrano vlasništvo.

Time se stvara i prostor za finansiranje deficita razmene, ekspanziju unutrašnje tra-žnje i povećanje potrošnje.

Ovo što je navedeno za naredne četiri godine ni u kom slučaju nije prognoza i teško je ostvarivo, jer zahteva ne samo održavanje rezultata fiskalne konsolidacije i dovršava-nje formalnog pravnog okvira i postojanje volje za izvođenje strukturnih reformi, nego i efikasno funkcionisanje pravosudnog sistema u zaštiti svojine, kao i pojednostavljenje administrativnih procedura. Ograničavajuće može delovati i dinamika privredne aktiv-nosti u našem užem i širem okruženju, posebno sada prisutne tendencije u EU. Međutim, i pri nižoj dinamici u godinama koje su neposredno pred nama, „filozofija“ u vezi sa SDI ostaje ista.

Sem što kompenzuju nedovoljnu domaću štednju, strane direktne investicije jesu va-žna komponenta ukupnih investicija jer donose tehnoliogiju i tržište. Njihovog rasta nema bez odgovarajućeg ambijenta koji podrazumeva uslove i za rast ukupnih inve-sticija. Subvencije za otvaranje radnih mesta ne spadaju među determinante rasta investicija koje će stvarati konkurentnu privredu, one u tom pogledu mogu biti i kon-traproduktivne.

Kada je reč o stranim investicijama u kontekstu rasta ukupnih investicija, onda su tri ključne pretpostavke za njihov rast:

43

• infrastruktura, • razvoj malog i srednjeg biznisa, • rejting zemlje i sistemski uslovi (fiskalni, finansijski, normativni i dr.).

Kada je reč o razvoju infrastrukture i investicijama u nju, ne treba posebno nagla-šavati značaj te infrastrukture za stvaranje stimulativnog ambijenta za investitore, na jednoj strani, i na potrebu ulaganja stranih investitora u tu oblast. Domaći resursi za razvoj infrastrukture nisu zanemarljivi. Reč je pre svega o imovini i pravima države, tj. imovini i pravima u javnom sektoru. Reforma upravljanja tom imovinom je u regulator-nom domenu napredovala, ali je neophodno prilagoditi institucionalni okvir, kako bi se efikasno upravljalo tim dobrima i generisala sredstva za razvoj infrastrukture. Kreditno finansiranje infrastrukture ograničeno je dužničkom pozicijom države, ali je prostor za koncesije i javno-privatno partnerstvo – uz reformisano upravljanje javnom imovinom i pravima na principima efektne utilizacije i vrednovanja – otvoren prostor. Dalje regu-latorno usavršavanje je moguće ali je značajnija efikasna institucionalana upravljačka linija.

Razvoj malog i srednjeg biznisa je uslovljen daljim reformama u javnom sektoru i pristupom finansijskim izvorima. Ono što se potencira već duže vreme od strane MMF--a i Svetske banke je pitanje tzv. poreskog klina (fiskalno opterećenje zarada, tj. porez na zarade i doprinosi kojima se alimentiraju socijlani fondovi). Dalja fiskalna reforma podrazumeva relaksaciju poreskog klina a ona je moguća ako se nađe adekvatna kom-penzacija i poveže sa reformama socijalnih fondova i socijalnih funkcija države. Ta kompenzacija je moguća na temelju reforme upravljanja javnom imovinom i pravima. Sadašnje usko grlo finansiranja biznisa a posebno malog i srednjeg, i pored izvesnog oporavka u ovoj godini, u uslovima evropske deflacije, razduživanja i opšte averzije na rizik moguće je podstaći određenim rešenjima koja uvode državu kao tzv. treću stranu, tj. delimiičnog nosioca rizika i sufinansijera cene novca u zajmovnom odnosu između banaka i preduzeća. Takva rešenja ne zahtevaju angažovanje velikih sredstava od strane države kao u klasičnim fondovima za razvoj ili za podršku izvozu, ili pak fondovima za subvencionisanje investicija.

Ovde je, možda, potrebno dodatno razjašnjenje.

Opravdano se smatra da je visok „poreski klin“5 u velikoj meri uzrok i sive ekonomi-je i nedovoljne atraktivnosti za investicije odnosno relativno nekonkurentne cene rada, posebno u sektorima razmenjivih dobara. Ako se izuzme izvesno nedosledno poveća-nje poreza na imovinu u lokalnim okvrima i progresivnog i obuhvatnijeg oporezivanja ukupnih prihoda fizičkih lica, još uvek se ne razmišlja o radikalnijoj preraspodeli po-reskog opterećenja kroz kompenzaciju iz utilizacije javnih dobara i prava6. „Stoga tek sledi suočavanje sa dubinom i širinom koncepcije fiskalne reforme i sa njom povezane opšte reforme javnog sektora. Regulatorna platforma (Zakon o radu, Zakon o fiskalnom

5 U istraživanju koje je NALED (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj) sproveo 2014. godine, Srbija je u pogledu oporezivanja prosečnih zarada ispod evropskog proseka (poreski klin u Srbiji iznosi 38% a u EU je iznad 41%), ali je po visini poreza i doprinosa na najmanja primanja peta zemlja u Evropi.

6 Najnovija fiskalna reforma u Hrvatskoj je krenula u pravcu snižavanja fiskalnog opterećenja rada, tj. plata na račun uvođenja poreza na imovinu, kamatne prihode i neke lokalne namete.

44

sistemu, Zakon o stečaju, Zakon o privatizaciji...) je u najhitnijim aspektima otvorila put ka sveobuhvatnim konsolidacionim merama, ali je njena nadogradnja nužna za širu i trajniju sistemsku reformu. Ta reforma podrazumeva i razvojnu perspektivu i politiku, a nje nema bez uravnoteženja i optimalizacije fiskalnih opterećenja i dovođenja u funkciju razvoja i javnih i privatnih dobara i prava“7. Novi sistemski zahvati podrazumevaju pomeranje fiskalnog težišta sa indirektnih poreza ka direktnim porezima pri čemu ni-pošto nije dobro niti dovoljno samo progresivno skaliranje postojećih oblika poreza na dohodak i imovinu.

Jedna raskrsnica je vezana za pitanje održivosti penzijskog sistema i njegove traj-ne emancipacije od budžeta. Iako je u dosadašnjem procesu konsolidacije popravljena primarna neravnoteža u PIO fondu, u dosadašnjem ekonomsko-političkom diskursu još nije postavljeno pitanje da li su dovoljne parametarske mere (podizanje starosne grani-ce i uvođenje aktuarskih penala) sa ciljem dugoročnog održanja socijalne funkcije PIO fonda i njegove makar delimične emancipacije od budžeta i da li je jedina uloga PIO fonda transferna. Stanovište autora je da trajna konsolidacija PIO fonda mora biti pove-zana sa reformom upravljanja javnom imovinom i pravima i da parametarske reforme i „indeksacija“, mada neophodni instrumenti, nisu dovoljni za postizanje ciljeva socijalne i finansijske funkcije tog izuzetno važnog fonda. To pitanje bi moglo biti povezano sa pitanjem statusa PIO fonda i njegove moguće uloge na finansijskom tržištu kao „ograni-čeno investicionog fonda“. U tom smislu ključna karika u lancu dublje reforme javnog sektora je PIO fond i njegovi finansijski izvori.

Ovo pokazuje da je, kako je već navedeno, u uslovima konsolidacije i suženog fiskal-nog prostora, zemlja upućena na strukturne reforme a, pre svega, na opštu reformu javnog sektora. Konsolidacija je uspešna i njen domet prevazilazi planirane ciljeve u 2015. i 2016. godini. Privreda je na uzlaznom trendu zahvaljujući konsolidaciji državnih finansija, stabilnosti i izvoznoj tražnji.

Konsolidacija je do sada bila uglavnom bazirana na merama štednje i rastu prihoda zahvaljujući, pre svega, rastu poreza na dodatu vrednost i rastu akciznih prihoda gde je zanačajan uticaj i niskih uvoznih cena energenata. To je dobra polazna osnova za re-laksaciju javnog duga i relaksaciju štednje u domenu zarada u javnom sektoru i penzija.

U zaključku – usled nedovoljne domaće štednje Srbija se suočava sa ogromnim po-trebama za dodatnom akumulacijom iz inostranstva.

Zbog ograničenog prostora za dodatno zaduživanje, zatim činjenice da su koncesionalni zajmovi medjunarodnih finansijskih institucija usmereni na modernizaciju infrastruktu-re i ekonomski i socijalno izdržljivo prestrukturiranje javnih preduzeća – jedina oblast koja nema ograničenja jesu strane direktne investicije!

Svaka ambicija da Srbija u narednim godinama ostvari višu stopu rasta zahteva veći rast investicija i, samim tim, mnogo veći godišnji priliv inostrane akumulacije u obliku direktnih stranih investicija. Uslove za to – političke, sistemske, institucio-nalne, makroekonomske i socijalne – treba da stvorimo sami u Srbiji. 7 Miladin Kovačević, Katarina Stančić i Tijana Milojević, MMF: „Fiskalana preraspodela, nejednakost i

rast - pozicija Srbije u pogledu nejednakosti i regresivnost fiskalnog sistema“, MAT br 232, april 2014.

45

Strane direktne investicije (SDI) kao faktor stabilizacije platnog bilansa SrbijeRadovan Kovačević*

1. Uvod

Priliv SDI ima višestruke pozitivne efekte na privredu Srbije. Prvo, uz SDI po pravilu ide i priliv tehnologije koja može kroz prelivanje unaprediti produktivnost ostalog dela privrede. Drugo, strani investitori već imaju razgranate prodajne mreže u svetu, koje mogu poslužiti kao izvanredan kanal za izvoz proizvoda na strana tržišta. Na taj na-čin SDI mogu da doprinesu smanjivanju trgovinskog deficita, a time i deficita tekućeg računa platnog bilansa. Treće, priliv SDI ujedno predstavlja supstituciju zaduživanja u inostranstvu za pokriće deficita tekućeg računa. S obzirom na to da zaduživanje podra-zumeva fiksne otplate glavnice i kamate srazmerno visini kamatne stope, dok dohodak od SDI zavisi od njihove profitabilnosti, SDI predstavljaju poželjniji vid finansiranja ne-ravnoteže tekućeg računa platnog bilansa. Sve dok je neto priliv SDI veći od odliva do-hotka po osnovu direktnih investicija, SDI pozitivno utiču na domaći platni bilans. Ako bilans ova dva toka dobija negativan predznak, onda je to pokazatelj da SDI počinju da vrše dodatni pritisak u pravcu širenja deficita tekućeg računa. Bilans ova dva toka pred-stavlja finansijsku stranu priliva SDI, koju treba posmatrati zajedno sa doprinosom SDI povećanju izvoza. Imajući u vidu značaj povećanja vrednosti izvoza robe i usluga, kako za smanjivanje trgovinskog defiicta, tako i za povoljnije vrednosti nekih pokazatelja ek-sterne solventnosti i likvidnosti, SDI koje su orijentisane na izvoz ispoljavaju snažnije ukupne efekte na platni bilans.

U ovom radu se pre svega ispituje uticaj SDI na platni bilans Srbije, dok se u drugom delu ispituje povezanost SDI i izvoza. Granski raspored SDI se koristi kao osnova za iz-vođenje zaključaka o poželjnim pravcima buduće raspodele SDI po granama delatnosti. U trećem delu se istražuje kretanje SDI i dohotka od direktnog investiranja u računu primarnog dohotka platnog bilansa Srbije. Četvrti deo obrađuje komponente dohotka po osnovu neto SDI u privredi Srbije. Ukazuje se na strukturna pomeranja među kompo-nentama koje formiraju dohodak od direktnih investicija u primarnom računu platnog bilansa Srbije. U petom delu se ispituju međusobni odnosi primarnog i sekundarnog dohotka platnog bilansa Srbije. Šesti deo je posvećen sagledavanju strukture računa pri-marnog dohotka platnog bilansa Srbije i izabranih zemalja u tranziciji, dok se u sedmom delu analizira spoljni dug Srbije. Osmi deo ispituje međunarodnu investicionu poziciju Srbije. U devetom delu se iznose zaključne napomene.

* Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu. e-mail: [email protected]

46

2. Priliv SDI i izvoz Srbije

Za Srbiju je veoma značajno da poveća priliv grinfild investicija u realni sektor, uz selek-tivno usmeravanje prema granama koje mogu doprineti povećanju izvoza. Ove investici-je pružaju veće mogućnosti za transfer strane tehnologije u domaću privredu, i otvaraju puteve za prelivanje naprednih tehnologija u ostale segmente domaće privrede. Profe-sionalizam kadrova koji upravljaju kompanijama u stranom valsništvu uliva nadu da bi se i to moglo prenositi na domaća preduzeća u njihovim poslovnim kontaktima sa ovim kompanijama. Sem povećanja robnog izvoza, ulaganja u profesionalne usluge povezane sa izvozom robe takođe mogu doprineti povećanju izvoza. Merama ekonomske politike treba usmeravati SDI prema sektorima koji mogu postati okosnica izvoza u narednim godinama. Takođe, povezivanje domaćih malih i srednjih preduzeća (MSP) sa stranim kompanijama može proširiti mrežu uslužnih aktivnosti koje domaća MSP mogu izvrši-ti za potrebe stranih partnera. Ova preduzeća bi mogla da sklapaju različite ugovorne aranžmane sa stranim kompanijama o pružanju poslovnih usluga dorade i prerade proi-zvoda. Trebalo bi težiti da se ovi inicijalni poslovni kontakti pretoče u odluke o ulaganju kapitala u poslovanje domaćih preduzeća, kao i stvaranje zajedničkih preduzeća (zajed-nička ulaganja). Proizvodnja delova, sklopova, podsklopova i komponenti za preduzeća u razvijenim zemljama, pre svega u EU, može postati propulzivan kanal komunikacije domaće privrede sa okruženjem. Sem povećanja zaposlenosti, na ovaj način se može povećati vrednost robnog izvoza na kontinuiranoj osnovi1. Koncentracija SDI na sektor usluga (finansijski sektor i osiguranje), trgovinu i telekomunikacije može čak doprine-ti pogoršanju trgovinskog bilansa i tekućeg računa2. Priliv novih SDI u Srbiju u 2015. godini bio je usmeren u sledeće grane: prerađivačka industrija (sa najvećim učešćem proizvodnje gume i motornih vozila) 34,1% ukupnog neto priliva SDI, građevinarstvo 12,5%, i finansijska delatnost i delatnost osiguranja 22,9%. Ove tri grane su apsorbovale 69,5% neto priliva SDI u 2015. godini3. Struktura neto SDI (neto povećanje finansijskih obaveza stranih direktnih ulaganja) u 2015. je indikativna i nameće zapažanje da širenje prostora za SDI treba tražiti pre svega u prerađivačkom sektoru. Mada interesovanje stranih investitora za ulaganja u trgovinu, osiguranje i finansije još uvek nije presahlo, interes Srbije je da buduća strana ulaganja većim delom budu usmerena u proizvodne delatnosti u kojima će se proizvoditi razmenljiva dobra. Izvozna orijentacija dozvoljava potpuniju iskorišćenost proizvodnih kapaciteta, odnosno korišćenje ekonomije obima. Izvozno usmerene SDI ujedno jačaju prekogranične ekonomske veze.4 Veći obim pro-

1 SDI igraju važnu ulogu u integraciji MSP u globalne lance isporuke. Procenjuje se da su MSP u stranom vlasništvu više povezane sa lancima isporuke od domaćih preduzeća. Na primer, u automobilskoj industriji u zemljama u razvoju, na direktan i indirektan izvoz otpada preko 40% ukupne prodaje MSP, dok je kod domaćih MSP ovaj udeo iznosio oko 10% (WTO, 2016, str. 46).

2 Mencinger (2016) je pokazao da su SDI kod novih članica EU upravo bile skoncentrisane na ova tri sek-tora, i da nisu doprinele značajnijem transferu tehnologije u zemlju domaćina. Takođe, Mencinger nije pronašao da postoji međusobna pozitivna veze između SDI i udela bruto fiksnih investicija u BDP-u.

3 https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html pristupljeno 12.10.2016. godine. Strana ulaga-nja obuhvataju ulaganja u novcu, robi, pravima, konverziju duga u kapital, međukompanijske kredite i reinvestiranu dobit.

4 Za detaljnije objašnjenje videti Moran (2007).

47

izvodnje doprinosi smanjivanju koeficijenta kapital/autput, što povećava produktivnost kapitala5.

Ovo su argumenti koji pokazuju da strani investitori ne posmatraju samo troškove rada u zemlji domaćina kao determinantu investiranja. Sporazumi o slobodnoj trgovini koje je zaključila Srbija sa jednim brojem zemalja mogu u znatnoj meri da smanje troškove izvoza na određena tržišta, što može biti činilac sa značajnom težinom prilikom do-nošenja odluke o investiranju. Unapređenje regulatornog okvira može takođe podstaći priliv SDI6. Poslovno okruženje ima naglašenu ulogu prilikom donošenja odluka o in-vestiranju u grinfild projekte. Percepcije investitora u pogledu unapređenja poslovne klime ugrađuju se u njihove dugoročne strateške odluke o grinfild investiranju. U skladu sa prepoznatim ciljem povećanja izvoza robe i usluga, koji svoje uporište temelji na potrebi da se obezbedi održiv deficit tekućeg računa platnog bilansa Srbije u narednim godinama, trebalo bi razvojnu koncepciju zemlje postaviti na ovim osnovama. Taj zahvat obuhvata i redefinisanje mehanizama podsticanja priliva SDI, kako bi se pojačao interes stranaca za ulaganja u proizvodne delatnosti. Grinfild investicije, kao najpoželjniji vid angažovanja stranog kapitala u domaćoj privredi, trebalo bi da imaju ključno mesto u nastojanjima nosilaca ekonomske politike da povećaju neto priliv SDI u Srbiju. Već je istaknuto da ovaj vid investiranja sem povećanja zaposlenosti, predstavlja potencijalnu osnovu za transfer tehnologije i inovacija u domaću privredu. Na duži rok to može dopri-neti povećanju konkurentnosti naše privrede. Proizvodnji finalnih proizvoida sa većom dodatnom vrednošću treba težiti, a proizvodne grinfilid investicije čak i manjih faza prerade ne treba odbacivati7. Značajan preduslov za postizanje željenih rezultata kako na planu izvoza tako i u smislu dugoročno održivog deficita tekućeg računa, ne sme da za-magli potrebu da se strogo vodi računa o faktorima zaštite i očuvanja čovekove okoline. To podrazumeva strogu kontrolu uvozne tehnologije i zaštitu od zagađenja prirode, uz doslednu primenu standarda EU na ovom području. Politiku neselektivnog subvencio-nisanja otvaranja novih pogona u vlasništvu stranaca na osnovu dodatnog zapošljavanja treba profilisati, dok istovremeno treba pojačati strukturne aspekte privlačnosti doma-ćeg poslovnog ambijenta (smanjivanje korupcije, efikasniji sitem prikupljanja potrebnih dokumenata za poslovanje, svođenje parafiskalnih zahvatanja na manju meru, izgradnja infrastrukture i dr.). Dalje smanjivanje troškova carinske procedure na granici i olak-šavanje trgovine važna je pretpostavka za porast izvoza. Strani investitori koji imaju nameru da proizvode razmenljive proizvode svakako vagaju troškove koji su povezani sa

5 Industrijska preduzeća koja su orijentisana na izvoz u zemljama centralne i istočne Evrope bila su u mogućnosti da investiraju u novu tehnologiju i modernizaciju postojećih kapaciteta. Njihov pristup me-đunarodnom tržištu bio je olakšan posredstvom međunarodnih mreža. Stoga su preduzeća u stranom vlasništvu mogla da se fokusiraju na svoje dugoročne strategije (Myant and Drahokoupil, 2011; navedeno prema Drahokoupil and Galgóczi, 2015, str. 23).

6 U zemljama u kojima se javljaju brojna regulatorna uska grla, manji je priliv SDI. Canton and Solera (2016, str. 25) su utvrdili da 1% porasta PMR pokazatelja (kompozitni indikator pomoću koga se u OECD--u meri regulacija robnog tržišta) dovodi do smanjivanja SDI od 13% .

7 Ne treba gubiti iz vida činjenicu da i na tržištu Evropske unije postoji hijerarhija stranih aktivnosti. Mc-Cann (2011) je utvrdio da su najrazvijenije zemlje domaćini poslovima sa najvećom dodatom vrednošću, dok su u zemlje centralne i istočne Evrope uglavnom alocirani industrijski pogoni i marketing centri.

48

prekograničnim prometom8. Mogućnosti privlačenja novih SDI treba ocenjivati i iz ugla volumena savremenih tokova ovih investicija u svetskoj privredi. To je utoliko oprav-danije ako se ima u vidu da se u novije vreme primećuje usporavanje svetskih tokova SDI. Prema procenama UNCTAD-a, u 2016. se očekuje pad ukupnih tokova SDI za oko 10-15%. Globalne ekonomske perspektive i niže cene sirovina direktno utiču na profi-tabilnost transnacionalnih kompanija, posebno u ekstraktivnim granama. Profitne stope su izložene padu sa oko 7% na oko 4,5% (UNCTAD, 2016, str. 23-24). Opadajući trend SDI registruje se i u zemljama u tranziciji centralne i istočne Evrope9.

Značaj neto direktnih investicija za pokriće deficita tekućeg računa Srbije može se sa-gledati na grafikonu 1.

Grafikon 1.Tekući račun, saldo robe i usluga i neto direktne investicije Srbije

U procentima od BDP-a

-30

-25

-20

-15

-10

-5

0

5

10

15

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Tekući račun Roba i usluge (saldo) Direktne investicije, neto

Izvor: Autor na osnovu podataka iz https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html Pristup 11.10.2016.

Grafikon 1. pokazuje da je deficit robe i usluga glavni „krivac“ za nastanak deficita te-kućeg računa. U godinama pre krize iz 2008. godine deficit robe i usluga bio je izuzetno 8 Olakšavanje trgovine u savremenim uslovima globalizovane svetske privrede postaje sve značajniji či-

nilac za odvijanje međunarodne trgovine. Prema kriterijumu lakoće prekogranične trgovine, Srbija se nalazi na 23 mestu od 190 zemalja po sistematizaciji Svetske banke (The World Bank, 2017, str 78). Ovaj pokazatelj se odnosi na hipotetički scenario prekogranične trgovine od skladišta u najvećem poslovnom centru zemlje sa glavnim uvoznim ili izvoznim partnerom preko glavnog graničnog prelaza date zemlje. Mada se radi o značajnom napretku u pogledu olakšavanja prekogranične trgovine u odnosu na ranije stanje, još uvek ima prostora za dodatna poboljšanja i povećanje efikasnosti ove trgovine.

9 Pre izbijanja krize iz 2008. godine priliv kapitala u ove zemlje bio je pokretač snažnog investiranja, koje je znatno nadilazilo domaću štednju. Rezultat se ogleda u širenju spoljnih neravnoteža. Posle krize su usledila spoljna prilagođavanja, koja su domaće investicije dovela u ravan sa nižim stopama domaće šted-nje. Prekogranične banke su počele sa povlačenjem sredstava, a bankarski sitem je otpočeo da se snažnije oslanja na domaće finansijske izvore (EBRD, 2015, str. 24).

49

naglašen (i preko 25% BDP-a), što je uslovilo visok nivo deficita tekućeg računa. Posle krize oba deficita su u padu, pri čemu neto priliv SDI sve više pokriva deficit tekućeg računa (2015. u celini). Upravo je zbog toga važno istaći da neto priliv SDI zapravo re-laksira dužničku poziciju zemlje u inostranstvu i podupire održivost dostignutog nivoa deficita tekućeg računa od oko 5%. Značajnu ulogu u stabilizaciji deficita tekućeg računa odigrala je redukcija deficita robe i usluga u periodu posle izbijanja svetske ekonomske i finansijske krize iz 2008. godine. Porast pokrivenosti uvoza izvozom poslednjih godina duguje se dinamičnom rastu robnog izvoza koji je povezan sa SDI. Izvoz čelika u vreme US Steel-a i izvoz automobila iz fabrike Fijat automobili Srbija navode se kao primeri koji su snažno uticali na izvoz Srbije. Mada se u oba slučaja radi i o preduzećima koja su ujedno veliki uvoznici, treba istaći da su obe kompanije bile neto izvoznici, i da su time doprinosile smanjivanju deficita razmene robe i usluga s inostranstvom, odnosno deficita tekućeg računa.

Održivost deficita tekućeg računa podrazumeva da postoje trajni izvori njegovog finasi-ranja, makar taj iznos ne bio veći od 5%. Do određene granice to mogu biti SDI, kao što je to sa Srbijom danas slučaj, ali je potrebno imati viziju o tome kakve posledice na platni bilans može da izazove prekid reinvestiranja uz otvaranje procesa repatrijacije profita. Zapravo, kad se okonča period reinvestiranja, može se javiti osetan pritisak na deviznom tržištu zbog repatrijacije profita. Pri tome je važno koliko dugo devizne rezerve zemlje mogu da potiru zbog toga generisan potencijalni višak tražnje u odnosu na ponudu de-viza, odnosno da li će biti potrebno da se poseže za drugim instrumentima obeshrabri-vanja tražnje za devizama. Iskustva SFRJ iz 1980-ih godina sugerišu da ne bi bilo dobro deficit tekućeg računa finansirati kratkoročnim deviznim kreditima10.

3. SDI i dohodak po njihovom osnovu u računu primarnog dohotka platnog bilansa Srbije

Motivi stranih investitora su sticanje profita po profitnim stopama koje su veće nego u matičnoj zemlji investitora. Mada su SDI značajne za zemlju domaćina pre svega zbog zapošljavanja nezaposlenih lica, za potpuno obuhvatanje njihovih efekata na platni bi-lans potrebno je sagledati kretanje dohotka od direktnih investicija. Na grafikonu 2. daje se uporedni pregled kretanja neto direktnih investicija u Srbiji i dohotka od direktnih investicija.

10 Udeo kratkoročnog spoljnog duga u BDP-u Srbije 2015. godine iznosio je 12,2% (NBS, 2016, str. 79, tabela A).

50

Grafikon 2.Neto direktne investicije u Srbiji i dohodak od direktnih investicija

U milionima evra

-1500

-1000

-500

0

500

1000

1500

2000

2500

3000

3500

4000

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Dohodak od direktnih investicija Direktne investicije, neto Neto direktne investicije umanjene zadohodak od investicija

Izvor: Autor, na osnovu podataka NBS, https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html Pristup 11.10.2016.

Pre nego što se ukaže na međusobne odnose neto priliva SDI u Srbiji i dohotka po njiho-vom osnovu potrebno je skrenuti pažnju na metodologiju knjiženja ovih stavki u platnom bilansu, prema BPM6. Pri tome je potrebno posebno naglasiti da se kategorija dohotka od direktnih investicija registruje u računu primarnog dohotka tekućeg bilansa, dok se tokovi SDI knjiže u finansijskom računu. Stoga međusobno poređenje ove dve katego-rije može da se opravda nastojanjem da se oceni finansijski uticaj SDI na platni bilans. Dakle, ako se od neto priliva SDI oduzme neto dohodak SDI, dobija se saldo koji može poslužiti kao osnova za zaključak o uticaju SDI na platni bilans. Ovde treba naglasiti da se u računu primarnog dohotka, u kategoriji vlasničkog kapitala, odnosno kao kompo-nenta dohotka od investicija, prema BOP6 nalazi i reinvestirana dobit. Međutim, reinve-stirana dobit se knjiži i u finansijskom računu platnog bilansa u istom iznosu, tako da je uticaj ove kategorije na platni bilans neutralan11. Ipak, u slučajevima kad je saldo tekućeg računa negativan, knjiženje reinvestirane dobiti u računu primarnog dohotka povećava negativan saldo tekućeg računa. U tim slučajevima treba ispoljiti obazrivost prilikom ocene da li je određen iznos deficita tekućeg računa održiv ili ne. Zapravo, može izgle-dati paradoksalano da reinvestiranje povećava deficit tekućeg računa, mada u stvarnosti

11 U računu primarnog dohotka se prikazuje celokupna dobit od SDI, koja uključuje i reinvestiranu dobit. Reinvestirana dobit se u celini uključuje i u finansijski račun platnog bilansa. To je zapravo zadržana šted-nja stranih investitora u zemlji, koja se pretvara u investiranje. Reinvestirana dobit u nekim slučajevima može biti i negativna, na primer ako kompanija ostvari gubitak, ili ako su isplaćene dividende veće od dobiti. Negativna reinvestirana dobit se tretira kao povlačenje kapitala.

51

ono može značiti kupovinu domaćih inputa za proširenje proizvodnje, koje ne zahteva devizno finansiranje12.

Međutim, gore spomenuto metodološko rešenje u platnom bilansu pruža mogućnost da se sagledaju potencijalne razmere odliva dohotka od direktnih investicija, ukoliko bi izostalo reinvestiranje jednog njegovog dela. Na osnovu grafikona 2. zapaža se da bilans između neto priliva SDI u privredu Srbije i neto odliva dohotka po njihovom osnovu još uvek pokazuje pozitivan saldo (obe kategorije sadrže isti iznos reinvestirane dobiti). To znači da po osnovu finansijskih tokova, SDI pozitivno deluju na platni bilans. Sve dok je ovaj saldo sa pozitivnim predznakom, SDI će poboljšavati platni bilans. Sa uvećanjem fonda SDI u domaćoj privredi može se očekivati da na duži rok poraste odliv dohotka koji one ostvaruju, uz realne izglede da u jednom momentu taj odliv nadmaši neto priliv SDI. U tom trenutku SDI počinju da pogoršavaju platni bilans. Taj momenat se može odložiti stimulisanjem stranih investitora da ostvarene profite i dividende reinvestiraju u domaću privredu.

Za potpunije sagledavanje finansijskih tokova koje generišu SDI, korisno je podsetiti se na rezultate istraživanja koje su sproveli Brada i Tomšik (2003). U svom poznatom i veoma citiranom radu, Brada i Tomšik (2003) ukazuju na tri finansijske faze kroz koje prolaze SDI. Ova sistematizacija je proistekla iz empirijskih istraživanja koja su sproveli ovi autori na uzorku 30 zemalja u tranziciji. Rezultati su sublimirani na slici 1.

Na slici 1. prikazan je stilizovan odnos između profita, dividendi i reinvestiranog profita tokom trajanja direktnog investiranja. U prvoj fazi se investira u zemlju domaćina da se izgradi filijala strane kompanije. Ovu fazu, prema saznanjima spomenutih autora, ka-rakterišu operativni gubici zbog početnih teškoća koje se mogu javiti tokom otpočinja-nja poslovanja (Brada and Tomšik, 2003, str. 5)13. Ova faza, po mišljenu navedenih auto-ra, se posebno zapaža kod grinfild investicija, gde ona može i duže da traje, dok u slučaju akvizicije ona može biti kraća, jer pripojeno preduzeće može brzo da stupi na stazu profitabilnosti. Kad se savladaju početne teškoće, filijala bi trebalo da uđe u zonu profi-tabilnog poslovanja. Međutim, kompanija u ovoj fazi, prema nalazima Brada i Tomšik-a (2003, str. 5) veći deo profita reinvestira u cilju proširenja poslovanja, ili za otklanjanje strukturnih problema. Manji deo profita u ovoj fazi se repatrira u zemlju porekla SDI. Za razliku od prethodne faze, gde je težište na finansiranju pomoću unutarkompanijskih zajmova, kompanija u drugoj razvojnoj fazi ispoljava veći oslonac na izvore finansiranja u zemlji domaćina. U trećoj fazi, kako to ističu Brada i Tomšek (2003, str. 6), kompanija stupa u zonu ''zrelosti''. Pri time, ovi autori smatraju da se u ovoj finansijskoj fazi SDI

12 Reinvestirani prihodi se u finansijskom računu prikazuju kao kreditna stavka (povećanje strane aktive u zemlji domaćina), jer se povećava stanje SDI u zemlji domaćina. Da bi se osigurala primena principa dvojnog knjigovodstva u platnom bilansu, odnosno da bi se izvršilo potiranje ove kreditne stavke, rein-vestirana sredstva u vlasništvu strane filijale u zemlji domaćina knjiže se kao dug (pasiva) u tekućem računu platnog bilansa. Priliv reinvestiranih sredstava povećana neto priliv SDI u zemlju domaćina, ali u istom iznosu povećava deficit tekućeg računa. Moglo bi se reći da povećanje deficita tekućeg računa za iznos reinvestiranog profita ne pokreće problem njegovog finansiranja, jer se ne događa odliv sredstava iz zemlje domaćina, odnosno transakcija ne zahteva konverziju sredstava na deviznom tržištu. Međutim, kad nastupi stabilizacija profita u zemlji domaćina, strani vlasnici domaćih preduzeća mogu povlačiti profit umesto reinvestiranja. U tom trenutku celokupna repartijacija se odvija preko deviznog tržišta.

13 Glavni izvor finansiranja novih filijala u ovoj fazi se unutarkompanijski zajmovi. U nekim slučajevima, ove kompanije se oslanjaju na zajmove lokalnih banaka.

52

profi tne marže i tržišni udeo u zemlji domaćina stabilizuju, i da zbog toga roditeljska kompanija može doneti odluku da veći deo profi ta povuče iz fi lijale u vidu dividendi, i da sredstva plasira na druga mesta u svetu koja nude veće prinose14. Usled toga, reinve-stirani profi t u ovoj fazi je sve manji i manji. Ne bi trebalo propustiti da se spomene da preduzeću u ovoj fazi uglavnom nije potrebna eksplicitna pomoć roditeljske kompanije, već se ono oslanja na domaći bankarski sistem kao izvor fi nansiranja.

Slika 1.Finansijski ciklus SDI

Sem kontinuiranog unapređivanja poslovnog ambijenta za investiranje, materijalni sti-mulansi koji uvećavaju profi t investitora još uvek imaju važnu ulogu prilikom donošenja odluka o investiranju ili reinvestiranju ostvarenog profi ta.

4. Struktura neto dohotka od direktnih investicija u Srbiji

Da bismo potpunije sagledali strukturu neto dohotka Srbije od SDI analiziraćemo grafi -kon 3. U njemu se pokazuje da dohodak od direktnih investicija ima tri komponentalna bloka: dividende, reinvestiranu dobit i kamate (na međukompanijske zajmove). Uočava se da se od 2011. godine registruje trend porasta dividendi, neznatan porast kamata i pad reinvestirane dobiti, koja oživljava 2015. godine. Već je istaknuto da reinvestirana dobit ima neutralan uticaj na platni bilans jer se isti iznos registruje i u fi nansijskom računu platnog bilansa kao neto povećanje fi nansijskih obaveza, odnosno kao priliv kapitala. Međutim, važno je imati u vidu da iznos sredstava u visini reinvestirane dobiti može da

14 Ukoliko se u drugim zemljama može u proizvodnji angažovati jevtinija radna snaga, kompanije su, kako to ističu Brada i Tomšik (2003, str. 7) sklone na seobu kapitala, uz zadržavanje u sferi usluga i nekretnina u zemlji prvog domaćina.

53

se repatrira u inostranstvo ako tako odluči strani investitor15. U tom slučaju kategorija reinvestirane dobiti u grafikonu 3. ne bi ni postojala već bi se pretočila u dividende koje odlaze u inostranstvo. Takođe je značajno spomenuti da se putem mehanizna transfernih cena može prebaciti deo profita u inostranstvo, ali se to ne registruje u finansijskim izve-štajima kompanija, niti se javlja u platnom bilansu. Na taj deo profita kompanija izbegava da plati porez u zemlji domaćina.

Grafikon 3.Komponente neto dohotka Srbije od direktnih investicija

U milionima evra

-1200

-1000

-800

-600

-400

-200

0

2002007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Dividende i isplate dohotka kvazi pravnih lica Reinvestirana dobit Kamata

Napomena: Neto dohodak od direktnih investicija dobija se kao razlika prihoda i rashoda svake od tri nave-dene komponente. Prihodi nastaju po osnovu dohotka faktora u inostranstvu u vlasništvu naših rezidenata, a rashodi kao zarada spomenutih faktora u našoj zemlji u posedu stranaca.Izvor. Autor na osnovu podataka https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html Pristupljeno 12.10.2016.

Kvazi pravna lica (ogranci – eng. branches) kao podređena društva su u potpunom (100%) u vlasništvu roditeljske kompanije iz inostranstva. Za razliku od dividendi koje isplaćuju pravna lica, kvazi pravna lica formalno ne mogu da raspodeljuju dohodak u vidu dividendi. Međutim, vlasnici ovih subjekata mogu odlučiti da povuku deo ili ostva-ren dohodak u celini. Neka kvazi pravna lica mogu biti organizovana kao starateljski fondovi, partnerska društva, ili kao druge forme društva. Ovako organizovani subjekti mogu formalno da raspodele deo svoje zarade. Povlačenje dohotka na ovaj način ekvi-valentno je raspodeli dohotka preduzeća putem dividendi i ima isti tretman. Isplata divi-dendi i povlačenje dohotka kvazi pravnih lica u Srbiji poraslo je u periodu 2011-2013, u 2014. zadržalo se na nivou iz 2013. godine, a u 2015. neznatno je opalo.

Takođe se uočava da je neto dohodak direktnih investicija u Srbiji bio najveći 2015. godi-ne, a da je pre toga imao oscilatorno kretanje, pri čemu je iznos dohotka 2014. bio manji nego 2011. i 2013. godine.

15 Povećana nestabilnost u zemlji može biti razlog porasta repatrijacije dohotka. Ova vrsta bekstva najli-kvidnije komponenete SDI može se povezati sa porastom rizika u zemlji domaćina.

54

5. Primarni i sekundarni dohodak u platnom bilansu Srbije

Ključna stavka u računu primarnog dohotka platnog bilansa Srbije je „Dohodak od inve-sticija“, sa dominantnim učešćem dohotka od direktnih investicija, gde je glavna pozicija vlasnički kapital. Dividende i isplate dohotka kvazi pravnih lica predstavljaju jedan, a re-investirana dobit drugi agregat dohotka od vlasničkog kapitala kod direktnih investicija. Razlika između prihoda i rashoda ova dva agregata formira negativan saldo vlasničkog kapitala. Ako se dohodak od direktnih investicija uveća za dohodak od portfolio investi-cija, dohodak od ostalih investicija, kao i dohodak od deviznih rezervi, ostali primarni dohodak i nadoknada za zaposlene, dobija se negativan saldo računa primarnog dohotka, sa ispoljenim trendom rasta od 2009. godine. Rastuće prisustvo stranog kapitala u doma-ćoj privredi ima za posledicu veći negativan saldo računa primarnog dohotka.

Račun sekundarnog dohotka obuhvata prihode i rashode države, kao i prihode i rashode ostalih sektora, sa ključnom ulogom ličnih transfera, gde doznake radnika imaju domi-nantnu ulogu. Uporedni prikaz salda računa primarnog i sekundarnog dohotka Srbije otkriva dodatni izvor za pokriće deficita bilansa robe i u sluga (grafikon 4).

Grafikon 4. Saldo računa primarnog i sekundarnog dohotka u platnom bilansu Srbije

U milionima evra

-2000

-1000

0

1000

2000

3000

4000

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Primarni dohodak Sekundarni dohodak Sekundarni dohodak umanjen za primarni dohodak

Izvor: Autor na osnovu podataka NBS, http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni bilans.html. Pristup 10.10.2016.

Grafikon 4. pokazuje da je razlika između salda računa sekundarnog dohotka i salda računa primarnog dohotka Srbije u posmatranom periodu pozitivna. Zahvaljujući pozi-tivnom bilansu ličnih transfera u kome doznake radnika čine glavnu komponentu, kao i pozitivnom saldu ostalih tekućih transfera, formiran je suficit računa sekundarnog do-hotka. Okolnost da je ovaj suficit nadmašio deficit računa primarnog dohotka ujedno pokazuje da odliv dohotka po osnovu SDI nije vodio snažnom rastu deficita tekućeg računa. Međutim, ova slika bi se mogla naglo promeniti ako bi značajnije opao priliv te-kućih transfera. U tom slučaju bi deficit računa primarnog dohotka doveo do formiranja

55

većeg deficita tekućeg računa platnog bilansa. Odavde proističe potreba da se deluje u pravcu veće motivisanosti naših rezidenata u inostranstvu da svoju ušteđevinu plasira-ju u domaće projekte. Eventualni rast priliva po ovom osnovu ne samo što bi olakšao pokriće deficita robe i usluga, već bi mogao podstaći rast domaće zaposlenosti i BDP-a.

6. Struktura računa primarnog dohotka platnog bilansa Srbije i izabranih zemalja u tranziciji

Profiti preduzeća u vlasništvu stranaca moraju biti veći nego u matičnoj zemlji da bi to privuklo investitore. Ako je ispunjan taj uslov, postavlja se pitanje da li SDI povećavaju investicije u zemlji domaćina? Iskustvo Srbije je pokazalo da su investicije u slučajevima privatizacije manje po obimu nego kad se radi o grinfild investiranju. Sem toga, sredstva dobijena prodajom javnih preduzeća u procesu privatizacije uglavnom su usmerena u potrošnju a ne u akumulaciju, tako da većeg investiranja od ovih sredstava nije ni bilo. To je uticalo da opšti nivo investicija u privredi bude nizak. Manji je i uvoz strane opre-me i tehnologije. Ako nema prelivanja tehnologije i povećanja produktivnosti u ostalom delu privrede, ni profiti se ne mogu održati na visokom nivou. U slučaju da dođe do njihovog značajnijeg pada, SDI će, zbog repatrijacije, u budućnosti verovatno dovesti do pogoršanja tekućeg računa. Podaci u tabeli 1. pokazuju da je Srbija u poređenju sa ostalim zemaljama imala najmanji udeo bruto fiksnih investicija u BDP-u u posmatra-nom periodu. To nagoveštava da su sredstva od privatizacije većim delom odlazila na potrošnju a ne za investicije.

Kod zemalja koje su nagomilale velike iznose SDI, vremenom se povećao dohodak od investicija. Karakterističan je slučaj Češke Republike, Estonije i Mađarske, koje se u periodu 2000-2015. godine ostvarile dohodak od SDI 5,8%, 5,2% i 4,6% svog BDP-a, re-spektivno (tabela 1). Ostvareni dohodak je sa negativnim predznakom, što znači da je to zarada stranih investitora koja je mogla biti transferisana u inostranstvo. Transfer takvog obima ne bi mogao proći bez tenzija u platnom bilansu, posebno u slučaju ako zemlja ima veći deficit tekućeg računa platnog bilansa. Dohodak od SDI u Srbiji u istom razdo-blju je iznosio 1,6% njenog BDP-a, i nije u značajnijoj meri opterećivao saldo tekućeg računa, delom i zbog naglašenog reinvestiranja. Osim toga, Srbija je kasnije krenula na put tranzicije u odnosu na spomenute zemlje, što je odložilo repatrijaciju dohotka stranih investitora, do koje dolazi kad se završi period širenja poslovanja i oseti stagnacija ili smanjivanje profita.

56

Tabela 1.Struktura računa primarnog dohotka, tekući račun i bruto fiksne investicije

u periodu 2000-2015. godine

(U % od BDP-a)ALB BIH BUG HRV ČEŠ EST MAĐ MAK MOL CRG POL RUM SRB SLO

Ukupno 0.4 2.8 -2.9 -2.7 -5.2 -4.2 -4.8 -1.6 9.5 0.9 -2.5 -2.1 -2.5 -2.4Zarade1 1.3 4.2 1.6 1.2 -0.1 1.1 1.1 1.0 12.5 3.8 0.7 0.5 0.3 1.6Dohodak od investicija -0.8 -1.4 -4.5 -3.9 -5.5 -5.7 -6.7 -2.6 -3.0 -2.9 -4.0 -2.9 -2.8 -4.4

Direktne investicije2 -1.1 -1.0 -3.8 -2.0 -5.8 -5.2 -4.6 -2.3 -2.3 -0.9 -3.0 -1.7 -1.6 -4.2

Portfolio investicije3 0.1 0.0 0.2 -0.8 -0.3 0.2 -1.7 0.0 0.0 -0.4 -0.8 -0.3 -0.3 0.1

Ostale investicije4 0.1 -0.7 -0.9 -1.5 0.3 -0.7 -0.8 -0.8 -0.9 -1.6 -0.4 -1.2 -1.3 -0.3

Rezervna aktiva5 0.1 0.3 0.0 0.4 0.2 0.0 0.4 0.5 0.2 0.0 0.3 0.3 0.5 0.0Ostali primarni dohodak6 0 0 0.0 0.0 0.4 0.4 0.9 0.0 0.0 0.0 0.7 0.3 0.0 0.4

Tekući račun -10.8 -9.7 -6.5 -3.1 -2.2 -4.4 -2.7 -4.2 -8.8 -18.4 -3.8 -5.9 -7.8 -3.5Bruto fiksne investicije 33.1 19.9 22.9 22.8 27.8 28.7 22.7 22.5 23.1 21.2 20.1 25.7 19.0 24.9

Napomene: Neto stanje svake stavke primarnog dohotka u % od BDP-a; Takođe, tekući račun i bruto fiksne investicije kao % od BDP-a. 1 Zarade zaposlenih rezidenata u inostranstvu. 2 Dohodak od direktnih investi-cija obuhvata dohodak po osnovu vlasničkog kapitala (dividende, reinvestiranu dobit i profit filijala) i kamate na međukompanijske kredite. 3 Dohodak po osnovu vlasničkih hartija od vrednosti (HoV) i HoV investicio-nih fondova, kamata po osnovu dužničkih HoV. 4 Povlačenje dobiti po osnovu ulaganja u kvazi-preduzeća, dohodak po osnovu osiguranja, penzionih shema i standardizovanih garancija, kamata. 5 Dohodak od re-zervne aktive – devizne rezerve. 6 Renta, porezi i subvencioniranje proizvoda i proizvodnje. Podaci za Srbiju i Crnu Goru pokrivaju period 2007-2015. godine. Skraćenice: ALB-Albanija; BIH-Bosna i Hercegovina; HRV-Hrvatska; ČEŠ-Češka Republika; EST-Estonija; MAĐ-Mađarska; MAK-Makedonija; MOL-Moldavi-ja; CRG-Crna Gora; POL-Poljska; RUM-Rumunija; SRB-Srbija; SLO-Slovačka Republika. Izvor: http://data.imf.org/regular.aspx?key=60979251. Pristupljeno 10.10.2016. godine. Podaci o bruto fik-snim investicijama (Gross fixed capital formation) su iz: http://data.worldbank.org/indicator/NE.GDI.FTOT.ZS. Pristupljeno 11.10.2016.

Zemlje sa nedovoljnom domaćom štednjom upućene su na korišćenje strane akumulacije u procesu sustizanja razvijenih zemalja. Srbija se već duže vreme oslanja na strani kapi-tal u pokriću jaza između domaćih investicija i domaće štednje (grafikon 5).

57

Grafikon 5.Bruto fiksne investicije i bruto domaća štednja Srbije

U % od BDP-a

0

5

10

15

20

25

30

35

0

5

10

15

20

25

30

35

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Bruto fiksne investicije Bruto domaća štednja

Napomene: 1 Bruto fiksne investicije (eng. gross capital formation) prema metodologiji Svetske banke obu-hvataju: izdatke za povećanje fiksnog kapitala i neto promene zaliha. 2 Bruto domaća štednja (eng. gross domestic savings) predstavlja razliku između BDP-a i finalne potrošnje.Izvor: autor na osnovu podataka Svetske banke: http://data.worldbank.org/indicator/NY.GDS.TOTL.ZS Pri-stupljeno 12.10.2016.

SDI su važna komponenta (zajedno sa portfolio investicijama i zajmovnim kapitalom iz inostranstva) finansiranja jaza između domaće štednje i domaćih investicija. Kao do-datak domaćoj štednju, SDI doprinose rastu investicija i nacionalnog dohotka. Grinfild investicije su najstabilnija forma priliva kapitala jer podrazumevaju veću spremnost in-vestitora na dugoročnije investiranje. Sem toga, prinosi od direktnih investicija zavise od njihove profitabilnosti, dok se kod dužničkih instrumenta kapital i glavnica moraju otplatiti u predviđeno vreme, nezavisno od performansi privrede. U nekim slučajevima, ugovori o dužničkom finansiranju sadrže posebne klauzule koje predviđaju trenutnu ot-platu celokupnog duga u slučaju naglog pogoršanja privredne aktivnosti.

58

Grafikon 6.Neto priliv SDI u Srbiju (neto povećanje finansijskih obaveza) –

sastavne komponente

(U milionima evra)

-500

0

500

1000

1500

2000

2500

3000

3500

4000

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Vlasnički kapital osim reinvestirane dobiti

Izvor: Autor na osnovu podataka iz https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html Pristupljeno 11.10.2016.

Prikaz pojedinih komponenti priliva SDI u Srbiju daje se u grafikonu 6. Ako se posmatra samo povećanje finansijskih obaveza Srbije po osnovu direktnih investicija, može se zapaziti da vlasnički kapital sem reinvestirane dobiti ima veći udeo u prilivu SDI nego što je udeo reinvestirane dobiti.

Međutim, posebno je značajno da se u grafikonu 6. uoči rastuća uloga reinvestirane dobiti, uz stagnaciju priliva kapitala preko dužničkih instrumenta. Reinvestirana dobit bila je u usponu tokom 2011., da bi se zatim nivo održavao do 2015. godine, kad ponovo dolazi do uspona ove kategorije. Očigledna sugestija ovog grafikona je da treba stimuli-sati strane investitore na reinvestiranje dobiti u domaću privredu. Grafikon 7. prikazuje stanje SDI u Srbiji krajem posmatrane godine.

59

Grafikon 7.Stanje SDI u Srbiji, krajem godine

U milionima evra

0

5000

10000

15000

20000

25000

30000

2013 2014 2015

Vlasnički kapital osim reinvestirane dobiti Reinvestirana dobit Dužnički instrumenti

Izvor: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/ino_ekonomski_odnosi/mip/index.html Pristupljeno 12.10.2016. godine

Stanje direktnih investicija u Srbiji je dostiglo 26,5 milijardi evra krajem 2015. godine (grafikon 7). Na osnovu grafikona 7. zapaža se da dominatan deo stanja predstavlja vla-snički kapital osim reinvestirane dobiti (17,8 milijardi evra), zatim sledi reinvestirana dobit (2,4 milijarde evra) i dužnički instrumenti (6,2 milijarde evra). Stanje portfolio investicija dostiglo je 7,6 milijardi evra16. Reinvestirana dobit, sa udelom od oko 9% u stanju SDI krajem 2015. godine, predstavljala je najmanju po vrednosti komponentu SDI. Ipak, posebna pažnja joj se mora posvetiti zbog njene pokretljivosti. Reinvestiranje za-rade pruža mogućnost za proširenje poslovanja kroz dodatne investicije u već postojeći pogon, uz izvesniji horizont zadržavanja kapitala u zemlji.

7. Spoljni dug Srbije

Zaduživanje u inostranstvu predstavlja tradicionalni kanal za izvoz ili uvoz stranog kapitala. Srbiju karakteriše duga istorija zaduživanja u inostranstvu. U svim fazama privrednog razvoja strani kapital je imao zadatak da nadomesti nedostajućju domaću akumulaciju, odnosno da omogući finansiranje deficita tekućeg računa platnog bilansa. Na grafikonu 8. predstavljeno je kretanje spoljne zaduženosti Srbije i otplata duga prema dospelim ratama.

16 Podaci su prema https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/ino_ekonomski_odnosi/mip/index.html Pristu-pljeno 12.10.2016. godine.

60

Grafikon 8.Spoljni dug i otplata duga Srbije

U % od BDP-a

0

10

20

30

40

50

60

70

80

90

2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Spoljni dug Otplata duga

Izvor: NBS, Izveštaj o inflaciji , avgust 2016, str. 70, Tabela A.

U grafikonu 8. zapaža se da je ukupan spoljni dug Srbije krajem 2015. dostigao 80% BDP-a. Prema važećim standardima, taj nivo se smatra gornjom granicom preko koje se stupa u zonu prezaduženosti. Stoga je značajno da se izbegne dalje povećanje spoljnog duga. Dosadašnji trend zaduživanja imao je za posledicu rast servisiranja spoljnog duga. Pri tome, servisirani iznosi od 2006. godine prelaze 10% BDP-a godišnje. Eventualni rast kamatnih stopa na međunarodnom tržištu kapitala, pri sadašnjem tempu rasta BDP--a Srbije, mogao bi povećati ovaj udeo. Veliki trasfer sredstava u inostranstvo posred-stvom otplate spoljnog duga umanjuje akumulativne a time i investicione mogućnosti domaće privrede. Sem toga, otplata duga u 2015. je činila 25% izvoza robe i usluga, što značajno umanjuje uvozni kapacitet privrede17. Kamatne stope na postojeće kredite i na nove zajmove za refinansiranje dospelih obaveza su povoljne zbog njihovog niskog nivoa na međunarodnom tržištu kapitala. Međutim, eventualni rast kamatnih stopa u svetu svakako bi povećao iznos otplate duga. Spomenute karakteristike spoljne solventnosti i likvidnosti Srbije nalažu da se sredstva za finansiranje deficita tekućeg računa platnog bilansa potraže na drugoj strani, odnosno u povećanom neto prilivu SDI. To bi, pre sve-ga, kako smo ranije istakli, trebalo da budu grinfild investicije koje proizvode razmen-ljive proizvode. Jačanje institucionalne infrastrukture može pojačati prelivanje produk-tivnosti od grinfild investicija u pravcu domaćih preduzeća (Jude and Levieuge, 2016).

8. Međunarodna investiciona pozicija Srbije

Značaj SDI za platni bilans sagledava se i prema saldu međunarodne investicone pozicije (MIP) Srbije. Ona se može označiti kao vrednost inostrane aktive u posedu zemlje (neto finansijska aktiva) umanjena za vrednost domaće aktive u posedu stranaca (neto finansij-ska pasiva). Ako je aktiva veća od pasive zemlja je neto kreditor, u suprotnom zemlja je

17 NBS, Izveštaj o inflaciji , avgust 2016, str. 70, Tabela A.

61

neto dužnik. MIP se kao bilans stanja zemlje sa ostatkom sveta prikazuje krajem godine. Izračunava se tako što se MIP iz prethodnog perioda koriguje za iznos promena koje su nastale u platnom bilansu tekućeg perioda. Promene MIP-a se izvode iz razlike salda u dva obračunska perioda. MIP Srbije, izrađenu prema Priručniku MMF-a za izradu platnog bilansa i međunarodne investicione pozicije, šesto izdanje (Balance of Payments and International Investment Position Manual, Sixth Edition - BPM6, 2008), prikazuje-mo u tabeli 2. Pozicije u ovoj tabeli su klasifikovane prema vrsti investicija.

Tabela 2.Međunarodna investiciona pozicija Srbije na dan 31.12.2015. godine -

podela prema vrsti investicija

(u milionima evra)1. Neto finansijska aktiva 19.420

1.1. Direktne investicije 2.6551.1.1. Vlasnički kapital 2.325

1.1.1.1. Vlasnički kapital osim reinvestirane dobiti 1.6671.1.1.2. Reinvestirana dobit 659

1.1.2. Dužnički instrumenti 3301.2. Portfolio investicije 2001.3. Finansijski derivati (osim dev. rezervi) i opcije na zaposlene 31.4. Ostale investicije 6.184

1.4.1. Ostali vlasnički kapital 01.4.2. Gotov novac i depoziti 4.6791.4.3. Krediti 1031.4.4. Programi osiguranja i penzija i standardizovani garancijski

programi 51

1.4.5. Trgovinski krediti i avansi 1.3431.4.6. Ostala potraživanja 7

1.5. Devizne rezerve 10.3782. Neto finansijska pasiva 54.077

2.1. Direktne investicije 26.4902.1.1. Vlasnički kapital 20.247

2.1.1.1. Vlasnički kapital osim reinvestirane dobiti 17.8322.1.1.2. Reinvestirana dobit 2.415

2.1.2. Dužnički instrumenti 6.2432.2. Portfolio investicije 7.553

2.2.1. Vlasničke hartije od vrednosti i hartije od vrednosti investicionih fondova 404

2.2.2. Dužničke hartije od vrednosti 7.1492.2.2.1. Centralna banka 02.2.2.2. Depozitne institucije osim centralne banke 12.2.2.3. Država 7.1272.2.2.4. Ostali sektori 21

2.3. Finansijski derivati (osim dev. rezervi) i opcije na zaposlene 0

62

2.4. Ostale investicije 20.0352.4.1. Ostali vlasnički kapital 02.4.2. Gotov novac i depoziti 8792.4.3. Krediti 16.998

2.4.3.1. Centralna banka 622.4.3.2. Depozitne institucije osim centralne banke 2.2432.4.3.3. Država 9.7262.4.3.4. Ostali sektori 4.967

2.4.4. Programi osiguranja i penzija i standardizovani garancijski programi 23

2.4.5. Trgovinski krediti i avansi 1.5072.4.6. Ostala potraživanja/dugovanja 642.4.7. Alokacija SPV 565

Međunarodna investiciona pozicija-neto -34.657Izvor: http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/ino_ekonomski_odnosi/mip/index.html Pristupljeno 11.10.2016. godine.

MIP Srbije je, prema podacima tabele 2, bila negativna krajem 2015. godine. To znači da je Srbija bila neto dužnik prema inostranstvu u iznosu od 34,7 milijardi evra (potraživa-nja prema inostranstvu su iznosila 19,4 milijarde evra, a obaveze 54,1 milijarda evra). U našim potraživanjima prema inostranstvu centralno mesto pripada deviznim rezervama NBS, dok se na direktne investicije odnosi znatno manji deo.

Neto finansijska pasiva u iznosu od 54,1 milijarde evra strukturirana je na sledeći na-čin: na SDI se odnosilo 26,5 milijardi evra (48,9%), na ostale investicije 20 milijardi evra (37%) (u iznosu ostalih investicija na finansijske kredite se odnosilo 16,9 milijardi evra ili 31,4% neto finansijske pasive), dok su portfolio investicije bile zastupljene sa 7,6 milijardi evra (14,0%). Glavninu priliva SDI čini vlasnički kapital (76,4%), a ostatak se odnosi na dužničke instrumente. Značajan relativni udeo dužničkih instrumenata u osnovi znači da su roditeljske kompanije odobravale kredite svojim filijalama, i da su ova sredstva veoma pokretna u oba smera. Najčešće se radi o finansiranju potreba za obrtnim kapitalom pod povoljnijim uslovima nego što su krediti na domaćem tržištu. Međutim, ova sredstva imaju jednu specifičnost. Naime, ona mogu biti poluga za tran-sfer profita filijale matičnoj kompaniji u inostranstvo, izbegavajući plaćanje poreza u ze-mlji domaćina. U takvim slučajevima se radi o specifičnom polju delovanja transfernih cena. Vlasnički kapital se uglavnom formirao u procesu privatizacije prodajom domaćih preduzeća nerezidentima, a uključuje i grinfild investicije. Na reinvestiranu dobit kao komponentu vlasničkog kapitala odnosio se manji deo (9,1%). Trend rasta vrednosti SDI u domaćoj privredi smanjuje pritisak na zaduživanje na međunarodnom tržištu kapitala, a povećava šanse za rast izvoza i poboljšanje domaće produktivnosti. Veća usmerenost SDI u proizvodnju razmenljivih dobara otvorila bi mogućnost za poboljšanje performan-si platnog bilansa18.

18 Veliki udeo SDI u ukupnom prilivu kapitala može se tumačiti i kao znak slabosti zemlje domaćina (detalj-nije o tome videti u: Hausmann and Fernández-Arias (2000)).

63

Ako se SDI uvećaju za portfolio investicije i ostale investicije stranaca u privre-di Srbije, dolazi se do neto međunarodne investicione pozicije Srbije od 34,7 milijardi evra krajem 2015. godine. Ovaj iznos je bio nešto veći od vrednosti BDP-a Srbije u toj godini. U strukturi neto finansijske pasive značajno mesto pripada stranim kreditima u domaćoj privredi. Svaki porast kamatnih stopa na međunarodnom tržištu kapitala iza-ziva povećanje tereta servisiranja stranih kredita. U literaturi se smatra da neto MIP zemlje, koja prelazi 50% BDP-a, može biti okidač za izbijanje krize zaduženosti19. S obzirom na to da je neto MIP Srbije krajem 2015. bila veća od 100% BDP-a (grafikon 9), moglo bi se zaključiti da je naša privreda visoko zavisna od inostranih sredstava i vrlo osetljiva na kretanja na međunarodnom finansijskom tržištu. Osetljivost se posebno odnosi na udeo finansijskih kredita u ukupnoj vrednosti neto finansijske pasive od 31,4% krajem 2015. godine, jer je taj iznos ujedno predstavljao 51,6% BDP-a Srbije u istoj go-dini. Ako se iznos finansijskih kredita uveća za spoljni dug države nastao emitovanjem džavnih obveznica (koji spada u strane portfolio investicije u Srbiji), udeo kredita u ukupnoj vrednosti neto finansijske pasive se povećava na 44,6%, odnosno njihov udeo u BDP dostiže 73,3%. Generalno posmatrano, neto MIP Srbije pokazuje trend rasta od 2008. godine (povećava se neto dužnička pozicija zemlje u inostranstvu) (grafikon 9).

Grafikon 9.Neto MIP Srbije u periodu 2008-2015. godine

U procentima od BDP-a

-120

-100

-80

-60

-40

-20

0

2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Izvor: IMF, http://data.imf.org/?sk=74d1f9e7-38f7-42f4-a2b3-aed48f5efe82 (Podaci o međunarodnoj in-vesticionoj poziciji); http://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2016/02/weodata/ (Podaci za BDP) Pristup 11.10.2016. godine. Podaci za 2014. i 2015. godinu su iz: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/ino_ekonom-ski_odnosi/mip/index.html (podaci za neto MIP), i NBS, Izveštaj o inflaciji, avgust 2016, str. 71, Tabela B (podaci o BDP) Pristup 11.10.2016. god.

Na grafikonu 9. se uočava tendencija pogoršanja neto MIP-a Srbije od 2008. godine. Ovaj trend se formira pod uticajem zaduživanja u inostranstvu i usled neto priliva SDI u zemlju. Neto promene MIP-a nastaju iz dva razloga. Prvi je formiranje deficita ili suficita tekućeg računa, usled čega dolazi do međunarodne prodaje ili kupovine aktive. To su transakcije koje se odvijaju između domaćih i stranih rezidenata. Drugi razlog su promene cena finansijskih instrumenta koji čine međunarodnu aktivu i pasivu zemlje. Struktura MIP-a po stavkama otkriva koje pozicije dominantno utiču na veličinu i pred-znak neto MIP-a. Posebna pažnja se usmerava na inostranu zaduženost i kretanje SDI.

19 Videti Catão, L.A.V., and G.M. Milesi-Ferretti (2013, str. 4).

64

Uticaji iz makrookruženja takođe su uključeni u promene neto MIP-a. Saldo MIP-a (i njegov predznak) služi kao pokazatelj na osnovu koga strani investitori i poslovni part-neri procenjuje rizik poslovanja sa tom zemljom. Negativan saldo pojačava opreznost stranih investitora.

U poređenju sa zemljama u tranziciji centralne i istočne Evrope, kao i zemljama zapad-nog Balkana, Srbija ima visoku vrednost negativne MIP (tabela 3).

Tabela 3.Neto međunarodna investiciona pozicija na kraju 2015. godine

U procentima od BDP-aAlbanija -40BiH -53Bugarska -60Hrvatska -76Češka Republika -30Estonija -40Mađarska -64Makedonija -54Moldavija -88Poljska -60Rumunija -50Srbija -103Slovačka -68SAD -40

Napomena: Podaci za Albaniju se odnose na 2014. godinu.Izvor: IMF, http://data.imf.org/?sk=74d1f9e7-38f7-42f4-a2b3-aed48f5efe82 (Podaci o međunarodnoj inve-sticionoj poziciji); http://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2016/02/weodata/ (Podaci za BDP u tekućim cenama) Pristup 11.10.2016. godine.

Podaci tabele 3. pokazuju da je Srbija krajem 2015. godina imala najnepovoljniju neto MIP u poređenju sa izabranim zemljama. Mada ovaj pokazatelj nije jedini niti presudan za ocenu rizika ulaganja u jednu zemlju, ipak rizik zemlje raste sa povećanjem ovog ko-eficijenta. Očigledno je da na povećanje neto MIP-a utiču kako zaduživanje u inostran-stvu, tako i neto priliv SDI. Deficit tekućeg računa zahteva sredstva za njegovo pokriće, što povećava neto dužnički saldo zemlje. Zaduživanje države na međunarodnom tržištu kapitala za pokriće budžetskog deficita takođe povećava vrednost MIP-a, sa negativnim predznakom. Zemlje u reginu koje su primile najviše SDI u apsolutnom iznosu (poput Rumunije, Mađarske i Bugarske) imaju znatno povoljniju neto MIP od Srbije. Ovakva relativna pozicija Srbije predstavlja valjan razlog da se ulože dodatni napori za poveća-nje izvoza, kako bi se kroz smanjivanje deficita robe i usluga, a time i deficita tekućeg računa, uticalo na popravljanje MIP-a u narednim godinama.

Prema apsolutnoj vrednosti neto MIP-a, SAD spadaju u najzaduženiju zemlju na svetu. Međutim, ako se ova vrednost stavi u odnos sa BDP-om SAD u tekućim cenama, dobija se udeo od 40% u 2015. godini (tabela 3). Prema vrednosti ovog relativnog pokazatelja

65

može se smatrati da SAD još uvek imaju zadovoljavajuće performanse svoje MIP. To po-tvrđuje međunarodno tržište kapitala koje nije suzdržano kad je u pitanju izvoz kapitala u SAD.

9. Zaključak

SDI imaju značajnu ulogu u stabilizaciji platnog bilansa Srbije. Pošto je spoljni dug naše zemlje dostigao 80% BDP-a, njegovo dalje povećanje moglo bi se negativno odraziti na njen položaj na međunarodnom tzržištu kapitala. Eventualni rast kamatnih stopa na svetskom finansijskom tržištu uticao bi na povećanje tereta službe spoljnog duga i pri sadašnjem nivou zaduženosti. Stoga se kao alternativni izvor priliva stranog kapitala za pokriće deficita tekućeg računa platnog bilansa Srbije pojavljuju SDI. Ukupan iznos (stanje) SDI u Srbiji krajem 2015. je dostigao 26,5 milijardi evra, što je po vrednosti sko-ro izjednačeno sa spoljnim dugom zemlje od 26,4 milijarde evra, takođe krajem 2015. godine20. Ova činjenica potvrđuje značaj SDI u privredi Srbije i svedoči o njihovom naglašenom mestu u platnom bilansu. Mada je preovlađujući deo priliva SDI povezan sa procesom privatizacije, jednim svojim delom ovaj priliv se pretočio u domaće fiksne investicije. Drugi, ujedno veći deo se prelio u potrošnju.

Značajan doprinos SDI ogleda se i u robnom izvozu kompanija koje su prešle u strano vlasništvo ili su izgrađene kao strane grinfild investicije. Sa stanovišta platnog bilansa, grinfild investicije su najpoželjniji vid priliva kapitala. Posebno one investicije usmerene u izgradnju proizvodnih kapaciteta koji proizvode razmenljive proizvode. Ovaj vid pri-liva SDI treba favorizovati u narednom periodu. Mere stimulisanja priliva ovog kapitala treba uskladiti sa razvojnim konceptom zemlje. Prostor za dodatna ulaganja postoji u prerađivačkoj industriji i uslužnim poslovima u drugim oblastima. Snažnije povezivanje domaćih malih i srednjih preduzeća sa stranim kompanijama na liniji poslova dorade i prerade proizvoda, može biti značajan kanal ne samo za povećanje našeg izvoza već i na-čin da se uspostave i ojačaju proizvodne veze, koje u budućnosti mogu biti oslonac izvoza zemlje. Dostignuto stanje SDI u Srbiji ima svoju finansijsku stranu. Naime, kompanije u stranom vlasništvu generišu profite koji se mogu transferisati vlasnicima u inostranstvo. Jedan deo ostvarenog profita za sada se zadržava u zemlji u vidu reinvestiranja, dok se ostatak repatrira vlasnicima u inostranstvo. Nosioci ekonomske politike treba da ulože dodatne napore u stvaranju institucionalno osnaženog investicionog ambijenta, kako bi se veći deo ostvarene zarade kompanija u stranom vlasništvu reinvestirao u proširenje kapaciteta, ili kao obrtni kapital. Sve dok je odliv ostvarenog dohotka ovih kompanija manji od neto priliva novih SDI, ispoljava se njihov pozitivan uticaj na platni bilans. Is-traživanja u ovom radu su pokazala da je u Srbiji veći neto priliv SDI od odliva dohotka po njihovom osnovu, iz čega se nametnuo zaključak da SDI još uvek pozitivno deluju na platni bilans. Međutim, iskustva zemalja u tranziciji su otkrila da postoji nekoliko faza koje karakterišu finansijski profil SDI. U prvim fazama, neto priliv SDI znatno je veći od odliva dohotka, dok se u poslednjoj fazi isplaćene dividende skoro izjednačavaju sa ostvarenim profitom. To je faza kad kompanije u zemlji domaćina pokazuju zasićenost u pogledu širenja proizvodnje, sve manje reinvestiraju, i postepeno povećavaju repatrirane iznose dohotka. U toj fazi je moguće i dezinvestiranje, i ono je uglavnom povezano sa smanjivanjem profita koji ostvaruje kompanija na domaćem tržištu. Ovi razvojni procesi

20 https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/ino_ekonomski_odnosi/mip/index.html Pristupljeno 12.10.2016.

66

karakteristični su za SDI, i to se mora imati u vidu. Međutim, za Srbiju je značajno da je neto priliv SDI još uvek veći od odliva njihovog dohotka u računu primarnog dohotka platnog bilansa, i da po tom osnovu SDI deluju stabilizujuće na platni bilans. Na taj način SDI omogućavaju održivost postojećeg deficita tekućeg računa platnog bilansa na nivou od oko 5% BDP-a21. Drugi važan momenat kod SDI je da njihovo angažovanje u proi-zvodnji za izvoz može znatno doprineti smanjivanju deficita robe i usluga u narednom periodu, čime bi se pojačao njihov stabilizujući uticaj na ukupne performanse platnog bilansa Srbije.

Prisustvo stranog kapitala u Srbiji, u vidu neto stanja SDI, portfolio investicija i dužnič-kog kapitala, formira njenu dužničku međunarodnu investicionu poziciju. To zapravo znači da je zemlja neto dužnik prema inostranstvu. Što je veći neto dužnik, to je i per-cepcija o rizičnosti zemlje kod stranih investitora tim veća. Rizik može da se ispolji u vidu većeg povlačenja stranog kapitala iz zemlje u slučaju pojave spoljne krize, ili u slučaju naglog skoka servisiranja spoljnog duga, što može ugroziti eksternu solventnost i likvidnost zemlje. Dostignuti nivo neto dužničke pozicije Srbije prema inostranstvu zahteva da se i o tome povede računa. Jačanje domaće komponente kapitala u zemlji naj-bolji je način da se izbegne neželjeni scenario naglog povlačenja stranog kapitala. Mada spomenuti pokazatelj rizičnosti jedne zemlje nije jedini niti najznačajniji prilikom sagle-davanja njenog sveukupnog rizika, nosioci ekonomske politike u svim zemljama, pa i u Srbiji, treba da imaju u vidu da se i on koristi u sagledavanju globalnih performansi ze-mlje. Mere ekonomske politike u Srbiji trebalo bi da budu usredsređene na popravljanje investicione klime za sve vidove domaćeg i stranog kapitala. To bi bio uverljiv pristup za privlačenje grinfild investicija ali i metod da se izbegne dodatno zaduživanje Srbije na međunarodnom tržištu kapitala.

Literatura

Brada, J.C. and V. Tomšik (2003), Foreign direct investment and perceptions of vulnera-bility to foreign exchange crises: Evidence from transition economies, ZEI working paper, No. 543.

Canton, E. and Solera, I. (2016), Greenfield Foreign Direct Investment and Structural Reforms in Europe: What Factors Determine Investments?, Discussion paper 033, European Commisssion, Luxembourg.

Catão, L.A.V., and G.M. Milesi-Ferretti (2013), External Liabilities and Crisis, IMF Working Paper, No. 13/113 (May).

Drahokoupil, J. and B. Galgóczi (2015), “Foreign direct investment in eastern and sout-hern European countries: still an engine of growth?”, in: B. Galgóczi, J. Drahokoupil and M. Bernaciak (Eds.), Foreign investment in eastern and southern Europe after 2008: Still a lever of growth?, ETUI aisbl, Brussels.

EBRD (2015), Transition Report 2015-2016: Rebalancing Finance, EBRD, London.Hausmann, R. and E. Fernández-Arias (2000), „Foreign Direct Investment: Good Cho-

lesterol?“, Inter-American Development Bank Working Paper No. 417 (Washington).

21 Da bi se ocenio iznos održivog deficita, potrebno je u analizu uključiti više faktora. Ispitujući prag održiv-osti deficita, Milessi – Ferretti and Razin (1996, str. 65) su zaključili da nivo održivog deficita treba da se posmatra zajedno sa politikom deviznog kursa i strukturnim činiocima kao što su: stepen otvorenosti privrede, stanje finansijskog sistema, nivo štednje i investicija.

67

Jude, C. and G. Levieuge (2016), „Growth Effect of Foreign Direct Investment in De-veloping Economies: The Role of Institutional Quality”, The World Economy, DOI: 10.1111/twec.12402

McCann, P. (2011), „International business and economic geography: knowledge, time and transactions costs“, Journal of Economic Geography, 11: 309-317.

Mencinger, J., (2016), „Direct and indirect effects of FDI on current account“, http://www.raumplanung.tu-dortmund.de/irpud/presom/fileadmin/docs/presom/externa-l/13th_workshop/Mencinger.pdf Pristupljeno 12.10.2016. godine.

Milessi-Ferretti, G.M. and A. Razin (1996), Current Account Sustainability, Princeton Studies in International Finance, No. 81 (October), Princeton, New Jersey.

Moran, T. (2007), „How to Investigate the Impact of Foreign Direct Investment on De-velopment and Use the Results to Guide Policy“, in: S.M. Collins (Ed.), Brookings Trade Forum: Foreign Direct Investment, pp. 1-60.

Myant, M. and J. Drahokoupil (2011), Transition economies: Political economy in Rus-sia, Eastern Europe, and Central Asia, Hoboken, NJ, Wiley-Blackwell.

NBS (2016), Izveštaj o inflaciji , avgust 2016.The World Bank (2017), Dooing Business 2017: Equal Opportunity for All, Economy

Profile 2017: Serbia, Washington, DC.UNCTAD (2016), World Investment Report 2016: Investor Nationality: Policy Challen-

ges, UN, New York.WTO (2016), World Trade Report 2016: Levelling the trading field for SMEs, WTO,

Geneva.

69

Doprinos SDI izvozu centralno-istočnih zemalja EU u kontekstu privrednog razvoja i izvoznih mogućnosti SrbijeMirjana Gligorić*E-mail: [email protected]

Uvod

Tok kapitala u Evropi u pretkriznom periodu je bio specifičan. Kapital se kretao u sme-ru od razvijenih ka manje razvijenim evropskim državama, što je bilo suprotno smeru njegovog kretanja u drugim delovima sveta, gde su zemlje u razvoju ulagale sredstva u vodeće svetske privrede. Dodatno, dominantan deo kapitala u Evropi je bio internog ka-raktera – od razvijenih zemalja EU ka tranzicionim evropskim zemljama, što je dodatno čini drugačijom od ostatka sveta, gde su ulaganja bila među državama koje pripadaju različitim delovima sveta. To je uslovilo brzu privrednu ekspanziju tranzicionih zemalja Evrope i konvergenciju njihovog dohotka ka nivoima razvijenih zemalja. Takvi trendovi su uslovili i znatan rast spoljnotrgovinske razmene tranzicionih evropskih zemalja, ali i doveli do visokih spoljnih neravnoteža u nekima od njih.

Isto tako, Srbija je u pretkriznim godinama beležila visoke nivoe spoljnotrgovinskog i tekućeg deficita, koje je mogla da finansira prilivom stranog kapitala. Nakon nastanka krize usledilo je smanjenje spoljnih neravnoteža usled smanjene domaće potrošnje i pri-liva stranog kapitala. Poslednjih godina u Srbiji spoljnotrgovinski i tekući deficit su do-datno smanjeni i na znatno nižem nivou u poređenju sa prethodnim godinama. Ipak, to nužno ne garantuje da je u domaćoj privredi rešen problem strukturne spoljnotrgovinske neravnoteže u dugom roku. Kako će SDI u narednom periodu, dok se domaće investicije znatnije ne oporave, predstavljati primaran izvor pokretanja proizvodnje, rešenje treba tražiti u definisanju kriterijuma i uslova kojima će se privući odgovarajuće strane inve-sticije pre svega usmerene na rast izvoza.

U ovom radu analiziramo uticaj stranih direktnih investicija (SDI) na izvoz u deset ze-malja Centralno-istočne Evrope (CIE). Zemlje CIE delimo u dve grupe. U prvoj grupi se nalaze Češka Republika, Mađarska, Poljska, Slovačka i Slovenija, a u drugoj Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija i Rumunija. Osnovno pitanje je da li postoji razlika u efekti-ma priliva kapitala u dve posmatrane grupe, s obzirom na njihove različite performanse u pogledu izvoza, spoljnotrgovinske razmene/nivoa spoljnotrgovinskog deficita i kvali-teta i održivosti privrednog rasta. Želimo da identifikujemo da li su SDI važna izvozna determinanta, da li postoji razlika u načinu ulaganja ove vrste kapitala i da li upravo ta razlika stoji u pozadini nejednakih izvoznih i razvojnih postignuća ove dve grupe zema-lja. Time želimo da ukažemo kreatorima ekonomske politike u Srbiji na značaj pojedinih formi kapitala i niz potencijalnih povoljnih efekata koje SDI mogu imati na domaću pri-

* Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu

70

vredu u budućnosti, tj. da istaknemo koja strana ulaganja su posebno poželjna sa aspekta podsticanja daljeg rasta izvoza i postizanja održivosti privrednog rasta u dugom roku.

Primenom ekonometrijske analize ispitivali smo uticaj SDI na izvoz u CIE zemljama. U istraživanju, koristimo metodologiju nestacionarnih panela. Za ocenu regresije u panelu primenjujemo nove metode: ocenu grupnih sredina i ocenu sredine grupe sa zajednič-kim korelisanim efektima. Ove dve aktuelne metode, koje do sada nisu korišćene u oceni izvoznih funkcija, obuhvataju heterogenost parametara u modelu među jedinicama po-smatranja, kao i postojanje tzv. „pozadinskih“ efekata. Na osnovu dobijenih rezultata izvodimo zaključke o determinantama izvoza u CIE zemljama, razlozima postojećih razlika među dve grupe u okviru CIE - sa fokusom na razlike u efektima investiranja stranih investitora, na osnovu čega dajemo preporuke za Srbiju vezane za mogućnosti rasta izvoza i privrednog rasta na bazi priliva SDI.

1. Efekti kretanja kapitala u pretkriznom periodu na privredni razvoj tranzicionih evropskih država

Za pretkrizni period uočena je specifičnost kretanja kapitala u Evropi. Tok kapitala je bio u smeru „nizbrdo“ - od bogatih ka siromašnim zemljama1. Iako u skladu sa ekonomskom teorijom2, takav tok je suprotan identifikovanom načinu kretanja kapitala u zemljama van Evrope. Zapravo, kod država izvan Evrope kapital se kretao od siromašnih ka boga-tim zemljama (tzv. kretanje „uzbrdo“), a kao osnovni primer mogu se navesti pojedine azijske zemlje, između ostalih i Kina, koje su ulagale sredstva u SAD.

U Evropi, pored navedenog kretanja kapitala „nizbrdo“, uočena je dodatna specifičnost ovog toka – da je on bio uglavnom internog karaktera, tj. da su u evropske tranzicione ekonomije sredstva pretežno dolazila od strane razvijenih evropskih zemalja. To nije bio slučaj u vanevropskim zemljama, gde su se povećavali tokovi među zemljama koje pri-padaju različitim delovima sveta. Takva putanja kapitala za posledicu je imala brz priliv inostranih sredstava u evropske tranzicione zemlje, te brz privredni rast i nagli porast spoljnotrgovinske razmene ovih zemalja. Prema Abiad i dr. (2009), bez obzira da li je priliv inostranih sredstava u zemlju bio po osnovu stranih direktnih investicija ili drugih formi kapitala, on je doprinosio rastu BDP-a i produktivnosti u toj zemlji.

Veliki deo zabeleženog priliva kapitala u zemlje Centralno-istočne Evrope (CIE) čine SDI. Ukoliko posmatramo učešće kumulativnog priliva SDI u vrednosti BDP-a deset CIE zemalja, uočava se brz rast ovog pokazatelja (Tabela 1). Najveći porast nivoa SDI/BDP od 2000. do 2007.ostvarilesu Bugarska, Slovačka, Češka Republika i Estonija.

1 Abiad i dr, 2009.2 Prema teoriji Solova kretanje kapitala je od bogatih ka siromašnim zemljama, jer je stopa prinosa na

kapital niža u privredama sa većom tehničkom opremljenošću rada (kapital po zaposlenom). Time dolazi do konvergencije manje razvijenih ka razvijenim zemljama (v. npr. Romer, 2006, str. 31).

71

Tabela1.Kumulativan priliv SDI u CIE zemljama

u %BDP-a1995 2000 2005 2007 2008 2009 2010 2015

Bugarska 3,1 20,6 46,5 84,7 80,6 95,1 94,6 86,4Češka R. 12,3 35,2 44,6 59,5 48,1 61,2 62,1 62,4Estonija 15,2 46,5 79,9 70,5 63,9 80,6 79,7 84,9Mađarska 24,5 48,5 54,3 68,6 56,1 76,2 69,8 77,7Letonija 11,4 21,3 29,0 35,6 31,8 44,5 46,1 54,1Litvanija 5,3 20,2 31,4 37,9 27,0 35,3 35,7 35,5Poljska 5,5 19,5 28,4 38,3 28,0 38,4 39,1 45,5Rumunija 2,2 18,6 25,5 35,9 31,1 41,7 40,5 40,3Slovačka 6,5 33,7 60,6 62,2 52,3 59,3 56,4 55,7Slovenija 8,5 11,7 19,4 22,7 21,5 22,4 22,2 28,0

Izvor: prikaz autora na osnovu podataka UNCTAD-a

Autori Abiad i dr. (2009) ističu da su Evropu u periodu od sredine 90-ih do početka glo-balne krize odlikovale visoka finansijska i proizvodna integracija koje su rezultat evrop-ske integracije. Rezultat toga je brza konvergencija dohotka tranzicionih evropskih ze-malja ka zemljama tzv. „stare“ Evrope, te Evropa u pretkriznom periodu predstavlja tzv. „mašinu konvergencije“ (engl. „convergence machine“)3. Brz rast BDP-a u tranzicionim zemljama Evrope vodio je brzom porastu njihovog izvoza, po čemu su one razlikuju od drugih tranzicionih zemlja sveta, kod kojih nije zabeležen takav rast izvoza podstaknut rastom proizvodne aktivnosti.

