Sveti Sava Kao Prosvetitelj Episkop Atanasije Jevtic

8/16/2019 Sveti Sava Kao Prosvetitelj Episkop Atanasije Jevtic

1/5


2/5

Kao !to rekosmo, koreni evropske prosve"enosti nalaze se dublje u zapadnoj renesansi od XIV do XVI

veka, a to je doba preporoda zapadne misli i re$i u filosofiji, knji%evnosti i umetnosti, pa i nauci, preporoda

koji je do!ao kao revolt protiv sholastike i sholasti$kog teolo!kog i crkvenog autoriteta, ali revolt koji se

svakako nije iscrpljivao samo u tome nego je imao i svoj zanos i odu!evljenje, zanos u prvom redu za

klasi$nom antikom, za njenim ljudskim humanizmom, helenisti$kim humanizmom. Renesansa je protiv

sholasti$ke teolo!ke dominacije rimskog papskog katolicizma, protiv sholasti$kog, rekli bismo, teolo!kog

totalitarizma u filosofiji i u svim drugim oblastima, istakla $ovekovu autonomiju, protiv rimskog

klerikalizma istakla lai$ku i moralnu autonomiju, odbacivanje onog univerzalizma kako ga je nametala

sholastika, i istakla je u prvi plan ideju individue i njenu slobodu, slobodu i od samoga morala kako ga je

sholastika sa istim univerzalizmom nametala. Rene-sansa je bila svojevrsna pobuna protiv svakog

ograni$enja i asketizma, u koji je rimsko shola-sti$ko srednjovekovlje sputavalo i podre#ivalo $oveka, pa je

renesansni preporod otvarao $oveku Zapada „svetlije i opipljivije” perspektive. Stvarno, humanisti$ki

optimizam renesanse do!ao je kao protivnost srednjovekovnom sholasti$ko-crkvenom i asketsko-

misti$kom pesimizmu, sa njegovim paklom i $istili!tem, sa gresima i indulgencijama, i sa $itavim onim

svetom koji je rimsko sholasti$ko srednjovekovlje sa sobom donosilo.

Ali, ovaj revolt renesanse protiv sholastike, ova u prili$noj meri opravdana reakcija na dotada!nju r#avu

akciju, ta revolucija na dotada!nju evoluciju Zapadnog rimskog hri!"anstva, nije uspela, (bar po na!em

mi!ljenju, a $ini se da ono u tom pogledu nije usamljeno), da se oslobodi onih istih osnova i predispozicija

na kojima je i sholastika razvijala i razvila svoju akciju, svoju aktivnost i razvoj s pretenzijama na

univerzalnost. I u renesansi je, naime, ostala na snazi ona ista skrivena vera u naturalnu „svetlost i mo"”

ljudskog razuma, poverenje u vrhovnu arbitra%u $ovekovog spekulativnog uma i ljudskog prirodnog

morala. Bila je to svojevrsna opsednutost „prirodnim”, naturalnim.

Da podsetimo samo na sholasti$ko (rimokatoli$ko) u$enje o prirodi $oveka, koja je i posle $ovekovog pada

ostala u stvari nepovre#ena, izgubila je samo onaj izuzetni „nadprirodni dar” Bo% ji koji je u po$etku dobila

- i otuda je onda mogu"e za takvog $oveka i prirodno poznanje Boga i mogu" je i prirodno spasavaju"i

moral. U osnovi sholastike le%i te%nja za uspostavljanjem sigurnog autoriteta ljudskog uma, zato su kasnije

i renesansa i posle nje prosve"enost mogle da ostanu i stvarno su ostale na istoj toj racionalisti$koj osnovi.

Sholastika je tra%ila da doka%e, da obrazlo%i razumom, i time „racionali!e”, poslednju realnost, koja je za

nju bila Bog, do koga se opet, prema sholasti$arima, mo%e dosti"i „prirodnim” putem, putem analogija.

