Sveti Jovan Zlatousti-Besede

Sveti Jovan Zlatousti (347-407), naj uveniji propovednik u istoriji Crkve, veliki podvižnik i reformator.

Ro en je u Antiohiji oko 350. godine od rimskog oficira Sekunda i pobožne majke Antuse. Stekao je jako obrazovanje po školama Antiohije; filosofiju je u io kod filosofa Andragatija a retoriku kod helenskog besednika Livanija. U 18. godini života predao je se izu avanju hriš anskog bogoslovlja, stupivši u Diodorovu antiohijsku monašku školu. Posle smrti majke (oko 371. g.) kao otšelnik provodi nekih 6 godina, i tada po inje njegova plodna spisateljska aktivnost. Vrativši se u Antiohiju, godine 386. od strane Flavijana biva rukopoložen za presbitera, te ovlaš en da propoveda po svim velikim hramovima u Gradu, koji je u to vreme brojao preko 200.000 žitelja. Od 386. do 397. godine Zlatousti je održao najve i broj svojih propovedi i egsegetski izložio najve i deo biblijskih spisa. Decembra 397. hirotonisan je u Carigradu za episkopa, a ubrzo potom je ustoli en i kao patrijarh Carigradske patrijaršije. U Carigradu je nastavio svoju dobrotvornu delatnost: otvarao je sirotišta, prihvatilišta za gladne, bolnice, ... U Prestonici je zaveo i nove oltaroslužbene obi aje. Na saboru u predgra u Halkedona (403. g.), sazvanom od strane carice Evdoksije, podignuto je 29 ta aka optužnice protiv 'nesnošljivog' moraliste Zlatoustog, i osu en je da bude prognan u Bitiniju. Zemljotres u Carigradu i narodni revolt zaustavili su realizaciju ove odluke. Godine 404., peti dan po Pashi, pošto mu je prethodno od monarha bila zabranjena upotreba hramova, Zlatousti je kona no prognan u jermenijski Kukuz, a posle tri godine i u divlji crnomorski Pitiunt, da bi bio nedostupan posetama njegovih Antiohijaca. Njegov život je najbolje pokazao koliko spoj nebeske Crkve i svetske Države može biti poguban za ljude Duha estitosti. U mestu Komanu u Jermeniji, na Krstovdan 407. godine, sa Božijim imenom na usnama, duša zlatoustog patrijarha preselila se u Raj, izustivši kao poslednje re i 'Slava Bogu za sve', što je bio njegov poznati slavoslov Presvetom Duhu. Za života, ovaj najplodniji isto ni crkveni spisatelj, napisao je oko 2.000 beseda, 245 pisama, na desetine bogoslovskih i moralnih dela. Najzna ajnije delo mu je verovatno spis 'O sveštenstvu' (u 6 knjiga). U spisu 'O devi anstvu' isti e prednost devstvenog života nad bra nim. Sastavio je i dva apologetska dela 'Protiv Judejaca i Helenâ da je Hristos Bog' i 'O svetom Babili i protiv Julijana i Helenâ'. O snazi njegovih beseda blaženi Teodorit Kirski kaže: "I danas potocima svoga u enja ovlažava itavu vaseljenu."

SVETI JOVAN ZLATOUSTI

Besede na Evan elje Svetog Apostola Jovana Bogoslova

Sv. Jovan Zlatousti, preko hiljadu godina star mozaik u Aji Sofiji

Sadržaj

BESEDA PRVA ................................................................................ 1

BESEDA DRUGA .......................................................................... 10 U po etku beše Re (Logos) (1; 1)

BESEDA TRE A ........................................................................... 25 U po etku beše Logos (Jn. 1; 1)

BESEDA ETVRTA ..................................................................... 42 U po etku beše Logos (Re ), i Logos beše u Boga (Jn. 1; 1)

BESEDA PETA .............................................................................. 55 Sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade što je postalo (Jn. 1; 3)

BESEDA ŠESTA ............................................................................ 68 Bi ovek poslan od Boga po imenu Jovan (st. 6)

BESEDA SEDMA .......................................................................... 72 Beše svetlost istinita koja obasjava svakog oveka koji dolazi na svet (Jn. 1; 9).

BESEDA OSMA ............................................................................ 78 Beše svetlost istinita koja obasjava svakoga oveka koji dolazi u svet (Jn. 1; 9)

BESEDA DEVETA ........................................................................ 85 Svojima do e, i svoji Ga ne primiše (Jn. 1; 11)

BESEDA DESETA ......................................................................... 92 Svojima do e, i svoji Ga ne primiše (Jn. 1; 11)

BESEDA JEDANAESTA ............................................................ 100 I Logos postade telo, i nastani se me u nama (st. 14)

BESEDA DVANAESTA ............................................................. 109 I videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine (st. 14)

BESEDA TRINAESTA ................................................................ 115 Jovan svedo i o Njemu i vi e govore i: Ovo je Onaj za Koga rekoh: Koji za mnom dolazi ispred mene je, jer pre mene beše (st. 15).

BESEDA ETRNAESTA ............................................................ 125 I od puno e Njegove mi svi primismo, i blagodat na blagodat (Jn. 1; 16)

BESEDA PETNAESTA ............................................................... 135 Boga niko nije video nikad; Jedinorodni Sin, Koji je u naru ju Oca, On Ga objavi (Jn. 1; 18).

BESEDA ŠESNAESTA ............................................................... 144 I ovo je svedo anstvo Jovanovo, kada poslaše Judejci (Jevreji) iz Jerusalima sveštenike i levite da ga zapitaju: ko si ti (Jn. 1; 19).

BESEDA SEDAMNAESTA ........................................................ 154 Ovo se dogodi u Vitaniji, s one strane Jordana, gde Jovan krštavaše. A sutradan vide Jovan Isusa gde dolazi k njemu i re e: Gle, Jagnje Božije, koje uzima na se grehe sveta (Jn. 1; 28–29).

BESEDA OSAMNAESTA ........................................................... 165 Sutradan opet stajaše Jovan i dvojica od njegovih u enika. I ugledavši Isusa gde ide, re e: Gle, Jagnje Božije! I uše ga oba u enika kad govoraše, i otidoše za Isusom (st. 35–37).

BESEDA DEVETNAESTA ......................................................... 177 On na e najpre brata svojega Simona i re e mu: Našli smo Mesiju, što prevedeno zna i "Hristos". I dovede ga Isusu… (Jn. 1; 41–42).

BESEDA DVADESETA .............................................................. 184 Sutradan htede Isus izi i u Galileju, i na e Filipa, i re e: Hajde sa Mnom! A Filip beše iz Vitsaide, iz grada Andrejeva i Petrova (Jn. 1; 43–44).

BESEDA DVADESET PRVA ...................................................... 192 Odgovori Natanail i re e Mu: Ravvi, Ti si Sin Božiji, Ti si Car Izrailjev! Odgovori Isus i re e mu: Zato što ti kazah da te videh pod smokvom, veruješ? Vide eš više od ovog (Jn. 1; 49–50).

1

BESEDA PRVA

im doznaju da je odnekud stigao hrabar i ve oven aniborac, svi koji posmatraju nadmetanja u telesnim borbama okupljaju se da bi videli njegovu ratobornost, umešnost i snagu. Tada vidiš kako u gledalištu ispunjenom nebrojenim mnoštvom naroda svi upiru uvstvene i duhovne poglede, kako ništa ne bi promaklo njihovoj pažnji. Ako posle toga stigne još i neki znameniti muzi ar, onda ti isti ljudi ponovo ispunjavaju gledalište i, ostavljaju i sve što su imali u rukama, ponekad ak i neko neophodno i neodložno delo, sede na uzvišenjima i sa velikom pažnjom slušaju pevanje i muziku, uživljavaju i se u njenu milozvu nost. Tako obi nopostupa prost narod. Oni pak koji su upu eni u slovesne nauke ine to isto kad su u pitanju sofisti. I oni imaju svoje pozornice i svoje slušaoce, aplauze i presude i stroga ispitivanja re i. Ako posmatra i boraca, gledaoci i slušaoci besednika i muzi ara s takvom pažnjom sede u gledalištu, koliko bi tek usrdnosti i pažnje trebalo da pokažu kad na podvig ne izlazi neki peva ili neki sofista, nego kada se oglašava ovek sa nebesa, i kada se njegov glas razleže silnije od groma? On je svojim glasom obuhvatio i ispunio itavu vaseljenu, ali ne zato što je gromoglasno pevao, nego

zato što je njegov jezik pokretala sila božanstvene blagodati. Zadivljuju e je da tako snažan glas ni najmanje nije grub ili neugodan nego je prijatniji i poželjniji od svakog muzi kog sazvu ja, sposoban da privu e i, pored svega toga, savršeno svet i dostojan bojažljive pobožnosti. Preispunjen je tolikim tajnama i donosi toliko dobra da oni, koji ga primaju i uvajubrižljivo i revnosno kao da prestaju da budu ljudi i da žive na

2

zemlji nego, uzdižu i se iznad svega žitejskog i prisajedinjuju i se angelima, žive na zemlji ali kao da su na nebu. Sin groma i vozljubljeni u enik Hristov, stub crkava koje postoje u vaseljeni, onaj, koji ima klju eve neba, koji je ispio ašu Hristovu i bio kršten Njegovim krštenjem, koji je odvažno legao na grudi Gospodnje – on sad prilazi k nama, ali ne zato da bi nam prikazao neku izmišljenu predstavu ili da bi se pokrivao maskom (on o takvima ne e ni da govori), ne izlazi na podium, ne prati ritam muzike, ne ukrašava se zlatnom ode om. On izlazi u ode i ija je lepota neizvešta ena. On nam se pokazuje odeven u Hrista i obuven u blagoveštenja mira. Pojas ne nosi na prsima nego na bedrima, i to ne onaj od purpurne kože i odozgo pokriven zlatom nego satkan i sa injen od same istine. On se pojavljuje pred nama bez bilo kakvog licemerja. Kod njega nema ni pritvornosti, ni izmišljotina, ni basni, nego nam otvorenog uma oglašava otvorenu istinu. Budu i da je sam po sebi takav, on ni svojim likom, ni pogledima, ni glasom ništa drugo ne savetuje ni svojim slušaocima. Njemu nisu potrebna nikakva oru a oglašavanja, kao što su citre, lire ili nešto sli no, nego sve oglašava svojim jezikom, rasprostiru iglas koji je daleko prijatniji i korisniji od svakog sviranja na citri i od svake muzike. Mesto na kojem dejstvuje je itavonebo, njegova pozornica vaseljena, a slušaoci svi angeli i ljudi podobni angelima, ili bar oni koji takvi žele da budu. Samo oni mogu razgovetno da uju tu milozvu nost, da je ispolje u svojim delima i da budu upravo onakvi slušaoci kakvi bi trebalo da budu. Svi ostali su kao deca: iako slušaju, ne razumeju ono što uju, i privla i ih samo zabava i de jeigre. Tako je i sa lakomislenim i rasipnim ljudima koji žive

3

za bogatstvo, po asti i utrobu: iako ponekad slušaju šta im govore, na delu ne pokazuju ništa veliko i uzvišeno jer su se jednom za svagda prilepili za blato i prašinu. Ovog apostola okružuju višnje sile, dive i se lepoti njegove duše, razboru i krasoti njegove vrline, kojom je privukao i Samog Hrista i zadobio duhovnu blagodat. Podesivši svoju dušu sli nomilozvu noj liri ukrašenoj dragim kamenjem i sa zlatnim žicama, dostigao je da kroz nju Duhom oglasi nešto veliko i uzvišeno.

2. Ne emo, dakle, slušati niti o ribaru, niti o sinu Zevedejevom, nego o onome koji poznaje dubine Božije, tj. o Duhu koji pokre e tu liru. On nam ne e re i ništa ljudsko, i sve što bude govorio, dolazi e iz dubine Duha, od onih tajni koje ak ni angeli nisu znali pre nego što su se izvršile. I angeli su se zajedno sa nama, kroz glas Jovanov i kroz nas, nau ili onome, što smo mi poznali. To je otkrio drugi apostol, kada je rekao: Da se kroz Crkvu sada obznani na alstvima i vlastima na nebesima mnogostruka mudrost Božija (Ef. 3; 10). Dakle, ako su to i na alstva, i vlasti, i heruvimi, i serafimi poznali kroz Crkvu, onda je o iglednoda su se i oni veoma brižljivo bavili tom poukom. Na taj na in smo i mi u velikoj meri po astvovani time što su i angeli zajedno sa nama nau ili ono, što ranije nisu znali. Zasad, pak, ne u govoriti o onome što su oni doznali od nas. I mi emo, dakle, sa svoje strane pokazati mol aljivupobožnost, ne samo sada i ne samo onoga dana kad slušamo, nego tokom itavog svog života, jer je svagda dobro da ga slušamo. Ako ve želimo da znamo šta se dešava u carskim odajama, da znamo, na primer, šta radi ili šta preduzima car

4

u pogledu svojih podanika, iako se to esto ni najmanje ne odnosi na nas, zar onda nije neuporedivo poželjnije da slušamo šta je rekao Bog, a posebno kada nas se sve to ti e?Sve e nam to najta nije re i apostol Jovan kao prijatelj Samog Cara nebeskog ili, bolje re no, kao ovek iz kojeg govori On Sam, koji je od Njega slušao sve što je On slušao od Svog Oca. Sve što uh od Oca Svojega objavih vama, govorio je On (Jn. 15; 15). Ako bismo iznenada ugledali nekoga kako silazi odozgo, sa nebeskih visina, i obe ava da e nam sa ta noš u re i šta se tamo dešava, sigurno je da

bismo se svi sabrali oko njega. U inimo to i sada, jer upravo snishodi sa neba i sa nama sabeseduje ovaj sveti ovek. On nije od sveta, kao što kaže i Sam Hristos: Vi niste od sveta (Jn. 15; 19). U njemu se oglašava svagdapostoje i Utešitelj, i s takvom ta noš u zna Božije kao što ove ija duša u sebi zna svoje – to je Duh svetosti, Duh pravi, Duh vladaju i,rukovoditelj ka nebesima, koji daje druge o i, sposobne da budu e vide kao sadašnje i koji nas udostojava da dok smo još u telu sozercavamo ono što je na nebesima. Dakle, tokom itavog našeg života ukaziva emo mu mol aljivu pažnju.

Neka niko ovde ne ostane lenj, pospan i ne ist. Preselimo se na nebesa, jer se on oglašava jedino tamo i jedino onima koji tamo obitavaju. Ako ostanemo na zemlji, ne emo otuda dobiti nikakvu zna ajnu korist. Jovanove re i ne odnose se na one koji ne e da odustanu od zverskog života, upravo onako kao što se ni njega ne ti u ovdašnja dela. Grom poga a naše duše, ak i ako je njegov zvuk bezna ajan.Jovanov glas ne plaši verne nego ih, naprotiv, osloba a od duševnog straha i pometnje, poga aju i samo demone i one koji ih služe. Da bismo videli kako on to njih poga a,

5

o uvajmo mol anije (bezmolvije), kako spoljašnje tako i ono unutrašnje, a osobito unutrašnje. Kakva je korist ako usta ute dok se duša pomu uje i u njoj besni snažna bura? Ja

tražim mol anije u duši, u pomislima, kao što zahtevam i brižljivo slušanje. Neka nas ne privla i niti strast ka bogatstvu niti ljubav prema slavi, niti sila gneva niti ustalasanost drugih strasti. Nemogu e je da neo iš en sluh na doli an na in razume uzvišenost iskazanih re i, da doli no razume ili pozna silu tih strašnih i neizrecivih tajni, kao i svako dobro koje se sadrži u tim božanstvenim izrekama. Ako ne možemo da nau imo dobro da sviramo na liri ili citri ukoliko ka tome ne ustremimo vasceli um, kako onda da slušalac, koji sedi lakomislene duše, razume tajinstveni glas?

3. Tako nas i Hristos pou ava: Ne dajte svetinje psima niti bacajte bisera svojih pred svinje (Mt. 7; 6). Biserom je nazvao same te izreke ? , iako su one daleko dragocenije od bisera i tako ih je nazvao samo zbog toga što mi nemamo ništa dragocenije od te stvari. Iz tog razloga Pismo esto ima obi aj da sladost re i poredi sa medom, ne zbog toga što bi takva bila njihova mera nego zato što ne poznajemo ništa sla e od meda. Da bi razumeo da one neuporedivo prevazilaze i dragocenost kamenja i sladost meda, poslušaj kako prorok govori o njima, ukazuju i na njihovo prevashodstvo: Željeni ve ma od zlata i dragog kamenja mnogog, a sla i ve ma od meda i sa a (Ps. 18; 11). To je, me utim, samo za zdrave, zbog ega prorok i dodaje: Jer sluga Tvoj uva ih (st. 12). I na drugom mestu je, nazivaju iih slatkim, dodao: Kako su slatke grlu mome re i Tvoje (Ps.

6

118; 103). Izražavaju i njihovo prevashodstvo, dodaje: Ve ma od meda i sa a ustima mojim (st. 104), jer je on imao krepko duševno zdravlje. Tako im ni mi ne emo pristupati dok smo bolesni nego emo najpre isceliti dušu a zatim prihvatiti takvu hranu. Zbog toga i pravim ovako duga akuvod, ne doti u i se još samih evan elskih izreka, kako bi se svaki oslobodio svakog vida bolesti. Tako e mu se initikao da se uznosi na samo nebo, i neka se stoga tamo uznese ist, neka odbaci gnev, brige, žitejske nemire i sve ostale

strasti. Onaj, ko prethodno na taj na in ne o isti dušu, ne može otuda dobiti nikakvu zna ajniju korist. Neka mi niko ne govori da je do predstoje eg skupa ostalo malo vremena. Vasceli svoj život možete da promenite ne za pet dana nego u jednom jedinom trenutku. Reci mi da li postoji nešto gore od razbojnika i ovekoubice? Zar to nije krajnji stepen zla? Me utim, razbojnik se u jednom jedinom trenutku uzdigao na visinu vrline i prešao u sam raj, a da mu za to nisu bila potrebna ni mnoga dela, pa ak ni polovina dana; za to je bio dovoljan jedan minut. Prema tome, mogu e je da se u trenutku promenimo i da od blata postanemo zlato. Budu i da ni vrlina ni porok ne poti u od same naše prirode, ta promena je laka i nije izložena nikakvom nasilju. Ako ho ete da Me slušate, dobra zemaljska ješ ete (Is. 1; 19). Vidiš li da je jedino htenje potrebno? To, me utim, nije uobi ajeno htenje, kakvo je svojstveno mnogima, nego ono marljivo. Pouzdano znam da svi vi sada želite da se vinete na nebo. Potrebno je, me utim, da tu želju dokažete i samim delima. Trgovac koji želi da se obogati ne zaustavlja se samo na razmišljanju nego oprema la u, sakuplja posadu, poziva kormilara, oprema la u svim

7

što je potrebno, pozajmljuje zlato, plovi po moru, odlazi u tu u zemlju, preživljava mnoštvo opasnosti i ini sve ostalo, što je poznato moreplovcima. Tako smo i mi dužni da dokažemo svoju želju. I mi ovde plovimo, ali ne iz jedne zemlje u drugu, nego sa zemlje na nebo. Osposobimo svoje umove za upravljanje tako da nas uzdignu gore, i u inimo da mu kormilari budu poslušni. Opremimo pouzdanu la u koju ne mogu da potope žitejske žalosti i neda e, koja se ne nadima duhom nadmenosti, nego je lagana i hitra za plovidbu. Ako na taj na in ustrojimo la u, kormilara i posadu plovi emo uspešno i pridobiti istinskog kormilara – Sina Božijeg, Koji ne e dopustiti da se naša la a utopi u bezdanu nego e, ak i ako budu duvale hiljade vetrova, zapretiti i vetrovima i moru i umesto bure satvoriti veliku tišinu.

5. Pripremivši se na taj na in, do ite na slede i skup, ali samo ako želite da ujete nešto dušekorisno i da tu resa uvate u svom srcu. Neka niko ne bude sli an semenu što pada pored puta, na kamen ili u trnje (Lk. 8; 5, 12). Postanimo kao tek uzorane njive. Tada emo i mi, ako kod vas vidimo istu zemlju, revnosno bacati seme. Ako vidimo da je gruba i kamenita, oprostite nam, ali ne emo se uzaludno truditi. Ako pak napustimo setvu i po nemo da upamo trnje, opet e biti nerazborito da bacamo seme u

neobra enu zemlju. Onaj, koji se nasla uje takvim slušanjem ne sme da se pridružuje demonskoj trpezi: Šta ima pravednost s bezakonjem (2. Kor. 6; 14). Stajao si ovde, slušao si Jovana a kroz njega si slušao i u enje Duha, da bi nakon toga otišao da slušaš bludnice koje izgovaraju sramne

8

re i ili da gledaš još sramnija dela koja se pokazuju na sceni, ili pak da posmatraš drske mladi e koji se tuku. Kako ti, oskrnavljen takvom ne istotom, možeš potpuno da se o istiš? Zbog ega bih, me utim, sav taj sram koji se tamo dešava, predstavljao po pojedinostima? Sve je tamo – smeh, sve je – stid, tamo su psovke, ruganje, dosko ice, sve je razvrat i sve je propast. Unapred vam govorim o tome i objavljujem svima vama. Neka niko od onih, koji se nasla uju ovdašnjom trpezom, ne skrnavi svoju dušu tim pogubnim prizorima. Ma šta da se tamo govori ili radi, predstavlja satansku gordost. Znate li vi, koji ste se udostojili tajinstva (krštenja), kakva ste obe anja dali ili, bolje re eno,u kakav ste zavet (savez) stupili sa Hristom, kada vas je On udostojio Svojih tajinstava? Šta ste pred Njim govorili? Šta ste Mu rekli o satanskoj gordosti? Kako ste se vi, odricanjem od satane i njegovih angela, odrekli i od sve njegove gordosti, i obe ali da joj se više ne ete priklanjati? Trebalo bi da se ozbiljno zabrinete da ne zaboravite tako velika obe anja i da ne u inite sebe nedostojnima takvih tajinstava. Zar ne vidiš da se na carskom dvoru na u eš e u carskom savetu i me u careve prijatelje pozivaju samo ljudi koji se nigde nisu spotakli i koji su dostojni poštovanja? Kod nas je došao izaslanik sa neba, izaslanik od Samoga Boga, da bi nam govorio o nekim važnim pitanjima. A vi, napustivši slušanje onoga, što on želi da nam preda i zbog ega je opunomo en, sedite i slušate glumce! Kakvih je to munja dostojno, i kakvih gromova! Kao što se ne smemo pridruživati demonskoj trpezi, tako se ne smemo pridruživati ni slušanju demonskom, niti pak smemo u ne istoj odeždi pristupati svetloj trpezi koja obiluje tolikim blagom, trpezi

9

koju je priugotovio Sam Bog. Njena sila je takva da ona odmah može da vaznese do neba, ali samo ukoliko budemo slušali istog srca. Ne prili i, dakle, onome, ko se esto oglašava božanstvenim re ima, da ostane u sadašnjem, niskom stanju, i potrebno je da se uznese i da uzleti u samu višnju postojbinu, gde e se nasla ivati riznicama bezbrojnih dobara. Neka se svi mi udostojimo da ih dobijemo blagoda ui ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista Kojem sa Ocem i Svetim Duhom neka je slava sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

10

BESEDA DRUGA

U po etku beše Re (Logos) (1; 1)

Ako bi Jovan hteo da sam sa nama beseduje ili da nam govori nešto svoje, od samoga sebe, bilo bi potrebno da kažemo nešto o njegovom poreklu, otaxbini i vaspitanju. Me utim, kako ne govori on sam nego Bog kroz njega blagovesti ljudskom rodu, ini mi se da je suvišno i neumesno da to istražujemo. Uostalom, možda to i nije suvišno, nego je ak i veoma potrebno. Kada doznaš ko je bio on, odakle je i od koga potekao, kakav je bio sam po sebi i kad zatim za uješ njegov glas i vascelo njegovo mudroljublje, jasno eš videti da Evan elje nije bila njegova vlastita tvorevina nego delo božanstvene sile koja je dejstvovala u njegovoj duši. Gde je, dakle, njegova otaxbina? On otaxbinu gotovo da nije ni imao: poticao je iz jednog ubogog sela, iz zemlje koja je u to vreme bila najprezrenija i u kojoj nije bilo ni eg dobrog. Da bi ponizili Galileju, književnici su govorili: Ispitaj i vidi da prorok iz Galileje ne dolazi (Jn. 7; 52). Ponižava se i istiniti Izrailjac, jer govore: Iz Nazareta može li biti što dobro (Jn. 1; 46)? Budu i iz takve zemlje, Jovan nije poticao iz nekog zna ajnog mesta u njoj, niti je tamo bio poznat po svom imenu. Njegov otac beše siromašni ribar, tako da je i svoju decu pripremio za taj zanat. Dobro znate da nijedan zanatlija ne e svojevoljno u initi sopstvenog sina naslednikom svog zanata, osim ukoliko ga na to ne primora krajnje siromaštvo, a posebno ako je njegov zanat neugledan. Niko nije siromašniji, prezreniji i neukiji od ribara; uostalom, i me u

11

njima je jedan viši a drugi niži. Apostol je i u tom pogledu zauzimao najniži stepen. On ak nije lovio ribu u moru, nego u jednom jezercetu. Kad se jednom prilikom obreo tamo zajedno s ocem i bratom Jakovom, s kojima je krpio poderane mreže – a što se tako e povezivalo s krajnjim siromaštvom – prizvao ga je Hristos. Što se ti e spoljašnjeg obrazovanja, iz svega ovoga može se zaklju iti da je bio sasvim neobrazovan. O tome svedo i i Luka, kada kaže da on nije bio samo prost nego i nepismen ovek. Tako je moralo i biti: onaj, ko je bio toliko siromašan, nije se pojavljivao u narodu i nikada se nije družio sa znamenitim ljudima. Bavio se jedino ribolovom, a ako bi ponekad nekoga i sreo, onda je razgovarao s kupcima ribe i s kuvarima. Da li je u tom slu aju mogao da bude nešto više od beslovesne životinje? Kako da ne podražava bezglasnost samih riba? I eto, upravo taj ribar, koji je kružio oko jezera, mreža i riba, rodom iz Vitsaide Galilejske, sin siromašnog ribara i ubog do krajnjeg siromaštva, ovek prost i to na krajnjem stepenu prostote, koji nije izu avao nauke ni pre ni posle susreta sa Hristom, obra a se nama. Doznajmo o emu e s nama besediti. Možda o onome što je na njivama? Ili o

onome što je u rekama? Možda o trgovini ribom? Neko bi možda i o ekivao da to uje od ribara. Ne plašite se, jer ne emo uti ništa sli no tome. u emo ono što je na nebesima i što niko pre njega nije znao. On nam donosi tako uzvišene dogme, tako prevashodna pravila života i takvu mudrost kakva je mogu a samo za onoga koji oglašava iz samih dubina Duha, i oglašava tako, kao da je upravo došao sa samih nebesa. Kao što sam ve rekao, to nisu mogli da znaju ni svi oni koji žive na nebesima. Reci mi, da li je to

12

svojstveno ribaru? Da li je svojstveno besedniku, sofisti filosofu ili, uopšte, svakome ko je izu io spoljašnju mudrost? Nije. Obi nom ljudskom duhu je nemogu e da tako mudruje (filosofira) o višnjem, besmrtnom i blaženom Suštastvu, o Njemu najbližim silama, o besmrtnosti i beskona nom životu, o prirodi smrtnih tela koja e kasnije postati besmrtna, o budu em sudu i kazni, o predstoje im odgovorima za re i i dela, za misli i ose anja, kao što mu je nemogu e i da zna šta je ovek, a šta svet, šta je ovek po suštini a šta samo izgleda kao ovek iako to u stvari nije, šta je porok i šta je vrlina.

2. Neka od tih pitanja istraživali su Platonovi i Pitagorini u enici, dok ostale filosofe nije vredno ni da pominjemo, jer su do tog stepena postali smešni. Me utim, upravo su oni me u Jelinima uživali najve e poštovanje i bili smatrani predvodnicima te nauke. Oni su, izme u ostalog, napisali i ponešto u vezi s gra anskim životom i zakonima. I oni su se, me utim, na svoju sramotu pokazali kao smešna deca. Oni su uvodili žene zajedni ke za sve, iskrivljavali sam život, povre ivali estitost braka, ozakonili još mnogo toga dostojnog smeha, i na taj na in proveli su itav svoj život. Što se ti e duše, o njoj su ostavili najsramnije u enje. Govorili su da ljudske duše postaju muve, komarci i drve e; tvrdili su da je i Sam Bog duša i izmišljali mnoge druge besmislice. To, me utim, nije jedino što je dostojno osude, jer kod njih postoji i ogromno more zaklju aka. Kao što more nosi tamo–amo, ni oni se nikad nisu zaustavljali na jednom predmetu, jer su o svemu govorili na osnovu neta nih i nepouzdanih umovanja. Ovaj ribar, me utim, nije

13

takav. On sve izgovara s ta noš u i, kao da stoji na kamenu, nikada ne ide stranputicom. On se udostojio da pronikne u najnepristupa nije tajne i, budu i da je u njemu govorio sam Gospod, nije bio podložan nikakvim ljudskim slabostima. Kao ljudi koji se ni u snu nisu udostojili da u u u carske odaje, nego su ostajali izvan njih, na trgovima i u gomili naroda, i koji su samo na osnovu sopstvenih rasu ivanjanaga ali o nevidljivim stvarima, ti filosofi su padali u velike zablude kada su hteli da rasu uju o neizrecivom. U tim zabludama su se, kao slepi i pijani, ak i prepirali jedni s drugima i ne samo da su protivure ili jedan drugome nego esto i samima sebi, neprestano menjaju i svoje mišljenje o

jednim te istim stvarima. Ovaj neuki, prosti žitelj Vitsaide, bio je sin Zevedejev. Mada bi se Jelini hiljadu puta nasmejali nad gruboš u tih imena, ja u ih baš zato izgovarati sa još ve om odvažnoš u jer, ukoliko se taj narod ini grubljim i nesrodnijim jelinskom obrazovanju, utoliko se slavnijim pokazuje naše u enje. Kada neobrazovan i neuk ovekobznanjuje ono, što nikada i niko od ljudi na zemlji nije znao, i ne samo da obznanjuje nego i ube uje u to, onda i samo njegovo obznanjivanje predstavlja veliko udo. A ako on, povrh toga, daje i drugi, važniji dokaz bogonadahnutosti svojih re i, a to je injenica da on svoje slušaoce u svako doba ube uje, ko se onda ne e zadiviti sili koja u njemu obitava? To, kao što sam ve rekao, služi kao najve i dokaz da on ne pou ava sam od sebe. Taj neobrazovani ovek je Evan eljem koje je napisao obuhvatio itavu vaseljenu dok je telom obitavao u Aziji, gde su u drevnosti filosofirali svi, koji su pripadali jelinskim školama. Tamo je on bio strašan za demone i blistao je me u neprijateljima, uništavaju i

14

njihovu tamu i ruše i demonska utvr enja. Svojom dušom preselio se u drugu zemlju, dostojnu onoga koji je izvršio takva dela. Sva jelinska dela su iskorenjena i iš ezla, dok njegova dela sa svakim danom postaju sve slavnija i slavnija. Od onog vremena, kad se javio on a zajedno s njim i ostali ribari, zamuklo je u enje Platona i Pitagore, koje su dotle smatrali nadmo nim. Danas je mnogo onih koji ne znaju ak ni njihova imena iako je, kako kažu, Platon i sa carevima besedio, dolaze i na njihov poziv. Imao je mnogo istomišljenika, a putovao je i na Siciliju. Stigavši u Veliku Gr ku?, Pitagora je ovde pokazao mnoge arobnja keveštine. Razgovor sa volovima (a kažu da je i to inio) nije bio ništa drugo nego arobnjaštvo. To je posebno o igledno iz toga što, razgovaraju i na taj na in sa beslovesnima, on ne samo da nije donosio nikakvu korist ove anstvu, nego mu je i mnogo naškodio. Ljudska priroda je, naravno, sposobnija za izu avanje filosofije ali on je, kako kažu, uz pomoarobnjaštva razgovarao s volovima i orlovima. On nije od

nerazumne prirode stvarao razumnu ( oveku to nije ni mogu e), nego je svojim arobnjaštvom samo obmanjivao nerazborite. Ne pokušavaju i da ljude nau i ne emu korisnom, on im je govorio da je sasvim svejedno da li ovek jede bob ili glave svojih roditelja, dok je svoje

sledbenike uveravao da je duša njihovog u itelja ponekad bivala drvo, ponekad devojka a ponekad riba. Zar onda nije pravedno što je sve to uništeno i što je potpuno iš ezlo? Me utim, nije takvo u enje ovog prostog i neukog oveka. Naprotiv, i Sirijci, i Egip ani, i Indijci, i Persijanci, i Etiopljani i još mnogi drugi neobrazovani narodi, nau ili su

15

da filosofiraju onda, kada su u enje koje je on predao, preveli na sopstveni jezik.

3. Nisam, dakle, uzaludno rekao da je za njega itavavaseljena bila pozornica. On nije napuštao one koji su mu po prirodi bili sli ni, i nije se beskorisno trudio nad prirodom beslovesnih, što je predstavljalo delo prekomernog slavoljublja i krajnjeg bezumlja. Budu i ist od te strasti kao i od svih ostalih, starao se samo o onom jednom, odnosno da se itava vaseljena nau i ne emu korisnom, što može da je uznese sa zemlje na nebo. On zbog toga svoje u enje nije obavijao nekim mrakom i tamom, kao što su inili oni filosofi, koji su nejasno om u enja, kao nekom zavesom, skrivali zlo sadržano u njegovoj suštini. Njegove dogme jasnije su od sun evih lu a, i zbog toga su dostupne svim ljudima u vaseljeni. Onima, koji su dolazili kod njega, nije zapovedao da ute tokom pet godina, kao što je inio Pitagora. Nije pou avao tako, kao da pred njim sedi bezose ajno kamenje, i nije praznoslovio, odre uju i sve brojevima. Odbacivši svu tu satansku mrskost i pogibelj, svojim re ima je dao takvu razumljivost da je sve, što je rekao, jasno ne samo razumnim ljudima, nego i ženama i mladima. Bio je uveren da je njegovo u enje istinito i korisno za sve koji ga budu slušali, a o emu su posvedo ilasva potonja vremena. On je sebi privukao itavu vaseljenu i, nakon što smo saslušali njegove propovedi, oslobodio naš život od svake tu e izmišljotine. Zbog toga bismo i mi, koji smo ga slušali, radije dali svoje živote nego da se lišimo dogmi koje nam je predao. Odatle, kao i iz svega drugog, jasno je da u njegovom u enju nema ni ega ljudskog i da su

16

pouke, koje su kroz tu božanstvenu dušu došle i do nas, božanstvene i nebeske. Kod njega ne emo na i niti razmetljive re i niti izvešta enost govora, niti suvišne i beskorisne ukrase i sjedinjenja imena i re i što je, uostalom, tu e svakom mudroljublju. Naprotiv, vide emo tu nesavladivu, božanstvenu silu, nepobedivu vrstinu istinskih dogmi, sjedinjenje nebrojenih dobara. Izvešta enost bi bila suvišna u propovedanju Evan elja. Ona je svojstvena sofistima ili bolje re eno, nije ak ni sofistima nego nerazumnoj deci. I sam njihov filosof (Platon) pokazuje da se njegov u itelj stideo tog ume a i da je svojim sudijama govorio da e od njega uti re i izgovorene prosto i jednostavno, neukrašene frazama i nenaki ene imenicama i izrazima jer, govorio je on, ne bi dolikovalo meni, uvaženi ljudi, da u tom dobu sastavljam de je re i i da s njima izlazim pred vas. Me utim, pogledaj kako je to bilo smešno! Ono, što je njegov u itelj najviše izbegavao kao de je re i,oni su upravo najviše zahtevali! Oni su se u svim slu ajevima rukovodili slavoljubljem. U Platonu nema ni egudnog, osim ovog jednog. Sli no kao što, otvorivši spolja

okre ene grobove, vidiš da su prepuni truleži, smrada i gnilih kostiju, tako i u mnenjima tog filosofa, ako im svu eškitnjasto izražavanje, vidiš mnogo gnusobe, posebno kada filosofira o duši, bez mere je uznose i i ponižavaju i. To je avolsko lukavstvo: ni u emu ne o uvati umerenost nego

odvla enjem u suprotne krajnosti voditi u zabludu. On ponekad govori da je duša pri asna božanskom suštastvu a zatim, pošto ju je tako neumereno i bezbožno uzvisio, ponižava je drugom krajnoš u, uvode i je u svinje, magarce i druge, još gore životinje. Me utim, dovoljno smo, pa ak i

17

prekomerno govorili o tome. Ako bi se od njih mogli nau iti bilo emu korisnom, trebalo bi da se više njima bavimo. Kako je bilo nužno samo da se pokažu njihove sramne i smešne strane, onda je i ovo što smo rekli više nego što je potrebno. Napuštaju i njihove basne, pristupimo našim dogmama koje su nam sa nebesa donela usta ovog ribara i koje nemaju ništa svetsko. Razmatra emo njegove izreke i pri tom emo vam i sada napomenuti ono, na šta smo vas prizivali na po etku, odnosno da pomno saslušate naše re i.

ime, dakle, Evan elista zapo inje svoje kazivanje? U po etku beše Logos (Re ), i Logos (Re ) beše u Boga. Da li u toj izreci vidiš svu njenu odvažnost i silu? Kako on to obznanjuje, nimalo se ne kolebaju i, ne ograni avaju i se dosetkama, nego sve govore i pozitivno? Svojstvo u itelja je da se ne koleba u onome što govori. Ako je nekome, ko želi da pou ava druge, potreban ovek koji e podržavati njega samog, onda bi bilo pravedno da takav bude u enik a ne u itelj. Ako pak neko kaže: zbog ega je Evan elista, napustivši prvi Uzrok, odmah po eo da besedi sa nama o drugom, mi emo odbiti da govorimo o prvom i drugom. Božanstvo je iznad broja i redosleda u vremenu. Zbog toga i odbijamo da govorimo na taj na in, nego ispovedamo Oca samobitnog i Sina od Oca ro enog.

4. Ti, dakle, kažeš: zbog ega Evan elista ostavlja Oca i po inje da govori o Sinu? Zbog toga što su Oca svi priznavali, ako ne kao Oca, a ono kao Boga. Jedinorodnog, me utim, nisu znali. Zbog toga je Evan elista sasvim pravedno pohitao da odmah, na samom po etku, izloži poznanje o Njemu za one, koji Ga nisu znali. Uostalom, on u

18

tim re ima nije pre utao o Ocu. Obrati pažnju na njihov duhovni smisao. On je znao da su ljudi od iskona i pre svega priznavali i poštovali Boga. Zbog toga najpre i govori o postojanju Sina: u po etku, a zatim Ga naziva i Bogom, iako ne onako kao Platon, koji je jednog nazivao umom a drugog dušom. To je strano božanstvenoj i besmrtnoj prirodi. Ona nema ništa zajedni ko sa nama i sasvim je daleko od opštenja sa tvari – mislim na suštinu a ne na dejstva. Evan elista Ga zato i naziva Logosom (Re ju). Nameravaju i da uveri ljude da je taj Logos jedinorodni Sin Božiji, evan elista unapred naziva Sina Logosom (Re ju) kako niko ovde ne bi pretpostavio strasno ro enje. Time on poništava svako zlo podozrenje i pokazuje i da je On od Oca Sin i da je ro en bestrasno. Vidiš li da, kao što sam rekao, u re ima o Sinu nije pre utao o Ocu? Nemoj se uditi ukoliko ova objašnjenja nisu dovoljna za potpuno razumevanje ovog predmeta: mi sada govorimo o Bogu, o Kojem se ne može ni govoriti ni misliti kako dolikuje. Zbog toga Evan elista nigde i ne upotrebljava re "suština", jer je nemogu e re išta je Bog po Svojoj suštini, i svagda nam Ga pokazuje samo u Njegovom dejstvu (energiji). Tako vidimo da se taj Logos (Re ) ubrzo potom naziva svetloš u, da bi se nakon toga ta svetlost nazvala životom. On Ga, uostalom, nije tako nazivao samo iz jednog razloga nego i zbog toga što je trebalo da nam Logos blagovesti o Ocu. Sve što uh od Oca Svojega, objavih vam (Jn. 15; 15). On Ga istovremeno naziva i svetloš u i životom, jer nam je On darovao svetlost znanja, a otuda i život. Uopšte ne postoji jedno takvo ime, kao što ne postoje ni dva, ni tri niti više imena, koja bi bila dovoljna da izraze ono što se ti e Božanstva. I pored toga,

19

poželjno bi bilo da se makar i pomo u mnogo imena, makar i nedovoljno jasno, izobraze Njegova svojstva (osobine). Evan elista Ga nije jednostavno nazvao Logosom nego je dodao lan razlikuju i Ga i time od svakog drugog suštastva. Vidiš li da nisam uzaludno govorio da nam se taj Evan elista oglašava sa nebesa? Pogledaj gde je ovoga asa, na samom po etku, uzleteo, i uzdigao dušu i um svojih slušalaca. Postavivši je iznad svega uvstvenog, iznad zemlje, iznad mora i iznad neba, on je uznosi ak i iznad angela, iznad višnjih heruvima i serafima, iznad prestola, na ala, vlasti i, uopšte, ube uje je da se uzdigne iznad svega stvorenog. I kad nas je ve uzneo na takvu visinu, zar je mogao tu da nas zaustavi? Kada bi oveka, koji stoji na morskoj obali i posmatra grad, obalu i pristanište, neko doveo na samu sredinu mora i time ga kona no udaljio od prethodnog prizora, ni na emu ne bi mogao da zaustavi njegov pogled, jer bi on lutao po neizmernom vidnom prostranstvu. Sli no tome, i Evan elista, koji nas je uzdigao iznad svake tvari i ustremio ka ve nosti koja joj je (tvari) prethodila, primorava naš pogled da se uzdiže, ne dopuštaju i mu da u visini dosegne bilo kakav kraj, budu ida tamo kraj i ne postoji. Ushode i ka po etku, razum se pita kakav je to po etak? Zatim, kada susretne beše koje uvek predupre uje njegovu misao, ne nalazi gde bi zaustavio svoju pomisao nego, naprežu i pogled i nemaju i mogu nostda ga negde zaustavi, ulaže napor i opet se okre e dole. Izraz U po etku beše ne ozna ava ništa drugo nego svagdapostoje e i bezgrani no bi e. Vidiš li da istinska filosofija (mudroljublje, ljubomudrije) i božanstvene dogme nisu onakvi kao kod Jelina, koji uvek pretpostavljaju vreme i

20

smatraju da su neki bogovi stariji, a neki mla i? Kod nas se ne može prona i ništa sli no. Ako Bog jeste kao što uistinu jeste, onda pre Njega ne postoji ništa. Ako je on Tvorac svega, onda je On i pre svega. Ako je On Vladika i Gospod svega, onda je sve posle Njega, i tvorevine i vekovi. Hteo sam da iznesem i druga rasu ivanja, ali se vaša misao možda zamorila? Zbog toga u za utati, nakon što iznesem još nekoliko pouka koje vam mogu koristiti kako za veizložene besede, tako i za one budu e. Kakve su to pouke? Znam da su se mnogi ve zamorili usled dugotrajnosti besede. Me utim, to se dešava onda, kada je duša optere enamnogim žitejskim brigama. Vid koji je ist i jasan biva oštar i ne zamara se, i lako posmatra ak i najsitnije predmete. Me utim, im neka r ava vlaga sa glave iskapa na lice ili ako se odozdo podiže dim ili para, pred zenicom kao da se stvara gust oblak, koji ne dopušta da se jasno vide ak ni najkrupniji predmeti. Tako se obi no doga a i sa dušom. Kad je o iš ena i kad u sebi nema nikakvih strasti koje bi je pomutile, tad pronicljivo vidi sve što treba da posmatra. Me utim, kada ona (duša), pomu ena strastima, izgubi svoju odvažnost, postaje nesposobna za bilo šta uzvišeno, brzo se zamara i pada, priklanja se dremežu i lenjosti, gube i iz vida ono što bi moglo pomo i njenoj vrlini i vrlinskom životu, i ne okre e joj se (vrlini) s revnoš u.

5. Da vam se to ne bi dogodilo (a ja u vam to stalno savetovati), ukrepite svoj duh, da ne biste uli one re i, koje je Pavle izgovorio veruju im Jevrejima. I njima bi, prema njegovim re ima, trebalo mnogo govoriti, ali je teško objasniti (Jevr. 5; 11) ne zato što je beseda takva po svojoj

21

suštini, nego zato što ste postali nemarni za slušanje. Bolesnog i slabog kratka beseda zamara isto kao i duga ka, a jasne i lako razumljive stvari smatra teško shvatljivim. Neka ovde ne bude ni ega sli nog i neka svako, odloživši ovosvetske brige, obrati pažnju na pouku. Kada slušaoca obuzme strast za bogatstvom, nemogu e je da ga na sli an na in zanima i slušanje pouke. Budu i sama po sebi jedinstvena, duša ne može da primi u sebe mnoštvo želja, nego jedna želja potiskuje drugu. Duša na taj na in kao da biva podrivena i postaje sve slabija. Me utim, ukoliko neka želja preovla uje, ona sve okre e u svoju korist. Tako se obi no doga a i sa decom. Kad neko ima samo jedno dete, onda u najve oj meri ljubi to jedno; kada pak postane otac mnoge dece, onda i njegova naklonjenost prema njima, budu i da se razdelila, postaje slabija. Ako se tako dešava tamo, gde postoji prirodni nagon i sila, i gde su oni koji se vole me usobno srodni, šta onda da kažemo o proizvoljnoj sklonosti i privrženosti, a posebno ako su oblici ljubavi neposredno protivni jedan drugom? Ljubav prema bogatstvu protivna je ljubavi prema poukama. Ulaze i ovamo, mi ushodimo na nebo, i pri tom ne mislim na mesto, nego na duševno raspoloženje. Nama je mogu e da, nalaze i se na zemlji, budemo na nebu, da sozercavamo tamošnje stvari i slušamo re i kakve se tamo izgovaraju. Dakle, niko na nebo ne donosi ništa zemaljsko. Neka niko, ko stoji ovde, ne brine o doma im poslovima. Otuda sledi da bi korist, koju smo ovde zadobili, trebalo da prenesemo u ku u i na tržnicu i da je i tamo sa uvamo, a ne da ovo mesto ispunjavamo brigama svojstvenim domu i tržnici. Zbog toga i mi pristupamo u iteljskoj katedri, kako bismo ovde o istili ne istotu koja

22

nam je došla spolja. Ako i usred te male pouke mi ho emo da se skrnavimo uzgrednim re ima i delima, onda je bolje da je ne zapo injemo. Neka se u crkvi niko ne brine o doma im poslovima; naprotiv, neka i kod ku e razmišlja o predmetima crkvenog u enja. Neka nam oni budu prevashodniji od svega ostalog, budu i da se odnose na dušu, dok se doma i poslovi odnose na telo ili, bolje re eno,ovdašnje pouke korisne su i za dušu i za telo. Neka one budu najvažnija stvar, a sve ostalo neka bude sporedno. One pripadaju i sadašnjem i budu em životu, a spoljašnja dela ni jednom ni drugom, ukoliko se ne postave po pravilima, zasnovanim na onom prvom. Jedino ovde možemo da nau imo ne samo šta emo biti posle ovog života i kako emo tada živeti, nego i kako da usmerimo ovdašnji život.

