Ticijanovo delo Sveta i profana ljubav, koje se nalazi u galeriji Borgeze, izraeno je poetkom esnaestog veka, tanije, 1515. godine. Najvei uticaj slikaru da izvede jedno ovakvo umetniko delo bilo je Bembovo delo Asolani, sa kojim, ve pomenuta kompozicija ima dosta slinosti. Moe se istai da se na oba dela primeuje da najistaknutiji lik dri vazu sa nebeskom vatrom, da je izraen kontrast izmeu dva principa jednog uzvienog i jednog manje velianstvenog i da upravo taj kontrast simbolizuje postupak deljenja slike na dva dela. Tom podelom primeujemo jedan rustian, manje raskoan pejza sa stadom ovaca i seoskom crkvom i, drugi, slabo osvetljen predeo sa utvrenim gradom i sa dva zeca.[footnoteRef:1] [1: Prikaz para zeeva simbolizuje ivotinjsku ljubav i plodnost]

ezare Ripa opisuje dve personifikacije Venog i Prolaznog Blaenstva. U tom tumaenju iznosi da je Veno Blaenstvo prikazano kao prelepa, mlada ena ija nagost, u stvari, predstavlja njen prezir prema prolaznosti zemaljskih stvari, a plamen u desnoj ruci simbolizuje ljubav prema bogu. Prolazno Blaenstvo je vie predstavljeno u obliku dame koja nosi neodoljivu uto-belu haljinu, ime nam ukazuje na zadovoljstvo. Na prolaznost nam ukazuje i drago kamenje, kao i sud koji dri i koji je prepun zlata i dragulja, a to su simboli kratkotrajane i lane sree. Upravo ovakve prikaze ena moemo nai i na Ticijanovoj slici Sveta i profana ljubav. Veno i Prolazno Blaenstvo oznaavaju jedan moralni pa ak i teoloki kontrast. Meutim, ova Ticijanova slika ne dokumentuje neo-srednjovekovni moralizam ve neoplatonistiki humanizam. Ovi likovi ne izraavaju kontrast izmeu dobra i zla, oni simbolizuje jedno jedinstveno naelo u dva oblika postojanja, a samim tim i dva stepena savrenstva. Uzvieni duh koji je predstavljen nag na slici nije onaj koji prezire ovozemaljska stvorenja, sa kojim, uzgred, pristaje da sedi na istom mestu ve kao da eli da joj svojim blagim pogledom, saopti tajne jedne uzviene oblasti, tajne jo uvek njoj nepoznate i nedokuene. Kada se malo due posmatraju ova dva enska lika moe se uoiti kako iz njih isijava sestrinska ljubav, pa bi, i sam naziv slike, mogao da se preimenuje u Geminae Veneres, to jest, Venere bliznakinje. Naravno, govorimo o Venerama bliznakinjama u onom fiinovskom smislu i sa svim implikacijama o kojima je govorio Fiino. Naga personifikacija jeste ona koja simbolizuje princip univerzalne i vene lepote, dok druga prilika simbolizuje prolaznu, ali, u isto vreme i vidljivu i opipljivu sliku Lepote na zemlji. Tu moemo ubrojiti i ljude i ivotinje, drago kamenje, umetnika dela i tako dalje. Zbog toga i moemo citirati Fiina koji kae da su one asne i vredne hvale, svaka na svoj nain.[footnoteRef:2] [2: Ervin Panofski, Ikonoloke studije, Beograd, 1975, 77 str.]