Putem onog Aristotelovog principa koji glasi: istina je u stvari „adekvacija uma i stvari” koja se poznaje (

Adaequatio rei et intellectus ). Tako, Bog Tome Akvinskog se „dokazuje”, on se poznaje i mo%e se poznati

kategorijama ljudskog uma, kategorijama Aristotelove filosofije, koju je Akvinat zato toliko i primenjivaou svojoj teologiji. („On je disao Aristotelom” - govorili su za njega Vizantinci). Na taj na$in se Bog mo%e

posmatrati i „izu$avati” kao predmet ljudskog poznanja, mo%e postati objekt $ovekovog intelektualnog

„posedovanja”, kao neka „istina” adekvatna kategorijama ljudskog mi!ljenja. Umesto da Bog biva i svagda

ostaje %ivi izvor svecelog $ovekovog li$nog, egzistencijalnog, podvi%ni$kog pri$e!"a, svebi"nog i

sve%ivotnog patricipiranja i zajedni$arenja u slobodnom podvigu bogo$ove$anske vere, ljubavi i %ivota,

kako nam to govore Apostoli i Sveti Oci, Bog kod Tome Akvinskog, i kod sholastike, postaje predmet

„objektivnog” znanja, Njegova bo%anska su!tina se mo%e saznati, videti, posedovati (i u samoj ve$nosti, po

Akvinatu i sholastici, svetitelji "e gledati bo%ansku su!tinu), mo%e se, dakle, logi$ki „definisati” i logi$ki

„dokazati” i dokazivati. Drugim re$ima, znanje o Bogu se mo%e nametnuti neodoljivo!"u autoriteta

ljudskog razuma i njegove logike, prinudno!"u dokaza i dokazivosti. Ako sada pre#emo u renesansu i u

prosve"enost, vide"emo da se ova naturalna osnova ne menja, nego ostaje uglavnom ista. Za renesansnu

misao, i pogotovu posle nje za pro-sve"enost, poslednja realnost ne"e vi!e biti ista ona koja je i za

sholastiku, ona je ovde druk-$ija, ali ostaje karakteristi$no da se i ovde ta poslednja realnost poznaje,dokazuje i defini!e „objektivno!"u” ljudskog razumskog istra%ivanja, sticanjem objektivnog znanja kroz

silogisti$ko zaklju$ivanje, kroz svecelo poverenje u razum i njegovo zdravo funkcionisanje. „Verovati u

snagu razuma i duha”, „verovati pre svega nauci i sebi samima”, kako je to Hegel govorio.

Moglo bi se jo! dosta re"i o zapadnoj sholastici i o uslovljenosti i renesanse i prosve"enosti njome, ali da

vidimo !ta se u to vreme (od IX do XIV veka) zbivalo na Istoku, to jest upravo u ono vreme kada je %iveo i

delao Sveti Sava. Odmah i slobodno mo%emo re"i da je i pravoslavni Istok imao svoju „sholastiku”, a i

svoju renesansu i svoju prosve"enost. I Istok je znao za bogoslovske !kole i !kolsko („sholastikon”)

obrazovanje. Karakteristi$no je, na primer, da se $uveni sinajski podvi%nik iz VII veka, Sveti Jovan


3/5

Lestvi$nik, zvao „Sholastik” i da se jedan od carigradskih patrijaraha zvao tako#e „Sholastik”. Period

velikog patrijarha Fotija poznat je kao period humanizma i prosve"enosti u Vizantiji. Doba upravo Svetoga

Save i zatim period Paleologa u Vizantiji i Nemanji"a u Srbiji poznati su kao doba pravoslavnog preporoda,

o $emu izgleda ponajvi!e danas govore ikonolozi i istori$ari umetnosti, ali i teolozi isihazma.

