ТЕОЛОШКАЕПИСТЕМОЛОГИЈАсубота, 18. јун 2011 ТАЊА

ПРОЛЕГОНЕМА на грчком значи предговор, или шта рећи пре него се почне. Ако се хоће нешто излоћити треба знати одакле почети, како, са чиме почети. У теологији је расправа о томе како и чиме пшочети постала позната као пролегомена. И за друге науке је ваћно како почети, коју полазну тачку заузети. Апологета 2. века Јустин Мученик се трудио да људи озбуљно саслушају његову проповед, и зато се трудио да са њима, нехришћанима, нађе заједничку тачку, заједничка веровања и искуства од којих би кренуо. И данас после просветитељства све више људи мало тога зна о хришћанству, па као и на почетку Новог века, ваћно је пронаћи заједничко почетно полазиште које ће онима који не верују помоћи да приступе теологији.

Хришћанска теологија сматра да човек има ,,осећај зависности о Богу,,. Сви људи постављају питања о о својој егзистенцији, такозваним последњим питањима. ,,Метода колерације,, је метода којом се анализира људска ситуација у којој настају таква питања (Јасперс их назива граничне ситуације, моје) а да су симболи којима се користи хришћанство одговори на та питања. Људи су свесни да су створени за нешто више, а хришћанска теологија им открива шта је то више, и где треба да се усмере, ка чему.

Неки мисле да хришчанство не зависи од људске филозофије, да је оно независно. Бог је способан се објавити без људске помоћи, сам. Неки сматрају да филозофија прућа темеље да се изгради теологија. Али то онда значи да је теологија повезана с интелектуалном судбином филозофије.Теологија је говор о Богу.

ПРЕДАНОСТ ТЕОЛОГИЈИ и хришћанству или не Моће ли теологију предавати, поучевати неко ко није хришћанин? Аргументи који заговарају теолошку неутралност су: 1. Неки каћу моће и треба јер само онај ко је на дистанци моће да траћи истину слободно, није условљен ничим. Ако је веч предан хришћанству он је условљен, има предрасуде, на одређени начин ће вредновати грађу коју обрађује. У просветитељству се сматрало да је преданост и истина међусобно искључују. Треба бити индиферентан према теми. 2. Они који критикују , они теологе подстичу да веродостојност и поставља питања која иначе теолози не пи постављали.

Они који исле другачије кажу: да академска одвојеност нема везе с истином. Предање и истина нису одвојени, једно друго траже, зависни су. Чак и они научници који сматрају да су се дистанцирали, и они припадају неком традицијама и претпоставкама. Вера укључује предање и разумевање. Хришћанска теологија се не може проучавати као академска теологија. Не може се бити незаинтересован за хришћанство и проучавати га. То значи не исповедати га, не молити се, не поштовати Христа, не веровати у Њега, Теологија се из овога рађа.И само тако се и може разумети хришћанство.

Онај ко не верује, он ће бити критичар, просуђивати, и приметити необичности које они који верују неће можда приметити јер прилазе с вером, и разумевањем. Али он неће разумети мотивацију јер не живи тако. У Америци су настали религијски факултети који проучавају разне религије. Јер зашто би само једна религија била права.

ПРАВОВЕРЈЕ значи исправно мишљење. Данас се на правоверје гледа као на догму, као на присилно успостављање става, мишљења, догме. Јерес се сматра жртвом праавоверја и нетолерантности од стране Цркве или државе. Неки су сматрали да су облици хришћанства који су сматрани за јерес у ствари

1

били ставови пре правоверних. (Дпонатисти из Северне Африке су јеретици) У раној цркви је јединство се заснивало на поштовању Христа, не на бази науке, не у формалним доктринираним исказима. Неки мисле, Валтер Бауер, да се на та различита мишљења касније почело гледати са сумљом, и да је правоверје имало све веће моћи са Римом, који је све више наметао своје ставове. И који је употребљавао термин јерес за оне ставове које је Рим одбацио. Бауер тврди да је често разлика између правоверја и јереси била произвољна. (А исток?) Умерени неки, Хенри Садвик, мисли да је Рим, (опет Рим) био норматив, који је сматрио да су све заједнице хришћанске повезане са оним што се десило у Јерусалиму, са догађејем. Сшлимермашер је написао најважније дело о јереси: Хришћанска вера, где каже да је јерес задржала облик хришћанства али је супротаставила се бити хриђћанства. Је се хришћанство састоји из тврдње да нас је Христос откупио из тога следи да размевање Бога, Христа и човека следи из те чињенице. Чињенице откупљења. Из тога следи да Исус мора бити такав да Бог преко њега може да оствари откупљењње чивека по Христу и кроз Христа. И само кроз Христа. Порицање тога је порицање хришћанства. Разлика измежу правоверја и јереси је у томе. Како је то начело прихваљено икако се разумело. Јерес је то прихватила али је протумачила погрешно: као да се откупљење не може десити преко Христа или да не може бити откупљено никако. Христос, који откупљује, да би то учинио, по Сшлиермшеру, мора бити способан да поредује између Бога и човечанства. Из тога следи да мора да постоји сличност између Христа и човека, а и различит.И сличан нама. Он има нашу људску природу, и божанску. И Бог је и човек.

Теологија се ослања на многе изворе од којих су четири главна: Писмо, Разум, Предање, Искуство.

НАРАТИВНА ТЕОЛОГИЈА је књижевни облик који преовладава у Писму То је главни облик, књижевна врста у Писму. Нарација избегава апстрактне догађаје, већ говори о нечему што се десило. Библија износи причу о Богу, и доктриниране и теолошке исказе. Приче као што је излазак из Египта се објашњава , шта то знали за народ Божији. Ина приче о биткама, љубави, издајама, чудима, градњи.... У Новом З. искупитељском деловању Исуса, Његов ђивот, смрт, васкрсење...Неки су поредили античку књижевност са Боблијском, на пр. Одисеју, и закључили да у Библији има више свести о времену и историји. Нарација је добра да се искаже објава, нарацијом се не говори фикција већ историјски догађаји. Говори о Богу који среће човека у историји, у времену, потстиче на етику, на понашањеприкладно за вернике, говори о последици сусрета Бога и човека. Наративна структура Писма омогућава оном ко чита да сагледа ствари са Божије тачке, из његове визуре, видимо шта Он мисли, хоће... Да ли је хришћанска историја једина исправна, једина ауторитативна? И хиндуистички списи су наративни. Да ли је нарација и истина? Нарација се усредсређује на литерарну структуру, и говори, не доказује да ли је то истина.И фикција има наративну структуру. Постмодернизам каже да нијемогуће рећи да ли је то истина или не.

МЕТОДЕ ТУМАЧЕЊА Писма. Сваки текст захтева тумачење. Александријска школа је преузела тумачење Филона из Александрије, Јеврејина који је алегоријом тумачио Писмо. Алегорија јесликовити говор, у облику слика, (кип правде, у баснама се користи) значи скривено значење Писма. Климент, Ориген, Дидим Слепац су тако тумачили Писмо. Исусово освајање Обећане земље је Христова победа над грехом, Јерусалим је алегорија Цркве. Александријска школа је свуда све тумачила са Христом...... Антиохијска школа је тумачила историјски, треба знати коме пророци причају, и онда тумачити и изналазити значење. На Западу се развило дословно-историјски смисао и алегоријски-духовни смисао. Духовно тумачење Адама гледа као Христа, Ева је Црква, Нојева лађа је крст, спасење, Јерусалим Божији небески град.... Стари Завет се тумачи кроз Христа, и добија нови смисао. Сагледава се јединство Старог и Новог. Дословни и духовни смисао је прихваћено у средњем веку. Стандардана метода којом се тумачи Писмо је позната као четвороструки смисао Писма: ДОСЛОВНИ, АЛЕГОРИЈСКИ,

2

ТРОПОЛОШКИ ИЛИ МОРАЛНИ И АНАГОГИЈСКИ, будућност. Мартин Лутер каже да ни једна алегорија, тропологија или анагогија није ваљана ако на неком другом месту није исказана.Еразмо Ротердсмски каже да између ,,слова,, и ,,духа,, тј. између речи Писма и значења постоји разлика.Да се скрива иза речи дубље значење, и да егзегета треба да га нађе.Дословно и духовно значење нису иста значења. ,, Ово је тело моје,, дословно: овај хлеб је тело моје а духовни смисао би био: овај хлеб озналава тело моје.( ДИНАМИЧКИ ИКОНОМИЈСКИ СМИСАО ТЕКСТА је дубљи смисао. Историјско критичка метода није досезала до дубљег смисал. То значи да су текстови отворени за нови смисао, низ тумачења, плуралност значења. Библија има симболички и метафорички језик који садржи више значења. Библија је реч Божија за сва времена. Помоћу ерменеутике се повезују прошла значења са садашњим.

АЛЕГОРИЈА ( алегоријско тумачење, интерпретација) говори у шта треба да се верује, садржај вере, христолошки смисао.Алегоријски смисао је присутакн када старозаветни текст означава, односи се на стварност, ствари Новог Завета, о Христу најчешће. Многи су суздражани када је у питању ова метода или уопште духовна метода против које су у Антиохијској школи у 4 веку, онда Мартин Лутер, Јан Калвин. Они су за историјско-критичку методу, тј. прецизно оно што је аутор хтео да каже . Али и савремена теорија језика и филозофска ерминевтика кажу да постоји више значења, смислова у тексту. Постоје два примарна смисла: Дословни-литерарни и духовни. Алегоријски смисао потиче од апостола ( Павле), иако се не могу користити као доказ вере. Егзегеза се мора бавити и литерарним и духовним смислом, протумачити теолошки смисао, значење Св.Пи. (ТЕОЛОГИЈА СМИСЛА се усредсређује на потенцијални смисао текста, а тај нови смисао се јавља у новим ситуацијама, животним ситуацијама. Плуралност смисла, полисемија, зависи од броја ситуација, од могућности употребе поруке, смисла, значења речи будућим читатељима и примаоцима поруке. )Бог говори на људски начи.

МОРАЛНИ смисао говори шта треба да радиш, како да се понашаш, правила за свакодневни живот, етику.

АНАГОГИЈА Чему човек да се нада. Има је у стварима које говоре о будућој, вечној слави, есхатон.

ДУХОВНИ СМИСАО је нови контекст који је настао захваљујући догађајима из Новог Завета, Исусу, његовом животу, смрти, васкрсз. То даје нови контекст стварима иу Старог. Пр: Натан Давиду пророкује да ће од његовог колена настати краљ који ће заувек владати: Исус , пошто је васкрсао , више не умире. То је динамички аспекткоји је карактеристичан за литерарни смисао. Духовни смисао је у Исусовој вечној владавини, али не на земаљском престолу, већ с десне стране Оцу. Духовни смисао је христолошки смисао, где се ствари Старог испуњавају у НовомМатеј 1,22 каже:,, А ово је све било да се изврши што је Господ рекао преко пророка: ето девојка ће затруднети,,....... или Матеј 2,15: ,,И би тамо до смрти Иодове, да се изврши што је Господ рекаопреко пророка који говори: из Мисира дозвах сина свога,,. Духовни смисао мора имати доказ своје аутентичности у Новом.Дух је објавио у светлу васкрсадубљи смисао оног што је било у Старом. Дух оспособљава за тумачење.Псалми 22,69,72,89,101,110: ече Господ Господу моме, сам је Исус протумачио, затим 118: камен који одбацише зидари, то је Павле протумачио.

Духовни смисао се не мора разликовати од литерарног, а ако се разликује духовни мора бити утемељен на литерарном. На пр: текст о Исусовом васкрсењу има и литерарни и духовни смисао. То је увек тако у Новом Завету: да је литерарни смисао и духовни. Углавном је духовни смисао динамички аспект литерарног у светлу васкрса.То се види по псалмима. Дословни смисао Старог завета је декалог на пр. Који може да служи и хришћанима, важии за њих, Шта је Мојсије говорио свом народи, важи и за хришћане даннас. Духовни смисао је смисао који је у тексту и који се налази под утицајем Духа Светог у контексту Христовог васкрсења. То је христолошки смисао.

ПУНИ, ДУБЉИ ИКОНОМИЈСКИ СМИСАО је смисао који је Бог хтео рећи али не и аутор, он га није јасно изрекао, можда јер га и није био свестан. Он је у континуитету с алитерарним, дословним. И у складу је са новим, догађајима везаним за Христа и васкрсење. Дубљи смисао надилази, превазилази оно што је писац хтео рећи. Апостоли су старозаветне цитирали и тумачили христолошки.

Примери:Исаија 7,14: гле, девојка ће затруднети, родиће сина Емнуила... Пророк је мислио можда још на своје време. Матеј 1,22 цитира Септуагинту где се каже, девица, h` parqe,noj, да означи догађај Христовог рођења, то је дубљи смисао кога Исаија није био свестан Тако реч: девица постаје пуни смисао Исаијиног пророштва касније. Тако је изворни смисао добио нови итерарни смисао. Масоретски текст каже алмах што значи млада жена.( што је касније преправљено да се не биуклапало у Богородицино заеће).

3

РАЗУМА је стекао велику важност у време просветитељства, али и грци су му давали велику важност. У патристичко доба се сматрало да: 1. је теологија рационалана наука, посебно Тома Аквински који мисли да је теологија рационалана и да је разум у стању да подржи верске идеје. Теологија употребљава рационалне методе да гради оно што се темељи на објави. Без објаве разум не би дошао до тих ставова. Филозофија је зато слушкиња теологије. 2. у 17 веку се сматрало да сваки аспект вере мора да се докаже да потиче из разума. Разум има првенство над објавом оно што се рациом не може појмити или разумети то се не узима у обзир. Разум је способан да каже и докаже шта је исправно, без објаве, објава која се не слаже са разумом се одбацује. 3. теологија је сувишна, јер разум влада, и у хришћанству има тога што се коси са разумом. Разум је постао темељ покрета у религији –деизму.

ДЕИЗАМ деус- Бог Деизам је појам који је први пут употребљен у 16 веку, у време ,,,доба разума,,, касни 17 и рани 18 век, и примењивао се на неке писце који припадају 17 и 18 веку. Ти писци одбацују натприродно откровење о откривање тајни Лок није одбацио идеју откровења, али је истицао да је ум главни, да ум суди откровењу, и његова књига ,, Разумност хришћанства ,, је утицала на рационализацију хришћанства.

Рационалисти сматрају да хришћанство има рационалну основу, то јест да хришћанство обухвата истине које разум може да схвати, открије, и то сам без откровења. Тајна не постоји. Бог је само створитељ. Разум је способан спознати свет, себе и Бога, он просветљује, растерава маглу, може сазнати све што човек треба и мођжже да сазна. Разум или традиција, навика, религија. Томас Џеферсон је сматрао да је Исус био учитељ који је подучавао о Богу. И зато се јавио покрет који је тражио историјског Исуса. Кант каже да Исуса треба слушати само тамо где се Исус слаже са разумом. Где се противи не треба га слушати.

Деисти су Локове идеје применили још радикалније и тежили да хришћанство сведу на природну религију. Покушали су да у разним природним религијама открију суштину. Деисти верују у Бога, за тразлику од атеиста, али не верују у откровење и план спасења. Деисти су рационалисти који верују у Бога. Неки деисти су веровали у бесмртност душе, неки не, неки су веровали да је Бог створио свет и онда га оставио и препустио природним законима. Ови деисти су били под утицајен Њутна и механистичке теорије космоса. Неки су поистзоветили Бога и природу, а неки су веровали у личног Бога. Временом појам ,,теист,, је почео да се употребљава за ове последње деисте, који верују у Бога као личност.За разлику од натуралистичких пантеиста који су порицали свако божанско уплитање и промишљање. Деизам је значио ослобађање религије од било каквог божанског уплитања и ауторитета Божијег. За деисте само ум је судија истине, и зато су се звали ,,слободни мислиоци,, . Њихов ум није смела да ограничи традиција, ауторитет Цркве или Писма. Ум је једини арбитер истине.

Метју Тиндал 1656-1733 је написао ,, Хрићанство старо колико и стварање или Јеванжђеље, поновно објављивање религије природе ,,, које се сматра неком видом деистичке Библије и изазвало је одбрану откривене религије. Било је и других списа: ,,Приказ религије природе, Истинско Јеванђеље Исуса Христа...За њих је хришћанска суштина била у етичком учењу, догматска учења их нису занимала. За неке дух је функција или епифеномен мозга. Неки ису веровали у Христова чуда и у вескрсење.

4

За Хенрија Сент Џона , виконта Болинбрука 17 век, су проклети били и Платон и платонисти, и Св Августин јер је сматрао да је метафизика ствар маште, али је сматрао да Творац постоји јер космос указује на то својом организованошћу. Бог је трнсцендентан, и Палтон није у праву, за њега, када каће да Бог учествује . Бог не воли човека, то човек само себи угађа, подилази, даје себи на значају. Христа прихвата као Месију и његова чуда, али не прихвата ап. Павла и апостоле. Христ за њега је дошао да буи потврдио природну религију, а искупљење и теологија спасења је беспотребна и безвредан. Хенри мисли да масе треба препустити религији, владајућој, а слободни мислиоци су део образованих и аристократије.

Покрет енглеских деиста је извршио велики утицај. У Француској се Волтер, Дидро били су бар неко време деисти. Постојала је разлика између француских и америчких деиста. Француски су били протих хришћанаства ортодоксног и нападали га. Амерички су били за религију морала и природну религију.

Деисти признају да је Бог створио свет. Али поричу да има икакву улогу у управљању светом. Постоје и они који мисле да сви природни догађаји зависе од Бога и да се Бог не обазире на морал људи. Трећи мисле да Бог очекује морално понашање, иако ови деисти не верују у бесмртност. Четвта група деиста мисли да Бог очекује морално понашање и да Бог у будућем животунаграђује и кажњава. А људи прихватају само оно што могу умом да појме. И то су прави деисти, четврта група. То је Кларкова подела.

ПРОСВЕТИТЕЉСКИ РАЦИОНАЛИЗАМ каже да је рацио спшособан спшознати Бога, човека и свет. Они не признају Тројединог Бога, Исус је историјска личност. Томас Џеферсон је сматрао да је Исус био учитељ који је подучавао о Богу. И зато се јавио покрет који је тражио историјског Исуса. Кант каже да Исуса треба слушати само тамо где се Исус слаже са разумом. Где се противи не треба га слушати. Објава није потребна. Разум препознаје истине, у разуму или искуству, у свету. Спиноза каже да као и геометрија која почива на пет Еуклидових аксиома тако и философија може имати своју методу. А када се открило да постоје нееуклидовске геометрије, сазнало се да постоји др2уги начин сазнања геометрије. Исто важи и за разум: неки кажу постоји само једно рационално начело, неки кажу више начела. И просветитељи су се сложили да не постоје начела око којих би се сви сложили као неоспорна. Једна начела су дали енциклопедисти, други Кант, трећу шкотски филозофи здравог разума. Постмодернизам каже да постоје разне рационалности коју саваки за себе тереба признати. Не постоји универзални појам ,,разума,, који може просуђивати те рационалности.

ПРЕДАЊЕ је оно што се усменим путем преноси. Како да се читају и разумеју библијски текстови. Апостолска предање је важно, у духу апостола и отаца. Постоји континуитет у Цркви од апостола, и постоје стандардна веровања од працркве до данас. Та веровања представљају главне црте хришћанске вере. Она нису тајна, као нека учења, мистична, она су за све, и оне најмање људе. Предање је гарант верности изворном апостолском учењу. Јавила се потреба да се успоставе стандарди теолошки којим би се просуђивали ти ставови. Тај стандард је предање. Правило за тумачење пророка и апостола треба да буде у складу са вером , са апостолома, то је договор са оцима, следити дефиниције отаца. Замерке су : да је предање статички појам, нешто што мора да се понавља. Али тако је Писмо заштићено од заблуда. Птредањ је жива реч која је сачувана у Цркви и верницима. Црква је суд у свим временима, она просуђује. Предањ је и норма, стандард у тумчењу Писма, правилом вере. Предањ је живо и динамично. Разлика између предања тј. традиције и традиционализма. Традиционализам је робовање, доктринама, моралу прошлости. А Предањ је жива вера Цркве. Еванђеље се преноси двојако, усмено ( са Духом Светим) и писмено. Ако је усмено зове се Предање.Црква предаје веру засновану на Писму, предање је увек живо, мења се, а остаје исто, због ситуација које су друкчије, временом које је друкчије, а садржај битни предња је исти. Најпознатији облик хришћанске традиције је Литургија, на којој се моли,

5

како каже изрека лекс оранди лекс креденди, како молиш тако верујеш. То знали да теологија и побожност су повезани.Шта хришћанин верује, тако моли и тако живи. Гностицизам каже да је материја зла. Аријанизам да је Христос највиши од створења, да је створен. Значи не треба се молити Христу. Ако је Арије у праву , хришћани су идолопоклоници.