Dodatno, još jedan od ishoda navedenog evropskog trenda kretanja kapitala, po čemu je Evropa takođe jedinstvena, je izražen deficit tekućeg računa platnog bilansa u evrop-skim tranzicionim zemljama, suprotno drugim zemljama u tranziciji(izvan Evrope) koje je odlikovao uravnoteženi nivo ili suficit na tekućem računu (Grafikon 1). Zemlje Istočne Azije su u posmatranom periodu konstantno ostvarivale visok suficit na tekućem raču-nu. Zemlje Latinske Amerike su sa negativne prešle na pozitivnu vrednost salda tekućeg računa, dok su druge rastuće ekonomije, posle deficita, beležile gotovo uravnotežen te-kući račun. Za razliku od njih, zemlje CIE tokom celog prikazanog perioda beleže tekući deficit.

3 V. WorldBank (2012).

72

Grafikon 1.Bilans tekućeg računa tranzicionih privreda, u % BDP-a

Izvor: Abiad, Leigh i Mody (2009), str. 247.

Pored toga što su se tranzicione evropske zemlje razlikovale u odnosu na druge tranzici-one zemlje u svetu prema istaknutim karakteristikama, detaljnija analiza ukazuje da su i među njima postojale važne razlike. Iako su sve beležile brz rast BDP-a u pretkriznom periodu, on nije u svim zemljama bio jednako održiv. Zapravo, tokom konvergencije ka razvijenim evropskim zemljama, među zemljama CIE grupe postojala je razlika u kvali-tetu i održivosti privrednog rasta. One su u pretkriznom periodu sledile različite modele rasta, koji su opredelile njihov način reagovanja na krizu i dinamiku oporavka.

Imajući navedeno u vidu, za potrebe naše analize, zemlje CIE delimo u dve grupe, prema tome da li je brz pretkrizni rast CIE zemalja praćen ili ne stvaranjem spoljnih neravnote-ža. U prvoj grupi, tzv. V5grupi zemalja, nalaze se Češka, Mađarska, Poljska, Slovačka i Slovenija i njih je karakterisao uravnoteženi nivo spoljnotrgovinskog bilansa. U drugoj, B5 grupi,su Bugarska, Rumunija, Letonija, Litvanija i Estonija, koje su beležile znatne nivoe spoljnotrgovinskog deficita.

2. Srbija: priliv kapitala i nivo spoljne neravnoteže

U godinama pre početka svetske ekonomske krize, Srbija je beležila brz privredni rast, ali uz visoke nivoe spoljnotrgovinskog i tekućeg deficita (Grafikon 2), po čemu je ona bila u izvesnom smislu slična zemljama CIE svrstanih u B5 grupu. U 2007. godini nivo spoljnotrgovinskog deficita u Srbiji je iznosio čak 25% BDP-a, a u 2008. blizu 26% BDP--a. U te dve godine izvoz robe i usluga je bio na veoma niskom nivou i iznosio je 28% BDP-a, dok je izvoz robe činio samo 1/5 BDP-a. Sa druge strane uvoz robe i usluga je iznosio 53%-54% BDP-a, a uvoz robe 45% BDP-a. Zapravo, komparativna analiza uka-zuje da je u Srbiji u pretkriznom periodu nivo uvoza bio na nivou pojedinih uporedivih

73

zemalja, dok je izvoz bio ispod zabeleženih vrednosti uporedivih zemalja, što se može objasniti tradicionalno niskom konkurentnošću domaće privrede, tj. perzistentnom sla-bošću domaćeg razmenljivog sektora.

Ipak, u Srbiji u godinama pre 2009. bilo je moguće finansirati spoljne neravnoteže obil-nim prilivom inostranog kapitala. Struktura priliva kapitala data je na Grafikonu 3, gde se vidi da je u pretkriznim godinama zabeležen bitan priliv SDI, ali i znatno zaduživanja preduzeća i banaka u inostranstvu. Od 2009. godine model rasta koji je Srbija prethodnih godina sledila više nije bio održiv. Znatno smanjenje priliva kapitala praćeno padom do-maće potrošnje doveli su do naglog pada uvoza, koji je bio veći od pada izvoza. Time je došlo do smanjenja nivoa spoljnotrgovinskog i tekućeg deficita sa 25,8% i 21,1%, koliko su iznosili u 2008, na 16,5% i 6,6% u 2009. godini, respektivno (Grafikon 2). I struktura priliva kapitala je izmenjena, gde je u godinama nakon početka krize priliv inostranih sredstava dominantno ostvaren po osnovu SDI i portfolio investicija, dok je istovremeno zabeleženo razduživanje u inostranstvu po osnovu ostalih investicija (Grafikon 3).

Grafikon 2.Srbija: učešće tekućeg i spoljnotrgovinskog deficita u BDP-u, 2007-2016

-18,6-21,1

-6,6 -6,8

-10,9 -11,6

-6,1 -5,9-4,8

-3,1 -4,6

-25,0 -25,8

-16,5 -15,9 -15,9-17,5

-11,2 -10,9 -9,9-7,2

-8,5

-30,0

-25,0

-20,0

-15,0

-10,0

-5,0

0,0

u %

Tekući deficit/BDP Spoljnotrgovinski deficit/BDP

Izvor: NBS, QM

74

Grafikon 3.Srbija: struktura priliva kapitala, 2007-2016

5.778

4.9174.644

624

5.139

2.206 2.342

-85

1.354

-3.000

-2.000

-1.000

0

1.000

2.000

3.000

4.000

5.000

6.000

7.000

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

u m

ilion

ima

EUR

Kapitalni račun

Ostale investicije

Finansijski derivati i opcije na akcije zazaposlenePortfolio investicije

Direktne investicije

Priliv kapitala

Izvor: prikaz autora na osnovu NBS

Srbiju karakteriše i visok priliv doznaka(stavka Lični transferi u Platnom bilansu). Evi-dentan je značaj ovih sredstava ukoliko ih poredimo sa prilivom SDI (v. Grafikon 4). Na Grafikonu 4 se vidi da je u periodu 2007-2016 gotovo u svim godinama priliv ličnih transfera bio iznad vrednosti priliva SDI, sa izuzetkom 2008. i 2011. godine kada su SDI bile više od ličnih transfera, i 2007. kada su ova dva priliva bila izjednačena. Iznos ličnih transfera je veoma značajan jer doprinosi uravnoteženju platnog bilansa zemlje4. Koliko su oba priliva kapitala (SDI i lični transferi) značajna za pokrivanje spoljnotrgovinskog deficita u Srbiji, tj. kao pozitivan doprinos saldu tekućeg računa, tj. njegovo pokriće vidi se na Grafikonu 4.

4 Lični transferi su značajna pozitivna stavka u tekućem delu platnog bilansa kod zemalja Zapadnog Bal-kana (ZZB). Tako su ZZB pre krize beležile bitnije iznose spoljnotrgovinskih deficita u odnosu na CIE zemlje, ali su ovi deficiti bili bitno kompenzovani prilivom doznaka, pa su deficiti tekućeg računa ZZB bili niži nego u pojedinim CIE zemljama. U 2007. godini spoljnotrgovinski deficit u BDP-u za Srbiju iznosi 25%, za Albaniju 26,8%, BJR Makedoniju 18%, sa tekućim deficitima u BDP-u od 18,6%, 10,8%, 7,4%, respektivno. Prosečna vrednost količnika spoljnotrgovinskog deficita i BDP-a za zemlje Estonija, Letonija, Litvanija, Bugarska i Rumunija je u 2007. godini bila 14,9%, a tekućeg deficita i BDP-a 18,5% BDP-a (izračunavanje autora na osnovu podataka Eurostat-a i Svetske banke, za Srbiju NBS i QM).

75

Grafikon 4.Srbija: tekući deficit, spoljnotrgovinski deficit, lični transferi i SDI

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 Januar-jul 2016

Deficit tekućeg računa 5,5 7,1 2,0 2,0 3,7 3,7 2,1 2,0 1,6 0,7Spoljnotrgovinski deficit 7,4 8,7 5,1 4,7 5,3 5,5 3,8 3,6 3,3 1,5Lični transferi, neto 2,5 2,2 3,1 2,9 2,6 2,5 2,7 2,4 2,7 1,4SDI, neto 2,5 2,5 2,1 1,1 3,3 0,8 1,3 1,2 1,8 1,1

0

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

u m

ilija

rdam

a EU

R

Deficit tekućeg računa Spoljnotrgovinski deficit Lični transferi, neto SDI, neto


U 2015. i od početka 2016. zabeleženi su relativno niže vrednosti spoljnotrgovinskog i tekućeg deficita u odnosu na prethodne godine, kao i značajan iznos priliva SDI. Nivo spoljnotrgovinskog deficita u 2015 iznosi 10% BDP-a, a u prvoj polovini 2016 8% BDP-a. Tokom prvih šest meseci 2016. robni deficit je takođe niži u odnosu nivoe prethodnih godina i na nivou je od 10,2% BDP-a. Time, deficit tekućeg računa u 2015. godini iznosi 4,8% BDP-a, dok se očekuje još niži nivo u 2016. Takođe je u 2016. godini verovatno da će tekući deficit, kao što je to bio slučaj u 2015, biti potpuno pokriven prilivom SDI (Grafikon 4).

Neposredno nakon početka krize došlo je do naglog smanjenja vrednosti uvoza i izvoza, a oporavak izvoza je bio znatno dinamičniji od rasta uvoza. Pokrivenost uvoza izvozom znatno porasla - sa 52% u 2007 na 86%, koliko iznosi u prvih šest meseci 2016. U izve-snoj meri je to posledica nekih privremenih faktora i pojedinačnih okolnosti. Naime, rast izvoza nakon početka krize je bio velikim delom posledica izvoza pojedinačnih predu-zeća, tj. izvoz je odlikovala koncentrisanost i zavisnost od nekoliko krupnih preduzeća izvoznika. Zato se postavlja pitanje o daljim generatorima rasta izvoza, nakon što su rast izvoza pojedinačnih kompanijai njihov doprinos rastu ukupnog izvoza u trenutno ogra-ničeni u postojećim okolnostima. Sa druge strane uvoz je prvobitno opao neposredno po nastanku krize, a zatim je ograničen beležio spor oporavak usled niske domaće tražnje (što se prvobitno duguje recesiji, a zatim i fiskalnoj konsolidaciji), i od skoro povoljnim odnosima razmene5.

5 Količnik izvoznih i uvoznih cena, tj. indeks odnosa razmene, dostiže rekordno visoku vrednost od 115 u drugom kvartalu 2016. godine, nakon 103 u 2014 i 108 u 2015. godini. Naime, od početka 2015. godine, ovaj indeks beleži rast prvenstveno usled veoma niske svetske cene energenata. Izvor: RZS i QM 44 i QM 45.

76

I pored toga što je izvoz beležio brz trend oporavka od početka krize, tako da se učešće izvoza robe u BDP-u udvostručilo od 2007. do 2016 godine, i dalje postoji bitan prostor za njegov rast. Prema podacima Eurostata za 2015. godinu, bilo da posmatramo količnik izvoza robe u BDP-u ili robe i usluga u BDP-u, nivo izvoza u Srbiji je znatno ispod nivoa u uporedivim zemljama. Učešće izvoza robe i usluga u BDP-u u Slovačkoj je iznosilo 93,8%, u Mađarskoj 92,1%, u Češkoj Republici 83%, u Sloveniji 77,9% i u Bugarskoj 66,5%, dok je u Srbiji ovaj pokazatelj na nivou od 47,2% (Grafikon 5). Rezultati ove komparativne analize upravo sugerišu da postoji potencijal da Srbija ostvari viši nivo izvoza u budućnosti.

Grafikon 5.Izvoz u % BDP-a, 2015

93,8 92,183,0

77,9

66,5

47,2

84,6

74,1 70,662,3

50,2

34,3

0

10

20

30

40

50

60

70

80

90

100

Slovačka Mađarska Češka R. Sloveniija Bugarska Srbija

u %

BD

P-a

Izvoz robe i usluga Izvoz robe


Zabeleženo smanjenje tekućeg i spoljnotrgovinskog deficita u godinama nakon krize i trenutno njihovi relativno niski nivoi ne predstavljaju garanciju da je u Srbiji rešen pro-blem strukturne spoljne neravnoteže u dugom roku. Prema novijim podacima robne raz-mene, izvoz usporava (prema desezoniranim podacima gotovo stagnira), dok uvoz ubr-zava rast, pa je u narednom periodu moguć porast robnog i spoljnotrgovinskog deficita. Dodatno povećanje spoljnotrgovinskog deficita može se očekivati i od strane pogoršanja odnosa razmene usled više jedinične vrednosti uvoza po osnovu niske baze kod uvoznih cena, ali i mogućeg nastavka započetog trenda rasta svetskih cena energenata. Uz to, u narednom periodu izvoz će velikim delom biti određen eksternim okolnostima, između ostalih brzinom oporavka zemalja Evrope. Takođe, Srbija će se suočavati sa činjenicom da će u narednom periodu priliv kapitala, a time i SDI, bitno zavisiti od dešavanja u prilično turbulentnom međunarodnom okruženju. Stoga politike treba da budu dobro osmišljene i sprovedene za eliminisanje eksternih neravnoteža pre svega putem rasta izvoza i daljeg privlačenje SDI.

77

3. Značaj rasta izvoza i SDI za zemlje CIE i Srbiju

Prema iskustvu mnogih zemalja sa niskim ili srednjim nivoom dohotka, između ostalih i evropskih tranzicionih zemalja, privredni rast nije bio dugoročno održiv ukoliko je bio zasnovan na porastu domaće potrošnje i uvozu. Sa druge strane, one zemlje koje su sle-dile izvozno-orjentisani model rasta ostvarile su brz porast dohotka i konvergenciju ka razvijenim zemljama i pokazale su veću otpornost na eksterne šokove. Postoji niz argu-menata koji govore u prilog izvoznoj orjentaciji, jer izvoz služi kao „motor“ privrednog rasta na mnogo načina. Neki od njih su da izvoz dovodi do rasta BDP-a, zaposlenosti, produktivnosti, da doprinosi uvođenju moderne tehnologije, kao i savremenih metoda upravljanja i organizacije u procesu proizvodnje. Takođe rastom izvoza povoljno se utiče na tekući račun platnog bilansa putem boljeg rezultata na spoljnotrgovinskom računu, a postiže se i veća finansijska stabilnost, kao i jačanje domaće valute.

Na važan argument za stimulisanje rasta izvoza u tranzicionim zemljama ukazuje i stav pojedinih ekonomista da je prevazilaženje „strukturne“ spoljne neravnoteže pitanje od suštinske važnosti da bi se osigurala održivost procesa konvergencije i integracije u EU (Petrović i Gligorić, radni papir; Landesmann, prezentacija, 2015). Dodatni argument u slučaju Srbije za orjentaciju na privredni rast baziran na rastu izvoza, pored navede-nog rešavanja pitanja strukturne spoljne neravnoteže, je i relativno nizak nivo domaćeg izvoza, tj. postojanje prostora za njegov rast (v. prethodni deo ovog rada i Grafikon 5).

Prema ekonomskoj literaturi, izvoz je sa jedne strane determinanta privrednog rasta, ali, sa druge strane, i sam može biti determinisan rastom. Zato se u mnogim radovima upravo ispituje smer uzročnosti između izvoza i BDP-a, tj. da li rast izvoza doprinosi rastu BDP-a (engl. Export led growth hypothesis, v. npr. Balassa, 1978, Edwards, 1998). Ovakav smer veze se objašnjava pre svega činjenicom da je izvoz deo BDP-a i da utiče na BDP kroz multiplikator spoljnotrgovinske razmene, ali i da postoji posredni uticaj iz-voza na BDP, kao što su npr. ostvarivanje veće proizvodnje usled plasiranja robe na nova, inostrana tržišta, što čak može dovesti do ostvarivanja povoljnosti usled ekonomije obi-ma. Takođe izvoz nameće i specijalizaciju u proizvodnji, koja vodi rastu produktivnosti i konkurentnosti, a saradnja sa kompanijama na inostranom tržištu utiče na usvajanje i primenu novih znanja u proizvodnji i upravljanju6.

Sa druge strane, rast proizvodnje može voditi rastu izvozа (engl. Growth driven export hypothesis). U pojedinim radovima se pored BDP-a kao determinanta u izvoznoj jedna-čini uključuju i SDI, tj. ocenjuje se i njihov uticaj na izvoz. Kako se navodi u literaturi,S-DI vode rastu izvoza u zemlji u slučaju kada domaća i strana ekonomija (izvorna zemlja SDI) raspolažu faktorima proizvodnje različitog intenziteta. Potencijalni rezultat toga je da se proizvodnja odvija u domaćoj ekonomiji, a (intermedijarni) proizvodi dalje izvoze. Ako su troškovi spoljnotrgovinske razmene niži u zemlji u koju se ulažu SDI nego u zemlji odakle dolaze SDI, onda zemlja u koju se ulažu SDI može da predstavlja područje za izvoz7. Takođe, uticaj SDI na izvoz je opredeljen i karakterom SDI, tj. da li su one tržišno ili proizvodno orjentisane, kao i da li je integracija horizontalna ili vertikalna,

6 Za dodatne detalje o uticaju izvoza na privredni rast videti npr: Reppas i Christopoulos (2005) i Balcilar i Abidin Ozdemir (2013).

7 Kutan i Vukšić (2007), str. 432-433.

78

gde proizvodno orjentisane SDI i vertikalna integracija po pravilu dovode do povećanja spoljnotrgovinske razmene, a time i izvoza8.

SDI mogu da utiču na rast izvoza zemlje prvenstveno jer dolazi do izvoza inostrane afilijacije, i to predstavlja neposredan uticaj. Dodatno, kao neki od posrednih načina uticaja SDI na rast izvoza mogu se navesti: rast izvoznih mogućnosti domaćih kompa-nija usvajanjem tehnologije, znanja, proizvodnih procesa nove kompanije, što pre svega predstavlja rezultat veće konkurencije u sektoru u kom je došla nova firma ili sektoru inputa kojim se snabdeva novo preduzeće;proizvodnja nove kompanije proizvoda koji predstavljaju jeftinije i/ili kvalitetnije inpute u procesu proizvodnje domaćih firmi, što utiče na porast produktivnosti i konkurentnosti domaćih kompanija; lobiranje nove kom-panije za bolji tretman izvoza zemlje u kojoj je došlo do priliva SDI ili pruži značajne informacije, podatke o zemlji porekla SDI9.

Hsiao i Hsiao (2006) su na uzorku od osam zemalja: Kina, Koreja, Tajvan, Hong Kong, Singapur, Malezija, Filipini i Tajland,testirali postojanje Grejndžerove uzročnosti izme-đu BDP-a, SDI i izvoza. Njihovi podaci se odnose na period1986-2004. a rezultati uka-zuju na različite zaključke vezane za postojanje uzročnosti i smera veze u posmatranim zemaljama. Prema njihovim rezultatima sprovedene empirijske analize na osnovu panel podataka,SDI značajno utiče na BDP. Taj uticaj, kako je pokazano, može biti direktan ili indirektan - preko izvoza. Dodatno, oni su pokazali da je veza između izvoza i BDP-a dvosmerna i signifikantna. Autori Bjelić, Jaćimović i Tašić (2013),su takođe svoje istra-živanje fokusirali na izvoz i priliv SDI. Oni su pre svega ispitivali kako se kriza odrazila na privrede CIE i ZZB. Rezultati dobijeni na osnovu podataka panela ukazuju da je kriza imala značajan uticaj na posmatrane zemlje, ali da postoje izvesne specifičnosti svake zemlje koje su određivale kretanje izvoza u zavisnosti od stepena spoljnotrgovinske in-tegracije. Kutan u Vukšić (2007) su ocenjivali izvozne funkcije za 12 zemalja CIE10. Ovi autori su uključili devizni kurs, BDP percapita i SDI kao determinante izvoza. Oni su objasnili da se efekti SDI mogu podeliti na one koji su rezultat proširenja proizvodnih kapaciteta i na tzv. specifične efekte koji predstavljaju posledicu činjenice da MNK ima-ju veća znanja, bolju tehnologiju (i, stoga, imaju veću produktivnost), informacije, kao i da imaju bolje veze sa lancima snabdevanja od domaćih kompanija, zahvaljujući svom matičnom preduzeću (Kutan i Vukšić, 2007, str. 430). U našem empirijskom istraživanju polazimo od sličnih determinanti izvoza, i stoga se oslanjamo na interpretaciju pome-nutih autora.

Brojni su poznati povoljni efekti stranih direktnih investicija za zemlju u kojoj se beleži njihov priliv. SDI predstavljaju posebno poželjna inostrana sredstva jer dovode do urav-noteženja platnog bilansa,doprinose otvaranju novih radnih mesta, podstiču proizvodnju i izvoz. U narednom periodu priliv SDI će biti veoma bitan za Srbiju, jer su trenutno veoma niske domaće investicije – kako javne, tako i privatne (usled tradicionalno niske domaće štednje), tj. SDI biti primaran izvor sredstava za ulaganje dok se domaća sred-stva za finansiranje investicija ne povećaju. Ipak, treba imati u vidu da oslanjanje na strani kapital, bilo putem priliva SDI, bilo putem dodatnog zaduživanja u inostranstvu, sa sobom nosi i nepovoljne efekte koji se ogledaju u rastu odliva sredstava usled rasta 8 Isto.9 Navedeno prema Kutan i Vukšić (2007), str. 433-434.10 10 zemalja kao u našem uzorku sa BJR Makedonijom i Hrvatskom.

79

kamata i dividendi. Već sada u Srbiji je znatan iznos odliva sredstava na računu primar-nog dohotka u tekućem delu platnog bilansa, tj. u prvih šest meseci 2016 neto rashod po osnovu primarnog dohotka iznosi 5,5% BDP-a (od čega bitan deo tog iznosa je odliv po osnovu dividendi), što je znatan rast odliva po ovom osnovu ako se uporedi sa nekim ranijim godinama (npr. u 2010 je iznosio 2,2% BDP-a)11.

Veoma važno da se oprezno osmisle mere koje bi privukle poželjna strana ulaganja. Pre svega od posebnog značaja je da se stvore pogodni uslovi za privlačenje stranih investi-cija, koji će ujedno pogodovati i domaćim investitorima, kako bi se u budućnosti u većoj meri mogli oslanjati na domaća sredstva za finansiranje investicija12. Tu se pre svega misli na bolje uslove poslovanja, tj. na unapređenje efikasnosti administracije, sudstva, smanjenje javnog duga, poboljšanje infrastrukture, smanjenje korupcije, tj. institucio-nalna poboljšanja13. To bi doprinelo poboljšanju privrednog ambijenta, tj. dovelo bi do fundamentalnih poboljšanja koja bi uticala da domaća privreda bila atraktivna za strane, ali i domaće ulagače.

4. Rezultati empirijske analize: doprinos SDI izvozu u zemljama CIE

Centralno-istočne zemlje EU su u godinama pre nastanka krize beležile brz privredni rast. Ipak, među njima su postojale razlike u modelima rasta koje su one sledile, što je opredelilo i održivost rasta u dugom roku. Dok su zemlje V5 grupe beležile privredni rast uz uravnotežene spoljnotrgovinske bilanse, B5 zemlje su imale visoke spoljnotrgo-vinske deficite. Sa svetskom ekonomskom krizom stvaraju se drugačije okolnosti u ko-jima više nije moguće/poželjno slediti modele privrednog rasta koji zanemaruju njegov kvalitet. Zapravo, sa nastankom krize postala je evidentna razlika između V5 i B5 grupe, što se videlo kako u neposrednoj reakciji na krizu, tako i u načinu oporavka, gde su se V5 zemlje izdvojile kao relativno uspešni primeri.

U našoj empirijskoj analizi, između ostalog, želimo da identifikujemo da li je razlika u načinu ulaganja inostranog kapitala dovela do razlika u nivou eksterne neravnoteže i održivosti rasta CIE zemalja. Zapravo, želimo da odredimo da li postoje razlike u izvo-znim determinantama, kao i koji razlozi stoje u pozadini različitih izvoznih i razvojnih performansi dve posmatrane grupe u okviru CIE. Ocenjivanjem izvoznih funkcija na-mera nam je i da istražimo da li je i na koji način priliv kapitala u ove evropske zemlje opredelio i njihov izvozni rezultat, pa kao jednu od determinanti u izvozne funkcije uključujemo strane direktne investicije.

Zapravo, neka prethodna istraživanja su dokazala da su SDI doprinosile rastu izvoza kako u evropskim zemljama(Abiad i dr. 2009, Bjelić i dr. 2013), tako i u zemljama izvan Evrope (Hsiao i Hsiao, 2006). Pojedina istraživanja posebno naglašavaju važnost ove izvozne determinante u pojedinim zemljama Centralno-istočne Evrope (v. npr. Kutan i Vukšić, 2007).

11 Izračunavanje autora na osnovu podataka NBS.12 Arsić (2016).13 Gligorić (2014).

80

Pored SDI, kao determinante u izvoznoj jednačini figurišu BDP i realni efektivni devi-zni kurs (REER). BDP je pokazatelj rasta proizvodne aktivnosti i predstavlja rezultat ulaganja u nove proizvodne kapacitete. REER je pokazatelj eksterne konkurentnosti ze-mlje na osnovu cena ili troškova proizvodnje. SDI, kada su uključene pored BDP-a u jed-načinu, obuhvataju tzv. ostale povoljne efekte stranog ulaganja na rast izvoza. Zapravo, SDI objašnjavaju porast izvoza koji je rezultat rasta produktivnosti, kvaliteta proizvoda, znanja, upravljačkih sposobnosti, efekat restrukturiranja, porast konkurentnosti i sl, i ne obuhvataju efekat rasta proizvodnje na izvoz usled proširenja proizvodnih kapaciteta (što je obuhvaćeno promenljivom BDP).

U empirijskom istraživanju koje smo sproveli za zemlje CIE, ocenili smo koeficijen-te uz objašnjavajuće promenljive u izvoznim funkcijama dve grupe zemalja V5 i B5 korišćenjem modela nestacionarnih panela. Empirijska analiza podrazumeva da se na panel podacima testira stacionarnost, gde primenjujemo testove jediničnog korena prve i druge generacije, te testira postojanje kointegracije između promenljivih. U postupku ocenjivanja, primenjujemo novu metodologiju koja dozvoljava heterogenost parametara između jedinica posmatranja, kao i zajedničke efekte - ocena grupnih sredina (engl. Mean Group Estimator14) i ocena sredine grupe sa zajedničkim korelisanim efektima (engl. Common Correlated Effects Mean Group estimator15).

Rezultati našeg istraživanja ukazuju dasu u V5 zemljama izvoz, BDP-a, SDI, i devizni kurs kointegrisani, tj. da BDP, SDI i REER određuju kretanje izvoza u dugom roku. Ta-kav rezultat navodi na zaključak da je priliv stranog kapitala u V5zemlje u periodu pre krize dovodio je do adekvatnog restrukturiranja njihovih privreda, kao i bitnog nivoa proizvodne integracije.

S druge strane, SDI nije statistički značajna determinanta izvoza kod zemalja B5 grupe. Stoga, na do uvećanja izvoza u B5 zemljama su dovodili porast BDP-a i deprecijacija deviznog kursa. Varijabla BDP u izvoznoj jednačini, pored toga što obuhvata efekat povećanja obima proizvodnje na porast izvoza, verovatno delom obuhvata i prethodno navedene „propratne“ efekte SDI, ali nedovoljno značajne u ovoj grupi zemalja da bi se SDI izdvojila kao posebna determinanta u izvoznoj jednačini.

Na osnovu toga možemo da zaključimo da priliv SDI u B5 zemlje nije bio usmeren u de-latnosti koje u većoj meri doprinose rastu izvoza. Zapravo, prema dobijenim rezultatima, ove zemlje su samo delimično iskoristile potencijal priliva SDI, tj. u njihovom razvoju nisu bili dovoljno izraženi tzv. „propratni“efekti priliva stranih investicija, kao što su npr. porast produktivnosti, kvaliteta proizvoda, nova znanja i veštine u proizvodnji i dr. Stoga, priliv kapitala u B5 zemljama nije u većoj meri uticao na restrukturiranje njihovih privreda u pretkriznom periodu ka delatnostima koje bi signifikantno doprinele rastu njihove konkurentnosti na inostranom tržištu.

Činjenica je da su zemlje u okviru B5 grupe beležile brz privredni rast u godinama pre početka krize, ali je kriza ukazala na slabosti takvog modela rasta i na nemogućnost da se takav model održi, tj. neophodnost da se on menja i da se postave na nove, „zdravije“ temelje u budućnosti. Privredni rast u B5 zemljama se u velikoj meri oslanjao na priliv 14 Pesaran i Smith (1995).15 Pesaran (2006).

81

inostranog kapitala i rast domaće potrošnje, što ih je učinilo posebno osetljivim na ek-sterne šokove. Iako su kriza, pad domaće tražnje i otežan pristup inostranom kapitalu prinudili zemlje B5 grupe da u bitnijoj meri smanje spoljne neravnoteže, postoji prostora da se ovaj proces nastavi. Njihovim daljim razvojem, bitno je da se osigura eliminisanje strukturnih spoljnotrgovinskih neravnoteža, jer je to ključni uslov za dalju integraciju i konvergenciju dohotka zemalja u Evropi. Relativno spor oporavak EU nakon krize, pro-blemi sa kojima se ona suočava, kao i dalje oprezno ulaganja stranih investitora i znatno skromniji tokovi kapitala u poređenju sa onima pre krize, predstavljaju nove okolnosti i postavljaju nove okvire za dalji razvoj CIE, Srbije i drugih tranzicionih zemalja u na-rednom periodu.

Empirijsko istraživanje koje smo sproveli ukazuje na zaključak da su razlike u načinu ulaganja i sektorskoj strukturi SDI uticale na nejednakosti u izvoznim rezultatima, u saldu spoljnotrgovinskog i tekućeg računa među centralno-istočnim zemljama EU. To je dalje opredeljivalo uspešnost proizvodne integracije ovih zemalja, kao i održivost i kva-litet privrednog rasta u dugom roku. Analiza koju smo sproveli na podacima dve grupe CIE ukazuje da je osnovna razlika koja je opredelila razlike u njihovoj uspešnosti način ulaganja inostranog kapitala, tj. da li su SDI doprinosile rastu produktivnosti, znanja, kvaliteta proizvoda, izvoznog tržišta i dr. Stoga, razlika među ove dve grupe zemalja CIE je velikim delom bila opredeljena njihovom mogućnošću da priliv inostranog ka-pitala „pretvori“ u rast izvoza i dugoročno održiv privredni rast i razvoj u pretkriznom periodu.

Zaključci do kojih smo došli su u skladu sa nekim prethodnim nalazima drugih autora, na koje se i naše istraživanje oslanja i nadovezuje. Prema našim rezultatima priliv SDI je bio visok u svim CIE zemljama, ali su zemlje V5 grupe, za razliku od B5 grupe zemalja, uspele da privuku produktivne investicije koje su dovele do porasta konkurentnosti i značajno doprinele rastu izvoza, što je u skladu sa zaključcima do kojih su došli Kutan i Vukšić (2007). U Bruegel studiji16 dati su podaci o strukturi SDI u 2007. godini za zemlje CIE. Prema ovim podacima V5 zemlje su imale značajan priliv SDI u prerađi-vačku industriju, koja je „nosilac“kreiranja izvoznog potencijala. Sa druge strane, prema navedenim podacima, U B5 i ostalim CIE zemljama uloženo je više SDI u finansijsko posredovanje i nekretnine nego u zemlje V5 grupe, dok je priliv u prerađivačku industri-ju u B5 i drugim zemljama CIE bio na nešto nižem nivou17. Kako se u studiji navodi,na taj način SDI su uticale na razvoj industrijskih kapaciteta i doprinele različitom naglasku zemalja na razmenljivi ili nerazmenljivi sektor (Becker i dr., 2010), a u V5 zemljama su uticale na za formiranje konkurentnijeg i značajnog spoljnotrgovinskog sektora, što nije bio slučaj u ostalim CIE zemljama18. U radu autora Estrin i Uvalić (2014)istaknuta je važnost sektorske alokacije SDI u zemljama V5 i B5 grupe. Kako se navodi u radu,alo-kacija SDI prema sektorima doprinosi promociji izvoza i novom zapošljavanju, čime se naglašava uticaj SDI na razvoj određene privrede u dugom roku.

16 Becker i dr. (2010).17 Estrin i Uvalić (2014), str. 296.18 V. Becker i dr. (2010), str. 32.

82

5. Zaključak: proizvodne i izvozne mogućnosti Srbije bazirane na prilivu SDI

U ovom radu analizirani su tokovi kapitala i izvozni rezultati u deset zemalja CIE i Srbi-ji, kao i ostvareni privredni razvoj u prethodnom periodu. Takođe, ocenjene su izvozne funkcije za dve grupe CIE zemalja i identifikovane najvažnije izvozne determinante za obe grupe. Rezultati istraživanja ukazuju da su način ulaganja i sektorska struktura SDI uticali na razlike modelima privrednog rasta, te njegovom kvalitetu i održivosti, kao i izvoznom rezultatu i nivoima spoljnotrgovinskog i tekućeg bilansa.

Srbija je u pretkriznim godinama beležila visoke nivoe spoljnotrgovinskog i tekućeg deficita, koje je mogla da finansira prilivom stranog kapitala. Nakon nastanka krize usle-dilo je smanjenje spoljnih neravnoteža u Srbiji usled smanjene domaće potrošnje i priliva stranog kapitala. Poslednjih godina u Srbiji oporavak izvoza je bio znatno dinamičniji od rasta uvoza, spoljnotrgovinski deficit je na relativno niskom nivou, kao i tekući deficit koji je u 2015. i u prvoj polovini 2016. u potpunosti pokriven prilivom SDI. Ipak, zabele-ženo prilagođavanje u platnom bilansu bitnim delom je posledica i nekih privremenih i faktora i trenutnih okolnosti, kao npr. fiskalne konsolidacije i povoljnih odnosa razmene i stoga nužno ne predstavlja garanciju da je u domaćoj privredi rešen problem struktur-ne spoljnotrgovinske neravnoteže u dugom roku. Da bi Srbija, slično kao pojedine CIE zemlje, mogla u narednom periodu da beleži konvergenciju ka razvijenim članicama EU i integraciju sa članicama EU, njeno razvojno opredeljenje mora biti zasnovano na rastu izvoza, i smanjenju spoljnotrgovinskog i tekućeg deficita putem jačanja razmenlji-vog sektora i poboljšanja međunarodne konkurentnosti. Stoga, posebno poželjne strane investicije su upravo one koje će biti uložene u razmenljiva dobra i rast produktivnosti u razmenljivom sektoru. Kako će SDI u narednom periodu, dok se domaće investicije znatnije ne oporave, predstavljati primaran izvor pokretanja proizvodnje, posebno je važno sprovoditi politike koje mogu stvoriti ambijent za privlačenje poželjnih stranih investicija.

Literatura:

1. Abiad, A., Leigh, D. & Mody, A. (2009). Financial integration, capital mobility, and income convergence. Economic Policy, 24(58), 241-305.

2. Arsić, M. (2016). Lupa: Dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom 90-tih godina: dinamika potencijalnog BDP u periodu 1989-2015. godina, Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji (QM44)

3. Balassa, B. (1978). Exports and economic growth: further evidence. Journal of de-velopment Economics, 5(2), 181-189.

4. Balcilar, M. & Ozdemir, Z. A. (2013). The export-output growth nexus in Japan: a bootstrap rolling window approach. Empirical Economics, 44(2), 639-660.

5. Becker, T., Daianu, D., Darvas, Z., Gligorov, V., Landesmann, M., Petrovic, P., Pi-sani-Ferry, J., Rosati, D., Sapir A. & Di Mauro, B. W. (2010). Whither growth in central and eastern Europe. Policy lessons for an integrated Europe. Bruegel, Blue-printSeries.

83

6. Bjelić, P., Jaćimović, D. & Tašić, I. (2013). Effects of the world economic crisis on exports in the CEEC: Focus on the Western Balkans. Economic annals, 58(196), 71-98.

7. Edwards, S. (1998). Openness, productivity and growth: what do were ally know?. The economic journal, 108(447), 383-398.

8. Estrin, S., & Uvalic, M. (2014). FDI into transition economies. Economics of Transi-tion, 22(2), 281-312.

9. FREN (2016). Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji (QM44). Fondacija za razvoj ekonomske nauke, januar-mart 2016.

10. FREN (2016). Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji (QM45). Fondacija za razvoj ekonomske nauke, april-jun 2016.

11. Gligorić, M. (2014). Priliv stranih direktnih investicija u Srbiju: Novi izazovi u pe-riodu krize. U M. Arsić & D. Šoškić (red.), Ekonomska politika Srbije u 2014: Mo-gućnosti privrednog rasta u uslovima reformi i fiskalne konsolidacije (str. 269-284). NDES sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.

12. Hsiao, F. S., & Hsiao, M. C. W. (2006). FDI, exports, and GDP in East and Southe-ast Asia-Panel data versus time-series causality analyses. Journal of Asian Econo-mics, 17(6), 1082-1106.

13. Kutan, A. M., & Vukšić, G. (2007). Foreign direct investment and export perfor-mance: empirical evidence. Comparative Economic Studies, 49(3), 430-445.

14. Landesmann, M. A. (2015). Dealing with structural external imbalances in the Eu-ropean economy, prezentacija Belgrade, 23rd October 2015, Narodna banka Srbije.

15. Pesaran, M. H. (2006). Estimation and inference in large heterogeneous panels with a multifactorerror structure. Econometrica, 74(4), 967-1012.

16. Pesaran, M. H., & Smith, R. (1995). Estimating long-run relationships from dynamic heterogeneous panels. Journal of econometrics, 68(1), 79-113.

17. Petrović Pavle i Gligorić Mirjana, radni papir18. Reppas, P. A., & Christopoulos, D. K. (2005). The export-output growth nexus: Evi-

dence from African andAsian countries. Journal of Policy Modeling, 27(8), 929-940. 19. Romer, P. (2006). Advanced Macroeconomics. McGraw-Hill.

Internet izvori:• EUROSTAT http://ec.europa.eu/eurostat/data/database• Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju (UNCTAD) http://unctad.org/en/Pages/Statistics.aspx• Narodna banka Srbije (NBS) http://www.nbs.rs/internet/cirilica/index.html• Republički zavod za statistiku Republike Srbije (RZS) http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/• Svetska banka (WORLD BANK) http://data.worldbank.org/

85

Analiza produktivnosti domaćih i stranih firmi u Srbiji: determinante i efekti prelivanjaEmir Zildžović* Sanja Borković** Peter Tabak*** i Milan Nedeljkovic****

1. Uvod

Značaj stranih direktnih investicija (SDI) raste od osamdesetih godina prošlog veka i one danas predstavljaju važan deo globalnih finansijskih tokova. Ograničene ne samo u pogledu finansiranja, već i u pogledu fizičkog kapitala, kvaliteta radne snage i tehno-logije, manje razvijene zemlje posebno su fokusirane na njihovo privlačenje. Generalno se smatra da SDI utiču na ekonomski rast i razvoj zemlje znatno više nego druge vrste priliva kapitala i da se taj uticaj odvija direktno i indirektno. Direktni kanali obuhvataju transfer tehnologije, veština i upravljačkog know-how-a od matičnih kompanija ka nji-hovim filijalama u inostranstvu, dok se indirektni odnose na pozitivne eksternalije za domaća preduzeća. Kao krajnji rezultat, zemlju-primaoca SDI trebalo bi da karakterišu veće investicije, viša zaposlenost i dohodak, i brže „sustizanje“ razvijenih ekonomija.

Uprkos preovlađujućoj intuiciji, empirijske analize sugerišu da veći priliv SDI ne vodi nužno i višem ekonomskom rastu. Iako jedan broj studija nalazi pozitivnu vezu između SDI i rasta (Li and Liu, 2005; Reisen and Soto, 2001), druge zaključuju da ona zavisi od trgovinske otvorenosti zemlje (Balasubramanyam et al. 1996) ili sposobnosti apsorpcije domaće ekonomije, tj. od humanog kapitala (Borensztein et al. 1998), finansijske ra-zvijenosti zemlje (Alfaro et al. 2004; Hermes and Lensink, 2003) i kvaliteta institucija (Durham, 2004). Mencinger (2003), na uzorku od osam tranzicionih ekonomija, čak na-lazi da je ta veza negativna. Kontrolišući za simultanost (engl. simultaneity bias), efekte specifične za pojedinačne zemlje (engl. country-specificeffects) i druge determinante rasta, Carkovic and Levin (2005) ne uspevaju da pronađu značajan uticaj SDI na eko-nomski rast. Slično tome, Herzer et al. (2008) ne nalaze kratkoročane niti dugoročane efekte SDI na rast.

Međutim, uticaj SDI na rast moguće je utvrditi i indirektno, preko uticaja na totalnu faktorsku produktivnost (TFP). Naime, TFP se smatra jedinim održivim izvorom du-goročnog ekonomskog rasta. Pritom, nije reč o parcijalnom pokazatelju produktivnosti, kao što je to produktivnost rada ili kapitala, već o sveobuhvatnoj meri koja odslikava tehničke i organizacione inovacije. Imajući to u vidu, cilj ove studije je da se uticaj SDI na ekonomski rast Srbije ispita upravo preko njihovog uticaja na TFP.

* Evropska banka za obnovu i razvoj, e-mail: [email protected]** Narodna banka Srbije, e-mail: [email protected]*** Evropska banka za obnovu i razvoj, e-mail: [email protected]**** Narodna banka Srbije i Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju,

e-mail: [email protected]

86

Prema našim saznanjima, ovo je prva studija koja vezu između SDI i produktivnosti u Srbiji istražuje na nivou firmi. Uticaj SDI na produktivnost ocenjen je na panelu od 104.874 firmi u Srbiji, u periodu 2006–2015.Najpre je ocenjena TFP domaćih i stranih firmi,a zatim su identifikovane ključne determinante rasta TFP.

Rezultati ukazuju na to da su strane firme u Srbiji u proseku produktivnije od domaćih i da se razlike u produktivnosti u velikoj meri mogu objasniti većom osetljivošću domaćih preduzeća na makroekonomsku neizvesnost, teškoćama u njihovom finansiranju, višim nivoom problematičnih kredita i relativno lošijim korporativnim upravljanjem. Pored toga, povećanje prisustva stranih firmi utiče na produktivnost domaćih firmi..Rezultati ukazuju na to da strane firme u prerađivačkoj industriji, građevinarstvu i trgovini imaju pozitivan uticaj na domaće konkurente u tim sektorima, kao i na domaće firme-doba-vljače, dok s druge strane, negativno utiču na na produktivnost domaćih firmi-kupaca u poljoprivredi i rudarstvu.

Rad je strukturiran na sledeći način. Naredni deo daje pregled mikro literature na temu uticaja SDI na zemlju primaoca, s fokusom na produktivnost i „prelivanje“ produktiv-nosti, treći deo objašnjava ekonometrijsku metodologiju,a četvrti daje kratak pregled determinanti TFP-a.Peti deo opisuje korišćene podatke i rezultate, dok poslednji deo zaključuje i izvodi implikacije za kreatore ekonomske politike.

2. Pregled literature

Jedno od objašnjenja za suprotstavljene nalaze makroekonomskih studija o uticaju SDI investicija na ekonomski rast mogla bi da bude činjenica da se one fokusiraju na agre-gatni priliv tih investicija, koji „maskira“ njihovu sektorsku strukturu. Aykut and Sayek (2007) nalaze da SDI usmerene u primarni sektor (tj. ekstrakciju resursa), mogu biti štetne po rast ekonomije preko „istiskivanja“ domaćih firmi, podsticanje traženja rente (engl. rent-seeking behavior), tzv. holandske bolesti, itd., dok jeuticaj SDI usmerenih u prerađivačku industriju, generalno, pozitivan, imajući u vidu dublje vertikalne veze tog sektora sa ostatkom ekonomije. Očekivani uticaj SDI u sektoru usluga manje je ja-san i zavisi od podsektora-primaoca. Dok SDI u bankarski sektor mogu doneti koristi i drugim sektorima ekonomije, u slučaju usluga s monopolskom ili manje konkurentnom strukturom tržišta i odsustva odgovarajućeg regulatornog sistema negativni efekti mogu prevladati. Iako retke, empirijske studije na sektorskom nivou sugerišu da SDI u pri-marni sektor zaista teže da negativno deluju na rast, za razliku od onih u prerađivačku industriju, dok uticaj SDI u sektor usluga nije jednoznačan (Aykut and Sayek, 2007; Chakraborty and Nunnenkamp, 2008; Alfaro, 2003; Doytch and Uctum, 2011).

Studije takođe ukazuju na značajna međusektorska „prelivanja“ (engl. spillovers) pro-duktivnosti, koja potiču pre svega od prerađivačke industrije i transporta i telekomu-nikacija (Tondl and Fornero, 2010). Međutim, tema „prelivanja“ produktivnosti znatno detaljnije je istraživana na nivou preduzeća.

Osnovna premisa studija na mikro nivou, prema kojoj su strana preduzeća produktiv-nija od domaćih, ekstenzivno je dokumentovana. Jazovi u produktivnosti nastaju zato što stane firme imaju pristup superiornijoj tehnologiji (Markusen, 1995; Helpman et al., 2003), targetiraju industrije sa iznadprosečnom produktivnošću (Davies and Lyons,

87

1991), koriste kapitalno-intenzivnije tehnologije (Globerman et al., 1994; Oulton, 1998), preduzimaju različit miks aktivnosti (Globerman et al., 1994) ili biraju preduzeća koja su već produktivnija od ostalih (engl. „cherry-picking“; Zhu et al. 2011; Fons-Rosen et al., 2014).Dalje, Helpman et al. (2003) pokazuju da se u SDI upuštaju samo najproduktivnije firme. U skladu s tim, postoje dokazi da strano vlasištvo vodi značajnom poboljšanju produktivnosti kupljenihpreduzeća (Arnold and Javorcik, 2009), dok je dezinvestiranje (tj. prodaja stranih filijala lokalnim vlasnicima) povezano s padom produktivnosti (Ja-vorcik and Poelhekke, 2014). Prema Guadalupe et al. (2012), strane firme ne samo da kupuju najproduktivnija preduzeća u datoj industriji, već i investiraju više u inovacije nakon akvizicije, što podiže produktivnost filijala.

S druge strane, ispitujući podatke na nivou preduzeća iz 60 zemalja, Fons-Rosen et al. (2013) tvrde da strana preduzeća gotovo da nisu produktivnija od domaćih i da je po-zitivna veza između stranog vlasništva i produktivnosti uglavnom vođena „cherry-pic-king“ ponašanjem. Takođe, pojedine studije pokazuju da poboljšanje produktivnosti ne dolazi od stranog vlasništva već od same promene vlasnika, jer to vodi restrukturiranju ili boljem upravljanju preduzećem (za razvijene evropske zemlje Fons-Rosen et al., 2014; za Kinu Wang and Wang, 2015), i da je multinacionalnost bitnija od stranog vlasništva, budući da domaće i strane multinacionalne firme ne pokazuju značajne razlike u per-formansama (Doms and Jensen, 1998; Temouri et al., 2008; Pfaffermayr and Bellak, 2002; Bellak, 2004). Međutim, ovo poslednje se manje odnosi na zemlje u razvoju, s obzirom na to da su domaće multinacionalne kompanije daleko prisutnije u razvijenim ekonomijama.

Veliki broj studija bavi se poređenjem performansi stranih i domaćih preduzeća fokusira se na „prelivanje“ produktivnosti. Generalno, „prelivanje“ postoji kada prisustvo stranih firmi vodi rastu produktivnosti domaćih, i ono se može desiti i unutar iste industrije (horizontano „prelivanje“) i između industrija (vertikalno „prelivanje“). Literatura iden-tifikuje nekoliko glavnih kanala putem kojih dolazi do „prelivanja“ (Caves 1974; Blom-ström and Kokko, 1998; Görg and Greenaway, 2004). Zahvaljujući prisustvu stranih kompanija, domaće kompanije mogu steći znanje o novim tehnologijama, marketinškim tehnikama, načinu izlaska na strana tržišta, itd. (efekat demonstracije) ili mogu zaposliti bivše radnike stranih firmi, koji će sa sobom doneti nove veštine i ekspertizu (efekat kretanja radne snage). Pored toga, lokalne kompanije mogu biti prinuđene da efikasnije koriste postojeću tehnologiju ili da tragaju za novom, efikasnijom, a ukoliko u tome ne uspeju, mogu da ugroze svoj opstanak (efekat konkurencije). Konačno, strana preduzeća imaju interes da prenesu znanje svojim lokalnim dobavljačima ili da zahtevaju od njih podizanje tehničkih standarda i produktivnosti, a ponekad će i konkurencija između samih dobavljača kako bi snabdevali stranog kupca rezultirati njihovom većom produk-tivnošću (vertikalno „prelivanje“ unazad), dok istovremeno domaće firme koje kupuju intermedijarne inpute od strane firme mogu imati koristi od većeg kvaliteta tih inputa, boljeg tehničkog uputstva za njihovo korišćenje, blagovremenije isporuke i sl. (vertikal-no „prelivanje“ unapred).

Empirijske studije koje se bave „prelivanjima“ produktivnosti su brojne, ali su njihovi zaključci različiti. Koristeći podatke na nivou pojedinih grana prerađivačke industrije, rane studije nalaze pozitivna horizontalna „prelivanja“ i u razvijenim i u manje razvije-nim zemljama (Caves, 1974; Blomström and Persson, 1983). Kasnije studije koriste panel

88

podatke na nivou firmi i fokusiraju se na vertikalna „prelivanja“ produktivnosti. Njihovi zaključci su manje određeni – čini se da su horizontalna „prelivanja“ pozitivna ili ne postoje u razvijenim ekonomijama (Keller and Yeaple, 2009; Girma et al., 2001), dok su u zemljama u razvoju pre negativna (Wooster and Diebel, 2010; Waldkirch and Ofosu, 2010). Analizirajući uticaj stranog prisustva na rast i opstanak domaćih preduzeća u Češkoj, Kosova (2010) nalazi da je do istiskivanja domaćih preduzeća zaista došlo, ali da je to bio samo kratkoročan fenomen, praćen (neutrališućim) pozitivnim eksternalijama indukovanim kreiranjem tražnje i tehnološkim „prelivanjima“. Kada je reč o vertikalnim „prelivanjima“,deluje da se ona najčešće dešavaju unazad (Javorcik, 2004; Kugler, 2006; Havranek and Irsova, 2011, 2012; Gorodnichenko et al., 2013), a vrlo retko unapred (Xu and Sheng, 2012). Pritom, Havranek and Irsova (2012) sugerišu da je prosečno „preliva-nje“ unazad dva puta veće u zemljama u razvoju nego u razvijenim zemljama. Međutim, nalazi zavise od korišćene mere za vezu unazad (Barrios et al., 2011). Takođe, pozitivan efekat stranih firmi na lokalne dobavljače može biti ekonomski velik, ali prolazan (Mer-levede et al., 2014). Koristeći podatke za više od 25.000 domaćih preduzeća u prerađi-vačkoj industriji u 78 zemalja s niskim i srednjih dohotkom, Farole and Winkler (2015) tvrde da veličina i smer „prelivanja“ produktivnosti zavise od tri faktora – potencijala za „prelivanje“ stranog investitora, apsorpcionog kapaciteta domaće firme i institucional-nog okvira zemlje.

U slučaju zemalja centralne i istočne Evrope, koje su od početka devedesetih godina prošlog veka doživele značajan priliv SDI, studije na mikro nivou sugerišu da strane firme imaju superiornije performanse u odnosu na domaće (Hagemejer and Tyrowicz, 2012) i da strano preuzimanje preduzeća daje relativno bolje rezultate u pogledu produk-tivnosti (Damijan et al., 2015; Estrin et al., 2009; Brown et al., 2006). Za razliku od Salis (2008), koji pokazuje da su strani investitori u Sloveniji zaista birali najboja preduzeća, Damijan et al. (2015) nalaze da je u novim članicama EU, u proseku, bilo verovatnije da će manje produktivna preduzeća biti izabrana za akviziciju. Kad je reč o „prelivanjima“ produktivnosti od stranih ka domaćim preduzećima, preovlađuju pozitivna „prelivanja“ unazad, dok horizontalna i „prelivanja“ unapred teže da budu negativna ili nisu značajna (Geršl et al., 2007; Gorodnichenko et al., 2013). U meta-analizi tranzicionih ekonomija, Hanousek et al. (2011) takođe snažno podržavaju važnost vertikalnih „prelivanja“ (pre-ciznije, pozitivnih unazad i negativnih unapred). Međutim, Damijan et al. (2013) tvrde da su horizontalna „prelivanja“ sve važnija i da čak mogu biti važnija od vertikalnih. Autori sugerišu da efekti „prelivanja“ u velikoj meri zavise od apsorpcionog kapaciteta i nivoa produktivnosti individualnih preduzeća. Druge studije koje se bave regionom „prelivanja“ dovode u vezu s veličinom strane firme ili poreklom SDI, ukazujući na to da samo preduzeća srednje veličine generišu „prelivanja“ (Lenaerts and Merlevede, 2015) i da SDI koje potiču iz EU teže da kreiraju veća „prelivanja“ nego SDI iz drugih delova sveta (Monastiriotis, 2014).

Na kraju, analizirajući studije o zemljama u razvoju u relativno dugom periodu (1986–2013), Demena (2014) zaključuje da na ocene „prelivanja“ znatno utiče broj godina za koje se posmatraju podaci, izbor pokazatelja produktivnosti, specifikacija modela i teh-nika ocene „prelivanja“. Autor takođe otkriva i određenu pristrasnost u publikovanju (engl. publication bias), koju detektuju i druge meta-analize (Görg and Strobl, 2001; Havranek and Irsova, 2012; Iwasaki and Tokunaga, 2013).

89

3. Metodologija

Po uzoru na dosad sprovedena istraživanja (videti npr. Escribano and Pena, 2009; Cori-celli et al. 2012; Añón-Higón et al. 2014; Fons-Rosen et. al. 2014; Damijan, 2016), deter-minante TFP-a ocenjene su korišćenjem procedure koja se sastoji iz dva koraka.

U prvom koraku, kako bi se izračunala TFP, ocenjena je proizvodna funkcija na panelu firmi. Pretpostavimo da se proizvodnja firme može predstaviti pomoću Kob-Daglasove funkcije sa endogenim radom i kapitalom:

(1)

gde Yit predstavlja autput (meren prihodima) firme i u trenutku t; Ait je TFP, Lit, Kit and Mit su inputi u proizvodnom procesu, tj. rad, kapital i intermedijarni inputi (materijal), a βl, βk i βm predstavljaju elastičnost autputa na rad, kapital i intermedijarne inpute, respektiv-no. Logaritmovanjem se izraz (1) prevodi u linearnu formu:

(2)

gde se mala slova odnose na prirodni logaritam varijabli, a ln Ait = β0+εit, gdeβ0 pred-stavlja prosečan nivo produktivnosti firme, a εit odstupanje od tog proseka. Pritom se εit može dekomponovati na ωit (opservabilnu komponentu TFP-a, tj. šok u produktivnosti koji firma može predvideti kada odlučuje o inputima) ieit (neopservabilnu komponentu TFP-a, koja predstavlja neočekivani šok u produktivnosti ili grešku u merenju).

Ukoliko se pretpostavi da je ωit=g(kit,mit) polinom trećeg stepena kapitala (kit) i interme-dijarnih inputa (mit) i da je E(eit|lit,kit,mit) = 0 (gde je t=1, 2, … T), jednačina (2) postaje:

(3)

gde je h(kit,mit) ≡ β0+βkkit+βmmit+g(kit,mit).

Rana istraživanja ocenjivala su jednačinu (3) koristeći metod najmanjih kvadrata (OLS). Međutim, OLS ocene neopservabilne TFP komponente mogu biti korelisane sa slučaj-nom greškom ukoliko firma menja svoje proizvodne inpute anticipirajući promene TFP--a. To kreira endogenost usled koje su OLS ocene nekonzistentne. Olley and Pakes (OP, 1996) i Levinsohn and Petrin (LP, 2003) predložili su načine da se ovaj problem preva-ziđe. Međutim, OP pristup se oslanja samo na poduzorak firmi s pozitivnim investici-jama, i u velikoj meri zavisi od pravilnog merenja kapitala, dok LP pristup potencijalno pati od problema identifikacije, zbog kolinearnosti. Radi prevazilaženja ovog problema, Wooldridge (2009) predlaže korišćenje jedinstvenog skupa momenata (engl. single set of moments), jednostepene procedure s konzistentnim standardnim greškama, izgrađene na bazi LP metoda (videti npr. Petrin, White and Reiter, 2011; Gal 2013; Sung and Sang, 2014).

Prateći Wooldridge (2009), ocenjena je proizvodna funkcija za svaku industriju, u sle-dećoj formi (3):

90

(3.1)

i

(3.2)

gde ηitpredstavljazbir inovacija u produktivnosti (ait, pri čemu je ait ≡ωit –E(ωit│ωit-1)) i neopservabilne komponente TFP-a (eit), a funkcija f(·) aproksimirana je polinomom tre-ćeg stepena od g. Pod pretpostavkom da ωit prati slučajan hod, identifikacija se vrši samo tekućim vrednostima i jednom docnjom u uslovnom skupu. Kako bi jednačine (3.1) i (3.2) bile identifikovane, prilikom GMM ocenjivanja koriste se dve grupe instrumenata – polinomi ln kit i ln mit i njihove docnje za prvu jednačinu, odnosno docnje ln lit, ln kit i polinoma ln kit i ln mit za drugu jednačinu.

Kada su koeficijenti za rad, kapital i intermedijarne inpute ocenjeni, TFP na nivou firme računa se kao:

(4)

U drugom koraku ocenjen je uticaj potencijalnih determinanti na rast TFP-a:

(5)

gde je Xjit skup TFP determinanti, ui odslikava neopservabilne faktore specifične za po-jedinačne firme, a vit je slučajna greška. Ocene su dobijene pomoću sistemske GMM regresije, koja eliminiše potencijalni problem endogenosti. Kao instrumentalne varijable za identifikaciju regresije korišćene su docnje Xijt.

4. Determinante TFP-a

Potencijalne determinante rasta TFP-a identifikovane su na bazi bogate empirijske lite-rature i raspoređene u šest grupa koje se odnose na: konkurentnost, upravljanje, otpor-nost, integraciju, zelenu ekonomiju i inkluziju. Navedene grupe odražavaju šest kvaliteta tranzicije, odnosno glavne karakteristike jedne dobro-funkcionišuće tržišne ekonomije (prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj, Zildzovic i Tabak, 2016). Spisak korišćenih varijabli i njihov očekivani uticaj na TFP dati su u tabeli A1u Dodatku.1

Između ostalog, kao determinante produktivnosti domaćih preduzeća korišćena su i „prelivanja“ produktivnosti od stranih firmi ka domaćim (videti Sliku 1), definisana po uzoru na Javorcik (2004):

1) Horizontalno „prelivanje“ u sektoru j odražava veličinu stranog prisustva u tom sek-toru u trenutku t i definisano je kao prosečno ponderisano učešće stranog kapitala u sektoru, pri čemu su kao ponderi korišćena učešća prihoda pojedinačnih firmi iz sektora j u ukupnom sektorskim prihodima:

1 Za više detalja o konstrukciji varijabli videti Zildzovic i Tabak, 2016.

91

Vrednost ove varijable povećava se s povećanjem autputa strane firme i učešća stranog kapitala u tim firmama.

Slika 1.Kanali „prelivanja“

Stranafirma

Lokalnidobavljači

Lokalnikupci

Lokalni konkuren�

- Demonstracija- Kretanje radne snage- Konkurencija

VERTIKALNA

„PRELI VANJA”

H O R I Z O N T A L N A „P R E L I V A NJ A”

- Kvali-tetnijiInpu�

- Margine

- Tehnol. - Finans.- Konku-rencija

2) Vertikalno „prelivanje“ unazad je posredni indikator za strano prisustvo u sekto-rima koje snabdeva sektor j i trebalo bi da odražava intenzitet kontakata između domaćih firmi-dobavljača i stranih firmi-kupaca. Definisano je kao:

gde je αjk udeo proizvodnje sektora j kojom se snabdeva sektor k. Vrednost ove vari-jable povećava se s rastom udela sektora j u intermedijarnim proizvodima kojima se snabdeva sektor k i povećanjem stranog prisustva u tom sektoru.

3) Vertikalno „prelivanje“ unapred je posredni indikator za strano prisustvo u sektori-ma koji sektor j snabdevaju inputima i trebalo bi da odražava intenzitet potencijalnih kontakata između stranih firmi-dobavljača i domaćih firmi-kupaca. Definisano je kao:

92

gde σjm predstavlja udeo inputa koje je sektor j kupio od sektora m u ukupnim inputima kojima se snabdeo sektor j, a Xit intermedijarne proizvode koje strane firme proizvode za izvoz.Vrednost ove varijable povećava se s povećanjem učešća stranih firmi u (na doma-ćem tržištu prodatom) proizvodnji sektora koji proizvodi intermedijarna dobra.

5. Podaci i rezultati

5.1. PodaciAnaliza determinanti produktivnosti domaćih i stranih firmi sprovedena je na panelu od ukupno 104.874 firmi u Srbiji, u periodu 2006–2015. Podaci o pojedinačnim firmama preuzeti su iz baze podataka ORBIS (Bureau van Dijk), za makroekoomske podatke korišćen jeEUROSTAT, izveštaj Svetske banke Doing Business i izveštaj Svetskog eko-nomskog foruma Global Competitiveness Report. Input-autput tabelu za Srbiju izradio je Republički zavod za statistiku i odnosi se na 2011. godinu.2 Pre samog ocenjivanja, podacisu filtrirani u skladu s Gal and Hijzen (2016) i Gal (2013), kako bi se eliminisale ekstremne vrednosti i poboljšala reprezentativnost uzorka kada su u pitanju male firme.

5.2. RezultatiOcene TFP ukazuju na to da su strane firme, agregatno posmatrano, produktivnije od domaćih (Grafikon 1). Tako je npr. u poslednje tri godine (2013–2015) TFP stranih firmi u proseku bila veća za oko 65% u odnosu na TFP domaćih. Međutim, strana preduzeća ipak nisu produktivnija od domaćih u svim sektorima. Dobijeni rezultati ukazuju na to da je situacija u primarnom sektoru, tj. poljoprivredi i rudarstvu, obrnuta – domaća pre-duzeća su produktivnija od stranih. Moguće objašnjenje leži u relativno većoj zastuplje-nosti domaćih firmi, koje pritom uživaju i ekonomiju obima. Sektorska analiza takođe otkriva da najveće zaostajanje u produktivnosti za stranim preduzećima beleže predu-zeća u ostalim uslugama (koje između ostalog uključuju IT i poslovanje nekretninama), finansijskom sektoru, građevinarstvu i prerađivačkoj industriji, dok najmanje zaostaju ona u komunalnim uslugamai turizmu.

2 Videti Struktura prihoda i rashoda poslovnih subjekata u Republici Srbiji, 2011, RZS.

93

Grafikon 1.TFP domaćíh i stranih preduzeća (prosek 2013-2015)

0.00

0.20

0.40

0.60

0.80

1.00

1.20

1.40

1.60

1.80

2.00

Uku

pno

Trgo

vina

Polj

opri

vred

a

Ost

ale

uslu

ge

Fina

nsij

e

Prerađ

ivačka

indu

stri

ja

Kom

unal

neus

luge

Tran

spor

t

Građe

vina

rstv

o Turi

zam

Ruda

rstv

o

Domaće firme Strane firme

U sledećem koraku, ocenjene su determinante rasta produktivnosti domaćih i stranih fi rmi, pri čemu su u jednačinu za domaća preduzeća uključeni i efekti „prelivanja“. Dobijeni rezultati (Tabela 1) sugerišu da rast produktivnosti i u domaćim i u stranim preduzećima vode inovacije, kvalitet poslovnog okruženja, kvalitet korporativnog upra-vljanja, kvalitet radne snage, kvalitet infrastrukture i energetska efi kasnost. Pritom, za rast produktivnosti kod stranih fi rmi relativno su važniji kvalitet poslovnog okruženja i kvalitet infrastrukture, a kod domaćih – kvalitet korporativnog upravljanja. Suprotno tome, veličina i starost preduzeća negativno utiču na povećanje produktivnosti kod obe grupe fi rmi, s tim da su efekti tih faktora (pre svega, starosti) nešto izraženiji kod doma-ćih preduzeća. Neke varijablene utiču statistički značajnona rast produktivnosti stranih preduzeća, ali imaju značajan efekat kod domaćih. To su pre svega problematični krediti, makroekonomska neizvesnost i pristup izvorima fi nansiranja.

94

Tabela 1.Determinante produktivnosti domaćih i stranih preduzeća

Varijabla Strane firme Domaće firme

Inovacije (docnja) 0.31* 0.31*Problematični krediti -0.11 -0.13***Veličina -0.44*** -0.50***Starost -11.21*** -13.04***Makroekonomska neizvesnost 0.12 -0.11***Kvalitet poslovnog okruženja (docnja) 2.39*** 1.12***Kvalitet infrastrukture (docnja) 0.73*** 0.39***Energetska efikasnost (docnja) 0.03*** 0.03***Kvalitet korporativnog upravljanja (docnja) 5.36*** 6.76***Pristup izvorima finansiranja (promena) 0.02 0.04*Kvalitet radne snage 0.79*** 0.84***Horizontalno „prelivanje“ 2.36***Vertikalno „prelivanje“ unazad 7.29***Vertikalno „prelivanje“ unapred -13.78***

Nivo značajnosti 90%, 95% i 99%.

Kada je reč o „prelivanjima“ produktivnosti, ona su statistički značajna u sva tri slučaja. Pritom je uticaj horizontalnih i vertikalnih „prelivanja“ unazad pozitivan, a uticaj verti-kalnih „prelivanja“ unapred negativan. Strana preduzeća podižu produktivnost domaćih preduzeća u istom sektoru, a to upućuje na zaključak da je pozitivan efekat demonstra-cije i kretanja radne snage veći od potencijalno negativnog efekta konkurencije. Pored toga, strana preduzeća pozitivno utiču i na produktivnost svojih dobavljača. Ovo „preli-vanje“ produktivnosti unazad može se objasniti zahtevom stranog preduzeća da domaći dobavljač poveća svoje tehničke standarde, ekonomijom obima ili učenjem kroz praksu (engl. learning-by-doing), a dobijanjem novog, pouzdanog kupca, domaće preduzeće takođe postaje likvidnije i finansijski zdravije, što mu olakšava pristup izvorima finansi-ranja. Negativan uticaj na produktivnost u slučajuvertikalnih „prelivanja“ unapred bi se mogao objasniti time da su strani inputi relativno skuplji (npr. zato što su kvalitetniji ili strana firma uživa određenu monopolsku moć), što smanjuje profitnu marginu domaće firme, ili time da je domaćem preduzeću potrebno određeno vreme da prilagodi proces proizvodnje novim inputima, a u međuvremenu njena produktivnost trpi.

95

Tabela 2.Efekti SDI na lokalne kompanije

Horizontalni Nazad Napred Ukupno Poljoprivreda Rudarstvo Prerađivačka industrija Komunalne usluge Građevinarstvo Trgovina Transport Turizam Finansije Ostalo Pozitivna „prelivanja“ Negativna „prelivanja“ Nije statistički značajno

Na kraju, efekti „prelivanja“ produktivnosti analizirani su po sektorima (Tabela 2)3. Sek-torski posmatrano, „prelivanja“ se uglavnom dešavaju unutar istog sektora ili prema dobavljačima, i većinom su pozitivna. Pozitivan uticaj stranih preduzeća na produktiv-nost i lokalnih konkurenata i lokalnih dobavljača primetan je u prerađivačkoj industriji, građevinarstvu i trgovini. Takođe, prisustvo stranih banaka pozitivno utiče na produk-tivnost domaćih (pozitivno horizontalno „prelivanje“ u finansijskom sektoru), dok sek-tor transporta karakteriše pozitivan uticaj na produktivnost lokalnih konkurenata, ali, istovremeno, i negativan uticaj na produktivnost lokalnih dobavljača. Uočava se da je prethodni rezultat o negativnom „prelivanju“ unapred posledica negativnih „prelivanja“ koja dolaze iz sektora poljoprivrede i rudarstva. To su i jedini sektori u kojima su strane firme manje produktivne od domaćih, pa su i pozitivni efekti prelivanja izostali.Jedini sektor koji ne beleži nijednu vrstu „prelivanja“ je turizam, što bi se moglo dovesti u vezu s rezultatom da je razlika u produktivnosti između domaćih i stranih firmi u tom sektoru najmanja.

3 Važno je istaći da prilikom interpretacije rezultata u vezi s „prelivanjima“ produktivnosti u vidu treba imati dve stvari. Prvo, prilikom ocene vertikalnih „prelivanja“ idealno bi bilo posmatrati relacije između pojedinačnih preduzeća, preduzeća-dobavljača i preduzeća-kupaca. Međutim, kako ti podaci nisu raspo-loživi, oni se aproksimiraju međusektorskim relacijama opisanim u input-autput tabelama, koje mogu odstupati u manjoj ili većoj meri od ponašanja pojedinačne firme. Drugo, budući da se input-autput od-nosi između sektora s vremenom mogu menjati (mada je drastična promena manje verovatna), idealno bi bilo koristiti input-autput tabele za veći broj godina. Nažalost, za Srbiju je trenutno raspoloživa samo input-autput tabela za 2011. godinu.

96

6. Zaključak i implikacije za ekonomsku politiku

Sprovedena analiza ukazuje na to da su strane firme u Srbiji produktivnije od domaćih (osim u primarnom sektoru)i da se razlike u produktivnosti u velikoj meri mogu obja-sniti time što su domaća preduzeća osetljivija na makroekonomsku neizvesnost, imaju više teškoća u finansiranju, viši nivo problematičnih kredita i relativno lošije korpora-tivno upravljanje. Pored toga, povećanje prisustva stranih firmi utiče na produktivnost domaćih firmi. Rezultati ukazuju na to da strane firme u prerađivačkoj industriji, građe-vinarstvu i trgovini imaju pozitivan uticaj na domaće konkurente u tim sektorima, kao i na domaće firme-dobavljače, dok s druge strane, negativno utiču na na produktivnost domaćih firmi-kupaca u poljoprivredi i rudarstvu.

Rezultati imaju nekoliko implikacija za kreatore ekonomske politike.

Prvo, imajući u vidu faktore, tj. probleme, koji mogu biti uzrokniže produktivnosti do-maćih preduzeća, mere ekonomske politike usmerene na njihovo otklanjanje ili ublaža-vanje trebalo bi da deluju podsticajno na rast produktivnosti domaćih preduzeća, a time i na opšti ekonomski rast i konvergenciju dohotka.

Drugo, analiza sugeriše da SDI mogu podstaći ekonomski rast povećanjem totalne fak-torske produktivnosti u novoosnovanim firmama ili firmama koja su predmet akvizicije (direktan kanal), ali i „prelivanjem“ produktivnosti od stranih preduzeća ka domaćim (indirektan kanal). Pozitivan uticaj stranih preduzeća na produktivnost i lokalnih kon-kurenata i lokalnih dobavljača primetan je u prerađivačkoj industriji, građevinarstvu i trgovini. Imajući u vidu da prerađivačku industriju karakterišu ne samo pozitivna „pre-livanja“, već i inherentno dublje veze sa ostatkom ekonomije u odnosu na druge sektore, mere politike privlačenja SDI trebalo bi da se fokusiraju pre svega na tu industriju.

Na kraju, negativna prelivanja u sektorima poljoprivrede i rudarstva moguće je umanjiti jačanjem konkurencije u tim sektorima, investicijama domaćih preduzeća-kupaca koje bi bile usmerene na povećanje dodate vrednosti finalnih proizvoda i razvojem dugoroč-nih poslovnih odnosa preduzeća-kupaca sa stranim kompanijama..

Reference

Abel, A. B. 1983. Optimal investment under uncertainty. American Economic Review, 73 (1), pp.228–233.

Aghion, P. & Howitt, P. 1992. A model of growth through creative destruction. Econo-metrica, 60, pp.323–351.

Alfaro, L. 2003. Foreign direct investment and growth: Does the sector matter? Mimeo. Boston, MA: Harvard Business School.

Alfaro, L., Chandab A., Kalemli-Ozcanc, S. & Sayek, S. 2004. FDI and economic gro-wth: The role of local financial markets. Journal of International Economics, 64(1), pp.89–112.

Añón-Higón, D., Manjón-Antolin, M., Mañez, J. A. & Sanchis-Llopis, J. A. 2014. Does R&D protect SMEs from the hardness of the cycle? Evidence from Spanish SMEs (1990-2009). International Entrepreneurship and Management Journal, 11(2), pp.361-376.

97

Arnold, J. M. &Javorcik, B. S. 2009. Gifted kids or pushy parents? Foreign direct in-vestment and plant productivity in Indonesia. Journal of International Economics, 79 (1), pp.42–53.

Aykut, D. & Sayek, S. 2007. The role of the sectoral composition of FDI on growth. In: Do Multinationals Feed Local Development and Growth?, Piscitello, L. and Santan-gelo, G. D. (Eds.), Amsterdam: Elsevier, pp.35-59.

Bah, E. & Fang, L. 2015. Impact of the business environment on output and productivity in Africa. Journal of Development Economics, 114, pp. 159-171.

Balasubramanyam, V.N., Salisu, M. & Sapsford, D. 1996. Foreign Direct Investment and Growth in EP and IS Countries P. The Economic Journal, 106(434), pp.92–105.

Barrios, S., Görg, H. & Strobl, E. 2011. Spillovers through backward linkages from mul-tinationals: Measurement matters! European Economic Review, 55(6), pp.862–875.

Barro, R. J. & Sala-i-Martin, X. 1992. Convergence. Journal of Political Economy, 100(2), pp. 223-251.

Bellak, C. 2004. How Domestic and Foreign Firms Differ and Why Does It Matter? Jo-urnal of Economic Surveys, 18(4), pp. 483-514.

Bellak, C., &Pfaffermayr, M. 2002. Why Foreign-Owned Firms Are Different: A Con-ceptual Framework and Empirical Evidence for Austria. In R. Jungnickel (ed.), Fo-reign-Owned Firms: Are They Different? Basingstoke: Palgrave.

Bernanke, B. S. 1983. On the Sources of Labor Productivity Variation in U.S. Manufac-turing, 1947-1980. The Review of Economics and Statistics, 65(2), pp.214-224.

Blomström, M. & Kokko, A. 1998. Multinational Corporations and Spillovers. Journal of Economic Surveys, 12(3), pp.247-277.

Blomström, M. & Persson, H. 1983. Foreign Investment and Spillover Efficiency in an Underdeveloped Economy: Evidence from the Mexican Manufacturing Industry. World Development. 11(6). pp. 493-501.

Boardman, A. E. & Vining, A. R. 1989. Ownership and performance in competitive environments: a comparison of the performance of private, mixed, and state-owned enterprises. Journal of Law and Economics, 32 (1), pp.1-33.

Borensztein, E., De Gregorio, J. & Lee, J.-W. 1998. How does foreign direct investment affect economic growth? Journal of International Economics, 45(1), pp.115–135.

Brown, J. D., Earle, J. S., & Telegdy, A. 2006. The Productivity Effects of Privatization: Longitudinal Estimates from Hungary, Romania, Russia, and Ukraine. Journal of Political Economy, 114 (1), pp. 61-99.

Buera, F. J., Kaboski, J. P. & Shin. Y. 2011. Finance and Development: A Tale of Two Sectors. American Economic Review, 101 (5), pp.1964–2002.

Carkovic, M., & Levine, R. 2005. Does foreign direct investment accelerate economic growth? In: Does foreign direct investment promote development?, Moran, T. H., Graham, E. M. and Blomstrom, M. (Eds.), Washington, DC: Institute for Internatio-nal Economics, Center for Global Development, pp. 195-220.

Caves, R. E. 1974. Multinational Firms, Competition, and Productivity in Host-Country Markets. Economica. 41(162), pp. 176-193.

Chakraborty, C. &Nunnenkamp, P. 2008. Economic Reforms, FDI, and Economic Gro-wth in India: A Sector Level Analysis. World Development, 36(7), pp. 1192-1212.

Christiansen, L., Lin, H., Pereira, J., Topalova, P.&Turk, R. 2016. Gender Diversity and Firm Performance: Evidence from Europe. IMF Working Paper, forthcoming

98

Coricelli, F., Driffield, N., Pal S. & Roland, I. 2012. When Does Leverage Hurt Perfor-mance? A Firm-Level Analysis. Mimeo

Dall’Olio, A., Iootty, M., Kanehira, N. & Saliola, F. 2014. Enterprise Productivity A Three-Speed Europe. ECB Working Paper No. 1748.

Damijan J., Kostevc, Č. & Rojec, M. 2015. Growing Lemons or Cherries? Pre and Post--acquisition Performance of Foreign-Acquired Firms in New EU Member States. The World Economy, 38 (4), pp. 751–772.

Damijan, J. P. 2016. Corporate NPL portfolios in CESEE countries: how corporate le-verage and debt spillovers affect firm performance. EBRD Working Paper No. 191.

Damijan, J. P., Rojec, M., Majcen B. & Knell, M. 2013. Impact of firm heterogeneity on direct and spillover effects of FDI: Micro-evidence from ten transition countries. Journal of Comparative Economics, 41 (3), pp.895–922.

Davies, S.W. & Lions, B.R. 1991. Characterising Relative Performance: The Productivi-ty Advantage of Foreign Owned Firms in the UK, Oxford Economic Papers, 43(4), pp. 584-595.

Demena, B. A. 2014. A Meta-Analysis of FDI and Productivity Spillovers in Developing Countries. Mimeo. International Institute of Social Studies of Erasmus University of Rotterdam

Doms, M. E., & Jensen B. J. 1998. Comparing Wages, Skills, and Productivity betwe-en Domestically and Foreign-Owned Manufacturing Establishments in the United States. In R. E. Baldwin, R. E. Lipsey, and J. D. Richardson (eds.), Geography and Ownership as Bases for Economic Accounting, University of Chicago Press.

Doytch, N. &Uctum M. 2011. Does the worldwide shift of FDI from manufacturing to services accelerate economic growth? A GMM estimation study. Journal of Inter-national Money and Finance, 30(3), pp.410–427.

Dunne, T., Roberts, M. J. & Samuelson, L. 1989. The Growth and Failure of U. S. Manu-facturing Plants. The Quarterly Journal of Economics, 104(4), pp. 671-698.

Durham, J.B. 2004. Absorptive capacity and the effects of foreign direct investment and equity foreign portfolio investment on economic growth. European Economic Review, 48(2), pp.285–306.

Elborgh-Woytek, K., Newiak, M., Kochhar, K., Fabrizio, S., Kpodar, K., Wingender, P., Clements.B. & Schwartz, G. 2013. Women, Work and the Economy: Macroecono-mic Gains from Gender Equity. IMF Staff Discussion Note SDN13/10, International Monetary Fund, Washington

Ericson, R. & Pakes, A. 1995. Markov-Perfect Industry Dynamics: A Framework for Empirical Work. Review of Economic Studies, 62, pp.53–82.

Ericson, R. E. & Pakes, A. 1992. An Alternative Theory of Firm and Industry Dynamics. Cowles Foundation Discussion Paper No. 1041, Yale University

Escribano, A. &Pena, J. 2009. International productivity assessment of the Spanish in-vestment climate: Analysis based on firm level data. Mimeo

Estrin, S., Hanousek, J., Kočenda, E. & Svejnar, J. 2009. The Effects of Privatization and Ownership in Transition Economies. Journal of Economic Literature, 47(3), pp.699–728.

Farole, T. & Winkler, D. 2015. The Role of Foreign Firm Characteristics, Absorptive Capacity and the Institutional Framework for FDI Spillovers. Journal of Banking and Financial Economics, 1(3), pp.77–112.

Fons-Rosen, C., Kalemli-Ozcan, S., Sørensen, B E., Villegas-Sanchez, C. &Volosovych, V. 2014. Foreign Ownership, Selection, and Productivity. Mimeo.

99

Fons-Rosen, C., Kalemli-Ozcan, S., Sørensen, B E., Villegas-Sanchez, C. &Volosovych, V. 2013. Quantifying Productivity Gains from Foreign Investment. NBER Working Paper No. 18920, National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA.

Frydman, R., Gray, C. W., Hessel, M. & Rapaczynski, A. 1999. When Does Privatization Work? The Impact of Private Ownership on Corporate Performance in the Transiti-on Economies. Quarterly Journal of Economics, 114(4), pp.1153-1192.

Gal, P. 2013. Measuring Total Factor Productivity at the Firm Level Using OECD- OR-BIS, OECD Economics Department Working Paper No. 1049.

Gal, P. & Hijzen, A. 2016. „The Short-Term Impact of Product Market Reforms: A Cross--Country Firm-Level Analysis,“ IMF Working Paper (forthcoming) (Washington: International Monetary Fund)

Geršl, A., Rubene, I. & Zumer, T. 2007. Foreign Direct Investment and Productivity Spillovers: Updated Evidence from Central and Eastern Europe, CNB Working Pa-per 8/2007, Czech National Bank

Girma, S., Greenaway, D. & Wakelin, K. 2001. Who benefits from Foreign Direct Invest-ment in the UK?“. Scottish Journal of Political Economy, 48(2), pp. 119-133.

Globerman, S., Ries, J.C. & Vertinsky, I. 1994. The economic performance of foreign affiliates in Canada. Canadian Journal of Economics, 27(1), pp.143-156.

Gopinath, G., Kalemli-Ozcan, S., Karabarbounis, L. & Villegas-Sanchez, C. 2015. Capi-tal Allocation and Productivity in South Europe. NBER Working Paper No. 21453.

Görg, H. & Greenaway, D. 2004. Much Ado about Nothing? Do Domestic Firms Really Benefit from Foreign Direct Investment? The World Bank Research Observer, 19(2), pp. 171–197.

Görg, H. & Strobl, E. 2001. Multinational Companies and Productivity Spillovers: A Meta-Analysis. Economic Journal, 111(475), pp.723-739.

Gorodnichenko, Y, Svejnar, J. & Terrell, K. 2013. When Does FDI Have Positive Spil-lovers? Evidence from 17 Transition Market Economies, IZA Discussion Paper No. 7824, IZA (The Institute for the Study of Labor), Bonn, Germany.

Guadalupe, M., Kuzmina, O. &Thomas, C. 2012. Innovation and Foreign Ownership. American Economic Review, 102(7), pp.3594–3627.

Hagemejer, J. & Tyrowicz, J. 2012. Is the effect really so large? Firm-level evidence on the role of FDI in a transition economy. Economics of Transition, 20(2), pp.195–233.

Hall, R. E. & Jones, C. I. 1999. Why Do Some Countries Produce So Much Output per Worker than Others. Quarterly Journal of Economics, 114(1), pp.83-116.

Hanousek J., Kočenda, E. & Maurel, M. 2011. Direct and indirect effects of FDI in emer-ging European markets: A survey and meta-analysis. Economic Systems, 35 (3), pp.301–322.

