Pjer Paolo Pazolini TEOREMA

RE I MISAONOVA SERIJA

414

Sa italijanskog prevela JUGANA STOJANOVI

Urednici JOVICA AIN

DRAGAN LAKIEVI

PJER PAOLO PAZOLINI

TEOREMA

IZDAVAKA RADNA ORGANIZACIJA RAD BEOGRAD, 1988.

NASLOV ORIGINALA

Pier Paolo Pasolini

TEOREMA

Nego Bog zavede narod putem preko pustinje. ,

Druga knjiga Mojsijeva Izlazak

glava 13, stih 18*

* Svi navodi iz Starog zaveta uneti u Daniia, Prim. prev.

ovu knjigu prevod su ure

PRVI DEO

1Prvi podaci u ovoj naoj prii sastoje se jednostavno od opisa ivota jedne porodice. Re je o porodici koja pripada srednjem graanskom staleu: srednjem u ideolokom, ali ne i u materijalnom smislu. To je veoma bogat sloj ljudi iz Milana. Uvereni smo da itaocu nije teko zamisliti kako ti ljudi ive, kako se ophode prema svojoj sredini (a to je upravo sredina bogate industrijske buroazije), kako se ponaaju u krugu porodice i tako dalje. Osim toga, uvereni smo da nije teko ni zamisliti (ako nam bude doputeno da zaobiemo neke nimalo nove pojedinosti drutvenih obiaja) svaku od tih osoba poje- dinano. U stvari, daleko od toga da su one neke izuzetne linosti. Naprotiv, sve su to, uglavnom, proseni ljudi.

Oglaavaju se podnevna zvona. To su zvona iz su- sednog Lainatea ili Arezea koji je jo blii. Zvuku zvona pridruuju se prigueno i gotovo umilno zavijanje sirena.

Neka fabrika zaklanja ceo vidik (teko razaznatljiv usled tanane koprene magle koju ni svetlost podneva ne moe da rasturi) zidinama nene svetlozelene boje sline plaveti nebeskog svoda. Doba je svakogodinje (moglo bi biti prolee ili rana jesen ili, istovremeno, i jedno i drugo, jer u ovoj naoj prii dogaaji se ne iznose hronolokim redom) i topole koje uokviruju u dugim pravilnim redovima ogromnu istinu na kojoj se (tek od pre nekoliko meseci ili godina) die fabrika, gole su ili tek propupile (a moda im to po granama i nisu pupoljci ve suvo lie).

Na te znake da je kucnulo podne, da je doba za obed, radnici poinju da izlaze iz fabrike i redovi, na stotine parkiranih automobila oivljavaju.. .

PODACI

9

U toj sredini, na toj pozadini pojavljuje se prvo lice nae prie.

Kroz glavnu kapiju fabrike ispraen gotovo vojnikim pozdravima i salutiranjem polako izlazi jedan mercedes. U njemu sedi ovek ljubazna i zabrinuta, poneto uvela lica koji se cek)g ivota iskljuivo bavio poslovima a moda povremeno i sportom. To je vlasnik ili bar glavni akcionar te fabrike. Moe mu biti etrdesetak, pedesetak godina, ali deluje veoma mladalaki (preplanuo je, kao ljudi koji su se u mladosti a i kasnije bavili sportom). Zuri u prazno, pogled mu je brian, utuen ili prosto bezizrazan: zato i nedokuiv. Ne znai mu nita to ovako sveano ulazi ili izlazi iz fabrike iji je vlasnik na to je ve navikao, to je prosto rutina. Ukratko, po svemu sudei, on je ovek potpuno okrenut sebi. To to predstavlja opte uvaenu linost koja u svojim rukama dri konce sudbine drugih ljudi, ini ga, kako emo kasnije videti, biem nedostinim, otuenim, tajanstvenim. No, ta tajanstvenost je povrna, spoljnja, nema u njoj neke dubine i finijih nijansi.

Njegova kola iza sebe ostavljaju fabriku dugu kao horizont, koja gotovo lebdi na nebu, i kreu putem, tek probijenim izmeu starih topola koji vodi prema Milanu.

10

2Oglaavaju se podnevna zvona.Pjetro, drugo lice nae prie sin prvog lica izla

zi kroz veliku kapiju gimnazije Parini (ili je moda ve iziao i sada se vraa kui ulicama kojima svakodnevno prolazi).

I njegovo, kao i oevo, ne tako visoko (ak gotovo nisko) elo, ozareno je inteligencijom bia koje nije uzalud provelo deatvo u jednoj veoma bogatoj milanskoj porodici. No, kod njega se mnogo vie nego kod oca pri- meuje da mu to ne pada lako. I tako, umesto da se razvio u samopouzdanog deaka, i moda, kao to je to sluaj s njegovim ocem, u sportski tip, on je slabaan, niska modri kasta ela, pogleda potuljenog i dvolinog, s jo uvek pomalo mangupskim uperkom iznad ela, ali ve beivotan, kao budui graanin kome je sueno da se nikom ne suprotstavlja.

Opte uzevi, Pjetro je slian nekom liku iz starih, nemih filmova, bolje reeno tajanstveno i neodoljivo podsea na arlija aplina. Dodue, bez nekih vidljivih razloga. Meutim, ovek se ne mie oteti utisku kad ga posmatra da je, kao arli aplin, upravo stvoren da nosi prevelike kapute i jakne, s mkavima koji mu vise pola metra preko ake ili da tri za tramvajem koji nikad nee stii ili da se dostojanstveno oklizne na koru banane u nekoj turobnoj i tragino usamljenoj gradskoj etvrti.

Pa ipak, ovo su samo subjektivni utisci, improvizacije: italac ne srne dozvoliti da ga oni odvedu na pogrean put. Zasada Pjetra mirne due moemo zamisliti kao bilo

JO NEKI PODACI (I)

11

kog omladinca iz Milana, uenika gimnazije Parmi, koga njegovi drugovi smatraju bratom roenim, sauesnikom, saborcem u njihovoj naivnoj klasnoj borbi, tek povedenoj a ve tako ubeenoj.

Mangupskog i srenog izraza lica, Pjetro ide s nekom malom plavuom, oigledno istog imovinskog stanja i drutvenog porekla, koja je nesumljivo sada njegova de- vojka.. To je neosporno: vraajui .se kui pored lepih travnjaka u jednom milanskom gradskom parku u koji je upeklo sunce (i ono je neopipljivo vlasnitvo onog ko po- seduje grad) iskreno je obuzet udvaranjem toj svojoj kolskoj drugarici. Dodue, udvara joj se kao da otaljava neki muan posao, a razlog tome je to mu duu pritiska nekakav potajni gr stida, oseanje nesaoptivo koje zatakava zavitlavanjem i samouverenim dranjem. Tog oseanja se, uostalom, sve i kad bi hteo, ne bi mogao otarasiti.

Njegovi drugovi svi pristojno odeveni, iako nastoje da izgledaju pomalo frajerski, s licima na kojima se onako utuenim ili neprijatnim, ita da je u njima prerano ugueno svako oseanje za nesmiljeno, neraunsko ponaanje i sve to je isto sauesniki ostavljaju iza sebe pomenuti par. Tako Pjetro i njegova devojka zastaju pored buna, utog kao klasje ako je jesen neno prozranog ako je prolee i ale se. Onda prilaze nekoj skrovitoj klupi, sedaju, grle se, ljube. Prolazi neki nepoeljni svedok (neki izuzetnik, na primer, koji eta po suncu koje mu sada moe doneti samo uthu) i prekida njihove najgrenije radnje (njenu ruku uz njegovo krilo,, to krilo u kojem ipak jo nema nimalo snage i vrstine). No oni imaju prava da se ponaaju kako im drago a njihov odnos je najzad iskren, simpatian i slobodan.

12

3Oglaavaju se podnevna zvona.I Odeta, mlaa Pjetrova sestra, vraa se iz kole (Za

vod marelinki). Veoma je umiljata i uzbudljiva jadna Odeta sa elom koje podsea na kutijicu punu bolne pameti, tavie bezmalo mudrosti.

Kao deca siromaha koja sazru im se rode i znane su im ve sve strane ivota, jer su rano bila na situ i reetu, nekad su i deca bogataa starmala stara onako kako je stara njihova klasa: ive, dakle, kao da ih podriva neka boljka ali sa humorom koji se moe porediti s blagom veselou siromane dece . prema nekom zakonu nepisanom ali koji nagonski znaju napamet.

Po svemu sudei, Odeti je jedina briga da sve to pri- krije. Taj napor, ipak, nije krunisan uspehom, jer upravo taj vidljivi napor otkriva njenu pravu prirodu. Iako joj je lice ovalno i lepo (sa ponekom pegom koja se ve po starom obiaju smatra poetskom), oi krupne, s dugim trepavicama i nos kratak i otro izvajan usta su naprotiv gotovo zbunjujue otkrie Odeti ne prave prirode. Nisu runa ta usta, naprotiv: veoma su ljupka, pa ipak u njima ima neeg udovinog. Tako su ispupena i neobina da ovek ne moe odoleti iskuenju da bar zaas na njih ne obrati panju, jer je donja usna uvuena kao u zeia ili mieva. U stvari, to je podrugljiva grimasa bia sklonog aljivom raspoloenju ili ispunjenog bolnim i prikrivenim saznanjem o sopstvenom nitavilu raspoloenju bez koga Odeta ne bi bila iva.

I tako, sada, vraajui se kui, istovremno s bratom Pjetrom, Odeta ima sve one spoljnje i opte odlike veoma

JO NEKI PODACI ()

13

bogate devojice kojoj je porodica dozvolila (pomalo iz snobizma) da u pogledu oblaenja i ponaanja bude u toku vremena (uprkos sestrama marelinkama).

I Ode ta ima deka koji joj se udvara: jednog gipkog i visokog idola njene drutvene klase i njenog soja ljudi. I njih dvoje je okrueno grupom drugova i drugarica koji su tek kroili preko praga prve mladosti a ve se ponaaju potpuno prirodno uzoru na, to jest pljunuti su roditelji, njihova savreno verna kopija.

Razgovor Odete i njenog golobradog udvaraa kree se oko jednog albuma fotografija koji Odeta ljubomorno stee ispod mike zajedno sa udbenicima. To je album sa somotskim koricama, pun ruiastih i crvenih girlandi u stilu liberti. Taj album je jo uvek potpuno prazan, oigledno je tek kupljen u nekoj knjiari. Samo prva stranica je sveano otvorena jednom velikom fotografijom, fotografijom oca.

Udvara se na raun tog albuma malo ali, kao da mu je dobro poznato da ta devojica odavno pati od skupljanja fotografija. Meutim, kad dozvoli sebi tek malo vie slobode, samo jednu kretnju, samo jednu re pored nekog vodoskoka od pocmelog kamena ispod drvoreda topola koje imaju metalni sjaj Odeta pobeg- ne. U tom njenom beanju ima neeg otmenog i udljivog, iako joj je lice u tom trenutku potpuno bezizraajno, ali, u stvari, iza toga se krije istinski strah. ak primedba koju je pred drugovima i drugaricama dobacila zagreja- nom udvarau koji tri za njom: Ne volim mukarce, izgovorena je u u drskoj ali i otmenoj ali. Pa ipak, u toj primedbi oigledno ima i neke istine.

14

4Kako je italac ve sigurno primetio, ovo nae izla- ganje nije toliko pria koliko ono to se u nauci zove ,,iz- vetaj . Ono je, dakle, veoma informativno, zato tehniki, spoljnjom formom nije uoblieno kao poruka ve kao kodeks. Osim toga, ovo izlaganje nije realistiko, ve je, naprotiv, simbolino... zagonetno. . . tako da svaka prethodna beleka o identitetu likova ima iskljuivo informativni karakter: odnosi se na konkretnost, ne na sutinu stvarnosti.

italac moe zamisliti Luiju, Pjetrovu i Odetinu majku, u nekom mirnom i skrovitom uglu kue u spavaoj sobi ili budoaru, ili malom salonu, ili na verandi s blagim odsjajima zelenila iz parka, i tako dalje. No, Luija se ne nalazi tu u svojstvu anela uvara kue, to ne, nikako. Ona se nalazi tu kao ena koja se dosauje. Nala je neku knjigu, poela da je ita i u nju se udubila (to je knjiga, pametna i retka, o ivotu ivotinja). Eto tako eka vreme ruku. Dok ita, jedan talas joj pada na oko (kaipemi talas koji joj je namestio frizer moda koliko tog jutra). Poto je pognuta, svetlost joj pada na visoke jagodice, poneto uvele i beivotne .zaarene kao u bolesnika. Pogled joj je uporno oboren, oi bademaste, crne, ak malo modrikaste, divljeg sjaja, moda zbog njihove mrane dubine i vlanih enica.

No, posto se pomerila i zaas digla pogled s knjige kako bi na svom runom satiu vide la koliko je sati (morala je da digne ruku i prui je prema svetlosti), za trenutak se uinilo, a to je utisak prolazan i moda u osnovi pogrean, da pomalo lii na neku narodsku curu.