РЕЛИГИОЗНО ИСКУСТВО. потиче од лат. речи експериментиа а може се превести као оно што произилази из животног искуства. Значи она спознаја која проистиче из искуства, из додира са животом, непосредном праксом. Термин је постепено добио ново значење, унутрашњи живот појединца где човек постаје свестан својих субјективних доживљаја и осећаја.Унутрашњи субјективни свет искуства, супротан спољњем. Егзистенцијалисти су посенбно повезани са искуством. (ЕГЗИСТЕНЦИЈА (лат. ex-isto, гр. τροποσ): облик који узима живот, или биће у процесу развоја. У свом развоју супстанција се преображава, добија стање које је пре имала само потенцијално. Облик је степен егзистенције, начин живота у времену и простору (+++++). Будући да словесне твари својим учешћем у благодати имају како историјску тако и вечну егзистенцију, оне имају и нешто супротно, то јест неегзистенцију. Њихово довођење у егзистенцију Логосом Божијим и њихово одржање у егзистенцији јесу дар, па утолико оне зависе од воље Божије. Ипак, вечност и стање или облик егзистенције зависе и од воље сваког словесног бића. Вечна егзистенција треба да постане вечни живот или учествовање у Ономе који је сам по себи егзистенција, живот; а егзистенција без Бога може постати вечна смрт, то јест вечно неблаженство. Садашње опажање егзистенције (тј. историјског времена) јесте последица визије и перцепције условљене грехом, односно неучествовањем у благодати. У том стању егзистенција је ограничена и усмерена на устрањивање, удаљавање од Бога, па је садашња егзистенција одвојена од егзистенције која долази и која нам се даје кроз учешће у благодати. Егзистенција која долази, живот вечни, не припада будућности, него је стална садашњост, начин предокушајне егзистенције који не остварујемо све док смо у стању странствовања. )

Човек је свестан своје егзистенције, зна да постоји, разме, има свест о свом постојању, о смрти. Егзистенцијализам значи искуство стварног живота, значи покрет 1938-1965 чији су извори у списима Серена Кјеркегоре. Серен наглашава важност индивидуалбе одлуке и свести о ограничености људске егзистенције. И Мартин Хајдегер је дао допринос егзистенцијализму у свом делу ,,Битак(српски биће) и време,, . Хајдегер говори о Дасеин, тувиће, Мартин разликује две врсте егзистенције: неаутентичне и аутентичне. А у Јовановом Еванђељу препознају се две људске егзистенције, неверујућа, неоткупљена, неаутентична егзистенција где појединац себе не види какав јесте, коме спасење долази од Бога, већ од моралног деловања. И верујућа егзистенција која се окреће Богу не себи, јерје свесна да од себе нема спаса. Бог даје оправдање. Мартин Лутер каже да искуство чини тео,ога. Романтизам , књижевни покрет је дао велику важност емоцији, осећању. Два приступа -скуство и теологија: искуство је темељно средство хришћанске теологије и да ке х.теологијаа оквир помоћу којег се тумачи искуство. Ово друго је превладало а то з начи да се х. тео. бави људским искуством. Искуством трансцендентног, заједничког људског искуства, било да га означавају као религиозно или не. Апологета може да докаже да еванђеље даје смисао људском искуству. Постоји универзално људ.искуство које које хри.теологија покушва изразити речима. Прво иде искуство онда теологија.( сусрет па теологија.) Неки кажу да су све религије резултат истог искуства, што не може да се докаже. (Бидисти и хришћани? ) Које је то заједничко искуство? Не може се сазнати. Августин каже да може.

Теологија жели тумачити искуство. Теологија крста, то мора да се протумачи. Искуство мора бити протумачено и исправљено теологијом. Сведоци под крдстом нису искусили, каже Лутер, Божију присутност, већ тек по васкрсењу, . Теологија тумачи и ако тумачење је против људских осећања. Бог се може искусити као одсутан из света, али теологија инсистира да је то искуствоо привремено и мањкаво и није веродостојно. Постање и грех дају слику о свести о неиспуњености и чежњи за нечим неодређеним. Августин каже да је осећај неиспуњености присутан јер смо створени на слуику Божију. Треба да ступимо у однос са Њим.Иако нисмо свесни те жеље, не препознајемо је као такву. Али пали човек бира створења. Јавља се чежња. Тај феномен је био препознат у цик цивилизације. Платон људе пореди са празним ћупом. Човек је неиспуњен. То незадовољство је заједничко људско искуство, човека који лута. Човек страсно жели, а када то добије, незадовољан је. Тражи лепоту, али та лепота само

6

долази ореко музике, књиге, слике, а са том лепотом долази и чежња.Лепота је сећање на прошлост, и не сме да се замени са стварима јер онда постаје идол, оне су обрис, одјек. Неки теолози су сматрали да теорија о искуству није добра. Лудвиг Фојербах каже да тајне религије су у основи у природним силама: човек је створио богове и приписао им идеале. Искуство је искуство себе самог не Бога. Свест о Богу је свет о себи самом, самосвест, а не посебно искуство. Идеја Бога за Фојербаха је илузија, која се може избећи самосвешћу.

Из Увода у философију Вилјема Џејмса Ерла Религијско искуство је религиозно само ако је натприродно. То је дефиниција. ИскуствоБога, анђела, мртвих, светаца. Многа искуства су се сматрала религиозним. Посебно живо искуство може да доведе до стања непосредног односа са Богом, да се губи сопство. Та стања се називају мистична. Многи су сигурно доживели многа мистична искуства, језик је неадекватан да то изрази, и уверавају, оне који хоће да верују, да област натприродног постоји. Искуство се може имати само о оном што постоји.?( Може се и халуцинирати. А шта ако се халуцинирају вештице?) Нека искуства су погрешно интерпретирана. Не сме се искључити природно објашњење.Не сме се искључити природно објашњење ни код уметника ни код религиозних. Философи религије има се баве језиком и искуствима религије, и питањима: да ли се може доказати постојање Бога, проблем зла, бесмртност душе, шта је религиозно искуство, вера и рационалност... Људи могу да верују у много шта па да се испостави да је то лажно. Мада може бити нешто истинито а да нема се евиденција никаква која иде у прилог томе, нити аргумента који то доказује.

ОТКРОВЕЊЕ значи да је Бог спознат својим откровењем, самооткровењем у природи и историји. Објава значи сазнати нешто што се није до тада знало, открити Бога. По некома тражити у створењима и у природи, поретку. По другима то је немогуће и човеку неко треба рећи какав је Бог. Неки кажу да се теологија бави спасењем а не спознајом. Међутим спознаја Бога је важна, јер библијски Бог се самооткрива, па може бити и познат. Бог не може потпуно бити спознат, не открива се потпуно, Он остаје тајна и даље, човек не може све знати.Природа и створења сведоче о Творцу, и та пприродна спознаја је допуњена отровењем. Знати неког значи знати његове особине, физичке и менталне. Познавати неког значи имати лични однос са тим неко. Бог је преузео иницијативу и самооткрио се, а врхунац је у рођењеу Исусовом. У Старом Завету су биле најаве тога, Марији је најављено...

МОДЕЛИ откровења . Бог не доноси само информацију, Он је присутан, он је личан, може му се човек обратити. А то је и циљ објаве да се Бог објави човеку. Објава је историјска и лична. Она је присутност. Истина није негде у неком свету идеја, истина се догађа, истина постаје Божије деловање у свету, Бог себе даје свету. Објава је христоцентричбна. Објава је искуство, Бог се схвата као објављен и спознат у искуству, успоставаља се лични однос с Богом, и појединац стиче свест о целини, да је део целине, део бесконачности, и то схвата преко коначних ствари. Хришћанска побожност је темељ хришћанске теологије. Али не као побожност појединца, веч Цркве. Човек осећа, промишља то што осећа, тумачи. Лудвиг Фојербах је тврдио да је то искуство нешто више од од ,,искуства себства,,. Објава као историја , историјско искуство. Историја је објава, Бог се објављивао у догађајима, делима а не у теофанији. Објава је тек на крају историје објаве потпуно иложена. Објава је свима доступна, универзална, она је остварена потпуно у лику Исуса, Исус је догађај и не може да буде одвојен од историје Израиља.

ПРИРОДНА ТЕОЛОГИЈА и приговори истој Увод Природна теологија је теологија до које се дошло разумом, без откровења. Теологија је учење о Богу, Његовим својствима, односу према свету. Тхео-бог, логос-говор, реч. Све што захтева прихваттање догме, заснива се на откровењу, и назива се догматска теологија. Не повлаче сви граничну линију између ове две теологије, на истом месту, јер се

7

не слажу сво о томе колико се може сазнати разумом. Екстремно становиште, фидеизам, фидес-вера, сматра да се разумом ништа не може сазнати, утврдити о Богу, тј. да не постоји природна теологија. Фидеизам већина не прихвата. Граница измежу ове две теологије: став ,,Бог постоји,, спада у природну теологију, док ,,Бог је троједан,, спада у догматску теологију.

Увод у хришћанску теологију Алистер Мц Гратх Приговорије теолошка расорава између теологије и природних наука. Да ли би природне науке, боље истраживање света, довеле до бољег познања Бога. Псалм 19: ,,небеса славу Божију казују,,. псалм каже да је Бога могуће наслутити кроз природу. Наука о стватрању заузима важно место приступу природне теологије. Тома Аквински 1259-1261, у Паризу је је написао расправу, Сумма цонтра Гентилес, тиче се начина на који се може разумети Божији однос према створењу свом. Тома тај одноз гледа и анализира кроз узрочност. Бог је узрок свих ствари, и зато постоји сличност са Богом. Све што постоји, пошто није спонтано настало, зависи, има узрочан однос с Богом. Тома се користи аристотеловским категоријама узрочности: А је узрок Б, и А има кбвалитет К, тада ће и Б имати тај квалитет К, као узрочно деловање од стране А. Томина логика каже да постоје физички и метафизички отисци унутар онога што је узроковано. То је темељ индукованог аргумента о постојању тог узрока. Тај узрок допушта да се установе бар неки аспекти те нарави урокованог. Значи. Ако је Бог створио свет, у свету мора да постоје Божији потписи, Божија мудрост, део савршенства који Бог поседује. Створено поседује у мањој мери савршено, и јер је створено од стране Бога. Калвин каже да се Бог отрива преко створења у природном поретку и у историјском процесу. Постоји субјективна и објективна спознаја тога. Човек субјективно осећа Бога, јер је Бог посејао семе религије у сваког човека, уписао у срце. Други, у историјслом процесу, у поретку ствари, и то свако је способан доћи до те спознаје. Не мора се бити хришћанин. Природне науке, медицинам астронимија по Клавину отривају чудесни поредак ствари, и мудрост Божију. То је аргумент на емпиријском посматрању. Због људског греха је удаљеност између Бога и људи још већа. Природна теологија служи да би се човеку ускратио изговор за неверовање. У поретку света је јасно види Бог, а у Речи још јасније. Бог се може потпуно спознати само преко Исуса. Значи Бог се може спознати кроз природу и Писмо. Писмо је јасније и потпуније. Тако Клавин гледа на ствар. Френсис Бекон каже да постоје две књиге из којих се прикупљају информације о Богу. Ако је Бог створио свет, онда човек мора носити обележје Бога, нека обележја. Као што у делу неког уметника препознамо рад и стил тог одређеног уметника. Божија присутност и његова особина се виде у : разуму, човек може да ру,иђља и закључује. Затим у реду ствари, космос значи ред, украс, на основу уређења у свету. И у лепоти света.Да би спознао Бога, човек већ мотра имати неку идеју Бога, као и идеју о греху иначе не би знали шта је покајање. Објава доноси јаснију слику греха и шта грех значи. Природна теологија сматра да вера мора да има неки темељ. Али хришћанска вера каже да не треба, вери није потребно оправдање, ни позивање на нешто друго, друго уверење. Природна теологија не жели да доказије Божије постојање, она полази од те премисе. Жели само поткрепити већ постојећу веру. При. Тео. Креће од Божијег постојања.

СКЕПТИЦИЗАМ од гр. Скептикос-онај који доводи у питање. Скептик је онај ко се и дање пита, ко трасжи одговоре, ко није уверен. Догматичари су стигли до непроменљивих веровања и ставова, догми. Скептицизам је једно од философских становишта. Скептици сматрају да људи немају знање, шта више сматрају да је знање немогуће. Локални скептик је делимични скептик који сматра да људима недостаје знање о некој посебној области.

Глобални скептик сматра да је свака тврдња да нешто знамо, погрешна, без изузетка. 1. аргумент скептика на основу критеријума: Глобални скептик кађе да се лаж и истина не могу раздвојити без неког критеријума или правила. Тај критеријум треба да буде истинит. Али на основу чега да тврдимо да

8

је то правило истинито? Морамо да уведемо друго правило које ће да потврди истинитост то правила. Да гарантује његову истинитост И За тај други такоже. И идемо у бесконачност, у низ корака. 2. Аргумент на основу евиденције каже да без обзира на евиденцију наки исказ не мора да буде истинит. Или аргумент глобалног скептика : 3. на основу равнотеже. Увек је могуће наћи противаргумент, оно што иде у прилог супротном. Аргумент про и контра су у равнорежи, и рационална особа треба да се уздржи од суда.

Скептици имају аргументе на основу појам знања, 1. и желе да убеде да је знање немогуће. Јер човек када суди о нечему, не узима само један критеријум, већ више, друге исказе. Ти искази су усвојене претпоставке које се подразумевају при сваком суду. Човек у животу може да из,мени неки став, усвоју други, али то није разлог да се губи поверење у разум. Човек поседује знање. Логички је могуће да је неки исказ лажан. Али човек може да разлучи да ли је нешто, нека ситуација истинита, тј. да ли имамо снање о тој ситуацији или не. Та способност разлучивања чини наше знање корисним , али се та способност губи ако би се прихватили стандарди знања са којима се никада нисмо срели. Човек прихвата разне ствари ослањајући се на 2. евиденцију, која рационалне особе наводи да прихвати то веровање. Тада кажемо да знамо оно што верујемо. Тада кажемо и да се ради о извесности. Не апсолутна извесност, али извесност. Јер увек можемо да погрешимо, и у најповољнијим околностима. Тврдња да знамо је фалибилна тј. могуће је да је нетачна. Тврдња може бити и коригибилне тј. могу се исправити. Ипак с обзиром на степен исзвесност, људи поседују знање. Аргумент на основу 3. равнотеже каже да свака прича има две стране, про и контра, за и против, и да треба да се саслушају сви аргументи, обе стране.Није истина да обе стране имају добре аргументе увек, једна страна може да буде убедљивихја, лигичнија. Парадокс скептицизма је у томе што и ако имасмо аргументе, здраворазумске, то не мора да буде тако. Глобални скептик када каже да људи не знају ниишра, он тврди да зна да људи не знају, оарадокс. Ако људи не знају, ни скептик не зна. Диоген је најчувенији скептик 424г.п.х. Он је увидео да зна бар једну ствар, да вреди рећи да ништа није вредно рећи. Зато је заћутао, потпуно. Скептицизам ако је истинит не мођже се знати да је истинит. То је парадокс скептицизма.

- РАЦИОНАЛИЗАМ од лат. Рацио-разум. Сва истина мора имати темељ у разуму, људској мисли, без натприродне интервенције. Човек има способнос да закључује, суди, мери. Рационализам каже да постоје урођене идеје, и оне су природно усађене у човека. Традиционални религијски писци кажу да је теологија рационална дисциплина и да се може оправдати разумом. То не значи да се спознаја истине темељи на разуму само. Истина се може сазнати само објавом. Али се може истражити разумом. Тома Аквински каже да је разум способан да подржи веру. Овај став је био угрожен и 17 веку, у Енглеској и Француској, и Немачкој: сматрали су да свака ставка вере мора бити изведена из разума, без зависности о отровењу. Декарт је тврдио да се може рационално објаснити Божије постојање. Бог је савршено биће, егуистенција савршености, и зато мора имати савршенство егзистенције иначе Бог не би био саврпен. Као троугао о коме мислимо и он мора имати три странице а углови морају имати збир два права угла. Или када замишљамо брег, мора постојати долина. Тако се од Бога не може одвојити постојање од бивства Божијег. Бог је насавршенији. Декарт када доказује Божије постојање не полази од отровења ни осета човечијег, ни истраживање света. Математика може највише да пружи, по Декарту и Лајбницу.Као геометрија, сво знање може да се сажме у термине аксиома и начела. Декар пориче првенство емпиријских, искуствених података а не могућност. И они су могући али нису први.

Рацио-разум,лат. То је моћ човековог ума. Назива се и интелектом. Супротан је чулном опажању. Рационалист сматра да је извор свог знања разум. Платон, Декарт су рационалисти, и сматрсали су математику најбољим примером , узором знања, парадигмом (најбољи пример) знања.Математичке истине су нужне истине. 2+2=4 то

9

је пример нужне истине. Оне морају бити истините. Не могу да буду неистине. Ова истина није коригибилна као на пр став: сви метали на собној температури су у чврстом стању. Док се не сазна за живу. Овај став је коригибилан. Рационализам тврди да су све истине сличне математичким. Рационалисти тврде да је нужно да је П истинито. Значи нужно је да је 2+2=4 Али да ли је: нужно да је пас у дворишту. Вероватно да јесте, али можда и није. Априори значи прво или предходно. Оно што је пре, или независно од искуства, у рационализму. Рационалисти сматрају да постоји знање пре искуства, а приори. Али то сматрају и други који нису рационалисти. РАЦИОНАЛИСТИ И ОНИ ДРУГИ СЕ САЖУ ДА СУ АНАЛИТИЧКЕ ИСТИНЕ А ПРИОРИ. Аналитички исказ је истинит на основу дефиниције. Троугао има три стране. Она истина која није истинита на основу дефиниције је синтетичка истина: пас је у дворишту. Рационалисти сматрају да имамо знање о а прори истинама. На пр. Рационалист каже да сваки догађај има узрок. Аналитичка истина каже да -сваки догађај има узрок. То треба разликовати од -аналитичке истине да свака последица има узрок. Ако знамо -а приори да ,,сваки догађај има узрок,, тј. ,,да сваки догађај јесте последица,, то би био пример синтетичког а прирори знања. Не рационалисти кажу да су искази математике истинити на основу дефиниција, тј, да је истина последица дефиниција, тако да је наше знање тих истина априорно занње аналитичких истина. Рационалисти , супротно, сматрају да су те математичке истине синтетичке.

- Рационализам је први, рацио. (Рене Декарт: dao je doprinos matematici i fizici: zakon održanja kretanja, zasnovao je optiku kao posebnu nauku

- najznačajnije delo: «Rasprava o metodi» - u njoj se bavi sa 2 vrste problema:o epistemološki – saznajni problem – odnosi se na učenja o metodi filozofija i nauka čine jedinstvenu celinu filozofija ima za cilj da pruži pouzdano saznanje u posebnim naukama – ona predstavlja

teorijski uvod – utemeljenje za posebne nauke: etika, medicina, mehanika filozofija je koren drveta saznanja, stablo je fizika, a grane su etika medicina i mehanika 1. da bi se došlo do istine polazi se od očigledne istine (ona pripada intuitivnoj svesti) očigledna istina je jasna i razgovetna istina tj istina u koju se ne može sumnjati –

poreklo te istine se nalazi u mišljenju / intuitivnoj svesti na osnovu toga postoje 4 pravila metoda:o metodska sumnja – u sve treba sumnjati, sem u očigledne (jasne i

razgovetne) istine- razlozi za sumnju mogu biti: varljivost naših čula, nepostojanje stalne granice (između sna i jave)- krajnja posledica ove metodkse sumnje je neposredna svest našeg mišljenja o sopstvenom postojanju – nju Dekart izražava stavom: «Mislim, dakle, jesam» - «Cogito ergo sum» - sve ono što prođe kroz našu svest, što se potvrdi u njoj, predstavlja istinu - svest ima samu sebe za previd – samosvest- cilj metodske sumnje je pouzdano sazdanje- postepeno, metodski se dolazi do istine

o analiza – razlaganje, rasčlanjavanje problema na onoliko delova koliko je to potrebno da bi se problem rešio

o sinteza – spajanje poznatog i nepoznatog u problemu kako bi se ono nepoznato otkrilo

o provera – sve što se do sada radilo se proverava 2. pravilnom upotrebom razuma dolazi se do logičkog zaključka (deduktivno zaključivanje) ovaj red zaključivanja za njega predstavlja naučnu metoduo ontološki – pojam supstancije «Mislim, dakle, jesam» - ono što su drugi zvali pojmom bića, Dekart zove pojmom

supstancije supstancija je samostalna – nezavisna od bilo kakvog spoljnog uzroka; ona je sama uzrok za

svoje postojanje razlikuje 2 vrste supstancije: res cogitans – unutrašnja svest – duh res extensa – spoljašnji svet – prostor osnovu sveta sačinjavaju ove 2 supstancije – dualistička filozofija

10

one su nezavisne jedna od druge – nisu uzajamno povezane duh može da postoji nezavisno od spoljnjeg sveta i obrnuto nameće se pitanje kako naš duh može da spozna spoljni svet – Dekart ovaj problem

razrešava tako što uvodi 2 supstancije: beskonačna – bog – on može da spozna konačnu supstanciju konačna – pojedinačne stvari (u koje spada i čovek) – ne može da spozna boga –

čovek je ograničen svojim razumom dokaz o postojanju boga Dekart izvodi na sledeći način – dokaz predstavlja modifikaciju

skolastičkog dokaza o postojanju boga – čovek kao konačna supstancija u sebi poseduje ideju o bogu kao beskonačnoj supstanciji koja predstavlja uzrok za sve konačne supstancije – ta ideja o bogu je usađena ideja koju čovek ima, koja se ne može izbrisati iz njega – Dekart se još uvek oslanja na srednjevekovnu hrišćansku filozofiju)

Алтернарива рационализму је био емприризам.