Hartman, R. 1976. Factor Demand with Output Price Uncertainty. American Economic Review, 66(4), pp. 675-681.

Havranek, T. & Irsova, Z. 2011. Estimating vertical spillovers from FDI: Why results vary and what the true effect is. Journal of International Economics, 85 (2), pp.234–244.

Havranek, T. & Irsova, Z. 2012. Survey Article: Publication Bias in the Literature on Foreign Direct Investment Spillovers. Journal of Development Studies, 48(10), pp.1375–1396.

Helpman, E., Melitz, M., &Yeaple, S. 2003. Exports versus FDI. NBER Working Paper No. 9439, National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA.

100

Hermes, N. & Lensink, R. 2003. Foreign Direct Investment, Financial Development and Economic Growth. Journal of Development Studies, 40(1), pp.142–163.

Herzer, D., Klasen, S., & Nowak-Lehmann D., F. (2008). In search of FDI-led growth in developing countries: The way forward. Economic Modelling, 25(5), 793–810.

Iwasaki, I. & Tokunaga, M. 2013. Spillover versus Ownership: A Meta-Analysis of Tran-sition Literature, RRC Working Paper No. 42, Russian Research Center, Institute of Economic Research, Hitotsubashi University, Tokyo, Japan.

Javorcik, B. &Poelhekke, S. 2014. Gifted kids or pushy parents? Foreign direct invest-ment and plant productivity in Indonesia. CESifo Working Paper No. 5111.

Javorcik, B. S. 2004. Does Foreign Direct Investment Increase the Productivity of Do-mestic Firms? In Search of Spillovers Through Backward Linkages. The American Economic Review, 94(3), pp.605-627.

Keller, W. & Yeaple, S. R. 2009. Multinational Enterprises, International Trade, and Productivity Growth: Firm Level Evidence from the United States. The Review of Economics and Statistics, 91(4), pp.821–831.

Kimball, M. S. 1990. Precautionary saving in the small and in the large. Econometrica, 58(1), pp.53–73.

Klepper, S. & Thompson, P. 2006. Submarkets and the evolution of market structure. RAND Journal of Economics, 37(4), pp.861-886.

Kosová, R. 2010. Do Foreign Firms Crowd out Domestic Firms? Evidence from the Czech Republic. The Review of Economics and Statistics, 92(4), pp.861–881.

Kugler, M. 2006. Spillovers from foreign direct investment: Within or between industri-es? Journal of Development Economics, 80(2), pp.444– 477.

Lagos, R. 2006. A Model of TFP. Review of Economic Studies, 73(4), pp. 983-1007.Lanau, S. & Topalova, P. 2016. The Impact of Product Market Reforms on Firm Produc-

tivity in Italy. IMF Working Paper No. 16/119. Lazear, E. P. 1998. Hiring Risky Workers, in Internal Labour Market, Incentives, and

Employment, eds. Isao Ohashi and Toshiaki Tachibanki. New York: St. Martin’s Press

Leland, H. 1968. Saving and uncertainty: The precautionary demand for saving. The Quarterly Journal of Economics, 82, pp.465–473.

Lenaerts, K. & Merlevede, B. 2015. Firm size and spillover effects from foreign direct investment: the case of Romania. Small Business Economics, 45(3), pp. 595–611.

Levinsohn, J. & Petrin, A. 2003. Estimating production functions using inputs to control for unobservables. Review of Economic Studies, 70(2). pp.317-341.

Li, X. & Liu, X. 2005. Foreign Direct Investment and economic growth: An increasingly endogenous relationship. World Development, 33(3), pp.393–407.

Markusen, J. R. 1995. The Boundaries of Multinational Enterprises and the Theory of International Trade. Journal of Economic Perspectives, 9(2), pp.169-189.

Mencinger, J. 2003. Does Foreign Direct Investment Always Enhance Economic Gro-wth? Kyklos, 56(4), pp.491–508.

Merlevede, B., Schoors, K. & Spatareanu, M. 2014. FDI Spillovers and Time since Fore-ign Entry. World Development, 56, pp.108-126.

Midrigan, V. & Xu,D. Y. 2014. Finance and Misallocation: Evidence from Plant-Level Data. American Economic Review, 104 (2), pp.422–458.

101

Monastiriotis, V. 2014. Origin of FDI and domestic productivity spillovers: does Europe-an FDI have a ‘productivity advantage’ in the ENP countries? LEQS Paper No. 70, European Institute, London School of Economics and Political Science

Olley, G.S. and Pakes, A. (1996) The Dynamics of Productivity in the Telecommunica-tions Equipment Industry. Econometrica, 64(6), pp.1263-1297.

Oulton, N. 1998. Investment, Capital and Foreign Ownership in UK Manufacturing. NI-ESR Discussion Paper No. 141, National Institute of Economic and Social Research, London.

Pakes, A. & Ericson, R. 1998. Empirical Implications of Alternative Models of Firm Dynamics. Journal of Economic Theory, 79(1), pp.1-45.

Petrin, A., White, K. & Reiter, J. 2011. The Impact of Plant-level Resource Reallocati-ons and Technical Progress on U.S. Macroeconomic Growth. Review of Economic Dynamics. 14(1). p. 3-26.

Porter, M. 1991. America’s Green Strategy, Scientific American, 264(4), 168. Porter, M., & Van der Linde, C. 1995. Toward a New Conception of the Environment

Competitiveness Relationship, Journal of Economic Perspective, 9(4), pp.97–118.Reisen, H. & Soto, M. 2001. Which Types of Capital Inflows Foster Developing-Country

Growth?. International Finance, 4(1), pp.1–14.Romer, P. 1990. Human capital and growth: theory and evidence. NBER Working Paper

No. 3173. Salis, S. 2008. Foreign Acquisition and Firm Productivity: Evidence from Slovenia. The

World Economy, 31(8), pp. 1030–1048.Sung, H. H. & Sang, W. L. 2014. The Progress of Paperless Trade in Asia and the Pacific:

Enabling International Supply Chain Integration. Asian Development Bank, Wor-king Paper No. 137.

Temouri, Y., Driffield, N. L. &Añón Higón, D. 2008. Analysis of Productivity Differen-ces among Foreign and Domestic firms: Evidence from Germany. The Review of World Economics, 144(1), pp. 32-54.

Tondl, G. &Fornero, J. A. 2010. Sectoral productivity and spillover effects of FDI in Latin America. FIW Working Paper No. 53, FIW (Research Centre International Economics), Vienna, Austria.

Waldkirch, A. & Ofosu, A. 2010. Foreign Presence, Spillovers, and Productivity: Evi-dence from Ghana. World Development, 38(8), pp. 1114–1126.

Wang, J. & Wang, X. 2015. Benefits of foreign ownership: Evidence from foreign direct investment in China. Journal of International Economics, 97(2), pp. 325-338.

Wooldridge, J. M. 2009. On Estimating Firm-level Production Functions Using Proxy Variables to Control for Unobservables. Economic Letters. 104(3), pp.112-114

Wooster, R. B. & Diebel, D. S. 2010. Productivity Spillovers from Foreign Direct Invest-ment in Developing Countries: A Meta-Regression Analysisrode. Review of Deve-lopment Economics, 14(3), pp.640–655.

Xu, X. & Sheng, Y. 2012. Productivity Spillovers from Foreign Direct Investment: Firm--Level Evidence from China. World Development, 40(1), pp.62–74.

Zhu, P., Jog, V. & Otchere, I. 2011. Partial acquisitions in emerging markets: A test of the strategic market entry and corporate control hypotheses. Journal of Corporate Finance, 17 (2) pp.288–305.

Zildzovic, E., & Tabak, P. 2016. What is driving productivity growth in Western Balkan countries?, EBRD mimeo.

102

Dodatak

Tabela A1.Potencijalne determinante rasta TFP-a – očekivani znaci

Varijabla Očekivani znak Reference

1. Efikasnost tržišta + Lanau and Topalova, 2016

2. Kvalitet radne snage + Dall'olio et al. 20143. Fleksibilnost tržišta rada + Lagos, 20064. Poslovna klima + Escribano and Pena, 2009;

Dall'olio et al. 2014; Bah and Fang, 2015

5. Inicijalna produktivnost - Barro and Sala-i-Martin, 19926. Sektorske veštačke promenljive

?

7. Starost - Klepper and Thompson, 2006; Dunne, Roberts and Samuelson, 1989

8. Veličina - Hopenhayn, 2016; Corriceli et al. 2012

9. Inovacije + Añón-Higón et al. 2014; Ericson and Pakes, 1992, 1995; Pakes and Ericson, 1998; Romer, 1990; Aghion and Howitt, 1992

1. Strano vlasništvo + Arnold and Javorcik 2009; Javorcik and Poelhekke 2014; Guadalupe et al. 2012; Fons-Rosen et al. 2013

2. Državno vlasništvo - Boardman and Vining, 1989; Frydman et al. 1999

3. Institucije + Hall and Jones, 19994. Korporativno upravljanje +1. Leveridž i problematični krediti

- iznad određene granice

Coricelli et al. 2012; Damijan, 2016; Gopintah et al. 2015

2. Ekonomska neizvesnost - Bernanke, 1983; Hartman, 1976; Abel, 1983; Leland, 1968; Kimball, 1990

1. Infrastruktura + EBRD Transition Report, 20142. FDI „prelivanja“ - hor.

+ vert. unazad

Wooster and Diebel, 2010; Waldkirch and Ofosu, 2010Javorcik, 2004; Kugler, 2006; Havranek and Irsova, 2011, 2012; Gorodnichenko et al. 2013

3. Status izvoznika + Helpman et al. 2003E) Zelena ekonomija 1. Energetska efikasnost + Porter, 1991; Porter and van der

Linde, 19951. Pristup izvorima finansiranja

+ Buera, Kaboski; Shin, 2011; Midrigan and Xu, 2014

2. Participacija ženskog pola

+ Elborgh-Woytek et al. 2013; Christiansen et al. 2016

3. Zaposlenost mladih + Lazear, 1998

A) Konkurentnost

B) Kvalitet upravljanja

C) Otpornost

D) Integracija

F) Inkluzija

103

Strane direktne investicije i privredni rast balkanskih zemaljaJelena Minović*E-mail: [email protected]

1. Uvod

Strane investicije u vidu kredita ili kapitala su važne za rast nerazvijenih zemalja. Uče-šća u kapitalu mogu biti indirektna ili direktna. Indirektna učešća u kapitalu se nazivaju portfolio investicijama, a direktna učešća se nazivaju stranim direktnim investicijama (SDI). Kroz SDI-e zemlje u razvoju dobijaju nove tehnologije, tehnike upravljanja i trži-šnog ocenjivanja. SDI-e mogu stimulisati eksploatacije vlasničke tehnologije ili prirod-nih resursa (IFC, 1997).

Strane direktne investicije u zemlje u razvoju imaju prilično dugu istoriju. One fluktuira-ju u vremenu u zavisnosti od toga kako investitori reaguju na promene koje se dešavaju u okruženju uključujući javne politike prema direktnim investicijama i sveobuhvatno eko-nomsko-političko okruženje i prilike (IFC, 1997). Rezultati ankete iz 2013. godine pod nazivom MIGA-EIU Political Risk Survey ukazuju da su investitori izdvojili zabrinutost za makroekonomsku stabilnost kao najvažniju prepreku za investicije na kratak i srednji rok, dok politički rizik zauzima drugo mesto među mogućim preprekama za priliv SDI-a u zemlje u razvoju (WIPR, 2013). Stoga je evidentno povišeno oklevanje stranih investi-tora kada su u pitanju njihova ulaganja u zemlje u razvoju. Praščević (2008) navodi da postoji korelacija između političkih faktora i makroekonomske stabilnosti. Dakle, tren-dovi u SDI-ma reflektuju promene u političkim stavovima prema zemljama u razvoju, od supstitucije uvoza u 1950-tim i 1960-tim godinama, kroz razvoj prirodnih resursa 1970-tih, strukturalnog prilagođavanja i tranzicije ka tržišnim ekonomijama 1980-ih godina, do povećane uloge privatnog sektora 1990-tih godina (IFC, 1997).

Literatura koja proučava determinante SDI-a u zemljama u razvoju jasno indicira zna-čaj infrastrukture, veština, makroekonomske stabilnosti i „zdrave“ institucije za priliv SDI-a (Chowdhury i Mavrotas, 2006). Uticaj SDI-a na ekonomski rast, u literaturi je raznolik. Neke studije svedoče o pozitivnim efektima, neke o negativnim, dok druge svedoče o pomešanim efektima u zavisnosti od uslova zemalja primaoca i tipa stranih investicija. Razlog različitih efekata SDI-a na ekonomski rast leži u korišćenju različitih promenljivih, kao i mogući nedostatak analiza u zemljama primaocima SDI-a (Mohnen, 2001 i Asheghian, 2004), postoji mogućnost da su različiti efekti uzrokovani potencijal-nim greškama u metodama koje se koriste za procenu (Nair-Reichert i Weinhold, 2001), mogući razlog je upotreba ukupnih SDI-a, a ne SDI po sektorima (Wang, 2009, i Moura i Forte, 2010).

* Naučni saradnik: Institut ekonomskih nauka, Zmaj Jovina 12, Beograd

104

Veoma opsežna literatura koja se bavi uticajem SDI-a na ekonomski rast ističe da efek-ti SDI-a na ekonomski rast zavise od različitih uslova (ekonomski, politički, socijalni, kulturni) koji vladaju u zemljama primaocima SDI-a. Stoga je u ovom radu odlučeno da se analiziraju uticaji političke stabilnosti i korupcije na SDI-e, a zatim i uticaj SDI-a na ekonomski rast (rast BDP-a) u zemljama koje ulaze u sastav Balkanskog poluostrva(Slo-venija, Hrvatska, Srbija, Rumunija, Bugarska, BiH, Crna Gora, Kosovo#1, Albanija, Ma-kedonija, Grčka, Turska).Podaci korišćeni za empirijsku analizu su World Development Indicators2 (podaci za SDI-e i rast BDP-a) i Worldwide Governance Indicators3 (podaci za pokazatelje političke stabilnosti i kontrole korupcije) za period: 2004-2014 i za sve balkanske zemlje. U radu je pokazana međuzavisnost političkog rizika, korupcije, SDI-a i rasta BDP-a za svaku zemlju na Balkanu u pomenutom periodu. Korišćena je prva mera korelacije koja nije dovoljna mera za testiranje uzročne relacije između varijabli. Za podrobnije ispitivanje međuzavisnosti potrebno je sprovesti ekonometrijske testove kao što je test Grejndžerove kauzalnosti (kao u Mencinger, 2003) i Toda-Yamamoto test uzročnosti (kao u Chowdhury i Mavrotas, 2006), kao i regresionu analizu, što izlazi iz okvira ovog rada.

Pored uvoda (prvi deo) i zaključka (peti deo), rad se sastoji od sledećih delova: u drugom delu je dat sveobuhvatan pregled literature relevantne za tematiku rada. Treći deo sadrži empirijske rezultate i analizu uticaja SDI-a na rast BDP-a. Četvrti deo sadrži analizu uticaja političke stabilnosti i korupcije na SDI-e i rast BDP-a u svim zemljama Balkana.

2. Pregled literature

Stavovi pojedinih istraživača i njihovi emprijski nalazi u pogledu uzročnosti SDI-a i ekonomskog rasta se veoma razlikuju. Naime, Raheem i Ogebe (2014), Massa (2011), Moura i Forte (2010),Wang (2009), Har et al. (2008), Hansen i Rand (2006), Mullen i Wil-liams (2005), De Gregorio (2003), Choe (2003) navode da SDI-e imaju pozitivan efekat na ekonomski rast. Nasuprot njima Mencinger (2003), Vissak i Roolaht (2005), Glober-man i Shapiro (2003), Blomström i Kokko (1994) nalaze negativnu vezu između SDI-a i ekonomskog rasta. Međutim, Carkovic i Levine (2005) tvrde da SDI-e nemaju značajan uticaj na ekonomski rast u zemljama primaocima. Dopuna prethodnom stavu, jesu i radovi autora Javorcik (2004), Grilli i Milesi-Ferretti (1995) i Haddad i Harrison (1993), koji smatraju da SDI-e ne izazivaju ekonomski rast. Wang i Wong (2009) nalaze pome-šane uticaje na rast BDP-a u zavisnosti od tipa stranih investicija (grinfild investicije ili akvizicije).Empirijski rezultati Chowdhury i Mavrotas (2006) pokazuju da visok BDP uzrokuje SDI-е u Čileu, a ne obrnuto. U slučaju Malezije i Tajlanda ovi autori pokazuju da postoji dvosmerna uzročnost između BDP-a i SDI-a (Chowdhury i Mavrotas, 2006).Nair-Reichert i Weinhold (2001) su pokazali da uzročna relacija između SDI-a i ekonom-skog rasta je okarakterisana značajnim stepenom heterogenosti. Chowdhury i Mavrotas (2006) i Zhang (2001) ukazuju na to da je uzročnost između promenljivih SDI-a i rasta BDP-a specifična za svaku zemlju i da je potrebno izvršiti više pojedinačnih studija da 1 Oznaka Kosovo# podrazumeva teritoriju Kosova i Metohije pod Rezolucijom SB UN 1244/99. Stoga,

svako pominjanje teritorije Kosova# u ovom radu potrebno je shvatiti u smislu Rezolucije SB UN 1244/99.2 WDI (2016) su podaci koje prikuplja Svetska banka od zvanično priznatih međunarodnih izvora. Oni

sadrže pokazatelje razvoja i uključuju nacionalne, regionalne i globalne procene.3 Inače, WGI sadrži agregirane i pojedinačne indikatore za 215 zemalja i teritorija tokom perioda 1996-

2014 (WGI, 2015).

105

bi se na valjan način ispitala međuzavisnost promenljivih. Neki autori poput: Herzer et al. (2008),Alfaro et al. (2008), Agosin i Machado (2005),Alfaro et al. (2004), Borensz-tein et al. (1998), Blomström et al. (1994),smatraju da će SDI-e dovesti do ekonomskog rasta samo kada se ispune određeni ekonomski uslovi u zemljama primaocima. Naime, osnovna ideja je da efekti SDI-a na ekonomski rast zavise od postojećih ili naknadno razvijenih internih uslova zemlje primaoca (ekonomski, politički, socijalni, kulturni). Moura i Forte (2010)ističu da vlasti imaju ključnu ulogu u stvaranju uslova za pozitivne efekte ili za smanjenje negativnih efekata SDI-a na ekonomski rast zemalja primao-ca. Vissak i Roolaht (2005) smatraju da SDI-e mogu destabilizovati ekonomski razvoj zemlje i uticati negativno na sprovođenje ekonomskih politika. Sen (1998) se slaže sa prethodnim autorima i dodaje još jedan štetan efekat SDI-a na zemlje primaoce, a to je povećanje inflacije (uzrokuje iznenadan priliv velikog kapitala) proporcionalno prilivu SDI-a, dok Duttaray et al. (2008) smatraju da SDI-e smanjuju autonomiju lokalnih vlasti u zemljama primaocima. Kada su u pitanju zemlje u razvoju, Mencinger (2003) ističe da su SDI-e ipak rešenje za ekonomske probleme ovih zemalja, dok Carkovic i Levine (2005) navode da su mnoge tranzicione zemlje ponudile posebne podsticaje i subvencije za privlačenje stranog kapitala.

Tržišta u razvoju, gde je i ekonomsko i političko okruženje još uvek nedovoljno stabilno, posebno su osetljiva na politički rizik, koji je van kontrole investitora. Naime, postoji niz faktora koji mogu da povećavaju ili smanje uticaj ovog rizika: česte promene u regula-ciji, nestabilnosti valute, visoki nivoi korupcije, slabe državne institucije, nereformisan finansijski sistem, razlike u pravnim i regulatornim režimima, kao i restriktivna priroda tržišta rada (Minović i Erić, 2016). Rezultati Busse i Hefeker (2007) pokazuju da su sta-bilnost vlada, unutrašnji i spoljašnji sukobi, korupcija i etničke tenzije, red i zakon, odgo-vornost demokratskih vlasti i kvalitet birokratije, veoma značajne determinante priliva stranih investicija. Jun i Singh (1996) nalaze negativnu relaciju između političkog rizika i SDI-a, tj. da viši politički rizik privlači manje SDI-a. Busse i Hefeker (2007) ističu da su strani investitori veoma osetljivi na promene u političkoj stabilnosti i okruženju u kojem vlade funkcionišu. Busse i Hefeker (2007) smatraju da su SDI-e poželjan oblik priliva kapitala za novonastale zemlje i zemlje u razvoju jer su takve investicije manje podložne krizama i naglim zastojima. Asiedu (2003) je analizirao i diskutovao međuza-visnost političkih reformi i SDI-a u slučaju Afrike. Jensen (2008) pokazuje kako politički rizik utiče na multinacionalne kompanije koje posluju na novonastalim tržištima. Busse i Hefeker (2007) pokazuju da su strani investitori veoma osetljivi na promene u političkoj stabilnosti i okruženju u kome vlada radi. Rezultati Asteriou i Price (2001) ukazuju da postoji jaka korelacija između političke nestabilnosti i ekonomskog rasta. Preciznije, ovi autori pokazuju negativan efekat nestabilnosti na ekonomski rast i pozitivan efekat na rast neizvesnosti. Clark (1997) je razvio model za merenje efekata političkog rizika na ishod SDI-a. Howell i Chaddick (1994) su određivali obim gubitaka stranih investitora.

Pozitivnu vezu između korupcije i SDI-a nalaze Egger i Winner (2005) i ističu da ko-rupcija može „pomoći“ podsticanju priliva SDI-a. Nasuprot ovim autorima, Cuervo-Ca-zurra (2008), Voyer i Beamish (2004), Lambsdorff (2003), Habib i Zurawicki (2002), i Wei (2000) nalaze negativan uticaj korupcije na priliv SDI-a u razvijenim zemljama, jer korupcija povećava nesigurnost i troškove rada. Cuervo-Cazurra (2008) navode da ra-zličite vrste korupcije imaju različit uticaj na SDI-e u tranzicionim ekonomijama. Para-doksalno, zemlje u tranziciji imaju visok nivo korupcije i visok priliv SDI-a. Kao rezultat

106

toga, korupcija u tranzicionim ekonomijama će delovati kao „mast“ pri čemu olakšava transakcije i ima pozitivan uticaj na nivo priliva SDI-a (Cuervo-Cazurra, 2008). Cuer-vo-Cazurra (2008) nalazi da korupcija ima manji negativan uticaj na SDI-e u zemljama u tranziciji nego u drugim zemljama,jer u tranzicionim zemljama korupcija omogućava zaobilaženje slabih regulacija i institucija. Obično korupcija ima negativan uticaj na SDI--e u zemljama koje su uspostavile institucije tržišta, a pozitivan u zemljama u tranziciji koje još nisu uspostavile odgovarajuće institucije tržišta. Međutim, istraživanja koja nisu pronašla negativnu vezu između korupcije i SDI-a su radovi autora: Henisz (2000), Bod-dewyn i Brewer (1994), Wheeler i Mody (1992), Boddewyn (1988).

Goel i Budak (2006) su ispitivali korupciju u tranzicionim zemljama. Njihovi rezultati pokazuju da veći ekonomski prosperit zemlje, snižava korupciju, a države koje imaju veće vlade imaju sposobnost smanjivanja korupcije u tranzicionim zemljama. Goel i Bu-dak (2006) ističu da je u tranzicionim zemljama potrebno izvršiti sve obuhvatne reforme radi smanjenja korupcije. Budak i Rajh (2013) nalaze da u zemljama sa visokom korup-cijom, razumevanje stavova prema korupciji može pomoći u kreiranju efikasne mere u cilju eliminacije korupcije koja je prepreka za uspešno poslovanje. Budak i Rajh (2013) istražuju stavove poslovnih ljudi o korupciji u balkanskim zemljama. Rezultati pokazuju da više privrednika ipak smatra da postojanje korupcije jeste prepreka za biznis i većina se slaže da je korupcija problem koji bi vlada svake zemlje trebalo da reši.

3. Međuzavisnost stranih investicija i privrednog rasta na Balkanu

Prosečan rast BDP-a u periodu: 2004-2014 je prikazan u tabeli 1. U posmatranom peri-odu jedino je Grčka imala negativan i najnestabilniji rast BDP-a. Najveću vrednost rasta BDP-a u pomenutom periodu imala je Turska sa 4,76%, dok je Kosovo# imalo najmanju nestabilnost rasta BDP-a. Nizak prosečan rast su imale i Hrvatska i Slovenija, dok je Albanija po visini rasta BDP-a odmah iza Turske. U periodu 2004-2014 u pojedinim ze-mljama je nestabilnost BDP-a bila značajno veća od samog rasta: posle Grčke, u pitanju su Rumunija, Crna Gora, Slovenija, Bugarska, Hrvatska, Srbija i BiH.

107

Tabela 1.Prosečna vrednost priliva SDI-a (u % BDP-a) i rasta BDP-a za balkanske zemlje

u periodu: 2004-2014.

2004-2014 Prosečne SDI (u % BDP)

St.Dev. SDI

Prosečan rast BDP

St.Dev. gBDP

ρ(SDI,gBDP)

Slovenija 1,50 1,32 1,60 4,22 0,90***

Hrvatska 4,50 2,28 0,66 3,83 0,34Srbija 6,99 3,51 2,67 3,80 0,27Rumunija 4,37 2,92 3,28 4,74 0,74***

Bugarska 11,13 9,59 3,12 3,86 0,75***

BiH 4,61 3,36 2,76 3,25 0,83***

Crna Gora 18,13 9,31 3,40 4,65 -0,14Kosovo# 6,53 3,36 3,80 1,71 0,59Albanija 7,42 2,66 4,05 2,12 -0,45Makedonija 4,32 2,27 3,44 2,26 0,53*

Grčka 0,85 0,56 -1,32 4,95 0,48Turska 2,02 0,94 4,76 4,40 0,00

Izvor: Autorski proračunBeleška: SDI-strane direktne investicije; gBDP- rast BDP-a; ρ-korelacioni koeficijent.*** statistička značaj-nost na nivou do 1% poverenja; ** statistička značajnost na nivou do 5% poverenja; * statistička značajnost na nivou do 10% poverenja.

Prosečna vrednost priliva SDI-a (u % BDP-a) na Balkanu u periodu 2004-2014 je oko 6% BDP-a, pri čemu se kretala od 0,85% za Grčku do 18,13% za Crnu Goru. Najveća nestabilnost SDI-a je bila u Bugarskoj i Crnoj Gori, a najmanja u Grčkoj i Turskoj. Po-smatran je korelacioni koeficijent između priliva SDI-a (u % BDP-a) i rasta BDP-a za 12 balkanskih zemalja (tabela 1). Korelacioni koeficijent za Tursku je jednak nuli što znači da SDI-e ne utiču na rast BDP-a u Turskoj. Vrednost korelacionog koeficijenta od oko 0,3 imaju Srbija i Hrvatska, stoga se može zaključiti da SDI-e u ovim zemlja-ma ne igraju dominantnu ulogu u rastu BDP-a. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da korelacioni koeficijent nije statistički značajan u Srbiji i Hrvatskoj. Naime, korelacioni koeficijent je pozitivan i statistički značajan samo u Sloveniji, BiH, Bugarskoj, Rumuniji i Makedoniji. Zapazimo da sve balkanske zemlje imaju u proseku nizak rast BDP-a koji je veoma nestabilan što se pokazuje kroz visoke vrednosti standardne devijacije. Wang i Wong (2009) nalaze različite uticaje na rast BDP-a u zavisnosti od tipa stranih inve-sticija. Uzevši u obzir naše nalaze i nalaze Wang i Wong (2009) može se zaključiti da bi bilo poželjno ispitati različite vrste investicija na rast BDP-a u balkanskim zemljama. Moguće je da je uzrok malog pozitivnog ili negativne vrednosti korealcionog koeficijen-ta upravo dominacija samo jedne vrste investicija na uštrb druge na području Balkana.

Rezultati ankete iz 2013. godine pod nazivom MIGA-EIU Political Risk Survey pokazuju da su investitori veoma osetljivi na makroekonomsku stabilnost i da nju vide kao naj-važniju prepreku za investicije na kratak i srednji rok. Takođe, politički rizik im je jako važan, zbog kojeg je evidentno povišeno oklevanje stranih investitora kada su u pitanju njihova ulaganja u zemlje u razvoju (WIPR, 2013). Kada su u pitanju vrste političkog

108

rizika, istom anketom je utvrđeno da od osam tipova političkog rizika4, najveći uticaj na kompanije koje se bave SDI-a u zemlje u razvoju, su imali nepovoljne regulatorne pro-mene i povrede ugovora. Upravo je ovaj tip političkog rizika označen kao najvažniji, jer je tokom protekle tri godine (srednji rok: 2010-2013) izazvao najveće finansijske gubitke za investitore u zemljama u razvoju. Ukratko, čak i na kratak rok taj tip rizika je izazvao otkazivanja, povlačenja investicija, ili oboje (WIPR, 2013, p. 22).

Na teritoriji Balkana postoje stalni ekonomski problemi prisutni još od 1990-tih godina. Dodatno, opaža se rastuća nestabilnost u bivšim jugoslovenskim zemljama zbog nove izbegličke krize uzrokovane ratom u Siriji, zatim zbog nestabilnosti vlada, čestih van-rednih izbora, visoke stope nezaposlenosti, visokog javnog duga, slabog ekonomskog oporavka. Generalno gledano sve ovo ometa SDI-e u balkanski region i može se reći da su bivše jugoslovenske zemlje, zemlje sa malim i slabim ekonomijama (SEE-6, 2016).Estrin i Uvalić (2013) navode da nedavna politička istorija balkanskog regiona, sa su-kobima, fragmentacijom i niskim rastom, su ostvarili dugotrajan i nezavistan uticaj na njihove izglede za prijem stranih direktnih investicija. Dakle, ovi autori nisu preterano optimistični kada je u pitanju veći priliv SDI-a i privredni rast balkanskih zemalja.

4. Međuzavisnost stranih investicija, političke stabilnosti, korupcije i privrednog rasta na Balkanu

4.1. Politički rizik i SDI-e u zemljama BalkanaU literaturi su zastupljene različite definicije političkog rizika. Tako, Butler i Joaquin (1998) definišu politički rizik kao rizik da vlada neke zemlje može neočekivano prome-niti „pravila igre“ pod kojima preduzeća posluju. Posledično, promene u politici vlade neke zemlje ili promene u političkim institucijama mogu da utiču na investiciono pona-šanje multinacionalnih korporacija (Busse i Hefeker, 2007). Christy (2012) naglašava da politički rizik za investitore podrazumeva verovatnoću da ne postignu željeni prinos, ili možda da ostvare čak i gubitak usled promena koje se dešavaju u državnim politi-kama pojedinih zemalja ili njihovog regulatornog okruženja. Za razliku od ekonomske i finansijske varijable, politički rizik je znatno teže kvantifikovati. Za druge definicije političkog rizika videti u Henisz (2002).

U tabeli 2 predstavljena je ocenjena vrednost političke stabilnosti u periodu 2004-2014 za svaku balkansku zemlju. Inače, ocenjena vrednost se kreće u rasponu od oko -2.5 (slabo upravljanje) do 2,5 (jako upravljanje) (WGI, 2015).Za ceo period i ceo Balkan ocenjena vrednost političke stabilnosti je -0,03, što navodi na zaključak da na celoj te-ritoriji Balkanskog poluostrva vlada prilično slabo upravljanje političkim rizikom, od-nosno cela teritorija je podložna rastu političkog rizika. Naime, na celom Balkanu u pomenutom periodu, Slovenija ima najbolju kontrolu političkog rizika, sledi je Hrvatska, pa Crna Gora. Turska ima najslabiju kontrolu političkog rizika, a sledi je Makedonija, BiH, Kosovo, Srbija, pa Albanija.

4 Tipovi političkog rizika: nepovoljne regulatorne promene, raskid ugovora, transfer i konvertibilnost ogra-ničenja, građanski nemiri, nepoštovanje finansijskih obaveza, eksproprijacija, terorizam i rat (WIPR, 2013, p. 21).

109

Minović i Erić (2016) navode da politički rizik može biti velika prepreka investicijama u novonastala tržišta. Štaviše, Bekaert et al. (2014) i Estrin i Uvalić (2013) smatraju da je politički rizik najveća prepreka za investicije u nerazvijena i slabo razvijena tržišta. U prilog ovoj tvrdnji idu i rezultati iz tabele 2 za vrednost korelacionog koeficijenta između indeksa političke stabilnosti i neto priliva SDI-a u % BDP-a. Naime, korelacioni koefi-cijent za Sloveniju je pozitivan i statistički značajan (oko 0,6), što znači da će Slovenija kao zemlja sa najboljom kontrolom političke stabilnosti moći privući i najviše SDI-a. Međutim, rezultati iz tabele 2 pokazuju da je korelacioni koeficijent između političke stabilnosti i SDI-a statistički značajan samo u tri zemlje, od ukupno 12. Dakle, statistič-ka značajnost se pojavljuje u Sloveniji, Turskoj i Albaniji. Paradoksalna je činjenica da Turska kao zemlja sa najslabijom kontrolom političke stabilnosti na Balkanu, ima rela-tivno visoku pozitivnu i statistički značajnu relaciju sa SDI-a. Slično važi i za Albaniju. Ovakav nalaz navodi na zaključak da stranim investitorima u Turskoj i Albaniji politička nestabilnost ide u prilog njihovom poslovanju.

Tabela 2.Vrednost indeksa političke stabilnosti u periodu: 2004-2014 za svaku balkansku zemlju i vrednost korelacionog koeficijenta između ovog indeksa i priliva SDI-a

(u % BDP-a) i rasta BDP-a.

2004-2014 Prosečna ocena PS St. Dev. PS ρ(PS,SDI)

ρ(PS,gBDP)

Grčka 0,15 0,34 0,33 0,87***

Slovenija 0,96 0,11 0,58* 0,54*

Turska -0,92 0,20 0,54* 0,44Makedonija -0,50 0,37 -0,26 -0,23Hrvatska 0,57 0,06 -0,16 -0,28Rumunija 0,15 0,09 -0,36 -0,68**

BiH -0,47 0,25 0,25 0,33Kosovo# -0,45 0,88 0,34 -0,33Srbija -0,40 0,27 -0,38 -0,61**

Albanija -0,17 0,28 0,71*** -0,47Bugarska 0,25 0,14 0,31 -0,15Crna Gora 0,46 0,26 0,25 -0,61*

Izvor: Autorski proračun na osnovu podataka za Worldwide Governance Indicators (WGI)Beleška: PS je politička stabilnost; SDI-strane direktne investicije; gBDP- rast BDP-a; ρ-korelacioni koefici-jent. *** statistička značajnost na nivou do 1% poverenja; ** statistička značajnost na nivou do 5% poverenja; * statistička značajnost na nivou do 10% poverenja.

Kada je u pitanju korelacioni koeficijent između političke stabilnosti i rasta BDP-a iz tabele 2 se vidi da je statistički značajan u pet zemalja i to u Grčkoj i Sloveniji sa pozi-tivnim znakom, a u Rumuniji, Srbiji i Crnoj Gori sa negativnim znakom. Srbija je zemlja koja ima slabu kontrolu političke stabilnosti. Upravo će slaba kontrola političke stabil-nosti u Srbiji uticati na pad BDP-a i to na nivou poverenja do 5%. U slučaju Grčke, bolja kontrola političke stabilnosti će uticati na rast BDP-a, ali ne i na privlačenje SDI-a. U Turskoj i Albaniji važi obrnuto, politička stabilnost utiče na SDI-e, ali ne i na rast BDP-a.

110

U SEE-6 (2016) se navodi da je politički rizik u 2016. godini u svim bivšim jugoslo-venskim zemljama povećan u odnosu na 2015. godinu, pri čemu je Slovenija izuzetak. Slovenija je najbolje rangirana prema vrednostima političkog rizika (prema podacima BMI Research), dok je BiH najlošije rangirana od svih zemalja regiona. U Srbiji se nivo političkog rizika povećao u 2016. u odnosu na 2015. godinu (SEE-6, 2016). U 2014. Srbija je imala prilično nizak priliv starnih direktnih investicija (2% BDP-a), a deficit tekućeg računa je iste godine bio među najvećim u istočnoj Evropi (Global EDGE, 2014). Mino-vić i Erić (2016) zaključuju da bi Srbija trebalo da poboljša stanje u oblasti korupcije, u oblasti pravosudnog sistema po pitanju nezavisnosti i u oblasti administrativnih kašnje-nja, kako bi privukla više stranih investicija. Ovi autori smatraju da bi posledično, stabi-lizacijom političke situacije, jačim institucijama, zaštitom imovine, stabilnim propisima i regulacijom moglo doći do razvoja tržišta u Srbiji. Minović i Erić (2016) kao i Bekaert et al. (2014) naglašavaju da bi smanjenje političkog rizika moglo imati povoljan efekat na privlačenje potencijalnih stranih investitora.

4.2. Korupcija i SDI-e u zemljama BalkanaKorupcija je zloupotreba javnih ovlašćenja od strane državnih službenika u privatne svrhe (Cuervo-Cazurra, 2008). Hassan (2004) smatra da korupcija koči društveni i eko-nomski razvoj kroz povećanje nejednakosti i siromaštva. Wade (2005) nalazi visoke ni-voe korupcije u zemljama istočne Evrope. Slično nalazi i Liuhto (2010) za Rusiju. Wade (2005) objašnjava da je korupcija glavni kočničar SDI-a u region istočne Evrope.

U tabeli 3 predstavljena je ocenjena vrednost indikatora kontrole korupcije u periodu 2004-2014 za svaku balkansku zemlju. Indikator kontrole korupcije odražava percepciju korupcije u meri u kojoj javna vlast vrši korupciju u privatne svrhe, uključujući i sitne i krupne oblike korupcije, kao i „manipulisanje“ državom od strane elita i privatnih inte-resa (WGI, 2015). Inače, ocenjena vrednost ovog indikatora se kreće u rasponu od oko -2.5 (slaba kontrola) do 2,5 (jaka kontrola) (WGI, 2015). Za ceo period i ceo Balkan oce-njena vrednost indikatora kontrole korupcije je -0,13, što navodi na zaključak da na celoj teritoriji Balkanskog poluostrva vlada relativno slaba kontrola korupcije, odnosno cela teritorija Balkana je podložna korupciji. Naime, na celom Balkanu u pomenutom perio-du, samo četiri zemlje (Slovenija, Grčka, Hrvatska i Turska) od njih 12 imaju indikator kontrole korupcije pozitivan. Međutim, od svih zemalja Slovenija ima najbolju kontrolu korupcije, dok najslabiju kontrolu korupcije ima Albanija, a potom Kosovo# i Srbija.

111

Tabela 3.Vrednost indikatora kontrole korupcije u periodu: 2004-2014 za svaku balkansku zemlju i vrednost korelacionog koeficijenta između ovog indikatora i priliva SDI-a

(u % BDP-a), i rasta BDP-a.

2004-2014 Prosečna ocena KK

St. Dev. KK

ρ(KK,SDI)

ρ(KK,gBDP)

ρ(KK,PS)

Grčka 0,06 0,27 0,30 0,83*** 0,89***

Slovenija 0,89 0,12 0,21 0,14 0,66**

Turska 0,03 0,10 0,30 -0,41 -0,37Makedonija -0,17 0,21 -0,52* -0,61** 0,77***

Hrvatska 0,05 0,10 0,06 0,63** 0,01Rumunija -0,20 0,05 0,13 0,51* -0,17BiH -0,30 0,06 -0,24 0,10 0,30Kosovo# -0,59 0,09 -0,40 -0,71* 0,39Srbija -0,31 0,07 0,16 -0,70** 0,70**

Albanija -0,64 0,11 0,75*** -0,01 0,54*

Bugarska -0,18 0,14 0,20 0,53* -0,50Crna Gora -0,26 0,16 0,28 -0,64* 0,35

Izvor: Autorski proračun na osnovu podataka za Worldwide Governance Indicators (WGI, 2015)Beleška: KK je kontrola korupcije; SDI-strane direktne investicije; PS-politička stabilnost; gBDP- rast BDP--a; ρ-korelacioni koeficijent.*** statistička značajnost na nivou do 1% poverenja; ** statistička značajnost na nivou do 5% poverenja; * statistička značajnost na nivou do 10% poverenja

Ukoliko posmatramo korelacioni koeficijent između KK i SDI-a i između KK i rasta BDP-a u tabeli 3, Albanija koja ima najslabiju kontrolu korupcije ima najviši pozitivan korelacioni koeficijent sa SDI-a. To navodi na zaključak da će korupcija u ovoj zemlji da „pogura“ SDI-e, tj. da su neki strani investitori spremni da uz pomoć korupcije zaobiđu slabe regulacije, institucija i dodatne troškove. Sličan nalaz za sve tranzicione zemlje je pokazao i Cuervo-Cazurra (2008). Odnos KK i SDI-a je statistički značajan samo u dva slučaja (Makedoniji i Albaniji). Pri čemu, će za razliku od Albanije, slaba kontrola ko-rupcije u Makedoniji uticati na smanjen priliv SDI-a. Odnos KK i rasta BDP-a je u većini zemalja statistički značajan sem u Sloveniji, Turskoj, BiH i Albaniji. Odnos između KK i PS je pozitivan, visoke vrednosti i statistički značajan u Grčkoj, Sloveniji, Makedoniji, Srbiji i Albaniji. Naime, u ovim zemljama je direktno povezana kontrola korupcije sa kontrolom političke stabilnosti. Pad/rast jedne promenljive uzrokuje direktan pad/rast druge promenljive. Iz iznetih rezultata zaključuje se da u većini balkanskih zemalja do-bra kontrola korupcije utiče na rast BDP-a, pre nego na privlačenje SDI-a. Štaviše, rast BDP-a više „gura“ kontrola korupcije, negoli kontrola političke stabilnosti.

U SEE-6 (2016) se navodi da je glavni rizik za korupciju u sektoru javnih nabavki. Slo-venija je ponovo najbolje rangirana zemlja u regionu prema nivou percepcije korupcije u javnom sektoru, u periodu: 2012-2015. Hrvatska jeu 2015. godini popravila plasman u odnosu na prethodni period, te sada spada u grupu manje korumpiranih zemalja. Crna Gora je takođe poboljšala indeks percepcije korupcije u 2015. godini, dok su BiH, Srbija i Makedonija pogoršale nivo percepcije korupcije u javnom sektoru u 2015. u poređenju

112

sa prethodnim godinama. Slovenija je jedina zemlja iz regiona koja se nalazi na listi CPI2015najmanje korumpiranih zemalja (SEE-6, 2016).

Budak i Rajh (2013) smatraju da je u zemljama sa lošim ekonomskim performansama ili slabim institucijama (kao što je slučaj zapadnog Balkana) u vlastitom interesu političkih elita sprečavanje političke inicijative koja podrazumeva sprovođenje politika za borbu protiv korupcije. Goel i Budak (2006) ističu da je interes kreatora javnih politika u ze-mljama u tranziciji da smanje korupciju (ili barem percepciju korupcije). Global EDGE (2014) iznosi očekivanje da će Srbija poboljšati stanje u oblasti korupcije, oblasti nezavi-snosti pravosudnog sistema i administrativnih kašnjenja.

5. Zaključak

Rad se bavi analizom i značajem stranih direktnih investicija za ekonomski rast na po-dručju Balkana. Razmatrani period je od 2004. do 2014. godine, a za empirijsku analizu su korišćeni podaci WDI (World Development Indicators)i WGI(Worldwide Governance Indicators). Naime, u radu se analizira uticaj SDI-a na ekonomski rast (rast BDP-a), kao i uticaj političke stabilnosti i kontrole korupcije na SDI-e i rast BDP-a, u svakoj balkan-skoj zemlji. Prikazan je sveobuhvatan pregled literature koji se bavi uticajem SDI-a na ekonomski rast, kao i uticajem pojedinačnih promenljivih (kao što su politički rizik i korupcija) na SDI-e. Iz detaljnog pregleda literature se zaključuje da efekti SDI-a na ekonomski rast zavise od različitih uslova (ekonomski, politički, socijalni, kulturni) koji vladaju u zemljama primaocima SDI-a. Stoga, dominantno prisutan stav u jednom delu literature da „SDI-e uzrokuju ekonomski rast“, nije moguće nekritički prihvatiti. Uzroč-nost između promenljivih SDI-a i rasta BDP-a je specifična za svaku zemlju i potrebno je izvršiti više pojedinačnih studija da bi se na valjan način ispitala međuzavisnot promen-ljivih, što je u saglasnosti sa sugestijama navedenim u Chowdhury i Mavrotas (2006)i Zhang (2001).

U radu je empirijski pokazana međuzavisnost sledećih promenljivih: SDI-a, političkog rizika, korupcije i rasta BDP-a za svaku zemlju na Balkanu u pomenutom periodu. Re-zultati pokazuju da je najveća nestabilnost priliva SDI-a (u % BDP-a) bila u Bugarskoj i Crnoj Gori, a najmanja u Grčkoj i Turskoj. Sve balkanske zemlje imaju u proseku nizak rast BDP-a u periodu 2004-2014, koji je veoma nestabilan što se pokazuje kroz visoke vrednosti standardne devijacije. Najveću vrednost rasta BDP-a na Balkanu u posma-tranom periodu imala je Tuska. Grčka je imala negativan i najnestabilniji rast BDP-a, u posmatranom periodu. Nasuprot njoj, Kosovo# ima najstabilniji rast BDP-a. U Turskoj SDI-e ne utiču direktno na rast BDP-a, jer je korelacioni koeficijent među ovim promen-ljivim jednak nuli. Sa druge strane, korelacioni koeficijent između SDI-a i rasta BDP-a je pozitivan i statistički značajan samo u Sloveniji, BiH, Bugarskoj, Rumuniji i Make-doniji, što znači da će u ovim zemljama veći priliv SDI-a uticati na rast BDP-a. Srbija je zemlja koja ima slabu kontrolu političke stabilnosti i slabu kontrolu korupcije. Međutim, u slučaju Srbije ovo dve pojave će dovesti do pada BDP-a i to na nivou poverenja do 5%. SDI-e u Srbiji i Hrvatskoj ne igraju dominantnu ulogu u rastu BDP-a. U prilog ovom stavu ide i činjenica da korelacioni koeficijent između SDI-a i rasta BDP-a nije statistički značajan u ovim zemljama.

113

Međutim, na celoj teritoriji Balkana vlada prilično slabo upravljanje političkim rizikom i relativno je slaba kontrola korupcije, odnosno cela teritorija Balkana je podložna rastu političkog rizika i korupciji. Izuzetak je Slovenija koja ima najbolju kontrolu političkog rizika i najbolju kontrolu korupcije. Turska ima najslabiju kontrolu političkog rizika, a Albanija ima najslabiju kontrolu korupcije. U ovim zemljama nekim stranim investi-torima ide u prilog politička nestabilnost i slaba kontrola korupcije, jer su korelacioni koeficijenti sa SDI-a relativno visoki pozitivni i statistički značajni. Dakle, politička nestabilnost udružena sa korupcijom u nekim zemljama Balkana dovodi do većeg priliva SDI-a. To znači da su neki strani investitori spremni da uz pomoć korupcije (političke nestabilnosti) zaobiđu slabe regulacije, institucije i dodatne troškove. Sličan nalaz za sve tranzicione zemlje je pokazao i Cuervo-Cazurra (2008). Posledično, mnoge tranzi-cione zemlje se takmiče u visinama subvencija koje daju stranim investitorima, što je komentarisano u Carkovic i Levine (2005). Iz empirijskih rezultata može se zaključiti da u većini balkanskih zemalja dobra kontrola korupcije utiče na rast BDP-a, pre nego na privlačenje SDI-a. Štaviše, rast BDP-a više „gura“ kontrola korupcije, negoli kontrola političke stabilnosti. Dokaz za ovaj stav leži u činjenici da je korelacioni koeficijent iz-među kontrole korupcije i rasta BDP-a statistički značajan u osam zemalja, dok je ovaj koeficijent između indeksa političke stabilnosti i rasta BDP-a, statistički značajan samo u pet zemalja, od ukupno 12 balkanskih zemalja. Međutim, potrebno je naglasiti da ko-relacioni koeficijent nije dovoljna mera za testiranje uzročne relacije između varijabli. Za podrobnije ispitivanje međuzavisnosti bilo bi potrebno sprovesti ekonometrijske testove kao što je test Grejndžerove kauzalnosti (kao u Mencinger, 2003) i Toda-Yamamoto test uzročnosti (kao u Chowdhury i Mavrotas, 2006), kao i regresionu analizu.

Iz svega navedenog, moguće je zaključiti da strani investitori nisu zainteresovani da dođu u zemlju u kojoj nije stabilna politička situacija i u kojoj je kontrola korupcije na niskom nivou, jer to znači da ne mogu da se oslone na institucije države. Posledično, lo-kalne vlasti u svakoj balkanskoj zemlji imaju vodeću ulogu kada je u pitanju privlačenje SDI-a i jačanje ekonomije. Dakle, na lokalnim vlastima je da iznađu načine kako bi se postigli željeni efekti. One mogu dizajnirati više odgovarajućih politika za privlačenje SDI-a, tako da njihova zemlja može da ima sve uslove za priliv SDI-a, da iskoristi sve pozitivne efekte i da koliko je moguće ublaži potencijalne negativne efekte (kao što je sugerisano u Moura i Forte, 2010). Pri čemu je potrebno napomenuti da SDI-e mogu biti samo dodatak domaćim investicijama, tj. domaće investicije ne bi trebalo potcenjivati i davati primat stranim, niti bi strani kapital trebalo da predstavlja osnov za razvoj neke zemlje.

Zahvalnica

Istraživanje u ovom radu je finansirano projektima Ministarstva prosvete, nauke i teh-nološkog razvoja Republike Srbije pod brojevima: 47009 i 179015. Za sve eventualne greške i propuste u radu je odgovoran autor.

114

Literatura

Agosin, M.R. and Machado, R. (2005),“Foreign investment in developing countries: does it crowd in domestic investment?“, Oxford Development Studies, Vol. 33, No. 2, pp. 149-162.

Alfaro, L., Kalemli-Ozcan, S.and Volosovych, V. (2008),“Why doesn't capital flow from rich to poor countries? An empirical investigation“, The Review of Economics and Statistics, Vol. 90, No. 2, pp. 347-368.

Alfaro, L., Chanda, A., Kalemli-Ozcan, S. and Sayek, S. (2004), „FDI and economic growth: the role of local financial markets“, Journal of International Economics, Vol. 64, pp. 89 – 112.

Asiedu, E. (2003), „Policy Reform and Foreign Direct Investment to Africa: Absolute Progress but Relative Decline“ in Mimeo, Lawrence, KS: Dept. of Economics, Uni-versity of Kansas.

Asheghian, P. (2004), „Determinants of economic growth in the United States: the role of foreign direct investment“, International Trade Journal, Vol. 18, No. 1, pp. 63 – 83.

Asteriou, D.and Price, S. (2001),“Political Instability and Economic Growth: UK Time Series Evidence“,Scottich Journal of Political Economy, Vol. 48, No. 4, pp. 383-399.

Bekaert, G., Harvey, C.R., Lundblad, C.T. and Siegel, S. (2014),“Political Risk Spreads“, NBER Working Paper No. 19786. Preuzeto 25 oktobra 2015. sa http://www.nber.org/papers/w19786.pdf

Blomström, M., and Kokko, A. (1994), „Home country effects of foreign direct invest-ment: evidence from Sweden“, National Bureau of Economic Research, Working paper, No. w4639, pp. 1-37.

Blomström, M., Lipsey, R. E. and Zejan, M. (1994), „What explains the growth of deve-loping countries?“,Convergence of productivity: Cross-national studies and histo-rical evidence, 243-259.

Boddewyn, J.J. (1988),“Political aspects of MNE theory“,Journal of International Busi-ness Studies, Vol. 19, pp. 119–144.

Boddewyn, J.J. and Brewer, T.L. (1994),“International-business political behavior: new theoretical directions“,Academy of Management Review, Vol. 19, pp. 119–143.

Borensztein, E., De Gregorio J. and Lee J.-W. (1998),“How Does Foreign Investment Affect Growth?“, Journal of International Economics,Vol. 45, pp. 115–135.

Budak, J.and Rajh, E. (2013),“Corruption as an obstacle for doing business in the We-stern Balkans: A business sector perspective“, International Small Business Jour-nal, Vol. 0, No. 0, pp. 1–18.

Busse, M.and Hefeker, C. (2007),“Political risk, institutions and foreign direct invest-ment“, European journal of political economy, Vol. 23, No. 2, pp. 397-415.

Butler, K. C., and Joaquin, D. C. (1998),“A note on political risk and the required return on foreign direct investment“, Journal of International Business Studies, Vol. 29, No. 3, pp. 599-607.

Carkovic, M.and Levine, R. (2005),“Does Foreign Direct Investment Accelerate Eco-nomic Growth?“, inMoran et al. (eds.),Does Foreign Direct Investment Promote Development?, Washington DC, Institute for International Economics, pp. 195–220.

Choe, J. I. (2003), „Do foreign direct investment and gross domestic investment promote economic growth?“, Review of Development Economics, Vol. 7, No. 1, pp. 44-57.

115

Christy, J. (2012),“Understanding and Managing Political Risk“. About Money.Clark, E. (1997),“Valuing political risk“,Journal of International Money and Finance,

Vol. 16, No. 3, pp. 477–490. Chowdhury, A.and Mavrotas, G. (2006),“FDI and growth: What causes what?“,The

World Economy, Vol. 29, No. 1, pp. 9-19.Cuervo-Cazurra, A. (2008),“Better the devil you don't know: Types of corruption and

FDI in transition economies“, Journal of International Management, Vol. 14, No. 1, pp. 12-27.

De Gregorio, J. (2003), „The role of foreign direct investment and natural resources in economic development and economic growth“,Journal of Development Economics, Vol. 72, pp. 321–34.

Duttaray, M., Dutt, A. and Mukhopadhyay, K. (2008), „Foreign direct investment and economic growth in less developed countries: an empirical study of causality and mechanisms“, Applied Economics, Vol. 40, pp. 1927 – 1939.

Egger, P.and Winner, H. (2005),“Evidence on corruption as an incentive for foreign di-rect investment“, European journal of political economy, Vol. 21, No. 4, pp. 932-952.

Estrin, S. and Uvalić, M. (2013),“Foreign direct investment into transition economies: Are the Balkans different?“, LSE ‘Europe in Question’ Discussion Paper Series, No. 64/2013, pp. 5-42.

Globerman, S. and Shapiro, D. (2003), „The Impact of Government Policies on Foreign Direct Investment: The Canadian Experience“,Journal of International Business Studies, Vol.30, No. 3, pp. 513-532.

Global EDGE. (2014),“Serbia: Risk Assessment“, Michigan State University, http://glo-baledge.msu.edu/countries/serbia/ risk (preuzeto oktobra 2015).

Goel, R. K.and Budak, J. (2006),“Corruption in transition economies: effects of govern-ment size, country size and economic reforms“, Journal of Economics and Finan-ce, Vol. 30, No. 2, pp. 240-250.

Grilli, V. and Milesi-Ferretti, G. (1995), „Economic effects and structural determinants ofcapital controls“, International Monetary Fund Staff Papers, No. 42, pp. 517 – 551.

Habib, M.and Zurawicki, L. (2002),“Corruption and foreign direct investment“,Journal of International Business Studies, Vol. 33, pp. 291–307.

Haddad, M. and Harrison, A. (1993), „Are there positive spillovers from direct fore-igninvestment? Evidence from panel data for Morocco“, Journal of Development Economics, Vol. 42, pp.51 – 74.

Hansen, H. and Rand, J. (2006), „On the Causal Links between FDI and Growth in De-veloping Countries“,The World Economy, Vol. 29, No. 1, pp. 21-41.

Har, W. M., Teo, K. L.and Yee, K. M. (2008),“FDI and economic growth relationship: An empirical study on Malaysia“, International Business Research, Vol. 1, No. 2, pp. 11-18.

Hassan, S. (2004),“Corruption and the development challenge“,Journal of Development Policy and Practice, Vol.1, No. 1, pp. 25–41.

Henisz, W.J. (2002), Politics and International Investment, Edward Elgar Publishing Limited, Cheltenham, UK.

Henisz, W.J., (2000),“The institutional environment for multinational investment“,Jour-nal of Law, Economics and Organization, Vol. 16, pp. 334–364.

116

Herzer, D., Klasen, S. and Nowak-Lehmann D, F. (2008), „In search of FDI-led growth in developing countries: The way forward“ Economic Modelling, Vol. 25, No. 5, pp. 793-810.

Howell, L. D.and Chaddick, B. (1994),“Models of political risk for foreign investment and trade: An assessment of three approaches“,Columbia Journal of World Business, Vol. 29, No. 3, pp. 70–91.

IFC (1997),Foreign Direct Investment, Lessons of Experience, International Finance Corporation and Foreign Investment Advisory Service, No. 5, Washington, D.C., str. 119.

Javorcik, B. (2004), „Does foreign direct investment increase the productivity of dome-sticfirms? In search of spillovers through backwards linkages“, American Economic Review, Vol. 94, pp.605 – 627.

Jensen, N. (2008),“Political Risk, Democratic Institutions, and Foreign Direct Invest-ment“,Journal of Politics, Vol. 70, No. 4.

Jun, K. and Singh, H. (1996),“The determinants of foreign direct investment in develo-ping countries“,Transnational Corporations, Vol. 5, pp. 67–105.

Lambsdorff, J. G. (2003),“How corruption affects persistent capital flows“, Economics of Governance, Vol. 4, No. 3, pp. 229-243.

Liuhto, K. (2010),“POLITICAL RISK FOR FOREIGN FIRMS IN RUSSIA“, Romanian Journal of Economic Forecasting, Vol. 141.

Massa, I. (2011), „Impact of Multilateral Devlopment Financial Institutions on Economic Growth“, Overseas Development Institute, pp.1-23.

Mencinger, J. (2003),“Does foreign direct investment always enhance economic gro-wth?“, Kyklos, Vol. 56, No. 4, pp. 491-508.

Minović, J.andErić, D. (2016),“Impact of Political Risk on Frontier Capital Market“, En-gineering Economics, Vol. 27, No. 2, pp. 151-162.

Mohnen, P. (2001), „International R&D spillovers and economic growth“, in Pohoja (ed.), Information Technology, Productivity and Economic Growth, Oxford Univer-sity Press, Oxford.

Moura, R. and Forte, R. (2010), The effects of foreign direct investment on the host co-untry economic growth-theory and empirical evidence, No. 390, Universidade do Porto, Faculdade de Economia do Porto.

Mullen, J. K.andWilliams, M. (2005), „Foreign direct investment and regional economic performance“, Kyklos, Vol. 58, No. 2, pp. 265-282.

Niar-Reichert, U. and Weinhold, D. (2001), „Causality Test for Cross-country Panels: A New Look at FDI and Economic Growth in Developing Countries“, Oxford Bulletin of Economics and Statistics, Vol. 63, No. 2, pp. 153–71.

Praščević, A. (2008),“Politički faktori makroekonomske nestabilnosti u Srbiji“,Poglavlje 3 u Zec i Cerović (eds.), Kuda ide Srbija? – ostvarenje i dometi reformi, Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd.

Raheem, I. D.and Ogebe, J. O. (2014),“External financial flows, policies and growth in Sub-Saharan Africa“, Issues, Vol. 2, No. 4.

SEE-6 (2016),SEE-6 Economic Outlook, Vol. 2, No. 1, pp. 1-44. http://www.ien.bg.ac.rs/images/stories/doc/SEE-6-No1-2016-web-1.pdf(preuzeto avgusta 2016).

117

Sen, H. (1998), „Different arguments for and against the role and impact of foreign direct investment on the development potentials of developing countries: an overview“, Journal of Economics and Administrative Sciences, Vol. 13, No. 1, pp. 181 – 190.

Vissak, T. and Roolaht, T. (2005), „The negative impact of foreign direct investment on theEstonian economy“, Problems of Economic Transition, Vol. 48, No. 2, pp. 43 – 66.

Voyer, P.A. and Beamish, P.W. (2004),“The effect of corruption on Japanese foreign di-rect investment“,Journal of Business Ethics, Vol. 34, pp. 1–14.

Wade, J. (2005),“Political Risk in Eastern Europe“,Risk Management Magazine, Vol. 52, No. 3, pp. 24–30.

Wang, M. (2009), „Manufacturing FDI and economic growth: evidence from Asian eco-nomies“, Applied Economics, Vol. 41, pp. 991 - 1002.

Wang, M.and Wong, S. (2009),“What Drives Economic Growth? The Case of Cross‐Bor-der M&A and Greenfield FDI Activities“, Kyklos, Vol. 62, No. 2, pp. 316-330.

WDI (2016), World Bank. World Development Indicators. http://data.worldbank.org/da-ta-catalog/world-development-indicators. (10. avg. 2016.)

Wei, S.-J. (2000),“How taxing is corruption on international investors?“,Review of Eco-nomics and Statistics, Vol. 82, pp. 1–11.

WGI (2015), World Bank. Worldwide Governance Indicators.http://data.worldbank.org/data-catalog/worldwide-governance-indicators. (25. sept. 2015).

Wheeler, D. and Mody, A. (1992),“International investment location decisions: the case of U.S. firms“,Journal of International Economics, Vol. 33, pp. 57–76.

WIPR (2013),World Investment and Political Risk, World Bank Group. Multilateral In-vestment Garantee Agency, Washington, US.

Zhang, K. (2001), „Does foreign direct investment promote economic growth? Evidence from East Asia and Latina America“, Contemporary Economic Policy, Vol. 19, No. 2, pp. 175 – 185.

119

Statistika međunarodne trgovine koja uzima u obzir efekte stranih direktnih investicijaProf. dr Predrag Bjelić*Ms. Svetislav Orlović**

1. Metodologija obračuna spoljne trgovine po novododatoj vrednosti

Postojeća statistika spoljne trgovine definiše sve prodaje robe koja prelazi granicu naci-onalne privrede (statističke teritorije) kao izvoz a sve nabavke iz inostranstva kao uvoz. Izvoz i uvoz se prate po tzv. bruto konceptu, što podrazumeva da ako jedna zemlja uveze sirovinu i nju obradi, odnosno na nju doda novostvorenu vrednost, kada kasnije izvozi taj proizvod dobijen preradom uvozne sirovine taj izvoz se iskazuje u punoj vrednosti (vrednost sirovine + novododata vrednost u preradi). Na slici 1 dat je primer uvoza siro-vine od 100 jedinica u zemlju B u kojoj je u proizvodnji dodato preradom još 10 jedinica, novostvorene vrednosti. Kada se obračunava izvoz dorađenog proizvoda u zemlji B, onda se njegov izvoz vodi po bruto vrednosti 110, iako je doprinos zemlje B samo 10 jedinica.1

Slika 1.Statistika međunarodne trgovine po bruto konceptu i

konceptu novododate vrednosti

ZemljaA

ZemljaB Zemlja

C

bruto (100)bruto (110)

novododata vrednost (100)

novododata vrednost (10)

Izvor: OECD „Measuring Trade in Value-Added: An OECD-WTO joint initiative“ Internet, www.oecd.org/document/51/0,3746,en_2649__37431_49865779_1_1_1_37431,00.htm, pristupljeno 16/03/2012.

* Redovni profesor, Šef katedre za međunarodne ekonomske odnose, Univerzitet u Beogradu Ekonomski fakultet. E-mail: [email protected].

** Master ekonomista. E-mail: [email protected] Više videti u: Predrag Bjelić „Promene u analizi spoljne trgovine usled globalnog kretanja faktora proi-

zvodnje“ u: dr Biljana Jovanović Gavrilović, dr Tatjana Rakonjac Antić, dr Žaklina Stojanović i dr Mi-lorad Filipović „Ekonomska politika i razvoj: Tematski zbornik radova“ Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2013, str. 177-196.

120

Da bi se mogao jasnije pratiti doprinos pojedinih zemalja u međunarodnoj trgovini Or-ganizacija za ekonomsku sradnji i razvoj (OECD) je u saradnji sa Svetskom trgovinskom organizacijom (WTO) razvio metodologiju praćenja međunarodne trgovine po konceptu novododate vrednosti (eng. Trade in Value Added –TiVA). Ova metodologije je razvijena na bazi input-output tabela i za sada je primenjena na zemlje članice OECD, najrazvi-jenije privrede u svetu, i još neke značajnije zemlje sa privredama u usponu. Primenom ove metodologije na prikazani primer na slici 1 izvoz zemlje A bio 100 jedinica posma-tranog proizvoda, a zemlje B samo 10 jedinica.

Prepoznavanjem ograničenja merenja spoljne trgovine po bruto konceptu u bitno prome-njenim uslovima koji vladaju u međunarodnoj trgovini poslednjih godina, WTO i OECD su 2008. godine započeli saradnju na prikupljanju i analiziranju podataka o „trgovini zadacima“ (trade in tasks), odnosno o sadržaju domaće novododate vrednosti u spoljnoj trgovini. Kao rezultat tog rada i analiziranih podataka, 15. marta 2012. godine su ob-javili pokretanje zajedničkog projekta „OECD-WTO trgovina novododatom vrednosti“ (eng. OECD-WTO Trade in Value Added). Tom prilikom definisani su osnovni ciljevi ove saradnje:

- Uobličavanje metodologije za obračun trgovine po konceptu novododate vrednosti,- Objavljivanje javno dostupne baze podataka,- Razvijanje međunarodne saradnje sa zainteresovanim akademskim, istraživačkim i

nacionalnim organizacijama, koje se bave spoljnom trgovinom,- Rešavanje statističkih izazova u međunarodnoj razmeni podataka, pogotovo po pi-

tanju trgovine uslugama (čije praćenje je otežano, jer ne postoji jasna veza između ostvarene usluge i njenog izvoza), kao i u odgovarajućim konceptima platnog bilan-sa,

- Informisanje političkih subjekata zaduženih za kreiranje nacionalnih spoljnotrgo-vinskih politika o značaju sagledavanja spoljne trgovine iz ugla novododate vred-nosti, kao i o posledicama koje proizilaze iz ovako pokazane povezanosti u svetskoj privredi.

Prva verzija javno dostupne TiVA baze podataka, formirane na osnovu nacionalnih in-put-output tabela i podataka o bilateralnim trgovinskim tokovima, objavljena je 16. janu-ara 2013. godine. 2. Posle nekoliko revizija, aktuelna je verzija iz oktobra 2015. godine3.

Poslovanje transnacionalnih kompanija je učinilo da se sirovine eksploatišu gde se nala-ze i šalju u zemlje sa jeftinom radnom snagom, bez obzira na nacionalnost kapitala kojim su te kompanije osnovane, pa su danas najznačajniji tokovi u međunarodnoj trgovini to-kovi delova i sklopova (poluproizvoda). Procenjuje se da u izvozu najrazvijenijih zema-lja sveta trgovina poluproizvodima danas čini preko 50% od njihovog ukupnog izvoza, i da se stalno povećava njen udeo na uštrb finalizovanih industrijskih proizvoda. Što je proizvod tehnološki složeniji to je njegov stepen fragmentacije veći. Jedan od najvećih centara gde se sama proizvodnja obavlja je NR Kina, u kojoj posluje veliki broj stranih kompanija, posebno u slobodnim proizvodnim zonama. Ove strane kompanije učestvuju i do 50% u izvozu Kine.2 Više o metodologiji u: OECD and WTO „Trade in Value-Added: Concepts, Methodologies and Challen-

ges“ Joint Note, Paris, 2012.3 Trade in Value Added (TiVA) - October 2015, http://stats.oecd.org/Index.aspx?DataSetCode=TIVA2015_C1

121

I u literaturi su se još osamdesetih godina 20. veka pojavile teorije koje pokušavaju da objasne novu realnost rastuće trgovine poluproizvodima u svetskom izvozu, nazvana teorije međunarodne trgovine poluproizvoda.4 Kasnije su se pojavili i drugi članci koji ukazuju da je u svetskim razmerama došlo do dekomponovanja proizodnog procesa u više faza koje su izmešene u razne zemlje, a da je usled procesa liberalizacije režima međunarodne trgovine došlo do integracije u trgovinskoj sferi.5 Danas su glavni akteri u praksi međunarodne trgovine velike kompanije koje imaju globalne proizvodne lance pa spoljna trgovina registruje kretanje poluproizvoda iz različitih faza proizvodnje u okvi-ru jednog globalnog proizvodnog lanca. To je dovelo do istraživanja o raznim efektima koji trgovina u proizvodnim zadacima ima u globalnim razmerama, i kako poveravanje nekih od tih zadataka izvan preduzeća (outsourcing) ima na svetsku privredu.6 Pojedine faze procesa proizvodnje se često izmeštaju u druge pogone, koji se nalaze čak u drugim nacionalnim privredama.

2. Položaj u svetskom izvozu privreda po podacima iz OECD-WTO baze spoljne trgovine po novododatoj vrednosti

Podaci po konceptu obračuna spoljne trgvovine zemalja baca novo svetlo na značaj ze-malja u međunarodnoj trgovini. Prema klasičnoj statistici spoljne trgovine najveći svet-ski izvoznik robe je NR Kina, koja se nametnula kao globalna fabrika zbog svoje jevtine radne snage, čime je potisnula EU, prvenstveno Nemačku, i SAD kao najveće svetske izvoznike robe. Ali ako pogledamo tokove spoljne trgovine po konceptu novododate vrednosti, prikazane u tabeli 1, vidimo da su Evropska unija i SAD još uvek značajne sile u svetskom izvozu.

Podaci o najznačajnijim svetskim izvoznicima po klasičnoj statistici spoljne trgovine su dobijeni iz godišnjeg izveštaja Svetske trgovinske organizacije o statistici međunarodne trgovine za 2010. godinu.7 Ovi podaci su prikazani u levoj koloni tebele 1. Podacima o izvozu novododate vrednosti koje daje statistika spoljne trgovine po konceptu novodo-date vrednosti je dobijena iz TiVA baze OECD-WTO. U bazi postoje podaci za sledeće godine: 1995, 2000, 2005, 2008, 2009, 2010, i 2011, ali mi smo analizirali 2009. godinu jer se te godine u klasičnoj statistici spoljne trgovine javlja preokret i NR Kina postaje najznačajniji svetski izvoznik robe.

4 Sanyal, K.K. and Jones, R.W., The Theory of Trade in Middle Products, The American Economic Review, Vol. 72, No. 1, 1982, pp. 16-31.

5 Robert C. Feenstra, Integration of Trade and Disintegration of Production in the Global Economy The Journal of Economic Perspectives, Vol. 12, No. 4. (Autumn, 1998), pp. 31-50.

6 G.M. Grossman and E. Helpman, Outsourcing in a Global Economy, Review of Economic Studies, 2005, No.72, pp.135–159.

7 WTO, International Trade Statistics 2010, Geneva, 2011.

122

Tabela 1Najveći svetski izvoznici

podaci za 2009. godinuIzvoz robe, bruto vrednost Izvoz novododate vrednosti

Pozicija Država Vrednost Država Vrednost Promena ranga

1 NR Kina 1201.5 SAD 1202.6 +22 Nemačka 1126.4 NR Kina 860.9 -13 SAD 1056.0 Nemačka 844.9 -14 Japan 580.7 Japan 554.9 05 Holandija 498.3 V. Britanija 466.7 +56 Francuska 484.7 Francuska 444.9 07 Italija 405.8 Italija 385.9 08 Belgija 369.9 Rusija 294.6 +59 Južna Koreja 363.5 Kanada 282.9 +310 V. Britanija 352.5 Španija 266.4 +611 Hong Kong 329.4 Južna Koreja 255.3 -212 Kanada 316.7 Indija 211.0 +913 Rusija 303.4 Švajcarska 196.5 +714 Singapur 269.8 Holandija 195.5 -915 Meksiko 229.6 Saudijska Arabija 186.2 +316 Španija 218.5 Australija 167.3 +717 Tajvan, PK 203.7 Brazil 158.7 +718 Saudijska Arabija 192.3 Meksiko 151.2 -319 UAE 175.0 Belgija 144.1 -1120 Švajcarska 172.9 Tajvan, PK 139.0 -321 Indija 162.6 Švedska 123.1 +722 Malezija 157.4 Norveška 120.0 ( / )23 Australija 154.2 Irska 116.0 ( / )24 Brazil 153.0 Indonezija 114.3 ( / )25 Tajland 152.5 Poljska 113.9 +226 Austrija 137.7 Austrija 113.4 027 Poljska 134.5 Tajland 110.8 -228 Švedska 131.2 Singapur 110.0 -14

Napomena: vrednosti su izražene u milijardama USDIzvor: International Trade Statistics 2010, WTO; OECD-WTO Trade in Value Added (TiVA), pristup oktobar 2015.

Kada uporedimo ove dve rang liste najznačajnijih svetskih izvoznika najuočljivijih razli-ka je u rangu SAD, koji je po novom modelu ne samo prvi izvoznik, već i značajno ispred NR Kine. To je posledica toga što model novododate vrednosti polazi još od domaće proizvodnje i obuhvata svu kompleksnost međusektorske povezanosti jedne privrede. To za posledicu nema samo uključivanje „nematerijalnih“ proizvodnih faktora (obrazo-vanje, istraživanje i razvoj...), već i znatno veće učešće svih usluga u izvozu. Tako, na primer, ovaj koncept prepoznaje i usluge pružene unutar jedne zemlje (dakle, one koje

123

nisu izvezene i koje nisu registrovane u platnim bilansima), kao važan input proizvođa-ča i direktnih izvoznika svih vrsta roba, i shodno tome - kao deo (indirektno) izvezene vrednosti8. Uzimajući u obzir proizvodnu međusektorsku povezanost od koje polazi, ovaj model pokušava da opiše znatno dublju i kvalitetniju sliku privrede jedne zemlje i njen uticaj, po svim sektorima, na kreiranje tokova međunarodne trgovine.

Neophodno je skrenuti pažnju da je potrebno biti veoma obazriv prilikom praćenja po-dataka TiVA modela i donošenja zaključaka, na šta ukazuju i njeni kreatori. Tako, na primer, rang lista u tabeli 1 je formirana na osnovu podataka o domaćoj novododatoj vrednosti navedenih zemalja koja trajno napusti matičnu državu, i bude apsorbovana i potrošena u drugim državama - dakle, u pitanju je novododata vrednost stvorena da za-dovolji inostranu tražnju. Sa druge strane, kada model prikazuje novododatu vrednost u bruto izvozu, on u sebi sadrži - i domaću vrednost nastalu da zadovolji inostranu tražnju, ali i novododatu vrednost koja bude izvezena, ali kao rezultat domaće tražnje.

Analizom ovog modela u njegovoj trenutnoj formi, može se utvrditi da učešće domaće novododate vrednosti cele privrede SAD u bruto izvozu iznosi 88.4%, dok je isti pa-rametar u slučaju Kine 69.2%. U Tabeli 2 su prikazani ovi podaci za najveće izvozne privrede, kao i referentna vrednost za zbirni izvoz svih članica OECD.

Tabela 2Udeo novododate vrednosti u bruto izvozu (2009. godina) [%]SAD 88,4NR Kina 69,18Nemačka 78,13Japan 88,8Velika Britanija 81,1Francuska 78,4Italija 78,8OECD 78,8

Izvor: OECD-WTO Trade in Value Added (TiVA) - October 2015

Zanimljivo je primetiti da je udeo novododate vrednosti privrede Nemačke u ukupnom bruto iznosu osetno niži nego kod SAD i Japana, pa čak i ispod zbirnog parametra svih članica OECD. Ovaj podatak pokazuje da svoju globalnu konkurentnost u izvozu Ne-mačka u nešto većoj meri od drugih članica OECD bazira na globalnim lancima proi-zvodnje i posledično, na uvozu poluproizvoda.

8 Ali ovaj model obuhvata i uticaj stranih usluga i poluproizvoda na izvoz posmatrane zemlje, zbog čega je za donošenje zaključaka o svakoj pojedinačnoj privredi i njenom udelu u novododatoj vrednosti proizvod-nje i izvoza, neophodno uzeti u obzir i detalje o uvozu.

124

Slika 2.Udeo novododate vrednosti u bruto izvozu 1995-2011, u procentima

0102030405060708090

100

SAD NR Kina Nemačka Japan

1995 2000 2005 2008 2009 2010 2011

Izvor: OECD/WTO Baza spoljne trgovine po novododatoj vrednosti, Internet, http://stats.oecd.org/Index.aspx?DataSetCode=TIVA2015_C1.

Analizirajući promene udela novododate vrednosti u bruto izvozu najveća četiri izvo-znika u svetu, u periodu za koji postoje podaci u TiVA bazi od 1995. do 2011. godine, može se primetiti da je udeo novododate vrednosti u bruto izvozu NR Kine niži od preostale 3 posmatrane države, a razlika je posebno vidljiva u odnosu na SAD i Japan. U posmatranom periodu dolazi delimično do smanjenja ove razlike. Nagli porast udela novododate vrednosti u 2009. godini kod svih posmatranih izvoznica, kada zbog glo-balne recesije dolazi do velikog smanjenja međunarodne trgovinske razmene, a time i smanjenje izvoza koji u sebi sadrži uvezene poluproizvode.

Među posmatranim državama u tabeli 1, najveći relativni pad u rangu imaju male ze-mlje koje se po klasičnoj statistici spoljne trgovine pojavljuju kao značajni svetski trgov-ci, kao Holandija, Belgija, Singapur i Hong Kong. Zvanična statistika spoljne trgovine beleži Holandiji vrednost bruto izvoza od 498.8 milijardi, a u Belgiji od 370 milijardi USD, međutim obe države u izvozu novododate vrednosti imaju oko dva i po puta manje vrednosti - 195 milijardi i 144 milijarde USD, respektivno. Ovakve značajne razlike su posledica činjenice da su ove države bave međunarodnom trgovinom kao posrednici.

Relativan pad u rangu izvoznika u tabeli 1 imaju i države čije su ekonomije bazirane na procesnim aktivnostima, odnosno u proizvodnji manje novododate vrednosti u okviru globalnih lanaca vrednosti. To su Južna Koreja, Meksiko, Tajvan, Tajland i Malezija. Njihovi udeli novododate vrednosti u bruto izvozu su 2009. godine bili u rasponu od 59% do 66%, a njihove promene počevši od 1995. pa do 2011. godine prikazane su na slici 3.

125

Slika 3.Udeo novododate vrednosti u bruto izvozu pojedinih zemalja u razvoju 1995-2011,

u procentima

0102030405060708090

100

Meksiko Tajland Južna Koreja Tajvan Malezija

1995 2000 2005 2008 2009 2010 2011


I kod ovih država su, kao i kod najvećih izvoznika, očigledna dva pomenuta trenda: trend smanjenja udela novododate vrednosti u bruto izvozu, u posmatranom vremenu, i trend povećanja udela novododate vrednosti 2009. godine, do koje dolazi zbog smanjenja SDI i međunarodne trgovine, usled globalne recesije. Ovog povećanja nema samo u slu-čaju Meksika, što se barem delimično može objasniti činjenicom da Meksiko svoj izvoz bazira na tesnoj povezanosti i trgovini sa susednim SAD.

Sa druge strane, kao što se može videti u tabeli 1, veće države, a pogotovo one sa značaj-nim izvozom nafte i ruda, kao što su Rusija, Kanada, Australija i Brazil, imaju relativno bolji rang u izvozu novododate vrednosti. To je zato što sektor eksploatacije ruda i ener-genata, što predstavlja dominantan izvozni proizvod ovih država, prirodno donosi veći udeo domaće novododate vrednosti. Saudijska Arabija predstavlja karakterističan slučaj zbog toga što je praktično celi njen izvozni potencijal sadržan u sektoru eksploatacije nafte, i to se odražava izuzetno velikim i praktično nepromenjenim udelom novododate vrednosti tokom posmatranog vremena. Kod svih ovih država primetan je relativno kon-stantan udeo domaće novododate vrednosti. Takođe, može se primetiti razlika između Australije i Kanade, iako su u pitanju države približno nivoa razvoja. To je posledica, sa jedne strane udaljenosti Australije, a sa druge bliskom povezanošću kanadske privrede sa SAD.

126

Slika 4.Udeo novododate vrednosti u bruto izvozu pojedinih zemalja u razvoju 1995-2011,

u procentima

0

20

40

60

80

100

120

SaudijskaArabija

Brazil Rusija Australija Kanada

1995 2000 2005 2008 2009 2010 2011


Visok rang po izvezenoj novododatoj vrednosti u tabeli 1 imaju i Velika Britanija, Švaj-carska, Španija i Švedska,i zahvaljujući značajnom mestu u svetskoj trgovini uslugama. Značaj odabranih zemalja u trgovini uslugama prikazan je na slici 5, kao i učešće usluga u ukupnom bruto izvozu za navedene zemlje, uporedo sa istim parametrima za četiri najveća izvoznika.

Slika 5.Učešće usluga u ukupnom bruto izvozu odabranih zemalja i poreklo novostvorene

vrednosti 2009. godine, u procentima

0 10 20 30 40 50 60

UKŠvajcarska

ŠpanijaŠvedska

SADNemačka

JapanNR Kina

Inostrana NDV Domaća NDV


127

Značaj usluga u ukupnom izvozu je posebno izražen kod Velike Britanije, sa 67,3% od ukupnog bruto izvoza svih sektora, pri čemu je 57% vrednosti bruto izvoza domaća novododata vrednost. Preostale tri države posmatrane grupe takođe imaju visoka učešća usluga, dok jedino Švedska ima nešto niži nivo novododate vrednosti domaćih usluga. Vidljiva je i velika razlika između SAD i NR Kine i u ukupnom učešću, a posebno kod novododate vrednosti. Treba skrenuti pažnju na činjenicu da u TiVA modelu ukupne usluge ne proističu samo iz direktnog izvoza sektora usluga, već i iz njihovog učešću u izvozu robe drugih proizvodnih sektora.

Ako posmatramo detaljnije ulogu SAD i NR Kinu u trgovini uslugama u toku perioda za koje postoje podaci u TiVA bazi, od 1995. do 2011. godine, videćemo značajne pro-mene. Na slici 6 vidimo da je značaj usluga u ukupnom izvozu SAD porastao sa 53,5% na 55,7% u posmatranom periodu, dok je kod NR Kine on opao sa 43,4% na 41,9%. U slučaju domaće novododate vrednost kod NR Kine beležimo blagi porast, sa 26,6% na 27,6% ukupnog bruto izvoza.

Slika 6.Pokazatelji spoljne trgovine po konceptu novododate vrednosti u

trgovini uslugama za SAD i NR Kinu

0

10

20

30

40

50

60

1995 2000 2005 2008 2009 2010 2011

SAD Domaća NDV SAD Inostrana NDV

0

10

20

30

40

50

60

1995 2000 2005 2008 2009 2010 2011

NR Kina Domaća NDV NR Kina Inostrana NDV


Koncept statistike spoljne trgovine po novododatoj vrednosti nam pokazuje koliki je udeo stranih faktora u proizvodnji i izvozu pojedinačnih izvoznih proizvoda u posma-tranoj zemlji. Vidimo da SAD i Japan, kao razvijene zemlje i izvorišta stranih direkt-nih investicija imaju manje ušečće strane novododate vrednosti u svom izvozu, 11% i 14%, respektivno prema podacima za 2009. godine. Neke druge razvijene zemlje, kao Nemačka, koje su primile i veliki obim stranih direktnih investicija imaju udeo strane novododate vrednosti u vrednosti svog izvoza oko 25%. Zemlje u razvoju beleže još veći udeo strane novododate vrednosti u vrednosti svog izvoza, pa je on u NR Kini oko 31% a u Mađarkoj, kao predstavnici zemalja koje su imale veliki priliv stranih drektnih investicija, čak oko 40%.

