strategija konvergencije i ekonomska politika studija slučaja za srbiju

219

Sofija Adžić1

STRATEGIJA KONVERGENCIJE I EKONOMSKA POLITIKA

STUDIJA SLUČAJA ZA SRBIJU

Sažetak

Polazna teza u ovom radu je da je osnovni cilj strategije (ekonomske) konvergencije, kao osnovnog faktora za uspešno pridruživanje Srbije Evropskoj Uniji, osposobljavanje preduzeća za poslovanje u uslovima otvorene tržišne privrede. Druga teza je da je rešenje problema povećanja efikasnosti nacionalne ekonomske politike (pre svega, razvojne i investicione) u funkciji realizacije strategije konvergencije zavisi mnogo više od unutrašnjih faktora, nego od spoljneg okruženja. Istraživanje puteva za poboljšanje njene efikasnosti podeljeno je u tri dela. U prvom delu izvršena je analiza postojećeg stanja u cilju utvrđivanja polazne osnove za efikasnu razvojnu politiku u funkciji evropske integracije Srbije. U drugom delu, naglasak je stavljen na utvđivanje ciljeva i akcija ekonomske politike i reformi u funkciji unapređenja performansi preduzeća u Srbiji. U trećem delu, izloženi su stavovi autora - šta bi trebalo uraditi na planu povećanja efikasnosti investicione politike u Srbiji.

Ključne reči: Pridruživanje Srbije Evropskoj Uniji, Strategija konvergencije, Performanse preduzeća, Razvojna politika, Investiciona politika1 Prof.,dr.,sc., Sofija Adžić, profesor, Ekonomski fakultet Univerziteta u Novom Sadu

UDK 338.22

Sofija Adžić: Strategija konvergencije i ekonomska...EKONOMIJA / ECONOMICS, 14 (1) str. 219-256 (2007) www.rifin.com220

1. Uvod

Krajem prvog kvartala 2005. godine izrađena je pozitivna studija izvodljivosti, kojom su stvoreni uslovi za početak pregovora o prihvatanju formalnog zahteva Srbije i Crne Gore za pridruživanje Evropskoj Uniji, pa su u četvrtom kvartalu počeli pregovori o stabilizaciji i pridruživanju, koji su u skladu sa konfederalnim karakterom tadašnje države vođeni posebno sa Srbijom i posebno sa Crnom Gorom (koja je nakon konstituisanja nezavisne države sredinom 2006. godine, završila pregovore i u prvoj polovini 2007. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju). Srbija očekuje da će do kraja 2008. godine završiti pregovore i potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. No, i pored toga, pitanje dinamike uključivanja Srbije u evropske integracione procese je i dalje otvoreno. Na prvi pogled, postoji izvesni stepen saglasnosti između relevantnih političkih opcija: desnice, centra i levice, kao i većine stanovništva o potrebi prodruživanja Srbije Evropskoj Uniji. Međutim, ono što nedostaje to je odsustvo rasprave, kako to ostvariti i šta bi trebalo konkretno učiniti u društveno-ekonomskoj sferi da bi Srbija pronašla svoje mesto u novoj razvojnoj arhitekturi Evropske Unije u skladu sa svojim trajnijim nacionalnim interesima. Sa društveno-ekonomskog aspekta za pridruživanje Srbije Evropskoj Uniji potrebna je da se u prihvatljivom vremenskom okviru: (1) razvije efikasna tržišna privreda koja obezbeđuje nacionalnim privrednim subjektima izdržavanje konkurentskog pritiska na Unutrašnjem tržištu Evropske Unije i (2) izvrši preuzimanje prava i obaveza koje proističu iz acquis communautaire. U skladu sa tim, problem pridruživanja Srbije Evropskoj Uniji se može razmatrati i kao problem konvergencije unutrašnje ekonomske strukture u smislu obezbeđenja minimalnih uslova za slobodan pristup realne privrede Srbije Unutrašnjem tržištu (industrijskih proizvoda) Evropske Unije i svođenje budžetskog, trgovinskog i platnog deficita u prihvatljive okvire.

U ovom kontekstu, polazna osnova za definisanje strategije konvergencije je analiza - Šta bi trebalo uraditi u Srbiji na implementaciji dugoročnih razvojnih trendova i procesa: (1) globalizacije svetske privrede i kulture života i rada, (2) povezivanja nacionalne privreda i proizvodnih sistema u regionalnim okvirima (u njihovom užem (Zapadni Balkan) i širem značenju (posebno u okvirima Centralne i Jugoistočne Evrope i posebno sa tzv. Centralnim zemljama

221Strategija konvergencije i ekonomskaEKONOMIJA / ECONOMICS, 14 (1) str. 219-256 (2007) www.rifin.com

Evropske Unije)), (3) liberalizacije robnih, finansijskih i tehnoloških tokova i načina organizovanja i usmeravanja privrednih aktivnosti, (4) privatizacije razvoja, (5) porasta uloge usluga i informatičkih tehnologija u stvaranju nove vrednosti i (6) implementacije koncepta održivog razvoja.

Osnovna hipoteza u ovom radu je da se konvergencija ostvaruje na mikronivou, na način kojim bi se prosperitet svakog privrednog subjekta u Srbiji vezivao, pre svega, sa proizvodnjom za međunarodne potrebe i odgovarajućim menadžmentom i marketingom za podržavanje ovakve poslovne orijentacije. Osnovno obeležje ovakve poslovne orijentacije su: (1) fleksibilnost, brzo reagovanje na impulse iz okruženja i (2) ekonomija obima. Zbog toga se transnacionalizacija proizvodnje i prometa zasniva na principima mrežne organizacije. Uspostavljanje mrežne organizacione strukture je složeni ekonomski, socijalni i kulturni proces - u kome paralelno deluju tržišni, planski i dogovorni mehanizmi. Zbog toga bi problem konvergencije u Srbiji trebalo posmatrati kao integrisani ekonomski, socijalni i kulturni fenomen, u kome se snažno prepliću elementi ukupne makro, mezo i mikroekonomske strukture. U skladu sa tim, ekonomska politika trebalo bi da obezbedi inteligentno rešenje sledećih problema: (1) uravnoteženu dvostranu komunikaciju nacionalne privrede sa spoljnim okruženjem, pre svega na osnovu dinamičnog povećanja učešća izvozno propulsivnih proizvodnji u stvaranju nove vrednosti, (2) podsticanje mobilnosti faktora proizvodnje, preorijentaciju ili likvidaciju tržišno neperspektivnih proizvodnih programa i preduzeća uz minimiziranje subvencija iz javnih fondova i obezbeđenje mera aktivne socijalne politike u funkciji uspešnog ostvarivanja strukturnih promena i zaštite velikog broja ljudi koji u tim procesima ostaju bez posla, (3) povećanje učešća malih i srednjih preduzeća u stvaranju bruto-domaćeg proizvoda i participaciji u zaposlenosti i (4) reforme javne uprave i javnih usluga u funkciji njihovog prilagođavanja zahtevima javne regulacije privrede i privrednog razvoja prema (minimalnim) standardima Evropske Unije i mogućnostima društva i privrede da finansiraju njihove troškove.

Analiza problema (ekonomske) konvergencije, kao ključnog faktora koji bi Srbiji trebao da omogući punopravno članstvo u Evropskoj Uniji u nekom doglednom vremenskom periodu, izvešće se na osnovu sinteze istraživanja na tri teme: (1) analize postojećeg stanja u cilju utvrđivanja polazne osnove za efikasnu razvojnu politiku u


funkciji evropske integracije Srbije, (2) utvđivanje ciljeva i akcija ekonomske politike i reformi u funkciji unapređenja performansi preduzeća u Srbiji i (3) analize institucionalne uređenosti sa aspekta utvrđivanja uslova za povećanje efikasnosti investicione politike u Srbiji.

2. Polazne osnove razvojne politike u Srbiji

Srbija u proteklih sedamnaest godina, nije uspela da izgradi odgovarajuće institucionalno okruženje, koji bi pozitivno i regularno odgovorilo na izazove: (1) decentralizovanog upravljanja razvojnim poduhvatima i (2) koordinacije i mobilizacije grupnih i individualnih razvojnih inicijativa i sredstava. Problem kako pokrenuti privredni razvoj prema kriterijumima otvorene tržišne privrede posmatraće se u svetlu tri fenomena, koji obeležavaju privrednu stvarnost Srbije i život njenih građana kao preduzetnika ili radnika, odnosno poreskih obveznika.

Prvi, je opšte poznata činjenica, ali analitički nedovoljno observirana, da je za Srbiju, poslednjih dvadeset i sedam godina praktično izgubljeno. Po ključnim makroekonomskim pokazateljima, kao što su bruto-društveni proizvod, zaposlenost, produktivnost i realni izvoz roba i usluga, nacionalna ekonomija je tamo gde je bila početkom sedamdesetih godina prošlog stoleća.

Drugi, proizlazi iz ekstrapolacije dugoročnih razvojnih trendova na razvojne tokove u budućnosti. Sa prosečnom stopom privrednog razvoja iz perioda od 2001. do 2006. godine (Tabela br. 1), Srbiji će trebati deset do petnaest godina da obnovi nivo proizvodnje do predtranzicionog maksimuma. Čak i kada bi Srbija u toku više decenija ostvarila stope privrednog razvoja iz svog najuspešnijeg perioda dinamične industrijalizacije od 1950. do 1980. godine, aktuelni prosek Evropske Unije dostigla bi tek negde između 2040. i 2050. godine.

Treći, je činjenica, da su promene društveno-ekonomskog sistema i državno-pravnog okvira, velike ljudske i materijalne žrtve i dinamičan razvoj u pojedinim periodima, rezultirali činjenicom da je sav taj nesrazmerni društveni i ekonomski napor, praktično zadržao Srbiju na jednakoj razvojnoj distanci od razvijenih evropskih privreda. Čini se da su se, privredni rast i razvoj, odnosno poslovni i investicioni


ciklusi odvijali potpuno nezavisno od društveno-ekonomskog sistema i državno-pravnog okvira. Srbija je u poslednjih sto godina imala dve krupne promene društveno-ekonomskog sistema (kapitalizma u socijalizam, odnosno socijalizma u kapitalizam) i najmanje šest promena državno-pravnog okvira (Kraljevina Srbija, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslavija, tzv. “Nedićeva” Srbija u sklopu novog evropskog poretka nacističke Nemačke, FNR, odnosno SFR Jugoslavija, SR Jugoslavija, odnosno državna zajednica Srbija i Crna Gora i Republika Srbija). U svakom društveno-ekonomskom sistemu i institucionalno uređenom okviru, postojali su i periodi intenzivnog razvoja, ali i periodi društveno-ekonomske stagnacije i krize.

Tabela br. 1. Osnovni makroekonomski indikatori u Srbiji od 2001 do 2006. godine1

2001 2002 2003 2004 2005 2006

BDP, realan rast 4,8 4,2 2,5 8,4 6,2 5,7

BDP, u mrd. USD 9,43 10,97 15,08 19.19 24,33 31,69

BDP, per capita USD 1.256 1.459 2001 2.572 3.250 4.207

Broj zaposlenih 0,2 -1,7 -1,2 0,5 0,9 -2,1

Nezaposlenost (ILO – definicija) 12,2 13,3 14,6 18,5 20,8 21,6

Produktivnost rada 4.6 6,0 3,7 7,9 5,3 8,0

SDI, u mrd. USD 0,17 0,47 1,36 0,97 1,481 4,17

SDI, per capita USD 22 63 181 130 197 554

Neto zarade, realan rast 16,5 29,9 13,6 10,1 6,4 11,4

Cene na malo (kraj godine) 40,7 14,8 7,8 13,7 17,7 6,6

Devizne rezerve, u mrd. USD 1,81 3,03 4,44 5,15 6,54 9,59

Doznake, mrd. USD 1,24 1,51 2,30 3,41 3,46 ...

Trgovinski deficit, mrd. USD 2,58 3,74 4,85 7,10 6,96 4,79

1 Zbog tranzicije statističkog sistema, postoji veliki problem određivanja vrednosti ključnih makroekonomskih agregata u Srbiji. Prezentirani podaci su prikupljeni i sistematizovani iz raznih izvora i kao takvi se mogu tretirati kao indikativni.

Zbog toga bi, u analizi problema dugotrajnog suboptimalnog funkcionisanja nacionalne privrede u domenu upravljanja razvojnim poduhvatima, trebalo uvesti nove faktore, koji bi objasnili razvojne neuspehe i promašaje, koji su u velikoj meri zamagljeni analizama aktuelnih dostignuća u domenu stabilizacije cena i deviznog kursa, kao i protežiranjem reformi na tržištu rada, na osnovu teze da bi se snižavanjem njegove cene, privukle strane direktne investicije, unapredila konkurentnost i izvozne performanse nacionalne privrede.