ЕМПИРИЗАМ од гр.речи емпериа-искуство. И то чулно искуство. Емпиристи сматрају да је искуство извор свог човековог знања. Знање о свету мора да се заснива на посматрању света, када видимо знаћемо да ли је пас у дворишту или није. Чула дају информације о свету. Рационалиста мисли да мишљу може да сазна нешто о свету, . Емпирист има проблема , јер осет који добијамо преко чула само је један чинилац у опажају. Савремени емпиристи су одбацили човека лккао табула раса. Дух, ум, интелект, се признаје као активни чинилацу стварању знања. Данас је одбачено да је човек пасиван примаоц информација, и да тек када отвори очи тада сазнаје. И тај емпиризам се назива наивни емпиризам. Логички емпиризам повлачи разлику између аналитичких истина а приори (потпуно независне од искуства) и а постериори (које су зависне од искуства или посматрања) . Свако неаналитичко или синтетичко или садржајно знање је нужно а постериори, после посматрања. У искуству човек често разликује оно чега смо непосредно свесни од оног што сазнајемо из неког или нечијег описа. Да би нешто знали о нечему, треба их мало боље упознати. Адекватно знање стећи. Знамо да постоје електрони и вируси иако их нисмо ми регистровали. Потиче из 16 века. Џон Лок који је написао ,,Есеј о људском разуму,, одбио је појам урођених идеја. Бог не усађује идеје од рођења, већ нам даје способност да сами дођемо до њих.Главни извор сазнања за Лока није разум већ искуство и перцепција. Џон Лок: najpoznatije delo: Ogledi u ljudskom razumu- kao i Hobs, smatrao je da je čovek tabula rasa- da nije tako, čovek bi se rađao sa znanjem npr matematičkih teorema- «Ničeg nema u razumu što prethodno nije bilo u čulima»- poblem kojim se bavio: da li ideje koje postoje u našoj svesti postoje samostalno ili ih primamo opažanjem

preko naših čula- izvor tih ideja se nalazi u spoljnom svetu (našim čulima) i te ideje Lok naziva senzacijama- drugi izvor ideja se nalazi u našem samoposmatranju (introspekciji) i te ideje se zovu ideje refleksije- izvrio je klasifikaciju ideja)

Лок каће да идеја о Богу није урођена. Све што се тиче Бога произилази из искуства. Идеју Бога је , по Локу, човек изградио на основу свог искуства.

Проблем који настаје између рационализма и емпиризма је у следећем. Истине а прирори, од пре, или истине а постериори (од послке) које су сигурне истине. Рационализам каже а прирори, пре истине, урођене. А емприризам каже а постериори, од после, после размишљања, и искуства.И у религији се расправља: да ли Бог постоји у разуму, а прирори, урођена идеја или а постериори, после промишљања и искуства или откровења.

РАЗУМ значи интелектуалне способности човека. Веровање треба да се образује из добрих разлога, тј, на основу евиденције, рационалкно образовати веру.Треба следити неке стандарде и норме при образовању веровања. Веровари да нешто постоји, П, не значи да људи верују у П и да поступају, живе у складу са П.

11

АРГУМЕНТИ ЗА БОЖИЈЕ ПОСТОЈАЊЕ. Моше ли се доказати Божије постојање?

Увод Изнети доказ за исказ П значи изнети валидан аргумент да је П закључак.Изнети противдоказ значи изнети валидан аргумент где је закључак не-П. Човек у пракси трага за аргументом за оно што жели Да закључи. Ако су обе пренмисе истините и закључак је валидан. Библија каже да Бог постоји, све што Библија каже је истинити. Знаћи: Бог постоји. Овде су обе премисе истините, и закључак значи. Али ако они верују да је Библија надахнута, значи они веч верују да Бог постоји. Не треба их се убеђивати. Они то већ верују. Не постојање доказа, немогућност да се нађе доказ, не значи противдоказ, тј. да не постоји то што хоће да се докаже а не може. Исто тако, ако нема противдоказа, не значи да је истинито нешто, зато што се не може оповргнути, наћи противдоказ. Теист не може да каже да атеист нема доказе да Бог не постоји. Атеист не може да каже да теист нема доказе да постоји. Филозофи су смислили многе аргументе у прилог Божијег постојања. У философији се ти докази процењују истим мерилима логике и рационалности као било који други аргумент. То су космолошки, онтолошки, телеолошки аргумент.

Космолошки је из кретања, последице и узрока, који не може да буде бесконачан. Мора да постоји први узрок, покретач. А зашто не може да се буде бесконачно у низу? Да све има свој узрок, па и узрок? Једно објаснити другим? Неки савремени мислиоци мисле да је то могуће.

Онтолошки аргумент покушава да постојање Бога изведе из постојања идеје о Богу. Анселмо Кентерберијски. Оно од чега се ништа више не може замислити. Оно што неки мислиоци замерајугласи: има смисла да је Бог ,,највише замисливо биће,,. Али зашто не би постојало, а то ова дефиниција искључује, било које биће више од бога. Постојање није својство, тј, каже се није предикат. Овај аргумент бога дефинише као нужно биће, а нужно биуће мора да постоји. Бог онда мора да постоји. Занчи какда би било нужног бића (а да ли га има?) оно мора да постоји. Није доказано да нужно биће постоји, то је мана овог аргумента.

Телеолошки аргумент је такоже аргумент на основу замисли, јер све у природи изгледа као да је резултат неке замисли. У природи постоји сврха, као да је н неко све то замислио, неки интелигентни творац. Телос-сврха, циљ. Космос значи ред, украс. И у биологији се види да организми имају сврху. Али неки философи кажу да је то могла и природа, не бог. Јер у природи има склада али и сукоба. Једни једу друге, вируси користе слабост и ослабљују друге. Да су добро испланирани, били би отпорни на вирусе.

Космолошки и телеолошки кажу да је космос створио бог.И ничега. Фолософи кажу да човек то не може да схвати, ништа. Али је могуће, али нама не користи као објашњење.

Тома Аквински је написао Сума теологиа, али не говори ту о доказима јер он верује на основу отровења.

Анселмо Кентерберијски је дао онтолошки доказ, аргументn Св. Анселмо Кентерберијски (1033-1109), "отац схоластике", дао је начувенији онтолошки доказ постојања Бога. Вера је ствар осећања а не разума. Прво се треба веровати, да би се разумело Свето Писмо и Бог. Анселмо Кентерберијски који дефинише теологију као ону која је fides quernes intellectum (вера која тражи њену интелигибилност) употребљава "онтолошки" доказ да би априорно, дедуктивно показао сагласност између разума и вере (In Proslogium, дело Простологион). Анселмо сматра да се може и логички доказати постојање Бога. Анселмо дефинише теологију као ону која је fides quernes intellectum (вера која тражи њену интелигибилност) употребљава "онтолошки" доказ да би априорно показао сагласност између разума и вере (In Proslogium). АПОЛОГЕТИКА је (лат. apologeticum, одбрана, оправдање): грана систематске теологије која покушава да докаже постојање Божије кроз рационалне закључке или логичке доказе. Творевина схоластике,

Зато Анселмо дефинише Бога као биће од којег се веће биће не може замислити. (Под величином се мисли: вредније, супериорније, боље. Ово је битно зато што Анселмо тврди да је оно што постоји у стварности, реално је веће од оног бића које не постоји реално. )Убрзоје монах Гаунило

12

критиковао Анселма где каже: имати замисао, појам о некој ствари не значи да та ствар заиста постоји. Дао је пример замишљеног остра. Анселмо се одбранио тако што је рекао да острво не мора да постоји, а Бог је нужно биће. Св. Анселмо је рекао да је неегзистенција Бога незамислива, Тома обрнуто. Анселмова аргумент се може оспорити само ако се покаже да аргумент није логиан,(а он јесте ваљан, логичан) или да се докаже да једна одпремиса није истинита.

TEORIJA a posteriori :

1. Св. Анселмо даје доказ о Божијој егзистенцији на основу ступњева савршености у створеним бићима: доброта, савршенство мудрост то све говори да постоји мерило савршенства, тј. апсолутна доброта, апсолутна лепота, у којој учествују све ствари. (Предмети поседују доброту у ограниченој мери, у неком степену, значи да постоји виши степен а онда и највиши тј. апсолутни, тј Бог, од кога предмети добијају доброту, мудрост. Бог је добар по себи а не по другом ако створена бића. Ово је платонски аргумент. Ово је теорија а постериори. И начело према коме предмети поседују доброту у ограниченој мери. )

2. космолошки доказ. Аргумент узрочности каже да ако постоје бића независна и неузрокована онда мора да постоји ФОРМА бића у којој све те ствари учествују. А тада мора да постоји и јединствено биће које ЈЕСТЕ та форма. То биће битише само собом, последње је биће, најбоље, највише од свега што јесте. Значи постоји узроковано и Узрок и сви коначни предмети су створени из ничега, тј. НЕ ИЗ НИЧЕГА. Све што постоји постоји по некој предходној, другој ствари. Бог највиша својства не поседује партиципацијом, већ Бог ЈЕСТЕ мудрост, доброта, правичност, живот...Врховно биће не може бити састављено од елемената, јер би они онда предходили њему, па он не би био врховно биће. Та својства су индентична са божанском суштином , која је проста. Бог трансцедентири и време и простор због своје једноставности, све ствари су у његовој вечности, он је свуда али не на неком месту или одређено, не мења се и не подлежеслучају. Ако на њега применимо било које име, трба да схватимо да је он различит од тога.

3. онтолошки аргументкојим доказује да бог постоји: Бог је оно од чега се ништа веће не може замислити, али не само ментално већ и ван ментално. Апсолутно савршено биће, у старности. Ако кажемо да Бог неможеда лаже, да ли је он несавршен? НЕ јер лагање је недостатак, несавршенство.

4. теорија о истини- судом тврдимо да постоји оно што актуелно постоји, или поричемо, и истина пребива у суду а сама ствар је узрок истине. Вечна истина је само узрок а истина суда је само последица и узрок истине. )

Ontološki argument je prbvi put izložen u wegovom delu ,,Prologion,, 1079, ту даје дефиницију Бога као ,,оног од кога се не може ништа веће замислити. Ако Бог не постоји, остаје идеја о Бога, а Он не постоји. Али Божија стварност је већа од те идеје о Богу. Значи, Бог је оно изнад чега се не може ништа више замислити.Нужно следи Божија стварност. Али идеја о таквом бићу је једно, а стварност друго. Анселмо је хтео рећи да је идеја о нечему подређена стварности. Ако постоји идеја постоји и стварност. Приговор овој теотрији је дао Редовник Гаунило који је то упоредио са замушљеним острвом. Мора ли постојати, само зато што је стварност лепша од те идеје. Или идеја о сто долара, не значи да их имамо. Али бранитељи Анселма кажу да Бог припада другој категорији од острва и новца. Т

Тома Аквински је дао 5 доказа. Тома Аквински доказе за постојање Бога ( којису пореклом антички,од латона и Аристотела) изводи:

1. Из кретања: све што се покреће покренуто је од нечег другог. (Почети кретање је извести нешто измогућности у стварност, ватра преноси своју топлоту на дрво које је у могућности да је прими, и тако се дрво ставља у кретање и мења се. Не може нешто да буде и зачетник и прималац кретања. Не могуће је ићи у бескрај, јер тада не би постојао покретач, не би постојао први кји би био покретач, све ствари би примале кретање, и тако нужно мора постојати први покретач, Бог. Сума теологиа од Томе Аквинског.)

2. из урока, јер мора постојати први неузроковани узрок који је започео низ узрока. Ништа није само себи узрок, свака последица има свој узрок. Не могуће је ићи у бесконачност са узроцима и последицама, те тако мора постојати први узрок. Тај први узрок сви људи називају Богом.

3. из нужног бића, јер се ствари су случајне, тј. временски ограничене, пропадљиве, нису нужне. Те ненужне ствари мора да Давалац егзистенције свему. Ако неби постојало нужно биће, Бог, не би постојало ништа. је створио неслучајни узрок, нужни узрок.

4. постоје мање и више савршене ствари, из тога следи да постоји биће са најсавршенијим степеном савршенства, којем друге ствари дугују своју савршеност.

5. из сврхе, јер се види да у природи влада хармонија као сврха постојања, ( као да је уграђена у природу,)и ту сврху постојања мора да је уредио моћни ум.

(Постоји ред, телеолошки ред у космосу, који претпоставља умну узрочност. „асамо оно што нема ума нетежи циљу ако га не усмерава нешто сазнавајуће и умно, као стрелу лук.” Сума теологиа. Κόσμος - распоред, уређење, ред, правилност, правило, накит. Јесте космос а не хаос.. Прва четири аргумента се заснивају на претпоставци о немогућности бесконачног низа. Али вера је различита од филозофије. Филозофија не можеда докаже Тројство, Васкрсење, Страшни суд.)

13

Бог се потписао на створењњима, поредак показује на Бога, уређеност света. Тома искључује бесконачно постојање узрока, мора бити први. Да ли тај први узрок мора бити Бог'.

ПРЕДАЊЕ-ТРАДИЦИЈА ( Предање је животно искуство Писма кроз историју Цкве. Црква као Тело Христовоима за задатак да тумачи Писмо, значи то не може да серади индивидуално. Због реформације сабор на западу у Тренту 1545.1563 догматизовао је два извора вере Писмо и Предање.Богонадахнутост Писма није у вези са Словом Писма већ са откривеном иИстином која се чува у заједници, и која се предаје следећој генерацији, богонадахнутост исма није механички, спољашњи процес, већ догађај Духа Светог унутар заједнице. Има везе са искуством ане у речима, предавање Истине, искуствене ( а не теоретске истине) од једне на другу генерацију.

Апостолско наслеђе, предање, није предавање моћи једног вође другом, већ преношење живота на нове удове Тела Хростовог, које има вођекоје су слуге ане носиоцимоћи.Наглашава историјски карактер тајне Божијег домодтроја спасења где је Бог тражио човека, на томе се заснива светоотачка традиција тумачења. Друга карактеристика паволсавног тумачења је њен црквени карактер. Чињеница је да је исус живео у једном времену, али и чињеница да је васкрсао и да живи, присутан је у сваком времену, у животу сваке појединчне особе, може да буде примљено само у Духу Свеом.ИСТОРИЈА И Богословље су повезани са сваком временом, преображени су, трансформисани, имају егзистенцијалну поруку. Покрет, двиг, сеодвија у два правца: на време текста8егзегеза) и на наше време(порукатекста) ПРЕДАЊЕ-ТРАДИЦИЈА То је норма хришћанског живота. παράδοσις- предаја, предање, усмена поука. ). Предање је животно искуство Писма кроз историју Цкве. За православну теологију Предање није исто са што и прошлост. Предање је прошлост и садашњост које је у континуитету и које се учвршћује Духом. Библија је врховно правило живота хришћанског. А традиција је правило вере одређено, дефинисано Светим Писмом. Јован у свон еванђељу каже да су ученици разумели Писмо тек по васкрсењу. Исус каже, такође у Јовановом ев. Бранитељ, Дух Свети , кога Отац ће послати у мје име, поучиће вас... Исус је рекао да ће Дух помагати.Црква наставља да тумачи поћу Духа. Тимачењемора бити вернотумачењу које је сачувала Традиција, Предање. Педањ је жива реч Божија у Цркви кроз време.Зато се пише великом словом. Садржи божанске објаве, Христове речи, апостолско тумачење, наредбе, пракса. Традиција, Предање се преноси у Цркви преко њених чланова, Црква опет, преноси члановима науку о животу , богопоштовању, веру...Предање се често назива живим јер је увек актуелно, и великим да би га одвојила од мањеважних предања. Свето Писмо и Традиција делују једно на друго.Св.Пи. је Боћији говор, записан. Црвено предање тумачи апостолско сведочанство. Писмо је настало из Предања и разумљиво је једино кроз Прњдање. Црква је , помоћу Духа Светог одабрака списе који ће бити у канону, канон је плод Предања. Узајамни утицај се наставља и данас. Егзегеза прихвата Предање. Предање је предразумевање, живљење које чини могућим разумевање. Предање усмерава тумачење текста, што научна критика не жели. У Јовановом еванђељу 14,28 Исус каже: идем Оцу и враћам се вама, треба да се радујете јер је Отац већи од мене. Аријевци су то користили да докажу да је Исус створен. Црвено Предање каже да то не може, и то је норма. Мисионарско проповедање Јеврејимаи многобожцима се назива керигма, глас о Господу. Павле у 1 Коринћанима каже:предадох вам што и примих, да Христ... Дидах или катихеза је поучавање оних који су прихватили веру.Предање, Црква и Писмо су за православље сведочанство начина доживљавања истине а не ,,мозгове ,,који садрже истину, прдју је. Истина у православном Предању није питање рационалних предства, већ је истина став и однос између Бога , човека и света. ( на пр. Не знам истину онда када прихватим да је Бог Тројичан, већ када сам егзистенцијално повезан, сплетен са Тројичним постојњем Бога, и тко све добија свој смисао,јаи свет. ) ОткривењеБожије је лично искуство: Аврам. Мојсије, Павле, св. Оци... И то баца нову слику на цело постојање. Бог се исти открива али на различите начине. )

Георгије Флоровски: ,,црква је живот,,: Црква, предање, есхатологија.

У Цркви дигматска одређења почињу речима: следујучи Светим Оцима, као што је случај са Халкидонским Сабором, 4. Сабором из 451г. Или речима : следујући богонадахнутоме учењу Светих Отаца и Предању Католочанске Цркве, којим је Седми Васељенски Сабор започео своју одлуку о Светим Иконама. Стари ,,обичаји,, нису истина и ,,истина ,,није само обичај. Није непрекинутост људског памћења, нити трајност обичаја или обреда.

Истинско Предање јесте Предање и Предавање Истине. То Предање је заснованоп на дару Истин којије од самог почетка био у Црквиичуван кроз епископско служење. Предање је Живо Предање, није мртво правило. Предање је стално обитавање и присуствовање Духа Светог у Цркви, Божанског руковођења и просветљења. Цркву стално покреће Дух. Није ограничена ,,словом,,. Дух је води онај Дух који је говорио кроз пророке, који је водио Апостоле, и који је и даље у Цркви. Предање је позивање на свето сведочење. Црква је подједнако посвећена и керигми Апостола и догми Светих Отца..

14

Вера је одкеригме прешла у догму. То је била нужност. Апостоли су објавили благовест, а Оци су ту благовест преточили, по нужности, у догму. Апостолска проповед се чува као жива, и данас жива, а не као нешто конзервирано, окамењено, неактуелно. Учење Отаца је трајна категорија хришћанског битовања, стални и крајњи критеријум истине. Оци су сведоци истините вере. ,,Ум Отаца,, је као и Свето Писмо. Референтни појам православног живота. ,,Ум Отаца,, се не може одвојито од Писма. Оци су богословствовалина начин апостолски (рибарски), а не аристотеловски. То значи да је њихова проповед као и код Апостола, керигма-проповед. И ако су то учење логички излагали, поткрепили аргументима, интелектуално саопштавали, и даље је то била проповед. Они су живели у Христу. Без тог живота у Христу, без духовног опита, без виђења вере, богословље је неубедљиво, може да постане испразнадијалектика, јалово многословље. Отачко богословље је укорењено у исповедању вере. Потребан је духован труд. Отачко богословље је за време Кападокијских Отаца, могло да се проповеда у Цркви, с амвона, и кроз речи молитве и кроз свештенорадње. Богословље не може да се одваја од молитвеног живота ни од врлинског живота. Св.Јован Лествичник каже: ,,Врхунац чистоте је основа богословља,,. Богословље је ,,пропедевтичко,, јер му је циљ да се спозна и потврди Тајна Бога Живога, да сеТајна посведочи речима и делима. Богословље је пут, па и догмати су разумски обрис откривене истине, ,,умно,,саведочење истине. Христолошке формулације су смислене за оне кјоји су се срели са Христом,који су га прихватили, који вером обитавају у Њему. Богословље није научна дисциплина. Оно се позива на виђење вере. Оце не треба цитирати. Следовати Оце не значи цитирати их, већ стицати њихов ум, њихово умовање.

