VISOKA TEHNIČKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA BEOGRAD

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA

„TEHNOLOŠKI POSTUPCI“

TEMA: PROJEKTOVANJE GRUPNIH TEHNOLOŠKIH POSTUPAKA

Profesor: Aleksandar Raković Student: Nikola Stojanović

Broj indeksa: 56/2012

SADRŽAJ

1. UVOD.............................................................................................................. 1

2. CILJEVI I ZADACI PROJEKTOVANJA TEHNOLOŠKIH PROCESA......................... 2

2.1. Ciljevi projektovanja tehnoloških procesa.............................................. 2

2.2. Zadaci projektovanja tehnoloških procesa............................................. 3

3. METODE PROJEKTOVANJA TEHNOLOŠKIH POSTUPAKA.................................3

3.1. Projektovanje uz ponavljanje...................................................................4

3.2. Projektovanje uz podešavanje................................................................. 4

3.3. Varijantno projektovanje......................................................................... 5

3.4. Novo projektovanje................................................................................. 6

4. STRUKTURA PROCESA PROJEKTOVANJA

TEHNOLOŠKIH POSTUPAKA............................................................................. 8

5. OSNOVNI CILJEVI I POJAM GRUPNIH TEHNOLOGIJA.................................... 10

5.1. Metoda grupisanja izradaka...................................................................10

5.2. Metodologija grupisanja izradaka i predstavnika grupa........................13

6. LITERATURA................................................................................................... 15

1

UVOD

Tehnološki proces predstavlja skup svih obrada na predmetu obrade koje se izvode određenim sredstvima za rad na određenom prostoru i uz određene režime obrade. Elementi tehnološkog procesa su događaji operacija i kontrole. Operacija je događaj u kome se vrše fizikalne, hemijske i strukturalne promene na predmetu rada. To su, npr. zagrevanje za plastičnu deformaciju, uzdužna obrada skidanjem strugotine itd.Operacija je jedini događaj tehnološkog i proizvodnog procesa u kojem se zaista stvara nova vrednost. Ostali događaji ovih procesa su samo pomoćni događaji i prestavljaju izraz nemoći nauke i tehnologije da ih eleminiše boljim sredstvima za rad i boljim međusobnim povezivanjem. Kontrola je događaj u kome se proverava da li se je opercijama dobila promena koja se želela. To su razna merenja dimenzija , utvrđivanje mehaničkih i hemijskih osobina, provera funkcionisanja, provera međusobnog polažaja delova u jednom proizvodu, merenje količine, itd.Tehnološki proces ne može da postoji zasebno nego samo u okviru proizvodnog procesa kao njegov deo. Svaki rad ima svoju tehnologiju odnosno tehnološki proces.Pod sredstvima rada podrazumevaju se sva sredstva postavljena na radnom mestu kojasluže za izvođenje određene operacije:

tehnološki sistem, koji prihvata predmet i ostala sredstva rada i omogućava neophodna kretanja u toku operacije; sastoji se (slika 1.) iz:

- osnovne radne jedinice (mašine ili uređaja), koja ostvaruje potrebna kretanja i nosi ostale elemente,

- upravljačkih komponenti, kojima se naredbe od strane izvršioca ili računara zaizvršenje pojedinih radnji prenose na izvršne organe osnovne radne jedinice,

- uređaja za ulaganje i odlaganje, koji vrše dovođenje predmeta ili alata upoložaj za stezanje na osnovnoj radnoj jedinici i odvođenje sa osnovneradne jedinice,

alati, koji se koriste za izvođenje zahvata na predmetu u okviru operacije,

pribor, koji se koriste za pozicioniranje i stezanje predmeta i alata na osnovnu radnu jedinicu.

2

Slika 1. Osnovni elementi tehnološkog sistema

Osnovni delovi operacije su zahvati. Zahvat predstavlja svaki zaokruženi poseban prosti proces unutar operacije. Zahvati se dele na:

- osnovne zahvate, koji predstavljaju delove operacije neposredno vezane za promenu oblika ili stanja predmeta, pri radu sa jednim alatom (ili blokom alata) i pri određenom režimu rada;

- pomoćne zahvate, koji predstavljaju delove operacije koji nisu neposredno vezani za promenu oblika ili stanja predmeta, ali su neophodni za izvršenje operacije; u ove zahvate spadaju: ulaganje i odlaganje predmeta ili alata, pomeranje predmetaili alata u toku operacije itd.

