Teorije o Drustvenim Promenama (2)

1.Osnovni pojmovi u teorijama o društvenom razvoju

POPOVIC, RANKOVIC: Teorije i problemi drustvenog razvojaI Tematika u sociološkim teorijama dr.promene i okviri komparativne analize

Teorijski izgrađeno stanovište o dr.promeni donekle se pokazuje i po manje ili više razvijenoj terminologiji ili kako to Meklver i Pejdž nazivaju ’’značajni izrazi za načine promene’’. To su termini raspoređeni po kriterijumu:

1. određenog kontinuiteta promene (proces)2. u pogledu specifičnog pravca i s obzirom na vrstu (akumulacija,rast..)3. kvantiteta i s obzirom na strukturalnu ili funkcionalnu diferencijaciju

(evolucija,razvitak,regresija..)4. kvaliteta s obzirom na odgovarajuće standardne vrednosti.

(progres,opadanje,raspadanje..)5. svi ovi kriterijumi uzeti u smislu nekog drugog objekta ili sistema

(adaptacija,akomodacija,asimilacija..)Prema oblastima, dr.promene mogu se odrediti:

osnovne vrste dr.promena (kulturne,političke,ekonomske) i njihovepodvrste, promene saznanja, idejne, religioznelokacije u još užem smislu

Prema tom kriterijumu se mogu odrediti i granice dr.promena i način tj.osobenosti koje su evidentne i značajne za pojedine vrste.

Negelovo gledište je da se oblici dr.promena ustanovljuju prema sredstvima pomoću kojih se promena ostvaruje (demonstracije,štrajkovi...) Oblici dr.promena se isto tako mogu ustanoviti i s obzirom na rezultate koji iz ovih slede, kao i vremena koje je potrebno za ostvarenje dati promena. Jedno stanovište o dr.determinizmu predstavlja epistemološkui metodološku osnovu teorije dr.promene i istori.razvitka, te kao takvo ima prioritet i presudan značaj. Po tome su npr.H.Gert i R.Mils razlikovali dva osnovna tipa teorije dr.ist.promena – monističkei – pluralističke.U marksističkoj literaturi slična problematika je izražena u stanovištu o tzv.pokretačkim snagama dr.ist.razvitka i činiocima dr.promena uopšte dodajući tome i razmatranje o ulozi ličnosti u istoriji. A.Šaf je postavio standardnu skalu uzroka za dr.promene i to po sledećem redosledu:

proizvodnja i njen razvitakpodela radaodgovarajuće klase i klasne suprotnostidinamika klasnih sukoba...

Ima pokušaja da se obnovi ideja o grupisanju činilaca promene prema glavnim područjima društva, psihološki nivo, geografksi, politički, ekonomski...Koncepcija dr.sistema činila bi takođe analitički okvir. Radi se o tipovima integracije koji su određeni kao principi i imperativi povezivanja delova u celine. Česta razmatranja o ’’endogenom’’ i’’egzogenom ’’ modelu. Prvi podrazumeva da su činioci promeme prvenstveno unutar dr.sistema, pa se pomoću njih rezimira više pitanja u sklopu teze u unutrašnjoj determinaciji dr.promene. Drugi model favorizuje sociološki difuzionizam, tj.značaj spoljašnjih činilaca. Smit dodaje model promena tipa međudejstva. U pitanju je čitava grupa analitičkih okvira za komparativne analiize.

II Glavni pojmovi i posebni okviri soc.analize dr.promene1. Kad pricamo o glavnim terminima u socioloskom proucavanju drustvene promene govorimo o nekoliko stvari: 1.a specificnost proucavanja dr promene u sociologiji u odnosu na druge nauke:Filozofija se orjentise na problematiku dr uzrocnosti i naucne zasnovanosti u proucavanju dr promene. Istorija se posvecuje pojedinacnim dogadjajima koji su bili cinioci ili sami predstavljali dr promene. Sociologija polazi od cinilaca da bi objasnila dr promene kao odgovarajuce posledice, obrnuto od istorije. Antropologija dr promene razmatra u f ljudksih potreba i svojstava (promena je fundamentana ljudska potreba). Antropoloski pristup se dopunjuje sa socioloskim jer pitanje koja se hijerarhija ljudskih potreba prihvata kao dr vazeca zavisi od dr cinilaca.

1.b teskoce u zasnivanju potpune analiticke seme drustvene promene u sociologiji

1

Postoji nekoliko teškoća u zasnivanju šire analitičke šeme dr.promene u savremenoj soc. Jednu od teškoća čine analogni termini u različitim teorijama dr.promene. Takav termin

je rast, porast koji se danas najčešće koristi za ekonomske, tehničke i tehnološke promene sa implikacijom menjanja kvaliteta npr.porast bruto proizvoda. Francuski ekonomista i sociolog Peru smatra da rast znači ’’trajno povećanje u toku jednog ili više perioda’’ prema nekom jednodimenzionalnom pokazatelju. Značajna je i Fordova distinkcija ’’rasta bez promene’’ i ’’rasta sa promenom’’ pri čemu se rast uzima u funkciji poboljšanja proizvodnih kvaliteta. Značajna je i distinkcija još dva termina, to su napredovanje i razvitak, koji se obično mešaju sa pojmom evolucije ( u smislu jačanja i kompletiranja onog što promenom nastaje kao novo i kao takvo se nastavlja). U vezi sa evolucijom može se istaći opšti smisao kontinuiteta pravca promene, najčešće u analogiji sa biološkim organizmom i relacijama od nižeg ka višem. Progres je pojam obično sa implikacijom promene u dužem vremenskom periodu, čak kao čitava istorijska epoha, unutar koje se promene vrše u smislu ostvarenja neke fundamentalne vrednosti ili strateškog plana. Termin adaptacija se obično uzima kao promena koja se posmatra u relaciji dva objekta, tj kao neki odnos koji tek nastaje ili se menja, a s kojim jedan predmet čini izvestan sistem. Slični su i drugi termini akumulacija, akomodacija, socijalno usklađivanje...

Drugu vrstu teškoća predstavljaju strogo sistematska značenja pojmova postojećih teorija u sav.soc. Za Parsonsa proces i promena su procesi održavanja dr.sistema. Dr.promena se potpuno izražava u evoluciji. Za Ogbarna i Nimkofa (kulturalistička orijentacija) dr.promena se izjednačava sa kulturnom promenom. Kulturna promena se razlaže na kul.rast, pronalazaštvo i kulturni razvitak.

Treca teskoca je vezana za klasifikacije osnovnih cinilaca vrtsa i nivoa dr promene. Razlike u tretiranju cinilaca dr promena (bioloski, demografski, ekonomski...) pokazuju se u naglasavanju primarnosti jedne vrste (istorijski materijalizam marskov, kulturalizam...) ili u drugoj krajnosti – pluralisticki princip ekvivalencije (od teorija to su npr dijalekticki hiperempirizam, ili izrazito empirij-deskripivna orjentacija). Te teorijske skole izlazu se opasnosti cirkularnog objasnjenja jer im nedostaje stanoviste o opstoj dr zakonitosti (doduse marskizam ima stanoviste o dijalektici proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa). U onim teorijama koje isticu primarnost jedne vrste cinilaca (npr biologizam) ode se u strukturalizam i dogmatizam kad se proucava promena.

1.c sistematizacija osnovnih soc kategorija dr promeneRazgranicicemo dr promenu od drugih cesto korišćenih pojmova: Proces: U nekim soc.radovima ovaj termin pokriva sve razlike koje sadrže neki analogni termin kao što su promena, razvitak, evolucija, progres. Svaka dr.promena jeste neki dr.proces,ali ne mora svaki proces da bude i dr.promena. Meklver i Peidž smatraju da je čitavo društvo jedan proces:’’society as process’’. Ako se prihvati ovako široko shvatanje procesa, dr.promena je konkretniji pojam i podrazumeva tri bitna momenta: kontinuitet, kumulaciju i održavanje relativno istog smera, pri čemu se tu ne podrazumeva određeni kvalitet, već samo to da proces postoji u smislu serije prelaza iz jednog soc.stanja u drugo. Takvo tumacenje procesa znaci da uzimamo u obzir sledece termine koji se najcesce uzimaju kao procesi – integracija, dezintegracija, akomodacija. Ono isto znaci i da da su dr promene isto vrste dr procesa. Ali trebalo bi onda razgraniciti sve te termine, najvaznije je konkretizovati pojam dr.promene jer njegova upotreba obično podrazumeva konotaciju zavisno od odgovarajuće teorijske orijentacije. Društveno kretanje: ovaj termin može biti samo supstitut ili alternativni termin za soc.pojam dr.promene u smislu izvesne strukturalne promene , ima preneseno značenje u smislu izvesne strukturalne promene, u tm smislu mozemo reci i da svaka dr promena podrazumeva izmenu date drustvene strukture. Ali neka kretanja ne samo što ne dovode do dr.promene nego mogu održavati i pojačavati određene dr.odnose tj.dr.strukturu. Termin soc.prilagođavanje: sadrži kretanje, ali ne i promenu. Znaci dr promena mora da znaci strukturu koja se menja. Pojam dr.razvitka: je uži po značenju od dr.promene, sa smislom izvesne celine i istog pravca promene. kada govorimo o razvitku podrazumevamo promenu ,ali ne i obrnuto. ’’razvitak’’ je kompleksniji pojam kako od ’’kretanja’’ tako i od pojma ’’dr.promene’’ jer razvitak podrazumeva delovanje dr.zakonitosti, faze i stadijume u odgovarajućim istorijskim promenama.

2

Dr pokretljivost: kod ovog ima namanje spora. Dr.pokretljivost je jedna vrsta dr.promena. Cesto se dr.pokretljivost definiše kao promena u dr.položaju, s tim da pokretljivost nije kretanje nego promena kretanja sa kojom počinje nova vrsta socijalne komunikacije. Relacije pojmovnih značenja dr.promene i dr.razvitka postaju konkretnije kada se dovedu u vezu sa još dva osnovna pojma.to su dr.pokret i dr.progres. Dr.pokret : Vilkinson ga definiše kao seriju akcija i usmerenost nekog skupa ljudi prema posebnom predmetu podrazumevajući tu dr.predmete. Benks utvrđuje sledeće elemente dr.pokreta:

socijalna organizacija koja je usmerena na neko ostvarenje (npr.na primenu neke inovacije)

vođstvo koje pokret usmerava postojanje nodređenog akcionog programa (ciljevi pokreta i odgovarajuća sredina koja

više ili manje prihvata pokret i na koju je taj pokret strateški i taktički orijentisan)Varent kaze da je dr.pokret ciljna dr.promena za razliku od onih dr.promena kod kojih taj momenat ciljnosti nije vidan, tj gde se promena vrši izvan naše kontrole. Dr progres: U odnosu na pojam dr.razvitak, dr.progres ima vrednosno pozitivan smisao, kome odgovara pojam dr.regresa sa negativnim značenjem. Termin dr.razvitak prema tom osnovu može da ima samo preneseno značenje,tj.da se društveni razvitak odnosi na isti smer povezanih vrsta dr.promena i to sa aspekta neke fundamentalne lj.vrednosti. Pojam dr.razvitka ne isključuje više pravaca u dr.promeni dok pojam dr.regresa upravo te suprotne mogućnosti u krajnjoj liniji isključuje. Prema tome ,razlika ova dva glavna pojma je prevashodno u sadržaju,što znači da su u suštini slični.

1.d sadasnje mogucnosti da se dr promene sto preciznije definise kao polazni, glavni pojamU savremenoj soc postoje brojne def dr promene. Jednu od najuspešnijih je dao Berns: Dr.promena predstavlja izvesnu zapaženu razliku prethodnog stanja dr.strukture, institucije, običaja ili grupacije dr.utoliko ukoliko je to:

ishod zakonodovanih ili nekih drugih očitih merila za kontrolu ponašanja proizvod promene koliko u specifičnoj podstrukturi ili dominantnom području

dr.stvarnosti, u fizičkoj koliko i u dr.okolini posledično dejstvo nekih dr.aktivnosti koje odgovaraju sistematski povezanim načinima

ostvarenja potreba i skupu očekivanja koja preovladavaju u društvuL.fon Vize dr.p. je izmena u međuljudskim odnosima. Ginsberg d.p. su promene u strukturi. Po Muru dr.promena je značajna izmena dr.struktura koja sadrži posledice i pojave u strukturama koje su utelovljene u normama u vrednostima i kul.proizvodima i simbolima.

2. Kad pricamo o posebnim okvirima soioloske analize dr promene pricamo o izboru analitickih sema i proveravanju njihove saznajne i istraivacke plodnosti. 2.a Postoje tri glavne vrste pojmovno-analitičkih šema dr.promene u savr.sociologiji:

pojmovne šeme koje su zasnovane bilo na jednoj ili na nekoliko karakteristika dr.promene u kojima se u stvari, bar ne direktno, i ne iskazuju posebni analitički okviri niti postoje operacionalizacije za konkretna soc.proučavanja dr.promena.

relativno razvijene pojmovno-analitičke šeme dr.promene, ali u kojima se veća pažnja poklanja na sistematizaciju pojmova nego na posebne okvire za soc.analize.

analitičke šeme u kojima se izdvajaju ovi posebni okviri za proučavanje dr.promena. Razvijeniju šemu daje E.Smit u kojoj se kontinuitet i tok promene prikazuju kao jedna njena strana, dodajući rast i evoluciju, umetanje i prekidanje...To predstavlja slikovito predstavljanje dr.promene. On dr definiše kao sukcesiju slučajeva koji vremenski pokazuju modifikacije ili izmene posebnih modela ili celina u odnosu na neke druge i novije. Primer potpunije sistematizacije i dobra ilustracija trece vrste sema je Svensonova. Glavni analitički okviri za njega su poreklo dr.promene, pravac dr.p. i dr.organizacija, organizacije koje pokreću dr.promenu, asimilacija dr.promene, i rutinizacija iste. On favorizuje znacaj organizacije. Sto nas dovodi do zakljucka da je vazno razlikovati okvir soc analize dr promene i posebnu problematiku o dr promeni. 2.b nema ni potrebe ni mogucnosti da se brojni okviri soc analize dr promene unifikuju. Znacajnije je sada pitanje njihove primene. Ali autori predlazu ipak preliminarnu sistematizaciju okvira:

3

izvori, vrste i podrucja dr promena: ovi momenti dr promene se cesto ukrstaju ili poklapaju. Pa tu imamo razlike izmedju autora, smitova podela osnovnih tipova dr promena: socioekonomske, politickkulturne. Varent recimo ima podelu dr promena prema kriterijumu glavnih nivoa: organizacijske, veane za zajednistvo, na nivou dr makrokosmosa.

pravac dr promene: ovde je vazno imati u vidu razlike izmedju pojmova dr promene i progresa, rsta i slicnih vec navodjenih. Dr promen u ovom okviru ne mozemo posmtrati linearno (faze, stadijumi) niti po vremenskom redosledu, nego po stepenu slozenosti, po opsegu i broju ucesnika, po znacaju i zavisno od nekog cilja/vrednosti.

prihvatanje i rutinizacija dr promene: u obla slucaja radi se o zavrsnoj fazi dr promene. Ovi aspekti analize se dosta preplicu sa organizacijom dr promene jer se prihvatanje obicno odvija na institucionalnom nivou i posredstvom neke organizacije. Po svensonu za vaj aspekt vazne su: snage koje sprovde rutinizaciju, organizacioni oblici i odgovarajuce bazicne strukture i vrednosti prema kojima se promena rutinizira.

velika skala i mala skala: podela na dr promene u malom i u velikom korespondira sa podelom na makro i mikro tipove dr pojava. Npr velike promene su: promene u velikim org, u sistemima proizvodnje, u politickom ponasanju, u drzavnom sistemu.

III Problem klasifikacije modernih teorija dr.promene i razvitkaU pokusaju da se postavi jedna klasifikacija modernih soc teorija dr promene i razvitka treba imati u vidu sledece okolnosti:- neki glavni teorijski pravci u savremenoj sociologiji se ne poklapaju sa jednom, odgovarajucom teorijom promene (npr savremeni f-nalizam, kao teorijski sistem i evolucionizam, kao teorija promene).- u mnogim soc studijama se izlazu pojedine teorije dr promene a da se pri tom ne daju nikakvi pregledi i klasifikacije, pa izbor teorija zavisi samo toga kom teorijskom pravcu autor pripada. - vecina klasifikacija nije dovoljno detaljna kada su u pitanju savremene teorije dr promene i razvitka. Takve su Murova, Milerova, Smelserova. U sadasnjim uslovima nije moguce dati potpunu klasifikaciju. Murova klasifikacija: evolucione, marksizam, funkcionalizam, konfliktne teorije promene. Milerova klasifikacija obuhvata sledeće tipove teorije: linearne, t.sukcesivnih stadijuma i tzv.ciklične teorije u različitim varijantama. Smelserova klasifikacija: klasični evolucionizam, klasični difuzionizam, klasični funkcionalizam, teorije o multilinearnoj evoluciji, t.rasta i opadanja.

Martindejlijeva dihotomna podela na holistički i atomistički tip teorije. Po njemu holističke t.sadrže pretpostavke da je prvobitna ljudska dr.stvarnost organski jedinstven sistem (organicizam, funkcionalizam i neof, katolicka sociologija, marks i neomarksizam), a atomistcke, partikularne izdvajaju kao kljucna neka pojedinacna svojtva sistema (socijalbihejvioralna, simbolicki interakcionizam, individualisticke teorije sukoba). Najpotpuniji prikaz modernih teorija dr promene: A.i E.Etcioni. ali ima i tu nedoslednosti. Ako kriterijum izvora i obrasca promene prihvati kao glavni jer po njemu se upravo i razlikuju klasicne i moderne teorije dr promene vidimo nedoslednost kod modernih jer neke se poklapaju, nisu sve podjednako znacajne i sl: funkcionalistička t.p., t.dr.sukoba, t.izvora dr.moći, funkcionalistička analiza promene, neoevolucionizam, difuzionizam, teorija razvitka od folk society do urban society i jos par. Medju teorijama navedenim po osnovu izvora dr moci imamo: demografski prelazi, porodica u promenjenom društvu, promenljive strukture vladajuće klase, preporod religioznosti u SAD, obrazovna revolucija i druge, i tu ima raznih problema sa klasifikacijom. Poenta je da koriscenje vise kriterijuma podele pokazuje izvesne nedoslednosti i nepreciznosti. Medjutim nedostatci primene vise kriterijuma, pluralistickog pristupa, ne mogu se otkloniti dihotomnom podelom pomocu jednog glavnog principa koji obicno odgovara teorijskom stanovistu o jednom primarnom faktoru dr promene. Sve tzv singularne teorije pojednostavljuju analizu dr promena.Glavne slabosti prethodnih klasifikacija izbegao je Apelbaum.On je podelu postavio prema dvostrukom kriterijumu: prema shvatanju suštine društvenog i dr.promene, kao i prema pravcu promene, razlikujući pri tome glavne t.p. i njihove najznačajnije varijante:1.evolucionistička teorija- klasični evolucionizam-- moderne varijante e.t.: - t.modernizacije ili dijahrone t.jednolineaarne promene

4

- t.adaptivnog rašćenja - t.multilinearne evolucije,opšte i specifične evolucije2.teorije ravnoteže i pojma hemeostasisa- funkcionalistička sistemska teorija- teorija kulturnog zaostajanja- t.ljudske ekologije3.konfliktne teorije,endemičkog karaktera pomene za sve dr.organizme- marksizam ili t..o dijalektičkim promenama- moderna konfliktna t.4.teorije rasta i opadanjaNeke nepreciznosti ove klasifikacije su: izvlacenje neoevolucionizma iz funkcionalisticke teorije, nije dovoljno rasclanio teorije rasta i opadanja, a postoje velike razlike izmedju autora ove orjentacije. Sve ove sheme su bile kritikovane i podložne su korekturi. IV Društvena promena prema funkcionalističkoj teoriji ravnotežeTeoriju ravnoteze ne prihvataju samo funkcionalisti. Takodje shvatanje dr promene u okviru teorije ravnoteze samo je jedan aspekt neoevolucionizma. Ovu teoriju prihvataju samo konzervativniji funkcionalisti, ili kao parsons u ranijim fazama svog rada, koje prethode definitivnom opredeljenju za neoevolucionizam. 1.Parsons je najveci savremeni funkcionalist u cijem soc sistemu teorija dr ravnoteze zauzima sredisnje mesto. U Parsonsovoj sociologiji postoje 4 sistema postoje: drustveni, sistem licnosti-covek, kulturni, organski-priroda. Struktura se odnosi na stalna obelezja drustvenog sistema i sastoji se iz institucionalizovanih obrazaca normativne kulture. Dr sistem se sastoji iz delova koji su u ravnotezi. Dr.ravnoteža posreduje između sistema i strukture i prethodi svakoj promeni. Parsons razlikuje statičke i dinamičke sisteme, na osnovu čega utvrđuje postojanje dva osnovna tipa ravnoteže, dodajući i treći, tip parcijalne ravnoteže. Nestabilne ravnoteže su, s obzirom na intenzitet procesa diferencijacije, tipično stanje moderrnog društva. P razlikuje dve osnovne dinamičke kategorije u svojoj analitičkoj šemi dr.promene: procesi uravnoteženja dr.sistema (promene unutar tj.u granicama sistema)

procesi kao strukturalne promene (promene rasformiranja sistema tj.prelaženja njegove granice)

Strukturalna promena kao obrnuti proces uravnoteženja je negativno definisana, ali sa dopunom da se radi o takvoj kumulaciji stanja koja vodi postepenom uklanjanju podgranica sistema. Taj evolucionistički stav biće još dopunjen drugim da je struk.promena u sistemu deo nekog šireg uravnoteženja ili nekog ciklusa. U knjizi ’’Društva – evolutivna i komparativna perspektiva’’ taj aspekt objašnjenja biće primenjen na širem istorijskom planu kao evolucija od primitivnog preko prelaznog društva do modernog društva sa odgovarajućim podtipovima. Tako P.str.promenu povezuje sa evolucijom. U oblasti kulturne antropologije slično stanovište je zauzeo B.Malinovski koji je kulturni razvitak povezao sa zadovoljavanjem elemenarnih i složenih lj.potreba kao i sa održavanjem i kontinuiranim promenama institucionalnog poretka. Time M. nije isključio proces difuzije tj.kul.razvitak nije tretirao strogo u granicama jednog datog sistema nego u njegovom povezivanju i međuuticaju, uključujući proces kul.asimilacije i sl. Postepeno menjanje i usavrsavanje institucija se vrsi na osnovu selekcije i po kriterijumu optimalnog zadovoljavanja potreba. Kritika:

dr promene kod funkcionalista ne proizilazi iz unutrasnjih protivrecnosti vec se pokazuju vise kao automatski i ravnomeran proces;

funkcionalisti vide promenu kao institucionalizovan i racionalno regulisan proces kumulativnog rasta koji se uglavnom konstituise na nedostatcima dr sistema – promena se svodi na lokalnu pojavu sa smerom dogradnje sistema.

revoluciju kao promenu ne proucavaju funkcionalisti. drustvene promene se pretstavljaju kao nesto abnormalno funkcionalizmu nedostaje jedna odgovarajuca analiticka aparatura za drustvene

promene, bas zato sto su se vise skoncentrirali na statiku u odnosu na dinamiku. Funkcionalistima je posebno tesko da objasne promene u kracim vremenskim

razmacima, zato i izostaju objasnjenja specificnih pojedinih istorijskih dogadjaja.

5

Parsonsova evolucionisticka sema zbog preterane opstosti pre svega je jedna jednolinearna teorija istorijskog razvitka, iako je on hteo da prevazidje jednostavnost klasicnog evolucionizma 19 veka. 2. Teorija kulturnog zaostajanja: je specijalna vrsta opšte teorije ravnoteže u okviru funkcionalizma u savremenoj sociologiji, glavni predstavnik je Ogbarn. Drugi naziv za ovu teoriju bi mogao biti teorija o dr.posledicama nejednakih razmera promene. To je jedno stanovište u okviru soc.dr.dezorganizacije. U širem kontekstu to je jedna varijanta evolucionizma, tj.teorija o kulturnoj evoluciji ili evoluciji superorganskog, budući da su po ogbarnu svi glavni dr.činioci i pojave-kao što su invencija, akumulacija, difuzija i prilagođavnje samo momenti kul.evolucije. Kulturno zaostajanje je jedno obeležje procesa dr.evolucije koje se zbiva u čvrsto integrisanim društvima u periodima nagle promene. O.teorija k.z.se oslanja na dve osnovne pretpostavke:a) Prva se sastoji u podeli svih društava na stacionarna i promenljiva: dok su u prvom kulturni obrasci čvrsto integrisanii, u drugom tipu dr, modernom, promene su stalne, izukrštane i u nejednakim razmerama. Dok su promene u ranijim društvima uglavnom izlovane, u mod.dr. ove se se reperkutuju na sve delove dr.sistema. b) Druga pretpostavka se odnosi na značaj inovacija zbog kojih ,navodno,nastaju poremećaji dr,ravnoteže . Ravnoteža je kod O.shvaćena ka niz različitih korelacija, odnosno kao stanja funkcionalne proporcionalnosti između delova dr.sistema ili evidentno povezanih i međusobno uslovljenih dr.pojava i procesa. Kulturno zaostajanje se dešava kada jedan od dva dela kulture se u većem ili manjem stepenu menja, zbog čega između ta dva dela nastaje nedovoljna neusklađenost. Njegovi primeri zaostajanja su svi uzeti iz moderne epohe i to sa zapada: povezanost izmedju obrazovanja i industrije,politike i iekonomije i sl, poremecajima ovih korelacija odgovaraju pojave soc dezorganizacije kao sto su – nezaposlenost, kriminal i sl. Kritika:

ova teorija je vrednosna, nije naucna. razlika izmedju materijalne i nematerijalne kulture i njihova medjusobna dinamika:

ogbarn je imao stav da se materijalna kultura brze menja od adaptivne ali da bi izbegao marksizam (baza i nadogradnja) on je ovaj stav suzio tvrdeci da je to poseban slucaj opste pojave nejednakih razmera u promenama korelativnih delova kulture.

PREDAVANJA:

Drustveni procesi/drusvene promene se mogu diferencirati s obzirom na:1. oblik procesa2. rezultate dr.procesa 3. svest o dr.promenama4. uzročnost5. podelu dr.procesa po nivou promena

Promene mogu biti i reaktivne i adaptibilne. Ovi uzroci zavise od granice sistema. Sa promenama granica uzroci se menjaju, bivaju endogeni ili egzogeni.

1. Klasifikacija dr.procesa po rezultatima:- prostoj reprodukciji - povraćaj prvobitnog stanja- proširenoj reprodukciji – kvantitativ promena sistema (sis je isti, a obim dr.proiz.je veći)- sužena reprodukcija- transformacija-kvalitativna promena sistema- morfogeneza-stvaranje potpuno novog sistema

2. Klasifikacija dr.promena prema obliku: usmerene i neusmerene dr.promeneUsmerene dr.promene su: nepovratne i kumulativne (dr.razvoj). Mogu biti:- Ravnolinijske (linearne), jednolinearne, svi elementi prolaze kroz isti stadijum- Višelinearne, elementi prolaze kroz više stadijumaNeusmerene promene:- Slučajne (npr.kretanje gomile)- Oscilatorne (spiralnog karaktera), uvek se odvijaju na isti način- Spiralne (ritam je isti, ali se uvek ide na viši nivo, npr,škola)

6

3. Klasifikacija promena po svesti aktera:- latentne: nesvesne i nenamerne- manifestne: svesne i nameravane- svesne sa neočekivanim posledicama

4. Klasifikacija dr.promena sa stanovišta uzročnosti : a. endogeneb. egzogene: adaptacija na okolinu i reaktivne promene

5. Klasifikacija promena po važnosti uzroka:- materijalne (istorijski materijalizam)- duhovne (elitisti,Veber..)- tehnološke

5. Klasifikacija po nivou promena:- makropromene (čovečanstvo,društvo,država)- mezoprocesi (vojska,preduzeća)- mikroprocesi (porodica)

Sve se u društvu može proučavati kao sistem, od porodice preko gradova, mase navijača, naroda, država. Kao sistemi se mogu proučavati i pojedinačni organizmi. Sociologija dr.promena se bavi promenama unutar sistema,a soc.dr.evolucije se bavi promenama sistema. Sociologija dr promena se jos zove i soc.dr.razvoja - izbor naziva upućuje na vrednosno stanovište istraživača.Sistem je celina međusobno povezanih elemenata, gde promena jednog elementa povlači promene drugih elemenata. Sistem je omeđen granicom od okoline. Promena sistema je razlika iizmeđu pojedinih stanja sistema u nekim vremenskim odsečcima i moze biti:

- unutar sistema (gde sistem sad ostaje identičan)- sistema kao celine

Karakteristika sistema da čini celinu dovodi do toga da se promene zahvataju ceo sistem. Po Sorokinu to je dr.proces, gde niz promena unutar sistema, zbog celovitosti sistema, postaju promene sistema u celini. Te promene su uzročno-vezane jedna za drugu i vremenski slede jedna drugu.

Drustvena promena je širi pojam od razvoja. Promena je razlika između jediničnih stanja sistema u različitim jedinicama vremena. Promena se može odnositi na:

- pojedinačne elemente unutar sistema, promene u sastavu (npr.država je sistem,državljani se sele ili umru,ali ona ostaje)

- odnose između elemenata i sistema, promene u strukturi- funkcije elemenata- granice sistema (sužavaju se ili šire)- okolinu sistema (koja bitno utiče na sam sistem)- podsisteme

Svaka promena u sistemu utiče na sistem u celini. Postoji i shvatanje promene kao ciklusa - ponavljanje oblika koji su ranije postojali. I ovde je imanencija jako naglašena.

Dr.procesi/promene su: 1. Dr.ciklus: svako stanje koje prolazi sistem je stanje koje je već jednom bilo i koje će jednom biti. Kretanje u kružnim tokovima takođe je posledica imanentnih uzroka. 2. Drustveni razvoj: je kvalitativni pojam. Etimološki razvoj znači oslobađanje unutrašnjih potencijala, unutar sistema. Razvoj podrazumeva da u procesu oslobađanja sistem prolazi kroz određene neponovljive faze. Novo stanje znači više stanje u odnosu na prethodno. Razlozi za razvoj su imanentni (unutrašnje svojstvo stvari koje tera sistem na razvoj). Razvoj se kao dr.proces shvata kao nužan i nepovratan proces. Stanovište dr.progresa je ekstremno shvatanje dr.razvoja. postoji stalna vrednosna komponentna u razvoju. U odnosu na vred.sistem dolazi do stalnog usavršavanja sistema.Drustveni progres: Ideja progresa je je ekstremno shvatanje dr.razvoja. Postoji određeno relativni kraj i on je vrednosno utemeljen (savršeno društvo). Dakle pojam dr.razvoja podrazumeva stalni napredak, a kod dr.progresa posoji jasno određen cilj.

7

Što se kretanja progresa tiče postoje dve forme interpretacije: postepeno kretanje, kumuliranje promena i revolucije. Ideja progresa je izuzetno stara, prisutna još u Bibliji. Postaje dominantna od srednjeg veka, razvija se u filoz.spisima. U 19 veku ideja progresa se razvija i u soc. Kont je ceo ist razvoj posmatrao kroz tri faze: teološku, metafizičku i pozitivnu. Progresom su se bavilii i Spenser,Marx,Dirkem,Veber.19.vek je era progresa, evolucionizma. Proges je često u soc.teoriji razumevan kao nepovratan proces koji uključuje linearno vreme - svi elementi vremena (sad,proš,budućnost) su kontinuirano povezani. Putanja progresa se sastoji iz niza faza koje prolazi svako društvo a sve te faze su usmerene ka jednom određenom cilju koji je neizbežan. Taj krajnji cilj je vrednosno određen, a to celokupno kretanje je podstaknuto nekim endogenim uzrocima. Ti uzroci su se delili na: prirodne (genetska svojstva čoveka) i humane (ljudska delatnost, individualna ili kolektivna).U XX veku,tj.u prvoj polovini (Frojd) počinje da se sumnja u ideju progresa,a ova sumnja je obogaćena pojavom fašizma i boljševizma. Nakon II sv.rata ideja o progresu ima polet, ali već krajem 6o.ih se ponovo oštro napada. Retko ko od savremenih teoretičara 60.ih i 70.ih prihvata ideje progresa:- jedni sumnjaju u progres pozivajući se na fašizam i nacizam- drugi govore o opasnostima od teh.razvoja:ekološka ugroženost,naoružanje- treći se pozivaju na krizu koju zapada potrošačko društvoPrema Rodžeru Bejkonu, nesumnjiv znak dr.progresa je razvoj ljudskog znanja. Nizbet smatra da su mater.komponente progresa bila velika otkrića u 15.veku koja su doprinela uvećavanju heterogenosti ljudi i uzdizanja sopstvene civilizacije. Pojam progresa je obeležio početak XX vek,a kraj obeležavaju pojmovi krize i sumnje.Drštveni rast: je kvantitativni pojam tj.kvantitativno uvećanje broja elemenata u sistemima posmatranim kao celine. Cesto koristi kao ek.pojam. Npr.rast bruto nacio.dohotka je mera dr.rasta.

2.POKAZATELJI I DIMENZIJE DRUSTVENOG RAZVOJAPopović, Ranković: teorije i problemi društvenog razvoja;

I Pokušaji i teskoće u definisanju pojma društvenog razvitka u sociologiji

U sociologiji 19. veka i kasnije bilo je pokušaja da se odredi pojam dr. razvitka. Mnogi su želeći da prevaziđu biološku interpretaciju istorijskog kretanja ovaj pojam nedovoljno razlikovali od progresa. U svom učenju o podeli rada Dirkem je istorijjski razvitak društva pokazao kao strukturalnu povezanost određenih vrsta podele rada, tipova kolektivne svesti, razvitka individualiteta i dr., a izraz tog razvitka je veza između vrste podele rada i tipa solidarnosti, a pošto je solidarnost izrazito "moralna pojava" onda i razvitak znači porast humaniteta. Hobhauz je dao i precizniju def. u kojoj su opšti kriterijumi razvitka: efikasnost, skala, sloboda, obostranost. On hoće da kaze da su energija, organizacija i životna harmonija obeležja razvitka uopšte.

U savremenoj soc. donekle su sadržani ovi opšti kriterijumi, ali se pokušalo dalje operacionalizovati ovaj pojam i to je rađeno sa kritičkim odnosom prema progresivizmu i vezujuci problem razvitka uz industrijalizaciju. To je bilo opravdano, jer se u evolucionistickoj soc. 19. veka i pod njenim uticajem nisu dovoljno izdiferencirali pojmovi razvitka i progresa. Ideja progresa nikada u soc. i nije zaživela jer bila više filozofski pojam. Međutim pokušati da pojam razvitka očistimo od svih vrednosnih sadržaja vodi u scientizam i naturalizam. Po Safu, elementarno i najopštije značenje za dr. razvitak je: promena od jednostavnije ka višoj formi egzstencije. Ali ostaje pitanje da li se dr. razvitak može uvek i vrednosno pozitivno definiati, s obzirom na složenost tog procesa, velike dileme i mogućnosti neočekivane promene pravca u dr. promenama. Dr. progres je stoga vrednosna ocena već ostvarenog dr. razvitka, jedne njegove faze, obično sa stanovista fundamentalnih ljudskih vrednosti i potreba. Pored toga dr. razvitak je više diferenciran pojam. Može se odnositi na užu oblast ili vrstu dr .promena, dok je dr. progres uvek vezan za najopštiji makroskopski istorijski plan. Ova dilema progres vs. razvitak važna je i za određivanje drugih pojmova:u duhu marskizma evolucija i revolucija se tumače kao istorijski oblici preko kojih se dr. razvitak

8

vrši i istorijski verifikuje. Evolucija je duži i postepen proces dr. razvitka, dok je revolucija brži i kraći. U evoluciji je smer promene obično posredovan, u revoluciji je direktno izražen. Ima i drugih shvatanja po kojima je evolucija shvaćena najšire – kao okvir za razvoj čovečanstva u celini, a revolucije su onda samo ist. epizode evolucije. Tako pojam evolucije u ovoj "makrosociologiji" istiskuje pojam dr .razvitka. Kritički odnos prema klasičnim uzorima (za koje je dr. razvitak bio jedinstven i univerzalan, progresivan ist. proces) doprineo je da se osnovni pokazateji razvitka više vezu za dr. sistem kao osnovni analitički okvir. Ipak postavljanje u prvi plan procesa organizacije elemenata u širu fukcionalnu i str. celinu donelo je sociologiji i neke slabosti: zadržalo se ponešto od ideje o organizmu i "životnom sistemu". U nekim studijama, ukoliko se razmatranje ne drži granica dr .sistema, predmet se prenosi na fundamntalna obeležja ličnosti pri čemu se istorijski razvojni okvir obično sastoji u prelaženju od tradicionalnih na moderna drustva (npr. jedan autor pravi analogiju sa detinjstvom i sazrevanjem). Neki autori eko. rast ili tehnološki progres uzimaju kao krucijalni pokazatelj razvoja. Ali to je zamena pojmova: na rastu se ispoljava razvitak, rast je jedna njegova dimenzija.

Postoji i teskoća terminološke prirode: kao i u drugim naukama postoji terminologija koja je vezana za određeni teorijski pravac ili autore, pa tako imamo Peruovu "progresivnost društva" ili Nizbetovu "razvojnu promenu". Isto tako termin dobija specifičnu konotaciju u zavisnosti od vrste literature – u onoj koja se odnosi na "nerazvijene zemlje" razvitak se shvata kao privredni rast ili čak početna faza industrijalizacije.

U soc. nema celovite definicije razvitka, već se obično definišu posebne vrste i oblici razvitka – modernizacija, urban, industr. To se radi da bi se izbegla ona vrednosna, progresivistička značenja, ali i proizvoljnosti i nepreciznosti.

Sledeće stvari su važne da sadrži definicija:1. Dr razvitak je povezana i strukturalna celina više vrsta dr. promena na jednom području ili u razmerama čitavog globalnog dr. sa održavanjem istog smera tih promena. Ova odrednica dr. razvitka podrazumeva tzv. trendove kao što je privredni rast povezan sa urbanizacijom, ova sa novim zonalnim rasporedom stanovnistva, urbanizacija sa promenama i uspostavljanjem nove profesionalne strukture itd. Ukoliko se između ovih i drugih pratećih promena uspostavi čvrčća korelacija i izvesna standardizacija, govori se o obrascima razvitka. Dopuna za ovu def. je i kritika funkcionalizma – razvitak se ne dešava uvek usklađeno na različitim nivoima, neki nivo obično određuje smer čitavog trenda. 2. Svaki dr. razvitak se sastoji iz faza nastanka, ostvarenja, proširivanja neke inovacije, dovoljno značajne za odgovarajuće strukture, područje ili dr. u celini, pa se s obzirom na to, metaforički rečeno, može odrediti kao širenje "inovacionog sindroma". Znači postoje faze, stadijumi. Ovakva def. pomoću faza inovacionog sindroma odgovara razvitku u uzim okvirima – npr. u tehnologiji. Važno je i analizirati koji mehanizam određuje prelaz iz jedne faze u sledeću. I najčešće svaki razvitak u prvoj fazi deluje kao devijacija u odnosu na postojeće, a posle se tek prepozna da je to prototip nekog razvojnog oblika, zato je važno u analizu dr. razvitka ukljuciti devijantne pojave i grupacije. 3. Dr razvitak se obavlja u datim ist uslovima i vremenskim granicama te proucavanje tih uslova i granica predstavlja polaznu tacku za objasnjenje njegovog karaktera, samostalnosti i osobenosti. Ali to ne znaci kao sto funkcionalisti kazu da je razvitak samo stalno pojacavanje neke razvone tendencije. Evolutivni proces ne mora biti linearan. Pa neki autori razlikuju linerani kauzalitet i sinhronijsko shvatanje sa jedne i multilinearna sema ist razvitka i dijahronijsko shvatanje sa druge strane. Jedan autor tako kaze da postoji "posebno istorijsko vreme" karakteristicno samo za odredjene regione i dr sis. 4. Dr. razvitak se istorijski ostvaruje pod uticajem ili direktnim angažovanjem određenih dr. snaga, slojeva, klasa i drugih gr. i pojedinaca, pa se može govoriti o ciljnom i organizovanom usmeravanju i kontroli istorijskih razvojnih procesa. Dakle, postoje i faktori koji nisu "prirodni", koji ist. razvitak pokazuju u njegovim različitim ljudskim mogućnostima, alternativama i drugim osobenostima – svesni i kulturni faktori. To je ustvari pitanje odnosa razvitka i ideologije – šta se nameće kao ideja razvitka od strane recimo "medjunarodne zajednice" u odnosu na jednu zemlju. Pa tako jedan autor kaže: danas smo svedoci stvaranja više industrijskih ideologija, pre svega one po kojoj je stopa ind .rasta glavni pokazatelj opšteg dr. razvitka.

II Sociološki pokazatelji i dimenzije društvenog razvitka:

9

Savremene studije o razvitku uglavnom sadrže ovu problematiku u nesistematizovanom stanju – razlike se najviše ispoljavaju u preferiranju pojedinih vrsta pokazatelja. Npr. difuzionizam najviše razmatra prenošenje inovacija, pa to utiče na njihov izbor pokazatelja i okvira. U teorijama o ind.dr. naglašeni su pokazatelji procesa industrijalizacije. Ova problematika je važna i zbog toga da bi se popunile izmedju teorijskog, istorijskog i aktuelno-empirijskog dela ili zbog raskoraka između teorije i prakse dr. razvitka. Pa Hozelic ukazuje na potrebu da se teorija ekonomskog rasta poveže sa teorijom kulturne promene da bi se osnovala jedna opšta teorija razvitka, i da se na tim osnovama izmeni čitav sociološki plan proučavanja i pokazatelja koji se odnose na "razvijene" i "nerazvijene" zemlje. Jer savremena soc.literatura iz ove oblasti se odnosi na ekonomski razvitak tzv.zemalja u razvoju.

U pogledu terminologije i sistematizacije pokazatelja društvenog razvitka još nema potrebne ujednačenosti i preciznosti, pa se s obzirom na to može uglavnom služiti ilustracijama i izvesnim preliminarnim rešenjima. Epter i Musi npr. razlikuju 3 pristupa u proučavanju dr. razvitka:a. normativni: proučavanje promena vrednosti, normi, verovanja, i ideoloških orjentacija.b. strukturalni: ispitianje pomena dr. struktura s aspeka organizaciono-institucionalnih oblika aktivnosti c. bihejvioristički: ispitivanje dinamike grupnog ponašanjaDruštveni razvitak se pokazuje u neujednačenostima ovih promena, a sociologija upravo ispituje to odsustvo slaganja tj .dijahroniju razvitka, a te vrste promena su ujedno i njegove glavne dimenzije.

Osnovna sistematizacija pokazatelja društvenog razvitka treba da bude zasnovana i usklađena sa opštom teorijom društva i dr. str. Najmanje sporna je podela na: 1. Opste pokazatelje: koji se odnose na stepen razvitka i tip globalnog društva, o čemu se zaključuje na osnovu dostignutog stepena: podele rada, nivoa znanja i opšteg obrazovanja, tipa integracije i organizacije globalnog dr., nivoa tehnologije, industr. , urbanizacije. Pri tome još treba imati u vidu da još opštiji pokazatelji dr. razvitka, a koji nisu samo sociološki kao sto su: jednakost, razvitak kao emancipacija, kao dominacija racionalnosti i dr, su formulacije ciljeva razvitka, a njihovo uključivanje u analize dr. razvitka nameće sociologiji teškoće i opasnosti od normativizma. Hozelic je predložio jedan analitički okvir za dr. razvitak dosta sličan marksističkom:inovativne promene - promene u podeli rada - odgovarajuća socijalna pokretljivost i obratno. Slična, ali nešto potpunija šema pokazatelja koji su kao 5 osnovnih rubrika za proučavanje dr. razvitka američkog dr. izložili su Seldon i Mur:

- demografski- tehnološko-proizvodni(proizvodnja dobara i usluga, radna snaga, znanje,

tehnologija, porodica I srodstvo, politika, religija)- distributivni (potrošnja, reproduktivne i ekspresivne aktivnosti, obrazovanje,

zdravlje)- agregatni pokazatelji (dr. stratifikacija, horizontalna pokretljivost, kulturne sličnosti

i razlike)- pokazatelji opsteg dr. blagostanja

Na sličan način su postupili i autori teorije modernizacije uzimajuci pokazatelje za modernizaciju prema nivoima razvitka: demografski, ekonomski, politički, kulturni, strukturalni.2. Specificni pokazatelji: U savremenoj literaturi koristi se nekoliko vrsta specif. pokazatelja. Više autora ukazuje na potrebu da se navedeni opšti pokazatelji specifikuju, i to prema regionalnim, istorijskim i nacionalnim prilikama. Najčešće se insistira na tome da se razlikuju pokazatelji za dr. razvitak razvijenih i nerazvijenih zemalja. Ovakva orjentacija je ispravna, jer upućuje na konkretna sociološka istraživanja, a u osnovi je kritična prema pokušajima da se zapadni modeli razvitka mehanički prenose na vrlo raznorodne uslove razvitka drugih zemalja. Po Balandijeu ovo je zadatak specijalne nauke "kriteriologije" koja treba da bude deo "sociologije razvitka" i koja je zasnovana na "tipologiji po osnovu različitosti". U grupi specificnih pokazatelja su sociološki pokazatelji u užem smislu te reči, oni se odnose na pravce i oblike promena u dr. str. i dr. sis. Hozelic je nastojao da izgradi dopunske pokazatelje po osnovu odgovarajućih povezanosti: veca podela rada – veci stepen razvitka – veca soc. pokretljivost, otvorenija dr. str. – mobilnija soc. organizacija –

10

ideologija koja vise naglasava promenu itd. Sociološki je konkretnija Andersonova dinamika razvitka u kojoj se navode "dimenzije razvojnih procesa" odnosno pokazatelji za "otvorene" i "zatvorene" sisteme kao sto su: otvorenost, aktivizacija, rast, selekcija, učenje, mehanizovanje razvojnog trenda, proces kumulacije, ospoljavanje dr. razvitka i njegova simbolizacija.Pitanje je međutim da li su svi pokazatelji koje navodi primenjivi podjednako s obzirom na vremenski aspekt (za neke pokaztelje Anderson daje više biološku i psih. interpretaciju).

U novijim studijama vidimo još neke vrste pokazatelja: U politikološkim analizama i uporednim proučavanjima vrlo često se koristi tzv. "elitistički kontekst"; dr. razvitak kao urbanizacija analizira se u "psihološkim dimenzijama"; u socijalno psihološkim i antropološkim proučavanjima standarada i nivoa života i sl. Ovi pokazatelji često su izvedeni iz osnovnih pretpostavki odgovarajućih teorijskih orjentacija. Vidimo da je utvrđivanje specifično socioloških pokazatelja dr. razvoja složenije nego pokazatelja za ekonomski, politički, kulturni i dr. razvitak, jer su ovi drugi bliže empirijskim verifikacijama. Dr. rast se najčešće uzima kao ključni i najmerljiviji pokazatelj opšteg dr. razvitka. Posebne odrednice dr .rasta su: ekonomski rast (uvećavanje obima proizvodnje), tehnoločki rast (kao porast i institucionalizovanje raznih ninovacija u oblasti materijalne proizvodnje), dodajući tome i odgovarajuće uslove i njegove prateće pojave (povećanja ulaganja za naučna otkrića, uvećavanje investicija za proširenje i tehničko-tehnološku rekonstrukciju, dopunska ulaganja za specijalizovane kadrove...).Neki autori u okviru dr .rasta podrazumevaju i uvećavanje moći u dr .(prvenstveno vojne i političke). O tome međutim postoje izvesne rezerve naročito ako se postavi pitanje da li tu treba uključiti i tzv .demografski rast (s jedne str. smrtnost opada sa rastom, ali ako je previše demografskog rasta onda i nestašice hrane , ekološki problemi i slično). Dalstrem navodi 3 aspekta integracije u okviru dr. razvitka odnosno 3 vrste "mobilizacije": političku, ekonomsku, kulturnu. Društvena integracija zaista može biti najširi sociološki aspekt ili dimenzija dr. razvitka, imajući pri tome u vidu da pomenute 3 mobilizacije uvek nekoreliraju niti su sasvim ujednačene. One se mogu pokazati i kao tri posebne istorijske faze razvitka. Npr. snazna politička mobilizacija obično prethodi fazi pune ekonomske mobilizacije (rekonstrukciji i izgradnji nove nacionalne ekonomije); obe faze su u znaku jačanja tzv. elitističkog konteksta, ali i jačanja različitih elitističkih grupacija i njihovog relativnog osamostaljivanja, koji proces može da dovede do većih međusobnih razlilaženja u pitanjima dalje nacionalne izgradnje. Istorijski oblik nacionalne integracije tipičan za većinu zemalja Evrope stvarao se na osnovama industrijalizacije i u procesu obrazovanja kapitalističkih država. Tako su 2 paralelna procesa u razmerama globalnog drustva, konstitusanje nac. zajednica i nac. Drzave, postali obrazac i ujedno glavni predmet proučavanja nastanka i razvitka modernih društava. U raznim varijantama taj se obrazac potvrdio i u zemljama sa zakasnelom industrijalizacijom budući da je izlaženje iz zaostalosti i siromaštva najviše zavisilo od sticanja nacionalne nezavisnosti, što je nametnulo i karakter obrazovanja nove države u mnogim zemljama sa socijalističkim karakterom. Na takvim analitičkim okvirima prihvaćeni su neki od glavnih pokazatelja za nerazvijenost kao sto su: lokalna izolovanost, verska i jezička podvojenost, rasna mitologija i dr. Međutim novija iskustva pokazuju da se nacionalna solidarnost u zemljama u razvoju može da održi samo uz izvesno održavanje tradicionalnih vrednosti i rezonovanja, dalje, da je nacionalizam vrlo cesta i znacajna propratna pojava i komponenta tog razvitka, a da je stvaranje nacionalnih ideologija obično u tesnoj vezi sa pojavom liderstva i kulta vodećih ličnosti. Tako se komplikuje tipičan evropski obrazac političke i nacionalne integracije, a problematika o pokazateljima tog razvitka proširuje se na čitav niz pitanja: o fazama nacionalne integracije; o lingvistickom, klasnom i kulturnom sastavu novih nacionalnih zajednica; o stepenu nacional.integrisanosti; o autentičnosti i nezavisnosti pojedinih nacionalnih pokreta. Drustvena pokretljivost, horizontalna i vertikalna, pokazuje pozitivnu korelaciju sa fazama i karakteristikama opšteg dr. razvitka: ukoliko je taj razvitak intenzivniji utoliko su obe pokretljivosti veće i obratno. Međutim, kasniji istorijski razvitak posebno nerazvijenih zemalja pokazao je značajna odstupanja u odnosu na analitičku šemu nastanka i razvoja zapadnoevropskog kapitalizma. Još uvek nema u sociologiji izgrađenog stanovišta o fazama razvitka, pa zato nema ni standardizacije kvota za obe vrste pokretljivosti. Razlikovanje stacionarne i dinamicke populacije koja se koristi u nekim studijama o

11

dr .razvitku u stvari je osnovna klasifikacija koja najčešće ostaje u okvirima demografske statitstike ili na užem empirijskom nivou sociološke analize. Poznata je stvar npr. da se na liniji ind. razvitka statistički smanjuje broj ind. radnika i seljaštva, a uvećava se tzv. novi srednji sloj. Za ovu veliku grupu nema još statističke standardziacije koja bi odgovarala pojedinim fazama razvitka. Što se tiče yu društva dosadašnja istraživanja ove vrste pokretljivosti i odgovarajući rezultati obično su sistematizovani u okviru 2 perioda: administratiovno centralistički i samoupravni. A u najvećem broju sl. su to ekonomske statistike prema ovim ili još kraćim vremenskim periodima. Glavni oblici dr. diferencijacije koji se najčešće razmatraju u savremenoj soc:

- institucionalna, - organizaciona, - profesionalna, - klasno-slojevita,

označavaju i kriterijume za pravce vertikalne pokretljivosti pojedinaca i dr. grupa, a mogu se operacionalizovati i kao pokazatelji i dimenzije dr. razvitka. Teškoće se javljaju uglavnom zbog postojećih razlika u teorijskom pristupu: marksistički sa stanovišta teorije klasa i klasne borbe (svi oblici diferencijacije pokazuju se kao segmenti u sklopu osnovne klasne strukture u dr. sistemu, pa svi dr. sukobi postaju momenti klasne borbe koja se na različitim nivoima stalno vodi i koja bitno odredjuje smer promena klasnog sistema) i stratifikacijski, teorija stratifikacije (ovde se pojedini oblici društvene diferencijacije uzimaju donekle odeljeno, a prema kriterijumima kao što su: profesija, svojina i bogatsvo, obrazovanje, religiozna/etnička/rasna pripadnost, starosna/seksualna stratifikacija i dr; navedeni osnovi za stratifikaciju pojedinaca i grupa su i pravci ove vertikalne pokretljivosti pa se mogu i uzeti kao pokazatelji za karakteristike dr. razvitka u celini). Teorija stratifikacije je bliža empirijskim operacionalizacijama, ali se zapostavljaju promene klasnog sistema, a to znači i promene dr. sis. kao jedinstvene celine. Postavljanje pitanja: da li dr. razvitak na bazi industr. i urbaniz. traži jedan odgovarajući tip diferencijacije ili stratifikacije, odnosno da li se mogu ustanoviti odredjene korelacije izmedju trendova diferencijacije i posebnih faza i nivoa dr. razvitka u celini?Odgovori na ovo pitanje nalaze se u brojnim teorijama u savremenoj sociologiji kao što su teorije o ind. i postind., dr. teorije modernizacije, teorija blagostanja. U vezi sa tim su i odgovarajuće posebne pretpostavke: da je već iščezao klasični i da u tzv. razvijenim dr. preovladjuju novi oblici klasnih razlika; da jenjava klasna borba, a jačaju profesionalnii drugi sukobi; da su se javile nove vrste siromaštva (nezaposleni, nekvalifikovani i strani radnici, radna snaga u nekonkurentnoj privredi stari i dr.); dodajući tome naročito nove krize u današnjim razvijenim i nerazvijenim dr. Svakako da prihvatanje nekih od ovih pretpostavki podrazumeva i mogućnost da se poveća broj pokazatelja za promene i razvitak. U pojedinim fazama dr. razvitka odlucujuću ulogu igraju pojedine vodeće grupacije, slojevi ili čitave klase. Ta rukovodeća snaga, interesno najvise vezana i objektivno najsposobnija, zbog toga se javlja kao politički programator i idejni kreator promena, a slične pretpostavke važe i za ne-elitu ili masu bez koje nijedan pokret ne bi mogao da postoji i da bude dovoljno efikasan. To je okvir za proučavanje elitizma i dr. razvitka samim tim i za ustanovljavanje odgovarajućih pokazatelja. Takav je na primer pokazatelj nivoa i stepena komunikacije (akcione, organizacione, personalne, idejne i dr) izmedju elite i mase sa pretpostavkom da je ta komunikacija veća i neposrednija što je izrazitiji proces odosno ukoliko je viša faza dr. razvitka i obratno. Ispitivanje standarda, nivoa zivota, verovanja, ponašanja tzv. psiholoske dimenzije dr. razvitka i dr. danas je predmet posebnih studija u okviru novijih koletivnih studija. Ali one su tematski razuđene i obično ne prelaze granice jedne države trećeg sveta. Takva orijentacija na empiriju je nužno i zahvaljujući tome ćemo moći u budućnosti da postavimo šire sinteze važne za opštu teoriju o razvitku. U okviru psihološke dimenzije dr. razvitka na primer, proučava se vrednovanja i težnja za tzv. predmetima luksuza, duh štedljivosti, merenje vednosnih motivacija, različitih vrsta anomija, kulturnih obrazaca i stavova spremnosti ispitanika date sredine da prihvate ili ne razvojnu orjentaciju. Dr. razvitak i urbanizacija su takodje predmet socioloških, antropo, soc-psi. studija zbog toga što urbanizacija uključuje sve glavne pojave i procese razvitka na bazi industrijalizma. Pa se onda proucavaju: razlike izmedju seoskog i gr. stanovnistva (jezičke, etničke, obrazovne...), karakter druženja, grupni i individualni kontakti i odnosi, sposobnost

12

profesionalnih struktura u gradovima, prigradska naselja i zivot u njima, kretanje radne snage, obrasci ponašanja i kulturna adaptacija, dr. institucije, organizacije i službe, urbana porodica, masovne komunikacije. Na osnovu proučavanja ovih pojava i procesa mogu se izvesti izvesni pokazatelji i karakteristike dr. razvitka, prventsveno u zemljama koje su nedovoljno razvijene ili u zaostalim područjima koje tek zahvata proces urbanizacije. Npr. postojanje slamova indicira naglu urbanizaciju koja nije u skladu sa industrijalizacijom.U grupi opštijih kriterijuma ili "razvojnih dimenzija" koje su pretežno formulacije ciljeva društvenog razvitka demokratizacija se znatno češće javlja nego kriterijumi bogatsva ili blagostanja, racionalizacija (veber) , sposobnosti za rast (parsons, mur, ajzenstat) i dr. Najveci broj primera za operacionalizovanje demokratije kap. razvojnog trenda daju autori teorije modernizacije. Oni obično polaze od povezanosti koja postoji između procesa socijalne diferencijacije i opšte diverzifikacije, što bi ovde trebalo da znači sekularizaciju i liberalizaciju političkog zivota, autonomizaciju ličnosti i drugih podsistema. Za Olmond i Pouvela to su polazne tačke za opis, objašnjenje i predvidjanje dr. razvitka. Povezivanje razvitka ind. društava sa porastom političke demokratije kao analitički okvir dr. razvitka prihvataju i drugi autori, koji smatraju da ind. revolucija nužno stvara i favorizuje demokratske ideologije. Postoji navodbo direktna povezanost izmedju : industrijalizacije, pojacane komunikacije, intenziviranja mas medija i urbanizacije. Olmond je pokušao da sistematizuje i znatno proširi broj pokazatelja politickog razvitka u ovom smislu. Ti merljivi pokazatelji su:

- promene u str. i kulturi- promene u obrascima političke socijalizacije- javljanje novih političkih uloga- obrazovanje novih interesnih grupacija i političkih partija i njihovo delovanje- političko opštenje i stvaranje koalicije - pojava novih birokratskih funkcija i odgovarajućih grupacija- promene u značaju i vrstama političkog outputa i dr

Pokušaji da se za teoriju dr. razvitka operacionalizuje pojam demokratije i demokratizacije vredni su najviše za komparativna proučavanja promena i razvitka savremenih političkih sistema, isto tako i sama orjentacija da se takva proučavanja usmere na korelacije izmedju tipa vrednosti i tipa socijalne hijerarhije. Medjutim, s ozbirom na poznate ograničenosti i formalizam gradjanske kao i drugih istorijskih oblika demokratije na osnovu ovakvih operacionalizajia teško da se može izvesti integralno značenje totalno razvojnog procesa. Razvitak danasnjih tzv. zemalja u razvoju nije započeo sa konkurenstkom ekonomijom i političko pravnim individualizmom, niti je potvrdio istorijske razvojne faze zapadnih političkih sistema. Pored toga, demokratski trendovi menjaju mesta u sklopu determinizma dr. razvitka. Te okolnosti kao i mogućnost da se u politikološkim analizama podlegne ideološkom objašnjenju navode na zaključak da se pojedini oblici demokratije ne mogu standardizovati kao pokazatelji pojedinih faza dr. razvitka. Potreba da se primena i drugih sličnih kriterijuma uzima tek u sklopu ostalih pokazatelja dr. razvitka potvrđuje se i na primeru društvenog bogatstva ili blagostanja. Ovi pojmovi pre svega ne uključuju samo materijalno bogatstvo, već i vrednosti, a u širem smislu i čitavu soc. organizaciju koja je u f. ostvarivanja odgovarajuće kolektivne zamisli o blagostanju. Neki autori npr. navode 2 koncepcije blagostanja u SAD,smatrajući da se deskripcija dr.bogatsktva može obaviti preko sledećih kriterijuma:formalna organizacija, dr. garancija i odgvornost, iskljucenost profitne motivisanosti u osnovnom programiranju, integrativni i potrosacki aspekti ljudskih potreba. Šeldon i Mur smatraju da se kolektivno blagostanje može objektivno izraziti tj. da se u SAD obično podrazumeva pod tim: nacionalna nezavisnost i odbrana, medjunarodni ugled i uticaj, kulturni integritet, principi demokratije, javno bogatstvo. Kolektivno blagostanje prema tome artikulisano je prema nacionalnim prilikama i dr. sis. u čijim se okvirima razvitak obavlja. Na ovim primerima se vidi da se donekle ukrštaju znašenja demokratije i kolektivnog blagostanja. Kao i u slučaju sa demokratijom i demokratizacijom i ovde se mora računati sa postojanjem veće ili manje diskrepancije izmedju normativnih odredjenja s jedne str. i stvarne raspodele dr. bogatstva i bezbednosti za različite dr. kategorije s druge str. Dok raspodela materijalnog bogatsva prestavlja glavni vid dr. Str. pa je samim tim jedan od najznačajnijih pokazatelja i dimenzija postignutog dr. razvitka i njegovog karaktera,

13

kolektivna zamisao o blagostanju je više pokazatelj za tendencije i glavni tok dr. promena. Naravno, ukoliko je pomenuta diskrepancija veća utoliko je i dr. blagostanje manje upotrebljiv pokazatelj za analizu dr. razvitka.

III Sociologija u znaku veka promene i dr razvitkaAko promene i dr. razvitak zaista postaju svetski problem br. 1 za sociologiju to

ima veliki značaj, ne samo da treba to da proučava nego to može dovesti u pitanje njene temelje. Ako današnje promene prvenstveno tehničko-tehnološke i šire društvene nisu dovele do većih poremećaja postojećih dr. Sis., jer su ti sistemi uspeli da ih apsorbuju pitanje je kako će se stalna akumulacija otkrića s jedne str. i problemi koji se postavljaju pred čitavo čovečanstvo s druge str. izraziti u bliskoj budućnosti. Imamo savremenu anglosaksonsku tj. funkcionalističku sociologiju, možda je za nju najkarakterističniji Smelserov kriterijum za stepen razvijenosti: slozenost i diferencijacija. Dalstrem je dobro primetio da su sa uvodjenjem regulacije u promenema i sa problematikom o dimenzijama razvojnih promena stvorene nove mogućnosti za evolucionizam. To što razvitak jednog dr. pokazuje varijacije u pogledu mesta i značaja pojedinih razvojnih dimenzija i faza razvitka predstavlja izvesnu modifikaciju evolucionističkog pristupa i to sa elementima multilinearizma. U izvesnom smislu multilinearizam je logično usledio sa novijim istorijskim komparativnim studijama i sa proučavanjem razvitka današnjih nerazvijenih dr. za sad multilinearizam se održava u okviru opštijeg, humanističko-aktivističkog pristupa u marksizmu, koji je u osnovi kritika naturalističke interpretacije istorije. Već sama okolnost da postoji veliki broj teorija i pristupa, velika zainteresovanost, označava trenutak konstitusianja nove sociološke discipline. Postoje mišljenja da su u pitanju 2 discipline – soc. dr. razvitka razvijenih i soc .treceg sveta tj. nerazvijenih. Balandije je jedan od autora koji se već duže vreme bavi zemljama u razvoju i pise o: soc. razvitka, soc. zavisnosti, soc. kolonijalizma. Horovic je pokušao da tu raznovrsnu problematiku u celini sistematizuje (što je generalno zadatak za sociologiju sada) u okviru 4 grupe pitanja:

1. pitanja u sklopu opšte teorije dr. razvitka (njegove neravnomernosti i raskoraka koji se javlja u vezi sa industrijalizacijom),

2. pitanja koja se odnose na koncenzus u dr. razvitku o putevima razvitka tzv. trećeg sveta,

3. pitanja koja se odnose na dr. Str. i političke promene. Medjutim dalja proučavanja u ovom pogledu treba da obuhvate još neka shvatanja i teorije kao sto su: kritička teorija o karakteristikama i perspektivama savremenog ind. i masovnog dr, značaj klasičnog i savremenog sociološkog difuzionizma, tzv. teorija blagostanja ili nauka o politici dr. razvitka, teorije o masovnom pokretu i pokušaji zasnivanja moderne teorije revolucije, teorije sukoba i njihov znašaj za opštu teoriju dr.promene i razvitka u sociologiji.

Pored ovih teorija postoje istrazivačka područja gde se još nisu izdiferencirala celovita teorijska stanovišta. Takva su 2 glavna: razvitak zemalja treceg sveta i iskustvo socijalističkih revolucija i radničkog pokreta u toku i posle II sv rata i njihov značaj za produbljivanje i aktualizovanje marskističkih ideja o istorijskom razvitku.

Na kraju sociologija društvenog razvitka podrazumeva i posebnu problematiku u nekom vidu teoriju razvitka srednjeg obima. U novijoj literaturi već su se kristalizovala ključna pitanja kao što su: osobenost promene i razvitka kulture, invencije i inovacije, dr. razvitak, stagnacija i dezorganizacija dr. sistema, otpori na dr. promene, predvidjanje, planiranje i usmeravanje dr. promena, zavisan i nezavisan razvitak, socijalne posledice naglih dr. promena . Nade se polažu i u domaću istraživačku orijentaciju.

Dodatak iz Jovaninih beleski:Pokazatelji i dimenzije drustvenog razvoja su:

– ekonomsko polje: dr. proizvod, produktivnost, životni standard– političko polje: demokratizacija– kulturno polje: samodeterminacija

3. Neoevolucionizam

14

I Three grand visions of history Klasičan evolucionizam je napušten pod uticajem kritika (pre svega pojma napretka). Međutim, 50tih dolazi do obnove evolucione ideje, ne nesto drugacijim osnovama. Za razliku od evolucionizma, koji se bavio razvojem na filozofski (i teorijski) način, neoevolucionizam se oslanja na konkretne empirijske discipline koje se bave društvenim promenama: arheologija, kulturna antropologija, etnologija i istoriografija. Razlozi: ubrzani razvoj tehnologije, a tehnologija je nešto što u sebi sadrži evolucionu ideju. Došlo je do produžetka ljudskog veka, povećanja broja stanovnika na Zemlji, veća dr. podela rada koja je dovela do veće međuzavisnosti i bolje mogućnosti održavanja ljudske vrste. Odustalo se od karakteristika starih evolucionista: od jednolinearnosti i od prepoznavanja određenog broja faza. Noviji smatraju razvoj multilinearnosti. Prema novim evolucionistima nema apriori postupaka, pravilnosti i uslova. Oni su probabilistički, a postoji i uticaj različitih činioca. I danas evolucionisti ne spore da u nekim periodima postoji razvoj koji se može meriti (povećanje br.stanovnika, dužine života...) kao i to da postoji povećenje dr.kompleksnosti. Međutim: - više se ne govori o evoluciji čovečanstva kao celine, niti o opstem razvoju, već o pojedninim civilizacijama/kulturam/ zasebnim društvima (plemena, nacionalne države...), - teoretičari se više ne trude da identifikuju različite faze ljudske istorije odnosno stadijume razvoja, već se pokušavaju naći zakonitosti razvoja lj.dr ili mehanizmi koji vode razvoju - objašnjenje razvoja, su vaznija od tipologija faza; - nastoji se da se iz vrednosne sfere prenese sistem objašnjenja na deskriptivni plan - razvoj se ne iskazuje vrednosno, već opisno; - bitna promena je to što se govori o mogućnosti dr.razvoja, a ne o nužnosti (perspektiva je probablilistička, a ne deterministička). Smatra se da je dr.razvoj samo mogućnost, a ne nužnost. Ljudsko delanje može,ali ne mora voditi do razvoja (uvek se javljaju alternativne orijentacije delovanja i onda treba izabrati). Dakle nema tvrdog determinizma faznog razvoja kao kod klasicnih, govori se u okvirima verovoce; U neoevolucionizmu je dominantna kulturalistička orjentacija, mnogi antropolozi pripadaju ovom pravcu, ali i neki sociolozi tako razmisljali:1. Lesli Vajt (antropolog): (prelaz iz klasičnog evol.u neoev.) On polazi od pretpostavke da je čovek prirodno slabije biće i da to nadoknađuje razvojem kulture - pri tome misli na razvoj tehnologije. Prema njegovom mišljenju, kultura je adaptivni mehanizam pomoću kojeg se ljudski rod prilagodjava prirodi, upotrebljavajući slobodnu energiju za svoje potrebe. Ljudi nastoje da se adaptiraju na prirodnu okolinu, a pošto to ne mogu prirodnim mehanizmom, onda oni razvijaju tehnologiju. Za tehnologiju je vazna energija i razvoj drustva ustvari je vezan za tip energije koji se koristi tokom istorije (sunce, vetar,ugalj,nafta). Tokom istorije se povećava proizvodnja energije i njena efikasnost i na taj način, korišćenjem tehnologije, ljudi postaju sve više autonomniji od prirode.Vajt spada u pravac tehnološkog determinizma. Primarno mesto u istoriji ima tehnologija. Od nje zavisi kultura, politika, umetnost i ekonomija. Svi delovi kulture su medjusobno povezani, ali glavnu ulogu ima tehnološki sistem, dok Vajt normativnu strukturu, sisteme znanja i ideologije, shvata kao izvedene, tj. sekundarne. Kultura se razvija sa umnožavanjem tipova energije, količinom energije koja se iskorišćava i sa efektivnošću sa kojom se to radi. Ovo ukazuje na veće ovladavanje čoveka prirodom, što Vajt shvata kao evoluciju.Postoje evolutivne pravilnosti u korišćenju energije:- prvo se koristila fizička energija, energija tela- sa pripitomljavanjem životinja koristila se energija životinja za ljudske potrebe,- sa poljprivredom energija zemlje postaje najvažnija- otkrivanjem goriva se javljaju novi izvori energije, i - nuklearna fisija se može kontrolisati, i time otpočinje atomska era.Razvoj kulture ima biološko poreklo u prirodnom ljudskom okruženju. Medjutim, kada jednom nastane, ljudska kultura postaje delimično autonomna, i evolvira prema sopstvenim mehanizmima i pravilima. Mada je razvoj kulture uglavnom endogen (unutrašnji - tj. podstaknut iznutra), poslednje dramatične promene u eksternom, prirodnom okruženju su se dogodile pre 20000 - 25000 godina. Sve kasnije promene u kulturi se ne mogu objašnjavati kao reakcija na spoljne (egzogene) faktore i izazove, već se odgovor mora tražiti na nivou kulture. Ključ evolucije kulture se mora tražiti u samoj kulturi.2. Džulijen Stjuart(antropolog): (teorija multilinearne evolucije ) sredinom 50tih pisao.

15

On se bavio proučavanjem različitih i raznovrsnih kultura (u množini), a ne jednom jedinstvenom kulturom (u jednini) karakterističnom za čitavo čovečanstvo, čime se još više odaljio od izvornog evolucionizma. Dakle nema jedinstvene kulture (kao Vajt), već se one razlikuju. Istraživanja koja su se sprovodila tokom čitavog 20. veka iznedrila su masu dokaza koji ubedljivo pokazuju da se pojedinačne kulture medjusobno veoma razlikuju, i da ne prolaze kroz jednolinearne stadijume. Kulture poprimaju različite oblike prilagodjavajući se različitim (spoljašnjim) uslovima. Pažnja se usmerava na razlike medju kulturama, koje se mogu uočiti istraživanjem u dalekim i izdvojenim geografskim oblastima. Kulture se medju sobom razlikuju, kao što se razlikuju i različiti kulturni aspekti unutar svake kulture pojedinačno. Stjuard insistira na tome da se više ne proučava jedninstven proces razvoja kulture, nego da se govori o kulturama (civilizacijama) koje su međusobno odvojene celine, smeštene u razlicitim prirodnim sredinama - ekološkim nišama. To su prirodno-geografske celine u koje su smeštene različite kulture i kojima se one mogu adaptirati. Ekološke niše su različite, pa je i adaptecija na te prirodne uslove bitno različita. Postoji nužna veza između kulture i prirode, ali posto ljudi žive u različitim uslovima moraju imati i različite kulture. Različiti podsistemi su u različitoj meri zavisni od tehno-ekonomskog činioca. Ekonomija je najviše zavisna. Politička org.manje zavisi od tehnologije, a još manja zavisnost je kulture. Kulture se ne razlikuju samo kao celine, već se na istom nivou ekonomskog razvoja razlikuju i njihovi kulturni i politički podsistemi. Što je nešto više udaljeno od ekonomije, to je njegov razvoj autonomniji. Stujart, dakle prihvata rast strukturalne kompleksnosti i Vajtovo mišljenje da je tehnološko-ekonomski činilac najbitniji za kulturu. Evolucija obuhvata sve konkretne kulturne entitete, bilo da su upitanju pojedinačne kulture, ili njihovi delovi, ali u svakom od njih evolucija ima drugačiji tok, i prati specifične mehanizme. Zato Stjuart smatra da je evolucija multilinearna, i to na dva načina:1. u inter-societalnom (medju-društvenom) smislu: evolucija prelazi različite puteve kroz različita društva zbog jedinstvenih uslovima u kojima se ona nalaze2. u intra-societalnom (unutar-društvenom) smislu: u različitim društvenim oblastima (kultura, ekonomija, politika, umetnost, pravo...) evolucija ima različite tokove i prati različite mehanizme. Stjuart priznaje postojanje mnoštva smerova društvenog razvoja, uključujući i procese regradacije, pa i iščezavanje pojedinih društvenih obklika i civilizacija u celini (što je mnogo slobodnije shvatanje od starih evolucionista). Uprkos razlikama medju kulturama, postoji jedan opštiji princip karakterističan za evolutivnu promenu: značaj tehno-ekonomskih faktora, koji imaju stratešku ulogu u svakom društvu. Ali, ovde se ne misli na striktni tehnološki determinizam, već se dominacija tehnologije medju ostalim uzročnim faktorima posmatra sa stanovišta verovatnoće. Jezgro društva, koje uzročno odredjuje promene u tom društvu, sastoji se prvenstveno od tehnoloških i ekonomsih institucija. Može se sastojati, sa manjom verovatnoćom, i od socio-političkih organizacija, i najredje, od ideologije. Kad se sumarno pogleda razvoj ljudske istorije, dominira rast strukturalne kompleksnosti (rast jedinica koje se angažuju u kolektivnoj akciji rasta). Prvobitni kolektivni akter je bila porodica, pa pleme, pa država. Rezime: postoji više načina (puteva) na koje se kulture razvijaju, i njihov razvoj je, u početku, odredjen spoljnim faktorima. Medjutim, kasnije, uzroke razvoja kulture treba tražiti u kulturi samoj. Postoji evolucija koja na različit način obuhvata specifične kulture, i evolucija koja utiče na različit razvoj pojedinačnih oblasti unutar svake kulture. Medjutim, postoji jedna zajednička tačka za sve kulture, a to je da su od primarnog značaja tehno-ekonomski faktori (koji postoje u svakom društvu), a od manjeg značaja su ostale oblasti društvenog života.3. Entoni Smit: Smit je dopunio Stjuartovo stanovište, polazeći od jednostavnog uvida da su ljud.kulture raznovrsnije nego ekološke niše. U istim tipovima prirodnog okruženja mogu se razviti različiti kulturni oblici. Znači, nema ni te prve jednostavne veze između okruženja (izazova), tehnološkog odgovora i ekonomskih oblika koji odgovaraju tom odgovoru. Postoje autonomni mehanizmi razvoja kulture, pri čemu autonomija raste kako se razvoj.lj.društva odvija. Autonomija dolazi iz političke i ideološke sfere-kao povratna deterministička sprega. Prvi deterministički niz :

16

ekološka niša - tehnološki razvoj - ekonomski sistem; Drugi deterministički niz:politička i ideološka sfera, koja povratno deluje, a povratni uticaj tih sfera raste; Smit određuje neoevolucionizam pomoću njegova tri glavna principa:

1. diferencijacija2. reintegracija3. adaptacija

4. Maršal Salins: Pokušao je da pomiri jedan aspekt klasičnog evolucionizma sa nalazima novije teorije evolucije - diferencirao je pojam evolucije, razlikuje dva tipa:a. Opšta evolucija: se može proučavati na najvišem nivou apstrakcije, kao opšti smer u kome se kreće čovečanstvo, i u kome se stalno pojavljuju novi tipovi kulture. Ova evolucija podrazumeva rastuću prilagodljivost, sistemsku složenost i višu organizaciju. Opsta evolucija napreduje kada se uvećava adaptivna sposobnost društva, kada raste autonomija ljudi u odnosu na sredinu i njihova kontrola sredine; Opšta evolucija je apstraktniji pojam i govori o opštem procesu humanizacije, tokom koje se u istoriji rađaju novi tipovi kulture-opšti rast adaptivnosti ljudskih društava, opšti rast kompleksnosti strukture i organizovanosti.b. Specifična: se odnosi na konkretne načine na koje se pojedinačne kulture adaptiraju na specifične prirodne uslove. Ljudska kreativnost igra bitnu ulogu jer vodi do specifičnih odgovora na uslove, tj raznovrsnosti kultura. Pojedinačna dr se adaptiraju na konkretne prir. uslove. Između opšte i spec.evolucije ne postoji uvek podudarnost, pa može doći do sukoba. Specifična evolucija podrazumeva savršeno prilagodjavanje na konkretno okruženje, dok opšta evolucija implicira rastuću autonomiju i ovladavanje okruženjem kao preduslov za dalje prilagodjavanje. Znači, jedno društvo se može (kroz specijalizaciju) toliko dobro prilagoditi svom okruženju, da više nije prilagodljivo (u opštem smislu). Nije više sposobno za inovacije koje su neophodne za skok unapred ka višim nivoima tehnološke i socijalne organizacije, nije sposobno da se razvija. Dok opšta evolucija implicira rastuću autonomiju ljudske zajednice u odnosu na okolinu i kontrolu nad njom, specifična evolucija može da vodi smanjenju autonomije zbog savršene adaptacije. Kod velike adaptiranosti moguća je stagnacija i ona se moze objasniti upravo evolutivnim zakonima. 5. Gerhard i Zan Lenski (sociolozi): 70.ih razvijali ekološko-evolucioni pristup. Po njima je moguće jasno detektovati dugoročne trendove u ljudskoj istoriji. Najznačajniji trend je tehnološki napredak. Uprkos povremenim slučajevima "tehnostaze" (zastoja) i regresije, tehnološki napredak je dominantni pravac promene. Evolucija se bazira na tehnološkom razvoju. Suština tehnološkog napretka se svodi na promenu kvaliteta informacija koje su relevantne za kontrolisanje okruženja, a koje ljudi poseduju. Lenski i Lenski se ne zalažu za tehnološki determinizam, već tehnologiju posmatrju kroz pojam verovatnoće. Oni takodje priznaju i medjuuticaj tenhologije i drugih sfera društvenog života, mada tehnološki napredak ostaje glavna determinanta globalnih trendova, odredjujući: stanovništvo, jezik, društvenu strukturu i ideologiju. Tehnologija je osnov po kome se vrši periodizacija ljudskih društava (sakupljanje i lov, hortikultura, poljoprivreda, industrija). U zavisnosti od ekoloških uslova, mogu postojati višestruke alternativne linije evolucije, koje se granaju iz glavnog toka, i samim tim, postoje specifične varijante osnovnih tipova. Neka društva mogu razviti ekvivalentne a različite tehnologije koje su jednako efikasne. Napredak jedne vrste je posledica napretka u procesu učenja i razmeni informacija. Lenski navodi stadijume napretka u učenju i deljenju informacija (tu se oslanjaju na biologiju): Bazicna forma komunikacije je cisto genetska. Sledeca visa forma komunikacije je individualno učenje. Ljudi kao pojednici uče informacije na osnovu svog kulturnog nasleđa. Medjutim svaka ljudska individua mora da nauči komunikaciju znakovima da bi prikupljala informacije (od roditelja i okoline, koji su direktno prisutni). Ono sto ljude konacno razdvaja od zivotinjica jeste najviši nivo komunikacije - komunikacija simbolima, putem kodiranja informacija, njihovog čuvanja i deljenja sa drugima koji ne moraju biti prisutni, ne moraju čak ni živeti u istom vremenu (prenošenje informacija kroz generacije). Sistemi simbola su čovečanstvu omogućili nov način povezivanja sa bio-fizičkim svetom, kao i nove načine adaptacije na njega. ((Sistemi simbola su funkcionalno analogni genetskim sistemima.)) Verovatno će u budućnosti količina i kvalitet informacija dostupnih ljudima omogućiti da ljudi sopstvenu evoluciju svesno i svrsishodno kontrolišu.

17

Ovo će biti kruna procesa "evolucije evolucije" (evolucije koja evoluira), kroz stalno unapredjenje samih mehanizama evolucije.

Neoevolucionisti su bliži Darvinovoj interpretaciji evolucije nego što su to bili klasnični evolucionisti (probabilizam , a ne nužnost evolucije). Iako govore o lj.istoriji u ontogenetskom smislu oni ne govore o jedinkama već i o ulogama. Ideja je da se dr.razvoj odvijao tako što uloge prolaze kroz proces selekcije. Pitanje je kako se dr.uloge stvaraju,odabiraju i reprodukuju. Neki navode različite činioce koji dovode do favorizovanja određenih vrsta uloga. Npr.svaka uloga se mora realizovati i interpretirati i to na različite načine. Tako dolazi do diferenciranja. Druga mogućnost diferenciranja uloga je da pojednici koji su na sličan način interpretirali uloge, njih različito primenjuju.

6. Talkot Parsons: ’’Društvo’’, ’’moderna društva’’Nakon njega razvila se rasprava oko dva pojma:

1. funkcionalna diferencijacija2. rast kompleksnosti

autori su do tada ove pojmove izjednačavali. Pitanje je koji su uzroci koji dovode do rasta f.d. dirkem je pokušao da da odgovor : povećanje moralne gustine, ali je to potpuno neadekvatno objašnjenje. 7. Nobl: smatrao je da je moguć proces diferencijacije i milenijumske stagnacije kao i opadanja podele rada (primer: antički period i srednji vek).•Kako raste broj uloga prilikom difrencijacije u društvu?1) nužna je verbalizacija uloge, pa u prenošenju dolazi do različitih interpretacija;2) u primeni uloga. Ljudi greše tokom obavljanja same uloge pa experimentišu sa ulogama. Tako se stvaraju nove uloge.3) uloge mogu da dođu spolja do sistema.•Kojim mehanizmima se institucionalizuje uloga?1) moć: neko ima moć i na osnovu nje uvodi ulogu;2) sistemska selekcija: zahtev same strukture, mogu da se uvedu samo one uloge koje su u skladu sa strukturom kao sistemom;3) materijalna selekcija: platiš druge da rade ako imaš novac, a ako ga nemaš radiš sam.8. Ditrih Višmajer: V.smatra da je moć jedan od onih činilaca koji ima determinističku ulogu u napredovanju ili nazadovanju procesa diferencijacije, odnosno u odredjivanju pravca razvoja podele rada. Dr.grupe ili pojednici koji imaju moć su uvek mogli da nametnu određeni oblik podele rada koji je u skladu sa njihovim interesima, ili da blokiraju određene oblike podele rada ako ugrožavaju njihovu moć. On upućuje na stalno prisutne oblike diferencijacije u istoriji. Ljudska istorija nije samo proces diferencijacije, već paralelno teče proces diferencijacije ili odsustvo diferencijacije. Diferencijacija je opadanje podele rada na duge periode u slučaju kasnog rimskog perioda i vizantije. Odsustvo diferencijacije-poljoprivredna društva imaju standardne oblike dr.podele rada hiljadama godina. Postoje međusobno suprostavljena kretanja na različitim nivoima društva. Dok se u pojedninim oblastima odvija diferencijacija u drugima se odvija dediferencijacija. Primer, dediferen.je gubljenje uloga pojedninih institucija do čega je došlo razvojem individualizma. Npr.crkva nema više ulogu u procesu socijalizacije dece, nije više moralni sudija, niti vrši ulogu u sklapanju brakova.

II Popović, Ranković "Teorije i problemi drustvenog razvoja" Počev od 50.ih godina primetno je nastojanje da se funkcionalizam oslobodi optužbi za statičnost i neistoričnost i optuzbe da ne moze da se izbori za dr promenu, zbog čega dolazi do izvesnog spoja između funkcionalizma i evolucionizma. Nastaje neoevolucionizam - pokušaj korekcije i nadogradnje funkcionalizma (teorije ravnoteže) kao teorijskog sistema, to je funkcionalistička teorija promene u najboljem izdanju. Dve su bitne pretpostavke za klasični kao i za neoevolucionizam:

1. dr. (istorijska) promena je realizacija unutrašnjih mogućnosti2. dr. rast je u f-ji tzv. endogenih činilaca

Kontinuitet, kao suštinska osobina evolutivnog procesa, direktno je i jače naglašen u klasičnom evolucionizmu. Promena slična rastu biljke ili životinje je tipična pretpostavka klasičnog evol.

18

Prema nekim autorima obnavljanju evolucionizma su dosta doprinele ranije ideje evolutivnog razvitka u sociologiji.

- o porastu stanovništva i zakonu tri stadijuma (Kont)- o razvitku proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa (Marx)- o zakonima i uzrocima progresa (Parsons)- zakon evolutivnih mogućnosti (Salins)- povezivanje promene, diferencijacije i evolucije (Ajzenštat)

Klasifikacija koju Popovic i Rankovic daju za teorije neoevolucionizma:1. t.modernizacije2. koncepcija multilinearne evolucije3. teorija kulturne evolucije4. uporedna proučavanja oprganske i kulturne evolucije

1. Teorija modernizacije: je unilinearistička struja neoevolucionizma. Neoevolucionizam se naročito širi u teoriji modernizacije. Prvi i najuži krug autora sačinjavaju:

- Smelser i Levi kao uži funkcionalistički deo diferencionalista- Ajzenštat, jedan od najsvestranijih i u teorijskom pogledu donekle izvan onog

jednolinijskog evolucionizma- Blek i Belah koji modernizaciju proučavaju u odnosu na tradicionalna znanja,

verovanja i ponašanja, tj.kao poras saznanja i evolucija religijeU najuži krug mogli bi se ukljušiti oni autori čija se shvatanja manje više dodiruju sa teorijom modernizacije:- V.Mur-razmatranje industrijalizacije- Špengler, Stejli, Lembert i Miliken- autori ekonomske modernizacije-Rostov-shvatanje ’’take off-a’’ i ekonomskog razvitkaŠiri krug čine:

- Bendiks i Veiner-srodni po temetici modernizacije ’’nerazvijenih’’- Epter- se bavi ideološkom problematikom i modernizacijom političkih sistema- Inkeles i Larner- prvi se bavi antropološkom problematikom modernizacije a drugi

’’prelaznim’’ društvima i modernizacijom životnih stilova- Singer-modernizacija religijskih verovanja- Anderson-modernizacija obrazovanja- Ginsberg-modernizacija i grad- Mekklilend-počeci modernizacije- Halpern, Olmond, Meriot

Definicije modernizacije su dosta retke i različite: - Levi daje precizniju definiciju: ona obuhvata upotrebu neživih izvora moći i korišćenje sredstava za uvećanje odgovarajućih dostignuća. On smatra da je svaki od ova dva elementa od osnovnog značaja za kontinuitet. Tako će se neko društvo smatrati da je više ili manje modernizovano zavisno od veličine prema kojoj njegovi članovi koriste nežive izvore moći i /ili koriste sredstva za uvećanje dostignuća u tim naporima. Nijedan od tih elemenata nije potpuno odsutan niti isključivo prisutan u datom društvu. Slabost Levijeve definicije je u pranaglašavanju tehnološkog elementa čime se raznovrsni oblici modernizacije- kulturni, psihološki, politički redukuju. Glavna Levijeva pretpostavka je o ’’relativno modernizovanim’’ i ’’relativno nemodernizovanim’’društvima. A bazičnu razliku između njih objašnjava na osnovu razlika koje postoje u strukturi, u stepenu socijalne diferencijacije, zavisno od tipa organizacije i prema vrstama solidarnosti i dr.- Blek modernizaciju definiše: složena celina i međuzavisne serije promena na čovekovom životnom putu. - Veinerov stav je da je modernizacij jednistavena i celovita promena na nivou globalnog društva, koja se samo u razlicitom obimu i intenzitetu ostvaruje na pojednim njegovim ključnim podrucjima koji u stvari predstavljaju posebne aspekte modernizacije na području kulture, politike, uprave i ekonomije. - Smelser je mod.shvatio kao prelaz ka većoj adaptiranosti a prvenstveno na osnovu procesa strukturalno-funkcionalne diferencijacije. Po tom osovnu je Smelser postavio i indikatore za modernizaciju:a. nagla diferencijacija i pretežna orijentacija na povećavanje produktivnosti kao indikatori za početne faze modernizacijeb. umanjivanje značaja naslednih faktora za socijalnu stratifikaciju kao indikator za poodmaklu modernizaciju

19

U duhu klasičnog evolucionizma, modernizacija je dobila širi smisao dr.razvitka. izraz modernizacija piše Smelser, koncepcijski je srodan izrazu ek.razvitak, ali više kao značenje smera-odnosi se na činjenicu da se tehničke, ekonomske i ekološke promene granaju kroz čitavo dr.ikulturno tkivo. Smelser je istako da je u svim posebnim vidovima modernizaciji zajedničko: stalna diferencijacija sa osnovnom tendencijom da se stvore slične i relativno samostalne dr.strukture i da se uz savladavanje činilaca i samog procesa remećenja stabiliteta, zasnivaju novi oblici integracije. Što zanači bolju adaptiranost tj.efikasnost dr.organizacije u datoj istorijskoj situaciji, sve na osnovu toga što se jedna društvena uloga usložnjava ili razlaže. Tako modernizacija znači promenu na relaciji: uloga-struktura. Preko strukturalne diferencijacije po S se vrši modernizacija a ova predstavlja dr.razvitak, kao suprotstaljajuća međuigra između diferencijacije (koja je ono što razdeljuje ustanovljeno društvo) i integracije (koja diferencirane strukture ujedinjuje na novoj osnovi). - Ajzenštat, slicno smelseru, polazi od strukturalne diferencijacije: ova je osnova svih promena dr.sistema, sa tendencijom dezintegracije pojednih njegovih delova ili dr.sistema u celini kao i usmerenost na povraćaj stabiliteta preko kongruentne institucionalizacije. U modernizovanim društvima je unutrašnja transformacijama specijalno značajna jer modernizacija zahteva ne samo relativno stabilnu novu strukturu, već da ova bude spsobna da se prilagodi stalnoj promeni uslova i problema. Kao prvi aspekt modernizacije A.navodi: kontinuiranu promenu u skali različitih oznaka za društvenu mobilizaciju, pored ostala dva: promene u tipovima strukturalne dr.organizacije; i razvitak institucionalnih okvira koji su sposobni za samostalno održavanje rasta.Svi ostali kriterijumi, tj.uslovi za modernizaciju su dopunski:

- usvojeni vrednosi obrasci i simbolifleksibilnosti prvno-političkog sistemazainteresovanost i angažovanost pojedinaca- odgovarajuća administracija i ideologijasamostalne u delovanju i racionalno postavljene dr.organizacije

Modernizacija se danas vrši, kaže A pod jakim uticajem masa, za razliku od prvih, pretežno ’’elitističkih’’modernizacija, kao o pod daleko većim uticajem spoljašnjih faktora, zbog čega se sve češći slučajevi uvezenih modernizacija. Naposletku, izmenjeni uslovi za modernizaciju omogućavaju obrazovanje vrlo različitih društvenih i političkih sistema.

Postoji potreba da se ukaže na neka shvatanja o odnosu među pojmovima modernizacija, industrijalizacija i dr.razvitak. neki autori, polazeći od velikog značaja koji za modernizaciju ima industrijalizacija, toliko proširuju aspekte analize industrijalizacije da ona u izvesnoj meri istiskuje modernizaciju kao glavni predmet i proces u okviru sociološke teorije dr.promene- Epter smatra da su industrijalizacija i komercijalizacija glavni procesi modernizacije, ali da su to ujedno i specifičnosti njene ranije, zapadne varijante. Dr.razvitak opštiji izraz za istorijsku promenu, industrijalizacija specifičan aspekt modernizacije i period u kome su strategijske funkcionalne uloge vezane za fabričku robnu proizvodnju.

Polazeći od Apelbaumove ocene, teorije modernizacije su po tipu dijahroničke, sudeći po komparativnoj metodologiji koju primenjuju. Pored toga, one su unilinearne, jer se za sva društva uzimaju paralelne serije transformacija na bazi industrijalizacije. Sudeći po ovome modernizacija je više posledica industrijalizacije sa univerzalnim dr.obeležjima, te je u odgovarajućim odrednicama kao dr.pojava jednistvena i predvidljiva, ali neoevolucionizam nije tako konsekventan i u toj meri sistematozovan kakav je bio klasičan evolucionizam. Vrlo je teško ustanoviti koje su primarne komponente, odnosno glavne prateće pojave modernizacije, a koje su posebne ili sekundarne; Na prelazu od tradicionalnog na moderno društvo obično se navode ove pojave:

- demografska revolucijaumanjivanje porodičnog sastava i onih čisto porodičnih delatnostiotvoreniji stratifikacijski sistem i visok stepen pokretljivostibirokratija demokratskog i totalitarnog tipaopadanje uticaja religijeizdvajanje obrazovanje iz porodice i njegovo sadržinsko proširivanje i vremensko

produžavanje

20

- povećavanje broja škola i univerziteta i jačanje market economy- Levi kaze da su glavni procesi specijalizacije društvenih odnosa, odnosa između pojedinih društava, drustvenih organizacija takođe, a koje prate pojave kao sto su:

- stalne promene dr.strukture - porast centralizacije - urbana koncentracija- jačanje individualizma - slabljenje nepotizma - univerzalizacija tržišta i

novca- jačanje birokratizma

- Mur kaze trendovi modernizacije su razgraničeni od onih uže ekonomskih, kao što su npr: komercijalizacija privrede, reinvestiranje profita, ekspanzija privrede potrošnih dobara. Osim toga i neki trendovi modernizacije su specifičnije određeni. Npr: - pojačana diferencijacija i racionalizacija radnog vremena - pojave periodičnih dezorganizacija - pojačano interesno grupisanje i samim tim - jačanje međugrupnih napetosti i sukobaMur napominje da industrijalizacija nije uvek početni i najčešći oblik modernizacije tj.da je ona pocetni oblik modernizacije uglavnom u agrarno nerazvijenim zemljama, s obzirom da razvitak poljoprivrede nije moguć bez odgovarajuće industrije.- Olmond podelu na modernizovana i nemodernizovana društva uzimaju paralelno sa podelom na agrarna i industrijska društva, i to po kriterijumu primene otkrića, rasprostranjenosti specijalizacije.

Stadijalnost je karakterističan evolucionistički pristup u proučavanju i objašnjenju dr.razvitka. to su obično međusobno povezani i sledujući stadijumi rasta. Po shvatanju Rostoa odlučujući momenat prelaza na industrijalizaciju i modernizaciju predstalja momenat uzletanja- take off tj interval sa max stopom ulaganja, čime se omogućavaju propocionalni porast dohotka (uzeto po glavi stanovnika), radikalne promene u tehnologiji proizvodnje i u raspodeli dohotka, a koji se nastavlja u novim rasponima ulaganja i porasta dohotka. Širi socijalni aspekt tog trenda su: racionalno korišćenje kapaciteta, porast u naoružanju, veća ulaganja za budućnost. tako se po njemu industrijalizacija pokazuje kao najznačajniji aspekt modernizacije s tim što se take off ostvaruuje u tri posebne faze : postavljanje osnovnih uslova, sam period take offa, period normalnog izbalansiranog i relativno uhodanog rasta. Svakom od tih stadijuma odgovaraju širi društveni uslovi i promene. Npr.za početke take off-a to su: snažni politički pokreti, promene ek.institucija, naročito inovacije u tehnologiji i transportu.

Od autora koji za modernizaciju uzimaju pretežno ekonomske pokazatelje. Lerner, polazeći od tri osnovna područja modernizacije (socioekonomsko, kulturno i političko) izveo tri njena osnovna pokazatelja kao što su:

- urbanizacija- porast naučnog obrazovanja- izborni sistem i učešće masa u političkom životu

ove kriterijume je izveo iz svog shvatanja o participativnom društvu i participativnom stilu, a ovi se mogu protumačiti kao periodi i kao nivoi modernizacije, a što u pretpostavci u njihovom kontinuitetu upravo čini okosnicu i idejni okvir ovog novog evolucionizma. Ova razuđenost serije transformacija i shvatanja o stadijalnosti nešto je manja kada su u pitanju opšte pretpostavke i analize povezanosti normativnih elemenata i sistema ideja i vrednosti sa industrijalizacijom i modernizacijom. Kod Lernera moderno kao patrijarhalno društvo i odgovarajući participativni stil korespondiraju sa mobilnom ličnošću koja znači priviknutost ljudi na brže promene i izmene životnih ritmova. Njima odgovara ’’empatička spremnost’’ kao sposobnost modernog čoveka da se uživljava u nove uloge, kao i već spomenuta ’’psihička mobilnost’’ a koja je tesno povezana sa čestim promenama u prostoru (putovanja, nova geografska otkrića i saznanja...) i naročito sa razvijenom komunikacijskim sistemom. Lerner o tome govori kao o aktuelnoj ’’svetskoj komunikacijskoj revoluciji’’ što znači da je komunikacijski sistem za neke autore ove teorije sinonim za modernizaciju. - Halpern govori o čitavoj revoluciji modernizacije koja obuhvata transformacije svih dr.sistema u svim njihovim političkim, ekonomskim, intelektualnim, religioznim i psihološkim domenima, srukturalnim i institucionalnim. U radovima nekih drugih autora to već postaje neka vrsta nove teorije revolucije. Time se tematika modernizacije još više šroširuje sada na pitanja o istorijskoj genezi novih

21

demokratskih institucija sa problematikom elita i aktuelnih klasnih sukoba i tzv.protesnih pokreta koji ponajviše izražavaju duh modernizacije u savremenom svetu.

Kritika: Osporavanje t.m.time što se ’’evropeizaciji’’ neopravdano daju isključive ili neadekvatne istorijske razmere, uglavnom pogađa idealizacije novovekovnog razvitka u Evropi u tradiciji veberijanske interpretacije o porasti racionalnosti. Kao što navodi Lerner porastao je značaj istorijskog razvitka SAD, pa se modernizacija zamenjuje sa izrazom atlantske civilizacije i vesternizacije u znatno širem smislu. Postoji sve više studija koje se bave modernizacijom tzv.nerazvijenih zemalja, a pri tome je aktuelnost zapadnog modela u stalnom opadanju, jer se svuda traži sopstveni put društvenog i nacionalnog razvitka kao modernizacije. Taj put razvitka se karakteriše postojanjem, ili čak odlučujućom ulogom političkog pokreta i programa nacionalnog oslobođenja i nezavisnosti, koji obično prati suprostavljanje svemu što je vezano za vesternizaciju. Teorije m. bar u najvećem broju slučajeva, više odgovara onim varijantama teorije o industrijskom društvu koje ne prihvataju nužnost homogenizacije dr.sistema. S.Ajzenštat smatra da se m. u neraz.zemljama sprovodi uz obilje specifičnosti. Mur m.shvata kao mnoštvo političkih i ideoloških varijateta dr.sistema. Ono što je ipak nezaobilazno, to je potpuna transformacija tradicionalnih društava i dr.iekonomski razvitak na bazi industrijalizacije, s tim da se ova istorijska transformacija može obaviti različitim sredstvima, uključujući i različite ideologije. T.m.pre može biti jedna polazna tačka sa više polaznih pretpostavki o smerovima dr.razvitka. tj. Izvesna otvorenost koju t.m.podrazumeva još ako se odbaci opštost zapadnog modela više izražava neodređenost nego mogućnost predviđanja dr.razvitka. a time se potvrđuje da ova teorija daleko više kaže o dezintegraciji tradicionalnih nego o pravcima razvitka postojećih modernizovanih društva. Proučavanje t.m.je potrebo radi utvrđivanja optimalnog broja i raspona u serjama dr.promena na osnovu industrijske i naučno-tehnoloske revolucije. Pored toga proučavanje ove teorije je opravdano i sa stanovišta korišćenja sredstava i nalaženja puteva za izlaženje iz nerazvijenosti.

4. Uporedna proučavanja organske i kulturne evolucije:Obnavljanje evolucionizma na uporednim proučavanjima organskog i kulturnog razvitka. Tematski i idejni raspon u okviru ove vrste neoevolucionizma obuhvata nekoliko srodnih shvatanja i teorijskih orijentacija. To su:

- koncepcija multilinearne evolucije Džulijena Stujarda- njena dopuna u razlikovanju opšte i specijalne evolucije kod Salinsa - Blamovo stanovište o ubrzanoj revoluciji- Moderna ili sintetička evolucija prema Stebinsovim radovima

Plus i ove:- savremena teorija kulturne evolucije Smelersa, Mirdala, Gvezosa i drugih, koji

lansiraju promene malih razmera i analizu kulturnih obrazaca sa stanovišta kolektivne akcije i kolektivnog ponašanja. U radovima ovih autora promene se dobrim delom odnose na tzv.nerazvijene zemlje, na dr.položaj obojenih,savremene demografkse promene i tzv.trostruku evoluciju (kibernetska, revolucija u lj.pravima i revolucija u naoružanju).

- Kenonove analize s aspekta permanentnih odgoora ljudske prirode i potrebe održanja bazične stabilnosti

- Darlingtonova zalaganja za princip kompromisa direktnih podobnosti i evolucione fleksibilnosti

Ovde je u pitanju neoevolucionizam koji iz savremene antropologije prelazi na područje socijalne dinamike a koji je od posebnog značaja za jednu od glavnih dilema: multilinearna ili unilinearna evolucija. Prvu takvu kulturno-ekološku struju predstavljaju Stujuard, Salins i Servis koji su i pristalice multilinearizma. Drugi ’’par’’ autora čine Blam i Stebins, kao i kritičari progresivističke interpretacije dr.evolucije. Ovo su u izvesnom smislu varijante multilinearizma. O mogućnosti i značaju proučavanju analogija između organske i kulturne evolucije Stebins postavlja i glavnu ideju da je suština evolucije u postizanju nezavisnosti i dominacije u odnosu na neživu okolinu. Kao metoda povećavanja dominacije nad okolinom organska evolucija za čovečanstvo biva zamenjena za društvenu promenu ili

22

kako bi se to nazvalo za kulturnu evoluciju. Taj aspekt analize :kultura prema okolini, je prisutan kod svih autora ove orijentacije. To je ona glavna nit koja ih povezuje sa klasičnim evolucionizmom. Da bi se ustavnovio pravi sadržaj ovih uporednih analiza i proverilo distanciranje od klasičnog evol.potrebno je da se najpre osvrne na glavni mehanizam ove , uslovno rečeno, socijalne genetike.

Kod DŽ.Stujarda to je sadržano u pojmu ’’kulturnog jezgra’’ koje sadrži društvene, političke i religiozne obrasce aktivnosti, a koji se specifikuju zavisno od razvijenosti društva i prema istorijskim tipovima. S.shvata da su kulturni tipovi konstelacija jezgra koja proizilaze izvan adaptacije prema okolini, da u suštini predstavljaju slične nivoe integracije, a da same u najopštijem smislu reči izražavaju sličnost između prirodnog i dr.modela promene. Bliže klasičnoj analogiji je Blamovo shvatanje o kulturnom nasleđu posredstvom pojma mnemotipa.Koji podrazumeva kulturno-genetske osnove ličnosti, ličnu slikovitu zbirku pamćenja, dodajći tome memorativno uskladištenje. Kulturna evolucija bi po tome predstavljala proces selekcije i učvršćivanja inovacija u dr.životu između generacija. Slično Dirkemovoj kolektivnoj svesti ,Blam dr.u celini shvata kao kolektivni mnemotip ,jedna celina složena iz svega što jedno društvo čini. Merila za selekciju tih mnenotipova su koristnost i efikasnost ,ovi posreduju u obrazovanju kolektivnog mnenotipa a koji su pravi medij te kulturne međugeneracijske dinamike.

Zajedničke karakterstike ovog neoevolucionizma:1. analitička usmerenost nije u verifikaciji opštosti, već prema deskripciji one

’’diverzifikacije’’ 1kao puteva i oblika kulturne evolucije. U ovoj vrsti literature razvitak kulture je uzet kao supstitut za razvitak društva s tim što se za taj razvitak objašnjenje traži po obrascu prirodnih nauka, radi čega se i vrše pokušaji ovakvih uporednih proučavanja organskog i kulturnog razvitka.

2. to su ujedno glavni razlozi ovi autori polaze od razvitka kao adaptacije, zadržavajući samo jednu njopštiju relaciju prema značaju okoline. Neime,delovanje okoline na kulturu uzima se kao posredovano pa su u tome smislu uzeti i pomenuti mehanizmi kulturnog nasleđa. Tako ove kopije genetike izražavaju jedan sociološki, socio-psiholočki i naglašen antropološki pristup u objašnjavanju istorijskog kontinuiteta. prema Stjuardu, brojni raznoliki oblici mogu postojati u jednoj datoj prirodnoj sredini, kao što i drugačije kulture mogu postojati u sličnim okolinama. Salins precizira ’’anvironmentalni posibilizam’’:između kulture i okoline postoji stalna dijalektička unutrašnja izmena. Adaptacija znači granicu dr.razvitka i maksimizaciju dr.životnih šansi, a što se može izraziti kao vektor unutrašnje strukture i spoljašjeg pritiska okoline. Tako je došlo do spoja između kriterijuma kulturne raznolikosti i osobitog značaja specifičnih uslova sredine između adaptacije i dierzifikacije , tj.dr razvitka u mnoštvu pravaca.

3. tako je na osnovu ovog spoja dobila svoj značaj kulturna ekologija kao odgovarajuća glavna naučna disciplina čiji su ciljevi tipologija i deskripcija kulturnih oblika i varijateta

4. karakteristično je izvesno kritičko stanovište ove struje prema klasičnom evolucionizmu, iako je ono kod pomenutih autora neujednačeno. Po Blamu kulturni razvitak se karakteriše periodima naglog uspona, a što nije obeležje biološke evolucije. Stebins takođe istile karakteristiku neujednačenosti evolutivnih promena. Prema Stjuarju njihova najveća ograničenost je u tome što se nikada nisu dohvatili pitanja o strukturama i tipovima struktura. Ova kritika se proširuje i na teoriju univerzalne evolucije i kulturalizam L.Vajta I G.Čajlda. Kod Stebinsa je to kritika progresivističkih shvatanja i argumentacija da se progres može osporavati ako se upoređuju promene različitih vrsta.

Koncepcija multilinearne evolucije nastala je u kulturnoj antropologiji. Sturadovo gledište je da postoje različiti pristupi u proučavanju kulture, jedan je naučni ili opštavajući , drugi je istorijski i pojedinjavajući. Ovaj drugi upućuje na proučavanje kulture u njenim vremensko-prostorinim specifičnostima, pa kulturna antropologija ima za zadatak da opiše kulturne varijatete u svetskim razmerama i da objasni njihov zadatak. Tu treba da je teorijska osnova za multulinearnist i ono što studij kulture usmerava na kulturnu

1 Difezifikacija lat.menjanje, unošenje promena u neku organizaciju

23

ekologiju i taksonomiju. U Stjuardovoj koncepciji ’’multilinerane evolucije’’ u vezi s tim se mogu uzvesti tri osnovne dileme na širem teorijskom planu:

- da li kulturni razvitak kao stalna diverzifikacija i primena metoda partikularizacije vodi sve većem udaljavanju kulturnih oblika i tipova kulture

- da li usmerenost na kulturnu ekologiju i taksonomiju svodi multilinearizam na metodologiju empririsjkih istraživanja i odgovarajuće deskripcije

- da li sve to zapravo znači prihvatanje jednog istorijskog ili kulturnog relativizma, tj.osporavanje opšte zakonitosti kulturnog razvitka i procesa?

Stjuard definiše multilinearnu evoluciju: sadašnje nagomilane činjenice ukazuju na to da se ljudska kultura razvijala u velikom roju različitih linija, o kulturnoj evoluciji treba da razmišljamo kao o mnogolinearnoj. To je nova osnova sa koje današnji evolucionisti pokušavaju da izgrade shvatanje o razvitku ljudskih kultura. To je empririjski pristup-pokušaj da se sazna kako faktori u svakom datom tipu situacije uobličavaju razvitak posebnog tipa društva.Po Apelbaumovoj oceni multilinearna evolucija je jedna metodologija i više jedna taksonomija2 nego što je kompletna celina teorijskih pretpostavki i poravo naučno objašnjenje. Multulinearna evolucija, kaže Stjuard je u suštini jedna metodologija zasnovana na pretpostavci da se u promeni dešavaju značajne pravilnosti i da je u pitanju determinacija kulturnih zakona. Međutim autor time ne podrazumeva obaveznost odgovarajućih stadijuma, njegov metodološki pristup podrazumeva veliki broj podjednako značajnih referentnih okvira. Salins i Servis su donekle korigovali problematičnu odredbu o kompenzaciji opšteg sa posebnim tokom evolutivnih procesa dajući multilinearnoj koncepciji varijantu o opštoj i specijalnoj evoluciji. Postoje dva osnovna trenda kulturne evolucije:

- evolucija prema specifičnim uslovima okoline, kao vezivanje kulture za lokalnu sredinu

- evolucija kao kumulacija opštih elemenata razvitka i progresatežište analize je na specifičnoj evoluciji na zakonu evolutivnih mogućnosti i na mogućim negativnim posledicama usko specijalizovanih kultura. Njihov zaključak je da je pad pojedinih kultura više posledica njihovog prethodnog uspešnog razvitka i da visoka adaptiranost i specijalizovanost kulture prouzrokuje njihovu zatvorenost. Sledstveno tome, što je jedna kultura više adaptirana to je manje adaptivilna, postaje više ranjiva na kontakte sa drugim kulturama pa se štiti time što postaje posvećena, preteća (usko ideologizovana) i defanzivna. Osnovni zaključak koji su Salins i Servis izvukli je da je preterana lokalizacija kulture narušava funkcionalni sklad sa opštim tokom evolucije, da mže doći do sukoba opšte i specijalne evolucije, pri čemu opšti evolutivni elementi postaju agensi za inovacije i dalji tok evolutivnog razvitka. Glavne Salinsove u Servisove korekcije i dopune ideje multilinearizma su:1. dr.evolucija nužno podrazumeva određeno (kulturno) nasleđe, s tim što je razvitak uvek više ili manje, izvesno razgraničenje i ujedno obogaćivanje kulturnih obrazaca. Evolucija podrazumeva difuziju i ukrštanje, a evolutivni smer promena nikada nije potpuno oslobođen kontrole okoline, što će reći da postoji bar minimalan značaj delovanja prirodnih uslova i zakona.2. o progresivnom razvitku se ne može govoriti samo kao opštem ili samo kao posebnom, jedno je sa drugim uslovljeno. Progres uvek podrazumeva kreativnosti, odnosno povećavanje kreativnosti, promenu u smeru od mižeg ka višem nivou, od ustaljenih ka novim tipovima integracije, uključujući i onaj momenat adaptacije. Time se progres pokazuje kao svestrana adaptibilnost.Blam polazi od pretpostavke da socijalne sličnosti doprinose anatomskim sličnostima, što je grupa zatvorenija,sličnosti su veće. U analogiji sa biološkim je objašnjen i kulturni sistem informacija, takođe kulturno i genetsko nasleđe, s tim što je ono prvo otvorenije o što se evolucijom sve više u tom smislu pojačava. Stepen priraštaja je sinonim za stalna povećavanja brzine kulturne evolucije, koja je autor precizirao u formulama i grafički prikazao. Stebinsovo stanovište se jednim delom direktno nadovezuje na multilinearizam. On koriguje Servisovu tezu o negativnim posledicama i o nedostatku kreativnosti usko

2 Taksonimija grč.nauka o osnovama reda i sistematizacije u nekoj oblasti, sistematika

24

specijalizovanih kultura. Navodno,Simson je već dokazao da nisu samo generalizovani oblici ti koji mogu da izluče nove adaptivne tipove, to mogu i nespecijalizovane vrste. Stebins razmatra Kenonovo objašnjenje ’’homeostatičke stabilnosti’’ bazičnih funkcija biloškog sistema, povezujući ovu sa značajem efecijentnog sistema informacija. Stabilnost u tome ima primaran značaj i značajniji je čak i od ekonomike.stebins nalazi razložnosti u Darlingtonovom principu kompromisa između direktne osposobljenosti i evolutivne fleksibilnosti, kao objašnjenje za raznolikost sistema i varijateta kod biljaka i životinja. Taj princip navodno važi i za društvo, tj.za kulturne sisteme. Formula razvitka je dakle, kompromis između tradicionalnog kodeksa koji odgovara standardnim uslovima i radikalizma koji zahteva njihove izmene. U tom smilsu izvesno kulturno obezbeđenje je uslov da tokom evolucije u dr. i kulturo ne dođe do dezintegracije.

Potpunije ocene o ovoj vrsti neevolucionizma daju Mur i Nizbet. Mur smatra da ovaj neoevoluc.prenaglašava momenat ’’difezifikacije’’ u dr. i kulturnom razvitku. Ta primedba se faktički odnosi na funkcionalizam, čiji principi su ovde primenjeni kao postupci analize i objašnjenja nasleđa i adaptacije. Stebins je prihvatio jednu razvojnu koncepciju evolucije, ali je pitanje može li ona da se primeni i na uže oblasti, na uže analitičke okvire dr.promene, imajući u vidu da postoje razlike između stalne strukturalne diferencijacije ,strukturalnih varijateta i razvojne adaptacije. Nizbetova kritika izražava krajnje rezerve u pogledu zajedničkih obeležja i mehanizama organske i socijalne evolucije. U pitanjju su velike razlike i to kako u tipu činjenica,tako i u vremenu i u karakteru procesa. Tipovi populacije u biologiji su u statističkim odrednicama, dok se u društvenim naukama ne može izbeći individualno. Zato su ključni pojmovi i operacionalizacije u ovim pokušajima pogotovo selekcija i održanje samo metafore. Nije isto biloško i društveno, tj.istorijsko vreme u kome je utkana kreacija i individualnost. Model analiza varijateta u odnosu na okolinu je tipičan pristup biologije i sve više popularan za objašnjenje događanja koji predstavljaju sastojke/cinioce dr.promena.

Kada je u pitanju dr.kultura i evolucija onda su manje ili više naglašeni, ali ipak neodvojivi ovi smerovi razvitka, uvek zavisno od osobenosti istorijskih uslova, od toga da li evolutivni proces sledi posle onih prekida naglo porasta ili jedne socijalne integracije i kulturne stagnacije i neazadovanja. Kakvi su bili u istoriji i u pojednim epohama na svim kontinentima.

4. Istorijska škola društvenog razvoja

Popović, RankovićO razlikama između klasičnih i modernih teorija dr.promene i dr.razvitka

Amitaj i Eva Etcioni su naveli neke kriterijume za razlikovanje ovih teorija. Klasične teorije dr.promene razmatraju bazična pitanja o dr.promenama, time što se preko postavljenih analitičkih okvira promene zahvataju u celini: izvori, činioci i pravci promena, problemi povezivanja promena na posebnim područjima društva u celovite strukturalne transformacije, tipovi društva u istoriji i dr. Slično gledište zastupa i Robert Nisbet, on ukazuje na metafizički smisao razvitka i rasta i njima srodnih pojmova, koji na metaforičan način izražavaju istorij.celine. Promena najpre ide stepenasto, kumulativno i ireverzibilno. Entoni Smit smatra da se nigde više ne koriste slike i metafore nego u terminologiji dr.promene. On smatra da u soc.20 veka vladaju dve teor.orijentacije: društveni evolucionizam i klasični difuzionizam. Moderna teorija je usmerena na manje soc.segmente i na primene u kraćim vremenskim razmacima. Neki autori koriste podelu na teorije 19 veka i novije 20 veka. Takva podela je zastupljena kod T.Parsonsa, E.Šilsa, K.Negela. Spenserov evolucionizam javlja se kao klasična ili kao glavna teorija dr.promene 19 veka. Različite ocene postoje u oceni marksističke teorije ist.razvitka. Etcioni su tu teoriju uvrstili u klasičnu, smatrajući da je istor.matrijalizam neka vrsta umerene linearne teorije progresa i da je vezan jedino za Marksa. Smatra se da se marx.shvatanje i sve glavne teorije nisu oslobodile metafizike. marx.stanovište je primer ’’singularne teorije’’ koja koristi samo jedan okvir za objašnjenje promene. Glavni nedostatak i te i veberijanske teorije je u prevelikoj uopštenosti. Neki teoritičari smatraju da su marx.i funkicionl.teorija- savremene teorije.

25

Nesigurnost u klasifikacijama proizilazi iz nejednakih kriterijuma podele koji su u vezi sa jednom analognom podelom: na

1. tzv.teorije progresa (linearne i ciklične) i 2. tzv.partikularističke škole i pravce, a tu se označavaju i one kao savremene

soc.teorije druš.promene,usmerene na proučavanje procesa socijalizacije i dr.kontrole.

Mils smatra da postoje 2 osnovna tipa teorija: 1. monističke 2. pluralističke. Implikacija ove podele govori o time da se ni moderna teorija nije oslobodila metafizike i da je zadržala osobenosti klasičnih teorija XIX veka.

Glavne klasične teorije o društvenom razvitku: evolucionizam, istoricizam i ciklizam.

1. Evolucionizam se javlja u povezanosti sa najuticajnijom naučnom idejom 19 veka a to je darvinizam u biologiji. Evolucionizam je doktrina o nastanku živih vrsta, ali i duhovnih, društvenih i kulturnih proizvoda i institucija putem zakona evolucije. Karakteristična je po obilju struja koje se unutar nje javljaju. Negel je evolucionizam suzio, jer ga je uzeo kao sinonim za one teorije o društvu na koje je darvinizam direktno uticao svodeći ga na tzv. društveni darvinizam u Spenserovoj verziji, a zanemarujući Kontovu i Dirkemovu.

Po Supeku, E. obuhvata:

1. organicizam H.Spensera i L.Gumplovica2. liberalističku varijantu pozitivizma u građ.sociologiji 3. socijaldarvinizam i u okviru njega psihički 4. organicizam,superorganicizam,maltuzijanstvo,umereni socijaldarvinizam

Openhajmera, Vorda

Evol. je najbolje predstavljen kod Konta, Dirkema Spensera, Teniesa, po ovoj sistematizaciji. Sličnu sistematizaciju daje i Apelbaum uključujući još i

- Morgana (razvitak preko stadijuma koje čine divljaštvo,varvarstvo i civilizacija) i - Meina (po kome se razvitak vrši od društva koje se zasniva na statusnim

odnosima i patrijarhalnoj porodici ka društvu ugovornih odnosa i državne organizacije).

Prvi (viktorijanski, 19. vek) antropolozi smatrali su da se svetudje kulture evolucijski kreću prema evropskoj kulturi, moralno i tehnološkinapredujući (Frejzer, Tejlor, Morgan)

Po Dž. Stjuardu, evolucionizam u oblasti kulturne istorije počinje sa Tejlorom, Morganom, Vestermarkom, Frezerom. Svi su razvitak kulture posmatrali kao razvitak od nižih ka višim formama, prelaz ka civilizovanom stanju, podrazumevajući tu industriju i pol.demokratiju. Glavni evolucionisticki postulat u sociologiji je: funkcionalna diferancijacija ,postepeno i sve veće usložnjavanje dr.života. Spenserov zakon evolucije: prelaz materije iz neodređene homogenosti u određenu i povezanu heterogenost. Istorijski razvitak je kretanje od prostih ka složenim društvima. A dr.sukobi i borba za opstanak su mehanizmi selekcije u društvu. Na toj polaznoj pretpostavci Spenser je postavio i ostale: pretpostavke o značaju i funkciji podele rada, o prirodnoj nejednakosti u društvu, stanovnište o napretku i smislu bolje koordinisanosti u vršenju pojedinih funkcija. Kod Dirkema evolucionizam je izražen u tezi: da svakom tipu podele rada odgovara određeni tip solidarnosti, tj.vrste socijalne integracije. A solidarnost je moralna pojava i pokazuje stalni porast humaniteta u društvu. Dve najvažnije pretpostavke evolucionizma: prilagođavanje i predodređenst promena u pravcu viših organizacija dr. života. Sto se tiče prve pretpostavke još je Darvin bio svestan da je teza o prirodnoj selekciji ne čini suštinu nadživljavanja. I ova druga je dovedena u pitanje tvrdnjom da pripada filozofiji istorije, a ne soc. Gurvič je evolucionizam okarakterisao kao teoriju koja je izgrađena na postulatu jednolinijskog razvitka društva koja podseća na filmove u kojima je završetak uvek lep.

26

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%97%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9A%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0

Savremene teorije uključuju i elemente nepredvidljivosti, slučajnosti, od značaja postaje ljudsko stvaralaštvo. Tako je način da se ev.procesi u društvu oslobode biologističke interpretacije, da bi se istorijski progres mogao razlikovati od organske evolucije. Tri su struje evolucionizma: istoricizam, marksizam i ciklizam. To su 3 različite koncepcije filozofije istorije unutar kojih se održavaju pogledi na sociologiju i usmeravaju pokušaji istorijskih analiza, ali i kritika sociologije kao naučne discipline i uopšte mogućnosti sociološkog proučavanja i objašnjenja ljudske istorije.

Evolucionizam se temelji na pretpostavci da svi oblici vode u neki drugi tj. da je sve promjenjivo. Uveo je dinamičnost u znanost. Arheologija se danas bavi razvojem, evolucijom. a) Evolucionizam u biologiji Po Lamarku razvoj je postepen i pod utjecajem je sredine, a ne ide putem prirodne selekcije kako to tumači Darwin. Po Lamarku je to vođeno nekim unutrašnjim principom. b) Evolucionizam u društvenim znanostima Postoji misao da je evolucionizam prije nastao u društvenim znanostima nego u biologiji. Javlja se i u arheologiji, ali posredno. c) Evolucionizam u filozofskim pravcima U filozofiji je to u 19. st. pozitivizam – Auguste Comte, Herbert, Spenser. Kod Comtea je vidljiva stanovita predanost znanosti (“Pojmovi iza kojih ne stoječinjenice nemaju smisla.”). Iz Comteove filozofije razvija se evolucionizam. Spenser je izjednačavao problem duha i društva s jedne strane, s razvojem bića i organizama s druge strane, u čemu je griješio. Znači, izjednačavala se kultura (teče konvergentno)9 i biološka evolucija (divergentno)10. d) Evolucionizam u arheologiji

Javlja se linearni evolucionizam koji je bio zabluda, a zatim i difuzionistički evolucionizam. Kulturni antropolog Edward Tejlor napisao je delo ,,Primitivne kulture”. Razvoj kulture se odvijao po semi: animizam→ politeizam→ monoteizam. Etnolog L. Morgan smatra da su pokretači kulture društvene institucije kao što su pleme, klan, porodica…a sve kulture prolaze tri faze: divljaštvo, barbarstvo i civilizacija. Evolucionisti su previše robovali biološkom evolucionizmu. Bili su evropocentrični. Misao da u razvoju kulture mora biti progresa je pogrešna.

Vojin Milić ‘’Sociološki metod’’Istorističko shvatanje dr.razvoja

Šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka pozitivizam je bio dominantni pravac u zapadnoevropskoj gradjanskoj misli i nauci. Po č etkom osamdesetih u Nema č koj se javlja niz pisaca koji dovode u pitanje epistemološke teze pozitivizma, a naročito njegovu primenljivost u naučnom ispitivanju. Istorizam s kraja prošlog veka izgrađen je na pretpostavci da u istoriji čovečanstva nema nekog sveopšteg reda i opštih zakona, nego da su svi njeni uži delovi i epohe samosvojne celine, koje se samo kao takve mogu shvatiti. Osnovna odlika istorijskog proučavanja jeste sposobnost da se shvati konkretna osobenost neke istorijske celine. Tražiti u konkretno-istorijskim celinama neke opšte zakone ili neki opšti red u njihovom pojavljivanju jeste za istoricizam metafizički besmisao. Ne individualizuje se dakle, samo istorijski pristup u proučavanju društva nego se individualizuje i sama istorija tvrdnjom da u njoj postoji potpuni diskonituitet. Pokušaji da se u istoriji utvrde neke pravilnosti uvek se kreću u okviru pojedinih užih istorijskih celina, naroda i civilizacija. Ideja o kulturnim krugovima kao objašnjenje procesa nastanka i propadanja pojedinih društava i civilizacije jeste najširi teorijski zahvat moguć sa stanovišta istoricizma.

Istorijska skola drustvenog razvoja (DILTAJ I VEBER)

27

Različiti pisci (istorijske škole) se slažu se oko nekoliko stvari kada je u pitanju metod društvenih nauka (u odnosu na prirodne):

1. osporava se shvatanje da prirodne i dru š tvene nauke treba da budu jedinstvene u osnovnim logi č ko - metodolo š kim na č elima , iako (kao posledica različitih predmeta) moraju koristiti različite istraživačke postupke.

2. osporavaju da bi u društvenim naukama trebalo koristiti ona metodolo š ka shvatanja koja su prethodno proverena u prirodnim naukama

3. sumnja se u mogu ć nost otkrivanja zakona u dru š tvenom ž ivotu , i osporava se da je otkrivanje zakona osnovni naučni cilj istraživanja društva

4. Zaključak je: osporavanje vrednosti op š te nauke o dru š tvu čiji je cilj otkrivanje i povezivanje društvenih zakona. Smatra se da takva nauka ne bi mogla da služi kao teorijska osnova istorijskih proučavanja i objašnjavanja pojedinačnih pojava.

Suprotno pozitivističkom gledištu da treba da postoji jedna opšta teorijska nauka o društvu koja je zasnovana na načelima prirodnih nauka, predstavnici istorijske škole imaju izrazito opisno shvatanje istorije, koja se smatra osnovnom naukom o društvu. Autori se razlikuju po shvatanjima ove nauke, ali se slažu da njen metod mora biti različit od prirodnih nauka, i da je ovakva istorija najopštiji i najcelovitiji oblik naučnog proučavanja društva. Ovo stanovište se zove istorizam. Istorizam se u Nemačkoj javio još u vreme romantizma i izražen je u stavovima Rankea i Hegela. Ista ideja o istoriji koju čine različiti diskontinuirani delovi je sama osnova novog istorizma. Ne mogu se tražiti opšte zakonitosti u istorijskim celinama, i smatra se da u istoriji postoji potpuni diskontinuitet izmedju različitih perioda, dogadjaja, kultura… Filozofija istorije u okviru tzv.istorijske škole je kritika pozitivizma u tadašnjim dr.naukama. Jedan od njenih predstavnika je Vilhelm Diltaj.

Diltajeva knjiga “Uvod u duhovne nauke” bila je jedan od pokretača diskusije o metodologiji društvenih nauka koja je u Nemačkoj trajala decenijama. On je hteo da napiše kritiku istorijskog uma koja je trebalo da utvrdi osnovne pretpostavke i granice naučnog saznanja o istoriji, što u Diltajevoj filozofiji znači granice saznanja o čoveku. Osnovna ideja Uvoda je da je nau č no saznanje o dru š tvu mogu ć e samo u obliku konkretne istorije , jer je cilj duhovnih nauka da shvate pojedinačno, individualno u istorijsko-društvenoj stvarnosti. Zbog toga je razumljivo što se on vrlo odlučno suprostavlja filozofiji istorije i sociologije kao pokušajima da se u istoriji otkriju i teorijski objasne neke osnovne pravilnosti i zakoni. Vrednost isto.zbivanja sastoji se u neponovljivoj individualnosti (to je diltajevo shvatanje istorije). Prema Diltaju sociologija Konta, Mila i Spensera (on je doduse i sam bio neko vreme pod njihovim uticajem) je naturalistički oblik filozofije istorije koja unosi u razumevanje prirode isto.saznanja još jednu zabludu, jer smatra da se ono može postići primenom metoda prirodnih nauka. U stvari, fil.istorije i sociologija podjednako osiromašuju i shematizuju istoriju, jer im nedostaje smisao za izvornu konkretnost istorije-koja se može postići samo ist istraživanjima. On smatra da se prirodne i društvene - duhovne nauke suštinski razlikuju. On smatra da je suština u različitoj prirodi iskustva na kome se zasnivaju prirodne i društvene nauke. Priroda je čoveku data kao nešto spoljašnje, jer čovek ne može da prodre u unutrašnju suštinu prirodnih pojava. Prirodnim naukama celina nije poznata na početku. Ove nauke izdvajanjem nekih osobina odredjenih prirodnih pojava ispituju odnose medju tim osobinama, i izražavaju ih u vidu matematičkih obrazaca. Zatim, one povezuju prirodne zakone u šire teorijske sisteme. Prirodne nauke ne mogu razumeti prirodne pojave, nego ih samo mogu objasniti izvodeći ih iz nekih utvdrjenih opštih zakona. Sa druge strane, društvene nauke su zasnovane na unutrašnjem iskustvu, koje je, prema Diltaju, intuitivno. Društvene činjenice su čoveku razumljive jer ih on može neposredno do ž iveti i osetiti . Čovek oseća društvo u sebi i može doživeti medjusobne odnose, stanje i reakcije, tj. sav sadržaj društvenog života. Diltaj kaže da u prirodi vlada mehanička uzročnost, dok u društvu postoje sloboda, svrsishodnost i vrednosti. On društvo definiše kao delatnu povezanost i ono se razlikuje od uzročne povezanosti prirode po tome što se u njemu stvaraju vrednosti i ostvaruju ciljevi. Diltaj znatno proširuje pojam saznajnog iskustva i iznosi tezu da se dr.nauke moraju oslanjati na celokupno čovekovo iskustvo, jer se život u svojoj punoći može shvatiti samo životom. Odredivši na krajnje intunicionistički i introspektivan način polaznu

28

osnovu naučnog iskustva o čoveku i društvu D.je nastojao da dalji tok oblikovanja tog iskustva objektivizuje, a u tom cilju u njegovoj metodologiji služe pojmovi izraza i objektivizacije, razumevanja, tumačenja i hermeneutike. Iako je osnova za razumevanje života, doživljaj se temelji na izrazima kojima se život ispoljava. Zadatak razumevanja jeste da polazeći od doživljaja učini neposredno iskustvo objektivnijim, pouzdanijim i da pojedinačne doživljaje poveže u šire smisaone celine. Prvi zadatak razumevanja sastoji se u otkrivanju stvarnog odnosa izme đ u nekog izraza i onog š to je u njemu izra ž eno . Zatim treba utvrditi značenje pojedinačnog izraza i doživljaja a ova kategorija znacenja označava odnos delova prema nekoj životnoj celini, tako da otkrivanje značenjja zbog toga povezuje pojedinačna iskustva u šire smisaone celine. Celovito naučno razumevanje sirih istor.celina D.naziva izlaganjem ili tumačenjem, a ono pretpostavlja posebnu i ličnu darovitost, čak genijalnost. Ali iako metod razumevanja i tumačenja vrlo sličan umetničkom stvaralaštvu, ipak se može usavršiti njegov tehnički postupak, a tom cilju treba da služi hermeneutika i istorijska kritika izvora uopšte. U Diltajevom shvatanju istorijskog istraživanja, veoma je važan biografski metod . Po njegovom mišljenu, pojedinac je polazna tačka istorijskih istraživanja. Pojedinac je, kaže Diltaj, istorijsko biće. On je odredjen svojim položajem u vremenu, prostoru i uzajamnom delovanu kulturnog sistema i zajednica. Posredstvom tih zajednica, on je povezan sa drugim pojedincima. On se, zato, ne može razumeti ako se ne razumeju istorijski društveno – kulturni uslovi. Radi objašnjenja mogućnosti razumevanja ovih širih istorijskih celina koje se takođe temelji na doživljavanju, D.uvodi pojam objektivnog duha dajući mu smisao istor.delatne povezanosti svih manifestacija života. Ova opšta delatna povezanost se dalje raščlanjava na uže kulturne sisteme u kojima se ostvaruje neka kulturna delatnost i na oblike dr.organizacije. Osnovnu ideju istoricizma o nemogućnosti teorijskog saznanja o društvu i sterilnosti, pa i štetu sociologije, on je nastojao da dokaže tezama:1. o potpunom istorijskom diskontinuitetu2. o izrazito subjektivnoj osnovi ist.iskustva3. svođenjem sintetičkih oblika istori.saznanja na otkrivanje smisaonih veza u različitim oblicima individualnog i kolektivnog delovanja i njegovim tvorevinama, što u stvari znači potpuno odvajanje teleološkog momenta u lj.praksi od njenih determinističkih uslova. Istorija se na taj način sasvim približila umetnosti. Žrtvujući potpuno opšte teorijsko saznanje o društvu što neposrednijem, konkretnom istorijsk.opisivanju njegovih različitih oblika, Diltaj je doveo u pitanje naučni karakter istorije. Popovic i Rankovic o Diltaju:

Diltaj je smatrao da je Kontovo objašnjenje saznanja neadekvatno, jer je krajnje materijalističko. Ovaj pristup karakteriše to da poriče mogućnost egzaktnog ispitivanja i objašnjenja društva, budući da je doživljaj sveta ono celovito i poslednje u saznanju. U svojoj zamisli dr.nauka Diltaj je uvrstio sve naučne discipline za koje je mislio da mogu na celovit način da dosegnu do suštine dr.oblika do kulturnih sistema. Diltajevo zalaganje je bilo za duhovne nauke koje su bile pokušaj sinteze pozitivizma i nemačkog filozofskog i pesničkog klasicizma i romantizma. Po Lukaču, Diltaj je bio veliki protivnik naučne filozofije, pristalica intuicije u shvatanju saznanja. Te je zbog toga bio najvažniji preteča imperijalističke filozofije života. Pogreška D.je bila u tome što je identifikovao život sa doživljajem. Potencirao je i značaj tipologije. Zaga Golubović se ne slaže sa ocenama V.Milića da istoricizam osporava mogućnost teorijskog naučnog saznanja o društvu. Takva ocena je navodno, teško održiva, jer se istor.proučavanje više usmerava na čoveka, u okviru jedne filozofske antropologije, sa težnjom da se razume totalitet iskustva. Povodom ovih ocena postavlja se pitanje o D.stavu prema sociologiji. U svojoj zamisli duhovne nauke, Diltaj je uključio sve naučne discipline za koje je mislio da mogu na celovit način da dosegnu do suštine dr.oblika, do kulturnih sistema. Pored istorije, filozofije, etike , i alternativna sociologija bi bila jedino u njenoj orijentaciji i mogućnosti da pruži celovoto saznanje o čoveku i društvu, kao što je to slučaj sa filozofijom i istorijom. Prema tome, D.kritika pozitivizma najviše pogađa tadašnji naturalizam i evolucionizam u soc.,Kontovu i Spenserovu sirovu naturalističku metafiziku, koja je izgubila iz vida ono što je za društvo suštinsko. Po D., ono što je predmet samoosvešćivanja je totalnost duše.

29

Drugim rečima, sociologija, ako bi se orijentisala na istorijski totalitet i njegove vrednosne komponente, dobila bi svoje mesto u sklopu ’’teorije razumevanja’’ u okviru ’’hermeneutike’’3. Prvi uslov u tom smislu bio bi da prevlada ograničenost pozitivizma i naturalizma4 i da svoju deskripciju i objanjenja zasnuje , umesto na kauzalnim, na relacijama na osnovu kojih se mogu rekonstruisati vrednosne i smisaone i emocionalne istorijske celine. Tako je sociologija nužno upućena na isto.razvitak i ona je u tome jedino moguća kao interpretativna. Kritika evolucionizma kao ideje kontinuiteta u interpretaciji istorije, s jedne strane, predstavlja produžetak onog kritičkog odnosa prema pozitivizmu i naturalizmu, a sa druge strane ova kritika je implicitno sadržana u shvatanju istorije i istorijskog. Za D.,istoriju ne čini skup činjenica, ona je subjekt u smislu celine saznanja, osećanja, vrednosti i ciljeva koji su imanentni ist.događajima. Ovakvo stanovište istorijske škole sadrži osobenu metodologiju u proučavanju istorije tzv.metodu razumevanja i postupak individualizacije, pre toga posebnu vrstu, jednu interpretativnu psihologiju kao osnovu duhovnih nauka. Kao kritika evolucionizma i ideje kontinuiteta u objašnjenju istorijskog razvitka ono je postalo klasično upravo učenjem o pogledu na svet sa odgovarajućom tipologijom. Ako je dr.istoriji i razvoju imanentan svet ideja i vrednosti, onda: naše shvatanje sveta je uvek jedna njegova interpretacija, jedna slika sveta; pogled na svet ne može da uspostavi kontinuitet prema drugom takvom pogledu na svet,makar pripadali istim vremenskim i ekološkim sredinama; Tako je sa čovekom-pojedincem, sa dr.grupama i sa čitavim istorijskim epohama, jer su u pitanju različiti odgovori, drugačija vrednovanja i ciljne orijentacije kao mogućnosti lj.života u datim situacijama. Na temelju ovakvih pretpostavki suprotne ideji kontinuiteta, porasta racionalnosti i prirodne determinacije lj.istorije, anticipirana je tipološka metoda i zasnovan istorijski relativizam, pa je istoricizam postao sinonim za filozifiju života. U protivstavu poziticističkom shvatanju istorije, koje je još Ranke odredio kao činjenički opis onoga što se desilo, istoricizam se okrenuo ka unutrašnjem iskustvu kao polaznoj tački za rekonstrukciju pogleda na svet. Metod istorij. proučavanja na neki način se pretvara u tehniku empatije. Reakcija na pozitivistički pristup istoriji je izražena kod Diltaja, Vindelbanda i Rikerta i njihovih sledbenika. Džon Djui se takođe suprostavlja onom proučavanju istorije koje se strogo pridržava sudova o prošlosti, zalažući se, pri tome za princip eksploracije i stav da istorijs.činjenice nisu granica od koje se polazi, već granica do koje se dolazi. A taj stav znači da se isto.činjnice u jednim potpunijem smislu reči mogu razumeti tek u okviru istori.smisaonih celina. Sa tim razlogom je prema nekim ocenama, proučavanje istorije i njenog razvitka trebalo da uključi i moralističke i antropološke analize. Ukazujući na značaj pragmatičnog objašnjenja istorije i na selektivne principe K.Pope je istoricizam ocenio kao isključivi pragmatizam kulturnih vrednosti i kao pristup koji se pridržava ’’situacione logike’’. Po R.Milsu život pojedinaca , istorija i društvo su ’’koordinirane teme’’. A sve što u tom okviru proučavamo mora se sagledati u svetlosti raznih situacija. Ako već nije uspela da reši problem ist.totaliteta i pitanje suštine istororijskog, filozofija života i projekat o duh.naukama su ih nametnuli, uzdrmavši time pozitivističko i evolucionističko shvatanje istor.razvoja.

Neokantovci: V.Vindelband i H.Rikert

Za razliku od Diltaja, neokantovci metodološku razliku prirodnih i dr.nauka ne objašnjavaju načinom dolaženja do izvornih obaveštenja o ispitanim pojavama, nego različitim saznajnim interesovanjem i ciljevima. I prirodne i duhovne pojave su podjednako iskustvene, ali čoveka jednom interesuje ono što je opšte i zakonito u iskustvenim pojavama, a drugi put ono što je u njima posebno i pojedinačno. Na toj se osnovi nauke dele na nomotetske i idiografske.

- nomotetske su one nauke čini je prvenstveni cilj da utvrde ono što je u pojavama opšte, nužno, zakonito;

3 Herm.nauka o pravilima i sredstvima tumačenja biblije, isto.spomenika,i naučnih dela, nauka o ljud.postupcima

4 Knjizevni i uopšte umetnički pravac u drugoj pol.XIX veka, suština:izjednačuje zakone prirode sa dr.zakonima. prikaz života onakav kakav je u svoj svojoj bedi(Emil Zola)

30

- osnovni zadatak idiografskih nauka jeste da prikažu individualni karakter određene pojave u njenoj samosvojnosti i izvornosti

ova podela se samo u osnovi poklapa sa podelom nauke na prir. i dr., jer nomotetski metod se može primeniti i na psihičke pojave, pa čak i na neke društvene pojave, a sa druge strane, idiografski ili ist.metod nije potpuno isključen iz prir.nauka. po svojoj logičko-epistemološkoj strukturi ove dve vrste nauka se bitno razlikuju: u N.prevladava apstrakcija, u I.očiglednost ili slikovitost, a otuda i izvesna srodnost između I.i Istorijskih nauuka i umetničkog stvaralaštva.Vindelband je smatrao da poznavanje zakona može biti od izvesne koristi u istorijskom prikazivanju pojedinih događaja, ali nijedan od ovih događaja se ne može potpuno objasniti pomoću zakona. Rikert, Vindelbandov učenik, smatra da je priroda sve što u stvarnosti postoji nezavisno od čovekove delatnosti i zbog toga ljude interesuju samo njene opšte osobine. Kultura sadrži sve što je stvorio čovek, pa se zbog toga u osnovi svake kulturne pojave nalazi neka lj.vrednost. Pod vrednošću se obično podrazumeva jedan izrazito praktičan stav prema pojavama, u njima je izražena ocena značaja tih pojava za čoveka, tj.neki dr.kolektiv. A ta ocena utiče na usmeravanje čovekovih težnji i delatnosti u određenim pravcima. Kulturne pojave se mogu razumeti jedino ako se utvrdi njihova veza sa određenim vrednostima, tj.u kakvom odnosu se ona nalazi prema nekoj određenoj vrednosti. Rikert smatra da se na vrednosnom odnosu između kulturnih pojava i ljud.prakse zasniva kriterijum odabiranja predmeta istraživanja kojim se rukovode dr. nauke. Pošto je stvarnost beskrajno raznolika i ne može se nikad u potpunosti saznati, neopravdan je izbor koji uvek uprošćava stvarnost, a nauke se razlikuju prema različitim kriterijumima izbora: u prirodnim naukama načelo izbora se sastoji u traženju opštih osobina pojava, a dr. nauke zanima upravo ono što je posebno, njihov cilj nisu opšti pojmovi i univerzalni zakoni, već nastojanje da se istorijska stvarnost prikaže u svojoj osobenoj individualnosti i posebnosti. Razlikovanje bitnog od nebitnog u ogromnom bogatstvu pojavnog sveta istorije izvodi se na osnovu kulturnih vrednosti, tako da su vrednosti načelo izbora u dr.naukama, kao što je to opštost u prirodnim. Vrednosno stanovište je zato osnova za odabiranje konkretnih pojava u proučavanju istorije. Kako se vrednosti razlikuju od društva do društva, pitanje je kako onda obezbediti objektivnost dr. nauka? Po Rikertu, zavisi od toga da li se može stvoriti jedan univerzalan i opšteprihvaćen sistem vrednosti, koji će u dr.naukama preuzeti onu ulogu koju u prirodnim naukama imaju opšti zakoni. Takav vr.sistem se može postepeno izgrađivati na osnovu rezultata isto.proučavanja kulturnih vrednosti koje su došle do izražaja u najrazličitijim lj.društvima kao što se prirodno-naučni pogled na svet postepeno razvijao u vekovnom razvoju prirodnih nauka. Rikertovo epistemološko stanovište je očigledno vrlo jednostrano: ono nepravilno i jednostrano tumači stvarnu činjenicu da se u nauci prirodnim i dr.pojavama prilazi na vrlo različite načine. Razlika je samo u tome što se u teor.istraživanju želi doći do novih opštih stavova, a u drugom slučaju se ti opšti stavovi primenjuju u objašnjavanju ili predviđanju nekog konkretnog slučaja. Isto tako je epistemološki5 sasvim neopravdano gledište da izbor iskustvenih činjenica koje nauka treba da proučava mora zavisiti od njihovog odnosa prema postojećim dr.vrednostima, jer otvara vrata subjektivizmu, saznajnom relativizmu i panideologizmu.

Veberovo shvatanje/kritika istorijskog pristupa

Veber je bio izložen uticajima nemačke idealističke filozofije 19. veka (koren ove filozofije su Kant i Hegel), koja je zastupala gledište da izmedju prirodnih nauka i onih koje proučavaju čoveka, društvo i kulturu terba povući oštru granicu. Dakle, na ove društvene nauke ne mogu se primenjivati analitički postupci koji se koriste u prirodnim naukama. Veberov se metodološki program najpre oslanjao na Diltajevo i Rikertovo shvatanje razlikovanja društvenih i prirodnih nauka. Diltaj kaže: druš. i prir. nauke se razlikuju kako po predmetu, tako i po metodu. Dok se prirodne bave činjenicama, društvene se interesuju za značenja i kulturne vrednosti. Dalje, nasuprot prirodnima naukama koje prilaze činjenicama spolja, te ih objašnjavaju opštim principima, društvene nauke prilaze svom predmetu iznutra, i nastoje da razumeju subjektivnu stranu ljudskog ponašanja.

5 Epistemologija,grč.nauka i spoznaji, teorija saznanja, gnoseologija

31

Bez obzira što je gorenavedeno istorijsko (idealističko) shvatanje prir. i društv. nauka bilo dominantno u nemačkoj nauci 19. veka, a pozitivističko stremljenje bilo potisnuto u stranu, pozitivizam ipak nije bio mrtav. Veber je i od pozitivista dobijao izuzetne podsticaje. Koreni pozitivizma u Nemačkoj bili su u Marksovom učenju.