Неки сматрају д се епоха Отаца завршила, са Јустинијановом епохом или Халкидонским Сабором.Да је визнатизам наставак Отачке епохе. Али византијско богословље је било више од понављања отачког богословља. Оно је било органски настављено, није било прекида, јер је било Отаца који су живели молитвено и подвижнички. Епоха Отаца се наставља у Цркви. Св. Григорије Палама је сем омилија писао по сврси, потреби, проблемима, био је укорењен у Предању, . Његово богословље није било понављање, већ продужавање древног Предања, полазио је из живота у Христу. Крајњициљ хришћанског живота је ,,обожење,, теозис. Главна карактеристика по Оцима, обожења је бесмртност, и нетрулежност. Човек не може да постане Бог, онтолошки је то незамислво, али обожење је лични сусрет. У подвижничком животу, усхођењу, човек заиста среће Бога, кажу Оци.Иако је Бог непојмив, нико га нје видео, али га познајемо из Његових енергија, не сазнајемо Његову суштину, она је неприступна. Енергијама је Бог заиста присутан, на тајанствен начин Бог прилаз човеку. Двиг Бога има за последицу сусрет.

Григорије Палама разликује ,,благодат,,и ,,суштину,, . Благодат је енергија Бога, њом се човек обожује, харис, Χάρις, није исто што и суштина, усиа, ούσуα. Енергије пројављују Божије Битије. У Богу нема деобе, иако се енергије разликују, благодат није одвојена од Суштине иако је различита од ње. Бог лично дела, грли човека благодаћу, каже Палама. Спасење је више од опроштаја то је истинско обнављање човека, помоћи енергија Бога,не човека. У Бпога је воља и енергија једно, сва својства су једно, . Неки су рекли да ако природа и суштина Божија су исто онда рађање и схођење је исто па онда и Христос је исто што и твара која је створена. Оци кажу рађати припада Божијој природи а стварати припада Његовим енергијама.

Разлика између догмата и учења- догмати се чувају непромењени, али само је мали број догмата који су непромењени, ,,догматични,,у строгом смислу речи. Учење треба да објасни и изрази откривену истину, у одређеном времену и у одређеној средини, и учење се мора стално прилагожавати менталитету људи који се стално мења. Учењес се мора с времена на време преформулисати, преконструисати. Јер једно

15

објашњење не може да важи за сва времена. Неможе да обавезује у сваком времену. Вера не може да зависи од филозофске претпоставке, метафизике...

Следити стопе Отаца не значи судити по речи учитеља, већ развијање учења по духу Отаца. Отачко учење је кључ за догмате, ако јеОтачко учење непотпуно за историчаре мора се наставити истим путем. Они нас воде тим путе. Пци су више од теолога, они су учитељиЦркве, васељене. Они су постигли стваралачку и подвижнички чин, свако то може, свако је позван да крене тим путем. Не значи да се морамо држати свих мишљења Отаца, већ да способност за жртву успостави и данашњи богослов. Оци су изразили веру Цркве новим језиком , нову филозофију су створили, различиту од платонизма и аристотелизмаили било чега другог. Оно што се данас тражи, каже Флоровски, је боље духовно гледиште које би нам омогићило да проникнемо у пуноту саборног искуства онолико колико су нто учинили Оци.

Све преањске схеме су јелинске или грчке. То је хришћански јелинизам, он је канонизован, то је општа амосфера Цркве коју су створиле генерације хришћана. Хришћанско богослужење је јелинско, иконе, и теолог мора да прође кроз духовну јелинизацију.

Хегелов или Кнтовска мисао нема везе са искуством, каже Флоровски.Данас не треба да старе симболедогматске преведемо на савремени јеик, већ да се вретимо на стваралачки начин, статом искуству. Вратити се Оцима не значи се удаљити се од садашњости, .

Четири ,,поскедње есхатолошке ствари,,су :Смрт, Суд, Небо и Пакао. То су последње стватри за човека. И Христос, цар је дошао, царство тек треба да дође. Хришћани су на путу. Црква живи у две димензије, сада и овде и у вечности, небеском, на путу и у отаџбини. Црква је тело које узраста док не постане савршен човек. Црква је послата у свет да објављује и проповеда Цраство. Историја није бесконачни процес. Крај времена се јасно каже у Оисму. Али Васкрсење опште је ново стварање, обновљење,.

Хришћанска вера није заснована на идејама већ на догађајима. Сам Симбол вере је историјско сведочанство. Историја мора имати крај, у којем ће се историја испунити, и извршити. После краја нееимати никакве историје.Вечност је Бог. Врем ће сепосле краја, испунити вечношћу.

Грех је раскид, промашај, погрешни поступци ид догађаји. Људи имају слободу избора, вољни избор. Бог није створио пакао. Њега су створили људи, то је последица бунта против Бога, . Григорије Ниски сматра да ће сви бити спашени, тј. да ће се на Страшном суду покајати. Или ће им Бог наметнути спасење без њихове сагласности. Али Човек се не може спасити насилно. З а спасење је потребно преобраћење, вера, поновно рођење.. То се ,оже десити ипосле смрти, теоретски. Човекова душа је бесмртна. Љубав прем злу мења структуру човекове личности. Постоји рзлика између слабости и порочности, немоћи и безбожништва. Пакао је стање душе. То је распад личности. Тај распад може да изгледа као самопоуздање јер има извор у гордости. Имају горди поглед на свет. Власт греха је у одрицању реалности коју је Бог створио. Грех жели да створи нову реалност, нови поредак, да се наметне ново устројство, којем грешник може дати предност заувек. Грех није једноставно незнање. Човечија воља је ирационалана и не може се логички објаснити. И очигледност не моће некада да утиче на вољу човека. Каконешто оже да постоји мимо Бога? Због слободе. Слобода постоји у овом свету којијестворен од Бога , због тога што одзив мора бити слободан, умутрашња обавеза, зато Бог дозвољва много тога. Човечијаслобода се углавном испољава у побуни и хаосу. Тајна је зашто је потребна историја пунагреха, патње. Пакао већ постоји, и пакао не зависи од воље Бога, Бог тамо никога не шаље. Човек га ствара, и сам иде тамо. Ад је плод човека. Сртрашни суд остаје тајна.

16

ОТКРИВЕЊЕ и његови извори (гр. αποκαλυψις, лат. revelo, revelare,, откривам): делање којим Бог открива Себе створеноме свету, најпре преко старозаветних пророка, а затим лично или ипостасно, преко Сина Свога, да би нам обзнанио "тајну воље Своје" (Еф. 1,9) као и садржај те тајне, коју Свети Апостол Павле назива богатством премудрости и разума Божијег (Рим 11,33). По садржају, божанско Откривење није само саопштавање учења, јер се Бог открива и преко дела, догађаја, радњи, знакова и чуда (Јн. 20,30).

Учење о Ошкривењу Божијем потврђује Свето Писмо (Јевр. 1,1). Иако је Бог вечан, скривен и невидљив (Јн. 1,18; Кол. 1,1; 1. Тим. 1,17), непознат и по Својој природи (Јн. 1,18; 1. Тим. 6,18) умом необухватљив, Он је из љубави објавио Себе и говорио је с људима (Изл. 33,11; Јн. 15,14-15), желећи тако "да се сви људи спасу и дођу до познања истине" 1. Тим. 2,4). Да се није лично открио као живи и ипостасни Бог, ми Га не бисмо могли познати (1. Кор. 1,21).

Пре Оваплоћења Сина или Логоса Божијег, Господа Исуса Христа, Бог се откривате "много пута и разним начинима" (Јевр. 1,1), почевши са обећањем спасења Адаму и Еви после њиховога пада у грех (Пост. 3,15), преко савеза учињених са патријарсима и пророцима (Пост. 17,1-2), са Нојем, Авраамом, Мојсијем, Давидом, потом преко знакова, виђења и, нарочито, преко старозаветних пророштава. Ошкривење у овом периоду има припремни карактер, односно карактер обећања чији је смисао и циљ вођење света према Исусу Христу. Стари Завет обухвата не само историју израиљског народа као изабраног него има смисао и да сачува откривење пророка и да сведочи о Божијим јављањима (Изл. 33,12-23; 19, 16; Јевр. 12,21), о делањима Божијим у творевини и у историји људскога рода (Пс. 106,2).

Суштинску страну Старога Завета (в. БИБЛИЈА) чине десет заповести датих Мојсију на Синају, Декалог (Изл. 20,1-17; Пон. зак. 5,6-21), или две таблице Закона које обухватају дужности према Богу и ближњима. 0 њима Господ Исус Христос каже да имају своју важност ако се допуне јеванђелским учењем (Мк. 10,17-21; Мт. 5-7 гл., Беседа на Гори). Бог је водио избрани народ помоћу закона који му је открио (2. Кор. 3,7-11). Зато Свети Апостол Павле назива Закон "водичем до Христа" (Гал. 3, 24). Доласком Исуса Христа, старозаветни закон замењен је новим и савршенијим законом који је запечаћен Његовом пречистом и светом жртвом (Јевр. 9-10 гл.). Апостолски Сабор, који је установио услове под којима се могу примати нови чланови из многобоштва, донео је одлуку да старозаветни обредни закон нема обавезујући карактер (Дела 15,28). Према томе, Стари Завет треба да се тумачи Новим Заветом, јер му овај последњи открива његов припремни смисао (Рим. 3,21; 2. Кор. 3,14).

Кад је дошла "пуноћа времена" (Гал. 4,4), "Бог се јави у тијелу" ( 1. Тим. 3,16). Открио се у личности Сина (Гал. 4,4; Рим. 1,2-4), узевши обличје човека: "И Логос постаде тијело" (Јн. 1,14). Преко живота, смрти и Васкрсења Оваплоћеног Бога Логоса остварује се сами домострој Спасења (Еф. 1,9). Људи постају "причасници Божанске природе" (2. Петр. 1,4; Еф. 2,18). Пошто је у лич ности Исуса Христа, Који је "икона Бога невидљивога" (Кол. 1,5), сам Бог лично присутан међу нама, "Јеванђеље Христово" (Гал. 1,7; Дела 8,35; 12,38; Рим. 1,16) чини јединствен и потпун извор божанског Откривења. Исус Христос јесте "Посредник" Новога Савеза о којем је пророковао пророк Јеремија (31,31), оног коначног савеза у којем ће се испунити сва Божија обећања дата од искони људскоме роду (2. Кор. 1,20). У односу према Староме Завету, Нови Завет јесте његов продужетак, али и савршенство (Мт. 5,17-19; 1. Кор. 15,3-4; Рим. 3,21, 31; 2. Кор. 3,1-16; 1. Кор. 10,1-6). Откривење Божије у Исусу Христу јесте "Јеванђеље спасења" (Еф. 1, 13); оно чини свршетак и пуноћу божанског Откривења, а дато је једанпут заувек: "Ријеч Божија остаје увијек" (1. Петр. 1,25). Зато је реч Божија, саопштена Духом Светим, "Ријеч Истине" (Еф. 1,13), "Вјечно Јеванђеље" (Откр. 14, 6).

17

Исус Христос објавио је и испунио вољу Оца Свога који Га је послао у свет: Својом речју и делима испунио је све оно што сачињава "благу вест" Спасења (Мк. 1,15; Јн. 17. гл.) имајући за непосредне сведоке Свете Апостоле. Они су били и послати од Њега самога (2. Кор. 2,17; 5,20), од Онога од Кога су преко Светога Духа и примили силу апостолског служења (Јн. 6,70; Лк. 10,16; 7,26, 16) да би били сведоци и слуге Логоса (Речи) (Лк. 1,2), проповедници Јеванђеља (Рим. 1,16; Филип. 1,16). Свети Апостоли први су непосредни примаоци Јеванђеља (1. Кор. 9,1-2; 15,1; Гал. 1,12 те се стога божанско Откривење закључило смрћу последњег Апостола. Њихова проповед, у којој се Христово Јеванђеље сачувало чисто и непромењиво, стоји на темељу вере Цркве: "Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је крајеугаони камен сам Исус Христос" (Еф. 2,20).

У почетку Апостоли су усмено проповедали науку примљену од Исуса Христа, "Јеванђеље" (1. Кор. 15,1), живом речју, мада су се користили и писањем (2. Сол. 2,15). Још од давнина сачињена су кратка правила или упутства вере (Рим. 6,17) у којима је резимирана и сублимисана апостолска проповед (1. Кор. 15,3), и то у форми исповедања вере или символа вере (1. Кор. 12,3; Дела 8,37; Рим. 10,9; 1. Тим. 6,20), литургичких химни (1. Тим. 3,16; Еф. 5,14; Филип. 2,6-11; Откр. 22,20), евхаристијских формула (Мк. 14,22-24) и формула на крштењу (Мт.28,19).

На темељу апостолске усмене проповеди настала је Традиција или Предање које су Свети Апостоли поверили Цркви. Свети Апостол Павле о томе подсећа своје читаоце: "Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом" (2. Сол. 2,15). То се Предање или Традиција још назива "правилом учења" (Рим. 6,7), "правилом вере" (2. Кор. 10,13,15 и 16), или "ризницом вере" (И Тим. 6,20; 1,14). Њу су пренели Апостоли ради очувања хришћанских заједница (2. Тим. 2,2) и она има обавезујући карактер за веру: "Било, дакле, ја, било они, тако проповиједамо, и тако повјеровасте" (1. Кор. 15,11).

Још у време прве Цркве та божанско-апостолска Традиција сконцентрисала се и записала под надахнућем Светога Духа и трудом Светих Апостола или њихових ученика. Од те Апостолске Традиције на почетку се формирао скуп књига које је Црква одабрала, на темељу њи-ховог богонадахнућа, да чине Нови Завет.

Мада је у новозаветним књигама записан коначан суштински садржај Апостолске Традиције, оне ипак не обухватају сву апостолску усмену традицију у свим појединостима. Зато се не може рећи да се цело божанско Откривење које је објавио Господ Исус Христос садржи једино у Светом Писму (Јн. 20,30; 11,25; Дела 20,35). Традиција је наставила да циркулише усменим путем заједно са новозаветним књигама, чувајући сведочанство о уче њу, Светим Тајнама, обредима, проповедима, поукама, моралном животу хришћана и црквеном уређењу.

Православна Црква чува и предаје божанско Откривење у Светом Писму и Светом Предању. У Светом Писму реч Божија пренела се надахнућем Светога Духа, а у Светом Предању надгледањем и вођењем од Светога Духа. Сви облици и изрази у којима су се конкретизовале и пренеле Апостолска и црквена Традиција, укључујући догматске одлуке Седам Васељенских Сабора, односе се на Свето Писмо и Свето Предање као на два извора православне вере.

АНАЛОГИЈА (АНАЛОГИЈА (гр. αναλογια, лат. analogia, сразмер, сличност, саобразност): теолошка метода по којој познање Бога јесте "саобразно са" или "по мери" његовог Откривења подобно способности човека да прими Откривење. Теолошко познање јесте аналогично познање, сразмерно, симетрично, одговарајуће духовном искуству. С једне стране, Бог, који је по својој суштини изнад сваке мере и односа, задржава свој апсолутно трансцендентни карактер, чак и у самом делу Откривања. Анђели покривају своје

18

лице пред престолом славе Божије (Ис. 6, 2), што сугерише да је карактер божанске тајне неизмерив и необухватив. У своме Откривању Бог повлачи Своју божанску природу да би човеку оставио могућност познања. Само име "Бог" више упућује на облике учешћа које он прихвата у односу са човеком, неголи на његову невидиву и неприступну природу. С друге стране, учешће у Откривењу као предмету теолошког сазнања саобразно је са способношћу отварања ума, која се стиче светошћу у Духу. "Недокучив по својој природи (Дух) може бити обухваћен својом добротом, испунивши све својом силом. Он је дарује само онима који су достојни, не подобно јединственој мери, него дарујући своје делање сразмерно вери." (Свети Василије Велики, 0 Светоме Духу, IX, 22, стр. 325-327).

ако је Бог створио свет, постоји аналогија између Бога и света. Теологија не своди

Бога на сторена бића, већ само каже да постоји сличност између Бога и бића. Сличан али не и истоветан . Бог је аналоган оцу. Зато се каже,, Бог је наш отац,, што не значи буквално отац. Бог се спушта на наш ниво, говори нам сликама нама разумљивим, па када мислимо на људског оца, боље разумемо Бога. То је аналогија. ,,Бог је љубав,, ТАКОЂЕ НАМ ПОКАЗУЈЕ Бога. Исус даје откупнину за грешнике. Шта је аналогија овде? Откупнина наводи на ослобађање од затвора,(тј. греха) плаћање да се стекне слобода, и неком је плаћена откупнина( наша слобода је скупа ствар). Коме је Исус платио.(Не Оцу, већ нама. ) Када да знамо да смо претерали са аналогијом? Аналогија никада не стоји сама , делови су повезани, утичу једни на друге, условљени су једни другима. Писмо нам даје низ аналогија или модела. Свака аналогија осветља нам да боље разумемо Бога, или природу спасења. Тако једна аналогија помаже да сазнамо другу. Аналогија на пр. Краља, оца и пастира. Краљ може да буде тиранин, па ,,отац,, то допуњује, и оданост доброг пастира допуњује краља.

МЕТАФОРА је насчин говора о једној ствари говорећи о другој- Бог је мудар или Бог је лав. Мудрост људска и Божанска су аналогије. Али други пример: постоје и разлике и сличности. Метафора то укњучује.,, Бог као светло,,.

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ Бог се удостојио и сишао нама, прилагодио се нама, кеноза(КЕНОЗА (гр. κενοσις испражњење, осиромашење, унижење, смирење): стање унижења или испражњења које Син Божији прихвата у Своме Оваплоћењу, као акт послушности према Оцу: "Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак с Богом; него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту" (Филип. 2,6-8). То је стање које се не може адекватно схватити нити описати. У систематској теологији, кеноза се схвата као последица ипостасног јединства. У Христу, Бог постаје учесник у животу човека: "прима наше грехе и умире

за нас" (Јевр. 2,9), да би човеку дао могућност да дође до Бога) Као када се говори малој деци. Жан Клавин је то назвао ,,акомодација,, прилагођавање, људима и њиховом уму.,Све библијске слике и исказе не треба узети озбиљно јер су оне прилагођене људима. Па када у Библији каже да се сунце окреће око земље то није научни став. Писмо се не бави физиком.

Јован Златоусти о прилагођавању (беседа 3) Бог је неизрецив,, непојмљив, незамислив, невидљив, и силама небеским је такав. Творац је узвишенији од поимања људског, свих створења, не може се мислима описати, замислити. Доказе за то даје Павле у 1Тимотеју 6,15: ,, Кога нико од људи не виде, нити може видети,,... А о Сину се каже. Да сви поштују Сина, као што поштују Оца. Павле: ,,и живи у светлости неприступниј,,. Значи дом Божији је неприступан, значи да је Бог још више неприступан Који у њему обитава. Он је непојмљив, али Павле није рекао да Бог борави у светлости непојмљивој, већ неприступној, што је веће. Несхватљиво. Неприступно је оно чији се почетак не може истражити. Исаија каже, тј. Дух Свети преко Исаије: ,,... Серафими.. са по шест крила, и са два заклњаше лице своје...,,, јер не могу да поднесу блесак исијавања који долази од Трона Божијег. Бог снисходи, тј. не јавља се као што јесте, већ онако како гледа онај који то може да прими, било Небеске силе, или човек. Бог не седи, јер је то телесна карактеристика, неописив је. Небеске Силе боље познају Бога од човека, јер је велика разлика између њих и човека, каже Златоусти. Као разлика између слепог и оног који види. Они боље виде снисхођење Божије. Човек не може да види ни суштину анђела. Пророк Данило је три седмице постио да би имао виђење, и онесвестио се од присуства Анђела који је послан њему. Није исдржао присуство створеног Анђела. Језекиљ 1,3 каже. ,,то беше виђење славе

19

Господње,,. Анђео значи весник, гласник, који објављује оно што је од Бога.Ни њима Бог није појмљив.

БЕЧКИ КРУГ је најзначајнији фил.покрет у 20 веку, из Беча, то је група филозофа, физичара, математичара, социолога и економиста окупљених око Мориса Сшлика у 1 . половини 20. векА ДО 36Г. Основали логички позитивизам . Бечки круг се проширио на Америку због рата. Идеје које су заступали суда веровања морају имати оправдање на искуству. Као и Дејвид Хјум:( impresije (utisci) mogu biti)

Tо је емпиријски став. Зато су чланови ове групе ценили науку и природну науку и нису марили за метафизику, за коју су сматракли да се ослобађа искуства. За њих искази који нису повезани са стварним светом су безвредни, признавали су само оно што је у искуству.