128

Budući da je baza razvijena primenom metodologije input-output tabela mi možemo sagledati i nacionalnost strane novododate vrednosti koja se ugrađuje u izvoz posma-tranih zemalja. Naime, u slučaju izvoza SAD najveći deo strane novododate vrednosti koja je ugrađena u američke izozne proizvode je iz zemlja kao: Kanada, NR Kina, Ja-pan, Meksiko i Velika Britanija. U slučaju Nemačke najveća izvorišta strane novododate vrednosti u njenom izvozu su poreklom iz: SAD, Rusije, Velika Britanije, Francuske i Italije. Kod NR Kine najveća izvorišta strane novododate vrednosti u njenom izvozu su poreklom iz: Republike Koreje, Japana, SAD, Nemačke i Rusije.

Što se zemlje više otvaraju za međunarodnu razmenu i što imaju veći priliv stranih di-rektnih investicija raste i udeo strane novododate vrednosti u vrednosti njihovog izvoza. Najznačajnije pitanje u analizi spoljne trgovine jedne posmatrane zemlje su koristi koje ta zemlja ima od uključivanja u međunarodnu razmenu. Da li je bitno da li međunarodno poslovanje inicira domaći ili strani kapital? Možda je ipak najbitnije koliko se domaće (lokalne) supstance nalazi u izvoznom proizvodu. Ali angažovanje stranog kapitala pre ili kasnije dovodi do repatrijacije profita nastalih angažovanjem tog kapitala u inostran-stvo. Domaća novododata vrednost nastaje angažovanjem domaćih faktora proizvodnje. Dugo je u teoriji međunarodne trgovine bio prihvaćen stav da je opšti cilj da zemlje izvoze proizvode više faze prerade, sa većim delom novododate vrednosti, a sada se po-stavlja pitanje da li treba insistirati da to bude domaća a ne strana novododata vrednost.

Zaključak

Tokom 20. veka i početkom 21. veka međunarodna trgovina doživljava značajne pro-mene, kako u obimu proizvoda kojima se trguje tako i u strukturi proizvodima koji se razmenjuju u svetskoj trgovini. Naime, ako se izuzmu periodi privrednih kriza i sloma obima svetskog izvoza, međunarodna trgovina dostiže značajne obime koji su nezabele-ženi u istoriji ljudske civilizacije. Do promena dolazi i u strukturi svetske razmene, jer primarni proizvodi koji su kroz čitavu ljudsku istoriju bili dominantni proizvodi u svet-skoj razmeni šezdesetih godina 20. veka ustupaju mesto industrijskim proizvodima kao dominantnim proizvodima koji se razmenjuju između zemalja. Osim robe sve značajniji proizvodi postaju i usluge i proizvodi intelektualne svojine. Ali pred kraj 20. veka sve-doci smo još jedne promene strukturi međunarodne trgovine, jer poluproizvodi postaji dominantni u svetskoj razmeni i potiskuju finalizovane proizvode.

Razlog svih ovih promena u obimu i strukturi međunarodne trgovine je značajan stepen liberalizacije režima međunarodne trgovine. Liberalizacija se postiže na svim nivoima, bilateralnom, regionalnom ali i, najznačajnije, međunarodnom nivou. Dominacija in-dustrijskih proizvoda u strukturi svetske razmene nije se desila tokom svih prethodnih vekova, iako se oni javljaju još od 18. veka, sve dok nije ostvarena liberalizacija u režimu međunarodne trgovine industrijskim proizvodima pod okriljem Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT). Pored ove liberalizacije režima u međunarodnoj trgovini, uz ujednačavanje uslova poslovanja po zemljama, omogućile su sve veće privredno po-vezivanje zemalja, ali ne samo kroz trgovinu nego i razmenu kapitala, pa i rada. To je omogućilo i značajno širenje transnacionalnih kompanija koje posluju u velikom broju nacionalnih privreda istovremeno.

129

Izmenjeni uslovi odvijanja međunarodne trgovine i privređivanja u svetu onemogućili su nas da klasičnom statistikom spoljne trgovine pratimo sve privredne tokove u svetu. Klasična statistika prati samo prelaske robe preko granica nacionalnih privreda, dok sve prodaje koje se ostvaruju u svetu od strane stranih filijala transnacionalnih kompanije, nastalih kao posledica kretanja privatnog kapitala, ostaju neevidentirane. Zato se od druge polovine 20. veka u SAD, kao zemlji od tada najvećem izvorištu kapitala, radi na razvijanju dodatnih koncepata koji prate i aktivnosti međunarodnog poslovanja koje se realizuje putem stranih direktnih investicija. Na međunarodnom nivou ovi novi stati-stički koncepti se pojavljuju tek krajem 20. veka. Pored statistike trgovine stranih filijala (FATS) posebno bitan concept za sagledavanje značaja nacionalnih privreda u svetskoj trgovini je i statističko obuhvatanje spoljne trgovine zemalja po konceptu novododate vrednosti (TiVA).

U radu smo prikazali uporednu analizu najznačajniji svetskih izvoznika po klasičnoj statistici spoljne trgovine zemalja i statistike spoljne trgovine po konceptu novododa-te vrednosti. Podaci koji su dostupni u međunarodnoj bazi OECD i WTO koje sadrže podatke o spoljnoj trgovini po konceptu novododate vrednosti pokazuju da NR Kina nije na prvom mestu u svetskom izvozu, kao što to sugeriše klasična spoljnotrgovinska statistika, već na drugom mestu, iza SAD, odnosno trećem, iza EU posmatrane kao jedinstveni subject međunarodne trgovine, i SAD. Zapazili smo da neke zemlje imaju mnogo bolju poziciju na rang listi po statistici spoljne trgovine po konceptu novododate vrednosti, kao što su Rusija, Saudijska Arabija, Australija, što se može objasniti značaj-nim izvozom resursno-intenzivnih dobara u koje su ugrađeni značajno resursi kojima te zemlje raspolažu. Neke zemlje su se našle visiko na listi po statistici spoljne trgovine po konceptu novododate vrednosti u odnosu na klasičnu statistiku spoljne trgovine, kao Ve-lika Britanija i Švajcarska, jer su veliki izvoznici usluga koje su ugrađene u robu koja se izvozi. Ali neke druge zemlje su zabeležile značajan pad na rang listi svetskih izvozni-ka, kao što su Holandija, Belgija ili Singapur, koje se najviše bave tranzitnom trgovinu uz malo ugradnje novododate vrednosti. Ostaje da u budućnosti dinamički analiziramo podatke koje novi statistički metodi daju i ispitamo detaljnije uticaj globalnih lanaca vrednosti na međunarodnu trgovinu.

Literatura

Bjelić, P. (2008). ”Foundations of the New Concept of International Trade” – Extended Abstract, Proceedings, International Conference of the School of Economics and Business in Sarajevo (4th ICES 2008) ”Transnational Challenges of EU Integration and Globalization” 9-10.10.2008, Sarajevo, Bosnia and Herzegovina, pp. 30-32.

Bjelić, P. (2009). „Statistika o aktivnosti filijala transnacionalnih kompanija u Evropskoj uniji“ Evropsko zakonodavstvo, God. VIII, br. 27-28/2009, str. 56-64.

Bjelić, P. (2010). „Transacionalizacija svetske trgovine i novi koncept analize međuna-rodne trgovine“ u: Predrag Bjelić, Sanja Jelisavac Trošić i Ivana Popović Petrović „Savremena međunarodna trgovina“ Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu, str. 269-294.

Bjelić, P. (2011). „Međunarodna trgovina“ Beograd: Ekonomski fakultet.Bjelić, P. (2012) „Novi instrumenti u analizi međunarodne trgovine“, u: prof. dr Vladi-

mir Grečić i prof. dr Petar Veselinović (redaktori), Aktuelna kretanja u evropskoj i

130

svetskoj privredi: implikacije na Srbiju, Naučno društvo ekonomista Srbije, Eko-nomski fakultet Beograd i Ekonomski fakultet u Kragujevcu, Beograd, str. 127-137.

Bjelić, P. (2013) „Promene u analizi spoljne trgovine usled globalnog kretanja fakto-ra proizvodnje“ u: dr Biljana Jovanović Gavrilović, dr Tatjana Rakonjac Antić, dr Žaklina Stojanović i dr Milorad Filipović „Ekonomska politika i razvoj: Tematski zbornik radova“ Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, str. 177-196.

Feenstra, R.C., Integration of Trade and Disintegration of Production in the Global Eco-nomy The Journal of Economic Perspectives, Vol. 12, No. 4. (Autumn, 1998), pp. 31-50.

Miroudot, S., Lanz, R. and Ragoussis, A. (2009). “Trade in Intermediate Goods and Services”, OECD Trade Policy Working Papers, No. 93, OECD Publishing. http://dx.doi.org/10.1787/5kmlcxtdlk8r-en.

Orlović, Svetislav,“Spoljna trgovina po konceptu novododate vrednosti”, Master rad od-branjen na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, 13. aprila 2016.

OECD and WTO „Trade in Value-Added: Concepts, Methodologies and Challenges“ Joint Note, Paris, 2012.

OECD/WTO Baza spoljne trgovine po novododatoj vrednosti, Internet, http://stats.oecd.org/Index.aspx?DataSetCode=TIVA2015_C1.

OECD „Measuring Trade in Value-Added: An OECD-WTO joint initiative“ Internet, www.oecd.org/document/51/0,3746,en_2649__37431_49865779_1_1_1_37431,00.htm, accessed 16/03/2012.

Sanyal K.K. and Ronald W. Jones (1982). „The Theory of Trade in Middle Products“ The American Economic Review, Vol. 72, No. 1, pp. 16-31.

World Trade Organization (2011). ”International Trade Statistics 2010” Geneva.

131

Državni podsticaji stranim direktnim investicijama kao instrumenti politike javnih rashoda u Republici SrbijiDragana Gnjatović*

Uvod

U radu se analiziraju sistemska rešenja kojima su državni podsticaji stranim direktnim investicijama u Republici Srbiji opredeljeni kao instrumenti politike javnih rashoda. Ova vrsta državne pomoći ugrađena je u privredni sistem zemlje sa intencijom da funkcio-niše kao jedan od temeljnih faktora privlačenja stranih direktnih investicija. Državni podsticaju se mogu istovremeno tretirati kao instrument stabilizacione fiskalne politike i kao instrument dugoročne politike privrednog rasta i razvoja. Njihovo stabilizaciono dejtsvo se manifestuje kroz uvećavanje komponenti agregatne tražnje a njihov uticaj na privredni rast kroz porast zapošljavanja odnosno smanjivanje stope nezaposlenosti na nacionalnom nivou. Intencija sistemskih rešenja kojima su uređena pitanja državnih podsticaja stranim direktnim investicijama je da oni posluže kao jedan od temelja poli-tike regionalnog razvoja zemlje. Imajući u vidu da se radi o budžetskim bespovratnim sredstvima koja se značajnim delom dodeljuju diskrecionim putem, pitanje efikasnosti njhove alokacije je u rukama nosilaca ekonomske politike.

1. Kriterijumi Evropske unije za dodelu regionalne državne pomoći

U Republici Srbiji, instrumenti privlačenja stranih direktnih investicija su državni pod-sticaji. Radi se o instrumentima fiskalne politike na strani javnih rashoda koji podrazu-mevaju dodelu bespovratnih budžetskih sredstava strancima za početna ulaganja u iz-gradnju novih ili proširivanje i modernizaciju postojećih proizvodnih kapaciteta. Prema slovu Uredbe o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija (Sl. glanik 28, 2015), prioritetni cilj primene ovih instrumenata fisklane politike je otvaranje novih radnih mesta u manje razvijenim područjima. Do 2015. godine, državni podsticaji direktnim investicijama bili su namenjeni isključivo strancima. Novim Zakonom o ulaganjima (Sl. glasnik 89, 2015), izjednačen je tretman domaćih i stranih ulagača.

Državni podsticaji stranim direktnim investicijama su u Republici Srbiji sistemski ure-đeni u skladu sa načelima Evropske unije o dodeli regionalne državne pomoći. Razni oblici regionalne državne pomoći su široko korišćen instrument ekonomske politike u zemljama Evropske unije kojim su obuhvaćena područja u kojima živi 45% stanovništva ove integracione grupacije (European Commission, 2014). Zemlje članice obezbeđuju finansijska sredstva za dodelu regionalne državne pomoći neposredno, iz sopstvenih javnih prihoda ili posredno, kroz međunarodnu razvojnu pomoć. Članom 107 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije (EU Official Journal 115, 09.05.2008) predviđeno je da

* Univerzitet u Kragujevcu, Fakultet za hotelijerstvo i turizam u Vrnjačkoj banji

132

se regionalna državna pomoć može dodeliti „područjima u kojima je standard života abnormalno nizak ili postoji ozbiljna nezaposlenost“.

Temeljni kriterijum Evropske unije za razvrstavanje područja na ona koja se kvalifikuju za regionalnu državnu pomoć od onih koja ne mogu da računaju na bespovratna budžet-ska sredstva je visina dohotka po stanovniku u poređenju sa prosečnim dohotkom po sta-novniku na nivou EU odnosno države članice. Pri tome, članom 107a Ugovora o funkcio-nisanju Evropske unije predviđeno je da se za regionalnu državnu pomoć kvalifikuju ona područja u kojima je dohodak po stanovniku ispod 75% proseka dohotka po stanovniku Evropske unije, a članom 107c Ugovora je definisano da prilikom određivanja stepena ekonomske ugroženosti konkretne oblasti unutar područja koje se kvalifikuje za regio-nalnu državnu pomoć, država članica utvrđuje visinu dohotka po stanovniku te oblasti u odnosu na nacionalni dohodak po stanovniku. Takođe, u nijansiranju obima i strukture pomoći pojedinim lokalnim samoupravama, mogu se koristiti i dodatni kriterijumi spe-cifični za socioekonomske, strukturne i geografske probleme konkretne države.

Jasno je da nema nikakve sumnje o tome da li se područja unutar Republike Srbije kva-lifikuju za regionalnu državnu pomoć u skladu sa kriterijumom EU, već kada se poredi visina dohotka po stanovniku u Evropskoj uniji i u Srbiji kao celini. Mereno indeksom kupovne mоći (PPP), Republika Srbija ostvaruje 35% dohotka po stanovniku EU 28 (EUROSTAT, 2015).

U cilju realizacije politike regionalnog razvoja, Evropska unija je utvrdila Nomenklatu-ru statističkih teriotrijalnih jedinica – NSTJ (Nomenclature of Territorial Units for Stati-stics – NUTS), na osnovu koje je grupisala područja unutar država članica na tri nivoa. Za osnovni kriterijum grupisanja uzet je broj stanovnika. Nivoi grupisanja teritorijalnih jedinica su postali standard po kojem se prikuplјaju, obrađuju, prikazuju i analiziraju statistički podaci koji služe kao osnova za dodelu regionalne državne pomoći. Postoje tri nivoa grupisanja teriotrijalnih jedinica. Nivou NSTJ 1 pripadaju područja sa tri do sedam miliona stanovnika; novu NSTJ 2 sa 800.000 do tri miliona stanovnika, a nivou NSTJ 3 sa 150.000 do 800.000 stanovnika. Pri tome, kada se razmatra da li se neko po-dručje kvalifikuje za bespovratnu regionalnu državnu pomoć, posmatra se nivo NSTJ 2.

Standarde EU za grupisanje područja prema nivou razvijenosti Republika Srbija je usvo-jila 2009. godine Uredbom o nomenklaturi statističkih teritorijalnih jedinica (Sl. glasnik 109/2009, 46/2010). Na nivou NSTJ 1, teritorijalne jedinice su Srbija – sever i Srbija – jug.

Na nivou NSTJ 2, u sastavu Srbije-sever su Beogradski region i Region Vojvodine, a u sastavu Srbije-jug su Region Šumadije i Zapadne Srbije, Region Južne i Istočne Srbije i Region Kosovo i Metohija. Svi regioni Republike Srbije na nivou NSTJ 2 kvalifikuju se za državnu regionalnu pomoć jer svi imaju dohodak po stanovniku koji je znatno ispod proseka dohotka po stanovniku Evropske unije i svuda postoji „ozbiljna nezaposlenost“. Dohodak po stanovniku Beogradskog regiona je na nivou 60%, Regiona Vojvodine 35%, Regiona Šumadije i Zapadne Srbije 23% i Regiona Južne i Istočne Srbije 21% dohotka po stanovniku EU 28 (RZS, 2015). Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, iz Ankete o radnoj snazi za 2015. godinu, stopa nezaposlenosti u Republici Srbiji je 18,5% (odnos broja nezaposlenih lica i aktivnog stanoništva od 15 do 64 godine). Stopa nezapo-slenosti u Beogradskom regionu je 19,5%, Regionu Vojvodine 17,2%, Regionu Šumadije i Zapadne Srbije 17,9%, a Južne i Istočne Srbije 20,0% (RZS, 2016).

133

Ukoliko posmatramo nivo razvijenosti pojedninh NTSJ 2 regiona u Republici Srbiji u odnosu na republički prosek, u domaćem zakonodavstvu u primeni je terminologija koja može da izazove zabunu. U domaćem zakonodavstvu, razvijenim regionima pripadaju regioni koji ostvaruju vrednost BDP iznad vrednosti republičkog proseka: Beogradski region i Region Vojvodine, a nedovolјno razvijenim regionima oni u kojima je vrednost BDP ispod vrednosti republičkog proseka: Region Šumadije i Zapadne Srbije; Region Južne i Istočne Srbije i Region Kosova i Metohije. Dakle, treba imati u vidu da se podela na razvijene i nerazvijene regione može odnositi samo na relacije koje se uspostavljaju unutar nacionalne privrede, u odnosu na nacionalni BDP po stanovniku, dok se u odnosu na prosečan BDP po stanovniku Evropske unije svi NTSJ 2 regioni u Republici Srbiji svrstavaju u nedovoljno razvijene.

Na nivou NTSJ 3 su gradovi i opštine koji pripadaju pojedinim upravnim okruzima: Beogradski region, sedam upravnih okruga u Regionu Vojvodine (Zapadnobački, Ju-žnobanatski, Južnobački, Severnobanatski, Severnobački, Srednjobanatski i Sremski), osam upravnih okruga u regionu Šumadije i Zapadnog Pomoravlјa (Zlatiborski, Kolu-barski, Mačvanski, Moravički, Pomoravskiupravni, Rasinski, Raški i Šumadijski), de-vet upravnih okruga Regiona Južne i Istočne Srbije (Borski, Braničevski, Zaječarski, Jablanički, Nišavski, Pirotski, Podunavski, Pčinjski i Toplički) i pet upravnih okruga Regiona Kosova i Metohije (Kosovski, Kosovsko-mitrovački, Kosovsko-pomoravski, Pećki upravni i Prizrenski upravni okrug). Da se većinom radi o područjima u kojima je „standard života abnormalno nizak“, govori pojava depopulacije koja je dugog trajanja. Poređenjem podataka popisa stanovništva iz 2002. i 2011. godine, 22 od 25 okruga, svi osim Beogradskog, Južnobačkog i Raškog, suočavaju se sa dugoročnim problemom smanjenja broja stanovnika (Jokić, 2013).

2. Kriterijumi u Republici Srbiji za dodelu državnih podsticaja SDI

Veličina državnih podsticaja za investitora i konkretni uslovi za njihovo korišćenje uslo-vljeni su stepenom razvijenosti konkretne jedinice lokalne samouprave na čijoj terito-riji se investicija realizuje. Prema objašnjenju Nacioanlne agencije za regionalni razoj (NARR, 2016), stepen razvijenosti jedinica lokalne samouprave određuje se primenom osnovnog i korektivnih pokazatelјa. Osnovni pokazatelј je „zbir mase zarada i penzija u jedinici lokalne samouprave i prihoda budžeta jedinice lokalne samouprave po is-klјučenju sredstava dobijenih od drugog organa na ime otklanjanja posledica vanrednih okolnosti, iskazan po stanovniku“. Za izračunavanje osnovnog pokazatelјa koriste se podaci nadležnih organa koji se odnose na prethodnu godinu. Korektivni pokazatelјi su demografski pad ili rast, stopa nezaposlenosti i stepen obrazovanja stanovištva. Demo-grafski pad ili rast kao pokazatelј demografskih promena i depopulacije meri se stopom rasta ukupnog broja stanovnika opštine i okruga u posmatranoj godini u odnosu na po-datke popisa iz 1971. godine.1 Stopa nezaposlenosti kao pokazatelј socijalne i ekonom-ske razvijenosti meri se stopom nezaposlenosti radno sposobnog stanovništva starosti

1 Ovom pokazatelju dodeljuje se vrednost (-20) ukoliko je negativna stopa rasta broja stanovnika za 2007. u odnosu na 1971. godinu veća od 30%; vrednost (- 10) ukoliko je negativna stopa rasta broja stanovnika za 2007. u odnosu na 1971. godinu iznad 20%; vrednost (10) ukoliko je stopa rasta broja stanovnika za 2007. u odnosu na 1971. godinu veća od 20%; vrednost (20) ukoliko je stopa rasta broja stanovnika za 2007. u odnosu na 1971. godinu iznad 30% (NARR, 2016).

134

od 15 do 64 godine.2 Stepen obrazovanja kao pokazatelј razvojnih mogućnosti meri se učešćem stanovništva sa višom i visokom stručnom spremom u ukupnom stanovništvu starosti od 15 do 64 godine prema popisu iz 2002. godine.3 Posebno je predviđena korek-tivna vrednost kao kompenzacija za gradove.4

Primenom osnovnog i korektivnih pokazatelja, sve lokalne samouprave u Republici Sr-biji razvrstane su u četiri grupe. Prema podacima iz Uredbe o utrvđivanju jedinstvene liste razvijenosti regiona i jedinica lokalne samouprave za 2014.godinu, prvoj grupi pri-pada 20, drugoj grupi 34, trećoj grupi 47, a četvrtoj grupi 44 jedinica lokalne samoupra-ve, pri čemu se u četvrtoj grupi nalazi 19 jedinica lokalne samouprave koje pripadaju devastiranim područjima (Sl. glasnik 104/2014).

U prvoj grupi je 20 lokalnih samouprava čiji je stepen razvijenoti iznad republičkog proseka (Bačka Palanka, Beograd; Beočin; Bor; Valjevo; Vrbas; Vršac; Kanjiža; Kra-gujevac; Lajkovac; Niš; Novi Sad; Pančevo; Pećinci; Požarevac; Senta; Stara Pazova; Subotica; Užice i Čačak).

U drugoj grupi je 34 lokalnih samouprava čiji je stepen razvijenosti u rasponu od 80% do 100% republičkog proseka (Aleksandrovac; Apatin; Aranđelovac; Arilje; Bačka Topola; Bački Petrovac; Bečej; Vranje; Vrnjačka Banja; Gornji Milanovac; Zaječar; Zre-njanin; Inđija; Jagodina; Kikinda; Kosjerić; Kruševac; Kula; Lapovo; Majdanpek; Novi Kneževac; Pirot; Požega; Rača; Ruma; Smederevo; Sombor; Sremska Mitrovica; Srem-ski Karlovci; Temerin; Topola; Čajetina i Šabac).

U trećoj grupi je 34 nedovoljno razvijenih jedinica lokalne samouprave čiji je stepen razvijenosti u rasponu od 60% do 80% republičkog proseka (Alibunar; Bajina Bašta; Batočina; Bač; Bela Crkva; Bogatić; Boljevac; Velika Plana; Veliko Gradište; Vladimir-ci; Despotovac; Žabalj; Žitište; Ivanjica; Irig; Kladovo; Knić; Kovačica; Kovin; Koce-ljeva; Kraljevo; Leskovac; Loznica; Lučani; Ljubovija; MaliIđoš; Negotin; Nova Crnja; Novi Bečej; Novi Pazar; Osečina; Odžaci; Paraćin; Plandište; Prokuplje; Svilajnac; Se-čanj; Smederevska Palanka; Sokobanja; Srbobran; Titel; Trstenik; Ćićevac; Ćuprija; Ub; Čoka i Šid).

U četvrtoj grupi je 44 izrazito nedovoljno razvijenih jedinica lokalnih samouprava čiji je stepen razvijenosti ispod 60 % republičkog proseka (Aleksinac; Babušnica; Bela Pa-lanka; Blace; Bojnik; Bosilegrad; Brus; Bujanovac; Varvarin; Vladičin Han; Vlasotince; GadžinHan; Golubac; Dimitrovgrad; Doljevac; Žabari; Žagubica; Žitorađa; Knjaževac; Krupanj; Kuršumlija; Kučevo; Lebane; Ljig; Mali Zvornik; Malo Crniće; Medveđa; Me-rošina; Mionica; Nova Varoš; Opovo; Petrovac na Mlavi; Preševo; Priboj; Prijepolje; Ražanj; Raška; Rekovac; Svrljig; Sjenica; Surdulica; Trgovište; Tutin; Crna Trava).

Prema stepenu razvijenosti devastirana područja čine 19 jedinica lokalne samouprave iz četvrte grupe čiji je stepen razvijenosti ispod 50% republičkog proseka (Babušnica;

2 Korektivna vrednost ovog pokazatelјa je (- 5) za vrednosti stope iznad 15% (NARR, 2016).3 Korektivne vrednosti ovog pokazatelja su: (5) za učešće iznad 17% stanovništva sa višom i visokom

stručnom spremom u radno sposobnom stanovništvu u 2002. godini; (-5) za učešće ispod 7% stanovništva sa višom i visokom stručnom spremom u radno sposobnom stanovništvu u 2002. godini (NARR, 2016).

4 Kompenzacija za gradove ima vrednost (10) (NARR, 2016).

135

Bela Palanka; Bojnik; Bosilegrad; Bujanovac; Vladičin Han; Golubac; Žitorađa; Kuršu-mlija; Lebane; Mali Zvornik; Medveđa; Merošina; Preševo; Prijepolje; Svrljig; Surduli-ca; Trgovište i Tutin).

Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija predviđa mogućnost dodele regionalne državne pomoći za direktne investicije u svim gradovima i opštinama u Re-publici Srbiji, što je u skladu sa standardima Evropske unije. Međutim, treba imati u vidu da postoji ogromna disproporcija u nivou razvijenosti pojedinih regiona kao i pojedinih oblasti i opština unutar konkretnog regiona. Pomenutom Uredbom učinjen je pokušaj da se ovo činjenično stanje uzme u obzir tako što će veće pogodnosti biti date investitoru koji se opredeli da ulaže u manje razvijene regione, u zavisnosti od toga koliko je novih radnika on spreman da zaposli. U tom smislu, visina podsticaja po novootvorenom radnom mestu za ulaganje na teritoriji lokalne samouprave koja pripada: prvoj grupi (razvijenost iznad republičkog proseka) je 3.000 evra + 10% vrednosti investicije; dru-goj grupi (80% do 100% republičkog proseka) je 4.000 evra + 15%vrednosti investicije; trećoj grupi (60% do 80% republičkog proseka) je 5.000 evra + 20% vrednosti inve-sticije; četvroj grupi (ispod 60% republičkog proseka) je 6.000 evra + 25% vrednosti investicije. Za investicije u devastirani područjima država daje 7.000 evra po radnom mestu + 30% vrednosti investicije.

Pri tome, broj radnih mesta koje je investitor u obavezi da otvori zavisi od veličine nje-govog ulaganja. Za ulaganje od 150.000 evra zahteva se otvaranje najmanje 20 novih radnih mesta, za ulaganje od 300.000 evra najmanje 30 novih radnih mesta, a zaulaganje veće od 600.000 evra najmanje 40 do 50 novih radnih mesta. Pored toga, investitor je u obavezi da obezbedi najmanje 25% ukupne vrednosti ulaganja bez državne pomoći, da održava investiciju najmanje pet godina i redovno isplaćuje zarade.

Državni podsticaji stranim direktnim investicijama namenjeni su za pokrivanje dela opravdanih troškova investitora. Opravdani troškovi su ulaganja u materijalna i ne-materijalna sredstva počev od dana zaklјučenja ugovora o dodeli sredstava podsticaja do dana isteka roka za realizaciju investicionog projekta i troškovi bruto zarada za nova radna mesta povezana sa investicionim projektom u dvogodišnjem periodu nakon dostizanja pune zaposlenosti predviđene investicionim projektom.5 Podsticaje mogu do-biti sva rentabilna preduzeća koja nisu već korisnici državne pomoći, i to za finansiranje investicionih projekata u proizvodnom sektoru i sektoru usluga koje mogu biti predmet međunarodne trgovine.6 Način na koji je Zakonom o ulaganjima i Uredbom o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija uređeno pitanje ekonomske snage preduze-ća potencijalnog investitora govori o značaju malih i srednjih preduzeća za rešavanje problema nezaposlenosti u nerazvijenim područjima. Naime, državne podsticaje mogu 5 Opravdanim troškovima smatraju se ulaganja u zemljište, zgrade, proizvodne pogone, mašine i opremu,

kao i ulaganja u patente, licence ili know how počev od dana zaključenja ugovora o dodeli sredstava pod-sticaja do dana isteka roka za realizaciju investicionog projekta; ili troškovi bruto zarada za nova radna mesta povezana sa investicionim projektom u dvogodišnjem periodu nakon postizanja pune zaposlenosti predviđene investicionim projektom. Pojam obuhvata i troškove finansijskog lizinga, kao i troškove ope-rativnog zakupa nepokretnosti pod uslovom da zakup nepokretnosti traje najmanje pet godina odnosno tri godine nakon završetka investicionog projekta.

6 Državni podsticaji ne mogu se koristiti koristiti za finansiranje projekata u sektoru saobraćaja, ugostitelj-stva, igara na sreću, trgovine, proizvodnje sintetičkih vlakana, uglja i čelika, duvana i duvanskih prerađe-vina, oružja i municije, aerodroma, komunalnom sektoru i sektoru energetike.

136

dobiti kako velika tako i mala i srednja pravna lica, s tim što su razmere državne pomoći obrnuto proporcionalne ekonomskoj snazi pravnog lica.7 Visina sredstava koja mogu biti dodeljena velikim privrednim subjektima utvrđuje se do 50% opravdanih troškova za realizaciju investicionog projekta. Visina sredstava koja mogu biti dodeljena srednjim privrednim subjektima utvrđuje se do 60% opravdanih troškova, a malim privrednim subjektima do 70% opravdanih troškova za realizaciju investicionog projekta.

3. Stabilizaciono dejstvo državnih podsticaja SDI u nacionalnoj privredi

Državni podsticaji SDI imaju niz karakteristika instrumenata stabilizacione fisklane po-litike. Njihova primena podrazumeva uvećavanje komponente državne potrošnje (G), kojom se inicira uvećanje svih ostalih komponenti ukupne potrošnje (C, I, X-Z) pa sa-mim tim i realnog BDP (Y). Naime, u skladu sa Kejnsovim modelom ukupne potrošnje, veličina stvarnog proizvoda (Y) jednaka je zbiru komponenti agregatne tražnje:

Y = C + I + G + (X – Z)

To znači da je rast stvarnog proizvoda (Y) uslovljen rastom jedne ili više komponenti agregatne tražnje.

Na pojedinačni zahtev potencijalnog investitora, dodeljuje se novac iz državnog budžeta (G) za podsticanje ulaganja i zapošljavnja, naravno, ukoliko potencijalni investitor is-puni uslove i kriterijume koji su zakonom propisani. Pri tome, uslov da strani investitor koristi državne podsticaje je da obezbedi najmanje 25% ulaganja (I). Zatim, kako su državni podsticaji uslovljeni otvaranjem novih radnih mesta, pretpostavka za njihovu re-alizaciju je porast zaposlenosti, odnosno smanjivanje nezaposlenosti. Prema slovu Ured-be o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, investitor je dužan da otvori sva radna mesta predviđena ugovorom o dodeli državne pomoći u roku od tri godine od dana zaključenja ovog ugovora. Sa porastom broja zaposlenih, povećava se kupovna moć na tržištu što uslovljava rast lične potrošnje (C).

Imajući u vidu da su državni podsticaji SDI namenjeni finansiranju investicionih pro-jekata u proizvodnom sektoru i sektoru usluga koje mogu biti predmet međunarodne trgovine, jasna je intencija zakonodavca da u sistem regionalne državne pomoći ugradi komponentu podsticanja izvoza. U tom smislu, treba napomenuti da se među instrumen-tima privlačenja SDI, pored finansiranja dela opravdanih troškova, u privrednom siste-mu mogu naći i bescarinski uvoz sirovina i poluproizvoda, kao i bescarinski uvoz ma-šina i opreme. Strani investitori u Republici Srbiji uživaju pogodnosti slobodnog uvoza sirovina i poluproizvoda za izvozno orijentisanu proizvodnju, ukoliko su njihovi gotovi proizvodi 100% namenjeni izvozu. Takođe, strani investitori su izuzeti od plaćanja cari-ne na uvezenu opremu i na mašine koje predstavljaju udeo stranog investitora u kapitalu

7 U mala pravna lica razvrstavaju se ona koja ne prelaze dva od sledećih kriterijuma:prosečan broj zapo-slenih 50;poslovni prihod 8.800.000 evra u dinarskoj protivvrednosti;prosečna vrednost poslovne imovi-ne (izračunata kao aritmetička sredina vrednosti na početku i na kraju poslovne godine) 4.400.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.U srednja pravna lica razvrstavaju se ona koja ne prelaze dva od sledećih kriterijuma:prosečan broj zaposlenih 250;poslovni prihod 35.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti-;prosečna vrednost poslovne imovine 17.500.000 EUR u dinarskoj protivvrednosti. Konačno, u velika pravna lica razvrstavaju se ona koja prelaze dva kriterijuma za srednja pravna lica.

137

preduzeća u Srbiji. Zbog toga, dodatni impuls privrednoj aktivnosti daje porast izvoza u odnosu na uvoz, ondosno neto izvoza (X - Z).

Koliko će biti efikasno dejstvo državnih podsticaja kao instrumenta stabilizacione fi-sklane politike, zavisi od broja investitora, vrednosti investicija i broja novootvorenih radnih mesta ali u mnogome i od efikasnosti njihove dodele. Efikasnost dodele sredstava državnih podsticaja je merilo povoljnosti investicionog ambijenta koji se stalno unapre-đuje u Republici Srbiji (Dukić Mijatović, Veselinović, 2015). U smernicama Evropske komisije za dodelu regionalne državne pomoći za period od 2014. do 2020. godine iz-ričito se navodi da su pravila preuređena tako da se novim rešenjima, zasnovanim na principu:”veruj pa proveri” maksimalno smanjuju birokratske prepreke dodeli državne pomoći (European Commission, 2014).

4. Razvojna komponenta državnih podsticaja SDI

Način na koji nosioci ekonomske politike koriste svoja diskreciona prava u odlučivanju o dodeli državnih podsticaja SDI zavisi od toga da li se radi o investicionom projektu koji ima karakter ulaganju od posebnog značaja za Republiku Srbiju ili o bilo kom drugom investiconom projektu. Ulaganja od posebnog značaja su direktne investicije u osnovna sredstva vrednosti veće od 20 miliona evra ili kojima se otvara više od 500 novih rad-nih mesta, kao i direktne investicije koje se realizuju u jedinicima lokalne samouprave koje se razvrstavaju u najnerazvijeniju grupu prema stepenu razvijenosti, uključujući i devastirana područja, kojima se u osnovna sredstva korisnika sredstava ulaže više od pet miliona evra ili otvara više od 200 novih radnih mesta. Kada su ulaganja od posebnog značaja u pitanju, potencijalni investitor ne prolazi proceduru prijavljivanja na javni po-ziv već odluku o dodeli državnog podsticaja donosi neposredno Vlada Republike Srbije. Radi se, dakle, o realizaciji politike privrednog razvoja koja prioritet daje zaustavljanju depopulacije najmanje razvijenih područja kroz stvaranje uslova za zapošljavanje lokla-ne radne snage.

Državnim podsticajima za ulaganja od posebnog značaja za Republiku Srbijru realizuju se strateški ciljevi regionalnog razvoja zemlje. Dok se u slučaju korišćenja dražvnih podsticaja za SDI koje nisu u kategoriji ulaganja od posebnog značaja, odluka o tome gde investirati prepušta potencijalnom investitotru, dotle odluka o velikim strateškim SDI u značajnoj meri zavisi od diskrecionih odluka izvršnih vlasti. Realizacijom ulaganja od posebnog značaja za Republiku Srbiju stvara se mogućnost da se u dobroj meri ublaže posledice dosadašnje koncentracije SDI u razvijenijim regionima,

Posmatrano sa stanovišta sistemskog okvira Evropske unije za dodelu državne pomoći, državni podsticaji za ulaganja od posebnog značaja za Republiku Srbiju mogu se treti-rati kao specifičan oblik regionalne državne pomoći koja istovremeno ima i elemente sektorske državne pomoći. Naime, regionalna državna pomoć se dodeljuje privrednim subjektima koji nisu unapred poznati, sa ciljem podsticanja privrednog razvoja manje razvijenih regiona, gde je vodeći motiv za usmeravanje državne pomoći ka određenim regionima je nizak životni standard i/ili velika nezaposlenost; sektorska državna po-moć, pak, namenjena je unapred određenim, odnosno poznatim privrednim subjektima u pojedinim delatnostima, odnosno sektorima (Stojanović, Stanišić, 2015). Imajući u vidu da se pod ulaganjima od posebnog značaja za Republiku Srbiju smatraju ona koja

138

podrazumevaju otvaranje 500 radnih mesta u bilo kom regionu u zemlji, odnosno 200 radnih mesta u nerazvijenim, uključujući i devastirana područja, jasna je intencija da se državnim podsticajima SDI pomogne obnavljanje proizvodnje i zapošljavanje u radno intenzivnim sektorima privređivanja.

Takođe, treba napomenuti da su Uredbom o uslovima i načinu privlačenja direktnih in-vesticija upravo za radno intenzivne projekte predviđeni dodatni podsticaji. Prema slovu uredbe, pod radno intenzivnim investicionim projektom podrazumeva se ulaganje kojim se otvara najmanje 200 novih radnih mesta. Ukoliko investitor otvori 200 novih radnih mesta, bespovratna sredstva za opravdane troškove bruto zarada povećavaju se za 10%, ukoliko otvori 500 novih radnih mesta, ova sredstva se povećavaju za 15%, a ukoliko otvori 1000 novih radnih mesta, ovo povećanje je 20%. O svakom konkretnom slučaju eventualne dodele dodatnih podsticaja odlučuje Vlada Republike Srbije.

Zaključak

Republika Srbija je jedna od najmanje razvijenih evropskih zemalja, sa dohotkom po stanovniku na nivou 35% proseka dohotka po stanovniku Evropske unije. Ova činjenica mora biti polazište u oceni značaja privlačenja stranih direktnih investicija uz pomoć državnih podsticaja. Državni podsticaji SDI su u Republici Srbiji sistemski uređeni tako da istovremeno budu instrument regionalne i sektorske državne pomoći. Kao instru-ment regionalne državne pomoći, podstiču strane investitore da ulažu u manje razvijena područja, a kao instrument sektorske državne pomoći da ulažu u radno intenzivne pro-izvodnje. Iako uvedeni u privredni sistem zemlje prvenstveno radi realizacije strateških razvojnih ciljeva, državni podsticaji SDI mogu da posluže i kao instrumenti stabilizaci-one ekonomske politike. Naime, u slučaju korišćenja državnih podsticaja, strani investi-tori moraju da obezbede četvrtinu vrednosti investicionog projekta i otvore određen broj radnih mesta, i to uz niz fisklanih olakšica ukoliko je njihova proizvodnja namenjenu izvozu. Jasno je da se koriščenjem državnih podsticaja SDI kao komponente državne potrošnje istovremeno uvećava investiciona potrošnja, a otvaranjem novih radnih mesta i korišćenjem fisklanih olakšica stvaraju uslovi za povećavanje domaće lične potrošnje i inostrane tražnje.

Reference

Ankete o radnoj snazi za 2015. godinu (2015) Republički zavod za statistiku, BeogradDukić Mijatović, M.; Veselinović, J. (2015) „Uticaj sistema subvencija i podsticaja na stva-

ranje boljeg investicionog ambijenta u Republici Srbiji“, Pravo – teorija i praksa, 32(1-3), 1-13.

European Commission (2014) Guidelines on Regional State Aid, Competition Policy Bri-ef Discussion Paper

Jokić, V. (2013) „Prostorni razmeštaj i starosna struktura stanovništva kao faktor ogra-ničenja ravnomernog razvoja Srbije“, Arhitektura i urbanizam, 38(1), 17-32.

NARR (2016) Razvijenosti regiona i jedinica lokalne samouprave http://www.regional-nirazvoj.gov.rs/Lat/ShowNARRFolder.aspx?mi=4 (pristupljeno: 31. 10. 2016.)

Stojanović, B.; Stanišić, T. (2015) „Sektorska državna pomoć u Evropskoj uniji i nekim zemljama Zapadnog Balkana“, 53(3), 335-347.

139

Uredba o nomenklaturi statističkih teritorijalnih jedinica, Sl. glasnik 109/2009, 46/2010.Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, Sl. glanik 28, 2015.Ugovor o funkcionisanju Evropske unije (2008) EU Official Journal 115, 09.05.2008.Zakon o ulaganjima, Sl. glasnik 89/2015.

141

Politika stranih investicija u Evropskoj unijiLidija Madžar*

Uvod

Investicije predstavljaju ključni faktor rasta i stvaranja novih radnih mesta. Ovo poseb-no važi za Evropsku uniju čija se privreda u velikoj meri zasniva na otvorenoj trgovini i investicijama. Kroz investicije savremene kompanije učestvuju u stvaranju globalnih lanaca vrednosti koji imaju sve veću ulogu u savremenoj međunarodnoj privredi. Pored toga što stvaraju nove mogućnosti za trgovinu, one takođe doprinose i stvaranju novih radnih mesta i prihoda. Zbog toga bi trgovinski sporazumi trebalo da promovišu inve-sticije, ali i da stvaraju nove mogućnosti za savremene kompanije u pogledu ulaganja na globalnom planu. Evropska unija (EU) danas predstavlja najveće svetsko izvorište i odredište za strane direktne investicije (SDI). Kao takva, ona ima interes da olakša i zaštiti međunarodna ulaganja, kao i da pruži podršku svim svojim investitorima u ino-stranstvu. Naime, s obzirom na to da Unija podržava visoke standarde promocije i zaštite investicija na svojoj teritoriji, njen prirodni interes se ogleda u dobijanju kredibilnih i ostvarivih garancija za investicije i investitore iz EU u inostranstvu.

Svojim stupanjem na snagu, Ugovor iz Lisabona je od 1. decembra 2009. Evropskoj uniji dodelio nove nadležnosti u oblasti direktnih investicija. Naime, Ugovor je omogućio uključivanje ugovornih odredbi o investiranju u sporazume EU sa trećim zemljama. Ova nova mogućnost zaključivanja samostalnih investicionih sporazuma EU zahtevala je i novo pravno utemeljenje za postojeće i buduće bilateralne investicione sporazume zemalja članica EU. Evropski parlament i Savet EU su, nakon dve i po godine intenziv-nih pregovora, uspostavili konačan dogovor o regulaciji prelaznih sporazuma vezanih za ranije zaključene bilateralne investicione ugovore između zemalja članica EU i trećih zemalja. Njihov dogovor je stupio na snagu 9. januara 2013. godine i zahvaljujući njemu su predlisabonski bilateralni investicioni sporazumi ostali punovažni. Ovi sporazumi, nakon opsežne rasprave u novoosnovanom Komitetu za investicione sporazume (Com-mittee for Investment Agreements-CIA), moraju biti odobreni od strane Evropske komi-sije da bi bili validni.

Ratifikacija Lisabonskog ugovora je imala niz važnih implikacija za donošenje odluka u oblasti zajedničke trgovinske i investicione politike EU. Usvajanje ovog Ugovora je dovelo do značajnih promena u proširenju i razjašnjenju nadležnosti EU, do veće uloge Evropskog parlamenta, kao i do uključivanja zajedničke spoljnotrgovinske i investicione politike, politike bezbednosti i stranih poslova, ekološke i razvojne politike i humanitar-ne pomoći u aspekte jedinstvenih eksternih aktivnosti EU.

Strane direktne investicije danas predstavljaju novi ograničavajući faktor za trgovinsku politiku Evropske unije. Investicije su danas postale podjedanako važne, ako ne i važnije

* Visoka poslovna škola strukovnih studija Novi Sad, E-mail: [email protected]

142

od trgovine, usluga i robe posredstvom kojih je EU integrisana u globalne finansijske tokove. Bez obzira na nedavnu finansijsku krizu, Evropa se i dalje javlja u ulozi najvećeg stranog direktnog investitora na svetu. U 2014. godini je zabeležen snažan rast priliva SDI u Evropsku uniju. Sa izlaznim tokovima SDI u visini od 576 milijardi dolara, EU je postala najveći investicioni region na svetu.1 U periodu 2012-2014. godine priliv SDI u Evropu porastao je na 504 milijarde dolara, što je činilo 29% globalnih ulaznih tokova SDI. Ovaj skok je bio uslovljen izraženim privrednim rastom u nekolicini zemalja poput Irske (trostruki rast) i Švajcarske (desetostruki rast). Izraženi rast privrede je neutrali-sao smanjenje priliva ulaganja u 19 evropskih zemalja. Pri tome su tokom 2014. godine Irska, Švajcarska i Holandija predstavljale tri najveća primaoca SDI u Evropi.2 Sa druge strane Evropa je postala najveći investicioni region na svetu. SDI malih i srednjih evrop-skih preduzeća su skočile za 84,4% na nivo od 576 milijardi dolara, što je 2014. godine činilo više od jedne trećine ukupnih SDI u svetu. Holandija je postala najveća zemlja – investitor u Evropi sa izlaznim tokovima vrednim 113 milijardi dolara. Za njom sledi Irska u kojoj je odliv SDI više nego udvostručen na 102 milijarde dolara. Nemačka je i dalje najveći investitor uprkos padu njenih izlaznih tokova SDI za 11% na 94 milijarde dolara. Ostale velike evropske zemlje koje su zabeležile značajne investicije su bile Švaj-carska, Luksemburg, Belgija i Francuska.3

Izlazne investicije predstavljaju ključnu komponentu strategije konkurentnosti evrop-skih preduzeća, dok ulazne investicije podstiču stvaranje novih radnih mesta. Kompani-je u stranom vlasništvu zapošljavaju preko 7,3 miliona ljudi širom Evropske unije.4 Radi se o poslovima koji su produktivniji, zahtevaju veće kvalifikacije i koji su bolje plaćeni u odnosu na ostatak privrede EU. Olakšavanje protoka međunarodnih investicija pred-stavlja ključno pitanje koje je vezano za diversifikaciju izvora finansiranja savremenih preduzeća i privrede. Međunarodne investicije značajno doprinose privrednom rastu i stvaranju novih radnih mesta, kao i usvajanju najbolje poslovne prakse, najefiksnijih tehnologija i proizvodnog asortimana.

Iako većina ulaganja i dalje lako prelazi preko državnih granica, u praksi raste broj sudskih slučajeva koje savremene kompanije vode protiv nacionalnih i lokalnih vlasti. Budući da je Lisabonskim ugovorom Uniji data nadležnost nad stranim direktnim in-vesticijama, u ovom trenutku ostaje bitno pitanje da li i u kojoj meri EU treba da štititi investicije svojih preduzeća u inostranstvu. Pravo pitanje za EU jeste da li i kada bi trebalo da se meša u privredne sporove između evropskih kompanija i vlada zemalja do-maćina. U rešavanju ovog pitanja Evropska unija takođe mora da uzme u obzir i ciljeve drugih legitimnih javnih politika poput održivog razvoja, ljudskih prava, zaštite životne sredine i zdravstvene politike. Pored toga, EU ima interes da obezbedi svojim investi-torima u inostranstvu zaštitu ulaganja i zdravo poslovno okruženje. U tom smislu ona ne bi smela po automatizmu da pretpostavlja da su kompanije iz EU uvek u pravu, ali bi morala da pronađe način za usvajanje adekvatnog pristupa u rešavanju pojedinačnih

1 United Nations Conference on Trade and Development, 2016, World Investment Report 2016, UNCTAD, Geneva, str. x

2 Ibid., str. 66.3 Ibid., str. 68.4 European Commission, (2015), How trade policy and regional trade agreements support and strenghten

EU economic performance“, EC, Brussels, str. 5.

143

slučajeva. Unija takođe ima potrebu za primenom raznih alata u slučaju jasnih kršenja investicionih pravila.

U tom smislu pred međunarodnim investicionim sistemom danas stoje brojni izazovi inicirani, pre svega, aktivnostima zemalja u razvoju. Njihovi prigovori ugrožavaju pri-menu pravila koja se zasnivaju na nacionalnim ugovorima o zaštiti investicija, stavljajući ih u funkciju interesa savremenih kompanija. Pored toga arbitraža se smatra nedovoljno transparentnom i preterano skupom, posebno kada se radi o pratećim troškovima prav-nog savetovanja. Kao rezultat pomenutog, jedna grupa zemalja je počela da zanemaruje ili sputava primenu pravila, kompromitujući i sam proces globalnog upravljanja investi-cijama. Opisano predstavlja ozbiljan problem za Evropsku uniju koja je u normativnom smislu usmerena na globalno upravljanje i vladavinu prava.

Aktuelna investiciona politika Evropske unije

Odluke o investiranju su, pre svega, uzrokovane tržišnim razlozima, odnosno očekiva-nom dobiti od ulaganja. Ipak, na ove odluke u najvećoj meri utiče ekonomsko, politič-ko i pravno okruženje svake posmatrane privrede. Investitori mogu napredovati samo u stabilnom, zdravom i predvidivom okruženju. Pri tome se zajednička međunarodna investiciona politika ne javlja kao jedina determinanta ulaznih i izlaznih tokova SDI. Ipak, ova politika je veoma važna jer je namenjena investitorima koji su sposobni da rade u otvorenoj, adekvatno i pravično regulisanoj poslovnoj sredini kako unutar, tako i van granica zemlje domaćina. U tom smislu otvorenost za strane investicije predstavlja osnovu investicione politike EU. Evropska unija se danas karakteriše otvorenošću svog investicionog ambijenta, sa posebnim naglaskom na ona strana ulaganja koja doprinose razvoju evropske privrede i celokupnog društva. Istovremeno ona treba da obezbedi i da evropski investitori u inostranstvu posluju u adekvatnom i optimalnom investicionom ambijentu. Stoga je u ovom kontekstu opravdan proaktivan prisup EU koji se zalaže za progresivno ukidanje ograničenja na investicije i izjednačavanje tretmana domaćih i stranih investitora u trećim zemljama.

S obzirom na to da politika investiranja predstavlja sastavni deo zajedničke trgovinske politike Evropske unije, Evropska komisija (EK) ima ovlašćenja da, zajedno sa Evrop-skim parlamentom i Savetom EU, donosi zakone o ulaganjima. Investiciona politika EU doprinosi ciljevima pametnog, održivog i sveobuhvatnog rasta koji su definisani Strategijom Evropa 2020 (Europe 2020 Strategy). Ova politika ima za cilj da obezbedi investitorima i investicijama slobodan pristup tržištu, pravnu sigurnost, kao i stabilno, predvidivo, pravično i adekvatno regulisano poslovno okruženje. Politika ulaganja EU je usmerena na sledeće relevantne aspekte:5

• Rast pristupa tržištu – Evropska unija aktivno vodi pregovore o pravilima ula-ganja u okviru svojih sporazuma o slobodnoj trgovini sa trećim zemljama, kao i u sklopu samostalnih investicionih sporazuma i

• Podržavanje pravne sigurnosti i transparentnosti – očekuje se postepeno uvo-đenje i primena sveoubuhvatne investicione politike Evropske unije. To precizni-

5 European Commission, Investment, dostupno na http://ec.europa.eu/trade/policy/accessing-markets/in-vestment/

144

je znači da će oko 1200 bilateralnih investicionih sporazuma zemalja članica, koji trenutno štite mnoge evropske investitore u inostranstvu, biti na snazi sve dok ne budu zamenjeni širim sporazumima zaključenim na nivou EU. Naime, Uredba br. 1219/2012 Evropskog parlamenta i Saveta EU garantuje pravnu sigurnost svim po-stojećim bilateralnim investicionim sporazumima sklopljenim između zemalja čla-nica EU i trećih zemalja, sve dok ne budu zamenjeni širim investicionim aranžmani-ma EU. Ova Uredba takođe dozvoljava Evropskoj komisiji da ovlasti države članice da pokreću formalne pregovore sa trećom zemljom radi izmene ili zaključenja bila-teralnih investicionih sporazuma pod određenim uslovima.

Investiciona politika Evropske unije ima za cilj:6

• da se usmeri na dugoročne investicije – drugim rečima, radi se o sistemu koji gene-riše stabilno zapošljavanje i rast,

• da poboljša pristup tržištu i obezbedi izjednačavanje tretmana stranih i domaćih investicija,

• da podstakne transparentnost ulaganja pojašnjavanjem zakonskog okvira,• da osigura da zemlje domaćini SDI u potpunosti zadrže pravo na regulaciju domaćih

sektora,• da oslobodi tokove plaćanja i kretanja investicionog kapitala, uz mogućnost pokre-

tanja zaštitnih mera u izuzetnim okolnostima i• da olakša kretanje licima koja su zadužena za investicije.

Pravila o kretanju međunarodnih investicija su prvobitno bila osmišljena u Evropi. Da-nas se zemlje članice EU javljaju u ulozi potpisnica gotovo polovine od ukupnog broja važećih međunarodnih investicionih sporazuma (približno do 1400 od oko 3000 spo-razuma).7 Ovi sporazumi, od kojih gotovo svi uključuju zaštitu investicija i odredbe o mehanizmu za rešavanje sporova između investitora i države (investor-to-State dispute settlement-ISDS), odigrali su svoju ulogu u podsticanju i zaštiti velikog broja investicija iz EU u inostranstvu, kao i ulaganja iz ostatka sveta u evropske zemlje. Radi se o ugo-vorima koji omogućavaju rešavanje sporova između investitora i države u slučajevima kada država navodno krši svoje obaveze iz međunarodnih investicionih sporazuma.

Ugovor iz Lisabona je 2009. godine potvrdio nadležnost Evropske unije u zaštiti investi-cija čime je stvorena jedinstvena prilika za primenu sveobuhvatnijeg pristupa trgovini i investicijama na nivou EU, kao i za preduzimanje korenitih promena u tradicionalnom pristupu zaštiti investicija i povezanih mehanizama za rešavanje investicionih sporova. Glavni izazov za reformisanu investicionu politiku EU bio je zadatak da se osigura da zaštita i podsticanje investicija ne ugroze sposobnost EU i njenih zemalja članica za nastavak ispunjenja ciljeva javnih politika. Veliki deo izazova se odnosio i na obezbe-đivanje pravičnosti i nezavisnosti svih sistema za rešavanje sporova. Evropska unija je počela da se suočava sa ovim izazovima u svom dijalogu sa zainteresovanim stranama i u pregovorima o prvoj generaciji svojih trgovinskih sporazuma koji obuhvataju pitanja zaštite investicija i mehanizme za rešavanje sporova. U investicionoj politici Evropske unije se izdvaja nekoliko kategorija sporazuma o kojima će biti reči u nastavku teksta.6 Ibid.7 Concept paper: Investment in TTIP and beyond – the path for reform, dostupno na http://trade.ec.europa.

eu/doclib/docs/2015/may/tradoc_153408.PDF

145

Bilateralni investicioni sporazumi članica EU sa trećim zemljama – Najvidljiviji re-zultat investicionih politika članica EU u poslednjih pedesetak godina se ogleda u skla-panju brojnih bilateralnih investicionih sporazuma (Blateral Investment Treaties-BIT) koje su članice EU zaključivale sa trećim zemljama. Nemačka je bila prva zemlja u svetu koja je 1959. godine zaključila ovu vrstu sporazuma sa Pakistanom, da bi kasnije i druge zemlje članice EU sledile njen primer. Sa oko 1200 sporazuma koji se odnose na sve oblike ulaganja, članice EU danas raspolažu sa skoro jednom polovinom važećih inve-sticionih ugovora u svetu. Pri tome je Irska jedina članica EU koja do sada nije zaključila nijedan investicioni sporazum sa trećom zemljom.8

Zemlje članice EU su kroz ove sporazume tražile i dobijale od trećih zemalja posebne garancije za adekvatan tretman svojih investitora i investicija. Te garancije su se od-nosile na obezbeđivanje pravednog i nediskriminatornog postupanja, kao i na isplatu brzih, pravičnih i efikasnih naknada u slučaju ekspropirijacije. Kao takve, one sadrže i bitan element izgradnje poverenja u pogledu pravne bezbednosti koja je neophodna za donošenje zdravih investicionih odluka. Stoga se sporazumi o zaštiti investicija smatraju efikasnim sredstvom za promociju i privlačenje investicija, posebno u zemljama u koji-ma domaće institucije i ekonomske politike nisu dovoljno razvijene da bi podržale takve investicione poduhvate. Međutim, nisu sve države članice EU zaključivale ovakve spo-razume, kao što ni svi zaključeni sporazumi ne obezbeđuju istovetno visoke standarde poslovanja. Pomenuto je dovelo do pojave diskriminatornog investicionog ambijenta za preduzeća iz EU koja ulažu u inostranstvu, u zavisnosti od toga da li je njihovo poslova-nje obuhvaćeno ovakvim sporazumom ili ne.

Odlika ovih sporazuma, koji se sklapaju na nivou članica EU, se ogleda i u činjenici da se oni odnose na poslovanje investitora, ali tek nakon njihovog ulaska u izvesnu zemlju domaćina SDI. To dalje znači da oni ne sadrže obavezujuće klauzule u pogledu uslo-va ulaska, prihvatanja ili asimilacije, kao ni u pogledu investiranja iz trećih zemalja u evropska preduzeća. Evropska unija je postepeno počela da popunjava pomenute pra-znine putem multilateralnih i bilateralnih sporazuma zaključivanih na nivou EU, uzima-jući u obzir pristup investicionom tržištu i imperativ za liberalizacijom investicija. Ovi procesi su poboljšali uslove pristupa stranim tržištima za sve investitore iz EU, posebno obezbeđivanjem nediskriminatornog tretmana investitora nakon njihovog ulaska na tr-žište treće zemlje.

Sporazumi EU sa trećim zemljama – Komunikacija Evropske komisije (EK) COM (2010)343 od 7. jula 2010. godine opisuje najznačajnije karakteristike nove investicione politike EU. Do ovog trenutka su zaključeni pregovori EU o investicionim poglavljima iz sporazuma sa Kanadom, Vijetnamom i Singapurom, dok su pregovori sa Sjedinje-nim Američkim Državama o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), Japanom, Kinom, Mijanmarom, Tunisom, Filipinima i Meksikom još uvek u toku. EU takođe ima i mandat za vođenje pregovora sa Indijom, Egiptom, Jordanom i Marokom, kao i sa zemljama ASEAN-a.9

8 European Commission, (2010), Communication from the Commission to the Council, the European Par-liament, the European Economic and Social Committee and the Committee of the Regions, Towards a comprehensive European international investment policy, EC, Brussels, str. 4.

9 EU investment policy, dostupno na http://www.en.bmwfw.gv.at/ExternalTrade/Investment_Policy/Seit-en/EU-investment-policy.aspx

146

Zaštita investicija u Sporazumu EU i SAD o transatlantskom trgovinskom i investi-cionom partnerstvu (TTIP) – Smernice za pregovore o Transatlanstskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) su usvojene u junu 2013. godine od strane člani-ca EU, čime je Unija dobila punomoć za njihovo vođenje. Ove smernice se odnose na pregovore o zaštiti investicija, kao i na ugovorne odredbe o rešavanju sporova između investitora i države.

U januaru 2014. godine je Evropska komisija privremeno obustavila ove pregovore naja-vljujući proces javne rasprave. Tokom proleća 2014. godine su sprovedene opsežne onli-ne konsultacije. Nakon što je dobila oko 150.000 odgovora, Evropska komisija je tokom januara 2015. godine podnela sveobuhvatan izveštaj. U maju 2015. godine predstavljeno je idejno rešenje o predlozima reformi sistema zaštite investicija u TTIP. U julu 2015. go-dine je Evropski parlament usvojio odluku o TTIP koja je, između ostalog, formulisala uslove za prihvatljivost odredbi o zaštiti investicija u budućim sporazumima EU.

Evropska komisija je na tim osnovama, a nakon intenzivnih rasprava sa zemljama čla-nicama i Evropskim parlamentom, 12. novembra 2015. godine usvojila predlog o zaštiti investicija i rešavanju investicionih sporova u okviru TTIP. Ovaj predlog je predstavljao osnovu za ponovno otvaranje pregovora sa SAD u 12. rundi pregovora o TTIP koja se odvijala u februaru 2016. godine. Pregovori su nastavljeni tokom 13. i 14. runde, u aprilu i julu 2016. godine. Predloženi su sledeći novi ključni elementi:10

• Uspostavljanje Suda za bilateralne investicije i Apelacionog suda, sa odredbama o nezavisnosti, integritetu i pravnoj kvalifikaciji izabranih sudija;

• Dugoročno uspostavljanje stalnog multilateralnog Investicionog suda koji bi zame-nio dosadašnji bilateralni mehanizam;

• Uvođenje nove specifične klauzule o pravu države na regulaciju (na usvajanje zako-na);

• Unapređenje dostupnosti sistema zaštite investicija malih i srednjih preduzeća (MSP);

• Uvođenje klauzule koja bi obavezala Investicioni sud na to da se pridržava tumače-nja nacionalnih propisa i zakonodavstva EU od strane nadležnih sudova;

• Obaveza obelodanjivanja načina finansiranja treće strane i• Proširenje mogućnosti za proceduralno učešće trećih strana.

Zaštita investicija u sporazumima EU sa Kanadom (CETA), Vijetnamom i Singa-purom – Pregovori između EU i Kanade o sveobuhvatnom Sporazumu o slobodnoj trgo-vini, uključujući odredbe o zaštiti investicija i mehanizam za rešavanje sporova između investitora i države, su preliminarno zaključeni tokom leta 2014. godine. Na inicijativu Evropske komisije i kao rezultat razgovora sa Vladom Kanade, ovaj Sporazum je obja-vljen 29. februara 2016. godine. Sporazum sadrži sve ključne elemente predloga EK o TTIP-u. Nakon sedam godina pregovora, Kanada i Evropska unija su 30. oktobra 2016. godine potpisale CETA sporazum.

Pregovori između EU i Vijetnama su zaključeni u januaru 2016. godine. Tekst ovog Ugovora takođe sadrži sve bitne elemente predloga Komisije o TTIP. Pregovori o inve-sticijama u Trgovinskom sporazumu između EU i Singapura su zaključeni tokom jeseni 10 Ibid.

147

2014. godine. U septembru 2015. godine je Evropska komisija zatražila mišljenje od Evropskog suda pravde o raspodeli nadležnosti između EU i zemalja članica u vezi sa Trgovinskim sporazumom sa Singapurom i njegovom ratifikacijom.11

Bilateralni investicioni sporazumi između zemalja EU – Radi se o bilateralnim in-vesticionim sporazumima koji su zaključeni između zemalja članica EU. Pošto se novi propisi EU o investicionim sporazumima ne odnose na ovu grupu sporazuma, Evropska komisija smatra da oni nisu usklađeni sa zakonima EU. Komisija je stoga u junu 2015. godine inicirala prekršajni postupak protiv Austrije, Švedske, Holandije, Slovačke i Ru-munije. Pokrenute su još i dodatne pilot (probne) procedure u vezi sa nekim članicama Unije. Nagli prekid ovih unutarevropskih sporazuma, bez adekvatnog sistema koji bi ih zamenio, bi mogao da pogorša investicionu klimu, kao i da ugrozi položaj evropskih investitora u odnosu na one iz trećih zemalja. Stoga članice EU insistiraju na usposta-vljanju sveobuhvatnog evropskog mehanizma za zaštitu investicija koji bi bio usaglašen sa pravnim tekovinama EU.

Mnoge se evropske kompanije koje investiraju u inostranstvu suočavaju sa brojnim pro-blemima koji, iz mnogih razloga, ne mogu uvek biti rešeni u domaćim pravnim siste-mima. Ovi problemi se kreću od retkih, pa sve do ozbiljnih slučajeva eksproprijacije od strane zemalja domaćina, diskriminacije, eksproprijacije bez odgovarajuće naknade, opoziva dozvola za poslovanje, pa sve do slučajeva zloupotreba od strane zemalja doma-ćina poput nepostojanja odgovarajućeg postupka putem kojeg bi se realizovao međuna-rodni transfer kapitala.

Upravo su zbog ovih rizika odredbe o zaštiti investicija uključene u svih 1400 bilatera-nih sporazuma koje su zaključivale članice EU od kasnih 60-tih godina prošlog veka. Sama Evropska unija je potpisnica Ugovora o energetskoj povelji (Energy Charter Tre-aty) koji takođe sadrži odredbe o zaštiti investicija i investitora u državnim sporovima. Na svetu postoji više od 3400 takvih bilateranih i multilateralnih sporazuma koji sadrže odredbe o zaštiti investicija. Te odredbe evropskim kompanijama garantuju fer i pra-vičan tretman njihovih i domaćih investicija. Pored obezbeđivanja pravne sigurnosti i predvidivosti poslovanja, zaštita investicija takođe predstavlja i sredstvo privlačenja i zadržavanja stranih direktnih investicija koje imaju za cilj da podrže razvoj privreda zemalja domaćina SDI.

Konkretno, svi ovi ugovori pružaju investitorima četiri ključne vrste garancija u njiho-vim odnosima sa zemljama domaćinima SDI:12

• Zaštita od diskriminacije u smislu poštovanja tretmana najpovlašćenije nacije i prin-cipa nacionalnog tretmana;

• Zaštita od eksproprijacije koja nije u funkciji ciljeva javnih politika i koja nije ade-kvatno obeštećena;

• Zaštita od nefer i neravnopravnog postupanja (na primer, negiranje osnovne proce-duralne pravičnosti) i

• Zaštita transfera kapitala.11 Ibid.12 European Commission, (2013), Investment Protection and Investor-to-State Dispute Settlement in EU

Agreements, EU, Brussels, str. 4.

148

Investicioni sporazumi takođe ugovornim stranama obezbeđuju i mehanizam za rešava-nje investicionih sporova koji se smatra ključnim elementom efikasne realizacije zaštite. Ovaj sistem omogućava investitoru direktno podnošenje tužbi protiv vlasti zemlje do-maćina pred međunarodnim sudom. Međutim, investitor može da pokrene slučaj samo ako može da tvrdi da je prekršena neka od odredbi sporazuma (na primer, da nije ispu-njena jedna od četiri pomenute garancije). Ovo, dalje, znači da investitor koji pokreće slučaj zbog svog profita, koji je smanjen usled zakonskih promena iniciranih od strane države (na primer, usled usvajanja strožijih propisa o aditivima), ne može dobiti obešte-ćenje samo po tom osnovu. Naime, investitor mora da dokaže da je došlo do kršenja ugo-vornih odredbi o investicijama (na primer, do diskriminacije, uskraćivanja pravde i sl.).

Glavni razlog za uvođenje mehanizma za rešavanje investicionih sporova je u tome što u mnogim zemljama investicioni sporazumi nisu direktno usklađeni sa domaćim zako-nodavstvom. Zbog toga investitor, koji smatra da je diskriminisan ili da mu je ulaganje nepravedno eksproprisano, ne može da se poziva na pravila o zaštiti investicija pred domaćim sudom kako bi dobio obeštećenje. Mehanizam za rešavanje sporova između investitora i države omogućava investitorima da se direktno oslanjaju na specifična pra-vila o zaštiti njihovih investicija. Investitori iz Evropske unije su među najvećim korisni-cima procedura za rešavanje ovih sporova i utiču na rast broja ovakvih predmeta. Prema podacima UNCTAD-a, od 214 registrovanih slučajeva investicionih sporova u periodu između 2008-2012. godine, investitori iz Evropske unije su činili 53% predmeta (113 slučajeva) u kojima su mahom učestvovali ulagači iz Holandije, Nemačke i Velike Bri-tanije. Od ukupno 52 predmeta koji su pokrenuti samo tokom 2012. godine, investitori iz EU su stajali iza 60% pokrenutih predmeta, dok su investitori iz SAD učestvovali u samo 7,7% slučajeva.13

Pravni aspekti, predlisabonski bilateralni investicioni sporazumi i razvoj investicione politike EU

Investicije danas predstavljaju novu prepreku za zajedničku trgovinsku politiku EU. Li-sabonski ugovor predviđa progresivno ukidanje ograničenja na strane direktne investici-je. Stoga Ugovor predviđa i isključivu nadležnost EU u tim pitanjima. Član 206. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije (UFEU) predviđa da će uspostavljanje carinske unije, u skladu sa članovima od 28. do 32. UFEU, doprineti progresivnom ukidanju restrikcija na međunarodnu trgovinu i strane direktne investicije, kao i na smanjenje carinskih i drugih barijera. Član 207. UFEU tretira strane direktne investicije kao jednu od oblasti koja je obuhvaćena zajedničkom trgovinskom politikom EU. Evropska unija, u skladu sa prvim stavom 3. člana UFEU, ima isključivu nadležnost u vođenju svoje zajedničke trgovinske, a samim tim i politike ulaganja.

Kao što je već naznačeno, član 207. UFEU predviđa isključivu nadležnost EU nad stranim direktnim investicijama. U trgovinskim i investicionim sporazumima se može napraviti jasna razlika između liberalizacije (obavezujuća klauzula o prethodnom us-postavljanju nacionalnog tretmana) i zaštite investicija (transferi novca ili slučajevi eksproprijacije). Ako isključiva nadležnost obuhvata zaštitu investicija i liberalizaciju, može se zaključiti da većina bilateralnih investicionih sporazuma, zaključenih od stra-

13 Ibid., str. 5.

149

ne članica EU pre stupanja na snagu Ugovora iz Lisabona (1. decembra 2009. godine), nije usklađena sa zakonima EU. S obzirom na opasnost od pokretanja parnica koje bi mogle osporiti zakonitost ovih bilateralnih investicionih sporazuma, neophodno je dalje unapređivati zakonodavstvo Evropske unije kako bi se regulisao njihov trenutni status.14

Pored mnogih dokumenata, Evropska komisija je usvojila i predlog uredbe kojom bi se uspostavili prelazni sporazumi o investicijama između zemalja članica EU i trećih zemalja. Cilj ove uredbe jeste da se obezbedi pravna sigurnost za sve evropske i strane investitore koji posluju u skladu sa tim sporazumima. Mnogobrojna usvojena dokumenta od strane EK predstavljaju samo prve korake u postepenom razvoju evropske investici-one politike.

Srednjoročno posmatrano će Unija morati da radi na razvijanju jedinstvenog modela in-vesticionih sporazuma koji bi se primenio na sve buduće bilateralne investicione ugovo-re ili na investiciona poglavlja iz sporazuma o slobodnoj trgovini.15 Evropska unija je iz-vesno vreme razvijala zajedničku platformu o ulaganjima i zaključila je brojne ugovore o slobodnoj trgovini sa definisanim poglavljima o investicijama. Međutim, sveobuhvatnija EU će zahtevati uspostavljanje veće ravnoteže između zaštite investicija i ciljeva drugih javnih politika poput zaštite životne sredine ili politike javnog zdravlja. Neće biti ni najmanje lako ostvariti pomenutu ravnotežu, posebno ako se uzmu u obzir protivljenja i opiranja mnogih zemalja nekim investicionim pravilima EU. Moguće je da će razvoj nje-ne zajedničke investicione politike potrajati, ali ako Unija želi da utiče na međunarodna investiciona pravila moraće da uključi sveobuhvatna pravila u neke od sporazuma koji se trenutno pregovaraju, poput onih sa Kinom, Japanom, zemljama ASEAN-a i Indijom.

Problemi nadležnosti Evropske unije u vođenju investicione politike

Pre usvajanja Lisabonskog ugovora države članice EU su imale običaj da lobiraju za svoje kompanije koje su vodile investicione sporove sa vladama zemalja domaćina SDI. Iako tačan obim SDI nije definisan ugovorima, u ovom trenutku Evropska unija ima isključivu nadležnost nad njima. Evropska komisija je, u ime EU, zadužena za ulazak u pregovore o zaključivanju budućih bilateralnih investicionih sporazuma. Pri tome Savet EU i Evropski parlament dele zakonodavnu vlast u skladu sa postupkom zajedničkog odlučivanja. Ova praksa važi i za donošenje odluka u oblasti zajedničke trgovinske poli-tike EU. Međutim, Evropska unija još uvek ne raspolaže dovoljnim brojem instrumenata za realizaciju svojih eksternih aktivnosti kojima pripada i zajednička trgovinska i inve-sticiona politika.

Problem je i u tome što razne institucije EU, koje sa njom dele isključivu nadležnost u zaštiti investicija, nemaju zajednički pristup investicionoj politici. Komisija naglašava značaj jačanja zaštite investicija i ističe ovo pitanje kao prioritetno u odnosu na druge probleme. Dok Savet EU takođe podržava ovaj stav, Evropski parlament se zalaže za vođenje balansirane investicione politike koja bi trebalo da uzme u obzir i druge pod-14 Woolcock Stephen, (2010), „EU trade and Investment Policymaking After the Lisabon Treaty“, Intereco-

nomics, Volume 45, Number 1, Leibniz Information Centre for Economics, Hamburg, str. 24.15 European Commission, (2010), Communication from the Commission to the Council, the European Par-

liament, the European Economic and Social Committee and the Committee of the Regions, Towards a comprehensive European international investment policy, EC, Brussels, str. 2.

150

jednako važne principe.16 Pored zaštite investicija, Evropski parlament se zalaže i za zaštitu prava države na regulaciju, za uključivanje društvenih i ekoloških standarda, unapređenje trenutnog mehanizma za rešavanje sporova, za odgovornost EU i za izbor prioritetnih partnera u budućim investicionim sporazumima EU.

Još se jedno veliko neslaganje u pristupu vodećih institucija EU odnosi na način vođenja pregovara o budućim bilateralnim investicionim sporazumima. Evropski parlament je javno pozvao na stvaranje jakog evropskog modela koji bi trebalo da se prilagođava ni-vou razvoja svake partnerske zemlje. Međutim, Komisija je izričito odbacila mogućnost uvođenja jedinstvenog modela investicionih ugovora za sve buduće investicione spora-zume. Umesto toga, vodiće se pojedinačni pregovori sa trećim zemljama, od slučaja do slučaja.

Pored opisanog nedostatka zajedničkog pristupa, takođe je slaba i koordinacija između različitih institucija. Naime, i dalje postoje značajne razlike između Evropske komisije i zemalja članica EU, naročito u vezi sa postojećim bilateralnim investicionim sporazu-mima koji su zaključeni od strane zemalja članica pre nego što je nadležnost za njihovo zaključivanje prešla na Evropsku komisiju. Zemlje članice poput Nemačke, Francuske, Holandije, Španije i Velike Britanije su se protivile prenosu nadležnosti nad ovim pi-tanjima na Komisiju jer su imale bojazan u vezi sa tim da će ona zaključivati slabije ugovore u odnosu na uslove definisane njihovim postojećim bilateralnim sporazumima. U decembru 2012. godine je, nakon nešto više od dve godine pregovora, Savet konačno odobrio propise o bilateralnim investicionim sporazumima koji sadrže i tzv. patronat-sku klauzulu (grandfathering clause) o zameni postojećih bilateralnih investicionih spo-razuma novim investicionim sporazumima koje vodi i pregovara Evropska komisija.17 Uprkos tome, države članice EU su uspele da se izbore za klauzulu koja im omogućuje da ubuduće zaključuju bilateralne sporazume pod ograničenim uslovima.

U međuvremenu su tokom proteklih godina neke zemlje članice poput Nemačke, Fran-cuske, Španije i Velike Britanije pojačale svoje diplomatske aktivnosti kako bi obezbe-dile privlačenje profitabilnih investicija. Ova situacija je, u jednom momentu, dovela do straha od toga da će bilateralizam opet prevladati nad multilateralizmom. Opisano tako-đe navodi na zaključak da do sada Evropska unija nije uspela da prenese jasnu poruku o potrebi i, što je još važnije, o koristima od očuvanja ujedinjenog investicionog fronta. Međutim, nekim članicama EU je laknulo od kada su stupili na snagu novi propisi o bilateralnim investicionim sporazumima jer je time obezbeđena pravna sigurnost polo-žaja njihovih bilateralnih investicionih sporazuma iz prošlosti. Predstavnici udruženja iz privatnog sektora takođe smatraju da aktuelni sistem ne raspolaže dovoljnom količi-nom instrumenata za zaštitu investicija, kao i da nije dovoljno jasno definisana podela nadležnosti između nacionalnih i nivoa EU. Osim toga, nedostatak jasnih smernica za preduzeća o tome kome da se obrate u slučaju investicionih sporova takođe dodatno ote-žava situaciju i predstavlja skuplje rešenje za mala i srednja preduzeća. Izvesne evropske

16 European Parliament, European Parliament resolution of 6 April 2011 on the future European interna-tional investment policy (2010/2203(INI), dostupno na http://www.europarl.europa.eu/sides/getDoc.do?pubRef=-//EP//TEXT+TA+P7-TA-2011-0141+0+DOC+XML+V0//EN

17 Plesner-Parello Jonas, Ortiz de Solórzano Elena, (2013), A Comprenhesive Approach to Investment Pro-tection, ECFR/82, European Council on Foreign Relations, Madrid , str. 5.

151

kompanije smatraju da su u nepovoljnijem položaju u odnosu na kompanije iz SAD u kojima su izvršni mehanizmi predviđeni američkim zakonima ujednačeniji i efikasniji.18

Dosadašnja dostignuća investicione politike EU

Tokom 2014. godine EU je zaključila pregovore o prva dva sporazuma o slobodnoj trgo-vini sa Kanadom (CETA) i Singapurom (Trgovinski sporazum između EU i Singapura) koji su obuhvatili pitanja zaštite investicija i pokretanja mehanizama za rešavanje spo-rova. Ovi sporazumi podrazumevaju primenu novog pristupa jer uvode novine kako u pogledu materije (pravila o zaštiti investicija), tako i mehanizma za rešavanje investici-onih sporova. Oni sadrže i mnoge od sledećih reformskih ideja koje predstavljaju plod dogovora između Evropske komisije, Evropskog parlamenta, zemalja članica i zaintere-sovanih strana:19

• Reafirmacija prava na regulaciju – preambulom Sporazuma CETA su zemlje potpi-snice sačuvale pravo na uređenje i na realizaciju legitimnih ciljeva javnih politika poput javnog zdravlja, bezbednosti, životne sredine, javnog morala i promocije i zaštite kulturne raznolikosti;

• Definisanje ključnih pojmova poput fer i jednakog tretmana i indirektne ekspropri-jacije sa ciljem sprečavanja daljih zloupotreba. Po prvi put CETA sporazum daje konkretne definicije ovih pojmova. Fer i ravnopravan tretman je definisan u jasnom tekstu koji precizno određuje sadržaj standarda čime se konačno sprečava prepušta-nje slobode odlučivanja arbitrima. Osim toga, dato je i detaljno razjašnjenje pojma indirektne eksproprijacije, uz naročito izuzimanje zahteva koji su usmereni protiv legitimnih mera javne politike;

• Sprečavanje prakse investitora poput kupovine foruma (forum shopping) koja ima za cilj da se odabere najpogodniji sporazum za pokretanje spora. Na primer, investici-ona ili poslovna reorganizacija radi pokretanja nekog procesa su izričito zabranjene CETA sporazumom. Nijedan drugi sporazum o mehanizmu za rešavanje sporova ne sadrži takavu odredbu. Štaviše, fiktivne kompanije ovim Sporazumom više neće biti u stanju da upućuju slučajeve na arbitražu. Samo će kompanije sa pravim poslovnim aktivnostima sa teritorije jedne od potpisnica Sporazuma biti pokrivene odredbama o zaštiti investicija;

• Uvođenje pune i obavezne preglednosti arbitražnog procesa – CETA sporazum uključuje pravila Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pra-vo (The United Nations Commission on International Trade Law-UNCITRAL) o transparentnosti koja podrazumevaju da će svi dokumenti (podnesci u sporu, sudske odluke i sl.) biti dostupni javnosti. Takođe će i sve rasprave biti otvorene za javnost. Zainteresovane strane (poput nevladinih organizacija, trgovinskih sindikata i sl.) će takođe moći da ulažu podneske;

• Kontrola nad tumačenjem pravila se prepušta vladama potpisnica Sporazuma, a ne arbitrima kako je do sada bio slučaj. U sklopu CETA sporazuma EU i Kanada mogu izdavati obavezujuća tumačenja odredbi i Sud za rešavanje investicionih sporova je dužan da ih poštuje. Ova obavezujuća tumačenja se takođe mogu odnositi i na teku-

18 Ibid., str. 6.19 Concept paper: Investment in TTIP and beyond – the path for reform, dostupno na http://trade.ec.europa.

eu/doclib/docs/2015/may/tradoc_153408.PDF

152

će slučajeve investicionih sporova. Sposobnost strana u Sporazumu za usvajanjem obavezujućih tumačenja obezbeđuje pravnu sigurnost u slučaju grešaka Suda. Radi se o verovatnoći koja će biti otklonjena jasnom izradom relevantnih standarda za zaštitu investicija;

• Po prvi put je uključen i kodeks ponašanja arbitara koji podrazumeva poštovanje visokih etičkih i profesionalnih standarda. CETA navodi precizne i jasno definisane procedure sa ciljem obezbeđivanja potpune nepristrasnosti arbitara. Tako se, na pri-mer, zahteva puno obelodanjivanje svake situacije koja može dovesti do stvarnih ili prividnih sukoba interesa arbitara (prethodno radno mesto ili veze sa advokatskim kancelarijama). CETA takođe uključuje i konkretne korake kako bi se utvrdilo da li je već nastao ili može doći do sukoba interesa u izvesnom sporu;

• Kreiranje i usvajanje pravila koja obezbeđuju pravovremenu obustavu neosnovanih zahteva – u sklopu CETA sporazuma uveden je brzi sistem koji omogućuje odbaci-vanje neosnovanih ili proizvoljnih tvrdnji u roku od samo nekoliko nedelja;

• Nadoknađivanje svih troškova pravnog postupka od strane investitora koji pokre-ću ili gube slučajeve. Ovaj će princip, po kojem gubitnici plaćaju troškove sudskih slučajeva, a koji je po prvi put sadržan u CETA sporazumu, obeshrabriti iznošenje proizvoljnih i neosnovanih tvrdnji. Primena ovog principa će takođe značiti i da investitori moraju da plate troškove parničnog postupka optužene države (u ovom trenutku, čak iako se vlada uspešno brani, često mora da snosi troškove svojih par-nica). Uzimajući u obzir finansijski rizik, investitori će dobro razmisliti pre nego što će podneti zahtev za rešavanje investicionih sporova;

• Ostvarivanje dogovora sa partnerima u pregovorima o zajedničkom radu na razvo-ju budućeg mehanizma za žalbe (apelacionog mehanizma). Komisija je još 2010. godine istakla da je apelacioni mehanizam doprineo obezbeđivanju doslednosti i predvidivosti sitema rešavanja investicionih sporova. Ideja o uspostavljanju takvog mehanizma ima široku podršku i među zainteresovanim stranama širom EU i

• Obavezivanje investitora na odustajanje od predmeta u nacionalnim sudovima ukoli-ko žele da nastave sa rešavanjem svojih investicionih sporova. Naime, CETA zabra-njuje vođenje paralelnih postupaka – investitori ne mogu istovremeno tražiti pravni lek na domaćim sudovima i kroz mehanizam za rešavanje investicionih sporova. Cilj je da se izbegne isplata dvostruke nadoknade, kao i protivrečnost izrečenih presuda. Većina od preko 3000 postojećih investicionih sporazuma sa mehanizmom za reša-vanje sporova ne predviđa ovu zabranu.

