82. ПОЈАМ СТВАРНОГ ПРАВА

-Стварно право у објективном смислу (објективно стварно право) је скуп општих правних

норми које регулишу субјективна права, а стварно право у субјективном смислу

(субјективно стварно право) је субјективно право које се одликује, с једне стране, тиме што

је апсолутно и као такво делује према свима (erga omnes, contra omnes), а с друге стране,

тиме што за свој непосредни објект има ствар.

Суштина субјективног стварног права је у непосредној правној власти на одређеној ствари,

намеће се свим трећим лицима одређено понашање и оно се увек састоји у нечињењу, у

пасивности у односу на дату ствар. Код права ове врсте (што важи и за остала апсолутна

права) извршење обавезе од стране пасивних субјеката не значи и вршење права од стране

активног субјекта, већ тек стварање услова за вршење тога права (то што нико осим мене не

сме да употребљава нити употребљава мој аутомобил не значи да га самим тим

употребљавам ја).

-По изложеним карактеристикама стварна права се битно разликују од облигационих

(релативних) права, која постоје између тачно одређених субјеката (делују inter partes) и

корелативна су са обавезама: на основу облигационог права титулар може да захтева од

тачно одређеног обавезног лица неко понашање (предаја неке ствари, исплата суме новца), а

суштина права је баш у обезбеђењу тог понашања.

-Док у облигационом праву субјекти нису везани врстама облигационих односа

нормираним у законима, већ у општим границама одређеним јавним поретком и моралом,

могу установљавати нове типове и модалитете облигационих односа (аутономија воље), у

стварном праву, по доста распрострањеном мишљењу, важи numerus clausus: врсте

стварних права и њихова садржина одређени су императивним прописима и странке не могу

уговором установљавати нове типове стварних права.

-Последица апсолутног дејства стварних права (дејства erga omnes) је постојање права

следовања и права првенства. Право следовања састоји се у томе што ималац стварног

права може ово вршити против сваког трећег у чијим се рукама ствар нађе, било бесправно

било по неком правном основу, власник може захтевати повраћај ствари од лопова, без

обзира које се лице у тој улози појављује. Право првенства састоји се у томе што је стварно

право јаче у конкуренцији са облигационим правом, као и са истоврсним стварним правом

каснијег датума (нпр.више хипотека на истој ствари). Власник који је ствар дао на чување

није изложен ризику да у случају дужникове (чувареве) инсолвентности дели вредност

стварни са чуваревим повериоцима; али ће зато више поверилаца истог лица делити

вредност дужникове ствари ако овај није у могућности да измири све дугове у целини.

Стварна права су: право својине, службености, ручна залога, станарско право и право

грађења.

Овде такође треба убројити и закуп, јер се и он састоји у непосредној правној власти на

ствари. У стварна праа многи писци убрајају и хипотеку, као и законско право прече

куповине. Међутим код њих се правна власт не састоји у овлашћењу предузимања

материјалних аката утицања на ствар, већ у овлашћењу располагања-да се туђа ствар купи

(код права прече куповине) или да се прода (код хипотеке). Због тога их неки називају

неправим стварним правима. У стварна права неки писци убрајају и реалне терете, који

обавезују свакодобног власника једне непокретности (не само првобитног власника већ и

сваког каснијег). Али они обавезују на чињење и због тога не представљају стварна већ

облигациона права.

84. СТВАРИ (општи појам)

-У грађанскоправном смислу ствар (res) је део материјалне природе који се налази у људској

власти и на којем постоји право својине или неко друго стварно право.

-Из овог произлази да се под телесним стварима у грађанском праву подразумевају

материјални делови природе који испуњавају два услова.

1. Први је ФИЗИЧКИ и он се састоји у томе да је тај део материјалне природе фактички

или виртуелно у људској власти. Сунчева светлост и топлота с гледишта права нису

ствари јер се не налазе у ствари људи.

2. Други услов је ПРАВНИ и он се састоји у томе да се на делу материјалне природе који је

у људској власти, постоји право својине или неко друго стварно право. По стандардној

дефиницији овај други услов се састоји у томе да тај део природе није искључен из

промета, да се налази у грађанскоправном промету. Овај начин гледања није тачан јер

има ствари у грађанскоправном смислу које нису у промету, само је право својине које на

њима постоји непреносиво (тзв.добра мртве руке) нпр. то је случај са колонистичком

земљом, по прописима о аграрној реформи и колонизацији коју власник није могао

отуђити у року од 15 година.

-Да ли су и под којим условима леш и делови човечијег тела ствар у грађанскоправном

смислу. Неодвојени делови тела живог човека без даљег нису ствар, јер на њима нико нема

права својине нити неко друго стварно право.

-Друго је питање да ли је пуноважан правни посао којим се неко обавезује да другом

субјекту уступи још неодвојени део свог тела? Најновији законици не њега у начелу дају

потврдан одговор. Према решењу усвојеном у нашем праву овакав правни посао је

пуноважан под следећим условима:

А) да је закључен односно дат у писменом облику

Б) без уговарања накнаде

В) да његово извршење не излаже даваоца ризику трајног и тежег оштећења здравља

Г) да је о последицама захвата давалац унапред обавештен; његова особеност је у томе што

се може опозвати све до тренутка отпочињања хирушког захвата

-Делови одвојени за живота даваоца представљају ствар и припадају или самом даваоцу или

ономе у чију корист је по неком дозвољеном основу, извршено одвајање или подређеној

медицинској установи.

-Што се тиче леша и његових делова, они постају ствар у грађанскоправном смислу

уколико постоји пуноважан правни основ за њихово присвајање. Према решењу усвојеном у

нашем праву делови тела са умрлог (ради пресађивања) могу се узети ако се он сам није за

живота томе противио, нити се по наступању смрти томе успротивио његов родитељ,

брачни друг или пунолетно дете.

-Што се тиче присвајања леша као целине (нпр. за научне потребе неке мед.установе)

нема никаквих сметњи да се дозволи пуноважност тестаментарног располагања, али

осетљивије је питање: да ли сродници умрлог, који од њих, под којим условима и којим

редом могу располагати лешом ако то сам умрли није уредио тестаментом.о томе се наш

законодавац није изјаснио.

-Вештачки делови тела(протезе) јесу ствари и то у промету док су одвојени, односно док

нису спојени са телом. Намештена протеза престаје да буде ствар у промету али и даље је

res и припада ономе коме служи.

85. САСТАВНИ ДЕЛОВИ СТВАРИ. ПРОСТА И СЛОЖЕНА СТВАР. ПРИПАДАК.

ГЛАВНА И СПОРЕДНА СТВАР

-Свака ствар се састоји од делова, који су такви да се или не могу распознати и онда кажемо

да је то проста ствар, или се могу распознати и онда кажемо да је то сложена ствар.

-Сви делови сложене ствари налазе се у међусобној функционалној вези и чине правну

целину, а према физичкој вези која постоји између њих и која је релативна и са гледишта

права, могу бити спојени саставни делови, који су у материјалној вези, и одвојени саставни

делови, који су физички самостални.

Спојени саставни делови, опет, могу бити неодвојиви и одвојиви.

1.Неодвојиви или потпуно инкорпорисани део је онај који се не може одвојити без

уништења, односно оштећења ствари или другог дела или њега самог, нпр.конац којим је

сашивено одело.

2.Одвојиви или непотпуно инкорпорисани део је онај који се може одвојити без

уништења, односно оштећења,нпр. точак аутомобила, лустер.

Што се тиче одвојеног (физички самосталног) дела, треба рећи да је он увек покретна

ствар, а сама сложена ствар којој припада може бити и покретна и непокретна, нпр.пумпа и

уопште алат за аутомобил. Овакав део само повремено долази у физичку употребу, када јој

служи (функционална веза, односно намена је трајна), док је непотпуно инкорпорисани део

у сталној физичкој вези.

За означавање покретне ствари, употребљава се израз споредна ствар. Има таквих

сложених покретних ствари чији су сви саставни делови одвојени, а функције су им

равноправне, нпр. гарнитура шаха, пар ципела. При том, неки од ових делова могу се

издвојити и имати самосталну намену, постати самостална ствар (нпр. чаша из сервиса), док

други немају никаквог смисла ван целине (нпр.краљица из шаха).

-ПРИПАДАК- право решење о појму припатка даје пољско право, по којем припадак

обухвата непотпуно инкорпорисане делове који се могу одвојити без оштећења

(нпр.прозорско крило на згради), као и оно што је физички самостално али функционално

повезано са ,,главном`` ствари, нпр.пумпа за аутомобил, резервни точак. Заједничко и

једном и другом делу је непостојање такве физичке инкорпорисаности која би чинила да је

издвајање могуће само уз оштећење и та битна заједничка одлика повлачи примену истог

правног режима. Овоме треба додати да и један и други део могу бити такви да је употреба

ствари без њих немогућа, или да је битно отежана, или да само олакшавају употребу ствари.

-Потпуно инкорпорисани део не може бити предмет посебног права својине и осталих

стварних права. Право својине на једној ствари нужно се простире на све њене потпуно

инкорпорисане саставне делове, односно сви потпуно инкорпорисани делови сачињавају

јединствен објекат на којем постоји једно право својине. Акт на основу којег се стиче

својина или друго стварно право нужно се простире на све њене потпуно инкорпорисане

делове.

-Припадак ствари у правним односима дели судбину главне ствари- тако је код купопродаје,

поклона, трампре, национализације, конфискације.

-Једна покретна ствар може постати припадак друге (покретне или непокретне) само ако

припада истом власнику и само онда важи споменуто правило да дели правну судбину

главне ствари. Припадак не губи својство услед привременог одвајања од ствари,нпр. ради

поправке. Вољом власника припадак губи то својство и постаје самостална ствар те може

бити предмет самосталних правних односа (купопродаје), али тиме се не дира у раније

постојећа права трећих (нпр.ако је на ствари постојала залога).

-ГЛАВНА И СПОРЕДНА СТВАР

Под ГЛАВНОМ ствари се подразумева физичка целина њених саставних делова, која као

таква има примарну улогу у односу на једну покретну ствар са којом је функционално

повезана. У зависности од тога да ли је припадак схваћен уже или шире, под главном ствари

се подразумева физичка целина свих саставних делова (како потпуно, тако и непотпуно

инкорпорисаних) или само она целина коју сачињавају потпуно инкорпорисани делови.

По Општем имовинском законику за ЦГ ``главна је ствар она која може самостално

опстојати и сама по себи служити послу за који је одређена; напротив, узгредна је ствар или

узгредница она која је одређена да служи другој, главној ствари, или да допуња службу којој

је главна намијењена``

По општем имовинском законику, главна ствар је она која се може употребити само за себе,

а по АГЗ главна је и она која се не може употребити без споредне.

Поред појма припатка појам споредне ствари нема никакво значење(он је у Општем

имовинском законику и у АГЗ обухваћен ширим појмом припатка).

86. ПЛОДОВИ

-ПЛОДОВИ у натуралном облику су производи које нека ствар даје периодично без

исцрпљивања своје супстанције, а намењени су за одвајање.

Из ове дефиниције произлазе 2 основна појмовна обележја плода:

1. плод је само оно што ствар периодично даје, при чему периодичност не мора бити у

једнаким временским размацима

2. плод је само оно што ствар даје без исцрпљивања своје супстанције, при чему је довољно

једно релативно очување супстанције. Плодови су нпр. воће, младунци животиња, мед.

-До одвајања плод је саставни део плодоносне ствари, на којој постоји једно право својине.

Одвајањем постаје самостална ствар, на којој постоји посебно право својине, мада је

уобичајено да се и даље назива плодом, па тако постоји подела плодова на неодвојене

(необране, висеће) и одвојене (обране), и подела одвојених плодова на сабране и

несабране.

Плодови у натуралном облику се још деле на природне, када их ствар даје сама од себе, без

улагања људског рада (нпр. дивље јагоде и купине), и вештачке за чији је настанак

потребно улагање људког рада(нпр.жетва са обрађене парцеле)

-Сем плодова у натуралном облику, постоје и цивилни плодови, који се најчешће појављују

у новчаном облику, а ређе у облику других ствари одређених по роду. То су, нпр: камата,

кирија, закупнина, тј.периодично приходи које ствар даје на основу правног односа

власника ствари са другим лицем.

Цивилне плодове могу давати како ствари које су подобне да дају плодове у натуралном

облику (нпр.животиње, воћке), тако и ствари које не дају плодове у натуралном облику

(кућа, камион).

-Од плода треба разликовати ПРОИЗВОД, тачније речено производ у ужем, техничком

смислу јер су у ширем смислу и плодови производ ствари.

Производ у техничком смислу (продукт, принос) је оно што ствар да, али без

периодичности и што је део њене супстанције: материјал од срушене зграде, камен или

песак извађен из њиве, посечена воћка у воћњаку. Вољом власника може се одредити да

периодично одвајање супстанције буде редован облик екплоатације ствари, и онда су

одвојени делови супстанције плодови, а не производ у ужем смислу нпр. ако се на парцели

на којој има камена отвори мајдан за редовну екплоатацију, камен који се овако извади је

плод, а не производ.

-Власнику ствари припадају како плодови, тако и производи ствари. Закупац,

плодоуживалац присвајају плодове са туђе ствари али немају право на производе, јер

супстанција остаје власнику. Нађено благо (сокровиште) није ни плод ни производ и за

његово присвајање важе посебна правила.

-Младунци домаћих животиња (приплод) по општем правилу припадају власнику мајке.

Ако су зачети мужјаком који не припада власнику женке, мужјаков сопственик нема право

на приплод или његов део, нити на награду, али супротно може бити уговорено.

87. СТВАРИ У ПРОМЕТУ И ВАН ПРОМЕТА (res extra commercium i res in commercio)

-Ова подела и овај начин изражавања потичу из римског права и последица су познатог

поистовећивања права својине као најкомплекснијег имовинског права са самом ствари

коју има за свој објекат, у правном смислу преносе се субјективна права.

Када за неку ствар кажемо да је у промету, то у ствари значи да је у промету право својине

на тој ствари.

-Постоје ствари у грађанскоправном смислу које нису у промету (на којима постоји

непреносиво право својине), али ствари ван промета су и јавна добра, која као категорија

стоје ван грађанскоправног појма ствари (нпр.res communes omnium, тј. ствари у општој

употреби, улице, паркови, тргови).

Разлози због којих се једна ствар изузима из правног промета су различити, нпр.народно

здравље, јавни морал или неки други јавни интерес.

Ствар ће, иако не постоји изричит законски пропис бити ван промета ако би се њено

стављање у промет противило схватањима морала.нпр надгробни споменик није ствар у

промету ако је већ постављен на гроб и ако је леш сахрањен.

-Само на оним стварима ван промета које су истовремено јавна добра и налазе се у

јавноправном режиму коришћења не може постојати право својине. У одређивању појма

ствари ван промета неки писци иду још и даље па ту набрајају и оне делове природе који

уопште нису доступни човеку, односно који се не налазе у човековој власти и уопштене

улазе у правни појам ствари (сунце, слободан ваздух, сунчева топлота)

-Извесне ствари се налазе у ограниченом и нарочито регулисаном промету нпр. оружје или

експлозив могу се набавити само на основу административне дозволе.

У неким правним системима ствари које служе религијском култу (,,свете ствари``налазе

се ван промета. Код нас су ове ствари у својини верских организација, и с обзиром на то да

је црква одвојена од државе, налазе се у грађанскоправном промету

88. ЗБИРНА СТВАР (universitatis reurm)

-Код збирне ствари се једним називом означава целина која се састоји из појединих

самосталних ствари, физичких одвојених (universitas rerum distantium), од којих свака има

самосталну употребну вредност и представља објекат посебног права својине, а у

редовном правном промету и самосталан предмет облигационих односа.

Са гледишта права својине, збирна ствар није никаква нова ствар, различита од појединих

ствари из којих се састоји. И даље постоји онолико права својине колико књига у

библиотеци, колико оваца у стаду. Ако у своју библиотеку уврстим туђу књигу, то ништа не

мења у својинским односима, те власник књиге може употребити тужбу за повраћај ствари.

Сваком од ових ствари се у редовном саобраћају располаже посебним правним пословима

(нормално, библиотека се формира куповином појединих књига). Ипак, кад множином

овакивих ствари треба располагати одједном, долази до изражаја целисходности појма

збирне ствари који омогућава да се свим стварима које чине целину располаже једним

правним послом, а није потребно закључивати онолико посебних правних послова колико

има посебних ствари.

-Од збирне ствари треба разликовати КОМПЛЕМЕНТАРНУ СТВАР, као што је, нпр.пар

рукавица, пар чизама. Код комплементарних ствари поједини делови су такође, физички

одвојени, али немају никакву самосталну употребну вредност, већ само као целина (за

разлику од збирне ствари), те се у редовном промету појављују као целина.

-У праву постоји и појам UNIVERSITAS IURIS. Он се обично дефинише као збир ствари и

права који се са гледишта одређених правних односа (правних аката) сматра као целина

(нпр.предузеће).

89. ДЕЉИВЕ И НЕДЕЉИВЕ СТВАРИ. ПРОЦЕЊИВЕ И НЕПРОЦЕЊИВЕ СТВАРИ.

-У техничком смислу ДЕЉИВА је она ствар која се физички може тако поделити да сваки

део добијен деобом има вредност сразмерну вредност целине (што другим речима значи

да је збир вредности делова раван вредности целе ствари пре деобе). Примери џак брашна,

камион песка, котур сира. Котур од 10 кг сира је дељива ствар јер десет комада од по једног

килограма вреде колико и неподељени котур од 10 килограма.

НЕДЕЉИВА је она ствар која се деобом упрошћава (нпр. комад намештаја), њени делови

добијени деобом не задржавају сразмерну вредност, тако је збир њихових вредности мањи

од вредности неподељене ствари. Критеријум разликовања је економски, а не физички, јер у

физичком смислу све су ствари дељиве. Недељиве су и комплементарне ствари, чији

саставни делови чак уопште нису у физичкој вези (пар ципела).

Деоба зграда могућа је и вертикално и хоритонтално, ако делови добијени деобом

представљају станове или пословне просторије у смислу позитивних прописа.

-Правни значај разликовања на дељиве и недељиве ствари долази до изражаја код стицања

својине прираштајем, код сусвојине, заједничке својине и код обавеза са више дужника.

-ПРОЦЕЊИВЕ су оне ствари чија се вредност може одредити упоређивањем са другим

стварима у промету. То су, ствари које имају и прометну и употребну вредност и могу се

изразити у новцу. С обзиром на то да ли се њихова цена одређује објективно или по

субјективном мерилима. АГЗ и СГЗ разликују редовну и ванредну цену.

Редовна цена изражава прометну, тржишну вредност (вредност размене). Она је релативна у

том смислу што једна ствар може у датом тренутку имати више цена, према месту, односно

тржишту које се узима у обзиру, а опет, може бити да се у истом месту односно на истом

тржишту цена ствари мења у току дана (пијачне цене).

Ванредна цена се може појавити у 2 облика: као цена ``нарочитих околности``, због којих

ствар за власника има већу вредност од прометне (нпр.пас који је изрдесиран да свом

власнику служи као водич) или као praetium affectionis, као цена коју власник `` из особитог

за себе уважења полагао буде``. Рraetium affectionis изражава неимовинску, моралну

вредност коју ствар има за власника (нпр.пас којег власник нарочито воли).

-``Оне ствари чија се вредност не може одредити никаквим упоређивањем са другим

стварима у промету зову се непроцењиве``. Међутим и ствари које немају прометну

вредност могу имати афекциону вредност (писмо које представља драгу успомену). С

обзиром на овај други критеријум неки писци тврде да су све ствари процењиве, што ипак

није тачно јер има ствари које немају прометну вредност, а изгубиле су своју употребну

вредност (нпр.поништене драхме које немају филателистичку вредност).

90. БЕСТЕЛЕСНЕ СТВАРИ

-Под бестелесним стварима данашњи закони подразумевају права и то сва имовинска права

осим права својине. Ту, према томе долазе:

1. стварна права на туђој ствари ( службеност и залога)

2. интелектуалана права (умна и индустријска својина)

3. потраживања, било да гласе на предају ствари, суму новца, чињење или нечињење

-Настанак и опстанак бестелесних ствари објашњава неколико разлога различите природе.

У римском, подела на телесне и бестелесне ствари има за узрок поистовећивање права

својине са својим објектом, што се не може чинити ни са једним другим правом. Отуда

један скраћени назив изражавања који постоји само овде: означавањем објекта означава се и

право које на њему постоји. Каже се ``имам кућу`` уместо ``имам право својине на кући``

-Данас одржавању појма бестелесне ствари доприноси и непрецизно разграничење између

објеката (предмета) права и предмета уговора (правног акта уопште). Како се уговором

располаже не само стварима, већ и правима, то се поред телесне ствари која има

материјалну егзистенцију, као објект појављују и бестелесне ствари, тј.права.

Најзад ту су и практични разлози, одређен приступ у законодавној техници у вези с

прописивањем различитих режима за покретне и непокретне ствари. Кад се каже да се у

непокретне ствари убрајају и права на непокретностима, то значи да ће и за ова права

важити прописи који важе за право својине на непокретним стварима.

91. ПОТРОШНЕ И НЕПОТРОШНЕ СТВАРИ. ИНДИВИДУАЛНО И ПО РОДУ

ОДРЕЂЕНЕ СТВАРИ

-ПОТРОШНЕ ствари су оне које сву своју корисност исцрпљују првом употребом, те се

могу употребити само једном: храна, бензин, пиће, угаљ. Новац такође, јер га као средсто

плаћања власник може употребити само једном.

-НЕПОТРОШНЕ ствари су оне које могу бити употребљене више пута (одело, књига,

аутомобил) или практично неограничен број пута (земљишна парцела). И оне се мењају

употребом, али постепено неке више неке мање. Критеријум разликовања је економски, а не

физички јер су у физичком смислу све ствари потрошне, све се у извесној мери физички

мењају.

-Неки правни односи могу постојати само на непотрошним стварима: послуга, најам,

плодоуживање. У свим овим случајевима титулар права је овлашћен да употребљава туђу

ствар, али истовремено има обавезу да је по престанку права врати- 2 захтева која

истовремено могу да задовоље само непотрошне ствари.

-Тачно је да се променом редовне намене може извршити претварање потрошних ствари у

непотрошне и обрнуто (нпр новац у нумизматичкој збирци је непотрошна ствар)

Код нас се понекад употребљава израз ``потрошна добра`` да би се њиме означиле ствари

које служе личној употреби власника и које нису потрошне у правно-техничком смислу

(аутомобил, стан).

-ПО РОДУ одређене ствари су оне које се у правном промету означавају по врсти и броју,

односно по некој јединици мере (килограм, литар, дужни метар, квадратни метар) нпр. сто

литара бензина, сто метара жице. ИНДИВИДУАЛНО (појединачно) одређена ствар је она

која је одређена конкретно и коју су баш странке имале у виду, па било да има неко

обележје својствено само њој (нпр. тачно одређена слика на одређеној изложби), било да

још има ствари са истоврсним особинама.

Ствари које су одређене по роду могу се индивидуализовати, тако што извесна количина

буде издвојена из рода и обележена, нпр. џак брашна одвојен у страну и маркиран, новац у

запечаћеном омоту. Индивидуализоване ствари понашају се у правном животу као

индивидуално одређене.

-Ствари које су у правном промету редовно индивидуално одређене могу вољом странака

које закључују правни посао постати ствари одређене по роду (нпр. уместо да се са

одређене изложбе купи 5 тачно одређених слика, купи се ``пет слика`` за укупну цену од 50

000 динара, без прецизирања о којима је сликама тачно реч)

-Предмет права својине и других стварних права, као и послуге, најма и оставе, могу бити

само индивидуално одређене ствари, док се потраживање може односити и на ствари

одређене по роду. Када су предмет обавезе ствари одређене по роду, обавеза не престаје

чак ни онда кад све што дужник има од таквих ствари пропадне услед догађаја за који он не

одговара(правило је да род не пропада). Али када обавеза има за предмет ствари одређене по

роду које се имају узети из одређене масе тих ствари, онда обавеза престаје када пропадне

цела та маса.

92. ЗАМЕНЉИВЕ И НЕЗАМЕНЉИВЕ СТВАРИ

-ЗАМЕНЉИВА је она ствар на чије место у правном односу (испуњењу обавезе) може доћи

друга ствар истих особина и вредности. Остале ствари су НЕЗАМЕНЉИВЕ. Ову поделу

треба разликовати од поделе на индивидуално одређене и по роду одређене ствари. Тачно је

да су све генерично одређене ствари истовремено и заменљиве и да је незаменљива ствар

увек индивидуално одређена, али индивидуално одређене ствари могу бити и заменљиве и

незаменљиве. Нови аутомобил одређене марке је заменљива ствар, али је индивидуално

одређена (има број шасије и мотора, регистарске таблице и по томе га је могуће

идентификовати).

Поготово ову поделу треба разликовати од поделе на потрошне и непотрошне ствари.

Више примерака исте књиге су заменљиве али непотрошне ствари, док је последња флаша

вина одређене бербе потрошна и незаменљива ствар (истовремено и индивидуално

одређена).

-Значај овог разликовања долази до изражаја у читавом низу односа. Предмет зајма су

заменљиве ствари, независно од тога да ли су потрошне или непотрошне и да ли су по роду

одређене или индивидуално одређене.

Према неким законицима предмет зајма су потрошне ствари, што се не може прихватити као

тачно, јер се код зајма питање потрошности уопште не поставља.

Законска компензација претпоставља да се узајамно дугују заменљиве ствари. Код послуге

је потребно и довољно да је ствар индивидуално одређена и непотрошна, док се питање

заменљивости не поставља.

93. ПОКРЕТНЕ И НЕПОКРЕТНЕ СТВАРИ. ПРАВНИ ЗНАЧАЈ ПОДЕЛЕ СТВАРИ НА

ПОКРЕТНЕ И НЕПОКРЕТНЕ

1.ПОКРЕТНЕ ствари су оне које се могу премештати с једног места на друго без оштећења

њихове суштине. Неки законици додају да ту долазе ствари које се саме крећу, тј. животиње,

што је, иначе већ садржано у општој дефиницији.

У правима појединих земаља посебно је прецизирано да су покретне ствари:

1.природне снаге, односно енергије које су ствар у праву

2.материјал добијен рушењем зграде, као и материјал припремљен за зидање док не буде

уграђен

3.чамци, скеле, бродови, млинови и купалишта на броду, и уопште свака плутајућа

фабрика која није причвршћена за стубове и не чини део зграде.

-Ствари које су по својим физичким особинама покретне постају, под одређеним условима,

припадак непокретности и као такве деле њену правну судбину. То су непокретности по

намени.

-Обрнуто од овога не постоји, тј. не може једна ствар, која је по својим физичким особинама

непокретна, вршити функцију припатка покретне ствари. У праву се ипак говори о

покретностима по намени, али у једном другом смислу, као о антиципираним покретним

стварима. Антиципиране покретне ствари су делови непокретности који ће касније бити

одвојени и претворени у покретне ствари, али се унапред, још у закључење уговора који се

на њих односи, и с гледишта тог уговора сматрају за покретне ствари. Тако нпр.продаја

необореног дрвећа и уопште ствари везаних за непокретност сматра за продају покретних

ствари.

2.НЕПОКРЕТНЕ ствари су оне које се не могу премештати с једног места на друго без

оштећења њихове суштине. То су зграде, станови као посебни делови зграде, просторије као

посебни делови зграде и земљишта (грађевинска, пољопривредна и шумска, односно шуме).

-За зграде постоји сагласност да су непокретне ако задовољавају ова два захтева:

1. да су инкорпорисане у земљи, а не леже на земљи

2. да су зидане као трајни објекти, а не за неку привремену употребу

Конструкције које не испуњавају ниједан од ова два захтева су покретне ствари: вашарске

бараке и киосци, покретне куће на точковима, циркуске шатре.

-За квалификацију зграде као непокретности без значаја је вредност зграде као и вредност

материјала од којег је саграђена, ни да ли ју је подигао власник земљишта или друго лице.

За саставни део зграде сматра се ``Све што је прибијено, узидано, приковано или иначе

трајно спојено са здањем``. Отуда, нпр. осигурање стамбене зграде аутоматски обухвата и

водоводне и канализационе цеви до прикључка за градску мрежу, иако то у уговору није

изричито речено.

-Право познаје и непокретности по намени. Непокретности по намени су покретне ствари

у функцији припатка непокретности (нпр.нужан алат за функционисање котларнице у некој

згради). Иако су у физичком смислу самосталне, одвојене, оне представљају економску и

функционалну целину са непокретношћу, па следствено томе и одређену правну целину.

Да би једна покретна ствар постала непокретност по намени, потребно је да се стекне више

услова:

1. да је покретна ствар намењена да служи непокретности и да је стварно доведена у такав

физички однос да јој служи

2. да јој је ову намену одредио власник непокретности

3. да је власник непокретности истовремено и власник непокретности којој је одредио

овакву намену

Непокретности по намени нису оне покретности које су унете у непокретност али служе

власнику за личну употребу (покућство, покретне столице у башти)

-На основу диспозиције власника, непокретност по намени може изгубити то својство и

постати правно самостална ствар, ако се тиме не вређају права трећих. Тако бива и када се

њоме располаже посебно (продаја, поклон, завештање).

-Последице имобилизације по намени су следеће:

1.Продаја непокретности- уколико супротно не произлази из уговора, односи се и на њену

непокретност по намени

2.У случају располагања тестаментом, ако су једном легиране непокретности, а другоме

покретности, првоме ће припасти све покретности које имају својство непокретности по

намени

3.Ако у уговору о доживотном издржавању нису посебно наведене ствари које прималац

издржавања даје као накнаду за издржавање, већ је речено ``да му оставља сву своју

имовину``, предмет уговора су све непокретне ствари које припадају примаоцу издржавања

у време закључења уговора, под непокретним се подразумевају и оне покретне које служе за

употребу-искоришћавање непокретних.

4.Хипотека се односи и на припатке непокретности (на непокретности по намени)

-Правни значај овог разликовања је многострук:

1.По позитивним наследноправним прописима расправљање заоставштине је обавезно

ако је умрли оставио непокретност, а ако је оставио само покретне ствари, а ниједно од лица

позваних на наследђе не тражи да се спроведе расправа, суд ће одлучити да се заоставштина

не расправља.

2.Дерелинквирана непокретност прелази у друштвену својину, а дерилнквирана покретна

ствар постаје (res nullius) и на њој се може стећи својина заузимањем.

3.Различита су правила о извршењу принудном продајом непокретности од оних којима

је регулисана принудна продаја покретности.

4.Различита су правила за ручну залогу(залога на покретним) од правила хипотеке(залога

на непокретностима)

5.За стицање права својине одржајем потребни су дужи рокови када је реч о непокретности

6.Правила о стицању својине од невласника ограничена су на покретне ствари

7.Уговор о отуђењу непокретности мора бити сачињен у писменом облику, а потписи

уговарача оверени код суда, иначе не производи правно дејство

8.За пренос својине на основу уговора са власником потребна је предаја ствари ако су у

питању покретности, а ако се уговор односи на непокретности потребан је упис у

земљишне књиге.

9.По решењу које је владајуће у упоредном праву, предмет уговора о остави може бити само

покретна ствар.

-Разлике које постоје у правном режиму за покретне и непокретне ствари имају неколико

објашњења.

1.Пре свега треба споменути природне, физичке разлике између покретних и непокретних

ствари. Број непокретних ствари је ограничен, свака од њих се налази увек на истом месту и

немогуће је помешати их тако да је могућа контрола над њима како од стране државе тако и

од стране власника.

Покретности има много, неограничено се могу умножавати, често су идентичних особина,

мале су по волумену, и због својих одлика могу се премештати, скривати, помешати са

другим стварима, уништити. Зато се пренос права на њима не може остварити путем

публицитета у јавним књигама, већ се публицитет ту састоји у постојећој фактичкој власти

коју преносилац материјално преноси на прибавиоца.

2.Спомињу се и економски разлози, заправо економски значај непокретности који је

нарочито био доминантан у старијим правима. Данас је овај разлог у целини гледано много

изгубио од своје првобитне тежине јер су се појавиле покретне ствари огромне вредности, а

путем хартија од вредности (које су покретне) контролишу се економски потенцијали

неслућених размера, читаве привредне гране.

94. ПРАВИЛО superficies solo cedit

-Ово правило схваћено у свом чистом облику, значи да све што је у чврстој физичкој вези

са земљом припада власнику земљишта, дакле како зграде, тако и растиње (вегетација).

Оно, с једне стране значи да земљиште представља јединствен објект и припада истом лицу;

на овом јединственом објекту може постојати сусвојина, али не може једно лице бити

власник земљишта а друго власник зграде, односно биљног света на њему. С друге стране

оно значи да зграда и растиње припадају власнику земљишта, а не обрнуто; земљиште не

прелази у својину онога ко је на њему подигао зграду, нешто засадио или посејао,

-Практичан значај правила долази до изражаја када једно лице власник материјала

(грађевинског), а друго власник земљишта, када, дакле, власник земљишта употреби туђи

материјал (грађевински, семе), или власник материјала подигне зграду на туђем земљишту,

посади саднице, односно посеје на туђем земљишту, посади саднице. У сукобу интереса два

лица, максима superficies solo cedit фаворизује власника земљишта и као таква представља

израз доминантног економског значаја које су некада имале земљишне непокретности.

-Ово правило важи и у нашем данашњем праву, али му је поље примене сужено. Власници

породичних стамбених зграда, у градовима и насељима градског карактера, нису и власници

земљишних парцела на којима се зграде анлазе; ове парцеле се налазе у друштвеној својини,

а власници зграда имају на њима право трајног коришћења.

Ван ових и још неких мањих изузетака, максима superficies solo cedit важи и у нашем

данашњем праву, како код грађења, сађења и сејања на туђем земљишту, тако и код преноса

својине. Према Закону о промету непокретности Србије, преносом права својине на згради

преноси се и право својине на земљишту под зградом као и на земљишту које је потребно за

њену редовну употребу.

95. ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

-Хартије од вредности су писмене исправе чији законити ималац може остварити неко

субјективно право означено на хартији. Законити ималац хартије, пак, лице је које је као

ималац права означено на самој хартији, односно на које је хартија уредно пренета, док је

обавезно лице издавалац хартије.

-Код хартија од вредности постоје два права: право на хартији и право из хартије.

Право на хартији је право својине или право залоге које за свој објект има хартију као

телесну покретну ствар.

Право из хартије је, по својој правној природи, или стварно право (право својине на роби

предатој бродару на превоз и описаној у коносману), или неко облигационо право (најчешће

право на исплату суме новца,као код менице), или неко чланско право(право учешћа)

Између права на хартији и права из хартије постоји нераскидива веза. Отуда губитак или

уништење хартије повлачи немогућност остварења права.

-Према природи права које садрже, хартије од вредности могу бити стварноправне,

облигационоправне и хартије с правом учешћа.

1. Стварноправне хартије од вредности садрже неко стварно право на покретним или

непокретним стварима.нпр коносман који се издаје код поморског превоза робе.

2. Облигационоправне хартије од вредности садже у себи неко облигационо право, које по

правилу гласи на суму новца (нпр.меница, кредитно писмо, чек)

3. Хартије с правом учешћа (нпр.акције које издају акционарска друштва), с једне стране

садрже одређена чланска права имаоца, која су по свом карактеру лична, а с друге стране

право учешћа у добити друштва.

-Према својој вези са основним послом поводом којег су издате хартије од вредности се деле

на каузалне и апстрактне:

1. Каузалне хартије су оне из којих се види веза са основним послом, види се поводом

којег посла су издате. Такве су: коносман, штедна књижица, обавезнице народних

зајмова.

2. Апстрактне хартије су хартије из којих се не види поводом којег посла су издате. Из

менице се нпр не види да ли је издата поводом зајма ( и ко је зајмодавац, а ко

зајмопримац), поклона, купопродаје или другог посла.

-Према томе како се ималац хартије од вредности легитимише при остварењу права из

хартије и како се преносе, хартије од врености могу бити:

1. Хартије на доносиоца (нпр. лутријски лозови) преносе се, као и друге покретне ствари

предајом (традицијом), без посебног обележавања на хартији. Према обавезном лицу

ималац права из хартије легитимише се као овлашћено лице самим држањем, односно

поседовањем хартије, а обавезно лице није дужно да испитује његову материјалну

легитимацију, тј. да ли је држалац до хартије дошао савесно. Обавезно лице је дужно да

поступа савесно: ако је знало или морало знати да доносилац није законити ималац

хартије, нити је овлашћен од стране законитог имаоца или зна да је покренут поступак за

амортизацију, дужно је одбити испуњење; у противном одговара за штету.

2. Хартије на име (нпр.обавезнице нашег првог народног зајма) су хартије чији ималац

означен на самој хартији; његово овлашћење за остварење права из хартије види се,

дакле, из писмених података које садржи сама хартија, тако да издавалац приликом

извршења обавезе само треба да утврди идентитет доносиоца и провери да ли је то

исто лице са оним означеним на хартији као ималац. Ове хартије преносе се

грађанскоправном цесијом, и то се означава на самој хартији уношењем имена новог

имаоца хартије (цесионара) и преносиоца(цедента) тако да се формална легитимација

сваког новог имаоца такође види из писмених података које садржи сама хартија.

3. Хартије по наредби су хартије чији је први ималац означен на самој хартији, а преносе

се индосаментом, једном писменом клаузулом која се ставља на полеђини хартије, тако

да се код ових хартија формална легитимација за остварење права види из података које

садржи сама хартија. Преносилац хартије је индосант, а онај на којег је хартија пренета

(индосирана) је индосатар.

Индосамент може бити пуни, бланко и на доносиоца.

а)Пуни индосамент садржи изјаву о преносу, име, односно назив онога на кога се хартија

преноси и потпис преносиоца, а може да садржи и друге податке.

б)Бланко индосамент садржи само потпис индосанта

в)У случају преноса на доносиоца уместо имена индосатара ставља реч ``доносиоцу``.

-Од хартија од вредности треба разликовати легитимационе знаке.

Легитимациони знаци су гардеробни или слични знаци који се састоје од комада хартије,

метала или другог материјала, на којима је обично утиснут неки број или наведен број

предатих предмета, а најчешће не садрже нешто одређено о обавези њихоог издаваоца.

Они служе да покажу ко је поверилац у облигационом односу приликом чијег настанка су

издати, а од хартија од вредности се разликују по томе што за њих не важи начело

инкорпорације. У случају губитка легитимационог знака потраживање не пропада, већ се

може доказати другим доказним средствима.

96. DRŽAVINA - POJAM I VRSTE DRŽAVINE

- DRŽAVINA predstavlja fakticku vlast na stvari, nezavisno od toga da li se vrši na osnovu

subjektivnog prava ili bez pravnog osnova, nezavisno od toga da li drzalac veruje da je ovlascen da

vrši tu faktičku vlast.

- SADRŽINA FAKTIČKE VLASTI koja se kvalifikuje kao drzavina, zavisi od:

1.vrste prava cija se sadržina vrši,

2.vrste stvari u pitanju.

- Aprehenziona radnja – pravno-tehnicki naziv za postupke koji znace vrsenje fakticke vlasti na

stvari.

- Drzavina se deli na posrednu I neposrednu.

1.Neposrednu vlast ima lice koje neposredno vrsi fakticku vlast na stvari(lopov koji drži I

upotrebljava ukradenu stvar).

2.Posrednu drzavinu ima lice koje fakticku vlast vrsi preko drugog lica, kojem je po nekom

osnovu (npr plodouzivanje) dalo stvar u neposrednu drzavinu (vlasnik jabuke-posredni,

plodouzivalac neposredni drzalac) ili (vlasnik nekome da stvar na plodouživanje, on postaje

posredni, a plodouživalac neposredni držalac).

Posredna drzavina uvek pretpostavlja nečiju neposrednu državinu, a neposredna drzavina ponekad

predpostavlja posrednu, a nekad ne.

- DRŽAVINSKU ZAŠTITU imaju i neposredni i posredni držalac, ali to ne znaci da je izmedju

njih podeljena fakticka vlast na stvari. Drzavinu vrsi neposredni drzalac, dok posredni drzalac

nekad ima pravo na naknadu za upotrebu stvari, a ima I ekonomski interes da stvar sačuva u

odredjenom stanju, da bi mu bila vracena u drzavinu.

- Drzavina naslednika- naslednik postaje drzalac u trenutku smrti, bez obzira na to kada je stekao

faktičku vlast na stvari, tako da on odmah stice pravo na drzavinsku zastitu.

Od drzavine treba razlikovati detenciju.

- DETENCIJA je vrsenje faktičke vlasti na stvari na osnovu 1.radnog ili slicnog odnosa ili u

2.domacinstvu vrši faktičku vlast. Ona se vrsi za drugo lice, I detentor je dužan da postupa po

njegovim upustvima. Npr. drzavinu ima vlasnik vaze po cijem upustvu je cistacica morala da je

ocisti. U tom slučaju državinu ima lice po čijim je uputstvima detentor dužan da postupa.

Po obimu faktičke vlasti državina se deli se deli na državinu stvari I državinu prava.

1.Drzavina stvari po obimu odgovara sadrzini prava svojine (lopov se ponasa ko vlasnik stvari).

2.Drzavina prava je uža faktička vlast, koja po obimu odgovara nekom drugom pravu cija je

sadrzina u neposrednoj vlasti na stvari (plodouzivalac)npr. državinu prava ima plodouživalac, ail I

uzurpator plodouživanja, I onaj ko za sebe misli da je plodouživalac I tako se ponaša.

- Drzavinu poznaju svi savremeni gradjanski zakonici,a po Švajcarskom I Poljskom građanskom

zakoniku drzavina se deli na 1.izvornu (samostalnu) i 2.izvedenu

97. RIMSKA I MODERNA KONCEPCIJA DRŽAVINE

- RIM-U Rimu je se drzaocem smatrao onaj koji se ponasa kao vlasnik, tj bitna su 2 momenta:

1.fakticka vlast (corpus) 2.volja ponasati se prema stvari kao vlasnik (animus domini), materijalni

I voljni moment. Onaj ko stvar drži I koristi je ali nema animus u iznetom smislu, nema državinu

već detenciju (pritežanje), I ne uživa državinsku zaštitu, već se u slučaju uznemiravanja mora

obratiti onome za koga stvar drži, odnosno koga priznaje za vlasnika. Drzavinu ima lopov,

uzurpator, a detenciju zakupac(drzavina je shvatana u vezi sa svojinom).

- Rimljani su priznavali I QUASI-POSSESSIO koja se odnosila na plodouzivanja I stvarne

sluzbenosti, a šticena je po ugledu na drzavinu prava svojine. Medjutim, I dalje je bilo slucaja

fakticke vlasti na stvarima koje nisu uzivale zastitu: zakupac se zbog uznemiravanja, obracao

zakupodavcu da ga zastiti.

Rimska koncepcija je vazila u pandektnom pravu, a od buržoaskih zakonika su je usvojili

Francuski, Austrijski, Srpski građanski zakonik.

- MODERNA -U danasnjem uporednom pravu usvojena je objektivna koncepcija drzavine(Grcki,

Poljski, Nemacki gz.)

Izbacuje se volja, tj animus domini a drzavina se izjednacava sa faktickom vlascu na stvari. Pojam

detencije se suzava (definicija: detentor je lice koje faktičku vlast na stvari vrši za drugoga I

postupa prema njegovim uputstvima), a pojam drzavine se siri. Mnogim detentorima koji ranije

nisu imali volju, sada ona ni ne treba, I oni postaju drzaoci.

98. OBJEKT DRŽAVINE

- Državina postoji na stvarima u prometu, dok stvari van prometa (javni putevi I, uopšte dobra u

opštoj upotrebi, vojna I druga javna dobra) nisu objekti državine jer se nalaze u administrativnom

režimu držanja I upotrebe.

Prema nekima objekti drzavine mogu biti I javna dobra, ali samo ona koja po svojoj prirodi mogu

biti u pravnom prometu (knjige u javnim bibliotekama ili kanc.namestaj u muzejima)

-Postoje I DOBRA MRTVE RUKE koja su stvari u građansko-pravnom smislu, ali na njima

postoji neprenosivo pravo svojine.Vlasnici ove stvari imaju ovlascenja da je drze, upotrebe, I

zastite drzavinskom tuzbom. Pa su I ove stvari objekti drzavine.

Objekt drzavine je svaka stvar u gradjansko-pravnom smislu bilo da je u prometu ili van njega.

-Drzavina se prostire na sastavne delove stvari, potpuno I nepotpuno inkorporisane.

Drzalac složene stvarni na nepotpuno inkorporisanom delu ima 1.po kvalitetu razlicitu drzavinu,

nego na ostalim delovima, 2.moze istovremeno na nepotpuno ink.delu i postojati drzavina drzaoca

slozene stvari I drzavina nekog drugog subjekta(Lice tocak dobije na poslugu)

-Drzalac glavne stvari je drzalac pripatka samo ako na njemu ima fakticku vlast, I drzalac zbirne

stvari(stado ovcica) je drzalac samo onih primerka na kojima ima fakticku vlast.

Kod zgrade objekt drzavine su samo oni delovi koji imaju funkcionalnu samostalnost (stan) bez

obzira sto je potpuno inkorporisan. Zajednicki delovi zgrade (stepenice) u načelu nisu samostalni

objekti državine, državinu na njima imaju držaoci pojedinih realnih delova.

Deo parcele moze biti samostalni objekat drzavine(izdati deo njive u zakup)

99. SUBJEKT DRŽAVINE

Subjekt državine moze biti pravno i fizicko lice.

-Pravni subjekat moze da preduzima pravne poslove na stvari na kojima moze da ima pravo

svojine, ili neko drugo stvarno pravo, obligaciono pravo koje ga ovlascuje na drzanje I upotrebu

stvari.

-Poslovno nesposobno lice moze biti drzalac, ako se njegove aprehenzione radnje mogu

kvalifikovati kao drzavina.

Sasvim malo dete ne moze svojim radnjama vrsiti drzavinu na zgradi, ali poslovno nesposobno

dete skolskog uzrasta moze (npr na sankama, rolerima, školskoj torbi..)

Drzavina poslovno nesposobnog lica uziva drzavinsku zastitu, ali će spor u njegovo ime da vodi

zakonski zastupnik.

-Poslovni nesposobno lice koje zbog svog psihofizickog stanja ne moze biti drzalac stvari na

osnovu svojih radnji, drzalac moze postati preko zakonskog zastupnika (koji faktičku vlast vrsi u

ime nesposobnog lica).

Poslovno nesposobno lice onda moze postati vlasnik odrzajem.

100. ISKLJUČIVA DRŽAVINA I SUDRŽAVINA (ZAJEDNIČKA DRŽAVINA)

- ISKLJUČIVA DRŽAVINA postoji kad jedan subjekt vrši faktičku vlast na stvari ili na njenom

realnom delu koji predstavlja samostalni državinski objekat. Na jednoj stvari moze biti I vise

iskljucivih drzalaca.

-SUDRŽAVINA postoji kada vise lica vrsi fakticku vlast na celoj stvari ili na delu stvari koji je

samostalan drzavinski objekat.

Ona može biti organizovana na različite načine:

1.sudržaoci mogu istovremeno vrsiti fakticku vlast (2 studenta stanuju u iznajmljenoj sobi I

obojica koriste televizotr koji su zajednicki kupili).

2.mosu faktičku vlast vršiti naizmenicno (jedan kosi livadu jedne, drugi kosi druge godine).

3.sudrzaoci se mogu pojaviti kao posredni drzaoci (izdavanje njive u zakup I po određenom kljucu

dele zakupninu).

4.sudržavina prava-npr vise lica se koristi istim putem za prelazak preko tuđeg zemljišta.

Za oznacavanje ovakve drzavinske zajednice koristi se i izraz ZAJEDNIČKA DRŽAVINA.

-Neki pisci pod sudrzavinom podrazumevaju drzavinsku zajednicu koja odgovara susvojini(kao

pravnoj zajednici), a pod zajednickom drzavinom državinsku zajednicu koja odgovara zajedničkoj

svojini.

1.To se ne moze prihvatiti jer se susvojina i zajednicka svojina ispoljavaju pomocu istih oblika

drzavinske zajednice.

2.Ni susvojina ni zajednicka svojina ne podrazumevaju drzavinsku zajednicu, vec mozemo imati

iskljucivu drzavinu na delu ili celoj stvari.

3.Neki pisci pod zajedničkom državinom podrazumevaju nesto trece: vise drzalaca, ali pojedini

drzalac ne moze sam vrsiti fakticku vlast na stvari vec to mogu samo svi zajedno.npr:otvaranje sefa

bez dinamita se moze uciniti pomocu 2 kljuca od kojih je jedan kod jednog a drugi kod drugog.

101. STICANJE PRENOS I GUBITAK DRŽAVINE

- Drzavina se stice uspostavljanjem fakticke vlasti na stvari, i to posredno i neposredno.

- Neposredno podrazumeva uspostavljanje fakticke vlasti na stvari koja se ne nalazi ni u cijoj

drzavini (hvatanje odbeglog roja pčela).

- Posredno podrazumeva zasnivanje fakticke vlasti na stvari koja se vec nalazi u necijoj drzavini.

PRENOS DRŽAVINE .

Prenos drzavine na pokretnoj stvari vrsi se:

1.predajom stvari(tradicijom)

2.predajom isprava koje omogućuju raspolaganje sa stvari

2.predaja sredstava koja omogucavaju fakticku vlast na stvari(kljucevi sefa.)

4.izdvajanjem i obelezavanjem stvari.

-Prenos NEPOSREDNE SVOJINSKE drzavine na nepokretnostima je razlicit u zavisnosti od

1.vrste nepokretnosti, 2.okolnosti slucaja,i 3. namere stranaka.

Na stanovima, zgradama, i poslovnim prostorijama drzavina se prenosi ispraznjenjem prostorija i

predajom kljuceva.

Kod zemljišnih nepokretnosti to nije moguce, niti je moguc prenos iz ruke u ruku. Radnje kojima

se manifestuje fakticka vlast na nepokretnostima uvek se vrse povremeno (a razmak moze biti i

vise godina). Jedino moguce resenje je prenos drzavine na osnovu ugovora, u mometu koji su

stranke same odredile ili imale na umu, o cemu se sudi na osnovu izričite odredbe ugovora ili

okolnosti slucaja ne upućuju na nešto drugo, ima se uzeti da su kao vreme prelaska državine na

pribavioca stranke imale u vidu vreme zaključenja ugovora.

-Ako tako ne bi bilo, moguca je jedna od 2 situacije:

1.ili bi do preuzimanja realnih faktickih aprehenzionih radnji od strane sticaoca postojao

drzavinski vakum(od prodaje vinograda u jesen posle berbe do prvih prolecnih radova na njemu),

gde niko ne bi uzivao državinsku zastitu,sto je neprihvlatljivo..

2.ili bi se da bi se izbegao ovaj državinski vakum morala vrsiti neka simbolicna predaja,

simbolicno ulaganje, sto opet nema smisla.

-Prenos POSREDNE SVOJINSKE državine na nepokretnostima vrsi se ugovorom pri cemu su

moguce 2 situacije:

1.da raniji posredni drzalac postane neposredni (vlasnik proda stan i postane zakupac),

2.da raniji posredni drzalac prenese posrednu svojinsku drzavinu na drugoga, dok je neposredni

držalac prava sve vreme neko treci.(novi vlasnik,stari zakupac).

-NASLEDNIK stiče državinu u trenutku smrti ostavioca, bez obzira na to kad je stekao faktičku

vlast na stvari. Na osnovu ovog zakonskog pravila naslednici mogu upotrebiti državinsku tužbu pre

nego što uđu u posed nasledjene stvari, a rok za odrzaj tece u njihovu korist bez zastoja.

Drzavina se gubi prestankom fakticke vlasti, a to fakticko pitanje u slucaju spora ceni sud.

Prestanak moze biti apsolutan i relativan, u zavisnosti od toga da li je prestala svaka drzavina

(unisten BMW X5) ili je prestala samo za dotadasnjeg drzaoca (razni slučajevi prenosa državine).

Prestanak moze biti dobrovoljan ili protiv volje drzaoca

Državina se ne može izgubiti prostom izmenom volje detentora da stvari ubuduće drži za sebe.Za

onog ko je počeo da drži kao pritežalac pretpostavlja se da I dalje drži u tom svojstvu.Promena

volje mora biti pracena novim ponasanjem koje se po opštim pravilima moze kvalifikovati kao drž

102. ZAKONITA I NEZAKONITA DRZAVINA

- ZAKONITA državina se zasniva na punovažnom pravnom osnovu, tj. na pravnom poslu koji je

po objektivnom pravu podoban za sticanje one vrste prava čiju sadrzinu drzalac vrsi. Zakonitu

svojinsku državinu ima onaj ko je do drzavine dosao nekim poslom podobnim za prenos svojine

(kupoprodaja, trampa, poklon), bez obzira da li je 1.predhodnik imao zakonitu državinu ili ne, 2.i

da li je sledbenik znao ili mogao znati da predhodnik nema zakonitu drzavinu (kupac stvari je

zakoniti drzalac i kad kupuje od lopova).

- Po opštem imovinskom zakoniku za CG naslednik uvek ima zakonitu drzavinu, bez obzira na to

da li je dekujus bio zakoniti ili nezakoniti držalac.

- Pravni osnov-punovaznim pravnim osnovom stice se samo pravo na državinu neke stvari, a ne

sama državina. Ko ima pravni osnov na stvari koja mu se uskracuje, moze je potrazivati samo

preko suda, a ne samovlasno uzeti stvar. Ako je stvar zaredom nekolicini prodata, zakonitu

državinu ima onaj kome stvar bude predata (ja se uselim u stan prvi), i zato je clan 72 naseg zakona

netacan jer: drzavina moze biti zakonita a manljiva.

-NEZAKONITA drzavina je ona koja se ne zasniva na punovaznom pravnom osnovu (lopov je

nezakoniti drzalac, a ako mi proda stvar ja cu biti zakoniti drzalac, osim ako mi ugovor nije

nevazeci). Drzavina moze biti zakonita a nesavesna ( kupac zna ili prema prilikama mora znati da

je prodavac lopov), savesna a nezakonita (ugovor o kupovini je zaključen sa vlasnikom ail je

ništav, a to kupac nije znao niti je mogao znati).

