PANEVROSKI UNIVERZITETAPEIRON

SEMINARSKI RAD

OSNOVE TEORIJE SISTEMA I UPRAVLJANJA

TEMA RADA: UPRAVLJANJE FINANSIJSKIM POSLOVANJEM

PREDUZEĆA

Mentor: Student:

Prof.dr.Đuro Mikić Ognjen Danilović 96-11/RPI

SADRŽAJ:

PANEVROSKI UNIVERZITET..........................................................................................................................1

SADRŽAJ:.....................................................................................................................................................2

UVOD...........................................................................................................................................................3

1. PLANIRANJE OBRTNIH SREDSTAVA..........................................................................................................5

1.1. Pojam i uloga obrtnih sredstava.......................................................................................................5

1.2. Ciljevi i elementi plana obrtnih sredstava.........................................................................................7

1.3. Metodi utvrđivanja obrtnih sredstava............................................................................................10

1.3.1. Klasični metodi utvrđivanja potrebnih obrtnih sredstava............................................................10

1.3.1.1. Metod vremena obrta..............................................................................................................10

1.3.1.2. Metod kamatnih brojeva..........................................................................................................11

1.3.1.3. Kalkulativni metod....................................................................................................................13

1.3.2. Ekonometrijski metodi utvrđivanja obrtnih sredstava.................................................................15

1.3.2.1. Metod “ABC”............................................................................................................................16

1.3.2.2. Simpleks metoda......................................................................................................................17

2. FINANSIJSKO UPRAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA.............................................................................18

2.1. Ciljevi finansijskog upravljanja obrtnim sredstvima........................................................................18

2.1.1. Upravljanje zalihama...................................................................................................................18

2.1.2. Upravljanje potraživanjima..........................................................................................................19

2.1.3. Upravljanje gotovinom................................................................................................................20

2.2. Finansijska strategija i taktika.........................................................................................................21

2.2.1. Finansijska strategija dugoročnih sredstava i dugoročnih izvora sredstava.................................22

2.2.2. Finansijska strategija kratkoročnih sredstava i kratkoročnih izvora sredstava.............................23

2.2.3. Finansijska strategija i taktika novčanih sredstava.......................................................................26

2.3. Izbor metoda finansiranja obrtnih sredstava..................................................................................27

2.3.1. Metod finansiranja prema ročnosti vezivanja sredstava..............................................................28

2.3.2. Konzervativni metod finansiranja................................................................................................29

2.3.3. Kompromisni metod finansiranja................................................................................................30

3. LITERATURA...........................................................................................................................................31

UVOD

Poslovne finansije su relativno mlada disciplina koja se razvila u okviru naučne oblasti finansija. Razvoj poslovnih finansija je tekao paralelno sa razvojem privrede, a svoje izučavanje zasnivaju na naučnim postavkama koje su u praksi dokazane i održive. U skladu s tim, i zadatak ovog diplomskog-master rada je da analizira i predstavi one činioce i aspekte koji su neophodni za racionalno upravljanje finansijama preduzeća. Materija izložena u ovom diplomskom-master radu je podeljena u šest poglavlja, od čega se prvih pet odnosi na samu tematiku upravljanja poslovnim finansijama, dok je u poslednjem poglavlju izneta analiza poslovanja jednog konkretnog preduzeća. U nastavku će biti predočen kratak sažetak pojedinih poglavlja.

U poglavlju o finansijskom menadžmentu dat je kratak istorijat ove discipline, kao i savremeni trendovi u ovoj oblasti. Definisana su osnovna područja delovanja, kao i uloga i zadaci finansijskog menadžera u preduzeću. Prikazan je pregled poslovnog okruženja u kom preduzeće egzistira, koju svaki finansijski menadžer mora poznavati kako bi postavio odgovarajuću strategiju finansijskog poslovanja. Kroz pregled finansijskog sistema opisani su glavni akteri i procesi na finansijskim tržištima, kao i podela samih tržišta, koji su u savremenim uslovima poslovanja od vitalne važnosti za poslovanje preduzeća.

U okviru poglavlja o upravljanju izvorima finansiranja, prikazani su oblici izvora finansiranja. Prikazani su osnovni i najčešće korišćeni izvori finansiranja: samofinansiranje, kreditiranja, finansiranje putem lizinga i finansiranje iz faktoringa. U okviru svake od ovih celina prikazani su način prikupljanja sredstava kao i prednosti i nedostaci finansiranja iz različitih izvora.

U okviru poglavlja o planiranju obrtnih sredstava objašnjena je uloga i značaj obrtnih sredstava u preduzeću kao i načini planiranja istih u cilju njihovog što efikasnijeg korišćenja. Prikazani su oblici i metode planiranja obrtnih sredstava pri čemu su iznete razne metode u cilju što opsežnijeg pokrivanja ove teme.

Poglavlje o finansijskom upravljanju obrtnim kapitalom se nadovezuje na prethodno, i objašnjava ciljeve, finansijsku strategiju i taktiku, i izbor metoda finansiranja obrtnih sredstava. Takođe su prikazane savremene metode upravljanja pojedinim oblicima obrtnih sredstava, i načini na koje preduzeće može najefikasnije upotrebiti raspoloživa sredstva radi postizanja poslovnih ciljeva.

Poglavlje o upravljanju finansijskom ravnotežom objašnjava pojam i uticaj finansijske ravnoteže na poslovanje preduzeća, kao i način na koji se može upravljati likvidnošću i solventnošću pri čemu je izneto nekoliko modela iz savremene literature na ovu temu.

1. PLANIRANJE OBRTNIH SREDSTAVA

1.1. Pojam i uloga obrtnih sredstava

Racionalno upravljanje i dobro gazdovanje ukupnim obrtnim sredstvima i njihovim pojedinačnim oblicima predstavlja, itekako, značajnu preokupaciju poslovnih finansija. To upravljanje, odnosno gazdovanje pretpostavlja, svakako, da se sa što manjim ulaganjima u ukupna obrtna sredstva, kao i njihove pojedinačne kategorije, ostvari što veći obim poslovne aktivnosti da bi se tim posredstvom uticalo na maksimiranje rentabilnosti preduzeća kao celine i održavanje zadovoljavajućeg nivoa njegove tekuće likvidnosti. Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima i kratkoročnim obavezama ima za zadatak, između ostalog, da omogući preduzeću da utvrdi neophodan volumen neto obrtnih sredstava. Elementarne pozicije obrtnih sredstava obuhvataju novčana sredstva ili gotovinu, kratkoročne plasmane u hartije od vrednosti, potraživanja od kupaca i različite oblike zaliha, dok se kratkoročne obaveze sastoje iz obaveza prema dobavljačima za nabavljene sirovine i materijale, ukalkulisanih obaveza na teret tekućih troškova poslovanja i kratkoročnih bankarskih kredita, odnosno kredita drugih privrednih organizacija1.

Neto obrtna sredstva predstavljaju razliku između ukupnih obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza. Sve dotle dok su obrtna sredstva bar nešto veća od kratkoročnih obaveza, preduzeće raspolaže sa izvesnim iznosom neto obrtnih sredstava. Ima preduzeća, doduše, koja mogu poslovati i sa negativnim saldom neto obrtnih sredstava. To su, po pravilu, ona preduzeća kod kojih je neto novčani priliv iz poslovanja relativno obilan i stabilan tokom vremena. Najveći broj preduzeća, međutim, ne može poslovati i opstati, na finansijski zdravoj osnovi, bez pozitivnog salda neto obrtnih sredstava. Koliki, pak, taj saldo treba da bude teško je decidirano reći, sve zavisi od vrste preduzeća i karaktera njegove poslovne aktivnosti. Smatra se, pre svega, da neto obrtna sredstva predstavljaju vrlo značajan indikator likvidnosti preduzeća. Teorijsko objašnjenje za korišćenje ove finansijske kategorije kao merila likvidnosti nalazi se u uverenju da veći opšti racio likvidnosti, koji logično rezultira iz povećanja neto obrtnih sredstava, omogućava preduzeću da urednije plaća kratkoročne obaveze o rokovima njihovog dospeća. Problem održavanja likvidnosti je svakako u tome što pojedinačne pozicije obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza imaju veoma različitu relativnu likvidnost odnosno rokove dospeća koje je teško doslovno sinhronizovati2. Ali, ukoliko su ukupne tekuće obaveze pokrivene sa većim iznosom obrtnih sredstava, utoliko je i veći stepen verovatnoće da će bar

1 Krasulja, D. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004, str. 1572 Isto, str. 158

izvesne pozicije obrtnih sredstava biti konvertovane u gotovinu baš u trenutku kada neodložne novčane obaveze dospevaju za plaćanje.

Zbog toga se tvrdi, sa pravom, da upravo nesinhronizovana priroda novčanih tokova, primanja i izdavanja gotovine, dovodi do neophodnosti formiranja neto obrtnih sredstava. Izdaci gotovine za posmatrani period još se mogu i predvideti sa relativnom tačnošću. Naime, na bazi sklopljenih ugovora, zakonskih propisa ili proteklog iskustva preduzeće može prilično pouzdano da proceni dinamiku i iznose novčanih izdataka koji će biti potrebni za izmirenje novčanih obaveza o rokovima njihovog dospeća. Daleko je teže, međutim, proceniti dinamiku primanja gotovine. Kada će obrtna sredstva, sem gotovine i kratkoročnih plasmana u hartije od vrednosti, biti stvarno konvertovana u novčani oblik nije nikad posve sigurno. Što je sposobnost te konverzije veća i sigurnija, utoliko je preduzeću potreban manji iznos neto obrtnih sredstava. Nasuprot tome, preduzeća sa neizvesnijim novčanim prilivom moraju održavati obrtna sredstva, kao potencijalne izvore gotovine iz poslovanja, na srazmerno većem nivou da bi bila u stanju da odgovore na isti, ili čak i manji, iznos preuzetih novčanih obaveza.