Ovaj dom je duhovno le ilište, podignuto zato da bismo u njemu isceljivali one rane koje smo dobili napolju (u svetu), a ne zato da bismo odavde izlazili sa novim ranama. Ako ne budemo slušali ono što nam govori Duh Sveti, ne samo da se ne emo o istiti od pre ašnjih rana nego emo dobiti i nove (rane). Sa najve om pažnjom usredsredi emo se na ovu knjigu, koju sad otvaramo pred sobom. Ukoliko sad brižljivo razmotrimo sve njene po etne i osnovne izreke, kasnije nam ne e biti potrebno mnogo truda (na njenom izu avanju). Ako se malo potrudimo u po etku kasnije emo, prema Pavlovim re ima, biti u stanju i da druge pou avamo. Apostol Jovan je veoma uzvišen i obiluje mnogim dogmama. O njima besedi više nego o bilo emu drugom, i zato ga ne emo samo letimi no slušati. Zato emo i mi malo protuma itiEvan elje, da bismo sve razumeli i da ništa ne bismo zaboravili. Plašimo se da ne budemo krivi pred onim glasom

23

koji je rekao: Da nisam došao i govorio im, greha ne bi imali (Jn. 15; 22). U kakvoj emo prednosti biti nad onima koji nisu ni slušali (evan elje) ako nakon slušanja odemo ku iništa nemaju i i jedino se dive i izgovorenim re ima? Dajte nam da sejemo po dobroj zemlji, dajte nam ono što e nas još više podsta i na setvu. Ako neko u sebi nosi trnje, neka se rasplamsa oganj Duha Svetoga; ako je ne ije srce grubo i jogunasto, neka, koriste i taj isti oganj, postane meko i savitljivo. Ako nekoga, ko se nalazi pored puta, gaze najrazli itije pomisli, neka u e u unutrašnja uvstva i neka ne opšti s onima koji žele da u u unutra i da ga oplja kaju.Tad emo videti da su vaše njive plodne. Ako se na taj na inbudemo brinuli o sebi i ako se trudoljubivo posvetimo ovom duhovnom sabesedovanju, tada emo, iako ne odmah nego postepeno, uspeti da se oslobodimo svega žitejskog. Bi emo pažljivi, da i o nama ne bi rekli: Kao aspide gluve koje za epljuju svoje uši (Ps. 57; 5). Kaži mi, ime se takav slušalac razlikuje od zveri? Zar nije beslovesniji od svega beslovesnog onaj, ko je nemaran kada govori Bog? Ako "biti ovek" zna i ugoditi Bogu, šta su drugo nego zveri oni, koji

ne e da slušaju ak ni o tome kako da to izvrše? Razmisli koliko je to zlo! Hristos je hteo da nas od ljudi na iniravnoangelnima, a mi same sebe od ljudi pretvaramo u zveri! Robovati utrobi, biti obuzet straš u bogatstva, gneviti se, zlostavljati i nogama gaziti druge nije svojstveno ljudima nego zverima. Uostalom, svaka zver ima, da tako kažemo, svoju posebnu strast, koja je uz to i prirodna, dok se ovek,zbacivši sa sebe vlast razuma i odvojivši se od života po Bogu, prepušta svakakvim strastima i ne postaje samo zver nego neko mnogoliko i raznorodno udovište, pri emu

24

opravdanje za sebe ne može da na e u samoj svojoj prirodi. Svako zlo poti e od samovolje i slobodnih namera. Neka se ne dogodi da bilo kad pomislimo nešto takvo o Crkvi Hristovoj! O vama imamo mnogo bolje mišljenje i nadamo se vašem spasenju. Me utim, ukoliko smo više uvereni u to, utoliko vas manje možemo ostaviti bez upozorenja, kako bi, uzdigavši se do samog vrha vrlina, zajedno sa vama zadobili obe ana blaga, i neka ih se svi mi udostojimo blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Kojeg i sa

Kojim neka je slava Ocu i Svetome Duhu u vekove vekova. Amin.

25

BESEDA TRE A

U po etku beše Logos (Jn. 1; 1)

1. Suvišno bi bilo da vas sada ube ujem da pažljivo slušate. Vi ste ve požurili da to pokažete i na delu. Ovo okupljanje, ovo stajanje napregnute pažnje, ta užurbanost i potiskivanje jednih drugima da bi se zauzelo što bliže mesto, odakle eterazgovetnije mo i da ujete moj glas, želja da, bez obzira na stešnjenost, ostanete ovde dok se ne okon a duhovni prizor, aplauzi i uzvici odobravanja – sve to svedo i o vašoj duševnoj toplini i usrdnosti za slušanje. Zbog toga e biti suvišno da vam savetujem da slušate, i neophodno je samo da vas posavetujem da u sebi uvek sa uvate takvu usrdnost, ne samo da biste je ovde pokazali nego da biste i kod ku e,muževi sa ženama i o evi sa decom, razgovarali o tome. Neka jedni prenose drugima, neka se jedni kod drugih raspituju, i neka svi jedni drugima ukazuju tu dobru pomo .Neka mi niko ne kaže da o tome ne bi trebalo da govorite sa decom. Ne samo da bi trebalo da govorite, nego bi samo o tome i trebalo da govorite, i samo bi o tom jednom trebalo da brinete. Me utim, ja vam zbog vaše slabosti ne govorim o tome i ne udaljujem decu od uzgrednih zanimanja, kao što ni vas ne udaljujem od javnih poslova. Jedino smatram da bi bilo pravedno da jedan od sedam dana u sedmici bude posve en našem zajedni kom Gospodu. Neumesno je, u stvari, da svojim slugama nare ujemo da nam sve vreme služe, a da mi sami ni najmanje vremena ne posve ujemoGospodu, pri emu naše služenje Njemu ništa ne doprinosi (jer Bogu ništa nije potrebno) i koristi jedino nama samima!

26

Kada decu vodite u pozorište, onda vas u tome ne spre avaniti u enje niti bilo šta drugo. Me utim, kad je potrebno da se okupimo i da zadobijemo neku duševnu korist, vi to nazivate neradom. Kako da ne razgnevite Boga, kada u svemu drugom podu avate svoju decu i za to imate vremena, dok njihovo bavljenje delom Božijim smatrate teškim i nepravovremenim za decu?

2. Ne, nije tako, bra o! Tom uzrastu su prevashodno potrebne takve lekcije! Nežni (de ji) uzrast brzo usvaja ono što mu se govori i, kao pe at u vosak, u duše de je utiskuje se ono što slušaju. Njihov život, me utim, ve tada po injeda se priklanja ili ka poroku ili ka vrlini. Zbog toga, ako ih na samom po etku ili, da tako kažemo, na samom pragu, udaljimo od poroka i usmerimo na pravi put, on e im u budu nosti postati kao navika i deo prirode. Tada se više ne e lako i po svojoj volji priklanjati r avom, jer e ih navika privla iti ka dobrim delima. U tom slu aju emo ih smatrati dostojnijim poštovanja i od samih staraca, a i za gra anske poslove e biti korisniji, jer e još u mladosti ispoljavati osobine staraca. Kao što sam i ranije govorio, nemogu e je da oni, koji su se nasla ivali takvim slušanjem (Evan elja) i koji su obratili pažnju na takvog apostola, odu odavde ne zadobivši nikakvo veliko, istinsko blago, bez obzira da li je za tom trpezom bio muž, žena ili dete. Ako zveri navikavamo na svoje re i i na taj na in ih krotimo, zar onda nije daleko bolje što kroz duhovne pouke možemo da popravimo ljude, pogotovu što tamo i ovde postoji velika razlika, kako me u lekovima, tako i me u onima koje le imo? Grubost koja je u nama nije ista kao ona, koja je

27

u zverima, jer (grubost) u njima zavisi od prirode, a u nama od volje. Ni sila re i nije istovetna: tamo ona proisti eiz ljudske misli, a ovde od sile i blagodati Duha. Neka onaj, koji o ajava nad samim sobom, pomisli na kro enje zveri i nikada ne e pasti u o ajanje. Neka svagda dolazi u ovo le ilište, neka svagda sluša zakone Duha i neka, vrativši se ku i, ono što je uo zapiše u svoje srce. Na taj na in, on ebiti u dobroj nadi i u sigurnosti, ose aju i stvarni napredak.

im vidi da je u duši zapisan zakon Božiji i da je srce postalo tablica tog zakona, avo više ne e pristupati. Tamo, gde su carska pismena, i to ne urezana u bakarni stub nego Duhom Svetim utisnuta u bogoljubivo srce i blistava od blagodati, on ne može ni da pogleda, i beži daleko odatle. Za njega i za pomisli na koje on nagovara ne postoji ništa strašnije nego što je misao obuzeta božanstvenim stvarima i duša koja usrdno priti e tom izvoru. Takvu (dušu) ne može niti da ražalosti nešto u sadašnjosti, makar to bilo i neugodno, niti nešto ugodno može da je pogordi. I kad se na e u buri i ustalasanosti, ona e se nasla ivati tišinom.

2. Naša pometnja ne poti e od prirode stvari nego od slabosti našeg duha. Ako bismo tom stradanju bili izloženi usled okolnosti, onda bi svi ljudi morali da ga dožive, budu ida svi mi plivamo po jednom istom moru, na kojem je nemogu e izbe i talase i buru. Ako pak postoje ljudi koji ostaju izvan bure i ustalasanosti mora, onda je o igledno da buru ne prave okolnosti nego stanje našeg duha. Prema tome, ako ustrojimo dušu tako, da ona sve lako podnese, onda za nas ne e postojati ni bura ni potop, nego e svagda vladati ugodna tišina. Iako sam sebi naložio da ništa sli no

28

ne govorim, ni sam ne znam kako me privukla ova pouka. Oprostite mi zbog moje mnogoglagoljivosti. Plašim se, uistinu se plašim, da ne oslabi vaša sadašnja usrdnost. Ako bih bio siguran u to, ne bih vam sada govorio ništa sli no.Usrdnost može da nam olakša svako delo. Vreme, je me utim, da se pozabavimo onim, što nam danas predstoji, kako ne biste umorni izašli na borilište. Predstoji nam borba protiv neprijatelja istine, protiv onih koji sve smišljaju samo da bi poništili slavu Sina Božijeg ili, bolje re eno, svoju sopstvenu. Slava Sina Božijeg je svagda takva, kakva jeste i nikako se ne može umanjiti klevetni kim jezikom. Oni, me utim, koji nastoje da unize Onoga, Kojem se, kako kažu, klanjaju?, pokrivaju svoja lica bezbožništvom, a duše izlažu kazni. Šta, dakle, oni govore, kada mi ovako rasu ujemo? Govore da re enica: U po etku beše Logos još uvek neposredno ne dokazuje ve nost (Sina), jer je to isto re eno i o nebu i o zemlji (1. Mojs. 1; 1). O, bestidnosti i bezbožništvo! Ja s tobom besedim o Bogu, a ti mi ukazuješ na zemlju i ljude potekle od zemlje! Na taj na in, ako se Hristos naziva Sinom Božijim i Bogom, i ovek se naziva sinom Božijim i bogom, kao na primer u Ps. 81; 5: Bogovi ste i sinovi Višnjega svi. Zar eš se ti s Jedinorodnim nadmetati u sinovstvu i re i da u tom pogledu On nema nikakvo preimu stvo u odnosu na tebe? Nipošto, kažeš ti. Me utim, ti upravo to iniš, iako to ne iskazuješ re ima. Na koji na in? Ti tvrdiš, da i ti u estvuješ u usinovljenju po blagodati a i On tako e. Ako tvrdiš da On nije Sin po prirodi, samim tim ne izražavaš ništa drugo nego da je On Sin po blagodati. Uostalom, razmotrimo i dokaze koje nam navode. U po etku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše

29

nevidljiva i neustrojena (neure ena, pusta) (1. Mojs. 1; 1). Tako e i ovo: Beše jedan ovek iz Ramatajim Sofima (1. Sam. 1; 1). Eto dokaza koje oni smatraju vrstima! I zaista, oni su vrsti, ali u dokazivanju ispravnosti dogmi koje smo mi utvrdili! Me utim, za podržavanje jereti ke hule ništa ne može biti slabije od tih dokaza. Reci mi, šta zajedni koimaju re i stvori i beše? Ili, šta je zajedni ko Bogu i oveku? Zbog ega mešaš ono, što se ne može pomešati, slivaš ono što je razdeljeno i od gornjeg iniš donje? Na ovom mestu re beše sama po sebi ne ozna ava ve nost, nego tek u jedinstvu s ostalim re ima: U po etku beše i Logos beše. Sli no kao što izraz koji jeste, primenjen na oveka ukazuje samo na sadašnje vreme, dok primenjen na Boga ozna avave nost, tako i izraz beše, kada govorimo o našoj prirodi, ozna ava vreme koje je za nas prošlo, odnosno odre enuvremensku granicu. Me utim, kada govorimo o Bogu, on izražava ve nost. Dakle, kada slušamo o zemlji i oveku, ne bi trebalo da o njima pretpostavljamo ništa više od onoga, što je svojstveno stvorenoj prirodi. Sve što je stvoreno, ma šta da je to, nastalo je u vremenu ili u odre enim vremenskim granicama. Sin Božiji ne samo da je iznad svakog vremena nego i iznad svih vekova. On je njihov Tvorac i Sazdatelj. Kroz Njega je i vekove stvorio, kaže apostol (Jevr. 1; 2). Razume se da Tvorac postoji pre Svojih stvorenja. Me utim, budu i da su neki u toj meri bezose ajnida i posle toga imaju visoko mišljenje o svom dostojanstvu, re Božija pomo u izraza stvori i ovek beše predupre uje takvu misao slušalaca i poništava svaku bestidnost. Sve što je stvoreno, kako zemlja tako i nebo, stvoreno je u vremenu i ima svoj vremenski po etak. U njima ne postoji ništa

30

bespo etno, jer je sve to prizvano u bi e u odre enom vremenu. Dakle, kada uješ re i: stvori zemlju i ovek beše, uzaludno eš praznosloviti i plesti samo beskorisno buncanje. Re i u ti i nešto više. Šta je to? ak i da je o zemlji re eno: u po etku beše zemlja, a o oveku: u po etkubeše ovek, ni u tom slu aju ne bi trebalo da o njima pretpostavljamo ništa više od onoga, što sada o njima znamo. Ve i same imenice "zemlja" ili " ovek" koje stoje napred, ma šta da se o njima kasnije govori, ne dopuštaju nam da u svom umu zamišljamo bilo šta drugo, osim onoga što sada znamo o njima. I sasvim suprotno od toga, imenica "Logos" (Re ), ak i kad bi o Njemu bilo re eno nešto nevažno, sama po sebi ne dopušta da pri tom pomišljamo na nešto nisko i ništavno. O zemlji se dalje kaže: Zemlja beše nevidljiva i neustrojena (pusta). Rekavši da je Bog stvorio zemlju i postavio njoj svojstvene granice, pisac (Knjige Postanja) bez bojazni nastavlja da pripoveda o njoj, znaju ida niko ne e biti toliko nerazborit da zemlju smatra bespo etnom (bezna alnom) i nestvorenom. Imenica "zemlja" i glagol "stvori" dovoljni su da i najnerazumnijeg oveka ubede da zemlja nije niti ve na niti bespo etna, nego

da pripada onom broju stvari koje su nastale u vremenu.

3. Osim toga, izraz beše, kada se upotrebljava u vezi sa zemljom i sa ovekom, ne ozna ava jednostavno bi e(postojanje), nego, u slu aju oveka, ozna ava i njegovo poreklo iz odre ene zemlje a u slu aju zemlje i svojstva njenog postojanja. Ni o Elkanu nije re eno da je bio samo ovek, nego je dodato i objašnjenje odakle je on bio: iz

Ramatajim Sofima. O Logosu se ne govori tako. Stidim se i

31

da poredim takve stvari! Ako zabranjujemo da se prave pore enja me u ljudima koji su me usobno veoma razli itipo dostojanstvu iako im je suština ista, zar onda nije krajnje bezumlje da se prave takva pore enja tamo, gde postoji bezgrani na razlika i po suštini i po svemu ostalom? Neka bude milostiv prema nama Onaj, na Koga tako hule! Ne mislim da su potrebna takva rasu ivanja, ali su nam povod za njih dali oni, koji se naoružavaju protiv sopstvenog spasenja.

Dakle, šta ja to govorim? To, da izraz beše u odnosu na Logosa, kao prvo, izražava ve nost Njegovog bi a(postojanja): U po etku beše Logos. Kao drugo, to isto beše ukazuje da Logos beše u nekoga. Budu i da je Bogu po preimu stvu svojstveno ve no i bespo etno (bezna alno)bi e, onda je prvenstveno to i izraženo. Zatim, neko ko sluša: U po etku beše Logos, mogao bi da pomisli da je On i nero en. Takva misao predupre uje se tako što je pre napomene o tome šta beše Logos, re eno da On beše u Boga. Da Ga, opet, neko ne bi smatrao re ju koja je samo izgovorena ili zamišljena, dodavanjem lana (?) i izrazom u Boga, otklonjena je i takva misao, o emu sam ve govorio. Nije re eno: beše u Bogu, nego u Boga, ime se ozna ava Njegova ve nost po ipostasi. To se još jasnije ispoljava dodavanjem izraza: I Logos beše Bog. Ho e li bilo ko re i da je taj Logos stvoren? Ako je tako, šta je onda spre avalo da se na po etku kaže da je Bog stvorio Logosa (Re )?Govore i o zemlji, Mojsej nije rekao: U po etku beše zemlja nego je rekao da ju je stvorio Bog i da od tada ona beše. Šta je, dakle, spre avalo Jovana da na sli an na in kaže da u

32

po etku Bog stvori Logosa (Re )? Ako je u rasu ivanju o zemlji Mojsej strahovao da je nekako ne nazove nestvorenom, onda bi zbog toga daleko više morao da strahuje Jovan u odnosu na Sina Božijeg, ako bi On bio stvoren. Budu i da je vidljiv, svet sam po sebi propoveda o Tvorcu: Nebesa kazuju slavu Božiju (Ps. 18; 1). Me utim, Sin je nevidljiv, i pri tom neuporedivo i bezgrani nouzvišeniji od tvari. Dakle, ako nam ovde, gde nisu bile neophodne ni re i ni pouke da bismo svet smatrali stvorenim, prorok daje da jasno i pre svega to vidimo, onda je daleko više bilo potrebno da to Jovan kaže o Sinu, ukoliko je ovaj stvoren. Neki e, me utim, re i da je to sasvim jasno rekao Petar. Gde i kad? Onda kad je govorio s Jevrejima i kazao: Gospodom i Hristom u inio je Bog Njega (Dela ap. 2; 36). Zbog ega ne dodaješ i re i koje slede, odnosno: Ovoga Isusa, koga vi raspeste. Ili pak ne znaš da se neke izreke odnose na nepropadljivu prirodu, a neke na ovaplo enje? Ako sve to budeš razumevao u odnosu na Božanstvo, na kraju eš zaklju iti da je Božanstvo bilo izloženo stradanjima. Ako pak ono nije podložno stradanjima, onda nije ni stvoreno. Ako bi krv isticala iz same božanske i neizrecive prirode, i ako bi umesto tela ono (božanstvo) bilo rase eno i klinovima pribijeno za krst, onda bi tvoja brzopletost i imala neke osnove. Kako ni sam avo ne bi bogohulio na takav na in, zbog ega ti licemerno prihvataš na sebe takvo neoprostivo neznanje, kakvim se ni demoni ne zaklanjaju? Pored toga, re i Gospod i Hristos ne odnose se na suštinu nego na dostojanstvo. Prvo ozna avavlast, a drugo pomazanje. Dakle, šta govoriš o Sinu Božijem? Kad bi On bio stvoren, onda bi takvi izrazi bili

33

neprikladni. Ne može se ni zamisliti da je On najpre bio stvoren, i da Ga je Bog zatim postavio za Gospoda i Hrista. On neotu ivo poseduje na alstvo, i poseduje ga po samoj Svojoj prirodi i po Svojoj suštini. Kad su Ga upitali da li je On car, odgovorio im je: Ja sam za to ro en (Jn. 18; 37). Petar ovde govori o Njemu kao o postavljenom za Gospoda i Hrista, ali se to odnosi samo na ovaplo enje.

4. Zašto se udiš ako Petar to kaže? Razgovaraju i sa Atinjanima, i Pavle Ga naziva samo ovekom, govore i:Ustanovio je dan u koji e suditi vaseljeni po pravdi preko

oveka kojega odredi i dade svima veru vaskrsnuvši ga iz mrtvih (Dela ap. 17; 31). On ovde ništa ne govori niti o ikoni O evoj niti o Njegovoj jednakosti sa Ocem, niti o tome da je On sjaj slave Njegove. Tako je i trebalo. Tada još nije bilo vreme za takvo u enje, i bilo je poželjno da oni najpre prihvate da je On ovek i da je vaskrsao. Tako je postupao i Sam Hristos. Od Njega je nau io i Pavle, koji je na taj na in ustrojio svoje propovedi. Hristos nam nije odmah otkrio Svoje božanstvo, i najpre su Ga smatrali za proroka i Hrista, odnosno, za obi nog oveka, da bi tek kasnije, kroz dela i re i, otkrio ko je uistinu On. Zbog toga i Petar na po etku koristi taj na in izražavanja. To je bila njegova prva svenarodna propoved upu ena Jevrejima. Budu i da oni još nisu bili u stanju da prepoznaju Njegovo božanstvo, apostol im upu uje besedu o ovaplo enju kako bi njihov sluh, naviknut tom besedom, bio naklonjen i ostalom u enju. Ako neko ho e da pro ita itavu propoved apostola, od samog po etka, bi e mu jasno o emu govorim. Apostol Petar Ga tako e naziva ovekom i iscrpno rasu uje o Njegovom

34

stradanju, vaskrsenju i ro enju po telu. Kada apostol Pavle kaže: Po telu beše ro en od semena Davidova (Rim. 1; 3), on nam napominje ono isto što i re i u inio Ga je (Dela ap. 2; 36) upotrebljene u odnosu na ovaplo enje, kao što i mi ispovedamo. Naprotiv, sin groma govori nam ovde o neizrecivom i preve nom bi u. Zbog toga je i izostavio restvori i upotrebio re beše. Da je Sin Božiji stvoren, onda bi bilo posebno nužno da se na to ta no i ukaže. Kako se Pavle plašio da neko od nerazumnih ne pretpostavi da je Sin ve iod Oca i da e se Onaj Koji je rodio jednom pot initi Njemu, u Poslanici Korin anima govori: Kada kaže da mu je sve pokoreno, o igledno, osim Onoga Koji Mu sve pokori (1. Kor. 15; 27), jer bi neko mogao pomisliti da e se nekad Otac pokoriti Sinu, zajedno sa celokupnom tvorevinom. Ako se, dakle, Pavle plašio takvih nerazboritih mnenja, onda bi se, u slu aju da je Sin Božiji stvoren, Jovan u mnogo ve ojmeri morao plašiti da e Ga neko smatrati nestvorenim, i to bi morao da razjasni pre svega ostalog. Me utim, kako je Sin ro en, sasvim je pravedno što ni Jovan ni bilo koji drugi apostol ili prorok nije rekao da je On stvoren. Kada bi uistinu bilo tako, onda ni Sam Jedinorodni ne bi propustio da to kaže. Onaj Koji je usled snisho enja tako smireno govorio o Sebi, utoliko pre ne bi to pre utao. Smatram i verujem da bi On radije pre utao o veli ini koju je imao nego što bi, u slu aju da je nema, propustio da kaže da On tu veli inu ne poseduje. Bilo je to doli no pobu ivanje ka pre utkivanju i želja da se ljudi nau e smirenoumlju, zbog ega je i On utao o onoj veli ini koja Mu pripada. Ovde, me utim, ne

možeš da na eš nijedan ispravan izgovor za pre utkivanje.Ako bi On bio stvoren, zbog ega bi onda pre utao Svoje

35

poreklo, kada nije spominjao ni mnogo toga, što Mu uistinu pripada? Onaj Koji je, pou avaju i smirenoumlju, esto uniženo govorio o Sebi i Samome Sebi pripisivao i ono što Mu, u stvari, nije svojstveno, utoliko pre ne bi propustio da kaže da je bio stvoren. Ili možda ne vidiš da On Sam i govori i dela s ciljem da Ga niko ne smatra nero enim, tako da ak i o Sebi govori prividno nesaglasno sa Svojim dostojanstvom i suštinom, nishode i do smirenja proroka? Izreke kao što su: Kako ujem, onako sudim (Jn. 5; 30) i On (Otac) Mi dade zapovest šta da kažem i šta da govorim (Jn. 12; 49) i njima sli ne svojstvene su samo prorocima. Ako se u želji da ukloni takvu pretpostavku On nije ustru avao da o Sebi izgovori tako smirene re i, onda bi utoliko pre na sli an na in govorio da je bio stvoren, kako Ga niko ne bi smatrao nestvorenim: "Nemojte misliti da sam Ja ro en od Oca. Ja sam stvoren a ne ro en i nisam iste suštine kao On." On je, me utim, inio sasvim suprotno. Koristio je izraze koji nevoljno primoravaju da suprotno mišljenje usvoje ak i oni koji to ne žele. On tako kaže: Ja sam u Ocu i Otac u Meni (Jn. 14; 10), Toliko vremena sam sa vama, i nisi Me poznao, Filipe? Ko je video Mene, video je Oca (st. 9), Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca (Jn. 5; 23), Kao što Otac podiže mrtve i oživljava, tako i Sin koje ho e oživljava (st. 21), Otac Moj do sada dela, i Ja delam (st. 17), Kao što Otac poznaje Mene i Ja Oca… Ja i Otac jedno smo (Jn. 10; 15. i 30). Stalno upotrebljavaju i izraze "kao što" i "tako", pokazuje da je On jedno s Ocem i da ima suštinu nerazdeljivu od Njegove. Silu Svoje vlasti On ispoljava kako u tim, tako i u mnogim drugim izrekama, na primer: uti,prestani (Mk. 4; 39), Ho u, o isti se (Mt. 8; 3), Duše nemi i

36

gluhi, Ja ti zapovedam, izi i iz njega (Mk. 9; 25) i uli ste kako je kazano starima: ne ubij. A Ja vam kažem da e svaki koji se gnevi na brata svog ni za što biti kriv sudu (Mt. 5; 21–22). I sve drugo, sli no ovome, što je On davao kao zakon i udotvorio, dovoljno pokazuje Njegovu vlast. Bolje re eno, i najmanji deo toga može da uveri ljude koji nisu sasvim bezose ajni.

5. Nije takav duh slavoljublja, jer razum ljudi koje privu eoslepljuje ak i u pogledu najo iglednijih stvari, podsti u iih da protivure e ak i prihva enim istinama. Druge, pak, koji vrlo dobro razumeju istinu i uvereni su u nju, primorava da joj se licemerno suprotstavljaju. Tako se dogodilo i Jevrejima. Oni Sina Božijeg nisu odbacili usled neznanja nego zato da bi stekli uvažavanje naroda. Zavoleše više slavu ljudsku nego slavu Božiju (Jn. 12; 42). U želji da ugode drugima žrtvovali su sopstveno spasenje. Nemogu eje da onaj, ko se dodvorava privremenoj slavi, dobije slavu od Boga. Zbog toga je Hristos i prekoreo Jevreje, govore i:Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinog Boga ne tražite (Jn. 5; 43). To je neko snažno pijanstvo. ovek koji je obuzet tom straš u (slavoljubljem, praznoslavljem) postaje nepopravljiv. Otrgnuvši dušu svojih zarobljenika od neba, ona je prikiva za zemlju i ne dopušta joj da vidi istinitu svetlost. Ta strast primorava duše da se neprestano kre u kroz žabokre inu i da se približe vladarima, toliko mo nim da vladaju nad njima ak i kad ništa ne nare uju. ak i onda, kada mu to niko ne

zapoveda, ovek oboleo od ove bolesti ini sve za šta samo misli da bi moglo ugoditi njegovim gospodarima. Zbog njih

37

se obla i u prazni nu ode u i ukrašava svoje lice, ne brinu ise o sebi nego o uga anju drugima. Na trg izvodi pratnju da bi zaslužio divljenje drugih i sve ostalo, ma šta da ini, preduzima radi uga anja drugima. Postoji li duševna bolest koja bi bila teža od ove? ovek esto ska e u ponor samo zato, da bi mu se drugi divili. Navedene Hristove re idovoljno ukazuju na svu nepodnošljivu silu ove strasti. Ona se može prepoznati i u slede em. Ako nekoga od onih gra ana, koji imaju velike rashode, upitaš zbog ega rasipa toliko zlata, on ti ne e govoriti ništa drugo osim da uga agomili. Ako ga ponovo upitaš: šta je gomila, on e ti odgovoriti da je to nešto bu no, uzburkano i uglavnom glupo, što bez cilja tumara tamo – amo sli no morskim talasima i što je esto sastavljeno od raznolikih i suprotnih mišljenja. Zar onaj, koji ima takvog gospodara, nije dostojan najve eg žaljenja? Uostalom, kada se za nju (gomilu) privežu mirjani, to još uvek nije toliko opasno iako, u suštini, i jeste opasno. Me utim, kada oni, koji govore da su se odrekli sveta, stradaju od te ili neke još tragi nije bolesti, onda to predstavlja najve u opasnost. Mirjani rasipaju samo novac, dok se ovde opasnost doti e duše. Kaži mi, zar nije najve a besmislica i bezumlje to, što pravu veru menjaju za slavu i što, žele i da se sami proslave, ponižavaju Boga?

Iako u sebi nose veliku štetu, ostale strasti donose i izvesno zadovoljstvo, mada privremeno i kratko. Tako, na primer, koristoljubac, vinoljubac i ženoljubac imaju neko zadovoljstvo, iako kratkotrajno. Me utim, oni koji su obuzeti straš u slavoljublja uvek žive gorkim životom, lišenim svakog zadovoljstva. Oni ne dosežu ono što toliko

38

ljube, a to je opštenarodna slava. Iako prividno i uživaju u njoj, oni se, u stvari, time ne nasla uju, jer to zapravo i nije slava. Usled toga se i sama ova strast ne naziva slavom nego slavoljubljem (praznoslavljem)?. Pravedno su je svi stari nazivali slavoljubljem (praznoslavljem), jer je isprazna i u sebi nema ništa blistavo i slavno. Li ine (maske) spolja mogu izgledati svetlo i prijatno, ali su iznutra prazne. Usled toga, one još nikad i ni u kome nisu pobudile ljubav, iako se može u initi da su dopadljivije od telesnih (prirodnih) lica. Isto tako, ili još više, slava u gomili prikriva tu mu nu i teško izle ivu strast. Ona samo spolja izgleda svetlo, dok iznutra nije samo prazna nego je preispunjena sramotom i surovim mu enjem. Gde se, pitaš, ra a ta bezumna strast, koja ne donosi nikakvo zadovoljstvo? Nigde, osim u niskoj i ništavnoj duši. ovek kojeg privla i slava nije u stanju da misli na nešto veliko i plemenito. On nužno postaje sramotan, nizak, ne astan i ništavan. Zar uopšte može ne emu da vredi onaj ko ništa ne ini za vrlinu i ima za cilj samo da se dopadne ljudima koji ne zaslužuju nikakvu pažnju, i u svakom slu aju sledi njihov pogrešan i zabludni put? Ako bi ga neko upitao: šta ti misliš o gomili, on bi nesumnjivo odgovorio da je smatra neukom i besposlenom. Šta to zna i? Zar ti želiš da postaneš sli an toj gomili? Ako bi ga i to neko upitao, ne verujem da bi odgovorio kako želi da i on postane takav. Zar onda nije smešno da tražimo slavu od onih na koje ni u kom slu aju ne želimo da li imo?

6. Ako kažeš da je u gomili mnoštvo ljudi i da oni ine jednu celinu, onda je upravo zbog toga i treba prezirati. Ako svaki iz gomile zaslužuje prezir, onda utoliko pre sama gomila

39

zaslužuje još ve i prezir. Kada se okupe, glupost svakoga od njih postaje još ve a, jer se uve ava usled mnogobrojnosti. Zbog toga je svakoga od njih pojedina no teško popraviti ukoliko bi se neko prihvatio tog dela, premda ne bi bilo lako ni popraviti sve njih zajedno, jer se u tom slu aju njihovo bezumlje uve ava. Oni se rukovode životinjskim navikama i, u svakom slu aju, slede mišljenja jedni drugih. Recite mi onda, ho ete li u takvoj gomili tražiti slavu? Ne, preklinjem vas i molim. Ta strast je sve izopa ila. Ona je rodila koristoljublje, zavist, klevete, lažne optužbe. Ona naoružava i razjaruje ljude koji nisu pretrpeli nikakvu uvredu, a protiv onih koji nikakvu uvredu nisu naneli. Onaj, kojeg je obuzela ova bolest, ne zna za prijateljstvo, ne pamti blagonaklonost, ne želi nikoga da poštuje. Naprotiv, on iz duše izbacuje svako dobro, nestalan je i nesposoban za ljubav, naoružava se protiv svih. Iako je mu na i nepodnošljiva, sila gneva ne može neprestano da pomu uje duh nego samo onda kad je razjaruju drugi. Naprotiv, strast slavoljublja (praznoslavlja) je svagda prisutna i ne postoji vreme kad se ona povla i, jer je razum ne spre ava i ne kroti. Ona je uvek prisutna, i ne samo da pobu uje na greh nego, ak i da u inimo neko dobro, ona to dobro otima iz ruku. Doga a se i to da ona uopšte ne dopušta da se zapo ne dobro delo. Ako Pavle lakomost naziva idolopoklonstvom (Ef. 5; 5), kako bi onda trebalo nazvati njenu majku, koren i izvor, odnosno slavoljublje? Ne može se na i ni naziv koji bi bio dostojan tog zla!

Ustanimo, vozljubljeni, zbacimo tu poro nu ode u,pocepajmo je i isecimo, budimo jednom slobodni istinskom

40

slobodom i osetimo dostojanstvo kakvo nam je Bog darovao. Zanemarimo slavu u gomili. Ne postoji ništa toliko smešno i ponižavaju e kao što je ta strast, ništa nije toliko ispunjeno stidom i sramotom. Svaki može da vidi da je žudnja za slavom neslavna, i da se istinska slava sastoji u preziranju slave i u njenom nipodaštavanju, dok sve treba govoriti i delati samo da bismo ugodili Bogu. Na taj na in i mi možemo da dobijemo nagradu od Svevide eg, ukoliko nam bude dovoljan taj jedan posmatra . Zašto su nam uopšte potrebne druge o i, kad sva naša dela vidi upravo Onaj, Koji e im i suditi? Kako je to neuskla eno! Ma šta da ini sluga,

on sve radi da bi ugodio gospodaru i ne traži ništa osim njegove pažnje. On ne želi da na svoja dela privu e tu upažnju, makar ti posmatra i bili i važni ljudi, i on ima za cilj samo da ga vidi njegov gospodar. Me utim, mi koji iznad sebe imamo tako velikog Gospodara, tražimo druge posmatra e, od kojih ne možemo imati nikakve koristi i koji svojim pogledima mogu samo da nam naškode i da sav naš trud u ine uzaludnim. Molim vas da ne bude tako! Onoga, od Kojeg emo dobiti nagrade, priznava emo i za posmatra a i za proslavitelja naših dela. Ni u emu se ne emo oslanjati na ljudske o i. Ako bismo ipak poželeli da slavu steknemo i me u ljudima, zadobi emo je onda, kada budemo tražili jedino slavu od Boga. Re eno je: Proslavi uone koji Mene proslavljaju (1. Sam. 2; 30). Bogatstvom posebno obilujemo onda, kada ga preziremo i kada jedino od Boga tražimo bogatstvo, jer je re eno: Ištite najpre Carstvo Božije i ovo e vam se sve dodati (Mt. 6; 33). Tako postupite i u pogledu slave. Bog e nam i bogatstvo i slavu dati u izobilju tek onda, kada postanu sasvim bezopasni za nas. Taj

41

dar postaje bezopasan tek onda kad ne vlada nad nama kao nad slugama i kad nas ne pot injava sebi nego, naprotiv, ostaje pod našom vlaš u kao (pod vlaš u) gospodara i slobodnih. Bog nam zbog toga i ne dopušta da ljubimo bogatstvo i slavu, kako oni ne bi zavladali nad nama. Kada pak dostignemo savršenstvo, On e nam ih izobilno darovati. Kaži mi, ko je slavniji od Pavla, koji je govorio: Ne tražim slave od ljudi, ni od vas ni od drugih (1. Sol. 2; 6). Ko je sre niji od onoga koji ništa nema a nad svim vlada? Kada se, kao što sam rekao, ne budemo pot injavali njihovoj vlasti (vlasti bogatstva i slave), tada emo i njih posedovati, tada emo i njih zadobiti. Dakle, ako želimo da steknemo slavu,

onda emo se uvati slave. Ispunivši zakon Božiji, možemo zadobiti i ovdašnja i obe ana blaga, blagoda u Hrista, s Kojim neka je Ocu i Svetome Duhu slava u vekove vekova. Amin.

42

BESEDA ETVRTA

U po etku beše Logos (Re ), i Logos beše u Boga (Jn. 1; 1)

1. Decu koja tek po inju da u e u itelji ne izlažu odmah velikom trudu. Pomalo se bave naukama i pri tom esto ponavljaju jedno isto, da bi svoje lekcije lakše utisnuli u njihove umove i da deci na samom po etku ne bi dosadilo mnoštvo lekcija i njihova težina za (de je) pam enje. U protivnom, deca bi mogla da postanu nesposobna za usvajanje predavanja, jer ta težina može u njima da izazove izvesnu slabost. Žele i da i ja na taj na in ustrojim svoje pouke i da olakšam vaš trud, uzimam nešto malo sa ove božanstvene trpeze i predajem vašim dušama. Zbog toga use ponovo osvrnuti na ove evan elske re i, ne zato da bih opet govorio jedno isto, nego da bih onome što je re enoprisajedinio i ostatak. Vratimo, dakle, besedu na po etak: U po etku beše Logos (Re ), i Logos beše u Boga. Kad su vesvi ostali evan elisti po injali od ovaplo enja (Matej kaže: Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Luka nam na po etkupripoveda o Mariji, dok Marko na sli an na in po injekazivanjem o Krstitelju), zbog ega se onda Jovan samo ukratko dotakao tog predmeta, rekavši: I Logos postade telo (st. 14), dok je sve ostalo – Njegovo za e e, ro enje,vaspitanje i odrastanje mimoišao, da bi nam odmah blagovestio o Njegovom ve nom ro enju? Sad u vam re išta je tome uzrok. Budu i da su ostali evan elisti uglavnom kazivali o ove ijoj prirodi Sina Božijeg, morala je postojati bojazan da se samim tim neko od ljudi, koji gmižu po zemlji,

43

ne zaustavi samo na tim dogmama, što se i dogodilo Pavlu Samosatskom?. Uzdižu i ljude sklone padu od takvog gmizanja po zemlji i privla e i ih ka nebu, Jovan svoje kazivanje pravedno po inje sviše, od preve nog bi a. I dok je Matej svoje pripovedanje zapo eo od cara Iroda, Luka od cezara Tiberija, a Marko od Jovanovog krštenja, evan elista Jovan ostavlja sve to i ushodi iznad svakog vremena i veka, ustremivši um svojih slušalaca samo ka jednom: U po etkubeše, ne dozvoljavaju i umu da se bilo gde zaustavi i ne postavljaju i mu granice kao ostali evan elisti – Iroda, Tiberija i Jovana (Prete e). Uporedo s ovim, dostojno je divljenja i to što Jovan, iako se upravio ka najuzvišenijoj re i, nije zapostavio ni ovaplo enje, kao što ni oni, pripovedaju i s osobitom brižljivoš u o ovaplo enju, nisu pre utali ni o preve nom bi u. Tako je i moralo da bude, jer je jedan Duh pokretao duše svih evan elista. Zbog toga su oni u svom kazivanju ispoljili savršeno jedinomislije. Kada ti, vozljubljeni, slušaš o Logosu, nemoj da trpiš one koji o Njemu govore kao o tvorevini, kao ni one koji Ga smatraju obi nom re ju. Postoji mnogo božanstvenih re i kojima dejstvuju i angeli, ali nijedna od tih re i nije samo Božanstvo, nego su samo proroštvo i zapovest Božija. Tako Pismo obi no naziva zakone Božije, zapovesti i proroštva?. Zbog toga ono (Pismo), kada govori o angelima, dodaje: Mo ni snagom, tvore i re Njegovu (Ps. 102; 20). Naprotiv, taj Logos (Re ), o kome govori evan elist Jovan, jeste ipostasno suštastvo, bestrasno proisteklo od Samog Oca. Upravo to je, kako sam i ranije rekao, Evan elista izobrazio samim imenovanjem Logosa (Re i). I kao što izraz U po etku beše Logos ozna ava ve nost, tako i izraz: On beše

44

u po etku u Boga (st. 2) ozna ava Njegovu save nost sa Ocem. Da ne bi, kada uješ u po etku beše Logos i prihvatiš da je ve an, ipak pomislio da život Oca velikim brojem vekova prethodi životu Sina i da ne bi na taj na in postavio po etak Jedinorodnom, Evan elista dodaje: On beše u po etku u Boga, tj. On je tako e ve an kao i Sam Otac. Otac nikad nije bio bez Logosa, nego je Bog Logos svagda bio u Boga Oca, ali u sopstvenoj ipostasi. Me utim, kako to, re ieš ti, da Evan elista kaže da Logos u svetu beše (st. 10),

ako je On stvarno bio u Boga? Uistinu, On je bio u Boga a bio je i u svetu: ni Sin ni Otac nisu ograni eni nikakvim mestom. Ako je Velik Gospod naš i velika je mo Njegova, i poznanja Njegovog nema broja (Ps. 146; 5), onda je jasno da Njegovo suštastvo nema nikakav vremenski po etak. Da li si slušao da u po etku stvori Bog nebo i zemlju? Šta ti misliš o tom po etku? Nesumnjivo je da su nebo i zemlja nastali pre svih vidljivih tvorevina. Kada slušaš o Jedinorodnom, i da On u po etku beše, onda Njegovo bi e shvati pre svega zamislivog i pre svih vekova. Ako pak neko kaže: kako je mogu e da Sin po vremenu ne bude posle Oca, jer onaj, ko od nekoga poti e, nužno mora biti posle onoga od kojega je potekao, odgovaramo da su to samo ljudska rasu ivanja i da e onaj, ko postavlja takva pitanja, postavljati i još

besmislenija. To, me utim, ne treba ak ni slušati. Mi sada besedimo o Bogu a ne o ljudskoj prirodi, pot injenoj poretku i nužnosti sli nih umovanja. Uostalom, da bismo potpuno udovoljili i onim slabijim, odgovori emo i na to pitanje.

2. Reci mi, da li sijanje sunca proisti e iz same sun eveprirode ili iz ne ega drugog? Svako, ko ima nepovre ena

45

uvstva, mora priznati da sijanje proisti e iz same sun eveprirode. Me utim, iako sijanje proisti e iz samog sunca, nikako ne možemo da kažemo da ono postoji posle sun eveprirode, jer se ni sunce nikad ne pojavljuje bez sijanja. Dakle, ako i u vidljivim i uvstvenim telima ono, što proishodi od ne ega drugog, ne postoji nužno posle toga (iz ega proishodi), zašto onda ne možeš da poveruješ u to kad

je u pitanju nevidivo i neizrecivo suštastvo? I ovde se dešava to isto, ali na na in saobrazan ve nom suštastvu. Zbog toga je Pavle i nazvao Sina sjajem slave O eve (Jevr. 1; 3), izražavaju i time da se Sin ra a od Oca, ali i to da je Sin save an Ocu. Sad mi reci ovo: zar svi vekovi i sva vremenska rastojanja nisu proizašla kroz Sina? To nužno mora da prizna svako, ko nije izgubio razum. Dakle, izme uOca i Sina ne postoji nikakvo vremensko rastojanje, a ako ono ne postoji, to zna i da Sin ne postoji posle Oca nego da je save an Ocu. Izrazi pre i posle ozna avaju vremenske pojmove. Bez vekova ili bez vremena, takve pojmove niko ne bi mogao ni da zamisli. Bog je, me utim, iznad vremena i vekova. Ako ti, i pored toga, budeš tvrdio da Sin ima po etak, potrudi se da kroz takve zaklju ke ne do eš do nužnosti da i Samog Oca podvedeš pod neki po etak, makar i prvi, ali ipak po etak. Reci mi sada i ovo: ako Sinu pripisuješ ma kakvu granicu ili po etak, i od tog po etkauzlaziš još više, zar time ne govoriš da Otac postoji pre Sina? O igledno da je tako. Kaži mi i ovo: koliko pre postoji Otac? Bez obzira na to da li eš navesti mali ili veliki (vremenski) razmak, neminovno eš Oca podvesti pod po etak. O igledno je da eš, odredivši taj razmak kao mali ili kao veliki, nužno morati da ga izmeriš. To, me utim, ne

46

može da se izmeri, jer ni sa te ni sa druge strane nema po etka. Ti, dakle, ukoliko to od tebe zavisi, i Ocu daješ po etak. Prema tome, na osnovu vašeg rasu ivanja ni Otac više ne e biti bespo etan (bezna alan). Vidiš li koliko je istinito ono, što je rekao Spasitelj, i kako Njegova re uvek ispoljava svoju silu? Koja je to re ? Ko ne poštuje Sina, ne poštuje ni Oca (Jn. 5; 23). Znam da je ovo, što je re eno,mnogima nerazumljivo. Zbog toga smo esto veoma oprezni upuštaju i se u sli ne zaklju ke, jer prost narod ne može da ih prati, a ako bi i po eo da ih prati, ništa od njih ne bi zadržao kao pouzdano i ta no. Misli smrtnih ljudi su bojažljive, a naše namere nepouzdane (Prem. Sol. 9; 14). Me utim, rado bih naše protivnike upitao šta zna i ono, što je re eno kod proroka: Pre Mene nije bilo Boga niti e ga posle Mene biti (Is. 43; 10). Ako Sin postoji posle Oca, kako je onda re eno: niti e ga posle Mene biti? Ili vi možda odbacujete i samu suštinu Jedinorodnog? Najzad, nužno je ili da se na to drznete ili da priznate jedno Božanstvo u li nim ipostasima Oca i Sina. Osim toga, kako bi u tom slu aju re i sve kroz Njega postade bile istinite? Ako je vek postojao pre Njega, kako je onda ono, što je postojalo pre Njega, moglo postati kroz Njega? Vidite li do kakve drskosti dovodi njihovo mudrovanje, nakon što su jednom pokolebali istinu? Zbog ega Evan elista nije rekao da je Sin proistekao iz nebi a (iz ne–suštoga, iz nepostojanja)? kao što je to Pavle protuma io o vasceloj tvorevini, govore i: naziva nepostoje e kao postoje e (Rim. 4; 17), nego je umesto toga rekao: U po etku beše? Poslednji izraz je protivan prvom, ali je on sasvim pravilan: Bog ne proishodi ni iz ega, i nema ništa pre Sebe. Kaži mi i ovo: zar ti ne priznaješ da je Tvorac

47

neuporedivo prevashodniji od Svoje tvorevine? Me utim, ako bi joj on bio sli an po tome što bi, kao i ona, poticao iz nepostoje eg (ne–suštog, nebi a), gde bi onda bilo to Njegovo neuporedivo prevashodstvo? Šta u tom slu ajuzna i izraz: Ja, Gospod, prvi i poslednji, Ja isti (Is. 41; 4). Ako Sin nije jedne i iste suštine kao Otac, onda je On drugi Bog; ako nije save an Ocu, onda je posle Njega; ako nije proizašao iz Njegove suštine, onda je o igledno da je stvoren. Ako prigovorite da je to re eno zato, da bi se Bog razlikovao od idola, zar onda ne ete priznati da se ovde zbog razlikovanje od idola govori o jednom i istinitom Bogu? Ako je to zaista re eno zbog razlikovanja od idola, kako eš onda objasniti re i: posle Mene ne e biti Boga (s. 43; 10)? Govore i tako, re Božija ne odbacuje Sina, nego iskazuje da osim Boga (istinitog), ne postoji bog idolski, a ne da ne postoji Sin. Dobro, re i e neko, ali zar onda i re i Pre Mene nije bilo Boga ne bi trebalo shvatiti tako, kao da nije bilo boga idolskog, i da je, prema tome Sin bio pre Oca? Koji bi demon mogao to da kaže? Ja mislim da to ni sam avo ne bi rekao. S druge strane, ako Sin nije save an Ocu, zbog ega onda Njegovo bi e nazivaš bezgrani nim? Ako On ima po etak, onda On, makar i bio besmrtan, ne može da bude beskona an. Beskona no ne može imati granicu ni sa jedne, ni sa druge strane. Tuma e i to, i Pavle kaže: Niti mu dani imaju po etka, niti mu život ima svršetka (Jevr. 7; 3). Na taj na in izražava i bespo etnost (bezna alnost) i beskona nost,tj. On nema granicu ni u jednom ni u drugom pogledu: kao što nema kraja, tako nema ni po etka.