Veberovi argumenti protiv radikalnog odvajanja društvenih od prirodnih nauka kreću se u dva pravca: 1. Veber osporava sledecu tvrdnju: da u društvenim naukama nema nikakvih pravilnosti koje bi bile nalik na pravilnosti koje vladaju u prirodi, tj. u oblasti društvenog delanja nema ničeg što je trajno i nepromenljivo, kao što je slučaj u oblasti prirodnog. Drugim rečima, u ovom pristupu se smatra da je društvena stvarnost IRACIONALNA. Veber osporava ovaj pristup “IRACIONALNOG” na tri načina(u sva tri značenja reči iracionalno):a) iracionalnost se može shvatiti kao nemogućnost da se na osnovu opštih pravila objasni jedan konkretan dogadjaj, odnosno, da se predvidi nastupanje nekog budućeg dogadjaja. Veber kaže da je ovo čista glupost, jer ni prirodne nauke na osnovu svog egzaktnog znanja nisu sposobne da predvide posledice nekih dogadjaja. Npr. prir. nauke ne mogu da predvide da li će oluja razbiti stenu i na koliko parčića (prir. nauka zna za postojanje oluje, ali ne može egzaktno predvideti njene posledice). Veber dalje kaže da društvene nauke čak u ovom slučaju imaju veću moć predvidjanja: oficir praktično mora predvideti posledice svoje naredbe. Postoji očekivano ponašanje ljudi, ili u ovom slučaju vojnika.b) iracionanost se može shvatiti i kao nemogućnost da se nešto razume. Ispada da je prirodno zbivanje jasno i razumljivo, a društveno zbivanje zagonetno i nerazumljivo. Drugim rečima, priroda nema nikakve tajne, dok čovek i njegovo delanje zadaju velike brige. Veber, pak, tvrdi da je ljudsko delanje, u stvari, jedino što možemo da razumemo. Ono je razumljivo zbog toga što, pored svoje spoljašnje, objektivne strane, koja je dostupna posmatranju, ona ima i unutrašnju, subjektivnu stranu, koja je dostupna smisaonom tumačenju. Priroda ovu subjektivnu stranu nema.c) Iracionalnost bi mogla da bude u vezi sa slobodom ljudske volje. Smatra se da društvene nauke ne mogu da se služe opštim pojmovima zbog toga što je čovek slobodan, te uvek može da postupi drugačije nego što sme. Veber, pak, smatra da sloboda nije jednaka iracionalnom, već upravo racionalnom. Dakle, čovek je najslobodniji kada na osnovu znanja kojim raspolaže, bira najadekvatnija sredstva za postizanje odrdjenog cilja, što je akt visoke racionalnosti.

2. Sa isto toliko pažnje koliko je posvetio kritici gorenavedenog ontološkog stanovišta, on opovrgava i drugo gledište, koje razliku izmedju prirodnih i društvenih nauka pokušava da zasnuje u načinu poimanja prirodnih i drušvenih nauka. Ovde se smatra da je uvodjenje apstraktnih pojmova sasvim neprikladno sredstvo saznanja u društvenim naukama. Prema ovom shvatanju, društvenjak koji se bavi proučavanjem društvene strane stvarnosti treba da umetnički oblikuje doživljaj (intuiciju) koji ima, a ne da stvara sistem apstraktnih pojmova. Veber smatra da ovo nije tačno jer: i mada se do novih saznanja u društvenim naukama najčešće dolazi intuitivnim putem, gola intuicija nije u stanju bilo šta da dokaže. Zato je neophodno proveravanje osnovanosti jednog saznanja samo pomoću opštih – apstraktnih pojmova. Dalje, intuitivni doživljaj nije nikakvno saznanje, on je samo jedan element koji može a i ne mora da potkrepi osnovanost predloženog rešenja. Ono nije apsolutan dokaz, intuitivno poimanje može biti tačno, ali i pogrešno.

VEBEROVO SHVATANJE ZADATKA SOCIOLOGIJE (kratak rezime)

Veber polazi od uverenja da sociologija treba da se bavi problemima koje je istorija postavila na dnevni red. Interesuju ga društvene posledice Francuske revolucije, ili, tačnije, poreklo, struktura i tendencije razvitka modernog kapitalističkog društva koje je izgradjeno na idealima Francuske revolucije. Prema Veberu, socioligija ima za predmet jedno odredjeno društvo, ono koji danas postoji na Zapadu, a njen zadatak je da razume to društvo u njegovoj osobenosti, i da objasni kako je došlo do toga da se ono razvije samo na Zapadu. U njegovo izjavi da je kapitalističko društvo jedna istorijska kategorija – jedna karika u lancu istorijskog razvitka – samo jedna stupanj u istoriji čovečanstva, vide se uticaji istorijske škole iz koje je potekao. Istoricizam kom je bio izložen vidi se i u shvatanju da je moderno društvo izuzetna pojava, da se bitno razlikuje od svih drugih istorijskih društava. Samo na Zapadu postoji nauka u

32

modernom smislu reči, nigde nema visokoobrazovanih stručnjaka i stručnih činovnika koji su strogo specijalizovani za odredjene poslove, i kao najvažnije, samo na Zapadu postoji država u modernom smislu reči, tj. jedna politička organizacija sa racionalno ustanovljenim pravnim poretkom i parlamentom u kome se povremeno smenjuju izabrani narodni predstavnici.

Veberovo objašnjenje nastanka i razvitka modernog kapitalizma – između teorije rašćenje,istoricizma i marksizma

Može se postavit više pitanja koja se odnose na Veberovu sociologiju, npr.da li kod njega postoji opšta ili posebna teriija društvenog razvitka.Za Martindejla Veberova soc.pripada grupi ’’teorija društvene delatnosti’’ u okviru socijal- bihejviorizma. Ima ocena i o psihologistiškom obeležju njegove teorije,pri čemu se ima u vidu njegovo učenje o nastanku kapitalizma. Sorokin ga svrstava u psihološku školu. Tako se V.učenje ne može tako lako svrstati u neku striktnu školu. Dok je Špengler proricao propast zapadne civilizacije, V.je u razvitku zap.evro.kapitalizma video opšti proces racionalizacije,racionalne ekonomije,rac.mišljenja.. time kao da se približio evolucionizmu. Postoje tri pretpostavke u vezi sa tezom v.o nastanku kapitalizma:1. shvatanje istorijskih procesa sa stanovišta heterogenog kontinuiteta, pod uticajem istorijske škole. Verovatno da bi se odbranio od zamerki za psihologizam, veber je naglasio da bi bila budalasta doktrina svesti objasnjenje nastanka kapitalizma samo na dejstvo protestantske etike. 2. Pretpostavka o vezi kalvinizma i ekoomske .racionalnosti, a bitno određuje kapit.tip privređivanja. Veber je suzio analizu na kalvinisticku struju asketskog protestantizma jer je imao u vidu zapadnoevropski tip industrijalizacije i njene racionalnosti. Kalvinizam je prihvatio verovanje u postepeno oslobađanje od iluzija o svetu; stav o nepodobnosti crkvene intervencije u stvarima ličnog spasenja; tumacenje da su uspeh i bogatstvo merilo za predestinaciju. Pozivna etika je dobila svoj izraz u suprostavljanju trad.ideji siromaštva, bogacenje je dobilo moralnu satisfakciju i prihvaceno je kao stimulativni cinilac opsteg privrednog razvitka. Tako je osnovna veberova pretpostavka postala teorija jednolinearnog razvitka, jos vise sa dopunom o povezanosti izmedju "duha kapitalizma" i opsteg porasta racionalnosti.Medjutim ekonmska nauka je pokazala da je askeza cak negativni faktor razvitka u razvijenom kapitalizmu a kejns kaze da je cak i opasna za tzv drustvo izobilja.To su polazne pretpostavke nekih savremenih teorija dr razvitka: kako i u kolikoj meri tradicionalne religije i osobenosti verskog mentaliteta predstvaljaju faktor kocenja ili usporavanja modernizacije na bazi industrijalizma; kako ove osobenosti uticu na trasiranje industrijalizma po klasicnim iberalistickim ili birokrtasko-centralistickim uzorima. 3. Antitradicionalizam, tj. opšti porast racionalnosti: To je glavni deo V.t.promene, shvaćene u smislu istori.sukoba tradicionalizma, racionalizma i harizme. Razni autori su ovo shvatali na razne načine: Markuze je recimo veberov pojam kapitaisticke racionalnosti precizirao definisuci nekoliko njenih komponenti: matematizaciju, racionalni eksperiment, cinovnicka organizacija, rac.kao rentabilnost u ekonomiji; Neko kaze: suprotnost iracionalizmu, Gidens kaze: intelektualizacija dr.života (deziluzionacije sveta), proracunjivost u prvacu realizacije postavljenih ciljeva, racionalnost kao etičnost vezana za određene ciljeve. Kritika Vebera: Marksistička kritika je postavila dva kljucna kontraargumenta: 1. ograničenost, čak antihumanost u V.shvatanju racionalnosti. Ako je vec posao od toga da su osnovi naseg opredeljivanja bitno iracionalni, lisio je ljudski razum mogućnosti da prevlada suštinsku vrednosti iracionalnost sveta i življenja. 2. Veberov pojam racionalnosti postaje kriterijum za vlast: vlast je racionalna ukoliko odgovara kriterijumima kalkulativnosti pa se pa se fakticki transformise u stav o racionalnosti vlasti tj postaje apoteoza(obozavanje) birokratije, postvarenja i iracionalnog harizmatskog vrha. Uticaj istorijske škole se ogleda u opštim elementima V.sociologije i teorije dr.promene (značaj tipa motivacije za objašnjenje dr.delatnosti,stanovište o vredn.neutralnosti nauke). U tezi o nastanku kpitalizma taj uticaj je bio najevidentniji u shvatanju racionalnosti i u orjentaciji na idejne faktore u istorijskim promenama.

33

Neki autori su čak smatrali da se V..sistem uklapa u Marksov sistem. Jer za marksa kapital je osnovni dr.odnos,sa robnom proizvodnjom,eksploatacijom,klasama i klasnom borbom...a to znači da se razvitak kapitalizma nije obavio čisto ekonomskim sredstvima o čemu svedoče ratovi,imperijalna politike...ali veber je imao na umu razvitak kapit.u Nemačkoj. Ali se bavio i širem uticaju religije na stvaranje kapitalizma. On je imao u vidu proučavanje povezanosti religije i ek.aktivnosti. ako V.nije prihvatio stanovište da je rel.etika samo u funkciji ek.organizacije,jer trpi uticaj politilkih,ekonomskih i drugih dr.činilaca onda je ta pretpostavka o opštoj teoriji istor.razvitka od malog značaja za V.sociologiju. Veber je imao u vidu razlike između puritanskog racionalizma i konfučijanizma i drugog koji su naglašavali momente adaptiranosti u postojećem poretku. A ti momenti tradicionalnosti su predmet proučavanja u okviru funkc.i drugih savremenih teorija društvene prmene i razvitka. Tako stanovište opšte društvene zakonitosti s jedne strane, i stanovište o pluratitetu činilaca istor.razvitka u jednoj otvorenijoj skali s druge strene su glavna granična linija između veberijanske i marx.koncepcije istor.razvitka.

5. Ciklične teorije društvenog razvoja

Popović, Ranković, Tartalja, Mara

U jednoj opštoj i i razvijenoj teoriji društvene promene naglasak je na tzv. permanentnim (stalnim, trajnim) činiocima promene unutar društvenih sisetma, ili samih društvenih sistema u celini. Popović i Ranković navode i oblasti društvene promene, koje (oblasti) čine posebna područja globalnog društvenog sistema, i to:- u širem smislu (ekonomski, politički kulturno), ili- u užem smislu (indstrija, država, nauka…)Granice tih područja su ujedno i granice odgovarajućih promena, (s tim što se te granice pomeraju zavisno od toga kako se proširuju ili sužavaju analitički okviri.) Jedino tako možemo odrediti osnovne vrste društvenih promena (kulturne, političke, ekonomske), i njihove podvrste (promene saznanja, idejne, religiozne, umetničke…). Prema tom kriterijumu se mogu odrediti i granice društvenih promena i osobine konkretnih promena. Postoji osnovno razlikovanje teorija:1. "mikrodinamčke", koje se bave promenama malih razmera (small scale changes), i često se koriste empirijskim metodama2. "makrodinamičke"/klasicne teorije dr promene i ist razvitka, koje se bave promenama čitavog društva, tj. o makropromenama, i koriste analitički model: "long-term scale". Samo ukratko o tome u čemu je, zapravo, razlika izmedju klasičnih i modernih teorija društvenog razvoja. Različiti autori su se bavili ovim pitanjem, medjutim, izdvajam ono što je mnogima zajedničko, i, po mom mišljenju, najvažnije. Klasične teorije su se bavile opštim pojmovima u najširem smislu: rast i razvitak civilizacija, društva i kultura, i pronalaženjem opštih pravilnosti i zakonitosti u tom razvitku. Na drugoj strani, moderna teorija društvene promene je pretežno usmerena na manje socijalne segmente i na kraće vremenske razmake. Moderna teorija traži odgovore na na kratkoročnija pitanja u "merljivim izrazima i odredjenim društvima". Drugo osnovno razlikovanje klasičnih i modernih teorija jeste da one odgovaraju podeli na teorije 19. veka (starije), i teorije 20. veka (novije), prema kojem, npr. evolucionizam spada u klasičnu teoriju. Glavne klasicne teorije o drustvenom razvoju su evolucionizam i ciklizam. Evolucionizam u sociologiji 19. veka predstavlja klasičnu teoriju društvene promene i razvitka. A zatim postoje tri glavne idejne struje kao vidovi osporavanja pozitivizma (Kont, Dirkem) i evolucionizma(Spenser) u sociologiji 19. veka. To su: istoricizam, ciklizam i marksizam. Istorizam, ciklizam i marksizam su, u stvari, tri različite koncepcije filozofije istorije, unutar kojih se iskazuju pogledi na sociologiju, mogućnosti sociološkog proučavanja i objašnjenja ljudske istorije, kao i kritika sociologije kao nauke. Ciklizam kao teorijska orjentacija nastaje iz različitih idejnih izvora i nije toliko jedinstvena kako se obično misli. Zanimljivo je da se elementi ciklizma mogu naći kod evolucionista u sociologiji 19 veka. Kod Spensera je to proces disolucije. A nju shvata kao dezintegraciju delova neke povezane heterogenosti ili koordinirane celine. Disolucija je opadanje u društvu i obično nastaje kad je jedna faza evolucije završena. Klasični evolucionisti su skloni ciklizmu kada koriste analogije sa makroprirodnim pojavama

34

(sezonski ritmovi, životni ciklus), ali se od teorije ciklusa razlikuje po tome što evolucionisti daju prioritet procesu rasta. Rast je za evolucioniste stalno i dominantno obeležje, kontinuirani proces istorije društva. A propadanje i slične pojave su više epizodične, slučajna lutanja u toj istoriji. Elementi ciklizma su naročito izraženi u pogledima predstavnika tzv.istorijske škole. Ako se prihvati da je suština istorije u vrednostima koje su usvojili pojednici i čitave epohe i da među njima nema mentalne otvorenosti, onda se takvom stanovištu istorijskog relativnizma, mogućnost ’’kulturnih tokova’’ u istoriji samo po sebi nameće. U svom prilogu ’’Teorije društvene promene’’, Miler deli teorije na osnovu pravca promene: 1. linearne teorije

2. teorije sukcesivnih stadijuma 3. ciklične teorije, a njene glavne varijante su:

a. Sorokinova teorija ciklične promene b. Čepinova teorija sinhronih kulturnih ciklusa c. Kreberova razmatranja (hipoteze) o kulturnoj kreativnosti

Postoji shvatanje cikličnih teorija kao "teorija rašćenja i opadanja" (the rise and fall theories), koje imaju viziju smenjivanja i vraćanja kulturnih sistema po principu analogije sa prirodnim pojavama i organizmima (iz čega se vidi uticaj organicizma). U svom objašnjenju istorijskih promena cikličari koriste metodu analogije kao osnovnu (koja se ogleda i u shvatanju o periodima istorije i smenjivanju kulture poput životnih ciklusa). Dakle, postoji izvesno preplitanje ovih teorija, tj. zadiranje jedne teorije u "teorijski prostor" druge (cikličari su pod uticajem organicizma, a evolucionisti pod delimičnim uticajem ciklizma). Martindejl za ciklične teorije Osvalda Špenglera, Arnolda Tojnbija i Pitirima Sorokina kaže da su u objašnjenju istorijskih promena cikličari daleko veći značaj pridali spoljnim činiocima, ali da je za njih najbitnije to što su metodu analogije prihvatili kao glavnu. A to je osnovna karakteristika ciklizma uopšte. Ova učenja, zato, on naslovljava kao izdvajanje organicizma od pozitivizma, s obzirom da se prebacivanje pozitivno-naučne metode na analogije odrazilo i na svatanje i periodima istorije i smenjivanju kulture poput životnih ciklusa.

Prema Popoviću i Rankoviću, postoje dva para autora. Prvi par su Špengler i Tojnbi, a drugi pa su Pareto i Sorokin. Špengler i Tojnbi smatraju se najtipičnijim predstavnicima ciklizma. Špengler je bio pod najvećim uticajem organicizma. Npr. on o kulturama govori kao o "živim bićima najvišeg ranga", a svaka kultura prolazi kroz životna doba čoveka, svaka ima detinjstvo, mladost, odraslo doba i starost.

1. Osvald Špengler: Uticaj organicizma se najviše ispoljava u Špenglerovim delima i shvatanjima. To se vidi u njegovim odredbama kulture. Npr. kulturu definiše kao ’’pra-pojavu’’, ’’pra-lik ljudskog postojanja’’ ili ’’pra-duševnost’’ društvenih pojava. Ali Špengler kulturu izjednačava i sa najvišim organizmima, dodajući da je istorija ’’njihov skupni životopis’’. Špengler smatra da su osnovni sastojci svake kulture isti, i da se mogu naći u svim kulturama, i onima koje su nekada postojale, i današnjim. On uvodi krug kao osnovni zakon društveno-istorijskih kretanja. Kao što postoji životni ciklus čoveka, po njegovom metodu analogije, postoji i životni ciklus kulture, koja je u središtu njegove pažnje (za njega je klučni pojam kultura, a ne društvo). Svaka kultura ima svoj nastanak, rano doba, uspon i propadanje, i svaki od ovih perioda ima odredjeno i uvek isto trajanje. On se oslanja na organicizam, i kaže: kulture su organizmi. Špenglerov organicizam je ipak osoben, ako se pri tom ima u vidu njegovo shvatanje o sudbinskom. ’’Sudbinsko’’ nije pojam, nego je samo osobenost našeg sagledavanja, sam život u njegovoj unutrašnjoj izvesnosti. To je stvarnost koja ne podleže zakonitosti, bar ne zakonitosti kakvu nalazimo u prirodi. Po njemu, prava istorija ima i nosi sudbinu, ali je slobodna od zakona. U osnovi saznanja je uzročnost. U osnovi društvenog je osećanje sudbinskog. Prema tome, ako je kultura nekakav pra-fenomen, onda je razumljivo što se sudbina javlja kao njen najdublji realitet. Pravi način bitisanja prafenomena. Svaka kultura dakle prolazi kroz životna doba pojedinog čoveka. Svaka ima svoje detinjstvo, svoje mladalastvo, svoju muževnost i svoju starost. (a pitamo se mi sto nema svoju zenstvenost?). U životnom ciklusu kultura, (stepen) civilizacija je krajnje i najviše

35

stanje za koje su ljudi sposobni. Tako je Špengler civilizaciju odredio kao ’’neopozivi kraj’’ i ’’duhovnu starost’’ jedne kulture (’’Propast Zapada’’). Upravo je u ovome najočiglednija razlika izmedju shvatanja o jednolinijskom progresu i kontinuitetu i ciklizma: prva teorija smatra da sva društva stalno napreduju i idu ka jednom cilju, a to je društvo na najvišem stupnju razvoja, dok cikličari smatraju da se društva radjaju, rastu, stare (i nestaju). Špengler samo produbljuje to suprostavljanje ideji jednolinijskog progresa i principu istorijskog kontinuiteta. evolucionističke teorije su smatrale da u toku ljudske istorije postoji kontinuitet, i razvoj, da se ljusko društvo stalno usavršava, i stalno pravolinijski napreduje ka jednom cilju. Za razliku od ovakvog shvatanja, za cikličare, pa i za Špenglera, karakteristično je shvatanje o diskontinuitetu, za razliku od jednostavne pravolinijske progresije. On smatra da su autentične kulture samonikle i izolovane (što bi trebalo da znači da nema ni jedninstvenog svetskog kulturnog razvitka) i da nastaju odjednom i neočekivano. Špengler je odredio osam kulturnih krugova: kineska kultura, egipatska, asirsko-vavilonska, indijska, arapska (magijska), antička, meksička i zapadnoevropska. (ovo ne mora da se pamti, ali nije loše pročitati, možda povezati sa Hantingtonom?!) Kada govori o odnosu izmedju različitih kultura, smatra da: nakon umiranja jedna kultura ne ostavlja za sobom nikakav trag. Cak i kada različite kulture žive istovremeno, svaki dodir medju njima (ne materijalni, već duhovni) je nemoguć. Svaka kultura ima svoj tajni jezik, pa pripadnici različitih kultura ne mogu da nadju zajednički jezik i da jedni druge razumeju (izuzetak je samo Špengler, koji ih sve razume, kako je duhovito primetio Tomas Man). U Špenglerovoj viziji sudbine Zapada Lukač vidi nastavak ’’filozofije života’’, a u posleratnoj krizi nemačkog društva podlogu za izvesno opadanje filozofskg nivoa koje je naročito svojim iracionalizmom i učenjem o sudbinskom dosta doprinelo obrazovanju fašističke ideologije.

2. Arnold Tojnbi: I Tojnbi, kao i Špengler, ima učenje o kulturnim krugovima, i iz njihovog shvatanja prošlosti i sadašnjosti proističe očekivanje propasti Evrope i nestanka svih vrednosti. Ovo je jedno fatalističko shvatanje istorije. Osnovni pojmovi u Tojnbijevom shvatanju su: civilizacija, kultura, društvo, proletarijat, kreativna i dominantna manjina, izazov i odgovor. Ono što je za Špenglera kultura, za Tojnbija je civilizacija. Tojnbi definiše civilizaciju kao: stremljenje da se stvori stanje društva u kome bi svi ljudi bili sposobni da žive zajedno u harmoniji, kao članovi jedne sveobuhvatne porodice. To je cilj kome su sve poznate civilizacije težile, svesno ili nesvesno. Njegovu istoriju civilizacije bitno karakterišu tri momenta:

1. shvatanje ’’izazova i odgovora’’ kao glavnih uzroka za nastanak i život civilizacija

2. značaj ’’spoljašnjeg’’ i ’’unutrašnjeg’’ proletarijata kao glavne snage za nastanak srodnih civilizacija

3. ciklusi ’’rađanja’’,’’rasta’’,’’sloma’’ i ’’raspadanje’’ civilizacija Kao uzrok za nastanak civilizacija Tojnbi ne uzima nikakav jedinstveni entitet, već smatra da je uzrok nastanka civilizacija medjuuticaj spoljašnjeg činioca (fizičke i druge karakteristike okoline) i društva, uključujući i ljudsku sredinu kao izazov za odgovarajuće civilizacije. Tu pretpostavku je nastojao da produbi stanovištem o značaju ’’unutrašnjeg’’ i ’’spoljašnjeg’’ proletarijata, naglašavajući to da je stvaralaštvo bitan uslov i sadržaj svake civilizacije. I naglasio je to da se oba činioca mogu dovesti u odnos ekvivalencije i mogu se izraziti kao ’’zakon kompenzacije’’ . Taj zakon podrazumeva propocionalnost izuzetne oštrine izazova lokalne fizičke sredine i izuzetnu umnost izazova ljudske sredine. Ovde se pokazuje T.elitizam /tj. Njegovo objašnjenje stvaralaštva i istorijskih tokova samo na osnovu uloge ’’kreativne manjine’’/. Ovaj cikličar se ipak približio marksizmu. Istorijske promene se objašnjavaju ulogom proletarijata. Mada se značenje ovog termina ne uzima u smislu neke određene istorijske klase već na bilo koji, tj. svaki pokret "proleterski podzemni svet" koji ruši poredak u opadanju. On kaže da je njegov pojam zasnovan na izvornom značenju latinske reči "proletarii", i da nema veze sa marksističkom upotrebom te reči (koja se odnosi na radnike u kapitalizmu). Za Tojnbija, u proletere spadaju svi oni koji su kažnjeni u bilo kom pogledu: ekonomski, politički. društveno. Za njega je proleter i (staro)egipatski seljak, i rimski rob, tu spadaju sva

36

raseljena lica, svi potlačeni narodi. Unutrašnji proletarijat npr u Rimu su bili hrišćani, a spoljašnji proleterijat su bili varvari koji su nakomili na rimsku imperiju. Postoje dva načina pojavljivanja novih kultura:a. kada se primitivna društva menjaju u civilizovana. Ova primitivna društva su do tad bila u stanju uspavanosti. Kod prvog načina nastanka, važan je pojam izazova-i-odgovora (challenge and response), a odnosi se na relaciju: čovek - geografska okolina. Tako su civilizacije nastale kao odgovor na izuzetno teške situacije, kada je čovek morao da učini taj neverovatan napor (duhovni i umni). b. u jednom društvu postoji npr. jedna kreativna manjina. Medjutim, kada ta manjina izgubi kreativnost, i izrodi se u dominantnu manjinu i počne da primenjuje silu, tu nastaje problem (kreativna manjina je, očigledno, na vlasti). Tada na pritisak dominantne manjine proletarijat reaguje otcepljenjem, iz kog se javlja nova civilizacija. Tako su nastale tzv. sekundarne civilizacije: helenska, meksička, vavilonska, judejska... Tačno je T.zapažanje da svaka vladajuća socijalna struktura koja je izgubila potporu masa počinje da pojačava represvini mehanizam budući da je sve manje sposobna i nedovoljno jaka da bi se uspešno oduprla spoljašnjim i unutrađnjim pririscima. Tako se po T. I stvara proletarijat. Ovaj proces dekadencije vladajuće manjine T.nije objasnio društvenim okolnostima, ali ni organicistički, samim tim što ga je povezao sa se numitnom kozmičkom prirodom. A time se distancirao od Pareta, za koga je proces degeneracije elite u suštini biološko-psihološkog karaktera (samo se ispoljava u socijalnoj organizaciji, u ideologiji, a prvenstveno u odrržavanju i promenama dr.ravnoteže).Znači, svaka civilizacija je nastala iz kombinacije dva faktora: prisustva kreativne manjine, i okoline. Ovakvo shvatanje znači da cela društvena istorija zavisi od izazova-i-odgovora, kroz jedan strog determinizam. U pogledu specifičnosti i ocene T.ciklizma potrebno je ukazati na tri momenta:1. četiri osnovne faze kroz koje prolazi svaka civilizacija mogu se faktički svesti na dve. Jer dok je rađanje civilizacije samo prirodna polazna tačka , rašćenje civilizacije se pokazuje kao prava istorija, s obzirom da je rašćenje shvaćeno kao samoodređenje, samoartikulisanje, čak napredovanje u samoartikulaciji ili samoodređenje u samoj ličnosti. Slom i raspadanje se takođe mogu svesti na dve sekvence nazadovanja civilizacije ili nazadovanje društva koje po Tojnbiju nije uspelo da pronađe odgovor na izmenjene okolnosti.2. dinamika ovih faza u zivotu civilizacije i T.neprihvatanje stroge pravilnosti. Ovaj stav je donekle neočekivan, ako se ima u vidu T.pozivanje na neumitnu kozmičku prirodu i njegovo shvatanje ’’božjeg zakona’’. Značajno je da Tojnbi prihvata stav o mogućnosti zaustavljanja civilizacije, kao i o mogućnosti da jedna civilizacija izbegne slom. 3. I mada Tojnbi priznaje da u tim stalnim promenama postoji jedan element pukog ponavljanja, on koristi metaforu o kružnom kretanju točka i kretanja vozila napred da bi istakao da to nije zakon istovetnosti već različitosti, tj. da uslov ili oblik kretanja sadrži neponovljivo. Znači, večito ponavljanje nije najdublja suština društvenih pojava Svako društvo ima zajedničke te cikluse, ali svako ima svoj jedinstven pu). Na kraju, on kaže i to da postoji mogućnost da neka od budućih civilizacija nadje odgovor za "samoartikulaciju" tj. uspe da se prilagodi različitim uslovima i izazovima) i time izbegne svoju propast.

Drugi par autora su Vilfred Pareto i Pitirim Sorokin, a razlika u shvatanjima između ove dvojice cikličara može se ilustrovati jednim primerom: dok Pareto kulturu svodi na derivacije, Sorokin smatra da je kultura potpuna celina svega što je stvoreno ili preinačeno svesnom ili nesvesnom aktivnošću.

3. Vilfred Pareto: Pareto je imao shvatanje razvoja kroz talasasto kretanje društva koje se sastoji iz rezidua i derivacija u dinamici odnosa elitnih i nižih slojeva društva. Znaci njegova istorijsko-komparativne analize krece sa stanovišta ’’unutrašnjeg aspekta’’ istorijskih događanja i promena.’’Talasni oblik’’ ili ’’talasna krivulja’’ je paretova projekcija ničeove ideje večitog vraćanja, izražena u metaforičkom stilu: elite i nacije imaju svoju mladost, rašćenje i starost. To je navodno, biološko-psihološki zakon i time je onemogućeno bilo kakvo predviđanje istorijskih događaja. To je okvir. Sa napomenom da je Pareto priznavao progres u umetnosti i logističko-eksperimentalim naukama, inace Pareto je bio pesimista, i protivnik ideje progresa. Smatrao je da ne postoji povećavanje racionalnosti u društvenim odnosima niti porast

37

humanosti u društvu u celini; Suština društvenih odnosa je u odnosu sile i dobro postavljene političke formule vladavine, u čijoj osnovi je odgovarajući sastav elite i mase i iracionalizam interesa i osećanja. S obzirom na te pretpostavke reklo bi se da shvatanje Pareta nije ciklizamm bar ne u onom smislu da se periodi dr.evolucije smenjuju s periodima opadanja i iščekivanja. Periode depresije i prosperiteta Pareto vezuje strogo za odgovarajuće elitne garniture, odnosno za faze degeneracije i revitalizacije elita. Pareto kulturu redukuje na ideologiju u funkciji sile, čime još više izlazi iz okvira tipičnog ciklizma.

4. Pitrim Sorokin: Sorokinova sociokulturna dinamika je shvatanje koje stoji između teorije jednolinijskog razvitka i teorije ’’krugova’’ i da predstavlja izvesno objedinjavanje prave i kruga. V.Milić smatra da Sorokin daje jedno idealističko shvatanje društva i istorije. Važna je Sorokinova tipologija odnosa elemenata u sociokulturnom sistemu i modalitetima promene, njegove sistematizacije u okviru principa imanentne promene, kao i odredbe i klasifikacije sociokulturnih procesa i dr. Pored toga od posebnog je značaja njegovo razmatranje problema ponovljivosti, u čijoj osnovi je i suštinsko pitanje tj.čini li istoriju ponavljanje onoga što se već jednom i u nekom obliku javilo i o kakvom je zapravo ponavljanju reč. Kao i to postoje li i koje su mogućnosti i granice stvaralaštva i napretka u okviru bilo kojeg od dosadašnjih dr.sistema. Gledištem o ponovljivosti Sorokin je nastojao da prevlada jednostranosti istoricizma i ciklizma. Sociokulturni procesi navodno imaju jedan aspekt neponovljivog kao i karakteristike ponovljivog, s tim što taj princip ne važi samo za istorijske procese već i šire, kao i to da je neponovljivost upadljivije obeležje istorijskih procesa. Time je S.izbegao jednostavnu podelu na linearne i ciklične procese. Ovi drugi su shvaćeni samo kao jedna vrsta nelinearnih procesa, kao jedna vrsta ponavljanja, diferencirana još i prema kriterijumu kreativnosti. To su razvrstavanja integrisana po tome što čine jednu razvijenu klasifikacionu šemu istorijskih procesa. sledstveno tome se tzv.linearni dr.procesi pokazuju i u oscilatornim putanjama, kojima su obeleženi mnogi društveni pokreti za promenu dr.sistema, pa i čitavih civilizacija. Takvo objašnjenje je recimo prihvatio i Lenjin, što će reći da ono ne protivreči marx.shvatanju dr.razvitka i progresa. Sa druge stranje, Sorokinovo gledište je da mnoga ciklična ponavljanja podrazumevaju procese akumulacije (znanja,iskustva..), to je takođe Sorokinov pokušaj da se prevladaju jednostranosti analitičke šeme ecolucionizma i istoricizma. Po Sorokinovoj ’’koncepciji varirajuće ponovljivosti’’, ’’princip granice’’ je središnji deo njegove kritike linearne i ciklične teorije dr.promene. Ovaj princip bi najpre trebalo da znači da svaka relacija i vrednost ima granice unutar koje održava autentično značenje i postojanje. Još važnije značenje iz primene tog principa su da je svaki pravac promene ograničenog trajanja. To je princip ograničenih mogućnosti tj.mogućnosti održavanja istog pravca promena. To znači da se ciklični i linearni procesi moraju smenjivati, jer ni jedan ne može trajati neograničeno Zatim su tu u pitanju ograničene mogućnosti ponavljanja nekih procesa i odnosa, ograničene mogućnosti stvaralaštva i promena samog sistema. Na kraju to je ograničen broj sociokulturnih sistema i ograničene mogućnosti trajanja glavnih vrednosti na kojima ti sistemi počivaju.

Na osnovu ovog principa granice, Sorokin je svoju teoriju’’sociokulturnih fluktuacija’’ dopunio razmatranjima o postojanju faza i ritmova , tj.superritmova dovodeći ih u propocionalni odnos sa imanentnim mogućnostima oblika promene, a broj ponavljanja sa mogućim brojem inovacija...Stvaralačke snage ljudske istorije neprestano koriste taj metod . pošto su ispoljene sve mogućnosti svakog od stvorenih sistema, one ih odbacuju i počinju sa novim sistemom. Sorokin je glavne istorijske fluktuacije objasnio na izmenama tri strukturalna sistema. Međutim, već na početku svoje ’’Dinamike’’ on je trijadnu istorijsku šemu korigovao na dva suštinska različita tipa integrisane kulture, na ideacionalni i senzatski, dok je idealistički dobio tretman prelaznog tipa kao mešoviti tip mentaliteta i kulture. A time je faktički čitav istorijski razvitak predstavljen kao oscilovanje između dva najšira, granična, kulturno-vrednosna polja sa implikacijom da su ova polja ujedno i granice naše ljudske civilizacije i njene istorije. U tom smislu se ponavljanje pokazuje da je imanentno istoriji, neka vrsta prirodne,generičke ograničenosti kreativne ljudske moći i ako ono nije i sama suština istorije. Sorokinovo razvrstavanje kultura i njihovih podvrsta u protiv stavu je

38

Špenglerovim shvatanjima o izolovanosti autentičnih kultura ili o nedodirivanju vrednosti sistema u shvatanjima predstavnika tzv.istorijske škole.

6.Istraživanje vertikalne pokretljivosti u YuLazic "U susret zatvorenom drustvu"

Vertikalna pokretljivost se moze posmatrati medjugeneracijski i unutargeneracijski. Lazic drustvo lazic je proucavao dok je jos bilo u svom formativnom periodu. lazic polazi od stanovista da osnovne dr grupe imaju klasna obelezja, da je ulazak u klase kontrolisan izvesnim socijalnim mehanizmima. Pripadnost grupi je strukturalno uslovljena iz cega sledi da status vise zavisi od porodice, nego od individualnih sposobnosti (klasa kolektivnih vlasnika je izuzetak). Iz toga bi proizilazilo da je medjugeneracijsko kretanje primarno a unutarg sekundarno. Medjutim to vazi za vec struktuisan dr sistem, a socijalisticko dr je tek formiranju. Revolucionarni preobrazaj bi trebalo bas da ukine svaku zavisnost od polozaja porekla i pomeri teziste prema licnom postignucu. Ipak posto je praksa pokazala da zavisnost dr polozaja zavisi od porekla u istrazivanju prednost treba dati posmatranju medjugeneracijske mobilnosti. 1. Medjugeneracjska pokretljivost: Osnovno sredstvo ispitivanja empirijskoh oblika reprodukcije dr grupa je poredjenje dr polozaja roditelja (po pravilu oca) sa dr polozajem ispitanika. Lazic operacionalizuje polozaje preko radnih mesta. Istrazivanje je pokazalo izrazito radnicko i privatnicko (pre svega seljacko) poreklo pripadnika vladajuce klase (vise od 4/5). On to objasnjava ovako: revolucionarni preobrazaj izdigao je na vrh dr hijerarhije pripadnike nizih slojeva, ali sa druge strane snazno su na delu str promene (brzi rast upravnih slojeva pruzao je veliki prostor za drustvenu promociju pre svega radnistvu kao klasi unutar sistema. To daje sliku relativno otvorene vladajuce klase. Samoreprodukcija je znatno vise prisutna u posrednoj klasi. Ona se uz to i stalno siri pa je zato ipak nuzno da bude otvorena ka radnistvu. Podatci o pokretljivosti izmedju pojedinih dr slojeva pokazuju: da su politicki rukovodioci najcesce direktni potomci seljaka, zatim NKV radnika, slicno je i sa direktorima. Strucnjaci su grupa sa najvisim socijalnim poreklom – najvise poticu prvo od sejaka, a potom od strucnjaka. Sloj sa najvecom samoreprodukcijom su seljaci. Izrazito sarenoliko poreklo svedoci o tome da su sadasnji slojevi formirani u uslovima relativno velike dr otvorenosti. Ipak izvesne pravilnosti mogu se uociti: sto je sloj stratifikacijski visi to je i drustveno poreklo vise (izuzetak je vladajuca kl). Postoji i opsta tendencija pomaka na vise donjih slojeva drustva pre svega kao posledica strukturalnih dr promena. Nisu uocene cvrste barijere u procesu medjuklasne pokretljivosti. Klasni karakter odnosa se manifestuje vise kroz prepreke da potomstvu opadne klasni status, negu u abrijerama za uspon. Ipak potrebno je utvrditi koliko je ustanovljena medjugenr pokretljivost prema gore rezultat strukturalnih dr promena a koliko je ugradjena kao karakteristika temeljnog dr odnosa.* Pa ide na dinamicku perspektivu: ispituje trogeneracijsku pokretljivost (ispitanik, tata, deda). Tako pokriva sve glavne periode dr razvoja (pre, za vreme i posle revolucije) i promene bazicnog dr odnosa (socijalizam), ali i strukturalne promene su se desavale (agrarno dr u industrijsko). Ako gledamo poreklo oceva preovladjujuca agrarna privredna struktura zemlje uslovila je da su seljaci glavna regrutaciona osnova za sve dr gr. Samoreprodukcija je sledeci preovladjujuci oblik pokretljivosti. Ako pogledamo ispitanike videcemo promenu koja se desila za jednu generaciju: radnici su postali grupa koja sluzi kao glavna regrutaciona osnova za sve dr slojeve. U privrednoj str ind oblelezja su zadobila dominantan polozaj. Seljastvo jos uvek snabdeva svaku od grupa, ali dosvtruko manje nego generaciju pre. Kod poljoprivrednika samoreprodukcija ostaje jedini oblik popunjavanja grupe, a sada to preovladjuje i medju radnicima: povecanje njihovog broja ocigledno vodi samodovoljnosti u njihovoj reprodukciji. Zanimljiva je promena u obrtnom sloju – naravno i oni se uglavnom regrutuju iz seljastva i ranistva, ali kod njih se samoreprodukcija smanjila zato sto dolaze i potomci nemanuelnih zanimanja jer su nastali i obrtni poslovi koji su lukrativniji. Najveci bro potomaka svakog sloja zavrsi u nemaunelnom poslu, sto pokazuje drustvenu tendenciju za koju privredna struktura zemlje jos nije infrastrukturalno zrela.

39

*U literaturi je poznato vise nacina za eliminaciju strukturalne pokretljivosti iz ukupne pokretljivosti, a lazic koristi Jasudin indeks. E pa, onda kada apstrahujemo opstecivilizacijske promene (industrijalizacija, rast tercijalnog sektora) i neposredno istorijske (revolucionarno uspostavljanje novog sis dr odnosa) dobijamo malo drugacije podatke o vertikalnoj pokretljivosti: tenedncija za samoreprodukcijom se zadrzala kao najznacajnija unutar svake klase sa ponovnim izuzetkom vladajuce. Ali postoji drustvena izolacija privatnika, niko ne moze u nju, niti potomci odatle mogu u drugu klasu. To je zbog toga so se ta grupa konstituise na osnovama izvan dominatnog dr odnosa (siromastvo je tu tek rezultat privatno-svojinskog karatkera rada). Postoji izvesnost da potomstvo radnistva nasledi polozaj roditelja ali postoji i blaga stimulacija za njihov uspon u vise klase. Podstrek za uspon je jednak i kad se radi o posrednoj klasi, a i kolekt-vlasnickoj. To je verovatno zato sto za posrednu treba obrazovaje, a za vladajucu ne mora to. Podatci dakle pokazuju pozitivan uticaj vladajuce ideologije. Medjutim postoji i jaca negativna tenencija: vise klase uspesno se odupiru tome da im potomci se nadju u radnistvu. Izvesna otvorenost ka gore pokazuje da postoji neka dr dinamika, ali izuzetna zatvorenost ka dole jasno pokazuje izrazenu dr hijerarhiju. Detaljnija analiza stukturalne otvorenosti vladajuce klase i posredne kl prema radnistvu gradi se pre svega na osnovu mogucnosti visih slojeva klase – sluzbenika, poslovodja, i delimicno VKV radnika – da se uspinju. Tradiocinalnim slojevima radnistva na koje se oslanja ideoloski koncept kol-vlasn socijalizma, koji su dominatni u dr, ustvari se ogranicava uspon u gornje delove dr. Rezime: klasno poreklo visih klasa karakterise izuzetna heterogenost kojaje rezutat dva procesa: revolucionarnog dr preobrazaja i velikih str promena u drustvu. Prvi proces vec je na izmaku, a drugi pocinje da gubi svoj dzinovski zamah. Njihovo apstrahovanje nam daje onda obrasce reprodukcije dr grupa koji su imanetni vladajucim odnosima. Obrasci su sledeci: samoreprodukcija grupa osnovni je oblik popunjavanja klasa (osim vladajuce); klasa privatnika je izolovana; izmedju vladajuce i posredne odrzava se trajna razmena; vise klase otvorene su samo za elitne slojeve radnistva; Postoje velike razlike izmedju obrazaca pokretljivosti starije i mladje generacije ispitanika. U mladjoj generaciji vise klase raste broj pripadnika koji su poreklom iz vise ili srednje kl, a pada broj koji su poreklom iz privatnicke kl. Kod radnistva isto sve manje je onih koji su poreklom iz privatnicke, a sve vise samoobnavljanja. A u privatnickoj interesatna promena – raste ucesce onih koji su poreklom iz radnicke (oni idu u obrnicki sloj). I pored jasnih zatvaranja pojedinih grupa za medjusobnu ili jednosmernu razmenu, jos uvek sve ukazuje da postoji otvorenost sistema. Da li je ona karakteristika odnosa ili posledica produzenog trajanja strukturalnih promena pokusava lazic da odgovori pomocu "indeksa otvorenosti": obrasci pokretljivosti za mladju i stariju generaciju se razlikuju samo u dva slucaja: prepreka za ulazak potomstva privatnika u radnistvo; i pocetak ometanja dece radnika da udju u posrednu kl. Sve vise se formira striktna linija izmedju dve gornje i dve donje klase. Privatnici i radnistvo se samoreprodukuju, izmedju posredne i vladajuce postoji mogucnost cirkulacije (iz vladajuce posto su polozaji nenasledivi, se pada u posrednu, a iz posredne se izdizu na upraznena mesta u kolektivnoj). Strukturalna analiza nas dakle vodi do drugacijih nalaza nego dinamicka. Postojala je otvorenost drustva, pripadnici nizih slojeva peli su se na vise, mada je postojala asimetricnost da je bilo vise penjanja nizih nego padanja visih. Situaciju naglasene dr otvorenosti oformila su 2 procesa – revolucija i str promene. Pa smo onda inicijalno dobili valdajucu klasu koja je stvorena iz nizih slojeva (ucesce u ratu plus ideologija diktature proleterijata), ali onda se vremenom pocela razvijati posredna klasa u nastojanju da se izadje sto pre iz opste dr zaostalosti, rastao je upravni aparat. Industrija se razvijala. Sve to objasnjava otvorenost str jer je tad bila nuzna. Medjutim onda dolazi do smirivanja tih sila koje su uslovile dr pokretljivost. Novi klasni odosi se stabilizuju i pocinu da se reprodukuju na vlastitim osnovama – dr pokretljivost ce se nadalje odvijati iskljucivo po obrascima koji proizilaze iz (socijalistickog) nacina reprodukcije vladajucih dr odnosa. Pomocu "indeksa dr otvorenosti" lazic zakljucio da dr str polako prelazi iz perioda otvorenosti u fazu u kojoj dominiraju tendencije zatvaranja. Zatvaranje je uslovljeno ostim uslovima klasne reprodukcije u socijalistickom dr – ono vazi za privatnike, posebno seljake (niko ne dolazi u tu klasu i njihovi potomci ne idu u druge kl). Radnistvo koje se popunjavalo seljastvom postaje izrazito samoreproduktivna kl. U njega se ne prilivaju odozgo jer su oni gore zasticeni od padanja na dole, a ni oni odozdo jer su oni izolovani. Tako se stvarju preduslovi za visegeneracijsku stabilnost klase radnistva sto je opet

40

preduslov za njeno istorijsko klasno konstituisanje (kao klase za sebe). Sto se tice posredne kl: i ona se stabilizuje, sve vise raste mada je to sad sporije, uvek ce biti otvorena ka dole preko univerzitetskih diploma, trajno ostaje i razmena izmedju ove i vladajuce kl. Dakle socijalistisko dr se ne moze odrediti ni kao zatvoreno ni kao otvoreno. Samoobnavljanje je osnovni oblik reprodukcije sto ukazuje na klasnu prirodu dr. Vladajuca klasa je izuzeta iz tog kretanja o okrenuta razmeni sa posrednom klasom. Silazno kretanje pripadnika vladajuce klase je jedino, za ostale klase postoji zastita od toga. Ali su za ostale i formirane prepreke za uspon, za privatnike, ali i za radnike vremenom.

2. Unutargeneracijska pokretljivost: Da bi znali o otvorenosti/zatvorenosti dr vazno nam je ne samo odakle potice ispitanik i na kom je polozaju zavrsio nego i sta je bilo u medjuvremenu, tj sto je vise prolazio polozaja u toku zivota, to je dr otvorenije. Lazic je krenuo od sledecih pretpostavki (a ispalo je da je unutrgener pokretljivost zaista manja od medjugeneracijskeali uz izuzetak privatnika, tj da zauzimanje dr polozaja na pocetku samostalne karijere cvrsce odredjuje klasnu pripadnost nego status roditelja):a. privatnici: sloj seljastva: ocekuje malu pokretljivost. Napustanje ovog sloja je definitivno, padanje u njega retko. Zapocinjanje karijere u njemu pruza manje sansi za uspon.sloj obrtnika: kao sloj porekla je staticniji a kao sloj odredista je dinamicniji, uglavnom ukupno tu je slaba unutargeneracijska mobilnost. Tokom perioda nekih postoji dr stimulacija sitnog preduzetnistva koja neke slojeve stanovnistva motivise da predju u obrtnike, ali taj sloj je nestalan sto je i razumljivo s obzirom da je sistem takav da je privatno vlasnistvo uvekna ivici legalnosti.b. radnistvo: ocekuje se veca unutargen pokretljivost. Tu su razni polozaji (od NKV do VKV) koji su se ranije prelazili samo na osnovu radnog staza, kasnije je to formalizovano preko tipa skolske spreme; moze se napredovati unutar radnistva i hijerarhijom industrijskog komandovanja (predradnik, brigadir...poslovodja); radnistvo nema vece sanse za uspon u sledecu, posrednu klasu nego u vladajucu. Za uspo u prvu potrebno je univerzitetsko obrazovanje, a za uspon u drugu je za neke radnike dovoljan samo elementaran legitimacijski prinicp"diktature proleterijata". Mogu i u posrednike, a kao odrediste interesantno je samo privatnicima. Istrazivanje pokazalo da je ukorenjenost radnistva usopstveno zanimanje izrazita – uglavnom zauzimaju polozaje na kojima su i poceli karijeru. Time se postize stabilizacija klasnog sastava sto je elemntarna pretpostavka njenog konstituisanja u drustveni subjekt. U radnistvo dolazi malo privatnika, ali iz radnistva idu ljudi u obrtnike i cine veci deo obrtnickog sloja. I to je ono sto sa jedne strane cini dr str otvorenijom a sa druge bas slabi jedinstvo te klase. Unutarkl kretanje postoji, i uglavnom nema padanja na dole. c. posredna klasa: ocekujemo veliku unutarg stabilnost, osim onog malog dela koji ide gore, u vadajucu. Istrazivanje pokazalo: vecina su oni koji su stabilni na svom polozaju u toku karijere, s tim da ima izvestan broj radnika koji uspeju da se izdignu dovde,znaci nije zatvorena za unutarg pokretljivost radnistva ali samo viseg sloja. d. vladajuca klasa: bi morala biti skoro u celini uzlazno pokretna, njeni pripadnici bi trebalo da dolaze na svoje polozaje unutargener klasnim napredovanjem. I to se potvrdilo, ona je zaista najotvorenija klasa, kod svake druge kl izrazito dominira stabilnost. Uglavnom je sacinjavaju dosljaci iz drugih kl i to skoro podjednako onih iz posredne kl i onih iz radnicke kl, ipak s'obzirom da posredne klase ima brojcano manje nego radnicke onda ustvari pojedinacni pripadnik posredne kl ima mogo vece sanse da udje u vldajucu od radnika. To pokazuje prakticku snagu ideoloskog postulata o "diktaturi proleterijata". Rezultat toga je nemogucnost homogenizovanja vladajuce klase a ne povecanje elatsicnosti pri obavljanju njene opstedr uloge. Stabilizacija sistema dr odnosa vremenom ce doneti opadanje sansi pojedinca da tokom zivota napreduje uz hijerarhiju dr polozaja, dakle tokom vemena slabi unutargener pokretljivost. A to znaci da je velika predodredjenost kasnijeg dr polozaja pocetnim. Posebno slabi pokretljivost izmedju klasa (sa trajnim izuzetkom klase kolektiv vlasnika). Socijalisticko drustvo dakle jeste klasno – klasnost se manifestuje: a. barijerom koja sprecava pripadnike jedne klase da potonu u nizu (izuzetak je vladajuca kl koja tone u posrednu). b. relativnom stabilnoscu jednom zauzetih polozaja

41

Unutargener mobilnost je manja od medjugenerac. Unutargenerac pokretljivist svedoci o klasnim granicama izmedju posmatranih grupa, ali takav zakljucak kvari uspesan prodor radnika u vladajucu i posrednu kl. Ustvari je dr otvoreno ali su klasni odnosi u periodu konstituisanja. Ali kanali izmedju klasa se zatvaraju polako. Klasni polozaj rodtelja ispitanika jeste uticao na njihov, on ih je snazno stitio od pada niz hijerarhiju, i pruzao je nejednake sanse za uspon – utoliko vee koliko je sloj visi. E kad se jednom postignepolozaj, on sve cvrsce determinise drustvenu sudbinu. Dodatak: ’’Sistem i slom’’, Mladen Lazić

Direktori i raspad socijalističkog sistema

1. Unutargeneracijska pokretljivost direktora: Da bi postigla nuznu homogenost vladajuća klasa nastoji da glavni regrutni rezervoaru situira u sebi najbližu (po statusu, interesima) posrednu kl od koje je ne odvaja neprijateljska suprostavljenost. Unutar te klase poseban značaj imaju položaji koji sadrže izvesna rukovodeća ovlašćenja i tako osiguravaju dominantni hijerarhijski princip unutar cele društvene strukture. Između ukupne unutargenerecijske pokretljivosti direktora i obrasca njihove neposredne regrutacije postoji jasna razlika. Na duže staze radništvo ima šansu da napreduje do direktorskih položaja (ta otvorenost je primetno veća u Hrvatskoj). Ali je neposredan regrutni reervoar ograničen na posrednu klasu. 40% direktora je karijeru počelo unutar radništva, 50% je startovalo u okviru posredne klase, 89% je neposredno pred direktorski položaj pripadalo posrednoj klasi. Zakljucak: kolektivno-vlasnička kl je u principu otvorena grupa, u njoj se karijera ne započinje, već se do nje dospeva unutargeneracijskim (i međugeneracijskim) usponom. Napreduje se stepenicu po stepenicu, pa su stoga šanse posredne klase veće nego šanse radništva. Kod radništva se lakše uspinju nemanuelni radnici. Snažnije barijere u vertikalnoj pokretljivosti su postojale samo za privatnike (seljake i obrtnike) kojma se sistematski ometa uspon. Postepenost napredovanja osigurava nedramatičnu promenu načina života, interesnih orijentacija, što ima stabilizujuće učinke na dr.strukturu. Važan put u direk.sloj, posebno za radništvo, jesu ’’niži rukovodeći položaji’’. Oni ne zahtevaju nužno univerzitetsko obrazovanje, a omogućavaju da se ono naknadno stekne. Univerzitetsko obrazovanje je postalo neophodno za ulazak u direktorski sloj, a naimenovanja se legitimišu putem dokumenata o stručnosti, tj.diplomom se prekriva podobnost, ali ipak je ključna odanost vladajućoj hijerarhiji). Ekonomski fax je najpoželjniji. Opet se postavlja pitanje? Zašto direktori nisu sloj koji se najvise zalaze za vlastutu autonomiju od političkih rukovodilaca, trizsnu ekonomiju ili zasto se kao povlascena grupa energicnije ne opiru promenama? Podaci su pokazali da su se praktično svi direktori na svoje položaje uzdigli tokom karijere, i najvise iz slojeva radništva. Taj status je u principu bio stabilan, pa zbog mogućnosti gubljenja istog i neizvesnosti veceg dobitka, nisu bili spremni za promenu. Ti polozaji su držani kraće vreme jer su kasno steknuti i zato je postojala nemogućnost homogenizacije i to je ključan razlog istorijske neaktivnosti ovog sloja.

2. Međugeneracijska pokretljivost (vertikalna) direktora:Što se tiče međugeneracijske pokretljivosti, ona je apsolutno otvorena, i izrazito

dominira uspon iz najnižih slojeva. Iako potomci iz viših slojeva imaju nešto veću relativnu šansu za uspon na direktorski položaj, u celini je društveno poreklo ove grupe izrazito heterogeno skoro da od distribuciji ukupne populacije (u Srbiji je poljoprivredno stanovništvo zastupljenije, a u Hrvatskoj radništvo). Ta raznovrsnost porekla, uz postepenost uspona u karijeri, onemogućava većini pripadnika vladajuće klase da formira poseban način života koji čini bitno obeležje klasnosti. Time je otežano i uobličavanje specifičnih interesa. Pa je i kolektivnu akciju teško pokrenuti. Moze se formulisati jos jedna hipoteza zasto nije bilo vece odbrambene ili transfromacijske uloge direktora u slomu socijalizma - kao niži sloj kol-vlasničke klase, menadžeri su bili homogenizovani samom tom hijerarhijom. Oni prestavljaju samo pojedinačne posednike položaja koji nemaju nikakva sredstva za međusobno povezovanje. Posto su naimenovani odozgo njihova lojalonost je primarno vertikalna a ne horizonatalna. Tokom raspada socij.sistema naglo preuzimanje politički dominantnih

42

položaja od strane novih grupa je nocioce ekon.komandnih položaja učinio zavisnim od političkih akcija. Oni u svakom slučaju deluju samo individualno.

3. Statusna konzistencija direktorskog sloja:Direktori su najčvršće povezani sa posrednom klasom, znatno čvršće nego sa

pripadnicima svoje klase. U braku su sa stručnjacima, a često i sa onima koji pripadaju radništvu (nemanuelnom). . Njhova deca takođe zauzimaju položaje u posrednoj klasi. A braća, sestre su na pola puta između roditeljskog položaja i onog što su današnji direktori bili na početku svoje karijere. Jedino se kod neformalnih veza javlja čvršća povezanost sa pripadnicima vladajuće klase. U vezi sa supružničkim statusom društveni položaj se definiše porodično, a ne individualno, i to prema partneru koji zauzima viši položaj, pa direktori jednostavno prenose svoj status na supružnike. Ali problem je u tome, što način života, uključuje celinu životnih aktivnosti (i bogatstvo i obrazovanje i vrstu rada). Pa ’’pomirenje’’klasnih suprotnosti, unutar porodice, vodi zamagljivanju empirijskih klasnih granica. Statusna nekonzistencija kod direkt.sloja proizvodi nemogućnost formiranja položajne ekskluzivnosti, pa samim tim i akcijske samostalnosti. Zbog otvorenosti reprodukcije vladajućih klasa, pojedinci iz nižih slojeva dolaze na više pozicije, a legitimacijski ralozi nalazu da jedan deo bude iz radnistva. Povecanje konzistencije je moguce samo ako se regrutni rezervoar ogranici samo na posrednu kl. Nemogućnost ovog sloja da svoj status zasnuje kao posebna grupacija im onemogućava da samostalno organizuju istorijski specifičan način proizvodnje izvan granica postojećeg sis.

4. Napomene o direktorskom sloju u ’’prelaznom periodu’’ Empirijski podaci su pokazali veliku podudarnost karakteristika direktorskog sloja u Hrvatskoj i Srbiji. Nakon završetka istraživanja vladajuća grupacija u Hrvatskoj je na izborima izgubila svoj dominantan položaj, a u Srbiji ga je zadržala, pa su u hrvatskoj masovno bili smenjivani. I u jednom i u drugom slučaju delatna uloga direktora je bila marginalna. Pitanjce? Šta znače promene za konstituisanje novog/starog sloja direktora? U Hrvatskoj su novi posednici direktorskoj položaja postavljeni političkom odlukom, kao i njihovi prethodnici. Doduše privatizacija se isticana kao primarni cilj. Obnavljanje sastava je moglo doneti neke promene u obolezjima ( soc poreklo, nivo obrazovanja, obrazac unutargeneracijske pokretljivosti) ali logika konstituisanja je ostala neizmenjena. Privatizacija je bila problem u svim socijalistickim zemljama zato sto nema znacajne dr grupe ciji bi ona interes predstavljala. Ipak iako ima dosta problema, s obzirom na nasleđenu komandnu ekonomiju, političke promene su osigurane zbog dve pretpostavke koje su ucinile da se to spontano dogodi:1. učvršćivanje legitimacijskog obrasca prema kojem je trž.privreda na privatno-vlasničkoj osnovi opšte prihvaćen model ekonomske organizacije društva. Nije se mogla vise blokirati privatizacija.2. razvoj anomijskih procesa u bivčim soc.republikama. Anomičnost je karakteristicna za svaku dr restrukturaciju, ispoljava se u vidu transfera dr.bogatstva u privatno vlasništvo: privatno zaposedanje drž preduzeca, opljačkanim novcem se zasnivaju nove firme. Istraživanje u Poljskoj je pokazalo da su nekadašnji političari češće od drugih prešli u privatan sektor, međutim sa druge strane svaki drugi direktor je zadržao svoj nekadašnji položaj. To pokazuje da je ovde uloga direktora pre stabilizacijska, nego inovatorska. Ali i to pokazuje da se ni u ovom slučaju ne pojavljuju kao delatna grupa. U Srbiji je stara grupacija zadržala vladajuće položaje, dok proces privatizacije odozdo ’’napreduje’’ kao i svest o neizbeznosti toga. Tako postojeća direktorska grupacija ima povoljnije šanse da iskoristi ’’pozicionu’’ moć, dođe u privatan posed ekonomskih resursa zemlje i tako odigra značajnu trensformacijsku ulogu u zemlji. Ali protiv ovoga deluje činilac: da masovno podržavljenje vlasništva fiksira sadašnji položaj direktora i time učvršćuje njihovu inertnost. Tako se ova grupacija ne pojavljuje kao oblikujuća snaga novog bazičnog dr.položaja.

Nacija i stratifikacija

Ovde izlaze rezultate istrazivanja medjunacionalnih odnosa u hrvatskoj objavljenog 1989 i malopoznatog cak i strucnoj javnosti. Yuga se raspala, kada lazic pise ovu knjigu vec je bilo izvesno da ce srbi biti manjina u hr, kao i ostali narodi u ostalim republikama.

43

Rezultati tog israzivanja su tvdili da objektivni indikatori nisu nagovestavali izbijanje sukoba po nacionalnoj osnovi, te da tako to ne moze biti faktor raspada socijalizma.

1. Nacionalnost i međugeneracijska pokretljivost: Ustanovljena nedisrimiminacija po nacionalnoj osnovi mozda je istorijska karakteristika ovih prostora a mozda je prouzrokovana skorasnjim procesima. Da bi se to ustvrdilo mora se analizirati medjugeneracijska pokretljivost. Ranija istraživanja su pokazala da su u savr.društvima položaji koje zauzimaju pojedinci u dr.strukturi bitno određeni njihovim poreklom. Taj obrazac deluje i u kapital.i socijal.zemljama. Radi se o činjenici klasne reprodukcije društva. Barijere koje postoje između klasa sprečavaju njihove pripadnike da se uspinju ili padaju na određene položaje. Zauzimanje položaja se odvija putem strukturalnih kanala (obrazovanje,vlasništvo...) kojima se kretanje moze strukturalno kontrolisati. U nekim društvima pripadnost naciji je jedan od kanala pokretljivosti. Da li su hrvati i srbi u hr imali nejednake sanse za medjugeneracijski uspon/pad? Nalazi istraživanja pokazuju to da između položaja ispitanika i njihovih očeva postoji značajna povezanost. Hijerarhijski položaj većine ispitanika je bio određen njihovim rođenjem. Poljoprivrednici su poljoprivredničkog porekla, radnici su potomci radnika...a za uspon na lestvici dr.hijerarhije važi pravilo ’’bliskih kontakta’’ (uspon i pad se najčešće ostvaruju za jednu stepenicu). A postojale su sistematske prepreke za nazadovanje u dr.hijerarhiji. Podaci pokazuju da je češća uzlazna pokretljivost Srba u odnosu na Hrvate. A razloge treba tražiti u nešto nižim položajima srpskih očeva. Napuštanje poljoprivrede je takođe bio ključni razlog. Međutim iz ispitivanje se ne vidi koja grupa se uspinje na koje položaje. To je bio period izuzetne deagrarizacije i mase stanovništva su napuštale poljoprivredu i prelazili u industrijski sektor. Pa se nastojalo eliminisati strukturalna pokretljivost iz ukupne mobilnosti. Dobijeni rezultati su pokazali da je u svakom sloju bila izražena tendencija da se zadrži status roditelja/očeva i snažna barijera protiv gubljenja porodično dostignutog položaja. Izuzetak su rukovodioci ali potomstvo se smeštalo u posrednu klasu (koja je takođe privilegovana). Stumulisao se uspon nkv radnika u kv radnike, kv radnika u službenike....skokoviti usponi (za vise od jednog mesta) su se destimulisali. Izuzetak su bili poljoprivrednici koji nisu bili stimulisani uopste i da nije bilo prisilne industrijalizacije oni bi ostali prikovani za svoje polozaje. prepreke za uzdizanje sa položaja poljoprivrednika postojale su i srba i kod hrvata. S tim što su bile znatno više kod Srba. Ali nije bilo prepreka za uspon Srba poljoprivrednika među kv radnike – tu je bio glavni kanal za generalno uzdizanje dr polozaja srba. Sto se tice osoblja zastite (vojska, policija) kod hrvata to je bila sepenica promocije iz poljuprivrednika, a kod srba iz nkv radnika. Ali to je dosta heterogena gr (milicioneri sa jedne str i oficiri sa druge) pa ne moze da se izvuce jasan zakljucak. Među stručnjacima Hrvatima je uočeno to da im potomci padnu na službeničko/tehničarska mesta. Jedini razlog bi mogao biti rast nezaposlenosti na stručnjačkim položajima, koji je usmeravao nove generacije na niža radna mesta. Znači sve razlike su male i neformiraju se u sistemskim osnovama. Pokretljivost je bila određena klasnom reprodukcijom socijl.sistema a ne nacionalnim sastavom. A odstupanja nisu bila vezana za međunacionalne odnosime.

2. Unutargeneracijska pokretljivost i nacija Dr polozaj zavisi od klasnog. A malo od nacionalnosti. Uzlazno, silazno kretanje po stratifikacijskoj piramidi zavisi od individualnih postignuća u socijalizmu. Unutargenerac pokretljivost kao i medjugenerac pokazuju stepen otvorenosti dr, ali nas zanima da li ta otvorenost selektivna prema pripadnicima razlicitih nacija. Osnovna činjenica u vezi sa unutargener.pokret. u Hrvatskoj je bila izrazita fiksiranost započetne dr.položaje: hijerarhijski v+nivo radnog mesta,zauzet pri ulasku u svet rada, ze većinu je značio i krajnji domet u karijeri. Ne samo da je kretanje unutar klasnih granica bilo otežano,već su postojale i barijere i između slojeva unutar jedne klase. Tek svaki osmi pojedinac je imao šansu da poboljša svoj položaj u dr.hijererhiji, ali je svako mogao biti siguran da neće nazadovati (što ukazuje na veliku neelastičnu dr, tj.izrazito oskudne mehanizme koji bi ’’redistribuirali’’pojedince u skladu s njihovim ne/sposobnostima). Podaci su pokazali da je društvena ne/pokretnost hrvata i yugoslovena bila istovetna, a kod Srba je izražena veća pokretljivost samo u silaznom smeru (svaki deseti srbin je nazadovao u Hrvatskoj). Ali osnovni principi unutargener pokretljivosti bili su identicni za obe nacije – nju su odredjivali klasni mehanizmi, a nacionalnost je bila sporedna. Stabilnost položaja je bila

44

dominantna, a za poljoprivrednike čak i sudbinska (izlaz iz te grupe je bio moguć samo uz međugeneracijsku pokretljivost). Napredovanje/nazadovanje se odvijalo kao pomeranje na prvi viši slojni položaj. Najveća mobilnost je bila kod nkv radnika ka kv radnicima (a to je prvenstveno bila zasluga unutrašnje politike preduzeća). Pstojao je i skroman pomak službenika ka stručnjacima koji je u vezi sa individualnim naporima da se zavrsi faks. Izgleda da je Hrvatima bila minimalno osigurana veća uzlazna pokretljivost, a barijere prema gubljenju položaja su za njih nešto više. Ali iza procenata u istrazivanju stoje mali brojevi pa se ne moze sa sigurnoscu tvrditi to. Moze se zakljuciti da se nije organizovano sprovodila politika nacionalne neravnopravnosti u Hrvatskoj. Sistemska regulacija je postavila čvrste granice znacaju nacionalnih obelezja.

3. Osnovni kanali pokretljivosti: Značajna su tri kanala vertikalne pokretljivosti: (u Hrvatskoj)

1. obrazovanje 2. članstvo u SK3. obavljanje funkcija u društveno-političkim organizacijama,državnim

aparatima,samoupravnim organima u preduzećima1. vrsta škole i dužina školovanja su značajani regulatori društvene mobilnosti. Škole za radnička zanimanja odvajaju slojeve klasičnih manuelnih radnika od viših društvenoh slojeva,a univerzitetska diploma cepa društvo na dve suprotstavljene kategorije (ona je pretpostavka za pripadništvo posrednoj klasi,a neophodna je za ulazak u kolektivno-vlasničku klasu). Školska sprema je najstabilniji kanal za društveni uspon. Standardizacija formalizacija znanja neophodni su pratioci ind organizacije proizvodnje i odgovarajuceg birokratskog uredjenja celog dr. Tip i nivo škole su postali označivači hijerarhijskog položaja u dr.strukturi. Sama diploma nije dovoljan uslov za zauzimanje nekog statusa,ali oni koji je imaju imaju znatno veće statusne perspektive od ostalih. Kod posednika diplome određenog nivoa pokazuje se snažna tendencija višegeneracijske samoreprodukcije: njihovo potomstvo ima znatno veće šanse da i samo stekne diplomu,pa da tako zadrži i odgovarajući status.Bez škole je bilo 20% Srba, a 9% Hrvata. Međutim te razlike se vremenom i kod mlađe populacije gube. Isto važi i za univerzitetsko obrazovanje. 2. članstvo u SK nije bila neophodna pretpostavka za društveni uspon,ali je i služilo kao veoma važan selekcioni kriterijum. Utoliko važniji ukoliko je dr.položaj bio viši. Učešće članova SK je bitno raslo na svakoj višoj stepenici dr.hijerarhije. ono medjutim nije predstavljalo dovoljan uslov za sticanje privilegija. Članovi partije bili su prisutni unutar svih dr.slojeva. SK je u svom formalnom, organizacijskom obliku bio jedan od glavnih činilaca dr.integracije i zato je insistiralo na regrutovanju članova po celoj hijerarhijskoj piramidi društva. Vladajuća partija se delila na užu (uživala je sve dr.prednosti) i širu (služila kao plašt koji je to prikrivao). Na području vertikalne pokretljivosti, članovi SK su dobijali značajno preimućstvo. Srbi su u hr cesce bili clanovi partije ngo hrvati, to je zbog veceg uucesca u partizanskom pokretu, dalje posto su manje bili obrazovani vise su se okretali ka ovom kanalu pokretljivosti, a i ona je imala drzavno-integracijsku ulogu – optimalno resenje nacionalnog pitanja u federalnim okvirima drzave. 3. Istraživanje 84.je pokazalo da obavljenjae nekih funkcija u preduzecima ili institucijama donosi izvesnu prednost pri usponu na lestvici dr hijerarhije. Manje je uticalo na ukupnu dr.pokretljivost, ali je igralo izvesnu ulogu pri selekciji pripadnika vladajuće društvene klase. Ovaj kanal je bio značajan za direktan uspon radnika u krug političkih rukovodilaca (jer je predstavljao jedino mesto neposrednih susreta pripadnika te dve grupe,što je bilo od izuzetne regrutacijske važnosti). Unutar radnih organizacija Srbi su bili aktivniji u odnosu na Hrvate. Takođe i izvan rad.organizacija (npr.unutar političkh organizacija) su Srbi bili aktivniji. Ali razlike su bile male. I ovo je bio alternativni klanal uspona za Srbe. Zaključak: Hrvati su češće koristili obrazovni, a Srbi partijsko-funkcijski kanal. Sistem je bio ravnopravan ali pocetne pozicije nisu bile iste. Hrvati su nasledili nesto veci obrazovni status, a srbi bili vise konektovani sa partizanskim pokretom. Ali te razlike nisu imale osnovu u nacionalnosti. Srbi vremenom nadoknađuju obrazovno zaostajenje, koje postaje glavni kanal uzlazne mobilnosti.

7. Starije teorija modernizacije (1950. i druga polovina 1970.) I Predavanja

45

Teorija modernizacije je bila dominatna u drustvenim naukama od 50tih. Ona se naslanja na biolosku nauku u smislu da koristi biolosku metaforu rasta i razvoja vrsta, koja se onda prenosi na drustvo, politicke institucije, ekonomije – kao da postpji neki prirodni poredak stvari, razvoj elemenata drustvenog zivota se naturalizuje. Kao da je razvoj jednolinijski, tacno unapred odredjene putanje. To je zapravo naturalizacija prikrivenog vesternizma jer je takozvani prirodni put pratio putanju zapadne evrope i amerike i njihov razvoj je postao model za ostatak sveta. Modernizacija opisuje proces i promene koje su se desile nakon industrijske revolucije u 18. veku.Navodno pre 500 god ljudi sirom sveta su ziveli siromasno i u tradicionalno organizovanim drustvima. Naucne inovacije su postojale na raznim stranama sveta ali iz mnogo razloga (od kojih su najznacajniji osvajanje, imperijalizam, porobljavanje i ropski rad, a to sve ova teorija zaboravlja da spomene) nauka i preduzetistvo razvijali su se u zapadnoj evropi. Generator ovog ekonomskog rasta je bio kapitalizam. Inovacije i privredni rast su postali samoodrzivi u evropi jer su utkani u kapitalist sis. Preduzetnici snizavaju cene zbog konkurencije a stalno ponovo ulazu da bi povecali profit. Ova stalna akumulacija podsticala je rast. Dakle modernizacija je prelazak iz tradicionalne poljoprivredne ekonomije na modernu, industrijsku. Na polju ekonomije, govorimo o industrijskoj ekonomiji, profesionalizaciji i centralizaciji. Neki teoretocari modernizacije su politicku modernizaciju koja je pratila ekonomsku: umesto feudalnog sistema i autokratija nastaju predstavnicki sistemi. Uz to idu individualne slobode, politicke partije, izbori, donosenje ustava, vladavina prava, ukratko: zapadnjacka liberal-demokratija. Kada je u pitanju društvo, ono je industrijsko, u kome dolazi do urbanizacije, specijalizacije, i porasta bogatstva. Skoncentrisane su na savremena društva i bave se preobražajem nerazvijenih zemalja tj. principom nužnog razvoja. Teorije modernizacije su prisutne u različitim varijantama kod analize postsocijalističkog razvoja. Istorijski bitini činioci nastanka ovih teorija su: podela sveta na dva bloka i proces dekolonizacije. Teorija modernizacije je istorijski produkt tri glavna dogadjaja u eri posle II svetskog rata:1. uspon SAD-a kao supersile koja obuzdava rast medjunarodnog komunističkog pokreta. Iz ovog razloga, SAD su finansirale industrijalizaciju Zapadne Evrope (Maršalov plan), industrijalizaciju Južne Koreje i Tajvana, i rekonstrukciju Japana. 2. Rast ujedinjenog komunističkog pokreta na svetskom nivou, koji je vodjen iz Moskve i kasnije i iz Pekinga (sa glavnim centrima : SSSR, Kina, Vietnam i Kuba).3. Proces de-kolonijalizacije u Africi i Aziji, kao rezultat dezintegracije bivših evropskih kolonija.Zemlje Latinske Amerike su se dekolonizovale izmedju 1804. i 1844., i novoformirane nacionalne države su tražile model razvoja. Zato su američke političke i ekonomske elite želele da nametni kapitalističke vrednosti, da ih se ne bi dokopale zemlje sovjetskog bloka. SAD je nagovarala svoje naučnike da proučavaju ove nove države, kako bi promovisali kapitalizam. Tako su se udružili američki politikolozi, ekonomisti, sociolizi, psiholizi, antropolozi i demografi, i počeli da objavljuju svoje studije početkom 1950ih. Dakle to nisu dominantno sociološke teorije: postoje rasprave i u ekonomiji i u političkim naukama kao i u socijalnoj psihologiji. Nema jasnih disciplinarnih granica.Oni su usvojili dve teorije: - evolucionističku (po kojoj se društvene promene kreću od primitivnih ka razvijenim, i taj proces predstavlja progres, humanizam i civilizaciju.- funkcionalističku (gde se smatra da društva teže harmoniji, stabilnosti i statusu quo. Sve što narušava ove uslove je anti-društveno, i kažnjivo). Imaju evolucioni (govori se o postepenosti, neizbežnosti, nepovratnosti promena) i funkcionalistički pristup (jasno se vidi razlika izmedju tradicionalnih i modernih društava) dr. integraciji. To su evolucionističke teorije: Evol.teorije imaju značajnu ulogu u razvitku teorije modernizacije. Postoji ideja o jednolinearnom razvoju. Govori se o postepenosti, neizbežnosti, nepovratnosti promena. Ključni element razvoja je ljudska delatnost (društveni inženjering kojim rukovode elite). Na teorije modernizacije su uticale i funkcionalističke teorije. Postoji oštra razlika između tradicionalnih i modernih društva. Parsons je vidi u kulturnim obrascima koji su suprostavljeni. Razlike se mogu prikazati kroz 5 faza:

46

Tradicionalna društva: Moderna društva:afektivni odnos - vrednosno-neutralno odnospartikularni odnosi - univerzalistički odnosi (ugovori)kolektivna orijentacija - individualna orijentacijapripisan status - stečen statusfunkcionalno-difuzni odnosi - funkcionalno-specifični odnosi

Teorija modernizacije je imala strategiju koja se sastoji iz tri stadijuma:- infrastrukturne promene (autoputevi...)- društvene promene (raskidanje sa tradicionalnim verovanjima i praksama; uz ekspanziju obrazovnih sistema, sa akcentom na modernoj nauci i racionalizmu)- političke promene (stvaranje efikasne birokratije i državnog aparata koji bi upravljao dekolonizovanim regionom)

Ključni element razvoja je ljudska delatnost (dr. inženjering kojim rukovode elite). Modernizacija se uglavnom smatrala vestendizacijom. Govorilo se o željenom dostizanju dr. oblika koji nisu fiksni, jer se i zapadna društva menjaju, menja se i sam karakter modernizacije. U analitičkom smislu uvedena je višedimenzionalna promena – u tehnologiji se javlja industrijalizacija i novi oblici energije, prelaz iz samodovoljne u tržišnu proizvodnju, urbanizacija i koncentracija radne snage, stvaranje moderne ličnosti (individualizam, planiranje).

Teorija modernizacije deli društva na :- tradicionalna: gde društveni odnosi imaju lične i emocionalne osobine, direktan kontakt. Ovo predstavlja prepreku za razvoj efikasnih odnosa tržišne proizvodnje.- moderna društva: društveni odnosi su neutralni, nisu lični, indirektni kontakt. Ovo omogućuje efikasne tržišne odnose. Izvori modernizacije: kontakt (difuzija) sa modernim društvom, sukob država u Aziji. Veiner: moder. je jedinstvena i celovita promena na nivou globalnog društva, koja se samo u različitom obimu i intenzitetu ostvaruje na pojedinačnim ključnim područjima kulturne politike. Promene na ostalim područjima su manje ili više ujednačene na početku:• nastale kao odgovor na problem odnosa prvog i trećeg sveta; a trebalo je da objasni problem jaza izmedju razvijenih i nerazvijenih zemalja, i u tom smislu kao osnov poslužilo joj je klasično evolucionističko stanovište.• modernizacija je posmatrana kao proces transformacije tradic. društava u moderna → proces tranzicije, unilinearni put kojim moraju proći sva društva, taj put je nepromenljiv. nepovratan i postepen.• promene se odvijaju mirno i u nekoliko faza, a osnovni mehanizam promena je strukturalno – funkcionalna diferencijacija (počiva na tehnološkom razvoju i industrijalizaciji).

Uticaj funkcionalističke teorije:modernizacija je sistemski proces: ona mora nužno da se prostire kroz celokupan dr. sistem. Osnova ovih teorija služila je za političke mere. Npr. SAD-e investiraju u nerazvijenoj zemlji samo projekat izgradnje puteva, ali to za sobom povlači niz procesa koji se menjaju. Bilo kakav uticaj na nerazvijenu zemlju menja ceo sistem te zemlje.postoji duboki jaz izmedju tradicionalnih i modernih društava. Sve što je moderno bitno je različito od trad. Moderno je otvoreno, trad. je zatvoreno.postoje unutrašnji motivi za modernizaciju. Npr. demonstracijski-po ugledu na neku zemlju u kojoj se dobro živi. Naročito preko elita. Modernizam je imanentni proces.

Smelser: ("Mechanism of and Adjustments of Change ") Smelser se bavio efektima ekonomskog razvoja na društvene strukture. (Za njega, ekonomski razvoj je imao ograničeno značenje ekonomskog rasta). Smelser trazlikuje 4 procesa:1. prelazak sa jednostavne na složenu tehnologiju2. promena od davanja subvencija farmerima na cash crops3. prelazak sa ljudskog i rada životinja na mašinski rad

47

4. prelazak iz ruralnih naseobina na urbane Prema Smelseru, ovi procesi se ne bi odigravali simultano, i, što je još važnije, promene bi varirale od društva do društva. Smatra da je postojalo mnoštvo različitih pre-modernih polaznih tačaka. I težnja za promenom takodje varira, pošto je pod ključnim uticajem tradicije, što ima za posledicu različita kretanja ka modernizaciji. Nacionalne razlike su uvek značajne, čak i u naprednijim stadijumima modernizacije. Ratovi i prirodne katastrofe mogu ključno uticati na mehanizam razvoja. Sredinom '60tih godina modernizaciju shvatao kao prelaz ka vecoj adaptiranosti a pre svega kao socijalnu diferencijaciju tj strukturalnu-funkcionalnu diferncijaciju. a. nagla diferencijacija i pretežna orijentacija na povećavanje produktivnosti kao indikatori za početne faze modernizacijeb. umanjivanje značaja naslednih faktora za socijalnu stratifikaciju kao indikator za poodmaklu modernizacijuSložena društvena f se u procesu razvoja deli na niz pojedinacnih uloga koje su specijalizovane i samim tim efikasne. svaka ima svoju f-ju. Npr. tradicionalna porodica je ranije imala niz uloga (reproduktivna, ekonomska, politička, zaštitna, vaspitna, obrazovna; porodicu je činilo više generacija u jednoj kući i ona je bila religijska zajednica (obožavanje predaka), socijalna (čuvanje i vaspitanje dece)), a današnja moderna porodica gubi pojedine f-je, za sve to sad postoje institucije (škole, crkve). Smelser je istako da je u svim posebnim vidovima modernizaciji zajedničko: stalna diferencijacija sa osnovnom tendencijom da se stvore slične i relativno samostalne dr.strukture i da se uz savladavanje činilaca i samog procesa remećenja stabiliteta, zasnivaju novi oblici integracije. Što zanači bolju adaptiranost tj.efikasnost dr.organizacije u datoj istorijskoj situaciji, sve na osnovu toga što se jedna društvena uloga usložnjava ili razlaže. Tako modernizacija znači promenu na relaciji: uloga-struktura. Preko strukturalne diferencijacije po S se vrši modernizacija a ova predstavlja dr.razvitak, kao suprotstaljajuća međuigra između diferencijacije (koja je ono što razdeljuje ustanovljeno društvo) i integracije (koja diferencirane strukture ujedinjuje na novoj osnovi). Ovo ima i negativnu stranu: na polju integracije. Problem integracije različitih uloga koje se sve odnose na jednog pojedinca. Ukoliko se ovaj problem loše reši postaje društveni problem jer izaziva dezintegraciju društvenog sistema.

Rostov: (ekonomista) posmatra modernizaciju sa aspekta ekonomije i razvija ekonomski pristup modernicaciji kao trenutku take-off-a. ta faza odvaja tradicionalna od modernih društava. Po mišljenju Rojas on je najveći mediokritet, najgori naučnik sa najpojednostavljenijom teorijom koju je proizvela trećerazredna politička ekonomija razvoja iz Zapadne Evrope i SAD-a tokom poslednjih 50 godina. Stadijalnost je karakterističan evolucionistički pristup u proučavanju i objašnjenju dr.razvitka. to su obično međusobno povezani i sledujući stadijumi rasta. 5 faza kroz koje prolazi nemoderno društvo do modernog; Po shvatanju Rostoa odlučujući momenat prelaza na industrijalizaciju i modernizaciju predstalja momenat uzletanja- take off tj interval sa max stopom ulaganja, čime se omogućavaju propocionalni porast dohotka (uzeto po glavi stanovnika), radikalne promene u tehnologiji proizvodnje i u raspodeli dohotka, a koji se nastavlja u novim rasponima ulaganja i porasta dohotka. Širi socijalni aspekt tog trenda su: racionalno korišćenje kapaciteta, porast u naoružanju, veća ulaganja za budućnost. tako se po njemu industrijalizacija pokazuje kao najznačajniji aspekt modernizacije s tim što se take off ostvaruuje u tri posebne faze : postavljanje osnovnih uslova, sam period take offa, period normalnog izbalansiranog i relativno uhodanog rasta. Svakom od tih stadijuma odgovaraju širi društveni uslovi i promene. 1. tradicionalno društvo: bez promene, ravnoteža izmedju populacije, proizvodnje i potrošnje. Output je ogranicen zbog nedostupnosti nauke i tehnologije. Vrednosti su fatalisticke a politicka moc nije centralizovana.2. pripreme za take-off: otkrića, raste nivo proizvodnje, povećava se broj stanovnika i raste dr. proizvod. Postoje grupe novih ideja za ekonomski progres, postoje novi nivoi obrazovanja, preduzetništva i institucija koje mogu da mobilišu kapital. Ima sve više investicija, pogotovo u transportu, komunikacijama i sirovinama, sa tendencijama komercijalne ekspanzije. Ali, i dalje postoje tradicionalne društvene strukture i proizvodne tehnike. Postoji "dual society" (dvostruko, podeljeno društvo).3. faza take-off-a: javlja se višak dr. proizvoda koji ide u investicije, ide se ka modernizaciji i porastu potrošnje (dovoljan je porast od 10% viška dr. proizvoda da bi se

48

investiralo). Poljoprivreda je komercijalizovana, postoji porast produktivnosti, kao odgovor na potrebe rastućih urbanih centara. Nove političke grupe, kao predstavnici novih ekonomski grupa, guraju industrijsku ekonomiju napred. 4. prelazna zrelost: održava se visok nivo rasta, visoka diferencijacija, raste broj radnih mesta. Rostov kaže da se izmedju 10 i 20% GDP-a investira, i ekonomija zauzima svoje mesto u medjunarodnim tokovima. tehnologija postaje složenija, i polako se napušta teška industrija. Proizvodnja sada nije rezultat društvene potrebe, već je posledica želje za maksimiziranjem profita, kako bi se opstalo na takmičarskom kapitalističkom tržištu.5. moderna društva: automatizam, društva masovne potrošnje. Stalan porast koji se održava. Vodeći ekonomski sektori se specijalizuju za potrošačka dobra i usluge. U ovom stadijumu, ekonomski rast omogućuje zadovoljavanje osnovnih poterba, a fokus društva se usmerava na social welfare i bezbednost. Prema Rostovu, modernizacija je postupan proces, i njegove faze su zajedničke svim društvima. Ona je homogenizujući proces, pošto postoje tendencije konvergencije medju društvima. To je proces "evropeizacije i severnoamerikanizacije". Ove zemlje su modeli koje bi želeli da preuzmu svi koji za njima kaskaju. modernizacija je ireverzibilni (nepovratni) proces. Drugim rečima, kada jednom dodju u kontakt sa pomenutim vrednostima, neće moći da odole modernizaciji. Modernizacija je progresivni proces. Ona stvara agoniju za mnoge, ali to je cena koja mora da se plati. Ona je dugotrajan proces evolutivne (a ne revolucionarne) promene. Modernizacija je transformativan (preobražujuć) proces, u kome društva moraju odbaciti tradicionalni način razmišljanja i ljudskih odnosa. Društva moraju napustiti tredicionalne strukture, kulture i vrednosti, i usvojiti vrednosti Zapadne Evrope i Severne Amerike.

Koleman: on ima pristup politikologa. Bavi se politickom modernizacijom. Ona se sastoji iz više elemenata/ pokazatelja:diferencijacija političke strukture - npr. razdvajaju se politička partija i administracija.sekularizacija političke kulture - pojam univerzalnog gradjanina, svi treba jednako da učestvuju u političkom životu, da budu birani i da biraju. Razvoj etosa jednakosti.rast političkog sistema - povećanje kapaciteta politickog sis, povećavanje mogućnosti za delovanje političkog sistema. Medjutim može doći i do disfunkcionalnosti-ako je za uvećavanje kapitala važan rast političke zajednice, npr. Evropske Unije, može doći do krize nacionalnog identiteta. Zatim kriza političke legitimacije države, političke penetracije: vlada može imati problema da dopre do naroda. Kriza participacije-narod neće da učestvuje a država ih i ne pita.

Alex Inkeles: Sociološki pristup. Sproveo je komparativno medjunarodno istraživanje. "Making man modern". Na temelju tog istraživanja pokušava da utvrdi da li postoje karakteristične crte ličnosti zajedničke za svakog modernog čoveka. Modernizacija je znaci po njemu stvaranje moderne licnosti koja je u osnovi otvorena, antidogmatska, veruje u nauku. U istraživanju su učestvovale afričke, azijske zemlje, zemlje Latinske Amerike, Izrael... zemlje različitog nivoa razvoja i tradicije. U istraživanju je učestvovalo 6000 mladih ljudi različitih zanimanja, dr. grupa... Utvrdio je tzv. obrazac modernog čoveka i napravio skalu modernosti po jedinstvenim karakteristikama: • otvorenost za nova iskustva; • odnos prema autoritetu, odnosno raste nezavisnost od autoriteta; • politička participacija; • orjentacija na pokretljivost (prostornoj i hijerarhijskoj); • dugoročno planiranje; • vera u nauku, nastoji da upravlja okolinom/prirodom; Glavni faktor za razvijanje ovih osobina je:- obrazovanje (ne svako obrazovanje podjednako, društvene i humanističke nauke doprinose više, tehnicko obrazovanje nije u ovom smislu relevantno), 2-3 poena na skali pokazivali su godinu školovanja; indirektno uticu i predavaci. - Na razvijanje ovih osobina pored obrazovanja utice i zanimanje (tip posla. Fabrički tip rada značajnije doprinosi modernizaciji od npr. poljoprivrednog rada) - ali i disfunkcionalnost na dr. planu i psihički problemi na ličnom.

49

Dejvid Meklilend: je aktere smatrao bitnim za proces modernizacije i napravio je israživanje među preduzetnicima. Utvrdio je dominaciju motiva za postignućem i smatrao da ga treba razvijati ako se želi moderno društvo. Njegovu teoriju karakteriše izrazit psihologizam.

Levi: On kaze da su glavni procesi specijalizacije društvenih odnosa, odnosa između pojedinih društava, drustvenih organizacija takođe, a koje prate pojave kao sto su: stalne promene dr.strukture - porast centralizacije - urbana koncentracijajačanje individualizma - slabljenje nepotizma - univerzalizacija tržišta i novcajačanje birokratizmaSmatra da nema društva u kom modernizacija nije počela. Glavni nosilac modernizacije je elita. Karakteristike nemodernih društva su: Moderna društva karakteriše:- niži nivo specijalizacije - centralizacija - partikularistička orijentisanost - birokratija - mala tržišta - racionalizacija

- Mur modernizaciju shvata kao mnoštvo političkih i ideoloških varijeteta društvenih sistema. on kaze da su trendovi modernizacije razgraničeni od onih uže ekonomskih, kao što su npr: komercijalizacija privrede, reinvestiranje profita, ekspanzija privrede potrošnih dobara. Osim toga i neki trendovi modernizacije su specifičnije određeni. Npr: - pojačana diferencijacija i racionalizacija radnog vremena - pojave periodičnih dezorganizacija - pojačano interesno grupisanje i samim tim - jačanje međugrupnih napetosti i sukoba

Mur napominje da industrijalizacija nije uvek početni i najčešći oblik modernizacije tj.da je ona pocetni oblik modernizacije uglavnom u agrarno nerazvijenim zemljama, s obzirom da razvitak poljoprivrede nije moguć bez odgovarajuće industrije.

Epter: modernizacija je oblik dr. promena i poseban slučaj dr. razvitka, pri čemu se podrazumeva da je dr. sistem sposoban za inovaciju. On smatra da su industrijalizacija i komercijalizacija glavni procesi modernizacije, ali da su to ujedno i specifičnosti njene ranije, zapadne varijante. Dr.razvitak opštiji izraz za istorijsku promenu, industrijalizacija specifičan aspekt modernizacije i period u kome su strategijske funkcionalne uloge vezane za fabričku robnu proizvodnju.

Kritike problema teorija modernizacije:Praktični problemi: 1. kritika jednolinearnosti: zemlja može ući u proces modernizacije (kao npr. Iran) ali da ne stigne nigde (ili kao Afrika).2. kritikovana je optimističnost (ako postoji samo jedan put to ne znači da mora biti uspešan)3. kritika ideje sistematičnosti (ideja da jednu promenu prati druga) – npr. ek. promene su bila drastične ali političke nikakve (npr. Južna Koreja i Tajvan).Teorijski problemi: 4. uporedo sa TM razvijala se neoevolucionistička teorija koja je zastupala stav da razvoj nije jednolinijski. Zemlje mogu preskočiti neke faze ili se mogu razvijati u različitim pravcima.5. Tzv. referentna društva-imaju niz zajedničkih osobina i idu u razvoju prema modelu (npr. SAD).6. tradicija vs modernost: Nema tako jasnog jaza izmedju trad. i modernih društava. u modernom društvu se često zadržavaju trad. obrasci (npr. položaj žena, nacionalno i rasno pitanje); a i tradicionalni vrednosni sis su različiti u svim zemljama, nema jedinstvenog vrednosnog sistema - neki elementi tradicije mogu cak i ubrzati modernizaciju; 7. teorija kulturnog zaostajanja; 8. TM je kritikovana i na ideološkom planu - modernizacija zamenjuje sa izrazom atlantske civilizacije i vesternizacije u znatno širem smislu; vesternizam, etnocentrizam jer su skoro svi teoretičari sa zapada. Kritika da je TM samo posledica nametanja modernizacije;

50

zanemaruju se alternativni putevi razvoja; ’’evropeizaciji’’ neopravdano daju isključive ili neadekvatne istorijske razmere;9. autori su koristili komparativan a ne istorijski pristup

Postoji sve više studija koje se bave modernizacijom tzv.nerazvijenih zemalja, a pri tome je aktuelnost zapadnog modela u stalnom opadanju, jer se svuda traži sopstveni put društvenog i nacionalnog razvitka kao modernizacije. Taj put razvitka se karakteriše postojanjem, ili čak odlučujućom ulogom političkog pokreta i programa nacionalnog oslobođenja i nezavisnosti, koji obično prati suprostavljanje svemu što je vezano za vesternizaciju. Teorije m. bar u najvećem broju slučajeva, više odgovara onim varijantama teorije o industrijskom društvu koje ne prihvataju nužnost homogenizacije dr.sistema. S.Ajzenštat smatra da se m. u neraz.zemljama sprovodi uz obilje specifičnosti. Mur m.shvata kao mnoštvo političkih i ideoloških varijateta dr. sistema.

Ono što je ipak nezaobilazno, to je potpuna transformacija tradicionalnih društava i dr. i ekonomski razvitak na bazi industrijalizacije, s tim da se ova istorijska transformacija može obaviti različitim sredstvima, uključujući i različite ideologije. T.m.pre može biti jedna polazna tačka sa više polaznih pretpostavki o smerovima dr.razvitka. tj. Izvesna otvorenost koju t.m.podrazumeva još ako se odbaci opštost zapadnog modela više izražava neodređenost nego mogućnost predviđanja dr.razvitka. a time se potvrđuje da ova teorija daleko više kaže o dezintegraciji tradicionalnih nego o pravcima razvitka postojećih modernizovanih društva. II Popović, Ranković "Teorije i problemi drustvenog razvoja"

Počev od 50.ih godina primetno je nastojanje da se funkcionalizam oslobodi optužbi za statičnost i neistoričnost i optuzbe da ne moze da se izbori za dr promenu, zbog čega dolazi do izvesnog spoja između funkcionalizma i evolucionizma. Nastaje neoevolucionizam - pokušaj korekcije i nadogradnje funkcionalizma (teorije ravnoteže) kao teorijskog sistema, to je funkcionalistička teorija promene u najboljem izdanju. Dve su bitne pretpostavke za klasični kao i za neoevolucionizam:

1. dr. (istorijska) promena je realizacija unutrašnjih mogućnosti2. dr. rast je u f-ji tzv. endogenih činilaca.

Ovaj je pravac zadržao neke elemente evolucionizma i difuzionizma, ali je uveo neke nove kvalitativne promjene. Ovaj je pravac utjecao na razvoj Nove arheologije 1960ih. To je arheologija kojoj je u središtu istraživanje procesa – procesualna arheologija. Utjecaj na arheologiju su imali kulturni antropolozi – Marx, Morgan, Malinovski… Unutar glavne teorije postoji više teorija:

- Teorija univerzalne evolucije Pripadnici ove teorije težili su nalaženju univerzalne kulture na europskom planu. Najvažniji je predstavnik Gordon Childe. Njegova djela su: “Dunav u prapovijesti”, “Čovjek je tvorac svoje kulture”, “Stupnjevi kulture”, “Društvena evolucija”, “Urbana revolucija”. Drugi predstavnik je etnolog Leslie White (“Evolucija kulture”). On shvaća evoluciju kroz tehnološki razvoj.

- Teorija multilinearne evolucije

Predstavnicima ove teorije u žarištu istraživanja je kulturna evolucija. Razvoj kulture za njih nije paralelan, univerzalan, već konvergentan. Predstavnik je Julian Steward (“Teorija kulturne promjene: teorija multilinearne evolucije”, “Evolucijska načela i socijalni tipovi”, “Kulturna antropologija”

51

Kontinuitet, kao suštinska osobina evolutivnog procesa, direktno je i jače naglašen u klasičnom evolucionizmu. Promena slična rastu biljke ili životinje je tipična pretpostavka klasičnog evolucionizma. Prema nekim autorima obnavljanju evolucionizma su dosta doprinele ranije ideje evolutivnog razvitka u sociologiji, o porastu stanovništva i zakonu tri stadijuma (Kont) o razvitku proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa (Marx) o zakonima i uzrocima progresa (Parsons) zakon evolutivnih mogućnosti (Salins) povezivanje promene, diferencijacije i evolucije (Ajzenštat)

EVOLUCIONIZAM 19. v.↓ DIFUZIONIZAM kraj 19. v.↓ NEOEVOLUCIONIZAM između dva svetska rata ↓SKEPTICIZAM 1930. ↓ PROCESUALNA ↓NOVA ARHEOLOGIJA 1960ih ↓ ANALITIČKA -ANALITIČKI STRUKTURALIZAM

1. Teorija modernizacije: je unilinearistička struja neoevolucionizma. Neoevolucionizam se naročito širi u teoriji modernizacije. Prvi i najuži krug autora sačinjavaju:Smelser i Levi kao uži funkcionalistički deo diferencionalistaAjzenštat, jedan od najsvestranijih i u teorijskom pogledu donekle izvan onog jednolinijskog evolucionizmaBlek i Belah koji modernizaciju proučavaju u odnosu na tradicionalna znanja, verovanja i ponašanja, tj.kao poras saznanja i evolucija religijeU najuži krug mogli bi se ukljušiti oni autori čija se shvatanja manje više dodiruju sa teorijom modernizacije:- V.Mur-razmatranje industrijalizacije- Špengler, Stejli, Lembert i Miliken- autori ekonomske modernizacije-Rostov-shvatanje ’’take off-a’’ i ekonomskog razvitkaŠiri krug čine:Bendiks i Veiner-srodni po temetici modernizacije ’’nerazvijenih’’Epter- se bavi ideološkom problematikom i modernizacijom političkih sistemaInkeles i Larner- prvi se bavi antropološkom problematikom modernizacije a drugi ’’prelaznim’’ društvima i modernizacijom životnih stilovaSinger-modernizacija religijskih verovanjaAnderson-modernizacija obrazovanjaGinsberg-modernizacija i gradMekklilend-počeci modernizacijeHalpern, Olmond, Meriot

Definicije modernizacije su dosta retke i različite: - Levi daje precizniju definiciju: ona obuhvata upotrebu neživih izvora moći i korišćenje sredstava za uvećanje odgovarajućih dostignuća. On smatra da je svaki od ova dva elementa od osnovnog značaja za kontinuitet. Tako će se neko društvo smatrati da je više ili manje modernizovano zavisno od veličine prema kojoj njegovi članovi koriste nežive izvore moći i /ili koriste sredstva za uvećanje dostignuća u tim naporima. Nijedan od tih

52

elemenata nije potpuno odsutan niti isključivo prisutan u datom društvu. Slabost Levijeve definicije je u pranaglašavanju tehnološkog elementa čime se raznovrsni oblici modernizacije- kulturni, psihološki, politički redukuju. Glavna Levijeva pretpostavka je o ’’relativno modernizovanim’’ i ’’relativno nemodernizovanim’’društvima. A bazičnu razliku između njih objašnjava na osnovu razlika koje postoje u strukturi, u stepenu socijalne diferencijacije, zavisno od tipa organizacije i prema vrstama solidarnosti i dr.- Blek modernizaciju definiše: složena celina i međuzavisne serije promena na čovekovom životnom putu. - Veinerov stav je da je modernizacij jednistavena i celovita promena na nivou globalnog društva, koja se samo u razlicitom obimu i intenzitetu ostvaruje na pojednim njegovim ključnim podrucjima koji u stvari predstavljaju posebne aspekte modernizacije na području kulture, politike, uprave i ekonomije. - Smelser je mod.shvatio kao prelaz ka većoj adaptiranosti a prvenstveno na osnovu procesa strukturalno-funkcionalne diferencijacije. Po tom osovnu je Smelser postavio i indikatore za modernizaciju:a. nagla diferencijacija i pretežna orijentacija na povećavanje produktivnosti kao indikatori za početne faze modernizacijeb. umanjivanje značaja naslednih faktora za socijalnu stratifikaciju kao indikator za poodmaklu modernizacijuU duhu klasičnog evolucionizma, modernizacija je dobila širi smisao dr.razvitka. izraz modernizacija piše Smelser, koncepcijski je srodan izrazu ek.razvitak, ali više kao značenje smera-odnosi se na činjenicu da se tehničke, ekonomske i ekološke promene granaju kroz čitavo dr.ikulturno tkivo. Smelser je istako da je u svim posebnim vidovima modernizaciji zajedničko: stalna diferencijacija sa osnovnom tendencijom da se stvore slične i relativno samostalne dr.strukture i da se uz savladavanje činilaca i samog procesa remećenja stabiliteta, zasnivaju novi oblici integracije. Što zanači bolju adaptiranost tj.efikasnost dr.organizacije u datoj istorijskoj situaciji, sve na osnovu toga što se jedna društvena uloga usložnjava ili razlaže. Tako modernizacija znači promenu na relaciji: uloga-struktura. Preko strukturalne diferencijacije po S se vrši modernizacija a ova predstavlja dr.razvitak, kao suprotstaljajuća međuigra između diferencijacije (koja je ono što razdeljuje ustanovljeno društvo) i integracije (koja diferencirane strukture ujedinjuje na novoj osnovi). - Ajzenštat, slicno smelseru, polazi od strukturalne diferencijacije: ova je osnova svih promena dr.sistema, sa tendencijom dezintegracije pojednih njegovih delova ili dr.sistema u celini kao i usmerenost na povraćaj stabiliteta preko kongruentne institucionalizacije. U modernizovanim društvima je unutrašnja transformacijama specijalno značajna jer modernizacija zahteva ne samo relativno stabilnu novu strukturu, već da ova bude spsobna da se prilagodi stalnoj promeni uslova i problema. Kao prvi aspekt modernizacije A.navodi: kontinuiranu promenu u skali različitih oznaka za društvenu mobilizaciju, pored ostala dva: promene u tipovima strukturalne dr.organizacije; i razvitak institucionalnih okvira koji su sposobni za samostalno održavanje rasta.Svi ostali kriterijumi, tj.uslovi za modernizaciju su dopunski: usvojeni vrednosi obrasci i simbolifleksibilnosti prvno-političkog sistemazainteresovanost i angažovanost pojedinacaodgovarajuća administracija i ideologijasamostalne u delovanju i racionalno postavljene dr.organizacijeModernizacija se danas vrši, kaže A pod jakim uticajem masa, za razliku od prvih, pretežno ’’elitističkih’’modernizacija, kao o pod daleko većim uticajem spoljašnjih faktora, zbog čega se sve češći slučajevi uvezenih modernizacija. Naposletku, izmenjeni uslovi za modernizaciju omogućavaju obrazovanje vrlo različitih društvenih i političkih sistema.

Postoji potreba da se ukaže na neka shvatanja o odnosu među pojmovima modernizacija, industrijalizacija i dr.razvitak. neki autori, polazeći od velikog značaja koji za modernizaciju ima industrijalizacija, toliko proširuju aspekte analize industrijalizacije da ona u izvesnoj meri istiskuje modernizaciju kao glavni predmet i proces u okviru sociološke teorije dr.promene.pa onda o leviju, epteru, muru.

53

Polazeći od Apelbaumove ocene, teorije modernizacije su po tipu dijahroničke, sudeći po komparativnoj metodologiji koju primenjuju. Pored toga, one su unilinearne, jer se za sva društva uzimaju paralelne serije transformacija na bazi industrijalizacije. Sudeći po ovome modernizacija je više posledica industrijalizacije sa univerzalnim dr.obeležjima, te je u odgovarajućim odrednicama kao dr.pojava jednistvena i predvidljiva, ali neoevolucionizam nije tako konsekventan i u toj meri sistematozovan kakav je bio klasičan evolucionizam. Vrlo je teško ustanoviti koje su primarne komponente, odnosno glavne prateće pojave modernizacije, a koje su posebne ili sekundarne; Na prelazu od tradicionalnog na moderno društvo obično se navode ove pojave:demografska revolucijaumanjivanje porodičnog sastava i onih čisto porodičnih delatnostiotvoreniji stratifikacijski sistem i visok stepen pokretljivostibirokratija demokratskog i totalitarnog tipaopadanje uticaja religijeizdvajanje obrazovanje iz porodice i njegovo sadržinsko proširivanje i vremensko produžavanjepovećavanje broja škola i univerziteta i jačanje market economy

- Olmond podelu na modernizovana i nemodernizovana društva uzimaju paralelno sa podelom na agrarna i industrijska društva, i to po kriterijumu primene otkrića, rasprostranjenosti specijalizacije. - Od autora koji za modernizaciju uzimaju pretežno ekonomske pokazatelje. Lerner, polazeći od tri osnovna područja modernizacije (socioekonomsko, kulturno i političko) izveo tri njena osnovna pokazatelja kao što su: urbanizacija, porast naučnog obrazovanja, izborni sistem i učešće masa u političkom životu; ove kriterijume je izveo iz svog shvatanja o participativnom društvu i participativnom stilu, a ovi se mogu protumačiti kao periodi i kao nivoi modernizacije, a što u pretpostavci u njihovom kontinuitetu upravo čini okosnicu i idejni okvir ovog novog evolucionizma. Ova razuđenost serije transformacija i shvatanja o stadijalnosti nešto je manja kada su u pitanju opšte pretpostavke i analize povezanosti normativnih elemenata i sistema ideja i vrednosti sa industrijalizacijom i modernizacijom. Kod Lernera moderno kao patrijarhalno društvo i odgovarajući participativni stil korespondiraju sa mobilnom ličnošću koja znači priviknutost ljudi na brže promene i izmene životnih ritmova. Njima odgovara ’’empatička spremnost’’ kao sposobnost modernog čoveka da se uživljava u nove uloge, kao i već spomenuta ’’psihička mobilnost’’ a koja je tesno povezana sa čestim promenama u prostoru (putovanja, nova geografska otkrića i saznanja...) i naročito sa razvijenom komunikacijskim sistemom. Lerner o tome govori kao o aktuelnoj ’’svetskoj komunikacijskoj revoluciji’’ što znači da je komunikacijski sistem za neke autore ove teorije sinonim za modernizaciju.

Halpern govori o čitavoj revoluciji modernizacije koja obuhvata transformacije svih dr.sistema u svim njihovim političkim, ekonomskim, intelektualnim, religioznim i psihološkim domenima, srukturalnim i institucionalnim. U radovima nekih drugih autora to već postaje neka vrsta nove teorije revolucije. Time se tematika modernizacije još više šroširuje sada na pitanja o istorijskoj genezi novih demokratskih institucija sa problematikom elita i aktuelnih klasnih sukoba i tzv.protesnih pokreta koji ponajviše izražavaju duh modernizacije u savremenom svetu.

4. Uporedna proučavanja organske i kulturne evolucije:Obnavljanje evolucionizma na uporednim proučavanjima organskog i kulturnog razvitka. Tematski i idejni raspon u okviru ove vrste neoevolucionizma obuhvata nekoliko srodnih shvatanja i teorijskih orijentacija. To su:koncepcija multilinearne evolucije Džulijena Stujardanjena dopuna u razlikovanju opšte i specijalne evolucije kod Salinsa Blamovo stanovište o ubrzanoj revolucijiModerna ili sintetička evolucija prema Stebinsovim radovimaPlus i ove:savremena teorija kulturne evolucije Smelersa, Mirdala, Gvezosa i drugih, koji lansiraju promene malih razmera i analizu kulturnih obrazaca sa stanovišta kolektivne akcije i kolektivnog ponašanja. U radovima ovih autora promene se dobrim delom odnose na

54

tzv.nerazvijene zemlje, na dr.položaj obojenih,savremene demografkse promene i tzv.trostruku evoluciju (kibernetska, revolucija u lj.pravima i revolucija u naoružanju).Kenonove analize s aspekta permanentnih odgoora ljudske prirode i potrebe održanja bazične stabilnostiDarlingtonova zalaganja za princip kompromisa direktnih podobnosti i evolucione fleksibilnostiOvde je u pitanju neoevolucionizam koji iz savremene antropologije prelazi na područje socijalne dinamike a koji je od posebnog značaja za jednu od glavnih dilema: multilinearna ili unilinearna evolucija. Prvu takvu kulturno-ekološku struju predstavljaju Stujuard, Salins i Servis koji su i pristalice multilinearizma. Drugi ’’par’’ autora čine Blam i Stebins, kao i kritičari progresivističke interpretacije dr.evolucije. Ovo su u izvesnom smislu varijante multilinearizma. O mogućnosti i značaju proučavanju analogija između organske i kulturne evolucije Stebins postavlja i glavnu ideju da je suština evolucije u postizanju nezavisnosti i dominacije u odnosu na neživu okolinu. Kao metoda povećavanja dominacije nad okolinom organska evolucija za čovečanstvo biva zamenjena za društvenu promenu ili kako bi se to nazvalo za kulturnu evoluciju. Taj aspekt analize :kultura prema okolini, je prisutan kod svih autora ove orijentacije. To je ona glavna nit koja ih povezuje sa klasičnim evolucionizmom. Da bi se ustavnovio pravi sadržaj ovih uporednih analiza i proverilo distanciranje od klasičnog evol.potrebno je da se najpre osvrne na glavni mehanizam ove , uslovno rečeno, socijalne genetike.

Kod DŽ.Stujarda to je sadržano u pojmu ’’kulturnog jezgra’’ koje sadrži društvene, političke i religiozne obrasce aktivnosti, a koji se specifikuju zavisno od razvijenosti društva i prema istorijskim tipovima. S.shvata da su kulturni tipovi konstelacija jezgra koja proizilaze izvan adaptacije prema okolini, da u suštini predstavljaju slične nivoe integracije, a da same u najopštijem smislu reči izražavaju sličnost između prirodnog i dr.modela promene. Bliže klasičnoj analogiji je Blamovo shvatanje o kulturnom nasleđu posredstvom pojma mnemotipa.Koji podrazumeva kulturno-genetske osnove ličnosti, ličnu slikovitu zbirku pamćenja, dodajći tome memorativno uskladištenje. Kulturna evolucija bi po tome predstavljala proces selekcije i učvršćivanja inovacija u dr.životu između generacija. Slično Dirkemovoj kolektivnoj svesti ,Blam dr.u celini shvata kao kolektivni mnemotip ,jedna celina složena iz svega što jedno društvo čini. Merila za selekciju tih mnenotipova su koristnost i efikasnost ,ovi posreduju u obrazovanju kolektivnog mnenotipa a koji su pravi medij te kulturne međugeneracijske dinamike.

Zajedničke karakterstike ovog neoevolucionizma:analitička usmerenost nije u verifikaciji opštosti, već prema deskripciji one ’’diverzifikacije’’ 6kao puteva i oblika kulturne evolucije. U ovoj vrsti literature razvitak kulture je uzet kao supstitut za razvitak društva s tim što se za taj razvitak objašnjenje traži po obrascu prirodnih nauka, radi čega se i vrše pokušaji ovakvih uporednih proučavanja organskog i kulturnog razvitka.to su ujedno glavni razlozi ovi autori polaze od razvitka kao adaptacije, zadržavajući samo jednu njopštiju relaciju prema značaju okoline. Neime,delovanje okoline na kulturu uzima se kao posredovano pa su u tome smislu uzeti i pomenuti mehanizmi kulturnog nasleđa. Tako ove kopije genetike izražavaju jedan sociološki, socio-psiholočki i naglašen antropološki pristup u objašnjavanju istorijskog kontinuiteta. prema Stjuardu, brojni raznoliki oblici mogu postojati u jednoj datoj prirodnoj sredini, kao što i drugačije kulture mogu postojati u sličnim okolinama. Salins precizira ’’anvironmentalni posibilizam’’:između kulture i okoline postoji stalna dijalektička unutrašnja izmena. Adaptacija znači granicu dr.razvitka i maksimizaciju dr.životnih šansi, a što se može izraziti kao vektor unutrašnje strukture i spoljašjeg pritiska okoline. Tako je došlo do spoja između kriterijuma kulturne raznolikosti i osobitog značaja specifičnih uslova sredine između adaptacije i dierzifikacije , tj.dr razvitka u mnoštvu pravaca.tako je na osnovu ovog spoja dobila svoj značaj kulturna ekologija kao odgovarajuća glavna naučna disciplina čiji su ciljevi tipologija i deskripcija kulturnih oblika i varijateta

6 Diverzifikacija - menjanje, unošenje promena u neku organizaciju.

55

karakteristično je izvesno kritičko stanovište ove struje prema klasičnom evolucionizmu, iako je ono kod pomenutih autora neujednačeno. Po Blamu kulturni razvitak se karakteriše periodima naglog uspona, a što nije obeležje biološke evolucije. Stebins takođe istile karakteristiku neujednačenosti evolutivnih promena. Prema Stjuarju njihova najveća ograničenost je u tome što se nikada nisu dohvatili pitanja o strukturama i tipovima struktura. Ova kritika se proširuje i na teoriju univerzalne evolucije i kulturalizam L.Vajta I G.Čajlda. Kod Stebinsa je to kritika progresivističkih shvatanja i argumentacija da se progres može osporavati ako se upoređuju promene različitih vrsta. Koncepcija multilinearne evolucije nastala je u kulturnoj antropologiji. Sturadovo gledište je da postoje različiti pristupi u proučavanju kulture, jedan je naučni ili opštavajući , drugi je istorijski i pojedinjavajući. Ovaj drugi upućuje na proučavanje kulture u njenim vremensko-prostorinim specifičnostima, pa kulturna antropologija ima za zadatak da opiše kulturne varijatete u svetskim razmerama i da objasni njihov zadatak. Tu treba da je teorijska osnova za multulinearnist i ono što studij kulture usmerava na kulturnu ekologiju i taksonomiju. U Stjuardovoj koncepciji ’’multilinerane evolucije’’ u vezi s tim se mogu uzvesti tri osnovne dileme na širem teorijskom planu:da li kulturni razvitak kao stalna diverzifikacija i primena metoda partikularizacije vodi sve većem udaljavanju kulturnih oblika i tipova kultureda li usmerenost na kulturnu ekologiju i taksonomiju svodi multilinearizam na metodologiju empririsjkih istraživanja i odgovarajuće deskripcijeda li sve to zapravo znači prihvatanje jednog istorijskog ili kulturnog relativizma, tj. osporavanje opšte zakonitosti kulturnog razvitka i procesa?

Stjuard definiše multilinearnu evoluciju: sadašnje nagomilane činjenice ukazuju na to da se ljudska kultura razvijala u velikom roju različitih linija, o kulturnoj evoluciji treba da razmišljamo kao o mnogolinearnoj. To je nova osnova sa koje današnji evolucionisti pokušavaju da izgrade shvatanje o razvitku ljudskih kultura. To je empririjski pristup-pokušaj da se sazna kako faktori u svakom datom tipu situacije uobličavaju razvitak posebnog tipa društva.Po Apelbaumovoj oceni multilinearna evolucija je jedna metodologija i više jedna taksonomija7 nego što je kompletna celina teorijskih pretpostavki i poravo naučno objašnjenje. Multulinearna evolucija, kaže Stjuard je u suštini jedna metodologija zasnovana na pretpostavci da se u promeni dešavaju značajne pravilnosti i da je u pitanju determinacija kulturnih zakona. Međutim autor time ne podrazumeva obaveznost odgovarajućih stadijuma, njegov metodološki pristup podrazumeva veliki broj podjednako značajnih referentnih okvira.

Salins i Servis su donekle korigovali problematičnu odredbu o kompenzaciji opšteg sa posebnim tokom evolutivnih procesa dajući multilinearnoj koncepciji varijantu o opštoj i specijalnoj evoluciji. Postoje dva osnovna trenda kulturne evolucije:evolucija prema specifičnim uslovima okoline, kao vezivanje kulture za lokalnu sredinuevolucija kao kumulacija opštih elemenata razvitka i progresatežište analize je na specifičnoj evoluciji na zakonu evolutivnih mogućnosti i na mogućim negativnim posledicama usko specijalizovanih kultura. Njihov zaključak je da je pad pojedinih kultura više posledica njihovog prethodnog uspešnog razvitka i da visoka adaptiranost i specijalizovanost kulture prouzrokuje njihovu zatvorenost. Sledstveno tome, što je jedna kultura više adaptirana to je manje adaptivilna, postaje više ranjiva na kontakte sa drugim kulturama pa se štiti time što postaje posvećena, preteća (usko ideologizovana) i defanzivna. Osnovni zaključak koji su Salins i Servis izvukli je da je preterana lokalizacija kulture narušava funkcionalni sklad sa opštim tokom evolucije, da mže doći do sukoba opšte i specijalne evolucije, pri čemu opšti evolutivni elementi postaju agensi za inovacije i dalji tok evolutivnog razvitka. Glavne Salinsove u Servisove korekcije i dopune ideje multilinearizma su:1. dr.evolucija nužno podrazumeva određeno (kulturno) nasleđe, s tim što je razvitak uvek više ili manje, izvesno razgraničenje i ujedno obogaćivanje kulturnih obrazaca. Evolucija podrazumeva difuziju i ukrštanje, a evolutivni smer promena nikada nije

7 Taksonimija grč.nauka o osnovama reda i sistematizacije u nekoj oblasti, sistematika

56

potpuno oslobođen kontrole okoline, što će reći da postoji bar minimalan značaj delovanja prirodnih uslova i zakona.2. o progresivnom razvitku se ne može govoriti samo kao opštem ili samo kao posebnom, jedno je sa drugim uslovljeno. Progres uvek podrazumeva kreativnosti, odnosno povećavanje kreativnosti, promenu u smeru od mižeg ka višem nivou, od ustaljenih ka novim tipovima integracije, uključujući i onaj momenat adaptacije. Time se progres pokazuje kao svestrana adaptibilnost.

Blam polazi od pretpostavke da socijalne sličnosti doprinose anatomskim sličnostima, što je grupa zatvorenija,sličnosti su veće. U analogiji sa biološkim je objašnjen i kulturni sistem informacija, takođe kulturno i genetsko nasleđe, s tim što je ono prvo otvorenije o što se evolucijom sve više u tom smislu pojačava. Stepen priraštaja je sinonim za stalna povećavanja brzine kulturne evolucije, koja je autor precizirao u formulama i grafički prikazao.

Stebinsovo stanovište se jednim delom direktno nadovezuje na multilinearizam. On koriguje Servisovu tezu o negativnim posledicama i o nedostatku kreativnosti usko specijalizovanih kultura. Navodno,Simson je već dokazao da nisu samo generalizovani oblici ti koji mogu da izluče nove adaptivne tipove, to mogu i nespecijalizovane vrste. Stebins razmatra Kenonovo objašnjenje ’’homeostatičke stabilnosti’’ bazičnih funkcija biloškog sistema, povezujući ovu sa značajem efecijentnog sistema informacija. Stabilnost u tome ima primaran značaj i značajniji je čak i od ekonomike.stebins nalazi razložnosti u Darlingtonovom principu kompromisa između direktne osposobljenosti i evolutivne fleksibilnosti, kao objašnjenje za raznolikost sistema i varijateta kod biljaka i životinja. Taj princip navodno važi i za društvo, tj.za kulturne sisteme. Formula razvitka je dakle, kompromis između tradicionalnog kodeksa koji odgovara standardnim uslovima i radikalizma koji zahteva njihove izmene. U tom smilsu izvesno kulturno obezbeđenje je uslov da tokom evolucije u dr. i kulturo ne dođe do dezintegracije.

Potpunije ocene o ovoj vrsti neevolucionizma daju Mur i Nizbet. Mur smatra da ovaj neoevoluc.prenaglašava momenat ’’difezifikacije’’ u dr. i kulturnom razvitku. Ta primedba se faktički odnosi na funkcionalizam, čiji principi su ovde primenjeni kao postupci analize i objašnjenja nasleđa i adaptacije. Stebins je prihvatio jednu razvojnu koncepciju evolucije, ali je pitanje može li ona da se primeni i na uže oblasti, na uže analitičke okvire dr.promene, imajući u vidu da postoje razlike između stalne strukturalne diferencijacije ,strukturalnih varijateta i razvojne adaptacije. Nizbetova kritika izražava krajnje rezerve u pogledu zajedničkih obeležja i mehanizama organske i socijalne evolucije. U pitanjju su velike razlike i to kako u tipu činjenica,tako i u vremenu i u karakteru procesa. Tipovi populacije u biologiji su u statističkim odrednicama, dok se u društvenim naukama ne može izbeći individualno. Zato su ključni pojmovi i operacionalizacije u ovim pokušajima pogotovo selekcija i održanje samo metafore. Nije isto biloško i društveno, tj.istorijsko vreme u kome je utkana kreacija i individualnost. Model analiza varijateta u odnosu na okolinu je tipičan pristup biologije i sve više popularan za objašnjenje događanja koji predstavljaju sastojke/cinioce dr.promena.

Kada je u pitanju dr.kultura i evolucija onda su manje ili više naglašeni, ali ipak neodvojivi ovi smerovi razvitka, uvek zavisno od osobenosti istorijskih uslova, od toga da li evolutivni proces sledi posle onih prekida naglo porasta ili jedne socijalne integracije i kulturne stagnacije i neazadovanja. Kakvi su bili u istoriji i u pojednim epohama na svim kontinentima.

Teorija zavisnosti oštro kritikuje školu modernizacije. Najranija formulacija teorije zavisnosti nastala je istovremeno sa teorijom modernizacije. Teorija zavisnoti se prvi put pojavila j Latinskoj Americi, medju društvenjacima, kao što je Raul Prebiš, ekonomista. Ideju su razvijali i drugi naučnici Latinske Amerike: Furtado, Dos Santos i Kardoso, zatim Samir Amin iz Senegala, i Gunder Frank iz Nemačke, kao i Baran i Wolerstin (koji je kasnije razvio svet. sist. teor.) iz SAD-a. U suštini, teorija zavisnosti smatra da se poreklo globalnog siromaštva ne može razumeti bez odnosa sa celim medjunarodnim ekonomskim sistemom.

57

8. Teorije zavisnosti

Ove teorije se javljaju 50.ih godina. One su u stvari kritika teorije modernizacije, tj.javljaju se kao reakcija na neuspele t.modernizacije. Teoretičari zavisnosti su smatrali da je prostorna promena osnovna promena. Svet se deli na centar i periferiju gde naravno periferija zavisi od centra. Probleme zemalja trećeg sveta pokušali su da sagledaju ne sa gledišta zapada, već sa gledišta zemalja trećeg sveta, nerazvijenih zemalja. Zavisnost je univerzalni proces karakterističan za zemlje III sveta. Uzrok problema nerazvijenosti se tražio u prošlosti zemalja trećeg sveta kod teorija modernizacije, a teorije zavisnosti smatraju da je uzrok zaostalosti takođe u prošlosti, ali u posebnoj intervenciji koju su razvijene zemlje činile u zemljama trećeg sveta (spoljna istorija). Kolonijalizam kao podsticaj za pojavu ovih teorija. Teorije zavisnosti se javljaju nakon II sv. rata, kada se preko UN, pokušalo uticati na razvoj zemalja Latinske Amerike (unutrašnjim carinskim sistemom se destimuliše uvoz industrijske robe, a stimuliše se njena proizvodnja unutar zemlje). 50.ih je razvijen program UN za pomoć L.A. Smatralo se da je uzrok nerazvijenosti to što su sve zemlje Lat. Amerike pretežno poljoprivredne zemlje koje imaju nedostatak industrijskih proizvoda. Ove zemlje su bile uvozno zavisne i monokulturne-izvozile su jednu vrstu proizvoda po niskim cenama, a uvozile proizvode koji su bili sa visokim cenama, tako da su imale stalni deficit. Komisija je predložila program supstitucije uvoza. Devize od izvoza trebalo bi koristiti za razvoj ind.grana čiji su proizvodi uvoženi, a država treba da pruzme zaštitu tih grana. Ovaj program nije uspeo, jer ind.proizvoda široke potrošnje nije imala unutrašnje tržište, s obzirom da su u tim zemljama vladale velike nejednakosti. Drugi problem je to što su one bile u trgovačkom deficitu, jer nisu imale razvijene ind.grane koje su pretpostavka za razvoj industrije široke potrošnje. Ovaj program je propao nakon nekoliko godina, jer nije imao ko da kupuje proizvode unutar zemlje zbog siromaštva, a roba se nije izvozila. To je dovelo do ekonomskog sloma, i pobune stanovništva, nakon čega, desnica dolazi na vlast. Američki model sve više zapada u krizu (od prve polovine šezdesetih), a ugled nerazvijenih zemalja je pojačan revolucijom u Kini i na Kubi. Postoje problemi u ekonomskom i političkom sistemu.Glavni instrument zavisnosti je prelivanje viška. Nema razvoja, ako je zemlja zavisna. Zato se moraju prekinuti odnosi sa zavisnim zemljama. Prvi teorietičari zavisnosti bili su upravo iz zemalja trećeg sveta i bili su marksisti, ali u nerazvijenim zemljama nema industrije, pa samim tim ni proleterijata, pa se postavlja pitanje ko će izvesti proletersku revoluciju? Onda se javila ideja, o seljačkom socijalizmu (Kina, Kuba), tj. o revoluciji koju će izvesti seljaci iz zemalja trećeg sveta. Glavni teoretičari zavisnosti su: Andrej Gunder Frank, Samir Amin, Fernando Kardoso i Pol Baranj.Oni većinom potiču iz Latinske Amerike, ali i levičari u SAD se bude, zato što tokom 60.ih u Sad raste antiamerikanizam zbog Vijetnamskog rata, a javljaju se feministički i crnački pokreti. Tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih imali smo teorije zavisnosti, koje su se bavile periferizacijom (tj. odnosima: centar-periferija, metropola-kolonija, prvi svet-treći svet). Periferizacija je proces koji se odvija u većini zemalja trećeg sveta, te je neophodno da se stvori idealan tip zavisnosti.

Zajedničke teze ovih teoretičara su:1. Zavisnost je proizvod spoljašnjih uslova i uvek će biti proizvedena u odnosima razvijenih i nerazvijenih zemalja. Treba prekinuti ili max redukovati ekonomske kontakte raz.i neraz.zemalja. 2. Problem nerazvijenosti nije u tome šo nemaju kapitala, tehničkog znanja, kulture, već je problem u njihovom odnosu sa razvijenim zemljama. Zavisnost je neposredna posledica kolonijalizma i opšti proces u koji nužno dospevaju sve zemlje Trećeg sveta zbog nejednake razmene.3. Osnovni mehanizam u savremenom svetu preko koga se ostvarauje zavisnost je različita razmena, i upravo zbog nejednake razmene nastaje podela na centar i periferiju. Zavisnost je neposredna posledica kolonijalizma i problem nerazv. zemalja III sveta nije u tome što nemaju kapitala, tehnička znanja ili kulturu, već njihov odnos zavisnosti sa razv. Zemljama. Uspostavljena je međunarodna podela rada u kojoj jedni prave znanje, a drugi

58

krompir (zapazi rečenicu!!). Osnovni mehanizam u savremenom svetu na koji se uspostavlja odnos zavisnosti je nejednaka razmena. Zbog prelivanja viškova (koji se odvija vekovima) neke zemlje su nerazvijene, a neke razvijene. Odnos zavisnosti nikako ne može dovesti do razvoja, vec se do razvoja moze samo prekidom tog odnosa. U istoriji je do razvoja zemalja trećeg sveta dolazilo samo u izuzetnim situacijama (npr. rat), kada se prekidao odnos zavisnosti.4. Standardizovani pokazatelji razvoja u razvijenim zemljama nisu adekvatni za pokazivanje razvijenosti u svim zemljama svet (Teoretičari zavisnosti su uglavnom ekonomisti). U zemljama III sveta dešava se to da raste nejednakost, baš kao što raste nejednakost između njih i razvijenih zemalja. Posmatranje ukupnog rasta tih zemalja zamagljuje činjenicu da unutar njih raste siromaštvo a da se rast odnosi samo na mali procenat stanovništva (aristokratiju, novu buržoaziju, ind. radnici u korporacijama). Siromašnu većinu čine seljaci čiji standard svakodnevno opada a njihov broj se povećava.

Starije teorije zavisnosti (Gunder Frank, DeSantos, Amin, Baran):

1. Andre Gunder Frank: Imao je ideju o razvoju nerazvijenosti: nerazvijenost zemalja III sveta nastala je zbog njihovog povezivanja sa razvijenim zemljama. t.modernizacije probleme III sveta hoće da pripiše unutrašnjim razlozimam dok je uzrok problema ovih zemalja spoljašnji, tj.kolonizacija. Kolonijalizam je strukturno izmenio sva svojstva zemalja III sveta, tako da one ne bi mogle (i kada bi htele) da ponove istorijski put razvijenih zemalja. Zapad razvija nerazvijenost i ne može da razvija te zemlje, jer njemu odgovara njihov takav polozaj jer su profitirala eksploatacijom kolonija. Kolonije i nerazvijene zemlje su, dakle, ekonomski i društveno zaostajale ne zato što se u njima nije razvijao kapitalizam nego upravo obrnuto - njihova nerazvijenost je posledica razvoja kapitalizma kao svetskog imperijalističkog sistema i posebno odnosa, koji su se stvarali između vodećih kolonijalnih sila kao centra u tom sistemu i drugih zavisnih zemalja kao periferije. Eksploatacija od strane razvijenih zemalja. Odnos kapit.zemalja i zemalja III sveta je odnos metropole i satelita, a u tom odnosu je najbitniji transfer viška vrednosti iz nerazvijenih u razvijene zemlje. Kolonijalistički odnos neprekidno strukturno menja i metropolu i koloniju, pa je jedini put razvoja kolonije prekid veze sa metropolom (pre svega prekid trgovine), i izgradnja sasvim novog tipa društvenog sistema. Primer: Frank navodi primer Čilea. Čile je još u 15-om veku pokorila Španija i uvela u trgovački kapitalistički sistem. Međutim, i pored viševekovnog prisustva kapitalizma u Čileu, on konstantno ostaje nerazvijen (ovo znači dokazuje da je siromaštvo itekako moguće uprkos čvrsto ukorenjenom kapitalizmu). Dalje, primer ove zemlje je još interesantan i zbog toga što je Španija u trenutku osvajanja Čilea bila zemlja centra (jezgra), da bi kasnije ona usled dominacije Engleske postala pak periferija!Kritika: Popović i Ranković smatraju da je ova terorija ograničenog dometa zbog: a) proučava samo zemlje Latinske Amerike (zaboravlja na ostale zemlje periferije - kolonije u Aziji ili Africi).b) sve probleme nerazvijenosti je sveo na dihotomiju jezgro (centar) - periferija (satelit), to nije Ok, kažu kritičari, jer to nije suština svih ODNOSA u kapitalizmu, dakle, problem je u praxi nešto komplokovaniji.

2. Teodonijo DeSantos: Po De Santosu problem zavisnosti se javlja kada neke zemlje mogu samostalno da se razvijaju, a neke ne (samo u zavisnosti od prvih). To ograničava razvoj zavisne zemlje, pa čak utiče i na moral i fizičko zlostavljanje ljudi zavisne zemlje. On kaže da je zavisnost odnos u kome onaj koji profitira daje model onom koji gubi. Napredovanje modernih zemalja je samo posledica toga što one crpe resurse iz nerazvijenih. Neophodno je da nerazvijene zemlje prekinu odnos zavisnosti koji je prošao kroz više faza :1. klasična kolonijalna zavisnost (kolonijalna faza): 18 i 19 vek − Postoji politička, ekonomska i kulturna dominacija nad kolonijama koja omogućava pljačku resursa nerazv. zemalja, pri čemu se obično ostvari vojna i politička dominacija, a onda dolazi do ekonomskog monopola. Metropola ima monopol nad resursima kolonije i vrši transfer profita.

59

2. finansijsko−industrijska zavisnost: kraj 19 i pocetak 20 veka − slabi sistem vojno−političke dominacije, a jača ekonomska. Stvara se monokulturna privredna struktura i izlazi se na svetsko tržište. Uspostavlja se sistem trgovine u kome se nerazv. zemlje specijalizuju za neke oblike rudne proizvodnje ili poljoprivrede, a zatim se to izvozi po manjim cenama, dok se po većim cenama uvoze industrijski proizvodi što naravno dovodi zemlju do ekonomskog sloma. Uz izvozno orijentisan, specijalizovan sektor ,monokulturne privrede,(npr.samo kafa), postoji i samodovoljna (autohtona) poljoprivreda. U njima se čuva rezervna radna snaga.3.tehnološko−industrijska zavisnost: nakon II sv. rata - Postepeno se razvija industrija u nerazv. zemljama ali je i ona jako zavisna od zapadnih zemalja. Zašto?: - Industrija je samo jedan sektor, i to manjinski u zemljama trećeg sveta, jer zemlje trećeg sveta moraju da nabavljaju sredstva za proizvodnju izvozom poljoprivrednih proizvoda. - Zavisna je ne samo od stranih firmi, već i od vlada stranih zemalja. Te zemlje trećeg sveta imaju stalne trgovinske deficite, jer izvoze po niskim cenama, a uvoze po vecim, pa su zbog toga prinuđene da pozamljuju kapital (neto efekat izvoza profita i plaćanja dugova za kamate je takav da one izvezu više kapitala od uvezene (pozajmljenje) količine kapitala). Dominiraju zemljovlasničke klase. Zavisne zemlje su u manjku, pa se stalno zadužuju kod razvijenih zemalja, pri čemu se ne dobija zajam za one stvari koje bi te zemlje želele, već za one potrebe koje podržavaju strane korporacije. Tako one postaju finansijski zavisne od strane pomoći odn. Stalno imaju spoljašnjem dugu (one imaju neto odliv kapital, izvoz profita, a uvoz dugova zbog kredita). - Razvijaju se oni ind.sektori koji su neophodni razvijenim zemljama. Razvijaju se samo neki delovi modernog sektora,tradicionalni i dalje dominiraju. Dolazi do socijalne diferencijacije i u okviru samih radnih slojeva. Ta visoka nejednakost je granica širenja unutrašnjeg tržišta ovih zemalja, što je prepreka ind.rastu.

3. Samir Amin: Koristi pojam PERIFERIJSKOG KAPITALIZMA (kapitalizam centra nasuprot kapitalizmu periferije). Karakteristike periferijskog kapitalizma:

1. retrogresija – nerazvijenost je proizvedena, dr. sve više zaostaju i nazaduju, postojeći industrijski oblici se razaraju;

2. ekstraverzija - privredna i dr. struktura nerazvijenih zemalja trećeg sveta se prilagođava spolja nametnutim potrebama razvijenih društava. Prvo su im bili potrebni resursi, a zatim se "prljave" ind. sele u nerazv. zemlje trećeg sveta;

3. prenaglašeni razvoj tercijarnog sektora u ekonomiji – nakon dominacije poljoprivrede, u 19 veku dolazi faza industrijalizma, dok se u 20veku razvija sekundarni sektor, a danas treći sektor usluga. Nerazvijene zemlje su iz agrarne faze direktno dospele u uslužni sektor pošto se privreda (i vanprivredne sfere) razvijaju pod jakom centralizovanom organizacijom vlada.

4. onaj industrijski razvoj koji se odvija nema multiplikatorski efekat kao u razvijenim zemljama - zato što stalno dolazi do izvoza neto kapitala (profita koji je ostvaren) u razvijene zemlje (slučaj Brazila);

5. disartikulacija - zbog spoljašnje zavisnosti nema sistemske povezanosti, različiti delovi privrede ne razvijaju se istovremeno. Nema unutrašnjeg podsticaja za harmonizaciju različitih delova privrede. U periodima dr. kriza harmonizovane privrede se mnogo lakše održavaju, a u zemljama III sveta krize se znatno teže prevazilaze. Sve ove osobine su ograničavajući faktori privrednog rasta zemalja III sveta, čine privredni rast niskim i nestabilnim.

Po Samir Aminu efekti zavisnog razvoja zavise od perioda kada se zemlja uključila u kapitalistički razvoj - ako se uključila ranije na manjem stepenu vlastitog razvitka, negativni efekti su veći. Jedini pravi način za postizanje stvarnog razvoja je smanjenje i prekid kontakta periferije sa centrom i povezivanje zemalja III sveta među sobom + da unutr. Unutrasnje uređenje bi trebalo da bude socijalisticko kao na Kubi i u Kini. Rešenje za nerazvijene zemlje dakle leži u njihovom UDRUŽIVANJU, u posebne regionalne celine, blokove, koji treba da omoguće njihov nezavisniji, autocentričniji razvitak. Dakle, ovo je još jedno gledište koje kaže da je suština problema nerazvijenosti u eksploataciji razvijenih zemlja nad nerazvijenim. (p.s. Betelhejm npr. smatra da je jedini oblik diskriminacije - eksploatacije koji je vredan analize, onaj između bogatih i siromašnih KLASA, a ne zemlja).

60

Amin smatra da je taj odnos između siromašnih i bogatih klasa prerastao u SVETSKI odnos: svetska buržoazija naspram svetskog proletarijata.

4. Pol Baran: "Politička ekonomija rasta" - studija o Indiji Osnovna teza: britanski kolonijalizam je doveo do retrogresije Indije. U 18 veku Indija je bila razvijena zemlja (npr. jaka tekstilna ind. slična po tehn. razvoju britanskoj pre ind. Revolucije, razvijen trgovački sektor). Kada je Engleska pokorila Indiju dolazi do obrnutog smera razvoja Indija propada, a Engleska napreduje. (1690 ist. - ind. kompanija; 1849. završeno osvajanje Indije; 1947 - stiče nezavisnost).Mehanizam: Velika Britanija vojno poražava Indiju i okupira je. Nakon osvajanja nastaje pljačka vrednih stvari i prenošenje iz Indije u Britaniju + postepeno uvođenje drustvenog sistema, ekonomskog, politickog i kulturnog. Cak 10 % dr. proizvoda odliva se u Britaniju.1. ekonomski sistem: Britanija uvodi carine za izvoz indijskih tekstilnih proizvoda. Vrši se nasilno ometanje zanatske proizvodnje u Indiji, a stimuliše se proizvodnja sirovina. Budući tkači su prinuđeni da rada za engleske firme. Na poljoprivrednu proizvodnju uvedeni su porezi što je dovelo do siromaštva. Izvoz engleskih mašina za tekstilnu proizvodnju onemogućen visokim carinama, a carine na uvoz engleske robe u Indiju su niske. To je dovelo do uništavanje ekonomske osnove i pretvaranje Indije u agrarnu zemlju.2. politički sistem: englezi uvode sistem administracije:a. bila je čisto kolonijalna administracija; b. proces političke kontrole ide u dva smera: 1) istočno - indijska kompanija i njeni nadzornici kontrolišu seljake; 2) engleski administratori počinju da koriste i ind. aristokratiju, da obavljaju funkcije za njih. Stvaraju "klijentsku dr. klasu". Time jačaju unutrašnje podele indijskog društva po osnovi socijalne nejednakosti. 3. kulturni sistem: uspostavlja se sistem kulturne dominacije. Ceo sistem obrazovanja priblizava se engleskom. Akcenat na studije britanske kulture. Stvara se intelektualna elita koja je vezana za englesku. Ovaj proces oblikovanja indijskog dr. traje stotinak godina i kada se Indija oslobodila zavisnosti same njene strukture je sprečavaju da se razvije jer su ostale okrnjene od kolonijalističke vlasti.

Kritika starih teorija zavisnosti:Kako imaju marksisticku osnovu kritikuju ih i marksisti: - Jer su po teoretičarima zavisnosti osnovna snaga seljaci. Radnička klasa/proleteri se tretiraju kao aristokratija po ‚‚zavisnicima‚‚ - Pažnja teorija zavisnosti je usmerena iskljucivo na spoljne faktore, osnovni problem zemalja III sveta prebačen je na plan međunarodnih odnosa. A klasni odnosi su zanemareni, ili se tretiraju na pogrešan način (vezano za ovo: seljaci-proleteri).- Kritikuje se njihovo gledište na nerazvijene zemlje kao na bespomoćne žrtve kolonijalizacije, koje ne mogu ništa da učine da bi promenile svoje stanje. - Zavisnost ne mora nužno da proizvodi nerazvijenost. Postoje primeri nerazvijenih zemalja koje napreduju suprotno predvidjanjima teorija zavisnosti (npr. Singapur, Južna Koreja, Tajvan, Hong Kong, Brazil).

Novije teorije zavisnosti (Kardoso, O' Donel, Piter Evans, Goldi): Pod uticajem kritika polovinom '70tih dolazi do reinterpretacije odnosa zavisnosti i ishoda odnosa zavisnosti (slično TM).

5. Ferdinando Kardoso: (profesor sociologije, bio je precednik Brazila, vazi za neoliberala) Razvija istorijsko - strukturalni pristup. Kategorija zavisnosti - je opšte metodološko sredstvo koje treba koristiti u proučavanju odnosa centra i periferije. Po njemu:

- nema univerzalne teorije zavisnosti, - unutrasnji drustveni odnosu su primarni i - raznim strategijama se nerazvijene zemlje mogu izvuci bez prekidanja odnosa sa

razvijenim zemljama Postavlja se pitanje: koji su istorijski uslovi doveli do odnosa zavisnosti, i kako je moguće iz njega izaći? Kardoso umesto da izučava spoljašnje uslove, on izučava unutrašnje uslove, političke odnose zavisnosti (klase - njihove interese i klasne sukobe, politički savezi, redefinicija interesa) koji su doveli do odnosa zavisnosti. I kaze ustvari

61

sam odnos zaveisnosti stvara pretpostavke za prevazilazenje tog odnosa. U svakom odnosu zavisnosti postoji više klasnih grupa. Klase su tri ključna aktera u političkom sistemu:1. vojna elita/lokalna buržoazija2. spoljasnja burzoazija/upravljači multinacionalnih korporacija3.unutrasnje potcinjene klase Vazno je kako se iskombinuju interesi razlicitih aktera. Kardoso kaže da je zavisnost otvoren proces, pa je moguć različit ishod odnosa zavisnosti, kao posledica razlike ishoda društvenih sukoba u jednoj zemlji. Moguće je da zavisna zemlja u odnosu zavisnosti ostvari razvoj koji će je izvesti iz kruga zavisnih zemalja. On ovo primenjuje na slučaju Brazila gde je do pre 2-3 godine bio predsednik. Vojni udar u Brazilu je bio shvacen kao da domaca vladajuca oligarhija stiti interese stranog kapitala. Ali po njemu je to povrsna analiza. Polovinom šezdesetih (1964) bio je vojni puč u Brazilu, a na vlast dolazi vojna hunta, koja je osigurala stabilnost i socijalni mir, i stvorila uslove za dolazak multinacionalnih kompanija. Od tada postoji savez vojne elite i upravljača multinacionalnih kompanija. Udružuju se interesi novonastalih korporacija i Brazila za razvojem. Zbog ekonomskih i političkih promena u razvijenom svetu korporacijama vlastita zemlja postaje suviše mala, dolazi do porasta životnog standarda, dolazi do porasta nadnica, i otud potreba za investicijama. Dolazi i do promena u nerazvijenim zemljama: Izvršena je pacifikacija društvenih odnosa represivnim sredstvima (npr. zabrana štrajkova). Stvarana su državna preduzeća u vojnoj i naftnoj industriji i metalurgiji. Lokalna buržoazija je doživljavala strane firme kao konkurenciju, a onda kasnije dolazi do udruživanja sa upravljačima multinacionalnih korporacija, pri čemu lok. burž. postaju "mlađi partneri". Vojna hunta se povezuje većinom zemljovlasnika i vrši se retradicionalizacija zemlje, uz insistiranje na poljoprivrednoj proizvodnji. Analitičari nisu uzeli u obzir promenjene spoljašnje okolnosti, tj. promene na svetskom tržištu. Većina transnacionalnih korporacija koje pokazuju interes da industriju prenesu u nerazvijene zemlje. U slučaju Brazila, za nekoliko godina, u industrijskim granama, količina stranih investicija postaje većinski kapital (teška industrija, potrošna dobra...). Svuda dominira strani kapital, pa i u reklamnoj industriji. Novi vladari (oficiri) i krug tehnokrata teže da modernizuju Brazilsku tehnologiju i administraciju. Uklanjaju elemente prethodnog režima, a pre svega sindikate (koji su do tada bili veza sa seljacima). Ovo dovodi do pada nadnica, što je osnovni preduslov za rast profita. Nameću se značajna ograničenje zemljovlasničkoj aristokratiji, a pre svega njihov politički uticaj, a ograničena je i sloboda medija. Tako se novi sistem mogao odvijati, bez većih sukoba. Po Kardosu preko uspostavljana vojne hunte dolazi do buržoaske revolucije, čime je lokalna buržoazija eliminisala vlasnike latifundija, uvodeći stranu industriju. Zemlja se otvara prema stranom tržištu i kapitalu. Ali plaćena je i cena: povećanje nejednakosti, siromaštvo ind.radnika, raste spoljni dug, povećan je nivo eksploatacije. Brazil ostaje tehnološki zavisan-uvozi kapitalno intenzivnu tehnologiju, nivo akumulacije zavisi od konjukture na svetskom tržištu,mora da se uključi u međunarodnu podelu rada.Kardoso kaže: postoje ekonomske granice udruženo-zavisnog razvoja. 1. Centri razvoja nalaze se izvan zemlje.2. Uvozi se prljava tehnologija, veći je uvoz kapitala nego nivo zapošljavanja (što dovodi do porasta siromaštva), domaći kapital zavisi od činilaca izvan zemlje i ekonomski razvoj postaje osetljiv na kretanja na svetskom tržištu.