Relativno učešće obrtnih u ukupnih poslovnim sredstvima se tokom vremena povećava ili smanjuje. Ako se povećava, rentabilnost i rizik se, konzistentno prednjem načinu razmišljanja, srazmerno smanjuju. Smanjenje rentabilnosti se objašnjava pretpostavkom da obrtna sredstva obezbeduju manji doprinos poslovnom i neto dobitku u poređenju sa doprinosom koji se ostvaruje na ulaganjima u fiksna sredstva. Rizik od tehničke insolventnosti, pak, smanjuje se zbog toga što povećanje obrtnih sredstava, pri nepromenjenom učešću kratkoročnih obaveza u njihovom finansiranju, ima normalno za posledicu adekvatno povećanje neto obrtnih sredstava. Po sebi je razumljivo, prema tome, da smanjenje relativnog učešća obrtnih u ukupnim poslovnim sredstvima treba da proizvede suprotan efekat na rentabilnost i rizik.

Promene u relativnom učešću kratkoročnih izvora finansiranja u ukupnim izvorima odnosno sredstvima dovode, svakako, do suprotnih efekata na konfiguraciju rentabilnosti i rizika preduzeća u odnosu na promene relativnog učešća obrtnih sredstava u ukupnim poslovnim sredstvima3. Naime, smanjenje racia kratkoročnih obaveza prema ukupnim sredstvima ima za posledicu smanjenje rentabilnosti zbog toga što srazmerno veći iznos tih sredstava mora da bude finansiran iz skupljih dugoročnih izvora, pretpostavljajući, opravdano, da sopstveni izvori ne mogu da budu jeftiniji od dugoročnih dugova. Sa druge strane, pak, to smanjenje ublažava i rizik od insolventnosti s obzirom da podrazumeva veće učešće dugoročnih izvora u finansiranju obrtnih sredstava, odnosno srazmerno povećanje neto obrtnih sredstava. Ako se promene u relativnom učešću obrtnih sredstava i kratkoročnih izvora finansiranja u ukupnim sredstvima odnosno izvorima analiziraju simultano, može se oceniti njihovo složeno dejstvo na uzajamne relacije rentabilnosti i rizika. Obe od analiziranih promena mogu da povećavaju rentabilnost i rizik od insolventnosti, što se vidi po tome što, svaka na svoj način, utiču na povećanje neto dobitka i smanjenje neto obrtnih sredstava. 3 Krasulja, D. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004, str. 160.

1.2. Ciljevi i elementi plana obrtnih sredstava

Obrtna sredstva se definišu kao poslovna sredstva koja se jednokratnom upotrebom troše u reproduktivnom procesu, pri čemu se njihova vrednost obrne u toku godine najmanje jednom. To je, dakle, proces u kome neprekidno dolazi do promene jednog oblika sredstava u drugi prema poznatom obrascu N-R..P..R1-N1. Da bi se nesmetano odvijao proces reprodukcije potrebno je izvršiti grupisanje obrtnih sredstava. Prema Zakonu o osiguranju obrtnih sredstava sva obrtna sredstva su grupisana u četiri grupe4:

▪ trajna obrtna sredstva – to su sredstva angažovana u zalihama sirovina i materijala, sitnog inventara i ambalaže, nedovršene proizvodnje, poluproizvoda, proizvoda i robe, koja su determinisana njihovim prosečnim stanjem u proteklih dvanaest meseci,

▪ dugoročni plasmani – to su potraživanja po osnovu udruženih sredstava, zajmovi, oročena sredstva, dati krediti i sl., čiji rok naplate mora biti duži od dvanaest meseci,

▪ kratkoročni plasmani – to su potraživanja po osnovu udruženih i uloženih sredstava, oročena sredstva, krediti, potraživanja po osnovu datih avansa, potraživanja po primljenim menicama, čekovima, akceptnim nalozima i sl., čiji rok naplate mora biti u periodu do dvanaest meseci,

▪ ostala obrtna sredstva – to su novčana sredstva i potraživanja iz poslovnog odnosa i sl.

Osnovni ciljevi u planu obrtnih sredstava izraženi su u smislu maksimiranja dobiti i akumulacije kao njenog neto izraza. To znači da su obrtna sredstva optimalna sa gledišta stanja i kretanja u tokovima reprodukcije posmatrano na kratki i dugi rok.

Osnovni zadatak planiranja obrtnih sredstava jeste utvrđivanje obima, strukture i izvora obrtnih sredstava prema potrebama tokova reprodukcije utvrđenim u godišnjim planovima preduzeća. Izvršavanjem ovog osnovnog zadatka obezbeđuje se kontinuitet toka reprodukcije u kružnom toku sredstava

Na osnovu toga, može se zaključiti da se cilljevi i zadaci u okviru planiranja obrtnih sredstava međusobno uslovljavaju i dopunjuju. Ovaj osnovni zadatak u planiranju obrtnih sredstava može se rasčlaniti u više konkretnih zadataka, i to:

1. planiranje potreba u obrtnim sredstvima po oblicima i ukupno za ceo planski period,2. planiranje izvora obrtnih sredstava po vrstama,3. planiranje obrtnih sredstava u pravcu stanja i transformacije u celom kružnom toku,4. planiranje neto obrtnih sredstava i neto obrtnog fonda radi postizanja finansijske ravnoteže

preduzeća,

4 Vunjak, N. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Subotica, 1993, str. 84.

5. utvrđivanje efikasnosti ukupnih obrtnih sredstava kao i pojedinačno,6. izbor metoda za kvantifikaciju potreba u obrtnim sredstvima, pojedinačno i ukupno,7. utvrđivanje podataka koji će se koristiti u planiranju obrtnih sredstava kao što su materijalni

bilansi, knjigovodstveni podaci, evidencija radnih naloga itd.

Svi ovi zadaci su međusobno povezani, a sastavljaju se na osnovu plana proizvodnje i prodaje, zatim pokazatelja brzine obrta i drugih činilaca koji karakterišu kontinuitet reprodukcionog toka preduzeća. Iako ne postoji čvrsta definicija sadržaja plana obrtnih sredstava, izvesno je da mora obuhvatiti minimum koji je neophodan za ostvarivanje toka reprodukcije u planskom periodu koji obuhvata5:

1. nabavku materijala za reprodukciju,2. zalihe sirovina i materijala,3. proizvode i poluproizvode,4. robu na zalihama,5. prodaju.

U okviru ovih sadržaja, moguće je utvrditi potrebna obrtna sredstva u novčanom i robnom obliku. Planiranje ukupnih obrtnih sredstava je uspešnije ako je njihova struktura razuđena, tj. ako je zastupljeno više oblika i podoblika obrtnih sredstava u koje spadaju:

1. osnovni oblici:- sredstva u robnom obliku,- sredstva u obračunu,- sredstva u novčanom obliku.

2. podoblici obrtnih sredstava:- reprodukcioni materijal,- proizvodnja,- gotovi proizvodi,- roba,- potraživanja od kupaca,- krediti drugim preduzećima,- udružena i uložena sredstva,- aktivna vremenska razgraničenja,- novčana sredstva.

U kružnom toku dolazi do izražaja međuzavisnost oblika i podoblika zato što se u toku kružnog kretanja istovremeno odigrava proces angažovanja sredstava i proces realizacije.

5 Vunjak, N. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Subotica, 1993, str. 85.

Sadržaje i elemente planiranja obrtnih sredstava u preduzećima opredeljuju četiri činioca:

▪ međuzavisnost oblika i podoblika,▪ bruto masa opticaja,▪ koeficijent obrta,▪ prelomna tačka minimuma i maksimuma.

Plan robnih obrtnih sredstava podrazumeva:

▪ plan robnih sredstava u pripremi,▪ plan robnih sredstava u proizvodnji,▪ plan robnih sredstava u gotovim proizvodima i robi.

Međusobni vrednosni odnosi ovih planova zavise od vrste proizvoda i kretanja ciklusa proizvodnje. Jasno je, međutim, da će proizvodi sa visokovrednim sirovinama i dugim trajanjem procesa proizvodnje zahtevati veći obim obrtnih sredstava. Takođe, potrebe za pojedinim podoblicima robnih obrtnih sredstava zavisiće isključivo od vremena zadržavanja po fazama kružnog toka proizvodnje. Ako se poveća obim robnih sredstava u pripremi zbog povećanja nabavki, gomilanja zaliha i sl., biće narušen i planirani obim robnih obrtnih sredstava, kao i strukturni odnos njihovih podoblika.

Elementi na kojima se zasniva izrada plana robnih obrtnih sredstava u pripremi su:

▪ godišnji bilans potrošnje sirovina i materijala,▪ godišnji plan proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda,▪ terminska lista protoka.

U terminskoj listi iskazuju se dani vezivanja sirovina i materijala u nabavci i zalihama, zatim dani trajanja procesa proizvodnje po proizvodima i poluproizvodima kao i dani ležanja gotovih proizvoda u skladištu. Podaci u planovima i podaci u terminskoj listi pružaju informacije o utrošku i učinku u jedinici vremena koje je karakteristično za jedan obrt. Tako se dolazi do prvog plasmana podataka o potrebnoj količini obrtnih sredstava.

Plan novčanih obrtnih sredstava obuhvata predračune svih isplata i uplata u planskom periodu pri čemu se polazi od toga da se novčana sredstva sastoje od osnovnog i prelaznog oblika. U planu novčanih obrtnih sredstava jasno je izraženo da se obrtna sredstva u novčanom obliku direktno pretvaraju u robni oblik. Kada se novčana sredstva nalaze u prelaznom obliku, onda se ona prethodno moraju pretvoriti u osnovni oblik, tj. novac. Taj odnos je posebno važan u planu obrtnih novčanih sredstava za održavanje likvidnosti i kontinuitet reprodukcije, jer ukoliko se u planu ne uspostavi odgovarajući odnos između osnovnog i prelaznog oblika onda se stvaraju uslovi za moguće prekide procesa proizvodnje.