Nesavršenosti tekućeg sistema za rešavanje investicionih sporova

Dok je broj slučajeva koji se podnose na arbitražu relativno mali u poređenju sa stoti-nama hiljada investicionih odluka koje se svakodnevno donose i od kojih investitori i zemlje domaćini imaju koristi, neki od novijih slučajeva, koje su investitori pokrenuli protiv savremenih država, su doveli do rasta zabrinutosti javnosti. Glavni problem je u tome što pravila o zaštiti investicija mogu biti zloupotrebljena sa ciljem da se izvesna zemlja spreči u donošenju legitimnih odluka vezanih za javne politike.

Međutim, važno je imati na umu da arbitri u procesima između investitora i države rade u određenim okvirima i da moraju da primenjuju posebna pravila koja su sadržana u investicionim sporazumima. To dalje znači da su njihove odluke onoliko dobre koliko su dobra i pravila koje oni primenjuju u svojoj svakodnevnoj praksi. Soga će maglovita

153

i nedovoljno jasna pravila uvek ostavljati dovoljno prostora za slobodno tumačenje. Zato bi u sklopu investicione politike EU trebalo osigurati:20

• Jasnost definisanih pravila u trgovinskim sporazumima o zaštiti investicija koja neće predstavljati predmet dvosmislenog tumačenja. Ovo je posebno važno u sluča-jevima prava države na regulaciju, a u skladu sa ciljevima javnih politika.

• Rad arbitara u skladu sa jasnim setom procedura koje obezbeđuju pravičnost i trans-parentnost procesa.

Izvesne ključne odredbe o zaštiti investicija još uvek nisu dovoljno jasne. Način na koji su one formulisane je doveo do tvrdnji da one u suštini podrivaju, ugrožavaju i slabe spo-sobnost savremenih država da sprovode regulaciju u javnom interesu. Na primer, mnogi važeći investicioni sporazumi ne određuju tačno značenje i obim ključnih materijalnih standarda poput indirektne eksproprijacije ili fer i pravednog postupanja, a koji predsta-vljaju predmet najvećeg broja sporova između investitora i države.

Takođe je sporan i način održavanja ovih sporova. Slučajevi se, u sklopu većine postoje-ćih bilateralnih investicionih sporazuma, odvijaju iza zatvorenih vrata, osim ako se obe strane ne dogovore drugačije. Takođe, neke kompanije idu na rizik u svojim pokušajima da pokrenu neutemeljene i irelevantne parnice. Iako se ovakvi slučajevi obično na kraju odbacuju, oni predstavljaju gubitak vremena i novca za tuženu državu, a mogu se po-smatrati i kao sredstvo svojevrsnog pritiska u pravcu nepreduzimanja određene mere javne politike. Iako se većina ovakvih predmeta odbacuje od strane arbitara, oni ipak mogu odavati utisak da trenutni sistem predstavlja pretnju pravu savremenih država na regulaciju.

Aktivnosti EU na unapređenju pravila o zaštiti investicija

Evropska komisija ima za cilj da sprovodi poboljšanja u sledećim oblastima: (a) razja-šnjenje i unapređenje pravila o zaštiti investicija i (b) poboljšanje mehanizma za rešava-nje investicionih sporova. Očekuje se da će ovakva poboljšanja sprečiti negativni uticaj pravila o zaštiti invsticija na pravo države da reguliše u javnom interesu. Ona bi, između ostalog, trebalo da onemoguće kompanije u uspešnom podnošenju tužbi protiv regula-tornih politika dražave, kada se takve promene sprovode zbog ciljeva javnih politika.

I Pojašnjavanje i unapređenje pravila o zaštiti investicija – Svi sporazumi o slobod-noj trgovini Evropske unije jasno potvrđuju glavni princip – pravo ugovornih strana na regulaciju i sprovođenje ciljeva legitimnih javnih politika poput socijalne, ekološke, po-litike bezbednosti, zdravstvene politike i promocije i zaštite kulturne raznolikosti. Ovaj princip se odnosi na odredbe o zaštiti investicija koje su uključene u sporazume Evrop-ske unije. Pored toga, u trgovinskim sporazumima EU su ključne norme o zaštiti investi-cija izrađene na detaljan i precizan način, uz jasno isticanje potrebe za očuvanjem prava države na regulaciju. U kontekstu ovog pojašnjenja sačinjene su i dve ključne odredbe:21

20 European Commission, (2013), Investment Protection and Investor-to-State Dispute Settlement in EU Agreements, EU, Brussels, str. 6.

21 Ibid., str. 7-9.

154

• Prva, odredba o indirektnoj eksproprijaciji kao jedna od najkontroverznijih odred-bi u sistemu zaštite investicija. Do indirektne eksproprijacije dolazi kada vladine mere, iako ne podrazumevaju direktno oduzimanje imovine, izazivaju takve efekte (primer oduzimanja dozvole za rad izvesnoj fabrici). Ovu odredbu su koristili neki investitori kako bi osporili izvesnu zabranu, naloženu od strane javnih vlasti, koja je uvedena zbog lošeg uticaja na zdravlje ili zbog strožijih ekoloških propisa. Budući sporazumi EU će obezbediti detaljan set odredbi koje će arbitrima davati smerni-ce prilikom odlučivanja o tome da li određena mera vlade predstavlja indirektnu eksproprijaciju ili ne, a sve sa ciljem sprečavanja zloupotrebe sistema. Naročito bi, kada država štiti javni interes na nediskriminatorni način, pravo države na regulaci-ju trebalo da ima prednost u odnosu na ekonomske efekte takvih mera na investitora. Ova će, inače potrebna razjašnjenja, osigurati da kompanije više ne budu obešteći-vane samo zbog toga što im je smanjen profit usled neke regulatorne promene koja je usvojena zbog ciljeva javne politike. Komisija je, tokom pregovora o investicionim odredbama sa Kanadom i Singapurom, već uzela u obzir ovaj problem.

• Druga, odredba o fer i pravednom postupanju, na koju su se investitori često pozi-vali, a koja nije jasno definisana u međunarodnom pravu. Posledično su sudovi imali veliku slobodu u njenom tumačenju na način koji je viđen kao davanje previše ili premalo prava investitorima. U budućim sporazumima EU će biti precizirani stan-dardi dozvoljenih i nedozvoljenih radnji, a biće obuhvaćena i pitanja poput očigled-ne proizvoljnosti, uvredljivog postupanja (na primer, prinude ili uznemiravanja) ili nepoštovanja osnovnih principa postupka. Ovi elementi fer i pravednog postupanja su već uključeni u tekst sporazuma sa Kanadom i Singapurom, a takođe će biti defi-nisani i u budućim ugovorima EU.

II Unapređenje mehanizma za rešavanje sporova koje bi trebalo da obuhvati:

• Sprečavanje investitora u podnošenju višestrukih ili frivolnih tužbi. Evropska unija će najpre zabraniti istovremeno podnošenje dve ili više tužbi pred različitim sudovima. Izbegavanje paralelnih tužbi će sprečiti investitore u tome da ostvare mo-guću dvostruku ili višestruku pobedu, ali će i sprečiti situaciju u kojoj više različitih sudova na osnovu istih činjenica donosi protivrečne i različite odluke. Kako bi se sprečili investitori u podnošenju neozbiljnih tužbi, EU je saglasna sa odredbom koja omogućuje sudovima da brzo odbace takve tužbe i koja zahteva da sve parnične troškove snosi strana koja je izgubila spor. U okviru postojećeg sistema, u nekim okolnostima, čak i ako država dobije slučaj, ona i dalje mora da plaća svoje parnične troškove koji mogu biti izuzetno visoki. Ako bi pak troškovi parničnog postupka obeju strana pali na teret investitora, takva situacija bi mogla da obeshrabri podno-šenje frivolnih tužbi;

• Povećanje transparentnosti arbitražnog sistema. Evropska unija se do sada uspe-šno zalagala za rast transparentnosti na međunarodnom nivou. EU je imala vodeću ulogu u pregovorima u Komisiji Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pra-vo (UNCITRAL) u kojoj su zemlje dogovorile pravila o transparentnosti međuna-rodnih investicionih postupaka. Ova pravila obezbeđuju transparentnost postupaka pred međunarodnim sudovima. Primenom ovih pravila će takođe i dokumentacija postati dostupna javnosti, omogućujući zainteresovanim stranama (poput, na pri-mer, ekoloških nevladinih organizacija) pristup svim raspravama. Evropska unija je

155

već uvela ove obaveze o transparentnosti u svoje sporazume sa Kanadom i insistira-će na sličnim odredbama i u drugim budućim sporazumima;

• Sprečavanje sukoba interesa i upravljanje doslednošću arbitražnih odluka. Evropska unija je uvela kodeks ponašanja koji postavlja specifične i obavezujuće zahteve pred arbitre. Ovakav kodeks ponašanja je već postao integralni deo Spo-razuma EU sa Kanadom. Ona će insistirati na ovim pitanjima i u svojim budućim investicionim sporazumima. Ove obaveze će se odnositi na sukob interesa, kao i na šira pitanja koja se odnose na etiku arbitara, tj. na njihovo ponašanje u određenim situacijama. EU je takođe u svoj Sporazum sa Kanadom uključila dogovoreni spi-sak pojedinaca koji mogu da rade kao arbitri u određenom sporu. Ove osobe će biti birane na osnovu stručnosti i moraju poštovati definisani kodeks ponašanja, čime će se odstraniti rizik od postojanja ličnog interesa. Takođe će EU insistirati i na slič-nim spiskovima u svojim odnosima sa drugim pregovaračkim partnerima. Evropska unija takođe, u vidu novog elementa mehanizma za rešavanje investicionih sporova, ima za cilj da uspostavi apelacioni mehanizam koji će obezbediti doslednost i pove-ćati legitimnost sistema podvrgavanjem presuda kontroli.

• Uvođenje garancije za strane u postupku. Evropska unija se, u svom Sporazu-mu sa Kanadom, saglasila sa klauzulom koja omogućava zemljama – potpisnicama ugovora da se zajednički dogovore o načinu tumačenja sporazuma. Ove odredbe će omogućiti matičnim zemljama investitora da ulažu podneske tokom postupaka. Radi se o dodatnim merama zaštite koje dozvoljavaju ugovornim stranama da utiču na tumačenje i isprave svaku moguću pogrešnu interpretaciju od strane sudova, kao i da utiču na način tumačenja investicionih odredbi.

Zaključci i preporuke

Pošto konačno Evropska unija ima nadležnost nad svojom investicionom politikom, tre-balo bi utvrditi njen modus saradnje sa zemljama članicama EU kako bi se obezbedilo zdravo poslovno okruženje za evropska preduzeća. Najvažnija pitanja koja se nameću u ovom kontekstu su da li se, kada i na koji način treba mešati u pojedinačne sporove iz-među evropskih kompanija i zemalja van EU. Ova situacija, u izvesnom smislu, podseća na parnične postupke iz oblasti trgovine. Evropska unija se po automatizmu ne svrstava na stranu svojih preduzeća koja učestvuju u trgovinskim sporovima. I pored toga, ona se često oslanja na njih, jer ta preduzeća za nju predstavljaju izvor ključnih informacija sa terena u njenim nastojanjima da utvrdi da li izvesna zemlja domaćin krši definisana pravila. Ovo je bio slučaj sa Kinom za koju se sumnjalo da je kršila prava intelektualne svojine. Slično tome su i trgovinski predmeti koji se vode na nivou Svetske trgovinske organizacije ili antidamping slučajevi koji su pokrenuti od strane EU takođe podstaknuti žalbama pojedinih kompanija.

Iako je Evropska unija sada nadležna za investicije, ona još uvek ne raspolaže adekvat-nim postupcima za odlučivanje o merama koje bi trebalo preduzeti u investicionim spo-rovima. Neophodno je usvojiti jasnu proceduru kako bi se izbeglo nepotrebno posrnuće u politizaciju slučajeva, ali i doprinelo izbegavanju političkog, pravnog i ekonomskog nereda. Evropska unija u ovom trenutku čak nema ni jasnu definiciju pojma evropskih kompanija. Trenutno se kompanije i dalje određuju prema zemlji porekla. Pri tome, sna-ga i nivo zaštite investicija značajno variraju od zemlje do zemlje. Tako kompanije iz Nemačke, Francuske i Velike Britanije imaju koristi od većeg broja sklopljenih bilateral-

156

nih investicionih sporazuma, kao i od intenziviranih diplomatskih napora koje ulažu sa ciljem privlačenja ulaganja.

Imajući u vidu izazove međunarodnog sistema za rešavanje investicionih sporova, Evropska unija bi trebalo da teži ka poboljšanju svoje koherentnosti i ka jačanju glo-balnih pravila o investicijama. Neki njeni naredni koraci bi mogli da se kreću u pravcu:

• Stvaranja jedinstvenog modela bilateralnih investicionih sporova – imajući u vidu pristup SAD i Kanade, Evropska unija bi trebalo da koncipira standardni model za buduće bilateralne investicione sporazume. Ovaj model bi trebalo da odredi stan-darde za zaštitu investicija i druga važna pitanja poput ekoloških, društvenih i stan-darda zaštite ljudskih prava. Osim toga, ovi standardi bi trebalo da budu integrisani u pregovore EU sa trećim zemljama, baš kao što su SAD i Kanada uvele međuna-rodni zlatni standard za zaštitu svojih investicija. Pored toga, ona bi trebalo da teži i ka jačanju sistema arbitraže i mehanizma za rešavanje sporova. Evropska unija bi trebalo da pokrene i institucionalnu reformu koja bi trenutni sistem učinila transpa-rentnijim, legitimnijim i troškovno efikasnijim i koji bi, samim tim, bio pristupačniji privredama u nastajanju. U dugom roku ovo bi takođe koristilo EU kao primaocu stranih direktnih investicija;

• Formiranja zajedničke radne grupe na nivou Evropske komisije i Eksternih aktivno-sti Evropske unije – kako bi se obavio ovaj zadatak, postoji preporuka za formiranje radne grupe za realizaciju evropskih investicija. Ova grupa bi trebalo da se sastoji od osoblja iz Generalnog direktorata EK za trgovinu, Eksternih aktivnosti EU, iz Generalnog direktorata EK za razvoj i Generalnog direktorata EK za ekonomska i finansijska pitanja. Takođe bi trebalo insistirati na jačoj koordinaciji između ra-zličitih institucija spoljne politike EU i dostupnih alata, odnosno favorizovati sve-obuhvatni pristup. Do sada, međutim, ovi potencijali nisu realizovani. Formiranje ovakve radne grupe bi u velikoj meri olakšalo položaj kompanija, a posebno manjih preduzeća. U sklopu ove situacije bi njihova uprava znala kome da se obrati za pita-nja vezana za investicije, a sve kako bi im se ubrzala procena slučaja od strane struč-njaka iz ove oblasti. U idealnom slučaju bi se evropske kompanije radije obraćale članovima te radne grupe nego svojim nacionalnim vladama. Istovremeno bi, na ovaj način, države članice mogle da prepuste svoje eksperte iz ove oblasti vlastima EU i da tako utiču na jačanje zajedničkih resursa EU;

• Kreiranja adekvatnih alata – još jedna ključna funkcija ove radne grupe bi trebalo da se ogleda u izradi transparentnijeg i proporcionalnijeg spiska instrumenata koji bi se zasnivao na jasnim pravilima, a koje bi EU bila u stanju da primenjuje protiv vlada koje krše međunarodna pravila i odluke. Na taj način bi se doprinelo i njenom dodatnom legitimitetu kada je u pitanju nadležnost EU za investicije u zemljama članicama i

• Aktivne saradnje sa Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom – kao što je slučaj sa preduzimanjem mera protiv članica EU koje ne poštuju njena pravila, Evropska unija bi takođe mogla da sarađuje sa ključnim međunarodnim finansij-skim institucijama (Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom) kako bi izvršila pritisak na nekooperativne zemlje. Ovo ima smisla s ozirom na činjenicu da Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova figurira kao deo Grupe Svetske banke. Unija bi takođe trebalo da insistira na poboljšanju odnosa između ovog Centra, Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Na primer, registar

157

o neispunjavanju pravila Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova bi mogao da rezultira uvođenjem sankcija od strane Svetske banke, uključujuči i po-oštravanje uslova za odobravanje kredita od Svetske banke i Međunarodnog mone-tarnog fonda. Međutim, u ovom slučaju je kapacitet EU ograničen zbog nedostatka koherentnosti. Kratkoročno posmatrano, zemlje članice koje imaju svoja sedišta u ovim institucijama bi morale efikasnije koordinisati svoje aktivnosti. Dugoročno po-smatrano bi Evropska unija trebalo da ima za cilj da izdejstvuje jedinstveni mandat u institucijama poput Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda.

Konačno, Evropska komisija bi trebalo da radi i na unapređivanju svojih pravila o zaštiti investicija, kao i na poboljšavanju mehanizma za rešavanje investicionih sporova. Ova poboljšanja bi mogla sprečiti štetan uticaj aktuelnih pravila o zaštiti invsticija na pravo države na regulaciju. Ona bi, između ostalog, takođe trebalo da onemoguće savremene kompanije da podnose tužbe protiv regulatornih organa zemalja domaćina, kada se ta-kve promene sprovode u javnom interesu.

Literatura

1. Concept paper: Investment in TTIP and beyond – the path for reform, dostupno na http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2015/may/tradoc_153408.PDF

2. European Commission, (2010), Communication from the Commission to the Coun-cil, the European Parliament, the European Economic and Social Committee and the Committee of the Regions, Towards a comprehensive European international investment policy, EC, Brussels

3. European Commission, (2013), Investment Protection and Investor-to-State Dispute Settlement in EU Agreements, EU, Brussels

4. European Commission, (2015), How trade policy and regional trade agreements support and strenghten EU economic performance“, EC, Brussels

5. European Commission, Investment, dostupno na http://ec.europa.eu/trade/policy/ac-cessing-markets/investment/

6. EU investment policy, dostupno na http://www.en.bmwfw.gv.at/ExternalTrade/In-vestment_Policy/Seiten/EU-investment-policy.aspx

7. European Parliament, European Parliament resolution of 6 April 2011 on the futu-re European international investment policy (2010/2203(INI), dostupno na http://www.europarl.europa.eu/sides/getDoc.do?pubRef=-//EP//TEXT+TA+P7-TA--2011-0141+0+DOC+XML+V0//EN

8. Plesner-Parello Jonas, Ortiz de Solórzano Elena, (2013), A Comprenhesive Approach to Investment Protection, ECFR/82, European Council on Foreign Relations, Ma-drid

9. United Nations Conference on Trade and Development, 2016, World Investment Re-port 2016, UNCTAD, Geneva

10. Woolcock Stephen, (2010), „EU trade and Investment Policymaking After the Lisa-bon Treaty“, Intereconomics, Volume 45, Number 1, Leibniz Information Centre for Economics, Hamburg

159

Značaj stranih direktnih investicija za zemlje Jugoistočne Evrope sa posebnim osvrtom na SrbijuAleksandra Đorđević*

Uvod

U savremenim tokovima kapitala, SDI imaju istaknuto mesto i ulogu. Iako ovaj vid kretanja kapitala ima dugu istoriju, njegov značaj se tokom vremena menjao. Period na-kon 1980. godine je posebno značajan za SDI s obzirom da u ovom periodu finansiranje putem njih ubrzano raste, zahvaljujući čemu one postaju vodeći oblik međunarodnog poslovnog finansiranja i zauzimaju dominantnu poziciju u međunarodnim tokovima ka-pitala.

Vrednost priliva SDI se u periodu od 1980. do 2015. godine povećala oko 32 puta, sa 54.400 miliona dolara u 1980. godina, na oko 1.760 milijardi dolara u 2015. godini, sa prosečnom godišnjom stopom rasta od 10,45%. Najveća vrednost priliva ostvarena je 2007. godine, u iznosu od preko 1.870 milijardni dolara. Velika svetska ekonomska kri-za koja je usledila nakon toga, uticala je na smanjene prilive u narednim godinama uz kolebanje njihovih vrednosti. Prema podacima za 2015. godinu, vrednosti su se približile pomenutom maksimumu iz 2007. godine.1

Najveći deo SDI transakcija odvija se između razvijenih zemalja, uz rastuću ulogu ze-malja u razvoju (ZUR). Ipak, ovaj vid kretanja kapitala može biti od naročitog značaja za zemlje u tranziciji (ZUT), posebno ZUT JIE s obzirom da ova grupacija zemalja teži smanjivanju deficita bilansa tekućih transakcija koji je prouzrokovan nedovoljnim robnim izvozom, smanjivanju stope nezaposlenosti, stimulisanju privrednog rasta, po-boljšanju konkurentske pozicije itd. Na osnovu prethodno pomenutih razloga, predmet istraživanja ovog rada jeste ispitivanje položaja koji zemlje JIE imaju u ukupnim svet-skim tokovima SDI, kao i uloge koju ove investicije imaju u zemljama JIE.

Pozicija zemalja JIE u globalnim tokovima SDI analizirana je u prvom odeljku ovog rada. U drugom poglavlju prikazane su determinante koje utiču na privlačenje SDI, pri čemu je akcenat na determinantama koje su specifične za zemlje JIE. Efekti SDI na ze-mlju domaćina biće analizirani u trećem delu rada, gde će se posebna pažnja posvetiti efektima na izvoz s obzirom da se na taj način može stimulisati ukupan privredni rast. U poslednjem delu rada data su zaključna razmatranja.

* Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, [email protected] Za period 1980-2014. podaci su preuzeti iz statističke baza UNCTAD-a: unctadstat.unctad.org/wds/

TableViewer/tableView.aspx (pristupljeno: 30.9.2016. godine); za 2015. godinu: UNCTAD, 2016b, p.196.

160

1. SDI u zemljama Jugoistočne Evrope

Sve veći značaj SDI u međunarodnim tokovima kapitala bio je praćen promenama u njihovoj regionalnoj distribuciji, odražavajući promene u globalnoj ekonomiji. Značaj pojedinih grupacija zemalja u ukupnim prilivima SDI prikazan je na grafikonu 1.

Grafikon 1.Prilivi SDI po grupacijama zemalja u periodu od 1980. do 2015. godine

0

200,000

400,000

600,000

800,000

1,000,000

1,200,000

1,400,000

1980

1981

1982

1983

1984

1985

1986

1987

1988

1989

1990

1991

1992

1993

1994

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

Vre

dnos

t u m

ilion

ima

USD

Razvijene zemlje Zemlje u razvoju Zemlje u tranziciji

Izvor: Prikaz autora na osnovu podataka: Za period 1980-2014. statistička baza UNCTAD-a: unctadstat.unctad.org/wds/TableViewer/tableView.aspx (pristupljeno: 30.9.2016. godine); za 2015. godinu: UNCTAD, 2016b, pp.196-199.

Iz grafikona 1 možemo primetiti da su u skoro celom analiziranom periodu, izuzev 2014. godine, razvijene zemlje dominantni primaoci SDI. U posmatranom periodu prosečno je oko 65% SDI otišlo u razvijene zemlje, pri čemu se udeo ove grupe zemalja smanjuje od oko 86% u 1980. godina na 40% u 2014. godini. U 2015. godini procentualno je oko 55% SDI bilo usmereno u razvijene zemlje.Značaj ZUR raste naročito od početka 21. veka, da bi u 2014. godini ova grupa zemalja privukla više stranog kapitala od razvijenih zemalja (oko 55% priliva u ZUR naspram već pomenutih 40% u razvijenim zemljama u 2014. godini). Ono na šta posebno obraćamo pažnju, imajući u vidu predmet istraživanja ovog rada, jesu prilivi u ZUT. Iz grafikona 1 možemo uočiti da je učešće ZUT u ukupnim prilivima SDI u periodu od 1980. do 2015. gotovo zanemarljivo. Ova grupacija zemalja je u prethodno pomenutom periodu prosečno privukla samo 2,15% ukupne vrednosti SDI. Čak i kada iz analize izuzmemo godine od 1980. do 1992., što se opravdava time da je period tranzicije počeo početkom devedestih godina, takođe dolazimo do podatka da je učešće ZUT u ukupnim prilivima SDI veoma malo – prosečno je samo 3,21% ukupne vrednosti SDI otišlo u ZUT u periodu od 1992. do 2015. godine.

Imajući u vidu temu ovog rada, u okviru grupacije ZUT ćemo posebnu pažnju posvetiti zemljama JIE. Prema UNCTAD-ovoj klasifikaciji (UNCTAD, 2016a, pp.159-160), ovoj grupi zemalja pripadaju Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Albanija. Međutim, uobičajeno je da se ovim zemljama dodaju i Bugarska, Rumunija i Hrvatska, iako ih UNCTAD svrstava u grupu razvijenih zemalja od trenutka njihovog pristupanja Evropskoj uniji. Za potrebe ove analize primenjen je pristup koji preovladava u većini

161

literature, a to je da grupu zemalja JIE čini svih prethodno pomenutih osam zemalja, što se opravdava i činjenicom da ove zemlje imaju zajedničke karakteristike koje su opre-deljene istorijskim događajima, kao i zbog sličnih tranzicionih procesa. Na osnovu pret-hodno pomenutog, uzorak obuhvata sledećih osam zemalja: Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Albanija, Bugarska, Rumunija i Hrvatska. Vremenski period koji analiziramo obuhvata razdoblje od 1992. do 2015. godine.

Poređenje vrednosti priliva SDI između zemalja JIE i svih ZUT prikazano je na grafiko-nu 2 pri čemu treba skrenuti pažnju na to da, kao što je prethodno pomenuto, UNCTAD Bugarsku i Rumuniju svrstava u grupu razvijenih zemalja od 2007. godine, dok Hr-vatska pripada grupi razvijenih zemalja od 2014. godine. Kako bismo dobili uporedive podatke, vrednostima podataka za ZUT su počevši od 2007. godine dodate vrednosti za Bugarsku i Rumuniju. Isto je učinjeno i za Hrvatsku za 2014. i 2015. godinu.

Grafikon 2.Vrednosti priliva SDI u zemljama JIE i svim ZUT u periodu 1992-2015.

0

20,000

40,000

60,000

80,000

100,000

120,000

140,000

160,000

Vre

dnos

t u m

ilion

ima

USD

Zemlje u tranziciji Zemlje Jugoistočne Evrope

Izvor: Kalkulacija i prikaz autora na osnovu podataka: Za period 1992-2014. statistička baza UNCTAD-a: unctadstat.unctad.org/wds/TableViewer/tableView.aspx (pristupljeno: 30.9.2016. godine); za 2015. godinu: UNCTAD, 2016b, pp.196-199.

Na osnovu podataka u grafikonu 2 zaključujemo da su zemlje JIE u periodu od 1992. do 2015. godine prosečno privukle nešto malo manje od jedne trećine (31,53%) ukupnog priliva koje su ostvarile ZUT.

Dinamika priliva SDI u JIE se tokom vremena menjala, što je prikazano na grafikonu 3.

162

Grafikon 3.Vrednosti priliva SDI u JIE u periodu 1992-2015.

05,000

10,00015,00020,00025,00030,00035,00040,000

1992

1993

1994

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

Vre

dnos

t u m

ilion

ima

USD

Izvor: Kalkulacija i prikaz autora na osnovu podataka: Za period 1992-2014. statistička baza UNCTAD-a: unctadstat.unctad.org/wds/TableViewer/tableView.aspx (pristupljeno: 30.9.2016. godine); za 2015. godinu: UNCTAD, 2016b, pp.196-199.

Na prethodnom grafi konu se može uočiti da su u prvoj polovini devedesetih, s obzirom na izraženu političku i ekonomsku nestabilnost, vrednosti priliva bile izuzetno niske. Nagli skok nastaje 1997. godine kada su prilivi bili skoro 3,5 puta veći nego godinu dana ranije. Međutim, nakon ovog povećanja, slične vrednosti priliva su zadržane sve do 2003. godine. Prosečna godišnja stopa rasta u ovom periodu iznosila je 3,91%. U 2003. godini prilivi su duplirani u odnosu na 2002. godinu, a ovaj trend rasta nastavljen je sve do 2008. godine, kada je ostvarena maksimalna vrednost priliva u iznosu od 36.675 mili-ona dolara. U ovom periodu prilivi su rasli po stopi od 34,72% prosečno godišnje. Nakon 2008. godine primetan je nagli pad kao posledica krize. Ono što možemo primetiti je da se vrednosti priliva još uvek nisu oporavile.

Vrednost priliva po zemljama je bila veoma neujednačena. Prilikom analiziranja vred-nosti priliva po zemljama moramo skrenuti pažnju na sledeće. Naime, statistička baza UNCTAD-a, koja je korišćena za potrebe ove analize, zaključno sa 2007. godinom pri-kazuje podatke zbirno za Srbiju i Crnu Goru, dok su od 2008. godine podaci razdvojeni za ove dve zemlje. Kako bi se na ispravan način istakla uloga svake zemlje, za period od 1992. do 2007. godine, za koji podaci u UNCTAD-ovoj bazi nisu razdvojeni na Srbiju i Crnu Goru, vrednosti priliva u ovom periodu su razvojeni na ove dve zemlje na osnovu raspoloživih informacija iz statističkih baza njihovih centralnih banaka. Rezultati su prikazani sledećim grafi konom.

163

Grafikon 4.Vrednost priliva po zemljama u periodu od 1992. do 2015. godine

Albanija4% BiH

3%

Bugarska 24%

Crna Gora3%

Hrvatska15%Makedonija

2%

Rumunija33%

Srbija16%

Izvor: Kalkulacija i prikaz autora na osnovu podataka:Za Srbiju za period 1992-2007: http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html (pristupljeno: 3.10.2016. godine); Za Crnu Goru za period 1992-2007: http://www.cb-cg.org/index.php?mn1=statistika (pristupljeno: 3.10.2016. godine); Za ostale zemlje u periodu 1992-2014. i za Srbiju i Crnu Goru za period 2008-2014. statistička baza UNCTAD-a: unctadstat.unctad.org/wds/TableViewer/tableView.aspx (pristupljeno: 3.10.2016. godine); za 2015. godinu za sve zemlje: UNCTAD, 2016b, pp.196-199.

Primećuje se da je u analiziranom periodu Rumunija privukla trećinu ukupnih priliva SDI, što se delimično može objasniti veličinom zemlje. Pored Rumunije, po vrednosti priliva se ističu Bugarska, Srbija i Hrvatska. Ove četiri zemlje privukle su 88% ukupnih priliva SDI. Dakle, Srbija zajedno sa Rumunijom, Bugarskom i Hrvatskom ostvaruje najveći priliv SDI, pri čemu treba imati u vidu činjenicu da su ove tri zemlje članice Evropske unije. Sa druge strane, poredeći vrednosti priliva u Srbiji sa zemljema JIE koje nisu članice Evropske unije, uočavamo da je Srbija ostvarila daleko veći priliv, tačnije da je vrednost priliva u Srbiji (oko 37 milijardi dolara) veća od zbira vrednosti u svim zemaljam JIE koje nisu članice Evropske unije – Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija (oko 30 milijardi dolara).

Iako se na osnovu podataka na grafikonu 4 Crna Gora ne ističe po vrednosti priliva SDI, neophodno je istaći da se Crna Gora nalazi na prvom mestu po vrednosti priliva po glavi stanovnika, kao i po pokazatelju učešća priliva SDI u BDP-u, što je prikazano tabelom 1.

164

Tabela 1.Priliv SDI per capita i priliv SDI kao % BDP-a u JIE u periodu 1992-2014.

Priliv SDI per capita Priliv SDI kao % BDP-aRang

zemlje Zemlja Prosečna vrednost za period 1992-2014.

Rang zemlje Zemlja Prosečna vrednost za

period 1992-2014.1. Crna Gora 1.237 1. Crna Gora 17,932. Hrvatska 362 2. Bugarska 7,433. Bugarska 333 3. Srbija 6,074. Srbija 321 4. Albanija 4,705. Rumunija 153 5. Hrvatska 3,596. Albanija 134 6. Rumunija 3,187. Makedonija 89 7. BiH 2,688. BiH 87 8. Makedonija 2,41

Napomena: Za Srbiju i Crnu Goru podaci se odnose na period 2008-2014.Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka preuzetih iz statističke baze UNCTAD-a: unctadstat.unctad.org/wds/TableViewer/tableView.aspx (pristupljeno: 4.10.2016. godine).

Prosečna vrednost priliva SDI po glavi stanovnika je u Crnoj Gori skoro 3,5 puta veća od vrednosti u drugoplasiranoj Hrvatskoj. Srbija se po vrednosti ovog pokazatelja nalazi na četvrtom mestu sa prosečnom vrednošću priliva SDI per capita od 321 dolara. Crna Gora se ne ističe samo po vrednošću priliva po glavi stanovnika, već i po pokazatelju priliv SDI kao % BDP-a. Na osnovu prosečnih vrednosti za analizirani period, učešće priliva u BDP-u Srbije je tri puta manje od vrednosti u Crnoj Gori.

Vrednosti stoka ulaznih SDI u 2015. godini, koje su prikazane na grafikonu 5, odražava-ju prethodno pomenute tendencije u kretanju priliva SDI.

Grafikon 5.Stok ulaznih SDI u JIE u 2015. godini

4,3444,5724,8266,726

26,37528,825

42,10669,112

0 10,000 20,000 30,000 40,000 50,000 60,000 70,000 80,000

Crna GoraMakedonija

AlbanijaBiH

HrvatskaSrbija

BugarskaRumunija

Vrednost u milionima USD

Izvor: UNCTAD, 2016b, pp.200-203.

Na osnovu vrednosti ulaznih SDI zapažamo da Srbija, posle Rumunije i Bugarske beleži najveću vrednost stoka ulaznih SDI u 2015. godini, koja je u apsolutnom iznosu veća od zbira vrednosti stoka u zemljama JIE koje nisu članice Evropske unije.

165

Vrednosti odliva SDI iz zemalja JIE su zanemarljivi. Vrednost odliva u periodu od 1992. do 2015. godine prosečno iznosi 0,066% ukupnih odliva SDI u ovom periodu.2Sa druge strane, prosečno učešće zemalja JIE u ukupnim svetskim prilivima SDI je duplo veće ali takođe na veoma niskom nivou i iznosi 0,13%. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da je priliv SDI u JIE imao prosečnu godišnju stopu rasta od 19,15% u periodu od 1992. do 2015. godine, iz čega proizilazi pitanje koje determinante privlače strane investitore u zemlje JIE.

2. Determinante privlačenja SDI u zemlje JIE

Determinante SDI se mogu definisati kao investicioni faktori koji utiču na odluke trans-nacionalnih kompanija (TNK) o izboru lokacije. UNCTAD je najvažnije determinante zemlje domaćina koje utiču na privlačenje SDI svrstao u tri jasno odvojene kategorije: okvir državnih politika, ekonomske determinante i olakšice za poslovanje, koje se pri-kazane tabelom 2.

Tabela 2.Determinante SDI

Determinante SDI Tip SDI Determinante SDI1. Okvir državnih politika• ekonomska, politička i socijalna stabilnost•pravila koja regulišu ulazak na tržište i

operacije• standardi tretiranja stranih filijala• funkcionisanje i struktura tržišta

(posebno konkurencija)•međunarodni sporazumi•politika privatizacije• trgovinska politika•politika poreza

2. Ekonomske determinante

3. Olakšice za poslovanje•promocija investicija (npr. kreiranje

imidža)•podsticaji za investicije• troškovi (korupcija, administracija itd.)• socijalne pogodnosti (dvojezične škole,

kvalitet života itd.)•usluge koje se pružaju nakon investiranja

SDI motivisane

obezbeđenjem tržišta

•veličina tržišta i per capita dohodak

• stopa rasta tržišta•pristup regionalnim i

globalnim tržištima•preferencije

potrošača• struktura tržišta

SDI motivisane

obezbeđenjem resursa

• sirovine• jeftina

nekvalifikovana radna snaga

•kvalifikovana radna snaga

• tehnologija i inovativnost

• infrastruktura

SDI motivisane povećanjem efikasnosti

• cena resursa •drugi troškovi

inputa (npr.troškovi transporta)

• članstvo u regionalnim integracijama

Izvor: UNCTAD, 1998, p.91.

2 Kalkulacija autora na osnovu podataka: Za period 1992-2014. statistička baza UNCTAD-a: unctadstat.unctad.org/wds/TableViewer/tableView.aspx (pristupljeno: 30.9.2016. godine); za 2015. godinu: UNCTAD, 2016b, pp.196-199.

166

Determinante koje utiču na privlačenje SDI se mogu povezati sa teorijama o SDI koje objašnjavaju determinante primenom različitih pristupa i daju različit značaj pojednim determinantama. U nastavku rada ćemo pažnju posvetiti ulogama teorija u objašnjava-nju determinanti koji motivišu TNK da ulažu u ZUT tj. identifikovanjem faktora koji utiču na odluke TNK o ulaganju u ZUT (Vasyechko, 2012).

ZUT karakteriše visok nivo neizvesnosti. Visoko rizično poslovno okruženje utiče na odluke TNK o izboru lokacije. Ipak, ZUT privlače sve više SDI, što se povezuje sa pro-cesima liberalizacije i uklanjanja barijera čime su stvorene pretpostavke za povećanje priliva SDI. U takvim okolnostima postavlja se pitanje šta je to što navodi TNK da ulažu u ZUT koje su visoko rizične. Odgovor nije jednoznačan. Generalno posmatrano, pored tradicionalnih determinanti koje utiču na izbor lokacije u bilo kojoj zemlji, u slučaju ZUT primećuju se i neki novi faktori koji su karakteristični samo za ove zemlje (transiti-on-specific factors). U nastavku će biti prikazane neke od teorija3 koje nastoje da objasne ovaj fenomen.

Standardna neoklasična teorija tvrdi da se kapital kreće iz ekonomski razvijenih zemalja ka zemljama koje karakteriše nedostatak kapitala i u skladu sa tim ona je značajna za razumevanje namera stranih investitora da ulažu u ZUT. Ova teorija tvrdi da, u skladu sa nedostatkom i relativno visokim troškovima radne snage u razvijenim zemljema, dolazi do premeštanja proizvodnje u manje razvijene zemlje koje obiluju radnom snagom, što navodi na zaključak da je, prema tvrdnjama ove teorije, tok SDI jednosmeran – samo od razvijenih zemalja ka onima koje imaju problem nedostatka kapitala, ali imaju višak radne snage.

Teorija monopolističkih prednosti ističe da ove prednosti omogućavaju TNK da osnuju filijalu u inostranstvu koja će poslovati profitabilnije od lokalnih konkurenata. Prednosti TNK se ogledaju ili u superiornom znanju koje ove kompanije poseduju ili u ekonomiji obima koju mogu da ostvare. Međutim, šta je to što ih motiviše da ulože u ZUT? Jedno od mogućih objašnjenja daje teorija životnog ciklusa proizvoda koja spada u grupu teori-ja monopolističkih prednosti. Ova teorija objašnjava da, kako napreduju faze u životnom ciklusu proizvoda, tako preduzeće postepeno prelazi sa orijentacije na domaće tržište na orijentaciju na strano tržište, pa će u određenoj fazi investirati u ZUT kako bi produžila životni vek svog proizvoda.

Na privlačenje SDI veliki uticaj imaju i agregatne varijable. Teorija koja agregatne vari-jable posmatra kao determinante SDI tvrdi da su odlučujući faktori koje TNK uzimaju u razmatranje prilikom izbora stranog tržišta: veličina i rast tržišta, razdaljina između matične zemlje i zemlje domaćina, kulturne i jezičke sličnosti, trgovinske barijere. Ove varijable su posebno karakteristične za gravitacioni model. Naime, što je veća veličina tržišta i njegova potencijalna tražnja, veća je i verovatnoća da će to tržište privući SDI. Ovim faktorima se priključuju i stopa rasta dohotka, državne politike, troškovi priku-pljanja informacija.

OLI paradigmu razvio je Daning (Dunning, Lundan, 2008, pp.95-109) i ona je najobu-hvatnija od svih teorija koja se bave ovom temom jer uključuje i makro i mikro determi-nante kretanja SDI. Prema ovoj teoriji, pored organizacione strukture još tri faktora su 3 S obzirom na veliki broj teorija koje se bave ovom temom, biće izložene samo odabrane.

167

značajna: O – ownership – vlasništvo, L – location – lokacija i I – internalization – inter-nalizacija. Daning razlikuje uzroke SDI prema nivoima ekonomske razvijenosti zemalja, pri čemu sve zemlje svrstava u pet kategorija. Posmatrajući ZUT, Daning je bio prvi koji je u determinante koje utiču na lokaciju SDI uvrstio strukturu resursa, veličinu tržišta i politiku države, smatrajući da uzroci SDI nisu konstantni već variraju u zavisnosti od ovih determinanti.

Teorija bazirana na resursima tvrdi da je cilj TNK da poseduju resurse i sposobnosti koji su vredni, retki i teški za imitiranje jer jedino na taj način firme mogu steći trajnu kom-parativnu prednost. Razvijene su brojne tehnike čiji je cilj analiza resursa i sposobnosti preduzeća i njihovog konkurentskog potencijala, tj. potencijala da stvaraju konkurentsku prednost. Jedna od tih tehnika je i VRIO analiza (VRIO framework) (Barney, Hesterly, 2006, pp.78-96). VRIO je akronim za vrednost, retkost, lakoću imitiranja i organizaciju. Ova analiza se zasniva na ideji da je potrebno odgovoriti na četiri pitanja o resursima kako bi se odredio konkurentski potencijal resursa koje preduzeće poseduje. Prvo pitanje je: da li resursi i sposobnosti omogućavaju preduzeću da iskoristi eksterne šanse ili da neutrališe eksterne pretnje? Ako je odgovor na ovo pitanje potvrdan, resursi imaju vred-nost i čine snagu preduzeća. Ako je odgovor odričan, oni su slabost preduzeća. Jedan od načina da se odgovori na ovo pitanje je ispitivanjem kako resursi i sposobnosti, odnosno njihova upotreba, utiču na prihode i troškove. Resursi i sposobnosti imaju vrednost ako utiču na rast prihoda ili pad troškova ili na oba načina. Resursi imaju vrednost samo ako omogućavaju da se unapredi konkurentska pozicija preduzeća. Isti resursi i iste sposob-nosti mogu da budu snaga preduzeća na jednom tržištu, a slabost preduzeća na drugom tržištu. Međutim, ukoliko resursi i sposobnosti imaju vrednost, ali nisu retki oni ne mogu biti izvor konkurentske prednosti, već su samo izvor konkurentskog pariteta. U skladu sa tim postavlja se drugo pitanje: da li konkurenti poseduju i koriste resurse ili sposobnosti koji imaju vrednost? Ukoliko preduzeće ima i vredne i retke resurse, ono može imati održivu konkurentsku prednost samo ukoliko je imitiranje ovih resursa sku-po, što nameće treće pitanje: da li je firmama koje nemaju resurse i sposobnosti skupo da ih imitiraju (ili razvijaju)? Ako je imitiranje resursa i sposobnosti skupo i teško, dolazi do konkurentskog zaostajanja rivala i stvaranja održive konkurentske prednosti za pre-duzeće koje poseduje resurse. Poslednje pitanje u VRIO analizi odnosi se organizaciju: da li je preduzeće organizovano na način koji omogućava da se iskoristi konkurentski potencijal njegovih resursa i sposobnosti? Da bi se iskoristio konkurentski potencijal re-sursa i sposobnosti koji su vredni, retki i teški za imitiranje, potrebno ih je organizovati. Prethodno objašnjenje VRIO okvira koji je sastavni deo teorije zasnovane na resursima, daje nam odgovor na pitanje zašto TNK investiraju u ZUT. Naime, neki od resursa koji mogu biti vredni, retki i teški za imitiranje, a koji transnacionalnoj kompaniji mogu obezbediti održivu konkurentnsku prednost, nalaze se i u ZUT, što objašnjava odluke TNK da ulažu u ZUT.

Teorija poslovnih mreža se ne bavi pitanjem zašto TNK ulažu u ZUT već u centar izuča-vanja stavlja položaj koji filijale imaju u ZUT. Prema ovoj teoriji, položaj koji filijale ima-ju u ZUT je drugačiji od onih u razvijenim zemljama. Naime, filijale u ZUT imaju infe-riornu ulogu kada se posmatra doprinos, odnosno njihovo učešće u kreiranju i transferu znanja. Filijale u ZUT se najčešće ponašaju kao primaoci znanja iz matične kompanije.

168

Model diversifikacije rizika navodi da averzija prema riziku ima važnu ulogu u odlu-čivanju o SDI. Kako bi diversifikovale rizik, TNK preduzimaju konglomeratske SDI koje uključuju i ulaganje u ZUT. Međutim, nestabilna situacija u ZUT može dovesti do privlačenja nekvalitetnih SDI. Sa druge strane, i kompanije iz ZUT, u želji da izbegnu nepovoljne ekonomske i političke uslove u svojoj zemlji, postaju transnacionalne formi-rajući konglomerate u drugim zemljama.

Upotreba političkih determinanti SDI u modelima pokazuje da odluke o SDI zavise i od angažovanja zemalja domaćina na stvaranju privlačnog investicionog ambijenta. Ovaj faktor je posebno značajan za ZUT zbog visokog nivoa neizvesnosti i rizika koji ih ka-rakteriše. Za TNK su posebno važni: nivo privatizacije, rizik eksproprijacije, korupcija, upotreba medija, politička i ekonomska nestabilnost i dvojaka uloga vlade koja se ogleda u navodnim politikama privlačenja SDI, dok je zapravo reč o promovisanju domaćih TNK u kojima je ona stejkholder.

Bazirajući se na ovim, kao i drugim teorijama, istraživači godinama ulažu velike napore kako bi identifikovali determinante specifične za određenu zemlju ili grupaciju zemalja. Kada je reč o zemljama Centralne i Istočne Evrope, dva osnovna pristupa korišćena u literaturi jesu anketno istraživanje i formalne kvantitativne analize (Botrić, Škuflić, 2006, p. 366). U nastavku ćemo ukazati na rezultate kvantitativne analize koju su spro-veli autori Botrić i Škuflić (2006) sa ciljem definisanja determinanti koje su specifične za zemlje JIE. Nakon sprovedene regresione analize na uzorku od sedam4 zemalja za pe-riod od 1996. do 2002. godine, autori su došli do zaključka da SDI u zemljama JIE nisu motivisane obezbeđenjem tržišta (market-seeking investments). Ovakav stav objašnjen je sledećim argumentima. Iako je koeficijent uz varijablu BDP značajan i ima pozitivnu vrednost, njegova vrednost je veoma mala. Osim toga, koeficijenti uz varijable BDP per capita i broj stanovnika su statistični značajni i negativni, što potvrđuje prethodnu kon-stataciju. Rezultati su pokazali da veliki pozitivan uticaj na priliv SDI ima otvorenost privrede koja je merena kao učešće izvoza i uvoza u BDP-u. Ovaj rezultat govori u prilog tome da zemlje u kojima je međunarodna trgovina značajna, beleže relativno veće uče-šće u prilivima SDI, što se može objasniti time da ove zemlje primenjuju politike koje su atraktivnije za strane investitore. Ono što može biti zabrinjavajuće za zemlje JIE jeste da su rezultati pokazali da postoji pozitivna veza između stope nezaposlenosti i priliva SDI. Sa druge strane, između nivoa plata i priliva SDI postoji negativna veza što ukazuje na to su strani investitori zainteresovani za jeftinu radnu snagu. S obzirom da zemlje JIE pripadaju grupi ZUT, autori su uključili i nekoliko „tranzicionih“ varijabli. Prvo, varija-bla koja se odnosi na učešće privatnog sektora u privredi odražava brzinu tranzicionog procesa i ima pozitivan uticaj na priliv SDI jer ukazuje na to da su tržišni mehanizmi u zemlji razvijeni. Sa druge strane, privatizacija sama po sebi ne garantuje pozitivan uticaj na SDI, što se primećuje na osnovu negativne veze koja je u istraživanju dobijena između SDI i indikatora koji podrazumeva privatizaciju u velikom obimu. Ovakav rezultat upu-ćuje na zaključak da su stranim investitorima privlačnije privatizacije koje se odvijaju u manjem obimu. Još jedna od relevantnih varijabli je razvijenost finansijskog tržišta u zemlji domaćinu, koja pozitivno utiče na privlačenje SDI. Interesanto je da je koeficijent uz varijablu koja se odnosi na informaciono-komunikacione tehnologije (merene brojem internet konekcija) negativnog predznaka. S obzirom da je ovakav rezultat neočekivan, autori ga objašnjavaju činjenicom da internet u zemljama JIE počinje intenzivnije da 4 Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Srbija i Crna Gora i Makedonija.

169

se koristi tek početkom dvehiljaditih godina. Treba pomenuti i dve varijable za koje se tokom istraživanja ispostavilo da nisu statistički značajne - stopa inflacije u zemlji do-maćinu i njen javni dug.

Prethodno navedenim varijablama, treba dodati i institucionalno okruženje, koje su au-tori Estrin i Uvalic (2014) ispitivali pomoću varijabli investiciona sloboda i indeks zaštite prava svojine na uzorku od svih osam zemalja JIE u periodu 1990-2011. Kao što je i očekivano, rezultati su pokazali da je priliv SDI veći u zemljama u kojima su institucije razvijene i tržišno orijentisane. Osim toga, ovi autori su ustanovili da članstvo u Evrop-skoj uniji ima pozitivan uticaj na privlačenje SDI, dok pripadanje regionu Zapadnog Balkana ima negativan efekat.

Imajući u vidu prethodno navedene rezultate istraživanja, a u kontekstu tipova SDI u zavisnosti od strateškog cilja ulaganja, moglo bi se zaključiti da su SDI u zemljama JIE pretežno motivisane povećanjem efikasnosti (efficiency-seeking investments). Ovo saznanje može biti od koristi prilikom definisanja politika za privlačenje SDI imajući u vidu da je cilj zemalja JIE da privuku što više stranog kapitala. Međutim, u tom nastoja-nju treba voditi računa o efektima ovih investicija na zemlju domaćina.

3. Efekti SDI na zemlju domaćina

Priliv stranog kapitala proizvodi značajne efekte na privredu zemlje domaćina. O znača-ju ove teme govori i veliki broj radova koji se bave analizom mnogobrojnih i višestrukih efekata koje SDI mogu prouzrokovati u zemlji domaćinu. Neki od najznačajnijih odnose se na zaposlenost, platni bilans i spoljnu trgovinu, pri čemu treba imati u vidu da se ovi efekti međusobno prepliću stvarajući čitavu mrežu uticaja, te je veoma teško doneti jed-noznačan zaključak o pozitivnom ili negativnom uticaju SDI.

Efekat na spoljnu trgovinu, konkretnije na izvoz je za zemlje JIE posebno značajan s obzirom da je jedna od zajedničkih karakteristika ovih zemalja visok deficit bilansa te-kućih transakcija koji je prouzrokovan deficitom trgovinskog bilansa. Dva načina za po-kriće ovog deficita su: zaduživanje u inostranstvu, na koje se ne treba oslanjati s obzirom na već veliku zaduženost zemalja ovog regiona, i priliv SDI. Međutim, na SDI ne treba prvenstveno gledati kao na izvor kapitala za pokriće ovog deficita već na mogućnosti koje ove investicije pružaju u stimulisanju izvoza (Kovačević, 2013). Na taj način bi se sa jedne strane smanjio deficit, a sa druge strane bi devizni priliv od izvoza omogućio finansiranje neravnoteže platnog bilansa.

Ispitivanje efekata SDI na spoljnu trgovinu zaokuplja pažnju istraživača dugi niz godina, pri čemu su razvijene i određene teorije koje se bave ovim pitanjem (Vasyechko, 2012, pp.123-124).

Teorija supstitucije se bavi pitanjem veze između SDI i izvoza, odnosno pitanjem da li SDI smanjuju ili povećavaju izvoz iz matične zemlje u zemlju domaćina. Mandel (Mun-dell) je još 1968. godina naveo da rast odliva SDI dovodi do smanjenja izvoza iz matične u zemlju domaćina, čime on zastupa stanovište da su SDI savršeni supstitut izvozu. Kasnije, naučnici Goldenber i Kelin (Goldenberg and Kelin) su izneli drugačiju tvrdju koja navodi da se odlivi SDI mogu posmatrati i kao komplement i kao supstitut izvozu,

170

što dovodi do zaključka da veza između SDI i izvoza nije jednoznačna – neki tokovi SDI dovode do rasta trgovine, a neki do pada. Naučnici su kritikovali teoriju supstitucije jer su smatrali da SDI ne mogu biti savršen supstitut izvozu. Pored toga, objasnili su da prilivi SDI vode do rasta trgovine poluproizvodima koji se koriste u proizvodnji u zemlji domaćinu. Na taj način, izvoz finanalnih proizvoda je zamenjen izvozom inputa za proizvodnju finalnih proizvoda koja će se obaviti u zemlji domaćinu, tako da zemlja porekla SDI nije oštećena, jer vrednost izvoza inputa može biti i veća od vrednosti izvo-za finalnih proizvoda.

Teoriju komplementarnosti razvio je Kojima kasnih 1970-ih godina, tvrdeći da SDI po-većavaju bogatstvo i trgovinu jer promovišu izvoz i matične i zemlje domaćina. Prema ovoj teoriji, SDI odlaze iz onih sektora koji nisu konkurentni u matičnoj zemlji, ali koji potencijalno imaju konkurentsku prednost u zemlji domaćinu, što zavisi od različitog nivoa privrednog razvoja zemalja. U skladu sa tim, ovaj pristup predviđa da do izvozno orijentisanih SDI dolazi kada strana kompanija investira u onim sektorima u kojima zemlja domaćin ima komparativnu prednost.

Efekat SDI na spoljnu trgovinu zavisi od namene zbog koje je data investicija preduzeta, odnosno da li je cilj stranog investitora da proizvode plasira na tržištu zemlje domaćina ili da ih prodaje na tržištima trećih zemalja. Najpovoljniji efekat na spoljnu trgovini će se postići kada SDI predstavljaju supstitut za uvoz, pri čemu je strana filijala osnovana sa ciljem da izvozi na druga tržišta, obavljajući proizvodnju u zemlji domaćinu uz mi-nimalno korišćenje inputa iz inostranstva. Sa druge strane, efekti će biti nepovoljniji ukoliko je investicija preduzeta sa ciljem prodaje proizvoda na tržištu zemlje domaćina pri čemu je proizvodnja veoma zavisna od uvoza inputa iz drugih zemalja.

Prethodno pomenuti direktni efekti dopunjuje se indirektnim uticajima SDI na spoljnu trgovinu zemlje domaćina. Ovi indirektni efekti ogledaju se u tzv. efektima preliva-nja (spillover) (Dunning, Lundan, 2008, pp.551-605). „Ključni preduslov da neki efekat bude okarakterisan kao efekat prelivanja je taj da strani investitor ne može da ga prisvoji i učini delom svoje poslovne prakse“ (Đorđević, 2015, p.62). Efekti prelivanja podrazu-mevaju uticaj stranih kompanija na domaće dobavljače (vertikalni efekti unazad), na domaće distributere (vertikalni efekti unapred), na lokalna preduzeća iz iste grane (hori-zontalni uski efekti) i na lokalna preduzeća iz drugih grana (horizontalni široki efekti). Stvarajući tražnju za proizvodima i uslugama domaćih dobavljača, distributera, kao i mnogih drugih preduzeća koja će za stranu kompaniju obavljati određene poslove, TNK kroz visoke zahteve koje postavljaju ali i kroz procese obuke, tehničke pomoći i transfera znanja, utiču na razvoj domaćih preduzeća, unapređenje kvaliteta njihovih proizvoda i usluga, a time i na poboljšanje njihove konkurentnosti što će se odraziti i na izvoz.

Ispitivanjem efekata SDI na izvoz bavili su se mnogi autori pri čemu zaključci nisu jed-noznačni. Ipak, ono što se nesumnjivo može zaključiti je da efekti SDI na izvoz zavise od strukture investicija, odnosno od karakteristika kao što su sektorska distribucija, tip SDI prema načinu preduzimanja (grinfild, braunfild, merdžeri i akvizicije) i oblika SDI (horizontalne, vertikalne, konglomeratske).

Atraktivnost pojedinih sektora za SDI se tokom vremena menjala. Prethodno pomenuti brz rast SDI tokom 1980ih godina bio je praćen redistribucijom u sektorskoj strukturi i

171

tokova i stokova SDI u smislu povećanja značaja sektora usluga koji postepeno preuzima primat i postaje dominantan. U 1990. godini usluge su učestvovale sa 50% u ukupnom fondu ulaznih SDI, dok je 2005. godine njihovo učešće poraslo na 62% (UNCTAD, 2007, p.225). Jasno je da se struktura SDI počevši od 1980ih godina promenila u korist uslu-žnog sektora, prvobitno u razvijenim zemljama, a nakon toga i u ZUR i ZUT. Prema podacima za 2014. godinu, 64% fonda ulaznih SDI se odnosilo na sektor usluga, dok je u ZUT ono čak 70% (UNCTAD, 2016b, p.13). Podaci za Srbiju su u skladu sa prethod-no pomenutim tendencijama. Strani investirori su prvenstveno zainteresovani za sektor usluga, što umanjuje doprinos izvozu realnog sektora (Kovačević, 2013, p.131). Ipak, ono što je ohrabrujuće po pitanju efekata na izvozu je to da je u 2014, 2015. i u prva dva kvartala 2016. godine prerađivački sektor privukao trećinu ukupne vrednosti priliva SDI. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da su na drugom mestu po značaju finansijske delatnosti i delatnost osiguranja, odnosno da je sektor usluga i dalje veoma značajan.

Kada posmatramo tip SDI prema načinu preduzimanja, najveći doprinos izvozu dolazi od grinfild investicija koje podrazumevaju izgradnju potpuno novih objekata na tržištu zemlje domaćina. Na sledećem grafikonu prikazane su vrednosti najavljenih grinfild investicija u periodu od 2009. do 2015. godine za zemlje JIE.

Grafikon 6.Vrednost najavljenih grinfild investicija u periodu 2009-2015.

0

2,000

4,000

6,000

8,000

10,000

12,000

14,000

16,000

Vre

dnos

t u m

ilion

ima

USD

2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Izvor: Prikaz autora na osnovu podataka preuzetih iz UNCTAD, 2016b, pp. 210-212.

Iako na prethodnom grafikonu možemo primetiti da je Srbija odmah posle Rumunije imala najveću vrednost najavljenih grinfild investicija, njihovo učešće u Srbiji i drugim zemljama JIE je malo u poređenju sa braunfild investicijima (preuzimanje postojećih proizvodnih postrojenja) i merdžerima i akvizicijama (spajanje i pripajanje). Može se reći da je to posledica samog procesa privatizacije koji jeste stimulisao priliv stranog kapitala ali je reč o investicijama koje podrazumevaju preuzimanje vlasništva nad doma-

172

ćim preduzećima i samim tim ne pripadaju kategoriji grinfild investicija, čime su i po-tencijalni efekti na izvoz sputani. Za naredni period „Uredba o uslovima i načinu privla-čenja direktnih investicija u Srbiji predviđa stimulisanje grinfild i braunfild investicija u proizvodnom sektoru i sektoru usluga koje mogu biti predmet međunarodne trgovine ili sektoru turizma, a kojima se obezbeđuje otvaranje novih radnih mesta“ (Kovačević, 2013, pp.133-134) te se u skladu sa tim mogu očekivati povoljniji efekti na izvoz.

Kada se posmatra obik SDI (Vidas Bubanja, 1998, pp.36-41), najpovoljniji efekat na izvoz se ostvaruje u slučaju vertikalnih investicija gde strani investitor pojedine faze u procesu proizvodnje premešta u drugu zemlju vođen niskim troškovima radne snage, geografskom blizinom, bogatskom resursa itd. Sa druge strane, horizontalne SDI koje su motivisane obezbeđenjem tržišta, skoro da ne doprinose povećanju izvoza jer je u sluča-ju ovih investicija cilj stranog investitora da proširi tržište za svoje proizvode prodajući ih u zemlji domaćinu. Konglomeratske SDI se preduzimaju usled želje investitora da di-versifikuje rizik. Reč je ulaganju kapitala u poslove koji nisu ni na koji način povezani sa poslovima u matičnoj zemlji, te je efekat na izvoz neizvestan. Usled nepostojanja infor-macija o strukturi SDI prema prethodno navedenim oblicima, teško je doneti zaključak o njihovom uticaju na izvoz. Jedan od načina identifikacije oblika koji je u zemlji naj-zastupljeniji jeste ispitivanje determinanti koje u konkretnoj zemlji utiču na privlačenje SDI, te na osnovu toga doneti zaključak o dominantnom prisustvu jednog od prethodno pomenutih oblika SDI. Imajući u vidu rezultate istraživanja o determinantama koje su specifične za zemlje JIE, a koji su predstavljeni u prethodnom odeljku, konstatovali smo da su SDI u zemljama JIE pretežno motivisane obezbeđenjem efikasnosti što nam govori u prilog tome da ove investicije svojim većim delom ne spadaju u grupu horizontalnih SDI, čime se mogućnost pozitivnog uticaja na izvoz povećava.

Jedan od pokazatelja koji nam može ukazati na to da li je došlo do povećanja izvo-za konkurentnih proizvoda na svetskom tržištu je indeks diversifikacije izvoza, čije su vrednosti za Srbiju i ostale zemlje JIE za period od 1995. do 2014. godine prikazane na sledećem grafikonu.

173

Grafikon 7.Indeks diversifikacije izvoza u Srbiji i zemljama JIE u periodu 1995-2014.

0.450.470.490.510.530.550.570.590.610.63

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

Vre

dnos

t ind

eksa

Zemlje JIE bez Srbije Srbija Linija trenda (Srbija)

Izvor: Prikaz autora na osnovu podataka preuzetih iz statističke baze UNCTAD-a: unctadstat.unctad.org/wds/TableViewer/tableView.aspx (pristupljeno: 11.10.2016. godine).

Indeks diversifikacije izvoza pokazuje odstupanje strukture izvoza konkretne zemlje ili grupe zemalja od svetske strukture izvoza. Njegova vrednost se kreće od 0 do 1 pri čemu vrednosti bliže jedinici ukazuju na veću razliku od svetske strukture.5 Na osnovu gra-fikona 7 dolazimo do zaključka da u analiziranom periodu nije došlo do širenja izvozne ponude kako Srbije, tako i ostalih zemalja JIE, odnosno da nisu iskorišćene mogućnosti koje SDI pružaju kako bi se unapredio izvoz konkurentskih proizvoda.

S obzirom da povećanje izvoza predstavlja imperativ kako Srbije, tako i ostalih zemalja JIE, vredno je pomenuti rezultate istraživanja koje se bavi identifikovanjem determinan-ti koje privlače SDI u sektor razmenljivih dobara (Kinoshita, 2011).6 Rezultati su sledeći:

• Veliko tržište, razvijena infrastruktura, slobodna trgovina i visoko kvalifikovana radna snaga pozitivno utiču na privlačenje SDI u sektor razmenljivih dobara.

• Ključna determinantna u privlačenju ove vrste SDI je raspoloživost infrastrukture i to posebno one infrastrukture koja je povezana sa proizvodnjom.

• Interesantan je rezultat da visina nadnica nema, ili ima veoma mali uticaj na pri-vlačenje izvozno orijentisanih SDI. Ovaj rezultat potvrđuje da strani investitori koji ulažu u sektor razmenljivih dobara više vrednuju produktivnu i kvalifikovanu radnu snagu nego niske troškove.

• Transportni troškovi imaju veliki uticaj na privlačenje SDI u sektor razmenljivih dobara.

• Nizak stepen birokratije obično privlači više SDI jer su u tom slučaju troškovi poslo-vanja niži. Međutim, interesantno je da to nije slučaj kod izvozno orijentisanih SDI.

5 Objašnjenje navedeno prema: http://unctadstat.unctad.org/wds/TableViewer/summary.aspx6 Treba imati u vidu ograničenje ove analize s obzirom da se ona odnosi na Istočnu Evropu.

174

Tačnije, kvalitet institucija nije nebitan, ali on nije jedan od preovlađujućih uslova za ulazak ove vrste SDI.

• Stepen kontrole kretanja kapitala, privatizacija i fiskalna politika u zemlji domaćinu ne utiču na sektorsku distribuciju SDI.

Zaključak

Jedno od karakterističnih obeležja savremene svetske privrede jeste sve veće prisustvo i značaj SDI. Ove investicije objedinjuju tokove trgovine, kapitala, radne snage, tehnolo-gije, čime su postale jedan od osnovnih pokretača globalizacije i ključni razvojni faktor mnogih zemalja. Iz prethodno pomenutih razloga, zemlje JIE kao jedan od osnovnih prioriteta svog razvoja postavljaju privlačenje stranog kapitala u formi SDI. Na osnovu istraživanja sprovedenog u ovom radu, zemlje JIE učestvuju sa svega 0,13% u ukupnim svetskim prilivima SDI, ali uz dinamičan rast vrednosti priliva naročito u periodu od druge polovine devedesetih godina do početka svetske ekonomske krize.

Sumirajući rezultate sprovedenih analiza zaključujemo da su SDI u zemljama JIE pre motivisane povećanjem efikasnosti nego obezbeđenjem tržišta, što može pozitivno uti-cati na izvoz. Sa druge strane, pretežna usmerenost ovih investicija u sektor usluga i malo prisustvo grinfild investicija, sputavaju ispoljavanje povoljnijih efekata na izvoz i privredni rast. Ova zapažanja mogu biti od koristi prilikom formulisanja politike pri-vlačenja stranog kapitala kako za Srbiju, tako i za ostale zemlje JIE, kako bi se privu-kao željeni vid SDI u cilju stimulisanja izvoza i ukupnog privrednog rasta. U skladu sa tim, u narednom periodu treba težiti kreiranju dobre investicione klime, prevazilaženju problema sa kojima se strani investitori suočavaju prilikom prikupljanja informacija o mogućnostima proizvodnje u zemlji domaćinu, preduzimanju akcija u cilju smanjivanja neizvesnosti investitora koji su odbojni prema riziku, kao i obezbeđivanje subvencija i poreskih olakšica, što su mere koje je Moran (2006, pp.27-30) prepoznao kao ključne u privlačenju izvozno orijentisanih SDI.

Literatura

Barney, J.B., Hesterly, W.S., 2006, Strategic Management and Competitive Adventage, New Jearsey, Pearson Prentice Hall.

Begović, B., Mijatović, B., Paunović, M., Popović, D., 2008, Grinfild strane direktne investicije u Srbiji, Beograd, Centar za liberalno-demokratske studije.

Botrić, V., Škuflić, L., 2006, Main Determinants of Foreign Direct Investment in the Southeast European Countries, Transition Studies Review, 13(2), pp. 359-377.

Dunning, John H., Lundan, Sarianna M., 2008, Multinational Enterprises and the Glo-bal Economy, Second Edition, Cheltenham, UK, Edward Elgar Publishing Limited.

Đorđević, A., 2015, Transnacionalne kompanije i efekti njihovog poslovanja na privredu Srbije, Bankarstvo, 1/2015, pp. 48-77.

Estrin, S., Uvalic, M., 2014, FDI into transition economies: Are the Balkans different?,E-conomics of Transition, 22(2), pp. 281-312.

IMF, 2009, Balance of Payments and International Investment Position Manual, Sixth Edition, Washington D.C, International Monetary Fund.

175

Kinoshita, Y., 2011, Sectoral Composition of Foreign Direct Investment and External Vulnerability in Eastern Europe, IMF Working Paper, WP/11/123.

Kovačević, R., 2013, Značaj stranih direktnih investicija za robni izvoz Srbije, Tematski zbornik radova: Ekonomska politika i razvoj, Beograd, Ekonomski fakultet, pp. 131-162.

Moran, T. H., 2006, Harnessing Foreign Direct Investment for Development: Policies for Developed and Developing Countries, Brookings, Brookings Institution Press.

OECD, 2008, Benchmark Definition of Foreign Direct Investment, Fourth Edition, Paris, Organization for Economic Co-operation and Development.

Stojadinović, Jovanović, S., 2008, Transnacionalizacija međunarodne trgovine, Beo-grad, Prometej.

UNCTAD, 1998, World Investment Report 1998: Trends and Determinants, New York and Geneva, United Nations.

UNCTAD, 2007, World Investment Report 2007: Transnational Corporations, Extracti-ve Industries and development, New York and Geneva, United Nations.

UNCTAD, 2016a, World Economic Situation and Prospects, New York and Geneva, United Nations.

UNCTAD, 2016b, World Investment Report 2016: Investor Nationality: Policy Challen-ges, New York and Geneva, United Nations.

Vasyechko, O., 2012, A Review of FDI Theories: An Application for Transition Econo-mies, International Research Journal of Finance and Economics, Issue 89, pp.118-137.

VidasBubanja, M., 1998, Metodeideterminantestranihdirektnihinvesticija, Beograd, In-stitutekonomskihnauka.

Internet izvori:http://unctadstat.unctad.org/wds/TableViewer/tableView.aspx

(pristupljeno:30.9.2016.godine).http://www.cb-cg.org/index.php?mn1=statistika (pristupljeno: 3.10.2016.godine).http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html (pristupljeno: 3.10.2016.godine).

177

Pogodnosti i nedostaci stranih direktnih investicijaDr Milan R. Kovačević*

„Inostrano ulaganje aktuelna je tema. U njemu mnogi traže mogućnosti za dopunu oskudne do-maće akumulacije u uslovima prezaduženosti. Ima ideja da se deo obilatog inostranog duga kon-vertuje u inostrana ulaganja kojih je nedovoljno. Mogućem doprinosu stranih ulagača efikasijem transferu inostrane tehnologije i drugih znanja i iskustava, traži se mesto u narasloj svesti o značaju znanja za izlazak iz teškoća.“ (Iz Pregovora u knjizi autoras ovog teksta „Finansiranje domaćih organizacija stranim ulaganjem“ Instituta za ekonomiku industrije Beograd 1987.1)

Definisanje predmeta i osvrt na prošlost

Direktne strane investicije (DSI) su investicije fizičkih ili pravnih lica u drugu zemlju, u poslovanje ili otkup kapitala kojim se stiče bar 10 posto učešća u kontroli, kao i u pribavljanje ili uvećanje druge nepokretne ili pokretne imovine. Investiranje kojim se postiže do 10 posto učešća u kapitalu, spada u portfolio investicije, gde takođe spadaju i ulaganja u obveznice. DSI su ulaganja u vlasništvo, dok se u finansiranje, investiranje pa i ulaganje, ubrajaju i zajmovi odnosno krediti, dakle finansiranje dužnika od poverilaca.

Vlasničkim stranim ulaganjima su kod nas prethodila strana ugovorna ulaganja, koja su pionirski počela u Jugoslaviji u 1967. godini. Njihovom promovisanju doprinela je i International Investment Corporation for Yugoslavia (IICY), osnovana najvećim ula-ganjem International Finance Corporation (IFC) i ulaganjem velikog broja prestižnih poslovnih banaka iz celog sveta i zemlje. Ugovorna strana ulaganja su bila ograničena na manjinsko učešće stranaca, ugovarana su samo na određeno vreme u kome se zajednički upravlja poslovanjem, a nakom isteka tog roka vršila se reptrijacija preostale vrednosti ulaganja. Stvoren je tako poseban hibrid između vlasničkog i ugovornog ulaganja i to u vreme opšteg velikog idejnog otpora stranom kapitalu u velikom delu sveta. Iskustvom iz Jugoslavije je IFC, uz saradnju sa IICY, pomogao Kini da propiše i otpočne ugovorna strana ulaganja, koja su prerasla u vlasnička DSI2.

U 1988. godini u Jugoslaviji je počela tranzicija otvaranjem zemlje za strana vlasnička ulaganja, pa su u periodu od 1989. do 1992. godine na teritoriji Srbije i Crne Gore ostva-rena 1.862 strana ulaganja u ukupnoj vrednosti od 1,6 milijardi nemačkih maraka, ali su to dalje uvelike otežale sankcije. Ipak je i u periodu 1992 do 1995 godine, ostvareno blizu 1 milijardu nemačkih maraka stranih ulaganja u tadašnju Jugoslaviju3, u čemu je najviše doprinelo osnivanje Mobtela. Od novembra 1995. godine i delimične suspenzije sankcija, nastavljaju se strana ulaganja i u 1996. i 1997. godini je zaključeno blizu 2.000 ugovora o stranom ulaganju u Jugoslaviju, u ukupnoj vrednosti od 2 milijarde nemač-

* Konsultant za strana ulaganja1 Doktorska disertacija.2 Za razliku od Kine izgleda da u Srbiji još postoji samo Minel Schreder doo u Beogradu, koji je nastao kao

ugovorno ulaganje. 3 Sa Crnom Gorom.

178

kih maraka, istina opet najviše od akvizicije Telekoma. Prelaz u 21. vek, sa ukidanjem sankcija i novim Zakonom o stranim ulaganjima iz 2002. godine, stvoreni su uslovi za lakše ostvarivanje DSI, ali su i mnoge privatizacije poništene, pa je sve više akvizicija domaćih preduzeća od stranih lica, a malo ulaganja u nove projekte.

Kod nas se tokovi DSI evidentiraju samo od strane Narodne banke, a ne od statističkog zavoda, i deo su ostalih podataka sadržanih i složenih u platni bilans zemlje. Po sada-šnjoj metodologiji4 to su transferi uloženog novca, pozajmice i krediti stranog lica dati njegovoj domaćoj kompaniji, konverzija stranog duga u ulaganja, ostvarena dobit od ula-ganja, uvoz ili izvoz finansiran ulaganjem novca i druge transakcije prekograničnih DSI. Iznosi tih novčanih tokova se prikupljaju od banaka kod kojih se šifriraju sve transakcije uplata isplata i promena stanja međukompanijskog duga. Vrednost uvoza i izvoza, kojim se realizuju DSI iz Srbije i u Srbiju u naturi, dobivaju se iz statistike spoljne trgovine i šifara njihovog plaćanja iz DSI. Moguća su dupliranja evidencije uvoza opreme finanasi-rane iz već uplaćenog DSI i te uplate, kao i dvostruko evidentiranje i zaduženja domaće kompanije od stranog vlasnika i kasnije konverzije tog duga u ulog. Greška je moguća i da izvoz i uvoz u okviru DSI bude pogrešno evidentiran u ukupnom izvozu i uvozu, umanjujući tako stvarni iznos DSI.

Podaci o DSI

Kod računskog bilansiranja svih podataka platnog bilansa, među kojima su i tokovi DSI, nastaju greške, koje se godišnje kreću od 300 do 500 miliona evra. U platnom bilansu se odvojeno evidentiraju bruto DSI stranih lica u Srbiju u pasivi i odvojeno DSI domaćih lica u inostrantvo u aktivi. Iz razlike tih dvaju tokova, izračunava se tok priliva neto DSI iz inostranstva u Srbiju po godinama. Iz platnih bilansa Narodne banke vide se sledeći podaci o neto DSI u Srbiju u milionima evra u periodiu od 1997. do 2006. godine:

1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. Svega654 101 105 54 184 500 1,194 774 1.250 3.323 8.139

A za period 2007. do 2015. godine i podaci o bruto DSI u Srbiju, bruto DSI iz Srbije, kao i neto priliv DSI u Srbiju, po godinama u milijrdama evra bili su:

2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. SvegaU Srbiju 3,2 2,7 2,1 1,2 3,5 1,0 1,5 1,5 2,3 19,0IZ Srbije 0,7 0,2 0,0 0,1 0,2 0,3 0,2 0,3 0,3 2,3Neto 2,5 2,5 2,1 1,1 3,3 0,7 1,3 1,2 2,0 16,7

Ti podaci raspoloživi su kao „preliminarni podaci“ i povremeno se koriguju5. Stalne i pouzdane statistike o dostignitom stanju vrednosti ukupnih DSI u Srbiji još nema. Jedino Narodna banka objavljuje od pre nekoliko godina Međunarodnu investicionu po-ziciju6, u okviru koje je 30.06.2016. godine bilo ukupno DSI u Srbiji 27,5 milijardi evra, što izgleda da je podcenjeno, pošto je već zbir godišnjih neto DSI do 2006. godine i zbir 4 Objavljena je na sajtu NBS.5 Svi podaci iz platnih bilansa su uzeti sa sajta NBS u vreme pisanja ovog teksta.6 Na sajtu NBS.

179

bruto DSI od 2007. do 2015. godine 27,1 milijardu evra. Izgleda da nije dovljno uzet u obzir ostvareni prinosi i realna revalorizacija ualaganja. Potrebno je ubuduće obezbediti odvojeno praćenje akvizicija od ostalih DSI i nadasve pouzdanije utvrđivati stanja vred-nosti ostvareh DSI u Srbiji.

Upotreba raspoloživih podataka

Često se koriste navedeni podaci o neto DSI, kao mera doprinosa uravnoteženju platnog bilansa, dodatnim prilivom deviza, iako su neto iznosi razlika između ulaganja u Srbiju i iz Srbije, dakle razlika između priliva i odliva. Ali i samo deo tih ukupnih DSI u Srbiju, je povećani priliv u devizama, a drugi deo stvarnog deviznog priliva upotrebljen je za plaćanje uvoza dobara i usluga finansiranih iz uloženog novca. Deo DSI ne doprinosi većem finansiranju salda bilansa plaćanja zemlje. Iz poslovanja DSI, deo profita se plaća kao dividenda, koja čak uvećava odliv deviza.

Nisu dostupni podaci ni o trošenju deviza od DSI, za gradnju nepokretnosti, za uvoz opreme i za finansiranje obrtnih sredstava. Dostupni su samo neki podaci o DSI upla-ćenim u novcu. Ali, svakako dobar deo DSI u Srbiju predstavlja priliv deviza, ali stanje DSI se uvećava i bez priliva iz inostranstva, iz ostvarene dobiti, koja se ne isplaćuje kao dividenda. Takođe uvećanje neto vrednosti imovine po osnovu uspešnog poslovanja, odnosno uvećanje tržišne vrednosti DSI, je dalje uvećanje ukupnih DSI u Srbiji.

Navedeni statistički podaci se upotrebljavaju i kao dokaz doprinosa DSI ukupnom ve-ćem investiranju u Srbiji. Ali treba voditi računa da priliv deviza iz akvizicija postojećeg kapitala u Srbiji od stranih lica, ne doprinosi uvek i automatski i uvećanju ukupnih do-maćih investicija. Jedino kad bi se sav iznos tako dobivenih deviza od prodavaca kapi-tala, upotrebio odmah i u celini za novo investiranje u Srbiji, tada bi i ukupna DSI bila uvećanje i domaćih investicija. Ali se u praksi tokom privatizacije veći deo novca koji je pritekao iz akvizicija, koristio za potrošnju ili za ulaganje u inostranstvo, pa je samo jedan deo DSI doprinosio i uvećanom domaćem investiranju.

Značaj DSI

Literatura je podeljena u pogledu opšte korisnosti i nedostataka DSI za ekonomiju zemlje domaćina. Brojni argumenti u korist takvih ulaganja su da DSI mogu doneti tehnološka unapređenja, bolje organizovanje, brže osvajanje tržišta i uopšte uspešnije poslovanje. U oskudici domaćih investicija DSI svakako mogu povećati zapošljavanje i doprineti rastu i izvozu. Međutim, koristan doprinos domaćoj ekonomiji nije cilj DSI, te se i on može ostvariti tek nakom što se postigne cilj ulagača u pogledu prinosa odnosno zarade na prodaji DSI. O uslovima sa obe strane državne granice i o postignutim i ugovorenim uslovima, ovisi koliko će korsnih efekata od svake DSI ostati na jednoj ili drugoj strani državne granice.

I u pogledu rang liste uslova koji privlače DSI razlikuju se mišljenja. Neki visoko rangi-raju političku sigurnost, drugi više boduju subvencije i poreske uslove, jeftinija a kvalifi-kovanija radna snaga takođe je značajna, važna je veličina dostupnih tržišta, pribavljanje domaćeg finansiranja, administrativne procedure, kurs domaće valute, te i mnogi drugi

180

uslovi mogu biti od većeg ili manjeg značaja na izdašnost toka DSI. Prvlačnost se može sumirati u povoljnu ukupnu investicionu klimu u odnosu na druge moguće destinacije DSI. Nema saglasnosti ni da li DSI ubrzavaju privredni rast ili obratno DSI privlače one zemlje koje su već na uzlaznoj liniji održivog privrednog rasta. Ali je svakako za korist zemlje domaćina DSI važno sa što manje davanja što više dobiti.

U našim uslovima retka su zajednička ulaganja domaćih i stranih privatnih lica, koja bi bila korisnija i sigurniji most za odomaćivanje novih tehnologija, iskustava i znanja. Dominiraju potpuno strana ulaganja u kojima je država značajan pomagač i poklonovac, a ima i vše DSI u kojima je sa domaće strane država saulagač. Takva ulaganja Srbije su nova podržavljenja, umesto dovršavanja privatizacije, koja već traje četvrt veka. Bilo bi korisno podsticati zajednička ulaganja u kojima bi domaći, makar i mali suvlasnici, više i bolje odomaćivao dobru praksu stranih ulagača.

Mnoge studije pokazuju veću efikasnost strane firme u odnosu na domaću, što je i za očekivanje. Ali ih treba proširiti i na analizu upoređenja opšte koristi od domaćih firmi i firmi u vlasništvu stranaca. Korisno je i odvojeno posmatrati DSI u pretežno osvajanje domaćeg tržišti i one koje su okrenute pretežno izvozu. U slučaju prvo pomenutih po-trebna je opreznost i da se ne bi previše istisla domaća preduzeća. Jer od njih zemlja ima veće koristi, preko zadržavanja ukupne dodate vrednosti u zemlji. Strana lica će znača-jan deo te vrednosti izneti iz zemlje preko dividende odnosno skuplje prodaje rezidenti-ma kod repatrijacije. A i kod eksportno orijentisanih DSI manja je korist zemlje od one privrede koja je u svojini nerezidenata. Rezidenti ne iznose nijedan deo dodate vrednosti van zemlje, a eksportno orentisane DSI lako mogu to raditi i stalno preko transfernih cena, kad njihova kćerka u zemlji i uvoz i izvoz obavlja sa stranim vlasnikom.