6. O~Donel: On se bavi birokratskom autoritarnom državom u Latinskoj Americi, čije su karakteristike:

- dominacija birokratije nad socijalnim i političkim dr.elementima- političko isključenje značajnog dela stanovništva- ekonomsko isključenje- depolitizacija- produbljivanje zavisnog kapitalizma

9. Svetsko - sistemska teorija

62

Emanuel Volerstejn "Suvremeni svjetski sistem"

70tih godina i teorije zavisnosti i teorije modernizacije dolaze u krizu (i zbog praktičnih i zbog teorijskih problema). U to vreme dolazi do zaoštravanja odnosa SAD – a i Vijetnama, ekonomske krize (naftni šokovi 73.), kriza socijalizma. Volerstejn je poceo kao marxista u okviru teorija zavisnosti8. Bavio se uglavnom afričkim zemljama. Onda se srece sa radovima Brodela koji je i sam pripadao teoretičarima zavisnosti i pripadao je školi anala (Fr. sociološka škola) koja se bavila kritikom naučne specijalizacije odnosno podela unutar društvenih nauka naročito na istoriju i sociologiju. Smatrali su da postoji samo jedna društvena nauka, a to je socijalna istorija, jer su sve pojave društvene, te se moraju utvrditi zakoni društvenog razvoja, a za to je potebno poznavanje većine društvenih činjenica. Istorija se mora sociologizovati, a sociologija se mora istorizovati. Dakle, mora postojati totalna istorija, koja obuhvata totalitet društvenih pojava. Svaki dogadjaj ima smisla tek ako se utvrdi kao celina, a formiranje celine traje vekovima. U procesu dugog trajanja promene su spore, postoje ciklična kretanja (napredovanje i nazadovanje). Takodje postoje i podzemne istorije koje se ne vide odmah. U to vreme zemlje jugoist azije postizu uspehe sto je bilo neobjasnjivo sa stanovista teorija zavisnosti, pa se postavilo pitaje kako se te zemlje integrisu u kapitalizam? Takoje je potkopano jos jedno stanoviste ovih teorija zavosnisti: da se socijalisticke zemlje izoluju i fomriraju, ali zemlje istocne evrope imale su krizu ekonomskog rasta. Treci problem bila je kriza na zapadu pocetkom 70tih: privredna recesija, to je interpretirano kao iscrpljenost kapitalistickog nacina proizvodnje i dovelo je u pitanje hegemoniju SADa. Zato je trebalo napraviti reviziju odnosa moci u medjunarodnoj zajednici. Volerstajn je imao ideju da analizira ekonomske procese kao kljucne za konstituisanje modernih drzava, i to u dugim istorijskim trajanjima, na sirokim geografskim prostorima, na osnovu kojih se moze ispitati celovitost dr kretanja. Zato volerstajn predlaze "totalnu istoriju" koja obuhvata celinu dr procesa. Do sinteze istorije i nauka koje se bave sinhronijskom perspektivom (sociologija) dolazi preko izucavanja procesa dugog trajanja. Volerstejn se bavio samo velikim pitanjima, i svoju teoriju nazvao je svetsko – sistemsko stanovište, pri čemu je isticao da to i nije neko posebno stanovište već kritika društvenih nauka do tada. On je pošao od 5 načela na osnovu kojih su u poslednjih 150 godina formirane društvene nauke:1. podela dr. nauka na discipline: Naučne discipline su zapravo katedre, kadrovi, institucije. Kada su naučnici odredjenih disciplina naišli na probleme koje nisu mogli rešiti, došlo je do interdisciplinarnosti, povezivanja. Prema volerstajnu ovo je bilo pogrešno. Nema jasnih granica izmedju društvenih pojava. Nema jasne razlike npr. izmedju države i ekonomije, tradicionalnih i modernih društava. Ta nasilna razgraničenja su prepreka za dalji razvoj nauke. Postoji samo jedna mreža pravila preko kojih različite strukture deluju. Kreće se od sistema prema posebnim oblastima.2. poseban odnos izmedju istorije i sociologije: Tradicionalno po volerstajnu istorija se bavila prošlošću, a sociologija je trebalo da ponudi opšte zakone društvenog kretanja. Radi se o podeli na idiografske nauke-opisuju ono što se desilo jednom i što je neponovljivo, to je istorija; i nomotetske nauke – teže da daju zakone kretanja, to je sociologija; On kaze da je ovakva podela besmislena. Istoričar već ima pojmovni aparat a priori, samo on to ne zna, i da bi istoričar kopao po istoriji treba mu pojam, a pojam mu obezbedjuje sociolog. U svetsko – sistemskoj teoriji, dogadjaji će se posmatrati u dugoj vremenskoj perspektivi. U njoj se mora prepoznati logika sleda dogadjaja, i time se bavi

8 Odnos svetsko sistemske teorije i teorije zavisnosti: 1) različiti su im metodološki pristupi. TZ su orjentisani na pojedinačne zemlje i prate njihovu unutrašnju dinamiku (strukturalno istorijska dinamika), a SST je istorijskog karaktera (bilo da se odnose na kraći ili duži period).2) jedinica analize. Za TZ to je pojedinačna zemlja ili nekoliko pojedinačnih slučajeva. Za SST to je celokupan svetski kapit. sistem. Oni u teorijskim razmatranjima polaze od analize kapit. sistema čiju unutrašnju strukturu čine robni lanci, ali kada dođe do konkretne analize oni uvek moraju da se vrate na konkretne države (nema teorijski jasnog mesta države).3) područja koja analiziraju. TZ ispituju periferne zemlje, a SST ispituju sistem kao celinu, a zatim relacije između zemalja centra i periferije ili poluperiferije i obrnuto.

63

istorijski sociolog – svetsko sis analiza analizira pojave u svetskim okvirima koje se protezu u dovoljno dugom vremenu i prostoru da se u njima iskazuje logika koja upravlja i predodredjuje datu realnost. Proučavaju se unutrašnji obrasci transformacije i procesi koji vode nestajanju jednog sistema. Umesto istoricara i sociologa treba da postoji istorijski sociolog koji ce analizirati opste zakone koji vladaju unutar sistema kao i posebne dogadjaje koji se desavaju unutar sis. 3. jedinice analize: Prema tradicionalnoj socilogiji ljudksa bica se organizuju u neke jedinice (drustva). U ranijoj istoriji pojam dr i drzave su shvatani odvojeno. Glavni problem je kako naci pomirenje izmedju ovih suprotnosti. U posledjih 150 godina doslo je do preklapanja drustva i drzave - analitički su jedinstveni i teritorijalno se preklapaju. Pa danas mislimo da je drustvo ono sto se nalazi unutar drzave. Medjutim po volerstajnu to je pogresno. Jedinica analize mora da bude istorijski sistem – što je unutrašnje ambivalentan pojam (istorija – promene, sistem – stalan). Dakle jedinica analize je ist. sistem. Granice jednog sistema su npr. tip podele rada koji obeležava dati sistem itd. Tri vrste sistema:a. mini sistemi (od homo sapiensa do 8 veka pre nove ere): čvrste organizacijski i idejno, totemistička verovanja, poljoprivreda. Kratkotrajne, vršila se uglavnom recipročna razmena (naturalna privreda).b. svetske imperije (8 vek pre nove ere – 16 vek): velike strukture, vladavinski homogene, kulturalistički pluralističke, izvlačenje danka od stanovništva (poljoprivredni višak) koji kada se uzme stanovništvo se ostavlja u miru.c. svetska ekonomija (od 16 veka): kapitalistička ekonomija sveta (nemački termin). Integrisanje proizvodnih lanaca koji su podeljeni u političke strukture. U 16. v. države imaju jasne granice, ali proces društvene reprodukcije ne poznaje granice, akumulisani višak se nejednako raspodeljuje na osnovu monopola, pri čemu se proces kapitalističke ekonomije postepeno širi dok se na kraju ne proširi na ceo svet (i u geografskom smislu) potiskujući imperije i mini zajednice. Zaključno sa 19. v. kada se dolazi do Kine i tu se širenje završava.4. pojam kapitalizma. Brodel: jedan oblik tržišne privrede, ali ne svaki oblik, već onaj vezan za trgovinu na veliko i na velike daljine. Volerstajn polazi od Marxa: oslobadjanje radnika od sredstava za rad i lična sloboda je ključna stavka za formiranje kapitalizma. U vreme kada Volerstajn piše, on uvidja da postoje delovi svetskog sistema gde radnici nisu ni lično slobodni. Svetski sitem je kombinacija slobodnog i neslobodnog rada. On postavlja pitanje zašto su i komunističke (odn. socijalističke) zemlje zapravo kapitalističke? Zato što trguju robom, a roba kao takva se proizvodi jedino u kapitalizmu. Pravi zadatak dr. nauke prema njemu je da utvrdi kombinacije slobodnog i neslobodnog rada u kapitalizmu.5. pitanje progresa. Liberali: veliki deo progresa je završen sa razvojem kapitalizma. Marxisti: nije završen, ide se ka komunizmu. Volerstajn – nismo utvrdili jasne kriterijume za zaključak da li društvo ide napred ili nazad. Zadatak dr. nauke je da odredi ove kriterijume. Istorija ide cik – cak, i nema jasne linije razvoja.

Po volerstajnu se po pitanju društvenog razvoja liberali i marksisti slažu, ali ipak prvi misle da je kretanje završeno sa razvojem kapitalističkog sruštva, dok dugi smatraju da pole kapitalizma nastupa komunizam. Zadatak društvene nauke je da utvrdi kriterijume na osnovu kojih procenjujemo društveni razvoj. Po njemu najveći deo svetskog stanovništva je sa nastupanjem kapitalizma počeo bednije da živi (npr. Južna Amerika).

Razvoj kapitalisticke ekonomije sveta: Wallerstein je razvio teoretski okvir za razumevanje istorijskih promena, koje su bile uključene u razvoj modernog sveta. Moderni svetski sitem koji je u svojoj suštini kapitalistički, pratio je krizu feudalnog sistema i pomaže da se objasni uspon Zapadne Evrope koji je doveo do svetskog primata između 1450-1670. Prema Wallersteinu njegova teorija omogućuje razumevanje spoljnih i unutrašnjih manifestacija procesa modernizacije u ovom periodu i omogućuje analitička poređenja različitih delova sveta. Razvoj moderne svetske ekonomije trajao je vekovima, i za to vreme različite oblasti su menjale svoj relativni položaj unutar ovog sistema. Wallestein deli istoriju kapitalističkog svetskog sistema u četiri etape, ali uprosceno to su dve faze razvoja, a unutar tog sistema postoji hijerarhija na centar, periferiju i poluperiferiju.

64

Pre 16. veka kada je zapadna Evropa nabasala na stazu kapitalističkog razvoja, feudalizam je upravljao zapadnoevropskim društvom. Između 1150 i 1300. i populacija i trgovina su se proširivale unutar feudalnog sistema. Međutim, od 1300-1450 ova ekspanzija je prestajala stvarajući veliku ekonomsku krizu. Prema Wallerstein-u, feudalna kriza je verovatno bila podstaknuta interakcijom sledećih faktora: 1. Poljoprivredna proizvodnja je opadala ili stagnirala. Ovo je značilo da je porastao teret poljoprivrednih proizvođača dok se vladajuća klasa povećavala.2. Ekonomski ciklus feudalne ekonomije dostigao je svoj optimalni nivo, nakon čega je ekonomija slabila.3. Promena klimatoloških uslova umanjila je poljoprivrednu aktivnost i potpomogla porastu epidemija u populaciji. Ovaj period prati uspon modernog svetskog sistema između 1450-1670. Kada Habzburška monarhija nije uspela da konvertuje nastajuću svetsku ekonomiju u svetsku silu, sve postojeće zapadno-evropske države pokušale su da ojačaju svoje postojeće pozicije u novom svetskom sistemu. Kako bi ovo postigla većina država je konsolidovala svoje unutrašnje političke ekonomske i socijalne resurse kroz: a) birokratizaciju – ovaj proces potpomogao je ograničenu ali rastuću moć kralja. Povećavanjem moći države da prikupi poreze, kraljevi su podsticali moć države da pozajmljuje novac i samim tim podsticali uvećavanje državne birokratije. Na kraju ovog stadijuma, monarh postaje najmoćniji element u državi, u uspostavlja apsolutističku monarhiju. b) Homogenizaciju lokalne populacije – kako bi podvukle državnu uključenost u novi kapitalistički sistem i ohrabrile jačanje već postojećih kapitalističkih (urođenici) grupa, mnoge države jezgra su proterivale manjine. Ove nezavisne kapitalističke grupe, bez dubokih lokalnih veza shvatane su kao pretnja razvoju snažnih država jezgra. Jevreji u Engleskoj, Španiji i Francuskoj su svi bili proterani sa usponom apsolutističke monarhije. Slično ovome, protestanti, koji su često bili trgovci u katoličkim zemljama, našli su se na meti katoličke crkve. Katolička crkva, transnacionalna institucija, doživela je kao pretnju razvoj kapitalizma i jačanje države.c) ekspanzija oružanih snaga čiji je zadatak bio da zaštite centralizovanu monarhiju i zaštite novu državu od invazija.d) koncept apsolutizma koji je nastao u ovom periodu odnosio se i na relativnu nezavisnost monarha od prethodno donesenih zakona. Ovo je oslobađalo kralja od prethodnih feudalnih zakona. e) diverzifikacija (razuđenost)ekonomskih aktivnosti kako bi se maksimizirali profiti i ojačale pozicije lokalne buržoazije. • hijerarhizacija sveta: sa podelom na centar, periferiju i poluperiferiju: Ako uze gledamo razvoj kapitalizma onda je prvi period onaj gde je centar u evropi, tj sve jasnije se koncentrise u zapadnoj evropi. To se desava ovako: svetsku ekonomiju karakterisu integrisani proizvodni lanci, ti lanci su po celom prostoru planete, ne moraju se prekinuti na nekoj teritoriji. Na nekim delovima tih lanaca postoji monopol, a na temelju tog mobopola se prelivaju viskovi. Sredstva monopola mogu biti: 1) tehnička otkrića (visoka produktivnost, spuštaju se cene); 2) politički se nameću visoke cene za svoje proizvode, a niske cene za protivničke proizvode; 3) stvarati veliko tržište i plus uspostaviti sistem zaštitnih carina.Tokom jednog veka (16-17) desava se prva faza zoniranja - evropa se na temelju tih monopola deli na centar, poluperiferiju i periferiju. Centar je iskoristio tehnoloske, organizacione i politicke prednosti tj monopole sto dovodi do toga da istocna i srednja evropa zavrse sa nizom proizvodnjom i potrosnjom per capita i kao slabe drzave. Ovaj proces regionalizacije evrope u hijerarhijskom smislu je karakteristican za ovaj period. U Evropi centar je severozapadna Evropa, poluperiferija su Italija i Španija, a periferija je Istočna E. i Latinska Amerika. • ekspanzija svetskog sistema (inkorporacija, širenje spoljašnjih granica), iz evropskog jezgra se proširio na ceo svet (sve zemlje postaju kapitalističke, po Volerstajnu su i socijalističke zemlje kapitalističke). Zašto svetski kapitalistički sistem (SKS) expanzira? Zato što se izvori monopola slabe i troše:1) ako je izvor monopola tehnički napredak on se brzo širi, i prestaje da bude monopol samo jedne zemlje;

65

2) ako je izvor monopola politika gde se nameću visoke cene za sopstvene proizvode onda i troškovi proizvodnje u zemljama centra rastu (rastu najamnine, smanjuje se profit), i način da se osigura profit je izvoz proizvodnje u nerazvijene zemlje sa jeftinom radnom snagom. 3) može se roba izvoziti i u zemlje poluperiferije koje se ako imaju jake države tome protive uvođenjem zaštitnih mera. Inkorporacija je dakle js jedna karakteristika ove faze. Granice kapitalistickog svetskog sistema se sve vise sire, oslobadjaju se nove teritorije, do toga je doslo zbog monopola (jeftine snage i sirovine), pa se traze nova podrucja. Inkorporacija je ukljucivanje podrucja sa nizim nadnicama da bi se kompenzovao rast nadnica u centru a na ukupnom planu se drzi nizak nivo nadnica. To nije gladak proces jer inkorporacija znaci pogorsanje materijalnog stanja u podrucjima u koje prodire kapitalizam i uvodjenje novog sistema vrednosti. Zbog pružanja otpora zemlje centra su morale biti vojno nadmocnije. Inkorporacija novih članova u svetski sitem stvara: 1) menjanje proizvodnog procesa da bi mogle da se integrišu u robni lanac, do tada zemlje koje nisu bile u svetskom sistemu bavile su se uglavnom poljoprivredom. Za ovaj prvi period vezan je razvoj industrije, urbanizacija, porast stanovništva. Ali rast opšteg društvenog bogatstva po volerstajnu bio je neravnomerno raspodeljen, jer je u zemljama centra došlo do opšteg poboljšanja položaja, a u zemljama periferije do pogoršanja, a negde čak i do totalnog osiromašenja. Procena je da je 10-15% stanovništva u ovom procesu inkorporacije dobitnik, a ostali su apsolutni gubitnici.2) menjaju se političke strukture, grade se države koje mogu da deluju u međunarodnom sistemu. Postoji protivurečan zahtev prilikom procesa inkorporacije: države moraju da budu jake da bi obezbedile funkcionisanje kapitalističke privrede, ali ne smeju da budu ni prejake jer se onda sprečava iskorišćavanje te države od strane zemalja centra.Inkorporacija je pocela u 17 veku i zavrsena je do kraja 19. u tom periodu tece i hijerarhijska regionalizacija. Rastu proizvodne snage, opste dr bogatstvo ali s obzirom na regionalizaciju to vazi za samo 10-15% svetskog stanovnistva (centar), dok na periferiji stanovnistvo ili oseca malo poboljsanje, ili ostaje na istom polozaju, ili cak i gore (afrika). Do 1670. god. severozapadne Eu države, osigurale su svoj položaj kao države jezgra u nastajućoj ekonomije. Španija i Severna Italija spale su na status poluperiferije, dok su Severo-istočna Eu i Iberijska Amerika postale periferne zone. UK je stabilno gazila ka statusu jezgra. Tokom ovog perioda radnici u EU doživeli su dramatično opadanje ličnog dohodka-primanja. Ovo smanjenje dohodka bilo je karakteristično za većinu Eu kapitalističkih centara, sa izuzetkom gradova u severnoj i centralnoj Italiji i Flandriji. Ovi gradovi su bili izuzetak zato što su bili relativno stariji trgovački centri, i radnici su formirali jake političko-ekonomske grupe. Otpor radnika slomio je mogućnost poslodavaca da akumuliraju veliki višak koji je bio neophodan za razvoj kapitalizma. U međuvremenu, poslodavci u drugim delovima Eu, su akumulirali velike viškove za investiranje. Trgovina između Amerike i Istoka donosila je ogromne profite sa viškovima od 200 do 300%, za malu trgovačku elitu. Manji trovci nisu se mogli nadati ovakvom profitiranju bez značajnog kapitala i državne pomoći. Napon, profiti transatlanske trgovine osnažili su trgovačku kontrolu nad evropskom poljoprivredom i industrijom. Trgovci sa dosta moći, akomulirali su profit kroz kupovinu dobara pre njihove proizvodnje. Kontrolišući troškove gotovih proizvoda trgovci su mogli da povećaju nivo svog profita i da kontrolišu unutrašnja tržišta. Ova moćna trovačka klasa obezbedila je kapital koji je bio neophodan za industralizaciju evropskih država jezgra. Sa težištem na industriskoj proizvodnji, ovaj period je bio obeležen sledećim reakcijama: a) Evropske države, aktivno su tražile mogućnosti za eksploataciju evropskih tržišta. b) Konkurentne svetske sisteme, kao što su sistemi Indijskog okeana, apsorbovani su u rastući evropski svetski sistem. Sa nezavisnošću zemalja južne Amerike, ove oblasti, kao i prethodno izolovane zone unutar Američkog kontineta, pojavile su se kao periferne zone u svetskoj ekonomiji. Azija i Afrika ušle su u sistem u 19 veku kao periferne zone. c) Uključivanje Afričkog i Azijskog kontinenta kao perifernih zona povećalo je dostupne viškove, što je omogućilo oblastima poput US and Germany, da ojačaju svoj status jezgra. d) Tokom ove faze zemlje jezgra, prešle su sa konbinacije poljoprivrednog i industrijskog, na čisto industrijsku delatnost. U 18 veku Engleska je u evropi bila glavni industrijski proizvođač, kao i vodeći poljoprivredni proizvođač. Do 1900. svega 10% populacije UK je pripadalo poljoprivrednom delu populacije.

66

e) Do početka 20 veka sa sve većim udelom manufakture, oblasti jezgra potpomagale su razvoj industrije u perifernim i poluperifernim zonama tago da bi mogle da im prodaju mašine. Onda imamo drugu fazu (ukoliko uze posmatramo razvoj kapitalizma): od 1945. godine. Dva osnovna procesa:1) apsolutna expanzija svetskog kapitalističkog sistema: opšti porast stanovništva, povećanje proizvodnih snaga, uvećanje opšteg društvenog bogatstva... Povećanje proizvodnih snaga i usavršavanje tehnologije dovodi do opadanja poljoprivrednih delatnosti i proletarizacije radne snage. Dolazi do povećanja najamnina, jer se niske nadnice više ne mogu kao nekada dopunjavati npr. proizvodima sa sela; zbog toga što nema više jeftine radne snage dolazi do smanjivanja profita.2) rađanje antisistemskih pokreta : po Volerstejnu i postojeći socijalizam je deo sv. kapital. sistema, i socijalistički pokreti su antisistemski. Oni su unutrašnji (u zemljama)-socijaldemokratske stranke i spoljašnji-nacionaloslobodilački pokreti, koji nastoje da oslobode zemlju od monopola. Antisistemski pokreti teže: • jednakosti; • ubrzanju ekonomskog rasta do kog može doći nakon oslobađanja od kapitalističke zavisnosti. Ova dva cilja deluju kao da su podupirući, ali kada pokreti dođu na vlast vidi se da su suprotni: jednakost onemogućava rast i obrnuto. Za razliku od teoretičara zavisnosti, Volerstajn smatra da je moguća delatnost antisistemskih pokreta samo ako je zemlja uključena u sv. kapit. sistem, ali tada se odmah javlja nemogućnost jednakosti. On daje prilično klimavu i nerealnu ideju proleterskog pokreta. Nakon 1945. g. kada su sve zemlje uključene u svetski kapital sis otežana je promena položaja unutar sistema, jer su svuda raspoređeni monopoli; ako neko želi da ostvari monopol, on to može samo na račun druge zemlje koja već ima monopol (u centar se može samo ako se neka druga zemlja istera odatle). Brazil, Kina, Indija, njihov uspon prema centru bi doveo do dekompozicije sadašnjih zemalja centra.

Nova evropska podela rada Wallertein tvrdi da se EU kretala ka establišmentu Svetske kapitalističke ekonomije kako bi osigurala kontinuirani ekonomski razvoj. Međutim, ovo je podrazumevalo geografsku ekspanziju pomenutog sveta, razvoj različitih modela kontrole rada i stvaranje relativno snažnih državnih mašinerija u zapadnoevropskim zemljama. Kao rezultat feudalne krize do kraja 15 i početka 16 veka, pojavio se svetski ekonomski sistem. Ovo je bio prvi put da je ekonomski sistem podrazumevao veliki deo sveta sa vezama koje su nadilazile nacionalne ili druge političke granice. Nova svetska ekonomija razlikovala se od dotadašnjih sistema zato što nije bila u službi jedinstvenog političkog sistema (nije bila u službi npr. samo monarhija). Monarhije su se oslanjale na sistem vladanja koji je kroz trgovinske monopole kombinovane sa upotrebom sile, usmeravao protok ekonomskih dobara od periferije ka centru. Monarhije su održavale specifične političke granice, unutar kojih su održavale kontrolu pomoću razvijenu birokratiju i stajaću vojsku. Tek su tehnike modernog kapitalizma omogućile modernoj svetskoj ekonomiji da se protegne izvan političkih granica bilo koje pojedinačne monarhije. Novi kapitalistički svetski poredak bio je zasnovan na međunarodnoj podeli rada koja je određivala odnose među regionima kao i uslove rade unutar svakog regiona. U ovakvom modelu, tip političkog sistema takođe je bio direktno povezan sa statusom koji je region imao u svetskoj ekonomiji. Wallerstein predlaže 4 kategorije kao osnovu poređenja:2. Core, jezgro, centar3. Periferija 4. Poluperiferija – delimična periferija5. Spoljašnje.Sve oblasti sveta se mogu svrstati u ove kategorije. One opisuju relativni položaj svakog regiona, u svetskoj ekonomiji, i takođe opisuju određene unutrašnje političke i ekonomske karakteristike.

1. Jezgro: Zemlje – regije koje pripadaju jezgru najviše su profitirale od kapitalističke-svetske ekonomije. Za pomenuti period veliki deo severozapadne evrope (UK, France and Holland) razvio se kao prvi region ovog tipa. U političkom smislu, države u ovom delu Evrope razvile su jake centralne vlade razvijene birokratije i velike plaćeničke vojske. Ovo

67

je omogućilo lokalnoj buržuaziji da stekne kontrolu nad međunarodnom trgovinom i da izdvaja viškove kapitala iz ove trgovine za sebe. Kako se povećavala ruralna populacija, tako je mali, ali rastući broj slobodnih kmetova radio na farmama i u manufakturama. Prelazak feudalne obavezanosti na sistem iznajmljivanja zemlje za novac, u poslednjoj fazi feudalizma podstaklo je povećanje nezavisnih farmera, ali je istisnulo mnoge druge seljake sa zemlje. Ovi seljaci često su se selili u gradove pružajući jeftin rad koji je bio neophodan za rast urbane manufakture. Poljoprivredna produktivnost se povećavala sa rastućom dominancijom tržišno orjentisanog nezavisnog farmera, sa rastom pastoralizma i poboljšanom farmerskom tehnologijom.

2. Periferija. Periferijama je nedostajala jaka centralna vlast ili su ih kontrolisale druge države koje su izvozile sirove materijale u zemlje jezgra. Jezgro je prisvajalo veliki deo viška kapitala koji je nastajao u periferiji kroz neravnopravne trgovačke odnose. Dve oblasti - Istočna EU (posebno Poljska) i Južna Amerika imaju karakteristike perifernih regiona. U Poljskoj plemstvo je preuzimalo vlast od kraljeva, dok je region postajao glavni izvoznik žita za ostatak Evrope. Kako bi obezbedili dovoljno jeftine radne snage koju je lako kontrolisati, vlasnici imanja su sada novo oslobođene kmetove (pravno oslobođene ropstva), primoravali (ali ne bukvalno) na rad, u sada komercijalnim imanjima. U Južnoj Americi, Španiji i Portugaliji osvajanja su uništila zateknute strukture autoriteta i zamenila ih slabim birokratijama koje su bile pod kontrolom ovih Eu država. Moćni lokalni zemljovlasnici Španskog porekla postajali su aristokratski kapitalistički farmeri. Porobljavanje domaće populacije, uvoz afričkih robova i takav prisilni karakter rada kao što je ENCOMIENDA i prisilni rad u rudnicima, omogućili su izvoz jeftinih sirovina u Eu. Sistemi rada u obema perifernim oblastima razlikovali su se od ranijih formi u srednjevekovnoj Eu u tome što su bili ustanovljeni kako bi proizvodili dobra za kapitalističku-svetsku ekonomiju, a ne samo za unutrašnju internu potrošnju. Dalje, aristokratija kako u Istočnoj Eu, tako i u Južnoj Americi bogatila se kao posledica svoje veze sa svetskom ekonomijom i mogla se osloniti na snagu centralnog jezgra kako bi održavala kontrolu.

3. Poluperiferija: Između 2 ekstrema leže poluperiferije. Ove oblasti predstavljaju ili oblasti jezgra koje slabe, ili periferije koje pokušavaju da poboljšaju svoju relativnu poziciju u svetskom ekonomskom sistemu. Ove oblasti takođe su služile kao amortizeri (tampon zona) između jezgra i periferija. Kao takve, poluperiferije su pokazivale napetosti između centralne vlasti i snažne klase koja je utemeljena na vlasništvu nad lokalnim zemljištem. Dobri primeri jezgra koja slabe i postaju poluperiferije u ovom periodu su Španija i Portugalija. Druge poluperiferije u ovo doba bile su: Italija, Južna Nemačka i Južna Francuska. U ekonomskom smislu, ove oblasti su zadržale ograničen ali opadajući pristup međunarodnom bankarstvu i proizvodnji skupo proizvedenih manufakturnih dobara visokog kvaliteta. Za razliku od jezgra, međutim, ove zemlje nisu uspele da steknu dominaciju u međunarodnoj trgovini i otud nisu imale istu korist kao i jezgro. Sa slabom kapitalističkom, ruralnom, ekonomijom, zemljoposednici u poluperiferiji pribegavali su međusobnom deljenju useva. Ovo je za zemljoposednike umanjivalo rizik od propadanja useva, a istovremeno je omogućavalo uživanje profita od zemlje kao i zadržavanje prestiža koji je išao uz zemljoposedništvo. Prema Wallerstinu, jezgro je eksploatisao poluperiferije ali, poluperiferije su često bile eksploatatori periferije. npr. Španije je uvozila srebro i zlato iz svojih Američkih kolonija, koje je uglavnom stečeno kroz prisilni rad, ali najveći deo je pre odlazio na plaćanje manufakturnih dobara iz zemalja jezgra (poput UK an France), nego na ojačavanje domaćeg manufakturnog sektora. Jedan od značajnijih Volerstajnovih doprinosa je uvodjenje pojma poluperiferije. Podela na centar i periferiju je uprošćavajuća. Ima niz prelaznih kategorija – poluperiferija. Nemoguće je svet podeliti na dve krajnje instance. Razlozi:Politički: krajnja polarizacija dovodi do sukoba dve grupe što dovodi do uništenja svetskog sistema. Oni se pacifizuju tako što osim toga što je neko iznad nas, postoji neko i ispod nas.Ekonomski: industrijska proizvodnja u zemljama centra: prednost centralnog položaja mogu biti privremenog karaktera. Javljaju se zahtevi za povećanje nadnica i tako dolazi do povećanja standarda najamnih radnika – ali je zato nužna posledica opadanje profita u teritoriji centra. Jedino rešenje je proizvodnju seliti u zemlje (nerazvijene) sa jeftinijom

68

radnom snagom. Poluperiferija je i u ek. smislu situirana kao opozicija – ima nultu sumu gubitaka i dobitaka, jer velike sile izvlače iz njih na osnovu monopola višak, ali i poluperiferijske zemlje imaju dobitke zahvaljujući svom monopolu nad periferijom.

4. Spoljne – eksterne oblasti: Ove oblasti su održavale svoje sopstvene ekonomske sisteme i, uglavnom, uspevale da ostanu izvan moderne svetske ekonomije. Rusija je dobar primer ovoga. Za razliku od Poljske, Rusko žito je uglavnom služilo za snabdevanje unutrašnjeg tržišta. Rusija se trampila sa Azijom kao i sa Eu, međutim unutrašnja trgovina je bila važnija nego trgovina sa spoljnim regionima. Takođe, značajna moć Rusije kao države je omogućavala regulisanje ekonomije i ograničavala je spoljne trgovineske uticaje.

Prelazak sa periferije u poluperiferiju: Putevi prelaska (Ove tri grupe zemalja nisu fiksirane, menjaju svoje položaje):

1. Iskorišćavanje šanse u uslovima opšte privredne i političke krize u svetskom sistemu. U zemljama centra sve slabi u krizi pa i monopol nad zemljama poluperiferije, pa u poluperiferiji dolazi do revolucija, odnosi se zaoštravaju, i odredjena grupa može da vodi zemlju u željenom pravcu. Povećanjem poreza stvaraju se brane za uvoz. Velike sile to ne mogu zabraniti jer su u krizi. Razvija se unutrašnja industrija i tako država jača. Ovo je primer Brazila.

2. Uspon po pozivu : privredna ekspanzija, slobodan protok profita jer razvijene zemlje traže slabije razvijene u koje će da investiraju.

3. Zemlje koje se oslanjaju na sopstvene snage: prosvećena elita bi mogla da iskoristi neke prilike, npr. politiku, da bi podigla standard svoje zemlje. Ovo je primer Tanzanije.

Prelazak iz poluperiferije u centar: Kretanje karakteristicno za Englesku sa kraja 17 veka, za SAD sa kraja 19 veka. Neophodno je da zemlja sa velikim tržištem, kako bi razvila tehnologiju i plasirala proizvode. Razvoj tehnologije je neophodan za jeftiniju proizvodnju od drugih konkurenata. Kako razviti veliko tržište? 1. Sirenjem teritorije, osvajanjem ili ujedinjavanjem (Nemačka). 2. Uvesti visoke poreze na uvoz, pa će stanovništvo kupovati više domaće robe, istiskuju e trani konkurenti. 3. smanjenjem troskova proizvodnje: obaranjem najamnina ili porastom standarda stanovništva koje će onda više da troši.4. povecanje potrosce povecanjem nadnica5. promenom ukusa potrosacaBritanija je u 16 veku primenila kombinovanu strategiju: roba je pojeftinila tako sto su smanjene nadnice tekstilnim radnicima. Industrija je prebacena na selo, istisnuta je konkurencija flandrije. Unapredjuje se poljoprivreda, ogradjivanjem se ukrupnjava posed, racionalizuje se proizvodnja, stimulisu se veci zemljoposedi, tako se istiskuju sitni posrednici, oni postaju radna snaga a cena nadnica time pada jer je vise radnika. SAD i Australija su imale prirodnu zastitu od konkurencije zbog skupoce transporta do njih. Time dizu cene vlastite radne snage stvarajuci tako vecu potrosnju. Zbog toga su morali tehnoloskinapreovati da bi se snizila cena proizvoda.

Zakljucak: Kapitalistička svetska, ekonomija kako je vidi Wallerstein, je dinamičan sistem koji se vremenom menja. Međutim određene osnovne karakteristike ostaju. Možda je najvažnije da su, kada se analizira dinamika ovog sistema, regioni jezgra severozapadne evrope, očigledno najviše profitirale iz ovog aražmana. Kroz izuzetno visoke profite stečene kroz međunarodnu trgovinu i kroz razmenu manufakturnih dobra sa periferijom, (i u manjoj meri sa poluperiferijom), jezgro se obogatilo na račun ekonomije periferije. Ovo, naravno, nije značilo ni da su svi u periferiji osiromašili niti da su svi građani jezgra postali bogatiji. U zemljama periferije, zemljovlasnici su često sticali velika bogatstva na račun svojih potplaćenih i prisiljenih radnika, pošto su zemljovlasnici mogli za sebe da zadrže najveći deo stvorenog viška. Takođe, u jezgru najveći deo ruralnog stanovništva koji je prisilno radio za nadnice, barem inicijalno je video relativno opadanje standarda života i opadanje sigurnosti svojih prihoda. U suštini, Wallerstein vidi razvoj kapitalističke svetske ekonomije kao nepravednu - štetnu prema velikom delu svetske populacije.

69

Svojom teorijom Wallerstein pokušava da objasni zašto je modernizacija imala tako raznolike uticaje na svet. On pokazuje – dokazuje kako su politički i ekonomski uslovi nakon sloma feudalizma pretvorili severopzapadnu Eu u dominantnu trgovačku i političku silu. Geografska ekspanzija kapitalističke svetske ekonomija izmenila je političke sisteme i uslove rada gde je to bilo moguće. I mada je delovalo da je funkcionisanje svetske ekonomije stvaralo sve veće disparitete među različitim tipovima ekonomije, odnos između jezgra i njegove periferije i poluperiferije ostaje relativan a ne stalan. Tehnološke prednosti, na primer, mogu imati za posledicu sveukupnu ekspanziju svetske eknomije i mogu omogućiti promene u nekim perifernim ili poluperifrnim oblastima. Međutim, Wallerstein ističe da analiza istorije kapitalističkog svetskog sistema pokazuje da je on (ovaj sistem?) doveo do takvog razvoja u kome su se povećale (a ne smanjile) ekonomske i socijalne razlike izmedju delova svetske ekonomije.

10. Novije teorije modernizacije

I Predavanja

Krajem 70ih, kada je utihnula kritika teorija modernizacije, novije teorije modernizacije ponovo isplivavaju. I one se, kao i starije teorije, koncentrišu na razvoj zemalja Trećeg Sveta. Ovi teoretičari su evolucionistički orijentisani. Koristi se terminologija kao i u starijim teorijama: tradicionalizam i modernost, i zajedničko ima je shvatanje da modernizacija (i kontakt sa zemljama Zapada) imaju pozitivno dejstvo na zemlje trećeg Sveta. Polaze od toga da su neki zapadni obrasci neizbežni i poželjni za budućnost zemalja u razvoju. Ne postoji oštra granica između starih I novih teorija modernizaciije. Ipak novije teorije se od starih razlikuju u nekoliko tačaka:1. izbegava oštra suprostavljenost između tradicije I modernosti. Među njima postoji organska veza – moderno se nadograđuje na tradicionalno. pojam modernosti i tradicije međusobno koegzistiraju i mešaju se. Tradicija može biti prepreka, ali i podsticaj razvoju. tradicija se ne odbacuje kao prepreka razvoju, već se smatra da se tradicija i modernost prepliću, i da tradicija može imati pozitivnu ulogu u procesu modernizacije. 2. Promena metodologije: ne bave se tipologijama i diskusijama na visokom nivou apstrakcije, već se koncentrišu na konkretne slučajeve - pojedinačne, konkretne zemlje, pri čemu dosta insistiraju na unutrašnjim razvojnim činiocima. Dakle analiza je pojedinacna, dominira istorijska analiza, dok je komparativna analiza dopunska. Ovo se radi da bi se pokazalo kako (kakvu) neke institucije imaju ulogu u modernizaciji. 3. za razliku od starih teorija, koje su smatrale da postoji unilinearni razvoj (samo jedna mogućnost), novije teorije prihvataju da zemlje Trećeg sveta treba da idu svaka svojim putem razvoja. Iako je Zapad opšti obrazac, ideja o jednolinijskom razvoju se potiskuje i govori se o različitim modelima razvoja:

- britanski – liberalni- francuski – državni- nemački – bankarski- švedski – socijalni- američki – minimalna državna intervencija- japanski – političko-monopolistički

neki čak govore o različitim kapitalizmima.4. novije teorije više pažnje usmeravaju na eksterne (spoljne) faktore nego ranije (ovi su faktori ranije bili zanemareni).

Vong Sin Lun (preduzetnicki familizam): americki kinez, je u delu ‘’Važnost porodice’’ razmatrao problem uticaja porodice na preduzetništvo u Hong Kongu. On traži model razvoja za Istočnu Aziju. Govori o uticaju tipa porodice na ubrzanje ili sprečavanje modernizacije. Vong kritikuje stariju modernisticku interpretaciju tradicionalne kineske porodice i njene uloge u modernizaciji po kojoj je ova porodic, zato sto je pod jakim uticajem tradicije, sama po sebi prepreka modernizaciji jer razvija nepotizam, slabu radnu disciplinu, koči racionalizaciju i uspostavljanje univerzalnih normi, sve u svemu prepreka ekonomskom razvoju kine. Vong, sa druge strane, želi da pokaže da kroz paternalizam prisutan u

70

kineskoj ekonomiji porodica (i tradicionalne vrednosti) moze da ima i pozitivan uticaj na ekonomski razvoj. Dakle isti tip porodice razlicito funkcionise u razlicitim sistemima: on onda istražuje jednu instituciju u 2 različita dr.-politička sistema: porodica u Kini I porodica u Hong Kongu. Pitanja koja su razmatrana:1. kako porodica utiče na preduzeće s obzirom na paternalističku menadžersku praksu/upravljanje: paternalistički menadžent je prisutan u H.K. u tekstilnoj industriji, gde preduzećima vladaju industrijski patrijarsi koji imaju potpunu kontrolu nad preduzećem, izbegavaju delegaciju moći, protive se zaštitničkoj zakonskoj regulativi rada, i ne odobravaju sindikalno delovanje. Paternalizam se sastoji u tome što vlasnik kontroliše rad zaposlenih, njihovo ponašanje, moral, život van firme. Pošto porodične vrednosti dominiraju firmom, svako mešanje sa strane se suzbija (državna intervencija, sindikati). Između zaposlenog i poslodavca se uspostavlja klijentsko-patronski odnos. Poslodavac brine o zaposlenima, pomaže im, ali traži povećanu lojalnost. U vreme krize nema otpuštanja vać radnici idu na prinudni odmor. Vong kaže da su ekonomske posledice ovakvog paternalizma da on pomaže preduzimaču da privuče i održi radnike u industrijama visokofluktuirajuće proizvodnje. Politička posledica je da zaustavlja razvoj klasne svesti medju radnicima. Kod paternalizma, nezadoivoljstvo se iskazuje individualnim činovima: npr. kroz apsentizam, a ne kroz npr. štrajkove. 2. kako p.utiče na nepotizam u zapošljavanju: Vong prvo zaključuje da je mali broj zaposlenih tu zbog nepotizma. Kinezi ne traže privilegije unutar porodice, samo u slučaju nužde. Poslodavci ne zapošljavaju lenje I nesposobne rodjake I trude sa da njihovi rodjaci imaju što veće kvalifikacije. A ako ima nepotizma, on ima sledee pozitivne strane u hong kongu: u malim firmama, članovi porodice obezbedjuju jeftinu radnu snagu, manje su plaćeni od ostalih radnika, a ovo firmi pomaže da se takmiči u periodima recesije. Takodje su sigurnija radna snaga. Poslodavac nastoji da dodatno obrazuje radnike (kako bi stekli kvalifikacije).3. kako deluje tip vlsništva na poslovanje firmi u Hong Kongu: porodično-vlasništvo. Krajem 60.ih u H.K.je 60%manjih fabrika bilo u porodičnom vlasništvu. Kada se porodica deli, članovi ne napuštaju preduzeće i ne povlače svoje vlasništvo (nema usitnjavanja vlasništva). To ovim firmama daje veću fleksibilnost. Zbog velikog poverenja, lakse se postize konsenzus, ugovori su usmeni, neko može da donosi odluke umesto drugih na poverenje članova porodice. Firme su prilagodljivije jer brže donose odluke u promenljivim okolnostima, tako mogu lakše da prežive. Porodično preduzetništvo je ekonomski dinamično i omogućava bolju konkurentsku poziciju. Takvo por.preduzeće je uspešno u hong kongu ali ne i u kini, zbog različitih političkih i ekonomskih uslova. U H.K. je delovala kolonijalna vlada koje se nije mešala u porodicu. Za razliku od toga u Kini se država mešala u por.odnose. Medjutim ako je porodičan način organizovanja poslovnih aktivnosti tako uspešan, postavlja se pitanje zašto Kina nije ostvarila svoje potencijale? Vong smatra da su izvanporodični socijalni uslovi uzrok. Kako su uklonjene prepreke koje je postavljala represivna država, Hong Kong se pokazao kao motor ekonomskog razvoja. Vong kritikuje starije teorije modernizacije što vide samo oštre razlike izmedju kineskog i evropskog sistema. Vong smatra da se evropski put razvoja kapitalizma neće na isti način desiti u Kini, jer Kina ima različite forme društvene strukture, koje će voditi ka različitim putevima modernizacije. On smatra i da će se kineski tok modernizacije razlikovati od japanskog ili korejskog, opet zbog različitih društvenih struktura. Znači, tradicionalna porodica nije prepreka modenizaciji, već ona može biti i podsticaj.

Dejvis proučava odnos religije I razvoja u Japanu. Pokušava da kritikuje Belaha i druge japanske ideologe iz perspektive Karla Polanjija po kome postoji međudelovanje društva i ekonomije. Pod uticajem Vebera, tradicionalna teorija dr.razvoja je promenu tumačila kao sistem prevladavanja prepreka. Po ovoj teoriji glavno sredstvo dinamičke snage za prevladavanje prepreka je protestantska etika tj.japanska religija. Međutim po Dejvisu postoje preoblemi i kod Veberove teorije i kod nastavljača, pretpostavlja se da je religija osnova dominantnog vrednosnog sistema, koja utiče jednako na različite delove društva. Po Dejvisu, različiti delovi društva imaju različite vrednosne sisteme. On kritikuje to da je sekularizacija neizbežan deo modernizacije. Niti ima sekularizacije, niti se ona pojavljuje uvek u svim delovima društva. Dejvis zamera i to što se previđa analiza vrste

71

individualnih interesa, sukoba, konflikata,nelojalnosti. Takođe,vlade imaju veliki uticaj na modernizaciju. Japan je doživeo ek.uspeh zahvaljujući nekoj religiji. iako je bila prepreka za širenje liberalizma, nije bila za prihvatanje nauke,razvoja. Smatra da ne postoji samo jedan vrednosti sistem. Bankari moraju razviti duh poverenja, preduzetnički duh rizika, investitori odlaganje zadovoljenja, uprava preduzeća duh discipline. On predlaže novu alternativu: umesto teorije prepreka-teoriju barikada. Metafora barikade se odnosi na tradicionalne dr.grupe, one postavljaju barikade da bi se zaštitile od modernizacije. Grupe koje su tradicionalno orijentisane ne boje se napretka kao takvog, već posledica modernizacije po dr. Društvo se se sastoji od 3 prstena:

1. društvo- poslednji prsten, sa svojim odnosima moci2. barikade (magija, religija, tradicionalni zakoni i običaji).srednji prsten3. ekonomija (unutrasnji prsten)

Iz unutrašnje (ekonomske sfere) slede impulsi za društvene promene. Protiv te ideje se društvo bori pozivajući se na tradicionalne norme. Ekonomija savladava te barikade kada one počnu da slabe. Na Zapadu nije protestantizam pobedio zato što su se pojavili protestanti, već zato što su hrišćani prestali da se opiru eksploataciji. U Japanu, različiti delovi japanske religije se nisu suprostavili pobunama , jer nisu imali stroge religijske zakone. Upravo postojanje 3 religije je razvijalo duh toleranicje ali i slabost religije da se odupre promenama, sto je sve omogućilo da se sa Zapada prihvati moderna tehnologija i modernizacija uopšte. Posle II sv.rata se javljaju nove masovne religije, koje su prihvatanje bez većeg otpora, kao I različita stanovišta , nauka,tehnika. Niz sekti je razvijao etičke radne navike. Trebalo je proizvesti pojedinca koji će biti koristan naciji, vladaru,poslodavcu,bogu. Svaki čovek treba da se disciplinuje I podvrgne modernizaciji. Biti japanac znači biti vredan I pošten. Ova ideologija nije bila uvek uspešna. Konfučijanstvo je kritikovalo kapitalističke vrednosti 20.ih godina. Posle II sv.rata je ovaj tip barikada srušen I ekonomske vrednosti zapadnog društva su prodrle. Osnovne vrednosti Japana 80ih su neoliberalizam, slavljenje bogatstva, nove masovne religije. Samjuel Hantington u delu ‘’Da li će zemlje postati demokratske’’se bavi sa dva problema: 1. Preduslovi za demokratiju: nudi veoma složenu analizu preduslova demokratije. On se bavi ekonomskim bogatstvom i jednakošću, društvenom strukturom, spoljnim okruženjem i kulturnim kontekstom.a. Ekonomsko bogatstvo: On smatra da postoji snažna korelacija izmedju razvijene ekonomije i demokratije. Veza je u tome da bogata ekonomija omogućava visoku pismenost, obrazovanje, razvoj medija... što sve ide u prilog demokratiji. Složenom industrijalizovanom ekonomijom se ne može autoritarno upravaljati, postoji podela moći, disperzija u donošenju odluka. Ekonomski razvijeno društvo je kompleksnije, a priroda kompleksnog društva podrazumeva decentralizovano donošenje odluka. Na kraju, zemlja sa bogatijom ekonomijom ima tendenciju da ravnomernije raspodeljuje prihode od siromašnih zemalja, a samim tim i manju masu siromašnih.Medjutim, postavljalo se pitanje na kom se nivou ekonomskog razvoja osigurava demokratski razvoj. Postoje zemlje koje su prošle kroz ekonomski razvoj, a udaljile su se od demokratije, kao što postoje i zemlje koje su se okrenule demokratiji na različitim

72

stupnjevima ekonomskog razvoja. Kako bi prevladao kontradiktornosti koje postoje u literaturi, on predlaže nove koncept zone tranzicije. Kako se zemlje ekonomski razvijaju, ulaze u zonu tranzicije u kojoj je teško održati tradicionalne političke institucije. Sam razvoj ne odredjuje kakav politički sistem će zameniti te institucije. Umesto kretanja ka zapadnjačkoj demokratiji, zemlje u zoni tranzicije imaju izbor izmedju mnoštva alternativa, i njihova buduća evolucija zavisiće od izbora koji će praviti njihove političke elite. Ukratko, iako je ekonomsko bogatstvo potreban uslov za demokratiju, on nije i dovoljan. Zato se moramo okrenuti i drugim faktorima.

b. Drustvena struktura: Ako postoji izdiferencirana društvena struktura sa relativno autonomnim grupama (poslovnim, religijskim, etničkim), ove grupe će obezbediti osnovu za proveravanje državne moći, i osnovu za demokratske političke institucije. Ako je dr.manje izdiferencirano, raste šansa autoritarnog sistema. Od svih autonomnih društ. grupa, Hantington ističe preduzetnike kao bitnu gr (zbog distribucije moći). Glavni problem nerazvijenosti zemalja je to što ne poseduju autonomnu buržoaziju. U zemljama III sveta ekonomijom upravljaju ili politička elita ili strane kompanije. Zbog toga može doći do opasnosti po razvoj demokratije u zemljama u razvoju, ako je taj demokr.razvoja pod uticajem države i straniih činilaca. Tržišno-orjentisane ekonomije predstavljaju još jedan element društvene strukture koji promoviše demokratiju. Sve političke demokratije imaju i tržišnu ekonomiju, ali nemaju sve tržišne ekonomije i demokratski uredjenje. Razlog je, prema Hantingtonu, to što tržišna ekonomija zahteva disperziju ekonomske moći, autonomiju trzisnih subjekata, čime obezbedjuje kontrolu državne moći. Tržišna ekonomija tako omogućuje buržoaziji da ograniči državnu moć i koristi demokratska sredstva za svoje interese. Takođe, tržišne ekonomije će verovatno doprineti ekonomskom bogatstvu i ravnomernijoj raspodeli prihoda, što obezbedjuje infrastrukturu za demokratiju.

c. Eksterno okruzenje: Demokratija je u mnogim zemljama, pre svega, rezultat spoljašnjih činilaca tj.razvijenih zemalja - pre je rezultat difuzije nego razvoja. On primećuje da tamo gde su nastupile -Britanija u 19. veku, i npr. Amerika posle II svetskog rata, tu je nastupala demokratija, a tamo gde je dominirala sovjetska vojska, tu je usledio komunizam. Opadanje demokratije u Istočnoj Aziji i Latinskoj Americi tokom 70ih je bilo odraz opadanja američkog uticaja. Tako, uspon i pad demokratije na svetskom nivou je funkcija uspona i opadanja najmoćnijih demkratskih država. Što je veća ek.snaga Sad-a, demokr.će se više širiti. Ovaj demokratski uticaj se može osetiti direktno - kao rezultat američkog uticaja na političke procese u drugim zemljama, i indirektno - tako što postoji moćan i uspešan model koji treba pratiti.

d. Kulturni konteks: Hantington je zaključio da religija ima veliki uticaj na političku kulturu: Protestantizam je u visokoj korelaciji sa demokratijom, katolicizam ima umereno i odloženo dejstvo na demokratiju, hinduizam i šintoizam je ne sprečavaju, a islam i konfučijanizam i budizam su srodniji autoritarnoj vladavini. Postoje dva tipa religijskih orijentacija:

- konzumatorske- veza između ovog I onog sveta je čvrsta pa svetom treba da upravljaju sveštenici, jer najbolje pozanaju religiju, nema ideje o političkoj participaciji; postoji veza između krajnjih ciljeva i svakodnevne rel.prakse, što je loše za demokratiju (ne razdvaja se religija od politike i prava).

- instrumentalne – ovaj I onaj svet su odvojeni; u protestan.religiji npr postoje instrumentalne karakteristike - religija se ne meša u svakodnevni život.

Da zaljučimo, izuzev tržišne ekonomije, nijedan preduslov nije neophodan za pomenuti razvoj. Potrebna je nekakva kombinacija ovih preduslova kako bi se pojavio demokratski režim, ali sama kombinacija se može značajno razlikovati od slučaja do slučaja.

2. Politički procesi koji vode demokratiji: Postoje tri modela za uspostavljanje demokratije(kroz političke procese kroz koje se demokratija razvija):

1. linearan : demkratizacija se vrsi kortak po korak, U Britaniji je prvo uvedena zaštita elementarnih građanskih prava, zatim političkih prava, parlamentarizam, širenje političkih prava (radnici dobijaju prava, sindikati), prevlast parlamenta I širenje

73

prava glasa. U Švedskoj je slično s tim što je Švedska prvo konstituisana kao nacionalna država pa je onda otpočela sa demokratizacijom (postepeno).

2. cikli č an : dem.režimi smenjuju despotski ili autoritarni, Povremeno se održavaju izbori, ali nema pravog smenjivanja vlada kroz izbore (već kroz vojne hunte). Vojne hunte obećavaju privremenu vladu kao i to da će vlast vratiti civilima, ali se to obično ne događa. Masovna pobuna stanovništva ili bankrotstvo režima dovodi do izmene i demokratkse vlasti. Mana ovog sistema je što nijedan ni drugi obrazac vlasni ne stabilizuju. Stalno se smenjuju ova dva sistema, i ovakvim zemljama je teško da izadju iz tog začaranog kruga. Lat.amerika.

3. dijalektički: u zemlji postoji autoritarni režim, ali zbog ek.rasta dolazi do dr.diferencijacije i zahteva se uspostavljanje demokratije i participacije u vlasti srednje klase (postepena urbanizacija, demokratizacija, ek.rast) razvoj urbane klase vrši priotisak na autoritarni režim, dešava se "urbani proboj", i smena autoritarnog režima demokratskim. Medjutim, novi režim srednje klase ne vlada uspešno srednja klasa je politicki nezrela, pa ga smenjuje autoritarni sistem. Vremenom, autoritarni režim pada zbog razvijene ekonomije, i počinje tranzicija ka dugotrajnijem konsolidovanom demokratskom sistemu. Ovo su Nemačka, Italija, Grčka i Španija.

Najpovoljniji redosled za uspostavljanje demokratije: definisanje nacionalne države; razvoj efikasnih institucija; širenja političke participacije.

Važno je da se prvo razviju efikasne političke institucije (stranke,parlement,birokratija), pa tek onda da počne participacija, da ne bi došlo do populističkih vlasti. On je skeptičan prema tezi da se do demokratije može doći pobunama i revolucijama ( npr.po Muru izvor engleske demokratije je opšta pobuna donjih slojeva), jer nakon njih obično dolazi autoritarni režim. Demokratije je rezultat mirnog, spontanog, evolutivnog procesa – i rezultat rada političkih elita, bez nasilja i revolucija. U Latino-američkim zemljama su uslovi za razvoj demokratije dobri, jer imaju ek.rast, pod uticajem su Sad-a i postoji kultura i politička tradicija sa demokratskim elementima. A u Istočnoj Aziji nema uslova zbog specifične kulturne tradicije. Isto tako je praktično nepostojeća verovatnoća da se razviju demokratije u Istočnoj Evropi. On smatra da ni jedna komunistička zemlja nije postala demokratska iz unutrašnjih uzroka. Zapadne zemlje bi trebalo da prenose svoje iskustvo, što se demokratije tiče. Hantington smatra da SAD može da doprinese demokratskom razvoju u zemljama Trećeg sveta na sledeće načine: pomažući ekonomski razvoj, podstičući tržišnu ekonomiju i buržoaziju tj elite koje su za demokratiju, treba da ima veći uticaj na svetska zbivanja nego što ima.

Savremene analize procesa demokratizacije nisu teorijski čisti pristupi. Teorija modenizacije je najprisutnija, mnogo korišćena u vezi sa socijalističkom transformacijom. Teorija modernizacie postaje sve fleksibilnija zbog konkurentskih teorijskih pravaca, od kojih je najznačajnija teorija zavisnosti.

11. Klasicna evolucionisticka shvatanja razvoja:

Uvod: Evolucionizam u sociologiji 19. veka predstavlja tipičnu klasičnu teoriju društvene promene i razvitka. Kontekst u kom nastaju evolucionisticke teorije je 19 vek, ubrzan razvoj, posledice francuske revpolucije i industrijske revolucije, nagle i pozitivne promene. Po evolucionistima ljudsko društvo sledi neki određeni pravac i to je proizvod unutrašnje imanentne logike razvoja. Razvoj je podeljen na faze. Promene su nužne i nepovratne, postepene i kumulativne - dolazi do promena ekonomskog načina privređivanja. Revolucija je završni čin. Uzroci promena su imanentni, i predstavljaju specifična ljudska svojstva koja se menjaju vremenom i zbog kojih i dolazi do promena u društvu. Npr. čovek kao radno biće se vremenom menja, razvija, njegove delatnosti se usložnjavaju, specijalizuju, pa tako se i menja društvo.

74

Ljudsko dr.se tretira kao celina (totalna evolucija), pri čemu taj ukupni razvoj ima jedinstvenu logiku (sistem ravnoteže) kojim se povezuju naizgled slučani događaji. Postoji zakonomernost razvoja, a najčešća interpretacija je korišćenje organskih analogija i pojma sistema jer su koristili otkrica prirodnih nauka kao modele (oni su ljudsku istoriju i dr.razvoj tumačili preko metafore o organizmima i prirodnom svetu). Uglavnom se bave celinama (čitava društva) pa govore o ljudskoj vrsti kao jedinki. Pojedina društva su elementi sistema. Prema ovim teoretičarima postoji jasna sličnost živih organizama i društva. Ta metafora se koristi u različitim interpretativnim oblicima: * u primeni na strukturu društva (kao što su ćelije organizovane u organizmu, tako su pojedinci integrisani u društvu)

* funkcionalna metafora (svaki organ u organizmu vrši neku funkciju, a slično je drustvo u kojem institucije imaju određenu funkciju)

Metafora o razvoju: Ona se javlja u povezanosti sa tada najuticajnijom naučnom idejom - sa darvinizmom. Kao što se organizam stalno menja, tako se i društvo sastoji od individua koje su smrtne, ali dolaze nove, pa organizam stalno živi, ali se i menja. Ideja evolutivnog razvoja u sociologiji tesno je povezana sa Darvinovom teorijom, ali je starija od nje (spenserova teorija je starija). To je ontogenetski formulisana ideja - društvo je tumačeno preko razvoja neke individue. Darvinova ideja je formulisana filogenetski9

(razvoj vrste). Po Darvinu spoljašnji uslovi deluju na vrste i one nastoje da prežive. Najuspešniji primerci vrste preživljavaju. Pojedinačni organizmi doživljavaju slučajne unutrašnje promene, koje su većinom štetne po organizam, pa ta vrsta propada. Ukoliko se jedinka uspešno adaptira uslovima putem mutacije, ona opstaje. Kod društvenih teorija o razvoju, razlika je ta što su potencijali za razvoj smešteni u imanenciju .Oni nisu slučajan proizvod dejstva jedinki, već su specifični proizvod ljudskog društva. Interpretacija dr.razvoja je deterministička (razvoj je nužan), dok je Darvinova teorija evolucije probabilistička (razvoj nije nužan nego sadrži određenu verovatnoću - slučajne mutacije).Treba imati u vidu da postoji više različitih struja unutar evolucionizma.

Karakteristike klasičnog evolucionizma: - mogu se ustanoviti opšti zakoni kretanja dr jer su promene predodredjene u pravcu viših organizacija dr života

- postoji kontinuitet u ljudskoj istoriji, kulturi, stvaralaštvu, i postoji pojam progresa koji je

prisutan kroz ljudsku istoriju. Ljudsko društvo stalno napreduje idući ka sve složenijem, i bolje organizovanom modelu društva.

- istorija ima jednistvenu logiku, obrazac kojim su povezani kojim su povezani različiti događaji, ta nit se može naučno ustanoviti

- govori se o totalnoj evoluciji, čovečanstvo se tretira kao celina, zakoni su opšti- promene o kojima se govori su nužne, razvoj je nužan- društva se u razvoju kreću od nižih ka višim oblicima, promene su usmerene -

progresivne- promene su jednolinearne - stagnacija je odstupanje- promene su postepene, stalne, kumulativne, nepovratne- dr.razvoj/evolucija je spontan, nenameravan- izdvaja se jedan činilac kao dominantan- uzroci su imanentni- postoji funkcionalna diferencijacija, postepeno i sve veće usložnjavanje

društvenog života. - postavlja se jednakost između hronološke i analitičke šeme - linija razvoja se uvek deli na iste faze

9 Filogeneza i filogenija grč.biološki proces razvoja svih organskih oblika u toku života na Zemlji, razvoj pojedinih grupa životinja i biljaka, odnosno njihovih organa, suprotno-ontogeneza

75

1. Ogist Kont: Sa Kontom počinje ideja o evolucionizmu (evolutivna interpretacija dr.razvoja). Kontov evolucionizam se ogleda u njegovoj socijalnoj dinamici, koju je on odredio kao teoriju progresa. Svaki viši stupanj istorijskog razvoja bio je pripremljen prethodnim, a poslednji pozitivistički stupanj predstavlja definitivnu dominaciju humaniteta nad svim vidovima animalnosti. Po Kontovom mišljenju, industrijsko-urbano-kapitalistčko društvo nije slučajnost, već je ono prirodna posledica prethodnih društvnih procesa. Nemoguće je dati adekvatna objašnjenja i predvidjanja u vezi sa savremenim društvenim zbivanjima ako se prethodno ne rekonstruišu šema i mehanizmi prethodne istorije.On smatra da se ovo može učiniti pomoću zakona o tri stupnja. Ljudska rasa prolazi kroz tri stadijuma razvoja (law of three stages): teološki, metafizički i pozitivni; a kriterujum po kome Kont interpretira dr.razvoj je duhovni razvoj (način na koji se svet tumači:ljudi kumuliraju znanja, a uporedo sa tim se razvija i društvo): 1. teološka faza: ljudi smatraju da su natprirodne sile odgovorne za zbivanja na zemlji - svet se tumači kao polje delovanja natprirodnih sila. Oni komuniciraju sa duhovima koji se nalaze u predmetima, i najpre veruju u više bogova, a potom samo u jednog. To su društva orijentisana na vojne poduhvate, i bazira se na instituciji robovskog rada. Ima tri faze:

a. animističkab. politeističkac. monoteistička

2. metafizička faza: nastaje kada ljudi zamenjuju bogove apstraktnim uzrocima pojava, kao fundamentalnim principima realnosti, shvaćenim razumom. U političkom životu dominiraju ideje suvereniteta, vladavine zakona i legalne vladavine.3. pozitivna faza: se dostiže kada ljudi stvaraju zakone na osnovu empirijskih dokaza, opservacije, poredjenja i eksperimentisanja. Ovo je doba nauke i industrijalizma. U ekonomiji dolazi do industrijskog razvoja. Kada jednom nastupi pozitivni stadijum, razvoj postaje otvoren. Eksperimentalni odnos prema stvarnosti pruža mogućnost za napredak, pa razvoj postaje ubrzani i otvoren. Nauka stalno napreduje, ali nikad ne dostiže konačnu istinu. Ljudsko znanje se stalno sve više uvećava. Kada se konačno dostigne najviše moguće shvatnje realnosti kroz pozitivnu nauku, kvantitativni, kumulativni rast postaje dominantan. Evolucija je prvenstveno evolucija metoda sticanja znanja, a odnosi se i na dalju evoluciju rezultujućeg sistema znanja.

2. Herbert Spenser: Ideja evolucije je važna za interpretaciju ljudskog razvitka. Evolucija je opšti princip stvarnosti-prirodne i društvene. To je sama po sebi razumljiva činjenica, jer su ljudi prirodna bica i društvo je u osnovi materijalno društvo. Spenserova definicija opšteg zakona evolucije: to je prelaz iz neodredjene i nepovezane (nekoherentne) homogenosti u odredjenu i povezanu (koherentnu) heterogenost. Ovaj princip predstavlja okosnicu i klasičnog i modernog evolucionizma u sociologiji. Za Spenserovo shvatanje je karakteristična usmerenost promena, koja nam govori da postoji neka unutrašnja zakonitost u promenama.Tako postoji evolucija sa strogo odredjenim smerom razvitka, gde se oblici smenjuju jedan za drugim unutar unapred odredjenog ciklusa. Ova evolucija podrazumeva postojanje progresa, gde viši oblici nužno slede iz nižih oblika društvene organizacije. On ustvari evoluciju izjednačava sa progresom. Za Spensera, primer razvitka od homogenog do heterogenog društva je pretvaranje plemenskog društva u civilizovano, tu vidimo faze evolucije: Na početku postoji jedno homogeno stanje društva, u kome svi obavljaju iste poslove (sa polnom razlikom u toj podeli poslova), to su zajednice koje su inherentno nestabilne. Ne postoji razlika u zanimanju ili načinu života. U homogenom stanju društva postoji podjednaka podela društvene moći. Medjutim ljudi su prirodno različiti i zbog te razlike neizbežna je diferencijacija uloga (jači će postati vođa, pametni vrač). Ove početne razlike (prirodne nejednakosti) koje su proizvod individualnih razlika nastoje da se produbljuju (ako neko sakupi manju količinu bogatstva, on će kasnije skupiti veću količinu bogatstva), bogati postaju sve bogatiji, moćni postaju sve moćniji. Društvo se polako diferencira prenošenjem funkcija sa poglavice na druge članove. Pored diferencijacije u funkciji vladanja, dolazi do diferencijacije u religijskim funkcijama, ali

76

najvažnija je diferencijacija koja proizilazi iz podele rada. Iz nje nastaju društvene klase i staleži. Ljudi koji imaju iste sposobnosti i isti status teže da se okupe (grupišu) što dovodi do stvaranja trajnih grupacija (profesija, klasa, nacija). Samo to grupisanje je brana protiv povratka u prvobitno stanje homogenosti. Medjutim, pogrešno je shvatati razvitak od homogenosti ka heterogenosti kao prosto umnožavanje funkcija društvenih organa, grupa ili pojedinaca. "Samo ono povećavanje heterogenosti koje ide od neodredjenog homogenog ka odredjenom heterogenom predstavlja napredak". Odredjeno ovde predstavlja povećanu koordinaciju u vršenju pojedinih funkcija. Usled sve veće koordinacije dolazi do specijalizacije odnosno usavršavanja pojedinih funkcija. Ovako dobra integracija počiva na čvrsto povezanom društvenom organizmu, u kome vlast, i mehanizmi kontrole i integracije kojima vlast raspolaže poseduju privilegovan položaj.Znači: - postoji sve veća heterogenost (usložnjavanje) funkcija- postoji sve veća koordinacija funkcija (koje su nastale prethodnim usložnjavanjem)- postoji specijalizacija, tj. usavršavanje pojedinih funkcija (usled koordinacije; primer je vojska)- ovo se sve dešava u čvrsto povezanom društvenom organizmu

Spenser je u iz biologije u sociologiju uveo pojmove "strukture" i "funkcije". On je društvo definisao kao superorganizam, u kome postoji jedna stalna i odredjena raspodela funkcija delova.

Faze razvoja ljudskog društva:1) jednostavna dr: male grupe ljudi u kojima su svi obavljali sve dr. uloge, nema političke organizacije društva, nema uloga, a društva su međusobno izolovana. Zbog tendencija diferenciranja dolazi do podele rada i tako nastaju kompleksna;2) kompleksna dr: podela rada, različiti društveni segmenti obavljaju različite dr.uloge, stvara se hijerarhijska politička organizacija (vođa i njegove partije). Proces diferenciranja se nastavlja u3) dvostruko kompleksna dr: kada se kompleksna dr jasno teritorijalno utvrđuju, prave se zakoni;4) civilizacija: (političke zajednice, nacionalna država ili imperija).

Ovo je hronološki stvorena tipologija, ali je Spenser koristio i drugi princip – idealno tipski. To je podela na: (ovde nema hronologije, već se daju karakterištična svojstva za ova dva tipa društva)

1. vojna drustva: - osnovna ljudska aktivnost je ratnička, odbrana i osvajanje- integrišu se silom- dominira država nad svim drugim organizacijama- visoko centralizovana- upravlja se autokratski- stratifikacija:status se stiče askriptivno, pripisivanjem(nasleđem)- mala dr.pokretljivost,zatvorena društva- ekonomija:autarkična društva )samodovoljnost), ako postoji komunikacija sa

drugim društvima to su protekcionističke mere- vrednosni sistem:ceni se hrabrost, lojalnost,disciplina,patriotizam

2. industrijska društva: - osnovna ljud.aktivnost je proizvodnja i razmena- bitne su lične slobode (država služi interesima pojedinca)- integrišu se ugovorima (dobrovoljna saradnja)- decentralizovana- demokratska uprava- stratifikacija: status se stiče postignućem, velika dr.pokretljivost,dr.je otvoreno- ekonomija: ek.međuzavisna društva. Postoji slobodna trgovina- vrednosni sistem: ceni se inicijativa, nezavisnost, inventivnost, istinoljubivos

77

3. Ferdinand Tenis: bio je sledbenik Spensera. Bio je skeptičan u odnosu na ideju ljudskog razvoja. Pokazuje ambivalentnost: stara društva su po njemu bliskija ljudima (zajednice). Nove forme društva su ekonomičnije ali su izgubile osnovne ljudske osobine (ljubav, bliskost, rođačke veze...). Koristi idealnotipski pristup u istoriji lj.društava, preko pojmova zajednice i društva.

zajednica:- osnovne veze među ljudima su srodničke- temeljna institucija je porodica- osnovni ekonomski resurs je zemlja- osnovno stanište je selo- dr.regulacija-porodično pravo- vrednosti: običajnost, religijske vrednosti- pojedinac se pojavljuje kao ličnost društvo- osnovne veze među ljudima su razmenske- temeljna institucija je država- osnovni ekonomski resurs je novac- osnovno stanište je grad- dr.regulacija-ugovorno pravo- vrednosti:zakoni i javno mnjenje- pojedinac se pojavljuje kao građanim

uopšte nije izvesno da je društvo razvijeniji oblik od zajenica. Po Tenisu postoje snažni elementi regresa u prelasku iz zajednice u društvo.

Postoji i vansociološka tradicija koja se zasnivala na evolucionim teorijama:

4. Henri Luis Morgan: ’’Drevna društva’’. Američki antropolog, koji je stvorio varijantu evolucionizma sa akcentom na tehologiji. On uvodi tehnološki determinizam u interpretaciju dr.razvoja. U osnovi dr razvoja, osnovna pokretacka sila dr promena su tehnološke inovacije koje postepeno transformišu način života čovečanstva, dovode do posledica u celokupnoj dr.organizaciji (tehnologija determiniše nivo razvoja ljudskog uma). Morgan smatra da uniformnost (jednoobraznost) i kontinuitet evolucije potiču iz univerzalnosti ljudskih potreba, i iz njihovog trajnog postojanja (tih ljudskih potreba - nikad ih se ne možemo osloboditi). Te potrebe, tipične za ljudski rod (hrana, smeštaj, udobnost, sigurnost) predstavljaju stimulans za stalne pokušaje iznalaženja sredstava za njihovo zadovoljavanje. Na taj način on objašnjava da iz prirodnih ljudskih potreba u stvari potiče stalna želja za tehnološkim inovacijama. A kada se te nove tehnologije usvoje, one menjaju karakter čitavog društva: utiču na porodični život, ekonomiju, politiku, kulturne vrednosti. Podelio je istoriju razvoja ljudskog društva na divljaštvo, varvarstvo i civilizaciju sa podfazama niža, srednja i viša (ovo je hronološka klasifikacija). Ovi stadijumi istorije čovečanstva su odredjeni značajnim tehnološkim otkrićima.

1. divljaštvo:- niža faza:sakupljačke ekonomije (saklupljanje plodova)- srednja faza: počinje pronalaskom vatre, a osnovna aktivnost postaju lov i ribolov

sa oruđima- viša faza: usavršavanje oruđa za lov (luk i strela), bavljenje lovom2. varvarstvo:- niža faza: pronalazak grnčarstva- srednja: pripitomljavanje životinja i početak navodnjavanja zemlje- viša faza: pronalazak gvožđa i pravljenje orudja od toga3. civilizacija:- počinje pronalaskom fonetskog pisma i sposobnoscu pisanja

Morganovo jednofaktorsko objašnjenje imalo je uticaja na marksiste, posebno na Engelsa, a imalo je odjeka i kod neoevolucionista.

5. Lester Vord : On pravi korak izvan klasičnog evolucionizma. Smatra da ne može biti sve promenljivo, a da zakoni promene ostaju trajni. Zakoni evolucije su podložni evoluciji. On iznosi ideju diskontinuiteta ljudske istorije. Postoje dva perioda u opštoj evoluciji:

78

1. period spontane (prirodne) evolucije-genezis2. period ciljno-orijentisane ljudske evolucije-telezis

faze razvoja su:1. kosmogeneza-nastanak kosmosa, vladaju zakoni fizike2. biogeneza-stvara se svet života na zemlji,vladaju biološki zakoni3. antropogeneza-razvija se ljudska vrsta,biološki zakoni4. sociogeneza-stvara se društvo i vladaju zakoni istorijskog razvoja

Emil Dirkem : Dirkem je tražio uzroke društvenih fenomena u samoj društvnoj stvarnosti. Svoje shvatanje društvene evolucije je izneo u knjizi "Društvena podela rada". Osnovni smer evolucije se uočava u podeli rada, diferencijaciji zadataka, i uloga u zaposlenju, tokom društvenog razvoja koje usloznjavaju drustvo i menjaju odnose izmedju ljudi. U ranijem društvu, ljudi su se slično ponašali i slično su mislili, obavljali su slične radne zadatke i imali su slične ciljeve. Kada su društva postala složenije, organska, i rad je postao složeniji. U ovakvom društvu, ljudi nisu više medjusobno vezani, i društvene veze nisu lične. Prema Dirkemu, dr dakle evoluiraju od jednostavne, nespecijalizovane forme - mehaničke, ka složenoj, visokospecijalizovanoj formi - organskoj. On stvara dihotomnu tipologiju dra zasnovanu na različitom kvalitetu društvenih veza (tipologija je hronoloska, to su polazna i krajnja tacka evolucije): 1. mehanička solidarnost - neizdiferencirani radni zadaci2. organska solidarnost - komplementarnost, kooperacija, i neophodnost visoko izdiferenciranih uloga i zanimanja. Kod Dirkema, evolucionizam se vidi u njegovoj glavnoj tezi: da svakom tipu rada odgovara odredjeni tip solidarnosti, tj. vrste integracije. Pri tome, solidarnost je izrazito moralna pojava, i ona pokazuje stalni porast humaniteta u društvu: rastuća populacija rezultuje većom demografskom gustinom, uz postojanje veće moralne gustine. Moralna gustina se odnosi na intenzitet interakcija, složenost društveni odnosa, tj. ukratko, na kvalitet društvenih veza.

K.Marx: Je tipičan evolucionista. Kod njega su prisutni tehnološki determinizam, ekonomski, materijalistički. Nekad čak ni nije determinista. Evoluciju vidi kao sledeci niz faza:1. primitivno dr2. robovlasničko dr3. feudalno dr 4. kapitalističko dr5.socijalističko dr

Problemi klasičnog evolucionizma:1. Jedna od karakteristika k.e.je da se dr.razvoj posmatra kao linearan i da sva društva moraju proći kroz sve faze. Primedbe na ovo su:- moguća je i stagnacija ili pad- neka društva su preskočila feudalizam, robovlasništvo i prešla u moderno dr (npr.neka plemena)- problematična je jedinstvenost istorije, kako je shvataju evolucionisti. Postoji raznovrsnost u različitim krajevima sveta u pogledu dr.razvoja. teško je ustanoviti jedinstven obrazac. Svako društvo treba izučavati kao posebnu civilizaciju, bez jedinstvenog obrasca razvoja. 2. Smatra se da su uzroci razvoja imanentni, što nije uvek slučaj.3. Dovode se u pitanje i unutrašnji uzroci kao jedini, jer postoje i spoljšnji uzroci (kolonizacija, mešanje kultura....)4. Ideja da postoji 1 uzrok dr.napretka je isto kritkovana. Postoje različiti činioci i mehanizmi dr.promene (polikauzalnost). Periodnično, određeni činioci mogu biti dominantniji, ali nikada stalno.5. Razvoj ne mora biti progresivan i ne mora na kraju biti savršeno društvo6. Ideja da dr predstavljaju organske celine kritikovana je sa stanovišta konfliktne teorije i sa stanovišta savremenog f-nalizma. I to preko pojmova dr.sukoba (klasa i dr.grupa) i disfunkcionalnosti

79

7. ideja da je stagnacija izuzetak, a promena trajna je kritikovana suprotnim stavom: stagnacija je karakteristično stanje sistema, a promene su retke (tek se učestalije dešavaju krajem XIX veka). Kontinuitet je permanentna osobina lj.društva, kao što je i promena, a promene su retke. Unutarsistemske promene retko zadovoljavaju osnovni zahtev – da su međusobno povezane. One su često fragmentarne, pa čak i suprostavljene i različitim podsistemima dr.sistema. Suprostavljene promene mogu dovesti do slomova sistema i civilizacija8. Slabost klasičnog evolucionizma je upravo u ideji o predodredjenosti društvenog razvitka. Zato su nam zanimljive savremene teorije društvene promene i razvitka, a posebno neoevolucionizam, koji ima shvatanje o otvorenosti evolucionih procesa, i ostavljajući mesta za slučajnost i nepredvidljivost, kao i za značaj ljudskog stvaralaštva u okviru procesa društvene evolucije.

12. MARKSISTIČKO SHVATANJE RAZVOJA (Marx, Lenjin, Labriola)

I Kolakovski:"Glavni tokovi Marksizma I"

1. proizvodne snage, proizvodni odnosi, nadgradnja Postoji uzrocna veza izmedju teznje za porastom kapitala i tehnoloskog napretka, ali nastanak i sirenje te teznje moze se roditi tek u odredjenim tehnoloskim okolnostima. Delovanje i razvojne tendencije kapitalizma su samo poseban slucaj nekih opstijih zavisnosti – tzv istorijskog materijalizma. Pa Marks kaze"u drustvenoj proizvodnji svog zivota ljudi stupaju u odredjene nuzne odnose, nezavisne od njihove volje, odnose proizvodnje koji odgovaraju odredjenom stupnju razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga. Celokupnost tih odnosa proizvodnje sacinjava ekonomsku strukturu drustva, realnu osnovu na kojoj se dize pravna i politicka nadgradnja i kojoj dgovaraju odredjeni oblici drustvene svesti. Nacin proizvodnje materijalnog zivota uslovljava proces socijalnog, politickog i duhivnog zivota uopste. Na izvesnom stupnju razvoja materijalne proizvodne snage drustva dolaze u protivrecnost sa postojecim odnosima proizvodnje tj sa odnosima vlasnistva. Iz oblika razvijaja proizvodnih snaga ti se odnosi razvijaju u njihove okove. Tada nastupa epoha socijalne revolucije.sa promenom ekonomske osnove menja se i nadgradnja. Nikad novi visi odnosi proizvodnje ne stupaju pre nego sto su se materijalni uslovi njihove egzistencije vec rodili u krilu samog starog drustva." Engles kaze da je istorisjki materijalizam shvataje svetske istorije koje krajnji uzrok i odlucujucu pokretacku snagu svih vaznih istorisjkih dogadjaja vidi u ekonomskom razvitku drustva, u promenama nacina proizvodnje i razmene, u podeli drustva na razne klase, koja otud proistice i u medjusobnim dobrima tih klasa. Dakle ist materijalizam odgovara na pitanje kakve su okolnosti izvrsile najveci uticaj na promenu ljudkse kulture (najsire shvacene kao politicke institucije, dr organizaciju, nacine razmisljanja). Kljucna tacka borbe coveka sa prirodom i savladavanja nje je bila odredjena vestinom proizvodnje orudja. To omogucujedincu da proizvede vise nego sto sam trosi onda se otvara mogucnost borbe oko podele tog viska i mogucnost da jedni prisvajaju proizvode rada drugih tj mogucnost klasnog drustva. Razne forme tog prisvajanja odlucuju o formama politickog zivota i na forme svesti (kako ljudi dozivljavaju svoje drustveno postojanje). Dakle, nivo proizvodnih snaga odredjuje BAZU – proizvodne odnose, u koje spadaju:- odnosi vlasnistva, tj nacin na koji ljudi imaju pravno zagarantovanu moc raspolaganja sredstvaima za proizvodnju i sirovinama i proizvodima rada) - drustvena podela rada (razlikovanje ljudi po tome da li ucestvuju u materijalnoj proizvodnji ili su upravljaci; odvajanje umnog od fizickog rada bio je jedan od najvecih prevrata u istoriji. Uslov za to je bila mogucnost prisvajanja tudjeg rada, iskljucenje nekih ljudi iz procesa rada,a to znaci drustvena nejednakost. To je onda stvorilo slobodno vreme za neke i citava klutura, nauka i umetnost i filozofija su zapravo uslovljeni nejednakoscu)- nacin raspodele proizvodnih dobara i nacin njihove razmene medju proizvodjacima. Proizvodni odnosi odredjuju celinu NADGRADNJE (politicke instije – drzava, religija, politicke org, pravo, obicajnost, ljudska svest). Glavna teza ist materijalizma je da odredjeni nivo tehnologije zahteva odredjene odnose proizvodnje koji stvaraju odredjene forme nadgradnje koja ima unutrasnje

80

diferenciran i antagonisticki karakter – posto su proizvodni odnosi zasnovani na prisvajanju plodova tudjeg rada oni stvaraju podelu na klase suprotnih interesa a klasni konflikt dolazi do izrazaja u oblasti nadgradnje.

2. Drustveno bice i svest Najcesci prigovori ovoj doktrini u 19 veku su bili:a. ist materijalizam osporava bilo kakav znacaj svetskog ljudskog delovanja u istoriji.b. ist materijalizam pripisujue ljudima iskljucivo motivaciju korisnosti, kao da nema drugih intencija osim onih odredjenih materijalnim interesom. c. ist materijalizam redukuje istorijju na ekonomski faktor, smatrajuci druge faktore ili nevaznim ili zavisnim od prvog pa propoveda "ekonomski determinizam". Medjutim ist materijalizam se zapravo bavi samo nekim pitanjima – zavisosti izmedju nekih karakteristika drustvenog zivota, ne zeli da sam da potpuno objasnjenje nekog ist dogadjaja. Znaci objasnjenje zavisnosti nadgradnje od proizvodnje odnose se na velike epohe, a marks i ne tvrdi da tehnoloske nivo u svim pojedinostima odredjuje dr podelu rada a da ona opet objasnjava bas sve detalje politickog zivota. M&E su mislili u kategorijama velikih ist formacija. Dakle to je princip determinacije u "poslednjoj instanci". Sto se tice svesnih intencija u istorijskom procesu – ist materijalizam nije nikakva teorija motivacije i ne bavi se predvidjanjima ponasanja pojedinaca, niti negira raznovsrnosti motiva za ta ponasanja. On govori o masovnim pojavama koje nastaju bez svesne intencije na bazi izvesnih zakonitosti svojstvenih specificno drustvenom zivotu. Zapravo ist materijalizam ne moze da objasni nastanak pojava ali moze da objasni njihov znacaj i funkciju koju su obavljale (npr pojava hriscanstva). Dok drustveno bice (tehnoloski nivo, oblik proizvodnje) odredjuje svest (nadgradnju) dotle se radi o mistifikovanoj svesti koja ne zna vlastitu misiju i koja deluje nasuprot coveku odrzavajuci i jacajuci njegovu porobljenost. Emancipacija svesti cini da ona postaje postaje instrument jacanja a ne podjarmljivanja ljudksih sila, cini dostupnim samosvesti lastito ucesce u delu realizacije coveka.

3. Istorijski napredak i njegove protivrecnosti: Celi dosadasnji napredak bio je opterecen unutrasnjom protivrecnoscu: povecavao je opstu vlast coveka nad prirodom i istovremeno sve vise porobljavao coveka. Tu se razlikuje marks od hegela kod kog je istorija postepeno osvajanje drustvene slobode. Kako je osnova civilizacije eksploatacija jedn klase od druge to se ceo njen razvoj krece u stalnoj protivrecnosti. Ta negativna, anti-ljudska srana napretka je njegova nerazluciva osobina u uslovima otudjenog rada. Ali ipak istorija ide kao konacnom oslobodjenju coveka marks daje primer kolonijalizma u indiji, koji iako je strasan i ponizavajuci ipak je malo pomakao stvari tamo. U tom smislu podrzavali su prava velikih istorijskih naroda u odnosu na one male, neistorijske. I vazniji je bio cilj ostvarenje misije coveka (oslobodjenje i tako to) nego recimo prevezilazenje bede i ostale elementarne potrebe. Tako je i kapitalizam pripremio (kroz sve svoje negativnosti) tehnoloske pretpostavke koje ce coveku omoguciti da se oslobodi od prinude materijalnih potrebai da razvija svoje misaone i umetnicke sposobnosti kao samostalan cilj. Visak radnih masa prestao je da bude uslov razvoja opsteg bogatstva – neophodan drustveni rad se redukuje na minimum i onda zbog slobodnog vremena dolazi do umetnickog i naucnog procvata. Za Marksa je pojam "nacin proizvodnje" kljucan i on deli istoriju u jednu semu. Medjutim u toj semi problematicna je kategorija azijatksog nacina proizvodnje (kina, indija, islamske zemlje). Tamo nije postojalo privatno vlasnistvo zemlje, ali zbog irigacije potrebno je da postoji jaka centralna vlast ergo despotizam. Nije se razvila burzoazija, slaba trgovina, slabo razvoj gradova kao trgovinskih centara. Slab tehnicki razvoj. Te zajednice su se postepeno raspale ali ne zbog unutrasnjih uzroka vec zbog uticaja evropskog kapitalizma. E sad, zasto je to problematicna kategorija, zato sto ona dovodi u pitanje citavu marksovu semu kao jedistveni tok razvoja covecanstva (sema ropstvo-feudalizam-kapitalizam-komunizam). Dakle posto vazi samo za jedan deo sveta, ne postoji marksisticka univerzalna teorija istorije. Plus za tu kategoriju marks kaze da je tu vazan uticaj geografskih odlika – onda samim tim se dovodi u pitanje primat tehnologije u dr determinizmu. Trece vera u neminovnost napretka koja karakterise marksizam isto pada u vodu jer je za ova drustva bio potreban uticaj spolja da bi se promenila/napredovala.

81

Moglo bi se zakljuciti9 da se ist materijalizam dakleodnosi samo na zapadnu evropu.

4. Pitanje tzv monistickog shvatanja drustvenih zavisnosti Ist materijalizam teorijski odredjuje glavne faktore ist razvoja ali ne moze biti instrument posebnih prognozavec samo najopstijeg razvojnog pravca. Kada su u pitanju faktori i koji ima primat ovako marks gleda: odredjena tehnologija postaje dovoljan uslov odredjenih proizvodih odnosa pri pretpostavci da su kao neophodni uslovi ispunjenne druge okolnosti koje pripadaju geografskoj ili demografskoj sferi.

5. Pojam klase Sam pojam klase M&E nigde nisu jasno definisali. Klase cine istovetnost izvora priodaod kojih zive drustvene grupe. Ali to je nedovoljan kriterijum. Neki kasniji marksisti dodali su kao krietrijum zajednicku suprotnost prema drugim klasama u borbi za raspodelu prihoda. Ali ni to nije dovoljno. Poslednji kriterijum je vlasnistvo nad sredstima za proizvodnju. Vlasnici koji raspolazu i sr za proizvodnju i viskom rada radnika, i radnici/eksploatisani koji raspolazi samo svojom radnom snagom i prinudjeni su da je prodaje. Takodje se tu izdavaju i srednje klase – sitni sejaci i zanatlije, koji su posednici male kolicine sr za proizvodnju ali ne zaposljavaju najamnu znagu oni ne iskoriscavaju rezulatate tudjeg neplacenog rada. Te klase imaju razvojenu svest jer su delom (vlasnistvo nad sr) bliski sa kaptalistima a delom (uzivaju plodove samo svog rada) sa radnicima. Ovaj kriterijum medjutim ne dozvoljava da se pravi razlika izmedju kapitalista i zemljisnih vlasnika kao dve razlcite klase. One su obe zaiteresovane za maksimizaciju profita i u kriticnim vremenima su solidarne protiv proleterijata. Dalje obe zaradjuju iz viska vrednosti stvorenog od strane radnika. Medjutim razlkuju se po nacinu prisvajanja profita. Samo ga industrijalci prisvajaju zahvaljujuci neposrednoj razmeni rada, a zemljoposednik se koristi zakupnom rentom i ne ucestvuje u procesu razmene, kao ni zelenas. Znaci bitno je da se napravi i razlika unutar eksploatatorske klase – ko su neposredni kupci radne snage i oni koji visak prisvajaju posredno. Unutar klasa postoji suprotstavljanost pojedinacnih interesa ali se ona prigusuje kada je jaci antagonizam izmedju klasa – npr kad se pobune radnici kapitalisti koji su do tada bili konkurenti zbijaju redove i solidarniji su. Isto tako sa radnickom klasom – u uslovima nezaposlenosti postoji antagonizam unutar klasni i obrnuto. Medjutim ta unutarklasna borba za kapitaliste u clini nije stetna, ali za radnike jeste jer je njima vazno da imaju jaku klasnu svest. Moze postojati i klasa po sebi (koja nije svesna svog polozaja u proizvodnji ali on je fakticki) i klasa za sebe koja ima klasnu svest i svesna je zajednickih interesa i suprotstavljenosti drugim klasama. Klasna podela je kljucna ali nije jedina u dr, postoje i unutarklasne podele. Npr u radnistvu postoje podele prema granam, prema visini prihoda i kvalifikacija. Zato samo ukidanje klasne podele ukidanjem privatnog vlasnistva nad sredstvima za proizvodnju ne ukida sve izvore drustvenih antagonizama. Iako ukida najvaznije. Ali izgleda da se marks nadao da ce ostali ti izvori nejednakosti nekako nestati sami od sebe, nakon sto nestane taj primarni.

6. Postanak klasa: Da bi klase nastale potrebno je bilo da se dostigne takav tehnoloski nivo na kome je prisvajanje rezultata viska rada bilo uopste moguce. Izvor klasa uvek je podela rada (prvo kad su se u prvobitnim drustvima izdvajale grupe koje su branile, ili obavljale admin, to polako postaju institucije, nasledne, nezavisne, posle podela rada na osnovu vlasnistva nad sr za proizvodnju itd).

7. Funkcije drzave i njeno uziivanje Klasna podela vremenom dovodi do nastanka drzave. Ustanove odbrane i amdinistracije se osamostaljuju i postaju nasledne privilegije, klasicni proces nastajanja drzave zasniva se na tome da ona izrasta iz klasih suprotnosti razvijenih u okvirima jedne zajednice. Tako ekonomski najmocnija klasa postaje i politicki najmocnija klasa. Za marksovu doktrinu vaza su dva zakljucka: da ce drzava u besklasnom drustvu biti ukinuta, a drugo da je nuzan slom zatecene drzavne masine putem revolucije. Prvi zakljucak je jasan: kadas nestanu klasne podele nestace i institucije koje sluze njenom ovekovecivanju sa zadatkom ugnjetavanja eksploatisanih klasa. Prvi akt drzave u ime celog drustva je da ona preuzme vlasnistvo nad sr za proizv, to je ujedno i njen poslednji

82

korak. Na mesto vladavine ljudima dolazi upravljanje stvarima i rukovodjenj procesom proizvodnje. Drzava se ne ukida, ona izumire. Drzava nije vecna vec je prelazni period civilizacije, koji ce nestati zajedno sa klasnom podelom. Ukidanje drzave medjutim ne znaci ukidanje admin f potrebnih za upravljanje proizvodnjom. Ali te f vise nisu vrsenje politicke vlasti. To predvidjanje pretpostavlja stanje u kom su svi dr konflikti nestali, zato je ispravnatakva interpretacija M&E. Drzavna nadgradnja kao aparat nasilja ne moze biti reformisana na takav nacin da bi ona od odredjenog trenutka mogla da sluzi eksploatisanoj klasi, ona mora biti unistena cinom revolucionarnog nasilja. U periodu u kom je pobednicka klasa (proleterijat) morala jos da vodi borbu sa eksploatatorima, ona mora raspolagati vlatitim aparatom pritiska, koji ce po prvi put u istoriji postati orudje vecine. To ce biti period diktature proleterijata, u kojem ce nasilje, nemaskirano nikakvom frazom, sluziti proleterijatu kao instrument koji vodi ka likvidaciji klasa uopste. Prelazu u socijalisticko drustvo ne moze se prema tome izvrsiti snagom samog ekonomskog procesa, nego samo u oblasti nadgradnje. Sam akt prelaza je politicko ne ekonomsko delo. Pred smrt Engels je naspisao nesto sto se tumaci kao odustajanje od nasilja i priklanjanje legalnim nacinima promena i osvajanja vlasti – mirna sredstva razvijanja radnickog pokreta. Ali on ne odbacuje ideju revolucije, vec nudi mogucnost revolucije bez krvi. M&E u svakom slucaju, nikada nisu poistovecivali drzavu i drustvo, u drzavnoj vlati uvek su videli samo sredstvo. Drzava je zapravo najizrazitiji vid drustvene alijenacije.

8. Komentar istorijskom materijalizmu: Jedan autor je preporucio da se ist materijalizam posmatra ne kao sveobuhvatna teorija istorije vec kao metod istrazivanja. Ali to bi znacilo redukovati marksizam, i ne bi bilo u skladu sa marksovom intencijom. Ali moze se na njega gledati kao na jedan vrednosni heuristicki princip koji nam preporucuje da u politickih i idejnih konflikata, dr i religijskih pokreta, umetnickih pravaca i obicaja, sve istrazivane pojave ubrojimo u materijalne interese ljudi ukljucujuci tu i interese koji se daju pojmiti u kategorijama klasne borbe. To znaci da se ne moze sve redukovati na klasni interes, niti da se oduzima znacaj faktorima geo ili dmeogr, nit se negiraju okolnosti kao sto su samostalna uloga tradicije i sl. To bi medjutim znacilo ograniciti vaznost marksizma. Ali ako hocemo shvatiti marksizam kao nauku o buducnosti to namece jos vise ogranicenja – marksizam nuzno vuce za sobom komunisticko prorocanstvo. Nuznost nastajanja kapitalizma i nuznost nastajanja socijalizma za marksa su razlcite. Niko sebi nije postavljao za cilj nastanak kapitalizma, postojali su samokupci od kojih je svao hteo da kupi jeftinije a proda skuplje. Svako se starao za svoje interese. To je bio objektivan proces sa malo ucesca svesti ljudi. Sa socijalizmom je drugacije. On se ne moze realizovati bez razumevanja sostvenog mesta u procesu proizvodnje i svesti o vlastitoj istorijskoj misiji – to je osnovni uslov za "istorijsku nuznost". Ta svest treba da nastane iz nuzde usled razvoja kapitalistickog dr. Da bi se misija proleterijata ostvarila ona mora biti potpuno svesna misija. Sama svest protivrecnosti interesa nije za m revolucionarna svest ako se u njoj ne nalazi ubedjenje da je to – globalna protivrecnostizmedju 2 klase identicnih u medjunarodnim razmeramaa drugo – da ta protivrecnost mora biti ukinuta u isto tako globalnoj proleterskoj revoluciji. Proleterijat je univerzalna klasa u smislu da uspostavlja univerzalnost ljudskog roda, sto ostvaruje misiju covecanstva. Medjutim to ubedjenje da proleterijat mora stvarati klasnu svest nije naucno predvidjanje vec prorocanstvo bez ikakvog obrazlozenja. On je pretpostavljao da klasna polarizacija nuzno mora napredovati, medjutim to se nije desilo. Isto je rekao to je zato sto je radnistvo olicenje maksimalne dehumanizacije - ali nije jasno kako klasa koja je osudjena na bedu, neznanje, fizicku iscrpljenost moze da smogne snage za univerzalni prevrat.

II MARKS - mara, Veljko Korać, Marks i savremena sociologija

Marks je smatrao da suštinu društvene delatnosti i društvenih odnosa ne treba tražiti u političkim, pravnim, moralnim i religioznim motivima, več u načinu proizvodnje. To je materijalistička misao, koja ne iognoriše da sve što ljude pokreće u njihovoj delatnosti mora proći kroz njihovu glavu, ali je poreklo društvenih odnosa u onome što je najbitnije za ljudsku egzistenciju, u proizvodnoj delatnosti.

83

Podela rada se javlja kao nužnost koja postoji u svim oblicima društvenih odnosa. Upravo iz te nužnosti proizilaze različiti oblici društvene organizacije i društvenih ustanova. Marks je, dakle, u podeli rada video zakonitu osnovu društvenih struktura dosadašnje istorije. Različitim razvojnim stupnjevima podele rada odgovaraju različiti oblici vlasništva.Marks je zaključio da je u dosadašnjoj istoriji čovečanstva bilo nekoliko najosnovnijih oblika podele rada i svojine iz kojih je proizašlo nekoliko osnovnih oblika društvenih struktura, tako da se celokupna istorija može podeliti na nekoliko velikih epoha društvenog razvoja. Evo tih stupnjeva:

1. PATRIJARHALNA ZAJEDNICA malo razviejna proizvodnja i podela rada

2. ROPSTVO prva velika podela na umni i fizički rad, osamostaljenjem umnog rada razvija se kultura i umetnost. Osnovni oblika društvenih odnosa postao je sukob izmedju robovlasnika i robova.

3. FEUDALIZAM nastao kada je ropstvo postalo smetnja daljem razvitku društva, jer je sputavalo razvitak proizvodnih snaga.

4. KAPITALIZAM klasni sukob izmedju kapitalista i najamnih radnika. Ali, kao što se kapitalizam razvio na osnovu robne proizvodnje i podele rada koja je iz nje proizašla, tako je razvoj kapitalizma izazvao elemente novog društvenog uredjenja:

5. SOCIJALIZAM, koji počinje ukuidanjem eksloatacije i klasnih odnosa u društvu, podruštvljavanjem proizvodnje i prerastanjem društva u slobodno besklasno udruživanje.

Keli

Opisane protivrečnosti nisu postojasle u fazi primitivnog komunizma (koji je postojao pre svega ovoga), jer je svaki pripadnik društva proizvodio i za sebe i za društvo kao celinu. Dakle, nije bilo sukoba interesa. U kapitalizmu društvene protivrečnosti dostižu svoj vrhunac. Naime, Marks je u OTUDJENJU čoveka video suštinu kapitalizma. Čovek je otudjen od proizvoda svog rada. Taj proizvod je iključivo u rukama kapitaliste koji prisvaja stvoreni višak vrednosti za sebe. Lek za ovaj problem je komunizam. Marks zahteva ukidanje privatnog vlasništva, tj. uvodjenja zajedničkog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, čime će biti ukinuto i otudjenje. Komunističko društvo je društvo bez klasa, bez protivrečnosti.

Marks je na prvom mestu bio teoretičar - kritičar kapitalizma. Njegova najveća dela su ostala nedovršena, a deo mateirjala koji je objavljen posle smrti temelji se samo na grubim Marksovim skicama. U njegovim tekstovima ima nejasnoća, nedoslednosti, što je stvorilo vrlo različite interpretacije njegovih dela.

LENJINU vreme kada Lenjin stupa na istorijsku scenu, marksizam je već formiran teoretski koncept. Lenjin je bio isključivo skoncentrisan na jedan zadatak: u pitanju je revolucija. Celo njegovo teorijsko stvaralaštvo je podredjeno revoluciji - dolasku na vlast. Lenjin je dao novu varijantu marksizma koja se ogledala u snažnom naglašavanju nekih komponenti marksizma, ali i u izbegavanju delova marksizma koji mu nisu odgovarali. Lenjin je smatrao da je marksistička teorija kanon, koji je rešio opšta teorijska pitanja, a da je njegov zadatak bio da iz tog kanona izvuče najprikladnije zaključke za datu situaciju. I mada je marksizam za Lenjina bio kanon, on se jasno distancirao od npr. filozofskih pitanja kojima se Marks bavio.Lenjin je uveo sledeće novine u shvatanju marksizma:

- uveo je teoriju partije: revolucija je jedino moguća pod rukovodstvom partije, koja je jedina sposobna da upravlja proletarijatom. Partiju sačinjavaju profesionalni revolucionari. Ona je izgradjena centralistički i hijerarhijski. Njen zadatak je da iskoristi sve elemente opozicije u borbi protiv carske Rusije. Ovakvo shvatanje partijske uloge bilo je strano za

84

Marksa. Ovakvo avangardno shvatanje partije bilo je seme za uvodjenje staljinističke diktature. - Lenjinovo shvatanje nacionalnog pitanja: osnovna parola revolucionara bila je: "proleteri svih zemalja ujedinite se", što znači da revolucija nije poznavala nacionalne granice. Lenjin i ovo modifikuje kada se zalaže za uvodjenje pojma nacionalizam u svakodnevnoj političkoj borbi- Lenjinovo shvatanje odnosa proletarijata prema buržoaziji i seljaštvu: marks nije smatrao seljaštvo za saveznika revolucije. Lenjin kao veliki pragmata je shvatio da revoluciju nije moguće izvesti bez podrške seljaka. Obećao im je zemlju, a ksnije im je oduzeo pravo privatnog vlasništva nad istom.dakle, Lenjin je jedino interesovao način dolaska na vlast. Podržavao je različite opozicione delatnosti u carskoj Rusiji, i to delatnosti koje su bile protiv osnovnih marksističkih shvatanja.

Dodatak: koristio je sva politička sredstva. Npr. tražio je podršku verskih sekti samo da bi mogao da oslabi Rusku pravosl. crkvu.

LABRIOLAU pitanju je Italijan. Načelno se može konstatovati da je Labriolino shvatanje marksizma drugačije od kanona. Po Labrioli, za marksizam je karakterističan istorijski, a ne sociološki pristup. To znači da marksizam ne teži otkriću opštih, stalnih zavisnosti medju raznim pojavama društvenog života, nego pokušava da opiše jedan neponovljivi istorijski proces. Labriola je, prema tome, najudaljeniji od shvatanja da, imajući na raspolaganju pojam klase, možemo razumeti i objasniti celu prošlu ljudsku istoriju, kao i proricati buduću istoriju. Ovo je suprotno od Marksovog shvatanja važnosti klasa za shvatanja prošlosti i budućnosti.

Četiri su glavna elementa Labriolinog shvatanja društva.

1. Labriolino shvatanje nacionalnog principa. Za njega je nacija ne samo društvena realnost, već takodje vrednost sui generis, koja je nesvodiva na druge odnose i druge vrednosti. I po ovome se razlikuje od marksovog shvatanja nacije.2. Labriolino shvatanje religijskih osećanja: za njega religijska osećanja nisu jednostavno samoobmana, niti delo prevare. On ne vidi u religiji neki poseban problem, mada kritikuje crkvene ortodoksije i vlast sveštenstva. 3. Diskontinuitet napretka: smatra da je kategorija napretka neophodna za razumevanje istorije, ali takodje smatra da je predrasuda da u istoriji nema regresije,ili da kroz iste razvojne faze obavezno prolaze sve kulture. U stvarnosti nema jedinstva kretanja koje napreduje ka boljem. I mada su civilizacije - kulture medjusobno povezane odredjenim odnosima, one ipak nalaze svoje puteve razvoja podjednako oslanjajući se kako na vlastito nasledje, tako i narazmenu vrednosti. Istraživanje ljudskih problema dovodi nas da nužno prihvatimo ne samo napredak, nego i regres. Mnogi narodi su propali.

Pojam napretka poteban nam je radi toga da bismo mogli reći da se nešto u ljudskim stvarima promenilo na bolje: npr. da je ukinuto ropstvo, ili da su ljudi jednaki pred zakonom.Labriola ipak jeste marksista koji je uveren da je socijalizam očekivan proces, ali je, ujedno, verovao da je istorija otvorena. Dakle, ne znamo gde se istorija završava, pa tako ne možemo tvrditi ni da će se završiti socijalizmom. On je i istorijski materijalizam doživljavao drugačije od ostalih marksista. Po njegovom mišljenju, ona interpretacija marksizma koja govori o prevagi ili dominaciji ekonomskog faktora u istoriji jeste vulgarna. Istorijska zbivanja ne mogu se svesti na ekonomske kategorije (mada je smatrao da one nisu zanemarljive). I na kraju, što se tiče samog smisla socijalistilčke ideje, Labriola ne izlazi izvan kruga opštih pogleda socijalista: socijalizam se odredjuje kolektivnim vlasništvom sredstava za proizvodnju, pravom na rad, ukidanjem konkurencije, principom svakome prema zaslugama... Dalje, socijalizam nije za Labriolu odricanje od bilo koje tekovine modernog vremena: ljudksa prava, politička sloboda, jednakost, ukidanje ropstva. Dalje, on kaže da je opšta tendencija socijalizma decentralizacija, a ne centralizacija vlasti i ekonomskog upravljanja. Medjutim, on izbegava bezuslovne formulacije o istorijskoj nužnosti socijalizma. On, kao i svi drugi

85

teoreričari socijalizma, smatra da kapitalizam priprema socijalističko društvo, ali na primer, ne smatra da bi nasilna revolucija bila nužan uslov socijalističkih preobražaja, nego se pre nada da se nove društvene forme mogu postepeno i lagano uspostaviti.

13. Specificnosti Yu modela socijalizma

I PredavanjaDržava se raspala u građanskom ratu pod uticajem:

spoljnih činilaca- vatikan i nemačka- neposredna zainteresovanost- sad – posredna zainteresovanost unutrašnjih činilaca- temporalni – konjukturni, sistemski i opšte.istorijski- strukturalni – kulturni, politički, ekonomski i socijalno-psihološki

Dakle, bitna su dva aspekata – temporalni i strukturalni, čijom se kombinacijom dobijaju sledeći unutrašnji činioci:

- istorijsko-kulturni: religija i stopa pismenosti- istorijsko-politički: način formiranja SFRJ- istorijsko-ekonomski: sever razvijen, jug nerazvijen- istorijsko-socijalni-psihološki:tradicionalizam- sistemsko-kulturni: ideologija bratstva i jedinstva- sistemsko-politički: stalni sukobi- sistemsko-ekonomski: kontrola, samostalnost- sistemsko-socijalno-psihološki: pojava vođa koji lako vrše mobilizaciju na osnovu

nacionalnog programa- konjukturno-kulturni: uloga inteligencije- konjukturno-politički: brzo formiranje nacionalnih elita- konjukturno.ekonomski: produbljivanje ekonomske krize- konjukturno-socijalno-psihološki: masovno širenje nacionalizma u SFRJ

Sve prethodno navedeno čini analitički okvir objašnjenja raspada SFRJ.Prilikom proučavanja yu društva treba uzeti u obzir specifičnosti yu socijalizma. ekonomske specifičnosti:- tržišni socijalizam- direktna veza sa zapadnim privredama- orijentacija na profit političke specifičnosti (politika nesvrstanosti) kulturni liberalizam (vise soboda) samoupravljanje (naspram komandno planske privrede)

2. pokret nesvrstanih: Pokret nesvrstanih je međunarodna organizacija više od 100 zemalja koje su

smatrale sebe zvanično neujedinjene sa jednim ili protiv jednog od većih blokova. 1961, uz veliku zaslugu Josipa Broza Tita, održana je prva zvanična konferencija Pokreta nesvrstanih u Beogradu. Uz Tita i Nehrua, drugi istaknuti svetski lideri koji su učestvovali u stvaranju Pokreta nesvrstanih su bili Gamal Ambdel Naser, predsednik Egipta, i Sukarno, predsednik Indonezije. Svrha organizacije, je da osigura ”nacionalnu nezavisnost, suverenitet, teritorijlni integritet i bezbednost nesvrstanih zemalja u njihovoj borbi protiv imperijalizma, kolonijalizma, neokolonijalizma, aparthejda, rasizma, uključujući i cionizam i sve oblike strane agresije, okupacije, dominacije, mešanja ili hegemonije, kao i protiv blokovske politike”. Pokret nesvrstanih se fokusirao na nacionalne borbe za nezavisnost, iskorenjivanja siromaštva, ekonomski razvoj i suprotstavljanje kolonijalizmu, imperijalizmu i neokolonijalizmu. Oni su predstavljali 55% stanovništva planete, većinu vlada na svetu i skoro dve trećine članica Ujedinjene nacije. Važniji članovi su bili Jugoslavija, Indija, Egipat, Južna Afrika i povremeno Kina. Pokret se slomio zbog svojih unutrašnjih nesuglasica kada je Sovjetski Savez napao Avganistan 1979. Dok su neke države podržavale sovjetsku invaziju, ostale članice pokreta nisu uradile to. Pokret je izgubio kredibilitet tokom sedamdesetih kada je kritikovan da u njemu postaju dominantne države koje su bile prijateljske prem Sovjetskom Savezu. Dok

86

http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=1970e&action=edit

http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Sovjetsko-avganistanski_rat&action=edit

http://sh.wikipedia.org/wiki/Avganistan

http://sh.wikipedia.org/wiki/Kina

http://sh.wikipedia.org/wiki/Ju%C5%BEna_Afrika

http://sh.wikipedia.org/wiki/Egipat

http://sh.wikipedia.org/wiki/Indija

http://sh.wikipedia.org/wiki/SFRJ

http://sh.wikipedia.org/wiki/Ujedinjene_nacije

http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Neokolonijalizam&action=edit

http://sh.wikipedia.org/wiki/Imperijalizam

http://sh.wikipedia.org/wiki/Kolonijalizam

http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Sukarno&action=edit

http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Gamal_Ambdel_Naser&action=edit

http://sh.wikipedia.org/wiki/Josip_Broz_Tito

su vođe kao Tito, Naser, Sukarno ili Nehru mogli predstavljati ideologiju nesvrstanih, vođe poput Fidela Kastra su kompromitovale ceo koncept.

4. L. Sekelj Jugoslavija – struktura raspadanjaOsnovna teza ove knjige je da se Jugoslavija kao državna zajednica nalazi u krizi

koja je rezultat duboke strukturalne krize yu društva uzrokovane krizom modernizacije i opštom krizom socijalizma. S obzirom na temelju karakteristiku yu društva, da je to društvo sa političkom naddeterminantom, osnovni agens krize traži se u političkom sistemu. Ogled započinje ispitivanjem osnovne sistem-integrativne vrednosti- samoupravljanja i ukazuje se na njegovu manipulativnu funkciju. U drugom delu knjige se ispituje funkcionisanje monopola političke moći kao osnovnog uzročnika ne samo neuspeha samoupravljanja, nego i duboke strukture krize yu društva i političke zajednice. U trećem delu se daje opis same krize i njenog generisanja s posebnim naglaskom na tok i sredstva konkretnog yu puta u krizi. U četvrtom,, zaključnom delu, daje se sociološka dijagnoza savremenog yu društva.

Karakter samoupravljanja u yu je bitno odredila činjenica njegovog uvođenja odozgo. Razumljivost koncepta samoupravljanja se mora staviti u kontekst sukoba yu političkog vrha sa Staljinom. Reč je o potrebi nalaženja takvog koncepta koji istovremeno omogućava čitav niz fundamentalnih stvari, a sa ciljem političkog i fizičkog preživljavanja rukovodstva koje se suprostavilo Staljinu i diktatu Kominforma. Pre svega, bilo je potrebno na takav način raskrstiti sa prethodnim periodom (1945/50),a da taj raskid sa totalitarnom partijskom državom bude legitiman u okviru boljševičkog nasleđa, sa jedne, a da ne ugrozi partijski monopol, sa druge strane. Istovremeno je bilo potrebno da taj koncept bude mobilizatorski, ideološki atraktivan za većinu stanovništva, a sa ciljem potvrđivanja legitimnosti vlasti :

1. povećavanja produktivnosti rada na bazi interesa i materijalne motivacije kako individue,tako i preduzeća

2. stvaranja socijalno-ekonomske podloge za preko potreban proces industrijalizacijeSpasonosna formula je nađena u konceptu odumiranja države. Najvažnija institiucionalna posledica odumiranja države na nivo vladajuće ideološke doktrine, bilo je uvođenje samoupravljanja u vladajuću ideologiju i formalna institiucionalizacija radničkog samoupravljanja. Ukratko, ovako shvaćeno samoupravljanje je upravo bilo jedino što je yu vrh mogao da upotrebi protiv Staljina bez ozbiljnog rizika destabilizacije ražima i vlastitih pozicija.

Važno je uočiti činjenicu izvedenosti samoupravljanja iz legitimne boljševičke interpretacije odumiranja države iz Lenjinove brošure ’’Država i revolucija’’ (1917). Naime, država ’’odumire’’ pod čvrstim nadzorom monopolske stranke u okviru sistema diktature proletarijata. Otuda, partija ne odumire sve dok ne odumre i poslednji klasni neprijatelj.

Odumiranje države znači zapravo decentralizaciju državne administracije, naročito u ekonomiji, zatim prenošenje fabrika i eko.preduzeća u celini na upravljanje radničkim kolektivima, a takođe i decentralizciju u kulturi, političkom životu i drugim sferama. Da bi se sve to završilo postepenim odumiranjem ne samo centralizma, već i države kao prinudnog aparata u celini.

Samoupravljanje je 70.ih godina nakon i ustavno-pravnog uspostavljanja države dobio zaokružen sistemski oblik sastavljen od 4 elemenata:

1. samoupravljanje kao oblik diktature proletarijata2. jedinstvenost onoga što se događa u yu u smislu prevazilaženja vekovima starih

parlamentarnih i vladavinskih oblika3. radnici- kolektivni vlasnici4. yu iskustvo treba posmatrati u okviru matrice svetskog kretanja ka komunizmu

(socijalizam kao svetski proces)

Samoupravljanje do 1965.Sve do reforme 65.samoupravljanje je uvelo samo jednu bitnu promenu: izvesnu

ekonomsku i političku decentralizaciju. Budući da je celokupna privreda u toku 1950. i

87

51.prenesena u nadležnost republika, organi uprave republika postali su najvažnija tela za rukovođenje privredom. Izvesne elemente samostalnosti kolektivi su stekli 1958., Zakonom o radnim odnosima i to u pogledu zasnivanja radnog odnosa, uređenja međusobnih odnosa radnika u skladu sa zakonom i raspodeli nakon izumirenja obaveza. Ipak, strukturna ograničenost radničkog samoupravljanja do reforme 65. vidljiva je iz sledeća dva ograničavajuća elementa:

- uoči Reforme 65.,80%dohotka bilo je izvan polja slobodnog raspolaganja preduzeća

- 73%bruto dohotka je odlazilo na poreze i davanja za socijalne serviseViši administrativno-politički rukovodilac bio je nadređen i direktoru i radničkom savetu. Direktor nije bio dužan da izvršava odluke radničkog saveta, već jedino viših državno-privrednih organa i administrativni-političkih rukovodilaca.Do 68.upravni odbor je bio organ upravljanja preduzećem i taj organ, a ne radnički savet ,je utvrđivao plan preduzeća.

Ono na šta treba obratiti pažnju jesu normativno i stvarno stanje stvari. Često se pozitivno karakterisalo ono što je bilo ideološki proklamovano, a u stvarnosti nije bilo tako. Pozitivne posledice samoupravljanja: pedesetih godina samoupravljanje je donelo sasvim opipljive rezultate kao što su :

- elementi političke liberalizacije- delimično napuštanje staljinističkog totalitarizma u kulturi i ekonomiji- Napuštanje koncepcije prisilne kolektivizacije- Opšti rast produktivnosti rada- Decentralizacija (bez demokratizacije)- Snažan privredni rast- Rast životnog standarda- Procesindustrijalizaicje i urbanizacije

Na ovim činjenicama režim je gradio svoju legitimaciju, a KPJ opravdavala svoj politički monopol. Jugoslovenski model socijalizma može grubo da se podeli u dve faze:

1. jugoslovenski socijalizam koji je jednak sovjetskom modelu socijalizma2. jugoslovenski socijalizam koji je različit od sovjetskog modela, i koji je bliži zapadnom duštvu

Prva faza koja je slična sovjetskom modelu socijalizma, bila je karakteristična po tome što je na jedan grub način prepisivan sovjetski uzor: u pitanju je bilo uvodjenje potpune nacionalizacije, teška industrija je bila nosilac industrijalizacije i modernizacije, sprovodjena je urbanizacija bez odgovarajuće infrastrukture, investicije su vršene prema političkim kriterijumima (političke fabrike), minimiziran je sektor usluga, dok je poljoprivredno i seosko stanovništvo tretirano kao puki materijalni izvor troškova industrijalizacije i urbanizacije. Najizrazitija specifičnost jugoslovenskog modela socijalizma bila je uvodjenje samoupravljanja kao posebnog oblika uredjenja ekonomske sfere socijalističkog društva. Sekelj navodi da se, kada je samoupravljanje u pitanju, ono grubo može podeliti u dve, odnosno tri faze:- samoupravljanje do 1965. - samoupravljanje posle 1965.(- samoupravljanje posle 1974.)

Nakon faze potpune kontrole ekonomskog života od strane partije početkom 50ih počinje lagani proces decentralizacije, i to tako što je privreda sa saveznog nivoa prenešena na nivo republike. Pored ove političke decentralizacije, do 1965. još je jedino uvedena izvesna ekonomska decentralizacija (na nivou preduzeća).Najvažnija posledica samoupravljanja do 1965. bio je kontinuirani rast životnog standarda svih slojeva stanovništva. Samoupravljanje je neosporno doprinelo podizanju produktivnosti rada i opšte efikasnosti privredjivanja. Najvažnije ekonomski i politički rezultat ovog perioda je visoka stopa rasta bruto nacionalnog proizvoda.

Medjutim, već u ovoj fazi, i pored uočenih uspeha, zabeleženi su i prvi sistemsko-strukturni problemi (slabosti) jugoslovenske ekonomije. Osnovna slabost je bila u konceptu politički vodjene ekonomije, ali i u visokoj ekonomskoj neracionanosti, slabom razvoju vlastite tehnologije, neuspešnosti na svetskom tržištu. Ispostavlja se da taj

88

uočljivi ekonomski uspeh zemlje (koji je pripisivan samoupravljanju) nije bio na realnim osnovama. Naime, 60ih godina preko 60% jugoslovenskog spoljno-trgovinskog deficita bilo je pokriveno američkom pomoću.

Za fazu do 1965. i za fazu posle 1965. karakteristični su razni pokušaji oživljavanja privrede (najčešće putem raznih planova, reformi), koji su uvek bili osmišljavani od strane političara. Politički ,partijski sistem se uvek pokazuje kao nepremostiva prepreka svake strukturne,privredne reforme. Svaka neuspela reforma nadovezuje se na drugu, te tako konstantno generiše društvenu krizu. Društvena kriza je, dalje, izvor legitimacije partijskih rukovodilaca, koji se iznova predstavljaju kao spasioci društva (spas je navodno u novim reformama koje oni donose). Dakle, vladajuća politička elita nikada nije odstupila od ideje da je jedino vlast ta koja može i treba da kontroliše društveni razvoj.

Reforma 65.teOva reforma je bila politički odgovor na ekonomsku krizu (zato je unapred bila

osuđena na neuspeh).Donosi se odluka da nevidljiva ruka tržišta umestno neprestanih svađa rukovodstava bude regulator ekonomije. Ova je reforma rezultat sukoba centralista i decentralista,koji je trajao sve do pobede decentralista bez demokratije u okviru partijske države oličene u Ustavu iz 74.te. Decentralisti su ispravno uočili da je bolje prepustiti da nevidljiva ruka tržišta bude regulator ,umesto partijskog rukovodstva. Uvodjenjem tržišta (zapravo tržišta u obliku tržišta roba) samoupravljanje je dobilo i praktični smisao.

Županova su interesovale promene u samoupravnom konceptu koje je reforma iz 65.inaugurisala isticanjem koncepcije preduzeća kao kolektivnog vlasnika. Prema Županovu participacija direktora u spoljnim političkim strukturama (elitama) je glavni kanal ua priticanje moći u organizaciju. On je smatrao da je ovde reč o sistemu sa nultom opcijom, u smislu da ako se nekome oduzme moć, nju će automatski dobiti neko drugi ko je u igri unutar sistema. Moć uprave je otišla spolja u ruke političkog faktora, a uprava je to nadoknadila na neformalan način putem manipulacije i neformalnih institucija kao što su aktivi i kolegijumi. Tako se uprava,tj.direktor pojavljuje kao produžena ruka partijske države. Participacija direktora u spoljnim polit.struk.je bila glavni kanal za priticanje moći u organizaciju. Konflikt ovaj sistem nije mogao da reši. Pošto egalitarne participacije nije bilo, onda je konflik tslužio za manipulativne svrhe centara moći. Dolazi do amaterskog samoupravljanja gde svako zna po nešto i svi odlučuju o svemu.

Formalno, moć odlučivanja bila je u rukama radničkog saveta, koji su birali svi zaposleni. Direktor je ovde bio u velikoj meri odgovoran radničkom savetu,biran putem konkursa.

Osnovni entitet samoupravljanja je preduzeće, čiji je cilj bila preduzetnička funkcija. A tu preduzetničku ulogu obavlja uprava. Nakon što je , kao posledica autonomije preduzeće, došlo do gubitka stepena dr.moći od strane političkih elita, napuštena je osnovna ideja Reforme o tržišnom socijalizmu. Mada nikada nije postojala istinska trž.ekonomija. Ovo je ipak dovelo do formiranja jednog sasvim drugačijeg sistema u praksi (malo šta se poklapalo sa stvarnošću).Institucionalnim i vanistitucionalnim administriranjem direktorske funkcije su od menadžerske pretvarene u političku smatra Županov. I mada su normativno najveći deo moći imali radnici, u praksi, direktori i kolegijumi su na osnovu neformalne strukture kontrolisali sve aspekte odlučivanja - tj. kontrolisali celo preduzeće. A sami direktori su bili birani od strane višeg partijskog komiteta.

Sekelj se poziva na istraživanje Arzenšeka , u pogledu distribucije moći unutar radne organizacije (na uzorku slovenačkih radnih organizacija 1969-1985.).Ima longitudinalni karakter. Nije od 68.došlo do promene, i dalje je moć koncentrisana u rukama uprave, a direktor predstavlja samo vrh piramide.Uvećana je percepcija nemoći svih socio-profesionalnih grupa, osim rukovodilaca. On je zaključio da preduzećem dominira klasična hijerarhija (ali kao neformalna grupa). Nju čine direktor, funkcioneri samoupravnih organa i funkcioneri pol.organizacija.I moć je koncentrisana u rukama uprave, a direktor predstavlja samo vrh piramide. Na osnovu njegovog istraživanja državna i politička birokratija imaju dominantan položaj, a samoupravni organi i delegatski sistem imaju podređen položaj. Najnemoćniji su radnici i seljaci. Znači da je distribucija moći u yu samoupravnoj rad.organizaciji je oligarhijska po svom karakteru (i ovo je ključna stvar). Po njemu problem uravnoteženja distribucije moći unutar preduzeća se može rešiti jedino stvaranjem jakih sindikata. Umesto principa samoupravljanja i

89

principa diktature proletarijata u yu je na redu reprezentativna demokratija smatra Arzenšek. Samo ona može da omogući postojanje autonomnih sindikata

Samoupravljanje unutar preduzeća je postavljeno kao biranje upravnih organa od strane svih zaposlenih. A minimalna pretpostavka samoupravljanja je egalitarna participacija svih zaposlenih u procesu donošenja odluka unutar radne organizacije. Mrkšić svojim istraživanjem potvrdio ovo. A to znači (da ponovimo) oligarhijska struktura moći je oblikovana u formi neformalne strukture moći u kojoj čelne pozicije drže partijsko-državni funkcioneri.

Sekelj se takodje poziva na istraživanje Josipa Obradovića, Stepen participacije u yu radnoj organizaciji determiniše: mesto u hijerarhiji i članstvo u Skj.On zaključuje da je hijerarhijski položaj najvažnija varijabla za intenzitet participacije: elita (funkcioneri preduzeća) odlučuju gotovo o svemu, bez obzira da li se radi o usko tehničkim problemima, raspodeli ličnih dohodaka, ili čak o medjuljudskim odnosima. Postoji participacija svih zaposlenih u yu radnoj org.ali ona nije egalitarna. Dominira stručna i rukovodeća struktura, i to preko neformalnih struktura moći i manipulacije, pa se radnički savet pojavljuje samo u funkciji transmisije predloga stručnih službi (oni samo fomalno odobravaju ono što je već prethodno odlučeno od strane direktora i tehnokratije). Nju, na prvom mestu, čine direktor i kolegijum sastavljen od raznih funkcionera preduzeća + tehnokratski deo preduzeća sastavljen od stručnjaka.

Oligarhijsku strukturu moći osim Obradovića i Azenšeka konstatuju i Županov i Tajtelbaum. Najveći uticaj ima direktor, a najmanji radnici, radnički savet i upravni odbor su podređeni direktoru, a ne obrnuto što je normativno samoupravljanje.

I mada je ovaj koncept odstupao od osnovne zamisli (da su radnici ti koji rukovode), on je ipak dobro funkcionisao iz sledećih razloga: ovde se direktori i stručnjaci pojavljuju u ulozi preduzetnika (koji zaista zna šta je najbolje za preduzeće). Oni su neuporedivo obrazovaniji i sposobniji u odnosu na radništvo (čiji je jedini interes bio raspodela dohotka - raspodela koja je bila ekonomski neracionalna i nenormalna). Po rezultatima istraživanja Veljka Rusa iz 69.participacijom se bitno povećava odgovornost zaposlenih za njihov rad, kao i za rad čitavog preduzeća. Po njemu participativna demokratija je dobra u pogledu humanizacije rada, ali nije efikasna u smislu pripremanja političkih promena. Zato je u yu radnim organizacijama participativna demokratija politički irelevantna. Ona ne utiče na odnos snaga u preduzeću, pa tako ne utiče ni na globalno društvo. Pre je tu reč o manipulativnoj participaciji, kaže Rus.

Ovaj sistem nije mogao dugo da funkcioniše najpre iz razloga što su političari uočili da na ovaj način direktori akumulišu preveliku moć. Zbog toga, ustavom iz 1974. se uvodi delegatski sistem. Delegatski sistem je proglašen sistemom neposredne demokratije. Ovim delegatskim sistemom je dato izuzetno veliko normatino ovlašćenje radnicima. To je sistem bez reprezentacije individue kao građanina, bez institucionalne kontrole i podele vlasti. Delegate određuju komiteti. SK deluje unutar delegatskog sistema kroz delegatske skupštine,ali stvarno stanje je bilo da je delovanje teklo izvan institucionalnih kanala, a ne preko delegatskog sistema. Opasno je misliti drugačije od partije. Medjutim, ni ovde nije došlo do potpune radničke kontrole.

Čitava poenta ove promene bila je u tome da se ubije bilo kakva preduzetnička uloga direktora, kolegijuma i stručnih službi (da ima se oduzme moć).

Moć oduzeta direktorima otišla je izvan sistema u ruke političkih partijskih funkcionera. Kako? Ovako: da bi bili izabrani na funkciju direktora, direktori su morali u novonastaloj situaciji da imaju potpunu partijsku podršku. Drugim rečima, participacija direktora u spoljnopolitičkim struktrama (elitama) predstavljala je glavni kanal za ostvarivanje moći u radnim organizacijama. Na taj način, suštinski kontrolu privrede ponovo preuzimaju političke partijske elite. Ovo predstavlja ponovni zaokret ka centralizaciji. Uprkos samoupravnoj ideologiji redistributivna funkcija države je ostala netaknuta.

Nije decentralizacija jedini rezultat samoupravljanja, nego decentralizacija koju bi pratilo odumiranje države. Država u neku ruku i jeste umrla (mada ne skroz), a zamenio ju je sistem federacija. Yu postoji kao ugovorna federacija, kao sporazum federalnih jedinica. Javlja se partijska država. Partija je ta koja posreduje između države i (planske)tržišne privrede . Partija i država su izvan samoupravnog sistema..

Prema shvatanju Vesne Pešić, samoupravljanju je od samog početka bila dodeljena kompenzatorska uloga za otvoreno ili prikriveno odbacivanje političke demokratije. Programsko uvođenje samoupravljanja je dalo nejasan koncept o odumiranju države i o

90

bespartijskoj neposrednoj demokratiji. Ova koncepcija nije imala budućnost, nego je samo prikrivala napetosti samoupravljanja i nedemokratske vlasti. Zaga Golubović razlikuje 5 koncepcija samoupravljanja u yu:

1. dirigovano samoupravljanje: državno-socijalistička varijanta, samoupra.kao oblik diktature proletarijata, paternalizam države

2. državno-socijalističa:postojanje elemenata tržišta i veće samostalnosti preduzeća

3. dohocovana ekonomija:ukida tržište koje zamenjuju samoupravni sporazumi, politička arbitraža

4. etatistička decentralizacija: politički diktat se prenosi sa Federacije na republike uz nacionalnu ekonomiju

5. asocijativni socijalizam:integracija tržištaZa autore Jerovšek,Rus i Županov samoupravljanje ima smasla samo na

mikronivou i to kao oblik industrijske demokratije. Po Županovu egalitarizam u ekonomiji stvara autoritarnost u politici.

Cena ovakvog samoupravljanja plaćena je u drugoj polovini osamdesetih, kada je društvena kriza, generisana od početka 60ih, buknula svom žestinom.Postalo je jasno da osnovna formula samoupravljanja "vi nama vlast - a mi vama pristojnu platu na nerad" vodi jednom opštem osiromašenju društva. To je značilo kraj samoupravljanja. Radnicima je ovakvo samoupravljanje davalo trostruku iluziju: slobode, participacije i potrošnje. A za radnike je motiv potrošnje bio važniji i od slobode i od participacije, to pokazao i Arzenšek u svom istraživanju. Nigde se nije štrajkovalo zbog samoupravljanja, al jeste zbog plate.

14. Shvatanja o uzrocima nastanka realno-socijalističkog sistema

Četiri različita shvatanja o socijalizmu:1) klasi č na sociolo š ka ideja : socijalizam je nepostojeći tip društva u kome će biti ukinuti klasni odnosi. Ovakvo mišljenje o S bilo je dominantno do 20tih godina 20. veka;2) samoidentifikacija aktera jednog dr. sistema: to je real-socijalizam: istorijska primena ideje S u datim istorijskim okolnostima;3) kritičari sa Zapada: S je staljinizam odn. totalitarizam;4) levi kritičari real-socijalizma: S je dr. poredak nastao na tragu ideje ukidanja klasa, ali je na tom putu zastranio.

Početkom 20ih godina XX veka, u vreme kada je kapitalistički oblik razvoja bio world-wide neprikosnoven, počeo se uspostavljati ekonomski sistem sa bitno različitim zakonima reprodukcije. Decenijama postoji problem sa terminom socijalizam. Rezlika realnog društvenog sistema i onog što označava teorija se izjednačava u socijalističkim zemljama i na Zapadu. Kritičari često naglašavaju razliku između teorijskog i realnog socijalizma. Zbog toga je i lansiran termin realni socijalizam, koji je trebalo da legitimiše vladajući socijalistički sistem. To znači da postoje razlike u teoriji i realnosti. Realni socijalizam je jedina moguća primena teorijskog socijalizma. Postavlja se pitanje na kojim osnovama se u Rusiji, u vreme intenzivnog razvoja kapitalističkog načina proizvidnje, formirala grupa, akteri koji su uspostavili specifičan društveni oblik u kojem se njihova kolektivno-vlasnička reprodukcija nametnula kao okvir reprodukcije u celini. Uzroci su:1. kao prvi strukturalni uzrok, nužno je izdvojiti specifičnu, zakasnelu industrijalizaciju u Rusiji, koja je, u kombinaciji sa dominantnom (zaostalom) agrarnom osnovom, činila dobru podlogu za nastup boljševika.2. dve trećine populacije činili su seljaci, koji će se ispostaviti kao ogramna grupacija koju će boljševici lako pridobiti za sebe (obećanjem povratka zemlje, obećanjem koje nikada neće biti ispunjeno)3. i mada je industrijalizacija započela u poslednjoj četvrtini 19. veka, a naročito početkom 20. veka (rekordna izgradnja železnice, naftna industrija, pomorski saobraćaj, i bankarstvo), sledeći istorijski dogadjaj zaustavio je ovaj industrijski zamah na čelu sa buržoazijom: I svetski rat. I mada Rusija nije bila jedina zemlja koja je u ratnim godinama posegla za centralno-planskim načinom kontrole privrede (suspendovanje tržišne

91

ekonomije), ona je ipak bila zemlja koja je najdrastičnije posegla za ovim rešenjem. Ovaj "presedan" biće plodna osnova za boljševičku organizaciju centralno-planske ekonomije.4. Rusija je naročito zaostajala po visini nacionalnog dohotka i po sveopštem siromaštvu. 5. kao još jedan strukturalni preduslov može se navesti veličina, bogatstvo i raznovrsnost resursa tako velike zemlje kao što je Rusija. Njena veličina je omogućavala ekonomsku autarhiju. Naime, za uspostavljanje socijalizma (i komandno-planske ekonomije), bila je neophodna potpuna zatvorenost države u odnosu na svet, to je jedino bilo moguće u jednoj tako resursima bogatoj zemlji.

Dakle, nema sumnje da je predrevolucionarna Rusija predstavljala tipično slabo društvo sa:1. nekompetentnom birokratijom koja je bila samo sluga autokratije. Ove birokrate su bile ljudi osrednjih sposobnosti, koji nisu mogli da savladaju sve veće probleme, koji su bili nemoćni da se nose sa imperijom koja je rasla i menjala se. 2.pored nesposobnih birokrata, uočljivo je bilo odsustvo snažnije buržoazije koja bi krizu razrešila nametanjem modela liberalnog kapitalizma. Društvena kriza je ovde bila u sprezi sa krizom aktera promena. Drugim rečima, nisu postojali akteri (pre svega dovoljno razvijena buržoazija) koji bi nadomestili raspadanje starog poretka. Nekoliko stanovišta o nastanku i prirodi S sistema:

1. Marksisticka perspektiva: Pored ovih strukturalnih preduslova, početkom 20. veka već je bila razvijena marksistička ideologija: ukratko, ona se svodi na to da se društvo kao sistem stalno menja, pa je socijalizam društveni sistem koji je neizbežan. kretanje istorije je ostvarenje ljudske slobode. Kapitalizam je pojedinca oslobodio od svega osim od ekonomske zavisnosti, te su ljudi prinudjeni da prodaju radnu snagu. Dok radnici prodaju svoju radnu snagu za minimalne nadnice, kapitalisti prisvajaju višak vrednosti. Zbog toga je kapitalizam osudjen na propast, to je poslednji oblik klasnog sistema. Socijalizam je objektivna istorijska nužnost, koja će se, po Marksu, desiti prvo u tehnološki najrazvijenijim zemljama.2. Boljševičko stanovište: Lenjinističko-boljševističke ideje proizašle su iz Marksovih ideja, a u istorijskom kontekstu Rusije. Uslovi za ostvarenje socijalizma po Marxu: pad profitne stope. Kapitalizam je osuđen na propast. K je ljude oslobodio od svega osim od ekonomske zavisnosti. Roza Luksemberg je pad K videla u nemogućnosti daljnjeg razvijanja imperijalizma. Prvi teoretičar boljševizma - Lenjin je 1917. god. dao radikalnu interpretaciju Marksove teze o krahu kapitalizma. On, za razliku od Marksa, smatra da do socijalizma neće doći u najrazvijenijim jer su one suvise snazne da bi se kapitalizam u njima slomio, već u najslabijim zemljama-teorija najslabije karike. Lenjin je smatrao da će zbog izbijanja I svetskog rata kapitalizam biti u epohalnoj krizi, koja će biti prevazidjena u Rusiji. Uočio je da propadanje sitnih seljaka predstavlja propratnu pojavu širenja robno-novčanog tržišta u Rusiji, ali to širenje on posmatra kao uslov za kasnije uvođenje socijalizma, budući da novi sistem mora početi od koliko-toliko razvijene robne privrede. Uvideo je da se kapitalizam u Rusiji širi ubrzano, što za posledicu mora imati vrlo visoku stopu investicionih ulaganja i ogromna lišavanja proizviđača (zbog toga će u Rusiji ubrzano izrasti snažan radnički pokret).on smatra da radnički pokret treba da reši ona pitanja razvitka koja je na Zapadu rešavalo revolucionarno građanstvo. Proletarijat treba da bude glavna snaga buržoasko-dem.revolucije. tako će od dem.revolucije odmah početi prelazak ka socijal.revoluciji. U Rusiji će najpre doći do sloma kapitalizma, tj. do revolucije koja će se proširiti. Lenjin je smatrao da posle ruske koja ce biti inicijalna kapisla, mora doći svetska proleterska revolucija. Da se to neće desiti postaje jasno 1921. godine: Staljin tada smatra da je jedino moguće sačuvati osnovne socijalističke elemente u jednoj zemlji dok ne dodje do opšteg sloma sistema na Zapadu. Svoja razmatranja o neravnomernosti u razvoju kapitalizma je proširio u razmatranjima o imperijalizmu. Imperijalizam je pravlast politike nad ekonomijom, on održava parazitizam, pojačava eksploataciju i borbu za strana tržišta. (orijentacija na spoljna tržišta i kolonijalizam produbljuje protivrečnost između država metropola i kolonijalnih zemalja, a time se žarište revolucije pomera u tzv.nerazvijene zemlje). Sve više se oslanjao na upotrebu represivnih metoda vladavine.

92

3. Socijalistička revolucija kao seljačka revolucija: (Teda Skočpol) Seljaci su kao društvena grupa po svom realnom istorijskom potencijalu bili mobilizatorski usmereni. Drugim rečima, u specifičnim istorijskim okolnostima, seljaci su uspeli da prerastu u presudnog društvenog aktera. Nastoji da ustanovi nužne i dovoljne uslove autentičnih revolucija, tj.onih dr.revolucija koje naglo menjaju državnu i klasnu strukturu. Ona daje objašnjenje one podvrste revolucija koje izbijaju u bogatim,nekolonijalnih agrarnim birokratskim sistemima, kao prvi korak ka objašnjenju dr.revolucija uopšte. Ona pravi istorijsko-komparativnu analizu Francuske (1789), Kineske, i Ruske revolucije(1917), da bi obrazložila tezu o relativnoj autonomiji države. Država je administrativna i prisilna organizacija, relativno nezavisna od dr.-ek.interesa, drustvena snaga za sebe. Ona je autonomna od pojedinačnih klasa. Ona prikuplja i poreze, pa je relativno autonomna u odnosu na društvo. A te resurse koje izvlači porezima raspoređuje svojim aparatima. Država ima centralnu vlast koja kontroliše teritoriju, stanovništvo, birokratske aparate i aparate sile (administraciju i prisilu). Zbog toga sto iza sebe ima državnu birokratiju i potencijalno je nezavisna od klasa i načina proizvodnje, postoji borba različitih dr. grupa za ovladavanje državnim aparatom. Pomoću vojske (kao monopol nad fizičkom silom) država prikuplja porez i plaća istu tu vojsku. Vojska takođe služi za kontrolu zemlje i stanovništva. To je vojna grupacija koja zauzima nove teritorije i osigurava prihode. Vojska može biti u dobrim odnosima sa vladajućom klasom ali i ne mora. Rusija se krajem 19. i poč. 20. veka formirala u relativno bogatu i jaku agrarnu državu, autoritarnog tipa, sa dominacijom cara i sa protobirokratijom. Nakon nekoliko neuspešnih osvajačkih ratova (Krimski, Rusko-Japanski, I sv. rat) dolazi do kriza i do pobuna. Visoka koncentracija industrije početkom 20. veka, pa tako i radnika, omogućila je boljševicima osvajanje vlasti u gradovima (radnici su bili lako indoktrinisani). Dok su se Moskva i npr. Petrograd, kao i nekoliko drugih većih gradova, mogli osvojiti radničkim jurišom, bilo je očigledno da se kontrola i odbrana ogromne teritorije može organizovati samo uz učešće seljaka. Zato je ruska revolucija seljačka. Rusija je bila agrarna zemljlja. Bogati zemljoposednici žele da ukinu apsolutističku monarhiju i zato mobilišu šire slojeve seljaštva. Krupni zemljoposednici su doneli veći centralistički sistem nego što je bio u carskoj Rusiji. Seljaci, s obzirom da su činili dve trećine populacije, tek generaciju – dve, lišeni feudalnog zagrljaja, bili su zaostali toliko da su odbili pokušaj da se prosvećuju. Buntovni, ali ne i revolucionarni, seljaci su se ipak revolucionarno odazvali paroli: da uz prestanak rata dobiju zemlju. Ovo je bilo dovoljno da oni postanu osnovna snaga boljševičkog opstanka na vlasti. Obećali su zemlju seljacima, radnicima fabrike, a vojnicima da ratova neće biti. A kada se ta vlast učvrstila, inertnost seljaka omogućila je, da bez većeg otpora, budu lišeni svoje nagrade - zemlje, te da se zemljišni odnosi urede po meri novog komandno-planskog načina drštvene regulacije. Nakon revolucije izgrađen je novi birokratski aparat koji je dobrim delom ovladao društvom. Rusija postaje jedan od dva dominantna iigrača na svetskoj sceni. Ono što se desilo u Rusiji nije bila socijalistička revolucija, već dovođenje državnog aparata na vlast.

4. Socijalizam kao deo svetske birokratske revolucije: Bruno Rici (trockista) bio je svedok razaranja nacizma u Nemačkoj, fašizma u Italiji, svetske birokratske revolucije, i velike ek. krize i njenog reševanja. Za njega su Hitler, Staljin i Ruzvelt podjednaki nosioci svetske birokratske revolucije, sa, naravno,odredjenim razlikama. Ono što se događa u SSSRu je samo deo svetskog procesa birokratske kolektivizacije (koji je posledica kapitalizma), slično nemačkom nacističkom dr., italijanskom fašističkom i američkom. U delu "Birokratski kolektivizam"(1938) on polazi od neospornog uvida da SSSR-om upravlja birokratska grupa koja kontroliše sve u društvu pa je samim tim i klasni vlasnik privrede (stvarni vlasnik preduzeća je onaj ko ga kontroliše). Ovde je u pitanju bila boljševička varijanta marksizma, sa latentnim sadržajima menadžerske revolucije, i to menadžerske revolucije koja se javlja kao nužna konsekvenca komandno-planske regulacije društva, ali ne menadžerksa revolucija u smislu liberalnog kapitalizma. Drugim rečima, unutrašnja organizacija boljševičke partije (sa hijerarhijskim odnosima u kojima su niži položaji apsolutno podredjeni višim, te konačnim svemoćnim autoritetom organizacijskog vrha; sa principima naimenovanja od vrha prema dnu kao osnovnom kadrovske politike), osnova je strukture kolektivno-vlasničke klase. Odnos partije prema radničkoj klasi (boljševici su se predstavljali kao avangarda koja je svoju nadredjnost nad

93

ostatkom klasa obrazlagala "dubljom spoznajom" njenih istorijskih interesa), predstavlja interpretaciju odnosa kolektivno-vlasničke klase prema društvu. To menadžersko delovanje boljševika se ogleda i u ukidanju privatnog vlasništva, ukidanju robne proizvodnje, ukidanju tržišnog načina organizacije privrede. Ta komandno-planska grupa na sve ove načine monopolizuje faktičku kontrolu nad celokupnom društvenom reprodukcijom. Dakle, avangarda dobija oboležje vladajuće klase. U SSSR-u postoji eksploatacija isto kao i u kapitalizmu. Barnam je u "Menadžerskoj revoluciji" koristio Ricijevu tezu da menadžeri, kao i privredni birokrati postaju fizički vlasnici istiskajući stvarne vlasnike sa mesta upravljača. Socijalizam je samo jedan od oblika svetske birokratske revolucije.

5. Socijalistički sistem kao sredstvo za ubrzavanje razvoja: (teorija nekapitalističke modernizacije) Parsons i Turen tumače socijalizam na ovaj način. Pretpostavka je da je moder.ind.društvo obrazac koji moraju da slede sve zemlje. Put razvoja preko konkurentskog do monopolističkog kapitalizma je teško pristupačan nekim društvima zbog jaza koji se formirao između modernih i nerazvijenih društava. Zato se razvoj nerazvijenih može ubrzati i ovaj jaz smanjiti. Zemlje Ist. Evrope i Rusija imaju velike resurse ali su zaostale u razvoju zbog ist. uslova i klasičnim oblikom modernizacije ne bi mogle da se izjednače za Zapadnom Evropom. Socijalizam se javlja kao odgovor na taj oblik zaostalosti tako što pomoću države (aparatima prisile i ideologijom) uspeva da mobiliše prirodne i ljudske resurse čime se prevazilazi nerazvijenost. Nastanak socijalizma je nužan oblik nekapitalističke modernizacije. Dakle, socijalizam kao pokušaj alternativne i ubrzane modernizacije u Rusiji je bio relativno uspešan (barem do II svetskog rata).