48

3. Osim toga, ako je Sin život, na koji je na in onda nekad moglo da postoji vreme, u kojem Njega nije bilo?? Ako je On život, kao što zaista i jeste, svi e se saglasiti da život mora svagda da postoji, da bude bespo etan (bezna alan) i beskona an. Ako je postojalo vreme, kada Njega nije bilo, na koji bi na in On onda bio život za druga bi a (suštastva), kad nekad ni On Sam nije bio život? Neko e možda re i da Mu sam evan elista Jovan postavlja po etak, govore i: U po etku beše… A zbog ega bi ti, kažem ja, obratio pažnju na izraze u po etku i beše, a da pri tom ne pomisliš na izraz: beše Logos? Zar prorok, kada govori o Ocu: Od veka do veka Ti jesi (Ps. 89; 3), postavlja Njemu neke granice? Nipošto, jer on tako izražava ve nost. Tako rasu uj i ovde. Govore i ovako o Sinu, Evan elista mu ne postavlja granicu. Uostalom, on nije rekao da je Sin imao po etak, nego: U po etku beše, da bi kroz to beše podstakao misao o bespo etnom postojanju Sina. Neko e možda re i i da se o Ocu govori uz dodatak lana (?), a o Sinu bez lana?. Šta je to? Kad apostol kaže: velikog Boga i Spasa našeg Isusa Hrista ili ovaj nad svima Bog, on i tu pominje Sina bez lana. Me utim, on to ini i u odnosu na Oca. Tako, na

primer, u Poslanici Filipljanima kaže: Koji budu i u obli juBožijem nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom (2; 6)?. Tako e i u Poslanici Rimljanima: Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista (1; 7). S druge strane, bilo bi suvišno ovde dodavati lan, jer je prethodno bio esto dopisivan uz re Bog. Govore i o Ocu, Evan elista kaže: Bog je Duh (Jn. 4; 24), i mi ne pori emo bestelesnost Boga zato što uz imenicu Duh nije dopisan lan. Tako je i ovde: iako prilikom govorenja o Sinu nije

49

upotrebljen lan, Sin zbog toga nije manji Bog. Zbog ega je tako? Zbog toga što nam Evan elista, ponavljaju i re "Bog" i "Bog" ne ukazuje ni na kakvu razdeljenost u Božanstvu. Naprotiv, pošto je prethodno rekao: Logos beše Bog, a da božanstvo Sina niko ne bi mogao da smatra manjim, odmah dodaje i dokaz o istinitosti Njegovog božanstva, pripisuju iMu ve nost: On beše i stvarala ku silu: Sve kroz Njega postade i bez Njega ništa ne postade što je postalo (st. 3). To isto (stvarala ku silu) je i Otac kroz proroke uvek iznosio kao prevashodni dokaz svog božanskog suštastva. I sami proroci esto koriste taj dokaz, i to ne samo kao takav, nego i onda kad se suprotstavljaju poštovanju idola: Bogovi koji nisu na inili nebo i zemlju nesta e sa zemlje i ispod neba (Jer. 10; 11), ili na drugom mestu: Ja sam razapeo nebesa Svojim rukama (Is. 45; 12). U svakom slu aju, On to iznosi kao obeležje božanstvenosti. Evan elista se, me utim, nije zadovoljio tim izrazima nego Ga naziva životom i svetloš u.Ako je, dakle, On svagda bio s Ocem, ako je sve Sam stvorio, i ustrojio, ako sve sadrži (što se izražava re ju"život") i ako On sve prosvetljuje, ko je onda toliko bezuman da kaže da je Evan elista tim izrazima hteo da ukaže na manji stepen Njegovog božanstva, kad se upravo time i može dokazati Njegova jednakost i nerazdeljenost sa Ocem? Ne emo mešati tvar sa Tvorcem, da ne bismo i mi za uli re i: Više poštovaše i poslužiše tvari nego Tvorcu (Rim. 1; 25). Iako neki govore da je to re eno o nebesima, kada re Božija govori o njima ona potpuno zabranjuje služenje svakoj tvari uopšte kao neznaboža ko delo.

50

4. Neka ni na koga od nas ne padne ta kletva! Sin Božiji je zbog toga i došao na zemlju, da bi nas oslobodio od takvog služenja. Da bi nas izbavio od tog ropstva, On je prihvatio obli je sluge. Zato se izložio pljuvanju i šamarima, zbog toga je pretrpeo sramnu smrt. Ne želimo da sve to ostane besplodno (za nas), i ne emo se vra ati na prethodno ili, bolje re eno, na daleko teže bezbožništvo. Nije jedno isto služiti tvari i Samog Tvorca uniziti do ništavnosti tvari, ukoliko to zavisi od nas, budu i da je On svagda onakav kakav jeste, kao što je re eno: Ti si isti, i godina Tvojih ne enestati (Ps. 101; 28). Proslavlja emo Ga prema o inskompredanju, proslavlja emo Ga verom i delima. Ispravnedogme ni najmanje ne mogu da doprinesu našem spasenju ako je naš život razvratan. Zbog toga emo ga upraviti ka uga anju Bogu, udaljuju i od sebe svaku ne istotu, nepravdu i koristoljublje, i žive emo kao stranci i pridošlice, tu i svemu ovdašnjem. Ako neko ima mnogo novca i imanja, neka ih koristi kao stranac koji e nakon izvesnog vremena, voljno ili nevoljno, morati da ih napusti. Ako neko trpi ne ije uvrede, neka se ne gnevi ve no, a još je bolje ako ni privremeno ne bude gnevan. Apostol nam nije dopustio da se gnevimo duže od jednoga dana. Sunce da ne za e u gnevu vašem, kaže on (Ef. 4; 26). Tako je i pravedno: trebalo bi da želimo da nam se za tako kratko vreme ne dogodi ništa neprijatno. Ako nas još i no zatekne u gnevu, onda e to biti još gore za nas, jer e i samo podse anje na njega (gnev) biti dovoljno da se u nama rasplamsa silan oganj, i mi emo s velikim ogor enjem razmišljati o njemu. Zbog toga apostol zapoveda da se spre i i odvrati opasnost, pre nego što na našu propast nastupi spokoj no i i mi u sebi

51

rasplamsamo veliki oganj. Strast gneva je silna, silnija od svakog plamena, i zato je potrebno da se s velikom užurbanoš u obuzda sila ognja i da mu se ne dopusti da se rasplamsa. Ta bolest uzrokuje mnoga zla. Ona ruši itaveku e, raskida davna prijateljstva, i vrlo brzo dovodi do nepopravljivih slu ajeva. I samo pokretanje gneva pad je za oveka (Sirah 1; 22). Ne emo, dakle, tu zver ostaviti

neobuzdanu, nego emo joj sa svih strana postaviti vrstu uzdu, odnosno strah od budu eg Suda. Ako te ražalosti prijatelj ili te ogor i neko od tvojih bližnjih, pomisli na svoja sagrešenja pred Bogom, i na to da eš svojom krotoš u u odnosu na njih i ti umilostiviti budu i Sud, jer je re eno: Opraštajte, i oprosti e vam se (Lk. 6; 37). Gnev e se istog asa udaljiti od tebe. Obrati pažnju i na to kada si, pošto si

pao u gnev, bio uzdržan, a kada si se prepustio strasti. Uporedi jedno i drugo, pa eš se i time zna ajno popraviti. Reci mi, kada se hvališ: kada te pobedi gnev, ili kada ti njega pobediš? Zar nam se ne doga a da upravo onda, kad nas nadvlada gnev, najviše optužujemo sebe i stidimo se iako nas niko ne razobli uje, da se upravo onda najviše kajemo zbog svojih re i i dela? I zar onda, kad savladamo gnev, ne trijumfujemo i ne hvalimo se kao pobednici? Pobeda nad gnevom ne sastoji se u tome da na uvredu odgovorimo istom merom (jer to nije pobeda nego potpuni poraz), nego da krotko podnosimo ožaloš enja i uvrede. Istinskopreimu stvo nije tvorenje nego trpljenje zla. Zato u gnevu nemoj govoriti: "I ja u ustati, i ja u njega napasti!" Ne protivi se onima, koji ti savetuju da obuzdaš gnev, i ne govori: "Ne u da trpim da mi se taj i taj smeje!" Kada nadvladaš gnev, ne traži slavu kod bezumnih, i zadovolji se

52

slavom koju eš imati kod razumnih ljudi. Zbog ega te uopšte izvodim na malu i ništavnu pozornicu, sastavljenu od ljudi? Odmah pogledaj na Boga, i On e te pohvaliti. Osim toga, onaj, kojega On proslavi, ne treba da traži poštovanje od ljudi. Ljudsko poštovanje zavisi od ljudskog prijateljstva i neprijateljstva, i u svakom slu aju ne donosi nikakvu korist. Naprotiv, sudu Božijem je strano takvo raspoloženje i on donosi veliku korist onome, koga Bog proslavi. Mi emo,naravno, stremiti ka takvoj slavi.

5. Ho eš li da znaš koliko je zlo gnev? Zaustavi se na trgu, kada se tamo sva aju drugi. U sebi samom ne možeš da vidiš tu nakaznost, jer se u gnevu, kao i u pijanstvu, pomra ujerazum i gubi svest. Me utim, kad se o istiš od te strasti, tada u drugima posmatraj sebe samoga, jer u to vreme tvoj razbor ne e biti pomu en. Pogledaj, dakle, gomilu koja ih okružuje i usred nje te nepristojne i razdražene ljude, sli nebesomu nima. Kada se pobuni i pomahnita jarost koja se rasplamsala u grudima, dah postaje vreo, o i ispuštaju plamen, lice biva naduveno, ruke se pružaju na sve strane a noge smešno poskakuju i nale u na one, što pokušavaju da ih zadrže. Razgnevljeni se ni po emu ne razlikuju od umobolnih i sve što ine, ine bez svesti. Ne razlikuju se ak ni od divljih magaraca, kada se ovi tuku i ujedaju jedan

drugoga. Uistinu, razgnevljen ovek je izobli en. Kada se posle tog smešnog prizora vrate ku i i osveste, osete veliku žalost i strah, jer razmišljaju o onima koji su prisustvovali njihovoj sva i. Ponašaju se kao bezumnici koji najpre ne vide prisutne, a zatim, kad se osveste, po inju da rasu uju o tome, da li su ih posmatrali prijatelji ili neprijatelji.

53

Podjednako strahuju i od jednih i od drugih. Prijatelja se plaše jer e ih prekorevati i time uve ati njihov stid, a neprijatelja zato što e se radovati njihovoj sramoti. Ako se pri tom dogodi i da jedan drugoga rane, najviše strahuju da se ranjeniku ne dogodi nešto loše i da bolest izazvana ranom ne uzrokuje njegovu smrt ili da neizle ivi otok ne dovede njegov život u opasnost. "Zar mi je trebalo da se sva am!Kakva tu a i sva a! Neka sasvim nestanu!" Tada ve po inju da proklinju sve one slu ajne okolnosti koje su poslužile kao povod za sva u. Najgluplji me u njima po inju da za taj doga aj optužuju i lukave demone i zao as. Do toga, me utim, ne dolazi zbog zlog asa, jer takvo nešto ne postoji, niti do toga dolazi zbog lukavog demona, nego zbog zlobe ljudi obuzetih gnevom. Oni sami privla e demone i navode na sebe svako zlo. Neko e re i da se usled žalosti pomu uje i kida srce. I sam to znam. Zbog toga i veli am one, koji krote tu strašnu zver. Ovu strast, ukoliko želimo, možemo da odbijemo od sebe. Zbog ega nas ova strast ne obuzima kad nas prekorevaju nadre eni? Da li možda zbog toga što se tada u nama javlja strah, podjednako snažan kao i ta strast, koji nas savla uje i ne dopušta gnevu ak ni da se za ne u nama? Zbog ega i sluge, koje od nas dobijaju na hiljade prekora, sve to utke podnose? Da li možda zbog toga, što su i na njih stavljeni ti isti okovi? Tako i ti pomisli na strah Božiji, na to, da te u tom trenutku Sam Bog smirava i da ti zapoveda da utiš, pa eš i ti sve krotko podnositi. Onome koji te napadne reci: "Šta ja mogu da ti u inim? Neko drugi zauzdava moju ruku i moj jezik!" Ta misao e i njega i tebe podsta i na razboritost. Ponekad zbog ljudi trpimo nepodnošljive uvrede, a ipak onima, koji su nas

54

uvredili kažemo: "Nisi me uvredio ti, nego taj i taj." Zar prema Bogu ne emo pokazati makar toliko strahopoštovanja? ime emo se opravdati? Dakle, svojoj duši emo re i: "Sada me Bog ponižava, i Bog zadržava moju ruku. Ne u se hrabriti, kako prema Bogu ne bih pokazao manje poštovanja nego prema ljudima." Vi se plašite ovih re i? Ja, me utim, i želim da se plašite, ne samo re i nego i dela. Bog nam je zapovedio da trpimo kada nas šamaraju, ali i da budemo spremni da pretrpimo i gore od toga. Mi, naprotiv, ulažemo veliki napor da se suprotstavimo, i ne samo da nismo spremni da trpimo nego nastojimo i da se osvetimo, pa se esto doga a i da prvi podignemo nepravednu ruku. Pored toga, smatramo se poniženima ukoliko ne uzvratimo istom merom. Mi, me utim, treba da se smatramo pobednicima upravo onda, kad doživljavamo najve i poraz i kad nas neprijatelj obara na zemlju. Spoznajmo, molim vas, tu vrstu pobede, i pobe ujmo na taj na in. Stradati zna i biti oven an. Ako ho emo da nas proslavi Bog, ne emo se pridržavati svetovnih podviga nego zakona koji nam je Bog dao za podvige duhovne. Sve emo podnositi s dugotrpljenjem, i na taj na in pobediti i one što se s nama prepiru, i sve ostalo što je u ovom svetu, a zatim dobiti obe ana blaga, blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista kroz Kojega i sa

Kojim neka je slava i sila i ast Ocu i Svetom Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

55

BESEDA PETA

Sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade što je postalo (Jn. 1; 3)

1. Na po etku starozavetne povesti, Mojsej nam pripoveda o uvstvenim predmetima i iscrpno ih nabraja. Nakon što je

rekao: U po etku stvori Bog nebo i zemlju, dodaje da je nastala svetlost, svod, priroda zvezda, životinje svih vrsta i sve ostalo. Ne emo se zaustavljati na svakom stvorenju, da ne bismo odugovla ili. Evan elista Jovan je, me utim, sve rekao u jednoj re enici, obuhvativši njom i sve vidljivo i sve ono što je iznad vidljivog. Ostavljaju i ono što je njegovim slušaocima poznato, on uzvodi misao ka uzvišenijim stvarima i obuhvata vascelo stvaranje. Uopšteno, on ne govori o tvorevini nego o Tvorcu, Koji je sve to iz nebi aprizvao u bi e. Mojsej se na taj na in doti e samo manjeg dela stvaranja (budu i da nam ništa nije rekao o nevidljivim silama) i na to se ograni io. Hitaju i da se uzdigne do Samog Tvorca, Evan elista sve to s pravom mimoilazi, tako da i ono što je Mojsej rekao, i ono što je pre utao sažima u jednu kratku re enicu: Sve kroz Njega postade. Me utim, da ti ne bi pomislio da on govori samo o onome, o emu je govorio i Mojsej, dodaje i slede e: Bez Njega ništa ne postade što je postalo, tj. ništa od onoga što je stvoreno, bilo da je vidljivo ili da se sozercava umom, nije prizvano u bi edruga ije nego silom Sina. Posle re i ništa mi ne emo staviti ta ku, kao što ine jeretici. Žele i da dokažu da je Duh Sveti tvar, itaju na slede i na in: Što je postalo u njemu beše život (st. 4). U takvom itanju, me utim, nema nikakvog

56

smisla. Kao prvo, ovde nije bilo prilike da se pomene Duh. Ukoliko je Evan elista i hteo da Ga pomene, zbog ega je onda upotrebio tako nejasan izraz o Njemu? Osim toga, odakle se vidi da je to re eno o Duhu? Mi bismo ina e, na osnovu takvog izlaganja re i, mogli da zaklju imo ne da je Duh, nego da je Sin proizašao kroz Samoga Sebe. Zaustavite se na tom izrazu, da vam ne bi promakao. Po e emo da itamo upravo onako, kako itaju oni. Na taj na in e nam

ova besmislica postati još o iglednija. Što je postalo u njemu beše život. Oni kažu da je ovde životom nazvan Duh. Me utim, vidi se da je sam taj život istovremeno i svetlost, jer Evan elista dodaje: I život beše svetlost ljudima (st. 4).Prema njihovom mišljenju, i svetlost ljudima kod ovog Evan eliste ozna ava Duha. Šta je to? Kad Evan elista u nastavku kaže: Bi ovek poslan od Boga… da svedo i o svetlosti (st. 6. i 7), oni nužno moraju da dopuste da se i ovde govori o Duhu. Onaj koji je prethodno nazvan Logosom kasnije se naziva i Bogom, i životom, i svetloš u.Život je, kaže Evan elista, bio Logos, i sam taj život bio je svetlost. Dakle, ako je Logos bio život i ako Logos postade telo, onda i život postade telo, i mi smo videli Njegovu slavu, slavu kao Jedinorodnog od Oca. Prema tome, ako oni kažu da je životom ovde nazvan Duh, vide eš kakve besmislice odatle proisti u. Otuda, dakle, sledi da se nije ovaplotio Sin nego Duh, i da je Duh jedinorodni Sin. Ako pak nije tako, oni e, izbegavaju i ovu besmislicu, svojim itanjem zapasti u besmislicu koja je još ve a. Ako se

saglase da se ovde govori o Sinu, ali ako pri tom ne stave naše znakove interpunkcije i ne po nu da itaju kao što itamo mi, mora e da kažu da je Sin proizašao Sam od Sebe:

57

naime, ako je Logos život, a što je postalo u njemu beše život, onda bi, usled njihovog itanja, Logos proizašao od Sebe i kroz Sebe. Evan elista, izme u ostalog, u nastavku kaže i slede e: Videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca. Prema njihovom itanju, i Duh Sveti postaje jedinorodni Sin, jer se celokupno ovo kazivanje odnosi na jedno Lice. Vidite li kako se izopa uje misao kada se udalji od istine, i koliko besmislica odatle proisti e? Šta dakle? Zar Duh nije svetlost, upita eš ti. Naravno da je svetlost, ali ovde se ne govori o Njemu. Tako se i Bog naziva Duhom, odnosno bestelesnim. Ne može se, me utim, kad god se pomene duh, pod tim podrazumevati Bog. Zašto se udiš, ako to govorimo o Ocu? Ne emo tvrditi ni to da se na svakom mestu, gde se govori o duhu, misli na Utešitelja. Iako je to Njegovo najkarakteristi nije ime, to ne zna i da se svugde, gde se susretne re duh, misli na Utešitelja. Hristos se, na primer, naziva i silom Božijom i Božijom premudroš u, ali se ne može tvrditi da se svugde, gde je reo Božijoj sili i premudrosti, pod tim podrazumeva Hristos. Tako je i ovde: iako Duh prosvetljuje, Evan elista na ovom mestu ne govori o Duhu. Uostalom, i kad ih dovedemo do takvih besmislica, oni se i dalje upiru da se suprotstave istini. I dalje se pridržavaju svog itanja: Što je postalo u njemu beše život, objašnjavaju i da je sve, što je stvoreno, bilo život. Šta to zna i? I kažnjavanje Sodomljana, i potop, i pakao, sve je to, dakle, život? Mi pod tim, kažu, podrazumevamo stvaranje. Na stvaranje se, me utim, odnosi i ovo, na šta smo mi upravo ukazali. Da bismo ih potpuno razobli ili, ja u ih upitati: da li je drvo – život? Da li je i kamen – život? Da li su i bezose ajni i nepokretni predmeti

58

– život? Da li je ovek – savršeni život? Ko to kaže? oveknije samobitan život, nego samo suštastvo koje je pri asno životu.

2. Pogledaj kakve se besmislice i ovde pojavljuju. Zaklju keemo izvoditi istim redom, da biste upoznali celokupni

besmisao (njihovog u enja). Oni na taj na in pripisuju Duhu ono što Mu ni najmanje ne dolikuje. Po ev od toga, oni ak i ljudima pripisuju ono, što je prema njihovom mišljenju stvarno re eno o Duhu. Razmotrimo još njihovo itanje.Tvar se ovde naziva životom; otuda sledi da je ona i svetlost, i da je Jovan Krstitelj došao da bi o njoj svedo io. Zbog egaonda i on sam nije svetlost? Re eno je: On ne beše svetlost.Zar se on nije ubrajao me u stvorenja? Zašto onda on – nije svetlost? Na koji na in: U svetu beše, i svet kroz Njega postade? Da li je tvar bila u tvari i da li je tvar kroz tvar postala? Kako onda: svet Ga ne pozna? Zar tvar nije poznala tvar? Onima koji Ga primiše dade vlast da budu sinovi Božiji (st. 12). Me utim, ve je bilo dovoljno smeha. Prepuštam vam da sami ispitate sve te udovišne ideje, kako ne biste pomislili da sam to govorio samo zabave radi i da sam uzalud trošio vreme. Ako te re i nisu izgovorene o Duhu (kao što zaista i nisu i kao što sam ve dokazao), nisu izgovorene ni o tvari. Bez obzira na to, oni se i dalje pridržavaju svog itanja, što zna i da otuda mora proiste ijoš ve a besmislica, odnosno, kao što sam ve rekao, otuda sledi da je Sin proizašao Sam kroz Sebe. Ako je Sin svetlost istinita, i ako je ta svetlost i život, i ako je život bio u Njemu Samom, onda je, prema njihovom itanju, takav zaklju aknužan. Najzad, ostavimo njih i vratimo se verodostojnom

59

itanju i tuma enju. Kako bi trebalo pravilno pro itati?Re ima: Što je postalo treba završiti prethodnu misao, a zatim zapo eti slede u re enicu: U Njemu beše život. Te re i zna e isto što i prethodne: Bez Njega ne postade ništa što je postalo. Od svega što postoji, kaže Evan elista, ništa nije bez Njega postalo. Vidiš li kako je tim kratkim dodatkom (Evan elista) uklonio sve protivure nosti koje se mogu zamisliti? Rekavši: Bez Njega ne postade ništa i dodavši: što je postalo, on je obuhvatio vascelu tvorevinu, pa ak i onu koja se može samo sozercavati umom i,

istovremeno, isklju io Svetog Duha. Taj dodatak je bio nužan, da na njegove re i: Sve kroz Njega postade i bez Njega ništa ne postade neko ne bi rekao: "Ako je sve kroz Njega postalo, onda je kroz Njega postao i Duh. "Ja sam", kaže Evan elista, "rekao da je sve, što je stvoreno, kroz Njega postalo, bilo da je nevidivo, bestelesno ili nebesko. Zbog toga nisam jednostavno rekao sve nego sve što je postalo, tj. sve što je stvoreno. Duh, me utim, nije stvoren." Vidiš li kako je ta no ovo u enje? Evan elista je samo pomenuo stvaranje vidljive tvorevine, budu i da nas je tome ve pou io Mojsej. Ljude koji su ve pou eni u tom predmetu Evan elista uzdiže ka višim stvorenjima, tj. ka onim bestelesnim i nevidivim, ali iz njihovog broja sasvim isklju uje Svetog Duha. Na sli an na in govorio je i Pavle, nadahnut blagoda u: Njime bi sazdano sve (Kolos. 1; 16). I ovde vidimo istu onakvu ta nost, jer je taj isti Duh upravljao i Pavlovom dušom. Da neko ne bi nešto stvoreno isklju io iz tvorevine Božije, budu i da postoji i nevidiva tvar, i da, sa druge strane, ne bi u nju ubrojao i Utešitelja Pavle, mimoilaze i uvstvene i svima poznate tvari nabraja nebeska

60

stvorenja i kaže: Ili prestoli, ili gospodstva, ili na alstva ili vlasti (Kol. 1; 16). Re ca ili, postavljena ispred svake imenice, izražava isto što i one re i: Sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade. Ako ti se pak u ini da izraz "kroz" umanjuje Njegovo dostojanstvo, saslušaj šta kaže Pavle: Ti, Gospode, u po etku osnova zemlju i nebesa su delo ruku Tvojih (Jevr. 1; 10). Kao što vidimo, ono što je prorok rekao o Ocu (Ps. 101; 26), Pavle govori o Sinu, ne predstavljaju i Ga nikako druga ije nego kao Tvorca a ne tako kao da On ima samo zna aj izvršioca. Ako je pak ovde re eno "kroz" (Njega), onda je taj izraz upotrebljen samo zato da neko ne bi Sina smatrao nero enim. Saslušaj šta o tome, da u pogledu stvaranja Njemu pripada dostojanstvo ništa manje od O evog, kaže On Sam: Kao što Otac podiže mrtve i oživljava, tako i Sin koje ho e oživljava (Jn. 5; 21). Dakle, ako je u Starom zavetu o Sinu re eno: Ti, Gospode, u po etku osnova zemlju onda je Njegovo dostojanstvo kao Stvoritelja o igledno. Ako ti kažeš da je prorok te re iizgovorio o Ocu i da je Pavle samo pripisao Sinu ono što je napisano za Oca, onda i na taj na in proizilazi jedno isto. Pavle se sigurno ne bi odlu io da to pripiše Sinu da nije bio potpuno uveren da su Otac i Sin ravni po asti. Bilo bi krajnje drsko da se ono, što pripada neuporedivoj prirodi, pripiše prirodi nižoj i pot injenoj.

3. Sin po Svojoj suštini nije ni niži ni manji od Oca. Zbog toga se Pavle i odvažio da o Njemu iskaže ne samo gorenavedene re i, nego i nešto drugo. Izraz iz Njega, za koji ti smatraš da prili i jedino Ocu, Pavle koristi i u vezi sa Sinom, govore i: Drže i se glave iz koje je sve telo pomo u

61

zglavaka i sveza sastavljeno da raste rastom Božijim (Kol. 2; 19). On se, me utim, nije zadovoljio time, nego vam je i sa druge strane zatvorio usta, koriste i izraz "kroz kojeg" primenjen na Oca, izraz koji, prema tvojim re ima, ozna avamanje dostojanstvo: Veran je Bog kroz kojeg ste pozvani u zajednicu Sina Njegovog Isusa Hrista (1. Kor. 1; 9).? Isto tako: Jer je od Njega, i kroz Njega i radi Njega sve (Rim. 11; 36). Ne kaže se samo o Sinu: "iz Njega", nego se primenjuje i na Duha Svetoga. Tako je angeo rekao Josifu: Ne boj se uzeti Mariju ženu svoju, jer ono što se u njoj za elo od Duha je Svetoga (gr ., grubo prevedeno: iz Duha). Izraz "u Njemu", koji se odnosi na Duha, prorok primenjuje i na Oca, govore i: U Bogu emo u initi snagu (u srpskom prevodu: Bogom emo u initi snagu). I Pavle je govorio: Mole i se svagda Bogu… da bi mi nekad voljom Božijom uspelo da do em k vama (Rim. 1; 10). Na Hrista se odnosi i izraz: U Hristu Isusu. Takve izraze mnogo i esto nalazimo u Pismu, što se ne bi moglo dogoditi ako se ne bi pretpostavljalo jedno i isto suštastvo. Nemoj misliti da se re i sve kroz Njega postade odnose na udesa. O njima su pripovedali ostali Evan elisti. Jovan posle ovih re i dodaje: U svetu beše i svet kroz Njega postade (st. 10) – svet, dakle, a ne Duh, jer On nije stvorenje i jer je iznad svake tvari. Me utim, požurimo dalje. O tvorevini je rekao: Sve kroz Njega postade i i bez Njega ništa ne postade, što je postalo. Jovan tome dodaje i u enje o promislu, izgovaraju islede e re i: U Njemu beše život. Te re i: U Njemu beše život, dodao je zbog toga da niko ne bi podozrevao na koji je na in sve kroz Njega postalo. Kao što sa dubokog izvora možemo da crpemo vodu a da ga ne umanjimo, tako se ni

62

stvarala ka sila Jedinorodnog, ma šta da je njome stvoreno i sazdano, niukoliko nije time umanjila. Bolje bi bilo da upotrebim pore enje, koje je u ve oj meri svojstveno toj sili, i da je nazovem svetloš u, kao što i sam Evan elista kaže u nastavku: Život beše svetlost ljudima. Kao što svetlost, ma koliko bezbrojnih predmeta da obasjava, ne gubi ništa od svoje blistavosti, tako je i sa Bogom i pre i posle stvaranja: Njegova sila se niukoliko nije iscrpela i nije se umanjila, niti je oslabila zbog mnogobrojnosti stvorenja. ak i kad bi trebalo da nastanu hiljade ili bezbrojno mnoštvo takvih svetova, Njegova sila bila bi dovoljna za sve, ne samo da ih stvori, nego i da ih održi nakon stvaranja. Naziv život, koji je ovde upotrebljen, ne odnosi se samo na tvorevinu, nego i na promišljanje o održanju stvorenoga. Osim toga, kada govori o životu, Evan elista polaže temelj u enju o vaskrsenju i nagoveštava udesnu blagovest o tome da edolaskom života biti srušena sila smrti, da e nas ozariti svetlost i da više ne e biti tame, da e život svagda obitavati kod nas i da smrt više ne e mo i da ga pobedi. O Sinu se, dakle, u potpunosti može re i ono, što je re eno o Ocu: Svima daje život, i disanje i sve (Dela ap. 17; 25). To izražava i Pavle slede im re ima: Sve je Njime sazdano… i sve u Njemu postoji (Kol. 1; 16–17).

Kada uješ da U Njemu beše život, ne zamišljaj Ga kao složenog, jer On kasnije govori i o Ocu: Jer kao što Otac ima život u Sebi, tako dade i Sinu da ima život u Sebi (Jn. 5; 26). Ti ne eš ovim povodom za Oca re i da je složen; nemoj to govoriti ni o Sinu. Na drugom mestu je re eno da je Bog svetlost (1. Jn. 1; 5), a tako e i On živi u svetlosti

63

nepristupnoj (1. Tim. 6; 16). Sve to nam je re eno zato da bi nas postepeno uzdiglo na visinu dogmi, a ne da bi nam stvorilo pojam o složenosti. Budu i da je narodu bilo teško da shvati na koji na in On Sam u Sebi ima život, on im je u po etku govorio o onome što nije tako uzvišeno, da bi ih potom, kad ih je nau io, poveo ka uzvišenijim istinama. Onaj, koji je rekao da mu je Otac dao život, i Sam zatim kaže: Ja sam život i Ja sam svetlost. Kakva je ta svetlost? To nije uvstvena, nego duhovna svetlost, ona koja prosvetljuje dušu. Kako je Hristos govorio: Niko ne može do i Meni ako ga ne privu e Otac (Jn. 6; 44), tako i Evan elista, nagoveštavaju i ove re i, kaže da je On taj koji prosvetljuje. To je re eno stoga da ti, kada nešto sli no uješ o Ocu, ne bi to pripisao jedino Ocu a ne i Sinu, jer, kaže On, sve što ima Otac Moje je (Jn. 16; 15). Evan elista nas, dakle, najpre pou ava o stvaranju, a zatim govori o duhovnom blagu koje nam je darovano dolaskom Spasiteljevim, ozna avaju i ga jednom re enicom: Život beše svetlost ljudima. On nije rekao: beše svetlost Jevrejima nego: svim ljudima, jer poznanje o Njemu nisu dobili samo Jevreji nego i neznabošci, i ta svetlost se daje svima. Zbog ega Evan elista ovde nije pridružio i angele, nego govori samo o ljudima? Zato što Evan elista na tom mestu govori o ljudskom rodu, i zato što je Spasitelj došao da bi njima (ljudima) blagovestio blago. I svetlost svetli u tami (st. 5). Pod tamom se ovde podrazumevaju smrt i zabluda. uvstvena svetlost ne svetli u tami nego kad nema tame. Me utim, evan elska propoved svetlila je u mraku zabluda koji je sve obavijao, i ona ga je razvejala. Ta svetlost je pronikla i u samu smrt i pobedila je, jer je one,

64

koji su ve bili njome obuzeti, izbavila od nje. Budu i da ni smrt ni zablude nisu nadvladali tu svetlost koja, naprotiv, svugde blista i svetli sopstvenom silom, Evan elista kaže: Tama je ne obuze. Osim toga, ona je nesavladiva i nije naklonjena obitavanju u dušama koje ne žele prosvetljenje.

4. Ti ne treba da se zbunjuješ kad uješ da ta svetlost ne obuhvata sve. Bog nam se ne približava prinudno i protivno našoj volji, nego na osnovu naše želje i blagonaklonosti. Ne zatvaraj vrata toj svetlosti, i dobi eš veliku nasladu. Ta svetlost nam pristupa posredstvom vere. Kad jednom do e, izobilno prosvetljuje onoga ko je prima. Ako joj ponudiš ist život, ona e postojano obitavati u tebi. Ako Me neko ljubi, re Moju drža e, i Otac Moj ljubi e njega; i njemu emodo i, i u njemu emo se nastaniti, kaže Spasitelj (Jn. 14; 23). I kao što niko ne može koristiti sun evu svetlost ukoliko ne otvori o i, tako ni u ovom prosvetljenju niko ne može da u estvuje ukoliko u potpunosti ne otvori i ne izoštri duševne o i. Kako se to može u initi? O iš enjem duše od svake strasti. Greh je tama, i to tama duboka. To se vidi otuda, što se on izvršava nepromišljeno i tajno. Svaki koji ini zlo mrzi svetlost i ne ide ka svetlosti (Jn. 3; 20). Sramno je i govoriti o onome što oni tajno ine (Ef. 5; 12). Kao što u tami ne razaznajemo ni prijatelja ni neprijatelja, i ne vidimo osobine stvari, tako je i u grehu. Koristoljubiv ovek ne razlikuje prijatelja od neprijatelja, dok zavidljivac ak i na onoga, koji mu je najnaklonjeniji, gleda kao na neprijatelja. Klevetnik se podjednako naoružava protiv svih, jednom re ju: svaki koji ini greh ni po emu se ne razlikuje od pijanih i mahnitih ljudi, jer ni on ne razaznaje osobine

65

predmeta. I kako je tokom no i našim o ima sasvim svejedno da li je nešto drvo, olovo, gvož e, srebro, zlato ili dragi kamen jer za razaznavanje tih predmeta nedostaje svetlost, tako i ovek, koji vodi ne ist život, ne doseže niti plemenitost celomudrenosti niti lepotu mudroljublja. Kao što sam rekao, u tami ni drago kamenje ne pokazuje svoju lepotu, ali ne samo po sebi, nego usled neznanja onih koji ga gledaju. To, me utim, nije jedina nesre a koja nas sustiže kada živimo u grehu jer mi, pored toga, tada živimo i u stalnom strahu. Kao što oni, koji se u no i bez mese inena u na putu, ose aju strah ak i ako nema ni ega strašnog, tako ni grešnici ne mogu da budu odvažni, ak i ako ih niko ne razobli uje. Ose aju i grižu savesti, svega se plaše i u sve sumnjaju, sve im izaziva strah i užas, na sve gledaju bojažljivo, od svega drhte. Kloni emo se tako mu nogživota. Za takvim mu enjem sledi smrt, i to besmrtna. Tada kaznama ne e biti kraja. Oni koji, kao u snu, zamišljaju nevi ene stvari, ni po emu se ne razlikuju od umobolnih. Takvi zamišljaju da su bogati, iako to nisu; zamišljaju da žive u raskoši, iako nemaju nikakvog zadovoljstva. Ove zablude ne postaju svesni sve dotle, dok se ne oslobode ove pometenosti uma, dok sa sebe ne stresu san. Zbog toga Pavle svima savetuje da budu trezvenoumni i budni. To isto zapoveda i Hristos. Onaj, ko je trezvenouman i budan, ak i ako bude privu en grehom, bez oklevanja ga odbija od sebe. Me utim, onaj koji spava ili ini ludosti ak i ne ose akakvu vlast greh ima nad njim. Ne emo spavati, jer sad nije no , nego dan, i zato hodimo pošteno kao po danu (Rim. 13; 13). Ništa nije sramnije od greha. U tom pogledu nije toliko sramno ni bez ode e hodati, koliko je sramno hodati u grehu

66

i bezakonju. Nagota i nije takav prestup, jer ona esto poti ei od siromaštva. Ništa me utim, nije sramnije i dostojnije prezira, nego što je greh. Zamislimo one koje izvode na sud zbog kra e i krivotvorenja: kakav ih sram i smeh prati, kao ljude bestidne, lažljive i bezo ne! Neprijatno nam je da trpimo ukoliko nam je gornja ode a odevena nemarno i naopako, tako da to ispravljamo ak i kad vidimo na drugima. Ne prime ujemo, me utim, kada i mi, i naši bližnji, hodamo naglava ke. Reci mi, šta je sramnije od muškarca koji odlazi kod raskalašne žene? Da li još nešto zaslužuje takav podsmeh kao svadljiv ovek, sklon klevetanju i zavisti? Zbog ega nam se ini da to nije tako sramno, kao hodanje u nagosti? Samo zbog navike. To nikada niko nije sebi dobrovoljno dopustio. Na greh se, me utim, svi odlu uju, i to bez ikakvog srama. Najzad, ako bi neko stupio me u angele, gde se nešto takvo nikad nije dogodilo, video bi koliko je sve to dostojno podsmeha. Šta ja to govorim o angelima? Ako bi neko u carske odaje uveo bludnicu i iskoristio je, ako bi se napio ili pak dopustio sebi neki drugi, bezo an postupak, bio bi izložen najstrožoj kazni. Ako u carskim odajama ne trpimo sli ne drskosti, onda utoliko pre moramo biti najstrože kažnjeni ako se na takva dela odvažimo u prisustvu svagdapostoje eg i svevide eg Cara. Zbog toga vas molim da u na inu svog života pokažemo skromnost i istotu. Mi imamo Cara koji neprestano motri na sva naša dela. Da bismo svagda bili izobilno ozareni višnjom svetloš u, na sebe emo privu i njene lu e. Tad emo se nasla ivati i sadašnjim i budu im dobrima, blagoda u i ovekoljubljem Gospoda Našeg Isusa Hrista, kroz Kojeg i s

67

Kojim neka je Ocu i Svetome Duhu slava u vekove vekova. Amin.

68

BESEDA ŠESTA

Bi ovek poslan od Boga po imenu Jovan (st. 6)

Pošto nam je na samom po etku Evan elista kazivao o Bogu Logosu ono, što je bilo osobito nužno, nakon toga dosledno i po redu prelazi na kazivanje o propovedniku Logosa koji je nosio isto ime kao i on, o Jovanu. Kada uješ da je on bio poslat od Boga, ne prihvataj njegove re i kao ljudske. On ništa nije blagovestio od samoga sebe, nego od Onoga, Koji ga je poslao. Zato ga i nazivaju angelom (glasnikom, vesnikom), jer glasnik ništa ne govori sam od sebe. Re bi ovde ne ozna ava njegovo poreklo nego njegovo poslanje. Bi ovek poslan od Boga, tj. njega je Bog poslao. Kako sad kažu da re i: budu i u obli ju Božijem (Filiplj. 2; 6) ne izražavaju jednakost Sina sa Ocem, jer uz re "Bog" nije dopisan lan (?)? Evo, ni ovde nema lana.? Me utim, zar ovde nije re o Ocu? Šta onda da kažemo o re ima proroka: Ja u poslati angela mojega, koji e pripraviti put tvoj pred tobom (Malah. 3; 1). Re i "moj" i "tvoj" ukazuju na dva lica. Ovaj do e za svedo anstvo, da svedo i o svetlosti (Jn. 1; 7) Neko e možda re i: zašto bi sluga svedo io o Gospodaru? Zar se ne eš još više iznenaditi i za uditi kad vidiš da Gospodar ne samo da je dobio svedo enje od sluge, nego da je ak i došao kod njega, da zajedno sa Jevrejima primi od njega krštenje? Ne zbunjuj se, i neka se tvoja misao ne koleba, a uditi se moraš Njegovoj neizrecivoj blagosti. Ako pak neko ostane u sumnji i nedoumici, Gospod e mu re i ono isto, što je rekao i Jovanu: Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu (Mt. 3; 15). A ako bi neko i

69

posle toga bio zbunjen, re i e mu ono isto, što je rekao i Jevrejima: Ja ne primam svedo anstvo od oveka (Jn. 5; 34). Ako Njemu nije potrebno takvo svedo anstvo, zbog ega je onda Bog poslao Jovana? Nije ga, dakle, poslao zbog

toga što je Njemu bilo potrebno takvo svedo anstvo (bilo bi najve e bogohuljenje kad bismo to rekli). Zbog ega onda? To nam razjašnjava Evan elista kada kaže: Da svi veruju kroz njega (st. 7). A ako Sam Hristos kaže: Ja ne primam svedo anstvo od oveka, neka lakomisleni ne pomisle da On Sam Sebi protivure i i da na jednom mestu kaže onako, a na drugom ovako: Drugi je koji svedo i za Mene, i znam da je istinito svedo anstvo kojim svedo i za Mene (Jn. 5; 32). U ovom drugom slu aju mislio je na Jovana, a onda, kada je rekao: Ne primam svedo anstvo od oveka odmah je objasnio Svoje re i, dodavši: Ovo govorim da se vi spasete (Jn. 5; 34). Tim re ima kao da je kazao: "ja sam Bog i istinski Sin Božiji, iste besmrtne i blažene suštine kao Otac, i zbog toga Mi nije potreban nikakav svedok. ak i kad niko ne bi hteo da svedo i za Mene, Ja se usled toga u Svojoj prirodi nipošto ne bih umanjio. Kako je ljudsko spasenje Moja briga, Ja snishodim do takvog samouniženja da prepuštam oveku da svedo i o Meni." Jevreji su, usled svoje slabosti, na taj na in lakše poverovali u Njega. Da ne bi sve ljude pogubio otkrivši im Svoje božanstvo bez pokrova, On se obukao u telo. Tako je poslao i propovednika koji e svedo iti o Njemu, kako bi slušaoci toga doba, slušaju i sebi srodan glas, utoliko lakše sledili za Njim. Sinu Božijem nije bilo potrebno Jovanovo svedo anstvo. Njemu je za dokaz bilo dovoljno da se pokaže onakvim kakav jeste po Svojoj suštini, i da na taj na in u svima izazove užas. On

70

to nije u inio jer bi, kao što sam rekao, na taj na in svakoga uništio, pošto niko ne bi bio u stanju da podnese udar te nepristupa ne svetlosti. Zbog toga se, kažem, i obukao u telo, i svedo enje o Sebi prepustio jednom od nama srodnih slugu, sve ustrojavaju i za ljudsko spasenje i imaju i u vidu ne samo Svoje dostojanstvo nego i dobrobit i korist Svojih slušalaca. On je to i Sam potvrdio, kada je rekao: Ovo govorim da se vi spasete. Tako je i Evan elista, ponavljaju iizreku Gospodnju, nakon re i: da svedo i o svetlosti dodao i: da svi veruju kroz njega. On na taj na in kao da je rekao: "Nemoj misliti da je Jovan Krstitelj došao da svedo i zato, da bi potvrdio verodostojnost u enja Gospodnjeg. Naprotiv, došao je zato da bi njegovi sunarodnici poverovali kroz njega." Da je Evan elista žurio da preduhitri takvu misao, vidi se i iz slede ih re i, koje on u nastavku dodaje: On ne beše svetlost (st. 8). Kada to ne bi dodao zbog udaljavanja takvih misli, onda bi to u ve oj meri bilo gomilanje i ponavljanje re i nego tuma enje u enja. Kad je ve rekao da je Jovan bio poslat da svedo i o svetlosti, zbog ega onda dodaje: On ne beše svetlost? To sigurno nije ni besciljno ni uzaludno re eno. Kod nas se obi no doga a da je onaj koji svedo i ve i od onoga o kome svedo i, i esto se smatra dostojnijim poverenja. Da neko to ne bi pomislio i o Jovanu, Evan elista odmah, od samog po etka, poništava takvu misao i, istrgnuvši je zajedno sa korenom, pokazuje ko je onaj koji svedo i a ko Onaj o Kome svedo i, i kakva je razlika izme u jednog i drugog. U inivši to i pokazavši neuporedivo prevashodstvo prvog nad drugim, Evan elistabez ikakve bojazni prelazi na naredno kazivanje. Ako je u mnenjima nerazumnih ljudi bilo nekih besmislica, on ih je

71

brižljivo uklonio i bez ikakve teško e i prepreke pristupio nastavku pripovedanja. Moli emo se da prilikom otkrivanja tako uzvišenih istina i uz pravo u enje i naš život bude ist a ponašanje besprekorno, budu i da od u enja nemamo nikakve koristi ako nemamo dobrih dela. Ako bismo imali celovitu veru i razumevanje Pisma, ali ako pri tom ne bismo imali i dobro usmerenje u životu, ništa nas ne bi spaslo od paklenog ognja i neugasivog plamena u ve nosti. Kao što eljudi koji ine dobra dela vaskrsnuti u život ve ni, tako e i oni, koji se odvaže da ine zlo, vaskrsnuti za ve nu i beskona nu kaznu. Zbog toga emo sva naša nastojanja upraviti ka tome da u r avim delima ne izgubimo pravu veru nego da, na osnovu dobrog života, odvažno sozercavamo Hrista, a od tog blaženstva ve e ne može da postoji. Neka se toga udostojimo delaju i sve u slavu Boga, Kojem neka je slava sa Jedinorodnim Sinom i Svetim Duhom u vekove vekova. Amin.

72

BESEDA SEDMA

Beše svetlost istinita koja obasjava svakog oveka koji dolazi na svet (Jn. 1; 9).