Prvi, i svakako najvažniji, su sadržaji ciljeva tržišne transformacije nacionalnog društveno-ekonomskog sistema. Šire istorijsko iskustvo, ukazuje da je jedini dobar razlog za velike društveno-ekonomske promene - poboljšanje životnih uslova i rada većine građana, odnosno zaposlenih. Sve ostalo, prestruktuiranje, privatizacija, liberalizacija, stabilnost cena i nacionalne valute, efikasan fiskalni i monetarni sistem, uspešna politika dohodaka i zarada, dobar spoljnoekonomski sistem i slično, su samo sredstvo i predpostavka za ostvarivanje ovih ciljeva. Zamena sredstava sa ciljevima, otvara prostor za beskonačne i besplodne doktrinarne rasprave o ispravnosti i delotvornosti pojedinih makroekonomskih modela. U ovom kontekstu, sistem za upravljanje privrednim razvojem je žrtva dve doktrine. Prva je ona koje uporište za efikasnu ekonomsku politiku traži (samo) u dvema ključnim makroekonomskim varijablama (inflaciji i deviznom kursu). U ovom modelu, rast bruto-društvenog proizvoda i zaposlenosti su rezidualne veličine, koje se izvode iz stabilizacione politike i makromenadžmenta tranzicije (denacionalizacije, deregulacije i decentralizacije), a ako su izostali privredni razvoj i rast zaposlenosti, to prema njenim protagonistima, znači da se ovakva politika ne sprovodi u svom celovitom iskazu. Druga je ona, malobrojnija, koja rešenja traži u domenu druge dve makroekonomske varijable, kojima se određuje sadržaj ciljeva i akcija ekonomske politike u tržišnom okruženju (rastu bruto-društvenog proizvoda i zaposlenosti). Međutim, ni ovde nema operativne opcije, koja bi delotvorno funkcionisala u realnom ekonomskom životu. Predlozi se svode na dopunu tržišnog modela i njegovu veću ili manju socijalizaciju razvoja (u smislu javnih subvencija i podsticaja za razvoj privatnog sektora), što je samo po sebi kontradiktorno, jer potpuno tržište i (delimična) socijalizacija pojedinih tržišnih aktivnosti (u ovom slučaju, privatnih investicija) se međusobno pojmovno i sadržajno isključuju.

U ovom kontekstu, čini se da je potrebno preurediti osnovni sadržaj ciljeva i akcija nacionalne ekonomske, odnosno razvojne politike. Naime, osnovno odredište u jednoj i drugoj politici je problem privrednog rasta, odnosno stope rasta bruto-društvenog proizvoda. Ovo je svakako prava odrednica ekonomske politike u dinamičnim tržišnim privredama. Međutim, u stagnantnoj privredi, ovaj pokazatelj je nedovoljan i doprinosi samo stvaranju pogrešnog mišljenja o realnim potencijalima nacionalne privrede. Ustvari, u Srbiji osnovni društveno-ekonomski problem je slabo korišćenje raspoloživih resursa, a ne njihov nedostatak u apsolutnom (fizičkom)


smislu. Naime, ključni fenomen savremenog privrednog razvoja je reindustrijalizacija, kao posledica produbljivanja sektorske i globalne društvene podele rada i industrijalizacije načina rada i poslovanja u ostalim proizvodnim i neproizvodnim delatnostima, zbog čega u uslovima apsolutnog rasta industrije dolazi do relativnog smanjenja njene uloge u formiranju bruto-društvenog proizvoda i participaciji u zaposlenosti u korist tercijarnog sektora. Nasuprot ovim globalnim tendencijama, reindustrijalizacija u Srbiji se odvija u uslovima deindustrijalizacije, odnosno dugotrajnog i upornog apsolutnog opadanja i stagnacije industrijske proizvodnje na vrlo niskom nivou u odnosu na predtranzicioni maksimum. Time, i na ovom području, Srbija lagano ulazi u najuži krug (neslavnih) svetskih rekorda raznih makroekonomskih promašaja (slično drugom svetskom rekordu u hiperinflaciji (iz 1992-1994)). U ovom kontekstu, za analizu problema neadekvatnog upravljanja razvojnim poduhvatima, potrebno je detaljnije poznavanje ovih resursa (u smislu raspoloživosti proizvodnog kapitala)2. Naime, za bilo kakvo upravljanje razvojnim poduhvatima, potrebno je utvrditi, da li je ostvareni obim (nacionalne, sektorske, na nivou privrednog subjekta) ekonomske aktivnosti rezultat potpunog korišćenja resursa, da li postoje nezaposleni resursi, te da li postoji (re)alokacija resursa na aktivnosti koje bi dale optimalne rezultate. Analiza iskorišćenosti proizvodnog kapitala u Srbiji ima nekoliko dimenzija. Bez pretenzija da ću dati neke konačne odgovore, istakla bi ključne kontroverze.

Prvi, je postojanje relativno velikih zaliha proizvodnih kapaciteta. Međutim, pošto se radi o kapacitetima sa opremom, mašinama i tehnologijama iz šesdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća, njihova tehnološka zastarelost je visoka. U terminima najsavremenih tehnologija njihova vrednost je, praktično, nula, no u kombinaciji sa raspoloživom i relativno jeftinom radnom snagom i dobro osmišljenim zahvatima u revitalizaciju i modernizaciju opreme, instalacija i građevina, značajan deo ovih kapaciteta mogao bi rentabilno proizvoditi i poslovati.

Drugo, nasleđeni kapaciteti su bili, uglavnom, sastavni deo reprodukcionih celina (ili u savremenoj terminologiji - poslovnih

2 Naravno da je u detaljno istraživanje problema (ne) iskorišćenosti raspoloživih resursa u Srbiji, nužno uključiti i demografski (humani) kapital. U uslovima kada Srbija raspolaže sa velikim, zastarelim i glomaznim industrijskim kapacitetima primerenih planskoj i autarhičnoj, a ne tržišnoj privredi, ključni razvojni faktor trebali bi da budu ljudi, njihovo znanje i umeće. No, u svetlu ukupnih društveno-ekonomskih događanja i nepovoljnih demografskih kretanja postoje brojna ograničenja za promociju intelektualnog kapitala kao ključnog faktora privrednog razvoja Srbije.


mreža i alijansi) u jednom širem prostornom i ekonomskom kontekstu (bivše) SFR Jugoslavije, ekonomske asocijacije (bivših) evropskih socijalističkih zemalja, ali i Transnacionalnih korporacija. Raspadom ovih zajednica i isključenjem Srbije iz međunarodne zajednice u periodu od 1991. do 2000. godine, ovi kapaciteti su izgubili svoju funkciju. No, i ovde je moguće, kao i u prvom slučaju, poslovnim inicijativama obnovititi jedan njihov deo i staviti ih u proizvodnu i ekonomsku funkciju.

Treće, do danas je ostalo nerazrešeno pitanje određivanja vrednosti proizvodnog kapitala, kao osnovnog uslova za efikasnost projekta privatizacije metodom prodaje strateškim investitorima. Prodajna cena se određuje na osnovu revalorizovane knjigovodstvene vrednosti, koja je u načelu relativno niska zbog visoke otpisanosti mašina, opreme i građevina. Zbog toga su uneti korektivni parametri u formi ugovornih obaveza za dodatno finansiranje socijalnih programa za prestruktuiranje zaposlenosti i poslovnu revitalizaciju, no praksa je pokazala da je realna tržišna vrednost bila ili znatno veća ili manja od procenjene vrednosti. Za veliki deo nasleđenih proizvodnih kapaciteta, posebno u (nekada) izvoznim industrijama nije pronađen (pravi) kupac, pa postoji realna opasnost od masovnog otpisivanja proizvodnog kapitala.

Četvrto, neosporno je, da se umesto očekivanog razvojnog zamaha, privatizacija, uglavnom svela na finansijske efekte transformacije vlasništva bez stvarnog učinka na korišćenje raspoloživog (nacionalnog) proizvodnog kapitala.

Dimenzije neuspeha privatizacije i makromenadžmenta tranzicije u povećanju efikasnosti iskorišćenja proizvodnog kapitala mogu se sagledati iz tri relevantna grupe pokazatelja. Prvi i ključni je svakako sektorski doprinos stvaranju bruto dodate vrednosti (Tabela br. 2).


Tabela br. 2 Struktura bruto dodate vrednosti Srbije u periodu od 2000. do 2005. godine

2000 2001 2002 2003 2004 2005

Bruto dodata vrednost 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0

Poljoprivreda, lov i šumarstvo,

vodoprivreda

15,6 17,7 17,0 15,7 17,0 15,3

Industrija 30,3 28,5 27,5 26,2 25,6 24,4

Vađenje ruda i kamena 2,2 2,0 1,9 2,0 1,9 1,8

Prerađivačka industrija 23,8 22,3 21,5 20,0 19,9 18,7

Proizvodnja električne energije, gasa i vode

4,3 4,2 4.1 4,2 3,9 3,9

Građevinarstvo 5,1 4,2 3,9 4,3 4,0 3,6

Usluge 49,0 49,5 41,6 53,9 53,3 56,7

Trgovina na veliko i male, opravke 7,6 8,1 9,2 10,1 10,9 12,5

Hoteli i restorani 1,3 1,2 1,2 1,2 1,1 1,0

Saobraćaj, skladištenje i veze 8,0 9,1 9,2 10,0 10,6 12,3

Finansijsko posredovanje 7,0 6,3 7,0 7,5 7,6 8,4

Poslovi sa nekretninama, iznajmljivanje

10,1 9,9 10,0 10,1 9,4 9,2

Ostale usluge 14,9 14,8 14,9 14,9 13,9 13,2

Izvor: Studija (2006): Nacionalna strategija razvoja Republike Srbije 2006-2012, Ministarstvo privrede i Republički zavod za razvoj, str. 9, Beograd

Mislim da navedenim podacima nije potreban nikakav komentar, jer je očigledno da makro, mezo i mikro način korišćenja postojećeg proizvodnog kapitala generiše strukturu proizvodnje karakteristične za zemlje u razvoju sa stagnatnom privredom. Kretanja u strukturi stvaranja bruto dodate vrednosti u Srbiji su posledica smanjenja stepena iskorišćenosti kapaciteta, pre svega, u industriji sa 60 do 65% u periodu koji je prethodio tranziciji na svega 30 do 35% u periodu od 2001. do 2005. godine.

Drugi pokazatelj je struktura izvoza po faktorskoj intenzivnosti u Srbiji (Tabela br. 3). U celini robni izvoz Srbije je mali (realni izvoz je negde oko polovine od ostvarenja iz 1990. godine, ako se isključi izvoz na tržišta bivših jugoslovenskih republika), dok u izvoznoj strukturi dominiraju sirovine, reprodukcioni materijali i radno-intenzivni proizvodi, što je još jedan dokaz da Srbija spada po svojim ekonomskim performansama u kategoriju zemalja u razvoju. Indikativno je da je dinamičan rast izvoza u 2004. i 2005. godini pratilo (blago) pogoršanje izvozne strukture. To se ne može pripisati (po starom, socijalističkom maniru) tzv. forsiranju izvoza po svaku cenu, nego, pre svega, činjenici da je u ovoj sferi izvršena efikasnija privatizacija postojećih resursa. Pošto Srbija ne raspolaže sa tzv.


ultimativnim resursima, jasno je da se na ovakvoj strukturi izvoza ne može graditi nikakva naučno relevantna izvozna strategija.

Tabela br. 3. Struktura izvoza Srbije po faktorskoj intenzivnosti proizvoda 1990 - 2005

Faktorska intenzivnost 1990 2000 2001 2002 2003 2004 2005

Resursno intenzivni proizvodi

35,8 48,0 43,9 50,4 44,6 56,8 56,6

Radno intenzivni proizvodi 29,9 24,1 31,8 26,8 25,3 23,4 24,2

Human kapital intenzivni proizvodi

33,8 22,6 21,6 20,5 28,5 19,2 18,9

Izvor: Studija (2006): Nacionalna strategija razvoja Republike Srbije 2006-2012, Ministarstvo privrede i Republički zavod za razvoj, str. 80, Beograd

Treća se zasniva na analizi kretanja produktivnosti u industriji. Zaposlenost u industriji i rudarstvu u Centralnoj Srbiji i Vojvodini je, u periodu od 1990. do 2005. godine, smanjena sa 932,0 na 536,1 hiljade radnika ili za 74%. Industrijska proizvodnja u istom periodu je smanjena za 113,2%, pa je produktivnost rada manja za 18,4%. Da je produktivnost rada ostala na istom nivou kao 1990. godine, zaposlenost u industriji bi bila oko 437,0 hiljada radnika. Međutim, da je produktivnost rada povećana za oko 50%, koliko je na primer povećana u Hrvatskoj, u industriji Srbije radilo bi oko 291,4 hiljade radnika. Da se ne radi o hipotetičkim, nego o realnim proračunima, sugerišu podaci, koji su višak zaposlenosti u industriji Srbije na početku tranzicije procenjivala na nivou od 20% do 30% od angažovanih radnika (što je ekvivalentno porastu produktivnosti rada od 30% do 40%, odnosno za 40 do 50%, ako se u obračun uključi i veliki pad produktivnosti u 1990. godini).

Izvedena analiza omogućava da dođemo do (naučno validne) suštine efikasnog makro, mezo i mikroekonomskog upravljanje razvojnim poduhvatima u osloncu na raspoloživi proizvodni kapital. Srbiji je potrebno sistem za upravljanje razvojem, koji bi obezbedio: (1) realokaciju raspoloživog proizvodnog kapitala prema propulsivnijim delatnostima i izvoznim industrijama, (2) dodatne investicije potrebne za revitalizaciju i modernizaciju nasleđenih kapaciteta, koji se mogu staviti u proizvodnu i ekonomsku funkciju na osnovu povećanja izvoza, (3) razvoj malih i srednjih proizvodnih preduzeća i većih zanatskih radionica na bazi privatne inicijative u funkciji unapređenja ekonomskih i tehničkih performansi postojećih industrija i naravno, (4) razvoj potpuno novih preduzeća u izvoznim industrijama. Sa druge strane, zadatak efikasnog sistema upravljanja je i da obezbedi uslove, kojima bi mikroekonomsko upravljanje


razvojem u uslovima tržišne privrede dobilo svoje puno značenje. U tom smislu potrebno je obezbediti uslove za efikasno funkcionisanje četiri ključna podsistema za upravljanje razvojnim projektima: (1) podsistema osnovnih parametara, (2) podsistema prognoziranja, (3) podsistema informacija i (4) podsistema odlučivanja3.