2. CILJEVI I ZADACI PROJEKTOVANJA TEHNOLOŠKOG PROCESA

2.1.Ciljevi projektovanja tehnološkog procesa

Ciljevi projektovanja tehnološkog procesa mogu biti:

- uvođenje novog proizvoda u program postojećeg proizvodnog sistema. Ovo je stalan cilj kod pojedinačne i maloserijske proizvodnje;

- projektovanje u cilju racionalizacije postojeće proizvodnje. Ovo je razvojni cilj proizvodnih sistema sa višim tipovima proizvodnje i u domenu je najčešće organizacijskih jedinica razvoja;

- projektovanje u cilju izgradnje novih proizvodnih sistema.

U realizaciji ovih ciljeva postoje razlike u:

3

- ograničenjima koja postoje u projektovanju,- frekvenciji realizacije,- broju i detaljnosti raspoloživih informacija.

2.2. Zadaci projektovanja tehnološkog procesa

Projektovanje tehnološkog procesa čini široki skup raznovrsnih aktivnosti koje se po metodama izvršenja i redosledu mogu grupisati u sledeće podskupove odnosno faze:

- analiza proizvoda,- izbor početnog oblika – pripremka,- izbor tehnoloških baza ( za mehaničke i toplotno-mehaničke procese),- utvrđivanje tipa proizvodnje,- definisanje vrste i redosleda operacija,- definisanje vrste i redosleda kontrole,- izbor mašina i postrojenja za izvršavanje operacija i kontrola,- izbor alata, pribora i pomagala,- određivanje vremena potrebnog za izvršavanje operacija i kontrole,- određivanje potrebnog profila izvršilaca i - formiranje tehnološke dokumentacije.

Za izvršavanje svakog od ovih zadataka važe određeni principi i metodologija rada.

3. METODE PROJEKTOVANJA TEHNOLOŠKIH POSTUPAKA

Pri projektovanju tehnoloških postupaka u praksi se primenjuju različite metode, zavisno od karakteristika prisutnih u okviru preduzeća, kao što su:

- karakteristike programa proizvodnje: količine predmeta koje se izrađuju, širina asortimana različitih predmeta (broja različitih predmeta), stepen sličnosti predmeta u pogledu oblika, dimenzija i ostalih zahteva itd.

- karakteristike vezane za raspoložive kapacitete: vrsta i broj različitih raspoloživih mašina u pogonu, način upravljanja mašinama (konvencionalne ili numerički upravljane), mogućnosti mašina itd.

- karakteristike vezane za organizaciju preduzeća: ukupan stepen razvoja organizacije proizvodnje, stepen učešća pripreme proizvodnje u procesu proizvodnje, nivo tehnološke pripreme proizvodnje itd.

Na osnovu analize načina projektovanja tehnoloških postupaka u velikom broju preduzeća, mogu se izdvojiti četiri osnovne metode: projektovanje uz

4

ponavljanje, projektovanje uz podešavanje, varijantno projektovanje i novo projektovanje. Navedene metode su opisane u nastavku.

3.1. Projektovanje uz ponavljanje

Projektovanje uz ponavljanje predstavlja najjednostavniji način izrade tehnološkog postupka. Za neki novi tehnološki postupak se koristi već postojeći, pri čemu je potrebno izvršiti samo formalne izmene vezane za novi predmet, bez izmena podataka vezanih za sam proces izrade predmeta.Metoda se koristi u preduzećima u kojima je i inače nivo razrade tehnoloških postupaka veoma nizak. Izlazni dokument, tj. tehnološki postupak za predmet se sastoji najčešće samo od spiska operacija koje treba izvesti uz normirana vremena za operacije, a bez ostalih podataka (sadržaja operacije - zahvata, alata, režima itd.). Tehnološki postupak ovde prvenstveno ima za cilj utvrđivanje elemenata za kalkulaciju, a osnova za proces izrade predmeta je konstrukcioni crtež predmeta, tako da je rešavanje svih problema vezanih za izradu ostavljeno neposrednim izvršiocima, koji moraju da budu nadprosečno osposobljeni.

Karakteristika ove metode je vrlo nizak stepen tehnološke pripreme, a sama proizvodnja i nije organizovana kao prava industrijska proizvodnja. Međutim, veoma često se ovakav nivo razrade tehnoloških postupaka sreće i u preduzećima koja se na uspešan način bave pojedinačnom proizvodnjom, kao što su alatnice ili radionice za izradu rezervnih delova, gde se konstrukciji predmeta pridaje veoma velika pažnja, a manji je problem sam proces izrade.