Служили су се облицима симболичке логике. Покушали су доказати да логичком конструкцијом може свет да се изведе из искуства, стварност је свео на датост, на логичке исказе које је извео из искуства. Логичким методама. За њих су два начина сазнања. Перцепција и логичка метода. Али какве везе има што је 2+2=4? За Бечки круг исказ је бесмислен ако се не може свести на исказ који се посматра. Исказ не сме бити бесмислен, да ништа не говбори. Као реч ,,суван,, која ништа не значи. Ало у Бечком кругу који је основао Мартин Шилк 1922г. Бечки круг је објавио манифест ,,Научно схватање света,,. Ту смислемне реченице могу бити само ставови математике и логике, који су формални ставови без емпиријског садржаја. О мистичном нема ни мало. Инсистира се на начелу верификације, које вероватно потиче од Витгенштајна. Бесмислен није онак став који сепоматрањем садржаја ствари покаже истинитим, који се може верифицирати. Њихов програм је рационалистичко-емпиријски.Позивали су се на Хјума, Анђтајна, Лајбница, Витгенштајан, Фојербаха, Маркса и Спенсера. Нису се позивали на Канта ни на немачку традицију, зато у Немачкој и нису били прихваћени. Бечани су имали аверзију према метафизици, немачком идеализму. Философија се редукује на логику, анализу језика, теологија је бесмислена. Тражење основе знања, код Декарата, затим у феноменологији, трансцендентној философији, у Хајдегеровој фундаменталној онтологији. Свуда се тражи апсолутно знање. Е сада се тражи апсолутна егзактност, кажу бечлије. Анализа стварности преко математичко-логичких учења.Садржај психе, властити доживљај, је основни елемент. Треба сазнати све што се сазнаје, интуитивни најпре, емпиријске садржаје духовних и природних наука. Тотални структураализам. Метафизику треба протерати. Витгенштајново ,,мистично,, и неизрециво у животу се заемарује. Тезе метафизике се не могу проверити. Метафизички појам, нерационалан, ненаучан је : стварност, ствар по себи, ,,ја,,. Доживети не значи јесам, то је доживљај. Место Декартовог ,,ја мислим,, боље је режи ,,у мени се мисли,,. И још избрисати ,,у мени,,. Само тако наука иде даље. Последице за веру је та да ако се не може нешто спшознати не може се назвати спознајом. Као ни ирационалну интуицију. Лирика и еротика спадају у животне осећаје, у емоције. Вера и наука једна другу не могу оборити ни потврдити. Логички позитивизам се ширио. Треба се методички орентисати на емпиријски проверљиво, верификовати и онда ће у философији да се крене напред. Ако се слчужимо знаковним језиком математике, уметним или симболичким језиком онда ће се постићи јасноћа мишљења. То је рожење модерне теорије знаности. Али одакле право некоме да језик којим се комуницира , који није савршен, јасно је, замени вештачким.Постоји ли такав

20

језик.Мора ли свака наука да прихвати математичко.природну методологију.Може ли се и тако превладати метафизика. Мора ради математике у језику, доћи до смрти Бога у језику. Метафизика данас не тежи да надогражује науку, већ да тражи темељ науке. Таква метафизика не тврди да ствара емпиријске проверљиве исказе. Витгенштај каже да је свака расправа о смислу бесмислена. Емпиријско се признаје за смислено, та догма о смислу је постала недодирљива.

ВЕРИФИКАЦИЈА -ПОТВРЂИВАЊЕ ЗА ЧЛАНОВЕ Бечког круга значи да су смислени само они искази које можемо верификовати. Као на пр. Природне науке, које се могу верификовати. А филозофија је алат за објашњавање оног што се емпиријски сазнало. Логички позитивизам није се бавио религијским исказима за које су сматрали да су бесмислени јер се не могу верификовати. Религијски искази су ненаучни. Реченице о Богу који је трнсцендентан или апсолутан, су бесмислене по њима. Јер не постоји ништа у искуству што би то могло потврдити. Али ти искази могу, по њима, да имају утицај на ум особе која их слуша. Може ли се Божије постојање фалцификовати, ако се не може верификовати. Кромби, један од њих, је рекао, да ако се не може верификовати искуство које доводи до верских ставова, сада, али након смрти да, може. Искуство је ограничено, каже Кромби, а за Хришћанина долазак у поуицију просуђивања се зобе смрт. Само што се не можемо вратити и пренети искуство живима, каже мр. Кромби.

ФАЛСИФИКАЦИОНИЗАМ и Карл Поппер Фалсификационизам ЈЕ ДРУГАЧИЈИ, СУПРОТАН ПРИСТУП у односу на логичко-позитивистички приступ. Карл Поппер, са два п, је критиковао верификабилност, јер је искључила универзалне законе природе. Сматрао је да постоје многе псеудонаучне науке, као фродизам или марксизам. То нису научни ставови. Јер све може да подржи њихове ставове. Посматрањем се многи ставови верификују, потврђују, и свуда можете видети доказе за те ставове, ако их тражите. (Ко тражи длаку у јајету, тај је и нађе) Марксист када чита новине свуда види потврду о класној борби. Психоаналитичар, фројдовац, свуда наилази на потврду својих теортија. Теорије су увек верификоване, примењене, потврђене, . Читајући Ајнштајна и његову Теорију релативитета, где је Ајнштај рекао да се та теорија може оборири ако неко некада отрије,, црвени помак,, који се тада, у то време није имао чиме отрити. Тада његова теорија би била побијена, каже Ајнштајн. Тек 1960 се открио гравитацијски црвени помак, и теорија је била побијена. Карл Попер је сматрао да не трба верификација већ фалсификационизам да буде критеријум за потврду теорије, исказа. Ако нешто може да се оповргне, не ваља теорија. Попер је ставио нагласак на експерименте који ће нешто да оборе, . То је било врло важно за религиозне исказе, јер се немогу фалсификовати, побити, оповргнути, па се не могу сматрати смисленим. Јер их ништа из искуства не може порећи. Неки кажу да то значи да постоји врт али не и вртлар, да се он не види, да је нечујан... Религијски искази се не могу формулисати на начин на који би се могли побити. Увод Непроверена теорија је безвредна, свака теорија ммора да предвиђа. Али ако се деси да неки пример мрдведа на с.полу није бео, читава теорија пада у воду. Конфирмирана теорија значи није побијена теорија. Фалсификација избегава парадокс конфирмације. Научници не побијају своју теорију зато што једно посматрање је било лоше. Можда нешто у тим условима није ваљало. Али мора да нађе објашњење пшта се десило. Чињенице које нису у складу са

21

номичком нужношћу, називају се аномалије. Ако се аномалије гомилају, зтреба тражити бољу теорију. Нова теорија мора све да објасни. Чак и то да аномалија је номичка нужност. Карл Попер није припадао Бечком кругу, али су га сматрали многи позитивистом. Написао ,,,Логику истраживања,, где анализира правила при стицању нучних хипотеза и теорија, поставио је темељ критичком реализму, или рационалном критицизму. Како научник од појединачних ставова долази до теорије. Поперов позитивизам самог себе доводи до апсурда. Начело верификације треба да осдстрани метафизичке исказе, и природну науку. Јер већина научних ставова није проверљива. Ни законе природе . Попер је против Витгенштајна јер Витгенштајнов критеријум смисла ако се примени доследно, тада и природни закони постају бесмислени. Сваки бакар би требало проверавати да ли проводи електрицитет. Дакле природни закони нису проверљиви. Општи став никада нијем могуће проверити посматрањем. А појам вероватности није средство за проверу истинитости. Попер каже за Декарта и емпиристе да су Библију и Аристотела заменили са умом и осетима. По Поперу нема крајњих ,,објављених,, извесности ума или осета од којих би се кренуло. И осет се већ тумачи, и на почетку нашег сазнања тумачење.Тако за Попера теорије не следе из искуства , већ из слободе, и који треба да се проверавају. З апроверу је потребна критичка метода, ,,метода покушаја и погрешке,,. Теза да можемо учити на својим грешкама је тема есеја. Дали теза: сви лабудови су бели мође да се провери. Не можђжемо све лабудове гледати. Треба ту хипотезу оповргунити помоћу фалсификације. Поћи од сингуларних, темељних ставова, кпји говоре о појединачном, проверљивом. Један црни лабуд је довољан за фалсификацију. Али и то су све општи појмови, интерпретације. Лабуд, бео, црн... Мотрење се тумачи општим појмовима. Општи егзистенцијални суд се изводи: има не-белих лабудова. Која је супротна предходној.Прва је оповргнута, побијена. Из сингуларног става, једног лабуда, је могуће побити универзални став. Када је нека хипотеза истинита. Попер воли реч. Подкрепљена. Хипотеза је поткрепљена када је одолела свим покушајима фасификовања. Зато хипотезе не треба квалификовати као истинитењ, већ као привремено истините. Идол знања, апсолутно знање, епистеме, нема гас. Само оповргавањем теорија наука иде даље, не доказивањем. Верификација се не мсе примењивати као позитивистички критеријум смисла, не као правило за разликовање ставова смислених и бесмислених. Већ само као критеријум разграничења, за разликовање логички-математичког и допустивог и недопустивог искуственог става. Такав став оставља простора и за метафизичке, нефизичке, ставове, који надилазе природну науку. Према овом начелу, рационална анализа метафизичких ставова је могуће. Космологија је за Попера изворни философски проблем. Који занима све људе. Проблем размевања света и нас самих. Наша наука није знање, не може доћи ни до истине ни до вероватности. Попер каже, ми не знамо него одгонетамо. А води нас вера да постоји законитост коју можемо разоткрити. Провера мора бити стална. И Поперова теорија фалсификације је била изложена фалсификацији и била фалсификована.

ТОМАС КУН и Парадигма парадигма-образац грч. Томас Кун 1922 је овај термин увео у науку, и под парадигмом је подразумевао скуп теорија, навика, мишљења, вештина, која дефинишу начин бављења науком у одређеном тренутку. Тако је ,,нормална,, наука, наука под влашћу доминантне парадигме. Парадигма сугерише проблеме које треба решити и поставља стандарде, рутинске науке. Када се нагомила довољно аномалија, долази до научне

22

револуције. Истинска нука се може оповргнути, оборити. Карл Попер је сугерисао да интелектуалне системе који прентендују да буду наука зтреба одбацити као псеудонаука. Напр. Марксизам и фројдовска психоанализа. Да би биле истинске науке морају да могу да се побију, али они не пролазе тест фалсификационизма. Попер јре смтрао да су неке науке са супротним ставовима па их се не може фалсификоввати. Теорија се напушта када је замени боља. Пр. Сви људи су себични, неки кажу. Чак и ако раде бесплатно, сбични су, јер раде оно што желе, значи због себе а не због других (или спашавају своју душу). Ако се на овакав начин одбаце сви противпримери, потенцијални, или фалсификатори, је псеудотврђење.Јер не може да се побије, фасификује. Томас Кунје истражио структуру научних револуција. Кун је рекао да нове теорије не настају ни верификацијом ни фалсификацијоим, већ заменом, парадигме, тј. модела којим се објашњава.У природној науци долази до напретка истраживањем, излажу се сазнања у уџбеницима, часописима. Настају правци: араистотеловски, птоломејски, коперниканска. Истраживање треба да потврди, осигура, изгради сазнање. Не да се обори, већ потврди. Ако се открије аномалија, нови феномен, научници прво покушавају да га сврстају, објасне. Покушавају теорију да коригују, модификују а не да фалсификују. Што је теорија поткрепљена с више података то ју је лакше оборити. Пто је парадигма егзактнија, осетљивија је на аномалије, а онда и за промену парадигме. Када се јаве аномалије, оне се прво покушавају објаснити. Када научна теорија добије статус парадигме, она престаје вредети тек када се наже оно што ће да је замени. Укидање једне парадигме значи аутоматдски да је на њено место дошла друга. А суд који је до тога довео мора да у тој одлуци, донесе порежење једне с другом. Прелаз на нови модел објашњења, се не дешава корак по корак, већ одједном. Као Галилео Галилеј, или Дарвин. Пут теорије науке је прешао од картезијанског рационализма, позитивистичке логике, језичне анализе поново дошао до социологије, психологије, историје, метафизике. За процењивањ целог тог процеса није довољан један критеријум. Логику истраживања није лако ни рационално. Математичка метода се не сме апсолутизовати, ни физика која је сматрала да је природу могуће спознати и да су сви физички процеси унапред прорачунљиви. Данашња физика, са теоријом релативности, квантном механиком полази од тога да класична физика са својим сазнањима вреде само у посебним условима, а у другим не. Да се ствари, збивања не дешавају детерминисано, да у експерименту метода мења предмет истраживања, и да се сазнаје само једна перспектива, аспект, хемијско физички аспект, на пр . живог организма. Данас се говори о хипотетички исправним, ваљаним нацртима или моделима, који вреде само у одређеним условима. Нема апсолутне истине, већ само условно објективне. Не може се, мада би хтели, да се регулише друштво управљањем помоћу технике и техничког вођства. НАУКА НА ЛАТ. СЦИЕНТИА-ЗНАЊЕ. АнЕКАДА СЕ ПОД НАУКОМ ПОДРАЗУМЕВАЛО САВКА ВРСТА ЗНАЊА. Гр. Софиа. И философија је значила науку.Исак Њутн се у своје време сматрао природним филозофом. Појам науке се не може дефинисати али се подразумева да науку чине. Научна пракса, историја науке, институција науке, и научне методологије. Наука је човекова пракса, њом се баве научници. Има дугу историју, и у историји много посебних наука, медицина, астрономија, биологија.Наука постаје институционализована, научници су чланови институција, универзитета, пишу чланке, повезани су, вреднују им се чланци, и вреднују се по томе колико их цитирају. Нештио се третира као научно вредно, нешто не. Нема једног метода заједничког свим наукама. Научници

23

морају да проверавају своје резултате, постоје технике, процедуре, методе. Не постоји рецепт за непогрешив рад. ЦИЉ науке је унапређење саме науке. Значи треба открити нешто што није откривено, што није познато. ,,Чиста наука,, тежи знању ради знања, без обзира да ли се може применити то знање, и ,,примењена наука,, која се бави практичним стварима, применом. Најпознатији наивни емпирист је Френсис Бекон 16в,. Посматрају природу, и описују. Међутим дошло се до закључка, да посматрање није довољно, мора да буде вођено теоријом. Научник на основу теорије, сдданас закључује шта треба да се посматра. Некада је биоло обрнуто. Теорија обезбеђује појмове којима ће се посматрање описати. ТЕОРИЈА гр. Теориа-видети заједно. Теорија је скуп, општих принципакоји објашњавају скуп запажених феномена. Теорија мора да објашњава неку област стварности. Поларни медведи су бели... Својство А и својство Б су у,,емпиријској корелацији,, само ако се запазило да сва својства која има А има и Б. Медведи поларни су А и сви су бели је Б. Мада може да се деси и да се нека својства јављају заједно само понекад, случајно. И за њих се каже дас су ,,позитивно корелирана,,. Да су сви пол. медведи бели се стиже индукцијом. Да би се избегле слабости треба открити номичку правилност, номос-зкон. Номичка нужност је слабија од логичке нужности, али је јача од корелације, када се нека својства јављају заједно, али не нужно, може и да их не буде. Номичка нужност нам говори зашто се нека својства јављају заједно. Теорија еволуција нам каже да поларни медвед мора да буде бео и да је то закон природе. Када то знамо, знамо да су сви поларни медведи бели, и да нећемо срести ...црвеног. Теорија предвиђа, и пре него се нешто види, јер постоји правилност, на пр дана и ноћи, . Наука је проширила предвиђање. Метеорологија. Геологија и археологија конструишу, не предиђају. Теорија еволуцијеобјашшњава многе чињенице, како околина утиче на живи свет. ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ или хуманистичке , неки се питају да ли оне постоје? Може ли човек сам себе да проучабва? (а ко ће) Може, доказ су психологија, антропологија, андрагогија, социологија, економија...Да ли је то псеудонаука? Наука се одређује преко породичних сличности науке, само мора да се испуни један захтев а то је изградња теорија. Занчи мора постојати теорија или теорије. Теорија мора да објашњава неку област стварности. Свака теорија није теорија ако не можа да се провери. У природним наукама објашњење и предвиђање иду заједно, али то важи и за друштвене. Пресудно је то да ли нека наука пружа закон: ако А , тада вероватно Б. Или ако А тада сигурно Б. Међутим мођже та наука и да објасни А и Б и однос међу њима. Човеково понашање је реузултат избора, људи су слободни, имају слободну вољу. Али постоји идеја узрочног понашања као и слободна воља, тј. идеја избора. Може се рећи да је илузија да људи се понашају по слободној вољи, и слободномк избору. Може се рећи и да наш избор је детерминисан. Наивна психологија је термин за теорију која каже да се понашање може предвидети. Наивна теорија је прећутна, али је успешна. Ако неко прави забаву и позове госте, већина ће доћи. Ако је наивна психологија успешна зашто не би и научна психологија. Психологија тежи да предвиди индивидуално понашање, и имала је успеха у предвиђању шта ће појединац вероветно учинити. Разлог и урок су два објашњења понашања. Лопов има разлог зашто краде, можда непотпуне разлоге, али то може да не буде разлог, тј. да он мисли да зна разлог свог понашања. Клептомана психолошка принуда наводи да краде, и он не зна зашто краде. Ако неко падне низ

24

степенице, није он то учинио. Настојимо да објаснимо поступке некога налазећи разлоге. Филозофи кађу да су објашњења заснована на разлозима су успешна само ако су разлози и узрици. По другима разлог не мође бити узрок, али то није ни потребно, јер су објашњења заснована на узроцима аутономна, легитимна. РЕДУКЦИЈА је термин којим се каже да је неко гледиште неприхватљиво. Пежоративно. Редукција је тврдња облика: А-ови нису ништа друго до Б-ови. Ово је редукцијска реченица. ,,Муња није ништа друго до пражњење статичког електрицитета,,. ,,Вода није ништа друго до 2 атома водоника и 1 косеоника,,. То значи да је индентично. Тако да редукцијске реченице изражавају индетитет. Ако се сматра да је ентитет нешто више него је то речено у редукцији, који се редукује, онда се оптужије за редукцију. Пресократовци су рекли да је Земља велика стена, што је редукција, али и истина. Људи су , ништа друго до, биолошки организми.. Међутим човек јесте биофизички систем , али ко верује да има душу, тај верује. Слика јесзте много боје, тј. хемијске супстанце, али је слика и то можда лепа. Тако да реченица: слика није ништа друго до хемијска супстанца ,, је истинита и погрешна. Јер има естетику. Науке се прожимају. Биолошки организми су сачињени од хемијских супстанци, па је хемија основа биологије. Хемијске супстанце су од атома, које проучава физика, па је онда физика основа хемије. ( атоми су од празнине, па је све... празно, ништа?) Мање основна наука као геологија у односу на хемију, или у односу на физику, не може да доноси тврдње које су у супротности са тврдњама основније науке у односу на њу. Ако се изнесу, морају се одбацити, или показати да су у складу са основном науком. ДУАЛИЗАМ лат.дуо-два, двоструко.Дуализам је гледиште да постоје два темељано различоите врсте ТВАРИ. Твар је сиров материјалал од које је сачињена стварност. Картезијански дуализам је изнео Рене Декарт. Темељ ствари је свест или дух, други темељ ствари је тело илим твар, материја. То се назива и психофизички дуализам. Сматра дуализам да људи имају нематеријалне бесмртне душе. Декарт је механички објаснио кретање свега сем човековог духа. Чак ни животиње и бињке по њему немају душу. Аргумент Декартов каже: ја могу да мислим, тело не може да мисли, значи ја нисам тело. Антикартезијански аргумент је гласио: ја сам тело, ја могу да мислим, дакле нека тела могу да мисле. Декарт је мислио да је мишљење суштина духа, суштина тела је у протежности. Декарт каже: Не могу да сумљам да имама дух, могу да сумљам да имам тело, значи , мој дух и моје тело нису индентични. Декарт никако није сумљао у дух, оно што мисли, гогото ерго сум, јер је сама сумља облик мишљења. Могу да сањам да ходам, или да грешим када мислим да ходам, али не могу да мислим да мислим, а да не мислим. Ако су обе ове премие истините . Ово су аргументи у одбрану дуализма. Многе религије сматрају да је човек дух и тело. Али не треба то схватити строгио одвојено, душу и тело. Душа утиче на тело и обратно. МОНИЗАМ гр.монос-један.( је схватање да не постоји разлика између суштине Божије и суштине човека- Монизам од лат.

монисимус а гр. Монас значи јединство, једнину али и монаду. Монизам је старо филозофско гледиште по којем унутар света постоји само

једно начело, један вид постојања. Ве је једна апсолутна суштина, и бића су једно, јединство, од истог су материјала. Њимауправља иста

природа, лигички или етички закон. Парменид каже да је све једно, непрекидно. Нема суштинске специфичности. Биће , природа или суштина

је сте једно. Та суштина је духовна, она постоји као материјални свет, као чулне ствари, то су феномени, слике универзалне духовне стварности.

Монизам је тако и идеализам и пантеизам. Постоји и гледиште, став да је свет одматерије, материја је суштина света, а дух је дејство материје. .

Материјалистички монизам суштину човека види самоу телу, па и душевне функције су функције тела. Човек постоји телом.)