3. Unapređenje performansi preduzeća i ekonomska politika

U prethodnom izlaganju je navedeno da je osnovna hipoteza u radu da je osnova ekonomske konvergencije Srbije - unapređenje performansi nacionalnih preduzeća prema kriterijumima otvorene tržišne privrede. Nažalost, relevantne činjenice ukazuju da su reakcije i akcije na prilagođavanju nacionalnih preduzeća izazovima tržišnog poslovanja i nakon sedamnaest godina tranzicije još daleko od obrazaca njihovog ponašanja u savremenim tržišnim privredama. Pokazalo se, ne samo u slučaju Srbije, da je odnos između tranzicije, kao prevashodno političkog i makroekonomskog fenomena i prilagođavanja i razvoja preduzeća kao mikroekonomskog fenomena mnogo kompleksniji. Na početku tranzicije, vladalo je uverenje da će makroekonomska stabilizacija, liberalizacija i privatizacija automatski pokrenuti svako postojeće preduzeće na prestruktuiranje u pravcu veće efikasnosti, a svako novo na ponašanje primereno tržišnom poslovanju. No, pokazalo se da veze između ova dva fenomena, nije ni jednostavna ni jednoznačna i da je u velikom broju slučajeva izostalo stvaranje savremenog globalno orijentisanog preduzeća (odnosno da je takvih preduzeća veoma malo i da su trenutno, uglavnom u vlasništvu stranog kapitala). Pre analize načina razrešenja ovog problema, potrebno je dati presek aktuelnog stanja. U celini, većinu preduzeća u Srbiji obeležavaju sledeći ključni ekonomski, organizacioni i kadrovski momenti.

Prvo, niske ekonomske, marketinške i tehnološke performance, čiji je kumulativni izraz: (1) mala dodata vrednost po jednom zaposlenom (od četiri do dvadeset puta manja od analognih preduzeća u državama-članicama Evropske Unije), (2) visoka potrošnja sirovina, energije, proizvodnog i obrtnog kapitala po jedinici proizvoda (o ovome ne postoje u potpunosti pouzdani podaci, a procene se kreću u rasponu

3 Adžić, S. (1993), Investicioni procesi, u Monografiji “Upravljanje razvojem”, ss. 199-205, Agora, Beograd i Tehnički fakultet Zrenjanin.


od 30%, pa čak i do 100%), (3) slab kvalitet dobara, (4) niske ekološke performanse procesa i proizvoda, itd4.

Drugo, finansijske performanse preduzeća i dalje pretežno zavisi od opštih ekonomskih i društvenih karakteristika eksternog nacionalnog okruženja, a ne od sopstvenih napora. Monopolska ili oligopolska pozicija i sprega sa političkim centrima moći je često osnovni faktor koji obezbeđuje dobre finansijske rezultate.

Treće, neodređeni pristup u realizaciji promena. U većini preduzeća su, nakon privatizacije, preduzete mere za radikalno kardovsko, organizaciono i motivaciono prestruktuiranje, ali je nejasno koliko su te promene bile u funkciji realnog prilagođavanja tržišnim uslovima privređivanja. O tome ima veoma malo empirijskih istraživanja5, no,

generalno slabi impulsi privatizacije na unapređenje konkurentnosti Srbije na relativnoj skali njenog merenja u globalnim okvirima6,

indirektno sugerišu da su promene bile u funkciji nekih drugih ciljeva novih vlasnika, ali i direktno - da su preduzetničke performanse novih vlasnika veoma niske.

Četvrto, strani investitori su bili, prvenstveno, zainteresovani za preduzeća koja imaju monopolski ili oligopolski položaj na brzo rastućim unutrašnjim tržištima. Zbog toga, radikalne promene u strukturi upravljanja, organizaciji i motivaciji u funkciji hjihove harmonizacije sa onima koje postoje u matičnim kompanijama, nisu imale poseban sinergetski efekat na promene u ponašanju ostalih preduzeća.

Peto, efekti (delimično) realizovanih programa prestruktuiranja javnih preduzeća u smislu prilagođavanja njihovog poslovanja novim instutucionalnim i tržišnim uslovima privređivanja su nejasni i, uglavnom, razvojno kontraproduktivni. Politički faktor koji stoji iza pojedinih javnih preduzeća i tako izabrani menadžment su, uglavnom, težili da sprovedu promene koje su bili ili u funkciji sticanja njihovog privilegovanog položaja ili realizacije nekih drugih 4 Adžić, S. (2005), Unapređenje performansi industrije Srbije u kontekstu Evropske integracije, u “Ekonomske teme”, br. 1-2., Knjiga 1, ss. 341-342.5 Parcijalna istraživanja konkurentnosti privatizovanih preduzeća ukazuju da se prestruktuiranje odvija sporo i neujednačeno. Poslovanje privatizovanih preduzeća karakteriše niska dobit (profit), visoka zaduženost, visoki troškovi proizvodnje i velike teškoće u upravljanju gotovinom. Za detalje videdi u: Studija (2006): Konkurentnost privrede Srbije, ss. 121-133, Jefferson Institute, Beograd. Važno je napomenuti, da se rezultati zasnivaju na uzorku koji nije statistički relevantan. Kao uzorak uzeta su preduzeća koja su bila prodata putem tendera u 2002 i 2003. godini, ali je samo 61% pristalo da popuni ovaj upitnik (što samo za sebe govori o problematičnosti efekata privatizacije – javna promocija rezultata dobrog poslovanja u savremenim tržišnim privredama je najbolja i najeftinija reklama za svako preduzeće!).6 Srbija je prema podacima Svetskog ekonomskog foruma za 2006-2007. godinu, prema indeksu ukupne konkurentnosti (GCI) pala sa 77. pozicije u 2003, na 85. mesto u 2005. i 87. mesto u 2006. godini.


pojedinačnih ili grupnih ciljeva, a ne njihovog stavljanja u funkciju javnog servisa koji obezbeđuje efikasno tržišno privređivanje.

Šesto, nerazvijena specijalizovana institucionalna i tržišna infrastruktura (pre svega, finansijsko tržište, tržište rada, tržište menadžera i tržište preduzeća) za potrebe prestruktuiranja preduzeća i njihovih međusobnih odnosa u lancu reprodukcije, ali i nedostatak političke volje za smelo otvaranje procesa integracije, divestmenta i likvidacije (što se najbolje vidi iz konkretnih rešenja institucionalne regulacije privatizacije), su ograničavajuće delovali na pravac i intenzitet njihovog prilagođavanja tržišnim uslovima privređivanja.

U navedenom kontekstu, mogu se odrediti i ključni ograničavajući faktori za unapređenje performansi preduzeća prema kriterijumima otvorene tržišne privrede. Ključni problem je svakako činjenica, što i dalje umesto nevidljive ruke tržišta egzistira (doduše manje nego u periodu pre 2000. godine) vidljivo rukovanje komercijalnim preduzećima i lukrativnim poslovnim poduhvatima od strane distributivno-orijentisanih koalicija pod kontrolom dominatnih političkih opcija na vlasti. Konkurencija, posebno, na tržištima rada, menadžera i finansijskog kapitala je nerazvijena i deformisana. Dobavljači ulaznih inputa su malobrojni i sa niskim ekonomskim i tehničkim performansama. Sindikati su neorganizovani i bez snage, tradicije i kulture pregovaranja. Preduzetništvo i menadžment su konzervativni, pasivni i nedovoljno produktivno motivisani. Zbog slabe pravne zaštite i netranparentne arbitrarnosti političkog faktora - ekonomski i vanekonomski rizici i dalje deluju ograničavajuće na privatna ulaganja u revitalizaciju, modernizaciju i razvoj izvoznih industrija.

Navedeni faktori ukazuju da je suština problema niske efikasnosti nacionalnih preduzeća u činjenici da nije uspostavljena komplementarnost između uloge države u privredi i privatnih učesnika. Time dolazimo i do suštine državne (javne) intervencije u domenu unapređenja performansi preduzeća. Nesumnjivo je da, globalno tržište, odnosno u slučaju Srbije Unutrašnje tržište Evropske Unije, potvrđuje ili ne potvrđuje opravdanost određene intervencionističke politike. Konkurentski pritisak na globalnom tržištu, odnosno na Unutrašnjem tržištu Evropske Unije je osnovni i najvažniji mehanizam koji pokreće privredne subjekte u pravcu prilagođavanja na promenjene uslove privređivanja. No, tržište nije i dovoljan mehanizam za osiguranje potrebnog pravca i dinamike


promena. Prestruktuiranje proizvodnog kapitala, poslovnih procesa i proizvodnih programa, zavisi, u prvom redu, od složenog informacionog sistema u kome je tržišna konkurencija samo jedan od izvora podsticaja. Privredni subjekti se moraju ponašati i kooperativno, jer im međuzavisnost omogućuje, kroz efekte učenja, kooperacije i zajedničkih ulaganja, obezbeđenje nedostajućih resursa i performansi potrebnih za racionalno poslovanje u uslovima intenzivne međunarodne konkurencije i dinamičnih promena u političkoj, ekonomskoj, socijalnoj i demografskoj sferi. Ustvari, uspešno (nacionalno) preduzeće je proizvod ukupnih društveno-ekonomskih napora kojim je ono, kao osnovni subjekat privređivanja u savremenoj tržišnoj privredi, integrisano u jedan kompleksni hijerarhijski sistem sastavljen od četiri nivoa:

Prvi nivo, obuhvata pojedinačna preduzeća objedinjena u poslovne mreže i alijanse ili izvozne klastere (u staroj terminologiji: poslovne reprodukcione celine) na način koji obezbeđuje ekonomski i tehnološki efikasno poslovanje u uslovima globalne konkurencije i drugih rigidnosti koje nameće protekcionistički orijentisane spoljnoekonomske politike razvijenih tržišnih privreda.

Drugi nivo, obuhvata pojedinačna preduzeća objedinjena u makroreprodukcione celine kojima se obezbeđuje optimalna (nacionalna) društvena podela rada i njegovo snabdevanje svim potrebnim fizičkim inputima (posebno: energijom, sirovinama, osnovnim reprodukcionim materijalima, intermedijarnim proizvodima, poslovnim uslugama, uslugama saobraćaja i telekomunikacija) pod najpovoljnijim ekonomskim i tehničkim uslovima. U širem značenju u makroreprodukcione celine spadaju i velike trgovačke kompanije, kako na strani snabdevanja ulaznim inputima i intermedijarnim proizvodima, tako i na strani marketinga, plasmana i obezbeđenja postprodajne podrške na ciljnim segmentima globalnog tržišta.

Treći nivo, obuhvata pojedinačna preduzeća u institucionalno uređenim okvirima nacionalnog društveno-ekonomskog okruženja. Njegov osnovni zadatak je snabdevanje preduzeća humanim i finansijskim kapitalom, javnim dobrima i uslugama javne uprave, na način koji podsticajno deluje na njihovo ponašanje u smislu zadovoljenja širih društveno-ekonomskih ciljeva - na osnovu kriterijuma povećanja konkurentnosti proizvoda, procesa, privrednih subjekata, poslovnih i makroreprodukcionih celina. Sadržaj institucionalnog uređenja


trebalo bi da obezbedi svakom preduzeću: (1) razvojno podsticajno okruženje, (2) poslovno podsticajno okruženje, (3) unapređenje upravljanja, (4) participativnost i decentralizaciju i (5) konzistentnu, transparentnu i preciznu viziju privrednog, socijalnog i tehnološkog razvoja.

Četvrti nivo, obuhvata preduzeća u institucionalno uređenim okvirima Unutrašnjeg tržišta Evropske Unije, odnosno drugih segmenata globalnog tržišta (pre svega, SAD, Rusije, ostalih zemalja ZND-a, ali i Kine, Japana i Indije). Njegov zadatak je da preduzeću obezbedi ekonomiju obima i podsticanje razvoja onih proizvodnji koje mogu na bazi raspoloživih faktora proizvodnje, kao i onih koje će se razviti u budućnosti, da dostignu nivo efikasnosti i konkurentnosti u pogledu cena, kvaliteta, dizajna i obezbeđenja postprodajne podrške u uslovima oštre međunarodne konkurencije.

U navedenom sistemu ne postoje oštre granice između hijerarhijski ustrojenih novoa. Tako se, organizacija poslovne mreže ili alijanse, odnosno izvoznog klastera ali i (nacionalnog) preduzeća kao Transnacionalne korporacije (a takve postoje u Srbiji!), može prostirati na svim navedenim nivoima, ali i šire kada značajan deo poslovanja realizuje izvan okvira Evropske Unije. Međutim, za Srbiju kao malu i siromašnu zemlju sa beznačajnim radom stvorenim resursima, koja mora prihvatiti standarde poslovanja koji vladaju na Unutrašnjem tržištu Evropske Unije kao egzogene varijable, navedena podela ima potrebnu teorijsku i empirijsku validnost.