3.2. Projektovanje uz podešavanje

Projektovanje uz podešavanje se primjenjuje kada se radi o geometrijski i tehnološki sličnim predmetima i svodi se na izmjenu i prilagođavanje postojećeg tehnološkog postupka. Projektovanje obuhvata: pronalaženje sličnog tehnološkog postupka, podešavanje redosleda operacija (ako je potrebno), podešavanje sadržaja operacija (najčešće vrlo malo), izmenu alata, režima i vremena u okviru pojedinih operacija. Ovo je često primenjivan metod, jer značajno skraćuje vreme tehnološke pripreme, a ujedno doprinosi tipizaciji (ujednačenosti) procesa izrade predmeta: isti redosled operacija, isti ili sličan redosled zahvata (sadržaja operacije), uglavnom isti alati, bliski režimi rada. Pošto ovdje suštinski problem predstavlja pronalaženje odgovarajućeg, sličnog predmeta, radi pojednostavljenja posla preporučljivo je koristiti klasifikaciju

5

predmeta. U slučaju da se ne pronađe sličan predmet, mora se ići na potpuno novo projektovanje (kasnije opisana metoda).

3.3. Varijantno projektovanje

Kod varijantnog projektovanja koriste se već postojeći standardni tehnološki postupci u okviru grupe sličnih predmeta – familije (sl.1.1). Kod ove metode podrazumeva se prethodno razvrstavanje svih predmeta u grupe (familije) po sličnosti i projektovanje grupnog postupka za svaku formiranu grupu. Pri razvrstavanju predmeta i formiranju grupa sličnih predmeta preporučljivo je koristiti sisteme klasifikacije. Kada se projektuje tehnološki postupak za neki konkretan predmet, kao polazni se koristi grupni postupak, koji važi za grupu kojoj predmet pripada, a projektovanje se svodi na podešavanje grupnog postupka prema karakteristikama konkretnog predmeta. Dobijeni tehnološki postupak za konkretan predmet predstavlja u stvari varijantu grupnog postupka. Tehnološki postupci za pojedinačne predmete, odnosno varijante grupnog postupka, se projektuju na bazi geometrijskih karakteristika predmeta (prisutnost određenih površina, razlike u dimenzijama, ...), na bazi tehnoloških karakteristika (tačnost, kvalitet površine, zahtevi u pogledu načina obrade, ...) ili na bazi organizacionih karakteristika (broj komada koji treba da se proizvede, veličina serije, ...).Metoda je pogodna za preduzeća čiji je program proizvodnje pogodan za grupisanje, odnosno čiji program proizvodnje čine predmeti koji nemaju velikih razlika u pogledu oblika, dimenzija itd. Osnovna karakteristika ove metode je da zahteva težak i dugotrajan posao na početku: klasifikaciju predmeta, formiranje grupa sličnih predmeta i projektovanje grupnih postupaka. Ali, nasuprot tome, projektovanje tehnoloških postupaka za pojedinačne predmete je svedeno na lak i kratkotrajan posao, što je ujedno jedna dobra osobina metode. Druga dobra osobina metode je zagarantovana tipizacija (ujednačenost) tehnoloških postupaka za slične predmete, što je rezultat od velikog značaja.

6

3.4. Novo projektovanje

Novo projektovanje se primenjuje ukoliko se prave potpuno novi tehnološki postupci, što se dešava kada zbog velikih geometrijskih i tehnoloških razlika u odnosu na ranije izrađivane predmete ne postoji mogućnost da se iskoriste već postojeći tehnološki postupci. Celokupan sadržaj tehnološkog postupka se određuje na bazi crteža i uz primenu raspoloživih pomoćnih sredstava za projektovanje. U odnosu na prethodne tri metode projektovanja, proces projektovanja po ovoj metodi je znatno kompleksniji. U tabeli 1. prikazane su aktivnosti koje se obavljaju kod novog projektovanja.