STANOVIŠTE O PRIRODI SOCIJALISTIČKIH SISTEMA (LENJIN (boljševičo shvatanje), TROCKI, BETELHAJM, BARO, TOTALITARNI POREDAK, NEKAPITALISTIČKA MODERNIZACIJA). 1. Put u besklasno društvo Ideolosko stanovište koje je preovaldavalo u socij.društvima je da je socijalizam prva faza besklasnog društva, korak ka komunizmu. Socijalizam je kretanje pojedinaca ka potpunoj slobodi. Revolucija u Rusiji 1917. je proces u kome su učestovovali: masa seljaka i radnika i partija (boljševici i drugi levičari). U Rusiji, partija je bila avangarda. Njeni članovi, intelektualci su predstavljali interese seljaka i radnika. Revolucija je delom bila seljačka, jer se pre svega desila u gradovima. Ključni preobražaj nastaje ukidanjem privatnog vlasništva, novca, kolektivizacijom. Pokazalo se da je prisvajanje viška rada i njegova redistribucija u opštem interesu. Tokom narednih godina sssr se urbanizuje i modernizuje, dolazi do širenja obrazovanja. 60.ih postaje super sila. Dolazi do smanjenja dr.nejednakosti u čitavoj Istočnoj Evropi, pripadnici viših slojeva ne žive tako različito od širih slojeva stanovništva (da li je bas tako?). Nejednakost ipak postoji, zato što je socijalizam prelazni oblik ka komunizmu i u njemu još postoje stari elementi. U soc.način proizvodnje uveden je sistem nagrađivanja prema rezultatima rada i to samo zato što je postojao kapitalizam u neposrednom okruženju. Politička nejednakost se ogleda:

- u centralizaciji moći u rukama države- regresiji zbog prisustva starih kapitalističkih elemenata, a u opštem interesu

Kod marksa se nalazi opravdanje da se eliminacijom privatnog vlasnštva i kapitalizma došlo do besklasnog društva. Od njega se izvuklo i to da je analiza društva kasna analiza. Pitanje? Kako vršitit klasnu analizu besklasnog društva? Ovde se izvlače pojmom prijateljske klase (seljaci i radnici) pri čemi neki govore o ostacima starih klasa,jer socijalizam nje ukinuo sve oblike privatne svojine. Problem ovog stanovipta su nejednakosti koje postoje u socijalizmu. Kao alternativno stanovište se javlja ono da ne postoje klase,ali postoje slojevi u socijalizmu. Istrajava se na Marksovoj ideji da se klase zasnivaju na priv.svojini. nejednakosti su prikazivane kao slojne,a ne kao klasne. Postoje razlike između socijalizma i kapitalizma u pravnom i političkom pogledu. U pravnom-vlasništvo je u soc.kolektivno, au kapita.privatno. U političkom pogledu-u socijalizmu partija na vlasti predstavlja radnike. U eko. I socijalnom smislu u socijijalizmu postoje nejednakosti. Radnici jesu vlasnici, ali ne upravljaju sredstvima za proizvodnju, u socijalnom smislu radnici su siromašniji od drugih grupa pa se formira hijerarhija:

- na vrhu: političko-privredni upravljači

94

- sredina: aglomerat srednjih slojeva koji su po svemu različiti osim po tome što ne odlušuju i ne proizvode materijalna dobra

- na dnu: manuelni radniciovakvo stanovište zastupa Mihajlo Popović.

2. Nedovršena revolucija U okviru prvog stanovišta 20.ih razvilo se novo koje je ocenjivano kao disidentstvo i izdaja. Prvi takav disident - Lav Trocki. On je pošao od pretpostavke da je u SSSR-u učinjen pomak na bolje u sferi privrede nakon revolucije, ukidanjem privatne svojine, ali da je u političkoj sferi revolucija izdana. Staljinizam je produženi oblik carske autokratije. Sve moć je u rukama Staljina i njegovih saradnika, umesto u rukama partije, oni su kontrolisali i prisvajali drž.svojinu, raspodela je bila nejednaka. Drž svojina znači jednakost s obzirom na vlasništvo. Zato je socijalizam u ssssr razvijeniji oblik dr od kapitalizma. Jednakost vlasništva, zbog političke diktature dovodi do nejednakosti u raspodeli koja je buržosakog tipa. Državno vlasništvo omogućava plansku privredu i ukidanje profita, ali sa druge str postoji privatni interes birokrata da u vlastitu korist preraspodeljuju višak vr. Socijalizam je prelazno društvo, prelazni oblik ka socijalizmu u kome nije izvršen politički prelaz.

3. Državni kapitalizam Ideja o sovjstskomdruštvu kao državnom kapitalizmu, (Panekuk.Rici,djilas...). Bruno Rici smatra da u SSSR-u nastaje društvo koje je nužni preobražaj kapitalizma i koje je plod unutrašnjih protivrečnosti samog kapitalističkog društva. U sssr-u proizvodni aparat kontroliše državna birokratija na čelu sa rukovodiocima komunističke partije, pošto ona raspolaže celokupnim društvenim proizvodima,ona upravlja i viškom, pa je radnička klasa na isti način ekspoatisana u sssr-u, i dalje su u najamnom odnosu, kao u na Zapadu. Na Zapadu je kapital privatan, a u sssr-u državni. Betlhajm smatra da je za određenje dr.odnosa bitan odnos prema sredstvima za proizvidnju. Da bi se definisao tip društva bitan je odnos proizvođača prema svom proizvodu, tj,ko koristi višak rada. Nema bitne razlike između kapitalizma i sssr-a,jer se u oba slučaja radi o eksploataciji radnika. manjina ima monopol na sredstvima za proizvodnju,a radnici su potčinjeni u proizvodnji u oba slučaja. Najamni odnos dovodi u vezu radnike i sredstva za rad. Potpuno je pogrešno razlikovati socijalizam i kapitalizam kao tržišni i planski sistem. rezlika u sistemima se formira u odnosu na to ko kontroliše višak rada, a u oba slučaja postoji otuđenje radnika od sredstava za proizvodnju.Revolucija 1917 je ovladavanje jedne grupe ekonomijom i time je mogla da se spreči dalja revolucija. Na dalje se vode klasne borbe u kojima prva socijalisticka struja doživljava poraz i ovladava varijanta kapitalizma (drž-kapitalizma). Privreda je organizovana drugačije nego u klasičnom kapitalizmu, prisutna je centralno planska org.privrede, ali se planiranje nameće u preduzećima spolja pa je to samo formalno planiranje dok je suština ostala kapitalistička. Krajem 20ih dolazi do formiranja socija.sistema u kome država postaje osnovni činilac dr.ek.života i sprečava dalju revoluciju u ekonomiji. Proces planiranja u sssr.u ne povezuje unutrašnje preduzeće, već spoljašnje. Preduzeća su de facto povezana tržištem. Nije svaki oblik planiranja socijalistički. U sssr-u je reč o državnom planiranju , a ne o socijlaističkom.

4. Nasleđe rusko-azijatke prošlosti U Aziji su uspostavljeni veći državni sistemi zbog potrebe velikih hidrauličnih radova. Visoki prinosi vode učvršćenju države, a to visokim porezima. Karl Vitfogel i Rudolf Boro smatraju socijalizam sistemom u kom je država ovladala društvom. Kapitalizam je politika u službi ekonomije, a socijalizam ekonomija u službi politike. U SSSR-u je država dominantan činilac u proizvodnji društvenog života - to je kontinuitet ruskog društva. Ruski sistem su nametnuli Mongoli. Ruse je od njih oslobodio Ivan Gorki IV,ali ih je ustvari kopirao. Bio je, kao i Mongoli, autokrata, uništio je feudalce i nametnuo državni aparat. Ta tradicija jačanja drž.aparata preuzeta je od Mongola. Početkom XX veka, Rusija je bila autokratija. Seljački posed je bio usitnjen, srednji sloj slab, kao i krupni zemljoposednici,a društvo je fragmentirano. U dr dominiraju patrijarhalni odnosi, koji podržavaju vladara, a uz to je prisutna skučenost sa dominacijom Zapada i izloženost stalnoj opasnosti. Zbog svega Rusija nema šanse da se modernizuje na klasičan način. Nesposobnu državnu

95

administraciju zamenjuje sposobna i vrši mobilizaciju resursa. Na planu ek.je uvedena planska privreda, na planu politike represija i nagrađivanje. Moderna birokratija je dovela do modernizacije, ali u svoju korist i širenje svoje vlasti. Modernizacija je dovela do diferencijacije i stvaranje hijerarhije pa se dr.struktura ne razlikuje mnogo od one na Zapadu. Nema klasne organizacije,pa ni sukoba, zbog državne kontrole.

Ukidane priv.vlasništva je pretpostavka za izgradnju socij.sistema pa se može reći da je u pitanju protosocijalizam, a za stvarnju izgradnju soc je potrebna i kulturna revolucija (sem političke), patrijarhalnog mišljenja, straha od vlasti....

5. Nekapitalistička modernizacija Neki nemarksistički teoretičari su 70.ih i 80.ih društvo sssr svrstali kao alternativni način modernizacije (ona vodi kapitalizmu). Kao i marx. I oni smatraju da se svet neprestano usavršava,ali je najsavršeniji na zapadu a ne na istoku. Galbrajt je dao teoriju konvergencije. Rusija nudi plan, a Amerika tržište. Mehanizmi su isti: planska privreda, mobilizacija resursa, centralizacija. u sssr-u ima modernizacije,ali nema modernog načina mišljenja u kulturi i politici. Lazićeva primedba: nije moguće primeniti trž.privredu na planski sistem sssra, jer će se raspasti.

6. Totalitarni poredak Jedno nemarx.stanovište vidi sovj.dr. kao totalitarni poredak. Ali sem te činjenice koju smatra najvažnijom ne ulazi u dublju analizu celokupnog društva.

7. poseban tip klasnog društvaSocijalizam je poseban tip društva klasnog karaktera. Socijalizam ne vodi ni komunizmu ni kapitalizmu, već je dr.samo po sebi. Ovo stanovište zastupaju Đ-Markuš I Mladen Lazić. Sva ostala stanovišta se bave socijalizmom kao političkim društvom. Vladajuća dr.grupa je KP, koja se poistovetila sa državom i pomoću nje kontroliše sve druge drž.podsisteme. Lazić smatra da je pre svega, sa analitičkog stanovišta plodnije da se socij.analizira kao poseban tip društva. Socijl.nije politički tip društva. Kapitalizam je doveo do razdvajanja privrednog od političkog sistema, država je odstranjena iz privredne sfere. Socijal.je porušio taj proces i ponovo stopio privrednu, političku i kulturnu sferu. Markuš socijalizam naziva komandno-planskim sistemom ekonomije. A Lazić centraalno-planskim. Prvi termin je precizniji. Kapitalizmom dominira robna proizvodnja (tržišna privreda), a socijalizmom komandno planska. Ciljevi proizvodnje se određuju izvan samog proizvodnog procesa (vlada ima monopol nad planiranjem), a proces proizvodnje je sredstvo za ostvarenje tih ciljeva. Osnovni cilj je objektiviziranje interesa vladajuće grupe koji se predstavlja kao opštedruš.interes. Osim komandnoplanskog, postoje i drugi tipovi druš. odnosa u socijalizmu: privatna poljoprivredna proizvodnja u Yugoslaviji i Poljskoj (kolektivizacija jije uspela zbog otpora seljaka, postojao je zemljišni maximum), trgovina, zanatstvo... Ranih 1960-tih se pokazalo da se komandno planskom privredom privredni rast usporava, da tržišna privreda postiže bolje rezultate. sistem odlučivanja je relativno decentralizovan (odlučivanje je preneto na niže nivoe, oni jačaju, dolazi do konflikata, reforme se obustavljaju, ponovo počinje centralizacija). Spoljna razmena takođe uvodi tržišne elemente u društvu.Dakle, uz komandno planske elemente postojali su i tržišni, ali nisu bili toliko jaki. Planski proizvod je osnovni rezultat planske proizvodnje,a njegova svojstva su:- planska vrednost – sistemski rad- upotrebna vrednost – potrebni rad (proizvodni rad)Sistemskim radom se omogucuje reprodukcija datog sis, a potrebnim proizvodnja neke upotrbne vr.Postojala je suprotnost izmedju ove dve vrednosti (npr proizveden je predvidjen broj traktora, ali su oni losi, neispravni). Dr je proizvodilo viskove nepotrebnih stvari, a postojao je manjak potrebnih. Suprotnost planske i upotrebne vrednosti resena je neformalnom ekonomijom (direktori su se medjusobno dogovarali i razmenjivali).

15. Stanovišta o prirodi socijalističkih sistemaI Feher, Heler, Markus:’’Diktatura nad potrebama’’

96

Predgovor: Autori u uvodu pisu kako je totalno razumevanje ’’realnog socijalizma’’ podrazumevalo kriticki odnos prema sopstvenom delanju, jer i autori su podrzavali ideju socijalizma. Na pocetku verujuci u rezim, posle prepoznajuci da se rezim razlikuje od ideala koji je propagiraoa, a na posletku shvativsi i da je rezim potpuno tlacitelljski i da sasvim suprotan socijalizmu. O tome su prvo pricali sa ostalima iz "budimpestanske skole" a onda su posle u australiji njih trojica odlucili da napisu ovu knjigu. Oni se obracaju "zapadnom levicaru" zato sto "istocni" se ne slaze sa njihovim argumentima. Iako kritikuju marksa i njegove razne zaostavstine, polaze od marksističkog okvira u razumevanju ’’diktaure nad potrebama’’. Autori zastupaju socijalistički (ali antilenjinistički) tip istočnoevropske opozicije i on moze biti privlačan onima koji su levo usmereni i čiji je cilj socijalizam kao radikalizovana demokratija, a ne kao diktatura. U analizu su uključene zemlje Istočne evrope, ali ne i Azije, Kuba ili Angola. Isto su postavili odredjenu ogradu u odnosu na Jugoslaviju zato sto je yu imala 2 cinioca koja su delovala protiv opsteg pravila da se socijalizam u praksi izrodi u diktaturu nad potrebama: yu je jedina zemlja u regionu u kjoj je komunisticki rezim samostvoren, iz rata za nezavisnost; yu komunisticki aparat je svom stanovnistvu dao povastice koje (i pored nedoslednosti0 su isle dalje od sloboda datih stanovnistvu u drugim drzavama u slicnim okolnostima.Njihova vizija je da propadne sovjetski socijalisticki poredak, za njim i latinoamericke, azijske i afro-arapske tirannije i da zapadne demokratije budu radikalizovane kao demokratije u socijalistickom smislu. Oni nisu za "pax amerikana" vec za demokratski socijalisticki svetski poredak (sto je tautologija jer nema socijalizma bez demokratije). Slazu se oko toga da je svetu potrebno vise a ne manje socijalizma nego sto ga ima danas.

Prvi deo: Ekonomska i društvena struktura (Markus)

I Istočnoevropska društva i zapadna levica’’Živi bauk’’ komunizma Bauk koji kruži socijalističkom Evropom je bauk socijalizma onakav kakav se pojavio u istočnoevropskim društvima: ideju socijalizma osporava ona moc koja sebe proglasava otelotvorenjem te ideje. Problem istocnoevropskog socijalizma nije spoljasnji za evrokomunisticke partije, on se tice i njihovih struktura i sustine. A istorija sovjetskog saveza se najradije nekako gura u stranu od strane zapadnih levicara, oni diplomatski cute, i opet vodjstvo nudi ispravnu verziju odnosa prema istoriji (ovaj put istoriji samog socijalizam). Ovakva politika nuzno slabi marksizam kao teoriju. Nastanak leve opozicije u istocnoj evropi prisilio je zapadne levicare da se suoce sa stvarnoscu. Ali interakcija izmedju levice sa zapada i sa istoka je zakomplikovana: - ovi sa istoka u ime svog iskustva iskljucuju mogucnost bilo kakve kritike njihovih programa i ideja, kao pokusaj da se nametnu ideali koji su prevazidjeni i koji su se u praksi pokazali neodrzivim; - naravno komplikacije proizilaze i iz suprotnih zivotnih iskustava (npr mladji zapadni levicari su se formirali u drustvenom iskustvu razocarenja liberalnom ideologijom demokratstskih prava kao pouzdanim mehanizmom racionalne drustvene promene, oni su shvatili da demokratske instistucije same po sebi nisu dovoljne da osiguraju cak ni najosnovnije ciljeve jednakosti i pravde, ali ovi sa istoka, disidenti, znaju da nedostatak ovih prava ostavlja pojedinca potpuno bespomocnog naspram proizvoljne drzavne moci, i cini nemoguc nadzor drzave); - isto se razlikuje kriticki potencijal marksizma u jednim i u drugim uslovima: na zapadu marskizam je prvenstveno kriticka teorija u odnosu na drustvenu stvarnost kapitalizma i to se ne dovodi u pitanje. Mozda je pitanje samo da li je dovoljno radikalna. U istocnoj evropi je drugacije: disidenti su jedno vreme pokusavali da u okvirima (marksizma) koje je postavljao rezim kritikuju isti taj rezim, suprotstavaljali ideje i stvarnost, ali ne izlazeci iz tog okvira oni su zapravo legitimizovali legitimizacijsku formulu takve vlasti, pokusali su da uspostave zajednicki jezik samogucim reformatorima u vladajucoj eliti. Medjutim nakon 1968 i kratkog i surovo prekinutog praskog proleca (dubcek doasao na vlast i liberalizacija krenula ali onda za par meseci sovjeti upali sa tenkovima ) postalo je jasno da unutar tih granica ne moze nista da se menja. Onda je usledila radikalizacija opozicije koja se osvestila. Istovremeno slabi medju dididentima marksisticko ubedjenje. Medjutim to sto je doslo do razlilazenja ideala i prakse nije znacilo da iskustvo istocnih zemalja nije vazno za teoriju socijalizma. Dapace. Autori smatraju da marksistička tradicija nudi jedno teorijski dublje i praktično radikalnije kritičko ovih društava, nego što to čini njegova

97

alternativa, liberalna teorija autoritarnih političkih sistema. Ali susret sa stvarnošću ovih društava pokazuje duboke pojmovne protivrečnosti u teorijskom nasleđu klasičnog marksizma. Zato su neophodne revizije samog pojmovnog okvira marx.teorije. Ove kritičke teorije, koje su nastale u okrilju manjih grupa zapadne levice su ponudile teorijske alternative u okviru kojih je moguće tumačiti ove društvene sistema,a da se pri tom ne izađe iz okvira ortodoksnog marksizma. Moguće je razlikovati tri osnovne pojmovne alternative koje se mogu nazvati teorije prelaznog društva, državnog kapitalizma i azijske formacije. Ove tri teorije pokazuju sve odgovore koje je zapadna levica uspela da stvori da bi intelektualno odagnala nocnu moru istocnih drustava:

1. Teorija prelaznog društva: Ova teorija istočnoevr.društva gleda kao hibridnu kombinaciju kapitalističkih i socijalističkih osobina, kao prelazni oblik, kao slučajeve zaustavljenog razvoja između ove dve dr formacije. Uzroci ovog razvoja su smešteni u sferu političkog, birokratskog izvrtanja dr razvoja koji su doveli do nastanka privilegovanog parazitskog sloja partijsko-drz funkcionera i ostavili masu neposrednih proizvođača u podređenom položaju,bez moći. Ali sa druge str ova teorija priznaje da su znacajni elementi sis ipak socijalisticki: ukidanje privatne svojine, centralizovano planiranje, odsustvo robnih odnosa u oblasti proizvodnje sr za proizvodnju. Srastanje kapit. I socijal.osobina u eko bazi definise se kao suprotnost svojinskih odnosa koji su socijalisticki i odnosa raspodele koji su kapitalisticki. iza ovih teorija stoji Trocki. Njegova analiza sovjetskog sis pod Staljinom je bila revolucionarna analiza, u potrazi za boljim,alternativnim mogućnostima dr.razvoja, ali je pitanje da li je njegova alternativa uopste alternativa staljinizmu. Ali njegova terija se mora posmatrati u kntekstu dr stvarnosti tridesetih, a sada mozda vise i nemaju smisla ovakve teorije. Ova teorija je pokušaj određivanja protivrečnosti ovih društava sa stanovišta neposrednih proizvođača, ali to ima smisla samo ako poveze karakter politickog sistema (postojanje formalne i odvojene nekontrolisane političke moći privilegovanog sloja birokrata) sa dubokim dr i eko nejednkastima. Za razliku od njih liberalna kritika se usredsređuje samo na pitanja političkog zivota. Međutim, najjaca kritika ove teorije krije u sebi apologetski potencijal - što su ove teorije doslednije tako se čine paradoksalnijim. Sa jedne strane one ukazuju na druš.položaj partijsko-državne birokratije kao na temeljni izvor nejednakosti, ali sa druge strane prema "centralnog planiranja" se odnose kao prema mehanizmu koji je znacajan bas zato jer postavlja ograničenje moći iste te birokratije. Kod trockog logika planiranja je mistifikovana i malo ima veze sa racionalnoscu i demokratijom sto su vrednosti od kojih je marks polazio da je govorio "planiranje" – on je mislio na planiranje kako bi se zadovoljile i one dr potrebe koje u situaciji "automatizma" kapitalisticke trzisne ekonomije ostaju neazadovoljena cak i neopazena. Trocki kaze postoji "logika planiranja" koja je ne bas smitova "nevidljiva ruka" ali "ovaplocenje drustvenog razuma" ili nesto tako – poenta je da on ekonomiju odvaja od objektivne stvarnosti, potreba i volje stanovnistva. Pretpostavljajuci postojanje "logike planiranja", iako priznaje da je birokratija degradacija logike planiranja, on upravo potvrdjuje osnovu ove legitimacije koja ostaje elitisticka. Trocki odbacuje ( kao mere usmerene ka vracanju kapitalizma) ekonomsku decentralizaciju, uvodjenje samoregulisucih ekonomskih mehanizama i podsticanje trzista. E sad, neki istocni intelektualci onda kazu trziste je lek za sve dr bolesti. Medjutim to nije istina. Ali to narod obicno podrzava zato sto i narod prepoznaje da centralizam uopste ne radi za njih, cak i u pitanjima redistribucije centralizam samo prosiruje nejednakosti prihoda, ali prikriveno. Uvodjenje trzisnih mehanizama bi napravila monetarizaciju razlika u stvarnim prihodima sto bi ucinilo postojece nejednakosti izvelo na povrsinu, sto je prvi preduslov da se oni ucine podloznim kontroli odozdo. Zato su ove ideje kojima se brani logika planiranja zapravo konzervativne i stite mehanizme putem kojih se odvija aktuelna vladavina birokratskog aparata. Logika trzista svakako ne sadrzi vecna pravila pravde i jednakosti, to medju socijalistima ostaje neosporiva cinjenica. Ali nije ni resenje "logika planiranja" jer ona samo daje zastitu posebnim interesima centralistickog politickog aarata naspram interesa neposrednog ekonomskog upravljanja u samim preduzecima. Dijametralna suprotnost trzistevs.plan je lazna alternativa jer ne postoje te dve krajnosti u cistom obliku. Središnji argument ove teorije je da je radnicka klasa u poziciji nemoci i potcinjenosti u odnosu na irokratski aparat koji donosi sve politicke i ekonomske odluke, ali teorija tvrdi i

98

da ipak ova klasa posredno i teorijski sprovodi vlastitu vladavinu, i tava nemocna kakva jeste. Medjutim govoriti o vladavini radnicke klase ne znaci sigurnost posla i mala nezaposlenost kao sto je bilo na istoku – prava vladavina bi znacila kolektivnu kontrolu nad celokupnim procesom dr reprodukcije, kontrolu nad upravljanjem viskovima, njihovom raspodelom u drustvu kao celini. Toga na istoku nije bilo ni u tragovima. Na Zapadu radnici mogu da deluju kolektivnim pritiskom (sindikati postavljaju zahteve za uslove prodaje i zaposljavanja), ali na istoku nema organizacija radnika, samo neorganizovan otpor, kocenje proizvodnje. E sad ova teorija kaze, i tu je u pravu, da je razlika izmedju kapitalizma i socijalizma sto u ovom drugom upravljaci preduzecima nisu kao kapitalisti naspram radnika, nisu u privremenom odnosu koji mogu da prekinu kad god, bas zato sto su predstavnici drzave koja ima paternlaisticki odnos prema radnicima i to postavlja ogranicenja raspolozivim sredstvima ekonomske prinude i stvarnoj moci upravljaca. Ali ono sto teorija izostavlja da kaze jeste da iako ovakva organizacija smanjuje moc uprave u preduzecu istovremeno uvecava moc birokr aparata u celini. Sledeci argument teorije prelaznog drustva iznosi na videlo skrivenu logiku: Nasuprot svim svojim osobinama birokratske degeneracije, država u istočnoevrop.društvima ostaje radnička država u jednom osnovnom smislu: ona je sprečavala ponovno nastajanje kapitalizma. Cela ova koncepcija pociva na pretpostavci da je socijalizam jedina alternativa kapitalizmu, da istocnoevropska dr nisu kapitalisticka, ali nisu ni socijalisticka, i stoga su ova drustva hibrid, nesto izmedju. Prva tvrdnja proizilazi iz marksizma po kom su trziste i plan jedine alternative orgaizacije reprodukcije: pa odatle sledi ili da planska privreda moze poci naopako ili ako u njoj ostanu jos neki ostatci kapitalizma, ili ako u posebnim istorijskim okolnostima dodje do kombinacije ova dva (sto i jeste teorija prelaznog dr).

2. Teorija državnog kapitalizma: Razumevanje istočnoevropskih dr kao krajnjih u ostvarivanju tendencije usmerena ka koncentraciji i centralizaciji kapitala predstavlja drugu mogućnost za njihovo poimanje u okvirima ortodoksnog marxizma. Istorijski koreni ove zamisli daleko sežu u prošlost.. Danas ova teorija preovlađuje među razlicitim grupama nove levice i postoji u nekoliko varijanti od Betelhajmovog teorijskog maoizma do zamisli potpuno birokratskog kapitalizma koji su razradili Marksovi kritičari Kastorijadis i Lefor. Sve ove teorije istočnoevr.druš.smatraju bitno protivrečnim dr.formacijama u kojima se ostvaruje eko, dr i politička dominacija jedne posebne grupe koja se određuje kao birokratija. Ova drustva su ostvarenje nekih tendencija inherentnih razvoju kapitalizma. Moć birokratije je izražena u ekonomiji,tj u činjenici da su sva osnovna sred.za proiz. postala monopolizovana i kontrolisana od strane jedne jedine centralne državne moći koja u sferi proizvodnje igra ulogu kolektivnog kapitaliste. Položaj radnika u odnosu na kapitalizam se nije promenio ni u jednom pogledu: potpuna podela između svojine i rada je ostala nedirnuta. Tako su ova društva poprište istog klasnog sukoba koji je sada poprimio oblik sukoba između menadžera i čistih operativaca. Ove teorije jesu radikalna kritika istevr dr, ali pate od jednog nedostatka: ne nude objašnjenje činjenice da se društva sovj.tipa bez razlike predstavljaju kao antikapitalistički režimi nasuprot kapit.svetskom sis, od koje se razlikuju samo u stepenu(po ovoj teoriji). Tj.kako je moguće ovakva društva uopšte nazvati kapitalističkim kad nemaju njegove odlike (tržiste, ukidanje privatne svojine, odvojenost drz i ekonomije, razlika izmedju javne-politicke sfere i sfere gradjanskog drustva)? Izgleda da postoji jedan odgovor na ovo pitanje a to je onaj koji ukazuje na postojanje sličnih tendencija u razvoju modernog kapitalizma. Ipak ne mogu se izjednaciti. Kapitalisticka dr imaju ekonomske mehanizme iste: visak se i dalje ostvaruje u obliku profita, i pravo na prisvajanje viska zasniva se na svojini. Tako da nisu ista dr samo na razlicitom stepenu vec je u pitanju razlicita organizacija proizvodnje, razliciti tipovi dr. Cine istu gresku kao i teorije o prelazu u socijalizam – jer ist evropska dr imaju toliko izboblicen socijalizam da to vise nije socijal. Isto tako je i sa kapitalizmom. Sve dok ova društva budu poimana kao u biti kapitalistička, ona će se nužno činiti iracionalnim, u smislu nemogućnosti da na efikasan način zadovolje zahteve vlastitog principa reprodukcije, koji je određen kao logika kapitala. Ova drustva svojim finkcionisanjem neprekidno i radikalno narusavaju princip ekonomske racionalnosti. Objektivni princip ekonomske racionalnosti može se široko odrediti kao princip maksimizacije input/output odnosa,što iziskuje da se činioci obe kombinacije mogu

99

upoređivati preko svog izraza u jednom homogenom dr.medijumu:novcu. Kapitalizam ovaj princip ostvaruje u granicama pojedinačnog preduzeća. To postiže postavljajući maksimizaciju profita, institucionalnu spoljašnju nužnost za osnovni princip ekonomskog ponašanja. Tek tada monopolizovana sredstva za proizvodnju funkcionišu u ovom ek.kontekstu,dakle tek kad funkcionišu kao izvori profita,ona čine kapital. Moguće je i zamisliti eko sis koji princip maksimizacije profita proširuje na celokupnu nacionalnu ekonomiju, preobražavajući princip stvaranja profita u princip dr.rentabilnosti, i ove teroije kazu da su to ist-evropska dr. Ali ove zemlje to jednostavno nisu. U ovim ekonomijama alokacija osnovnih izvora proizvodnje nije pod dominacijom niti je određena zahtevom za maksimizacijom autput/input odnosa, i to kako u odnosu prema nac ekonomiji tako i prema pojedninačnim proizvodnim jedninicama. U društvima istočevr.princip stvaranja profita je podređen širim dr.pitanjima. Kakvim pitanjima? Zvanicna propaganda kaze: dr pravda, nadmoc opstih interesa nad privatnim, ukidanje mogucnosti eksploatacije itd. Pa daje primer ekonomije stanovanja: od sistema drzavnih stanova vise profitirali imucniji. Pa primer administrativno regulisane cene robe siroke potrosnje koji pokazuje da se postojece nejednkaosti ovakvim merama samo uvecavaju. Kritika ovoj teoriji je da drž.vlasništvo i planiranje nisu u ovim društvima ek.mehanizmi koji su na neki skriven način suprotsavljeni i usmereni na ograničavanje birokratskog aparata, jer upravo su to mehanizmi pomoću kojih se ova moć ostvaruje. Maksimizacija profita i princip eko racionalnosti uopste ne upravljaju procesima reprodukcije u ovim drzavno kontrolisanim ekonomijama – to cini samu prirodu njihovog funkcionisanja. Drustvena logika nije akumulacija kapitala – i kriticka teorija treba da otkrije sta jeste. A ova teorija drz kapitalizma moze samo da sve ove pojave proglasi "inherentnom iracionalnoscu". Evo na primeru stanova – od izgradnje drzavnih stanova profitiraju bogatiji, ali zasto se to radi na tako ekonomski beskoristan nacin? Mogli bi oni jos vise profitirati da se dozvoli privatna gradnja. Poenta kriticke teorije nije samo da utvrdi da se otudjeni visak proizvoda prisvaja vec i na koji nacin – u drustvima sovjetskog tipa to nije u obliku profita na kapital. Tu ne samo da drzava prisvaja visak iz ukupnog outputa (kao upotrebne vrednosti) vec i konkretni individualni rad ima neposredno drustveni karakter jer sacinjava delatnost obuhvacenu generalnim ekonomskim planom. Taj plan medjutim nikad ne moze obuhvatiti individualnu potrosnju jer je ona odredjena odlukama potrosaca. Onda imamo potpuno razlilazenje onog rada koji se odredjuje kao drustveno koristan i onog rada koji je zaista potreban da odgovori na stvarnu potrosnju i stvarne ptrebe. Iz toga proizilazi ekonomska neracionalnost: proizvodnja stvari koje su loseg kvaliteta i nikom nisu potrebne, jer se one prave da bi zadovoljile plan a ne da bi odgovorile na dr potrebe. Dakle one neodredjene filozofske teorije drzavnog kapitalizma koje zele da kazu da su kapitalist i socijal dr potpuno istovetna potpuno su ogranicena. Zamera im se da kazu da i k i s zemlje proizvode samo radi proizvodnje. Ali ima i razlika: kapitalisticke zemlje ne mogu da proizvedu odgovarajuci sistem javnog prevoza u gradovima i sistem obdanista (jer se rukovode principom maksimizacije), tako isto i socijalisticke ne mogu dsa proizvedu knjige koje ce neko citati, farmerke koje ce neko zeleti da nosi ili zilete kojima ce biti moguce lepo se obrijati. Zapravo kritika ovih teorija po ovoj osnovi imala bi smisla sako bi one poistovecivale socijalizam sa drustom koje ogranicava razvoj proizvodnje i potreba, ali one i ne tvrde da je kapitalizam takav. Postoji principijelna razlika izmedju ova dva drustva i po pitanju svojine. Kapitalisticki svojinski odnosi pocivaju na potpunoj podeli izmedju objektivnih (sr za proizvodnju) i subjektivnih faktora proizvodnje (radna snaga). U istevr dr ovo razdvajanje je nepotpuno. Radnici tu nisu ekonomski slobodni (samo posredno mogu da uticu na uslove zaposlenja i rada, zaposljavaje nije slobodno, radnik svoj rad prodaje po ceni kojj odredjuje drzava itd), pa drzava kontrolise i objekivne a velik delom i subjektivne faktore proizvodnje. Ali ima i druga strana – postoje neke stvari kojih bas zbog toga u istevr drustvima nema – ne zatvara se proizvodnja ako je neprofitabilna, ne postoje razlike u prihodima koje prevazilaze neke ali ipak postojece granice i slicno. Ova ogranicenja vezana su za istorijsku legitimaciju ovog rezima. Ova dr ne funkcionisu po principu instrumentalne racionalnosti vec je njihova logika (logika ogoljene dominacije) toliko skrivena da se cini kao nista vise od logike vecito opstajuceg statusa quo, koja ne sadrzi dovoljno kriterijuma za odredjivanje pravca eko-dr promene, pa se ova dr nuzno varcaju instrumentalnoj racionalnosti –princip koji u ideologiji poricu a u praksi nikako da ostvare adekvatno. Ovo je ustvari najjaci argument da ova dr posmatramo ako puke varijante kapitalistickog dr.

100

3. Model azijskog načina proizvodnje Prethodne dve su predlagali zapadni levicari, ali postoji jos jedna teorija – ona se poziva na istorijsku zaostalost pa ova drustva shvata po modelu nekih pretkapitalistickih drustava. Nekad se porede sa feudalizmom ali najcesce sa Marskovim ’’mongolizmom’’ ili poluazijskom karakteru ruske istorije. Zasluga pripada Karlu Vitfogelu. Pored njega i neki levi disidenti iz Ist.Evrope nastoje da činiocu opstajanja pretkapitalističkih osobina u ovim socijal.društvima pripišu najvecu moguću ulogu. Ovo je pokušaj da se istorijski sagledaju neke od izraženih osobina istočnoevr.dr preko azijskih ili nerazvijenih osobina njihove predrevolucionarne prošlosti. Pored najočiglednije kritičke primedbe koju postavljaju ove teorije – 1. ukazivanje na istorijsku mogućnost birokratske dominacije- eksploataciju pod uslovima nepostojanja privatne svojine uopšte i 2. ukazivanje na izvesnu crtu kontinuiteta u ruskom razvoju, kontinuiteta zavisnog od izrazito etatistickog obelezja celokupne dr eko organizacije koja seže sve do moskovske kneževine- njima; njima ne sumnjivo pripada i zasluga za ukazivanje na 3. rasute osobine ovih društava koje se iz istorijske perspektive nužno javljaju kao pretkapitalističke, kao upadljivi ostaci neke tradicionalne dr.organizacije bilo da je ona azijska ili feudalna. Neke od takvih pojava su: upotreba prisilnog rada, tragovi poluvezanosti za zemlju (ili barem različitih oblika ograničenja slobode kretanja), uloga nemonetarizovanih, prikrivenih privilegija u gornjim slojevima dr.hijerarhije itd. U mnogim slučajevima ovakva dr.praksa je jasno povezana sa tradicijom iz prošlosti. Sa pravom je istaknuto da tokom njihovog istorijskog razvoja, težina ovih tradicionalnih el nije opadala, već se u istočnoevropskim dr povećavala. Posebno u sferi ideologije čini se da režim čak i svesno nastojida ponovo uspostavi oblike koji su tokom perioda neposredno nakon revolucije bili glavni predmeti njegovih napada npr nacionalizam. Realnost je ustajao, konzervativni karakter života u ovim društvima, neosporno opstajanje pod socijalističkom fasadom onih nacionalnih stereotipa predrasuda i oblika ponašanja protiv kojih su se u prošlosti borili progresivni. Reč je i o uznemirujućoj pojavi grotesknog oponašanja pomoću kojeg srednji slojevi novog aparata moći pokušavaju da reprodukuju vrednosti i oblike ponašanja svojih predrevolucionarnih, mahom gospodskih predaka, kao i one vezane za njihove dr.suprotnosti: tradicionalno, neupitno i nepokoljebivo poštovanje autoriteta. U širokim masama stanovništva očuvali su dr.navike i mišljenja koji su često ukorenjeni u pretkapitalističkoj prošlosti. Ukoliko ove teorije predstavljaju pokušaj objašnjenja specifičnih osobina ovih drustava, pozivajući se isključivo na zaostalost istorijskog tla na kom su nastale, autorima kazu to ne valja (mada valja naznaciti relevantnost tih slicnosti). Mora se istaci par stvari: - istočnoevropska dr se ne mogu opistati preko mešavine pretkapitalističkih, kap i postkap osobina. Ona predstavljaju celovite dr.sisteme, celovite u smislu posedovanja jasne sposobnosti samoreprodukcije, uz sve napetosti i protivrečnosti koje ovoimplicira. Specifično pretkapit.osobine ovih društava sadržane su u i potčinjene mehanizmima dr.ek.reprodukcije za koje u istoriji ne postoji analogija i koje treba smatrati jedinstvenim. - ovaj dr.sistem sada postoji u velikom broju rezličitih nacionalnih sredina koje imaju vrlo malo zajedničkog čak i u pogledu relativne zaostalosti ili opšteg karaktera dr.ist tradicije. Postojeći dr.sistemi u zavisnim zemljama centralne i jugoist evrope istorijski su nastali na različite načine pod spoljašnjim vojnopolitčkim pritiskom i ne predstavljaju razultat unutrašnjeg razvoja. Cak i sadasnji njihov opstanak zavisi od stalnog sovjetskog vojnog prisustva. I ne moze da se poredi odnos periferije i centra (sovjetske drz i satelita) sa odnosom kolonijalnih sila i kolonija ili sad i zemalja zap evrope. - pozivanje na azijske ili fedualne karakteristike u pomenutim okvirima treba shvatiti kao slobodnu analogiju. ove analogije ne uzimaju u obzir temeljne određujuće činioce konceptualizacije na koju se odnose, pri tom jednostrano naglašavajući determinante koje su u izvornom kontekstu imale čisto izveden karakter. Tako marksisti pojam azijskog načina proizvodnje pretpostavlja postojanje velikog broja nezavisnih proizvodnih jedinica, međusobno nezavisnih od kojih svaka organizuje proces dr.rada u tradicionalno određenom obliku kao eko.društvenu osnovu formacije o kojoj je reč. Despotska država je kod Marksa,ta koja prisvaja višak koji se zatim koristi jednim delom za održavanje nekih opštih uslova proizvodnje u dr.razmerama /navodnjavanje.../, a jednim delom za održavanje urbane ekonomije koja je bitno odvojena od života i delatnosti temeljnih proizvodnih i ruralnih jedinica. Prirodno je da na temelju ove opšte karakterizacije nije u mogućnosti povući smislenu paralelu izmešu azijskih i današnjih istočnoev.društava jer u

101

drugom slučaju država nije samo ta koja vrši preraspodelu tradicionalnih mehanizama koji ne zavise od njene delatnosti. Država je neposredni organizator samoga proizvodnog procesa i za cilj ima stvarannje stalno rastuće količine viška u uslovima ekonomije gde je delatnost svih funkcionalnih jedinica međusobno povezana i zavisna. Ipak su socijalisticka dr alternativan nacin dr organizacije dinamicne ekonomije i razlikuju se od kapitalistickih u mnogome. Zato tretirati ova dr samo preko nazadne nacionalne istorije je beg od cinjenice da ona pripadaju istoriji dr intelektualnog pokreta zvanog socijalizam. Ne samo da su nastala u istorijskom pokušaju da se prevaziđe kapitalizam, ova društva su izrodila dr.formaciju modernog nekapit.tipa koja predstavljaju novi oblik tlačenja i dominacije. Ma kako specifična bila ist situacija iz koje ova dr.nastaju, pouka koju iz njih možemo izvući u celini i nužno spada u savremeni socijalizam.

II PREDAVANJA 1. Put u besklasno društvo Ideolosko stanovište koje je preovaldavalo u socij.društvima je da je socijalizam prva faza besklasnog društva, korak ka komunizmu. Socijalizam je kretanje pojedinaca ka potpunoj slobodi. Revolucija u Rusiji 1917. je proces u kome su učestovovali: masa seljaka i radnika i partija (boljševici i drugi levičari). U Rusiji, partija je bila avangarda. Njeni članovi, intelektualci su predstavljali interese seljaka i radnika. Revolucija je delom bila seljačka, jer se pre svega desila u gradovima. Ključni preobražaj nastaje ukidanjem privatnog vlasništva, novca, kolektivizacijom. Pokazalo se da je prisvajanje viška rada i njegova redistribucija u opštem interesu. Tokom narednih godina sssr se urbanizuje i modernizuje, dolazi do širenja obrazovanja. 60.ih postaje super sila. Dolazi do smanjenja dr.nejednakosti u čitavoj Istočnoj Evropi, pripadnici viših slojeva ne žive tako različito od širih slojeva stanovništva (da li je bas tako?). Nejednakost ipak postoji, zato što je socijalizam prelazni oblik ka komunizmu i u njemu još postoje stari elementi. U soc.način proizvodnje uveden je sistem nagrađivanja prema rezultatima rada i to samo zato što je postojao kapitalizam u neposrednom okruženju. Politička nejednakost se ogleda:

- u centralizaciji moći u rukama države- regresiji zbog prisustva starih kapitalističkih elemenata, a u opštem interesu

Kod marksa se nalazi opravdanje da se eliminacijom privatnog vlasnštva i kapitalizma došlo do besklasnog društva. Od njega se izvuklo i to da je analiza društva kasna analiza. Pitanje? Kako vršitit klasnu analizu besklasnog društva? Ovde se izvlače pojmom prijateljske klase (seljaci i radnici) pri čemi neki govore o ostacima starih klasa,jer socijalizam nje ukinuo sve oblike privatne svojine. Problem ovog stanovipta su nejednakosti koje postoje u socijalizmu. Kao alternativno stanovište se javlja ono da ne postoje klase,ali postoje slojevi u socijalizmu. Istrajava se na Marksovoj ideji da se klase zasnivaju na priv.svojini. nejednakosti su prikazivane kao slojne,a ne kao klasne. Postoje razlike između socijalizma i kapitalizma u pravnom i političkom pogledu. U pravnom-vlasništvo je u soc.kolektivno, au kapita.privatno. U političkom pogledu-u socijalizmu partija na vlasti predstavlja radnike. U eko. I socijalnom smislu u socijijalizmu postoje nejednakosti. Radnici jesu vlasnici, ali ne upravljaju sredstvima za proizvodnju, u socijalnom smislu radnici su siromašniji od drugih grupa pa se formira hijerarhija:

- na vrhu: političko-privredni upravljači- sredina: aglomerat srednjih slojeva koji su po svemu različiti osim po tome što ne

odlušuju i ne proizvode materijalna dobra- na dnu: manuelni radnici

ovakvo stanovište zastupa Mihajlo Popović.

8. Nedovršena revolucija U okviru prvog stanovišta 20.ih razvilo se novo koje je ocenjivano kao disidentstvo i izdaja. Prvi takav disident - Lav Trocki. On je pošao od pretpostavke da je u SSSR-u učinjen pomak na bolje u sferi privrede nakon revolucije, ukidanjem privatne svojine, ali da je u političkoj sferi revolucija izdana. Staljinizam je produženi oblik carske autokratije. Sve moć je u rukama Staljina i njegovih saradnika, umesto u rukama partije, oni su kontrolisali i prisvajali drž.svojinu, raspodela je bila nejednaka. Drž svojina znači jednakost s obzirom na vlasništvo. Zato je socijalizam u ssssr razvijeniji oblik dr od kapitalizma. Jednakost vlasništva, zbog političke diktature dovodi do nejednakosti u

102

raspodeli koja je buržosakog tipa. Državno vlasništvo omogućava plansku privredu i ukidanje profita, ali sa druge str postoji privatni interes birokrata da u vlastitu korist preraspodeljuju višak vr. Socijalizam je prelazno društvo, prelazni oblik ka socijalizmu u kome nije izvršen politički prelaz.

9. Državni kapitalizam Ideja o sovjstskomdruštvu kao državnom kapitalizmu, (Panekuk.Rici,djilas...). Bruno Rici smatra da u SSSR-u nastaje društvo koje je nužni preobražaj kapitalizma i koje je plod unutrašnjih protivrečnosti samog kapitalističkog društva. U sssr-u proizvodni aparat kontroliše državna birokratija na čelu sa rukovodiocima komunističke partije, pošto ona raspolaže celokupnim društvenim proizvodima,ona upravlja i viškom, pa je radnička klasa na isti način ekspoatisana u sssr-u, i dalje su u najamnom odnosu, kao u na Zapadu. Na Zapadu je kapital privatan, a u sssr-u državni. Betlhajm smatra da je za određenje dr.odnosa bitan odnos prema sredstvima za proizvidnju. Da bi se definisao tip društva bitan je odnos proizvođača prema svom proizvodu, tj,ko koristi višak rada. Nema bitne razlike između kapitalizma i sssr-a,jer se u oba slučaja radi o eksploataciji radnika. manjina ima monopol na sredstvima za proizvodnju,a radnici su potčinjeni u proizvodnji u oba slučaja. Najamni odnos dovodi u vezu radnike i sredstva za rad. Potpuno je pogrešno razlikovati socijalizam i kapitalizam kao tržišni i planski sistem. rezlika u sistemima se formira u odnosu na to ko kontroliše višak rada, a u oba slučaja postoji otuđenje radnika od sredstava za proizvodnju.Revolucija 1917 je ovladavanje jedne grupe ekonomijom i time je mogla da se spreči dalja revolucija. Na dalje se vode klasne borbe u kojima prva socijalisticka struja doživljava poraz i ovladava varijanta kapitalizma (drž-kapitalizma). Privreda je organizovana drugačije nego u klasičnom kapitalizmu, prisutna je centralno planska org.privrede, ali se planiranje nameće u preduzećima spolja pa je to samo formalno planiranje dok je suština ostala kapitalistička. Krajem 20ih dolazi do formiranja socija.sistema u kome država postaje osnovni činilac dr.ek.života i sprečava dalju revoluciju u ekonomiji. Proces planiranja u sssr.u ne povezuje unutrašnje preduzeće, već spoljašnje. Preduzeća su de facto povezana tržištem. Nije svaki oblik planiranja socijalistički. U sssr-u je reč o državnom planiranju , a ne o socijlaističkom.

10.Nasleđe rusko-azijatke prošlosti U Aziji su uspostavljeni veći državni sistemi zbog potrebe velikih hidrauličnih radova. Visoki prinosi vode učvršćenju države, a to visokim porezima. Karl Vitfogel i Rudolf Boro smatraju socijalizam sistemom u kom je država ovladala društvom. Kapitalizam je politika u službi ekonomije, a socijalizam ekonomija u službi politike. U SSSR-u je država dominantan činilac u proizvodnji društvenog života - to je kontinuitet ruskog društva. Ruski sistem su nametnuli Mongoli. Ruse je od njih oslobodio Ivan Gorki IV,ali ih je ustvari kopirao. Bio je, kao i Mongoli, autokrata, uništio je feudalce i nametnuo državni aparat. Ta tradicija jačanja drž.aparata preuzeta je od Mongola. Početkom XX veka, Rusija je bila autokratija. Seljački posed je bio usitnjen, srednji sloj slab, kao i krupni zemljoposednici,a društvo je fragmentirano. U dr dominiraju patrijarhalni odnosi, koji podržavaju vladara, a uz to je prisutna skučenost sa dominacijom Zapada i izloženost stalnoj opasnosti. Zbog svega Rusija nema šanse da se modernizuje na klasičan način. Nesposobnu državnu administraciju zamenjuje sposobna i vrši mobilizaciju resursa. Na planu ek.je uvedena planska privreda, na planu politike represija i nagrađivanje. Moderna birokratija je dovela do modernizacije, ali u svoju korist i širenje svoje vlasti. Modernizacija je dovela do diferencijacije i stvaranje hijerarhije pa se dr.struktura ne razlikuje mnogo od one na Zapadu. Nema klasne organizacije,pa ni sukoba, zbog državne kontrole.

Ukidane priv.vlasništva je pretpostavka za izgradnju socij.sistema pa se može reći da je u pitanju protosocijalizam, a za stvarnju izgradnju soc je potrebna i kulturna revolucija (sem političke), patrijarhalnog mišljenja, straha od vlasti....

11.Nekapitalistička modernizacija Neki nemarksistički teoretičari su 70.ih i 80.ih društvo sssr svrstali kao alternativni način modernizacije (ona vodi kapitalizmu). Kao i marx. I oni smatraju da se svet neprestano usavršava,ali je najsavršeniji na zapadu a ne na istoku. Galbrajt je dao teoriju konvergencije. Rusija nudi plan, a Amerika tržište. Mehanizmi su isti: planska privreda,

103

mobilizacija resursa, centralizacija. u sssr-u ima modernizacije,ali nema modernog načina mišljenja u kulturi i politici. Lazićeva primedba: nije moguće primeniti trž.privredu na planski sistem sssra, jer će se raspasti.

12.Totalitarni poredak Jedno nemarx.stanovište vidi sovj.dr. kao totalitarni poredak. Ali sem te činjenice koju smatra najvažnijom ne ulazi u dublju analizu celokupnog društva.

13.poseban tip klasnog društvaSocijalizam ne vodi ni komunizmu ni kapitalizmu, već je dr.samo po sebi. Ovo stanovište zastupaju Đ-Markuš I Mladen Lazić. Sva ostala stanovišta se bave socijalizmom kao političkim društvom. Vladajuća dr.grupa je KP, koja se poistovetila sa državom i pomoću nje kontroliše sve druge drž.podsisteme. Lazić smatra da je pre svega, sa analitičkog stanovišta plodnije da se socij.analizira kao poseban tip društva. Socijl.nije politički tip društva. Kapitalizam je doveo do razdvajanja privrednog od političkog sistema, država je odstranjena iz privredne sfere. Socijal.je porušio taj proces i ponovo stopio privrednu, političku i kulturnu sferu. Markuš socijalizam naziva komandno-planskim sistemom ekonomije. A Lazić centraalno-planskim. Prvi termin je precizniji. Kapitalizmom dominira robna proizvodnja (tržišna privreda), a socijalizmom komandno planska. Ciljevi proizvodnje se određuju izvan samog proizvodnog procesa (vlada ima monopol nad planiranjem), a proces proizvodnje je sredstvo za ostvarenje tih ciljeva. Osnovni cilj je objektiviziranje interesa vladajuće grupe koji se predstavlja kao opštedruš.interes. 60.ih dolazi do decentralizovanja sis odlučivanja, uvode se trž.elementi u društvo, ali ovo sve nije bilo dovoljno za promenu. Planski proizvod je osnovni rezultat planske proizvodnje,a njegova svojstva su:- planska vrednost – sistemski rad- upotrebna vrednost – potrebni rad (proizvodni rad)Sistemskim radom se omogucuje reprodukcija datog sis, a potrebnim proizvodnja neke upotrbne vr.Postojala je suprotnost izmedju ove dve vrednosti (npr proizveden je predvidjen broj traktora, ali su oni losi, neispravni). Dr je proizvodilo viskove nepotrebnih stvari, a postojao je manjak potrebnih. Suprotnost planske i upotrebne vrednosti resena je neformalnom ekonomijom (direktori su se medjusobno dogovarali i razmenjivali).

III Lazic: "U susret zatvorenom drustvu"

Poglavlje II: Nacin proizvodnje socijalistickog drustvaLazicevo istrazivanje polazi od pretpostavke da yu dr pretstavlja poseban oblik globalnog tipa socijalistickih drustava. 1. Socijalizam je posebna drustvena formacija? Svi se slazu da je socijalizam istorijski novi oblik dr odnosa, nastao kao rezultat ukidanja proizvodnje kapitala na kojoj je pocivala produkcija burzoaskog dr. S time se ne salzu oni koji socijalizam vide kao "drzavni kapitalizam". Lazic sad dalje na tu definiciju dodaje hipotezu po kojoj je ukidanje kapitala izvrseno na takav nacin da se i novi drustveni odnosi uspostavljaju na osnovu klasnog antagonizma. Jos jednom se drustvo raspada na dve osnovne klase a "vertikalna podela rada" uvodi eksploataciju, dominaciju, vlast i one koji su sa druge strane toga. Idealisti/ideolozi ne prinzaju to i zive u iluziji koja cak ni zvanicno vise ne vazi. Ima podvarijanti modernih te ideoloske teorije po kojoj postoji jedna klasa, ostatci klase i slicno ali ne prinzaju klasni odnos. Problem u istrazivanju klasa u socijalizmu je sto su one nove i njihova obelezja su jos nedovoljno izgradjena. Besmislena je sintagma o nuznosti "socijalisticke proizvodnje" – ako se proizvodi samo radi drustvenih potreba onda proizvodnja nije robna, a ako je sama sebi cilj onda nije "socijalizovana": centri materijalne reprodukcije drustva su nezavisni medjusobno, drustveni karakter proizvodnje se potvrdjuje tek na trzistu, cilj pojedinacnih proizvodjaca je privatni a ne drustveni – oni proizvode da bi posle dobili nesto u zamenu na trzistu. Da bi proizvodnja robe postala reprodukcija kapitala nuzne su dalje pretpostavke: sami proizvodjaci/radnici moraju prisilno biti razdvojeni od sredstava za proizvodnju –

104

uspostavljena je takva podela rada u kojoj jedna grupa ima monopol nad sr za proizvodnju i nju kontrolise i upravlja, a druga ima samo svoju radnu snagu koju razmenjuje za sredstva za zivot. Te dve klase unutar sebe su atomizovane i unutrasnje jedinstvo grupa uspostavlja se tek tokom njihovog globalog klasnog sukoba tokom istorije. Zakljucak: Proizvodnja radi proizvodnje dakle atomizovanost robnih proizvodjaca, temelj je na kom se gradi sistem kapitalis dr odnosa; iako tek proizvodnja kapitala predstavlja pun razvoj robne proizvodnje, pojedini njeni oblici javljaju se i u drugim drustvenim formacijamaali kao podredjeni osnovnom proizvodnom odnosu, pa su zato sporedni (npr u antici, u sr veku i u socijalizmu bilo je elemenata robne proizvodnje ali su potcinjeni bili vladajucem odnosu pa su bili transfromisani). Revolucionarno rusenje kapitalist dr odnosa znaci ukidanje njihovih osnovnih pretpostavki: umeto proizvodnje relativno izlovanih (a posle integrisanih) subjekata, proizvodnje radi sebe same tj viska vr, u socijalizmu imamom podrustvljavanje ciljeva. U praksi se krenulo sa radikalnom nacionalizacijom/konfiskacijom sr za proizvodnju.

2. Socijalizam je politicko drustvo? Ovde pravi digresiju: uobicajilo se misljenje da je revolucionarni pokret prvo osvojio drzavnu vlast a zatim je pomocu nje izvrsio preokret ekonomskih i drugih dr odnosa. Iz takvog redosleda sledi i da vladajuca klasa u socijalizmu poseduje drzavu i tek posredstvom nje komanuduje procesom proizvodnje. Ovakvo stanoviste polazi od pretpostavke da revolucionani preokret pociva na sili. Drzava se medjutim ne moze svesti na aparat prisile. Njena temeljna uloga je da omoguci funkcionisanje celine datog sistema dr odnosa i stiti dominaciju vladajuce klase. Represivni aparat je tek jedan mehanizam za to. Monopol nad aparatima prinude omogucio je da se uspostavljanje drzavne vlasti i organizovanje dr proizvodnje odvijaju prakticno istovremeno. Zato ona tvrdnja o redosledu prvo vlast, pa onda odnosi nije istinita jer drzave na karju gradjanskih ratova/revolucija nije ni bilo. Raspolaganje represivnim aparatom stvorenim tokom oslobodilackog i/ili gradjanskog rata pruzilo je mogucnost da se uoblici jedan ovi nacin reprodukcije dr zivota. Simultanost preuzimanja preduzetnicke uloge u ekonomiji i osvajanja politicke vlasti niposto nije slucajna: ona predstavlja sustinsko obelezje novog dominantnog dr odnosa. Evo kako je isao taj istorijski razvoj: revolucija je bila delo pokreta koji je bio hijerarhijski konstituisan (njime dominira partija, koja je i sama hjerarhijski organizovana; rukovodeci pokretom u pobednickom ratu, pri cemu se sam pokret postepeno uoblicava u represivni drzavni aparat, hijerarhija partije preduzima reorganizaciju dr odnosa u oba kljucna podrucja: eko i politickom. Bila je konfiskacija i nacionalizacija imovine i onda je partijski vrh postao neposredni organizator celokupne industrijske proizvodnje. Pa postoji jasna hijerarhija od kominterne, pa politbiro, pa ministri, pa AOR (admin-oerativno rukovodstvo) u saom preduzecu. Postoje 1godisnji i 5godisnji planovi. Proizvodnja je odredjena drustvenim planom (a ne radi sebe same/ viska vrednosti). Plan medjutim nije sintetizovan iz samih drustvenih potreba nego je rezultat planiranja vrha – vrh "posreduje" dr interese, organizacija, upravljanje, kontrola privrednom sve to postaje monopol vrha. Taj monopolski polozaj znaci da je vrh fakticki vlasnik sr za proizvodnju. Sa druge strane imamo one koji su liseni tog vlasnistva. I onda imamo suprotstavljenost, a posto ona pociva u objektivnom polozaju u proizvodnom procesu, ta suprotnost se javlja kao klasna suprotnost. Parcelisana moc kapitala mora se integrisati jednom nezavisnom silom (politickom) i tako se ukida pluralizam ekonomske moci. Time se istovremeno ukida i svaka mogucnost autonimije, i bise se razlika izmedju ekonomije i politike.

3. Planska proizvodnja: Sredstvo kojim klasa kolektivih vlasnika regulise ukupnu proizvodnju drustvenog zivota jeste plan. Osnovni oblik proizvodnje u socijalizmu je centralna/planska proizvodnja. Za centralno planiranje kao drustveni odnos bitno je to da se ciljevi proizvodnje odredjuju van samog proizvodnog procesa. Centralno planiranje je upravljanje celokupnom dr reprodukcijom tj kontrolisanje svih kljucnih segmenata drustva sa jednog komandnog mesta. Naravno nije bas sve regulisano planom: prisutni su ostatci ranijeg nacina proizv (sitni seljaci, sitne zanatlije), takodje je moguca izvesna decentralizacija unutar hijerearhije vladajuce kl, i sto je veca decentralizacija ta jaci su elementi robne privrede, koji su

105

dodatno pojacani otvorenoscu prema robnim privredama kapitalist zemalja. Ti el robne proizvodnje jos su jedan izvor kriza jer se na njih oslanja nizi deo vladajuce kl (boreci se za samostalnost preduzeca odnosno osamostaljivanje od vladajuce kl). Posto je iskljucivvo proizvod vladajuce klase, plan je odraz njenih interesa izrazenih u formi/pod maskom opste-dr interesa. Kakva je razlika izmedju planske i robne proizvodnje? Osnovno svojstvo robe je dvostrukost upotrebne i prometne vrednosti, koje su medjusobno zavisne. Postojanje oba oblika vrednosti utvrdjuje se nezavisno od proizvodjaca, izban proizv procesa, i nakon njega, na trzistu. U socijalizmu plan prethodi proizvodnji. Plan posreduje izmejdu dr potreba i nacina njihovog zadovoljavanja – objektivisuci potrebe u neposredne proizvodne zadatke plan postavlja upotrebnu vrednost pre procesa proizvodnje. Ali posto je i potrosnja promenjena i proces razmene mora da se izmeni – razmena je ili direktno ukinuta (dobra se administrativno dodeljuju) ili je potcinjena raspodelom koja je sakrivena u njoj. Prometna vrednost nije odredjena prema utrosenom radu vec u odnosu na planiranu raspodelu, pa je tako hrana jeftina zato sto se raspodeljuje univerzalno, automobil je skup jer je predvidjena hijerarhijska raspodela. Tako prestaje da postoji roba jer su joj izmenjena sustinska svojstva. Umesto nje osnovni proizvod/dr kategorija postao je planski proizvod. Planska proizvodnja se znaci odvija u uslovima podele rada koja ima klasni karakter. Planiranje je povlascena delatnost jedne klase, koja na osnovu tog monopola dobija prava koja je cine stvarnim vlasnikom dr proizvodnih resursa. Zbog tog monopolskog polozaja vladajuca klasa posreduje opste dr potrebe, pretvarajuci ih u neposredne proizvodne ciljeve, a tom prilikom svoje posebne klasne interese ustari predstavlja kao opstedrustvene. Tako planska privreda postaje reprodukcija dr odnosa. Vladajuca klasa ima organiizovanu hijerarhiju koja moze biti manje ili vise decentralizovana i onda od te mere decentralizacije zavise "nivoi planiranja" odnosno varijante. Planski proizvod naizgled ukida protivrecno dejstvo upotrebne i prometne vrednosti, ali ta suprotnost se vraca kroz prozor: u razmeni planskog proizvoda za robu. Ekonomska nadmoc kapitalistickih zemalja omogucava da nametnu uslove razmene i oni onda kazu proizvodi se imaju razmenjivati kao roba. Onda isplivaju na povrsini sve neracionalnosti novog sistema – razmbacuju se sredstva (nema unutrasnjeg mehanizma koji bui nametao ustedu sirovina, radne snage), posto proizvod ne mora da sam sebe prodaje oda prestaju da postoje kriterijui estetike, funkcionalnosti, usavrsenosti i sl. Onda se razgoliceni sistem pokusava zamaskirati nekim mehanizmima pozajmljenim od iskusnijeg, kapitalistickog partnera, kao sto su materijalne stimulacije, decentralizacija i sl.

4. planska vrednost i upotrebna vrednost: Plan je rezultat posredovanja opstih dr potreba od strane vladajuce klase. Ta fromulacija pokazuje dvostruki karakter plnaskog proizvoda, sa jedne strane on ima upotrebnu vr jer svaki proizvod ljudksog rada ima svrhu da zadovoljni neku potrebu. Upotrebna vr je uvek neposredno vezana za potrosnju, za proces zadovoljavanja potreba. Mi medjutim znamo da je u robnoj proizvodnji cilj visak vr a ne zadovoljiti potrebe. Kapitalista hoce prometnu a ne upotrebnu vr. To je iracionalnots kapital privrede to sto su proizvodnja i potrosnja razdvojene i povezuju se tek na trzistu, stihijski. A u planskoj imamo da je proizvodnja nuzan rezultat planom kondenzovanih potreba. Ali to su ustvari potrebe koje predstavljaju interese vladajuce kl, i tako plan reprodukuje postojece dr odnose. Plan determinise upotrebnu vr: proizvod ima upotrebnu vr ako odgovara planskim specifikacijama i samo tako. Onda imamo jednu upotrebnu vrednost koja se uspostavlja u proizvodnji, i drugu koja se inace uspostavlja u potrosnji. Ova druga je izraz ist razvoja ljudskih potreba, a ova prva je interpretacija toga sa stanovista posebnih interesa jedne dr grupe. Ovu drugu lazic naziva drustvenom upotrebnom vrednoscu a prvu planskom vrednoscu. Planska vr je korespodencija proizvoda sa planom. Znaci umesto robe sad se proizvodi planski proizvod kog karakterise dvojstvo upotrebne i planske vrednosti. Za robu je karakteristicno da be upotrebne ne postoji ni prometna ne postoji, a kod planskog proizvoda je obrnuto – proizvod moze imati plansku vrednot i ako nema upotrebnu. To se postize tako sto se postavljene potrebe predstvljaju kao opste drustvene. Tako se svakoj kategoriji koja je rezultat postojeceg nacina proizvodnje dr zivota namece se privid univerzalnog zakona ljudske drustvenosti. Pa se svaka radikalna kritika sistema tumaci kao destrukcija istorijskog uma.

106

Dr potrebe su rezultat istorijskog razvoja kao i sredstva njihovog zadovoljavanja. Stoga upotrebna vrednost nije podredjena elementarnoj fizologiji vec dostignutom stepenu civilizacijskog razvoja. Za kinesku odecu se govorilo da stiti telo, za rumunsku ishranu da zadovoljava sve potrebe u ishranu, ali to je represivno zadovoljavanje potreba, jer se njihovo bogatstvo svodi na jednu, elementaru dimenziju. Takvo zadovoljavanje potreba je ustvari samo njihovo odlaganje pa se dozivljava kao lisavanje. A sa druge strane ima viska nepotrebnih stvari. Izmedju planske i upotrebne vrednosti tako postoji stalna napetost koja rezultira u iracionalnosti planske proizvodnje. Sto opet samoupucuje na osnovu te iracionalnosti a to je – kontradiktorost temeljnog klasnog odnosa.

5. sistemski rad i potrebni rad: Oko znacenja pojma proizvodnog rada i njegove uloge u razumevanju kapitalistickih odnosa u proizvodnji je bilo dosta rasprave medju marksistima. U socijalizmu osnova oko kojr se konstituisu dr odnosi proizvodnja planske vrednosti. Ako bi se poslo analogno Marksu (koji kaze u kapitalizmu je proizvodan rad svaki onaj koji proizvodi vrednost) onda u socijalizmu je proizvodan rad svaki koji proizvodi plasnku vr, ili drugim recima svaki rad je proizvodan jer je svaki rad deo plana. To je besmislica i za socijalizam treba imati drugi pristup. Prvo iz odredbe moramo iskljuciti one oblike rada koji pripadaju ranijim nacinima proizvodnje (pre svega se misli na rad zasnvan na privatnom vlasnistvu – sitni seljaci i siten zanatlije; on je uvek u maloj meri bio prisutan, ali koliko god da se razvijao u odredjenim periodima on je uvek bio oblik proizvdnje podredjen dominatnom obliku, od njega uslovljen, ogranicen i osudjen na nestajanje). E sad, postoji rad koji omogucuje reprodukciju postignutog civilizacijskog razvoja za sve ljude tj. Istorijski odredjen drustveno potreban rad. Potrebe koje on zadovoljava nisu samo egzistencijalne vec i one koje se ticu razvoja svestranih ljudskih spostobnosti - samoaktuelizacije. To je rad koji je socijalno ogranizovan/drustveni rad, ali svrha mu je zadovojavanje individualnih potreba coveka kao pojedinca. Nasuprot potrebnom radu javlja se rad koji sluzi iskljucivo za samoreprodukciju uspostavljenog sistema dr organizacije proizvodnje, to je rad koji proizilazi iz postojecih dr odnosa i njih ucvrscuje – sistemski rad. Pojedinac je tu samo element drustvenog, sto se prenosi i na potrebe (proizvodnja nije odgovor na indivudalne potrebe) i na odgovornost (planska proizvodnja kao sistem "organizovane neodgovornosti"). Na potrebnom radu pociva upotrebna vrednost a u osnovi plasnke vrednosti nalazi se sistemski rad. Izmedju ta dva rada ne postoji komplementarsnost, oni cine kontradiktorno jedinstvo u kom je potreban rad potcinjen sistemskom. Citav sistem dr proizvodnje stavlja se u sluzbu reprodukcije postojecih odnosa i taj rad se predstavlja kao neophodan za sam opstanak ljudskog roda. Posledice dominacije sistemskog na potrebnim radom su brojne: narastaju autonomni oblicisistemskog rada sto vdi rasipanju dr proizvodnih snaga (na aparate prisile, ideologije...), sami oblici potrebnog rada razvijaju se na iracionalan nacin, neophdni poslovi koordinacije metastaziraju u ogroman parazitski upravni aparat, proizvodnja svakodevice je ispod civilizacijskog standarda (nestasica svega). Navedena podla rada pojavljuje se i u drugom obliku, kao razdvajanje umnog i fizickog rada, pri cemu vlldajuca klasa ima monopol nad umnim, pa ta podela rada se utvrdjuje u klasnoj podeli, a dominacija sistemskog rada u klasnoj dominaciji. To je kljucna protivrecnost novog sistema zbog koje on mora biti ukinut. Medjutim dominacija sistemskog rada nad potrebnim obezbedjuje zamagljivanje klasnog odnosa kao odnosa eksploatacije.

6. staticki ili dinamicki sistem?

U kapitalizmu koji je dinamicki sistem, cilj proizvodnje je visak vrednosti, a osnovno sredtsvo da se on poveca je rast relativnog viska tj razvoj proizvodnih snaga. Unutrasnji motor akumulacije spolja je konkurencija kapitala. Ono sto je u kapitalizmu unutrasnji pokretacki momenat – proizvodnja viska, postalo je u socijalizmu zbog konkretnog oblika planske vrednosti spoljasnji zakon. Sam rast proizvodnje uveden je kao planirana dimenzija. E sad, socijalizam se razvija uglvanom u nerazvijenim zemljama. Osnovni pravci razvoja preuzimaju se iz kapitalizma – industrijski razvoj. Posto je vladajuca klasa imala apsolutnu kontrolu nad sveukupnim resursima drustva, onda se moze ubrzati ind rast. Prestizanje kapitalizma je bilo neophodno kako bi se obezbedila materijalna osnova

107

za reprodukciju sistema, ali i za legitimaciju vladajuceg sistema. Dalje stalna je borba za svetsku dominaciju, narod ocenjuje svoj vladajuci sistem poredeci se sa kapitalistickim. Ali da li postoje neki imanentni dinamicki momenti izvan ovog spoljasnjeg zakona. Dok mockapitala raste proporcionalno sa njegovom akumulacijom u socijalizmu moc klase kolektivnih vlasnika je apsolutna. Posto se proizvodi zbog potrosnje a ne zbog rasta proizvodnje same, a vladajuca klasa kontrolise potrosnju, sistem moze da bude stacionaran i dalje ce opstajati. To je kljucno u socijalizmu – dr odnosi se reprodukuju i kad nema ekonomskog rasta i kad je staticko dr (dok je za kapitalizam to stanje krize). Znaci ne postoje nuzni dinamicki momenti koji bi terali sistem da se razvija.

16. Shvatanja o karakteru osnovnih drustvenih odnosa u socijalizmuU ``Diktatura nad potrebama`` Feher, Heler, Markus

Predgovor: Autori u uvodu pisu kako je totalno razumevanje ’’realnog socijalizma’’ podrazumevalo kriticki odnos prema sopstvenom delanju, jer i autori su podrzavali ideju socijalizma. Na pocetku verujuci u rezim, posle prepoznajuci da se rezim razlikuje od ideala koji je propagiraoa, a na posletku shvativsi i da je rezim potpuno tlacitelljski i da sasvim suprotan socijalizmu. O tome su prvo pricali sa ostalima iz "budimpestanske skole" a onda su posle u australiji njih trojica odlucili da napisu ovu knjigu. Oni se obracaju "zapadnom levicaru" zato sto "istocni" se ne slaze sa njihovim argumentima. Iako kritikuju marksa i njegove razne zaostavstine, polaze od marksističkog okvira u razumevanju ’’diktaure nad potrebama’’. Autori zastupaju socijalistički (ali antilenjinistički) tip istočnoevropske opozicije i on moze biti privlačan onima koji su levo usmereni i čiji je cilj socijalizam kao radikalizovana demokratija, a ne kao diktatura. U analizu su uključene zemlje Istočne evrope, ali ne i Azije, Kuba ili Angola. Isto su postavili odredjenu ogradu u odnosu na Jugoslaviju zato sto je yu imala 2 cinioca koja su delovala protiv opsteg pravila da se socijalizam u praksi izrodi u diktaturu nad potrebama: yu je jedina zemlja u regionu u kjoj je komunisticki rezim samostvoren, iz rata za nezavisnost; yu komunisticki aparat je svom stanovnistvu dao povastice koje (i pored nedoslednosti0 su isle dalje od sloboda datih stanovnistvu u drugim drzavama u slicnim okolnostima.Njihova vizija je da propadne sovjetski socijalisticki poredak, za njim i latinoamericke, azijske i afro-arapske tirannije i da zapadne demokratije budu radikalizovane kao demokratije u socijalistickom smislu. Oni nisu za "pax amerikana" vec za demokratski socijalisticki svetski poredak (sto je tautologija jer nema socijalizma bez demokratije). Slazu se oko toga da je svetu potrebno vise a ne manje socijalizma nego sto ga ima danas.

Prvi deo: Ekonomska i društvena struktura (Markus)

I Istočnoevropska društva i zapadna levica’’Živi bauk’’ komunizma Bauk koji kruži socijalističkom Evropom je bauk socijalizma onakav kakav se pojavio u istočnoevropskim društvima: ideju socijalizma osporava ona moc koja sebe proglasava otelotvorenjem te ideje. Problem istocnoevropskog socijalizma nije spoljasnji za evrokomunisticke partije, on se tice i njihovih struktura i sustine. A istorija sovjetskog saveza se najradije nekako gura u stranu od strane zapadnih levicara, oni diplomatski cute, i opet vodjstvo nudi ispravnu verziju odnosa prema istoriji (ovaj put istoriji samog socijalizam). Ovakva politika nuzno slabi marksizam kao teoriju. Nastanak leve opozicije u istocnoj evropi prisilio je zapadne levicare da se suoce sa stvarnoscu. Ali interakcija izmedju levice sa zapada i sa istoka je zakomplikovana: - ovi sa istoka u ime svog iskustva iskljucuju mogucnost bilo kakve kritike njihovih programa i ideja, kao pokusaj da se nametnu ideali koji su prevazidjeni i koji su se u praksi pokazali neodrzivim; - naravno komplikacije proizilaze i iz suprotnih zivotnih iskustava (npr mladji zapadni levicari su se formirali u drustvenom iskustvu razocarenja liberalnom ideologijom demokratstskih prava kao pouzdanim mehanizmom racionalne drustvene promene, oni su shvatili da demokratske instistucije same po sebi nisu dovoljne da osiguraju cak ni najosnovnije ciljeve jednakosti i pravde, ali ovi sa istoka,

108

disidenti, znaju da nedostatak ovih prava ostavlja pojedinca potpuno bespomocnog naspram proizvoljne drzavne moci, i cini nemoguc nadzor drzave); - isto se razlikuje kriticki potencijal marksizma u jednim i u drugim uslovima: na zapadu marskizam je prvenstveno kriticka teorija u odnosu na drustvenu stvarnost kapitalizma i to se ne dovodi u pitanje. Mozda je pitanje samo da li je dovoljno radikalna. U istocnoj evropi je drugacije: disidenti su jedno vreme pokusavali da u okvirima (marksizma) koje je postavljao rezim kritikuju isti taj rezim, suprotstavaljali ideje i stvarnost, ali ne izlazeci iz tog okvira oni su zapravo legitimizovali legitimizacijsku formulu takve vlasti, pokusali su da uspostave zajednicki jezik samogucim reformatorima u vladajucoj eliti. Medjutim nakon 1968 i kratkog i surovo prekinutog praskog proleca (dubcek doasao na vlast i liberalizacija krenula ali onda za par meseci sovjeti upali sa tenkovima ) postalo je jasno da unutar tih granica ne moze nista da se menja. Onda je usledila radikalizacija opozicije koja se osvestila. Istovremeno slabi medju dididentima marksisticko ubedjenje. Medjutim to sto je doslo do razlilazenja ideala i prakse nije znacilo da iskustvo istocnih zemalja nije vazno za teoriju socijalizma. Dapace. Autori smatraju da marksistička tradicija nudi jedno teorijski dublje i praktično radikalnije kritičko ovih društava, nego što to čini njegova alternativa, liberalna teorija autoritarnih političkih sistema. Ali susret sa stvarnošću ovih društava pokazuje duboke pojmovne protivrečnosti u teorijskom nasleđu klasičnog marksizma. Zato su neophodne revizije samog pojmovnog okvira marx.teorije. Ove kritičke teorije, koje su nastale u okrilju manjih grupa zapadne levice su ponudile teorijske alternative u okviru kojih je moguće tumačiti ove društvene sistema,a da se pri tom ne izađe iz okvira ortodoksnog marksizma. Moguće je razlikovati tri osnovne pojmovne alternative koje se mogu nazvati teorije prelaznog društva, državnog kapitalizma i azijske formacije. Ove tri teorije pokazuju sve odgovore koje je zapadna levica uspela da stvori da bi intelektualno odagnala nocnu moru istocnih drustava:

1. Teorija prelaznog društva: Ova teorija istočnoevr.društva gleda kao hibridnu kombinaciju kapitalističkih i socijalističkih osobina, kao prelazni oblik, kao slučajeve zaustavljenog razvoja između ove dve dr formacije. Uzroci ovog razvoja su smešteni u sferu političkog, birokratskog izvrtanja dr razvoja koji su doveli do nastanka privilegovanog parazitskog sloja partijsko-drz funkcionera i ostavili masu neposrednih proizvođača u podređenom položaju,bez moći. Ali sa druge str ova teorija priznaje da su znacajni elementi sis ipak socijalisticki: ukidanje privatne svojine, centralizovano planiranje, odsustvo robnih odnosa u oblasti proizvodnje sr za proizvodnju. Srastanje kapit. I socijal.osobina u eko bazi definise se kao suprotnost svojinskih odnosa koji su socijalisticki i odnosa raspodele koji su kapitalisticki. iza ovih teorija stoji Trocki. Njegova analiza sovjetskog sis pod Staljinom je bila revolucionarna analiza, u potrazi za boljim,alternativnim mogućnostima dr.razvoja, ali je pitanje da li je njegova alternativa uopste alternativa staljinizmu. Ali njegova terija se mora posmatrati u kntekstu dr stvarnosti tridesetih, a sada mozda vise i nemaju smisla ovakve teorije. Ova teorija je pokušaj određivanja protivrečnosti ovih društava sa stanovišta neposrednih proizvođača, ali to ima smisla samo ako poveze karakter politickog sistema (postojanje formalne i odvojene nekontrolisane političke moći privilegovanog sloja birokrata) sa dubokim dr i eko nejednkastima. Za razliku od njih liberalna kritika se usredsređuje samo na pitanja političkog zivota. Međutim, najjaca kritika ove teorije krije u sebi apologetski potencijal - što su ove teorije doslednije tako se čine paradoksalnijim. Sa jedne strane one ukazuju na druš.položaj partijsko-državne birokratije kao na temeljni izvor nejednakosti, ali sa druge strane prema "centralnog planiranja" se odnose kao prema mehanizmu koji je znacajan bas zato jer postavlja ograničenje moći iste te birokratije. Kod trockog logika planiranja je mistifikovana i malo ima veze sa racionalnoscu i demokratijom sto su vrednosti od kojih je marks polazio da je govorio "planiranje" – on je mislio na planiranje kako bi se zadovoljile i one dr potrebe koje u situaciji "automatizma" kapitalisticke trzisne ekonomije ostaju neazadovoljena cak i neopazena. Trocki kaze postoji "logika planiranja" koja je ne bas smitova "nevidljiva ruka" ali "ovaplocenje drustvenog razuma" ili nesto tako – poenta je da on ekonomiju odvaja od objektivne stvarnosti, potreba i volje stanovnistva. Pretpostavljajuci postojanje "logike planiranja", iako priznaje da je birokratija degradacija logike planiranja, on upravo potvrdjuje osnovu ove legitimacije koja ostaje elitisticka.

109

Trocki odbacuje ( kao mere usmerene ka vracanju kapitalizma) ekonomsku decentralizaciju, uvodjenje samoregulisucih ekonomskih mehanizama i podsticanje trzista. E sad, neki istocni intelektualci onda kazu trziste je lek za sve dr bolesti. Medjutim to nije istina. Ali to narod obicno podrzava zato sto i narod prepoznaje da centralizam uopste ne radi za njih, cak i u pitanjima redistribucije centralizam samo prosiruje nejednakosti prihoda, ali prikriveno. Uvodjenje trzisnih mehanizama bi napravila monetarizaciju razlika u stvarnim prihodima sto bi ucinilo postojece nejednakosti izvelo na povrsinu, sto je prvi preduslov da se oni ucine podloznim kontroli odozdo. Zato su ove ideje kojima se brani logika planiranja zapravo konzervativne i stite mehanizme putem kojih se odvija aktuelna vladavina birokratskog aparata. Logika trzista svakako ne sadrzi vecna pravila pravde i jednakosti, to medju socijalistima ostaje neosporiva cinjenica. Ali nije ni resenje "logika planiranja" jer ona samo daje zastitu posebnim interesima centralistickog politickog aarata naspram interesa neposrednog ekonomskog upravljanja u samim preduzecima. Dijametralna suprotnost trzistevs.plan je lazna alternativa jer ne postoje te dve krajnosti u cistom obliku. Središnji argument ove teorije je da je radnicka klasa u poziciji nemoci i potcinjenosti u odnosu na irokratski aparat koji donosi sve politicke i ekonomske odluke, ali teorija tvrdi i da ipak ova klasa posredno i teorijski sprovodi vlastitu vladavinu, i tava nemocna kakva jeste. Medjutim govoriti o vladavini radnicke klase ne znaci sigurnost posla i mala nezaposlenost kao sto je bilo na istoku – prava vladavina bi znacila kolektivnu kontrolu nad celokupnim procesom dr reprodukcije, kontrolu nad upravljanjem viskovima, njihovom raspodelom u drustvu kao celini. Toga na istoku nije bilo ni u tragovima. Na Zapadu radnici mogu da deluju kolektivnim pritiskom (sindikati postavljaju zahteve za uslove prodaje i zaposljavanja), ali na istoku nema organizacija radnika, samo neorganizovan otpor, kocenje proizvodnje. E sad ova teorija kaze, i tu je u pravu, da je razlika izmedju kapitalizma i socijalizma sto u ovom drugom upravljaci preduzecima nisu kao kapitalisti naspram radnika, nisu u privremenom odnosu koji mogu da prekinu kad god, bas zato sto su predstavnici drzave koja ima paternlaisticki odnos prema radnicima i to postavlja ogranicenja raspolozivim sredstvima ekonomske prinude i stvarnoj moci upravljaca. Ali ono sto teorija izostavlja da kaze jeste da iako ovakva organizacija smanjuje moc uprave u preduzecu istovremeno uvecava moc birokr aparata u celini. Sledeci argument teorije prelaznog drustva iznosi na videlo skrivenu logiku: Nasuprot svim svojim osobinama birokratske degeneracije, država u istočnoevrop.društvima ostaje radnička država u jednom osnovnom smislu: ona je sprečavala ponovno nastajanje kapitalizma. Cela ova koncepcija pociva na pretpostavci da je socijalizam jedina alternativa kapitalizmu, da istocnoevropska dr nisu kapitalisticka, ali nisu ni socijalisticka, i stoga su ova drustva hibrid, nesto izmedju. Prva tvrdnja proizilazi iz marksizma po kom su trziste i plan jedine alternative orgaizacije reprodukcije: pa odatle sledi ili da planska privreda moze poci naopako ili ako u njoj ostanu jos neki ostatci kapitalizma, ili ako u posebnim istorijskim okolnostima dodje do kombinacije ova dva (sto i jeste teorija prelaznog dr).

2. Teorija državnog kapitalizma: Razumevanje istočnoevropskih dr kao krajnjih u ostvarivanju tendencije usmerena ka koncentraciji i centralizaciji kapitala predstavlja drugu mogućnost za njihovo poimanje u okvirima ortodoksnog marxizma. Istorijski koreni ove zamisli daleko sežu u prošlost.. Danas ova teorija preovlađuje među razlicitim grupama nove levice i postoji u nekoliko varijanti od Betelhajmovog teorijskog maoizma do zamisli potpuno birokratskog kapitalizma koji su razradili Marksovi kritičari Kastorijadis i Lefor. Sve ove teorije istočnoevr.druš.smatraju bitno protivrečnim dr.formacijama u kojima se ostvaruje eko, dr i politička dominacija jedne posebne grupe koja se određuje kao birokratija. Ova drustva su ostvarenje nekih tendencija inherentnih razvoju kapitalizma. Moć birokratije je izražena u ekonomiji,tj u činjenici da su sva osnovna sred.za proiz. postala monopolizovana i kontrolisana od strane jedne jedine centralne državne moći koja u sferi proizvodnje igra ulogu kolektivnog kapitaliste. Položaj radnika u odnosu na kapitalizam se nije promenio ni u jednom pogledu: potpuna podela između svojine i rada je ostala nedirnuta. Tako su ova društva poprište istog klasnog sukoba koji je sada poprimio oblik sukoba između menadžera i čistih operativaca. Ove teorije jesu radikalna kritika istevr dr, ali pate od jednog nedostatka: ne nude objašnjenje činjenice da se društva sovj.tipa bez razlike predstavljaju kao antikapitalistički

110

režimi nasuprot kapit.svetskom sis, od koje se razlikuju samo u stepenu(po ovoj teoriji). Tj.kako je moguće ovakva društva uopšte nazvati kapitalističkim kad nemaju njegove odlike (tržiste, ukidanje privatne svojine, odvojenost drz i ekonomije, razlika izmedju javne-politicke sfere i sfere gradjanskog drustva)? Izgleda da postoji jedan odgovor na ovo pitanje a to je onaj koji ukazuje na postojanje sličnih tendencija u razvoju modernog kapitalizma. Ipak ne mogu se izjednaciti. Kapitalisticka dr imaju ekonomske mehanizme iste: visak se i dalje ostvaruje u obliku profita, i pravo na prisvajanje viska zasniva se na svojini. Tako da nisu ista dr samo na razlicitom stepenu vec je u pitanju razlicita organizacija proizvodnje, razliciti tipovi dr. Cine istu gresku kao i teorije o prelazu u socijalizam – jer ist evropska dr imaju toliko izboblicen socijalizam da to vise nije socijal. Isto tako je i sa kapitalizmom. Sve dok ova društva budu poimana kao u biti kapitalistička, ona će se nužno činiti iracionalnim, u smislu nemogućnosti da na efikasan način zadovolje zahteve vlastitog principa reprodukcije, koji je određen kao logika kapitala. Ova drustva svojim finkcionisanjem neprekidno i radikalno narusavaju princip ekonomske racionalnosti. Objektivni princip ekonomske racionalnosti može se široko odrediti kao princip maksimizacije input/output odnosa,što iziskuje da se činioci obe kombinacije mogu upoređivati preko svog izraza u jednom homogenom dr.medijumu:novcu. Kapitalizam ovaj princip ostvaruje u granicama pojedinačnog preduzeća. To postiže postavljajući maksimizaciju profita, institucionalnu spoljašnju nužnost za osnovni princip ekonomskog ponašanja. Tek tada monopolizovana sredstva za proizvodnju funkcionišu u ovom ek.kontekstu,dakle tek kad funkcionišu kao izvori profita,ona čine kapital. Moguće je i zamisliti eko sis koji princip maksimizacije profita proširuje na celokupnu nacionalnu ekonomiju, preobražavajući princip stvaranja profita u princip dr.rentabilnosti, i ove teroije kazu da su to ist-evropska dr. Ali ove zemlje to jednostavno nisu. U ovim ekonomijama alokacija osnovnih izvora proizvodnje nije pod dominacijom niti je određena zahtevom za maksimizacijom autput/input odnosa, i to kako u odnosu prema nac ekonomiji tako i prema pojedninačnim proizvodnim jedninicama. U društvima istočevr.princip stvaranja profita je podređen širim dr.pitanjima. Kakvim pitanjima? Zvanicna propaganda kaze: dr pravda, nadmoc opstih interesa nad privatnim, ukidanje mogucnosti eksploatacije itd. Pa daje primer ekonomije stanovanja: od sistema drzavnih stanova vise profitirali imucniji. Pa primer administrativno regulisane cene robe siroke potrosnje koji pokazuje da se postojece nejednkaosti ovakvim merama samo uvecavaju. Kritika ovoj teoriji je da drž.vlasništvo i planiranje nisu u ovim društvima ek.mehanizmi koji su na neki skriven način suprotsavljeni i usmereni na ograničavanje birokratskog aparata, jer upravo su to mehanizmi pomoću kojih se ova moć ostvaruje. Maksimizacija profita i princip eko racionalnosti uopste ne upravljaju procesima reprodukcije u ovim drzavno kontrolisanim ekonomijama – to cini samu prirodu njihovog funkcionisanja. Drustvena logika nije akumulacija kapitala – i kriticka teorija treba da otkrije sta jeste. A ova teorija drz kapitalizma moze samo da sve ove pojave proglasi "inherentnom iracionalnoscu". Evo na primeru stanova – od izgradnje drzavnih stanova profitiraju bogatiji, ali zasto se to radi na tako ekonomski beskoristan nacin? Mogli bi oni jos vise profitirati da se dozvoli privatna gradnja. Poenta kriticke teorije nije samo da utvrdi da se otudjeni visak proizvoda prisvaja vec i na koji nacin – u drustvima sovjetskog tipa to nije u obliku profita na kapital. Tu ne samo da drzava prisvaja visak iz ukupnog outputa (kao upotrebne vrednosti) vec i konkretni individualni rad ima neposredno drustveni karakter jer sacinjava delatnost obuhvacenu generalnim ekonomskim planom. Taj plan medjutim nikad ne moze obuhvatiti individualnu potrosnju jer je ona odredjena odlukama potrosaca. Onda imamo potpuno razlilazenje onog rada koji se odredjuje kao drustveno koristan i onog rada koji je zaista potreban da odgovori na stvarnu potrosnju i stvarne ptrebe. Iz toga proizilazi ekonomska neracionalnost: proizvodnja stvari koje su loseg kvaliteta i nikom nisu potrebne, jer se one prave da bi zadovoljile plan a ne da bi odgovorile na dr potrebe. Dakle one neodredjene filozofske teorije drzavnog kapitalizma koje zele da kazu da su kapitalist i socijal dr potpuno istovetna potpuno su ogranicena. Zamera im se da kazu da i k i s zemlje proizvode samo radi proizvodnje. Ali ima i razlika: kapitalisticke zemlje ne mogu da proizvedu odgovarajuci sistem javnog prevoza u gradovima i sistem obdanista (jer se rukovode principom maksimizacije), tako isto i socijalisticke ne mogu dsa proizvedu knjige koje ce neko citati, farmerke koje ce neko zeleti da nosi ili zilete kojima ce biti moguce lepo se obrijati. Zapravo kritika ovih teorija po ovoj osnovi imala bi smisla

111

sako bi one poistovecivale socijalizam sa drustom koje ogranicava razvoj proizvodnje i potreba, ali one i ne tvrde da je kapitalizam takav. Postoji principijelna razlika izmedju ova dva drustva i po pitanju svojine. Kapitalisticki svojinski odnosi pocivaju na potpunoj podeli izmedju objektivnih (sr za proizvodnju) i subjektivnih faktora proizvodnje (radna snaga). U istevr dr ovo razdvajanje je nepotpuno. Radnici tu nisu ekonomski slobodni (samo posredno mogu da uticu na uslove zaposlenja i rada, zaposljavaje nije slobodno, radnik svoj rad prodaje po ceni kojj odredjuje drzava itd), pa drzava kontrolise i objekivne a velik delom i subjektivne faktore proizvodnje. Ali ima i druga strana – postoje neke stvari kojih bas zbog toga u istevr drustvima nema – ne zatvara se proizvodnja ako je neprofitabilna, ne postoje razlike u prihodima koje prevazilaze neke ali ipak postojece granice i slicno. Ova ogranicenja vezana su za istorijsku legitimaciju ovog rezima. Ova dr ne funkcionisu po principu instrumentalne racionalnosti vec je njihova logika (logika ogoljene dominacije) toliko skrivena da se cini kao nista vise od logike vecito opstajuceg statusa quo, koja ne sadrzi dovoljno kriterijuma za odredjivanje pravca eko-dr promene, pa se ova dr nuzno varcaju instrumentalnoj racionalnosti –princip koji u ideologiji poricu a u praksi nikako da ostvare adekvatno. Ovo je ustvari najjaci argument da ova dr posmatramo ako puke varijante kapitalistickog dr.

3. Model azijskog načina proizvodnje Prethodne dve su predlagali zapadni levicari, ali postoji jos jedna teorija – ona se poziva na istorijsku zaostalost pa ova drustva shvata po modelu nekih pretkapitalistickih drustava. Nekad se porede sa feudalizmom ali najcesce sa Marskovim ’’mongolizmom’’ ili poluazijskom karakteru ruske istorije. Zasluga pripada Karlu Vitfogelu. Pored njega i neki levi disidenti iz Ist.Evrope nastoje da činiocu opstajanja pretkapitalističkih osobina u ovim socijal.društvima pripišu najvecu moguću ulogu. Ovo je pokušaj da se istorijski sagledaju neke od izraženih osobina istočnoevr.dr preko azijskih ili nerazvijenih osobina njihove predrevolucionarne prošlosti. Pored najočiglednije kritičke primedbe koju postavljaju ove teorije – 1. ukazivanje na istorijsku mogućnost birokratske dominacije- eksploataciju pod uslovima nepostojanja privatne svojine uopšte i 2. ukazivanje na izvesnu crtu kontinuiteta u ruskom razvoju, kontinuiteta zavisnog od izrazito etatistickog obelezja celokupne dr eko organizacije koja seže sve do moskovske kneževine- njima; njima ne sumnjivo pripada i zasluga za ukazivanje na 3. rasute osobine ovih društava koje se iz istorijske perspektive nužno javljaju kao pretkapitalističke, kao upadljivi ostaci neke tradicionalne dr.organizacije bilo da je ona azijska ili feudalna. Neke od takvih pojava su: upotreba prisilnog rada, tragovi poluvezanosti za zemlju (ili barem različitih oblika ograničenja slobode kretanja), uloga nemonetarizovanih, prikrivenih privilegija u gornjim slojevima dr.hijerarhije itd. U mnogim slučajevima ovakva dr.praksa je jasno povezana sa tradicijom iz prošlosti. Sa pravom je istaknuto da tokom njihovog istorijskog razvoja, težina ovih tradicionalnih el nije opadala, već se u istočnoevropskim dr povećavala. Posebno u sferi ideologije čini se da režim čak i svesno nastojida ponovo uspostavi oblike koji su tokom perioda neposredno nakon revolucije bili glavni predmeti njegovih napada npr nacionalizam. Realnost je ustajao, konzervativni karakter života u ovim društvima, neosporno opstajanje pod socijalističkom fasadom onih nacionalnih stereotipa predrasuda i oblika ponašanja protiv kojih su se u prošlosti borili progresivni. Reč je i o uznemirujućoj pojavi grotesknog oponašanja pomoću kojeg srednji slojevi novog aparata moći pokušavaju da reprodukuju vrednosti i oblike ponašanja svojih predrevolucionarnih, mahom gospodskih predaka, kao i one vezane za njihove dr.suprotnosti: tradicionalno, neupitno i nepokoljebivo poštovanje autoriteta. U širokim masama stanovništva očuvali su dr.navike i mišljenja koji su često ukorenjeni u pretkapitalističkoj prošlosti. Ukoliko ove teorije predstavljaju pokušaj objašnjenja specifičnih osobina ovih drustava, pozivajući se isključivo na zaostalost istorijskog tla na kom su nastale, autorima kazu to ne valja (mada valja naznaciti relevantnost tih slicnosti). Mora se istaci par stvari: - istočnoevropska dr se ne mogu opistati preko mešavine pretkapitalističkih, kap i postkap osobina. Ona predstavljaju celovite dr.sisteme, celovite u smislu posedovanja jasne sposobnosti samoreprodukcije, uz sve napetosti i protivrečnosti koje ovoimplicira. Specifično pretkapit.osobine ovih društava sadržane su u i potčinjene mehanizmima dr.ek.reprodukcije za koje u istoriji ne postoji analogija i koje treba smatrati jedinstvenim. - ovaj dr.sistem sada postoji u velikom broju rezličitih nacionalnih sredina koje imaju vrlo malo zajedničkog čak i u pogledu relativne zaostalosti ili opšteg karaktera dr.ist tradicije.

112

Postojeći dr.sistemi u zavisnim zemljama centralne i jugoist evrope istorijski su nastali na različite načine pod spoljašnjim vojnopolitčkim pritiskom i ne predstavljaju razultat unutrašnjeg razvoja. Cak i sadasnji njihov opstanak zavisi od stalnog sovjetskog vojnog prisustva. I ne moze da se poredi odnos periferije i centra (sovjetske drz i satelita) sa odnosom kolonijalnih sila i kolonija ili sad i zemalja zap evrope. - pozivanje na azijske ili fedualne karakteristike u pomenutim okvirima treba shvatiti kao slobodnu analogiju. ove analogije ne uzimaju u obzir temeljne određujuće činioce konceptualizacije na koju se odnose, pri tom jednostrano naglašavajući determinante koje su u izvornom kontekstu imale čisto izveden karakter. Tako marksisti pojam azijskog načina proizvodnje pretpostavlja postojanje velikog broja nezavisnih proizvodnih jedinica, međusobno nezavisnih od kojih svaka organizuje proces dr.rada u tradicionalno određenom obliku kao eko.društvenu osnovu formacije o kojoj je reč. Despotska država je kod Marksa,ta koja prisvaja višak koji se zatim koristi jednim delom za održavanje nekih opštih uslova proizvodnje u dr.razmerama /navodnjavanje.../, a jednim delom za održavanje urbane ekonomije koja je bitno odvojena od života i delatnosti temeljnih proizvodnih i ruralnih jedinica. Prirodno je da na temelju ove opšte karakterizacije nije u mogućnosti povući smislenu paralelu izmešu azijskih i današnjih istočnoev.društava jer u drugom slučaju država nije samo ta koja vrši preraspodelu tradicionalnih mehanizama koji ne zavise od njene delatnosti. Država je neposredni organizator samoga proizvodnog procesa i za cilj ima stvarannje stalno rastuće količine viška u uslovima ekonomije gde je delatnost svih funkcionalnih jedinica međusobno povezana i zavisna. Ipak su socijalisticka dr alternativan nacin dr organizacije dinamicne ekonomije i razlikuju se od kapitalistickih u mnogome. Zato tretirati ova dr samo preko nazadne nacionalne istorije je beg od cinjenice da ona pripadaju istoriji dr intelektualnog pokreta zvanog socijalizam. Ne samo da su nastala u istorijskom pokušaju da se prevaziđe kapitalizam, ova društva su izrodila dr.formaciju modernog nekapit.tipa koja predstavljaju novi oblik tlačenja i dominacije. Ma kako specifična bila ist situacija iz koje ova dr.nastaju, pouka koju iz njih možemo izvući u celini i nužno spada u savremeni socijalizam.

Korporativna svojina i komandna ekonomijaI Svojinski odnosi i aparat moći

Radno stanovništvo istočne Evrope nema nikakvu kontrolu nad uslovima,procesom i rezultatima sopstvenog rada. Sve društveno ekonomske odule kako i šta treba proizvoditi i kako koristiti bruto proizvod se donose i sprovode od strane jedne izdvojene dr.grupe-birokratije. Neposredni proizvođači nemaju ni starni ni neposredni uticaj na određivanje vlastitiog udela u bruto-nacionalnom proizvodu. Ovo je regulisano administrativnim odlukama birokretskog aparata. Birokratija je glavni poslodavac, ona određuje ponudu radne snage, postavlja tržišne cene potrošnih dobara.

Do ove tačke su saglasni radikalno orijentisane kritičke teorije istočnoevropskih društava. Razlike počinju kada se krene dalje od ovoga, kada se pokušava pozitino okarakteristati ovakav način proizvodnje, tj.ekonomske svojinske odnose o kojima je reč. Tvrdnja koja pokazuje da državno vlasništvo ne podrazumeva stvarna svojinska prava za većinu stanovništva vodi pitanju: ko onda poseduje nacionalizovana sredstva za proizvodnju u tim društvima? Ne postoji jedan odgovor na ovo pitanje. Prvo je potrebno ustanoviti šta znači stvarno posedovati? Svojinski odnosi u ovom tipu društva ne igraju odlučujuću ulogu, kakvu im je dodelio Marks, s obzirom na to da politka dominira nad ekonomijom. Tako je nemoguće ustanoviti dunkcionalnu ulogu svoj.odnosa. Zato se pre toga moraju, na neki način, odrediti.

Teškoće o kojima je ovde reč su pojmovne prirode. Činjenica je da Marx nikada nije dao jasno određenje toga što bi se nazvalo ’’ekonomski odnosi svojine’’. On je naglašavao potrebu da se pravi razlika između zakonskog tipa vlasništva i stvarnih, suštinskih odnosa svojine (koje ovaj prvi oblik može da izražava u iskrivljenoj formi). Ali pored ovoga Marx je u svojoj sistemskoj analizi kapitalizma pretpostavio njihovu podudarnost i saglasnost. On je čak poistovetio svojinske odnose sa čisto pravnim oblikom svojine. Ali problem ne čine ove nedoslednosti marksove. Već je reč o ovome: pravni tip vlasništva u buržoaskom društvu je skup prava raspolaganja nad monopolizovanim objektima koji u drugim društvimam mogu biti jasno odvojeni (dok su ovde spojeni) i mogu pripadati i različitim dr.snagama. Marx je pod ek.svoj.odnosima mislio na one odonse zavisnosti između različitim činiocima proizvodnje, prvenstveno kroz moć dr.upravljanja koji vlasnih proizvodnih resursa ima nad procesom i proizvodima

113

tuđeg rada. Svojina je oblik moći, smatra M. ostaje nejasno kako pojmiti ove odnose, kada je stvarna dr.moć upravljanja podeljena među različitim dr.subjektima. Vode se polemike oko ovog pitanja, zato što se ova dva tipa moći nejasno prepliću (stvarna moć raspolaganja uslovima i procesom proizvodnje nasuprot moći prisvajanja viška). Pitanje je da li se u istočnoev.društvima ovakovo razlikovanje može praviti? Autori zato prvo pokušavaju da daju shematski opis stvarno prisutnih odnosa dr.-ekonomske moći i zavisnosti. Kreću od ravni pojedinačnog preduzeća, sa povremenim poređenjem sa opštepoznatim slučajem savremenog kapitalizma. Negativno određenje svoj.odnosa (s.o.) upućuje na to da se subjekti tih odnosa treba tražiti u birokratiji. To su vlasnici, posednici, uzurpatori nacionalizovane svojine. Treba sagledati stvarnu dr.moć ove grupe, kako u odnosu na proces proizvodnje, tako i u odnosu na rezultate proizvodnje. Počeće se od direktora soc.preduzeća. On ima moć da određuje uslove i organizaciju konkretnog proiz.procesa u okviru svoje fabrike, slično kao i njegov kolega na Zapadu. Njegova odgovornost je usmerena prema gore, prema višim stepenima hijerarhije koji odlučuju o njegovoj nagradi. Ne odobrava se posojanje bilo kakve radničke organizacije stvorene odozdo. Zato direktor ne sme da izazove otpor među radnicima, jer i on sam može biti kažnjen u slučaju da dođe do štrajka. On mora da fabričku radnu snagu zadrži u fabrici. Njegova kontrola nad njima je ekon.slabija, jer radnici lako mogu naći isti posao,isto plaćen. Tako, sve dire.moć zavisi od njegovog položaja u hijerarhiji administrativno-ekonomskog aparata. Mogu postojati određeni nejasni preduslovi za postavljanje na položaj (članstvo u partiji ili obrazovanje), ali prihvatanje samog aparata je ključno za dodeljivanje ove njegove moći. Iz ove moći ne sledi pravo na višak koji fabrika proizvde. Njegov prihod je plata, isto kao i kod radnika. Tako je njegov prihod ne zavisan od prihoda preduzeća. Visina njegovog prihoda više zavisi od njegovog položaja u hijerarhiji birok.aparata i ličnih veza sa aparatom. Tako direktor velikog ind.trusta koji ima gubitke, može zaraditi mnogo više nego dir.male,ali profitabilne fabrike. Tako je jasno, da stvarna moć i dr.položaj člana ekon.birokratije mnogo više liče položaju menadžera na Zapadu, nego na one koji su svojstveni privatnom saposedniku-kapitalisti. Odsustvo prava na višak preduzeća, lišava okarakterisanje birokrate kao pojedinačnog posednika onih činilaca proizvodnje kojima upravlja. Njegova stvarna ekon.moći proizilazi iz njegove ek.funkcije. on deluje kao nečiji poverenik. Pitanje je čiji?Istočnoevropski birokrata ima malo mogućnosti za donošenje eko.odluka. ne samo da ne može da prisvoji višak,nego on nema neposredni uticaj i na raspodelu tog viška. O upotrebi tog viška odlučuju isključivo članovi visokih lestvica andministrativne hijerarhije. Tako je stvarni proces planiranja,proces u kome uprave preduzeća igraju ulogu mlađih partnera. Koliko je direktor u stanju da dobije za svoje preduzeće od centralnih organa zavisi od od njegovih ličnih poznanstava, koliko i od ek.karakteristika preduzeća kojim upravlja. Moć menadžera kapit.preduzeća da raspolaže viškom,je takođe ograničena. U praksi je osetno veća, ali je takođe ograničena ek.činiocima čija se moć nad procesom proizvodnje izvodi iz izvora drugačijeeg od menadžerovog, tj.ograničena je privatnim vlasnicima, posednicima (akcionarima). Stvarna raspodela profita je određena međusobnim sukobom oba dva činica ek.ćivota: jednog koji organizuje proiz.proces i drugog koji prisvaja deo viška. Ali kakav god da je njihov odnos on ipak obezbeđuje održavanje aktivnosti kompanije koja je usmerena na cilj: max viška u obliku profita. Menadžer u IS.E. je ograničen drugim birokratama koji imaju veću moć od njegove. Ali ta je moć istog tipa, izvedena i funkcionalna. Ali moć na višim lestvicama aparata se proteže i na druge oblasti dr.života.

Menadžerski aparat preduzeća se nalazi u različito uobličenim odnosima zavisnosti u nekoliko hijerarhija: sektorskim, ministarskim, opštinskim i teritorijalnim....što se neko penje više u hijerarhiji to je veći br.ek.odluka koje će donositi. Sam vrh hijerarhije je mali krug političke elite gde se donose sve odlike koje se odnose na celokupnu raspodelu dr.viška. ova elita se ponaša kao vrhovni sudija među sukobljenim zahtevima za preraspodelom. Ona spaja sve ekonomske i vanekonomske činioce koji utiču na nac.dohodak, u jednu nezavisnu, doslednu i dinamičku celinu. Ali ona to čini samo u teoriji. Zato što postavljeni zadatak nije moguće ostvariti s jedne strane zato sto ni sam vrh hijerarhije nama kontrolu nad spoljašnjim ek.uslovima, a sa druge strane zato što aparat nije u mogućnosti da predvidi važne parametre unutrašnjih ek.uslova. zato će uvek dolaziti do poremećaja ravnoteže u odnosu na ciljeve plana. Pojava poremećaja znači da su, uopšteno govoreći, ponuđeni neodgovarajući resursi za istovremeno

114

ostvarenje svih ciljeva plana u celokupnoj ekonomiji. Od uprava se tada zahteva da deluje u skladu sa opštim interesima nacionalne ekonomije,a ne ekonomije preduzeća. Tu dolazi do izražaja primat interesa država nad interesima pojedinca.

II Interes države i interes birokratije Oni koji u društvima sovjetskog tipa imaju neposrednu moć nad organizacijom proizvodnje deluju samo kao poverenici zavisni od viših slojeva hijerarhije. Na na jednom nivou ove hijer.nećemo naći činioce koji imaju pravo na višak. Tako se čini da u ovim zemljama uopšte nema prisvajivača, dok je birokratija vlasnih sredstava za proizvodnju . ali.. pojam vlasnika ima specifično značenje kada se suprostavi pojmu prisvajivača. Raspolaganje viškom je uvek neki oblik njegovog prisvajanja. Ako nije moguće naći dr.grupu koja ima to pravo, pitanje svojine postaje pitanje delatnosti vezanih za raspodelu viška kao i pitanje dr.odredbi ove raspodele. Pošto je jasno da ostatak stanovništva nema institucionalizovanu moć da postave ciljeve koji određuju upotrebu viška, tako ostaju tri moguća odgovora na pitanje prisvajivača. A tako i tri poimanja svoj.odnosa u istočnoev.društvima.

1. stanovišteovi suštinski dr.-ek.ciljevi su određeni proizvoljnim odlukama samog političkog vrha, tj.usko partijskog vođstva. Tu se donose krajnje odluke o raspodeli nacionalnog viška. Opšti interes države izražava određenje volje političkog vođstva. Od ličnog sastava part.vođstva i socijalne psihologije te grupe zavisi pravac ek.razvoja. ovo stanovište je izraz dominacije politike nad ekonomijom. A to znači da ekonomija ne stvara bilo koji princip sopstevenog dinamizma. A ako je to tako, onda kritička teorija ovih društava se mora zasnivati na na političkoj ekonomiji, već na političkoj nauci i elitama koja uopšte ne postoji u Marksovim radovima. A a ko je tačno onda se mora prihvatiti to da etatistički oblik vlasništva u Ist.ev. samo prikriva stvarne ek.odnose grupne svojine. Tada su nacionalizovana sredstva vlasništvo politički ustanovljene grupe. Tako su birokrate na nižem stupnju samo poverenici ove elite. Svaki član aparata je obavezan da deluje prema odredbama vrha. I čini ih u stalnoj zavisnosti od vrha. Samo kao grupa elita sprovodi kontrolu nad nacionalizovanim resursima. Jedino što se čini čudnim jeste nesrazmera njihove moći i stvarne materijalne dobiti koji iz toga dobijaju njeni članovi. Ali pitanje je potrebnije usmeriti ne na raspodelu prihoda, već na raspodelu moći. Ali ne može se sumnjati u činjenicu da partijsko vođstvo u svojim rukama ima nekontrolisanu moć. A istorija istočnoev.zemalja obiluje slučajevima uzaludnog trošenja neverovatnih količina rada i investicija na pogrešne i iracionalne projekte. Politička volja vladajuće elite u krajnjoj instanci je određena ustanovljenom ekonomskom strukturom ovog društva. Ali moć vladajuće elite da donosi odluke je ograničena zahtevima koje postavlja aparat vlasti kao celine. Ovo su osnovni elementi 2. stanovišta tumačenje s.o. kao zajednične svojine birokratije u celini. sa ovog stanovišta članovi hijer.organizovanih aparata moći u istočnoev.društvima čine jedinstvenu vladajuću klasu. Preko moći raspolaganja viškom ova grupa ostvaruje zajedničke interese, i opšti interes države nije ništa drugo dokolektivni interes ovog sloja. Ovako formulisan kolektivni interes je istorijski neodređen i ek.nevažeći.

III Ciljna funkcija ekonomijeMarx je pojam interesa na sistematski način primenjivao samo na kapitalističko društvo, u kojem su ekonomski činioci oslobođeni institucionalnih obaveza. Pa se logika kapitala, max profita javljaju kao vrednosno slobodni principi racionalnosti. Kada je govorio o predkapitalističkim društvima u kojima je odnos između pojedinačnih i dr.institucija strukturisan na različit način, marks je koristio jedan drugi pojam da bi naglasio razliku načina njima odgovarajuće reprodukcije i delovanja: govorio je o različitim ’’ciljevima proizvodnje’’. Pod ovim nije mislio na na individualno psihološke motive proizvodne delatnosti, već na različite ciljne funkcije ekonomije koje su određene strukturalno-institucionalnim osobinama društva o kojima je reč. U velikoj meri pojam je ostao nerazjašnjen. Ipak ga je moguće odrediti pomoću pretpostavke da svaki društveno određeni tip ekonomije određuje na različit način ono što u ekonomskoj delatnosti sačinjava cenu i koristne rezultate i time postavlja istorijski princip maksimizacije koji upravlja procesom reprodukcije u tom društvu. U ekonomijama ovih zemalja maksimizacija obima materijalnih sredstava pod globalnom upravom aparata moći sačinjava ciljnu funkciju koja upravlja ek.ponašanjem države. To je

115

pravi sadržaj opšteg interesa koji treba da zastupa svaki član aparata koji se bavi ek.delatnošću. tj.samo se utrošak izvora pod upravom aparata uzima kao stvarna cena. Društvena upotrebljivost krajnjih proizvoda procenjena je prema njihovoj sklonosti da takom procesa svog korišćenja ostanu pod kontrolom istog aparata. Ova specifična ciljna funkcija nameće logiku delovanja koja nija profit, već u kom stepenu aparat moći zadržava neposrednu kontrolu nad uloženim sredstvima. A ako maksimizacija izvora pod kontrolom aparata predstavlja ciljnu funkciju istočnoevrop.ekonomija, onda su nacionalizovana proizvodna sredstva u ovim društvima korporativna svojina aparata za razliku od kolektivne svojine nekih ili svih pojedinačnih članova ovog aparata moći. Članovi ovog aparata imaju samo moć raspolaganja tuđim radom. Njihova je uloga svedena na ovu funkciju povereništva. Tako nije čudo da dolazi ponekad i do zloupotrebe poverene im moći za lični interes , kao što se javljaju i stvarni i moćni grupni interesi u okviru različitih institucionalnih odeljaka birokratije. Ekonomski rast je tu inherentan i on je nekapitalističkog tipa, nije usmeren na max potreba članova društva kao ni na max dobiti od kapitala. Taj rast stvara materijalnu osnovu na kojoj počiva monopol aparata. Dominacija politike nad ekonomijom znači da su temelji ek.odnosi ustanovljeni posredstvom jedinstvenog aparata moći koji ima preovladavajući politički karakter. Ali ovo ne znači da ova dominacija politički postavljenog vrha aparata ima moć da proizvoljno odredi pravac ek.razvoja. i u ovom društvu moguća je spontanost ekonomije. Ali prvenstveno ova ekonomija funkcioniše posredstvom neprekinutog procesa političkog donošenja odluka koje ima iblik centralno-planskih naredbi.

IV Ekonomski položaj radnikaMoć raspolaganja aparata radnom snagom je ograničena i neposredna: mogućnost da se jednom delu stanovništva komanduje preko administr.mera kako ni se postiglo ostvarenje ek.zadataka. ipak,značajnija je posredna moć aparata nad radnom snagom u smislu mogućnosti da postavi sve uslove radnog ugovora, za sve vrste poslova. Dtžava postavlja i plate i načela naknada za rad. Ona određuje potražnju za određenom vrstom posla, ali određuje i ponudu radne snage (ima monopol nad obrazovanjem). Fluktuacija radnika državnoj moći nameće ograničenja. Za ove zemlje bila je karakteristična zaposlenost, tj.ukidanje nezaposlenosti. Pravo na rad u ovim društvima koegzistira sa pravnom obavezom na rad koja se sprovodi pomoću kaznenih mera. Za život se zarađuje na administrativno priznatim poslovima i radnim mestima, čime to postaje značajan činilac kontrole stanovništva. Ovo naravno isključuje sve oblike privatnih preduzeća, već i mogućnost privremenog, neredovnog rada. Neodstatak nezaposlenosti znači nedostatak bilo kakve pomoći za nezaposlene. Prihvatanje bilo kakavog posla je neophodno , u smislu materijalne nužnosti, jer ne može se biti ne zaposlen. Ali nezaposlenost ipak postoji u istočnoev.dr.,samo je dobro sakrivena i dr.nepriznata. zato nije moguće jasno ustanoviti njene razmere. U prvom redu pogađa žene i stare. Obično je nemogućnost zaposlenja ograničena geografski. Tj.u mestu stanovanja nema radnog mesta za žene, pa moraju da putuju da bi radile. Ni u jednom od ovih slučajeva nema pomoći od strane države. Čest slučaj je bio da se sve preduzeća preopterete ljudstvom na većini poslova, što je za posledicu imalo i smanjenje produktivnosti već i zapošljavanje lica koja su se tu bavila pseudodelatnostima. Radnici nemaju nikakva prava u odnosu na upravu preduzeća, ali su podsticani da traže lični nakolonost i usluge. Dosta radnika se bavila ilegalnim radom, jer osnovni im nije bio dovoljan za život. Ovo sve je povuklo sa sobom još jednu važnu činjenicu , a to je sigurnost posla. Ona je za prosečno zaposlenog bila velika, jer se retko dešavalo da radnik bude otpušten, ili još ređe da izgubi posao zbog lošeg rada ili nestručnosti. Bilo koji čin lošeg političkog ponašanja sa sobom je vukao žigosanje u daljoj karijeri.

V Birokratsko planiranje kao društveni procesOsnovni mehanizam putem kojeg se ostvaruje proširene reprodukcija celog sistema dr.dominacije jeste centralno birokratsko planiranje. Ovo ne znači predviđanje budućih alternativa već integrisani sistem povezanih naređenja koja imaju za cilj da odrede bitne karakteristike ek.ponašanja svih potčinjenih jedinica za duži vremenski period. Nijedan plan nije nikada bio ispunjen ni u jednoj od zemalja o kojima je reč. Tako izveštaji o ispunjenju jednogodišnjih ili 5-godišnjih planova nisu mogli biti odraz realnosti. Stalni je bio raskorak plana i stvarnosti. U stvarnosti planiranje (formulisanje integrisanog sistema trajnih ekonomskih komandi) je složen proces. Sastoji se iz tri faze:

116

1. postavljanje zahteva za u planu priznate ciljeve, od strane glavnih birokratija. U nekim lsučajevima ti zahtevi su preterani u nekim preskromni. Preterani u pogledu ciljeva. Svaki sloj birokratije je odgovoran za funkcionisanje svog domena.najvažnije je da se dobije neki zadatak kako bi mu se aparat potpuno posvetio.

2. preovlađujuća strateška odluka o osnovim prihvaćenim ciljevima i odgovarajuća raspodela koju vrši političko vođstvo u saradnji sa centralnim planskim organom

3. pretvaranje ovih odluka u uravnoteženi sistemplanskih direktiva kroz proces ponovnog pogađanja, ovog puta između planskih birokratija koje su hijerarhijski potčinjene jedna drugoj. Ali krajnju odluku donosi samo političko rukovodstvo. Njena strateška odluka je konačna. Niži slojevi ostaju samo da razrađuju i analiziraju plan.

VI Ekonomija nestašiceOve ekonomije nestašice sistematski proizvode i reprodukuju veštačku nestašicu, kako proizvodnje , tako i potrošnje. Pošto su jedino izvori ti koji ograničavaju potražnju proizvodnog inputa, svaki plan u praksi postaje prenapregnut. Na svakom nivou će svaki centralni organ tražiti rezerve za ovakve situacije, a može biti i osnovni cilj pri pravljenju plana. Tako će svaki menadžer praviti rezerve zbog neočekivanih ispada. A ovo pak čini pritisak na centralne rezerve,ako i na samu nestašicu. Ekonomija koja pgraničava rast preko nestašice izvora je ekonomija koja rasipa izvore. A ona to čini nezavisno od dr.opravdanog ili neopravdanog karaktera samih ciljeva rasta, jer se nestašica i rasipanje nužno pretpostavljaju i uzajamno uslovljavaju. Pri tom drugi činioci proizvodnje ostaju neiskorišćeni.

Ekonomska nestašica se ne može poistovetiti sa fizičkim nedostatkom kao takvim-to znači da jeneka vrsta izvora nedostupna onda kad je potrebna na nekom mestu. Često se dešava da se nešto što je potrebno jednom preduzeću čuva kao razerva u drugom. Tako oni često bivaju neiskorišćeni. Ove ekonomije proivode nestašicu čak i onoga što mogu u dovoljnoj meri da ponude. Postoji samo jedan način suprostavljanja ovoj tendenciji. A sastoji se u razvijanju mreže lilnih odnosa preko koje bi svaki menadžer osigurao pomoć drugih u hitnim slučajevima.

VII Proizvodnja i potrošnjaPri opisu istočnoev.društva do sad se došlo do zaključka da je administrativni državni aparat onaj koji predstavlja jedini ek.subjekt u ovim društvima. Postoje dva oblika svojine- nacionalizovana i zadružna , čime se objašnjava prelazni karakter ovih ekonomija i mnoge njihove neprimerenosti komunističkim idealima, a obzirom na to da zadružna svojina postavlja granice planskoj delatnosti. Ali činjenice su pokazale koliko je malo u praksi ovajzadružni oblik u poljoprivredi ograničavao moć raspolaganja i kontrole centralne administracije.

Osnovna ograničenja ek.moći aparata ne nastaju u sferi čiste proizvodnje, već u sferi pojedinačne potrošnje s jedne strane i ponude radne snage sa druge strane. Tu dolazi do uloge pojednačnih domaćinstava koja teže da max svoje prihode i minimalizuju svoje troškove, kako bi postigli ravnotežu, čime obavljaju strogo ek.delatnostt. njihov delokrug je ograničen, jer je država aparat koji im nameće uslove pod kojima mogu da stiču i troše prihod. Ovde se dolazi do najspornije talke, a to je postojanje različitih vrsta tržišta u istočnoev.društvima.

Svako moderno društvo se suočava sa protivrečnim zahtevom povezivanja dr.proizvodnje sa individualizovanom potrošnjom i izborom radnih delatnosti. Kapitalizam ovo rešava tako što podređuje dr.proizvodnju posebnim na privatnu ravan svodivim ciljevima, organizujući ovu proizvodnju u skladu sa max profita. A ovo za posledicu ima da sistem zadovoljava dr.potrebe onda ukoloko se ove mogu pretvoriti u stvarnu privatnu potražnju na tržištu robe. Ali istočnoev.zemlje proizvodnju organizuju iz jednog administrativnog centra i podčinjavaju jeprincipu max propirenja materijalne osnove dominacije ovog aparata nad društvom. Ovaj sistem teži da deluje kao brutalna diktatura nad potrebama.

VIII Planiranje i tržištePlaniranje može da ustanovi samo opšte odnose i obim proizvodnje različitih dobara. Međutim, težnja za tržištem ne može biti univerzalni lek za bolesti koje vladaju u

117

Ist.Evropi. dve oblasti postoje , to su jedinstven aparat moći i milioni nezavisnih domaćinstava. Ove dve oblasti su potčinjene jednoj protivrečnoj logici. A ekonomija kao celina može da funkcioniše kao celina zato što su ove dve oblasti međusobno povezane. Ali ona su ujedno i zatvorena i odvojena jedno od drugog zato što ih karakteriše odsustvo cena. Promene u potražnji potrošnih dobara ne vode do promena na tržištu radne snage. Ova relativna njihova fragmentacija osigurava da uloga tržišnih odnosa bude ograničena samo na raspodelu, i oni ne vrše nikakvu funkciju uspostavljanja ravnoteže između proizvodnje i potrošnje. Tako, pod ovim uslovima objedinjavanje proizvodnje i potrošnje ostaje nepotpuno.

XIX Tri ekonomijePostoje tri ekonomije od kojih je svaka posebno pokretana različitim i oprečnim mehanizmima.

1. komandna ekonomija ima pasolutnu ulogu i položaj (mehanizmi ponude i potražnje igraju podređenu ulogu i pod kontrolom su države)aparat koji upravlja ovom ek. U svojim rukama ima političku moć. Ali pošto ova ekonomija nije mogla da obezbedi dobra za promenljive vrste potražnje, bila je primorana da pretrpi dopunu sa drugom ekonomijom.

2. druga ek je ekonomija privatnih preduzeća i delatnosti. Nju čine mala privatna preduzeća i delatnosti seljaka zadrugara na vlastitoj okućnici, kao i rad na crno. Ona je dopuna prvoj ekonomiji, jer je doprinosila boljem zadovoljavanju potreba potrošnje,kao i to da popuno praznine između ponude i potražnje u oblasti potrošnje, koje je stvorila prva ek. Ove ekonomija je i činilac soc.fragmentacije jer stvara razlike među slojevima, s obzirom na to da je pristup ovoj ekonomiji veoma različit u zavnosnosti od vrste posla. Samo postojenje nje uvodi dvosturki sistem plata. Druga plata je veće od one prve (u koman.ek.)radnici njome motivisani postaju nezainteresovani za rad na zvaničnom radnom mestu u državnom preduzeću. Ova ekonomija ima integradtivnu f-ju u tom smilsu što proizvodi dobra kojih nema dovoljno na tržištu koje kontroliše država. Radnici nakon radnog vremena rade za pojedinačna preduzeća sredstvima ukradenim iz fabrika. Tako polako dolazi do kriminalizacije ek.života.

3. treća ekonomija popunjava praznine vezane za samu orgganizcaiju u okviru prve. Ovo je ekonomija ličnih, neformalnih odnosa saradnje u slučajevima nestašice i drugih poremećaja ravnoteže koji zahtevaju hitnu intervenciju. Odvija se najvećim delom između različitih pripadnika birokratskog aparata uprave.

Nejednakost i dominacija u ’’besklasnom’’ društvu

I Organizacija birokratskog aparata

Aparat ovde znači ujedinjenje svih hijerarhijski ogranizovanih tela dr.odlučivanja, izvršnih tela i onih zaduženih za nadzor u jednu iz centra rukovođenu hijerarhiju. Ovde nijedna dr.organizacija nema institucionalnu autonomiju i sve birokratije su potčinjene jednom centru. Jednistvo aparata je obezbeđeno izvesnim osobinama:

- iako su ove birok.hijerarhije formalno ustanovljene na razlitčite načine, pristup njima i njihovo funkcionisanje su podređeni pravilima koja važe za sve oblasti

- birokrate su to što su isključivo zbog svog položaja, a ne zbog određene delatnosti- zahtev koji se postavlja pred svakog službenika: da svoju delatnost potčini ne

samo poznatim pravilima i direktivama iz centra, već i opštem interesu države. Vernost aparatu je tu od ključne važnosti

- iako su birokratske strukture mešusobno nezavisne, postoji visok stepen kruženja službenika među njima, pogotovo na vodećim položajima

ali odlučujući činilac ove zatvorene strukture je partija. Ona ujedinjuje sve cetre moći u jedan. Odluke koje donosi vrh su odvojene partijske odluke. Oni odlučuju o postavljanju na rukovodeće položaje u svakoj pojedinoj funkcionalnoj birokratiji. Ali i te birokratije razvijaju svoje manje ili više posebne interese. Njihov odnos je u neku ruku konkurentski. Tj. Javlja se konkurencija oko centralnih budžetskih fondova. Ali i to je nužan deo njihovog funkcionisanja, i ne smatra se anomalijom. Jer ih partija drži pod strogom kontrolom. Svaki pojedinačni član aparata treba da obezbedi ciljeve i direktive prenete

118

odozgo. Službenici su odgovorni za mirno funkcionisanje oblasti, kao i za ispunjavanje poverenih im zadataka.

Ko su pripadnici ove klase, da li su stvarno homogena skupina i kako je formirana?Ovaj aparat vlasti se formirao iz dve jasno različite dr.sredine: politički funkcioneri koji su obavljali zadatke postavljanja ciljeva i nadzora i buržoaski stručnjaci iz tradicionalnog sloja intelektualaca. Tokom razvoja režima ova granica se polako gubi, mada nikada ne iščezava. Ono što ih deli nije način života , već taktika birokratske borbe. Pokretljivost na dole je karakteristična za ova društva. Položaj se ne nasleđuje. Pristup i napredovanje u ovoj hijerarhiji zavisi od jednog principa a to je prihvatanje datog pojedinca od strane samog aparata. Deca imaju privilegiju u smislu obezbeđivanja visokog obrazovanja, koji je postajao formalni preduslov za napredovanje, plus lične veze preko kojih su roditelji mogli da pomognu karijeru dece. Plus postojala je svest o odvojenosti od onih kojima se vlada. Karakter legitimacije koji ovaj sistem dominacije zahteva isključuje pojavi klasne svesti kod birokrata. Ali to u stvarnosti nije tako izgledalo.

Iako su njene granice zamagljene, članovi ove grupe su homogeni. A da li čine klasu?

II Marksovski pojam klasa i birokratija- predmet dugih rasprava

postoji nekoliko zaključka koji proističu iz značenja klase kod Marksa.1. klasa je korelativan pojam, s obzirom na to da je uveden zbog objašnjenja

strukturalnih određenja dr.sukoba, što znači da pojedinci koji čine klasu su suprostavljeni interesima pema nekoj drugoj klasi.

2. sastav i pripadništvo klasi. Klase su velike dr.grupacije kojima pojedinci pripadaju usled svog položaja u mreži proizvodnih odnosa, imaju neravnomeran pristup uslovima proizvodnje i njihovim rezultatima

3. odnos ovih grupacija. Da li , i pod kojim uslovima klasa po sebi može da se pretvori u klasu za sebe?

Postoje mišljenja da se ovako nešto ne može primeniti na istočnoevr.društva, i da je potrebno izmeniti m.pojam klasa u pravcu podvođenja ek.moći pod neki širi pojam dr.dominacije. po autorima pojam klase je primenljiv samo u društvima u kojima tržište ima regulativnu ulogu. Ovde je vladajuća grupa ustanovljena na način koji se razlikuje od klase. Članovi ovog aparata nisu prinuđeni da se ponašaju na određen način zbog položaja koji zauzimaju u strukturi dr.reprodukcije. oni svesno moraju da slede pravila i ciljeve koji unapred aparat postavlja, inace bi protiv njih bile preduzete sankcije, što znači da bi izgubili svoj položaj. Jer moć birokratije nije samo čista ekonomska moć. Pripadnost organizaciji prethodi bilo kakvom strukturalnom položaju moći. Proces regrutovanja, prihvatanja od strane aparata je taj koji nekog čini birokratom. Na osnovu ovog principa ovaj parat je korporativna celina. Ova dr.grupa je zasnovana na prvenstvu jasno organizovane grupe,korporacije nad pojednicem i to je ono što čini središnji cilj klasne analize. ovaj tip dr.grupe može se pre povezati sa staležima,nego sa klasama. Međutim , pripadnost birokratiji nije zasnovana na principu propisanih kriterijuma, već na principu pojedinačnih zasluga. Hijerarhijski odnos autoriteta ima jasno bezlični karakter. Zato se ona naziva ovde korporativna vladajuća grupa, čiji sam vrh jeste vladajuća elita u strogom smislu. Ali kod marksa osim principa na koje se odnosi pojam klasa, odnosi se i na odnose u tim grupama.

Kada se govori o ovojvladajućoj grupi mora reći dapripadnici aparata u sovjetskim društvima se ne mogu jednostavno poistovetiti sa birokratijom ili činovništvom u strogom smislu reči. Integracija u jednu hijerarhiju prikriva stvarne razlike između funkcija postavljanja ciljeva , sprovođenja pravila pojedinačnih članova aparata.

U članove ovog aparata spadaju svi oni koji obavljaju delatnost dr.upravljanja i nadzora u različitim organizacionim strukturama,kao i oni koji obezbeđuju potrebna obaveđtenje ili ideologiju za ceo ovaj proces. Što se tiče obrazovanja, mora se napomenuti da su se diplome u dosta slučajeva dodeljivale birokratama koji su već na položajima preko kratkih kurseva stekli istu. Tako za pristup aparatu nisu bile potrebne neke posebne intelektualne sposobnosti. Dodeljivanjem diploma je bila praksa preko koje je sistem pokušavao da homogenizuje dr.ugled viših slojeva. Ali obrazovanje nije bio dovoljan uslov da bi se pristupilo vladajućoj grupi. Učitelji su najslabije plaćeni u ovim društvima. Većina onih koji čine inteligenciju ne čine vladajuću grupu.

119

DRUŠTVO JE jedna piramida u kojoj svako ima svoje mesto u raznim državnim aparatima. Skoro svako je državni službenik, tj.svako je predstavnik države. Međutim ovo je čista ideologija, jer u stvarnosti nije bilo tako.

III Klasna dihotomija i podela radaGrupa proizvodnih radnia u istočnoev.društvima se ne može poistivetiti sa pojmom radnička klasa, kakav je ona imala u marx.teorijama kapitalizma. Antagonističke klase u kapitalizmu se sastoje od pojedinaca koji su slobodni da slede vlastite interese jedni protiv drugih. U istočnoj evropi neposredni proizvođači nisu imali nikakve stvarne izglede da sami izraze vlastite interese. Pripadnici aparata su to radili za njih. Aparat može da se organizije, dok ovi drugi ne mogu. Ali njihov odnos nije neki poseban tip istorijski dr.antagonizma. otpor koji su radnici vršili je bio u vidu: apsentizma, pogrešno rukovanje mašinama, krađa materijala i alata...na taj način su iskazivali svoje interese. Autori tvde da se društva sovjetskog tipa mogu smatrati novim istorijskim oblikom klasnih društava. Čak i klasa proizvodnih radnika je heterogena, i podeljena u grupe sa različitim interesima (natezanje gladskih i seoskih sllojeve stanovništva).

Autori se slažu sa onima koje ne naglašavaju samo izrazitu apstraktnost svođenja istočnoev.društvene strukture na slučaj klasne dihotomije, već na njegovu temeljnu neprimerenost koja je posledica uloge koju dr.podela rada igra u određivanju stvarnog dr.položaja pojedinca i u formiranju dr.grupa koje bi potencijalno mogle da budu subjekti zajedničke dr.akcije. podelu rada ne treba samo poistovetiti sa podvođenjem pojedinaca pod kategorije zanimanja.

17. Ideologija u realnom socijalizmu

I ’’Diktatura nad potrebama’’ Feher, Markus

Ideologija, dogma, kulturaIdeologija igra presudnu ulogu u sovjetskom dr.sistemima. Potrebno je razmotriti:

1. posebno obeležje ove ideologije2. njene funkcije u dr.-političkom smislu3. njena načela4. njene učinke na kulturu kao celinu

kao referentni okvir autori koriste Marksov pojam ideologije. Ideologija je smislen pogled na svet koji izražava interes jedne dr.klase,sa pretenzijom da izrazi stvar čovečanstvva zasnovanu na saznanju o ljudskoj prirodi, ona pretenduje da bude univerzalna a ona uopštava posevne interese i životna iskustva. Uopštavanje posebnosti ide na ubeđivanje celokupnog društva kako bi se uticalo na motivacioni sistem raznih dr.klasa.

1.Ono što se naziva sovjetskom ideologijom uopšte nije ideologija. Dok ideologije izražavaju klasne interese,iako pretenduju da su opšti pogled na svet, tako sovj.ideologija pretenduje da izražava klasne interese (proleterijata) koje je u stvari, zamenila suverenost partije kao cilj po sebi. Ideologija time postaje izraz volje suverena. Staljin je to dodmulisao:dijalektički materijalizam je pogled na svet matrksistočko-lenjinističke partije.

2. ideologije u pravom smislu te reči su u takmičarskom odnosu , izlaze na tržište i uvek su u množini. Sovjetski marksizam-lenjinizam se, međutim , ne takmiči. On iz države isključuje sve druge ideologije, te tako i sam prestaje da bude ideologija u pravom smilsu reči. Sovjetski marksizam-lenjinizam ne pokušava ni da ubeđuje: ko god želi priliku u društvu, mora da ga prihvati. Takođe postaje važno i ovo: koherentnost pogleda na svet,takođe postaje suvušna. Kada više nije izložen kritici, može da se sastoji od labavo međusobno povezanih ili čak protivrečnih načela. Smislenost takođe nije presudan uslov pogleda na svet i to zato što značenje nema nikakve veze sa slovom , već sa tumačenjem koje da je suveren. Ovo tumačenje je uvek istinito. Tako sovjetska ideologija nije ideologija, već dogma,doktrina..ta doktrina se naziva naukom i zasnovana je na radovima Marksa I Engelsa. Tvrđenjem da je nauka doktrina ičigledno pokušava da se prikaže kao racionalno zasnovana. Nauka se može i falsifikovati. A dr.nauka je zavisna od vremena u koje je formulisana kaže Marks. Dvostruko obeležje nauke se pokazalo kao veoma korisno u sovjetskom sistemu dogme. S jedne strane, ček i

120

najmanja kritika- zvaničnog pogleda na svet jr odmah odbacivana kao neneučna, izraz je neprijateljskih i stranih klasa koje nisu imale pristup istini. S druge strane, pažljivo je iskazano da osnivači nisu mogli da predvide događaje u XX veku, nisu mogli da dođu do rešenja problema sadašnjice, stoga su tumači bili slobodni da zamene gotovo sve Marksove iskaze sa potpuno drugačijim tvrdnjama. Tako tumači nisu samo uspeli da fosiliziraju jedno naučno delo kao sistem dogme,već su potpuno promenili to delo. Svaki dalji razvitak doktrine je prosto ispoljenje volje suverena.

’’Slobodne rasprave’’ Na suverenu je da odluči da li će da koristi prerogativu u potpunosti ili samo delimično. Suveren može da arbitrira o jednom pravom marksističkom-lenjinističkom stanovištu u kibernetici ili likovnim umetnostima ako mu je to po volji,ali može i da se uzdrži od toga prostim ograničavanjem tumačenja i prepuštajući prostali deo posla stručnjacima. To se naziva ’’sloboda rasprave’’ u sovjetskim terminima. Te rasprave su višefunkcionalne. Međutim ograničenja koje nameće suveren se ne mogu prekoračiti. Neke relativno slobodne rasprave izazivaju i sami rukovodioci partijskih organa kad shvate da proizvoljna priroda samih njihovih odluka ugrožava njihovu sopstvenu vladavinu ili neke od njihovih životnih interesa. Pošto su godinama nasilno svedeni na ćutanje intelektualci bivaju ’’podstaknuti’’ da nastave rasprave. Štaviše, partija ih okrivljuje za njihovu ’’servilnost’’ i pomanjkanje ideološke inicijative. Meki intelektualci poslušno započinju tobožnje rasprave stvarajući time naizgled slobodnu atmosferu posle čega se i oni sami manje porezni pojavljuju na sceni i tada započinje stvarna iskrena rasprava. Partija stoji po strani neko vreme kao posmatrač. Nekon što je prošlo određeno vreme partijski organi intervenišu koristeći administrativne mere kako oni to kažu. To zapravo znači da se pojavljuje zvanična rezolucija sa pozitivnom procenom činjenice da je rasprava održana (što je bila odluka suverena) i osudom ’’devijacija’’ koje su se u raspravi javile. U svim ’’slobodnim rasp.’’poslednju reč je uvek imao suveren. On odlučuje ko je u raspravi bio u pravu a ko ne. Partija zna odgovore pre nego što rasprava uopšte počne, i to bolje iz svih. Partija je uvek u pravu,čak i retroaktivni, čak i kad njeno sadašnje stanovište protivreči ranijim iskazima. Naziv za apsolutnu vezu prema partiji je ’’prihvatanje naučne istine’’. Podanici koji su uskoh pogleda,zaboravni i poslušni smatraju se najvernijim.

Teleologija neslaganja Probražaj marksističke ideologije u državnu doktrinu je sam po sebi bio spor proces. Rane 20.te su s pravom poznate po nekim pravim raspravama i dostignućima u eorijskom okviru marksizma. Svaka škola ili pravac u ekonomiji ili filozofiji je mogla da se pozove na nekog u Politbirou u li Sekretarijatu koji je delio te poglede. Pluralizam je vrhovno vladao u marksizmu, te su se razna poimanja slobodno međusobno sukobljavala. Stanje se u potpunosti izmenilo u drugoj polovini decenije, marksizam-lenjinizam je prosto postao doktrina počevši od kraja 20.ih . ideološki marksizam je i nakon tog razdoblja i dalje postojao ao podzemni tok. Protivrečnosti između doktrine i ideologije ne može da se reši u sovjetskom sistemu dominacije.

Totalizacija i nadzor- funkcije ideologije Prerogativa suverena u tumačenju jedne istinske nauke je istovetna samolegitimaciji putem supstativne racionalnosti. Ova prerogativa je , međutim, idelogiju pretvorila u sistem dogme, te je zato sama supstativna racionalnost postala nestvarna, ostatak je mit. Osnovna funkcija takvog pomoćnog oblika legitimacije prerušenog u supstativnu racionalnost je da totalizuje u nadzire društvo. Stanovništvo je pod dobrim nadzorom samo ako je spremno da sledi patriju u njenim trenutnim promenama, mišljanja povodom svih pitanja. Poslušnost mora da bude sveobuhvatna. Doktrina kontroliše društvo tako što neprestano satire individulanost,bitka za totalizaciju je dobijena samo tamo gde nema više individualnosti,samo onda kada ljudi više ne znaju sopstveno mišljenje.

Rasprosvećenje – cilj doktrine Dve osnovne funkcije doktrine (totalizacija i njen nadzor) se zasnivaju u procesu koji možemo da nazovemo proces rasprosvećenja. Ako je po Kantu prosvećenost čovekov izlazak iz samoskrivljenje nezrelosti, rasprosvećenje znači ponovno zapadanje u istu nezrelost. Ako prosvećenost zahteva korišćenje sopstvenog uma, rasprosvečenje zahteva

121

da se taj um nikada ne koristi,te da se koristi oslonac na kolektivni intelekt partija koja se bavi mišljenjem,a ne oslonac na spostvenu misao. Prosvećenost ističe ličnu odgovornost, rasprosvećenje to zamenjuje pukom poslušnošću. Rasprosvećenje ’’oslobađa’’ čoveka od moralne, intelektualne i političke slobode. Ništa nije karakterističnije za normu rasprosvećivanja od parole Komunističke omladinske organizacije i osnovne škole za partijske kadrove: ’’Partrija je naš um,čast i svest’’. U ovoj paroli leži tajna rasprosvećenja: samootuđenje postaje javno proklamovani kredo. Konačno, tumačenje dogme sa svim njenim praktičkim implikacijama.mora da se prihvati ne pasivno,nego aktivno. Svi članovi partije moraju biti agitatori,barem naizgled da ubeđuju one izvan partije. I tom procesu ima 2 mogućnosti:

- osoba učestvuje u tome bez ličnog angažovanja,ili čak protiv svoj angažmana- ili oseba sebe nabedi da stvarno prihvati sve

oba procesa dovode do poremećaja ličnosti,pritisak premašuje izdržljivost osobe i ličnost se raspada. Postoje 3 grupe intelektualaca:

1. oni spremni da prihvate partijske načela,pri tom postaju nekompetentni u svom pozivu

2. oni koji čine zahtevne usluge ali zadržavaju komad, od doktrine neukaljanog tla,i tako zadržavaju mogućnost stvaralaštva

3. disidenti – dovode u pitanje tumačanje doktrine,kao i samu doktrinu

Jezik dominacije Jezik doktrine je sazdan od raznih klišea. Taj jezik mora istovremeno da ima preteći ton, jer je to jezik dominacije i moći. U SSavezu totalizacija društava je bila dovoljno uspešna da uopšti jezik dominacije. Niko ne može da koristi neki drugi jezik kada govori u javnosti, čak je ušao u privatnu sferu u potčinio kulturnu produkciju,barem u svim vrstama socijalne kohezije. I opozicija je primorana da govori jezikom dominacije ako nije spremna da izumi veštački jezik kojim ne govore obični ljudi. To ,međutim,nije slučaj u drugim istočnoevropskim zemljama. U njima se jezikom dominacije govori samo u javnosti ili u zvaničnim dokumentima. Rečnik zvaničnog jezika je delimično ratni i delimično paternalistički. U tom rečniku svako je na ’’frontu’’. Postoji ’’kulturni front’’, ’’radni front’’, ’’privredni front’’, ’’ideološki’’. Po ovom rečniku sve se bitke dobijaju i nikada ne gube. Partija prekorava ljude ako se ne ponašaju kako treba i hvali ih ako se dobro ponašaju. Partija vodi stanovništvo, pruža privilegije,nameće granice i nadasve podučava. Stoga je partija prema sopstvenom jezku i samopredstavi koja se u njoj odslikava, vojni vođa i autoritarni otac. Uvek je važna pisana reč, a nikada izgovoreni glas. Spis je taj koji preti, a ne glas. Čudna odluka jezika boljševizma bi možda da se opiše kao iskrivljena filozofija života. Partija polaže pravo ne samo na isklušivo tumačenje teorijse baštine,već i na izražavanje ’’života’’.

Dijalektički materijalizam D.M. je pogleda na svet partije, a je samim tim on jezik dominacije. Marksovo delo, jedva da se čita, a da nema nikakv uticaj na marksizam-lenjinizam koji je ritualizovana formula, te je uprao u tome njegova funkcija. Partija mora da ima svoju filozofiju kako bi totalizovala i nadzorala društvo, kako bi iskljušila sve poglede na svet i filozofije u pravom smislu reči, isključila iz društva svako razmišljanje. D.M. je državna religija. Specifičnost sovjetske državne religije koja sebe naziva filozofijom je u tome da isključuje stanovište o ’’dvostrukoj istini’’, a istina je jedna i nedeljiva. Sadržina D.M. moće da se izmeni ,ali ne i njena isključivost. Takozvani ’’militantni materijalizam’’ potiskuje sve religijske poglede na svet. Rel.pogled na svet je stavljen izvan zakona i nasilno gurnut u pozadinu (izuzetak Poljska) čak iako se religijska praksa toleriše. (u SSSR se ne toleriše).

Sovjetska doktrina i kultura Obično je dobro poznat ogroman doprinos ruske umetnosti i dr.nauka u sovj.kulturi početkom Xx veka,kao i linjenica da se radilo i radikalnoj umetnosti i dr.nauci bez obzira na politički angažman umetnika i naučnika. Totalizacija društva je brutalno okončala ova postignuća i pokušaje. Počevši sakrajem 20.ih i početkom 30ih g,sovjetska kultura je postepeno pretvorena u pustinju. Sve što se može nazvati kulturom u SS danas je

122

opoziciono u tom smislu što samim svojim postojanjem otelovljuje pluralizam. Sve šartije boljševičkog tipa imaju odeljenja -----nisam mogla da procitam----i vode kulturnu politiku. Kulturna politike je primena suverenog tumačenja doktrine na kulturu kao celinu. Sva kul.dela suvere deli na tri grupe:

1. podržavana2. tolerisana3. zabranjena

tolerisana grupa bi trebalo da je politički neutralna. Dihotomija kulture pod sovjetskom vladavinom je politizacija intelektualne produkcije , i to je jedan zančajan izraz politizacije društva.