Ako je, dakle, i Istok imao svoju „sholastiku” i prosve"enost i renesansu, o $emu se tu onda radi? Za!to je

Sveti Sava upravo izabrao i opredelio se za tu isto$nu, vizantijsku, pravoslavnu prosve"enost? Za!to on nije

prosvetitelj zapadnog tipa?

Sveti Sava je oti!ao iz Srbije u Svetu Goru. Tamo se nau$io svemu onome !to je kasnije projavio, tamo je

postao ono !to je postao. Sveta Gora je upravo u$inila Svetoga Savu da bude pravi i istinski prosvetitelj. A

poznato je da je ba! Sveta Gora, i to ne samo u XIV veku, u vreme isihasti$kih sporova, nego i daleko pre

toga, od samog njenog po$etka kada po$inje biti duhovni i prosvetni centar Pravoslavlja, tj. upravo negde

od IX i H veka kada zapo$inje sholastika na Zapadu, Sveta je Gora bila glavni nosilac isto$nopravoslavnog

isihazma i suprotstavljanja zapadnom mentalitetu, zapadnoj sholastici i njenoj prosve"enosti. Sveta Gora je

imala svoje duboke korene i po$etke na Sinaju, u Jerusalimu, u Carigradu, u isto$noj teologiji i duhovnosti,

i ona je dostojno produ%ila i produ%avala vekovnu pravoslavnu tradiciju svetoota$kog opita i bogoslovsko-

duhovnog iskustva i prosve"enosti. I eto tu, na tim izvorima prosve"enosti, nau$io se i napojio se Sveti

Sava, i postao Svetitelj i Prosvetitelj.

Za pravoslavnu, ovu i ovakvu, svetiteljsku prosve"enost znanje samo po sebi jo! ni!ta ne zna$i. Prednost

uvek ima poznanje Istine. „Poznajte Istinu, i Istina "e vas osloboditi” (Jovan 8, 32). Ali poznanje istine ne

kao „objekta” saznanja, niti kao „adekvacije razuma i stvari”, nego istine kao autenti$nosti bi"a i %ivota,

kao puno"e $ovekove egzistencije. Istina ovde nije samo gnoseolo!ka norma i logi$ka kategorija, niti samo

moralna norma, eti$ki zahtev, kategori$ki imperativ, nego je istina puno"a %ivota na!eg u Bogu i sa Bogom,

ve$nim, %ivim i istinitim Bogom. Istina kao plod %ive zajednice $oveka sa Duhom Svetim, i otuda - plod

prosve"enosti Duhom Svetim. „Jer niko ne mo%e do"i do poznanja Istine bez prosvetljenja (=

prosve"enosti) Duhom Svetim” (Sv. Kirilo Aleksandrijski). Veoma je karakteristi$na razlika u shvatanju i

do%ivljavanju uloge i mesta Duha Svetoga u Crkvi, bogoslovlju, duhovnom %ivotu i prosve"ivanju,

prosve"enosti izme#u Istoka i Zapada, tako da teolo!ko-dogmatska borba o Duhu Svetom izme#u

pravoslavnog Isto$nog i Zapadnog hri!"anstva nije nimalo slu$ajna ni bezna$ajna. Za Pravoslavno

hri!"anstvo, koje nije pre svega neka „religija znanja”, ni „religija morala”, niti uop!te „religija”,

nezamisliva je prosve"enost bez Duha Svetog Bo% jeg. Pravoslavna „sholastika”, po kojoj su nazvani

pojedini vizantijski teolozi, aktivno je upotrebljavala ljudski um i njegove sposobnosti, ali, po re$ima

jednoga od takvih pravoslavnih „sholasti$ara” - Svetog Maksima Ispovednika, jednog od vrhunskihpravoslavnih bogoslova, sve ljudsko znanje i sve ljudske sposobnosti, na $elu sa umnom sposobno!"u,

samo onda funkcioni!u prirodno, normalno i zdravo kada su ispunjene Duhom Svetim, %ivotvornim i

prosve"uju"im Duhom Bo% jim koji ne uni!tava, ne ukida, niti umanjuje prirodne sposobnosti uma ljudskog,

nego ih, naprotiv, rehabilituje i ozdravljuje, prepora#a i ispunjuje, daje im njihovu bogodanu autenti$nost i

puno"u.