7

Određivanje operacija- određivanje sadržaja rada-potrebnih zahvata- određivanje redosleda zahvata- određivanje načina pozicioniranja i stezanja predmeta- razmatranje alternativnih mogućnosti

Podaci o zahvatimaPodaci o operacijama

Određivanje sredstava za rad- izbor mašina- izbor pribora za pozicioniranje i stezanje predmeta- izbor alata

Podaci o mašinamaPodaci o priborimaPodaci o alatima

Određivanje elemenata za izvođenje operacija- određivanje režima obrade- određivanje osnovnih vremena- određivanje pomoćnih vremena, pripremno-završnog

vremena i vremena trajanja operacija- oblikovanje dokumenata

Podaci o režimima obradeObrasci za proračun osnovnih vremenaPodaci o pomoćnim i pripremno-završnim vremenima

Tabela 1. Aktivnosti pri projektovanju tehnoloških postupaka

Tehnolog koji treba da izradi tehnološki postupak ispituje na početku novog projektovanja konstrukcionu dokumentaciju u odnosu na opšte mogućnosti izrade predmeta, a takođe i u odnosu na zahteve u pogledu potrebne obrade, pri čemu ima u vidu raspoložive mogućnosti kapaciteta za obradu u okviru preduzeća.

Eventualne potrebne izmene se izdiskutuju sa konstruktorom i po potrebi se unesu u konstrukcionu dokumentaciju. Nakon toga se vrši utvrđivanje polaznog materijala (vrste materijala i dimenzija polaznog materijala), pri čemu to može da bude i aktivnost koju je obavio konstruktor, a tehnolog vrši analizu i prihvatanje odluke konstruktora. Prvi korak stvarnog projektovanja je određivanje operacija i sadržaja rada u njima - zahvata.

U praksi tehnolozi ovaj posao uglavnom obavljaju na dva načina. Prvi način je sledeći: odmah se, na osnovu iskustva tehnologa i sagledavanja predmeta kao celine, odrede sve potrebne operacije sa redosledom izvođenja. Nakon toga se za svaku operaciju utvrđuju potrebni zahvati obrade sa redosledom izvođenja, pri čemu se preliminarno izabere i radno mjesto - mašina (gupa mašina) na kojoj će se operacija izvoditi. Ujedno se određuje način pozicioniranja i stezanja predmeta na mašini. Drugi način je sledeći: najpre se predmet rastavi na elementane površine od kojih se sastoji.

Zatim se, posmatrajući karakteristike elementarnih površina (tip, zahtevi u pogedu kvaliteta), odrede potrebni zahvati obrade za svaku od njih. Na taj način se dobija ukupan sadržaj rada koji na predmetu treba izvesti. Nakon toga

8

se, na osnovu određenih kriterijuma, utvrđuju prvenstva između pojedinih zahvata obrade kako bi se dobio redosled njihovog izvođenja. Na kraju se, opet po određenim kriterijumima (na primer: spajanjem zahvata koji redosledno idu jedan za drugim, a mogu se izvesti na istoj mašini uz isto stezanje), vrši grupisanje zahvata u operacije. I pri ovom načinu vodi se računa o raspoloživim radnim mestima - mašinama za izvođenje operacija i određuje način pozicioniranja i stezanja predmeta na mašini. U sledećem koraku vrši se izbor sredstava za rad za sve operacije: konkretne mašine, pribora za pozicioniranje i stezanje i alata za izvođenje svih zahvata unutar operacija. U specifičnim slučajevima, kada se ne mogu koristiti standardni pribori i alati, daju se podloge za konstruisanje i izradu specijalnih pribora i alata. U poslednjem koraku vrši se određivanje svih neophodnih elemenata za izvođenje operacija: režima rada za sve zahvate obrade, osnovnih vremena (za sve zahvate obrade - na osnovu usvojenih režima rada), pomoćnih vremena (za pomoćne zahvate unutar operacije), što u rezultatu daje ukupno vreme trajanja svake operacije. Takođe, određuje se pripremno-završno vreme. Na kraju se vrši izrada i štampanje izlaznog dokumenta za proizvodnju - tehnološkog postupka i tehnoloških karata.

Posebno, za operacije koje se izvode na numerički upravljanim mašinama, vrši se izrada NC programa.Sve nabrojane metode projektovanja tehnoloških postupaka se u praksi primenjuju, pri čemu neka preduzeća primenjuju samo jednu metodu, ali dosta je čest slučaj da se i u okviru istog preduzeća primenjuje više metoda.

4. Struktura procesa projektovanja tehnoloških postupaka

Projektovanje tehnoloških postupaka obrade se može, kako je prikazano blok dijagramom na slici 2, uslovno podeliti u tri koraka:

Korak 1: Određivanje varijante procesa rada,

Korak 2: Određivanje varijante postupka rada i potrebnih operacija i

Korak 3:Određivanje elemenata za izvođenje operacija.

9

Slika2. Koraci pri projektovanju tehnoloških postupaka

U prvom koraku projektant, na osnovu prethodno izvršenih analiza predmeta, donosi koncepcijsku odluku o vrsti procesa koje će primeniti da bi se predmet izradio.