Formiranje navedene organizacione strukture je rezultat, pre svega, inteligentne javne regulacije privrede i privrednog razvoja, koja je, u prvom redu, određena dobrim sadržajem tekuće ekonomske,


socijalne i obrazovne politike7. U ovom kontekstu, može se izvršiti i vrednovanje mera i instrumenata ekonomske politike u funkciji unapređenja performansi preduzeća. U cilju analize podelićemo ih u šest osnovnih grupa (Tabela br. 4):

1. Mere i instrumenti za podsticanje konkurencije;

2. Mere i instrumenti za podsticanje kooperacije;

3. Mere i instrumenti za podsticanje razvoja nove poslovne kulture i kulture rada;

4. Mere i instrumenti za podsticanje investicija u revitalizaciju i modernizaciju poslovnih procesa i proizvoda;

5. Mere i instrumenti za unapređenje performansi humanog kapitala i podsticanje mobilnosti radne snage;

6. Mere i instrumenti za podsticanje implementacije proizvodno-tehnoloških standarda, osiguranje kvaliteta proizvoda i procesa i uspostavljanje koncepcije odivog razvoja;

7 Koncept inteligentne javne regulacije privrede i privrednog razvoja je izveden na osnovu teze kojim se problem unapređenja performansi preduzeća zasniva (između ostalog) i na implementaciji modela razvoja zasnovanog na paradigmama: uspešna privreda, kreativno društvo i inovativna privreda.

Osnova uspešne privrede je dobro funkcionisanje privrednog sistema u korist svih njegovih subjekata. To znači obezbeđenje uslova za stalan i primetan rast proizvodnje i zaposlenosti iz godine u godinu i raspodelu novostvorene vrednosti na sve članove društva. Za detalje videti u Adžić, S. (2006), Privredni sistem i ekonomska politika, Ekonomski fakultet, Subotica, ss. 137-140. Koncepcija razvoja kreativnog društva i inovativne privrede se zasniva na jačanju istraživačkih i tehnoloških potencijala produktivnim povezivanjem obrazovanja, naučno-istraživačkih aktivnosti, proizvodnje javnih dobara i usluga javne uprave na način koji obezbeđuje efikasno sticanje novih znanja i veština, difuzija i implementacija novih tehnologija kao ključnih faktora dinamiziranja privrednog, socijalnog i kulturnog razvoja u savremenim (modernim) tržišnim privredama. Naravno, da se pojmovi kreativno društvo i inovativna privreda moraju posmatrati u pluralističkom konceptu. Kreativno društvo i inovativna privreda su samo jedan od (pod) sistema ukupnog (u ovom slučaju, regionalnog) ekonomskog, socijalnog i kulturnog sistema. U svakom realnom društveno-ekonomskom sistemu – kreativno društvo i inovativna privreda funkcionišu uporedo sa drugim društveno-ekonomskim (pod) sistemima, ali ono što suštinski obeležava savremena društva i privrede, to je njihova ključna uloga u struktuiranju faktora privrednog razvoja, rastu (ili padu) konkurentnosti, zaposlenosti i kvaliteta života (životnog standarda). Za detalje videti u Adžić, S. (2006), Kreativno društvo, inovativna privreda i tranzicija – Studija slučaja za Vojvodinu, Zbornik radova: “Socijalni kapital i društvena integracija”, Filozofski fakultet u Novom Sadu, Odsek za sociologiju, Novi Sad, ss 315-339. Osnovni zadatak implementacije ove tri koncepcije je da svi članovi društva koji to žele dođu do zaposlenja. Zbog toga je osnova za njihovu implementaciju, pragmatična ekonomska politika koja se zasniva na tezi da je u kreiranju sadržaja ciljeva i akcija, umesto slepog podržavanja nekog intelektualno zavodljivog teorijskog koncepta ili preporuka međunarodnih političkih i ekonomskih organizacija, potrebno bolje razumevanje problema, odgovarajuća regulativa i kontrola njene implementacije u cilju skraćenja perioda smanjenja ekonomske aktivnosti, ali i orijentacija na neutralisanje onih društveno neprihvatljivih pojava u periodima rastuće ekonomske aktivnosti, koja nesumnjivo deluju na kasniju pojavu njenog smanjenja, odnosno umanjenje ličnih nevolja i tegoba koje nosi nezaposlenost izazvana cikličnim kretanjima privredne aktivnosti. Za detalje videti u: Adžić, S. (2006), Privredni sistem i ekonomska politika, Ekonomski fakultet, Subotica, ss. 140-144.


Tabela br. 4. Pregled područja mera i instrumenata politike unapređenja performansi prema kriterijumumima otvorene tržišne privrede

Podsticanje konkurencije

Antimonopolska regulativaPolitika prema malim i srednjim preduzećimaPolitika javnih nabavki

Podsticanje kooperacije

Podsticanje povezivanja u izvozno orijentisane reprodukcione celineRevitalizacija, modernizacija i razvoj saobraćaja sa kompleksom makrologističkih baza i graničnim prelazimaRazvoj telekomunikacijaŠirenje primene informacionih tehnologija

Razvoj nove poslovne kulturei kulture rada

Obrazovna politikaPolitika izbora menadžera u javnom sektoru

Podsticanje investicija

Poreski podsticajiPodsticanje direktnih stranih investicija u postojeća preduzećaDirektna finansijska podrška

Radna snaga Programi za kontinualno unapređenje znanja preduzetnika i menadžeraProgrami za unapređenje znanja stručnih timova u preduzećimaProgrami prekvalifikacije radne snage

Standardi, kvalitet

Politika održivog razvojaKvalitet i standardiMetrologijaEDI tehnologije i EFIFACT standardiNumeričko označavanje proizvodaInstitucionalni sistem za zaštitu industrijske, komercijalne i intelektualne svojineSistem naučno-tehnoloških informacijaInovacioni centri

Izložena klasifikacija mera i instrumenata ekonomske politike u funkciji unapređenja performansi preduzeća, kao i analiza efekata njihove primene, ukazuje na sledeće ključne momente:

Prvo, mere i instrumenti ekonomske politike u funkciji unapređenja performansi preduzeća prema kriterijumima otvorene tržišne privrede, se preklapaju sa sadržajem ključnih sektorskih (razvojnih) politika, pre svega, strategijom razvoja agro-industrijskog kompleksa, industrijskom, trgovinskom i obrazovnom politikom, politikom razvoja preduzetništva, “malog” biznisa, malih i srednjih preduzeća, te strategijom tehnološkog razvoja i politikom održivog razvoja. Stoga ne postoje potrebe za definisanjem eksplicitne politike za unapređenje performansi preduzeća, nego njene ciljeve, mere i instrumente treba ugraditi u sve ključne sektorske politike, sa naglaskom na aktivnostima za podsticanje difuzije organizacionih inovacija i razvoj poslovne kulture i kulture rada orijentisane prema globalnom tržištu (za agro-industrijski kompleks) i Unutrašnjem tržištu Evropske Unije (za ostalu prerađivačku industriju) u pravcu zadovoljenja potreba konkretnih potrošača i razvoja saradnje i kooperacije u kojoj dobijaju svi, kao osnovnih izvora egzistencije svakog privrednog subjekta.


Drugo, domet mera i instrumenata ekonomske politike u funkciji unapređenja performansi preduzeća prema kriterijumima otvorene tržišne privrede je veoma ograničen, kada: (1) ne postoji razvijen sistem automatskih podsticaja, odnosno razni tržišni i netržišni oblici motivacije, (2) opšta ekonomska klima, odnosno opšta ekonomska struktura značajno skraćuje vremenski horizont ključnih poslovnih odluka, (3) su fiskalne i parafiskalne obaveze iz regularnog poslovanja visoke i (4) dobici od uvođenja poslovnih inovacija i intenziviranja međunarodne saradnje marginalni u odnosu na druge mogućnosti sticanja ekonomskih i drugih statusnih dobitaka. U ovom slučaju, mere zasnovane na finansijskim instrumentima obično ne rezultiraju realnim akcijama na unapređenja performansi preduzeća prema kriterijumima otvorene tržišne privrede, jer ih preduzeća koriste kao kompenzacija za poslovanje u uslovima destimulativnog makroekonomskog okruženja.

Treće, u slučaju Srbije, imamo situaciju da (većina) preduzeća nije sposobna za snimanje realne unutrašnje situacije i njene evaluacije u pravcu otvaranja prema evropskom okruženju, niti je administracija sposobna te nedostatke korigovati (što se ogleda, pre svega u nepostojanju eksplicitne verzije nacionalne industrijske politike i (izvozno orijentisane) strategije agro-industrijskog kompleksa!). Time je ukupan manevarski prostor za realizaciju politike unapređenja performansi preduzeća prema kriterijumima otvorene tržišne privrede znatno sužen i može se na kratki rok locirati u domen mera i instrumenata za: (1) podsticanje razvoja nove poslovne kulture i kulture rada i (2) implementaciju proizvodno-tehnoloških standarda, uvođenje sistema osiguranja kvaliteta proizvoda i procesa (šrema standardu ISO 9000:2000) i implementaciju koncepcije održivog razvoja u tekuće poslovne aktivnosti (prema standardu ISO 14.000).

4. Institucionalna uređenost i problemi efikasnosti investicione politike u Srbiji

U oficijelnoj strategiji pridruživanja Srbije Evropskoj Uniji8,

projektovan je veoma ambiciozan cilj da se u periodu od 2006. do 2012. godine ostvari rast bruto-društvenog proizvoda po prosečnoj stopi od 7% godišnje. U kontekstu svih ograničenja, od kojih je jedan 8 Društveno-ekonomski aspekti pripreme Srbije za pridruživanje Evropskoj Uniji su detaljno razrađeni i naučno elaborirani u Studiji “Nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije 2006-2012”, koju je u toku 2006. godine izradio Republički zavod za razvoj u saradnji sa Ministarstvom privrede Vlade Srbije.


deo naveden u ovom radu, odabran je model razvoja zasnovan na intenziviranju investicija, prema kome bi učešće fiksnih investicija u bruto-društvenom proizvodu trebalo da poraste sa 17,3% u 2005. godini na 25% u 2012. godini i to tako da njihov rast u periodu do 2009. godine bude 15,7%, a u periodu od 2009. do 2012. godine 10,8% godišnje. Predviđeno je da se u ovom periodu ukupno investira 70,0 mrd. USD, od čega 23 mrd. USD u infrastrukturu i 47 mrd. USD u korporativni sektor. Sa obzirom da ne postoje interni potencijali za ovako visoki obim fiksnih investicija, projektovano je visoko ušešće stranih direktnih investicija od prosečno 3 mrd USD godišnje.

U svetlu teme u ovom radu, postoji potreba detaljnije elaboracija efikasnosti nacionalnog sistema za upravljanje investicionim poduhvatima. U Srbiji je, u periodu od 1980. godine pa do kraja 2005. godine, bilo lansirano čak šest implicitno ili eksplicitno definisanih makroekonomskih investicionih programa revitalizacije i modernizacije sa izraženim direktnim i indirektnim mezo i mikroekonomskim sadržajem9. Ne ulazeći detaljnije u strukturu ciljeva ovih programa, kao ni u analizu izvora za finansiranje i stručne i fizičke resurse za njihovu realizaciju, navešću samo sledeće neosporne činjenice10.

Prvo, očigledan je veliki neuspeh u realizaciji makroekonomskih investicionih programa u periodiu od 1980. do 2005. godine. U suštini, implicitni makroekonomski investicioni programi inicirani u osamdesetim godinama prošlog stoleća, postojali su samo na papiru, ili su bili kontraproduktivni, jer su akcije na njihovoj realizaciji doprinele urušavanju institucionalnog, političkog, privrednog i kulturnog sistema (kao što je to bio, na primer slučaj sa tzv. “Zajmom za privredni preporod Srbije”). Iako sa veoma ograničenim ciljevima, makroekonomski program modernizacije saobraćajne infrastrukture 9 Prvi makroekonomski investicioni program je bio implicitno integrisan u okviru tzv. Programa dugoročne ekonomske stabilizacije 1982-1984. Drugi makroekonomski investicioni program je bio implicitno integrisan u okviru Strategije tehnološkog razvoja Jugoslavije 1987-1989. Treći makroekonomski investicioni program je bio implicitno lansiran krajem osamdesetih godina prošlog stoleća u okviru političkih priprema za borbu oko nasleđa bivše SFR Jugoslavije - pod opštim motom “Srbija kao Švedska”. Četvrti makroekonomski investicioni program je bio eksplicitno lansiran sredinom devedesetih godina prošlog stoleća, kroz projekte završetka autoputa: Subotica – Beograd – Preševo i izgradnje tzv. brze pruge na relaciji: Beograd – Novi Sad – Subotica. Peti makroekonomski program je bio eksplicitno lansiran u sklopu obnove ključnih delova razorene infrastrukture za vreme NATO agresije na Srbiju od 24.03. do 07.06.1999. godine. Šesti makroekonomski investicioni program je bio implicitno integrisan u okvire Strategije političke, institucionalne, privredne, vanprivredne i kulturne modernizacije Srbije, koju je pripremila koalicija DOS u 2000. godini.10 Adžić, S (2006). Da li će Nacionalni investicioni plan postati žrtva maglovite tranzicije?, u Zborniku: “Okrugli sto: Nacionalni investicioni plan - razvojni podsticaji i ograničenja”, str. 98, Naučno društvo ekonomista, Fond za razvoj ekonomske nauke i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd.


na (sadašnjem) Transevropskom koridoru X, lansiran sredinom devedesetih godina prošlog stoleća, doživeo je sličnu sudbinu, jer se sveo na (nekvalitetnu) izgradnju nekoliko nepovezanih i parcijalnih deonica na (budućem) Autoputu: Subotica – Beograd – Preševo.