Poznato je da na Zapadu postoji, jo! od vremena Avgustinovog, shvatanje o sukobu izme#u prirode

$ovekove i blagodati Bo% je. Na tom pitanju se pojavio poznati sukob pelagijanstva i avgustinizma, koji na

Zapadu ni do danas nije prevazi#en. Istok, me#utim, za tu problematiku nije znao, ne zato !to je bio

neosetljiv, nego zato !to je u isto$nom do%ivljaju i shvatanju odnosa ljudske prirode i svih njenih

sposobnosti, pa dakle i uma, sa Bo% jom blagoda"u druk$ije to do%ivljavano i shvatano nego na Zapadu.

Isto$no pravoslavno iskustvo hri!"anske vere i %ivota shvata i do%ivljava $oveka uvek u njegovoj slobodnoj

i u ljubavi zajednici sa Bogom &ivim i Istinitim. Ne samo Bog, u svom totalitetu ili „totalitarizmu”, uodnosu prema $oveku, i ne samo $ovek, u svojoj autonomiji prema Bogu, nego istovremeno i zajedno i Bog

i $ovek - u neslivenom jedinstvu, ali i nerazdeljivoj zajednici u Bogo$oveku Hri-stu. Bogo$ove$anska

simbioza i bogo$ove$anski sinergizam, bogo$ove$anski zajedni$ki %ivot u slobodi i ljubavi, to jest

bogo$ove$anska perihoreza %ivota i svega !to taj %ivot nosi i sadr%i u sebi - eto, to je pravoslavni do%ivljaj i

shvatanje odnosa prirode $ovekove i blagodati Bo% je. I samo u kontekstu ovog i ovakvog odnosa mogu biti

shva"ene i pravoslavna „sholastika” i pravoslavna prosve"enost. Njene su dimenzije otuda druk$ije nego

one zapadne, tako#e i njen sadr%aj, tako da identi$nost izraza ne zna$i da se tu radi i o istom pojmu. U

novije vreme i drugi nau$nici, i to sa $isto svetovnih polazi!ta, dakle i predstavnici nebogoslovskih nauka,

dolaze do zaklju$ka da su sholastika i prosve"enost u Vizantiji ne!to drugo nego !to ta imena zna$e, ili su


4/5

zna$ila, na Zapadu. Ina$e, ne bismo mogli nikako objasniti sukob izme#u sholastike vizantijske i zapadne,

sukob koji je po$eo jo! pre Svetog Save, a pogotovu u njegovo vreme i posle njega. Isto to treba re"i i za

humanizam Vizantije i humanizam Zapada, tako#e i za renesansu, preporod u Vizantiji i na Zapadu, a i za

prosve"enost tako isto. Ali, ta pitanja iziskuju vi!e prostora i vi!e vremena.

Da je Sveti Sava znao za ovu drugu prosve"enost, druk$iju nego !to je ona zapadna, o tome imamo mnogo

dokaza i u njegovim delima i u&

itijima koja su napisali njegovi u$enici. Po

!to su nam vreme i prostor ovdeograni$eni, zadr%a"emo se samo na jednom izuzetnom tekstu, do sada, $ini se, neprime"enom. Radi se o

tekstu koji je Domentijan zapisao prilikom, ili povodom, druge posete Svetoga Save Svetoj zemlji. Kada je

na svom drugom pokloni$kom putovanju Sveti Sava do!ao u Jerusalim, opisuje nam Domentijan, i kada je

tom prilikom posetio Sionsku Crkvu, „Majku svih Crkava”, do$ekao ga je i pozdravio Jerusalimski