U drugom koraku projektant za usvojenu vrstu procesa rada, određuje strukturu celokupnog procesa izrade predmeta i sve potrebne operacije.

U trećem koraku projektant rešava svaku pojedinačnu operaciju: određuje strukturu operacije (redosled izvođenja zahvata), bira ili projektuje radno mesto (tehnološki sistem) na kom se operacija izvodi, određuje potrebne alate, rezime rada i vremena rada. Aktivnosti koje se obavljaju u pojedinim koracima projektovanja tehnoloških postupaka prikazane su u blok dijagramu, datom na slici.

10

5. Osnovni ciljevi i pojam grupnih tehnologija

• Smanjenje troškova tehnološke pripreme• Skraćenje vremena razvoja alata i uređaja• Uvođenje moderne proizvodne opreme• Pretvaranje niskoserijske u srednjeserijsku ili velikoserijsku proizvodnju• Odbacivanje neopravdane raznovrsnosti tehnoloških procesa unifikacijom i grupisanjem• Povećanje efikasnosti procesa obrade primenom obradnih sistema veće proizvodnosti, planiranje procesa grupne obrade• Smanjenje vremena tehnološke pripreme za svaki član pripreme• Poboljšanje konstrukcije primenom tehnološkog klasifikatora• Primenom grupne tehnologije i baza podataka povezati CAD/CAPP/CAM sisteme.• Određenoj grupipripadaju svi delovi koji se mogu obraditi na jednom alatnom stroju, s jednakim parametrima, istim alatima i priborom• Potreba klasifikacije delova i stvaranja grupa sličnih delova sa unificiranim tehnološkim procesom• Grupna tehnologija ograničena na >>> konstruktivnu i tehnološku sličnost postupaka obrade, alata, operacije• Delovi sa jednim obradnim procesom >>>obrada na jednom obradnom sistemu• Grupisanje sličnih delova>>> obrada sličnim obradnim procesima (obrada na različitim obradnim sistemima).

5.1. Metoda grupisanja izradaka

Zavisno od vrsti proizvodnje i strukturi proizvodnog programa, izradci mogu biti slični ili različiti što se tiče materijala pripremka, oblika i dimenzija, namene i procesa izrade. Tako raznolik skup izradaka treba primenom načela i modela grupne tehnologije tehnološki usavršiti u cilju dobijanja optimalnih rešenja u procesu obrade.Osnovni princip pri razvoju grupne tehnologije je da slični izradci se trebaju izrađivati sličnim proizvodnim postupcima, odnosno, koristiti iste proizvodne resurse. To znači da primenom grupne tehnologije postoji mogućnost da se u procesima obrade primeni visokoproizvodna fleksibilna oprema. Time se i u uslovima maloserijske proizvodnje, primenom fleksibilne opreme, grupisanjem povećava tehnološka serijnost proizvodnje.

11

Grupna obrada znači obradu grupe izradaka koji koriste jednaku pripremu obradnog sistema i jednaku obradu površina. Najvažniji kriterijumi grupne tehnologije su kriterijumi po kojima se provodi grupisanje. Glavni problem pri prelasku s pojedinačnog PTP na grupno PTP je grupisanje izradaka što se može postići primenom jedne od četiri metode :

a) Metoda klasifikacije i kodiranjaKlasifikacijska metoda grupiše pozicije u familije pozicija temeljeno njihovim design značajkama. Postoje dve varijante klasifikacijske metode:

vizualna metoda, metoda kodiranja.

Vizualna metoda je sistemska procedura gdje se pozicije grupišu s obzirom na njihove sličnosti geometrijskog oblika pozicija. Grupisanje pozicija upotrebom vizuelne metode je zavisno o ličnim prednostima. Stoga, metoda se upotrebljiva u slučajevima kada je broj pozicija ograničen. U metodu kodiranja, delovi se klasifikuju na bazi sledećih osobina:1. geometrijski oblik i složenost,2. dimenzije,3. vrsta materijala,4. oblik pripremka,5 zahtevana preciznost završne obrade. Upotrebom sistema kodiranja, svakom delu se pridružuje numerički ili alfabetski kod (klasifikacijski broj) koji ga stavlja u grupu izradaka sa istim ili sličnim klasifikacijskim brojem. Metoda je pogodna za primenu računala i kod postojanja klasifikatora nudi kratko vreme implementacije.Svaki broj koda predstavlja položaj pozicije. Primenjeni sistem kodiranja razlikuje se s obzirom na dubinu pokrivanja prethodnih pet osobina. Primer, sistema kodiranja može osigurati više informacija o obliku i dimenzijama pozicije dok drugi može naglasiti preciznost pozicije. Postoje tri osnovna tipa sistema kodiranja:

1. monokodni,2. polikodni,3. hibridni.