Sporna su olaka proglašavanja DSI za spas nacionalne ekonomije uvećanjem investira-nja u uslovima nedovoljne domaće štednje i akumulacije i već velike zaduženosti zemlje u inostranstvu. Čak se olako licitira i da nam je spas godišnje DSI od 2 do 3 milijarde dolara. Ne stoji da zbog prezaduženosti, nemamo drugog izlaza za pribavljanje potreb-nog kapitala iz sveta izuzev DSI. Niti je tačno da su uvek DSI povoljnije od korišćenja kredita. To je naročito neubedljivo danas, kad su niske kamatne stope, a ulagači tragaju samo za profitnim stopama većim od kamatnih.

Teško je prihvatiti i oskudicu domaće akumulacije kao odlučujući razoga zbog kojega nema dovoljno investiranja. Domaće akumulacije i štednje nema dovoljno jer je takav sistem podele bruto domaćeg proizvoda. I ta podela se sitemski pogoršava. Najveći rast javnih prihoda u budžetu u ovoj godini su poreski prihodi7, koji poreskim obveznicima smanjuju mogućnost investiranja. A u tom istom budžetu nema ni rasta javnih investici-ja. Štednja na javnim rashodima, te veće investiranje i iz budžeta, može uvećati domaće investicije i bez DSI.

7 Rast poreskih prihoda u budžetu za ovu godinu je 8 posto, što je dalje premeštanje tereta sa javnih rashoda na privredu i građane.

181

O podsticajima

U prošlosti su se DSI stimulirale poreskim podsticajima. Ali je sve više studija doka-zivalo da se time često ne postiže korist za ekonomiju, iz više razloga. Neki od poreza kojeg se oslobodi DSI je prosto pogrešno poklanjanje poreskog prihoda. Jer se u većini zemalja primenjuju pravila izbegavanja dvostrukog oporezivanja, pa onaj poreski prihod kojega oprosti zemlja domaćin, ponekad bude samo poklon zemlji rezidenstva stranog ulagača. Teško je opravdati i olakšice stranim u odnosu na domaća ulaganja. Zato je bo-lje generalno podsticati poreski samo nastajanje novog ili povećanje poslovanja i brinuti o izdašnosti ukupnog poreskog prihoda.

Sadašnje obilato subvencionisanje investicija po osnovu zapošljavanja ljudi je davanje koje bi se trebalo isplatiti iz aktivnosti novozaposlenih. Njihova zarada treba generisari doprinose za zdravstvo, penzije i zapošljavanje, te porez u budžet, pa se takve subvencije pravdaju kao investiranje u te buduće javne prihode. Ali ti javni prihodi u koje se „inve-stira“ su veći ako su veće zarade novozaposlenih, pa je veća težnja DSI u delatnosti koje će zapošljavati ljude sa niskim kvalifikacijama, a to je lošije zmlji domaćinu. Za takvo zapošljavanje bi često bilo isplativije finansirati javne radove. Ovakve subvencije su i diskriminacija kojom se nekome besplatno ustupa deo investicije, pa se podstiču time i lošije investicije.

Te subvencije se daju odmah, a javni prihodi će uslediti u narednom periodu. Novci za takve subvencije su novi teret postojećim poreskim obveznicima, koji bi možda sa sma-njenjem dažbina sami postigli bolje efekte za zemlju. Takve subvencije date za ostvare-nje DSI su štetene za one koji već posluju, ako i kad im one predstavljaju neravnopravnu konkurenciju, čije nastajanje oni plaćaju. Ovakvim subvencijama podstiču se investicije u delatnosti sa manjim zaradama, te u projekte koji se lakše prelociraju, pa je verovatno da će oni i otići iz zemlje kad neminovno isteče period korist od subvencije, a porastu zarade zaposlenih. Lošije je i isplaćivanje subvencija u novcu u odnosu na ustupanje zemljišta i drugih uslova uz popust ili i bez naknade.

Drugi važan osnov subvencionisanja i pomoći države kod nas je i ukupan iznos inve-sticije. Pri tome se nekonzistentno ukupna investicija različito izračunava i pogrešno prihvata njena vrednost za kvalitet. Obično su i poklonjene vrednosti zemljišta i drugog uračunati u iznos inveticije, a nekad nisu. Nekad je uračunato i plaćanje rada zaposlenih u određenom periodu. A vrlo su različiti i indirektni efekti veličine investicije. Svakako je manje privlačna DSI koja se pretežno ostvaruje uvozom, od one koja će se ostvariti sa domaćim izvođačima i isporučiocima. Nadasve korišćenje kombinovano i ukupne vrednosti investicije i broja ljudi koji će se zaposliti, je donekle i napuštanje kriterijuma, jer su oni projekti koji više zapošljavaju sa manjom potrebom kapitala po zaposlenom, a oni koji su skuplji i kapitalno intenzicvniji obično manje zapošljavanju, pa se to svodi na subvencionisanje svega i svačega. Umesto potplaćivanja DSI nepovratno plaćanjem u novcu, pomoć bi bila razumnija ulaganjem ustupljene imovine, zakupnine ili drugih vrednosti, uz opciju stranog ulagača da reotukpljuje taj deo ulaganja.

Raspoloživi podaci ne daju mogućnost opšte makroekonomske analize davanja i koristi od DSI preko državne granice. Nije pouzdano ni upoređivanje iskustava i rezultata razli-čitih zemalja sa DSI, pošto su u njima različiti uslovi. Jedino analiza pojedinačnih sluča-

182

jeva je pouzdana za ocene stvarnih davanja i povraćaja, iz čega se dobiva ocena odnosa pogodnosti i nedostaka DSI. Pri tome je potrebno uzimati u obzir, u svakom projektu po realnoj vrednosti, sve subvencije i druga davanja i pogodnosti, da bi se utvrdilo kako će se deli ukupna korsti od DSI između zemlje ulagača i zemlje u koju se ulaže.

Strateški aspekti

Današnje međunarodne ekonomske odnose sve više karakterišu poslovi multinacional-nih kompanija. Sve se više, umesto trgovine sirovinama, trguje obrađenim poluproizvo-dima i proizvodima, a i finalni proizvodi se prave u sve masovnijoj proizvodnji, koristeći prednosti ekonomije dimenzije. U takvom uslovima sve je teže ukrcati se u globalno uspešne poslove. Sve je manje tržišta u odnosima između zemalja, a sve više poslova multinacionalnih kompanija i nametnutih transfernih cena, koji prenose dodate vredno-sti. Trguje se uslovima složenih odnosa među ugovaračima i zemljama. A i nesposobnost zakonodavaca i poreskih uprava otežavaju mogućnost nerazvijenijih da ubrzaju razvoj. DSI sve više služe za prisvajanje dodate vrednosti imovine, a akvizicije kapitala u tome prednjače.

Srbija je već prodala značajan deo kapitala i druge imovine, pa u svetlu tih činjenica treba gledati i na DSI i na inozaduženje. U 2015. godini je ostvaren BDP od 32,9 mili-jardi evra, a dug inostranstvu je bio 26,3 milijarde evra ili 80% od godišnjeg BDP. Ali i po očito podcenjenim navedenim podacima NBS, ukupne DSI u Srbiji su dostigle 27,5 milijardi evra. Zbir tuđe imovine i duga je 54 milijarde evra. A loše je uvećavati dug i prodavati i smanjivati imovinu, a oboje su nam na limitima8.

Srbija je visoko zadužena i gubi imovinu rezidenata. Nacionalne ekonomije, a naročito manje, sve više gube i moć vladanja svojim ekonomijama, ne samo zbog prevlasti većih i moćnijih, nego i svojim greškama. Naivno je verovati da se prezaduženost zemlja olak-šava smanjenjem imovine. DSI po prirodi stvari pretenduju na prinos i povraćaj viši od kamata na kredite, a što je najgore, zaduženi i imovinski slabi i gube sposobnost i odluče šta daju. A kod nas još nemamo ni dobrog inventara državnog kapitala i ostale javne imovine, pa su nam verovatno još bilansi prema inostranstvu, možda i bolji od domaćih bilansa imovine i duga i tokova novca.

Naše inozaduženje očito nije dobro upotrebljeno, pa i nije donelo dovoljno opšte korisnih efekata, a dobar deo DSI smo previše platili i nije nam doneo koristi koliko su mogle, a neke od njih su nam očito i štetne. Državno učešće u DSI nije transparentno i ne pretho-de mu studije opravdanosti, a subvencije i pomoć su često loše raspolaganje resursima. Zato, a i zbog heterogenosti podataka o ukupnim DSI, treba se usmeriti sa makroeko-nomskih na mikroekonomske studije i analize pojedinačnih DSI. U produžetku ćemo osvetliti na nekoliko primera DSI kakvi su odnosi između onoga što dajemo i onoga što možemo očekivati da dobijemo. Na osnovu toga ćemo skcirati neke ocene pogodnosti i nedostataka DSI kod nas.

8 U drugim vremenima i drugim uslovima, u Jugoslaviji je pred drugi svetski rat 51% kapitala privrede bilo u stranom vlasništvu, a u industriji čak 72% ukupnog kapitala. Kukoleča, Industrija Jugoslavije 1918-1938, strana 196.

183

Slučaj Fiata9

Osornom netransparentnosti objavljen je ugovor10 o ovim DSI u kome su prethodno sve bitne odredbe izbrisane i izostavljen deo. Srbija je 2008. godine uložila 1/3 a FCA 2/3 od 30,8 milijarde dinara osnovnog kapitala upisanog u registar APR11. Pre toga davane su pogodnosti za uvoz i prodaju Fiat-ovih vozila. Prihvaćene su mnoge obaveze od domaće strane, pa je vrovatno mnogo više uloženo nego što je priznato učešće domaće strane u kapitalu. Nije registrovan ni objavljen osnivački akt.

U poslednjim finansijskim izveštajoma FCA doo za 2015. godinu12 ukupna vrednost imo-vine tog zajedničkog društva je 111 milijardi dinara, a dug je 84 milijarde dinara. Prodaja je u toj godini bila 140 milijardi, a nabavljeni materijali 113 milijardi i skoro u celini je oboje nabavljeno odnosno prodato preko stranog ulagača, a nisu proveravane transferne cene. Neto efekat razmene sa inostranstvom bio je očito skroman. Svi zaposleni su ko-štali samo 3 milijarde, Profit je bio samo 2 milijarde, dok su plaćene subvencije bile 2,3 milijarde dinara. Javne finansije su iz tog društva loše prošle, jer pratično nema carina i PDV. Nije velika ni novostvorena vrednost (bruto zarade, amortizacija i profit). Očito je do sad loš efekat ove DSI. Ali što je još gore što poslovanje opada a ugovor uskoro ističe, pa će domaća korist još više stradati.

Slučaj NIS-a

Privatizacija je obavljena u 2008. godini direktnom pogodbom i na osnovu međudržav-nim sporazuma13 je kao najvažnije dogovorena izgradnja gasovoda, zatim privatizacija skladišta gasa i konačno prodaja 51 posto kapitala NIS-a Gaspromu za 400 miliona evra. Više nije sporno da je niska cene kapitala prihvaćena zbog obećavane velike koristi od gasovoda. To potvrđuje i profit koji je strani ulagač ubrzo dobio, a kapital NIS-a je u 2013. godini na Beogradskoj berzi dostigao vrednost od 1,3 milijarde evra.

Ugovoreno je da Gasovodom teče samo ruski gas, a isticano je o godišnjoj zaradi za domaću stranu od tranzita gasovodom od 200 do 400 miliona evra godišnje. U skladište gasa, čijeg je 51% udela u kapitalu dato Gaspromu, ugovoreno je nerazumno da se skla-dišti samo ruski gas. Iako ruska strana nije izvršila najvažniju obavezu izgradnje i rada gasovoda, oštećena domaća strana ne traži ikakve kompenzacije, bar da se i naš uvezeni gas može skladišti u nekad samo naše skladište. I domaću naftu i gas i uvozne kupujemo od ruske strane.

Očito je da je bez prethodne analize efekata, lošim pregovorima i još gorim ugovara-njem, previše dato, a premalo smo dobili od ove DSI. Izgubili su time i milioni građana koji su besplatno postali akcionari NIS-a.

9 Ulaganje FCA u Kragujecu.10 Ugovor o zajedničkom investicionom ulaganju između Republike Srbije i Fiat Group Automobiles. 11 Prema registru u APR. 12 Objavljeni finansijski izveštaji na sajtu APR. 13 Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne ...

184

Slučaj „Beograda na vodi“ (BNV)

U 2013. godini je međudržavnim sporazumom14 isključena konkurencija u prihvatanju ulagača i direktnim pregovorima su povlašćeni ulagači iz Ujedinjenih Emirata. Na sr-skom jeziku sporazuma, svi projekti iz UE ne podležu tenderima i sličnim postupcima, a na engleskom, koji je važeći, ni na jedan postupak se na njih neće primeniti naš pravni sistem. Na osnovu takvog sporazuma donet je prostorni plan i priložen uz ugovor o zajedničkom ulaganju15, a ugovoreno je da njega više ne može menjati domaća vlast, a može strani ulagač. Ovakva protekcija za ulaganja iz jedne zemlje šteti višestruko.

Zajedničko društvo BNV osnovano je 2014. godine, za delatnost „razrada građevinskih objekata“ sa samo 1 milion dinara uloga Vlade, a 2015. godine je prema pomenutom ugovoru o zajedničkom ulaganju povećan kapital BNV i ulažio je 22 hiljade evra Bel-grade Waterfront i tako stekao udeo od 68 posto, a domaćoj strani ostao je 32% udeo. Po ugovoru je uloženo sa domaće strane i 2.417 m2 postojećih zgrada značajne vrednosti i dato je BNV-u pravo korišćenja velikogi broja drugih postojećih objekata, nakon što na njima uradi adptacije. Uložena i vrednost 116 hektara zemljišta, koje je dato na besplatan zakup, koji prelazi u poklon BNV-a kad se na njemu izgradi objekat. Ali ugovoreno je da sva ulaganja u naturi koja vrši domaća strana ne utiču na njen udeo u kapitalu.

Na poklonjenom zemljištu će se izgraditi oko 2 miliona m2 prostora, od čega se već gradi 200 stanova i drugih prostorija površine oko 69.000 m2 i prodaje se po ceni od oko 2.500 evra za 1 m2. Ako se izgrađeni prostor proceni samo 2.000 evra po m2, dobiva se ukupno 4 milijardi evra vrednosti izgrađenog, pa po ustaljenom vrednovanju zemljišta u visini 1/3 vrednosti izgrađenog prostora, poklonjeno zemljište danas ima bar 1,3 milijarde evra vrednost. Deo zemljišta je eksproprisan na teret domaće strane, koju terete i svi troškovi rasčišćavanja zemljišta i izmeštanja železničke pruge. BNV je dobio pogodnost i u po-gledu naknade za uređenje zemljišta. Šteta je i što će 30 godina ostati pokvareno tržište građenja u Beogradu, na kome će BNV prodavati postepeno građeno na besplatnom zemljištu u centru grada i sa drugim pogodnostima, a svi ostali će podnositi vrednost zemljišta i biti u nepovoljnijem položaju.

Strani ulagač se obavezao da po potrebi uloži još do 150 miliona evra u BNV. I već je u avgustu i septembru ove godine uložio po 20 miliona evra, što nije menjalo odnose udela 32 i 68 posto, koji su postignuti početnim ulaganjem samo novca i ne mogu se menjati. A nije ugovoreno da poslove obavlja BNV u kome Srbija jedino može imati 32% dobiti, nego je ugovoreno da će isključivo strani ulagač i sa njim povezana lica projektovati, prodavati i obavljati marketing. DSI pod ovakvim uslovima je preterano poklanjanje vrednosti stranom licu i velika opšta šteta za zemlju.

Slučaj „Al Ravafed“

Koristeći već pomenuti međudržavni sporazum, ugovorom o zajedničkom ulaganju16 sa kapitalom od samo 10 miliona dinara, od čega je uložila Srbija 20 posto, a „Al Rava-14 Sporazum o saradnji između vlade Sporazum o saradnji između vlade Republike i vlade Ujedinjenih

Arapskih emirata.15 Ugovor o zajedničkom ulagabnju u projekat Beograd na vodi. Četiri značajna priloga nisu objavljena. 16 Objavljenom od Vlade na njenom sajtu.

185

fed“ iz Ujedinjenih Emirata 80 posto, osnovano je zajedničko društvo „Al Ravafed“ doo (AR), koje će investirati 140 miliona evra u narednih 4 godine kreditiranjem odnosno ulaganjem, ali nema penala ako to i ne uradi.

AR je kupio od AD Bački Sivac 2,215 hektara poljoprivrednog zemljišta za 15,5 miliona evra, od „Jadrana“ AD Nova Gajdobra 413 hektara za 4,1 milion evra, od AD „Agro-bačka“ Bač 108 hektara sa opremom za 1,1 milion evra i od AD „Mladog borca“ Sonta sistem za navodnjavanje za samo 39 hiljada evra, sve po prosečnoj ceni od 70 centi do 1 evra po m2 zemljišta. Pored tih kupljenih 2,736 hektara zemljišta Srbija se obavezala i da izda u dugoročni zakup na 20 godina, sa mogućnošću prduženja za još 20 godina, još 4,300 hektara državnog zemljišta u vrlo plodnim atarima Bača, Crvenke, Sivca, Sonte i drugih mesta, a zakupnina je 250 evra za prvih 10 godina, a u narednom periodu se može revalorizovati najviše do 370 evra.

Učestvuje u AR na neobičan način i Ministarstvo odbrane sa Vojnom ustanovom „Mo-rović“ dajući AR-u na „korišćenje i obradu 3535 hektara zemljišta“ sa sistemom za na-vodnjavanje i opremom u Bačkoj i Novoj Palanci, Mladenovu, Obrovcu i Tovariševu. Ugovoreno je da će zasebno AR evidentirati troškove poslovanja sa tim zemljištem i pri-hodovanje njegovim plodovima, te će za taj profitni centara posebno utvrđivati ostvarena dobit, od koje će pripadati 20 posto „Moroviću“ tokom dugih 30 godina sa ugovorenim daljim produženjem tog roka17. I ovo je primer štetnog davanja dobara od opšteg interesa i neopravdanog ulaganja države, bez transparentne analize efekata i uz verovatno vrlo loš prinos i povraćaj.

Slučaj Mei Ta

Okvirnim ugovorom između Mei Ta Europa doo (osnovanom sa kapitalom 10.000 dina-ra) i njenog osnivača Mei Ta sa Kipra, sa jedne strane i Republike Srbije, grada Beograda i opštine Obrenovac sa druge strane18 i ugovorom o dodeli sredstava između domaće or-ganizacije i nekih zvaničnika19, uređeni su uslovi projekta DSI vrednog 60 miliona evra, koji će se realizovati tokom 6 godina, za proizvodnju izgleda livenih delova za vozila i zaposliti postepeno 770 ljudi. Ugovoreno je da će dve godine nakom punog zapošljavanja bruto zarade biti 9,9 miliona dinara i 120 posto minimalne cene rada. Ukupna novčana subvencija u novcu od 21 milion evra plaćaće se postepeno, a u ovoj godini već 3,5 mili-ona evra, čim se utroši 10 miliona evra iz kredita i zaposli 40 ljudi, dakle odmah 87.500 evra po svakom zaposlenom.

Domaća strana poklanja i 17 hektara vlasništva na zemljištu20, a za daljih 50 hektara uz naknadu koliko bude utvrđeno „neposrednom pogodbom“, a ugovorena je i maksimal-na cena. Pokloniće se i sva potrebna infrastruktura o čemu će se kasnije dogovarati. O našem trošku će biti projekat smešten u slobodnoj zoni i obezbedićemo sve priključke

17 A u Politici od 20.10.2016. priznaje se stalno sporenje i da se „stalno pregovara oko dobiti“ sa stranim ulagačem.

18 Objavljen na sajtu Vlade.19 Pribavljen i objavljen na sajtu „Istinomera“20 Saopšteno je da je priprema zemljišta „odnošenjem više 1.000 tona najopasnijeg otpada“ što je već mnogo

koštalo, te neistina pod naslovom „Početak proizvodnje sledeće godine“ navođenjem reči gradonačelnika Beograda Siniše Malog u „Politici“ od 25.02.2016.

186

do lokacije. Tri godine ćemo davati besplatno svu potrebnu vodu i odnositi smeće. Fi-nansirati ćemo i ojačani nasip uz Savu, koliko god bude koštao. Ugovoreno je da ćemo „podržati obuku“ za zaposlene, pa već Obrenovac plaća po 100 evra mesečno đacima Tehničke škole za tu svrhu.

Ugovorena su i druga naša „podržavanja“ projekta koja će nas koštati, ali koliko niko nije sabrao niti vodio računa, ali je ugovoreno da sva novčana i nenovčana „pomoć“, neće preći 50% ukupnog koštanja projekta, dok je na drugom mestu ugovoreno da će bar 25% od 60 miliona evra biti bez pomoći države, dakle bar 15 miliona evra će strani ula-gač morati bar kreditirati, da bi bio 100 posto vlasnik fabrike. A vešti stranac je ugovorio i da on može da proda izgrađeni projekat, pa sa novcima kupi nešto drugo i za drugu namenu. A šta i kako će se išta nama vratiti teško je nazreti. Proizvodi su namenjeni iz-vozu, pa nema ni carina ni poreza na dodatu vrednost, a ukupna dobit će neoporezovana pripasti stranom ulagaču, ako se posluži transfernim cenama u eksportu.

Slučaj IT – Endava

U toku je odobravanje i relizacija subvencije za SDI u iznosu od 4,4 miliona evra koliko namerava da u Endavi doo ulaže istoimena kompanija iz SAD koja je u informativ-noj tehnologiji već 15 godina, a za zapošljavanje 324 čoveka u njihovoj kompaniji u Beogradu21. Investicije po zaposlenom u toj branši su inače male, a procenjuje se da za zapošljavanje u Srbiji nedostaje 15 do 30 hiljada lica osposobljenih za rad u toj branši. Ove štetna subvencija će novcima postojećih poreskih obveznika pomoći stranoj firmi, a odnemoći postojećim domaćim IT firmama i čitavoj propulzivnoj grani privrede, pošto će im preuzeti njihove kadrove.

Umesto zaključka

Srbija, kao mala nacionalna ekonomija, je još nedovoljno uključena u odnose savremene globalne svetske ekonomije, što je nužno za njen održiv privredni i društveni rast. Kasne reforme za stvaranje efikasnijeg privrednog sistema, konkurentnije domaće privrede i povoljnije investicione klime, kako bi većim i domaćim i stranim investicijama stvorili uspešnu domaću privredu i opšti progres zemlje.

DSI su značajne za Srbiju i mogu doprineti većem investiranju, uspešnijem preduzetni-štvu i rastu izvoza i BDP, što ovisi o bržem stvaranju povoljnijih uslova za poslovanje. Odsustvo nedovoljne privlačnosti za DSI pokušava se nadomestiti potplaćivanjem stra-nih ulagača, čime se olako troše teško namaknuti javni prihodi, dobivaju se i nekorisna strana ulaganja, i smanjuje ukupan napredak zemlje. U ovom radu je opisano nekoliko DSI od kojih su ugovarana veća davanja od inače neizvesne buduće koristi, a od nekih je već lošim pregovaranjem i nepovoljnim ugovaranjem i na osnovu škrtih dostupnih informacija, vidljiva šteta za zemlju, umesto da bude korist.

Bez valjane analize opravdanosti pojedinačnog projekta i netransparentno, subvencio-nišu se zapošljavanje i veličina DSI, iako u mnogim slučajevima takvo postupanje ne opravdava takvu pomoć. Samo investicijama na granici uspešnosti je i potrebna pomoć

21 IT sektor ljut na državu, Politika 21.10.2016.

187

da bi se ostvarile, a diskriminacija sa pomoći države otežava i kvari poslovanje svim ostalim koji je nisu dobili. Što je još gore sve veće intenziviranje subvencija i druge pomoći države, vodi i sve većoj tražnji od novih DSI za još većim ustupcima, pa će biti sve teže napustiti tu inerciju sve većeg potkupljivanja DSI22, iako je to neophodno uraditi što pre.

U ovom tekstu su usput date i neke sugestije u pravcu postepenog menjanja loše prakse, u koju smo ubrojali, pored subvebncija i poklanjanja i veliko i neutemeljeno „zajednič-ko“ ulaganje Vlade sa stranim ulagačima, netransparentnost postupanja sa ulaganjima novaca od poreskih obveznika, nepovoljne uslove međudržavnih sporazuma, izostanak zajedničkih ulaganja stranaca sa domaćim licima, nedovoljnu brigu o domaćim kadrovi-ma u IT i drugom. A analitičarima je preporučeno da se fokusiraju na mikroekonomske analize DSI, pored uopštenih makroekonomskih analiza.

22 Zabrinjava i nuđenje Premijera 5% više potplaćivanja od onog što nude drugi, što potvrđuje da nema konzistentnog priterijuma ni merila za pomoć ulagačima.

189

Osnovni problemi i perspektive stranih direktnih investicija u SrbijiProf. dr Mlađen Kovačević

Uvod

Od početka ovog veka međunarodne finansijske institucije, državne institucije, predsed-nici, premijeri, ministri i masa akademskih ekonomista su obećavali i projektovali dina-mičan rast privrede, što je podrazumevalo i visok priliv stranih direktnih investicija. Na-žalost, nakon proteklih šesnaest godina ostvaren je vrlo skroman privredni rast, a njega nije ni bilo u poslednjih osam godina. I taj skroman rast bio je praćen veoma izraženim rastom spoljnog i javnog duga, pa je Srbija postala visokozadužena zemlja. Mnogo je faktora doprinelo ekonomskoj krizi u Srbiji, ali je neosporno da je bilo nerealno i naivno verovanje da će tzv.strane direktne investicije omogućiti kvalitetan, dinamičan rast BDP. Njihov iznos je bio skroman, a strukture neadekvatne.

Zvaničnici Srbije obećavaju vrlo dinamičan rast SDI u narednim godinama. Međutim, zbog brojnih eksternih i internih ograničenja, postoje samo teorijske šanse da prave SDI – grinfild i braunfild investicije u većem obimu dođu u Srbiju. U ovom radu daju se argumenti protiv prodaje stranim licima preostalih dobrih preduzeća, Komercijalne banke, zemljišta, prirodnih resursa. EPS-a, Pošte, jer bi se u tom slučaju Srbija svela na status neke specifične kolonije.

1. Ekonomski i socijalni efekti tzv. stranih direktnih investicija u Srbiji

U Srbiji se pod pojmom „strane direktne investicije“, podrazumeva svaki slučaj kada rezident jedne zemlje stiče trajni interes i uticaj u preduzeću u privredi druge zemlje, pri čemu strani rezident mora posedovati najmanje 10% običnih akcija ili glasačkih prava u organima upravljanja. Dakle, svaka prodaja dela domaćih predzeća od preko 10%, a pogotovu 100% se tretira kao SDI i pri tome se ne pravi razlika u odnosu na grinfild ili braunfild investicija, što je po mom dubokom ubeđenju potpuno pogrešno. Naime, ako neka strana firma kupi neku domaću firmu, često po vrlo niskoj ceni, i ako se dobijena sredstva ne utroše u neku delatnost koja daje veći profit nego što je ostvarivala prodata firma, a pogotovu ako se dobijena sredstva potroše kroz budžet – to je investicija za strano preduzeće kupca domaće firme, a za zemlju u kojoj se nalazi prodata firma – to je dezinvesticija. Nažalost, u Srbiji se, po pravilu, od 2002, pa do danas najveći deo dobije-nih sredstava kako od prodaje dela ili preduzeća u celini, braunfild i grinfild investicija trošio preko budžeta, s tim što je samo mali deo tih sredstava, preko rashodne strane budžeta, ulagan u investicije. Naravno, da će pobornici SDI reći da je za to kriva vlast Srbije. Uz to, cene koje su ostvarene tim prodajama bile su vrlo niske. Za mene je cena prodaje 70% Valjaonice aluminijuma u Sevojnu za 5,6 miliona dolara uz ugovorene inve-

190

sticije kupca od 14,6 miliona dolara, bila niska1. Pobornici privatizacije po svaku cenu će reći da je prodaja Valjaonice u Sevojnu obavljena po najpovoljnijoj ponudi i da je kasniji veliki uspeh Impol-Seval ostvaren zahvaljujući investicijama u menadžmentu, kojih ne bi bilo da nije došlo do prodaje 70% tog preduzeća. U tome, naravno, ima istine, ali je učinak zaposlenih, generalnog direktora, predstavnika Valjaonice u upravnom odboru, niska cena električne energije, poreska politika prema značajnim neto izvoznicima – ta-kođe znatno doprineli tom neospornom uspehu. Slično, ali u manjoj meri, važi i za ostale uspešne privatizacije gde su većinski ili potpuni vlasnici privatizacionih preduzeća bile strane kompanije. Međutim, od početka privatizacije do danas bilo je znatno više neu-spelih nego uspelih privatizacija u kojima su strane kompanije postale većinski ili pot-puni vlasnici preduzeća u Srbiji. Mnogo je internih i eksternih faktora koji su doprineli tim neuspelim, a o tome ovde nećemo pisati.

Sa puno prava se može postaviti pitanje da li su strane kompanije u Srbiji uzeto u celini, uopšte doprinele bilo kakvom rastu BDP koji je ostao njenom stanovništvu i da li su one bar delimično odgovorne što je nivo BDP Srbije u 2015.godini bio čak na nešto nižem nivou nego što je bio 2008.g. Sve u svemu, bilo je nerealno, pa i naivno verovanje da će tzv. SDI, posebno one koje su se odnosile na kupovinu preduzeća u Srbiji, dovesti do dinamičnog rasta BDP, a pogotovu da će doprineti ostvarenju nekog „srpskog pri-vrednog čuda“. O tome sam detaljnije pisao u uvodnom referatu za savetovanje koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista i Institut za međunarodnu politiku i privredu (Kovačević, 2003).

U vreme početka privatizacije, u Srbiji, pa i čitav niz narednih godina, pričalo se, o navodnim „privrednim čudima“ Čilea za vreme Pinočea (od 1973-1989), Argentine (po-sebno za vreme vladavine Menema, tj. u poslednjoj deceniji XX veka), i to se objašnja-valo dogmom neoliberaliza, a on je podrazumevao liberalizaciju i veliki dotok SDI, što nije imalo nikakve osnove.2 Naime, o čileanskom „privrednom čudu“, kako ga je guruu neoliberalizma M.Fridman nazvao, nije moglo biti ni govora, ako se zna da je Čile, zbog prodaje, pa i de facto poklona niza frmi američkim kompanijama, u tom periodu smanjio svoju imovinu, nije imao rast per capita dohotka, enormno je povećao spoljni dug i upao u tešku spoljnu zaduženost i ogromno povećanje nezaposlenosti.3 „Argentinsko privred-no čudo“, koje je bilo praćeno obimnim tzv. SDI, posebno je istakao šef MMF Mišel Kemdesi kada je 2000.g. na godišnjoj skupštini MMF naglasio da slučaj Argentine treba da uđe u sve udžbenike makroekonomije kao ilustrativan primer kako se privreda jedne zemlje uspešno razvija kada radi po receptima te institucije, a oni su bili u skladu sa „za-povestima“ tzv. Vašingtonskog sporazuma, a jedna od njih je bila potpuna liberalizacija tzv. SDI. On je pri tome potpuno ignorisao enorman rast spoljnog duga i stepena spolj-ne zduženosti, znatnog smanjenja nacionalne imovine koja je postala vlasništvo stranih 1 Koliko je ova cena bila niska postaje jasnije, ako se zna da je Fudbalski klub „Crvena zvezda“ u to vreme

prodala fudbalera Olivera Dulića za 25 miliona dolara.2 Čak je predsednik AEN prof. Madžar pao pod uticaj tih priča o „čileanskom privrednom čudu“ pa je u

jednom radu napisao: „Čile je u fazi liberalizacije jedno, nipošto kratko vreme u svetskim razmerama (pod Lj.M.) figurirao kao paradigma ogromne razvojne uspehe, (Lj.M. 2013,s.39, a podvukao M.K.). Svim autorima koji su pisali i pričali o „čileanskom privrednom čudu“, pogotovu posle 1989.g., pa i prof. Lj.Madžaru mora se postaviti pitanje, zašto je Pinoče, i pored tog „privrednog čuda“ morao da pobegne u Englesku i da u toj zemlji umre.

3 Veoma detaljni i iscrpni dokazi za ove tvrdnje daju se u radovima Gnuder Fnanc (1996), Naomi Klajn (2009), Dejvid Harvi (2012), Augus Maddison (1995) I Mlađen Kovačević (2015).

191

kompanija, sve veće raslojavanje stanovništva po dohotku, sve veću nezaposlenost, što je dovelo do sloma Argentine samo godinu dana nakon tih suludih pohvala Kemdesija.

Ekstremni neoliberali iz Srbije su sve do 2008.godine isticali impresivne privredne per-formanse Mađarske koje su ostvarene, navodno, zahvaljujući tzv. SDI. Na njihovu, i po-sebno na žalost mađarskog naroda, Mađarska je već sredinom prve decenije novog veka zapala u tešku ekonomsku krizu koja se posebno pojačala za vreme izbijanja svetske finansijske krize koja se od 2008.g. transformisala u svetsku ekonomsku krizu.4 Povo-dom slučaja Mađarske, navedimo stavove vrlo uglednog mađarskog profesora ekonomije Zoltana Pogače: „Tranzicija u Mađarskoj se odigrala na pogešan napin, jer smo umesto sopstvenog, odabrali „second hard“ kapitalizam. Dozvolili smo da multinacionalke pre-uzmu sve velike državne kompanije, a širom smo otvorili vrata austrijskim i nemač-kim koncernima, svakom ko je hteo, kupovao je po Mađarskoj i prvih godina tranzicije ostvarivane su visoke stope rasta BDP i svi su bili oduševljeni i Budimpešta se našla na čelu tranzicionih zvezda. Brisel, Evropska banka za obnovu i razvoj i MMF,uglas su govorili da radimo dobru stvar. A onda se oko 2004.g. dogodio preokret i odjednom je svima postalo jasno da Mađarska nije „fantastična priča“ (Z.Pogača 2015,s.46). Nave-dimo i njegovu konstataciju „da su se mnoge zemlje Istočne Evrope, kao što su Češka, Slovačka, Bugarska i Rumunija, kopirale Mađarsku, proglašene su zvezdama tranzicije, a onda su se urušile“ .5

Podsetimo se da je Svetska banka 2006.g. Srbiju proglasila liderom tranzicije među istočnoevropskih zemalja i da je ona brzo nakon toga, tj.od 2008.g. zapala u vrlo ozbilj-nu ekonomsku krizu iz koje nije izašla do kraja 2015. g. Biće korisno da navedemo da je glavni kreator uspešne privredne reforme u Sloveniji prof.dr Jože Menciger u radu obja-vljenom u švajcarskom časopisu Kuklos 2003.g. dokazivao da SDI u dugom roku donose više štete nego koristi (Menciger,2003). Zanimljivo je da on u jednom intervjuu tvrdi da je uradio novi članak koji tu tvrdnju još pojačava, da je pokušao da ga plasira u nekom poznatijem inostranom časopisu, ali nije uspeo (Dušanić, A.2011).

Na kraju, kada se govori o doprinosu SDI na rast i nivo BDP, bilo bi od velike koristi po-stojanje statistike, koje sada nema, kojom bi se odgovorilo na pitanje, koliko od ostvare-nog BDP od strane filijala TNK, stvareno ostaje u zemlji u kojima se one nalaze, a koliko se preko transfera profita i drugih skrivenih metoda odlije u zemlje gde se nalaze njihove matice. Siguran sam da bi u tom slučaju tvrdnja J.Mencigera bila znatno ubedljivija. Za mene i za svakog objektivnog ekonomistu ne bi trebalo da ima dileme: u slučaju kupo-vine (ili tzv. SDI), osnovnog prirodnog resursa u nekoj monokulturnoj zemlji od strane moćne strane TNK, ona će vrlo brzo doći u situaciju nekadašnjih kolonija. Statistike će registrovati „snažan“ rast njenog BDP, ali će on odlaziti u matičnu zemlju, a siromaštvo u zemlji će se sve više povećati.

Jedan od minusa SDI u Srbiji jeste njihova veća orijentacija na uslužni sektor, pre svega, na bankarstvo, nego na proizvodnju. Neki autori su isticali da je otvaranje tržišta stranim bankama bilo veliko dostiguće i da je zahvaljujući tome naš „bankarski sistem moder-nizovan. Međutim, glavni autor uspešnih privrednih reformi u Sloveniji, Jože Menci-4 Do pre tri godine dr Boško Mijatović i prof..dr Danica Popović su tvrdili da nema svetske ekonomske krize,

a njemu se kasnije pridružio i prof. Dr. Lj.Madžar, o čemu sam detaljnije već pisao (M.Kovačević,2015).5 Detaljnije i vrlo ubedljivo o tome govori Pogača, Zoltan (2015), Intervju, Pečat br. 350, 2015.

192

ger, izjavljivao je da je ponosan što je doprineo da domaće bankarstvo ima dominantno učešće, jer je i ono doprinelo uspesima i dinamičnom rastu privrede Slovenije u periodu 1991-2004.g.. Postavlja se pitanje da li je slučajno da, sem Engleske, Luksemburga i Finske, u svim ostalim zemljama Zapadne Evrope domaće bankarstvo ima većinsko ili dominantno učešće u bankarskom sektoru. I da li je slučajno da u svim zemljama Istočne Evrope (sem Slovenije i Ruske Federacije) strane banke dominiraju i bankarskom sekto-ru. Na kraju, nije slučajno što Vlada Mađarske i njen premijer Viktor Orban čini sve što je u moći Mađarske da u što bližoj perspektivi domaće banke pređu 50% bankarskog ka-pitala i delatnosti. Ponašanje stranih banaka u Srbiji zaslužuje više kritika nego pohvala.

Zbog svog odnosa prema privredi i stanovništvu, strane banke u Srbiji nisu uspele da vrate poverenje stanovništva u banke kada je u pitanju štednja. Sama činjenica da je Srbija po odnosu štednje i BDP u 2014.g. od 140 zemalja bila tek na 129 mestu (WEF, p. 315), govori u prilog tvrdnje da stanovništvo i privreda nisu stekla poverenje u banke, pa u njima malo štede, što se sve skupa nepovoljno odražava na investicije i rast BDP.

Pobornici tzv. SDI u Srbiji ističu veliki doprinos stranih kompanija lociranih u Srbiji rastu izvoza. I tu nema spora, jer među 10 najvećih izvoznika iz Srbije 9 su strane kom-panije. Međutim, statistika ne kazuje koliko strane firme ostvaruju uvoza, a veliki broj njih, od „Fijata“ i Železara, do IMPOL – Sevala, su veliki uvoznici, jer svoju proizvodnju zasnivaju na uvoznim komponentama, delovima i reprodukcionim materijalima. Brojne veće trgovinske firme u vlasništvu stranih kompanija, sem MAXI-a, prodaju znatno više uvozne nego domaće robe. Zbog svega toga, postavlja se pitanje koliko su strane firme koje su locirane u Srbiji doprinele enormnom rastu uvoza od 2001. g. i spoljnotrgovin-skog deficita koji je zaključno sa 2008. g. dostigao ogromne razmere i još uvek je, i pored znatnog smanjenja, vrlo visok.

Kada se govori o doprinosu stranih kompanija izvozu iz Srbije, trebalo bi istaći i jedan veliki minus a to je njegova sruktura, jer u njoj dominiraju primarni proizvodi koji, sem energenata vrlo malo troše domaće reprodukcione materijale. Prema Svetskom ekonom-skom forumu, Srbija je po kvalitetu strukture izvoza u 2014. godini bila tek na 138 mestu (WEF 2015, p. 315), tj. samo su dve zemlje sa te liste imale nepovoljniju strukturu. U najnovijem Izveštaju te institucije Srbija se po kvalitetu strukture izvoza nalazi na 134 mestu, to jeste, samo četiri zemlje sa te liste imaju nepovoljniju struktur izvoza (WE-F,2016,p.315).

I kada se radi o izvozu iz Srbije, postavlja se suštinsko pitanje koliko od ukupnog iznosa deviza ostvarenog od izvoza stranih kompanija ostaje u Srbiji. Verujem da je taj iznos vrlo skroman.

Vrlo je problematičan efekat tzv. SDI na zaposlenost. U samo nekoliko uspešnih priva-tizacija, u kojima su kupci preduzeća bile strane kompanije broj zaposlenih se, nakon prodaje, osetno povećao. Međutim, čak i većini uspešnih primera privatizacije, gde su strane kompanije bile kupci, broj zaposlenih, manje ili više, se smanjio. Na primer, broj zapsolenih u IMPOL – Sevalu od obavljene privatizacije se smanjilo sa 1.123 na 725 radnika. U Cementari u Kosjeriću broj zaposlenih se smanjio sa 657 na 263, u Fabrici duvana u Nišu sa 2.308 na 288, „Merimi“ sa 1.151 na 432, a u Cementari Novi Popovac sa 2.408 samo 288 radnika. Povodom ovih cifara treba biti fer pa naglasiti da je broj

193

zaposlenih pre privatizacije bio znatno veći nego što je obim proizvodnje dozoljavao, jer je postojalo opredeljenje društva da za vreme sankcija, vazdušne agresije NATO-a i neposredno nakon toga ne sme biti otpuštanja radnika i da bi se verovatno broj zaposle-nih smanjio tokom prvih godina novog veka, i da nije bilo privatizacije, pogotovu ako se proizvodnja ne bi osetnije povećala. Uz to, ne mala, a nizu slučajeva, uspešne privati-zacije, u kojima su strane firme bile kupci, visoka investiciona ulaganja u novu opremu imala su za rezultat smanjenje potrebe za radnom snagom. Kvalitetniji menadžment i bolja unutrašnja organizacija rada takođe su omogućavali uštedu u radnoj snazi. I pored svega toga, vrlo je verovatno da je u mnogim slučajevima, pogotovu u preduzećima sa stranim vlasništvom koja nisu bila uspešna (za razliku od prethodnih navedenih) broj zaposlenih je znatno smanjen a preostali radnici su bili znatno više opterećeni i još uvek rade dnevno više od 8 sati, tj. znatno više nego što rade radnici iz iste branše u zemljama gde su matične kompanije. Primer koji sledi puno govori u prilog tvrdnje o povećanju eksploatacije radnika do čega je došlo nakon prelaska preduzeća u vlasništvo strane firme. Naime, nakon prodaje nacionalnih telekomunikacionih kompanija nemač-kom „Telekomu“, do čega je došlo u Mađarskoj; Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori, broj zaposlenih u telekomunikacionim kompanijama u ovim zemljama je osetno smanjen, pa se broj klijenata po jednom zaposlenom znatno povećao i znatno je prevazišao taj odnos u Nemačkoj. Tako su, prema analizi kompanije Gullen International, početkom 2011.god.,na jednog zaposlenog u nemačkom „Telekomu“ dolazilo je 289 korisnika, u Hrvat-skoj 463, u Makedoniji 800, a u Mađarskoj čak 806 (Dušanić, J.2011,s.1089. Dodajmo da se po istom izvoru, pokazuje da u slučajevima gde telekomunikacione kompanije nisu prodate strancima, taj odnos sličan onom u Nemačkoj: Švedskoj 347, Sloveniji 356, Francuskoj 377, Belgiji 390, a u Srbiji 372. Neke od stranih kompanija ne poklanjaju nužnu pažnju prema radnim uslovima i prirodnoj sredini. Ekstremno je ponašanje ame-ričke naftne kompanije i američkih građana zaposlenih u njoj prema prirodnoj sredini i domorodačkom stanovništvu u Ekvadoru do čega je došlo sredinom prve decenije novog veka. Tada je ta kompanija krenula da realizuje grinfild investicije do koje je došla pod vrlo povoljnim finansijskim uslovima, jer je Ekvador, zbog nemogćnosti otplate dospelih rata spoljnog duga, bio prinuđen da prihvati zahtev SAD, za dobijanje dozvole da krene u njenu realizaciju, o čemu vrlo detaljno i ubedljivo piše autentičan svedok, pa i učesnik Džon Perkins u knjizi Ispovest ubice ekonomija (Dž. Perkins 2012. s. 365-368).

Na kraju, zagovornici potpune liberalizacije SDI ističu da se prisustvom stranih kompa-nija stiču nova znanja, da se domaća radna snaga upoznaje sa novom opremom i novim tehnologijama, kao i kvalitetnijim menadžmentom, i da se to kasnije može primeniti u privatnom biznisu nekih lica koji su radili u preduzećima gde su strane kompanije ve-ćinski ili potpuni vlasnici. I te priče nemaju osnova. Prvo, u nizu slučajeva te kompanije su monopoli i često njihova proizvodnja prevazilazi domaće potrebe. Prema tome, nema ekonomske logike da neko ko radi u toj kompaniji odluči da podiže novu kompaniju koja bi proizvodila iste proizode i koristila istu tehniku i tehnologiju. I što je bitno naglasiti jeste činjenica da domaći radnici u stranim kompanijama često imaju, kako bi prof. Jože Menciger rekao – status reprodukcionog materijala. Oni rutinski obavljaju određe-ne operacije i pri tome ne stiču neka šira znanja koja bi mogli primeniti u nekom svom budućem biznisu. Nešto veće šanse da, upoznajući se sa tehnikom tokom rada u stranoj kompaniji, neko krene u sopstveni biznis, postoje u slučajevima gde ekonomija obima nema veliki značaj. Takav je slučaj sa delom tekstilne industrije, industrije obuće, drvne, prehrambene industrije i sl.,ali se i tu postavlja pitanje postizanja cenovne i vancenovne

194

konkurenotnosti proizvoda i odnosa cena i kvaliteta koje imaju prisutne strane kompani-je. Uz sve to, strane kompanije, u cilju eliminisanja potencijalne konkurencije od strane domaćih firmi, mogu izvesno vreme primenjivati dampinške cene na tržištu zemlje u kojoj su locirane, a tržište zemalja sa niskim per capita dohotkom se tretira kao price market i na njemu ogroman procenat kupaca se odlučuje da kupi proizvod ili uslugu ako imaju niže cene od konkurencije. Sve u svemu, šanse za razvoj nekog domaćeg biznisa na bazi upoznavanja domaćeg radnika sa tehnikom i tehnologijom i menadžmentom u stranoj kompaniji u kojoj radi , vrlo su skromne, a često i nemoguće.

I na kraju, kada se govori o tehnici i tehnoliji koje dolaze u Srbiju po osnovu SDI, sudeći po podacima Svetskog ekonomskog foruma, ona nije ni obimna niti je među najsavreme-nijim. Naime, zbog skromnog priliva SDI, njihovog ulaganja u sektore usluga i primarnu proizvodnju, po vrednosti tehnike i tehnologije koja je po osnovu SDI došla u Srbiju u 2014.g.ona je bila tek na 110 mestu od 140 zemalja (WEF 2015, p. 315). Po najnovijem izveštaju tog Foruma, ona je sada na 109. mestu (od 138 zemalja) (WEF 2016, p. 315).

2. Perspektive i racionalnost stranih direktnih investicija u Srbiji

Kao što su u prošlosti bivši funkcioneri Srbije obećavali spektakularan rast tzv. SDI, i sa-dašnji obećavaju slično. U vezi sa tim, očigledno je da oni i pod pojmom „strane direktne investicije“ podrazumeva, pored grinfild i braunfild investicije, i prodaju „Telekoma“, „Energoprojekta“, „Aerodroma Beograd“, Komercijalne banke, Osiguravajući zavod „Dunav“, vodnih resursa, šumskog i poljoprivrednog zemljišta, banja, a u manjinskom delu EPS-a i Pošta Srbije i nekih drugih preduzeća i ustanova.

Zvaničnici ističu da će u budućnosti veliki doprinos visokom rastu tzv. SDI u Srbiji dati očekivane visoke stope rasta BDP i napredak u procesima integracije u EU. Međutim, i ovde se može postaviti pitanje da li su ta očekivanja opravdana. Prvo, rast BDP Srbije od 2014.god. jeste osetno ubrzan i njegov nivo u 2016.god. biće za oko 3,5% viši nego što je bio 2014.g. , ali je tada statistička osnova bila vrlo niska, pa je ostvareni dvogodišnji rast ipak vrlo skroman. Uz to, trebalo bi naglasiti da je rast BDP u nizu susednih zemalja, sem Hrvatske, u te dve godine bio veći od rasta u Srbiji, iako one nisu imale tako nisku statističku osnovu. Prema tome, ako potencijalni strani investitori, pri odluci o investi-ranju u neku od zemalja Balkana ili zemalja Istočne Evrope, znatnu važnost daju rastu BDP u poslednjih nekoliko godina – oni će se, uz ostale slične uslove, pre odlučiti za te zemlje. I optimističke projekcije o rastu BDP u Srbiji koje daju međunarodne finansij-ske institucije mogu imati trenutne povoljne efekte na priliv SDI u Srbiji, ali je većini potencijalnih stranih investitora jasno da su one krajnje nepouzdane, jer ih je u prošlosti stvarnost brzo surovo demantovala. Kao ilustraciju, navedeno da je MMF krajem 2008. g. projektovao rast BDP Srbije u 2009. g. od 6%, a ostvareno je smanjenje od 3,1%. Ili, Svetska banka je krajem 2011. god, u studiji Road to Prosperity: Productivity and Export za period 2010-2015. g, projektovala prosečnu stopu rasta BDP Srbije od čak 6,7%. Da se to ostvarilo, BDP u 2015.g. bi bio za čak 38,26% veći nego 2010.g. Kada su predstavnici Svetske banke izneli te svoje projekcije u Beogradu (krajem 2011.g.), dokazivao sam da su autori ove studije i ovih projekcija izgubljeni u prostoru i vremenu (Kovačević,2011). I

195

nažalost, pokazalo se da je moja „katastrofičnost“6 bila opravdana, jer je nivo BDP Srbije u 2015.g. bio za samo 1,95% veći nego što je bio 2010. g, a prosečna stopa rasta iznosila je simboličnih 0,4%.

Zvaničnici Srbije i podobni ekonomisti koji godinama „šire pozitivnu energiju“ ističu da će napredak Srbije u pregovorima o punopravnom članstvu u EU – imati i pozitivne efekte na priliv SDI u Srbiju. Međutim, kada se imaju u vidu brojna uslovljavanja, pa i ucene EU, veliko je pitanje kada će, i da li će Srbija postati punopravni član EU. Na kraju, podsećam da je u Hrvatskoj, neposredno pred učlanjenje u EU, postojala euforija obećanja o dolasku obimnih SDI, ali se to nije dogodilo, pa se hrvatska privreda već sedam godina nalazi u velioj krizi i to destimuliše potencijalne investitore da ulažu na njenoj teritoriji.

Kada se govori o budućem rastu i nivou BDP kao faktoru pospešivanja grinfild i braun-fild investicijama u Srbiji, vrlo je važno pitanje koliko će – od njegovog ukupnog iznosa otići iz Srbije i da li će raspoloživa veličina BDP rasti ili neće i da će domaća potrošnja rasti. S obzirom na to da će obaveze po osnovu servisiranja spoljnog duga rasti i da je krajnje neizvesno da li će kompanije i banke u stranom vlasništvu povećati ili smanjiti iznos profita iz Srbije – samo bi visoka prosečna stopa rasta BDP od bar 5% omogućila rast tražnje domaće robe i usluga i samo u tom slučaju to bi mogao biti jedan od stimu-lativnih faktora da strana lica povećaju investiranje u Srbiji. Nažalost, tako visoka stopa rasta nije moguća.

Zbog servisiranja ogromnog spoljnog i javnog duga, ogromne potrebe za deviznim sred-stvima za razvoj energetike,uređenja vodnih tokova i obezbeđenja dovoljne količine pit-ke vode, uređenja ljudske sredine, pokrića u deficitu tekućeg računa platnog bilansa i nužnog rasta uvoza opreme, tehnologija, uvoznog reprodukcionog materijala, kupovine stranih licenci i mnogo čega drugog, Srbija mora učiniti sve što je u njenoj moći da obez-bedi što veći priliv SDI.

Nema spora da Srbija mora ulagati ogromne napore i preduzimati sve racionalne mere da na njenu teritoriju dođe što više stranih grinfild investicija. Te investicije ne bi trealo dozvoliti samo ako podrazumevaju gajenje GMO proizvoda ili ako njihova realizacija zagađuje ljudsku sredinu ili se odnose na robu i usluge čiji je promet zabranjen. Slično bi se moglo reći i za tzv. braunfild investicije. Međutim, veliko je pitanje da li je real-no očekivanje da će strane investicije ove vrsti u većem obimu doći u Srbiju narednih nekoliko godina. Prvo, eksterni uslovi, naročito stanje u Evropskoj uniji, destimilulišu potencijalne investitore da investiraju na području bilo koje evropske zemlje. S obzirom na visoku verovatoću da potencijalni strani investitori koji razmišljaju o eventualnom investiranju u Srbiji računaju na plasman buduće proizvodnje i na područje susednih zemalja i da se sve one nalaze u ozbiljnoj recesiji, bolje reći ekonomskoj krizi, i to će destimulisati potencijalne investitore da ulažu u nove i u proširenje postojećih kapacite-ta. Sama činjenica da se Srbija na najnovijoj rang listi zemalja po konkurentnosti, koja

6 Predsedavajući na savetovanju, koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista a koje se odnosilo na mere ekonomske politike za 2012.g., tadašnji predsednik tog Društva, prilikom mog najaljivanja kao refe-renta je rekao „E, sad da čujemo jednog katastrofičara“. I samo osam meseci nakon toga predstavnik EU u Srbiji je izjavio da je Srbija u poslednjem trenutku izbegla bankrot, a to je postigla zaduživanjem preko emitovanja državnih zapisa koja je bila praćeno vrlo godišnjom kamatnom stopom većom od čak 7%.

196

izražava zdravstveno stanje društva i privrede, nalazi tek na 90 mestu (od 138 zemlja) i da se na brojnim konkretnijim rang listama tog Foruma nalazi između 120-137 mesta – takođe deluje destimulativno za potencionalne strane investitore. Svaki potencijalni strani investitor će u tom Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma moći da vidi da je naj-veća prepreka za obavljanje biznisa u Srbiji – visoki porezi i razne takse i akcize, što će ih destimulisati da u narednim godinama na njenom području više investiraju. Dodajmo da je ambasasdor SAD u Srbiji K. Scot, pre mesec dana, izjavio da je najveća prepreka za SDI u Srbiji – nedostatak vladavine prava i ta njegova izjavaća doći će do ušiju niza potencijalnih investitora.(K. Scot 2016, s. 32), pa će ih i to destimulisati da razmišljaju o investiranju na području Srbije.

Izjava sadašnje premijerke V.Britanije Tereze Mej koju je dala pre dva meseca, o navod-no vrlo lošim karakteristikama Srba imaće, istina ne velike, posledice na odluke poten-cijalnih investitora iz V. Britanije da ne razmišljaju o investiranju u Srbiji.

Vrlo neprijatne, a po mnogima autoritetima i mom mišljenju, neopravdane kvalifikacije jednog od najvažnijih zvaničnika Srbije, da je narod u Srbiji – ljen – mora imati negativ-ne posledice po budući priliv SDI.

Politička situacija u regionu se čak i pogoršala u poslednjih pola godine i to destimuliše potencijalne strane investiture da investiraju na području Srbije. Problem oko statusa Kosova se pojačava. Odnosi između Srbije i Hrvatske, pa i Srbije i BiH, Hrvatske i BiH su pogoršani, a politička kriza u Crnoj Gori i Makedoniji je takođe pojačana, što uzeto skupa, destimuliše SDI u celom tom regionu, pa i u Srbiji.

Kada se govori o mogućnostima rasta SDI u Srbiji, značajno je pitanje opravdanosti i mogućnosti održavanja sadašnjeg njihovog stimulisanja preko bespovratnih donacija po osnovu novozaposlenih radnika. Prvo što bi u vezi toga trebalo napomenuti jeste činjenica da su neke strane firme zloupotrebljavale tu mogućnost, tako što su proforma, otpuštali postojeće zaposlene, pa ih ponovo zapošljavali i tako dolazili do tih donacija. Uz to, neke od stranih firmi nisu ispoštovale preuzete obaveze u vezi ugovorenog roka zadržavanja novoprimljenih radnika u radnom odnosu, pa se protiv njih vode sudski pro-cesi. Postavlja se pitanje da li je moguće izbeći takve zloupotrebe? Državni funkcioneri su verovali i još veruju, da će ti novoprimljeni radnici ostati u dužem radnom odnosu nego što je ugovoreni period njihovog ostanka u radnom odnosu, ali se to nije uvek de-šavalo, pa se postavlja pitanje da li je moguće takvu praksu u budućnosti eliminisati ili bar bitno smanjiti. I najvažnije pitanje u vezi tih stimulacija jeste da li je bilo razumno tu meru uvesti i da li će biti moguće njih nastaviti. Nije mi poznato da li je neko istražio ko-liko su ove mere stimulisale dotok novih SDI. Pobornici ove mere ističu da se taj poklon stranim firmama, kroz poreze po osnovu njihove aktivnosti, vrati za tri do pet meseca. Nisam video neku ubedljivu analizu koja bi me ubedila u opravdanost tih tvrdnji. Ti koji to tvrde predpostavljaju da te strane kompanije ne bi uopšte investirale na području Sr-bije bez tih donacija, što je vrlo problematično. Problem koji će nastati jeste mogućnost da svaka strana firma koja razmišlja da investira u Srbiji može državnim institucijama koje odobravaju te donacije reći: „Ako ste nekad moćnom „Benetonu“ i moćnom „Fi-jatu“ (mada mi on to više nije) obezbedili visoke donacije po jednom novozaposlenom, morate to obezbediti i nama“. Čak je i nekada vodeća evropska firma tekstilne industrije, čuveni „Beneton“, drastično zloupotrebila krajnju naivnost i neodgovornost zloupotre-

197

bom funkcija zvaničnika Srbije. Ta poznata italijanska firma je 2011. za 3 miliona evra dobila vrlo atraktivno zemljište bivšeg „Niteksa“ vrednog oko 24 miliona evra, poslovni prostor od 65 hiljada kv. metara čija je tržišna vrednost oko 40 miliona evra. Uz to, dr-žava je odmah „Benetonu“ uplatila 10,5 miliona evra na ime otplate dugova „Niteksa“ i 22 miliona evra za isplatu otpremnina radnicima koji su proglašeni viškom. Uz sve to, država se obavezala da će za svakog novozaposlenog dati po 9000 evra. S druge strane, „Benetton“ je potpisao sporazum o podizanju fabrike u Nišu u koju će investirati 43,2 miliona evra i da će u sledeće 4 godine zaposliti 2700 radnika. Kada je taj sporazum zaključen, tadašnji ministar M. Dinkić ga je okarakterisao kao istorijski. Prema izjavi jednog dugogodišnjeg rukovodioca u „Niteksu“, država je do kraja avgusta 2013. po ovom osnovu Benettonu dala čak 116,9 miliona evra, a ta firma nije podigla fabriku, „mutila“ je sa podacima o zaposlenim, pa je novozaposlene kod kooperanata prikazivala kao svoje. I u tom slučaju, podatak o zaposlenim je bio neuporedivo manji od obećanih, a u samom „Benetonu“ u Nišu krajem 2015. bilo je zaposleno samo pedesetak radnika koji su imali bedne plate. I poenta svega je da se od sredine 2016. na ulazu u poslovni prostor nekadašnjeg „Niteksa“ sklonjen naziv firme.“Beneton“, a stavljen je naziv grčke firme, kooperanta „Benetona“ – „Olimpija kniting“. I zapanjujuće je da zvaničnici o svemu tome ćute.

Teorijski posmatrano, ako se praksa subvencionisanja stranih investitora nastavi, a su-deći po izjavama zvaničnika – hoće, može se desiti da u budućnosti na teritoriji Srbije ni jedna strana kompanija neće investirati ako joj se ne obezbede visoke subvencije po novozaposlenom radniku. S obzirom na ogroman spoljni, ogroman javni dug, ogromne obaveze po osnovu servisiranja tih dugova i neophodnosti pokrića deficita tekućeg ra-čuna platnog bilansa, pitanje je kako doći do sredstava za subvencije stranim firmama.

Zvničnici često ističu da su prednosti Srbije, kada su u pitanju SDI– kvalifikovana radna snaga, što je, nažalost, sve manje istina. Nema spora da je kvalitet obrazovanja u Srbiji tokom ekonomske krize drastično opao, kako u celini tako i od osnovnog do najvišeg sistema obrazovanja. Po podacima Svetskog ekonomskog foruma, mesta Srbije na rang listama zemalja po kvalitetu obrazovnog sistema u celini, kvaliteta osnovnog, srednjo-škoskog i visokog obrazovanja su sada drastično nepovoljnija nego što su bila 2008.g. Navedimo samo da je Srbija po kvalitetu sistema obrazovanja u celini u 2008.g. bila na solidnom 45. mestu, a u 2015. godini tek na 115. mestu (WEF 2015, p. 315). Mala je uteha da je na najnovijoj rang listi ona popravila svoju poziciju za 12 mesta, ali je, i pored toga, za 58 mesta slabije plasirana nego što je bila pre 8 godina. Zapanjujuće je koje su sve zemlje po kvalitetu obrazovno sistema ispred Srbije.

Jedina svetla tačka jeste visok kvalitet visokog obrazovanja uz oblasti informacionih tehnologija iz matematike, što ističu čak i stručnjaci iz SAD.

Kada se govori o kvalitetu radne snage u Srbiji, trebalo bi naglasiti još dva njena minusa. Prvo, u velikoj većini preduzeća u Srbiji obuke radnika uz rad nije prisutna. Prema po-dacima Svetskog ekonomskog foruma, Srbija, se obuci uz rad nalazi tek na 127 mestu, tj. samo 10 zemalja sa te liste su u nepovoljnijoj poziciji (WEP 2016, p. 315). Drugo, ako mladi ljudi koji su završili srednju školu ili fakultet, godinama nisu u radnom odnosu, gube deo stečenog znanja, ne stiču nova, gube sasmopouzdanje i samopoštovanje i ako

198

se zaposle tek kroz 3-4 godine, kao radna snaga neće biti onog kvaliteta koji bi imala da su se odmah zaposlili.

O ponašanju stranih kompanija koje posluju u Srbiji trebalo bi naglasiti da većina za-poslenih njima ima vrlo niske plate – znatno niže nego, na primer, u Češkoj, Poljskoj, Slovačkoj pa i u Rumuniji i Bugarskoj. U mnogima se kasni sa isplatama , a neke se ugase pa radnicima ostaju dužne više mesečnih plata. Uz to, strane kompanije koje znat-no povećavaju profit, simbolično povećavaju broj zaposlenih. Na primer, „Telenor“ je u 2011. ostvario neto dohodak od 44, 640.623 evra, a u 2013. g. 97,309.444 evra, a broj za-poslenih je povećan sa 1117 na 1153. Dakle, dobit po zaposlenom za samo dve godine je impresivno povećana sa 39.965 na čak 84.397. Ne verujem da su plate zaposlenih osetni-je povećane, jer bi se to široj javnosti sa ponosom saopštilo. Jedan od kanala urušavanja ljudskog kapitala u Srbiji jeste drastično povećanje broja lica koja odlaze na rad u ino-stranstvo. Prema podacima OECD-a, samo u te zemlje iz Srbije je 2013.g.otišlo 44.000, a u 2014.g. čak 58.000 ljudi (OECD, 2016). I što je posebno neprijatno jeste saznanje da je među tim emigrantima sve veći procenat onih sa visokim i srednjim obrazovanjem. I kao posledica svega namenjenog Srbija se na rang listi zemalja po „odlivu mozgova“ u inostranstvo nalazi na tragičnom, predposlednjem – 137 mestu (WEF 2016.br.315). Kao posledica toga, ali i niza drugih faktora krajnje je nepovoljna činjenica da je broj dece u osnovnim i srednjim školama od školske 1995/96 do školske 2013/2014 smanjen za oko 215.000 i ta činjenica već i sada, a i u budućnosti će imati nepovoljne efekte na kvalitet radne snage u Srbiji. Dosadašnji procenat dece koja napuštaju osnovnu i srednju školu u Srbiji kreće se od 10-15%, a po podacima Evropske komisije odgovarajući procenat iznosi u Hrvatskoj 4,2%, Sloveniji 4,4%, Češkoj i Švajcarskoj po 5,5%, Holandiji 8,89%, Finskoj 8,9%, i Nemačkoj 10,5% (Politika, 23.02.2014,s.9). I po nizu drugih pokazatelja očigledno je da se ljudski kapital u Srbiji već godinama drastično urušava.7

Sa stanovišta pozitivnih ekonomskih efekata budućih potencijalnih SDI tzv. „Južni tok“, odnosno gasovod iz Rusije, po mom mišljenju, je na prvom mestu. Nažalost, i pored toga što je realizacija tog međunarodnog projekta bila ozbiljno krenula i što je, pored Rusije, još pet evropskih zemalja pokazalo vrlo veliki interes da se taj projekat realizuje, SAD su iz želje da naštete Rusiji i da smanje energetsku zavisnost evropskih zemalja od Rusi-je, uspele da Evropsku zajednicu nateraju da ona ubedi Bugarsku da odustane od reali-zacije tog projekta, a argumentacija je bila tragikomična. Međutim, s obzirom na veliku verovatnoću da će se realizovati gasni sporazum tzv. „Severni tok 2“ i „Turski tok“ neophodno je da Bugarska, Mađarska i Srbija ponovo pokušaju da obezbede saglasnost EU za izgradnju „Južnog toka“. To pogotovu ako se zna da bi, po ranijem dogovoru, za realizaciju tog projekta kroz Srbiju, u nju došlo dve ,milijarde evra direktnih investicija od strane Ruske Federacije, tako što bi „Gasprom“ investirao radove od 400 km. Dug Srbije bi se vraćao od prihoda od tranzitne takse koje će biti vrlo visoke, a godišnja kamatna stopa za taj dug je trebalo da iznosi 4,25%. Uz sve to, realizacija tog projekta imala bi za rezultat, angažovanje velikog broja domaćih preduzeća i desetine hiljada radnika iz Srbije. Uz to, jeftiniji gas, do koga bi se dolazilo realizacijom te investicije

7 Zbog toga već i sada se oseća nedostatak inženjera i nekih drugih stručnjaka, što sve skupa destimuliše potencijalne strane vlasnike kapitala, da razmišljaju da investiraju na područje Srbije. Detaljnije o svemu tome u mom referatu podnetom na savetovanju koje je organizovala Akademija ekonomskih nauka, a koji je objavljen u časopisu Nacionalni interes,r.1/2015.

199

direktno i indirektno bi pozitivno delovao na buduću privrednu aktivnost i standard stanovništva Srbije.

3. Osnovni argumenti protiv prodaje strancima preostalih dobrih preduzeća, Komercijalne banke i prirodnih resursa

Kada se govori o budućim iznosima SDI u Srbiji, vrlo važno je navesti da li se pod tim pojmom podrazumevaju samo grinfild i braunfild investicije ili se uz to, tu podrazumeva i prodaja „Telekoma“, poljoprivrednog i šumskog zemljišta, Aerodroma Beograd, „Ener-goprojekta“, Komercijalne banke, RT Bora, „Dunav osiguranje“, banja, vodnih izvora, rečnih luka, dela Pošte Srbije i dela EPS-a i td.

U tekstu koji sledi navešćemo osnovne argumente za tvrdnju da eventualna prodaja na-vedenih firmi i resursa strancima ne bi bile investicije, već, dezinvesticije i da ih zbog toga ne treba prodavati.

U poslednjih pet godina Akademija inženjerskih nauka, druge kompetentne institucije, profesorka sa Berkli univerziteta Jasmina Vujić, prof. Aleksandra Smiljanić, prof. Jovan Dušanić, prof. dr Ljubodrag Savić, moja malenkost i niz od preko 100 drugih profeora univerziteta izneli su obilje argumenata koji govore da se „Telekom“ nikako ne bi smeo prodati strancima i to proglasiti „stranom direktnom investicijom“. To bi sa stanovišta stanovnika Srbije, bila drastična dezinvesticija, a i suverenitet zemlje bi, nakon eventu-alne prodaje, bio bitno smanjen. Gotovo je zaboravljeno saopštenje Akademije inženjer-skih nauka, sa kraja februara 2015.godine koje je bilo upućeno premijeru i nadležnim ministarstvima, a koje je potpisao bivši rektor BU sadašnji predsednik te Akademije prof. Branko Kovačević u kome se apeluje da se „Telekom“ ne prodaje, jer on ima strate-ški značaj za Srbiju. U toj poruci, bolje reći apelu, kaže se: „Ukoliko se „Telekom“ proda stranom kupcu, sav telekomunikacioni saobraćaj prolaziće isključivo kroz mreže stranih kompanija. Ovaj saobraćaj uključuje komunikaciju svih građana, državne uprave, firmi, vojske i policije. Nadzor i praćenje saobraćaja se najefikasnije može obaviti u velikim čvorištima fiksne mreže koju upravo „Telekom“ poseduje. Prepuštanje kompletne teleko-munikacione infrastrukture strancima ugrožava vitalne interese države“.

„Telekom“ poseduje kompletnu telekomunikacionu infrastrukturu kroz koju se prenosi saobraćaj svih mobilnih i internet operatera. I zato je vrlo rizično i neracionalno njega prodati strancima.

Masom argumenta navedeni profesori su dokazivali da će nakon eventualne prodaje „Telekoma“, ostvarena cena biti niska, da će nakon toga, kao što je bilo u Mađarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji i nekim drugim zemljama, broj zaposlenih u njemu biti osetno smanjen, cene usluga znatno povećane i da će kupac manje investirati, a profit iznositi u zemlju gde je sedište kupca. Ja sam često isticao da ne vidim konkretnu delatnost ili kon-kretni projekat, u koji bi se uložile dobijene pare, a koji bi ostvarivao višu profitnu stopu i viši iznos profita nego što sada ostvaruje „Telekom“, a pogotovu od budućeg njegovog iznosa kada se isplati dug grčkom OTE-u.

200

Neki od navedenih profesora, a i profesori Ustavnog prava i drugih pravnih disciplina su isticali da se ovo preduzeće, zbog pravnih ograničenja, ne može prodati strancima. Naime, u članu 85. Ustava Srbije piše da stranci ne mogu steći svojinu nad dobrima od opšteg interesa, u „Telekomu“ i njegova imovina je upravo to. Uz to, po članu 11, Zakona o javnoj svojini, kao i po članu 5. Zakona o privatizaciiji „Telekom“ i njegova imovina se ne bi smela prodati stranim licima. Postavlja se pitanje ako telekomunikacione kom-panije, iako su u državnom vlasništvu, u nizu zemalja Zapadne Evrope (kao što su Fran-cuska, Norveška, Švedska, Finska, Švajcarska, Belgija, itd.), rade vrlo uspešno, zašto to ne bi mogao i „Telekom“? Po svemu sudeći, tzv. sporazum iz predostrožnosti Srbije sa MMF obavezuje Srbiju da privatizuje „Telekom“, a to znači da će većinski vlasnik biti strano telekomunikaciono preduzeće ili eventualno Evropska banka za obnovu i razvoj. Ako taj diktat MMF i dalje važi – trebalo bi ga ignorisati, čak i po cenu da se taj spora-zum raskine i pre ugovorenog roka.

Pobornici prodaje „Telekoma“ su isticali, da on nije sposoban da investira i da ostane konkurentan na domaćem i stranom tržištu. Međutim, pokazalo se da njihov pesimizam nije imao pokriće. Naime, i pored otplate dela duga za kupovinu udela grčkog OTE-a i po tom osnovu smanjenja dobiti, „Telekom“ je u 2015.g. ostvario neto dobit od 120,642 miliona evra, dok je ona u 2012.g. iznosila 108 miliona evra. Dodajmo da je po ukupnom prihodu u 2015. godini sa 127,8 milijardi dinara „Telekom“ bio na prvom mestu predu-zeća u Srbiji i da je sredinom tekuće godine u budžet Srbije uplatio 8,9 milijardi dinara. I bitno je naglasiti da je „Telekom“ u 2015. g. investirao čak 20,1 milijardi dinara, što je povećanje od čak 64% u odnosu na 2014. g.

Zbog svega navedenog, jasno je da prodaja „Telekoma“ stranim pravnim licima ne bi smela da se obavi ni u kom slučaju, jer bi bio nedopustiv greh i prema sadašnjim, a po-gotovu budućim generacijama ljudi koji žive i koji će živeti u Srbiji.

Smatram da je ovde vrlo korisno navesti preporuke Nobelovca Dž.Stiglica koje je on upu-tio funkcionerima SRJ 2001.g. „Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Morate se diplomatskim sredstvima suprotstaviti MMF, braneći vlastima interese jer je u pitanju razvoj celokupnog društva“ (Ekonomist Magazin (12-03,2001).

Čudno je, pa i nemoralno pritiskati, pa čak i ucenjivati Srbiju da proda „Telekom“ i druga strateška preduzeća, a da najrazvijenijje zemlje Zapada sve češće zabranjuju prodaju privatnih preduzeća stranim kompanijama, pogotovu ako su one iz Kine. Nemačka vla-da nije dozvolila da proizvođač poluprovodnika „Ankstron“ proda svoje akcije kineskoj firmi „Fujmanu“. Ili, pre nekoliko meseci kineska gigantska kompanija „Milea“, koja proizvodi sofisticirane tehnologije za automatizaciju proizvodnje, ponudila je nemačkoj firmi „Kuku“, koja je svetski lider u robotici i industrijskom inženjeringu, čak nešto više od 4,5 milijarde evra za akvizaciju (Delević, 2016), Međutim, i u ovom slučaju nemačka država nije dozvolila da sofisticirana tehnologija za automatizaciju dođu u ruke Kineza. Obrazloženje nemačke države, o zabrani prodaje „Ankstrona“ je bilo da se ne može do-zvoliti transfer preko akvizicije najsavremenijih tehnologija i pri tome je iskazala zabri-nutost za nacionalnu bezbednost u slučaju njenog slobodnog transfera i međunarodnih akvizicija. Dakle, i u ovom slučaju ispoljava se pravilo „Radite kako vam mi kažemo, a ne kako mi radimo“.

201

Najavljena je još jedna vrlo problematična privatizacija za 2017.godinu, koju će biti vrlo teško, a verovatno i nemoguće izbeći. To je privatizacija Komercijalne banke. Naime, nakon ulaska Evropske banke za obnovu i razvoj u akcijski capital ove naše, do skora, najbolje banke, Srbija je prihvatila obavezu da svoj udeo u ovoj bani 2017..proda EBRD i biće teško tu obavezu izbeći. S obzirom na činjenice da je krajem juna tekuće godine u ukupnoj aktivi bankarskog sektora Srbije učešće stranih banaka bilo 75,8%, a u kapitalu tog sektora 77,8%, jasno je da će nakon prodaje preostalog dela Komercijalne banke, to učešće biti još znatno veće.

Kada se govori o stanju Komercijalne banke i eventualnoj prodaji preostalog dela Srbije EBRD, postavlja se niz pitanja, a među njima se ističu:

1. Veoma je čudno da se Komercijalna banka, nakon višegodišnjeg isticanja vrlo po-zitivnih poslovnih rezultata, sada nalazi u velikim finansijskim problemima. Zbog toga bi neka kompetentna institucija ili stručnjak od poverenja, morali istražiti njeno poslovanje i široj javnosti nalaze saopštiti. U svakom slučaju čudno je da uslovima kada su banke u Srbiji, gledano u celini, u prošloj godini udvostručile profit, a da KB u isto vreme beleži gubitak.

2. Privatna EBRD, najblaže rečeno, nije na visokom poslovnom, pa ni moralnom ni-vou, pa se vrlo lako može desiti da, nakon njenog eventualnog sticanja većinskog vlasništva, ona osetno smanji broj zaposlenih, smanji izdatke za razne društvene i socijalne aktivnosti i da je proda po zntno višoj ceni od one koju je platila , pa će, po Srbiju i njeno stanovništvo ta tzv. strane direktne investicije - biti dezinvesticija.

3. Ako se ima u vidu zvanična najava da će uskoro u Srbiju doći moćna Kineska banka i još jedna ruska banka, jasno je da će domaće banke, ako uopšte prežive, imati sim-bolično učešće u ukupnom bankarstvu.

4. Nažalost, iskustva istočnoevropskih zemalja, sem Češke I Poljske u kojima već dve decenije u bankarstvu dominiraju strane banke – nisu pozitivna, pa zato nije čudo što su neke od tih država, kada su, na primer, bili stambeni krediti sa klauzulom vezanom za švajcarski frank, donosile odluke kojima su sprečile ekstremnu pohlepu stranih banaka i zaštitile svoje građane koji su bili pogođeni svojvrsnom elementar-nom nepogodom. I zbog te ispoljene pohlepe stranih banaka i njihove nespremnosti da povoljnim kreditima pomažu privredu i stanovništvo, razumljivo je da je Vlada V. Orbana donela odluku da učini sve što je moguće kako bi vise od polovine ban-karskog sektora Mađarske imale domaće banke.

Zbog svega navedenog, Srbija bi trebalo da preduzme sve što je u njenoj moći da status Komercijalne banke ostane nepromenjen. Ako se EBRD sa tim ne složi, trebalo bi raz-motriti mogućnost i posledice eventualne jednostrane odluke Srbije o nepromenljivosti statusa Komercijalne banke, a uz to, trebalo bi doneti odluku i o formiranju razvojne banke I pri tome primeniti iskustva zemalja u kojima je takva banka dala dobre rezultate, odnosno doprinela rastu privredne aktivnosti.

Prodaja zemljišta strancima, koja se sada, uz vrlo problematična pravna tumačenja, čak i ilegalno obavlja i koja će i od aprila 2017. godine, kako sada izgleda, biti neminovna, a pare dobijene po osnovu te privatizacije se statistički registruju i dalje će se registrovati kao „strane direktne investicije“, a to će u suštini, po logici zdravog razuma, biti dezin-vesticije. Po ustavnim i relevantnim zakonskim rešenjima Srbije – zemljište se ne može

202

prodavati stranim licima. Međutim, bivši ministri i bivše vlade Srbije su našli način da se od 2002. g. zemljište u Srbiji ipak prodaje stranim licima.

Bitna promena pravne regulative vezane za prodaju zemljišta stranim licima uvedena je Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju koji je Srbija 2012. potpisala sa Evropskom unijom, po kome se ona obavezala, da nakon pet godina od potpisivanja tog sporazuma, omogući prodaju poljoprivrednog zemljišta pravnim i fizičkim licima iz zemalja EU pod istim uslovima kao kada se ono prodaje domaćim licima. Tada i sada Srbija je bila i ostala jedina zemlja koja nije i ko zna kada će i da li će ikada biti članica EU – koja je to prihvatila. Što bi se reklo, „pravila se većim katolikom od pape“.

Prihvatanje te obaveze je bilo i ostalo krajnje neracionalno, o čemu su detaljno pisali naši agrarni ekonomisti, posebno prof. dr Miladin Ševarlić (Ševarlić,2015). S obzirom da je kvalitetno poljoprivredno zemljište u Srbiji znatno jeftinije nego u zemljama Zapadne Evrope i da je znatno manje izraubovano i manje zagađeno, realno je očekivati da će tra-žnja od kupaca sa tog područja biti velika, pogotovu kada se radi o zemljištu u Vojvodini i Mačvi. Imajući u vidu da cene poljoprivrednih proizvoda na svetskom tržištu već dugo imaju izražen rast i predviđanje najpoznatijih istraživača iz razvijenih zemalja da će nji-hov rast biti nastavljen, realno je očekivati da će interes potencijalnih kupaca zemljišta u Srbiji iz zemalja EU vremenom rasti. Već i ti nalazi govore u prilog tvrdnje da je prodaja najkvalitetnijeg zemljišta Srbije stranim licima potpuno ekonomski neracionalno. Posto-ji i niz drugih argumenata u prilog ove tvrdnje. Navedimo samo neke. Prema podacima Svetske meteorološke organizacije, poslednje tri godine su bile najtoplije od kako se temperatura na celoj planeti meri. Njeni stručnjaci čvrsto veruju da će rast temperature biti nastavljen, što će imati za posledicu smanjenje poljoprivrednih površina i dinamičan rast cena velikog broja poljoprivrednih proizvoda. Srbija nije u zoni gde će temperature biti najviše povećane, pa bi ona, uz znatno povećanje poljoprivrednog zemljišta koje se navodnjava, mogla povećati i proizvodnju i izvoz poljoprivredno-prehrambenih proi-zvoda.

Pored ogromnih mogućnosti za povećanje izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusku Federaciju, postoje realne mogućnosti ostvarenja visokog nivoa izvoza niza poljoprivre-dih proizvoda u Kinu, jer veliki interes za taj izvoz sistematski iskazuju najviši kineski funkcioneri.

Ako se odredbe o prodaji zemljišta pravnim i fizičkim licima iz zemalja EU počnu pri-menjivati kako je predviđeno, verovatno je da će i neke druge zemlje pokušati da od Srbije dobiju iste mogućnosti. To se pre svega odnosi na Kinu koja već kupuje zemljište u nizu zemalja Afrike i koja ima ogromne devizne rezerve (oko 3.700 milijardi dolara). Uz sve to, Kina nam je izuzetno naklonjena, njeni funkcioneri ističu da će Srbija biti njihov strateški centar preko koga će osvajati područja Balkana i da će u perspektivi tzv. „Put svile“ prolaziti i kroz Srbiju. Zbog svega toga, ali i zbog njenog velikodušnog pre-uzimanja Železare Smederevo, a moguće i RT Bora, njene eventualne želje za kupovinu zemljišta u Srbiji teško bi bilo ne udovoljiti.8

8 Neposredno nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije sa EU, na jednom ručku koji je samo za mene priredio, tadašnji ambasador Kine u Srbiji me je upitao „Zašto Srbija ne bi potpisala sporazum i sa Kinom kojim bi se omogućila prodaja zemljišta njenim pravilim i fizičkim licima“. Moj odgovor je bio da je to stvar međudržavnog dogovora Kine i Srbije.

203

Za mene je prodaja stranim licima najvažnijeg prirodnog resursa – zemljišta – nepri-hvatljiva. Prodati ogroman PKB strancima, koji je fantastično lociran, koji je za grad Beograd od vitalne važnosti, u koji smo za vreme komunista vodili vrlo visoke strane funkcionere koji su iskazivali divljenje za ono što su videli – bio bi neoprostiv greh. Njegove dugove koji su nastali pre dvadesetak ili tridesetak godina treba otpisati. Uz to, PKB treba osloboditi izdataka koji nisu vezani za njegovu osnovnu delatnost. Posebno je potrebno povećati subvencije poljoprivredi i tako se bar malo približiti EU koje poljo-privredi obezbeđuje ogromne subvencije. Negativne posledice prodaje zemljišta stranim licima su vrlo nepovoljne. Navedimo neke od njih:

1. Prodaja zemljišta stranim licima automatski znači gubljenje dela suvereniteta. Na-vedimo primer Argentine. Zbog ogromnih spoljnih spoljnih dugova, vrlo visokog stepena spoljne zaduženosti do čega je došlo krajem prošlog veka, (kada su MMF i druge međunarodne finansijske institucije isticali „fantastične argentinske privred-ne performanse“) ta zemlja se našla u nemogućnosti da servira te dugove, i to je iskoristila američka firma „Monsanto“ pa je deo potraživanja kreditora Argentine otkupila i nakon toga je, uz pomoć odluka američkih sudova, prisilila Argentinu, koja nije mogla da otplaćuje dospele obaveze po osnovu tih kredita, da joj, kao kom-penzaciju, ustupi vrlo veliki fond obradivog zemljišta. I nakon toga „Monsanto“ na tom zemljištu gaji genetski modifikovane proizvode, što je po stanovništvo i Argen-tinu imalo katastrofalne posledice.