Mi vas, vozljubljena eda, u enjem Pisma hranimo samo po delovima i ne izlažemo vam sve odjednom, da biste lakše sa uvali ono što vam prinosimo. Kada prilikom gra enja ku e pre u vrš ivanja prvog kamenja na njega položimo drugo, onda zidovi bivaju slabi i lako se mogu srušiti. Me utim, onaj koji eka da se prvo kamenje najpre u vrsti pomo u kre a, pa tek onda na njega postepeno dodaje i drugo, zida stabilno, dugotrajno i nerazrušivo zdanje. Podražava emo takve graditelje, i na sli an na in podizati svoje duše. Pošto prvi temelji još nisu utvr eni, plašim se da produžetak u enja ne naškodi po ecima, jer razum još uvek nije dovoljno snažan da sve zadrži. Šta nam je danas pro itano? Beše svetlost istinita, koja obasjava svakog oveka koji dolazi u svet. Govore i prethodno o Jovanu,

Evan elista prime uje da je on došao da svedo i o svetlosti i da je upravo zbog toga on i bio poslat u to vreme. Da se zbog nedavnog javljanja svedoka ne bi pojavilo takvo podozrenje i u odnosu na Onoga za Kojeg on svedo i,Evan elista uzdiže misao i usmerava je ka bezna alnom (bespo etnom) bi u, koje nikad ne skon ava i ne prestaje da postoji. Kako može, pita eš ti, da poseduje takvo bi e Onaj, Koji je Sin? Mi govorimo o Bogu, a ti pitaš kako je to mogu e! Zar se ne plašiš, zar ne drhtiš? Ako bi te neko upitao na koji e na in naše duše a zatim i tela, ve no živeti, ti bi se, naravno, nasmejao takvom pitanju, jer ljudski um ne

73

može da ispita takve stvari i dužan je samo da veruje i da ne ispituje ono što je re eno, jer mu kao dovoljan dokaz izre enog služi sila Onoga Koji je to rekao. Ti nas pitaš kako je to mogu e, kad kažemo da je bespo etan Onaj, Koji je stvorio duše i tela, i Koji beskona no prevazilazi svaku tvorevinu? Ko je taj, ko e pri zdravom razumu i istoj svesti to da pita? Slušao si da beše svetlost istinita. Zašto se uzaludno trudiš da svojim umom obuhvatiš život ve ni? To je nemogu e. Zašto istražuješ neistraživo? Zašto ispituješ nepojmljivo? Zašto se trudiš da saznaš nesaznajno? Pogledaj sam izvor sun evih lu a. Ne možeš to da u iniš, ali se u tom slu aju ne srdiš i ne jadikuješ zbog svoje nemo i. Zašto si tako smeo i brzoplet kad su u pitanju daleko važnije stvari? Jovan, Sin groma, koji se oglašava duhovnom trubom, uo je od Duha da beše svetlost i ništa više nije pitao. A ti, nemaju i njegovu blagodat, rasu uješ samo na osnovu sopstvenih zaklju aka! Ti se usu uješ da prekora iš granicu njegovog poznanja? Ti, me utim, ne možeš ni da dostigneš meru njegovog poznanja. Takvo je avolje lukavstvo: one ije poverenje zadobije vodi preko onih granica koje

nam je postavio Bog, kao da emo tobože zadobiti mnogo ve e znanje. Obmanuvši nas takvim nadama i lišavaju i nas blagodati Božije, on ne samo da nam ništa više ne saopštava (kako bi on, avo, i mogao to da u ini?), nego nam i ne dopušta da se vratimo u prethodne granice u kojima smo bili bezbedni, a zatim nas primorava da lutamo i da se nigde ne zaustavimo. Na taj na in je i prvostvorenog oveka doveo do izgnanstva iz raja. Ulivaju i mu nadu u ve e znanje i ve upo ast, avo ga je lišio i onoga ime se ranije spokojno koristio. ovek ne samo da nije postao jednak Bogu, kako

74

mu je obe ao avo, nego je potpao pod jaram smrti. Okušanjem sa drveta ne samo da nije dobio ništa bolje, nego je zbog nade u ve e znanje izgubio i zna ajan deo onog prethodnog znanja. Po eo je da se stidi svoje obnaženosti pa se sakrio, dok je pre obmane bio iznad sli nog stida. To, što je video svoju obnaženost i što je osetio potrebu da je prikrije, kao i druge, ve e patnje, bile su posledice obmane. Da i mi ne bismo to pretrpeli, pokori emo se Bogu i živeti u Njegovim zapovestima, ništa više ne ispituju i, ina e emo biti lišeni darovanih dobara, kao kažnjenici i jeretici. im su (jeretici) po eli da ispituju po etak bespo etnog života, bili su lišeni i onoga što su mogli imati. Nisu pronašli ono što su tražili, jer je to nemogu e, ali su otpali od prave vere u Jedinorodnog. Ne emo prelaziti ve ne granice koje su postavili naši oci i u svemu emo se pridržavati zakona Duha. Kada ujemo da beše svetlost istinita, ništa više ne emo ispitivati, jer niko i ne može da dosegne dalje od tih re i. Ako bi se Bog ra ao sli no oveku, onda bi bilo nužno izvesno rastojanje izme u onog koji ra a i onog koji se ra a. Me utim, kako je to ro enje neizrecivo i svojstveno samo Bogu, napustimo uobi ajene pojmove pre i posle. To je izraz vremena, a Sin je tvorac svih vekova.

2. Prema tome, kažu neki, Bog nije Otac (Sinu) nego brat. Reci mi samo kakva je potreba za takvim zaklju kom? Ako bismo rekli da Otac i Sin imaju bi e koje je razdeljeno u svom po etku, ti bi možda i imao pravo da to kažeš. Mi se, me utim, klonimo takvog bezbožništva i kažemo da je Otac bespo etan i nero en, a da je Sin tako e bespo etan, ali ro en od Oca. Kakva je potreba da se iz ovog u enja izvodi

75

tako bezbožan zaklju ak? Nema nikakve potrebe. Sin je sjaj (odblesak) a sjaj je nerazdeljiv od one prirode iji je (to sjaj). Zbog toga je Pavle tako i nazvao Sina (Jevr. 1; 3), kako ne bismo pretpostavljali nikakvu razdeljenost izme u Oca i Sina. Eto šta se izražava tim nazivom. Takvim podobijem apostol ispravlja besmislice koje dolaze u glave nepromišljenih ljudi. Kada slušaš o sjaju, kaže apostol, nemoj misliti da Sin nema sopstvenu ipostas. Ta misao je bezbožna i svojstvena bezumlju savelijanaca i markionita. Mi ne u imo tako, nego kažemo da On ima Svoju sopstvenu ipostas. Zbog toga apostol, pošto Ga je nazvao sjajem, dodaje da je On i obli je bi a Njegovog (ipostasi Njegove), kako bi time izrazio i Njegovu sopstvenu ipostas i jednosušnost sa Onim ije je On obli je. Kao što sam vegovorio, ne postoji nijedan dovoljan izraz koji bi ljudima preneo to u enje o Bogu. Poželjno bi bilo da se spoji nekoliko izraza i da se iz svakog od njih izvu e ono što dolikuje. Na taj na in bismo mogli da uznesemo dostojno slavoslovlje Bogu, dostojno, naravno, u odnosu na naše snage. Ako pak neko pomisli da može doli no da govori o samoj suštini Božijoj i ako bi se naprezao da dokaže da zna Boga onako, kao što Bog zna Samoga Sebe, taj zapravo ne bi imao nikakvog bogopoznanja. Znaju i to, vrsto emo se pridržavati onoga što su nam predali Oci i ništa više ne emoispitivati. Onima koji stradaju od te bolesti prete dve opasnosti. Ko prvo, uzaludno se trude da prona u ono, što se ne može prona i; kao drugo, oni razgnevljuju Boga, jer se naprežu da pre u granice koje je On postavio. A kakav to gnev pobu uje u Bogu, nema potrebe da vam govorim, jer je to svima vama poznato. Udaljivši se od bezumnih jeretika,

76

sa strahom emo slušati Njegove re i, kako bi nas On svagda uvao. Na koga u pogledati, ako ne na nevoljnoga, i na

onoga ko je skrušenog duha, i ko drhti od Moje re i, kaže On (Is. 66; 2). Napustivši tu pogibeljnu ljubopitljivost, trudi emo se da budemo skrušenog srca i da oplakujemo svoja sagrešenja, kako nam je i Hristos zapovedio. Žali emo zbog svojih prestupa, brižljivo se prisetiti svega na šta smo se odvažili u prošlosti i potruditi se da to u potpunosti izbrišemo. Bog nam je otkrio mnogo puteva ka tome. Kazuj bezakonja svoja, da se opravdaš, govori On (Is. 46; 23), kao i na drugom mestu: Rekoh: ispovedi u protiv sebe bezakonje moje Gospodu, i Ti si oprostio bezbožnost greha moga (Ps. 31; 5). Ako se esto budemo opominjali svojih grehova i prekorevali sebe zbog njih, to e znatno doprineti njihovom umanjenju. Postoji i drugi put, još pouzdaniji, a to je da se ne opominjemo zla koje su nam u inili drugi i da oprostimo svaki prestup koji je u injen protiv nas. Ho eš li da upoznaš i tre i put? Saslušaj šta kaže Danilo: Oprosti se od grehova svojih pravdom, i od bezakonja svojih miloš u prema nevoljnima (Dan. 4; 27). Osim ovih postoji i put estogupražnjavanja molitava i revnosno prinošenje prozbi Bogu. Veliku utehu i oproštaj grehova done e nam i post, ako bude sjedinjen s ljubavlju prema bližnjima; on gasi i silu gneva Božijeg. Oganj rasplamsali gasi voda a milostinjom se o iš uju gresi (Sirah 3; 30). Mi emo, dakle, kora ati svim tim putevima. Ako ih se uvek budemo pridržavali i na njih obra ali svoju pažnju, ne emo se samo o istiti od prošlih prestupa, nego emo zadobiti i veliku korist za budu nost,jer avolu ne emo dati mogu nost da nas napadne, niti emopasti u ovosvetsku bezbrižnost, a zatim i u tu pogibeljnu

77

ljubopitljivost. im primeti da se ljudi prepuštaju neradu i len arenju i da ne mare za vrlinski život, avo ih, izme uostalog, najpre dovodi do ljubopitljivosti, a zatim i do nerazumnih traganja i štetnih prepirki. Mi emo mu pregraditi taj prolaz i bi emo budni i trezvenoumni, da bismo nakon kratkog perioda nevelikog truda u beskona nevekove zadobili besmrtna blaga, blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Kojeg i sa Kojim neka je slava Ocu i Svetome Duhu u vekove vekova. Amin.

78

BESEDA OSMA

Beše svetlost istinita koja obasjava svakoga oveka koji dolazi u svet (Jn. 1; 9)

Ništa nas ne spre ava da se i danas osvrnemo na ove re i, jer nam prošli put izlaganje dogmi nije dopustilo da u potpunosti istražimo sve što je pro itano. Gde su oni, koji kažu da Sin nije istiniti Bog? Ovde se on naziva svetloš uistinitom, a na drugom mestu samom istinom i samim životom. Uostalom, te re i emo iscrpnije ispitati kad do emo do njih. Ako On prosvetljuje svakog oveka koji do e u svet, zašto onda toliko ljudi ostaje neprosvetljeno? Zato što nisu svi poznali veru Hristovu. Kako On obasjava (prosvetljuje) svakog oveka? Zavisno od prijem ivosti svakoga od nas. Ako neki svojevoljno zatvaraju o i svog uma i ne e da prime lu e te svetlosti, onda njihovo pomra enje ne poti e od prirode same svetlosti nego od zlobe tih ljudi koji se dobrovoljno lišavaju dara. Blagodat se izliva na sve; ona nije tu a ni Jevrejima, ni Jelinima, ni varvarima, ni Skitima, ni slobodnima, ni robovima, ni muškarcu, ni ženi, ni starcu, ni mladi u. Pravedno je, me utim, što su oni, koji ne e da iskoriste taj dar, dužni da to slepilo pripišu samima sebi. Ako onda, kad je ulaz otvoren i kad ne postoji nikakva prepreka, neki usled svojevoljne kamenosrdnosti ostaju napolju, onda oni ne propadaju ni zbog ega drugog osim zbog sopstvene iskvarenosti. U svetu beše (st. 10), ali ne kao savremen svetu, nipošto. Zbog toga Evan elista i dodaje: I svet kroz Njega postade (st. 10). Kroz ovo te on ponovo uznosi ka preve nom bi u Jedinorodnog.

79

Onaj, ko sluša da je sve tvorevina Njegova, makar bio i sasvim bezose ajan, makar bio i neprijatelj i protivnik slave Božije, voljno ili nevoljno treba da prizna da Tvorac postoji pre tvorevine. Zbog toga se stalno udim bezumlju Pavla Samosatskog, jer se usudio da protivure i toliko o iglednoj istini i samog sebe svrgnuo u bezdan. On nije zabludeo usled neznanja, jer veoma dobro poznaje stvari, ali je prihvatio udeo Jevreja. Imaju i u vidu ljudski sud, Jevreji su napustili zdravu veru, iako su znali da je Isus Jedinorodni Sin Božiji. Oni Ga nisu ispovedili zbog svojih starešina, jer su im pretili da e ih isterati iz sinagoge. Tako se, kažu, i Pavle Samosatski odrekao svog spasenja da bi ugodio nekoj ženi. Strašna je, uistinu strašna vlast slavoljublja. Ona može da oslepi o i mudrih ljudi, ukoliko ne po nu da bdiju. Ako to može da u ini podmitljivost, onda to utoliko pre može da u ini strast slavoljublja, koja je daleko ja a. Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn. 5; 44)? I svet Ga ne pozna (st. 10). Evan elista ovde pod svetom podrazumeva mnoštvo izopa enih ljudi, posve enihovozemaljskim poslovima, gomilu, pometeni i nerazumni narod. Me utim, prijatelji Božiji i svi divni ljudi poznavali su Hrista i pre Njegovog javljanja u telu. Hristos je upravo o praocima rekao: Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan Moj; i vide, i obradova se (Jn. 8; 56). I o Davidu je, radi razobli enja Judeja, rekao: Kada, dakle, David Njega u duhu naziva Gospodom, govore i: re e Gospod Gospodu mojemu, sedi Meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim (Mt. 22; 45; 44). Mnogo puta je, raspravljaju i s njima, pomenuo Mojseja, dok su o ostalim

80

prorocima govorili apostoli. Da su svi proroci, po ev od Samuila, poznavali Hrista i da su predskazivali Njegov dolazak, svedo i apostol Petar: A i svi proroci od Samuila i dalje, koji god govoriše, tako e najaviše ove dane (Dela ap. 3; 24). Jakovu i njegovom ocu, kao i njegovom dedi, javljao se Sam Bog, besedio s njima i obe ao da e im podariti mnoga i velika blaga, a što je i ispunio. Kako je, kažeš ti, On Sam govorio: Kažem vam da su mnogi proroci i carevi želeli videti što vi vidite, i ne videše, i uti što vi ujete, i ne uše(Lk. 10; 24). Kako to da su oni Njega znali? Naravno da su Ga znali, i ja pokušavam to da dokažem na osnovu onih istih re i iz kojih neki zaklju uju da proroci tobože nisu imali poznanje o Isusu Hristu. On kaže: Želeli su videti i ne videše, što zna i da su znali da e On do i i da e izvršiti ona dela koja je uistinu i izvršio. Da nisu znali za to, ne bi ni želeli da vide, jer niko ne može da želi nešto o emu ništa ne zna. Prema tome, oni su znali Sina Božijeg, i znali su da eOn do i kod ljudi. Šta je to što oni nisu ni videli ni uli? Ono što vi sada vidite i ujete. Iako su slušali Njegov glas i videli Njega Samog, proroci Ga nisu videli u telu i u onom liku u kojem se obra ao ljudima i otvoreno besedio sa njima. Na to jasno ukazuje i On Sam, jer nije jednostavno rekao: Želeli su da Me vide, nego: Želeli su da vide ovo što vi vidite. Nije rekao: Želeli su da Me uju nego: Želeli su da uju ovo što vi ujete. Iako, dakle, nisu videli Njegovo javljanje u telu, znali su da e se ono dogoditi, i to su želeli da vide. Oni su verovali u Hrista, iako Ga nisu videli u telu. Ako neznabošci, nameravaju i da nam prigovore, pitaju: "Šta je Hristos radio pre, kad još nije promišljao o ljudskom rodu? Zbog ega je On, ostavivši nas toliko dugo bez staranja, tek u poslednje

81

vreme došao da ustroji naše spasenje", mi emo re i da je On i pre tog vremena bio u svetu, da je ustrojavao dela i da su Ga znali svi, koji su toga bili dostojni. Ako pak kažete da je On bio nepoznat zato što vi niste znali za Njega i što su Ga znali samo vrlinski i izabrani ljudi, dopustite da kažemo da Mu se ni u sadašnje vreme ne klanjaju svi ljudi, jer ni sada ne znaju svi za Njega. Me utim, kako u sadašnje vreme niko ne može da porekne da postoje ljudi koji Ga znaju – i to samo na osnovu toga što postoje oni koji Ga ne znaju – tako ne treba sumnjati ni u pogledu drevnih vremena, jer su mnogi ili, bolje re eno, svi izabrani i prekrasni ljudi, znali za Njega.

2. Ako neko upita: "Zašto tada nisu svi verovali u Njega i zašto Ga nisu svi poštovali, nego samo pravednici", i ja unjega upitati: "Zbog ega ni sada ne znaju svi za Njega? Da i ne govorimo o Hristu, jer i sada, kao i nekad, postoje mnogi koji ne znaju ni za Njegovog Oca." Neki kažu da sve u svetu postoji samokretanjem, neki brigu o svemu pripisuju demonima, a postoje i oni koji su, pored istinitog Boga, izmislili i drugog. Me u njima ima onih koji hule na Boga i tvrde da postoji neka sila, protivna Bogu, i da zakoni Božiji pripadaju nekom zlom duhu. Šta da kažemo? Zar emo zato, što neki odri u Boga, i mi govoriti to isto, ili emo se saglasiti da je On zao, kao što neki izri u i takvo bogohuljenje? Neka je daleko od nas ta nerazumnost i to krajnje bezumlje! Ako bismo dogme poverili sudu tih bezumnih ljudi, onda ni nas same ništa ne bi razdvajalo od krajnjeg bezumlja. Najzad, niko ne kaže da je sunce škodljivo za o i samo zato što postoje ljudi bolesnih o iju.

82

Naprotiv, ono prema sudu (rasu ivanju) zdravih ljudi donosi svetlost. Niko ne e re i da je med gorak zato, što se takvim ini onima, kojima je bolesno uvstvo ukusa. Ho e li neki na

primeru bolesnih utvrditi ima li ili nema Boga, da li je On dobar ili zao, i da On ponekad promišlja a da ponekad to uopšte ne ini? I ko kaže da su i oni zdravi? Ili su to, naprotiv, besomu ni, bezumni i krajnje umobolni ljudi? Svet ga ne pozna, re eno je. Me utim, poznali su Ga oni kojih je svet bio nedostojan. Govore i o onima koji Ga nisu poznali, Evan elista ukratko izlaže i uzrok tog neznanja. On nije jednostavno rekao: Niko Ga nije poznao, nego: Svet Ga ne pozna, tj. ljudi koji su se samo svetu predali i ije su pomisli isklju ivo svetovne. Tako ih je obi no nazivao i Sam Hristos, kao, na primer, kada je rekao: O e pravedni, svet Tebe ne pozna (Jn. 17; 25). Kao što smo ve rekli, svet nije poznao ne samo Sina nego i Oca, jer ništa ne dovodi do takvog rastrojstva uma kao vezanost za privremene stvari. Znaju i sve to, koliko god možete udaljujte se od sveta i uzdržavajte se od telesnih (plotskih) dela. Zbog njih se ne gube privremena, nego najuzvišenija blaga. ovek koji je isuviše zauzet delima sadašnjeg života ne može na doli anna in da prihvati nebesko. Nužno je da brinu i o ovome (tj. zemnom), izgubi ono (tj. nebesko). Ne možete služiti Bogu i mamonu (Lk. 16; 13). Slede i jedno, nužno se mora ostaviti drugo. O tome svedo i i samo iskustvo. Oni, koji ismevaju strast prema bogatstvu najviše ljube Boga. Naprotiv, oni koji najviše cene bogatstvo, imaju slabu ljubav prema Bogu. Duša koju je jednom zarobilo koristoljublje ne može lako da se uzdrži da ne u ini ili ne kaže nešto što e razgneviti Boga,

83

jer je ona sluškinja drugog gospodara koji e joj, pored toga, zapovedati sve ono, što se protivi Bogu.

Prema tome, ustanite i probudite se; kada razmislite o tome, kog Gospodara služite, prigrlite samo Njegovu vlast. Jadikova emo i plakati zbog proteklog vremena, kada smo služili mamonu. Zbacimo jednom zanavek taj teški i nepodnošljivi jaram, i stalno nosimo lagani i radosni jaram Hristov. Hristos nam ne zapoveda ništa od onoga, na šta nas nagovara mamon. On nas nagovara da svima budemo neprijatelji a Hristos, naprotiv, da svakoga ljubimo. On nas vezuje za prah i prašinu (jer takvo je zlato) i ne dopušta da bilo kad, pa ak ni no u, slobodno dišemo. Hristos nas osloba a te suvišne i nerazumne brige, zapovedaju i da sabiramo riznicu na nebesima, i to ne nepravdom prema drugima, nego sopstvenom pravednoš u. I posle tolikog truda i patnje, mamon ne e ostati uz nas kad budemo trpeli kazne i kad budemo patili zbog toga što smo izvršavali njegove savete. Naprotiv, ak i kada bližnjem damo ašuhladne vode, Hristos nas ne e lišiti plate i nagrade. Zar onda nije krajnje nerazumno da zanemarimo vlast koja je toliko krotka i koja izobiluje tako velikim blagom, i da služimo nezahvalnom i neprijatnom gospodaru, koji ni tamo ni ovde ne može da bude ni od kakve koristi onima što su ga sledili i pokoravali mu se? Mnogi e od onih, koji budu kažnjeni, biti kažnjeni upravo zbog toga što su služili novcu, što su ljubili zlato i što nisu pomogli nevoljnima. Da ne bismo i mi trpeli to isto, rasipa emo svoje riznice i dati ih siromašnima. Oslobodi emo svoje duše i od sadašnjih škodljivih briga i od budu ih priugotovljenih mu enja. Pripremimo sebi

84

opravdanje na nebesima. Umesto zemaljskih, sabirajmo neiscrpne riznice koje mogu biti naši saputnici ka nebu, zaštititi nas od opasnosti i umilostiviti Sudiju. Neka prema svima nama bude blagonaklon, i sada i u taj dan, i neka se s velikom odvažnoš u nasla ujemo blagom koje je na nebesima priugotovljeno za one koji Ga ljube, blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista s Kojim neka je

slava Ocu i Svetome Duhu sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

85

BESEDA DEVETA

Svojima do e, i svoji Ga ne primiše (Jn. 1; 11)

Ako se se ate naših prethodnih razmišljanja, onda emo rado nastaviti pou avanje, zadobijaju i odatle i za sebe veliku korist. im zapamtite pro itano, vama e biti razumljivija naša beseda, a ni nama ne e biti potrebno mnogo truda jer vi, budu i radoznali, možete dublje proniknuti u u enje koje sledi. Onome, koji stalno zaboravlja ono što su mu predavali, uvek e biti potreban u itelj i nikad ništa ne e znati. Me utim, onaj koji uva ono što je primio i tome dodaje i nove pouke, ubrzo od u enika može da postane u itelj i da bude koristan ne samo za sebe nego i za druge. Nadam se da e upravo takav biti predstoje i skup, i to zaklju ujem iz

njegove velike revnosti za slušanje. U naše duše emo, kao u pouzdane riznice, položiti blago Gospodnje i, koliko nam pomogne blagodat Duha, protuma iti itanje koje nam je danas predloženo. Govore i o prethodnim vremenima, Evan elista je rekao: svet Ga ne pozna. Usmerivši re i ka vremenu same propovedi, u nastavku kaže: Svojima do e i svoji Ga ne primiše. Svojima on ovde naziva Jevreje kao poseban narod ili možda sve ljude, koji su potekli od tog naroda. I kao što je u prethodnim stihovima, tuguju i zbog nerazumnosti mnogih ljudi i stide i se opšteg duha (vremena), govorio da svet nije poznao Stvoritelja kroz Kojeg je postao, tako i ovde, negoduju i zbog neblagodarnosti Jevreja i mnogih drugih, on iznosi još težu osudu i kaže: Svoji Ga ne primiše, jer je On kod njih i došao. To nije rekao samo Evan elista. O tome su sa u enjem

86

govorili i proroci, a kasnije i Pavle, koji je bio zaprepaš enzbog toga. Ovako su se oglašavali proroci, govore i u ime Isusa Hrista: Narod, kojega ne znadoh, služaše mi, na sluh uha poslušaše me, sinovi tu i laskaše mi, sinovi tu iovetšaše i klecahu sa staza svojih (Ps. 17; 44–46). Na drugom mestu: Vide e što im nije kazivano i razume e što nisu slušali (Is. 52; 15) i Potražiše koji ne pitahu za me, na oše me koji me ne tražahu (Is. 65; 1). Pavle je u Poslanici Rimljanima govorio: Šta dakle? Ono što Izrailj traži ne postiže, a izabrani postigoše, ostali pak okoreše (Rim. 11; 7). Na drugom mestu kaže: Šta emo dakle re i? Da neznabošci koji ne tražiše pravednost postigoše pravednost, ali pravednost od vere. A Izrailj, traže i zakon pravednosti, ne postiže zakona pravednosti (Rim. 9; 30–31). Jevreji su vaspitani na proro kim knjigama, svakodnevno slušaju iMojseja koji esto govori o dolasku Hristovom, isto kao i druge proroke koji su došli nakon njega. Najzad, oni su videli i Samog Hrista, Koji je zbog njih svakoga dana tvorio uda i samo sa njima i razgovarao. Kao što u enicima još

nije dopuštao da odlaze na put neznaboža ki ili da ulaze u bilo koji samarjanski grad, ni Sam to nije inio i esto je govorio da je poslat izgubljenim ovcama doma Izrailjevog. Zbog toga je uistinu dostojno u enja što su oni, dobivši toliko znakova i svakodnevno slušaju i proroke i savete Samog Hrista, u toj meri oslepeli i ogluveli same sebe da ih ništa nije moglo privesti ka veri u Hrista.

Neznabošci, me utim, nisu imali ništa sli no i nikad nisu slušali božanstvene propovedi. Uvek su se, da tako kažemo, bavili samo buncanjima umobolnih ljudi (takva je paganska,

87

neznaboža ka filosofija) i itanjem pesni kog praznoslovlja. Bili su privezani za kamen i drvo, nemaju i ništa zdravo ni korisno niti u verovanjima niti u životnim pravilima. U njihovom životu bilo je još više ne istote i prestupa nego u njihovoj filosofiji. Zar je i moglo da bude druga ije, kad su videli da njihovi bogovi nalaze zadovoljstvo u svakom poroku, da se poštuju sramnim re ima i još sramnijim delima i da to prihvataju kao sve anost i po ast? Osim toga, poštovanje im se izražavalo i gnusnim ubijanjem i žrtvovanjem dece, i ljudi su u tome podražavali svoje bogove. Bez obzira na to što su pali u takvu dubinu zla, oni su se odmah, i kao pomo u neke sprave, uzdigli na visinu i pokazali nam se, blistaju i sa samog vrha nebesa. Kako je i zašto došlo do toga? Saslušaj šta o tome kaže Pavle. Brižljivo ispituju i ove okolnosti, blaženi apostol ih nije napustio sve dotle, dok nije našao uzrok i svima ga objasnio. Šta je tome bilo uzrok? Zašto se kod Jevreja pojavilo takvo slepilo? Saslušaj šta o tome govori on sam, kojem je bio poveren ovaj domostroj: Ne poznaju i pravde Božije i nastoje i da svoju pravdu utvrde, ne pokoriše se pravdi Božijoj (Rim. 10; 3). Eto zbog ega su bili podvrgnuti takvoj nesre i. Izlažu i to isto na drugi na in, apostol kaže: Šta emo, dakle, re i? Da neznabošci koji ne tražiše pravednost

postigoše pravednost, ali pravednost od vere. A Izrailj, traže i zakon pravednosti ne postiže zakona pravednosti. Zašto? Zato što ne tražaše od vere, nego od dela zakona. Jer se spotakoše o Kamen spoticanja (Rim. 9; 30–32). To zna ida je neverje Jevreja bilo uzrok zla, a njihovo neverje poticalo je od gordosti (nadmenosti). U po etku su imali više nego neznabošci, odnosno, imali su Zakon, poznanje o Bogu

88

i ostalo, o emu govori Pavle. Me utim, im su nakon dolaska Hristovog videli da se i oni i neznabošci na osnovu vere podjednako prizivaju na spasenje i da u delu vere obrezanje nema nikakvu prednost nad preobra enim neznabošcima, njihova gordost pretvorila se u zavist, i nisu mogli da podnesu veliko i neizrecivo ovekoljublje Gospodnje. Do toga je došlo samo zbog njihove nadmenosti, zlobe i ovekonenavisti ( ovekomržnje).

2. Kakvu je štetu vama, najnerazumniji od svih ljudi, nanela ta briga Gospodnja prema drugim narodima? Zar su se naša blaga umanjila usled toga, što su i drugi dobili udeo u njima? Zloba je uistinu slepa i ništa pravedno ne može da razume. Mu e i se mišlju da e i drugi dobiti udeo u onim istim pravima, okrenuli su ma protiv samih sebe i lišili se ovekoljublja Božijeg. To je, me utim, zahtevala

pravednost. Re eno je: Prijatelju, ne inim ti nepravdu… Ja ho u i ovome poslednjem da dam kao i tebi (Mt. 20; 13–14).Njima, me utim, ne dolikuju ove re i. Iako se rasrdio, najamnik koji se pominje u Evan elju mogao je da ukaže na svoj celodnevni trud, na težinu, žegu i znoj. Šta bi oni mogli da kažu? Ništa sli no, jer su kod njih postojali samo nemar, neuzdržanje i mnoštvo poroka zbog kojih su ih stalno razobli avali proroci i kojima su, kao i neznabošci, žalostili Boga. Ukazuju i na to, Pavle je rekao da nema razlike izme u Jevrejina i Jelina (Grka).., jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije; a opravdavaju se darom, blagoda u njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu (Rim. 3; 23–24). Apostol o toj temi dušekorisno i veoma mudro govori u itavoj ovoj glavi Poslanice. Neposredno pre toga, on kaže

89

da su Jevreji zaslužili još ve u kaznu: Koji pod zakonom sagrešiše, po zakonu e se suditi (Rim. 2; 12), tj. sudi e im se po daleko strožijem sudu jer e ih, osim prirode, optuživati i zakon. I ne e im se suditi samo zbog toga, nego i zato što su uzrokovali hulu na Boga me u neznabošcima. Vas radi, re eno je, na ime moje huli se me u neznabošcima (Is. 52; 5, upor. Rim. 2; 24). To ih je posebno razjarilo, jer se i onima, koji su poverovali iz obrezanja, ta okolnost u inilaudnom. Zbog toga su i optužili Petra, kada se iz Cezareje

(Kesarije) vratio me u njih, budu i da se družio s neobrezanima i da je jeo zajedno s njima. ak i nakon što su razumeli odluku Božiju, još uvek su se udili zbog izlivanja darova Duha Svetoga na neznabošce. Tim u enjem su pokazali da nisu o ekivali da se nešto takvo dogodi. Znaju ida ih to posebno vre a, apostol je sve usmerio ka tome da uništi njihovu gordost i da uguši njihovu nadmenu umišljenost. Pogledaj kako on to ini. On najpre rasu uje o neznabošcima i pokazuje da ni u emu nemaju nikakvog opravdanja niti nade u spasenje. Nakon što je pomno razobli io i njihovo izopa eno u enje i ne istotu njihovog življenja, on svoje re i usmerava na Jevreje. Ponavljaju i sve što je o njima izrekao prorok, govore i da su prestupnici, neiskreni, lukavi, da su nepotrebni, da nijedan od njih ne traži Boga nego da su se svi udaljili od njega i sli no, apostol dodaje: Znamo da ono što zakon govori, govori onima koji su u zakonu, da se svaka usta zatvore i sav svet da bude kriv Bogu… jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije (Rim. 3; 19, 23). Zbog ega se gordiš, Jevrejine? Zašto imaš tako visoko mišljenje o sebi? Tvoja usta su zatvorena, tvoja samouverenost poništena, i ti, zajedno sa celim svetom,

90

podležeš sudu; i tebi je, kao i drugima, potrebno opravdanje. Dakle, ak i ako si pravedan pred Zakonom i imaš veliku odvažnost pred Bogom, nije trebalo da zavidiš onima koji su mogli da budu pomilovani i spaseni ovekoljubljem Božijim. Krajnje je r avo jediti se zbog dobrobiti drugih a posebno ukoliko ona nimalo ne škodi tebi samom. Ukoliko bi spasenje drugih škodilo tvojoj dobrobiti imao bi osnove da se jediš, iako to nije svojstveno oveku koji se nau iomudroljublju. Me utim, ako kazne drugih ne uve avajutvoju nagradu, niti ih njihova dobrobit umanjuje, zašto mu išsamoga sebe zbog toga što se i drugi spasava? Kao što sam rekao, nije ti dolikovalo da se jediš zbog toga, što je i neznabošcima blagoda u darovano spasenje, ak i kad bi ti bio me u ljudima najdostojnijim pohvale. Me utim kada se ti, budu i u tome kriv pred Gospodom isto kao i neznabošci i izazvavši Njegov gnev, uz to i srdiš zbog tu e dobrobiti i misliš o sebi tako visoko kao da tobože samo ti imaš pravo na blagodat, onda si, više nego drugi, zaslužio teške muke, ne samo zbog zavisti i nadmenosti nego i zbog krajnje nerazboritosti. Odgajio si u sebi koren svakog zla – umišljenost. Zbog toga je jedan mudrac i rekao: Gordost je po etak greha (Sirah 10; 15), odnosno, koren, izvor i majka. Kroz nju se i prvostvoreni lišio blaženog stanja. Zbog nje je i avo, koji ga je obmanuo, pao sa visine svog dostojanstva.

Saznavši da taj greh može da zbaci i sa samih nebesa, to gnusno stvorenje je izabralo taj put da bi Adama lišilo tako velike asti. Pogordivši ga obe anjem jednakosti sa Bogom, on ga je na taj na in svrgnuo i zbacio u samu dubinu ada. Uistinu, ništa toliko ne otu uje od ovekoljublja Božijeg i ne predaje ognju paklenom, kao umišljenost. Kada je ona u

91

nama, sav naš život postaje ne ist, ak i kad bismo se podvizavali u celomudrenosti, devstvenosti, isposništvu, molitvama, milostinji i drugim vrlinama. Mrzak je Gospodu ko je god ponosita srca, kaže se u Pismu (Pri e Sol. 16; 5). Dakle, ako ho emo da budemo isti i slobodni od kazne priugotovljene za avola, obuzdajmo nadmenost duha i odsecimo umišljenost. Saslušaj šta Pavle kaže o tome da egordi nužno biti kažnjeni kao i avo: Ne novokršten, da se ne bi pogordio i upao u osudu avolju (1. Tim. 3; 6). Šta to zna i: u osudu? To zna i isto što i kazna. Kako da izbegnemo tu nesre u? Izbe i emo je ako budemo razmišljali o svojoj prirodi, o mnoštvu naših sagrešenja, o strahoti budu ih mu enja, o tome da e se pokazati da ono, što nam se sada ini blistavo, nije ništa bolje od trave i da e uvenuti kao prole ni cvetovi. Ako se esto budemo toga prise ali i ako se budemo opominjali ljudi koji su izvršili velike podvige, avolu ne e biti lako da nas pogordi, ma koliko da se trudio, i ne e mo i da nas saplete ve u prvim koracima. Neka vam Bog, Bog smirenih, blagi i milosrdni, podari srce skrušeno i smireno. Tako emo biti sposobni da lako ispunimo i sve ostalo u slavu našeg Gospoda Isusa Hrista, kroz Kojeg i sa Kojim neka je slava Ocu i Svetome Duhu u vekove vekova. Amin.

92

BESEDA DESETA

Svojima do e, i svoji Ga ne primiše (Jn. 1; 11)

1. Bog ovekoljubac i Dobro initelj sve ini i ustrojava tako, vozljubljeni, da bismo mi blistali vrlinom. Žele i da budemo pobožni, On sve koji to žele priziva i privla i k Sebi, i to jedino privolevanjem i dobro instvima, a bez ikakvog nasilja i prinude. Zbog toga su Ga, kad je došao, neki prihvatili a neki nisu. On ne želi da bilo ko bude Njegov sluga protivno svojoj volji ili pod prinudom. Naprotiv, On ho e da Mu svi slobodno i dobrovoljno služe, i da spoznaju sladost tog služenja. Imaju i potrebu za služenjem robova, ljudi ih vezuju zakonom o ropstvu i protivno njihovoj volji. Bog, me utim, Kojem ništa nije nužno i Koji nema potrebe sli ne našim, sve tvori isklju ivo radi našeg spasenja i u tome ini da sami sebi budemo gospodari. Zbog toga ni one, koji to ne žele, ne izlaže nikakvom nasilju ili prinudi. On ima u vidu samo našu korist. Biti uvu en u služenje protivno svojoj volji isto je što i uopšte ne služiti. Zašto onda On, re ieš ti, kažnjava one koji ne žele da Mu se pot ine? Zašto

onima, koji ne slušaju Njegove zapovesti, preti paklom? Zato što, budu i isuviše blag, On brine o nama ak i onda, kad Mu se ne pokoravamo, i ne povla i se ak ni onda, kad se mi udaljujemo i kad bežimo od Njega. Kako smo se mi udaljili od prvobitnog puta dobro instava, tj. kako nismo hteli da idemo putem privolevanja i dobrobiti, On nas je poveo drugim putem, putem kažnjavanja i muka, koji je, naravno, veoma težak, ali i neizbežan. Kad se zanemari prvi put, onda se nužno mora i i drugim (putem). I zakonodavci

93

propisuju mnoge i teške kazne za prestupnike, ali ih mi ne osu ujemo zbog toga nego ih, naprotiv, još više uvažavamo zbog odluka o kažnjavanju. Iako esto ak i ne znaju ko ekasnije koristiti pomo njihovih odluka, brinu se o ure enju našeg života time, što vrlinskim ljudima ukazuju poštovanje a poro ne ljude koji narušavaju spokojstvo, krote kaznama. Ako ve poštujemo i volimo takve zakonodavce, zar onda nismo daleko više dužni da ose amo strahopoštovanje pred Bogom, i da Ga ljubimo zbog tolike Njegove brige o nama? Razlika izme u brige zakonodavaca i Božijeg promisla o nama je bezgrani na. Uistinu, neizrecivo je bogatstvo Njegove blagosti, i prevazilazi svako razumevanje. Zapazi ovo: Svojima do e, ali ne zbog neke Svoje potrebe (jer sam ve rekao da Božanstvu ništa nije potrebno), nego da bi Svojima inio dobro. I pored toga, svoji nisu primili nego su odbacili Onoga, Koji im je došao zbog njihove koristi. I to nije sve: proteravši Ga iz vinograda, oni su Ga ubili (v. Lk. 20; 10). Bez obzira na to, On ih nije spre avao da se pokaju. Dao im je mogu nost da, samo ako ho e, i posle takvog bezakonja svojom verom u Njega o iste sva svoja sagrešenja, da se izjedna e sa onima koji ništa takvo nisu u inili i koji su Mu privrženiji. Da sve ovo što govorim nije bez osnove i da nije šala, jasno svedo e i okolnosti u kojima se našao blaženi Pavle. On je progonio Hrista, i to nakon Njegovog raspe a, a Njegovog svedoka Stefana ubio je rukama drugih ljudi. Me utim, kad se pokajao, osudio je samoga sebe zbog pre ašnjih sagrešenja i pritekao Onome, Kojeg je progonio. On ga je odmah prisajedinio Svojim prijateljima, i to onim najbližim, postavivši njega, hulitelja i progonitelja, za propovednika i u itelja itave vaseljene. Ni

94

on sam se nije stideo da propoveda o tome. Zadivljen ovekoljubljem Božijim, on je u svojim spisima, kao na

stubu, izložio sve svoje bezo nosti i pred svima ih pokazao. Smatrao je da e biti bolje ako svima predo i svoj prethodni život, ime e se jasnije ispoljiti veli ina dara Božijeg, nego da sakrije neizrecivo i neiskazano ovekoljublje Božije, zato što on ne želi da pred svima pokaže svoju pre ašnju zabludu. S tim ciljem on tu i tamo pominje o progonima, klevetama i svojim napadima na Crkvu. Na jednom mestu kaže: Nisam dostojan nazvati se apostol, zato što gonih Crkvu Božiju (1. Kor. 19; 9), na drugom: Hristos Isus do e u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja (1. Tim. 1; 15) a na tre em: Jer ste uli moje življenje nekad u judejstvu, da odviše gonih Crkvu Božiju i pustoših je (Gal. 1; 13).

2. Na taj na in je Pavle, u vidu svojevrsne nagrade Hristu za dugotrpljenje prema njemu, pokazivao kakvog je neprijateljskog i neprijatnog oveka Gospod spasao. S velikom odvažnoš u kazivao je o toj velikoj bici koju je u po etku revnosno vodio protiv Hrista. On istovremeno uliva i dobru nadu onima, koji o ajavaju zbog samih sebe. Hristos ga je, kako on kaže, zbog toga i pomilovao, da bi najpre na njemu pokazao Svoje dugotrpljenje i preizobilno bogatstvo Svoje blagosti. Bio je to primer onima koji su nakon toga mogli da poveruju u Njega i da zadobiju ve ni život, iako su njihovi gresi prevršili svaku nadu u oproštaj. Ukazuju iupravo na to, i Evan elista kaže: Svojima do e, i svoji Ga ne primiše. Odakle je došao Svagdapostoje i, Onaj Koji sve ispunjava? Koje je mesto lišio Svog prisustva Onaj Koji u Svojoj ruci drži sve i nad svim vlada? On nikakvo mesto nije

95

napustio (kako je to mogu e?), i to se izvršilo po Njegovom snisho enju ka nama. Iako je bio u svetu, nije izgledalo kao da se u svetu nalazi jer je bio nepoznat. Naposletku se javio, blagoizvolevši da se obu e u naše telo, i Evan elista samo to Njegovo javljanje i snisho enje naziva dolaskom. Dostojno je divljenja što se u enik ne stidi uniženja Svog U itelja,nego hrabro opisuje uvrede koje su Mu nanete. To može da posluži kao vredan dokaz njegovog pravdoljubivog duha. Uostalom, ako bi se i stideo, trebalo bi da se stidi zbog onih koji su uvrede naneli, a ne zbog Onog Koji je uvredu pretrpeo. On se još više proslavio time što, i posle takvih uvreda, tako promišlja o onima koji su Ga vre ali. Oni su se pak pred svima pokazali kao neblagodarni i prezreni jer su kao neprijatelja odbili Onog, Koji im je pristupio sa tolikim blagom. Sebi nisu naškodili samo na taj na in, nego i time što nisu zadobili ono, što su dostigli oni koji su Ga primili. A šta su oni dobili? Onima koji Ga primiše dade vlast da budu eda Božija (st. 12). Zbog ega nam ti, blaženi, ne kazuješ i o kaznama onih, koji Ga nisu primili, nego nam samo kažeš da su oni bili svoji i da svojega, koji im je došao, nisu primili? Nisi, me utim, rekao šta e oni za to pretrpeti i kakvom e kažnjavanju biti izloženi. Možda bi ih tako više uplašio i možda bi pretnja omekšala njihovu grubu nadmenost? Zbog ega si to pre utao? I koja bi druga kazna mogla biti ve a od toga što, imaju i mogu nost da postanu eda Božija, nisu to postali nego su sami sebe dobrovoljno

lišili takve plemenitosti i asti? Uostalom, njihova kazna nije ograni ena samo na to što oni ne e primiti nikakvo blago. Njih e susti i i neugasivi oganj, što Evan elista jasnije otkriva u nastavku. Sada on opet govori o neizrecivom

96

blagu, koje se daruje onima što su primili Gospoda i ta blaga ukratko izobražava slede im re ima: A onima koji Ga primiše dade vlast da budu eda Božija. Bilo da su to robovi ili slobodni, bilo da su Jelini, varvari ili Skiti, mudri ili prostodušni, muškarci ili žene, deca ili starci, ugledni ili neugledni, bogati ili siromašni, starešine ili obi an narod, svi su, kaže Evan elista, udostojeni jedne asti. Uklonivši nejednakost svetovnih zvanja, vera i blagodat Duha je svima njima dala jedno obli je, u sve je utisnula jedan lik – carski. Šta se može uporediti s takvim ovekoljubljem? Sin Božiji se nije ustru avao da edima Božijim pridruži ni carinike, i pastire, i sluge, i najneznatnije ljude, od kojih su mnogi bili povre enih telesnih udova i sa mnogim nedostacima. Takva je sila vere Njegove, takva je veli ina blagodati! Kao što oganj, proniknuvši u zemlju u kojoj se nalazi metal od njega odmah na ini zlato, tako, i još bolje, one koji se Njime umivaju krštenje od blatnjavih ini zlatnima kada Duh, sli no ognju, pronikne u naše duše i, spalivši u njima lik blatnog iznosi, kao iz pe i, lik nebeskog, lik nov, svetao i blistav. Zbog ega Evan elista nije rekao: u inio ih je edima Božijim nego dade im vlast da budu eda Božija? Da

bi pokazao da je potrebno mnogo brige da bi se tokom itavog života sa uvao ist i nepovre en onaj obraz (lik)

usinovljenja koji je u nas utisnut prilikom krštenja. Istovremeno, time ho e i da pokaže da nam tu vlast niko ne može oduzeti, ukoliko je se sami ne budemo unapred lišili. Ako oni, koji su od ljudi dobili punomo , imaju gotovo istu takvu silu kao i oni koji su im punomo dali, onda emo još više mi, dobivši od Boga takvu ast, ukoliko ne u inimoništa nedostojno te vlasti, biti od svih silniji, jer je od svih

97

viši i savršeniji Onaj, Koji nam je preneo takvo dostojanstvo. Evan elista ho e da pokaže i to da blagodat ne dolazi druga ije nego samo onima koji je sami žele i brinu o njenom zadobijanju. Takvim ljudima i predstoji da postanu eda. Me utim, ako najpre sami ljudi to ne žele, dar ne e ni

do i, i blagodat u njima ništa ne e stvoriti.