JO NEKI PODACI (III)

15

Pa ipak, poto je predodreena da provodi dane se- dei u naslonjai, njen kult prema lepoti (tu lepotu - vashodno smatra obavezom) koju mora prihvatiti kao nekakvu funkciju prilikom podele dobara, obavezom prema jednoj inteligenciji razvijenoj na tlu koje po sebi ostaje reakcionarno, obavezom zbog koje se moda postepeno izrodila u nekakvo kruto bie. I ona je, dakle, dobila odlike tajanstvene osobe kakav joj je bio mu. No, iako je to tajanstvo u njoj pomalo lieno dubine i finih preliva, ipak je mnogo uzvienije i postojanije (tako se zaklonjena njime moda ipak u njoj batrga jedna krhka Luija, devoji- ca iz vremena kad nije bila tako materijalno obezbee- na).

Dodajmo da je, kad je Emilija, sluavka, dola da je obavesti da je ruak na stolu (i odmah, naroguena kako ju je Bog dao, nestala iza dovratka), Luija leno ustala, leno bacila knjigu na najnezgodnije mesto moda ju je ispustila tako da je pala upravo na tlo. i brzo i pomalo rasejano se prekrstila.

5I ovaj, kao i sledei prizor u prii, italac treba da shvati iskljuivo kao obavetenje. Prema tome, u njemu se nita ne raspreda nadugo i nairoko niti se opisuju pojedinosti kao u svakoj tradicionalnoj, bolje reeno obinoj, povesti. Ponavljamo, ovo nije realistika pria, ovo je parabola a, uostalom, jo nismo ni zali u sredite zbivanja: jo smo kod izlaganja injenica.

Koristei lepo sunano vreme, porodica rua napolju, pod vedrim nebom. Deca su se tek vratila iz kole, otac iz fabrike. Sada su svi na okupu za stolom. U gradskoj etvrti u kojoj stanuju imaju mira kao da su na selu. Cela kua je okruena parkom. Sto je postavljen na istini, na suncu, dalje od bunja i kronji drvea u ijim sen- kama je jo uvek veoma svee.

Iza parka nalazi se put, bolje reeno velika aleja periferijska, ali na periferiji punoj letnjikovaca koja se tek nazire, s krovovima drugih kua i malih palata, otme- nih, tihih i nekako uvuenih.

Porodica rua, na okupu je, a Emilija posluuje. Emilija je devojka neodreenih godina kojoj bi slobodno moglo biti osam kao i trideset osam godina. To je siromana devojka iz severne Italije, otpad drutva, iako nije obojene ve bele rase. (Vrlo je verovatno da potie iz nekog mesta u ravnici Basa Milaneze, nedaleko od Milana, koja ipak jo uvek ostaje potpuno seljaki kraj. Moda je iz samog Lodiana, iz predela u kojem je ugledala svet- lost dana jedna svetica, verovatno na nju nalik, sveta Marija Kabrini.)

Jeknu zvonce.

JO NEKI PODACI (IV)

2 Teorema 17

Emilija pritrava vratima i otvara ih. Pred njom se pojavljuje Anolino, ije ime znai anelak, momak koga moemo smatrati sedmim likom nae prie, bolje reeno nekakvim doli-dokerom. I zaista, sve u njemu izgleda uvraano, magijsko: guste i neviene kovrde koje mu padaju na oi kao kakvom mndovu bundovu, smeno pegavo lice i oi u obliku polumeseca prepune neke bezgranine vedrine i razdraganosti. Anelak donosi vesti, jer on je pismonoa. I tu je s telegramom u ruci pred Emilijom koja je njegov par, njegove gore list, ali ga ipak nimalo ne ceni. No, umesto da joj preda telegram neto je pita, lica ozarena irokim, zaeerenim osmehom, namigujui i pokazujui glavom park u kojem gazde upravo ruaju. Zatim ostavlja Emiliju okruenu utanjem i tri do ugla letnjikovca. Odatle vreba one koji uestvuju u obredu ruavanja bogatih, oima traei Odetu (kojoj se udvara samo zato to je alamunja, to voli da se zamlauje). Najzad zaboravivi Odetu i sve ostalo isto onako brzo kako ih se i setio, sauesniki se obraa Emiliji, pa se i njoj aljivo nakrevelji (to takoe spada u njegovo udvaranje Odeti) predaje joj najzad telegram i poleti izatr- ke kao da mu se toboe uri ali nimalo uzbuen, i tukne prema izlazu.

Emilija nosi telegram porodici koja i dalje utei rua na suncu. Otac die pogled s graanskih novina koje upravo ita i otvara telegram u kojem pie: Sutra sam kod vas (otac palcem pokriva ime potpisnika). Oigledno je da su svi taj telegram ve oekivali i njihova radoznalost je stoga bila zadovoljena ove potvrde da e se to oekivanje ostvariti. Stoga produuju ruak mrtvi- -hladni pod vedrim nebom.

18

6KRAJ IZLAGANJA INJENICA

Unutranjost kue ove nae porodice kupa se u svet- losti premda je vreme aju i u smiraju koji ispotiha osvaja okolinu, sunce jo uvek alje na zemlju zrake obilno proete utanjem topola i tiinom travnjaka, ravnih i zelenih, raskvaenih kinicom. Poto je verovatno nedelja, u toku je mali prijem na koji je pozvana omladina. Bolje reeno, kolski drugovi i drugarice Pjetra i Odete.

No, tu su i neke gospoe, majke tih mladih zvanica. U toj guvi (koja u slinim prilikama uvek odie nekim tunim, sumornim raspoloenjima, jer ljudi tada nisu vie onako vani, jadno i odvratno naduveni, pa se oputaju u blagoj atmosferi atmosferi obasjanoj elektrinim os- vetljenjem i sunevim zracima koji dopiru iz nii je) pojavljuje se sada jedan novi i neobian lik nae prie.

Lik neobian prvenstveno po svojoj lepoti, tako izuzetnoj da gotovo sablanjivo odudara od izgleda svih prisutnih. I zaista kad namemika bolje zagleda, uini ti se da je stranac, da dolazi iz neke nepoznate sredine ali ne samo zato to je visok i plavook, ve zato to u njemu nema ni traga od one ogranienosti, osrednjosti, prostote po kojoj bi se mogao s bilo kim porediti, tako da uopte ne dolazi u obzir da bi taj mladi mogao biti izdanak neke italijanske sitnoburoaske porodice. S druge strane, ne bi se moglo ni rei da poseduje bezazlenu ulnost i ljupkost momka iz naroda. . . Prema tome ostaje tajna kojoj drutvenoj klasi doljak pripada iako se savreno dobro uklapa meu sve one koji ga okruuju u tom salonu ozarenom volebnim sunevim zracima.

Njegovo prisustvo tu, na tom sasvim obinom prijemu, deluje, dakle, gotovo sablanjivo ali jo uvek prijat

19

no sablanjivo, jer je ta sablanjivost puna nekakve dobrohotne neizvestnosti. U sutini on predstavlja neto osobeno, neto razlino po svojoj lepoti. I sav enski svet, gospoe i devojke, posmatraju ga naravno ne suvie napadno, jer svima su poznata osnovna pravila igre koja se sastoje u tome da se nikad, ni po koju cenu, ne otkriju karte.

Stoga, u granicama koje im namee obzirnost i uz- dranost, neka Odetina drugarica ili neka mlada prijateljica Odetine majke pitaju ko je taj naoiti mladi novajlija. No, Odeta slee ramenima. A Luija, i ona uzdizana, ogranii se na poneko krto obavetenje ili umesto toga razvue usne u sasvim obian osmeh. Ukratko, o novajliji neemo nita saznati a, uostalom, to je i nepotrebno. Ostaviemo, dakle, ovaj poslednji odeljak u naem izlaganju injenica, nepotpun i obvijen neizvesnou.

7SVETI SEKS GOSTA EMILU INIH GOSPODARA

Popodne je kasnog prolea (ili, s obzirom na neodreeno vreme u naoj prii, rane jeseni), tiho popodne. Jedva se uje udaljeni agor grada.

Kosi sunevi zraci ozaruju park. Kua se ogradila tiinom i u njoj se usamila. Verovatno su svi izili. U parku je ostao samo mladi gost. Opruio se na stolici za odmaranje ili se zavalio u slamnu naslonjau. ita. Glava mu je u prisenku, telo na suncu.

Kako emo uskoro bolje videti kada sledei poglede koji su mu upueni oi pribliimo pojedinostima njegovog tela izloenog suncuon upravo ita neke medicinske i tehnike prirunike.

Tiina parka utonulog u dubok mir tog sunca, koje ni u emu ne uestvuje i deluje tako uteno s prvim mukatla- ma koje pupe (ili s prvim liem ipka koje opada), remeti dosadno, jednolino i otro zujanje i tandrkanje. To se, etajui ovamo-onamo, glasi mala, mehanika kosaica. Na svaki pritisak ponovo poinje jednoliko, otegnuto, tiho cijukanje. Ko bi drugi, ako ne Emilija, kosaicu tako etao gore-dole po travi.

Ona to radi u jednom uglu parka, u dnu glatkog, ravnog travnjaka koji gotovo zaslepljuje svojim zagastitim zelenilom, dok se mladi nalazi u drugom uglu, pored kue, ispod senice od brljana.

Uporna kripa kosaice povremeno utihne i Emilija nekoliko trenutaka stoji pravo i nepomino. Ne skida oi s mladia, pogled joj je veoma udan kao u onog ko se ne usuuje da gleda a istovremeno je toliko nepromiljen da ne zazire od svoje upornosti. tavie, njen pogled

21

se postepeno smrai kao da ta neobzirna upornost upravo nju vrea.

Koliko li je vremena Emilija kosaicom prelazila ovamo-onamo po travnjaku, zaustavljala se i posmatrala da bi potom nastavila po starom, pogurena i sva gola voda? Koliko li je jo vremena mladi, nesvestan ne samo njenog prisustva ve i ne haju za nju, itao prirunike? Dugo, moda elo dugo prepodne ili kratko prepodne u bogatakim kuama u kojima se deset sati smatra jo predjutarjem. Sunce se sve vie die na vedrom nebu tako da u sparnom letnjem miru ve poinje da neizdrivo pee.

Emilija neprestano, beslovesno, trapavo, luaki gura kosaicu ovamo-onamo (da i ne govorimo da to i nije njen ve batovanov posao. Meutim, ona je ve odavno prisvojila pravo da se stara o travnjaku, i to iz iste su- revnjiovsti prema batovanu poto je i ona zemljoradni- ko dete i ovamo je dola pravo sa sela).

Mladi, dakle, ne primeuje da ga neko gleda, potpuno i gotovo naivno, dobromisleno udubljen u knjige koje prouava to Emilija smatra gotovo svetim prei- mustvom. Utoliko to sada, osim tih prirunika moda da bi se malo odmorio ita jednu knjiicu depnog izdanja Remboove poezije. itanjem te knjiice je jo vie zaokupljen nego to je bio kad je prouavao one strune tekstove.

Pogled sluavke koja prekida posao da bi ga posmatrala, najpre je letimian, prema tome pogled kojim se moe obuhvatiti tek uopteno prilika gosta s glavom u senci i te lom na suncu.

No, potom se njen pogled izotrava i due se zadrava na tom objektu njenog posmatranja, dalekom i nepominom. Dok podlakticom prelazi preko ela da bi obrisala znoj, vrljavo gviri i preko oka mrgodno ispituje pojedinosti tela koje se tamo dole, koliko je dugo i iroko, potpuno nesvesno nudi njenom pogledu.

I tako postepeno njeni pokreti koji su izgledali sumanuti iskljuivo zbog nekakve njihove automatske

22

uproenosti sada postaju sumanuti u pravom smislu rei i ona se ak time gotovo razmee.

Bolje rbeno, to etanje kosaice ovamo-onamo, s veoma jednostavnim zadatkom da kosi travu, prestaje da biva neto prirodno, obian, svakodnevni posao, pretvara se gotovo u ispoljavanje jedne namere s potajnim mranim nalijem.

I zaista, to Emilijino piljenje u gosta poinje da biva zloslutno, da u sebi krije neto manijako, nerasudno. Tako da najzad kao da vie ne moe da izdri (a gost jo uvek to ne primeuje jer se uiveo u ono to ita dok su s druge strane oni dva sveta, mladi je po svom drutvenom poloaju duhovno silno od nje udaljen), Emilija teatralno ostavlja kosaicu nasred travnjaka i gotovo treim korakom upada u kuu.

Prolazi kroz sobu za dnevni boravak, kuhinju i upada u svoj sobiak, tesan kao elija, s nekim inuvama i ukrasnim sitnicama koje su joj blagoizvolele pokloniti gazde i s nekim njenim jadnim stvaricama, arenim laa- ma. I tu poinje da radi neto to bi u drugim okolnostima moglo izgledati sasvim prirodno ali sada je besmisleno i neumesno poto to izvodi neumerenim pokretima, patetino. Ona se naime elja. Skida naunice. Moli se (kratka molitva, malo pobona, malo patetina). Zatim se trgne poto je nekoliko puta poljubila jednu sliicu sa Isusovim presvetim srcem i izlazi. Vraa se, opet teatralno, u park kosaici.