103. САВЕСНА И НЕСАВЕСНА ДРЖАВИНА

-Према закону о основним својинско-правним односима ``државина је савесна ако држалац

не зна или не може знати да ствар коју држи није његова``. Ова дефиниција ограничена је на

својинску државину, а остала је по страни државина права, која такође може бити савесна и

несавесна и коју треба укључити у општи појам савесности државине. Савесна државина

према томе постоји када држалац није знао нити је могао знати да није ималац права чију

садржину врши, савесни држалац у датим приликама оправдано верује да му припада право

чију садржину врши.

-Савесни држалац права плодоуживања је онај ко оправдано верује да му припада право

плодоуживања; савесни својински држалац је онај ко оправдано верује да има право својине.

-Претпоставља се да је државина савесна док се супротно не докаже.

-Савесност државине правног лица цени се по савесности његових органа који су

овлашћени да га заступају.

-Државина пословно неспособног лица које није способно за расуђивање савесна је ако је

савестан његов законски заступник. Ако је полсовно неспособно лице способно за

расуђивање, његова државина је савесна ако су савесни и то лице и његов законски

заступник. Када се стиче преко уговорног заступника државина је савесна ако су савесни и

властодавац и пуномоћник.

Савесност наследникове државине цени се независно од савесности, односно несавесности,

декујусове државине.

104. PRAVA I MANLJIVA DRZAVINA

- MANLJIVA je ona državina stečena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, inace je prava.

Opsti imovinski zakonik za CG manljivu naziva samovoljnom, Austrijski GZ je naziva neistinitom,

dok je prava po AGZ istinita.

- PRAVA državina se ne poklapa sa zakonitom, tako da i zakonita moze biti manljiva (kupac silom

uzme prodatu, a nepredatu stvar). U zakoniku o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima nema

ovakve odredbe, pa se kao uslov za zakonitost drzavine, pored punovaznog osnova zahteva da nije

pribavljena silom, zloupotrebom ili prevarom (tj zakonita državina ne moze biti manljiva).

Teorijski, i logicki to se ne moze prihvatiti. Moze se prihvatiti uslov da drzavina bude zakonita i

prava (tj.nemaljiva), ali se jedna ne moze izjednacavati sa drugom.

105. SAMOPOMOĆ

- PRAVO NA SAMOPOMOĆ je pravo drazlaca da sam, od sebe odbije smetnje svojoj drzavini

primenom sile, odnosno da vrati drzavinu koja mu je oduzeta.

- Samopomoc je dopustena pod sledecim uslovima:

1.Da je smetnja tj. oduzimanje drzavine neovlasceno (ne zasniva se na zakonvkom ovlašćenju,

odluci državnog organa, niti na volji samog držaoca) zakon izricito postavlja.

2.Samopomoc se ne sme vrsiti nanosenjem telesne povrede (osimako se držalac kreće u

granicama nuzne odbrane u smislu propisa krivičnog prava) Zakon ne postavlja izricito ovaj

zahtev, ail on se izvodi iz opštih pravnih načela po kojima : važnija dobra ne mogu biti zrtvovana

manje vaznim.

3.Držalac treba da se uzdrzava od postupaka koji nisu opravdani (prema okolnostima).Sud

ocenjuje opravdanost svakog slucaja. Zakon izricito postavlja ovaj zahtev, ono se inače izvodi iz

načela: da se sila odbija srazmernom silom.

- Pod ovim uslovima drzalac moze stititi svoju drzavinu u toku samog postupka

smetanja/oduzimanja, a ako mu je stvar oduzeta moze je povratiti u roku u kom se moze podici

drzavinska tuzba, tj u roku od 30 dana od saznanja za oduzimanje I ucinioca, a najkasnije u roku od

1 godine od dana oduzimanja.

106. DRŽAVINSKE TUŽBE

- Tuzbe se dizu zbog povrede drzavine. Povrede mogu biti ucinjene: oduzimanjem i smetanjem

drzavine.

- Oduzimanje stvari ( češće pokretne, retko nepokretne) potpuno iskljucenje ranijeg drzaoca iz

fakticke vlasti i zasnivanje fakticke vlasti novog drzaoca (kradja, useljenje u tudji stan dok je

vlasnik-držalac odsutan).

- Smetanje drzavine ( po pravilu nepokretne, retko pokretne)

1.potpuno onemogucavanje drzaoca da vrsi fakticku vlast,ali bez zasnivanja fakticke vlasti novog

drzaoca (ja se nisam uselilo ali neces ni ti).ali se smetanje češće vrsi u:

2. suzavanjem i otezavanjem fakticke vlasti novog drzaoca.

3. može se vršiti verbano, pretnjom (pretnjom zabrani prolazak licu koje je do tada prelazilo preko

njegove nepokretnosti).

Smetnja se moze izvrsiti 1. jednim postupkom kojim se zasniva trajno stanje povrede tudje

drzavine (istovarim radioaktivni otpad na susedovu parcelu prokelja) 2.periodicnim radnjama

(prelazenje preko tudje parcele)

DVE TUŽBE ZA ZAŠTITU DRŽAVINE - ZA POVRACAJ ODUZETE STVARI

(interdictum recuperande possessions) i SMETANJE DRZAVINE( interdictum retinende

possessions)

- Postoje 2 roka i oba su prekluzivna (sud na njih pazi po sluzbenoj duznosti):

1.kraći, 30 dana, subjektivan, traje od dana saznanja za smetanje/oduzimanje.

2.duži (1god) koji je objektivan i tece od dana kad je izvršeno smetanje/oduzimanje, bez obzira da

li je drzalac za to saznao. Subjektivni rok ističe najkasnije sa istekom objektivnog roka..

Ako se smetanje sastoji u zasnivanju trajnog stanja-rok tece od pocetka zasnivanja ovakvog

stanja, odnosno od preduzimanja radnje kojom je zasnovano ovakvo stanje (produženo smetanje).

Ako se smetanje vrši povremenim radnjama-rok se po jednima racuna od prve radnje, a po

drugima od svake sledece.

-Po isteku roka za tuzbu ne moze se pokrenuti državinski spor, ali drzalac moze podneti petitornu

tuzbu, voditi petitorni spor, u kojim ce se raspravljati o pravnim pitanjima (pravu svojine,

zakonitosti drzavine, savesnosti/nesavesnosti)

OPŠTA KARAKTERISTIKA državinskog spora(posesornog) jeste sto se u njemu ne

raspravljaju pravna vec fakticka pitanja. Ako se podigne tuzba za povracaj stvari, sud utvrdjuje

fakticko stanje - da li je zaista oduzeo stvar tuziocu, i da li je pre toga imao mirnu drzavinu.

Sud ne ulazi u to kako je tuzilac dosao do stvari (da li ju je ukrao, vec da li je njemu ukradena..).

-Od nacela da se u posesornim sporovima raspravljaju samo fakticka pitanja postoje izuzeci:

1.tuzeni moze istaci prigovor da je tuzioceva drzavina manljiva prema njemu, tuženome(exceptio

vitiosae possessionis ab adversario). Ovaj prigovor pretpostavlja da je tužilac ranije oduzeo stvar

tuženome (silom, prevarom, zloupotrebom poverenja), a zatim da je tuženi povratio drzavinu, a da

sad tuzilac tuzi i zahteva povracaj stvari.

2. tuzeni moze istaci prigovor, tj pozivati se na pravilo petitorium absorbet possesorium: ako je

izmedju istih stranaka i zbog iste stvari ranije vodjen petitorni spor i okoncan u korist tuzenog,

tuzeni se u tekucoj parnici moze pozvati na ovu presudu i odbiti tužiočev zahtev.

-Van ovih slucajeva tuzeni se ne moze pozvati na da je njegovo postupanje dozvoljeno tj. da se

zasniva na zakonu, odluci drzavnog organa, ili pristanku tuzioca.

107. ZAŠTITA SUDRŽAVINE

-U pogledu zaštite sudržavine, nesporno svaki sudrzalac uziva zastitu u odnosu na treca lica u

slucaju oduzimanja tako I u slučaju smetanja državine.

-Sto se tice državinske zastite u medjusobnim odnosima sudržalaca nesporna je dopustenost tuzbe

u slucaju oduzimanja stvari. A u slucaju smetanja postoje 2 stanovista:

1.da je tuzba iskljucena u medjusobnim odnosima sudrzaoca, jer je tu rec o utvrdjivanju granica

pojedinacne upotrebe sto je, sto podrazumeva utvrdjivanje pravnih pitanja koja su u državinskim

sporovima u načelu isključena.

2.po drugom stanovistu treba dozvoliti drzavinsku tuzbu kada je smetanje usmereno na izmenu

dotadasnjeg vrsenja fakticke vlasti. To rešenje prihvaćeno je I u Zakonu o osnovim svojinsko-

pravnim odnosima.

-Sa cisto procesne strane državinski sporovi su brzi i kratki. Sud uvek obraca paznju na potrebu

hitnog resavanja. Rok za ispunjenje duznosti sud odredjuje po okolnosti slucaja, dok je rok za

podnosenje žalbe 8 dana.

Protiv resenja donetih u parnicama za smetanje drzavine, revizija nije dozvoljena, i postupak se

zavrsava pred drugostepenim sudom.

Izvrsenje resenja se moze zahtevati u izvrsnom postupku u roku od 30 dana po proteku roka koji je

resenjem odredjen za izvrsenje te radnje.

-Sudska odluka kojom se resava drzavinski spor ne donosi se u obliku presude vec u obliku

resenja: po okoncanju drzavinskog spora stranke mogu voditi nov i petitorni spor. Ako Milorad

prepozna svoj traktor kod Milunke silom ga oduzme, ona moze da ga tuzi, i dobice drzavinski spor,

ali zato ce Marko pokrenuti petitorni spor i dobiti stvar nazad.

-Resenjem kojim se usvaja tužbeni zahtev u drzavinskom sporu naredjuje se uspostavljanje

predjašnjeg stanja. A ako tuzeni ne izvrsi ove radnje pristupice se prinudnom oduzimanju stvari, i

predaji iste tuziocu.

A u slucaju ponovnog smetanja drzavine ne vodi se novi spor, vec se postupa po starom resenju,tj

tuzilac zahteva izvrsenje ranije donetog resenja.

108. DRŽAVINSKE TUŽBE POSREDNOG I NEPOSREDNOG DRŽAOCA

Zastita neposrednog i posrednog drzaoca

-NEPOSREDNI DRŽALAC uziva zastitu u odnosu na treća lica, i posrednog drzaoca. Npr.

plodouzivlac može da državinskom tužbom tuži vlasnika kojimu je oduzeo stvar ili ga ometa u

upotrebi stvari, odnosno pribiranju plodova.

-POSREDNI DRŽALAC moze traziti zastitu u korist neposrednog drzaoca, bilo da je u pitanju

smetanje bilo oduzimanje državine. Ako neposredni drzalac ne zeli da mu se vrati stvar, ili ne

moze da udje u posed, posredni drzalac moze zahtevati da stvar bude vracena njemu.

-U pravnoj teoriji je sporno pitanje da li posrednom drzaocu treba priznati pravo na drzavinsku

zastitu u odnosu na neposrednog drzaoca, ako ovaj prekoraci svoja ovlascenja. Na to pitanje se

najcece daje pozitivan odgovor.

109. OPŠTI POJAM I PRAVNE KARAKTERISTIKE SVOJINE. NOVE TEORIJE O

PRAVU SVOJINE

-Pravo svojine je najsire pravo(u granicama zakona) koršićenja, držanja I raspolaganja jednom

stvari, koje se moze isticati prema svim trecim licima.

-Ovlascenje drzanja (da se stvar ima u drzavini) je pretpostavka za koriscenje stvari, a sastoji se u

pravnoj mogucnosti da se ima fakticka vlast na stvari.

Ovlascenje koriscenja se sastoji u pravnoj mogućnosti da se preduzimaju materijalni akti prema

stvari radi izvlacenja koristi iz nje I ima 2 oblika:

1.upotreba stvari

2.pribiranje plodova I drugih prihoda.

Ovlascenje raspolaganja sa svoje strane ima 2 komponente: fakticko I pravno raspolaganje.

1.Fakticko raspolaganje je preduzimanje materijalnih akata kojima se utice na supstanciju stvari

(popravka, promena kojom menjamo namenu stvari..)

2.Pravno raspolaganje se sastoji u preduzimanju pravnih akata, kojima se pravo svojine u celini ili

delimicno prenosi na druge subjekte. Potpuno raspolaganje je prenos prava svojine na

drugoga(prodaja,poklon,trampa), ili odricanje od prava svojine.

Delimicno raspolaganje je preduzimanje pravnih akata kojima vlasnik na svom pravu svojine

ustanovljava prava u korist drugih subjekta, kojima se pravo svojine u većoj ili manjoj meri suzava

odnosno ograničava.

-Pravo svojine je apsolutno prema svim licima I to u 2 različita smisla:

1.Jer deluje prema svima: vlasnik ima pravo sledovanja, te pravo da zahteva povracaj stvari od bilo

kog treceg lica, kod koga je stvar bez pravnog osnova.

2.Jer je u njoj koncentrisana sva pravna vlast koja se moze imati na jednoj stvari.

Ipak pravo svojine je najapsolutnije pravo u granicama zakona, jer dok za nebitne stvari kao sto je

olovka(mozes da je unistis..) zakon priznaje apsolutnost u punom smislu, dok za neke stvari veceg

ekonomskog znacaja, zakoni postavlju ogranicenja vlasnicima(cak I zabranu menjanja supstancije

stvari).

Princip sveobuhvatnosti prava svojine ima dve važeće praktične pravne posledice:

1.Na istoj stvari ne mogu istovremeno postojati dva prava svojine

2.Ogranicenja svojine se moraju zasnivati na pozitivnim propisima, ustavnim nacelima, I

moralnim normama.

Pravo svojine je trajno I vremenski neograniceno I to u dvostrukom smislu:

1.Ono postoji dok postoji sama stvar I

2.Ono ne zastareva.

-NOVE TEORIJE O PRAVU SVOJINE(PRIVATNOJ SVOJINI)

I.Na hipotezi prava svojine nastala je (19/20 vek) teorija zabrane zloupotrebe subjektivnih

građanskih prava. Nije dozvoljeno vrsenje prava:

1.s`namerom da se nekome skodi

2.ali ni prekomerno tj.nenormalno vrsenje prava(stavljanje reklame sa prejakim svetlom..).

Zloupotreba prava u iznetom smislu sankcionisana je naknadom stete, zabranom daljeg vrsenja

stetne aktivnosti, I upotrebom naprava radi izbegavanja nanosenja stetne drugima.

II.Teorija subjektivnih prava kao socijalnih funkcija, je formulisana na hipotezi prava svojine. Po

njoj, svojina nije pravo vec funkcija. Drzalac jednog bogatsva ima odredjenu socijalnu funkciju, I

dok je ispunjava njegovi postupci kao vlasnika uzivaju zastitu zakona. Najpoznatiji zastupnik te

teorije je francuski pravnik Leon Digi. Zasluga ove teorije jeste sto je pokazala da svojina na

privredno najvaznijm objektima ima 2 strane: privrednu I drustvenu. Svojina mora bti vrsena uz

vodjenje racuna o drustvenim interesima.

Sve veci broj pozitivih ogranicenja(ogr.vlasnicima stvari), izazvao je polemike o tome da li doslo i

do promene u samom pojmu prava svojine. Prema jednima: obaveze koje terete vlasnika nisu

ogranicenja(vec deo njegovog prava svojine),a po drugima: zakonska ogranicenje ne ulaze u

pojam prava svojine vec odredjuju njegov okvir(uzi ili siri, ili potpuno ukidanje prava svojine).

110. TEORIJE PRAVA SVOJINE U JUGOSLAVIJI, OPSTA OGRANIČENJA SADRŽINE

PRAVA SVOJINE, I OGRANIČENJA ZA STRANA LICA

-Posle drugog svetskog rata u zemlji je ustavom garantovano pravo svojine gradjana I pravnih lica,

ali je drustvena svojina predstavljala dominantan I osnovni oblik svojine. Proklamovanjem

pluralizma svojinskih odnosa uspostavljena je ravnopravnost izmedju razlicitih oblika svojine,

otpala su mnoga ogranicenja za privatnu svojinu, a ostala su samo ona koja se ticu sadrzine prava

svojine.

Ogranicenja sadrzine prava svojine mogu biti:

1.negativna ili pozitivna (kada se vlasniku zabranjuje da nešto čini, I kad mu se nameće obaveza

preduzimanja nekih radnji)

2.ustanovljena u korist susedne nepokretnosti

u interesu sire drustvene delatnosti(zakonske sluzbenosti u opštem interesu)

u opstem drustvenom interesu(ekonomskom, kulturnom)

-Ova ogranicenja su propisana za stvari koje imaju veliki znacaj za drustvo (kulturni,

ekonomski) Za drustvenu zajednicu je poljoprivredno zemljiste dobro od opsteg interesa pa je tako:

zakonska obaveza vlasnika da zemljiste obradjuje, I to za poljoprivrednu proizvodnju, na mesno

uobicajan nacin. U suprotnom mu se oduzima zemljiste, I dodeljuje drugome na upotrebu.

Vlasniku je zabranjeno da:

1.osteti/unisti kulturno dobro

2.iznosi/izvozi dobro u inostranstvo

3.koristi kulturno dobro u nepredvidjene svrhe (ne slazu se sa prirodom, namenom, znacajem)

4.vrsi radove koji mogu da naruse svojstvo kulturnog dobra

5.da rasparcava zbirke, kolekcije, fondove.

-S`obzirom na dostupnost strancima postoje 3 vrste subjektivnih prava:

1.prava podjednako dostupna I strancima I domacim drzavljanima.

2.prava relativno rezervisana za domace drzavljanine, koje stranci mogu steci pod odredjenim

uslovima.

3.prava apsolutno rezervisana za domaće drržavljane, koje stranci ne mogu steci ni pod kojin

uslovima.

Sticanje prava svojine za strance, na pokretnim stvarima je izjednaceno sa domaćim državljanima,

a na nepokretnim se pravi razika s`obzirom na osnov sticanja:

1.stranci mogu sticati nepokretnosti po osnovu nasledjivanja pod uslovom reciprociteta(strane

drzave,tj ako oni nasim ljudima priznaju ista prava).

2.Stranci stiču pravo svojine na nepokretnostima ukoliko na nasoj teritoriji obavljaju neku

delatnost I pod uslovom reciprociteta.

3. pravnim poslom među živima.

111. STICANJE PRAVA SVOJINE (UOPŠTE)

Za sticanje prava svojine potrebno je da postoje odredjene pravne cinjenice, skupovi pravnih

cinjenica koje nazivamo OSNOVI ili NACINI STICANJA SVOJINE.

Načini sticanja su isto sto I osnovi sticanja: pravne cinjenice na osnovu kojih se stice pravo svojine.

Postoji I pojam nacina sticanja u uzem smislu(modus acquirendi), pod cim se podrazumeva samo

jedna pravna cinjenica kod sticanja na osnovu pravnog posla sa vlasnikom.

-Podela na apsolutno I relativno sticanje zavisi od toga da li na stvari vec postoji necije pravo

svojine.

1.APSOLUTNO STICANJE -sticanje na stvarima koje nisu objekt prava svojine, ali bi to mogle

biti. Imamo: 1. ničije stvari, gde ne postoji pravni predhodnik I 2. zasnivanje prava svojine na

stvarima u drustvenoj svojini, gde postoji pravni predhodnik, ali on nema pravo svojine vec neko

drugo pravo izvedeno iz drustvene svojine.

2.RELATIVNO STICANJE-sticanje na stvari koja ima vlasnika, tako da je ovo ujedno I nacin

prestanka prava svojine. U nekim slucajevima je za sticanje svojine bitna volja vlasnika stvari, a u

drugim je nebitna. Sticanje na osnovu volje predhodnika je sticanje na osnovu pravnog posla ciji

je jedini ili jedan od tvorca predhodni vlasnik: 1. sticanje na osnovu jednostranih pravnih poslova

2. sticanje na osnovu ugovora.

112. STICANJE PRAVA SVOJINE NA OSNOVU UGOVORA SA PREDHODNIM

VLASNIKOM

-Ovde imamo 2 lica: predhodni vlasnik(prenosilac, tradens) i novi vlasnik (sledbenik, sticalac,

akcipijens). Oni zakljucuju ugovor za prenos prava svojine za sta moraju biti ispunjeni sledeci

uslovi: 1.da je predhodnik zaista vlasnik 2.da je ugovor o prenosu svojine punovazan

3.da je izvrsena predaja.

-Punovazan ugovor ugovor nije sam za sebe dovoljan, jer on samo ima obligaciono dejstvo I

stvara prava za stranke, a svojina na kupca prelazi tek izvrsenjem ugovora(modus acquirendi).

Znaci pored pravnog osnova(ugovora-iustus titulus) za prelaz svojine potreban je I jos jedan

moment tj. nacin sticanja ili modus acquirendi. Nacin sticanja je za pokretne stvari predaja, a za

nepokretne stvari upis u zemljisne knjige ili prenos tapije.

-Do predaje stvari prodavac je njen vlasnik sto znaci da:

1.Rizik slučajne propasti individulano odredjene stvari do njene predaje snosi prodavac. Ako je u

pitanju individualno određena stvar, pa ova propadne bez prodavčeve krivice pre predaje kupcu,

prodavčevo pravo na naplatu kupovne cene se gasi, a ako mu je cena bila plaćena dužan ju je

vratiti

2.Plodovi koje stvar da, do predaje pripadaju prodavcu.

3.Prodavcevi poverioci mogu prodatu a nepredatu stvar zapleniti I prinudno prodati radi

namirenja.

4.Ako prodavac istu stvar proda I preda drugome, vlasnik postaje taj drugi kupac(u nasem pravu

samo ako je savestan), a prvi kupac moze zahtevati naknadu stete zbog neizvrsenja ugovora i

povracaj cene ako ju je isplatio.

-Predaja je nepohodna I treba da bude 1.posledica punovaznog ugovora usmerenog na prenos

svojine 2.delo prodavca-akt njegove volje-ako sam oteo MP3 od tebe,jer sam ga kupila,ja sam

manljiv drzalac,a ne vlasnik. 3.Predaja treba da bude upravljena na prenos svojine-ako je sam dao

upaljac ne znaci da sam preneo svojinu.

113. VRSTE PREDAJE

Imamo: fizicku, simbolicnu i fiktivnu predaju.

1.FIZIČKA PREDAJA je materijalni akt cije osobine zavise od vrste stvari I namere stranaka.

Manje stvari se redovno mogu preneti predajom(iz ruke u ruku), a vece ostavljanjem stvari na

mesto koje je kupac oznacio. Fizicka predaja je prenos fakticke vlasti, a I jedan voljni akt, a

predaja bez namere(volje) ne proizvodi prenos svojine.

2.SIMBOLIČNA PREDAJA je predaja znacima: 1.predaja isprava sticaocu 2.davanje dela

stvari, ili sprave(kljucevi) kojim se kupac stavlja u mogucnost da samo on moze da dodje do stvari

3. izdvajanje stvari I 4.drugo oznacavanje koje znaci predaju.

3.FIKTIVNA PREDAJA stvari je prenos prava svojine na osnovu ugovora, pri cemu se uzima da

je izvrsena fizicka predaja stvari. Postoje 3 slucaja:

1.constitutum possessorium-vlasnik prenese svojinu, a stvar zadrzi kod sebe kao imalac uzeg

prava (plodouzivanje)

2.traditio brevi manu-drzi stvar po nekom osnovu, ili bez osnova, pa kupi stvar I stekne svojinu

zakljucenjem ugovora.

3.cessio vindicationis-npr. slucaj plodouzivanja: imamo vlasnika stvari-posredni drzalac,

pribavioca stvari-koji u vreme zaključenja ugovora nema ni posrednu ni neposrednu državinu, i

trece lice kod koje se stvar nalazi-neposredni drzalac(plodouzivalac). Ovde pravo svojine prelazi

na kupca samim zaključenjem ugovora, tako da će treći kasnije biti dužan da stvar preda kupcu,

novom vlasniku.

114. ZADRZAVANJE PRAVA SVOJINE I PORED PREDAJE

Ovo je modalitet ugovora o prodaji I sastoji se u tome sto prodavac preda stvar kupcu ,ali I dalje

zadrzava pravo svojine, sve dok mu kupac ne izmiri kupovnu cenu.

Posto je kupac samo držalac on nema pravo da, raspolaze stavrju, niti se njegovi poverioci

mogu namiriti iz stvari koju je kupio, raspolaganja prema trecima su bez dejstva,I prodavac

moze upotrebiti svojinsku tuzbu za povracaj stvari, a kupac moze krivicnopravno odgovarati ako

raspolaze stvarju pre nego sto je isplati u potpunosti, ako stvar ne bude isplacena prodavac moze

svojinskom tuzbom traziti povracaj stvari.

-PRODAJA SA ZADRŽAVANJEM, se sastoji iz 2 ugovora:

1.Kupoprodaje koja je pod odloznim potestativnim uslovom, kupac postaje vlasnik kad cenu isplati

do kraja.

2.Najma koji je modifikovan raskidnim potestativnim uslovom, tako da konacnom isplatom

kupoprodajne cene prestaje.

Isplatom cene u potpunosti, isplatom poslednje rate ostvaruje se odložni uslov kojim je

modifikovana kupoprodaja i pravo svojine prelazi na kupca automatski.

Kupac moze stvar da upotrebljava da izvlaci korist i lakse isplati dug.

115. NEMACKI SISTEM STICANJA PRAVA SVOJINE NA OSNOVU UGOVORA

-Za prenos svojine na jednoj pokretnoj stvari, inace je potrebno da vlasnik preda stvar, I da postoji

saglasnost volja o prelasku stvari sa jednog lica na drugo.

Ako postoji punovazan osnov, sa predajom prenosi pravo svojine kao u nasem pravu, I prenosilac

vise ne moze podneti tuzbu za povracaj stvari(drzavinsku), ni stvarnopravnu (jer je prestao biti

vlasnik), ni obligacionopravnu (po osnovu neosnovanog bogacenja).

Ako nema pravnog osnova (punovaznog ugovora), a vlasnik preda stvar, svojina je preneta jer se

predaja shvata kao samostalan I to apstraktan pravni posao, koji prenosi svojinu nezavisno od

osnovnog pravnog posla (ugovora).

Dovoljno je da je predaja 1.usmerena na prenos svojine I 2.da su stranke u tome saglasne.

-Ako pribavilac nije preneo pravo svojine, vec ustanovio uze pravo u korist treceg lica na stvari,

to pravo deluje prema prenosiocu, odnosno prodavcu, koji može samo prema pribaviocu odnosno

kupcu upotrebiti tužbu iz neosnovanog obogaćenja, odnosno tužbu za naknadu štete.

Ako je pribavilac(kupac) preneo pravo svojine na treceg, prenosilac ne moze tuzbom iz

neosnovanog bogacenja traziti stvar nazad od treceg lica, tako da tad on ima pravo samo na

naknadu od pribavioca (I snosi rizik njegove insolventnosti);u suprotnom moze.

116. FRANCUSKI SISTEM STICANJA PRAVA SVOJINE NA OSNOVU UGOVORA

U francuskom sisstemu svojina prelazi na kupca (pribavioca) na osnovu samog punovaznog

ugovora, bez obzira da li je stvar placena ili predata.

Posto momentom zakljucenja ugovora pribavilac postaje vlasnik on snosi rizik:

1.slučajne propasti stvari

2.njegovi poverioci mogu stvar zapleniti od tog trenutka

3.njemu pripadaju pladovi koje stvar da.

Ali ako prodavac jos nije predao stvar kupcu, a zakljuci novi ugovor sa trećim licem I njemu preda

stvar, trecem licu pripada svojina na stvari(ako je bio svestan, niti je mogao znati za prvi

ugovor).

117. UGOVOR O STICANJU PRAVA SVOJINE NA NEPOKRETNOSTI

Za sticanje prava svojine na nepokretnosti u nasem pravu nije dovoljan samo ugovor.

Ovde imamo:

1.iustus titulus (pravni osnov, ugovor)

2.modus acquirendi (nacin sticanja, koji se ne sastoji u predaji stvari, vec u upisu u zemljisne

knjige I prenosu tapije)

3.uvodjenje kupca u posed-predaja stvari.

-Postoje tri razlicite hipoteze:

1.Postoji samo punovažan ugovor, a nije izvršen upis u zemljišne knjige (odnosno prenos tapije),

niti je nepokretnost predata kupcu. Na osnovu samog ugovora kupac ima pravo da zahteva predaju

nepokretnosti i upis u zemljisne knjige.

Ali do zemljišnoknjižnog prenosa prodavac je i dalje vlasnik.

Prema tome:

1.on snosi rizik slucajne propasti

2.njemu pripadaju plodovi

3.on moze voditi sporove

4.moze prodatu nepokretnost hipotekovati

5.moze svoje poverioce namiriti iz prodate nepokretnosti

6.On moze zakljuciti novi ugovor sa drugim licem, preneti svojinu tj.uknjiziti ga.(stari kupac ima

pravo naknadu stete zbog neizvršenja+raskid ugovora)

2.Postoji punovažan ugovor, izvršen je zemljišno-knjižni prenos na kupca, ali je prodavac još u

posedu prodate nepokretnosti. Prodavac je jos u posedu nepokretnosti, vlasnik je kupac sa svim

konsekvencama, bez obzira da li je cena isplacena ili ne.

3.Postoji punovažan ugovor (titulus), nepokretnost je predata, ail još nije izvršen zemljištno-

knjižni prenos. Vlasnik je I dalje prodavac, a kupac je samo drzalac.

KUPAC: Na osnovu vanknjiznog odrzaja kupac moze po proteku odredjenog vremena postati

vlasnik I zahtevati da se njegovo pravo svojine upise u zemljisne knjige.

I pre isteka odrzajnog roka moze na osnovu samog ugovora zahtevati upis u zemljisne knjige ,I

time steci pravo svojine.

PRODAVAC: Ne moze zahtevati povracaj predate nepokretnosti, jer je predajom samo izvrsio

jednu punovaznu obavezu.

Ali on kao vlasnik moze opet prodati, I uknjiziti drugog kupca, koji ce postat vlasnik

Posto je drugi kupac postao vlasnik on moze tuzbom zahtevati predaju stvari od vanknjiznog

drzaoca(prvog kupca kojem je nepokretnost predata ail koji se nije bio uknjižio).

119. ODRŽAJ-POJAM, SUSTINA, REDOVAN ODRZAJ

-ODRŽAJ je sticanje prava svojine na osnovu drzavine koja ima odredjene kvalitete I koja je

trajala zakonom odredjeno vreme.

Ovo predstavlja trijumf fakata nad pravom: nevlasnik koji se neko vreme ponasao kao vlasnik ,

postaje vlasnik, a vlasnik koji nije vrsio svoje pravo prestaje biti vlasnik.

Odrzaj se zasniva na ideji nevrsenja prava.

Vlasnik moze izgubiti pravo svojine I kad ne zna kod koga je stvar, pa je u objektivnoj

nemogucnosti da vrsi svoje pravo (npr. stvar je ukradena I dalje prodata a vlasnik ne zna nista dalje

o njenoj sudbini).

S`obzirom na kvalifikovanost drzavine koja se trazi postoje 2 vrste odrzaja: REDOVAN i

VANREDAN.

-REDOVAN ODRŽAJ

Za sticanje svojine redovnim odrzajem potrebna je kvalifikovana drzavina I protek vremena. tj

ona koja je istovremeno zakonita svojinska, savesna I prava (nije manljiva).

1.Drzavina je ZAKONITA ako se zasniva na punovaznom pravnom osnovu, koji je potreban za

sticanje pravne svojine.Npr: kupovina, prodaja, dar..(npr ja sam kupio mobilni od lopova, I 10

godina ga koristim).

To nije svaka na zakonu osnovana drzavina, vec je to zakonita svojinska drzavina, tj. ona koja

pociva na osnovu koji bi, da je predhodnik bio vlasnik, doveo do prenosa svojine samom predajom,

odnosno upisom u zemljisne knjige(pr.tapije), bez proteka vremena (ugovor o kupoprodaji,

poklonu, trampi).

Pravni posao koji je podoban da drzavinu ucini zakonitom, mora biti punovazan. Protivpravna

drzavina kao drzavina lopova nije dozvoljena. Redovan odrzaj je takodje jedan slucaj sticanja

svojine od nevlasnika, s`tom razlikom sto je za odrzaj potreban protok vremena.

2.Drzavina je SAVESNA kada drzalac opravdano veruje da je stvar nabavio od vlasnika. Tj. da

veruje da je predhodnik ispunio sve potrebne uslove za sticanje svojine, I da ugovor na osnovu kog

je predhodnik dosao do stvari nije nistavan, rusljiv I podlozan raskidu zbog neizvrsenja.

U nekim zakonodavstvima je dovoljno da savesnost postoji u vreme sticanja drzavine, tako da

naknadna nesavesnost ne skodi, dok je u Srbijanskom građanskom zakoniku savesnost je

potrebna za sve vreme odrzaja, i to nacelo treba usvojiti I u nasem danasnjem pravu.

NESAVESTAN je onaj drzalac koji je u vreme sticanja znao da njegov predhodnik nije vlasnik, ili

je morao znati, pri cemu je ovo njegovo pogresno verovanje posledica grube nepaznje. Pogresno

verovanje koje je posledica obicne nepaznje ne cini ga nesavesnim.

Drzalac je nesavestan ako stvarno sazna da je stvar nabavio od nevalsnika.

-Drzavina moze biti zakonita, a nesavesna, i obrnuto(nezakonita I savesna).

Zabluda koja drzavinu cini savesnom moze biti stvarna I pravna,moze se odnositi na cinjenice I

pravne propise.

Savesnost ne dokazuje onaj ko se poziva na odrzaj (uzukapijent), vec onaj ko tvrdi da je njegova

drzavina nesavesna.

3.Drzavina je PRAVA (nije manljiva) ako nije pribavljena silom, zloupotrebom poverenja ili

prevarom.

-VREME POTREBNO ZA ODRŽAJ: za pokretne stvari je 3 godine,a za nepokretnosti rokovi

su razliciti, u zavisnosti od toga kakav je odrzaj: zemljisno-knjizni ili vanknjizni.

a)Zemljisno-knjižni odrzaj postoji kada je neko upisan u zemljišne knjige kao vlasnik, a njegov

pravni predhodnik nije bio vlasnik. Po nasim predratnim pravilima on postaje vlasnik po proteku 3

godine od upisa u zemljisne knjige.

b)Vanknjižni odrzaj se zasniva na vanknjiznoj drzavini koja nije pracena zemljišno-knjižnim

prenosom(upisom u zk), a moguc je i na podrucju na kojem se vode zemljišne knjige, tako I na

području na kojem vazi tapijski sistem. Na podrucju za koje postoje zemljisne knjige to je situcaija

kada lice drzi nepokretnost na osnovu ugovora o sticanju svojine (kuporodaja, poklon, trampa) a

nije izvrsen zemljišno-knjižni prenos. Na podrucju na kojem važi tapijski sistem, taj vankjižni

odrzaj postoji kad je zakljucen ugovor sa vlasnikom ali nije izvrsen prenos tapije, ili je zakljucen sa

nevlasnikom na cije ime je glasila tapija I izvrsen je prenos tapije.

120. ODRŽAJ-POJAM,SUŠTINA.VANREDAN ODRŽAJ

-VANREDAN ODRŽAJ

Odlikuje se manjom kvalifikovanoscu drzavine, s jedne strane, I duzim rokovima, s druge.

Savesni drzalac pokretne stvari (na koju drugi ima pravo svojine) stice svojine odrzajem od 10

godina, a savesni držalac nepokretne stvari (na koju drugi ima pravo svojine), stice pravo svojine

na tu stvar protekom 20 godina. Manja kvalifikovanost drzavine ogleda se u tome sto se ne trazi da

je drzavina zakonita vec samo savesna.

Savestan je onaj drzalac koji opravdano veruje da je vlasnik I nalazi se u dvostrukoj zabludi: u

pogledu prava svojine predhodnika (pogresno veruje da je predhodnikvlasnik),I u pogledu

postojanja zakonitog osnova (pogresno drži da on postoji).

-Neka strana zakonodavstva ne priznaju vanredni odrzaj, sto se ne bi moglo smatrati opravdanim

resenjem, I neki pisci ovu vrstu odrzaja nazivaju apsolutnim odrzajem dok se drugi slazu sa

nazivom koji je ovde upotrebljen.

121. RAČUNANJE VREMENA KOD ODRŽAJA, PRIRAČUNAVANJE, PREKID I

ZASTOJ VREMENA ODRŽAJA

-Vreme za odrzaj pocinje teci onog dana kada je drzalac stupio u drzavinu stvari a zavrsava se

istekom poslednjeg dana roka za odrzaj.

Zakonski rokovi za odrzaj su odredjeni u godinama(3,10,20,), ali se u slucaju zastoja roka moze

postaviti pitanje racunanja vremena u manjim vremenskim jedinicama(mesecima, danima).

Rok odredjen u mesecima, nedeljama I godinama zavrsava se onog dana koji se po imenu I broju

poklapa sa danom nastanka dogadjaja kad rok pocinje teci, a ako takvog dana nema u poslednjem

mesecu, kraj roka pada na poslednji dan tog meseca(28,29 februar..)

Rok odredjen u danima pocinje teci prvog dana posle dogadjaja od kog se rok racuna, a zavrsava

se u zavrsava se istekom poslednjeg dana roka. Prvi koristan dan roka je sutrasnji dan po proteku

dana u koji pada dogadjaj od kojeg rok pocinje teci (dan kada se desio dogadjaj se ne uračunava u

rok).Vreme tece neprekidno(nedelje I praznici se racunaju)ali ako je poslednji dan onaj kada je

zakonom propisano da se ne radi, kao poslednji dan se uzima prvi sledeci radan dan.

-PRIRACUNAVANJE ILI AKCESIJA VREMENA ODRZAJA

U vreme potrebno za odrzaja uracunava se I vreme za koje su prethodnici sadasnjeg drzaoca drzali

stvar, kao savesni I zakoniti drzaoci, odnosno kao savesni drzaoci.

To je priracunavanje (AKCESIJA) vremena potrebnog za odrzaj, koja znaci da promena u licnosti

uzukapijenta ne izaziva prekid roka.

Nikakva pitanja se ne postavljaju ako su obe drzavine I predhodnikova I sledbenikova jednake po

kvalitetu; vreme prethodnika se uracunava I o u jednostukom iznosu, tako da je rok isti kao da do

promene uzukapijenta nije ni došlo.

Nasi zakoni ne sadrze odredbu da li se priracunavanje vrsi ako drzavine nisu jednake po kvalitetu,

tj. jedna je podobna za redovan a druga za vanredan odrzaj.

U francuskoj teoriji imamo 2 resenja:

1.ako je predhodnikova drzavina bila podobna za redovni odrzaj, uracunava se sledbeniku koji

stice na osnovu drzavine podobne za vanredni odrzaj.

2.ako je predhodnikova drzavina bila podobna za vanredni održaj, ne uracunava se sledbeniku

koji stice na osnovu drzavine podobne za redovni održaj

Ako su drzavine jednake po stepenu kvalifikovanosti, priracunavanje se vrsi prostim sabiranjem

vremena prethodnika I sledbenika jer je u pitanju ista vrsta održaja I ista dužina zakonskog roka, a

ako nisu taj postupak je neprimenljiv jer su zakonski rokovi za redova I vanredan odrzaj razliciti.

Zbog toga se vreme prethodnika izracunava u procentima zakonskog roka, a preostali procenat

pretvoriti u vreme koje je potrebno sledbeniku

-PREKID VREMENA ODRŽAJA

Na prekid vremena održaja se primenjuju odredbe o prekidu zastarevanja sadržana u Zakonu o

obligacionim odnosima.

Prekid nastupa u sledećim slučajevima:

1.kada drzlac prizna da nije vlasnik

2.kada to sazna

3.kad izgubi drzavinu

4.kad treće lice postane vlasnik

5.kad treće lice podigne tuzbu za povracaj stvari(I uspe)

6.kad se propise da stvar koju drzi ne moze vise biti predmet prava svojine.

Poenta prekida je da se proteklo vreme gubi, pa ako isto lice opet ponovo uspostavi drzavinu na

istoj stvari pocinje teci nov rok za odrzaj.

-ZASTOJ VREMENA ODRŽAJA

I na zastoj vremena održaja shodno se primenjuju odredbe ZOO o zastoju zastarelosti:

1.između bracnih drugova

2.između vanbracnih partnera dok ta zajednica postoji

3.između roditelja I dece dok traje roditeljsko pravo

4.između štićenika I organa starateljstva, za vreme trajanja starateljstva I dok ne budu položeni

računi

Održaj takođe ne teče:

1.protiv vlasnika koji se nalazi na vojnoj duznosti za vreme mobilizacije, neposredne ratne

opasnosti, rata.

2. protiv lica zaposlenog u tudjem domacinstvu kada se kao uzukapijent pojavljuje poslodavac, ili

član njegove porodice koji zajedno sa njim živi, sve dok taj odnos traje.

3.protiv vlasnika koji zbog nesavladivih prepreka nije bio u mogucnosti da sudskim putem zahteva

zastitu svog prava.

Uticaj zastoja moze biti dvojak:

1.ako se uzrok pojavi pre nego sto je uzrok poceo teci, odgadja se pocetak roka, koji pocinje teći

tek kad uzrok prestane.

2.ako se uzrok pojavi nakon sto je rok poceo teci, rok se zaustavlja, a kad uzrok nestane, rok

nastavlja da tece(pređašnje vreme se uzracunava).

122. DEJSTVO ODRZAJA I NJEGOVA ULOGA

DEJSTVO ODRŽAJA je u tome što nevlasnik koji stvar drzi postaje vlasnik, a dotadašnji vlasnik

gubi pravo drzavine. Pravo svojine steceno odrzajem po obimu odgovara drzavini.

Odrzaj ima retroaktivno dejstvo tj.istekom zakonskog roka uzukapijent postaje vlasnik, a njegovo

pravo svojine postoji pocev od momenta sticanja drzavine, a posledice toga su:

1.plodovi I sve koristi koje je stvar u medjuvremenu dala pripadaju vlasniku

2.hipoteke konstituisane pre isteka roka su preče od hipoteke konstituisane posle isteka roka za

odrzaj

3.raspolaganja uzukapionog držaoca se konsoliduju i važe,a raspolaganja bivseg vlasnika gube

važnost.

123. PRIRAŠTAJ

-PRIRAŠTAJ je nastanak nove stvari od delova, odnosno vrednosti (materijal I rad) koji pripadaju

raznim licima, izmedju kojih ne postoji ugovorni odnos.

-Prirastaj treba RAZLIKOVATI OD AKUMULACIJE(nacin sticanja svojine) koja podrazumeva

da je:

1.lice od svog materijala, svojim radom, izradilo novu stvar, I steklo pravo svojine na njoj.

2.ili da je vlasnik materijala na osnovu ugovora I uz naknadu angazovao drugog da izradi novu

stvar.

Kada povracaj u predjasnje stanje nije moguc, mora se resiti pitanje svojine na novoj stvari.

Za izbor mogucih resenja od znacaja su razlicite okolnosti:

1.specificnost pojedinih vrste prirastaja

2.savesnost zainteresovanih lica

3.odnos izmedju pojedinih vrednosti iz kojih je nastala nova stvar.

-Do prirastaja moze doci spontano ili usled covekove aktivnosti, pa se u zavisnosti od toga govori o

prirodnom ili veštačkom prirastaju, a u zavisnosti od toga da li je stvar pokretna ili nepokretna

imamo prirastaj pokretnih I nepokretnih stvari.

124. GRADJENJE NA TUDJEM ZEMLJISTU

Kad neko svojim materijalom I radom na tudjem zemljistu podigne zgradu ili drugi gradjevinski

objekat, a izmedju njih nema ugovornog odnosa, postavlja se pitanje kome ce pripasti gradjevinski

objekat i zemljiste.

Postoje 3 moguca resenja:

1.Da se zgrada I zemljiste shvate kao posebni objekti, a da zgrada pripadne gradiocu u svojinu, a

zemljiste da ostane u svojini dotadasnjeg vlasnika, stim sto bi on imao pravo na naknadu za

koriscenje zgrade.

2.Drugo moguce resenje je da se zgrada I zemljiste shvate kao celina, jedinstveni objekt prava

(jedinstvena stvar) na kome vlasnik zgrade I vlasnik zemljista imaju susvojinu.

3.Trece resenje je da se zgrada I zemljiste shvate kao jedinstven objekat, koji ce pripasti u

iskljucivu svojinu ili vlasniku zemljista ili gradiocu.Onaj kome zemljište I zgrada pripadnu u

iskljucivu svojinu dugovao bi drugoj strani naknadu za zemljiste, odnosno zgradu.

To resenje prihvaceno je u stranim zakonicima a I kod nas.

U njegovim okvirima,Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima razlikuje 3 situacije:

1.Kad je gradilac savestan, a vlasnik zemljista nesavestan-zemljiste sa zgradom pripada gradiocu,

I on je duzan da za zemljiste plati naknadu u visini njegove prometne cene u trenutku donosenja

sudske odluke.

2.Kad je gradilac nesavestan, a vlasnik zemljista savestan-vlasnik zemljista ima pravo izbora :

a)da mu pripadne svojina na zgradi, stim da plati naknadu za nju

b)da zgrada I zemljiste pripadnu gradiocu stim da mu on naknadi stetu I isplati iznos zemljista

c)da gradilac porusi zgradu I dovede zemljiste u prvobitno stanje, kao I da mu naknadi pricinjenu

stetu.

3.Kada su oboje savesni-po SrbijanskomGZ i AGZ zgrada postaje deo zemljista I pripada

vlasniku, koji za nju duguje naknadu.

Po nasem danasnjem zakonu ako su savesne obe strane vodi se racuna o vrednosti zgrade I

zemljista:

a)Ako zgrada vredi vise od zemljista, zgrada sa zemljistem pripada gradiocu, koji duguje naknadu

b)Ako zgrada vredi manje od zemljista, oni pripadaju vlasniku zemljista ,koji duguje naknadu za

zgradu.

c)Ako im je vrednost priblizno jednaka, sud ce dosuditi sve jednom ili drugom vlasniku, vodeci

racuna o njihovim potrebama, posebno stambenim prilikama.

4.Kada su oboje nesavesni-retka mogucnost, koja kako u nasim predratnim pravilima, tako I

danasnjim zakonom nije regulisana. Kada su nesavesne obe strane vlasniku zemljista treba priznati

pravo izbora.Vlasnik zemljista ne bi imao pravo da zahteva uklanjanje zgrade I to bi bila jedina

razlika u odnosu na hipotezu u kojoj je gradilac nesavestan a vlasnik zemljista savestan.

125. SEJANJE I SADJENJE NA TUDJEM ZEMLJISTU

-SEJANJE I SAĐENJE NA TUĐEM ZEMLJIŠTU predstavljaju slucajeve vestackog prirastaja

nepokretnosti. Ovde se pokretnosti jednog lica spajaju sa nepokretnoscu drugog, ali zemljiste uvek

vise vredi, a veza pokretnosti se zemljistem je privremena, cak kratkotrajana.

Zbog te vece vrednosti zemljista, sejac nema pravo na deo roda po pravilu: superficies solo cedit.

Kod sadjenja, veza koja se stvara izmedju pokretne stvari (sadnica) I zemlje je dugotrajnija od one

kod sejanja. Zemljiste ovde visestruko vredi, ali ako sadnice puste žile, vlasnik zemljista je duzan

da savesnom sadiocu da naknadu u vrednosti sadnica I rada, a nesavesnom ne duguje nista.

126. NANOS. NOVO RECNO OSTRVO. NAPUSTENO RECNO KORITO

1.NANOS(alluvio)-Postoji kada voda postepeno I neprimetno nanosi zemlju na obalu i tako

uvecava povrsinu pribrežnom vlasniku zemljista.

Uvecana povrsina zemljista pripada vlasniku pribreznog zemljista, koji nije duzan dati nikakvu

naknadu.

Od toga treba razlikovati nanos otrgnutog komada zemljista (avulsio), koji ako se moze

prepoznati pripada ranijem vlasniku. Ako raniji vlasnik ne vrsi svojinska ovlascenja u roku od

godinu dana, otkinuti komad zemlje pripada zemljistu kome je pripojen.

2.NOVO RECNO OSTRVO- U danasnjem pravu novo rečno ostrvo postaje objekt drustvene

svojine(drzavne), bez obzir da li je reka plovna ili ne, dok ostrva nastala racvanjem reka, ili

plavljenjem zemljista usled izlivanja reke, ostaju u svojini dotadasnjeg vlasnika.

3.NAPUSTENO RECNO KORITO- Raniji vlasnici koji se granice sa napustenim koritom, gube

prava koja su imali u pogledu koriscenja vode, a oni koji se granice sa novim vodotokom dobijaju

nova prava, istovremeno neki od njih gube deo zemljista zauzetog novim recnim tokom, a neke

parcele su u potpunosti pretvorene u novo recno korito.

-Po nasim predratnim pravilima napusteno korito se deli izmedju priobalnih vlasnika, uz

vodjenje racuna o šteti koju pojedinjeni od njih trpe usled toga sto su liseni upotrebe vode pod

ranijim uslovima, a ako su u tom pogledu jednaki korito se deli po pravilima koja vaze da deobu

novog rečnog ostrva.

-U nasem danasnjem pravu ovo pitanje nije regulisano pozitivnim propisima, a pravni pisci su

razlicitih stavova:

Jedni misle da je napusteno korito objekt drustvene svojine, dok drugi smatraju da je vodotok u

drustvenoj svojini, a kad reka promeni tok nemamo vise vodotok kao takav vec novu situaciju u

pogledu koje postoji pravna praznina.

-Pitanje svojine na recnom koritu u slucaju kada reka trajno presusi reseno je u nasim predratnim

pravilima na isti nacim kao I u slucaju promene recnog toka, dok je u nasem danasnjem pravu

ovako korito(kao I novonastalo recno ostrvo) objekt drustvene svojine.

127. SJEDINJENJE (SPAJANJE I SMEŠA)

Sjedinjenje postoji kada se pokretne stvari raznih vlasnika koji se ne nalaze u ugovornom odnosu,

tako spoje ili pomešaju, da od njih nastane nova stvar koja moze imati oblik mesavine ili

spajanja.

1. Spajanje je onaj slucaj kada stvari nisu izgubile svoju individualnost tako da se mogu

raspoznati.Npr. sat sklopljen od razicitih delova

2. Smesa postoji kada sjedinjeni delovi gube individualnost, ne mogu se raspoznati, bilo da su ti

sjedinjeni delovi tečne odnosno rastopljive stvari. Npr. pomešaju se vina različitih vlasnika.

Ako se delovi mogu raspoznati, svakome se vraca njegov deo, a o trosku krive stranke ako takva

postoji.

Za ovaj rezim svojine vaze opsta pravila o kada su obe strane savesne ili obe nesavesne.

Ako je jedna savesna a druga nesavesna, savesna ima pravo izbora izmedju 2 mogucnosti:

1.da joj stvar pripadne u iskljucivu svojinu (s tim da drugoj strani naknadi vrednost njene stvari)

2.da stvar pripadne nesavesnoj strani u iskljucivu svojinu, a da ova savesnoj naknadi vrednost

njene stvari.

U nasem predratnom pravu ako od dveju sjedinjenih, jedna stvar ima neznatnu vrednost, onda

novonastala stvar pripada u iskljucivu svojinu vlasniku druge stvari(čija je vrednost dominantna),

vlasnik nove dužan je da naknadi vrednost stvari ovom drugom.

-TREĆA LICA -ako su na ranijoj stvari postojala prava trecih lica, a vlasnik te stvari je postao

vlasnik ili suvlasnik nove stvari, prava trećih lica prelaze na novu stvar. Ako je vlasnik stvari

suvlasnik nove, prava trecih se odnose na njegov suvlasnicki deo, ako je postao iskljuciv vlasnik

cele stvari prava trecih lica odnose se na njegov idealan deo.

-SUVLASNICI-Vlasnici sjedinjenih stvari postaju suvlasnici nove stvari srazmerno vrednosti

njihovih prvobitnih stvari. Ako se ne postigne sporazum primenjuju se posebna pravila za koja su

vazna 2 kriterijuma: kriterijum savesnosti i vrednosti.

Kriterijum savesnosti se primenjuje kad je jedna strana nesavesna,a druga savesna. Savesna onda

moze da bira da stvar zadrzi u iskljucivu svojinu, a nesavesnoj strani naknadi vrednost prvobitne

stvari ili obrnuto.

Ako su obe strane savesne primenjuje se kriterijum vrednosti: strana cija je prvobitna stvar vece

vrednosti ima pravo izbora.

128. PRERADA (SPECIFIKACIJA)

-PRERADA postoji kad neko od tudjeg materijala napravi novu stvar, a izmedju tvorca I vlasnika

materijala nema ugovora.

Da li su promene na stvari takve da od nje cine novu stvar??? je fakticko pitanje koje se resava u

svakom konkretnom slucaju.

-Rimsko pravo-do Justinijana je bilo sporno kome pripada nova stvar. Prokulelanci su smatrali da

je kod stvari bitan oblik I da nova stvar pripada preradjivacu, Sabinijanci su smatrali da je kod

stvari bitna materija-nova stvar pripada vlasniku materijala. Justinijan je usvojio srednje resenje:

ako se nova stvar preradom moze vratiti u prvobitno stanje, onda pripada vlasniku materijala, a ako

je povraćaj u pređašnje stanje nemoguć onda pripada preradjivacu ukoliko je savestan i uz obavezu

naknade vrednosti materijala vlasniku.

Nase pravo propisuje ako je neko izradio novu stvar ona pripada njemu ako je savestan I ako je

vrednost rada veća od vrednosti materijala,a ako su vrednosti jednake, nastaje susvojina.

129. ODVAJANJE PLODOVA

Do odvajanja plodovi su sastavni deo plodonosne stvari, I kao takvi pripadaju njenom vlasniku.