25

Све је сачињено од једне врсте ствари. 1. Панспсихизам каже да је све од духа, свести, психе. Ало како би камен имао дух. 2. Пантеизам каже да све што постоји је део Бога, да је божије биће, Барух Спиноза је пантеист.3. Неутрални монизам каже ни дух ни тело већ или једно или друго. 4. Материјализам каже све је материја, атом АНАКСИМАНДАР--- МАТЕРИЈАЛНИ УЗОРАК, АНАКСИМЕН, ХЕРАКЛИТ. Били су сви пантеисти. Питагора-монаде. Модерни материјалисти су препустили да их воде науке. 5. Физикализам каже да се свве своди на физику, и да је све испуњеноенергијом, силама разним, магнетне, електричне...

Дуализам има више проблема од монизма. (дух и дело и њихово дејство) Физикализам је под утицајем природних наука. Али природне науке нису доказ да не постоји на пр. Религиозно искуство.. Све више је феномена које наука може да објасни. Физикалист дух поистовећује са мозгом, ова теорија се назива теорија психофизичког индентитета.Данас се научници, филозофи деле на присталице психофизичког индентитета и психофизичке дуалисте.

СЛОБОДНА ВОЉА природне науке дају узрочна објашњења, номичке нужности. Али за веће догађаје узрочни детерминизам не важи. И човек је део физичког света, зашто и он не би био детерминисан, узрочно објашњен. Ако испустимо камен, и при познатим условима, законима физике одредимо му путању. НА ПР. КАМЕН СЕ КОТРЉА НИЗ ПАДИНУ. Можемо да предвидимо где ће се зауставити. Путања камена је узрочно одређена. Али животни пут човека није такав. Постоји пут који је остварен и који је могао бити. Јер човек има избор. Тај избор се назива слобода, људи имају слободу. Неки кажу да и није слободан. Да је субјективна илузија када је могао а није урадио човек. А има оних који кажу да избор није илузија, да је стваран. Избор или детерминизам . Неки кажи да су детерминизам и избор компатибилни. Они кажу да слобода не искључује каузалност, узрочност.Особа поступа слободно само ако ради оно што хоће или жели.Слободан чин је проузрокован хтењима, жељама, , али је слободан. То је компатибилна дефиниција слободе. Они који ту дефиницију поричу су инкомпатибилисти или ригидни детерминисти.

ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ интенција-намера. Ментални феномени су интенционални ако су о нечему, имају репрезентацију о нечему. Ум образује репрезентацију света, некад и погрешне. Мисли и веровања и друга стања се зову интенционални садржај, јер нема гаранције да било шта у свету одговара том садржају, да постоји. То је важна особина човека и његовог менталног живвота. Не морају сви ментални феномени да буду интенционални. Голицање, свраб, бол јесу ментални али они нису репрезентациони садржај. Ментално је ако нешто постоји у свести и ако је интенционално. Ова два критеријума се некад и разилазе као са болом, јер је свест о болу присутна али без интенционалности. Или веровање је интенционалност без свести. Многи ментални феномени су интенционални, али не сви. Сваки интенционални садржај јесте О нечему. ,,Бити о,,. Човек верује нешто. То захтева да постоји оба релата тј. обе ствари које се налазе у релацији. Деда Мраз не постоји али дете верује да постоји. То је веровање ,,о,,Деда Мразу. Значи интенционални обједт може да неегзистира тј. непостоји. ,,Бити о,, је реферирање на. Човек може да има лажна веровања, да Деда Мраз постоји, пусте наде човек може да има,

26

страхове. АФизички обејкти за неке не могу да буду интенционални систем за нека могу. Мапа града је физички објект, има интенционални садржај јер мапа ,,о,,

,,Интенционални однос,, је ситагма коју је увео Данијел Денет. Интенционални однос је оно на основу чега се неком систему (ваљда човеку) приписују жеље, веровања. Човек их иома. Ко има интенционални однос има ум.

БИХЕЈВИОРИЗАМ (енг.бихавиор-владањ,понашање, на основу посматрања понашања објашњабва душевне процесе.) Је стновиште о човековом менталном животту. Интроспекција је самопосматрање ума, поглед на унутра, на приватно. Бол може да буде стварна а може и да умишља. Али када се научи шта значи реч бол, особа је користи Логички бихејвиоризам каже да ми учимо да користомо речи језика заједнице, тако што следимо правила. Остензија је показивањњее а остнзивно показно. Бол не можемо показати, морамо га осетити , јер се не види. Постоје јавне остензивне дефиниције, као на пр. Црвена боја коју сви виде.

ФУНКЦИОНАЛИЗАМ став да ментална стања треба поистоветити са понашањем. Јер се сва или већина менталних стања испољава. Функционализам сматра да су ментална стања узроци понашања. Функционализам ментални живот своди на веровање и жеље. Веровање управља човеком, поступцима, понашањем. И веровањ и наше жеље нас воде. Верујући да ће пасти киша, узимамо кишобран. Жеље нису независне од веровања, особа жели оно што сматра добрим, вредним. Нико не жели зло и нико не сматра да је зло добро. Диспозиција значи да човек мора се покрене, ако ћу да изађем напоље понећу кишобран, аки неђу, шта ће ми. Заначи Функционализам је диспозиционалан. Диспозиција- значи да се уради нека ствар. Диспозиција може бити потиснута другом диспозицијом. На пр. Ако мислим да изгледам глупо ако носим кишобран. Шта ћу урадити зависи од моје жеље да не покиснем или ако је јаћа жеља да не изгледам глупо.

СУБЈЕКТИВНОСТ је унутрашњи живот.Ако каже: пада киша, то је истинито независно од човека који то кађе. Целокупна стварност да ли може објективно да се опише. Свако има своје искуство боја, човек је средиште искуства, од њега зависи свесност искуства и то се зове субјективност. Истините чињенице су објективне, јер су независне од нашег ума, или ма чега. Небо је плаво. Некоме нешто може да се деси и он да заборави. Алиће и даље бити истинито да му се то десило, ма како он порицао. Искуства се деле на ВЕРДИЧКА и неверидичка. Веридичко искуство је ако и само ако је искуство о ономе што се особи чини да јесте. Неверидичко је ако и само ако (АККО) није о о ономе о чему се особи чини. Искуства су стварна без обзира да ли су веридичка или неверидичка. Када сањамо брата, то је стварно, јер брат постоји, иако садржај није стваран. Халуцинације чине да се има искуство, али неверидичко. Снови су стварни, али у сновима. ,,У сну,, је псеудолокатив израз који одређује локацију на којој се нешто десило, али то се стварно не дешава., У књизи, у филму...И у мом стану, на њиви... То су стварни локативи и псеудолокативи. Искуство је приватна ствар. Човек је уплашен, плаши се на пр. Воде и то нико не види. Већина наших мисли и осећања се не може видети. Привилеговани приступ је када човек је свастан на пр. Страха од воде. Човек може и да греши по питању свог унутрашњег стања и живота.

27

ЗНАЧЕЊЕ је термин који има више значења. Може да значи појаву која је знак друге појаве, црни облак значи кишу. То је каузални поредак, узрочан. Симпоми у медицини су природни знаци. Конвенционални знаци су знаци по договору, саобраћајни знаци.Конвенционални знаци су нејезички знаци, за разлику од језичких. Когнитивно значење се дефинише као оно значење које омогућава да реченица буде истинита или лажна. Значење долази пре истине. Морамо да знамо шта је когнитивно значење па онда тржимо истину. . Неке реченице немају когнитивно значење, па кажемо да су некогнитивне. ,,Неки зелени бројеви су лењеи,,. Када неко нешто каже, он подразумева да је то што је рекао и хтео да каже. Али оно што подразумевам је нешто друго.. Моја комуникативна намера. У пракси може да се разликује од стандардног значења речи. До неразумевања долази ако се разликује речено од схваћеног.

МОРАЛ ДЕОНТОЛОШКИ приступ моралу Поступци могу дса буду допуштени, недопуштени и обавезни. Деонтолошки приступ моралу значи да је тај поступак обавеза или дужност. Гр. Деон-обавезно, исправно. Дужност је нешто треба да учинимо, а можемо и да не учинимо. Многи се не слажу шта су наше дужности, ту има разлике. Неки од религије очекују да да основу морала. Десет заповести су рецимо дужност.Али ако морал се заснива на религији, има разних религија, а има људи који нису религиозни. Да ли Бог забрањује убиство, свако. Да ли Бог то забрањује па је то зло, или забрањује јер је зло. Тп је први Платон расправљао о томе у Еутифрону и зато се то зове еутифронов проблем. Неки сматрају да љиди имају интуицију о дужности и моралу, савест нам не дозвољава, каже се. Интуиција не може да се објасни. Али интуиција, морал, савест нису у помоћи око несугласицца моралних. Кант је хтео да етику деонтолошку заснује на разуму. Зато се појавио појам кантизам. Кантова максима, категорички_( безуслован) императив гласи: поступај тако да твоја максима постане општи принцип или закон. Свако може да слаже, али нико не жели да лаж постане закон, што је и немогуће. Разумна бижа могу да поступају контра и по моралном закону. Критикују Канта тако што кажу: да правила кантова су формална, нису универзалана, јер,, не лађи,, некада може да и се лаже да се добро уради. Пример Ане Франк.

КОНСЕКНЕНЦИЈАЛИСТИЧКИ приступ значи да човек разматра последице које доноси поступак, и на основу тога доноси одлуку урадити или не. Неки кажу да размишљање о последицама доводи до морала. Треба забранити поступке који имају лоше последице. Утилитаризам је консеквенцијалистички приступ. Значи корисно. Утилитаризам је став да поступци треба да донресу срећу.Ржави поступци доводе до бола, несреће. Први утилитаристи су били економисти и они су позитивне ефекте поступака звали корист, а негативне штета. Јединица користи у савременом свету се назива утилима. Једни кажу да је количина задовољства и бола важна. Други говоре о квалитету и кажу да постоје виша и нижа задовољства. Нека правила имају статус закона. Друштва треба дуго да размишља која правила чланови треба да следе. Убујати људе ради органа може да има корист, али је недозвољено. Али не убијамо ради закона већ ради уверења да је то лоше. Да ли треба следити правила слепо. Неки схватају правила као апсолутна, увек и свида, поготово религиозни људи јер је то Божија воља, правило. Као и кантизам. Не уби, да ли то вађи и за рат. За многе не важи. ОПОЗИВ значи да се неко морално правиило може опозвати, ако је то потребно. На пр. Лагање је некада корисно. Неки кађи ако се људи уче опозиву правила да ће то

28

радити када им одговара.Без обзира да ли су правила апсолутна или опозивна, исправно схватање правила нема везе са наметањем правила ни послушношћу. Утилитаризам поступака , корисност поступока је насупрот утилитаризму правила. Утилитаризам правила је једна врста императива, и установљује оквира моралу, . Правила говоре да човек ипак мора да процениисход тј. да меримо нашим стандардима вредности. Натурализам у етици каже да се све треба мерити на основу чињеница. Утилитаризам неје натурализам мада су и ту чињенице важне. Основни утилитаристички принцип, корист максимална, као задовољство и одсуство бола , треба да се мери објективно, не тренутно, не субјективно, дрогом или некако друго. А и људи желе разне ствари...

ЗНАЊЕ је оправдано истинито веровање. Свако сазнање има однос према објекту и према субјекту , свести. Свест је представа да је у мени нека друга представа. У сазнању мора да се разликује материја, тј, предмет и форма. Форма је начин на који тај предмет сазнајемо. Неко само опажа а неко и опажа и схвата. Ако је човек свестан представе она је јасна а ко нисам она је нејасна. Свест је услов логичке форме сазнања, и логика се бави само јасним представама. Представа још није сазнање, представа се не може објаснити јер се она може објаснити неком другом представом. Разум је широк опсег интелектуалних способности. Јрдна од способности је да образује веровање на основу добрих разлога, тј. евиденције. Да рационално образује веровање, да има стандард или норму коју следи при образовању веровања. Човек мора да има добре разлоге да мисли да је нешто истинито. Или је то мањак рационалности. Епистемологија гр. Еписеме-знање и логос-реч. Епистемологија је теорија знања. Оправдано истинито веровањ се изражава:

X зна да р AKKO

(i ) X верује да P; (i ) је услов веровања

(ii ) истинито је да P; и (ii ) услов истинитости

(iii) X оправдано верује да р ( ако X верује) (iii) услов оправдања

То значи следеже: ја знам да је 2+2=4 само у случају када верујем да је2+2=4 , када је истинито да је2+2=4 и када оправдано верујем да је 2+2=4 . Знаш да је пас у задњем дворишту само у случају када верујеш да је тамо, ако јесте он тамо и ако имаш оправдање за то веровање. Стандардна анализа каже да су ова три услова довољна да би се поседовало знање.

Постоји знањ како да нешто урадимо, и знање као способност. ,,Знање да,, се назива пропозиционално знање. Знати р веровати да р и знати да р зове се пропозиционална варијабла. Све реченице које изговарамо могу да се деле на оне које имају вредност и које немају. Могу да буду ни истина ни лаж. Затвори врата. Претпоставља да је нешто истинито ова реченица. Искази нешто исказујеу: планина је висока... м Нама требају искази. Смислене реченице, о постојећим стварима: зелени бројеви су лењи...ИИскази су искази одређеног језика, специфични су за сваки језик. Исказ је врста реченице. Искази су нам потребни да би изразили пропозиције. Глаголи изражавају пропозиционе ставове. Људи верују да р, сумљају да р, подозревају да р, . Разматрање пропозиционалних ставова спада у философију духа.

Да би нешто било знање морају сва три услова да буду испуњена. То су нужни услови. Да особа има веровање и оправдање за то што верује. Када неко верује у нешто за шта нема оправдање онда особа

29

нема ни знање. Ако верује у нешто лажно и има оправдање, опет нема знање. Постоје случајеви када постоје добри разлози да се нешто верује а то је лажно. Људи су у средњем веку веровали да је Земља равна и имали оправдање за то. Да ли је могуће да сва три услова буду задовољена а да се не зна. Човек види да пада киша из своје собе, а то је у ствари прскалица. То се зове готијеовски противпример. Овде се веровање образовало на лажној претпоставци. Та особа нема оправдање. И она не зна да пада киша. Оно што чини знањ је субјект дсазнајни, истине која је, и разлога које субјект има добрих или лоших за веровање.

Значи знање може да буде анализирано помоћу појма веровања, истине и оправдања. Сваки од њих је нужан услов за знање упркос гетијеовским противпримером, и треба их заједно сматрати довољним условом. Врста веровања која укључује анализу је веровање ,,да,, а не веровање ,,у,, . Свака од ових 5Оправдање за веровање значи имати разлог за веровање, и одговарајућу евиденцију.Доћи до веровања називамо процес образовања веровања. теорија доприноси разумевању истине.

ВЕРОВАЊЕ ЈЕ ОСНОВ ЗНАЊА. (i) Не можемо имати знање без веровања. Али можемо имати веровања без знања. Сва наша веровања, подскуп, било истинита или лажна, оправдана, конституишу наше знање. Знати да пушење(Р) проузрокује рак, али не веровати (да Р) логички је могуће. Није контрадикторно. Треба разликовати веровање ,,да,, од веровања ,,у,, што је увереност. Веровање ,,да,, гласи: X veruje da r AKKO X да је р истинито Не постоји знање без веровања. То је као када се каже округао квадрат.

ИСТИНА (ii) је нужни услов знања. Не може се знати оно што није истинито. А много тога може бити истинито а да ми то не знамо. (ii) ово је услов истинитости, нужан услов знања. Каже се а су људи у средњем веку веровали да је земља равна, а не да су знали. Када кађемо да неко зна ,,да Р,, , ми кажемо да он верује он ,,верује да Р,, је истинито.Истина је угражена у наш појам знања: не може се рећи да икс зна , погрешно, да Р, и да то има смисла. Али се може рећи: окс верује, погрешно, да Р. Кад а неко каже да зна нешто што је лажно. Знам да Р, а Р је заправо лаж, онда тај неко прави две грешке: 1. грешку у погледу свог знања тј. Шта он зна и грешку у погкеду резултата тј о томе. Као када дете кађђже . знам да је 2+2=5 ту су две грешке. Чобвек не за Р а дете не зна резултат. Човек не жели да под знање подведе нешто што није истинито. Зато је тешко стећи знање, и зато је то постигнуће. Многи тврде да имају знање а немају. Разумно веровање није што и знање.

Нема слагања межу философима око тога шта је истина. Многи кажу да нема теорије истине. То је парадокс јер је то назив за оне философе који кажу да

1. ,,нема теорије истине,, то је теорија истине. Теорија истине мора да кореспондира стварност. ,,Пада киша,, је истинито само ако пада киша. Теорија коресподенције се приближава идеји да је истина објективно својство исказа, а објективно значи независно од ума. Речи могу да значе и нештодруго, али то није необјективност истине. Истина значи да ја верујем да Р. Теорији коресподенције се замера да је једноставна, да на прост начин одрежује шта је истинит исказ а шта лажан. Треба упореживати сваки исказ са стварношћу, што човек не ради. Човек учи у жибвоту да прихвата и одбацује исказе.Ова је теорија из позиције посматрача, не учесника. Нешто је истина јер представља стварност. Ова теорија је довела до две друге. Које су допуне прбве.

2. КОХЕРЕНТИДСТИЧКА теорија Она каже. Исказ је истинит АККО је кохерентан са свим истинитим исказима. Кохерентан уначи межусобно сагласан. ДАВ СУ ИСКАЗА САГЛАСНА САМО АКО СУ ОБА

30

ИСТИНИТА, а истинита су ако нису противречна. : моју радну собу је испретурао дух... Али нико не влада свим истинама.

3. ПРАГМАТИЧНА гр. Прагма-делатан, практичан. теорија значи корисна. Исказ по прагматичкој теорији гласи. Исказ Р је истинит АККО је веровати да Р прагматично. Хоће да каже да веровање има прагматичку, делатнукорисну, функцију. Ово је теорија из перспективе учесника, не посматрача. Межутим за некога је прагматично да верује а за некога није прагматично да верује. Практични карактер истине је неоспоран, али није то најбоља теорија истине, да је нешто истина јер се може користити.

5. АСЕРТИБИЛНОСТ је оправдана тврдљивост који каже: Исказ С је истинит АККО је асертибилан. Асерција је тврдња. Асертибилно значи оно што се може тврдити. Исказ се може тврдити ако или је асертибилан ако за њега постоји оправдање или гаранција. Треба скупити податке па рећи. Пада киша. Оно што тазликује теорију асертибилности од теорије коресподенције је преикупљање података, шта више тест или скуп тестова. Ако су тестови позитивни, имамо оправдање када то тврдимо. Теорија коресподенције тражи само да будемо сигурни. Али истинито не значи и асертибилно. Али људи су у средњенм веку тврдили да је Земља равна. Они су оправдано то тврдили. Али није била истина. Нема савршених тестова.

ОПРАВДАЊЕ (iii) морамо да оправдамо оно што знамо. То значи да морамо да имамо одговарајућу евиденцију, да би разлози били оправдани. Услов оправдања не уначи и да је то истиносни услов. Може се веровати (ii) нешто што није истина а да се нема оправдања за то. А може се имати оправдање да се верује нешто што је лажно. Оправдање је нужан услов јер је у појамнм знања који употребљавамо угражено оправдање. Не можемо бити сигурни да је нешто знање. На основу знања ми планирамо и деламо. Веровања, истинита или нем не обезбежују максималну извесност која одговара знању. Знање даје исзесностз. Постоје слутње, предосећају али оне доносе ризик. Знање не. О оправдању говоримо само у вези са веровањем .Морамо да оправдамо оно што верујемо. Зато се каже доксастичко оправдање, ато значи оно које се тиче веровања. Поступак, план, емоција могу да се оправдају. Али то је друггачије од оправдања веровања. Доксастичко оправдање тј. Оправдање за веровање значи да неко има добре разлоге да верује. Разлог може да значи и узрок. Мој ауто није упаклио јер нема бензина. Овде је разлог у ствари узрок. Веровања могу да настану и под хипнозо, пијанство... Да ли неко има или не оправдање процењујемо на основу евиденције коју тај има. Питање је колико евиденције треба да би веровање било оправдано. Постоји оправдање које није засновано на евиденцији: Икс оправдано верује да Р АККО не постоји простора за критику икса у погледу његовог веровања да Р. Значи ако не може да се критикује иксово веровање.

ВЕРА (ВЕРА (гр. πιστις, лат. cedens, верник, верујући, fides, вера, поверење, знање): "темељ, извесност, онога чему се надамо, доказ ствари невидљивих" (Јевр. 11,1), или предокусно добијање добара будућега века, познавање ствари засад необјављених. За Апостола Павла вера је делање благодати Божије која палог човека приводи у стање спасења: "А праведник ће од вјере живјети" (Рим. 1,17). "Мислимо дакле да ће се човјек оправдати вјером без дјела Зато вера долази од проповедања или непосредног сведочења оних који су видели Логоса (1. Јн. 1,1-3); она се не измишља (Рим. 8,14-17). Овде се могу приметити два главна аспекта вере: а) вера - као начин живота, односно "вера која кроз љубав дела" (Гал.5,6), која има сотириолошки карактер: "Вера твоја спасе те" (Мт. 9,12); б) вера - као начин сазнања, темељ Истине Лични однос са Богом јесте прихватање, сажаљењем у срцу (Дела 2,37), обећаног Бога, који се манифестује у Христовом присуству, прихватање које омогућује не само нови начин живота, промену духа кроз покајање (Дела 2,38), него и одређује вечну судбину (2. Кор. 5,1).