I eto je gde opet poinje onaj opsesivni ceremonijal etanja kosaice ovamo-onamo po travi dok smuenim i naivnim pogledom neprestano ispituje mladievo telo.

Postepeno joj dosadi, smui joj se posmatranje tog tela. To joj postaje neizdrljivo. I ona se, ostrvljena, pobuni protiv sopstvenog iskuenja.

Opet bei, ali ovog puta upadljivije, to jest usput plae, gotovo rida kao da je dobila histerini napad.

Gazi travu u parku kao besna ovca i zadihano se vraa u kuu.

Opet prolazi kroz sobu za dnevni boravak, upada u kuhinju i naglo ali pomalo zanesena i oamuena izvlai

23

cev od plinskog tednjaka kao da namerava da izvri sa- moubistvo.

Ovoga puta ju je mladi, hteo-ne hteo, morao prime- titi i na nju obratiti panju. Nije mogao da mu promakne taj pla i to bezumno jecanje, nije mogao da ne primeti kako devojka bei i bez zazora prosto trai da je on pogleda i da je primeti. Stoga gotovo potri za njom, ubrza korak kao i ona i sustie je u kuhinji. Tu vidi kako se sva uzbuena u znak bezumnog protesta, sprema da uini onu glupost. Priskoi joj u pomo. Istrgne joj plinsku cev iz ruke, pokua da je dozove pameti, urazumi, obodri, da na neki nain prekine taj in koji je posledica jednog potpuno slepog bola.

Odvlai je u njenu sobicu i polae je na krevet, a Emilija poinje da se pokree, da mirnije die, oigledno elei da je neko umiruje i tei.

U svemu tome kako je die, kako joj se obraa, kako je u tom jadnom sobiku polae na krevet mladi gost se ponaa neobino zatitniki, gotovo majinski toplo. Ponaa se kao majka kojoj su ve poznate udi njenog eda, pa je predvidela ta e se destiti i sklona je da na sve to gleda s puno razumevanja. No, u stavu koji mladi gost zauzima prema sluavki ima i nekakve fine ironije. Ona se ogleda u toj njegovoj strpljivosti, u tome to ga nita ne iznenauje. I kao da neodmereno ponaanje te ene, njena bespomonost, iznenadno i konano polaganje oruja, a prema tome i bacanje ponosa pod noge pad celog jednog sveta u kojem su na snazi posebne dunosti i obaveze u njemu pobuuje samo neku vrstu toplog sa uea, nenu materinsku panju.

Takvo mladievo ponaanje i izraz oiju kojim kao da je hteo rei: Nije to nita strano!, jo vie dolaze do izraza kad Emilija (polaskana njegovom nenou i milovanjem i sada ve sva u vlasti slepog nagona, pa prema tome ispustivi potpuno uzde svog ivota iz ruke) gotovo mehaniki, u nekakvom vie mistinom nego histerinom nadahnuu, zadie suknju iznad kolena.

To je izgleda bio jedini nain na koji ona, izgubivi razum i ostavi bez rei, a sada ve ne libei se niega,

24

moe Ha izrazi svoju elju, da mladiu ponudi neto kao usrdnu molbu. A upravo zato to je to neto ogromno, ono je i ivotinjski bezazleno, isto i ponizno.

Mladi joj tada jo uvek zatitniki kao majka i s blagom ironijom povue suknju malo nadole kao u od- branu onog stida na koji je ona zaboravila a koji, naprotiv, njoj po svemu prilii. Zatim je pomiluje po licu.

Emilija od stida zaplae, ukoliko to nije ona posebna vrsta plaa koji je detinjasti izliv oseanja do kojeg dolazi kada kriza ve prolazi i kad se ovek utei.

On joj prstima brie suze.Ona ljubi te prste koji je miluju s potovanjem

i ponizno kao kuja ili kerka koja ljubi ruke ocu.Nita vie ne stoji na putu njihovoj ljubavi i mladi

lee na telo ene izlazei u susret njenoj elji da je pose- duje.

8PONIAVAJUI JAD I BEDA SOPSTVENOG NAGOG TELA I MO NAGOG TE LA DRUGA

KOJE JE OTKROVENJE Na malu, belu aleju, usred zelenog travnjaka pred

letnjikovcem, prema izlazu, stiu lakonoge i otmene osobe: jedna gospoa Luijinih godina, neke devojke, moda njene kerke i brdo kofera i torbi, sve od tamne, sku- pocene koe. Potmurno nebo sa suncem iju svetlost su moda utulila daleka povesma magle dolazak tih goi obavija atmosferom neizvesnosti i neim nestvarnim. To oseanje je ipak narueno naivnim uzvicima i neuzdra- nim izlivima zadovoljstva to ak i bogate i lepo vaspita- ne osobe sebi doputaju u nekim prilikama. Pridolice s mnogo kofera, doekuju Luija (koja deluje gotovo be- stelesno u svojoj strogoj eleganciji) i njena deca. Iz one sluene spoljnje atmosfere koju stvara upadljivo zelena ponjave trave svi ulaze u utukanu atmosferu unutranjosti kue, kroz blistava zastakljena vrata.

Usled te neoekivane posete uskoro ili uvee Emilija pogrbljena pod teretom velikog kofera (mukog) ulazi u Pjetrovu sobu. Tu stavlja kofer (paljivo i s potovanjem jer to je kofer mladog gosta) i skrueno odlazi. *

Gost i sin spavaju, dakle, u istoj sobi. I uvee u nju zajedno ulaze.

Pjetrova soba je spavaonica deaka koji poinje da stasa u momka. Jo uvek nametena u pomalo neobaveznom stilu privatne prostorije jednog maminog sina, prvenca iz graanske porodice (to jest, nametena je po ukusu koji majke pripisuju svojim sinovima da bi se pored njih i same podmladile i drale korak s vremenom tako da se to gnezdo dejih snova pretvara u razmetljivu

26

izlobu raznih rekvizita koji se sreu na slikama fovista, u stripovima i kod amerikih junaka iz omladinske literature). Meutim, ta soba koja se iz godine u godinu kako je sin rastao, menjala nije vie deja soba, to je soba mladia sa stilom nakalemljenim na prethodni stil, onako kako se jedan na drugi nakalemljuju razliiti stilovi na proelju jedne te iste crkve. Novi stil je veoma uzdran i otmen, u njemu nema nieg suvinog, iako dva-tri komada nametaja potiu iz antikvarijata.

Tu su naravno dva kreveta: jedan je u pravom smislu reci krevet, mesingani, otmen, verovatno ga je izabrala majka. Drugi je naprotiv kau, naravno i on veoma otmen (ak i pomalo precenjen potrebom da bude kamufliran kako ne bi delovao neskromno).

Dvojica mladih, deak i gost idu, dakle, zajedno na spavanje, utei i moda malo umorni

(Da li to vee prethodi onom dogaaju sa Emilijom ili je posle njega usledilo? Moda se to zbilo jue ili e se zbiti sutra: to je potpuno nevano.)

Dvojica mladih ulaze, dakle, u sobu. Moda je kasno, moda su pospani ili moda ute a to je najverovatni- je, zato to su zbunjeni, pometeni, a Pjetro je jo i u nekom neobinom raspoloenju, nelagodno mu je dok zajedno ulaze u sobu i svlae se pre no to e ui u krevet.

I zaista, dok se mladi gost moda iskusniji i najzad stariji kree prilino neusiljeno, drugi deak, naprotiv, izgleda zbunjen i neim sputan zbog ega je veoma zamiljen, zlovoljan, napet. Gost se, to je prirodno, slobodno svlai pred deakom. Najzad ostaje go kao od majke roen, nimalo uplaen, nimalo postien, kako to biva ili bi trebalo da bude u veini sluajeva kad su u pitanju dva mlada bia istoga pola i priblino istih godina.

Pjetro se, ponavljamo, oigledno osea duboko postien to bi se, iako je to neprirodno, moglo i razumeti (s obzirom na to to je mlai) i to bi mu ak dalo posebnu dra daje neto taj stid uzeo sa pomalo smene strane i da se zbog njega na sebe ljuti. Naprotiv, Pjetro je potiten to iskreno ne zna gde da gleda od sramote. Po priro-

27

di bled, sad je jo blei. Pogled njegovih ozbiljnih smeih oiju sada je nekako potuljen i ponizan.

Da bi se svukao i obukao pidamu, lee ispod ara- va i to, to inae nije nimalo teko, uspe jedva da izvede.

spavanja dvojica mladih izmenjae nekoliko uobiajenih reenica. Zatim poelee jedno drugom laku no i svaki ostade sam u svom krevetu.

Mladi gost spokojan, to ipak ne deluje uvredljivo za onoga ko je nespokojan tone u onaj tajanstveni san koji je preimustvo zdravih ljudi. Naprotiv, Pjetro nikako ne moe da zaspi. Lei otvorenih oiju, prevre se ispod arava kao svi oni koji pate od glupe nesanice, poniavajue kao nezasluena kazna.

9OTPOR OTKROVENJU

Koliko li je vremena prolo?Usred noi Pjetro je jo uvek budan, jo uvek ga op-

seda misao zbog koje ne moe oka da sklopi i koja je verovatno i samom njemu neshvatljiva.

Odjednom ustaje. I polako, sasvim polako, plaei se da se gost ne probudi, tavie prestravljen od same pomisli na tako neto, sav bled od nemira u dui, drui od straha da ne bude zateen prolazi nekoliko koraka po sobi, prilazi gostu i dugo mu posmatra lice, ruke, razgo- liena prsa. Posmatra taj njegov spokojni, krepki, blaeni san. I stoji tako, zamiljen i pometen, sav obuzet tim pos- matranjm.

29

10

ANELAK DOLAZI I ODLAZI

U parku sede za stolom po kojem se talasa beli stol- njak sa dugim ruiastim i bledonaranastim cvetovima mladi gost, Luija i Odeta.

Park, veoma prostran sa zelenim engleskim travnjacima, ulaz u kuu i put iza nje, sve se to nalazi na jednoj ravni, predstavlja jedinstvenu celinu na istoj visini.

Pred parkom, levo, unedogled se prostire, predgrae u magli sa fabrikim zidinama beHm i prozranim kao gaza, a desno ulica sa letnjikovcima i malim palatama usukanim, punim nekih potajnih nalija, utonulim u mir i tiinu.

Svuda okolo grobna tiina koju naruavaju zvuci puni neke ivotnosti i duboke, prisne nenosti.

U tom utljivom plandovanju gosta sa Luijom i Odetom koje nita ne govore i samo povremeno izmenja- ju poneku uobiajenu reenicu, ali koja sadri nekakav dublji smisao, znaenje zagonetno i moda neizrecivo neoekivano, glumei nekakvu pomalo besmislenu, a neosporno proizvoljnu ,,solo partiju nailazi kovrdavi pismonoa, koliko naivan, toliko bezoan, kao da je nekim udom poslat iz nekog dalekog grada. On donosi podnevnu potu koja se sastoji od asopisa u rukavcima koje niko iv niti oekuje niti ita.

Pismonoa nailazi iz velikog drvoreda etinara oba- vijenih maglom, ulazi kroz gvozdenu kapiju parka, pribliava se pojavljujui se i nestajui iza ograde i najzad eto ga gde prolazi kroz vrata letnjikovca.

Svi u kui znaju da se on na izvestan nain udvara Odeti. To udvaranje je bezazleno, tek da se nazove udva-

30

ranjem, ono je spontano, magijsko. Ono je opta tajna, svi se time zabavljaju i ale i ono spada u malu podnevnu tradiciju.

Pismonoine kose nasmejane oi, proviruju kroz ret- ko lie (rascvetanih rua ako je jesen, ili rua u pupoljku ako je prolee) i zrae istom i priprostom, jednostavnom sreom.

An dolino stupa na prag kue, zvoni, stavlja neto bez reci do znanja Emiliji koja mu u svemu protivrei. Izila mu je u presret mrzovoljna, pokunjena nosa a on odlazi pevuei, zaboravivi i da pogleda Odetu, kao da ga privlai sunce svakodnevnog postojanja koje prosipa zrake na daleki grad.

11

ODREIVANJE SEBE KAO ORUA SABLAZNI

Moda je jo uvek ona ista no u kojoj smo ostavili Pjetra kako zamiljeno posmatara usnulog gosta. (Pos- lednji put podvlaimo da su prostor i vreme svih zbivanja u ovoj povesti istovetni.)

Pjetro sada lei u svom krevetu, ali jo ne spava. Budan je jer ga progoni jedna grozniava misao. . . On je bie koje se bori: pokuava da sebi objasni ono to ga tako neoekivano i tako duboko uznemiruje.

Odjednom gotovo naglo ustaje kao da ga vue neka tajanstvena sila koja se te noi u njemu zaedila. Ustaje, bolje reeno, ponovo ustaje. I sav uzdrhtao opet prilazi krevetu u kojem spava gost.

Ve smo rekli : Pjetro ima sva psiholoka obeleja jednog pripadnika graanske klase i ak njegovu lepotu. Bled je kao kre, pa izgleda da je zdrav samo zahvaljujui svom higijenskom ivotu. Jer, on se bavi gimnastikom i sportom. No, u njegovom bledilu ima neeg naslednog bolje reeno bezlinog. Neto drugo oveanstvo, svet, njegova drutvena klasa u njemu je bledo.