3. Evan elista, dakle, na svim mestima odbacuje prinudu i pokazuje ovekovu slobodu volje i samostalnost, što je i ovde iskazao. U tim velikim tajnama Bogu pripada jedno – darovanje blagodati, a oveku drugo – pokazivanje vere. Od oveka se zatim zahteva mnogo brige na o uvanju istote,

jer nije dovoljno samo da poverujemo i da se krstimo. Ako želimo da zadobijemo savršenu svetlost, moramo voditi život koji je toga dostojan. Bog je to prepustio nama samima. U krštenju se izvršava naš tajinstveni preporod i o iš enje od svih prethodnih grehova. Me utim, od naše volje i brižljivosti zavisi ho emo li nakon toga živeti u istotii uvati se od svake skverni. Zbog toga nam Evan elista pominje i sam na in duhovnog ro enja. On ga poredi sa telesnim ro enjem i ukazuje na njegovo prevashodstvo, govore i: Koji se ne rodiše od krvi ni od želje telesne, ni od želje muževljeve nego od Boga (st. 13). On je to rekao zato da bismo spoznali ništavnost i poniznost našeg prvog ro enja od krvi i telesne želje i, nasuprot tome, razumeli važnost i dostojanstvo drugog ro enja po blagodati, da bismo stekli uzvišenu predstavu o njemu, predstavu dostojnu dara od Onoga Koji nas ra a na taj na in a zatim, sa svoje strane, pokazali veliku brigu o njemu. Mi smo uistinu dužni da strahujemo da nemarom i porocima kasnije ne

98

oskrnavimo tu prekrasnu odeždu i da ne budemo izba eni iz bra ne ložnice, kao onih pet ludih devojaka ili onaj koji nije imao svadbeno ruho. I taj ovek je bio me u gostima, i on je bio pozvan. Me utim, kada je nakon poziva i takve asti pokazao nepoštovanje prema Onom Koji ga je pozvao, dobio je nesre an udeo, dostojan mnogih suza. Došavši zato da bi bio u esnik u svetloj gozbi, on ne samo da je bio proteran odatle, nego je svezanih ruku i nogu bio ba en u tamu najkrajnju, gde je predat ve nom i neprestanom pla u i škrgutu zuba. Ne emo, dakle, vozljubljeni, misliti da je samo vera dovoljna za spasenje. Ako ne pokažemo ist život, nego se pojavimo u odeždama kakve ne prili e našem blaženom prizivu, ništa nas ne e spasti od istih takvih stradanja, kakvima je bio predat ovaj nesre nik. Zar nije udno da Samom Bogu i Caru nije mrsko da niske, neznatne i bezvredne ljude sa raskrsnice dovede za svoju trpezu, a da mi pokazujemo takvu bezose ajnost i da u takvoj asti ne bivamo bolji, nego i nakon priziva ostajemo u onom istom zlu, gaze i na taj na in neizrecivo ovekoljublje Onoga Koji nas je pozvao. On nas, me utim, ne izgoni iz udesnog mnoštva prizvanih nego mi sami sebe udaljujemo odatle. Sa Svoje strane, On je u inio sve: priredio je svadbenu gozbu, pripremio trpezu, poslao glasnike, primio zvanice i ukazao nam svaku drugu ast. Mi smo, me utim, svojim ne istim odeždama, tj svojim grešnim delima, uvredili i Njega i sve prisutne na gozbi i na svadbi, zbog ega smo pravedno proterani odatle. Ukazuju i na taj na in poštovanje svadbenoj gozbi i zvanicama, Car odatle isteruje sve bezo ne i bestidne. Ako bi On ostavio odevene u takve odežde, onda bi samim tim pokazao nepoštovanje prema

99

ostalim zvanicama. Neka Bog ne da nikome, ni nama ni bilo kome od ljudi, da osetimo taj gnev Onoga Koji nas je prizvao. To je zbog toga i napisano unapred da, urazumljeni pretnjama Pisma, ne bismo i zaista doveli sebe do takve nesre e i kazne. Naprotiv, neka nam re i Pisma budu dovoljne da na takav priziv odgovorimo svetlom ode om, koju neka svi mi zadobijemo blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, sa Kojim neka je Ocu i Svetom Duhu slava, sila i ast, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

100

BESEDA JEDANAESTA

I Logos postade telo, i nastani se me u nama (st. 14)

1. Pre nego što pristupim tuma enju evan elskih izreka, ho u da od svih vas zatražim jednu uslugu i nemojte odbiti moju molbu. Od vas ne u tražiti ništa što je teško i naporno. Ta usluga ne e koristiti jedino meni, koji je primam, nego i vama koji je pružate, a možda e vama biti i daleko korisnija. Šta je to što ho u da zatražim od vas? Neka svako od vas nekoliko dana unapred uzme u ruke onaj odlomak iz evan elja koji emo u crkvi itati u prvi dan po suboti ili u samu subotu. Neka ga kod ku e pažljivo i više puta pro ita i neka razmotri njegov sadržaj, duboko proni u i u njega. Neka zapazi šta je tamo jasno a šta nejasno, šta je prividno protivure no, iako u stvari nije takvo. Kada o svemu razmislite, saberite se ovde da slušate besede. Od takve usrdnosti ima emo velike koristi i vi i ja. Ne e nam biti potrebno mnogo truda, da vam objasnimo silu izreke ako vaš um prethodno usvoji predstavu o njoj. Na taj na in ete se izoštriti i bolje ete razumeti ono što slušate, ne samo radi vaše sopstvene pouke nego da biste i druge pou ili. Budu ida je mnogo onih koji su došli ovamo da slušaju samo zato što su na to primorani i koji e sada istovremeno morati da proniknu u sve – i u samu izreku i u naša tuma enja, napominjem da oni ne e imati velike koristi, makar mi na to upotrebili i itavu godinu. Zar je to uopšte i mogu e kad se oni samo uzgred i samo ovde, za kratko vreme, zanimaju poukama? Ako se pak neko bude pozivao na poslove i brige, na nedostatak vremena zbog mnoštva javnih i li nih poslova,

101

onda je, kao prvo, za veliku osudu upravo to, što se bavi tolikim mnoštvom poslova, tako da je vezan svetskim brigama i nema nimalo slobodnog vremena da bi se bavio stvarima koje su neophodnije od svih ostalih. Kao drugo, to je samo opravdanje i izgovor, u emu ih razobli ujuprijateljski skupovi, vreme provedeno u pozorištu i odlasci na konjske trke, gde esto provode po itav dan. Me utim, niko se u tim slu ajevima ne žali na mnoštvo poslova. Kad su u pitanju nevažne stvari, niko od vas se ne izgovara i može da na e mnogo slobodnog vremena. Me utim, kad je potrebno da slušate re Božiju, onda vam se ini da je to suvišno i bezna ajno i da na to ne bi trebalo upotrebiti ni najmanji deo slobodnog vremena. Da li su ljudi, koji tako razmišljaju, dostojni ak i da dišu ili da gledaju ovo sunce? Ti neradni ljudi imaju i drugi izgovor, koji je još više neosnovan. Naime, oni govore da tobože nisu nabavili i da nemaju knjige Svetog Pisma. Me utim, kad su u pitanju bogati, smešno bi bilo da uopšte i raspravljamo o takvom izgovoru. Što se ti e siromašnih koji se, prema mom mišljenju, uglavnom time i izgovaraju, želeo bih da pitam: zar svaki od njih nema dovoljno alata za zanat kojim se bavi, a što je sasvim ispravno, jer bi im ina e pretilo krajnje siromaštvo? Zar nije besmisleno da se tu ne izgovarate siromaštvom i da se trudite da ni u emu ne oskudevate, a da se tamo (u crkvi), gde možete zadobiti tako veliku korist, žalite na nedostatak slobodnog vremena i na siromaštvo? Uostalom, ukoliko bi neki uistinu bili toliko siromašni, ipak bi iz onoga, što se ovde stalno ita, mogli bar unekoliko da se upoznaju sa sadržajem božanstvenog Pisma. Ukoliko vam se to ini nemogu im, onda to nije bez razloga. Mnogo je

102

onih koji dolaze da slušaju bez velike usrdnosti, kao da u odre eno vreme izvršavaju neku dužnost, a zatim se odmah vra aju ku i. Ako pak neki i ostanu, ni po emu nisu bolji od onih koji odu, budu i da su samo telom prisutni ovde sa nama. Me utim, da vas ne bismo isuviše opteretili razobli enjima i da ne bismo sve vreme izgubili na prekore, pristupi emo evan elskim izrekama. Vreme je da se naša beseda okrene predloženoj temi. Samo, budite pažljivi, da ne biste izgubili ništa od onoga što se ovde govori. I Logos postade telo kaže Evan elista (st. 14) i nastani se me unama. Rekavši da su se oni, koji su primili Logosa, rodili od Boga i postali eda Božija, on izlaže razlog i uzrok te nevi ene asti. Razlog je taj što je Sam Logos postao telo i što je primio obli je sluge. Budu i istinski Sin Božiji, On je postao i Sin ove iji, da bi sinovi ove iji postali edaBožija. Uzvišeno koje opšti sa uniženim ni najmanje ne gubi na sopstvenom dostojanstvu, dok se uniženo na taj na inuzdiže iz svoje uniženosti. Tako se dogodilo i u Hristu. On tim snisho enjem ni najmanje nije unizio sopstvenu prirodu, dok je nas, koji smo svagda sedeli u mraku i uniženju, uzneo ka neizrecivoj slavi. Tako se ni car, koji pažljivo i blagonaklono besedi sa siromašnima i niš ima, ni najmanje ne stidi samoga sebe, dok siromašnoga pred svima ini istaknutim i po astvovanim licem. Ako u slu aju prolaznog ljudskog dostojanstva opštenje sa nižim ni najmanje ne šteti višem, onda se to utoliko pre može re i za nepropadljivo i blaženo Suštastvo, u Kojem ne postoji ništa prolazno, u Kojem niti se šta uve ava, niti se šta smanjuje, nego nepromenljivo i ve no poseduje sva savršenstva. Dakle, kada uješ da Logos postade telo, ne zbunjuj se i ne kolebaj.

103

To ne zna i da se samo Njegovo suštastvo pretvorilo u telo (bezbožno je to i pomisliti) nego da je, ostaju i to što jeste, na taj na in prihvatilo obli je sluge.

2. Zašto je Evan elista upotrebio re postade? Zato da bi jereticima zatvorio usta. Postoje oni koji tvrde da je sve, što se ti e ovaplo enja, tobože uobrazilja, obmana uvstava i pretpostavka, Žele i da potpuno pobije njihovu hulu, Evan elista je upotrebio izraz postade, nameravaju i da time pokaže da to nije bila izmena suštastva, nego primanje istinskog tela. Kao što re ima: Hristos nas je iskupio od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo (Gal. 3; 13) Pismo ne govori da se Njegovo suštastvo, napustivši sopstvenu slavu, pretvorilo u prokletstvo (to ne bi pomislili ni demoni, nego samo potpuno bezumni ljudi, lišeni zdravog razuma, toliko je to bezbožna i istovremeno bezumna misao) nego da je On primio na Sebe prokletstvo koje je izre enonama, da mi ne bismo ostali pod prokletstvom, tako je i ovde re eno da Logos postade telo, ne izmenivši Svoje suštastvo u telo i samo ga prihvataju i, dok je samo suštastvo ostalo nedirnuto. Ako pak kažu da je Bog, budu i svemogu ,mogao i da se pretvori u telo, mi emo odgovoriti da Bog nije druga ije svemogu nego ostaju i Bog. Ako bi On dopustio da u Njemu Samom do e do izmene, i to do izmene na gore, kako bi onda bio Bog? Izmena je potpuno nesvojstvena nepropadljivom Suštastvu. Zbog toga je prorok i rekao: Ti si isti i godina Tvojih ne e nestati (Ps. 101; 28). To Suštastvo je iznad svake izmene. Ne postoji ništa što je od Njega prevashodnije, što bi On napredovanjem mogao da dostigne. I šta ja to kažem: prevashodnije? Ne postoji ništa

104

što Mu je jednako ili bar blisko. Prema tome, ako bi se Bog izmenio, morao bi pretrpeti izmenu na gore. Me utim, On tada ne bi bio Bog. Neka se ta hula okrene na glavu onih, koji je izri u. A da je re postade izgovorena zbog toga da ovaplo enje ne biste prihvatili kao izmišljotinu, primeti eteiz onoga što sledi, gde Evan elista objašnjava svoj izraz i pobija bezbožnu misao. I nastani se me u nama, tj, kao da kaže: ne podozrevaj ništa neprili no u odnosu na repostade. Ja ne govorim o izmeni tog neizmenljivog Suštastva, nego o Njegovom nastanjivanju i obitavanju me u nama. Onaj, koji negde živi, nije isto što i ono gde živi, nego je nešto sasvim druga ije od toga. Jedno se nastanjuje u drugom; druga ije ne bi ni bilo nastanjivanja, jer se niko ne nastanjuje u samome sebi. U odnosu na prirodu govorim nešto drugo. Kroz sjedinjenje i opštenje, Bog Logos i telo su jedno, ali ne u smislu da je došlo do bilo kakvog mešanja ili poništavanja prirode, nego tako što se obrazovalo neko njihovo neizrecivo i neiskazivo sjedinjenje.A kako je do toga došlo, nemoj ni da pitaš! To se dogodilo onako, kako to samo On zna. Kakvo je, me utim, to obitavalište, u kojem se On nastanio? Saslušaj šta kaže prorok: Ponovo u podi i palu skiniju Davidovu (Amos 9; 11). Pala je, uistinu je neisceljivim padom pala naša priroda, i bila joj je neophodna ta mo na desnica. Ona se ne bi mogla ni uspraviti da joj Onaj, Koji ju je na po etku sazdao, nije pružio Svoju desnicu i da je nije obnovio sviše, kroz prepora anje vodom i duhom. Zapazi ono, što je strašno i neizrecivo u tom tajinstvu: On za svagda obitava u toj skiniji?. On naše telo nije obukao u nameri da ga opet ostavi nego da ga svagda ima sa Sobom. A kad ne bi bilo tako, On

105

se ne bi udostojio carskog prestola, niti bi Mu se klanjale sve višnje vojske angela, arhangela, prestola, gospodstava, na ala i vlasti. Koja re , i koji um može da iskaže tako veliku ast, uistinu natprirodnu i divnu, ukazanu našem rodu? Koji angeo? Koji arhangeo? Nikada i niko, niti od nebeskih, niti od zemaljskih. Takva su dela Božija i tako su velika i natprirodna Njegova dobro instva, da ih nijedan ljudski jezik, pa ak ni angelska sila, ne može u potpunosti izraziti. Zato emo i mi besedu završiti utanjem, napomenuvši vam samo da tom našem velikom Dobro initelju uzvratite platom, koja e se, opet, okrenuti u našu korist. Ta plata se sastoji u revnosnoj brizi o našim dušama. I to je delo Njegovog ovekoljublja, jer On, nemaju i potrebe ni za jednim od nas, kao Svoju platu prihvata našu brigu o sopstvenoj duši. Zato je krajnje bezumno i dostojno najve e kazne kada mi, udostojivši se tako velike asti, sa svoje strane ne uzvratimo koliko god je u našoj mo i, pri emu korist od toga opet imamo jedino mi sami. Pored toga, za taj naš trud priugotovljena su nam bezbrojna blaga. Proslavimo zbog svega toga Boga

ovekoljupca, ne samo re ima nego daleko više delima, da bismo dobili i budu a blaga, kojih neka se svi mi udostojimo blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Kojeg i sa Kojim neka je slava Ocu sa Svetim Duhom u vekove vekova. Amin.

106

BESEDA DVANAESTA

I videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine (st. 14)

1. Možda vam se ono, što smo ju e rekli, u inilo kao isuviše neugodno i teško, jer smo mnoge prekorevali i razobli avali zbog lenjosti. Da smo to u inili samo u nameri da vas ražalostimo, onda bi svaki od vas s pravom negodovao. Me utim, mi smo ugodnost re i zanemarili radi vaše koristi. Stoga bi trebalo da vi, makar i ne želeli da prihvatite našu brigu o vama, bar oprostite takvoj našoj ljubavi. Mnogo smo strahovali da ete, ukoliko i pored našeg staranja ne budete želeli da pokažete usrdnost pri slušanju, biti izloženi utoliko težem odgovaranju za posledice. Zbog toga smo prinu eni da vas stalno podsti emo i da vas budimo iz sna, kako ne biste izgubili ništa od onoga što je re eno. Samo na taj na inmožete odvažno živeti u ovom veku, a u budu em (odvažno) stati pred Hristov presto. Me utim, kako smo vas ju edovoljno pokrenuli, danas emo odmah pristupiti evan elskim izrekama. I videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca (st. 14). Mi je ne bismo mogli videti, da nam se nije javio u telu koje je prihvatio. Ako ni Mojseju, koji je bio iste prirode kao i mi, ondašnji ljudi nisu mogli da gledaju lice samo zbog toga što je ono bilo proslavljeno, ako je ak i pravednicima bio potreban pokriva da bi prikrili veli inu slave i da bi se lik proroka inio tihim i spokojnim, kako bismo onda mi, blatni i zemnorodni, mogli da sozercavamo isto Božanstvo, koje je nepristupa no i za same višnje sile? Zbog toga se On i nastanio me u nama,

107

kako bismo bez opasnosti mogli da Mu pristupimo, da besedimo s Njim i da Mu se obra amo.

Šta, dakle, zna e re i: Slavu kao Jedinorodnog od Oca? Proslavili su se mnogi proroci: taj isti Mojsej, Ilija i Jelisej, od kojih je jedan bio vaznet u ognjenoj ko iji, dok se drugi na uobi ajeni na in vazneo odavde. Nakon njih proslavili su se David, tri mladi a i mnogi drugi, koji su i udotvorili.

ak su i angeli, javljaju i se ljudima, otkrivali lu ezarnu svetlost sopstvene prirode. Proroku se nisu javljali samo angeli nego i heruvimi u velikoj slavi, a tako e i serafimi. Udaljuju i nas od svih tih bi a i odvla e i našu misao od tvorevine i slave nama sli nih slugu, Evan elista nas uzdiže na sami vrh savršenstva. Mi nismo videli slavu niti proroka, niti angela, niti arhangela, niti bilo kog drugog stvorenog bi a, ako još neko postoji, nego slavu Samog Vladike, Samog Cara, Samog istinskog Jedinorodnog Sina, Samog našeg zajedni kog Gospoda. Izraz kao ovde ne ozna ava upodobljenje i pore enje nego potvrdu i nesumnjivo odre enje. Evan elista na taj na in kao da je rekao: videli smo slavu kakva dolikuje i kakva je svojstvena Jedinorodnom i istinskom Sinu Svecara Boga. Tako obi nobiva, i ja ne u odbiti da svoje re i potvrdim na uobi ajenina in, jer sad nije potrebno da govorimo radi lepote re i i harmoni nosti besede, nego jedino radi vaše koristi. Zbog toga nas ništa ne spre ava da svoje misli potvrdimo na na in kakav je uobi ajen za mnoge. A šta je to uobi ajeno za mnoge? Naime, mnogi koji vide cara ukrašenog i sa svih strana blistavog od dragog kamenja, kazuju i drugima o toj krasoti, veli anstvu i slavi opisuju, koliko je to u njihovoj

108

mo i, boju purpurne odežde, veli inu kamenja, blizinu konja, zlatne amove, blistave pokriva e. Me utim, kako opisuju i sve to i još mnogo toga, još uvek nisu u stanju da re ima iskažu sav taj sjaj, oni svakog trenutka dodaju: "Šta još da kažem? Jednom re ju, kao car." Tim izrazom, kao, oni ne pokazuju da je taj samo sli an caru, nego da je taj, o kojem govore, uistinu car. Tako je i Evan elista upotrebio izraz kao žele i da izrazi najviše i neuporedivo prevashodstvo slave (Sina Božijeg). Svi ostali, i angeli, i arhangeli, i proroci, delali su samo po zapovesti Božijoj, dok je On delao sa vlaš u kakva je svojstvena Caru i Gospodu. Zbog toga se narod i divio što On pou ava kao Onaj, Koji ima vlast.

2. Kao što sam ve rekao, na zemlji su se sa velikom slavom javljali angeli – na primer, Danilu, Davidu i Mojseju; oni su, me utim, postupali kao i sve sluge, povinuju i se svom Gospodu. Me utim, Hristos se javio kao Vladika i Svedržitelj, premda u smirenom i uniženom obli ju.Uostalom, tvar je prepoznala svog Gospoda iako je bio u tom obli ju. Na koji na in? Zvezda koja se pojavila na nebu dovela je mudrace da Mu se poklone; mnogobrojni angeli, koji su se sabrali sa svih strana, okružili su Ga i klicali Mu; neo ekivano su se pojavili i drugi propovednici; svi su, susrevši jedni druge, oglašavali to neizrecivo tajinstvo: angeli pastirima, pastiri žiteljima grada, Gavrilo Mariji i Jelisaveti, Simeon i Ana onima što su dolazili u hram. Radoš u se nisu okrilili samo muškarci i žene nego i mladenci, koji još nisu došli na svet nego su još uvek bili u maj inoj utrobi. Ja, naravno, mislim na pustinožitelja,

109

imenjaka ovog Evan eliste, koji je zaigrao u maj inoj utrobi. Svi su oživeli zbog nade u budu nost. To se doga aloneposredno posle Njegovog ro enja. Kada Se Gospod otkrio u ve oj meri, dogodila su se uda koja su prevazilazila ona prethodna. To više nije bila zvezda sa nebesa niti angeli i arhangeli, Mihailo i Gavrilo. Sada je Sam Otac, odozgo, sa nebesa, obznanjivao o Njemu. Istovremeno sa O evim glasom, nad njim se pojavio Utešitelj i otpo inuo na Njemu. Zbog toga je Evan elista sasvim ispravno rekao: Videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca. Uostalom, to nije re eno samo uzgredno, nego upravo zbog onoga što zatim sledi. O Njemu nisu blagovestili samo pastiri, udovice i prestareli muškarci, nego su i sama Njegova dela kazivala o Njemu gromkije od svake trube. Na taj na in su se glasovi o Njemu i ovde mogli uti. I otide glas o Njemu po svoj Siriji, kaže Pismo (Mt. 4; 24). Sve je i sa svih strana oglašavalo da je Sam Car sišao s nebesa. Demoni su odasvud bežali i udaljavali se, avo se posramljeno povla io. Sama smrt se na po etku malo uplašila, da bi kasnije bila i sasvim uništena. Isceljena je svaka bolest, mrtvi su izlazili iz grobova, demoni iz avoimanih a bolesti iz bolnih. Pokazala su se udesna i divna dela, koja su proroci uistinu želeli da vide ali ih nisu videli. Vid se oporavljao, i taj željeni prizor, koji su svi želeli da vide – a to je na in na koji je Bog stvorio Adama – Hristos je pokazao svima, iako u umanjenom obliku, ali u odnosu na najbolje delove tela. Oduzeti i raspadnuti udovi krepili su se i sjedinjavali jedan s drugim, umrtvljene ruke ponovo su se pokretale, oduzete noge iznenada su posko ile,zagra ene uši su se otvarale, gromkim glasom uskliknuo je jezik koji je dotle bio svezan nemoš u. I kao što opitan

110

umetnik vaspostavlja zdanje narušeno vremenom, tako je i On vaspostavio zajedni ku ljudsku prirodu: otkinute delove je popunjavao, raspadnute i rastrgnute sjedinjavao, a potpuno otpale obnavljao. Šta tek da kažemo o vaspostavljanju duše, koje zadivljuje daleko više nego telesno iscelenje? Važno je telesno zdravlje, ali je daleko važnije zdravlje duševno, jer duša prevashodi telo. I ne samo zbog toga, nego i zato što telesna priroda sledi usmerenje kakvim Stvoritelj ho e da je povede, i niukoliko se tome ne protivi. Duša, me utim, budu i da ima vlast sama u sebi i da ima slobodu dejstvovanja, ne pot injava se uvek Bogu. On pak ne želi da je u ini neporo nom i vrlinskom protivno njenoj volji i nasilno, jer to onda ne bi ni bila vrlina. Ona se mora privoleti da slobodno i dobrovoljno postane takva, što je daleko teže od telesnog iscelenja. On je, me utim i to u inio, i proterao svaki vid zla. I kao što, isceljuju i tela, On nije samo vratio zdravlje nego ih je i doveo u savršeno stanje, tako ni dušu nije samo oslobodio od krajnje ogrehovljenosti, nego ju je i uzdigao na sami vrh vrline. Tako je carinik postao apostol, progonitelj, hulitelj i nenavidnik postao je propovednik itave vaseljene, mudraci ( arobnjaci) su postali u itelji Jevreja, razbojnik je postao žitelj raja, bludnica se proslavila velikom verom, Samarjanka je tako e bila bludnica, ali je po ela da propoveda me u svojim sunarodnicima i, privukavši ceo grad, privela ga Hristu, Hananejka je verom i trpljenjem postigla da iz njene k eri bude isteran avo. U enicima su se uskoro pridružili i drugi, mnogo gori od ovih. Sve je iznenada izmenilo svoje obli je: telesne i duševne bolesti preobražavale su se u zdravlje i savršenu vrlinu; pri tom se

111

to nije dogodilo samo dvojici, trojici, petorici, desetorici ili dvadesetorici ljudi, nego su se velikom brzinom preobra ali itavi gradovi i narodi. A šta može izobraziti mudrost

pravila, savršenstvo nebeskih zakona, blagoustrojstvo ravnoangelskog života? On ja me u nas uveo takav na inživota, postavio takve zakone i zaveo takve obi aje da su oni, koji su ih usvojili, uskoro postajali angeli i upodobljavali se Bogu onoliko, koliko je to našim snagama mogu e, iako su pre toga bili gori od svih ljudi.

3. Navode i sva ta udesa – udesa u telima, u dušama, u stihijama (elementima) i zapovestima, neizrecive darove uzvišenije od samih nebesa, zakone, blagoustrojstvo, silu privolevanja, obe anja o budu em i, najzad, Njegova stradanja, Evan elista je izgovorio te udesne re i, ispunjene uzvišenim u enjem: Videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca, pun blagodati i istine. Mi se ne divimo samo Njegovim udesima, nego smo zadivljeni i Njegovim stradanjima – kako je bio prikovan za krst, bi evan, šamaran, ispljuvan, kako je trpeo da Ga po glavi udaraju oni, iji je dobro initelj bio. Tako i o svemu ovome, što se ini ponižavaju im, treba re i to isto, kao što i sam Evan elista sve to naziva slavom. I zaista, to nije bilo samo delo promisla i ljubavi, nego i neizrecive sile. Tada je i smrt bila ukinuta, i prokletstvo poništeno, i demoni posti eni, i pokazao se trijumf nad njima, i zapis o našim grehovima bio je prikovan za krst. I dok su se ova udesa izvršavala nevidljivo, bilo je i onih, vidljivih, koja su pokazivala da je On uistinu Sin Božiji i Gospod vascele tvorevine. Dok je Njegovo telo još visilo na krstu, sunce je sakrilo svoje lu e,

112

zemlja se uzdrmala i prekrila tamom, grobovi su se otvorili, nedra zemlje su se potresla i mnoštvo umrlih ustalo je i došlo u grad Jerusalim. Nakon toga, kad je na dveri Njegovog groba položeno kamenje i kad su stavljeni pe ati, On, mrtav, raspet i prikovan ustao je i jedanaestoricu Svojih u enikaispunio nekom nepobedivom i božanstvenom silom, poslao ih svim ljudima, po itavoj vaseljeni – da isceljuju njihovu zajedni ku prirodu, da popravljaju na in života, da po itavoj zemlji šire poznanje nebeskog u enja, da uništavaju

silu demonsku, da nam otkrivaju velika i neizreciva blaga, da nam blagoveste besmrtnost duše i ve ni život tela, nagrade koje nadvisuju svaki um i koje se nikad ne mogu okon ati. Predo avaju i sebi sve to, pa i više od toga, što je znao ali se nije odlu io da napiše (jer to ni u sav svet ne bi stalo, kako i sam kaže: Ni u sami svet ne bi stale napisane knjige – Jn. 21; 25), blaženi Evan elista je uskliknuo: Videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca, pun blagodati i istine. Oni, koji su se udostojili da vide i ujutako velika udesa i da dobiju tako veliki dar, treba da pokažu i život dostojan u enja, kako bi se udostojili budu ih blaga. Naš Gospod nije došao samo zbog toga da bismo ovde gledali Njegovu slavu, nego (da bismo je gledali) i u budu em veku. Zbog toga je On i govorio: O e, ho u da oni koje si Mi dao budu sa Mnom, da gledaju slavu Moju (Jn. 17; 24). Ako je Njegova ovdašnja slava bila toliko blistava i veli anstvena, šta onda da kažemo o toj Njegovoj slavi? Ona se ne otkriva na propadljivoj zemlji niti pred bi ima odevenim u smrtna tela kakva su ova sada, nego u nepropadljivoj i besmrtnoj tvorevini, i sa veli inom koja se nikakvim re ima ne može izobraziti. O, blaženi su, tri puta i

113

beskona no blaženi oni, koji se udostoje da sozercavaju tu slavu! O njoj govori i prorok: Bezbožnik… ne gleda slavu Gospodnju (v. Is. 26; 10). Neka niko od nas ne bude odba en i nedostojan da je gleda! Ako se pak ne budemo njome nasla ivali, onda e se i za nas pravedno re i: bolje bi bilo da se nisu ni rodili. Zbog ega mi živimo? Zbog egadišemo? Zbog ega postojimo, ako se ne udostojimo takvog sozercanja, ako nikome od nas tada ne bude dozvoljeno da gleda našeg Gospoda? Ako onaj, koji nije video sun evu svetlost, živi životom koji je gori od svake smrti, koliko tek moraju stradati oni, koji su lišeni te svetlosti? Ovde se u tom lišavanju i sastoji nesre a, dok se tamo ne sastoji samo u tome; uostalom, ak i kad bi u tome bila sva nesre a, kazna opet ne bi bila jednaka, i budu a bi bila neuporedivo teža od sadašnje, kao i što je to Sunce neuporedivo prevashodnije od ovdašnjeg. Osim toga, trebalo bi o ekivati i druge kazne. Ko se ne udostoji da vidi tu svetlost, taj ne e samo biti ba en u tamu nego e i goreti u neugasivom ognju, topi e se u njemu, škrgutati zubima, trpeti druge, nebrojene muke. Prema tome, ne emo biti nemarni prema samima sebi, niti emo zbog kratkotrajnog nemara i nebrige izložiti sebe

ve noj kazni. Naprotiv, bi emo budni i trezvenoumni, sve emo delati i ustrojavati tako, da se udostojimo te ve ne

naslade i da se izbavimo od ognjene reke, koja uz veliku huku proti e ispred strašnog suda. Onaj, ko jednom upadne u nju, ostaje tamo zauvek i više niko ne može da ga izbavi od tih muka – ni otac, ni majka, ni brat. O tome govore i proroci; tako jedan kaže: Brat ne e izbaviti; ho e li izbaviti ovek (Ps. 48; 8), dok je Jezekilj govorio i više: Ako bi u

njoj bila ova tri oveka, Noje, Danilo i Jov… ne e izbaviti

114

sinova ni k eri (Jez. 14; 14–16). Tamo postoji samo jedna zaštita – zaštita delima. Onaj koji je ne bude imao, nikakvim drugim sredstvom ne e mo i da se spase. Dakle, imaju i sve to u vidu i razmišljaju i o tome, o isti emo svoje živote i u initi ih svetlima, da bismo odvažno gledali Gospoda i dostigli obe ana blaga, blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista kroz Kojega i sa Kojim neka je slava Ocu sa Svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

115

BESEDA TRINAESTA

Jovan svedo i o Njemu i vi e govore i: Ovo je Onaj za Koga rekoh: Koji za mnom dolazi ispred mene je, jer pre mene beše (st. 15).

1. Da li se mi uzaludno trudimo? Da li možda sejemo na kamenu, i da li naše seme, mimo naših o ekivanja, pada pored puta ili u trnje? Silno strahujem i strepim da za nas zemljodelstvo ne bude beskorisno, ali ne zato što bih i sam mogao da izgubim nagradu za trud. Delo u itelja nije isto što i delo zemljodelca. Ako posle godišnjih radova, posle tolikog napora i znoja, zemlja ne donese ništa vredno truda, esto se dešava da zemljodelac ne može da na e nikakvu

drugu utehu za svoj rad, tako da se posti en i ražaloš en sa njive vra a ku i, ženi i deci, nemaju i pravo da od nekoga zatraži platu za dugotrajni trud. Nama, me utim, ništa takvo ne može da se desi. Neka obra ena zemlja i ne donese nikakav plod; ako mi sa svoje strane uložimo sav potreban trud, Gospod zemlje i naš Gospod ne e dopustiti da naše nade budu izneverene i da e nam platu. Pismo kaže da esvaki primiti svoju platu prema svom trudu (1. Kor. 3; 8), a ne prema ishodu dela. A da je uistinu tako, vidi se i iz slede eg: I ti, sine ove iji, posvedo i ovom ljudima, pa poslušali ili ne poslušali (Jez. 2; 5–6). Evo šta možemo doznati od Jezekilja: ako je stražar obavestio da bi trebalo bežati, on je izbavio svoju dušu ak i ako ga niko ne bude poslušao. I pred toga, iako imamo tu veliku utehu i uveravanje o nagradi za naš trud, kada u delu vašeg spasenja ne vidimo uspeh ne ose amo se ništa bolje od onih

116

zemljodelaca koji uzdišu, liju suze i skrivaju se od stida. To je sau estvovanje u itelja, to je o inska briga. Mojsej je mogao da se izbavi od nezahvalnih Jevreja i da postane slavni rodona alnik drugog, mnogobrojnijeg naroda, jer mu je to Gospod obe ao kao oveku svetom, Svom slugi i bliskom i vernom prijatelju. Mojsej, me utim, nije mogao ni da sluša takve re i, i više je voleo da propadne zajedno sa poverenim mu narodom, nego da se spase bez njih i da zadobije još ve e dostojanstvo. Takav treba da bude rukovoditelj duša. udno bi bilo da neko, ko ima r avu decu, poželi da se nazove ocem neke druge dece a ne upravo one koju je on rodio. Isto tako, bilo bi udno i kad bismo mi stalno menjali poverene nam u enike i prisvajali starešinstvo as nad ovima a as nad onima, i ne ose aju i ni prema

kome iskrenu blagonaklonost. Neka u pogledu vas nikada ne bude takvih podozrenja. Uvereni smo da vi izobilujete verom u našeg Gospoda Isusa Hrista, da ljubite jedni druge i sve ostale. Ovo govorimo s namerom da vas podstaknemo na poja anu revnost i umnožavanje vrlina. Na taj na in, vaš um e proniknuti u dubinu u enja koje izlažemo, ali samo

ukoliko grehovna ne istota ne pomra i o i razuma i ne ošteti njihovu pronicljivost i bistrinu. Dakle, šta nam danas predstoji? Jovan svedo i o Njemu i vi e govore i: Ovo je Onaj za Koga rekoh: Koji za mnom dolazi ispred mene je, jer pre mene beše (st. 15). Evan elista se na mnogim mestima, i pre i posle ovog stiha, obra a Jovanu i iznosi njegovo svedo anstvo. On to ne ini uzaludno nego veoma razborito. Svi Jevreji su poštovali ovog oveka. Josif ak i uzrok rata pripisuje njegovoj smrti i kaže da je nekada prestoni grad zbog njega prestao da bude grad i, uopšte,

117

izgovara o njemu mnogo toga pohvalnog. Žele i, dakle, da njegovim imenom postidi Jevreje, Evan elista ih esto opominje na Prete ino svedo anstvo. Ostali evan elisti estopominju drevne proroke i na njih upu uju slušaoce u svakoj okolnosti Njegovog (Hristovog) života. Tako povodom Njegovog ro enja evan elist kaže: Ovo se dogodilo da se zbude što je Gospod rekao preko Isaije proroka govore i:eto, devojka e za eti i rodi e sina, i nadenu e Mu ime Emanuil (Mt. 1; 22–23). Kad su Mu pretili zlonamernici i kad su Ga svugde brižljivo tražili, tako da je Irod poubijao ak i sasvim malu decu, evan elista navodi re i proroka

Jeremije: Glas u Rami u se, pla i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje decu svoju (Mt. 2; 18, upor. Jer. 31; 15). Kada se vratio iz Egipta, evan elista podse a na Osiju koji je rekao: Iz Egipta dozvah Sina Svojega (Mt. 2; 15). Tako postupaju i ostali evan elisti. Ovaj pak Evan elista,Jovan, koji je uzvišeniji od ostalih, iznosi najjasnija i najbliža svedo anstva. On ne ukazuje samo na davno upokojene proroke, nego i na savremenog svedoka, koji je ukazao na dolazak Gospoda i krstio Ga. On ne želi da svedo enjem sluge da ve u verodostojnost re ima Vladike, nego snishodi ka slabosti slušalaca, kao što ni mnogi Jevreji ne bi prihvatili re i Gospodnje da On nije uzeo obli je sluge i da glasom sluge nije privukao sluh saslužitelja.

2. Ovde se pri tom ustrojavalo i nešto drugo, uistinu dostojno divljenja. Onaj, ko pohvalno govori o sebi, esto pobu uje podozrenje svojih slušalaca i na taj na in ih okre eprotiv sebe, zbog ega i dolazi neko drugi da bi svedo io o njemu. S druge strane, ve ina se obi no okuplja na glas koji

118

joj je bliskiji i srodniji, jer ga poznaje bolje nego neki drugi. Zbog toga se i glas s neba za uo samo jednom ili dva puta, dok se Jovanov glas svagda mogao uti. Samo su oni, koji su bili iznad slabosti naroda i koji su se oslobodili svega uvstvenog, mogli da slušaju glas s nebesa. Njima ljudski

glas nije bio ni potreban, jer su se u svemu povinovali višnjem glasu i njime se rukovodili. Oni, me utim, koji su još uvek bili okrenuti ka zemlji, bili su pokriveni mnogim zastorima, i njima je bio potreban zemaljski glas. Samom Jovanu, koji se ve u potpunosti beše oslobodio svega uvstvenog, nije bila potrebna ljudska pouka, jer je dobijao

nauk sa nebesa. Onaj Koji me posla da krštavam vodom, On mi re e: na koga vidiš da silazi Duh i da ostaje na Njemu to je Onaj (Koji krštava Duhom Svetim), govorio je Jovan (Jn. 1; 33). Budu i da su još uvek bili deca i da nisu bili u stanju da se uzdignu do tih visina, Jevreji su za u itelja imali oveka koji im, i pored toga, nije govorio ništa svoje, nego im je obznanjivao višnja otkrovenja. Šta, dakle, kaže Evan elista? Jovan svedo i o Njemu i vi e govore i. Šta zna i ovo vi e? Zna i da propoveda odvažno, slobodno i bez ikakve strepnje. A šta on propoveda? O emu svedo i i vi e? Ovo je Onaj za Koga rekoh: Koji za mnom dolazi ispred mene je jer pre mene beše. Ovo svedo enje je unekoliko prikriveno i ne sasvim uzvišeno. On ne kaže: ovo je jedinorodni Sin Božiji, nego: Ovo je Onaj za Koga rekoh: koji za mnom dolazi ispred mene je, jer pre mene beše. Ptica ne e za jedan dan u potpunosti i odjednom nau iti pti e da lete. Naprotiv, ona ih najpre izvodi iz gnezda, pa im zatim dopušta da predahnu, i tek onda ih u i letenju. Drugog dana tome dodaje još nešto i na taj na in ih neprimetno i

119

postepeno uzdiže na odgovaraju u visinu. Tako ni blaženi Jovan nije odmah uzdigao Jevreje ka gornjem, nego ih je postepeno u io da se uzdignu sa zemlje, govore i da je Hristos bio pre njega. Ni to nije bilo malo, jer je trebalo da slušaoci poveruju da ovek, Koji se još nije javio niti je satvorio udesa, prevashodi Jovana, tako krasnog i slavnog oveka kojem su svi priticali i smatrali ga za angela. Jovan

se, me utim, trudio da u misli slušalaca usadi da je Onaj o Kojem on svedo i, uzvišeniji od onoga koji svedo i, da je Onaj Koji e do i kasnije bolji od onog koji je došao pre, da je Onaj Kojeg još nisu videli bolji od onog kojeg poznaju i koji se proslavio. Pogledaj kako on razborito iznosi svedo anstvo. On ne ukazuje samo na Onog Koji se javio, nego i pre Njegovog javljanja propoveda o Njemu. Upravo takav smisao imaju re i: Ovo je Onaj za Koga rekoh… I Matej pripoveda da je Jovan svima, koji su dolazili kod njega govorio: Ja vas krštavam vodom za pokajanje; a Onaj što dolazi za mnom ja i je od mene; ja nisam dostojan ni da odrešim remenje sa obu e Njegove (Mt. 3; 11). Zbog ega je on to inio i pre javljanja Gospodnjeg? Da bi svedo anstvo Onog, Koji e se javiti, na taj na in bilo lakše prihva eno, jer bi misao slušalaca ve bila pripremljena Jovanovim re ima, i da Njegovo obli je sluge ne bi naškodilo tom svedo anstvu.Da su Jevreji videli samog Hrista a da prethodno ništa nisu uli o Njemu i da nisu dobili to veliko i udesno svedo enje,

istog trenutka bi po eli da protivure e veli anstvenostiNjegovih re i. On se pak obukao u tako smiren i uobi ajenlik da su Mu ak i Samarjanke, i bludnice, i carinici slobodno prilazili i besedili s njim.

120

3. Da su Jevreji istovremeno i slušali besedu i videli samog Hrista, možda bi se podsmehnuli Jovanovom svedo enju.Me utim, kako su mnogo slušali o Hristu i pre Njegovog javljanja tako da je time, što je izgovoreno, bila pobu enanjihova pažnja, dogodilo se upravo suprotno. Na osnovu izgleda (obli ja) Onoga o Kojem je svedo io Jovan nisu odbacili Njegovo u enje nego su, poverovavši onome što je re eno, prihvatili da je on slavniji od Jovana. Izraz: Koji za mnom dolazi zna i: Onaj Koji e posle mene propovedati, a ne Onaj koji je iza mene. To je kod Mateja iskazano re ima: Onaj što dolazi za mnom … (st. 11), koje se ne odnose na Njegovo ro enje od Marije, nego na po etak Njegove propovedi. Da se to odnosilo na ro enje, onda ne bi bilo re eno dolazi nego došao je, jer je u to vreme, kad je Jovan to izgovarao, Hristos ve bio ro en. A šta zna e re i: Ispred mene je? Zna e da je On slavniji i dostojniji poštovanja, nego ja. "Ne mislite da sam samo zbog toga što sam pre Njega došao da propovedam, ja ve i od Njega. Ja sam daleko manji od Njega, i to toliko manji, da nisam dostojan da se ubrojim ni me u Njegove sluge." Na taj na in re iispred mene je izražavaju ono isto što je Matej rekao na druga iji na in: Ja nisam dostojan ni da odrešim remenje na obu i Njegovoj. Da se re i ispred mene je ne odnose na Njegovo ro enje, o igledno je iz onog što je dodato. Da je ovim hteo da govori o Njegovom ro enju, onda bi dodatak: Pre mene beše, bio suvišan. Svi vi, naravno, znate da je potrebno dokazivati nejasne, a ne jasne misli. Ako bi ovde bilo re i o postojanju, onda ne bi bilo nerazumljivo što onaj, koji je pre ro en, mora biti prvi. Me utim, kako Jovan govori o dostojanstvu, s pravom se i bavimo rešenjem

121

nedoumice koja se pojavila. I verovatno su mnogi bili u nedoumici pitaju i se kako to da je Onaj, Koji je kasnije došao, stao napred, tj. da se pokazao kao dostojniji poštovanja? Za takvo pitanje on bez oklevanja navodi uzrok. Uzrok je taj što je Hristos po postojanju pre Jovana. "Hristos nije usled nekog napredovanja iza Sebe ostavio mene koji sam došao pre Njega, i Sam stao napred: On je pre mene, iako je došao posle mene."

Ako je to, re i eš ti, bilo izgovoreno o Hristovom javljanju ljudima i Njegovom proslavljenju me u njima, koje je zatim usledilo, kako to da se o onome, što se još nije okon alo,govori kao o ne emu što je ve bilo? On nije rekao: bi enego beše. Kod drevnih proroka je, me utim, bilo uobi ajeno da o budu im doga ajima govore tako, kao da su se oni ve izvršili. Tako, na primer, govore i o Njegovom ubijanju, Isaija ne kaže da e kao ovca biti vo en na zaklanje, tj. ne govori u budu em vremenu, nego kaže: Kao ovca na zaklanje vo en bi (Is. 53; 7). On se u to vreme još ne beše ovaplotio, ali prorok o budu em doga aju govori kao da se ve desio. Ni David, predizobražavaju i krst, nije rekao: "Proboš e ruke moje i noge", nego Probodoše ruke moje i noge i Razdeliše ode u moju me u sobom i za haljinu moju bacahu kocku (Ps. 21; 17. i 19). Govore i o izdajniku koji se još ne beše ni rodio, on tako e kaže: ovek moga mira, u koga se uzdah, koji je aše hleb moj, podiže na me petu (Ps. 40; 10). Na sli an na in on govori i o onome, što se doga alo na krstu: I dadoše mi za hranu žu , i u že i mojoj napojiše me octom (Ps. 68; 22).

122

4. Ho ete li da nastavim, ili e i ovo biti dovoljno? Ja tako mislim. Istina, mi ovaj odlomak nismo razradili u svoj njegovoj širini, ali smo zato pronikli u njegovu dubinu, a to nije ništa manji trud. Pored toga, strahujemo da e vaša revnost oslabiti ako vas prekomerno zadržimo. Dakle, okon a emo ovo slovo na doli an na in. A koji je to doli anna in? Slavoslovlje kakvo dolikuje Bogu. Me utim, Bogu ne dolikuje samo slavoslovlje na re ima nego, daleko više, slavoslovlje na delima. Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i da proslave Oca vašega Koji je na nebesima, re eno je u Pismu (Mt. 5; 16). I uistinu, vozljubljeni, ne postoji ništa svetlonosnije od dobrog na inaživota. Izražavaju i tu misao, jedan od mudrih kaže: Put je pravedni ki kao svetlo videlo (Pri e Sol. 4; 18). Ono ne svetli samo onima, koji svojim delima upale svetlost, nego i njihove bližnje rukovodi po pravom putu. Nali emo jelej u te svetiljke, da bi se oganj još više podigao i da bi se pokazalo izobilje svetlosti. Taj jelej nema samo sada veliku mo ; u ono vreme kad su još uvek prinošene žrtve, on je u velikoj meri prevazilazio njihovu silu. Milost ho u, a ne žrtve (Os. 6; 6 i Mt. 9; 13), i to je sasvim pravedno. Onaj žrtvenik je bezdušan, dok ovaj ima dušu. Tamo sve, što je položeno na žrtvenik, postaje plen ognja, pretvara se u pepeo i prašinu, u dim koji biva razvejan po vazduhu. Ovde nema ni ega sli nog, a i plodovi su sasvim druga iji. To pokazuje i Pavle. Govore i o bogatstvu ljubavi prema siromašnima kod Korin ana, on kaže: Vršenje ove službe ne popunjava samo sve nedostatke svetih, nego i pobu uje mnoge na obilno zahvaljivanje Bogu… Kroz iskustvo ove službe oni hvale Boga zbog vaše pokornosti ispovedanju evan elja Hristova i

123

zbog prostodušnosti u zajedni arenju s njima i sa svima (2. Kor. 9; 12–14). Vidiš li kako se ljubav prema siromašnima preobražava u zahvalnost i proslavljanje Boga, u usrdne molitve i u vatrenu ljubav onih, kojima je u injeno dobro instvo? Svakoga dana emo, vozljubljeni, prinositi žrtve na taj žrtvenik. Te žrtve su važnije i od molitava, i od postova, i od mnogih drugih dela, ali samo ukoliko se prinose od pravednog dobitka i od takvog truda koji je istod svakog koristoljublja, plja ke i nasilja. Bog prima takve darove, dok one druge, njima suprotne, odbacuje i nenavidi. On ne želi da Ga poštujemo žrtvama od tu e nesre e. Takve žrtve su ne iste i nepotrebne, i pre e razgneviti nego umilostiviti Boga. Zbog toga se svesrdno moramo potruditi da, pod vidom služenja, ne ražalostimo Onoga Kojeg ho emo da poštujemo. Ako je Kain, prinevši Bogu lošije od onoga što je imao, i pri tom nikome ne u inivši nepravdu, ipak bio izložen strašnoj kazni, zar onda naša kazna ne e biti još teža ako Mu prinesemo nešto što smo stekli plja kom i koristoljubljem? Bog nam je ovu zapovest?? i dao zato da bismo bližnjeg ljubili a ne mu ili. Onaj pak koji uzima od drugog pa zatim daje drugom, ne ljubi nego vre a i pokazuje krajnju nepravednost. Kao što se iz kamena ne može iscediti jelej, tako ni iz kamenosrdnog ne može pote i ovekoljublje. Stoga se nemojte brinuti samo o tome da date ubogima, nego i o tome da to ne bude plja kanje od drugih. Ukoliko se budemo tako brižljivo ponašali, onda emo se, po blagodati Božijoj, i od Boga udostojiti velikog ovekoljublja,pomilovanja i oproštaja u svemu, u emu smo sagrešili tokom dugog vremena, i izbavi emo se ognjene reke, iz koje neka svi mi budemo istrgnuti, i neka zadobijemo Carstvo

124

nebesko, blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista kroz Kojeg i sa Kojim neka je slava Ocu sa Svetim Duhom u vekove vekova. Amin.

125

BESEDA ETRNAESTA

I od puno e Njegove mi svi primismo, i blagodat na blagodat (Jn. 1; 16)

1. Razrešavaju i nedoumicu onih koji su rasu ivali zbog ega je Hristos, iako je po eo da propoveda posle Jovana,

stao ispred i proslavio se više od njega, Jovan je, kao što smo nedavno rekli, dodao: Pre mene beše. To je jedan razlog. Evan elista iznosi i drugi, koji je izre en (u Evan elju): Od puno e Njegove mi svi primismo, i blagodat na blagodat (st. 16). Zatim navodi još jedan razlog. Koji? Jer se Zakon dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista (st. 17). Šta zna e, re i eš ti, ove re i: Od puno e Njegove mi svi primismo? Trebalo bi da svoju re usmerimo upravo ka tome. Njegovi darovi, kaže Evan elista, nisu pozajmljeni: On je sam izvor i sam koren svih blaga – samosušti život, samobitna svetlost, samosavršena istina. On to mnoštvo blaga ne zadržava u Sebi Samom, nego ga izliva i na sve ostale; izlivaju i ga u izobilju, Sam svagda ostaje pun; oboga uju i druge, On Sam se ni u emu ne umanjuje; svagda izlivaju i i dele i ta blaga, ostaje u istom savršenstvu. A to, što ja imam u sebi, kaže Jovan, to je pozajmljeno, jer ja sam to dobio od Drugoga. To je nešto malo od svega, i li i na oskudnu kapljicu u pore enju s neizrecivom pu inom i morem bez obala. Bolje re eno, ni ovo podobije ne može da izobrazi ono što se trudimo da iskažemo: izdvoj iz mora kapljicu, i more se samim tim umanjuje, iako je to umanjenje neprimetno. To se, me utim,

126

ne može re i za ovaj izvor: ma koliko da ga iscrpljujemo, on se niukoliko ne smanjuje. Naveš emo još jedno pore enje, koje je tako e slabo i ne uspeva da izrazi ono što pokušavamo da kažemo, ali e nas ipak, bolje nego ovo prvo, dovesti do izložene misli. Zamislimo izvor ognja, sa kojeg se može zapaliti hiljada, dve ili tri hiljade svetiljki. Zar sam oganj, i nakon što svoju silu prenese na tolike svetiljke, ne zadržava jednu te istu punotu? To je svima poznato. Ako se u deljivim telima, koja se umanjuju oduzimanjem estica, nalazi nešto takvo što se, i posle prenošenja svoje sile drugim telima, niukoliko ne umanjuje, onda se to u daleko ve oj meri mora nalaziti u bestelesnoj i besmrtnoj sili. Ako je ono o emu ovde govorimo (tj. oganj) i suština i telo, ako se i deli i ne deli, onda u pogledu sile koja poti e od bestelesne suštine daleko manje možemo da sumnjamo da ona nije izložena ni emu sli nom.