2. Po nizu osnova strane transnacionalne kompanije su postale vlasnici vrlo velikog dela kvalitetnog zemljišta u Keniji, i na njemu proizvode cveće ekstra kvaliteta koje se, po vrlo visokim cenama, prodaje na aukcijama u Holandiji i Engleskoj. Od celog tog biznisa domorodci, kao bedno plaćena radna snaga, dobijaju mrvice.

3. Transnacionalne kompanije su postale vlasnici ne malog dela zemljišta u Etiopiji, na njemu gaje izuzetno kvalitetan pasulj koji, po visokim cenama, prodaju na tržištu ra-zvijenih zemalja. Međutim, zbog svega toga, pojavio se problem nedostatka pasulja za domaće stanovništvo, koje, zbog siromaštva, ne može platiti tako visoku cenu.

4. Kina je kupila oko 3 miliona hektara zemljišta u Kongu, u Zambiji 2 miliona, u Mozambiku i Tanzaniji po milion hektara i na tom zemljištu podižu naselja gde žive Kinezi, koji organizuju obradu ili sami obrađuju tu ogromnu zemlju (Milošević, 3, 2016,35), i već oko 40,000 Kineza živi na tom zemljištu, pa se tako stvara „država“ u državi.

5. Bosna i Hercegovina je usvojila izuzetno liberalno zakonodavstvo koje reguliše uslove kupovine zemljšta, kuća i stanova od stranih fizičkih i pravnih lica. Zahvalju-jući tome, desetine hiljada Arapa muslimanske vere su postali vlasnici građevinskog zemljišta i stanova. Na periferiji Sarajeva formiran je čitav grad gde su vlasnici is-ključivo Arapi. U toku jednog dela godine kada su oni u najveći masi prisutni u tom naselju – pristup građanima BiH nije dozvoljen. Procenjuje se da će kroz nekoliko godina na tom mestu biti formiran grad od oko 40.000 stanovnika, da će u njemu biti luksuzni hoteli, moderan bazen, rekreativni centar i drugi objekti koji će ulepšavati život stranih vlasnika, a domorodcima, najverovatnije neće biti dozvoljen pristup (sem radnoj snazi koja će biti bedno plaćena). Dakle, time će stvoriti „država“ u državi.

Zbog svega izloženog, predlažem da Srbija diplomatskim sredstvima pokuša da ubedi EU da se član Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji reguliše obavezu Srbije

204

da pravnim i fizičkim licima iz zemalja EU prodaje zemljište pod istim uslovima kao i domaćim – poništi. Ako ona to ne prihvati, Srbija bi, poput Mađarske (a izgleda i Bu-garske), mogla doneti jednostranu odluku o njegovoj suspenziji. Ako Mađarka nije bila kažnjena zbog suspenzije obaveza o prodaji zemljištva licima iz zemalja EU, moguće da u tom slučaju ne bi bila kažnjena ni Srbija. Čak i ako bi Srbija zbog toga bila kažnjena , šteta bi bila manja od one koju bi donela prodaja zemljišta.

Kada se govori o tzv. SDI u poljoprivredi Srbije, jedna od njih je vrlo aktuelna i verovat-no je da će njena realizacija krenuti tokom iduće godine, ali je ona, po mnogo čemu, vrlo problematična, pa čak u dugom roku i štetna. To je ugovor Vlade Srbije sa nemačkom firmom „Tenis“. Vlasnik te firme ima u planu da u Srbiji podigne 24 velike farme svinja, a Vlada će mu dati u zakup na 30 godina u proseku 3.000 hektara po farmi, odnosno 72.000 hektara za sve farme. Iz ovih cifara je jasno da „Tenis“ planira ogromnu proi-zvodnju svinja u Srbiji. Međutim, mnogo što šta je nejasno u vezi tom tzv. SDI. Prvo, da li će se sva proizvodnja realizovati u inotranstvu? Drugo, ako se deo bude realizovao u Srbiji, kakve će to efekte imati na domaću proizvodnju. Treće, da li će Srbija i u ovom slučaju subvencionisati tu kompaniju po osnovu novozaposlenih lica? Četvrto, s obzi-rom na činjenicu da je to, ekstremno prljave proizvodnje i veliku opasnost po zdravlje zaposlenih, da li je dogovorena dužina radnog vremena neposrednih radnika i njihova maksimalna zdravstvena zaštita. Peto, preti li opasnost da vlasnik „Tenisa“ dovede radnu snagu iz Kine, Indije, Vijetnama i drugih azijskih zemalja gde je radna snaga vrlo jeftina i spremna je da radi i po 15 časova dnevno? Šesto, da li se neodgovorno nipodaštava-nju upozorenja vrlo ozbiljnih ekologa koji tvrde da će ta ogromna proizvodnja zagaditi vazduh (zbog vrlo neprijatnih mirisa) voda i deo zemljišta. Sedmo, da li zna šta će se raditi sa ekstermno smrdljivim đubretom koje će tako brojne svinje stvarati? Zbog svega navedenog, pribojavam se da će ova tzv. SDI, na kraju pokazati kao dezinvesticija, jer će u dugom roku doneti više štete nego koristi.

Svi argumenti protiv prodaje poljoprivrednog zemljišta stranim licima važe i za even-tualnu prodaju šumskog zemljišta i vodnih resursa lociranih u Srbiji. I zbog toga sam apsolutno protiv njihove prodaje stranim licima.

Za mene je neprihvatljivo opredeljenje Vlade, a delom čak i Penzijsko-invalidskog fonda Srbije da se sve banje Srbije privatizuju, a to bi značilo da bi neke od njih postale vlasništvo stranih lica. Pri tome nije jasno šta oni podrazumevaju pod pojmom „banja“. Ako se pod tim pojmom podrazumevaju izvori lekovite vode – protiv sam takve privatizacije, jer bi i to bilo protiv odredbi Ustava i zakona Srbije. Ako bi strane firme otkupile izvor lekovite vode neke banje, ona bi u budućnosti mogla postati isključivi korisnik te vode ili bi njegov deo prodavale domaćim odmaralištima, lečilištima i hotelima po visokim monopolskim cenama. Država bi trebalo da stimuliše strane direktne investicije u banjama, ali bez do-zvoljavanja da neki od investitora steknu monopol na mineralnu vodu konkretne banje. Uostalom, postavlja se pitanje kako neke banje u Srbiji vrlo uspešno posluju iako najvećim delom nisu u privatnom vlasništu? I na kraju, zašto Srbija ne prihvati praksu Nemačke u kojoj su vodni banjski resursi državno vlasništvo, ali se upravljanje njima prepušta lokal-nim upravama? To pogotovu što se ta praksa pokazala finansijski vrlo uspešnom.

Na osnovu svega navedenog, smatram da bi država, umesto ulaganja ogromih para u put Niš – Drač, ta sredstva trebalo da usmeri u modernizaciju hotela, lečilišta i druge zdravstvene infrastrukture u banjama koje su sada u velikoj krizi.

205

Eventualna prodaja RTB Bor nekoj stranoj kompaniji vrlo je diskutabilna. Tačno je da je RT Bor u velikim finansijskim problemima, i da je problem prodaje njegovih proizvoda na svetskom tržištu, zbog svetske ekonomske krize,vrlo ozbiljan, jer su cene bakra vrlo niske. Međutim, veliko je pitanje, na koje niko ne može odgovoriti, šta će se sa cena-ma bakra dešavati u narednih 5-6 godina. Podsećam da je za vreme Pinočea u Čileu strancima prodat ogroman broj preduzeća. Ali, iako je postojao ogroman interes stranih, pre svega američkih kompanija, za kupovinu daleko najvažnijeg preduzeća iz industrije bakra „Kodelka“, Čile ga nije prodao i zahvaljujući njemu i ogromnom izvozu koje je ono ostvarivalo, Čile se izvukao iz teške dužničke krize. Zbog teške devizne situacije u kojoj se Srbija nalazi i u kojoj će se i u budućnosti nalaziti, bilo bi tragično da se 5-6 godina, nakon eventualne prodaje, konstatuje da je to bila greška, jer je cena bakra u međuvremenu znatno povećana. Zbog svega navedenog, po mom mišljenju, za Srbiju bi bilo najbolje da Kinezi, što je krajnje neizvesno, preuzmu rukovođenje i plasman proizvoda RTB Bor, a da Srbija ostane bar većinski vlasnik tog, za Srbiju najvažnijeg, industrijskog preduzeća.

Protiv sam prodaje stranim licima „Energoprojekta“ i Aerodroma – Beograd, jer posluju vrlo uspešno i ne vidim razlog da tako ne bude i u budućnosti, bez obzira, šta će ostati u većinskom, pa čak i u potpunom državnom vlasništvu. Bitan uslov za to je – vrhunski menadžment.

U najnepovoljnijem slučaju moglo bi se dozvoliti prodaja manjinskog dela EPS i Pošte Srbije, mada sam pobornik da ova preduzeća ostanu u potpunom vlasništvu države Srbi-je i njenih građana koji bi mogli postati suvlasnici preko kupovine dela njihovih akcija.

U političkim krugovima i među ekonomistima koji su udareni u glavu maljem ideologije neoliberalizma ističe se da ni jedno preduzeće, ni jedna banka ne može uspešno poslo-vati i ako su u vlasništvu države Srbije. Oni ističu da je privatizacija u kojima su kupci strane firme najbolja opcija, jer oni mogu više da plate, a i superiorne su kada su u pitanju buduće investicije i mendžment.

Kao ilustraciju navedimo da je jedan bivši premijer u Vladi Srbije izjavio da Srbija nije socijalistička već kapitalistička zemlja i da zbog toga u njoj ne mogu biti državna pre-duzeća, državni poljoprivredni kombinati i državne banke. Kao rezultat toga stava jeste ugovor sa EBRD o prodaji Komercijalne banke, pokušaj prodaje i „Telekoma“, i, naravno prihvatanje rešenja da se od aprila 2017.g. poljoprivredni kombinati i poljoprivredno zemljište uopšte mogu prodavati pravnim i fizičkim licima iz zemalja EU pod istim uslovima kao kada se prodaju domaćim licima.

Navedeni stavovi ekstremnih neoliberala u Srbiji su neprihvatljivi, ako se znaju sledeće činjenice:

a) U Norveškoj postoji dvadesetak državnih preduzeća koja vrlo uspešno posluju i ta zemlja ima najviši per capita dohodak gotovo 100.000 dolara. „Telenor“ su formirali penzioni fondovi pa je postao uspešna TNK, a njena filijala u Srbiji vrlo uspešno posluje.

206

b) U najrazvijenijoj zemlji EU Nemačkoj postoji niz državnih banki koje vrlo uspešno posluju, dok u nizu nekih zemalja EU, naročito istočnoevropskih postoje samo pri-vatne banke po pravilu strane, a mnoge od njih neuspešno posluju.

c) Ako su strane kompanije „Telenor“ i NIS koje nisu u većinskom privatnom vlasni-štvu među najuspešnijim u Srbiji, zašto ne bi mogle biti uspešne i državne domaće kompanije i domaće banke.

d) Ako je Komercijalna banka godinama bila među najuspešnijim, ako „Telekom“ ostvaruje najveću dobit, ako „Energoprojekt“ i Aerodrom – Beorad posluju vrlo uspešno zašto to ne bi moglo biti nastavljeno i zašto tako ne bi mogla poslovati i neka druga državna preduzeća u Srbiji.

Na kraju, moram još jednom naglasiti: ako se stranim licima prodaju najvredniji pri-vredni resursi, najbolja preostala preduzeća i Komercijalna banka, Srbija će de facto postati specifična kolonija koja nije nastala vojnom intervencijom (kao što je bio slučaj sa klasičnim kolonijama) već krajnje neodgovornom rasprodajom prirodnih resursa, pre-duzeća i banaka. U tom slučaju, ona će i dalje biti u vrhu rang lista po „odlivu mozgova“ u inostranstvo i sve će više postajati zemlja očajnog staračkog stanovništva. I to bi bio nedopustiv greh sadašnjih najviših funkcionera i intelektualaca prema sadašnjim mla-đim i budućim stanovnicima Srbije.

Literatura:

Gunder, Frank (1976), Economic Genocide in Chile: Monafrist Theory Versus Humani-ty, Spokesmen Books, Nottingham, UK

Delević, Uroš (2016), „Siromaštvo za budućnost“(Politika, 1.11.2016,s.22)Dušanić, Arsenije (2011), Vlasnička struktura banaka, Beogradska bankarska akademi-

ja, Beograd 2011Dušanić, Jovan (2011), „Prodaja Telekoma“ Destrukcija ekonomije, knjiga treća, Beo-

grad 2011Klajn, Naomi (2009), Doktrina šoka: procat kapitalizama katastrofe, prevod sa engle-

skog Tanja Milosavljević, izdavač „Samizdat“ B 92, Beograd 2009Kapor, Predrag (2011), „Efikasnost sistema podsticanja stranih direktnih investicija u

Srbiji“, Zbornik Položaj i perspektive Srbije u svetskoj privredi. Izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd 2011

Kovačević, Mlađen (2003), „Izgledi i podsticajne mere za strane investicije u Srbiji i Crnoj Gori“, Uvodni referat za savetovanje koje su organizovali Naučno društvo ekonomista SRJ i Institut za međunarodnu politiku i privredu, Ekonomski anali, tematski broj

_________, (2006), „Stanje i perspektive privrede Srbije“, uvodi studije za savetovanje u organizaciji Instituta ekonomskih nauka i Bankarske akademije, Zbornik, Stanje i perspektive privrede Srbije, Beograd, 2006.

_______, (2009a), „Privatizacija u značajnim krugovima“, Zbornik, Kraj privatizacije – posledice po razvoj i zaposlenost, Institut ekonomskih nauka i Bankarska akade-mija, Beograd

_______, (2011), „Privreda Srbije pred privrednim i finansijskim kolapsom“, Zbornik radova Privreda Srbije u drugom talasku krize – izgledi za 2012, izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka, Beograd, 3011.

207

_______, (2012b), „Katastrofalne posledice najveće zablude ekonomske nauke – neo-liberalizma“, Zbornik Globalna kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alter-native, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd, 2012

_______, (2014), „Uzroci deindustrijalizacije i ograničenja za reindustrijalizaciju“, uvodni referat za savetovanje koje su organizovali Institut ekonomskih nauka i Ban-karska akademija, Zbornik Deindustrijalizacija u Srbiji – Moguća revitalizacija in-dustrijskog sektora, Beograd 2014

_______, (2014), „Ograničenja i uslovi za zaustavljanje privrednog i društvenog suno-vrata Srbije“, Zbornik Moguće strategije razvoja Srbije, izdanje Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd 2014.

_______,(2015). „Urušavanje ljudskog kapitala u Srbiji: dimenzije, uzroci i mogućnosti zaustavljanja“, uvodni referat za savetovanje koje je 2014.g.organizovala Akademija ekonomskih nauka, časopis Nacionalni interes br- 1/2015, izdanje Institut za politič-ke studije, Beograd 2015

_______, (2016), „Srbija ostaje u dubokoj ekonomskoj krizi“ Zbornik Ekonomska poli-tika Srbije u 2016.godini, Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom eko-nomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd 2016

Maddison, Angus (1995), Monitoring the World Economy 1820-1992, ParisMadžar, Ljubomir i M. Kovačević (2013), Političke institucije, politički akteri i ekonom-

ske performanse: slučaj Srbije, priredio A. Prnjat, izdanje Ala univerzitet, Beograd 2013

______, (2013), „Sistemsko zavereničko u ekonomskom nazadovanju“ Glasnik za dru-štvene nauke, br. 5. 2013, Beograd 2013

Menciger, Jože (2003), „Does foreign direct investment always enhance economic gro-wth“, Kyklos, no 3-4 2003)

Mijatović, Boško (2012) „O tzv. neoliberalizmu“, Zbornik Globalna kriza i ekonomske nauke – Neoliberalizam i alternative, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Eko-nomski fakultet, Beograd 2012

Milošević, Zoran (2016), „Kad neka moć očvrsne“, Pečat br. 437, 16.09.2016.Ministarstvo finansija Republike Srbije (2015). Fiskalna strategija Srbije za 2016. i pro-

jekcije za 2017. g. i 2018. godinu, Beograd 2015Pogača, Zoltan (2015), Intervju, Pečat br. 350, 2015.Scot, Kajl (2026), Intervju Nedeljnik br. 248, 13.10. 2016, s.29-37Ševarlić, Miladin (2015),“Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji“, Repulički zavod

za statistiku, Beograd, 2015.Stiglits Joseph (2001) „IMF-s Four Steps to Domination“ The Observer, 29.04.2001,

LondonOECD (2016), The World Migration Outlook, Paris 2016Perkins, Dzon (2012), Ispovest ubice ekonomije (prevod grupe prevodioca), Beograd

2012UNCTAD (2015), The World Investmen Report, Geneva 2015.The World Bank (2011), The Road to Prosperity, Productivity and Export, Washington

2010.The World Economic Forum, 2016. The Global Competitivenes Report 2016-2017, Ge-

neva 2016

209

Zamke razvojne uloge stranog kapitalaBožo Drašković Saša Milivojević*

Uvod

Određenje pojma i metodološke napomeneNeophodno je izvršiti pojmnovno definisanje odrednice, strane direktne investicije (SDI). U cilju jasnoće pojmovnog razgraničavanja ovde pod direktnim stranim inve-sticijama u širem smislu podrazumevamo ukupna ulaganja koja dolaze iz inostranstva-,kao inostrana akumulacija, odnosno kao investiciona ulaganja u domaća preduzeća u realnom i finansijskom, odnosno bankarskom sektoru, ili kao potpuno nova ulaganja u otvaranje novih preduzeća, banaka ili finansijskih organizacija. Ključnu karakteristiku priliva inostranog investicionog kapitala u obliku direktnih stranih investicija, čini to da se u periodu 2001-2012. godina najčešće radi o kupovini domaćih preduzeća ili ba-naka. U tom periodu redji slučajevi direktnih stranih investicija bila su, investiranja u izgradnju potpuno novih proizvodnih kapaciteta u realnom sektoru privrede. Problem sa definisanjem stranih direktnih investicija nastaje u definisanju pojma u užem smislu. U užem smislu, pod stranim direktnim investicijama treba podrazumevati samo one inve-sticije, odnosno kapital čiji vlasnici su isključivo strana pravna i fizička lica. Međutim, nastaje problem u razgraničavanju i odvajanju domaćih investitora koji se pojavljuju kao „strani“ od realno stranih investitora. Deo domaćeg kapitala je tokom perioda devede-setih godina prošlog veka transferisan u inostranstvo, često u off shore zone i postao je „anonimni“ domaći, odnosno po destinaciji odakle se investira i dolazi kao ulaganje u Srbiju je geografski, strani kapital. Taj tranzicioni kapital pojavljuje se i statistički evidentira kao „strani“ kapital i teško ga je metodološki odvojiti od stvarno stranog ka-pitala. Kriterijum statističkog, pa i poreskog tretmana i razgraničenja bi trebalo da bude krajnje vlasništvo nad kompanijama i njihovim filijalama u inostranstvu. Krajnji vlasnici su uvek bez obzira na to da li se radi o stvarno stranom ili „stranom“ - fizička lica, koja su ili stranci ili domicilni državljani. Dakle, za potrebe ove analize pod direktnim stra-nim investicijama se usled navedenih metodoloških i statistički ogramničenja pod stra-nim direktnim investicijama podrazumevaju investicije koje dolaze iz inostranstva bez obzira na poreklo tih investicija. Ovaj širi kontekst razumevanja pojma SDI je u duhu trendova globalizacije, koji zamagljuju suštinu da iza svakog kapitala u kompanijama, investicionim fondovima ili bankama stoje konkretna fizička lica, najčešće dominantni vlasnici ili grupe konkretnih fizičkih lica – vlasnika. Pod direktnim stranim ulaganjima podrazumevamo ona ulaganja posredstvom kojih inostrani ulagač (pravno ili fizičko lice) stiče preovladjujuću, ili potpunu kontrolu nad upravljanjem i poslovanjem predu-zeća.

U ovom radu smo se ograničili na to da makropokazatelji o SDI uključuju sva stra-na ulaganja u svim sektorima privrede i finansija, a mikroekonomska analiza obuhva-

* Institut ekonomskih nauka, Beograd

210

ta empirijsku analizu SDI u konkretnim preduzećima realnog sektora, ne obuhvatajući finansijski sektor i sektor osiguranja. Druga strana ulaganja u obliku kredita, poklona, donacija, odnosno ostalih ulaganja predstavljaju „portfolio ulaganja“ i treba ih striktno razlikovati od direktnih stranih investicija.

Direktne strane investicije u SRJ (Srbija i Crna Gora), u vreme ekonomskih sankcija u periodu 1992-1997. godina,iznosile su 178 miliona USD. U periodu 1998-2000 godina ukupno su iznosile oko 250 miliona USD. Nakon skidanja sankcija medjunarodne zajed-nice dolazi do dinamičnijeg godišnjeg rasta SDI i to u 2001. godini 165 miliona USD u 2002.godini 475 miliona USD, u 2003. godini 1.360 miliona USD , a u 2004. godini oko 774 miliona USD.1

Iskazane u evrima ukupne strane investicije u Srbiju u periodu od poslednjih 15 godina, od 2001. do zaključno sa 2015. godinom su iznosile 18 milijardi i 997 miliona eura ili prosečno godišnje, približno 1,3 milijarde evra.

Valja ovde postaviti još jedno metodološko pitanje koje se odnosi na ulogu ekonomske nauke i njenog uticaja na kreiranje ekonomskih politika u zemlji. Među naučnicima i istraživcačima postoje dva pristupa. Jedan je pozitivistički, drugi normativistički. Pozi-tivistički pristup teži da zadrži neutralnost te da ekonomsku nauku razume kao „čistu“ objektivnu nauku, nauku koja ima za ideal objektivnost i vrednosnu neutralnost prirod-nih nauka. Opisuje stanje predmeta istraživanja, otkriva, analizira i definiše zakonitosti predmeta istraživanja – ekonomskih procesa. Ovaj pristup daje odgovor na pitanje kako je nešto? Drugi pristup normativni, se ne zadržava i ne iscrpljuje samo na istraživanju i opisu strukture „kako je nešto“, već pokušava da da i odgovor na pitanje kako bi nešto trebalo da bude?. Ovaj pristup ima aktivniji odnos prema stvarnosti i ekonomsku nauku, odnosno njen predmet istraživanja ne poistovećuje sa fizičkim zakonitostima prirodnih nauka.

1. Teorijske kontroverze i ekonomska politika

Čikaška ekonomska škola na čelu sa Miltonom Fridmanom, njegovi sledbenici među kojima je sada skoro zaboravljeni Džefri Saks (Jeffrey Sachs) kao i njihovi učenici širom tranzicionih zemalja istočne Evrope su još od 1990.godine počeli nuditi zemljama u tranziciji jednostavnu formulu tržišnog fundamentalizma: brza privatizacija, liberaliza-cija, deregulacija i stabilizacija, kao koktel lekova za brz prelazak u tržišni ekonomski sistem, koji po definiciji nezavisno od istorijskog konteksta, nasleđa i nivoa razvoja, garantuje brz ekonomski razvoj i napredak. Zanimljiv je, slikovit opis u obrazlaganju ar-gumenata za nužnu, čak imperativnu primenu „šok terapije“, odnosno brzu privatizaciju i liberalizaciju tržišta, koju je Saks izneo, a koja se svodi na sledeće: „ Pretpostavite šta bi se desilo da Britanci treba da donesu odluku o prelazu pravila u vožnji sa leve strane na desnu stranu. Ako bi išli na postepeni prelaz pa prvo izvršili tu promenu za teretne kamione, a nakon jedne godine izvršili promenu pravila za putničke automobile“2.1 Podatci za period 1992-1999 prema UNCTAD, World Investment Report 2004. The Shift Towards Ser-

vices, annex table B1. Videti za period 2000-2004 godina, Milan R Kovačević, MAP br. 10-12 Institut ekonomskih nauka Beograd, 2005. godina.

2 Jeffrey Sachs, The Economic Transformation of Eastern Europe: The Case of Poland. The American Ekonomist 36 (1992) p 5.

211

Koncept, odnosno politika ne i kritički utemeljena teorija, „šok terapije“ zasnovana je na ekonomskoj strategija strukturalnog prilagođavanja iz osamdesetih godina dvadesetog veka, koji se naziva i Vašingtonski konsensus, a čiji idejni tvorac je bio Dž. Vilijamson3. Formula je planirana da se primenjuje kao ekonomska politika u zemljama u razvoju, a kasnije je primenjena kao već gotov model u tranzicionim zemljama. Mere ekonomske politike koje se preporučuju Vašingtonskim konzensusom, a sprovode se što tvrdim, što mekim ubeđivanjem vlada, od strane MMF i Svetske banke, mogu se sintetizovatri u deset tačaka. Pojedini autori, kritičari ovog modela ekonomske politike, opisuju Va-šingtonski konzensus kroz metaforu da se radi o“deset božjih zapovesti“ u ekonomskoj politici. Standardni model Programa strukturalnog prilagodjavanja, koji sprovode MMF i Svetska Banka obuhvata sledeće elemente:

1. Ukidanje ograničenja za strana ulaganja u domaću industriju, banke i druge finan-sijske organizacije;

2. Privatizacija i uspostavljanje punih i sigurnih svojinskih prava nad kompanijama i resursima, pri potpunom povlačenju države iz sfere svojinskih prava;

3. Smanjenje carina i drugih ograničenja na uvoz;4. Preusmeravanje privrede ka izvozu uz maksimiziranje korišćenja lokalnih kompa-

rativnih prednosti; što vodi ka eksploataciju prirodnih resursa i jeftine radne snage, a sve u cilju sigurnosti otplate inodugova i povećavanja stepena zavisnosti ovih ze-malja od privreda razvijenih zemalja.

5. Ograničavanja rasta domaće platežno sposobne tražnje; odnosno radikalno sma-njenje troškova zarada, izdataka za socijalna davanja i obrazovanje.

6. Kontrola kursa lokalnih valuta i prilagodjavanje njihove vrednosti prema korpi „čvrstih“ valuta, a u cilju konkurentnosti izvoza;

7. Liberalizacija trgovine kao i liberalizacija kamatnih stopa, odnosno slobodno for-miranje cena kapitala za stvaranje ambijenta i posebno poreskih olakšica za privla-čenje stranih direktnih investicija;

8. Uvođenje fiskalne discipline i uravnoteženje budžeta u cilju smanjivanja deficita;9. Sprovodjenje programa deregulacije u ekonomskim sistemima zemalja;što ima za

cilj maksimiziranje sloboda ekonomskog delovanja multinacionalnih kompanija na tržištu zemalja u razvoju. Deregulacija ima za posledicu smanjenje nivoa zaštite rad-nika, nekontrolisan i slobodan pristup multinacionalnim kompanijama prirodnim resursima zemalja u razvoju.

10. Privatizacija državnih preduzeća u cilju povećavanja njihove ekonomske efikasno-sti; a što dovodi do povećanje uticaja stranih kompanija na privrednu aktivnost tran-zicionih zemalja i zemalja u razvoju.

Kada se izvrši analizira prezentiranih deset tačaka, neke od njih su delimično, a neke sasvim prihvatljive, kao preporuke za vođenje ekonomske politike. Radi se o malom broju prihvatljivih preporuka. Ne bi se kritičke primedbe mogle uputiti na sadržaj tačke 2 koji se odnosi na zaštitu svojinskih prava, tačke 8 vezanu za uvođenje fiskalne disci-pline, uravnoteženje budžeta i smanjivanje deficita ili dela tačke 4 koja se odnosi na preusmerivanje i podsticanje privrede ka izvozu i korišćenje lokalnih komparativnih prednosti ili pak delimično tačke 7 vezane za liberalizaciju trgovine i liberalizaciju ka-

3 Stigliz J. i N.Serra (2008), TheWashington Consensus Reconsidered, OxfordUniversity Press. videti i Miomir Jakšić (2009), Svetska ekonomska kriza i ekonomska politika Srbije u 2009.godini, Ekonomski fakultet, Beograd.

212

matnih stopa. Međutim, otvoreno je pitanje dinamike liberalizacije trgovime i naročito liberalizacije kamatnih stopa koje su, empirijski podaci to pokazuju, bile znatno veće u tranzicionim zemljama od kamatnih stopua u domicilnim zemljama iz koga je kreditni kapital dolazio. Neke od preporuka kao što su ukidanje ograničenja za strana ulaganja, u domaći industrijski i bankarski sektor, zahtevi za potpunu privatizaciju i deregulaciju, povlačenje države iz sektora neposredne kontrole pojedinih sektora privrede i finansija, prouzrokuju negativne efekte na razvoj manje razvijenih, odnosno nerazvijenih tranzi-cionih zemalja. Brza deregulkacija i privatizacija nekih od ključnih sektora industrije i celokupnog finansijskog sektora pokazali su se kao ograničavajući faktori ekonomskog rasta a time i socijalne cene koja se plaća rastom nezaposlenosti i siromaštva.

Tranziciona ekonomska politika u Srbiji, kao uostalom i ranije u svim zemljama Istočne Evrope, odvijala se na bazi ključnih maksima strukturalnog prilagođavanja, a u cilju ostvarivanja ideala uspostavljanja sistema Smitove samoregulišuće „nevidljive ruke“ - tržišta. Ekonomska politika u Srbiji i pored empirijski nespornih promašaja zasnovanih na primeni modela deregulacije, privatizacije i liberalizacije koji su doveli do deindustri-jalizacije zemlje sprovode se u kontinuitetu već više od 16 godina. Greške načinjene u ra-nijem periodu vođene ekonomske politike od 1990-2000. godina,nisu vredne ni pomena.

Kada se radi o privatizaciji, liberalizaciji, stranim investicijama i tranziciji socijalistič-kih privreda u tržišni ekonomski sistem korisno je podsetiti na jednu zanimljivu i uver-ljivu konstataciju J.Stiglica. U knjizi Joseph E. Stiglitz „Globalization and Discontents“4 , autor izlaže komparativnu analizu preraspodele i kumulacie bogatstva koja se desila u vreme američke istorije divljeg zapada, sa tranzicionim divljim istokom u dvadesetom veku: „U Americi su baroni – pljačkaši stvarali društveno bogatstvo, u isto vreme dok su gomilali novac za sebe.... U Rusiji medjutim, oligarsi su opljačkali imovinu, ogolili je, ostavljajući svoju zemlju mnogo siromašnijom“.Navedena konstatacija važi za veći-nu tranzicionih zemalja pa i za Srbiju.Konstatntan nedostatak investicija iz sopstvene akumulacije koja je transferisana u inostranstvo, nadomešćuje se merama ekonomske politike za privlačenje stranih investicija.

2. Istorijski kontekst

Iz istorije ekonomskih pojava i kretanja mogu se utemeljiti određene zakonitosti koje važe i danas, a uz nepromenjene druge bitne okolnosti moguće je izvoditi predviđa-nja budućih kretanja. Sasvim kratak pogled na istorijske podatke o stranom kapitalu u Kraljevini Jugoslaviji u period između 1920 i 1941. godine, pokazuje da je bankarski i realni sektor bio dominantno u vlasništvu stranog kapitala. Za razliku od savremene domonacije stranog kapitala u finansijskom i industrijskom sektoru u Srbiji, dominacija stranog kapitala iz početka XX veka, može se objasniti time da je nakon prvog svetskog rata i ujedinjenja, odnosno nastanka Kraljevine Jugoslavije, nivo ekonomskog razvoja bio nizak. Niska polazna pozicija za ekonomski razvoj u odnosu na druge zemlje cen-tralne i psebno zapadne Evrope posledica je nasledstva Otomanske imperije, ratova za sticanje nezavisnosti i dominacije Austrougarske monarhije. Strani kapital u pojedinim

4 Joseph E. Stiglitz, „Globalization end Its Discontents“, W.W. Norton & Company, New York 2002. Pre-vedeno na srpski „Protivurečnosti globalizacije» , SBM –x, Beograd 2002, citat, strana 169.

213

sektorima bio je nužan uslov ekonomskog progresa, bez obzira na ekonomsku cenu koja je za to plaćana.

Kratak pregled pojedinih sektora pod dominacijom stranog kapitala ovde je izložen na osnovu podataka koji su sistematizovani u knjizi „Strani kapital u privredi bivše Jugo-slavije“5

Bankarski sektor. U bankarskom sektoru dominantnu ulogu je imao kapital Austrone-mačkog porekla (31,9% učešća u ukupnm stranom bankarskom kapitalu) , zatim dolazi Čehoslovački sa 22,1%, Mađarski sa 13,1% , Francuski sa 11,4% , Italijanski sa 7,2% i Švajcarski sa 5,1%.6Posredstvom bankarskog sektora ostvarena je kontrola (podčinjava-nje) domaćeg bankarskog i industrijskog sektora, tako da su banke u stranom vlasništvu često bile, dominantni akcionari kako u domaćim bankama, tako i u značanijim indu-strijskim preduzećima. Kontrola bankarskog sektora od inostranog kapitala vodila je do kreditne zavisnosti celokupne privrede ne na osnovu vlastitog bankarskog kapitala već na bazi, kreditnog potencijala formiranog na bazi domaće štednje i domaćih depozita. Banke sa učešćem stranog kapitala su 1939. godine raspolagale sa ulozima domaćih klijenata u iznosu od 3,027 milijardi dinara, što predstavlja 58,6% svih uloga iz 1938. godine.7

Osiguravajuća društva. Kao i u bankarskom sektoru, tako je i sektor osiguranja domi-nantno bio u rukama stranog kapitala.Od ukupno 31 osiguravajućih društava, njih 19 je bilo sa dominantnim učešćem stranog kapitala. Strani kapital kod formianja ovih dru-štava izbegavao je učešće domaćeg kapitala, pre svega otuda što strani kapital nije bio spreman da visoke profite u poslovima osiguranja deli sa domaćim učesnicima. Mobili-zacija domaćeg kapitala je vršena kroz osnovnu delatnost osiguravajućih društava, a to je posredstvom naplate premija osiguranja. Kao i u bankarskom sektoru tako i u sektoru osiguranja dominantno poreklo je imao Austonemački kapital (33,0% učešća u ukupnm stranom kapitalu) , zatim dolazi Italijanski sa 30,1%, Francuski sa 15,1% , Engleski sa 9,7% i Švajcarski sa 3,3%, koliko je iznosilo i učešće Čehoslovačkog i Mađarskog kapi-tala.8 Premijske rezerve osiguravajućh društava, ne retko su bile plasirane u sumljive i visoko rizične poslove u inostranstvu. Slučaj osiguravajućeg društva „Fenix“ koje je re-zerve plasiralo u trgovačke Lozingerove menice. Ovakve prevare savremena ekonomska nauka stručno naziva „moralni hazard“.9

Elektroprivreda, Elektroprivreda je jedan od sektora u kome je bio najviše zastupljen strani kapital. Ta činjenica ima logičko utemeljenje u tome što se radilo o sektoru koji je početkom XX veka doživeo ekspanziju kao deo tada nove industrijske revolucije. Područje Kraljevine Jugolavije nije imalo prethodnu tradiciju, niti neophodni kapital za značajnija inicijalna ulaganja u nove tehnologije proizvodnje električne energije. Prostor za investiranje koji se otvarao, iskoristio je strani kapital. Razvoj ovog sektora je bio usmeren pre svega za potrebe industrije, a paralelno sa time i za snabdevanje električ-nom energijom. Davanje koncesija za izgradnju energetskih postrojenja bilo je praćeno 5 Sergije Dimitrijević, Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije, Nolit, Beograd 1958.6 Na istom mestu, strana 19.7 Na istom mestu, str.24.8 Na istom mestu, str.28.9 Na istom mestu, str.30.

214

korupcijom.10 Elektrane u vlasništvu stranog kapitala zbog pozicije prirodnog monopola diktirali su cene električne energije. Tako na primer, u Beogradu gde je 1931. godine postojala opštinska centrala (državna), u centrali je bilo zaposleno 297 radnika i trošila dva puta više uglja po kilovar času proizvedene električne energije isporučivala je 1 kw po ceni od 0,88 dinara, dok je istovremeno napred pomenuta privatna elektrana „Snaga i svetlost“ koja je imala tehnološki moderniju central, prodavala elektrićnu energiju po ceni od 1,27 dinara po kilovatu.11

Strani kapital u elektroprivredi bio je po poreklu najviše zastupljen iz Francuske sa 45,6% (učešća u ukupnm stranom kapitalu u elektroprivredi), zatim dolazi Švajcarska sa 27,7% učešća, pa SAD sa 14,2% i Švedska sa 9,1%.

Vađenje i industrija nafte, Strani kapital po poreklu u ovoj oblasti industrije bio je naj-zastupljeniji iz SAD sa 51,7% učešća (u ukupnm stranom kapitalu u ekstrakciji i preradi nafte), na drugom mestu je bio Engleski kapital sa učešćem od 31% i Austronemački kapital sa 7,0%.12 Na tržištu tadašnje Jugoslavije dominantno je bilo učešće Američke kompanije „Standard oil“, anglo-holandske „Shell“, kao i Nemačke „Jugopetrol“.

Slična stanje sa dominacijom učešća stranog kapitala kako je interpretirano u napred navedenim oblastima bilo je i u sektoru „rudarstva i topioničarstva“, brodogradnji, indu-striji šećera, mlinskoj industriji, industriji cementa, industriji stakla.

Nakon nešto više od sedamdeset godina, krug stranog vlasništva nad nekim od ključnih sektora ekonomije u Srbiji se ponovo vratio na stanje koje je bilo pred drugi svetski rat. Nakon završetka drugog svetskog rata izvršena je nacionalizacija preostalih, ratom ne razrušenih privrednih kapaciteta.Razvoj ovih i novih kapaciteta kaoi bankarskog sek-tora razvijan je u okviru modela društvene svojine i socijalističkog samoupravljanja.Veliki zaokret koji karakteriše privatizacija, je započeo devedesetih godina 20. veka, a snažno sproveden nakon 2000 godine.Rezultati sprovedene privatizacije i novih ula-ganja, sa stanovišta svojinske strukture , na kraju prve dekade 21. veka pokazuju da su u dominantnom, čak u nekim oblastima potpunom stranom vlasništvu sledeća područja ekonomskih resursa Srbije: bankarstvo i osiguranje skoro u celosti; eksploatacija nafte i gasa kao i njihova prerada u celosti; industrija cementa u celosti; delimično idustrija šećera; prerada obojenih metala u celosti; crna metalurgija u celosti; telekomunikacija delimično; automobilska industrija i proizvodnja delova za autoindustriju u celosti; rud-na bogatstva delimično i t.d.

Delu poslenika ekonomske nauke, fenomen stranih direktnih investicija nije u fokusu analize. Oni smatraju, ukoliko se njime zanimaju, da je to nužan proces i posledica globalizacije tržišta, slobodnog kretanja kapitala i tržišne alokacije resursa.Smatraju talkođe, kao i kreatori ekonomske politike u poslednjoj deceniji i po, da je nužan pred-

10 Koncesija data kompaniji „Snaga i svetlost“ u Beogradu dobijena je uz uslov davanja kratkoročnog zajma Opštini grada Beograda u iznosu od 5 miliona dinara, a koncesija je zaključena uz posredovanje Miloša Savčića, tadašnjeg predsednika beogradske opštine. Videti, Sergije Dimitrijević, Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije, Nolit, Beograd 1958, str. 36

11 Na istom mestu, str. 3612 Na istom mestu, str. 45. I ova obkast industrije bila je podložna korupciji kako kod davanja koncesija, tako

i kod davanja dozvola za uvoz mešavina ugljovodonika koje su bile prikazivane kao nafta.

215

uslov ekonomskog razvoja, privatizacija kroz prodaju strancima domaćih resursa, kao i privlačenje stranih investicija kroz izdašne direktne i indirektne subvencije.Manji broj, prema neoliberalnom modelu ekonomske teorije i prakse, kritički nastrojen predstavni-ka ekonomske nauke, ima kritičku distancu prema značaju i dominantnom uticaju SDI na ekonomski rast i razvoj Srbije.

U nastavku teksta izložićemo neke kod kritičkih aspekata vezanih za SDI uz važnu na-pomenu, da kritičari, među koje i sami spadamo, ne zauzimaju negativnu poziciju pre-ma SDI u sektorima ulaganja u nove tehnologije kao i dodatno usavršavanje postojećih privrednih i finansiskih resursa, ali ne i preuzimanje dominantne pozicije u sektorima finansija, osiguranja, energetike, eksploatacije prirodnih resursa.

3. Strane direktne investicije i ekonomski rast

U naučnoj javnosti je ponovo reafirmisano pitanje vezano za stope ekonoimskog rasta i rasta nejednakosti, kao i njihovog odnosa prema stopi prinosa na kapital. Stopa prinosa na kapital razmatra se najčešće u okviru mikroekonomske analize preduzeća i korpora-tivnih finansija. Ređe se uzima kao agregat i pokazatelj na nivou nacionalne ekonomije i globalnih ekonomskih kretanja. Pitanje ovih odnosa na makronivou u poslednjih neko-liko godina na svetlost dana je izvukao Toma Piketija u obimnoj studiji: Kapital u XXI veku. U navedenoj studiji se pored celovitog istorijskog pregleda problema nastanka i promena u kretanjima nejednakosti, izlaže i jedan od pristupa tumačenja protivurečnosti savremenog kapitalizma, kroz neodrživost neravnoteže između prosečne stope prinosa na kapital „r“, prema stopi rasta „g“.

Piketi je na tragu nalaza koje je ranije izvela marksistička ortodoksija – doktrina o ek-sploataciji radne snage, kao uzroka nejednakosti i koncentracije kapitala u rukama ma-njine, fokus analize, preneo na fenomen odnosa između stope prinosa na kapital i stope rasta u dužim vremenskim intervalima.

Piketijeva analiza problema fundamentalne protivurečnosti kapitalizma iskazuje se u nejednakosti i svodi se na sledeću formulu13.

r > g

Jedna od osnovnih protivurečnosti kapitalizma je da teži tome da maksimizira stopu prinosa na kapital (r), a to je zapravo težnja ka maksimiziranju profita. Stopa prinosa na kapital (r) je veća u odnosu na stopu rasta (g). Ukupna stopa prinosa na kapital, jedne ze-mlje se može svesti na agregatnu stopu profita. Ukupna stopa rasta (g) svodi se na stopu rasta BDP. Dakle, sledi zaključak da je prosečna stopa prinosa na kapital u nekom vre-menskom intervalu veća od prosečne stope rasta BDP u istom tom intervalu. Otvoraju se pitanja vezana za objašnjenja kako je to moguće. Postavićemo neka od mogućih pitanja. Prvo se odnose na stopu rasta prinosa na kapital (r). Ukoliko kapital strukturiramo na stvoreni i nasleđeni od prirode, postavlja se pitanje na koji kapital se odnosi navedena stopa prinosa (r). Da li na ukupni stvoreni kojem se pridodaje i prirodni, ili samo na stvo-reni? Pod prirodnim kapitalom podrazumevamo prirodna dobra, prirodni kapital, odno-

13 Toma Piketi, Kapital u XXI veku, Akademska knjiga, Novi Sad, 2015, strana 379.

216

sno obnovljive i neobnovljive prirodne resurse (minerale, rude, šume, vode, vazduh..). Pod stvorenim kapitalom podrazumevamo stvoreni i nasleđeni kapital, odnosno aktive u funkciji ekonomske aktivnosti (građevinski objekti, oprema, mašine, sirovine i repro-materijale za proizvodnju, finansijsku aktivu, akcije, depozite u bankama..). Ukoliko pod stopom prinosa na kapital (r) podrazumevamo samo prinos na stvoreni kapital koji je u ekonomskoj funkciji u datom vremenskom periodu onda se dobija jedna najčešće niža stopa prinosa. Međutim, ukoliko se stopa prinosa dobija proračunom odnosa između prihoda ostvarenih u jednom vremenskom intervalu u odnosu na ukupni stvoreni kapital bez obzira da li je angažovan ili nije angažovan u ekonomskoj aktivnosti, onda se dobija druga stopa prinosa u odnosu na napred navedenu. Najzad, treća stopa prinosa će se dobiti ukoliko se prihodi od kapitala stave u odnos prema ukupnom kapitalu (stvorenom i prirodnom), dobiće se treća i svakako najniža stopa prinosa na kapital. Dakle, u ovom modelu, istorijska stopa prinosa na kapital od 5% kako je proračunava Piketi, bi bila sto-pa koja se dobija kao odnos prihoda i ekonomski angažovanog kapitala. Ovaj model ne uključuje aktive prirodnog kapitala koje se računovodstveno ne vrednuju niti evidentira-ju, pa samim tim ne vrši obračun njihovog uticaja na stvaranje viška proizvoda, odnosno prinosa na kapital. A njihov uticaj na stvaranje vrednosti je nesporan. Kao pojednosta-vljen dokaz ove teze upotrebimo primer eksploatacije nekog prirodnog resursa kao što je ruda boksita za proizvodnju aluminijuma. Ukoliko nalazište boksita ima učešće rude od na primer 2,5% ono je ekonomski manje efikasno i daje manji prinos na kapital u odnosu na nalazište boksitne rude koje ima u strukturi rude procenat od 4%. To znači da uz sve druge nepromenjene pretpostavke, (ista kapitalna opremljenost i ista tehnologija isti broj zaposlenih, isti nivo zarada, isti nivo zaduženosti, isto konkurentsko tržište proizvoda), preduzeće koje eksploatiše rudu iz siromašnijih nalazišta je manje ekonomski efikasno od preduzeća koje eksploatiše rudu bogatijeg nalazišta. Sledstveno tome, stopa prinosa na kapital prvog preduzeća biće niža u odnosu na drugo za iznos prirodne rente koju pruža bogatije nalazište. Valja ovde da napomenemo da pravimo razliku između pojma prirodna renta i klasičnog sadržaja sistema pojma rente, gde vlasnik resursa iznajmlju-je resurs preduzetniku uz prisvajanje rente kao naknade za vlasništvo nad resursom. Međutim, pojedinačna stopa prinosa na kapital kod dva preduzeća koja su u istoj grani, koja raspolažu sa istom uporedivom tehnologijom i menadžmentom, sa uporedivo istim brojem zaposlenih, u proseku će imati slične stope prinosa na kapital.

Ovde u našoj analizi apstrahujemo od doprinosa prirodnog kapitala ukupnoj stopi pri-nosa na kapital, jer ga posmatramo kao prinos koji vlasnicima SDI u nekoj zemlji do-nosi kapital plasiran u toj zemlji. Mi ćemo ovde kasnije navesti komparativne primere nekoliko preduzeća u Srbiji. Uz pretpostavku da je prosečna stopa prinosa na kapital 5%, moguće je postaviti hipotezu da je stopa prinosa na kapital veća u slučajevima SDI u tranzicione zemlje i zemlje u razvoju samo zbog uticaja tri grupe faktora. Prvu grupu faktora čini uticaj niže ukupne cene radne snage koja se ispoljava kroz nižu nadnicu i poreze i doprinose na zarade u zemlji u kojoj su investirane SDI u odnosu na domicilnu zemlju porekla SDI. Drugu grupu faktora čine pogodnosti ekonomske politike usmerene na nedovoljnu zaštitu prava radnika, dužinu radnog vremena kao i poreska oslobađanja i subvencije za zapošljavanje domaćeg stanovništva u kompanijama koje su nastale usled SDI. Treću grupu faktora čine indirektne pogodnosti za kompaniju sa stranim kapitalom (SDI) koje nastaju usled fleksibilne kontrole poslovanja ovih kompanija, nedovoljne kon-trole osnova kreiranja i transfera dobiti pre poreskog iskazivanja i labavih mera regula-tive za zaštitu životne sredine. Zbir navedenih pogodnoisti za kompaniju koja je nastala

217

iz SDI maksimizira stopu profita, odnosno stopu prinosa na kapital, daleko iznad napred navedene prosečne od 5%.

U primerima koji su izloženi u posebnom delu ovog teksta, dolazi se do podataka da je prinos na kapital kod fabrika cementara, koje su kroz SDI postale vlasništvo stranih multinacionalnih kompanija, da je stopa prinosa na ukupan kapital često i trostruko veća od opšte stope prinosa od 5%.

Stopa prinosa na kapital „r“ je stopa profita, odnosno stopa viška vrednosti merena kao odnos između ukupno angažovanog kapitala (fiksnog i tekućeg) i neto prihoda koje ostvaruje preduzetnik (preduzetnici) posredstvom svojih kompanija. Stopa prinosa na kapital može se u računovodstvenom pogledu i pristupu korporativnih i investicionih fi-nansija, tretirati i kao stopa povraćaja uloženog kapitala iskazana kroz magičnu formulu:

72:X = Y

Iz prezentirane formule ako je nezavisno promenjiva „x“ zadata stopa prinosa ili kamat-na stopa, onda će „y“ kao zavisno promenjiva kao rezultat dati broj godina u kome će se glavnica koja je investirana kapitalizovati na dupli iznos.

Saglasno izloženoj pojednostavljenoj formuli, ukoliko je stopa prinosa na kapital fabrika cementa koje smo analizirali prosečno u period 2012-2013. godina iznosila 17,65%, što znači da je x= 17,65 onda sledi da se vrednost po y dobija kao iznos od 4,08 ili kao period od 4, 08 godina u kojem se ukupna vrednost uloženog kapitala (ne osnovnog kapitala) vraća vlasnilu. Proračun odnosa osnovni kapital i njegov odnos prema dobiti i prosečnoj stopi prinosa bi za rezultat imala još niži period povraćaja uloženog kapitala.

Navedeni primer predstavlja model po kome se vrši povraćaj SDI u različitim granama privrede u zemljama primaocima SDI.

4. Analiza podataka o SDI kretanju BDP nezaposlenosti i deficitima u spoljnotrgovinskoj razmeni sa inostranstvom

U narednoj tabeli su prezentirani podaci o ukupnim stranim direktnim investicijama u Srbiju za period 2001-2015 godina.Iz tabele se vidi da su ukupne SDI u posmatranom period iznosile 18 milijardi i 997 miliona eVra ili prosečno 1 milijardu i 267 miliona evra godišnje.

218

Strane direktne investicije(SDI), u mil. evra SDI BDP SDI/BDP u %

2001. 184,19 11.463 1,62002. 503,79 15.148 3,32003. 1203,68 16.899 7,12004. 777,49 17.807 4,42005. 1250,27 21.103 5,92006. 3322,61 24.435 13,62007. 1820,83 29.452 6,12008. 1824,41 33.705 5,42009. 1372,47 30.655 4,52010. 860,13 29.766 2,92011. 1826,91 33.424 5,42012. 241,87 31.683 0,72013. 768,53 34.263 2,22014. 1236,29 33.319 3,72015. 1803,79 32.908 5,5

Izvor podataka: RZS, NBS , Ministarstvo finansija,

U vreme dinamičkog procesa privatizacije društvenih i državnih preduzeća u period 2005-2009. godina zabeležen je znatan rast SDI u ukupnom iznosu za navedeni period od 9 milijardi i 590 miliona evra, a to je 50,48% svih SDI u period od 15 godina. Za isti period od 15 godina prosečna stopa učešća SDI u BDP iznosi 4,82%, a najviše je iznosila u 2006. godini sa 13,6%.

U period 2010-2013.godina dolazi do smanjenja priliva SDI, iznosili su ukupno 3 milijar-de i 697 miliona evra ili prosečno godišnje nešto iznad 924 miliona eura.

Rast SDI u 2014. i u 2015. godini od ukupno 3 milijarde eura ili prosečno 1,5 milijardi godišnje rezultat je snažnih podsticajnih mera ekonomske politike u Srbiji na privlačenju stranih direktnih nvesticija.

219

Realni rast BDP za period 2001-2015., stope rasta SDI i stopa nezaposlenosti u %

Godina BDP realni rast Stope rasta SDI Stopa nezaposlenosti, u % SDI/BDP u %

2001 5,4 26,79 1,62002 3,6 173,52 28,97 3,32003 2,8 138,92 31,69 7,12004 8,2 -35,41 31,54 4,42005 5,5 60,81 20,8 5,92006 4,9 165,75 20,9 13,62007 5,9 -45,20 18,1 6,12008 5,4 0,20 13,6 5,42009 -3,1 -24,77 16,1 4,52010 0,6 -37,33 19,2 2,92011 1,4 112,40 23 5,42012 -1,0 -86,76 23,9 0,72013 2,6 217,75 22,1 2,22014 -1,8 60,86 19,2 3,72015 0,7 45,90 17,7 5,5


Realan rast SDI bi po prirodi stvari trebalo da doprinosi realnom rastu BDP ili u najma-nju ruku da utiče na smanjivanje oscilacija u kretanju BDP. Strane direktne investicije treba da doprinesu rast BDP, smanjenju nezaposlenosti, kao i poboljšanju spoljnotrgo-vinske razmene, odnosno smanjenju deficita u spoljnotrgovinskoj razmeni. Kako stvari stoje u vezi sa navedenim korelacijama pogledajmo u nastavku.

U period 2001 -2008.godina prosečna stopa rasta BDP je iznosila impresivnih 5,2% go-dišnje, prosečna stopa rasta SDI je iznosila 65,51% , dok je prosečna stopa nezaposleno-sti bila u istom periodu 24,05%.

U periodu od 2009. do 2015. godine kumulativan pad GDP je iznosio – 0,7 , odnosno prosečno godišnje – 0, 094% . U isto vreme prosečna stopa rasta SDI je iznosila 41,15%.

220

5.4

3.62.8

8.2

5.54.9

5.95.4

-3.1

0.61.4

-1.0

2.6

-1.8

0.7

173.

52

138.

92-3

5.41

60.8

1

165.

75-4

5.20

0.20 -2

4.77

-37.

3311

2.40

-86.

76

217.

75

60.8

6

45.9

0

-150

-100

-50

0

50

100

150

200

250

-4

-2

0

2

4

6

8

10

Stop

a ra

sta

SDI

BD

P re

alan

ras

tRealan rast BDP i stope rasta SDI

Uz izvesne nedoslednosti u napored navedenoj komparaciji podataka iskazanim u pro-centima, pre svega odnosa rasta BDP prema rastu SDI i kretanjima stopa nezaposlenosti, ipak može se zaključiti na osnovu prezentiranog grafikona sledeće: Period 2001-2003. godina pokazuje korelaciju stope pada SDI sa stopom opadasnja BDP, a potom sledi 2004. godina u kojoj dolazi do drastičnog pada SDI i skoka rasta BDP.

Objašnjenje je moguće naći u tome da se kretanje BDP zasnivalo na povećanoj potrošnji nastaloj iz privatizacionih prihoda. U period 2005-2006. godina zabeležena je stopa ras-ta i BDP i SDI. A nakon tog perioda drastične promene u stopama kretanja SDI i trenda neznatnog rasta i negativnih kretanja stopa BDP u pojedinim posmatranim godinama.

Uticaj rasta SDI u apsolutnim iznosima na rast BDP u apsolutnim i relativnim odnosima zahteva dodatnu analizu uz uvođenje dodatnih aspekata analize, kako bi se došlo do celovitog odgovora na koji način i u kojoj meri SDI utiče na rast BDP, na kratak i na dug rok. Ukoliko u pojedinim vremrnskim intervalima ne postoji pozitivna korelacija, onda bi bilo zanimljivo izvršiti analizu u kojoj meri,na koji način, i da li uopšte SDI amorti-zuju opadanje rasta BDP.

221

1.63.3

7.1

4.45.9

13.6

6.1 5.44.5

2.9

5.4

0.72.2

3.7

5.5

0

2

4

6

8

10

12

14

16

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Odnos SDI/BDPu %

Ukupne strane investicije u periodu 2001-2015. godiuna od blizu 20 milijardi evra trebale su da obezbede povećanje zaposlenosti ili pak amortizuju deo nastajuće nezaposlenosti usled restrukturiranja i svojinske transformacije srpske privrede.Ukoliko pretpostavimo da je za otvaranje jednog novog radnog mesta neophodno prosečno 100 hiljada evra, onda ukupne strane investicije su trebale da održe ili otvore oko 190 hiljada novih radnih mesta. Pretpostavka nije održiva iz prostog razloga što veliki deo SDI u posmatranom period je nastao kao kupovina društvenih odnosno državnih preduzeća, u kojima je na-kon privatizacije došlo do značajnog smanjivanja broja zaposlenih.

Zaposleni i nezaposleni u Republici Srbiji 2001-2015. godine, u hiljadama

Godina Ukupno zaposlenih

Lica koja traže zaposlenje, nezaposleni

Stopa nezaposlenosti, u %

2001. 2.258 769 26,792002. 2.208 843 28,972003. 2.169 947 31,692004. 2.167 844 31,542005. 2.171 888 20,82006. 2.115 913 20,92007. 2.085 850 18,12008. 2.082 756 13,62009. 1.985 747 16,12010. 1.901 744 19,22011. 1.866 753 232012. 1.866 762 23,92013. 1.865 775 22,12014. 1.845 767 19,22015. 1.883 743 17,7


222

Podaci iz tabele pokazuju da je broj zaposlenih u Srbiji 2015. u odnosu na 2001. godinu smanjen sa 2.258 hiljada na 1.883 hiljade u ili za 375 hiljada lica. Pri tom je stopa ne-zaposlenoisti opala sa visokih 31,69% iz 2003. godine na još uvek prevelikih 17,7%. Ne postoji logičko objašnjenje ove protivurečnosti, mada se argumentacija može tražiti u „kreativnim“ izmenama u zakonskoj regulative kojom se definišu nezaposlena lica, što za posledicu ima nastanak novih statističkih podataka koji su statistički tačni, ali verno ne pokazuju stvarno stanje nezaposlenosti u Srbiji.

26.7928.97

31.6931.54

20.8 20.918.1

13.616.1

19.2

23.00 23.922.1

19.217.7

0

5

10

15

20

25

30

35

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Stopa nezaposlenosti, u %

223

Uvo

z ro

be p

o na

men

i 200

3-20

15

u m

ilija

rdam

a R

SD i

mili

onim

a €

God

ina

Stru

ktur

a

2003

.20

04.

2005

.20

06.

2007

.20

08.

2009

.20

10.

2011

.20

12.

2013

.20

14.

2015

.

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

u mlrd. RSD

u mil Є

Opr

ema

5174

470

886

6375

768

805

9111

3610

412

7890

953

7976

410

098

010

592

710

088

310

993

312

610

40

Rep

rodu

kcija

i si

rovi

ne14

220

7820

926

4726

131

4330

035

6332

440

5539

448

4231

633

6743

342

0245

244

3244

539

3050

144

2952

945

1257

447

52

Širo

ka p

otro

šnja

198

2894

287

3637

344

4147

441

5242

563

7043

659

8093

557

5930

644

6248

713

6992

831

7342

772

6825

820

6992

893

7400

Rez

ervn

i del

ovi

912

510

123

1113

410

124

1417

513

158

1010

212

115

1313

015

134

1513

321

178

2117

4

Hem

ikal

ije i

reag

ensi

--

--

02

02

02

02

01

01

01

02

01

01

00

Ost

alo

710

61

140

30

61

71

93

342

161

142

151

131

122

15

Uku

pno

406

5947

577

7307

679

8186

819

9741

993

1241

911

7114

382

976

1038

711

6911

347

1279

1254

913

9712

350

1390

1228

414

8112

628

1616

1338

3

Izvo

r pod

atak

a: M

inis

tars

tvo

finan

sija,

Car

insk

i sta

tistič

ki b

ilten

224

Strane direktne investicije, pored uticaja na rast zaposlenosti i rasta BDP, trebalo bi da obezbede i povoljniju strukturu spoljnotrgovinskog bilansa, kao i platnog bilansa zemlje. Izvoz roba i usluga imao je dinamičan rast u period 2000 – 2015.godina.U posmatranom period zabeležen je kontinuirani rast izvoza.

Izvoz je sa 2,2 milijarde eura iz 2000.godine porastao na 15,6 milijardi eura u 2015. godini.

Izvoz i spoljni bilans prema ino-dugu, u mil. evra

Go-dina

Izvoz robe i usluga

Uvoz robe i usluga

Trgovinski bilans robe i

usluga

Tekući platni bilans

Ino-dug UKU-PNO

Ino-dug prema iz-vozu, u %

2000 2.240 3.803 -1563 -350 11.743 524,22001 2.718 5.022 -2304 -648 12.419 456,92002 3.140 6.426 -3286 -1731 11.910 379,22003 3.503 7.128 -3625 -1928 12.015 3432004 4.170 9.366 -5196 -2873 11.348 272,12005 5.329 9.612 -4283 -1778 12.520 234,92006 6.948 11.970 -5022 -2356 14.291 205,72007 8.110 15.468 -7358 -5474 17.382 214,32008 9.583 18.267 -8684 -7125 20.982 219,02009 8.043 13.099 -5056 -2032 22.272 276,92010 9.515 14.244 -4729 -2037 23.509 247,12011 11.145 16.487 -5342 -3656 24.123 216,42012 11.469 16.992 -5523 -3671 25.645 223,62013 13.937 17.782 -3845 -2098 25.644 184,02014 14.451 18.096 -3645 -1985 25.679 177,72015 15.631 18.899 -3268 -1577 26.374 168,7

Izvor podataka: RZS, NBS , Ministarstvo finansija, Carinski statistički bilten

Rast izvoza bio je praćen dinamičkim rastom i uvoza robe i usluga sa 3,8 milijardi eura iz 2000. godine na 18,9 milijardi evra u 2015. godini. Pri tome je, saglasno zabeleženom permanentnom debalansu između uvoza i izvoza, ostvarivan deficit u trgovinskom bi-lansu roba i usluga sa 1,5 milijardi evra iz 2000. godine na 3,3 milijarde evra u 2015. godini. U periodu od 2004. do 2012. godine, deficit se kretao od 4,2 milijarde evra pa čak do 8,6 milijardi evra u 2008. godini.

Tekući platni bilans je takođe u deficit i kretao se od 350 miliona evra iz 2000. godine na 1,5 milijardi evra u 2015. godini. Deficit u tekućem platnom bilansu bio je najveći u 2008. godini i iznosio je 7,1 milijardi evra.

U posmatranom period zabeležen je i permanentan rast ino-duga zemlje sa 11,7 milijardi evra iz 2000. godine na 26,3 milijarde evra u 2015. godini. Stanje odnosa inoduga prema izvozu predstavlja bitan indikator sigurnosti da će se u budućnosti od izvoza pokrivati spolnji dug zemlje. Procenat spoljneg duga u odnosu na izvoz iznosio je u 2000.godini 524,2% da bi od 2004. godini spadao na ispod 300%, a u 2015. godini spao je na 168,7%

225

Struktura uvoza pokazuje da po vrednosti dominira uvoz robe široke potrošnje koja se kreće u proseku oko 50%, da bi se u poslednjim godinama stabilizovala na nešto iznad 55%.

Vrednost i struktura uvoza izražena u %

Godina Široka potrošnja

Repromat. i sirovine Oprema Rezervni

deloviHemikalije i

reagensi Ostalo

2003. 48,64% 34,92% 12,51% 2,11% - 1,82%2004. 49,76% 36,21% 12,12% 1,68% - 0,23%2005. 50,66% 38,40% 9,24% 1,64% 0,03% 0,04%2006. 53,81% 36,57% 8,26% 1,27% 0,02% 0,06%2007. 56,71% 32,65% 9,15% 1,41% 0,02% 0,06%2008. 56,27% 33,67% 8,89% 1,10% 0,01% 0,07%2009. 57,09% 32,41% 9,18% 0,98% 0,01% 0,33%2010. 55,07% 37,03% 6,74% 1,01% 0,01% 0,14%2011. 55,72% 35,32% 7,81% 1,03% 0,01% 0,11%2012. 59,45% 31,83% 7,50% 1,08% 0,02% 0,12%2013. 55,56% 36,05% 7,19% 1,09% 0,01% 0,10%2014. 55,37% 35,73% 7,39% 1,41% 0,01% 0,09%2015. 55,29% 35,50% 7,74% 1,30% 0,01% 0,16%

Izvor podataka: Ministarstvo finansija, Carinski statistički bilten

Uvoz repromaterijala i sirovina nalazi se na drugom mestu po veličini i kreće se u op-segu od 31% do nešto iznad 35% u poslednjim godinama. Na trećem mestu u strukturi uvoza nalazi se uvoz opreme koja je zabeležila pad sa 12,51% iz 2003.godine na nešto iznad 7% u period od 2011 do 2015. godine. Učešće rezervnih delova u strukturi uvoza se stabilizovalo na niovo koji oscilira oko 1% vrednosti ukupnog uvoza u Srbiji.

5. Analiza primera stranih diektnih investicija i kretanja profita

U pregledu koji sledi analizirane su kompanije u industriji cementa u Srbiji, koje su u potpunosti sa stranim kapitalom i posluju u oblasti eksploatacije prirodnih resursa, a na tržištu mogu imati ili imaju kartelsku tržišnu strukturu. Navedene kompanije su ćerke firme većih multinacionalnih kompanija, a u Srbiji su nastale kroz proces tenderske pri-vatizacije ranijih društvenih preduzeća početkom 2002.godine. Ukupna kupoprodajna cena za oko 70% kapitala sve tri cementare iznosila je nešto više od 130 miliona evra.

226

Odabrani finansijski pokazatelji kompanijaHOLCIM (SRBIJA) DOO POPOVAC

2013. 2012.

Ukupna aktiva u 000 RSD 9.999.635 9.954.490u € 87.224.807 87.536.395

Ukupni kapital u 000 RSD 8.934.211 7.746.938u € 77.931.327 68.123.934

Neto dobitak u 000 RSD 1.187.273 1.433.085u € 10.356.344 12.602.061

Broj zaposlenih 407 440Izvor podataka: APR za odgovarajuće godine

Stopa prinosa na ukupan kapital kompanije Holcim Srbija iznosi 18,50% u 2012 godini i 13,30% u 2013.godini. Dobit po zaposlenom je u 2012.godini iznosila 28.641 eur, a u 2013. godini 25.446 eura. Uz pretpostavku da je prosečna neto dobit ove kompanije godišnje iznosila 10 miliona eura, kumulativno ostvarena ukupna dobit stranih investi-tora je za period od 2002.godine do 2015. godine, aproksimativno iznosila približno 140 miliona eura. Navedeni model ukazuje na to da je u period od 14 godina strani investitor ostvario kumulativni profit koji je tri puta veći od iznosa investicije koju je uložio prili-kom kupovine naveenog preduzeća.

TITAN D.O.O CEMENTARA KOSJERIĆ 2013. 2012.



Neto dobitak u 000 RSD 964.525 661.170u € 8.413.358 5.814.104


Stopa prinosa na ukupan kapital kompanije Titan iznosi 14,75% u 2012. godini i 20,01% u 2013. godini. Dobit po zaposlenom je u 2012.godini iznosila 20.617 evra, a u 2013. go-dini 31.990 evra. Uz pretpostavku da je prosečan neto profit kompanije godišnje iznosio 7 miliona evra, sledi da je za 14 godina ukupno ostvaren neto dobit od 98 miliona eura, pa je investitor prema ovom modelu, povratio u navedenom period inicijalnu investiciju od 40 miliona eura i ostvario dodatnu dobit od približno 58 milona eura.

227

LAFARGE D.O.O ,BEOČINSKA FABRIKA CEMENTA 2013. 2012.



Neto dobitak u 000 RSD 1.000.524 1.747.620u € 8.727.370 15.367.975


Stopa prinosa na ukupan kapital kompanije Lafarge iznosi 23,88% u 2012. godini i 15,47% u 2013. godini. Dobit po zaposlenom je u 2012. godini iznosila 46.997 evra, a u 2013 godini 28.062 evra. Kao i u slučaju prethodne dve kompanije – fabrike cementa, uz pretpostavku da je ova kompanija imala prosečan profit od 12,5 miliona eura godišnje, u periodu od 14 godina od kada je izvršena privatizacija, sledi da je ostvaren kumulativni profit u iznosu od 175 miliona evra.

Pretpostavimo sada da su navedene tri kompanije koje kontrolišu celokupno tržište ce-menta u Srbiji ostvarile ukupan neto profit u iznosu od 413 miliona evra i uz pretpostav-ku da je trećina navedenog iznosa reinvestirana (137 miliona eura), sledi da ostatak u iznosu od približno 275 miliona evra predstavlja sumu neto odliva kapitala po osnovu vlasništva stranih investitora nad analiziranim fabrikama cementa.

U nastavku izlažemo komparativnu analizu dve kompanije iz sektora telekomunikacija, jedne u vlasništvu države i druge u vlasništvu stranog investicionog fonda.14 Obe kom-panije posluju u izuzetno dinamičnoj i profitabilnoj oblasti poslovanja. Karakteristično je za ove kompanije da ostvaruju visoke profite i da imaju velike razlike u broju zapo-slenih, kao i velikim razlikama u ostvarenoj dobiti po zaposlenom. Telekominikaciona kompanija , Telekom u državnoj svojini, ima između osam i devet puta veći broj zapo-slenih u odnosu na stranu kompaniju Telenor. Navedena razlika je uslovljena time što dr-žavna kompanija Telekom,koristi i upravlja disperziranom mrežom instalacija telefonije koja je razvijana decenijama unazad.

Odabrani selektivni finansijski pokazatelji kompanija u oblasti telekomunikacijaKomparativna analiza dve kompanije iz oblasti telekomunikacija koje posluju na tržištu Srbije obuhvata nekoliko ključnih pokazatelja. Za potrebe ove analize iz ugla SDI rele-vantna je neto dobit, dobit po zaposlenom i prinos na ukupni kapital. Jedna sveobuhvat-nia komparativna analiza bi obuhvatila detaljnije aspekte poslovanja, troškova, prihoda, investicijje, ulaganja u inovacije, zarade po zaposlenom, transfere dobiti, odnosno isplate dividendi vlasnicima.

14 Strana kompanija Telenor je u vlasništvu Norveškog investicionog fonda, nastalog iz sredstava koja se ku-mulitraju od eksploatacije nafte i gasa. Ovaj fond po strukturi vlasništva i upravljanja ima karakteristike društvenog, dakle ne privatnog investicionog fonda,

228

Telenor2013 2012 2011

Ukupna aktiva u 000 RSD 42.112.358 43.564.289 53.374.929u € 367.337.636 383.089.520 510.077.121

Stalna aktiva u 000 RSD 29.519.568 30.439.048 31.978.168u € 257.493.259 267.670.621 305.599.130

Ukupni kapital u 000 RSD 32.917.643 30.069.173 19.416.304u € 287.133.985 264.418.066 185.551.768

Neto dobitak u 000 RSD 11.155.759 10.719.793 4.671.235u € 97.309.444 94.266.209 44.640.623

Broj zaposlenih 1.153 1.236 1.117Dobit po zaposlenom u € 84.397 76.267 39.965

Izvor podataka: APR za odgovarajuće godine

Prinos obračunat u odnosu na ukupan kapital u periodu 2011-2013. godina kod kompa-nije u stranom vlasništvu Telenor, iznosila je 24,06% u 2011. godini, pa je u 2012. godini porasla na 35,65% , a u 2013. godini je iznosila 33,39%

97,309,44494,266,209

44,640,623

201320122011

TelenorNeto dobitak

u €

229

Telekom Srbija 2015 2014 2013 2012 2011

Ukupna aktiva

u 000 RSD

261.784.000 261.968.000 239.431.999 255.525.154 258.617.922

u € 2.152.366.967 2.165.771.179 2.088.517.211 2.247.001.177 2.471.480.291

Stalna aktiva

u 000 RSD

207.322.000 204.607.000 199.703.000 206.269.000 174.308.000

u € 1.704.584.789 1.691.549.898 1.741.969.137 1.813.859.335 1.665.773.135

Ukupni kapital

u 000 RSD

165.596.000 154.172.000 143.093.095 136.553.429 161.222.605

u € 1.361.516.977 1.274.588.019 1.248.172.312 1.200.804.347 1.540.722.652

Neto dobitak

u 000 RSD

14.673.000 17.804.000 15.699.672 12.285.600 23.229.006

u € 120.640.224 147.191.222 136.945.084 108.035.382 221.987.827Broj zaposlenih 12.703 13.044 13.229 13.550 13.598

Dobit po zaposlenom u € 9.497 11.284 10.352 7.973 16.325

Izvor podataka: APR za odgovarajuće godine

Prinos obračunat na ukupan kapital u period 2011-2013. godina, kod kompanije u do-maćem vlasništvu Telekom, iznosio je 14,41% u 2011. godini, pa je opao u 2012. godini na 9,00% , a u 2013. godini je iznosio 10,97% , u 2014. godini 11,55%, a u 2015 godini 8,86%.

120,640,224147,191,222136,945,084

108,035,382

221,987,827

20152014201320122011

Telekom SrbijaNeto dobitak

u €

230

Iz komparativne analize se vidi da je apsolutni iznos dobiti veći u domaćoj u odnosu na stranu kompaniju. Međutim, domaća kompanija ima daleko veći broj zaposlenih i manju dobit po zaposlenom. Stopa prinosa na kapital je skoro trostruko veća u stranoj nego u domaćoj kompaniji.

Zaključak

Apsolutni iznosi, kao i stope rasta SDI nemaju na dug rok pozitivnu korelaciju sa stopa-ma rasta BDP niti sa kretanjima u stopama promena u merenju nezaposlenosti. Kao po-zitivan učinak SDI se najčešće ističu dimenzije,koje se odnose na povećanje zaposlenosti i porast poreskih prihoda od poslovne aktivnosti inostranih kompanija na domaćem trži-štu. Pozitivan učinak nekih od SDI je moguć i kroz povećanje neto efekta izvoza. Druga dimenzija SDI koja se odnosi na transfere profita, pogoršanja položaja zaposlenih, niskih zarada, nepoštovanja ekoloških propisa i neevidentiranje tih troškova, najčešće nisu u fokusu analize. Tek uporednom analizom pozitivnih i negativnih uticaja SDI u pojedi-nim granama privrede i finansija moguće je doći do pouzdanog odgovora napitanje o neto efektu SDI na privrede zemalja u koje strani kapital investira.

Strane direktne investicije i privatizacijha nisu potvrdili očekivanja da će tranzicija u tržišnu privredu dovesti do ekonomskog rasta, razvoja, kao i porasta zaposlenosti. Eko-nomska politika kreirana na navedenim postulatima pokazuje se neuspešnom. Očeki-vanja da će se sa ekonomskom politikom privatizacije kao jedne od ključnih tačaka de-regulacije i liberalizacije uz stimulisanje priliva stranih direktnih investicija po receptu MMF obezbediti sveukupni ekonomski napredak, pokazala su se i suviše optimističnim. Potpuna liberalizacija, deregulacija i privatizacija predstavljaju za male i nerazvijene ze-mlje začarani krug generisanja ekonomskih i socijalnih problema. Problem predstavlja i to što bekstvo od tržišnog fundamentalizma u državni intervencionizam u okolnostima neodgovornih partijskih vlada, vodi ne ka razvoju, već nužno dovodi do daljih tokova re-distribucije društvenog bogatstva. Očekivanja da ćeprivlačenje stranih investicija rešiti sve razvojne probleme,pokazuju se kao nerealno optimistička.

Literatura

1. UNCTAD, World Investment Report 2004. The Shift Towards Services, annex table B1. Videti za period 2000-2004 godina, Milan R Kovačević, MAP br. 10-12 Institut ekonomskih nauka Beograd, 2005. godina.

2. Jeffrey Sachs, The Economic Transformation of Eastern Europe: The Case of Po-land. The American Ekonomist 36 (1992) p 5.

3. Joseph E. Stiglitz, „Globalization end Its Discontents“, W.W. Norton & Company, New York 2002. Prevedeno na srpski „Protivurečnosti globalizacije“ , SBM –x, Beograd 2002,

4. Stigliz J. i N.Serra (2008), The Washington Consensus Reconsidered, Oxford Uni-versity Press. videti i Miomir Jakšić (2009), Svetska ekonomska kriza i ekonomska politika Srbije u 2009.godini, Ekonomski fakultet, Beograd.

5. Božo Drašković, Ditektne strane investicije u realnom sektoru privrede i transferi dobiti, Ekonomski anali, tematski broj, Beograd, 2005.

231

6. DRAŠKOVIĆ, Božo, RAJKOVIĆ, Zoran. Foreign direct investments and economic trends in Serbia. У: BERTHOMIEU, Claude (ur.), et al. Financial system integration of Balkan countries in the European financial system : impact of global financial crisis. Nice: University of Nice - Sophia Antipolis, 2009,

7. Sergije Dimitrijević, Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije, Ekonomska biblio-teka 4, Nolit, Beograd 1958. godina

8. Toma Piketi, Kapital u XXI veku, Akademska knjiga, Novi Sad, 2015, 9. Mesečne analize i prognoze br.11-12/2005 (MAP), Institut ekonomskih nauka, Beo-

grad 200610. Statistički bilteni NBS, decembar 2004 -2014. Narodna banka Srbije, Beograd 11. Stamenković S., Savin D., Živković B.., Vukčević V., Kovačević M., I.Nikolić (2009),

Svetska ekonomska kriza i ekonomska politika Srbije u 2009.godini, Zbornik rado-va, Ekonomski fakultet, Beograd 2009. Stabilizaciona ili antirecesiona ekonomska politika 2009.,

12. Izvor podataka www.nbs.rs, www.pa-serbia.co.rs, www.mfin.sr.gov.rs; www.stat.gov.rs

13. Carinski statistički bilten br. 2005 – 2015 godina, Uprava Carina Srbije, Beograd

233

Strane direktne investicije u Srbiji: između želja i mogućnostiDr Predrag Kapor*

„Pogrešno je bazirati se na ekonomskom modelu koji podrazumeva da se ogromni novac mora sliti u zemlju da bi se obezbedio rast. Takvom tvrdnjom samo se prikriva nedostatak sposobnosti ili volje da se stvore uslovi za zdravo poslovanje.“

(Ćel Martin Jonsen, predsednik FIC-a i Telenora Srbija, 2011)1

1. Investicije kao uslov za privredni rast i razvoj

Sadašnja pozicija privrede Srbije može se sublimirano iskazati konstatacijom iz Izve-štaja o razvoju Srbije za 2008..g. nekadašnjeg Republičkog zvoda za razvoj, prema kojoj se „u celini posmatrano privreda Srbije još uvek nalazi u fazi nadoknadjivanja dubokog pada nastalog početkom i krajem devedesetih godina XX veka, jer se (2008.g. ) nalazi na oko 80% BDP iz 1990.g. i na oko 50% industrijske proizvodnje iz 1990.g.“2 S obzirom na oscilacije u privrednom rastu i indutrijskoj proizvodnju od 2008.g. do 2015.g. malo je verovatno da se ova situacija bitnije promenila zaključno sa 2016.g.3

Već 2009.g. bilo je savršeno jasno da je privredni model na kome je ekonomija Srbije počivala od 2001. do 2008.g., koji se oslanjao na visoku unutrašnju potrošnju, zasnovanu na zaduživanju u inostranstvu, velikom uvozu i spoljnotrgovinskom deficitu, te privati-zacionim prihodima, više ne može primenjivati i da se mora kreirati novi model baziran na razvoju i investicijam, uz znatno manju domaću potrošnju na svim nivoima, štednju i korenitu reformu javnog sektora, što je i bila preporuka je iz studije „ Model ravnoteže mora da se manja“ iz septembra 2009.g. koju su pripremili stručnjaci okupljeni oko bil-tena „Makroekonomske analize i trendovi“.4

Za brži privredni rast i promenu privredne strukture, reindustrijalizaciju, kao i obnovu i izgradnju infrastruktura, neophodne su investicije, kako domaće, tako i strane, pre svega u formi SDI. Smatra se da su ukupne investicije reda veličina od bar oko 25%

* Fakultet za poslovne studije, Beograd, [email protected] Mikavica A., „Omogućite da se radi, ne čekajte milijarde“, Politika, 3.11.20112 Republički zavod za razvoj (2008), „Izveštaj o razvoju Srbije u 2008“., Beograd, str. 17.3 Realna stopa rasta BDP-a bila je: 2009.g.-3,1%, 2010.g.+0,6%, 2011.g. +1,4%, 2012.g. -1,0%, 2013.g.

+2,6%, 2014.g.-1,8%, 2015.g. +0,8%, a stopa rasta fizičkog obima industrijske proizvodnje: 2009.g.-12,6%, 2010.g.+1,2%, 2011.g. +2,5%, 2012.g. -2,2%, 2013.g. +5,5%, 2014.g.-6,5%, 2015.g. +8,3%; (Mini-starstvo finansija, Bilten javnih finansija, br. 142, jun 2016, str. 17-18)

4 Kostić S., „Po starom-neće moći“, Politika, 16.9.2009.

234

BDP-a preduslov za stabilan i održivi privredni rast od oko 4-5% godišnje5,6. Medjutim, umesto da raste učešće bruto investicija u osnovne fondove (u dalje tekstu: investicije) u BDP-u, ono je nakon 2007.g. (25,7%) i 2008.g. (24,9%), bilo znatno ispod ovog ni-voa (2009.g. 19,7%, 2010.g. 18,6%, 2011.g. 18,4%, 2012.g. 21,2%, 2013.g. 17,2%, 2014.g. 16,7% i 2018.g. 17,7%)7

Još je veći problem, što ni investicije od 25% BDP-a izgleda neće omogućiti Srbiji da drži korak sa svetom, bar ne sa onim koji se brže razvija. Prema podacima MMF-a, prosečno učešće investicija u BDP-u svetu je proteklih nekoliko godina bilo oko 25% (2012.g. 25,0%, 2013.g. 25,0%, 2014.g. 25,3% i 2015.g. 25,4%) i projekcije su da će u na-rednom periodu biti slično (2016.g. 25,0%, 2017.g. 25,1% i prosek 2018-2021.g. 25,7%)8. Kod zemalja sa tržištima u usponu i zemalja u razvoju (152 zemlje), učešće investicija je preko 30% BDP-a (2014.g. 32,2%, i 2015.g., 32,5%), uz prognozu da će se taj trend nastaviti (2016.g. 31,8%, 2017.g. 31,9% i prosek 2018-2021.g. 32,1%)9. Kod zemalja sa tržištima u usponu i zemalja u razvoju koje pripadaju regionu Azije ovo učešće je već godinama preko 40%, dok kod onih u regionu Evrope (gde i Srbija prema klasifikaciji MMF-a) uglavnom oko 20-21%.