Drugo, jedini makroekonomski investicioni program, koji je realizovan u predviđenom obimu i dinamici je obnova ključnih delova razorene fizičke infrastrukture za vreme NATO bombardovanja, koja je izvršena od druge polovine 1999. do kraja III. kvartala 2000. godine. Osnovni faktori uspešne realizacije su bili: (1) jasna, precizna i transparentna selekcija projekata, (2) dobro projektovana dinamika realizacije na osnovu precizne procene finansijskih, stručnih i fizičkih resursa za realizaciju svakog konkretnog projekta i (3) jasna i precizno uređena institucionalna kontrola i individualna odgovornost za njihovo (ne)izvršenje. Međutim, sa druge strane, njegovi direktni mezo i mikroekonomski efekti su minorni, jer zbog malog obima i kratkog perioda realizacije nije mogao da značajnije utiče na promene u strukturi privrede i obrazaca ponašanja privrednih subjekata.

Treće, nesumnjivo je da su u okvirima Strategije za političku, institucionalnu, privrednu, vanprivrednu i kulturnu modernizaciju Srbije, koji je pripremila koalicija DOS u 2000. godini, inicirani i realizovani (uz međunarodnu ekonomsku i tehničku podršku) značajni investicioni projekti obnove i revitalizacije fizičke infrastrukture. Međutim, do danas nemamo transparentan, precizan i jasan uvid u njihovu kompletnu strukturu, ciljeve, dinamiku i društvene i finansijske troškove realizacije, kao ni analizu njihovih efekata na unapređenje makro, mezo i mikroekonomskih performansi nacionalne privrede.

Da bi se poboljšala efikasnost nacionalnog sistema upravljanja investicijama, potrebno je jasno, precizno i transparentno odrediti njene ciljeve. U svetlu teze, da bi rešenja trebalo tražiti prvenstveno u funkciji stavljanja raspoloživog proizvodnog kapitala u ekonomsku funkciji na osnovu dinamiziranja izvoza moguće je odrediti i osnovne smisao javne (državne) investicione aktivnosti. To su investicije za poboljšanje funkcionisanja infrastrukturnog, socijalnog, obrazovnog, zdravstvenog i kulturnog sistema. Srbiji je potrebna fizička infrastruktura po minimalnim evropskim standardima, kvalitetan i međunarodno konkurentan obrazovni sistem prema


najboljim svetskim uzorima11, zdravstveni sistem orijentisan na preventivno delovanje i očuvanje dugotrajne radne sposobnosti celokupnog stanovništva, kao i sistem socijalne zaštite sposoban da na produktivan način razreši probleme koji nastaju zbog dinamičnog ulaska preduzeća u nove i izlaska iz starih poslova. Makroekonomska investiciona politika za podržavanje ove orijentacije mora biti naučno zasnovana i društveno organizovana delatnost. To je posledica i činjenice, da sa privatizacijom i većim stepenom decentralizacije u upravljanju i donošenju investicionih odluka nastaju dve osnovne opasnosti. Prva je već navedena, to je “deindustrijalizacija”, koja se u Srbiji ogleda u potiskivanju realne privrede u korist unutrašnje trgovine, finansijskog sektora i javnih finansija. Druga je vezana za fenomen razvoja korupcije i političkog voluntarizma, sa njihovim pogubnim posledicama na sistem nacionalnih vrednosti i kulturu života i rada.

Naučna zasnovanost je sredstvo i za neutralisanje konflikata, koji, normalno, prate javni izbor razvojnih ciljeva i prioriteta. Mora se prihvatiti stav, da su konflikti u izboru ciljeva i mehanizama razvojne politike prirodni i višeslojni. Na najvišem nivou su konflikti između ekonomske efikasnosti i boljeg korišćenja svih raspoloživih finansijskih, ljudskih i materijalnih faktora razvoja, sa jedne strane, i društvene pravičnosti, sa druge strane. Na nižim nivoima su konflikti između pojedinih razvojnih ciljeva, koji se pojavljuju kao konflikti između više i manje razvijenih regiona, između pojedinih grana, između pojedinih segmenata političke, ekonomske i stručne elite, pa čak i pojedinih preduzeća i njihovih podsistema, koji učešćem u realizaciji javnih projekata ili njihovim korišćenjem obezbeđuju svoju egzistenciju, ili neki drugi interes. U demokratskom društvu, rešenja za prevazilaženje konflikata se moraju tražiti usaglašavanjem interesa zainteresovanih partnera i nalaženjem alternativa, koje su za sve prihvatljive. Naravno da je to, uslovljeno, izgradnjom odgovarajućeg sistema za vrednovanje i izbor optimalne ili zadovoljavajuće

11 Iz postulata, da u globalnom okruženju struktuiranom prema neo-liberalnom konceptu, svako ima pravo da sebi odredi mesto i uslove rada, treba izvesti i osnovnu viziju razvoja obrazovanja u Srbiji. Osnovni zadatak sistema obrazovanja je da njegovim korisnicima obezbedi kvalitet, koji će im omogućiti da ravnopravno konkurišu na evropskom i drugim ključnim segmentima globalnog tržišta rada. Samo takvo obrazovanje pruža osnovu i nacionalnim preduzećima da obezbede sa (nacionalnog) tržišta rada potrebna znanja i umeća za opstanak i razvoj u uslovima oštre i neravnopravne tržišne utakmice.


alternative, kao i naknada za one koje gube12. U naučnom smislu, vrednovanje investicione politike treba da se zasniva na proceni njenog uticaja na: (1) porast kvaliteta života stanovništva, (2) ravnomeran regionalni razvoj i poboljšanja u međuregionalnoj podeli rada u skladu sa potrebama većeg korišćenja prirodnih i radom stvorenih resursa, (3) privatno investiranje, posebno, u funkciji unapređenja konkurentnosti realnog sektora i (4) brži razvoj i poboljšanje ekonomske efikasnosti NTIOK kompleks veza (Nauka – Tehnologija – Informacije – Obrazovanje – Organizacija – Telekomunikacije). Ako se ovom kontekstu, izvrši analiza ponuđene verzije Strategije privrednog razvoja Srbije do 2012. godine može se oceniti da su svi navedeni kriterijumi ispunjeni. U svetlu ove činjenice, pokušaće se da se razmotri: “Šta bi trebalo uraditi u domenu institucionalnog uređenja investicionog angažovanja kapitala u Srbiji?”. U ovom kontekstu obradiće se: (1) Suština institucionalne (ne)uređenosti u tržišnom modelu investicionog angažovanja kapitala u Srbiji i (2) Šta bi trebalo uraditi na planu unapređenja državnog (javnog) modela investicionog angažovanja kapitala u Srbiji?

5. Šta je suština institucionalne (ne)uređenosti u tržišnom modelu investicionog angažovanja kapitala u Srbiji?

Tržišne reforme su proces pripreme i realizacije investicionih odluka u najvećem broju slučajeva prenele na preduzeća. U skladu sa osnovnim aksiomima funkcionisanja trišne privrede, preko odgovarajućih (poslovnih) investicionih programa, obezbeđuje se 12 Tipičan primer, kako ne treba raditi u određivanju ciljeva i mehanizama investicione politike su aktuelni sporovi oko koncesije za izgradnju Autoputa: Subotica – Beograd – Požega. Prirodan društveno-ekonomski konflikt koji je vezan za predlog konstrukcije za finansiranje ovog projekta, u uslovima kada na deonici: Beograd – Požega ne postoji dovoljan obim saobraćaja za privatno finansiranje potrebne investicije, prerastao je, prevashodno u politički. Moje opredeljenje prema realizaciji ovog projekta je negativno, ali ono nije posledica, određenog političkog stava, nego rezultat analize širih ekonomskih refleksija na ukupnu nacionalnu privrednu efikasnost i pravičnost. Naime, mislim, da dok se ne izgradi kompletna saobraćajna infrastruktura na Transevropskim koridorima VII i X koja je u interesu jednog šireg kruga zemalja, ne bi trebalo da bude drugih velikih investicija u novogradnju saobraćajne infrastrukture. Prema tome, tek kada se u Srbiji završe radovi na: (1) izgradnji kompletnog Autoputa prema evropskim standardima (a ne u kvalitetu koji obeležavaju pojedine nove ili rekonstruisane deonice) na relaciji: Subotica - Beograd (naravno, sa obilaznicom oko Beograda) – Niš – Preševo, sa krakom: Niš – Dimitrovgrad, (2) novogradnji i revitalizaciji dvokolosečne železničke pruge na relaciji: Subotica – Beograd – Niš, osposobljene za brzine do 160 km/h, sa krakovima do Dimitrovgrada, odnosno, Preševa osposobljenim za brzine do 120 km/h i opremanju najmodernijim sistemima za upravljanje železničkim saobraćajem i (3) uređenju Dunava za rečni saobraćaj prema najvišim standardima Evropske Unije, nastaće uslovi za novogradnju na drugim pravcima. Naravno, da bi ovaj projekat, sam po sebi, trebao da bude zaseban makroekonomski investicioni poduhvat (što sada nije, jer je podeljen u čitav niz parcijalnih projekata, od kojih se neki nalaze u fazi idejne studije). Naravno, da bi sa druge strane, trebalo paralelno realizovati poseban skup programa (projekata) revitalizacije i modernizacije postojeće putne i železničke mreže, kao i izgradnje novih puteva, ali isključivo u nerazvijenim i pograničnim ruralnim područjima u funkciji povezivanja cele Srbije na ove Transevropske koridore..


realizacija razvojne politike preduzeća, odnosno težnja preduzetnika ili njegovih vlasnika i menadžera da planiranjem ciljeva i metoda rasta (povećanja prodaje, povećanja dobiti, modernizacije ili izgradnje novih kapaciteta, razvoja humanih resursa) i razvoja (održavanja i povećanja konkurentnosti u uslovima otvorene i oštre tržišne utakmice, ulaženje u nove programe, procese i proizvode, izlaženje iz starih poslova) obezbedi uslovi za njegovu dugoročnu egzistenciju. U ovom značenju, investicioni projekti se izvode iz dugoročnih ili strategijskih poslovnih planova. Određivanje poslovnog planiranja, kao dugoročnog ili strategijskog je posledica opredeljenja njegove vlasničke i rukovodeće strukture, da li će rešenja za dugoročnu egzistenciju (svog preduzeća) tražiti u ekstrapolaciji poslovnih trendova iz prošlosti u budućnost (dugoročno planiranje), ili će pokušati da razvojno ponašanje preduzeća postavi na projektnim principima u više varijanti, kako bi se omogućilo poslovanje i u bitno promenjenim okolnostima (strategijsko planiranje)13. U ovom kontekstu, mogu se izvesti i osnovni ciljevi i instrumenti investicione politike prosečnog nacionalnog preduzeća.

Prvo je potrebno doneti odluku o tome, koji će se i kakvi poslovi obavljati ili napustiti i kako će se izvršiti raspodela raspoloživih resursa između starih i novih poslova. Osnovni cilj ovako osmišljene aktivnosti treba da bude stvaranje konfiguracije preduzeća, koje će imati: (1) zdravu finansijsku strukturu, (2) kvalifikovano i dinamično rukovodstvo, (3) odgovarajuća fizička sredstva i osoblje, (4) fleksibilnu organizacionu strukturu i (5) efikasni sistem individualne motivacije, koji kumulativno obezbeđuju uslove za tehnički i ekonomski efikasnu proizvodnju kvalitetnih proizvoda, koji se mogu plasirati na odabrane segmente globalnog tržišta u uslovima otvorene i oštre tržišne utakmice, odnosno, fleksibilnost koja omogućava brzu reakciju na stohastične signale iz okruženja.

Drugo, u praktičnoj realizaciji trebalo bi koristiti razne poslovne zahvate, među kojima bi izdvojila: (1) uvođenje matrične organizacije zasnovane na primeni funkcionalnih (upravljanje, razvoj, poslovanje i proizvodnja, logistika, personalno) i ekonomskih (profitni centri, troškovni centri) principa u organizaciji internih poslovnih aktivnosti, (2) generalni remont i modernizaciju postojeće opreme u funkciji povećanja pogonske spremnosti, poboljšanja kvaliteta procesa i proizvoda i smanjenja troškova, (3) revitalizaciju i rekonstrukciju

13 Adžić, S. (1993), Investicioni procesi, u Monografiji “Upravljanje razvojem”, ss. 199-205, Agora, Beograd i Tehnički fakultet Zrenjanin.


građevina, instalacija i infrastrukture u funkciji poboljšanja uslova rada i sniženja troškova tekućeg poslovanja, (4) tehnička poboljšanja na postojećim proizvodima, tehnologijama i procesima u cilju poboljšanja kvaliteta i racionalizacije potrošnje resursa – rada, sirovina i energije, (5) uvođenje informacionog sistema za potrebe operativnog i finansijskog planiranja u realnom vremenu u cilju skraćenja ciklusa proizvodnje i distribucije i troškova njihovog finansiranja, (6) razvoj sistema za osiguranje kvaliteta procesa i proizvoda prema međunarodnim standardima ISO 9000:2000 i ISO 14.000, (7) razvoj sistema motivacije u funkciji smanjenja troškova poslovanja, poboljšanja kvaliteta proizvoda i procesa i povećanja prodaje, (8) povećanje prodaje, prvenstveno, prodorom na nova tržišta, (9) smanjenje fizičkih resursa (prostora, opreme i zaposlenosti) na osnovu sveobuhvatne analize stepena iskorišćenosti kapaciteta i resursa, (10) regularno povlačenje iz sekundarnih i tercijarnih poslovnih aktivnosti ili stvaranje uslova za njihovu komercijalizaciju, (11) razvoj sistema kontinualnog obrazovanja u funkciji unapređenja performansi humanog kapitala i (12) novi proizvodi (prvenstveno bez dodatnog investiranja u novi prostor i zaposlenost).