Odvajanjem od maticne stvari plod postaje samostalna stvar sa novim pravom svojine, bez obzira

na nacin odvajanja:

spontano(maca se omacila), radnjom vlasnika glavne stvari, radnjom treceg (npr.lopov obere

vinograd, vlasnik vinograda ima pravo da upotrebi tužbu za povraćaj stvari jer je on vlasnik

obranog vlasnika).

Od ovog pravila da odvojeni plodovi pripadaju vlasniku postoje 2 značajna izuzetka:

1.ako na plodonosnoj stvari postoji plodouzivanje ili zakup, plodouzivalac/zakupac odvajanjem

sticu pravo svojine na plodovima.

2.savestan drzalac stice pravo svojine na plodovima njihovim odvajanjem, I u slucaju tuzbe za

povracaj, nije ih duzan vratiti.

130. OKUPACIJA

-OKUPACIJA podrazumeva zasnivanje svojine na ničijim stvarima (res nullius),koje se vrsi

uzimanjem ovih stvari u drzavinu sa voljom da se na njima zasnuje svojina; res nulus occupanti-

nicija stvar pripada zauzimaocu.

-U nasem predratnom pravu znacaj okupacije je bio veci, jer je pojam nicijih stvari bio siri, nicije

stvari su bile divljac u sumi, ribe, školjke, rakovi u javnim vodama.. tj sav nepripitomljeni

zivotinjski svet u slobodnoj prirodi.

-U današnjem pravu ove stvari su u drustvenoj(drzavnoj svojini) I na njima se pravo svojine stice

lovom i ribolovom, na osnovu administrativne dozvole, a pojam ničijih stvari prakticno je

ogranicen na napustene stvari.

Zakon nekad odredjuje da okupaciju pojedinjenih stvari mogu vrsiti samo za to ovlascena fizicka I

pravna lica(npr.olupina broda koji je napusten, ili tovar koji je u slučaju opasnosti abčen u more).

131. NALAZAK IZGUBLJENE STVARI.NALAZAK SKRIVENOG BLAGA

-Izgubljena je ona pokretna stvar koja je slucajno izasla iz vlasti sopstvenika ili drzaoca,tako da

on vise ne zna gde se ona nalazi.

Od ovako definisanog pojma treba razlikovati:

1.stvar koja je vlasniku oduzeta silom, prevarom, ili potajno

2.stvar koja mu je oduzeta na osnovu zakonskog ovlascenja

3.stvar koja je I dalje kod njega(u njegovoj vlasti)samo on ne zna gde je-zaturena stvar.

4.derelinkvirana stvar- stvar cijeg se prava svojine vlasnik odreko, I nije vise u njegovoj drzavini.

-Po nasim predratnim pravilima nalazak izgubljene stvari mogao se pojaviti kao nacin sticanja

svojine: po proteku roka, ako su preduzete mere da se nadje vlasnik(tj.onaj ko ju je izgubio),

savesni nalazac je na ovoj stvari sticao pravo svojine. Vaznost ovih pravila prestala je posle rata,

donosenjem Upustva Vlade FNRJ o postupanju sa nadjenim stvarima od 1949 godine, kojim su

regulisana prvna pitanja u vezi sa nalazom stvari. Po ovom uputstvu: stvar po proteku odredjenog

roka, u kojem nije bilo moguce pronaci vlasnika prelazi u drustvenu svojinu, a savesnom

nalazacu pripada nagrada u iznosu od 15% vrednosti stvari.

-NALAZAK SKRIVENOG BLAGA (Sokrovište)-

Pod blagom u smislu pravila o sticanju svojine podrazumevaju se novac, zlato, srebro, drago

kamenje I stvari izradjene od plemenitih metala ili dragog kamenja, koje su sakrivene lezale toliko

dugo ``da se njihov predjasnji vlasnik vise ne može doznati``.

Po Srbijanskom i Austrijskom građanskom zakoniku nadjeno blago se deli na tri ravna dela: jedan

drzavi, drugi nalazacu, a treci vlasniku nepokretnosti u kojoj je blago nadjeno.

Nasa sudska praksa ne primenjuje ova pravila, a pozitivnih propisa o nalazu blaga jos nema.

Prema Nacrtu zakona o pravu svojine i drugim stvarnim pravima Srbije:

1.nalazac ima pravo na nagradu u visini od 1/4 blaga(isto pravo ima I vlasnik zemlje u kojoj je

blago skriveno, a ako je nalazac I vlasnik zemlje onda mu pripada 1/3)

2.ukoliko je nadjeno blago velike vrednosti ,nagrada se s`obzirom na okolnosti smanjuje, I ne

moze biti manja od 8% od vrednosti stvari.

132. EKSPROPRIJACIJA, STICANJE NA OSNOVU PROPISA O LOVU I RIBOLOVU,

KOMASACIJA

-EKSPROPRIJACIJA je prinudni prelaz nepokretnosti iz privatne u drustvenu svojinu

(drzavnu), u opstem interesu i uz naknadu. Nepokretnost se moze ekspropisati kada je potrebno

radi izgradnje privrenih, komunalnih, stambenih, I drugih objekata,od opsteg interesa. Za

eksproprijaciju daje se naknada(tzv.pravicna naknada), I to po pravilu u novcu, a po sporazumu

stranaka I u vidu druge nepokretnosti,u kom se slucaju eksproprijacija pojavljuje I kao nacin

sticanja,I kao nacin prestanka svojine.

-STICANJE NA OSNOVU PROPISA O LOVU I RIBOLOVU: Na divljacima u slobodnoj

prirodi, ribama I drugim vodenim zivotinjama u javnim vodama, kao I morskom bilju, pravo

svojine stice se lovom, ribolovom ili branjem, pod uslovima propisanim zakonom, I na osnovu

administrativne dozvole koju je izdao nadlezni organ. Bespravnim prisvajanjem ovih stvari stice se

drzavina,I to nezakonita I nesavesna.

-KOMASACIJA zemljišta se sastoji u tome sto se na odredjenom podrucju iz postojecih manje ili

vise sitnih I nepravilnih parcela, formira jedna opsta masa (komasaciona masa), koja se potom deli

vlasnicima u vidu manjeg broja, ali većih i pravilnijih parcela.

Ona je I nacin prestanka (na parcelama unetim u komasacionu masu) I sticanja svojine (na

parcelama dobijenim iz komasacione mase).

133. DERIVATIVNO I ORIGINARNO STICANJE SVOJINE

Postoje tri karakteristike kriterijuma za razlikovanje na derivativno I originarno sticanje, pri

čemu neki pisci zahtevaju sve te karakteristike kumulativno, a drugi samo neke od njih.

-PRVA KARAKTERISTIKA- Derivativno sticanje je ono kod kojeg sticalac izvodi svoje pravo

iz prava svog predhodnika, pravo predhodnika prelazi na sledbenika, tj. postoji sukcesija.

Originarnim sticanjem zasniva se novo pravo:

1.bilo da se pravo svojine zasniva na stvari na kojoj uopste ne postoji pravo svojine

2.bilo da se zasniva na stvari koja vec pripada nekome, ali na osnovu posebnih pravnih cinjenica.

-DRUGA KARAKTERISTIKA- Kod originarnog prava izmedju prava predhodnika I sledbenika

prekinut je pravni kontinuitet,a kod derivativnog predhodni vlasnik prenosi svojinu kakvu ima sa

svim eventualnim teretima I ogranicenjima. Kod derivativnog sticanja vazi pravilo da niko ne

moze preneti vise prava na drugog nego sto sam ima.

-TREĆA KARAKTERISTIKA- Kod derivativnog sticanja postoje 2 momenta: pravni

osnov(iustus titulus) I nacin sticanja(modus acquirendi). Nacin sticanja je razlicit: za pokretnosti

predaja stvari,a za neporetnosti upis u zemljisne knjige/prenos tapije.

- Definicija prema kojoj je derivativno sticanje ono kod kojeg sticalac svoje pravo izvodi iz prava

svog predhodnika, a originarno ono kod kojeg sticalac pravo ne izvodi iz prava predhodnika,

izrazava stvarno postojecu razliku izmedju ova 2 nacina sticanja svojine.

Derivativno sticanje je sticanje na osnovu pravnih cinjenica medju kojima I kao bitna figurira i ta

da je odredjeno lice vlasnik stvari u pitanju (predhodnik), iz cega sledi da je derivativno sticanje

pojmljivo samo kad su u pitanju stvari koje vec imaju vlasnika.

Originarno sticanje je sticnje na osnovu pravnih cinjenica medju kojima kao bitna ne figurira I ta

da je odredjeno lice vlasnik stvari u pitanju, bez obzira, da li stvar ima vlasnika ili nema (iz čega

sledi da je sticanje na stvarima bez vlasnika, uvek originarno, ali da originarno moze biti i na

stvarima koje imaju vlasnika).

-Tako kupac pokretne stvari kome je stvar i predata postace vlasnik samo ako je prodavac bio

vlasnik. Ako prodavac nije bio vlasnik, kupac nece postati vlasnik na osnovu pravnog posla i

predaje, vec ce to moci na osnovu drugih pravnih cinjenica.

1. Sto se tice sticanja na osnovu odluke drzavnog organa, I tu je nekim slucajevima stanje

uslovljeno zahtevom da je odredjeno lice vlasnik: npr kod konfiskacije je bitno da je konfiskant

vlasnik stvari koja se konfiskuje, jer je svrha konfiskacije neodvojiva od njegove licnosti, dok je

kod eksproprijacije bitna promena svojine na odredjenoj nepokretnosti u korist odredjenog

subjekta, bez obzira ko je njen vlasnik I to je originarno sticanje.

2. Sto se tice originarnog sticanja sledbenik nikad ne stice na osnovu istih cinjenica kao

predhodnik, vec na osnovu istovrsnih cinjenica. Ali ako bi se pod istim podrazumevale istovrsne

cinjenice, to bi vodilo zakljucku da je odrzaj derivativan nacin kada se stice protiv onog ko je

takodje steko odrzajem, a originaran kada se stice protiv onog ko je kupio od vlasnika, I slicno.

Niti bi takva deoba imala ikakvog smisla, niti ju je iko predlagao.

3. Sto se tice shvatanja da je nuzna odlika derivativnog sticanja istovremeno postojanja titulusa I

modusa, njegovu netacnost je lako dokazati.

S jedne strane o titulusu I modusu se moze govoriti i kod originarnog sticanja, kad su u pitanju neki

slucajevi: sticanje na osnovu pravnog posla sa nevlasnikom, gde je predaja neophodna a sam

ugovor takodje mora biti punovazan.

S druge strane, ni sve slucajeve derivativnog sticanja ne odlikuje titulus I modus, npr:

nasledjivanje, kome se ne moze sporiti karakter derivativnog sticanja, posto je postojanje

dekujusove svojine na odredjenoj stvari, uslov da ona predje na naslednika. Postojanje modusa I

titulusa je odlika nekih slucajeva derivativnog sticanja, ali ne svih.

134. PRESTANAK PRAVA SVOJINE

-U zavisnosti da I pravo svojine prestaje za dotadasnjeg vlasnika ili se gasi u potpunosti, I nestaje

iz pravnog zivota, nacini prestanka prava svojine se dele na APSOLUTNE i RELATIVNE.

1.Relativni nacin prestanka prava svojine su oni kod kojih dolazi do smene vlasnika, I pravo

prestaje za dotadasnjeg imaoca sto opet moze biti u skladu sa njegovom voljom (kupoprodaja,

poklon, trampa), ili nezavisno od njegove volje (odrzaj, sticanje od nevlasnika).

2.Apsolutni nacin sticanja svojine se postoji kada se pravo svojine ugasi i nestane iz pravnog

zivota, tj. kada stvar postane res nullius, ili propadne, ili izgubi svoju individualnosti (pokretna

stvar postane potpuno inkorporisani deo nepokretne stvari).

135. DERELIKCIJA

-Pravo svojine moze prestati odricanjem vlasnika od prava svojine I takva izjava se zove

DERELIKCIJA, dok sama stvar na kojoj ovako prestaje pravo svojine zove derelinkvirana

stvar.

Derelinkvirana nepokretnost prelazi u drustvenu svojinu, a derilinkvirana pokretna stvar postaje

res nullius (nicija stvar)i na njoj se moze zasnovati pravo svojine okupacijom.

Vlasnik se moze odreci prava svojine na nepokretnosti ako na njoj nema tereta (hipoteke ili

plodouzivanja), osim stvarnih sluzbenosti. Izjava o odricanju se podnosi opštinskom organu uprave

nadleznom za imovinsko-pravne poslove, I to usmeno na zapisnik ili ispravom overenom od

nadleznog organa.

-Pravo svojine ne moze se izgubiti zastareloscu:

1.pravo svojine ne moze prestati zato sto ga vlasnik ne vrsi dok se stvar nalazi kod njega

2.pravo svojine ne moze prestati ni na osnovu cinjenice da neko treci drzi stvar I ponasa se kao

vlasnik, ma koliko dugo trajalo to stanje.

Ako su ispunjeni uslovi za sticanje svojine od nevlasnika ili održajem, treći će postati vlasnik, što

će nužno značiti I prestanak svojine dotadašnjeg vlasnika.

136. REIVINDIKACIONA TUZBA

Da bi svojinska tuzba bila podnesena, mora biti izvrsena povreda svojine: oduzimanjem stvari, i

smetanjem svojine. Prema tome postoje svojinske tuzbe za povracaj stvari I svojinske tuzbe protiv

smetanja svojine. Ove tuzbe nazivaju se petitornim- sporovi petitorni I u njima se raspravljaju i

pravna pitanja.

-REIVINDIKACIONA TUŽBA je tužba vlasnika za povracaj stvari protiv drzaoca kod kojeg se

stvar nalazi.

-Da bi uspeo sa tuzbenim zahtevom, tuzilac mora da dokaze da je vlasnik, tj da dokaze cinjenice na

osnovu kojih je stekao pravo svojine.

Vlasnik koji se pozvao na:

1.redovan odrzaj mora da dokaze da je kroz zakonom odredjeno vreme, stekao zakonitu drzavinu,

dok se savesnost ne mora dokazivati jer se pretpostavlja.

2.onaj koji se poziva na derivatno sticanje, odnosno sticanje od vlasnika mora dokazati postojanje

punovaznog osnova (npr.kupoprodajnog ugovora), nacina sticanja (modusa), kao I da je prethodnik

imao pravo svojine, a ako je I prethodnik stekao od vlasnika mora dokazati I da je predhodnikov

predthodnik bio vlasnik, sve do onog ko je stvar stekao odrzajem ili nekim drugim originarnim

poslom. Teskoce ovakvog dokazivanja ucinile su da se ono zvalo djavolskim dokazivanjem

(PROBATIO DIABOLICA).

Stvari su olaksane sto je za dokaz svojine na nepokretnosti dovoljno podneti izvod iz zemljisnih

knjiga, odnosno tapiju.

A kad su u pitanju pokretnosti: tuzilac ako ispunjava uslove za održaj moze da se pozove na pravila

o odrzaju i kad je stekao derivativnim putem ( što mu olakšava položaj jer onda ne mora dokazivati

I da je predhodnik bio vlasnik), ili se poziva na pravila o sticanju od nevlasnika.

Tuzilac treba da dokaze da je postao vlasnik(stekao pravo svojine), a ne mora dokazivati da je

ostao vlasnik.

-Reividnikovati se mogu samo individualno odredjene stvari. ``Što se ne da razlikovati, ono se ne

može kao svoje ni tražiti``.

-PASIVNO LEGITIMISAN(tuzeni) u sporu koji se ovom tuzbom pokrece je sadasnji drzalac

stvari (nije dovoljno dokazati da je tuzeni bio, vec da jeste drzalac). Dovoljno je dokazati da se

stvar nalazi kod tuženog. Onaj ko stvar drzi u tudje ime(npr. čuvar, poslugoprimac) moze se od

tuzbe zastititi tako sto ce imenovati to lice u čije ime drži stvar, a to je tzv imenovanje

predhodnika.

-Protiv reivindikacione tuzbe tuzeni moze isticati PRIGOVORE koji po svojoj prirodi mogu biti

1.PEREMPTORNI (zahtev se potpuno i trajno onemogucuje):

1.da je (on tuženi) stekao svojinu posle drzaoca(odrzajem, po pravilima od nevlasnika)

2.da je tuzilac u svoje ime prodao I predao tudju stvar ali je kasnije postao vlasnik te stvari.

3.prigovor da je tuzilac prodao I predao stvar iako tuzeni-kupac nije postao vlasnik (zato što nije

izvršen zemljišno-knjižni prenos, odnosno prenos tapije).

2.DILATORNI (koji samo odlaze dejstvo zahteva):

1.da tuzeni drzi stvar po nekom obligacionom odnosu izmedju njega I tuzioca(npr. kao

najmoprimac)

2.da stvar drzi kao imalac nekog stvarnog prava na tudjoj stvari (npr.plodouzivanje)

-Tuzeni koji je izgubio reivindikacioni spor je duzan da stvar preda tuziocu I u onom mestu gde se

stvar nalazi, vlasnik je duzan da po svoju stvar dodje i da je odnese.

-SAVESTAN DRŽALAC nije duzan da placa naknadu za koriscenje stvari, ne odgovara za

pogorsanje ili propast stvari dok je bila kod njega, zadrzava odvojene/nepotrosene plodove I ne

duguje naknadu za vrednost ubranih plodova koje je potrosio, otudjio, unistio, I koje je propustio

da ubere.

NESAVESTAN DRŽALAC duzan je da preda vlasniku stvari sve plodove koji su se kod njega

zatekli, i da nadoknadi vrednost plodova koje je potrosio, otudjio, unistio, i propustio da ubere. Bio

bi duzan da nadoknadi stetu nastalu pogorsanjem ili propascu stvari,osim ako bi ta steta nastala i

kada bi se stvar nalazila kod vlasnika.

-U pogledu prava držaoca da od vlasnika kome vraća stvar zahteva naknadu troškova koje je

imao oko stvari, Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima pravi razliku između savesnog I

nesavesnog držaoca s’jedne, I razliku između nužnih, korisnih I luksuznih troškova s’druge strane.

1.Nuzni troskovi su oni koji su neophodni za ocuvanje sustine stvari, I koje bi I sam vlasnik

preuzeo da je stvar bila kod njega.

2.Korisni troskovi su oni kojima se uvecava vrednost stvari.(npr.etažno grejanje u stanu)

3.Luksuzni troskovi su oni koji su ucinjeni samo radi zadovoljstva I ulepsavanja.

-Savesni drzalac ima pravo na naknadu korisnih I nuznih troskova, ukoliko nisu pokriveni

koristima koje je imao od stvari.

Nesavesni držalac ima pravo na naknadu nuznih troskova, a pravo na naknadu korisnih troskova

ima samo ako su oni korisni licno za vlasnika.

Savesni drzalac postaje nesavestan od trenutka kada mu je tuzba urucena, ali vlasnik moze

dokazivati da je tuzeni bio nesavestan I pre toga.

137. PUBLICIJANSKA TUZBA (ACTIO PUBLICIANA)

-ACTIO PUBLICIANA je tuzba za povracaj stvari koju podize bivsi uzukapioni drzalac protiv

sadasnjeg drzaoca.

Potice iz rimskog prava, gde ju je krajem republike uveo pretor Publicijus kao sredstvo za zastitu

drzaoca koji se nalazio in conditione usucapiendi I koji bi, kao takav, da nije lisen drzavine stvari

stekao svojinu.

-Cilj tuzbe je povracaj stvari, a razlika izmedju reivindikacione i publicijanske tuzbe je sto kod

revindikacione tuzbe tuzilac mora dokazati pravo svojine, a u sporu koji se pokrece publicjanskom

tuzbom, tuzilac se poziva na svoju drzavinu podobnu za redovan odrzaj, pri cemu mora dokazivati

zakonitost drzavine ali ne i savesnost, koja se pretpostavlja.

-Ako je od dve drzavine jedna podobna za REDOVAN ODRŽAJ(savesna i zakonita)a druga nije,

spor dobija ona strana (tuzilac ili tuzeni) cija je drzavina podobna za redovan odrzaj.

Ako su obe podobne za redovan odrzaj, i obe se zasnivaju na teretnom ili dobrocinom poslu, spor

dobija tuzeni posto se stvar nalazi kod njega (u slucaju ravnog prava prvenstvo pripada drzaocu).

-Ako je jedna drzavina podobna za VANREDAN ODRŽAJ,a druga nije, pobedice ona stranka

cija je drzavina podobna za vanredni održaj.

Ako su obe drzavine podobne za vanredan odrzaj pobedice ona koja se zasniva na teretnom poslu,

a ako su I u ovom pogledu jednake, stvar ce se dosuditi tuzenome.

Ako su i tuzioceva i tuzenikova drzavina nesvesne pobedice ona koja se zasniva na teretnom poslu,

a ako se obe zasnivaju na teretnom ili obe na dobrocinom poslu, stvar ce se dosuditi tuzenome.

138. TUZBA ZBOG SMETANJA ODNOSNO UZNEMIRAVANJA (ACTIO NEGATORIA)

-Ovom tuzbom tuzeni trazi zastitu protiv uznemiravanja, koje se moze vrsiti na dva nacina:

1.preduzimanjem akata upotrebe tuzioceve stvari, I uopste akata uticaja na stvar kojima se ne

onemogucava, niti suzava upotreba stvari od strane vlasnika (npr:prosetas se kroz susedovo

dvoriste dok vlasnik spava)

2.preduzimanjem akata kojima se vlasnik onemogucava da svoju stvar upotrebljava u ranijem

obimu ili mu se upotreba otezava npr:na njivi je istovaren gradjevinski otpad usled cega ne moze

biti obradjena.

-Uznemiravanje moze biti čisto faktičko (bez isticanja prava na preduzimanje postupka koje

tuzilac smatra nedozvoljenim uznemiravanjem), a moze se vršiti na osnovu neke tuzenikove

pravne pretezije(tuzeni moze tvrditi da ima sluzbenost prolaza, a da tuzilac netacno ocenjuje

njegovo ponasanje kao nedozvoljeno smetanje).

Uznemiravanje treba da ima trajan karakter,a to znaci:

1.da je tuzenikovim ponasanjem zasnovano trajno stanje.

2.da se tuzenikovo ponasanje ponavlja.

3.da se moze ocekivati da ce se tuzenikovo ponasanje ponoviti.

Negatorna tuzba stiti vlasnika od necega sto traje, I moze se ponoviti, a ne od necega sto je bio pa

proslo.

-Tužbom se trazi: povraćaj u pređašnje stanje, obustava ponašanja kojim se vrši uznemiravanje, ili

zabrana daljeg uznemiravanja.

Uspostavu ranijeg stanja vrsi tuzeni o svom trosku, a ako ne postupi po presudi, sud ce ovlastiti

tuzioca da potrebne radnje izvrsi sam, ili uz pomoc treceg ali na trosak tuzenog. Ukoliko posle

usvajanja tuzbenog zahteva, tuzeni opet ponovi uznemiravanje, sud ce mu u izvrsnom postupku na

osnovu već donete presude izreci kaznu, a ako se I posle toga uznemiravanje nastavi izrecice mu

novu povecanu kaznu.

-Tuzilac nije duzan dokazivati da tuzeni nema pravo da preduzme radnje koje za njega znače

uznemiravanje, vec je obrnuto tuzeni koji pretenduje na uspeh u sporu mora dokazati da ima pravo

na preduzimanje radnje za koje tuzilac tvrdi da su smetnje.

139. POJAM DRŽAVNE SVOJINE

-DRŽAVNA SVOJINA je skup najsirih ovlascenja I ogranicenja drzave I nosilaca javne vlasti na

javnim dobrima.

Tri su osnovna znacenja pojma drzavne svojine:

1.JAVNOPRAVNA SVOJINA-u javnopravnom smislu drzavna svojina postoji kada se drzava

pojavljuje kao nosilac imperijuma javne vlasti, te je otuda drzavna svojina podvrgnuta posebnom

pravnom rezimu. Sticanje I prestanak drzavne svojine obavlja se najcesce na osnovu upravnog

akta ili zakona, ne vaze pravila gradjanskog prava o originarnom I derivativnom sticanju, kao ni

druga gradjanska prava poput sluzbenosti, zaloznog prava, susedskih prava.

Zastita se ostvaruje upravnim sredstvima u upravnom postupku ili upravnom sporu.

Ovakav pravni rezim vazi za dobra u opstoj upotrebi: reke, obale, more, parkovi, trgovi, ulice itd.

2.MEŠOVITA SVOJINA-drzavna svojina mesovitog karaktera postoji kod posebnih javnih

dobara koja predstavljaju sredstva za rad drzavnih organa I sluzbi. Tu spadaju nepokretne

stvari:tvrdjave, kasarne, vojni poligoni, biblioteke, muzeji, kao I pokretne stvari: sredstva

naoruzanja, vozila, kancelarijski namestaj. Ova javna dobra imaju dvostruki rezim regulisana su

pravilima javnog(upravnog)I gradjanskog prava. Dakle mogu se prenositi upravnim aktom ali I

nacinima koji vaze za prenos prava svojine u građanskom pravu. Zastita se moze ostvariti

upravnim sredstvima kao I petitornim I posesornim tuzbama.

3.PRAVO SVOJINE U GRAĐANSKOPRAVNOM SMISLU- drzavna svojina moze imati

znacenje prava svojine u gradjanskom pravu. To je slucaj kada se drzava javlja u svojstvu obicnog

pravnog lica kao subjekta prava. Ovaj oblik svojine naziva se I fiskalna svojina ili imovina drzave.

Tu spadaju pokretne I nepokretne stvari kao: hartije od vrednosti, novac, zemljista, rudnici,

poslovne prostorije. Ove stvari nemaju posebnu namenu osim sto sluze za uvecanje prihoda u

drzavnim fondovima I podvrgnute su pravilima gradjanskog prava.

-Razlicito znacenje pojma drzavne svojine moze se zapaziti u zakonodavstvu SRJ, zakon o

imovini SRJ iz 1993. Razlikuje imovinu SRJ koja se koristi za ostvarivanje nadleznosti SRJ kao

oblik javne svojine sa mesovitim svojinskim ovlascenjima I s druge strane postoji imovina SRJ

koja sluzi za obavljane privrednih I drugih delatnosti, sluzi sticanju dobiti I obuhvata fiskalnu

svojinu. Zakon o sredstvima u svojini RS od 1995.dopunjuje ovu podelu drzavnom, javnom

svojinom koja se odnosi na prirodna bogatstva I dobrima u opstoj upotrebi ( putevi, parkovi, trgovi,

ulice ).

Isti oblici svojine postojali su I u SFRJ, samo se govorilo o drustvenoj svojini drzavnih organa.

Po zakonu o drzavnom racunovodstvu od 1934.drzavna imovina delila se na: javna dobra koja

sluze opstoj upotrebi, imovinu drzavne uprave, imovinu drzavnih privrednih preduzeca I ustanova,

imovinu bez narocitog opredeljenja, imovinu drzavnih fondova.

140. DRZAVNA SVOJINA I SRODNE KATEGORIJE

I Drzavna svojina I imovina

Imovina u gradjanskom pravu predstavlja pravnu celinu koju cine prava (subjektivna stvarna prava

ukljucujuci pravo svojine, obligaciona I intelektualna prava) I obaveze. Zakon o imovini SRJ sa

stanovista funkcije razlikuje imovinu koja se koristi za ostvarivanje nadleznosti drzave I imovinu

koja se koristi za obavljanje privrednih I drugih delatnosti radi sticanja dobiti.

Navode se tri konstitutivna elementa imovine SRJ:

1.pravo svojine na pokretnim I nepokretnim stvarima,

2.novcana sredstva I hartije od vrednosti,

3.druga imovinska prava (pravo na patent, licencu, model).

Ovde zakonodavac meša kategoriju imovine sa imovinskom masom kao skupom stvari, ne pravi

se dovoljno jasna razlika izmedju drzavne svojine I drzavne imovine.

Pojedini pravni teoreticari zalazu se za razgranicenje ta dva pojma, te se drzavna imovina deli u

dve podceline:

1.drzavnu javnu imovinu I

2.drzavnu privatnu imovinu.

Drzavna javna imovina za svoj objekat ima javna dobra I dalje se deli na opstu drzavnu javnu

imovinu (prirodna bogatstva u opstoj upotrebi) I posebnu-upravnu drzavnu javnu imovinu

(imovina koja sluzi direktno drzavnom aparatu).

Drzavna privatna imovina za objekt ima zemljista, rudnike, novac-stvari cija svrha nije unapred

odredjena.

II Drzavna svojina I pravo svojine

Drzavna svojina se moze dovesti u vezu sa pravom svojine gradjanskog prava ili posmatrati kao

kategorija javnog prava, takodje drzavnu svojinu moguce je tretirati van kategorija svojinskog

prava.

1.Drzavna svojina kao PRAVO SVOJINE GRAĐANSKOG PRAVA-stvari koje se oznacavaju

kao fiskalna imovina predstavljaju objekte prava svojine drzave u gradjanskopravnom smislu. To

su pokretne I nepokretne stvari koje cine: novac, hartije od vrednosti, zemljista, rudnici I druge

stvari kojima svrha nije unapred odredjena ili sluze za obavljanje privredne delatnosti.

U ovom slucaju drzava se ponasa kao I svaki drugi subjekt gradjanskog prava. Kada se radi o

stvarima koja se oznacavaju kao javna dobra resenja nisu jedinstvena. U francuskoj pravnoj teoriji

postoji shvatanje da je u odnosu na ovaj domen drzava vlasnik u gradjanskopravnom smislu ali se

radi o pravi svojine koje je podvrgnuto nameni javnog interesa. Prisutan je dvostruki pravni

rezim, ovlascenja su privatno pravna a cilj javnopravni. U Nemackoj preovladjuje shvatanje da su

javna dobra uz odredjene izuzetke u rezimu privatnopravne svojine, bez obzira da li su tela koja

njima upravljaju ujedno I vlasnici. Nemacko-austrijski koncept javnog dobra bio je prihvacen I u

staroj YU, svojina na javnim dobrima pripada drzavi dok gradjani imaju pravo opste upotrebe.

2.Drzavna svojina I JAVNO PRAVO SVOJINE-teorija javne svojine objasnjava javno dobro kao

objekt posebnog prava svojine u javnopravnom smislu. Javna svojina sadrzi svojinska ovlascenja I

pravo nadzora organa vlasti da se stvar upotrebljava za odredjenu svrhu. Javna svojina je

oblikovana tako da se neka ovlascenja koja sadrzi pravo svojine pojacavaju a neka smanjuju.

Oslanjajuci se na francusku teoriju javnog domena, pravnik Otto Mayer pokusao je da uvede

pravni institut javne svojine u nemacko upravno pravo. Po njemu javna svojina postoji u slucaju da

je jedan subjekt, drzava, nosilac javnopravnog upravljanja I vlasnistva na dobrima, ali I dalje sa

prerogativima javnog raspolaganja.

3.Drzavna svojina kao NESVOJINSKA KATEGORIJA- U francuskoj teoriji 19.veka Prudon je

zastupao shvatanje da javno dobro nije objekt prava svojine ni javnog ni privatnog prava. Sustina

ove koncepcije je da se polazi od analize clana 538. CODE CIVIL-a koji odredjuje sta cini javno

dobro. Posto javna dobra predstavljaju dobra u opstoj upotrebi, priroda ovih stvari je takva da ne

mogu biti objekt privatnog prisvajanja. Postojanje prava upotrebe iskljucuje mogucnost da drzava

ima posebna ovlascenja poput upotrebe, pribiranja plodova I raspolaganja na javnim dobrima.

Medjutim to sto drzava nema pravo svojine ne znaci da nema nikakva ovlascenja I obaveze u ovom

domenu. Ona se javlja kao zastupnik opsteg interesa, stara se o ocuvanju I zastiti javnog dobra,

moze menjati prirodu I namenu ovih stvari. Ovo shvatanje koje negira bilo kakav oblik prava

svojine drzave suvaza pojam javnog dobra na dobra u opstoj upotrebi, ali je ovaj pristup

neprimenjiv tamo gde se drzava javlja kao imalac svojinskih ovlascenja.

141. SUBJEKTI DRŽAVNE SVOJINE

Subjekti drzavne svojine su imaoci najsirih ovlascenja I ogranicenja na objektima drzavne svojine.

Subjekt drzavne svojine je subjekt prava koji je u mogucnosti da suvereno raspolaze javnim

dobrima I to putem pravnih akata. U najopstijem smislu to je drzava koja pravnu vlast ostvaruje

preko svojih organa. Drzava u pravnom smislu predstavlja slozen kolektivitet I mogu je ciniti

savezna drzava, federalne jedinice, politicko teritorijalne jedinice, pri cemu svi oni imaju svojstvo

pravnog lica. Problem postaje slozeniji postojanjem javnih preduzeca I ustanova u cijoj imovini

figurira drzavna svojina kao dominirajuca.

Posto je YU predstavljena kao federalna drzava otuda savezna drzava predstavlja subjekt drzavne

svojine koji svoja ovlascenja I obaveze vrsi preko saveznih organa, ali I organizacija I javnih

sluzbi. Sredstva u svojini Republike Srbije regulise zakon o sredstvima u svojini RS koji

ovlascenja I obaveze vezuje za: republicke drzavne organe I organizacije, organe I organizacije

jedinica teritorijalne autonomije I lokalne samouprave, javne sluzbe I druge organizacije ciji je

osnivac republika. Ovlascenja I obaveze u vezi sa drzavnom svojinom obavljaju organi drzavne

uprave, oni nemaju svoju posebnu imovinu niti svojstvo pravnog lica vec su deo sire celine.

Organi drzavne uprave mogu se formirati na osnovu razlicitih kriterijuma: realni(vrsta poslova),

teritorijalni(teritorijalno podrucje), personalni(vrste lica). Kako je YU bila savezna drzava

poslove drzavne uprave na saveznom nivou vrsili su savezni organi uprave, dok su na nivou

republika to bili republicki organi uprave.

Savezne organe uprave cinili su: savezna ministarstva, savezne uprave I savezni inspektorati, a

republicke oragane uprave u srbiji predstavljala ministarstva.

Posebni subjekti drzavne svojine:

a)JAVNA PREDUZEĆA-Javno preduzece je preduzece koje obavlja delatnost od opsteg

interesa, a koje osniva drzava, odnosno jedinica lokalne samouprave. Ova definicija predpostavlja

dva elementa: da se radi o preduzecu koje obavlja delatnost opsteg interesa I da je osnivac drzava

ili jedinica lokalne samouprave. Ustav SRJ ne spominje delatnosti opsteg interesa, dok ustav RS

predvidja I to u oblastima: zdravstvene I socijalne zastite, drustvene brige o deci, obrazovanja,

nauke itd. Javno preduzece je slozen pravni oblik koji ima elemente privatnog (gradjanskog) I

javnog (upravnog) prava.

Javno preduzece stice pravni subjektivitet upisom u sudski registar. Ima svoj naziv(firma), sediste,

delatnost I imovinu. U pravnim odnosima sa trecim licima javno preduzece se javlja kao subjekt

privatnog prava, a u slucaju sporova nadlezni privredni sudovi. Javnopravni elementi javnog

preduzeca ispoljavaju se u razlicitim segmentima, drzava se u oblasti upravljanja ponasa kao prema

svojim preduzecima, postavlja direktora, imenuje svoje clanove u upravnom I nadzornom odboru.

Takodje javnim preduzecima se moze poveriti vrsenje upravne vlasti.

b)JAVNE USTANOVE-predstavljaju posebna pravna lica koja obavljaju delatnost od opsteg

interesa putem javne sluzbe, pri cemu neke osniva iskljucivo drzava, a pored nje mogu ih osnivati

I fizicka I pravna lica. Savezna javna ustanova osniva se za obavljanje delatnosti od interesa za

ostvarivanje nadleznosti SRJ a za potrebe saveznih organa I organizacija.

Mogu se osnovati:

1.radi obavljanja strucnih I tehnickih poslova,

2.obavestavanje javnosti o dogadjajima u SRJ I svetu,

3.radi stvaranja uslova za koriscenje I zastitu kulturno istorijskih dobara od interesa za ostvarivanje

nadleznosti srj.

Zakon o javnim sluzbama RS ustanove definise kao organizacije koje se osnivaju radi

ostvarivanja prava I interesa u oblasti: obrazovanja, nauke, kulture, zdravstvene I socijalne zastite.

Ovaj zakon ne pravi razliku izmedju javnih I ostalih oblika ustanova, ali u slucaju kada je osnivac

RS tada vlada RS imenuje I razresava direktore, kao I clanove odbora, a nadzor vrsi ministarstvo.

Pojam javne ustanove ima razlicito znacenje u nasem pravu I to kako po delatnostima kojima se

bave, tako I po osnivacima. Savezne javne ustanove bave se samo delatnostima od znacaja za

savezne organe I organizacije, a osnivac moze biti samo savezna vlada.

Javne sluzbe I drzavna svojina:

a)Pozitivni propisi

Iz naseg prava se ne vidi jasno da li javna preduzeca I ustanove posluju iskljucivo sredstvima u

drzavnoj svojini ili pored toga mogu imati stvari u iskljucivoj svojini I biti subjekti sopstvene

imovine. Zakon o javnim preduzecima pojam imovine javnih preduzeca meša sa imovinskom

masom koju cine: objekti, uredjaji I postrojenja. Medjutim posebno se izdvajaju prirodna

bogatstva I dobra u opstoj upotrebi, kao javna dobra koja drzava ustupa javnim preduzecima na

upravljanje I koriscenje a pri tom ostaju u svojinskom rezimu drzave. Ostaje nereseno pitanje

samostalne imovine javnih preduzeca. Zakon o sredstvima u svojini RS predvidja da su sva

sredstva stecena od strane javne sluzbe (javna preduzeca I ustanove) I druge organizacije ciji je

osnivac RS u državnoj svojini. Ovakvo zakonsko resenje u potpunosti iskljucuje postojanje

samostalne imovine javnih preduzeca.

b)Shvatanja u pravnoj teoriji

U pravnoj teoriji postoje razlicita shvatanja o pravnoj prirodi svojine na stvarima kojima posluju

javna preduzeca I ustanove. Sva ta shvatanja mogu se svrstati u tri grupe.

1.Prva grupa shvatanja polazi od teze da dobra javnih preduzeca I ustanova cine objekte prava

svojine tih pravnih subjekata.

2.Druga grupa shvatanja polazi od stava da se vlasništvo nad kapitalom pripisuje naciji, a nacija

ima pravni subjektivitet samo u drzavi I preko drzave, pa tako I kapital pripada drzavi.

3.Trece shvatanje ima najvise pristalica, I po njemu neke stvari pripadaju u iskljucivu svojinu

drzave a druge u iskljucivu svojinu pravnih lica koja vrse javne sluzbe.

Tako se u njihovoj imovinskoj masi nalaze dve kategorije stvari:

a) stvari koje su svojina drzave ali se razlicitim aktima prenose javnim preduzecima I ustanovama

na upotrebu, uzivanje-to mogu biti dobra u opstoj upotrebi, prirodna bogatstva, ili druga javna

dobra koja se nazivaju povratna jer se obavezno moraju vratiti autoritetu koji ih je ustupio, ili s

druge strane preuzeta dobra koja mogu postati na kraju eksploatacije svojina pravnog lica.

b) dobra stecena od strane javnih preduzeca ili ustanova po razlicitim osnovima.

Dele se u dve grupe: dobra koja nisu od izuzetne koristi za njihovo delovanje, I spadaju u privatnu

svojinu ovih zajednica I dobra koja su izuzetno korisna za obavljanje delatnosti.

142. OBJEKTI DRŽAVNE SVOJINE

-OBJEKTI DRŽAVNE SVOJINE su pokretne I nepokretne stvari na kojima drzava ima pravo

svojine. Posto drzavna svojina obuhvata raznovrsna ovlascenja, I objekti mogu biti razliciti:

ukoliko se uspostavljaju javnopravna ovlascenja I obaveze ili postoje mesoviti pravni odnosi tada

objekti drzavne svojine imaju status javnog dobra, a ako drzava ima sopstvena stvarnopravna

ovlascenja objekti imaju status stvari u gradjanskopravnom smislu.

Dakle objekti drzavne svojine se dele na: javna dobra I stvari u gradjanskopravnom smislu.

U nasem pravu objekti drzavne svojine mogu se razvrstati po tome da li spadaju u:

1)prirodna bogatstva (po ustavu srj iskljucivo u drzavnoj svojinu, po ustavu rs u drzavnoj ili

drustvenoj-rude, divljac, ribe, zemljiste, vode)

2)dobra u opstoj upotrebi (pre svega objekti drzavne svojine ali mogu biti I u drustvenoj I

privatnoj svojini-javni putevi, vode, obale, luke, aerodromi, parkovi)

3)sredstva drzavnih organa (fiskalna imovina-novac, hartije od vrednosti, zemljista, zgrade –sluze

za ostvarivanje upravnih zadataka drzavnih organa)

4)kulturna dobra (objekti drzavne svojine ali mogu biti I u drugim oblicima svojine-dobra u

muzejima, bibliotekama, kulturni spomenici)

Moze se zapaziti da veliki broj stvari koje su ranije bile u rezimu drustvene svojine sada cine

objekte drzavne svojine, kao I tendencija daljeg kvantitativnog uvecacanja drzavne svojine koja je

rezultat nestajanja drustvene svojine.

-JAVNA DOBRA:

Pojam I vrste

Javna dobra u užem smislu su stvari koje su zbog svoje prirode podvrgnute javnopravnom rezimu,

odnosno objekti ovlascenja I obaveza drzavnih organa, organizacija I sluzbi. To su dobra u opstoj

upotrebi I prirodna bogatstva.

U širem smislu pojam javnog dobra obuhvataju pored navedenih I stvari koje se nalaze u

mesovitom pravnom rezimu –mogu biti objekti javnopravnih ovlascenja I obaveza kao I

gradjanskopravnih ovlascenja drzavnih organa. Tu spadaju: sredstva za rad drzavnih organa,

organizacija I sluzbi, kao I kulturna dobra koja su u rezimu drzavne svojine.

Kada se radi o javnim dobrima u uzem smislu drzava svoju vlast ostvaruje preko upravnih akata I

upravnih radnji. Odrzavanje, zastita, sticanje I prenos javnih dobara ostvaruju se u upravnom

postupku.

Javna dobra u sirem smislu su u domenu gradjanskog prava, ali zbog specificne namene potpadaju

pod dvostruki rezim. Stoga se upotreba, raspolaganje I zaštita ovih dobara moze vrsiti

javnopravnim I gradjanskopravnim aktima.

Deoba javnih dobara se u nasem pravu moze vrsiti na osnovu razlicitih kriterijuma kao sto su

pravni rezim dobara, oblik svojine, vrsta objekata, način nastanka.

Prema pravnom rezimu, odnosno načinu upotrebe javna dobra se dele na dobra u opstoj upotrebi,

prirodna dobra I sredstva za rad drzavnih organa.

Prema tipu svojine javna dobra se dele na ona u drzavnoj svojini, I u privatnoj svojini.

-Sa stanovista vrste stvari postoje sledece kategorije:

1.zemljisno javno dobro(putevi,trgovi,parkovi)

2.vodno javno dobro(plovni putevi,jezera,vodotoci)

3.morsko javno dobro,

4.vazdusno javno dobro,

5.zgrade razlicitih drzavnih organa,

6.pokretne stvari koje po karakteru mogu biti razlicite(vozila, knjige, sredstva naoruzanja).

-S obzirom na nacin nastanka razlikujemo:

1.prirodna javna dobra (more, reke, obale)I

2.vestacka javna dobra(putevi, mostovi, aerodromi).

-Javno dobro u francuskom I nemackom pravu

U francuskom pravu pojam javnog dobra moze se naći razvrstavanjem materijalnih dobara na

javni I privatni domen. Teorija o javnom domenu objasnjava sustinu instituta javnog dobra.

Medjutim ne postoji jedinstven stav u teoriji povodom ovog pitanja, rasprave su krenule nakon

donosenja francuskog gradjanskog zakonika 1804. Taj zakonik predvidja da je drzava vlasnik kao

svaki drugi subjekt. Sva dobra drzave cine javni domen, ali to ne znaci poseban pravni rezim.

Tek su komentatori zakonika napravili razliku izmedju dobara u opstoj upotrebi koja ne mogu biti

u rezimu privatne svojine I ostalih dobara. Kao reakcija na ovo nastala je tzv.doktrinarna

koncepcija.

Posto nema definicije javnog I privatnog domena u zakonodavstvu, polazi se od kriterijuma prirode

dobara, te se razlikuju dve vrste stvari: dobra podobna za privatno prisvajanje (privatni domen)I

dobra koja nisu podobna za privatno prisvajanje-tako se javni domen svodi na dobra u opstoj

upotrebi. Posto se ova teorija pokazala nepogodnom da objasni pojam javnog dobra pojavila su se

kasnije shvatanja koja polaze od namene stvari.

Pojam javnog domena cine stvari koje sluze: javnim sluzbama I ostvarivanju javnog interesa. Posto

je I ovaj kriterijum pokazao nedostatke sledeca grupa autora polazi od kriterijuma nuznosti dobara.

Da bi stvar cinila javno dobro potrebno da ispunjava 4 uslova:

1)dobra pripadaju drzavi ili javnom telu

2)mora da sluzi javnoj upotrebi, odnosno javnoj sluzbi

3)stvar se mora odnositi ne na bilo koju javnu sluzbu, vec onu od sustinskog znacaja za drustvo

4)dobro mora imati bitnu ulogu u takvoj sluzbi

U nemačkom pravu shodno svrsi kojoj sluze mogu se razlikovati 4 grupe javnih dobara:

1.javna dobra u opstoj upotrebi

2.javna dobra u posebnoj upotrebi

3.javna dobra u upotrebi u ustanovama

4.javna dobra u upotrebi u upravi

-Javna dobra I dobra od opsteg interesa

Dobra od opsteg interesa su stvari koje zbog svog znacaja za drustvo imaju poseban pravnim rezim

upotrebe, raspolaganja I zastite. Tu spadaju: prirodna bogatstva, dobra u opstoj upotrebi, kulturna

bogatstva, poljoprivredno I građevinsko zemljište, šume.

Ova dobra mogu biti u privatnoj, državnoj ili društvenoj svojini. Dobra od opsteg interesa moraju

se upotrebljavati u skladu sa zakonom predvidjenim uslovima kojima se ostvaruje njihova

racionalna upotreba I drugi opsti interesi.

Neosporno je da javna dobra spadaju u kategoriju dobara od opšteg interesa, ali ove dve kategorije

stvari se ne mogu potpuno izjednaciti jer dobra od opsteg interesa predstvaljaju širu grupaciju

dobara, koja obuhvataju javna dobra ali I druge stvari od interesa za drustvo. Takodje javna dobra

su u drzavnoj svojini I izuzetci su retki, dok ostala dobra opsteg interesa mogu biti I u drugim

oblicima svojine.

143. PRAVNA PRIRODA DRZAVNE SVOJINE

-Povodom stvari koje cine objekte državne svojine, uspostavljaju se pravni odnosi razlicite pravne

prirode. Drzava se moze pojaviti kao imalac vlasti(imperiuma), tu se radi o javnopravnom odnosu,

pri cemu se zastita ostvaruje upravnim sredstvima. S druge strane drzava se moze pojaviti I kao

subjekt gradjanskopravnih odnosa, shodno tome zastita se ostvaruje građanskim tuzbama, pred

redovnim sudovima.

-Stoga je drzavna svojina kao pravni pojam jedna mesovita kategorija koja sadrzi javnopravne I

gradjanskopravne elemente. S obzirom da ovi elementi nisu uvek podjednako zastupljeni neka

dobra su u iskljucivo javnopravnom rezimu(dobra u opstoj upotrebi)druga dobra su u mesovitom

pravnom rezimu, dok ima I dobara koja imaju status stvari u gradjanskopravnom smislu.

-U pravnoj teoriji postoje razlicita shvatanja o pravnoj prirodi drzavne svojine. Bila su prisutna

shvatanja koja drzavnu socijalisticku svojinu objasnjavaju iskljucivo preko kategorija gradjanskog

prava, kao pravo svojine sa ovlascenjem upotrebe, raspolaganja I svojinskim tuzbama. To

shvatanje iz ranije sovjetske pravne teorije prihvatili su I neki nasi teoreticari. Medjutim ova

shvatanja su nepotpuna, isto kao I ona koja drzavnu svojinu svode na iskljucivo javnopravnu

svojinu.

-U starijoj francuskoj pravnoj teoriji postojalo je shvatanje po kojem se drzavnoj upravi priznaje

samo pravo cuvanja I nadzora. Najzad postoje teoreticari koji u potpunosti sagledavaju sustinu

odnosa kod drzavne svojine. U pogledu javnih dobara drzava moze nastupati bilo kao nosilac

vlasti, bilo kao fikus, te mogu vaziti javnopravni propisi, gradjanski ili mesovit pravni rezim.

144. STICANJE I PRESTANAK DRZAVNE SVOJINE

Sticanje drzavne svojine predstavlja nacine ili oblike sticanja prava I obaveza na objektima

drzavne svojine. Posto drzavna svojina podrzaumeva dve vrste razlicitih ovlascenja, javnopravna

I gradjanskopravna, otuda sticanje drzavne svojine moze imati dva vida: sticanje javnopravnih

ovlascenja I obaveza, odnosno sticanje ili nastanak javnih dobara I sticanje prava svojine, odnosno

stvari u gradjanskopravnom smislu.

Drzava stice klasicno pravo svojine na nacine kojima se svojina stice u gradjanskom pravu,

originarnim I derivativnim nacinima sticanja. Drzava moze pribaviti pravo svojine odrzajem,

sticanjem od nevlasnika, akumulacijom, prirastajem, na osnovu akata drzavnih organa, nalazom

izgubljene I skrivene stvari, okupacijom, konfiskacijom, ali I na osnovu ugovora sa prethodnim

vlasnikom-derivativni nacin sticanja. S druge strane nacin sticanja javnih dobara zavisi od

karaktera objekta, tj.da li se radi o prirodnim ili vestackim javnim dobrima.

a) Prirodno javno dobro je rezultat prirodnih okolnosti ili dogadjaja, stice svojstvo objekta

drzavne svojine samim postankom.

b) Veštačka javna dobra ne sticu karakter javnosti samom izgradnjom ili postojanjem.

Priznavanje javnosti se u nauci obelezava kao predeljivanje, namenjivanje, destiniranje javnih

dobara I to se vrsi upravnim aktom, ali moze I samim zakonom.

Neki autori kod konstituisanja javnog dobra vide dve operacije: pravni akt, ili cinjenicu putem koje

neka stvar postaje javno dobro I pravni akt ili cinjenica kojom se dobru daje posebna namena.

U pravnoj teoriji navodi se jos jedan slucaj nastanka javnog dobra, naziva se preuzimanje, to su

slucajevi kada fizicka I pravna lica izgrade pojedine objekte pa ih poklone ili ustupe drzavi.

Drzavna svojina prestaje na razlicite nacine, u zavisnosti da li se radi o prestanku javnopravnih

ili gradjanskopravnih ovlascenja. Pravo svojine drzave prestaje na isti nacin kao pravo svojine

fizickih I pravnih lica, propascu stvari, prodajom. Medjutim drzavna svojina ne moze prestati

odricanjem od prava svojine-derelikcijom I napustanjem stvari.

Javnopravna ovlascenja drzave prestaju na isti nacin na koji I postaju.

Prirodna javna dobra prestaju usled okolnosti koje dovode do fizickog nestajanja objekta ili vise

ne sluzi odredjenoj nameni.

Prestanak vestackog javnog dobra vrsi se na osnovu pravnog akta, kojim predmet prestaje da sluzi

svojoj nameni I gubi karakter javnog dobra-akt oduzimanja,ili povlacenja.

-Posebni nacini sticanja svojine:

1)AGRARNA REFORMA-predstavlja skup mera preduzetih od strane drzave kojima se menjaju

svojinski odnosi na poljoprivrednom zemljistu, tako da pojedinim subjektima prestaje pravo

svojine, dok drugi subjekti (agrarni interesenti) sticu pravo svojine na poljoprivrednom zemljistu.

Cilj ovih mera je da se promene drustveni odnosi u poljoprivrednoj proizvodnji, tako sto se

najcesce vrsi preraspodela zemlje, oduzimanjem velikih zemljisnih poseda I njihovom raspodelom

domacinstvima I seljacima bez zemlje. Agrarna reforma ima dva vida: moze sluziti ukidanju jednih

I uvodjenju drugih drustvenih odnosa(ukidanje feudalnih,kapitalistickih odnosa) I moze imati za

cilj preraspodelu zemlje u okviru istog svojinskog odnosa radi unapredjenja poljoprivredne

proizvodnje.

U bivsoj socijalistickoj jugoslaviji prva agrarna reforma sprovedena je na osnovu dva zakona iz

1945.imala je za cilj da se ukine eksploatacija tudjeg rada I da pojedine kategorije stanovnistva

dodju do sredstava za zivot.

Prestalo je pravo svojine na poljoprivrednom zemljistu odredjenim kategorijama vlasnika:

1.Veliki posedi cija povrsina prelazi 45 hektara ili 25 do 35 hektara zemlje ako se koriste putem

zakupa ili najma radne snage

2.Zemljisni posedi u svojini banaka, preduzeca I drugih pravnih lica

3.Zemljisni posedi svetovnih I verskih ustanova iznad 10 hektara

4.Posedi nezemljoradnika iznad 3-5 hektara

Pravo svojine prestaje bez naknade, a oduzeta zemlja usla u zemljisni agrarni fond u drzavnoj

svojini, da bi se dodelili odredjenim subjektima-fizickim I pravnim licima.

Druga agrarna reforma sprovedena 1953. Na osnovu zakona o poljoprivrednom zemljisnom fondu

drustvene svojine I dodeljivanjem zemlje poljoprivrednim organizacijama. Obradivo zemljiste

moglo je biti u rezimu prava svojine do tzv.agrarnog maksimuma, dok je ostalo zemljiste bilo u

rezimu drustvene svojine. Poljoprivredne organizacije su na dodeljenom zemljistu imale pravo

koriscenja I sticali su ga upisom u zemljisne knjige.