Znači, Srbiji bi pre trebale godišnje investicije reda veličina preko 25% BDP-a (možda i čak oko 30%) u sledećih desetak godina, da bi se, u prvom redu, nadoknadilo ono što je propušteno u periodu 2009-2015.g., (kada su investicije bile u rasponu 16,7% i 21,2%, ali uglavnom ispod 20%, s tim da su konačni podaci za 2015.g. navode učešće investicija od 17,7% u BDP-u), bar kada su u pitanju zemlje sa tržišnima u usponu i zemlje u razvoju, u koje se Srbija svrstava10. Postavlja se pitanje koliko je to u realno ostvariti u kontinuitetu, kada ovakvo učešće u ovom veku ostvareno samo u dve „predkrizne“ godine (2007.g. 25,7% i 2008.g. 24,9%.), u mnogo boljem makroekonomskom okruženju. Inače, zva-nične projekcije kretanja investicija u narednom periodu, pravljene krajem 2015.g., su daleko skromnije11

Ovde postoji svojevrstan „začarani krug“, jer su investicije, pre svega, javne investicije, u raznorodnu „fizičku“ infrastrukturu (putnu, železničku, energetsku, telekomunikaci-onu, logističku i komunalnu…), ali i ljudske resurse, istraživanje i razvoj, preduslov za privlačenje privatnih (domaćih i stranih) investicija, kao i za privredni razvoj i brži rast.

5 Mikavica A., „Nema boljeg života bez više ulaganja“, Politika, 24.8.2016,6 Model koji su stručnjaci okupljeni u FREN-u i MAT-u, uz podršku USAID-a, predstavili 2010.g., kao

model razvoja Srbije od 2011. do 2020.g., predvidja povećanje investicija na 25% BDP-a u 2015.g. i 28% BDP-a u 2020.g., odnosno povećanje investicija sa oko 4,9 milijardi EUR u 2009.g. na 15 milijardi EUR u 2020, uz godišnji priliv SDI od 2,3 milijarde EUR (Mikavica A.,“Većim izvozom do 8.000 evra po sta-novniku“, Politika, 9.10.2010, Krivokapić S.,“Čvrsta ruka za spisak želja“,Ekonom:east br.543,14.10.2010, str. 30-31.)

7 Ministarstvo finansija, Bilten javnih finansija, br. 142, jun 2016, str. 17-18 (investicije za 2015.g. naknadno korigovane od RZS sa 18,1% na 17,7% BDP-a)

8 IMF (2016), „World Eeconomic Outlook October 2016“, Washington DC, str. 254-2569 IMF (2016), „World Eeconomic Outlook October 2016“, Washington DC, str. 254-25610 RZS, „Bruto domaći proizvod u Republic Srbije 2015“, Saopštenje br. 250, 30.9.201511 Vlada Republike Srbije, „Fiskalna strategija za 2016 godinu sa projekcijama za 2017. i 2018.godinu“, str.

12 (investicije/BDP: procena za 2015.g. 16,4%, projekcije za 2016.g. 16,8%, 2017.g. 17,7% i 2018.g. 18,4%)

235

Medjutim, javne investicije (aproksimativno iskazane stavkom kapitalnih rashoda u jav-nim rashodima konsolidovanog bilansa države) su u „predkriznoj“ 2007.g. bile 4,85% BDP-a i 10,45% ukupnih javnih rashoda, da bi od tada bile uglavnom znatno niže, pa su u 2015.g. bile 2,88% BDP-a i 6,76% javnih rashoda12. S obzirom na razne oblike fiskalne konsolidacije i smanjenja javnih rashoda, postavlja se pitanje koliko je realno očekivati da će javne investicije podstaći domaće privatne investicije? Time se aktuelizuju velika očekivanja od stranih direktnih investicija (SDI).

Da li domaće privatne (nedržavne) investicije mogu da zabeleže značajan rast u nared-nom periodu? Da li to može da obezbedi privreda (prema podacima za 2015.g.) u kojoj su 90% mikro preduzeća (do 10 zaposlenih), sa svega 310 preduzeća koja se klasifikuju u „velika“, u kojoj 27.790 preduzeća nema nijednog zaposlenog, sa stopom prinosa na sop-stveni kapital (posle oporezivanja) od 3,6% i stopom prinosa na ukupna sredstva (posle oporezivanja) od 2,2%, u kojoj je 27.521 preduzeće iskazalo negativan neto finansijski rezultat –gubitak (a 10.846 uopšte nije iskazalo nikakav neto finansijski rezultat, dok oko 30.000 preduzeća koja obavjaju delatnost uopšte nije poslalo svoje finansijske izveštje APR-u), sa više od 12.000 preduzeća koja su bil neprekidno u blokadi duže od 90 dana, sa hroničnim nedostatkom dugoročnih sredstava i tendencijom finansiranja stalne imo-vine iz kratkoročnih kredita, sa raciom sopstvenog kapitala od 35,2%, ukupnim kumu-liranim gubicima od 3.476,4 milijarde dinara, tekućim obavezama od 8.906,0 milijardi dinara…13. Za ovu i ovakakvu privredu to je, čini se, nemogući zadatak.

Pri tome, poslovne banke u Srbiji (koje su uglavnom u stranom vlasništvu) ne pokazuju previše interesovanja za kreditiranje investicija, jer je krajem 2015.g. od ukupnih potra-živanja banaka (od preduzeća, preduzetnika i stanovništva) od 1.919,6 milijardi dinara, svega 19,9% bilo po osnovu kreditiranja investicija (a za kredite za izvoz zanemarljivih 0,2%), pošto ima mnogo isplativijih i manje rizičnih plasmana14. Relativno visoke ka-mate na investicione kredite, ali i uslovi koje banke postavljaju u pogledu obezbedjenja i dokumentacije, takodje, ne stimulišu tražnju za njima.

Sve nas ovo ponovo vraća na velika očekivanja od SDI.

2. Strane direktne investicije u Srbiju

Na početku ovog poglavlja mora se istaći da postoje odredjene razlike (u pojedinim slučajevima i naknadno revidiranje podataka) u metodologiji (uključujući i metodologiju platnog bilansa i medjunarodne investicione pozicije, peta i šesta revizija) i samim tim u podacima, odnosno u vremenskim serijama (uključujući i one koje se odnose na valutu u kojoj se iskazuju, odnosno deviznog kursa po kome se vrši preračunavanje) koji se od-nose na SDI u svetu i Srbiji, tako da će se ovde eksplicitno navoditi izvori, bez ulaženja u ove razlike, jer bi to zahtevalo dosta prostora.

Prema podacima UNCTAD-ovog „Izveštaja o investicijama u svetu“ (World Investment Report), Srbija je u ukupnom prilivu SDI u svetu učestvovala (zaokruženo na dve deci-12 Ministarstvo finansija, Bilten javnih finansija, br. 142, jun 2016, str. 43-4413 Agencija za privredne register (2016), „Saopštenje o poslovanju privrede u Republici Srbiji u 2015.go-

dini“, Beograd, str. 9, 10, 12, 14 i 1514 NBS,“Statistički bilten“ br. 7/2016, str. 52-55

236

male) 2010.g. sa 0,12%, 2011.g. sa 0,31%, 2012.g. sa 0,08%, 2013.g. sa 0,014%, 2014.g. sa 0,15% i 2015.g. sa 0,13%15.

Učešće Srbije krajem 2012.g. u „stanju“ tj. stoku (stock) ukupno investiranih SDI (izra-čunatom po metodologiji UNCTAD-a) u svetu je bilo 0,110% (22.299 miliona USD), a krajem 2015.g.0,115% (28.825 miliona USD), što predstavlja vrlo skromno poboljšanje16. Poredjenja radi, 2015.g. je stanje SDI u Bugarskoj bilo 42.106 miliona USD, Hrvatskoj 26.375 miliona USD, Češkoj Republici 113.057 miliona USD, Madjarskoj 92.132 miliona USD, Rumuniji 69.112 miliona USD, Slovačkoj 48.163 miliona USD….

Podaci Ministarstva finansija (koje se poziva na podatke NBS I RZS) koji se odnose na neto SDI u Srbiju (priliv po osnovu SDI- odliv po osnovu SDI) navode se u Tabeli br. 1.

Tabela br. 1.Neto priliv SDI (u milionima EUR), učešće SDI u BDP (u%) i

učešće investicija u fiksne fondove u BDP (u%) u periodu 2001-2015.g.

Godina SDI, neto u milionima EUR SDI, neto, u % BDP Učešće investicija u fiksne

fondove u % BDP2001 184,1 1,3 12,92002 499,6 2,9 16,22003 1.194,5 6,4 18,32004 773,8 3,9 20,52005 1.250,4 5,9 20,12006 3.322,6 13,6 22,32007 2.528,2 8,6 25,32008 2.485,7 7,4 24,92009 2.067,8 6,7 19,72010 1.133,4 3,8 18,62011 3.319,6 9,9 18,42012 752,8 2,4 21,22013 1.298,1 3,8 17,22014 1.236,3 3,7 16,72015 1.803,8 5,5 17,7

Izvor: Ministarstvo finansija, Bilten javnih finansija, br. 142, jun 2016, str. 17-18*Napomena: podaci o investicijama u 2015.g. su korigovani od strane RZS („Bruto domaći proizvod u Repu-blike Srbije 2015“, Saopštenje br. 250, 30.9.2015)

Prema podacima NBS iz medjunarodne investicione pozicije Srbije, stanje SDI u Srbiju (pasiva) je krajem 2015.g. je bilo 26.490 miliona EUR, pri čemu je ulaganja inostranih investitora u vlasnički kapital bilo 20.247 miliona EUR (od čega je reinvestirana dobit 2.145 miliona EUR), a ulaganja po osnovu dužničkih instrumenata 6.243 miliona EUR17.

15 UNCTAD (2016), „World Investment Report 2016“, New York & Geneva, str.19616 UNCTAD (2016), „World Investment Report 2016“, New York & Geneva, str. 203.17 NBS, „Medjunarodna investiciona pozicija 2013-I kvartal 2016“, www.nbs.org (pristupljeno

10.10.2016.g.)

237

To znači da je nešto više od 23% kapitala koji se medjunarodnom (MMF) metodologi-jom platnog bilansa i medjunarodne investicijone pozicije tertiran da je kao SDI ušao u Srbiju, u suštini, kredit koji su matične kompanije inostrani investor odobrili svojim afilijacijama u Srbiji, tako da se ovde, u principu, ne može govoriti o prilivu „pravog“ stranog preduzetničkog kapitala (kao vlasničkog „rizičnog kapitala“) koji se u teoriji tretira kao osnovna karakteristika SDI18. Kredit izmedju povezanih lica može vrlo lako da se povuče, s obzirom da uslove, odnosno njihovu izmenu, diktira matična firma inve-stitor, a ne njena firma u inostranstvu kojoj je odobren taj kredit.

Posebno pitanje je koliko je u registrovanim SDI onih „pravih“ SDI, a koliko onih iz raz-nih ofšor destinacija sa „netransparentnim“ poreklom novca (Kipar, Luksemburg, Bri-tanska Devičanska Ostrva, Lihtenštajna, Sent Vinsent i Grenadin, Hong-Kong, Panama, Belize, Bahami, Maršalska ostrva…) iza kojih „stoje“ privredni subjekti iz Srbije koji na taj način koriste razne olakšice sa SDI, ali i „legalizuju“ povraćaj ranije iznetog ka-pitala iz Srbije u inostranstvo. Ovo uključujučuje i „pranje novca“ posebno kroz process privatizacije gde, kako se navodi, da ni za jednu prodaju nije utvrdjivano poreklo novca, o čemu nema zvaničnih podataka, mada su izrečene brojne sumnje, pa i navodeni neki primeri19. Velika je verovatnoća da ove i ovakve SDI čine ne manje od 10%, a možda i svih 20% ukupnih SDI u Srbiju.

Kreditiranje sopstvene (zavisne/povezane) firme u inostranstvu i poslovanje preko „of-šor“ centara, nije samo po sebi ništa neuobičajeno kod medjunarodnog investiranja, ali bi i ove aspekte svakako trebalo imati u vidu kod ocene SDI u Srbiju.

3. Atraktivnost Srbije kao destinacije za strane direktne investicije

U zavisnosti od ciljeva koji se žele ostvariti investicijom (sa aspekta zemlje primaoca) postoje SDI koje su primarno usmerene da zadovoljavaju domaće tržište i koje se često nazivaju horizontalne ili SDI koje traže tržište (market-seeking FDI), dok se SDI koje prevashodno traže jeftinije inpute često nazivaju vertikalne ili SDI koje traže minimizi-ranje troškova proizvodnje (efficiency-seeking FDI, production cost-minimizing FDI)20 Vertikalne SDI obuhvataju SDI koje traže sirovine ili druge jeftinije resurse, na primer, radnu snagu i sl. i obično su izvozno orjentisane. Horizontalne i vertikalne SDI imaju tendenciju da se koncentrišu (klastrizuju) na odredjenim lokacijama formirajući svojevr-sne aglomeracije (konglomeracije tj. mešovite horizontalne i vertikalne SDI).

18 Kod SDI su generalno moguća tri oblika ulaganja kapitala stranog investitora i to: (1) ulaganje u sopst-veni kapitala (equity capital) preduzeća u inostranstvu; (2) ulaganje kapitala u vidu medjusobnog kred-itiranja preduzeća (matičnog preduzeća i zavisnih/povezanih preduzeća) koja su povezana učešćem u kapitalu tj. kroz interne kompanijske zajmove; (3) reinvestiranje dobiti ostvarene u (zavisnom/poveza-nom) preduzeću inostranstvu koja se ne isplaćuje matičnom preduzeću u vidu dividendi, nego se investira u proširenje poslovanja preduzeća u inostranstvu (UNCTAD (2008), „World Investment Report 2008“, New York and Geneva, str. 249)

19 „Prljavi kapital kupovao firme“, Privredni pregled, 24.2.2013; J. Petrović Stojanović i J.Rabrenović, „Srpska privatizacija je bila i mašina za pranje para, Politika, 15.8.2016.

20 Lim E G. (2001), „Determinants of, and the Relation Between, Foreign Direct Investment and Growth: A Summary of the Recent Literature, IMF Working Paper No. 01/175

238

Prema studiji MMF iz 2010.g. u kojoj su analizirane determinante SDI na osnovu većeg broja istraživanja u ovoj oblasti, SDI u primarni sektor (pre svega, rudarstvo, nafta i poljoprivreda), gde je važna lokacija resursa, nemaju jake veze sa makroekonomskom stabilnošću, nivoom razvoja ili kvalitetom institucija zemlje domaćina, dok je za druge SDI efekat klastera važan, sa tim da veći „stok“ postojećih SDI privlači više dodatnih SD21. Na SDI u tercijarni sektor (usluge) makroeonomski faktori mnogo više utiču nego na SDI u sekundarni sektoru (industriju). Fleksibilnije tržište rada i dublje finansijsko tr-žište privlače više SDI u sekundarni sektor, dok bolja infrastruktura, nezavisno sudstvo i kvalitet institucija, privlače više SDI u tercijarni sektor. Veličina tržišta, brži privredni rast i otvorenost privrede, generalno, postiču veći priliv SDI. Visoki tzv. „nepovratni troškovi“ SDI čine investitore vrlo senzitivnim na neizvesnost i rizik, a posebno onu koja dolazi od političkih faktora.

SDI u Srbiju su, do sada, uglavnom bile usmerene na osvajanje domaćeg tržišta kroz proizvodnju ili pružanje usluga (banke i trgovačke firme) ili sticanje neke aktive (ne-kretnine, objekti) koja se efektuira na domaćem tržištu. Pri tome, ove SDI nisu doveli do nekog povećanja blagostanja gradjana Srbije, jer niti su banke sa stranim kapitalom omogućile kredite po niskim kamatnim stopama, niti su strani trgovački lanci doveli do pojeftinjenja robe za potrošače22. SDI usmerene u odredjenoj meri na proizvodnju za iz-voz (sa izuzetkom investicije „Fiata“ u FAS i još nekoliko drugih investicija) srazmerno su manje bile prisutne i uglavnom se vezuju za veće multinacionalne kompanije.

Tržište Srbije je realitivno značajno u regionalim razmerama, ali je vrlo skromno u glo-balnim relacijama, limitirano niskom (a poslednjih godina i opadajućom) kupovnom moći. Srbija ne raspolaže u izobilju sa nekim jeftinim strateški važnim resursima i pri-rodnim bogatstvima, a kvalifikovana radna snaga koja se stalno isticala kao prednost Srbije pokazala se u dobrom broju slučajeva „stara“ i nedovoljno obučena za nove tehno-loške procese, ali i srazmerno skupa zbog raznih doprinosa i socijalnih programa.

„Kvalitet“ opšte poslovne i investicione klime u Srbiji je „osrednji“ sa trendom poboljša-nja, pošto se prema rangiranju Svetske banke Srbija („Doing Business 2016“) za 2016.g. po tzv. „lakoći poslovanja“ nalazi na 59. mestu od 189 .rangiranih zemalja, što je znatno bolje od prethodnih godina kada je bila rangirana iznad 90. mesta, ali i ova pozicija sta-vlja Srbiju u region samo ispred BiH i Albanije23.

Po faktorima konkurentnosti, merenim Globalnim indeksom konkurentnosti (Global Competitiveness Index) Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum), koji su bitni za privlačenje SDI, Srbija se 2016.g. nalazi na 90. mestu od 138 rangiranih ze-malja, što se ne može smatrati zadovoljavajućim, pogotovo što su sve okolne zemlje, sa izuzetkom BIH, bolje rangirane24. Ovde se navodi (Tabela br. 2.) samo jedan set od 20 re-lativno reprezentativnih indikatora konurentnosti, bitnih i za privlačenje SDI, kod kojih Srbija zauzima uglavnom nepovoljnu poziciju medju 134 rangirane zemlje u 2009/2010, odnosno 138 zemalja u 2016 /2017, što pokazuje da se, u principu, situacija nije bitno

21 Walsh J., J. Yu (2010), „Determimants of Foreign Direct Investment: A Sectoral and Institutional Ap-proach“, IMF Working Paper No.10/87.

22 Albunović I., „Nikakva korist od hipermarketa“, Politika, 26.10.2015.23 The World Bank (2015), „Doing Business 2016“, Washington D.C., str. 5 i 32124 World Economic Forum (2016),“ The Global Competitivenes Report 2016-2017“, Geneva, str. 7

239

promenila (kod 10 indikatora se pogoršala, kod 9 poboljšala, a kod jednog ostala ista). Pored toga, navode se i najproblematičjini faktori za poslovanje u Srbiji (Tabela br. 3.) u 2012/2013 i 2016/2017, gde se vidi da su oni uglavnom ostali isti.

Tabela br. 2Rang Srbije kod pojedinih indikatora konkurentnosti u 2009/2010 i 2016/2017

Indikator 2009/2010 2016/2017Prava svojine 111 126Zaštita prava intelektualne svojine 101 127Nezavisnost sudstva 110 122Teret državne regulative 129 128Efikasnost pravnih okvira u rešavanju sporova 124 124Efikasnost koporativnih odbora 120 99Zaštita prava manjinskih akcionara 128 134Kvalitet ukupne infrastrukture 122 107Kvalitet puteva 117 115Intenzitet lokalne konkurencije 120 128Stepen tržišne dominacije 131 129Efektivnost antimonopolske politike 130 118Poslovni uticaj pravila na SDI 106 102Saradnja u odnosima radnika i poslodavaca 113 126Oslanjanje na profesionalne menadžere 118 129Solidnost banaka 110 112Raspoloživost najnovije tehnologije 114 99Apsorpcija tehnologije na nivou firme 125 103Kvalitet lokalnih dobavljača 87 100Sofisticiranost proizvodnih procesa 109 119

Izvor: World Economic Forum (2009) „The Global Competitiveness Report 2009-2010“, Geneva, str. 274-275; World Economic Forum (2016): „The Global Competitiveness Report 2016-2017“, str. 316-317

240

Tabela br. 3Najproblematičniji faktori za poslovanje u Srbiji u 2012/2013 i 2016/2017*:

2012-2013 2016-20171. Neefikasna državna administracija 13.1% 10,6% (2)2. Korupcija 12,5% 8,7% (5)3. Pristup finansijama 11,5% 9,0% (4)4. Devizni propisi 8,5% 3,4% (14)5. Poreske stope 7,5% 11,7% (1)6. Nestabilnost vlade 6,4% 6,3% (9)7. Poreski propisi 6,3% 8,1% (6)8. Neadekvatna snabdevenost infrastrukturom 5,6% 6,9% (8)9. Kriminal i kradje 5,6% 4,5% (11)10. Nestabilnost politike 5,4% 9,0% (3)11. Inflacija 5,3% 0,6% (15)12. Slaba radna etika domaće radne snage 4,4% 5,5% (10)13. Restriktivno radno zakonodavstvo 3,1% 3,7% (12)14. Neadekvatno obrazovanje radne snage 2,9% 7,9% (7)15. Nedovoljni kapaciteti za inovativnost 1,6% 3,7% (13)16. Slabo javno zdravlje 0,5% 0,4% (16)

Izvor: World Economic Forum (2012), „The Global Competitivenes Report, 2012-2013“, Geneva, str. 312; World Economic Forum (2016), „The Global Competitivenes Report, 2016-2017,“ str. 316. (*Napomena: Sa liste faktora anketirani su pozvani da odaberu 5 najproblematičnijih za poslovanje i da ih rangiraju od 1 (naj-problematičniji) do 5. Rezultat korespondira sa odgovorima ponderisanim sa dodjeljenim rangom).

Medjutim, „dobro“ mesto na raznim rang listama nije samo po sebi garancija da će strani kapital odmah „pojuriti“ u tu zemlju, o čemu može dobro da svedoči primer BJRM Ma-kedonije, koja po ’lakoći poslovanja“ već duže vremena zuzima zavidno visoko mesto na rang listi Svetske banke (u 2015.g. 12. mesto), ali to ipak nije pomoglo da privuče više od 4.572 miliona SDI, zaključno sa krajem 2015.g.25

Ipak, ključni ograničavajući faktor za priliv SDI u Srbiju je i dalje visoki tzv. rizik zemlje, pošto strani investitori traže stablinu poslovnu klimu na duži rok. Bez obzira na sve domaće izjave o poboljšanju investicione atraktivnosti Srbije, ona je zvanično (kada se radi o osiguranju kredita i investicija sa javnom podrškom) od strane zemalja najvažni-jih ekonomskih partnera iz OECD-a svrstana grupu vrlo rizičnijih zemalja (tj. u grupu zemalja iz kategorije 6., od kojih su rizičnije samo zemlje iz kategorije 7., na skali rizika od 0 do 7), u kojoj su još Albanija, Angola, Kambodža, Kongo, Ekvador, Egipat, Gru-zija, Gana, Honduras, Iran, Kazahstan, Kenija, Mongolija, Nepal, Nigerija, Papua Nova Gvineja, Ruanda, Senegal, Sejšali, Šri Lanka, Surinam, Svazilend, Tanzanija, Istočni Timor, Turkmenistan, Uganda, Uzbekistan, Zambija…26. Poredjenja radi, BiH i C.Gora su kategorija 7, Bugarska i Madjarska kategorija 4, Hrvatska kategorija 5, Rumunija kategorija 3, dok Slovenija nije kategorizovana (0))

25 UNCTAD (2016), World Investment Report 2016, New York & Geneva, str. 203.26 OECD, Country Risk Classification of the Participants to the Arrangement on Officially Supported Ex-

port Credits, Valied as of 24 June 2016

241

Ova determinanta priliva SDI zavisi i od političke i ekonomske percepcije rizika stranih invesititora (i država iz kojih oni dolaze) i dok se ona ne poboljša nije realno očekivati neki veći priliv SDI. Inače, jedna studija stručnjaka MMF-a empirijski je utvrdila da su zemlje sa slabijim ekonomskih osnovama, posebno ekonomski „ranjive“ u vremenima političke nestabilnosti koja, se poklapa sa periodom parlamentarnih izbora i neposredno nakon toga, a u Srbiji, praktično, od 2000.g. gotovo da nije bilo godine bez nekih izbora, a u pojedinim godinama bilo ih je i više27.

4. Može li se ponoviti 2006. godina za Srbiju kada su u pitanju SDI?

Procene prosečnog potrebnog godišnjeg iznosa priliv SDI u Srbiju, da bi se ostvario rast investicija potreban za održivi privredni rast su različite i kreću se u rasponu od relativ-no realnih 1,5 milijardi USD (EUR)28 do prilično nerealnih 5 milijardi USD (EUR), kao iznose pojedini ekonomisti29. Primera radi, za prvih 6 meseci 2016.g. neto priliv SDI je bio svega 602,9 miliona EUR, tako da je pitanje da li će se i ova prva cifra dostići30

Kao i uvek, postoji velika razlika izmedju realnih mogućnosti i potreba. Do sada je je najveći neto priliv (3,3 milijarde EUR) ostvaren 2006.g., kada su SDI činile 13,6% BDP--a, a sličan rezultat je ostvaren i 2011.g. (sa manjim učešćem SDI u BDP-u). Šta je dovelo do tog priliva?

Te „istorijske“ godine za SDI u Srbiji, prodati su hoteli „Jugoslavija“ (31,3 miliona EUR) i Metropol (27,4 miliona EUR), „Delta osiguranja“(50% vlasništva), Nacionalna štedio-nica (za preostalih 37,7% državnog vlasništva akcija plaćen je 35 miliona EUR), EBRD je postala manjinski akcionar Komercijalne banke (za 75 miliona EUR preuzela 25% akcija), prodata je Azotara u Pančevu (13 miliona EUR), „Magnohrom“ iz Kraljeva (za 1,2 milion EUR uz obavezu investiranja još 23 miliona EUR), „Rodić MB“ i slovenački „Merkator“ formirali su zajedničkog preduzeća „M-Rodić“ („Merkator je za 76% ka-pitala „Rodića“ platio 116 miliona EUR), Italijanska banka Sanpaolo je kupila 87,4 % državnog kapitala u Panonskoj banci (za 122 miliona EUR), Norveška kompanija „Te-lenor ASA“, pobedila je na aukciji i kupila kompaniju „Mobi 63“ za 1.513 milion EUR, nemačka „Štada“je kupila 98% akcija „Hemofarma“ (za 475,4 miliona EUR), slovenački „Triglav“ kupio je 95% akcija „Kopaonik osiguranja“ (17,5 miliona EUR), Nacional-na banka Grčke postala je većinski vlasnik Vojvodjanske banke (plaćeno 385 miliona EUR), OTP banka iz Madjarske je kroz kupovinu državnog udela i udela privatnih in-vestitora u 3 banke (Niška banka, Kulska banka i Zepter banka) uložila ukupno 166 miliona EUR…31.

Evidentno je da je dobar deo SDI u 2006.g. u rezultat prodaje „državnog ili podrža-vljanog (Mobi 63) kapitala“. Sada je za prodaju od atraktivnije imovine u vlasništvu

27 Bussiere, M., C. Mulder (1999), „Political Instability and Economic Vulnerability“, IMF Working Paper No. 99/46.

28 Vlada Republike Srbije, „Fiskalna strategija za 2016 godinu sa projekcijama za 2017. i 2018.godinu“ str. 20 (predvidja udeo SDI od 4,6% BDP u proseku u 2017 i 2018, ili oko 1,5 milijardi EUR)

29 „Neophodno pet milijardi evra SDI“, Pregled, 11.2.201330 Ministarstvo finansija, Bilten javnih finansija, br. 142, jun 2016, str. 17-1831 „Dinar ojadio evro, prodati Hemofarm, Mobtel i C market…“, Pregled, 29.11.2006-3.1.2007.g., „Značaj-

ne grinifild investicije“, Pregled, 28.12.2006.g.

242

države ostao samo EPS (odnosno njegovi delovi), Telekom (u četvrtom pokušaju), aero-drom Nikola Tesla, Dunav osiguranje i Komercijalna banka (koja je već delimično u vlasništvu stranih investitora)… Da to neće biti baš lako pokazao je i pokušaj prodaje Telekoma 2015.g. (pre toga pokušano i 2011.g.), kada se očekivalo da će država za svoj deo vlasništva dobiti 2,5 milijarde EUR, a nije ponudjena ni polovina te sume32. Pomalo paradoksalno je to što je prodaja 49% Telekoma iz 1997.g. u uslovima sankcija (za 1.568 miliona tadašnjih DEM) izgleda bila najbolja privatizaciona transakcija u Srbiji, uvaža-vajući vremensku vrednost novca33.

EPS i energetski kompleks je vrlo delikatna tema, i mišljenja o tome da li bi ga trebalo (delimično) privatizovati su vrlo podeljena, ali najavljena nova procena njegove vredno-sti (stare procenjene vrednost se kreće od 6,6 do 14 milijardi EUR) , „zbog transforma-cije“ može biti indikator da se o prodaji razmišlja34,35

Naravno, država može da ponudi na prodaju još neke objekte (nekretnine) koje nisu neophodne za njeno funkcionisanje, ili zemljište (u skladu sa propisima i obavezama i SSP-a koje se aktuelizuju septembra 2017.g.), ali bi u ovom drugom slučaju trebalo biti vrlo oprezan, zbog mogućih negativnih reperkusija36. Zabrinjava da se često uveravamo da još uvek ne postoji tačna evidencija „državne imovine“, a to dovodi do njenog nera-cionalnog korišćenja, pa i uzurpiranja od drugih lica, što je svojstveno i drugim manje razvijenim državama, uključujući i to da neki privredni subjekti ne plaćaju propisanu naknadu za korišćenje te imovine ili prirodnih resursa37.

5. Veliki projekti sa državnom podrškom kao rešenje za privlačenje SDI

Da li su veliki investicioni projekti sa izdašnom državnom podrškom rešenje za privla-čenje SDI, jer od takvih projekata se očekuje da privuku nove SDI. Jedan od najboljih primera je „posao veka“- Fijat automobili Srbija (FAS), odnosno Fijat Krajsler Srbija koji je 2008.g. došao u Srbiju na bazi desetogodišnjeg aranžmana. Ovaj projekat je nesporno dao efekte. FAS je izrastao u našeg najveći izvoznik, ali od 2013.g. (1,5 milijardi EUR) sa ozbiljnom tendencijom pada izvoza i proizvodnje zasnovane na već „ostarelom“ mo-delu 500 L (tzv. „veliki fića), kao i smanjenju porudžbina što je sve u 2016.g. dovelo do značajnog smanjanja broja zaposlenih38. Govori se o tome da će Fijat 2018.g., kada ističe desetohodišnji period na koji je zaključen ugovor o zajedničkom preduzeću (67% Fijat i 33% Republika Srbija), o čijim komercijalnim i drugim detaljima se (zbog poslovne tajne) malo zna, napustiti Srbiju. Možda ćemo tada saznati kakvi su konačni efekti ovog u velikoj meri „državnog“ projekta.

32 „Od privatizacije Telekoma najmanje 2,5 miliajrdi evra“, Privredni pregled, 5.3.201533 Jeličić V., „Razlika konsultantima i stranim advokatima“, Politika 19.2.2001.g.34 „Svi bi da kupe EPS ali ga ne treba prodavati“, Politika 8.7.201635 Petrović-Stojanović J., „Procena imovine ne znači prodaju EPS-a“, Politika, 16.8.2016,36 Albunović I., „Ne prodajemo zemlju strancima“, Politika, 13.12.201537 Tanzi V., T. Prakash (2000), „The Cost of Government and the Misuse of Public Assets“, IMF Working

Paper No. 00/180.38 Mikavica A., „Stamenković: Ne vidim perspektivu za rast proizvodnje u Fijatu“, Politika, 7.9.2016, ,

Kartalović B., „Sedište seli u Holandiju, da li ostaje u Srbiji“, Politika, 6.9.2016

243

Da li je možda prodaja Železare Smederevo bila bolji posao nego Fijat Srbija? Železara Smederevo (MKS, Sartid) koja je stalno pravila gubitke, i u koju je prema raznim pro-cenama uloženo izmedju 3 i 15 milijardi USD, prodata je prvi put 2003.g. za 23 miliona USD američkom Ju Es Stilu (i otkupljena od njega za 1 USD u 2012.g. kada je odlučio da napusti Srbiju), a drugi put (uz neuspešnu epizodu sa „Esmarkom“) 2016.g. kineskom Hestilu za 46 miliona EUR s tim što je država preuzela stare obaveze, odnosno otpisala dug, koje se mere stotinama miliona dolara (navodno u 2003.g. je taj iznos bio znatno viši)39.

Zajednčko ulaganje (ugovor potpisan 2015.g.) u grandiozni projekat izgradnje stambeno--poslovnog kompleksa „Beograd na vodi“ od oko 2 miliona kvadrata (koji za našu stranu zahteva preseljavanje velikih železničkih objekata iz Savskog amfiteatra, eksproprijaciju privatnog zemljšta i zgrada na toj lokcij, davanje 116 ha zemljišta na desnoj obali Save u zakup na 99 godina..) vredan 3 milijarde dolara, u kome učestvuje država Srbija (grad Beograd) i kompanija „Belgrade Waterfront Capital Investments“(odnosno „Igl Hils“) iz UAE, u srazmeri 32% : 68% za partnera iz UAE, trebalo bi da donese srpskoj prestonici prestižne objekte, posao domaćim izvodjačima radova, kao i profit od 300 miliona EUR za našu stranu40. Kakvi će biti konačni efekti ovoga posla znaćemo za 30 godina, kada bi treblo u potpunosti da se okonča.

Svakako da se značajan priliv SDI može ostvariti kroz velike investicione projekte, kon-cesije i javno-privatna partnerstva. Medjutim, rezultati na tom planu su ispod svih oče-kivanja. Medjunarodne finansijske organizacije (EBRD, IBRD, EIB i dr.) su spremne da podrže velike investicione projekte u Srbiji, kod kojih se, po modelu kofinansiranja, kao značajna komponenta mogu pojaviti i SDI, ali paradoksalna je situacija da, po rečima samih zvaničnika ovih institucija, „para ima ali (dobrih i ekonomski održivih) projekata nema“ (pripremljenih po medjunarodnoj metodologiji i sa svom potrebnom dokumen-tacijom)41.

Drugi problem koji je prisutan već duže vremena je da i kada se obezbedi strano finansi-ranje pojedinih velikih projekata ti projekti se ne završavaju predvidjenom dinamikom, niti se sredstva povlače, pa se još plaćaju penali42. Katastrofalno zvuči konstatacija da je od 5 milijardi EUR odobrenih raspoloživih kredita za razne projekte, prema stanju u 2015.g., iskorišćeno svega 1,3 milijarda, jer nemamo spremne projekte i programe rada, zbog čega plaćamo kaznene kamate43. Fiskalni savet je ukazao na „ izrazitu neefkasnost države u vodjenju javnih investicija, koja je osnovni razlog njihovog malog učnika; iz-rada velikog broja projekata ne počinje u planirano vreme, što uz sporo izvodjenje ra-dova dovodi do zakašnjenja i troškova; većinu projekata prate neodgovarajuća projektna dokumentacija, a potom i spora eksproprijacija zemljišta; loša nam je, takodje, kontrola

39 Telesković A, „U železari „istopljeno“ 15 milijardi dolara“, Politika, 20.3.2015, Telesković A, „Kinezima imovina, a Srbiji dugovi železare“, Politika, 23.4.2016

40 Mučibabić D. i Vuksanović V., „Beograd na vodi biće kompletan za trideset godina“, Politika, 27.4.2015, „Profit Srbije od Beograda navodi 300 miliona evra“, Politika, 30.4.2015, „SANU iznela 22 stranice primedaba na „Beograd na vodi“, Politika, 6.11.2014,

41 Avakumović M., „Para ima projekata nema“, Politika, 9.6.201542 Jeličić V., „Milijarda evra neiskorišćenja“, Politika, 14.6.2009, Nikolić A., „Ne koristimo stare, a tražimo

nove zajmove“, Politika, 16.10.201043 Avakumović M., „Umesto investicija kapitalni neznanje i nerad“, Politika, 5.3.2015,

244

izvodjača koja je dovodila ne samo do probijanja ugovorenih rokova, već i do povećanja cene radova i sporog izdavanja dozvola“44. Zabrinjavajuće je da nas zvaničnici Svetske banke i EBRD opominju da treba da trošimo sredstva već odobrenih kredita, a ne da stalno tražimo nove45. Sve ovo govori o slabom kapacitetu državnih struktura i javnih preduzeća da „apsorbuju“ strana finansijska sredstva i kada su im ona na raspolaganju.

Koncesire stranim kompanijama (pogotovo kada su u pitanju razne deonice puteva) su često najavljivane, ali od toga do sada nije bilo ništa46. Setimo se samo propale koncesije za auto-put Horgoš –Požega i konzorcijuma koncesionara „Alpine-Por“, od čega na kraju nije bilo ništa, osim arbitraže, koja se, na sreću dobro završila, po Srbiju, ali je nepovrat-no izgubljeno vreme47. Ili, nudjenja pojedinih deonica autoputa Beograd-južni Jadran, kineskim kompanijama, od čeg na kraju ništa nije realizovano, osim opet izgubljenog vremena (ceo Koridor 11 trebalo je da bude završen 2017, a sada nije izvesno i da li će biti realizovan 2019.g.)48. Da li će se nešto naučiti za nove koncesije koje se najavljuju, kao što je za aerodrom Nikola Tesla u Beogradu49. Bilo kako bilo, do sada nije bilo ni jednog značajnijeg projekta javno-privatnog partnerstva u Srbiji.

Izgleda da se stalno gubi iz vida da je pored „kvantiteta“ (iznosa) SDI, podjednako bitan i „kvalitet“ (sektorska struktura) SDI. Malo je ulaganja u poljoprivredu, preradjivačku industriju baziranu na novim tehnologijama i usmerenu na izvoz, a previše onih usmere-nih na usluge (tj. sektor „nerazmenljivih dobara“) i domaće tržište. Kod podsticanja SDI se previše akcenat stavlja na „nova radna mesta“ (svakako da su i ona važna), a premalo na druge aspekte bitne za SDI. U pogledu toga koliko su SDI „delotvorne“ za povećanje zaposlenosti ima različitih gledišta, ali je činjenica da je najveći broj firmi koje koje su privatizovane kroz SDI (čak i u dobrim firmama) drastično smanjile broj zaposlenih50,51.

Izgleda da se od kreatora ekonomske politike smatra da je ključna komparativna pred-nost Srbije u privlačenju SDI bazirana na „jeftinoj radnoj snazi“ koja je spremna da radi duže nego u „razvijenoj“ Evropi i za mnogo manju platu, tako da se u dobroj meri na to stavlja akcenat stavlja kroz sistem podsticaja (koji su išli i do 10.000 EUR po radnom me-stu)52,53,54. Prema raspoloživim podacima proizilazi da je država Srbija u periodu 2006.g. (kada je uveden sistem podsticaja) do sredine 2016.g odobrila iznos od 456 miliona EUR, čime su „potpomognuute“ direktne investicije od oko 2.225 miliona EUR (to znači das u podsticaji činili nešto više od 20% vrednosti investicija) i omogućeno otvarenje 58.415

44 Avakumović M., „Izgradjnom puteva do bržeg oporavka ekonomije“, Politika, 22.2.2015,45 Radmilac Djurdjić I., „Tražili ste, trošite“, Ekonom:east, br. 506, 28.1.2010. ,str. 24-25; „Miljarde

neiskorišćene“, Pregled 6.3.201546 Mikavica A., „Koncesije jedino rešenje za Srbiju“, Politika, 15.1.2015.,47 „Na Koridoru 10 probijeni svi rokovi“, Politika,15.8.2014 ,48 Popadić J, „Dve godine kasni auto-put Surčin-Obrenovac“, Politika, 14.9.2016., Mikavica A., „Zbog čega

kasni gradnja puta Ljig-Čačak“, Politika, 31.8.201649 Avakumović M., „Koncesionari sleću na beogradski aerodrome“, Politika, 2.4.201550 „Strane investicije ne znače veliku zaposlenosti?“, Privredni pregled, 20.11.201451 Ljubisavljević B.,“Iz DIN-a odlazi 200 zaposlenih“, Pregled, 23.5.2011, „Sindikat Knjaza Miloša tužio

kompaniju“, Pregled, 22.7.2011.52 Tašković M. i Lakić S., „Dobro došli u zemlju jeftine radne snage“, Blic, 16.6.2016,53 Mikavica A., „Najduže radimo za najmanju platu“, Politika, 11.12.2015,54 Mikavica A., „Subvencija ćuva radno mesto“, Politika 1.7.2016.,

245

novih radnih mesta55. Mada su ovi podsticaji namenjeni i domaćim i stranim firmama, njihovi najveći korisnici su, ipak, strane firme, ali o tome nedostaju precizni podaci.

Autor ovog rada je još 2011.g. (i to aktuelizovao 2013.g.), na jednom od predhodnih savetovanja NDE izneo svoje vidjenje u vezi sa konceptom podsticanja direktnih inve-sticija, a posebno SDI, u Srbiji i dileme subvencije vs. reforme56. Naime, davanje dotacija (subvencija i oslobadjanja od raznih obaveza koje važe za druge firme) je skup način da se privuku strani investitori, sa ograničenim efektom na podizanje nivoa društvenog bo-gatstva i privrednog razvoja na duži rok. Ništa ne može da zameni korenite reforme koje je odavno trebalo sprovesti. Subvencije su sa tog aspekta samo „kupovina vremena“, u cilju ostvarivanja kratkoročne koristi, u raznim vidovima, onih koji odlučuju o raspodeli sredstava (što uvek podrazumeva uzimanje od jednih da bi se dalo drugima) po prilično diskutabilnim kriterijumima, bar sa stanovišta ekonomije kao nauke.

Pri tome treba biti svestan da i prodaja neke aktive (imovine) po nerealnoj niskoj ceni ili oslobadjanje od raznih novčanih obaveza, ima u suštini isti efekat po investitora kao i dodela direktnih novčanih subvencija, samo što je to nije, na prvi pogled, toliko trans-parentno.

Da li će biti novih velikih investicionih projekata u Srbiji koji mogu doprineti značajnom prilivu SDI? Verovatno će biti, ali ne u velikom broju i sa izvesnom realizacijom, zato što zavise od velikog broja uslova i medjunarodnih okolnosti. Setimo se samo gasovoda „Južni tok“ čija je trasa kroz Srbiju je trebala da bude duga 450 km i vredna najmanje 700 miliona EUR (vrednost celog projekta se procenjivala na 20 milijardi EUR), koji je trebalo je da donese (uz sigurnosti snabdevanja gasom) prihod od tranzitne takse pri radu sa punim kapacitetom od pola milijarde evra godišnje57. Na kraju, od ovog projekta nije bilo ništa (ne krivicom Srbije i Rusije), ali su ostali troškovi i mešovito preduzeće registrovano u Švajcarskoj za tu namenu. Posle je postao aktuelan i „Turski tok“, koji je trebalo da bude još bolje rešenje za Srbiju, ali od svega toga do sada nije bilo ništa58.

6. Privatizacija i nove investicije

S obzirom da je proces privatizacije preduzeća, koji se kod nas odužio u odnosu na dru-ge zemlje u tranziciji, pri kraju, može se konstatovati da su ostvareni relativni skromni efekte. U periodu 2002-2015.g.j prodato je 2.411 preduzeća, s tim da su ostvareni prihodi od prodaje bili 2.608,1 milion EUR, uz „obećane“ nove investicije od 1.043,6 miliona EUR i socijalni program 277,0 miliona EUR (jedan broj ugovora je naknadno raskinut, tako da su ove brojke realno manje)59. S obzirom da je ostalo još oko 200 preduzeća za privatizaciju, i to uglavnm sa raznim problemima i dugovima, ne treba očekivati da će u njihovom slučaju biti ostvaren značajniji priliv SDI.

55 Mikavica A., „Subvencija ćuva radno mesto“, Politika 1.7.2016.,56 Kapor, P. „Efikasnost sistema podsticanja stranih direktnih investicija u Srbiju“, Zbornik radova sa save-

tovanja: „Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi“, 15.9.2011.g.Kragujevac, NDES, str. 127-146;

57 Stamenković B., „Srbiji od „Južnog toka“ pola milijarde evra godišnje“, Blic, 18.11.2009.58 Petrović-Stojanović J., „Srbiji veća korist od Turskog toka“, Politika, 4.4.2015, J.Petrović-Stojanović59 Ministarstvo finansija, „Bilten javnih finansija“, br. 138, februar 2016, str. 16-17

246

Da li će neko želeti da kupi, na primer, RTB Bor i za koji iznos? Setimo se da je 2007.g. rumunski „Kuporom“ pobedio na tenderu za kupovinu RTB Bor po ceni od 400 miliona USD, ali se posle ispostavilo da ne raspolaže sa tim kapitalom60. U 2016.g. RTB Boru je na bazi „unapred pripremljenog plana reorganizacije“ (UPPR), koji predstavlja najveći program finansijskog restrukturiranja u Srbiji, otpisan najveći deo starih dugova (oko 1 milijarda EUR), odnosno država je preuzela te obaveze61. Da li će to biti dovoljno da se nadje novi kupac, ili će RTB nastaviti da pravi gubitke koje, u krajnjoj linji, pokrivaju poreski obveznici.

Ostaju nove tzv. „grinfild“ investicije (greenfield investment projects), ali oni zahtevaju vreme i to će biti uglavnom manji iznosi. Na primer, dolazak švedske kompanije IKEA i njena investicija vredna oko milijardu evra (za izgradnju više proizvodnih i prodajnih centara i zapošljavanje nekoliko hiljada radnika) od strane srpskih zvaničnika (koje je kasnije demantovala sama IKEA) najavljen još 2008.g.62. Tek 2015.g. je objavljeno da je IKEA dobila gradjevinsku dozvolu, a da će se investicija završiti u 2017.g. i to u mnogo manjem obimu nego što je prvobitno njavljivano63. Očigledno je da za dolazak velikih kompanija treba vremena i da one traže posebne pogodnosti (u slučaju IKEA-e to je bilo zemljište i odredjene povoljne lokacije i infrastruktura, koje je, očigledno, uspela da „isposluje“).

Prema podacima UNCTAD-a ukupna vrednost najavljenih stranih ulaganja u vidu grin-fild investicija u Srbiji u periodu 2011- 2015.g. bila je 20.691 milion USD, a vrednost ukupnog realizovanog priliva SDI u tom periodu 10.404 miliona USD, ili oko polovine najavljenog iznosa64. S obzirom da se sav priliv SDI nije odnosio na grinfild investicije pre će bti da je njihov stepen realizacije oko jedne trećine. Pri tome, ne treba očekivati da će nam preradjivačku industriju ponovo izgraditi stranci

I u godinama (u 2006., 2007., 2008., 2009., i 2011.), kada je Srbija ostvarila, do sada, najveći priliv SDI, koji je bio (neto) izmedju 2 i 3,3 milijarde EUR, što uglavnom kor-spondira sa „željenim iznosom“ u raznim razvojnim projekcijama, ali ni posle ovih „do-brih godina“ (pošto investicijama treba vremena da se efektuiraju), nije došlo do velikog rasta BDP-a i industrijske proizvodnje, odnosno održavanja njihovog kontinuiteta rasta na visokom nivou. Rezultati za period 2006-2008.g. su još donekle na nivou očekivanja, bar kada je u pitanju BDP, ali su onda očigledno naišli efekti svetske ekonomske i finan-sijske krize.

7. Zaključak

U Srbiji još uvek, i pored značajnijih pomaka na odredjenim segmentima, nije stvorena relativno povoljna poslovna i investiciona klima i izgradjen institucionalni ambijent koji bi privukao strane i domaće privatne investitore i to je jedno od ključnih ograničenja privrednog razvoja i rasta u narednom periodu. Sa takvim investicionim ambijentmo 60 „Rumunski Kuprom kupio RTB Bor“, Pregled, 6.3.2007.g.61 „RTB Boru otpisana milijarda evra“, Politika, 8.7.2016.62 Lapčić V., „Dolazak velikih kompanija: Maniri podgrejanih obećanja“, Ekonomist magazin br. 444,

24.11.2008., str. 46; „IKEA ulaže milijardu evra“, Pregled, 16.6.201063 „IKEI gradjevinska dozvola u aprilu“, Politika, 28.3.201564 UNCTAD (2014, 2015, 2016), „World Investmet Report: Country fact sheet: Serbia“.

247

jasno je da Srbija mora da „plaća“ stranim investitorima da dodju da investiraju, po-gotovo što to čine i mnoge druge zemlje. Istraživanja su pokazala da su medjunarodni tokovi kapitala (pa i priliv SDI) nestabilni, sa velikim oscilacijama, pogotovo kada su u pitanju manje razvijene zemlje, da bi se samo na stranom kapitalu mogla graditi stabilna strategija privrednog razvoja65.

Osnovne poruke ovog rada bi bile: (1) Trebalo bi odrediti novu strategiju Srbije prema SDI, objektivno sagledavajući mogućnosti, ali i faktor rizika zemlje, zasnovanu na jasno definisanim prioritetima, sa akcentom na grinfild investicijama i, tamo gde je to mogu-će, na bazi dobro pripremljenih projekata (sa detajnom analizom troškova i koristi) na modalitetima javno-privatnog partnerstva (projektno finansiranje, koncesije, BOT) ; (2) SDI mogu da budu značajna dopuna domaćim investicijama, ali strane investicije ne mogu da zamene domaće investicije, tako da bi naša očekivanja trebalo svesti u realne okvire i na tome graditi razvojne projekcije; (3) Sa stvaranjem potrebnog ambijenta za povećanje domaćih investicija doći će i strane investicije.

Finansijski i drugi podsticaji stranim investitorima bi se mogli davati samo za projekte od posebnog nacionalnog interesa, po jasno utvrdjenim kriterijumima i transparentnoj procedure, što je sada uglavnom uredjeno novim Zakonom o ulaganjima i setom podza-konskih akata za njegovu primenu, ali ostaje da se vidi kako će to u praksi funkcionisati, s obzirom da sa primenom propisa kod nas uvek ima problema66.

8. Literatura

Agencija za privredne register (2016), „Saopštenje o poslovanju privrede u Republici Srbiji u 2015.godini“, Beograd

Bluedorn, J., et al (2013)., „Capital Flows are Fickle: Anythime, Anywhere“, IMF Wor-king Paper No. 13/183

Bussiere, M., C. Mulder (1999), „Political Instability and Economic Vulnerability“, IMF Working Paper No. 99/46.

IMF (2016), „World Eeconomic Outlook October 2016“, Washington DC, str. 254-256Kapor, P. „Efikasnost sistema podsticanja stranih direktnih investicija u Srbiju“, Zbornik

radova sa savetovanja: „Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi“, 15.9.2011.g. Kragujevac, NDES, str. 127-146;

Lim E G. (2001), „Determinants of, and the Relation Between, Foreign Direct Invest-ment and Growth: A Summary of the Recent Literature, IMF Working Paper No. 01/175,

Ministarstvo finansija, „Bilten javnih finansija“, br. 138, februar 2016 Ministarstvo finansija, Bilten javnih finansija, br. 142, jun 2016NBS,“Statistički bilten“ br. 7/2016NBS, „Medjunarodna investiciona pozicija 2013-I kvartal 2016“ OECD, Country Risk Classification of the Participants to the Arrangement on Officially

Supported Export Credits, Valied as of 24 June 2016

65 Bluedorn, J., et al (2013)., „Capital Flows are Fickle: Anythime, Anywhere“, IMF Working Paper No. 13/183

66 Zakon o ulaganjima, Sl.glasnik RS br. 89/2015, od 27.10.2015.g.

248

Republički zavod za razvoj (2008), „Izveštaj o razvoju Srbije u 2008“., BeogradRZS, „Bruto domaći proizvod u Republic Srbije 2015“, Saopštenje br. 250, 30.9.2015Tanzi V., T. Prakash (2000), „The Cost of Government and the Misuse of Public Assets“,

IMF Working Paper No. 00/180.The World Bank (2015), „Doing Business 2016“, Washington D.CUNCTAD (2014, 2015, 2016), „World Investmet Report: Country fact sheet: Serbia“.UNCTAD (2016), World Investment Report 2016, New York & GenevaVlada Republike Srbije, „Fiskalna strategija za 2016 godinu sa projekcijama za 2017. i

2018.godinu“ Walsh J., J. Yu (2010), „Determimants of Foreign Direct Investment: A Sectoral and

Institutional Approach“, IMF Working Paper No.10/87.World Economic Forum (2009) „The Global Competitiveness Report 2009-2010“, Ge-

nevaWorld Economic Forum (2012), „The Global Competitivenes Report, 2012-2013“ Ge-

nevaWorld Economic Forum (2016),“ The Global Competitivenes Report 2016-2017“, Ge-

nevaZakon o ulaganjima, Sl.glasnik RS br. 89/2015, od 27.10.2015.g.

249

Strane direktne investicije i koncesije na nacionalne resurse u Republici SrbijiMilan Šojić*

1. Strane direktne investicije u Republici Srbiji 2001-2016.

Strane direktne investicije (SDI) u Republici Srbiji u poslednjih nekoliko godina imaju umerena kretanja i zajedno sa doznakama dijaspore i ino-zaduživanjem, pokrivaju de-ficit trgovinskog i tekućeg platnog bilansa zemlje. SDI su svakako povezane sa nizom ekonomskih tokova u nas, kao što je relativno nizak nivo domaće akumulacije i do-maćih investicija, sa nivoom unutrašnje i spoljne zaduženosti, kretanjem zaposlenosti i nezaposlenosti i niz drugih relevantnih ekonomskih i društvenih tokova. Inače, znatan deo SDI je od 2002. godine naovamo bio po osnovu privatizacije državnih i društvenih preduzeća.

Od 2001. do jula 2016. godine, strane direktne investicije su iznosile oko 1,5 do 1,6 milijardi evra prosečno godišnje ili ukupno oko 24,9 milijarde evra. Strane direktne investicije su u nas učestvovale u BDP prosečno oko 5,9% ili oko 1/3 ukupnih investicija prosečno godišnje. Prema podacima Narodne banke Srbije, SDI su u periodu od januara do jula 2016. godini, iznosile 1,05 milijardi evra.

Na osnovu istraživanja koje smo obavili, nije uočena značajnija korelacija SDI sa sa kre-tanjem realnog bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) u nas, mada je serija podataka za SDI na godišnjem nivo, sa statističke tačke gledišta, relativno kratka.

Posmatrano po pojedinim godinama, uočava se velika varijabilnost SDI po godinama u proteklom periodu od 2001-2016. godine. Neto strane direktne investicije su u 2014. go-dini iznosile oko 1,2 milijardi evra ili oko 3.7% BDP-a. Neto strane direktne investicije su u 2015. godini iznosile preko 1,8 milijardi evra ili oko 5,4% BDP-a. Najnovije procene NBS su da će neto strane direktne investicije u 2016. godini iznosile oko 1,6 milijardi evra ili oko 4.8% BDP-a.

Based on our experience to date, we specially emphasize that a better model is to offer concessions on national resources than to make permanent sales of resources to foreign investors, regardless of the present high level of domestic and foreign indebtedness and of the high dependence on foreign investments.

* Član Naučnog društva ekonomista Srbije, [email protected]

250

Tabela 1.Strane direktne investicije, neto (2001-2016)

u milionima evraStrane direktneinvesticije, neto BDP Udeo u BDP,

u %2001. 184 13810 1.32002. 500 17100 2.92003. 1,194 18740 6.42004. 774 19970 3.92005. 1,250 21100 5.92006. 3,323 24430 13.62007. 2528 29450 8.62008. 2486 33700 7.42009. 2068 30650 6.72010. 1133 29770 3.82011. 3320 33420 9.92012. 753 31680 2.42013. 1298 34260 3.82014. 1236 33320 3.72015. 1804 33490 5.4

2016. (jan-jul) 1054Izvor: NBS, oktobar 2016. godine

Grafikon 1.Kretanje neto stanih direktnih investicija u Republici Srbiji (1997-2016),

u milionima evra

Strane direktne investicije, neto u Republici Srbiji(1997-2016), u milionima evra

654

101 105 54184

500

1,194

774

1,250

3,323

25282486

2068

1133

3320

753

12981236

1804

1054

0

500

1000

1500

2000

2500

3000

3500

1997

1998

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

2016

/јan-

јul

Izvor: NBS, oktobar 2016. godine

251

Detaljnije posmatrano, bruto priliv SDI u 2015. godini iznosio oko 2,1 milijardi evra, a odliv SDI 310 miliona evra, tako da su neto SDI u 2015. godini iznosile oko 1,8 milijardi evra. Od 2007. godine, kada je započela svetska fi nansijska i ekonomska kriza do 2015. godine, bruto priliv SDI u nas je iznosio oko 2,02 milijarde evra prosečno godišnje, a odliv SDI oko 250 miliona evra prosečno godišnje, pri čemu je to kretanja po godinama su data u narednom pregledu i na grafi konu:

Tabela 2.Strane direktne investicije- ukupan priliv, ukupan odliv i neto SDI u

Republici Srbiji (2007-2016), u milionima evraSDI priliv SDI,odliv SDI, neto

2007. 3219 691 25282008. 2711 226 24862009. 2100 32 20682010. 1278 145 11332011. 3544 225 33202012. 1009 256 7532013. 1548 250 12982014. 1500 264 12362015. 2114 310 1804

2016/jan-jul 1159 104 1054Izvor: NBS, oktobar 2016. godine.

Grafikon 2.Priliv i odliv stanih direktnih investicija u Republici Srbiji (2007-2016),

u milionima evra

0

500

1000

1500

2000

2500

3000

3500

4000

Strane direktne investicije, priliv, odliv i neto SDI(2007-2016), u milionima evra

SDI priliv

SDI odliv

SDI neto

2016

/јan-јu

l

252

Prema podacima NBS, portfolio investicije su u Republici Srbiji u 2015. godini iznosile 289 miliona evra, u prvih 7 meseci 2016. godine je odliv ovih investicija iznosio 582 mi-liona evra. Investicije po osnovu finansijskih derivata su, prema podacima NBS u nas zanemarive, dok je kod ostalih ino-investicija registrovan odliv, što je dato u narednom pregledu:

Tabela 3.Portfolio investicije, finansijski derivati i ostale ino-investicije (2006-2016),

u milionima evraPortfolio investicije,

netoFinansijski derivati,

netoOstale investicije,

neto2006. 3552007. 678 0 28842008. -91 0 25162009. -49 -1 26262010. 67 -27 -5492011. 1600 25 1972012. 1676 -2 -2142013. 1883 1 -8552014. 369 6 -17032015. 289 -2 -141

2016/jan-jul -582 -4 -989Izvor: NBS, oktobar 2016. godine

Znatni prilivi deviznih sredstava u Srbiji, su prema podacima NBS, po osnovu doznaka dijaspore, koje su u poslednjoj deceniji na nivou od 8-10% BDP-a Srbije, godišnje.

Prema podacima Svetske banke, ukupne doznake dijaspore su u Srbiji u 2013. godini iznosile oko 4,0 milijardi $, a u 2014. godini su iznosile oko 3,7 milijardi $. Najveće doznake su bile u 2009. i 2010. godini u iznosu od 4,6 i 4,1 milijardi dolara, respektivno.

Tabela 1.Doznake u Republici Srbiji (2007-2014)

Doznake u SrbijiU milionima $

2007. 3764.732008. 3544.492009. 4648.132010. 4117.632011. 3960.172012. 3548.642013. 4025.182014. 3695.92

Izvor: World Bank, WDI, April 2016.

253

2. Kretanje bruto investicija u fiksne fondove u Srbiji i odabranim zemljama Evrope

Bruto investicije u fiksne fondove u Republici Srbiji su, posmatrano u nominalnim dinar-skim vrednostima u porastu, ali je stopa investicija prema BDP ispod potrebnog nivoa i ispod mogućnosti razvoja Republike Srbije. Stopa bruto investicija u fiksne fondove je od 2004. do 2008. godine iznosila između 20-25% BDP-a, što je bilo povezano sa prilivom sredstava po osnovu privatizacije državnih i društvenih firmi. Nakon nastanka svetske finansijske i ekonomske krize, stope investicija u fiksne fondove su u nas osetno smanjene. U poslednjih 7 godina stope bruto investicija u fiksne fondove se uglavnom kreću između 17-19% evidentiranog bruto domaćeg proizvoda. Imajući u vidu potrebu ubrzanja unutrašnjeg ekonomskog i društvenog razvoja, potrebna stopa investicija u Re-publici Srbiji u narednom periodu bi trebalo da iznosi 24-25% BDP-a godišnje.

Prema podacima zvanične statistike, bruto investicija u fiksne fondove su u 2015. godini iznosile oko 721 milijardu dinara ili oko 5,9 milijardi evra (obračunato po prosečnom zvaničnom kursu evra NBS od 120,7328 dinara).

Tabela 4.Bruto investicije u osnovne fondove u Republici Srbiji (2001-2015)

Bruto investicije u osnovne fondove, u milijardama dinara

Bruto investicije u osnovne fondove,

u milijardama evra

Stopa bruto investicija u osnovne fondove prema

BDP, u %2001. 105.80 1.77 12.92002. 168.01 2.77 16.22003. 222.99 3.42 18.32004. 298.24 4.10 20.52005. 351.67 4.24 20.12006. 457.45 5.44 22.32007. 594.70 7.44 25.32008. 684.24 8.40 24.92009. 566.16 6.03 19.72010. 570.05 5.53 18.62011. 626.67 6.15 18.42012. 758.70 6.71 21.22013. 668.36 5.91 17.22014. 652.00 5.56 16.7

2015** 721.02 5.97 17.82016*** 18.0

*) Izvor: Republički zavod za statistiku, bez podataka za AP Kosovo i Metohija od 1999. godine**) Preliminarni podaci RZS za 2015. godinu.***) Procena autora za 2016. godinu.

254

Grafikon 3.Kretanje bruto invesricija u fiksne fondove prema BDP-u Republike Srbije

(2001-2016)

12.9

16.218.3

20.5 20.122.3

25.3 24.9

19.718.6 18.4

21.218.017.817.2

16.7

0

5

10

15

20

25

30

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

*

2016

**

Stopa bruto investicija u osnovne fondove prema BDP uRepublici Srbiji (2001-2016), u %

*) Preliminarni podaci RZS za 2015. godinu**) Procena autora za 2016.godinu.

U strukturi bruto investicija u fiksne fondove prema karakteru gradnje, udeo investicija u nove kapacitete u Republici Srbiji je, prema podacima zvanične statistike, od 2010-2014. godine iznosio oko 48% prosečno godišnje; udeo investicija u rekonstrukciju, modernizaciju i dogradnju oko 40%, a u održavanje postojećih kapaciteta oko 12%. U strukturi bruto investicija u fiksne fondove prema tehničkoj strukturi, gađevinski radovi su u periodu od 2010-2014 godine, učestvovali sa 42%, a oprema sa 52% i ostalo oko 6%, prosečno godišnje.

Na osnovu najnovijih podataka Svetske banke, uočava se da su najviše stope investicija prema BDP-u u proteklih 10 godina u odabranim zemljama bile u: Albaniji, Jermeniji, Bugarskoj, Belorusiji, Češkoj Republici, Kazahstanu, Latviji, Moldaviji, Makedoniji i Rumuniji i to preko 25% njihovog BDP-a. S druge strane, najniže stope investicija prema BDP-u su u periodu 2008-2014. godine bile u: Grčkoj, Kipru, BiH, Mađarskoj, Litvaniji, Srbiji, Poljskoj,Turskoj i Ukrajini i to sve ispod 22% BDP-a ovih zemalja. U narednom pregledu su data kretanja stope investicija prema BDP-a po zemljama Jugo-istočne Evrope u usponu u periodu od 2000 do 2014. godine.

255

Tabela 5.Bruto investicije u fiksne fondove prema BDP-u 2005-2014, u %

2014. god. Prosek2005-2014

Albanija 24.8 30.5Jermenija 21.1 29.2Bugarska 21.4 25.0BiH 18.6 19.7Belorusija 33.5 37.4Hrvatska 18.2 22.1Kipar 11.9 18.7Češka Republika 25.3 26.9Grčka 12.2 15.9Mađarska 22.2 21.3Kazahstan 24.2 25.4Litvanija 18.3 19.7Letonija 23.5 25.1Moldavija 26.0 26.3Makedonija 30.6 27.6Crna Gora 20.2 24.2Poljska 20.3 21.2Rumunija 23.0 27.1Slovačka 20.9 23.1Slovenija 19.8 22.6Turska 20.2 20.1Ukrajina 14.1 20.1Srbija 17.8* 19.5Prosek (gornjih zemalja)** 21.0 23.8

Izvor: WDI, World Bank, October 2016. * Preliminarni podaci RZS za 2015. godinu. ** Neponderisana aritmetička sredina.

256

Grafikon 4.Kretanje bruto investicija u fiksne fondove u Srbiji i odabranim zemljama Evrope

(2000-2015)*

14.1

20.122.3

25.3 24.9

19.718.6 18.4

21.2

17.2 16.718.1

22.1

24.727.0

29.7 29.5

21.8 21.8 22.8 22.321.2 21.1 20.5

0.0

5.0

10.0

15.0

20.0

25.0

30.0

35.0

2000 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Bruto investicije u fiksne fondove (% BDP) u Srbiji i u skupuodabranih evropskih zemalja 2000-2015

Srbija*

Prosekodabranihzemalja**

*Izvor: RZS, Beograd, avgust 2016. i WDI WB June 2016 *) Procena za Srbiju i odabrane zemlje Evrope za 2015. godinu. ** Neponderisana aritmetička sredina.

Sa stanovišta stranih ulaganja važno je dati ocenu stepena otvorenosti privrede Srbije. Prema podacima NBS, od 2001. do 2016 godine stepen otvorenosti privrede Srbije je ne-prekidno povećavan, obzirom na izvršenu liberalizaciju uvoza (smanjenje carina i uvo-znih dažnina) i privatizaciju državnih i društvenih firmi. Prema raspoloživim podacima NBS, stepen otvorenosti domaće privrede, mereno zbirom izvoza i uvoza, prema bruto domaćem proizvodu, je u 2002. godini iznosio oko 59% BDP-a, a u drugom tromesečju 2016. godini je povećan, čak na 115,0% BDP-a. Povećanje stepena otvorenosti domaće ekonomije je, pored ostalog, dovelo do povećanja uvoza i izvoza, kao i do deficita u robnoj razmeni i deficita tekućeg platnog bilansa, što, pored ostalog, svakako doprinelo povećanju tražnje za stranim direktnim i portfolio investicijama.

Sa stanovišta budućih kretanja stranih direktnih investicija, od značaja je i kretanje otplate javnog duga. Prema podacima Ministarstva finansija, u nas je otplata kamata na javni dug povećavana sa nivoa od 0,5-1,0% BDP-a godišnje u periodu od 2005.do 2010. godine na oko 3,0 % godišnje u 2015. godini, dok je ukupna otplata glavnice i kamate sada već na nivou od oko 15% BDP-a. To svakako uzrokuje na potrebu za većim stranim direktnim i drugim investicijama u nas.

257

Tabela 6.Otplata kamata i glavnice javnog duga Republike Srbije prema BDP (2005-2016)*

Otplata kamata javnog duga prema BDP u %

Otplata kamata i glavnice jav-nog duga prema BDP u %

2005. 0.98 2.452006. 0.94 2.522007. 0.63 2.132008. 0.51 1.862009. 0.69 5.622010. 0.98 8.922011. 1.18 9.612012. 1.76 10.272013. 2.3 12.652014. 2.82 12.422015. 3.17 15.362016. 3.0* 15.0*

Izvor: MFIN, Beograd, avgust 2016. Procena autora za 2016. godinu.

Grafikon 5.Kretanje otlate kamata i glavnice javnog duga prema BDP-u Republike Srbije

(2005-2016), u % BDP-a

1.0 0.9 0.6 0.5 0.7 1.0 1.2 1.8 2.3 2.82.5 2.5 2.1 1.9

5.6

8.9 9.6 10.3

12.7 12.4

15.0

3.23.0

15.4

0.0

2.0

4.0

6.0

8.0

10.0

12.0

14.0

16.0

18.0

2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016*

Otplata kamata i glavnice javnog duga prema BDP RepublikeSrbije (2005-2016), u %

Otplata kamata javnog duga prema BDP u %

Otplata kamata i glavnice javnog duga prema BDP u %

Izvor: obračun autora na osnovu podataka o javnom dugu, MFIN i bruto domaćeg proizvoda, RZS.

Isto tako, sa stanovišta stranih direktnih investicija, od značaja je i kretanje otplate ukupnog spoljnog duga Srbije. Prema podacima NBS, otplata spoljnog duga (uključu-

258

jući otplatu kamate i otplatu glavnice) je u periodu od 2002. do 2016. godine bila u pora-stu i to sa nivoa od 1,4% BDP-a u 2002. godini, na nivo od 10,7% BDP-a u 2008. godini i 14,2% BDP-a u 2014. godini. U 2015. godini je otplata spoljnog duga iznosila blizu 12% procenjenog BDP-a Srbije, koliko bi mogla iznositi i u 2016. godini.

Posmatrano u apsolutnom iznosu, godišnja otplata spoljnog duga Srbije je povećana sa oko 1,1 milijardi evra u 2005. godini na oko 4,7 milijardi evra u 2014. godini, u 2015. godini snižena na oko 3,96 miljardi evra, što je dato u narednom pregledu:

Tabela 7.Servisiranje spoljnog duga Republike Srbije (2005-2015)

u milionima evraPlaćene kamate,miliona

evra

Kamate i otplata glavnice,

miliona evra

BDP,miliona evra

Kamate premaBDP,%

Kamate i otplata glavnice

prema BDP,%2005* 339 1,054 21,103 1.61 4.992006* 487 2,513 24,435 1.99 10.282007. 629 3,039 29,452 2.14 10.322008. 812 3,594 33,705 2.41 10.662009. 638 3,922 30,655 2.08 12.792010. 645 3,564 29,766 2.17 11.972011. 762 4,154 33,424 2.28 12.432012. 771 4,130 31,683 2.43 13.042013. 882 4,547 34,263 2.57 13.272014. 882 4,724 33,319 2.65 14.182015. 1,088.3 3,964 33.491 3.25 11.90

2016-jan-jul* 599,3Izvor: NBS, oktobar 2016. godine*Na osnovu platnog bilansa Republike Srbije-rashod dohotka u 2005, 2006. i 2016. godine.

Uočava se da je stopa otplate spoljnog duga prema BDP-u veća od stope realnog rasta BDP-a u periodu od 2002. do 2015. godine, što je dato na narednom grafikonu:

259

Grafikon 6.Realni rast BDP-a i otplata spoljnog duga Srbije prema BDP-u

(2002-2016), u %

7.8

5.0

7.1

4.4

9.0

5.5 4.95.9 5.4

-3.1

0.61.4

-1.0

2.6

-1.8

0.82.5

1.4 2.0

3.95.0

10.3 10.3 10.7

12.812.0 12.4 13.0 13.4

14.2

11.9

-4.0

-2.0

0.0

2.0

4.0

6.0

8.0

10.0

12.0

14.0

16.0

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

2016

*

Realni rast BDP-a i otplata spoljnog duga prema BDP RepublikeSrbije (2002-2016), u %

Realni rast BDP, % Otplata spolj. duga / BDP, %

Izvor: podaci NBS i RZS, oktobar 2016. *Procene autora za 2016. godinu.

Ovde smo takođe dali procene Međunarodnog monetarnog fonda u pogledu povećavanja otplate kamata i otplate glavnice spoljnog duga Republike Srbije u periodu 2016-2020 godina. To će svakako imati uticaja na dalju privatizaciju državne imovine i potrebu privlačenja stranih direktnih i domaćih investicija, radi ubrzavanja ekonomskog rast i razvoja:

260

Grafikon 7.Procene Međunarodnarodnog monetarnog fonda o otplati spoljnog duga

Republike Srbije (2016-2020), u milijardama evra

3.4

4.1

4.7

4.1

5.3

4.4

5.2

5.8

5.2

6.4

1.11.11.11.11.0

0.0

1.0

2.0

3.0

4.0

5.0

6.0

7.0

2016 2017 2018 2019 2020

Procene MMF-a o otplati spoljnog duga Republike Srbije(2016-2020), u milijardama evra

Otplatakamata

Otplataglavnice

Otplatestranogduga-ukupno

Izvor podataka: Republic of Serbia, IMF Country Report No.15/296, October 2015.

3. Merenje ekonomse zavisnosti neke zemlje od spoljnog okruženja

U nizu drugih zemalja u usponu, uključujući Republiku Srbiju, je u porastu unutrašnja i spoljna zaduženost u protekle dve decenije. To povećanje zaduženosti ima za posledicu odliv dela domaće akumulacije za otplatu kamata i dela glavnice i povećava domaću potražnju za novim stranim direktnim, portfolio i drugim ino-investicijama. Pove-ćanje zaduživanja istovremeno povećava ekonomsku i drugu zavisnost neke zemlje od spoljnog okruženja*).

Zato smo definisali poseban kompozitni indikator koji ukazuje na stepen ekonomske zavisnosti neke zemlje od spoljnog okruženja. Taj kompozitni indikator ekonomske zavisnosti neke zemlje od spoljnog okruženja, I,komp(Xi), smo definisali na bazi 6 oda-branih indikatora (komponovanih od 8 varijabli) i to na sledeći način:

261

*)U nizu zemalja je otplata spoljnog i unutrašnjeg duga veća od realne stope ekonomskog rasta što je neo-drživo na srednji i dugi rok. Takođe ocenjujemo da je za bilo koju zemlju u svetu sasvim nepovoljno kada je otplata kamata na spoljni dug veća od 2% njenog bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) i otplata kamate i glavnice spoljnog duga preko 6% BDP-a godišnje.

gde upotrebljene varijable imaju sledeće značenje i to:

- I,komp(Xi) - kompozitni indikator ekonomske zavisnosti neke zemlje od spoljnog okru-ženja;

- EXTD(Xi) - spoljni dug zemlje Xi;- GDP(Xi) – bruto domaći proizvod zemlje Xi;- PUBD,int(Xi) – unutrašnji javni dug zemlje Xi;- TBIL(Xi)- trgovinski bilans roba i usluga zemlje Xi;- r,unemp(Xi)- stopa nezaposlenosti zemlje Xi; - r,inf(Xi)- stopa inflacije zemlje Xi;- GDP,p.c (Xi)- bruto domaći proizvod po glavi stanovnika zemlje Xi; - GDP,p.c (World)- bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u svetu.

U obračuna kompozitnog indikatora I,komp(Xi), može se, umesto ukupnog spoljnog duga i unutrašnjeg javnog duga, koristiti ukupan javni dug (spoljni i inutrašnji) i privatni spoljni dug. Takav obračun daje identične rezultate kao i pretodno navedena empirijska formula, jer zbir ukupnog spoljnog duga i unutrašnjeg javnog duga je jednak zbiru ukup-nog javnog duga i spoljnog privatnog duga.

Veća vrednost ovog kompozitnog indikatora I,komp(Xi), ukazuje na veći stepen eko-nomske zavisnosti neke zemlje od spoljnog okruženja i obrnuto, manja vrednost ovog kompozitnog indikatora ukazuje na niži stepen ekonomske zavisnosti neke zemlje od spoljnog okruženja.

Definisali smo pet pragova vrednosti navedenog kompozitnog indikatora, gde je sasvim nizak stepen ekonomske zavisnosti neke privrede od spoljnog okruženja, ako je vred-nost kompozitnog indikatora I,komp(Xi) manji od 0,50, a vrlo visok stepen ekonomske zavisnosti neke privrede od spoljnog okruženja je ako je kompozitni indikator I,kom-p(Xi) veći od 3,50. Pet stepeni gradacije kompozitnog indikatora I,komp(Xi) je dato u narednom pregledu:

262

Tabela 8.Klasifikovanje kompozitnog indikatora ekonomske zavisnosti I,komp(Xi),

prema njegovoj empirijskoj vrednostiVrednost kompozitnog indikatora

I,komp(Xi),Ocena stepena ekonomske zavisnosti

neke zemlje0.00-0.50 sasvim nizak koeficijent zavisnosti0.51-1.00 nizak koeficijent zavisnosti1.01-2.00 srednji koeficijent zavisnosti2.01-3.50 visok koeficijent zavisnosti

Preko 3.51 vrlo visok koeficijent zavisnosti

U ovim inicijalnim empirijskim istraživanjima smo sačinili empirijsku analizu spoljne ekonomske zavisnosti za oko 20 odabranih zemalja, na bazi gore definisanog kompozit-nog indikatora. U analizi su uključene zemlje bivše SFRJ i odabrane zemlje Jugo-istočne Evrope, kao i Evropska unija i zemlje BRIKS-a. Za potrebe ovog istraživanja su korišće-ni podaci Međunarodnih finansijsih organizacija i institucija (WB, IMF, EUROSTAT i dr.), nacionlne statistike, kao i procene autora za nedostajuće podatke.

Kompozitni indikator smo definisali u vidu koeficijenta koji je sačinjen od 6 indikatora, komponovanih od 8 pojedinačnih varijabli za odabranu zemlju i to su sledeće varijable: spoljni dug; bruto domaći proizvod; unutrašnji javni dug; trgovinski bilans roba i uslu-ga; stopa nezaposlenosti; stopa inflacije; bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u odabranoj zemlji i bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u svetu. Empirijska istra-živanja koja smo obavili su pokazala da je nizak koeficijent zavisnosti privrede Evropske unije i većine zemalja BRIKS-a, a veći koeficijent zavisnosti je u delu Istočno-evropskih zemalja u usponu.

Ovde ćemo grafički prikazati nivo i promene kompoziotnog indikatora za Republiku Srbiju i samo nekoliko odabranih zemalja u proteklom periodu od 2004-2015 godine i to za: Srbiju, Bugarsku, Hrvatsku, BiH, Moldaviju, Grčku, Rumuniju, Makedoniju i Al-baniju. Pri tome svakako da većina navedenih zemalja želi da privuče kvalitetne strane direktnih investicije.

263

Grafikon 8.Kretanje kompozitnog indikatora ekonomske zavisnosti Srbije i

odabranih zemalja od spoljnog okruženja

0.00

1.00

2.00

3.00

4.00

5.00

6.00

7.00

8.00

9.00

10.00

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

*

Kompozitni indikator za Srbiju i odabrane zemlje(2004-2015)

Srbija

Moldavija

BiH

Bugarska

Hrvatska

Grafikon 9.Kretanje kompozitnog indikatora ekonomske zavisnosti odabranih zemalja

od spoljnog okruženja-nastavak

0.00

0.50

1.00

1.50

2.00

2.50

2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015

Kompozitni indeks odabranih zemalja (2004-2015)

Grčka

Rumunija

Makedonija

Albanija

264

4. Koncesije kao model ugovaranja inostranih ulaganja umesto prodaje nacionalnih resursa

Na osnovu iskustava u nas i inostranih iskustava, ocenjujemo da je znatno povoljnije strana ulaganja ugovarati po modelu koncesija, umesto trajne prodaje nacionalnih resursa (rudna bogatstva, zemljište, vodni resursi i dr.). Kao autor ovog rada bio sam u prilici da radim na prvoj koncesiji u Republici Srbiji i bivšoj Jugoslaviji u 1991. godini. To je prva koncesija koja je odobrena od strane Vlade Republike Srbije nakon dugog perioda od 50 godina u kome nije bilo koncesija u Srbiji i Jugoslaviji. Predmet koncesije je izgradnja mosta na reci Drini na magistralnom putnom pravcu Beograd-Banja Luka. Taj most, kao koncesiono dobro, je, prema ugovoru o koncesiji, dat koncesionaru na korišćenje, na rok od 30 godina. Pri tome, most i pristupni putevi predstavljaju vlasni-štvo Republike Srbije i biće vraćeni na upotrebu koncedentu (Republici Srbiji), nakon isteka navedenog koncesionog perioda. Prema potpisanom ugovoru o koncesiji, kon-cesionar- kao korisnik koncesionog dobra- je u obavezi da održava koncesiono dobro, da štiti životnu sredinu i da reinvestira deo ostvarene dobiti u Republici Srbiji, nakon umanjenja za iznos kamata na uloženi kapital. Vrlo dobar je primer Hon-Konga, koji je nakon isteka ugovora potpisanog između Kine i Velike Britanije na 99 godina, vraćen pod suverenitet Republike Kine. Postoji niz takvih primera ugovora o koncesijama, koje treba pažljivo proučavati i koristiti pozitivna iskustva u Republici Srbiji, umesto traj-ne prodaje domaćih resursa. Sličan model stranih ulaganja, koji treba koristiti umesto prodaje nacionalnih resursa je i BOT-model (Build-Operate-Transfer), koji podrazmeva izgradnju, korišćenje i povraćaj odgovarajućeg resursa ili investicionog dobra domaćem vlasniku (državi, gradu,...), nakon isteka ugovornog roka.

Literatura:

1. Ameco, EU-Eurostat, July 20162. Analiza duga Republike Srbije, Narodna banka Srbije, april 2014, 3. Evrostat, internet sajt,4. ECB, October 20165. Izveštaj o inflaciji, avgust 2016, Narodna banka Srbije;6. Quarterly External Debt Statistics, World Data Bank, June 2016. 7. Millennium Development Goals, targets and indicators, 2015: statistical tables WDI,

UNDP.8. Ministarstvo finansija Republike Srbije-MFIN, website, oktobar 20169. MFIN-Uprava za javni dug, oktobar 2016. godine 10. Republic of Serbia, IMF Country Report No.15/296, October 2015. 11. Stanje i struktura javnog duga, Ministarstvo finansija Srbije, oktobar 2016, 12. Statistički godišnjak Srbije, više godina, RZS;13. The Agenda 2030 for Sustainable Development, UN, September 2015.14. The EMBI – Emerging Market Bond Index, JP Morgan's index of Dollar-Financial

Times, 2016. 15. „Fiskalna sterategija za 2016. godinu, sa projekcijama za 2017. i 2018. godinu“.

265

16. Šojić dr Milan: „Ekonomska nauka i prevazilaženje ekonomske krize u nas“ u okvi-ru edicije: Ekonomska nauka i privredna kriza“, Akademija ekonomskih nauka, Na-učno društvo ekonomista Srbije, Ekonomski fakultet, Beograd, 4. novembar 2010.godine,

17. Šojić dr Milan: „Javni dug u Republici Srbiji 2000-2013“, časopis „Ekonomski vidi-ci“4/2013, Beograd, decembar 2013.,str.451-480.

18. Šojić dr Milan: „Liberalizam i tranzicija-iskustva Srbije i okolnih zemalja“, u okviru „(Anti)liberalizam i ekonomija, Institut društvenih nauka, Beograd, 2014.

19. Šojić S. Milan: „Industrija Srbije (1990-2013)“, Ekonomski zbornik: Moguće strate-gije razvoja Srbije, Srpska akedemija nauka i umetnosti-SANU, urednik akademik Časlav Ocić, Beograd 2014, str.287-296.

20. Šojić dr Milan: „Prva koncesija u Republici Srbiji i SRJ“, Ekonomski vidici br. 1-2/2000, Društvo ekonomista Beograda, str.41-43

21. World Investment Report 2014: Global Value Chains: Investment and Trade for De-velopment, UN, New York and Geneva, 2013.

22. World Development Indicators, World Bank, October 201623. World Economic Outlook: International Monetary Fund, October 2016,24. Website NBS, oktobar 2016

Documents

Strane direktne investicije i privredni rast u Srbijindes.ekof.bg.ac.rs/downloadsakta/zbornik2016deo2.pdfinvesticije i da se podsticaji u većoj meri usmeravaju na ovaj vid investiranja