Pogled mu je veoma inteligentan. No, izgleda da je ta njegova inteligencija naeta nekakvom intelektualnom boleu, koje on oigledno nije svestan jer mu sigurnost u poimanju i u delovanju obezbeuje njegovo poreklo.

Zato ga jedna prepreka u poetku kobno spreava da shvati a prvenstveno da prihvati to to mu se upravo dogaa. Da bi mogao realno i realistiki koristiti svoju inteligenciju, trebalo bi da se preporodi, da se njegovo bie iz osnova promeni. Drutvena klasa kojoj pripada ivi svojim pravim ivotom upravo u njemu, on je njeno

32

olienje. Ne, dakle, shvatajui ili prihvatajui, ve samo delujui, on e moi da se ukljui u stvarnost koju su njegova graanska klasa i njen nain rasuivanja pred njim sakrili. Samo delujui kao u snu, bolje reeno delujui pre odluivanja.

Sada je tu, sav se trese pred krevetom gosta. I upravo kao da sledi nagon koji je od njega jai (a koji ipak izvire iz njega isti onaj nagon koji je sledio kad je ustao iz kreveta) on uini neto to samo pre nekoliko trenutaka ne bi mogao ni da sanja da moe, boje reeno, da hoe uiniti.

Polako, sasvim polako povlai laki pokriva prebaen preko nagog tela gosta tako da on poe da klizi niz mladieve udove. Ruka mu drhti i iz grla mu se gotovo izvi jecaj.

No od tog pokreta koji je gosta otkrio sve do trbuha, mladi se odjednom trgne iz sna. Gleda deaka koji se nad njim nadneo i koji ga otkriva bez ikakvog stvarnog povoda pa mu se odmah oi ozare onom ve poznatom svetlou. .. onom oinskom svetiou punom majinske prisnosti. . . koja je istovremeno proeta nekakvom uviavnou i blagom ironijom.

Pjetro die pogled sa trbuha ve otkrivenog do prvih tragova maljavosti i srete se sa pogledom gosta. Nije ga blagovremeno shvatio, stid i smrtni strah ga zaslepljuju. Plaui i krijui lice, baca se na svoj krevet i zagnjuri glavu u jastuk.

Tada gost ustaje i seda na njegov krevet. Sedi tako neko vreme nepomino i gleda taj potljak koji se trese od ridanja, zatim ga drugarski kao vrnjak, kao njegove gore list pomiluje.

3 Teorema 33

12

ZAR JE TO SAMO PRELJUBA?

Gost je tamo dole, daleko, sam, meu movarnim biljem, pred estarima u kojima je drvee tek propupilo.

No ve je toplo kako to biva u kasno prolee i budi se seanje na duboke tiine i arke i prijatne sate u letnja popodneva. ovek se takoe prisea drevnih popodneva prohujalih vekova (jedva ujno ali jasno oglaavaju se podnevna zvona). Dodue, grane jo suve ili tek proarane zelenilom prvih listia, na bakarnoj, krvavo-crvenoj i zagasitoutoj boji izgledaju posute puhorom, ali ipak se osea da su one priroda ne pretpostavljena ve predstavljena, iza kamenog dekora sazdanog od romanskih krstionica, masivnih i snanih predstava svakodnevice proivljene na obalama tankovratih pritoka Poa i upravo ogrejane slinim suncem i okruene slinim nenim u- marcima punim mlenobeliaste mezgre.

Mladi gost je polunag. Igrajui se sa svojim prijateljem psom, tri obalom nekakvog tamnozelenog jezerca. Jedna lanca juri etalitem Tiino. Razdragan je, puca od vrstine, sam iz sebe da iskoi. Veseo je kao dete dok juri ovamo-onamo ili glavake skae u vodu sa motkom u ruci to raspameuje od zadovoljstva njegovog prijatelja psa.

Gosta koji se igra tako daleko na jednoj urvini naspram ume, gleda Luija. Ona sedi na nekakvom nasipu a iza lea joj se prostire osunana livada na ijem kraju se, na vitkim kocima die drveni bungalov. Odatle sklonjena od svakog nepoeljnog pogleda bujnim korovom tog predela Luija dugo, bezizraznim pogledom prati mladia koji se igra. Pogled joj je bezizrazan kao u

34

svakog ljudskog bia koje u sebi veoma uporno pravi neke teke proraune ije reenje, sudei po izvesnom bles- ku u oima, nije nemogue. Ishod tih prorauna zasada je to to ona prolazi livadom i polako se vraa u bungalov.

Tamo, u polumraku, paljivo se osvre okolo. U bungalovu se nalazi mala lonica odeljena debelom zave- som. Bogata milanska porodica htela je da ima tu, na tom mestu, jedan prazan dom, otmeni prostor u kojem se, skoro neudobno i privremeno, moe utaboriti. Zavesa je razmaknuta pa se u jednom uglu nazire mali krevet prekriven tamnim ponjavama. Na tim ponjavama, u prisen- ku, jer svetlost se udeva samo kroz uske kapke, lei mladieva odea, gotovo sva svetlih boja.

Luija stoji tu i dugo posmatra tu odeu a u oima joj se zrcali ona misao koja je munjevitom brzinom svu proima, ona ista misao koja joj se nametala maloas dok je gledala mladia kad se igrao u cestaru.

Zatim sasvim polako, spokojno sa onim ozare- njem u oima koje i nije nita drugo do konani i pozitivni ishod jednog staloenog prorauna prilazi odei koja se gotovo zaslepljujue upadljivo belasa nemamo razbacana po postelji. Ona unu, zatim klee pred tom ode- om.

Tu su mladieva majica ili koulja, kao i donja majica bez rukava. Tu su mu cipele, sat, gaice, pantalone.

Luija ih posmatra.Odea lei tu, bezazlena i ista pod njenim pogle

dom, kao da je zanemarena i naputena.Nita lake nego posmatrati je jer ona ni na koji nain

ne daje otpor. Naprotiv, nudi se i podaje pogledu gotovo suvie krotka, suvie nezatiena i bespomona.

Gaice su smotane kao kakva paavra, pantalone rairenih nogavica lee na gruboj prostirci, kao da su na nekom oveku koji je zaspao raskreenih nogu. Majica bez rukava je gotovo neprirodno, kao sneg bela, pretera- no ista. Ta odea gotovo podsea na dragocene ostatke nekog bia koje je otilo zauvek, bez povratka.

Moda se upravo od te pomisli gost je otiao zauvek i odea koja ga je nadivela ostala je tu da svedoi o

35

njegovom nekadanjem prisustvu na ovom mestu Luiji stee srce i ne moe a da to srce ne pritiska i umiruje kao ni da zadri grimasu bola od koje joj se gre usta (to je neka vrsta nostalgije: nostalgije za neim to je izgubljeno no to je i posedovano).

A moda to uporno posmatranje tih nevanih odev- nih predmeta predstavlja neku vrstu otkrovenja. . . Moda posle tog otkrovenja odjednom shvati ko je u sutini sada kada je odsutan taj ovek koji te stvari upotrebljava, koji ih je grejao prirodnom toplotom svog tela i koji ih je, po svemu sudei, nenamemo ostavio tu da o tome svedoe.

Postepeno, sasvim polako iz Luijinog pogleda iezava ona ravnodunost objektivnog posmatraa i oi joj se ispunjavaju nenou. Ta odea, ako emo pravo, pripada jednom momku koji bi joj mogao biti sin. Nenost koju ona prema toj odei poinje da osea, u stvari je neka vrsta materinskog fetiizma.

Uzima je u ruku, posmatra a moda i miluje. Rukom potpuno prirodno, nimalo se ne usteui prelazi i to po onim delovima odee koje ni za ivu glavu ne bi dodirnu- la da se nalaze na mladiu. Ponavlja to nekoliko puta, ne gubei dostojanstvo, kao majka koja bi da izvia rane svoga sina. No ti pokreti koje uporno ponavlja, postepeno je izluuju, udaraju joj u glavu. Sada i nju kao i Pjetra poinje da opseda jedan san koji se u njoj raa iako ga nije ni shvatila ni prihvatila. Da bi taj san ostvarila, treba, dakle, da i ona deluje pre odluivanja. . . Luija izlazi na prag bungalova. Opet posmatra mladia koji tamo dole juri meu bilinom i rastinjem potpuno izbledelim na zaslep- ljujuoj svetlosti sunca.

U tiini podneva jasno odjekuje razdragani lave Barbina, njegovog psa.

ena posmatra mladia u daljini i pogled joj se sve vie muti. U njoj sada ve nema nieg proraunatog, smiljenog, sve se pretvorilo gotovo u molitvu. Kao automat, okree se oko sebe, penje se uz spoljnje stepenice i izlazi na terasicu koja nadvisuje bungalov. Tu legne na tamni drveni pod kako je to nesumnjivo obiavala da

36

svakodnevno radi, ali ne dri jemesto, ne moe da se tamo svrti, da tako lei prikletena izmeu golog poda i nemogueg neba. Zato ustaje, klekne, naginje se preko ograde i opet posmatra mladia tamo dole meu rasti- njem.

On jo uvek tamo, nedosegljiv, igra se, pliva, tri meu drveem i bunjem.

Tada Luija polako svue kostim i na terasi, iza malog zaklona, ostaje naga. Leati tu naga, uivati u suna- nju, verovatno je za nju bila svakodnevna navika. I tako, gola, nastavi da posmatra mladia koji to nije primetio oamuen tranjem u zaslepljujuoj svetlosti.

Najzad, u jednom trenutku ipak posustaje i zasiti se igara i kupanja pa kree prema bungalovu, nogu pred nogu, prosipajui sitne korake, neprestano zaikavajui svog prijatelja psa. Oigledno namerava da se vrati i da opet s njom malo posedi da askaju ili zajedno itaju svako svoju knjigu.

Naglo, gotovo grubo Luija tada zgrabi kostim kao da bi da ga navue. No potom onaj jedva primetafin ble- sak jednog tek smiljenog prorauna ponovo joj ozari pogled prikovan za crvene ploice kojima je obloeno tlo terase. Ve je odluila da ostane naga i da mu se pokae naga i to isto onako gotovo histerino naivno i krotko kao nesvesna ivotinja, sa onim istim oseanjem koje je bilo ili e biti glavno obeleje Emilijine ili Pjetrove odluke do kojih je dolo ili posle nekoliko dana.

Naravno, za razliku ode Emilije, Luija se bori protiv te odluke. Ustruavanje i stid koje je u nju usadila njena drutvena klasa u njoj, prirodno, odnose prevlast. Znai, ona mora da se bori protiv tog ustruavanja i tog stida. I jo jednom, da bi savladala prepreke koje joj je nametnulo njeno vaspitanje i svet u kojem ivi, mora da deluje pre no to shvati.

1 tako, odjednom, stee kostim u aci, ustaje i zavitla ga daleko preko ograde terase, na drugu obalu jezerca, ak u umarak. Zatim ga posmatra kako lei tamo dole u travi i meu kupinama, tako nepovratno odbaen. U tom odbaenom kostimu koji lei tamo dole ima nekog dubo

37

kog znaenja: onako izgubljen i beivotan dobija izraajnu snagu nekog predmeta iz snova.

Sada je Luija naga: prinuena je da bude naga. Nema vie kud. Ne moe ni da se kaje ni da se predomisli. Okree se: mladi sada ve gazi po zemlji proaranoj busenima trave, ispod samog bungalova. Ona ga vidi. Vidi kako ulazi u bungalov, a onda kako izlazi, osvre se, zove je.

Kao muenica, tek malo se nagnuvi preko ograde, Luija mu se odaziva: Ovde sam! On se okree, nasmei joj se, sasvim dobromisleno i prirodno to je svojstveno njegovoj mladosti i hitro se penje uz stepenice koje vode na terasu. I tako se pojavi prema iru nebeskom sa onim njegovim oima iji pogled se odmah na njoj zaustavlja.

Luija jedan trenutak izdra pogled mladia iju je panju hotimino izazvala, izdra taj pogled koji je elela ali samo za trenutak.

Mehanizam koji je sama pokrenula daje joj pravo da se pred njim postidi. Ona otra do ograde i tu se uuri, sakrivi krilo kolenima a grudi rukama.

Uivanje u podsticaju koji je dala mladiu da je skrnavi tim pogledom, zadovoljstvo to se dobrovoljno srozala i ponizila, u njoj je proeto stidom koji moe da bude sluajan i opravdan, stidom da je zateena dok se bez zadnjih misli jednostavno sunala na terasi. Ona igra tu ulogu briljivo i usrdno kao devojica, ali igra je sves- no loe. U stvari dobro joj je poznato da ako pokae da je mnogo, iskreno postiena jer je ni kriva ni duna iznebuha zateena, gost bi mogao da od njenog tela odvrati taj njegov pogled koji je tako boanstveno poniava i moda da ode uz izvinjenje. Iskrenom stidu koji zaista osea i koji je gui i onom lanom koji glumi treba zatim da doda kako god zna koketeriju koja se uskoro pretvara u gotovo do suza dirljivu nespretnost i gluvu, mranu bestidnost jednog izazova i pozivanja na igru, izraenog kroz osmeh toboe demonski a naprotiv smean, kroz izgubljen pogled koji uskoro prestaje da biva laan, name- ten da bi se oajan zadrao na mladiu.