Prisilno pristajanje U sovjetskom sistemu dominacije eksplicitno je verovanje suverena da ko god nije sa nama je protiv nas. Osoba nema nikakvo pravo da bude politički ravnodušna ulu neutralna dok je poslušna. Svi podanici države mogu da daju svoj otvoreni pristanak na sve ono što suveren odlučuje. Pitanje nije da li je pristanak iskren ili simuliran,mada je uglavnom simuliran. Ono što je važno jeste to da se sprovodi i garantuje kaznenim merama pritiv svakog ko nije dao svoj otvoreni pristanak. Pristanak tako postaje obaveza ljudi prema suverenu. Istovremeno,suverenu nije dovoljno samo priznanje i pistanak, već i privid da to podanici čine svojom slobodnom voljom. Znači morali su da veruju u to da je odluka suverena dobra i istinita.

Sve u svemu, najvažnija crta socijalističke ideologije jeste stav da sve što se dogodilo poredstavlja izraz istorijske nužnosti i izraz dobokog determinizma sadržanog u interakcijama između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. Sve što je neminovno mora se prihvatiti,borba protiv toga je uzaludna i osuđena na neuspeh. Svaka ideologija je da učini prihvatljivim da li politički sistem da ga u svesti naroda racionalizuje i na taj kačin učvrsti, olakšavajući u isto vreme i sam proces vladanja društvom.

II Zaga Golubovic: Staljinizam i socijalizam

Nastajanje staljinisticke ideologije negacijom marksisticke teorije socijalizma

Njen cilj u analizi je da vidi da li je postojanje kontinuiteta marksisticke teorije u SSSRu mit, i ako jeste koja mu je f, i dalje kakav je istorijski odnos izmedju ideologije i stvarnosti, koliko je ideologija uticala na pravce dr-eko razvitka. I ponovo proverava osnovnu pretpostavku u knjizi a to je da se dr sis u SSSRu ne moze posmatrati kao jedinstven i kontinuiran rezultat Oktobarske revolucije. Na cemu se zasniva tvrdnja o monolitnosti i kontinuitetu "marksisticko-lenjinisticke ideologije kao osnovne sovjetske prakse od revolucije do danas, i u cemu grese zastupnici te teze? Sovjetski ideolozi tvrde da postoji taj kontinuitet uprkos tome sto je vec opste poznato i priznato da je postojao period "kulta licnosti" i da je staljin zloupotrebljavao vlast, i to potvrdjuju tako sto svaki poslednji stupanj u razvoju ideologije proglasavaju za jedino vazeci oduvek – falsifikuju dokumente i tekstove iz prethodnog vremena, uskracuju informacije i znanje, nepozeljne ideologe marginalizuju i eliminisu. Zaga medjutim tvrdi da je f sovj ideologije u periodu staljinizma da potvrdi postojecu stvarnost. To je ona koja se koristi u svakodnevnoj politici, a na opstijem nivou ideologija je sluzila mistifikaciji. Zato su kad su preuzeli clast ucinili promene u ideologiji kako bi se uskladila sa postojecim strukturama u dr i kako bi vrsila f cinioca zeljenih promena. Ta nova staljinisticka ideologija proglasena je jedinom pravom marksisticko-lenjinist ideologijom, sve ostale su bile odbacene (cak i mnoge ideje trockog i buharina kojima se staljin posluzio da bi dosao na vlast). Teorijski izvori se suzavaju, sve manje se poziva na marksa i lenina a sve vise na samo jednog "klasika" staljina. Ti originali su usaglasavani sa trenutnim politickim potrebama i tako je stvaran privid kontinuiteta. Neki teoreticari/kriticari marksizma kazu "postoji taj kontinuitet" zato sto propustaju da uporede marksizam sa tom novom ideologijom. Jer je njihov cilj da ispadne da je staljinizam u praki samo logicna posledica primene marksizma. Ali bez obrizira na razlike izmedju tih teorieticara i ideologa staljinovih, rezultat je isti: marskizam i sociojalizam se diskredituju kao ideje.

123

1. Prvo cemo razmotriti da li se oktobarska revolucija temeljila na marksistickoj idejnoj podlozi ili je vec lenjinizam toliko izmenjeno shvatanje marskizma da je omogucilo da se posle desi staljin, sa svojom ideologijom i praksom. Analiziraemo preobrazaj jedne revolucionarne vizije novog drustva u ideologiju postojeceg poretka koja vrsi funkciju odbrane ustanovljenog sistema. Treba pojasniti i pojam ideologija: za sovjetske rukovodioce ideologija "marskizma –lenjinizma" je jedini ispravan naucni pogled na svet i oni podrazumevaju da vrhovno partijsko rukovodstvo posreduje izmedju istorije i masa jer je ono jedino sposobno da razume istorijske zakonitosti i da ih okrije masama kao naucne istine u koje se ne sme sumnjati. Nama je jasno da se mesanjem pojma ideologija i nauka vrsi ideologizacija nauke (nauka ne prinaje apsolutne istine, niti nepogresivost, niti bogomdane tumace te tzv istine,niti nauka moze biti u f partikularnih interesa jedne dr grupe). Staljinisticka ideologija je bas ono sto je Marks nazivao "izokrenuta slika stvarnosti" tj njegova def ideologije koje nastaju kada se istina parcijalizuje i stavi u sluzbu pojedinacne klase. Ideologija je dakle podredjena nameravanoj akciji, odnosno postizanju odredjenih partikularnih ciljeva. Ideologija nastaje kada se jedna parcijalna svest podigne na nivo univerzalne svesti u cilju vrsenja odredjene dr f tj ostvarenja parcijalnih dr interesa jedne kl ili dr grupe. Ideologija je zato iskrivljena, jednodimnzionalna i lazna svest prikazujuci stvarnost onakvom kakvu je vidi jedna grupa ljudi. Za ideologiju je bitna teznja ka apsolutizaciji istine u svrhu postizanja dr f za jednu grupu, pa odatle i treba poceti sa analizom, od dr f. Za razliku od nauke ideologija je vise verovanje nego saznanje i zato je vezana za politiku i u njenoj je sluzbi. Tako treba napraviti i razliku izmedju marskizma kao teorijsko-filozofskog pristupa i kao idejne orjentacije revolucionarnog pokreta. I treb razlikovati idejnu orjentaciju i ideologiju: idejna orjentacija nastaje izdvajanjem prakticnih aspekata teorije, a onda kada se to suzavanje saznajnog okvira i objektivnosti zavrsi dobije se na kraju ideologija kao apriorna istina kojoj se onda podredjuje sve. Zato ideologija ne moze biti emancipatorska nikada, vec samo legitimacija za jednu politicku aktivnost. Ovako nastala ideologija marksizma postaje staljinisticka idelogija kad se stavi u sluzbu te odredjene dr grupe koja je tada bila na vlasti u SSSRu. Zaga dakle zastupa tezu da je ovakav sled dogadjaja, a ne da staljinizam sledi iz marskizma (kao teorije). Vec nastaje kad se iz marskizma izbaci ideja emancipacije, revolucionarna orjentacija, kad se prenaglasi prakticno-politicka usmerenost i klasni interes. Veza izmedju marksizma(kao vizije komunizma kao permanentnog pokreta za jedno humanije dr) i staljinisticke ideologije ostaje jos samo u parolama, "marskistickom recniku" i simbolima koji se javno koriste da bi se odrzao privid kontinuiteta a ustvari sadrzaj im je izmenjen. Da bi se dokazala ova tez apotrebno je analizirati istorijski tok idejne svesti komunisticke partije preko analize shvatanja i definisanja marksizma i socijalizma. Njena teza je dakle da marskizam izvorno nije ideologija, ali da se istorijski konstituise kao ideologija u sovjetskoj praksi i da onda prelazi iz ideologije marksizma u ideologiju staljinisticku ideologiju. 2. marskizam (teorijski filozofkso stanoviste) je teorija revolucionarnog humanizma sa emancipatorskim ciljevima. Pa se javlja kao terorijska svest revolucionarnog pokreta koji stremi oslobadjanju proleterijata ali i citavog covecanstva. Ideja o istorijskom revolucionarnom praxisu kao pokretacu istorije je osnovni stav marskizma sto podrazumeva: da je covek osnovna deltna snaga istorijskog procesa, da ljudi mogu da spoznaju zakone istorije i delaju tako da ostvare istorijski moguce ciljeve, da je nuzno razumevanje dr uslovazbog cega je i vazna nauka, i isto se podrazumeva da je proleterijat revolucionarni istorijski subjekt savremene ist, te da se on emancipuje destrukcijom starog klasnog poretka. Ovo zadnje se napada kao da je vrednosni stav/ideologija a ne saznajni. Ali zapravo sta se zeli reci jeste da samoona klasa koja je toliko ugnjetena moze da odigra tu ulogu ist revolucionar subjekta koji ce srusiti klasni sistem i ukinuti sve klase, cak i svoju. Ali marsist teorija zaista postaje ideologija onda kada zanemari da se proleterijat mora izdici iznad svih klasnih interesa pa i svog, mora ukinuti sebe kao klasu. Sta se desilo sa emancipatorksom i revoluc-humanist sadrzinom marksizma posle revolucije? Buduci da u svi teoreticari boljsevizma bili i vodje revolucije a zatim politicki funkcioneri u novom poretk, teorijski i ideoloski elemnti su se sve vise preplitatli u njihovim stavovima, mada se na pocetku jos uek ne moze govoriti o ideologizaciji marksist teorije. To zaga zakljucuje jer se mogu razlikovati spisi njihovi koji su neki samo

124

teorijski a neki cisto dogmatski, ideoloski. Lenjin se na 10 kongresu partije zalozio za ukidanje svih frakcija(jer se ne moze dopustiti formiranje posebnih politickih platformi), ali da se moze i treba teorisjki dalje baviti razradom svih vaznih pitanja. U govoru tom prilikom (u vezi sa stavovima "radnicke opozicije") rekao je " ne treba da se kaze to je tako i gotovo, nema dalje diskusije, ali ipak jedno je teorijska diskusija a drugo politicka linija partije – mi nismo diskusioni klub". Ali ipak je Lenjin prepoznavao vaznost teorije, doduse on je govorio da je ona rezervisana za pojedince, a da se na partijskim skupovima bave drugim stvarima, prakticnim. Takvo ostro razgranicavanje dovodi u pitanje mogucnost da teorija ima ikakav uticaj na praksu. Ipak marksizam tad jos nije bio sveden na jednu dimenizju, i o lenjinu, buharinu i trockom se moze govoriti kao o teoreticarima socijalizma. Znaci u 20tim jos uvek postoji autonomija teorijske svesti. Ali vec sa lenjinistickim shvatanjem partije kao odabrane manjine ustolicuje se jedan princip koji je stran marksizmu – mogucnost apsolutizacije jedne teorijske svesti kao naucne istine koja se ne sme dovoditi u pitanje, iz cega dalje seledi da je partija kao revolucionarna avangarda najpozvaniji tumac te istine. Ali ipak tad jos ima pluraliteta ideja i pre se moze govoriti o mesanju marskizma kao ideologije i kao teorije nego o prevlasti ovog prvog. Buharin tako 20tih pise da je osnovni cilj proleterske revolucije koreniti preobrazaj dr i proizvodnih odnosa koji treba da ukine eksploataciju i nejednakost, i posto je vec uvidjao devijacije u praksi, on kaze i da se mora onemoguciti takav preokret u revoluciji koji bi vodio povratku na ekspolataciju. Iako i Buharin u tom spisu kaze da je samoupravljanje sovjetska drzava (a ne njena alternativa), i izjednacava podrzavljenje imovine sa podrustvljenjem, on je ipak jos daleko od staljinovog svodjenja pojma proleterske vlasti na drzavu. Stavise Buharin ce kasnije govoriti o nuznosti kulturne revolucije nasuprot usko shvacenoj orjentaciji na ciljeve politicke revolucije sto je klasicna redukcija marksizma u periodu staljinizma. Buharin je dalje u "ABC komunizma" pisao o viziji komunistickog drustva koja je vrlo bliska marskovoj a vrlo daleko od staljinove: zajednicka svojina nad sr za proizv, bez profesionalnih upravljaca, ne proizvodi se za trziste nego za potrebe, dr bez klasa, pa i bez proleterijata, rukovodjenje je cisto administrativno, bez birokratije i radne mase efektivno ucestvuju u vlasti. Ali vremenom pragmaticna orjentacija sve vise potiskuje teorijsku, i ekonomizam nadvladava humanizam marks teorije, kako su potrebe u tom trenutku bile borba za ucvrscivanje novog dr poretka, a ekonomski problemi su bili pitanje opstanka. Tada postaje moguca dalja redukcija marksizma i dogmatizacija – revolucionarna emancipatorska teorija ustupa u ovoj tacki mesto ekonomskom determinizmu i mehanickom materijalizmu. Ali prvi teoreticar ekonomskog determinizma je bio bas Buharin (dakle taj preokret nije dosao sa Staljinom) on je izjednacio u jednoj svojoj knjizi proizvodne snage sa "tehnickom osnovom dr". Lukas,Gremsi i Betlhejm su kritikovali takav preokret. Neki autori tvrde da se taj prelaz moze locirati u 1921 godinu, kad je bio 10 kongres kom partije, jer to je bio prelaz sa demokratskog ucestvovanja u "dolazenju do istine", na prenosenje prava svih na partijske organe i znacajne licnosti. Medjutim ovaj prelaz je pripremljen znatno ranije – sa shvatanjem partije kao avangardnog odreda radnicke klase koji je sposobnija od same klase da dodje do istine. Do proglasenja partije za jedinog arbitra u odlucivanju o istini proslo je jos deset godina, ali svejedno na tome se gradilo metafizicko shvatanje partije i staljin je radio upravo to – pripisivao partiji metafizicki karakter i atribut nepogresivosti. Odvajanjem partije od licnosti postiglo se da samo pojedinci mogu da budu optuzeni i osudjeni da grese, a partija ostaje nepogresiva (mada sto je visa pozicija u partiji koju pojedinac zauzima sve manje i on moze da pogresi, tako se prokrcio put za staljinov kult licnosti). Da bi se to stanoviste ucvrstilo treblo je prethodno pretvoriti marksizam u dogmu koja postaje jedino prinzato ucenje sa monopolom na istinu. Takav stav je zvanicno proklamovan 1929 god. Marsksizam se uzdize na pijedestal "univerzalne pozitivne nauke". Tako se marksizam instrumentalizuje ideoloski i pretvara u ideoloski mit kojim ce staljinizam opravdati postojeci poredak i u njemu potcinjenost i izrabljivanje radnicke kl. Neki autori tvrde da nema prevarata, nego da vec u marskovom shvatanju o bazi i nadgradnji se postavljaju osnovi za dogmatizaciju zakona ist razvitka i za shvatanje da samo partija poznaje sustinu dr odnosa, pa zato prisvaja pravo da odlucuje o istini. Ali drugi deo ove tvrdnje definitivno ne stoji. Staljin je do kraja dogmatizovao pojam istorijske nuznosti tvrdeci da je progon opozicijeopravdan jer "oni nisu poznavali zakone istorijskog razvitka jer nisu bili pravi marksisti".

125

Lenjinovo shvatanje avangarde je bilo ovako: posto je ona avangarda, mora da se naoruza naucnim saznanjima o mogucnostima ist razvoja da bi mogla da predvodi mase i razvija njihovu svest. Iz toga ne sledi automatski monopol partije, niti vulgarizovano i dogmatizovano stanoviste o "postojanju samo jednog ispravnog puta". 1929 pobedjuje "politicki realizam" (pragmatican i dogmatican), opada znacaj marskisticke teorije, iz javnih biblioteka se povlace originalni marskovi spisi i ostaju samo tumacenja koja odgovaraju partiji. Tako partija postaje cuvar ortodoksnog marksizma, jedina pozvana da interpretira i preinacuje marksizam. Maragert mid kaze da se partija sluzi sofistikom: partija je jedina sposobna da korektno spozna istinu, zato je ona ispravna, a iz toga proistice njeno pravo da vlada, a uspesno odrzanje vlasti potvrdjuje njenu ispravnost i tako zatvara krug. Od 30tih s ideja socijalizma ogranicava. Lenjin daje vremenski prioritet industrijskom razvoju (on je govorio socijalizam to je industrijalizacija + elektrifikacija + sovjetska vlast), ali F istog jeste da obezbedi socijalno osloboodjenje radnistva. Tek Staljin kaze da je industr razvitak cilj sam po sebi. I onda se brza industrijalizacija sprovodi po cenu da vecina ljudi zivi bedno. Jos jedna razlika izmedju izvornog marksizma i vec boljsevizma, a svakako staljinizma jeste sto je marskizam smatrao da oslobodjenje radnicke klase mora biti delo nje same, sto znaci da mora da postoji revolucionarni radnicki pokret cija je sustina samoodredjenje. Vec boljsevici kazu partija je avangarda radnistva koja zna bolje od njih. To su kritikovali pripadnici "Radnicke Opozicije". Lenjin kao cilj revolucije postavlja rusenje burzoaske vlasti da bi se radnistvo moglo samoorganizovati u novom drustvu – ali vec sa formulacijom o "diktaturi proleterijata" nastaju protivrecnosti. Lenjin ih resava tako sto kaze dve su faze revolucije: socijalisticka (koja je ogranicena na pitanje vlasti radnicke klase) i komunisticka (koja ce onda doneti celokupnu transformaciju dr). Staljin je to resio tako sto je u potpunosti izbrisao zahtev za samoupravom kao novom organizacijom dr i ostavlja samo zahtev za diktaturom proleterijata, a zatim dikataturom vodje. Za to je trebalo nekoliko koraka: najpre reci da je bolja centralisticka vlast od decentralistickog samoupravljanja, pa onda postulirati princip nuznosti drzavnog upravljanja privredom, pa proklamovati vodecu ulogu partije (marginalizovati sindikate i ostale organizacije), a onda nametnuti tezu o vodecoj ulozi jedne partije sa zabranom delovanja bilokoje druge. Ali Staljin to nastavlja dalje pa pretvara organe partije u vladajucu silu, ostvaruje sve vecu koncentraciju moci u najuzim rukovodecim telima partije, zatim ideoloski diskvalifikuje protivnike(govoreci da su krimnalci, strani placenici), a posle ih i fizicki likvidira. Tako se ostatvaruje potpuna kontrola u svom dr oblastima. To vodi konacnoj pobedi autoritarnog shvatanja vlasti koja je krunisana idejom nuznosti jacanja drzave u socijalizmu. Ideja samouprave u potpunosti se brise iz vizije socijalizma pa i komunizma. Staljin je 1930 na kongresu partije izrekao nesto cime je izbrisao dva kljucna principa marksis revolucionarne teorije: odumiranje drzave i shvatanje socijalizma kao svetskog pokreta proleterijata, zamenivsi ih ideologijom drzavnosti i ideologijom nacionalnog socijalizma. Pomocu ta dva principa uspostavlja se rezim terora i diktature. Opstanak "prve zemlje socijalizma"posteja osnovni cilj svetskog proleterijata sto onda odobrava sve moguce mere da bi se to postoglo (cistke, centralizam, nacionalizam ruskog rukovodstva partijskog). Ti se razilaze Staljin i ostale vodje revolucije, oni su verovali da je ruska revolucija samo uvod u svetsku vezujuci dalji ishod ruske za razvoj dodgadjaja u evropi. Pitanje socijalistickog preobrazaja shvatano je kao internacionalno. Lenjin zato nije precenjivao znacaj ruske revolucije proglsavajuci je za model ili merilo za buduce. Obnavljajuci vrednosti gradjanskog dr koje se orjentise na odrzanje vlasti i stabilizaciju rezima, Staljin je izvrsio idejnu i prakticnu kontrarevoluciju cime je pripremljen teren za stvaranje birokratskog dr sa neogranicenom vlascu vodje. Na grobu Lenjina Staljin polaze zakletvu kojom se utemeljuje moderni mit o zavrsenoj istoriji koju samo treba verno reprodukovati, i naravno on ce biti vrhovni nadzornik da se to tako desava. "cuvacemo jedinstvo partije kao zenicu ok" je rekao. Posle Lenjinove smrti krece Staljin u ofanizvu i ne bez otpora. Zato je on prihvatao neke kompromise i nije jos bio u poziciji apsolutne vlasti. Ali deset godina nakon toga uspeva da se ustolici kao apsolutna vlast. 3. Dalje zaga razmatra nacin na koji se marks shvatanje socijalizma pretvara u ideologiju "socijalistickog poretka", sa nekoliko procesa redukcije:

126

a. svodjenjem ciljeva socijalne revolucije na ciljeve politicke revolucije (osvajanje i ocuvanje vlasti)b. svodjenjem zahteva za revolucionarni preobrazaj kapitalistickog nacina proizvodnje na promene u odnosima svojine nad sr za proizvodnju;c. svodjenjem revoluc preobrazaja celine dr odnosa na ciljeve ind razvoja;marks i engels kazu da je cilj revolucije izmeniti citavu civilizaciju, citav nacin proizvodnje, da proleterijat uzdigne na nivoupravljaca drustvom, i na posletku jedna istinski demokratska organizacija dr. Kljucno za to je ukidanje podelerada jer iz nje kao iz klasnog nacina raspodele delatnosti, proizilaze osnovne protivrecnosti klasnog dr: interes pojedinca vs drustva, delatosti vs radnici, upravljackih klasa vs klasa koje su im u proizvodnom procesu podredjene, te privatna svojina. Nasuprot marksistickom shvtanju socijalizma kao zajednice slobodnih individua, staljinisticka ideologija olicava birokratsko hijerarhizovano drustvo neslobode. Staljin centralizuje vlast maksimalno – stalno govori kako je prioritet ucvrscivanje vlasti i diktature (cak se i ne trudi da kaze proleterske), govori kako ne zeli nikakvu razlicitost u misljenjima i nikakvo preipitivanje volje centralnog komiteta, tj njega. Krajem 30tih ce reci najdirektnije – "diktaturi proleterijata ne protivreci ni diktatura partije ni dikattura vodje". Autoritet ideje on zamenjuje autoritetom partije tj vlasti. Radnicka klasa ima samo da slusa i izvrsava naredjenja – u tome je sav smisao aktivnosti ove klase. Staljin cak da bi potvrdio da apsolutnpo nema nikakvu slobodu radnistvo, kaze da nasilna strana diktature postoji i treba da postoji i kad se ustolici diktatura, da bi one koji ne veruju u njenu ispravnost prisilila da je sledi. Svako drugacije vidjenje revolucije je prema staljinu anarhizam, birokratizam i sindikalizam – on je tvorac takvog etiketiranja protivnika, pritom nije ni vazno sto su te etikete neistinite, cak i besmislene jer su neke nespojive.Staljin koristi termin klase iako bi tebalo da su ukinuti svi elementi koji tvore klasno dr. Ali njemu su potrebne klase da bi postojala avangarda – odnosno da bi se ulogom izvrsioca istorijske misije radnicke klase opravdalo postojanje vladajuce partije; i da bi se opravdala ideja o nuznosti jacanja drzave, jer dok god postoje klase, makar i one prijateljske, postoji mogucnost da "nesvesni elementi" u okviru njih delaju nasuprot opstem intersu, i to opravdava postojanje jake drzave koja ce to da sprecava navodno.4. sledece fundamentalno nacelo marksizma je ukidanje otudjenog rada i uslova koji ga stvaraju, te postavljanje slobodne ljudske delatosti u centar dr odnosa u socijalizmu. To podrazumeva slobodu izbora delatnosti, slobodu praktikovanja delatnosti, slobodu odlucivanja o ulosvima i rezultatima rada, formama organizovanja. Da bi se to ostvarilo rad je morao postati obaveza svih ali samo da bi se eliminisale parazitske klase i radom svih obezbedilo zadovoljvanje potreba svih clanova dr i stvaranje uslova za slobodnu delatnost koja ce se obavljati iz potrebe a ne iz nuznosti. Oktobarska revolucija je proklamovala te principe, Lenjin je insistirao da se stalno poboljsavaju uslovi rada radnika, i dosta je bilo slobode u izboru radne aktivnosti, i uprkos tome sto je to bio tezak period pocetne izgradnje novog drustva, ne uvodi se kruti administrativni razmestaj radnika niti zabrana menjanja mesta rada, sto ce posle staljin uvesti. Medjutim i lenjin sam ce pokleknuti ovde, jer ce dopustiti zaostravanje drzavne kontrole, princip emancipacije radnistva ce zrtvovati u korist principa efikasnosti proizvodnje cime se omogucuje prelaz na ideologiju rada koja ce u staljinovoj politici postati najznacajnije sredstvo novog porobljavanja radnika. Ideologija rada velica svaki rad i ne pravi razliku izmedju otudjenog rada i slobodne ljudkse delatnosti, zahteva od ljudi da svaki rad prihvate kao izvrsavanje duznosti prema narodu tvrdeci da je rad vazniji od coveka – sto je potpuno suprotno marksu. Radnici se prinudno vezuju za radno mesto, ukida se mogucnost izbora rada i uslova rada. Cilj ove ideologije je da zarobi coveka, da ga odrzi u polozaju otudjenog, ugenjtenog, zavisnog bica. A marks kaze da rad ima emancipatorsku ulogu, slobodna ljudksa delatnost je preduslov opsteljudske emancipacije i nove forme drustvene organizacije. Stajinova ideologija rada je grubi falsifikat marksovog humanistickog shvatanja coveka. 4. Inverzije koje Staljin cini u marksistickoj teoriji Trocki je nazvao «prostituisanjem marksizma»: niti radnici upravljaju sami, niti su jednaki (vec postoje uzasne privilegije), niti se licnost u potpunosti razvija, niti su odnosi nesebicni, solidarni, sve je suprotno u SSSRu, kaze Trocki. Staljinov izokrenuti marksizam cini da recimo radnici kad se bune, oni se nikako ne mogu buniti u ime svojih interesa i protiv klase koja ih eksploatise, jer u spocijalizmu su svi jednaki i nema klasa, ergo oni su «neprijatelji socijalizma», suprotstavljaju se sopstvenom interesu itd. Staljinisticka praksa se ne moze tretirati kao

127

devijacija marskizma jer je ona zapravo njegova negacija. Promene u ideologiji su usledile nakon vec zavrsenih promena u dr (polit i ekonom) strukturi, uoblicavajuci se tek krajem 30tih u jednu celinu koja se moze nazvati staljinistickom ideologijom. Pa jedan autor kaze da je u doba staljina teorija bila «ex post racionalizacija vec sprovedene politike». U tom cilju staljin je znao da mora da izgradi jedno primereno shvatanje partije koje ce tako preinaciti marksisticko stanoviste da iskljuci svaku mogucnost demokratije unutar i izvan partije, da bi stvorio stabilan birokratski i autokratski rezim. Pa je prvi zaokret u ideologiji nacinjen u toj oblasti. Ali i pre toga je ucinio prakticne korake u rekonstrisanju partije (koncentracija moci). Isti slucaj je i sa idejom o nuznosti jacanja drzave u socijalizmu koju ce staljion obelodaniti tek pocetkom 30tih tek nakon nacionalizacije ind i kolektivizacije poljoprivrede, kada pod pritiskom prve petoljetke radnici i seljaci se bune – onda on sve vise govori o zaostravanju klasne borbe i represivnoj ulozi drzave. P onda staljin uoblicava takvo shvatanje socijalizma koji se zasniva na najamnom radu i burzoaskoj naucnoj organizaciji rada (sto je nespojivo sa originalnom marksovom idejom socijalizma i revolucije). Sve te promene u ideologiji u staljinovoj epohi bile su samo odraz vec izvrsenih promena u drustvu, ideologija je tad ustvari imala f legitimizacije ostvrenog poretka, a nije bila instrument preobrazaja. 5. Ideju jednakosti Stljain potpuno izbacuje iz projekta socijalizma tek onda kada se drustvo vec toliko klasno raslojilo i kad je privilegijama i hijerarhijom obezbedjen vec vrlo stabilan polozaj birokratije i srednje klase. Jedan partijski funkcioner na 14 kongersu kaze partija skriva od naroda povecanje nejednakosti, a Buharion koji je tada podrzavao staljinovu politiku kaze, ali nejednakost u nadicama mora postojati jos malo. Medjutim vec na 17 kongresu partije Staljin kaze «ideja jednakosti nema niceg zajednickog sa marksizmom-lenjinizmom». Staljin pretvara ideju jednakosti u primitivan egalitarizam (poravnavanjem potreba), staljin tako ukida glavni princip socijalizma – jednakost, koja treba da bude temeljno nacelo na kome se zasnivaju svi dr odnosi. I ideja o diktaturi vodja je stidljivo uvedena 1924, da bi 30tih i sam Staljin potpuno otvoreno to zastupa, govoreci o sebi kao o nepogresivom i mudrom vodji. Dakle Staljin je od samog pocetka postepeno «cistio» vec preinaceni marksizam (u obliku lenjinizma), pripremajuci korak po korak temeljni zaokret u praksi dr razvoja. Staljin nije prethodno formulisao novu ideologiju da bi pomocu nje uspostavio novu praksu. On nije bio vizoinar vec politicar-pragfmaticar koji je izgradjivao drzavu autoritarnog tipa. Pa je od trenutka kad je dosao na vlast preduzimao radikalne pokrete koji su prvo eliminisali sve tekovine revolucije i poceo kontrarevoluciju (prisilna kolektivizacija, ubrzanje ind razvoja, cistke neistomisljenika, stvaranje nove partije, ucvrscivanje licne vlasti). Staljin se sluzio ideologijom da bi podrzao privid nastavljanja tradicije sa Oktobrom, a sa druge strane da bi u ruhu teorije prikazao svoju politicku akciju kao rezultat naucnog predvidjanja. Lenjin je verovao da uz pomoc «marskisticke ideologije» otkirva put razvoja socijalizma (mada je i to bila zabluda je r se ideologizacijom marksizma bas sprecavalo da marksizam odigra kriticku ulogu) ali Staljin je koristio o\ideologiju da bi dogmatizovao «put u socijalizam» dajuci mu privid naucne zasnovanosti. 6. Neki autori pisu da postoji raskorak izmedju ideologije i prakse u SSSRu, a to baziraju na pretpostavci da je i u doba staljina bila u upotrebi marksisticka ideologija. Medjutim ta pretpostavka nije istinita – u staljinistickoj ideologiji je izvrsen dvostruki preobrazaj marskizma: prvo time sto je izmenjeno znacenje osnovnih pojmova, drugo time sto je izmenjeno tumacenje bitnih principa marksisticke teorije aneki su cak i poreknuti (npr princip jednkaosti, princip slobode pojedinca).Moze se medjutim govoriti o dva nivoa u strukturi staljinisticke ideologije:a. najopstiji nivo: tu ej zadrzana marks terminologija ali sa izmenjenim znacenjem pojmova, sa vise simbolickom f, jer se pomocu tih prepoznatljivih pojmova nastoji odrzati privid kontinuiteta sa revolucijom, taj mit. b. drugi nivo se odnosi na ideologiju koja je u prakticnoj upotrebi. Ova prakticna ideologija (za razliku od prve, ritualne ideologije koja se upravo oslanja na dvosmislenost pojmova koji imaju dva znacenja originalni marksov, i novi koji im je staljin ucitao) je vrlo nedvosmislena. Ona se koristi kad se rukovodstvo obraca narodu povodom uvodjenja nekog novog kursa. Posto ne prave ovu razliku izmedju nivoa staljinisticke ideologije, neki autore grese govoreci da je staljinisticki rezim izgradjen na osnovu sebi neprimerene ideologije, tj da postoji raskorak izmedju ideologije i sistema, ali ne mogu da objasne kako se onda taj rezim tako dugo odrzao.

128

Zaga tvrdi da se ustvari staljinizam oformio kao jedan vrlo homogen sistem koji ujedinjuje ideoloska nacela i praksu. On se uoblicavao od 1924 do 50tih. Medjutim na pitanje da li u toj dinamici igraju glavnu ulogu politicki ili ekonomski cinioci ne moze se odgovoriti jednostavno tako sto ce se prioritet dati politici kao sto to cine neki autori. Iako se najranija varijanta staljinisticke ideologije pojavljauje us hvatanju partije i drzave, kljucne promene u politickoj str mogle su biti ostvarene tek kad su napravljene promene u ekonomskoj koje bi podrzale i omogucile ove politicke. Kljucne promene u ekonomiji bile su nacionalizacija industrije i kolektivizacija selaiz cega proizilazi nova dr str sa podrzavljanom ekonomijom i sve ostrijim socijalnim raslojavanjem nove vladajuce klase. Tek onda su se mogle ucvrstiti i promene u [politickoj sferi: jacanje partijske birokratije, koncentracija vlasti, jacanje policijske drzave itd. Staljin je vrlo sposoban bio da iskoristi i iskombinuje ideologiju i postojece dr uslove. Uloga «velikih licnosti» u istoriji i jeste da imaju tu sposobnost da izvuku iz stvarnosti jednu ostvarljivu alternativu i da je proglase zakonom istorije. Dakle nije tacno da staljin upotrebljava marskizam kao fasadu za sasvim drugaciju praksu – on se zapravo uopste vise ne sluzi marskizmom. Cak ga i ne spominje, osim ponekad kad kaze «marskizam-lenjinizam», Lenjin je ustvari jedini klasik koga on citira. Pritom nekad cak i falsifikuje odnosno on interpretira lenjinove reci a predstavlja ih kao da su autenticno lenjinove. Sdtaljin je koristio sofistiku, i njom zamenio dijalektiku – on izvodi zakljucke koji se ne oslanjaju na argumente vec se izvode iz teza koje se izvode iz nekih drugih teza i tako sve u beskonacnost. A drugo Staljinove ideje su do te mere vulgarizovane, da je jasno da on nije ni pretendovao na teorijske tekstove koji sluze razumevanju i saznavanju, vec jasno ideoloski-dogmatske teksove ciji je cilj samo da ovekovece postojecvu stvarnost. Staljinizam i kao ideologija i kao praksa nastaje kao rezultat fundamentalnih promena kako izvorne marksisticke ideje socijalizma tako i revolucionarnih tekovina Oktobra. Staljin nije zadrzao ni jedan od principa marksovin vec sve suprotno: mocna drzava kao instrument licne vladavine, policija je u ulozi terpora, princip izbornosti funkcionera je zamenjen naimenovanjem, sistem nagradjivanja otvoreno favorizuje dr nejednakost, prednost se daje funkcijama a ne radu. Staljinizam krajnje uproscava slozenu drustvenu stvarnost i iz nje izbacuje protivrecnosti, pojam promene tumaci cisto tehnicisticki uvodeci spoljasnje cinioce kao pokretace drustvenog razvoja (na ekonomskom planu – razvoj tehnike i sr za proizvodnju, na politickom – borba sa spoljnim neprijateljem). Tako je staljinistika ideologija uspela da odstrani sav revolucionarni i kriticki sadrzaj iz marks teorije, proglasivsi partiju za jedinog arbitra u pitanjima istine, a drzavu za jedinog legitimnog pokretaca i organizatora drustvene promene. Apologija zamenjuje kriticku svest jer su u staljinizmu svi oblici dr svesti podredjeni politici. Tako ideologija koja je jedini prinzati oblik razmisljanja, ulepsava stvarnost jer akcenutuje pozitivna dostignuca, a sakriva probeleme. I to je stvarno bila svest o «laznoj stvarnosti». Izbacivanjem svake ideje o oslobodjenju i emancipaciji staljinisticka ideologija raskida svaku vezu sa marksizmom i postaje upravo ono sto marks zove ideologija kao «iskrivljena svest» koja vidi samo one dimenzije stvarnosti koje zeli da vidi, potiskujuci i prikrivajuci protivrecnosti i probleme. Staljin ideologija postize besprimerno porobljavanje u najtotalitarnijem obliku i jedino se moze porediti sa fasizmom. Mnogi su se cudili kako je jedna revolucionarna, emancipatorska i kriticka misao kao sto je bio marksizam postala sredstvo za gusenje revolucije, opravdanje ropstva i ekspolatacije – ali odgovor je jednostavan, ona to nije mogla biti dok nije bila potpuno izmenjena i iscedjen iz nje sav sadrzaj, ostalo samo ime, i na kraju je i ono zmenjeno. Tako da ustvari to i nije bio marskizam u praksi – to je bila staljinisticka ideologija koja je samo krenula na samom pocetku od marska ali ubrzo vise nije imala nikakve veze sa njim. 7. kakav je bio odnos ideologije i dr prakse posle staljinove smrti? Stvarni dometi destaljinizacije vodjene odozgo su mali – sve se zavrsilo na osudi «kulta licnosti» i ogranicavanju autokratskog rezima i masovnog terora. Medjutim nijedna fundamentalna institucionalna proimena nije sprovedena koja bi dovela u pitanje staljinizam i kao ideologiju i kao sistem. Za vreme hruscova bila je zaniml;jiva tendencija – opet se uvodi termin samouprava a odustaje se od termina diktatura proleterijata, i obnavalja se ideja o odumiranju drzave. To je prvi pokusaj korekcije staljinisticke ideologije ali on je imao pre svega ideolosku f da obnovi lenjinisticku terminologiju a ne da izmeni sustinu. Medjutim rukovodstvo koje je

129

smenilo hruscova i vrlo brzo uklonilo tragove njegovih reformi shvatilo je da i same ideje mogu imati pogubnu snagu za sistem zato se vise u zvanicnoj ideologiji ne govori o odumiranju drzave nego se govori o «svenarodnoj drzavi» zato sto navodno vise ni nema potrebe za odumiranje drzave. To je bio jedini pokusaj uvodjenja neke promene u ideologiji, i od tada nista. Zato neki autori tvrde da je neostaljinizam danas dominatna zvanicna ideologija, neki danasnju sovjetsku ideologiju nazivaju «prosveceni staljinizam (zaga ovo pise 80tih). Danasnje rukovodstvo ima problem u koriscenju ideologije kao legitimacijskog instruimenta zato sto danas iza ideologije tamo ne stoji neprikosnoven autoritet koji moze da ugusi sumnje ili da ako to ne uspe aktivira silu i teror. Zato je jaz izmedju ideologije i stvarnosti postao mnogo vidljiviji, tako i hipokrizija ppartijske propagande. Zato se akcenat sve vise pomera na ritualno-ceremonijalnu i simbolicku f ideologije a otvorena apologija rezima ideologijom se zamenjuje fetisiziranjem pozitivisticke drustvene nauke koja treba da pribavi dokaze kao legitimaciju za rezimsku politiku. Kako je staljinova ideologija izgubila apsolutnu poziciju, i sakralni karakter, danasnje rukovodstvo vise ne moze da odrzava mit o nepogresivosti partije. Stvara se nova menadzerska ideologija, i zahvaljujuci delovanju ove dve, naizgled protivrecne ideologije, mozda ce i moci rukovodstvo da odlizu jacu krizu sistema (stvarajuci nove saveznike u sirem krugu elite, i cineci svoju politiku popularnom za mase igrajuci na kartu tehnoloskog napretka). Ali ta tehnokratska ideologija nema sanse da zameni «marsk-lenjinisticku» (ustvari stalkjinisticku) ideologiju jer je ona neophodna za objasnjenje postojanja partijskog rukpvodjenja i nepromenjene strukture moci.80tih se desavalo ustvari da SSSR sve vise nalazi zajednicki jezik sa kapitalistickim svetom a istovremeno zaostrava idoelosku borbu sa zapadom jer mu to sluzi kao alibi da sadasnje rukovodstvo nastavlja «nekompromisnu liniju patije u borbi za komuizam». Ideologija je dakle neophodna SSSR da bi se odrzala sama institucija partije i odbranio njen monopolisticki polozaj u dr sto ne bi moglo da se opravda objektivnim razlozima. Ali dok je u staljinovo vreme ideologija jos pretendovala da vrsi izvesnu teorijsku f, 70tih je njena f cisto instrumentalna. Partijsko rukovodstvo se na nju poziva iskljucivo da bi odrzalo simbolicku vezu sa revolucionarnom prosloscu, pozivajuci se na autoritet lenjina pokusava da ocuva svoj polozaj u dr. Ali ono sto jeste novo je da se stvaraju novi idejni horizonti odozdo i to partija sve manje moze da kontrolise. 18. Osnovne društvene grupe u socijalizmu

- klasna struktura u socijalizmu-

I Predavanja

Shavatanje osnovnih dr.grupa u socijalizmu zavisi od tumačenja socijalizma. 1. jednoklasno shvatanje dr.odnosa u socijalizmu: radnici, seljaci i poštena

inteligencija su prijateljske klase2. konfliktni modeli dr.odnosa u realnom socijlaizmu: postoji suprotnost između

birokratije i proletarijata (u socij.kao političkom društvu)3. stratifikacijske interpretacije odnosa u socjalizmu: politokratija, radnici, seljaci

(soc.kao tip modernih procesa)U YU se 70.ih javlja stanovište o slojnoj diferencijaciji društva. Istraživački se proučava distribucija određenih resursa i utvrđeno je postojanje relativno izražene diferencijacije. M. Popović, Problemi dr.strukture: empirijskim istraživanjem je utvrđeno postojanje razlika između dr.slojeva, ali one nisu dramatične. Slovenački tim na čelu sa Saksidom je 70.ih u Sloveniji i Makedoniji uradio istraživanje dr stratifikacija i pokretljivost u yu društvu. Kritički se odnose prema socijalizmu. Polaze od veberijanoskog stanovišta. Socijalizam je dr.nejednakosti, ali nesistematskih (onaj ko ima političku moć, ne mora biti bogat...). Đerđ Konrad i Ivan Seleni, mađarski sociolozi smatraju da sistem dr.diferencijacije dovodi do toga da se ni socijl.društvom ne može upravljati na autokratski način. Što dokazuju činjenicom da su upravljači obrazovani ljudi, da su intelektualci vladajuća klasa. Savremeno društvo je isuviše kompleksno da bi bilo tržišno voluntarističko i da njime ne bi upravljali intelektualci. Socijalizam je na putu ka klasnom društvu savremenog tipa.

II Lazić, ’’U susret zatvorenom društvu’’

130

Klasna struktura

Razmatranje strukture rada u socijalizmu vodi do pitanja o drštvenoj strukturi. Do sada su se klase pojavljivale kao ’’zastupnici’’ osnovnog društvenog odnosa:

- klasa kolektivnih vlasnika kao agent plana- radništvo kao nosilac izvršnih,manuelnih poslova

a njihov međusobni odnos (kao protivrečnost planske i upotrebne vrednosti) je odnos dominacije sistemskog nad potrebnim radom. Potrebna je analiza unutrašnje strukture klasa i njihovih odnosa smatra Lazić, a pre svega oni problemi koji su vezani za problem reprodukcije društvenih grupa.

1. Klasa kolektivnih vlasnikaU socijalizmu uloga u društvenoj reprodukciji postaje osnova za klasno razdvajanje.Analiza započinje ovom klasom zato što je plan osnovna društvena kategorija u socijalizmu. Vladajuća klasa u socijalizmu obavlja ulogu planskog agenta. Ona planira proizvodnju celokupnog dr.života, pa tako i mora da sistematizuje vlastitu hijerarhiju (identifikacija, strukturacija, utvrdjivanje granica i vrha) . Popularan obliktog organizovanja je nomenklatura ilikako se kod nas zvalo - "funkcioneri". Za ilustraciju postupka autokreacije putem definisanja rangova silaznih naimenovanja,kojima se uspostavlja centralna osovina klasne hijerarhije,mogu da posluže podaci o nomenklaturi u Poljskoj:Podeljena je na 3 odeljka:A. položaji u nomenklaturi koje određuje CK partije, a tu spadaju:1. patrijske funkcije: politički odgovorno osoblje za partijske organe i štampu,sekretari komiteta2. visoke državne funkcije:drž.i ekonomska administracija3. f-je u druš.organizacijama4. f-je u vojsci5. f-je u sredstvima javnog informisanjaB položaji u nomeklaturi koje određuju vojvodski partijski komiteti, a pododeljci su isti kao i u A odeljku;C položaji u nomenklaturi koje određuju gradski i mesni partijski komiteti, a pododeljci su isti ko u A,bez tačaka 4. i 5.Tim postupkom je utvrđeno ukupno 144 funkcije. Trajna tendencija hijerarhije klase kol.vlasnika je da se uspostavi kao ’’dosledna’’ piramida, sa pojedincem na vrhu i sve širim krugovima položaja (funkcija) prema dnu. A ova tendencija proističe iz toga sto je u osnovi vlasništva nad stvarima - upravljanje ljudima. Kontinuum odnosa podređenosti/nadređenosti predstavlja (ne samo između suprotstavljenih klasa,već i unutar vladajuće) glavnu osovinu nove dr.formacije. Unutrašnja obeležja te hiijerarjije su se ispoljila i u folkloru moći/vlasti (rang položaja određuje ne samo moć, vec i potencijalno bogatstvo, redosled izlaganja na kongresima,mesto na svečanim tribinama...).Pojedinci su ti koji unutar klase zauzimaju položaje, a sa njima i određene privilegije. Ali formalni nosioci suvereniteta su uvek kolektivni organi – ’’komiteti’’. To ima dvostruku ulogu:1. ideološku – prema suprotstavljenim klasama (kolektivnošću se prekriva stroga hijerarhičnost)2. integrativnu - za samu vladajuću klasu (pošto hijerarhija počiva na nužnom višestepenom delegiranju ovlašćenja, kolektivna tela obezbeđuju, usklađivanje interesa, ucvršćuju korporativni duh. Međutim, istovremeno delovanje dva nesaglasna principa regulacije: formalnih ovlašćenja kolektivnih organa i stvarne vlasti pojedinca prouzrokuje trajnu napetost. Zbog toga se odnosi unutar komiteta po pravilu zasnivaju kao sukobi klika oko vlasti. Sa vrha hijerarhije se emanira celokupna vlast. Ako se neko mesto u vrhu uprazni odmah se otvara pitanje legitimnosti citave hijerarhije. Tada se borba izmedju klika razgara do maksimuma, a to je nužno, jer se samo borbom može zauzeti mesto za čije popunjavanje niko ne može imati stvarno ovlašćenje. Principijelna je nemogućnost da ’’viši organ’’ bude postavljen od ’’nižeg’’ sto je izvor trajne potencijalne nestabilnosti.

131

Institut kolektivnog rukovodstva predstavlja jedan pokušaj da se navedeni problemi reše ili barem održe u tolerantnim granicama. Autokratski vrh se tada ’’raspodeljuje’’ na malu grupu upravljača u kojoj transparentnot odnosa treba da onemoguci formiranje trajno dominatnih koalicija, medjutim i tu imanentna nestabilnost. Ili ce pjedinac uspoeti da trajno zauzme vodeci polozaj, ili ce se vrh popunjavati rotacijom sto onda znaci ozakonjenje permanentnog sukoba bez razresenja. Treba dodati da ma koliko striktno autokrstski sistem bio uspostavljen, izvanredno složena dr.organizacija sa razgrađenom podelom rada, zahteva snažno razvijenu mrežu posredovanja kao mehanihzam vršenja vlasti. Komandovanje unutar tako složene strukture nikada nije apsolutističko, čak i kada se stvara takav privid, vać se nužno zasniva na razrađenim koalicijama,tj.na strukturisanim međusobnim ustupcima. Kolektivno-vlasnička kl je vladajuća kl zato što upravlja celokupnom proizvodnjom/reprodukcijom dr.života. Ona je klasa zato što je to upravljanje njen monopol, što znači isključivanje radništva iz njega i suprotstavljanje ove dve grupe kao neprijateljske. Ona je klasa kolektivnih vlasnika zato sto ukupnom proizvodjnjom upravlja kao hijerarhija, na osnovu sistema položaja koje njeni pripadnici zauzimaju u razlicitim delovima reproduktivnog procesa. Ona je grupa koja preuzima definisanje opštih ciljeva ukupnog dr.rada, određuje način njihovog postizanja i nadzire produkcioni proces. Zbog toga su pod njenom kontolom sredstva za proizvodnju, ali i radnici. Ona utvrđuje: uslove njihove reprodukcije: materijalni položaj, obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu. Revolucijom kolektivnih vlasnika razoren je buržoaski mehanizam po kojem je radnik isključivo ekonomski primoran da se zapošljava pod zatečenim uslovima. Ostavši razdvojeno od sredstva za proizvodnju, radništvo je izgubilo i pravo da slobodno raspolaže sopstvenim radnim sposobnostima. Radna snage ne može biti ničije privatno vlasništvo, jer je ono kao dr.odnos u principu ukinuto. Zbog toga se kontrola radne snage uspostavlja kao prinuda. U vise decentralizovanim sis kao sto je yu, gde je kontrola vise delegirana nizim slojevima vladajuce klase (preduzeca) prinuda je umanjena. Ekstenzivna kontrola radne snage tek je jedan od obika srastanja materijalne proizvodnje sa ukupnom dr.reprodukcijom, jer je njen izvor primarno u klasnom odnosu. Proizvodnja je time učinjena nediferenciranim područjem ukupnih dr.odnosa. Tako se istovremeno formira privid da je hijerarhija vlad.klase u osnovi politička hijerarhija, a njena dr.dominacija predstavlja se kao politička dominacija, odnosno kao nadređenosti politike ekonomiji. Sa druge strane odsustvo samostalnog ekonomskog mehanizma dr.integracije izrazito pojačava potrebu za drugim integrativnim sredstvima, političkim i ideološkim. Sam politički odnos se u socijalizmu integriše unutar reproduktivne osnove celokupnog dr.sistema, što važi kako za odnose među klasama,tako i unutar klase kol.vlasnika.Tako proces rada postaje proces izgradnje socijalizma; korišćenje slobodnog vremena pretvara se u oblikovanje socijalističke ličnosti; pravljenje dece u stvaranje socijalističkih građana; Svakodnevni život teče kao življenje politike i zbog toga svojim pukim odvijanjem učvršćuje vladajući dr.odnos (zato traganje za alternativnim nečinom života može izgledati kao politička pobuna). Zato je toliko rasporostranjeno i clanstvo nizih slojeva u partiji. Analogni proces trajne integracije odvija se i unutar klase kolektivnih vlasnika. Koalicije i sukobi, odlikovanja i prognanstva, reorganizacije i izgradnja nepogrešive prošlosti, mehanizmi su kojima se ishranjuje kolektivizam te grupe. Problem empirijske identifikacije vladajuce klase u osnovi se razresava nomenklaturom. Svaki položaj je pod direktnom kontrolom pojedinca (komiteta) na višem položaju. Proces silaznih naimenovanja konstituiše tako klasu k.v. To je ujedno specifična razlika kojim se potvrđuje pripadništvo vladajućoj kl, pojedinac koji joj pripada ima pravo da naimenuje na podređene položaje i prisvaja dohodak na osnovu tog prava. Mesto pojedinca u hijerarhiji klase određeno je položajem iznad koji ga kontoliše i položajima ispod koje on kontroliše. Dvostruki odnos postavljanja obeležava donju granicu vladajuće klase – položaj koji ne nosi moć imenovanja nalazi se izvan hijerarhije klase. Uloga klase kol.vlasnika se ne iscrpljuje u političko-ideološkoj funkciji (reprodukciji postojecih odnosa, i imenovanju u hijerarhiji). Ona predstavlja stvarnog organizatora ukupne dr.proizvodnje. Kao što u kapitalizmu preduzetnička uloga kapitaliste sadrži dvojstvo proizvodnog i neproizvodnog rada:Organizovanje, koordinacija, nadzor, disciplinovanje, reprodukcija uslova eksploatacije radnika; tako i pripadnici vladajuće klase u socijlaizmu mogu obavljati dvostruki: potreban i sistemski rad. Naravno snovni oblik njihovog rada je sistemski, jer cilj proizvodnje ovde

132

nije upotrebna već planska vr. Zato se organizacija proizvodnje javlja kao utvrđivanje klasne dominacije, ali istovremeno klasa kol.vlasnika obavlja dr.neophodne poslove: planira-koordiniše-organizuje ukupni dr.rad, posreduje te opšte zadatke do nivoa pojedinačnih radnih jednica, upravlja tim jedinicama. Kontradiktorno jedninstvo dvostrukog karaktera rada kol-vlas.klase održava se putem dominacije sistemskog rada nad potrebnim: potreban rad nužno dobija oblik sistemskog rada, on se pojavljuje kao dr.potreban samo ukoliko služi obnavljanju vladajućeg odnosa. Druga konsekvenca se tiče obima rada tj veličine vladajuće klase. Pošto sistemski rad reprodukuje vladajući odnos, on pokazuje tendenciju trajnog širenja. Dok se u kapitalizmu kapital centralizuje u sto manji broj ruku, u socijalizmu se događa suprotan proces koji karakteriše trend ekspanzije vladajuće klase: uvećavanja ne podstiče samo iz logike klasne borbe, već i iz principa unutrašnje organizacije klase kol.vlasnika (moć svakog položaja u hijererhiji raste sa širenjem broja podređenih položaja, sto je ona šira, razvijenija to je jača i ona i njena vladavina). Pa postoje org koje sluze samo tj svrsi. Medjutim, granice tog širenja postavlja opšti rast dr.produktivnosti, ali, u svakom slucaju, ono predstavlja težak teret za društvo,tj.za radništvo. Ta tendencija nosi kontradiktorne rezultate: jača vladajću klasu i potencijalno podstiče sukobe, jer donosi povećanu eksploataciju.

* Procesi decentralizacije Odnosi unutar klase k.v.zasnivaju se na potčinjenosti nižih instanci višim duž cele hijerar.piramide. Zato te odnose karakteriše stalno nastojanje nižih instanci za autonomijom. Parcijalno realizovana nastojanja za osamostaljivanjem delova hijerarhije vladajuće klase se naziva decentralizacijom. Trajne suprotnosti unutar klase k.v. čine dinamičko jezgro procesa decentralizacije. Svetsko istorijska dominacija proizvodnje kapitala predstavlja opšti uslov radikalizovanja tog procesa i daje mu racionalne okvire. Drugi uslov čini mogućnost organizovanja relativno celovitog ciklusa dr.reprodukcije unutar osamostaljenog segmenta dr.sistema. Tako se mogu razlikovati dva osnovna oblika decentralizacije:

1. teritorijalna decentralizacija:Vladajuća klasa se u socijlaizmu po jednoj organizacionoj liniji i prostorno segmentira. Nastojanje ove njene podrgupe , koja se po toj liniji uspostavlja, na osamostaljivanju od najvišeg sloja klase, prikazuje se u formi zahteva za autonomijom teritorije kojom se upravlja. Krajnji oblik te težnje je pokušaj stvaranja nezavisne države. ’’Zaokružujući’’ isvestan druš.segment u državu, ogranak klase k.vlasnika ne postiže samo zaštitu sopstvene dominacije/nezavisnosti, monopolišući represivne aparate, već on osigurava i specifičnu legitimaciju, pojavljujući se kao faktički organizator celokupne dr.reprodukcije a time istovremeno i kao zaštitnik određenih istorijskih interesa. S obzirom na to da osnovni instrument moći predstavljaju državni aparati, jasno je i zašto u sferi ideologije vladajuća klasa nastupa kao zastupnik nacije. Pa se tako emancipacija jednog dela vladajuće hijerar.predstavlja kao nacionalna emancipacija, a jedan deo vladajuce klase kao kreator nove nacije.

Paralelno sa političkim osamostaljivanjem iskrsava neophodnost ekonomske globalizacije decentralizovane teritorije, jer klasa k.vlasnika može da obavlja svoje planske zadatke samo ako je u stanju da kontroliše ukupnost dr.reprodukcije. Taj proces vodi u ekonomsku autarkičnost, jer što je privreda manje zaokružena to je sistem više zavisan od okoline. Rast teritorijalne decentralizacije zbog imanentne tendencije sis ka samodovoljnosti tako nuzno vodi rastu iracionalnosti. Sa druge str, pošto se dominacija klase k.v.mora zasnovati na monopolu nad aparatima prisile, ograničavanje upotrebe tih aparata predstavlja osnovno sredstvo kojim se onemogućava osamostaljenje dela klase. Imperijalistički vrh klase kol.vlasnika osigurava svoju superiornost ulaganjem golog sredstva prinude na tuđu teritoriju-stacionairanjem armije.

2. funkcionalna decentralizacija:Do nje dolazi usled nastojanja da se osamostale oni donji delovi klase k.v.koji upravljaju posebnim segmentima jedinstvenog ciklusa reprodukcije dr.života. Ovaj sloj se naziva tehnokratija. Potpuno ostvarenje ciljeva tehnokratije –postignuta autonomija- značilo bi ukidanje vladajućeg dr.odnosa. Očigledno je da je funk.decentralizacija moguća utoliko ukoliko je tržište moguće kao posredujući mehanizam na globalnom planu. Prednost alokativne racionalnosti tržišta nad socijalističkim planiranjem proizilazi iz veće elastičnosti autonomnih-prometnih jedinica u odgovoru na zahteve okoline, kao i to da je

133

u uslovima ’’retkih dobara’’ materijalna stimulacija najsnažnija radna motivacija. Kada u globalnom sukobu sistema, socijalizam počne da zaostaje,vladajući sloj dopušta i stimuliše razvoj decentralizacije obično u vidu uvođenja tzv.privrednih reformi. Referentni okvir donošenja takvih odluka tada je isključivo ekonomski: smatra se da će veća inicijativa nižih slojeva dovesti do poboljšanja privredne efikasnosti. Društveni sadržaj decentralizacije je skriven u drugom planu: veca vlast prepuštaju se nižim nivoima iste hijerarhije s kojima postoji jednstven klasni interes, a koji su onako pod apsolutnom kontrolom.Takva logika previđa da delegiranje odlučivanja naniže, čak i unutar okvira vladajuće hijerarhije, potkopava upravo samu tu sistemsku organizaciju. Dominacija vrha hijer.se ne zasiva samo na pukoj političkoj moći,već na stvarnoj organizatorskoj ulozi u procesu dr.reprodukcije,a delegiranje dodatnih upravljačkih ovlašćenja nižim nivoima lišava taj vladajući sloj njegove osnovne dr.uloge, samog razloga postojanja. Istovremeno, niži slojevi klase kolektivnih vlasnika, preuzimaju sve celovitiju preduzetničku ulogu, razvijaju sve autonomniji interes a zatim i dr.svest: tehnokratija se javlja kao sve snažnija dr.snaga. Pošto neposredne reproduktivne odluke donosi ona sama, gornji slojevi prikazuju sesve vise kao eksponenti gole političke prisile. Unutar trzisne privrede politicka sfera ima rezidualnu ekonomsku ulogu: ona se ogranicava samo na podrucja koja trziste ne moze da regulise, u svakoj drugoj ona je nasilnik koga treba istisnuti. Sve vise postaje jasno da je politicka sfera parazitska, gubi se realna drustvena uloga a sam tim i legitimnost vladanja. Razlika između politokratije i tehnokratije postaje sve vidljivija, pri čemu se prva pokazuje kao irac, a druga kao racionalna dr.snaga, zato što se tržišni tip racionalnosti nameće kao dominantni. Društveni sukobi se zaoštravajui tada se pokazuje stvarna dr.moć odnosno ispoljava se prava priroda vladajućeg sistema. Procesi decentralizacije se obrću u ponovnu koncentraciju odlučivanja/moći/vlasti. Privredna reforma se suspenduje, iznikli trž.elementi atrofiraju. Tehnokratija gubi samostalnu dr.osnovu i bez otpora se preobraća u podređeni sloj jedinstvene klase kol.vlasnika.

Navedeni okvir omogućava i razumevanje istorijske pojave samoupravljanja u radnim organizacijama unutar postojećeg socijalističkog sistema. Deo preduzetničkih prerogativa koji prirodno pripadaju tehnokratiji delegira se organima koje biraju sami zaposleni. To rešenje se suprostavlja imanentnoj logici sistema, jer se suverenitet bilo koje odluke ne može zasnivati odozdo. Zbog toga je samoupravljanje u stvarnom kretanju trajno kontradiktoran odnos: s jedne strane ono je faktički uvek podređeno tehnokratiji. Samoupravljanje je u osnovi prividno i pored silno razvijene institucionalne strukture, sa druge strane ono je permanentno prisutno u svesti zaposlenih,pa po njihovoj percepciji radnički saveti uvek raspolažu izvesnom ne beznačajnom količinom moći. Vladajuća klasa samoupravljanje mora ograničiti isključivo na područje radnih organizacija jer se u tim suženim okvirima (uz pomoć kvazi-tržišne konkurencije među preduzećima,) samoupravljanje svodi na zastupništvo neposrednih interesa posebnih grupa zaposlenih nasuport drugim grupama.Tako formulisani parcijalni interesi na nivou svakodnevnice nepresano potiskuju jedinstven klasni interes radništva, pa se samoupravljanje paradoksalno javlja kao sredstvo fragmentacije te klase.

Potrebno je još sistematizovati analizu tržišnih regulacija unutar socijalističkog društva. Odeređeni oblici tržišta postoje u svakoj proizvodnji planskog proizvoda. S jedne str na to primorava svetska dominacija kapit načina proizvodnje (međunarodna razmena je nužno robna).S druge str česta nemogućnost zadovoljavanja najneophodnijih poreba stanovništva unutar drustava planske ekonomije, nameću razmenu kao nužan dopunski oblik alokacije materijalnih dobara. Kvazi-tržište pre svega sredstava za potrošnju egzistira tako na ilegalan, poluilegalan pa i na sasvim legalan način.Proizvod se u socijalizmu pojavljuje kao roba u sledećim okolnostima:1. u međunarodnoj razmeni zbog svetsko istorijske dominacije kapitalističkog načina proizvodnje. Razmene izmedju socijal drzava ima, ali u pred-robnonovčanoj formi (moderna trampa pomoću tzv.robnih lista...)2. na tržištu potrošnih dobara koje ima čitav niz f-ja:

a. ono čini raspodelu jednostavnijom,jer bi potpuno naturalne zarade u okvirima ind tehnologije bile neprimenljive.

b. Ideoloski zamagljuje klasne razlike u potrošnji, jer privilegije mogu da se iskažu ne kao obeležja sistema, već kao rezultati individulanih postignuća koji su navodno strukturalno dostupni u principu svakom.

c. omogućava učešće delova posredne klase u nekim vrstama privilegovane potrošnje i time ih čvršće vezuje za sistem

134

d. donosi i podizanje životnog standarda znatnog dela radništva, time što omogućava širenje para-legalnih formi sive ekonomije

e. stimuliše prizvodnju dopuštanjem privatne sitne proizvodnje. Ovde je značajna materijalna stimulacija produktivnosti rada, uz međusobno podsticanje sektora.

Izuzimajući privatni sektor, profit nije osnovni cilj proizvodnje. Proizvodnja nije organizovana kao proizvodnja vrednosti, pa ni cene nisu određene količinom apstraktnog rada. U državnom sektoru na cene marginalno utičecak i odnos ponude i tražnje, one tu imaju distributivnu ulogu. Privatni sektor je ograničen i pod stalnim pritiskom pa tržište ni tu ne može regulerno da obavlja svoju osnovnu alokativnu funkciju (monopolske cene, neelasticnost ponude). Ukratko, u oblasti sredstava za potrošnju, pojavljuje se i robna proizvodnja, ali podređena planskoj. Može se reći da se u socijalizmu radi o kvazitržišnim pojavama: u državnom sektoru razmena je sredstavo za posredovanje raspodele, a u privatnom sektoru, tržište je u tom smislu nesavršeno jer su mu glavne f netržišne, a glavna f (alokacija rada i sredstava) je potpuno marlizovana. 3. na tržištu sredstava za proizvodnju: Preko te oblasti klasa kolektivnih vlasnika vrši kontrolu nad materijalnom reprodukcijom društva, pa zato tu skoro da nema trzista. Osnovni oblik regulacije je direktno upravljanje celokupnim sektorom od strane državnih aparata. Moguć je, međutim i posrednji oblik putem kontrole investicione politike.Tako se u decentralizovanom sistemu i ovde pojavljuju kvazi-tržišni odnosi, ali je to "isto sranje drugo pakovanje". U jako centralizovanim sistemima je rasprostranjen ilegalni promet sredstava za proizvodnju između različitih preduzeća, koji osigurava neophodnu elastičnost resursa tokom reprodukcionih ciklusa (znaci sistem ne nudi efektivnu zamenu za trziste pa mora da postoji ilegalni sistem). 4. na trzistu radne snage: tržište pretpostavlja slobodna razmena, u ovom sl razmenu radne snage za najamnine. Pošto u socijalizmu postoji jedan jedini poslodavac - tržište radne snage je principijelno nemoguće. Ali sve je ipak mnogo složenije. U strogo centralizovanim sistemima vlada ’’puna zaposlenost’’ (rast se postiže povećanjem zaposlenosti, a ne produktivnosti rada). Pošto upravljači nad preduzećima imaju stalnu potrebu za novom radnom snagom, a uslovi unutar preduzeća nisu identični- postoji flukuacija radnika, pa promena radnih mesta tako ima kvazi-tržišni karakter. Radnik samo delimično slobodno raspolaže svojom radnom snagom i može da bira preduzeće, ali je van-ekonomski prisiljen da se zaposli. Radnici nemaju nikakvog direktnog legalnog načina da utiču na uslove zapošljavanja, a kao indirektna sredstva pojavljuju se pojačana fluktuacija, apsentizam,usporeni rad. A veliki deo stanovništva je povremeno ili trajno potpuno isključen iz kvazi-tržišnih oblika regulacije radne snage, tj podvrgnut neposredno ’’komandnoj ekonomiji’’ (unutrašnji pasoši, kazneni rad u sistemu ’’gulaga’’). U decentralizovom sistemu je represivna kontrola radne snage minimalizovana, jer je regulacija neposrednog proizvodnog procesa skoro potpuno prepuštena nižim slojevima vladajuće klase. Tu se umesto prividne pune zaposlenosti može pojavitii masovna nezaposlenost –upravo ona otkriva nepostojanje pravog tržišta radne snage. Višak ponude rada samo po sebi ne dovodi do ozbiljnijeg obaranja zarada jer su one vanekonomski ’’administrativno’’ utvrđene. U neposrednoj vezi s tim je i izrazita zaštićenost radnih mesta koja svedoči o odsustvu još jedne bitne kategorije radno-ugovornog odnosa - vremenske limitiranosti. Tako ni nezaposlenost ne znaci da je trziste proradilo, nego samo svedoci o nemoci sistema da predje sa ekstenzivnog predje na intenzivan privredni razvoj, koji podrazumeva radikalnu autonomiju privrednih jedinica.

Potrebno je još analizirati odnos između teritorijalne i funkc.decentralizacije. Na prvi pogled je jasno da su to u osnovi kontradiktorni procesi, iako su oba rezultat nastojanja ’’nižih’’slojeva klase k.vlasnika za osamostaljivanjem od vrha. Teritorijalna decen.znači (ponovno) formiranje celokupne planske strukture preduzetništva /na užem prostoru/. Na ograničenoj teritoriji, međutim, pokušaj autarkičnosti nužno proizvodi iracionalne rezultate: masa privrednih jedinica nije sposobna za autonomni opstanak, a pokušaj tržišne regulacije bi dobar deo privrednih subjekata jednostavno ukinuo. Tehnokratija je stoga svesna da ne moze biti samostalna od politokratije i odustaje od svojih zahteva. Protagonisti teritorijalne i funkc.decent.su (potencijalno) antagonističke dr grupe: prva nastoji da u užim okvirima reprodukuje oblike planske proizvodnje; druga bi umesto planske uvela tržišnu regulaciju, odnosno robnu proizvodnju.

2. Posredna klasa

135

Klasa kolektivih vlasnika određena je sprecifičnim načinom reprodukcije dr.života u socijalizmu. Granice klase su ,u pricipu,utvrđene administrativnim aktom. Iza te granice, međutim, se ne nalazi relativno homogena masa ’’podanika’’ vec dalja hijerarhijska struktura. Nametnuta opšta podela dr.rada se manifestuje u uslovima razvijene industrijske civilizacije, kao nužnost posredovanja između upravljačkog i izvršnog rada, kao i između teleološke i tehničke radne funkcije. Grupe koje se zasnivaju na takvim posredovanjima poseduju neka zajednička empirijska obeležja koja ih čine relativno homogenom celinom, različitom od onog izvrsnog dela društva. To zajedništvo se uspostalja na sličnom: materijalnom položaju, obrazovanju i otuda izvedenom ukupnom načinu života. Pa otud i zajednički interesi, pa izgleda kao da se može govoriti o svim bitnim obeležjima posredne klase. Ipak, specifična dvostruka priroda rada u socijalizmu cepa istorijske interese te grupe na suprostavljene celine. Zbog dominacije sistemskog rada u društvu se razvijaju mnoge delatnosti čija je isključiva svrha reprodukcija vladajućeg odnosa, dok se grupe koje ih obavljaju nalaze izvan hijerarhije vladajuće klase - one nemaju autonomiju u upravljanju ljudima, čak i kada su im formalno potčinjeni. Sa druge strane, zbog karaktera svog rada, one ne pripadaju klasi radništva. Najlakše se pripadnici tih grupa prepoznaju unutar političke i ideološke sfere: profesionalni vojni i policijski aparati (viši položaji pripadaju vlada.klasi), urednici,referenti i eksperti u raznim partijskim i drugim organiizaciono-političkim stručnim službama i kabinetima, ma cela ’’ideološka menažerija’’. U privredi to su: niži upravni kadar u preduzećima, ogroman birokratski aparat vezan za upravu, čiji je osnovni smisao da administrira odlukama i ljudima ,a ne stvarima. Karakteristično je još da se njihov rad prikazuje kao potreban: neophodnost takvog rada za održavanje vladajućeg dr.odnosa, predstavlja se kao nužnost samog društvenog opstanka.

Jedna od koncekvenci dr.dominacije sistemskog rada je da potreban rad zadobija karakter sistemskog. Najvažnije od svega je ovde to što neophodna podela rada dobija hijerarhijsku dimenziju. Prvi je oblik te vertikalne podele raspadanje rada na: intelektualni i manuelni. Nadređenost intelektualnog rada je jasno posledica opšte dominacije upravnih-planskih direktivnih, ukratko intelektualnih- uloga nad izvedbeno-izvršnim. Ona sledi uspostavljeni klasni monopol pa zadobija i sama klasna obeležja. Pripadnici grupa koje obavljaju intelektualni rad najčešće imaju veće zarade i druge materijalne privilegije i, ideološki nametnut, veći dr.ugled. Različit način rada, obrazovanje, mater.položaj, ugled proizvode razlicit način života i svest. Pripadnici sloja koji unutar posedne klase obavljaju potreban rad su stručnjaci: inženjeri, lekari, naučnici, umetnici, nastavnici. očigledno je pri tom da je stručni karakter rada ono što određuje njihovu pripadnost sloju. ’’Komandovanje’’ je obeležje sistemskog rada. Zbog toga se stručnjaku koji dospeva na upravni položaj uz promenu karaktera rada menja i slojna pripadnost.

Sloj stručnjaka je po svom karakteru sličan radništvu, obavlja potreban rad. Ipak nije identičan - striktno radno odvajanje unosi posebne klasne elemente u položaj tih grupa, pa one ne pripadaju klasi radništva. Istovremeno nisu ni klasa kol.vlasnika. Potrebno je bliže odrediti iz čega se sastoji ta relativna nezavisnost posredne klase: Iako sama ne pripada osnovnim kl ona se ne može odrediti ni nezavisno od njih, jer nema samostalnu osnovu na kojoj bi gradila svoju egzistenciju. Tu osnovnu postavlja upravo odnos dveju temeljih klasa: dr.mogućnost nastanka i reprodukcije posredne klase lezi na njihovoj suprotstavljenosti, na otuda izrasloj suprotnosti sistemskog i potrebnog rada, na kontradiktornom razrešavanju te suprotnosti koje se postiže dominacijom sistemskog rada nad potrebnim. Pri tom se njeni slojevi na različit način povezuju sa osnovnim klasama:- prve grupe potpuno su okrenute vladajućoj klasi: sama njihova delatnost ih životno za nju vezuje, služeći održanju njene vlasti one osiguravaju sopstveni opstanak;- druge grupe imaju ambivalentan položaj, priroda rada ih usmerava na radništvo, a privilegovan dr.položaj obezbeđuje im klasa kolektivnih vlasnika; Negacijom klasnog odnosa delatnost ove grupe se ne ukida. Dapace, ali taj dobitak ide zajedno sa nekim neposrednim gubicima. Protivečan je dakle, položaj grupe, suprotnosti postoje između nje i drugih grupa unutar posredne kl, kao što je i kontradiktoran i položaj same te kl u okviru celine socijal dr (iako je preivilegovana, ona je potčinjena klasi kol.vlasnika). Upravo takva protivrecna priroda omogućava joj ispunjenje njene ključne uloge: da bude tampon grupa između dve osnovne klase.

136

3. Radništvo Karakter rada je osnova na kojoj se vrši klasna diferencijacija društva. Međutim, i klasna organizacija povratno intervenise unutar radne str i onemogucuje da se klasa izvodi samo iz vrste rada koja se obavlja. Klasa kol vlasnika se bavi sistemskim radom, vezanim za potrebe reprodukcije njene dominacije, ali pripadnik vladajuće klase donoseći planske odluke neophodne za civilizacijski dr.opstanak,tj. obavlja potreban rad. Isto tako, ustanovljena dr.hijerarhija izdvaja u posebnu klasnu celu grupaciju koja se bavi intelek.porebnim radom. Pojam radnišva se ne može proširiti na sve oni koji obavljaju potreban rad, a ne može biti ograničen ni samo na tradicionalno shvaćene manuelne radnike. Uopstalom preobražaj radnih procesa prema sve izrazitoj automatizaciji čini tradicionalnu podelu na manuelno/intelektualno sve anahronijom. Nije više puka fizičnost ono što odvaja dve vrste rada. Intelektualni zadaci se sve više pomeraju ka određivanju ciljeva rada (teleološka funcija), a manuelni su uokvireni ispunjavanjem zadatih performansi (izvedbena funkcija). Nesumnjivo je da se unutar potčinjene klase nalaze brojne grupe koje obavljaju isključivo ili pretežno poslove definisane potrebama opstanka vladajućeg sistema odnosa (sistemski rad): policijske operatere, čuvare, državni, bankarski i drugi činovnici, administrativni referenti, brigadiri, predradnici u proizvodnji. Po neposrednom socijalnom položaju, po načinu života i rada, te su grupe suprostavljenje vladajućoj klasi, a jasno su odvojene i po statusu ’’niže’’od posredne. Ali pošto njihova dr.ezistenicja proizilazi upravo iz opstojanja klasne dominacije, interesi pomenutih slojeva radništva nisu neprijateljski protivrečni interesima vladajuće klase. Njihov je dr.položaj višestruko protivrečan. Sistemski rad izdiže taj sloj iznad ’’klasičnih’’ manuelnih slojeva. Nagrada koju njegovi pripadnici zbog toga dobijaju i koju otplaćuju ’’konstruktuvnom’’ ulogom u dr.sukobima (po pravilu ne ušestvuju u dr.strajkovima) približava ih posrednoj klasi. Ali ona nije dovoljna da se dpmognu načina života te klase, manuelni karakter rada gura ih nadole. Ako celokupna ta kl obavlja pretežno manuelne poslove onda je unutar nje izvršena gradacija manuelizacije, koja se dalje može formalizovati u okviru obrazovnog sis, prema specifičnim vrstama školske spreme. Zadatak obrazovnog sis je da osigura reprodukciju, diferencijaciju dr.str. Na takav način putem specifičnog tipa školovanja, tehničari se izdvajaju u obrazovni, a zatim i u statusni vrh kl radništva. Oni su klasi k.vlasnika suprostavljeni ne samo načinom života, več karakterom potrebnog rada koji obuhvataju. Njihov posao je odvojen od radničkog i vezan je za stručnjački. Oni često čine deo tima kojim stručnjak rukovodi obavljajući niz poslova koji tek u celini predstavljaju potpuni stručni rad (medicinske sestre,elektrotehničari). Iz toga sledi predstava da imaju približno isti socijalni status kao stručnjaci, što je iluzuja, jer su tehničari barem podjednako udaljeni od posredne klase koliko i od radnika. Njihov rad je u principu izvršan unutar zadanih ciljeva, dakle manuelan. Ugled je uravnotežen sa materijalnim položajem koji nije kvalitativno raziličit od radničkog, a tip škole visinom školske spreme-bliske radničkoj. Sa radništvom ih povezuje potčinjen dr.položaj: posebno karakter rada, ali ih specifična veza sa stručnjacima usmerava delimično i prema posrednoj kl. Ostaje da se govori o slojevima kvalifikovanih i nekvalifikovanih radika, tj. o radništvu u najužem smislu pojma. Radništvu pripadaju i tzv.službenici sa nižom stručnom spremom i to po svim obeležjima: načinu života, obrazovanju, karakteru rada, interesima. Dok hijerarhija u klasi kol.vlasnika gradi jednistven korpus klase, ovde ona dovodi do dalje klasne fagmentacije, atomizacije. Razlika potiče otuda, što je u prvom slučaju hijerarhija posredovana organizacijom, partijom, dok je svako samostalno organizovanje radnika (koje bi moglo da nadiđe partikularnosti manifestnih interesa) u socijalizmu u principu isključeno. Oblici hijerarhizacije koji vode fragmentaciji su i unutar jezgra klase radništva mnogobrojni:1. najvažniji je stepen obrazovanja (kvalifikacija) sa sobom nosi: a. različit način rada (stepen kontrole neposrednog radnog procesa tj.samostalnosti rada, odgovornost, uvid u celinu i smisao rada);

b. mogućnost sticanja nadređenog položaja;2. vazan je i položaj privredne grane, pojedinih preduzeća. Pošto se planskim odlukama neki stavljaju u povoljniji položaj svim zaposlenima u privilegovanim jedinicama se

137

omogućava sticanje znatnih materijalnih prednosti. Primer te vrste diferencijacije u sssr-u su preduzeća sa specijalnim statusom. Pol služi kao još jedna osnova po kojoj se vrši segmentacija radništva sa hijerarhijskim obeležjima. Žene su deprivilegovane uprkos svim stvarnim (pravnim) dostignućima u postizanju jednakosti. A naročito proklamacijama. One su pretežno zaposlene u slabije plaćenim zanimanjima, a i na ekvivalentnim radnim mestima ostvaruju niže zarade od muškaraca. Značajna je i nacionalna segmentacija radnika. Podsticanjem nacionalizma među podanicima može se postizati ili održavati samostalnost teritorije u odnosu na imperijalističke pretenzije neke druge države, pa tako, istovremeno i autonomija domaće vladajuće klase od dominantne spoljne hijerarhije. Razgaranje zloduha naciona čini se pogodnim instrumentom za usmeravanje kolektivnog nezadovoljstva u kontrolisanom pravcu. Atomizacija klase radništva spontana je posledica samo klasne strukture, ali i intencionalni proizvod delatnosti vladajuće klase kol.vlasnika. Na osnovu toga se klasna vladavina nužno uspostavlja kao integrativno-posredujuća sila atomizovanog društva, a istovremeno biva cementirana (nemogućnošću dezintegrisanog radništva da se okupi kao klasa u borbi). Prevladavanje atomizovanosti ostaje najteza prepreka za konstituisanje radnistva u "klasu za sebe". Integracija radništva se može spontano ostvariti na dvostrukom jedinstvu: načinu života (relativno trajno siromaštvo) i potčinjenosti. Dublju zasnovanost jedinstvenog interesa osigurava za znatan deo klase potreban rad kao racionalan oblik organizacije dr.života

* Klasna reprodukcija

Jedan od osnovnih prigovora stanovištu da je socijalizam nova klasna dr-eko formacija, počiva na tvrdnji da se klasa kol.vlasnika ne može samoreprodukovati: dominantna grupa se formira kao oligarhija ali njeni pripadnici svoj položaj ne mogu svom potomstvu ostaviti u nasledstvo. Pošto takve klase u istoriji još nije bilo, onda se ni sada ne može raditi o klasnom društvu. I zaista: problemi klasne reprodukcije u socijlaizmu su slabo izraženi. Pa ipak navedeni prigovor počiva na pogrešnoj premisi: klasu ne čini zbir individuuma, već se one uspostavljaju u procesu suprostavljanja na osnovu polarizovanih dr.položaja. Tip podele rada čini osnovu dr.odnosa, a način reprodukcije grupa je mehanizam kojim se podela rada održava. Za utvrđivanje klasnog karaktera društva odlučujuće je da se ispita suprotnost položaja u ukupnoj dr reprodukciji, ako ta suprotnost opstaje i klase se obnavljaju, bez obzira na individualnu sudbinu njihovih pripadnika. Kapitalizam je nedosledno ukunuo čisto biološku legitimaciju soc grupisanja: umesto prava krvi postavljen je Zakon o nasleđivanju. Ukinut je automatizam klasnog pripadništva, ali je očuvan mehanizam koji zaobilaznim putem postiže isti efekat. Privatno vlasništvo omogućava da se preko pojedinca reprodukuju gr koje zauzimaju određene položaje u okviru date dr.podele rada. Nasleđujući svojinu, buržuj se ne svrstava samo u klasu bogatih , on samim tim zatiče naspram sebe klasu proletera, i postajući agent te privatne svojine, on nasledstvom reprodukuje i temeljni dr.kapita-odnos. Da bi mogla da upravlja celokupnom proizvodnjom dr.života na organizovan način, klasa k.v. morala je da izgradi i održava složenu hijerarhijsku organizaciju, jer je osnovni princip dr.regulacije-umesto ’’nevidljive ruke tržišta’’ plan. Proces izgradnje organizacije istovremeno predstavlja i konstituisanje korpusa kl kolektivnih vlasnika: ona nije stvorila neku birokratiju pored sebe,već se sama pojavljuje kao organizovana hijerarhija moći. Navedeni postupak je medjutim postigao protivrečno jedinstvo: forma biroktratske organizacije pretpostavlja odnose koji se zasnivaju na pravilima nezavisnim od subjektiviteta pojedinaca koji zauzimaju određene položaje. Tj. kolektivitet kl nužno mora biti pretpostavljen pojedinačnim članovima bez obzira na položaj koji oni zauzimaju u hijerarhiji. Sa druge str kao hijerarhija moći, org se zasniva na formalnoj potčinjenosti nižih položaja višim. I sama delatnost regulacije unutar org je strukturisana hijerarhijski. Pravo na nju raste uz vertikalu moći, pretvarajući se u samovolju vrha, tj. u njegovu sposobnost da svoje posebne interese nametne celini klase, jedinu granicu toj samovolji postavljaju klike unutar vladajuce klase. U stvarnom istorijskom kretanju oscilira se između krajnosti pomenute protivrečnosti tj. između preovladavanja principa formalne regulacije i principa voluntarističke moći. Ali protivrečnost dva principa regulacije stalno

138

je na delu i zbog toga predstavlja trajni potencijalni izvor krize unutar kl kolektivnih vlasnika. U ispitivanju reprodukcije klase k.vlasnika u socijalizmu, jedna je stvar od početka jasna: svaki položaj unutar klasne hijerarhije pripada kompleksnoj mreži odnosa nadređenosti/podređenosti. I on se popunjava na osnovu delovanja oba organizaciona principa, regulacije i moći, pri čemu se kontrola popune vrši s nadređenog položaja. Iz toga sledi da direktno nasleđivanje položaja u principu ne dolazi u obzir. Pa ipak, u izvesnim okolnostima se na samom vrhu hijerarhije pojavljuju odstupanja od tog pravila (clanovi porodice nasledjuju vrhovni polozaj). Medjutim, posle ’’obezglavljivanja’’ vrha i pitanje naslednika ostaje otvoreno, jer nema više položaja koji obezbeđuju nesumljivu supremaciju nad kolektivitetom klase. Imenovanje tada vrši komitet i ono zavisi od odnosa snaga u njemu. Dakle ako izuzmemo ove izuzetku, vidimo da je pitanje klasne reprodukcije u socijalizmu postavljano na nove osnove. Ukidanje privatne svojine prekinulo je direktan put reprodukcije (porodični). Iako članovi porodice pripadnika klase k.v.uživaju većinu privilegija koje donosi položaj unutar hijerarhije, njihovo korišćenje počiva na neposrednom zauzimanju određenog položaja. Gubljenje f istovremeno ukida izvor privilegija, a preostaje samo prethodno akumulirano bogatstvo. Reprodukciju klase .vlasnika čine dva analitički-odvijena procesa:1. Kretanje unutar klasne hijerarhije: može se smatrati jednosmernim: kao napredovanje unutar hijerarhije, jer se nazadovanje pojavljuje uglavnom kao ekces, odstupanje od opšteg pravila. Položaj se teško gubi i iz klase se jedva može ispasti. Masovnija odstupanja se javljaju u vremenima kriza, većih unutar-klasnih sukoba, čistki, reformi. Samo postojanje klasnog odnosa znači da je podignuta izvesna klasna barijera. Kada se ona jednom savlada ,već puko pripadništvo vladajućoj klasi postaje zaštita protiv ispadanja iz nje. Održavanje zauzetih položaja se prikazuje kao posledica sklapanja personalnih veza, prisustva na mestima gde se vodi kadrovska politika, pristupanje klikama čiji se članovi međusobno štite. Medjutim radi se o mehanizmu odbrane klasnog kolektiviteta nasuprot potčinjenim klasama, uspostavljanju klasne solidarnosti, zaštiti ukupnog klasnog položaja u klasnoj borbi. Istu ulogu, sa druge strane, imaju i poveremena pojedinačna ili grupna egzemplarna isključivanja iz hijerarhije. Iako su u osnovu posledica unutarklasnih sukoba, imaju i izvesnu katarzicnu f: isteruju na videlo skriveni neprijatelji, krivci za krize, promašaje, čime se smanjuje dr.napetost, a time se demonstrira i otvorenost vladajuće klase, jer čišćenja stvaraju prostore za nova uspinjanja. Da bi se održala stabilnost vladajuće klase (ravnoteža izmedju principa reulacije i principa moći) kretanje unutar hijerarhije svodi se na uspinjanje (rotacije i napredovanje uz izgone kao posebne slučajeve). Onda nastaje problem prenaseljenosti gornjih slojeva koji se resava: ili detaljnom podelom planerskog rada, ili gomilanjem pocasnih f, koje zadrzavaju statusne odlike ali nemaju stvarnu delatnu ulogu. Zbog nemogućnosti da se razreši problem prenaseljenosti gornjih slojeva u kl kolek.vlasnika rotacija je osnovni vid kretanja, a napredovanje pomoćni. Rotacija je posledica principa moći, a uspon u hijerarhiji prikazuje se kao ravnotežno primenjivanje principa regulacije. Kriterijumi za napredovanje vremenom se menjaju: prvo na osnovu zasluga u građanskom/oslobodilačkom ratu, posle po zasluzi prema hijerarhiji, kasnije cak i po pokazanoj sposobnosti (u stabilizovanoj str). Za stabilnije funkcionisanje sistema, nužno je da unutrašnje delovanje principa moći ne potisne do kraja racionalnu-birokratsku proceduru. Taj princip bezuslovno podstiče negativnu selekciju kadrova , a s obzirom na stvarnu dr.ulogu regulacije ukupne dr.reprodukcije koju ima upravljačka grupa javlja se mogućnost krize kao posledica puke nesposobnosti njenih pripadnika. Realna nemogućnost usklađivanja dva principa na kojima počiva uzlazna pokretljivost, trajni sukobi frakcija unutar vladajuće klase, nesposobnost da se upravlja materijalnom, pa i ukupnom dr.reprodukcijom- sve su snažni generatori krize u socijalističkom društvu. U kapitalizmu kapitalista napreduje u svojoj klasi onoliko koliko mu je uspesnije preduzece, znaci klasno kretanje je povezano sa napretkom proizvodnog procesa, samim tim predstavlja element dinamike sis. U socijalizmu unutarklasna borba kolektivnih vlasnika se odvija u staticnim okvirima pa rezultira u inertnosti sistema.2. Apsorpcija novih članova klase: Kako se popunjavaju upražnjena mesta u hijerarhiji vladajuće klase? Na prvi pogled izgleda da: ako se pripadništvo klasi zasniva striktno na zauzimanju datog položaja u hijerarhiji, upražnjeni položaj bi se mogao popuniti isključivo

139

pojedincima izvan te klase. Iz toga bi dalje sledilo da je klasa kol.vlasika u principu sasvim otvorena društvena grupa. Da bi se to ispitalo moraju se proveriti sledeći problemi: na kojim osnovama, u kojim granicama, kojim putevima se formira ona posebna dr.grupa- ’’rezervoar’’ iz koje se regrutuju novi pripadnici vladajuće klase. Pre svega, spolja se u principu popunjavaju niži položaji u hijerarhiji, jer se viši zauzimaju unutarklasnim kretanjem. Najniži sloj klase k.v.čine: opštinski,mesni..rukovodioci poartijskih i drugih političkih organizacija, rukovodioci državnih organa na opštinskom nivou, direktori preduzeća i ustanova opštinskog reda veličine; Uspon u klasu kontrolišu sami njeni pripadnici. On je moguć tek na osnovu njihovih naimenovanja ili barem eksplicitnog pristanka. Kako bi se sa jedne strane prevazišao čisti subjektivizam naimenovanja, a istovremeno obezbedilo legitimizovanje izbora, moraju biti zadovoljeni neki opšti kriterijumi (princip regulacije): Prvi je članstvo u partiji (posto je dobrovoljno potvrdjuje da izabranik prihvata postjece dr odnose); drugi je stepen obrazovanja, koji takodje ima legitimisucu snagu zahvaljujuci sirenju tehnokratske ideologije (po kojoj je strucno znanje neophodna pretpostavka dr-upravljackih f) cime se radikalno sužava krug iz kojeg se vrši regrutacija u klasu kol.vlasnika, a pred pripadnicima radništva se podiže praktički nesavladiv zid. Sama pretpostavka o posebnom regrutnom rezervoaru klase k.v.implicira da su u pitanju određeni dr.položaji: kandidati moraju zauzimati one položaje koji bi ih mogli dovesti u direktnu vezu sa pripadnicima vladajuće klase, pa je rezervoar unutar posredne klase, ali namerno ne obuhvata sve njene slojeve u istoj meri. Posredna klasa posto je tampon zona (nije suprotstavljena direktno ni jednoj ni drugoj) moze posluziti za rezervoar za popunjavanje nize vladajuce kl, ioanko nacin zivota ove klase nije tolikoo razlicit pa taj prelaz moze da se odvije prirodno bez da otkriva antagonizme drustvene. Opšti proces hijerarhizacije proteže se takođe i na posrednu klasu pa imamo: hijerarhiju institucija i hijerarhiju unutar samih tih institucija (treba uporediti bedu seoskog učitelja i sjaj univerzitetskog profe, ili lokalnog novinskog reportera i tv komentatora, a imamo i jaz izmedju hirurga i sestri,pa oficiri i podoficiri...). To znači da sve institucije u kojima je posredna klasa nisu podjednako dobri regrutni centri vladajuće klase: vazno je da si u posrednoj klasi, ali vazno je i gde si unutar nje.

III Predavanja: zakljucak

Po Laziću je socijalizam klasno dr posebne vrste. Središnja kategorija je komandno planiranje, a središnja klasa je kolektivno vlasnička. Ona je nosilac komand.planiranja, postavlja svoje pripadnike putem naimenovanja. Nomenklatura je zvanični spisak položaja na koje je vršeno naimenovanje putem određenih pravila. Naimenovanje se vrši od vrha ka dole, pa dolazi do ozbiljne krize kad vrha više nema, sto nikad nije reseno od strane vladajuce kl. U Kini je primenjivan drugi sistem, sistem nasleđivanja ali ni to nije funkcionisalo. Klasa je kolektivno-hjerarhijsko telo. Kolektiv je formalno nadređen pojedincu, a u stvari je kolektivitetu nadređen pojedinac na vrhu, pa odnos individua-kolektiv takođe proizvodi krize. Pojedinac pripada klasi samo dok formalno zauzima položaj u hijerarhiji. Svaki član vrši naimenovanje koje kontrološe neko iznad i nije moglo doći do međugeneracijske reprodukcije. Klasa se stalno punila, pojedincima iz raznih slojeva i nije mogla postići unutrašnju homogenost. Kolektivno vlasnicka klasa upravlja reprodukcijom celokupog dr.života, ima monopol. Vodi poseban način života koji karakteriše sistem privilegija koje se gube izlaskom iz klase. Vladajući klasu čine politikratija i tehnokratija. Politokratija je nadređena tehnokratiji. Između ta dva sloja je postojala unutrašnja protivrečnost. Podređeni su hteli veću autonomiju. Tržišni elementi bi doprineli autonomiji direktora, pa čine osnovu ova dva sloja. Dolazi do privrednih kriza koje se rešavaju povremenim decentralizacijama. To povlači nove sukobe pa dolazi do recentralizacije. Do krize sisema dovodi i teritorijalna decentralizacija, kriza 1971-1973 u SFRJ izazvana je ovom decentralizacijom. Klasa radništva je suprostavljena vladajućoj klasi,a između njih je posredna klasa. Ona se zasiva na dvostrukom posredovanju: komandnih i intelektualnih elemenata. Nema strogog razdvajanja ove dve uloge. Kod posredne klase se može izvršiti i podela na one koji obavljaju potrebni rad i one koji obavlaju sistemski rad. Lazić službenika uključuje u radništvo(zagrebačka škola):a mnogi drugi u srednju klasu (beogradka škola). Dakle radništvo čine nkv i vk radnici i eventualno službenici. U nekim soc.zemljama postojala je grupacija privatnika (sfrj), koju čine zemljoradnici i privatnici u uslugama. To je bila antisistemska grupa, posmatrana kao ostatak prošlosti,

140

koja je bila eksploatisana od strane države ali su imali dobar položaj usled nedostatka komandno-planske privrede, sprečavana je njihova akumulacija (zemljišni maksimum i ograničavanje broja zaposlenih).

19.Uzroci sloma realnosocijalističkih društva

I Predavanja: Niko nije predvideo slom socijalističkih društava. Stipe Šuvar uvodi pojam krizologija za društvene nauke koje počinju 80.ih da nagoveštavaju krizu. Kriza je imala tri plana:

1. titova smrt2. politički plan-tenzija na Kosovu, jačanje republika3. privredna kriza

Radi se o krizi unutar sistema. Krizi unutar pojedinih segmenata funkcionisanja sistema - kriza disfunkcionalnosti. Reč kriza u društvene nauke dolazi iz medicine - to je prelazni period stanja bolesti u zdravo stanje, to je period disfunkcionalnosti. Po Laziću, je dijagnoza krize drugačija. Radi se o problemima sistema kao takvog, o krizi kao elementu mogućeg sistema sloma.

Ljubomir Madžar ’’Suton socijalizma’’ Ljudi su socijalizam poistovećivali sa stranom dominacijom. Pošto je SSSR nasilno uveo socijalizam, nije bilo moguće da socijalizam nestane, a uticaj SSSR-a ostane ili obrnuto. Kada je nestao privid da je SSSR razvijeniji od SAD, kada je o tome počelo javno da se priča, identitet SSSR-a je pao. Više nije mogao ekonomski da interveniše i dolazi do laganog pada socijalizma. Socijalizam je nestao u periodu 1989-1992 u svim evropskim socijalističkim zemljama. Naravno, neka njegova obeležja su se odrzala.

II ’’Sistem i slom’’ LazicPoglavlje 2: str 27-54 Socijalizam kao staticno drustvo

Staticnost socijalistickog nacina prizvodnje jemomenat koji je imao odlucujucu ulogu u proizvodnji strukturne krize. Kad je polovinom 80tih formulisana ova teza protivili su se oni koji su zastupali uticajno misljenje da je socijalizam oblik modernizacijskog procesa. Kriza se unutar naucnih krugova interpretirala kao kriza rasta (da samo treba prevazidjene oblike organizacije zameniti novim).

1. Staticna i dinamicna drustva Razlicita dr u istoriji razlicito su dinamicna, i to nije samo posledica dostignutog stepena razvoja ( jer je najmodernije – kapitalisticko drustvo ono koje se najdinamicnije razvija) vec i od tih samih drustava neko po svojoj organizaciji i str vise podrzava tehnoloski rast, napredak nauke i znanja. Pod staticnim dr se podrazumeva ono u kom se vladajuci nacin proizvodnje moze repordukovati trajnije a da pretpostavke na kojima se zasniva a reprodukcija ostanu neizmenjene. Pa se na dr nivou u tim drustvima razvojni potencijali ne pojavljuju imanentno. Dinamicna drustv su ona u kojima je reprodukcija vladajuceg nacina proizvodnje moguca samo ako se zateceni uslovi proizvodnje trajno menjaju, pa se pretpostavke za dr razvoj u njima stalno stvaraju. Takodje nije da postoje apsolutno staticna i apsolutno dinamicna dr. U staticnim dr ima promena, cak nisu ni retke, ali poenta je da kad prestane delovanje konkretnog podscaja drustvo moze da se u novouspostavljenoj ravnotezi ponovo stabilno reprodukuje. Promene i ako se desavaju ogranicene su na vladajuce dr grupe dok nista ne menjaju u zivotu ukupnog stanovnistva. Odnosi moci ostaju isti. Dakle bitno obelezje staticnih dr je mogucnost da se trajno reprodukuju u stacionarnom obliku. Odsustvo promena ne utice ni na jedan element dr reprodukcije, ni materijalnu repeodukciju, ni sistem raspodele, ni odnose medju gr, ni integraciju, ni ideologiju. Jedno objasnjenje staticnosti jeste: da je celokupna dr moc koncentrisana u rukama uske vladajuce grupe, takva apsolutizacija moci blokira razvoj procesa koji bi vodili njenoj barem parcijalnoj redistribuciji i paralise sve ostale dr procese. Vladajuca grupa ima na raspolaganju sav visak rada i moze da ga upotrebljava po sopstvenom nahodjenju: u ratovima, izgradnji piramida ili nesto trece. Ona nema posebnog interesa da ulaze napor

141

radi povecanja proizvodnje viska u razvoj tehnologije ili organizacije rada. Sa druge strane,upravo zbog te monopolizacije kontrole nad proizvodnjom radno stanovnistvo ni samo nema nikakvg posebnog interesa da ih razvija. Medjutim zar nisu ljudske potrebe (vladajuce klase) otvorene pa samim tim i modusi njihovog zadovoljavanja ne mogu biti zauvek dati? Zar potencijalna nova polja manifestovanja te moci koju ima vladajuca kl ne mogu biti izvor promene i napretka? E pa ovako: primarni cilj materijalne proizvodnje ovde je zadovoljavanje potreba, vrsta i kolicina zadani su uanpred prema strukturi potrosnje. Potrebe u principu jesu otvorene ali se ne radjaju iz sebe samih, vec se razvijaju istovremeno sa sredstvima svog zadovoljavanja. Pa je njihovo rodno mesto proizvodnja a ne potrosnja. Seeljaci su samodovoljni, te stoga i izolovani. Oni su orjentisani na potrosnju koju zadovoljavaju sopstvenim proizvodima. Od njih ne mogu dolaziti trajniji stimulansi podeli rada koja je pretpostavka za napredovanje materijalne i svake druge proizvodnje. Tip proizvodnje ima odredjujucu ulogu za dinamicnost sistema. Rimsko carstvo je odlican primer. Robnonovcana razmena je vrsilapritisak u pravcu povecanja produktivnosti rada radi dodatne akumulacije viska. Ali ipak ukupna ogranicenost trzisne proizvodnje celokupnom napretku je postavila preuske i neprelazne okvire – posto je rad bio robovalsnicki uglavnom, ima svoje granice kolikos e moze povecavati produktivnost tog rada. Pa cak i kasnije kad se preslo na kolonat ti poluslobodni seljaci niisu zainteresovani za trziste. Pa su trzisni elementi zapravo zahvatali samo ogranicene drustvene segmente (gradsko stanovnistvo, lokalni karakter ili luksuzna roba za vladajucu klasu). Primer dinamickog dr je kapitalizam: kapital egzistira tako sto se akumulira, pri cemu seu uslovima konkurencije ta akumulacija nuzno pojavljuje kao menjanje pocetnih pretpostavki proizvodnjre. Sistem koji se menja je i sistem koji se odrzava, to je rekao Parsons. Medjutim istorija kapitalizma ne pretstavlja ravnu uzlaznu liniju vec je obelezena snaznim ciklicnim krizama. I ima nekolilo momenata koji su antidinamicki u kapitalizmu, ali sustinski on je dinamicki sis.

2. Nastanak socijalizma kao staticnog sistema:Socijalizam se pojavio pocetkom 20tih, i ne moze se reci tek kao periferni sistem, jer bi to znacilo da je na specifican nacin zemlja ukljucena u "svetski sistem" a socijalis zemlje su se od pocetka uspesno izlovovale od okoline; da je diferencirano, i trajno orjentisano na rast, a socijalizam je hetoa da bude sto vise totalitaran, i rast je bio nametan spolja ( zato je bio i dugorocno neuspesan). Sa stanovista koje istoriju interpretira kao linearno smenjivanje sve visih etapa drustvenog razvoja socijalizam se ne moze razumeti. Ali teskoce ima i pristup koji vidi u istoriji mogucnosti alternativnih oblika sistema dr odnosa na istom stepenu ravzoja proizvodnih sredstava. Problem aktera/nosilaca novog nacina proizvodnje je kljucan, a teskocu predstavlja objasnjenje njihovog nastanka u uslpvima ruskog dr u prvoj trecini ovog veka. Naravno odgovor je u nizu istorijskih okolnosti koje su zajedno delovale i omogucile da se to dogodi. Prvi element je zakasnela industrijalizacija: I u kapitalistickim drzavama postojala je ideja o intervencionizmu drzave 30tih posebno,znaci pojavila se na istorijskoj sceni ta ideja da ukidanja trzista kao osnovnog alokativnog mehanizma putem komandno-planske regulacije. E sad kako se to dogodilo u Rusiji 20tih? Carska rusija je po mnogo stvari zaostajala u donosu na zemlje razvijenog zapada (visina nac dohotka, udeo seljaka u stanovnistvu...) ali je imala najvisi nivo konentracije proizvodnje (zbog monopolizacije industrije) i imala je zaista modernu industriju. Drzava je imala veliku ulogu u industrijalizaciji i velika ovlascenja u drustvu uopste, posebno u prvom sv ratu. Dakle rusija je na pocetku 20 veka zaostajala privredno ali je u procesima politicko-eko centralizacije prednjacila. Sa druge strane foriranje nacina proizvodnje dr zivota koji je alternativan kapitalizmu uslovila je nerazvijenost rusije – dr raspad ranijeg oblika dr reprodukcije napravio je od rusije slabo drustvo – slaba drustva odlikuje proces rastakanja strih grupa koji se odvija brze nego sto se nove formiraju, njima upravljaju oligarhije, burzoazija je slaba. Radnici maloborjni i neorganizovani. Protivrecnosti se zaostravaju, odsustvo snazne burzoazije koja bi krizu razresila nametanem centralnog modela liberalnog kapitaizma. Tako je izgledala predrevolucionarna rusija. Onda posto nije bio razvijen menadzerski sloj koji bi mogao predstavljati aktera organozivanja novog alternativnog kapitalizmu nacina proizvodnje dr zivota, na scenu stupa do inteligencije sa boljsevickom varijantom marksizma. Unutrasnja organizacija

142

boljsevicke partije je demokratski centralizam: hijarahijski odnosi gde su nizi apsolutno podredzeni visim polozajima pa sa najmocnijim vrhom, princip naimenovanja od vrha ka dnu kao osnova "kadrovske politike". Partija se prema radnickoj klasi odnosi kao "avangarda" sto znaci stvarnu nadredjenost koja se obrazlaze dubljom spoznjaom istorijskih interesa te klase. U specificnim ist okolnostima ova grupa je uspela da preraste u sistemski oblikujuceg aktera postavsi tako jezgro oko kog ce se formirati kolekt- vlasnicka klasa. Te ist okolnosti su sledece: visoka koncentracija ind, i radnika omogucila je osvajanje vlasti u gradovima, van gradova moralo se mobilizirati seljastvo, a to je moglo jedino ako im seobeca zemlja. Medjutim posto su seljaci bili inertni, nakon sto se nova vlast ucvrstila, isplaila ih je za zemlju i zemljisni odnosi su uredjeni po komandno-planskom nacinu organizacije i nije bilo prevelikog otpora. Drugi element je bila teritorijalna velicina rusije. Ogroman prostor i veliko stanovnistvo ucinili su mogucim da se nastajuci dr procesi trajno reprodukuju i brane od spoljasnjeg rusenja. Velicina je donosila i vise od cisto vojne snage – ekonomsku autarkiju. To je kratkorocno obezbedilo resurse da se istraje tokom blokade, a dugorocno znacilo je da se trzisni mehanizmi mogu marginalizovati (to je bilo neophodno da bi se reprodukovao komandno planski nacin proizvodnje – trziste pretpostavlja autonomiju proizvodnih centara, a i obesmisljava postojanje planskih agenata/posrednika). Medjunarodna razmena se obavlja po kapitalistickim pravilima sto dovodi u pitanje komandno-pl sistem, pa se gleda izbeci i svesti na inimalnu meru kontakt sa spoljnim svetom i povecati autarkicnost u sto vecoj meri.

3. Od rasta do nepokretnosti: Ekonomski uspesi SSSR jedno vreme su bili neupitni, ali kada je doslo do krize onda se prvo mislilo da je socijalizam pogodan okvir za industrijalizaciju ali samo u njenim ranijim fazama (da je alternativan model ind pogodan za nerazvijene zemlje zbog sposobnosti da centralizovanim mehanizmima mobilise raspolozive resurse u meri u kojoj se to klasicnim/trzisnim sredstvima ne bi moglo tako brzo) a da je posle smetnja. Posle su neki govorili, ma jok, ni u ranim fazama nije pogodan okvir – vec se uspesi koje postize komandna ekonomija grade na prekomernoj eksploataciji lako dostupnih i iscrpivih resursa (radna snaga, sirovina, pocetna mobilizacija stanovnustva). Ali ovo objasnjenje je deskriptivno. Sustinskije objasnjeje je staticnost sistema. Pretpostavke na kojima je stvoren socijalistickinacin proizvodnje bile su medjusobno protivrecne: imamo visoko centralizovanu modernu ind i dominatnu poljuprivrednu proizvodnju, imamo slabo drustvo i nerazvijene oblikujuce grupacije ciju je ulogu anticipacijski preuzela mobilizatorski delatna biljsevicka grupacija. Da bi se stvorile pretpostavke za trajnije odrzavanje soc sistema morali su se stvoriti uslovi za samoreprodukciju – pa je stvarana ekonomska baza sistema (visoko centraliozvana ind proizvodnja) i transformisana je dr str (stvorena je kolektivno vlasnicka kl). Dakle rast soc dr se mora razumeti kao (samo)stvaranje preduslova za reprodukciju komandno-planskog sis dr-eko organizacije. Specificna struktura industrijskog rasta (prioritet energetike, rudarstva, brodogradnje) visestruko je povezana sa oblikom odnosa koji se uspostavljao – sektor I zahteva masovno angazovanje tehnickih i ljudskih resursa i po pravilu namece organizovanje velikih proizvodnih jedinica koja su podloga za komandno-plansku org (tako je lakse planirati potrosnju, postaviti direktive proizvodnji i medjsuobno povezato ta dva procesa). A velika preduzeca cine nuznim i uspostavljanje unutrasnjeg birokratskog aparata pa se izgradnja ekonomske osnove pokazuje kao prosirena reprodukcija vladajuceg dr odnosa. Samostalno delovanje preduzeca u ovim uslovima je nemoguce – komandno-planski sistem ustvari je napravio sebe neophodnim. Naravno i posle stvaranja eko osnove kol-vlas kl se orjentisala na rast zbog konkurencije kapitalizma u kom je stalni rast pretpostavka reprodukcije. Ako bi socijalizam zaostao u toj trci bio bi ili vojno pregazen ili bi ideoloska osnova sistema bila delegitimisana. Medjutim rast je bio sve sporiji pa je stagnirao pa cak krenulo nazaovanje. To je zbog logike reprodukcije komandno planskog sis: cilj proizvodnje dr zivota u socijalist sis je trajna proizvodnja uslova u kojima se komandno-plan uloga kolek vlasnicke klase pojavljuje kao strukturalno neophodna pri cmu ta kl nastoji da ovlada celokupnim procesom dr repordukcije a ne mogu se svi dr odnosi podvrguti kom-pl regulaciji. U socijalizmu svi oblici delatnosti drustvene su samo instrumentalni okviri za sirenje i ucvrscivanje kontrole kolektivno-vas kl nad celokupnom dr reprodukcijom. To je specificna racionalnost karakteristicna za socijalizam:

143

a. odrzavanje strukturalne neophdonosti kom-planskog upravljanja (ukidanje mogucnosti autonomije privrednih i drugih dr subjekata)

b. ugradjivanje mehanizama stalne kontrole stanovnistva (putem hiperorganizovanosti koja obuhvata sve zivotne sadrzaje)

c. legitimacijski princip totalizacije drustvenih interesa (njih posreduje kol-vl klasa)Tako je orjentacija na rast nametnuta spolja jer se ne slaze sa ovom sonovnom logikom po kojoj je funkcionisama kol-vl klasa, i sve unutar kom-pl sis.Za kapitalizam radna snaga je samo jedan od inputa, za socijalizam to je primarna integracija stanovnistva u sistem(zaposliti sto veci broj ljudi), u kapitalizmu nporfitno preduzece propada, u socijalizmu opstanak preduzeca i radnog mesta je zagarantovan, to garantuje socijalni mir i integrisanost a kol-vl klasa nista ne gubi neposredno, u kapitalizmu upravni aparat izvodi se iz potrebe za maksimizacijom profita dok u socijalizmu je on deo jedinstvene kol-vlas hijerarhije ciji je cilj reprodukcija dominacije kao takve, u kapital razvoj je nuzna pretpostavka uvecanja profia, u socijalizmu rast proizvdonje je slucajan. Soc nacin proizvodnje je inferioran u odnosu na kapitalisticki zato sto mu je cilj reprodukcija postojecih odnosa, a ne proizvodnja po sebi. Znaci rast nije ugradjen u socijalisticko drustvo. Pocetni ekonomski uspesi bili su izgradnja pretpostavki za njegovo konstituisanje cijem je uspehu doprinelo vise cinilaca: nerazvijenost, izuzetna mogucnost mobilizacije resursa, angazovanje radne snage, ubrzavajuci ucinci strukturalnih promena (deagrarizacija/industrijalizacija). Kako se sistem ucvrstio rast je krenuo da se smanjuje. Spolja nametnuta nuznost kosila se sa logikom sistema, dok su vremenom iscrpljivani svi povoljni uslovi.

Poglavlje 5: str 117-138 Direktori i raspad socijalistickog sistema

1. Socijalizam i interesi direktorskog sloja Da bi se razumela transformacija istočnoevropskih zemalja potrebno je istražiti, između ostalog, i aktere društvenih promena. Kritičari socijalističkog sistema su u jednom akteru, a to je tehnokratija, pronašli nosioca dr.promena. Tehnokratija je sloj direktora, upravljača preduzećima, ekonomskih rukovodilaca. U širem smislu to su svi stručnjaci u ekonomiji. Drugi akter je politokratija - sloj političkih rukovodilaca. Ove dve –kratije čine vladajući društvenu klasu, ali se njihovi interesi razlikuju. Tehnokrata teži da poveća autonomiju preduzeća, a samim tim i da ojača sopstveni položaj. Ta autonomija je u komandno-planskom sis moguća samo u ograničenim razmerama i zato oni teže uspostavljanju tržišnog tipa ekonomije. Rast tržišne privrede bi dovelo do uklanjanja njenog inferiornog položaja (u odnosu na politokratiju). U ranijim sukobima (u Yu,6o.ih) ovaj, niži sloj vladajuće grupe, bi bez teškoća bivao saladan, ali u savremenim uslovima krize ,njegova bi pobeda bila praktično osigurana. Ova argumentacija je bila potkrepljena i sledećim: nužnost uvođenja trž.ekonomije, a samim tim i promene dr.odnosa, se javlja u uslovima kada nijedna dr.grupa ne zastupa interes kapitala. Socijalizam je kolektivizacijom vlasnistva ukinuo dr osnovu formiranja privatno-preduzetnickog interesa, stare privatno-vlasničke grupacije su bile ukinute, a nove se nisu mogle stvarati, a i one novo-formirane su parazitirale na kom.-planskoj ekonomiji (u poremećenim odnosima ponude i tražnje) bez koje bi se teško mogle održati. Izuzev tehnokratije, na vidiku nije bila ni jedna grupa koja bi mogla organizovati novi,tržišni tip proizvodnje. Kontrargumenti tezi o prevratničkoj ulozi tehnokratije. Tehnokratija je bila povlašćeni sloj, pa logično nije ni mogla da bude rušilac sistema u kome je imala takav status. Ona jeste bila niži sloj vladajuće hijerarhije, ali je personalno bila potpuno zavisna od politokratije. Svaki direktor je naimenovan i kontrolisan od strane odgovarajuće političke instance, samim tim nije mogla ni da pokrene bilo kakav oblik kolektivne akcije. Komandno-planski način proizvodnje je bio pretpostavka za reprodukciju tehnokratije, pa je ona u osnovi zavisila od njega. Socijalistički sis nije bio usmeren ka logici ’’proizvodnje radi proizvodnje’’, već ka odrzavanju neophodnosti centralno-planske regulacije. Zato mnoga preduzeća ne bi ni opstala u tržišnim uslovima. Promenom sistema, tehnokratija bi imala, doduše, veoma kratko, dominantan dr.položaj, ali bi se ubrzo urušila. Pripadnici ovog sloja su uglavnom i bili svesni svoje strukturalne nesamostalnosti, sto su pokazali primeri lake predaje prilikom ranijih eksperimenata sa trzisnim reformama. Lazić napominje da se analiza direktorskog sloja kod nas interpretira na ograničenim empirijskim podacima. Podaci su prikupljeni još u istraživanju dr.strukture u YU 1989-90. Neposredno pred prve višestranačke izbore. Ovde je bitna činjenica da tehnokratija nije

144

odigrala pretpostavljenu ulogu istorijskog aktera u procesu dr.obrta, nije se pojavila ni kao protagonista promena, pa čak ni kao konzervativna snaga vec je stajao po strani i čekao sudbinu. U suštini imala pasivnu ulogu. Zašto u sirokom dr pokretu koji je kao jedan od ciljeva imao osamostaljivanje ekonomije od politike, ek.rukovodioci nemaju nikakvu ulogu? Ovo pitanje iskrslo nakon obavljenog istraživanja, pa pitanja nisu bila postavljana u tom smeru, pa je o tome moguće zaključivati samo posredno. Direktorski sloj iako deo vladajuce klase se posmatra odvojeno od politokratije, jer je u predstojecim promenama postalo znacajno to razdavajanje (da je uloga jednih politicka a drugih ekonomska). Podaci samo iz Srbije (bez pokrajna) i Hrvatske.

Predavanja, uvod u pricu o direktorima: Dolazak socijalizma uklonio je dotadašnje ekonomske i političke grupe u celini, a komandne položaje u društvu su zauzeli pojedinci koji su najvećim delom poticali iz nižih slojeva društva. Vladajuća kolektivno-vlasnička klasa se formirala iz svih društvenih grupacija, ali pretežno iz nižih. Većina pripadnika ove nastajuće klase je naglo promenio svoj položaj, a svoj budući specifičan način života je tek trebalo da izgradi. S obizom na to da se u ovu klasu dospevalo usponom iz nižih slojeva i da je boravak u njoj bio ograničen na deo karijere, homogenizacija klase je bila stalno tekući proces,tj.aktivnost koja se neprestano obnavlja. Položaj k.-v.klase je bio relativno stabilan. Definisan je hijererhijskom strukturom komandno-planskog upravljanja društvenom reprodukcijom.Tendencija reprodukovanja klasa je karakteristična za socijalizam. Ova tendencija se ispoljava kao dr.pravilo: najveći broj pripadnika različitih dr.grupa zauzimao je u društvenoj hijerarhiji položaje koji su imali i njihovi očevi (kod vladajuće klase se težilo ograničavanju pokretljivosti na najbližu posrednu klasu). Položaj na kome je započinjana nečija radna karijera pokazivao se kao trajno određenje njegove statusne pripadnosti.

2. Direktorski sloj – opsta obeležja: Jedno od bitnih obeležja u komandnoj strukturi jeste hijererhijski nivo. On se unutar direktorskog sloja tesko razaznaje i uslovljen je nizom činilaca: broj ljudi kojima se komanuduje (broj zaposlenih u preduzeću); veličina kapitala kojim se upravlja; relativna samostalnost preduzeća; strateški značaj preduzeća (npr.direktor novina u odnosu na direktora škole). Svedeni su na dva, u istraživanju: 1.relativni nivo samostalnosti 2.br.zaposlenih kojima upravljaTreba dodati podatak o polnoj strukturi: direktorski položaj rezervisan je isključivo za muškarce, tek svaki sedmi zauzima žena u srbiji, u hr jos manje. Starosna str: 30-te su godine kada su pojedinci prvi put imenovani na direktorske položaje (u posleratnoj generaciji bilo je veće prisustvo regrutacije direktora i političara u mlađoj dobi i to kao rezultat radikalne promene sistema, pobednici u ratu koji su zauzeli položaje su bili mladi ljudi). Kasnije, stabilizacija sistema donosi izmene u principima regrutacije: lojalnost se iz legitimacijskih razloga morala dopuniti nekim formalnim pretpostavkama , pre svega, univerzitetskim obrazovanjem, koje nužno podiže starosnu granicu naimenovanja. Ali to nije drastično, jer je tipična regrutacijska dob bila takva da je omogućavala duži boravak unutar dominantnih slojeva i samim tim stabilniju identifikaciju sa njihovim specificnim dr interesima. 90.ih dolazo do podmlađivanja u Srbiji,novi mladi menadžeri. Ovi podaci pokazuju da je većina direktora u vreme istraživanja (u vreme velikih dr promena) imala relativno kratak direk.staž. (do 5g). Sto znaci da je vecina tog sloja bila ne tako integrisana u taj nacin zivota, te oni nisu činili homogenu grupu koja moze formirati odgovor na krizu koji njoj odgovara. Ovaj problem homogenosti vladajuće grupe u socijalizmu je u principu trajan. Pripadništvo vladajućoj klasi je određeno,isključivo,obavljanjem komandne uloge i zato je uvek privremeno i po pravilu ne nasledivo. Poremećaji hijerarhijskog poretka neizbežno vode destabilizaciji vladajuće klase. (posebno vidljivo u YU 80.ih kada je došlo do prirodne ’’generacijske’’ smene,obnavljanje dir.sloja mladim kadrovima što proizvodi nedovoljnu identifikaciju sa vladajućim poretkom).

3. Unutargeneracijska pokretljivost: Da bi postigla nuznu homogenost vladajuća klasa nastoji da glavni regrutni rezervoaru situira u sebi najbližu (po statusu, interesima) posrednu kl od koje je ne odvaja

145

neprijateljska suprostavljenost. Unutar te klase poseban značaj imaju položaji koji sadrže izvesna rukovodeća ovlašćenja i tako osiguravaju dominantni hijerarhijski princip unutar cele društvene strukture. Između ukupne unutargenerecijske pokretljivosti direktora i obrasca njihove neposredne regrutacije postoji jasna razlika. Na duže staze radništvo ima šansu da napreduje do direktorskih položaja (ta otvorenost je primetno veća u Hrvatskoj). Ali je neposredan regrutni reervoar ograničen na posrednu klasu. 40% direktora je karijeru počelo unutar radništva, 50% je startovalo u okviru posredne klase, 89% je neposredno pred direktorski položaj pripadalo posrednoj klasi. Zakljucak: kolektivno-vlasnička kl je u principu otvorena grupa, u njoj se karijera ne započinje, već se do nje dospeva unutargeneracijskim (i međugeneracijskim) usponom. Napreduje se stepenicu po stepenicu, pa su stoga šanse posredne klase veće nego šanse radništva. Kod radništva se lakše uspinju nemanuelni radnici. Snažnije barijere u vertikalnoj pokretljivosti su postojale samo za privatnike (seljake i obrtnike) kojma se sistematski ometa uspon. Postepenost napredovanja osigurava nedramatičnu promenu načina života, interesnih orijentacija, što ima stabilizujuće učinke na dr.strukturu. Važan put u direk.sloj, posebno za radništvo, jesu ’’niži rukovodeći položaji’’. Oni ne zahtevaju nužno univerzitetsko obrazovanje, a omogućavaju da se ono naknadno stekne. Univerzitetsko obrazovanje je postalo neophodno za ulazak u direktorski sloj, a naimenovanja se legitimišu putem dokumenata o stručnosti, tj.diplomom se prekriva podobnost, ali ipak je ključna odanost vladajućoj hijerarhiji). Ekonomski fax je najpoželjniji. Opet se postavlja pitanje? Zašto direktori nisu sloj koji se najvise zalaze za vlastutu autonomiju od političkih rukovodilaca, trizsnu ekonomiju ili zasto se kao povlascena grupa energicnije ne opiru promenama? Podaci su pokazali da su se praktično svi direktori na svoje položaje uzdigli tokom karijere, i najvise iz slojeva radništva. Taj status je u principu bio stabilan, pa zbog mogućnosti gubljenja istog i neizvesnosti veceg dobitka, nisu bili spremni za promenu. Ti polozaji su držani kraće vreme jer su kasno steknuti i zato je postojala nemogućnost homogenizacije i to je ključan razlog istorijske neaktivnosti ovog sloja.

4. Međugeneracijska pokretljivost (vertikalna):Što se tiče međugeneracijske pokretljivosti, ona je apsolutno otvorena, i izrazito

dominira uspon iz najnižih slojeva. Iako potomci iz viših slojeva imaju nešto veću relativnu šansu za uspon na direktorski položaj, u celini je društveno poreklo ove grupe izrazito heterogeno skoro da od distribuciji ukupne populacije (u Srbiji je poljoprivredno stanovništvo zastupljenije, a u Hrvatskoj radništvo). Ta raznovrsnost porekla, uz postepenost uspona u karijeri, onemogućava većini pripadnika vladajuće klase da formira poseban način života koji čini bitno obeležje klasnosti. Time je otežano i uobličavanje specifičnih interesa. Pa je i kolektivnu akciju teško pokrenuti. Moze se formulisati jos jedna hipoteza zasto nije bilo vece odbrambene ili transfromacijske uloge direktora u slomu socijalizma - kao niži sloj kol-vlasničke klase, menadžeri su bili homogenizovani samom tom hijerarhijom. Oni prestavljaju samo pojedinačne posednike položaja koji nemaju nikakva sredstva za međusobno povezovanje. Posto su naimenovani odozgo njihova lojalonost je primarno vertikalna a ne horizonatalna. Tokom raspada socij.sistema naglo preuzimanje politički dominantnih položaja od strane novih grupa je nocioce ekon.komandnih položaja učinio zavisnim od političkih akcija. Oni u svakom slučaju deluju samo individualno.

5. Statusna konzistencija direktorskog sloja:Direktori su najčvršće povezani sa posrednom klasom, znatno čvršće nego sa

pripadnicima svoje klase. U braku su sa stručnjacima, a često i sa onima koji pripadaju radništvu (nemanuelnom). . Njhova deca takođe zauzimaju položaje u posrednoj klasi. A braća, sestre su na pola puta između roditeljskog položaja i onog što su današnji direktori bili na početku svoje karijere. Jedino se kod neformalnih veza javlja čvršća povezanost sa pripadnicima vladajuće klase. U vezi sa supružničkim statusom društveni položaj se definiše porodično, a ne individualno, i to prema partneru koji zauzima viši položaj, pa direktori jednostavno prenose svoj status na supružnike. Ali problem je u tome, što način života, uključuje celinu životnih aktivnosti (i bogatstvo i obrazovanje i vrstu rada). Pa ’’pomirenje’’klasnih suprotnosti, unutar porodice, vodi zamagljivanju empirijskih klasnih granica.

146

Statusna nekonzistencija kod direkt.sloja proizvodi nemogućnost formiranja položajne ekskluzivnosti, pa samim tim i akcijske samostalnosti. Zbog otvorenosti reprodukcije vladajućih klasa, pojedinci iz nižih slojeva dolaze na više pozicije, a legitimacijski ralozi nalazu da jedan deo bude iz radnistva. Povecanje konzistencije je moguce samo ako se regrutni rezervoar ogranici samo na posrednu kl. Nemogućnost ovog sloja da svoj status zasnuje kao posebna grupacija im onemogućava da samostalno organizuju istorijski specifičan način proizvodnje izvan granica postojećeg sis.

6. Ideološki obrasci:Ovde se ispitivalo dva empirijska aspekta društvene svesti.

1. Sagledavanje vrste odnosa između osnovnih dr.grupa: Radi se o ispitivanju slojne rasprostranjenosti ideoloških obrazaca ili "ideoloske konzistencije". Direktorska percepcija odnosa dr.grupa je prikazana pomoću ocene interesnih veza između slojeva. Među direktorima je postojao većinski stav o dr.odnosima u Yu prema kojem su političari interesno izdvojeni od ostalih grupa. To je tradicionalna slika o vlasti i narodu. ,pri čemu je vlast iznad naroda, ali ne i protiv njega. Direktori su navodili da su njihovi interesi različiti od političara i to je direktno vezano za njihovo neangazovanje u odbrani dotadasnjih odnosa. A neki su čak navodili da su im interesi i suprotstavljeni, ali onis us bili u manjini i samo doprinosili rascepljenosti sloja. 2. Stepen prihvatanja temeljnih ideoloških obrazaca (liberalistickog.vs.socijalistickog): Kada je reč o vladajućoj ideologiji, ona je bila protivrecna. Morala je da legitimira dominaciju k.-v-klase, pa je sadržavala elemente kom.-planske dr.reprodukcije (nužnost rukovodeće uloge partije, prednost društvenog nad privatnim vlasništvom, nadređenost opštih interesa pojedninačnim, opravdanje postojećih nepravdi). Medjutim u samoupravnoj varijanti sis je morao da inkorporira neka kvazitrzisna obelezja pa se ona marginalno pojavljuju i kao pozitivno ideoloski uoblicena. Upitnik koji cekira stepen saglasnosti sa liberal i sa druge str sa kolektivistickim su direktori popunili ovako: u hr direktori vecinom nisu prihvatali kolektivisticke vr, a u sr ambivalentno. A svi su prihvatili liberal stavove (prednost privatnog vlasništva, nezavisnost preduzeća, poželjnost višepartijskog sistema). ali to ne znači da su odbacili vladajuću ideologiju sistema koji im omogućava povlašćen položaj, i prihvatali ideologiju sistema koji bi im dao dominantni položaj. Recimo ni u hr ni u srbiji vise od cetvrtine njih nisu prihvatili kljucne liberalisticke vr, a skoro pola njih je podrzalo kljucne socijalisticke. Ideolosko implementiranje odredjenih trzisnih simbola u tkivo komandno-plan dr reprodukcije stvorilo je konfuziju u dr svesti. Ambivalencija je bila karakteristična za ideološki profil direktora.

7. Napomene o direktorskom sloju u ’’prelaznom periodu’’ Empirijski podaci su pokazali veliku podudarnost karakteristika direktorskog sloja u Hrvatskoj i Srbiji. Nakon završetka istraživanja vladajuća grupacija u Hrvatskoj je na izborima izgubila svoj dominantan položaj, a u Srbiji ga je zadržala, pa su u hrvatskoj masovno bili smenjivani. I u jednom i u drugom slučaju delatna uloga direktora je bila marginalna. Pitanjce? Šta znače promene za konstituisanje novog/starog sloja direktora? U Hrvatskoj su novi posednici direktorskoj položaja postavljeni političkom odlukom, kao i njihovi prethodnici. Doduše privatizacija se isticana kao primarni cilj. Obnavljanje sastava je moglo doneti neke promene u obolezjima ( soc poreklo, nivo obrazovanja, obrazac unutargeneracijske pokretljivosti) ali logika konstituisanja je ostala neizmenjena. Privatizacija je bila problem u svim socijalistickim zemljama zato sto nema znacajne dr grupe ciji bi ona interes predstavljala. Ipak iako ima dosta problema, s obzirom na nasleđenu komandnu ekonomiju, političke promene su osigurane zbog dve pretpostavke koje su ucinile da se to spontano dogodi:1. učvršćivanje legitimacijskog obrasca prema kojem je trž.privreda na privatno-vlasničkoj osnovi opšte prihvaćen model ekonomske organizacije društva. Nije se mogla vise blokirati privatizacija.2. razvoj anomijskih procesa u bivčim soc.republikama. Anomičnost je karakteristicna za svaku dr restrukturaciju, ispoljava se u vidu transfera dr.bogatstva u privatno vlasništvo: privatno zaposedanje drž preduzeca, opljačkanim novcem se zasnivaju nove firme. Istraživanje u Poljskoj je pokazalo da su nekadašnji političari češće od drugih prešli u privatan sektor, međutim sa druge strane svaki drugi direktor je zadržao svoj nekadašnji položaj. To pokazuje da je ovde uloga direktora pre stabilizacijska, nego inovatorska. Ali i to pokazuje da se ni u ovom slučaju ne pojavljuju kao delatna grupa.

147

U Srbiji je stara grupacija zadržala vladajuće položaje, dok proces privatizacije odozdo ’’napreduje’’ kao i svest o neizbeznosti toga. Tako postojeća direktorska grupacija ima povoljnije šanse da iskoristi ’’pozicionu’’ moć, dođe u privatan posed ekonomskih resursa zemlje i tako odigra značajnu trensformacijsku ulogu u zemlji. Ali protiv ovoga deluje činilac: da masovno podržavljenje vlasništva fiksira sadašnji položaj direktora i time učvršćuje njihovu inertnost. Tako se ova grupacija ne pojavljuje kao oblikujuća snaga novog bazičnog dr.položaja.

Poglavlje 6: str 139-163Delovanje kolektivno vlasničke klase kao preduslov raspada socijalizma

1. Uvodne napomene Pri raspadu društvenog sistema samo pojedini činioci isplivavaju na površinu i privuku pažnju učesnika ili analitičara. Promena ima početni pozitivan polet, jer je većina smatra konačnim dostizanjem pravde. A ta pravda je očekivanje da će najzad svako zauzeti mesto koje mu pripada. Ali te kriterujume pravde formira novi poredak i pravda postoji, ali opet samo za manjinu. Novi poredak nastupa uz intenzivnu aktivnost mobilizatorske grupacije, a to je inteligencija. Ona svoju pažnju usmerava u dva pravca: kritikuje neprirodnost starog režima i obrazlaže prirodnost novog, i vrednosni sadrzaji obicno nadvladavaju naucne. Ta mobilizatorska pažnja se usresredila na pitanja ’’transformacije’’ pri cemu se poslo od pogresne pretpostavke da obaranje vladajuce grupe znaci i promenu sistema. Medjutim sad se slabo vise proucavaju uzroci raspada socijalizma. Društveni sistemi se raspadaju na dva načina: a) unutar starog sistema postepeno se formira grupacija koja razvija strukturalne pretpostavke za uspostaljanje novog oblika dr.organizacije. Kada se dostigne tačka u kojoj se novi sistem može reprodukovati na vlastitim osnovama, oblikujuca grupa staje na čelo dr akcije koja ukida stare forme odnosa i uspostavlja nove (tako je nastao kapitalizam, robovlasničko društvo..)b) dezintegracija vladajućih odnosa se odvija na osnovu unutrašnjih protivrečnosti. Spoljašnji činioci tu igraju pomoćnu ulogu. Rezultat je dug period u kom dr nema jasno definisanu str, i ima stagnacijske cak regresijske tendencije (na taj način je razarano robovlasništvo i pretvaralo se u feudalno dr). Socijalizam sledi ovaj drugi tok. U okviru njega nije mogla da se oformi nova oblikujuća grupacija jer je komandna organizacija obuhvatala totalitet reprodukcijskog procesa. Ali kriza osnovnih reprodukcijskih el sistema (ekonomska stagnacija, delegitimacija) je dovela u pitanje njegov dalji opstanak. Stvoreni su uslovi za masovnu pobunu stanovništva koja je u odsustvu nove grupe/vrednosti artikulisana u okviru vrednosti konkurentskog kapitalistickog poretka. Kriza sistema, stvara preduslove za njegov slom,ali je sam slom sistema rezultat delovanja određenih socijalnih aktera. Tj.kriza objašnjava mogućnost sistemske promene, ali ne i njenu nužnost. A za ovo drugo su važni subjekti. U prethodnom poglavlju Lazić pokazao kako je nizi sloj vladajuce klase bio neaktivan sto ga je sprecilo da odigra ulogu bilo zastitnika sis ili aktera promene. A kaze, vazno je analizirati i ulogu vladajuće klase. Ranije pitanje njene lake predaje se pretvara u problem njenog aktivnog doprinosa sopstvenom uklanjanju sa istorijske scene.

2. Pojam sistemske racionalnosti Psihologizacija dr.pojava znači metodičku grešku zamenjivanja jednog novoa stvarnosti drugim. Tj.pojedinac i društvo su dva kvalitativno različita fenomena, pa se psihološki pristup ne može primeniti. Pojam (i)racionalnosti se određuje drugačije nego u psihologiji. U psihologiji se (i)racionalno pojavlju kao nešto unutrašnje, kao konstitutivno svojstvo pojedinca. Na društvenom planu o tome se govori kao o nečemu spoljašnjem, kao o obliku grupnog delovanja koje postaje aktuelan zahvaljujući nekim posredujućim činilacima. Za Vebera je racionalnost jedna od ključnih kategorija. On joj daje razna značenja. Ponekad, racionalno izjednačava sa intelektualnim, pa ga suprotstavlja afektivnom. Formalnu racionalnost u privređivanju svodi na proračunjljivost, numeričnost...i razlikuje je od materijalne koja sadrži i određene zahteve (etničke,političke..). To se poklapa sa podelom na ciljno racionalno i vrednosno racionalno delanje. Samo je prvo zaista racionalno drustveno delovanje (određeno ciljom i sredstvom). Prema Veberu racionalnost je nužno povezana sa interesom, pa je racionalno ono koje sluzi tim intersima, reč je uvek

148

o individualnom delovanju. Ali kategorija interesa omogućava prelaz na strukturalni plan analize. Lazićpolazi od stanovista da odnosi među grupama čine društvo kao predmet sociološkog proučavanja. Grupe koje grade temeljne dr.odnose su interesno suprotstavljene. Ako bi se kao racionalno odredilo delovanje koje je u skladu sa interesima određene grupe, onda bi se u datim strukturalnim uslovima stvorile barem dve konfliktne racionalnosti. Tako se racionalnost vladajuće grupacije uspostavlja kao RACIONALNOST uopše, glavna racionalnost. A monopol nad aparatima sile može biti činilac koji univerzalizuje kriterijume racionalnosti vladajuće sile. Interesi potcinjene grupe su inferiorni i zato što se ona ne može biti organizator novog globalnog tipa dr.reprodukcije. Iz svega ovoga sledi da je racionano delovanje omogućeno samo dominantnoj grupi (kao i grupi koja je organizator novog tipa odnosa). Područje racionalnosti potčinjenih grupa je dosta suženo. Za referenti okvir laziceve analize se uzima vladajući sistem društvenih odnosa. Racionalno je ono delovanje unutar tog sistema, saglasno interesima grupe, koje omogućava njegovu reprodukciju. Tako racionalno može delovati samo vladajuća klasa, jer su za potcinjene ti okviri prisilni. Međutim potencijalno se javlja kao novi racionalni delovatelj, nova oblikujuća grupacija, koja bi bila organizator novih dr.odnosa. Ona se javlja kao nosilac ’’konkurentske’’ racionalnosti. Međutim ne može se svako delovanje, koje nije u skladu sa interesima vladajuće grupe,bnazvati iracionalnim. Tako se radnici koji proizvode prema grupnoj normi ponašaju racionalno, ali bi teško mogli reci za one koji povećavaju napor zato što su plaćeni po učinku da se ponasaju iracionalno. Tako se i pojam iracionalnosti pojavljuje kao oblik delovanja dominante grupacije. Iracionalno je delovanje grupe suprotno vlastitim interesima,tj kada onemogućava reprodukciju i tako vodi dezintegracijii vladajućeg sistema odnosa.

3. Iracionalno delovanje kolektivno-vlasničke klase i raspad socijalizma Razumeti logiku reprodukcije socijal.društava znači razumeti logiku objašnjenja njihove propasti. Feher recimo ukazuje na akumulaciju moći vladajuće grupacije kao osnovni reprodukcijski zakon tih društava. Iz toga proizlazi da bi se reprodukcijski neuspeh komanih društava mogao objasniti neuspehom akumulacije moći. Ali ovakvo rešenje izazivu sumnju kod Lazića. Jer teško je bilo dokazati da je vladajuća grupacija u poslednjim godinama svoje dominacije raspolagala manjom količinom resursa nego ranije, pa samim tim i manjim sredstvima moći. Vojna moć nije bila opala, represivni aparati nisu izgubili autoritet, upravni aparati su cak rasli u medjuvremenu, bruto-nac.dohodak je stagnirao, ali nije opadao. Uverljivija je hipoteza da su se vladajući režimi urušili zbog vlastitih slabosti,a ne zbog otpora njihovih protivnika. Lazic hoce da interpretirajuci raspad ist-evr socijalist rezima preko unutrasnjih cinioca pokaze da je iracionalnost delovanja vlasničke klase (nasuprot sopstvenim interesima) sistemski ugrađena u sam način reprodukcije komandnih društva. Komandno–planska ekonomija (za razliku od kapitalističke) se može reprodukovati i bez rasta. Stacioniranost ne ugrožava temeljne karakteristike tog odnosa. Ni jedan položaj u nomenklaturi ne zavisi od proizvodnje viška,a potrošnja k-v.klase se mogla povećavati nezavisno od raste ukupne proizvodnje. Tako, ako se kaže da je ek.rast socijal.društava neophodna pretpostavka njenog opstanka u odnosu na kapitalizam, tako se potvrđuje da akumulacija nije imanantno svojstvo tog sistema odnosa, već da od spolja nametnuto obeležje. Spoljasnjost akumulacije kao cilja razog je i zasto se ona ne postize. Akumulaciju je nametnulo kapitalističko spoljno okruženje, a način na koji se nastojalo da se on postine je vodilo slomu vladajućeg sistema odnosa. Ranije je pokazano da je ’’ciljna funkcija’’ socijalističkog načina proizvodnje dr.života- reprodukcija uslova u kojima se održava nužnost za komandno-planskim posredovanjem jedne posebne dr.grupacije. U ek.sferi to znači da se sistematski stvara neravnoteža između proizvodnje i potrošnje, između različitih privrednih sektora i neravnoteza regionalnog razvoja. U sferi dr.odnosa se proizvode dr.sukobi,atomizacija i segmentacija dr. Na području svakodnevnog života produkuje se nemogućnost zadovoljavanja osnovnih potreba. U svim ovim uslovima se pojavljuje k.-v. klasa kao neophodna pretpostavka dr.opstanka: bez njenog delovanja dr se raspada. To delovanje je plansko, jer se u uslovima kompleksnog ind dr reprodukcija ne moze kontrolisati pukim ad hoc arbitriranjem, i istovremeno je komandnog tipa, jer predstavlja monopol hijerarhijski organizovane vladajuće kl.

149

Uočava se problem: Racionalno delovanje k.-v.klase u skladu sa njenim interesima jeste ono koje za posledicu ima reprodukovanje pretpostavki za njenu posredujuću komandno-plansku ulogu( to je proizvodnja dr.neravnoteže i dezintegracija na svim planovima). To znači da se sistemaska racionalnost sa stanovista kol vlasnicke klase pokazuje kao i kao potencijalna iracionalnost. Nijedna sfera drustvene reprodukcije nema automatske samoregulative. Svaki proces unutar podsistema se mora kontrolisati i svaki put se inova trazi pomirenje izmedju parcijalnih i opstih klasnih interesa. Tako se stalno proizvodi mogucost za nametanje parcijalnih interesa kao opštih. Znači dva člinilaca proizvode sistematski iracionalno delovanje vladajuce klase u socijalizmu: odnos k-.v. klase prema društvu i priroda unutarklasnog odnosa, a ovo iracionalno delovanje je i osnovni činilac sloma.1. odnos k.v.klase prema društvu: Socijalistički sistem se izgrađivao na industrijskoj osnovici u Istočnoj Evropi (u aziji na agrarnoj osnovi). Industrijskom razvoju je davan prioritet, a rast teške industrije je dobijao apsolutnu prednost. Prema ideološkom objašnjenju time se osiguravala pretpostavka za sveukupan ek.rast. To je imalo nekoliko f za vladajucu klasu: u međudržavnim okvirima moralo se tako da bi SSSR održavao status velesile; a drugo, društveno bogatstvo proizvedenu u sektoru teške industrije je ostajalo pod komandom vladajuće grupacije,dok bi proizvodi lake industrije nestali u rukama potčinjenih slojeva. Ograničavanje potrošnje je značilo porast eksploatacije, ali i učvršćivanje klasne vladavine jer oskudica rađa veću potčinjnost podanika. U uslovima trajno poremećene ravnoteže razvoja sektora posrednička uloga komandnog aparata je neophodna, mehanizmi ekonomske samoregulacije se tu ne mogu odrzati. Znaci takva razvojna orjentacija kol vl klase je saglasna njenim interesima i stoga sistemski racionalna. Medjutim istovremeno je i duboko iracionalna. U modernoj ekonomoji ne može postojati ovakva jednostrana sektorska zavisnost. Stalno zaostajenje nekih sektora vodi opštem padu produktivnosti, tehnološkoj inetrtnosti i opštoj privrednoj stagnaciji; apatično stanovništvo je neproduktivna radna snaga; ekonom zaostajanje slabi spoljašnju odbrambenu moć sistema. Odluke o strukturi ek.rasta koje su učvršćivale dominaciju vlad.klase, su istovremeno i potkopavale dr.temelje na kojima je njihov sistem počivao. Yu je u ovom periodu bila specifičan slučaj. Tu se još 60.ih odustalo od forsiranog rasta teške industrije. Ali niz karakteristika ek.sistema su ostale socijalističke: primat su imale investiciona potrošnja, tradicionalna ind orijentacija,velika preduzeća, i rezultat je bio isti, stagnacija i kriza. 2. unutarklasni odnosi: Kolektivno-v.klasa je organizovana strogo kao centralizovana hijerarhija. Komandna linija je uvek silazna. A komandovanje podrazumeva naimenovanje na podređene položaje. Ovaj odnos nadređenosti/podređenosti je najvažnije sredstvo za integraciju vladajuće klase, drugih ni nema. Ta neograničena ovlašćenja su im davala pravo na donošenje svake odluke (staljin moze da bude vrhovni donosilac odluka za genetiku, i neki tamo politicar moze svom rodnom kraju da podari fabriku bas kakvu je on zamislio). Iracionalnosti iz takvog načina odlučivanja su očigledna svima,ali je postajala jasna i samoj vladajućoj klasi. Jedini nacin resavanja je podela komandnog rada odnosno davanje izvesnih autonomnih ovlascenja nizima i samo-oduzimanje tih istih od onih visih u hijerarhiji. Narušavanje apsolutnosti hijerarhijske piramide znači prelazak u sukob oko ovlašćenja unutar nje. I slabi osnovni integracioni mehanizam klase (ono sto je otvorilo unutarklasne sukobe otezava njihovo razresavanje). Ali dok je celina socijal sis odnosa ostajala cvrsta to se resaval uspesno – to su bile faze liberalizacije, pa ponovo faze recentralizacije i one su se smenjivale. Primer YU: Dugogodišnje privredne teškoće pa 60.ih reforme - znatno povecana komandna ovlašćenja direktora preduzeća. Jedan broj direktora, koristeći se monopolskim polozajima, politickim savezima, nelegalnim sredstvima je počeo naglo da akumuliše društvenu moć. Stanovništvo postaje nezadovoljno, pa vladajući sloj to koristi i 70.vraća svoja ovlašćenja. Ovde je reč bila o delimičnoj decentralizaciji, na funkcionalnom, ali ne i na teritorijalnom planu. Na tom planu vrh je bio neprikosnoven. A kada je vrh nestao, na sceni je ostala konfliktna ravnoteža moći republičkih centara hijerarhije. sukobljenim vrhovima segmentriane piramide tada se ucinilo da ako ne mogu pojedinacno da se nametnu kao vladajuci nad celinom onda daj da se smanji teritorija ali da mi budemo glavni na njoj. Ovo bi bila sistemski racionalna odluka da je situacija nije zavisila jos i od nekih drugih okolnosti. U SSSRu se radilo o tome da centar vise nije mogao da ekonomski izdrzi odrzavanje imperijalne strukture, pa se centar samo "lokalizovao" tj segemntirao na pojedinacne drzave u kojima sve funkcionise isto. Zbog toga Lazić razmatra još neke

150

momente: k.-v.klasu je prvenstveno homogenizovala jedinstvena hijerarhija. Ali unutar ove tendencije delovale su i dehomogenizujući činioci - otvorenosti grupe,vremenski ograničenog zauzimanja položaja unutar nje itd. Nedovoljna unutrašnja homogenizovanost je sa slabljenjem spoljasnjeg, hijerarhijskig omotaca postepeno vodila ekstremnoj rastresitosti klase. Ova grupna nehomog.je bila jedna od ključnih pretpostavki za stvaranje okolnosti u kojima su razliciti oblici iracionalnog delovanja doveli do uklanjanja k.v.klase sa komandnih položaja. Suočeni sa dugom ekonomskom krizom, oni se odlučuju za decentralizaciju, i zbog toga sto je kriza izgledala vrlo duboka, pokušali su da pribegnu liberalizaciji sistema. Liberalizacija je bila bila ograničena na sferu ’’javne reči’’. Namera je bila da se dozvoli ventil za nezadovoljstvo u oblasti koja je manje važna od politi.ili ek.sfere. Ali izgubilo se iz vida da se kol.-vlasn.upravljanje može održati samo kao totalna kontrola nad celokupnom dr.reprodukcijom. tako je ova ’’glasnost’’ je potkopala jednu od osnovnih pretpostavki socijal.sistema odnosa, a to je legitimacijska baza (kakofonija individualnih strasti je razorila mit o kolek vl klasi kao zastuoniku celovitog dr interesa). Ekonomska kriza se neometano tada mogla razviti u društveno-političku. Tada se vrhovi hijerarhije nalaze pred dilemom. Jedan izlaz je bio ponovni zaokret ka centralizaciji, ali poljska je pkazala da to verovatno nece biti uspesno. Ali ipak su se odlučili za drugi, a to je nametanje novog oblika kolektivističke legitimacije - nacionalno predvodništvo. Izbor nacionalne legitimacije je bio iracionalan. Autoritet nove legitimacije je mogao biti stečen samo preko izbora posto su ka centru morali da nastupaju , da bi osigurali svoju autonomiju, kao decentralizatorksa-liberalna alternativa. Međutim i tu su osuđeni na propast, jer je stanovništvo znalo za njihovu ’’antinacionalnu’’prošlost. Srbija je izuzetak jer je nacionalistička legitimacija osigurana pre liberalističkih procesa, i to u obliku populistickog surogata liberalistickih procesa, u vreme dok hijerarhija jos nije bila ozbiljno uzdrmana. Još jedan od činilaca samodestrkcije kol.vlasničke grupacije i Istočnoj Evropi jeste redukcija sovjetske imperije i otvaranje kom.planskog društva prema Zapadu. Dugorocno ekonomsko zaostajanje, akutna kriza ucinili su neizdrzivim troskove oko odrzavanja imperije i razvnoteze u naoruzanju. Sovjetski vrh je bio primoran da se povuče iz satelitiskih država,a to je dezorganizovalo vladajuće grupacije u njima. Otvaranje zemlje je takođe razorilo legitimacijsku osnovu vladajuće grupe – suoceni sa slikom dostignuca potrosackog drustva svi kriterijumi "socijalne jednakosti" i parvednostiukazali su se odjednom kao ruzne karikature. Vladajuca klasa je sad bila odgovorna ne samo za neostvarivanje ciljeva, vec i za lazne ciljeve. Klasa koja je kontrolisala celokupnu dr reprodukciju je delovala samodestruktivno – vazni su i objektivni cinioci, ali su i oni kao delatnici doprineli tome – delovanje njihovo je bilo sistemski iracionalno. Tako su svi ovi činici ,a glavni među njima,donošenje samouništavajućih odluka,doveli do njenog urušavanja i početaka njene definitivne propasti.