1.3. Metodi utvrđivanja obrtnih sredstava

Metodi utvrđivanja obrtnih sredstava dele se na dve grupe6:

1.Klasični metodi utvrđivanja potrebnih obrtnih sredstava u koje spadaju najvažniji u praksi:

▪ Metod vremena obrta▪ Metod kamatnih brojeva▪ Kalkulativni metod▪2.Ekonometrijski metodi utvrđivanja potrebnih obrtnih sredstava u koje spadaju:

▪ Metod "ABC"▪ Simpleks metod

1.3.1. Klasični metodi utvrđivanja potrebnih obrtnih sredstava

Klasični ili tradicionalni modeli vezuju se za bruto masu, vreme obrta i koeficijent obrta pri čemu se proračuni rešavaju jednostavnim matematičkim postupcima. U suštini ovih metoda postoje tri polazna elementa:

▪ ciljevi i zadaci godišnjeg plana izraženi u materijalno vrednosnim bilansima proizvodnje i prodaje,▪ koeficijent obrta i ostvareni obim obrtnih sredstava u prethodnoj godini na bazi iskustvenih

pokazatelja,▪ koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava u srodnim delatnostima u pravcu komparacije sa

srodnim preduzećima.

Sa stanovišta matematičke tehnike za sve ove metode karakterističan je oblik algebarske jednačine a + b = c. Jednačina ima konačno rešenje, dok je linearna međuzavisnost i broj rešenja u granicama minimuma, maksimuma i proseka. U praksi je vrlo razuđen broj takvih rešenja od kojih pominjemo samo ona koja se najčešće upotrebljavaju.

1.3.1.1. Metod vremena obrta

Ovaj metod se zasniva na pretpostavci da je poznato vreme trajanja obrta, tj. broj dana vezivanja obrtnih sredstava u pojedinim oblicima i podoblicima. To vreme se izvodi iz standarda koji je utvrđen iskustvom na bazi knjigovodstvene evidencije. U proizvodnji, na primer, to vreme je ono koje protekne do izdavanja otpremnice gotovih proizvoda koji se otpremaju na skladište. To može takođe da bude i vreme koje protekne od izdavanja fakture za prodate proizvode pa do naplate, u pravcu broja dana vezivanja obrtnih sredstava u podobliku potraživanja. Standardi mogu da budu izraženi kao nominativi u

6 Ristić, R. Upravljanje finansijama, Savremena administracija, Beograd, 1990., str. 36.

danima, a prema proračunima iz godišnjih planova preduzeća. Ti planovi se utvrđuju u fazi pripreme proizvodnje. Kada je vreme poznato, onda se između bruto mase, broja dana i vremenskog intervala plana uspostavlja odnos količnika iz koga sledi obim potrebnih sredstava u određenom podobliku. Prema tome potrebna obrtna sredstva izračunavaju se pomoću obrasca7:

OS=M∗365d

pri čemu je:

M – nabavna vrednost sirovina

d – prosečan broj dana od narudžbe do prispeća u skladište.

Bruto masa je obično izračunata veličina, vrednosno iskazana za godinu dana po svakom obliku i podobliku (troškovi, rashodi, prihodi, potraživanja i sl.). Ako se uvodi više planiranih podoblika u proračun potrebnih obrtnih sredstava tada će se sa većom tačnošću utvrditi obim i struktura ukupno potrebnih obrtnih sredstava. Ovaj metod je poznat u praksi kao metod koeficijenta obrta. Dakle, ukoliko je poznat broj dana vezivanja obrtnih sredstava u pojedinim oblicima onda se izračunavanje može izvršiti pomoću prostijeg obrasca:

OS=M∗Ko

pri čemu je Ko koeficijent obrta (365/d)

Korišćenjem koeficijenta obrta, koji je poznat i karakterističan za preduzeće, izračunavanje potrebnih obrtnih sredstava se pojednostavljuje uz uslov da su koeficijenti korektno izvedeni iz broja stvarnih dana vezivanja prema knjigovodstvenoj evidenciji. Za metod vremena obrta karakteristično je da se u oba načina izračunavanja problem locira na određivanje broja dana (d), utvrđivanje parcijalnih koeficijenata (Kt), i koeficijenta ukupnih obrtnih sredstava.

1.3.1.2. Metod kamatnih brojeva

Za ovaj metod karakteristično je utvrđivanje obima obrtnih sredstava na nivou ukupnih potreba preduzeća. Za razliku od metoda vremena obrta, ovim metodom se utvrđuje struktura obrtnih sredstava po podoblicima. Međutim, bez obzira na razlike u samom računskom postupku, ako je prosečno vreme

7 Ristić, R. Upravljanje finansijama, Savremena administracija, Beograd, 1990., str. 38.

obrta jednako za istu vrednost mase dobiće se iste sume ukupno potrebnih obrtnih sredstava, pa otuda i jednakost pokazatelja efikasnosti i brzine obrta. Metod kamatnih brojeva se najčešće koristi u nekim predinvesticionim studijama kada se traže okvirni podaci o potrebnim obrtnim sredstvima.

Primena ovog metoda je moguća ako se raspolaže podacima po vrstama ili grupama proizvoda, a to su:

▪ podaci o godišnjem obimu njihove proizvodnje,▪ podaci o ceni koštanja,▪ podaci o trajanju toka reprodukcije.

Primenom dve konstante (k1 = 100) i (k2 = 365) izračunavaju se kamatni brojevi, a zatim njihovim sumiranjem i deljenjem sa brojem dana u godini dolazi se do ukupno potrebnih obrtnih sredstava na nivou preduzeća.

U postupku izračunavanja ukupno potrebnih obrtnih sredstava koriste se sledeća dva obrasca:

1. kamatni brojevi za proizvode pojedinačno8:

Kbr=M∗ dk 1

2. ukupno potrebna obrtna sredstva godišnje9:

OS=∑ Kbr

365∗100

pri čemu je:

Kbr – kamatni brojevi za pojedine vrste proizvoda

M – bruto masa prema ceni koštanja za godišnji obim proizvodnje određenog proizvoda

d – prosečan broj dana vezivanja.

8 Vunjak, N. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Subotica, 1993, str. 92.9 Isto, str. 93.

1.3.1.3. Kalkulativni metod

Kalkulativni metod se primenjuje korišćenjem četiri kalkulacije koje se izvode na bazi podataka iz godišnjeg plana preduzeća10:

▪ prva kalkulacija se odnosi na zalihe sirovina i materijala,▪ druga kalkulacija na proizvode u fazi proizvodnje i zalihe gotovih proizvoda,▪ treća kalkulacija se odnosi na obrtna sredstva u novčanom i prelaznom obliku,▪ a četvrta kalkulacija na odbitne rezidualne stavke.▪Na osnovu navedenih kalkulacija, utvrđivanje ukupno potrebnih obrtnih sredstava vrši se primenom obrasca:

OS = (Sr + Sp + Sn) – Rz

pri čemu je:

OS – ukupna obrtna sredstva,

Sr – robni oblik (sirovine i materijal),

Sp – robni oblik (proizvodnja i gotovi proizvodi),

Sn – prelazni oblici (ostala obrtna sredstva),

Rz – rezidualne ili odbitne stavke u ukupnom iznosu.

Kalkulacija obrtnih sredstava za zalihe sirovina i materijala predstavlja specifikaciju potrošnje prema godišnjem planu. Ova kalkulacija je jednostavnija za izračunavanje grupe materijala prema kriterijumu dana vezivanja, i to za podoblik zaliha koje su na skladištu. Pod grupama podrazumevaju se sirovine i materijali koji imaju veliku učestanost ulaza i izlaza iz skladišta, najčešće ispod pet dana. Svi materijali sa posebnim vremenom skladištenja vrednosno se sabiraju u određenu grupu odnosno interval kome se pridružuju unapred izračunati indeksi (Ii) prema knjigovodstvenoj evidenciji. Množenjem indeksa sa bruto masom (M) dobija se vrednost prosečno potrebnih obrtnih sredstava u odgovarajućoj intervalskoj grupi. Izračunavanje intervalske grupe zaliha vrši se primenom obrasca:

ΔSr = M x Ii

pri čemu je:

Sr – robni oblik u grupi sirovina i materijala (prosečno potrebna sredstva)

10 Ristić, R. Upravljanje finansijama, Savremena administracija, Beograd, 1990., str. 47.

M – godišnja potrošnja po nabavnim cenama, franko skladište

Ii – indeks obrta (365/d).

Prema tome izračunavanje ukupno potrebnih sredstava u određenom podobliku vrši se putem sabiranja prethodnih izraza:

Sr = ΔSr1 + ΔSr2 + … + ΔSr(n)

Prilikom sastavljanja kalkulacije važno je odrediti karakteristične vremenske intervale, odnosno grupe za vrste materijala, vodeći računa o vremenu ulaza i izlaza kroz evidenciju u magacinu.

Kalkulacija obrtnih sredstava za proizvodnju, odnosno za zalihe gotovih proizvoda i realizaciju svodi se na proizvod ukupne cene koštanja i količine i neposredno se izračunava preko potrebnih obrtnih sredstava po svakom proizvodu, na osnovu obrasca:

Sp = M x Ii

pri čemu je:

M – cena koštanja ukupno godišnje i za svaki proizvod posebno

Ii – indeks obrta (365/d)

Utvrđivanje obrtnih sredstava ukupno u podobliku dobija se sabiranjem pojedinačnih izračunavanja:

Sp = Sp1 + Sp2 + … + Sp(n)

pri čemu indeksi od 1 do n označavaju broj grupa proizvoda za koje se pojedinačno vrši izračunavanje potreba u obrtnim sredstvima. Podaci o broju dana vezivanja uzimaju se iz evidencije u radnim nalozima, karticama magacina gotovih proizvoda i finansijskog knjigovodstva, dok se za cenu koštanja podaci uzimaju iz godišnjeg plana i po proizvodima.