to se tie lika Kupidona koji zauzima poloaj izmeu ove dve Venere, koji je, dodue, malo naklonjeniji zemaljskoj Veneri, moe se izvesti tumaenje neoplatonistikog verovanja da ljubav deluje kao posrednik izmeu neba i zemlje. Opet, sa druge strane, Kupidon mea vodu u basenu i na taj nain aludira da je ljubav kosmika smea. Basen koji je Ticijan predstavim na ovom delu jeste jedan starinski sarkofag ija je prvobitna namena za smetanje nekog lea, no, on je sada pretvoren u sam izvor ivota pa i ovde moemo videti Fiinovo naelo vis generandi koje je zastupljeno ovim stilskim metaforama.Ticijan nije morao dodatno da objanjava svoje delo kroz prozu ili poeziju, jer, i oni koji nisu bili svesni pravog naziva Geminae Veneres mogli su da razumeju ovu sliku. Ticijan pokazuje jednostavnost i ulnu koloristinost, on je jasan i poetian. Slika divnu harmoniju izmeu prolazne i veite lepote. Sve ovo nam jako olakava itanje ove slike i daje nam precizne informacije o tome kako je sam umetnik zamislio, a potom i pretoio na platno, princip lepote. Iako je Ticijan u svom umetnikom predstavljanju veoma originalan i samosvestan umetnik, ova slika je po ikonografiji i kompoziciji, ipak, vezana za raniju tradiciju.Renesansa poznaje Praksitelovo izdvajanje dva kipa Venere, od kojih je jedna odevena, druga naga, pa se pretpostavlja da je Mantenja na osnovu ove podele ukljuio dve Venere u svoje Carstvo Komusa skup klasinih boanstava koja uivaju u muzici Orfeja nakon izbacivanja nepoeljnih elemenata. Takav vid predstavljanja jedne obuene i jedne nage Venere oigledno je dobro poznato krugu humanista i umetnika u kome se i sam Ticijan kretao.Ipak, kada govorimo o kompoziciji, ona vodi poreklo od jednog starog tipa slika. U pitanju je slika koja predstavlja dva alegorina lika koja simbolizuju i zastupaju dva razliita moralna i teoloka naela. Tek sa hrianstvom dolazi do stvaranje dijalokog tipa slike, pa tako, tamo gde parovi predstavljaju pojmove kao to su Priroda i Razum ili Priroda i Ljupkost, jedan od njih je nag, a drugi obuen. Smatra se da je Ticijanu bilo dobro poznato nalije francuske Konstantinove medalje na kojoj je prikazano kako Priroda i Ljupkost stoje sa dve strane Kladenca ivota, te da je i to posluilo kao jedan od izvora za stvaranje njegovog dela. Stvarna nagota je kako u Bibliji tako i u rimskoj literaturi esto bila posmatrana kao neprijatnost, jer je ukazivala na siromatvo ili na bestidnost. Meutim, ako posmatramo figurativno, ovaj pojam se najee poistoveivao sa jednostavnou, iskrenou i pravom sutinom stvari. Jer, sve stvari su nage pred oima boga. Kada je krajem klasinog perioda stvarna nagota postala toliko neuobiajena u javnom ivotu, trebalo ju je, kao i svaku drugu ikonografsku karakteristiku objasniti. Srednji vek i njegova moralna teologija nose drugaija simbolina znaenja nagote: 1. nuditas naturalis, to predstavlja prirodno stanje oveka koje doprinosi smernosti2. nuditas temporalis, to bi predstavilo neposedovanje ovozemaljskih dobara 3. nuditas virtualis kao simbol nevinosti 4. nuditas criminalis kao znak poude i odsustva svih vrlina. Mnogo kasnije, proto-renesansni duh tumai nagotu Kupidona kao simbol duhovne prirode ljubavi[footnoteRef:3] ili koristi jedan potpuno nag lik za predstavljanje jedne vrline. [3: Franesko Barberino pisao je o Kupidonu kao simbolu duhovne prirode ljubavi]

U italijanskom kvatroentu, za prenoenje pojma gole Istine na svetovni plan, zasluan je Leone Batista Alberti. Tako je lik nuda Veritas postao jedan od napopularnijih personifikacija u umetnosti renesanse i baroka, a nagota, kao takva poinje da se shvata kao simbol istine u optem filozofskom smislu. Sa razvojem neoplatonizma poinje da oznaava idealnu, jednostavnu i istinsku sutinu.Sveta i Profana Ljubav poinje da ukazuje na to da je ona jedina kompozicija u kojoj je Ticijan svesno platio danak filozofiji neoplatonizma. Ta ideja o prikazivanju Dve Venere, od kojih jedna simbolizuje etiki, a druga prirosni princp, ipak je ostala u njegovom kasnijem radu.

Literatura:1. Ervin Panofski,Problems in Tititan, Mostly Iconographic, London, 1970.2. Ervin Panofski, Ikonoloke studije, Beograd, 1975, 108-135str.