Poglavlje 7 str 163-187Nacija i stratifikacija

Ovde izlaze rezultate istrazivanja medjunacionalnih odnosa u hrvatskoj objavljenog 1989 i malopoznatog cak i strucnoj javnosti. Yuga se raspala, kada lazic pise ovu knjigu vec je bilo izvesno da ce srbi biti manjina u hr, kao i ostali narodi u ostalim republikama. Rezultati tog israzivanja su tvdili da objektivni indikatori nisu nagovestavali izbijanje sukoba po nacionalnoj osnovi, te da tako to ne moze biti faktor raspada socijalizma.

1. Nacija i drustvene privilegije: Povezanost etniciteta i stratifikacije predstavlja relativno trajnu dr-istorijsku datost. Slučajnost rođenja je nadograđivana strukturisanim nejednakostima. Ni liberalni principi modernog kapitalizma nisu prekinuli vezu izmedju etniciteta i dr hijerarhije. Tako se mogućnost individue da napreduje ili pada na dr.lestici se izražava kao nejednaka šansa različitih etničkig grupa da zauzmu više ili niže položaje. SAD kao primer rasne nejednakosti i najdrastičnijeg vida ovakvog stratifikovanja. WASPovi (white anglo-saxon protestants) su i dalje najpovlašćeniji sloj američkog društva, to je zbog doseljavanja u etnickim talasima, svaka sledeca etnicka grupa koja bi se doseljavala bi zauzimala losije pozcije i poslove, a ona prethodana bi se pela za stepenicu gore. Ali ni drugi savremeni

151

globalni sistem koji je pretendovao, bar deklarativno, da ukine nejednkaosti, SSSR, takođe ne pokazuje drugačije znake, rusi su najpovlašćenija nacija unutar SSSR-a. To je zbog jakog centralizma i toga sto su najbrojniji, jezgro su partije, na najboljim polozajima. Imanentan centralisticki karakter socijalistickog sistema u vinacionalnoj drzavi moze da predtsavlja trajni preduslov etnicke neravnopravnosti. U medjuratnom periodi srbi su uzivali privilegije u drzavi jer su bili najbrojniji, bili su rasprostraneni preko ceme teritorije yuge, pa je i jezik omogucivao kulturni uticaj, dinastija karadjordjevic je dominirala, a bilo je i srpskih gradjanskih partija pa je to sve zajedno obezbedjivalao politicku dominaciju srba. Posle su oni bili i najbrojniji u partizanskom pokretu, odakle se regrutovala vladajuca grupacija novog sistema. Onda nakon 2 sv rata beograd ostao admin-politicki centar nove drzave. Vlast je zastupala ideju pune etnicke ravnopravnosti ali to nikada nije bolje istrazeno, sta je bilo u realnom zivotu. Jedan indikator klasnog polozaja je mesto u hijararhijskoj radnoj strukturi: Pre gradjanskog rata ovako je izgledala hr: 1/3 yugoslovena u Hrvatskoj je bila hrvatskog etničkog porekla, 1/3 srpskog i 1/3 iz mešovitih brakova. Izmedju srba i hrvata u hrvatskoj nije bilo mnogo razlike po distribuciji unutar povlascenih drustvenih klasa (isti postotak hrvata i srba pripada kol-vlasn klasi, po 2% od obe grupacije). Na globalnom nivou klasno strukturisanje se u Hrvatskoj nije vršilo na nacionalnoj osnovi. Hrvati su bili, nešto prisutniji u okviru posredne klase. Srbi su češće bili poljoprivrednici od Hrvata, kao i nekvlaifikovani radnici, a Hrvati su zanemarivo više bili kvalifikovani radnici i službenici, poslovođe i stručnjaci, ali sve su to male razlike. Zaključak nije bilo sistematske povezanosti između klasne diferencijacije i nacionalne pripadnosti u Hrvatskoj krajem 80.ih. manja učestalost Srba na nižim položajima se mogla objasniti istorijskim i situacionim činiocima (jer oni koji su se izglašavali kao yugosloveni a koji su pre bili srbi, pa je postotak koji bi ušao kod srba išao kod yugoslovena). Inace srvba je bilo vise u vojsci i policiji. Drugi indikator je materijalni položaj: koji se analizira izmedjuostalog i preko stanovanja. Hrvati su živeli u prostranijim stanovima nego Srbi, ali mala razlika. A yugosloveni zajedno sa Srbima su dobijali češće društvene stanove, sto je znacajno. Razlike u gradovima su bile minimalne, ali su u selima rasle. Plus srba je bilo vise u manje razvijenim opstinama. Treci indikator – obrazovanje: Srbi su imali znacajnije niži obrazovni nivo. Sve su ovo bile male razlike, ali su uvek postojale i išle su u korist Hrvata. Klasni položaj sažima ukupne nejednakosti, a njegove promene u vremenu (s obzirom na zastupljanost nacionalnosti) je moguće pratiti preko analize dr.pokretljivosti. 2. Nacionalnost i međugeneracijska pokretljivost: Ustanovljena nedisrimiminacija po nacionalnoj osnovi mozda je istorijska karakteristika ovih prostora a mozda je prouzrokovana skorasnjim procesima. Da bi se to ustvrdilo mora se analizirati medjugeneracijska pokretljivost. Ranija istraživanja su pokazala da su u savr.društvima položaji koje zauzimaju pojedinci u dr.strukturi bitno određeni njihovim poreklom. Taj obrazac deluje i u kapital.i socijal.zemljama. Radi se o činjenici klasne reprodukcije društva. Barijere koje postoje između klasa sprečavaju njihove pripadnike da se uspinju ili padaju na određene položaje. Zauzimanje položaja se odvija putem strukturalnih kanala (obrazovanje,vlasništvo...) kojima se kretanje moze strukturalno kontrolisati. U nekim društvima pripadnost naciji je jedan od kanala pokretljivosti. Da li su hrvati i srbi u hr imali nejednake sanse za medjugeneracijski uspon/pad? Nalazi istraživanja pokazuju to da između položaja ispitanika i njihovih očeva postoji značajna povezanost. Hijerarhijski položaj većine ispitanika je bio određen njihovim rođenjem. Poljoprivrednici su poljoprivredničkog porekla, radnici su potomci radnika...a za uspon na lestvici dr.hijerarhije važi pravilo ’’bliskih kontakta’’ (uspon i pad se najčešće ostvaruju za jednu stepenicu). A postojale su sistematske prepreke za nazadovanje u dr.hijerarhiji. Podaci pokazuju da je češća uzlazna pokretljivost Srba u odnosu na Hrvate. A razloge treba tražiti u nešto nižim položajima srpskih očeva. Napuštanje poljoprivrede je takođe bio ključni razlog. Međutim iz ispitivanje se ne vidi koja grupa se uspinje na koje položaje. To je bio period izuzetne deagrarizacije i mase stanovništva su napuštale poljoprivredu i prelazili u industrijski sektor. Pa se nastojalo eliminisati strukturalna pokretljivost iz ukupne mobilnosti. Dobijeni rezultati su pokazali da je u svakom sloju bila izražena tendencija da se zadrži status roditelja/očeva i snažna barijera protiv gubljenja porodično dostignutog

152

položaja. Izuzetak su rukovodioci ali potomstvo se smeštalo u posrednu klasu (koja je takođe privilegovana). Stumulisao se uspon nkv radnika u kv radnike, kv radnika u službenike....skokoviti usponi (za vise od jednog mesta) su se destimulisali. Izuzetak su bili poljoprivrednici koji nisu bili stimulisani uopste i da nije bilo prisilne industrijalizacije oni bi ostali prikovani za svoje polozaje. prepreke za uzdizanje sa položaja poljoprivrednika postojale su i srba i kod hrvata. S tim što su bile znatno više kod Srba. Ali nije bilo prepreka za uspon Srba poljoprivrednika među kv radnike – tu je bio glavni kanal za generalno uzdizanje dr polozaja srba. Sto se tice osoblja zastite (vojska, policija) kod hrvata to je bila sepenica promocije iz poljuprivrednika, a kod srba iz nkv radnika. Ali to je dosta heterogena gr (milicioneri sa jedne str i oficiri sa druge) pa ne moze da se izvuce jasan zakljucak. Među stručnjacima Hrvatima je uočeno to da im potomci padnu na službeničko/tehničarska mesta. Jedini razlog bi mogao biti rast nezaposlenosti na stručnjačkim položajima, koji je usmeravao nove generacije na niža radna mesta. Znači sve razlike su male i neformiraju se u sistemskim osnovama. Pokretljivost je bila određena klasnom reprodukcijom socijl.sistema a ne nacionalnim sastavom. A odstupanja nisu bila vezana za međunacionalne odnosime.

2. Unutargeneracijska pokretljivost Dr polozaj zavisi od klasnog. A malo od nacionalnosti. Uzlazno, silazno kretanje po stratifikacijskoj piramidi zavisi od individualnih postignuća u socijalizmu. Unutargenerac pokretljivost kao i medjugenerac pokazuju stepen otvorenosti dr, ali nas zanima da li ta otvorenost selektivna prema pripadnicima razlicitih nacija. Osnovna činjenica u vezi sa unutargener.pokret. u Hrvatskoj je bila izrazita fiksiranost započetne dr.položaje: hijerarhijski v+nivo radnog mesta,zauzet pri ulasku u svet rada, ze većinu je značio i krajnji domet u karijeri. Ne samo da je kretanje unutar klasnih granica bilo otežano,već su postojale i barijere i između slojeva unutar jedne klase. Tek svaki osmi pojedinac je imao šansu da poboljša svoj položaj u dr.hijererhiji, ali je svako mogao biti siguran da neće nazadovati (što ukazuje na veliku neelastičnu dr, tj.izrazito oskudne mehanizme koji bi ’’redistribuirali’’pojedince u skladu s njihovim ne/sposobnostima). Podaci su pokazali da je društvena ne/pokretnost hrvata i yugoslovena bila istovetna, a kod Srba je izražena veća pokretljivost samo u silaznom smeru (svaki deseti srbin je nazadovao u Hrvatskoj). Ali osnovni principi unutargener pokretljivosti bili su identicni za obe nacije – nju su odredjivali klasni mehanizmi, a nacionalnost je bila sporedna. Stabilnost položaja je bila dominantna, a za poljoprivrednike čak i sudbinska (izlaz iz te grupe je bio moguć samo uz međugeneracijsku pokretljivost). Napredovanje/nazadovanje se odvijalo kao pomeranje na prvi viši slojni položaj. Najveća mobilnost je bila kod nkv radnika ka kv radnicima (a to je prvenstveno bila zasluga unutrašnje politike preduzeća). Pstojao je i skroman pomak službenika ka stručnjacima koji je u vezi sa individualnim naporima da se zavrsi faks. Izgleda da je Hrvatima bila minimalno osigurana veća uzlazna pokretljivost, a barijere prema gubljenju položaja su za njih nešto više. Ali iza procenata u istrazivanju stoje mali brojevi pa se ne moze sa sigurnoscu tvrditi to. Moze se zakljuciti da se nije organizovano sprovodila politika nacionalne neravnopravnosti u Hrvatskoj. Sistemska regulacija je postavila čvrste granice znacaju nacionalnih obelezja.

3. Osnovni kanali pokretljivosti: Značajna su tri kanala vertikalne pokretljivosti: (u Hrvatskoj)

4. obrazovanje 5. članstvo u SK6. obavljanje funkcija u društveno-političkim organizacijama,državnim

aparatima,samoupravnim organima u preduzećima1. vrsta škole i dužina školovanja su značajani regulatori društvene mobilnosti. Škole za radnička zanimanja odvajaju slojeve klasičnih manuelnih radnika od viših društvenoh slojeva,a univerzitetska diploma cepa društvo na dve suprotstavljene kategorije (ona je pretpostavka za pripadništvo posrednoj klasi,a neophodna je za ulazak u kolektivno-vlasničku klasu). Školska sprema je najstabilniji kanal za društveni uspon. Standardizacija formalizacija znanja neophodni su pratioci ind organizacije proizvodnje i odgovarajuceg birokratskog uredjenja celog dr. Tip i nivo škole su postali označivači hijerarhijskog položaja u dr.strukturi. Sama diploma nije dovoljan uslov za zauzimanje nekog statusa,ali oni koji je imaju imaju znatno veće statusne perspektive od ostalih. Kod posednika diplome određenog nivoa pokazuje se snažna tendencija višegeneracijske

153

samoreprodukcije: njihovo potomstvo ima znatno veće šanse da i samo stekne diplomu,pa da tako zadrži i odgovarajući status.Bez škole je bilo 20% Srba, a 9% Hrvata. Međutim te razlike se vremenom i kod mlađe populacije gube. Isto važi i za univerzitetsko obrazovanje. 2. članstvo u SK nije bila neophodna pretpostavka za društveni uspon,ali je i služilo kao veoma važan selekcioni kriterijum. Utoliko važniji ukoliko je dr.položaj bio viši. Učešće članova SK je bitno raslo na svakoj višoj stepenici dr.hijerarhije. ono medjutim nije predstavljalo dovoljan uslov za sticanje privilegija. Članovi partije bili su prisutni unutar svih dr.slojeva. SK je u svom formalnom, organizacijskom obliku bio jedan od glavnih činilaca dr.integracije i zato je insistiralo na regrutovanju članova po celoj hijerarhijskoj piramidi društva. Vladajuća partija se delila na užu (uživala je sve dr.prednosti) i širu (služila kao plašt koji je to prikrivao). Na području vertikalne pokretljivosti, članovi SK su dobijali značajno preimućstvo. Srbi su u hr cesce bili clanovi partije ngo hrvati, to je zbog veceg uucesca u partizanskom pokretu, dalje posto su manje bili obrazovani vise su se okretali ka ovom kanalu pokretljivosti, a i ona je imala drzavno-integracijsku ulogu – optimalno resenje nacionalnog pitanja u federalnim okvirima drzave. 3. Istraživanje 84.je pokazalo da obavljenjae nekih funkcija u preduzecima ili institucijama donosi izvesnu prednost pri usponu na lestvici dr hijerarhije. Manje je uticalo na ukupnu dr.pokretljivost, ali je igralo izvesnu ulogu pri selekciji pripadnika vladajuće društvene klase. Ovaj kanal je bio značajan za direktan uspon radnika u krug političkih rukovodilaca (jer je predstavljao jedino mesto neposrednih susreta pripadnika te dve grupe,što je bilo od izuzetne regrutacijske važnosti). Unutar radnih organizacija Srbi su bili aktivniji u odnosu na Hrvate. Takođe i izvan rad.organizacija (npr.unutar političkh organizacija) su Srbi bili aktivniji. Ali razlike su bile male. I ovo je bio alternativni klanal uspona za Srbe. Zaključak: hrvati su češće koristili obrazovni, a Srbi partijsko-funkcijski kanal. Sistem je bio ravnopravan ali pocetne pozicije nisu bile iste. Hrvati su nasledili nesto veci obrazovni status, a srbi bili vise konektovani sa partizanskim pokretom. Ali te razlike nisu imale osnovu u nacionalnosti. Srbi vremenom nadoknađuju obrazovno zaostajenje, koje postaje glavni kanal uzlazne mobilnosti.

4. Stavovi o medjunacionalnim odnosima: Ukupne dr nejednkaosti izmedju hrtava i srba u hrvatskoj su bile male i iscezavale su. Bile su posledica nizeg socijalnog statusa srba u predratnoj yu. Socijalistički sistem je na nacionalnom planu, osvarivao svoje manifestne ciljeve. On je osiguravao jednake dr.položaje pripadnika različitih naroda. A ipak njegov raspad je oboeležen međunacionalnim ratom. Pokretačku ulogu u ratu su imale grupe koje su se borile za preraspodelu dr.moći. Mobilizatorski slojevi su odigrali vaznu ulogu a kljucan argument je bio "nacionalna neravnopravnost". Neravnopravnost jeste bila realna činjenica, ali na psihološkom, a ne stvarnom nivou. Podaci su pokazali da je naglašeni etnocentrizam bio manjinska pojava i bio je biše karakterističan za Hrvate nego za Srbe. Međutim i same tvrdnje na koje su ispitanici odgovarali nisu bile najsrećnije odabrane, jer nisu stavljale pripadnike dve nacije u iste okolnosti (pitanje je bilo da li se sigurno moze ziveti samo pored pripadnika svoje nacije, ali srbi koji su pitani su bili manjina, a hrvati koji su pitani su bili vecina u toj drzavi). Znači kod većine stanovnika Hrvatske 80.ih se nisu mogle registrovati nacionalne sklonosti, ako su i postojale bile su blage i latentne. Ali mobilizatorski uspeh se objasnjava drugim razlozima: kod obe nacije utvrdjena je velika autoritarnost, ekonomska kriza (koja se mogla predstaviti kao posledica privilegija onih drugih) i na karju i stvarna pojava vodja sa nacionalnim zastavama.

20. Osnovni problemi post-socijalisticke transformacije u ist evropiU: Linc i Stepan "Demokratska tranzicija i konsolidacija"

Postkomunisticka evropa: Najslozeniji putevi i zadatci tranzicije i konsolidacije 1989 godina je istorijski datum pocetka znacajnog procesa politickih,ekonomskih i socijalnih promena svih komunistickih rezima u Evropi. Tamo gde je postojalo 9 drzava u 1989 sada ima 27 od kojih su 15 drzave naslednice sovjetskog saveza.

I Predistorijat komunizma

154

Kada se radi politička analiza međuregionalnih razlika, kada je reč o demokratizaciji u Južnoj Evropi, Južnoj Americi i postkom.Evropi, ona mora biti usmerena na pitanje "drzavnosti"(strukture drzave). I mora se voditi računa o odnosu sledećih varijabli: medjunarodni uticaji, uticaji privrede (u ovom slucaju dirigovane), legitimnosti, i specificnog nasledja i njegovog uticaja na posttotalitarne rezime.

Međunarodni uticaji i tranzicija Za tranzicije u Sov.Savezu, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Nemačkoj Dem.republici, Rumuniji i Bugarskoj može se reći da je najuočljivija varijabla međunarodni uticaj. Neki autori su smatrali da su unutrašnje snage bile najbitnije za pravac tranzicije. Ali u nekim zemljama došlo je do tranzicije i pre nego što je došlo do unutraš-promena (Rumunija, Čehosl.,Bugarska). Zato je neophodno ispitati vezu domaće i međunarodne politike. U Istočnoj Evropi zbog povezanosti sovjetskog hegemona sa svojom istočno evropskom spoljnom imperijom umanjen je onaj normalni medjunarodni uticaj velikih demokratskih i trzisno orjentisanih drzava. Mnoge studije pre 1989 pate od jednog analitičkog problema. U početku je najveći naglasak stavljan na svojstvo ’’satelita’’ koje se pripisivalo ovim zemljama, čime je zanemarena heterogenost pretkomun.odnosa i odnosa komunizma i države u svakoj pojedinoj zemlji. Ovi autori hoce da pokazu kako su postojali istovremeno elemnti zajednistva (u privredi, politici i dr) i elementi razlike (heterogenost postkomunist odnosa i odnosa izmedju komunizma i drzave u svakoj pojedinacnoj zemlji). Sovjetski Savez nije bio samo centar jedne imperije, već i izvor jedne utopijske vizije. Posle II Sv.rata postigao je velike vojne i ekonomske uspehe. Medjutim kohezija u samom bloku je u periodu intezivnog staljinizma ojačana i ideološkim motivima. Brežnjevljeva ideja ograničenog suvereniteta se zasnivala na ideji da suverenost nezavisnih soc.zemalja ne može biti argument protiv svetskog socijalizma. Ograničen suverenitet je potenciran i putem jedne regionalne mreže u sferi trgovine, planiranja, investicija sa centrom u Moskvi, kao i vojnim savezom za region - Varšavskim paktom. Sovjetsko vojno prisustvo je bio važan činilac i u slamanju otpora koji su ’’sateliti’’ uspevali da generišu. Sov.trupe su bile stacionirane u 4 od 7 zemalja Varšavskog pakta: Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj i Nemackoj D.R. Događaji u NDR 1953, Poljskoj 195610 i 1981 ,Čehoslovakoj 196811, i Mađarskoj 1956 su polkazali da je prisustvo stranih borbenih trupa pod kontrolom države hegemona u stanju da osujeti potencijalnu tranziciju u demokratski sistem. Zbog čega je sssr hteo da koristi silu? Delimično zato što je upotreba sile koštala tako malo. Zapad je dozvolio Sovjetima, u strahu od nuklearnog rata, da uguše revolt u Mađarskoj 1956 i izgrade Berlinski zid 1961. Do dolaska Gorbacova na vlast u Rusiji oni nisu ni hteli direktne investicije sa zapada, pa negativno reagovanje zapada na sovjetske demonstracije sile sovjete nije potreslo mnogo. Isto sovjetski vođi su verovali u svetsku pobedu njihovog soc-ekon sis i doktrine. Međunarodna zavisnost zemalja Varšavskog pakta centralne i istočne Evrope i njihova zavisnost od hegemona se ne može zato podvesti pod teoriju centar-periferija (Španija, Grčka, Portugalija) a ni pod teoriju zavisnosti (Argentina,Urugvaj ,Čile). Sve je zavisilo od promena u državi hegemonu. Yu nije bila u sovjetsko bloku. Tito je manevrisao između istoka i zapada i tako oslabio međunarodni pritisak za uvođenje demokratije u zemlji. SAD su dali Yu status najpovlašćenijeg komuniste, po principu zavadi pa vladaj. Slicno tome neki teoteričari su verovali da je radničko samoupravljanje bio oblik demokratije, pa su yu izdvajali od drugih zemalja. Plus bilo je liberalizacije - univerzitetskih sloboda i putovanja, pa je to smanjilo zapadne kritike. Ali 1989 mnoge grupe i pojedinci se odupiru demokratizaciji i uspostavljanju liberalih vrednosti, zastupajući nacionalistički stav prema susedima i domaćim nacionalnim manjinama. Tako je nezavisnost vecinskih etnokratskih drzava-nacija postala predominatna u odnosu na liberalne demokratske vrednosti i demokratizaciju.

Promena dirigovanog privrednog sistema i elemenata legitimnosti u Sovjetskom Savezu i odgovarajće posledice na unutrašnjem planu

10 Snage "Solidarnosti" su postale znacajan faktor i osnazile civilno drustvo poljske i sovjeti su reagovali. 11 A sad malo opste kulture: taj period se naziva "Prasko prolece": Dubcek, funkcioner poljske komunisticke partije, je dosao na vlast i pokrenuo reforme ali onda su sovjetstke trupe reagovale i surovo ugusile to. U tom vremenu situirana je radnja kunderine nepodnosljive lakoce postojanja.

155

Šta je dovelo do unutrašnjih promena u državi hegemonu i kako su one delovale na Zapad i unutrasnju imperiju? Početna promena desila se u okviru ideologije i strukture vlasti u državi-hegemonu. 1985.Gorbačov smatra da je sssr u stanju stagnacijei da je potrebna temeljna prestrukturacija. Njegov instrument promene je bila perestrojka i glasnost. Da bi uspela perestrojka je morala da obezbedi upliv stranih investicija i tehnologijei da izgradi mrežu odnosa sa javnim i privatnim sektorom u SAD i Evropskom zajednicom. Najveća ušteda se mogla ostvariti kad bi se ostvarilo smanjenje izdataka za vojsku. Izdaci vezani za odbranu su bili pri puta veći nego izdaci SAD-a, 20 puta veći nego japanski. 1990 sovjeti povlače vojnke, tenkove iz zemalja istone evrope. Time Gorbačov saopštava komun.liderima da sovjetska vojska više neće da čuva njihovu vlast. Tako su te vođe postale ranjive zbog te odluke i da se neki od njih spremaju za bekstvo. Gorbacov medjutim nije shvatio koliko su ovi rezimi u pojedinim drzavama bili nepopularni i nelegitimni i koliko ih je destabilizirala njegova politika glasnosti i perestrojke. Rezultati ankete o javnom mnjenju 86.-87. sporovedenih u Bugarskoj, Rumuniji i Čehoslovačkoj u kojim se videlo da su građani smatrali da su perestrojka i glasnost bili dobri za njihovu zemlju. Gorbačovljevo zalaganje je oslabilo kom.vođstva u Bugarskoj, Rumuniji, Istočnoj nemačkoj, i Čehoslovakoj koja su bila protiv glasnosti,ojačalo reformsko krilo kom.partije u Mađ.i Poljskoj. Odnosi u bloku 90.ih su bili takvi da su kom.vladajuće strukture oslabile, a ojačale su demokratska opozicija. Ali deo elite jos je verovao u ideologiju socijalizma i mogucnost dr i privrednih reformi koje bi im omogucile da ostanu na vlasti. Oni nisu inicirali tranziciju, ona im je bila nametnuta.

Uticaj ranijeg (komunističkog) totalitarnog i posttotalitarnog tipa režima na demokratsku konsolidaciju Analitičari su zapazili da je najvažnija razlika istočnoevropskih i postsovjetskih režima i onih u Južnoj Evropi bila u ’’problemu istovremenosti’’. U istočnoj Evropi i SS je pored polit.tranzicije trebalo sprovesti tranziciju u trž.privredu. Svi režimi u regionu, sem Poljske, bili su izvesno vreme totalitarni. Neki su kasnije postali posttotalitarni. Postoji 5 pozitivno delujućih arena moderne konsolidovane državno-političke zajednice. Značajno je ukazati na neke probleme koji se istču u svakoj od ovih 5 arena s obzirom na totalitarno i posttotalitarno nasleđe i njihov uticaj.1.Civilno društvo Klasičan pristup se sastoji u uključivanju u taj pojam organizacija i grupa koje su relativno nezavisne od države. Pretežna većina radnickih i drugih sindikata, poljop.kolektiva, kulturnih udruženja u Istočnoj Evropi i sssr-u bili stvorena je u totalitarnom periodu a odrzavana i u posttotalitarnom, a poznato je i da je prisustvo agenata tajne službe slabilo te organizacije i često ugrožavalo njihove vođe da se angažuju u tranzciji. To je najizraženije bilo u Istočnoj Nemačkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Sssr-u, Čehosl. U Južnoj Americi i Južnoj Evropi partije nisu prodrle u ove organizacije. Sam region zaslužuje posebnu raspravu. U svim društvima religija je dr.realnost koju oni na vlasti najteže kontrolišu. Komunizam se trudi da je što više ograniči u civilnom društvu. Pravoslavno hrišćanstvo je bio skroman ambijent za disidentsvo, nije bilo izvor novih politickih artikulacija osim u vezi sa nacionalizmom (ono je okrenuto zavisnosti od drzave i koncepciji nacionalne crkve, a ne inspirise opozicionu aktivnost). Ali katoličke crkve i protestantse crkve, medjunarodno organizovane, su dopirnele stvaranju drugačijeg civilnog društva u poljskoj i litvaniji npr. U dem.dr.ove institucije imaju značajnu ulogu u povezivanju ljudi,moralnih stavova. Tako masovna sekularizacija i odvajanje od religije mogu oslabiti aktivno društvo. Komunizam se trudio da odvoji dr.od vere, proganja verske organizacije,i sprečavao je prodor na elitne pozicije onima koji su bili lojalni crkvama. Ne samo što je veliki broj organizacija bio integrisan u partijsku državu,već su i u materijalnom pogledu zavisili od nje. Uvek se razmišljalo o tome da li glasati protivno svom matre.interesu ako podrže neke druge opcije. Važno je naglasiti da se taj nasleđeni način razmišljanja proteže daleko izvan drž.kadrovske nomenklature. Poljski sociolog Edmind Mokžicki smatra da nije poklonjeno dovoljno pažnje dr-ek.strukturama koje su se razvile pod lenjinizmom, kao ni uticaju koji one vrše na procese političke demokratizacije.2.Političko društvo Za demokratizaciju politickog drustva nije bitno samo političko predstavljanje drugih, već su od značaja i političke stranke. Ali vladavina socijalizma doprinosi tome da reč partija dobija negativnu konotaciju. Nijedan veći polit.pokret u Istočnoj Evropi sebe nije

156

nazivao partijom (Solidarnost u Poljskoj, Grašanski forum u Čehos...), nadalje lideri su odbili da se priključe partijama i da ih vode. (Havel, Jeljcin..). korisno je poređene komunisticke Evrope i drugih. Opozicione stranke u Španiji, Urugvaju,Čileu su se borile da stvore jedno solidnije civilno društvo,ali su veći deo svoje energije utrošle na stav da će stranke imati vodeću ulogu u budućnosti. Te sranke su stvorile kompetitivne programe, izražavajući jasan stav šta će činiti ako dođu na vlast.U nekim zemljama je postojao spektar pol.stranaka u ’’podzemlju’’ pa je postojalo jedno ilegalno,ali vidljivo političko društvo u nedem.zemljama. 3. Vladavina prava Konsolidovane demokratije nema bez relativno autonomne vladavine prava. Ovakva vladavina prava se stvara i održava kroz tradiciju donošenja zakonika koji se u velikoj meri oslanjaju na precedente ili sopstvenu unutrašnju logiku. Ključnu ulogu igra i nezavisno sudstvo. Prvi predsednik vrhovnog suda SSSR-a je napisao da komunizam znači pobedu socijalizma nad pravom. Politika i plan će zameniti pravo. Nema mesta za pravni sistem koji bi ograničavao vođu. Ovo je u skladu sa idealnim tipom totalitarizma u kome je jedna od karakteristika da vođa vlada u nedefinisanim granicama. U dem.konstitucionalizmu se podrazumeva da su se izabrani pol lideri, država i građani složili oo jednog niza samoobavezujućih mehanizama. Držati se prava, jasna hijerarhija zakona, krute norme za njihovu primenu. Vodeća uloga partije u par.državi je učinila da je većina zakona služila partiji. Neke najvažnije nove norme koje su nastale u poststaljin.periodu bile su manje usmerene prema stvaranju generičke vladavine prava u odnosu na sve građane, nego prema stvaranju postupaka kojima se ograničava sloboda lidera da kontrolišu druge partijske elite. 4.Država koja funkcioniše Sta tot.ili posttota.nasleđe podrazumeva kad je reč o mogućnosti korišćenja relativno efikasne državne birokratije na početku eventualne dem.tranzicije? Modernoj dem.se najbolje može pomoći ako izabrane političare podržava sloj profesionalnih demokrata,tj.činovništvo. Oni nisu dem.orijentisani ali imaju f-ju u procesu stvaranje efikasne demokratije. Ali može doći do problema.:

1. nepostojanje jasne razlike između partije i države, partija dominira državom; zaci da slom, raspad ili opste odbacivanje partije moze puno uticati na normalno funkcionisanje drzavno-cinovnickog aparata.

2. efikasnost trpi ako se mnogi lojalni činovnici otpuste zbog asocijativne krivice ili povezanosti sa bivšim režimom, i masovna čistka; i ako odjednom se postavi gomila ljudi koji su demokratski orjentisani ali su nestrucni, nekompetentni.

3. nasleđe političkih doušnika takođe stvara problem,može doći do uvlačenja običnih građana u špijuniranje drugih građana. Pa tako gradjani od novog režima zahtevaju da se državni upravni aparat pročisti, ali onda se moze dovesti u pitanje legitimitet same vlade nove ( jer nije isla po zakonu nego je pravila politicku cistku), a naravno ako se dem.široko angažuju u ovakvom čišćenju može se desiti da oni koji su žrtve takve politike glasaju za preostale kom.stranke. U Španiji,Urugvaju,Čileu su članovi upavnog aparata ostajali i dalje na tim položajima.

5.Ekonomsko društvo Ekon. društva razvijenih dem.zemalja su bez izuzetka stvarana putem ek.podsticaja i kroz međusobno povezan i složen proces dr.normi ponašanja, politike vlade, pravila koje donosi država u oblasti prava i privatne i javne svojine, i bankarskog i kreditnog sistem. A u tot.kom.tipu ne postoji ni jedna od ovih komponenti. Komponenta koja se najlakše stvara jeste izvestan stepen trž.podsticaja. Ali prvi problem koji treba rešiti jeste problem efektivne države. Revolucionarnom akcijom je moguće ukloniti dirigovanu privredu, ali ako se partijska država ne uruši iznutra kako izgraditi novi okvir ek.društva ako nema efektivne političke snage? Rusija je tu dobar primer. Postoji i problem svojine. Kako uspostaviti načela novih prava privatnog vlasništva? Kako prodati kompanije u javnom vlasništvu? Ima li dovoljno kupaca? Da li ograniciti strani kapital? Da li direktori imaju pravo otkupa?

Različiti putevi postkomunizma Ovo zajedničko nasleđe dobar je uvid za proučavanje puta u dem.tranziciju, na zadatke koje države moraju da ispune. Ali mora se ispitati i različitost u pogledu režima. Opadanje uticaja Sssr je izmenilo odnose snaga u čitavom regionu.

157

II Autoritarni komunizam, etičko civilno društvo i ambivalentno političko društvo: Poljska

Poljska je jedina zemlja u Istočnoj Evropi koja je imala više autoritarni nego totalitarni režim. Od 1976.do 1988.dominantna nastrojenost zajednice/etos, struktura i jezik konflikta u Poljskoj nalazili su se između etičkog civilnog društva nacije i internacionalizovane autoritarne partijske države koju je oličavao režim; I treće režim je bio taj koji je inicirao, a opozicija prihvatila "sporazumnu tranziciju".

Nesposobnost da se uspostavi totalitarizam Pitanje tipa režima. Poljsko dr.se ne može klasifikovati kao društvo u kome je na snazi potpuni totalitarni režim. U Poljskoj je uvek postojao određen stepen društvenog pluralizma. I veruje se da je takav pluralizam uvecao sposobnosti delova civilnog drustva da se odupru rezimskoj ideologiji i obuzdaju zastupnike totali.režima da nametnu širu mobilizaciju, naročito u oblasti ideologije. Ovakva ograničenja su delovala na stil rada lidera režima. Sve vreme je poljska Katolička crkva uspela da sačuva relativnu autonomiju sto joj je pružilo organizacione mogućnosti da se suprostavi uključenju u totalitarne strukture i nje i naroda. Ovo je omogućilo jedan obrazac uzajamnog čak i mogućnost priznanja znacaja, cak mogucnost pregovaranja katoličke crkve sa državom, sto se nije moglo naci ni u jednoj drugoj komunistickoj drzavi. 1950.vlada je dozvolila versko obrazovanje u javnim školama i pristala da se ne meša i izdavačku delatnost crkve. Zauzvrat crkva se obavezala da se uzdrži od otvorne političke aktivnosti, kao i da odvraća sveštenike od aktivnog angažovanja u opoziciji. Podršku crkvi dale su čak i dr.grupe koje su bile ravnodušne prema religiji, što je bio jasan znak protesta protiv staljinistikih tendencija. Između 1956. i 89.vlada je više puta tražila od crkve da smiruje krizne situacije, koje su mogle da izazovu sovjetsku intervenciju. Još jedan od pokazatelja postojanja ograničenog pluralizma jeste poljoprivreda. Nacinalizacija u ovoj oblasti putem kolektivizacije je bila usporena. Gomulkino uporno odbacivanje prisilne kolektivizacije bila je njegova suštinska komponenta poljskog puta u socijalizam. Nad kolektivizivanim poljop.dobrima prevladala je tradicija seoskih zadruga. Tako su o Poljskoj stvarana nezavisna polj.gazdinstva. Svi ovi zaokreti u politici i ideologiji od mini-staljinizma Boleslava Bjeruta, preko umerenog nacionaliste Gomulke i eksperimanta sa Gjerekovim velikim inostranim zajmovima, do represivnog režima generala Jaruzelskog 81.do89. oslikavaju obrazac političkih promena i stila rukovođenja koji se uklapaju u više autoritarni režim. Kako je došlo do ovakvog autoritarnog komunizma u Poljskoj? Varijabla koja se odnosi na državnost u slučaju Poljaske je drugačija nego u slučaju SSSR-a. Posle II sv.rata većinu polj.stanovništva su činili samo etnički poljaci i katolici. Tako je nastala prva prava nacionalna država u polj.istoriji. Plus odanost polj.naroda domovini je bila neizmerna. Katolička crkva je u periodu od 1795.do 1918. postala omiljeni kulturni i institucionalni stožer poljskog nacionalizma zato sto tada nije bilo drzave (rasparcavale su je rusija, pruska i austrije). Poljska država opet je nestala kada su je nemci i sssr podelili 1939. Nova podela je izazvala masovan progon stanovništa, deportaciju poljske armije u s.savez, uništenje velikog broja poljske inteligencije, ali u poljskoj se razvio jak pokret otpora u toku II sv rata. Taj pokret i vlada u izgnanstvu bili su ujedinjeni i u najtešnjem odnosu. Poljska je bila deo pobedničke savezničke koalicije u II sv.ratu pa tako s.savez nije mogao da opravda svoju okupaciju tvrdeći da je reč o teritoriji saradnika nacizma. Tako je od početka komponenta polj.državnosti bila rezervoar otpora sovjetskoj dominaciji. Potpuni totalitarni rezim koji podrazumeva veliku penetraciju u dr i drzavnu kontrolu mora imati i sveobuhatnu organizacionu i ideolosku kontrolu nad sluzbama bezbednosti narocito vojskom. Vojska je svojom sporšću i ambivalentnošću sprečavala mogućnost nastanka tot.drž.vlasti. Odbijala da puca na štrajkače, odigrala važnu ulogu u partijskim borbama. Iako nije bila apsolutno totalitarna, realno postojeći komunizam je ostavio za sobom mnoge strukture grupnih interesa u postkom.Poljskoj.

Nastanak opozicione prevlasti i erozija komunističke partije

158

Posle 1956 poljski istraživači i univerziteti dobili su izvestan stepen slobode i razvili kreativnost u političkim relativnim oblastima, pol.sociologiji, filozofiji, istorijiji. Polj.intelektualci su dobili slobodu i da putuju van zemlje. Kljucna razlika izmedju poljske i ostalih istocnoevropskih komuistickih drzava sastojala se u ’’horizontalnom odnosu civilnog društva sa samim sobom’’ kao slozenom procesu sklapanja civilnog društva iz elemenata opozicije i izvesnom stepenu "samoorganizovanosti" civilnog dr. To je slicno bilo i u Brazilu, u kome su novi sindikalizam, osnovne druš.grupe, narodna Crkva i intelektualci bili ključni činioci demokratizovanja režima, a ne samo njegova liberalizacija. Ovakakvo organizovanje je bilo moguće samo u jednom autoritarnom društvu. 68.intelektualci štrajkuju,bez radnika. Onda radnici krajem 70.ih,bez intelektualaca. Ali 76.se formira Komiet za odbranu radnika. Kada je 80.te došlo do masovnih protesta radnika pod vođstvom Leha Valense, dolazi do združivanja snaga i otpora komunizmu. Na svom vrhuncu organizacija Solidarnost je brojala deset miliona radnika. Tako je Solidarnost postala prva nezavisna sindikalna organizacija radnika u komunističkim zemljama. Poljska ima najbolju tradiciju ispitivanja javnog mnjenja u Istočnoj Evropi. Solidarnost je u jesen 81.bila preovlađujuća vlast u civilnom društvu, dok se partija održavala i kontrolisala prinudni aparat, vojsku, tajnu policiju. Medjutim 1981 jedan general proglasava sebe vojnikom i sefom vlade poljske. Uvedeno je vanredno stanje u zemlji. Za razliku od drugih komunistickih režima, polj.kom.režimom je od 81.do stupanja na dužnost predsednika vlade prvog člana Solidarnost, upravljala vojska, čiji su pripadnici bili na prvom mestu vojnici,a tek potom članovi partije, time je precutno priznat fakticki gubitak moci partije. 80te je Solidarnost imala posrednicku ulogu izmedju vlade i vojske, medjutim kad je vojska postala vlada onda je poljska dobila ovakav odnos snaga: služba bezbednosti, vojska, partija povezana sa Sovjetima, Katolika crkva i Solidarnost.

Sporazumna tranzicija Kada je počelo vanredno stanje 81.ovih 5 činilaca su bili na javno-političkoj sceni. Tranzicija u Poljskoj, slično Čileu i Brazilu, je počela ustavom starog režima i sa njegovim još čvrstim pozicijama u zakonodavstvu i drž.upravnom aparatu. 87.88. godine je umala autoritarni režim koji se suočavao sa sve većim problemima i rastućom opozicijom. 88.počinju ponovni štrajkovi Solidarnosti. Poljski razgovori za okruglim stolom su pokrenuli lanac događaja u Evropi te 89.te. Posledica su bili prvi slobodni izbori za jedan dom senata. Stupanje Solidarnosti na čelo značilo je i stupanje prvog ne komun.predsednika vlade u ovom delu Evrope. Intervencija Sovjeta nije dolazila u obzir. Koju cenu je Poljska platila za to što je prva slomila komunizam? Sporazumna tranzicija je odložila punu tranziciju. Njen put u tranziciju je imao štetno dejstvo na napore da se u zemlji stvore političke institucije koje su potrebne za demokratsku konsolidaciju. Prvi kompromis se sastojao iz manjeg broja članova solidarnosti u poljskom sejmu – ljudi iz solidarnosti su mislila da ionako potpuna tranzicija tada nije moguca, i odabrali su da prvo postignu manji cilj, a to je legalizacija njihove organizacije, da solidarost postane priznati politicki akter. Drugi i treći kompromis su se ticali stvaranja senata i presedništva. Strane su se složile da se dozvole slobodni izbori za senat, a telo i sejm bi birali predsednika zemlje. Sve ovo je usporavalo tranziciju. Solidarnost stiče veliku podrušku u društvu zbog svoje uloge u opoziciji, ali ona je pristala na dogovornu tranziciju.

Političko društvo i problemi demokratske konsolidacije Za konsolidovanu demokratiju je potrebno stvoriti sporazume o institucijama koje će stvarati javnu politiku. Ovo sa jedne strane zahteva samostalnost pol.društva kao i pozitivan stav javnog mnjenja. Konsolidovana dem.je zajednica je ona koja predstavlja oblik konflikta koji se odvija u okviru dogovorenog postupka, koja prihvata da je konflikt normalna stvar dok god se odvija u demokratskim okvirima. Takodje se podrazumeva da politicke stranke saberu i predstave interese razlicitih dr grupa. Medjutim sva postkom.društva su imala problem sa predstavljanjem. Isto je činjenica i da je malo ljudi u Istočnoj Evropi imalo zaista konkretne materijalne interese u ostvarenju reforme. Teško je predstaviti mater.interese koji još ne postoje. Opšti problem predstavljanja, priznavanje i artikulisanja pol.društva u Poljskoj je bio još složeniji zbog etosa i dužine opozicione kampanje. Termin civilno društvo, i termin

159

demokratija se koriste na raz.načine. U Poljskoj se termin civilno društvo odnosio na sferu aktivnosti van drž.uprave i nezavisno od države. Sto je bilo korisno u opozicionom periodu da se stvoriopsta diferncijacija izmedju "njih" i "nas", ali kada je tebalo da opozicija tvori drzavne institucije to je postao problem. Dalje aspekti neposredne, trenutne akcije, antiformalizma su postali etički standardi ponašanja pojedinca i kolektiva. Neki polj.teoretičari su to nazivali etičko civilno društvo. U pokretima opozicionim cenilo se jedinstvo u borbi, a o idejama kompromisa ili unutrasnjeg konflikta mislilo se samo u pezorativnom smislu. Nažalost ovaj put Poljske u dem.traziciju preko etič.civ.društva je oformio jednu praksu koja je, ako se ne bi transformisala, kasnije stvarala sistemske probleme prilikom formiranja dem.pol.društva. U politickom drustvu akter je mnogo češće grupa, a retko nacija. Kompromis i institucionalizacija postaju pozitivne vrednosti. Problemi se komplikuju zbog političkih odluka Leha Valense. Antipolitički stav je opasan za demokratsku politiku. U novim demokratijama cilj vise nije ziveti paralelno sa drzavnom vlascu vec osvojiti i usmeravati vlast i drzavi. Zapravo vrednosti etickog civilnog drustva koje su bile tako funkcionalne u ispunjenju zadataka opozicije postaju disfunkcionalne za politicko drustvo u konsolidovanoj demokratiji:Vrednost/stav Eticko civilno drustvo u

opozicijiPoliticko drustvo u konsolidovanoj demokratiji

Osnovica za akciju Etika istine interesiAkteri Nacija kao etnicka celina GrupeStav prema unutrasnjim razlikama

Podsmesljiv Prihvataju se kao normalne

Stav prema unutrasnjem konfliktu

Treba ga smanjiti Treba ga organizovati, objediniti i predstaviti

Stav prema kompromisu - +Stav prema institucijama - +Stav prema antipolitici + -Stav prema drzavi Dejstvuje izvan nje Nastoji da je usmerava Apoliticki stil Solidarnosti je doprineo fragmentaciji iste na male stranke, opadanje njene polit.snage i pobedi bivših komunista i njihove Seljačke stranke,koja im je bila saveznik na izborima 93. Plus izbor bivšeg komuniste za predsednika republike 95. Leh Velensa se odlučio da ostane izvan pol.društva . I za predsednika zemlje se odlučio kao nepartijski kandidat. Solidarnost ovaj početni problem uvećava tako što koristi moralni kapital svog pokreta,kako bi vladala na apolitičan i tehnički način. I nisu insistirali od početka na slobodnim parlamentarnim izborima. Tako su Valensa i Mazovjecki jednog na čelu civilnog,a drugi na čelu polit.društva jedan drugom bili konkurenti u direktnoj pol.kampanji. Konsolidovanoj demokratiji je potrebna ne samo skupina pol.stranaka koje predstavljaju interese, već i koje teže da te interese saberu. U Poljskoj su prvi slobodni izbori za oba doma parlamenta održani oktobra 1991. U poljskom sejmu je postojalo 29 stranaka i ni jedna nije dobila više od 14% glasova. Tako se prvi slobodno izabrani parlament suočio sa teškoćama oko formiranja vlade. Kada se formirala,teškoće se nastavljaju zbog nepostojanja koalicije oko njenog programa. U prvih sedam meseci bilo je tri predsednika vlade i nijedan nije uspeo da stvori stabilnu koalicionu većinu. Polupredsednički sistem bez ustava Postoje snažni teorijski osnovi za zabrinutost zbog mogućih problema u dem.sistemu u kome postoji dvostruka izvršna vlast uz dva nezavisna izvora legitimnosti. Moris Diverže kvalifikuje sistem kao polupredesnički ukoliko on ispunjava sledeće uslove: predsednik države se bira direktno, položaj predsednika države podrazumeva značajna ovlašćenja i premijer uživa poverenje direktno izabranog parlamenta. Samo su Francuska i Portugalija odgovarale ovoj definiciji. Mađarska i Čehosl.su se odlučile za klasičan parlamentari sistem u kome je predsednik vlade šef izvršne vlasi, a izbor predsednika države posredan. Najveći broj postkom.drž.je izabrao polupred.sistem. Zabrinutost oko dvostruke egzekutive javlja se jer ukoliko se predsednik bira neposredno, a premijer odgovara neposrednoiyabranom parlamentu uvek postoji mogucnost zapadanja u corsokake i nastanka ustavnog konflikta. Blokada sistema može biti narocito opasna ako predsednik raspolaže posebnim ovlašćenjima i kontroliše

160

snage bezbednosti. Moguce su dve situacije u kojima se ovi problemi mogu prevazici : ili precednik ili premijer da imaju jasnu vecinu u parlamentu (precednik da je lider stranke ili koalicije sa vecinom). U pocetnom poljskom modelu nisu bili povoljni uslovi: Prvi direktno iazbrani precednik je bio nestranacka licnost, nije ni upravljao vecinom u parlamentu. Takodje zbog rascepkanosti polj.stranaka nijedan pred.vlade nije imao dovoljnu većinu. Poljski slučaj je bio još složeniji jer ovlašćenja predsednika i parlamenta nisu bila jasno definisana ustavom, sto je preduslov za funkcionisanje ovog sistema. Linc i Stepan su naveli da je najbolji proces donošenja ustava onaj u kome je ustavotvorna skupština, bez neposredno izabranog predsednika zemlje, pre nego što je on preuzeo dužnost, slobodna da debatuje i odluči o najpogodnijem obliku ustavne vladavine u zemlji. Leh Valensa je bio direktno izabrani predsednik pre no što je izabrani parlament počeo sa svojom debatom. Ova činjenica je komplikovala proces donošenja ustava. Zbog rascepkanosti stranaka i stalnog zastoja, proces usklađivanja budžeta i uspostavaljnja mešovite privrede je zaostao. Javno mnjenje,izbori i poljska demokratija Ankete koje su sprovođene 90.i 91. od strane dvojice mađarskih pol.sociologa Brusta i Simona, u 7 zemalja Istočne Evrope i 3 republike ex sssr. Od 5 istočnoevropskih zemalja Poljska je imala najmanje procenat anketiranih koji su izrazili bliskost sa bilo kojim političkom strankom ili političkim pokretom. Najpopularnije ustanove su bile one neutralne: oružane snage, policija, jer se mislilo da one opslužuju građane. Broj antidemokrata u Poljskoj po podacima centra za istraživanje javnog mnjenja u Varšavi je varirao od 20 do 40%, u zavisnosti šta se pod antidem.podrazumevalo (tri klasična pokazatelja autoritarne antipolitike su spremnost da se odobri raspuštanje stranaka i parlamenta, sklonost jednopartijskom sistemu i odobravanje vladavine čvrste ruke i po njima je poljska bila više apolitična od Češke, Slovačke, Mađarske, Austrije). Pa podacima iz istraživanja javnog mnjenja od 91.do 93. u svakom slučaju pokazao se neodređen stav prema demokratskim institucijama. Izvesnu ulogu u tom periodu svakakoje odigrala nasledjena apoliticost civilnog drustva. Prema nekim analitičarima objašnjenje treba tražiti u ekonomskom nazadovanju i prekidu tranzicije prema trž.privredi. Ali Poljska je imala rast nac.dohotka od 1992 do 1994. Imala je drugu po rangu privredu, od ostalih istočnoevropskih zemalja, ali i najniže poverenje anketiranih u dva izvora izvršne vlasti vladu i predsednika. Konflikt predsednika države i zakonodavnog tela i vlade koju je telo formiralo ne mora uvek negativno delovati na demokratiju, ukoliko se strane međusobno poštuju. Ali ako jedna strana u poluprecednickom sistemu smatra da bi za zemlju bilo bolje da jedna grana demokratski legitimne strukture vladavine prestane da postoji, demokratski sistem dolazi u opasnost, gubeci ukupnu legitimnost. U cisto parlamentarnom sistemu nema dualzima izvrsne vlasti pa taj izvor nelegitimnosti ne postoji. Ima naravno sukoba u samom parlamentu, ali on je izmedju stranaka. Medjutim u polupredsednickom sistemu se politicki konflikti cesto ispoljavaju kao konflikti izmedju dve vrste demokratije. 1993.dolazi do neočekivanog preokreta. Članovi parlamenta su izglasali novi izborni zakon. Po njemu je predviđen minimum od 5%važećih glasova za buduće stranke u donjem domu sejma, a za koalicije 8% da bi se prevazisla rascepkanost. Rraspodela sedišta u parlamentu..6 od 7 stranaka nisu uspele da pređu minimum koji su same predložile. Da bi se jos vise favorizovale vece stranke pravilo je bilo i da samo one koje predju 7% imale pravo na preraspodelu ostatka glasova po proporcionalnom sistemu. Medjutim novi politicki akteri se nisu prilagodili promenama u sistemu za koje su sami glasali, pa je kao rezultat reformisana komunisticka partija, zajedno sa seljackom strankom dobila ne samo vecinu u pralmanetu nego i teorijsku mogucnost da samostalno izradi i usvoji ustav. U tom periodu medjutim Poljska je više no i jedna zemlja u postkomunistickoj Evropi doprinela realizaciji promene režima 89.godine. Neprestani pritisak civilnog druš.i Solidarnosti polako ruši postavke S.Saveza. Plus i činjenica da je Poljska 1994 imala najvišu stopu privrednog rasta. Ovo izaziva porast poverenja i domaćeg i međunarodnog. Članica EU je od .

III Varijateti posttotalitarnih režima: Mađarska, Čehoslovačka, Bugarska

26 od 27 postkomunističkih zemalja, izuzev Poljske, se približilo idealnom tipu totalitarizma. Većina se kasnije približila posttotalitarnom tipu. Posttotalitarni nije

161

generički, već evolucioni tip, jer nastaje kao rezultat promena u jednom sistemu koji se nekada približio totalit.modelu. Dva najčešća puta koja proizilaze iz samog režima krećući se prema posttotalitarizmu mogu biti a.’’postotalitarizam po izboru’’: Kod prvog, režimska elita može kolektivno da odlučiti da ograniči potpuno samovoljna ovlašćenja glavnog lidera, da umanji ulogu terora u sistemu i počne da toleriše nastanak nezvaničnih organizacijia u sferi dotadašnjeg ravnog civilnog društva.b.’’postot.usled raspadanja’’ Kod drugog tipa privrženost ideologiji postaje fraza, pojavljuje se relativna samostalnost i to više zbog nesposobnosti režima ili nevoljnog popuštanja pritisku spolja, nego po sopstvenom izboru. c. Snage izvan režima mogu stvoriti situaciju ’’posttotalitarizma usled društvenog osvajanja’’ što je slučaj u kome grupe u civilnom društvu uspevaju da se izbore za neke oblasti relativne samostalnosti. Ali kakvi god bili svi posttot.režimi proizilaze iz totalitarnih. Lincova je teza da izmedju Najvazniji varijateti u okviru posttot tipa krecu se od ranog posttoal (koji se gotovo granici sa totalitarizmom) preko zamrznutog posttotal (koji ne pokazuje znake razvoja u pravcu veceg pluralizma) do zrelog posttotal (koji ima karakteristike promene u demokratski ili autoritarni rezim). Iako su svi posttot.režimi zahvaćeni efektom domina, posledice stvarne tranzicije su zavisili od specifinog postto.podtipa u svakoj zemlji pojedinačno. Varijacija je bila očigledna u slučaju Mađarske i Bugarske. Mađarska je primer zrelog psototalitarizma, Bugarska ranog posttotal,Čehoslovačka je primer zamrznutig postota. Ove tri zemlje su imale različite situacije u pogledu strukture države, vladavine prava i eko,pol,civ.društva.U Mađarskoj je kom.partija, koja je potpadala pod uticaj reformističkih lidera, s jedne i organizovana stranačka demok.opozicija s druge strane, putem pregovora došla do sporazuma da će vlada biti stvorena putem slobodnih izbora. U Čehoslovačkoj su nakon pada Berlinskog zida, studenti i umetnici izašli na čelo protesta protiv brutalnosti policije. Na čelo dolazi Vaclav Havel. U Bugarskoj je nereformistička kom.partija kontrolisala tranziciju. Tri različite zemlje, tri različite tranzicije. Mađarska i Poljska su eksperimentisale raznim privrednim reformama, otvarajući se za zapadno kreditiranje i tako postale dve najzaduženije zemlje. Ta prezaduženost je ojačala pritiske za promenu režima. Čehoslov.se nije upustila ni u kakve priv.reforme, a činjenica da nije imala dugova je bio pozitivan element u fazi demokratizacije.

Mađarska: dogovorena tranzicija iz zrelog postotalitarizma Najpoznatija istočnoevropska zemlja u pogledu dinamike tranzicije jeste M. Mađarski režim je pretrpeo najveće promene. Od 1948.do 1953.bio je izuzetno total.period, i period najintezivnije staljinizacije u Istočnoj Evropi. 1953 kad je staljin umro hruscov kao deo antistaljinisticke kampanje smenjuje vodju madjarske koji je bio malo siatljin, sa umerenijim Imre Nadjom koji najavljuje promene. Medjutim Sovjeti ga smenjuju 1956 i vracaju malog staljina. Onda neki drugi, pa onda opet Nadj pod cijim vodjstvom protesti intelektualaca i studenata dobijaju karakter revolucije. Onda sovjetski tenkovi. Treba pokazati kako su se promene u M.desile i pre promene režima 89. i kako su promene u jednoj areni uticale na promene i u drugim. Prva oblast u kojoj je M.postala postto.je oblast ideologije. Posle revolucije, 1956 glavna misao je bila kako održati stanje da se ne desi još jedna revolucija. Kadar 62.najavljuje politiku savezništva. Sledeći korak ka detotalitarizacije je bilo uvođenje novog ekonomskog mehanizma 1968. Ovaj gulaš komunizam je omogućio povećanje standarda, neka rana verzija glasnosti. Kontrola države nad individualnom mobilnošću u oblasi zapošljavanja je formalnopravno umanjena kad je 1968 radnicima omogućeno da menjaju posao, i mesto boravka. Država je takođe izgubila monopol nad izvorima finansiranja, kao i monopol u stambenoj oblasti. 1982 su doneseni propisi kojima je legalizovano pravo svojine u sektoru male privrede. To je značilo smanjenje diskrecione vlasti part.države u društvu i povećanje sfere zakonski zaštićenih individualnih prava. Mađarski kom.sistem se nije srušio već se prilagodio. Uprkos promenama u arenama ekonomije, prava, drzave Kadar ipak nije nikada dozvolio bilo kakve promene vodece uloge partije. Do 1987 u Madjarskoj nije postojala neka organizovana opozicija, a proces udruživanja u okviru civilnog društva bio je slabo izražen. Ipak i pored promena u privredi raste broj problema. Spoljni dug zemlje raste. Reformsko krilo u partiji postaje sve kritičnije prema Kadaru, pa je trazilo saveznike u

162

stranci i u društvu. 87.u M.se pojavljuje prva protopartija Mađarski demokratski forum, a osnivačkom sastanku prisustvovao je i Požgai. Ali pogrešno bi bilo okvalifikovati madjarsku tranziciju kao akt koji su inicirali i vodili isključivo reformisti u okviru režima. 1988 javlja se dosta spontano organizovanih grupa. Jedan od najvažnih pokreta bio je Ekološka grupa, koja je držala demonstracije protiv izgradnje brane na Dunavu. Novinari i drugi profesionalci su se organizovali u Klub, kako bi se izborili za slobodu govora. Pa forum pravnika. U Madjarskoj je 1982 stvoren ambijent u kome je bilo moguće artikulisati razne interese. 1982 uvedeno je pravo privatne svojine. Nakon toga je organizovana unija naučnih radnika, pa su granice posttotal širene u pravcu uspostavljanja pluralističkog sistema u zemlji. Konačna arena u kojoj su M.opozicione snage počele da se organizuju bilo je političko društvo. Populistički, ruralni, tradicionalno i nacionalistički orijentisani intelektualci su se sastali 1987 i formirali Mađarski demokratski forum. Stvorena je i Federacija mladih demokrata..i tako je formirano više urbanih i soc.-liberalnih grupacija pd nazivom Mreža slobodnih inicijativa. 1988 je donešen zakon o udruživanju građana koji je otvorio put višestranačkom sistemu. Reaktiviranje su najavile Stranka malih nezavisinih posednika, Socijaldemokratska stranka i Hrišćanska demokratska stranka. Njajcesce pitanje je zasto je madjarska komunisticka partija pocela da prihvata politicku utakmicu i pre poljskog okruglog stola i formiranja prve nekomunist vlade u istocnoj evropi? 70tih gradjani su shvatali kadarov sistem kao relativno uspesan u parametrima "breznjevljeve doktrine". Medjutim krajem 80tih relevantna referntna grupa vise nije SSSR vec sve vise zapadna evropa, posebno austrija. Rascep u drzavnom aparatu moze aktivirati jedan deo tog aparata da posegne nanize radi mobilisanja jednog dela civilnog drustva kako bi se osigurala sopstvena pozicija moci u okviru drzave ako su opozicione sile jake najcesce dolazi do slozenog procesa rezimskih ustupaka i drustvenog osvajanja terena cime se citav sistem usmerava prema promeni – prvo prema liberalizaciji, a posle i prem demokratskoj tranziciji. Medjutim nijedna frakcija unutar komunisticke partije madjarske nije pocela da pruza ustupke opoziciji prihvatajuci cinjenicu da oni mogu dovesti do gubitka vlasti. Gorbačovljeve reforme su prema anketama ocenjene kao promašaj. Glavni Kadarov izazivač je bio Karolj Groš(umereni reformista), koji je 87.postao pred.vlade. Saveznik mu je bio Požgai(veci reformista), koji je bio veoma uticajan u medijima. On je posto je podrzao stvaranje nepartijskih dr grupa, a za uzvrat je dobio podrsku naroda u unutarpartijskim borbama. Zbog dinamike rezimskih ustupaka i drustvenog osvajanja terena, komunistička partija prihvata višestranačke izbore, i nastaju novi odnosi između režima i vlasti pa je dem.tranzicija počela da se rađa. Suština madjarskog slučaja je bila u tome što su i umerenjaci režima i umerenjaci dem.opozicije došli izvesne moći, koja im je omogućla da pregovaraju, jer su pregovori shvatani kao najbolja opcija. Početkom 1989 opoziciju je činio veći broj stranaka i drustvenih pokreta. Rezim je pokusao taktiku da pregovara sa pojedinacnim frakcijama ali je opozicija odbijala da pregovara na taj nacin i to je bio prvi veliki korak u razvoju demokratske opozicije. Opozicionari su stvorili sopstveni okruglli sto opozicije na kome su predstavili svoje interese, a zatim su napravili interni sporazum da ce svrha svakog okruglog stola biti dolazak do slobodnih izbora. Pregovori su se odvijali između režima i političkog, a ne civilnog društva. Političke grupe su postigle medjusobni sporazum pa su tek onda ušle u pregovore. Reformski orjentisani komunisticki funkcioneri su znali da slom rezima dovodi u pitanje njihovu vlast.medjutim racunali su da bi i u trzisnoj utakmici mogli da opstanu, ako ne odmah na prvim izborima, onda bi kasnije mogli da postanu jedna od politickih snaga. Direktori i drugi rukovodioci su dobili priliku da svoje funkcije pretvore u licnu imovinu, jer im je data mogucnost da otkupe drzavna preduzeca.to nije od njih ucinilo aktivne koalicione partnere pozgaija, ali svakako su mu pruzili podrsku. Mađarska vojska je ostala apsolutno neutralna tokom tranzicije u M, tako da nije bilo sanse za nasilno gusenje demokratske promene. Ova zemlja je imala značajne prednosti kada je reč o konsolidaciji u odnosu na druge istočnoevropske zemlje. Kad je rec o civilnom dr: ono je formiralo svoju organizacionu strukturu pre ulaka u tranziciju. A zatim M je odabrala čisti parlamentarni model vladavine. Predsednik države se bira posrednim putem. Ipak nije bas bilo tako bajno sa ustavom: on nnjega nije donela skupstina, niti je bio na referendumu, vec je predlozen, a onda su najznačajnije stranke unele veliki broj amandmana. Kada je rec o ekonomiji: Mala Privreda je legalizovana, lansirano je trž.kapitala i komercijalnog bankarskog sistema,

163

doneseni su najliberalniji propisi o stranom investiranju u ist evropi. Sto se tice drzavnog aparata, bilo je nekih zahteva za kompletnim cistkama ali samo par, uglavnom je preovladalo misljenje da se strucnjaci, sudije i slicno mogu iskoristiti u novom sistemu. Politicko druš.je posle 89.demobilisalo civilno dr. Vlada je blokirala zakonske predloge kojima bi se civ.dr.dala veća kontrola i veći pristup medijima. Posto su imali vecinu u parlamentu nije im bila potrebna podrska civilnog sektora. Medjutim to je sad predmet polemika u madjarskoj, da li moze drugacije da izgleda taj odnos. Autori smatraju da bi madjarska demokratija samo mogla da profitira iz davanja veceg prostora civilnom sektoru. Državnost: Mađari koji žive pod nacionalističkim vladama u Rumuniji,Slovačkoj i Srbiji su stalni predmet rasprava u m.politici. To je pitanje poštovanja ljdskoh prava za neke demokrate. Desničari kritikovali dem.vladu da ne štiti sve Mađare. Nacionalističke partije u M. Mađarska istina i Partije života.

Čehoslovačka: tranzicijaputem kolapsa ’’zamrznutog’’ posttotalitarizma Čehoslovačka je jedina zemlja u istočnom delu Evrope koja je od svog osnivanja 1918.pa do 1938 bila demokratska. Imala je i najrazvijeniju industriju i najveću pismenost stanovništva. Ali ova zemlja nije uspela da ostvari sporazumnu tranziciju. Posle deset dana javnih demonstracija režim se jednostavno srušio. Privremena vlada koja se pojavila posle plišane revolucije, bila je apolitički orijentisana, pa nije formirala pol.stranke na nivou čitave zemlje. A donesen je i najsumnjiviji zakonski akt o čišćenju ranijeg državnog aparata. Čehos.kom.partija je jedina između dva rata imala zakonsko pravo da učestvuje u pol.sistemu. posle 1941 posto je lokalna kom partija zajedno sa sovjetima ucestvovala u borbi protiv nemacke okupacije, bili su vrlo popularni. Posle 48. i kom.udara bila je izložena širokoj represiji, pa je po nekima bila najstaljiničkija zemlja. Katolička crkava je bila podvrgnuta velikoj represiji. Slovački lider Aleksandar Dubcek je 1968 počeo opreznu reformu u okvirima kom.partije, ali se ona pretvorila u mirno Praško proleće. Sovjetski tenkovi su ugušili prasko proleće, i pocela je era breznjevljeve doktrine. Obavljena je i masovna ogromna cistka kom partije. Od 1969 do 1989 na čelu je bio Gustav Husak. Predtranziciona Č.nikada nije eksperimetisala sa tržištem. Retko je uzimala kredite sa Zapada pa nije bila opterecena dugovima posle. Ipak postojao je neki vid pluralizma izrazenog u neslaganju sa rezimom u okviru civilnog dr. 1975 SSSR i ostale kom zemlje su potpisale Helsinški akt i to je otvorilo zemlji organizacionu mogućnost aktivistima u oblasti ljud.prava. Najznačajnija disidentska grupa je bila Grupa 77. Osnivač Vaclav Havel,dramski pisac pisao je o "paralelnoj kulturi" nezavisnih mislilaca koji su pokusali da "zive u istini" ( naspram "zivota u lazi" kako je on nazivao tadasnju organizaciju dr zivota). Havel se nadao da ce se paralelna kultura uvek razijati jer je to nuzno jer ce uvek biti u sukobu sa "prvom kulturom". Jedan broj grupa se pored Povelje 77 pojavio nakon 1988. Tu je reč o protesnim grupama u okviru civilnog društva. Jan Urban je bio vodeći disident u grupi 77. on je rekao mi disidenti ne znamo da se organizujemo, pa smo zateceni bili slomom rezima i izenadnom mogucnosu da imamo vlast nad atomiziranim drustvom. Ako ne postanemo politicari propascemo. Ovim tekstom se objasnjava da prvo put u tranziciju posttotalitarnog zamrznutog rezima najcesce ide preko njegovog kolapsa a ne pada kroz pregovore, drugo opozicija iznenadjena neocekivanim uspehom obicno nema odgovarajuci i artikulisan politicki pristup situaciji. Čehoslovacki režim je doživeo slom. Razlika od obaranja režima je sto u slucaju sloma nema nasilnim putem zauzimanja sedišta vlasti, tv stanica...slom je rezultat krutosti pripadnika elite, kao i njenog gubljenja moći, pa im to ne dozvoljava da donose odluke kojima bi se predupredila kriza. Ovakav tip tranzicije je najbolje opisati kao slom, kolaps režima. Režimi doživljavaju slom ne toliko zbog spoljašnjih sila koliko zbog okolnosti u kojima dolazi do višestrukih ometanja u okviru države i na srednjim nivoima aparata prinude. Da bi se ovakav slom objasnio nužno je uzeti u obzir pojam legitimnosti. Legitimnost u drzavno-politickom entitetu može biti i pitanje toga u šta veruju milioni ljudi, medjutim u ranim fazama dovodjenja rezima u pitanje vaznije je u sta veruju pripadnici aparata prinude. A oni obicno veruju u ono sto kaze sacica naredbodavaca u drustvu. Kljucno pitanje je da li naredbe za primenu sile imaju legitimitet. Kako teorijski dolazi do sloma režima? U kritičnim stadijumima krize režima, vitalni delovi aparata prinude,tj.njihovi pripadnici,postaju neodlučni,počinju da se bune ili se tope. Demonstranti

164

postaju sve brojniji i smeliji. Režim može da izgubi sposobnost da pregovara, jer je premalo onih koji brane rezim u odnosu na one koji su protiv njega (demonstranti). Tako se režim ne zbacuje,nego se sam ruši. Nakon pada B.zida, demonstracije, vojska brutalno reaguje. Studenti odlučuju da štrajkuju. Počinju štrajkovi, pretnje, ali policija otkazuje poslušnost kom.režimu. Počinje dezertiranje iz državnih organa. Pa reaguje omladina kom partije, pa vojska kaze mi necemo na narod (zato sto ih ne bi poslusali oficiri). Ostavke podnose politbiro, jedna po jedna institucija. Onaj tip unutrašnjeg kolapsa koji se dogodio u Č.se duguje njenom zamrznutom posttot. i atmosferi sve izraženije neautentične ideologije. Isključivo formalnoj podršci režimu ko i suženom prostoru za izražavanje neslaganja u okviru civ.društva.

Problem državnosti i ’’plišani razvod’’: neoinstitucionalna analiza Pitanje državnosti. Tri godine posle plišane revolucije Č.se podelila 1992. na Češku Republiku i Slovačku. Češke zemlje su bile deo austrijske polovine, a Slovačka deo mađarske polovine bivše Austrougarske carevine. Tada je češki region bio jedan od industrijski najrazvijenijih delova carevine, dok je S.ostala poljop.područje. Govore se različiti ali razumljivi jezici. Slovačka je bila više katolički opredeljena. 1992 Slovacka je imala 11,3% nezaposlenih, a u Č . ih je bilo 2,7%. Dokazi pokazuju da intezivni separatistički i nacionalni razlozi nisu bili dominantni u Č.republici ni u Slovačkoj, oni su se javili mnogo kasnije, pošto su pol.elite pocele da stvoraju uslove za razvod posle izbora 1992. Po anketama vecina ljudi su mislili da je nacionalizam bio koriscen od strane politicara u svoje interese. Isto po anketama - najmanje poželjna opcija je bila razdvajanje. Jedan deo povoda za strah od cepanja je bio ekono.prirode – ljudi nisu verovali da ce to povecati standard. Slovacka je kao nacisticka marioneta imala kvazinezavistan status, ali pod komunist vladavinom medjutim, izvrsena je obimna industrijalizacija tog dela zemlje uz njeno usmeravanje prema privredi SSSRa i to je ono sto je posle 1989 izazvalo vece probleme u strukturalnom prilagodjavanju privrede trzisnom sis. Da bi se razumelo zasto je doslo do razdvajanja iako to gradjani nisu trazili mora se analizirati interakcija federalnog ustavnog sistema sovjetskog stila i antipolitickog stila ponasanja demokratskih prvaka koji su neocekivano nasledili vlast u drzavi posle iznenadnog sloma postotalitarno zamrznutog rezima. Autori daju izrazito neoinstitucionalisticku hipotezu: bez negativnog dejstva mehanizma sovjetskog modela federacije u smislu stvaranja blokade sistema12, sumnja se da bi istorijske, kulturne i ekonomske razlkike između dva dela zemlje dovele do podele. Mozda je nuzni uslov razdvajanja bilo postojanje institucija koje su kasnije (zbog propustenih prilika) izgledale nefunkcionalne i nepromenjive. Funkcionisanje parlamenta je bilo ograniceno pravilima koja su odredjivala da zakon/propis moze da se izglasa samo ako a njega glasa 60% poslanika, sto znaci da mali broj poslanika prakticno ima moc veta. To blokira sistem. Ovakav ustav nije sprecavao komunisticku partiju, jer su tamo ionako svi "glasali"isto, ali je za novi poredak bio opasan. Trebalo je u skupstini potegnuti neka fundamentalna pitanja ali disidenti od kojih su se sastojale nove stranke, nisu imali to interesovanje – sam Havel je primenjivao stil rukovodjenja koji je izrazito antipoliticki i antiinstitucionalan. I ustvari Havel nikada nije promenio ustav, niti je stavio na referednum pitanje o razdvajanju. Onda su se desili izbori 1992 i na premijerska mesta s i c su dosli ljudi koji su imali razlicite politicke i ekonomske prioritete a istovremeno su imali prvo veta na odluke ovog drugog. Dva glavna sporna pitanja na izborima 92.su se odnosila na budićnost odnosa u federaciji i alternativne modele privrednog razvoja. Klaus (Č) je dobio relativnu većinu za ideje o brzom prelasku na trž.privredu, a Mečijar koji je bio za sporije kretanje u pravcu trž.i veću autonomiju za Slovačkuje u svojoj repub.dobio većinu za svoju politiku. Postojeći ustav sov.tipa je svakome davao mogućnost veta na odluke onog drugog. Racionalno rešenje za svakog od njih je bilo razdvajanje države. Razvod je bio miran, jer je teritorijalno razgraničenje sprovedeno na racionalan način.

Bugarska : prelaz iz ranog posttotalitarizma pod kontrolom režima Rani postoto.režim u B.je inicirao tranziciju i nijednog trenutka nije izgubio kontrolu nad njom,tako su lideri tog režima dobijali većinu i rekonstruisano pravo na vlast. Objašnjenje zašto se razlikuje ovaj put od M.iČ.se nalazi u prirodi prethodnog

12

165

ranopostt.režima kao i ograničenoj ulozi koju je dem.opozicija bila u stanju da igra u tom režimu zbog svog nesistematskog i ilegalnog rada. Kada je reč o pluralizmu B.je bila bliža idealnom totalitarnom tipu. Krajem 80.ih javljaju se razne grupe kao otpor režimu. (Npr.Ekoglasnost...). Ali one sve imaju problem da se transformisu u politicke stranke, dosta su antipoliticke bile, kao i veliki deo stanovnistva. Medjutim dobro je bilo sledece: veci intelektulani kapacitet (istrazivaci, naucnici, univerzitet) i dobar institucionalni izbor – primena parlamentarnog okvira od samog pocetka tranzicije, prilikom cega se izabrao sistem srazmernog predstavljanja, sto znaci olaksano predstavljanje manjina.

IV Uticaj totalitarizma kombinovanog sa sultanizmom na demokratsku tranziciju: slucaj Rumunije

V Problemi državnosti i tranzicije: SSSR i Rusija

Najteži problemi oko državnosti su se javili u SS i ex Yu. U tretiranju užasa etničkog čišćenja u Yu, krvavih posledica čečenske borbe za secesiju ili međuetničkih sukoba u bivšim sovjetskim republikama Azerbejdžan, Moldavija, Gruzija, često je postojala tendencija da se svi ti žestoki sukobi olako objašnjavaju ukazivanjem na primordijalne nacionalne identitete i njihove posledice. Javilo se uverenje da ni međunar.činioci ne mogu da spreče sudare u eri nacionalizma. Autori smatraju:

- da su specifične institucije i načela federalizma sovj.tipa stvorile resurse za kreiranje uslova za politizaciju etničke pripadnosti.

- Da je s obzirom na karakter ovih struktura (institucija i tog tipa federalizma) put tranzicije (sa perestrojkom, glasnoscu, liberalizacijom ali ne i demokratizacijom, i sa prvim pravim izborima odrzanim odmah na republickom nivou) imao teske dezintegrativne posledice. Tako se malo uradilo po pitanju stvaraja novih demokratski legitimisanih struktura u centru, tako da je nekooperativni etnicki nacionalizam postao najdinamicnija snaga u sfrei politike.

- Da je najglavniji naslednik SSSR-a Rusija imala teško breme prošlosti u obliku problema državnosti i građanskog statusa. Davanje prioriteta prestruktuiranju privrede u odnosu na prestrukturiranje u cilju stvaranja demokratske države je slabilo državu.

Kontradiktorno restrukturiranje nacionalizma u državi Jedan od razloga za raspad SSSR se može naći i u tome što bitni politički lideri nisu smatrali da će se pojaviti problemi oko strukture države. Po Gorbačovu nacinalni odnosi nisu bili problem u SSSRu, "svi su bili ponosni sto su deo bratske zajednice". Ali G.stavovi su bili pogrešni. Jedan od uzroka se odnosi na pogrešnu proccenu s.lidera kada je reč o potencijalu za nastanak konflikta koji je ugrađen u federalizmu sov.stila. Taj tip federalizma ima korene u istoriji, ideologiji i vlasti partijske države. SS je bio sazdan na protivrečnim načelima. Posto su mnogi narodi imali ranije svoju nezavisnost rezim je odlucio da postigne pokornost i integraciju stvorivsi jedan federalni sis za koji je bio karakterističan dualizam vlasti. Sa jedne str od republika su načinjene protodržave kao org koje održavaju kulturne različitosti, postale su zakonite, a forsirana je i svaka aktivnost elita iz titularnih republika u pravcu unapređenja sopstvenih specifičnih interesa. Sa druge str republike su bile sastavni deo jednog režima koji je prigrlio univerzalističku ideologiju, režima koji je ostvarivala centralizovana partijska država. I ne samo da je partija/centar monopolisala donosenje svih znacajnih odluka, vec je iz svih komandnih i kontrolnih pozicija (CK, KGB, vojska) iskljucio sve neruske narode osim ukrajinaca. Ove strukture su mogle da dobro funkcionišu sve dok je centralizovana država imala punu kontrolu na nivou federacije. Medjutim onda je dosla perestrojka.

Sovjetski federalizam:koegzistencija suprostavljenih ustavnih struktura,načela i motivišućih činilaca Formiranje nacija u SS desilo se na jedinstven nacin: drzava koja je sebi pstavila za cilj da prevazidje nacionalizam stvorila je ustvari jedan citav niz institucija, i otpocela sa procesima kojima se favorizovao razvoj svesnih, sekularnih i polotickih, za mobilizaciju sposobnih nacija. Prvo je organizovan otpor niskog nivoa vladavini rusije, a zatim je stvorena kontraelita sa sposobnoscu da mobilise siroke nacionalisticke pokrete. Ipak do

166

otvorenog suprotstavljanja doslo je tek kada je partijsko rukovodstvo resilo da radikalno reformise politicki sistem. 1. način pristupanja federaciji: Teorijski postoje 3 najvažnija i među sobom suprotna načina pristupanja federaciji: tradicionalno povezivanje oformljenih jedinica sa zajedničkim interesima, dobrovolno udruživanje na osnovu molbe i nasilno pripajanje. U SSSR-u je najveći broj naroda i republika bio prisilno priključen u federaciju. 2. načelo političkog identiteta federalne jedinice,organizacija uprave i izborno predstavljanje: u federacijama mogu postojati dva suprotna načela identiteta: prosto teritorijalno načelo i načelo čiji je osnov u etničkom pripadništvu, jeziku i religiji. SS je spojio ta dva načela u insitiutu teritorijalnog etnofederalizma. Pored 15 repubila u okviru unije stvoreno je i 38 teritorijalnih uprava po etničkom načelu (ako je unutar republika bila koncentrisana neka druga entnicka gr njoj je data autonomna oblast), 20 samostalnih republika, 8 autonomnih oblasti i 10autonomnih okruga. Te upravne jedinice je trebalo da sluze kao osnvica za izborno predstavljanje, u teoriji. Medjutim to nije bilo vazno dok je centar bio jak. Ali nakon perestrojke javio se zbog toga, znatan potencijal za mobilisanje tradicionalnog etniciteta.To je praktično značiilo da je veliki broj pripadnika jednog naroda živelo u dijaspori. Posle sticanja nezavisnosti 15 repubikla mnogi njihovi stanovnici nisu bili smatrani pripadnicima titularne nacije, izuzev u slučaju mešovitih brakova, tako da kriterijum nije bio lični izbor, ni dužina brakova,već poreklo. Mnogi problemi manjina u novim drzavama zato su nasledje sovjetskog tipa federalizma koji je sad poceo da deluje u kombinaciji sa probudjenim nacionanim identitetom.3. načelo identiteta građana kao pojedinca: u vecini federacija primarni zakoniti identitet pojedinca je u njegovom svojstvu građanina države. U SS je, medjutim, bila prisutna ideološka težnja da će se nacionalni identiteti na kraju stopiti u jedan viši identitet, nazvan pripadništvo sovjetskom narodu. 4. načelo secesije: uglavnom ustavi federcija ne definisu razlaz. Medjutim oba sovjetksa ustava su bili bas neobicni po tome sto je u njima bilo definisano pravo na otcepljenje, al opet nije jasno definisano kako ,šta, pa u tome lezi opasnost ako do toga dodje.5. načelo samostalnog predstavljanja u inostranstvu i autonomije u spoljnoj politici: U većni republika spoljna politika je rezervisana za centralnu vladu. U SS je medjutim od 1944 svaka republika imala pravo da samostalno ima kontakte sa inostranstvom. Taj amandman je bio motivisan uspehom da belorusija i ukrajna budu primljene pojedinacno u UN. I, mada je bio fiktivan i ne praktikovan, ovaj amandman je otvorio vrata konfliktu u federaciji.6. motivaciona struktura karijere republičke političke elite: U SS je stvorena čitava jedna politika favorizovanja vodećih etničkih grupa u okviru svake pojedine republike. Etničke elite su sprečile nastanak etničkih kontrelita koje bi se usprotivile centru, i to sve dok je centar bio u stanju da ostvaruje kriticnu masu prinude i obezbedjuje ekonomske resurse. Kako je, zasto i sa kakvim posledicamaGorbacov otpoceo proces delegitimisanja drzave?

Raspadanje sovjetske države: liberalizacija bez demokratizacije centra Krajem 70.ih SS je počeo da se suočava sa problemima. Gorbačova na reforme nisu nagnale nikakve grupe. On i njegovi najbliži savetnici su se sami odlučili za transformaciju sovj.sistema, pa SS spada u kategoriju promena koje inicira režim. Medjutim zasto je ova promena na inicijativu rezima dovela do eksplozije nacionalizama i raspada sovjetske drzave? Za analizu ovog fenomena su od značaja tri fenomena: racionalni izbor, mobilizacija sredstava i neoinstitucionalizam. Postojeće institucionalne strukture su obezbedile racionalne podstreke republičkim elitama za upuštanje u etničku politiku i formiranje izbornih tela koja će se animirati isključivo oko etničkih pitanja. Činjenica da su etničke regionalne elite imale specijalnu kontrolu nad kulturnim organizacijama, univerzitetima i kadrovskom politikom u drž.upravi,omogućila im je pristup izvorima koje bi mogli da mobilišu. U stvari institucije koje je stvorila država su bukvalno stvorile neke nacije koje ranije nisu postojale. Druga str ove neoinstitucionalne perspektive je da su postojeće strukture i ograničavale efektivne opcije koje je Gorbačov mogao da izabere. Dok je centralna vlast bila jaka i ustav bio fiktivan i etnicke elite u republikama pod kontrolom rusa, nije postojala opasnost za SS. Medjutim strategija transformacije režima na koju se odlučio Gorbačov direktno je protiv države mobilisala sve na teritoriji

167

zasnovane titularne nacionalnosti. U tome su kao pokretači učestvovala tri interaktivna fenomena: tip režima, odluka da se priđe liberalizaciji umesto demokratizaciji i redosled izbora. Režim koji je G.nasledio nije bio autoritarni ni sultanistički, ali je bio daleko od pluralizma pravog. Taj rezim je bio daleko od zrelog posttotalitarizma (jedna od oblika u total-posttotal kontinuumu, koji autori defnisu nesto ranije u knjizi). Na sceni je bilo uočeno okoštavanje državnog aparata, gerontokratsko rukovodstvo, gubitak sposobnosti za mobilisanje masa i pasivnost kod stanovništvašta - znači da je SSSR bio posttotalitaruizam usled raspadanja. Ali za razliku od zemalja Ist.evrope u SS je: za najveći deo stanovništva lenjinistička i staljinistička verzija totalitarnog komunizma bile domaća verzija; Komun.je trajao 75 godina a ne 40 godina; Neki narodi u ist evropi nikad nisu ziveli u potpunom totalutarzimu ili su ziveli svega 15 godina, u SS se 30 do 40 g.živelo u postpuno totalitarnim uslovima. SS je osnovao Lenjin posle građanskog rata 20ih, kao totalitarni politički sis, plus godinama su živeli pod Staljinom. Pa i Hruščev čini ništa bolju situaciju, manje terora ali opet progon religije,"zapadnjaka", tenkovi u madjarskoj. A Brežnjevljeva era je bila više detotalitariizacija usled raspadanja nego po izboru rukovodstva. Tako Gorbacov nasleđuje režim u kome generacije ne znaju ni za jedan drugi politički sistem. Kasnih 80.ih počinje liberalizacija i cepanje partijske države, posle 70g.komunizma, ali to ne dovodi do brzog stvaranja civilnog drustva u zapadnom mislu te reci. Zato su slabe bile liberalne i demokratske ideje tu. Kad je jednom gorbacov stavio u pogon mehanizam koji je poceo da slabi ideologiju i strukturu centralizovae partijske drzave stare republicke elite na periferiji sovjetskog sietma su počele da traže nive izvore moći, nove izvore ideološke legitimnosti, narocito nove identitete i to su radili pozivajuci se na nacionalizam "titularne nacije" uz istovremeno negiranje manjinskih etnickih grupa i suprotstavljanje centralizovanoj sovjetskoj drzavi. Tako je nezavisnost dobila prednost u odosu na demokratizaciju. Gorbacov je nasledio jedan poravnani posttot.pejzaž., a to znači da su za razliku od drugih autoritarnih rezima gde su mnoge dr.strukture, crkva, poslovne i interesne grupe, profesionalne asocijacije i neki drugi naučnoistraživački instituti uspeli da se održe uz određenu nezavisnost, u SS su sve one bile potpuno integrisane u drzavu da su postale nesposobne da igraju neku znacajniju ulogu u partiji. U ove organizacije je partija toliko prodrla da ih je integrisala u svoje strukture. Ali krajem 80.ih se javlja jedan broj demokratskih udruženja, frontova, klubova. Pojavljuje se Demokratska Rusija, ali je ostala više pokret nego stranka. A odigrala je dosta važnu ulogu. A zašto nije bila stranka zato što su političari bili neodlučni, G. i Jeljcin i nisu hteli da ih podrza da postanu stranke. J.je koristio njihovu podršku, ali nije hteo da je vodi kao stranku. Onda je tim pokretima jedino preostalo da mobilisu ljude po etnickom osnovu. Gorbacov nije bio skroz za demokratiju, kao sto kazu mnogi sovjetolozi. Vec je bio za liberalizaciju, ali liberalizacija moze da ide i bez demokratizacije, i u ss je isla. Autori tvrde da se G.od 85.do91.nije nedvosmisleno opredelio za demokratizaciju. Potpuno slobodni, višestranački izbori nikada nisu održani. Izbori su održani 89. i 90.g. ali su imali nedostatke, nisu bili višestranački, a njihov cilj je bio da se dođe do novog zakonodavnog tela, ali ne i do nove vlade. Prve paralmentarne stranke formirale su se tek posle izbora 1989-90. U tom smislu izbori nisu mogli da podstaknu razvoj demokratskog drustva. Ipak ovi izbori stvorili su jedan novi duh slobode. Oni su uspeli da oslabe centralizovanu partijsku državu. Oni su omogućili baltičkim zemljama i Kavkazu da ojačaju svoje nacionalističke pokrete za nezavisnost. I u SSSR-u i u YU su izbori bili formalno na nivou cele zemlje, ali su ustvari ostali na nivou republika. Posle iskustva na ovim izborima u republikama su ukinuta pravila o garantovanim mestima za komunisticku partiju, i predstavnici republika su se predstavljali kao zastitnici etnickih interesa, i u odnosu na predstavnike vrhovnog sovjeta sssr-a, mogli su da se pozovu na veci legitimitet. Autori tvrde da se na izborima mogu stvoriti koncepcije u vezi sa pitanjima koja je najpotrebnije resavati. Mogu se stvarati politicki akteri i novi identiteti a i obnoviti stari. Uz pomoc njih je moguce uspostavljanje ili negiranje pojedinih prava i stvaranje politicke moci. U SSSRu i Yu je predizborna kampanja doprinela dezintegraciji drzave – slabljenju centralne vlasti i jacanju zahteva za nezavisnoscu i suverenitetom, mobilisanju acionalistickih osecanja kod dominatne (titularne) nacije u svakoj republici. U yu nakon II sv rata nisu održani pravi izbori na nivou cele zemlje. Na izborima 90.ih su najvažnija bila etnička pitanja. A situacija u SS je bila složenija. Prvi izbori nisu bili

168

višestranački 89.te. Tek posle su se pojavile parlamentarne stranke. Jedna trećina mesta u Kongresu narodnih deputata je bila određena za Kom.partiju. Rezultat regionalnih izbora izrazio se na 5 načina kada je reč o pol.dinamici koja je potom usledila. I za SSSR i za YU. Prvo, dan posle region.izbora opšti legitimitet centralne vlade je oslabio. Jeljcin je zabranio rad organizacija Kom.partije u preduzećima, a posto ona nije postojala van preduzeca to je znacilo smrtnu presudu za kom partiju. Drugo, ni u jednoj republici SS nije postojala nijedna veća pol.organizacija koja bi se na izborima suprostavila lokalnom nacionalizmu. Treće, tokom izbornog procesa su pol.identiteti postali složeniji, isključiviji i protivni ideji učešća u eventualnom demokratskom entitetu na nivou federacije (u spaniji je medjutim bilo suprotno, identiteti su bili raznovrsni ali su svi zeleli da rade na rekonstrukciji demokratske spanske drzave). Četvrto, u mnogim republikama su izgledi za izbijanje etničkog rata naveli novoizabrane predsednike republika da suzbiju sve proteste u okvirima najzanačajnije etničke grupe, pokazujuci time i sve vecu netrpeljivost prema manjinama. Peto, kriza upravljanja u drzavi blokirala je formulisanje i sprovodjenje ekonomske politike. Rušenje centralne vlasti je pojačalo ekonomsku krizu i u yu i u sssr. Lokalni izbori doprineli su procesu prelaska retorike nacionalistickih pokreta sa civilnog na etnicko. Izbori u republikama su doveli do ’’parade suverenosti’’ i intevizirali rat zakona. Gorbacov je sproveo refernedum u nadi da ce ljudi podrzati ostajanje u zajednici i da ce to dati legitimitet tome, medjutim referendum su neke republike bojkotovale, u nekima su republicke vlasti dodale neka svoja pitanja u referendum i rezultati su sve u svemu bili takvi da su obnovili legitimnost odlucivanja na nivou republika. Crvena zastava je skinuta sa Kremlja25.decembra 1991.g. priroda ovog raspada je ostavila mnoge teške posledice.

Raspad SSSR-a:negativno nasleđe za demokratsku tranziciju i konsolidaciju Autori izlažu 3 problema na koje se nailazo u većini od 15 država, naslednica bivšeg SS:Prioritet nezavisnosti u odnosu na demokratizaciju: Demokratski ciljevi obično su prvi na listi težnji značajnog dela opozicije u periodu koji se naziva liberalizacija. Isto tako kad jednom dodju na vlast oni moraju odmah nastaviti sa izgradnjom demokratskih institucija i prakse kako bi demokratija postala "jedina igra u gradu". U SS su brzina i način kako se država raspala bitno skratili liberalizaciju, pa je tranzicija dobila nacionalnooslobodilački karakter i potpuno istisnulasa dnevnog reda demokratizaciju. Prednost kolektivnih prava u odnosu na individualna: Konsolidovane demokratije moraju postovati individualna prava. Teorija i praksa u konsolidovanim demokratijama priznaju potrebu za postojanjem izvesnih obblika kolektivnih prava (jezičkih, obrazovnih ili verskih) koja treba da uživaju grupe. Ali ta prava nikada ne smeju značiti kršenje individualnih prava ili stvoriti kategoriju grdjana drugog reda. U SSSR-je bilo čestih tenzija oko specijalnih kolektivnih privilegija koje su bile davane titualrnim narodima u pojedinim republikama. Citav federalni politicko-admin sis sluzio je kao detaljno razradjena struktura etnickih nejednakosti. Njime su se etnicke grupe podelile na one koje imaju i one koje nemaju prinatu teritoriju i izvstan rang u drzavnoj hijerarhiji. Za većinu lidera u državama naslednicama nezavisnostje značila produbljenje i ostvarivanje kolektivnih prava baš njihove titularne nacije. A ovaj problem se produbljivao kada je Jeljcin savetovao republikama da zahvate sav suverinitet koji mogu da progutaju. Tako se dogodilo da su nakon samo par meseci nakon sto su ruske republike proglasile nezavisnost, svaka od autonomnih republika u okviru ruske federacije ucinila je isto. Situaciju u rusiji dodatno je komplikovalo to sto je titularna nacija predstavljala vecinu samo u pet od 21 etnicki definisane autonomne republike. Liberalizacija je u ss bila trazenje nezavisnosti za sebe – odnos izmedju titularnih nacionalnosti i onih koje to nisu je bio odnos dominacije, i titularne nacije urazgovoru sa centrom su koristile retoriku oslobadjanja a istovreneno su odbacivale iste takve zahteve manje privilegovanih naroda u svojim granicama. Jos jedan problem je sto veliki deo titularne nacije ostaje van granica drzave sto onda otvara mogucnost opasnosti za one koji zele da naprave stabilnu demokratsku drz, opasnost da je nacionalisti delegitimisu tvrdeci da ne stiti njihove sunarodnike u inostranstvu, i opasnost da postoji podrska da se ne daje "strancima" drzavljanstvo i gradjanski status (kao npr albancima u srbiji, sto toma nikolic kaze trizi halimiju – sta hoces budi zahvalan pustio sam te da budes 15 godina u skupstini, kao da on na to nema pravo zato stoje etnicki albanac, iako je gradjanin srbije).

169

Prioritet rekonstrukcije privrede u odnosu na demokratsku rekonstrukciju države: Demokratska građanska prava i pravo na državljanstvo mogu se ostvariti jedino ako postoji usklađena država, istinska vladavina prava i efikasan državni aparat. Autori ističu da demokratija mora da otpočne sa pol.restruktuiranjem države, koja na taj način treba da stekne moć zasnovanu na opštem konsenzusu i ustavu. To je narocito potrebno tamo gde postoje problemi sa drzavnoscu. Kombinacija starih vladajućih struktura i načina na koji se SSSR raspao takođe je izložila Rusiju velikom riziku horizontalnih konflikata moći između izvršne i zakonodavne vlasti. Kao i kod cehoslovacke nepostojanje okvira za demokratsku vladavinu nije predstavlalo problem dok je postojala drzava kojom je rukovodila partija. U Rusiji nisu postojale strukture dem.moći i to je bio prvi problem koji je trebalo rešiti. Jeljcin je Rusiju poveo ka nezavisnosti. Donosi reformu u pravcu slobodnog tržišta. Jeljcinov izbor da prvo restruktuira privredu a ne državu je oslabio državu i demokratiju i privredu. Stvorio je sliku predsednika koji je izvan stranaka, što je bilo pogrešno. Jer da su održani izbori 1991 bio bi stvoren ruski parlament ere nezavisnosti koji bi pružio podršku ek.planu i učinio promene ustava sovjetske ere. Takav novi parlament mogao bi snabdeti vladu ustavnom osnovicom za politicku, ekonomsku i dr reformu. Medjutim Jeljcin nije podstakao razvoj stranaka, niti su mu se svidjali izbori zbog neizvesnosti pobede. U odsustvu demokr prestrukturacije drzavne moci zakonodavno telo sovjetske ere i trzisno orjentisana antisovjetska izvrsna vlast usli su u medjusobnu borbu, koja se rasplamsavala sve do 1993 kada je kriza rešena vojnom silom. Ova borba za vlast nanela je stetu privrednoj reformi u ime koje se odlagalo stvaranje demokratske drzave. J.je raspustio parlament.

Postsovjetski predsednički sistem: zaključna razmatranja Ukratko prikazati karakteristične crte polupredesdničkog sistema koji je načinio krizu vladavine u Rusiji i drugim državama nakon raspada sssr-a:

1. nastvljanje paralelong egzistiranja novog nedefinisanog modela predsednistva i starih nedemokr i delegitimisanih institucija nasledjenih iz sovj.ere

2. problem dvostruke legitimnosti predsedničkog režima koji koegzistira sa zakonodavnim telom, plus dodatna komplikacija je nepostojanje ustava koji definise ovlascenja.

3. sovj.tradicija’’sva vlast sovjetima’’ (zakonodavno telo i precednik njegov raspolazu izuzetnim ovlascenjima) je nekompatibilna sa modelom zasnovanim na podeli vlasti.

4. j. I G. Imali više zamenika predsednika koji nisu delili ista politička gledišta, pa su čak i bili protiv obojice

5. najnestabilnija polupredsednicka varijanta je "predsednicko-parlamentarna". Ključni aspekt tog modela je to što skupština može da glasa nepoverenje kabinetu ministra. To radja nestabilnost uvek.

6. mogućnost pribegavanja referendumu da bi se problemi sukoba između pol.aktera navodno rešili njihovim prebacivanjem narodu, sto vodi populistickoj mobilizaciji masa umesto konstruktivne politike na stranackoj sceni.

7. poluprezidencijalizam ukoliko ne postoji istorijski ucvrscen stranacki sistem nema pozitivan uticaj na stvaranje stranak. izdizanje predsednika iznad stranaka.

8. postoji tendencija nedemokratskog razresavanja tenzija izmedju precednika i zakonodavnog tela, pa precednici raspustajuparament, vladaju dekretima, raspisuju sumljive refernedume kako bi prduzili svoj mandat.

VI Postkomunistička Evropa: zaključna uporedna razmatranjaU većini zemalja sredinom 90.ih se išlo u pravcu demokratije. Autori govore o tri tačke:

O opasnosti od obrnute piramide legitimiteta Oni politicki aktivisti koji kazu da ce trziste doneti legitimitet demokratiji nisu upravu, kazu autori – obrnuto je. Većina analitičara postk.Evrope se držala stava o nužnosti istovremene ekon.i političke promene. Mnogi su favorizovali ekon.promenu. Cilj mod.dem.nje stvaranje tržišta već stvaranje ekonomskog društva. Zato je potrebno ostvariti koherentnu regulativu i atmosferu vladavine prava. I onda je jasno da najveći prioritet treba da bude stvaranje demo.drž.regulative. Istraživanja privatizacije pokazuju da efektivna priv.ne podrazumeva toliko obim drž.intervencije koliko sposobnost države

170

za intervenisanje – drzava koja slabi jednostavno nije sposobna da rukovodi procesom delotvorne privatizacije. Reč je o snažnoj, ne nužno i dem.državi. (primer Čilea) ali u Rusiji privatizacija se može ostvariti jedino ako se rekonstuiše država. Neke pristalice slobodnog trzista su 1989 privatizaciju izdigle kao najviši cilj, bez obzira kako će se do nje doći. Autori se ne slažu sa ovim. Političke institucije povezane sa demokratijom su obično legitimnije nego institucije u sferi privrede. Nastojanje da se demokratije u nastajanju legitimišu kroz efikasnost novih kapitalista i povećanje njihovog broja, bez obzira na način, znači preokretanje piramide legitimnosti.

Teza o potrebi istovremenog postizanja pozitivnih rezlutata nasuprot politici selektivnog razvoja Politicki aktivisti kazu mora istovremeno privredni i politicki rezultati inace ce losi privredni rezultati brzo izazvati prestanak podrske demokratizaciji. Stepan i Linc se ne slazu sa tim. Autori tvrde da se u slučaju urušenih dirigovanih privreda modeli dem.države moraju biti uspostavljene legitimnim odgovarajućim sredstvima pre nego što se materijalizuju moguće blagodeti tržišne privrede. Autor zastupaju tezu "labave spojenosti" privrednih i politickih reformi u smislu da taj odnos nije nuzno "jedan prema jedan" te da cak pozitivne ocene u politickoj sferi mogu u znatnoj meri ublaziti psiholoski nevolje bolnog ekonomskog prestruktuiranja. Iz anketa se vidi da mali broj ispitanika želi povratak komunista na vlast, ljudi iako ekonmski losije stoje uglavnom vide da se situacija menja u smislu da imaju bolje zivotne sanse.

Demokratija i povratak komunizma Povratak bivsih komunistickih partija i politicara na vlast u Poljskoj, Mađarskoj i Litvaniji (u zemljama koje su odigrale avangardnu ulogu u demokratskoj tranziciji) tumacen je kao povratak komunizmu i korak unazad, od demokratije. Ali autori kazu nije istina. Ali ove reformisane kom.koalicije su prihvatile demokratska načela kroz izbore i način vladanja. Oni cak da bi se legitimisali kao opozicija i legitimna alternativa u buducnosti postaju veci zastitnici ljudskih prava od demokratskih stranaka.

21.STRUKTURE I AKTERI U DRUŠTVENIM PROMENAMA (od strukturalnog determinizma do velikih ličnosti)

Slobodan Antonić ’’Društveni sklopovi,politički delatnici,demokratski poredak’’

Cilj: zašto se u Srbiji, kao u drugim zemljama nakon sloma komunizma, nije uspostavio demokratski poredak? naučnici navodili razne razloge slabosti demokratije u Srbiji koji su svi strukturalne prirode:

1. neodgovarajuću društvenu strukturu, 2. neprimerenu političku kulturu, 3. slabost političke elite.

Antonic kaze nije struktura u slucaju Srbije (bez obzira na njene slabosti) vec delatnici tj jedan specificno – Sloba (4) glavni činilac koji je onemogućio uspostavljanje demokratije.Strukturalni akteri u srbiji 80tih i 90tih (osim jednog, dva) nisu vodili u pravcu autoritarnog razvoja. Dapace. Bilo je barem 50-50% sanse za oba ishoda. Sto su se stvari razvie kako jesu odgovorni su akteri. Najvise sloba, ali i tito (kad je 70tih ocistio elitu od liberala), zatim oni iz posttitovske nomenklature koji su slobu gurali kako bi ga iskoristili za svoje ciljeve, pa oni libero intelektualci koji su u doba dogadjanja naroda (1988-1989) zaboravili svoj liberalizam, oni iz demokratske opozicije koji se nisu bunili kao i oni koji su, kad su dobili priliku, pokazali kratkovidost. Ali svi ovi akteri imaju znacaja onoliko koliko su bili povezani sa milosevicem. On se pokazao znacajnijim i od struktura. Iako to dr naucnici nerado priznaju. Zakljucak je da u doba nastanka ili urusavanja poretka raste uloga aktera pa i pojedinaca, u takvim okolnostima postoji jedan zakrivljeni oblik drustvene uzrocnosti (da su akteri uticajniji od str).

Strukture i akteri: U dr.naukama postoje dve krajnosti u shvatanju druš.dešavanja: a. strukturalizam: Delovanje strukture je odlučujuće u dr.pojavama i dešavanjima. Predmet teorijskog razmatranja su samo pojave koje ne zavise od postojanja dr.delatnika.

171

Tako Fran.revolucija ne može biti predmet razmatranja a indust.revolucija moze jer ne zavisi od pojedinačnih delatnika. Ovakvo glediste bilo je važno u mnogim soc.pravcima u istorijskom materijalizmu, funkcionalizmu Parsonsa i strukturalizmu Altisera i Levi –Strosa. To je vodilo predstavi o krutoj dr.predodređenosti da na svim mestima i u svim vremenima struktura određuje glavna dr.zbivanja. b. intencionalizam: Strukture su samo proizvodi (ne)hotimičnog delovanja i druš.pojavu možemo izučavati pre svega preko namernih ili nenamernih učinaka dr.delatnika. Podvrsta je tumačeća socilogija (etnometodologija i fenomenologija). Kljucno je razumeti vrednosti kojima se rukovode delatnici u svojim postupcima. Druga podvrsta ovog pristupa je u savremenoj političkoj teoriji, u teorijama razboritog ili javnog odabira. Tu se polazi od pretpostavke da postoji istovetnost namera i učinaka delovanja i da se različiti učinci delovanja mogu predvideti. c. U sociologiji su potraženi srednji putevi. Prvi je Gidensova teorija strukturacije . Koristeći pojam dvostranosti on strukture i aktere vidi kao dve strane istog novčića čije je ime praksa. Struktura je samo sredina u kojoj se odvija društveno delovanje i kao sasatavni deo delovanja ona ne postoji stvarno,već na jedan neopipljiv način. Ali ni akteri ne mogu delovati drugačije nego u strukturama. Ali struktura se Gidensu vraća kroz prozor i to kroz pojam sistem koji u njegovoj teoriji dobija značenje koje struktura dobija kod drugih sociologa. Drugi srednji put jeste kritički realizam - postoji nesto sto se naziva struktura,ali one nisu neki povlašćen oblik postojanja. Ali zadatak naučnika je izučavanje i struktura i delatnika. Akteri i sklpovi nisu dve strane istog novčića ,već su legure od kojih je novčić napravljen, treba utvrditi kakav je odnos tih metala i kakvi su metali pojedinačno. Načela koja Antonić preuzima iz realistickog pristupa:

- akteri i strukture u soc.razmatranju se moraju razlikovati- ni sklopovi, ni akteri nemaju načelno prvenstvo uzročnog uticaja na dr.pojave i

zbivanja. U svakom specificnom slucaju sociolog otkriva sta je bilo znacajnije.

1. Društvene pretpostavke demokratije

Antonić koristi proceduralno a ne supstantivno odredjenj demokratije - demokratskim naziva onaj državni poredak u kojem građani potvrđuju ili smenjuju državnu upravu putem redovni,slobodnih i poštenih izbora. To je politički poredak u kome se suparnički delovi političke elite neometano nadmeću za izbornu naklonost birača. u Srbiji 90.ih postoji opšte pravo glasa, mnogovrsnost sranaka,redovni izbori i parlament ali ne postoji poštena utakmica, i malo ko veruje da se tadašnja vlast mogla smeniti izborima. Tadašnja partija je imala monopol na političkom tržištu. Ajde da vidimo koje su druš.-ekonomske pretpostavke demokratskog poretka, i da li one u Srbiji postoje u 90.im?

1.a Privredna razvijenost, industrijalizacija , pismenost (+, neutr, neutr)Lipset je 1959.g.utvrdio da demokratija podrazumeva izvestan stepen privrednog

blagostanja, Seligson je postavio granicu na sadasnjih 1500 dolara narodnog proizvoda po glavi stanovnika. Razna istrazivanja potvrdila su postojanje ovog odnosa. Industrijalizacija se uzima isto kao važan pokazatelj privredne zrelosti,a najčešće se meri udelom nepoljoprivrednog življa u ukupnom stanovništvu. Demokratija tek ako je udeo poljop.življa ispod 50%. Pismenost isto u vezi sa vrstom poretka. Srbija je granicu od 1442 dolara prešla sredinom 1950.ih. Ona je u tim granicama čak i u vreme Miloševića. Granicu pismenosti je prešla 1920.ih, a granicu 50% nepoljop.življa sredinom 1960.ih. Tako je Srbija još 60.ih imala uslove za uspostavljanje demokratskog poretka, slično zemljama u okruženju. Vanhanenova misao jeste da demokratija zavisi od ravnomernosti raspodele glavnih izvora moći u nekom društvu. Ako su oni raspoređeni tako da nijedna dr.grupa ne može da na duže ukloni svoje suparnika može se očekivati učvršćenje demokratije. Npr sto vise raste ekonomska razvijenost privredna sredstva su sire rasporedjena i broj interesnih grupa raste, isto tako sa brojem obrazovanih i ostalim. 6 je pokazatelja moci: raspodeljenost nepoljop.sredstava, poljop.zemljišta, obrazovani ljudi, postotak st.u gradovima, postotak pismenog stanovništva, postotak st.koje nije zaposleno u poljoprivredi. I Srbija je prešla taj prag preduslov jos 50tih.

1. b Slojni sastav (neutr)

172

Nasi naucnici cesto ovo smatraju kljucnom dr pretpostavkom demokratije. Kazu da je srbija monolitno, strukturno nestratifikovano dr i da tu prirodno pasuje monolitni politicki sistem – jedna partija. Ocena o neizdeferenciranosti klasa u Srbiji najcesce se potkrepljuje uvidom da u Srbiji nema ispoljavanja klasne svesti i klasne akcije. 76% ispitanika sebe vidi kao pripadnike srednje klase. Ali odsistvo klasne svesti, i klasne akcije nisu sami po sebi pokazatelji odsustva klasa. Slojni rascep nije uvek i politički rascep. Etnički rascep nekad može biti jači od slojnog. Isto vazi i za slojnu samosvest - cak i u klasno izdiferenciranijim drušvima većina ispitanika sebe voli da svrstva u srednji sloj. Ali ako se trazi da se kaze sa kojim zanimanjem njegov sloj ima zajednicke interese tu se dobije raslojavanje. Nije ni jasno kakav slojni sastav se ocekuje u srbiji da bi mogla da se uspostavi demokratija. Verovatno brojsnot gradske srednje klase, nje je bilo oko 20 %,nakon sloma socijaliuma, a u SAD 55%. Ali po Lazicu, osiromasenje nije utopilo srednji sloj, on je i dalje ostao odvojen po svojoj imovini i po svojoj obucenosti (pa na sivom trzistu iskoristili). Ali ne igra samo srednji sloj ulogu u ocuvanju dem.poretka,već i radništvo i sitnoposedničko seljaštvo, tj.savezništvo ova tri sloja najcesci je put do parlamentarizma. Opste pravo glasa i parlamentazrizam su interesi sva ova tri sloja. Znaci slojni sastav nije razlog slabosti demokratskih snaga u Srbiji.

1.c Etnički sastav (-) Mil je upozoravao da demokratija može biti suočena sa teškoćama u etnički heterogenim duštvima ali se ovaj faktor dugo zanemrivao medju naucnicima. Razvoj u zmeljama postkumunistickim u ist evropi je bio prilika da se ispitaju dejstva raznih faktora jer su one u bile u slicnim polaznim pozicijama. Pa su u Slovačkoj,Bugarskoj, Rumuniji stare komunisticke elite usled etnicke raznorodnosti imale priliku da preko nacionalizma obezbede sebi legitimacijsku osnovu za zadržavanje vlasti i u postkomunizmu. Ovaj činilac ima značaj pre svega za reprodukciju elita. Srbija ima 35% etničkih manjina sto ovo cini nepovoljnim ciniocem za demokratiju.

2. Politička kultura i demokratija

Navedene druš.pretpostavke nisu dovoljan uslov za uspostavljanje dem.poretka - Indija i Argentina npr, Indija ima poluvekovnu parlamentarnu demokratiju iako je siromasna, vecina poljoprivreda, i nepsimeni a u Argentini gde je bila diktatura, visok narodni proizod po glavi, malo poljoprivrednog stanovništva i nepismenih. Zato neki smatraju da je "politicka kultura" kljuc objasnjenja zašto se demokratija javila i primila sa više uspeha u nekim istočno-evropskim zemljama. Postoje dva sastojka političke kulture: politicko nasledje i politicka kultura stanovnistva.

2.a Istorijsko nasleđeSmatra se da zemlje koje imaju iskustvo sa demokratijom, pa makar i neuspešno, imaju veće šanse za demokratizaciju u drugom pokušaju, pa cak i samo kao mit ako ne bas kao zaista istinsko demokratsko iskustvo. Kod nas je bila omiljena tvrdnja da od svih tadašnjih republika Srbija ima najznatniju dem.prošlost, a onda su posle tvrdili da su koreni Miloševićevskog autoritarizma u XIX veku pa i ranije . Naravno obe tvrdnje nisu potkrepljene nekim uporedno-istorijskim razmatranjem. Antonić deli političko nasleđe Srbije na pretkomunističko i ono komunističko.2.a.a Pretkomunističko nasledje (+)Srbiju uporđuje sa susedima. Demokratsko nasleđe ispituje tako što je na osnovu opštosti prava glasa i slobode izbora, razlikuje 4 vrste poredaka:

1. parlamentarizam: izbori za parlament su opšti,tajni,neposredni i slobodni, vladu obrazuje samo vecina -3 boda;

2. parlamentarizam sa primesama autoritarizma: izbori su u velikoj meri o,t,s, vladu obrazuje parlamentarna većina,ali nekad i parlamentarna manjina - 2 boda;

3. autoritarizam sa primesama parlamentarizma: izbori nisu dovoljno o,t, delimično su s, parlamentarna većina retko dobija priliku da sastavi vladu-1 bod;

4. autoritarizam: nema izbora ili nisu slobodni, vlada preko nameštenih izbora obezbeđuje sastav parlamenta kakav joj treba;

tako je Antonić došao do vrednosti koju je nazvao indeks parlamentarne baštine. Po snazi parlamentarne baštine Srbija je u ravni Mađarske i Rumunije, ispod je Grčke, iznad Bugarske, Hrvatske, Bih, Makedonije, Crne gore..nadmašuje sve, izuzev Grčke.

173

Slično je sa poređenjem i sa većinom evropskih zemalja. Tako odsustvo značajne dem.tradicije ne može biti uzeto u obzir kao razlog sadašnje slabosti demokratije u Srbiji. Ali činjenica je da su razdoblja autoritarne vlasi bila 3,5 puta duža nego razdoblja parlamentarizma.

2.a.b Komunističko razdoblje Smatra se da su komunističke zemlje koje su tokom komun.razdoblja imale

razvijenije tržište i liberalniju opoziciju bile spremnije za demokratski poredak. Uvrezilo se misljenje da u komunističkom razdoblju se krije ključ neuspeha demokratije u Srbiji. Krajem 1980 Srbija je po nekim stanovistima imala značajne privredne i druš.pogodnosti za stvaranje demokratije. Ona je već 1950.počela sa privrednim reformama i 80.ih imala razvijeno tržište roba i usluga. Radnici su mogli slobodno da se zapošljavaju, da odlaze u inostranstvo na rad,privatni sektor je bio razvijen i u poljoprivradi i u uslugama i zanatskoj delatnosti. Zbog sive ekonomije stanovnistvo je bilo upoznato sa funkcionisanjem trzista. Yu je bila među privredno najnaprednijim socijalističkim zemljama. Ali Srbija je bila "zaražena komunizmom" i nije mogla da iskoristi te svoje ekonomske prednosti. Komunističke vrednosti prihvatili su velki deo i stanovništva i dr.elite. Disidentski pokret slab, a opozicija nije bila liberalna ,već nacionalistička. Tako je Srbija politicki i psihicki nespremno dočekala pad Berlinskog zida i slom komunizma iako ekonomski spremna. Da bi proverio tu tezu Antonic ce uporediti Srbiju sa ostalim zemljama u okruzenju koristeci razvrstavanje Linca i Stepana, 5 razdoblja:1. 1945.-1950. totalitarizam2. 1951.-1966. rani posttotalitarizam3. 1967.-1972. prvo razdoblje zrelog posttotalitarizma4. 1973.-1980. zamrznuti posttotalitarizam5. 1981.-1989. drugo razdoblje zrelog posttotalitarizma

Totalitarizam odlikuje ukidanje političkog, privrednog i dr.pluralizma, postojanje vodeće ideologije, vođstvo vlada harizmatski, nepredvidljivo. Većina istočnoevropskih je ovaj oblik poretka zadržala do 1957. Yu, zbog sukoba sa sssr iz ovog izlazi već 1950. Do kraja 1945.su ugušene sve opozicione stranke,izvršena je opšta nacionalizacija privrede, svi su uključeni u plansku privredu. Komunisti uspostavljaju nadzor nad kulturom, naukom,sportom..plus dolazi do uništvanja sitnog seljačkog poseda, tj.kolektivizacije. Prvi posleratni izbori u Yu su bili najmanje slobodni u celoj Istočnoj Evropi, postojala samo komunistička lista i lazirani su rezultati. U drugim zemljama je u prvih par god posle rata bilo nesto malo demokratije, kod nas ne. Ali pre II sv.rata Srbija nije mogla biti glavno uporište Komunističke partije Jugoslavije. U njoj je postojao i drugi jak antifašistički pokret, prozapadni - generala Mihailovića. ,koji je držao celu unutrašnjost Srbije. Medjutim u KP je zaista bila vecina Srba, ali to su bili Srbi iz BiH i Hrvatske - tadašnja hrvatska nacistička drzava je vodila politiku istrebljenja tamošnjih Srba, pa su ovi ustali u odbranu. Njihovu podrsku je dobio Tito. A onda je uz njihovu pomoc pobedio i Mihajlovica 1944. Ustvari je Srbija pruzala najzilaviji otpor uspostavljanju komunistickog totalitarizma. ( jedini opoziocioni list je bio beoradski, bojkot izbora od strane gradjana najveci u Srbiji, stranke koje su bojkotovale izbore su bile mahom iz Srbije, i posle u skupstini komunistickoj protivljenje dolazi jedino od srpekse zemljoradnicke stranke (seljaci su posebno bili nezadovoljni komunistickom vlascu i to pokazivali). U okviru YU Srbija pruza najjaci otpor kom totalitarizmu. Rani posttotalitarizam. Odlikuje ga popuštanje tot.stega na privrednom i dr.planu,uz održavanje čvrstine na političkom. Većina zemalja je ovaj stupanj doostigla krajem 50.ih, yu početkom 50ih. Komun.opit sa nacionalizacijom industrije i kolektivizacjom poljoprivrede doveo je yu do ivice gladi. Američka pomoć nas spašava od gladi. Komunisti rešavaju da počnu sa popuštanjem ali nakon talasa liberalizacije isao je talas boljsevicazije i tako nekoliko puta. Prvi talas liberalizacije do 1954. preduzeća postaju samostalnija, prestaje uterivanje seljaka u zadruge. Sitno seljaštvo ponovod postaje osnova sitne proizvodnje. Stidljivo probaju i sa politickom liberalizacijom ali kada 1954. glavni komunistički ideolig Milovan Đilas objavljuje niz od 20 članaka u kojima odbacuje monopol svake partije,grupe,klase, tito vidi da to vodi u obnovu visestranacja i onda smena i zatvor za Đilasa. liberalizacija je zaustavljena, zamrzavaju se reforme. 1958.počinje II talas liberalizacije, komunisti usvajaju novi program koji obećava više demokratizacije. nova privredna reforma, slobodno putujemo jedini iz istocnog bloka.

174

Onda komunisti zaustavljaju reformu jer zbog jacanja trzista doslo do pada proizvodnje i porasta cena. III talas liberalizacije biva nagovešten sve slobodnijim raspravama u federalnoj skupštini, skrseno tvrdoliijasko krilo Rankovica (iz DBa). malo antikom.opozizije koja nije bila po zatvorima je delovala bas u Srbiji. Vec tada je Srbija bila medju najliberalnijim zemljama real-socijalizma, a sa daljim reformama doci ce u sam vrh. Zreli posttotalitarizam. Odlikuje stvaranje nezavisnih oblasti od kom.vlasi, u svim oblastima,pa čak i u politici. Procedura i unutrapartijska demokratija postaju sve vazniji u radu KP. Dolazi do osamostaljivanja banaka,spoljne i unutrašnje trgovine. Stvaraju se sredista kapitala nezavisna od partije Tehnokratska elita se osamostaljuje. Ubrzano je stvaranje sr klase. Dopusta se razmah privatnih preduzeca. Broj zaposlenih u privatnom sektoru raste. Iz privrede liberalizacija se preliva u kulturu, nauku, politiku: samostalni listovi, dr organizacije. studentski nemiri 1968. iznedrava autonoman studentski pokret. pojedini predstavnici srpske liberalne inteligencije se zalažu za oživljavanje političkog pluralizma, pa i višestranačja. Srbija predvodi ovaj talas liberal: na čelo srpskog CK dolazi Marko Nikezić koji okuplja glavne reform snage, oni bili pragmatično, meritokratsko krilo stranke. Zahtevali su stučnost, a ne ideološku podobnost. Zalagali su se za smanjivanje ovlašćenja predsednika yu. Posebno naklonjeni zapadnoj evropi, pa optuzbe za potcenjivanje nesvrstanosti klasnog pristupa u medjunarodnoj politici. Oni nisu bili demokate u pravom smislu reči, ali su bili reformatorska alternativa boljsevickom vrhu KP. Tako se za Srbiju otvorio novi put modernizacije, tržišne i političke utakmice, ali zasto se nije njim poslo posledica je za Srbiju spoljasnjih cinilaca. Zamrznuti posttotalitarizam. Odlikuje zaustavljanje privrednih reformi,gušenje dr. i političkog pluralizma. najzaslužniji za napuštanje liberalizacije su bili Josip Brou Tito , Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić. Liberalizacija je dovodila u pitanje njihiv politički monopol. 1973.počela je ogromna čistka u politici, privredi, kulturi – " yu kulturna revolucija". Vrhunac - novi ustav 1974 - najmanje demokratski ustav u celoj srpskoj istoriji. Tim ustavom ukinuto je svako neposredno ucesce gradjana u izboru politickih predtsvnika, samostalnost poslodavaca i radnika. Ime preduzeće se zamenjuje imenom organizacija udruženog rada. Znanje i stručnost ponovo gube na značaju. Kampanja protiv privatnog sektora. U Beogradu na filozofskom, pravnom i fdu-u cistka (zaga, triva indjic, stojanovic, tadic, micun, nebojsa popov, kostunaja, cavoski, zivojin pavlovic). Ipak bg ostaje i kasnih 70-ih centar alternativnih grupa i opozicije. Zreli posttotalitarizam. Počinje nakon Titove smrti 1980. Otkrio se razlog tzv. "cuda od privrede" 70.ih - pozajmice sa zapada. Privreda se našla u krizi, inflacija, nezaposlenost, tehnoloski visak. Niko iz nomenklature se nije usuđivao da pokrene promene – sistem je radio besmisleno i u prazno. Radnici tada po istrazivanjima nisu imai iluzije ko i kako upravlja njihovim preduzecima. Pojedine struje KP Srbije zahtevaju obnavljanje tržišne privrede pocetkom 80tih to postaje zvanicni stav srpske KP. U Beogradu je možda bilo najveće stetište liberalne inteligencije. Borisav Pekić,Leon Koen, Koštunica, cavoski, gligorov, danojlic. 1980 potpisi za ukidanje verbalnog delikta. Ljuba Tadic zahteva punu obnovu predstavnicke demokratije. Kostunica i Cavoski knjigu "bez visestranacja nema demokratije". Počinje da deluje slobodni univerzitet. Osniva se odbor za zastitu umetnicke slobode zbog osudjenog gojka Djoga. Ti zahtevi u pogledu prava samo su stizali iz Srbije. A kao čuvar komu.nasleđa se istakla Hrvatska. 1984. 24 intelektuaca obrazuju Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, neki su danas poznatiji po svom nacionalizmu ali tada su bili za ljudska prava bez obzira na politicka opredeljenja progonjenih. Pa traze pomilovanje grupe albanaca osudjene za nacionalizam. Dva predloga u kojima je prvi put skupno izrazen zahtev za ukidanje monopola KPJ. I radnici se samoorganizuju pa mnogo vise strajkova. Cak i kad je jedan deo opozicionog delovanja poceo da dobija nacionalnu crtu i dalje je imao i proliberalnu i prodemokratsku. Onda memorandum SANU: upozorava na kulturnu asimilaciju srba u hr i progon sa kosova, kao i na ustavnu zavisnost srbije od pokrajna. Traze resavanje ali navodno demokr razgovorom i suocavanjima misljenja, ostavljaju razlicite politicke mogucnosti. Po svim navedenim razdobljima srbija je prednjacila po stepenu liberalizacije dr i politickog zivota i po snazi opozicije, u odnosu na druge republike yu, u nekim periodima i u odnosu na druge kom drzave. Ali 1987.dolazi do nazatka Srbije medjutim neodgovarajuca politicka bastina iz pretkomunisticke i komunisticke istorije nije razlog.

2.b Politička kultura stanovništva

175

Pominju se 4 činioca politicke kulture značajna za demokratski poredak:2.b.a Društveni karakter stanovništvaNeki naučnici veruju da u Srbiji postoji autoritarni mentalitet kao dominantan dr.karakter. Tako je produžavanje autoritarnog sistema odgovaranje tom karakteru. Ova tvrdnja se pozivala često na socijalno-psihološka istraživanja. Primena Adornove lestvice autoritarnosti pokazala je postojanje autoritarnosti u Srbiji skoro najvise na svetu, nize samo od one koju je adorno izmerio kod zatvorenika. Otkud to? I kako sa tim graditi samoupravni socijalizam kao najvisi oblik demokratije? Jer Adornovo istraživanje je pokazalo čvrstu vezu između autoritarne ličnosti i antidemo.usmerenja. Rot i Havelka kritikuju "koncept autoritarne licnosti" jer tvrde da su se kod nas iskazi F-lestvice prihvatali mahom zato sto predstavljaju mišljenja i stavove karakteristične za kulturu, pa je predstava o kulturološkim,a ne psihološkim izvorima autoritarnosti odnela prevagu. Ali to toliko nije ni bitno za ovaj rad. Po Antoniću teza o autorit dr karakteru srba je nedokazana: 1. teza nije potvrdjena uporedjivanjem srbije sa drugim zemljama koje imaju sličnu patrijah.kulturu a nemaju problem sa demokratijom, ako bi u tom poredjenju se pokazalo da srbija ima vecu autoritarnost onda bi to bio dokaz da je autoritarnost jedan faktor nepostojanosti demokratije. Istraživanja su pokazala da kod nas nije bila veća autoritarnost npr.od drugih republika u yu ili od Grčke, koja ima demokratiju vec duze vreme.2. ako je autoritarnost trajan sklop najopštijh stavova kako je moguće da se njena raširenost u Srbiji menjala tako brzo?3. istrazivanja pokazala da autoritarnost ne povlaci uvek i antidmokr orjentaciju. Npr ucesnici protesta 96/97 su bili slicno autoritarni kao i ostali. Tako bi se moglo utvrditi da postoje dva sloja autoritarnosti: jedan dublje ukorenjen u kulturi, koji odgovara klasičnom konceptu i koji jeste prepreka za demokratiju, a drugi površniji, i ne mora biti prepreka modernizaciji i civilnom društvu. On zavisi od politike, pa i onih najpromenljivijih delova (propagande), pa teško može biti nezavisna promenljiva koja objašnjava priridu te pol.sfere. Moze demokratija da postoji makar i sa podrskom autoritaraca. stavise to je model demokratije u vecini postsoc zemalja, i u tim ist okolnostima mnogo cesci scenario od onog idealnog: demokratski narod – demokratske elite – demokratski poredak. U ist evropi posle pada berlinskog zida demokr poredci nastaju iz elita a onda vremenom dolazi do demokratske socijalizacije gradjanstva. 2.b.b Stepen naklonosti stanovništva prema demokratijiDem.poredak može da opstane na početku i bez neke velike naklonosti stanovništva prema njemu. Naravno lakše će se uspostavitii odrzati ako je stan.prijemčivije. Srbija se pre 1987.nije monogo razlikovala od ostalih republika - ugled KPJ među srbima je bio nesto malo manje od proseka za yu. 1990tih 55%ispitanika ispoljavalo demo.usmerenje, a njih 27% nedemokratsko.nije jasno koja je granica ali ako je danas u srbiji 6 puta vise demokr orjentisanih ljudi od onih koji nisu onda smo presli tu granicu. 2.b.c Stepen učešća stanovništva u politiciTo je pretpostavka demokratije još od Aristotela. Opšte mesto u pol.soc.je danas da bez učešća građana neka prave,pune demokratije. Već bi to bila ograničena demokratija. Učešće građana u politici se ocenjuje prek: izlaska na izbore, članstva u udruženjima, i delovanja u istim. Neki smatraju da je jedan od slabosti demokratije upravo izlaznost na izbore - kod nas manja nego u ostalim zemljama. Kao posledica apatije, izbegavanja vlastite odgovornosti i podanickog mentaliteta. Međutim da li je politička kultura u Srbiji podanička ili učesnička? Ucesce na izborima: Na prve višestranačke izbore je izašlo 71% birača. Sto je manje ali to je zbog stalnog bojkota albanaca sa kosmeta od 1990 na ovamo, a njih je oko 15% u birackom telu srbije. Dalje se taj broj smanjuje, kao i svuda jer to vise nisu prvi visestranacki izbori, a i demokratske stranke bojkotuju izbore. A visoko ucesve na izborima ionako nije garant demokratije, vec moze biti i znak da se dr konflikti zaostravaju – primer naci nemacke. Ali generalno nije izlaznost problematicna u srbiji. Clanstvo gradjana u politickim strankama: Nepouzdani su podaci. 1989. u KP je bilo 11% birackog tela. Isto toliko i u visestranacju i to je visok procenat. Clanstvo u sindikatima i u stručnim udruženjima: slicno. Cak sastav tih sindikata/udruzenja pokazuje demokratski karakter jer je slican broj zena i muskaraca na primer. Slojna pripadnost je direktno srazmerna ucescu u razlicitim uduzenjima. Delatno ucestvovanje u politickim/sindikalnim radnjama: Bitna je ocena i stvarnog,delatnog angažovanja građana. I tu je bilo dosta ispitanika koji su prisustvovali

176

nekom mitingu ili demonstracijama, cak vise od ukljucenosti ljudi 70tih u takve stvari na zapadu. Da bi demokratski poredak radio nije potrebna stalna mobilizacija sirokog stanovnistva dovoljno je da građani imaju mogućnost da uspešno deluju onda kada za to osete potrebu, pobune se, ali u demokratskim drzavama se sva pitanja brzo vracaju u institucije drzave koje su zaduzene da ih resavaju. Ali ako pritisci stanovnistva ne dovedu ni do kakve promene onda se jedan deo radikalizuje ili se stanovnistvo umrtvi. Kod nas u dr.javnosti postoji mit o demokratskoj pobuni – da im je tesko svi bi se pobunili. Ali to nije istina jer se građanska Srbija borila protiv vlasti nakon 90.ih i nije gradjasnka srbija slaba nego je miloševićeva vlast bila jaka. 1991 je poslao tenkove na 100 000 ljudi koji su izasli na ulicu potiv njega. Posle kada nije uspeo da preuzme vlast u yu ubrzao je rat u hr. Pa 1992 godine opet okupljanja uz crkvu i akademijui univerzitet. Pa 1996/97 88dana na ulici. Isto sa strajkovima kojih je bilo dosta. Ali on je pocistio vrh sindikata i resio stvar. Ali ipak vremenom su protesti oslabili milosevica. 2.b.d Stepen privrženosti stanovništva demokratskim političkim snagamaNeki sociolozi nisu bas impresionirani nalazima koji pokazuju sklonost stanovnistva demokratiji - Ako je stan.dem.opredeljeno kako onda sloba na 5 izbora redom dobijao vlast? Neki kazu "autoritarni mentalitet" a nekii kazu da ljudi glasaju za SPS jer imaju realni interes za to, radništvo i seljaštvo, njima politicke slobode su manje znacajne od realnih beneficija. Ali evo zasto ne stoji ova teza: sloba je potkradao izbore, moze se reci da od 1993 on vlada uprkos volji naroda zahvaljujuci smicalicama. Prva smicalica se krila u izbornom sistemu – vecinskom, a i onda kad je promenjen, taj novi nacin sistema je davao prednost najvecoj stranci. Drugo pravili su koalicione vlade u kojima je SPS bio hegemona stranka. Te stranke su pre toga bile u opoziciji pa su glasaci na neki nacin bili prevareni. Nova demokratija 93, pa radikali 97. A navodno nisu svi seseljevi glasaci autoritarni, neki su bas liberalni (?) pa sve u svemu nikad nije bilo toliko puno vise proautoritarnih glasaca. Da bi došao do metodoloških sravnjivih podataka koristi Alfordov indeks klasnog glasanja. Alford polazi od pretpostavke da se do slojnog sastava može doći preko zanimanja privredno aktivnog stanovništva, pa index klasnog glasanja određuje kao razliku između postotka koji leve stranke dobijaju među radnicima i postotka koji leve stranke dobijaju međ pripadnicima ostalih zanimanja. Taj index za Srbiju je manji od 1. npr za Dansku je 55 . Ali to nikako ne znači da dr.položaj ispitanika nema upliva na njihovo stranačko opredeljivanje. Radi se o tome da lijije glavnih dr.rascepa u mnogim postotkomunistickim zmljama nisu one koje odlikuju zapadna ind.društva, kao i da se dr slojevi ovde ne ponasaju po klasicnoj semi levica-desnica. ( na zapadu: stranacka podela na levicu i desnicu predstavlja podelu oko nacina preraspodele sredstava i moci, na jednoj strani pristalice "trzisnog spontaniteta", slojevi ciji je trenutni dr polozaj povoljan i povlascen, a na drugoj strani pristalice politicke redistribucije sredstava i moci, mehanizme dodatne zastite i podsticanje dr marginalizovanih, nizi drustveni slojevi. U istocnoj evropi posle komunizma prvi izbori pokazali obrnute odnose: leve snage koje su bile za redistribuciju podrzavane su od strane sistemski povlscivanih grupa, a protrzisne snage podrzavali su raniji sistemski gubitnici. Kiclt rekao u istocnoj evropise glasa po tome da li se mislis da se u trzisnoj situaciji mogu iskoristiti i uvecati kapital i privilegije i prednosti, pa oni koji misle da nece moci bili su protiv (funkcioneri KP i ostali zavisni od sistema, penzosi, sluzbenici institucija, poljuprivredni radnici, sitni netrzisni seljaci, neobuceni radnici, radnici u socijalistickim gigantima-teskoj ind, stariji). Sve se ovo potvrdili i u Srbiji. Poređenje sps koalicije i koalicije Zajedno. Pristalica SPSa ima natprosecno medju: ispitanicima starijim od 60, penziosi, ljudi sa niskom stručnom spremom, poljoprivrednici sa malim prihodima, domaćice, niži radnički sloj, ljudi koji retko ostvaruju dodatne prihode, a protržišno su orijentisani. A za Zajedno - ljudi sa visokom obrazovanjem, srednja klasa, studenti i učenici, mlađi od 29, ljudi iz gradskih i prigradskih naselja, rade u privatnom sektoru, nezaposleni. Srbija se po kičeltovskom indeksu slojnog glasanja(razlika u postotcima izmedju glasova koje monopolni slojevi i trzisno hendikepirani ljudi daju autoritarnim politickim strankama, i glasova koje istima daju drugi slojevi i grupe) nalazi na početku trž-demok.preobražaja.Jasno se pokazuje, da je privrženost pripadnika dr.slojeva određenim strankama manje posledica materijalnog položaja(marskisti), a više položaja na tržištu (veberisti). Tako da ono o realnom interesu da se glasa za slobu nije istina.

177

3. Elita i demokratska politička kultura

50tih i 60tih u sociologiji se naglasavaju dr-eko strikturalne pretpostavke demokratije, a onda 70tih i 80tih elite. Npr zasto je od svih zemalja lat amerike demokratski porerdak bio najpostajaniji u kostariki iako nisu bogatije ili egalitarnije od drugih zemalja – zbog elite.

3.a Politički ideali eliteU našoj dr.nauci još uvek se može naći potcenjivanje značaja elita. npr Podunavac tvrdi da je Srbija primer osobenog tipa političke kulture koju naziva političkom kulturom zajednice saidealom organskog jedinstva društva i države. Nasuprot politicke kulture drugih zemalja evrope koje imaju ideal odojenosti ili paralelizma civilnog drustva i drzave. U Srbiji politicku kulturu karakterise po njemu zakasnelost republikanizacije i racionalizacije politike pa zato problem sa demokratijom. Hvaleci neke narodne ustanove liberalna elita srbije 19 veka je prihvatila organicisticku pa i autoritarnu ideju drzave, i to isto cini i elita u 20 veku. Antonic sad kaze: Srpska libero elita u 19 veku je zaista hvalila dve narodne ustanove: zadruga i mesna samouprava, ali su tako hteli da potkrepe zahteve za uvodjenje demokratije tvrdeci da srbi vec imaju neke demokratske institucije i da nisu nezreli za demokr kao sto su to tvrdile autoritarne elite. Prva je bila mesna samouprava: seljaci na seoskim zborovima u 18 veku, birali seoskog kneza i donosilii važne odluke kojima se uređivao privredni život sela. Druga je porodična zadruga – iako patrijarhalna ustanova, sa strogim načelom starešinstva, svaki zadrugar je znao šta mu pripada kao lična svojina. Naglasak je bio manje na poslušnosti ukućana starešini, a više na smenjivosti i izbornosti starešine zadruge. Znaci tadasnja elita je hvalila ono sto je i moderna ideja civilnog drustva – slobodna gradjanska ostrvca, autonomna od drzave. Organicizam nije pronađen u programima partija 90.ih, osim dragoslav bokan i beli orlovi njegovi. (vlast treba da se stara o građaninu, a ovaj će uzvratiti poslušnošću). Nije organicizam glvna boljka nase elite vec politicka autoritarnost.

3.b Autoritarizam i demokratizam političke eliteU 1 taboru etatisticko-autoritarnom u Srbiji jesu autoritarizam i Veberov politički kapitalizam a u 2 liberal-demokratskom je zamisao demokratije i Veberov racionalni kapitalizam. 1. politicka, privredna, vojno-policijska i druga dr elita okupljena oko Slobodana Miloševića, u ekonomiji nacelo monopola, koncesija, uvozno-izvoznih kvota, i novcanih spekulacija, strogi nadzor nad svim delovima drzavnog aparata, demokratske ustanove samo kao fasada, nista da se ne menja u drustvu, samo da sto vise novca ta elita nahapa, politika se dozivljava kao pobednik vs pobedjeni, vlada tako sto sve elite (mediji, univerzitet, privreda...) drzi u zavisnosti finansijskoj i organizacionoj. 2. okupljen u pro-demokratskim strankama i njihovim koalicijama. Ali njihova zalaganja jos nisu prosla kroz cistiliste stvranog vrsenja vlasti pa ne znamo jel se samo u prici zalazu za demokratiju ili bi stvarno to i cinili. Zatim onaj deo privredne elite koji procenjuje da bi bio uspesniji u uslovima slobodnog trzista, kao i snažni delovi liberalne medijske i akademske elite i pod-elite,kao i delovi administrativne elite, koji misle da bi zbog svoje strucnosti imali vise uspeha na slobodnom trzistu. Rascep u elitama može da se prati još iz 1830.tih, od kako je usvojeno pravilo opsteg prava glasanja za muskarce. Koja je stvarna snaga svakog ovog tabora i zašto se nailazi na prelaske iz jednog tabora u drugi? liberodemokratski je uvek bio slabiji od ovog drugog, zbog odsustva razvijenih građanskih struktura, koje bi bile uverljiviji izvor i oslonac pro-dem.dr.elita. ali bilo im je i lakse jer u Srbiji nije bilo konzervatovnog plemstva ili zemljišnog veleposeda, crkva je bila slaba i nesamostalna, i postojale su dve vladajuće, suparničke dinastije Karađorđevića i Obrenovića. Svaka dinastička smena je bila praćena sužavanjem vlasti monarha. Ali opšta privredna i kulturna zaostalost su bile prevelike da bi se demokr poredak mogao održati, zato su prodemokr elite sa kraja 19 i pocetka 20tog veka brzo postajale autoritarne, od slobodoljubaca u vlastoljupce (Ustavobranitelji, Liberalci, Naprednjaci i Radikali). Struktura je u to vreme bila jača od aktera. Ali od tada do danas stvari se menjaju: od 60tih privredni i drustveni sastav je spreman za demokratiju. Ali demokratija cesce zavisi od rasirenosti demokr ideja nego od dr-eko cinilaca, a elita je kljucna. Kako stoji stvar sa Srbijom? 1993.Antonić je tvrdio da je prepreka razvoju dem.uz autoritarizam stanovništva i autoritarizam sr.političke elite. Sproveo je istraživanje od 200

178

ispitanika u kome su bili poslanici u skupštini i slicni, uzorak je odrazavao sastav stranacki skupstine tadasnje. Pokazalo se da je naša pol.elita manje auoritarna od prosečnog građanina. Ali kako objasniti da iako elita prihvata demokratiju, demokratije nema? To znači da je pol.elita samo potencijalno demokratska, ali ne i aktualno. Antonić kaze u Srbiji elita iz vladajućih stranaka nije pravi nosilac moći, već da je prenosnik jedne druge volje i druge moći, moći jednog čoveka prema kome je ustrojen celi poredak i koji je središte vlasi u Srbiji. On je imao moć da drzi pol.elita zavisnu jer uspeva da obezbedi funkcionisanje poretka i sve povlastice koje proizilaze iz njega.

4. Politički delatnici: činilac Slobodan Milošević

U Srbiji od strukturalnih cinilaca sledeci su bili u korist demokratije: privredna razvijenost, stepen industrijalizacije, opismenjenost, slojni sastav, demokratska bastina, politicka kultura stanovnistva, kao i medjunarodno okruzenje og 1989 koje je bilo prodemokratsko, a autoritarner snage nisu imale oslonac u jednoj velikoj autoritarnoj sili (kao sto je ranije bila nemacka recimo), zatim opsti duh vremena. Bilo je strukturalnh cinilaca koji nisu bili nuzno prepreka za demokratiju koliko su mogli da budu i bili zloupotrebljeni za jacanje autoritarnih mehanizama legitimacije vlasti – etnicki stastav i nesto irazenija autoritarnost stanovnistva od ostatka evrope. Zato strukturalna anlazia nije dovoljna da se odgovori zasto nije mogla da se uspostavi demokratija u srbiji 90tih. Mora preko aktera. Iako smo vec krenuli da govorimo o akterima cim smo pomenuli elite i glasace, ipak najznačajniji akteri su u vrhu pol.ellite kojom je gospordario SLOBA. Ali i opoziciona pol.elita je doprinela razvoju događaja jer je bila slaba i neorganizovana.U istorijski osetljivom trenutku (raspad stare i uspostavljanje nove dr strukture) sloba doso na vlast – vešt i vlasoljubiv socijalni akter:

4.a na vlast dosao koristeci staru strukturu, ali brzo poceo moc da uvecava krsenjem njenih glavnih pravila: njegov uspon se odigrao po pravilima strukture, ali su lična svojstva odigrala odlučujuću ulogu. U sukobima unutar autoritarne politicke elite pobedjuje onaj kojije odlucniji i koji moze da ubedi neodlucene, on je uklonio Ivana Stambolića i preuzeo njegovo mesto. Nije bio obican komunisticki aparatcik, smeo da krsi pravila kad proceni da ce tako uvecati svoju moc, ali je za njegov uspon vazan i tajming – kom strukture su tad vec bile suvise slabe, da se ranije pojavio samo bi ga izbacili i ostrakizovali. Osnovno pravilo koje je kršio ticalo se načina legitimacije vlasti: umesto partijske oligarhije koja je putem tzv.kadrovske politike odabirala i uzdizala nove članove, mobilizacija javnosti preko nacionalizma sto je bio jedini nacin da se van str stejne neka moc u ex yu. Ali dok je bio ziv Tito i jaka str guseni su: primeri clanova KP slovenije i hrvatske: u hr cak maspok takozvani jer je bio masovan. Posle Titove obrazac legitimizacije preko pol.oligarhije se raspao. Oligarhija se vise nije dopunjavala iz centrale federalne vec na nivou republika pa je onda centrala samo to potvrdjivala. Pa su slovenci govorili da smo postali visepatrijski jer imamo KP sr, hr, sl, crnogoraca. U sloveniji tako od 1984 rukovodstvo pokusava pridobiti podrsku gradjana za samostalnost i tako nastaje nova legitimacija politicke vlasti u sloveniji, i tako se stvara nova politicka elita, a to se desava postepeno i bez veceg ucesca naroda, za razliku od toga kako se to nesto kansije odvijalo u srbiji. Milošević nije imao strpljenja za nacionalizam niskog intenziteta, više mu odgovarala akcija, borba i to blitzkrieg. A imao je i vece ambicije - citavu Yu. A jedini način je bio da uz podrsku javnosti dovede svoje ljude u sve republicke KP i onda ojaca federaciju i centralizuje sistem ponovo. Najjednostavnije je bilo probuditi srpski nacioalizam preko kosova (ali kako bi to omogucilo njemu da dovede svoje ljude na celo vec samosvesnih republickih KP to nije obajasnio Antonic).