Kalkulacija ostalih obrtnih sredstava u novčanom i prelaznom obliku sadrži grupe svih učinaka koji nisu obuhvaćeni prethodnim proračunima, a značajni su za utvrđivanje ukupnih potrebnih obrtnih sredstava. U ovom slučaju se kao pokazatelj bruto mase uzima planirani godišnji promet odgovarajuće grupe, dok se broj dana vezivanja preuzima iz knjigovodstva uz odgovarajuća odstupanja uobičajenih vrednosti. U ovoj kalkulaciji se umesto indeksa (Ii) koristi koeficijent obrta (Ko) sračunat po svakoj grupi primenom sledećeg obrasca:

Sn = M x Ko

Dakle, suma svih pojedinačnih Sn daje iznos potrebnih obrtnih sredstava za celu grupu. Ukoliko se ne raspolaže tačnim procenama o vremenu vezivanja onda se izračunavaju koeficijenti obrta direktno koristeći knjigovodstveni podatak o godišnjem prosečnom iznosu mesečnih salda, kako bi se na taj način formirala grupa u kalkulaciji.

Kalkulacija odbitnih stavki (Rz) obuhvata umanjenja kojima se vrši korigovanje svih prethodnih proračuna. Tu spadaju avansi kupaca, kreditiranje dobavljača, odloženo trošenje amortizacije, plate, finansijski rezultati i druge obaveze. Preko prosečne dnevne bruto mase i broja dana odlaganja obaveza dobija se prosečna kalkulativna vrednost odbitne stavke.

Kalkulativni metod sadrži više obeležja koja su značajna i za druge metode kao što su: bruto masa, dani vezivanja, koeficijent obrta. Prednost ovog metoda je u uvođenju kalkulacija odbitnih stavki koje ne treba finansirati iz obrtnih sredstava u normalnim uslovima poslovanja. Osim toga, ovaj metod daje mogućnost uvida u strukturu potrebnih obrtnih sredstava što je izuzetno važno za izvođenje zaključaka o uslovima buduće likvidnosti.

1.3.2. Ekonometrijski metodi utvrđivanja obrtnih sredstava

Analitičko izračunavanje ekonomskih problema omogućava korišćenje matematičko-statističkih metoda. Matematički model je ključni pojam ekonometrije, i njegovim uvođenjem ekonomske pojave postaju sistem jednačina s beskonačno mnogo rešenja. Promena parametara koji određuju relaciju unutar modela, uslovi i ograničenja u okruženju pojave dovode do promene strukture unutar modela. U okviru tih promena moguće je utvrditi jednu strukturu koja minimizira troškove, a maksimizira finansijski rezultat11. U takvom rezonovanju problematike utvrđivanja potrebnih obrtnih sredstava može se uspostaviti matematički model. Ekonometrijski modeli, koji su oslonjeni na tehniku elektronskih rešenja, nemaju nikakvih ograničenja za razliku od klasičnih modela i metoda koji su ograničeni mogućnošću prijema informacija. U daljoj analizi izdvojene su metode koje se najviše koriste u praksi a to su:

(1) metod “ABC” kombinovan s formulom za optimalne zalihe sirovina i materijala i (2) simpleks metod iz linearnog programiranja

1.3.2.1. Metod “ABC”

11 Ristić, R. Upravljanje finansijama, Savremena administracija, Beograd, 1990., str. 50

U proceni zaliha i materijala mora se imati u vidu da nivo zaliha mora da bude takav da omogućava kontinuitet toka reprodukcije, a osim toga da svaki nivo zaliha iznad optimuma izaziva troškove u finansiranju skladištenja i osiguranja. Otuda se može reći da je optimalan onaj nivo zaliha koji s najmanjim obimom održava kontinuitet tokova reprodukcije jer su tada i vezani troškovi zaliha najniži. Dakle, optimum zaliha se nalazi negde između minimuma i maksimuma, i nije ga lako utvrditi jer u preduzećima postoji veliki broj sirovina i vrsta materijala za koje nije moguće uspostaviti idealne inpute/outpute, tj. da poslednju jedinicu ulaza prati prva jedinica izlaza.

Najveći problem koji se odnosi na brojnost vrsta artikala uspešno se rešava primenom metode “ABC”. Ovaj metod se zasniva na kriterijumu vrednosnog učešća grupe materijala u ukupnim zalihama, što će biti predstavljeno hipotetičkim primerom kako sledi:

▪ ako 10-20% ukupnog broja artikala nosi 70-80% troškova zaliha tada se grupa označava slovom “A”▪ ako 20-30% ukupnog broja artikala nosi 20-30% troškova zaliha onda se grupa označava slovom “B”▪ ako 50-70% ukupnog broja artikala nosi 5-10% troškova zaliha onda se grupa označava slovom “C”.▪Iz ovoga sledi zaključak da je planiranje zaliha moguće rešavati planiranjem i upravljanjem grupom “A”, odnosno zalihe u grupi “A” treba držati na minimumu ako se žele najniži troškovi. Saglasno tome, za grupu “A” treba izračunati pojedinačno optimalne veličine, dok se za grupe “B” i “C” to može učiniti kumulativno pomoću koeficijenata obrta. Da bi se utvrdila optimalna veličina zaliha pomoću ekonometrijskih modela neophodno je imati podatke o:

▪ obimu godišnje proizvodnje (količinski i vrednosno),▪ troškovima pripreme proizvodnje i sigurnosnim rezervama,▪ troškovima držanja zaliha.

U ovim slučajevima model optimalnih zaliha svodi se na nekoliko jednačina kako sledi12:

Zmin = Rs – Vi x Uvt

Zmax = Rs + Nopt

Zopt = Rs = Nopt / 2

pri čemu je:

Zmin – minimalna količina zaliha,

Zmax – maksimalna količina zaliha,

Zopt – optimalna količina zaliha,

12 Ristić, R. Upravljanje finansijama, Savremena administracija, Beograd, 1990., str. 52

Rs – sigurnosna rezerva koja omogućava kontinuitet toka proizvodnje,

Vi – vreme tolerancije, procenjeno kašnjenje naručenog materijala,

Uvt – utrošak materijala u jedinici vremena tolerancije,

Nopt – optimalna količina narudžbe materijala.

Međutim, i kod primene ovog metoda postoje brojna otvorena pitanja:

▪ još uvek ne postoje pouzdana merila kod razvrstavanja vrednosti ili izbora granica između grupa ABC,

▪ izračunavanje troškova zaliha nije uvek metodološki ispravno pa se zato svodi na prosečne troškove sa velikom razuđenošću,

▪ ostaju dileme u vezi sa veličinom nabavke (Nopt) kada su u pitanju materijali sa sezonskim cenama, i u vezi sa složenošću utvrđivanja sigurnosnih rezervi (Rs) s obzirom na različite kvantitativne odnose materijala u procesu obrade i montaže.

1.3.2.2. Simpleks metoda

Simpleks metoda predstavlja poseban matematički postupak za rešavanje maksimalnih obrtnih sredstava u linearnom programiranju. Primenom ove metode utvrđuje se najbolje rešenje prema unapred datom kriterijumu između velikog broja datih rešenja. Simpleks postupak polazi u osnovi od definisane baze podataka sa datim uslovima i ograničenjima. Rešenje je optimalno ako su ispunjeni optimalni uslovi. U protivnom, vrši se promena baze optimuma bazičnih i inputima nebazičnih faktora, ali u matrici mora da figurira određen broj vektora n-tog reda. Uzastopnim promenama baze se ne ponavljaju tako da se dolazi do optimalnog rešenja u vidu tabele sa ekonomskim parametrima. Opšti oblik problema minimuma karakterističan za zalihe ima sledeći oblik:

Zmin = C1X1 + C2X2 + … + CnXn (funkcija kriterijuma)

a11x1 + a12x2 + … + a1nxn > b1 (ograničenje)

a21x1 + a22x2 + … + a2nxn > b2 (ograničenje)

x1, x2, …, xn > 0 (uslovi)

2. FINANSIJSKO UPRAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA

2.1. Ciljevi finansijskog upravljanja obrtnim sredstvima

Za finansijsko upravljanje izuzetnu važnost ima finansijska funkcija i njeno organizovanje, zatim finansijsko planiranje, finansijska analiza i finansijska kontrola. To su istovremeno instrumenti finansijskog upravljanja. Međutim, da bi finansijsko upravljanje bilo efikasno u preduzeću moraju biti usklađene sve četiri poslovne funkcije: nabavna, prodajna, proizvodna, finansijska. Jedan od najvažnijih elemenata finansijskog upravljanja je upravljanje fiksnim i obrtnim kapitalom. Za fiksni kapital su najznačajnije investicije, a u okviru upravljanja obrtnim kapitalom biće prikazano:

▪ upravljanje zalihama,▪ upravljanje potraživanjima, ▪ upravljanje gotovinom.

2.1.1. Upravljanje zalihama

Osnovne karakteristike upravljanja zalihama sagledaćemo kroz sledeće: (1) zalihe sirovina i materijala, (2) zalihe nedovršene proizvodnje, (3) zalihe gotovih proizvoda. Na finansijsku funkciju preduzeća utiče svaka odluka o zalihama, pri čemu je izuzetno važno da ulaganje gotovine u zalihe bude što manje kako bi se oslobođena gotovina upotrebila za druge namene.