Treće, za operacionalizaciju (poslovne) investicione politike, trebalo bi izvršiti povezivanje strateškog planiranja i “reinženjeringa”14,

kako bi se preciznije označilo jedinstvo aktivnosti na prestruktuiranju preduzeća u cilju njegovog prilagođavanja uslovima poslovanja u turbulentnom okruženju i istraživanju najboljih načina za njihovu realizaciju (što predstavlja strateško planiranje u užem tehničkom smislu!), s jedne strane, i načina i procesa za njihovu praktičnu realizaciju (poslovna razvojna politika!), s druge strane.

Četvrto, ceo program mora biti podržan veoma jasnim i preciznim direktnim investicionim projektima sa strukturom prilagođenom navedenim aktivnostima od (1) do (12).

14 Pod reinženjeringom se podrazumevaju takvi zahvati u organizaciji i dizajnu sistema koji obezbeđuju suštinske i kvalitativne promene u njegovom funkcionisanju. U tom smislu se tehnika reinženjeringa zasniva na radikalnom horizontalnom restruktuiranju organizacije u cilju poboljšanja performansi pojedinih ključnih procesa, a ne na principu vertikalnog restruktuiranja hijerarhijskih veza. Tehnika (poslovnog) reinženjeringa je razvijena početkom devedesetih godina prošlog stoleća i na početku je zastupana ideja da njena primena označava projektovanje nove organizacije od nule. No, pošto se ubrzo pokazalo da malo kompanija i javnih službi u realnom životu može da sebi dozvoli luksuz projektovanja organizacije od nule, reinženjering se usmerio na aktivnosti za poboljšanje osnovnih (poslovnih i njima sličnih) procesa, kao i na pokušaje da se adekvatno definišu stvarne potrebe angažovanja rukovodećeg osoblja i ostalih zaposlenih u realizaciji procesa na osnovu kriterijuma maksimalne satisfakcije kupca, odnosno, korisnika javnog dobra ili usluge. Za detalje videti u: Adžić, S. (2004), Reinženjering privrednog sistema i ekonomske politike, u “Ekonomski Anali”, Tematski broj, Decembar, ss. 119-134.


Velika diskrepanca, između ovih teorijskih opservacija, izvedenih iz prakse upravljanja poslovnim investicionim projektima u razvijenim tržišnim privredama i naše stvarnosti otvara pitanje: “Zašto u našoj poslovnoj praksi, ima veoma malo primera implementacije ove koncepcije?”. Prema mišljenju autora, osnovni razlog je institucionalna (ne)uređenost, kao posledica dominacije interesa distributivno-orijentisanih koalicija i nesankcionisane zloupotreba ekonomske moći države. U ovom kontekstu, moguće je izvršiti poređenje između teorijskog modela uređenosti institucionalne infrastrukture potrebne za efikasno funkcionisanje tržišnog modela investicionog angažovanja kapitala i faktičkog stanja u Srbiji (Tabela br. 5).

Tabela br. 5: Teorijski model uređenosti institucionalne infrastrukture za efikasno funkcionisanje tržišnog modela investicionog angažovanja kapitala i stanje u Srbiji

Teorijski model uređenosti institucionalne infrastrukture:

Faktičko stanje (ne)uređenosti institucionalne infrastrukture u Srbiji:

Otvorena nacionalna tržišna privreda bez sektorskih i teritorijalnih barijera za slobodnu cirkulaciju faktora razvoja i proizvodnje

Zatvorena nacionalna privreda Mala sektorska i teritorijalna mobilnost faktora razvoja i proizvodnje

Dinamična nacionalna privredna struktura sa visokim stopama privrednog rasta

Neravnomerno raspoređena tranziciona depresija (po sektorima, delatnostima, urbanim centrima i ruralnim područjima)

Visoka efikasnost u korišćenju resursa Niska produktivnost korišćenja resursa

Razvijen, efikasan i decentralizovani finansijski sistem orijentisan na finansiranje preduzetnika i izvoznih projekata reprodukcije

Nerazvijen, centralizovan i neefikasan finansijski sistem orijentisan na finansiranje uvoza i stanovništva

Pravna država zasnovana na poštovanju ljudskih prava i ekonomskih sloboda

Nerazvijena pravna država

Jasna politička i ekonomska koncepcija razvoja savremene tržišne privrede zasnovana na opštem konsenzusu svih relevantnih političkih opcija i potvrđena kroz sveobuhvatno građansko izjašnjavanje o njenom sadržaju i ciljevima

Nejasna politička i ekonomska koncepcija opterećena interesima brojnih distribuciono-orijentisanih koalicija

Efikasan i profesionalan sistem javne uprave i usluga orijentisan na korisnike (preduzeća, menadžere, preduzetnike i stručne timove u realnoj privredi)

Ispolitizovan i birokratizovani sistem javne uprave i uslugaKadrovska struktura u javnom sektoru i javnim službama ne zadovoljava minimalne standarde Evropske Unije (posebno u javnoj (državnoj) upravi za regulaciju privrede i privrednog razvoja i obrazovanju)

NAPOMENA: U prezentiranom metodološkom pristupu - pojam institucionalne infrastrukture je određen kao skup aktivnih elemenata spoljneg okruženja u kojima funkcionišu privredni subjekti, kao autonomni akteri upravljanja investicionim poduhvatima.

U prezentiranom kontekstu institucionalne (ne) uređenosti postavlja se pitanje: “Od čega poći u određivanju uloge države u sferi privatnih


investicija u Srbiji?”. U svetlu teorije sistema, rešenja za efikasno upravljanje investicionim poduhvatima u uslovima neuređenog institucionalnog okruženja trebalo bi potražiti u politici aktivnog umrežavanja i klasterizacije u funkciji razvoja izvoznih industrija, prema ranije navedenom konceptu pozicioniranja preduzeća u hijerarhijskom sistemu struktuiranom u četiri nivoa. Ako se ova ideja prevede u operativnu ravan, može se izvesti i osnovna skica sadržaja ciljeva i akcija javnog faktora za nadomeštanje institucionalne (ne) uređenosti. To je, po mišljenju autora, modifikovana implementacija ideje izložene u Studiji: “Strategija privrednog razvoja Srbije” iz 2002 godine15. Pošto je danas jasno, da je za Srbiju sasvim svejedno šta će proizvoditi, pod uslovom da ta proizvodnja može da opstane u uslovima oštre međunarodne konkurencije, predmet javne intervencije mogu biti samo: (1) proizvodni kapaciteti u funkciji maksimiziranja izvoza Srbije, (2) proizvodni kapacitete za obezbeđenje konkurentnosti nacionalnih inputa za izvozne industrije i (3) infrastruktura.

U prvu grupu, po mom mišljenju, trebalo bi da spadaju: agro-industrijski kompleks, elektro-metalni kompleks, kompleks za proizvodnju roba široke potrošnje, deo kompleksa za proizvodnju materijala (posebno, crna i obojena metalurgija i prerada obojenih metala), kojima bi trebalo pridružiti i farmaceutsku i vojnu industriju. Druga grupa trebala bi da obuhvata preostali deo kompleksa za proizvodnju materijala (hemijska industrija, proizvodnja i prerada nemetala, proizvodnja građevinskog materijala, prerada drveta), spoljnu i unutrašnju trgovinu, građevinarstvo, sektor poslovnih usluga (servisna industrija) i deo turističke industrije vezan za servisiranje boravka izvan mesta stanovanja vezanog za obavljanje određene poslovne aktivnosti. Treća grupa obuhvata energetsku, saobraćajnu, vodoprivrednu, NTIOK, ekološku, komunalnu i deo neproizvodne infrastrukture.

Pošto su privatno investiranje i direktne javne subvencije nespojiva ekonomska kategorija, rešenja za povećanje efikasnosti javne komponente u upravljanju komercijalnim investicionim poduhvatima u funkciji razvoja izvoznih industrija, trebalo bi tražiti u kompleksu usluga javne uprave u domenu: (1) unapređenja kvaliteta procesa i proizvoda, (2) zaštite života i zdravlja potrošača i zaposlenih, (3) zaštite i unapređenja životne sredine i (4) stvaranja neadresiranog

15 Studija (2002), Strategija privrednog razvoja Srbije, Knjiga I, ss. 24-26, Republika Srbija, Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj, Beograd.


socijalno-ekonomskog okvira za dinamičan i efikasan ulazak preduzeća u nove poslove i izlazak iz starih poslova. Posebna pogodnost u izboru je činjenica da bi razvoj proizvodnje ovih usluga javne uprave trebalo realizovati implementacijom zajedničkih (pravnih) tekovina Evropske Unije (Acquis communautire). Time bi bila automatski obezbeđena egzaktna osnova za izradu odgovarajućeg sistema standarda za određivanje preciznog, jasnog i transparentnog sadržaja ciljeva reformi i strukturnog prilagođavanja i merenja stepena njihove realizacije, posebno, u domenu izgradnje institucija i stvaranja podsticajnog okruženja za inovativno ponašanje pojedinaca, privrednih subjekata i nosilaca lokalne, subregionalne, regionalne i centralne javne vlasti. Međutim, sa druge strane, njihova implementacija je vezana za visoke ekonomske i socijalne troškove koji direktno utiču na povećanje javnih rashoda i troškove poslovanja mikroekonomskih subjekata.

6. Šta bi trebalo uraditi na planu unapređenja državnog (javnog) modela investicionog angažovanja kapitala u Srbiji?

U Srbiji su u periodu od 2001. do 2006. godine realizovane relativno značajne javne investicije. O njihovim efektima i troškovima realizacije ima malo relevantnih podataka. Verovatno je to bio osnovni razlog, što se većina stručne javnosti negativno odredila prema sadržaju i modalitetima tzv. Nacionalnog investicionog plana (u daljem tekstu NIP) lansiranog u formi celovitog makroekonomskog projekta u drugoj polovini 2006. godine u sklopu priprema Vlade Srbije za vanredne parlamentarne izbore. Ako se u kontekstu kriterijuma navedenih u tački 4. ovog rada, izvrši analiza ponuđene verzije NIP-a može se oceniti da su ciljevi i prioriteti pravilno i dobro odabrani. Manji nedostaci, se mogu locirati, na primer u domenu javnih investicija za unapređenje sistema standardizacije i metrologije u funkciji evropske integracije Srbije, ali i potreba restruktuiranja nasleđene Naučno-istraživačke infrastrukture (na primer, onoga što je ostalo od resursa Instituta Vinča!), koji po svom značaju za budući razvoj, zaslužuju da budu posebno izdvojeni, kao i neke manje nedoslednosti, na primer u odeljku u kome se obrađuju prioriteti NIP-a u poljoprivredi, poseban akcenat je stavljen na obezbeđenje resursa za kontrolu kvaliteta mleka, a mislim, da bi najmanje u istoj ravni, trebalo da bude i obezbeđenje resursa za kontrolu kvaliteta prirodnih alkoholnih pića,


sokova i meda, koji po svojim razvojnim i izvoznim efektima imaju višestruko veći značaj od mleka. NIP je izuzetno dobro koncipiran, u smislu stvaranja uslova za ravnomerniji regionalni razvoj (posebno jer je u njemu dosledno napušten eufemizam, nasleđen iz ranijeg perioda, o javnoj intervenciji kao sredstvu za (potpuno) regionalno usklađivanje razlika u dohotku i životnom standardu). Pozitivna činjenica je i orijentacija NIP-a na revitalizaciju postojećih resursa. Nesumnjivo, je da radovi na investicionom održavanju imaju značajno učešće u njegovoj strukturi, ali to nije mana nego kvalitet, posebno, u kontekstu stanja velikog dela resursa u neproizvodnim delatnostima i (prirodno) slabog interesa privatnog kapitala za njihovo preuzimanje i održavanje.