4.b odmah je povukao jedan deo elite da krenu u preuredjivanje stare strukture: Kosovo je već dugo bilo bolna tačka Srbije – ustavno resenje je bilo tako da su jedino u Srbiji stvorene autonomne pokrajne, sasvim izjednačene sa republikama. Republička uprava nije imala nadležnosi u pokrajnama, a pokrajne su preko svojih poslanika u rep.skupštini učestvovale u nadzoru rep.uprave, slale po jednog predstavnika u predstavnistvo SFRJ, bez njih nije mogao da se menja ustav. Nemiri 1981.među albancima na Kosovu nacionalisticke prirode, umesala se vojska u gusenje. Onda javnost obavestena o tome ali i o jos jednoj pojavi – iselljavanju srbapod pritiskom. Svaka komunisticka drzava patila je od odsustva zastite gradjana od samovovolje vlasti. Kada su krajem 60tih na kosovu

179

zavladali komunisticki kadrovi albanski oni su doneli i razvijeno sticenistvo svojstveno patrijarhalnim narodima (srazmera 85-15% u svim institucijama) koje se prosirilo na celo kosovsko drustvo. Pa su srbi na kosovu postali drustveni gubitnici - svaku žalbu pokrajnska oligarhija je odbacivala kao ispoljavanje srpskog nacionalizma. Pa su počeli da se iseljavaju ali i samoorganizuju u pokret za zastitu, pre svega egzistencijalnu. To nastoji da iskoristi komunisticko rukovodstvo Srbije i polako vracaju nadzor nad jednom po jednom institucijom na kosovu. Do 1987 Stambolic cak uspeo da od ostalih repubika dobije saglasnost za promene ustava po pitanju povracaja dela republickog suvereniteta. Ali sve te promene izborne su u teškom birokratskom ratu sa pokrajinskim i saveznim nomenklaturama, a ne preko dodatnog mobilisanja nacionalne javnosti. Oni nisu hteli da ozivljavaju srpski nacionalizam jer su znali da bi tako i sami izgubili izvor legitimacije sopstvene moci. Medjutim onda se desio Sloba. Sloba nastupio ne nacionalistički,već nastavljajuci titov put u socijalizam, i tako zadobio poverenje komun.oligarhije stare na saveznom nivou. Ali onda počeo mobilizaciju javnosti preko buđenja i proizvođenja srpskog nacionalizma. Za to su mu poslužile dve ciljne skupine: Prva - najširi slojevi stanovništva, mobilisani preko ideologije neprijatelja – etnickog, nacionalnog, pa su meta "albanski separatisti" kombinuje i potresne ljudkse price. Preuzeo nadzor nad pokretom kosovskih Srba, preko njega podstice mitinge protiv "antisrpskih, birokratskih rukovodstava pokrajinskih", 1988 59 masovnih "mitinga istine" i na kraju preuzima vlast prvo u Vojvodini pa i na Kosovu. Važna je bila i činjenica da je ovaj pokret apsorbovao i ispraznio gotovo celokupni opozicioni naboj prema starom režimu. Druga ciljna grupa bila je dr.elita, inteligencija. Do 1987 postojali delovi nezavisne javnosti opoziciono liberalni a ne opoziciono nacionalisticki nastrojeni. Ali onda Milošević otvorio stranice državnih novina za opozicionu elitu: odjednom dobijaju priliku da govore o stanju u Srbiji, ali su ograniceni na pitanja nepravednog položaja Srbije u tadašnjem poretku. Dobar deo libero elite je pristao na takvo ograničenje i započeo saradnju sa Slobom. Tako su mnogi intelektualcima prve slobodne izgovorene reči umesto demokratija,sloboda, bile nacija i država. Neki od njih su verovali da milosevicev prelazak sa oligrahijske na nacionlisticku legitimaciju vodi ka legitimaciji putem dmeokratske javnosti. Ali to je bila zaluda.Odbor za odbranu misli, udruzenje knizevnika srbije, sr filozofsko drustvo i sociolosko drustvo, svi su oni poceli smatrati kosovsko pitanje kao kljucno. I iako su oni pre 1987 nudili liberalno resenje, slobodne izbore. Sloba je posle te godine nametnuo svoje resenje kao jedino. Svodeci srpsko nacionalno pitanje na srpsko drzavno pitanje mislio je da ce stvoriti jake autoritarne drzavne institucije. Tek 1992elite su shvatile da ih je Sloba iskoristio. Ali bilo je kasno. Milošević je u tolikoj meri prilagodio glavne ustanove poretka svojim potrebama da mu vise nije bila neophodna njihova podrska.

4.c kad je pao berlinski zid vec je imao toliko moci da je mogao da ucestvuje u preoblikovanju strukture u autoritarnu: harizmu sloba više nije izvodio iz partije već iz podrške naroda mobilosanog nacionalizmom (on je bio vodja zato sto je bio omiljen, a nije bio omiljen zato sto je bio vodja). Na prvi pogled je sve ostalo isto i stari kom.sistem kadrovske nomenklature, i kolektivne seanse trad.zaklinjanja. ali milošević nije hteo da deli moć sa ostatkom oligarhije. Samo je on donosio najvažnije odluke. I onda krajem 90.dolazi do urušavanje kom.režima u evropi, on je baš u to vreme osvojio većinu u SKJ. Komunisticki sistem slomio se bas onda kad je ovaj bio spreman da ga iskoristi da preuzme vlast nad celom yu, umesto toga moorao je da gleda kako da zadrzi vlast i u samoj srbiji. Ono što se moglo pretpostaviti jeste pobeda na predsedničkim izborima, pošto je bio omiljen u narodu. Moć predsednika republike je bila ograničena vlašću skupštine. I onda milošević izvodi manevar: objavljuje da se treba doneti novi ustav po kojem će srbija bit jedinstvena i suverena država. 97% naroda podržava ovaj predlog. Ali ovaj ustav osim jedinstva srbije donosi i cezaristicka ovlašćenja za predsednika republike. Tako umesto parlamenta ključne odluke donosi predsednik republike. Ovaj sistem otvara put uspostavljanju režima lične vlasti.

4.d vremenom postajao sve usamljeniji ali i mocniji: milošević je postavio nova pravila odnosa moći u pol.polju, koji će ga učiniti neprikosnovenim vladaocem Srbije. Jedno od tih pravila jeste i gospodstvo vođe nad strankom. Uzastopnim promenama izbornog zakona uobličeno je takvo izborno ustrojstvo da građani većinom ne biraju poslanike, već stranke, a onda stranačka rukovodstva naknadno biraju poslanike u skupšini – kvaziproporcionalni izborni sistem, gde se glasa za partiju a ne za poslanika. Tako je citava stranacka elita

180

stavljena u zavistan polozaj od milosevica. On nadzire i vojno-policijsku elitu, ali i privrednu jer država vlada nad 85% kapitala. Od zakona o univerzitetu i informisanju i akademsku i medjisku. Politički sklopovi tako postaju jači od aktera, koji ako im se suprotstave samo bivaju izluceni iz nje.

4.e nije sve išlo glatko, pro-dem.delovi strukture se nisu dali uništiti. 3 meseca demonstracije 1996/7. tada se dem.opozicije prvi put u prednosti u odnosu na miloševića: Prvo,dem.stranke su konačno bile ujedninjene, ne toliko u koaliciji Zajedno, kolko u tromesečnim protestima, drugo opozicija je preuzela 15 od 18 gradova u Srbiji, (osovicu za popravljanje novčanog i medijskog položaj), treće, opozicija je počela da diktira politički diskurs pa je Sloba morao da se povlaci, cetvrto, uspešnost demonstracija budila je nadu i kod ljudi, peto – podrska svetske javnosti. Mislilo se - režim pada najduže 16 meseci.Medjutim -javljaju se dva omiljena opoziciona prvaka Drašković i Djinđić, svadja ko će biti koalicioni kandidat. Zajedno se raspada, borba za poštene izore je napuštena, milošević opet dobija priliku da ojača položaj, priredjuje uzasno nefer izbore, zavrsava ubrzano autoritarni preobrazaj sistema. Univerzitet, mediji, čišćenje državnog i stranačkog aparata.

4.f čitava ovo priča je priča o promeni odnosa između aktera i struktura: na pocetku oslabljena politicka struktura pa se pomaljaju razne mogucnosti. 1980tih srbija ima mogucnosti razvoja u smeru demokratije, ali ima i uslove koji pogoduju politickom autoritarizmu. Onda dolazi jedan akter cije je polje delovanja zahvaljujuci olabavljenoj strukturi jako uvecano. On angazuje nacionalizam, populizam, pa rat i vanredno stanje da rade za njega i da napravi novu autoritar polit str. Kada se posle 1993 njegova legitimacijska osnova osula on je na osnosvu novog sistema poceo da potiskuje postojece demokratske sposobnosti drustva: sada sistem cini narod jos siromasnijim, jos umrtvljenijimretradicionalizam, ozivljavanje autoriranog karaktera naroda. Prvo bio cezarizam (autoritarna vlast sa protodemokratskim legitimitetom) a onda 1998 sultanizam (autoritar vlast bez ikakvog legitimiteta).

22. Istraživanje društvene strukture Yugoslavije

I Predavanja

Istraživanja dr.strukture u yu sociologiji su bila: slabo zastupljena, ograničena po prostoru i po tematici koju su obuhvatala. Postoji tesna veza između teorija interpretacije socijalizma i samog istraživanja, pa je neophodno obratiti pažnju na osnovnu ideju autora. Istraživanja nije bilo 50.ih g.zbog osnovnog ideološkog stava da je socijalizam dr.jednakih i zato što sociologija kod nas još uvek nije bila konstituisana.

1. Prvo istraživanje je radio Vojin Milić sa delimično upotrebljivim materijalom (rezultatima probnog popisa stanovništva). 1959.objavio članak ’’Socijalno poreklo učenika srednjih škola i studenata’’. -1960.objavio ’’Osvrt na dr.pokretljivost u yu’’. Njegovu analizu sputava tada opšte rasprostranjena svest o ograničenim razmerama društvene diferencijacije. Milić je zatekao deskriptivnu i dosta opširnu, ali ipak analitičku klasifikaciju na: poljoprivrednike, manuelna zanimanja i nemanuelna zanimanja. Utvrdio je nejednakost šansi i izuzetnu otvorenost dr. Reč je o strukturalnim promenama, zemlja se industrijalizuje, povećava se broj nemanuelnih radnika. Dakle, yu dr.je otvoreno dr.nejednakih šansi.

2. Američki i yu naučnici su 60.ih istraživali elite. Istraživanje je vodio Bogdan Denić. Istraživanje sprovedeno 1973. na engleskom jeziku ’’Opinion-making elites in yugoslavia’’. Osnovne grupe na koje se istraž.usmerilo (koje su definisane neprecizno i nejasno): politička, privredna i kulturna elita; Pokazano je da je elita formirana iz svih dr.slojeva. I oni su tvrdili da je yu dr.otvoreno.

3. Tokom 1970 objavljeno je prvo pravo istraž.dr.strukture na teritoriji Slovenije i Makedonije. Istraživanje je radio slovenački tim na čijem čelu je bio S.Saksida, a

181

objavljeno je 1977. pod nazivom ’’Društvena stratifikacija i pokretljivost u yu društvu’’. Jedna od pretpostavki ovog istraživanja jeste da su društvo i dr.grupe anglomeracija pojedinaca, a ta pretpostavka nije realna. S druge strane, sistem dr.odnosa je predstavljen kao anglomeracija stratifikacionih dimenzija: nivo potrošnje, politička moć,dr.ugled. Rezultati su bili isti kao i u Zapadnim društvima. Dr.stratifikaciju objašnjavaju tri faktora:-potrošački status fakor-ljudi se grupišu na osnovu razlika u potrošnji-politički status faktor-generalni status faktor-ljudi se grupišu na hijerarhiji određenih zanimanjaKorelacija između ovih faktora je statistički relativno niska. Dakle, stratifikacijske dimenzije su odvojene. Bogatstvo, moć i ugled se formiraju relativno nezavisno. Socijalizam je bio vrlo sličan američkom društvu, odnosno društvo nejednakosti.

4. M. Popović se u velikoj meri bavio izučavanjem dr.strukture, bio je urednik tri studije na ovu temu od 70tih do 90tih. Socijalizam je smatrao stratifikovanim dr, ali ne može se govoriti o klasama, već o slojevima. Istraživanje za drugu studiju vršeno je na području Beograda. Osnovnim dr.grupama u YU smatrane su:

- rukovodioci (politički i privredni) - stručnjačko-službenički sloj- radnički sloj - sloj privatnika

Ove grupe se razlikuju po stratifikacionim dimenzijama: obrazovanje, politička moć, materijalni standard. Pošlo se od toga da će ove dimenzije dovesti do formiranja grupa i to se upoređuje sa pretpostavkom o postojanju navedene 4 grupe. Polazna hipoteza je potvrđena. Rezultati su pokazali postojanje dr.nejednakosti povezane sa osnovnim dr.grupama. Nejednakosti po mat.standardu su male, a po dr.moći nešto veće. Ukupni rezultati istraživanja su sledeći: socijalizam je društvo nejednakosti , ali je na putu da one iščeznu. Problemi ovog istraživanja su problemi indikatora, koncepta, ukupne teorijske slike o socijalizmu kao društvu slojne nejednakosti.

5. Mladen Lazić je vodio dva velika istraživanja dr.strukture: a. Prvo istraživanje je rađeno 1984. u Hrvatskoj. Proučavana je vertikalna pokretljivost – promena položaja pojednica u hijerarhijskoj strukturi. Razlikuju se dve vrste pokretljivosti:- apsolutna - vezana za karakteristike sis, karakteristična je za kapital i socijal dr (dr.u zamrznutom stanju)- strukturalna - nevezana za sistemske, već za strukturalne elemente (industrijalizacija,deagrarizacija)Pokazano je da postoje promene u načinu reprodukcije društva od njegovog formiranja do zrelosti. Na početku socijal.sistema je vladajuća grupacija bila vrlo otvorena. Radilo se o postrevolucionarnom periodu kada je revolucionarna generacija dolazila na vlast zahvaljujući učešću u NOR-u. Vremenom dolazi do relativnog zatvaranja vladajuće grupacije. Deca ne nasleđuju položaje od roditelja, regrutni rezervoar se sužava (raste šansa pripadnika srednjih slojeva). Silazne pokretljivosti, kao i unutargeneracijske, nema nigde osim kod vladajuće klase. b. Drugo istraž.je rađeno 1989-90 na teritoriji yuge. Proučavane su nejednakosti u yu društvu preko kategorije dr.položaj. Dr.položaj je sintetički izraz globalne dr.podele rada, koja se uspostavlja prisilno i relativno trajno tako da suprotstavlja velike dr.grupe. Dr.položaj čini 5 komponenti:

- komandno-planski izvedbeni plan- materijalni status- obrazovanje- podela na intelektualni rad(autonomni i više mentalan) i manuelni rad

(neautonoman i manje mentalan)- podela na selo i grad

II M.Lazić: Raspad socijalizma i struktura yu društva u ’’Sistem i slom’’

Istraživački pristupi stratifikaciji yugoslovenskog društva: U društvenim naukama na yu prostorima dominirala je paradigma o socijalizmu kao političkom društvu, sa svim konsekvencama koje su iz nje sledile: dominacija politikološkog diskursa, redukcija dr.procesa na voluntarizam vladajuće elite (pa se kao referentni okvir nisu pojavljivali odnosi između grupa nego isključivo odluke dominantne

182

grupe), često svođenje neelitnog dela društva na rezidualnu aglomeraciju (koja je uvek prvenstveno objekat politokratskog obdelovanja...) Nasuprot tome delovala je druga tendencija: razvoj dr.nauka koje su sa Zapada preuzimale kategorijalni aparat primenjivan u analizi kapit.društvenog oblika. U sociologiji su taj razvoj najasnije demonstrirala empirijska istraživanja koja su šire započeta u 70im, a dobila u zamahu 80ih. U ovim je istraživanjima pozitivizam bio izrazito preovladavajuća teorijska orijentacija koja je usmaravala prikupljanje empirijskih podataka, a u njegovom je okviru dr.struktura redukovana na pojam stratifikacije. Stratifikacijska analiza društvo interpretira kao (ne)hijerarhijski skup slojeva koji se međusobno kvantitativno razlikuju s obzirom na određena (merljiva) obeležja. Takav pristup koji je tesno povezan sa tehnikama anketnih prikupljanja podataka, može se označiti kao sociološki realizam. On, međutim nije uniforman, već se može razložiti na dve podorijentacije: 1. statistički rekonstruktivna : Zalaže se za naknadno konstruisanje stratifikacionog modela, pošto se rasprostranjenost različitih dr.obeležja prethodno istraživanjem ustanovi i zatim ’’pročisti’’ složenijim statističkim analizama. U ovom se slučaju odbacuje apriorno određenje dr.slojeva, ali se bez sumnje zadržava pred-empirijsko utvrđivanje onih obeležja prema kojima se očekuje potencijalno slojno diferenciranje. U okviru primenjene procedure naknadno se eliminišu obeležja za koja se nađe da su statistički beznačajna, kao i to da se mogu praviti nove kombinacije od početnih obeležja. Najbolji primer ovog drugog pristupa izučavanju yu socijal.društva je studija grupe slovenačkih autora o stratifikaciji i pokretljivosti – Saksida. 77. Autori analiziraju rezultate empirijskog istraživanja obavljenog 1970.g.u Sloveniji i Makedoniji. Socijalistički sistem odnosa dovodi do toga da kombinacije institucionalnih grupnih i individalnih reglulatora socijalne stratifikacije deluju na sličan način na oba područja. Faktorska analiza pokazala je da se ispitivani indikatori grupišu u tri faktora ,tzv.straifikacijske hijerarhije : generalni statrus faktor, politički status faktor, potrošni status faktor. Najvažniji nalaz celokupnog istraživanja je to da između ovih faktora postoji slaba korelacija. Odnosno, u društvu su identifikovane tri hijerarhije koje su se konstituisale relativno nezavisno jedna od druge: prva se zasniva na ulogama u zanimanjima, druga na ulogama u politici, treća na ulogama u potrošnji. Tada su u socijal.yu društvu postojali brojni pojedinci na političkim položajima koji nisu bili bogati, kao i bogati ljudi koji nisu zauzimali političke položaje. Varijablje koje su korišćenje u istraživanju:- U politički status faktor grupisalo se više indikatora, to su aktivnosti u: savezu komunist, drugim političkim organizacijama, radničkim savetima u preduzećima; ali se samo za neke od njih može pokazati da su zaista politički. Kada je reč o radničkim savetima njihova se političnost može izvoditi iz činjenice da su raspolagali izvesnim ovlašćenjima u ’’industrijskom odlučivanju’’, a da je celokupni proces odlučivanja u socij.društvu imao ’’politički karakter’’. Međutim, mnogobrojna empirijska istraživanja samoupravljanja u YU su nedvosmisleno pokazala da su radnički saveti imali marginalnu ulogu u hijerarhiji moći u preduzećima, jer je moć bila koncentrisana u rukama direktora i njihovih upravljačkih timova. Sličan se problem javlja i kod druge dve političke varijable. Aktivnosti u političkom podsistemu i posedovanje položaja na kojima se donose odluke nipošto se ne mogu izjednačiti. Aktivizam u lokalnim partijskim i drugim političkim organizacijama, kao i državnim aparatima, mogao je predstavljati polaznu osnovu za uspon u vladajućoj hijerarhiji, ali sam po sebi nije nužno donosio moć. To znači da je politički status faktor prikupio niz pojedinaca koji nisu pripadali stvarnoj političkoj (vladajućoj) hijerarhiji društva. - Odsustvo mogućnosti da se pomoću statističkih generalizacija istražuje unutrašnja logika strukturisanja društva ispoljilo se i tako što se u generalnom status faktoru našla aktivnost u sindikatima, ali ne i aktivnost u SK, iako je opšte poznato da je prva organizacija bila u društvu marginalna, a druga vrlo bitna (zbog toga su, po svoj prilici,’’aktivizam’’ isticali samo oni ispitanici koji su u sindikatima zauzimali upravne položaje, dok su partijsku aktivnost deklarisali svi-što znači i pojedinci izvan vladajuće hijerarhije). Teškoća oko uspostavaljanja veza između celine sistema dr.odnosa i pojedinačnih varijabli empirijskog istraživanja vidljiva je skoro u svim zaključcima autora:a. Oni utvrđuju, na osnovu odsustva statistički značajne povezanosti, da nije tačan stereotip prema kojem su učesnici NOBa osvojili privilegovane položaje u posleratnom dr.

183

Ali nikakvo specifično istraživanje nije bilo neophodno da bi se konstatovala neosporna činjenica da su sve položaje na vrhu dr.hijerarhije neposredno posle rata pa i 25 g kasije zauzimali pojedinci koji su učestvovali u NOB-u. b. Drugi značajan zaključak autora opovrgava raširenu predstavu po kojoj je više položaje u radnoj hijerarhiji zauzimala samo politička elita. Ovde postaje još mnogo važnije pitanje, šta se podrazumeva pod višim položajima? Ako se mislilo na položaje koji nisu politički (recimo profesor univerziteta),onda je statistički nalaz čista tautologija. A ako se radilo o društveno dominantnim položajima,koji su u svakom slučaju bili politički (svaki direktor preduzeća je bio instaliran od strane državno-partijskih organa) onda je zaključak evidentno besmislen. Važniji od logičkih grešaka ovde je metodički problem:hijerarhija radnih položaja je postavljena teorijski,dakle apriorno. c. Treći važan nalaz je opovrgavanje uverenja kako su politički aktivni pojedinci uživali materijalne privilegije. Očigledno je da se ponovo pojavljuje problem razlikovanja onih koji su bili ’’aktivni’’ od onih koji su zauzimali dominantne političke položaje. Ali važnije je nešto drugo. Nema spora oko toga da nisu svi političari živeli kao bogati ljudi (ili da nisu akumulisali mater.bogatstvo). Takav pristup međutim prikriva mnogo značajniju dr.činjenicu: postojanje sistemski izgrađene mogućnosti za posednike komandnih, političkih položaja, i da koriste sve privilegije (od kojih je najvažnija-upravljanje ukupnom dr.reprodukcijom-uvek i nužno aktuelizovana). Svaki je sis odnosa kompleksan. U okviru vladajućeg načina proizvodnje deluju i drugi potčinjeni. Tako se ispod osnovne strukture koman.-plan.ekonomije razvija (marginalizovana) robna ekonomija, i to transformisana u kvazirobni oblik delovanjem vladajućih odnosa, te kao siva ekonomija koja se unutar dominantnih okvira uspostavlja nasuprot njih. Ti su odnosi realni, iako su potčinjeni i osiguravaju celim grupacijama (izvan i unutar vladajuće hijererhije) akumulisanje mater.bogatstva. U temelju socioločkog realizma je ugrađena nesposobnost kontrolisanja beskonačnog niza mogućih eksplanatornih varijabli. 2 . teorijski-apriorna : Ovaj pristup polazio je od apriorno-teorijski-pretpostavljenog tipa socijalne stratifikacije. Hipotetički/teorijski bi se izvele osnovne dr.grupe kao i obeležja po kojima se stratifikacija diferencira, a zatim bi se empirijski/istrazivanjem utvrđivala distribucija izvedenih obeležja prema definisanim grupama i ustanovljavao stepen razlika između grupa. Ako bi stepen diferencijacije bio mali (ili bi se longitudalno smanjivao) zaključilo bi se da se društvo kreće prema egalitarnosti, a ako bi bio veliki (ili rastući), moglo bi se reći da dr.razvoj odstupa od proklamovanog principa jednakosti. Kao primer će se uzeti deo rezultata studije o dr.nejednakostima Popović i drugi 87. Isti pristup sa sličnim problemima, primenjen je u druga dva njegova istraživanja. Autori su proučavali nekoliko dimenzija dr.raslojavanja: obrazovanje, materijalni položaj, politički status;I saželi su ih u jedinstven pokazatelj ukupnog društvenog položaja. a. Kada je o obrazovanju reč.našli su očekivanu distribuciju prema kojoj: rukovodioci i stručnjaci imaju visko obrazovanje, službenici, kv radnici i privatnici imaju srednje obr, a nkv i poljoprivrednici osnovnoškolsko i niže. b. Za analizu materijalnog standarda upotrebljen je sintetički index, koji je pokazao da postoje razlike između dr.slojeva s obzirom na materijalni standard njihovih pripadnika, kao i da te razlike uglavnom prate pretpostavljen hijerarhijski položaj grupa, ali ustanovljena diferencijacija je izuzetno slabo izražena. Izuzimajući političke rukovodioce, većina pripadnika svih ostalih slojeva zastupljena je unutar dve kategorije srednjeg i visokog standarda. Ovi nalazi se mogu interpretirati na nekoliko načina: Pre svega, neko bi mogao da zaključi da je u socijal.društvu, u skladu sa vladajućom ideologijom, u znatnoj meri ostvarena egalitarna distribucija materijalnih dobara. Ali s obzirom na saznanja iz drugih izvora, prethodna konstatacija ne izgleda preterano ubedljivo, pa su je i sami autori donekle relativizovali, oni su skloni da srazmerno male mater.nejednakosti pripišu specifičnosti područja na kojem je istraživanje izvođeno-velikom gradu tj.Beogradu. Moguć je i drugačiji put objašnjenja ako se uvede pretpostavka da je instrument kojim je meren mater.standard neodgovarajuće konstruisan – tako što je opšti nivo određen isuviše nisko pa su svi zauzeli više položaje tj.tako što su izabrani neodgovarajući indikatori.c. Index političke moći činili su sledeći elementi:

- članstvo u sk - partijske funkcije - državne funkcije- samoupravne f u preduzećima - funkcije članova porodice - poznavanje ljudi sa f

184

- dr.priznanja (odlikovanje i sl) - izjava ispitanika da mu se ljudi obraćaju za pomoć za probleme

Kategorije su: 1. srednja moć - modalna je za političare 2. niska moć - stručnjake

3. vrlo niska moć - sve ostale grupacijeU dve najniže kategorije vrlo niske i niske moći našla se skoro četvrtina političara i ogromna većina svih ostalih ispitanika. Situacija sa prethodnim indikatorom se ovde ponavlja, ali na suprotnoj strani skale: zbog grupisanja na dnu, diferencijacija je slabije izražena. I razlozi te nedovoljne diferencijacije mogu biti slični ranijim: u društvu postoji polarizacija, pa su osim jednog dela političara svi ostali (uključujući i drugi deo političara) bez moći, uzorak je specifičan, pored direktora ni političari nisu reprezentativno predstavljeni (a delimično ni srednji slojevi) i konstrukcija indexa moći je problematična. Kombinujući ta tri indeksa autori su konstruisali index ukupnog dr.položaja. Svrstavanje gr na lestvici nižeg, srednjeg i višeg položaja omogućilo je da se rezultati istraživanja svedu na par zaključaka:- Utvrđena je hijerarhijska slika dr.strukture,pri čemu su na višim položajima najzastupljeniji politički rukovodioci, ali su većinski prisutni i stručnjaci. Sve ostale grupe su koncentrisane na srednjim položajima. S tim što se poljoprivrednici i nešto ređe nkv radnici u značajnijem broju pojavljuju i na nižim položajima. Izlazi da se socijal.dr.,grubo govoreći, može podeliti na dve podgrupe koje i same nisu potpuno, već tek pretežno homogene, političari se mogu naći na srednjim, pa čak i nižim položajima, kao i znatno češće, stručnjaci, ali samo na srednjim. Manuelnih radnika ima naravno i na nižim, ali ne na višim.- Zanimljivo je da M.Bogdanović detaljno analizira razliku između ’’beogradskog’’pristupa, po kojem se službenici svrstavaju uz stručnjake, čineći sa njima srednju klasu i ’’zagrebačkog’’prema kojem se službenici grupišu u širu kategoriju radništva. Ona se opredeljuje za beogradski pristup iako upravo svodni index dr.položaja, proizašao iz ovog istraživanja, nedvosmisleno pokazuje hijerarhijsku bliskost službenika i radnika. - Dobijeni poredak grupa izrazito ublažava predstavu o dr.suprotnostima u socijalizmu iz jednostavnog razloga što ogroman korpus društva svrstava na srednje položaje. To je postignuto primenjenom tehnološkom procedurom, tako što je ’’niža politička moć’’ uravnotežena sa ’’višim materijalnim statusom’’. Umekšavanje dihotomije vodilo je u konačnom rezultatu, približavanju stanovišta ovog i prethodno pomenutog istraživačkog pristupa:između dr.grupa u socijalizmu nema oštrijih razlika, na različitim stratifikacionim lestvicama njihov je poredak različit. To difuzno strukturisanje imalo bi kao nužnu posledicu odsustvo jasno oblikovanih dr.sukoba, što bi se opet neposredno moglo povezati sa iznenadnošću sloma socijalizma i neuobličenošću aktera tog sloma tj graditelja novog tipa odnosa.

Društveni položaji u socijalizmu: Ovde se polazi od ’’teorijski apriornog’’ pristupa, ali za razliku od prethodne studije, nastoji se da se koncept dr.položaja konsekventnije izvede iz opšte analize odnosa u yu društvu, kao i to da se to izvođenje uspešnije pomiri s već postojećim znanjima i specifičnim obeležjima tih odnosa. Nužno je da se izloži osnovna odredba pojma dr.položaj. Postavlja se pitanje potpunosti tri komponente dr.položaja koje su uzeli autori iz prethodnih istraživanja. Postavlja se i pitanje izostajanja kategorije vlasništva koja takođe ima univerzalno diferencirajuće svojstvo, kao i razlikovanje gradskih i seoskih uslova koji trajno hijerarhijski odvajaju dve grupe ljudi. Pristup treba postaviti tako da se dr.položaji u socijalizmu analiziraju na specifičan način, na osnovu obeležja koja su karakteristična za taj istorijski poseban dr.oblik. Zbog toga će se ovaj pojam odrediti kao sintetički izraz globalne dr.podele rada, koja se uspostavlja prisilno i relativno trajno tako da suprostavlja velike grupe ljudi po osnovnim dimenzijama lj.prakse. Znači da konstituisanje dr.položaja zavisi od oblika reprodukcije konkretno-istorijskog dominantnog načina proizvodnje dr.života, što istovremeno podrazumeva i civilizacijski-materijalni,kulturni nivo razvoja zemlje. Pojam dr.položaja bi tako trebalo da posreduje između teorijske analize, koja se zasniva na istraživanju reprodukcijskih zakonitosti globalnog društva (utemeljenih na antagonističkom odnosu bazičnih grupacija, koji proizvodi specifično vlasničko diferenciranje, forme političke regulacije i kulturne dominacije) i empiriskog pristupa koji se usredsređuje na uspostavljane obrasce materijalne, političke i duhovne nejednakosti (što se ispoljavaju u

185

vidu različitih stratifikacionih hijerarhija). Dok se u prvom slučaju radi o uslovima koji produkuju ’’koordinate’’ na kojima se zasnivaju položaji. U drugom slučaju je reč o manifestnim oblicima ’’indikatorima’’ u čijoj se svakodnevnoj regeneraciji tendencijski obnavljaju bazični reprodukcijski obrasci. Istraživanje dr.položaja u socija.društvu mora započeti teorijskom analizom samog osnovnog reprodukcijskog oblika, kao principom zasnivanja bazičnih društvenih grupa.Dominantne dr.odnose u socijalizmu uspostavljaju vladajuća kolektivno vlasnička klasa i klasa radništva koje su neprijateljski suprotstavljene. Kolektivno-vlasnička klasa monopoliše komandno-planske funkcije u društvenoj reprodukciji, određujući njene ciljeve, sredstva, uslove u kojima se vrši itd. Iz kontrole nad teleološkom ulogom u celokupnom procesu proizvodnje društva sledi i ukupna dr.dominacija ove grupe. Nasuprot njoj, klasa radništva obavlja izvedbene dr.uloge u oblastima materijalne i nematerijalne proizvodnje. U uslovima relativno visokog tehničkog razvitka, složene podele rada suprotnost komandnog i izvršnog rada ne može se uspostavljati/održavatu direktno: na njihovom preseku izmiču brojne dr.uloge koje posreduju između antagonističkih delatnih činilaca. Ta neophodna medijacija između teleološkog i izvedbenog rada predstavlja osnovu na kojoj se formiraju posebne grupacije, posredne klase, koje raspolažu tehničkim (specijalističkim) znanjima, a lišene su komandno-planskih ovlašćenja (odnosno samo ih prenose na hijere.niže dr.nivoe). Tako se temeljni društveni dualizam u svom praktičnom ispoljavanju pokazuje kao troklasni sistem. Pri tome, proces razlaganja komandnih ovlašćenja od vrha dr.piramide prema dnu, kumulisanja upravnih i tehničkih znanja i tradicionalnih vrednovanja tipova rada (nemanuelnih i manuelnih) preobražava polarizujuću, antagonističku strukturu u ’’kontinuiran’’hijerarhijski poredak grupa. Najzad, ’’preživljavanje’’ prethodnog, robnog načina proizvodnje unutar socijalističkog sistema, a pogotovo u uslovima produžavanja njegove svetsko istorijske dominacije, takođe ima značajne posledice u području dr.organizacije. U zavisnosti od stepena decentralizacije, kom.plan.proizvodnja dobija više ili manje kvazirobna obeležja (što povećava ili smanjuje samostalnost pre svega privrednih upravnih aparata-posebnih delova komandne hijerarhije). A uz dominantan oblik vlasničkih odnosa pojavljuje se i (sitno) privatno preduzetništvo na kojem se utemeljuje (heterogena) grupacija privatnika. Tako se pokazuje da se bazična klasna suprotnost u svom delatnom ispoljavanju konstituiše kao složen sistem odnosa tj,kao kompleksna struktura,hijerarhija grupa.

Komandno-planski/izvedbeni rad:Kada je reč o proučavanju društvenih položaja, iz analize načina proizvodnje društveng života, izlazi da je podela na komandno-planski i izvedbeni rad temeljna za ’’smeštaj’’ grupacija, tj.njihovih pripadnika. Oba rada su hijerarhijski organizovani: Sa vrha hijerarhije se definišu osnovni pravci društvenog razvoja, vrši se redistribucija resursa na globalnom društvenom nivou, kontroliše se ukupan aparat prinude, određuju okviri ideološke kontrole. Srednji nivoi te hijerarhije ’’operacionalizuju’’ opšte komande i samo donose odluke. Prelazi prema oblicima izvedbenog rada čine ovlašćenja za neposrednu kontrolu nad konkretnim uslovima reprodukcije sistema odnosa (u privredi,drž.aparatima,kulturi). To su ovlašćenja u celini izvedbena, grupe koje njima raspolažu nemaju autonomnnu osnovu za odlučivanje (posebno o kadrovskim pitanjima) i zato izlaze izvan kruga vladajuće hijerarhije, iako poseduju izvesna upravljačka prava.Opisana hijerarhijska struktura koman./planskog rada je u socijalizmu institucionalizovana u tzv nomenklaturnim listama. Za potrebe izučavanja dr.položaja ta je hijerarhija operacionalizovana u ovom istraživanju na sledeći način:1 nivo:republički funkcioneri, par generalnih direktora najvećih ’’strateških’’ preduzeća2 nivo: opštinski funkcioneri i direktori većih preduzeća3 nivo: direktori srednjih i manjih preduzeća i tu se završava hijer.k-p.rada4 nivo(prelazni): niži rukovodioci u državnoj admin, preduzećima, ustanovama 5 nivo ("cisto"izvedbenog rada): svi ostali ispitanici koji nisu imali nikakva kom.-pl.ovlašćenja

Materijalni status: Materijalni status je direktna posledica položaja u dr.reprodukciji. Srazmerno uvećano raspolaganje potrošnim dobrima dominantne grupacije osigurano je njenim monopolom nad proizvodnim sredstvima i sredstvima prisile. Relativno predmetno bogatstvo

186

predstavlja osnovu na kojoj se gradi specifičan način života grupe, različit od drugih, koji osigurava grupnu koheziju, a služi i za legitimizacijsko učvršćivanje datog poretka. Zbog toga, strukturalno zasnovana nejednakost, s jedne str, izvire iz datog oblika odnosa, dok sa druge str, služi kao neophodno sredstvo za očuvanje tog oblika. Grupa koja je osvajala dominantne dr.položaje legitimisala se uvođenjem sistema socijalne jednakosti. Uz sve ideološke varijacije, ova ideja je ostala trajno prisutna u vrednosnom sistemu dr. Glavni izvor teškoća pri utvrđivanju razlika s obzirom na materijalni status dr.grupa, je sakrivenost privilegija vladajuće grupacije tj. sam organizacijski oblik proizvodnje dr.života u socijalizmu: pre svega dominantni, kolektivno-vlasnički karakter svojine. Ta sredstva se po pravilu ne mogu prenositi u privatno vlasništvo. Dakle mat.status hijer.viših grupa je određen korišćenjem upotrebnih vrednosti, a prisvajanje se u socijal.prvenstveno vrši u formi upotrebnih vrednosti. Monetarizovani deo raspodele je stavljen u službu egalitarističkog legitimacijskog principa (pa su rasponi plata između vrha i dna dr.piramide bili relativno ograničavani). Izrazitije nejednakosti su se ispoljavale u (prikrivenoj) distribuciji dobara i usloga. Tako se standardni monetarizovani indikatori materijalnog bogatstva ovde pokazuju kao neadekvatni, kao što se ni uslovi života pojedinih grupa ne mogu izvoditi iz vlasništva nego iz poseda/upotrebe trajnih i drugih potrošnih dobara. Pored toga, tržište (mada marginalizovano) nikada nije prestalo da deluje, kao ni određeni oblici privatne proizvodnje (naročito u sektoru usluga,poljop). Oblici i razmere sive ekonomije nikada nisu detaljno izraženi, ali nema sumnje da su oni omogućavali nekim kategorijama (unutar tehničke inteligancije i kv radnika) da znatno popravljaju svoj živ.standard radom izvan radnog vremena. Tu je i široko rasprostranjen rad u inostranstvu i masovna povezanost sa selom. Ovi procesi su delovali u suprotnom smeru od prethodno pomenutih, smanjujući materijalne razlike između slojeva i narušavajući ’’sklad’’statusne diferencijacije. U ovom istraživanju, matr.položaju se pristupilo kao kompleksnom indikatoru ukupnog dr.položaja. Nastojalo se operacionalizovati više njegovih dimenzija i zatim ga izraziti kao jedninstven index mat.položaja. U konačnoj verziji za indeks je zadržano 5 pokazatelja: - ukupan novčani prihod domaćinstva - površina stana po članu domaćinstva - posedovanje dodatnog stana,kuće - vlasništvo, vrednost automobila - vlasništvo luksuznih dobaraPrikupljeni podaci pokazuju da diferencijacija prema mat.položaju dr.grupa postoji, ali nije drastična. Srednji položaj je modalan za 5 grupa, a niži srednji za preostale tri. A to znači da se kao i u ranije navedenom istraživanju, javlja tendencija koncentrisanja pripadnika različitih dr.slojeva oko sličnog nivoa živ.standarda. Odgovor: sada se ispituje položaj pojedninca, dok se stvarna slojna pripadnost celovito može odrediti samo porodično. Hijerarhija je ovde lako uočljiva, iako je slabije izražena: većina pripadnika sloja političkih rukovodioca se nalazi iznad srednjeg položaja, a direktori retko padaju ispod tog položaja. Pojedinci koji pripadaju posrednoj klasi podjednako su često smešteni iznad i ispod srednjeg položaja, a njima su bliski privatni obrtnici. Službenici čine prelaznu kategoriju, iako je veći br.njih zauzeo srednji položaj, ostali se uglavnom nalaze na nižoj skali lestvice. Kv radnici čine prvu grupu koja je većinski na nižem srednjem položaju, ali ostatak uglavnom zauzima srednji položaj. A nkv radnici i poljop. većina pada na dno lestvice.

Obrazovanje: Kao treća dimenzija ukupnog dr.položaja. U kompleksnijim dr priznato znanje nikada nije predstavljalo samostalnu osnovu za zauzimanje dominantnih poloažaja u dr.hijerarhiji, iako je bivalo jedan od važnih kanala za uspon. Važan za niže slojeve ukoliko je društvo otvorenije. Obrazovanje je osiguravalo i povlašćen položaj u odnosu na ostale potčinjene grupe. Dakle, ako obrazovanje nema uzročnu ulogu u dr.diferencijaciji, ono se pojavljuje kao značajan činilac, posredujući, u uspostavljanju stratifikacijske str. Rast važnosti univerzitetskog obrazovanja u savremenom dr omogućio je nosiocima diploma da se konstituišu u širu povlašćenu dr.grupu. Taj je proces značajan i za reprodukciju vladajuće grupacije, iako je za regrutovanje njenih pripadnika odnos prema komandnoj hijerarhiji odlučujući. Posed diplome je dobio i legitimacijsku i širu sistemsko-integrativnu ulogu. U prvom slučaju on je arbitrarnost selekcije novih pripadnika kolektivno vlasničke klase zastirao ’’objektivizmom’’ specijalističkog znanja.

187

Obrazovanje u socij.ima izvedenu ulogu, čime postaje element ukupnog položaja dr.grupa. Ovaj činilac tako odvaja rutinske službenike (koji su do tada činili povlašćenu srednju klasu) od privilegovanih kategorija. Institucionalni obrazovni sistem održava uspostavljene razlike i unutar nižih slojeva, drobeći ih na odvojene, takođe hijerarhizovane grupacije. Dno dr.piramide je zaduženo za masovne grupacije koji nemaju školska svedočanstva. Ne treba gubiti iz vida da š.sprema ne osigurava samo formalno razlikovanje između grupa, već se nivo i vrsta obrazovanje zgrušavaju u celokupni pogled na svet, oblikujući tako u poseban način života. Obrazovna diferencijacija je podeljena na 5 kategorija, za potrebe istraživanja: univerzitet, gimnazija i srednjo-tehnička škola, tzv.škola učenika u privredi, osmogodišnja škola, nepotpuna osnovna škola i bez škole.

Intelektualni/manuelni rad: Sadržinski koralat obrazovanja u industrijskom društvu predstavlja nemanuelni karakter rada. Ono što moderan razvoj donosi jeste zamućivanje jednostavnog definisanja karaktera rada s obzirom na preovlađujuću ulogu radnog ’’organa’’(ruke,mozga) odnosno energije/fizičke,psihičke/. Savremena tehnologija preobražava klasičan manuelni rad u nadzor nad mašinama. A u nizu oblasti nekadašnji intel.rad se redukuje na striktno praćenje predodređenih procedura. Dok formalna obrazovna podela održava statusnu diferencijaciju, u stvarnosti procesa rada sve značajniju ulogu dobija obeležje ne/autonomnosti (prvenstveno reč je o tehničkoj dimenziji). Uže grupacije se javljaju kao kreatori radnih f, a aktivnosti sve širih krugova zaposlenih svode se na repetitivno obavljanje zadatih radnji. To savremeno kretanje je u socijalističkim zemljama bilo dvosturko omeđeno. Prodor novih tehnologija je tu bio marginalan i rad je još uvek organizovan unutar trad.indust.uslova. Niz intel. f-ja je spolja zadat: cilj i svrha rada se planski predodređuju, predmetna forma proizvoda (umesto robne) limitira inovativnost, vanproizvodni kriterijumi postignuća koče inicijativnost. Zato se ovde karakter rada mora dvostruko određivati kombinovanjem sadržaja (ne/intelektualnosti u trad.značenju) i dr.oblika (ne/autonomnosti u prethodno pomenutom smislu). Ali karakter rada čini važnu dimenziju dr.položaja, direktno se povezujući sa visinom nagrada i dr.ugleda, te tako učestvujući u konstituisanju grupnih interesa i slično. U istraživanju se pokušalo da se karakter rada ispitanika (stepen autonomnosti intelektualnosti) empirijski utvrdi. Zbog različitih razloga u tome se nije uspelo, pa je ovde ta dimenzija pripisivana grupama. Formirane su sledeće kategorije s obzirom na karakter rada:

1. intelektualni rad (mentalni i autonomni rad političkih rukovodilaca i direktora)2. pretežno intelektualni rad (menta.i delimično auton.rad nižih rukov.i stručnjaka)3. mešoviti rad (delimično m delimično a; To je rad privatnih obrtnika i

poljoprivrednika)4. pretežno manuelni rad (nement. i delimično auton.rad službenika i kv radnika)5. manuelni rad (nement.i neautonomni rad,rad nkv radnika)

Grad/selo: Podela s obzirom na mesto življenja. Najbolji indikator privilegovanih uslova života koje gradovi osiguravaju grupama koje žive u njima (posao, zdrav.zaštita, školovanje) je masovna migracija stanovništva. Ono se usmeravalo prema obećavajućim živ.uslovima, a to znači da se kretalo prema velikom centru. U indeksu dr.položaja javljaju se sledeće kategorije:republički centar, makroregionalni centri, regionalni centri, ostala gradska naselja, sela

Ukupan društveni položaj: Kao temeljan činilac koji određuje ukupan dr.položaj uzima se podela na planski/izvedbeni rad. Zatim se izdvaja mat.položaj, pa obrazovanje, pa karakter rada, pa mesto stanovanja. Tako se dobija distribucija pripadnika dr.grupa prema ukupnom dr.položaju (tabela). Visok je stepen slaganja između teorijski izvedene stratifikacije i empirijski utvrđenih indikatora. Za razliku od mat.položaja,prema kojem su se pripadnici slojeva raspršivali po statusnoj hijerarhiji, ukupan položaj ih koncentriše uglavnom u dve kategorije (od kojih jedna izuzetno dominira). Do koncentracije dovodi kumulacija razlika koje se uspostavljaju po različitim elementima ukupnog položaja, a koje se uglavnom kreću u istom poretku (protagonisti kom.rada imaju najpovoljniji mat.status, viši nivo obrazovanja, žive u gradovima).

188

Za razliku od pristupa koji je ranije analiziran, ovde se dolazi do ’’klasičnog’’zaključka o profilisanosti dr.strukturacije koja odvaja slojeve kao relativno homogene grupacije (na osnovu čega se formiraju njihovi specifični načini života). Tabela sugeriše da linija razdvajanja ne ide samo između slojeva, već i između širih klasnih grupacija. Na vrhu se izdvaja kolektivno-vlasnička klasa (sa dominacijom polit.rukovodilaca, od nje je odvojena posredna klasa (kojoj se približavaju priv.obrtnici), položaj službenika je tek nešto malo viši od položaja kv radnika, dok dno zauzimaju nk radnici sa poljoprivrednicima. Pokazuje se da je klasa radništva najmanje homogena. Za oba ranije prikazana pristupa dr.suprotnosti su se pokazivale u razblaženoj formi. Iz ova dva analitička postupka bi sledio zaključak da su unutrašnje objektivne osnove dr.sukoba u socijalizmu manje značajne za interpretaciju krize i raspada ovog sistema odnosa. Analiza podataka ovog istraživanja preusmerava ovu interpretaciju. Pre svega, kada se celovitije razmotri sistem dr.reprodukcije, pokazuje se da su suprotnosti u socijal.bile izrazito zaoštrene. One nisu bile fokusirane na područje raspodele političke moći (kao što je dokazivala većina proučavalaca istočnoev.društava) već su se ispoljavale u različitim oblastima dr odnosa kumulišući se u antagonistički totalitet klasnih životnih uslova. Tako oštro odvajanje objašnjava zašto se u većini istočnoev.zemalja kriza sistema mogla razviti u opšte dr.pobunu: Politički interesi (demokratizacija) su potencijalni mobilizacijski motiv za pripadnike posrednih slojeva, ali matr.položaj je ono što podstiče otpor hijer.nižih grupacija. Segmentacija radništva i difuznost materijalnih nejednakosti su održavali sistem u ravnoteži. Kriza je topila razlike i poziv na promenu sistema je mogao naići na opšti odaziv stanovništva. No,čim su vladajući aparati uklonjeni, a očekivane promene u živ.uslovima odložene za budućnost, došlo je do nagle imobolizacije nižih slojeva koje pomenuta segmentacija i slabije strukturisana materijalna diferencijacija vodi u trajniju pasivizaciju. Pošto sistem nije bio samo politički utemeljen, promene političkih odnosa nisu bile dovoljne za njegovo celovito demontiranje. Uvođenje tržišta koje je predstavljalo drugo ključno trensformacijsko područje, naišlo je na mnogo ozbiljnije prepreke. Akteri privatizacije se mogu tražiti unutar dve grupacije: 1. već postojećih privatnika,izgledaju kao prirodnih nosioca procesa 2. dosadašnjih povlašćenih slojeva (koji su mogli da akumulišu bogatstvo te da ga sada upotrebe kao kapital,tj.da transformišu svoju političko-ekonomsku pozicionu moć u privatno vlasništvo) Prikazani istraživački nalazi pokazuju neke od teškoća sa kojima se ovi potencijalni akteri sudaraju. Sistemsko onemogućavanje privatno-vlasničke proizvodnje u socijalizmu imalo je kao posledicu i činjenicu da većina pripadnika privatničkog sloja zauzima srednje i niže položaje na lestvici mat.statusa. Ali cak ni uspesi pojedinaca iz tog vremena, pa čak ni ubrzano masovno bogaćenje starih i novih privatnih preduzetnika u ’’prelaznom periodu’’ ne može da predstavlja dovoljno široku osnovu za nagliju bazičnu transformaciju eko.sistema. Sa druge str, ukupan dr.položaj pripadnika kolek.-vlas.klase je bio znatno ekskluzivniji nego njihov mater.položaj. Dobar deo njihovih poseda je u predmetnom a ne u novčanom obliku, pa se ne može neposredno preobraziti u kapital. Proces privatizacije tj ’’vlasničke trensformacije’’ se na prostoru ex Yu odvija stihijski, a ilegalno prebacivanje društvenog vlasništva u privatno,od strane direktora i sličnih ne može postati univerzalno sredstvo promene svojinskog sistema. Ne želi se tvrditi kako su pomenute pojave zanemarive ili marginalne, već se sugeriše kako se teško može očekivati da na širokom planu dovedu do relativno brzih promena strukture vlasničkih odnosa.

23. Društveni sukobi u socijalizmu

I Feher, Markus ’’Dikatatura nad potrebama’’

Kriza diktature nad potrebamaVrste sukoba:Vec postoji kriza u ist-evr dr cija je sustina da je aparat dr-ekonomski nesposoban da sprovede prelaz sa ekstenzivnog na intenzivno razdoblje privredjivanja. Ta kriza ima i otvorene politicke simptome, najznacajnije je postojanje opozicije komunistickim rezimima. Dve su posledice ove krize:

1. iako istočnoevropejci još uvek žive pod staljinovom senkom, strah se više ne nasleđuje ko pre. To pokazuje da postoji granica između naučnog uzgajanja poslušnih građana, granica indoktrinacije, pranje mozgova. Sto je znacajan argument za jednu

189

optimisticnu antropologiju – to je ono sto je marks mislio kada je govorio nerazorivost ljudkse supstancije, sto je cinjenica iako zvuci staromodno i nenaucno pateticno. 2. to je dokaz krize legitimacije režima utoliko što uticajna manjina unutar društva javno ukazuje na neodrživo obeležje preovlađujućih uslova i predlaže niz drugih rešenja koja ukidaju primerno i obavezujuće obeležje postojećeg poretka.

Vise nema povratka na staro. Taman i da naidje neki novi Staljin ne bi vise bio tako obozavan i ne bi se verovala u njega u tolikoj meri. Ne bi uspeo ni da sakrije zlocine ni od ljudi u svojoj zemlji ni od soatka sveta. Dalje moderni ind odnosi nisu kompatibilni sa terorom, suvise su ranjivi u slucaju ravnodusnosti a kamoli neprijateljstva radnika. Na posletku ni rukovodeci sloj ne zeli povratak jer zna da ni on, sam drzavni aparat, nije zasticen od proizvoljnosti te apsolutne vlasti i njenin cistki. Da bi se razumele sadasnja situacija i njene drustvene alternative, moramo pogledati uporedo i strukturno jedinstvo i nacionalne specificnosti sovjetskih rezima. Autori pretpostavljaju da ce pomene krenuti prvo u zavisnim zemljama: Da bi razumeli stalne napetosti u njima, moramo obuhvatiti kohezicione sile koje proizvode to strukturno jedinstvo u okviru sovjetske sfere uticaja. Te sile su dvostruke. Pre svega njih stvara sovjetsko vojno prsustvo - ove zemlje su jednostavno okupirane teritorije sovjetskog carstva, i ako to vlade i stanovnistvo zaboravi posledice su katastrofalne kao sa dubcekom i praskim prolecem. Drugi faktor je ekonomska zavisnost od sovjetskog saveza – odnosno sistem uzajamno nepovoljnih ekonomskih odnosa sa politickom prevlascu sovjetskog aparata. Prisilna kohezija izaziva otpor nacionalističkog tipa sto je izazvano pre svega neorganskim obeležjem sovjetske dominacije. Zbog toga je prema njoj vladalo neprijateljsko raspoloženje. Zbog fetišizovanog obeležja režima koji je jednostavno takav da je za običnog čoveka nemguće da shvati pravo obeležje dr.-ek.odnosa, pojam neposredne sovj.eksploatacije je neizbrisiv iz prosečne svesti. Prisustvo aparata u ovoj posebnoj vrsto ekonomije je nuzno ali to ne znaci i nuznost prisustva sovjet.aparata u ekonomskom životu istočnoevropskih zemalja. Ljudi sa pravom osećaju da se ništa ne događa u njihovom interesu. Dalji uzrok nacionalističkih centripetalnih težnji jeste slabost integrišućeg centra, samog sovjetskog saveza i to u ekonomskom, političkom i ideološko-kulturnom smislu (jedini aparat u kome je taj centar stvarno bio snažan jeste vojska). Slabost politicka je proizilazila iz multinacionalnosti socjetskog saveza i medjusobne mrznje pojedinih naroda iz neprijlagodljivosti i sporog menjanja vladajuceg sloja (sto je proizilazilo iz doktrinarnog, ideolokog obelezja politickog drustva). A sto se tice slabosti u kulturnom smislu – gremsi je rekao da je rezim/grupa/klasa onoliko jaka koliko moze da proizvodi ideje i vrednosti koje imaju obavezujuci karakter na ponasanje ljudi pa da se tako postizu ciljevi a ne stalnom upotrebom prisile. Izvoz sovjetskog marksizma-lenjinizma je i bio aktuelan za africke, azijske i letinoamericke elite tokom smena elita, ali to nije garantovalo odanost sovjetima. Cak suprotno – kina je primer. Ako se vrste sukoba klasifikuju prema potrabama koje u njima postaju ispoljene, onda je je najprimitivniji, ali najopštiji sukob usredsređen na neodgovarajuću racionalnost (onu protiv potrebe za proširenom i slobodnijom potrošnjom). Najelementarnija verzija zahteva za elementarnom racionalizacijom je povika protiv nedovoljne snabdevenosti tržišta najobičnijom robom. Težnja ka ekonomskoj racionalizaciji je najmiroljubiviji društveni sukob u Istočnoj Evropi, jer oko toga stoji izvesno slaganje između raznih društvenih grupa uključujući tu i samou dr.elitu. momenti relativnog konsenzusa su momenti privrednih reformi koje već imaju tradicionalno ciklično obeležje. Na 5,8 godina kulminiraju problemi sa privrednim tokovima i onda dodje do neke promene, ali mlake, obicno samo najkokretnije moguce – npr vlada uveze vise kola te godine ili sl. Druga vrsta sukoba je usredsređena na potrebu za slobodnih kulturnim delanjem i slobodnom kulturnom potrošnjom. Ovo je reširen oblik razileženja mišljenja sa režimom. On nije ograničen ni na jednu dr.grupu, mada ne uključuje pripadnike vladajuće elite. Oni smeju da traze vecu racionalnost u okviru sistema ali ne i vecu slobodu. Jedan širi i opštiji sukob se razvija u kampanjama za slobodno razvijanje građanskog društva. Ovu potrebu snažno izražavaju mnogi pokreti i akcije koje se ne mogu lokalizovati isključivo u jednoj ili drugoj dr.grupi. Ta potreba je ’’transdruštvena’’. Neke od ovih akcija samo su ad hock da se skloni neki aparatcik koji zloupotrebljava svoju moc, npr akcija da se izloze nenovcane drustvene privilegije aparata, ta nerazmrsiva dzungla licnih usluga koja cini prihode elite mnogostruko vecim od ostalih. Ali vazniji su pokreti

190

koji izrazavaju univerzalnu potrebu za autonomnim pravnim sistemom. Nekad se kaze da su ljudksa prava samo deo zastarelih burzoaskih prava koji suvisnih u socijalizmu. Drugi kazu da su one savresno ostvarenje "socijalistickog prava" putem humanizma. U svakom slucaju to nije nista novo – dostignuce je prosvecenosti i drustava nastalih kao projekti prosvetiteljstva. Najviša vrsta svih sukoba jeste pobuna kao izraz potrebe za kolektivnom autonomnošću,što je bilo očigledno tokom poljskog avgusta. Postoji borba za političku,ekonomsku i društvenu samostalnost dr.grupa, za radničku kontrolu nad stvarima u fabrici, za samoupravljanjem, slobodnim sindikatima, samoorganizovanjem i okupljanjem. Zahtevanje za prava u celini i organizovano bi značilo da dolazi do dr.pobune, revolucije.

II U Zaga Golubivic: Socijalizam i staljinizamKarakter drustvenih sukoba

Analiza strukture SSSR društva ukazuje da to nije bilo društvo homogenog monolitnog karaktera, već naprotiv, da postoji heterogenost drustvenih uslova kojima su odredjene razlike u dr. polozaju drustvenih grupa, i da je to društvo bilo izloženo različitim oblicima društvenih sukoba. Neposrednije razmatranje sukoba dokazace da je neosnovana i ideoloska deklaracija o monolitnom jedinstvu sov. naroda i partije, koja je podrzavana i od spoljasnjeg sveta prihvacena dugi niz godina zahvaljujuci samo skrivanju informacija kako za narode SSSR-a tako i za one izvan sovj. teritorije. U danasnje vreme sve se vise zna sta se desava izvan gvozdene zavese. Tako se dobija bitno drugacija slika o sovjetskom drustvu, onome koje je proslo nekoliko faza svog razvitka i predstavljalo je neprekidno popriste zestokih sukoba i otpora koji se nisu okoncali i nakon mnogomilionskih zrtava staljinistickih cistki. Takav novi uvid u dinamiku sovj. drustva rusi mit o savrsenom totalitarnom drustvu. Samo ako pogledamo razne koji pocinju takoreci sutradan nakon oktobarske revolucije i traju sve do tadasnjih, sadasnjih dana, to se potvrdjuje. Ali analiticar sovj. dr. mora imati u vidu specificnost dr. sukoba u SSSR-u koji se samo u malom broj slucajeva mogu odrediti kao klasicni oblici klasnog sukoba, buduci da se ne desavaju na liniji direktnog suprostavljanja klasnoj vladavini i klasnom interesu vladajuce klase, dok je za vecinu dr. sukoba karakteristicno da se odvijaju prvenstveno u sferi superstrukture tj. na planu definisanja dr. ciljeva i dr. vrednosti. tj. na planu same definicije socijalizma. Drugim recima, glavna konfrontacija u sovj. dr desava se u protivstavu zvanicnoj ideologiji i politici, iza cega istrazivac treba da otkrije drustvene snage koje se nalaze u sukobu i njihove interese. Ovde ne bi mogla biti primenjena klasicna formula marksisticke analize dr. sukoba buduci da se u ovom slucaju ne radi uvek o suprostavljenosti klasa u strogom smislu reci vec pre o opstijoj konfrontaciji razlicitih dr grupa jednoj zajednickoj suprostavljenoj sili. I u ovom slucaju je rec o sukobu razlicitih interesa, ali se kao klasni interes moze definisati interes vladajuce klase dok su interesi njoj suprostavljene grupe difuzni i nisu samo klasno odredjeni. Stoga ce se analiza sukoba u SSSR-u odvijati na planu konfrontacije razlicitih stanovista o putevima i strategiji drustvenog i kulturnog razvoja. Ona se zadrzava na sukobima koji se mogu uvrstiti u red klasicnih klasnih sukoba i to po redosledu znacajnosti, a ne po hronoloskom redosledu.

1. Kronshtatska pobuna mornara balticke flote: marta 1921. predstavlja svakako jedan od najznacajnijih i najranijih otvorenih sukoba, koji izbija kao erupcija nezadovoljstva politikom boljsevicke partije u resavanju dva osnovna pitanja: u pogledu zivotnih uslova radnistva i seljastva i vlasti sovjeta. K. komuna je trajala 15 dana i nastala je kao rezultat nezadovoljstva izazvanog uslovima koje je potencirao “ratni komunizam”. I nemiri koji zapocinju strajkovima u najvecim fabrikama. – za uklanjanje politicke policije iz fabrika, za slobodu govora, sve to ima uticaja na balticke mornare. Kao i strajkovi i K. ustanak je spontano nastao vodjen od strane radnika, seljaka i mornara, bez ucesca politickih partija. Odbacivana je svaka partijska dominacija. Ovaj ustanak dovodio je u pitanje pravo same boljsevicke partije da bude neprikosnoveni arbitrar u pitanjima drustvenog razvoja sovj. drustva. Mornari kazu : ciljevi oktobarske revolucije se nisu ostvarili, radnicka klasa se nadala da ce ostvariti oslobodjenje, a umesto toga doslo je do poroblljavanja coveka kao pojedinca, do moralnog ropstva, jer je unutrasnji zivot ugusen i svi su prinudjeni da misle na jedan nacin. Rad postaje nova forma ropstva, komun. partija se odvojila od masa, ne brani vise

191

interese radnika, na proteste seljaka i radnika odgovora se krvavim represalijama. Od roba kapitaliste radnik je pretvoren u roba drzavnog preduzeca. Kronshtat prvi raskida okove i resetke ovog zatvora. On se bori za razlicitu vrstu socijalizma, za Sovjetsku Republiku radnistva, u kojoj ce sami proizvodjaci biti vlastiti gospodari i da ce raspolagati svojim proizvodima kako im odgovara. Njihova vodeca parola je bila sva vlast sovjetima, a ne partijama. Sto sazeto izrazava siru demokratsku usmerenost ovog pokreta, kronshtatovci polazu prvi kamen trecoj revoluciji. Gusenjem ovog ustanka optuzujuci ih za kontrarevoluciju, boljsevicka partija je pokazala da nema razumevanja za kritiku svoje politike, za kritiku koja je bila nedvosmisleno uperena protiv iskrivljavanja ciljeva i ideala socij. revolucije. Krvavo ugusivsi otpor rastucoj birokratizaciji partije i drzave, bolj. partija je otvorila put za nasilni obracun sa svim kasnijim spontanim pokretima koji su se opirali nadiranju staljinizma i dala crveno svetlo Staljinu za njegov definitivni obracun sa opozicijom i starom gardom boljsevika. Ugusivsi k. ustanak oruzanim putem ona se opredelila za diktaturu partije nad proletarijatom. Medjutim nasilno gusenje K. ustanka nije sprecilo nove otpore radnistva: 1923. bolj. partija je suocena sa brojnim strajkovima i radnickim pobunjenickim grupama. Sledeci talas stihijnog revolta pocinje sa rasprostranjenim seljackim pobunama 1929. koje su krvavo ugusene u vec otvorenom ratu koji je Staljin objavio seljastvu. Pocetkom tridesetih g. Staljin uspeva da slomi svaki otvoreni klasni otpor rezimu i od tada pocinje dvadesetogodisnja prividna idila “bezkonfliktnog drustva”. Tako se stvara atmosfera bezizlaza i jedini moguci vid ispoljavanja nezadovoljstva u periodu izmedju tridesetih i pedesetih je pasivni otpor. Niska produktivnost rada sov. radnika i seljaka , los kvalitet proizvoda, nemaran odnos prema sred. za proizvodnju, mogu objasniti kao rezultat nemog otpora radnistva . Dokaz da se ovi vidovi otpora radnistva nisu mogli ugusiti tokom decenija je uvodjenje veoma strogih disciplinskih mera. U eri staljinizma, javljaju se sukobi koji su posledica revolta prema velikoruskom nacionalizmu, počev od 1937. g. Sa rusifikacijom Ukrajine, produžavajući se 1940, 1941. da deportovanjem Letonaca i Estonaca u Sibir. Tu je genocid iz 1943. koji je izvršen nad Čečenima i Ingušima, zatim deportovanje blizu milion Tatara sa Krima. Velike nacionalne pobudne desile su se izmedju 1943. 1949. u Ukrajini, Letoniji i Estoniji. Politika rustifikacije drugih naroda i velikoruskog nacionalizma i nadalje izvor sve otvorenijih sukoba i prosiruje se i na druga podrucja Sovjetskog Saveza sedamdesetih godina.

2. Konfrontacije izmedju socijalistickih partija i unutar boljsevicke partije: predstavljaju drugu vrastu sukoba koja se samo delimicno moze podvesti pod formulu klasicne klasne borbe. a. Sukob izmedju boljsevicke partije s jedne str i druge dve social. Partije sa druge strane – menjshevika i esera, traje znatno krace i ostaje bez veceg dejstva na kretanja u post-staljinskom periodu. On traje od 1918 do 1922. kad su ukinute sve druge partije. Ovaj sukob se odvijao na dve linije na liniji borbe za vlast i na liniji konfrontacije razlicitih shvatanja socijalizma.- Glavna tacka razilazenja izmedju boljsevika i menjsevika sastojala se u insistiranju menjsevika na anticentralistickoj organizaciji nasuprot centralizmu, koji je boljsevicka partija prihvatila kao osnovu organizacije drzavnog i partijskog aparata. Menjsevici su predvidjali da ce velika koncentracija vlasti neizbezno dovesti do bonapartizma i apsolutisticke vladavine kao i do politickog terora. - Dok se eseri i boljsevici razlikuju na pitanju o odnosu ciljeva i sredstava te prvi kritikuju tezu “cilj opravdava sredstva” i zalazu se za “eticki soccijalizam” tj. za primenu samo takvih sredstava koja mogu vaspitno delovati na graditelje komunistickog drustva. Ovakva vrsta sukoba – buduci da je to bio sukob izmedju razlicitih shvatanja socijalizma- mogla biti sudbonosna za sovjetsko drustvo. Sukob izmedju boljsevika i aharhista je bio najostriji, stoga je i anarhisticka kritika izdaje revolucije bila najostrija i principijalno najcistija, jer se anarhisti nisu borili za vlast, vec za stvaranje sopstvenih liberterskih komuna prema modelu iz 1871. Oni su propagirali slobodnu federaciju komuna sa naglaskom na emancipaciju radnistva. Stoga se do komunizma i slobode ne moze dospeti preko drzavnog sovijalizma, jer drzava monopolise svu moc. Deviza anarhista je priznavanje prava coveka na sopstveni zivot i na potpuno zadovoljnje svojih potreba. Dakle oni propagiraju slobodne nezavisne komune i decentralizaciju. Svaki pokusaj anarhista da ostvare samoupravu u fabrikama je osujecen od strane boljsevicke vlasi kao pokusaj unosenja dezorganizacije i anarhije u privredu. Ali glavno popriste sukoba

192

koncentrisalo se s jedne strane na sukob unutar boljsevicke partije, a sa druge na sukobe u oblasti kulture. b. Kada je rec o unutar partijskom sukobu ovde se prati , pre svega, onaj pokret koji se moze oznaciti kao “leva opozicija” ciji se poceci javljaju vec 1918. i nastavljaju do tridesetih godina na cijem celu su se nalazili istaknuti partijski rukovodioci, stari boljsevici, koji ce biti likvidirani u periodu ucvrscenja staljinizma. Sukob izbija oko izabranog puta u socijalizam te je teziste kritike na posledicama. Tek ce Trocki 1936. probiti granice i dospeti u svojoj kritickoj analizi do temeljnih uzroka iz kojih nastaje staljinizam kao sistem. Moze se predpostaviti da Staljin nije uspeo da se obracuna sa idejama “leve opozicije”, uprkos drasticnom obracunu sa njenim vodjama. Decenijama odrzavane kao nada i hranjene sve vecim nezadovoljstvom koje je izazivao staljinisticki rezim, te su se ideje nanovo pojavile u radikalnom obliku. Da se moze govoriti o “levoj opoziciji” kao idejno jedinstvenoj orijentaciji suprostavljenoj vladajucoj struju u partiji, bez obzira na unutrasnje razlike potvrdjuje se time sto svi ovi sukobi nastaju kao reakcija na gusenje demokratske tradicije u partiji. Tu je i zajednicka ogorcenost svih ovih pokreta, jer je teziste njihove borbe bila unutar partijska demokratija, a ne dem. socijalizam u sirem smislu. Glavne tacke njihove kritike ( Buharina, Trockog) su bile: birokratizacija partije i odavanje partijskog rukovodstva od partijskog clanstva i partije od proletarijata, gusenje slobodne razmene ideja i monopolizacije stampe od strane dominirajuce grupacije u partiji, gusenje radnicke kontrole nad delovanjem sovjetskog drzavnog aparata. U ranom periodu, pocetkom dvadesetih godina, najradikalniju kritiku vladajuce grupacije formulisala je “Radnicka opozicija” koja je u najvecoj meri imala proletersku bazu i zalagala se za ciljeve radnicke klase kao klase, a ne prevashodno partije kao njene avangarde. Radnicka partija je postavljala pitanja koja su zadirala u prirodu samog sistema, razmimoilazenja oko pitanja o kolektivnom ili personalnom upravljanju u privredi. Burzoaskom shvatanju upravljanja oni suprostavljaju kolektivno upravljanje radnistva, koje ce razviti kreativnu snagu masa i ostvariti radnicku demokratiju, radnicka opozicija je pokrenula pitanje odnosa partije i radnicke klase. Radnicka opozicija je pokrenula i pitanje koje ce biti do kraja zaostreno u epohi staljinizma, to je pitanje o otudjenju partije od radnistva konstatujuci : da je partija sve manje radnicka partija, da raste nepoverenje partijskih rukovodilaca u radnistvo i obratno. Oni su ukazivali i na to da ceo system paralise i umrtvljuje mase i u birokratizmu su videli negaciju samaktivnosti masa. Smatrali su da je birokratija najveci neprijatelj buducnosti komunisticke partije i sovjetskog drustva. Nasuprot birokratizmu oni postavljaju zahtev za “radnickom demokratijom” ideje RO se mogu u nekim kasnijim radovima Trockog naci, 50.ih i 60.ih one imaju najdubljeg odjeka. U periodu od 1925. do 1928. kritika opozicije ce sve vise biti usresredjivana na tendencije ka autokratskoj vlasi sto ih je ispoljavao Staljin. (Rakovski, Buharin). Buharin pripada tzv. Desnoj opoziciji. Medjutim ni jedan vodja opozicije , osim Trockog ne moze se pohvaliti svojom doslednoscu u kritici staljinizma. Iako Trocki do 1921. zastupa politiku koja je u nekim tackama bila rigoroznija od Lenjinove (zahtev za militarizacijom rada, opravdavanje prinudnog rada, stav o podrzavljenju sindikata) u 1923.se oglasava “novim kursom” kojim postaje jedan od glavnih pobornika “leve opozicije”. Otada su teze Trockog sve vise na liniji demokratske opozicije i u njima preovladjuje kritika birokratskog monopola vlasi. Zato Trocki najavljuje borbu protiv narastajuceg birokratizma. Trocki ukazuje na “izdaju revolucije” koju priprema staljinsko vodjstvo, stvaranjem novog eksploatatorskog drustva, koje ukida sve revolucionarne tekovine oktobra. “Novi kurs’ je zahtev za napustanjem apsolutnog centralizma i za vracanje duhu revolucionarne organizacije. Trocki poziva partiju da garantuje pravo na slobodnu kritiku, paravo na organizaciono samo-opredeljenje. Ipak grupe koje su nastajale kao opozicija staljinizmu, postojale su sve do tridesetih godina i imale cvrsta uporista u nekim sredinama, narocito na univerzitetu i u naucnim institutima. Slabost “leve opozicije” bila je njena nepovezanost sa sirim masama i nedovoljno poznavanje uslova zivota radnistva i seljastva. Ali demokratska opozicija je imala i slabost koja se najpre javlja kao struja unutar boljsevizma, da bi se kasnije deklarisala kao opozicija staljinizmu. Rec je o unutrasnjim slabostima. Opozicija je bila uhvacena (njen poraz se dogodio 30-tih) u zamke vlastitih principa partije kojima je do kraja robovala. Naime, princip centralisticke organizacije partije nalagao je jednodusnost u izvrsenju odluka, braneci iskljucivo pravo vecine kao demokratrsko nacelo (a zenemarujuci da se manipulacijom vecine mogu izglasati

193

nedemokratske odluke) u ime tog principa i sami predstavnici opozicije prihvatili su odluke X kongresa partije o zabrani frakcija u partiji i time vec unapred onemogucili svoju tadasnju i buducu aktivnost, automatski su se sami svrstali na nezakonitu stranu. Stajinov metod borbe sa opozicijom bio je znatno superiorniji od metoda kojih se pridrzavala opozicija. Koristeci jednu opozicionu grupu za likvidiranje druge, stvarajuci masovnu psihozu “okruzenja neprijateljem” i forsirajuci tenzije da bi mogao da likvidira nepozeljne kao “neprijatelje naroda”, Staljin je sistematski radio na diskreditovanju licnosti vodja opozicije i njihovih sledbenika. Stvorivsi masovnu psihozu nesigurnosti vestackim konstruisanjem neprijatelja iz redova svojih protivnika, Staljin je spremno ponudio narodu “zrtvenog jarca” da bi zadovoljio njihovu potrebu za iskaljivanjem osvete zbog nagomilanog nezadovoljstva, cime je uspesno smirivao buru na obe strane. Opozicija ocigledno nije bila dorasla tim Staljinovim igrama i dozvolila je da i sama bude uhvacena, ucestvujuci u njoj javnim “priznanjima” o svojoj neprijateljskoj delatnosti. (slicno ko nasa opozicija 90/ih). Slabost opozicije je omogucila trijumf staljinizma.

3. Sukobi u kulturi : Kultura je u Sovjetskom Savezu bila i ostala do danasnjih dana jedno od glavnih poprista drustvenih sukoba i konfrontacija idejnih stanovista, zahvaljujuci svojevrsnoj ulozi ruske inteligencije kroz istoriju u drus. zivotu svoga naroda. I to pre svega literature. Buharin, Trocki i Lanacarski su zastupali stanoviste o nezavisnosti literature, isticuci da to nije oblast gde partija moze da komanduje i izdaje direktive, sankcionisuci time slobodu stvaralastva i pluraliteta pravaca u literaturi. Sukob na polju literature pocinje upravo u periodu koji oznacava pocetak konsolidacije staljinizma. U Rezoluciji Centralnog komiteta partije 1925. stoji: da partija ne moze podrzavati ni jedan pravac i tendenciju u literaturi niti ga favorizovati, te iako treba da daje opsta upustva literature, ona nece sprecavati slobodno takmicenje razlicitih grupa i tendencija, niti moze garantovati monopol ijednoj grupi: isto tako zahteva se najveca moguca tolerantnost i upozorava da komunisticka kritika mora izbaciti ton komandovanja iz svoje upotrebe.Sa jacanjem drzave i sa odlucnijim zaokretom ka staljinizaciji sovjetskog poretka, posle usvajanja prvog petogodisnjeg plana uskladjuje se politika partije prema literaturi - literatura, kao i ekonomija i politika postaje sektor partijskog rukovodjenja i od pisaca se zahteva da neposredno pomognu izvrsenje plana propagirajuci i popularisuci partijsku politiku (“zdanovizam”u kulturi). Sovjetska literatura ipak nije prihvatila takvu politiku ni do smrti staljina o cemu svedoce brojne zrtve pisaca u staljinistickim cistkama. Sa uvodjenjem “socijalistickog realizma” kao jedino dozvoljenog pravca u literaturi zaokruzuje se staljinisticka politika, kao politika jedne jedine alternative, te je i literatura morala da postane jednobojna, iz nje su morale biti izbacene sve protivrecnosti zivota, slomljene nade. Ukidanje prava na licni zivot i glorifikovanje pobede kolektiva nad pojedincem postaje opsta tema poznih 30.ih god., koju je literatura morala obradjivati na konkretnim izvorima (u fabrickim kolektivima, u kolhozima, na gradilistu). Literatura 20.ih bila optuzena za apstraktni humanizam. Pokazuje se da sukob na polju literature nije bio iskljucivo sukob oko shvatanja statusa literature (za ili protiv njene nezavisnosti), vec je izrazavao duboku konfrontaciju izmadju dva shvatanja novog drustva. Pisci humanisti i nekonformisti nastupali su u ime jednog humanizma koji ne prihvata nikakve lance koji se postavljaju iznad coveka. U poststaljinistickom periodu literatura je bila nosilac i inicijator destaljinizacije, jer se vec u martu 1953. oglasila kriticki protiv staljinizma i zdanovizma., a vec 1954. partijsko rukovodstvo je shvatilo da im se literatura izmakla iz ruku, jer je odbijala da bude sluskinja politike.A 1957. partijsko rukovodstvo se odlucije na zaostrenje kursa prema literaturi (Hrushchov). Kao odgovor na H. poruku raspustene su dve redakcije najprogresivnija casopisa. 1962. kritika u literaturi dobija oblik pobunjenistva, pa pocinje da ugrozava politicku biroktariju, i pretvara se u drustvenu kritiku staljinizma. Tada Hruscov objavljuje da ce uvesti stroziju politiku patrije u umetnosti. Restaljinizacija pocinje sve vise da potiskuje destaljinizaciju, sto je izazvalo snazene reakcije u redovima naucnika, pisaca i umetnika. Restaljinicacija se narocito vidno manifestovala u pogledu povratka na staru politiku partije prema literaturi i umetnosti, dok se u oblasi nauke zapazalo izvesno popustanje i manje rigorzna politika. Kada se osvrnemo na ideje koje pokrece sovjetska literatura u post-staljinistickom periodu videcemo da se , u stvari, radi o dubljem drustvenom i idejnom sukobu, nego sto neki analiticari sovj. drustv. misle, prikazujuci ga prevashodno kao sukob koji ostaje u granicama usko shvacenog kulturnog stvaralastva.

194

Pobunjeni pisci odlucno odbacuju da se staljinizam moze svesti na “kult licnosti” , borba protiv staljinizma je tek zapocela. Pisci ukazuju na borbu ne samo za spoljasnju, vec i za unutrasnju slobodu i integritet licnosti, zalazu se za za borbu za ljudsko dostojanstvo, pravo na sopstveno misljenje (Vladimir Bukovski) - uloga pojedinca i uloga koju ovaj ima u oslobadjanju svoje zajednice, odgovornost pojedinca za sudbinu drustva. Sovjetska nekonformisticka literatura ne priznaje dogme i stereotipe, ona ne odbacuje vrednosti, ali hoce da ih dekanonizira i da im povrati njihov ljudski sadrzaj. Borba za nezavisnost literature i umetnosti predstavlja samo momenat opozicije rezimu. Ono sto je novo u ovim “intelektualistickim” pokretima je “propaganda novih ideja akcijom” tj.pokusaj zivljenja ideja za koje se pokret zalaze, nasuprot praksi dotadasnjeg ponasanja. Pobornike ovih akcija najvise zatvaraju u psihijatrijske klinike- jer rezim takvo ponasanje tretira kao nenormalno. Ovi pokreti se bore za novo shvatanje i za novu praksu, cime predstavlja opasan izazov rezimu. 4. Nakon smrti Saljina javlja se unutrasnje vrenje i budi optimizam masa. Ono sto razlikuje 50. te od 20. ih jeste sira osnova pokreta za demokratizaciju i budjenje inicijative odozdo, bez dubljih previranja u partijskim vrhovima. Pokazalo se da sustina sukoba na vrhu nije bila izmedju staljinista i antistaljinista, vec se radilo o borbi za vlast izmedju dve uticajne grupe koje se u krajnjem slucaju mogu okarakterisati kao reformisticka i konzervativna, ali u osnovi ni jedna od njih nije smerala da vrsi dublje promene samog sistema nasledjenog iz perioda staljinizma. Pokreti slobodno formiranih grupa (ne politickih partija) u razlicitim oblasima delatnosti, predstavljaju glavne nosioce dinamike sovjetskog drustva druge polovine naseg stoleca. Sukobi u literaturi dobijaju sve vise politicki karakter, zato se pisci proteruju.U pokusaju da se sistematizuje pluralitet danasnjih pokreta u Sovjetskom Savezu predlazu se razlicite klasifikacije: Amalrik ih svrstava u tri grupe _ pokret koji se inspirise izvornim “marksizmom lenjinizmom”, drugi “hriscanskom ideologijom” i treci “liberalnom ideologijom”….A rasprostire se i podzemna literatura samizdata. Bitna karakteristika post-staljinistickog perioda je budjenje nekonformistickog javnog mnjenja, nakon nekoliko decenija po prvi put se javljaju ulicne demonstracije i protesti. Gradjani pisu protestne peticije partijskom i drzavnom rukovodstvu..Ali netacno je da se ovi pokreti svode samo na akcije intelektualaca. Medju disidentskim grupama ima i radnickih. A 60. ih se se pojavili i masovni strajkovi i pobune radnika, koji se mogu okarakterisati kao klasican primer klasnog sukoga u kojem ucestvuje radnistvo sa svescu o klasnoj suprostavljenosti drzave ( i policije ) i radnistva, bez obzira sto tu borbu ne vodi organizovano kao radnicka klasa u celini. A krajem 60. ih javlja se i pokusaj radnisva da se organizuje u borbu za svoja prava. Pored kruzoka, dolazi i do prvih prakticnih akcija za stvaranje “Slobodnog sindikata” na inicijativu radnika Klebanova. Oni smatraju da nijedna organizacija ne brani interese radnika.

5. Analiza drustvenih sukoba je bila neophodna da bi se prikazala jedna drugacija slika o sovjetskom drustvu nego sto je dugi niz godina bila nudjena. Pregled drus. sukoba u sovj.drustvu koji traju od 20. tih g.do nasih dana jasno ukazuje na to da postojeci sistem odgovara samo najvisim slojevima privilegovanih klasa koje su u njega integrisane, dok je nezadovoljstvo ostalih klasa, slojeva, i drus.grupa kao i pojedinaca koje se izrazavaju bilo u pasivnom otporu ili u otvorenoj pobuni, evidentirano u vec opisanim pojavama. Vazno je da se jedan deo inteligencije, koja bi objektivno mogla biti tretirana kao privilegovani sloj u sov. dr. (sudeci po njenom materijalnom polozaju) ne uklapa u postojeci sistem i cini rezervu iz koje se regrutuju “disidenti’’. To se moze objasniti ne samo tradicionalnom ulogom koju je ruska inteligencija oduvek igrala-kao revolucionarni deo drustva suprostavljen tiraniji- vec i njenim aktuelnim dr. polozajem koji joj pruza bolje materijalne uslove, ali ne i dr-politicke mogucnosti da bude stvarno aktivni cinilac drustvenih zbivanja. Sta vise, sovjetskoj inteligenciji su i ponudjene materijalne privilegije da bi se odrekla svoje tradicionalne uloge i pristala na ulogu lakeja partijske i drzavne birokratije, sto je jedan deo inteligencije prihvatio oformivsi sloj “drzavne inteligencije”. Ali sovjetska inteligencija je uvek pokazivala teznju da moralna i vrednosna opredeljenja stavi iznad cisto materijalnog prosperiteta. S obzirom na ovo, moglo bi se uslovno reci da i iza pobune sovjetske inteligencije stoji odredjeni klasni interes, naime interes privilegovanih clanova drustva (u smislu otudjenosti od politicke i dru. moci) da izbore svoja oduzeta prava da postoje i deluju kao odredjena dr. grupa. Medjutim, pokusaj da se po svaku cenu pobunjenog dela sovjetskog drustva sa partijskim i drzavnim rukovodstvom podvede pod

195

formulu “klasne borbe”, suzava znacenje poruka koji ovi pokreti nose, a koji oznacavaju upravo razbijanje usko-klasnih okvira, bilo cisto ekonomske ili politicke borbe, buduci da je njihova sustina u tome da nastoje da tu borbu prosire na pokret za opsteljudsku emancipaciju.

III Neca Jovanov ’’Radnički štrajkovi u sfrj’’

Podatke za ovu studiju Neca skupljao iz primarnih i sekindarnih izvora iz empirijskih istraživanja. Proučavao je tri sklopa pitanja:

1. kakav je bio karakter štrajkova u yu u razdoblju 1958./69. tj.njihova socijalna suština (npr.učestalost pojavljivanja, geografska raspoređenost..)

2. u kojim strukturama i segmentima našeg društva su bili ukorenjeni uzroci štrajkova i kakve su ih okolnosti pokrenule

3. posledice štrajkovaPolazne hipoteze:

- štrajkovi izražavaju klasno slične antagonizme između radničke klase i birokratije. U sve š.su bili uključeni prvenstveno proizvodni radnici.

- Mogući uzroci u u nasleđenim problemima od starog društva i oni specifični za naše socijalističko društvo.

Kao glavni razlog Neca navodi takvu raspodelu dr.moći i materijalnih i duhovnih dobara koji ne odgovaraju interesima radničke klase. Dr. moć je pripadala rukovodećim radnicima i stručnjacima, a ne radničkim savetima. Zato se br.radnika u njima smanjivao.

Neca razmatra pitanje o dubljim uzrocima strajkova na 2 nivoa:1. nivou pojedinačnih preduzeća2. nivou dr.sistema u celini

Konstatuje da su dublji uzroci skoro polovine š. bili van preduzeća. Š.su bili posledica realnih ekonomskih i političkih snaga u globalnom društvu. Š.su se odvijali samo u okviru pojedinih ek.jedinica unutar preduzeća. Neposredni povod za štrajk je najčešće bio loš materijalni položaj. Lični dohodak je bio u većini š-i neposredni i dublji uzrok štrajkova. Plus zahtevi radnika su se odnosili i za bržim ostvarivanjem samoupravljanja i da se rukovodeći radnici pozovu na odgovornost. U više od polovine š. zahtevi štrajkača su bili ostvareni.

Neca navodi Lenjina i njegovo shvatanje š. Lenjin je o š.pisao posle Oktobarske revolucije. Za L.pitanje štrajkačke borbe je bilo, pre svega, pitanje klasne borbe proleterijata.Krajnji cilj š.borbe u kapitalizmu je bilo svrgavanje buržoazije, rušenje kapitalističk. državnog aparata, a u društvima prelaznog perioda cilj bi bio učvršćene vlasti proletarijata. Uzroci štrajka su bili:

- birokratsko izvitoperenje proleterske države- politička nerazvijenost i kulturna zaostalost radnih masa

Radi se o sukobu pojedinih grupa sa ustanovama, organima. Od prvog štrajka kod nas (1958) i javnog definisanja SK yu prošlo je 11 godina. Važno je ispitati yu uslove u kojima se štrajk javlja. I oficijelni stav institucionalne i državne strukture prema štrajkovima- stav programa SK u YU: 1. anarhističko potcenjivanje uloge države2. napad na njen socijalistički karakterGlavno izvorište sukoba je dominacija države i finansijskog i trgovinskog kapitala nad samoupravljanjem u proizviđačkom delu privrede. -stav predsedništva sk prema štrajkovimaŠtrajkovi se javljaju uporedo sa jačom demokratizacijom dr.odnosa. š.usporavaju razvoj samoupravnih odnosa. Neposredni povodi su najčešće u neadekvatnoj raspodeli dohotka i ličnih dohodaka u kolektivu do kojih dolazi zbog teškoća pojedinih kolektiva u reformskim uslovima privređivanja, usled birokratskog odlučivanja o životnim pitanjima radnika i drugih socijalnih ekscesa. Radnici reaguju štrajkom na one situacije u kojima su,pre svega, materijalno oštećeni . Za predsedništvo uzroci su bili rezultat zaostalosti socijalističke svesti delova radničke klase.

Sindikati su ti koji treba da budu pokretači razrešavanja sukova interesa samoupravnim sporazumevanjem i dr.dogovaranjem, kako u radnim organizacijama i njihovim asocijacijama, tako i u dr.političkim zajednicama.

196

Predsedništvo priznaje š.koji postoji kao sukob koji se nije mogao razrešiti redovnim putem i zbog toga smatra da treba posebno normirati njegovo razrešavanje-pripisati ’’pravila’’ razrešavanja u štrajku. P.smatra da pre svega treba da odgovaraju inicijatori š. Klasni pristup š.je u ovim zaključcima dosta zanemaren, a stvarni klasni interes radničke klase u vezi sa štrajkovima je pogrešno identifikovan. Nema ni reči o nepovoljnom položaju radnika u raspodeli dr.moći i materijalnih dobara - stav predsedništva veća saveta sindikataorganizacije sindikata treba , u okviru svoje redovne aktivnosti, povremeno da razmatraju ona pitanja koja prestavljanju potencijalno žarište konflikata i obustava rada.

- stav države i njenih organaš.nije ustavom i nijednim zakonom izrazito zabranjen. On je pravno dozvoljen. Uloga države u vezi sa š.kao da je bila svedena na praćenje pojave od strane sekretarijata unutrašnjih poslova kao državnih organa. Skupštine druš.-političkih zajednica i njihovi organi nisu otvarali i vodili debatu o š. Da li pitanje š.treba da bude ustavno pitanje?Radnici bi imali pravo na š.ako bi njihova samoupravna prava bila strogo oštećena i ako su zahtevi opravdani.

Sklop protivrečnih okolnosti koje bitno utiču na pojavu štrajka

Zavisnost obima i intenziteta štrajkova može biti od obima i intenziteta uticaja nekih opštih procesa u globalnom društvu i realnog stanja samoupravljanja kao dr.sistema. Oko 4 miliona ljudi je 70.ih bilo zaposleno. Tada počinje da se smanjuje i udeo poljoprivrednog stanovništva. Raste br.ljudi koji traže zaposlenje, kao i br.ljudi koji su na privremenom radu u drugim zemljama. Štrajk je moguć tek kada radnička klasa shvati da je klasa za sebe i kad bude svesna svoje istorijske uloge i odgovornosti. Štrajk bi bio i jedan oblik demokratizacije borbe radnika za svoja prava. Radnici štajkuju ali ’’na sitno’’. Veliki broj š.sa malim brojem učesnika i kratkim vremenom trajanja.

Neca je pokazao i tendencije u socijalnom sastavu radničkih saveta i upravnih odbora. Radnika svih kvalifikacija ima 80%,ostalih 20%. Visoku š.s. ima 4% zaposlenih. Svaki treći član upravnog odbora je bio radnik. Primetan je porast obrazovanja poslanika. Relativna zastupljenost radnika u formalnim centrima odlučivanja je manja ukoliko su centri dr.moći višeg nivoa. Značaj radničkih saveta raste, ali su oni po socij.sastavu i strukturi bivali sve manje radnički. To je uticalo da proizvodni radnici sve više štrajkuju. Veza između sk i radnika slabi. Plus neodgovarajuća aktivnost sindikalnih rukovodilaca. I ona su sve manje radnička. 40% je bilo nekvalifikovanih radnika. Opšti uzroci koji doprinose pojavi š su:

1. neostvarena ranija obećanja2. promene u infrastrukturi

pretežan broj obustava rada je najčešće posledica birokratskog odnosa rukovodstva privrednih organizacija prema pojedinim pitanjima neposredno vezanim za život i rad radnika, kao i nedovoljne informisanosti radnika i problemima privredne organizacije i nedovoljne aktivnosti dr.političkih organizacija. Među učesnicima š-bilo je i članova skj. Neposredni uzroci obustave rada bili su:

- visina zarada,niska- smanjenje zarada- neredovne isplate,- nerealne norme,povećanje norme- teški ulovi rada- podela viška zarada- produžavanje radnog vremena- rad za novu godinu- otkazi i samovolja upravnika pogona,birokratski odnos

S obzirom na povode za š.može se govoriti o socijalnom i ekonomsko.političkom karakteru konflikata. Obustave su bile kratkotrajne. Š. su bili tema za praćenje samo u sekretarijuatu unutrašnjih poslova. Od 59.te do 63. u sfrj je bilo oko 600 štrajkova. Veliki broj š.sa malim brojem učesnika. Zbog kratkotrajnosti nisu mogli da ostavare trajnija rešenja. 65. broj š. I broj radnika se povećao. U proseku 40 radnika učestvovalo u š. Većina š.trajala manje od 1 radnog dana. (do 7 dana) Dužina š.je zavisila od:

197

- brzine ispunjenja zahteva- obima i intenziteta akcije dr.-političke organizacijeNajviše š.je bilo u Beogradu, pa u Subotici, Zrenjaninu, Novom sadu, nišu. Najviše u

niskokumulativnim i nerentabilnim preduzećima. U preduzećima gde je dosta nekvalifikovanih radnika, gde su niski lični dohodci. Većina štrajkača je spadala u lojalne građane, a bilo je i članova sk. Dva najvežnija Neposredna povoda za š. Su bili:

1. lični dohoci radnika2. sukob između radnika i rukovodilaca

materijalna šteta nije značajna, ali političke posledice jesu. Formira se mišljenje da se pomoću š.može doći do većih zarada, boljih uslova rada.Neci nije poznato da su db-ovci nešto preduzimali u vezi sa š. Š. ima tendenciju teritorijalnog širenja, kao i br.radnika koji š.je rastao. Sa većim brojem radnika raste i broj štrajova. Najviše ih bilo u industrijskim centrima (64.-67.) sa stalnom i kv radničkom klasom. Znači bg i Vojvodina. U ovim mestima je r.k. razvijenija. Na kosovu nije bilo š. Još jedan od uzroka jeste privredna reforma. To je uticalo da se š.sele iz jedne u druge grane privrede. Pre priv.reforme najviše š.je bilo u građevinarstvu, tekstilnoj,metalnoj, industriji, poljoprivredi. Po uvođenju r.tu se broj š.smanjuje.

Subjekti konflikta su bili radnici koji štrajkuju i oni protiv koga oni štrajkuju. Radnici obustavljaju rad i intenziviraju sukob sa drugom grupom. To su isključivo proizvodni radnici. A ovi drugi su organi rukovođenje, institucija radničkog samoupravljanja. K, polukv, pa tek vkv radnici. Režijski radnici i službenici nisu učestvovali. Vremenom se konflikt pomerao sa vertikalne na horizontalnu liniju. Konflikt nastaje u vidu trougla radnici-rukovodioci-radnici. Sukobi između pojedinih grupa radnika koji imaju raz.uslove za sticanje ličnog dohotka. Brzina rešavanja problema je uticala na trajanje š. Najviše su bili u okviru organizacione jedinice. Radnicima koji su stupali u š. se ne može ni u jednom slučaju pripisati želja za političkom akcijom protiv socijalizma kao sistema. Radi se o akciji za smanjivanje neopravdano velikog raspona između opšte usvojenih normi socijal.društva i ono što oni doživljavaju u praktičnoj delatnosti vladajućih faktora svoje radne organizacije. Uzroke š.treba tražiti na terenu dr.ekonomskih i političkih odnosa u rad.org. kao i položaju te org.u privrednom sistemu. Š.je rešavan od fakora u samoj radnoj organizaciji.

- rezultati istraživanja u yu od januara 58.do 69.Posle Sovenije, š.se javljaju u Hrvatskoj i Srbiji, Bosni..najveći broj š.je bio u razvijenijim republikama. Najmanji broj u crnoj gori. U vojvodini 10X više nego na Kosovu. Kao osnovni indikator nivoa ek.razvijenosti Neca uzima nacionalni dohodak po stanovniku. Razlike između razvijenih i nerazvijenih područja se iz godine u godinu povećavaju. Od ukupnog broja š.polovina se odnosi na radne organizacije u kojima je bilo više od jednog štrajka. Vreme pojave š.je u zavisnosti od vremena obračuna i isplate ličnih dohodaka. Š.koji su trajali duže su bili masovniji, po intenzitetu sukoba znatno oštriji,angažovali su više politički,državnih i samoupravnih organa na uklanjanju š. I bili znatno efikasniji. Veći broj š.je u manjim r.org.,a veći broj učesnika u većim r.o. Najviše štrajkova bilo u industriji (u metalskoj, drvnoj,tekstilnoj), pa u građevinarstvu, rudnicima. U svim oblastima bili mali lični dohoci. Nisko ne samo materijalno, nego i moralno, ljudsko obeležje rada je bio i neposredan , pa čak i dublji uzrok štrajka. Na to ukazuje proces osiromašenja privrede i jačanja finansijskog kapitala i njegove dominacije nad proizvodnim preduzećima. Š-nije bilo u bankama, spoljno-trgovinskim preduzećima, državnim organima uprave. Njihov ukupni soc.položaj je bio dobar.

Uzroci š.van r.o.:1. loši uslovi privređivanja i nepovoljan položaj preduzeća2. negativan položaj pred.u sistemu raspodele3. nemogućnost predu.da zadovolji zahteve radnika za većim ličnim dohocima4. birokratski odnos faktora van preduzeća prema preduzeću

Stvarni izroci š.:- nerazvijenost samoupravljanja, slab uticaj radnika na odlučivanje u r.o.- neostvarenje raspodele prema rezultatima rada, sistem raspodele l.d.- apsolutno niski i minimalni l.d.- neobaveštenost radnika- neprijateljska aktivnost

198

Neposredni povodi za š-i stvarni uzroci se razlikuju. Neposredni povod za š. Ne mora biti i njegov stvarni uzrok. Ali postoji podudarnost. U ¾ slučajeva. To govori o socij.ekom.karakteru povoda i stvarnog uzroka š. Štrajkujući zbog niskih ličnih dohodaka radnici objektivno negoduju i zbog svog neadektvatnog položaja u institucionalnoj strukturi dr.moći. Zahtevi radnika u š.:

1. izmena sistema raspodele l.d. u korist radnika2. isplata ličn.dohodaka3. promena normi i stvarnih osnova l.d.4. ostvarivanje samoupravnih prava5. pozivanje na odgovornost

u 95% slučajeva nije bilo štrajkačkog odbora. U trenutku obustave rada bili u svojim radnim organizacijama, tu je započinjao štrajk. U većini slučajeva bili mirni. Oko 60% zahteva je bilo ispunjeno. U 50% bili su potpuno opravdani. Š.su efikasniji u ostvarivanju opravdanih zahteva i u otklanjanju neposrednih povoda za obustavu nego u otklanjanju stvarnih uzroka ove pojave. Nije bilo neke materijalne štete tokom š.,samo izgubljeno vreme. Pozitivne dr.posledice š.:

- intenzivnije uspostavljanje narušenih samoupravnih odnosa- doslednije ostvarivanje raspodele prema radu i rezultatima rada- uklanjanje ili slabljenje negat.uticaja spolj.fakora- saznanje da se problemi mogu rešavati i redovnim putem, a ne š.

Negativne dr.posledice š.:- slabljenje poslovnih veza i saradnje sa domaćim i inostranim partnerima- pogoršanje odnosa među ljudima

Sredstva javnog informisanja nisu obaveštavala o š.u 60% slučajeva. Tako da ni odjek u javnosti nije bio neki. Pisano samo o masovnijim š. Javna podrška je zavisila od toga kako su pisani mediji obaveštavali. Aktivnost sindikata je rasla uz intenziviranje sukoba. Sindkat je pasivan pre, više za vreme, i najaktivniji je posle š. U 45% slučajeva sindikat je podržao zahteve radnika, al je osudio š.kao metod.

IV Nebojša Popov ’’Društveni sukobi/izazov sociologiji’’

Popov je pisao o sukobima juna 1968, kojih je najvise bilo na univerzitetima. 1. povod i oblici sukoba: nema studija u jugoslaviji o studentdskom pokretu koji po celojm svetu buknuo. - Demonstracije i strajk: su izbile u studentskom gradui u noci izmedju 2 i 3 juna. 3 juna poceo je strajk beogradskog univerziteta. Povod za demonstracije je bila jedna tuca, a povod za strajk je bio nacin gusenja demonstracija. Posto su demonstranti bili tuceni i smrkovima rasterivani, preko noci se mobilisali profesori i organizacija univerziteta i pruzili podrsku demonstrantima, sve to vreme policija po beogradu na ulciama i sprecava kretanje ljudi koji u povorkama idu sa fakulteta raznih ka centru grada. Onda se na nivou bg univerziteta donosi odluka o strajku. Na filozofksom faksu ima najburnijih desavanja, micunovic kao asistent tu se isticao. Donosi se odluka da se bg univerzitet od tog dana zove crveni univerzitet «karl marks». Peva se internacionala i koracnica crvenog univerziteta posvecena vladimiru majakovskom. Po gradu se spontano organizuju razna desavanja umetnicka, stevo zigon na primer radi neki performans/govor robespjera u jakobinskom klubu pred smaknuce Dantona. Studenti se samoorganizuju i postavljaju politicke zahteve: neposredne zahtevi strahjkaca su formulisani, najavljeno je donosenje politickog programa studentskog pokreta. Radilo se o specificnom politickom pritisku studentskog mnjenja na postojece drzavne i samoupravne ograne. Od pocetka sukoba se oblikuje mnjenje o izuzetnom znacaju tekucih zbivanja. Studenti hoce da preispitaju postojece dr prilike. - Reagovanja: prvo neki politicari koji nacelno podrzavaju i opravdavaju studenti protest, ali kazu ima razlike u tome koliko brzo rukovodstvo moze resiti te probleme koje studenti navode a on razvrstava na neposredne materijalne i organizacione probleme studenata, a drugi su opstiji drustveni. U narednim danima reaguje i rukovodstvo i stavovi njih su

199

ostriji prema studentima sto su nize funkcije ljudi koji ih govore. «opstiji» zahtevi studenata uglavnom se precutkuju. Stampa je o tome pisala jednostrano i da bi manipulisala javnim njenjem. 2. Studentski pokret:- crveni univerzitet «karl marks»: studenti su se bunili protiv birokratizma, trazili jednake plate za funkcionere i radnike. Isticali privrzenost principu samoupravljanja. Hoce samoupravljanje na univerzitetu. Osudjuju spekulacije dr i privatnim styanovima, privilegije, dr razlike. Hoce autonomiju univerziteta, u prvom planu studenata bili su opsti ciljevi malo su razmisljali o konkretnim neposrednim zahtevima, sto je verovatno bio rezultat opstog odusevljenja. Pa zagreb i zagrebacko socijalisticko sveuciliste «sedam sekretara skoja», ljubljaniski univerzitet, sarajevski i univerziteti u ostalim vecim gradovima isto razna desavanja. 3. Rasplet ili zaplet: Zalaganje student pokreta za uspostavljanje celovitog sistema samoupravljanja izostrilo je jedno od sustinskih protivrecnosti savremenog jugoslovenskog dr. Rec je o prakticnom odnosu izmedju dva suprotna nacela i oblika organizacije dr – samoupravljanja i drzave. Opredeljenje za samoupravljanje ne podrazumeva puko poricanje drzave vec nastojanje da ona, dok postoji, bude demokratski ustrojena. Upravo protivrecnopst izmedju samoupravljanja i drzave i unutar drzave protivrecnost izmedju demokr i nedemokr ustrojstva drzave postala je u junskom sukobu vidljivija i jasnija nego inace. Nastavak sukoba ustvari je izgledao ovako: stanje na ostalim univerzitetima se normalizovalo, sve se svelo na strajk beogradskog univerziteta. Popov dalje analizira ko je sve tu ucestvovao osim studenata, i kako su se radnistvo, inteligencija i politicari odnosili prema studentima. Kako je strajk okoncan.- Radnistvo: ako je sudeci po telegramima iz radnih organizacija radnistvo je prihvatalo «neke» studentske zahteve a protivilo se «nekim» metodama. Ali nije bas jasno kojim. Studenti su ovo shvatili ne kao autenticni izraz opredeljenja radnika vec kao birtokratsku manipulaciju. U toj manipulaciji najvise se oslanjalo na neobavestenost radnika i na strah od posledica ako podrze studente. Rukovodstva radnih org su uspesno izolovala radnike od studenata. Velika je razlika izmedju radnika i studenata u pogledu obavestenosti, slobode opredeljivanja i posledica javnog cina tako da samostalno reagovanje radnika (sto su ejdino mogli u tim uslovima da urade) je imalo sasvim specificnu tezinu. - Inteligencija: oni su bili najvidnije rascepljeni po ovom pitanju. Jedan njen deo je studentski pokret a drugi deo vatreni protivnici ovome. Iz krugova humanisticke inteligencije stizala su pisma podrske. Ni jedna «zved\zda» mas kulture nije bila prisutna tu. Ucesce novinatra je bilo slozeno: studenti su u njima videli jednog od glavnih protyivnika zbog izvestavanja o demonstracijama inicijalnim. Novinari su posredno uticuci na javno mnjenje uticali i na ishod sukoba. Ali pokazalo se da postoje profesionalni i neporfesionalni novinari tj izmedju omladinskih listova i sluzbenih glasila. - Politicari: oni su reagovali na neke zahteve studenata: uglavnom su reagovali na one koji se ticu novca i njegove preraspodele, aps u dopnesene odluke o povecanju stipendije za studente, o povecanju minimalca itd. Ali recimo ima i drugacijih reakcija pa neki tamo iz srbije kaze « ma previse paznje posvecujemo studentima. Odbacujem zahteve za smanjenje dr nejednakosti jer u njima vidi odstupanje od podele prema radu, sto po njemu vodi u maocetugovsko jedinstvo u siromastvu.». pa se navode troskovi i gubitci zbog strajka, ne priznaje se veza izmedju ovih sukoba i ranijih ( da se ne bi priznalo da postoje neki krupni problemi i protivrecnosti u sistemu), marginalizuje studente i zahteve, diskredituje ih dovodeci ih u vezu sa strancima. - Okoncanje strajka: strajk je trajao 7 dana. U poslednja tri dana se desio porast spoljnjeg pritiska, spor izmedju strajkaca oko uslova pod kojim okoncati strajk i zatim se strajk zaista zavrsio. Zbog tih pritisaka unutar strajkackihj zborova fakulteta smanjili su se uslovi (vise se nije insistiralo na ukidanju zabrane demonstracija, niti na smeni funkcionera politickih i medijskih). Onda imamo zamor svih, nedoumice oko raspleta rastu a onda sedmog dana uvece oglasava se precednik himself na drzavnoj tv. On kaze studenti protestvuju zbog sporosti rukovodstva da resava probbleme, zbog toga sto smo zaboravili na coveka trudeci se da razvijamo tehnologiju i slicnom demagogijom on ustvari marginalizuje i deradikalizuje zahteve stud pokreta. Isto on kaze bas sam ponosan na nase studente od kojih je 90% super omladina, verna socijalizmu koja ne da da bude zatrovana raznim maocetungovcima, rankovicevcima ili djilaosvcima. Time se pravi fiktivna podela na one dobre i one lose studente, na one podobbne i one koji to nisu,

200

ali kriterijumi uospte nisu jasni. Studentski pokret je to doziveo kao legitimzaciju i legalizaciju svog pokreta i zahteva, ali borba je sutradan objavila tekst o onih 10% kukolja u zitu. Sto su studenti progalsili najbezocnijom zloupotrebom najveceg autoriteta u zemlji. Starjk je prekinut jer je navodno studentski pokret sad mogao da predje u legalu i nastavi svoje delovanje u «normalnim» okolnostima. Ali u sustini zaplet je ostao isti ako ne i slozeniji. Ostala su pitanja ko je odgovoran za nasilje prema studentima i obmanjivanje javnosti. Razliciti autori su na sledeci nacin tumacili prirodu studentskih nemira: a. kao metez (sto je povrsno), b. kao ispravljanje defomracija (to je isto nista ozbiljnija definicija), c. neki su rekli da je to bila borba za vlast, sto vec ima vise smisla mada je pitanje ko je bio sa drughe strane, a drugo stud pokret se sam nikada nije postavio tako kao da zeli osvojiti politicku vlast, oni su se zalagali za demokratizaciju politickog pokreta, uspostavljanje celovitog samoupravnog sist, da radnicka klasa postane vladajuca dr snaga. Sa druge strane se nalazila etablirana vlast, pa se ne moze govoriti o borbi za vlast nego mozda o borbi za ocuvanje. d. revolucionarni karakter stud pokreta: ali to se ne moze cinjenicno potvrditi bas sasvim;e. kontrarevolucionari: to nije tacno. Studentski pokret nije video u sebi subjekta revoluciej, vec radnistvo i nastoje da svojom delatnoscu podstaknu ozivljavanje radnickog pokreta. Kritika drustvene nejednakosti sama po sebi je slutila budjenje revlucionarnog pokreta, medjutim to nije bilo svesno i odlucno zalaganje pokreta. Kultura i politika su bila polja njihove kritike, ekonomija je ostala van njihovg domasaja. Sloboda misljenja i politickog delovanja kao zahtevi pokazali su emancipatorksi kapacitet mladih. Medjutim oni ne pominju kontrarevoluciju – ne dovode u pitanje sustinu novog dr poretka. Naravno rukovodstvo partije se sluzilo upravo tim argumentom i to je imalo ogroman publicitet. f. teorijski najplodonosnija je perspektiva junskog sukoba kao pojavnog oblika konkretnih dr protivrecnosti. Ona istrazivanje upucuje na klasnu strukturu drustva. 4. pokret i poredak: U toku dr sukoba 1968-1972 na povrsinu izbija oprecnost izmedju politicke emanciapcije i politicke dominacije, izmedju nastajuceg pokreta i postojeceg poretka. A u daljim desavanjima primetni su protivrecni tokovo na obe strane. Pokret gubi stecena uporista i nestaje pod dejstvom unutrasnjih i spoljasnjih cinilaca, ali javljaju se novi oblici studentskog pokreta,. Za konsolidaciju poretka karakteristicna su dva toka (pored preuzimanja nekih ideja studentske levice): regeneracija politickog autoriteta i snazenje principa drzave. Studentski pokret nasao je u programu SKJ bitan oslonac za prakticno delovanje a ne samo legitimaciju vlastite socijalisticke ispravnosti. U njemu su se nalazili i clanovi SK. Oni su u pokretu videli mogucnost izlaza iz date krize ideoloskog i politickog moonopla u smislu osnovnih ideja programa SKJ, kako bi se sam savez nasao na nivou vlastitog programa. Nasuprot takvim nastojanjima izlaz iz krize potrazen je u suprotnom smeru, u pravcu jacanja partijske monolitnosti. U tom smislu sledile su mere sracunate na raskid sa stud pokretom i na suzbijanje politizacije radnika (njihovog pokusaja da vlastitom inicijativom osvoje znacajnije pozicije u dve njihove organizacije – sindikatu i partiji). Taj raskid se ogleda u osporavanju idejne samostalnosti i organizacione autonomije pokreta. Sloboda stampe se najvise primakla demokratskom socijalizmu u ovom periodu. Pojavili su se izvesni oblici demokratske javnosti. Najvise studentska stampa. Oni su se skoncentrisali na hipokriziju, prevrtljivost i manipulaciju. Studentska levica: ponovnim uspostavljanjem politickog i ideoloskog monopola uskracena je gotovo svaka mogucnost studentskog (ili radnickog) pokreta pa su akcije studenata svedene na framentarne i lokalne ookvire. Solidarnost kao obelezje stud pokreta je ostala kao trajniji trag.

24. Post socijalisticka transformacija u Srbiji

I Predavanja

Na postsocijalističku transformaciju bivših zemalja SFRJ je uticalo odvijanje građanskog rata (osim u Sloveniji). To su zemlje zamrznute transformacije. Monopolski položaj nomeklature je preobražen u skup parcijalnih dominacija.

U SRJ jr proces transformacije tekao u specifičnim okolnostima:

201

- pluralizacije bez demokratije- privatizacije bez deetatizacije- liberalizacije bez demokratizacijeOrganizovana su dva velika istraživanja 1993. i 1997.,koja pokazuju da je došlo do velikih promena u Srbiji u ovom periodu. Pojam zamrznute (blokirane) trensformacije služi za analizu ambivalentnih procesa u Srbiji 90.ih godina. Srbija je krajem 80.ih ušla u tranziciju. Ukinute su temeljne pretpostavke reprodukcije dr.života u socijalizmu. Došlo je do principijelnog odvajanja podsistema društva. Uveden je politički pluralizam (aparati vlasti se formiraju na rezultatima političkom takmičenja). A u ekonomiji počinje privatizacija (ukidaju se ograničenja u razvoju privatnog sektora odozdo). Druga strana ovog procesa jeste blokirana transformacija. Dotadašnji monopol vladajuće grupacije nije dozvolio jednake šanse za sve. To je uzrokovalo i zaustavljanje procesa privatizacije. Nekadašnji ekonomski i politički monopol se pretvorio u ekonomsku i političku dominaciju jedna iste vladajuće klase. Ista je situacija i u kulturi. Treći element je da je transformacija blokirana da bi se izvršila masovna konverzija kapitala u korist te grupacije. Dakle, cilj blokiranja je bio da dođe do promena , ali samo od onih koje omogućuju konverziju kapitala (pretvaranje jednog oblika kapitala u drugi, npr.političkog u ekonomski.). U ekonomiji dolazi do konstantnog porasta udela privatnog sektora u ukpnom proizvodu, zahvaljujući spontanom rastu privatnog sektora odozdo u specifičnim, neregularnim, tržišnim uslovima. To je uslovilo specifičnost ekonomske elite, koja ima veze sa bivšim elitama i ratnim profiterima. Dobijena je struktura privrede koja bez promena ne može da operiše z normalnim tržišnim uslovima. Elita iz 1997. nije toliko reprezentativna kao ona iz 1993. Regrutovana je iz dve grupe: - sitni preduzetnici- stručnjaciPolitička elita je imala značajan porast obrazovanja i profesionalnog nivoa. To su sada uglavnom profesionalni političari.

Što se drugih društvenih procesa tiče ono što važi za druge zemlje, važi i za Srbiju:- porast društvene diferencijacije-na vrhu su grupe izrazito bogatih (3-5%)- širi krug dobrostojećih-srednja klasa (10%)

razlike između vrha i dna su veće i promenila se struktura bogatih. Svi oni sa privatnim vlasništvom su popravili svoj položaj. Isto se desilo i sa poljoprivrednicima ranih 90-ih. Oni su se i sami dodatno diferencirali. Jedan deo poljoprivrednika je izrazito poboljšao svoj položaj, stariji su uglavnom pogoršali. Malo njih je povećalo veličninu poseda ,ali je dosta njih uzelo zemlju pod zakup.

nezaposleni- ne zna se koliko ih ima. Procene se različito kreću. Njihov položaj se manje pogoršao u odnosu na manuelne radnike. Oni su se uglavnom bavili sivom ekonomijom.

Stručnjaci – srednja klasa nije propala, ali je doživela masovno osiromašenje. U sivoj ekonomiji su bili više angažovani i bolje su zarađivali. Njihovi vrednosni sistemi su se održali. Bili su akteri promena 1996. i 2000.g.

II Lazic: "Elite u postsocijalističkoj transformaciji srpskog društva"

Pojam elite Postsocijalist.transformacija je multidimenzionalan proces. On zahvata i ekonomski, i politički i kulturni podsistem. On prodire u životne uslove grupa i pojedinaca, menja očekivanja, ponašanja. Čak i partikularne teme u dr.naukama zahtevaju pažljiviji, višedimenzionalni pristup. Zamah dobijaju studije elite, prvenstveno one empirijske. Ove tema, u doba socijalizma, bila zabranjeno voće. Krajem 60.ih istraživanje izveo Barton, 87.Lazić. Teorijske diskusije na ovu temu su odlikovale nejasnoće u pogledu pojma elite, uloge e., odnos elite i drugih delova društva.

Postoje dve opšta pristupa t.elita:1. prisup su započeli Moska i Pareto. Uslovno se naziva individualističkim, jer se elita

određivala prema ličnim svojstvima određenih pojedinaca. Tako su elitu činili hrabri, poslovno talentovani,harizmatični...Ova teorija je redukcionistička, jer dr.odnose svodi na svojstva onih koji ih uspostavljaju.

202

2. pristup ima za polaznu tačku- položaj grupe u dr.hijerarhiji. a. na jednoj strani su stanovišta u okviru kojih zauzimanje dominantnih

institucionalnih položaja je kriterijum za odvajanje elite od ostalih delova društvab. ovde su oni za koje je akumulisana moć, dopunjena spremnošću da se deluje,

osnova za definisanje elitaPodela je uslovna, ali je analitički opravdana.a. Inst.pristup je emprijski, a ne teorijski. Zastupnici ovog pristupa istražuju samo vrh dr.hijerarhije: ekonomsku,političku i vojnu elitu (Mils). A ostatak dr.se redukuje na neizdiferenciranu masu. Pa se masa interpretira kao puki objekat delovanja elite. Masa postaje proizvod oblikovanja elita. Ovaj pristup ne može da zahvati problem načina uspostavljanja i reprodukcije samih institucija, jer se njemu inst.pojavljuju kao date, kao osnova na kojoj se formiraju elite. b. Pojam drugog određenja predstavlja pojam moći. Ecioni – Halevi. Elita se razlikuje od ne-elite po količini moći kojom raspolaže. Kasnije , njeno određenje kaže da elita može imati veći udeo i u resursima znanja, ambicije, harizme, vremena, energije. To su ljudi koji na osnovu tih resursa imaju volju i sposobnost da se angažuju u akcijama koje imaju uticaj na društvo. U ovoj definiciji treba uočiti 3 stvari:

- moć je određena kao kontrola nad resursima. Ali odlučujući naglasak se mora staviti na sistemsko utemeljenje specifičnog grupnog položaja. Tako bi analitički okvir bio plodniji, ako bi se iz njega izbacila kategorija moći.- uvodi se ’’angažovanje u dr.akcijama’’ kao svojstvo elite. E. je delatna grupa. Ali ne treba mešati 2 vrste delovanja: pojedinačno koji zauzimaju položaje u okviru date elite i delovanje elite kao dr.grupe koje je analitički nesvodivo na zbir pojedinačnih pregalaštva. Po E.-H. Samo e.može da deluje, dok masa ne može. Da bi se došlo do akcije mora se doneti odluka i pokušati da se ona primeni. Ali odluka o akciji je proces samog delovanja- e.je postulirana kao najviši deo hijerarhije dr.klase. Autorka definiše klase kao grupe koje se međusobno razlikuju prema veličini vlasništa i kontrole nad razl.resursima (mater.na I mestu). Ovde se izostavlja ključna tačka klasne teorije, a to je označavanje k.odnosa kao sukobljenih.

* odnos t.klasa i teorija elita

- T.klasa: kako se dr.sistemi uspostavljaju i dezintegrišu, i koji zakoni upravljaju njihovim nastajanjem i nestajanjem?- T:elite: ko su bili najaktivniji učesnici u uspostavljanju, razaranju domina.dr.položaja u određenim istor.periodima? Pojmovni aparat kl.pristupa je razvijan u okviru bavljanja opštom dinamikom dr.sistema, a t.elite u tumačenju konkretnijih mehanizama dr.promene. Ova dva pristupa treba uzimati kao komplementarne. Ali se ne mogu ni spojiti , jer je moguće da se klasni i elitni položaji ne podudaraju, npr.politička ili kulturna elita radničkog pokreta može da ne pripada radničkoj klasi. Pojam elite: elita je dr.grupa koja poseduje koncentrisanu kontrolu nad akumulisanim resursima neophodnim za reprodukciju osnovnih pretpostavki na kojima počiva dati način proizvodnje dr.ćivota i koja ima aktivnu ulogu u reprodukciji tih pretpostavki. Ova odredba ukršta strukturalni i dinamički pristup. Reč je u polit.,kul.,i ekon.resursima. E.se moraju različito,istorijski definisati,a to važi i za njihov odnos premaklasama. Elite se moraju diferencirati prema tipovima resursa nad kojima imaju koncentrisanu kontrolu. Akumulacija resursa i delovanja elite je uzročno/posledično povezano: akumulacija predstavlja pretpostavku specifičnog delovanja elite, pa je delovanje vođeno potrebama akumulacije. Postoji i drugi oblik diferencijacije elite: od elite utemeljene na datim uslovima reprodukcie, odvaja se elita koja je nosilac alternativnog načina proizvodnje dr.života.

Klasa i elita u procesu postsocijalističke transformacije U socijalizmu je kolektivno/vlasnička klasa bila jedini društveni delatni subjekat. Ona je na totalizovan način monopolizovala kontrolu nad svim podsistemima društva. Tako je u socijalizmu postojalo potpuno poklapanje između viših krugova vladajuće klase i dr.elite. Niži slojevi ove klase, uglavnom intelektualci (disidenti) nazivani su podelitom. Druge grupe-posredna klasa, radnici,seljaštvo nisu mogli da se politički,eko.organizuju i šire

203

vlastitu ideologiju. Komandno planska ekonomija je proizvodjila krizu. Teškoće koje su se javljale vladajuća elita je rešavala decentralizacijom. Deo upravnih ovlašćenja je prenošen niz hijerarhiju klase. To nije rešavalo ek.probleme, jer je sistem reprodukcije bio nepromenjen, ali vodilo je sukobu unutar same kol-vlas.klase. produbljena kriza terala je na ponovnu centralizaciju. Kada je kriza dobila dramatične razmere, Gorbačob je imao novu strategiju. Decentralizaciji je hteo da pridruži kontrolisanu liberalizaciju. Ona je otvorila prostor za delegitimisanje sistema (vrši je intel.podelita). To dovodi da sve produbljenije ek.krize, pa političke krize, a to je dovelo do antisistemske mobilizacije stanovništva koja je dovela do sloma stari režim. Unutar kom.-planske ekonomije se nije moglo razviti jezgro preduzetničke, kapit.klase. Tako ni osnovni akter transf.soc.sistema ne može biti klasa, već uspinjuća elita. To su bivši pripadnici nomenklature, postaju preduzetnici, intelektualci konvertuju kul. i soc.kapital u politički,postaju partijske vođe,novi bogataši obezbeđuju politički uticaj. Konverzija kapitala je brza.

Nepohodno je razdvojiti dva procesa, s obzirom na promenu mehanizama koji elitama/klasama omogućavaju da zauzimaju i reprodukuju svoje položaje:

1. u slomu soc.sistema ulogu su odigrali pojedinci koji su ranije akum.kapital i odigrali aktivnu ulogu u delegitimisanju sistema, a zatim i sami postali deo pol.elite

2. razvoj trans.procesa, u kojem nova elita, konverzijom kpitala dela prethodne elite, oblikuje novi tip odnosa koji će tendencijski očvrsnuti u klasni oblik.

Pripadnici k-v.klase imaju male šanse da zadrže elitne položaje,zbog simboličnih veza sa starim režimom. Prip.nižih i srednjih slojeva ove klase lako popunjavaju nove el.položaje. Teza o kruženju elita se pre može primeniti na soc.elitu nego na postsoc.elitu. velika većina članova vladajuće klase je regrutovana iz nižih dr.slojeva. kasnije se sve većiprocenat regrutovao iz posredne klase.

Priroda postsoc.transf.je onemogućavala bilo kakvo delovanje koje je ličilo na takvo plansko regrutovanje elite. Njena postepenost i blokiranost zemlje, omogućuje im konverzuju pol.u ek.kapital i tako im to omogućava da zadrže položaje,pa i da zauzmu elitne. Pa istraživanja pokazuju da se među pripadnicima novih elita nalazi veliko procenat pripadnika stare k.v.klase. Da li se pored cirkulacije, vrši i reprodukcija? Da bi se branila ova teza moralo bi se preći preko činjenice da se na elitne položaje uspinju pripadnici nižih i srednjih slojeva. Elite se ipak razlikuju u ova dva sistema. U soc.svaki politički položaj je implicirao i ek.ovlašćenja. Direktori preduzeća su bili članovi partijskih komiteta. Tokom postsoc.transf. dolazi do razdvajanja politike i ekonomije. Tako pripadnik bivše pol.elite mora da konvertuje svoj pol.kapital i to često na ilegalan način. Zamrzavnaje tog razdvajanja je suština blokirane transformacije kod nas. U postsoc.dr.društvene sukobe posreduju institucionalni okviri pol.pluralizma, izbori i parlament. U soc.su se rešavali u zatvorenom krugu k.v.klase. Uloga države u ek.sve je manje komandna, a sve više intervencionistička. Raspad kol.-vlas.klase i novo klasno strukturisanje u kome e.ima formativnu ulogu treba razdvojiti. Tako istraživanja vert.pokretljivosti mogu pokazati na koji način se elite regrutuju. Pojam adaptivne rekonstrukcije je plodniji i on podrazumeva odvajanje nekoliko procesa koji se tiču konstituisanja vladajućih grupa u zemljama srednje i istočne Evrope, u periodu sistemskog preobražaja:

1. raspadanje komandnog oblika dr.reprodukcije, tako nestaje osnova na kojoj se k.v.klasa konstituiše

2. odvajanje pol.i ek.sfere3. odvajanje sektorskog transfera elite, tako da se pojedinci koji akumulišu

raz.resurse, svrstavaju u odvojene elitne grupacije4. promena sastava elite

Adaptivna rekonstrukcija elite u Srbiji U Srbiji doskorašnja k.v.klasa koristi okolnosti blokirane transf. Ova grupa je svoj raniji dr.monopol preobrazila u ek.i pol.dominaciju. Blokirana transformacija je proces u kojem se totalizovani monopol k.v.klase nad ukupnom dr.reprodukcijom, karakteristilčan za socijalizam, zamenjuje ek.i poli.dominacijom u osnovi iste grupe, koja tu dominaciju koristi da što više uspori razvoj trž.ekonomije i političkog takmičenja. Cilj blokiranja

204

transformacije je zadržavanje privilegovanog položaja grupe, a dugoročni cilj je da promena klasnog sistema ne dovede do bitne promene personalnog sastava vladajuće grupacije. Srbija:

1. vladajuća klasa je uspešno mobilisala široke slojeve stanovništva, na osnovu nacionalističkog programa, neposredno pred slom soc.sistema u Evropi

2. u osnovama višestranačkih izbora pripadnici ove klase , organizovani oko sps-a, su zadržali političku vlast

3. slom nacionalnog programa, privredna kriza, međunarodna izolacija, pobuna 96.teOpstanak grupe na vlasti je bio moguć zbog podrške značajnog dela st. Pad živ.standarda je prihvaćen kao posledica nacionalnih konfrontacija. Rat je doživljavan kao neophodan, kao zaštita sunarodnika, a kriza opravdavana međunarodnim sankcijama. A spoljašnja intervenicja je bila opravdanje za neuspeh u odbrani tih interesa. Ali privredni kolaps nije sve podjednako pogodio. Među seljacima i penzionerima su bili najodaniji glasači tadašnje vlasti. Vlast nije bila generator krize, već udelitelj milostinje. Politička i privredna kriza su proizvodile atomizaciju. Veliki deo st. se okrenuo sivoj ekonomiji. Kidaju se lanci grupne sollidarnosti. Radnici ne učestvuju u demonstracijama 96. Značajnu ulogu u održavanju pokornosti st.imaju dve soc.-psih.osobenosti: autoritarnost i tradicionalizam

Jedan od ključnih činilaca blokiranja transf.u Srbiji jeste i nesposobnost opozici.stranaka da mobilišu stanovništvo za struk.promene. 90.ih su se i same zanjihale na nacionalističkom talasu. Plus unutrašnji konflikti.

- lazić govori o rekonstrukciji vl.elite u Srbiji na osnovu tri polja njenog konstituisanja: kadrovskog, materijalnog i ideološkog. Ograničen uzorak. Od predviđenog broja ispitanika u 3 elitne grupe, samo su direktori zastupljeni u planiranom broju. Političari ne, pa su spojeni politi.višeg isrednjeg ranga, kao i krupni i srednji preduzetnici. Elite i podelite se razmatraju kao jedinstvene grupacije. Teškoće u realizaciji uzroka. Zašto su viši političari odbijali da sarađuju?

- zauzetost (pola sata) - plus i opozicija i doktori sociologije okretali leđa..

pa zašto onda? Promena u samosvesti grupe, tj.podloga legitimacije. Nekadašnja totalizacija politike je njene delatnike činila odgovornim prema društvu i nauci. Odnos prema istraživanjima danas je samo slika današnjih, neodgoornih političara, isto i kod preduzetnika. Nova samosvest grupe- nikom ne moram da polažem račune. Teškoće istraživanja-prvi indikator sistemske rekonstrukcije elite u srp.društvu. Kadrovska rekonstrukcija K.v.klasa u Yu je bila relativno otvorena grupa. Na najviše dr.položaje prvenstveno su došli pripadnici nižih dr.slojeva. Obrasci kl.regrutacije su se vremenom menjali. Pa se ova klasa,kasnije, regrutovala iz posredne klase-nižih rukovodilaca i stručnjaka. Ipak v.k.je u suštini ostajala otvorena . Na položaje se i dalje dospevalo spolja-usponom iz nižih slojeva. Znači potomci pripadnika k.v.klase su najčešće zauzimali položaje unutar posredne klase, a u veliko broju slučajeva su padali i na niže položaje, rutinsko-službeničke i manuelno radničke. Josjedna karakteristika socijalistickog dr mora se ovde imati na umu a to je tip vlasništva koji je kolektivnovlasnicki. On je postavljao uslove za formiranje posebnog nacina zivota vladajuce klase, za njenu akumulaciju materijalnog bogatstva, kao i za medjugeneracijsku reprodukciju tog nacina zivota. Povlašćeni mate.položaj je kristalizovan u poseban životni stil koji je prvenstveno počivao na privilegijama, koje su zavisile od položaja koje je pojedinac zauzimao unutar hijerarhije. Te privilegije su imale problematičan legitimitet. Korišćenje elemenata mat.bog.kao statusnog simola je ograničeno. Privilegije su se gubile posle obavljene funkcije, a mali deo se mogao preneti na potomstvo. Ali njima je i dalje bila omogućena znatno bolja početna pozicija (pristup višim nivoima obrazovanja, radnih mesta...). Iz istraživanja se vidi da se povećava šansa za prelaz kod pripadnika ranije vladajuće klase, iako manje izražena kada se uporedi sa položajem očeva. Veliki br.pripadnika nove elite položaj je stekao napredujući unutar priv.sektora. Veliko je prisustvo preduzetnika koji su karijeru započeli na nižim rukovodećim mestima. Podaci Lazića:

Podaci o prethodnom radnom mestu mogu otkriti razmere konverzije resursa. Postoje samo 2 grupacije iz koje se elitni preduzetnici regrutuju u značajnoj meri:

205

1. Pripadnici nekadašnje vladajuće klase (direktori) i 2. sredni i sitni preduzetnici.

Ti podaci navode na zaključke i masovnoj konverziji resursa. Noviji podaci govore: na čelu su i dalje bivši pripadnici soc.elite, slede ih privatnici, pa stručnjaci. U prvom naletu konstituisanja nove elite, najveću šansu su imali i iskoristili je, pojedinci koji su ranije akumulisali resurse. Šanse posle dobijaju i drugi. Govoreno je o očevima i sinovima. Ranije je govoreno o postsoc.transf.kao mogućnosti da se međugeneracijski fiksira/reprodukuje položaj porodice kao stvarno klasne jedinice. Tada se em.analazi moraju podvrgnuti položaji unutar porodica. Znači postojanje člana dosadašnje vlad.klase u porodici više od 10 puta povećava šansu za zauzimanje položaja u novoj preduzetničkoj eliti. Uz porodičnu povezanost, akumulaciju resursa mogu odlučujuće podržati i prijateljske veze (braća Karić). Četvrtina elitnih preduzetnika navodi da im je najbolji prijatelj direktor. Znači, kol.vl.klasa je uspela da osigura reprodukciju svog dominantnog položaja u novom sistemu. A broj preduzetničke elite koji se izdigao iz nižih slojeva takođe nije mali. Oni potiču iz radničkih i seljačkih porodica. Pri usponu koriste iste uslove koje koristi i k.v.klasa.: blokiranu transformaciju, privredno rasulo, Građ.rat, sankcije. A to prikupljeno bogatsktvo pre bi bio neka vrsta plena nego novoostvarena vrednost. Tako ove dve grupe čine novu ekonomsku elitu. Isti proces se odigrava i unutar političke sfere. To što je sps osvojila većinu 90.te je omogućilo doskorašnjoj vladajućoj klasi da zadrži kontrolu nad osnovnim aparatima države. Tako se oni ulivaju u novu pol.elitu. Tu sad spadaju i najuža vođstva opozicionih stranaka . nova elita se regrutuje iz svih slojeva (kao i stara) ali ovde je izražena tendencija da se regrutacijska osnova grupe postepeno podiže (u korist posredne klase). Ali, polovinom 80.ih svaki peti rukovodilac se poziva na to da je karijeru počeo kao radnik. Ali novi podaci pokazuju da su manuelni položaji kao osnova za pol.karijeru nestali. U pol.elitu dospevaju stručnjaci, ili oni koji su ranije počeli pol.karijeru ili su zauzimali neki položaj u sferi ekonomije. Kod nižih rukovodilaca procenat očeva poljoprivrednika je bio veći, zbog toga što su dolazili iz unutrašnjosti. Većini je prethodno radno mesto bilo- stručnjačko. Znači sve su ovo razlozi za hipotezu: proces post.soc.trans.elite u S.se odvija u smeru jasnog ograničavnja mogućnosti pojedinaca koji zauzimaju niže položaje da uđu u elitu. A ovo vodi do homogenizacije nove elite, ujednačavanje dr.osnove iz koje se regrutuje, a to može dovesti do jačanja njenog delatnog jedinstva i statusne konzistencije. Još jedan od posledica jeste i profesionalizacija politike. 90% ispitanika ima fakultetsko obrazovanje, većina završila pravni fax, pa f.društvenih nauka, pa ekonomski...za većinu politika postaje trajno zanimanje.

Rekonstrukcija materijalnog položaja Podaci iz 70.ih i 80.ih- životni uslovi pripadnika k.v.klase su bili povlašćeni u odnosu na druge grupe, ali nisu bili povoljniji od onih u kojima su živeli pripadnici srednjih slojeva (direktori, stručnjaci). Važnu ulogu ovde je odigrao kolektivni tip vlasništva koji je kontrolisao individ.gomilanje bogatstva i sprečavao upotrebu vlasništva kao sredstva akumulacije. U soc.je postojao jaz između reprodukcije klasnog sistema i reprodukcije klase. Rast diferencijacije u novim dr.okvirima postaje legitiman, a privatizacija osigurava sredstva za međugene.prenošenje akumulisanih mat.resursa. najviše dobijaju privatnici i nekadašnja k.v.klasa. Index mat.položaja uključuje:

1. prihode2. stambeni položaj3. oprema domaćinstva4. automobil5. posedovanje drugog stanaZaključci podataka iz istraživanja:

elitni preduzetnici, grupa koja nije postojala 90.te, izbija na vrh hijerarhije mat.bog. Samozaposleni/sitni pred. i poljop.su poboljšali položaj. Jasno je da nova osovina mat.diferencijacije počinje da oblikuje strukturu srpskog društva. Odvija se proces polarizacije, pri čemu se jasno ocrtava jaz između elitnih i ostatka stan. Sistemski zasnovana veća efikasnost trž.privrede pretvara se u nemerljivu poslovnu nadmoć profitno orijentisanih firmi. Vlasnici privatnih firmi stiču prihode, a stručnjaci u

206

dr.preduzećima trunu. Politički rukovodioci su uvećali prednost mat.položaja u odnosu na direktore, što znači da pol.regulacija dr.reprodukcije i dalje u Srbiji igra naglašenu ulogu. Zaključak ovog odeljka: Rekonstrukcija mat.po.pol.i ek.elite u Srbiji sadrži dva osnovna pravca. S jedna strane njeni pripadnici ubrzo akumulišu mat.bog. što dovodi do diferencijacije u društvu. Sa druge strane ova akumulacija se odvija u okvirima koje postavlja promene osnove na kojoj bog.počiva. Prices transformacije, znači konverziju dosadašnjih privilegija u priv.vlasništvo pol.i privredne elite, koje omogućava unutargen.stabilnost i međugene.reprodukciju vla.elite. Što dovodi do usporenog kapitalizma u Srbiji.

Rekonstrukcija ideologije Ideologija je strukturalno/interesno zasnovan pogled na svet određene dr.grupe u okviru kojeg se pomenuti specifični uslovi i oblici njene reprodukcije nastoje racionalizovati, tako što se prikazuju kao unuverzalistički principi. Čak i početkom 90.ih veliki broj pripadnika vlad.slojeva zastupao je ključna stanoviša dotadašnje kol.ideologije, prema kojima su odbacivani kako višestranački pol.sistem, tako i trž.privreda zasnovana na privat.vlasništvu. Pomoću te ideologije vlad.koalicija je uspevala da dobije masovnu podršku uprkos tome što je odlagala privatizacijski zamah u ekonomiji (koji se dešavao u drugim zemljama). Cilj tog odlaganja nije sprečavanje, već usporavanje promena,kako bi se preokrenuo u korist doskorašnje vlad.grupe.

- istraživanje agencije ArgumentPodrška privatizaciji slabi, što je niži položaj- radnici su smatrali da bi priv.dovela u pitanje njihova radna mesta. Zato postsoc.elita se oslanja na njih, da bi blokirala ovaj proces. Ali pluralizam, višestr.sistem stiče legitimitet. Stanovništvo učestvuje u višestranačkim izborima,ali daje većinski glasove sps-u. Stranačka borba je glavni uzrok krize? Većina kaže da. Samo stručnjaci ne. Oni su podržali pol.pluralizam. Preduzetnici i stručnjaci se zalažu za produbljivanje procesa preobražaja. Političari i direktori su unutrašnje podeljeni. Status quo podržavaju poljoprivrednici i radnici. Oni očekuju da budu prve žrtve promena. Znači, nova ideologija je trž.orijentisana, ali nije liberalna. Interes je da se promene uspore. Ranije orijentacije su napuštene, dok su nove prihvaćene nejednako. Rekonstrukcija ideologije se među elitom odvija neravnomerno i usporeno.

Srpska elita u društvenoj transformaciji

Sama pojava krupnijih preduzetnika, govori o tome da je transformacija duboko nagrizla reprodukcijske osnove kom.-planskog sistema dr.odnosa. Činjenica da u njihovim sastavu dominira k.v.klasa pokazuje i da su sami nosioci ranijeg sistema svesni dubine promena, tako da preuzimaju glavnu ulogu u razaranju tog sistema. Pored tih moćnika, u konstituisanju učestvuje i znatan broj pridošlica iz nižih slojeva. Održavanje domin.dr.položaja je prvi znak novog tipa odnosa, dok je naglešena otvorenost elite koja apsorbuje pojedince raz.dr.porekla nešto što je karakterisalo stari model društva. Prelazna elita se tu pokazuje kao vrlo heterogena grupa, pred kojom je dvostruki zadatak, da uz rad na re/produkciji novih formi dr.odnosa konsoliduje i sebe samu u stabilizovanu delatnu snagu. Radi se o regrutacije pol.elite, kao i prvom znaku razdvajanja grđ.društva i države.

Drugi znak konsolidacije je registrovan u mater.sferi. To što se na opštem planu priv.kapital pojavljuje kao reprodukcijski temelj novonastajuće dominantne dr.grupacije, zamenjujući naimenovanje na položaj, na empirijskom nivou signalizirane su takođe dve pojave:

1. rast diferencijacije mate.bogastva2. jačanje priv.vlasničke osovine na kojoj se taj rast odvija.

Stabilizacija ekskluzivnog načina života, osiguranje njegove unutargrupne i šire dr.legitimnisti,sve su to pretpostavke novog klasnog sistema. Takođe, blok.transf.utiskuje tragove ambivalencije ka rekonstruisanju elite i u ideloš.sferi . Rekonstrukcija ideoloije na polju jasno formiranih novih bazičnih intersa najvećim delom obavljena. Delovi elite čiji se položaj zasniva na očuvanim dosadašnjim repr.odnosima (političari, menadžeri u državnim firmama) ideološki se kolebaju (većina načelno prihvata neizbežnost privatizacije). Višepart.sistem ima manje pristalica od kapit.priv.sistema.

207

Preduzetnici su uvereni da je akum.bogatstva moguća u nedem.okvirima, a pol.eliti postojeća fasada pluralizma omogučava raspolaganje viškom moći, kojim može dugotrajnije da hibernira dato stanje ili da postigne povoljnije uslove konverzije resursa.Šta se to dogodilo sa elitom?

1. k.v.klasa je bila prinuđena da demontira neke ključne mehanizme na kojima je počivao sistem soc.odnosa pod prinudom spolj.okolnosti, a ne zbog pritiska unutrašnjih dr.sila.

2. kontraelitu je uspela da fragmentizuje ili uvuče u vlastiti pol.ek.blok. Potencijalni akteri uspostavljanja novih oblika nisu bili samo organizacijski neopremljeni, već se i svest o njihovom specifičnom dr.položaju polovično oformila. 60% preduzetnika se klasifikovalo u višu dr.klasu, dok su se ostali svrstali u srednju.

Blokirana transf.je u uzročno-posledičnom odnosu sa blokiranom rekonsrukcijom pol.elite. Na ek.planu rekonstrukcija elite se vrši u okvirima novog privatnog sektora. To dovodi do postojanja 2 elitne podgrupe :

- jedne koja počiva na dosadašnjim obrascima reprodukcije i - druge koja niče na novim kapitalističkim obrascima.

U drugim zemljama promena se odvijala revolucionarnim putem, tako što su se iz okvira političke sfere nametali impulsi ukupnih dr.promena. Kod nas-usporeno će sve to ići. Kočenje vrši i nezavršen proces formiranja nac.država na balk.prostoru.

III Mrkšić: "Restratifikacija i promene materijalnog standarda"

Ako se posmatra iz šire ist.perspektive, onda se yu društvo kreće putanjom kojom je slično išlo i Franc.dr.prošlog veka. Danas, u yu je potrebno prevazići ekonomske,demografske,političke, moralne nedaće rekonstrukcijom privrede, stabilizovanjem parlamentarne demokratije, jačanjem pravne države. Al na tom putu javljaju se stranačke ostrašćenosti, izolacija zemlje, oskudica...Kriminal i korupcija nagrizaju dr.odnose. Tokom promena nakon II sv.rata uspostavljen je kruti centralnoplanski sistem koji je bio sličan svom boljševičkom uzoru. Uz njega idu promene u načinu privređivanja, u socijalnoj strukturi društva i vrednosnim orijentacijama aktera. Na scenu stupaju sve mlađi komunistički naraštaji. Započete socio-kulturne promene se nastavljaju i kasnije tokom mekše, samoupravne varijante socij.sistema. Ranu fazi samoup. odlikuje privredni napredak zemlje, rast materijalnog standarda urbanih dr.slojeva, menjanje njihovog načina života. Počinje se sa raskošnom potrošnjom, koja je bila bez realnog pokrića. Kriza počinje da se oseća 80.ih.,kada počinje disfunkcionalnost ovog sistema. Kriza kulminira raspadom zajedničke države. Nova yu , uz rat, ulazi u novi period transformacije. Ovaj članak govori o opisu glavnih smerova restratifikacije društva i promenama trž.situacija masivnih dr.slojeva.

Smerovi restratifikacije

Posle II sv.rata yu društvo prolazi kroz socio-strukturalne promene. Nameće se jedan specifični dr.ek.sistem. U oblasti privrede se eliminiše tržiše, planski se prikuplja i usmerava akumulacija, vrši se sektorska redistribucija rada. Ljudi se pokreću iz poljop.ka industriji, uslužnom sektoru i administr.drž.sektoru. Procesi restrukturacije znači počinju u to doba centralnoplanskog sistema. Promene od 55.do 85.idu uporedo sa finan.pomoći sa Zapada, pa se tako formira stratifikacioni obrazac koji se razlikovao od onog u drugim socijalističkim društvima. Karakterišu ga:

- viši mater.položaj urbanih slojeva- iznadprosečna disperzija ličnih dohodaka u radnim org.- Natprosečne granske i regionalne razlike

Transformacija se odvijala tako da je politička elita stremila da eliminiše zaostalo balkansko nasleđe i da stvori ind.i socijalno pravedno društvo. Da bi se to sprovelo, privatni sektor je stavljen pod snažnu ideološku i ekonomsku presiju . Nakon poluvekovne restrukturacije udeo seljaštva je sveden sa ¾ na 1/8, dok je učešće radnika,činovnika i viših profesionalaca višestruko povećano. Ali brz proces deagrarizacije je pratila sporija urbanizacija. Sa jedne petine na oko 60% urbanog stanovništva 1997. Ustaljuje se kategorija polutana i mešovotih poljop.domaćinstava u yu društvu.