Nivo zaliha gotovih proizvoda značajan je sa aspekta prodajne funkcije jer odgovarajući nivo zaliha zadovoljava zahteve kupaca i obezbeđuje prihod od prodaje. Zalihe su vrlo značajne i sa aspekta nabavne funkcije jer odgovarajući nivo zaliha sirovina i materijala obezbeđuje normalan proces proizvodnje. Identifikacija troškova zaliha je značajna sa stanovišta upravljanja zalihama. Zbog toga je važno utvrditi strukturu tih troškova koji se sastoje iz13:

▪ troškova pribavljanja zaliha koji su vezani za naručivanje, transport i manipulativne troškove,▪ troškova držanja zaliha koji nastaju usled vezivanja gotovine, osiguranja, poreza, skladištenja,▪ troškova nedostatka zaliha koji nastaju gubitkom prihoda od prodaje.▪Maksimalno smanjenje ukupnih troškova zaliha predstavlja osnovni cilj upravljanja zalihama, pod uslovom da se ostvaruje planirana efikasnost sve četiri poslovne funkcije u preduzeću. U ovom slučaju su suprotstavljeni ciljevi smanjenja zaliha uz povećanje efikasnosti. Imajući u vidu objektivno postojanje rizika, a da bi odluke o zalihama bile u saglasnosti sa povećanjem efikasnosti, ukupne zalihe treba podeliti na one koje zahtevaju najveća i one koje zahtevaju najmanja finansijska ulaganja, a odluke usmeriti na zalihe sa najvećim ulaganjima. Na osnovu toga javlja se problem utvrđivanja ekonomske veličine porudžbine zaliha koja podrazumeva količinu jednokratno nabavljenih sirovina i materijala koja minimizira ukupne troškove pribavljanja i držanja zaliha. Veličina pojedinačne porudžbine zavisi od

13 Pušara, K. Menadžment u poslovnim finansijama, Naučna knjiga, Beograd, 1994., str. 71.

brojnih faktora, a naročito od iznosa troškova kao i potrebe za tom vrstom zaliha. Izračunavanje ekonomske porudžbine se vrši pomoću sledećeg obrasca14:

EOQ=√ 2∗A∗Si∗C

pri čemu je:

EOQ – ekonomska veličina porudžbine,

A – procenjena vrednost upotrebe sirovina i materijala,

S – procenjeni troškovi zaliha po jednoj porudžbini,

C – nabavna vrednost zaliha po jedinici,

i – procenjeni troškovi držanja zaliha u procentima od nabavne vrednosti.

2.1.2. Upravljanje potraživanjima

Osnovna karakteristika upravljanja potraživanjima od kupaca je u kreditnom odnosu. Naime, potraživanje od kupaca ima karakter kredita koji se odobrava kupcima pri čemu se naročito vodi računa o dospelosti i sigurnosti naplate potraživanja, jer ukoliko se produži period naplate ili se potraživanja ne mogu naplatiti nastaje ekonomska šteta. Zbog toga se definišu kriterijumi koje kupac mora da ispuni da bi dobio kredit. Ti kriterijumi su:

▪ verovatnoća da će se preuzete obaveze poštovati,▪ finansijske mogućnosti,▪ proizvodne i prodajne sposobnosti, ▪ perspektive kupca u smislu opstanka,▪ uticaj spoljnjih faktora.

Da bi se odobrio kredit mora se prethodno uraditi kreditna analiza na bazi koje se sagledavaju prethodni kriterijumi i utvrđuje iznos kredita koji kupac može da prihvati. Kreditna analiza kupca može da se uradi na osnovu podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha za poslednje 2 godine. Osim toga podaci o kupcu i njegovoj sposobnosti mogu da se dobiju i od banaka i drugih dobavljača sa kojima je kupac radio. Pri

14 www.wikipedia.org

oceni kreditne sposobnosti najčešće se kao referentni pokazatelj uzima prosečno vreme isplate dobavljača po sledećoj formuli15:

PVI=saldodobavljaca∗365

nabavkasirovina¿

Ako se pokaže da je ovo vreme duže nego kod ostalih preduzeća u istoj grupaciji onda se može zaključiti da postoji znatan rizik naplate. Da bi se taj rizik sagledao mora se ići u analizu finansijskog statusa preduzeća kroz pokazatelje likvidnosti i rentabilnosti, što je naročito važno ukoliko se prvi put posluje sa nekim kupcem. U svakom slučaju, kada je u pitanju odnos prema kupcima svako preduzeće mora jasno da definiše politiku naplate potraživanja. U okviru ove politike mora se definisati pristup kojim će pozitivni efekti na preduzeće biti najveći, a to podrazumeva korišćenje svih mogućnosti pre odluke da se sudskim putem vrši naplata potraživanja, jer ako kupac koji inače redovno izvršava obaveze kasni iz nekog razloga onda insistiranje može uticati na to da se preorijentiše na drugog dobavljača.

2.1.3. Upravljanje gotovinom

Upravljanje gotovinom spada u najsloženije zadatke finansijskog upravljanja, jer svaki suficit novca iznad potrebnog nivoa daje veću garanciju likvidnosti, ali istovremeno negativno utiče na rentabilnost. Takođe, svaki deficit novca ugrožava likvidnost, smanjuje kreditnu sposobnost i nepovoljno utiče na tržišnu reputaciju preduzeća. Upravljanje gotovinom ima kao osnovni cilj utvrđivanje optimalnog salda kojim se minimiziraju ukupni troškovi gotovine. U te troškove spadaju: (1) troškovi držanja gotovine, (2) troškovi transakcija, (3) troškovi nedostatka gotovine. Troškovi držanja gotovine jednaki su izgubljenom prinosu koji bi se ostvario da su ta sredstva uložena u neki poslovni poduhvat umesto što stoje na računu. Troškovi transakcija podrazumevaju administrativne troškove i provizije koji nastaju tokom pribavljanja gotovine. Troškovi nedostatka gotovine proizilaze iz neiskorišćenih popusta kao i kamate koja se plaća na kredite.

Racionalno raspolaganje gotovinom podrazumeva povećanje koeficijenta obrta gotovine i smanjenje potrebnog salda da bi se vezani troškovi smanjili, što se može ostvariti ukoliko u preduzeću postoji definisana strategija upravljanja gotovinom16. Suština upravljanja ovim oblikom obrtnih sredstava sadržana je u zahtevu da se produži isplata kratkoročnih obaveza u granicama mogućnosti, da se poveća efikasnost korišćenja zaliha, kao i da se skrati period naplate potraživanja. Međutim, produženje rokova isplate obaveza prema dobavljačima nije popularno zato što narušava kreditnu sposobnost i ugled preduzeća, te se može koristiti vrlo ograničeno, sem ako dobavljači ne zavise od preduzeća kupca.

Efikasno upravljanje zalihama stoga direktno utiče na skraćenje gotovinskog ciklusa i efikasno upravljanje gotovinom. Stoga, nabavna funkcija mora ostvariti povećanje koeficijenta obrta sirovina i materijala. Pri tom se ne sme ugroziti proizvodni ciklus, a proizvodna funkcija treba da omogući

15 Pušara, K. Menadžment u poslovnim finansijama, Naučna knjiga, Beograd, 1994., str. 75.16 Ristić, R. Upravljanje finansijama, Savremena administracija, Beograd, 1990., str. 61

skraćenje proizvodnog ciklusa i realizacije gotovih proizvoda. Osnovni cilj upravljanja gotovinom je da se što više novca oslobodi za profitabilna ulaganja, a da se pri tom ne dovede u pitanje likvidnost preduzeća. Da bi se uskladio odnos između likvidnosti i rentabilnosti treba ulagati u hartije od vrednosti, pri čemu se mora voditi računa o optimalnom odnosu između gotovine i hartija od vrednosti. Kao primer je naveden BAUMOV17 model koji se izražava putem obrasca:

C=2∗B∗Ti

pri čemu je:

C – optimalni iznos transfera hartija od vrednosti u gotovinu,

B – fiksni troškovi po transakciji između hov i gotovine,

T – ukupni izdaci gotovine u posmatranom periodu,

i – oportunitetni troškovi držanja gotovine u obliku kamate.

2.2. Finansijska strategija i taktika

Finansijska strategija podrazumeva veštinu upotrebe sredstava, korišćenja izvora i raspodele dobiti kako bi se ostvario cilj finansijske politike, a to je finansijska snaga. Kao što znamo, sredstva i izvore možemo podeliti u više grupa od kojih svaka ima posebne karakteristike i uticaj na finansijsku snagu. Tako se može govoriti o finansijskoj strategiji i taktici pojedinih delova sredstava i izvora, umesto o strategiji i taktici ukupnih sredstava i izvora. Postoje18:

▪ finansijska strategija dugoročnih sredstava i dugoročnih izvora,▪ finansijska strategija kratkoročnih sredstava i kratkoročnih izvora,▪ finansijska strategija novčanih sredstava.

Pri tome treba znati da finansijska strategija pojedinih segmenata i izvora sredstava nije nepromenljiva kategorija, jer se prilagođava stvarnoj situaciji koja se vremenom menja. Za primer možemo uzeti da ne mogu biti isti ciljevi u uslovima stabilne valute ili u uslovima inflacije. Zbog toga, finansijska strategija i predstavlja veštinu realnog sagledavanja i ocene konkretnih uslova poslovanja i definisanja cilja grupe sredstava, čije će ostvarenje doprineti jačanju finansijske snage. Taktika je postupak koji se primenjuje u oblasti svake grupe sredstava i izvora koji vodi ka ostvarenju definisanih poslovnih ciljeva. Međutim, ma koliko je uspešna finansijska strategija i taktika svih grupa sredstava i izvora nije moguće ostvarenje osnovnog cilja, finansijske snage, ako raspodela dobiti nije u skladu sa ostvarenjem istog. Zbog toga je nužno definisati i finansijsku strategiju i taktiku novčanih izvora.

17 www.wikipedia.org18 Pušara, K. Menadžment u poslovnim finansijama, Naučna knjiga, Beograd, 1994., str. 92

2.2.1. Finansijska strategija dugoročnih sredstava i dugoročnih izvora sredstava

Dugoročna sredstva mogu biti izražena u novčanom i robnom obliku. Novčani oblik se izražava kao plasman novca na dugi rok, dok se robni oblik izražava kao plasman robe na duži rok. Ovi plasmani u praksi mogu biti u obliku kredita ili zajedničkih ulaganja. Dugoročni plasmani utiču na prinos preduzeća u obliku kamate i time povećevaju imovinu preduzeća. Međutim, dugoročna sredstva se sporo mobilišu i pretvaraju u novac, i samim tim se teže vraćaju u roku što predstavlja rizik za ulagače. Ovaj rizik je naročito izražen u uslovima inflacije.