2)ARONDACIJA- agrarna mera drzave kojom se oduzimaju odredjene zemljisne parcele ako one

po svom polozaju predstvaljaju enklavu ili poluenklavu, te onemogucavaju racionalnu upotrebu

okolnog zemljista, ili ostvarenje drugog opsteg interesa, uz davanje naknade u novcu, ili u vidu

drugog zemljista. Arondacijom se vrsi uredjivanje poljoprivrednog zemljista, odnosno

zaokruzivanje I stvaranje vecih zemljisnih povrsina podesnih za primenu savremenih mera I

sredstava. Taj cilj ima I komasacija, ali za razliku od nje arondacija obuhvata samo pojedine

zemljisne parcele koje su po polozaju enklave ili poluenklave.

Korisnici arondacijie I oni koji je mogu zahtevati su: drzavno, drustveno, zadruzno mesovito

preduzece I druga pravna lica. Korisnici ne mogu biti fizicka lica. Arondacija se moze sprovesti

ako korisnik koji zahteva njeno sprovodjenje ima u svojini odredjeni procenat ukupnog

poljoprivrednog zemljista u potesu za koji se predlaze arondacija.

Pod POTESOM se podrazumeva deo povrsine zemljista u jednoj katastarskoj opstini, koja cini

jednu celinu I kao takva je upisana u registar. U RS se arondacija moze sprovesti ako korisnik koji

pokrece inicijativu poseduje bar 60% ukupnog poljoprivrednog zemljista u potesu. Arondacija se

moze vrsiti ako je prethodno utvrdjen opsti interes za sprovodjenje arondacije na odredjenom

potesu. On se utvrdjuje resenjem skupstine opstine, a na zahtev korisnika arondacije. Postupak

arondacije sprovodi se po propisima o eksproprijaciji, s tim sto je arondacija uzeg obima.

Fizickim ili pravnim licima kojima se oduzima zemljiste pripada pravicna naknada koju daje

korisnik arondacije, u naturi ili novcu.

3)NACIONALIZACIJA-predstavlja meru drzave kojom se pojedina ili sva preduzeca u okviru

odredjene privredne grane prenose u drzavnu svojinu. Ova mera prouzrokuje prestanak prava

svojine odredjenih subjekata, I nacin sticanja drzavne svojine. Nacionalizacija takodje

predstavlja opste ogranicenje pravne sposobnosti fizickih I pravnih lica, jer ne mogu sticati

imovinska prava u nacionalizovanim privrednim granama.

U nasem pravu bile su sprovedene tri nacionalizacije, prva 1946. I obuhvatila je 42 privredne

grane, druga 1948.odnosila se na preduzeca koja nisu nacionalizovana ranije, a od vaznosti su za

kulturu privredu I zdravstvo. Ove dve nacionalizacije predstavljaju osnov nastanka drzavne

svojine. Treca nacionalizacija sprovedena 1958.obuhvatila je stambene zgrade, poslovne zgrade I

gradjevinsko zemljiste. Predstavljala je nacin sticanja drustvene svojine. Nacionalizacija se

razlikuje od konfiskacije jer je nacionalizacija privrednopoliticka mera, a konfiskacija kazna za

ucinjeno krivicno delo ili prekrsaj. Konfiskacija je uvek bez naknade, a nacionalizacija moze biti sa

naknadom. Takodje kod konfiskacije se ne dira u opstu pravnu sposobnost konfiskata.

Nacionalizacija se razlikuje I od eksproprijacije koja predstavlja oduzimanje odredjene stvari u

opstem interesu, ni eksproprijacija ne dira u opstu pravnu sposobnost.

4)EKSPROPRIJACIJA- predstavlja prinudni pristanak ili ogranicenje prava svojine na

nepokretnim stvarima, uz pravicnu naknadu ako to zahteva opsti interes utvrdjen zakonom.

Postoje dva oblika eksproprijacije.

1. Potpuna eksproprijacija postoji kada se pravosnaznim resenjem menja sopstvenik na

eksproprisanoj nepokretnosti tj.gasi se pravo svojine ranijeg sopstvenika, I uspostavlja se pravo

novog.

2. Nepotpuna ili delimicna eksproprijacija predstavlja ogranicavanje prava svojine na

nepokretnosti uspostavljanjem sluzbenosti, zakupa na neodredjeno vreme ili nekog drugog prava.

Predmet eksproprijacije ne mogu biti pokretne stvari. Ako se preduzima nepotpuna eksproprijacija

u vidu zakupa zemljista, ima ograniceno trajanje, tri godinei vrsi se iz tacno odredjenih razloga

poput: istrazivanje rudnog blaga, koriscenje kamenoloma, vadjenje peska I sljunka. Opsti interes za

eksproprijaciju po zakonom o eksproprijaciji, utvrdjuje se zakonom ili odlukom vlade RS.

Vlada RS moze utvrditi opsti interes za eksproprijaciju ako je ova mera neophodna za izgradnju

javnih objekata u oblasti: obrazovanja, zdravstva, socijalne zastite, kulture, sporta, saobracaja,

energetike I komunalne infrastrukture, obezbedjenje zastite zivotne sredine, za eksploataciju

rudnog blaga. Mogucnost eksproprijacije je znatno suzena u odnosu na ranije propise. Suzen je I

broj subjekata u ciju korist se vrsi eksproprijacija a to su: federacija, republika, pokrajina, grad,

opstina, drustveni I drzavni fondovi I javna preduzeca.

5)KONFISKACIJA-je mera drzave koja obuhvata oduzimanje imovine, potpuno ili delimicno,

bez naknade, od sopstvenika I prenosenje u drzavnu ili drustvenu svojinu na osnovu krivicnih ili

administrativnih propisa. Konfiskacija se u nasem pravu prvobitno javlja kao politicko pravna mera

tzv. eksproprijacija eksproprijatora I predstavlja zaplenu imovine narodnih neprijatelja I

izdajnika. Ovo je bio nacin sticanja drzavne svojine, I vise nije aktuelan.

U periodu u kojem je drustvena svojina bila dominantna, konfiskacija se javlja kao sporedna

kazna kod kd. protiv naroda I drzave, protiv narodne privrede ili kao glavna kazna kod prekrsaja.

Ovaj vid konfiskacije bio je nacin sticanja drustvene svojine.

Noviji propisi u krivicnom pravu(1993) ne predvidjaju više konfiskaciju kao sporednu sankciju, ali

je predvidjaju administrativni propisi kao glavnu sankciju kod prekrsaja, tada predstavlja nacin

sticanja drzavne svojine.

6)KOMASACIJA-uredjenje poljoprivrednog zemljista putem komasacije vrsi se ako se zbog

velike usitnjenosti I nepravilnog oblika katastarskih parcela zemljiste ne moze racionalno

koristiti, ne mogu se vrsiti radovi na uredjenju zemljista, I u slucaja kada se izgradnjom vecih

objekata, uredjenjem vodotoka vrsi dalje usitnjavanje postojecih katastarskih parcela I poremecaj

putne I kanalne mreze.

Potrebu za komasacijom utvrdjuje skupstina opstine I odredjuje povrsine na kojima se sprovodi

komasacija. Odluku o sprovodjenu komasacije donosi skupstina opstine na osnovu programa

komasacije po pribavljenom misljenju ucesnika komasacije. Po stupanju na snagu odluke o

sprovodjenu komasacije, skupstina opstine resenjem obrazuje komsiju koja ce izvrsiti komasaciju.

Svaki sopstvenik zemljista dobija zemljiste iz komasacione mase, odgovarajuce vrednosti, po

mogucnosti iste kulture I polozaja kao ono uneto u komasacionu masu. Svaki ucesnik komasacije

mora da dobije što bolje zaokruzeno zemljiste, preostalo zemljiste postaje objekt drzavne svojine.

145. ZAŠTITA DRŽAVNE SVOJINE

-Zaštita državne svojine bice razlicita u zavisnosti koji tip dobara, odnosno ovlascenja se stiti:

JAVNOPRAVNA(upravnopravna)ZAŠTITA-ispoljava se u preduzimanju razlicitih mera I

sredstava upravnog karaktera od strane drzavnih organa, organizacija I službi.

Koji subjekt ce biti nadlezan da preduzme radnje zastite zavisi od vrste javnog dobra, ali I od

stepena povrede javnog dobra.

Zastita vojnog javnog dobra u nadleznosti ministarstva odbrane I vlade, zastita kulturnog javnog

dobra u nadleznosti ministarstva za kulturu, puteve stiti direkcija za puteve I nadlezni drzavni

organ. Zastitu preduzima drzavni organ, javno preduzece, ustanova ili drugo pravno lice koje je

ovlasceno I obavezno da se stara o odredjenom javnom dobru.

Pravne mere koje se preduzimaju u cilju zastite mogu biti razlicite: nadlezni organ moze doneti

resenje kojim se zabranjuje vrsenje odredjene delatnosti, a mogu se izdavati dozvole, odobrenja,

saglasnosti. Subjekti zastite mogu voditi I upravni spor kod nadleznog suda.

Cilj ovog oblika zastite ocuvanje materijalne supstance javnog dobra.

Zastita javnih dobara obuhvata razlicite vrste delatnosti za koje vaze neka osnovna nacela: obaveza

odrzavanja javnog dobra, pravna postojanost javnog dobra, kazneno pravna zastita.

1)Obaveza odrzavanja javnog dobra-obuhvata preduzimanje radnji I delatnosti kojima se javno

dobro odrzava materijalno I funkcionalno (ciscenje, popravke, odrzavanje uredjaja, rekonstrukcija,

osvetljenje). Sve ove obaveze mogu biti redovne ako se vrse u okviru uobicajnih delatnosti

nadleznih subjekata i vandredne ako su pracene vandrednim dogadjajima poput elementarnih

nepogoda I saobracajnih nesreca. Troskovi odrzavanja javnih dobara padaju na teret drzave.

2)Pravna postojanost javnog dobra-obuhvata nekoliko pravnih principa:

a) Princip neotudjivosti javnog dobra (ove stvari ne mogu biti u pravnom prometu niti u svojini

fizickih I pravnih lica, ovaj princip vazi dok traje status javnog dobra)

b) Nemogucnost sticanja subjektivnih gradjanskih (stvarnih) prava na javnim dobrima

c) Javna dobra ne mogu biti predmet prinudnog izvrsenja

3) Kazneno pravna zastita javnih dobara obuhvata upravnopravne sankcije (kao novcane kazne

za prekrsaj, zabrane vrsenja delatnosti, resenje o uspostavljanju prethodnog stanja) krivicnopravna

zastita predvidja da je povreda pojedinih javnih dobara krivicno delo sto povlaci odgovarajuce

kazne.

GRAĐANSKOPRAVNA ZAŠTITA- državne svojine omogucava zastitu objekata drzavne

svojine kao imovinskopravnih vrednosti, odnosno gradjanskopravnih odnosa koji tim povodom

nastaju. U Srbiji poslove zastite imovinskih prava I interesa na nivoima republike, pokrajine, grada

I opstine obavlja javno prvobranilaštvo. Po pitanju tuzbi koje se mogu podici za zastitu drzavne

svojine na raspolaganju su petitorne I posesorne tuzbe. Ako savezni javni prvobranilac smatra da

ne treba pokrenuti postupak pred sudom ili da treba povuci tuzbu zatrazice se da savezni organ

kojeg zastupa zauzme stav o daljem postupanju. Ukoliko oni ne postignu saglasnost, stav o tome

zauzima savezna vlada.

146. ZADRUŽNA SVOJINA

-ZADRUŽNA SVOJINA predstavlja poseban oblik prava svojine ciji su titulari zadruge I

zadruzne organizacije. Zadruzna svojina obrazuje se iz udela, članarine zadrugara, sredstava

ostvarenih radom I poslovanjem zadruge, I iz sredstava koje je zadruga stekla na drugi nacin. - -----

-Posebnost ovog oblika prava svojine ispoljava se u razlicitim elementima. To su subjekti zadruge I

zadruzne organizacije kao posebna pravna lica, kao I principi kojima se uredjuje zadruga to su:

1.dobrovoljnost 2.uzajamnost 3.solidarnost 4ravnopravnost.

-ZADRUŽNA SVOJINA I SRODNE KATEGORIJE:

1.Društvena svojina:

Zadruzna svojina I pored dodirnih tacaka sa drustvenom svojinom predstavlja razlicit svojinski

oblik. Subjekti zadruzne svojine su zadruge I druge zadruzne organizacije, dok su subjekti

drustvene svojine drustvena preduzeca I druga drustvena pravna lica. Drustvena svojina izrazava I

obezbedjuje interese sireg kruga gradjana. Takodje pravna sadrzina ovih oblika svojine je razlicita.

Pravo drustvene svojine je u nacelu ograniceno pravo I to na osnovu zakonskih propisa.

Pravo zadruzne svojine moze biti izuzetno ograniceno zakonom(npr.dobro opsteg interesa), ali se

osnivackim aktom zadruge mogu predvideti dodatna ogranicenja, koja su obligacionog karaktera.

Dalje nacin nastanka I prestanka zadruzne I drustvene svojine nisu istovetni. Zadruzna svojina

moze da nastane I prestane voljom zadrugara, pri cemu se zadrugarima vracaju njihovi udeli, dok

drustvena svojina ne moze nastati I prestati voljom radnika. Drustvena svojina uziva vecu pravnu

zastitu.

2.Državna svojina:

Istrazivanje odnosa drzavne I zadruzne svojine podrazumeva sagledavanje nekoliko cinjenica.

Prva je istorijskog karaktera.U periodu nastanka socijalisticke jugoslavije zadruzna svojina ima

znacajno mesto, 1946.donet je osnovni zakon o zadrugama. Clanovi seljacke radne zadruge bili

su duzni da u zadrugu unesu svu svoju zemlju izuzev okucnice. Zadrugari su mogli zadrzati pravo

svojine na svom udelu ili ga preneti na zadrugu. Zemlja u zadruznoj svojini nije mogla preci u

privatnu. Medjutim ovakav tip zadruga napusten je donosenjem uredbe o imovinskim odnosima I

reorganizaciji seljackih radnih zadruga. Analiziranjem zakona o zadrugama moze se u uociti da je

zadruzna svojina po karakteristikama bliska drzavnoj. Ona je bila podvrsta drzavne svojine.

Drugi momenat je osnivanje zadruznih preduzeca od strane javnopravnih tela u nekim zemljama.

Ova preduzeca razlikuju se od ostalih zadruznih oblika jer rezultat privredne delatnosti ne pripada

ucesnicima tog pravnog lica. Uprava takvog preduzeca formira se prinudnim putem, upravnim

aktom I pracena je birokratskom strukturom. U pravnim zadrugama clanovi dobrovoljno ulaze I

istupaju iz zadruge, odnosno formiraju unutrasnje organe I obavljaju delatnost u svom interesu.

Dakle ova preduzeca su samo po formi bliska zadruznim organizacijama. U sustini to su pravna

lica javnog prava, kao sto su javna preduzeca ili ustanove u cijem poslovanju je drzavna svojina

dominantan oblik. Iz ovih cinjenica vidi se da se drzavna I zadruzna svojina ne mogu izjednaciti.

-SUBJEKTI ZADRUŽNE SVOJINE:

Subjekti zadruzne svojine su imaoci prava svojine na pokretnim I nepokretnim stvarima, to su

zadrugari pojedinacno ili zajedno udruzeni. Zadrugari se udruzuju u posebne oblike organizacije,

koje imaju status pravnog lica. Zadruge su osnovni I najznacajniji subjekti zadruzne svojine ali ne

I jedini. Na osnovu zakona SRJ iz 1996. Predvidja se postojanje razlicitih zadruznih saveza.

Stoga zadruge I zadružni savezi jedini mogu biti subjekti zadružne svojine u našem pravu.

Zapaža se restriktivan pristup u pogledu mogucnosti stvaranja drugih oblika zadružnog

organizovanja, posebno zadruznih preduzeca, ili povezivanja sa drugim pravnim licima.

-ZADRUGE:

Zadruga je oblik organizovanja fizickih lica-zadrugara, u kojoj oni poslovanjem na zadruznim

principima: dobrovoljnosti I solidarnosti, demokraticnosti, ekonomskog ucesca, jednakog prava

upravljanja, samostalnosti, zadruznog obrazovanja I medjusobne saradnje, ostvaruju svoje

ekonomske, socijalne I kulturne interese.

Dakle osnovne karakteristike(nacela) zadruge su :

1. DOBROVOLJNOST-zadruga je dobrovoljna organizacija, zadrugari slobodno odlucuju da li ce

I sa kim osnovati zadrugu.

2. Zadruga ima SVOJSTVO PRAVNOG LICA u kojem zadrugari samostalno upravljaju,

odlucuju o upotrebi sredstava zadruge, I o njenom trajanju.

3. Zadruga je PRAVNA ORGANIZACIJA OTVORENOG TIPA, mogu joj pristupati novi

clanovi prema pravilima utvrdjenim osnivackim aktom

4. Zadrugari imaju RAVNOPRAVAN STATUS

5. Zadruge su zasnovane na uzajamnoj saradnji, solidarnosti I humanim nacelima, osnovane da

se pomogne odredjenom krugu lica.

6. Obavljanje delatnosti I poslova u zadruzi VRŠE SAMI ZADRUGARI (princip eksluzivnosti)

7. Zadrugari u zadruzi imaju DVOSTRUKO SVOJSTVO: istovremeno imaju svojstvo klijenta I

svojstvo isporučioca proizvoda ili usluge.

8. Zadrugari zajednicki snose dobit I rizik poslovanja.

-VRSTE ZADRUGA:

Podela zadruga moze se izvrsiti na razlicite nacine.

Prema vrsti delatnosti mogu biti:

1.ZEMLJORADNIČKE-mogu ih osnovati najmanje 10 zemljoradnika I drugih fizickih lica koji

imaju u svojini ili po drugom pravnom osnovu koriste zemljiste, objekte ili sredstva za rad u

poljoprivredi. Zemljoradnicke zadruge mogu biti opste I specijalizovane.

2.STAMBENE zadruge mogu osnovati najmanje 30 fizickih lica. One organizuju izgradnju I

odrzavanje stanova, stambenih zgrada I poslovni prostor za zadrugare, I to angazovanjem sredstava

I rada zadrugara kao I drugih fizickih I pravnih lica.

3.POTROŠAČKE zadruge mogu osnovati najmanje 10 fizickih lica.One snadbevaju zadrugare

proizvodima široke potrosnje.

4.ZANATSKE zadruge mogu osnovati najmanje 10 fizickih lica koja imaju strucnu opremu

potrebnu za obavljanje poslova I delatnosti zadruge. Zanatske zadruge izradjuju I prodaju svoje

zanatske proizvode I obavljaju razne zanatske usluge.

5.ZDRAVSTVENE zadruge mogu osnovati najmanje 10 fizickih lica od kojih najmanje jedno

mora biti lekar. Ove zadruge pruzaju pomoc zadrugarima I clanovima njihove porodice u

ostvarenju zdravstvene zastite, nabavkom lekova I pruzanjem drugih zdravstvenih usluga.

6.OMLADINSKE I STUDENTSKE zadruge mogu osnovati najmanje 10 fizickih lica. One

omogucuju zadrugarima da za poslodavce obavljaju privremene poslove pri cemu se ne zasniva

radni odnos, a radi sticanja sredstava za skolovanje I druge licne potrebe.

7.UČENIČKE zadruge mogu osnovati škole I domovi učenika. One kroz rad obrazuju I

osposobljavaju ucenike, zadrugare za odredjena zanimanja I omogucuju im da tim radom steknu

sredstva za vanastavne, drustvene, sportske I kulturne delatnosti.

-Podela zadruga moze biti I prema cilju poslovanja.

Ako posluju u cilju sticanja dobiti onda su PROFITNE zadruge.

Ako cilj nije profit vec zadovoljenje razlicitih potreba zadrugara onda su NEPROFITNE.

Dalje prema nacinu osnivanja potrebnih sredstava za poslovanje zadruge mogu biti sa udelima

osnivaca I zadruge bez udela osnivaca.

Prema vrsti odgovornosti zadruge se mogu podeliti na zadruge sa neogranicenom odgovornoscu

zadrugara I zadruge sa ogranicenom odgovornoscu zadrugara.

-OSNIVANJE ZADRUGE I STICANJE I PRESTANAK SVOJSTVA ZADRUGARA

Zadrugu kao pravno lice osnivaju dobrovoljno, samostalno I ravnopravno fizicka lica u

odredjenom broju, a izuzetno I pravna lica(škole). Osnivacki akt zadruge je ugovor o osnivanju

(kad je pravno lice tj.skola-odluka o osnivanju). Osnivacki akt sacinjava se u pismenom obliku I

potpisuje sa osnivacem, ugovor o osnivanju mora sadrzati elemente propisane zakonom.

Zadruzna pravila donose se na osnivackoj skupstini, vecinom glasova osnivaca. Tu se vrsi izbor

organa zadruge. Zadruga se tada smatra osnovanom I stice svojstvo pravnog lica upisom u sudski

registar. Prijava za upis se podnosi u roku od 30 dana od odrzavanja osnivacke skupstine.

Osnivanjem zadruge osnivaci sticu status zadrugara, taj status moze se steci naknadno po zahtevu

I pristupnom izjavom kojom potpisnik prihvata prava I obaveze. Odluku o sticanju statusa

zadrugara donosi organ zadruge, u roku od 30 dana, ako je zahtev odbijen postoji pravo zalbe

skupstini zadruge. Status zadrugara prestaje istupanjem iz zadruge, iskljucenjem, smrću zadrugara

ili prestankom zadruge.

-Razvoj zadruga:

Nastale u 19.veku, prva nastala u Engleskoj 1844.godine I to kao potrosacka zadruga.

-OBJEKTI ZADRUŽNE SVOJINE

Objekti zadruzne svojine su razlicite stvari na kojima zadruga kao pravno lice ima pravo svojine I

koristi ih u svom poslovanju. Objekti zadruzne svojine mogu se podeliti po razlicitim osnovima.

Prema vrstama stvari objekti se dele na: pokretne I nepokretne stvari, novac I hartije od vrednosti.

Objekte zadruzne svojine treba razlikovati od imovine ili imovinske mase zadruge jer su to siri

pojmovi.

Imovinu zadruge cini skup razlicitih prava: stvarnih, obligacionih, I intelektualnih.

Imovinsku masu zadruge cine razlicite stvari koji su objekt imovinskih prava a ne samo prava

svojine.

Prema nacinu nastanka objekti zadruge dele se na: udele zadrugara koji su preneseni u svojinu

zadruge, sredstva od clanarine zadrugara, sredstva ostvarena radom I poslovanjem zadruge I

sredstva koja je zadruga stekla na drugi nacin(poklon, testament).

Sva ova sredstva mogu se razvrstati na osnovni kapital, kao staticni element I I ostala sredstva

kao promenljivi element. Udeli su sredstva koja zadrugari obezbedjuju za osnivanje I poslovanje

zadruge, svaki zadrugar upisuje jednak udeo. Za vreme trajanja statusa zadrugara udeli se ne mogu

vracati niti zalagati, po prestanku tog statusa udeli se vracaju.

-UPRAVLJANJE ZADRUGOM:

Upravljanje je proces donosenja odluka o upotrebi I raspolaganju stvarima koje cine objekte

svojine. U gradjanskom pravu upravljanje izuzetno predstavlja odvojenu svojinsku funkciju I to

samo ako se radi o postojanju zajednice ljudi, odnosno pravu svojine sa vise subjekata.

Zakonom o zadrugama SRJ predvidja da zadrugom upravljaju zadrugari, imaju jednako pravo

glasa po principu jedan zadrugar-jedan glas. Zakonodavac ne pravi razliku izmedju zadrugara

osnivaca koji su uneli sredstva, I kasnijih bez udela.

Najvisi organ upravljanja zadrugom je skupstina koju cine svi zadrugari. Ona donosi zadruzna

pravila, odlucuje o statusnim promenama, prestanku zadruge, donosi programe I planove razvoja,

bira I opoziva predsednika I clanove upravnog, izvrsnog I nadzornog odbora, bira I razresava

direktora zadruge itd.

Upravni odbor sastoji se od najmanje pet clanova, članovi moraju biti iz reda zadrugara.

Ako u zadruzi ima vise od 50 zaposlenih koji nisu zadrugari, clan upravnog odbora bira se iz reda

tih zaposlenih. Upravni odbor sprovodi politiku, razmatra I predlaze skupstinu zadruge, usvaja

godisnji obracuna, priprema predloge odluka za skupstinu I izvrsava njene odluke, predlaze

raspodelu dobiti, donosi poslovnik o radu I investicione odluke.

Nadzorni odbor vrsi nadzor nad zakonitošću rada upravnog odbora I direktora, pregleda parcijalne

I godišnje obračune I utvrđuje da li su u skladu sa propisima, utvrđuje da li se poslovne knjige I

druga dokumenta zadruge vode uredno I u skladu sa propisima, pregleda izveštaje koji se podnose

skupštini, pregleda predloge o raspodeli dobiti I višaka, podnosi skupstini godišnje izvestaje o

radu. Članovi nadzornog odbora biraju se iz reda zadrugara, odbor ima najmanje 3 člana.

Direktor zadruge organizuje I vodi poslovanje zadruge, zastupa zadrugu, stara se o zakonitosti I

odgovara za zakonitost rada zadruge. Direktor zadruge moze biti razresen zbog gubitka u

poslovanju, krsenja zakona, nesposobnosti.

-PRAVNA SADRŽINA ZADRUŽNE SVOJINE:

Posto je zadruzna svojina jedan od oblika prava svojine ciji je titular zadruga, te njenu pravnu

sadrzinu cine tri osnovna ovlašćenja: upotrebe, pribiranja plodova I raspolaganje.

Širina ovlascenja zavisi od vrste objekata. Pored opsteg pravnog rezima koji jedino varira od vrste

objekta I njegovog znacaja za drustvo, kod zadruzne svojine mogu se pojaviti I dodatna

ogranicenja. Ovlascenje raspolaganja podleze dvostrukom pravnom rezimu: vazi opsti pravni rezim

utvrdjen zakonom I jedinstven za sve sopstvenike, I posebni pravni rezim koji proizlazi iz

zadruznih principa solidarnosti I humanosti, I regulise se zadružnim pravilima.

-ZAŠTITA ZADRUŽNE SVOJINE:

Zadruzna svojina je poseban oblik prava svojine ciji je titular zadruga. Rezim zastite koji vazi za

pravo svojine moze se primeniti I na zadruznu svojinu.

Dakle mogu se podici dve vrste tuzbi: drzavinske u slucaju smetnji ili oduzimanja stvari I

svojinske ili petitorne poput reivindikacione I publicijanske za povracaj stvari, ili negatorna

ukoliko postoje smetnje prava svojine.

Aktivno legitimisani za podizanje ovih tuzbi je nadlezni organ odredjen pravilima zadruge ili

zakonom. Ovo su oblici zastite ukoliko treca lica uznemiravaju zadrugare u drzavini li svojini.

Medjutim postavlja se pitanje koja sredstva zastite imaju zadrugari ukoliko problem nastane unutar

same zadruge.

Zakon o zadrugama SRJ ne sadrzi odredbe o ovom problemu, te se primenjuju odredbe zakona o

preduzecima koje predvidjeju tri razlicite tuzbe:

1.Tuzba za naknadu stete koju moze podici skupstina zadrugara pred nadleznim sudom protiv

clanova uprave koji su doneli odluku kojom se nanosi steta zadruzi

2.Zadrugar moze podici individualnu tuzbu za naknadu stete koja mu je neposredno pricinjena

odlukom organa zadruge

3.Postoji tuzba za ponistaj nezakonite odluke koju moze podici skupstina zadrugara pred

nadleznim sudom protiv odluka organa zadruge koju smatra nezakonitim.

Sredstva zadruge cine I sredstva koja se vode na posebnom racunu odnosno sredstva rezervnog

fonda. Ova sredstva se nalaze u rezimu prava svojine sa posebnom namenom, tako da se pored

pomenutih tuzbi mogu primeniti I druge mere zastite kao sto su: nadzor I kontrola revizora

nadleznog zadruznog saveza I drzavnih organa, izricanje kazni za privredni prestup ili prekrsaj ako

se tim sredstvima nezakonito raspolaze itd.

147. SUSVOJINA

-SUSVOJINA postoji kada dva ili vise lica imaju pravo svojine na istoj stvari, svaki prema svom

udelu.

Suvlasnici imaju zajedno, u odnosu na treca lica, onoliko prava koliko bi imao jedan iskljuciv

sopstvenik na toj stvari. Suvlasnik ima pravo na udeo u celini koju predstavlja pravo svojine.

Suvlasnicki udeo oznacava alikvotni deo celine, a moze biti izrazen u razlomku, procentima, ili

decimalama(1/3, 30%..)

-Pravo svojine je podeljeno prema obimu, a ne prema pojedinim ovlascenjima,npr: jedan

suvlasnik ne moze imati ovlascenje da stvar uporebljava, a drugi da njome raspolaze.

Podela svojine prema obimu znaci da svaki suvlasnik ima odredjeni deo prava svojine prema

citavoj stvari. Kod susvojine moze se razikovati pravo suvlasnika na udeo i pravo suvlasnika na

samoj stvari. Svaki suvlasnik ima indivdualno pravo na svoj udeo, ali istrovremeno postoji

suvlasnicka zajednica na samoj stvari, tako da nijedan od njih ne moze preduzimati ni materijalne

akte ni pravne poslove bez saglasnosti suvlasnika.

148. PRAVO SUVLASNIKA NA UDEO

-Prema jednom shvatanju suvlasnik je sopstvenik svog udela, I ako nesto drugo nije odredjeno

pretpostavlja se da su suvlasnicki delovi jednaki. Ta pretpostavka je oboriva, svaki suvlasnik

moze tvrditi da su udeli drugacije odredjeni, ali teret dokazivanja onda pada na njega.

-Suvlasnik moze raspolagati svojim udelom bez saglasnosti ostalih suvlasnika, I ovo pravilo je

prihvaceno kod nas, a nalazilo se i medju pravilima naseg predratnog prava.

U uporednom pravu je ovo pravilo vecinom prihvaceno, ali postoje izuzeci kao sto je slucaj sa

čehoslovackim pravom, gde je ograniceno pravo raspolaganja suvlasnika svojim udelom.

Prema ČehoslovačkomGZ iz 1964: suvlasnik moze preneti svoj udeo na ostale suvlasnike, ili

svoje potomke, ali ako zeli da ga prenese na treće lice mora imati saglasnost svih suvlasnika.

-Raspolaganje obuhvata mogucnost otudjenja i opterecenja udela. Suvlasnik moze prodati ili

pokloniti svoj udeo, moze konstituisati na svom udelu sva stvarna prava koja ne diraju u stvar,

vec su uperena na vrednost ili plodove koje stvar daje.

Ne moze konstituisati pravo sluzbenosti ni pravo stanovanja.

Prema jednom shvatanju, koje se moze prihvatiti I za nase pravo, suvlasnik pokretne stvari moze

konstituisati zalozno pravo na svom delu.

149. PRAVNI POLOZAJ SUVLASNIKA U ODNOSU NA CELU STVAR

-Suvlasnik ima pravo da samostalno raspolaze svojim udelom. On to samostalno I individualno

pravo ima samo kad je rec o individualnom pravu svojine. Ako suvlasnik proda svoju trecinu ,

kupac nece steci svojinu ni na jednom realnom delu stvari, on ce samo stupiti na mesto

suvlasnika, prodavca.

Svaki suvlasnik moze vrsiti svoja ovlascenja u odnosu na stvar, samo uz saglasnost ostalih

suvlasnika (nekad se trazi saglasnost svih, a nekad samo vecine).

Suvlasnik ima pravo na drzavinu stvari. Nijedan od njih ne moze imati iskljucivu drzavinu

stvari, vec svi suvlasnici zajedno imaju sudrzavinu na stvari. Suvlasnici stvar mogu drzati na

razlicite nacine:

1.zajednicki( tri studenta kupe tv I u zajedničkoj sobi gledaju ligu šampiona)

2.sukcesivno(10 dana jedan upotrebljava motor, potom 10 dana drugi)

3.posredno (suvlasnici mogu izdati stvar u zakup I držati je posredstvom zakupca)

Bitno je da suvlasnik ima mogucnost da vrsi fakticku vlast, makar posredno. Ako ga treća lica ili

suvlasnici u tome ometaju, suvlasnik ima pravo na drzavinsku (posesornu) tuzbu. On ima pravo

da pravo da podnese državinsku tužbu za povraćaj državine bez obzira na to da li mu je treće lice

oduželo državinu ili su ga suvlasnici isključili iz mogućnosti da drži stvar.

-Svaki suvlasnik ima pravo na upotrebu stvari. On je pri tom dužan da poštuje isto takvo pravo

ostalih suvlasnika. Otuda suvlasnik može upotrebljavati stvar samo u onoj meri u kojoj ne

povređuje prava ostalih suvlasnika. U zakonodavstvu se kaže da suvlasnik ima pravo da

upotrebljava stvar srazmerno udelu koji ima na stvari. Npr.ako je u kupovini automobila

učestvovao sa trećinom kupovne cene on će imati pravo da vozi automobil u jednoj trećini od

ukupnog vremena za vožnju.

-Plodovi I ostali prihodi od stvari pripadaju suvlasnicima srazmerno veličini njihovih udela.

Suvlasnik ima pravo na onoliko plodova I drugih prihoda koliki je obim njegovog udela.

Suvlasnik čiji udeo iznosi 1/3 ima pravo tačno na trećinu plodova ni više ni manje.

- Suvlasnik je dužan da učestvuje u snošenju troškova upotrebe, upravljanja, održavanja I

očuvanja stvari srazmerno veličini svog udela. U istoj toj srazmeri suvlasnik je dužan da snosi

terete koji se odnose na celu stvar.

150. UPRAVLJANJE SUVLASNICKOM STVARJU

-Suvlasnik zajedno sa ostalim suvlasnicima ima pravo da upravlja stvarju tj. pravo na donosenje

odluka o upotrebi stvari, unapredjenju, odrzavanju I ocuvanju.

Nije neophodno da suvlasnik neposredno ucestvuje u preduzimanju svakog pojedinacnog akta

upravljanja, niti je za svaki akt upravljanja neophodno da postoji saglasnost svih suvlasnika.

U tom pogledu sve akte upravljanja mozemo podeliti na :

1.poslove redovnog upravljanja i 2.poslove koji prevazilaze taj okvir

1.POSLOVI REDOVNOG UPRAVLJANJA-potrebna je saglasnost suvlasnika ciji udeli cine

vise od 1/2 vrednosti stvari(saglasnost vecine). Većina se ne računa po broju lica nego po veličini

udela.

Ako većine nema posao se ne moze preduzeti, a suvlasnik koji smatra da je to neophodno moze

zahtevati da o preduzimanju posla odluci sud.

Redovno upravljanje obuhvata poslove koji su potrebni za održavanje I očuvanje stvari. To su

npr opravke koje služe održavanju stvari (pretresanje krova I zamena crepova da krov ne bi

prokišnjavao)

2.POSLOVI KOJI PRELAZE OKVIRE REDOVNOG UPRAVLJANJA- potrebna je saglasnost

svih suvlasnika.

Ako se bar jedan suvlasnik protivi izvršenju posla, odluka se ne može doneti I ovakav posao se ne

može preduzeti.

Vrste:

1.poslovi koji imaju obelezje upravljanja, ali prelaze granice redovnog upravljanja.

2.poslovi koji ne znace upravljanje nego raspolaganje stvarju.

Posebno mesto u prvoj grupi ovih poslova ima ugovor o zakupu, jer je ranije predstavljao obican

redovan posao za cije zakljucenje se zahtevala saglasnost vecine, a danas je kod nas potrebna

jednoglasnost.

Saglasnost svih suvlasnika je potrebna za preuzimanje poslova faktickog I pravnog raspolaganja

celom stvarju. Tako je jednoglasnost potrebna za otudjenje cele stvari, promena namene stvari,

konstituisanje stvarnih sluzbenosti, plodouzivanja, i ostalih licnih sluzbenosti, založnog prava I

realnih tereta na celoj stvari.

151. STICANJE SUSVOJINE

- Susvojina moze nastati na osnovu ugovora o prodaji I kupovini, poklonu, razmeni itd.

Suvlasnik se postaje tako sto se stvar kupuje zajedno, a i na osnovu kupovine suvlasnickog

udela. Za sticanje susvojine potreban je ugovor I nacin sticanja. Za pokretne stvari to je sticanje

sudrzavine, a za nepokretne je upis u zemljisne knjige.

-Susvojina moze nastati i :

1.na osnovu UGOVORA O ORAKLUKU- kada na dva ili više lica ulažući sredstva I rad

zajednički podižu zgradu, tako da svaki od njih stiče pravo na udeo na celoj zgradi. Za

punovaznost se zahteva pismena forma, ali su posle izvesnog kolebanja sudovi u nacelu prihvatili

shvatanje da I u slucaju usmenog ugovora o zajednickom gradjenju ugovornici sticu susvojinu.

2.DEOBOM ZAJEDNIČKE IMOVINE ili BRAČNIH DRUGOVA- Sanaslednici mogu

sporazumno odrediti način na koji će izvršiti deobu nasledstva. Osim drugih nacina

deobe(fizicka, civilna, isplatom udela, I deoba uz doplatu)oni se mogu saglasiti da se na

pojedinim ili na svim stvarima uspostavi susvojina.

3.ODRŽAJEM-ako jedno lice kupi suvlasnicki udeo, a prilikom kupovine nije znalo niti je

moglo znati da lice od koga kupuje udeo nije suvlasnik, I ako uz to prodje rok potreban za odrzaj

takve stvari.

U sudskoj praksi preovladjuje shvatanje da suvlasnik moze odrzajem steci suvlasnicki udeo

drugog suvlasnika pod opstim uslovima koji su inace predvidjeni za odrzaj.

152. RASKIDANJE SUVLASNICKE ZAJEDNICE

-SUSVOJINA je čisto imovinska zajednica, za razliku od zajednicke svojine kod koje postoji

srodnicka ili neka druga povezanost.

Suvlasnike povezuju samo imovinski interesi, a ako se oni ne mogu uskladiti ne postoji ni jedan

drugi razlog daljeg trajanja susvojine.

-Suvlasnici mogu traziti da se izvrsi DEOBA i tako izazvati prestanak susvojine. Deoba se ne

moze zahtevati u nevreme. Suvlasnik ne može tražiti deobu u trenutku kada bi zbog odredjenih

okolnosti u kojima se suvlasnici nalaze, mogla prouzrokovati šteta drugim suvlasnicima(npr.

suvlasnici obavljaju žetvu pa jedan od suvlasnika usred preduzetog posla zahteva deobu).

-Odricanje od prava-ako suvlasnici zakljuce ugovor kojim se trajno odricu svojih prava da

zahtevaju deobu ugovor ne vazi I svaki suvlasnik ima pravo da zahteva deobu. Ali ako se ne

mogu trajno odreci prava da traze deobu, suvlasnici se mogu odreci ovog prava privremeno.

Takav sporazum proizvodi pravna dejstva ako je zakljucen na odredjenji rok, posle kog suvlasnici

opet mogu traziti deobu (u uporednom pravu-rok ne moze biti duzi od 5 godina, ali se moze

obnoviti).

Sporazum suvlasnika, na osnovu koga se suvlasnik odrice prava da zahteva deobu, proizvodi

pravna dejstva I prema pojedinacnom pravnom sledbeniku, ako je ovaj znao ili ako je na osnovu

okolnosti mogao saznati da je pravo da se zahteva deoba iskljuceno na odredjeno vreme. Isto

ogranicenje vazi i za naslednike.

-SPORAZUM SUVLASNIKA: Svaki pojedini suvlasnik može zahtevati da se deoba izvrši, ail

za odluku o načinu na koji će se deoba izvršiti nije dovoljna većina glasova, potrebna je

jednoglasnost.

Suvlasnici mogu stvar:

1.fizički podeliti (fizička ili naturalna deoba):

2.odluciti da se stvar proda(civilna deoba, deoba po vrednosti),a dobijena vrednost podeli

srazmerno udelu.

3.stvar moze pripasti jednom vlasniku, a on moze isplatiti ostale (deoba isplatom udela)

Ako prilikom fizicke deobe deo stvari koja treba da pripadne jednom suvlasniku ne odgovara

vrednosti njegovog udela moze mu se dati 1.)razlika u novcu ili 2.)uciniti poklon(pokon u iznosu

razlike)

-SUDSKA DEOBA: Ako se suvlasnici ne mogu sporazumeti o nacinu deobe, odluku ce doneti

sud. Sud ce odluciti da se stvar fizicki podeli kad god je to moguce. Ako fizicka deoba nije

moguca sud moze odluciti da se deoba izvrsi prodajom stvari(civlna deoba).

-SUDSKA JAVNA PRODAJA moze biti dobrovoljna I izvrsna.

1.Ako su suvlasnici saglasni da se izvrsi civlina deoba stvar se prodaje na dobrovoljnoj sudskoj

javnoj prodaji prema pravilima van parnicnog postupka

2.Ako suvlasnici nisu postigli sporazum, a sud odluci da se izvrsi civlina deoba stvar se prodaje

na izvrsnoj sudskoj javnoj prodaji.

Na javnoj prodaji mogu ucestvovati suvlasnici, a stvar se prodaje najboljem ponudiocu. Prema

odredbama danasnjeg zakona lice koje ima zakonsko pravo prece kupovine nepokretnosti ima

prvenstvo nad najboljim ponudiocem, ako odmah po zakljucenju nadmetanja izjavi da kupuje

stvar pod istim uslovima. To znaci da ce suvlasnik uzivati prvenstvo na sudskoj javnoj prodaji

ako mu je pravo prece kupovine priznato posebnim zakonodavstvom.

153. OPSTI POJAM ZAJEDNICKE SVOJINE

-Zajednicka svojina je pravo svojine koje imaju dva ili vise lica (zajedničara) na istoj stvari, ali

tako da njihovi udeli nisu odredjeni, pa se shodno tome njima ne moze ni raspolagati dok traje

rezim zajednicke svojine.

Udeli zajednicara (titulara zajednicke svojine) nisu odredjeni ni idealno ni realno, pa se kao

pravna zajednica, zajednicka svojina razlilkuje od susvojine (kod koje su delovi suvlasnika

odredjeni idealno, pri cemu suvlasnik moze raspolagati tim idealnim delom) i od etažne svojine

(kod koje je deo etaznog vlasnika fizicki odredjen i njime se moze samostalno raspolagati).

-U nasem danasnjem pravu postoji vise slucajeva zajednicke svojine, od kojih su neki tipicni, a

drugi pokazuju izvesna odstupanja od opsteg rezima. Ali razlike postoje i u tom smislu sto je u

nekim slucajevima zajednicka svojina deljiva, a u drugim ne samo sto je nepodeljiva(dok postoji

kao režim zajedničke svojine), vec je i nedeljiva. Najzad, u nekim slucajevima zajednicka svojina

je samostalno pravo ( kojim zajednicari sporazumno mogu raspolagati), dok je u drugim

akcesorno pravo, te se automatski prenosi sa prenosom prava svojine uz koje ide.

154. ODVOJENA i ZAJEDNICKA SVOJINA (IMOVINA) BRACNIH DRUGOVA

-Pravo svojine je jedno subjektivno gradjansko pravo, dok je imovina skup imovinskih prava i

obaveza koji pripadaju jednom subjektu; tu, prema tome, pored prava svojine dolaze i druga

stvarna i uopste apsolutna prava, zatim obligaciona prava (potrazivanja) i, najzad, imovinske

obaveze.

-ODVOJENA SVOJINA BRAČNOG DRUGA je pravo svojine na pokretnim i nepokretnim

stvarima iz njegove odvojene imovine. Prema nasim pozitivnim propisima, u braku paralelno

postoje rezim odvojene imovine bracnih drugova i rezim njihove zajednicke imovine.

Odvojenu imovinu bracnog druga sacinjavaju:

1. imovina koju je bracni drug imao u casu zakljucenja braka

2. imovina koju je bracni drug stekao u toku braka ali ne radom vec nasledjem, poklonom ili

drugim oblicima besteretnog sticanja

3. imovina koja je pripadala bracnom drugu na osnovu deobe zajednicke imovine izvrsene u toku

trajanja bracne zajednice,

4. imovina stecena radom u toku braka, ali posto je nastupio trajan fakticki prekid bracne

zajednice,

5. imovina koju je zena unela u brak kao miraz,

6. plodovi na stvari na kojima bracni drug ima posebnu svojinu, ukoliko nisu ostvareni radom

bracnih drugova.

Svojom odvojenom imovinom bracni drug raspolaze i upravlja samostalno. On moze ovlastiti

svog bracnog druga ili neko trece poslovno sposobno lice da kao zastupnik odnosno pomocnik

upravlja i raspolaze njegovom odvojenom imovinom.

Ako je tokom trajanja zajednickog zivota u braku doslo do neznatnog ili znatnog uvecanja

vrednosti posebne imovine jednog supruznika, drugi supruznik ima pravo na potrazivanje ili

udeo u novcu srazmerno svom doprinosu.

-POJAM ZAJEDNICKE IMOVINE BRACNIH DRUGOVA: prema zakonskoj definiciji,

zajednicka imovina je ona ``koju su supruzi stekli radom u toku bracne zajednice`` iz cega

proizilaze njene sledece karakteristike:

1)Zajednicka imovina potice od RADA, odvojenog ili zajednickog, bracnih drugova.

Veza izmedju rada i zajednicke imovine moze biti neposredna (kad je u pitanju rad koji donosi

zaradu) ili posredna, kad je u pitanju rad kojim se drugom bracnom drugu omogucuje ili olaksava

sticanje zarade, ili mu se omogucava sticanje vece zarade. Pod radom u smislu tvorca zajednicke

imovine se ne podrazumeva samo rad koji doprinosi (neposredno i posredno) povecanju

zajednicke imovine, vec i rad koji doprinosi njenom odrzavanju ili cini da je njeno smanjenje

manje nego sto bi bilo (recimo, odrzavanjem postojece odece smanjuju se izdaci na novu odecu).

Po Zakonu o braku i porodicnim odnosima Srbije od 1980. godine u zajednicku imovinu ulazi i

ono sto je steceno igrom na srecu, a u teoriji i sudskoj praksi precizirano je da u zajednicku

imovinu ulaze i:

a) prihodi od zajednicke imovine, kako oni koji su rezultat rada tako i oni koje imovina daje bez

rada (zakupnina, kirija, kamata)

b) prihodi od posebne imovine koji su ostvareni radom bracnih drugova

v) stvari nabavljene iz zajednicke imovine

g) naknade koje su po raznim osnovama dobijene za stvari iz zajednicke imovnine (npr naknada

stete).

2) Subjekti zajednicke svojine (zajednicari) su BRAČNI DRUGOVI i to kao bracni drugovi iz

punovaznog braka, tako i bracni drugovi iz nevažećeg braka. U prvom slucaju u zajednicku

imovinu ulaze imovinske vrednosti stecene radom od trenutka zakljucenja braka do njegovog

prestanka (razvodom, srcu, proglasenjem za umrlo), a u drugom slucaju imovinske vrednosti

stecena od zakljucenja braka do ponistenja pravosnaznom sudskom presudom.

3) U zajednicku imovinu ulaze samo one imovinske vrednosti koje su stecene dok je postojala

bracna zajednica.

-Na stvarima poklonjenim na ime oba bracna druga zasniva se susvojina, a ne zajednicka svojina

bracnih drugova i to iz dva razloga:

1.ove imovniske vrednosti ne poticu od rada bracnih drugova;

2.rezim susvojine je opsti u odnosu na rezim zajednicke svojine i primenjuje se uvek kad

zakonom nije uveden rezim zajednicke svojine.

-Nepokretnosti koje pripadaju bracnim drugovima kao zajednicarima, upisuju se u zemljisne ili

druge javne knjige na ime oba bracna druga, kao njihova zajednicka imovina na neopredeljenim

delovima.

Ako je kao vlasnik upisan samo jedan bracni drug, smatrace se kao da je upis izvrsen na ime

oba bracna druga. A ako su bracni drugovi upisani kao suvlasnici na opredeljenim delovima,

smatrace se da su na ovaj nacin izvrsili deobu zajednicke imovine.

155. RASPOLAGANJE ZAJEDNICKOM SVOJINOM (IMOVINOM) BRACNIH

DRUGOVA

-Zajednickom imovinom (svojinom), kao celinom, bracni drugovi upravljaju i raspolazu

zajednicki i sporazumno, dok svojim neopredeljenim udelom u zajednickoj imovini bracni drug

ne moze raspolagati niti ga moze opteretiti pravnim poslom medju zivima (mogao bi, znaci,

svojim neopredeljenim udelom raspolagati samo putem testamenta).

Bracni drugovi mogu ugovoriti da upravljanje i raspolaganje celokupnom zajednickom imovinom

ili njenim delovima vrsi jedan od njih.Ugovor se moze ograniciti i samo na upravljanje ili samo

na raspolaganje. Kada drugacije nije ugovoreno upravljanje obuhvata i raspolaganje u okviru

redovnog poslovanja.

-Ako je dozvoljeno sticanje od nevlasnika, sa vise razloga se mora (pod istim uslovima) dopustiti

sticanje od bracnog druga, koji je u pogledu stvari iz zajednicke svojine jedan od dva vlasnika

(zajednicara).

156. DEOBA ZAJEDNICKE SVOJINE BRACNIH DRUGOVA

Deoba zajednicke imovine bracnih drugova moze se traziti za vreme braka i posle njegovog

prestanka a pravo da traze deobu imaju:

1.bracni drugovi 2.naslednici umrlog bracnog druga kao i 3.poverilac jednog bracnog druga

ukoliko svoje potrazivanje ne moze da ostvari iz posebne imovine tog bracnog druga.

1.SPORAZUMNO-Likvidiranje rezima zajednicke imovine, njegovo pretvaranje u odovojene

imovine bracni drugovi, mogu izvsiti sporazumno.

Prilikom sporazumne deobe dozvoljeni su svi modaliteti koje pravo poznaje:

1.pretvaranje rezima zajednicke imovine ( svojine) u rezim susvojine (sa opredeljenim idealnim

suvlasnickim udelima,kojima se moze raspolagati),

2.realna deoba tako sto ce neke stvari pripasti u iskljucivu svojinu jednom bracnom drugu, a

druge u iskljucivu svojinu drugom bračnom drugu, ili tako što će sve stvari pripasti jednom

bračnom drugu u isključivu svojinu, a drugi za svoj deo biti isplacen u novcu.

2.BEZ SPORAZUMA-deobu sprovodi sud, a koliki je udeo svakog bracnog druga u

zajednickom imovini odredjuje se prema njegovom doprinosu. Sud moze naci da je udeo jednog

bracnog druga u zajednickom imovini dve trecine, a drugog jedna trecina, ili da su udeli jednaki.

Utvrdjivanjem udela svakog bracnog druga u zejednickoj imovini rezim zajednicke svojine

pretvara se u rezim susvojine: umesto neopredljenih delova na stvarima iz zajednicke svojine,

svaki bracni drug sada postaje suvlasnik svake stvari, dakle imalac jednog odredjenog idealnog

dela kojim se moze raspolagati (jedna polovina, dve trecine).

-U slucaju kada je udeo jednog bracnog druga u zajednickoj imovini nesrazmerno manji od

udela drugog bracnog druga, sud moze na zahtev jednog ili drugog bracnog druga, tom bracnom

drugu dosuditi naknadu u novcu prema vrednosti njegovog dela.

Vrednost pojedinih stvari (pa prema tome i ukupna vrednost zajednicke imovine) utvrdjuje se

prema cenama u vreme donosenja sudske odluke a prema stanju stvari u momentu prestanka

bracne zajednice.

-Na zahtev bracnog druga dosudjuje mu se u iskljucivu svojinu, i to povrh njegovog udela u

zajednickoj svojini (dakle bez uracunavanja u njegov deo):

1) stvari koje sluze iskljucivo za njegovu licnu upotrebu, ako njihova vrednost nije nesrazmerna,

u odnosu na ukupnu vrednost zajednicke imovine

2) stvari koje služe samo detetu ili su namenjene njegovoj neposrednoj upotrebi, ako je

zajednicko dete povereno na cuvanje i vaspitanje tom bracnom drugu, a vrednost stvari nije

nesrazmerno velika u odnosu na vrednost celokupne zajednicke imovine.

-Na zahtev bracnog druga dosudjuju mu se u iskljucivu svojinu ali na ime njegovog udela u

zajednickoj svojini ( dakle, uz uracunavanje u njegov deo):

1) stvari koje sluze iskljucivo za njegovu licnu upotrebu ako je njihova vrednost nesrazmerna, u

odnosu na ukupnu vrednost zajednicke imovine ili u odnosu na stvari koje služe za ličnu upotrebu

drugog bračnog druga.

2) stvari koje služe samo detetu ili su namenjene njegovoj neposrednoj upotrebi, ako je

zajednicko dete povereno na cuvanje i vaspitanje tom bracnom drugu, a vrednost stvari je

nesrazmerno velika u odnosu na vrednost celokupne zajednicke imovine.

3) pokretne stvari koje je bracni drug zadrzao posle prekida zajednickog zivota i bio u njihovoj

neprekidnoj mirnoj drzavini najmanje tri godine

4) stvari koje bracnom drugu sluze za vrsenje njegovog zanata ili zanimanja ako njihova

vrednost nije nesrazmerno velika u odnosu na vrednost celokupne zajednicke imovine.

-Uracunavanje vrednosti ovih stvari bračnom drugu u njegov deo vrsi se ili tako sto se drugom

bracnom drugu srazmerno poveca suvlasnicki udeo na ostalim stvarima iz zajednicke svojine,

ili tako sto mu se izvesne stvari iz zajednicke svojine dosudjuju u iskljucivu svojinu: on moze,

ako na to pristane, biti kompenziran i tako sto ce mu prvi bracni drug iz svoje posebne imovine

isplatiti odgovarajucu novanu sumu ili mu ustupiti druge stvari odgovarajuce vrednosti.

157. STICANJE SVOJINE U VANBRACNOJ ZAJEDNICI

-Imovinske vrednosti stecene radom u vanbracnoj zajedinici ne mogu pripasti samo jednom od

vanbracnih drugova.