38

A on. .. njegov pogled je prirodan, uviavan, moda tek ovla zasenjen tananim velom ironije. U njemu se ujedno krije i velika, blaga, zatitnika snaga roditelja. Mladi prilazi Luiji koja je jo uvek uurena uz ogradu i tu se krije pognute glave. Saginje se i miluje je po kosi. Osetivi to milovanje, Luija se usuuje da prema njemu digne pogled. U tom trenutku, dostojne saaljenja, njene oi prosjae milost.

13

OVDE POINJE NOVO POSVEENJE U TAJNU JEDNOG DEAKA IZ GRAANSKE KLASE

U Pjetrovoj sobi, sedei pored svog mladog domaina, gost lista debelu knjigu sa slikama u tri boje, blistavim na popodnevnoj svetlosti koja prosto pljuti po lakiranim stranicama. Pjetro gleda te reprodukcije u boji jednog njemu nepoznatog slikarskog pravca na koji se sve dosad, moda pod uticajem svog nastavnika istorije umetnosti u gimnaziji Parini, nije osvrtao ili ga nije pohvatao. (I zaista, sada te slike gleda s takvom panjom kakva se, posle poetne nepoverljivosti poklanja neem to se gotovo sa zahvalnou otkriva.)

Na slid koju dvojica mladih imaju pred oima, boje su veoma ive, iste. Kad ovek to delo paljivije pogleda, ono mu se predstavi kao mrea kontura izmeu kojih se nalaze slobodne povrine, trouglovi i okruglasti - vougaonici (to jest, pravougaonici koji su toboe razvueni po krivoj povrini). Upravo po tim slobodnim povrinama razlivene su te iste boje: pruskoplavo i crvena, boje iste ali sasvim neupadljive, gotovo priguene kao da su prevuene patinom starine. Crtaa hartija po kojoj su ti akvareli ili te tempere naslikani s bogatstvom i dubinom kojima se ipak odlikuje konstrukcija uljanih slika u stvari je poutela, tako da izgleda kao da zadie na stare, na ustajalost, na biblioteku. Iako je tako nemogue zamiljena, osloboena kanona, upadljiva, slika je veoma stroga i njene iste boje ne pripadaju fovistikoj paleti. Kakva je to slika? Neosporno je ostvarena negde izmeu 1910. i 1920. Ne pripada civilizaciji kubizma, civilizaciji sjaja i raskoi. Ona je krta u izrazu,

40

krajnje krta. Moda pripada futurizmu ali nikako onom dinaminom i ulnom, italijanskom futurizmu. Neto u njoj naivno i narodsko, bolje reeno detinjasto, pomalo podsea na ruski futurizam, na nekog manje poznatog slikara prijatelja Ejzentajna, klovskog ili Jakobsona koji je obavljao svoju delatnost na prostorima izmeu Moskve i Petrograda ili moda u Pragu kao kubista. Ali ne, evo potpisa, Luis, jedan prijatelj Paunda, jedan Amerikanac iz vremena imainizma. Grafika sa obojenim povrinama konstruisana kao savrena maina, konstruisana toliko strogo da je slikarstvo svela na goli kostur.

Gotovo istovremeno, Pjetro i mladi gost diu pogled sa reprodukcije i posmatraju jedan drugog: pod uticajem onog njihovog tajanstvenog odnosa koji se noas zasnovao. . .

No, njihovu samou remete neki glasovi koji zovu spolja: glasovi deaka svei i mladalaki, pomalo vulgarni.

Pjetro i gost se razdvajaju i tako odaleuju od toplo- te njihovih tela koju su oseali dok su sedeli jedan pored drugog sa ogromnom knjigom na kolenima, i izlaze u park. Naginju se preko ograde koja gleda na ulicu i ugledaju grupu Pjetrovih prijatelja i kolskih drugova.

Evo dolazimo! viu i gotovo tre k njima do gvozdenih vrata.

41

14

PREVASPITANJE U DUHU NEREDA I NEPOSLUNOSTI

Dva mladia, Pjetro i gost sa drugim deacima, Pje- trovim kolskim drugovima (koji su slika i prilika ivota u gimnaziji Parini) igraju fudbal na jednom igralitu. Vazduh ie ist kao kristal i prozraan kako to biva u Lombardiji (i upravo se sada njime razlee zvuk starih zvona iz sela na severu). Reklo bi se da je ivot osloboen svih smetnji, svih prepreka, briga, zlo. Kroz tu smirenu vedrinu, on protie kao ulje. To je ivot mladog Pje- tra.

U nekom nesvesnom poletu i oduevljenju, on i njegovi drugari igraju prijateljsku utakmicu samo najednom golu. Uivaju u igri zbog igre. I oni koji nisu nikakvi igrai nalaze zadovoljstvo u nekim lakim bravurama u kojima im prolazi to jutro njihove mladosti.

Kako to ponekad biva, iako je iz tako bogate porodice, Pjetro nije imao novaca da se bolje opremi za igranje fudbala. Na sebi ima gaice i majicu koje se mogu kupiti u robnim kuama, a fudbalske cipele, kopake, ulje g (to mu se, izgleda, redovno dogaa) i iz ona mu je izvirio ekser. I tako najzad hramajui i pomalo neraspoloen otra na ivicu poljaneta da slane kopaku i da je pregleda. No poto se nae tu, na toj istoj travi, okruenoj igralitem, besprekorno istim zidovima i, jo dalje, sivim amfiteatrom predgraa, duu mu ispuni nekakvo blaenstvo. Na tom mestu i pogled i ivot su slobodni, ne nailaze ni na kakvu prepreku. Pjetro se prui nauznak i uskoro se taj trenutak spokojstva pretvori u samotnost i otuenje.

42

Gost se takoe odvaja od grupe igraa od onih ve starmalih lica prilazi Pjetru i seda pored njega. I tako uivajui da sto puta ponove isto, ponosni na to to su se pobunili protiv svake tradicije, ispunjeni nekom istom i dubokom strau to se deava samo jednom u ivotu dva prijatelja opet nastave razgovor i izgovore sve to imaju o knjievnosti i slikarstvu.

15

PRVI KOJI SE VOLE. . .

Prvi koji se volepesnici su i slikari prethodne generacije,ili sa poetka veka; zauzimajuu naoj dui mesto otaca ostajuiipak mladi kao na njihovim poutelim fotografijama.Pesnici i slikari za koje biti graanima nije predstavljalo

sramotu,sinovi u odei od peruanske lame i sa filcanim

eirima. . .ili sa bednim kravatama koje su mirisale na pobunu i

majku.Pesnici i slikari koji bi postali uveni polovinom vekapored nekog neznanog, veoma uvaenog prijatelja, ali moda od straha nesposobnog za pisanje poezije, (pravog pesnika umrlog pre vremena).Plonici Bea i Vijarea! Obale u Firenci ili u Parizu!Kojima odzvanjaju ti koraci sinova u tekim cipelama.Zapah vetra neposlunosti mirie na ciklame nad gradovima pod nogama mladih pesnika!Mladih pesnika koji askaju posle ispijanja krigli jeftinog piva u stilu graana, nezavisnih, lokomotive naputene ali uarene prinuene da neko vreme, na lepom koloseku uivaju u miru liene mladalake urbe, pesnika uverenih da mogu izmeniti truli svet

44

sa etiri ostraene rei i jednom povorkom buntovnika.Majke kao majke pticau malim graanskim kuamaprepliu jasmin vazduhasa znaenjem intimne svetlosti jedne porodicei njenim mestom u jednom narodu punom svetkovina.I tako, u noima odjekuju samo koraci deaka. Melanholija ima beskonane jazbine beskonane kao zvezde u Milanu ili u nekom drugom gradu iz kojih kulja njen zadah slian jari iz upaljene pei. Plonici vode du kua iz osamnaestog veka, kua oljutenih zidova sa nepovredivim sudbinama (putevi u selu koje se pretvorilo u industrijski grad) sa dalekim romanskim zadahom mraznih ko nj usnica. Upravo tako pesnici-deaci stiu ivotno iskustvo.I imaju jedan drugom da kau ono to drugi meusobno

govoredeaci koji nisu pesnici (i oni gospodari ivota i

. nevinosti)sa majkama koje pevaju na prozoriima u unutranjim dvoritima (bunari smrdljivi pod nevienim zvezdama)Kuda su se izgubili ti koraci?Nije dovoljna jedna stroga stranica seanjane, nije dovoljna moda jedino pesnik koji nije pesnikili slikar koji nije slikar,koji je umro pre ili posle rata, u nekomgradu legendarnih seobau sebi, te noi nosi iskreno.O, ti koraci sinovaiz najuglednijih porodica u gradu (onih porodica koje slede trag sudbine nacije kako krdo ivotinja sledi trag mirisa aloja, cimeta, cvekle, ciklame prilikom svoje seobe) ti koraci pesnika sa prijateljima slikarima koji obijaju plonike, i priaju, priaju.. .No ako je to ema, drugo je istina.

45

Izrodi, sinko, te sinove.Ipak e eznuti za njima kad ti bude esnaest godina.No odmah poni da shvatada niko tebe nije digao revoluciju,da su ti pesnici i slikari stari ili mrtvi,uprkos herojskom oreolu kojim si ih ovenao,nepotrebni, niem te ne ue.Uivaj u svojim prvim naivnim i tvrdoglavim iskustvima, stidljivi dinamitau, gospodaru noi slobodnih, ali seti se da si ti tu samo da bi te mrzeli, da bi izvrio prevrat, da bi ubio.

16

RED JENA OCA

U ispreturanom krevetu otac osea nesnosne bolove. U poetku je tog bola jo nesvestan: ne budi se, misli da je to samo mra koje se jeei u snu eli osloboditi. Tek posle nekog vremena se rasani i postepeno uvidi da to to ga titi nije mora, ve stvarni fiziki bol.

Tada odlui da nekako ustane i polako, sasvim polako da ne bi probudio Luiju, izie iz sobe.

Iz sobe, gotovo pipajui, poe jo mranim hodnikom i stie u kupatilo.

Tu je kapak ostao otvoren i kroz jednu rupu na zave- sici udeva se svetlost predjutarja, zaslepljujua i ve postojana kao da je podne. Svetlost smema i uzviena. No to sunce tako udesno koje se sluajno razliva po bezbojnom i ispraznom prostoru kue isto onako bezazleno kako ija na iru nebeskom ili meu svim stvarima u prirodi u prvi mah za oca uopte ne predstavlja neku realnost. On je njime tek neprijatno zaslepljen, osea ga samo kao neto od ega mu se stanje pogorava tako da ga hvata vrtoglavica.

Zato ustuknu pokrivi oi rukom, pokuavajui da se oslobodi tog zla dok iznad njega koji vie nema snage ni da dri uspravno glavu, sunce i dalje pee kroz prozo- ri kupatila iz uske, iste, ozarene krike parka koji se nazire kroz rupu na zavesi.

Tek kad se otac malo povrati, poinje da biva svestan kakvo udo je ta svetlost.

I rukom kojom kao da voljno ne vlada, nesigurno hvata podboj na prozoru, trai po oknima, povlai deo zavese koji je jo navuen preko tog neeg utenog i zapanjujueg, preko svetlosti neviene u to doba dana.

47

I tako se ukazuje gotovo ceo park iza kue sa irokom, zelenom ponjavom trave i skupinama lovora i breza koje se naziru negde na kraju. Tihi zakutak sveta kojem je ulo u trag to sunce, videlo nebesko milosno, silovito, zakutak koji niko video nije niti u njemu uivao.

Tada se otac (nikad u ivotu tako neto nije uinio), povlai sa prozora, izlazi iz kupatila, vraa se u beznade- ni polumrak kue, prolazi kroz nju pipajui, jednako ophrvan bolom, otvara velika zastakljena vrata koja vode u park i ulazi u njega.

Dok gazi travu poprskanu rosom i trai neto med bilinom, na njegovom licu koje sunce zasipa zrakama na licu oinutom rumenilom koje je ista svetlost titra blag osmeh, zanesen i gotovo teatralan tolika je snaga arolije. Koraa nesigurno kao da je stranac na dotad nevienom mes tu.