Zbog toga, svako preduzeće treba da sa ovog stanovišta deluje u pravcu19:

▪ smanjenja rizika naplate dugoročnih plasmana,▪ povećanja prinosa na dugoročne plasmane i očuvanje vrednosti novca uloženog u dugoročne

plasmane.

Rizik koji se javlja u dugoročnim plasmanima može se smanjiti analizom kreditne sposobnosti dužnika ili obezbeđenjem garancije za dužnika od strane neke finansijske institucije. Finansijska strategija i taktika ima za cilj povećanje prinosa na dugoročne plasmane. Ukoliko su oni u obliku kredita onda se prihod ostvaruje po osnovu kamate, a ukoliko je u pitanju zajedničko ulaganje onda se prihod ostvaruje po osnovu dobiti. U uslovima inflacije, sredstva uložena u dugoročne plasmane izložena su obezvređivanju usled smanjenja kupovne snage novca. Rezultat takvog kretanja je inflatorni gubitak koji pokazuje da je godišnja stopa inflacije veća od godišnje računovodstvene stope prinosa na dugoročne plasmane.

Da bi se smanjilo ili ublažilo dejstvo inflacije potrebno je20:

▪ povećati stopu prinosa,▪ sredstva uložiti u valuti čija je stopa inflacije najniža,▪ skratiti rokove dugoročnih plasmana i prestati sa novim ulaganjima ako je inflacija izvesna.

Finansijska strategija dugoročnih izvora nastoji da smanji finansijske rashode i da uskladi dugoročne izvore po obimu i strukturi sa dugoročnim ulaganjima po istom kriterijumu. U praksi se često dešava nesklad između dugoročnih sredstava i dugoročnih izvora sredstava. Tada je moguće zadržati dugoročnu finansijsku ravnotežu jedino putem pribavljanja novih dugoročnih kredita ili povećanjem sopstvenih izvora sredstava. Osnovni uslov za održanje kontinuiteta u dugoročnoj finansijskoj ravnoteži je da se dugoročna ulaganja kao što je zemljište, stalna obrtna sredstva i građevinski objekti finansiraju iz sopstvenih izvora.

19 Morris, R. Corporate debt maturity strategies, Journal of financial economics, London, 1995., str. 54.20 Ćirović, M. Monetarna ekonomija, BIGZ, Beograd, 1998, str. 33.

2.2.2. Finansijska strategija kratkoročnih sredstava i kratkoročnih izvora sredstava

Kratkoročna potraživanja obuhvataju sva potraživanja čiji je rok dospeća kraći od godinu dana, a u njih spadaju:

▪ potraživanja od prodate robe po osnovu kratkoročnih kredita,▪ potraživanja od kupaca.

U pogledu rizika naplate, prednost je na strani potraživanja do kupaca jer je ovaj oblik manje rizičan od potraživanja po osnovu kratkoročnih robnih kredita, jer ovaj drugi oblik potraživanja negativno deluje na finansijsku snagu preduzeća i likvidnost zato što je naplata po kreditu neizvesna, a inače je kredit nelikvidan oblik sredstava. Ovaj oblik potraživanja takođe prouzrokuje i izvesne troškove oko ispitivanja kreditne sposobnosti kupca, zatim kod naplate potraživanja kao i gubitka zbog neplaćenih potraživanja. Kod kratkoročnog potraživanja rok naplate za jednu vrstu proizvoda predstavlja prosečan rok naplate te privredne grane. Ugovaranje roka naplate je izuzetno važno, jer odstupanje od ugovorenog roka utiče na stepen iskorišćenja proizvodnih kapaciteta. Finansijska funkcija ima zadatak da vodi računa o roku plaćanja koji ima direktan uticaj na finansijski rezultat i likvidnost preduzeća. Da bi se pronašao najpovoljniji rok plaćanja potrebno je sačiniti više mogućih rešenja sa različitim rokovima potraživanja i onda utvrditi koje je rešenje najbolje sa stanovišta pozitivnog uticaja na finansijski rezultat preduzeća. Da bi se izabralo najbolje rešenje uzimaju se sledeći elementi:

▪ (troškovi zaliha - prosečne zalihe) x zbirna stopa troškova zaliha,▪ (troškovi finansiranja potraživanja od kupaca – prosečna ulaganja u potraživanja od kupaca) x stopa

troškova finansiranja zaliha.

Da bi se izabralo najbolje rešenje sa aspekta likvidnosti uzimaju se sledeći elementi:

▪ (prosečne zalihe – troškovi) x prosečan broj dana zadržavanja u skladištu,▪ (prosečna ulaganja u potraživanja od kupaca – troškovi) x stopa bruto akumulacije,▪ ukupno angažovana sredstva (zbir prva dva elementa).

Sa stanovišta likvidnosti preduzeća prihvatljivo je ono rešenje u kome su u strukturi ukupno angažovanih sredstava zastupljene zalihe gotovih proizvoda sa najnižim stepenom likvidnosti i potraživanja od kupaca sa najvišim stepenom likvidnosti. Svakako, za kupce su privlačniji oni dobavljači koji daju robu na duži rok plaćanja jer je besplatno finansiranje u dužem periodu raspoloživo preduzeću. Takođe, za kupca je važno da dobavljač snizi cenu odobravanjem kasa-skonta i da plati robu u utvrđenom roku. Što se tiče kasa-skonta kao uslova prodaje karakteristično je da ga ne koriste svi kupci jer im to ne dozvoljava njihova nelikvidnost. U praksi je poznato da duži diskontni periodi i veća stopa kasa-skonta povećavaju broj kupaca koji ih koriste, jer im to predstavlja najpovoljniji izvor finansiranja. Pri opredeljenju za uslove prodaje potrebno je voditi računa da se prihvati rešenje kojim će se ostvariti najveća rentabilnost uz održanje likvidnosti.

Kao što je već istaknuto, naplata kratkoročnog potraživanja vraća se sa izvesnim stepenom rizika. Taj rizik moguće je smanjiti pomoću nekoliko mera21:

▪ limitiranjem gornjeg iznosa kratkoročnog potraživanja,▪ ugovaranjem zatezne kamate,▪ izborom najpovoljnijeg oblika naplate potraživanja,▪ osiguranjem kratkoročnog potraživanja.

Limit potraživanja podrazumeva najveći iznos vrednosti robe koji se prodaje kupcu čime se on prisiljava da na vreme izmiri obaveze kako bi mogao ulaziti u nove nabavke od istog dobavljača. Gornji limit iznosa kratkoročnih potraživanja zavisi najvećim delom od kreditne sposobnosti kupca.

Zatezna kamata je obračunata kamata kupcu po isteku roka naplate potraživanja, ako to potraživanje nije na vreme izmireno, i ugovara se u većem iznosu nego redovna kamata. Zatezna kamata za kupca predstavlja vanredan rashod, a ukoliko prodavci ugovaraju visoku zateznu kamatu to predstavlja indikator da je ugrožena likvidnost kupca i oni se u praksi izbegavaju.

Naplata kratkoročnog potraživanja može se izvršiti putem doznake, akceptnog naloga, menice, akreditiva i čeka. Najmanji rizik je ako se naplata vrši putem akceptnogt naloga i akreditiva, zatim čekom, itd. Izbor oblika naplate kratkoročnog potraživanja zavisi od stepena kreditne sposobnosti kupca, pri čemu manji stepen kreditne sposobnosti predstavlja i manji stepen naplativosti određenog instrumenta plaćanja i obrnuto.

Osiguranje kratkoročnih potraživanja vrši se kod osiguravajućih društava, kako bi se isto naplatilo ukoliko prodavac ne može da se naplati direktno od kupca. Ako se naplata vrši na ovaj način, to se obično izvršava nešto kasnije od ugovorenog roka pošto se dokaže da kupac nije u stanju da plati. Ovaj oblik naplate takođe podrazumeva određene troškove zbog čega predstavlja nepovoljan oblik naplate.

U uslovima inflacije kratkoročna potraživanja imaju tzv. inflatorni gubitak koji može biti dvojak i to: (1) inflatorni gubitak u domaćoj valuti koji nastaje zbog domaće inflacije, i (2) inflatorni gubitak u stranoj valuti. Negativno dejstvo inflatornih gubitaka umanjuje se putem svođenja roka naplate na minimum, usklađivanjem kamate na kratkoročna potraživanja, kontrolom blagovremene naplate potraživanja, davanjem kasa-skonta radi brže naplate i smanjenjem prodaje na kredit. Ovim merama se može ubrzati naplata potraživanja i smanjiti rizik od mogućih inflatornih pojava. Međutim, u praksi sve navedene mere ne mogu se istovremeno primeniti, dok se neadekvatnom primenom neke od njih umanjuje supstanca uložena u kratkoročna potraživanja.

Finansijska strategija i taktika kratkoročnih izvora odnosi se na:

▪ kratkoročne oročene izvore,▪ kratkoročne autonomne izvore.

21 Pušara, K. Menadžment u poslovnim finansijama, Naučna knjiga, Beograd, 1994., str. 92

Kratkoročni autonomni izvori su izvori sredstava do jedne godine koji nastaju iz poslovnih aktivnosti i odnose se na potraživanja od kupaca i rezervna likvidna sredstva. Kratkoročni oročeni izvori raspoloživi su na određeni period i odnose se na obaveze prema dobavljačima, obaveze po primljenim avansima, obaveze po porezima, obaveze po osnovu kamata, obaveze prema sredstvima posebne namene. Autonomni izvori ne izazivaju finansijske obaveze za razliku od kratkoročno oročenih izvora. Finansijska strategija u oblasti kratkoročnih izvora uspostavlja sledeće odnose:

▪ usklađuju se obim i struktura kratkoročnih izvora sa obimom i strukturom kratkoročnih uloženih sredstava,

▪ smanjuju se finansijski rashodi uz povećanje prihoda na osnovu kratkoročnih izvora,▪ neutrališu se dodatni rashodi usled inflacije.