Vanbracni drug moze traziti vrednost svog rada ulozenog u poslove domacinstva i privrednog

gazdinstva drugog vanbracnog druga, ako je tim radom prinovljeno i unapredjeno imanje drugog

vanbracnog druga i u srazmeri u kojoj je svojim radom doprineo da nastane ova korist. Vanbracni

drug ima pravo na naknadu za svoj rad i kada nije uvecana ili unapredjena imovina drugog

vanbracnog druga, ako se pozrtvovano zalagao radi licnih potreba clanova domacinstava (cuvanje

dece) ili u drugim poslovima domacinstava i privrednog gazdinstva: u takvom slucaju moze se

dopustiti primerena naknada s obzirom na duzinu trajanja vanbracne zajednice, vrstu, kolicinu i

znacaj ulozenog rada, imovinske i porodicne prilike jedne i druge strane i slicno.

-Zauzeto je stanoviste da je imovina stecena radom u vanbracnoj zajednici pre zakljucenja braka i

posle razvoda zajednicka, a da se i u vanbracnoj zajednici moze ugovoriti, ili se iz konkludentnih

radnji moze zakljuciti, da su stranke htele da im pribavljene stvari budu zajednicke.

Prema Zakonu o braku i porodicnim odnosima Srbije "imovina stecena radom muskarca i zene

u vanbracnoj zajednici jeste njihova zajednicka imovina".

158. ZAJEDNICKA SVOJINA CLANOVA PORDICNE ZAJEDNICE

-Prema Zakonu o braku i porodicnim odnosima Srbije imovina stecena radom i u toku trajanja

porodicne zajednice je zajednicka imovina svih clanova porodicne zajednice, koji su ucestvovali

u njenom sticanju, a pod porodicnom zajednicom Zakon podrazumeva bracne, odnosno

vanbracne drugove, njihovu decu i druge srodnike, koji zajedno zive i zajednicki privredjuju

(npr. na poljoprivrednom imanju).

Zajednickom imovinom clanovi porodicne zajednice upravljaju i raspolazu zajednicki i

sporazumno.

-Prava clanova porodicne zajednice na nepokretnostima koje su njihova zajednicka svojina

upisuju se u zemljisne i druge javne knjige na ime svih clanova koji su svojim radom ucestvovali

u sticanju, kao njihova zajednicka svojina na neopredeljenim delovima.

Ako je kao vlasnik upisan samo jedan clan prodicne zajednice smatra se da je vlasnik lice koje

je kao takvo upisano sve dok se po predlogu ostalih clanova u zemljišne, odnosno druge javne

knjige ne upise zabelezba o pravu zajednicke svojine.

Ako clan porodicne zajednice neovlasceno otudji stvar zajednicki stecenu u porodicnoj zajednici,

ostali clanovi porodicne zajednice imaju pravo zahtevati da im se u ostalim stvarim i

potrazivanjima dosudi odgovarajuci deo ili da im clan porodicne zajednice, koji je otudjenje

izvrsio, isplati naknadu u novcu prema velicni njihovih delova.

159. POJAM PREDMET I NACIN STICANJA ETAZNE SVOJINE

-Potpuno uredjenje etazne svojine izvrseno je 1959 godine Zakonom o svojini na delovima zgrade

koji je vise puta menjan i dopunjivan.U Srbiji je kasnije usvojen kao republicki zakon.

-Etazna svojina je pravo svojine na stanu, poslovnoj prostoriji ili garazi kao posebnim

(fizickim) delovima zgrade, s kojim su neraskidivo povezana odredjena prava na zajednickim

delovima zgrade i na zemljistu na kome je zgrada podignuta.

-Poseban deo zgrade koji je predmet etazne svojine moze se nalaziti u:

1.porodicnoj stambenoj zgradi,tj. zgradi koja se sastoji iz najvise 2 veca,ili 3 manja stana.

2.u visestambenoj zgradi.

Po koncepciji usvojenoj u nasem pravu, visestambena zgrada kao celina i zajednicki delovi te

zgrade, uvek je u drustvenoj svojini, cak i kad su svi njeni posebni delovi(stanovi, poslovne

prostorije, garaze)u svojini gradjana, odnosno građanskih pravnih lica

-Za poslovnu prostoriju smatraju se jedna ili vise prostorija namenjenih vrsenju poslovne

delatnosti jednog korisnika, koje cine gradjevinsku celinu i imaju zaseban ulaz.

Stan prestavlja skup prostorija namenjenih da sluze stambenim potrebama korisnika, koje cine

gradjevinsku celinu i imaju zaseban glavni ulaz. Stan moze obuhvatiti deo sprata, ceo sprat, ili

delove sprata, ili cak sve prostorije koje se nalaze na 2 sprata(etaža).

Stan i poslovne prostorije kao posebni delovi zgrade su u prometu, ali ne i pojedini delovi

stana/poslovne prostorije, I to bez obzira na kvadraturu stana/poslovne prostorije, broj prostorija I

njihovu veličinu.

Stan, odnosno poslovna prostorija je sa gledista prava svojine i pravnog prometa osnovna pravna

jedinica.

-Zakon odredjuje da predmet etazne svojine mogu biti samo pojedini stanovi i pojedine poslovne

prostorije, sto znaci da predmet etazne svojine ne mogu biti:

1.prostorije koje nisu celina za sebe kao sto su stan i poslovna prostorija

2.delovi zgrada koji su po gradjevinskoj situaciji deo stana ili deo poslovne prostorije.

Poseban deo moze biti u iskljucivoj svojini jednog subjekta, fizickog iil pravnog lica, ali na njemu

moze postojati i susvojina, ili zajednicka svojina bracnih drugova.

Etazna svojina se stice po opstim pravilima koja vaze za sticanje prava svojine: izgradnjom stana,

kupovinom, zamenom, poklonom, nasledjivanjem, a moze takodje nastati pretvaranjem zajednicke

svojine ili susvojine u etaznu svojinu.

Ugovor o otudjenju (prodaji, trampi, poklonu) mora biti zakljucen u pismenoj formi, a potpisi u

ugovaraca overeni kod suda, u protivnom ugovor ne proizvodi pravno dejstvo.

160. SADRZINA PRAVA SVOJINE NA POSEBNOM DELU ZGRADE

-Imalac posebnog dela je ovlascen, da raspolaze tim delovima kao njihov potpuni i iskljucivi

vlasnik. On ovlascenje moze preneti na drustveno pravno lice ili na gradjanina, t.j gradjansko

pravno lice, u kom slucaju sticalac postaje novi etazni vlasnik.

Ako neko lice nije steklo stanarsko pravo na stan, vlasnik ima pravo da stan koristi za sopstvene

potrebe, i potrebe clanova svoje porodice, ili da ga izda u gradjanski zakup.

Vlasnik moze vrsiti prepravke svog posebnog dela zgrade: ako se time ne dira u poseban deo

drugog vlasnika ili u delove koji sluze zgradi kao celini ili posebnom delu drugog vlasnika.

Opravke pojedinih posebnih delova radi njihovog odrzavanja u ispravnom stanju vrse njihovi

etazni vlasnici o svom trosku.

Vlasnik je duzan da o svom trošku izvrši opravke na svom posebnom delu ako je to neophodno da

bi se:

1. otklonila steta za poseban deo drugog vlasnika ili

2. delove zgrade koji sluze zgradi kao celini ili

3. posebnom delu drugog vlasnika.

Ova pravila vaze bilo da se poseban deo nalazi u porodnicnoj stambenoj zgradi, bilo u

visestambenoj.

161. PRAVA ETAZNIH VLASNIKA NA ZAJEDNICKIM DELOVIMA ZGRADE

Zajednicki delovi zgrade su oni koji sluze

1.zgradi kao celini,tj koji sluze svim etaznim vlasnicima (stepenice, glavni zidovi, hodnici, tavan)

2.a i oni koji sluze samo nekim, a ne svim posebnim delovima zgrade (posebna ulazna vrata,

dimnjaci,tavanske I podrumske prostorije, terase, bunari).

U nasem pravnom sistemu, pravni rezim na zajednickim delovima zgrade nije jedinstven i pravi

se razlika u zavisnosti od toga da li su u pitanju:

1.stambene zgrade u privatnoj svojini (porodicne stambene)

2.stambene zgrade u drustvenoj svojini (visestambene zgrade)

-Na zajednickim delovima visestambene zgrade koji sluze zgradi kao celini svi vlasnici posebnih

delova imaju trajno pravo koriscenja, dok na zajedničkim delovima višestambene zgrade, koji

služe samo nekim posebnim delovima, trajno pravo koriscenja imaju vlasnici tih posebnih delova.

-Na zajednickim delovima porodicne stambene zgrade koji sluze zgradi kao celini svi vlasnici

posebnih delova imaju zajednicku nedeljivu svojinu, dok na delovima porodične stambene

zgrade koji sluze samo posebnim delovima zajednicku nedeljivu svojinu imaju vlasnici tih

posebnih delova.

Vlasnici posebnih delova duzni su da ucestvuju u troskovima odrzavanja zajednickih delova zgrade

i to srazmerno vrednosti posebnih delova, prema ukupnoj vrednosti cele zgrade.

-Etazni vlasnici upotrebljavaju zajednicke delove zgrade prema svojim potrebama i u onoj meri

koja je potrebna radi koriscenja stana, a ne srazmerno velicini stana ni njegovoj vrednosti

prema ukupnoj vrednosti cele zgrade.

Druga osobina ove zajednicke svojine je nedeljivost. Ona je nerazdvojno povezana sa pravom

svojine na posebnom delu. Zajednickom svojinom ne moze se raspolagati odvojeno od svojine na

posebnom delu.

162. PRAVA ETAZNIH VLASNIKA NA ZEMLJISTU NA KOM JE ZGRADA

PODIGNUTA

Na zemljistu na kom je zgrada podignuta etazni vlasnici imaju odredjena prava, cija pravna priroda

zavisi od toga da li je zemljiste u:

1.drustvenoj ili gradjanskoj,ili

2.privatnoj svojini

Ako je zgrada podignuta na parceli u drustenoj svojini, vlasnici posebnih delova imaju trajno

pravo koriscenja.

Ako je zgrada podignuta na parceli u privatnoj svojini, svaki vlasnik posebnog dela zgrade ima

svojinu na idealnom delu gradjevinske parcele, srazmerno vrednosti svog posebnog dela prema

ukupnoj vrednosti cele zgrade.

Osobenost ove susvojine jeste sto je ona nedeljiva dok zgrada postoji, a kad prestane da postoji,

zemljiste dolazi pod opsti pravni rezim susvojine.Otuda ako po prestanku zgrade, parcela bude

prodana, cena ce se podeliti srazmerno vrednosti posebnih delova, a ako je moguca fizicka deoba,

deoba ce se tkodje vrsiti srazmerno suvlasnickim idealnim delovima.

-Uzajamni odnosi vlasnika koji proisticu iz etazne svojine u jednoj zgradi odredjuju se narocitim

pravnim aktom, koji se pojavljuje u obliku tzv. opstih uslova ili u obliku ugovora.

163. SLUŽBENOSTI

- SLUZBENOSTI su stvarna prava ciji je titular ovlascen da u izvesnoj meri iskoriscava tudju

stvar ili da zahteva od njenog svakodobnog vlasnika da je na neki nacin ne upotrebljava.

Sluzbenosti su dakle stvarna prava na tudjoj stvari, koja se naziva posluzbom stvari. U zavisnosti

od toga da li su ustanovljene u korist vlasnika jedne nepokretnosti ili u korist lica dele se na:

stvarne i licne.

Stvarne sluzbenosti su u potpunosti regulisane Zakonom o osnovnim svojinskopravnim odnosima,

dok se uredjenje licnih nalazi u zakonodavnoj nadleznosti republika.

- STVARNA SLUZBENOST je pravo svakodobnog vlasnika jedne nepokretnosti (povlasnog

dobra) da na odredjen nacin i u odredjenoj meri koristi tudju nepokretnost (posluzno dobro), bez

obzira ko je njen vlasnik, ili da svakodobnom vlasniku posluznog dobra zabrani da se njime koristi.

NPR: Pravo prelaska preko tudjeg zemljista.

- POSLUZNO DOBRO treba da omoguci, olaksa ili poveca upotrebu povlasnog dobra, ail sve to

uz sto manje zrtvovanja svojine na posluznom dobru.

Posluzna i povlasna dobra mogu biti samo zemljista i zgrade(stanovi)a iskljuceni su:

1. Pokretne stvari

2. Nepokretnosti po nameni

3. Brodovi i vazduhoplovi

4. Drvece

- Sluzbenost se ne moze uspostaviti na drugoj sluzbenosti. Sluzbenost je pravo na tudjoj stvari, i ne

moze se uspostaviti na svojoj stvari.(i to pravilo vazi samo ako su obe nepokretnosti u vlasnistvu

istog lica,a ne ako su u susvojini.)

1.NACELO POSTEDE POSLUZNOG DOBRA (restrikcije)-posluzno dobro treba da omoguci,

olaksa ili poveca upotrebu povlasnog dobra, ali sve to uz sto manje zrtvovanja svojine na

posluznom dobru (stvarna sluzbenost ne moze imati za svrhu da sluzi vlasniku povlasnog

dobra,npr:da nam ovaj bere cvece u basti).

2.Moze postojati sluzbenost

1.za izuzetne prilike (sluzbenost prolaza za vreme poplave)

2.moze се ustanoviti za odredjeno vreme ili za odredjeno doba godine.

Iako su vremenski unapred ogranicene, ovakve sluzbenosti zadrzavaju svoj starnopravni (realni)

karakter jer postoje izmedju svakodobnih vlasnika povlasnog i posluznog dobra(ne gase se smrcu

jednog od njih).

3.U rimskom pravu se trazilo da su dobra u susedskom odnosu, sto se danas ne trazi-povlasno i

posluzno dobro se ne moraju graniciti(mogu biti udaljeni i vise kilometara).

4. PROMENA VLASNIKA- bilo povlasnog bilo posluznog dobra ne dovodi do gasenja

sluzbenosti vec do njenog prenosa na novog vlasnika.Ovaj prenos se vrsi automatski sa prenosom

svojine, i u tome je akcesornost stvarnih sluzbenost. Stvarna sluzbenost je sama za sebe

neprenosiva pa sledstveno tome ne moze posebno biti ni hipotekovana ni zaplenjena.

5.VIŠE SLUŽBENOSTI (npr pravo prelaska) moze postojati na istom posluznom dobru-Vazi

pravilo da se uspostavljanjem nove sluzbenosti ne sme krnjiti stara sluzbenost. Ako usled

promenjenih prilika nastupi nemogucnost da se sve sluzbenosti vrse u punom obimu preca je ona

sluzbenost koja je ranije stecena. Sluzbenosti stecene u isto vreme imaju isti rang i srazmerno se

uzivaju.

6.OBIM SLUŽBENOSTI -Stvarna sluzbenost postojati samo u korist odnosno na teret cele

nepokretnosti, a nikako samo jednog njenog dela. Ako dodje do deobe posluznog dobra,

sluzbenost ce teretiti sve novoformirane nepokretnosti, ali ako se njeno vrsenje prostire samo na

neke parcele, vlasnici ostalih mogu zahtevati brisanje službenosti.

- Na osnovu stvarne sluzbenosti moze se od vlasnika posluznog dobra zahtevati trpljenje ili

uzdrzavanje, ali nikako neko cinjenje. Ako uredjaje potrebne za vrsenje sluzbenosti koristi i

vlasnik posluznog dobra, duzan je da srazmerno ucestvuje u troskovima. On se te obaveze moze

osloboditi i bez saglasnosti vlasnika povlasnog dobra.

- Vlasnik posluznog dobra ne sme otezavati sluzbenost, a vlasnik povlasnog dobra mora se voditi

nacelom postede posluznog dobra (nacelom restrikcije)

U skladu sa nacelom restrikcije vaze pravila:

1. kad postoji sumnja o obimu stvarne sluzbenosti , uzece se ono sto je lakse za posluzno dobro

2. nove potrebe povlasnog dobra nemaju za posledicu prosirenje sluzbenosti.

3. kad se sluzbenost vrsi na jednom delu posluznog dobra, vlasnik (posl.dobra) koji za to ima

interesa moze zahtevati i protiv volje titulara sluzbenosti (stim da plati naknadu troskova koji se

time prouzrokuju) premestanje sluzbenosti na drugo mesto istog dobra, gde njeno vrsenje nece

biti otezano.

Za premestanje na drugo posluzno dobro istog vlasnika, moguce je samo sa pristankom titulara

sluzbenosti.

Postoje i NEPRAVE STVARNE SLUŽBENOSTI: neki zakonici predvidjaju mogucnost da se

sluzbenost, koja je stvarna, konstuiše u korist odredjenog lica(vlasnika neke nepokretnosti) ili s

pravom vlasnika posluznog dobra da sluzbenost opozove.

- PODELA STVARNIH SLUZBENOSTI:

1. Pozitivne I negativne

2. Poljske I kućne

3. Trajne I povremene

4. Vidljive I nevidljive

164. POZITIVNE I NEGATIVNE SLUZBENOSTI

- POZITIVNE su one sluzbenosti na osnovu kojih vlasnik povlasnog dobra moze na neki nacin da

upotrebljava posluzno dobro,da se njime sluzi:

1. pravo prolaza

2. pravo progona stoke

3. pravo nasloniti teret svoga zdanje na tudje

4. pravo otvoriti prozor na tudjem zidu

5. pravo propustiti dim kroz susedov dimnjak

6. pravo sipati tecnosti na susedovo zemljiste.........

NEGATIVNE su one ciji titular moze zahtevati od vlasnika posluznog dobra da se uzdrzi od neke

upotrebe svoje nepokretnosti, (koju bi upotrebu u odsustvu sluzbenosti inace smeo da vrsi):

1. pravo zahtevati da sused svoju zgradu ne cini visom

2. ne cini nizom

3. da ne seje visoku kulturu koja bi povlasnom dobru oduzimala vidik

4. pravo zahtevati od vlasnika posluznog dobra da kisnicu sa svoje strehe ne odvodi na susedovo

zemljiste

5. pravo zahtevati da vlasnik posluzne zgrade ne otvara prozor na strani okrenutoj povlasnom

dobru.

Pozitivne sluzbenosti dakle daju titularu pravo na cinjenje, a obavezuju vlasnika povlasnog dobra

na trpljenje, dok negativne ovlascuju titulara na zabranu,a vlasnika povlasnog dobra na necinjenje.

U pogledu sluzbenosti otvaranja prozora jedno vreme je u nasoj praksi bilo izvesne nedoumice.

Prema jednoj odluci Vrhovnog suda Srbije vlasnik zgrade nema pravo da na svojoj zgradi otvara

prozor prema susedu, ako nema sluzbenost otvaranja prozora. Ali je drugim odlukama ubrzo

potvrdjeno suprotno stanoviste za koje je i na prvi pogled jasno da ga je nemoguce ozbiljno

osporavati: otvaranjem prozora na sopstvenoj zgradi vlasnik jdnostavno vrsi svoje pravo svojine, i

za to mu nije potrebna nikakva sluzbenost.

165.POLJSKE I KUĆNE

-Podela na poljske i kucne sluzbenosti u rimskom pravu je bila od prakticnog velikog znacaja, jer

je rezim sticanja, odnosno gubljenja bio razlicit. Od najvaznijih savremenih zakonika ovu podelu

priznaju Austrijski građanski zakonik i Francuski građanski zakonik, ali joj ne pridaju nikakav

znacaj.

U rimskom i savremenim pravima imamo razlicit kriterijum razlikovanja poljskih i kucnih

službenosti.

-U rimskom pravu merodavna je bila priroda posluznog dobra:

1.KUĆNA SLUŽBENOST je ona koja nuzno pretpostavlja zgradu(jer se vrsi na njoj), bez obzira

na to gde se kuca nalazi i kakva je priroda povlasnog dobra(npr. pravo na kisnicu sa tudjeg krova je

uvek kućna sluzbenost i kad postoji radi navodnjavanja livade).

2.POLJSKA SLUŽBENOST je ona koja se vrsi na zemljistu (bez obzira da li na njemu postoji

zgrada ili ne), a nije vazno da li postoji u korist drugog zemljista ili u korist zgrade.

-U savremenim zakonicima merodavna je priroda povlasnog dobra, tako da sluzbenost moze biti

cas poljska, cas kucna, u zavisnosti od toga kakvo je povlasno dobro (npr.pravo prolaza moze

postojati kako u korist zemljista, tako i u korist zgrade)

Danas je ova podela bez znacaja.

166. TRAJNE I POVEMENE

-Ako ne racunamo sluzbenosti za izuzetne potrebe(npr. u slucaju poplave) sve stvarne

sluzbenosti mogu se podeliti na TRAJNE i POVREMENE. Ovu podelu priznaje Francuski

zakonik, a od znacaja je kod sticanja sluzbenosti odrzajem i gubljenja nevrsenjem.

-Povremene su one cije se vrsenje sastoji u odredjenim titularevim postupcima, nezavisno od

toga da li su za vrsenje službenosti potrebni neki trajni uredjaji, odnosno naprave ili ne

(službenost prolaza, uzimanja vode, progona stoke)

-Trajne su one cije se vrsenje ne sastoji u preduzimanju radnji od strane titulara. Tu spadaju sve

negativne službenosti, ali i neke pozitivne (sluzbenost vodovoda, naslanjanja zgrade na tudju

zgradu...).

Trajne sluzbenosti pretpostavljaju odredjeno materijalno stanje, prirodno il vestacko, i kad je ono

jednom uspostavljeno, sluzbenost se vrsi sama od sebe, bez preduzimanja radnji od strane

titulara.

Trajne sluzbenosti se mogu vrsiti:

1. trajno (negativne službenosti, držanje antene na susedovoj zgradi)

2. isprekidano,u intervlalima (sluzbenost odvodjenja kisnice).

167. VIDLJIVE I NEVIDLJIVE

I ova podela je znacajna kod sticanja sluzbenosti odrzajem i gubljenja zastareloscu

(nevršenjem).

1.VIDLJIVE (javne, aparatne) su one koje su pracene nekom spoljnom vidljivom napravom,

odnosno znakom: balkon, vrata, vodovodne cevi. Po prirodi sluzbenosti i okolnosti slucajeva,

naprava se moze nalaziti bilo na posluznom, bilo na povlasnom dobru, ali je neophodno da bude

vidljiva za vlasnika posluznog dobra.

2.NEVIDLJIVE (skrivene, neaparatne) su one koje nisu pracene ovakvom spoljnom

napravom, tj znakom.

Primeri pokazuju da podela ne zavisi od prirode sluzbenosti. Sluzbenost dovodjenja vode bice

vidljiva ako se cevi nalaze na zemlji, a nevidljiva ako se nalaze u zemlji.

168. ЗАКОНСКЕ СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ

-Законске службености постоје на основу самог закона и одликују се потпуном

одређеношћу; код њих је све познато: и само постојање службености и послужно добро и

садржина и начин вршења и место вршења. Оне постоје непосредно на основу закона, те за

њихов настанак није потребна судска пресуда. Судска пресуда која се поводом њих доноси

има декларативан карактер, њоме се само штити већ постојећа службеност ако дође до

спора. Пример- право власника непокретности да пређе на суседово земљиште ради хватања

одбегле или залутале животиње.

-Неки законици уопште се не познају законске стварне службености као врсту стварних

службености, већ законска ограничења из суседских односа схватају као суседска права. У

ову групу закона можемо сврстати и наш Закон о основним својинско-правним односима, по

коме се службеност стиче на основу правног посла, одлуком државног органа и одржајем:

стицање на основу закона не спомиње се.

169. STICANJE STVARNIH SLUŽBENOSTI NA OSNOVU PRAVNOG POSLA

Pravni posao na osnovu kojeg se stice stvarna sluzbenost moze biti: ugovor izmedju vlasnika

povlasnog i posluznog dobra i testament vlasnika posluznog dobra.

1.UGOVOR ZAKLJUČEN IZMEĐU VLASNIKA mora biti pismen i predstavlja samo titulus,

za nastanak službenosti kao stvarnog prava je potreban jos i modus acquirendi(nacin sticanja)

koji se sastoji u upisu u zemljisne knjige odnosno intabulacione knjige.

Za upis je potrebna saglasnost vlasnika posluznog dobra (clausula intabulandi), a ako on uskrati

pristanak, vlasnik povlasnog dobra moze odobrenje za upis izdejstvovati sudskim putem.

Ukoliko je posluzno dobro u susvojini, za punovaznost ugovora potrebna je saglasnost svih

suvlasnika.

Ugovor koji sluzi za sticanje sluzbenosti moze biti teretan ili dobrocin, a moze biti osnov za

sticanje bilo koje sluzbenosti. Na osnovu ugovora se moze steci sluzbenost koja derogira

zakonsku sluzbenost ustanovljenu u korist suseda, pod opštim uslovom da se to ne protivi javnom

poretku.

2.TESTAMENT moze biti osnov za sticanje sluzbenosti na 2 nacina:

1.Vlasnik POSLUŽNOG DOBRA moze naredbom poslednje volje ostaviti sluzbenost u korist

nekog dobra, ciji se vlasnik sad pojavljuje kao legatar.

Testator mora biti iskljucivi vlasnik posluznog dobra, a ne samo suvlasnik. Za nastanak

sluzbenosti potreban je i upis u javne knjige.

2.Vlasnik NEPOKRETNOSTI može naredbom poslednje volje, nepokretnost podeliti

naslednicima, predvidjajuci da ce jedna od parcela(nepokretnosti) koje ovako nastaju biti

opterecena sluzbenoscu u korist onih drugih.

(npr. njivu zavesta dvojici, uz naredbu da na teret onog dela koji ima izvor postoji službenost

prolaza I uzimanja vode u korist drugog dela odnosno druge novoformirane parcele).

-Neka strana prava priznaju i tzv.SVOJINSKE SLUŽBENOSTI. Po Svajcarskom GZ vlasnik

dve nepokretnosti moze jednu od njih opteretiti sluzbenoscu u korist ove druge. Otudjenjem jedne

od nepokretnosti sluzbenost se javlja sa svim svojim dejstvima i bez potrebe da se zakljucuje

ugovor i uopste bilo sta preduzima (a do tad je pritajena).

Redaktori zakonika ističu da ova mogućnost može biti od velike koristi za vlasnike kompleksa

zemljista namenjenih parcelisanju i prodaji radi izgradnje veceg broja zgrada.

U Austrijskom građanskom zakoniku kad vlasnik povlasnog dobra postane vlasnik posluznog

dobra, a službenost se ne ispiše iz zemljišnih knjiga, kasnijim otudjenjem jedne od dve

nepokretnosti sluzbenost se automatski aktivira sa svim pravnim dejstvima.

170. STICANJE STVARNE SLUŽBENOSTI ODRŽAJEM

Stvarna sluzbenost se stice održajem kada je vlasnik povlasnog dobra fakticki ostvarivao

sluzbenost za vreme od 20 godina, a vlasnik posluznog dobra se tome nije protivio.

Stvarna službenosti se ne moze steći održajem ako je vrsena:

1.zloupotrebom poverenja vlasnika ili drzaoca posluznog dobra, silom, prevarom ili

2.ako je sluzbenost ustupljena do opoziva.

Da bi drzavina sluzbenosti dovela do sticanja prava sluzbenosti, potrebno je neprotivljenje

vlasnika posluznog dobra, tj. da se barem precutno sa tim saglasio. To podrazumeva da je

``fakticko ostvarivanje sluzbenosti`` bilo poznato vlasniku posluznog dobra, a teret dokazivanja

te cinjenice lezi na uzukapijentu.

Sluzbenost stecena odrzajem ne moze biti od štete onome ko je posluzno dobro pribavio pre

nego sto je odrzajem stecena sluzbenost upisana u zemljisne knjige, pod uslovom da je pribavilac

savestan tj. nije znao, niti mogao znati da je sluzbenost stecena vanknjiznim odrzajem.

Ukoliko zakonom nije drugacije propisano, na sticanje službenosti odrzajem shodno se

primenjuju pravila o sticanju prava svojine održajem.

171. STICANJE STVARNE SLUŽBENOSTI NA OSNOVU SUDSKE

-Za vecinu stranih zakonika za sluzbenosti koje se sticu sudskom odlukom vazi numerus

clausus, tako da sud ne moze ustanoviti sluzbenosti van slucaja koji je zakon predvideo.

Srbijanski GZ je sadrzao uslove pod kojima se u svakom opravdanom slucaju sluzbenost moze

ustanovti.

-Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima glasi: da se odlukom suda,ili drugog

državnog organa stvarna sluzbenost ustanovljava kada vlasnik povlasnog dobra u celini ili

delimicno, ne moze koristiti to dobro bez odgovarajuceg koricenja posluznog dobra, kao I u

drugim slučajevima određenim zakonom.

Potrebno je da postoji 1.nemogucnost upotrebe u jednoj bitnoj osobini i 2.da za tu nemogućnost

nije kriv sam vlasnik posluznog dobra.

-Za razliku od sudske presude kod zakonske sluzbenosti koja ima deklarativan karkter, presuda

kojom se ustanovljava sluzbenost na osnovu Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima

ima konstitutivan karakter.

Na zahtev vlasnika posluznog dobra sud utvrdjuje i odgovarajucu naknadu koju je vlasnik

povlasnog dobra duzan da plati vlasniku poslužnog dobra.

Sluzbenost se sudskom presudom stice danom pravosnaznosti presude, sto znaci da za njen

nastanak upis u zemljisne knjige nije potreban.

Kupac poslužnog dobra koji nije znao za postojanje službenosti, duzan je da je trpi, a njegova

zabluda je znacajna samo na planu obligacionog prava(o naknadi stete o raskidu ugovora).

-U odredjenom broju slucajeva službenost se uspostavlja odlukom nadleznog upravnog organa;

ova odluka ima konstitutivan karakter, a službenost nastaje danom njene pravosnaznosti.

172. PRESTANAK STVARNIH SLUZBENOSTI NA OSNOVU PRAVNIH POSLOVA

-NA OSNOVU PRAVNOG POSLA

Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima ne spominje ovaj nacin prestanka, ali je

nesporno da sluzbenosti mogu prestati na osnovu ugovora izmedju vlasnika povlasnog i

posluznog dobra, kao i na osnovu odricanja od strane titulara službenosti.

1.UGOVOR između vlasnika povlasnog I poslužnog dobra o prestanku službenosti mora biti

zakljucen u pismenoj formi i odmah proizvodi obligaciono dejstvo, a za prestanak sluzbenosti

potreban je i ispis iz zemljisnih knjiga.

a) Ako pre ovoga ispisa titular službenosti otudji povlasno dobro, novi vlasnik stice svojinu

zajedno sa sluzbenoscu, i protiv njega se ispis ne moze izdejstvovati.

b) Ako na povlasnom dobru postoje tereti (hipoteka i plodouzivanje) za prestanak stvarne

sluzbenosti potrebna je saglasnost treceg, ukoliko to šteti njegovim pravima, a ako je povlasno

dobro u susvojini za prestanak je potrebna saglasnost svih suvlasnika.

Ovim nacinom prestaju sve sluzbenosti, ukljucujuci tu i zakonske sluzbenosti.

2.Prestanak sluzbenosti ODRICANJEM je prestanak na osnovu jednostrane izjave od strane

titulara sluzbenosti, za sta nije potrebna saglasnost vlasnika posluznog dobra.

Ovaj nacin prestanka ne vazi za zakonske službenosti, odnosno susedska prava.

173. PRESTANAK SLUŽBENOSTI NEVRŠENJEM

- NEVRŠENJE kao nacin prestanka pojavljuje se u 2 vida:

1.kao liberatorna uzukapija

2.kao zastarelost

1.LIBERATORNA UZUKAPIJA je prestanak sluzbenosti usled nevrsenja, koje je praceno

protivljenjem od strane vlasnika posluznog dobra. Ovde je sem običnog nevršenja od strane

titulara službenosti potreban I jedan pozitivan uslov: da je posluzno dobro drzano i uzivano kao

slobodno, da je vlasnik posluznog dobra preduzimao radnje koje iskljucuju postojanje

sluzbenosti.

2.ZASTARELOST je prestanak sluzbenosti usled obicnog nevrsenja, koje nije praceno

protivljenjem od strane vlasnika posluznog dobra.

Kod prestanka službenosti zastareloscu su zastupljene 2 ideje na kojima pociva ustanova

zastrelosti u građanskom pravu:

1.ideja nevrsenja prava, tj nezainteresovanosti za svoje pravo, sto znaci da prestanak prava ne

predstavlja gubitak realnih interesa subjekta u pitanju.

2.zastarelost ima liberatorno dejstvo, koristi jednom odredjenom subjektu, cije se pravo svojine

sada rasterecuje, oslobadja jednog suvisnog tereta.

Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima predvidja oba nacina prestanka sluzbenosti, i za

liberatornu uzukapiju propisuje rok od 3 godine, a za zastarelost rok od 20 godina.

174. UKIDANJE SLUZBENOSTI ZBOG PROMENJENIH OKOLNOSTI

- Vlasnik posluznog dobra moze zahtevati ukidanje sluzbenosti ako je ova izgubila svaku

korisnost za povlasno dobro. Na ovaj nacin se mogu ukinuti i druge sluzbenosti, a ne samo

službenost prolaza, i to bez obzira na nacin njihovog nastanka.

Ukidanje mogu zahtevati i vlasnik poslužnog dobra, tako i suvlasnik, dok je pasivno legitimisan

vlasnik povlasnog dobra ali ne i onaj koji je samo drzalac prava sluzbenosti.

-Neki zakonici idu dalje i predvidjaju mogucnost ukidanja sluzbenosti kada je usled

promenjenih prilika stvar sacuvala samo delimicnu korist za povlasno dobro, ukoliko je ova

korist u nesrazmeri sa teretom koji sluzbenost znaci za posluzno dobro. Za ukidanje ovih

sluzbenosti duguje se naknada, a prilikom odmeravanja naknade sud će voditi računa o tome

koliko je službenost dugo trajala i o tome koliki je dobitak za poslužno dobro a koliki gubitak za

povlasno dobro predstavlja njeno ukidanje.

175. PRESTANAK SLUZBENOSTI SJEDINJENJEM (KONSOLIDACIJOM)

-Stvarna sluzbenost prestaje ako isto lice postane vlasnik povlasnog i posluznog dobra: nemini

res sua servit. Svejedno je kako je doslo do sjedinjenja: kupoprodajom, poklonom, odrzajem,

nasledjem.

Neki pisci ovaj način prestanka nazivaju konsolidacijom, drugi konfuzijom.

Ali ako sjedinjenje nije bilo praceno i brisanjem sluzbenosti iz zemljisnih knjiga, pa kasinje jedna

od sjedinjenih nepokretnosti bude otudjena, sluzbenost se automatski aktivira sa svojim redovnim

pravnim dejstvima.

Ako je sjedinjenje prestalo usled nekog uzroka koji ima retroaktivno dejstvo (npr. ponistenje

ugovora o kupoprodaji posluznog dobra), sluzbenost I dalje postoji, odnosno uzima se ko da nije

ni prestala.

176. ZAŠTITA STVARNIH SLUŽBENOSTI (KONFESORNA TUZBA)

-Imalac stvarne sluzbenosti je drzalac prava pa se kao takav moze u smislu Zakona o osnovnim

svojinsko-pravnim odnosima sluziti drzavinskim (posesornim) tuzbama.

-Konfesorna tuzba je petitorna tuzba za zastitu prava svojine.

Cilj tuzbe je osuda tuzenika da dopusti vrsenje prava sluzbenosti u punom obimu, i zabrana

daljeg smetanja, odnosno onemogucavanja.

Tuzeni moze biti kako vlasnik posluznog dobra, tako i treće lice koje sprečava, odnosno ometa

vrsenje sluzbenosti.

Tuzilac je titular sluzbenosti,tj. vlasnik ili suvlasnik povlasnog dobra, kao i drzalac koji ima

pravo da se koristi službenošću.

Osnov tuzbe je samo pravo službenosti,tj. da bi uspeo u sporu tuzilac mora dokazati postojanje

prava stvarne sluzbenosti.

177. VAZNIJA SUSEDSKA PRAVA I VAZNIJE STVARNE SLUZBENOSTI

1.VAZNIJA SUSEDSKA PRAVA

2.STETNI UTICAJI(IMISIJE)

3.VAZNIJE STVARNE SLUZBENOSTI

4.NUZNI PROLAZ

VAZNIJA SUSEDSKA PRAVA

Sticanje stvarnih službenosti na osnovu zakona se ne spominje, iz cega treba zakljuciti da se

zakonska ogranicenja kvalifikuju kao susedska prava.

-Bitne osobine ovih prava su da:

1.nastaju neposredno na osnovu zakona

2.da se ne upisuju u zemljišne knjige

3.da presuda koja se povodom njih donosi ima deklarativan karakter.

Zajednicko nacelo za sva susedska prava kao ogranicenja svojne jeste da se vrse u duhu

dobrosusedskih odnosa i uz sto manje uznemiravanje vlasnika susedne nepokretnosti.

-S obzirom na njihovu SADRŽINU susedska prava mozemo podeliti u 4 grupe:

1.to su ona prava koja su posledica razgranicenja nepokretnosti

npr: pravo zajednicke svojine na objektima na samoj medji,i prava I obaveze u vezi sa

prodiranjem grana u tudji vazdusni prostor, odnosno prodiranje žila u susedno zemljište.

2.susedska prava koja se sastoje u pravu svakodobnog vlasnika jedne nepokretnosti, da na neki

nacin upotrebljava susednu nepokretnost, i da ovo pravo ostvaruje protiv njenog svakodobnog

vlasnika.

npr. pravo da predje na susednu nepokretnost radi prikupljanja plodova koje je vetar naneo tamo.

3.susedska prava koja se sastoje u pravu svakodobobnog vlasnika jedne nepokretnosti da od

svakodobnog vlasnika druge nepokretnosti zahteva, da svoju nepokretnost ne upotrebljava u

odredjenom pravcu

npr.da na njoj ne vrši potkopavanje I druge radove kojima se ugrožava stabilnost susednog

zemljišta ili zgrade.

4.Susedska prava na osnovu kojih svakodobni vlasnik jedne nepokretnosti moze od svakodobnog

vlasnika druge nepokretnosti zahtevati neko cinjenje.

Npr. da uzme učešće u obeležavanju zajedničke međe.

a) Susedska prava koja proizilaze iz RAZGRANIČENJA NEPOKRETNOSTI:

1.Prema predratnim pravilima ograde, zive ograde, zidovi, kanali,i druge slične pregrade koje

se nalaze izmedju susedskih zemljista, smatraju se za zajednicku svojinu ako se po znacima,

natpisima I drugim dokaznim sredstvima drugacije ne pokaze. Oboriva zakonska pretpostavka da

se nalaze u zajedničkoj svojini suseda.

2.Drvo na medji je zajednicka svojina suseda. Posto se svojina drveta odredjuje prema stablu,a

ne zilama drvo pripada onome na cijoj je zemlji stablo, cak i ako bi grane presle u susedov

vazdusni prostor. Ako trpi grane, ima pravo na plodove koje one daju, ali nema pravo na naknadu

stete koje grane svojim hladom pricinjavaju usevima.

b) Prava upotrebljavati susednu nepokretnost

1.Vlasnik nepokretnosti ima pravo da predje na susedovo zemljiste radi hvatanja odbegle ili

zalutale zivotinje, roja pcela, kupljenja plodova sa svoje vocke, ili povracaj stvari koje su

dejstvom prirodnih sila ili slucajno tu dospele.

2.U slucaju izvodjenja gradjevinskih radova na svom zemljistu, on ima pravo da koristi delove

susedovog zemljista za drzanje materijala, postavljanje skele, pristup radnika. U svim ovim

slučajevima sused čije je zemljište korišćeno ima pravo na naknadu pretrpljene štete.

c) Pravo zahtevati od suseda da svoju nepokretnost ne upotrebljava u odredjenom pravcu

Vlasnik ne sme na svom zemljistu preduzimati radove koji ugrozavaju stabilnost susedovog

zemljista ili zgrade, potkopavanje i dr radovi, a vlasnik ugrozenog zemljista moze zahtevati

obustavljanje radova dok se ne preduzmu potrebne mere obezbedjenja, a ako je nemoguće

preduzeti uspešne mere, ima pravo da zahteva obustavljanje radova.

d) Prava na osnovu kojih svakodobni vlasnik jedne nepokretnosti moze od svakodobnog

vlasnika druge nepokretnosti zahtevati neko cinjenje:

Kad postoji opasnost od rusenja zgrade, sused koji je ugrozen ima pravo da od onoga ko bi bio

odgovoran za štetu prouzrokovanu rušenjem zahteva preduzimanje potrebnih mera da se steta

izbegne.

178. ŠTETNI UTICAJI(IMISIJE)

-U ovu grupu spada i jedno znacajno pravo zahtevati od suseda da svoju nepokretnost ne

upotrebljava na neki nacin kojim se prouzrokuju prekomerne imisije(štetni uticaji).

Štetni uticaji koji dolaze sa susedne nepokretnosti u vidu dima, prasine, neprijatnih mirisa,

toplote, buke, moraju se trpeti do granice tolerancije, jer je to naprosto nužnost.

-Prekoracenjem te granice nastaje odredjena odgovornost emitenta(zagađivača),tj. onaj ko je

izlozen preteranim imisijama ima odredjena prava:

1.on moze zahtevati primenu određenih tehničkih sredstava kojima se imisije svode na

podnosljivu meru

2.a ako se imisija ne moze svesti na podnosljivu meru, moze se zahtevati zabrana aktivnosti iz

koje imisije poticu

3.izuzetno, ako imisije nastaju u obavljanju opstekorisnih delatnosti za koje je dobijena dozvola

drzave, ne moze se traziti zabrana ovih aktivnosti, vec samo preduzimanje mera za smanjenje

stete uticaja, i naknada stete ako se ovi uticaji trpe preko granice tolerancije.

Granica tolerancije sa cijim prelaskom pocinje odgovornost iminenta je razlicito odredjena u

raznim zakonicima. Po nasem zakonu to je granica ``koja je uobičajena s`obzirom na prirodu i

namenu nepokretnosti,i na mesne prilike``.

-U naseljima gradskog karaktera nije moguce obezbediti da zgrade sa svake strane imaju

odredjeni vidik, pa se ne moze ni ocekivati da vlasnik jedne zgrade ima otvoreni vidik preko

susedne gradjevinske parcele i posle izgradnje kuce na njoj, pod uslovom da je zgrada podignuta

sa zakonito donetim odobrenjem za gradnju.

Prema stanovistu Vrhovnog suda Jugoslavije odgovornost postoji iako je pribavljeno odobrenje

za gradjenje, i iako su postovani uslovi u tom odobrenju, ako je odobrenje izdato protivno

urabanistickom planu.

179. VAZNIJE STVARNE SLUZBENOSTI

Najbrojnije I najraznovrsnije stvarne službenosti su one koje nastaju na osnovu ugovora.

Austrijski građanski zakonik nabraja obicnije vrste stvarnih sluzbenosti, kucnih i poljskih.

KUĆNE SLUŽBENOSTI SU obicno(12):

1.pravo nalsoniti teret svog zdanja na tudje

2.gredu ili rog u tudji zid uvuci

3.prozor na tudjem zidu otvoriti, bilo zbog svetlosti, bilo zbog izgleda

4.krov ili natremak nad susedovim vazdusnim prostorom

5.dim propustati kroz susedov dimnjak

6.kišnicu sa svoje strehe na tudje zemljistte provoditi

7.tečnosti na susedovo zemljiste sipati i propustati

Usled drugih kućnih službenosti držalac poslužnog zemljišta, obavezan je nešto ne činiti, što bi

mu inače bilo slobodno:

1.povlasnom zdanju ne oduzimati svetlost ni vazduh

2.ne oduzimati mu izgled

3.kisnicu sa svoje strehe ne odvoditi od susedovog zemljista

4.svoju kucu ne podizati višom u visinu

5.svoju kucu nižom ne činiti

GLAVNE POLJSKE SLUŽBENOSTI SU:

1.imati pravo na odrzavanje staze, putanje za stoku, ili kolskog puta na tudjem zemljistu

2.vodu crpsti, dovoditi, i odvoditi, i stoku pojiti

3.stoku cuvati i pasti

4.drveca seći, suvo granje i zir sakupljati, i lisce grabuljama zbirati

5.divljac loviti, ptice hvatati i ribe loviti.

6.kamen vaditi, pesak kopati, kreč peći.

-Sluzbenosti koje se ustanovljuju sudskom odlukom su nuzne sluzbenosti jer se ustanovljuju

protiv vlasnika posluznog dobra.

Sudska odluka(presuda) kojom se ustanovljava sluzbenost ima konstitutivno dejstvo, a za

nastanak sluzbenosti nije potreban upis u zemljisne knjige, posto se sluzbenost stice danom

pravosnaznosti odluke.

Postoje 2 vrste nuznih službenosti:1.pravo nuznog prolaza 2.sluzbenost postavljanja antene i

vodova. - 172

180. NUŽNI PROLAZ

Od sluzbenosti koje se uspostavljaju sudskom presudom treba prvo spomenuti PRAVO NUŽNOG

PROLAZA: vlasnik nepokretnosti koji nema izlaz na javni put (enklava), odnosno sa koje se do

javnog puta može doći samo uz preterano zaobilaženje, ima pravo da zahteva da mu se dozvoli

prolaz preko tudjeg zemljista.

Prolaz moze biti ustanovljen kao pravo prelaza: peske, kolima, motornim vozilom, polj. masinom.

Za ovo se placa naknada ciji iznos odredjuje sud, srazmerno šteti koja se nanosi posluznom dobru.

Preko kucnih dvorista prolaz se u nacelu ne moze ostvariti protiv volje vlasnika, a izuzetak je

dozvoljen jedino ako se drugim pravcem nikako ili bez nesrazmerno velikih troskova ne moze prici

povlasnom dobru.

Vlasnik posuznog dobra ima pravo da o svom trosku, odredi drugo mesto za vrsenje sluzbenosti, na

istom posluznom dobru gde njeno vrsenje nece biti otezano.

Prema opstem pravilu koje vazi za sve nužne službenosti, vlasnik posluznog dobra moze zahtevati

da se ukine pravo nuznog prolaza, ako je prestala potreba za njim (npr:izgradjen je javni put).

-Druga znacajna stvarna sluzbenost je SLUŽBENOST POSTALJANJA VODOVODA: vlasnik

nepokretnosti moze zahtevati da mu se omoguci, da i protivno volji suseda, preko njegovog

zemljista provede vodovodne i kanalizacione cevi, elektricne i telefonske kablove, ako je

postavljanje ovih vodova na drugom mestu povezano sa nesrazmernim troskovima.

-Postoji jos jedna službenost za kojom je nastala potreba u vezi sa razvojem tehnicke civilizacije:

korisnik radiodifuznog prijemnika ima pravo da na susedovoj zgradi postavi antenu ako mu je

to neophodno za prijem radiodifuznog programa, a time ne ometa stanare u prijemu radiodifuznog

programa.

182. PLODOUŽIVANJE

Tri su klasične I prave lične službenosti: plodouživanje, upotreba I pravo stanovanja.

-PLODOUŽIVANJE je licna službenost koja se sastoji iz ovlascenja upotrebe i pribiranja

plodova sa tudje stvari, bez povrede njene sustine. Titular prava zove se plodouživalac (uživalac,

usufructarius), a vlasnik stvari na kojoj postoji plodouživanje naziva se gospodar stvari.

Nase danasnje pravo ne poznaje nijedan slucaj zakonskog plodouzivanja, ali je samo

plodouzivanje kao pravna ustanova izricito poznato.

Predmet plodouzivanja mogu biti stvari i prava,a takodje i imovina. Plodouzivanje na stvari

moze se odnositi i na idealan suvlasnicki deo.

Predmet plodouzivanja na stvarima mogu biti kako pokretne, tako i nepokretne stvari, ali to uvek

moraju biti nepotrosne stvari, jer samo one ispunjavaju mogu biti upotrebljene bez promene

njihove sustine. Ako za predmet ima potrosnu stvar plodouzivanje menja svoju prirodu-pretvara

se u nepravo plodouzivanje. Potrosne stvari prelaze u svojinu nepravog plodouzivaoca, a on je

duzan da po prestanku plodouzivanja vrati stvari iste vrste i u istoj kolicini, ili da nadoknadi

njihovu vrednost.

PRAVA PLODOUŽIVALACA

1.On ima pravo da stvar drži, upotrebljava i pribira plodove s nje.

2.On nema pravo na odvojene delove supstancije, niti na sokrovište, jer ni jedno ni drugo ne

predstavljaju plod.

3.U uporednom pravu-plodouzivalac stice civilne plodove srazmerno vremenskom trajanju

plodouzivanja(dan po dan),bez obzira da li su u vreme nastanka, odnosno prestanka

plodouživanja dospeli ili ne I da li su u to vreme naplaćeni ili ne.

Sto se tice naturalnih plodova u uporednom pravu je usvojeno pravilo da ih plodouzivalac stice

odvajanjem prisvajajuci i njihovu materijalnu supstanciju i njihovu vrednost.

4.U francuskom pravu on je ovlascen da pravo plodouzivanje prenese na drugoga, s`tim da se

plodouzivanje gasi smrcu predhodnog a ne novog plodouzivalaca.

U drugim zakonicima plodouzivanje je kao pravo neprenosivo, ali se moze preneti njegovo

vrsenje, mogu se u vidu zakupa i posluge preneti na drugoga koristi koje plodouzivalac ima od

stvari.

5.On moze da se koristi stvarnim sluzbenostima koje postoje u korist nepokretnosti na koju se

odnosi plodouzivanje bilo da su u pitanju službenosti ustanovljene pre konstituisanja

plodouživanja bilo u toku njegovog trajanja.

6.On nema pravo zasnivanja novih stvarnih službenosti na teret predmeta plodouzivanja, ali

upotrebu predmeta u korist drugog moze regulisati na bazi obligacionog prava (dozvoliti npr.

prolaz tacno odredjenog lica).

PLODOUŽIVAOČEVE OBAVEZE

1.plodouživalac je duzan da očuva suštinu stvari, ali ne odgovara za smanjenje vrednosti stvari

kao posledice redovne upotrebe.

2.plodouživalac snosi troškove redovnog održavanja, a vlasnik troskove koji su izazvani

starošću zdanja ili višom silom odnosno slucajem.

3.Plodouživalac je obavezan da

a)bez odlaganja obavesti vlasnika o oštećenjima stvari kao i neophodnosti vanrednih popravki,

ili preventivnih mera izazvanih opasnoscu koja se nije mogla predvideti.

b)da ga obavesti ako neko treći okupira njegovo pravo na svari.

4.po prestanku plodouzivanja plodouzivalac je duzan da stvar vrati.

Plodouzivalac odgovara za skrivljeno ostecenje ili unistenje stvari, kao i za njeno otudjenje, te

otuda:

1.)ako stvar jos postoji mora je vratiti ma koliko bila upotrebom istrosena(ostecena)

2.)ako stvari vise nema plodouzivalac se moze osloboditi odgovornosti, ako dokaze da nije kriv

za nestanak,tj. da je nestanak posledica vise sile, ili potpune istrosenosti usled upotrebe.

ZAŠTITA PLODOUŽIVANJA

U slučaju za povrede prava plodouzivanja, plodouzivalac moze koristiti petitorne tuzbe za

povacaj stvari ili prestanak smetanja, a takodje i posesorne tuzbe jer je drzalac prava.

Tuzeni u ovim sporovima moze biti kako trece lice tako i vlasnik stvari.

NASTANAK PLODOUŽIVANJA

U našem pravu plodouživanje nastaje na osnovu: 1.ugovora 2.testamentom i 3.odrzajem.

-Za nastanak na osnovu ugovora potreban je:

upis u zemljisne knjige ili intabulacione knjige, i pismena forma ugovora ako se odnosi na

nepokretonosti, a predaja stvari ako se odnosi na pokretnosti.

-Za sticanje plodouživanja odrzajem u nekim zakonicima je izricito propisano da se primenjuju

pravila koja vaze za sticanje prava odrzajem.

PRESTANAK PLODOUŽIVANJA

Plodouživanje prestaje:

1.protekom vremena ako je ustanovljeno na odredjeno vreme, a to vreme istekne pre smrti

plodouzivaoca.

2.ako u vreme plodouživaočeve smrti ugovoreno vreme nije isteklo, ili plodouživanje nije bilo

ograničeno u svom trajanju, ono se kao lučna službenost gasi smrću plodouzivaoca i uspostavlja

se puna svojina vlasnika stvari, koji je dotle imao golu svojinu.

-Postavlja se pitanje koliko traje plodouzivanje ustanovljeno u korist pravnog lica, ako u aktu o

konstituisanju plodouživanja nije određeno vreme njegovog trajanja? Postoje 2 stanovistva:

a)Po jednom je plodouzivanje u korist pravnog lica neograniceno,tj. postoji dok postoji to

pravno lice.

b)Zakonici drugih zemalja predvidjaju da plodouživanje u korist pravnog lica traje odredjeno

vreme, posle cijeg isteka se gasi. Vreme predvidjeno u odredjenim zakonicima se krece od 10 i

100 godina.

3.plodouživanje moze prestati i na osnovu ugovora i na osnovu odricanja od strane

plodouzivaoca.

4.plodouživanje prestaje ako se vlasnik poslužnog dobra protivi vrsenju plodouživanja, a

plodouzivac svoje pravo ne vrsi 3 uzastopne godine. Rec je o liberalnoj uzukapiji, o nevršenju

plodouživanja koje je kvalifikovano vršenjem pune faktičke vlasti od strane vlasnika, a koje ima

za posledicu da se gola svojina pretvara u punu svojinu.

5.Plodouživanje prestaje usled zastarelosti. Zastarelost pretpostavlja potpuno odsustvo uživanja

stvari, kako od strane samog plodouživaoca, tako I od strane lica na koje su prenete korsiti

odnosno vršenje plodouživanja(zakupac, poslugoprimac)

6.Propast stvari

1. u slucju delimicne propasti, plodouzivanje se produzava na preostalom delu .

2. u slučaju potpune propasti usled vise sile prestaje.