patrijarh Atanasije. Iz drugih dokumenata ovaj nam je sveti patrijarh poznat kao Atanasije II (patrijarhovao

od 1224. do 1236. godine). Bio je poreklom „negde sa Zapada” (tj. zapadno od Jerusalima, najverovatnije

iz Gr$ke) i, kako se ka%e u istom dokumentu, prethodno je pro!ao mona!ki put o$i!"enja sebe i prosve"enja

sebe, i zatim postao patrijarh Sionske majke svih Crkava, pa je na kraju mu$eni$ki postradao od Arapa

muslimana, 1236. godine. Negde na dve godine pre svoje mu$eni$ke smrti, do$ekuju"i na!eg Svetog Savu

u svojoj Jerusalimskoj crkvi, on ga je, opisuje nam Savin saputnik i pratilac Domentijan, do$ekao i

pozdravio re$ima vaskrsnog tropara, pesme koju je spevao Sv. Jovan Damaskin. (Tropar je !estoga glasa, i

mo%da ga je patrijarh citirao zato !to je te nedelje bio vladaju"i !esti glas.) „Grobu otverstu, adu

pla$u!$usja, Marija vopija!e ko skriv!imsja Apostolom: Izi#ite delatelji vinograda Hristova, propovedajte

re$ Vaskrsenja, da svi to $uju i slu!aju, sav Sabor...” Zatim je sveti patrijarh Atanasije II preneo ove re$i iz

tropara na Svetoga Savu i potpuno ih primenio na njega. Citiram: „I ovo su, bra"o, drugi Apostoli koje je

do sada Gospod skrivao; i ovo su istinski delatelji vinograda Hristova, samim Gospodom izvedeni na %etvu

svoju. Istiniti Bog je od po$etka Noju i Avramu i potomcima njihovim, i Jovu (pravednom), javno, a ne

preko pisama govorio, nego im je Sam sobom govorio. Jer je na!ao um njihov $ist. To je bilo u Starom

Zavetu, ali i u na!em Novom Zavetu isto je tako. Jer ni svetim Apostolima, na!im u$iteljima, ne dade Bog

ne!to napisano, nego im umesto pisma dade blagodat Duha Svetoga, rekav!i im: On "e vas (tj. Duh Sveti)

nau$iti svemu, i uvesti vas u svaku istinu, i prosvetiti vas”... (Up. Jovan 14, 26; 16, 13).

Ove mnogozna$ajne re$i, koje Domentijan stavlja u usta svetog patrijarha Jerusalimskog Atanasija II - a i

ne mora biti da ih je Domentijan njemu pripisao; sasvim je mogu"e da ih je stvarno izgovorio patrijarh

Atanasije - jesu poznate re$i Svetog Jovana Zlatousta, iz njegovog tuma$enja Jevan#elja Matejevog

(uvodna beseda), i one su krajnje karakteristi$ne za pravoslavno shvatanje prosve"enosti i prosvetiteljstva.

Sa smelo!"u svetitelja i oca crkve, Sveti Zlatoust ovde tvrdi da je i samo Sveto Pismo - $ak i Sveto Pismo! -dato ljudima po bo%anskom snisho#enju. U po$etku je, veli Svetitelj, bilo bolje kada je Bog direktno

govorio ljudima kroz Duha Svoga i saop!tavao im Sebe i istinu o Sebi Duhom Svetim, a naravno samim

tim i istinu o svetu i o $oveku. Tako je Bog „bez Pisma” govorio Noju, Avramu, Mojsiju i osobito posle

Hrista, u Novom Zavetu, svetim Apostolima. Trebalo je, u stvari, veli Zlatousti Prosvetitelj, da $ovek i

nema potrebe „za Pismima”, nego je bilo dovoljno da pru%a $isto srce i bi"e svoje da bi u njemu i na njemu

blagodat Duha ispisivala istinu. Ali zbog opadanja kvaliteta na!eg ljudskog %ivota, dato nam je Sveto