I zaista sada prvi put primeuje to drvee, okupano svetlou koja dotad nije zabeleena u njegovom iskustvu. Kroz to drvee kao da je prostrujao ivot, kao da su ta stabla svesna bia: svesna i, bar u tom spokojstvu, u toj tiini, njemu bratski bliska. Spokojno i ravnoduno primaju svetlost koja ih ozaruje kao neko udo prirode lovoru, maslini, malom hrastu i tamo dalje brezama, kao da je bio dovoljan samo jedan pogled da se odue za tu panju beskrajnom ljubavlju koja je postojala nekad u veoma davnoj prolosti. To kau doslovno, to kau svojim smernim prisustvom koje zlati i oivljava svetlost gla- sei se bez rei, glasei se samo svojim prisustvom. Prisustvom koje nema znaenje a koje je ipak otkrovenje. Oigledno otkrivanje uda nije u srazmeri sa svim ostalim to se u ivotu ini. Pa ipak, moda zato to su za njega tako izuzetni ovi kratki trenuci koje je proveo tumarajui svojim parkom u ovo nedoba otac nije kadar da dalje vlada situacijom i ostane na visini dogaaja, to jest da se jo dugo nosi sa tom omamljujuom ljubavlju sunca. Hladno mu je i poinje da drhiti u tankoj pidami, noge su mu mokre od rose, bol u utrobi opet se javlja.

I tako jo uvek sa onim zanesenim i tesnim osme- hom na usmana vraa se u kuu.

48

17

SVE JE TAKO AROBNO KAO NEVIENA JUTARNJA SVETLOST

Prepustivi park njegovoj svetlosti ponovo pipajui, otac ide u suprotnom pravcu, vraae u unutranjost kue dok ne zae u hodnik turobno osvetljen elektrinom sijalicom. No kao da se neeg odjednom seti, stane pred vratima sinovljeve sobe.

I opet ga neto automatski tera, goni ga neko nadahnue, neka radoznalost koju nikad nije osetio i o kojoj ne ume nita ni da se upita: polako, sasvim polako, oprezno kao lopov, otvara vrata.

U sobi ona svetlost koja, dakle, jo nije ispunila zadatak od ovog sveta, udevajui se kroz pukotine na velikoj aluzini, ocrtava obrise gosta i sina koji spavaju u istom krevetu.

U snu su im tela ispreturana ali taj nered proet je dubokim mirom. Tela poluotkrivena, isprepletena su ali san ih razdvaja, udovi su im topli od silovite i nesvesne ivotnosti a ipak izgleda kao da su beivotni.

Otac dugo stoji i gleda, razneen, taj prizor u ije znaenje ne ume da pronikne a koji je, na neki nain, i za njega otkrovenje.

Najzad se od tog prizora odvaja, sasvim polako zatvara vrata kao lopov i vraa se u svoju sobu.

Luija spava onim svojim lakim snom. Njegov krevet je odvratno ispreturan. On se u njega uvlai ali ga ne hvata san. Usled neeg neznanog, ali nepodnoljivo svesnog, ne moe da svede oi i razmilja, moda, o jednom ivotu u iji smisao poto je sada taj smisao izvrnut, nikako ne moe da pronikne. Sta da radi?

4 Teorema 49

Odjednom ga obuze neko luako nestrpljenje, prodrma Luiju i probudi je.

Koliko je mogla da shvati kad je savladala strah od tog nemogue smenog postupka mu je od nje traio da vode ljubav i to smesta: ak je to zahtevao.

Luija se jo nije ni osvestila ta mu to bi a on je ve leao na njoj, raspomamljen, kao slepac koji trai pipajui. Vie nije bilo vano ta ona o tome moe da misli. (Prestravljena, ve je uronila i udubila se u jedno pitanje koje se sada tie celog njenog budueg ivota neeg to u trenutku u kojem se deava izgleda nepopravljivo jedne nove svetlosti koja ozaruje prolost bez trunke razbora i saaljenja.)

Pritiskajui joj telom trbuh, ljubei je sa smenom strastvenou u usta i u vrat, Paolo pokua naslepo, ne vodei o njoj rauna kao toliko puta ranije, da se spremi da vodi ljubav. No najzad mora da se toga okani poto je izgubio snagu, sveg uzdrhtalog iscrpao gaje ljuti jutronji bol. On jo malo lei na Luiji kao mrtvo telo, kao le zatim se od nje odvaja, ne gledajui je, pa se postien i jo uzbuen vraa u svoj krevet.

Ostaje tako leei izmrcvaren bolnim probadima koje pokuava da sakrije, bled, na ivici snage, onemoao, iscrpljen, gledajui u prazninu sada ve obilno prekrilje- nu svetlou, koja vie nije bila ona udotvorna svetlost u trenutku kad se objavljivala zora, ve odvratna svetlost jednog obinog dana koji se ni po emu ne razlikuje od drugih dana.

50

18

LJUPKOST I SMENA NESPRETNOST OBESPRAVLJENIH NA OVOM SVETU

Jutro je poodmaklo, sunce je ve dobilo snagu. Drvee vie nije obavijeno tajanstvom, iezlo je ono njegovo oseanje bratske privrenosti (opet se zatvorilo u priprosto, divlje i bezizrazno utanje pritisnuto neim to ga prevazilazi i emu se smemo priklanja).

Pod tim suncem, koje je ve visoko odskoilo (visoko za gazdu koji dugo spava a, u stvari, tek je devet uju- tru), stie pismonoa Anelo. Nailazi kao da se nita ne deava, ispunjen nekom veselou svojstvenoj nekim drugim svetovima, nekom drugom soju naroda.

Pojvljuje se Emilija i otvara mu vrata pismonoa joj predaje prvu potu ona je uzima. Zatim, po obiaju, meu njima poinje mali dijalog bez reci. Anolino se ali i krevelji i time zasmejava prvenstveno sebe. ta da se radi, on koga nema za ta pas da uhvati, kao uvek, tera egu s jednom sluavkom, sirotom devojkom sa sela. . .

No, ovog puta, gle uda! Emilija otvara usta, progovara ljudskim glasom, zapodeva razgovor. . . Kao da je u pitanju neka dravna tajna, kovrdavi pismonoa tako saznaje da je iskrsao problem koji se samo njemu moe poveriti.

Sav srean to mu ivot prua tu novu mogunost, Anolino polazi tada za EmiHjom sa izrazom lica tako vanim kao da oekuje jedinstvenu ivotnu priliku. Emilija zalazi u unutranjost kue (toliko prostranu da bi se, po Anolinovim recima po sobama mogla prirediti biciklistika trka). Najzad stiu do spremita za cipele. Svetle cipele gosta (uostalom, gotovo potpuno iste) upitno sto-

4 51

je pred njihovim pogledima. Tu vrstu cipela Emilija dotad nije videla, modeme su, poluduboke, od nekog materijala koji oigledno nije obina koa, ali ni antilopi kako da ih isti? To je problem. Anolinove oi se smee. U stvari, on koji redovno prati modu zna da se takve cipele iste naroitom etkom ali se u svakom sluaju mogu istiti i bilo kojom drugom etkom pa ak i onom za kosu. Emilija je nepoverljiva, i tako njih dvoje ujedinjenim snagama, bar jednom zdrueni, poinju da se bave tim neobinim cipelama.

Kada se oigledno sve zavrilo u najboljem redu i problem bio sreno reen, Anolino je kako doao, tako poao. Zaboravivi na taj problem, on e se pojaviti na drugim mestima, meu drugim ljudima, u drugim sveto- vima u koje je poslat.

Emilija nastavi da s ljubavlju isti cipele i im je to remek-delo zavreno, polako, sasvim polako kao da nosi neki tajni poklon, kree hodnikom (kojim je u svanue proao otac) stavi ih pred vrata sobe mladog gazde i gosta.

19

DORUAK POD VEDRIM NEBOM

Cela porodica kao u lepe letnje dane kad jo nisu poeli godinji odmori dorukuje u parku. Emilija iznosi posluenje na sto.

Svi ute, jedino se uje to unosi neku vedrinu u elu okolinu glas nekog glupog radio-aparata u daljini.

Premda kriju svaki svoju posebnu tajnu, pogledi Luije, Pjetra i Emilije prikovani za gosta, uznemireni su i isti. Samo Odeta, zatvorena u sebe i nabusita kako je Bog dao, sa onim njenim bledilom malog kunia, izgleda kao da za njega ne mari. I to gotovo napadno pokazuje i istie. No, to je, ipak, nekako zbunjuje. Samo je ona, dakle, zaokupljena nekim drugim mislima i ne gleda gosta. Jer i otac posle noanjeg doivljaja jo bled i izmoden u njega upire nekakav neobian pogled koji mu uopte nije svojstven.

53

20

MOE LI JEDAN OTAC BITI SMRTAN?

Otac, bolestan, lei u krevetu. Oko njega su se okupili supruga, deca i gost. Okupili su se tu da bi prisustvovali pregledu koji lekar u tiini obavlja pokretima sasvim odreenim i utenim (u oevom sluaju bolest se zove hi- podermoklizis). Oeva bolest nije uopte teka ali je on nekako odsutan kao da je ve s one strane ivota, kao da je objavio nekakav tajanstveni trajk. Podetinjio je od bolesti i od probada koji su povremeno nepodnoljivi da bi se potom malo stiali i uminuli. U svakom sluaju, u njegovim oima koje trae odraava se mrana, nepokolebljiva i gotovo nesvesna upornost, iva elja da se spase i preivi.

Lekar odlazi. Luija i Pjetro ga utei prate. I tako, u oevoj sobi ostaju Odeta i gost. Odeta se, u stvari, ni za trenutak ne odvaja od oevog uzglavlja. Tu se ukotvila i ne namerava da ode. Oca neguje kao bolniarka, port- vovana kao kakva mala opatica ozarena svetou. Treba rei da se u svakoj prilici prema bolesniku ophodi na zaista najbolji nain. Meutim, iako je uplaena, to je ne spreava da sve postupke boji izvesnom dozom humora. Osim toga, njena uobiajena nesigurnost u njenim sadanjim postupcima pretvara se u nenost i hrabrost u nastojanju da sve ega se dohvati dobro izvede.

Pa ipak, grozniavi oevi pogledi veoma retko su njoj upueni (na njoj se zadravaju samo povremeno puni one nekadanje nenosti): upueni su iskljuivo gostu. Otac trai samo gosta, im njegova supruga i sin s leka- rom napuste sobu. Odeta je toga svesna, jer od prvog dana kad se razboleo, otac je oseao neodoljivu i gotovo de- tinjastu potrebu da uz njega uvek bude taj mladi.

54

Sada, dok ga gleda moleivo kao onaj koji od svog blinjeg trai rtvu zbog jedne sebine elje i sam rtva lice mu je ozareno, na usnama mu treperi blagi osmeh.

Po izrazu njegovih bolesnih oiju vidi se da je najzad dokuio ta to moe doneti olakanje njemu a prvenstveno onome ko je pored njega, ta to moe resiti jednu nelagodnu i, najzad, ak pomalo smenu situaciju.

On isprui krupnu ruku otealu od bola preko pokrivaa, doe do knjige, uhvati je, prinese je oima i nesigurnim glasom bolesnika iznurenog od gubitka krvi, poto je neko vreme tekom mukom traio stranicu, poe da ita.

. .No, i u tom neprijatnom poslu, Ivan Ilji nae utehu. Da odnese posudu, dolazio je uvek seljak, podrumar Gerasim. Gerasim je bio mlado seljae, isto, svee. .

To su reci iz jedne Tolstojeve zbirke pripovedaka, otvorene na jednoj stranici na kojoj poinje pria ,,Smrt Ivana Iljia.

Otac s naporom prui tu knjigu gostu da on nastavi da ita. Neusiljen, gost prihvati knjigu i odmah prionu na itanje:

. . . uvek veselo i vedro. U poetku, pogled tog momka, uvek u istoj ruskoj narodnoj nonji, koji je obavljao tu odvratnu dunost, Ivana Iljia je ispunjavao ne- lagodnou.

Jedrom, kad je ustao sa stolice s nonom posudom i nije mogao da podigne pantalone, klonuo je u meku naslonjau i uasnut poeo da posmatra gole butine s miiima otro ocrtanim u kojima i vie nije bilo snage.

Lakim i vrstim korakom ue Gerasim u tekim izmama dok se oko njega iri prijatan miris sveeg, zimskog vazduha. . . i ne gledajui Ivana Iljia oigledno da ne bi uvredio bolesnika, guei u sebi ivotnu radost koja mu je zraila sa lica krenu prema stolici s nonom posudom.

. . . Gerasime ree slabim glasom Ivan Ilji molim te, pomozi mi, doi ovamo. Gerasim prie. Samome mi je teko a Dimitrija sam otpustio.

55

Gerasim prie. Rukama tekim onoliko koliko mu je korak bio lak veto obgrli Ivana Iljia, neno ga podie na noge i pridra ga. Drugom rukom mu die pantalone i htede da ga posadi u naslonjau. No, Ivan Ilji ga zamoli da ga odvede do divana. Gerasim ga, ne napreui se, kao da ga i ne stee, odvede, gotovo nosei ga ka divanu i na njega ga posadi.

Hvala. Sve radi. . . tako spretno i dobro!Gerasim se opet nasmei i htede da izie. No, Ivan

Ilji se pored njega tako dobro oseao da nije eleo da ga otpusti.

Molim te, primakni mi tu stoliicu. Podmetni mi je pod noge. Bolje se oseam kad podignem noge na neto visoko. Ti mi podigni noge i tako ih dri, moe li?

Kako da ne? Mogu! Gerasim mu die noge i poe s njim da razgovara. I za divno udo, dok mu je Gerasim tako drao noge, osetio je da mu je laknulo.