Nesumnjivo je da predložena struktura i obim sredstava, ni u čemu ne ugrožavaju privatne investicije, jer se predviđene investicije, čak i u bastionima ekonomskog liberalizma, ne finansiraju iz privatnih izvora. Naprotiv, poboljšanje opštih životnih uslova, unapređenje obrazovanja, revitalizacija fizičke infrastrukture, unapređenje fizičkih uslova za funkcionisanje institucionalne i administrativne infrastrukture, kao i orijentacija na realizaciju većeg broja manjih projekata, izuzetno pogoduju stvaranju povoljne poslovne klime i poboljšanju kvaliteta humanog kapitala i usluga društvene nadgradnje. U predloženoj strukturi, nema ni prikrivenih subvencija javnom i privatnom sektoru. Mada je, prema mišljenju, autora, projektovani obim sredstava za realizaciju NIP-a podcenjen, u okvirima tekućeg obima bruto-društvenog proizvoda i javne potrošnje, kao i njihovih vrednosti u narednim godinama, ne bi trebalo da postoje veće teškoće oko obezbeđenja neophodnih sredstava iz unutrašnjih izvora. Ustvari, prema kriterijumima koji važe sa savremene tržišne privrede, Srbija bi trebala da, pri postojećem obimu bruto-društvenog proizvoda, izdvoji najmanje dva do tri puta više sredstava u ove svrhe, nego što je to iskazano u finansijskim bilansima NIP-a. U ovom kontekstu, po mom mišljenju, NIP u prezentiranoj strukturi i obimu ne samo da je potreban, nego je njegova realizacija i jedan od ključnih uslova za efektivnu pripremu Srbije za udruživanje Evropskoj Uniji. U svakom slučaju, ako stvarno želimo da se uključimo u krug civilizovanih država, moraćemo pre ili kasnije realizovati sličan program u mnogo većem obimu od predloženog. Međutim, u kontekstu ukupnih društveno-ekonomskih ograničenja, realizacija NIP-a se suočava sa skoro nepremostivim teškoćama. Uzroci nisu u izboru konkretnih projekata i obimu i dinamici obezbeđenja sredstava za njihovu


realizaciju, nego u suštini funkcionisanja društva i privrede Srbije. Osnovni ograničavajući faktori su: (1) raspodela sredstava za javnu potrošnju u skladu sa interesima ključnih distributivno-orijentisanih koalicija, (2) korupcija i razne druge zloupotrebe javnih finansija i (3) velika ograničenja u sferi nacionalnih resursa za proizvodnju investicionih dobara i usluga.

Počnimo, sa ključnim faktorom – dominacijom interesa ključnih distributivno-orijentisanih koalicija u formiranju izvora i obima javnih prihoda i njihovoj raspodeli16. Nesumnjivo je da su vodeće partije na političkoj sceni Srbije ključne distributivno-orijentisane koalicije. Ovakva njihova orijentacija se ispoljava partijskom pripadnošću (uključujući i razne oblike prikrivenog direktnog i indirektnog kupovanja naklonosti ključnih političkih aktera od strane pojedinaca i ekonomske elite u cilju dobijanja dobrih radnih mesta, raznih privilegija i lukrativnih poslova) - kao isključivom kriterijumu za obavljanje uticajnih poslova u javnom, ali i značajnom delu privatnog sektora. Nesumnjivo je, da je u realizaciji investicionih projekata u javnom sektoru prisutan visoki nivo korupcije i zloupotreba. Mada se na aktuelnu nacionalnu institucionalnu neuređenost mogu staviti razne primedbe, to ne važi, u ovom slučaju. Područje planiranja i realizacije investicija u javnom sektoru je pokriveno solidnom normativnom, administrativnim i stručnom infrastrukturom. Njenu osnovu obrazuju aktuelni Zakon o javnim nabavkama, Zakon o planiranju i izgradnji, Inženjerska komora Srbije i prateće Agencije i inspekcije. Dosledna primena ovlašćenja ovih institucija, poštovanje stručnosti i odgovornosti njihovih aktera i dobra sudska praksa u sankcionisanju raznih devijacija i zloupotreba, u velikoj meri, bi neutralisali pojave korupcije i raznih drugih zloupotreba.

Ustvari, dominacija interesa distributivno-orijentisanih koalicija i nemoć aktuelne institucionalne infrastrukture u suzbijanju pojava korupcije, zloupotreba i neracionalnog trošenja javnih sredstava,

16 Pojam označava grupe specijalnog interesa – koje udruživanjem obezbeđuju poboljšanje svoje pozicije u raspodeli društvenog proizvoda i bogatstva bez adekvatnog ličnog doprinosa njihovom održanju i uvećavanju. Osnovna društveno-ekonomska obeležja distributivno-orijentisanih koalicija su: (1) sklonost prema razvoju monopolskih političkih, socijalnih i ekonomskih struktura, (2) slabljenje interesa za adaptaciju na socijalne, ekonomske i kulturne promene u okruženju, (3) sklonost prema (zlo)upotrebi administrativno-hijerarhijskih umesto tržišnih mehanizama evaluacije i alokacije i (4) sklonost prema podsticanju razvoja distributivno-orijentisanih koalicija na nižim nivoima društveno-ekonomske organizacije, kako bi se na taj način prikrile prave namere aktera ključnih grupa specijalnog interesa. Detaljnije videti u Adžić, S. i Popović, D. (2005), Fiskalni sistem i fiskalna politika – njihov doprinos unapređenju konkurentnosti privrede: Slučaj Srbije, u “Ekonomija/Economics”, br 1, ss. 173 – 200.


svoje izvore imaju u osnovnim aksiomima funkcionisanja nacionalne verzije kapitalizma, koji obeležavaju17:

Prvo, prevelika država - u kojoj je očigledno da vlada i drugi organi izvršne vlasti preuzimaju previše nadležnosti, koje ne mogu da realizuje efikasno i efektivno;

Drugo, neodgovorna država – čije intervencije ograničavaju, u manjoj ili većoj meri, slobodu ljudi da se bave svojim poslovima;

Treće, država privatnih interesa – u kojoj političke elite i privilegovani ekonomski slojevi obilato koriste državu za realizaciju svojih ekonomskih interesa.

Na kraju ove analize, važno je navesti da Srbija raspolaže sa veoma skromnim resursima za proizvodnju opreme i realizaciju većih ili kompleksnijih investicionih projekata. Srbija je u prošlosti imala značajne kapacitete za proizvodnju opreme, projektovanje, građenje i izvođenje kompleksnih građevinskih radova i investicionih projekata. Međutim, u periodu tranzicije, veliki deo stručne snage je napustio ove delatnosti i zemlju, dok su fizički kapaciteti uništeni ili devastirani, pa u svakom slučaju nisu dovoljni ni za održavanje i saniranje postojećih objekata, a kamoli za rekonstrukciju i modernizaciju postojećih objekata i novogradnju malih i jeftinih objekata.

7. Zaključci

Ključ (ekonomske) konvergencije, kao osnovnog faktora za uspešno pridruživanje Srbije Evropskoj Uniji je osposobljavanje preduzeća za poslovanje u uslovima otvorene tržišne privrede. Na kratki rok, ono što Srbija ima da ponudi je baštinjenje postojećeg proizvodnog kapitala i položajne rente (ili tržišta) na bazi zajedničkih ulaganja i dokapitalizacije postojećih preduzeća, ulaganja u revitalizaciju, modernizaciju i novogradnju infrastrukture, direktnih stranih ulaganja u nova preduzeća i ulaganja domaćeg faktora u razvoj novih, pretežno, malih i srednjih preduzeća. No, dugoročno Srbija mora da razvije još jedan put, a to je put oslanjanja na sopstvene snage u razvoju ključnih tehnologija i strategijske industrijske infrastrukture. Oslanjanje na sopstvene snage u unapređenju tehnologija nije zagovaranje

17 Adžić, S. (2002), Da li je potrebno planiranje?, u Zborniku: “Makroekonomsko planiranje i tranzicija”, str. 373, Savezni sekretarijat za razvoj i nauku, Beograd.


ksenofobije i izolacije. Da bi se Srbija efikasno uključila u evropske integracije mora raspolagati sa sopstvenim resursima u domenu visokih tehnologija. Zbog toga, država mora postaviti ambiciozne ciljeve i pronaći originalne puteve za njihovu realizaciju. To će biti veoma teško, pre svega, zbog izuzetno snažnog uticaja distributivno-orijentisanih koalicija stvorenih simbiozom pohlepnih političara i kleptokratskog dela novih preduzetnika, ukorenjene korupcije, nesposobne državne administracije i duboke nacionalne (kulturne) averzije prema riziku, ali treba verovati i raditi na pronalaženju odgovarajućih rešenja. Za to je, pre svega, potrebno pretvoriti Srbiju u ugodno mesto za (privatno) proizvodno investiranje, kako bi se otvorio prostor za dinamiziranje razvoja tzv. investiciono vučene privrede, kao jedinog realnog rešenja u kratkom i srednjem roku. Sa druge strane, razvoj efikasnog preduzeća i investiranje su složeni i neizvesni upravljački zadaci. Naime, ne postoje nikakve garancije da je doneta razvojna, odnosno investiciona odluka dobra, a još manje da je optimalna. U tom smislu, navedena taksotomija je pokušaj deskriptivne interpretacije, šta bi u Srbiji trebalo uraditi u domenu povećanja efikasnosti preduzeća i investicione politike u funkciji konvergencije. Međutim, mogu se izvesti i neki operativni zaključci, koji bi, po mišljenju autora, bili relevantni za aktuelni politički i privredni trenutak:

Prvo, reforme lansirane i realizovane posle 2000. godine, nisu uspele da stvore povoljnu klimu za realizaciju efikasne razvojne i investicione politike, pre svega, zbog neuspeha u određivanju uloge države u sferama privrednog, socijalnog i kulturnog razvoja u Srbiji. Zbog toga je vremenski horizont za efikasno poslovno planiranje tragično kratak, pa, često, i jedna godina predstavlja daleku budućnost.

Drugo, u Srbiji, praktično, nije ništa urađeno na promociji fenomena koji predstavljaju kulturnu osnovu efikasne (poslovne, mezo i makroekonomske) razvojne politike u savremenim tržišnim privredama, kao što su, javnost, transparentnost, preciznost, stručnost, odgovornost i poverenje.

Treće, neefikasna (poslovna, mezo i makroekonomska) razvojna politika je samo iskaz maglovite i manipulativne tranzicije u Srbiji. Njena suština je periodična pojava raznih struktura promena, koje se delimično obavljaju, menjaju ili napuštaju, na način, koji bez dubljeg razumevanja stvari ne omogućava prepoznavanje stvarnih ciljeva, pravaca i sadržaja promena, koje se sprovode. Reformama


u proteklih dvadeset i sedam godina, u Srbiji je stvorena čudesna (i dinamična) mešavina raznih kvazitržišnih institucija i mehanizama, pseudo-manipulativnog planiranja i administrativnog upravljanja, a sve u funkciji održavanja konkretnih distributivno-orijentisanih koalicija na vlasti, kao osnovnog izvora njihove moći u (pre)raspodeli bruto-društvenog proizvoda, nacionalnog bogatstva i strane pomoći, naravno, po cenu razvojne blokade, kontraproduktivne ekonomsko-socijalne stratifikacije i demografske regresije.

Četvrto, osnovni cilj nacionalne razvojne politike treba da bude stavljanje raspoloživog proizvodnog kapitala u proizvodnu i ekonomsku funkciju na osnovu povećanja izvoza.

Peto, osnovni uzroci slabih razvojnih performansi u realnoj privredi su locirani u domenu tzv. “x-(ne)efikasnosti”, odnosno posledica su slabih razvojnih, ekonomskih i tehnoloških performansi preduzeća, pre svega, u izvoznim industrijama. Za povećanje efikasnosti poslovne razvojne i investicione politike, neophodne su fundamentalne promene u strategiji i redizajniranje poslovnih procesa u funkciji stvaranja uslova za maksimalnu satisfakciju kupaca na Unutrašnjem tržištu Evropske Unije ili nekim drugim segmentima globalnog tržišta (pre svega, SAD, Rusije, ostalih zemalja ZND-a, ali i Kine, Japana i Indije). Tek potreba, da se obezbedi egzistencija u uslovima globalne konkurencije i dinamičnih promena u socio-ekonomskom sistemu, nateraće preduzeća na osmišljenu razvojnu i investicionu politiku. Pri tome, svako preduzeće mora samo za sebe da pronađe odgovarajuća rešenja u zavisnosti od razvojne vizije, raspoloživih internih i eksternih resursa, konkretne situacije i prirode procesa prilagođavanja.

Šesto, stvaranje uslova za veće i efikasnije (poslovno) investiranje u realnom sektoru je kompleksan, skup i dugotrajan proces, za koji je potrebno brže i efikasnije završiti izgradnju integralnog tržišnog sistema i prestruktuiranje infrastrukture za javnu regulaciju privrede i privrednog razvoja. Međutim, aktivnosti i investicije za unapređenje performansi (proizvodnih) preduzeća ne mogu da čekaju kompletiranje tržišnih institucija i strukturno prilagođavanje institucija infrastrukture za javnu regulaciju privrede i privrednog razvoja prema standardima Evropske Unije. Razvoj tržišnih i javnih institucija i poboljšanje performansi (proizvodnih) preduzeća potrebno je ostvariti paralelno, u hodu.


Sedmo, osnovni zadatak razvojne i investicione politike u narednom periodu trebalo bi da bude stvaranje uslova za veće i efikasnije investiranje u funkciji poboljšanja konkurentnosti preduzeća. U ovom kontekstu, da bi se nadomestila postojeća institucionalna neuređenost, rešenja za uspešnu razvojnu i investicionu politiku, trebalo bi tražiti u određivanju odgovarajućih podsticajnih sadržaja u kompleksu, sastavljenom od: (1) Fiskalne politike, (2) Skupa Strategija revitalizacije, modernizacije i novogradnje fizičke i socijalne infrastrukture (3) Obrazovne politike, (4) Tehnološke politike, (5) Strategije razvoja agro-industrijskog kompleksa, (6) Industrijske politike, (7) Politike razvoja preduzetništva, “malog” biznisa, malih i srednjih preduzeća (8) Ekološke politike, (9) Regionalne politike, (10) Ruralne politike i (11) Lokalnih (ekonomskih) politika. Pošto se Srbija nalazi u neoliberalnom okruženju čvrstih monetarnih restrikcija, osnova za uspešnu razvojnu i investicionu politiku su dobar fiskalni sistem i dobra fiskalna politika i efikasna strategija revitalizacije, modernizacije i novogradnje fizičke i socijalne infrastrukture, dopunjeni ciljevima i raznim, pretežno neekonomskim, mehanizmima politika pod (3), (4), (5), (6), (7), (8), (9), (10) i (11).