Prema tome, kratkoročni izvori, oročeni i autonomni, jednaki su zbiru sezonskih zaliha, kratkoročnih potraživanja, kratkoročnih obaveza i novca:

Ki (o, a) = Zsz + Kp + Ko + N

pri čemu je:

Zsz – sezonske zalihe (kvartalne, polugodišnje, godišnje),

Kp – kratkoročna potraživanja,

Ko – kratkoročne obaveze,

N – rezervna likvidna sredstva.

Ako su kratkoročni izvori veći od sezonskih zaliha, onda je za njihovu razliku veći i iznos novca koji potiče iz kratkoročnih izvora i obrnuto. Kada kratkoročni izvori premašuju obim sezonskih zaliha, kratkoročnih potraživanja i obaveza, tada je moguće da se iz tog dela novčane razlike finansiraju stalne zalihe. Dakle, u slučaju:

Ki (o, a) > Zsz + Kp + Ko

tada se iz njihove razlike (N) finansiraju stalne zalihe (Zst).

Stalne zalihe se ne mogu trajno finansirati iz kratkoročnih izvora zato što su oni raspoloživi na kraći rok, dok su stalne zalihe raspoložive na duži rok. Sa stanovišta finansijske strategije svako preduzeće teži da njegovi kratkoročni izvori premaše iznos sezonskih zaliha i kratkoročnih potraživanja, a višak kratkoročnih izvora čine rezervna likvidna sredstva. Prema tome, strukturu kratkoročnih izvora treba postaviti tako da odgovara sezonskim zalihama i strukturi kratkoročnih potraživanja, a oročeni kratkoročni izvori treba da se izjednače sa sezonskim zalihama i kratkoročnim potraživanjima:

Ki = Zsz + Kp

pri čemu je:

Ki – kratkoročni oročeni izvori,

Zsz – sezonske zalihe,

Kp – kratkoročna potraživanja.

Budući da oročeni kratkoročni izvori takođe izazivaju rashode po osnovu kamata, potrebno je opredeliti se za takve kratkoročne kredite koji će izazvati najmanje finansijske rashode. To je moguće realizovati ako se prati kretanje cena svih kratkoročnih izvora sredstava, jer svako nekontrolisano zaduživanje dovodi do povećanja finansijskih rashoda i gubitaka u poslovanju. Finansijska strategija i taktika kratkoročnih izvora ukazuje da pri visokoj kamatnoj stopi treba izbegavati uzimanje kratkoročnih kredita jer izazivaju velike finansijske rashode, a umesto toga treba se opredeliti za dugoročne kredite sa fiksnim kamatnim stopama.

U uslovima devalvacije domaće valute potrebno je inostrane kredite otplatiti uzimanjem novih domaćih kratkoročnih kredita radi eliminisanja inflatornog gubitka, jer u suprotnom svaka devalvacija domaće valute imaće za posledicu inflatorni gubitak čija će veličina zavisiti od stope devalvacije i iznosa inostranog kratkoročnog kredita22. Zbog toga se u uslovima inflacije teži povećanju prometne obaveze prema trećim licima uz produženje rokova plaćanja obaveza. Što se tiče dobavljača treba težiti produženju rokova izmirenja obaveza, jer inflacija obezvređuje glavnicu duga.

2.2.3. Finansijska strategija i taktika novčanih sredstava

Finansijska strategija i taktika novčanih sredstava direktno zavisi od likvidnosti finansiranja, a indirektno od rentabilnosti poslovanja. Prema tome, raspoloživim novčanim sredstvima prvo se mora obezbediti likvidnost, a zatim ona utiču na finansijski rezultat preduzeća. Finansijska strategija i taktika novčanih sredstava odnosi se na rokove raspoloživosti novčanih sredstava, zatim na potrebnu količinu tih sredstava za održavanje likvidnosti, i upotrebu viška novčanih sredstava.

Raspoloživost novčanih sredstava može biti na kraći i na duži rok. Dugoročna ulaganja su ulaganja u osnovna sredstva, dugoročne plasmane i zalihe. Stalne zalihe čine najniži nivo zaliha u proizvodnji, pri kojima se koriste instalirani kapaciteti za ostvarenje planiranog obima proizvodnje. Raspoloživost novčanih sredstava može se izraziti poređenjem dugoročnih i kratkoročnih izvora sa osnovnim i obrtnim sredstvima, zalihama i kratkoročnim potraživanjima. Ako su dugoročni i kratkoročni izvori veći, onda 22 Ristić, R. Upravljanje finansijama, Savremena administracija, Beograd, 1990., str. 30

njihovu razliku čine dugoročna i kratkoročna sredstva. Razliku između obrtnog fonda i stalnih zaliha čine dugoročna novčana sredstva, a razliku između kratkoročnih izvora i zbira sezonskih zaliha sa kratkoročnim potraživanjima čine kratkoročna novčana sredstva.

Utvrđivanje potrebne količine novčanih sredstava za održavanje likvidnosti predstavlja rezervu likvidnih sredstava, čime se uspostavlja finansijska ravnoteža priliva i odliva novčanih sredstava. Rezervu likvidnih sredstava nije lako utvrditi, jer je u praksi uvek moguć rizik većeg odliva novčanih sredstava, što dovodi u pitanje likvidnost. Radi toga je potrebno uzeti u obzir sledeće faktore:

▪ stepen sinhronizacije priliva i odliva u kraćim rokovima,▪ način sankcionisanja nelikvidnosti preduzeća,▪ način obavljanja novčanog poslovanja.

Ako se postigne manji stepen rizika naplate potraživanja sinhronizacijom priliva i odliva novčanih sredstava u kraćim rokovima, onda to znači da se može držati manja rezerva likvidnih sredstava i obrnuto. Ako je preduzeće nelikvidno moguće su zakonske i tržišne sankcije. Zakonske sankcije predstavljaju ograničenje ulaganja, ograničenje dobijanja novih kratkoročnih kredita, ograničenje prava jemstva, prinudnu naplatu, itd. Tržišne sankcije su usmerene protiv celokupnih dužnika, a njih preduzimaju poverioci u vidu zaračunavanja zateznih kamata, obustavljanjem daljih isporuka robe, obaveznom garancijom i sl. Kada preduzeće posluje preko tekućeg računa onda se drži manje likvidnih sredstava, zato što postoji limit ugovorenog pasivnog salda na tekućem računu, ugovoreni konto-korentni kredit. Budući da kod poslovanja preko žiro računa nema konto-korentnog kredita, preduzeće je u tom slučaju obavezno da drži veći iznos rezerve likvidnih sredstava.

Višak raspoloživih sredstava može se dugoročno upotrebiti za pribavljanje osnovnih sredstava, zajednička ulaganja, dugoročne plasmane, itd., a kratkoročno za prevremenu otplatu kratkoročno pozajmljenih izvora, kratkoročnih ulaganja u obliku kredita, povećanje nabavke sirovina i sl. Očuvanje vrednosti novčanih sredstava može se praktično ostvariti ako se novac drži na tekućem računu ili ako se ulaže u hartije od vrednosti.

2.3. Izbor metoda finansiranja obrtnih sredstavaDonošenje odluka o finansiranju obrtnih sredstava predstavlja, van svake sumnje jedan od

najsloženijih problema i zadataka finansijskog upravljanja. Razlog tome leži, svakako, u saznanju da svakom preduzeću u datom trenutku stoje na raspolaganju, manje ili više, ograničeni izvori finansiranja. Ti izvori su limitirani, u krajnjoj instanci, obimom i dinamikom nabavki na kredit kada su u pitanju obaveze prema dobavljačima, zakonskim propisima i sklopljenim ugovorima, koji determinišu visinu ukalkulisanih obaveza na teret troškova poslovanja i standardima poverilaca u pogledu uslova i mogućnosti finansiranja iz kratkoročnih bankarskih i drugih kredita. Za razrešavanje ovog problema teorija finansijskog upravljanja, nudi i dosta razuđenu metodologiju koja se, u strogo načelnom smislu, može diferencirati u tri različita metoda za donošenje odluka: (1) metod finansiranja prema ročnosti ulaganja, (2) konzervativni metod finansiranja i (3) kompromisni metod finansiranja23.

23 Krasulja, D. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004, str. 170.

2.3.1. Metod finansiranja prema ročnosti vezivanja sredstava

Konzistentno ovom metodu, kao što je prethodno već indicirano, povremene ili sezonske potrebe za obrtnim sredstvima treba da budu finansirane iz kratkoročnih izvora, dok permanentna obrtna sredstva, zajedno sa ulaganjima u fiksna sredstva, moraju da budu pokrivena dugoročnim izvorima finansiranja, kako sopstvenim tako i pozajmljenim. Pod permanentnim ili stalnim obrtnim sredstvima, podrazumevaju se finansijska sredstva vezana u gotovini, potraživanjima od kupaca i zalihe različitih vrsta čije prisustvo je uslovljeno normalnim obimom poslovne aktivnosti preduzeća u toku godine. Šta predstavlja, međutim, normalni obim aktivnosti preduzeća, nije sasvim precizno definisano iako bi se reklo da preovladava shvatanje, bar u kontekstu ovoga metoda finansiranja, da je to onaj nivo aktivnosti koji podrazumeva minimalno vezivanje finansijskih sredstava u pomenutim oblicima obrtnih sredstava na duži rok. U tu svrhu može se pretpostaviti, da ulaganja u fiksna sredstva preduzeća ostaju konstantna u toku godine, što podrazumeva i određeno angažovanje stalno potrebnih obrtnih sredstava, dok se potrebe za povremenim obrtnim sredstvima menjaju saobrazno sezonskim promenama njegove poslovne aktivnosti.