Monokodno kodiranje Funkcije svake pozicije imaju niz funkcija koje korespondiraju sa svakim čvorom stabla te se tako generiše kod pozicije. Kako monokodni sistem ima strukturu stabla, cifra odabrana u određenom čvoru

12

zavisi od cifri u prethodnom čvoru. Kako bi u potpunosti razumeli reprezentaciju pozicije monokodom, potrebne su sve cifre. Za dati deo veličina monokoda je bitno kraća u odnosu na ostale sisteme kodiranja. b) Empirijska metoda

Zasnovana na analizi konstrukcijske i tehnološke dokumentacije izradka. Nakon toga, projektant PTP odlučuje o grupiranju, što se provodi u dva koraka:

- proizvodni program se raspodeljuje u nekoliko grupa tako da se obrada svake grupe može obaviti na jednom obradnom sistemu,

- svaka grupa dobijena u prvom koraku dalje se raspodeljuje na manje grupe sa većim stepenom tehnološke složenosti. Prvo se izdvoje izradci koji se mogu obrađivati na linijskim jedno i višepredmetnim obradnim sistemima.

c) Metoda proizvodnog toka

Koristi tehnološke procese i hodograme obrade kao podloge za grupisanje. Temeljem njih oblikuju se liste izradaka za svaku vrstu proizvodne opreme.

- izručuje se ona vrsta opreme gde je najmanji broj izradaka .- dalje se svaka grupa proverava na mogućnost rastavljanja.- ispita se mogućnost spajanja podrupa u grupe određene veličine.

d) Proizvodna metoda

Proces grupisanja obavlja se na temelju tehnoloških, proizvodnih, organizacijskih i ekonomskih faktora.

e) Cluster analiza

Primenjuje postupak opisa skupa objekata vrednostima određenog broja obeležja. Nakon toga odabranim algoritmom se izvodi deljenje u veći ili manji broj grupa tako da se unutar svake grupe postigne homogenost s obzirom na jednu ili više vrednosti obeležja.

13

5.2. Metodologija grupisanja izradaka i predstavnika grupa

Grupna tehnologija zasniva se na klasifikaciji izradaka i kreiranju grupa izradaka koji koriste mašine istog tipa, jednakih podešavanja, jednake grupe, nestandardne alate konstruisane po načelima grupne tehnologije i osnovnih standardnih elemenata.

Postupci grupisanja mogu se izvesti na osnovu:

- vrste obrade (grupna tehnologija),- redosleda operacija (tipska tehnologija),- kombinacije redosleda i vrste obrade.

Metodologija grupisanja se može izvesti:

- grupisanje sličnih izradaka koji će se obrađivati na jednom tipu mašine (slika 3.)

Slika 3. Obrada na istoj mašini - grupisanje

14

- grupisanje u grupe kada svi članovi određene grupe prolaze kroz sve grupne operacije planiranog grupnog tehnološkog procesa (slika3.1a)

Slika 3.1a Grupne operacije

ili samo kroz određene grupe i pojedinačne operacije (slika 3.1b)

Slika 3.1b Pojedinačne operacije

- sjedinjavanje izradaka iz nekoliko grupa koji imaju zajednički tehnološki tok što ima za posledicu mogućnost obrade na grupnim višepredmetnim linijama.

15

Literatura

1. Dr.Safet Brdarević PROJEKTOVANJE FABRIKA ( PROJEKTOVANJE PROIZVODNIH SISTEMA),

2.http://www.scribd.com/doc/51270581/5/Varijantno-projektovanje

Predavanja iz predmeta OBRADNE TEHNOLOGIJE ( Radni materijal),

3. PROJEKTIRANJE GRUPNIH TEHNOLOŠKIH POSTUPAKA ptp.fsb.hr/.../7%20GRUPNE%20TEHNOLOGIJE%20PTP/GRUPNO%20PTP.htm,

4. Jurkovid, M., Tufekčid, Dž., Tehnološki procesi –Projektiranje i modeliranje, Mašinski fakultet, ISBN 9958-609-03-7, Tuzla, 2000.

 

16