Pismo da se onda njime pribli%avamo Bogu i upoznajemo Ga. Me#utim, i posle ovoga, kriterijum istine

opet nije samo Sveto Pismo (opet jedan tipi$no „zapadni” problem u koji se Zapad zaista i zapleo), nego je

kriterijum istine i Svetoga Pisma %ivo op!tenje sa Bogom, svecelosna zajednica i bogoop!tenje $oveka sa

Svetim Duhom Bo% jim. Onim Bo%anskim Duhom koji je u po$etku sazdao $oveka, stvorio ga i ukrasio ga

ljubavlju, slobodom i umnom sposobno!"u sa nazna$enjem da $ovek bude sasud blagodati Bo% je, da $ovek

postane ono !to je Bog po sadr%aju i %ivotu, po puno"i bo%anskog %ivota i bogo$ove$anske autenti$nosti

bi"a i %ivljenja. A ne da Bog postane „princip saznanja”, „objekt” $ovekovog poznavanja, posedovanja,ovladavanja. Poznata je opitna istina da svako ljudsko znanje ima tu tendenciju, tendenciju „posedovanja”,

vladanja i gospodarenja objektom svoga poznanja, tendenciju totalitarizma. Zato se ljudi i hvataju, poput

srednjovekovne sholastike i renesanse i novije prosve"enosti, za znanje i nauku da bi saznav!i ne!to

posedovali ga. I veoma je karakteristi$no, u na!im poslednjim vekovima, upravo ovo stremljenje za

saznanjem kao posedovanjem i vladanjem. Tehnokratska civilizacija na!eg doba upravo je plod i rezultat

toga, ali time ona o$igledno ne ispunjuje i ne zadovoljuje, niti "e zadovoljiti, ljudsko bi"e. Jer ljudskom

bi"u ipak nije krajnji cilj i nazna$enje: „posedovanje prirode” i „ovladavanje prirodom”, nego Bog, ta$nije

re$eno Bogo$ovek, kao puno"a i autenti$nost na!eg bi"a i %ivota, kao potvrda i proslavljenje na!e istinske

ljudskosti, na!e istinske humanosti, na!eg teohumanizma, kako bi rekao o. Justin Popovi".


5/5

Patrijarh jerusalimski Atanasije prozreo je u Svetom Savi ovu i ovakvu prosve"enost i video u njemu

apostola i prosvetitelja Hristovog. Bila je to u njemu prosve"enost ne samo naukama ljudskim, i ne $ak

samo Svetim Pismom, pogotovo ne samo „svetlo!"u prirodnog zdravog razuma” Volterovog ili

Dositejevog, nego pre svega i iznad svega netvarnom bo%anskom blagodatnom svetlo!"u Duha Svetoga

koji u bogootkrivenoj veri i bogodanim blagodatnim tajnama i podvizima prosve"uje i osve"uje $oveka u

istinitoj Crkvi Hristovoj. Ovoj se prosve"enosti Sveti Sava nau$io i nju je stekao od Duha Ute!itelja, kroz

li$ne podvige svecelog telesnog, umnog i duhovnog delanja, kroz podvi%ni$ko i sveumno u%ivljenje u

$itavu tradiciju pravoslavnu kakvu je Sveta Gora ovaplo"avala u sebi, re$ ju, kroz %ivo i %ivotvore"e

Jevan#elje. Zato se u njegovom troparu i ka%e za njega: „Bio si u$itelj puta koji vodi u %ivot, jer kada si

do!ao ti si Duhom Bo% jim prosvetio tvoju otad%binu, i preporodio si $eda tvoja Duhom Svetim, i kao

mladice maslinove nasadio si ih u duhovni vrt”, u onaj vrt bo%anski, bogo$ove$anski, u kome u sredini

raste Drvo &ivota, a svete i prosvetljene ljudske li$nosti plodovi su na tom Drvetu &ivota (ep. Nikolaj

ohridski i %i$ki).