31

ВЕРА Постоји много различитих вера, и струја унутар вера. Философија не може да дефинише све појмове да сви буду задовољни. Философија и нема намеру да замени проучавање религија. Ипак је могуће да се појмови издвоје из свог контекста и дефинишу на опште прихватљив начин. Та ко дефинишемо веру као скуп уверења од којих бар нека нису подржана евиденцијом. Или превазилазе евиденцију. За религиозне људе вера се не може стећи евиденцијом већ је то ,,дар божији,, натприродно. Да ли онај ко верује крши норме рационалног? Да ли је вера ирационална? Ако веровања сва нису подржана евиденцијом, онда вера није у складу са рациом. Онда је вера ирационална. Тертулијан је рекао: ,,верујем зато што је апсурдно,,. 160г. Ако та веровања пружају могућност вечног спасења чему рационалност.(Нерон је то исто мислио, и појео жену) Религиозни људи мисле да уверења чине веру извесном, зато они кажу не да верују већ да знају. Они који поричу ирационалност веровања кажу да вреа није нерационална већ надрационална. Веру смо прихватили на основу ауторитета, кажу верници. Неки кажу да је рационално веровати у Бога, па и у натприродно. СЊматрају да разум води вери а вера да ње него разм може.

Од времена просдсветитељства вера се сматракла за нижи облик знања.Делимичмо знање. Кант је рекао да вера је то веровање постављено на темеље који су објективно неадекватни а субјективно адекватни. Вера се тиче начинаспзнавања Бога, спасења. Објект вере је тврдња о Богу, или хришћанској вери. Имати веру знали прихватити те исказе као истините, иако се не могу доказати као0 истинити. Тома Аквински каже да је вера хри. Рационална, да је у складу са разумом, рациом. Има 5 доказа за божије постојање.Лутер учи да је оправдање само вером могућ, и зато је вера темељ његове духовности и теологије. Пад је за њега отпадање од вере. Вера је исправан однос са Богом. Имати веру значи живети како Бог жели. Лутер веру сматра личним односом да је Христос због нас дошао, човек се узда у Божије обећање и има поверење не веровање да је нешто истинито, и вера сједињује са Христом. Поверење није повремени став.

Формална истина постоји, она је слагање сазнања са собом самим, то су општа логичка обележја подударања сазнања са собом самим или са општим законима разума. .Формални, општи критеријуми нису довољни за објективну истину. Логичка истина мора да буде могућа, да се слаже са собом, да не противуречи себи _( мада не значи да ако не противуречи да је истинито). Мора да буде логички основано да немалажна убеђења. Ако из неког сазнања следи погрешан закључак онда је и та основа погрешна. Ако је закључак исправан не мора да значи да је и основа истина. Али, ако су сва слеђења истинита онда је и то сазнање на основу кога се следи истина.

Истина је могућа, јер разум дела по својим суштинским законима. Заблда је одступање од тих закона. Чулност нам даје грађу за мишљење, али из чулности не проистиче заблуда јер чулност не расуђују. Заблуда је зато не примећеност утицаја чула на разум, тј, суђење. Привид омогућава заблуду, па се брка објективно и субјективно. Разум такође може да не обрати довољно пажње на утицај чула, или придаје велику важност, истинитост чулима.

Стицање сазнања путем искуства тј. a posteriori и a priori је стицањ путем ума. Свако сазнање има неко двојак однос: према објекту и субјекту. Објекат је представљање а субјекат је свет. Свест је нека представа да је у мени нека друга представа. У сваком сазнању се разликује материја, тј. предмет и форма, тј. начим на који тај предмет сазнајемо. Неко не зна како изгледа кућа, он има представу аи не и сазнање. Свест прати свако сазнање. Ако је човек свестан представе сазнање је јасно ако не онда је нејасно. Неразговетна представа је збркана представа.

32

Наша сазнања потичу из разума и чула(поглед, виђење). Сва наша опажања су или опажаји или појмови тј. схватања која имају извор у разуму.

ПОЈАМ је супротан опажају, виђењу, јер је он општапредстава оног што је заједничко у више објеката. Сазнање путем појмова је мишљење. Материја појмова је предмет а форма је општост. Појам је или емпиријски или чист. Чист је онај кои није из искуства, већ из разума. ИДЕЈА је појам чији се предмет неможе наћи у искуству. Емпиријски појам потиче из чула поређењем предмета искуства, и путем разума добија форму општости. То су стварна искуства, Појам ума или идеје показују да нису све ствари из искуства. На пр. идеја о целини света.Идеја је целовита, не добија се састављањем, јер је овде целина пре делова. Математичке идеје. Само за идеју слободе се може прибавити објективна реалност, јер је реалност један од аксиома идеје слободе. Практична употреба идеје слободе.

ЗЛО је нешто лоше, негативно само по себи. Физизички бол и патња су пример зла. У контексту теизма поставља се питање како је могуће да Бог постоји и зло. Јер.

I Бог је свемоћан ii Бог је безгранично добар iii Зло постоји - Овде су три исказа где истина два исказа имплицира лађност трећег. Ако су прва два исказа тачна, трећи би требао да буде лажан. Или је лажно да Бог жели да спречи зло. Или да зло постоји иако Бог жели да га спречи, значи немоћан је. Онда је први исказ нетачан. Неки филозофи мисле да је трећи исказ лађан, да зло постоји тј. непостоји. Неки кажу да бол има неку функцију, да је нужан и да није зло. Мада је Бог могао и на неки други начаин да смисли упозорење да не што није у реду са телом. Иако је бол нуђан, значи да је нужно зло. Атеистима проблем зла пружа највећи аргумент. Теисти кажу да сви ови искази могу бити истинити. Јер Бог је створењима дао слободну вољу, и могу да је употребљавају и на зло. Да ли сво зло потиче од Адама? Теиста мисли да ЗЛО ПОСТОЈИ СА БЕЗГРАНИЧНО ДОБРИМ Богом,

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ многи зато што верују у Богу верују и у бесмртност душе. Филозофи се питају да ли је појам душе самопротивречан. Дали душа заузима простор?Ако је душа способна за кретањ и анђели такоже, значи да имају просторне локације. (Св оци кажу да и анжели имају тело, финије) Ако дуђа може да мисли, проблем је како не укљућити физичко. Наше мишљење је подстакнуто чулима, надражајима, па се поставља питање да ли душа одвојена од тела може да буде свесан било чега. Да ли је идуша сложена? Стандардно схватање је да су духовна бића недељива. Да ли онда то недељиво може да има мисли и искуства? Тешкоћа је та што је човек мисли своје базирао и оформио у односу на физичка тела, на материју. Како то применити на душу. Ако је душа без делова, не може да се распадне као физичкА ТЕЛА. Зато се кажеда душа може да престане да постоји само анихилацијом, то је супротно од стварања и то може само Бог. Евиденција која би потврдила да душе постоје: паранормало, натприродно, визије. Али наука то не прихвата. Картезијански дуализам тврди и заснива се на дуализму.

РЕЛИГИЈСКИ ЈЕЗИК аинтелигибилне реченице значи да можемо да их разумемо. Језок религије може да буде интелигибилан али опет дс не рсзумемо све. Религијски језик има сложено значење, психолошки утицај који изазиве мисли, емоције, слике. Религијском језиком може да се каже нешто истинито и нешто лажно, (као и са другим). ,,Бог постоји,, је смислемно, али да ли у то треба веровати. Немогуће је веровати у нешто што се не разуме. Да ли ми разумемо ову реченицу. То је разлика измежу реченица: ,,Рје истинито,, и ,,да Р,, . Јер схватајући шта реченица значи, ми аутоматски прелазимо на значење, на садржај. Али тамо где је интелигибилност проблем, разлика је велика између схватања и знаћења. Може ли се изградити интелигибилан појам Бога. Шта верници кажу о богу? Кажу да је Бог особа, личност: колико различит или сличан са нама. Кажу да је савршен. Значи ,,не као ми,, несавршени. Појам савршене особе не неинтелигибилан.Бог је нематеријалан. Да ли као душа, мада не знамо ни каква је она. Бог је бесконачан. Човек то не може да схвати, али мате,матичку бесконачност

33

низа бројева , да ли то неко схвата? Интелигибилност када је реч о Богу није јасна .Савршена особа за на с је као округли квадрат. Реч о Богу захтева да се језик искриви, преокрене, да се баруши когнитивна смисленост, разумска смисленост. Захтева напор. Зато је многима тешко да схвате Бога.

МАТЕМАТИЧКА ИЗВЕСНОСТ математика даје апсолутну извесност. Све је евидентно, мезависно од искуства, (од априори-после), нема двоумљења. Зато је воле многи. Математички идеал сазнања је увео нове методе, експерименте, рачун у науци. Рене Декарт је увео у науку математичко-филозофску извесност. То је геометријски обликована јасноћа мишљења. Болестан од младости, исусовачки ђак, умро у Шведској код краљице Кристине... Декарт је тражио знање које је у њему не ван њега. Тражио је да математичко-геометријском методом изложи законе природе и духа, и физике и метафизике. Написао је ,,Правила за усмеравање духа,, где каже да проучавање мора да буде тако да усмерава дух да дух увек доноси солидне и истините судове, треба говорити само шта јасно увиђамо, шта са сигурношћу знамо, не оно шта слутимо и нисмо сигурни. За истраживање истине је потребна јака метода. То је по аДекарту математичка метода. Која би важила за сва подручја знања. Јер само математика даје јасно и сигуран доказ. Покушава да науку сведе на математику. Ни једна ствар се не треба смнатрати за истину ако се евиденцијом не спозна да је истина. Декарт у све суља.У то време су Галилеја осудили, јер је рекао да се земља окреће око сунца. После осуде Галилеја Декарт није хтео да објављује. Ипак је објављивао.

ПРАИЗВЕСНОСТ УМА КОД ДЕКАРТА ( о Богз, о ја и о материјалним стварима) У све се може сумљати, посебно у материјалне ствари, каже Декарт.,Чула нас варају, сан и јаву није могуће најбоље разликовати. Да ли сва збиља не би могла да буде варка, обмана. Али 2+3=5 увек и у сну и на јави. И Квадрат увек има 4 стране. И то може бити варка, али Бог не би био добар Бог да је све направиом као варку. Ако је то урадио, преварио неки зао дух, и све је варка, шта је извесно. Исвесно је да ја постојим и мислим. Мислим, дакле постојим. То је истина. Ја сам мислеће биће. Природа ја, по Декарту је дух или свест. Човек је мислеће биће, мисли, жели, осећа. Али до Бога човек не долази посматрајући свет, већ из самог себе. Јер човек има идеју у себи о савршеном, бесконачном а све је несавршено и коначно око нас у свету. Те идеје имају почетак у Богу, по Декарту. Ту идеју није створио човек већ Бог. И усадио је у нас. Онтолошки узрок је као код Анселма Кентерберијског, који се након канта зове онтолошки,. Ако имамо јасну слику, представу неке ПРИРОДЕ неке ствари, мора њој и припадати. Најсавршеније биже мора имати савршеноство, мора бити најсавршеније. Ако вара, није нјсавршеније биће. Варати је слабост и несавршеност. Појам или идеја нјсавршенијег бића укључује не само савршенство, већ и истинитост и доброту. Бог варалица не постоји. Тако Декарт појам Бога не изводи из света. Наука и вера су одвојене. Добри Бог је створио материјалне ствари које егзистирају, нису обмана Материја има запремину , протежност, дух мишљење. Сумља кажњ: ако Бог не постоји, да ли је ово све неистиннито. Ако нисмо сигурни да Бог постоји, сем што имамо јасну идеју о њему. Али ако на основу идеје констатујемо да Бог постоји(јер имамо јасну идеју о њему) морамо да будемо сигурни да све па и идеја постоји, с обзиром да све може да буде лаж ако Бог не постоји. Значи идеја-Бог, Бог-идеја, све иде у круг. То је кружни закључак, али Декарт каже, није. Јер гогото ерго сум, разум каже да није све обмана. Кант је говорио да се Бог не може закључити само из могућности постојања Бога, да је то као замишљених 100долара, које не постоје.Али онтолошки аргумент се ослањао на платонски аргумент о постојању света идеја. Реализам идеја. Ни за Декарата као за Платона и Сократа идеја није само појам, већ реалност, нематеријалана али реалност. Свет идеја. Тако да Декарт из ума из постојања идеје (која је у уму,) изводи реалност Бога.

34

ОДНОС ВЕРЕ И УМА Декар , Августин, Тома Аквински Декарт је написао ,,Правила управљањем духом,, где у правилу 3 о исзвесности јасне и евидентне ИНТУИЦИЈЕ био путем сигурне дедукције, зајључивања. То су за Декарта два најсигурнија пута науке, све је друго сумммљиво. Треба прихварири и оно што нам је објавио Бог, јер вера није чин духа, већ воље. Вера је изузетак од правила евиденције: вера је највећа извесност јер се не односи на нешто евидентно, већ на нешто што надилази ум, трансцендентно. Вера није резултат, чин сазнајног духа, интелекта, већ воље која је под утицајем објаве, и која без евиденције прихвата објаву. Темељи, фундаменти те вере морају имати рационалне темеље, путем индукције или дедукције. У ,,Медитацијама,, Каже Декарт да Милост Божија подешава ћовека на пристајање, и на тај начин повећава човекову слободу. То су два начина спознаје Бога: природна светлост ума, и објава. Зато код Декарта нема ничег специфично хришћанског, то је Бог философа, не Исуса. Али се то не противи објави, хришћанству. Декарт из суље прави аргументе. Декарт не баца акценат ни на ум ни на веру, не истиче ни једно ни друго. То је картезијанство. Низоземска се сматрала као јеретичка земља. Декарт је тамо издао, објавио ,,Правила,, . Ту је живео преко 20 година. Са служавком је имао кђер, која је умрла са 5 г. 1638. г Декарт пише да Св.Писмо не треба да служим к као извор истине о свету, то му није сврха коју му је Бог наменио. Тако тумачити Писмо, научно, значи злопупотребљавати га. ,,Трактат о свету,, је објавље 14 година после Декартове смрти. ,,Медитацијама о темељима философије,, 1641г. Жели помоћу нове егзактне методе да да одговоре на питања о Богу, души,.Иако су га критиковали и католици и протестанти теолози и философи. И У ПРОТЕСТАНТСКОЈ Низоземској су га оптуживали због атеизма, скептицизма, пелагијанства. Августин има другу философију, замисао. Августин је црквени отац, не зна за самостални философски став, код њега је философија и теологија једно. Ум и вера једно је. Мишљење и делање је једно. Он све види у једонству ума и вере, и философска истина је истина објаве, философија мође да потврђује Бога, а наводи из Библије могу да се користе као философски аргументи. А Декарт раздваја ум и веру. Философију од теологије, није у религиозном заносу, ни у молитви. Августина су опозвали црквени ауторитети, осудили, али је у Декартово доба постао први, читани теолог.

ТОМА Аквински је нписао ,,Сума теологиа,, и Декарт који је мало читао годинама ју је носио са собом. Ту је нашао начела, поставке за питања разума и вере, и Декарт се позива на Тому када је у питању вера. Картезијанаска теза да је вера чин воље , је томистичка теза. Тома каже. Пристанак на веровање, веру, није последица мишљења већ воље. И када је реч о уму и вери, философији и теологији, Декар се слаже са Томом Аквинским. Тома и Декарт раздвајају ум од вере, вера је на темељу милости Божије. Природна истина је једно а објава је истина на темељу милости. Науку деле на теологију и философију.

ДЕКАРТОВ ДУАЛИЗАМ Декар је извео закључке из Коперо добаникових, Кеплерових, Галилејевих научних открића.Геометрија се може односити на тела, а свет је записан математички, тј. геометријски. Декарт је тако одредио појам стварности. Декарткаже: овај свет је материја, а материја је самостална. У Аристотелово доба се мислило да је све помешано са нематеријалним силама, . Већ као материју која има структуру и која је тако порежана по неким законима, строгим, и који су математички спознатљиви. То су механички закони. Декарт ствара космичку теорију према законима механике. Декарт разликује временско-просторни квантитет и душевни или духовни. Материја је протежна, испуњава простор, не постоји празан простор, ваким. Супротна је од свести, мисли, с мислећом супстанцом. То ће физика ускоро оборити. Разликује материју и свест, протежну и мислећу супстанцу, које немају никакво јединство. Душу је Декарт свео на свест и њене функције свео на мишљење. 1. Последице тог нејединства, те теорије се односе на душу и тело. Обездушење материје је повлачило дематеријализацију душе. Тело је материја која испуњава простор, машина, биологија је механика, она је објект механике.Живот је просторно кретање. Душа је дух који спознаје, који се састоји од

35

мишљења, свест. Диша или ,,ја,, је објект философије. Тело и душа су апсолутно различити, одељени немају ни једну одредницу заједничку, ту су да би одржали живот заједно.Повезани су, Бог их је повезао, али нису једно. Јединство које је човеку својствено је загонетка. То Декарт није решио, то јединство. Ипак је Декарт прихватио узајамно декловање тела и душе, физичког и психичког, преко ЕПИФИЗЕ места у мозгу где душа највише делује. Душа је иначе свуда у телу. Животиње немају душу, инстиктивно се понашају, оне су само материја протежна, бездушна машина. 2. Последица да је дуализам довео до отужења од природе, јер је човек чисто мишљење. Пошто природа нема духа, а дух човечији нема природу, долази до отуђења природних и духовних наука. У дуализму су нашли ослонац рационалисти, идеалисти, философски емпиризам, материјализам и позитивизам. Јођ од Томе се раздваја теологи. И филос. Истраживање и побожност, духовно и телесно. Касније на веру у Бога и безверску световност.

МАТЕМАТИКА КАО ИДЕАЛ ИСТИНЕ Декарт се материјом бавио као протежном супстанцом, потредећи је са геометријом. Проучавао је односе редова и мере, који су заједнички алгебриу и геометрији и омогућили аналитичку геометрију. Може ли се на математици градити појам истине. Субјект и објект су увек повезани, објективно спознавање је неизвесно увек, зависи од метода, перспективе субјекта. Када се нешто спозна истиче одрежени аспект стварности, а друго запоставља. Кант је почео да мисли о могућностима објективне спознаје људског ума. (ствар по себи)Математичка је спознаја у почетку била јасна, сваки предмет, тело је могућепосматрати ,,кубистичку,, свести га на геометријске фигуре.Али када се тело гледа тако, апстрактно, свака апстракција је на штетуконкретног. Кант је упозорио на то. Конкретно сазнање је богатије од математичког. Јасноћа и нејасноћа се не могу раздвојитимјасно. Декарт није узимао у обзир динамику субјекта и објекта, није смео да их раздваја.Динамика објекта је да субјект, ја сам који проучавам, мислим, спознајем, нисам стартичан, већ се и сам крећем, мењам расположење као и место. Наука мора да узме у обзир динамику субјекта и објекта, тј. која не зависи од привидно евидентних нчврстих дефиниција и јасних теза. То чини рационализам, не гледа на стварност као на динамички процес. Хегел каже да се у једној реченици не може рећи стварност већ у три. Једна потврдна, једна одрична, и надилазећа. На пр. То је тако, па ипак није тако, напротив јесте. (?) При чему истина нису појединалне реченице, већ целина, све скупа, (јесте, није , јесте.) Философија и теологија никада неће моћи бити јасне као математика. Или неке науке. Јер оне могу набвести предмет и начин свог истраживања, . Рационализам је сазнао своје границе и у математици, не само у философији и теологији. Двеста година од смрти Декарта, математика је дошла у кризу. Модерна математичка логика настала у 19 веку, доспело у кризу због учења о скуповима. Бесконачност се могла оспорити математички али и доказати. То су антиномије, парадос. Математичари су математичким методама показали да има математичких проблема које није могуће решити математиком. Ако је под знаком питања математика, како да се друге науке орјентишу према математичком идеалу истине. Данас се мање апсолутизује математичка истина.

ПАСКАЛ И ЛОГИКА СРЦА Болестан, са боловима, отац га подучавао, ни дана школе није имао. Написао ,,Мисли,, цртице које је записивао. Паскал је доказао да постоји празан простор, тежину ваздуха. Аристотел је рекао да се природа боји празнине. Душу је Декарт свео на свест и њене функције свео на мишљење. Паскал није рационалист, нема ништа против рациа, али каже да постоји и интуиција. Брзо осећање, инстикт.Значи уз разум и емоција. Постоје људи који суде на основу осећања. Они без размишљања просуђују. Сентимент, осећај не значи снтименталност, осетљивост претерана, . Паскал супротставља уму ,,срве,, пре него осећај, (а то у Библији је срце орган спознаје) Срце је духовно се3диште човека, људски дух, интуитивни осећа, вреднује путем целине, воли и мрзи.