Ukoliko je stvar bila osigurana, plodouživanje se prosiruje na sumu osiguranja,tj. iznos koji je

isplacen na ime naknade stete.

Vlasnik nije duzan da unistenu stvar obnovi o svom trosku, ali ako to ucini, plodouživanje se

prema jednima produzava a po drugima prestanak plodouzivanja je definitivan.

183. PRAVO UPOTREBE

-PRAVO UPOTREBE je licna sluzbenost ciji je imalac ovlascen da tudju stvar upotrebljava,

pribira plodove sa nje, u granicama svojih licnih potreba i potreba clanova svoje porodice, bez

narusavanja sustine same stvari.

-U modernim pravima licna sluzbenost upotrebe nije ogranicena samo na upotrebu stvari uz

isključenje pribiranja plodova, već obuhvata I ovlašćenje pribiranja plodova.

Pravo upotrebe je danas shvaceno kao ograniceno plodouzivanje, i to u kvantitativnom smislu:

upotrebilac ne izvlaci sve koristi koje stvar prema svojim prirodnim osobinama moze dati, vec je

upotrebljava i pribira plodove sa nje prema svojim potrebama, i potrebama svoje porodice.

Zakonicima je propisano da je neprenosivo ne samo pravo upotrebe vec i njegovo vrsenje.

Pravo upotrebe nastaje I prestaje po pravilima koja važe za plodouživanje.

184. PRAVO STANOVANJA (habitatio)

-PRAVO STANOVANJA kao licna sluzbenost sastoji se u ovlascenju da se u svrhu stanovanja

koristi tudja stambena zgrada ili stan kao poseban deo zgrade. Po svojoj pravnoj prirodi to je vrsta

sluzbenosti upotrebe, ogranicena po svom predmetu na zgradu, odnosno stan, a uz iskljucenje

svih plodova.

Imalac prava stanovanja moze primiti na stan clanove svoje porodice, kao i lica koja su mu

potrebna za vodjenje domacinstva.

185.ZALOZNO PRAVO

-ZALOŽNO PRAVO je stvarno pravo na tudjoj stvari, na osnovu kojeg poverilac moze da

naplati potrazivanje iz vrednosti zalozene stvari (ako duznik ne ispuni obazvezu o dospelosti) pre

ostalih poverioca.

-Za razliku od stvarnih prava koja se odnose neposredno na stvar I zbog toga njihovim nosiocima

pružaju veliku sigurnost, obligaciona imaju u sebi jedan element neizvesnosti, jer se dešava da

dužnici zanemaruju svoje obaveze I odbija da ih ispuni ili odugovlači sa plaćanjem.U takvoj

situaciji svaki poverilac se još uvek može uzdati u to da će svoje potraživanje moći namiriti iz

dužnikove imovinske mase, prinudim putem. Ako bi neki poverilac imao založno pravo na nekoj

od duznikovih stvari, on bi mogao da iz zalozene stvari namiri svoje potrazivanje u celini,

iskljucujuci sve ostale poverioce.

Vrednost založnog prava, je u tome što obezbeđuje založnom poveriocu mogućnost namirenja I

onda kada se ostali obični poverioci ne mogu naplatiti u celini ili se ne mogu uopšte naplatiti, jer

dužnik nema dovoljno sredstava da ispuni sve obaveze.

186. VRSTE ZALOZNOG PRAVA

-Zalozno pravo moze postojati na pokretnim (rucna zaloga) i nepokretnim stvarima (hipoteka).

Kriterijum po kome se ručna zaloga I hipoteka razlikuju jeste vrsta stvari na koju se založno pravo

odnosi.

Zalaganje pokretne stvari vrši se predajom založene stvari u drzavinu, dok se nepokretnost zalaže

tako što se založno pravo upisuje u zemljišne knjige, a stvar ostaje I dalje u državini dužnika.

-U modernom pravu su se pojavljivali novi oblici zalaganja, kao sto su zalaganje robe u

magacinu, zalaganje robe u skladistima, zalaganje alata I opreme. U navedenim slucajevima zalazu

se pokretne stvari, bez predaje poveriocu u drzavinu (one ostaju kod duznika), a zalaganje i

publicitet su postizani upisom u razne vrste javnih registra. Zbog toga prema jednom mišljenju u

ovom slučaju, reč je o hipoteci, a po drugom o bezdržavinskoj zalozi.

Druga podela založnog prava izvršena je prema načinu na koji nastaje založno pravo.

Prema ovom merilu založno pravo se može podeliti na:

1.ugovorno založno pravo (ili šire, založno pravo na osnovu pravnog posla)

2.sudsko I zakonsko založno pravo

-Na pokretnim stvarima-založno pravo se najcesce osniva ugovorom. Ugovorom o zalozi se

obavezuje duznik ili neko treće lice da preda neku pokretnu stvar zaloznom poveriocu kako bi

se ovaj naplatio pre ostalih poverioca, ako mu potrazivanje ne bude placeno o dospelosti, a zalozni

poverilac se obavezuje da stvar cuva i po namirenju potrazivanja vrati neostecenu zalogodavcu.

Ugovor je osnov za pribavljanje zaloznog prava. Osim ugovora potrebna je I predaja stvari.

Poverilac stice zalozno pravo na pokretnoj stvari kada mu duznik preda stvar. Najcesce se misli na

fizicku predaju, ali dolaze u obzir i svi drugi obici predaje.

-Na nepokretnim stvarima-ugovorno založno pravo se stice upisom u zemljisne knjige, na osnovu

ugovora. Ugovor je pravni osnov a pored njega je potreban i nacin sticanja tj. upis u javne knjige:

sto posebno dolazi do izrazaja kod hipoteke koja ne moze postojati bez javnih knjiga(hipotekarni

poverilac ne moze imati nepokretnosti u drzavini).

Odstupanje postoji kod zakonske hipoteke kod koje nije potreban upis u javne knjige.

187. SUDSKO ZALOZNO PRAVO

Postoji na pokretnim i nepokretnim stvarima.

1.NA POKRETNIM STVARIMA se sudsko založno pravo stice popisom stvari u izvrsnom

postupku.

Sudska zaloga nastaje u postupku izvrsenja protiv duznika, koji nije ispunio obaveze o dospelosti,

te je poverilac na osnovu pravosnazne sudske odluke predlozio prinudno izvrsenje. Ako postoji

vise poverilaca red prvenstva među založnim pravima odredjuje se prema danu kada je popis

izvrsen, a ako je izvrsen istovremeno za više potraživanja, prvenstvo ima onaj poverilac ciji je

predlog za izvrsenje ranije primljen u sudu.

-Sud moze odrediti na predlog poverioca da popisane stvari predju na čuvanje samom poveriocu

ili trećem licu.

Ako je reč o čuvanju gotovog novca, hartije od vrednosti, dragocenosti, stvari idu u sudski depozit.

Pokretne stvari na kojima je popisom osnovano sudsko zalozno pravo, mogu ostati i dalje u rukama

duznika. Ovakva situacija je nepovoljna za poverioca jer se može dogoditi da dužnik stvar sakrije,

uništi je ili otuđi.

Ako duznik otudji stvar može doci do sukoba dva pravna interesa: interesa pribavioca jeste u

tome da dobije pravo svojine bez ikakvih tereta, interes založnog poverioca je da se namiri iz

založene stvari.

2.Sudsko zalozno pravo na NEPOKRETNIM STVARIMA stice se upisom u zemljisne ili druge

javne knjige.

Sudska odluka, baš kao I ugovor predstavlja samo PRAVNI OSNOV, a za zasnivanje sudskog

zaloznog prava(sudske hipoteke) potreban je i način sticanja. U izvrsnom postupku prilikom

uknjizenja sudskog zaloznog prava, u zemljisnoj knjizi se izričito oznacava da je potrazivanje

izvrsivo. Na osnovu toga poverilac može zahtevati prinudno izvršenje radi namirenja svog

potraživanja protiv svakog trećeg lica koje stekne pravo svojine na nepokretnosti bez podizanja

hipotekarne tužbe.

Ako je poverilac od ranije imao uknjiženo pravo hipoteke na osnovu ugovora I potom stekao

izvršnu ispravu, sud će na predlog poverioca, odrediti da se u zemljišnoj knjizi zabeleži izršivost

potraživanja.

Na podrucju gde nema zemljisnih knjiga, ili su unistene, ili nepokretnost nije bila upisana u

zemljisnu knjigu-sudsko zalozno pravo stice se na odgovarajuci nacin predvidjen republickim

zakonom.

188. ZAKONSKO ZALOZNO PRAVO

Zasniva se kada nastanu cinjenice predvidjene zakonom.

1.Ugovorno zalozno pravo nastaje ako se duznik saglasi da stvar preda poveriocu u zalogu, ili da

optereti svoju nepokretnost u njegovu korist. Zakonsko založno pravo nastaje i kad duznik na to ne

pristane.

2.Ugovorno založno pravo nastaje kada je pokretna stvar prrdata poveriocu, ili kada je za

nepokretnosti izvrsen upis u javne knjige. Zakonsko založno pravo moze postojati i bez publiciteta.

Kod pokretnih stvari za zakonsko založno pravo nije potrebno da duznik preda stvar zaloznom

poveriocu u drzavinu(kao kod uzp). Zakonsko zalozno pravo mogu imati lica (špediteri,

prevoznici) koja su u jednom trenutku imala drzavinu stvari ali je sad nemaju. Zakonsko založno

pravo se ne upisuje u zemljisne knjige.

3.Zakonsko založno pravo ima po pravilu pravo prvenstva u odnosu na ugovorno zalozno pravo.

-ZAKONSKA HIPOTEKA nema publicitet koji se obezbedjuje ugovornoj i sudskoj hipoteci. U

tome lezi i slaba strana zakonskog zaloznog prava, jer treća lica ne mogu saznati za njegovo

postojanje iz javnih knjiga u koje se inace takva prava upisuju.

-DRUŠTVENO POLITIČKE ZAJEDNICE imaju zakonsko založno pravo na nepokretnosti

poreskog obaveznika, radi obezbedjivanja neisplacenih poreza i doprinosa, koji se odnose na tu

nepokretnost, i koji su dospeli za poslednjih godinu dana. Jedino se troskovi izvrsnog postupka

namiruju pre ovih potrazivanja. U ovom slučaju postoji izuzetak: jer docnije nastalo zakonsko

založno pravo ima prvenstvo u odnosu na ranije stecenu ugovornu hipoteku.

189. NACELA ZALOZNOG PRAVA

Izmedju rucne zaloge i hipoteke ima niz razlika u pogledu nacina zalaganja, drzavine, prava i

obaveza subjekata u zaloznopravnom odnosu itd. Ipak, postoje izvesna najopstija pravila koja se

primenjuju na obe vrste zaloznog prava, a to su:

1. nacelo akcesornosti

2. nacelo oficijelnosti pri realizovanju potrazivanja obezbedjenog zaloznim pravom

3. nacelo specijalnosti

4. nacelo nedeljivosti.

190. NAČELO AKCESORNOSTI

- NAČELO AKCESORNOSTI oznacava da je zalozno pravo sporedno pravo i zbog toga zavisno

od prava potrazivanja kao glavnog prava. Njegovo postojanje zavisi od postojanja punovaznosti

prava potrazivanja. Ako je konstituisano za obezbedjenje potrazivanja koje je nastalo iz nistavog

pravnog posla, zalozno pravo ne moze opstati, jer potrazivanje nije punovazno, pa zalozni duznik

moze zahtevati povracaj zalozene pokretne stvari, odnosno ispis hipoteke iz zemljisnih knjiga.

-Odstupanja od nacela:

1.Založno pravo moze biti konstruisano za obezbedjenje uslovnog ili buduceg potrazivanja. Tu

postoji odstupanje od nacela akcesornosti, jer zalozno pravo obezbedjuje potrazivanje koje jos ne

postoji, ili potrazivanje koje mozda nece nastati.

2.Izvesno odstupanje od nacela akcesornosti postoji i u slucaju zastarelosti potrazivanja. Prema

opstim pravilima, kada protekne rok zastarelosti, poverilac se ne moze namiriti iz imovinske mase

duznika prinudnim putem. Ali, ako je potrazivanje obezbedjeno rucnom zalogom ili hipotekom,

poverilac se, i pored toga sto je rok zastarelosti istekao moze namiriti iz vrednosti zalozene stvari

ako je drzi u rukama ili ako je njegovo zalozno upisano u javne knjige.

Duznik i dalje duguje poveriocu, samo sto se njegova obaveza pretvara u prirodnu obavezu. Otuda

je odstupanje od nacela akcesornosti manje nego sto izgleda na prvi pogled.

3.Jos jedno odstupanje od nacela akcesornosti predstavlja tzv. SVOJINSKA HIPOTEKA - slucaj

kada sopstvenik stekne pravo hipoteke na sopstvenoj neoprkretnosti. U nasem pravu svojinska

hipoteka ne moze nastati izvorno, od pocetka postojanja zaloznog prava, sto je slucaj u nemackom

pravu, nego samo ako dodje do konsolidacije, tj. do sjedinjenja svojstva hipotekarnog poverioca i

sopstvenika hipotekarne nepokretnosti u jednoj licnosti. To se moze dogoditi ako hipotekarni

poverliac nasledi sopstvenika hipotekovane nepokretnosti (ili obrnuto ako sopstvenik nasledi

hipotekarnog poverioca), ako kupi hioptekovanu nepokretnost ili ako sopstvenik hipotekovane

nepokretnsti isplati obavezu.

191. NAČELO OFICIJELNOSTI

-Prema NAČELU OFICIJELNOSTI, založni poverilac moze namiriti svoje potrazivanje iz

zalozene stvari jedino sudskim putem. Ako duznik ne isplati dug o dospelosti, zalozni poverilac

moze realizovati potrazivanje koje je obezbedjeno zaloznim pravom iz vrednosti zalozene stvari.

Zalozni poverilac treba da se obrati sudu i da zatrazi javnu prodaju. U skladu sa načelom

oficijelnosti pri realizovanju potraživanja, u nasem pravnom sistemu je zabranjena tzv.lex

commissoria.

Kao sto je nedozvoljeno da se zalozni poverilac naplati iz zalozene stvari na osnovu jednostrane

izjave volje, tako je isto zabranjena svaka ugovorna odredba kojom se u trenutku zakljucenja

ugovora o zalozi, predvidja da ce zalozena stvar preci u svojinu zaloznog poverioca, ako njegovo

potrazivanje ne bude namireno o dospelosti ili da ce u takvom slucaju poverilac moci zalozenu

stvar zadrzati za sebe ili je prodati po unapred odredjenoj ceni.

-Medjutim, iste odredbe su punovazne kada su ugovorene u trenutku dospelosti duznikove

obaveze. Ako nije u stanju da svoju obavezu isplati o dospelosti, on moze:

1.prepustiti stvar poveriocu u svojinu, ali po ceni koja ce biti utvrdjena u pregovorima izmedju

njega i poverioca.

2.moze dozvoliti poveriocu da stvar proda iz slobodne ruke.

Ali, u oba slucaja on ce prihvatiti poveriocevu ponudu samo ako mu omogucava povoljniji ishod

nego sto bi onaj koji bi nastao javnom prodajom zalozene stvari u izvrsnom postupku.

192. NAČELO SPECIJALNOSTI

-Nacelo specijalnosti oznacava:

1. da se zaloznim pravom moze obezbediti samo odredjeno potrazivanje jednog poverioca

2. da zalozno pravo moze postojati samo na odredjenoj stvari a ne na svim stvarima zalogodavca.

-Nacelo specijalnosti je znacajna tvorevina modernog prava, u odnosu na rimsko pravo u kome se

hipoteka mogla odnositi na sve stvari duznika. Medjutim, nacelo specijalnosti vazi i primenjuje se i

na zalozno pravo na pokretnim stvarima iako to nije izričito proglašeno u zakonu. Zakonska

potvrda, uostalom, nije ni potrebna, jer zalozno pravo na pokretnoj stvari nastaje u trenutku predaje

poveriocu, a da bi se stvar predala poveriocu potrebno je da bude odredjena.

-Potrazivanje mora biti odredjeno:

1.To znaci da ako jedan poverilac ima vise potrazivanja prema istom duzniku, treba da bude

odredjeno, koje potrazivanje(ili koja izmedju vise potrazivanja) je obezbedjeno zaloznim pravom.

2.Odredjenost znaci i to da treba da bude naveden pravni posao (ili drugi izvor) iz koga je

potrazivanje nastalo.

3.Najzad, prema nacelu specijalnosti, treba da bude oznacen tacan iznos potrazivanja.( I to ne

samo glavnog potraživanja nego I iznos kamata)

-Stvar na koju se odnosi zalozno pravo takodje mora biti odredjena. Kada takvo specijalno pravo

zaloge postoji na stvari, ona je izuzeta od opste sudbine duznikovog imovinskog stanja i

podvrgnuta namirenju samo zaloznog poverioca. Otuda je specijalnost zaloznog prava u interesu

zaloznog poverioca.

-Odstupanja:

1.Prvo odstupanje od nacela specijalnosti ogleda se u tome sto se zaloznim pravom moze se

obezbediti i uslovno ili buduce potrazivanje. Na primer, jedno lice uzme u zakup camac na moru

i ostavi sat u zalogu za slucaj da prouzrokuje stetu prilikom voznje (kauciona zaloga).

2.Drugo odstupanje od odredjenosti potrazivanja predvidjeno je samo za zalozno pravo na

pokretnim stvarima (rucna zaloga).

Ako je posle zaključenja ugovora o zalozi, a pre namirenja potraživanja obezbeđenog zalogom,

zalogoprimac stekao jos neka potrazivanja iz ugovora sa zalogodavcem, onda zalozno pravo sluzi

za obezbedjenje docnije nastalih potrazivanja.

*ако је потребно дописати кауциону кредитну хипотеку из књиге стр245.

193. NAČELO NEDELJIVOSTI

-Zalozno pravo je po svojoj prirodi nedeljivo. U nasem pravu nedeljivost je predvidjena u slucaju

zaloznog prava na nepokretnosti, ali nema sumnje da se ovo nacelo primenjuje i kad je rec o

pokretnim stvarima. Nacelo nedeljivosti ispoljava se u sledecem: cela zalozena stvar obezbedjuje

potrazivanje sve dok ono ne bude u potpunosti namireno. Otuda zalozno pravo je nedeljivo:

1.u pogledu potrazivanja koje je obezbedjeno zalogom ( zaloga obezbedjuje celo potrazivanje)

2.u pogledu zalozene stvari ( cela zalozena stvar obezbedjuje potrazivanje).

-Duznik nema pravo da zahteva ni povracaj cele zalozene stvari ni vracanje dela stvari u slucaju

kada je isplatio deo duga.

Neki pravnici smatraju da pravilo treba primeniti i u slucaju kad je u zalogu dato vise stvari, sto

znaci da posle delimicnog ispunjenja duznik ne moze zahtevati vracnje jedne od njih.

-Ako se usled nasledjivanja (ili drugih razloga) potrazivanje ili obaveze podele na vise lica,

zalozeno pravo ostaje nedeljivo i obezbedjuje celinu potrazivanja.

Ako umre duznik, poverilac moze suprostativiti svoje zalozno pravo bilo kom nasledniku sve dok

potrazivanje ne bude namireno u potpunosti.

-Zalozno pravo je nedeljivo i kad je rec o zalozenoj stvari. Zalozena stvar u celini sluzi za

namirenje potrazivanja obezbedjenih zaloznim pravom. Ako dodje do fizicke deobe zalozene

stvari, zalozno pravo postoji i dalje i opterecuje sve delove stvari.

194. RUČNA ZALOGA

-Zalozno pravo na pokretnim stvarima naziva se RUČNA ZALOGA.

Zalogodavac, po pravilu, predaje pokretnu stvar u ruke zaloznom poveriocu za obezbedjenje

potrazivanja, a ovaj se moze naplatiti iz vrednosti zalozene stvari ako duznik ne ispuni obavezu u

trenutku dospelosti.

Nije neophodno da stvar bude kod zalogoprimca, bitno je samo da nije kod zalogodavca.

Zalozno pravo tada nastaje u trenutku kad zalogodavac obavesti poverioca kod koga se stvar nalazi

da je zakljucen ugovor o zalozi sa drugim poveriocem i naloži mu da po naplati svog potrazivanja

stvar preda drugom poveriocu.

U trenutku zasnivanja drugog po redu zaloznog prava zalozena stvar se nalazi u rukama prvog

zaloznog poverioca i drugi poverilac drzi zalozenu stvar posredstvom prvog poverioca. Kada prvi

zalozni poverilac naplati svoje potrazivanje, duzan je da stvar preda drugom zaloznom poveriocu, a

ne da je vrati zalogodavcu.

-Zalozno pravo na pokretnoj stvari najcesce se zasniva:

1.ugovorom, mada moze nastati i na osnovu

2.na osnovu sudske odluke

3.po samom zakonu.

Iz ugovora o zalozi nastaje obaveza za duznika ili za trece lice da preda stvar zalogoprimcu.

Zalogoprimac do trenutka predaje nema nikakvu obavezu iz ugovora o zalozi.

-Založno-pravni odnos

Kod ugovornog zaloznog prava, on je lice koje ima pravo potrazivanja obezbedjeno zalogom

(zalozni poverilac). Za obezbedjenje tog potrazivanja njemu je predata u zalogu pokretna stvar. U

trenutku predaje, zalogoprimac stice zalozno pravo na stvari i to pravo moze suprostaviti svim

trecim licima.

Zalogodavac je lice koje je dalo stvar u zalogu. To je najcesce duznik iz obligaciono-pravnog

odnosa sa poveriocem.On se obavezuje da preda stvar zalogoprimcu radi obezbedjenja za slucaj da

ne bude moglo da svoju obavezu ispuni o roku.

Pravilo je da stvar moze punovazno dati u zalogu samo sopstvenik, ili lice, koje ima sposobnost da

raspolaze stvarima koje daje u zalogu.

-Objekt rucne zaloge moze biti svaka pokretna stvar koja se nalazi u prometu. Isto tako moze se

zaloziti i suvlasnicki udeo. U tom slucaju zalozni poverilac ima sudrzavinu ( posrednu ili

neposrednu) zajedno sa ostalim suvlasnicima. Stvar na koju se odnosi zalozno pravo mora biti

odredjena. Najcesce se u zalogu daju individualno odredjene i nepotrosne stvari.

195. ZALOGOPRIMČEVA PRAVA

-Zalogoprimac ima pravo da se naplati iz vrednosti zalozene stvari ako njegovo potrazivanje ne

bude namireno o dospelosti. To je osnovno zalogoprimcevo pravo.

Zalogoprimac treba da podnese tuzbu protiv duznika kojim ce zahtevati isplatu duga.

Pravosnazna odluka suda, kojom se duzniku nalaze da isplati dug, sluzi zalogoprimcu kao

izvrsna isprava. Na osnovu te odluke, zalogoprimac moze podneti predlog sudu da se zalozena

stvar proda na javnoj prodaji u izvršnom postupku radi namirenja potrazivanja obezbedjenog

zalogom. Pravilo je da se stvar prodaje na javnoj prodaji. Ali, ako stvar ima berzansku ili trzisnu

cenu, sud neće narediti javnu prodaju nego će doneti odluku da se stvar proda po tekucoj ceni.

-Zalogoprimac ima pravo, da iz cene koja se dobije prodajom zalozene stvari, naplati

1.glavno potrazivanje

2.kamatu

3.troskove koje je ucinio za cuvanje zalozne stvari

4.kao i one oko realizovanja potrazivanja obezbedjenog zalogom.

Ako se zalozena stvar nalazi u njegovim rukama, zalogoprimac se moze namiriti iz cene koja se

dobije prodajom i u slucaju kada je njegovo potrazivanje zastarelo. Ovo pravilo se odnosi na

glavno potrazivanje. Ako je zastarelo potrazivanje kamate, zalogoprimac se ne moze namiriti ni iz

imovinske mase duznika, niti iz zalozene stvari.

-Zalogoprimac ima pravo da se naplati iz vrednosti postignute prodajom zalozene stvari pre

ostalih poverilaca.

Zalogoprimac iskljucuje iz namirenja sve:

1.zalozne poverioce koji su zalozno pravo stekli posle njega i

2.sve obicne (hirograferne) poverioce bez obzira da li je njihovo potrazivanje nastalo pre ili posle

njegovog potrazivanja.

Red po kome se isplacuju zalozni poverioci u slucaju visestrukog zalaganja jedne iste pokretne

stvari odredjuje se prema vremenu kad su nastala njihova zalozna prava.

-Zalogoprimac ima pravo na drzavinu na zalozenoj stvari. Drzavina je neophodan uslov za

postojanje rucne zaloge za sve vreme trajanja zaloznog prava. Poverilac stice zalozno pravo u

onom trenutku kada mu zalogodavac preda stvar u drzavinu.

Ne moze postojati rucna zaloga ako duznik zadrzava fakticku vlast na stvari. Ali to ne znaci da je

za postojanje založnog prava neophodno da zalozni poverilac stekne iskljucivu fakticku vlast na

stvari.

1.Otuda je moguce da zalogoprimac ima sudrzavinu na zalozenoj stvari bilo sa trecim licem (npr.

kada je zalozen suvlasnicki deo automobila, pa zalogoprimalac drzi stvar zajedno sa ostalim

suvlasnicima) ili sa zalogodavcem.

2.Takodje nije neophodno da zalogoprimac ima zalozenu stvar u svojim rukama, on moze vrsiti

drzavinu posredstvom treceg lica.

-Dok postoji zalozno pravo, zalozni poverilac je duzan da se pasivno ponasa prema zalozenoj

stvari.

-Pravilo je da zalozni poverilac NEMA PRAVO DA UPOTREBLJAVA ZALOŽENU STVAR.

Ako se stvar upotrebljava bez dozvole njegova odgovornost za zalozenu stvar se pooštrava i on je

duzan da naknadi stetu koja je slucajno nastala. Uz to zalogodavac moze zahtevati da se zalozena

stvar oduzme iz ruku zalogoprimca i preda trecem licu da je ono drzi za zalogoprimca.

Pravilo da zalogoprimac nema pravo da upotrebljava zalozenu stvar je dispozitivnog karaktera.

Otuda zalogodavac i zalogoprimac mogu ugovorom predvideti pravo upotrebe zalozene stvari.

Ovakav ugovor ili sporedna odredba u ugovoru o zalozi naziva se ANTIHREZA ( antichresis). U

slucaju kada zalogoprimac ima pravo da upotrebi zalozenu stvar (npr vozi se zalozenim

automobilom), koristi postignute upotrebom zalozene stvari odbijaju se od vrednosti potrazivanja i

to najpre od troskova na ciju naknadu zalogoprimac ima pravo, zatim od dugovane kamate i najzad

od glavnice.

-Zalogoprimac ima pravo da PRIBIRA PLODOVE koje daje zalozena stvar. I ovaj slucaj naziva

se antihreza (antichresis). Zalogoprimac je duzan da iznos cistog prihoda od plodova odbije od

troskova na ciju naknadu poverilac ima pravo, zatim od kamate i najzad od glavnice. I ovo pravilo

je dispozitivne prirode, te ugovornici mogu predvideti da je zalogoprimac duzan da preda plodove

zalogodavcu, ali tada nema uracunavanja prihoda od plodova u iznos potrazivanja.

3.Zalozni poverilac ima pravo da od zalogodavca ZAHTEVA DRUGU STVAR u zalogu, ako

zalozena stvar ima neki materijalni ili pravni nedostatak te zbog toga ne predstavlja dovoljno

obezbedjenje za poverioca.

-Inace zalogoprimac ima pravo na DOPUNU ZALOGE ako je zalozena stvar imala nedostatke

u času zalaganja, a to znaci u trenutku predaje ili u trenutku kad zalogodavac pismeno obavesti

zalogoprimca o zakljucenju ugovora o zalozi sa drugim zalozenim poveriocem.

Ako posle toga dodje do smanjenja vrednosti zalozene stvari ( a nije rec o skrivenim nedostacima),

zalogodavac nije duzan dati drugu stvar u zalogu. Isto tako ako zalozena stvar propadne usled vise

sile, ili krivicom treceg lica, zalogodavac nije duzan da ponovo uspostavi zalogu.

-Pored prava na drzavinu zalogoprimac ima PRAVO SLEDOVANJA. Ako mu stvar bude oduzeta

on moze zahtevati njen povracaj. Njemu najpre stoje na raspolaganju drzavinske tuzbe i

samopomoc. Ali, zalogoprimac ima i posebnu petitornu tuzbu za povracaj stvari (vindicatio

pignoris). Zalogoprimac ce pobediti u sporu i uspeti da vrati stvar ako tuzeni:

1. nema nikakav pravni osnov na drzavinu

2. ima slabiji pravni osnov od zalogoprimca

196. ZALOGOPRIMČEVE OBAVEZE

-Zalogoprimac ima obavezu da ČUVA ZALOŽENU STVAR sa pažnjom dobrog domaćina,

odnosno kada je rec o ugovorima u privredi sa paznjom dobrog privrednika. Ovakvu obavezu

zalogoprimac ima u svakom slucaju bez obzira da li ima pravo da zalozenu stvar upotrebljava ili

ne. On je dužan da stvar čuva i kad je ne upotrebljava, kao sto je duzan da je čuva i prilikom

upotrebe.

Ako zalogoprimac ne čuva zalozenu stvar kako treba, zalogodavac moze zahtevati od suda da se

stvar oduzme od zalogoprimca i da se preda nekom trecem licu na cuvanje.

-Zalogoprimac, u nacelu, NEMA PRAVO DA UPOTREBLJAVA založenu stvar. Pravilo je

dispozitivne prirode i uglavnom o zalozi moze se predvideti zalogoprincevo pravo da upotrebljava

stvar. Zalozni poverilac ima obavezu da zalozenu stvar vrati zalogodavcu kada njegovo

potrazivanje bude namireno. Cim je dug izmiren pravo potrazivanja se gubi, a sa njim prestaje i

zalozno pravo kao akcesorno pravo i zalozni poverilac je duzan da zalozenu stvar vrati.

-Ono sto je ZALOGOPRIMČEVO PRAVO, predstavlja ZA ZALOGODAVCA OBAVEZU i

obrnuto, zalogoprimceva obaveza predstavlja za zalogodavca pravo.

U trenutku zakljucenjua ugovora o zalozi, nastaje obaveza za zalogodavca da preda stvar u

drzavinu zalogoprimcu ili ispravu koja mu daje iskljucivo pravo raspolaganja stvari. To je jedina

obaveza koja nastaje u casu zakljucenja ugovora o zalozi.

Zalogoprimac do predaje jos nema nikakvu obavezu. Njegove obaveze pocinju u trenutku kada mu

zalogodavac preda zalozenu stvar ili ispravu.

197. PRENOS ZALOŽNOG PRAVA

-Zalozno pravo samo za sebe ne moze se prenositi. Otuda zalogoprimac kao ustupilac prava moze

preneti na trece lice (prijemnika) svoje pravo potrazivanja prema zalogodavcu. Tada zajedno sa

potrazivanjem na prijemnika prelazi i zalozno pravo kao akcesorno pravo. Zalogodavac ne moze

spreciti ustupanje prava potrazivanja, jer se njegov pristanak ne trazi. Dovoljno je samo da ga

ustupilac obavesti o ustupanju. Ali zalogodavac se moze suprostaviti tome da zalozena stvar

dodje u ruke prijemnika i bez pristanka zalogodavca ustupilac je ne moze predati prijemniku.

-U slucaju ustupanja prijemnik stice i pravo potrazivanja i zalozno pravo kao akcesorno pravo.

Posle ustupanja potrazivanja obezbedjenog zalogom, zalogoprimac (ustupilac potrazivanja) gubi

zalozno pravo, cak i kada stvar ostaje u njegovoj neposrednoj drzavini. Zalozno pravo stice

prijemnik, iako nema zalozenu stvar u svojim rukama. On ima posrednu drzavinu, jer stvar drzi

posredstvom ustupioca koji je i neposredni drzalac.

198. ПОДЗАЛОЖНО ПРАВО

Као што се потраживање може заложити, може се заложити и потраживање обезбеђено

залогом. Ако заложни поверилац своје потраживање може да уступи трећем лицу, а то

значи да њиме располаже у потпуности, онда по принципу ``ко може више може и мање``

има право и да своје потраживање заложи, јер то представља само делимично располагање.

Стога се поставља питање шта бива ако се залогодавац успротиви да ствар, коју је он дао у

залогу своме повериоцу, иде у руке трећем.

У нашем праву треба разликовати два случаја: први, када залогодавац дозволи да се

заложена ствар даље заложи, и други када овакву дозволу ускрати.

1.У првом случају залагање потраживања повлачи за собом и предају заложене ствари у

непосредну државину залогопримчевом повериоцу.

2.У другом случају иако је залогодавац ускратио дозволу, залогопримац може заложити

своје потраживање, а залагање потраживања прати и заложно право које га обезбеђује.

Подзалогопримац ће стећи заложно право као и у случају уступања потраживања, али ће на

заложеној ствари имати посредну државину, док ће непосредну државину имати и даље

залогопримац. У том случају, дакле, залогопримац ће чувати ствар за обојицу: за себе и за

свог повериоца, подзалогопримца.

-Исплата потраживања које је дато у подзалогу зависи од тога да ли је залогодавац

пристао на подзалагање. Ако је дао дозволу, он треба да исплату понуди подзалогопримцу, а

подзалогодавца само да обавести о исплати. У другом случају ако залогодавац није дао

дозволу за подзалогу, он треба да дуговани износ у тренутку доспелости положи у суд.

-Заложно право ПРЕСТАЈЕ када престане потраживање чије је испуњење обезбеђено

залогом. У том случају поверилац је дужан да врати заложену ствар залогодавцу. Ако је

потраживање застарело, поверилац се може намирити из вредности заложене ствари, ако је

држи у рукама.

Остали случајеви престанка заложног права су:

1.одрицање залогопримца од заложног права

2.протек рока (ако је трајање заложног права ограничено роком)

3.пропаст заложене ствари

4.консолидација (случај када заложни поверилац постане сопственик заложене ствари)

изузев ако на истој ствари постоје заложна права трећих лица

5.конфузија (сједињење потраживања и дуга у једном лицу)

6.јавна продаја заложене ствари.

199. ЗАЛОЖНО ПРАВО НА ПРАВИМА

-Поверилац може обезбедити своје потраживање према дужнику и на тај начин што ће му

дужник, уместо ствари, заложити неко своје потраживање према трећем лицу. У залогу се

могу дати сва потраживања изузев оних која су непреносива по својој природи, она чији је

пренос забрањен, као и она која су везана за личност дужника.

-За залагање потраживања потребан је најпре уговор о залози између заложног повериоца и

залогодавца. Овим уговорм залогодавац се обавезује да на залогопримца пренесе ради

обезбеђења неко своје потраживање, које залогопримац може наплатити ако му залогодавац

о доспелости не исплати дуг. Када је реч о залагању потраживања, постоје три лица:

1.залогопримац (заложни поверилац)

2.залогодавац ( лице које је залогопримчев дужник и истовремено поверилац потраживања

које се залаже)

3.дужник (из заложеног потраживања)

У овом случају потребан је одређени начин прибављања заложног права (modus acquirendi).

За то је потребно, као и код уступања потраживања, да дужник буде обавештен о уговору.

У овом случају потребно је да обавештење буде у писменом облику.

-Залгање потраживања која су садржана у хартијама од вредности врши се на разне начине

већ према врсти хартије.Нпр. потраживање садржано у обвезници на доносиоца залаже се

простом предајом хартије. Давање у залогу потраживања садржаних у хартијама по наредби

врши се заложним индосаментом.

ОСТВАРИВАЊЕ ЗАЛОЖНОГ ПРАВА

У нашем праву залагања, најзначајнија овлашћења има залогопримац. Потраживање и

после залагања припада залогодавцу. У томе се огледа једна од најважнијих разлика између

уступања (цесије) потраживања и залагања. У случају уступања уступилац преноси

потраживање и престаје да буде поверилац, у другом случају залогодавац и после залагања

остаје поверилац и потраживање не прелази на залогопримца, него му служи само као

обезбеђење. Ако дакле, залогодавац добровољно исплати дуг залогопримцу, заложно право

за потраживање престаје и овлашћења се враћају залогодавцу, те од тог тренутка он поново

успоставља потраживање у пуном обиму.

-Радње којом залогопримац врши овлашћење из заложног потраживања, обележене су у

неким правним системима као његова права. У ЗОО оне су посматране као дужност

залогопримца.

-Ако заложено потраживање даје право на камате, залогопримац има право да их прибира.

Он је то дужан и да чини. Залогопримац је дужан да наплаћену своту урачуна у износ свог

потраживања, тако што их пребија најпре са трошковима на чију накнаду има право, затим

са каматом и најзад са главницом.

-Наше право предвиђа да залогопримац не само што има право, него је и дужан да

предузима мере за заштиту заложеног потраживања. Залогопримац не може слободно

одлучити да и ће их предузимати. Како је то истовремено и његова дужност, залогопримац

ће ако их пропусти бити одговоран залогодавцу за штету коју овај услед тога претрпи.

-Када заложено потраживање доспе за наплату залогопримац је дужан примити испуњење

које понуди дужник. После обавештења о залагању, дужник може испунити своју обавезу

само залогопримцу и отуда ако би се десило да залогопримац пропусти или одбије да прими

испуњење, залогодавац би услед тогао могао претрпети штету.

-Ако је предмет заложног потраживања нека ствар, залогопримац ће после испуњења

дужникове обавезе стећи право залоге на тој ствари. Тако се заложно право на потраживање

претвара у заложно право на ствари.

-Кад је предмет потраживања новац. Код оваквих потраживања, ако залогопримчево

потраживање није доспело, он је ипак овлашћен да наплати износ доспелог, заложног

потраживања, али је дужан да на захтев залогодавца наплаћени износ положи у суд. Ако је

залогопримчево потраживање доспело и ако је предмет тог потраживања новац,

залогопримац има право да прими исплату коју понуди дужник и да из новчане своте коју је

наплатио од дужника задржи онолико колико му дугује залогодавац. Остатак новца дужан је

предати залогодавцу.

ЗАЛАГАЊЕ ОСТАЛИХ ПРАВА

Заложни дужник може дати у залогу нпр. ауторско право, право патента, право лиценце,

право плодоуживања (уколико се односи на потраживање закупнине, када је плодоуживалац

закључио уговор о закупу), заложно право. Насупрот томе, не могу се заложити стварне

службености, личне службености, лична права, права на издржавање, права која су призната

одређеном лицу, с обзиром на његова лична својства.

200. REGISTROVANA ZALOGA- POJAM, VRSTE, STICANJE

-Registar zaloge je javni registar zaloznih prava na stvarima fizickih I pravnih lica. To je

jedinstvena baza elektronskih podataka vezana za zalogu. Registar zaloge vodi agencija preko

registratora, koji se imenuje na 4 godine.

-Registrator ima ovlascenja I obaveze da:

1.se stara o zakonitom I azurnom vodjenju registra zaloge,

2.blize odredjuje nacin vodjenja registra zaloge,

3.donosi odluke po zahtevu za upis,

4.propisuje obrazce zahteva za upis I brisanje podataka, iz registra zaloge,

5.preduzima druge radnje potrebne za pravilno funkcionisanje registra.

Registar zaloge dosptupan je svim licima, podaci iz registra su javni.

-Registar zaloge sadrzi:

1.podatke o zalogodavcu I duzniku kada to nisu ista lica, kao I poveriocu,

2.podatke kojima se blize određuje stvar ili pravo koje je predmet zaloge,

3.kao I podatke kojima se blize odredjuje potrazivanje uz naznacenje osnovnog I max.iznosa,

4.podatke o postojanju spora povodom zaloznog prava ili predmeta zaloge,

5.podatke da je zapocet postupak namirenja.

-Postupak upisa u registar zaloge pokrece se podnosenjem zahteva za upis, uz zahtev se prilaze:

1.dokumentacija na osnovu koje se trazi upis u registar zaloge,

2.izjava zalogodavca da pristaje na upis ukoliko zahtev podnosi poverilac,

3.dokaz o uplati naknade za upis u registar zaloge.

Registrator resenjem odobrava upis, a zakljuckom odbacuje zahtev. Protiv resenja ili zakljucka

moze se izjaviti žalba u roku od 15 dana od dana dostavljanja.

Ugovorom o zalozi zalogodavac se obavezuje poveriocu da ce obezbediti njegovo potrazivanje,

tako sto ce njegovo potrazivanje na svojoj stvari upisati u registar zaloge.

-Ugovor o zalozi sadrzi:

1.dan zakljucenja,

2.ime I prezime ili firmu,

3.prebivaliste, odnosno sediste poverioca I zalogodavca,

4.predmet zaloznog prava

5.podatke o potrazivanju koje se obezbedjuje zaloznim pravom.

-Upis zaloznog prava u registar zaloge mogu traziti poverilac(tada potreban pristanak zalogodavca)

ili zalogodavac. Poverilac cije je zalozno pravo upisano u registar zaloge moze se naplatiti pre

ostalih poverilaca. Ako zalogodavac nije vlasnik stvari, upis u registar zaloge nema pravno dejstvo.

-Predmet zaloge mogu biti:

1.individualno odredjena stvar kojom zalogodavac moze slobodno raspolagati,

2.pokretne stvari odredjene po vrsti,

3.suvlasnicki udeo,

4.buduce stvari I prava,

5.pravo potrazivanja zalogodavca prema duzniku.

Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na zalogu vazduhopolova I brodova, hartija od vrednosti-

registar sa posebnim propisima.

-Pravna dejstva ugovora o zalozi(obaveze I prava zalogodavca): duzan da po zakljucenju

ugovora cuva predmet sa paznjom dobrog domacina, da ga odrzava u ispravnom stanju. Ima

pravo: da I posle upisivanja zaloznog prava drzi stvar, da je upotrebljava, da pribira plodove, da

izda predmet u zakup, moze otudjiti predmet.

-Prestanak zaloznog prava: usled isplate duga, kada predmet zaloznog prava propadne, usled

javne ili druge prodaje izvrsene radi namirenja poverioca, kada se zalozni poverilac odrekne svog

prava u pismenoj formi.

201. REGISTROVANA ZALOGA - NAMIRENJE

Ako duznik ne ispuni svoju obavezu, poverilac stice pravo da iz vrednosti predmeta koji je zalozen

namiri svoje glavno potrazivanje, kamatu I troskove oko ostvarenja naplate potrazivanja. Visak

cene dobijen prodajom stvari duzan je vratiti zalogodavcu, u roku od 8 dana, inace mu placa

zateznu kamatu. Namirenje pocinje obavezom poverioca da preporucenim pismom obavesti

zalogodavca, ili treće lice kod kojeg se stvar nalazi o nameri da svoje dospelo potrzazivanje

namiri iz vrednosti zalozene stvari. U registar zaloge se upisuje da je zapoceto namirenje.

Zalogodavac je duzan da saradjuje sa poveriocem u postupku namirenja, da mu pruzi potrebna

obavestenja, da mu preda predmet zaloznog prava ili ispravu za sticanje drzavine, do predaje duzan

da se uzdrzava od radnji koje mogu umanjiti vrednost stvari.

Postoji nekoliko nacina namirenja:

1.sudska prodaja

2.vansudska prodaja (moze je izvrsiti po proteku 30 dana od upisa pocetka namirenja u registar

zaloge)

3.javna prodaja putem nadmetanja

4.prodaja po trzisnoj ili berzanskoj ceni.

-Zalogodavac moze osporavati pravo zaloznog poverioca da se namiri vansudskim putem ako u

roku 30 dana od upisa pocetka namirenja u registar zaloge podnese tuzbu I dokaze da poveriocevo

potrazivanje ili založno pravo ne postoji, da nije dospelo ili da je dug isplacen.

Savesno lice koje kupi predmet zaloznog prava na sudskoj ili vansudskoj prodaji stice pravo

svojine bez tereta.

202. ПРАВО РЕТЕНЦИЈЕ

1.ПОЈАМ

ПРАВО РЕТЕНЦИЈЕ је право повериоца да за своје доспело потраживање задржи

дужникову ствар која му се нашла у рукама и да се, пошто благовремено обавести дужника

о својој намери, наплати из вредности задржане ствари.

Право ретенције садржи два овлашћења:

1. овлашћење задржавања дужникове ствари

2. овлашћење намирања из задржане ствари.

Опште правило о праву ретенције предвиђено је у ЗОО чл.286:

1.Поверилац доспелог потраживања у чијим се рукама налази нека дужникова ствар има

право задржати је док му не буде исплаћено потраживање.

2. У случају да је дужник постао неспособан за плаћање, поверилац може вршити право

задржавања иако његово потраживање није доспело. Право ретенције има сваки поверилац

без обзира на основ и врсту правног посла из којег је потраживање настало.

-Порекло права ретенције налази се у римском праву. Ако је неко лице држало туђу ствар и

уложило трошкове за њено одржавање, било је дужно, да кад сопственик подигне rei

vindicatio, врати ствар тужиоцу.

2.УСЛОВИ ЗА ЗАСНИВАЊЕ ПРАВА РЕТЕНЦИЈЕ

а.ДОСПЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА

Поверилац има право да задржи дужникову ствар ако је његово потраживање према

дужнику доспело. А потраживање је доспело у оном тренутку када дужник треба да исплати

обавезу и када поверилац може захтевати испуњење. Тек од тог тренутка поверилац је

овлашћен да задржи дужникову ствар, и у томе се право ретенције разликује од уговорног

заложног права. Уговорно заложно право може бити стечено и за потраживање које још није

доспело, па и за будуће или условно потраживање, док право ретенције може постојати само

за доспело потраживање.

Како право ретенције настаје по самом закону, повериочево потраживање мора бити

доспело. Изузетно од општег правила, поверилац у чијим рукама се налази дужникова ствар,

може је задржати и пре него што је његово право потраживања доспело ако је дужник

постао неспособан за плаћање.

б.СТВАР

Предемт права ретенције могу бити све врсте покретних ствари, укључујући ту и новац.

Потребно је само да ствар буде таква да се може изложити продаји.

Право ретенције може се стицати и на непокретним стварима. Основна разлика је што се код

ретенције непокретности поверилац не може намирити из вредности задржане ствари.

Право ретенције се, код непокретности састоји само из овлашћења да се задржи ствар до

исплате. Оно је само средство притиска, а не и средство намирења.

в.ДРЖАВИНА

Поверилац може стећи право ретенције на дужниковој ствари ако му се она већ налази у

рукама. Задржати се може оно што се већ држи. Државина се може стећи било пре или после

доспелости потраживања. Свако држање дужникове ствари не доводи до стицања права

ретенције. Поверилац не може стећи право ретенције иако има у рукама дужникову ствар:

1. ако је ствар изашла из дужникове државине против његове воље

2. ако је дужник предао ствар повериоцу на чување

3. ако је дужник предао ствар повериоцу на посуду

-Поверилац може стећи право ретенције на дужниковој ствари само ако се дужник сагласио

с тим да ствар изађе из његове државине. Ако је ствар изашла из државине противно вољи

дужника, поверилац, иако такву ствар има у рукама, неће моћи на њој да стекне право

ретенције.

-Поверилац не може стећи право ретенције на дужниковој ствари коју му је овај предао на

чување. Отуда оставопримац је дужан да на оставодавчев захтев преда ствар коју је чувао, а

да наплату својих потраживања захтева редовним путем.

-Поверилац не може стећи право ретенције на ствари коју му је дужник дао на посуду.

Уговор о посуди је доброчин уговор и на основу њега послугодавац се обавезује да преда

непотрошну ствар послугопримцу на бесплатну употребу на одређено време.

3.САДРЖИНА

Према ЗОО, право ретенције састоји се из 2 овлашћења:

1.поверилац има право да дужникову ствар задржи све до тренутка док му дужник не

испуни обавезу

2.поверилац има право да се намири из вредности задржане ствари.

Уз то поверилац има право првенства пред осталим повериоцима у намирењу из задржане

ствари и право да се наплати из задржане ствари.

а.ОВЛАШЋЕЊЕ ПОВЕРИОЦА ДА ЗАДРЖИ ДУЖНИКОВУ СТВАР

Поверилац је најпре овлашћен да одбије враћање ствари дужнику све док му овај не исплати

дуг.

-Ефикасност права ретенције зависи од разних околности, а у првом реду од тога колико је

дужнику стало до ствари коју поверилац држи. Ако дужник радије пристаје да жртвује своју

ствар него да испуни обавезу, повериочево потраживање неће се остварити.

Право ретенције представља у првом реду средство одбране повериоца у спору у коме

дужник захтева повраћај ствари. Кад једно лице поднесе тужбу за повраћај своје ствари од

лица у чијиој се државини она налази, тужени може истаћи приговор права ретенције и тако

одбити тужбени захтев.нпр. ако сопстверник трактора није платио једну ранију оправку

трактора, мајстор има право да трактор приликом нове оправке задржи и да одбије захтев за

повраћај трактора марке ИМТ све док сопственик не исплати ранији дуг.

-Трајање права ретенције није временски ограничено и поверилац може задржати

дужникову ствар све док овај не испуни обавезу. Ако дужник испуни дуг, право ретенције

престаје пошто је престало потраживање и поверилац је тада дужан да ствар врати дужнику.

Дужник може доћи до своје ствари коју је поверилац задржао и тако што ће повериоцу

пружити одговарајуће обезбеђење за његово потраживање.

б.ОВЛАШЋЕЊЕ ПОВЕРИОЦА ДА СЕ НАМИРИ ИЗ ВРЕДНОСТИ ЗАДРЖАНЕ

СТВАРИ

У нашем новом праву, поверилац има овлашћење да се намири из вредности задржане

ствари као и залогопримац. Једина разлика је у томе што је ретинент дужан, пре него што

приступи остварењу наплате, да о својој намери благовремено обавести дужника.

Ретенције је била средство притиска против дужника, а не и средство намирења. За разлику

од општих правила грађанског права, повериоци у привредном праву имали су, према

посебним правилима трговачког права овлашћење да се намире из задржаних ствари.

-У нашем праву правило о могућности намирења предвиђено је на општи начин и важи за

повериоце у грађанском праву, као и за оне у привредном праву. Разлика између права

ретенције у грађанском и привредном праву није у потпуности ишчезла.

Ретинент у грађанском праву треба да захтева од суда одлуку да се ствар прода било на

јавној продаји или по текућој цени ако задржана ствар има тржишну или берзанску

вредност. Поверилац из уговора у привреди није дужан да се обрати суду него може

приступити јавној продаји по истеку 8 дана од дана упозорења учињеног дужнику да ће тако

поступити.

4.ПОРЕЂЕЊЕ ИЗМЕЂУ ПРАВА РЕТЕНЦИЈЕ И ЗАЛОЖНОГ ПРАВА

а.СЛИЧНОСТИ

Право ретенције има много сличности са заложним правом. Ретенција има у нашем праву

исту садржину као и ручна залога. Ретинент може ствар задржати док му дужник не испуни

обавезу, исто као што то може учинити заложни поверилац коме је залогодавац предао

ствар. Ретинент је овлашћен да наплати своје потраживање из задржане ствари на исти

начин као и заложни поверилац. На ретенцију се примењује и начело недељивости као и на

заложно право, па дужник може захтевати ствари тек онда када исплати обавезу у целини.

б.РАЗЛИКЕ

Најважнија разлика између ретенције и заложног права у нашем правном систему састоји се

у томе што заложни поверилац има право следовања, а ретинент нема. Поверилац може

вршити право ретенције само док се ствар налази у његовим рукама. Ретинент не може

поднети петиторну тужбу против лица код кога се налази ствар која је изашла из његове

државине, а заложни поверилац може.

Да би поверилац могао имати право ретенције ствар мора бити у његовој непосредној

државини, а код заложног права не мора. Право ретенције може настати само ако поверилац

има доспело потраживање према дужнику. Уговорно заложно право може настати и кад

потраживање није доспело. Право ретенције настаје на основу закона, а заложно право

најчешће на основу уговора.

203. ПОЈАМ ХИПОТЕКЕ

ХИПОТЕКА је заложно право на непокретним стварима које се стичу уписом повериочевог

права у јавне књиге, а оптерећена непокретност остаје и даље у државини дужника.

Хипотекована непокретност остаје и даље у државини дужника, те он може ствар

употребљавати и прибирати плодове са ње, за време док постоји заложно право. Трећа лица

која желе да сазнају да ли је непокретност оптерећена хипотеком, могу се о томе обавестити

увидом у садржину јавних књига.

Хипотека је редован начин залагања непокретности. Али и покретне ствари могу се

хипотековати.

За то је потребно да се за покретне ствари уведу јавни регистри слични земљишним

књигама и другим јавним књигама у које се уписују непокретности и стварна права на

њима. У нашем праву на овај начин се залажу бродови и ваздухоплови. Дужник их задржава

у својој државини. То му омогућава да коришћењем брода и прибирањем прихода отплаћује

дуг повериоцу.

204. СТИЦАЊЕ И ПРЕДМЕТ ХИПОТЕКЕ

-Хипотека се стиче уписом у замљишну књигу на основу уговора који закључују

хипотекарни поверилац и дужник (или треће лице које залаже непокретност за дужника).

Уговор, представља правни основ за настанак хипотеке, а уз то је потребан и упис. Хипотека

се уписује у теретни лист земљишне књиге. Упис хипотеке, ако и упис осталих земљишно-

књижних права је каузалан, што значи да зависи од постојања и пуноважности правног

основа на коме почива.

Да би се хипотека коначно могла стећи уписом у земљишне књиге потребни су ови услови:

1.књижни претходник

2.исправа за упис.

Хипотека може настати само акo лице, које је у земљишној књизи уписано као сопственик,

изречно изјави у писменом облику да пристаје да се непокретност оптерети хипотеком.

За упис хипотеке у земљишне књиге потребна је нарочита земљишно-књижна исправа.

Исправа треба да садржи правни основ за укњижење. То је најчешће уговор о зајму, али

може бити и неки други уговор. Уговор треба да је пуноважан, а потписи оверени у суду.

Потраживање обезбеђено хипотеком треба да буде одређено и кад је реч о правном основу

и у погледу износа. Само код кауционе и кредитне хипотеке довољно је да буде одређен

највиши износ до кога је потраживање обезбеђено хипотеком. Сем правног основа, исправа

треба да садржи тачан опис замљишно-књижног тела на коме се заснива хипотека, изречену

изјаву књижног претходника да пристаје на укњижбу хипотеке на његовој непокретности.