To je, eto, i takvo je prosvetiteljstvo Svetoga Save. Ovo prosvetiteljstvo nije isklju$ivo, ono ne isklju$uje ni

ljudski razum, ni ljudsko znanje, ni ljudsku humanost, ni ljudski moral, ali se ono nikako ne svodi na sve

to, bilo pojedina$no ili skupa uzeto, niti to uzima kao poslednji kriterijum svega. Jer, po Jevan#elju Hrista

Bogo$oveka, po celokupnom pravoslavnom %ivom predanju, Bog nije stvorio $oveka zato da njega ili ne!to

prirodno njegovo zatim isklju$i i potisne, da ga umanji i ograni$i, da porekne $ovekovu slobodu i

autenti$nost koju je sam kao Tvorac dao, nego naprotiv - da $oveka kao bogoliko bi"e afirmi-!e, potvrdi i

proslavi u svoj njegovoj bogo$ove$anskoj puno"i. Upravo su se zato najve"i bogo-slovi pravoslavnog

Istoka borili kroz vekove za nepovre#enu autenti$nost i puno"u ljudskoga u Bo%anskome, $ove$anskoga u

Bogo$ove$anskome. Karakteristi$an primer toga je Sv. Maksim Ispovednik, koga smo ve" spominjali,

svetitelj koji se najvi!e borio za istinsku puno"u i autenti$nost ljudske, prave i pune $ove$anske prirode u

Hristu. Pravoslavna Crkva je odbacivala i odbacuje sve krajnosti, sva jereti$ka izvitoperenja istine, koja su

umanjivala $oveka da bi time istakla Boga ili su bilo kako suprotstavljala Boga i $oveka. Jedina istinska

mera i merilo za celokupno Pravoslavlje, pa prema tome i za pravoslavnu prosve"enost, bila je ovde i jeste

ona jedinstvena mera i merilo svega: Isus Hristos, Bog i 'ovek - Bogo$ovek. Halkidonsko ispovedanje

pune bo%anske i pune $ove$anske prirode u Hristu, punog i autenti$nog Bogo$ove!tva Hristovog, bilo je i

ostaje sadr%aj i program pravoslavne prosve"enosti, i u tome je poslednja tajna prosvetiteljstva Svetoga

Save. To je ono !to je on dao svome narodu i nama njegovim sledbenicima. O tome nam, izme#u ostalog,

svedo$i i njegova „programska” %i$ka Beseda o pravoj veri, sa$uvana nam kod Domentijana, ali to je tema

za sebe.

Ne bi, dakle, trebalo da ovo zaboravimo, i da se povodimo za jednostranim „prosvetiteljstvom” koje nije

prosvetiteljstvo Svetoga Save. Pogotovu !to, sve !to je jednostrano, ako i sadr%i u sebi istine, pogre!no je

upravo zato !to gubi i time kvari op!tu i svecelosnu, katoli$ansku (sabornu) viziju celine, puno"e i

autenti$nosti, a to i jeste u stvari pravoslavnost istine, prava slava Istine. Prosvetiteljstvo Svetoga Save i

nije ni!ta drugo nego pravilnost i pravoslavnost Jevan#elja Hristovog, do%ivljenog u %ivotu i iskustvu, u

pravoslavnim Svetiteljima kao najautenti$nijim ljudskim li$nostima i najautenti$nijim nosiocima i

!iriteljima istinskog i istinski humanog prosvetiteljstva.

(Predavanje odr ! ano na Svetosavskoj akademiji Bogoslovskog fakulteta 1977. godine)

Sveti Sava i Kosovski Zavet, SKZ, Beograd, 1992, str. 20-36.

Documents

Sveti Sava Kao Prosvetitelj Episkop Atanasije Jevtic