36

Паскал каже у ,,Мислима ,,_ срце зна све разлоге које ум не зна... Истина се пом Паскалу не спознаје само умом већ и срцем. Срце прво осећа а разум онда доказује. То су различити путеви.

ПРАИЗВЕСНОСТ ВЕРЕ КОД ПАСКАЛА Паскал никада није био само математичар и физичатр, касније се почео бавити човеком. У ,,Мислима,, каже : треба упознати самог себе, Занимао га конкретан човек, са својом свакоднебвицом. Не као Декарта човек као мисаоно биће.Жели измерити људске висине и дубине. По Паскалу човек није супротстављен свету, он је у свету. Треба да схвати себе, и своје контрадикције. Свет је микро и макро. Све се до бесконачности дели на сићушне делове, атоме, а у атоми Паскал види друге светове, планете, универзме. (Велико у малом) Човек у односу на то бесконачно мало је свемир. То је несразмерност света и човека у свету. Човек је средина измежу ништа и све. Ништа у односу на бескрај, све у односу на ништа. Ко то може појмиртти. Човек је несигуран у свету. Жели да наже чвсто тло, темељ. Човек је несталан, тска која мисли, зна да је смртан.И Зато је надмоћнији од свемира који то све незна. Паскал је ћивео и из близине је познао све светско, живот, што теолози нису, на пр. Августин. Бавио се људском психом, попут Кјеркегоре, Достојевског, Фројда, Кафке.Посматрао је човека у свим ситуацијама. Дошао је до закључка да све разоноде, дружења се налази страх од самоће. У ,,Мислима,,. СВА ЈЕ НЕСРЕЋА ЉУДИ У ТОМЕ ШТО НЕ МОГУ ДА ОСТАНУ САМИ. У ТИШИНИ ЧОВЕК ОСТАЈЕ САМ НАСПРАМ СЕБЕ. Човек мало познаје себе као и друге. Све што човек зна је да ће ускоро умрети. А бесконачност га окружује. А смрт најмање познаје. Не зна човек одакле долази ни где иде. Паскал истиче човекову беду а ли и величину. Човек и када је бедан , велик је јер зна да је бедан. Бедан је само онај ко зна да је бедан. Биљка то не зна. Тако беда човекова доказује човекову величину. Треба ли човек сумљати у све?Сумљати да сумља?Треба ли бити скептик.Или догматик, рећи да поседује сигурно истину. Да зна истину. Није могуће доказати ни скептицоизам, јер није сигурнио да је све сигурно, тако није сигурно ни да је све несигурно. Зато , каже, Паскал ум отреба да заћути, природа исто. Послушај Бога. Треба бити одважан и стећи веру у Бога. Бог објашњава и беду и величину човека. Хришћанство, не философија, дају објашњењепротивуречности човекове природе. Паскал је имао визију када је умало погинуо. Паскал је за Бога, живог, не бога философа . Декарт каже: мислим, дакле јесам. Паскал: верујем , дакле јесам. Извесност не из мишљења већ из вере. Човек спознаје Бога арцем. Бога срце осећа не ум. Ум мора да призна да има ствари које га надилазе. Паскал замера Декарту што не спомише хришћанског Бога. Кађже да му замера, јер би се Декарт решио Бога у својој философији, али је морао рећи да је Бог покренуо свет. Након тога Бог није потребан свету. Рекаоје: знање о Богу без спознаје наше беде ствара гордост. Знање о беди својој без спознаје Бога доводи до очаја. Исус је средина, јер у Њему је и Бог и наша беда.

ОДНОС ВЕРЕ И УМА

Паскал кађе треба знати сумљати где је то потребно, . Моћ разума је велика. Ум је уман толико да призна како није могуће наћи ослонац. Али ум и даље тражи. Сво достојанство човеково почива на мишљењу, каже Паскал. Али не сме се одступити од ума и препустити вери. Вера не сме да се гради само на ауторитету. То је понос, лажна понизност. Човек треба да бира, да ли да верује или не, да пориче , да сумља. Порицати, сумљати, веровати , за човека је исто што и коњу трчати. И у вери је неизвесност, несигурност. Извесности, по Паскалу нема ни у вери ни у сбакодневним стварима. Све у животу је неизвесно, путовања... Ако хоћемо извесност не треба да верујемо. Има више извесности у религији него у томе да ћемо сутра бити живи. Ко ће рећи да религија јесте, или да није. Ми све што радимо радимо за сутра, а то је неисвесност. Значи радимо за неизвесност. И то је разумно. По вероватности. Опклада: избор измежу две могућности. Бог јесте или није...Мора се изабрати.Неизбор је такоже избор. Треба се кладити. Пасцал каже да је добитак све..... вечни живот. Губитак ништа, ништа се не губи.Одлука тражи не суд ума, јер га ум не може рационално донети, већ одлука човека. Ум не може

37

одлуку доказати, али је може оправдати. Човек треба да покаже бригу за себе и ову опкладу колико и за тривијалне ствари. Докази о Богу из и по природи су мали за Паскала. Бог је скривени Бог. Ни метафизички докази су мали. Како до Бога? Преко Исуса. Он је посредник. Без Исуса је немогуће доказати Бога. За разлику од Декарта у средишту Паскалове философије је Исус. У Исусу Паскал види и човека и Бога. Не треба претпостављати веродостојност вере као ни умност ума у животу. Ум је повезан с вером, вера с умом. А не раздвојени. Паскалу ум није основа вере, већ је вера основица ума, разума. Паскал не следи томистичку традицију. Пасак је доста узео од Августина када је у питању ум.вера. И Августин и Декарт су инсистирали на сређеном мишљењу. Августин , у вези с извешношћу, и Паскал, кажу да из невоље егзистенцијалне се појављује сумља. Не само из логике, већ из трагике живота. Не само методичка сумља, већ егзистенцијалана. Ни Паскал ни Августин не виде спас у математичкој методи.За њих је људски дух много више од људског ума. Паскал је у традицији философије срца коју је проповедао ап. Павле и Платон.Извесност по њима не темељи на уму већ на Библијској поруци. Средство против скептицизма је библијска вера, коју гарантује Црква. Августин каже. Не бии веровао Еванђељу када не би било ауторитета цркве. Зато за Августина је вађно: верујем , да бих знао.И за Паскала је важно подвргавање ума вери. Није рећ о ирационалној вери већ о вери коју је могуће рационално оправдати. Разумно., Зато оном. Вериј да би знао, предходи . спознај да би веровао. Вера је за обојицу потребна свакодневно. Августин је увидио да се ради о неизвесности, битка, море, али није увидио да се мора определити човек.За обојицу важи. Као штом је вера повезана с умом, и ум је с вером. Сва стварност је код њих христоцентрична. До Бога пут води преко Богочовека. Он је посредник. Ако је посредник, он је и пут.

Тома Аквински и Декарт раздвајају ум и веру. Два вида сазнања. Ум је у стварним, видљивим стварима ауторитет.Сазнаје самог себе, делује доносећи одлуке. Знано не може бити веровано. Веровано не може бити знано: тројство може само да се верује, не може да се зна. Вера је потребна да се спознају више истине, тајне, надприродне. Двострука могућност да се спозна Боп, философијом и теологијом. Философија креже од природе, теологија од Бога. Могу се спојити у оном: знам да бих веровао. Августин и Паскал кажу да су све истине повезане. Једна повлачи другу. Због јединства ума и вере, филозофска истина је једно с објавом, филосогфиоја и теологија не смеју бити одвојене. Само философија која се темељи на хришћанској вери је истинска философија. Хришћанска философија полази од подвргавању божанском ауторитету, и она је самоизлагаер вере. Иза хришћанску философију важи. Верујем да бих знао.

АТЕИЗАМ Многи мисле да треба да се подвргну аскези, вежба, одрицање, умртвљење, на штету људскости. То је многе отерало од Бога. Чинило се да бити хришћанинје могуће само на штету ,,бити човек,,. Такко је настао хуманистичкиАТЕИЗАМ. Протестанстки пуританци, јансенисти предани су раду, избегавакју задовољства. Али то нема ничег заједничког са ћивотом Исуса. Nije stvar o osobi već srvari. Aскезе има у свим религијама. Политички атеизам ЈЕ ПРВИ ПУТ ПОСТАО ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ У ИСТОРИЈУ СВЕТА. У Француској је вера била све слабија у Бога, све већа у човека. У време просветитељства било је ве више антирелигиозног карактера. Били су против вере у Бога, јер је онима који владајум, аристоркратији служила као средство којим се ометало ширење ,,светла разуме,, и народ одржавао у неслободи. Прогласили су ум противбожанство, и увели револуционарно рачунање времена, икинули хришћанско које је почињали са 1793г. Наравно нестао је убрзо. Није нестао полити+чки атеизам, оисен+бно се повампирио са Марксмо.... Научни азтеизам Паскал није тражио само мисаону неизвесност већ и егзистенцијалну сигурност. Паскал је решење видео у интуитивном осећању целине, у срцу. Архимедовска тачка је била између скептицизма и догматизма, у вери у библијског Бога и Исуса. Човек треба верујучи мислити, и мислити

38

верујучи. Зашто не може да се нађе пут који би све скупио а не поделио: Августина, Паскала, Декарта, Тому. Вера није отпадништво од ума. Постоји ли теолошка позадина која обезвређује ум, слободу, философију , науку. Постоји клевета жудње за знањем , као и жудња за телесним и жудња за влашћу код Августина и Јансена чине склоност за пожуду. Августин и Адама и Христа дели на три стадијума, стања, природе, : здрава природа човека пре греха, поккварена пала природа, очишћена, искупљена природа посредством Исуса. Читаво ово поимање човека има везе са поимањем раја и греха, појмом златног доба, митолошког пада у грех, чека историјски вероватно није било. Човек никада , вероватно није био ослобожен од пожуде, ни у рају, кога такоже није било. Научно поимање света ову причу прескаче, не узима у обзир. У таквој теологији и долазак Христа је тумачен кроз грех. С христологијом и антропологијом, милост се схвата +као не лична ствар. То је августиново наслеђе, које оптерећује, налази се у реформаторској и протестантској теологији. Јансенисти су били против науке, али Паскал није потпао под њихов утицај. Религија или наука хришћанство то ника да није поставило питање. ДАЛИ РАСТ И ПРОЦВАТ НАУКЕ ТРЕБА ДА ПОРИЧЕ Бога. Наука не може да региструје, констатује Бога, анализирати. А без Бога наука може лепо да функционише. Библију треба тумачити критилки што је урадио Ришард Симон који је открио да је Пентаух написало више људи, анонимни, а тих пет књига је стално било у сукобу са науком. Паскал је Библију сматрсао загонетнок књигом пуном симбола, слика , које треба алегоријом одгонетнути, као Ориген, Августин.Симон то није радио. Када је Саимон објавио књигу,, Критику историје Старог заветта,, Књига је повуччена.Заступници механичке науке, Коперник, Њутн, Декарт сви су били религиозни.И Волтер је пропагарао механичку слику света али не као атеист , већ као деист. Декартов дуализам је довео до расцепа философије ма материјализам и идеализам, али тај дуализам није задовољио ни једну страну. Требало је објаснити свет из једног начела. Картезијанство је све објашњавало о од Бога, од божанске идеје, (Спиноза, Хегел) други картезијанисти су све објашњавали велном божанском материјом. Енглез Робер Бојл, хемичар, годину дана после Паскалове смрти, који је обарао Аристотелово учење о 4 елемента, али је бранио хришћанство од атеизма, је први употребио реч ,,материјализам,,. . Тек је у после 100 године, Ламетр и енциклопедисти развили су атеистички материјализам. Одбацују Бога, Исуса, против су деиста, . Ламетра су у Француској због атеизма лишили службе војног лекара, објавио је у НИЗОЗЕМСКОЈ где и Декарт, ,,Човек строј,, где је Декартову механистичку идеју применио и на људе, не само на животиње. И њудска психа је по њему зависна од телесних процеса, и треба је објашњавати из механизма нервног система. Дух и свет објашњава из материје.Морал има смисла као уметност уживања.Религија може, али је и непотребна. Након 20 година од смрти Ламетра барон Хобах објављује догматику материјалистичког атеизма. ,,Састав природе или о законима физичког и моралног света,,. . Холбах је живео у Паризу. Објашњава материју и дух, физику и морал као индентичне, а религија је штетна. Свештенике треба заменити лекарима. Душа не наставља да живи, као што сат разбијен у комаде не може наставити да ради. Атеистички материјализам је био у предности јер је имао аргументе, јер је механичка наука стално потврђивала своје налазе, све се боље упознавала материја, закони природе, могућности.Чак су објаснил( Лаплас) и неправилности у путањама планета, Богу није било места. Када је предавао своју прву свеску Наполеону, Лаплас је на питање о Богу одговорио: мени та хипотеза није неопходна. Саунчев систем се сазнао као стабилан, свемир као машина, који сам собом управља, и траје неограничено.У науци Бог није требао.Наука је укинула Бога. Од тада религија није научна ствар, већ приватна. Многима је наука и у приватном животу заменила религију. Вест о смрти Бога је стигла тек неколико десетина година касније. То је било после француске револуције. Дали је требало тако бити и елиминисати Бога из историје. После екстремних научних ситуација дошло је до бољег разумевања теологије и науке. Наука се и даље развијала.

39

ЛУДВИГ ВИТГЕНШТАЈН емпиријско и мистично Између два рата теоретичари науке су повезали картезијански рационализам и енглески емпиризам. Бранили су став да само математички и логички ставови , емпиријске науке могу бити смислени. Философија и теологија су бесмислене. Лудвиг Ваитгенштајн 1889-1951, син бечког индустријалца, био добровољац у 1 рату. Написао ,,Логичко философску расправу,, где је дао анализу логичке структуре језика. У ставу један каже: 1. -оно што се може рећи, може се рећи јасно. Декар је вери и теологији оставио њихове термине и идеје.Витгенштајн је рационално, као и Декарт, јасним исказима, речима, ставовима, идејама, каже јасно , али не рећи ништа метафизичко, само приодне науке. Само природне науке се дају јасно рећи. Износити, дакле, ставове природних наука. Став који иде изван логике и природне науке треба сматрати бесмисленима. 2. - оно о чему се не може говорити, о томе се мора ћутати. То је задња реченица његовог ,,Трактака,, . Не треба то схватити да је рекаоВитгенштајн да што се смислено математички не може рећи да то не постоји. Већ да и ако се одговори на сва научна питања, наши животни проблеми нису додирнути. Оно што је ван језика, граница, мисли, неизрециво може постојати. Неизрециво постоји и показује се . То је оно мистично. Неизрецив је свет у свом постанку. Мистично није како свет јесте већ то да он јесте. Неизрецив је смисао света и вредност света. Неизрецив је Бог, он се не објављује у свету. Витгеенштајн не одбацује метафизичко0, само одбацује могућност да се константује. Искуство ммистичног се не може изразити језиком. А то за теологију и философију има велике последице. Теологија је значи као мистика, треба ли се лсућити само негативним исказима, ако азијски философи религије. И философија која хоће да бити више ,,критика језика,, Уколико су ставово ,,Трактата,, то прекорачују и они су бесмислени, каже Витгенштајнн. Оно што остаје за ћивотне проблеме јесте ,,безјезичност,,. Витгенштајн се посветио практичном животу, и ради као сеоски учитељ.

,,БОГА НИКО НИЈЕ ВИДЕО НИКАДА,, ПО ЗЛАТОУСТУ четврта беседа. Павлове речи тумачи Залтоусти: Павле каже да Бпга не знају ни Серафими ни Херувими а ни друга Сила која постоји, а за које човек не зна. То нам каже Павле: ,, Посади Истога (Христа) изнад свакога Началства , и Власти, и Силе и Господства, и изнад свакога имена што се може звати, не само у овом веку, него и у будућем веку,,. (Еф.1,21) Те Вишње силе за које знамо, Началства, Поглаварства нису знале за многе Божије економије, домострој, , тј, за неке су сазнале тек са људима, када и људи. И преко људи. Каже Павле:,, Јер у другим нараштајима није било обзнањено како се сада Духом открива светим Његовим Апостолима и Пророцима, да су незнабожци сунаследници и сутелесници и судеоници обећања Његових кроз Јеванђеље, којему ја Павле, постадох слуга,,. Павле каже: ,,... мени је дато да благовестим неистраживо...,, Еф.3,8 Значи оно што се не може истражити а то се не може ни рећи. ,,.... И ДА СЕ КРОЗ Цркву одсада обзнани Началствима и Властима мудрост Божија...,, ,,,...Јер не ратујемо против крви и тела, већ против поглаварства и таме овог света...,,,Св.Јован каже: Бога нико никад није видео. Тј. Његову суштину, по суштини, по природи. Исаија каже. Видех Господа где седи на престолу Давидову. Михеј: видех Господа на престолу својему. То су виђења, то је снисхођење Божије, , нико није видео чисту божанску суштиниу. Свако Га је видео на различит начин, није слика иста. Бог је прост, несложен, без облика, а сви су видели неки облик. Осија 12,11. ,,ја умножих вижења,, 2Мој. 33,20: не може човек видети лице моје и остати жив. Јован: јединородни Син, Који је у наручју Оца, Он Га објави,,. Ни Силе га не могу видети, а видети значи знати, јер Силе немају очи, за њих је знање што и за човека вид , каже Златоусти. Исаија кже да су Серафими крилима покрили лице своје, пророк мисли не на очи већ на

40

знање, нису могли да појме то знање о Богу. Христос је Божије својство и само Његово својство, Јединородни, то је само Исусова карактеристика, што значи да ни заједничко име није заједничко, већ својство Исусово. Син је карактеристика за људске синове, али се користи за Бога. Јединородни је само мХристова карасктеристикса. Христос зна све Очево, тј. познаје Га.

,,ЗНАЊЕ ЋЕ ПРЕСТАТИ,, ПО ЗЛАТОУСТУ ( БЕСЕДА 1.) ,,Ако будете имали љубави међу собом, знаће да сте ученици моји,, реће Господ апостолимс. То је дар саме благодати Божије. Христос каже да ће ученици бити препознати не по чудима, већ љубави. Јер оном који је стекао љубав не недостаје ниједан део мудољубља. Мудрољубље значи философија, како су Оци то подразумевали, разумевање Божанског Откривења и примењивање заповести Христових у животу. Павле у Химни љубави каже да ће знање престати, пророштва ће нестати, језици ће замукнути. Ако знање престане, значи ли то да човек ће постати гори, лошији, јер ће без знања изгубити човечност? Бојати се Бога, како каже пророк, значи имати знање о Богу. Како се бојати без знања? Павле каже да ће нестати делимично знање, и замениће га потпуно.Престаје оно што је делимично, што није савршено. Како што дете расте у човека, и знање ће да прерасте у савршено. Мало знање ће пшостати велико. Израз ,,укида се,, значи увећава се, јер.,, делимично знамо и пророкујемо, а када дође савршено, онда ће престати оно што је делимично,,. Делимично знамо. ,,Када бејах мало дете, као дете мишљах,, каже апостол. Даје и пример огледала. 1Кор. 13,12: ,,сада видимо као у огледалу, у загонетци,,. Загонетка је пример за нашу несавршеност, садашњу слабост, неспособност. Каао што дете види многе ствари, али их не разуме, не појму, тако и човек: зна многе ствари а не познаје начин на који оне постоје. Не може човек фда схвати какав је Бог, како је родио Сина, како човек расте, развија се... Ни пророци не знају колика је мудрост Божија Псалм138,6: ,,чудесно је знање Твоје за мене... јер си ме удивио.... чудесна су дела Твоја... чудесно је знање Твоје за мене... ако узиђем на небо Ти си тамо, ако сиђем у ад, присутан си,,.Исаија 53,8: ,,ко ће исказати род Његов?,,, Исаија је то рекао у будућем вцремену да би искључио и будућност. Павле каже у 1Кори.13,9: делимично зна,мо и делимично пророкујемо,,. Павле нигде не говори о мудрости Божијој већ само о Промислу Божијем, и то део промисла, а то је о свету, земљи, не истражује Павле сав Промисао, по којем Бог изводи сунце, обликује тела... ,,Неистраживинсу путеви Његови,, и ,,Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дожђе, оно припреми Бог онима који га љубе,,. ,,Онда ћу познати као што бих познат,, 1Кор.13,12 Познат од Бога. Златоусти је говорио против Аномејаца који су мислили да могу знати Бога. ,,Ако те око твоје саблажњава, ископај га и баци,, Није овде Господ мислио на телесно око, јер оно је добро, Бог га је створио. Јењр човек има два ока, онда би требало ископати и друго које гледа. Већ на све оно што те саблажњава, људи најчешће.

41

,,Увод у хришћанску теологију ,, Алистер Мц ГратхИз ,,Увода у философију,, Вилјема Џејмса Ерла ,,Постоји ли Бог,, Ханс Кинг

,,Наука о теолошкој спознају,, Керн-Нмани

Св.Јован Златоусти : ,,О непојмљивости и једносуштности Божијој,,

42