ПРЕДМЕТ ХИПОТЕКЕ

Начелно, хипотека се односи на непокретне ствари. Изузетно, бродови и ваздухоплови, на

њима се конституише хипотека као на непокретностима. Хипотека обухвата непокретности

у целини са свим њеним саставним деловима. Ако се вредност непокретности повећа,

хипотека се односи и на побољшање непокретности (тзв.екстензивност хипотеке).

-На подручју на коме се воде земљишне књиге, хипотека има за предмет земљишно-

књижно тело у целини, а то значи да се, по правилу односи на више катастарских парцела.

Ако сопственик хоће да хипотеком оптерети само једну парцелу или чак део парцеле,

потребно је најпре да се катастарска парцела отпише из дотадашњег земљишно-књижног

тела у чијем се саставу налазила и да се од ње образује ново земљишно-књижно тело.

Ако се на земљишту налази зграда, хипотека може постојати на земљишту одвојено од

зграде, а може имати за предмет само зграду без земљишта. Овај случај постоји када једно

лице има право својине на згради, а зграда је подигнута на земљишту у друштвеној својини.

Тада сопственик зграде, ако узме зајам од банке може као дужник конституисати хипотеку

на згради. Предмет хипотеке може бити стан који се налази у својини појединца или

пословна просторија.

-Како је земљиштно-књижно тело прецизно одређено катастарским парцелама, а ове

премером земљишта, те хипотека има за предмет одређени део земљишне површине,

одређену зграду или део зграде. У нашем праву не може постојати хипотека на

недодређеним непокретностима или на свим непокретностима дужника, садашњим и

будућим и за сва потраживања која би неки поверилац имао према дужнику (генерална

хипотека).

205. ЗАЈЕДНИЧКА (СИМУЛТАНА) ХИПОТЕКА

-Најчешће се за обезбеђење једног потраживања оснива хипотека на једном земљишно-

књижном телу. Могуће је конституисати хипотеку за исто потраживање на више

земљишно-књижних тела.

Овакво заложно право на непокретности назива се заједничка (симултана) хипотека.

Заједничка хипотека се установљава у случају када је вредност једног земљишно-књижног

тела мања од износа потраживања или када хипотекарни поверилац настоји да постигне што

већу сигурност и тражи да дужник заложи више непокретности, а не само једно земљишно-

књижно тело.

-Заједничка хипотека се уписује у земљишне књиге тако што се један земљишно-књижни

уложак ( и земљишно-књижно тело које је у уложак уписано) означава као главни, а остали

земљишно-књижни улошци (са осталим земљишно-књижним телима) означавају се као

споредни. У главном улошку бележе се сви споредни уложци у којима је уписана заједничка

хипотека, а у сваком споредном улошку, забелешком се упућује на главни уложак.

Хипотекарни поверилац може захтевати намирење из било ког земљишно-књижног тела без

обзира да ли је оно уписано у главни или споредни земљишно-књижни уложак.

Али, ако у заједничку хипотеку једног хипотекарног повериоца постоје и хипотеке других

поверилаца поставља се питање како ће се намирити поверилац који има заједничку

хипотеку?

Правило је да се у оваквим случајевима потраживање, обезбеђено заједничком хипотеком,

намирује сразмерно из вредности свих непокретности.

206. ХИПОТЕКА И ПОТРАЖИВАЊЕ

Хипотекарни поверилац има две врсте права:

1.право потраживања према дужнику

2.заложно право на хипотекованој непокретности

Хипотекарни поверилац има право да захтева од дужника да испуни обавезу, а ако овај то не

учини добровољно, може тражити да се намири из дужникове имовинске масе, а то значи из

вредности било које дужникове ствари.

На пасивној страни, код хипотеке најчешће постоји само једно лице. Оно је дужник у

облигационом односу и истовремено сопственик хипотековане непокретности. Догађа се да

је једно лице дужник у облигационом односу, а да неко друго лице пристаје да се хипотека

конституише на његовој непокретности. Нпр. син студент жели да узме кредит од банке за

куповину стана. Његов отац може као соственик куће конституисати хипотеку у корист

банке за синовљев дуг. Банка, као поверилац, има потраживање према дужнику, али ако

дужник не испуни своју обавезу банка може захтевати да своје потраживање намири из

вредности хипотековане непокретности која се налази у својини дужниковог оца.

207. ПРАВА ХИПОТЕКАРНОГ ПОВЕРИОЦА

а.ПРАВО НАМИРЕЊА ИЗ ВРЕДНОСТИ ХИПОТЕКОВАНЕ СТВАРИ

Хипотекарни поверилац има најпре право да захтева намирење из вредности хипотековане

непокретности, ако хипотекарни дужник не испуни своју обавезу о доспелости. То је

основно право хипотекарног повериоца.

Право хипотекарног повериоца да се наплати из вредности ствари је и једино овлашћење

које он има кад је реч о хипотекованој непокретности. Хипотекарни поверилац нема ни

право да употребљава непокретност, нити право да прибира плодове, нити има државину на

ствари. Да би дошло до реализације потраживања, хипотекарни поверилац треба да добије

извршну исправу. Ако је дужник истовремено и сопственик хипотековане непокретности,

хипотекарни поверилац треба да поднесе тужбу којом ће од дужника захтевати исплату.

Правоснажна одлука суда којом се удовољава тужбеном захтеву у парници, представља

исправу. На основу овакве или сличне извршне исправе хипотекарни поверилац подноси

молбу суду да се изврши јавна продаја хипотековане непокретности.

б.ПРАВО ПРВЕНСТВА У НАПЛАТИ ПОТРАЖИВАЊА

-Хипотекарни поверилац има право првенства приликом наплате свог потраживања из

вредности хипотековане непокретности. Ако је вредност хипотековане непокретности већа

од износа хипотекованог потраживања, хипотекарни поверилац ће се намирити у

потпуности, а хирограферни повериоци ће моћи да своја потраживања наплате из остатка

вредности. Ако је пак, вредност хипотековане непокретности мања, хипотекарни поверилац

ће наплатити своје потраживање у висини вредности добијене продајом непокретности.

Преостали део свог потраживања, хипотекарни поверилац може покушати наплатити из

имовинске масе дужника, али у том случају он нема право првенства и намирује се као

обични поверилац према правилу о сразмерном намирењу.

-Хипотекарни поверилац има право првенствене наплате потраживања из хипотековане

непокретности и у односу на све остале хипотекарне повериоце чије је заложно право

доцније уписано у јавне књиге. Кад постоји више хипотекарних потраживања уписаних у

земљишне или друге јавне књиге, намирење из вредности хипотековане непокретности се

врши према правилу prior tempore potior iure. Раније стечена хипотека, омогућује

хипотекарном повериоцу да своја потражиавња наплати у целини, а доцнији хипотекарни

поверилац може се наплатити само из износа који преостане после намирења првог

хипотекарног повериоца.

в.ПРАВО СЛЕДОВАЊА

Хипотекарни поверилац има право да се наплати из вредности која се добија продајом

хипотековане непокретности без обзира да ли се ствар налази у рукама хипотекарног

дужника или је прешла у својину трећег лица (право следовања).

Код хипотеке ствар остаје у државини дужника, и он је може употребљавати и прибирати

плодове са ње, као што може и отуђити правним послом или даље заложити. Да би

хипотекарни поверилац био обезбеђен и у случају отуђења хипотековане непокретности

трећем лицу, непоходно је да хипотека садржи право следовања, а то значи да хипотекарни

поверилац може да се наплати из хипотековане непокретности без обзира на то у чијим се

рукама она налази. Стога је за хипотеку потребно да се доследно спроведе начело уписа

(формално начело) и начело поуздања у земљишне књиге. Право следовања хипотекарног

повериоца, а с њим и читава хипотека, зависе од тога да ли је поштовано начело уписа.

г.ПРАВО НАМИРЕЊА ПРЕ ДОСПЕЛОСТИ

Од тренутка уписа хипотеке у јавне књиге сопственик не сме смањивати вредност

хипотековане ствари, нити на било који начин доводити у опасност повериочеву могућност

намирења. Ако сопственик оштећује хипотековану ствар или јој на други начин смањује

вредност, хипотекарни поверилац има право захтевати да сопственик престане са оваквим

поступцима. Ако овај настави да смањује вредност хипотековане непокретности поверилац

може захтевати принудну наплату потраживања и пре доспелости. Исто тако хипотекарни

поверилац има право да захтева заштиту и против поступка трећих лица којима се наноси

штета хипотекованој непокретности.

208. ПРАВО СОПСТВЕНИКА ХИПОТЕКОВАНЕ НЕПОКРЕТНОСТИ

а.УПОТРЕБА И ПРИБИРАЊЕ ПЛОДОВА

У улози сопственика хипотековане непокретности може се налазити дужник, или треће

лице и то било од заснивања хипотекарног односа, или доцније у току трајања овог односа.

Непокретност се и даље налази у његовој државини и он је овлашћен да је употребљава и да

се користи њоме ради прибирања плодова. На овај начин дужник може лакше отплаћивати

рате које дугује, смањивати износ дуга и на крају ослободити се хипотеке.

б.РАСПОЛАГАЊЕ

Сопственик непокрентности може слободно располагати својом непокретношћу и после

заснивања хипотеке. Он може продати непокретност иако је хипотекована (и пренети право

својине на треће лице) може је разменити за неку другу непокретност, поклонити је,

засновати право плодоуживања итд. Сва ова располагања не дирају у права хипотекарног

повериоца и он услед тога не може бити оштећен. Хипотекарни поверилац има право

следовања, и он на основу тога може захтевати од било ког лица које држи непокретност да

трпи намирење хипотекованог потраживања из вредности хипотековане ствари.

209. ПРЕНОС ПРАВА И ОБАВЕЗЕ КОД ХИПОТЕКЕ

-Хипотекарни поверилац може пренети своје право потраживања према дужнику на треће

лице. Заједно са потраживањем на треће лице прелази и хипотека. За то према општим

правилима облигационог права није потребан посебан пристанак дужника, али је због

прелаза хипотеке на треће лице потребан упис у земљишну књигу. Хипотека се не може

преносити сама за себе, одвојено од потраживања чије испуњење обезбеђује. Уговор о

преносу хипотеке без потраживања био би ништав.

-Пренос потраживања обезбеђеног хипотеком догађа се и у случају када сопственик

хипотековане ствари исплати дуг хипотекарном повериоцу. На њега прелази по самом

закону и потраживање и хипотека као споредно право.

210. НАТХИПОТЕКА

-Међу правима која могу бити предмет хипотеке налази се и сама хипотека. Као и свако

друго, тако се и потраживање обезбеђено хипотеком може хипотековати и тада

надхипотекарни поверилац добија обезбеђење које се у првом реду састоји у потраживању

хипотекарног повериоца према хипотекарном дужнику, а тек у другом реду уз то

потраживање иде и хипотека као акцесорно право. С`обзиром да је реч о земљишно-

књижном праву, потребно је да се надхипотека упише у земљишне књиге.

-За разлику од подзаложног права, хипотекарни поверилац може конституисати хипотеку на

својој хипотеци без пристанка хипотекарног дужника. То може бити само до висине

потраживања обезбеђеног хипотеком. Уколико износ потраживања надхипотекарног

повериоца прелази висину потраживања обезбеђеног хипотеком, надхипотекарни поверилац

ће моћи да се евентуално намири само из имовинске масе хипотекарног повериоца.

-После уписа надхипотеке, дужник може исплатити дуг хипотекарном повериоцу само ако

се са тим сагласи надхипотекарни поверилац. Ако је ситуација нејасна, дужник може

положити дуговани износ у суд.

ПРЕУЗИМАЊЕ ДУГА

-Сопственик може продати хипотековану непокретност и пренети право својине на треће

лице. У том случају он остаје дужник хипотекарног повериоца, а хипотека оптерећује

непокретност која се налази у својини купца. Могуће је да се приликом продаје уговорници

сагласе да ће купац преузети и дуг према хипотекарном повериоцу. Према општим

правилима облигационог права за преузимање дуга потребан је пристанак повериоца. У

случају преузимања дуга обезбеђеног хипотеком, сматра се да је хипотекарни поверилац дао

пристанак, ако га на писмени позив сопственика-продавца није одбио у року од три месеца

од пријема.

211. ПРЕСТАНАК ХИПОТЕКЕ УСЛЕД ПРЕСТАНКА ПОТРАЖИВАЊА

а.ОПШТЕ ПРАВИЛО

Када потраживање обезбеђено хипотеком престане, сопственик хипотековане

непокретности може захтевати брисање хипотеке из земљишних књига. Кад дужник

испуни своју обавезу или потраживање престане на неки други начин, престаје основ на

коме је почивала хипотека. Међутим, за престанак хипотеке, није довољно да дужник

испуни своју обавезу или да се она угаси на други начин.

Потребно је да се хипотека, која је уписана у земљишне књиге, испише из њих.

То значи да гашење потраживања не повлачи престанак хипотеке, него само омогућава

сопственику хипотековане непокретности да захтева испис хипотеке из земљишних књига.

б.СЛУЧАЈЕВИ ПРЕСТАНКА

Испуњење обавезе је редован и најчешћи случај престанка потраживања обезбеђеног

хипотеком, али није и једини.

Потраживање престаје и брисање хипотеке се може захтевати и у овим случајевима:

1.испуњење обавезе, а са испуњењем обавезе изједначује се и замена испуњења када се

поверилац и дужник споразумеју да ће поверилац примити нешто друго уместо онога што

му се дугује.

2.пребијање (компензација)

3.отпуштање дуга

4.пренов (новација), немогућност испуњења

5.протек времена

6.смрт дужника или повериоца код обавеза које су настале с обзиром на личне особине

уговорника или с обзиром на личне способности дужника.

в.СЈЕДИЊЕЊЕ

Према општим правилима облигационог права обавеза престаје у случају када једно исто

лице постане и поверилац и дужник. Ако поверилац наследи свог дужника, потраживање

које је раније имао престаје, јер је дошло до сједињења (конфузије) субјекта у облигационом

односу. Ако је повериочево потраживање обезбеђено хипотеком уписаном у земљишне

књиге биће другачије. Обавеза престаје сједињењем тек кад се хипотека испише из

земљишних књига.

г.ИЗУЗЕТАК У СЛУЧАЈУ ЗАСТАРЕЛОСТИ

Хипотека не престаје ако потраживање хипотекарног повериоца застари. Дужник не може

тражити испис хипотеке из земљишних књига због тога што је потраживање застарело.

212. ПРЕСТАНАК ХИПОТЕКЕ НЕЗАВИСНО ОД ПРЕСТАНКА ПОТРАЖИВАЊА

Има случајева у којима хипотека престаје из неких других разлога, а не због тога што је

престало потраживање.

а.Одрицање од хипотеке.

Хипотекарни поверилац се може одрећи хипотеке једностарном изјавом воље. Одрицање

од хипотеке значи да повериочево потраживање које је дотада било обезбеђено заложним

правом, постаје обично (хирограферно) потраживање. Изјава о одрицању треба да буде дата

у писменом облику код суда који води земљишне књиге или другог надлежног органа ако су

у питању друге јавне књиге. Да би хипотека престала потребно је и у овом случају да се

испише из земљишних књига.

б.Ненаступање услова и протек рока.

Хипотека може престати ако не наступи услов или ако протекне рок, уколико је била

конституисана за обезбеђење услова потраживања или потраживања ограниченог роком.

Али се и у овом случају мора тражити испис хипотеке из јавних књига. Овај случај

престанка није предвиђен у Закону о својинско-правним односима, али је прихваћен у

правној теорији.

в.Консолидација.

Испис хипотеке из земљишних књига може се тражити када исто лица постане и

хипотекарни поверилац и сопственик хипотековане непокретности (консолидација).

Овај случај треба разлиовати од сједињења (конфузије). Код конфузије у једном лицу се

сједињују својства хипотекарног повериоца и дужника (дакле потраживања и дуга), а код

консолидације својства хипотекарног повериоца и сопственика хипотековане непокретности

(дакле хипотеке и својине). Ако на пасивној страни постоје два лица, дужник и сопственик

хипотековане непокретности, сједињењем (конфузијом) престаје потраживање, а хипотека

остаје док се не испише из јавних књига, док код консолидације потраживање према

дужнику остаје, само што сада поверилац нема хипотеку на туђој него на својој

непокретности. У нашем праву ово разликовање добило је и једно спољно обележје:

конфузија је уређена у ЗОО, а консолидација у Закону о основним својинско-правним

односима.

-Престанак потраживања и престанак хипотеке не морају се временски подударати.

То бива када је дужник једно лице, а сопственик хипотековане неопокретности друго лице.

Дужник који зна да је обавеза престала није овлашћен да тражи испис хипотеке, а

сопственик непокретности који има право да захтева испис хипотеке, није можда обавештен

о престанку обавезе и због тога не подноси молбу за испис. У том случају постоји један

период у коме је потраживање већ престало, а хипотека још није исписана из јавних књига.

г.Продаја хипотековане непокретности у извршном поступку

Хипотека може престати и у случају јавне продаје непокретности у извршном поступку. Ту

постоје 2 ситуације:

1.кад јавну продају захтева хипотекарни поверилац

2.кад јавну продају траже обични повериоци

1.Хипотекарни поверилац може захтевати да се намири из хипотековане непокретности

ако дужник не испуни своју обавезу о року. Уколико је дужник уједно и сопственик

хипотековане непокретности, хипотекарни поверилац треба да подигне тужбу против

дужника, а пресуда у овом спору служи као извршна исправа на основу које се тражи

намирење из вредности хипотековане непокретности. Пресуда у овој парници служи против

дужника, а пресуда у овом спору служи као извршна исправа. Пресуда у овој парници служи

као извршна исправа, на основу које хипотекарни поверилац може поднети предлог за

извршење непокретности. Кад се непокретност отуђи на јавној продаји, хипотека се брише

и купац стиче право својине без терета, а потраживање хипотекарног повериоца се намирује

из добијене своте.

2.Ако јавну продају хипотековане непокретности предлажу обични (хирограферни)

повериоци, хипотека престаје на дан када решење о предаји непокретности купцу постане

правоснажно. Хипотека се исписује из земљишних књига по службеној дужности. Може се

десити да добијена цена на јавној продаји није довољна ни за намирење потраживања

хипотекарног повериоца, ипак, и у том случају јавна продаја има за дејство престанак

заложних права на непокретности иако хипотекарни повериоци нису у потпуности

намирени.

-Правило о престанку хипотеке у случају јавне продаје у поступку извршења је

диспозитивне природе и отуда се купац хипотековане непокретности и хипотекарни

поверилац могу споразумети да хипотека остане, а да купац преузме дужникову обавезу, у

износу који би хипотекарни поверилац добио у извршном поступку.

-Хипотека престаје када пропадне хипотекована непокретност (нпр.земљиште буде

поплављено или зграда изгори у пожару). Ако се непокретност поново успостави било

природним путем (нпр.поплава се повуче и земљиште се поново укаже) било радом (на

рушевинама куће подигне се нова зграда) хипотека се обнавља. Ако се за срушену зграду

добије осигурана сума или накнада штете због рушења, хипотека престаје да постоји, али се

зато на добијеном новцу успоставља заложно право у корист хипотекарног повериоца.

213. PRAVO PREČE KUPOVINE (u opštim crtama)

-PRAVO PREČE KUPOVINE ovlašćuje jedno lice (imalac prava preče kupovine, prekupac) da

zahteva od sopstvenika, kada se odluci da stvar proda, da mu je ponudi pre svih ostalih kupaca,

a ako sopstvenik ne postupi tako nego stvar proda trecem licu, pravo prece kupovine ovlascuje

prekupca da zahteva da mu se stvar ustupi po ceni i pod uslovima pod kojima je zakljucen

ugovor o prodaji.

Kada sopstvenik odluci da proda stvar, duzan je da je ponudi radi kupovine najpre licu koje ima

pravo preče kupovine (prekupcu), pa tek onda ako ovaj ponudu odbije, ili ne odgovori u roku,

sopstvenik je moze slobodno prodati bilo kom licu.

Kada sopstvenik zanemari svoju obavezu i ne ponudi prvo stvar prekupcu, pravo prece kupovine

postaje pravo prekupa(retractus)stvari iz ruku kupca.

Lice koje ima pravo prece kupovine moze zahtevati da se ugovor o prodaji oglasi bez pravnih

dejstva u odnosu na njega, i zahtevati da mu se stvar ustupi uz cenu i uslove iz ugovora o prodaji

(soptvenika i kupca).

214. ZAKONSKO I UGOVORNO PRAVO PREČE KUPOVINE

Postoje 2 vrste prava preče kupovine: ZAKONSKO I UGOVORNO pravo preče kupovine.

Pravo preče kupovine moze se uspostaviti zakonom i ugovorom. Moguce je da nastane izjavom

volje za slucaj smrti (testamentom) ili sire jednostranom izjavom volje.

-U nasem pravu ima vise vrsta prava prece kupovine:

1.Kada sopstvenik namerava da proda poljoprivredno zemljiste mora da ga ponudi prvo:

poljoprivrednoj organizaciji, opštini, pa susedu zemljoradniku.

2.Kad se prodaje šuma: organizacija koja upravlja šumom, pa opštini.

3.Prlikom prodaje poslovnih prostorija, i zemljista u gradjevinskom podrucju opština ima ppk.

4.Kada sopstvenik prodaje stan ppk imaju: suvlasnik, imalac stanarskog prava, opština.

5.Suvlasnici imaju pravo preče kupovine samo u nekim slucajevima i samo za neke stvari

6.Bracni drug ima pravo preče kupovine kada se u izvrsnom postupku prodaju stvari koje su

prilikom deobe pripale drugom suprugu.

-Pravo prece kupovine moze se uspostavitii saglasnoscu volja, sto je kod nas retko. Ugovor o

pravu prece kupovine moze nastati iz sporedne pogodbe koja se predvidja uz ugovor o prodaji.

-Razlika izmedju ugovornog i zakonskog prava prece kupovine se ogleda najpre u:

1.mogucnosti suprostavljanja ovog prava trecim licima.

Zakonsko pravo prece kupovine moze se suprostaviti trecem licu bez obzira na savesnost(svakom

trećem licu,erga omnes),a ugovorno samo ako je kupac bio nesavestan.

2.pogledu prenosivosti

Zakonsko pravo preče kupovine ne moze prenositi pravnim poslom medju zivima, niti se može

nasledjivati, a kada je reč o ugovornom pravu preče kupovine postoje 2 teorije:

1.)da je to strogo licno pravo i da se ne može prenositi/nasleđivati

2.)da se ugovorno pravo prece kupovine moze otudjiti/naslediti.

-U zakonu o obligacionim odnosima predvidjeno je srednje resenje po kome se ugovorno pravo

preče kupovine ne moze se naslediti/otudjiti kada se odnosi na pokretne stvari. Za ugovorno pravo

preče kupovine na nepokretnostima nije ništa rečeno, pa treba zaključiti da se to pravo može

preneti na naslednike I otuđiti.

Kada se ugovorno pravo preče kupovine ogranici u trajanju, nema razloga da se u okviru tog roka

zabrani otuđivanje ili nasleđivanje jer ni naslednik niti pribavilac neće moći da ga upotrebljavaju

posle proteka roka.

3.razlika u pogedu trajanja

Zakonsko pravo preče kupovine nije vremenski ograniceno, a ugovorno pravo preče kupovine

prestaje posle isteka roka koji je predviđen ugovorom. Ugovorom se ne moze predvideti duzi rok

od 5 godina.

215. PRAVO PREKUPA

Ako sopstvenik ne obavesti nosioca prava preče kupovine o nameravanoj prodaji I ne ponudi mu

da stvar kupi, nego zaključi ugovor o prodaji sa trećim licem, povređujući na taj način njegovo

pravo prvenstva, pravo preče kupovine pojavljuje se u svom drugom vidu kao PRAVO

PREKUPA.

Prekupac ima pravo da pobija ugovor o prodaji, i da zahteva da mu se stvar ustupi po ceni i pod

uslovima koji su bili predvidjeni punovaznim ugovorom o prodaji (kupca i sopstvenika).

Ako je ugovor o prodaji ništav, ili je bio punovazan u trenutku zaključenja pa potom raskinut,

pravo prekupa ne stupa na snagu.

Smisao prekupčevog zahteva nije u tome da se ugovor o prodaju poništi I da ne proizvodi pravna

dejstva uopšte, nego da ostane u važnosti, ali da ne proizvodi pravna dejstva između sopstvenika I

trećeg lica nego između sopstvenika I prekupca.

Izjava o vršenju prekupa proizvodi pravna dejstva ako prekupac u roku za podizanje zahteva polozi

iznos kupovne cene kod suda.

On moze prekupiti stvar ako ispunja uslove za vrsenje prekupa.

1.Ako su ugovorom o prodaji izmedju prodavca i trećeg lica predviđena činjenja i davanja

procenjiva u novcu, prekupac ako ne moze da ih izvrsi, moze da isplati njihovu vrednost u novcu

2.Ako su ta davanja ili činjenja neprocenjiva u novcu, a prekupac ne moze da ih izvrsi kako su

predvidjena u ugovoru, njegovo pravo prece kupovine ostaje bez dejstva.

Izuzetak je kada su prodavac I treće lice ugovorili posebna činjenja ili davanja kako bi osujetili

prekupčevo pravo preče kupovine (Fraus omnia corrumpit). Tada će se smatrati kao da je ugovor

zaključen bez sporednih pogodbi.

-Kado se stvar izlaze prinudnoj javnoj prodaji, a pravo prece kupovine je upisano u javne knjige,

imalac prava se mora posebno pozvati da joj prisustvuje, u suprotnom moze zahtevati ponistenje

javne prodaje. Lice koje ima zakonsko pravo preče kupovine nepokretnosti, ima prvenstvo pred

najpovoljnijim ponudiocem ako odmah posle zakljucenja nadmetanja izjavi da je kupuje pod istim

uslovima.

Ako nije bio pozvan moze podneti žalbu i traziti da se zakaže ročiste.

Postoje propisi po kojima odredjena lica imaju pravo prece kupovine upravo u slucaju prinudne

javne prodaje: u porodicnom pravu, ako je u izvršnom postupku određena prinudna javna prodaja

stvari koje su prilikom deobe pripale jednom bračnom drugu, drugi bračni drug ima pravo preče

kupovine, a u pomorskom pravu suvlasnik ima prednost pred ostalim učesnicima u nadmetanju

kad se u izvršnom postupku prodaje suvlasnički udeo broda.

216. ЗАКУПЧЕВО ПРАВО

217. ОДНОС ЗАКУПЦА ПРЕМА ЗАКУПОДАВЦУ

-У тренутку закључења уговора о закупу, закупац стиче право да од закуподавца захтева

предају, мада још нема никакво право на ствари, него само обично право плодоуживања

према закуподавцу. Ако закупац самовласно, не чекајући да му закуподавац преда ствар,

узме ствар у државину и почне је употребљавати, закуподавац ће моћи да захтева повраћај

ствари.

-Закуподавац може своје обавезе испуњавати оним редом који му се чини да је за њега

најповољнији. Закупац не може, као што не може ниједан други поверилац, истицати да

има првенство у погледу испуњавања дужникове(закуподавчеве) обавезе, нити може

спречити да закуподавац испуни своју обавезу најпре према неком другом повериоцу.

-После извршене предаје закупчево право се преображава. Ствар се сада налази у његовим

рукама, а не у рукама закуподавца. Закуподавац се повлачи у положај у коме има негативну

обавезу, да трпи закупчево право, а на сцену ступа закупац који стиче право да употребљава

закупљену ствар и да прибира плодове са ње. Закупчево право нема више обележја

потраживања према закуподавцу, закупац има право коришћења закупљене ствари.

а.ОВЛАШЋЕЊЕ УПОТРЕБЕ

После предаје закупац долази у непосредан однос са закупљеном стварју, чиме се

омогућава његово овлашћење употребе. Садржину непосредне правне власти закупаца на

закупљеној ствари сачињавају: право закупца да фактички користи закупљену ствар и

његово право да правним послом пренесе фактичко коршћење на треће лице. Закупац има

најпре право да употребљава закупљену ствар. Употреба ствари означава да закупац извлачи

из ствари корисна својства која она по својој природи и намени може да пружи. Овлашћење

за употребу може обухватати било сва, или само нека корисна својства закупљене ствари.

Колики ће бити обим овлашћења, одређује се уговором о закупу, законом или обичајима

одређене средине. Правило је да закупац има право на потпуну употребу ствари. Исто тако

закупцу може бити ускраћено право да коришћење уступи другом, или да закупљену ствар

изда даље у закуп (подзакуп), али му се ни уговором ни законом не може забранити да ствар

употребљава.

б.ОВЛАШЋЕЊЕ ПРИБИРАЊА ПЛОДОВА

Закупчево право коришћења обухвата и овлашћење уживања закупљене ствари (прибирање

плодова). Уговором о закупу може се предвидети да плодови закупљене ствари припадају

закуподавцу, а да само употреба ствари припада закупцу, или да део плодова припадне

закупцу, а други део закуподавцу. Али ако овакве одредбе у уговору нема, или ако нешто

друго није уобичајено, правило је да плодови припадају закупцу. Закупац стиче плодове са

закупљене ствари одвајањем (separatio).

У нашој правној теорији прилично је распрострањено гледиште да закупац не стиче плодове

одвајањем него тек сабирањем (perceptio). У томе би се, према овом гледишту огледала

једна од основних разлика између закупа и плодоуживања, јер насупрот закупцу,

плодоуживалац стиче право својине на плодовима одвајања.

218. ОДНОС ЗАКУПЦА ПРЕМА ТРЕЋИМА

-Закупац може своје право коришћења супротстављати не само закуподавцу, него и свим

трећим лицима која своја права на закупљену ствар изводе из закуподавчевог права

својине. Ако закуподавац (после извршене предаје закупцу) у току трајања уговора о закупу,

прода закупљену ствар и пренесе право својине на прибавиоца, овај неће моћи избацити

закупца из закупљене ствари, иако је постао сопственик.

-Закупчево право може се супротставити трећим лицима. Могу се разликовати 2 јасно

одвојена периода: први траје од закључења уговора о закупу до предаје ствари закупцу,

други од тренутка предаје до престанка уговора о закупу. У првом делу, закупац може

супротставити своје право прибавиоцу само ако је овај у тренутку закључења уговора о

отуђењу знао за постојање уговора о закупу. У другом период, закупац може супротставити

своје право прибавиоцу без обзира на то да ли је овај знао за постојање закупчевог права.

а.Супротстављање закупчевог права пре предаје

Од закључења уговора о закупу до извршења предаје, закупац има само облигационо право

према закуподавцу, пуко право потраживања. Његово право у овој фази ни у чему се не

разликује од осталих облигационих права. И као што код осталих права потраживања,

поверилац у спору са трећим треба да доказује да је треће лице знало за постојање

повериочевог права, тако и у овом случају, терет доказивања прибавиочеве несавесности

пада на закупца.

б.Појам супротстављања

-Супротстављање закупчевог права прибавиоцу као трећем лицу разликује се од правних

дејстава уговора. Опште начело је да уговор ствара права и обавезе само међу

уговорницама, према трећима он не производи правна дејства. Уговор настаје као

сагласност воља страна уговорница, он је израз индивидуалне воље оних лица која су га

закључила. Само уговорницима могу бити наметнуте обавезе из уговора и само уговорници

могу бити принуђени да испуне оно о чему је закључен уговор. За уговорнике уговор ствара

права и обавезе, трећима се уговор може само супротставити. Супротстављивост је

обележје уговора које постоји уз правна дејства која уговор производи. Могућност

супротстављања уговора трећима, значи да трећи морају признати и поштовати постојање

уговора као правне чињенице.

-Као што се уговори могу супротставити трећима, тако се трећима могу супротставити и

облигациона права која настају из уговора. Правно дејство облигационог права огледа се

у томе што се поверилац овлашћује да од дужника захтева извршење престације, а дужник

се приморава да престацију изврши. Не само што поверилац има право на то да му дужник

нешто да, учини или нешто не учини, већ има право и да захтева извршење те дужникове

престације. Супротстављивост облигационог права састоји се у томе, што поверилац може

истаћи трећима чињеницу да он има право према дужнику и захтевати од њих да признају

постојање његовог права. Из тога произлази дужност трећих лица да се уздрже од

поступка којима би могли повредити повериочево право потраживања.

в.Супротстављање закупчевог права после предаје

-Када закуподавац преда ствар закупцу, правна природа закупчевог права се преображава.

Закупчево право се не састоји више у потраживању према закуподавцу, него у коришћењу

закупљене ствари. Он има право да употребљава и ужива закупљену ствар, а закуподавац је

дужан да поштује то његово право. Закупац, коме је ствар предата, може супротставити

своје право коришћења ствари прибавиоцу без обзира да ли је прибавилац знао за постојање

закупчевог права. Ово правило важи и за покретне и непокретне ствари. Отуда, и код

непокретних ствари сама чињеница предаје закупљене ствари у државину закупцу

упозорава треће лице на дужност да поштује закупчево право до истека рока на који је

уговор био закључен. Закупац може супротставити своје право коришћења трећем лицу без

обзира на његову савесност.

219. STANARSKO PRAVO

-STANARSKO PRAVO je pravo trajnog i nesmetanog koriscenja stana radi zadovoljavanja

licnih i porodicnih stambenih potreba,i pravo učešća u upravljanju stambenim zgradama.

-Istorijski posmatrano stanarsko pravo se razvilo iz zakupa, u toku svog razvoja dobijalo je mnoga

nova obeležja, ail je zadržalo I izvesne karakteristike zakupa iz koga se razvilo.

Pre Prvog svetskog rata stambeni odnosi su se zasnivali na ugovoru o zakupu. Iako su stambeni

odnosi bili nepovoljni za zakupce, stambeni odnosi su se održavali zato sto su ponuda i potraznja

bile uravnotežene, a zakupni odnosi su se zasnivali na slobodi ugovaranja.

U gotovo svim zemljama zakonodavstvo predvidja ove tri mere:

1.Najvisi iznos zakupnine se odredjuje zakonom.

2.Rok trajanja zakupa se produzava na neodredjeno vreme. Zakupodavac ne moze otkazati

zakupcu stan posle proteka roka na koji je prvobitno zakljucen ugovor o zakupu.

3.Najdalekoseznija mera zakonske intervencije ogleda se u prinudnoj raspodeli stambenog

postora. Drzava propisuje norme racionalnog koriscenja, oduzima visak prostora i dodeljuje ih

onima koji nemaju stan.

-SADRZINA STANARSKOG PRAVA

Imalac stanarskog prava ovlascen je da upotrebljava stan za stanovanje, i da ga nesmetano koristi

To znači da su sva treća lica su duzna da postuju njegovo pravo I da ga ne uznemiravaju u vršenju

tog prava.

-Stanarsko pravo ne daje potpunu pravnu vlast na stvari, kao pravo svojine. Imalac stanarskog

prava ne moze prodati stan u kome stanuje, ne moze ga pokloniti, niti njime može testamentarno

raspolagati. On može raspolagati stanom samo u uskim okvirima koji su određeni ciljevi

stanarskog prava, a to znači da ga može zameniti za stan drugog imaoca stanarskog prava I ima

pravo preče kupovine kada sopstvenik prodaje stan trećem licu.

-Imalac stanarskog prava ovlašćen je da stan u kome stanuje zameni sa stanom drugog nosioca

stanarskog prava, stanom nekog zakupodavca, i sa stanom zakupca društvenog stana.

On moze zakljuciti samo ugovor o razmeni. Treba imati u vidu da se zamenjuje stan za stan, što

znači da se razmenjuju upotrebna dobra, a ne vrednosti I da stoga nije dozvoljeno ni davanje ni

primanje naknade u novcu.

Ugovor o zameni stana se zakljucuje iskljucivo u pismenom obliku.

A ako zakupodavac ne odbije zahtev smatra se da je saglasnost data.

Saglasnost se moze uskratiti:

1.ako je imaocu dat otkaz,ili je stanarsko pravo prestalo.

2.ako je reč o prividnoj ili neopravdanoj razmeni.

3.ako je stan dobijen po osnovu radnog odnosa, pa jos nije isteklo vreme odredjeno opstim aktom.

220. PRESTANAK STANARSKOG PRAVA

Stanarsko pravo može prestati u sledećim slučajevima predviđenim zakonom:

1.na osnovu OTKAZA

2.usled PROPASTI STANA ili na osnovu REŠENJA O RUŠENJU

3.usled SMRTI IMAOCA stanarskog prava

4.usled RAZVODA BRAKA.

Navedena zakonska pravila su imperativnog karaktera, te ih ugovorne strane ne mogu isključiti

niti mogu predvideti neke druge slučajeve ili razloge za prestanak.

-PRESTANAK STANARSKOG PRAVA

U novom Zakonu o stanovanju govori se o prestanku ugovora o zakupu društvenog stana I o

otkazu zakupodavca, a ne o gubljenju stanarskog prava I o otkazu ugovora o korišćenju stana.

Stanarsko pravo u privatnoj svojini gubi se u istim slucajevima u kojima prestaje zasticeni zakup

drustvenih stanova.

Izmedju zastićenog zakupa, i slobodnog zakupa, uprkos istovetnosti u nazivu postoji razlika u

pogledu sadržine,i to u oblasti prestanka stanovanja: zastićeni zakup društvenog stana kao i

stanarsko pravo na stanu u privatnoj svojini prestaje samo u slucajevima predvidjeni zakonom,

dok slobodno ugovoreni zakup moze prestati i iz drugih razloga.

1.NA OSNOVU OTKAZA IMAOCA STANARSKOG PRAVA I OTKAZ DAT IMAOCU

A) IMALAC moze svojom izjavom volje otkazati ugovor o koriscenju stana u svakom trenutku,

i ne mora navesti razloge za otkaz. Kada se otkaz daje nosiocu stanarskog prava mora se podneti

tuzba sudu, a kada nosilac stanarskog prava daje otkaz on ne mora podneti tuzbu sudu, dovoljno

je da ga saopsti preporucenim pismom. Potrebno je samo da postuje otkazni rok koji istice

poslednjeg dana u mesecu u kom je dat otkaz.

B) Otkaz moze dati druga strana, ZAKUPODAVAC i to u slucajevima predvidjenim zaonom o

stanovanju.

Otkaz se u obliku tuzbe podnosi nadleznom sudu sto znaci da se o svakom otkazu vodi sudski

spor. Sud mora oceniti da li postoje razlozi za otkaz i da li su ispunjeni ostali uslovi potrebni za

prestanak stanarskog prava na osnovu otkaza.

a)Najvažniju grupu razloga zbog kojih se može otkazati ugovor o zakupu čine slučajevi u kojima

se zakupac teže ogrešio o neku od svojih ugovornih obaveza.

1.)Ako stan ne koristi za stanovanje vec u drugu svrhu:

Koristi stan za obavljanje poslovne delatnosti, izdaje stan u podzakup, i dozvoli koricenje licima

koja nisu previdjena ugovorom.

2.)Ne plaća zakupninu 2 meseca uzastopno

3.)Nanosi štetu stanu, zajednickim prostorijama i uređajima u zgradi.

Zakupodavac moze otkazati ugovor o zakupu drustvenog stana ako je prethodno uputio opomenu

nosiocu stanarskog prava i upozorio ga da prekine sa povredom ugovornih obaveza.

b)Ugovor o zakupu se može otkazati iz razloga koji nisu u neposrednoj vezi sa ispunjavanjem

ugovornih obaveza

1.)Ako zasticeni zakupac drustvenog stana, njegov bracni drug, ili clan domacinstva stekne u

svojinu useljiv odgovarajući stan.

2.)Ako zakupac ne koristi drustveni stan duže od jedne, a najduže četiri godine

3.)Ako radni odnos na osnovu koga je dobijen stan, prestane krivicom zakupca ili po njegovom

zahtevu pre isteka vremena određenog opštim aktom zakupodavca.

Rok za za davanje otkaza zbog prestanka radnog odnosa odredjuje se opstim pravnim aktom

zakupodavca.

PRESTANAK STANARSKOG PRAVA U OSTALIM SLUCAJEVIMA:

1.Propašću ili rušenjem stana na osnovu resenja nadleznog organa: usled vise sile, prestaju u

potpunosti, a na osnovu resenja ne prestaju u potpunosti.npr. umesto porusenog stana organ na

osnovu cijeg resenja je prestao zakup drustvenog stana je dužan da obezbedi zakupcu novi.

2.Smrću zakupca prestaje stanarsko pravo samo ako je on ziveo sam. Ako nije novi zakupci su

redom: bracni drug, dete iz braka ili vanbracno, usvojenik i pastorak. Ako u stanu nije ostao niko

od pomenutih lica, sa korišćenjem nastavljaju roditelji zakupca, roditelji bracnog druga ili lice

koje je zakupac bio duzan da izdrzava(pod uslovom da je ono stanovalo sa zakupcem i da nema

reseno stambeno pitanje)

3.U slucaju razvoda braka, ako sud odluci da u stanu treba da ostane drugi razvedeni supruznik

a ne onaj kome je stan bio dodeljen na koriscenje.

221. PRAVO GRADJENJA

-PRAVO GRAĐENJA je stvarno pravo na tudjoj stvari koje svome imaocu daje pravo da na

tudjem zemljistu podigne neku gradjevinu. Na osnovu ovog prava graditelj stice pravo svojine na

gradjevini I redovnu upotrebu parcele na kojoj je ona podignuta. Zemljiste I dalje ostaje u svojini

dotadasnjeg vlasnika.

Pravo gradjenja prestaje:

1.izgradjnom gradjevine,

2.njenom propascu,

3.protekom vremena ako je pravo vezano za rok I

4.konfuzijom.

Kada pravo gradjenja prestane protokom vremena po austrijskom pravu gradjevina prelazi u

svojinu vlasnika zemljista, a on imaocu prava gradjenja mora isplatiti naknadu u visini ¼

vrednosti gradjevine. U nasem pravu pravo gradjenja regulisano na zemljistu u drustvenoj svojini I

poznato je kao pravo trajnog koriscenja gradjevinskog zemljista.

Pravo gradjenja zasniva se ugovorom prema kojem se jednom licu ustupa zemljiste da na njemu

gradi zgradu I stekne pravo svojine na njoj za odredjeno vreme, a posle toga zgrada priprada

vlasniku zemljista a stice se upisom u zemljisne knjige. Za vreme trajanja vlasnik zemljista ima

pravo na periodicnu naknadu za koriscenje zemljista, a po prestanku vlasnik zgrade dobija naknadu

za zgradu. Za vreme trajanja pravo gradjenja moze biti preneto na drugog, zgrada moze biti izdata

u zakup, opterecena hipotekom, a u slucaju smrti graditelja pravo gradjenja prelazi na naslednike.

Pravo gradjenja prestaje istekom ugovorenog roka trajanja. Prestankom prava gradjenja ne prestaje

zakup, ali vlasnik zemljista stupa u zakupni odnos na mesto zakupodavca I moze otkazati ugovor.

Hipoteka se gasi a naknada koja se duguje vlasniku zemljista sluzi kao obezbedjenje hipoteke.

Pravo gradjenja prestaje I odricanjem imaoca tog prava uz saglasnost vlasnika zemljista. Ne

prestaje propascu zgrade vec se na odnosu njega moze podici nova zgrada. Pravo gradjenja moze

biti preneto na vlasnika zemljista, ono se ne gasi jer ga vlasnik moze preneti na drugo lice. Pravo

gradjenja poznaju nemacko, švajcarsko, francusko, italijansko pravo dok u nasem nije priznato. - --

-Slicno pravu gradjenja kod nas je pravo koriscenja gradjevinskog zemljista. Pravo da ustupa

gradjanima neizgradjeno gradsko gradjevinsko zemljiste ima samo opština na osnovu javnog

konkursa. Zemljiste u opstoj upotrebi opstina moze da ustupi na privremeno koriscenje. Pravo

koriscenja gradjevinskog zemljista se nasledjuje ali ne moze se vrsiti fizicka deoba gradjevinske

parcele u okviru gradskog gradjevinskog zemljista. Korisnik gradskog gradjevinskog zemljista

duzan da trpi izmene granica gradjevinske parcele u skladu sa urbanistickim planom.

Pravo koriscenja gradjevinskog zemljista postoji u dva vida:

1.kao pravo koriscenja gradskog gradjevinskog zemljista I

2.kao pravo koriscenja zemljista u gradjevinskom podrucju.

Prvi vid ima svoja dva oblika: pravo koriscenja izgradjenog gradskog gradjevinskog zemljista,

pravo koriscenja neizgradjenog gradskog gradjevinskog zemljista.

Sopstvenik zgrade na izgradjenom gradskom gradjevinskom zemljistu ima pravo korišćenja

zemljista pod zgradom I zemljista koje sluzi za njenu redovnu upotrebu, sve dok zgrada postoji.

U slucaju unistenja zgrade, ili ako je urbanistickim planom predvidjena gradnja druge zgrade na toj

parceli, sopstveniku se priznaje pravo preče gradnje. Korisnik neizgradjenog gradskog

gradjevinskog zemljista ima pravo da ga upotrebljava u dozvoljene svrhe na nacin kojim se ne

menja oblik I svojstvo zemljisne parcele. On takodje ima pravo prece gradnje. Rok za ostvarivanje

tog prava propisuje opstina, I to pravo je nasledivo.

222. PRAVO IZGRADNJE OBJEKATA

-Gradjene objekta vrsi se na osnovu gradjevinske dozvole I tehnicke dokumentacije, pod

uslovima I na nacin utvrdjen zakonom. Gradjevinsku dozvolu izdaje ministarstvo nadlezno za

poslove gradjevinarstva.

-Uz zahtev za izdavanje gradjevinske dozvole prilaze se:

1.lokacijska dozvola

2.glavni projekat u tri primerka sa izvestajem o izvrsenoj tehnickoj kontroli

3.dokaz o pravu svojine ili zakupa na gradjevinskom zemljistu

4.dokaz o placanju naknade povodom uredjivanja gradjevinskog zemljista

5.dokaz o uplati administrativne takse

-Gradjevinska dozvola sadrzi podatke o:

1.investitoru

2.podatke o objektu koji se gradi

3.katastarskoj parceli na kojoj se gradi objekat

4.postojecem objektu koji se rusi ili rekonstruise radi gradjenja

5.roku vazenja gradjevinske dozvole kao I zavrsetka radova

6.dokumentaciji na osnovu koje se izdaje.

Gradjevinska dozvola se izdaje resenjem u roku 8 dana od podnosenja zahteva. Nadlezni organ

dostavlja primerak resenja o gradjevinskoj dozvoli inspekciji koja vrsi nadzor nad izgradnjom

objekta. Gradjevinska dozvola prestaje da vazi ako se ne otpocne sa izgradnjom objekta u roku od

2 godine od njenog izdavanja. Ako se u toku gradjenja objekta promeni investitor, novi je duzan da

u roku 15 dana podnese zahtev za izmenu resenja o lokacijskoj I gradjevinskoj dozvoli. Resenje

o izmeni izdaje se u roku 8 dana. Investitor je takodje duzan da podnese zahtev za izmenu podataka

u gradjevinskoj dozvoli ako tokom izgradnje dodje do izmene objekta koji se gradi.

Gradjevinska dozvola se moze izdati I privremeno, u slucaju izgradnje asfaltne baze, fabrike

betona, privremene saobracajnice. Ovakva privremena gradjevinska dozvola odnosi se na tacno

odredjen period u kome se objekat moze koristiti ili izvoditi radovi, taj period ne moze biti duzi od

3 godine. Investitor je duzan da 8 dana pre pocetka izvodjenja radova prijavi pocetak gradjenja

objekta organu koji je izdao gradjevinsku dozvoli I nadleznom inspektoru.

Prijava sadrzi datum pocetka I rok zavrsetka izgradnje. Podobnost objekta za upotrebu utvrdjuje

se tehnickim pregledom, koji se vrsi po zavrsetku izgradnje. Taj pregled obuhvata kontrolu

uskladjenosti radova sa gradjevinskom dozvolom I dokumentacijom, kao I tehnickim propisima I

standardima. Ukoliko je nakon izgradnje objekta potrebno utvrditi da li je podoban za upotrebu,

objekat se moze pustiti u probni rad. Resenjem se utvrdjuje trajanje probnog rada, koje ne moze

biti duze od godinu dana.

Da bi se izgradjeni objekat mogao koristiti potrebno je pribaviti upotrebnu dozvolu, ona se izdaje

u roku od 7 dana nakon sto je tehnickim pregledom utvrdjeno da je objekat podoban za upotrebu.

Da bi se neki objekat uklonio takodje je potrebna dozvola o njegovom uklanjanju.

-Uz zahtev za izdavanje dozvole o uklanjanu objekta podnosi se :

1.glavni projekat rusenja u 3 primerka

2.dokaz o svojini na objektu

3.posebni uslovi ako se vrsi uklanjanje objekta cijim rusenjem je ugrozen javni interes.

Dozvola o uklanjanu objekta izdaje se u roku 15 dana od podnosenja uredne dokumentacije.

-Legalizacija jeste naknadno izdavanje gradjevinske I upotrebne dozvole za objekte gradjene I

rekonstruisane bez gradjevinske dozvole. Postupak legalizacije pokrece se na zahtev vlasnika

bespravno izgradjenog objekta.

Naknadna gradjevinska dozvola ne moze se izdati za objekte:

1.izgradjene na zemljistu nepovoljnom za gradjenjem

2.od materijala koji ne obezbedjuje trajnost I sigurnost objekta,

3.u zoni zasti prirodnog ili kulturnog dobra,

4.na vecoj visini od propisane.

Uz zahtev za naknadno izdavanje gradjevinske dozvole podnosi se:

1.dokaz o pravu svojine

2.fotografije objekta

3.tehnicki izvestaj o stanju objekta

4.dokaz o uplati administrativne takse.

Kada je podneta sva potrebna dokumentacija a nadlezan organ utvrdi da nije moguca legalizacija

odbacice zahtev resenjem, na koje postoji mogucnost zalbe u roku od 15 dana. Ako pak nadlezni

organ utvrdi da je legalizacija moguca obavestava podnosioca zahteva da u roku 60 dana dostavi

dokaz o uredjivanju medjusobnih odnosa sa organom, odnosno organizacijom koja uredjuje

gradjevinsko zemljiste. Po dostavljanju dokaza gradjevinska dozvola se izdaje u roku 15 dana.

223. ПОЈАМ ЗЕМЉИШНИХ РЕГИСТАРА

-ЗЕМЉИШНИ РЕГИСТРИ су јавне књиге у које се уписују непокретне ствари и права

која се односе на непокретности.

-Зато је регистровање података од важности не само за пореске органе који одређују висину

пореза према подацима из оваквих регистара и за друге управне органе (у области

грађевинарства, водопривреде, шумарства) него и за промет права на непокретним

стварима. Када је реч о непокретностима могу постојати и нека права која се не испољавају

кроз државину (хипотека, уговорно право прече куповине). Отуда потпуни увид у околности

које су од интереса за њега, купац може стећи само ако је установљен регистар за

непокретности и ако су подаци из регистра доступни јавности.

У свакој земљи издвајају се три система земљишних регистара (са бројним варијантама,

прилагођавањима и одступањима од основног модела).

То су а)Торенсов систем; б)француски систем; в)аустријско-немачки систем

224. ПОЈАМ ЗЕМЉИШНИХ КЊИГА

-ЗЕМЉИШНЕ КЊИГЕ су јавни регистри које воде судови и у које се уписују непокретне

ствари и стварна права на непокретностима, као и нека облигациона права на овим

стварима.

-У земљишну књигу уписују се две врсте непокретности: земљишта и зграде.

-Земљишне књиге су јавне књиге. Оне су јавне најпре по томе што их воде судови као

органи јавне власти.

-У земљишне књиге уписују се непокретне ствари. Омогућавају евиденцију непокретности.

У земљишним књигама води се евиденција о свим непокретним стварима, без изузетка.

Такву евиденцију је могуће организовати зато што су непокретне ствари ограничене у

броју и у простирању. Иако је вођење земљишно-књижне евиденције веома скупо, то се

ипак може извести с обзиром на велику вредност коју непокретности имају. Непокретности

имају положај који се не мења, што такође олакшава евиденцију.

У земљишне књиге се уписују не само непокретности као ствари него и права која постоје

на њима. Поред тога у земљишне књиге се могу уписати неке чињенице које су од значаја

за могућност прибављања права на непокретностима (нпр.чињеница да је земљиште

експроприсано-забележба експропријације).

-У нашој земљи систем земљишних књига постоји у Војводини. На ужем подручју Србије

увођење земљишних књига почело је после доношења земишно-књижних закона у старој

Југославији. Земљишне књиге су основане почев од севера, од Саве и Дунава према југу ( и

одвојено за град Ниш) тако да је њима обухваћена отприлике 1/3 територије Србије. У

осталим деловима ужег подручја Србије, на Космету и у ЦГ (изузев уског обалног појаса

који је некада припадао Аустро-Угарској) земљишне књиге не постоје.

225. КАТАСТАР ЗЕМЉИШТА

-Модерно уређене земљишне књиге имају за основу катастар земљишта. Катастар је

евиденција о земљишту која садржи податке о положају, облику и површини земљишних

парцела о начину коришћења (култури) и плодности (бонитету) и о катастарском приходу и

кориснику. Катастарски подаци представљају подлогу за израду и уредно вођење

земљишних књига.

-Катастар је јавна књига. Свако може добити увид у податке катастра ( и премера) у

службеним просторијама надлежног геодетског органа. Ипак јавност катастра није без

изузетка, посебним прописом може се искључити излагање на увид појединих катастарских

података. Заинтересована странка може захтевати и писмену исправу о појединим

катастарским подацима. Послове премера и катастра земљишта воде орагни управе:

општински (општински геодетски орган), покрајинскки и републички, а обављање премера

и уношење података у катастар обавља се по службеној дужности.

-Основна јединица у систему катастра је катастарска парцела. То је део земљишта које се

користи на исти начин (има исту културу), и припада истом сопственику (или другом

кориснику). У катастру су све катастарске парцеле једне општине означене бројевима почев

од један на даље (нпр 123,124,125,126 итд).