Osmo, da bi javna intervencija nadomestila institucionalnu neuređenost u obezbeđenju podsticajnog okruženja za privatizaciju razvoja, u operacionalizaciji je neophodna primena koncepta “reosmišljavanja države”, na osnovu istraživanja konkretnih rešenja: “Kako uz ista ili manja fiskalna opterećenja, odnosno, niže cene dobara prirodnih i administrativnih monopola i usluga javne uprave obezbediti bolje obrazovanje, bolju zdravstvenu zaštitu i kvalitetniju socijalnu, fizičku i administrativnu infrastrukturu koja će omogućiti privredi Srbije da se efikasnije suoči s izazovima globalizacije, restauracije kapitalizma i evropske integracije?”

Deveto, dosadašnji tok tranzicije je pokazao da su strane direktne investicije, u najboljem slučaju, bile irelevantne za obnovu razvojne propulsije u Srbiji. No, to ne znači da su one nepoželjne. Naprotiv, samo trebamo biti svesni da strani kapital ne može rešiti nacionalne razvojne probleme, niti dinamično povećati investiranje u izvozne industrije. Zbog institucionalne neuređenosti, problematične makroekonomske i političke stabilnosti i uopšte niskih razvojnih performansi društva i privrede Srbije, njegov aktuelni cilj je dobit (profit) u kratkom roku, koji se ne mora poklopiti sa rastom proizvodnje, zaposlenosti i uspostavljanjem ravnoteže u spoljno-ekonomskim odnosima. Praksa


je pokazala, i u slučaju Srbije, da strani kapital može povećati profit i smanjenjem proizvodnje, zaposlenosti i supstitucijom domaće proizvodnje i štednje uvozom.

Deseto, merenje efikasnosti razvojne i investicione politike u Srbiji mora sadržavati i komponentu, kojom bi se agregatirali rezultati implementacije: (1) empirijskih modela funkcionisanja privrednih subjekata i preduzeća za proizvodnju javnih dobara u savremenim tržišnim privredama i (2) zajedničkih (pravnih) tekovina Evropske Unije (Acquis communautire). Sa jedne strane, ovi faktori su egzaktna osnova za izradu sistema standarda za određivanje uspešnosti razvojne i investicione politike, posebno, u domenu standarda za merenje kvaliteta izgrađenih objekata i kapaciteta i izgradnje institucija, kao i stvaranja podsticajnog okruženja za inovativno ponašanje pojedinaca, privrednih subjekata, preduzeća za proizvodnju javnih dobara i nosilaca lokalne, subregionalne, regionalne i centralne javne uprave u smislu javnog, preciznog i transparentnog određivanja individualne i grupne odgovornosti za preduzete investicione aktivnosti. Sa druge strane, njihova implementacija je vezana za visoke ekonomske i socijalne troškove, koji direktno utiču na povećanje javnih rashoda i troškova poslovanja mikroekonomskih subjekata, čime se direktno smanjuje prostor za realizaciju drugih, verovatno, prioritetnijih zadataka razvojne i investicione politike u domenu revitalizacije, modernizacije i novogradnje fizičke i socijalne infrastrukture po minimalnim evropskim standardima, kao i razvoja i prestruktuiranja preduzeća, procesa i proizvoda.

Summary

Initial thesis in this work is that defining the basic aim of the strategy of economic convergence as a primary factor for successful admition of the Serbia in the EU, lays in developing enterprise, so that they can be capable of functioning in the conditions of the open market economy. The second thesis is that the solution of the problem of increasing the national economic efficiency (mostly development and investion policy) in the function of the realization of the convergence strategy depends much more on internal factors than on outer surrounding. The research of the improvement of their efficiency is divided in three parts. In the first part, the analysis of the current state was made in order to find a starting thesis of the development


policy in the function of Serbian integration in the EU. In the second part, the stress was made on the finding of the goals and actions of the economic policy and reforms in the function of the enterprise performance improvement in Serbia. In the last part, the thoughts of the author were presented – what should be done on the plan for increasing the efficiency of the investment policy in Serbia.

Key words: Admition of the Serbia in the EU, Convergence strategy, Enterprise performance, Development policy, Investment policy

Literatura

Adžić, S. (1993), Investicioni procesi, u Monografiji: “Upravljanje razvojem”, ss. 179-224, Agora, Beograd i Tehnički fakultet Zrenjanin.

Adžić, S. (1998), Prestruktuiranje preduzeća u uslovima nerazvijenog finansijskog tržišta, u “Ekonomski anali”, Tematski broj, Decembar, ss. 281-290.

Adžić, S. (1999), Mikroekonomski aspekti sektorskih razvojnih politika, u “Anali ekonomskog fakulteta u Subotici”, br. 4, ss. 65-70.

Adžić, S. (1999), Benčmarking i prestruktuiranje preduzeća, u “Menadžment totalnim kvalitetom”, No 2, ss. 5-9.

Adžić, S. (2000), Prestruktuiranje preduzeća i izvozna orijentacija – moć i nemoć ekonomske politike, u “Ekonomist”, Tematski broj 1-2, ss. 211-217.

Adžić, S. (2001), Između ofanzive i defanzive – nacionalna industrijska politika i Evropska Unija, u “Ekonomist”, Tematski broj 1, ss. 81-90.

Adžić, S. (2001), Transnacionalizacija poslovanja, reinžinjering i strategija rasta, razvoja i organizacije, u “Poslovna politika”, Mart - April, ss. 44-50.

Adžić, S. (2002), Regionalna strategija integracije realnog sektora u EU: Želje, mogućnosti i iluzije – slučaj Vojvodine, u “Ekonomist”, Tematski broj 3, ss. 93-103.

Adžić, S. (2002), Da li je potrebno planiranje?, u Zborniku: “Makroekonomsko planiranje i tranzicija”, ss. 371-383, Savezni sekretarijat za razvoj i nauku, Beograd.


Adžić, S. (2004), Kako u društvu sa nerazvijenom inovacionom infrastrukturom izvršiti osvajanje novih proizvoda i usluga, u “Ekonomist”, Tematski broj 1, ss. 189-199.

Adžić, S. (2004), Reinženjering privrednog sistema i ekonomske politike, u “Ekonomski Anali”, Tematski broj, Decembar, ss. 119-134.

Adžić, S. i Popović, D. (2005), Fiskalni sistem i fiskalna politika – njihov doprinos unapređenju konkurentnosti privrede: Slučaj Srbije, u “Ekonomija/Economics”, br 1/2005, ss. 173 – 200.

Adžić, S. (2005), Unapređenje performansi industrije Srbije u kontekstu Evropske integracije, u “Ekonomske teme”, br. 1-2., Knjiga 1, ss. 341-351.

Adžić, S. i Sparavalo, Z. (2006), Unapređenje performansi preduzeća – osnova strategije privrednog razvoja Srbije, u Zborniku: “Kopaonik biznis forum 2006 - Srbija 2006-2012: Razvoj, finansijski sistem i konkurentnost”, ss. 484-500.

Adžić, S. (2006), Privredni sistem i ekonomska politika, Ekonomski fakultet, Subotica.

Adžić, S. (2006), Povećanje državne efikasnosti kao faktor unapređenja konkurentnosti realne privrede Srbije, u “Ekonomist”, Tematski broj 1, ss. 145-160.

Adžić, S. i Popović, D. (2006), Decentralizacija, koordinacija i efikasnost ekonomske politike – Studija slučaja za Srbiju, u “Ekonomija/Economics”, br. 1, ss. 31 – 65.

Adžić, S. (2006), Kako poboljšati izvozne performanse preduzeća u institucionalno neuređenom okruženju?, u Zborniku: “Institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja Srbije”, (red. Rosić, I. i Leković, V), ss. 118-131, Ekonomski fakultet, Kragujevac.

Adžić, S. (2006), Kreativno društvo, inovativna privreda i tranzicija – Studija slučaja za Vojvodinu, u Zborniku: “Socijalni kapital i društvena integracija”, Filozofski fakultet u Novom Sadu, Odsek za sociologiju, Novi Sad, ss 315-339.

Adžić, S. (2006), Da li će Nacionalni investicioni plan postati žrtva maglovite tranzicije?, u Zborniku: “Okrugli sto: Nacionalni investicioni plan - razvojni podsticaji i ograničenja”, ss. 97-103, Naučno društvo ekonomista, Fond za razvoj ekonomske nauke i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd.

Adžić, S. (2007), Kako investirati u institucionalno neuređenom okruženju?, u Zborniku: “Kopaonik biznis forum 2007 – Rast institucionalnog kapaciteta i


investicionih mogućnosti: glavni izazovi za Srbiju u 2007, Uloga investitora iz Slovenije”, ss. 303-322, Savez ekonomista Srbije, Beograd.

Andreosso B. and Jacobson, D. (2005), Industrial Economics and Organization: A European Perspective, The McGraw-Hill Education.

Blind, K. (2004), The economics of Standarts: Theory, Evudence, Policy, Edward Elgar Publiching.

Bošnjak, M. (2006), Obrazovanje, nauka i tehnologije kao poluge razvoja inovativne privrede i društva Srbije i Crne Gore, “Filip Višnjić”, Beograd.

Dunning, J. (1992), Multinational Enterprises and the Global Economy, Adison - Wesley Publishing Company.

El-Agraa, A. M. (2004), The European Union Economics & Policies, Prentice Hall.

Jovanović, M. (2006), Evropska Ekonomska integracija, Ekonomski fakultet, Beograd.

Lipczynski, J., Wilson, J. and Goddard, J. (2005), Industrial Organization: Competition, Strategy, Policy, Prentice Hall.

Prokopijević, M. (2005), Evropska Unija - Uvod, Službeni glasnik, Beograd, 2005.

Roland, G. (2000), Transition and Economics: Politics, Markets and Firms, MIT Press.

Studija (2002): Strategija privrednog razvoja Srbije do 2010 godine, Knjiga I i II, Republika Srbija, Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj, Beograd.

Studija (2003): Konkurentnost privrede Srbije, Jefferson Institute uz podršku Narodne banke Srbije, Beograd.

Studija (2003): Strategija Srbije za smanjenje siromaštva, Vlada Republike Srbije, Beograd.

Studija (2004): Izveštaj o tranziciji u Srbiji i Crnoj Gori, G17 Institut, Beograd i ISSP, Podgorica.

Studija (2005): Nacionalna strategija Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj Uniji, Kancelarija Vlade Srbije za pridruživanje Evropskoj Uniji, Beograd.


Studija (2006): Izveštaj o tranziciji u Srbiji II, Institut za socijalna i ekonomska istraživanja, Beograd.

Studija (2006): Konkurentnost privrede Srbije, Jefferson Institute, Beograd.

Studija (2006): Nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije 2006-2012, Republički zavod za razvoj, Beograd.

Studija (2006): Strategija regionalnog razvoja Srbije 2007-2012, Republički zavod za razvoj, Beograd.

Vesterdorf, P. L. (2006), Small and medium-sized enterprises and the European Union, Books and Demand GmbH.

Zbornik (1998): The Europen Union and Macroeconomic Policy, (ed. by Fonder, J. and Menon, A.), Routledge.

Zbornik (1999): Industrial Policy in Europe: Theoretical Perspectives and Practical Proposals, (ed. Cowling, K.), Routledge.

Zbornik (2001): Competitiveness and Cohesion in EU Policies, (ed. Hall, R., Smith, S. and Tsoukalis, L.) Oxford University Press.

Zbornik (2003): Industries in Europe: Competition, Trends and Policy Issues, (ed. by Johnson, P.), Edward Elgar Publishing.

Zbornik (2005): Miločerski ekonomski forum 2005: Konkurentnost i Evropski put, (red. Dabić, S.), Savez ekonomista Srbije i Savez ekonomista Crne Gore, Zemun.

Zbornik (2006): Kopaonik biznis forum 2006 - Srbija 2006-2012: Razvoj, finansijski sistem i konkurentnost, Savez ekonomista Srbije, Beograd.

Zbornik (2006): European Industrial Policy: The Twentieth-Century Experince, (ed.Foreman-Peck, J. and Federico, G. P.), Oxford University Press.

Zbornik (2006): International Handbook on Industrial Policy, (ed. Bianchi. P. and Labory S.), Edward Elgar Publishing.

Zbornik (2007): Kopaonik biznis forum 2007 – Rast institucionalnog kapaciteta i investicionih mogućnosti: glavni izazovi za Srbiju u 2007, Uloga investitora iz Slovenije, Savez ekonomista Srbije, Beograd.

CONVERGENCY STRATEGY AND ECONOMIC POLICY

THE STUDY OF THE CASE OF SERBIA

Documents

strategija konvergencije i ekonomska politika studija slučaja za srbiju