Osnovnu karakteristiku ovog metoda finansiranja predstavlja zahtev za minimalnim pokrićem obrtnih sredstava iz dugoročnih izvora finansiranja, odnosno takvim prisustvom neto obrtnih sredstava koje ne bi trebalo da pokriva nijedan deo povremenih ili sezonskih potreba za obrtnim sredstvima. Ove potrebe mogu jedino da budu podmirene iz kratkoročnih izvora finansiranja. Imajući u vidu napred učinjene pretpostavke o diferenciranoj prosečnoj ceni sredstava iz kratkoročnih i dugoročnih izvora, moguće je proceniti i ukupne godišnje troškove finansiranja koje ovaj metod pretpostavlja, što je itekako značajno sa stanovišta donošenja konačne ocene o njegovoj celishodnosti i podobnosti.

Godišnji troškovi finansiranja iz kratkoročnih izvora mogu se aproksimirati kao proizvod prosečnih godišnjih potreba sa povremenim obrtnim sredstvima i prosečne kamatne stope po kojoj odnosna sredstva treba da budu pribavljena.

U konačnoj interpretaciji može se reći, da ovaj metod finansiranja pogoduje težnji za maksimiranjem rentabilnosti s obzirom da pretpostavlja intenzivije finansiranje obrtnih sredstava iz kratkoročnih izvora koji se iz napred navedenih razloga obično smatraju jeftinijim od dugoročnih izvora24. Međutim, takav način finansiranja pretpostavlja i utoliko veći rizik od tehničke insolventnosti budući da neto obrtna sredstva drži na relativno niskom nivou, koliko iznose i procenjene potrebe za stalnim obrtnim sredstvima. Pitanje se postavlja, takođe, da li je preduzeće uopšte sposobno da ukupne potrebe za sezonskim obrtnim sredstvima pokriva kratkoročnim izvorima finansiranja zbog ograničene mogućnosti kratkoročnog zaduživanja. Pribaviti ta hitno potrebna sredstva iz dugoročnih izvora nije uvek moguće zbog vremena koje je potrebno za angažovanje dugoročnog duga, što može, svakako, da dovede preduzeće do vrlo ozbiljnih finansijskih teškoća.

24 Krasulja, D. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004, str. 174

2.3.2. Konzervativni metod finansiranja

Respektujući prednje teškoće, ovaj metod finansiranja insistira na tome da ukupno procenjene potrebe za obrtnim sredstvima u toku godine treba da budu pokrivene dugoročnim izvorima25. Ili, drugim rečima, učešće neto obrtnih sredstava u ukupnim obrtnim sredstvima treba da bude takvo da se samo urgentne, odnosno nepredviđene potrebe za obrtnim sredstvima finansiraju iz kratkoročnih izvora. Vrlo je teško zamisliti, međutim, funkcionisanje ovog metoda finansiranja u realnom životu. On doslovno ignoriše postojanje obaveza prema dobavljačima za nabavljeni materijal i usluge, kao i ukalkulisanih obaveza na teret troškova poslovanja koje, u određenim granicama, nastaju spontano i automatski sa obavljanjem redovnog poslovanja, odnosno svakodnevnim izvršavanjem nabavne, proizvodne i prodajne aktivnosti. Jedva da je moguće misaono dočarati, zapravo, takvo preduzeće koje u bilo kom trenutku ne bi raspolagalo sa izvesnim saldom ovih obaveza, čak i pod pretpostavkom da se one plaćaju i pre stvarnih rokova njihovog dospeća. Doslovno interpretirajući intencije ovog metoda finansiranja, u kontekstu planiranih potreba za poslovnim sredstvima, reklo bi se da čak maksimalne potrebe za tim sredstvima treba da budu finansirane iz dugoročnih izvora, što pretpostavlja i povećanje neto obrtnih sredstava.

I ovaj metod finansiranja moguće je testirati sa stanovišta njegovog uticaja na rentabilnost i rizik preduzeća, posebno u poređenju sa prethodno objašnjenim metodom finansiranja. Budući da zahteva pretežno finansiranje obrtnih sredstava iz dugoročnih izvora, logično je očekivati, pod neizmenjenim ostalim uslovima, da konzervativni metod izaziva veće troškove finansiranja u odnosu na pribavljanje sredstava prema ročnosti njihovog vezivanja. Ovaj metod prisiljava preduzeće da plaća veću cenu za dugoročno pribavljena sredstva, čak i u periodima kada mu ona stvaro nisu potrebna, što se normalno odražava kroz srazmerno smanjenje neto dobitka, odnosno rentabilnosti. S druge strane, visok nivo neto obrtnih sredstava pretpostavlja relativno neznatan rizik od tehničke insolventnosti. Šta više, taj rizik se i dalje smanjuje zbog slabog korišćenja raspoloživog potencijala zaduživanja na kratak rok u toku godine. Ili, drugim rečima, kada bi ukupne potrebe za sredstvima čak i porasle na viši nivo, sposobnost kratkoročnog zaduživanja preduzeća bila bi više nego dovoljna da ga zaštiti od rizika nelikvidnosti.

2.3.3. Kompromisni metod finansiranja

Kao što je pokazano, metod finansiranja prema ročnosti vezivanja sredstava obećava poslovnu aktivnost uz visok nivo rentabilnosti i rizika, dok konzervativni metod finansiranja nudi alternativu poslovanja sa znatno smanjenom rentabilnošću i rizikom. Zato je teško reći da li su, i u kom opsegu, ovi metodi finansiranja stvarno zastupljeni u praksi. Opravdano je pretpostaviti, svakako, da će finansijska

25 Isto, str. 178

funkcija težiti nekom kompromisu između ta dva metoda koji obećava zadovoljavajući nivo rentabilnosti uz dozvoljenu izloženost riziku od insolventnosti. Šta to, pak, predstavlja zadovoljavajuću rentabilnost odnosno dozvoljenu izloženost riziku nije, takode, moguće decidirano tvrditi s obzirom da je to stvar subjektivnog pristupa donošenju poslovnih i finansijskih odluka u svakom konkretom slučaju26.

Ipak, suština tog kompromisnog metoda finansiranja obrtnih sredstava mogla bi se ilustrovati na bazi podataka o ukupnim potrebama za poslovnim sredstvima koji su sadržani u bilansu stanja. Sasvim je moguće zamisliti, da je učinjen takav kompromis, da permanento prisutna sredstva treba da budu jednaka srednjoj vrednosti između minimalnih i maksimalnih mesečnih potreba za sredstvima u toku godine. Tada bi permanentno vezana sredstva trebalo finansirati iz dugoročnih izvora. Ostatak promenljivih potreba za obrtnim sredstvima morao bi se pribaviti iz kratkoročnih izvora. Radi pune uporedivosti sa ostalim metodima finansiranja, međutim, neophodno je utvrditi još i troškove finansiranja koje ovaj metod pretpostavlja. Troškovi finansiranja iz kratkoročnih izvora dobili bi se kao proizvod prosečnog godišnjeg iznosa obrtnih sredstava pribavljenih iz tih izvora, i kamatne stope, što aproksimira sumu troškova kojoj se zatim dodaju troškovi finansiranja iz dugoročnih izvora čime se dobijaju ukupni troškovi finansiranja na bazi ovog metoda.

Kada se, najzad, sumiraju efekti na troškove finansiranja i neto obrtna sredstva, komparativnom analizom pomenutih metoda finansiranja poslovnih sredstava sa stanovišta rentabilnosti i rizika moglo bi se zaključiti da metod finansiranja prema ročnosti vezivanja sredstava pretpostavlja najniža neto obrtna sredstva i najniže troškove finansiranja što omogućava preduzeću da ostvari srazmerno najveću rentabilnost izraženu u vidu neto dobitka, ali ga zato izlaže i najvećem stepenu rizika od nelikvidnosti, odnosno tehničke insolventnosti. Konzervativni metod finansiranja, prouzrokuje, sa svoje strane, najveće troškove finansiranja i zahteva prisustvo najvećeg iznosa neto obrtnih sredstava usled čega su mu rentabilnost i izloženost riziku od nelikvidnosti praktično najmanji. Kompromisni metod finansiranja, pak, teži pomirenju ovih ekstremnih pristupa finansiranju obrtnih sredstava. Zbog relativno bezbednog salda neto obrtnih sredstava, on pretpostavlja umerenu izloženost riziku od insolventnosti. Čak i kada bi se potrebe za obrtnim sredstvima kretale na višem nivou, preduzeće bi, najverovatije bilo u stanju da na vreme pribavi dovoljno sredstava iz kratkoročnih izvora, budući da mu je već jedan deo povremenih obrtnih sredstava pokriven dugoročnim izvorima finansiranja. Što se, pak, troškova finansiranja na bazi ovog metoda tiče, veruje se da je njihov nivo takav da omogućava preduzeću da ostvari zadovoljavajući neto dobitak.

3. LITERATURA

1. Krasulja, D. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004.2. Rodić, J. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002.3. Rodić, J. Teorija i analiza bilansa, Ekonomski fakultet, Beograd, 1990.4. Stevanović, N. Malinić, D. Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003.5. Vunjak, N. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Subotica, 1993.

26 Krasulja, D. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004, str. 180.

6. Kastratović, M. Osnove finansijskog menadžmenta, FON, Beograd, 1994.7. Ćirović, M. Monetarna ekonomija, BIGZ, Beograd, 1998.8. Ristić, R. Upravljanje finansijama, Savremena administracija, Beograd, 1990.9. Pušara, K. Menadžment u poslovnim finansijama, Naučna knjiga, Beograd, 1994.10. Kralj, G. Finansijska analiza poslovanja, BIGZ, Beograd, 1992.11. Campbell, T. Money and capital markets, Glenview, London, 1998.12. Van Horne, J.C. Financial management and policy, Prentice-Hall, Boston, 1992.13. Morris, R. Corporate debt maturity strategies, Journal of financial economics, London, 1995.14. Clifford, S. Capital structuring and analysis, MacMillan, New York, 1998.15. Donnel, H. Essential of management, McGraw-Hill, New York, 1996.16. www.wikipedia.org 17. www.ft.com 18. www.msn.com 19. www.ecb.int 20. www.finance.yahoo.com