Ако се догоди да се постојећа парцела мора поделити на више парцела, нове парцеле носе

и даље катастарски број старе парцеле (нпр 124) али се изражавају у облику разломка, тако

што се у имениоцу означава њихов унутрашњи редослед (нпр 124/1,124/2,124/3..итд).

Више парцела чини катастарску општину. Катастарска општина обухвата по правилу

подручје једног насељеног места, али се може образовати једна општина за два или више

места, као што се подручје једног места може поделити на две или више катастарских

општина. Две или више катастарских општина сачињавају катастарски срез.

-Катастар има значај фактичке евиденције непокретности, земљишна књига има карактер

правне евиденције. Непокретности се у земљишним књигама означавају према подацима

из катастра.

Катастарска парцела је природна целина, земљишно-књижно тело је правна целина.

Кад је земљишно-књижно тело састављено од више катастарских парцела потребни су ови

услови:

1.парцеле треба да припадају истом сопственику (кориснику)

2.парцеле треба да буду оптерећене на исти начин (изузев стварних службености)

3.парцеле треба да се налазе у истој катастарској општини

Земљишта не морају да се граниче једно са другим, могу бити удаљена једно од другог, али

морају бити у истој катастарској општини.

226. САСТАВ ЗЕМЉИШНИХ КЊИГА

Земљишна књига се састоји од:

1. главне књиге

2. збирке исправа

У ширем смислу овамо спадају још и :

3. збирка катастарских планова

4. регистри

5. помоћна евиденција (дневник,итд.)

I ГЛАВНА КЊИГА

У главну књигу се уписују земљишта и зграде и права на непокретностима. Земљишно-

књижна права се стичу, преносе, ограничавају и престају уписом у главну књигу.

Главна књига се састоји од земљишно-књижних уложака. Сваки од њих има свој редни

број. Земљишно-књижни уложак се води за једно земљишно-књижно тело. Главна књига

обухвата земљишта у једној катастарској општини. Отуда у једном земљишно-књижном

суду постоји онолико главних књига колико има катастарских општина на подручју тог

суда.

Земљишно-књижни уложак је саставни део главне књиге земљишне књиге. У земљишно-

књижни уложак уписује се једно земљишно-књижно тело. То може бити земљиште или

зграда. Земљишно-књижни уложак има три листа: пописни лист, власнички лист и теретни

лист.

1.Пописни лист (лист А, поседовница) обухвата два одељка.

У први одељак уписују се земљишно-књижно тело са саставним деловима (катастарским

парцелама) ако их има. Ако се земљишно-књижно тело састоји од више катастарских

парцела оне се уписују једна испод друге. За сваку парцелу уписује се број под којим се она

води у катастарком плану, затим се уписује ознака непокретности (земљиште без зграде) и

површина у хектарима, арима и квадратним метрима, као и евентуалне примедбе.

Други одељак пописног листа предвиђен је за упис стварних права која су повезана са

правом својине на земљишно-књижном телу.

-Ограничења права својине на непокретности, терети и обавезе које су установљене

императивним законским нормама производе правна дејства према сваком сопственику, без

обзира на то да ли су уписани у земљишне књиге.

2.Власнички лист (Б лист, властновница)

-У власнички лист уписује се име сопственика и правни основ прибављање права својине

(уговор о продаји, уговор о поклону итд). У власнички лист се уписују ограничења у

погледу управљања или располагања земљишно-књижним телом која су везана за личност

сопственика.

-Правни основ прибављања показује како је лице које је сада уписано као сопственик

стекло право својине. Упис у земљишне књиге не производи правна дејства самим тим што

је извршен, него само онда ако је укњижене извршено на основу пуноважног основа (iustus

titulus). Зато ако је уговор о продаји ништав или рушљив па је поништен, упис који је по

таквом основу извршен биће брисан па купац неће стећи право својине.

-У власнички лист се уписују ограничења у погледу располагања земљишно-књижним

телом која се односе на личност сопственика непокретности;нпр да је сопственик

малолетан. Исто тако све забране отуђења уписују се у теретни лист, а само се напомињу у

власничком листу.

3.Теретни лист ( лист В по азбучном, Ц по абецеди, теретовница)

-У теретни лист уписују се стварна и друга земљишно-књижна права која оптерећују

земљишно-књижно тело, ограничења у располагању која погађају сваког сопственика

непокретности и све забране отуђења и оптерећења. У теретни лист се уносе хипотека и

натхипотека, личне службености, стварне службености, реални терети, право прече

куповине, право откупа и право закупа.

-Када се каже да се у теретни лист уписују стварна и друга земљишно-књижна права, треба

имати у виду да се она уписују у земљишне књиге као обавезе сопственика земљишно-

књижног тела (обавеза да трпи право плодоуживања, итд.)

-Теретни лист је намењен обавештењу купца о томе које све обавезе, ограничења и терете

има садашњи сопственик непокретности, јер ће те обавезе, терети и ограничења погађати и

њега ако прибави право својине. Зато се поред права трећих лица која леже на

непокретности, у теретни лист уписују и она ограничења у располагању која погађају сваког

сопственика земљишно-књижног тела. Насупрот овим ограничењима у праву располагања

која се без уписа у земљишне књиге не би могла супротставити трећем прибавиоцу, постоје

ограничења, терети и обавезе које погађају сваког сопственика по самом закону.

Забране отуђења и оптерећења непокретности уписују се у теретни лист.

II ЗБИРКА ИСПРАВА

Збирка исправа је скуп исправа на основу којих се врше уписи у главну књигу.

За сваки упис потребно је поднети земљишно-књижном суду одређене исправе.

Збирка исправа може само објашњавати недовољно јасне уписе. Али ако је садржина

исправе у противречности са уписима у главној књизи, одлучује упис у главну књигу.

Исправа се не може употребити као доказ насупрот садржини уписа у земљишне књиге.

Према правним правилима предратног права и правилима данашњег аустријског права,

збирка исправа може добити конститутивно дејство. То ће бити у случају кад се битна

садржина исправе не може укратко изразити, па се у самој главној књизи упућује на

поједина места у исправама. Ови делови исправе која служи као правни основ имају правно

дејство као саставни део главне књиге.

III ЗБИРКА КАТАСТАРСКИХ ПЛАНОВА је део земљишне књиге. Катастар земљишта и

земљишне књиге треба стално да буду у сагласности.

РЕГИСТРИ су помоћне књиге које омогућавају лакше и брже сналажење у главној књизи.

Постоје: 1.стварни реистри и 2.именик

Стварни регистар представља попис катастарских парцела у једној катастарској општини.

Парцеле су наведене оним редом којим су означене у катастарском плану, а поред тога у

суседном ступцу (рубрици) означен је број земљишно-књижног улошка.

Уз стварни регистар може постојати и списак кућних бројева. Према броју куће може се

пронаћи и број катастарске парцеле и број земљишно-књижног улошка.

Именик представља азбучни (абецедни) списак сопственика и других титулара земљишно-

књижних права. Уз име лица наведени су бројеви земљишно-књижних уложака у којима су

уписана његова права и то посебно за власнички лист и посебно за теретни лист.

227. НАЧЕЛА ЗЕМЉИШНОКЊИЖНОГ ПРАВА

Под начелом земљишно-књижног права подразумевају се најопштија правила која важе у

овој области. Нека од тих правила су била изречно предвиђена у предратном законодавству,

док су друга формулисана уопштавањем из целине земљишно-књижног права. Правила

земљишнокњижног права могу се свести на пет начела. То су: начело уписа (или формално

начео), начело јавности, начело поуздања у земљишне књиге, начело првенственог реда и

начело легалитета.

228. НАЧЕЛО УПИСА

-Начело уписа означава да се стварна права на непокретностима могу стећи само уписом у

земљишне књиге. Наведено начело прихватила је у нас и судска пракса.

-Упис у земљишне књиге (укњижба), представља начин прибављања права на

непокретностима. Уговор сам по себи не преноси право својине. Уговор о продаји или други

уговор (поклон, размена) представља само правни основ (iustus titulus) за прибављање права

својине. Да би се право својине пренело са продавца на купца потребан је и одређен начин

прибављања (modus acquirendi). Код покретних ствари то је предаја, код непокретних

укњижба. Кад је реч о непокретностима које су уписане у земљишне књиге, право својине

не може се стећи предајом непокретности у државину купца, него тек уписом у земљишне

књиге.

-У француском праву уговор о продаји преноси право својине са продавца на купца. У

аустријском и нашем праву пренос права својине не догађа се у тренутку закључења уговора

о продаји. То значи да укњижба представља онај тренутак када продавац престаје да буде

сопственик. Зато се и каже да упис права својине у земљишне књиге има конститутивно

дејство. Све што је до уписа предузето представља само припрему, тек укњижење ствара

(конституише) право својине на непокретности, хипотеку или стварну службеност. Овако

посматран упис у земљишне књиге је један захтев форме која се мора испунити у преносу

права на непокретности. Отуда се начело уписа понекад у правној теорији назива и

формално начело.

-Према начелу уписа стварна права на непокретностима стичу се и престају уписом у

земљишне књиге. Наведено начело је најдоследније примењено код хипотеке. Хипотека се

може стећи само уписом у земљишне књиге (или друге јавне књиге).

229. НАЧЕЛО ЈАВНОСТИ

-Земљишне књиге су јавне књиге, што значи да је њихова садржина доступна свачијем

сазнању. Свако може тражити да погледа било који земљишно књижни уложак и захтевати

да му се изда писмени извод из земљишних књига.

-Право разгледања се односи на главну књигу и на збирку исправа и на помоћне књиге.

Могућност разгледања земљишних књига и добијање писменог извода не зависи од тога да

ли лице које тражи увид или писмени извод из земљишних књига, има неки правни интерес

за то. Свако лице може тражити да погледа земљишне књиге и захтевати преписе или

изватке. Овакво схватање начела јавности у нашем и аустријском праву знатно је шире од

становишта, швајцарског, немачког права, у којима је потребно доказивати оправдан

интерес да би се земљишне књиге могле разгледати и да би се добио писмени извод.

Познавање земљишно-књижног стања се претпоставља и та је претпоставка необорива. Онај

ко је пропустио да испита земљишно-књижно стање непокретности, сносиће неповољне

последице свог пропуста, јер у парници није дозвољен доказ ове претпоставке. Онај ко није

испитао стање непокретности у земљишним књигама не може се позивати на своју

савесност. Могућа је само савесност у погледу оних чињеница које нису уписане у

земљишне књиге (ванкњижно стање).

-Друга страна начела јавности огледа се у томе што земљишне књиге воде органи јавне

власти-земљишно-књижни судови. Чињеница што земљишне књиге воде судови

омогућава потпуну непристрасност кад је реч о садржини уписа. Чињеница што суд води

земљишне књиге омогућава доследну примену начела законитости (легалитета). Приликом

уписа у земљишно-књижни суд испитује да ли су испуњени потребни услови. Отуда се

може сматрати да је садржина земљишних књига веродостојна.

230. НАЧЕЛО ПОУЗДАЊА У ЗЕМЉИШНЕ КЊИГЕ

-Начело поуздања (поверења) у земљишне књиге упућује на то да је садржина земљишних

књига веродостојна, а то значи истинита и потпуна. Ако се неко лице приликом куповине

непокретности или предузимања неког другог правног посла у погледу, непокретности,

поузда у садржину земљишних књига, и при томе је савесно прибавиће право својине или

друго стварно право на непокретности и у случају кад земљишна књига непотпуно или

нетачно изражава право стање које уистину постоји. Смисао начела поверења у земљишне

књиге јесте у томе да се саесни прибавилац права својине (и другиих стварних права) на

непокретности може поуздати у земљишне књиге и онда када стање у њима означено није

истинито или није потпуно.

-О поуздању у земљишне књиге говори се у двоструком смислу: позитивном и негативном.

Позитивни смисао поуздања огледа се у томе што се савесни прибавилац стварног права на

непокретности (савесно треће лице) може поуздати да све што је у земљишне књиге

уписано, као право, заиста постоји. У другом смислу, начело поуздања односи се на

потпуност земљишних књига. Када су земљишне књиге уредно вођене, њихова садржина

је не само истинита, него и потпуна, што значи да обухвата сва стварна права која постоје на

непокретности. Права која нису уписана, а која се иначе могу уписати у земљишне књиге,

као и права која су била уписана, па су (екстрабулацијом) избрисана не могу се

супротставити савесном трећем лицу које прибавља право својине или друго стварно право

на непокретности.

Савесни прибавилац стварног права на непокретности може се поуздати да оно што није

уписано у земљишне књиге правно не постоји. Овај изглед начела поверења у земљишне

књиге назива се негативна страна или негативни правац начела поуздања.

Право својине на непокретностима стиче се, уписом у јавне књиге на основу уговора о

продаји или на основу неког другог правног акта. Јавне књиге овде значе у првом реду

земљишне књиге.

-СУКОБ ПРАВНИХ ОСНОВА КАДА ПРВИ КУПАЦ ИМА САМО УГОВОР, А ДРУГИ

КУПАЦ ЈЕ УПИСАН У ЗЕМЉИШНЕ КЊИГЕ

-Први случај сукоба правних основа узастопних купаца постоји када је исто лице С које је

као сопственик уписано у земљишне књиге закључи уговор о продаји непокретности са

једним купцем К1, али том првом купцу не дозволи упис у земљишне књиге нити му преда

непокретну ствар у државину, а потом ту исту непокретност прода другом купцу К2 и тај

доцнији купац упише своје право у земљишне књиге. Два купца су узастопно, један за

другим, закључила уговоре са једним истим сопствеником о истој непокретности.

-Према правним правилима земљишно-књижног права и грађанског права уопште, сукоб

правних основа двају узастопних купаца који своја права изводе од истог земљишно-

књижног сопственика решава се у корист доцнијег купца који је први и једини уписао

своје право у земљишне књиге.

-Начело поуздања у земљишне књиге заштићује прибавиоца стварног права на

непокретности само ако је овај био савестан. Ако прибавилац није био савестан, а то значи

ако је знао или могао знати да је лице од кога изводи своје право, закључило један ранији

уговор о продаји онда ће у спору са ранијим купцем изгубити, иако је први и једини уписао

своје право у земљишне књига. Како је овакво доказивање отежано јер први купац треба да

доказује да је доцнији купац знао за постојање ранијег уговора о продаји или бар да је за то

према приликама могао знати, у пракси ће успех ранијег купца К1 у спору са доцнијим К2

бити знатно ређи него што је то теоријски могуће.

-СУКОБ ПРАВНИХ ОСНОВА КАДА ПРИ КУПАЦ ИМА НЕПОКРЕТНОСТ У

ДРЖАВИНИ, А ДРУГИ КУПАЦ ЈЕ УПИСАН У ЗЕМЉИШНЕ КЊИГЕ

-Други случај сукоба правних основа узастопних купаца исте непокретности постоји када

сопственик С прода непокретност најпре купцу К1 и преда му у државину (нпр. К1 се усели

у кућу) али се први купац не упише у земљишне књиге, а потом закључи нови уговор о

продаји исте непокретности са другим купцем К2 и овом другом купцу дозволи упис у

земљишне књиге. Први купац К1 има фактичку власт на непокретности, а други купац К2

уписан је у земљишне књиге.

-Према правним правилима земљишно-књижног права спор између узастопних купаца који

своја права изводе од истог књижног претходника решава се у корист доцнијег купца који

је своје право уписао у земљишне књиге. Купац је дужан да води рачуна само о оним

чињеницама које су уписане у земљишне књиге и стога је он савестан ако се прегледом

земљишних књига уверио да је продавац уписан у земљишне књиге као сопственик без

обзира да ли је знао или је могао знати да је неко друго лице пре њега купило исту

непокретност од истог сопственика и да ју је добило у државину. Према овом становишту

сазнање о чињеницама које нису уписане у земљишне књиге не утиче на прибавиочеву

савест. Овакво решење заснива се на доследној примени начела уписа у земљишне књиге и

прихваћено је у немачком и швајцарском праву.

-У нашој пракси, изложено је схватање да доцнији купац који је своје право уписао у

земљишне књиге може победити у спору са ранијим купцем који има непокретност у

државини, само ако је био савестан. Поменуто начело штити земљишно-књижног

прибавиоца који се ослонио на садржину земљишних књига, али само ако је прибавилац био

савестан, а то значи ако није знао да књижно стање одступа од ванкњижног стања.

Купац (и сваки други прибавилац) треба да поред земљишно-књижног стања испита и

фактичко стање непокретности, а то значи да испита ко има државину на непокретности

па ако ту наиђе на лице које није уписано у земљишне књиге, треба даље да испитује по ком

основу оно држи непокретност. Ако тако не поступи земљишно-књижни прибавилац ће

бити несавестан и због тога неће моћи да се позове на заштиту која се пружа онима који се

поуздају у земљишне књиге.

-Лице које купује непокретности треба најпре да провери у земљишним књигама да ли је

непокретност уписана на име продавца и да ли можда није стигла нека молба која би имала

првенство пред његовим захтевом. Он треба да провери и то да ли је сопственик уписан три

године (фикција апсолутне тачности земљишних књига). Да би могао да стекне право

својине на непокретности, купац мора да провери и ван књижно стање непокретности. То

значи да је дужан да испита ко држи непокретност, да ли је то сам сопственик или неко

друго лице.

231. НАЧЕЛО ЛЕГАЛИТЕТА

-Начело легалитета означава да земљишно-књижни суд испитује по службеној дужности

да ли су испуњени законом предвиђени услови за упис. Ако предлог који је поднела странка

не испуњава потребне услове суд ће одбити молбу за упис.

Постоје две врсте услова које испитује земљишно-књижни суд:

1.формални услови предвиђени правним правилима земљишно-књижног права

2.материјалноправни услови предвиђени у појединим позитивним прописима

Према правним правилима земљишно-књижног права, земљишно-књижни суд ће дозволити

упис ако су испуњени ови услови:

1.ако према земљишно-књижном стању нема препрека за упис;

2.ако су странке способне да располажу предметом на који се односи упис а подносилац

овлашћен да поднесе молбу

3.ако се предлог за упис заснива на садржини поднетих исправа

4.ако исправа има облик који је потребан за дозволу уписа.

Исправа не сме имати такве видљиве недостатке који слабе њену веродостојност

(нпр.нечитљива је, или су неки делови прецртани).

232. НАЧЕЛО ПРВЕНСТВА (ПРИОРИТЕТА)

-Начело првенства уређује правно дејство једног уписа у односу на други упис према

временском редоследу. Ранији упис ужива првенство у односу на доцнији, а овај у односу на

још доцније уписе (првенствени ред или ранг уписа). Онај ко је раније уписан у земљишну

књигу има јаче право од оног који је своје право уписао доцније (prior tempore potior iure).

-У случају када један исти земљишно-књижни претходник закључи један за другим два

уговора о продаји непокретности са двојицом купаца, предност ће према пранвим

правилима о земљишним књигама имати купац који је, под условом да је био савестан,

раније затражио упис у земљишне књиге, а не онај који је први закључио уговор.

-Правно дејство уписа у земљишне књиге почиње још од тренутка када је захтев за упис

поднет земљишно-књижном одељењу суда, а не од тренутка када је суд донео решење или

од тренутка кад је, молби за упис садржано све оно што је од важности за упис. За редослед

уписа није меродаван тренутак извршеног уписа него тренутак када је захтев за упис стигао

у земљишно-књижном одељењу суда. На сваки поднесак који стигне у земљишно-књижно

одељење ставља се белешка о пријему и у њој наводи, дан, месец и година, сат а ако је

потребно и минут кад је молба стигла. Бројеви под којима су молбе заведене у дневнику

означавају њихов временски редослед.

233. ПРАВА КОЈА СЕ МОГУ УПИСАТИ У ЗЕМЉИШНЕ КЊИГЕ

-У земљишне књиге уписују се стварна права на непокретностима (тј.на зградама и на

земљишту), и поједина облигациона права када се односе на непокретне ствари.

Појединачно узев у земљишне књиге могу се уписати ова права: право својине на

непокретности и сусвојина, заједничка својина и етажна својина, стварне службености,

личне службености на непокретним стварима, хипотека и натхипотека, реални терети и

право грађења, право закупа, право прече куповине и право откупа. Сва ова иначе

разноврсна права називају се земљишно-књижна или краће књижна права.

-Право својине се уписује у власнички лист земљишно-књижног улошка. Што се тиче

сусвојине она се уписује по уделима одређеним с обзиром на целину земљишно-књижног

тела. Непокретност коју су брачни дугови стекли радом у току брака, уписује се у земљишне

књиге на име оба брачна друга као њихова заједничка својина.

-Правила о упису етажне својине у земљишне књиге пропиасана су Законом о својини на

деловима зграда од 1959.године. Овим законом било је превиђено увођење посебне

земљишне књиге за упис етажне својине, тзв ``Е`` књиге. До увођења ``Е`` књиге, етажна

својина се може уписати и у обичне земљишне књиге. За укњижење је потребно поднети

земљишно-књижном суду план посебних делова зграда из кога ће се видети земљишно-

књижна ознака земљишта на ком је зграда подигнута, ознака зграде по улици, итд.

-Право својине и модалитети права својине (сусвојина, заједничка својина и етажна својина)

уписују се у власнички лист земљишне књиге. Остала права: стварне и личне службености,

реални терети и право грађења, хипотека и натхипотека као и право закупа, право прече

куповине и право откупа уписују се у теретни лист.

-У нашем позитивном праву не постоји потреба да се закуп непокретности уписује у

земљишне књиге. Према правилима ЗОО ако сопственик закључи два уговора једно за

другим, уговор о закупу и уговор о продаји, па ствар преда право закупцу пре отуђења, онда

купац не може одузети ствар од закупца него ступа у закупни однос и мора трпети да

закупац употребљава ствар све до истека рока на који је био закључен уговор о закупу.

-ПРАВА КОЈА СЕ НЕ УПИСУЈУ У ЗЕМЉИШНЕ КЊИГЕ

Постоји низ субјективних права која се не уписују у земљишне књиге. Међу њима се налазе:

станарско право, законско право прече куповине, право закупа према ЗОО, право ретенције.

По себи се разуме да се у земљишне књиге не могу уписивати права која се не односе

уопште на ствари (лична права, ауторска, проналазачка права), права која имају за објект

покретне ствари као и облигациона права (изузев оних потраживања за која је то предвиђено

посебним правилима, нпр. за уговорно право прече куповине и право откупа). У земљишне

књиге се не уписују ни наследно право, легат, ни државина.

234.УПИСИ У ЗЕМЉИШНЕ КЊИГА (у општим цртама)

Уписи у земљишне књиге могу бити тројаки: укњижба, предбележба и забележба.

235.УКЊИЖБА

Укњижба (укњижење) је упис у земљишне књиге којим се коначно прибавља или губе

земљишно-књижна права. Правно дејство укњижбе може бити двојако: укњижбом се

постиже или коначно прибављање земљишно књижних права и тада се упис назива

интабулација, или долази до престанка (брисања) земљишно-књижног права и тада се упис

назива укњижба брисања (испис) или екстабулација.

Укњижба представља у нашем правном систему начин стицања (modus acquirendi) стварних

права на непокретности. Право својине на непокретности, стварне службености, право

хипотеке и друга стварна права на непокретностима у начелу се могу стећи само уписом у

земљишне књиге, а када се говори о упису мисли се на укњижбу. Укњижба представља

одсудан тренутак у коме право својине једнога престаје, а право другога настаје. Зато се и

каже да упис у земљишне књиге има конститутивно дејство. Укњижба ствара (конституише)

право својине на непокретностима или право хипотеке.

-КАУЗАЛНОСТ УКЊИЖБЕ

У нашем и аустријском праву а тако је и у швајцарском праву, упис у земљишне књиге

каузално је повезан са облигационим уговором. Укњижба права својине може се извршити

само ако почива на пуноважном уговору о продаји непокретности или ком другом уговору,

подобном за пренос или конституисање стварних права (уговор о размени, уговор о дару,

уговор о доживотном издржавању, уговор о конституисању, стварне службености). Зато се и

каже да овакав уговор предтавља правни основ прибављање стварних права на

непокретности (iustus titulus) док је упис у земљишне књиге само начин стицања (modus

acquirendi). Из тога произлази да упис у земљишне књиге не може постојати самостално,

независно од уговора о продаји непокретности.

Недостатак у уговору који служи као правни основ (iustus titulus) утиче на то да се ни упис у

земљишне књиге не може одржати, а лице које је оваквим уписом повређено у свом

земљишно-књижном праву може захтевати забележбу спора и брисање уписа.

-УСЛОВИ ЗА УКЊИЖБУ

За укњижбу стварних права на непокретним стварима потребно је да буду испуњени

следећи услови:

1.упис је дозвољен само против лица које је уписано као књижни претходник

2.за упис је потребна писмена изјава (приватна или јавна) о правном основу

3.за укњижење је потребна изречна изјава књижног претходника да пристаје да се

прибавилац укњижи (clausula intabulandi)

Укњижба а и остали земљишно књижни уписи (предбележба и забележба) могу се извршити

једино ако се право изводи од оног лица које је уписано у земљишне књиге. Ако лице које је

као продавац закључило уговор о продаји није уписано у земљишне књиге купац неће моћи

да укњижи своје право, јер ће земљишно-књижни суд одбити такву молбу. Исто тако

поверилац може тражити упис хипотеке само ако је дужник (лични или стварни) уписан у

земљишне књиге као сопственик непокретности.

Постоје 2 случаја када се стварна права на непокретности која су иначе уписана у

земљишне књиге могу укњижити и онда ако прибавилац не изводи своје право од лица које

је уписано у земљишне књиге.

То су : 1. прибављање од наследника и

2.стицање у случају када је књижно право пренето ванкњижним путем на више лица

заредом.

У првом случају наследник је продао непокретност пре него што је стигао да се упише у

земљишне књиге, тако да је непокретност још увек уписана на име оставиоца.

У другом случају књижно право преношено је ванкњижно на више лица једно за другим.

Последњи прибавилац у низу може тражити укњижбу, ако може доказати непрекидан низ

ванкњижних преноса почев од уписаног земљишно-књижног претходника до себе.

-ПИСМЕНА ИСПРАВА

За укњижбу земљишно-књижних права потребно је да буде састављена писмена исправа о

правном основу (земљишно-књижна или табуларна исправа). Писмена исправа захтева се за

укњижбу и онда када писмена форма није услов за пуноважност правног посла који служи

као правни основ (iustus titulus) за упис. У нашем праву према републичким законима о

промету непокретности уговори на основу којих се преноси право располагања или право

својине на непокретности морају бити закључени у писменој форми, а потписи уговорника

оверени у суду.

-ПРИВАТНА ИСПРАВА

Поред општих услова које приватна исправа треба да испуњава за све земљишно-књижне

уписе (или за укњижбу и предукњижбу) постоје и потребни услови који се захтевају само за

укњижење.

Ево тих услова:

1.потписи на исправи треба да буду оверени у суду

2.исправа треба да садржи тачну ознаку земљишта за које се тражи укњижба

3.исправа треба да садржи изречну изјаву књижног претходника да пристаје на укњижбу.

Ако поменути услови нису испуњени ( а испуњени су општи услови), лице које тражи

земљишно-књижни упис неће моћи да постигне укњижбу него само предбележбу. Књижни

претходник се штити од могућих злоупотреба и евентуалних фалсификовања потписа. Зато

се и тражи да он дође у суд и да се ту потврди да је он хтео промену у земљишној књизи.

-CLAUSULA INATABULANDI

За укњижбу стварних права на непокретностима потребна је изречна изјава воље земљишно-

књижног претходника да пристаје (да се саглашава) на укњижбу коју молилац захтева на

основу исправе (clausula intabulandi). Изјава мора бити изречна а то значи да не сме бити

неодређена и нејасна. Clausula intabulandi може се дати на самој исправи, тако да чини

саставни део писменог уговора о продаји или размени непокретности. Може се дати и на

посебној исправи, одвојено од уговора. У овом другом случају исправа која садржи ову

клаузулу мора садржати све елементе потребне за укњижбу.

-ЈАВНЕ ИСПРАВЕ

-Јавне исправе су оне које у прописаном облику издаје државни орган у границама своје

надлежности као и исправе које у оваквом облику издаје самоуправна организација или

заједница у вршењу јавног овлашћења које јој је поверено законом или одлуком општинске

скупштине заснованом на закону. Иностране јавне исправе признају се у нас под условом

узајамности (реципроцитета). За укњижбу могу послужити ове јавне исправе:

1.исправа о правном послу коју је саставио суд у границама својих овлашћења

2.правоснажна судска пресуда или решење, правоснажна судска одлука којом се

успоставља право својине на основу одржаја

3.правноснажно судско решење о досуђењу непокретности купцу на јавној продаји

4.правоснажна решења о експропријацији и о накнади и друга правоснажна решења

правних органа

5.извршна поравнања састављена пред судом (судска поравнања)

6.извршни платни налози о заосталим порезима и доприносима

236. ПРЕДБЕЛЕЖБА

-Предбележба (предбелешка, prenotatio) је упис којим се условно прибављају или губе

земљишно-књижна права. Она се разликују од укњижбе по томе што се укњижбом

земљишно-књижна права коначно стичу или губе док се предбележбом књижна права стичу

или губе условно. Услов се састоји у томе што је потребно да се предбележба оправда. Ако

се предбележно право оправда, оправдање ће имати ретроактивно дејство те ће се сматрати

да је земљишно-књижно право стечено од тренутка када је било предбележено, а не од

тренутка када је дошло до оправдања. Ко до оправдања не дође, брише се и сама

предбележба на молбу учесника тако да се сматра као да уписа није ни било.

-Смисао предбележбе је у задобијању првенственог реда када лице које настоји да стекне

земљишно-књижно право није у стању да постигне укњижбу. Лице које предбележи право

хипотеке имаће хипотеку на првом месту ако предбележбу оправда, док ће лице које је

укњижило хипотеку после извршене предбележбе имати хипотеку на другом месту.

-Услови који се захтевају за предбележбу блажи су него за укњижбу. Додуше исправа треба

да садржи све опште услове који су предвиђени и за укњижбу и за предбележбу. Када је у

питању приватна исправа, потписи не морају бити оверени или clausula intabulandi не мора

бити дата, а када је у питању јавна исправа, предбележба се може тражити на основу судске

одлуке која још није постала правоснажна или на основу домаће судске одлуке која гласи на

новчано потраживање а још није постала правоснажна или извршна.

-Предбележба се оправдава на тај начин што се уклањају недостатци због којих исправа

није била погодна за укњижбу. Предбележба се може оправдати у овим случајевима:

а)ако лице против кога је предбележба уписана, да изјаву подобну за укњижбу

б)ако се поднесе потврда да је судска одлука постала правоснажна

в)правоснажном судском пресудом у спору за оправдање пребележбе.

Предбележба треба да се оправда у року од 15.дана када је одлука о предбележби

достављена тужиоцу. Суд може продужити овај рок из оправданих разлога. Ако тужилац не

може оправдати пребележбу на други начин, дужан је да у року од 15 дана поднесе тужбу за

оправдање предбележбе. Нпр. ако продавац није хтео да изда clausula intabulandi, купац ће

поднети тужбу суду и судска пресуда ће заменити clausula intabulandi. У спору за оправдање

предбележбе тражилац (тужилац) треба да покаже постојање и пуноважност правног основа

за прибављање земљишно-књижног права чију укњижбу захтева. То значи да тужилац треба

да докаже да је нпр.уговор о продаји или уговор о заснивању заложног права на

непокретности пуноважан. Исто тако, тужилац треба да докаже да је право о коме је реч

постојало у тренутку пребележбе.

-Од тренутка оправдања предбележбе земљишно-књижно право је дефинитивно стечено или

је коначно престало да постоји. Стицање или губљење књижног права рачуна се од тренутка

кад је предбележба била уписана (у ствари од тренутка кад је молба била поднета).

237. ЗАБЕЛЕЖБА

Забележба (забелешка, adnotatio) је упис одређених правних чињеница које могу бити од

утицаја на постојање земљишно-књижних права. Забележба се по томе разликује од раније

поменутих уписа. Забележба је упис чињеница значајних за књижна права.

238. ЗАБЕЛЕЖБА СПОРА

-Забележба спора представља упис чињенице да је ималац земљишно-књижног права

поднео тужбу којом захтева брисање неке укњижбе и повраћај у пређашње земљишно-

књижно стање. Забележбу спора може захтевати само оно лице чије је земљишно-књижно

право повређено укњижењем права неког другог лица. Право мора бити земљишно-књижно

и тужбом се мора захтевати брисање укњижбе.

Забележба спора се не може захтевати у свим случајевима кад је укњижбом повређено

нечије право, него само када је повређено земљишно-књижно право. Забележба спора не

може се захтевати у свим случајевима земљишно-књижних уписа него само у случају

укњижбе. Ако је спорно право предбележено, а није укњижено, титулар земљишно-књижног

права не може захтевати забележбу спора.

-Сврха забележбе спора јесте да се трећа лица обавесте о томе да је укњижба оспорена.

Ималац земљишно-књижног права који је покренуо спор против лица у чију корист је

извршена укњижба заинтересован је да се спор забележи и у земљишним књигама да би

осујетио могуће отуђење спорног права. Наиме, његов противник видевши да ће спор

изгубити може доћи на помисао да отуђи оспорено право још док парница траје.

Уписивањем чињенице да је покренуо спор, ималац повређеног земљишно-књижног права

упозорава сва трећа лица да је право његовог противника спорно, и да прибављање права

зависи од исхода парнице.

-Забележба спора може се изузетно тражити у случају када укњижбом није повређено

земљишно-књижно него ванкњижно право. Овакву забележбу спора може захтевати

држалац непокретности који је поднео тужбу за признање права својине на основу одржаја

против лица уписаног у земљишне књиге. Тужилац нема земљишно-књижно право, и не

може захтевати повраћај у пређашње земљишно-књижно стање. Отуда се на овај случај и не

могу применити општа правила, него се забележба може захтевати по посебном правилу

земљишно-књижног права. То правило примењује и послератна пракса у нас.

-Судови такође дозвољавају да се забележи спор и кад је непокретност у заједничкој

својини брачних другова. Правило је у нашем праву, од рата наовамо да све што муж и

жена стекну радом у току трајања брака представља њихову заједничку имовину. То важи и

за непокретности које су стечене радом док траје брачна заједница. Догађа се да је само

један брачни друг уписан као сопственик, иако се као што је речено, непокретност налази у

заједничкој својини оба брачна друга. Ако брачни друг који није уписан у земљишне књиге

покрене тужбу за утврђење да је непокретност у заједничкој својини, судови му дозвољавају

да забележи спор у земљишне књиге и на тај начин онемогући да треће лице савесно стекне

право својине на непокретности од укњиженог брачног друга.

239. ЗАБЕЛЕЖБА ЗАБРАНЕ ОТУЂЕЊА И ОПТЕРЕЋЕЊА

-Забрана отуђења и оптерећења непокретности може се уписати у земљишне књиге

забележбом. Из разних разлога, сопственику се може забранити да располаже

непокретности иако има право својине. Забрана је забележавана у земљишне књиге како би

трећа лице могла сазнати за њено постојање. Ова забрана била је установљена у интересу

друштвене заједнице, али се забрана може установити и у појединачном интересу. Тако

према Закону о извршном поступку суд може у интересу поверилаца одредити забележбу

забране отуђења и оптерећења дужникове непокретности као и стварних права која су

укњижена на непокретности у корист дужника.

-Забележба забране отуђења и оптерећења има за сврху да упозори прибавиоца да

сопственик не може слободно располагати непокретношћу. У овом случају, за разлику од

забележбе спора, постојање права својине није спорно, лице које је уписано у земљишне

књиге јесте сопственик, али оно не може отуђити непокретност нити је оптеретити.

Забележба забране отуђења и оптерећења коју одређује суд као привремену меру у

извршном поступку, не спречава сопственика да располаже непокретношћу. Сопственик,

може непокретност продати, поклонити итд и купац ће прибавити право својине, али ће

поверилац који је имао новчано потраживање против сопственика и који је издејствовао

забрану отуђења и оптерећења пре него што се купац укњижио моћи да тражи намирење из

непокретности.

-ЗАБЕЛЕЖБА ХИПОТЕКАРНЕ ТУЖБЕ

Хипотекарни поверилац може тражити да се у земљишној књизи забележи да је поднео

тужбу против сопственика хипотековане непокретности (хипотекарна тужба).

Хипотекарном тужбом поверилац захтева од сопственика да трпи да се непокретност прода

како би се он (поверилац) могао наплатити из добијене вредности, а забележбом ове тужбе

хипотекарни поверилац постиже дејство и према доцнијим прибавиоцима хипотековане

непокретности. Забележба се може тражити молбом (предлогом) земљишно-књижном суду.

Али је могуће да забележбу хипотекарне тужбе дозволи и парнични суд (суд пред којим се

води спор)

240. ЗАБЕЛЕЖБА ПРВЕНСТВЕНОГ РЕДА

-Сопственик непокретности може затражити да се у земљишну књигу упише првенствени

ред за неки будући упис. То ће бити случај кад сопственик хоће да прода непокретност па

забележи првенствени ред за будућег купца, или када намерава да констуише хипотеку у

корист будућег повериоца.

Зато се забележба може затражити још пре него што је дошло до закључења уговора о

продаји или уговора о хипотекарном зајму. За то је довољна молба самог сопственика који

тражи забележбу, али је потребно да његов потпис на молби буде оверен.

-Забележба првенственог реда има временски ограничено дејство. Ако је реч о забележби

првенственог реда у корист будућег хипотекарног повериоца дејство траје годину дана. У

осталим случајевима рок је још краћи и износи 60 дана.

-Када једно лице подиже зграду на земљишту у друштвеној својини и тражи зајам од банке,

може се појавити тешкоћа како да банка обезбеди потраживање према дужнику, градиоцу.

Отуда када се тражи кредит за подизање зграде на друштвеном земљишту, поверилац

(банка) и дужник обично уговарају да ће се у земљишне књиге забележити првенствени ред

повериочевог потраживања. Забележба првенственог реда уписује се у теретни лист и служи

за обезбеђење редоследа повериочеве хипотеке. Чим зграда буде подигнута градилац стиче

право својине, а поверилац (банка) може захтевати укњижбу хипотеке са првенственим

редом (који је имала забележба) у односу на доцније хипотеке.

ЗАБЕЛЕЖБА МАЛОЛЕТНОСТИ

-У земљишну књигу може се забележити чињеница да је сопственик непокретности (или

ималац неког другог земљишно-књижног права) малолетан. Упис ове чињенице је од

значаја јер их упозорава на то да малолетни сопственик нема пословну способност и да

према томе не може пуноважно пренети право својине.

-Уговор о продаји непокретности који закључују малолетник без сагласности родитеља

(законског заступника) и дозволе органа старатељства је рушљив по општим правилима

грађанског и породичног права. Ако се у земљишној књизи не забележи да је ималац

земљишно-књижног права малолетан, последице за лице које од њега стиче право могу бити

веома неповољне. Малолетник, који је закључио уговор о продаји непокретности може

захтевати поништај уговора по стицању пунолетства. У том случају његов сауговорник је

дужан да му пренесе назад стечено право својине на непокретности, а малолетник је дужан

да врати примљену своту новца. Али последице могу бити неповољне и за самог

малолетника. Може се десити да малолетников сауговорник отуђи даље непокретност и да

право својине прибави треће савесно лице. Малолетник може захтевати поништај уговора и

тражити накнаду евентуалне штете од сауговорника, али не може постићи и повраћај права

својине од трећег савесног лица које је заштићено у свом поуздању у земљишне књиге.

ФИКЦИЈА АПСОЛУТНЕ ТАЧНОСТИ

Фикција апсолутне тачности означава да се стање у земљишним књигама има узети тачно

по протеку прописаних рокова. Фикција апсолутне тачности важи у корист трећег савесног

лица, које се поуздало да је стање у земљишним књигама тачно.

241. ТАПИЈСКИ СИСТЕМ

-Тапијски систем постоји на оном подручју наше земље на коме нису уведене земљишне

књиге ( Јужна Србија, АП Косово и Метохија, Црна Гора). Раније је тапијски систем као

заостатак из турских времена важио на целом подручју Србије. Увођењем земљишних

књига у северним деловима Србије (после доношења земљишно-књижних закона од 1930)

престала је потреба за постојањем и функционисањем тапијског система.

У тапијском систему постоје:

1.Тапија, јавна исправа која садржи претпоставку о праву својине и

2.Интабулационе књиге, јавне књиге у које се уписује хипотека и остала стварна права на

туђим непокретностима

Тапијски систем пружа много мању сигурност него систем земљиших књига. Уз то поступак

издавања тапија је доста компликован.

-ТАПИЈА

-Тапија је јавна исправа која ствара обориву претпоставку да је лице означено на њој

сопственик непокретности. Тапија представља замену за упис права својине у земљишне

књиге на подручју где оне не постоје.

Поседовање тапије не ствара фикцију апсолутне тачности. Једно лице може имати тапију у

рукама, а да не буде власник непокретности означене у тапији, као што је могуће да друго

лице има право својине, а да нема тапију.

-У књигу тапија уписују се издате тапије и њихова садржина. Књигу тапија води суд у

коме се оверавају тапије. Уз књигу тапија суд води збирку исправа и азбучни именик

сопственика. Књига тапија је увезена, прошивена јемствеником и потврђена печатом.

Књига тапија је јавна и свако је може разгледати и добити писмени извод из ње. У тапијском

систему, у случају евентуалног размимоилажења у садржини, превагу има тапија, а не оно

што је уписано у тапијској књизи. Отуда тапијска књига представља регистар копија

издатих тапија.

-Тапија се издаје на молбу заинтересованог лица. Уз молбу се подносе докази о основу

стицања права на непокретности. Ако је установљен регистар, молилац треба да поднесе

копију катастарског плана.

Поступак издавања тапије има две фазе:

1.Састављање тапије и 2. Овера тапије.

Тапију саставља орган скупштине општине за имовинскоправне послове. Ако у молби има

недостатака, орган упућује молиоца да је употпуни. Ако недостатака нема орган је дужан да

у року од 6 дана закаже рочиште за утврђивање граница непокретности. На рочиште се

позивају и суседи лица које тражи издавање тапије. Ако на рочишту дође до спора орган ће

оправдане приговоре унети у записник и заједно са свим списима доставити суду да се пред

њим спор расправи. Ако нема приговора или ако су приговори неоправдани, саставља се

тапија.

-Састављену тапију оверава општински суд који води књигу тапија. Суд испитује молбу и

прегледа приложене списе. Ако има недостатака суд ће наложити молиоцу да поднесе

допунске податке и доказе. Ако је све у реду, суд оверава тапију коју је саставио орган

управе, и уписује је у књигу тапија, а име лица коме је издата тапија уписује у азбучни

именик. Оверену тапију суд доставља органу који ју је саставио, а овај је предаје лицу које

је тражило тапију.

-ПРЕНОС ТАПИЈЕ

Пренос тапије се састоји у овоме:

1.преносилац и прибавилац дају изјаву у суду да се право својине на непокретности преноси

са преносиоца на прибавиоца

2.затим се у самој тапији уписује да је извршен пренос

3.на крају се врши предаја тапије (у којој је уписан пренос права својине) прибавиоцу.

У изјави треба да буде садржан и правни основ преноса, а преносиочева тапија треба да је

пуноважна.

-ИНТАБУЛАЦИОНЕ КЊИГЕ

Интабулационе књиге су јавне књиге у које се у тапијском систему уписују хипотека и

друга права на непокретностима. Тапија је служила само за регистровање права својине, а

сва остала права уписују се у интабулационе књиге. Упис хипотеке у интабулационе књиге

има конститутивно дејство. Упис хипотеке ствара заложно право на непокретности,

хипотека без уписа не може постојати.

-Интабулационе књиге воде судови. Ова евиденција обухвата:

1.Интабулациону књигу ( у ужем смислу или интабулациони протокол)

2.Деловодни протокол интабулација и прибележака.

Упис се врши најпре у деловоднику, а тек потом уноси у интабулациону књигу. Ако је

поднето више молби за упис, првенство има она која је раније поднета. Али ако је више

молби стигло у исти дан, сва интабулациона права имаће исти ред првенства. Као књига

тапија, интабулационе књиге су јавне и свако може тражити да се упозна са њиховом

садржином и добити писмено извод из књиге.

УПИСИ

Интабулација је упис којим се коначно стиче заложно право на непокретности. Поверилац

треба да поднесе пуноважну исправу која служи као основ за интабулацију.

То може бити:

1.писмена исправа о уговору

2.тестамент

3.судска исправа (извршна судска одлука и судско поравнање).

Исправа о уговору треба да саджи потпис дужника и његову изречну изјаву да пристаје на

интабулацију (clausula intabulandi).

Прибелешка је упис условног прибављање хипотеке (или другог права). Она се мора

оправдати у року од 15.дана.

ЗАСТАВНЕ КЊИГЕ

Уместо интабулационих књига на подручју ЦГ покушало се са увођењем заставних књига.

Заставне књиге имале су за циљ упис хипотеке.

242. ЈЕДИНСТВЕНА ЕВИДЕНЦИЈА

-Јединствена евиденција означава настојање да се постојеће евиденције у нашој земљи

сведу на једну једину евиденцију о непокретностима и о правима на њима, која би била

потпуна и тачна. Предлози за увођење јединствене евиденције настали су као израз

незадовољства са данашњим стањем евиденције о непокретностима.

-Разлога има више, а најважнији су следећи:

1.наша земља је у погледу основне правне евиденције непокретности подељена на два

велика дела- у једном делу земљишне књиге (Војводина и део Србије без покрајина,

отприлике 1/3 територије) у другом готово исто тако великом делу не постоје (већи део

Србије без покрајина, Космет и ЦГ осим малог дела који је некада припадао Аустро-

Угарској);

2.на подручју на коме су установљене, земљишне књиге нису свугде уредно вођене, понегде

су веома запуштене, а на неким местима су биле уништене у току рата.

3.систем земљишних књига израђен је, као што и назив говори, првенствено за земљишта;

4.подаци који су евидентирани у земљишним књигама разликују се од података у катастру, а

и земљишно-књижно и катастарско стање разликује се од стварног стања у погледу права на

непокретностима;

5.евиденција друштвене својине на непокретностима која би требало да је најуреднија, није

увек ни потпуна ни ажурна.

Нова, јединствена евиденција према ономе како је предложено треба да се заснива на

начелима, јавности, законитости и првенству уписа и да омогући прегледност и

једноставност уписаних стања као и поузданост уписаних података.

Евиденција треба да у потпуности обухвати права на непокретности без обзира да ли су оне

у друштвеној својини или у својини појединаца. Предлаже се да послови око увођења нове

евиденције буду обједињени и поверени органима управе, укључујући и неке од оних

послова, које су до сада обављали земљишно-књижни судови. Предвиђа се да обрада и

одржавање нове евиденције обављају у начелу применом рачунара са заједничким

стандардима и тако изврши модернизација рада.

-Закони којима се уводи тзв.јединствена евиденција донети су и у Србији и у ЦГ. У првој

она има за циљ да региструје непокретности на подручјима где поуздане евиденције није

било, али и да замени земљишне књиге у Војводини и у северним деловима Србије, док у

другој она треба да по први пут обезбеди потпунију евиденцију права на непокретностима.

-ОДСТУПАЊЕ ОД ЗЕМЉИШНИХ КЊИГА

У низу обележја по којима се нови регистри разликују од система земљишних књига

особито важна три:

а)обједињавање евиденције

б)обавезност уписа

в)поверавање евиденције управном органу

а)ОБЈЕДИЊАВАЊ ЕВИДЕНЦИЈЕ

-У републичким законима улогу евиденције о подацима који се односе на земљишта и

зграде, али и о правима на непокретностима добио је катастар. Катастар земљишта има

значај евиденције о фактичком стању, а земљишна књига има карактер евиденције о

правном стању у погледу непокретности. У поменутом републичком законодавству учињен

је покушај да се ови разнородни елементи, чињенице и права, споје у јединствену целину.

Обједињавање је извршено тако што је катастру придодата и материја која је до сада била

уређена правним правилима о земљишним књигама.

-Новоуведени катастар има 2 функције: једну класичну, и другу нову. Стара функција, која

је представљала традиционално обележје катастра састоји се у евидентирању чињеница о

непокретностима. Друга функција је нова и састоји се у регистровању стварних и других

права на непокретностима. У складу са новом садржином промењен је и назив регистара

који се сада назива катастар непокретности док се раније звао катастар земљишта.

б)ОБАВЕЗНОСТ УПИСА

-Једно од најважнијих обележја нове евиденције права на непокретностима јесте начело о

обавезности уписа. Смисао наведеног правила је да право својине може бити уписано у

катастар без изјаве воље, па чак и против воље сопственика непокретности права. У закону

је изречно наведено само уписивање по службеној дужности.

-Начело о обавезности уписа испољава се на два начина. Први се састоји у томе што лица

која прибављају неко право на непокретности имају обавезу да примерак писменог уговора

(или други доказ) доставе геодетској управи, а други, што су судови и други органи и

организације дужни да одлуке које се односе на право на непокретностима доставе

геодетској управи.

-Да би овакав систем успешно функционисао потребна су два услова, један се односи на

улогу уписа, а други се тиче пореза на промет. У погледу првог услова, земљишне књиге

треба да буду тако организоване и вођене да купац (или други прибавилац) може стећи

право својине (или друго право) на непокретности само ако затражи упис. И обрнуто,

потребно је да купац (или други прибавилац) нема никакве изгледе, или да има веома мало

изгледа да ће стећи право својине на непокретности, уколико не изврши упис у земљишне

књиге. Када је реч о другом услову, износи пореза на промет не би смели бити претерано

високи у поређењу са коришћу која се стиче уписом.

в)ПОВЕРАВАЊЕ ЕВИДЕНЦИЈЕ УПРАВНОМ ОРГАНУ

У новом систему евиденција о правима на непокретностима поверена је Републичком

геодетском заводу. Правни органи добили су овлашћење да одлучују о стицању,

преношењу, ограничењу и престајању стварних и других права на непокретностима за шта

они свакако нису оспособљени, нити су ови послови икада били у њиховој надлежности.

Уколико постоји спор између општине као друштвено-политичке заједнице и појединца, о

правном стању у погледу непокретности одлучује суд, а не управни орган те исте општине

које је странка у спору.

118. СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ ОД НЕВЛАСНИКА

-Од принципа да ``нико не може пренети више права него што сам има``, већина савремених

правних система познаје одступање: под одређеним условима могуће је и стицање својине

на основу уговора са невласником, који није био овлашћен на закључење уговора о

располагању туђом ствари.

Код оваквог стицања појављују се, дакле, три лица:

1.власник ствари, који није страна уговорница у уговору о отуђењу

2.преносилац (траденс), који је власник

3.прибавилац (акципијенс) који је поред траденса друга уговорна страна

а.ПРЕДРАТНА ПРАВНА ПРАВИЛА

По нашим предратним правним правилима за стицање својине од невласника потребно је

кумулативно постојање следећих услова односно претпоставки:

1.Ствар мора бити покретна-О непокретностима постоји документација (у виду

земљ.књига, тапија, катастра). О покретним стварима таква документација се не води.

2.Стицалац мора бити савестан.-Он је савестан када није знао, нити је према приликама

могао знати да траденс није власник, односно да нема овлашћење да ствар прода.

Савестност мора постојати све до момента стицања својине, дакле и у време закључења

уговора и предаје ствари.

3.Уговор мора бити управљен на пренос својине, мора бити теретан и мора бити

пуноважан.-Захтев да уговор буде теретан има своје економско објашњење: мање ће у

својим имовинским интересима бити погођен стицалац чија је имовина требало да се

повећа, него власник који губи једну већ постојећу имовинску вредност.

4.И овде се својина стиче предајом ствари, што значи да није потребан никакав протек

времена.*ПОГЛЕДАТИ У КЊИЗИ ОВАЈ УСЛОВ.

-Аустријски и Српски грађански законик допуштају стицање својине од невласника у три

случаја:

1.Када је ствар набављена од лица којем је власник поверио ствар ``на послугу или

оставу, или у залогу, или којем би ствар иста под каквим год видом поверена била``, али

разуме се без овлашћења да је овај отуђи. По ужем схватању, ствар мора бити непосредно

набављена од онога коме ју је власник поверио, тако да нема стицања ако је власников

(тј.први) повереник ствар некоме даље поверио, па ју је тек овај отуђио. ( нпр. Мики да

Жики ствар ствар на послугу, Жика Дики на чување, па је тек Дика прода). По ширем

схватању, довољно је и ако је ствар набављена од неког даљег повереника само ако је ствар

из власниковог притежања изашла његовом вољом (битно је да он није ствар изгубио

односно да му није украдена)

2.Други случај у коме је под изложеним општим условима дозвољено стицање својине од

невласника је куповина од лица које се професионално бави продајом истоврсних

ствари.

3.Трећи случај стицања својине од невласника је куповина на јавној продаји, тј. продаји

која се врши надметањем купца у присуству надлежног органа и равноправним учешћем

свих заинтересованих лица. Близак, овом случају стицања својине од невласника је случај

куповине на јавној дражби, принудној јавној продаји ради намирења извршеникових дугова,

којој се приступа у извршном поступку.

б.НАШЕ ДАНАШЊЕ ПРАВО

У нашем данашњем праву за стицање својине од невласника потребни су следећи општи

услови:

1.да је стицалац савестан

2.да је у питању покретна ствар

3.да постоји пуноважан теретан уговор управљен на пренос својине (купопродаја, трампа)

4.да је ствар предата стицаоцу

Под овим општим условма стицању од невласника има места када је набављена:

1.од невласника који у оквиру своје делатности ставља у промет такве ствари

2.од невласника коме је власник предао ствар у државину на основу правног посла који није

основ за прибављање права својине (значи од плодоуживаоца, послугопримца, чувара,

залогопримца)

3.на јавној продаји.

Стицање својине од невласника у данашњем праву је регулисано на исти начин као и нашем

предратном праву. Новина је правило по којем ``ранији власник може од савесног стицаоца

захтевати да му ствар врати уз накнаду по прометној цени, уколико та ствар за њега има

посебан значај``.