Otada je Ivan Ilji povremeno zvao Gerasima, stavljao mu noge na ramena i voleo je da s njim porazgovara. Gerasim je sve inio neusiljeno, dragovoljno, tako jednostavno i dobroduno da bi to Ivana Iljia uvek tronuto. Zdravlje, snaga, krepkost svih drugih ljudi, vreali su ga. Samo Gerasimova snaga, krepkost, ivotnost, Ivana Iljia nisu ispunjavale ogorenjem ve su na njega delovale umirujue.

56

21

CEREMONIJAL JEDNOG BOLESNOG OVEKA (KOJI SE SROZAO DO DETETA) S JEDNIM ZDRAVIM MOMKOM (KOJI SE UZDIGAO DO MLADOG

BIA IZ DAVNIH VREMENA)

Otac jei u ispreturanoj postelji. To je jedan od onih trenutaka kad mu se ini da mu se utroba die do grla i kad se previja od nesnoljivog bola.

Taj bol ga je potpuno izbacio iz koloseka pa je sklon svim onim bednim i poniavajuim radnjama koje, prekoraivi granice svakog obzira, stida i lepog vaspitanja, ne moe da se uzdri da prikrije ili da ih ini.

Na njemu bespomono poiva Ode tin herojski pogled. Zatim se vrata otvaraju i ulazi gost. Odetin pogled se okee prema njemu ali odmah zatim se vraa izmrcvarenom oevom tel u.

Telo gosta zrai putenou, puno je fizike snage, pa prema tome zato to je pravda svirepa i moralne jaine. Tim svojim telom, netaknutim, merilom jednog drugog sveta sveta spasonosne istote i bezazlenosti gost seda na ivicu kreveta spreman da obavi svoju dunost, moda ispunjen saaljenjem, ali nikako poniavajuom samilou.

Otac ga je ve primetio kao u snu, oi su mu mutne, pogled potiten kao u bednika koga njegovi blinji imaju u aci. Ve je proraunao ta e biti i eka. . .

Mladi mu tada po svemu sudei ve sviklim pokretima pomae da izvue jednu po jednu nogu iz a- rava. To ini polako, izmeu jednog i drugog napada bola koji izvire iz dubine oeve bolesne utrobe od ega mu se gre usta, muti pogled, izbijaju grake znoja na bledom

57

elu. Zatim polako, sasvim polako, jednu po jednu, uz munu saradnju bolesnika, njegove noge polae na svoja ramena drei ih rukama za lanke.

Pred njim pred mladim seljakom koji ga gleda s onim neprimetnim ironinim bleskom u oima i s onom njemu svojstvenom smirenom materinskom brigom otac, upravo kao Ivan Ilji, lei nauznak u krevetu, glave utonule u jastuke ali laknulo mu je ili mu se bar tako ini. On gleda lice gosta na kojem nema ni jedne jedine bore niti crvenila izmeu nogu muno poloenih na mladieva ramena, gleda to zdravlje koje razgaljuje duu, tu mladost ija budunost mu se ini beskonanom. Neprimetno se smeka sebi, svojoj boljki, svom otuenju, svojoj potrebi za pomoi.

22

KROZ POGLEDE ZALJUBLJENOG OCA

Letnje sunce je, dakle, jo tu, nadmono, u perivoju sada ve na zalasku svoje slave, s prvim, tako poetinim bojama re, rasutim kroz sivkaste prelive lombardijskog vazduha.

Izmeu jo tople senke i ne vie tako arkog sunca, otac lei u stolici za odmaranje i razdragan uiva u blago- deti ovog sveta.

Pored oca kome je polo nabolje, koji se najzad otr- gao, sede gost i Odeta, i itaju.

No, dok se gost zaista udubio u itanje, Odeti je itanje samo izgovor, ita napreskok i gotovo da joj je knjiga koju cfri u rukama odvratna.

Nemirnim pogledom krui po stvarima koje su za oca pune znaenja, gotovo da e se od tog znaenja sav rasprsnuti na jarkoj svetlosti a za nju su tek dosadne i bolne senke. No, sve ee se njen pogled zadrava na odmornom i oputenom oevom licu.

To lice se tokom bolovanja promenilo. Bolest je pred Odetinim oima naela jednu stvarnost koja je izgledala nepovrediva, neprikosnovena: stvarnost oca kao monog i besmrtnog bia.

Odjednom, Odetina odanost ocu prestaje da biva mit kakva je bila tokom dugih godina detinjstva koje nikako da proe ve suoivi se sa stvarnou, postaje neizvesna i dramatina. Kucnuo je as kad ljubav ili jaa ili umire.

Moda se upravo zato Odetin pogled ne zadrava na njoj tuim recima u knjizi ve ispituje lice tog novog oca koji pred njom lei.

59

I gle, eto otac otvara oci, naglo, pa kao uvek prvo mu je da se zagleda u gosta. Odeta jo jednom to zapaa ali dok je dosad, s gosta njen pogled odmah prelazio na oca, sada se naprotiv prvi put zadrava na tom mladom ove- ku za koga nikad nije marila. U stvari, sada ga prvi put vidi.

Otac je hteo da upita gosta ta to ita. Ne zato to bi ga to zanimalo ve samo zato to mu je naklonjen, to mu je srce prepuno pa prosto eli da mu se obrati s nekoliko rei. Mladi die pogled onih svojih ozbiljnih plavih oiju s knjiice Remboovih stihova koje upravo ita i nimalo iznenaen, njemu svojstvenim, malo prozuklim glasom poe da ita upravo one stihove na koje je sluajno naiao. . .

No eto, dok on ita, Ode ti odjednom dou lutke, potajno je spopadnu udi njenih ljupkih mladih godina pa ipi na noge, na stolicu odloi knjigu i ue u kuu. No, uskoro izie s fotografskim aparatom, aparatom koji je sluio kultu porodice i oca, koji je sluio kultu uvanja uspomena (ije odravanje je esto vekovima bilo pove- ravano devojkama koje jo nisu poznale oveka).

1 tako poe, odsutna u mislima a uporna da slika, da pravi fotografije za uspomenu na dane kad se otac oporavljao. Prislanja oko na rupicu objektiva, klik, kljoca aparatom i eto, gotova je mala fotografija, budui retki primerak u albumu.

No, za razliku od onog to bi se desilo nedavno, Odeta sad ne bira iskljuivo oca kome je polo nabolje, za glavno lice tih fotografija. Iznenadno otkrie iako- kroz poglede oca otkrie prisustva gosta neto je to se ne moe zanemariti, to joj se ne namee samo kao neto nedoivljeno ve joj, po svemu sudei, od toga slabi mo samosavlaivanja.

Kroz mali kvadrat objektiva kriom posmatra gosta. Vidi njegovo lice, ramena, iroki grudni ko i usku karli- cu mladog roditelja. Vidi da je rasejan i da se iza te rase- janosti krije strasna plahovitost koje on, izgleda, onako bezazlen nije ni svestan ili smatra da je to neto sasvim prirodno.

60

Odeta odjednom prestaje da pravi slike i sasvim otvoreno poinje da posmatra gosta koji i sam die prema njoj pogled.

No, Odeta to nee, to ne prihvata. Naglo, puna one njoj svojstvene uzdrhtale i nedokuive ljupkosti, kao kakav avoli, tri u kuu da tamo ostavi fotografski aparat.

Zatim opet izlazi, bezizrazna lica, stane pored gosta i uhvati ga za ruku. Tako ga prinudi da poe s njom. On ustaje, odazivajui se tom srameljivom zovu, tom naivnom ceremonijalu i kroz park odlazi s njom u njenu sobicu.

23

DEVOJICA U GNEZDU MUANSTVA

To nije sobica koja joj u pravom smislu reci pripada, ve koja joj je pripadala dok je bila devojica. Sada je ne koristi, zavese su navuene preko prozora, bele su, tu je i pomalo kitnjast krevet i nekakva tamna krinja ispod prozora.

Gost seda na krevet pomalo neudobno jer krevet je visok tako da mora da istegne i raskrei noge. Kada se Odeta poto mu je dobacila pogled koji nita ne govori, osim to je moda u njemu bilo nekakvog nerazumnog podozrenja kao u divlje zveri naginje nad krinju vadi iz nje svoje dragocene albume i vraa se k njemu smatra da je najbolje da mu sedne izmeu nogu i da se leima nasloni na krevet. Bolje reeno, ona se tu uuri kao u gnezdu ali prilino udobno, jer su mladieve noge utegnute u lake platnene pantalone, nalik na dva stuba izmeu kojih se neobuzdana Odeta moe smestiti prirodno i gotovo u nekom ekstravagantno-otmenom stilu. Dodue, im bi se okrenula, mogla bi se nai uz njegovo bedro, uz njegovo krilo, neoskmavljeno i krepko, izmeu dva zatitna stuba. No ona se ne okree. Sa albuma fotografija die gotovo moleiv pogled i zadrava ga na licu gosta koji joj se smei dobromislen iako nadmoan.

Odeta upravlja pogled svojih krupnih oiju prema njemu i poluotvorenih ustanca kakva se viaju kod ljudi koji pate od polipa u nosu, sva oarana ga ocenjuje. Zatim opet sputa pogled na album i lista ga traei s napregnutom panjom, tako da to ve lii na zanesenost, druge vane fotografije koje spadaju u njene porodine uspomene.

62

A gost joj se osmehuje. No evo ga gde jednu ruku prirodno i neprimetno stavlja na bedro, na krilo, iza Ode- tinih lea. Kad on napravi taj pokret, Odeta se okree i gleda ruku sa onako napregnutom panjom da to ve Ui na zanesenost, pa die pogled i zadrava ga na njemu, nastojei da ne promeni izraz lica, da joj u enama ostane onaj isti sjaj. No on joj se smei, oinski i materinski, zatim toplo i kao da je ona nekakva mrtva i nepokretna stvar, hvata je ispod mike i odie je sa poda uzdigavi je do svoje visine.

Album sa fotografijama otkotrlja se na pod i njihove usne se spojie. To je Ode tin prvi poljubac i ona ga prima kleei, kruta i proeta silovitom udnjom svoje puti dok je mladi pridrava snanim rukama zbog ega je i tako laka. . .

24

PRVI RAJ, ODETA. . .

Prvi Raj, Odeta bio je raj oca.Bila je to veza ula u detetu mukom ili enskom,zasnovana na oboavanju neeg jedinstvenog.A svet, svuda okoloimao je samo jedno oblije: oblije pustinje.U tom mranojezivoj i bezmemoj svetlosti, u pustinji zaokruenoj kao mono krilo deak je uivao u raju.Pamti: bio je samo jedan Otac (ne majka)Njegova zatitabila je proeta osmehom zrelim ali mladim i blago ironinim, kakav se uvek via kod zatitnika nemonog, mekunog mukia ili curice.

Ti si boravila u tom Prvom Rajudo danas a poto si ensko bie,nikad nee prestati da ga se sea i da ga potuje.Bie po prirodi oboavateljka. . . A preno to se vratim tebi da ti ukaemna opasnosti religije, elim da ti priam0 tvom bratu koji je istog pola kao Bog.1 on je u vreme kad je zaista bio dete (vie dete nego kad je bio u majinoj utrobi ili kad je sisao prvo mleko iz njenih grudi) iveo u tom Prvom Raju Oca.Mrnja se javila odjednom i bezrazlono.Krilo koje je bilo slino suncu zastrtom oblacima blagim i silnim, krilo tog oveka

64

ogromno i jedinstveno kao pustinja, pretvara se u mrano dno pantalona, u neto kukavno i bedno, a nije ni vie bezazleno pod sumnjom da je samo tek ljudsko krilo.Osvanuo je danu kojem, isto obzorje pustinje iezava u tiini i u ne tako savrenoj boji poinju da se naziru prve palme i prva staza javlja se nema meu dunama.I tako de te prekorauje granice Prvog Raja:koji ostaje pozadi u vremenu, u vremenu sartjanomjednog zelenog predela tigrasto izbrazdanog prozranim

drvoredimajasika pomeanih grana ili u nekom velegradu u

unutranjosti.De te glavake pada na zemlju, ne zove se vie Lucifer ve istovremeno Avelj i Kain (to vai barza neke zemlje ruiaste, sredozemne i za one zelene u kojima opatice jednu svetovnu Odetu tome pouavaju).

Te zemlje behu Drugi RajTamo jedna mater prebiva (recimo usvojena) koja bi u

tvom sluajuimala bogato krzno to mirie na prevremena prolea. Kako je bila ovozemaljska, blago ovozemaljska njena nenost devojice iz srednjeg graanskog stalea koja sve poznate, drage stvari ne prieljkuje za se ve za tog svog sinia koji se pored nje eta za njega takoe bisernom sveinom jagorevine potpuno

oroenog!Tekla je jedna reka (u ovom sluaju Po) u tom Raju: jer kua u kojoj se pooim i pomajka stane posle venanja uvek se uz reku nalazi.Ili ako ne uz reku, onda pored mora ili planinskog venca.Voe neobinih imena raslo je samo od sebejabuke, groe, dud, trenje, a cvee nekorisnonije manje vredno od voa i imena cveabila su udesna, jagorevine, upravo, ili suncokreta

5 Teorema 65

ili visibaba, ili urevka i takoe, za prazninih dana,orhideja.