Zbog toga Jovan i kaže: Od puno e Njegove mi svi primismo, i svoje svedo enje sjedinjuje sa Krstiteljevim (svedo enjem). Re i: I od puno e Njegove mi svi primismo ne pripadaju Prete i nego Hristovom u eniku. Evo šta zna ete re i: nemojte misliti da mi, kao ljudi koji su mnogo vremena proveli s Njim i s Njim delili trpezu, svedo imosamo zbog blagodarnosti. Evo, ak je i Jovan, ovek koji Ga ranije nije video i koji nije boravio kraj Njega, a video Ga je zajedno sa ostalima tek u ono vreme kad Ga je krstio, uskliknuo: Pre mene beše i time je sve rekao. Me utim, svi mi – dvanaest, tri stotine, pet stotina, tri, pet i desetine hiljada Jevreja i uopšte, vascelo mnoštvo veruju ih i tadašnjeg, i sadašnjeg, i budu eg vremena, dobili smo od

127

Njegove punote. Šta smo dobili? Blagodat na blagodat. Kakvu blagodat umesto kakve blagodati? Novu umesto stare. Sli no kao što je postojala pravda i pravda, (po pravdi zakona besprekoran – Filiplj. 3; 6), vera i vera (iz vere u veru – Rim. 1; 17), usinovljenje i usinovljenje (njihovo usinovljenje – Rim. 9; 4), slava i slava (kad je slavno ono što prestaje, mnogo e više biti u slavi ovo što ostaje – 2. Kor. 3; 11), zakon i zakon (zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodi me – Rim. 8; 2), služenje i služenje (njihovo služenje, re eno je – 2. Kor. 3; 7–8, a na drugom mestu: Duhom Božijim služimo – Filiplj. 3; 3), zavet i zavet (u ini u s domom Izrailjevim i domom Judinim novi zavet, ne kao onaj zavet koji u inih s o evima njihovim – Jer. 31; 31–32), osve enje i osve enje, krštenje i krštenje, žrtva i žrtva, hram i hram, obrezanje i obrezanje – tako postoji i blagodat i blagodat. Ovde su, me utim, obrasci jedno, a istina drugo. I jedno i drugo ima isto ime, ali ne i isto zna enje. I na otiscima i na izobraženjima (slikama) ovekom se naziva i ono (figura) što je naslikano crnom, i

ono što je naslikano belom bojom, kao i ono što ima svoje sopstvene boje. I statua, bez obzira da li je glinena ili kamena, podjednako se naziva statuom. Me utim, jedno je obraz (obli je) a drugo istina.

2. Prema tome, na osnovu sli nosti imena ne smeš zaklju ivati o istovetnosti stvari, kao ni o njihovoj razlici. Ako je postojao obraz, on nije bio tu istini. Me utim, kako je u sebi sadržao samo senku, on je bio niži od istine. Kakva je razlika me u svim ovim navedenim pojmovima? Ho ete li da se posvetimo tuma enju jednog ili dva navedena pojma?

128

Tako ete razumeti i ostale, i svi emo videti da su jedni bili lekcije za decu, a drugi za snažne i odrasle ljude, da su jedni bili dati kao zakon samo za ljude, a drugi kao da su dati za angele. Odakle da po nemo? Ho ete li da po nemo od samog usinovljenja? Dakle, kakva je razlika izme ustarozavetnog i novozavetnog usinovljenja? Ono prvo je bilo ast na re ima, a ovo drugo i na delu. O onome je re eno:

Bogovi ste i sinovi Višnjeg svi (Ps. 58; 6), a o ovome: Koji se od Boga rodiše (Jn. 1; 13). Kako i na koji na in? U kupelji ve nobi a i obnovljenja Duha Svetoga. Oni su, i pored imena sinova, imali duh ropstva; iako su bili po astvovani tim imenom, ostali su robovi. Mi smo oslobo eni, tako da smo tu po ast dobili ne samo po imenu nego i u stvarnosti. Ukazuju i na to, Pavle je govorio: ne primiste duha ropstva da se opet bojite, nego primiste Duha usinovljenja, kojim vi emo: Avva, O e! (Rim. 8; 15). Mi se nazivamo sinovima kao oni koji su ro eni sviše i koji su, da tako kažemo, presazdani. Ako bi pak neko hteo da upozna starozavetni i novozavetni na in osve enja, video bi da i tu postoji razlika. Stari su se tim imenom (tj. imenom svetih) nazivali ukoliko nisu služili idolima, ako nisu bludni ili i ako nisu inili preljubu. Mi, me utim, ne postajemo sveti samo kroz uzdržanje od tih poroka, nego i kroz zadobijanje najviših savršenstava. Taj dar najpre dobijamo samim nailaskom Duha Svetoga, a zatim i sopstvenim životom, koji je daleko uzvišeniji od jevrejskog. A da te re i nisu samohvalisanje, saslušaj šta je re eno onima: "Ne gatajte, i ne vodite decu svoju kroz oganj, jer ste sveti narod" (v. 5. Mojs. 18; 10–12). Njihova svetost se na taj na in sastojala u udaljavanju od paganskih (neznaboža kih) obi aja. Kod nas,

129

me utim, nije tako: Da bude sveta, re eno je, i telom i duhom (v. 1. Kor. 7; 34). Starajte se da imate mir sa svima i svetost bez koje niko ne e videti Gospoda (Jevr. 12; 14). Tvore i svetinju u strahu Božijem (2. Kor. 7; 1). Zavisno od toga na koga se primenjuje, re sveti ne izražava uvek jednu istu misao. Mi kažemo da je i Bog svet, ali ne onako, kao što smo sveti mi. Vidi šta kaže prorok, saslušavši glas koji je dolazio od serafima: Pogiboh, jer sam ovek ne istih usana, i živim usred naroda ne istih usana (Is. 6; 5), iako je ovaj prorok bio svet i ist. Me utim, ukoliko o svojoj svetosti sudimo po višnjem obrascu, onda se pokazuje da smo ne isti. Sveti su angeli i arhangeli, sveti su serafimi i heruvimi. Me utim, postoji razlika izme u naše i svetosti višnjih sila. Mogao bih da ispitam i sve preostale pojmove, ali vidim da se beseda ve isuviše odužila. Zbog toga u,ostavivši dalje ispitivanje, prepustiti vama samima da rasudite o ostalim predmetima. Vi biste kod ku e mogli da ih uporedite i da uo ite razliku me u njima, i da na sli an na inispitate i sve ostalo. Kaži mudrome, i bi e još mudriji (Pri eSol. 9; 9). Na taj na in ete vi okon ati ono što smo mi zapo eli. Sada pak moramo da se vratimo pre ašnjem redosledu ove besede.

Rekavši da od puno e Njegove svi primismo, Evan elista dodaje: blagodat umesto blagodati i time pokazuje da se i Jevreji spasavaju blagoda u "Nisam vas izabrao radi vašeg umnoženja, nego radi vaših otaca", kaže Bog. Ako od Boga nisu izabrani po svojoj zasluzi, onda je o igledno da su tu po ast dobili po blagodati. I svi mi smo spaseni blagoda u,ali ne kao oni, i ne u tom, nego u daleko važnijem i

130

uzvišenijem stepenu. Na taj na in, ni naša blagodat nije takva. Nama nije darovano samo opraštanje grehova (to nam je zajedni ko s njima jer svi sagrešiše – Rim. 3; 23), nego i opravdanje, i osve enje, i usinovljenje, i blagodat Duha koja je daleko svetlonosnija i izobilnija. Kroz tu blagodat smo postali vozljubljeni od Boga, ali ne kao sluge (robovi), nego kao eda i prijatelji. Zbog toga je i re eno: blagodat umesto blagodati. Delo blagodati bio je i domostroj pod Zakonom, pa ak i samo naše postanje iz nebi a. Za kakve smo prethodne zasluge mogli da dobijemo tu nagradu, kada nas uopšte nije ni bilo? To se dogodilo zbog toga što nam Bog u svakom slu aju prethodi Svojim dobro instvima. I ne samo naše postanje iz nebi a nego i momentalno, neposredno nakon postanja, pou avanje o tome šta treba a šta ne treba initi, polaganje tog zakona u samu našu prirodu i

ukorenjivanje u nas nepotkupljivog suda savesti – sve su to dela najve e blagodati i neizrecivog ovekoljublja. Delo blagodati je i njegovo obnavljanje (tj. obnavljanje ovog zakona), nakon (njegovog) izopa enja, kroz pisani zakon. Trebalo bi da oni, koji prestupe jednom datu zapovest, budu izloženi kaznama i mu enjima. To, me utim, nije u injeno:opet je usledilo ispravljanje, i opet je darovan oproštaj, ali ne po pravu nego po milosti i blagodati. A da je to uistinu bilo po milosti i blagodati, saslušaj šta kaže David: inimilostinju Gospod, i sud svima onepravdovanima. Kazao je puteve Svoje Mojseju, sinovima Izrailjevim volju Svoju (Ps. 102; 6–7), kao i na drugom mestu: Dobar je i pravedan Gospod, zato e zakon postaviti onima koji greše na putu (Ps. 24; 8).

131

3. Dobijanje zakona je, dakle, delo milosti, saose anja i blagodati. Zbog toga Evan elista, govore i blagodat umesto blagodati, dodavanjem slede ih re i još snažnije pokazuje veli inu darova: Jer se Zakon dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista. Vidite li kako Jovan Krstitelj i u enik Hristov (tj. Jovan Evan elista) postepeno uznose slušaoce ka sve uzvišenijem razumevanju, pripremivši ih za to jednostavnijim mislima? Upore uju i sa sobom Onoga, Koji neuporedivo sve prevazilazi, Jovan Krstitelj time ukazuje na Njegovo prevashodstvo, zbog ega kaže: Ispred mene je, a zatim dodaje: jer pre mene beše. Evan elista iskazuje mnogo više od njega (Krstitelja), iako je i to još uvek daleko ispod dostojanstva Jedinorodnog Sina. Evan elista ga ne poredi sa Jovanom, nego sa nekim koga su Jevreji mnogo više poštovali, i pri tom mislim na Mojseja. Jer se Zakon, kaže, dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista. Zapazi njegovu razboritost. On ne poredi li nosti, nego dela. Pošto je ukazano da dela jednog prevazilaze dela drugog, ak bi i neblagodarni nužno morali da prihvate takvo u enje i uveravanje o Hristu. Kada svedo e sama dela, koja su takva da se u pogledu njih ni najmanje ne može sumnjati niti u pristrasnost, niti u neprijateljstvo prema bilo kome, onda to predstavlja neoboriv dokaz ak i za nedobronamerne ljude. Zbog toga je svedo enje takvih dela van svake sumnje. Pogledaj i to, kakvo pore enje pravi Evan elista, u inivši ga razumljivim ak i za slabe ljude. On prevashodstvo (blagodati nad

zakonom) ne opisuje re ima, nego tako što razliku me unjima izražava samim njihovim imenovanjem, suprotstavljaju i zakonu blagodat i istinu, a re ima dade se

132

re postade. Izme u jednog i drugog postoji velika razlika. Dade se – taj izraz se odnosi na služitelja, koji je zakon primio od drugoga i predao ga onima, za koje mu je zapove eno da im preda. Postade blagodat i istina – time se izobražava Car, Koji Svojom vlaš u oprašta sve grehe i deli Svoje darove. Zbog toga je Gospod i govorio: Opraštaju ti se gresi tvoji i Da znate da vlast ima Sin ove iji na zemlji opraštati grehe, re e uzetome: Tebi govorim, uzmi odar svoj i idi domu svome (Mk. 2; 10–11). Vidiš li kako kroz Njega proishodi blagodat? Zapazi to isto i u pogledu istine. Na blagodat ukazuje i ta okolnost, i doga aj sa razbojnikom, i dar krštenja, i blagodat Duha koja se daje kroz Njega, i mnogo toga drugog. Istinu emo pak jasnije razumeti ako prou imo (pra)obraze. Domostroj koji je trebalo da se izvrši u Novom Zavetu unapred je nagovešten kroz praobraze, a Hristos ga je izvršio Svojim dolaskom. Razmotrimo, dakle, neke od tih obraza (obli ja, slika), jer je nemogu e da u sadašnje vreme istražimo svaki od njih. Kada izu ite neke, koje vam ovde predstavim, onda ete na osnovu njih razumeti i ostale. Ho ete li da po nemo od samih stradanja? Šta govori praobraz? Uzmite jagnje i prinesite ga na žrtvu, kao što je naredio i zapovedio Gospod (v. 2. Mojs. 12). Me utim, Hristos nije to u inio; On to nije zapovedio, nego je On Sam postao kao jagnje i Samoga Sebe prineo Ocu kao dar i žrtvu.

4. Pogledaj kakvi su još (pra)obrazi dati kroz Mojseja, dok se istina izvršila kroz Isusa Hrista. U vreme kada su Amali ani napali Jevreje na Sinajskoj gori, Mojsejeve ruke bile su raširene, a pridržavali su ih Aron i Or, stoje i jedan s

133

jedne, a drugi sa druge strane. Hristos je Sam držao Svoje ruke raširene na krstu. Razumeš li sada kako je bio dat praobraz, a kako se izvršila istina? Zakon je, pored toga, govorio: Proklet da je koji ne bi ostao na re ima ovog zakona, i tvorio ih (5. Mojs. 27; 26). A šta kaže blagodat? Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja u vas odmoriti (Mt. 11; 28). Evo šta kaže Pavle: Hristos nas je iskupio od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo (Gal. 3; 13). Pošto smo dobili toliku blagodat i istinu, ne emo, usled same veli ine dara, postati nemarni. Ukoliko smo udostojeni ve e po asti, utoliko smo više dužni da uzrastamo u vrlini. Onaj, ko nije mnogo oblagoda en, ne pokazuje ni veliku revnost prema sebi, tako da ne zaslužuje ni veliku osudu. Onaj, me utim, koji je uzdignut na najviši stepen po asti, a u sebi pokazuje niske osobine i ponižavaju a dela, zaslužuje daleko ve u kaznu. Neka ne da Bog da to bilo kad pomislim o vama. Uzdamo se u Gospoda, da su se vaše duše uznele na nebesa, da su se odrešile od zemlje i da se vi, iako ste u svetu, niste predali svetovnim strastima. I pored takvog mog uverenja, ne prestajemo da vam savetujemo jedno isto. I tokom telesnih borbi svi posmatra i ube uju borce da ne padaju, da ne leže ni ice,nego da budu krepki i da se održe na nogama. Oni, me utim,koji i pored tih saveta ne mogu da ustanu jednom za svagda bivaju lišeni pobede i, kao nesposobni za podvig, s prezirom ostaju u takvom položaju. Ovde, me utim, možemo da o ekujemo nešto dobro, ne samo od vas koji ste budni, nego i od onih koji su pali, samo ukoliko požele da se isprave. Zbog toga mi i inimo sve ovo, i molimo, i dosa ujemo, i prekorevamo, i pohvaljujemo, samo da bismo ustrojili vaše

134

spasenje. Nemojte se stoga srditi zbog naših estih saveta da vodite vrlinski život. Mi ne govorimo kao oni koji osu ujuvašu lenjost, nego kao oni koji u pogledu vas gaje najve enade. Pored toga, ono što je do sada re eno i ono što e tek biti iskazano, ne ti e se samo vas, nego i nas koji govorimo. I nama samima je potrebna takva pouka, i mada sami govorimo, ništa nas ne spre ava da te re i uputimo i nama. Susrevši krivoga za greh, beseda ga popravlja; onoga pak koji ne u estvuje u grehu i koji je slobodan od njega, odvodi još dalje. Ni mi, naravno, nismo isti od sagrešenja. Prema tome, le enje je isto za sve, i lekovi se svima nude. Iscelenje, me utim, nije isto za sve i srazmerno je sa voljom onoga koji se njime koristi. Onaj, ko lekove koristi kako bi trebalo, ima i koristi od le enja a onaj, ko lekove ne polaže na ranu, samo poja ava zlo u sebi i upravlja ga ka najnesre nijimposledicama. Prema tome, ne emo se srditi kad nas le e,iako bi nam lekovi mogli izazvati gorke patnje, jer e oni (lekovi) na kraju doneti najsla i plod. Sve emo u initi da o iš eni od rana i ozleda koje je na duši na inio greh pre emo u budu i vek, da se udostojimo da gledamo lice Hristovo, i da ne budemo prepušteni surovim i osvetni kim silama, nego onima koje nas mogu uvesti u nebesko nasle e,priugotovljeno onima koji Ga ljube. Neka sve to i dobijemo blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.

135

BESEDA PETNAESTA

Boga niko nije video nikad; Jedinorodni Sin, Koji je u naru ju Oca, On Ga objavi (Jn. 1; 18).

1. Bog ne želi da mi samo slušamo re i i imena koja se pominju u Pismu, nego želi da ih i razumemo. Zbog toga je blaženi David mnoge od svojih psalama napisao ovako: Otvori o i moje i shvati u udesa Tvoja u zakonu Tvome (Ps. 118; 18). Posle njega je njegov sin, koji je zauzeo njegovo mesto, pou avao da za mudroš u treba tragati više nego za srebrom i sticati je više nego zlato. Gospod je Jevrejima savetovao da izu avaju Pismo i time nas još više podstakao da ga istražujemo. On nije govorio u tom smislu da emo, im pro itamo Pismo, mo i odjednom i da ga razumemo. Niko, naravno, ne e ispitivati ono što je u blizini i na dohvat ruke, nego ono što ostaje u senci i što se može otkriti tek nakon dugog traganja. Pismo se zbog toga i naziva tajnom riznicom, kako bi nas pobudilo da ga istražujemo. To nam se savetuje stoga, da re ima Pisma ne bismo pristupali prosto i slu ajno, nego veoma obazrivo: onaj ko bez rasu ivanja po ne da sluša šta se u njemu govori i ko sve bude prihvatao doslovno, onako kako je i re eno, mogao bi da o Bogu pretpostavi mnoge nedoli nosti. Mogao bi da dopusti i da je Bog ovek, i da se sastoji od bakra, i da se gnevi i srdi, kao i još mnogo r avih misli. Me utim, ukoliko neko pronikne u dubinu smisla, izbe i e svaku sli nunedoli nost. Eto, i u odlomku koji danas itamo, kaže se da Bog ima naru je, a što je svojstveno telima. Niko, me utim, ne e biti toliko glup da bestelesnog smatra za telo. Da bismo

136

sve to razumeli u duhovnom smislu i kako dolikuje, iscrpnije emo ispitati ovo mesto. Boga niko nije video nikad. Kojim

je putem Evan elista došao do toga? Nakon što je pokazao preimu stvo darova Hristovih, koje je takvo da se izme unjega i darova koje je preneo Mojsej nalazi neizmerna razdaljina, on ho e da ukaže i na dovoljan razlog za toliku razliku me u njima. Mojsej je, kao sluga, služio nižim delima, dok nam je Hristos kao Vladika, Car i Carev Sin doneo neuporedivo uzvišenije darove, budu i da svagda sapostoji sa Ocem i da Ga stalno gleda. Zbog toga je Evan elista i dodao: Boga niko nije video nikad. Šta da kažemo na re i gromoglasnog Isaije? Videh Gospoda gde sedi na prestolu visoku i uzdignutu (Is. 6; 1). Šta da kažemo na svedo enje samog Jovana o tome da je Isaija to rekao onda, kada je video slavu Božiju (v. Jn. 12; 41)? Šta da kažemo na Jezekiljeve re i? On je video Boga kako sedi na heruvimima. Šta zatim da kažemo na Danilove re i, jer i on kaže: Starac dana sede… (Dan. 7; 9). A šta da kažemo na re i Mojsejeve: Pokaži mi slavu Svoju (2. Mojs. 18)? Jakov je ak i ime dobio od Njega, jer ga je nazvao Izrailjem. Izrailj, naime, zna i onaj koji je Boga video. Boga su videli i drugi. Zbog ega je onda Jovan rekao: Boga niko nije video nikad? On pokazuje da je sve to bilo delo snisho enja, a ne vi enje same božanske suštine. Da su videli samu suštinu Božiju, onda je ne bi vi ali na razli ite na ine, jer je ona prosta, bezobli na, nesložena i neopisiva: ne stoji, ne sedi, ne hoda. Sve je to svojstveno samo telima. To, kako Bog postoji, zna jedino On Sam i Bog Otac je to oglasio kroz jednog od proroka: Govori u prorocima, vi enja uumnožiti, i u rukama proro kim upodobih se (Os. 12; 10 –

137

prema tekstu Septuaginte i prema crkvenoslovenskom prevodu), odnosno, Ja sam sišao i javio se, ali ne onim što Ja jesam. Kako je trebalo da nam se Sin javi u stvarnom telu, On je od po etka pripremao ljude za sozercavanje suštastva Božijeg, onoliko koliko je njima bilo mogu e da ga vide. Ono, me utim, što je Bog Sam u Sebi, ne samo da nisu videli proroci, nego ni angeli i arhangeli. Ako bi ih ti upitao o tome, kao odgovor ne bi uo ništa što se odnosi na suštinu nego samo pojanje: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, me u ljudima dobra volja (Lk. 2; 14). Ako bi poželeo da o tome nešto doznaš od heruvima i serafima, za uo bi samo tajinstvenu trisvetu pesmu, i to da su nebo i zemlja puni slave Njegove (Is. 6; 2). Ako bi se s tim pitanjem obratio još višim silama, ništa ne bi doznao osim toga da one imaju samo jedno delo – da hvale Boga. Hvalite Ga, re eno je, sve sile Njegove (Ps. 148; 2). Dakle, Samog Boga Oca vide jedino Sin i Sveti Duh. Kako bi uopšte neko stvoreno bi e,ma kakvo da je ono, i moglo da vidi Nestvorenog! Ako ne možemo jasno da vidimo ni neku bestelesnu silu, tako estvorenu, a što se mnogo puta pokazalo u slu aju angela, onda utoliko pre ne možemo da vidimo nestvoreno i bestelesno suštastvo. Zbog toga Pavle i kaže: Koga niko od ljudi ne vide niti može videti (1. Tim. 6; 16). Da li to preimu stvo pripada samo Ocu, ali ne i Sinu? Ne, ono tako e pripada i Sinu. A da pripada i Sinu, saslušaj šta kaže Pavle, koji to potvr uje i kaže: Koji je ikona Boga nevidljivoga (Kol. 1; 15). Kao ikona Nevidljivoga, On je i Sam nevidljiv, ina e ne bi bio ikona. Nemoj da se udiš što Pavle na drugom mestu kaže: Bog se javi u telu (1. Tim. 3; 16). To javljanje se izvršilo u telu, a ne po suštini. Da je On

138

nevidljiv ne samo za ljude nego i za nebeske sile, ponovo potvr uje Pavle. Nakon što je rekao: Bog se javi u telu, dodaje: i pokaza se angelima (1. Tim. 3; 16).

2. Na taj na in se i angelima pokazao onda, kada se obukao u telo. Pre toga Ga ni oni nisu videli, jer je i za njih Njegova suština nevidljiva. Kako je onda, re i ete vi, Hristos rekao: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih, jer vam kažem da angeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca Moga nebeskog (Mt. 18; 10). Šta to zna i? Zar Bog ima lice i zar Se ograni ava nebesima? Neka niko ne bude u toj meri lišen uma da bi to tvrdio! U kom je smislu to re eno? U onom istom u kojem i Blaženi isti srcem, jer e Boga videti (Mt. 5; 8). Ovde se govori o vi enju kakvo je nama mogu e, o vi enju umom i o bogomisliju. Na taj na in se i za angele može re i da oni po svojoj istoj i budnoj prirodi ništa drugo ne sozercavaju osim Boga. Zbog toga i Sam Gospod kaže: Niko ne zna Oca do Sin (Mt. 11; 27). Šta to zna i? Zar mi živimo u neznanju o Njemu? Ne. To zna i da niko ne zna Oca tako, kako Ga zna Sin. I ranije su Ga mnogi videli, u onoj meri (vi enja) koja je za njih bila dostupna, ali božansku suštinu niko nije video. Tako i sada, svi mi znamo za Boga. Me utim, kakav je On po Svojoj suštini – to ne zna niko osim Onog, Koji je Od Njega ro en. On ovde znanjem naziva ta no sozercanje i poimanje, i to onakvo, kakvo ima Otac o Sinu: kao što Otac poznaje Mene i Ja Oca (Jn. 10; 15).

Pogledaj s kakvom to punotom izražava Evan elista.Rekavši: Boga niko nije video nikad, on nakon toga nije

139

rekao: "Sin koji Ga je video, On Ga objavi", nego iznosi nešto što je još potpunije od vi enja, odnosno: Koji je u naru ju Oca, budu i da obitavanje u naru ju ozna avadaleko više nego vi enje. Onaj ko jednostavno vidi, još uvek nema pouzdano poznanje o vi enom predmetu. Me utim,onaj ko prebiva u naru ju, ima potpuno poznanje. Dakle, ako Oca niko ne zna osim Sina, onda ti, kad to uješ, nemoj da pomisliš da Sin, iako Oca zna savršenije nego drugi, ipak ne zna kakav je On Sam po Sebi. Evan elista je upravo zbog toga i rekao da je Sin u naru ju O evom. I Sam Hristos obznanjuje da On zna Oca onoliko, koliko i Otac zna Sina. Dakle, onoga ko po ne da protivure i, upitaj: zna li Otac Sina? On e, ukoliko nije sišao s uma, svakako odgovoriti: da. Mi emo zatim upitati: ima li Otac potpuno znanje o Sinu i vidi li šta je Sin? Protivnik e se, naravno, i s tim saglasiti. Odatle izvedi i zaklju ak o potpunom znanju Sina o Ocu. Sam Sin je rekao: Kao što Otac poznaje Mene, i Ja poznajem Oca (Jn. 10; 15) i Ne da je ko video Oca, osim Onoga Koji je od Boga; On je video Oca (Jn. 6; 46). Zbog toga je, kao što sam rekao, Evan elista pomenuo naru je, i tom jednom re ju sve nam je objasnio: i srodstvo, i jedinstvo suštine, i nerazdeljivo znanje, i jednakost vlasti. Osim toga, Otac u Svom naru ju ne bi mogao da ima nijedno drugo bi e; ni Sin se, da je sluga i jedan od mnogih, ne bi odvažio da obitava u naru ju Vladike. To je svojstveno samo istinskom Sinu, Koji ima veliku odvažnost pred Svojim Roditeljem i Koji u Sebi nema ni ega manje nego On. Ho ešli da doznaš za ve nost Sina? Saslušaj šta Mojsej govori o Ocu. Upitavši Ga šta da odgovori Egip anima ukoliko budu pitali ko ga je poslao, dobio je zapovest da kaže: Poslao me

140

Onaj Koji jeste (2. Mojs. 3; 14). Onaj Koji jeste ozna avapostojano bi e, bi e bezna alno (bespo etno), bi e u pravom i istinskom smislu te re i. To isto ozna ava i izraz u po etkubeše, koji ozna ava postojano bi e. Taj izraz Jovan na ovom mestu koristi da bi ozna io da Sin bespo etno i ve no postoji u naru ju O evom. A da ti, zbog zajedni kog imenovanja, ne bi pomislio da je On samo jedan od onih koji su postali sinovi po blagodati, ovde je dopisan lan (?), koji Ga i razlikuje od sinova po blagodati. Ako ti ni to nije dovoljno, i ako se još uvek priklanjaš dole, saslušaj imenovanje koje je Sinu svojstvenije: Jedinorodni. Ako i posle toga gledaš naniže, ne u odbiti da za Boga upotrebim ljudski izraz – pri tom mislim na naru je, samo da ti ne bi zamišljao ništa unižavaju e. Da li sagledavaš promisao i ovekoljublje našeg Vladike? Bog dopušta da na Njega primenimo nedostojne re i, samo da bi ti na taj na in otvorio o i i pomislio na nešto veliko i uzvišeno, a ti i dalje ostaješ dole? Najzad, reci mi zašto se ovde pominje naru je, kao grub i telesni pojam? Da li zato, da bismo Boga zamišljali kao telo? Ne, nipošto, kažeš ti. Zbog ega onda? Ako on ne izražava niti istinitost Sina, niti to da je Bog telo, onda je taj izraz naba en uzaludno i bez ikakve potrebe. Zašto? Ne u prestati da te ispitujem o tome. Zar nije o igledno, da je taj izraz upotrebljen zato, da bismo posredstvom njega shvatili da je On uistinu Jedinorodni Sin i da je save an Ocu? On Ga objavi. Šta je On objavio? Da je Bog jedan? To su estogovorili i proroci, to je esto usklikivao Mojsej: Gospod je Bog naš jedini Gospod (5. Mojs. 6; 4), kao i Isaija: Pre Mene nije bilo Boga niti e ga posle Mene biti (Is. 43; 10).

141

3. Šta još doznajemo od Sina, kao od Onog Koji je u naru juOca? Šta doznajemo od Jedinorodnog? Kao prvo, da upravo to ini Njegovu dejstvenu (delatnu) silu. Zatim smo dobili jasnije u enje i poznanje o tome da je Bog Duh i da oni, koji Mu se klanjaju, treba da se klanjaju duhom i istinom; pored toga, uli smo da je nemogu e videti Boga i da Njega ne zna niko osim Sina, i da je On Otac istinskog Jedinorodnog. Tako e i sve ostalo, što se o Njemu pripoveda. Sama re :objavi ukazuje na jasnije i o iglednije u enje, koje nije predato samo Jevrejima nego itavoj vaseljeni. Dakle, objavljivanje ovde ozna ava osobitu jasnost u enja. Zbog toga se On i naziva Logosom i Angelom Velikog saveta. Ako smo udostojeni uzvišenijeg i savršenijeg u enja, nakon što nam Bog u poslednja vremena nije govorio samo kroz proroke nego i kroz Jedinorodnog Sina, onda smo i mi dužni da pokažemo uzvišeniji život, dostojan takve po asti. Kao što On snishodi ka nama dotle da ho e da sa nama besedi, i to ne posredstvom slugu nego neposredno, onda bi s naše strane bilo nedoli no da u sebi ne pokažemo ništa bolje od pre ašnjih vremena. Jevreji su za u itelja imali Mojseja, a mi samog Vladiku Mojsejevog. Pokaza emo, dakle, mudroljublje dostojno te po asti, i ne emo imati ništa zajedni ko sa zemljom. On nam je radi toga i doneo u enje sviše, sa nebesa, da bismo tamo uzneli svoju misao i da bismo, srazmerno svojim snagama, podražavali svog U itelja. Kako da mi podražavamo Hrista, re i eš ti. inisve za opšte (zajedni ko) dobro i ne traži svoje. Jer i Hristos ne ugodi Sebi, nego kao što je napisano: ruženja onih koji ruže tebe padoše na mene (Rim. 15; 3). Neka niko ne traži svoje. I neka, traže i svoje, svaki ima u vidu bližnjeg. Što je

142

naše, to je i njihovo. Tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a pojedina no udi smo jedni drugima, re eno je u Pismu (Rim. 12; 5). U odnosu jednog prema drugom ne emo biti kao da smo razdeljeni. Neka niko ne kaže: taj i taj mi nije prijatelj, taj i taj mi nije ro ak, ili nije mi sused; ja nemam ništa zajedni ko s njim; kako da mu pri em; kako da zapo nemrazgovor? Ako ti on i nije ro ak, ak i ako ti nije prijatelj – on je svejedno ovek, ima istu prirodu kao ti, ima jednog Vladiku, on je tvoj saslužitelj i sažitelj, jer živi u istom svetu u kojem i ti. Ako, pored toga, drži i jednu veru, onda je on deo tvoga tela. Koje prijateljstvo može da stvori takvo jedinstvo, kao srodstvo po veri? Mi ne emo ispoljavati onu bliskost i opštenje kakve me usobno imaju prijatelji s prijateljima, nego onu (bliskost i opštenje) kakve me usobnoimaju telesni udovi. Niko i nikad ne e na i prijateljstvo i opštenje koje bi bilo uzvišenije od ovog. Ti ne možeš da kažeš: otkud sam ja blizak i povezan s tim i tim, kao što to ne možeš da kažeš ni za svog brata, jer bi to bilo smešno. Svi mi se krstismo u jedno telo (1. Kor. 12; 13). Zašto u jedno telo? Zato da se ne bismo delili, nego da bismo uzajamnom saglasnoš u i prijateljstvom o uvali povezanost celog tela. Ne emo, dakle, prezirati jedni druge, da ne bismo prezreli same sebe, jer je re eno: Nikada niko ne omrznu na svoje telo, nego ga hrani i neguje (Ef. 5; 29). Bog nam je zbog toga dao jedan dom – ovaj svet, i sve podjednako podelio: za sve je zažegao jedno sunce i raširio jedan krov, a to je nebo. Ustrojio nam je jednu trpezu – zemlju, a dao nam je i drugu (trpezu), koja je daleko važnija od ove prve, ali je tako ezajedni ka. Sau esnici u Tajinstvu znaju o emu govorim. Svima nam je dao jedan zajedni ki na in duhovnog ro enja,

143

svi mi imamo zajedni ku otaxbinu na nebesima, svi mi pijemo iz jedne aše. Ni bogatašu nije dao ništa više ni dragocenije, niti je siromahu dao nešto manje i bezvrednije, nego je sve podjednako prizvao. Podjednako je podelio kako duhovna, tako i telesna blaga. Odakle poti e takva nejednakost u životu? Od koristoljublja i nadmenosti bogatih. Bra o, neka ubudu e ne bude tako. Budu i da svi mi imamo nešto zajedni ko i najneophodnije, što nas sjedinjuje u jedno, ne emo se deliti zbog ovozemaljskih i ništavnih dela, pod kojima podrazumevam bogatstvo, siromaštvo, telesno srodstvo, neprijateljstvo, prijateljstvo. Sve je to senka, pa je ak i ništavnije od senke za one, koji su povezani lancima uzvišene ljubavi. Sa uva emo te lance nepokidanima, i nikakav zao duh ne može prodreti me u nas da bi razrušio to jedinstvo. Neka ono bude u svima nama, blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Kojega i sa Kojim neka je slava Ocu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

144

BESEDA ŠESNAESTA

I ovo je svedo anstvo Jovanovo, kada poslaše Judejci (Jevreji) iz Jerusalima sveštenike i levite da ga zapitaju: ko si ti (Jn. 1; 19).

1. Zavist je opasna strast, vozljubljeni. Opasna je i pogibeljna za same zavidljivce, a ne za one kojima zavide. Ona najpre njima samima nanosi štetu i uzrokuje propast, kao neki smrtonosni otrov koji se ugnezdio u njihovoj duši. A ako ona nekad naškodi i onima, kojima zavide, onda je ta šteta mala i bezna ajna. Pored toga, ona im donosi korist koja je daleko zna ajnija nego taj gubitak. Tako se ne doga a samo sa zaviš u, nego i sa svim ostalim strastima. Ne biva ošte en onaj koji trpi zlo, nego onaj koji zlo ini.Kada ne bi bilo tako, Pavle ne bi savetovao svojim u enicima da je bolje da trpe nepravdu nego da je ine, govore i: Zašto radije ne pretrpite nepravdu? Zašto radije ne pretrpite štetu (1. Kor. 6; 7)? On je vrlo dobro znao da propast ne sledi za onim koji trpi, nego za onim koji ini zlo. Sve vam to govorim povodom zavisti Jevreja. Ljudi, koji su iz gradova priticali ka Jovanu kaju i se za svoje grehe i primaju i krštenje, isti su oni koji su nakon krštenja, kao da su ponovo razmislili, poslali da ga pitaju: ko si ti? Uistinu porodi aspidini, porodi zmijini, ako nisu i gori od toga! Rode lukavi, preljubni ki i razvratni, zar i nakon krštenja iskušavaš i ljubopitljivo ho eš da doznaš, ko je Krstitelj? Može li išta biti gluplje od te gluposti? Kako ste mu pristupili? Kako ste ispovedili svoje grehe? Kako ste požurili da vas on krsti? Kako ste ga pitali šta treba da inite? Sve ste

145

to, dakle, inili bez razmišljanja, bez svesti o uzroku i osnovi za to? Uostalom, blaženi Jovan im ništa takvo nije rekao. On nije vikao, niti ih je prekorevao, nego je snishodljivo odgovarao. Zašto je on tako postupio, tek treba da doznamo, kako bi svima bilo jasno i o igledno jevrejsko zlodelo. Jovan je pred Jevrejima esto svedo io o Hristu. Kada je krštavao, esto ga je pominjao onima koji su dolazili kod njega i

govorio: Ja vas krštavam vodom za pokajanje; a Onaj što dolazi za mnom ja i je od mene… On e vas krstiti Duhom Svetim i ognjem (Mt. 3; 11). Me utim, oni su u odnosu na Jovana pokazali ljudsku slabost: imaju i u vidu svetovnu slavu i gledaju i na spoljašnjost, smatrali su da je nedostojno Jovana da se pot ini Hristu. Jovana je mnogo šta uzdizalo u njihovim o ima. Kao prvo, bilo je to ugledno i znamenito poreklo, jer je on bio sin prvosveštenika. Kao drugo, strogost njegovog života i prezir prema svemu ljudskom jer je on, zanemarivši i ode u i dom, pa ak i samu hranu, stalno živeo u pustinji. Kod Hrista je sve bilo suprotno: poreklo neznatno, što su Jevreji esto i isticali: Nije li mati Njegova Marija, i bra a Njegova Jakov i Josija… (Mt. 13; 55). Njegova prividna otaxbina bila je toliko neslavna da je ak i Natanail rekao: Iz Nazareta može li biti šta dobro (Jn. 1; 46).Njegov na in života bio je sasvim uobi ajen, a ode a Ga ni po emu nije razlikovala od ostalih. ON nije nosio kožni pojas, niti je nosio haljinu od kamilje dlake, nije se hranio medom i biljem (kao Jovan Prete a). ON je živeo kao i svi ostali, i prisustvovao zborovima poro nih ljudi i carinika samo da bi ih pridobio. Ne shvataju i to, Jevreji su Ga vre ali, kao što i Sam kaže: Do e Sin ove iji koji i jede i pije, a oni kažu: Gle oveka izjelice i vinopije, druga

146

carinicima i grešnicima (Mt. 11; 19). Kako ih je Jovan esto od sebe slao kod Onoga Koji je, prema njihovom mišljenju, bio niži od njega, oni su, budu i posti eni i gnevni zbog toga, želeli da im u itelj bude Jovan, ali se nisu usu ivali da mu to otvoreno kažu. Zbog toga su kod njega uputili izaslanstvo, nadaju i se da e ga laskanjem privoleti da se proglasi za Hrista. Kod njega nisu poslali neke prezrene ljude, kao kod Hrista, kad su želeli da Ga uhapse, nego sveštenike i levite, i to sveštenike iz Jerusalima koje su najviše uvažavali (Evan elista to nije bez razloga primetio). Poslali su ih, dakle, da bi Jovana upitali: Ko si ti? Me utim, i njegovo ro enje bilo je svima poznato, tako da su svi govorili: Šta li e biti ovo dete (Lk. 1; 66)? Glas o njemu beše se ve raširio po itavoj planinskoj oblasti. Kad je došao na Jordan, žitelji svih gradova pohitali su kod njega, dolaze i iz Jerusalima i itave Judeje da ih on krsti. Dakle, ti isti ljudi sada su pitali – ne zato što ga nisu poznavali (kako su mogli da ne poznaju oveka koji je postao toliko poznat?), nego zato što su hteli da ga navedu na ono o emu sam govorio.

2. Saslušaj kako ovaj blaženi ovek odgovara upravo na tu njihovu misao kojom su ga pitali, a ne na samo pitanje. Kad su ga upitali: Ko si ti, on je odmah odgovorio onako, kako je i trebalo da odgovori: Ja sam glas vapiju eg u pustinji (Mk. 1; 3), ime je poništio sve njihove pretpostavke. Na pitanje: Ko si ti, on priznade, i ne pore e, i priznade: Ja nisam Hristos (st. 20). Zapazi mudrost Evan eliste. On tri puta govori jedno isto, kako bi pokazao Prete inu vrlinu kao i lukavstvo i nepromišljenost Jevreja. I Luka govori da je

147

Prete a, kada je narod pretpostavljao da je on Hristos, odbio takvu pretpostavku. Takve su osobine dobronamernog sluge: on ne samo da ne e da prigrabi ast koja pripada gospodaru, nego ju odbija ak i u slu aju kad mu je drugi nude. Uostalom, obi an narod je do takve pretpostavke došao usled svoje prostote i neznanja, a oni, koji su ga, kao što sam ve rekao, pitali sa zlom namerom, nadali su se da e ga laskanjem privu i onome što su hteli. A da nisu upravo to imali u vidu, ne bi odmah prešli na drugo pitanje, nego bi se rasrdili što on govori nešto sasvim drugo i ne odgovara na pitanje. Oni bi mu rekli: "Zar mi to pretpostavljamo? Zar smo to došli da pitamo?" Budu i da su bili razobli eni i uhva eni na delu, oni prelaze na drugu temu i pitaju: Štadakle? Jesi li ti Ilija? I re e: Nisam (st. 21). Oni su o ekivali da e i Ilija do i, kao što je i Hristos rekao. Na pitanje u enika: Zašto, dakle, književnici kažu da Ilija najpre treba da do e, On odgovara: Ilija e zaista do i najpre i urediti sve (Mt. 17; 10–11). Zatim su ga upitali: Jesi li ti prorok? I odgovori: Ne (st. 21). On je, me utim, bio prorok. Zašto se toga odrekao? Opet zbog toga, što je prozreo cilj ispitivanja. Oni su o ekivali da e do i neki izabrani prorok, pošto je Mojsej govorio: Proroka e ti Gospod Bog tvoj podignuti izme u bra e tvoje kao što sam ja, njega poslušajte (5. Mojs. 18; 15). To je bio Hristos. Zbog toga oni ne govore uopšteno: Jesi li ti prorok, nego uz dodatak lana, što zna i: "Da li si ti onaj prorok o kojem je predskazivao Mojsej?" Zbog toga se on i odrekao – ne toga da je prorok, nego da je upravo taj, predskazani prorok. Aoni mu rekoše: Ko si? Da odgovor damo onima koji nas poslaše: šta kažeš o sebi samom (st. 22)? Vidiš li kako oni

148

još drskije nastupaju i bivaju još uporniji, kako ponavljaju pitanja i ne odustaju? Jovan, me utim, najpre krotko odbija njihove lažne pretpostavke, a zatim daje istinski odgovor o sebi: Ja sam glas vapiju eg u pustinji: poravnite put Gospodnji, kao što kaza Isaija prorok (st. 23). Budu i da je o Hristu ve izrekao nešto veliko i uzvišeno, on žuri da se obrati proroku i da na taj na in potvrdi svoje re i. Aizaslanici bejahu od fariseja. I zapitaše ga i rekoše mu: Zašto, dakle, krštavaš kad ti nisi Hristos, ni Ilija, ni prorok (st. 24–25). Vidiš li da nisam uzaludno govorio da su upravo do toga želeli da ga dovedu? Na po etku to nisu rekli, kako ne bi bili izloženi sveopštem prekoru. Zato su, kad je on rekao: ja nisam Hristos, žele i da sakriju ono što su smišljali u duši, po eli da se raspituju o Iliji i o izabranom proroku. Kad je Jovan rekao da on nije niti jedan niti drugi, oni su, najzad, dovedeni u nedoumicu, zbacili svoje maske. Sasvim otvoreno su pokazali svoju lukavu nameru i rekli: Zašto onda krštavaš ako nisi Hristos? Zatim su ponovo poželeli da se prikriju, pa su pomenuli i druga lica, Iliju i proroka. Budu i da nisu mogli da ga pokolebaju aš u,pomišljali su da optužbama iznude od njega priznanje o ne emu, ega nije bilo. Ni to, me utim, nisu mogli da u ine.O, bezumlje! O, nadmenosti i prolazna ispraznosti! Poslali su vas da biste od njega doznali ko je on i odakle je došao: ho ete li i zakone da mu propišete? I upravo su to oni i hteli, primoravaju i ga da samoga sebe proglasi za Hrista. On, me utim, ni sad ne negoduje, i ne izražava ništa sli no, iako bi s pravom rekao, na primer: "Zar vi ho ete da mi zapovedate i da mi dajete zakon?" Naprotiv, on i tada pokazuje veliku krotkost: Ja, kaže, krštavam vodom, a

149

me u vama stoji koga vi ne znate. To je Onaj što dolazi za mnom, koji preda mnom bi, kome ja nisam dostojan odrešiti remena na obu i Njegovoj (st. 26–27).

3. Šta su Jevreji na to mogli da kažu? Ovo je njihova neoboriva presuda i bespoštedna osuda, jer su samima sebi presudili. Na koji na in? Oni su smatrali da je Jovan dostojan svakog poverenja i toliko pravedan, da mu nisu verovali samo onda, kad je svedo io o drugima, nego i onda, kada je govorio o samome sebi. Da nisu imali takvo mišljenje o njemu, ne bi uputili izaslanike da kod njega doznaju o njemu samom. Sasvim je izvesno da jedino onim ljudima, koje smatramo sasvim pravednima, verujemo i onda kada govore o samima sebi. Nije, me utim, jedino to zatvorilo njihova usta, nego i samo raspoloženje duha s kojim su mu pristupili. Pristupili su mu s posebnom usrdnoš u, mada su se kasnije promenili. Ukazuju i i na jedno i na drugo, Hristos je govorio: On beše svetiljka koja goraše i svetljaše, a vi htedoste malo vremena da se radujete svetlosti njegovoj (Jn. 5; 35). Sam Jovanov odgovor pokazao je oveka dostojnog poverenja. Onaj, koji ne traži svoju slavu, istinit je i u njemu nema nepravde (Jn. 7; 18). On tu slavu nije tražio, i poslao ih je kod drugoga. Me utim, izaslanici su bili ljudi od poverenja i poštovani, tako da im nije preostao nikakav izgovor ili opravdanje za njihovo neverovanje u Hrista. Zašto niste prihvatili Onoga, o Kojem je govorio Jovan? Poslali ste svoje starešine, i posredstvom njih ste ga ispitivali. Slušali ste šta je odgovarao Krstitelj. Oni su, sa svoje strane, pokazali svu revnost i svu radoznalost, ukazuju i na sva lica

150

za koja su pretpostavljali da bi on mogao biti. On je, me utim, sasvim slobodno ispovedio da nije niti Hristos, niti Ilija, niti prorok. Ne ograni avaju i se na to, on je rekao i ko je on sam, govorio je o suštini svog krštenja, odnosno da je ono malo i nevažno, i da u sebi nema ni ega osim vode. Time je ukazao na prevashodstvo krštenja koje je podario Hristos. Tome je dodao i svedo enje proroka Isaije, izgovoreno mnogo pre toga, gde je jednoga nazvao Gospodom, a drugog Njegovim slugom i robom. Šta je nakon toga još preostalo da se u ini? Zar nije trebalo poverovati u Onoga, o Kojem je svedo io Jovan, pokloniti Mu se i ispovediti Ga kao Boga? A da to svedo anstvo nije bilo delo laskanja nego (delo) istine, pokazali su moral i mudroljublje onog ko svedo i. To je razumljivo i otuda, što niko bližnjega ne pretpostavlja samome sebi i što niko ne bi hteo da mu ustupi ast koju može i sam da zadobije, posebno ako je ta ast tako velika. Na taj na in ni Jovan ne bi izneo takvo svedo enje o Hristu da On nije bio Bog. ak i da je on sam odbacio tu ast koja je viša od njegove prirode, sigurno je ne bi pripisao ni drugom, nižem bi u. Me u vama stoji kojega vi ne znate. To je rekao stoga što se Hristos, kao prost ovek, obi no mešao sa gomilom naroda, svagda pou avaju i protiv gordosti i slavoljublja. Znanjem je Jovan ovde nazvao pouzdano znanje o tome ko je On i odakle dolazi. Izraz dolazi za mnom Jovan esto koristi, kao da time kaže: "Nemojte misliti da se sve sadrži u mom krštenju. Da je ono savršeno, za mnom ne bi išao drugi koji e ustanoviti drugo krštenje. Moje krštenje je samo priprema i ukazivanje na put ka tom krštenju. Naše delo je senka i obraz (obli je). Mora do i druga li nost, koja e pokazati istinu." Na taj

151

na in re i dolazi iza mene najbolje ukazuju na Njegovo dostojanstvo. Da je Jovanovo krštenje bilo savršeno, ne bi bilo potrebe da se traži drugo. Preda mnom bi, tj. On je dostojniji poštovanja i slavniji je od mene. Da ne bi pomislili da se to dostojanstvo može uporediti, Jovan je, žele i da ukaže na to neuporedivo dostojanstvo, dodao: Ja nisam dostojan odrešiti remena na obu i Njegovoj. On nije jednostavno bio preda mnom, nego je tako da ja nisam dostojan da se ubrojim ak ni me u Njegove najneznatnije služitelje. Ako je Jovan nedostojan da odreši remen na Njegovoj obu i, Jovan od kojega nije ve i nijedan me uro enima od žena, gde je onda naše mesto? Ako onaj, koji je dostojniji od celog sveta ili, bolje re eno, koji je bolji od njega (jer je re eno: svet ih ne beše dostojan), smatra sebe nedostojnim da bude me u Njegovim najneznatnijm slugama, šta onda da kažemo mi, obremenjeni hiljadama poroka, mi koji smo toliko daleko od Jovanove vrline, koliko je zemlja daleko od neba?

4. Jovan, dakle, za sebe kaže da je nedostojan da odreši remen na obu i Njegovoj, dok neprijatelji istine dolaze do takvog bezumlja da se smatraju dostojnim da Ga znaju onako, kako On zna Samoga Sebe. Šta može biti gore od takvog bezumlja? Šta je nastranije od takvog samohvalisanja? Dobro je rekao neki od mudraca: Neznanje o Gospodu po etak je gordosti (Sirah 10; 14). avo, koji pre nije bio avo, ne bi bio zba en i ne bi ni postao avo, da se nije razboleo od iste bolesti. Ona ga je lišila njegovog nekadašnjeg dostojanstva, ona ga je bacila u pakao, ona je za njega postala uzrok svakog zla. Taj porok, sam po sebi,

152

može da naškodi svakoj duševnoj vrlini: i milostinji, i molitvi, i postu, i bilo emu drugom. Re eno je da ono, što je visoko me u ljudima, nije isto pred Bogom.

Ne skrnave samo blud i preljubništvo one koji im se predaju. To ini i gordost, i to mnogo više. Zašto? Iako je blud neoprostivo zlo, ovek može da se pozove na žudnju, dok umišljenost nema nikakvog razloga, nikakvog izgovora koji bi zasluživao makar i senku oproštaja. Ona nije ništa drugo do razvrat duše i najteža bolest koja ne poti e ni od egadrugog osim od nerazboritosti. Uistinu, ne postoji nerazboritiji ovek od onog umišljenog, ak i kad bi posedovao najve e bogatstvo, ak i kad bi dobio široko spoljašnje obrazovanje, ak i kad bi bio postavljen na najviši stepen vlasti, ak i kad bi imao sve, što se ljudima inidostojnim zavisti. Ako je onaj koji se gordi istinskim preimu stvima jadan i nesre an, i ako gubi nagradu za sva svoja savršenstva, zar onda nije najsmešniji onaj, koji se gordi zbog ništavnog blaga, senke i cveta trave (takva je slava ovoga veka), jer on postupa sli no ubogome i niš em kojeg stalno mu i glad, a koji je jedne no i usnio prijatan san i po eo da se gordi zbog toga. Jadan si i nesre an! Tvoju dušu proždire najsurovija bolest, a ti, iako krajnje siromašan, maštaš da imaš toliko i toliko talanata zlata i mnoštvo posluge? ak ni to nije tvoje. Ako ne veruješ mojim re ima,neka te uveri iskustvo nekadašnjih bogataša. Ako si tako opijen, da ne razumeš ono što se doga alo drugima, sa ekaj malo i sazna eš na osnovu li nog iskustva da nikakve koristi nemaš od onog blaga kada, prilikom poslednjeg izdisaja, nemaju i vlast ni nad jednim satom, ni nad jednim minutom,

153

budeš morao da to blago i protivno svojoj volji ostaviš ljudima koji te okružuju i to, što se esto dešava, onima kojima ne bi želeo da ga ostaviš. Mnogi ak nisu ni imali mogu nost da donesu odluku o njemu (blagu) jer su odlazili iznenada. Iako su želeli da se još njime nasla uju, to im nije bilo dopušteno i, budu i da su iznenada otišli iz ovog sveta, ostavljali su svoje blago onome, kome nisu hteli. Da se to ne bi i nama dogodilo, mi emo sada, dok smo još živi i zdravi, poslati svoje blago u svoj (budu i) grad. Jedino emo tako mo i da se njime nasla ujemo i nikako druga ije. Jedino tako emo ga ostaviti na sigurnom i bezbednom mestu. Ništa, baš ništa ne e mo i odatle da ga oplja ka: ni smrt, ni poverljiva svedo anstva, ni naslednici, ni klevete, ni lažne optužbe. Koliko ga ponesemo sa sobom, odlaze i odavde, toliko emo se njime i nasla ivati. A ko je toliko nesre an da ne bi poželeo da se ve no nasla uje svojim imetkom? Prenesimo svoje blago i položimo ga tamo. Za to prenošenje nisu nam potrebni ni magarci ni kamile, ni kola, ni la e, Bog nas je izbavio i od tih briga. Bi e nam potrebni samo ubogi, slepi, hromi, bolesni. Njima je poveren taj prevoz, i oni to bogatstvo odnose na nebo, oni uvode vlasnika bogatstva u nasla ivanje ve nim blagom, koje neka zadobijemo i svi mi, blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Kojeg i sa Kojim neka je slava Ocu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

154

BESEDA SEDAMNAESTA

Ovo se dogodi u Vitaniji, s one strane Jordana, gde Jovan krštavaše. A sutradan vide Jovan Isusa gde dolazi k njemu i re e: Gle, Jagnje Božije, koje uzima na se grehe sveta (Jn. 1; 28–29).

1. Velika je vrlina odvažnost i otvoreno ispovedanje Hrista, pri emu se to ispovedanje pretpostavlja svemu drugome. Toliko je velika i divna ta vrlina da Sin Božiji Jedinorodni ispoveda takvog oveka pred Svojim Ocem, iako ta plata i nije srazmerna. Ti ispovedaš na zemlji, a On ispoveda na nebesima; ti ispovedaš pred ljudima, a On pred Ocem i svim angelima. Takav je bio i Jovan. On nije gledao niti na narod, niti na slavu, niti na bilo šta ljudsko nego je, prezrevši sve to, svima slobodno propovedao Hrista. Zbog toga Evan elistaozna ava i samo mesto te propovedi, da bi ukazao na odvažnost gromoglasnog propovednika. On nije propovedao niti u ku i, niti iza ugla, niti u pustinji, nego na Jordanu, me u mnoštvom naroda, u prisustvu svih koje je on krštavao (ispred Jovana koji je krštavao stajali su Jevreji). On je razglasio to divno ispovedanje o Hristu, preispunjeno velikim, uzvišenim i neizrecivim dogmama, a o sebi je govorio da je nedostojan da odreši remen na obu i Njegovoj. Kako je to izrazio Evan elista? Dodavši re i: Ovo se dogodi u Vitaniji. U najta nijim prepisima se kaže: U Vitavari. Vitanija nije bila s te strane Jordana, i nije bila u pustinji, nego u blizini Jerusalima. Ta mesta Evan elista ozna ava i iz drugih razloga. On nije hteo da pripoveda o drevnim doga ajima, nego o onima koji su se odigrali neposredno pre

155

tog vremena, i zato za svedoke svojih re i priziva ljude koji su se nalazili na tim mestima i bili o evici. Na taj na in kao dokaz navodi i sama mesta. Uveren da u svom pripovedanju ništa ne uzima od samoga sebe, on ništa i ne dodaje i govori sasvim jednostavno, kako je i bilo, uzimaju i svedo enje od samih mesta koje, kao što sam ve rekao, nije nevažno za dokazivanje istine. A sutradan vide Jovan Isusa gde dolazi k njemu, i re e: Gle, Jagnje Božije, koje uzima na se grehe sveta (st. 29)! Evan elisti kao da su me usobno podelili vremena. Matej se ukratko osvrnuo na vreme do zatvaranja Jovana Krstitelja u tamnicu i požurio da opiše doga aje koji su usledili. Evan elista Jovan ne samo da nije ukratko predstavio to vreme, nego se upravo na njemu posebno zaustavio. Nakon Isusovog dolaska iz pustinje, Matej nije govorio o onome što se doga alo u me uvremenu, npr. o onome što je propovedao Jovan ili o onome šta su govorili Jevreji koje su poslali kod njega. Skrativši sve ostalo, on odmah prelazi na tamnicu. A kad uIsus da je Jovan predan, otide odatle (Mt. 4; 12). Jovan, me utim, nije tako postupio: nije govorio o odlasku u pustinju o kojem govori Matej, ve kazuje o okolnostima nakon Isusovog silaska sa gore i, govore i o mnogo emu,dodaje: Još ne beše Jovan ba en u tamnicu (Jn. 3; 24).Zašto sad, re i eš ti, Isus dolazi kod Jovana, i to ne ini samo jednom, nego i drugi put? Matej kaže da je On morao da do e zbog krštenja. Ukazuju i na to, i Sam Isus dodaje: Tako nam treba ispuniti svaku pravdu (Mt. 3; 15). Jovan kazuje da je On došao i drugi put, posle krštenja, i to isti eKrstiteljevim re ima: Video sam Duha gde silazi kao golub sa neba i ostade na Njemu (Jn. 1; 32). Zbog ega je, dakle,

156

On došao kod Jovana? On nije jednostavno prolazio tuda, nego je došao upravo kod njega. Vide Jovan Isusa gde dolazi k njemu, re eno je u Pismu. Budu i da Ga je Jovan krstio zajedno sa još mnogima, mnogi su mogli da pretpostave da je On kod Jovana došao kao i mnogi drugi, odnosno da bi ispovedio grehe i s pokajanjem se oprao u vodi. Zbog toga je Isus i došao ponovo, da bi i samom Jovanu omogu io da ispravi takvu pretpostavku. I zaista, kada je Jovan rekao: Gle, Jagnje Božije, koje uzima na se grehe sveta (st. 29),u potpunosti je poništio svoje podozrenje. Ako je On toliko ist da može da oprašta ak i tu e grehe, onda je jasno da On

nije došao da bi ispovedio sopstvena sagrešenja, nego zato da bi udesnom propovedniku dao priliku da, ponavljanjem prethodno re enog, još preciznije nagovesti slušateljima ono što je ranije ve izrekao o Njemu, ali da tome doda i nešto drugo. Re ca gle upotrebljena je zato što su mnogi, podstaknuti Jovanovim re ima, još odavno želeli da Ga vide. Jovan zato i ukazuje na Njega kad se On pojavio, i kaže: gle, izražavaju i time da je On Taj kojeg su odavno ekali. Gle, Jagnje. Jagnjetom Ga naziva jer na taj na in opominje Jevreje na Isaijino proroštvo i na praobraz iz Mojsejevog vremena, da bi ih posredstvom praobraza priveo bliže istini. Me utim, starozavetni jaganjci nikada na sebe nisu primali ni ije grehe, dok je Ovaj na Sebe primio grehe itavog sveta i izbavio ga od gneva Božijeg kad mu je zapretila propast. Ovo je Onaj za Koga rekoh: za mnom dolazi ovek koji preda mnom bi, jer pre mene beše (st. 30).

2. Vidiš li da Evan elista i na ovom mestu tuma i izraz: preda mnom bi? Nazivaju i Ga Jagnjetom i govore i da e

157

On na Sebe uzeti grehe sveta, Krstitelj zatim kaže: preda mnom bi i na taj na in ukazuje da preda mnom ozna avaprihvatanje grehova sveta i krštenje Duhom Svetim. "Moj dolazak nije imao drugi cilj osim da propovedam o sveopštem Dobro initelju vaseljene i da krštavam vodom. Njegov dolazak ima za cilj o iš enje svih ljudi i darovanje blagodatnih sila Utešitelja." Preda mnom bi, tj. otkrio se kao slavniji od mene, jer pre mene beše. Neka se postide sledbenici bezumlja Pavla Samosatskog, koji se protive tako o iglednoj istini! Ja Ga ne videh (st. 31)? Pogledaj kako on od svog svedo enja udaljuje svako podozrenje, pokazuju ida mu ono nije dato po ljudskom pristraš u, nego po otkrovenju Božijem. Ja Ga ne videh, kaže Jovan. Kako onda možeš da budeš verodostojan svedok? Kako eš u iti druge, ako ni sam ne znaš? On, me utim, nije rekao: Ja Ga ne znadoh nego Ja Ga ne videh, jer je tako najverodostojnije. Kako je mogao da bude pristrasan prema nekome koga nije znao? Ali da se javi Izrailju, zato do oh ja da krštavam vodom (st. 31). Dakle, Njemu Samom nije bilo potrebno krštenje, dok umivanje nije imalo nikakav drugi cilj osim da se drugima položi put ka veri u Hrista. Jovan nije rekao: "Došao sam da krštavam da bih o istio one što se krštavaju ili da bih im oprostio grehe" nego da se javi Izrailju. Reci mi, da li to zna i da je bez krštenja bilo nemogu epropovedati i privu i narod? To nije bilo tako lako. Da je propoved bila bez krštenja, ne bi svi tako priticali; da ih nisu uporedili, ne bi znali za prevashodstvo jednog krštenja nad drugim. Ako narod nije dolazio kod Jovana samo zato da bi slušao šta on govori, zbog ega su onda dolazili? Da bi se krstili i ispovedili svoje grehove. Me utim, kada su dolazili

158

da se krste, doznali bi i za Hrista i za razliku u krštenju. Iako je Jovanovo krštenje bilo važnije od jevrejskog, zbog ega su se svi i okupljali oko njega, ono još uvek nije bilo savršeno. Kako si Ga prepoznao? Silaskom Svetog Duha, odgovara Jovan. A da neko ne bi pomislio da je Hristos tobože imao potrebu za Duhom kao što je imamo mi, saslušaj kako Jovan uklanja i to podozrenje, pokazuju i da je do silaska Duha došlo jedino radi obznanjivanja Hrista. Nakon što je rekao: Ja Ga ne videh, Jovan dodaje: Onaj Koji me posla da krštavam vodom On mi re e: na koga vidiš da silazi Duh i ostaje na Njemu, to je Onaj Koji krštava Duhom Svetim (st. 33). Vidiš li da je jedini cilj silaska Duha Svetoga bio da ukaže na Hrista? Najzad, Jovanovo svedo enje bilo je nesumnjivo. Me utim, žele i da ga u ini još verodostojnijim, on ga uznosi do Boga i Duha Svetoga. Kako je Jovan svedo io o ne emu toliko velikom i divnom, što je moglo da za udi sve slušaoce – odnosno, o tome da ejedan (Isus) uzeti na Sebe grehe sveta, i da veli ina Njegovog dara služi kao iskupljenje koje je dovoljno za to – tako je morao i da ih pripremi za takvu misao. Kao priprema je poslužilo i u enje da je On Sin Božiji, da Njemu nije potrebno krštenje i da je Duh Sveti sišao samo zbog toga, da bi ukazao na Njega. Sam Jovan nije imao mo da prenese Duha. To dokazuju i oni koje je on krstio, govore i: Nismo ni uli da ima Duh Sveti (Dela ap. 19; 2).

Hristu nije bilo potrebno krštenje, niti ovo niti neko drugo, ibolje bi bilo da kažemo da je krštenju bila potrebna sila Hristova. Najve e od tih blaga je što su kršteni bivali udostojeni Duha. Zbog toga je Hristos, kada je došao,

159

priložio taj dar Duha. I posvedo i Jovan govore i: Video sam Duha gde silazi kao golub sa neba i ostade na Njemu. I ja Ga ne videh, ali Onaj, Koji me posla da krštavam vodom, On mi re e: Na koga vidiš da silazi Duh i ostaje na Njemu, to je Onaj Koji krštava Duhom Svetim. I ja sam video i zasvedo io da je on Sin Božiji (Jn. 1; 32–34). Jovan esto upotrebljava re i: Ja Ga ne videh, i to ne bez razloga i cilja, nego zato što su bili ro aci po telu. Evo, Jelisaveta, ro aka tvoja, i ona za e sina, kaže se u Pismu (Lk. 1; 36). Kako niko ne bi posumnjao da je pristrasan prema Njemu zbog srodstva, Jovan esto ponavlja: Ja Ga ne videh. Tako je u stvari i bilo. On je sve vreme živeo u pustinji, izvan o inskog doma. Me utim, kako je onda branio Isusu da se krsti, govore i: Ti treba mene da krstiš (Mt. 3; 14), ako Ga nije znao pre silaska Svetog Duha i ako Ga je tada prvi put upoznao? To je svedo ilo da Ga je dobro poznavao. Ispravno je, me utim, da on Njega nije poznavao do samog tog vremena (vremena krštenja). udesa koja su se dešavala u Isusovom detinjstvu, kao što su doga aji sa mudracima i ostalo, odigrala su se mnogo ranije, kada je i sam Jovan bio dete. Od tada je proteklo mnogo vremena i Isusa, naravno, nisu svi poznavali. Naprotiv, da su Ga poznavali, Jovan ne bi rekao: Da se javi Izrailju, zato do oh ja da krštavam vodom (st. 31).

3. Otuda nam je jasno da su pri e o znamenjima koja je, kako neki kažu, Isus satvorio od ranog detinjstva, laži i izmišljotine lažljivaca. Da je On još od najmla eg uzrasta po eo da tvori udesa, Jovan bi onda morao znati za Njega, a narodu ne bi bio potreban u itelj koji bi ukazivao na Njega.

160

Me utim, Jovan sam za sebe kaže da je došao zbog toga, da se javi Izrailju, dok je drugi put rekao: Ti treba mene da krstiš. Najzad je, kad Ga je bliže upoznao, o Njemu je propovedao narodu, govore i: Ovo je Onaj za koga rekoh: za mnom dolazi ovek koji preda mnom bi, jer pre mene beše i Onaj, Koji me posla da krstim vodom poslao me je radi toga da se javi Izrailju. Na taj na in je Onaj, Koji ga je poslao, otkrio Jovanu Hrista i pre silaska Duha. Zato je Jovan i pre Njegovog dolaska govorio: Koji za mnom dolazi ispred mene je, jer pre mene beše (st. 15). Jovan, dakle, nije poznavao Isusa pre Njegovog dolaska na Jordan i zajedni kog krštenja, ali Ga je upoznao onda, kada je On blagovoleo da se krsti, i pri tom Ga je upoznao po otkrovenju prilikom krštenja, po ukazivanju Oca i Duha Jevrejima, zbog kojih se i dogodio silazak Svetog Duha. Da ne bi bilo zapostavljeno svedo anstvo Jovana koji je govorio da On pre mene beše, da e krstiti Duhom i da e suditi vaseljeni, Otac se oglasio i blagovestio o Sinu, a Duh Sveti je sišao i spustio taj glas na glavu Hristovu. Budu i da je jedan krstio a drugi primao krštenje, Duh Sveti je sišao da neko ne bi pomislio da su O eve re i izgovorene o Jovanu i na taj na in uklonio tu pretpostavku. Dakle, kada Jovan kaže: Ja Ga ne videh, on govori o prošlom vremenu, a ne o vremenu koje je blisko krštenju. Kako bi onda branio Isusu da se krsti, govore i: Ti treba mane da krstiš? Kako bi onda izgovorio te re i o Njemu? Zašto Jevreji nisu poverovali, re i eš ti, kad Jovan nije bio jedini koji je video Duha kako silazi u vidu goluba? Ako su ga i videli, znajte da za takve stvari nisu potrebne samo telesne o i, nego prevashodno o iuma, kako se stvarni predmet ne bi smatrao za privid. Oni su

161

videli i kako je Hristos tvorio udesa, i kako je Svojim rukama doticao bolesne i umrle, i kako im je vra ao život i zdravlje. Me utim, toliko su bili opijeni mržnjom da su zamišljali suprotno od onoga što su videli. Kako su mogli da se odreknu svog neverja samo zbog silaska Svetog Duha? Neki kažu da Duha nisu svi ni videli, nego samo Jovan i nekolicina drugih, dobronamernijih ljudi. Iako se Duh mogao videti uvstvenim o ima, nije bilo nužno da ta pojava bude o igledna za sve prisutne. I Zaharija je mnogo toga video na uvstveni na in, kao i Danilo i Jezekilj, a da pri tom niko nije u estvovao u njihovom vi enju. I Mojsej je video mnogo toga što nije video niko drugi. Ni svi u enici Hristovi nisu bili udostojeni da vide Njegovo preobraženje na gori, niti su svi u estvovali u vi enju vaskrsenja, na šta jasno ukazuje Luka kada kaže da se Vaskrsli javio samo nama, svedocima unapred izabranim od Boga (Dela ap. 10; 41). Jasam video i zasvedo io da je On Sin Božiji (st. 34). Kadaje Jovan zasvedo io da je On Sin Božiji? On Ga je nazivao Jagnjetom i govorio da e On krstiti Duhom Svetim, ali nije rekao da je On i Sin Božiji. Ostali evan elisti ne kažu da je Jovan bilo šta rekao nakon krštenja i ute o doga ajima tog vremena. Oni govore o udesima koja je Hristos satvorio posle Jovanovog utamni enja. Na osnovu toga može se zaklju iti da su oni pre utali i to, i još mnogo toga, što je ovaj isti Evan elista i napomenuo na kraju svog teksta. Oni su bili toliko daleko od namere da o Njemu izmišljaju bilo šta veliko, da su jednoglasno i sa svom preciznoš u izložili upravo one okolnosti koje su, kako se inilo, bile najnepovoljnije za Njega, i ti ne eš otkriti da je bilo koji od njih pre utao o ne emu sli nom. Što se ti e udesa, neka od

162

njih je jedan prepuštao drugome da ih opiše, dok su neka svi pre utali. Ovo vam ne govorim bez cilja, jer imam u vidu bestidnost neznabožaca. To služi kao dokaz pravednosti evan elista, kao i dokaz da ni o emu nisu govorili usled pristrasnosti. Pomo u tog dokaza, zajedno sa ostalim (dokazima), možete da ratujete protiv neznabožaca. Besmisleno bi bilo da lekar sa svom usrdnoš u brani svoje ume e, i da obu ar i tka i sve ostale zanatlije brane svoje zanate, a da onaj, koji ispoveda da je hriš anin, ne bude u stanju da izgovori slovo u odbranu svoje vere. Nemar u onim poslovima nanosi štetu imetku, dok nemar u pogledu vere pogubljuje same naše duše. Mi se nalazimo u tako žalosnom stanju da u ono prvo (tj. u razna svetovna zanimanja) ulažemo sva svoja nastojanja, dok ono najvažnije, od egazavisi naše spasenje, zapostavljamo kao da je sasvim bezvredno.

4. Neznabošci nisu skloni da osu uju svoje sopstvene zablude. Ako oni, istrajni u svojim lažima, sve ine da bi prikrili sram svojih lažnih u enja, dok mi, služitelji istine, ne možemo nje radi ni usta da otvorimo, kako onda da nas oni ne osude zbog slabosti našeg ispovedanja, kako da ne posumnjaju da mi živimo u laži i zabludi, kako da ne hule na Hrista kao na licemera i varalicu koji se radi obmane koristio neukoš u prostih ljudi? Za takvu hulu krivi smo samo mi, koji se ne trudimo da izu imo svoju veru nego, smatraju i je za suvišno delo, brinemo samo o ovozemaljskom. Poklonik nekog plesa a, trka a ili borca sa zverima svesrdno se trudi da ga brani, izliva mu pohvale, štiti od opada a i sa hiljadu poruga pobe uje protivnika. Me utim, kada nam predstoji

163

da iskažemo slovo u odbranu hriš anstva, svi obaraju o i ka zemlji, ešu se, zevaju i sa osmehom se povla e. Kakvo negodovanje zaslužuje pojava da je Hristos za nas manje zna ajan od nekog plesa a, i što vi sakupljate hiljade dokaza u njegovu odbranu, bez obzira na to što su to najprezreniji ljudi, dok o odbrani Hristovih uda ne želite ak ni da razmislite ili da se bar zabrinete! Mi verujemo u Oca, Sina i Svetoga Duha, u vaskrsenje tela i u život ve ni. Sad, ako bi vas neko od neznabožaca upitao: ko je Otac, ko je Sin, a ko je Sveti Duh, ili: kako to da vi sami, koji priznajete tri božanstva, nas optužujete za mnogoboštvo, šta biste rekli, šta biste odgovorili? Kako ete odbiti takav prigovor? Šta ete u initi ako vam, s obzirom da utite, postave i drugo

pitanje: kakvo je to vaskrsenje? Ho emo li ponovo ustati u ovom istom telu, ili u nekom drugom? Šta ete na to re i?Šta ako vas upitaju zbog ega je Hristos došao baš sad a ne ranije? Ili On, možda, sad ho e da promišlja o ljudima, dok se za sve prethodno vreme nije brinuo o nama? Ako, osim toga, po nu da se raspituju i o mnogo emu drugom? Nema smisla da i dalje postavljamo pitanja i da ih ostavljamo bez odgovora, kako na taj na in ne bismo naškodili prostom narodu. Ono što smo rekli dovoljno je da vas probudi iz sna. Šta, u stvari, ako nas po nu ispitivati o tim stvarima, a mi ne budemo u stanju ak ni da saslušamo njihove re i? Reci mi, ho emo li biti izloženi maloj kazni, ako budemo uzrok takvih zabluda za ljude koji sede u tami? Želeo bih da imate dovoljno slobodnog vremena, pa da svima vama pokažem knjigu koju je protiv nas napisao jedan bezbožni paganski filosof, kao i one knjige koje su pisali stariji od njega, ne bih li vas tako podstakao i udaljio od takvog nemara. Ako su oni

164

ve toliko neumorni u svojim pokudama upu enim nama, možemo li mi zaslužiti bilo kakav oproštaj ako ne budemo u stanju da odbijemo njihov napad? Zbog ega smo privedeni u Crkvu? Zar nisi uo šta kaže apostol: Svagda budite spremni sa krotoš u i strahom na odgovor svakome koji od vas traži razlog vaše nade (1. Petr. 3; 15). To isto savetuje i Pavle, govore i: Re Hristova neka obitava u vama bogato (Kolos. 3; 16). Šta na to kažu ljudi, nerazumniji od trutova? "Blagoslovena je svaka prosta duša", a tako e i: Ko hodi bezazleno, hodi pouzdano (Pri e Sol. 10; 9). Sve zlo, me utim, poti e otuda što mnogi ne umeju ak ni da navedu svedo anstvo Pisma. Premudri na ovom mestu ne govori o glupom ili o oveku koji ništa ne zna, nego o ovekunezlobivom, koji nije lukav nego je dobronameran. Kad bi bilo druga ije, onda bi uzalud bilo re eno: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi (Mt. 10; 16). Zbog ega,me utim, da se rasplinjujemo u tome, kad ta beseda ionako nikuda ne vodi? Osim onoga što je sad re eno, mi i ne inimo ništa drugo što se odnosi na život i delanje, nego smo

u svakom pogledu jadni i dostojni podsmeha. Uvek smo spremni da optužujemo jedni druge, i da (jedni druge) ispravljamo u onome, za šta smo sami krivi i za šta zaslužujemo osudu. Tu nikad ne oklevamo. Ja vas, dakle, molim, da se ne ograni avate na uzajamne optužbe. Time ne možete nikako da steknete milost u Boga. Potrudimo se, da u svemu pokažemo promenu na bolje, da bismo živeli u slavu Božiju i nasla ivali se budu om slavom, koje neka se udostojimo blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.

165

BESEDA OSAMNAESTA

Sutradan opet stajaše Jovan i dvojica od njegovih u enika. I ugledavši Isusa gde ide, re e: Gle, Jagnje Božije! I uše ga oba u enika kad govoraše, i otidoše za Isusom (st. 35–37).

1. Nemarna je ljudska priroda, i lako biva privu enapogibelji, ali ne zato što je takva sazdana, nego što je takva postala usled svojevoljnog nemara. Zbog toga ju je potrebno mnogo savetovati. I Pavle, pišu i Filipljanima, da bi ih podstakao, kaže: Meni nije dosadno pisati vam jedno isto, a vama je ukrepljenje (Filiplj. 3; 1). Zemlja, koja je dobila seme, ubrzo donosi plod, i druga setva joj nije potrebna. Me utim, naša duša nije takva. Poželjno bi bilo da seja ,koji esto seje i u to ulaže veliki trud, makar jednom dobije plod. Pre svega, izloženo u enje ne može lako da se utisne u dušu, jer je u njoj mnogo toga skamenjenog i obavijena je mnoštvom trnja. Osim toga, dolazi mnogo klevetnika koji otimaju ta semena. Kada se pak seme unedri i ukoreni, potrebna mu je ista takva briga da bi moglo da naraste, a kada se pojavi, da ostane itavo i da ga ništa ne ošteti. Uostalom, kada su u pitanju zemaljska semena, klas koji je sazreo i zadobio potrebnu silu ne boji se više niti škodljive rose, niti žege, niti ne eg drugog. U u enju, me utim, nije tako: ak i kad se sve u potpunosti ustroji, ovde se estodešava da jedna oluja ili bura sruši sve ili da do toga do eusled nepovoljnih okolnosti, zbog nagovora zlonamernih ljudi ili zbog sticaja raznih drugih iskušenja. Ovo vam ne govorimo bez cilja, nego zato da ne biste, slušaju i Prete ino

166

ponavljanje istih re i, po eli da ga optužujete za praznoslovlje ili da o njemu govorite kao o besposlenom oveku koji se dosa uje. On je, naravno, želeo da se uje i

ono što je jednom rekao. Me utim, kako usled uspavanosti u po etku mnogi nisu obra ali pažnju na ono što je re eno, on ih ponovo budi ponavljanjem jednog istog. Pogledaj: Onaj što dolazi za mnom preda mnom bi i nisam dostojan odrešiti remena na obu i Njegovoj, a tako e i to je onaj Koji krštava Duhom Svetim i ognjem i video sam Duha gde silazi sa neba kao golub i ostade na Njemu (Jn. 1; 27–34). Niko, me utim, nije obra ao pažnju na njega, i niko ga nije upitao: Šta to govoriš, o kome, i zašto? Zbog toga je rekao i ovo: Jagnje Božije, koje uzima na se grehe sveta. Me utim, ni time ih nije probudio iz neosetljivosti (bezose ajnosti, otupelosti). Na taj na in je bio primoran da ponavlja jedno isto, kao da grubu i otvrdlu zemlju omekšava novim oranjem i da re ju, kao plugom, podiže potisnutu dušu, da bi u njenu dubinu ubacio seme. Zbog toga Krstitelj nije ni umnožavao svoje re i, budu i da se brinuo samo o jednom: da ih privede i prisajedini Hristu. On je znao da im, ukoliko Ga prihvate i poveruju, ne e biti potreban drugi koji e svedo iti o Njemu. Tako se i dogodilo. Ako su Samarjani, saslušavši Hrista, govorili ženi Samarjanki: Sad ne verujemo više zbog tvog kazivanja, jer sami smo uli i znamo da je ovo Spasitelj sveta, Hristos (Jn. 4; 42), onda su se daleko lakše ka Hristu mogli obratiti Jovanovi u enici, kako se u stvari i dogodilo. Nakon što su došli kod Hrista i saslušali Ga jedne ve eri, oni se više nisu ni vra ali kod Jovana nego su se u toj meri predali Hristu da su na sebe preuzeli i Jovanovo služenje i sami po eli da propovedaju Hrista. On na e najpre brata

167

svojega Simona, i re e mu: našli smo Mesiju, što prevedeno zna i: Hristos (Jn. 1; 41). Obrati pažnju i na slede e. Kad je Jovan govorio: Onaj što dolazi za mnom preda mnom bi i ja nisam dostojan odrešiti remena na obu iNjegovoj, nikoga nije ulovio. Me utim, kad je po eo da govori o ustrojavanju našeg spasenja i da se izražava jednostavnijim re ima, njegovi u enici su pošli za Hristom. To, me utim, nije jedino na šta treba obratiti pažnju. Zapazi i to da nije toliko mnoštvo priveo Hristu onda, kad je o Bogu govorio nešto veliko i uzvišeno, kao onda, kada je govorio o Njegovoj blagosti, ovekoljublju i onome što se odnosilo na spasenje slušalaca. uli su da e On na Sebe uzeti grehe sveta – i odmah su pohitali k Njemu. Ako je mogu e da operemo svoje grehe, zašto onda da oklevamo, govorili su oni. Evo, pred nama stoji Onaj, Koji e nas od njih osloboditi bez ikakvog našeg truda. Zar nije krajnje nerazumno da takav dar odlažemo za neka druga vremena? Neka to uju i oglašeni, koji svoje spasenje odlažu do poslednjeg daha. Sutradan opet stajaše Jovan… i re e: Gle, Jagnje Božije. Hristos ništa ne govori, govori samo Krstitelj. Tako se dešava i sa ženikom. Ne po inje odmah on sam da govori s nevestom, nego najpre stoji i uti, a drugi ukazuju na njega i predaju mu nevestu. Kada se ona pojavi, ne prihvata je on sam i ne uvodi, nego mu je drugi predaju. Kada je pak prihvati iz ruku drugih ljudi, ona je ve toliko blagonaklona prema njemu da se više i ne se a onih, koji su je spojili s njim. Tako se dogodilo i sa Hristom. On je došao da sa Sobom zaru i Crkvu, i u po etku ništa nije govorio On Sam, nego je samo stajao. Njegov prijatelj Jovan predao Mu je desnicu te neveste, uru ivši mu, posredstvom svoje re i,

168

ljudske duše. Kada ih je primio, Hristos ih je toliko priklonio Sebi da se više nisu vra ali onome, koji ih je predao.

2. I to nije sve, jer ovde treba još nešto primetiti. Kao što prilikom sklapanja braka devojka ne žuri ka mladi u nego on prilazi k njoj, ak i ako je carski sin i ak ako je uzeo i devojku iz nižeg staleža ili robinju, tako se dogodilo i ovde. Nije se ljudska priroda uznela na nebo, nego je Sam Bog sišao ka njoj, prezrenoj i ubogoj. Nakon sklapanja braka, On joj nije dopustio da ostane ovde, nego ju je primio na Sebe i uveo u O ev dom. Zašto Jovan nije pojedina no uzeo svoje u enike i govorio s njima o Hristu, i na taj na in Mu ih predao, nego je u prisustvu celog naroda rekao: Gle, Jagnje Božije. Zato da se ne bi ispostavilo da je to njegov predumišljaj. Da su kod Hrista otišli zato, što ih je Jovan u to ubedio i da bi ugodili Jovanu, moglo bi se dogoditi da ubrzo i napuste Hrista. Sada pak, kad su odlu ili da za Hristom slede na osnovu u enja, upu enog svima, Jovanovi u enicibili su postojani u tome, jer nisu sledili (za Njim) da bi ugodili u itelju nego zbog sopstvene usrdnosti i radi sopstvene koristi. Svi proroci i apostoli propovedali su Hrista u Njegovom odsustvu: jedni do Njegovog dolaska u telu, drugi nakon Njegovog vaznesenja. Jedino je Jovan propovedao o Njemu u Njegovom prisustvu. Zbog toga se on i naziva ženikovim prijateljem, jer je jedino on prisustvovao braku. On je sve to ustrojio i izvršio, on je tom delu postavio po etak. I ugledavši Isusa gde ide, re e: Gle, Jagnje Božije. On je to govorio pokazuju i da ne svedo i samo glasom, nego i o ima. On se u radosti i ushi enju divio Hristu. On nije odmah po eo da ube uje u enike, nego se

169

najpre divi i predaje ushi enju prilikom javljanja Hristovog. Svima pokazuje i dar sa kojim je došao, i na in iskupljenja. Re "jagnje" izražava i jedno i drugo. Jovan nije rekao: "koje e uzeti" ili "koje je uzelo" nego "koje uzima" grehe sveta,

kao da je Hristos to svagda inio. On na Sebe nije primio grehe samo onda, kad je postradao, nego tako, kao da je stalno raspet. On je jednom prineo žrtvu za greh, ali tako, kao da tom jednom žrtvom svagda o iš uje grehe. Na taj na in, kao što Njegovo imenovanje kao Logosa ozna avaprevashodstvo Njegove prirode i kao što Ga ime Sina izdvaja od svih ostalih bi a, tako i re i: Hristos, Jagnje, prorok, svetlost istinita, pastir dobri i ostale, upotrebljene za Njega, predstavljaju izraze kojima je dopisan lan (?), da bi pokazale razliku izme u ovih i uobi ajenih izraza. Bilo je mnogo jaganjaca, proroka, pomazanika (gr . "hristos") i sinova. Me utim, Jovan pokazuje veliku razliku izme uNjega i svih njih. On to nije potvrdio samo dodavanjem lana, nego i dodavanjem naziva "Jedinorodni", budu i da

Hristos nema ni eg zajedni kog sa tvorevinom. Ako se nekome u ini da te re i nisu izgovorene blagovremeno, s obzirom da je bio deseti as (to je bilo vreme dana: a bijaše, kaže, oko desetog asa – st. 39), onda taj, prema mom mišljenju, mnogo greši. Za mnoge ljude, koji robuju telu, vreme posle zasi enja nije, naravno, pogodno za važna dela jer je duša optere ena hranom. To su, me utim, bili ljudi koji nisu koristili ak ni uobi ajenu hranu, koji su i uve ebili onoliko trezvenoumni koliko smo mi ujutro ili, bolje re eno, daleko trezvenoumniji (zato što mnogima od nas ostaci ve ernje hrane ispunjavaju dušu ne istotom, dok oni ni im sli nim nisu optere ivali tu la u). Zbog toga ne udi

170

što je Jovan i u ve ernjim satima govorio o takvim stvarima. Pored toga, on je živeo u pustinji, pored Jordana, gde su svi sa strahom dolazili da se krste, tako da su se u to vreme malo brinuli o žitejskim delima, sli no kao što je i narod bez hrane tri dana proveo kraj Hrista. Dužnost je usrdnog propovednika, isto kao i marljivog zemljodelca, da ne napušta svoje delo dok ne vidi da se zasa ena re ukorenila. Zašto Jovan nije prošao po itavoj Judeji propovedaju i o Hristu, nego se zaustavio na reci o ekuju i Njegov dolazak, da bi Ga zatim, kad On do e, pokazao narodu? Jovan je hteo da sama dela posvedo e o Hristu, a poseban cilj Jovanov bio je samo da oglasi dolazak Hristov i da privoli (ubedi), makar i nekolicinu, da saslušaju Život ve ni. Ve e svedo enjeJovan je prepustio Samom Hristu, odnosno svedo enje dela, kao što kaže i Sam Hristos: Ali ja imam svedo anstvo ve eod Jovanovog, jer dela koja Mi dade Otac da ih svršim ova dela… svedo e za Mene (Jn. 5; 36). Pogledaj koliko je to svedo anstvo bilo jako. Jovan je bacio samo malu iskru, i odmah je buknuo visok plamen. Oni, koji do tog vremena nisu slušali Jovanove re i, najzad su progovorili: Sve što kaza Jovan za Ovoga istina beše (Jn. 10; 41).

3. U protivnom slu aju, odnosno da je Jovan propovedao prolaze i itavom Judejom, moglo bi se u initi da on to iniiz ljudskih razloga, i propoved bi bila sumnjiva. I uše ga oba u enika kad govoraše, i otidoše za Isusom (st. 37).Jovan je imao i druge u enike. Me utim, oni ne samo da nisu pošli za Hristom, nego su Mu i zavideli. Ravvi, govorili su oni Jovanu, Onaj što beše s tobom preko Jordana, za Koga si ti svedo io, eno krštava, i svi idu Njemu (Jn. 3;

171

26). I drugi put se pojavljuju s optužbama: Zašto mi postimo, a Tvoji u enici ne poste (Mt. 9; 14). Me utim,najbolji me u njima nisu tako postupali, nego su, im su uliHrista, krenuli za Njim. Oni Ga nisu sledili zato, što su prezreli svog u itelja, nego iz poslušnosti prema njemu, predstavljaju i najve i dokaz za to, da su postupili po zdravom ube enju. Neki su to u inili samo zato što je Jovan predskazao da e Hristos krštavati Duhom Svetim. Oni nisu napustili svog u itelja, ali su hteli da saznaju da li e Hristos darovati nešto više nego Jovan. Zapazi kako se njihova brižnost sjedinila sa skromnoš u. Oni nisu odmah prišli i po eli da ispituju Isusa o važnim i neophodnim stvarima. Nisu hteli da razgovaraju s Njim otvoreno i u prisustvu svih, niti uzgred i slu ajno, nego nasamo. Znali su da re injihovog u itelja nisu izražavale samo smirenje nego i istu istinu. A jedan od dvojice koji uše od Jovana i odoše za Njim bejaše Andrej, brat Simona Petra (st. 40). Zašto Evan elista nije naveo i ime drugog u enika? Neki to objašnjavaju time da je u enik, koji je pošao za Hristom, bio onaj isti koji je ovo i napisao. Drugi pak misle da on nije bio me u izabranim u enicima i da je Evan elista pominjao samo imena zna ajnijih li nosti. Kakva je korist i da znamo ime tog u enika, kada imena sedamdeset dvojice (u enika) ne znamo? To isto se može videti i kod Pavla: A poslasmo s njim i brata koga hvale po svim crkvama zbog propovedanja Evan elja (2. Kor. 8; 18). Andreja je pomenuo i iz drugog razloga. Koji je to razlog? Ti znaš da Simon i Andrej, kada su uli: Hajdete za mnom i u ini u vas lovcima ljudskim (Mt. 4; 19), nisu posumnjali u to neobi no obe anje. Trebalo bi, me utim da znaš i to, da je za etke vere još pre Simona

172

položio njegov brat Andrej. A Isus obazrevši se i videvši ih gde idu za Njim, re e im: Šta tražite? Otuda možemo da nau imo da darovi Božiji ne prethode našim željama. Kad mi po nemo da ispoljavamo želju, tad nam On daje mnogo na ina za spasenje. Šta tražite? Šta to zna i? Zar to pita On, Koji poznaje ljudska srca i proni e u naše pomisli? On, me utim, ne pita zato da bi doznao (kako bi to bilo mogu e?) nego da bi ih tim pitanjem još više približio Sebi, da bi im omogu io da budu odvažniji i da bi im pokazao da su dostojni da besede s Njim. Oni su se verovatno stideli i plašili, kao ljudi koji su Ga poznavali samo na osnovu svedo enja njihovog u itelja o Njemu. Da bi iz njih iskorenio sve to, tj. i stid i strah, On sam postavlja pitanja i ne dopušta da utke do u do Njegovog obitavališta. Uostalom, možda bi se to isto dogodilo i da On nije postavljao pitanja, jer oni ne bi prestali da idu za Njim i po Njegovim tragovima došli bi do Njegovog obitavališta. Zašto ih je pitao? Zato da bi, kao što sam rekao, umirio njihova zbunjena i uznemirena srca i da bi ih podstakao na odvažnost. Svoju odanost Hristu nisu izrazili samo time što su Ga sledili nego i samim pitanjima. Iako još nisu bili Njegovi u enici i još ništa od Njega nisu uli, oni Ga venazivaju u iteljem, pridružuju i se Njegovim u enicima i pokazuju i Mu razlog zbog kojeg su Mu se pridružili, odnosno, da žele da od Njega doznaju nešto korisno. Zapazi i njihovu razboritost. Oni nisu govorili: nau i nas dogmama ili ne emu neophodnom nego: Gde stanuješ? Kao što sam ve rekao, želeli su da s Njim o ne emu razgovaraju nasamo, da Ga saslušaju i da nau e od Njega. Oni zbog toga i ne odlažu svoju nameru, ne govore: do i emo drugog dana i

173

sasluša emo Te kad budeš govorio na saboru naroda, nego pokazuju svu svoju usrdnost za slušanje, tako da ih ni samo vreme ne spre ava u tome. Sunce se ve beše priklonilo zapadu: beše oko desetoga asa, kako je re eno. Zbog toga im Hristos ni ne odre uje mesto za besedu, nego ih samo sve više i više privla i da slede za Njim, pokazuju i da ih prima kod Sebe. Nije im rekao ništa sli no ovome: sad nije vreme da idete u moj dom, do ite sutra, ako budete hteli da nešto ujete, a sad idite ku i. Naprotiv, besedi s njima kao s

drugovima i prijateljima, koji su ve dugo vremena uz Njega. Zašto On na drugom mestu kaže: Sin ove iji nema gde glavu skloniti (Lk. 9; 58), a ovde: Do ite i vidite gde živim (st. 39). Re i: Nema gde glavu skloniti pokazuju da On nije imao li no uto ište a ne da On nije živeo ni u kakvom domu. Evan elista u nastavku kaže da su taj dan proveli kod Njega, a zbog ega – to nam nije rekao, jer je cilj samo po sebi jasan. Ni zbog ega drugog oni nisu sledili za Hristom, niti ih je Hristos privukao k Sebi, osim zbog pouke. Oni su se te no i nasla ivali Njegovim u enjem, i to u takvom izobilju i u takvoj radosti da su obojica bez oklevanja pošli da i druge privedu Hristu.

4. Nau imo se odavde da slušanje božanstvenog u enjapretpostavljamo svemu ostalom. Nijedno vreme ne emo smatrati nepogodnim za to. Me utim, ako bi trebalo da u emo u tu i dom, ako bi ti, nepoznat, trebalo da se upoznaš sa znamenitim ljudima, makar to bilo i nepravovremeno ili u bilo koje vreme, nikada ne emo propustiti takav dobitak. Neka hrana, ve era, kupanje i ostala svetovna dela imaju odre eno vreme. Za izu avanje višnjeg mudroljublja ne

174

treba da postoje nikakvi odre eni sati: trebalo bi da njemu pripada svako vreme. U vreme i nevreme pokaraj, zapreti, uteši (2. Tim. 4; 2). I Mojsej je Jevrejima zapovedio da to ine u bilo koje vreme. Ovozemaljska dela – mislim na

ve ere i kupanje – ako su i potrebna, ukoliko se esto upražnjavaju slabe telo. Naprotiv, što se više umnožavaju duševne pouke, one sve krepkijom ine dušu koja ih prihvata. Sada sve vreme provodimo u beskorisnom i neozbiljnom praznoslovlju, radi toga se sastajemo i u svanu e, i ujutro, i u podne, i uve e, pa ak i ozna avamo odre ena mesta za to. Kada pak božanstvene dogme slušamo jednom ili dva puta nedeljno, mu imo se i zamaramo. Zašto? Zato što r avo priklanjamo svoju dušu. Mi u njoj potpuno uništavamo sklonost i revnost ka takvim predmetima. Zbog toga i ne težite duhovnoj hrani. Osim drugih znakova bolesti, nju dokazuje i to što ne želite ni da jedete ni da pijete nego i prema jednom i prema drugom ose ate odvratnost. Ako vam to, kad se pojavi u telu, služi kao znak teške bolesti i izaziva slabost, onda se to utoliko pre može primeniti na dušu. Kako da je, tako palu i iznemoglu, ukrepimo? Kakvim delima, i kakvim re ima? Okrenimo se re ima božanstvenim, proro kim, apostolskim i svim ostalim. Tada emo doznati da je daleko bolje hraniti se tim re ima nego ne istomhranom, kako bi trebalo da nazovemo nepravovremene skupove i praznoslovljenje. Reci mi, šta je bolje: razgovarati o narodnim, sudskim i vojnim pitanjima ili o stvarima nebeskim i onome, što e se dogoditi kada odemo odavde? O emu je bolje pri ati: da li o susedima i njihovim stvarima i,

uopšte, zanimati se tu im poslovima, ili besediti o angelima i stvarima koje se ti u naše sopstvene koristi? Susedovi

175

poslovi se tebe uopšte ne ti u, dok se stvari nebeske odnose i na tebe. Neki e re i: dovoljno je jednom govoriti o tome pa da se sve kaže. Zašto tako ne mislite i o onome, o emuvodite prazne i besmislene razgovore nego, upotrebivši itavživot na to, ipak ne iscrpite predmete za takve besede? Još ne govorim o onome, što je daleko gore od toga. O ovim predmetima me usobno govore ljudi koji su prili noskromni. Besposleniji i nemarniji u svojim razgovorima bave se šalama, plesa ima i trka ima, skrnave i svoje uši i obeš aš uju i dušu takvim pri ama, opijaju i svoju prirodu sladostraš em i unose i takvim govorom u svoju maštu svakakve razvratne prizore. im jezik izgovori ime plesa a,duša istog trenutka zamišlja njegovo lice, kosu, tanku ode ui njega samog, koji je razmažen zbog svega toga. Drugi podsti e plamen u duši pominju i bludnicu, njene re i,ode u, razvratne o i, sladostrasne poglede, pletenice, šminkanje, mazanje trepavica. Zar i pri samom mom kazivanju o tome ne ose ate nešto strašno? Nemojte se stideti, i nemojte crveneti: to je neizbežno, jer je sasvim prirodno da snaga besede vrši takav uticaj na dušu. Ako i zbog samog mog kazivanja, stoje i u crkvi i daleko od svih stvari, ose ate nešto ve od samog slušanja, razmislite onda šta se mora doga ati sa onima koji sede u samom gledalištu, imaju i potpunu slobodu i budu i izvan ovog poštovanog i uvaženog skupa, i sa krajnjom bestidnoš u gledaju i slušaju šta se tamo doga a. Zašto nas optužuješ, re i e neko od nepažljivih, gube i iz vida da je to sasvim prirodno pa ak i neizbežno, da to vrši takav uticaj na dušu? Dakle, kada se oni razneže slušaju i ono, onda je to sasvim prirodno?! To, me utim, nije delo prirode nego volja greha. To, što onaj

176

koji se približava vatri mora biti povre en sasvim je prirodno i do toga dolazi usled slabosti prirode. Me utim, ne privla i nas sama priroda ka vatri i povredi koja otuda sledi. To zavisi jedino od izopa ene volje. Ho u da toga ne bude i da se to ispravi, kako ne biste svojevoljno pali u ponor niti bili ba eni na pu inu zla, da ne biste i protivno svojoj volji naleteli na oganj i na taj na in skrivili ognju priugotovljenom za avola. Neka se svi mi udostojimo da, oslobodivši se njega, pre emo u krilo Avraamovo, blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista sa Kojim neka je slava Ocu i Svetome Duhu u vekove vekova. Amin.