Sunce tamo gore neosporno je bilo stvorenje prijateljsko, razneeno prijateljskom milju da majka opti sa svojim siniem koga vrsto dri za ruku i kako se raalo zorom, tako je umiralo veerom ustupajui mesto onim zvezdama koje je sin, posluan, trebalo tek da nazre i da ih odmah prepusti njihovim

tiinama.No ta majka nije bila neduna, kako je to on mislio!I tako isto bezrazlono gnuanje koje se javilo po sebi,

kao voeili cvet u Prvomjavlja se i u Drugom Raju. Nae postojanje je samo ludo poistoveivanje sa postojanjem ivih koje neto bezmemo nae stavlja pored nas.Bejasmo tako majka grenica pred voem ije tajanstvo je vaskrsavalo dane Prvog Oca koji tako mnogo prethode danima zelenog

lombardijskog Raja!ija ponovo pustinjsko suncena toj maloj jabuci, elja skromnih itova.Uobiajeno svakodnevno sunce stoji po strani izdvojeno kao u nekakvom iznenadnom decembru; zapanjeno ee, gleda na emu da odmeri vekove i bedu. Mama, dakle, koja je bila samo svoje sopstveno dete zagrize sa majinskom naivnou i detinjskom

nesvesnoutaj letnji plod. Odmah drugi otac, pooim koji je nasuprot prvom podseao na iilelu svetlost zimskog sunca nasuprot suncu koje je udilo Rano Le to povede se za njenim primerom, progna oveka sa zemlje lako zavedenog i lako pokvarljivog.

No i sa njim nismo se poistovetili jer sami kakvi smo mi lino nismo mogli da opstanemo, mogli smo opstati samo ako smo bili otac, majka. Greimo njihovim ustima, njihovim rukama.I Prvi Otac nas tera iz Drugog Raja.

66

Prema tome mi smo izgubili dva Raja!Dok nas roditelji dre za ruku, kreemo putevima sveta. Lucifer se razlikuje od Avelja i sledi svoju sudbu skonavi u najcrnjoj tmini. Avelj umre pavi od sopstvene ruke pod imenom Kain.Dakle, ostaje samo jedan sin, samo jedan sin.

Posle mnogih milenijuma poinje prvo osemenjivanje, a drugog milenijuma posle tog dogaaja, imenovan je Kralj gospodar namnoenih ljudi.O, kolikog li obojenog posua! Treba da zaradimo pare

hlebai to poinje da nas hvata i svako se gubi u pogrenoj slici o sebi u prisutnom paklu.Tim putem je, dakle, krenuo tvoj brat Pjetro.No zato sam izlaui ti ovu Teoriju o Dva Raja, govorio o tvom bratu Pjetru a ne o tebi?Jednostavno zato to bez prie o njemu kao mukom

detetupria o tebi se ne bi mogla porediti ni sa im, i prema tome ne bi se mogla ni poeti raspredati.Nije postojala neka Luciferka ni neka Avelja ni neka

Kaina:ti bi, dakle, morala da ostane u Prvom Raju.Ili bar, upravo bi to morala imati na umu sa pravim

Ocem:i tako je zaista, zato si neuporedivo starija od tvog pooima u koga si zaljubljena, od tvoje pomajke koja se zove Luija i od tvog brata Pjetra, koji je primer celokupnog

postojanja.Sa svakim od njih si se ti, jadnice, poistovetila: i ne zna da si, naprotiv, tamo dole, pre njihovog roenja, jedina u pravom smislu reci pokorna Prvom Ocu.ta bi trebalo da vie vredi, tvoje poistoveivanje ili

tvoje postojanje?Ti ne ume da bira, nena Odeta, jer si lepa: takva si izabrana, takva si ivela i ti se opire uzalud, izgubljena, izmeu jedne prelepe uspomene i jedne stvarnosti koja te iz sna odvodi u ludilo.5* 67

25

OD POSEDNIKA DO POSEDOVANOG

Otac i mladi gost su u kolima (privatni oev - des) koja jure dugim i uskim asfaltiranim putevima kroz polja juno od Milana. . .

Miljenja smo da je sad ve vreme da oca prestanemo da zovemo prosto otac i da ga najzad imenujemo Paolo. Krteno ime, bilo koje ima moe izgledati besmi- selno ako se daje jednom ocu: to ime mu, u stvari, oduzima autoritet, obesveuje ga, vraa mu njegovo nekadanje obeleje, obeleje sina. Tako ga ujedno izlae svim onim nesrenim, mranim bezimenim peripetijama kroz koje prolaze sinovi.

Paolo i gost zbunjeno ute iako je, istini za volju, zbunjen samo Paolo. Gost, u stvari, uti obzirno i posluno jer on i jeste sin s punim pravom i u njemu su osobine oca mogue i tek u budunosti ostvarljive, pa stoga utoliko prisutne i izvesne. Tako da se ispod mladalake, neusiljene i velikodune maske sina krije jedan otac, plodan i srean, dok se ispod obeleene umorom, brine, lakome autoritativne maske oca, krije jedan razoaran i uznemiren sin.

Na jednom delu puta pustom delu puta - cedes stane. Otac digne ruke sa volana, izlazi iz kola i ponovo u njih ulazi kroz vrata na suprotnoj strani, tako da gost, zadovoljan kao svi momci njegovih godina, zauzima njegovo mesto za volanom. To je sudbonosno: im opet upali motor, kola pojure bar dvostrukom brzinom. Prozrane katedrale topola prema pepeljastim nebesnim zabranima, jo tako prokleto hladnim, sve prodrljivije gutaju kola dok jure prema jugu, gde nema sunca ve na-

68

protiv, gde se pruaju samo raskvaena movarna prostranstva, koja izgleda da onako zamraena ve poprimaju ukopnu boju veeri. To je nizija Basa koja umesto da S e vern otvori vidik prema veselijem i ulnijem jugu, okruuje ga kao jamu. No upravo ta Basa to bunje uz Po obavijeno kudeljom magle i zakorelo njene ume koje mogu biti tako blago mlake prvih prolenih dana dok jo vrca mraz oduvek nagonski privlae ljubavnike.

Razgovor koji Paolo eli da zapodene, nesumnjivo je ozbiljan (mladi je pomalo odsutan jer misli kako vozi, jer se sav upeo da uspeno savlada krivine) ali kao da je dete, ne usuuje se ni re da izusti.

Da porazgovara. A ne bi li i on trebalo najpre da del, pa tek onda da odluuje? Nije li on u odnosu na svoju de- cu i u odnosu na svoju enu, primer jedne autentinosti koja jednog oveka pretvara u graanina u koga su uklesani njegovo uvaenje i njegova (sada ve prirodna) pravila kao u kakav mermemi kip? Razgovarati o problemima umesto o pravim oseanjima ili eljama, nije li to samo izlika?

Telo gosta se nalazi pored Paola, netaknuto i krepko, kao telo seljaka. Osim toga gost ima preimustvo da je gradsko dete i da je obrazovan (pa prema tome s jako razvijenim oseanjem dostojanstva). Telo nekog seljaka se, u stvari, moe dirati i milovati jer je ono nezatieno. Seljak se ponaa kao pas prema gospodaru, nema moralnih naela koja bi pred njim trebalo braniti. Osim toga, seljak ne ume da bude ironian. Jednom rei, pa makar i nehotice, on je posluan.

Naprotiv, telo gosta, krupno ali ni u kojem sluaju oputenih miia, bujno ali isto, drugim recima ova- ploenje sinovljeve plodnosti, gori tu pored njega za volanom kao da je golo, od ljupkog poprsja i ispruenih ruku do snanih bedara stegnutih meu pregibima pantalo- na od gotovo letnjeg platna.

Otac Paolo! posmatra ga i pre no to je to odluio, pomiluje ga.

69

On lagano pree rukom kojom je dotada milovao samo sopstvenu enu ili odreen broj dopadljivih i elegantnih ljubavnica, i to kako se pristoji, na dolian nain sasvim polako pree rukom po mladievoj kosi, vratu, ramenu. Gost se smei razdragano, nimalo iznenaen, osmeh mu je detinjast i otvoren.

tavie, ozarena lica okree se Paolu i time njegovo milovanje dobija obeleje radosnog prirodnog ina. Pokazuje da mu je zahvalan i milotu odvraa mladalakom razdraganou, gotovo smemo, upravo kao da je pripadnik nieg stalea stavlja mu do znanja da ta kretnja uo- pte nije neko obeaenje, to jednom graaninu nikako ne ide u glavu. Pa ipak, u tom mladievom osmehu nema nimalo snishodljivosti onoga ko se daje. Naprotiv, on zrai samouverenou onog ko daje.

Na Paola sve to tako utie da se jo potpunije pretvara u sina. To neodluno milovanje (posle kojeg je odmah povukao ruku) nije znak posedovanja, ono je molba upuena onom ko poseduje. Paolo je ovek oduvek navikao na posedovanje. On je celog ivota (a obzirom na svoje poreklo i na svoje prihode) samo posedovao. Nije nikad ni za trenutak posumnjao da ne poseduje.

26

UTE TRSKE NA OBALAMA POA

Evo Poa koji im gotovo iznenada iskrsne pred oima jednim rukavcem, irokim kao neki trg, neveselim (u poetku to je velika voda blatua, namrekana i ukasta, da bi potom malo dalje potekla vrtoglavom brzinom i us- merila gotovo ruilaku snagu prema Kremo ni, prema Mantovi, prema istoku).

Da e se reka pojaviti, nagovetavali su sve gui redovi topola koji su se gotovo pretvorili u umu. A topole, a ne samo etvrtaste livade koje su se izmeu njih prostirale, bivale su sve zelenije. Gotovo kao da je tu prolee vie pooc)maklo ali i bilo tunije. Pa ipak, slabani zraak sunca savladao je oblake, prodavajui se kroz uleanu maglutinu i sjedinio ogromni prostor pod topolama, koji se pod nasipom irio unedogled, sa smirenim nebom.

Kola su parkirana iznad nasipa, a Paolo i gost iz njih izlaze. Neko vreme stoje tu gore, na suncu. Zatim se Paolo, sa blagim osmehom na usnama, sada konano pomiren s tim da se u odnosu na svog saputnika nalazi u podreenom poloaju (s onim njegovim preplanulim licem bogataa obeleenim dostojanstvenim borama) zadrava pored kola neodluan i zbunjen kao da ne zna ta da radi, kuda da krene. No gost, i on sa oanehom na usnama sa osmehom jednog bia koje ne gubi nita, naprotiv koje daje sve, ali ipak ni gordou ni prezirom ne kalja isto tu svoje ljupkosti silazi ukoso niz nasip, jo ut, rasuen i skoanjen kako to biva u zimu, i kad stie u podnoje nasipa, kao deak koji se sprema da utira loptu, zalazi meu ipraje kojim je prostrana zaravan obrasla sve do .

71

Zemlja je mekana i mirisna ali nije vlana. Kao ni bunje koje je gotovo sve jo suvo osim nekog grma osutog belim cvetiima. Po zemlji, na humusu koji odie zimom i proleem, jo uvek lei lanjsko lie, trulo i sasue- no.

Na toj prostranoj zaravni iza nasipa na obali nalaze se zaklonita ulegnua koja se odozgo, sa visine, i ne vide. Gost nestane u jednom od njih, zatim se opet pojavi neto nie i dalje u ibljaku boje re, re koja ipak samo to nije blesnula u sjaju novih nenih preliva (jedino je prue vrba potonica ve kao krv crveno). Zatim se opet pojavi iza drugog, dubljeg ulegnua koje svakako vodi do reke.

Paolo ide za njim gazei po tom zemljitu na koje sigurno bar etrdesetak godina (od deakog doba) nije nogom kroio. Zato se ne snalazi, kao bolesnik koji je tek iziao iz bolnice. I iziao na sunce. Ne vredi to se redovno bavio sportom na za to ureenim i odgovarajuim me- stima. Njegovo telo i ta niija zemlja, sasvim, sasvim neo- setno pa ipak tako duboko proeta miomirisima, u krajnje su neprijateljskom odnosu.

Kad iza drugog ulegnua, niz koje se s tekom mukom sputa, stie do gosta, vidi da lei na zemlji sa jednom rukom ispod potiljka, dok u drugoj, kao kakav mangup, frajerski dri upaljenu cigaretu, i da sumu noge raskree- ne. Paolo mu prilazi, gotovo zazirui pun potovanja prema mladiu koji se tako drsko i tako bezazleno poda- je. . .

27

JEVREJI SE PODIGOE I KRENUE.. .

Jevreji se podigoe i krenue prema pustinji.Ceo bogovetni dan otkako se obzorje s mranim ta-

nj iras tim, stenovitim dunama ili takoe mranim, ali oblim peskovitim dunama ocrtalo prema ruju razdanja pa dok se opet nije ocrtalo prema ruju smiraja pustinja bee uvek ista.

Njena nepristupanost imala je jedno jedino i jedinstveno lice. Uvek isto bilo gde su