177

BESEDA DEVETNAESTA

On na e najpre brata svojega Simona i re e mu: Našli smo Mesiju, što prevedeno zna i "Hristos". I dovede ga Isusu… (Jn. 1; 41–42).

1. Kada je u po etku Bog stvorio oveka, On ga nije ostavio samog nego mu je za pomo nika dao ženu, znaju i da e od tog sažiteljstva proiste i velika korist. Šta se doga a ako žena ne iskoristi tu dobrobit onako, kako bi trebalo? Ako neko pronikne u suštinu stvari, vide e da takav saživot donosi veliku korist razboritim ljudima. Uostalom, ta korist ne proishodi samo iz zajednice muža sa ženom nego i bra a, ukoliko žive zajedno, imaju od toga veliku korist. Zbog toga je i prorok rekao: Šta je dobro, ili šta je krasno, nego da bra a žive zajedno (Ps. 132; 1)? Pavle je tako e savetovao da se ne napušta uzajamno opštenje. Po tome se i razlikujemo od životinja. Mi podižemo gradove, tržnice i domove zato da bismo bili zajedno jedni s drugima, i to ne samo po mestu obitavanja, nego i u savezu ljubavi. Tvorac je našu prirodu sazdao takvom da ima razli ite potrebe, i da je sama sebi nedovoljna. Zato je Bog tako i ustrojio da potrebe koje otuda proishode budu ispravljene koriš u koja poti e od opšteži a. Zbog toga je i ustanovljen brak: ono što nedostaje jednom nadokna uje drugo i na taj na in udovoljava potrebama prirode pa, iako je ona sazdana kao smrtna, ona je tokom dugog vremena na osnovu prejemstva (nasle ivanja)o uvala besmrtnost. Mogao bih da se zaustavim na toj temi i da pokažem koliko koristi za ljude proishodi iz uzajamne, bliske i iskrene me usobne povezanosti. Predstoji nam,

178

me utim, nešto drugo, zbog ega sam i po eo o ovome da govorim. Nakon što je došao kod Isusa i od Njega nau io koliko je mogao, Andrej nije tu riznicu zadržao u sebi nego je požurio i odmah otr ao kod brata, da bi s njim podelio ste eno blago. Zašto nam Jovan nije rekao o emu je Hristos besedio s njim (Andrejem)? Odakle se vidi da su oni upravo zbog toga bili kod Njega? To smo prethodno ve pokazali; to, me utim, može da se dozna i na osnovu površnog itanja.Zapazi da Andrej svom bratu kaže: Našli smo Mesiju, što zna i "Hristos". Vidiš li da on ovde pokazuje koliko je nau io za tako kratko vreme? On time izražava silu U itelja,Koji ih je u to ubedio, ali i sopstvenu revnost s kojom se on odavno, od samog po etka, brinuo o tome. Sam izraz našli smo pokazuje dušu koja je žudela da vidi Hrista, koja je o ekivala da On si e s nebesa i koja se preispunila radoš ukada se predmet njene žudnje pojavio, tako da je požurila da tu svoju radost podeli i sa drugima. U duhovnim stvarima davanje ruke jednog drugome ozna ava bratsku ljubav, srodni ko prijateljstvo i iskrenu blagonaklonost. Obrati pažnju na to da i on o Mesiji govori uz dodavanje lana. On nije jednostavno rekao: "Mesiju", nego "Mesiju" o ekivanog??. Oni su na taj na in o ekivali samo Hrista, nemaju i ništa zajedni ko sa drugima??. Pogledaj kako Petar od samog po etka projavljuje pokornu i poslušnu dušu. On odmah hita ka Isusu, nimalo ne oklevaju i. Dovede ga Isusu. Neka ga niko ne optuži za lakomislenost, budu i da je prihvatio re i svog brata bez ikakvih daljih ispitivanja. Verovatno da mu je brat o tome govorio mnogo i opširno, dok Evan elista obi no sve izlaže ukratko, brinu i se o sažetosti. Osim toga, nije re eno da je Petar jednostavno

179

poverovao, nego da ga je Andrej doveo Isusu, žele i da Mu predstavi brata, da bi i on sve saznao od Njega Samog. Najzad, s njima je bio i drugi u enik, koji je u tome pomogao. Ako je sam Jovan Krstitelj govorio da je Hristos Jagnje Božije i da e krštavati Duhom, svojim u enicima je prepustio da jasnije o tome doznaju od Njega Samog. Utoliko pre je dužan da to u ini bio Andrej, koji je ose ao da nije u stanju sve da objasni. Zbog toga je svog brata i poveo ka samom izvoru svetlosti, i to sa takvom marljivoš u i radoš u da se ovaj ni najmanje nije kolebao, niti je oklevao. I Isus pogledavši na njega re e: Ti si Simon, sin Jonin; ti eš se zvati Kifa, što zna i Petar (st. 42). Hristos ovde ve

po inje da projavljuje Svoje božanstvo i postepeno ga otkriva u Svojim izrekama. Tako je On postupio i u Svojim besedama sa Natanailom i sa Samarjankom.

2. Proroštva nisu ništa manje ubedljiva nego uda. Pored toga, ona u sebi ne sadrže slavoljublje. uda još i bivaju izložena iskrivljenim glasinama, koje u krajnjoj meri poti uod nerazboritih ljudi: Izgoni demone pomo u Veelzevula, govorili su oni (Mt. 12; 24). O proroštvima, me utim, nikada nije re eno ništa sli no. Tako je Hristos za Simona i Natanaila upotrebio taj vid pou avanja, dok sa Andrejem i Filipom nije tako postupio. Zašto? Zato što su oni ve bili dobri pripremljeni Jovanovim u enjem. Osim toga, Filip je, videvši one koji stoje pred Hristom, prihvatio to kao neposredan dokaz za veru u Njega. Ti si Simon, sin Jonin; ti eš se zvati Kifa, što zna i Petar. Na osnovu sadašnjeg,

verodostojno biva i budu e. Predskazanje je ovde sjedinjeno sa pohvalom. To, me utim, nije bilo laskanje, nego

180

predskazivanje budu nosti, i to se vidi iz onoga što sledi. Seti se uz koliko je razobli enja Hristos omogu io Samarjanki da uvidi Njegovu prozorljivost. Pet muževa si imala, i sada koga imaš nije ti muž, govori joj On (Jn, 4; 18). Tako i Njegov Otac, ustaju i protiv idola, mnogo govori o proroštvima: Ja objavih i spasoh, i unapred kazah, a nikoji tu i bog (Is. 43; 12). To se isti e u svim proroštvima. Proroštvo je po preimu stvu delo Božije, koje demoni ne mogu ak ni da podražavaju, ma koliko se u tome trudili. U udima još može i do i do neke obmane, dok je ta no

predskazivanje budu nosti svojstveno samo Ve nom suštastvu. Ako to ponekad ine i demoni, onda se to doga asamo zbog obmanjivanja nerazumnih, zbog ega se lako razobli uje laž njihovih predskazanja. Petar, me utim, ništa ne odgovara na ove Hristove re i, jer još ništa nije jasno razumeo, i samo je u io. Uostalom, ni samo predskazanje nije još bilo u potpunosti izre eno. Hristos nije rekao: "Ja uti dati ime Petar, i na tom kamenu (gr . petros) sazida uCrkvu Svoju", nego je rekao samo: Ti eš se zvati Kifa. Ta promena imena ozna avala bi najviše dostojanstvo i veliku vlast. Hristos, me utim, nije od samog po etka niti odjednom ispoljio svu Svoju vlast, nego je do odre enogvremena samo smireno besedio. Kada je dao potpun dokaz o Svom božanstvu, On sa velikom vlaš u izgovara slede e:Blažen si Simone, sine Jonin! Jer telo i krv ne otkriše ti to, nego Otac Moj Koji je na nebesima (Mt. 16; 17). Na drugom mestu kaže: Ti si Petar, i na tom kamenu sazida u Crkvu Svoju (Mt. 16; 18). Tako je Hristos nazvao Simona, dok je Jakova i njegovog brata nazvao sinovima groma. Time je pokazao da je On Onaj isti koji je dao i stari zavet (savez).

181

Promenivši tada imena, nazvao je Avrama Avraamom, Saru Sarrom, a Jakova Izrailjem. Mnogima je davao imena još od samog njihovog ro enja, kao na primer Isaaku, Samsonu, i li nostima koje pominju Isaija i Osija. Nekima je i promenio imena koja su im dali roditelji, kao na primer gorepomenutim li nostima i Isusu Navinu. U drevnosti je bio obi aj da se daju imena saglasna sa okolnostima, kako je inio i Ilija. To nije bilo bez cilja, nego zato da bi i sama

ljudska imena opominjala na dobro instva Božija, i da bi se, kroz izražavanje proro anstava u imenima, ono bolje sa uvalo u umovima slušalaca. Tako je i Jovan dobio ime još pre svog ro enja. Tako su i ljudi, koji je trebalo da zablistaju vrlinom još od najmla eg uzrasta, dobijali imena i pre ro enja. Oni, koji su se kasnije proslavili, kasnije su dobijali i drugo ime.

3. Tada su svi dobili svoja li na imena. Sada svi mi imamo jedno zajedni ko ime, koje je važnije od svih tih (li nihimena). To je ime hriš ana, prijatelja i sinova Božijih, i tela Hristovog. Takvo ime nas, više nego sva ostala, može pobuditi na revnost ka napredovanju u vrlini. Ne emo initiništa što je nedostojno tog po asnog imenovanja, pomišljaju i svagda na uzvišenost dostojanstva po kojem se nazivamo Hristovima. Tako nas je nazvao Pavle. Svagda emo to imati na umu i poštova emo to uzvišeno ime. Oni

koji nose ime znamenitog vojskovo e ili nekog drugog slavnog oveka, imaju visoko mišljenje o sebi, jer slušaju kako ih nazivaju imenom toga i toga. Smatraju to ime za svoje veliko dostojanstvo i svesrdno se staraju da svojim neradom ne osramote onoga, koji je istoimen sa njima. Zar

182

onda mi, koji ne nosimo ime nekog vojskovo e ili nekog zemaljskog starešine, niti ime angela ili serafima, nego Samog njihovog cara, nismo dužni da položimo i samu svoju dušu, samo da ne bismo ražalostili Onog, Koji nas je udostojio takvog imena? Zar nam nije poznato kakvu po ast uživaju odredi carskih štitonoša i kopljonoša, koji okružuju cara? Tako smo i mi, udostojivši se da budemo u blizini Samog Cara, pa ak i mnogo bliže nego što su oni koje smo pomenuli bliski svom caru, da Mu, dakle, budemo bliski kao telo Glavi, u svemu dužni da ne postupamo druga ije, osim kao oni koji podražavaju Hrista. A šta kaže Hristos? Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a Sin ove iji nema gde glavu skloniti (Lk. 9; 58). Ako bismo to zahtevali od vas, mnogima bi se u inilo da je to teško i mu no delo. Dakle, radi vaše slabosti odre i u se te strogosti. Zahteva u samo da ne budete pristrasni prema bogatstvu. Ako radi slabosti mnogih od vas ne tražim tako uzvišenu vrlinu, utoliko više vas ube ujem da se klonite poroka. Ja ne osu ujem one koji imaju ku e, njive i sluge. Ho u samo da svim tim upravljaju obazrivo i na doli an na in. Kakav je to doli an na in? Kako dolikuje gospodarima a ne slugama, tj. da vladate vi bogatstvom umesto da ono vlada vama, da ga upotrebljavate, a ne da ga zloupotrebljavate. Novac i postoji zato da bismo ga koristili za nužne potrebe, a ne da bismo ga uvali. To je svojstveno slugama, a ne gospodarima. uvanje je posao sluge, a trošenje posao gospodara, koji nad tim ima potpunu vlast. Ti ne dobijaš novac zato, da bi ga zakopavao u zemlju, nego zato da bi ga podelio. Ako bi Bog hteo da ga uvamo,On ga ne bi davao ljudima nego bi ga ostavio da stalno leži u zemlji. Bog, me utim, ho e da se novac troši, zbog ega

183

nam je i dozvolio da ga imamo i da ga dajemo jedni drugima. Ako ga zadržavamo kod sebe, onda više nismo njegovi gospodari. Ako ga pak zadržavamo zato da bismo ga umnožili, onda je najbolji na in za to da ga stalno trošimo i dajemo. Uostalom, prihoda ne može biti bez rashoda, niti bogatstva bez trošenja. To se može videti i u svetovnim stvarima Tako postupa trgovac, tako postupa zemljodelac. Jedan troši novac, a drugi seme. Jedan plovi po moru i troši svoj novac, a drugi se itave godine trudi, baca semena i radi. Ovde, me utim, nije potrebno ništa sli no: nije potrebno niti pripremiti la u, niti uprezati volove i orati zemlju, niti pak strepeti zbog vazdušnih nepogoda ili zbog grada. Ovde nema ni talasa, ni podvodnih stena. Ta plovidba i ta setva zahteva od tebe samo jedno – da baciš ono što imaš, a sve ostalo e izvršiti onaj Zemljodelac, o kojem je Hristos rekao: Otac Moj je poslenik (Jn. 15; 1)? Zar nije nerazumno len ariti i ne delati tamo gde sve možemo da dobijemo bez truda, i da, umesto toga, svu delatnost pokazujemo tamo, gde ima mnogo truda, brige i znoja i gde je, posle svega, nepouzdana nada? Molim vas da ne budemo toliko nemarni u delu sopstvenog spasenja, nego da, ostavivši naporna dela, požurimo ka delima lakšim i korisnijim, da bismo zadobili i budu a blaga, blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, s Kojim neka je

Ocu i Svetome Duhu slava sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

184

BESEDA DVADESETA

Sutradan htede Isus izi i u Galileju, i na e Filipa, i re e:Hajde sa Mnom! A Filip beše iz Vitsaide, iz grada Andrejeva i Petrova (Jn. 1; 43–44).

1. U svakom trudu ima dobitka (Pri e Sol. 14; 23), kaže Knjiga Pri a. Me utim, Hristos nam savetuje i nešto bolje od toga, kada kaže: Koji traži, nalazi (Mt. 7; 8). Zbog toga me i zadivljuje kako je Filip krenuo za Hristom. Andrej je krenuo za Njim nakon što je o Hristu uo od Jovana, a Petar – tako što je uo od Andreja. Filip ni od koga nije ništa doznao o Njemu, nego se, im mu je Hristos rekao: Hajde za Mnom, bez oklevanja povinovao i ne samo da Ga nije napustio, nego je o Njemu propovedao i drugima. Požurivši ka Natanailu, Filip kaže: Našli smo Onoga za Kojeg pisa Mojsej u Zakonu i proroci (st. 45). Vidiš li, koliko je brižna bila njegova duša, i koliko je esto razmišljao o onome što je pisao Mojsej, koliko je žudno iš ekivao dolazak Hristov? Re i: našli smo ozna avaju ljude koji stalno tragaju. Sutradan htede Isus izi i u Galileju. On nikoga nije pozvao k Sebi pre nego što se neko sam prisajedinio k Njemu. To nije inio slu ajno, nego po sopstvenoj mudrosti i razumu. Ako Mu neko ne bi pristupio dobrovoljno i ako bi ga On Sam privukao, sasvim je mogu eda bi Ga taj kasnije i napustio. Me utim, kako su se oni sami odlu ivali na to, ostajali su postojani u svojoj nameri. Filipa je, me utim, prizvao kao oveka kojeg je bolje poznavao. Ro en i odgajen u Galileji, Filip je, naravno, poznavao Hrista bolje nego ostali. Kada je dakle, pridobio neke

185

u enike, Hristos je pošao u lov na ostale, i tada je pridobio Filipa i Natanaila. S obzirom da se u to vreme glas o Hristu beše raširio po itavoj Siriji, Natanailovo obra anje Hristu ne zadivljuje u toj meri, kao što zadivljuje obra anje Andreja, Petra i Filipa, ne samo zato što su oni poverovali i pre nego što su videli uda Isusova, nego i zato što su svi oni bili iz Galileje, iz koje nikada nije došao nijedan prorok i iz koje nije moglo da do e ništa dobro (v. st. 46). Galilejci su bili neobrazovani, divlji i grubi. Hristos je, me utim, i ovde projavio Svoju silu, jer je na zemlji, koja nikada nije donosila plodove, ubrao svoje najdostojnije u enike. Tako je, dakle, Filip verovatno pošao za Hristom videvši Petra i njegove saputnike i slušaju i o Hristu od Jovana. Verovatno je, tako e, da je i glas Hristov na njega izvršio snažan uticaj. Hristos je znao ko e Mu biti potreban. Evan elista,me utim, sve to izostavlja. Filip je znao da treba da do eHristos; a da je Hristos Isus, to nije znao, i ja mislim da je to uo ili od Petra ili od Jovana. Evan elista navodi i mesto u

kojem živi Filip, da bi pokazao da slabo pred svetom izabra Bog (1. Kor. 1; 27). Filip na e Natanaila i re e mu: Našli smo Onoga za Kojega pisa Mojsej u Zakonu i proroci, Isusa, sina Josifova, Nazare anina (st. 45). On to govori da bi svojoj propovedi dao verodostojnost, zbog ega se poziva na Mojseja i proroke i tako da pobu uje pažnju slušaoca. Natanailo je bio precizan ovek i u svemu je ispitivao istinu, kao što je to Hristos posvedo io o njemu i kako se i na delu pokazalo. Zbog toga je Filip dobro postupio što ga je uputio na Mojseja i na proroke, jer je na taj na in podstakao Natanaila da se prikloni Onome, o Kojem mu je propovedao. Neka te ne zbunjuje što Filip

186

naziva Isusa Josifovim sinom. Odakle se, Filipe, vidi, da je On upravo taj o Kojem su pisali Mojsej i proroci? ime eš nam to dokazati? Nije dovoljno samo svedo anstvo re i.Kakvo si znamenje video? Kakvo udo? Zar u tim stvarima nije opasno verovati prosto i bez dokaza? Kakav dokaz ti imaš? Filip nam odgovara isto što i Andrej. Kao što ni Andrej nije bio u stanju da izobrazi blago koje je našao niti da na e re i kojima bi opisao tu riznicu, zbog ega je brata odveo kod Onoga, Kojeg je našao, tako ini i Filip. On ne govori Natanailu zbog ega je Isus – Hristos, i kako su o Njemu predskazivali proroci; on ga samo odvodi kod Isusa, da bi okusio Njegove re i i Njegovo u enje: I re e mu Natanail: Iz Nazareta može li biti šta dobro? Re e mu Filip: do i i vidi. A Isus vide Natanaila gde dolazi k Njemu i re e za njega: Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva (st. 46–47). Hristos hvali i veli a Natanaila jer je rekao: Iz Nazareta može li biti što dobro? Zar nije trebalo da ga osudi zbog toga? Ne, to nisu bile re ineveruju eg, i nisu zasluživale osudu, nego je to bila pohvala. Kako i zbog ega? Zašto što je on proroštva poznavao bolje nego Filip. Iz Pisma je znao da Hristos treba da do e iz Vitlejema, iz mesta u kojem je bio David. Takvo mišljenje je vladalo me u Jevrejima, a što je i prorok odavno predskazao govore i: A ti, Vitlejeme, Efrato, ako i jesi najmanji me u hiljadama Judinim, iz tebe e iza i koji ebiti gospodar u Izrailju (Mih. 5; 2. i upor. Mt. 2; 6 i Jn. 7; 42). Zbog toga se Natanail, kada je uo da Hristos dolazi iz Nazareta, zbunio i bio u nedoumici, nalaze i da Filipova vest nije u skladu sa predskazanjem proroka. Pogledaj, me utim, kako je Natanail, i pored svoje nedoumice, razborit i umeren.

187

On nije rekao: "Ti me obmanjuješ, Filipe, ti me lažeš! Ne verujem ti i ne u da po em. Iz proroštava znam da eHristos do i iz Vitlejema. Ti kažeš da je iz Nazareta! To onda nije Hristos!" Natanail, me utim, ništa takvo nije rekao. On odlazi kod Hrista i, ne saglašavaju i se s jedne strane da e Hristos do i iz Nazareta, pokazuje i temeljno poznavanje Pisma i opreznost u postupcima, dok sa druge ne odbacuje ni Filipovu vest, pokazuju i time svoju silnu žudnju za dolaskom Hristovim. On je jednostavno pomislio da je Filip pogrešno naveo mesto Njegovog porekla. Obrati pažnju i na to, s kakvom opreznoš u on izražava svoju sumnju: u vidu pitanja. On ne kaže: "Iz Galileje ne dolazi ništa dobro", nego: Iz Nazareta može li biti što dobro? I Filip, je me utim, bio veoma razborit. Naišavši na prigovor, on se ne srdi i ne žalosti, nego samo i dalje tvrdi svoje, žele ida tog oveka privede Samom Hristu i od po etka ispoljavaju i vrstinu duha kakva je svojstvena apostolu. Zbog toga je Hristos i rekao: Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva. Izrailjac, naravno, može biti i lažljiv. Ovaj, me utim, nije takav. Njegov sud je nepristrasan, on ne izri esvoje re i, ni prijatne, ni neprijatne. Istina, i Judeji su, na pitanje gde e se roditi Hristos, odgovorili: U Vitlejemu i naveli svedo anstvo: I ti. Vitlejeme, Efrato, iako si najmanji me u hiljadama Judinim… Oni su o tome svedo ili pre nego što su videli Hrista. Me utim, kada su Ga videli, iz zavisti su pre utali ovo svedo anstvo i po eli da govore: Hristos kada do e niko ne e znati otkuda je (Jn. 7; 27). Natanail nije tako postupio: kakvo je mišljenje imao na po etku, takvo je imao i kasnije, odnosno, da On nije iz Nazareta. Zbog egasu Ga onda proroci nazivali Nazare aninom? Zato što je

188

tamo odgajen i vaspitan. Ni Hristos, me utim, nije hteo da kaže Natanailu: "Ja nisam iz Nazareta, kako ti je rekao Filip, nego sam iz Vitlejema", jer nije hteo da od samog po etka unosi sumnju u Svoje re i. Osim toga, ukoliko bi i ubedio Natanaila u to, to još ne bi bio dovoljan dokaz da je On Hristos. Zašto On, ak i da nije Hristos, ne bi mogao poticati iz Vitlejema, kao i mnogi drugi ljudi koji su se tamo rodili? Dakle, Hristos to ostavlja, a ini ono, što je najviše moglo privu i Natanaila k Njemu, odnosno, pokazuje da je On bio prisutan dok je Filip razgovarao s njim. Kad Ga je Natanail upitao: Otkuda me poznaješ, On odgovara: Pre nego te pozva Filip, videh te kad bejaše pod smokvom (st. 48).Evo vrstog i postojanog oveka! Kada mu je Isus rekao: Evo pravog Izrailjca, on se nije pogordio, niti su ga privukla odobravanja. Ostaju i na svome, on je još upornije tražio i ispitivao istinu, da bi nešto pouzdano doznao. On se raspituje kao ovek, a Isus odgovara kao Bog. Pre nego te pozva Filip, videh te. On je ve poznavao Natanailovu dobronamernost, ne kao ovek, za kojim je ovaj sledio, nego kao Bog. I sada: Videh te kad bejaše pod smokvom, kad tamo nikoga nije bilo, osim Filipa i Natanaila koji su o tome razgovarali. Zbog toga je i re eno: Videvši Natanaila gde dolazi k Njemu, re e za njega: Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva. Te re i je Hristos izgovorio i pre nego što je Filip doveo Natanaila, da bi Njegovo svedo anstvo bilo nesumnjivo. Zbog toga je naveo i vreme, i mesto, i samo drvo. Da mu je rekao: "Video sam te pre nego što ti je Filip prišao", moglo bi se posumnjati da je On Sam poslao Filipa, i Njegove re i ne bi imale nikakvu važnost. Me utim, kad je On ukazao i na mesto, na kojem se nalazio Natanail kada ga

189

je pozvao Filip, kada je pomenuo i samo drvo, i vreme razgovora, pokazao je Svoju nesumnjivu prozorljivost. Hristos nije tada samo pokazao Svoju prozorljivost. On je Natanaila ubedio i na drugi na in, odnosno podsetio ga je na re i koje je ovaj izgovorio: Iz Nazareta može li biti što dobro? Time ga je još više priklonio Sebi, podjednako kao i time što ga zbog tih re i nije osudio i optužio, nego pohvalio. Otuda je i Natanail razumeo da je On uistinu Hristos, tj. kako iz Njegove prozorljivosti, tako i otuda, što je Hristos pouzdano znao njegovo mišljenje. Time je pokazao da zna i ono, što je skriveno u njegovoj duši. Pored toga, nije ga osudio za mišljenje koje je izrekao, nego ga je i pohvalio. Hristos je rekao da je Filip prizvao Natanaila; o onome me utim, što je on govorio Filipu i Filip njemu ništa nije rekao, prepuštaju i to njegovoj (Natanailovoj) savesti i ne žele i više da ga razobli uje u tome.

2. Šta dakle? Zar je Hristos video Natanaila tek onda, kad ga je pozvao Filip, zar ga Svojim nedremanim okom nije video i pre toga? Video ga je, i tome niko ne e protivure iti. U to vreme je, me utim, re eno samo onoliko, koliko je bilo potrebno. Šta je bilo sa Natanailom? Dobivši nesumnjiv dokaz o predznanju Hristovom, on Ga je ispovedio i, kao što je pre svojim oklevanjem pokazao opreznost, tako je sada svojim spremnim prihvatanjem injenice (da je Hristos Sin Božiji; prim. prir) pokazao dobronamernost. On je Hristu odgovorio na ovaj na in: Ravvi, Ti si Sin Božiji, Ti si Car Izrailjev (st. 49). Vidiš li dušu koja se ushitila i svojim re ima obgrlila Hrista? Ti si, kaže, Onaj Kojeg želimo i Kojeg o ekujemo. Vidiš li kako se on ushi uje, divi i ska e

190

od radosti? Tako treba da se radujemo i mi, koji smo se udostojili da poznamo Sina Božijeg, i to ne samo da se radujemo u duši, nego da i samim svojim delima pokažemo tu radost. A šta je svojstveno radosnima? Da veruju Onome, Kojeg su poznali, a veruju ima da ine ono, što je Njemu ugodno. Ako pak budemo delali ono što Ga gnevi, kako ese videti da se radujemo? Zar ne vidite kako se i u domovima, u kojima primaju dragog gosta, ništa ne štedi i sve ini da bi se njemu ugodilo? Ako pak neko, pozvavši k sebi gosta, ne bi nastojao da mu ugodi i kad se ne bi trudio da ga prihvati, onda mu, makar i hiljadu puta govorio da se raduje, gost nikad ne bi poverovao. I to je sasvim ispravno, jer radost treba pokazati i na delu. Dakle, pošto je Hristos došao kod nas, pokažimo Mu da se radujemo. Ne emo initiništa što bi Ga ražalostilo. Ukrasimo dom u koji je došao, jer je to svojstveno radosnima. Ponudimo Mu trpezu kakvu On Sam želi, jer je to svojstveno veselima. Kakva je to trpeza? On Sam kaže: Jelo je moje da vršim volju Onoga Koji Me je poslao (Jn. 4; 34). Nahranimo Ga gladnog, napojimo Ga žednog. Ponudimo Mu samo ašu hladne vode – On e i to prihvatiti, jer te ljubi. Darovi onih koje ljubimo, ma kako da su mali, ine se velikim onima, koji ih ljube. Samo nemoj da pokažeš nemar. Iznesi pred Njega dve lepte, i On ih ne eodbaciti, nego e ih primiti kao najve e bogatstvo. Njemu ništa ne nedostaje, i ništa ne prima zato, što Mu je to potrebno. Zbog toga je i pravedno da se ne meri merom onoga koji daje, nego blagonaklonoš u onoga kojem se daje. Samo pokaži da ljubiš tog Gosta, da se trudiš da sve za Njega u iniš i da se raduješ Njegovoj poseti. Pogledaj koliko On tebe ljubi. On je došao radi tebe, radi tebe je položio

191

Svoju dušu, i nakon svih tih dobro instava ne odbija ni da te moli. Umesto Hrista, dakle, molimo, kao da Bog poziva kroz nas (2. Kor. 5; 20). Ko je, re i eš ti, toliko bezuman da ne ljubi svog Gospoda? Ja i govorim i znam da Ga se niko od nas ne e odre i ni na re ima, ni u mislima. Me utim, onaj kojeg ljube ho e da se ta ljubav ne pokazuje samo re ima, nego i delima. Ako govorimo da ljubimo, a pri tom ne inimo ono, što je svojstveno onima koji ljube, onda je to

smešno, ne samo u odnosu na Boga, nego i u odnosu na ljude. Dakle, ako Ga ispovedamo samo na re ima a ne i na delima, onda je to ne samo beskorisno nego i štetno. Zbog toga vas molim da svoje ispovedanje izrazimo i delima, kako bismo se udostojili ispovedanja Samog Gospoda, u onaj dan kad On pred Svojim Ocem bude ispovedao dostojne. Pomolimo se za to u Hristu Isusu Gospodu našem kroz Kojeg i sa Kojim neka je slava Ocu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

192

BESEDA DVADESET PRVA

Odgovori Natanail i re e Mu: Ravvi, Ti si Sin Božiji, Ti si Car Izrailjev! Odgovori Isus i re e mu: Zato što ti kazah da te videh pod smokvom, veruješ? Vide eš više od ovog (Jn. 1; 49–50).

1. Potrebno nam je mnogo budnosti i brige, vozljubljeni, da bismo pronikli u dubinu božanstvenih Pisama. Ina e, ukoliko se budemo prepuštali dremežu, ne možemo razumeti njihov smisao. Nužno je brižljivo ispitivanje i, osim toga, nužna je i neprestana molitva, da bismo makar malo prozreli u svetilište re i Božije. Danas nam predstoji ne malo važno pitanje, koje zahteva veliku pažnju. Kad je Natanail rekao: Ti si Sin Božiji, Hristos mu je odgovorio: Zato što ti kazah da te videh pod smokvom, veruješ? Vide eš više od ovoga. Šta je to u tim re ima, što treba ispitati? To, što se Petar, ispovedivši: Ti si Sin Božiji (Mt. 16; 16) nakon mnogih uda i nakon takvog u enja, veli a kao onaj koji je dobio otkrovenje od Oca, dok Natanailo, koji je to rekao i pre uda i pre u enja, ništa sli no nije uo od Hrista, nego mu samo obe ava da e videti još ve a otkrovenja. Kakav je razlog za to? Iako su Petar i Natanail izgovorili iste re i, nisu ih izrekli s jednom istom mišlju. Petar je ispovedio Isusa kao Sina Božijeg i istinskog Boga, a Natanail kao obi nogoveka. Odakle se to vidi? Iz re i koje je Natanail nakon

toga izgovorio. Kada je rekao: Ti si Sin Božiji, on je odmah zatim dodao: Ti si Car Izrailjev. Sin Božiji, me utim, nije Car samo Izrailju, nego itavoj vaseljeni. Uostalom, to se ne vidi samo odatle, nego i iz slede eg. Hristos ništa nije dodao

193

Petrovim re ima. Me utim, kako je Petrova vera ve bila savršena, rekao je da e On na tom ispovedanju sazidati Svoju Crkvu. U odnosu na Natanaila nije postupio tako, nego sasvim protivno. Natanailovom ispovedanju kao da je nedostajalo mnogo toga, i Hristos popunjava taj nedostatak. Šta On kaže? Zaista, zaista vam kažem, od sada etevideti nebo otvoreno i angele Božije kako uzlaze i silaze na Sina ove ijega (st. 51). Vidiš li kako ga Hristos postepeno uzdiže sa zemlje i napominje mu da Ga ne zamišlja kao obi nog oveka? Može li, u stvari, biti ovek Onaj Kojem služe angeli i zbog Kojeg angeli silaze i uzlaze? Zbog toga je i rekao: Vide eš i više od ovoga i, objašnjavaju i te re i, dodao (re i) o angelskom služenju. Smisao Njegovih re i je slede i: "Tebi se, Natanaile, to u inilo važnim?? i zbog toga Me priznaješ za Cara izrailjskog. Šta eš tek re i kad vidiš, da angeli uzlaze i silaze na Mene?" Takvim re ima je Hristos savetovao da Ga prizna i za Vladiku angela. Kao na istinskog Cara, na Hrista su silazili i uzlazili ti carski služitelji, i to u vreme stradanja, vaskrsenja i vaznesenja. Oni su i pre toga dolazili i služili Mu: na primer, kad su blagovestili o Njegovom ro enju, i kada su klicali: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir (Lk. 2; 14), kad su pristupali Mariji i Josifu. Hristos, me utim, sada nije postupio kao u mnoštvu drugih slu ajeva. On izgovara dva predskazanja, i istinitost jednog se odmah potvr uje, dok se drugo, koje se odnosi na budu nost, potvr uje kroz sadašnje. Jedno od njih, ve dokazano, jeste slede e: Pre nego što te pozva Filip, videh te kad bejaše pod smokvom. Drugo je trebalo da se ispuni u budu nosti – odnosno, usho enje i silaženje angela, kao prilikom Njegovih

194

stradanja, vaskrsenja i vaznesenja, i On ih je u to, i pre nego što se dogodilo, ubedio onim što se dešavalo u sadašnjosti. Ko je iz prošlog spoznao Njegovu silu, taj e, slušaju i o budu nosti, lakše prihvatiti predskazanje o budu em. Šta se dogodilo sa Natanailom? On na to ništa nije odgovorio. Zbog toga je Hristos ovim re ima i završio Svoju besedu sa njim, prepuštaju i mu da o svemu razmisli i ne žele i da mu sve kaže odjednom. Bacivši seme u plodnu zemlju, On mu daje mogu nost da samo u svoje vreme donese plod. On je to na drugom mestu izrazio slede im re ima: Carstvo nebesko je kao ovek što poseja dobro seme na njivi svojoj; a kad ljudi pospaše, do e njegov neprijatelj pa poseja kukolj po pšenici, pa otide (Mt. 13; 24–25).

I u tre i dan bi svadba u Kani Galilejskoj, i onde beše mati Isusova. A pozvan beše i Isus i u enici Njegovi na svadbu (Jn. 2; 1–2). Ve sam rekao da su Ga najviše poznavali u Galileji. Zbog toga su Ga i pozvali na svadbu, i On je došao. On, na našu korist, nije gledao na sopstveno dostojanstvo. Ne odbijaju i da primi na sebe obli je sluge, nije odbio ni da do e na svadbu slugu. Oni, koji su Ga na svadbu pozvali, nisu, naravno, imali odgovaraju u predstavu (pojam) o Njemu. Nisu Ga znali ak ni kao velikog oveka, nego kao oveka obi nog i svog poznanika. Na to ukazuje i Evan elista kada kaže: A onde beše i mati Isusova, i bra aNjegova (Jn. 2; 1), tj. Isusa su pozvali isto onako, kao što su pozvali i Njegovu bra u. I kad nesta vina, re e mati Isusova: Nemaju vina (st. 3). Ovde bi trebalo da obratimo pažnju na to, odakle je Njegova mati pomislila nešto veliko o svom Sinu. Do tog vremena On još ne beše satvorio

195

nikakvo udo. Ovim, u Kani Galilejskoj, u ini Isus po etak znamenja (st. 11).

2. Ako pak neko kaže da udo u Kani Galilejskoj još uvek nije dovoljan dokaz da je to bio po etak udotvorenja, da dodatak: u Kani Galilejskoj pokazuje samo da je to bilo prvo udo (satvoreno) u Kani, a ne prvo od svih uda uopšte i da

je verovatno da je Hristos i ranije, u drugim mestima, tvorio udesa, mi emo odgovoriti upravo ono što smo i ranije

rekli. A šta zapravo? Ono što govori i Jovan: Ja Ga ne videh, ali da se javi Izrailju, zato do oh ja da krštavam vodom (st. 31). Da je Hristos i u de jem uzrastu tvorio udesa, Izrailjcima ne bi bio potreban drugi ovek koji bi Ga javio. Kada je bio u zrelom dobu, postao je toliko poznat po svom udotvorenju da se glas o Njemu nije raširio samo po Judeji

nego i po itavoj Siriji i dalje. Pored toga, On je ta udatvorio tokom tri godine, ili, bolje re eno, Njemu nije bio potreban odre eni broj godina da bi se javio svetu, jer se glas o Njemu svuda raširio od samog po etka. Ako se, dakle, za tako kratko vreme On proslavio mnoštvom udesa, tako da je Njegovo ime svima bilo poznato, onda bi utoliko manje mogao da bude nepoznat u slu aju da je udotvorio od samog detinjstva. Time bi pobudio još ve e divljenje, a broj Njegovih uda bio bi dva ili tri puta ve i. On, me utim, u detinjstvu nije tvorio nikakva uda, osim onoga o kojem pripoveda Luka: kad Mu je bilo dvanaest godina, stao je me u u itelje i saslušao ih, a zatim Svojim pitanjima izazvao njihovo divljenje. Uostalom, nije bilo bez razloga to, što On nije udotvorio još od najranijeg uzrasta, jer bi u tom slu ajuNjegova uda mnogi smatrali za privid. Ako su i u

196

Njegovom zrelom uzrastu mnogi sumnjali, onda bi utoliko bilo više onih, koji bi sumnjali da je udotvorio u mladosti. Osim toga, Jevreje je proždirala zavist i oni bi Ga mnogo ranije i pre odgovaraju eg vremena odveli na krst, i delo našeg spasenja ne bi bilo prihva eno s verom. Odakle je, re ieš ti, Njegova majka pomislila nešto veliko o Njemu? On

ve beše zapo eo da otkriva Sebe – i kroz svedo enjeJovanovo, i kroz ono što je i Sam govorio u enicima. A pre svega, samo Njegovo ro enje i doga aji koji su zatim usledili napominjali su Njegovoj majci da stvori uzvišen pojam o Njemu. I mati Njegova uvaše sve re i ove u srcu svome (Lk. 2; 51). Zbog ega to onda, re i eš ti, nije i pre pokazala? Zato što je, kao što sam ve rekao, tek tada On Sam po eo da Se otkriva. Do tog vremena živeo je kao obi an ovek. Iz tog razloga Mu ni ona nije o tome ranije govorila. im je ula da je zbog Njega došao Jovan i dao takvo svedo anstvo, i im je saznala da On ve ima u enike, smelo je, pri nedostatku vina, zatražila od Njega i rekla: Nemaju vina. Ona je želela i da ugodi gostima i da se sama proslavi kroz Sina. Možda je pri tom u mislima imala i nešto ljudsko, sli no Njegovoj bra i koja su govorila: Pokaži se svetu (Jn. 7; 4), jer su želeli da se i sami proslave Njegovim udesima. Zbog toga joj je Hristos upravo tako i odgovorio:

Šta ho eš od Mene, ženo? Još nije došao as Moj (Jn. 2; 4). On je mnogo poštovao Svoju roditeljku, o emu svedo i i Luka, govore i da je Isus bio poslušan roditeljima. To pokazuje i sam Evan elista (Jovan), svedo e i da se On i u samo vreme krsnih stradanja pobrinuo za majku. Kad roditelji ne spre avaju i ne zabranjuju bogougodna dela, onda smo dužni da im se povinujemo, jer je nepokornost u

197

tom slu aju veoma opasna. Me utim, ako oni nešto zahtevaju nepravovremeno ili zabranjuju neko duhovno delo, onda nam šteti da im se povinujemo. Zato je u ovom slu aju Hristos tako odgovorio a u drugom ovako: Ovo je mati moja i bra a moja (Mk. 3; 35). Oni u to vreme još nisu imali odgovaraju u predstavu (pojam) o Njemu. Usled toga što Ga je rodila, Njegova majka je, kao i sve majke, htela da Mu u svemu zapoveda, mada je bila dužna da Ga poštuje kao Gospoda i da Mu se klanja. Zato joj je On tada tako i odgovorio. Zamisli, uostalom, kako se to dogodilo, kada je pored mnoštva naroda koji Ga je okruživao, pored mnogobrojnih pažljivih slušalaca koje je pou avao, Njegova majka došla na taj skup i udaljila Ga od propovedi da bi s Njim nasamo razgovarala. Eto zbog ega je On rekao: Ovo je mati moja i bra a moja. On time nije ražalostio majku, nego joj je podario najve u korist, ne dopustivši da ona pomisli da je ponižena. Ako se On brinuo o drugima i sve upravljao ka tome da stvore odgovaraju u predstavu o Njemu, onda se u tom pogledu utoliko više brinuo za majku. Me utim, kako ona, ak i pošto je to ula od Sina, verovatno nije htela da Mu se povinuje nego je, kao svaka majka, htela da u svemu zadrži prvenstvo, On joj je tako odgovorio. Uostalom, da joj se On uvek povinovao kao majci ona nikad ne bi zadobila uzvišenu predstavu o Njemu i nikad Ga ne bi poštovala kao Gospoda. Iz tog razloga je On ovde rekao: Štaje tebi do Mene, ženo? Postojao je još jedan, ništa manje važan razlog. Kakav? On je želeo da ne posumnjaju u udesa koja (On) tvori. Trebalo je da to od njega zatraže oni kojima je vino bilo potrebno, a ne Njegova majka. Zašto? Ono, što se ini na molbu ro aka, ma koliko da je važno, onima koji

198

posmatraju sa strane izgleda odbojno. Me utim, kada mole oni kojima je potrebno, udo biva iznad svakog podozrenja. Pohvala je tada nepristrasna, a korist velika.

3. Ako bi lekar, makar bio i izvrstan, došao u ku u gde ima mnogo bolesnika i ako ništa ne bi uo od njih samih ili od onih koji ih okružuju i kad bi zatim samo majka po ela da ga ispituje, onda bi on bolesnicima bio sumnjiv i neprijatan, tako da ni oni, koji leže zbog bolesti, ni oni oko njih, ne bi od njega o ekivali ništa dobro. Zbog toga je i Hristos prekoreo majku i rekao: Šta je tebi do Mene, ženo, napominju i joj da ubudu e ne ini ništa sli no. On se brinuo o poštovanju majke, ali i o duševnom spasenju i dobru ljudi, zbog kojih se i obukao u telo. Hristos, dakle, te re i nije izgovorio zbog neke nadmenosti, nego sa osobitim ciljem, odnosno, da i nju samu postavi u odgovaraju i odnos prema Sebi. Spasiteljev odgovor majci nije zna io njeno odbacivanje nego to, da joj ni samo ra anje (Njega) ne epomo i ukoliko i sama ne zadobije veliku veru i vrlinu. Ako bez duševne vrline i vere ni samoj Mariji ne bi koristilo to, što se od nje rodio Hristos, onda utoliko više nikakve koristi ne možemo imati mi ako imamo vrlinskog i odvažnog oca, brata ili sina, dok smo mi sami daleko od njegove vrline. Brat ne e izbaviti, ho e li izbaviti ovek, kaže David (ps. 48; 8). Posle blagodati Božije, nadu u spasenje možemo da polažemo samo u sopstvena savršenstva. Da je ra anje Hrista samo po sebi moglo da donese korist Djevi, onda bi ono koristilo i Jevrejima (jer je Hristos bio njihov ro ak po telu), a koristilo bi i gradu u kojem se on rodio ili Njegovoj bra i. Njegova bra a, me utim, nisu imala nikakvu korist od

199

ovog uzvišenog srodstva dok se nisu pobrinuli sami o sebi, nego su, zajedno sa ostalim ljudima, bili izloženi osudi. Kada su zablistali sopstvenim vrlinama, tada su se i proslavili. Grad je srušen i spaljen, i nije imao nikakve koristi od toga, što se On u njemu rodio. Njegovi ro aci po telu su istrebljeni i ginuli su na najstrašniji na in, jer od srodstva s Njim nisu zadobili nikakvu korist, odnosno, nisu imali zaštitu u sopstvenoj vrlini. Me utim, najviše od svih proslavili su se apostoli, jer su kroz poslušanje Hristu dostigli istinsko srodstvo sa Njim. Hristovi ro aci su još dugo vremena nakon toga uživali poštovanje, jer su ih nazivali "gospodarima", ali mi danas ne znamo ak ni njihova imena. Me utim, žitija i imena apostola svuda su se proslavila. Ne emo se gorditi zbog plemenitog porekla po telu, ak i kad bismo imali na hiljade slavnih predaka. Naprotiv, trudi emo se da ih prevazi emo u vrlini, znaju ida nam tu e zasluge ne e biti ni od kakve koristi na budu em sudu nego da e uve ati našu osudu jer, imaju itako vrlinske oce i tako bliske primere, ništa nismo u inili da bismo sledili takve u itelje. To govorim imaju i u vidu mnoge neznabošce koji, kada ih ube ujemo da postanu hriš ani, kažu: "Svi moji ro aci, preci i doma i, ve su postali verni hriš ani." Šta ti, nesre ni e, imaš od toga? Upravo to e te i pogubiti jer, imaju i tako bliske primere, nisi požurio da se obratiš ka istini! Drugi pak, koji su veveruju i ali nemarni, kada ih savetujemo vrlinskom životu govore to isto: "Moj otac, deda i pradeda, bili su vrlinski i pobožni ljudi!" To e osobito i doprineti tvojoj osudi, jer, iako poti eš od takvih ljudi, iniš ono što je nedostojno tvog roda. Saslušaj šta Hristos kaže Jevrejima: Avraam, otac vaš,

200

bio je rad da vidi dan Moj, i vide, i obradova se (Jn. 8; 56). Vrline predaka ne služe za pohvalu, nego za još ve uosudu, i to ne samo Jevrejima. Znaju i sve to, sve emou initi da se spasemo sopstvenim delima, kako se ne bismo obmanjivali nadom u druge, i svoje zablude postali svesni tek onda, kada od toga više ne budemo imali nikakve koristi. U adu ko e te slaviti, re eno je (Ps. 6; 6). Dakle, popravimo se ovde, da bismo tamo zadobili ve na blaga, kojih neka se svi mi udostojimo blagoda u i ovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Kojeg i sa Kojim neka je slava i sila Ocu i Svetome Duhu u vekove vekova. Amin.

Prevod: Antonina Panteli

Documents

Sveti Jovan Zlatousti-Besede