U okviru ovih globalnih pomeranja odvijaju se i promene profesionalne strukture stanovništva. Sve prof.grupe su povećavale svoje učešće u sastavu aktivnog

208

stanovništva. Samo u poslednjoj deceniji dolazi do toga da se ova kretanja usporavaju. Odliv poljop.se zaustavlja, a udeo trgovinskih i uslužnih radnika raste. Struktura treće Yu poprimila sledeći izgled:- poljoprivrednici- ind.radnici-uslužni radnici-nemauelci Učestvuju podjednako ¼ u aktivnom stanovništvu. Sa promenom prof.sastava se menjao i raspored aktivnog st.po svojinskim sektorima. Najveći je bio udar na privatni sektor. Na udaru su se našli i krupni i sitini buržuji,kao i celokupno seljaštvo (kolektivizacija). Ali ipak je yu zadržala veliko učešće parcelnih seljaka. Ostale vrste privatnika su se svele na 3% u aktivnom st. To su pomagači na poljop.,vlasnici samostalnih radnji, zaposleni kod privatnika. Tako privatni i državni sektor menjaju mesta.U priv.sektoru aktiv.st.je prepolovljeno, a u dr.sektoru udvostručeno. Državni sektor se deli na striktno državni i na širi drušveni sektor, ali granica između njih nikada nije jasno podvučena. U poslednjoj deceniji ovog veka privatni sektor vaskrsava,pokazuje vitalnost. Tako da povećava učešće u strukturi dr.proizvoda. Tu preovlađuje kategorija poljoprivrednih privrednika. Ali 97.i dalje je bilo najviše zaposlenih u druš.sektoru. A polovina u privatnom je otpadala na seljake vlasnike imanja. Mada treba uzeti u uvid i prikrivene brojke (rad u sivoj zoni). Što se tiče tempa, kategorija seljaka se smanjuje, a raste skupina privatnika sa zaposlenim radnicima. Specifičnost klasnog obrasca ovog tipa društva zavisio je od prirode ovog dr.sistema. Tržišni izgledi pojedinaca i grupa su ustupili pred političkim izgledima i položajem u strukturi političke moći. Kao posledica je bila eliminacija viših posedničkih i poslovnih klasa. Gornje delove strat.skale su popunili viši partijski funkcioneri i viši organizatori privr.života. Na mesto stare srednje klase je došla skupina viših i srednjih profesionalaca čiji je ek.položaj zavisio od njihovog stručnog znanja, a delom od pozicije u hijerarhiji. Iz radnika regrutovanih iz seljaštva se izdvajao sloj vkv radnika u privilegovanim preduzećima. Sve do novijeg vremena masa srednjeg i nižeg seljaštva je popunjavala osnovicu stratifi.piramide. Ovo je donosilo sa sobom i poseban način raspodele dohotka čime se prave distance između položaja čak i istih prof.i slojnih skupina. Pravci promena mogu se ukazati ako se prikažu današnje klasne strukture yu društva i zapadnih dr.:

1. specifičnost američke klasne strukture je natprosečna zastupljenost krupne buržoazije i posebno farmerskog sloja u akt.st.

2. Na drugoj strani su mediteranske zemlje koje imaju slabije razvijene gradske srednje klase i veće učešće učešće sitne buržoazije, ind.radnika,i seljaštva. Francuska je zemlja između Sad i ovih zemalja.

Yu odstupa od 2. zbog činioca njenog balkanskog nasleđa. Prvo to je nerazvijenost urbanih srednjih klasa i neravnomeran njihov sektorski razmeštaj. Slično je i sa sitnom buržoazijom. Sa druge strane skraćena yu ima dosta sitnih seljaka i tako je slična Grčkoj. Po broju radničke klase, koja je polovina akt.st.,slična je Španiji i Italiji. Zstupljeni su ind.radnici, a udeo radnika u uslužnom sektoru je veći. U yu se može očekivati rast urbane srednje klase. A sa druge strane biće i dalje usporene tendencija opadanja broja samostalnih poljoprivrednika, a razlozi za to su sporo seljenje u druge delatnosti, kao i nepovoljna starosna struktura. Pravci i tempo će zavisiti od ek.i pol.tokova, kao i od demografskog kretanja stanovništva.

Materijalni standard: doba prosperiteta

U prvim godinama socij.modernizacije izvedeni su zahvati u strukturu svojinskih odnosa, što je pogoršalo položaj urbanih i ruralnih privatnika. Porezima je selo pretvoreno u glavnog finansijera industrijalizacije. Način raspodele zarada u drž.sektoru je počivao na preciznim tarifnim pravilnicima. A zaposleni svrstavani u platne razrede. Urbana porodica biva upućena na redukciju osnovnih potreba. Uz osvajanje vlasti se zauzimaju i ekskluzuvne stambene zone. Od sredine 50.ih, kada se raskida odnos sa Rusijom i saradnja sa Zapadom, dolazi do nove projekcije samoupravne socijalističke modernizacije društva. Ovo je trebalo da unese veće uvažavanje slobodnog izbora proizvođača i potrošača,kao i delovanje tržišta. Međutim, tržište je bilo sputavano političkim sistemom i

209

neodređenim pravnim statusom robnih proizvođača. Samoupravljači su trebali da budu savesni, stručni korisnici i stvaraoci sredstava u dr.svojini. Samoupravne radne org.su poslovale po principu dohotka, što je značilo max dohotka po radniku i autonomiju u raspodeli dohotka. Nakon podmirenja obeveza prema državi, samoupravljači su ostatak raspodeljivali na svoje potrebe i interese, investicije, ličnu potrošnju i rezerve. Tarifni pravilnici ustupaju mesto samoup.sporazumima, tako glavne odrednice u raspodeli plata postaju stručna sprema, funkcija u organizaciji rada i radno iskustvo. Period samoupravljanja se može podeliti na fazu uspona od 60.ih do 80.ij, i fazu pada standarda većeg broja st.od 80.ih pa nadalje. U prvoj fazi raste društveni proizvood, zaposlenost, kao i lični dohoci. Krajem 70.ih sticale su se dve plate, nema većih razlika vkv i kv radnika. Rast zarada omogućava ekspanziju potrošnje, opšte, zajedničke , lične. Lična potrošnja je imala najveću dinamiku rasta. Rast standarda zaposlenih je pogađao standard poljoprivrednika, niski troškovi ishrane. Mali izdaci za obuću i odeću su zadržavali zarade tekstilaca i kožaraca na niskom nivou ,imućni dobijaju državne stanove, a siromašni pomoći kredita grade kuće na periferijama. Rast zarada otvara vrata širim kulturnim i prestižnim potrebama. Stanovi se opremaju luksuznim proizvodima, stranog porekla, kupuju se automobili. Ulice pune luksuznih automobila, a sela bez asfalta, vodovoda. Plus šoping izleti u inostranstvo, kupovina placeva, praćenje modnih trendova. Sve su ovo obeležja novih urbanih srednjih slojeva. Socijalna diferencijacija zaposlenih je pojačavala diferencijaciju profesija i klasa. A pad akumulativne sposobnosti je povećavao zaduženja u inostranstvu. Glavne izvore soc.raslojavanja država nije uklanjala. Već od 60.ih rasponi zarada prof.grupa se povećavaju, pri čemu viši profesionalci i vkv radnici stiču povoljnija mesta u raspodeli. Postojao je sloj vkv radnika koji se izdvaja iz mase kv radnika i svojim rangom nadmašuje slojeve nižih profesionalaca. Nakon toga kreću ujedničavanja zarada. To traje do sredine 80.ih. Ali ovo sužavanje raspona zarada unutar kolektiva su pratile ek.nejednakosti među zaposlenima u različitim preduzećima, ustanovama, regionima. Velike razlike u zaradama koji su bili iste profesije. Ove razlike su bile veće kod pripadnika visoko obrazovanih profesija. Samoupravni distributivni obrazac je pokazao i veliku međugransku disperziju ličnih dohodaka. Međugranski rasponi zarada su se smanjiali u ek.razvijenijim regionima. Velika disperzija je vidljiva i u slučaju međuregionalne podele. U sloveniji najveći lični dohoci. U Makedoniji najmanji. Kao objašnjenje ove fragmentacije profesija uzimani su razni razlozi: principi poslovanja preduzeća, priroda svojine, politički sistem...za Mrkšića važne su posledice ponašanja samoupravnih kolektiva. Krediti iz inostranstva postaju glavni izvor investicione potrošnje, kao i potpora rastućem standardu stanovništva. Zaduživao se svako ko je stigao i savezna država i federalne jedinice i preduzeća i gradovi. Danas se izvode računice o dugovima sfrj. Uz inostrana sredstva, i štednja postaje 70.ih jedan od izvora finansiranja investicione potrošnje. Povećavaju se štedni ulozi kod banaka. Kupuju strane valute, otvaraju se devizni računi. Sredstva štednje, banke plasiraju u privredu,tj.preduzeća. Nakon nekoliko godina preduzeća zapadaju u krizu, a nesolventne banke obustavljaju isplate štednih uloga građanima.

Materijalni standard: vreme siromaštva

Tokom 80.ih uslovi života se pogoršavaju. Dolazi do pada dr.proizvoda, pada produktuvnosti rada, nezaposlenosti raste. Pogoršavaju se uslovi života nižih urbanih slojeva. Broj siromašnih raste u gradovima. Ali srednji seljak povećava dohodak, modernizuje gazdinstvo , popravlja kvalitet života. A u strukturi nezaposlenih sve više preovladavaju članovi radničkih i službeničkih porodica. Kriza se produbljuje 90.ih. Zajednička država razorena, izgubljena spoljna tržišta, rat. Pa 92.sankcije. Plus žilavo samoupravno nasleđe i loša ek.politika. Pa blokirana stara devizna štednja. Gubi se poverenje i u banke i u državu. Kapital se preliva u švercerske ruke. Pad životnog standarda. Jedino poljoprivredna proizvodnja i privredni sektor pokazuju vitalnost. Jer privatne firme i seljačka gazdinstva nisu bila opterećena troškovima socij.zbrinjavanja nezaposelnih, kao što su to bila državna preduzeća. Ide se u sela da bi se nabavile po nižoj ceni osnovne namirnice. Zaposleni se šalju na plaćena odsustva, prinudne odmore.

210

Masovni odlasci u penzije. Neki su na birou za nezaposlene, neki prelaze u privatan sektor. Tako je 97.1/4 populacije bila nezaposlena. Vlada uvodi velika fiskalna opterećenja, kasni sa isplatama plata i penzija. Kao reakcija na to javlja se neplaćanje poreza i doprinosa. Pomeranje rada u neformalni sektor ekonomije. Zarada više nisu ek.kategorija, nego socijalna. Nelegalna i polulegalna trgovina postaje novo izvorište bogaćenja uzdižuće ek.elite. Ostatak stanovništva koristi ušteđevinu. Preostali se bore za preživljavanje. Rastu troškovi ishrane. Sa deda Avramom počinje stabilizacija kursa i cena, 94.te. Standard se kolko tolko popravlja. Ali troškovi života i dalje veliki. Znači da najveći deo raspoloživih sredstava odlazi na podmirenje potreba za hranom i odećom. Jedan deo st.se okreće sivoj ekonomiji, švercu deficitarne robe. Drugi deo se okreće obnavljanju veza sa rodbinom na selu. Treći koriste pomoć deviznih penzionera i gastarbajtera.

Društveno raslojavanje: period sporog i neizvesnog oporavka

Sužavanje rspona zarada kod većeg dela zaposlenih podstiče ujednačavanje ek.položaja masivnih dr.slojeva i povećavanje distance koja ih deli od elita.

Prosečno domaćinstvo i dopunske aktivnosti Današnje yu domaćinstvo je svedeno na 3,5 člana. Gradska st.su ispod proseka - 3,4 člana. Posmatrano po dr.klasama, radnička i viša klasa stoje bolje od urbane srednje klase i prelaznog sloja. Seoska stanovništva su veoma ostarela. 1,2 članova je zaposleno. Znači yu domaćinstvo ima trećinu aktivnih i dve trećine neaktivnih lica, a svako treće ima jednog nezaposlenog, a svako drugo jednog penzionera ili primaoca soc.pomoći. Svako drugo domać.,ima jednog člana u sivoj ekonomiji. U poslednjih nekoliko godina se zapaža tendencija opadanja udela manuelnih radnika i povećavanje učešća nemanuelaca u strukturi delatnika u neformalnom sektoru.

Prihodi

Prednost viših klasa u distribuciji dopunskih prihoda. Klase sa većom stopom angažmana imaju nadprosečnu zastupljenost u višim, a klase sa nižom stopom angažovanosti u nižim prihodnim razredima. Što se tiče radnika, u odnosu na stručne radnike, nk radnici imaju nižu stopu angažovanosti, ali povoljniji raspored domaćinstva po prihodnim razredima. Tako siva ekonomija pomaže preživljavanje četvrtine yu domaćinstava, a sa druge strane omogućava bogaćenje elitnih skupina. Oko 15% st.je bilo siromašno. Viši slojevi, samozaposleni i viši profesionalci su u višim prihodnim razredima, a radnici, seljaci, penzioneri i nezaposelni su u dva najniža razreda. Najveće unutarslojno diferenciranje je registorvano kod više klase i samozaposlenih, dok je kod poljoprivrednika pronađena najmanja disperzija. Slojna rascepkanosti velika, 97.kao što je bila i u samoupravnom periodu. Prihodi ispod 400 dem. Najgore su prošli nkv radnici, tehničari, niži službenici i nezaposleni, a samozaposleni,direktori,preduzetnici i političari najmanji su gubitnici. Materijalni položaj određuju i elementi imovnog stanja: ušteđevine, nekretnine, trajna potrošna dobra, pomoć od rodbine.

- ušteđevine : blokiranjem štednje u bankama gubi se poverenje građana u banke. Viši dr.sloj je veći štediša. Štediše su direktori, preduzetnici i političari. Više od ¾ domaćinstava nema nikakve ušteđevine, šestina ima zamrznutu štednju, 4% nove š.uloge

- zemljoposed: petina urbanih i ruralnih dom.ostvaruje dopunske prihode iz poljop.delatnosti. polovina yu dom.poseduje zemlju. Zemljoposednika najviše ima među poljoprivrednicima. A nepoljop.svako treće ima zemlju. Veliki je broj vikendaša, iz višh dr.slojeva. Dominira sitan i rescepkan posed i nastavlja se snažna veza urbane populacije sa selom. Zemljoposed smanjuje razlike između mater.položaja nižih i srednjih dr.slojeva. Manuelci imaju prednost nad nemauelcima u pogledu korišćenja poseda.

- Kuće i stanovi: u vezi sa stanbenom situacijom uzimaju se obeležja stam.položaja:stambeni status, tržišna vrednost stana,kuće i stanje pokućstva.

211

- Vozila: polovina yu dom.nije imala auto. Ostali imaju po jedan. Mali procenat imao dva vozila. U kriznom periodu najviše su kupovali pripadnici više klase. Dominiraju polovnjaci kod onih koji nisu viša klasa.

Materijalni položaj društvenih slojeva Razvrstavanje domaćinstva na rangove je izvedeno prema opštem indeksu mat.položaja, koji sintetički iskazuje njihove plasmane na vrednosnim skalama razmatranih stavki: prihodi, stanovi....gledano u celini višegodišnja kriza je dovela do masovnog sklizavanja domać.na skali mater.položaja. Uočene su tri skupine između čijih položaja postoje izražene distance:

1. Gornju skupinu čini viša klasa, čijih blizu polovina domaćinstava ima srednji položaj, a ostali su smešteni sa obe strane sredine. Viša klasa ima najmanji procenat porodica u zoni nesigurnosti i najveći u zoni bogataša.

2. Na velikom rastojanju od više klase se nalazi skupina slojeva tzv.urbane srednje klase (sitni privatnici, stručnjaci, tehničari i službenici) kojoj se pridružuju poljoprivrednici. Polovina ove skupine ima nizak materijalni položaj, samo 5% ima visok položaj. U kategoriju bogataša spadaju samo seljaci. U tom lošem položaju najbolje stoje stručnjaci i samozaposleni, a najlošije pripadnici tzv.prelaznog sloja.

3. Ispod srednje grupacije se nalazi velika masa ostalih socio-profesionalnih kategorija čija polovina domać.živi u zoni nesigurnosti i u sivoj zoni. Nešto bolje u ovoj skupini stoje kv radnici i nezaposleni, sličan im je položaj položaju prelaznog sloja.

U ovom periodu su se izmenila rastojanja između nekih socio-profesionalnih grupacija, što ukazuje na dinamiku dr.restratifikovanja. U gornjem delu strat.skale je reč o diferencijaciji, a u nižem o homogeniizaciji matr.položaja znatnog dela domaćinstava. Iz vodeće grupacije jasno se izdvajaju elitni slojevi političara, direktora i preduzetnika, koji povećavaju rastojanje od položaja stručnjaka i poljoprivrednika. Položaj stručnjaka se pogoršava. Smanjena je distanca između radničkih slojeva, penzionera i nezaposlenih.4/5 ovih domaćinstava ima nizak mater.položaj, 3%visok. Iz ovih skupina se regrutuje sirotinja i nezaposleni. Što se tiče tipa dom.mešovita dom.su lakše podnosila krizu.

Zaključak

Analiza stratif.promena pokazuje da je samoupravno društvo krajem veka u stanju siromaštva. Posle prosperitetnog razdoblja , dolazi doba krize. Prihodi su prepolovljeni, ušteđevine istanjene. Život se sveo na preživljavanje. Ekonomska i starosna struktura st.je ugrožena. Rupe u budžetu se krpe dopunskim aktivnostima. Najveće skliznuće među klasama doživljavaju srednja i radnička klasa, među tipovima domaćinstava gradska, a među zaposlenima po svojinskim sektorima oni u društvenom sektoru privrede. Najotpornija na udare pokazala se viša klasa, među tipovima domaćinstava međovita, a među sektorima privatni. Mala međuklasna rastojanja u samoupravnom društvu danas se povećavaju između osnovnih klasa. Razmak između više i srednje klase se povećava. Srednja klasa nije nestala. Iako neki tvrde da jeste. Od svih većih klasa radništvo je doživelo najveće ujedničavanje mater.položaja u opštem siromaštvu. Sloj vkv radnika je najviše pao na lestvici položaja. Pored izdvajanja više klase, drugo očigledno pomeranje se odnosila na uspon seljaštva na skali položaja. Poljoprivrednici pretiču sloj vkv radnikka i gotovo se ravnaju sa pripadnicima srednje klase. Ali seljačke porodice pogađa druga nevolja, a to je masovno starenje. Kojim tempom i smerom će se odvijati buduća kretanja strat.strukture zavisiće od ekonom. I političkih činilaca. Dva su najvažnija da se ostvare:

- smirivanje međuetničke napetosti na jugu- uključivanje zemlje u evropske tokove

Klasična evolucionistička teorija društvenog razvoja- predavanja

u XIX veku ljudska istorija i dr.razvoj se tumače preko metafore o organizmima i prirodnom svetu. Ljudsko dr.se tretira kao celina (totalna evolucija), pri čemi taj ukupni razvoj ima jedinstvenu logiku (sistem ravnoteže) kojim se povezuju naizgled slučani

212

događaji. Postoji zakonomernost razvoja,a najčešća interpretacija je korišćenje organiskih analogija i pojma sistema. Pojedina društva su elementi sistema. Prema ovim teoretičarima postoji jasna sličnost živih organizama i društva. Ta metafora se koristi u različitim interpretativnim oblicima:* u primeni na strukturu društva (kao što su ćelije organizovane u organizmu, tako su pojedinci integrisani u društvu)* funkcionalna metafora (svaki organ u organizmu vrši neku funkciju, a slično je u kojem institucije imaju određenu funkcijuMetafora o razvoju:Kao što se organizam stalno menja, tako se i društvo sastoji od individua koje su smrtne, ali dolaze nove, pa organizam stalno živi, ali se i menja. Ideja evolutivnog razvoja u sociologiji tesno je povezana sa Darvinovom teorijom, ali je starija od Darvinove t. to je ontogenetski formulisana ideja-društvo je tumačeno preko razvoja neke individue.Darvinova ideja je formulisana filogenetski 13(razvoj vrste). Po Darvinu spoljašnji uslovi deluju na vrste i one nastoje da prežive. Najuspešniji primerci vrste preživljavaju. Pojedinačni organizmi doživljavaju slučajne unutrašnje promene, koje su većinom štetne po organizam, pa ta vrsta propada. Ukoliko se jedinka uspešno adaptira uslovima putem mutacije, ona opstaje. Kod društvenih teorija o razvoju, razlika je ta što su potencijali za razvoj smešteni u imanenciju14 .Oni nisu slučajan proizvod dejstva jedinki, već su specifični proizvod ljudskog društva. Interpretacija dr.razvoja je deterministička (razvoj je nužan), dok je Darvinova teorija evolucije probabilistička (razvoj nije nužan nego sadrži određenu verovatnoću-slučajne mutacije).Karakteristike klasičnog evolucionizma:

- istorija ima jednistvenu logiku, obrazac kojim su povezani kojim su povezani različiti događaji,ta nit se može naučno ustanoviti

- govori se o totalnoj evoluciji,čovečanstvo se tretira kao celina- promene o kojima se govori su nužne,razvoj je nužan- društva se u razvoju kreću od nižih ka višim oblicima, promene su usmerene- promene su jednolinearne- promene su postepene,stalne,kumulativne,nepovratne- mogu se ustanoviti opšti zakoni kretanja društva- dr.razvoj je spontan, nenameravan- evolucija je progres,spontana je- stagnacija je odstupanje- zakoni su opšti- izdvaja se jedan činilac kao dominantan- uzroci su imanentni

postavlja se jednakost između hronološke i analitičke šeme. Ta linija se uvek deli na iste faze,

Ogist KontSa Kontom počinje ideja o evolucionizmu (evolutivna interpretacija dr.razvoja). Ideja o prelasku društva kroz tri faze razvoja:

1. teološku2. metafizilku3. pozitivnu

kriterujum po kome Kont interpretira dr.razvoj je duhovni razvoj (način na koji se svet tumači:ljudi kumuliraju znanja,a uporedo sa tim se razvija i društvo.

1. teološka faza:društva orijentisana na vojne poduhvate, robovski rad, svet se tumači kao polje delovanja natprirodnih sila. Ima tri faze:

d. animističkae. politeističkaf. monoteistička2. metafizička faza

13 Filogeneza i filogenija grč.biološki proces razvoja svih organskih oblika u toku života na Zemlji, razvoj pojedinih grupa životinja i biljaka, odnosno njihovih organa, suprotno-ontogeneza14 Imanentan. Lat. Koji je stalno u suštini neke pojave, unutrašnji,bitan, neodvojiv,nerazlučan, svojstven nekoj sadržini

213

svet se interpretira putem apstraktnih uzroka funkcionisanja sveta. Dominira ideja suvereniteta, legalne vlade, ljudskih prava...

3. pozitivna fazasvet se nastoji tumačiti na osnovu zakona do kojih se dolazi proučavajući empirijsku stvarnost (izvođenjem eksperimenata). Svet se objašnjava naukom. U ekonomiji dolazi do industrijskog razvoja. Eksperimentalni odnos prema stvarnosti pruža mogućnost za napredak, pa razvoj postaje ubrzani i otvoren. Rešenja odgovaraju ljudskim saznanjima koja nikada nisu potpuna.

Herbert Spenser Evolucija je opšti princip stvarnosti-prirodne i društvene. To je sama po sebi razumljiva činjenica, jer su ljudi prirodna biča i društvo je u osnovi materijalno društvo. Opšti pravac dr.razvoja Spenser je prikazao na ovaj način: svet prolazi iz neodređene homogenosti u određenu heterogenost.

Tri su opšta pravca dr.evolucije:1. homogene populacije su inherentno nestabilne (prvobitna zajednica u koji

svi rade sve). Ljudi su prirodno različiti i zbog te razlike neizbežna je diferencijacija uloga (jači će postati vođa, pametni vrač).

2. ove početne razlike koje su proizvod individualnih razlika nastoje da se produbljuju (ako neko sakupi manju količinu bogatstva, on će kasnije skupiti veću količinu bogatstva), bogati postaju sve bogatiji, moćni postaju sve moćniji

3. ljudi koji imaju isti status teže da se okupe (grupišu) što dovodi do stvaranja trajnih grupacija (profesija, klasa, nacija). Samo to grupisanje je brana protiv povratka u prvobitno stanje homogenosti.

Faze dr.razvitka su:1. jednostavna društva

u kojima ljudi obnavljaju slične aktivnosti, nema političke organizacije društva, nema uloga, a društva su međusobno izolovana. Zbog tendencija diferenciranja dolazi do podele rada i tako nastaju 2. kompleksna društvaRazličiti društveni segmenti obavljaju različite dr.uloge, stvara se hijerarhijska politička organizacija (vođa i njegove partije). Proces diferenciranja se nastavlja i dolazi do:

3.dvostruko-kompleksnih društvaDefinišu se teritorije i sistem zakona društva 4.civilizacijaStvaranje nacionalne države Ovo je hronološki stvorena tipologija, ali je Spenser koristio i drugi princip – idealno tipski. To je podela na: (ovde nema hronologije, već se daju karakterištična svojstva za ova dva tipa društva)

3. vojna- osnovna ljudska aktivnost je ratnička, odbrana i osvajanje- integrišu se silom- dominira država nad svim drugim organizacijama- visoko centralizovana- upravlja se autokratski- stratifikacija:status se stiče askriptivno, pripisivanjem(nasleđem)- mala dr.pokretljivost,zatvorena društva- ekonomija:autarkična društva )samodovoljnost), ako postoji komunikacija sa

drugim društvima to su protekcionističke mere- vrednosni sistem:ceni se hrabrost, lojalnost,disciplina,patriotizam

4. industrijska društva- osnovna ljud.aktivnost je proizvodnja i razmena- bitne su lične slobode (država služi interesima pojedinca)- integrišu se ugovorima (dobrovoljna saradnja)- decentralizovana- demokratska uprava- stratifikacija:status se stiče postignućem, velika dr.pokretljivost,dr.je otvoreno

214

- ekonomija:ek.međuzavisna društva. Postoji slobodna trgovina- vrednosni sistem:ceni se inicijativa,nezavisnost, inventivnost,istinoljubivost

Henri Luis Morgan’’Drevna društva’’On uvodi tehnološki determinizam u interpretaciju dr.razvoja. U osnovi su materijalne potrebe ljudi koje su stalni podsticaj za pronalaženje načina njihovog zadovoljavanja. Osnovno sredstvo su tehnološke inovacije koje dovode do posledica u celokupnoj dr.organizaciji. Društva deli na 3 faze:

4. divljaštvo:- niža faza:sakupljačke ekonomija- srednja faza:započinje pronalaskom vatre, a osnovna aktivnost postaju lov i

ribolov sa oruđima- viša faza:usavršavanje oruđa za lov (luk i strela)5. varvarstvo:- niža faza:pronalazak lončarstva- srednja:pripitomljavanje životinja i počeci navodnjavanja zemlje- viša faza:pronalazak gvožđa6. civilizacija:-počinje pronalaskom pisma

Ovo je hronološka klasifikacija.

Ferdinand Tenis On koristi idealnotipski pristup u istoriji lj.društava, preko pojmova zajednice i društva.

zajednica:- osnovne veze među ljudima su srodničke- temeljna institucija je porodica- osnovni ekonomski resurs je zemlja- osnovno stanište je selo- dr.regulacija-porodično pravo- vrednosti:običajnost,religijske vrednosti- pojedinac se pojavljuje kao ličnost društvo- osnovne veze među ljudima su razmenske- temeljna institucija je država- osnovni ek.resurs je novac- osnovno stanište je grad- dr.regulacija-ugovorno pravo- vrednosti:zakoni i javno mnjenje- pojedinac se pojavljuje kao građanim

uopšte nije izvesno da je društvo razvijeniji oblik od zajenica. Po Tenisu postoje snažni elementi regresa u prelasku iz zajednice u društvo.

Emil Dirkem

Snažan element biologizma u tumačenju dr.razvoja. dr.mehaničke i organske solidarnosti. Dinamički mehanizam, podela rada...

K.Marx Je tipičan evolucionista. Kod njega su prisutni tehnološki determinizam, ekonomski,materijalistički. Nekad čak ni nije determinista. 1. primitivno2. robovlasničko3. feudalno4. kapitalističko5.socijalističko dru.

Lester Vord

215

Vord pravi korak izvan klasičnog evolucionizma. Smatra da ne može biti sve promenljivo, a da zakoni promene ostaju trajni. Zakoni evolucije su podložni evoluciji. On iznosi ideju diskontinuiteta ljudske istorije. Postoje dva perioda u opštoj evoluciji:

3. period spontane (prirodne) evolucije-genezis4. period ciljnoorijentisane ljudske evolucije-telezis

faze razvoja:5. kosmogeneza-nastanak kosmosa, vladaju zakoni fizike6. biogeneza-stvara se svet života na zemlji,vladaju biološki zakoni7. antropogeneza-razvija se ljudska vrsta,biološki zakoni8. sociogeneza-stvara se društvo i vladaju zakoni istorijskog razvoja

Problemi klasičnog evolucionizma:Jedna od karakteristika k.e.je da se dr.razvoj posmatra kao linearan i da sva društva moraju proći kroz sve faze.Primedbe na ovo su:

1.moguća je i stagnacija ili pad2. neka društva su preskočila feudalizam,robovlasništvo i prešla u moderno društvo (npr.neka plemena)3.problematična je jedinstvenost istorije, kako je shvataju evolucionisti. Postoji

raznovrsnost u različitim krajevima sveta u pogledu dr.razvoja. teško je ustanovitjedinstven obrazac. Svako društvo treba izučavati kao posebnu civilizaciju, bez jedinstvenog obrasca razvoja.

4.Smatra se da su uzroci razvoja imanentni, što nije uvek slučaj.5.Razvoj ne mora biti progresivan i ne mora na kraju biti savršeno društvo6.ideja da društva predstavljaju organske celine kritikovana je sa stanovišta konfliktne teorije i sa stanovišta savremenog funkcionalizma. I to preko pojmova dr.sukoba (klasa i dr.grupa) i disfunkcionalnosti7.ideja da je stagnacija izuzetak, a promena trajna je kritikovana suprotnim stavom: stagnacija je karakteristično stanje sistema, a promene su retke (tek se učestalije dešavaju krajem XIX veka). Kontinuitet je permanentna osobina lj.društva, kao što je i promena, a promene su retke. Unutarsistemske promene retko zadovoljavaju osnovni zahtev –da su međusobno povezane. One su često fragmentarne, pa čak i suprostavljene i različitim podsistemima dr. sistema. suprostavljene promene mogu dovesti do slomova sistema i civilizacija8.ideja da postoji 1 uzrok dr.napretka je isto kritkovana. Postoje različiti činioci i mehanizmi dr.promene (polikauzalnost). Periodnično, određeni činioci mogu biti dominantniji, ali nikada stalno.9. dovode se u pitanje i unutrašnji uzroci kao jedini, jer postoje i spoljšnji uzroci (kolonizacija, mešanje kultura....)

---------------------------------------------------------------------------------------------------------

ZA KOLOKVIJUM

Velika transformacija

Polanji

Stogodisnji mir

Civilizacija, ova knjiga se bavi političkim i ekonomskim uzrocima tog događaja i velikom transformacijom kojiu je on izazvao. Civilizacija 19 veka poćivala je na četiri ustanove . Prva je bila

216

sistem ravnoteže moći, koji je čitav vek sprečavao pojavu dugotrajnog i razornog rata među velikim silama. Druga je bila međunarodni zlatni standard, koji je simbolizovao jednostavnu organizaciju svetske privrede. Treća je bila samoregulativno tržište, koje je proizvelo do tada nečuveno materijalno blagostanje. Četvrta je bila liberalna država. Zlatni standard se pokazao ključnim; njegov pad bio je najneposredniji izorak katastrofe. Ishodište i matrica ovog sistema bilo je samoregulativno tržište. Zlatni standard bio je samo pokušaj da se domaći tržišni sistem proširi na međunarodni plan;Sistem ravnoteže moći bio je nadgradnja koja je izgrađena na zlatnom standardu, sama liberalna država bila je tvorevina samoregulativnog tržišta. Ključ sistema ustanova 19 veka bio je u zakonima koji su upravljali tržišnom privredom. Naša teza je da je pojam tržišta koje se samo prilagođava implicirao čistu utopiju.. Civilizacije, kao i sam život, nastaju iz međusobnog delovanja velikog broja nezavisnih članica, koji se po pravilu ne mogu svesti na određene ustanove.Prvo ćemo se baviti slalom međunarodnog sistema . Pokušaćemo da pokažemo da sistem ravnoteže moći ne može da osigura mir onda kada propadne svetska privreda na kojoj se on zasniva. Propast svetske privrede svakako nije bio uzrok sloma naše civilizacije,iako se vremenski podudara s njim. Njegovi uzroci leže više od stotinu godina unazad, u društvenom i tehnološkom preokretu iz kojeg je u zapadnoj Evropi potekla ideja samoregulativnog tržišta. 19 vek proizveo je nezapamćen u analima zapadne civilizacije, naime stogodišnji mir 1815-1914.Taj skoro čudotvoran uspeh rezultat je dejstva ravnoteže moći. Ravnoteža se odnosila na države i služila je njihovoj nezavisnosti. Ona je postizala taj cilj samo pomoću stalnih ratova između nepostojanih partnera.Potpuno novi faktor bio je javljanje naglašenog interesa za mir. Posle 1815. promena je nagla i potpuna. Posledice Francuske revolucije ojačale su nadolazeći talas industrijske revolucije, uspostavljajući mirnodopsko poslovanje. Kao sveopšti interes. Meternih je proglasio da je ono što narodi Evrope žele – mir, a ne sloboda. Nosioci novog mirovnog interesa bili su kao i obično, oni kojima je mir donosio korist. U četvrtini veka nakon Francusko-pruskog rata nailazimo na ponovo oživljeni mirovni interes koga je predstavljao onaj novi snažni entitet Evropski koncert 1895. Istina je da svaki sistem ravnoteže moći teži da spreči one ratove koji izbijaju kad jedna zemlja ne uspeva da predvidi preraspodelu moći do koje će doći usled njenog pokušaja da promeni status guo. Ponekad su ratovi takođe bili izbegavani uklanjanjem njihovih uzroka, ako je bila u pitanju samo sudbina manjih država. Male nacije su kontrolisane i sprečavane da poremete status guo na bilo koji način koji bi mogao da izazove rat. Svaki put su velike sile primorale male države da se povinuju. Velike sile su iskoristile da postignu zajednički interes, što je tada bio mir. Poremećaj međunarodne ravnoteže može da nastane iz bezbroj razloga- od dinastičkih ljubavnih afera do zamunjivanja rukavica neke reke, od teološke raspre do tehnološkog izuma. Kad poremećaj ravnoteže uzme maha, samo se silom može povratiti ravnoteža. Internacionalnog bankarstva funkcionalisala je kao glavna veza između političke i ekonomske organizacije sveta u tom periodu. Ona je obezbedila instrumente za međunarodni mirovni sistem. Tajna uspešnog održavanja opšteg mira bez sumnje se nalazila u položaju, organizaciji i tehnikama međunarodnih finansija.Organizaciono, haunte finance je bila jezgro jedne od najkompleksnijih ustanova koje je čovek stvorio. Međunarodno bankarstvo ono je obuhvatilo strano investiranje u industriju, javne usluge i banke, kao i dugoročne zajmove državnim i privatnim korporacijama u inostranstvu. Haunte finance nije planirana kao instrument mira; njoj je ta funkcija slučajno zapala. Motiv haunte finance bio je dobit; da bi se to postiglo, bilo je neophodno da se bude u dosluhu s vladama, čiji su ciljevi bili moć i osvajanje. Organizacija i osoblje haunte finance, s druge strane, bili su internacionalni. U stepenu u kome su, zahvaljujući svome položaju i osoblju, svome privatnom bogatstvu i vezama, bile nezavisne od bilo koje pojedinačne vlade, one su bile u stanju da služe jednom novom interesu, da služe miru Vlast je imala prednost nad profilom. Ma koliko se njihovi domeni međusobno prožimali, u krajnjoj liniji je rat postavljao uslove biznisu. Međunarodne finansijske ustanove morale su da se uhvate u koštac za sukobljenim ambicijama i intrigama velikih i malih sila; moćne finansijske ustanove takođe često nisu bile žrtve, već korisnici dolarske diplomatije, koja je obezbeđivala gvozdenu ruku. N osnovu funkcionalne predodređenosti haute finance je palo u deo da spreči velike ratove. Uticaj koji je haute finance imala nad velikim silama bio je stalno povoljan po evropski mir. Stoga je u većima Evropskog koncerta mirovnih interesa uvek bio zastupljen. Finansijske ustanove su, delovale kao moćni posrednik u savetima i upravljačkim telima brojnih malih suverenih država. Uticaj haute finance takođe je bio osiguran preko nezvaničnog upravljanja finansijama u velikim polukolonijalnim regionima sveta, uključujući i nazadujuća islamska carstva u visoko rizičnoj zoni Bliskog istoka i severne Afrike. Upravo tu je svakodnevni rad finansijera doticao suptilne faktore koji su bili u osnovi međunarodnog poretka i de

217

fackto obezbeđivao upravu u tim nemirnim krajevima gde je mir bio najugroženiji.Trgovina je bila povezana s mirom. U prošlosti je organizacija trgovine bila vijna i ratnička.Trgovina je sada zavisila od međunarodnog monetarnog sistema koji ne bi mogao da funkcioniše u opštem ratu. Ona je zahtevala mir, i velike sile su se trudile da ga održe. Sistem ravnoteže moći, kao što smo videli, nije mogao sam po sebi da osigura mir. To su učinile međunarodne finansije, čije je samo postojanje oličavalo princip zavisnosti trgovine od mira. Nova organizacija ekonomskog života stvorila uslove za Stogodišnji mir. Mir održavan ne samo pomoću diplomatskih krugova velikih sila, već uz pomoć konkretno organizovanih agencija koje su delovale u korist opštih interesa. Samo u uslovima nove ekonomije mogao je sistem ravnoteže moći da obezbedi izbegavanje ratnih požara. No Evropski koncert postigao je neuporedivo više. Sveta alijansa je održavala mir u ograničenom regionu Evrope koji se nije menjao, dok je Evropski koncert to isto postizao na svetskom planu i vreme kada je društveni i ekonomski progres revolucionisao kartu sveta. Poznatog kao haute finance, koja je bila veza između politike i ekonomske organizacije međunarodnog života.Evropski koncert suštinski nije bio sistem mira, već samo sistem nezavisnih suvereniteta zaštićenih ratnim mehanizmom. Sasvim suprotno stoje stvri u slučaju svetske ekonomske organizacije. U Bizmarkovo doba (1861-90) Evropski koncert bio je na svom vrhuncu. Krajem sedamdesetih epizoda slobodne trgovine (1846-79) bila je završena; nemačka stvarna upotreba zlatnog standarda obeležila je početak doba protekcionizma i kolonijalne ekspanzije. Nemačka je sada jačala svoju poziciju stvarajući trajan i čvrs savez s Austro-Ugarskom i Italijom. Uskoro zatim, Bizmark je izgubio kontrolu nad politokom Rajha. Od tada pa nadalje, Velika Britanija preuzela je vodeću ulogu među zemljama koje su zastupale mirovni interes u Evropi. Devetesetih godina institucija haute finance bila je na vrhuncu, a mir je izgledao sigurnije nego ikada. Koncert je mada posustalo, nastavio da funkcioniše, uprkos Trojnom savezu bilo je još uvek više od dve nezavisne sile koje su se međusobno ljubomorno kontrolisale. Britanija je 1904. sklopila dalekosežnu pogubu s Francuskom u Maroku i Egiptu: nekoliko godina kasnije napravila je kompromis s Rusijomo Persiji, i tako je stvoren protivnički savez. Evropski koncert najzad je zamenjen dvema neprijateljskim grupacijama sila- ravnoteža moći kao sistem sada je nestala. Sposobnost haute finance da sprečava širenje ratova naglo se smanjivala.

KONZERVATIVNE DVADESETEREVOLUCIONARNE TRIDESETE

Za liberalne ekonomiste, zlatni standard je bio čisto ekonomska institucija.Proširenog i poboljšanog Evropskog koncerta koji se sada zvao Liga naroda. Međuzavisnost mira i trgovine, ne samo kao garanciju trgovine već ujedno i mira. Liga se uporno trudila da obnovi međunarodnu valutnu i kreditnu organizaciju kao jedino moguće obezbeđenje mira među suverenim državama, i što se svet kao nikada ranije pouzdao u haute finance . Usmerenje te decenije bilo je duboko konzervativno i izražavalo je skoro univerzalno uverenje da bi samo ponovno uspostavljanje sistema iz vremena pre 1914, moglo da povrati mir i prosperitet. Upravo zbog neuspeha tog pokušaja vraćanja u prošlost došlo je do transformacijeu tridesetim godinama. Ma koliko one su predstavljale ili samo mehaničke reakcije na vojni porazili, u najvećoj meri, ponovno postavljanje poznate liberalne i konstitucionalističke drame zapadne civilizacije na scenu srednje i istočne Evrope; tek tridesetih godina ušli su potpuno novi elementi u obrazac istorije Zapada. Revolucije i kontrarevolucije u srednjoj i istočnoj Evropi 1917-20 godine, uprkos njihovom scenariju, bile su samo okolišni putevi da se ponovo uspostave režimi poraženi na bojnom polju. U ranim tridesetim naglo je došlo do promene. Njena obeležja bila su napuštanje zlatnog standarda u Velikoj Britaniji; petogodišnji planovi u Rusiji, uvođenje Nju Dila, nacional-socijalistička revolucija u Nemačkoj; rušenje Lige u korist autarkičnih imperija. Tvrdimo da je osnovni uzrok krize bio preteći slom međunarodnog privrednog sistema. Konačni slom je započeo. Prvi šok nastao je u nacionalnim okvirima. Neke valute, kao što su ruska, nemačka, austrijska, mađarska, uništene su za godinu dana. Umanjena vrednost valuta izazvala je prekide i unutrašnjih i spoljnih veza.Valuta je postala stožer nacionalne politike. Unutrašnje krize valute izazvale ozbiljne

218

spoljne probleme. Verovanje u zlatni standard bilo je vera toga doba. Suštinska važnost zlatnog standarda za funkcionisanje međunarodnog privrednog sistema toga vremena bila je jedino zajedničko načelo zaljude svih nacija i svih klasa, kojoj se želja za životom mogla prikloniti kada je čovečanstvo napreglo svu snagu da povrati trošnu egzistenciju. Više od decenije zlatnog standarda bila je simbol svetske solidarnosti. Bezbrojne konferencije da bi se stvorili politički preduslovi za stabilne valute.Umesto da ostvare pristup svetskim tržištima, vlade su sopstvenim odlukama isključivale svoje zemlje iz svih međunarodnih veza i bile su potrebne sve veće žrtve da se održi bar tanak tok trgovine.Neuspeh zlatnog standarda. Tu krizu je u velikom delu sveta pratilo potpuno uništenje nacionalnih institucija 19 veka. Liberalnu državu zamenile su totalitarme diktature., a centralna institucija veka proizvodnja zasnovana na slobodnim tržištima zamenjena je novim oblicima privrede.Naše teze: da je poreklo kataklizme bilo u utopijskom pokušaju ekonomskog liberalizma da

uspostavi sistem samoregulativnog tržišta.Osobitost civilizacije čijeg sloma smo bili svedoci,

bila je upravo u tome što je počivala na ekonomskim osnovama. Sve vrste društva ograničene

su ekonomskim činiocima. Samo je civilizacija 19 veka bila ekonomska u različitom i

osobemom smislu, budući da se zasnivala na dobiti, motivu koji je u istoriji ljudskih društava

tek retko bio priznat kao valjan, a svakako nikad ranije nije bio uzdignut na nivo opravdanja

za delovanje i ponašanje u svakodnevnom životu.Poreklo kataklizme moramo tražiti u usponu

i padu tržišne privrede. Tržišno društvo rođeno je u Engleskoj, ali su njegove slabosti

proizvele najtragičnije komplikacije upravo u Evropi. Dvadeseti vek, što se nikad ne može

dovoljno naglasiti, bio je vek Engleske. Industrijska revolucija bila je engleski događaj.

Tržišna privreda, slobodna trgovina i zlatni standard bili su engleski izumi. Dvadesetih godina

svuda su te ustanove doživele slom, samo što je u Nemačkoj, Italiji ili Austriji taj događaj bio

više političke prirode i dramatičniji. Dugoročni činioci koji su slomili tu civilizaciju treba da

se izučavaju tamo gde je rođena industrijska revolucija – u Engleskoj.

Uspon i pad tržišne privrede

SATANSKA FABRIKA

219

STALNO PREBIVALIŠTE NASUPROT NAPRETKU

Sama srž industrijske revolucije 18 veka bilo je gotovo čudesno usavršavanje sredstava za

proizvodnju, praćeno katastrofalnim izmeštanjem prebivališta ljudi.Ekonomski liberalizam

pogrešno je protumačio industrijsku revoluciju zato što je insistirao na procenjivanju

društvenih događaja sa ekonomskog stanovišta. Plemstvo ograđivalo polja i opštinsku zemlju,

a čitave oblasti bile ugrožene depopulacijom. Između pustošenja prouzrokovanog

ograđivanjem, koja su bila na kraju korisna, i pustošenja koje je donela industrijska

revolucija.Odgovor je u svakom slučaju zavisio od odnosa tempa promena i

prilagođavanja.Englesku pomorska trgovina bila je početak pokreta koji je zahvatio celu

zemlju; i ovog puta opet je napredak najvećeg obima izazvao neviđeno pustošenje prebivališta

običnih ljidi. Radni narod bio je sabijen u nova mesta bede., takozvane industrijske gradove

Engleske; seosko stanovništvo dehumanizovano je u sirotinjskim kvartovima. Savremenici su

zamišljali da su objašnjenje za to proklestvo pronašli u gvozdenim pravilnostima koje su

regulisale bogatstvo i siromaštvo, a koje su oni nazvali zakonom o najamninama i zakonom o

stanovništvu. Njihova teorija je opovrgnuta. Eksploatacija je bila drugo objašnjenje i za

bogatstvo i za siromaštvo, ali ona nije mogla objasniti činjenicu da su najamnine u

industrijskim slamovima bile više nego u bilo kojim drugim zonama i da su uglavnom

nastavljale da rastu još ceo vek. Mi tvrdimo da se lavina društvene dislokacije, koja je daleko

prevazilazila onu iz perioda ograđivanja zemljišta, sručila na Englesku, da je ta katastrofa

pratila široki pokret privrednog napretka; da je potpuno novi institucionalni mehanizam počeo

da deluje u Zapadnom društvu; da opasnosti koje jesu dirnule u živac kada su se prvobitno

javile nisu nikada stvarno nadvladane i da se istorija civilizacije 19 veka uglavnom sastojala

od pokušaja da se društvo zaštiti od pustošenja tog mehanizma. Industrijska revolucija bila je

220

samo početak jedne revolucije tako ekstremne i radikalne. Svi ljudski problemi mogli rešiti

samo ako bi postojala neograničena količina materijalnih dobara. Kako definisati samu

revoluciju? Mi tvrdimo da je sve to bilo samo nešto sporedno u odnosu na jednu osnovnu

promenu, uspostavljanje tržišne privrede.Svi prihodi moraju da proizilaze iz prodaje nečega, i

ma kakav da je stvarni izvor nečijeg prihoda, on mora da se smatra rezultatom prodaje.

Upravo to podrazumeva jednostavni termin tržišni sistem. Tog sistema je činjenica da, kad se

jednom uspostavi, njemu se mora dozvoliti da funkcioniše bez spoljnog mešanja. Profiti nisu

više garantovani. Mašinska proizvodnja u trgovačkom društvu zapravo podrazumeva ništa

manje nego transformaciju prirodne i ljudske supstance društva u robi. Dislokacije

prouzrokovane tim sredstvima moraju prekidati ljudske veze i pretiti da unište čovekovo

prirodno boravište.

Društva i privredni sistem

Tržišna privreda podrazumeva samoregulativni sistem tržišta: to je privreda kojom upravljaju

tržišne cene, i to u potpunosti. Takav sistem koji je u stanju da organizuje celokupan privredni

život bez spoljne pomoći ili mešanja. Samoregulativnim Prirodno je da nijedno društvo ne bi

moglo da živi bez neke vrsteprivrede, ali pre našeg vremena nikada nije postojala privreda

koju su kontrolisala isključivo tržišta. Adam Smit tvrdio je da podela rada u društvu zavisi od

postojanja tržišta, dovela do pojma ekonomskog čoveka. Moramo odbaciti neke predrasude

19 veka koje su bile u osnovi hipoteze Adama Smita o navodnoj sklonosti primitivnog čoveka

da se bavi onim što donosi dobit. Novijeg istorijskog i antropološkog istraživanja jeste da je

čovekova privreda po pravilu, uronjena u njegove društvene odnose. On dela tako da obezbedi

svoj društveni položaj, svoja društvena očekivanja, svoja društvena potraživanja. On ceni

materijalna dobra samo utoliko ukoliko služe tom cilju.Poredak u proizvodnji i raspodeli

221

osiguravan. Dva načela ponašanja koja nisu primarno povezana s privredom: uzajamnost i

preraspodela. Trobrijanskih ostrva zapadne Melanezije.

1. Uzajamnost funkcioniše uglavnom s obzirom na organizaciju društva po pravilima to jest, porodicu i rodbinu; preraspodela je uglavnom delotvorna u odnosu na one koji su pod zajedničkim poglavarom i prema tome ima teritorijalni karakter. Muškarac koji se stara o izdržavanju svoje sestre i njene porodice dajući im najbolje plodove svojih useva, stećei će ugled zbog svog dobrog ponašanja, ali će zauzvrat imati malo neposredne materijalne koristi.

Uzajamnost je veoma olakšana institucionalnim obrascem simetrije, čestom osobinom

društvene organizacije među nepismenim narodima. Začuđujući dualitet koji nalazimo u

plemenskim potpodelama omogućava izdvajanje parova pojedinačnih veza i pomaže

izjednačavanju u davanju i primanju dobara i usluga u odsustvu trajnih zapisa. Primitivnih.

Institucionalni obrazac centričnosti, opet koji ostoji do izvesnog stepena u svim ljudskim

grupama, obezbeđuje način prikupljanja, skladištenja i preraspodele dobara i usluga. Simetrija

i centričnost idu u susret potrebama uzajamnosti i preraspodele. U takvoj zajednici ideja

dobiti je isključena. Privredni sistem je , zapravo samo funkcija društvene organizacije.Kula

trgovinom. Primljenim dobrima uživa se tako što se daju drugima, nema cenkanja, pogađanja,

tranpe ili razmene, a ceo proces je u potpunosti regulisan ritualnom i magijom. Narukvice od

belih školjki i ogrlice od crvenih školjki napravljene na tradicionalni način – kretaće se po

arhipelagu, putanjom za koju će im možda biti potrebno deset godina da je pređu. Postoje po

pravilu partneri u Kula trgovini koji uzvraćaju jedan drugom darove. Sistematsko i

organizovano davanje i primanje vrednih predmeta koji se prenose preko velikih razdaljina s

pravom se opisuje kao trgovina. Taj složeni ciklus odvaja se isključivo na osnovu

uzajamnosti.

2. Preraspodela u praksi to znači da ono što dobijaju od svoga rada dele s onima s kojima žive.Među nekim plemenima postoji posrednik, koji može biti starešina ili neki drugi istaknuti član grupe; on prima i deli zalihe, naročito ako je potrebno da se uskladište.. To je prva preraspodela. Sve velike privrede s plaćanjem u naturi funkcionišu na principu preraspodele. Sva stara kraljestva koristila su metalni novac za plaćanje poreza i plata, ali su obavljala ostala plaćanja u natri iz žitnica i stovarišta svih vrsta, iz kojih su se najrazličitija dobra za korišćenje i potrošnju raspoređivala

222

uglavnom onom delu stanovništva koji se ne bavi proizvodnjom tj. činovnicima, vojsci i dokoličarskoj klasi. U feudalnim uslovima taj princip takođe se održao. Preraspodela takođe teži da uvuče privredni sistem u mrežu društvenih odnosa.

3. treće načelo, kojem je bilo suđeno da odigra veliku ulogu u istoriji i koje ćemo nazvati načelom kućne privrede, sastoji se od proizvodnje za sopstvene potrebe. Proizvodnja i skladištenje za zadovoljavanje potreba članova grupe. Taj princip je isto toliko rasprostranjen u primeni koliko i uzajamnost ili preraspodela. Aristotel insistira na proizvodnju za upotrebu nasuprot proizvodnji za dobit, kao na suštini pravog veđenja domaćinstva.Privredni sistem koji su nam poznati do kraja feudalizma u zapadnoj Evropi, bili organizovani na principima uzajamnosti ili preraspodele, ili kućne privrede, ili neke njihove kombinacije. Ti principi su bili institucionalizovani pomoću društvene organizacije koja je , inter alia, koristila obrasce simetrije, centričnosti i autarkije. Među tim motivima dobit nije bila prevashodna. Običaj i zakon, magija i religija navodili su pojedinca da se povinuje pravilima ponašanja, koja su najzad, osiguravala njegovo funkcionisanje u privrednom sistemu. Od XVI veka nadalje tržišta su bila brojna i važna.

Evolucija tržišnog obrasca

Pogađanje, trampa i razmena su načela ekonomskog ponašanja čija delotvornost zavisi od

tržišnog obrasca. Tržišni obrazac, motiv, motiv trampe ili razmene, u stanju je da stvori

specifičnu ustanovu, naime tržište. Upravo zato kontrola tržišta nad privrednim sistemom ima

sveobuhvatne posledice za čitavu organizaciju društva. Ona znači da je funkcionisanje društva

sporedno svojstvo tržišta. Društveni odnosi su ugrađeni u privredni siste. U traganju za

poreklom trgovine, naša polazna tačka trebalo bi da bude nabavljanje dobara iz udaljenih

mesta.Spoljna trgovina je transport; poenta je u nepostojanju nekih vrsta dobara u oblasti.

Lokalna trgovina je ograničena na dobra jedne oblasti, koja nisu za prenošenje. Tako su i

spoljna trgovina i lokalna trgovina u vezi s geografskom razdaljinom. Jedna je ograničena na

dobra koja ne mogu da se transportuju, a druga samo na ona koja mogu. Spoljnoj i lokalnoj

trgovini, unutrašnja trgovina je , s druge strane, u suštini konkurentska. Najznačajniji rezultat

tržišta – rađanje gradova i urbane civilizacije. Gradovi kao uzdanci tržišta bili su ne samo

njihova zaštita, već takođe i sredstva kojima se sprečavalo da se ona šire van gradova i da

tako narušavaju preovlađujuću ekonomsku organizaciju društva. Unutrašnja trgovina u

223

zapadnoj Evropi zapravo, bila je stvorena intervencijom države. Ni daljinska ni lokalna

trgovina nisu preteče unutrašnje trgovine modernog vremena objašnjenja za intervenciju

države. Gradovi su stvarali sve moguće prepreke za formiranje nacionalnog ili unutrašnjeg

tržišta, na kome je kapitalista-veletrgovac insistirao. Nekonkurentske daljinske trgovine koja

se obavljala od grada do grada, građani su svim sredstvima koja su im bila na raspolaganju

sprečavali uključivanje seoskih oblasti u trgovačko područje, kao i uspostavljanje

neograničene trgovine između gradova zemlje. Upravo je taj razvoj primorao teritorijalnu

državu da se postavi kao instrument za stvaranje nacionalnog tržišta i kao tvorac unutrašnje

trgovine. Promišljenom delatnošću države u XV i XVI veku nametnut je merkatilni sistem

žestoko protekcionističkim gradovima i kneževinama. Merkatilni sistem je, zapravo bio

odgovor na mnoge izazove. U političkom pogledu, centralizovana država bila je nova

tvorevina koji je pokrenula trgovačka revolucija time što je pomerila centar gravitacije

Zapadnog sveta sa sredozemne na atlansku obalu i tako naterala zaostale narode većih

poljoprivrednih zemalja da se organizuju radi vođenja trgovine. Merkantilističko državništvo

uključivalo je sakupljanje resura sa čitave nacionalne teritorije da bi se postigla moć u

spoljnoj politici. U unutrašnjoj politici, ujedinjenje zemalja koje su bike rasparčane zbog

feudalnog i municipalnog partikularizma, bilo je nužni uzgredi proizvod tog poduhvata. U

ekonomskom pogledu, instrument tog ujedinjenja bio je kapital. Administrativna tehnika koja

je bila u osnovi ekonomske politike centralne vlade, bila je omogućena širenjem

tradicionalnog municipalnog sistema na veće teritorije države. Državna intervencija, koja je

oslobodila trgovinu od stega privilegovanog grada, sada je imala zadatak da se pozabavi

dvema povezanim opasnostima s kojima se grad uspešno suočava, naime, monopolom i

konkurencijom. Oslobađanje trgovine koje je ostvario merkatilizam samo je oslobodilo

trgovinu od partikularizma, ali je istovremeno proširilo razmere regulacije. Privredni sistem

224

bio je uronjen u opšte društvene veze; tržišta su bila samo sporedna obeležja institucionalnog

okvira koji su više nego ikada kontrolisale i regulisale državne vlasti.

Samoregulativno tržište i fiktivna roba:

Rad, zemlja i novac

Tržišna privreda je privredni sistem koji kontrolišu, regulišu i usmeravaju sama tržišta; red u

proizvodnji i raspodeli dobara poveren je tom samoregulativnom mehanizmu. Privreda te

vrste proizilazi iz očekivanja da se ljudska bića ponašaju na način koji im omogućuje da

postignu maksimalnu novčanu dobit. Ona pretpostavlja postojanje tržišta u kojima će ponuda

raspoložive robe (uključujući usluge) po određenoj ceni odgovarati potražnji robe po toj ceni .

Pretpostavlja postojanje novca, koji funkcioniše kao kupovna moć u rukama vlasnika.

Proizvodnju ću onda kontrolisati cene, jer će profit onih koji upravljaju proizvodnjom zavisiti

od njih. Samoregulacija podrazumeva da je celokupna proizvodnja namenjena prodaji na

tržište i da svi prihodi proizilaze iz prodaje. Postoje tržišta za sve elemente proizvodnje, ne

samo za robu., već i za rad, zemlju i novac, a njihove cene nazivaju se robne cene, najamnine,

rente i kamate. Cene formiraju prihode: kamata je cena za korišćenje novca,renta je cena za

korišćenje zemlje, i najamnine su cena za korišćenje radne snage. Cene robe doprinose

prihodima onih koji prodaju svoje preduzetničke usluge i prihod koji se naziva profit zapravo

je razlika između dve vrste cena, cena proizvedene robe i troškova. U feudalizmu i sistemu

gildi, zemlja i rad činili su deo same društvene organizacije.Merkantilista se bavio razvojem

resursa zemlje uključujući postizanje pune zaposlenosti kroz promet i trgovinu. Prelaz sa

regulisanih na samoregulativna tržišta krajem XVIII veka predstavljao potpunu

trtansformaciju u strukturi društva.Samoregulativno tržište zahteva ništa manje institucionalno

225

razdvajanje društva na ekonomsku i političku sferu. Nijedno društvo ne može da postoji bez

nekog sistema koji bi osiguravao red u proizvodnjui i raspodeli dobara, ali to ne

podrazumeva postojanje zasebnih ekonomskih ustanova; ekonomski poredak samo je funkcija

društvenog poretka čiji je on deo. NI u plemenskim ni u feudalnim, ni u merkantilnim

uslovima, nije postojao neki odvijeni privredni sistem u društvu. 19 veka u kome je privredna

delatnost bila izolovana i pripisano izrazito ekonomskom motivu. Takav institucionalni

obrazac ne bi mogao da funkcioniše da društvo na neki način nije bilo podređeno njegovim

zahtevima. Tržišna privreda mora da obuhvati sve elemente proizvodnje, uključujući rad,

zemlju i novac. (U tržišnoj privredi novac je takođe bitni elemenat proizvodnog života. Roba

je predmet proizveden za prodaju na tržištu; tržišta se kao stvarni kontakti između kupaca i

prodavaca. Moraju postojati tržišta za svaki elemenat proizvodnje, ta tržišta – a ona su

bezbrojna – međusobno su povezana i čine Jedno Veloko Tržište. Rad zemlja i novac su

suštinski elementi proizvodnje, oni takođe moraju da se organizuju u tržišta, ta tržišta čine

apsulutno najznačajniji deo privrednog sistema. Rad, zemlja i novac očigledno nisu roba.

Nijedno od njih nije proizvedeno za prodaju. Organizovana su postojeća tržišta rada zemlje i

novca. Tržišta rada, zemlje i novca jesu bitna za tržišnu privredu.Sam proces proizvodnje u

njoj organizovan u obliku kupovine i prodaje. U društvu u kojem vlada trgovina nije moguć

nijedan drugi način organizovanja proizvodnje za tržište. Društvena istorija u 19 veku bila je

tako rezultat dvostrukog kretanja: širenje tržišne organizacije, kad se radilo o pravoj robi

pratilo je njeno ograničavanje u pogledu fiktivne robe.

Spinhemlend, 1795

Za vreme najaktivnijeg perioda industrijske revolucije, od 1975, do 1884, godine stvaranje

tržišta rada u Engleskoj sprečio je Zakon Spinhemlenda. Morao je da se uvede novi tip

226

regulacije koja je ponovo štitila rad, samo ovoga puta od funkcionisanja samog tržišnog

mehanizma.Zakon Spinhemlenda ili sistem dopunjavanja najamnina, bio je usmeren ka

snažnom jačanjun paternalističkog sistema organizacije rada, nasleđenog iz vremena Tjudora i

Stjuarta. 1975 odlučili su da pomoć za dopunjavanje najamnina treba da se daje po skali,

zasnovanoj na ceni hleba, tako da minimalni prihod treba da se osigura siromašnima bez

obzira na njihovu zaradu. Slavna preporuka sudija glasila je: Brojke sama skala nikad nije

zvanično ozakonjena. Ukinut 1884. godine. U novom režimu ekonomskog čoveka niko ne bi

radio za najamninu ako bi mogao da se izdržava ne radeći ništa. Drugo obeležje ukidanja

metoda Spinhemlenda bilo je za većinu pisaca sistem najamnina morao da bude univerzalan u

interesu i samih najamnih radnika.Spinhemlend je značio da Zakon o situaciji treba da se

sprovodi velikodušno, a zapravo se pretvorio u suprotnost prvobitne namere. Po Zakonu

Spinhemlenda čovek je dobijao pomoć čak i kada je imao posao, sve dok je njegova

najamnina bila manja od sume porodičnog prihoda koju mu je garantovala skala

Spinhemlenda. Stoga, nijedan radnik nije imao nikakvog materijalnog interesa da zadovoljava

poslodavca, budući da je njegov prihod bio isti bez obzira na iznos najamnine koji je

zarađivao. Dodatke za ženu i decu. Dugoročno rezultat je bio stravičan. Pokušaj da se ostvari

kapitalistički poredak bez tržišta rada doživeo je katastofalan neuspeh. U uslovima

Spinhemlenda društvo su razdirala dva suprotna uticaja: jedan, koji je proisticao iz

paternalizma i štitio rad od opasnosti tržišnog sistema; drugi , koji je elemente proizvodnje,

uključujući i zemlju, organizovao u tržišni sistem, te je tako obične ljude lišavao njihovog

ranijeg statusa i primoravao ih da zarađuju za život nudeći svoj rad na prodaju, ali je u isto

vreme njihovom radu oduzimao tržišnu vrednost. Tek kada je ozbiljno opadanje proizvodne

sposobnosti masa dovela do prave nacionalne katastrofe koja je sprečavala progres mašinske

civilizacije, potreba da se ukine bezuslovno pravo sirotinje na pomoć nametnula se svesti

227

zajednice. Oblik u kome je nastajuća stvarnost dopirala do naše svesti bila je politička

ekonomija.

Uzroci i posledice

Spinhemlend je osigurao pravo na život davanja za dopunjavanje najamnina postala su opšta,

dodavana je pomoć za porodice. Kapitalizam je stigao nenajavljen. Niko nije mogao da

predvidi razvoj mašinske industrije. Porast pauperizacije i viši doprinosi nastali kao rezultat

povećanja onoga što bismo mi danas nazvali nevidljivom nezaposlenošću. Prekomernim

fluktuacijama trgovine u početnom periodu, što je težilo da prikrije njen apsulutni porast. Dok

se često primećivalo da je porast nezaposlenosti nastajao usled velikih fluktacija u trgovini,

izmaklo je pažnju da su te fluktuacije činile deo procesa još veće amplitude, naime opšteg

porasta trgovine, koja se sve više zasnivala na fabričkim proizvodima. Revolucija u

poljoprivredi svakako je prethodila industrijskoj revoluciji. Gilbertovim zakonom učinjen je

veliki korak ka proširenju administrativnih jedinica podsticanjem udruživanja parohija; u to

vreme insistiralo se da parohije pronađu zaposlenje u susedstvu za ljude sposobne za rad. Ipak

se, u širem smislu, Spinhemlend isplatio. On je započeo kao dopunjavanje najamnina tobože u

korist zaposlenih, ali zapravo je koristio javna sredstva da subvencioniše poslodavce. Jer,

glavna posledica sistema dopunjavanja najamnina bila je njihovo snižavanje ispod nivoa

potrebnog za opstanak. Zakon o sirotinji. Ukidanje Spinhemlenda bilo je deo nove klase koja

je stupila na istorijsku scenu – srednja klasa Engleske. Prema novom zakonu u budućnosti nije

trebalo da se deli pomoć van sirotišta. Zakon je sprovođen na nacionalnom nivou i selektivno,

i u tom pogledu to je takođe bila potpuna reforma. Dopunjavanje najamnina je, naravno

prestalo. Novi način, Mehanizam tržišta se potvrđivao i težio svom dovršenju: ljudski rad

228

morao je postati roba. Reakcionarni paternalizam uzalud je pokušavao da se suprostavi toj

potrebi. Iz strahota Spinhemlenda ljudi su slepo hrlili u zaklon utopijske tržišne privrede.

Pauperizam i utopija

Problem siromaštva bio je usredsređen na dve blisko povezane teme: pauperizam i političku

ekonomiju. Siromasi su se pojavili u Engleskoj tek u prvoj polovini 16 veka. Primećeno je da

su to bili ljudi koji nisu pripadali vlastelinskom imanju.

Politička ekonomija i otkriće društva

Adam Smit bogatstvo je za njega bilo samo jedan vid života zajednice i ostajalo je podređeno

njenim ciljevima; ono je bilo sredstvo za nešto važnije – za borbu naroda za opstanak kroz

istoriju, i nije se moglo razdvojiti od nje. Po njegovom shvatanju, jedan niz uslova koji su

određivali bogatstvo naroda zavisio je od poboljšanja, stagnacije ili pogoršanja stanja zemlje u

celini, drugi niz uslova zavisio je od presudno važnih pitanja bezbednosti i sigurnosti, kao i

potrebe ravnoteže moći, a još jedan niz zavisio je od politike vlade, odnosno od toga da li je

ona favorizovala grad ili selo, industriju ili poljoprivredu. Stoga je smatrao da je samo unutar

datog političkog okvira moguće formulisati pitanje bogatstva, pod kojim je podrazumevao

materijalno blagostanje velike većine naroda. Džona Loka. U njegovim pogledima ništa ne

ukazuje na postojanje ekonomske sfere u društvu, koja bi mogla da postane ishodište

moralnog zakona i političkih obaveza. Lični interes samo nas podstiče da činimo ono što će

229

takođe koristiti i drugima. Aristotel je učio da samo bogovi i životinje mogu da žive van

društva, a čovek nije ni jedno ni drugo. Za hrišćansku misao takođe je jaz imeđu čoveka i

životinje bio suštinski, nikakvi izleti u oblasti fizioloških činjenica. Ako je za Hobsačovek

čoveku vuk, to je zato što se izvan društva ljudi ponašaju kao vuci. S radom je trebalo da se

postupa kao sa robom, što je on i bio, koja mora da nađe svoju cenu na tržištu. Zakoni

trgovine bili su zakoni prirode i prema tome božji zakoni.Sam maltus se, slično Berku i

Bentamu, žestoko suprostavljao Spinhemlendu i zalagao se za potpuno ukidanje Zakona o

sirotinji. Niko od njih nije predvideo da će Spinhemlend oboriti najamnine radnika do nivoa

pukog preživljavanja i ispod toga: naprotiv oni su očekivali da će on podići najamnine ili ih

bar veštački održavati. Taunzendov naturalizam. Postojanje ekonomskog društva

manifestovalo se u pravilnostima cena i stabilnosti prihoda koji su zavisili od tih cena, te

prema tome, ekonomski zakoni su zaista mogli da budu zasnovani neposredno na cenama.

Maltusov zakon o stanovništvu povezan sa zakonom opadajućih prinosa.

Samozaštita društva

Čovek, priroda i proizvodna organizacija

Čitav jedan vek dinamikom modernog društva vladala su dva opčena kretanja: tržište se stalno

širilo, ali je suprotno kretanje ometalo to širenje u određenim pravcima. Mada je to suprotno

kretanje bilo od vitalnog značaja za zaštitu društva, ono je u krajnjoj analizi bilo nespojivo sa

samoregulisanjem tržišta, pa tako i sa samim tržišnim sistemom. Taj sistem razvijao se veoma

brzo, i prostorno i vremenski, a proizvodeći bankarski novac, stvarao je dodad nepoznatu

dinamiku. Kad je postigao svoj maksimalni domet, oko 1914.godine zemaljske kugle svi njeni

stanovnici bili su obuhvaćeni njime. Ipak je istovremeno delovalo i suprotno kretanje. Bilo je

230

to više od običnog odbrambenog ponašanja društva suočenog s promenama; to je bila reakcija

na dislokaciju koja je napadala tkivo društva, i koja bi razorila i samu organizaciju

proizvodnje koju je stvorilo tržište. Roberta

Vena tržišna privreda bi, ako bi se ostvarila da se razvija prema sopstvenim zakonima, dovela

do velikih i trajnih zala. Proizvodnja je međusobno delovanje čoveka i prirode, putem

samoregulativnog mehanizma trampe i razmene.Čovek pod nazivom – rad, priroda pod

nazivom – zemlja, bili su na prodaju; korišćenje radne snage moglo je svugde da se kupi i

proda po ceni koja se nazivala najamnina, a korišćenje zemlje moglo je da se ugovori po ceni

koja se nazivala renta. Postojalo je tržište rada kao i tržište zemljišta, a ponuda i potražnja i

jednog i drugog bila je regulisana visinom najamnine i rente; stalno je podržavana funkcija da

su rad i zemljište proizvedeni za prodaju. Taj suprostavljeni pokret sastojao se u sprečavanju

delovanja tržišta u odnosu na činioce proizvodnje – rad i zemljište. To je bila glavna funkcija

intervencionizma. U tržišnom sistemu, padanje cena šteti proizvodnju. Kupovnu moć je ovde

u principu obezbeđivalo i regulisalo samo tržište; klasična teorija novca. Prema toj doktrini,

novac je samo drugačiji naziv za jednu robu koja se koristi u razmeni češće nego druge i koja

se nabavlja uglavnom zato da bi olakšala razmenu. Nebitno je da li su u tu svrhu koriste koža,

volovi, školjke ili zlato, vrednost predmeta koji funkcionišu kao novac određuje se kao da se

traže samo zbog njihove korisnosti za ishranu odevanje, ukrašavanje ili druge namene. Ako se

zlato koristi kao novac, njegova vrednost, količina i protok kontrolišu isti zakoni koji se

primenjuju na ostalu robu. Svako drugo sredstvo razmene podrazumevalo bi stvaranje valute

izvan tržišta a taj čin vlade – značio bi mešanje u samoregulisanje tržišta. Poenta je u tome da

se dobra koja se koriste kao novac ne razlikuju od ostale robe, da se njihova ponuda i

potražnja regulišu tržištem kao kod druge robe. Samoregulativno tržište bilo je opasnost za

sve. Oprečnim kretanjem kao dejstvo dva organizaciona principa u društvu. Jedan je bio

princip ekonomskog liberalizma koji je imao za cilj uspostavljenje samoregulativnog tržišta,

231

oslanjao se na podršku trgovačkih klasa i kao svoje metode uveliko koristiolaisse-fare i

slobodnu trgovinu, drugi je bio princip društvene zaštite, koji je imao za cilj očuvanje čoveka

i prirode, kao proizvodne organizacije, oslanjao se na promenljivu podršku onih koji su bili

pod najneposrednijim uticajem štetnog dejstva tržišta – koji je kao svoj metod koristio

zaštitno zakonodavstvo, restruktivna udruženja i druga sredstva intervencije. Isticanje klase je

važno. Usluge koje su društvu pružale zemljoposedničke, srednje i radničke klase oblikovale

su čitavu društvenu istoriju 19 veka. Srednje klase su bile nosioci nastajuće tržišne privrede;

interesi se poklapali sa opštim interesom.Zemljišnoj aristokratiji i seljaštvu pripao je zadatak

da sačuvaju ratničke osobine nacije, dok su radnici, u većem ili manjem stepenu postali

zastupnici opštih ljudskih interesa koji nisu bili vezani za zavičaj. Krajem 19 veka – a tada je

opšte pravo glasa već bilo dosta rašireno – radnička klasa bila je uticajni činilac u državi; s

druge strane trgovačke klase čiji uticaj na zakonodavstvo više nije bio neosporan, postale su

svesne političke moći sadržine u njihovom vodećem položaju u industriji. Dve vitalne

funkcije društva, politička i ekonomska, zloupotrebljavane u borbi za posebne interese.

Kretanja koja su oblikovala društvenu istoriju 19 veka. Jedno od njih određeno je sudarom

organizacionih načela ekonomskog liberalizma i društvene zaštite, što je dovelo do duboko

ukorenjene institucionalne napetosti; drugo je određeno sukobom klasa, koji je u uzajamnom

delovanju s prvim ovu krizu pretvorio u katastrofu.

Rađanje liberalnog kreda

Ekonomski liberalizam se razvio u pravu veru u čovekovo sekularno spasenje pomoću

samoregulativnog tržišta. Tek 1820-ih godina ona je označavala tri klasična načela: da rad

treba da dobije svoju cenu na tržištu; da novčani tokovi treba da budu stvar automatizma; da

roba treba slobodno da prelazi iz jedne zemlje u drugu, bez ograničavanja ili davanja

232

prioriteta; ukratko, to su bili tržište rada, zlatni standard i slobodna trgovina.U Engleskoj je

načelo laissez-faire značilo oslobađanje od regulisanja proizvodnje, i nije obuhvatilo trgovinu.

Proizvodnja pamuka, Mit je da se industrija pamuka razvila iz slobodnog tržišta. Sve što je

industrija želela, bilo je oslobađanje od propisa u sferi proizvodnje. Tek 1830-ih godina

ekonomski liberalizam pojavio se a načelo laissez-faire. Klasa industrijalca insistirala je na

izmeni Zakona o sirotinji, jer je on sprečavao rast industrijske radničke klase čiji je prihod

zavisio od učinka. Laissez-faire Tri načela – konkurentsko tržište rada, automatski zlatni

standard i međunarodna slobodna trgovina – činila su celinu. Ništa drugo osim

samoregulativnog tržošta nije moglo da u svetskim razmenama osigura funkcionisanje ovog

zapanjujućeg mehanizma. Ekspanzija tržišnog sistema u 19 veku značila je isto što i

istovremeno širenje međunarodne slobodne trgovine; konkurentnog tržišta rada i zlatnog

standarda; oni su bili povezani. U laissez-faire principu nije bilo ničeg prirodnog, slobodna

tržišta nikada nisu mogla nastati samo puštanjem da stvari idu svojim tokom. Upravo kao što

je proizvodnja pamuka – vodeća industrija slobodne trgovine – stvorena uz pomoć zaštitnih

carinskih tarifa, izvoznih povlastica i indirektnih subvencioniranja najamnina, tako je princip

laisse-faire nametnula država. Za tipičnog utilitaristu, ekonomski liberalizam bio je društveni

projekat koji treba da se realizuje radi najveće sreće najvećeg broja ljudi. Utilitaristički liberal

video je u vladi značajan činilac za postizanje sreće. Bentam od triju stvari potrebnih za

ekonomski uspeh – sklonosti, znanja i moći. Bentamovski liberalizam značio je zamenjivanje

parlamentarnog delovanja delovanjem putem administrativnih organa. Put ka slobodnom

tržištu bio je otvoren i održavan pomoću ogromnog orasta intervencionizma. Laisse-faire je

bio planiran; ali planiranje nije. Dajsi koji je sebi postavio zadatak da istražuje poreklo

pokreta anti-laissez-faire ili kako je on to nazvao kolektivističkog trenda u engleskom javnom

mnjenju. Nikakav dokaz o postojanju akvog trenda nije mogao da se nađe izuzev u samim

dokumentima zakonodavstva. Kolektivističkog mišljenja, Dajsi je zaključio da je samo

233

kolektivističko zakonodavstvo moglo da bude njegovo izvorište. Konačni rezultat ovog

pronicljivog istraživanja pokazao je potpuno odsustvo bilo kakve promišljene namere da se

prošire funkcije države ili da se ograniči sloboda pojedinca od strane onih koji su bili

neposredno odgovorni za restriktivne zakonske odredbe iz 7o-ih i 80-ih godina 19 veka. Dok

mi tvrdimo da bi inherentna apsurdnost ideje samoregulativnog tržišnog sistema na kraju

uništila društvo liberali okrivljuju razne činioce da su upropastili veliku inicijativu,

antiliberalnoj zaveri. Obično se pripisivalo porastu nacionalizma i socijalizma da su

prouzrokovali ovu promenu situacije, a udruženja industrijalaca i monopolisti, interesne grupe

u poljoprivredi i sindikati smatrani su glavnim krivcima. Antiliberalna zavera je čista

izmišljotina. Prvo postoji začuđujuća raznovrsnost pitanja u vezi sa kojima je preduzeta

akcija. Drugo, promena liberalnih u kolektivistička rešenja dešavala se nekada preko noći bez

ikakve svesti o tome onih koji su bili angažovani u procesu zakonodavnog razmatranja. Treće,

postoji indirektni, ali najočigledniji dokaz koji pruža poređenje razvoja u različitim zemljama

veoma različite političke i ideološke konfiguracije.Četvrto, značemje je činjenica da su u

raznim periodima sami ekonomski liberali zastupali ograničenje slobode ugovaranja i laisse-

faire u jednom broju dobro definisanih slučajeva od velikog teoretskog i praktičnog

značenja.Teorijski, laisse-faire ilisloboda ugovaranja podrazumevali su slobodu radnika da

pojedinačno ili udruženo uskrate svoj rad ako bi tako odlučili, podrazumevali su, takođe, i

slobodu poslovnih ljudi da se slože o prodajnim cenama bez obzira na želje potrošača.

Međutim, u praksi ovakva sloboda se sukobljava s institucijom samoregulativnog tržišta i u

jednom takvom sukobu samoregulativnom tržištu uvek sa davala prednost.Pokret

suprostavljen ekonomskom liberalizmu i proncipu laisse-faire posedovao je sve nesumljive

karakteristike spontane reakcije. Analiza otkriva da čak ni radikalne pristalice ekonomskog

liberalizma nisu mogle da izbegnu pravilo prema kojem je princip laisse-faire nepromenljiv

na razvijene industrijske uslove. Ekstremni liberali su morali da traže mnogostruke

234

intervencije države da bi osigurali, uprkos monopolističkih paktova, preduslove za

funkcionisanje samoregulativnog tržišta. Čak su i slobodna trgovina i konkurencija zahtevale

intervenciju da bi mogle da funkcionišu. Tržišna privreda ugrožavala ljudske i prirodne

komponente društvenog tkiva, na čemu insistiramo, što bi se drugo moglo očekivati osim

javljanja potrebe mnoštva različitih ljudi da traže neku vrstu zaštite. To se dešava bez ikakvih

njihovih teorijskih ili intelektualnih predrasuda i bez obzira na njihove stavove prema

principima koji se nalaze u osnovi tržišne privrede. Ponašanje samih liberala pokazalo je da

održavanje slobode trgovine – u našim terminima samoregulativnog tržišta – ne samo da nije

isključivalo intervenciju već je i zahtevalo, a sami liberali tražili su redovno prinudne mere od

strane države kao u slučaju Zakona o sindikalnim i antimonopolističkih zakona.

Rađanje liberalnog kreda (nastavak):

Klasni interes i društvene promene

Klasni interesi nude samo ograničeno objašnjenje dugoročnih kretanja u društvu, Sudbina

klasa mnogo češće je određena potrebama društva nego što je sudbina društva određena

potrebama klasa. Šanse klasa u njihovoj borbi zavise od njihove sposobnosti da zadobiju

podršku i izvan svoga pripadništva. Sami klasni interesi stoga ne mogu da ponude

zadovoljavajuće objašnjenje bilo kojeg dugoročnog društvenog procesa. Prvo, zato što taj

proces može da bude odlučujući za postojanje same klase, drugo, zato što interesi datih klasa

određuju samo ciljeve i svrhe kojima te klase streme, a ne uspeh ili neuspeh tih napora.

Tržište je ugrožavalo društvene, a ne ekonomske interese različitih preseka populacije, ljudi

koji su pripadali raznim ekonomskim slojevima nesvesno su udruživali snage da se suprostave

toj opasnosti. Tako je delovanje klasnih snaga i unapređivalo i sprečavalo širenje tržišta. Ako

235

je uspon industrijalaca, preduzetnika i kapitalista bio rezultat njihove vodeće uloge u tom

ekspanzionističkom pokretu, odbrana je pala u deo tradicionalnim klasama zemljoradnika i

radničkoj klasi koja se rađala. Kad bi se tržišna privreda uništila klase zemlkoradnika mogle

bi da pokušaju da se vrate na vojni ili feudalni režim paternalizma, dok bi fabrički radnici

mogli uvideti potrebu za zatvaranjem kooperativne radničke republike. Sve bi to trebalo da

nas upozori da se u objašnjavanju istorije ne oslanjamo suviše na ekonomske interese

određenih klasa. Nikakva politika uskog klasnog interesa ne može dobro zaštititi čak ni taj

interes.Kritičari liberalnog kapitalizma , smatralo se utvrđenom činjenicom da su bezosećajni

eksploatatori iznurivali i izgladnjivali mase bespomoćnih ljudi; da su ograđivanja zemljišta

lišila seosko stanovništvo njegovih domova i malih imanja i bacila ga na tržište rada nastalo

reformom Zakona o sirotinji, i da istinske tragedije male dece. Dok se tako razorni preokreti

dešavanja samo izuzetno u istoriji klasa, oni su uobičajeni događaji u sferi kulturnih kontakata

među narodima raznih rasa. U suštini, uslovi su isti. Razlika je uglavnom u tome što jedna

društvena klasa čini deo društva koji nastanjuje istu geografsku oblast, dak se kulturni

kontakti obično dešavaju između društava nastaljenih u različitim geografskim regionima. U

oba slučaja taj kontakt može da ima razorne posledice za slabiju stranu. Uzrok degradacije je

dezintegracija kulturnog okružrnja žrtve a ne ekonomska eksploatacija, kao što se često

pretpostavlja. Ekonomski proces svakako može da bude sredstvo destrukcije i skoro uvek će

ekonomska inferiornost dovesti slabijeg do toga da podlegne, ali neposredni izorak njegovog

uništenja nije zbog toga ekonomski; uzrok je u smrtonosnoj povredi ustanova u kojima je

otelovljena njegova društvena egzistencija. Rezultat je gubitak samopoštovanja i moralnih

normi, bilo da se radi o narodu ili o klasi, bilo da taj proces nastaje iz takozvanog kulturnog

sukoba ili iz promene položaja klase unutar jednog društva. Naglašavanje eksploatacije skriva

od našeg pogleda još veći problem kulturne degeneracije. Ako se eksploatacija definiše u

striktno ekonomskom smislu, kao stalni neadekvatni odnos razmene, pitanje je da li je u stvari

236

i bilo eksploatacije. Nisu pojedinačne grupe ili klase dovele do takozvanog kolektivističkog

pokreta, mada je na njegov ishod odlučujuće uticao karakter klasnih interesa. Konačno, uzroci

tih dešavanja bili su interesi društva kao celine, mada je odbrana tih interesa pala prvenstveno

u deo jednom delu stanovništva. Konkurentsko tržište rada pogađalo je nosioca radne snage,

naime čoveka. Međunarodna slobodna trgovina prvenstveno je ugrožavala najveću privrednu

granu koja zavisi od prirode, naime poljoprivredu. Zlatni standard je dovodio u opasnost

proizvodne organizacije čije funkcionisanje zavisi od reletivnog kretanja cena. U svim tim

oblastima bilo je razvijeno tržište, što je podrazumevalo latentnu pretnju društvu u nekim

vitalnim vidovima njegove egzistencije. Dok su tržišta fiktivne robe – rada, zemlje i novca

bila različita i odvojena, dotle opasnosti po društvo koje su ona sadržavala nisu uvek bile

jasne podvojene.

Tržište čovek

Uprkos mašini verovao je on čovek treba da ostane svoj sopstveni poslodavac a princip

kooperacije ili udruživanja rešio bi problem mašina ne žrtvujući ni individualnu slobodu ni

društvenu solidarnost, ni čovekovo dostojanstvo, ni njegovo saosećanje sa bližnjim. Snaga

ovenizma a njegove metode su ipak bile zasnovane na razumevanju čoveka u celini.

Ovenizam je bio religija industrije čiji je nosilac bila radnička klasa. To je praktično bio

početak modernog sindikalnog pokreta. On je uvažavao izazov mašina. Međutim,

karakteristična crta ovenizma bila je insistiranje na socijalnom principu; odbijao je da prihvati

podelu društva na ekonomsku i političku sferu i zapravo je usled toga odbacio političku

akciju. Njegov genije je uviđao da je uvođenje mašina moguće samo u novom društvu. Za

njega industrijski aspekt nikako nije bio ograničen na ekonomski u životu radnika najamnine

samo jedan među mnogim činiocima kao što su prirodno i kućno okruženje, kvalitet i cena

237

robe, stabilnost zaposlenja i sigurnost poseda.Uviđao i prirodu konkretnih fizičkih čonjenica

dominantnih u egzistenciji radnika. Čartistički pokret je predstavljao čisto političko nastojanje

da se utiče na vladu preko ustavnih kanala, pokušaj da se izvrši pritisak na vladu bio je u duhu

tradicionalnog Pokreta za reformu koji je osigurao pravo glasa za srednje klase. Čartistički

pokret bio je politički i postojao vremenski razmak od nekih pola veka između

industrijalizacije Velike Britanije i industrijalizacije Kontinenta. Kontinentalni radnik nije

prošao kroz degradirajuću pauperizaciju Spinhemlenda, niti je bilo neke paralele u njegovom

iskustvu sa surovošću novog Zakona o sirotinji. Od statusa kmeta on se pretvorio, ili bolje

rečeno uzdigao, do statusa fabričkog radnika i vrlo brzo do glasača i člana sindikata. Tako je

izbegao kulturnu katastrofu koja je pratila industrijsku revoluciju u Engleskoj. Štaviše,

Kontinent je bio industrijalizovan u vreme kada je prilagođavanje novim proizvodnim

tehnikama već prestalo moguće zahvaljujući skoro isključivo podržavanju engleskih metoda

socijalne zaštite. Kontinentalnom radniku bila je potrebna zaštita ne toliko od posledica

industrijske revolucije – koliko od normalnog funkcionisanja fabrika i uslova tržišta rada. On

je tu zaštitu uglavnom postizao pomoću zakonodavstva, dok su se njegovi britanski drugovi

više oslanjali na dobrovoljno udruživanje – sindikate i njihovu moć da monopolišu rad. Opšte

pravo glasa, koje je u Engleskoj imalo tendenciju da poveća nacionalno jedinstvo, ponekad

imalo suprotan učinak na Kontinentu. U ekonomskom pogledu i engleski i kontinentalni

metodi socijalne zaštite doveli su do skoro jednakih rezultata. Oni su postigli ono što je

nameravano – poremećaj tržišta onog faktora proizvodnje koji je poznat kao radna snaga.

Takvo tržište služilo bi svojoj svrsi samo ako bi najamnine padale uporedo sa cenama.

Tržište, cilj svake socijalne zaštite bio je da uništi takvu instituciju i onemogući njeno

postojanje. Tržištu rada dozvoljavano je da zadrži svoju glavnu funkciju samo pod uslovom

da najamnine i uslovi rada, standardu i propisi budu takvi da štite ljudske karakteristike te

navodne robe – rada.

238

Tržište i priroda

Postojao je poljoprivredni kapitalizam, koji je u Engleskoj počeo s Tjudorima, s potrebom za

individualizovanom obradom zemlje, uključujući promene namene i ograđivanje. Postojao je

industrijski kapitalizam, koji je – u Francuskoj kao i u Engleskoj – prvenstveno bio ruralni i

bili su mu od početka 18 veka potrebni tereni za fabrike i radnička naselja. Najmoćniji od

svih, mada je više uticao na korišćenje zemlje nego na svijinu nad njom, bio je u 19 veku

porast industrijskih gradova, s njihovom potrebom za praktično neograničenim zalihama

hrane i sirovina. Potrebama industrijskog društva prva faza bila je komercijalizacija tla, koja

je učinila mobilnim feudalne prihode sa zemlje. Druga faza bila je ubrzanje proizvodnje hrane

i organskih sirovina, da bi poslužili potrebama industrijskog stanovništva koje je ripidno raslo

u nacionalnim okvirima. Treća faza bila je širenje takvog sistema proizvodnje viška na

prekomorske i kolonijalne teritorije.

Tržište i proizvodna organizacija

U uslovima 19 veka spoljna trgovina i zlatni standard imali su neospornu prednost nad

potrebama unutrašnjeg poslovanja. Funkcionisanje zlatnog standarda zahtevalo je snižavanje

domaćih cena kad god je deviznom tečaju pretila depresijacija. Kako se deflacija dešava usled

kreditnih ograničenja, sledi da funkcionisanje robnog novca dolazi u sukob s funkcionisanjem

kreditnog sistema. To je bila stalna opasnost za poslovanje. Međutim, potpuno odbacivanje

zamene za novac i ograničavanje valute na robni novac nije dolazio u obzir, jer bi takav lek

239

bio gori od same bolesti. Sa raspadom zlatnog standarda, robni novac praktično je prestao da

postoji i bilo je sasvim prirodno da ga zameni pojam novca zasnovan na kupovnoj moći. Ako

je trgovačka klasa bila protagonista tržište privrede, bankari su bili pravi lideri te klase.

Dvadesetih godina je zlatni standard još uvek smatran preduslovom povratka stabilnosti i

prosperiteta .Konačna propast zlatnog standarda bila je konačna propast tržišne privrede.

Narušavanje samoregulativnog tržišta

Narušavanje smoregulativnosti tržišta bilo je posledica zaštitnog pokreta. Tržišta uvek

samoregulativna, jer imaju tendenciju da stvaraju cene koje čiste tržište, sistem

samoregulativnog tržišta podrazumeva nešto veoma različito, naime, tržišta za elemente

proizvodnje – rad, zemlje i novac. Kako funkcionisanje takvih tržišta preti da uništi društvo,

samozaštitno delovanje zajednice imalo je za cilj da spreči njihovo uspostavljanje ili da

ograniči njihovo slobodno funkcionisanje kad su već uspostavljena.

Suocavanja sa drustvenom promenomCarls Tili

Intelektualni instrumentatijZabrinutost zbog drustvene promene

Uprkos novoj tehnologiji i stilističkim eksperimentima, mehanizam svakodnevnog života još nosi duboka obeležja devetnaestog veka. Isto to važi za mnoge naše ideje i institucionalna rešenja. Analizirajući društveni preobražaj, mi se još verno držimo ideja koje su zasnovali mislioci devetnaestog veka. Stvorili su ideje da je sve veća diferencijacija vladajući proces društvene promene, a društva koherentne ali osetljive strukture podložne dejstvu neravnoteže između diferencijacije i integracija... i druge, sa ovima povezane ideje. Kako se može doći do boljeg razumevanja onih makro struktura i procesa koji su vodili preobražaju ljudskog društva devetnaestog veka, i onih koji vode preobražaju današnjeg čovečanstva? Posebno je u njoj postavljeno pitanje na koji način tom napretku našeg saznanja mogu doprineti komparacije vremenskih perioda, prostora, populacija, struktura i procesa. Šta je značilo stanje besporedak? U uskim razmerama to je bilo nasilje mase, kriminal, nemoral, razuzdanost. U širokim razmerama to je bila narodna pobuna, nepokretnos, klasni sukob. Porast stanovništva

240

vodio je uvećanju onih klasa od kojih je pretila opasnost i time je, u stvari, pojačavao deferencijaciju klasa, iako je istovremeno širio zahtev za jednakošću. Mehanizmi integracija «vernost, ljubav, religioznii intelektualni razvoj» poklekli su pred ovim nasrtajem. Po mišljenju konzervativaca ili reakcionara devetnaestog veka aktuelna promena konkretno, porast oslobođenog proletarijata pretila je da uništi političke i moralne temelje javnog poretka. Neki radikal je mogao tu promenu visoko da vrednuje, identifikujući uspon radničke klase sa društvenim pokretom. Anarhist je mogao da smatra da je sam taj besporedak, sve dok ima valjani pravac, kreativna snaga. Društveni reformator i istraživač mogao je da tvdi da ako je rast proletarijata prouzrokovao besporedak razlog tome nije bio raspad društvenih spona ili širenje, zavisti, već to što je čista beda dovela do očajanja, a ono do očajničke akcije. Laissez-faire liberal je mogao da misli da je rast proletarijata neizbežan, tako da je mogao bedu i besporedak da prihvati kao cenu progresa koja se može ograničiti ali nikada i potpuno eliminisati. Najzad, konzervativac ili reakcionar mogao je toliku vrednost da pridaje integraciji da mu je bilo koja značajnija promena izgledala opasna.

Mislioci se suočavaju sa društvenom promenom

Razmere besporetka određene su odnosom snaga diferencijacije i integracije. Tokovi 1848, industrijska ekspanzija i mobilnost stanovništva ugrozili su državnu integrativnu moć. Smatrao je da tadašnja država nije izdržala to iskušenje. Iz takvih razmišljanja o kapitalizmu, nacionalnim državama i posledicama njihovog uspona nastale su , u devetnaestom veku onakve družtvene nauke kakve ih mi imamo. Sve nauke u nekoj meri posegle za evolutivnim načinom mišljenja karakterističnim za njihov vek. Za sve njih jačanje diferencijacije otvorilo težak problem društvene integracije.

Šta se dogodilo?

Evropski posmatrači iz devetnaestog veka bili su u pravu kada su smatrali da se odvijaju krupne promene. Nekoliko vekova unazad, industrijska ekspanzija se javlja uglavnom u manjim gradovima i u seoskim područjima. Kapitalisti, čiji se broj naglo povećavao, bili su pretežno trgovci a n direktni nadzornici procesa proizvodnje. Stoga je više dolazilo do akumulacije nego do koncentracije kapitala, a veliki porast proizvodnje je najvećim delom bio rezultat povećanja broja polu-nezavisnih proizvođača po domaćinstvima i sitnih radionica. Nasuprot tome, tokom devetnaestog veka dolazi do koncentracije kapitala. Ubrzala se migracija na liniji selo-grad, gradovi su se naglo uvećavali, velika seoska područja su dezindustrijalizovana i razlike između sela i grada došle su do većeg izražaja. Mehanizacija proizvodnje olakšala je koncentraciju kapitala i potčinjavanje radne snage.U oblasti proizvodnje, u devetnaestom veku zaista je ubrzano uvođenje tehničkih inovacija. Dvadeseti vek je značio tehnološki prelom u odnosu na prethodna razdoblja. Iz pogrešnog shvatanja društvenih promena nastalih u devetnaestom veku proteklo je osam štetnih postulata društvene misli tog veka. Ovi postulati uključuju sledeće principe: 1.,Društvo je zasebna pojava svet je celina podeljena na različita društva od kojih svako ima manje-više autonomnu kulturu, državnu vlast, privredu i solidarnost. 2., Društveno ponašanje proističe iz individualnih svesti, koje su uslovljene životom u društvu. Stoga je za objašnjenje društvenog ponašanja važan uticaj društva na individualne svesti. 3., Društvena promena je koherentna opšta pojava, koja se može objasniti en block. 4., Glavni procesi makro društvene promene vode različita društva kroz niz standardnih stupnjeva razvoja, od kojih je svaki napredniji u odnosu na prethodni. 5., Diferencijacija je dominantna, neizbežna logika velike društvene promene: diferencijacija vodi napretku. 6., Stanje društvenog poretka zavisi od odnosa snaga procesa diferencijacije i snaga procesa integracije ili kontrole; nagla ili preterana diferencija

241

vodi u besporedak. 7., Široka lepeza nepoželjnog društvenog ponašanja uključujući divljanje ubistva, alkoholizam, kriminal, samoubistva i pobune, proizilazi iz napetosti koju stvara suviše brza društvena promena. 8., Nelegitimne i legitimne forme konflikta, prisile i ekspropijacije potiču iz suštinski različitih procesa iz procesa promene i besporetka na jednoj strani i procesa integracije i kontrole na drugoj strani.Svi ovi postulati su pogrešni. Iako je diferencijacija svakako jedan od značajnih procesa društvene promene, mnoge fundamentalne promene našeg vremena zapravo imaju za posledicu dediferencijaciju. Jednostavno nije tačno da nagla društvena promena stvara opštu napetost koja sa svoje strane donosi alternativne forme besporetka kao funkciju raspoloživih izlaza . Prisila koju vrše državni sližbenici sve više liči na prisilu koju vrše kriminalci, državno nasilje sve više podseća na privatno. Navedenih osam zabluda proizilaze iz oštre podele na snage poretka(društvo, integracija, zadovoljstvo, legitimna kontrola, napredak, normalnost) i snage besporetka(individualna svest, dezintegracija, napetost, nasilje, raspadanje, abnormalnost). Ove kratke dihotomije počivaju na shvatanju da je društveni poredak krhak, da diferencijacija ugrožava taj poredak da je promena opasna, da nesputana promena stvara napetost, nasilje, propadanje, dezintegraciju, i da jedino usmerena i kontrolisana promena vodi integraciju, zadovoljstvu i progresu. Na žalost, baš oni pravci društvene naučne misli koji su utelovljavali zdravorazumsko znanje nastavili su da dominiraju u dvadesetom veku.

Šta valja činiti

Treba napraviti konkretne istorijske analize velikih struktura i procesa koji formiraju našu epohu. Te analize treba da budu konkretne u tom smislu što će se odnositi na realna vremena, mesta i ljude, i što će koherentnost postuliranih struktura i procesa testirati kroz praksu tih realnih vremena, mesta i ljudi. Istorijske treba da budu u tom smislu što će se ograničiti na jedno razdoblje, i što će od početka uzeti u obzir da je vreme važno – da vreme događanja unutar jedne sekvence utiče na način događanja. Ova knjiga postavlja sledeća pitanja 1; koje fundamentalne velike društvene procese treba izdvojiti da bi se razumelo kako se taj svet menjao i kako se menja?; 2.Kakav je međusobni odnos tih procesa?; 3. Koje društvene strukture su podvrgnute tim procesima?; 4. Kako sistematska i široka komparacija može da nam pomogne da shvatimo te strukture i procese?; 5. Kada prilazimo tim pitanjima, koliko treba da se oslanjamo na intelektualne okvire koje smo nasledili iz devetnaestog veka. Pokušavajući da odgovorim na ova pitanja, ja izvodim zaključke uglavnom na osnovu niza istaknutih radova koji su te probleme otvorili tokom poslednjih godina. Većina primera koje koristim potiče iz sociologije ili politikologije.

Cetiri stetna postulataPogresni principi

Problemi koji u savremenim zemljama nastaju kao posledica formiranja industrijskog društva: 1. raspadanje tradicionalnih struktura, bez njihove zamene nečim drugim; 2. pojava protivrečnih društvenih struktura, koje pojedincima postavljaju kontradiktorne zahteve; 3. suviše nagle promene, uključujući tu i masovnu migraciju sa sela.Od pedesetih godina nadalje klasične teme su gotovo iščezle iz naučnih diskusija o promenama u Trećem svetu. U međuvremenu, kombinovano delovanje teorijske kritike, porasta političke osetljivosti i istraživanja na terenu navelo je stručnjake da u svemu vide strukturu- u onome što je nekada izgledalo kao haotično.Ideje o društvu i društvima izložene su oštrim napadima zagovornika analize tzv, jedinstvenog svetskog sistema, ali nikakva teorija ili praksa koja bi raščistila sa tim idejama nije još stvarno zavladala. Društvena analiza još u mnogome tretira individualnu svest, umesto društvene odnose. Teorije stupnjeva razvoja izgubile su mnogo od svog sjaja, delimično zahvaljujući napuštanju generalnih teorija društvene promene. Diferencijacija još

242

zaokuplja predstave mnogih analitičara društva. Teorije koje suprostavljaju diferencijaciju i integraciju, ustupile su mesto objašnjenjima neregularnih pojava kao organizovanog, interesno usmerenog ponašanja. Istovremeno naučnici su postali mnogo skeptičniji kada se radi o sekvenci nagla promena napetost besporedak. Ipak nije u istoj meri oslabila ideja o dva odvojena procesa koji leže u temelju nelegitimne i legitimne prisile, konflikta i ekspropijacije.

Društvo kao zasebna pojava

Najveća pobeda sociologije kao akademske discipline značila je njen najveći poraz kao intelektualnog poduhvata. Ubeđujući druge da postoji posebna sfera koja se zove društvo i posebni entiteti pod imenom društva sociolozi su dobili opravdanje za svoja istraživanja. Društvo jesu stvorili ljudi ali kada jednom nastane ono ima svoje sopstvene zakonitosti. Ta disciplina ja najavila da će objasniti društvenu varijaciju i stvoriti instrumente za otklanjanje naprslina u društvenoj građevini. Na bazi tih najava osnivači sociologije izgradili su metod, organizaciju i skup koncepta društvo, norma, društvenih uloga, status kolektivno uverenje i dr. Javila se i nekakva podela rada. Sociologija je istraživala unutrašnju strukturu bogatih i moćnih društava.Sociolozi društvo je po njima bilo sve što nije država, ili sve što nije organizacija proizvodnje, struktura raspodele i država.Svi uobičajeni postupci opisivanja društva nailaze na izuzetne teškoće kada treba dokazati da su stvorene društvene granice jasne i stabilne, ili kada treba opisati koherentne strukture i procese za koje se pretpostavlja da se nalaze unutar tih granica. Dva fundamentalna problema PRVO kako granice iste jedinice učiniti konzistentnim sa vremenskog, prostornog i ljudskog stanovišta, DRUGO kako ustanoviti da li je predložene granice stvarno omeđavaju jedan zaseban i koherentan društveni entitet. Što se prvog problema tiće svaki od kriterijuma granice nacionalnih država, iskazi dobijeni u lokalnim zajednicama, zapadnjačke politički izvedene definicije – grupište heterogene populacije, stvara kontradiktorne prokaze odgovarajućih prostora i populacija, i ili se suočava sa promenama prividno relevantnih granica. Drugi problem je prikaz koherentnih, posebnih društvenih entiteta. Nema nekih unapred datih garancija da trenutne granice nacionalnih država, iskazi dobijenih u lokalnim zajednicama ili opisi koji potiču od zapadnjačkih osvajanja (tri uobičajena načina indentifikovanja društva u sociologiji i antropologiji) zaista označavaju granice mreže međuljudskih odnosa, zajedničkih uverenja, sistema proizvodnje, ili neke druge pretpostavljene komponente društva. Ako se granice različitih vrsta akcije ne podudaraju ideja o društvu kao autonomnom, organizovanom i međuzavisnom sistemu gubi uverljivost. Bolje da napustimo pojam društva kao autonomnih sistema i da prihvatimo alternativnu ideju o mnogostrukim društvenim odnosima, od kojih neki imaju sasvim lokalne a drugi svetske razmere. U novije vreme, zagovornici analize jedinstvenog svetskog sistema na sličan način su kritikovali pojam društvo ali su zaključili da je rešenje u tretiranju čitavog sveta kao jedne jedinice analize. U načelu je to lako ali ne i u praksi.Raspolaganje samo jednim slučajem za analizu svakako onemogućava primenu konvencionalnih postupaka proučavanja varijacije među nezavisno posmatranim jedinicama i otežava analizu vremenskih serija. Najveći problem leži u usmeravanju posmatranja na interakcije umesto na ponašanja pojedinačnih jedinica.

Svest prouzrokuje društveno ponašanje

Jednostavno je i lagodno smatrati da su individualne svesti ; 1. proizvodi društvenog života, 2) determinante društvenog ponašanja i 3) veze između pojedinaca i društva. Polazeći od takvog postulata bez teškoća možemo doći do globalne svesti kao zbira individualnih svesti. Istraživači društva su u dvadesetom veku veliki deo svog metodološkog postupka izgradili na pretpostavci da su individualne svesti nihove bazične društvene jedinice. Anketa koja je u

243

naše vreme dominantan instrument prikupljanja podataka o društvenom životu, podrazumeva direktno nastojanje da se stimulišu i zabeleže individualne svesti radi agregiranja u društvenu strukturu. Sve u svemu naši postupci izvođenja strukture skupine iz individualnih posmatranja i dalje su nepouzdani i veštački. Standardni postupci procene i statističke analize u društvenim naukama polaze od pretpostavke da se podaci odnose na nezavisne pojedinačne događaje. Pojedinačna ljudska bića postoje. Društveni odnosi su, naravno, samo apstrakcija izvedene iz mnogostrukih međusobnih interakcija pojedinačnih ljudskih bića. To nas dovodi do poente: apstrakcija se ne izvodi iz pojedinačnih ponašanja, eć iz skupova pojedinačnih ponašanja koji uključuju istovremeno dva ili više pojedinaca. Bazične društvene jedinice su odnosi. Vajt počinje sa populacijama od dve ili više individua i izdvaja par elemenata- kategorije i mreže. Neka populacija čini kategoriju ukoliko njeni članovi imaju neki zajedničku karakteristiku koja ih razlikuje od drugih. Nwka populacija čini mrežu ukoliko se njeni članovi povezani istom društvenom vezom. Ta veza može da bude direktna ili indirektna. Neka populacija čini kat-mrežu (kategorija x mreža) ukoliko su ispunjena oba prethodna uslova: zajedničke karakteristike i veze. Ovako opisana kat-mreža se približava intuitivnom značenju reči skupina. Elementarne jedinice kod kategorija, mreža i kat-mreža nisu individualne svesti već odnosi uspostavljeni kroz zajedničke društvene karakteristike, sa jedne strane i postojanje društvenih veza sa druge strane.

Društvena promena je koherentna pojava

Zapanjilo bi nas otkriće da jedan jedini povratni društveni proces vlada svim makro društvenim promenama.Ne postoji društvena pojava kao pojava uopšte. Postoje mnogi makro procesi promene, na na primer urbanizacija, industralizacija, proletarizacija, porast populacije, kapitalizacija, birokratizacija, koji se svi javljaju na odrediv i konkretan način. To međutim ne važi i za društvenu promenu. Matematičku teorijudruštvene promene. Sama ta teorija tretira sve društvene promene kao inovacije i difuzije. Prema njima društvena promena ima dve glavne varijante: stvaranje neke nove društvene forme čija se primena potom širi modifikacija neke nove društvene forme koja se tako modifikovana potom širi. Sa stanovišta praktičnih efekata najgora verzija shvatanja da je društvena promena koherentna opšta pojava je njegova implicitna verzija, koja je ugrađena u standardne metode i oslobađa njihove korisnike svake obaveze da razmišljaju. Padaju mi na um tri varijante. Prva korišćenje komparacije velikog broja jedinica, najčešće nacionalnih država, u istoj vremenskoj odrednici, kao načina da se izvuku zaključci o sekvencama.Druge varijante ona se sastoji iz upotrebe faktorske analize ili sličnih postupaka, da bi se zahvatilo mnoštvo karakteristika zasebnih društava i one svele na nekoliko dimenzija varijacije. Treća varijanta ona se sastoji od procene odnosa među varijablama odvedenih do nacionalnog nivoa, ali se faktički radi o zapažanjima koja se odnose na širok krug raznovrsnih društvenih jedinica.

Teorija stupnjeva razvoje

Nekada su naučnici u društvenim naukama za analizeu društvene promene koristili modele stupnjeva razvoja slobodno. Modeli ekonomskog ili političkog razvoja obično su definisali stupnjeve kroz koje svako društvo u razvoju mora da prođe, objašnjavali su kretanje društva od jednog do drugog stupnja i svrstavali savremene države u te pretpostavljene stupnjeve. Generalno napuštanje optimističkih razvojnih teorija, zbog političke kritike, empirijskog opovrgavanja i nastanka supronih teorija koje ističu zavisnosz i ili jedinstven svetski ekonomski proces, ubrzalo je odbacivanje teorije stupnjeva razvoja. Tome je doprinela i teškoća da se realne nacionalne države, sa svom svojom kontradiktornom kompleksnošću, uguraju u jedan jedeini stupanj razvoja.

244

Još četri štetna postulataDiferencijacija je glavni progresivni proces

Izraziti uspesi evolucionih modela u prirodnoj istoriji nesumljivo su podstakli društvene teoretičare devetnaestog veka da prihvate diferencijaciju kao glavni princip društvene promene. Otkriće jednostavnog, nedeferenciranog primitivnog društva kao modela malih i siromašnih populacija, na koje su Evropljani naišli u vreme svoje trgovačke i kolonijalne ekspanzije, precizno se uklopilo u tu shemu. Sva društva su stavljena u isti kontinuum, od prostih do složenih; deferencijacija je vodila društva ka sve većoj kompleksnosti, a ova je stvarala snagu, bogatstvo i elastičnost. Najprilagođeniji, a to su najdiferenciraniji, su opstajali.Dve hipoteze iz devetnaestog veka okoštale u dogme dvadesetog veka: prvo da je sve veća diferencijacija vladajuća, hotovo neumoljiva logika makro društvene promene, drugo, da na dugi rok diferencijacija vodi napretku. Posle Drugog svetskog rata , kroz teorije modernizacije i razvoja rezimirano je bavljenje društvenih nauka diferencijacijom kao fundamentalnim makro procesom. Prema svim takvim teorijama, bogate i moćne zemlje sveta diferenciranije su od drugih zemalja; u diferencijaciji je sadržan znatan deo prednosti koje one imaju u odnosu na druge zemlje, stvaranje novih, specijalizovanih struktura glavno je sredstvo pomoću koga siromašnije i slabije zemlje mogu da učestvuju u pogodnostima bogatih i moćnih. Ove teorije su bile tesno povezane sa programom napretka, kojin se smišljeno podstiče razvoj. Takozvane teorije modernizacije obično su kombinovale: 1) tvrdnju da društva podležu jednoj kontinuiranoj skali napredovanja, 2) predlog za opis i merenje dva ili više aspekata tog napredovanja, 3) raspravu o prirodi veza među tim aspektima napredovanja. Danijel Lerner jedan od utemeljivača teorije modernizacije, definisao je modernizaciju kao društveni proces čija je ekonomska komponenta razvoj. Definicija je postala ključ transvormacije. Šta više, ona je postala progresivni proces.Mnogi važni društveni procesi zaista uključuju diferencijaciju. Ali isto tako, mnogi takvi procesi uključuju i dediferencijaciju. Očigledni primeri za to su lingvistička standardizacija, razvoj masovne potrošnje, ujedinjavanje malih suverenih država u nacionalne države. Osim toga diferencijacija nema neki veći značaj za druge važne društvene procese, kao što su koncentracija kapitala i širenje svetskih religija. Nema zaista nikakvog opravdanja shvatanje da je diferencijacija po sebi jedan koherentan, opšti i zakonit društveni proces.Nijedan proces nije fundamentalan. U datom razdoblju konkretni istorijski procesi dominiraju promenama koje se javljaju u određenoj populaciji ili regionu.Te istorijski specifične promene u organizovanju proizvodnje i prinudne, a ne apstraktno definisani procesi poput diferencijacije ili koncentracije, određuju granice područje koje treba da obuhvati analiza društvenih procesa.

Diferencijacija nasuprot integraciji

Shvatanje da je diferencacija dominantan proces društvene promene jasno je povezano sa srodnim postulatom da stanje društvenog poretka zavisi od odnosa snaga procesa deferencijacije i procesa integracije ili kontrole, pri čemu nagla i preterana diferencijacija stvara besporedak. Bili koja promena koja povećava raznolikost društvenih formi koje su međusobno trajno povezane – jeste diterencijacija . Integracija može da se javi u vidu represije, socijalizacije, uzajamne obaveze, ili konsenzusa. Besporedak se u toj formulaciji ponekada javlja kao kriminal, rat, emocionalnih poremećaj, pobuna, otuđenje, porodična nestabilnost nasilje.Poredak se jednostavno svodi na odsustvo besporetka. Ukoliko diferencijacija nadjača integraciju, nastaje besporedak.U tim reformacijama naglašava se jedna od ovih ideja solidarnost , a ne nedovoljna integracija, stvara nužne uslove za kilektivnu

245

akciju, da pobune,protesti, kolektivno nasilje i druge slične forme akcije proizilaze iz racionalnog sleđenja zajedničkih interesa.

Promena, napetost, besporedak

Još jedan pogrešan postulat, tj. na stanovište o ekvivalentnosti različitih formi besporetka. Generacije teoretičara društva čvrsto su se držale izjednačavanja kriminala, nasilj, porodične nestabilnosti, pobune, društvenih pokreta i drugih oblika nepoželjnog društvenog ponašanja. Taj postupak potiče iz devetnaestog veka. On sve te forme tretira kao besporedak, dezorganizaciju, neprilagođenost.Na takvo izjednačavanje nailazimo u jednoj proširenoj verziji argumentacije diferencijacija-integracija, prema kojoj nagla ili preterana strukturalna promena jača raznovrsne napetosti koje se ispoljavaju u nizu oblika besporetka. Mnogi teoretičari su te različite forme besporetka smatrali za neizbežnu cenu razvoja. Analitičari razvoja često su započinjali empirijska istraživanja na područjima za koja se pretpostavljalo da su dezorganizovana. Počeli su da stižu dokazi o raznolikim formama poretka skrivenog iza čitavog tog pretpostavljenog besporetka.

Nelegitimna nasuprot legitimnoj sili

Svi navedeni pogrešni postulati predpostavljaju oštru podvojenost sveta poretka i sveta besporetka. Najeksplicitnija politička primena te pretpostavke odvaja nelegitimnu od legitimne upotrebe sile. Prema toj mistifikaciji nelegitimni konflikt, prisila i eksproprijacija obuhvataju nered, pobunu, napad, gangstersku ucenu pljačku i proneveru. Svi ovi oblici proizilaze iz procesa promene i besporetka. Sa druge strane legitimni konflikt prisila i ekspropijacija obuhvataju rat, kontrolu mase, smrtnu kaznu, oporezivanje i zaplenu imovine zbog duga. Pretpostavka je da svi ovi oblici proizilaze iz integracije i konntrole. Naravno, isti akti od neligitimnih, postaju legitimni ako ih vrši nadležna vlast. U političkoj sferi razlikovanje legitimne i nelegitimne upotrebe sile ima apsulutno presudan značaj. Neprimenljiva je stoga što se gotovo identične akcije javljaju sa obe strane linije razgraničenja i razdvaja ih jedino politička procena. Razlikovanje nelegitimne i legitimne primene sile unosi konfuziju zato što podržava ideju o sukobu diferencijacije i integracije, odeljujući pojave koje imaju mnogo zajedničkog i proizilaze iz sličnih uslova. Analitičari su u svojim objašnjenjima pretpostavljali da je upotreba nelegitimnog nasilja nekakva zasebna pojava., koja se može objasniti okolnostima i karakterom ljudi koji su upotrebili silu, i sasvim nezavisna od legitimne sile upotrebljene da se ono zaustavi. Zati i nije ni maločudno što se nisu pojavila nikakva zadovoljavajuća objašnjenja. U stvari, događaji o kojima je reč obično su počinjali akcijama policije. Država je onaj ucenjivač koji je uspeo da uspostavi kontrolu nad najkoncentrisanijim sredstvima prisile na nekoj teritoriji i ima pristanak većine stanovništva da ih upotrebljava širom te teritorije. Ovi procesi stvorili su razlike između legitimnog i neligitimnog, zakonskog i nezakonskog, koje danas postoje. Kao analitičke razlike, one samo ometaju saznanje. Osam pogrešnih postulata koje je društvenim naukama ostavio u nasleđe devetnaesti vek. Oni bez izuzetka skreću pažnju na značajne društvene procese, koji su zaplašili naše pretke iz 19 veka a koji i danas imaju značaja. Oni te procese tumače tako da onemogućavaju njihovu sistemsku analizu. Mi se moramo držati problema 19 veka, ali ne i njegovog intelektualnog aparata.Komparacija

Iskorenjivanje štetnih postulata

246

Kako se mogu iskoreniti navedeni štetni postulati? T bi se moglo učiniti kroz dva pristupa, jedan direktni, a drugi indirektni. Direktni pristup treba kritički da analiziramo logičke i činjeničke osnove za generalizacije o društvenoj promeni, o upotrebi nelegitimnog nasilja i o diterencijaciji kao glavnom društvenom procesu. Njih treba suočiti sa realnim istorijskim primerima i alternativnim prikazima stvarnih događaja. Indirektni pristup on se sastoji od čvrstog vezivanja objašnjenja društvene promene za istorijski zasnovane generalizacije. Ja ovde mislim na iskaze o konkretnim razdobljima i delovima sveta koji definišuuzroke, uključuju varijaciju od slučaja do slučaja unutar njihovih vremensko-prostornih granica i ostaju konzistentni sa raspoloživim podacima o datim periodima i prostorima. Upravo ovde ulaze u analizu velike društvene strukture, procesi i komparacije. Oni nam obezbeđuju stubove za koje možemo da vežemo svoje istorijski uslovljene iskaze. Analize društvenih struktura i procesa funkcionišu na četiri istorijska nivoa koji svi bez izuzetka uključuju komparaciju. Na svetsko-istorijskom nivou (nastojimo da utvrdimo posebna obeležja nekog razdoblja i da ga smestimo u tokove istorije ljudskog društva. Na svetsko-sistemskom nivou pokušavamo da otkrijemo bitne veze i varijacije unutar najvećih skuopova izrazito među zavisnih društvenih struktura. Na makro istorijskom nivou nastojimo da objasnimo određene velike društvene strukture i procese, i da naznačimo njihove sukcesivne forme. Na mikro istorijskom nivou tragamo za kontaktima pojedinaca i društvenih grupa sa strukturama i procesima da bi smo objasnili kako su ih ljudi stvarno doživeli. Četri nivoa: svetsko istorijski, svetsko sistemski, makro istorijski i mikro istorijski. Ako uzmemo u obzir svaku vrstu povezanosti otkrićemo da je svet oduvek bio jedan jedini sistem. Ako uzmemo u obzir samo onu vrstu koherentnosti koju su analitičari 19 veka propisivali društvima otkrićemo da nikakav sistem nikada nije postojao. Od toga koji je nivo analize si, ss, mai, ili mii zavisi koje će strukture i procesi imati presudan značaj. Na si nivou glavne strukture su svetski sistemi. Procesi za analizu transformacija, kontakt i sukcesija svetskih sistema. Na ss nivou značajna jedinica je svetski sistem ali tu ulogu imaju i njegove glavne komponente, velike mreže i kat mreže definisane odnosima i – ili razmene. Na mai nivou dolazimo na teren istorije.Unutar nekog datog svetskog sistema možemo opravdano za jedinice naše analize početi da uzimamo države, regionalne načine proizvodnje, udruženja, preduzeća, veleposede, vojske i još mnoštvo raznolikih kategorija, mreža i kat-mreža. Na tom nivou veliki procesi, kao sto je proletarizacija, urbanizacija, akumulacija kapitala, stvaranje država i birokratizacija, mogu delotvorno analizirati. Pomoću komparacija otkrivaju se jednakosti i razlike među tim jedinicama. Mikroistorijsko saznanje prateći kantakte pojedinaca i grupa sa velikim strukturama i procesima., stvaramo neophodnu vezu između pojedinačnog iskustva i toka istorije. Strukture o kojima se sada radi jesu odnosi između pojedinaca i grupa, a relevantni procesi su sada transformacije ljudskih interakcija koje čine te odnose.

Da li je izlaz u sveobuhvatnoj istoriji?

Istoričari ponekada sanjare o Sveobuhvatnoj Istoriji, koja će čitav društveni život i njegove determinante izvući pod svoje moćno otkrilje. U svojim najvišim dometima pokušaj da se napiše celovita istorija dao je sjajne rezultate. Na dugi rok gledano, pokušaj stvaranja sveobuhvatne istorije neće doneti neku održivu alternativu onom shvatanju makro struktura i procesa koje utelovljujeosam štetnih postilata iz 19 veka.Potrebne su nam makro (ali ne i džinovske) komparacije

Makroistorija odnosno analiza velikih struktura i procesa unutar pojedinih svetskih sistema. Kada su naši prethodnici u 19 veku verovali da otkrivaju univerzalne zakone društvenog procesa, obično su razmišljali u granicama kapitalističkog svetskog sistema kakvog su poznavali. Da bismo dalje razvili njihove doprinose treba da budemo svesni i drugih nivoa

247

analize, ali da se držimo struktura i procesa na njihovom nivou analize. Moj zadatak je, dakle, da objašnjenja specifičnih struktura i procesa unutar pojedinih svetskih sistema vežem za istorijski zasnovane generalizacije koje se odnose na te svetske sisteme. Malo ću suziti polje posmatranja i koncentrisati se na Zapadnu Evropu od 1500. godine na dalje.

Veliki broj primera ništa ne garantuje

Komparativne analize makro struktura i procesa plodonosnije su kada istraživači ispituju relativno mali broj slučajeva.Veliki broj slučajeva daje lažno osećanje sigurnosti. Sa malim brojem slučajeva analitičaru neke strukture ili procesa ostaje uglavnom samo to da obrati pažnju na istorijske okolnosti i posebne karakteristike slučajeva kojima raspolaže i stoga da uloži više truda da udovolji zdravorazumskim uslovima za delotvornu komparaciju. Kada se radi o velikom broju dolazi do slabljenja kritičnosti i poznavanja konteksta. Držati se pažljivih komporacija malog broja slučajeva sve dok se ne dođe do sasvim jasne predstave o tome šta se hoće od velikog broja i kako da se komparacije učine validnim.Novija velika istraživanja makro sturkturalne promene, koja su koristila mali broj slučajeva, može da opazi da je u njima prisutan veliki trajni uticaj klasika. Dirken, Tokvil, Veber, a posebno Marks. Nijedan od ovih naučnika ne prihvata pasivno formulacije klasika. Svi oni shvataju da niko, pa ni spomenuti velikani, nije još rešio probleme koje oni postavljaju. Zato ti problemi zavređuju pažnju. Ali današnji istraživači makro struktura i procesa generalno smatraju da novija teorijska misao, ma koliko bila korisna u detaljima, ne dostiže snagu sa kojom su problenu postavljani u klasičnim komparativnim raspravama. Obnova marksističke misli delimično je proistekla iz kritike teorija modernizacije i razvoja, ali je ona i rezultat jednog dvostepenog procesa: naučnici prvo napuštaju analize makro struktura i procesa koje se koncetrišu na sadašnjost i odlučuju da ozbiljno shvate istoriju: potom, oni otkrivaju veliko teorijsko bogatstvo marksističke misli za istorijsko istraživanje.Napuštanje razvojnih teorija i renesansa marksističke misli podstakli su oživljavanje autentičnog istorijskog istraživanja u društvenim naukama. Pod izrazom autentično istorijski podrazumevam takve analize koje pretpostavljaju da vreme i mesto javljanja neke strukture ili procesa utiču na njihov karakter, da sekvenca u kojoj se slični događaji javljaju bitno utiče na njihove ishode i da je postojeća dokumentacija o prošlim strukturama i procesima problematična, te da i sama zahteva sistematsko istraživanje umesto da se neposredno koristi za naučnesinteze u društvenim naukama.

Različita viđenja

Na koji način možemo da kompariramo makro strukture i procese? Moramo proveriti da li klasična logika komparacije, na kojoj je zasnovano traganje za istovremenom varijacijom. To pravilo nam nalaže da vrlo ozbiljno ispitujemo očiglednu kovarijaciju i da nemilosrdo odbacujemo lažne uzroke. Da bi smo to ostvarili moramo biti sigurni u vezi sa jedinicama koje poredimo. Sve dok budemo jasni i dosledni imaćemo svoj izbor mnoštva različitih populacija, kategorija, mreža i kat-mreža. Ako odbacimo društva kao jedinice analize, ne moramo odbaciti i nacionalne države. Moramo samo biti oprezni, odnosno imati na umu da prostor i populacija koju kontroliše država, a na neki mistični entitet nezavisan od države, određuje područje te analize. Imamo i mnoge druge mogućnosti izbora osim države: blokove svetskih sila, regione određene hijerarhijom gradova i tržišta, regionalne načine proizvodnje, društvene klase, jezičke grupe, i tako dalje. Napravimo razliku nekoliko načina kompariranja makro struktura i procesa. Klasifikujmo različite vrste pretpostavki na koje bi opravdano mogla da se usmeri komparativna analiza., obuhvaćenost slučajeva i broj formi. Kada se radi o obuhvaćenosti slučajeva iskaz koji proizilazi iz komparacije može da se kreće od samo jednog slučaja (otkrivanje karakteristika datog slučaja). Kada je u pitanju broj formi iskaz koji

248

proizilazi iz komparacije može da se kreće od jedne (svi slučajevi neke pojave imaju zajedničke karakteristike) do mnoštva (postoje mnogostruke forme te pojave).Jedna čisto individualizirajućakomparacija svaki slučaj tetira kao jedinstven, uzimajući jedan po jedan slučaj i svodeći na minimum obeležja zajednička sa drugim slučajevima.Čisto univerzalizirajuća komparacija identifikuje svojstva zajednička svim slučajevima neke pojave. Imamo, prema tome mogućnost izbora između komparacija makro struktura i procesa koje individualiziraju, univerzaliziraju, sistemiziraju i otkrivaju varijaciju. Prikazna klasifikacija klasifikuje ona zavisi od odnosa između posmatranja i teorije. Komparacije su generalne ukoliko oni koji ih koriste nastoje da sve slučajeve u okviru jedne kategorije usklade sa jednim istim principom. Komparacije su višestruke ukoliko njihovi korisnici nastoje da ustanove da slučajevi u okviru neke kategorije poprimaju mnoštvo formi. Prema tome, prikazana klasifikacija služi da se klasifikuje strategija a ne taktika komparacije. Prvo dolazi idividualizirajuća komparacija, za koju je bitno kontrastiranje specifičnih slučajeva date pojave kao način saznanja osobenosti svakog pojedinačnog slučaja. Na drugom, uopštavajućem kraju iste linije dijagrama javlja se univerzalizirajuća komparacija, čiji cilj je da ustanovi da svaki slučaj neke pojave u suštini podleže istom pravilu.Na drugoj strani dijagrama, nasuprot komparaciji-individualizaciji i komparaciji-univerzalizaciji, nalazi se komparacija koja otkriva varijaciju. Ona treba da ustanovi princip varijacije u karakteru i intezitetu neke pojave, kroz ispitivanje sistematskih razlika među slučajevima te pojave. Četvrta poslednja upotreba komparacije nije ni individualizacija, ni univerzalizacija, ni otkrivanje varijacije, već sistemizacija. Komparacija-sistemizacijastavlja različite slučajeve na drugačije lokacije unutar jednog istog sistema, da bi se njihove karakteristike objasnile kao funkcija njihovog različitog odnosa prema tom sistemu kao celini.

Osvrt na komparacije

Komparacija istorijskih procesa posebno leži ekonomiji, sociologiji i nekim antropološkim pravcima. Dajem prednost komparacijama koje otkrivaju varijaciju. Bendiks, Skokpolova, Mur i Rokan uglavnom odbacuju pogrešne postulate iz 19 veka i nastoje da svoje zaključke zasnuju na čvrstoj istorijskoj građi

KomparacijindividualizacijaTežnja ka individualizaciji

Kompariranje velikih društvenih jedinica u cilju identifikovanja njihove osobenosti već dugo je prisutno. Jedan od najvećih doprinosa koje naučnici u društvenim naukama mogu da daju jeste da ustanove ono što je osobeno u pojedinačnom istorijskom iskustvu, uključujući tu i našu savremenu praksu. Otkriće da današnje siromašne zemlje nisu ponovile praksu ekonomskog razvoja Britanije, Francuske ili Sjedinjenih Država mnogo je doprinelo našem razumevanju današnje društvene promene, a ono je uglavnom proisteklo iz individualizirajućih komparacija. Poenta nije u shvatanju da je indiv. Komparacija neki pogrešan pokušaj generalizacije, već da se ona značajno razlikuje od univerzalizirajuće, sistemizirajuće i komparacije otkrivanja varijacije. Nj je koristio Maks Veber.Njegove široke komparacije religijskih sistema uglavnom su služile bližem definisanju unikatnosti Zapada. U naše vreme sam Rajnhard Bendiks je jedan od autora koji mnogo koriste komparaciju-individualizaciju. Po uzoru na Maksa Vebera i Ota Hincea.Opšta intelektualna svrha te komparacije je da istraži istorijske korene pluralističkog umesto totalitarnog rešavanja problema odnosa radnika i poslodavaca. Bendiksov cilj su princip za objašnjenje svih raznolikih iskustava koja on analizira. Osim toga, njihov zaključak da industralizacija svuda dovodi do birokratizacije fabrike deluje kao univerzalizacija, a zaključak da je poverenje u

249

iskrenenamere potčinjenih bila za fleksibilnost preduzetnika počinje da zvuči kao otkrivanje varijacije. Njegova objašnjenja se, u krajnjoj liniji, svode na to da stariji obrasci vlasti i dalje žive u doba koncentrisane industrije. To je komparacija-individualizacija par excellence. Bendiks kaže da kada analizira stavlja naglasak na hronologiju i individualnu sekvencu takvih rešenja, onda je ona stvar istoričara; kada stavlja naglasak na obrazac tih rešenja, ona je stvar sociologa (Bendiks, 1963, str. 537 ). Dobri analitičari istorije (zvali oni sebe sociolozi ili istoričari) koriste rekonstrukciju hronologije i individualne sekvence kao instrument za indetifikovanje ponovljenih obrazaca i za verifikovanje postojanja tih obrazaca.Neposredan zadatak je ustanovljavanje razlike među društvenim strukturama.

Kraljevi ili narodBenediksov rad.Naprsline u temelju

Bendiks koristi svoje analitičke primere i komparacije da bi dokazao da je varijacija u ranije postojećim sistemima uverenja uzrok sadašnje varijacije u oblicima vladavine. Moja primedba svodi se na to da se nikako ne može odrediti uticaj tih sistema uverenja, a da se ne istraži organizovanje i akcija onih ljudi za koje se pretpostavlja da se mobilišu na osnovu tih uverenja. Delo Kraljevi ili narod otkriva snagu i slabost komparacije-individualizacije. Kao način teorijskog mišnjenja i usputnog ilustrovanja teorije, ona dobro funkcioniše. Međutim, kao način testiranja validnost neke teorije, ona ni izdaleka ne zadovoljava. U stvari, uverljivost objašnjenja posebnih slučajeva, do koga se došlo individualizirajućom komparacijom, implicintno zavisi od tačnosti opštih pretpostavki ugrađenih u ta objašnjenja. Komparacija-individualizacija može da posluži za početak društvenog istraživanja. Kada se jednom započne, istraživanje koje zahteva dokaze mora da se okrene drugim vrstama komparacije.

Komparacija-univerzalizacijaZalazak prirode istorije

U prvoj polovini 19 veka teorijska misao u društvenim naukama često je imala oblik standardizovanih prirodnih istorija različitih društvenih pojava. Svoje prirodne istorije imale su individualni i porodični život, neke vrste društvenih zajednica, društveni pokreti, revolucije i civilizacije. Teoretičari su obično počinjali sa nekim dobro poznatim slučajem, razbijali su to iskustvo na sekvencu događaja ili skup stupnjeva, a onda predlagali da se ta sekvenca ili ti stupnjevi prošire na mnoge, ponekada i na sve poznate slučajeve. Dokazivanje validnost takve teorije sastojalo se, dakle, od uvođenja novih slučajeva i demonstriranja uklapanja toka događaja unutar svakog od njih u predloženu shemu. Analitičar je upoređivao nove slučajeve sa ranijim, ali ne zato da bi ustanovio njihove osobenosti. Naprotiv, bitno je bilo da se dokažu njihova zajednička svojstva. Takva prirodna istorija podrazumevala je jednu formu univerzalizirajuće komparacije.Prirodne istorije . Njihova svrha bila je da verifikuju prirodno-istorijske sheme time što su pokazivale da glavni elementi različitih slučajeva spadaju u iste sekvence. Teorije ekonomskog rasta i teorije modernizacije bile su najvažnija primena prirodne istorije u 20 veku. One su često imale formu stupnjeva: preduslovi, uspon, promena, zrelost, i tako dalje.Primenu prirodne istorije na modernizaciju. Takve ideje bile su privlačne zato što su omogućavale dve stvari: prvo, povezivanje promena u komunikaciji, porodičnoj strukturi, političkoj aktivnosti i drugim društvenim pojavama sa promenama u proizvodnji; drugo, predloge programa akcije za ubrzanje ili usmeravanje procesa modernizacije. Da bi se prirodna istorija mogla smatrati verodostojnom i upotrebljivom, mora se verovati da se

250

društvene pojave o kojima je reč dele na koherentne, samodovoljne skupove. Engleske, Američke, Francuske i Ruske revolucije.

Modeli revolucije

Eksplicitno formulisani modeli revolucije (za razliku od implicitnih shema koje se koriste pri inpretiranju pojedinačnih revolucija) sve više se bave: 1) uzrocima i povoljnim uslovima, 2) savezima klasa i partija, 3) mobilizacijom i demobilizacijom, 4) ishodima. Međutim, to ne znači da je komparacija-univerzalizacija nestala. Naprotiv, modeli revolucije sve češće se brane navođenjem više slučajeva nastanka revolucije i isticanjem njihovih zajedničkih karakteristika. Jedan uticajni model model J-krive Džejmsa Dejvisa. Prvobitnu verziju ovog modela Dejvis je predložio kao alternativu shvatanjima da revolucije proizilaze iz bede i sve veće degradacije. Ne otvara to put revoluciji, kaže on, već izneverena rastuća očekivanja čije zadovoljavanje opada. Novom izdanju Dejvis je dodao jednu ogradu: Ali socioekonomski obespravljeni siromašni ljudi nemaju izgleda da sami uspešno izvedu pobunu, revoluciju. Potrebno je da se njihovom nezadovoljstvu pridruži nezadovoljstvo pojedinca iz redova srednje klase i vladajuće klase onda kada se dogodi da i ovi iznenada budu uskraćeni.Ono što je Dejvis propustio. On nije uporedio svoje navodno afirmativne primere sa drugim sličnim slučajevima u kojima do revolucije nije došlo. Sa izuzetkomdepresije, Dejvis nije potražio primere pojave J-krive bez revolucije. Nije dao nikakvo pravilo za prosuđivanje koja su zadovoljenja očekivanja ključna u slučaju kada su neka od njih osujećena a druga nisu. Takođe nije odredio, a još manje dokazao, pretpostavljene karike između J-krive zadovoljenja i nužnog nezadovoljstva, ili između nezadovoljstva i preuzimanja vlasti.Nijedan od navedenih propusta ne opovrgava model J-krive. Ako mi sami ne uradimo taj neobavljeni posao, a to je nezahvalan zadatak, nećemo biti u stanju ni da pobijemo taj model. Moj uvid u činjenice snažno govori protiv ovog modela, i to iz dva razloga: prvo, stoga što se rastuća očekivanja ljidi stalno iznerviraju uz odsustvo revolucije, drugo, zato što stvarni prelaz opšteg nezadovoljstva i revolucionarno stanje zavisi od strukturalnih okolnosti koje imaju malo ili nemaju nikakve veze sa raširenošću nezadovoljstva. Te strukturalne okolnosti su vojna slabost države, unutrašnja organizovanost opozicije i karakter klasih koalicija.

Teda Skokpol ( Theda Skocpol) o revolucijama

Ako iko naglašava strukturalne okolnosti koje pogoduju revolucijama onda je to Teda Skokpol. On u svom radu Države i društvene revolucije daje argumentovano poređenje Francuske, Ruske i Kineske revolucije. Nastoji da ustanovi nužne i dovoljne uslove autentičnih revolucija, tj. onih društvenih revolucija koje naglo menjaju državnu i klasnu strukturu. Skokpolova daje objašnjenje one podvrste revolucije koje izbijaju u bogatim, nekolonijalnim agrarnim birokratskim sistemima. Skokpolova se odlučno suprostavila svim psihološkim objašnjenjima revolucionarnih događaja,koja polaze od frustracija ili relativne uskraćenosti u bazičnoj populaciji. Umesto toga, ona tvrdi da jedino strukturalna tumačenja omogućavaju da se dođe do objašnjenja uzroka revolucije.Tri obeležja daju ovoj analizi karakter univerzalizirajuće komparacije. Prvo iako je uzela u obzir jednu veliku grupu društvenih revolucija., Skokpolova se usmerila na podvrstu društvenih revolucija koje se javljaju unutar agrarnih birokratskih sistema. Pri tom je pošla od obrazloženja da su Francuska, Rusija, i Kina ispoljile značenje sličnosti svojih feudalnih poredaka,, revolucionarnih procesa i ishoda, više nego dovoljne da opravdaju njihovu zajedničku obradu kao jednog obrasca koji zahteva koherentno uzročno objašnjenje. Drugo ona koristi komparacije Francuske, Rusije i Kine gotovo isključivo za identifikovanje sličnosti njihovih uslova, a ne za otkrivanje principa varijacije.Trećeg obeležja njene analize, samo pozitivnim

251

primerima društvene revolucije posvećena opsežna rasprava. O negativnim, ili kontrolnim, primerima uopšte se ne raspravlja tako detaljno. Tragajući za uzrocima revolucije ona se eksplicitno pozvala na metod sličnosti i metod razlike Džona Stjuarta Mila a to su način identifikovanja jedinstvenih determinirajućih uzroka neke pojave.Nastojanje Skokpolove da nacionalnoj politici da centralno mesto ispoljava se naročito u njenoj generalnoj raspravi. Tu je revolucija shvaćena uglavnom kao funkcija nesposobnosti delovanja ugroženih nacionalnih država.

Otkrivanje varijacijeKako i kada treba tražiti varijaciju?

Prednost komparacije koja otkriva varijacije je ekonomičnost, što znači da jedna takva uspešna komparacija daje princip koji se lako može proširiti na nove slučajeve, a ipak se bez teškoća može verifikovati, izmeniti ili prilagoditi na bazi nove građe. Ta prednostje, na žalost, navela teoretičare društva na neke od njihovih najvećih stručnih zabluda. Zloupotrebljava se veliki mikser, što znači da se uzimaju numerička zapažanja o više od stotinu nacionalnih država, koje su uporedive već zbog magične činjenice da se javljaju u paralelnim stupcima nekog statističkog priručnika, i izvode se multiple regresije ili faktorske analize da bise otkrile karakteristike razvoja, modernizacije, politike nestabilnosti ili nekog drugog podjednako nejasnog globalnog koncepta.. Objedinjavanje zvaničnih statističkih podataka, sprovođenje uporedivih anketa (uključujući tu i popis stanovništva) i kodiranje etnografskih zapažanja pomažu nam da sačuvamo smisao za sistematsku varijaciju i da ne uzimamo svoj mali, svakodnevni životni prostor kao merilo za čitav svet. Komparacije otkrivanja varijacije postaju različite i manje vredne pod sledećim uslovima: 1.Predmet istraživanja nije precizno određen ili nije formulisan, 2. odnosi među jedinicama analize razlikuju se od onih utvrđenih predmetom istraživanja, 3. Te komparacije bave se brojnim jedinicama čija uporedivost, sa stanovišta postavljenih pitanja, nije sigurna, 4. Te komparacije bave se brojnim jedinicama čija nezavistost, sa stanovišta karakteristika koje se mere, nije sigurna. 5. Te komparacije tiču se odnosa između brojnih mernih karakteristika čija uporedivost, sa stanovišta predmeta istraživanja, nije sigurna. 6. Prilikom merenja navedenih karakteristika kombinuju se različiti nivoi agregiranja, koji nisu podjednako primereni predmetu istraživanja. 7. Merenja tih karakteristika zasnivaju se na ocenama ljidi koji ne poznaju opšte strukture analiziranih jedinica. 8. Na osnovu tih ocena kompleksna i konkretna zapažanja agregiraju se u proste i apstraktne kategorije. 9. Analitičkim postupcima porede se opažanja o datim jedinicama sa modelima koji pretpostavljaju: a) jasno definisane nezavisne jedinice, b) nezavisno posmatrane karakteristike tih jedinica, c) linearnu kovarijaciju tih karakteristika. Pravila za delotvornu generalizirajuću komparaciju: 1) precizno odredite predmet istraživanja, 2) posmatrajte jedinice koje odgovaraju jedinicama iz vašeg predmeta istraživanja, 3) proverite da li su vaše jedinice međusobno uporedive sa stanovišta kategorija u vašem predmetu istraživanja. 4) posmatrajte jedinice koje opravdano možete smatrati nezavisnim, ili dajte, u u definiciji predmeta istraživanja i u analizi podataka, posebno objašnjenje za njihovu međuzavistost, 5) neka vaša merila odgovaraju kategorijama vašeg predmeta istraživanja, 6) neka sva vaša merila spadaju u isti nivo agregiranja, ili izvršite podele unutar svog predmeta istraživanja i unutar svoje analize na nivoe agregiranja, 7) kada se neki važan elemenat suda uvodi u kodiranje podataka to kodiranje obavite sami ili vrlo brižljivo proverite njegovu pouzdanost, 8) reducirajte na minimum i odložite za kasnije svođenje detalja na apstraktne kategorije a ukoliko je moguće, neka to svođenje bude sastavni deo same analize, 9) prihvatite tuđe ili konstruišite sopstvene modele koji odgovaraju logici vašeg predmeta istraživanja.

252

Komparacije Baringtona Mura

Mur je države kojima se ozbiljnije bavio podelio u četri kategorije, prema tome gde su se našle u 20 veku. Razni stupnjevi kapitalističke demokratije: Sjedinjene Države Engleska, Francuska; različite varijante fašizma Nemačka, Japan različite varijante socijalizma Rusija, Kina, formalna demokratija (demokratske forme bez stvarnog predstavništva) Indija.Kapitalistička demokratija je proizišla iz buržoaskih revolucija koje su transformisale ili likvidirale feudalne agrarne klase, fašizam je nastao iz kapitalizma koji je imao relativno slabu buržoaziju i nije likvidirao feudalne agrarne klase, socijalizam je rezultirao iz gušenja trgovačkog i industrijskog rasta od strane agrarne birokratije koja je na kraju podlegla seljačkim pobunama, a formalna demokratija je proistekla iz neuspeha ozbiljnije transformacije sela. Sistematsko poređenje se faktički odvija na dva nivoa: demokratije Japan, Kina, Indija i Sjedinjene Države Engleska Francuska.Treća komparacija, koja pripada drugačijem tipu, zaostaje za ovim dvema. Mur je postavio pitanje kako je vreme odvijanja različitih formi promene u pravcu moderne politike uticalo na karakter te promene. U načelu, tvrdi on, demokratske promene su otvorile put za fašističke promene, a obe su, pod maskom dve vrste država koje su tim promenama stvorene, olakšale kasnije socijalističke promene. Komparacije u vremenu u prostoru ipak čine kostur njegove knjige.

Komparacija-sistemizacijaSistemiziranje sveta

Sistemizirajuće komparacije započinju sa nekom velikom strukturom ili procesom. Odabiraju se lokacije unutar te strukture ili procesa, a potom objašnjavaju razlike i sličnosti među tim lokacijama kao posledica njihovih odnosa prema celini. U svakodnevnom životu ljudi stalno koriste sistemizirajuće komparacije. Kao naučno saznanje o društvu komparacija-sistemizacija je ipak ređa nego individualizirajuća univerzalizirajuća ili generalizirajuća komparacija. Komparacija- sistemizacija postavlja velike zahteve onima koji je primenjuju. Oni moraju imati kako misaonu mapu čitavog sistema tako i teoriju njegovog funkcionisanja.

Sistemizacija Stajna Rokana

Stajn Rokan se oslanjao na siskom. Polazeći od činjenice da se ljudi širom sveta jako razlikuju po svojim interesima i aspiracijama, kao i da raspoložive političke mogućnosti uvek nepotpuno odgovaraju tim interesima i aspiracijama, postavlja se pitanje šta determiniše konkretna politička sredstva i ishode koje različite grupe ljudi stvarno imaju na raspolaganju.Istraživanje Evrope pruža saznanja u vezi sa strukturom čitavog sveta.

Rokanove konceptualne mape Evrope

Stajn Rokan je veliki izumitelj konceptualnih rešenja., oblik konceptualnih mapa koje sumiruju principe geopolitičke diferencijacije unutar Evrope u različitim periodima. Konceptualne mape su Rokanu pomogle da izbegne pogrešnu pretpostavku da se svaka od onih država koje postoje na kraju procesa (recimo, evropske države po završetku Drugog svetskog rata) poklapa sa nekim zasebnim društvom koje je imalo dugu, kontinuiranu istoriju. Umesto toga, Rokan je prikazao te države kao organizacije koje su nastajale usred populacija povezanih dalekosežnim društvenim mrežama, čije se kulture i načini proizvodnje uvek razlikuju..Mape su orjentisane na iterakcijsko istorijsko objašnjenje procesa nastanka evropskih država.Konceptualna mapa skreće pažnju na sistemske razlike u političkoj praksi naroda koji su naseljavali razne evropske regione kao funkcije njihovih odnosa prema dve

253

glavne osovine razvoja. Istočno-zapadnu liniju Rokan je nazvao državno-ekonomskom osovinom. Južno-severna dimenzija dobila je naziv državno-kulturna osovina. Konceptualne mape na kraju ne ostvaruju onaj cilj za koji su prvobitno izgledale pogodne, a to je ispitivanje prostorno raspoređenih veza među političkim istorijama. Rokan je očigledno započeo sistemizirajuću komparaciju, ali se često vraćao stilu i postupku karakterističnim za otkrivanje varijacije. Uprkos nekim zanimljivim nagoveštajima međuzavistost, ta shema u celini prikazuje različita nacionalna iskustva kao pojedinačne slučajeve kroz koje se vide posledice izloženosti različitim kombinacijama varijabli.Kao istorijskim shemama njima nedostaje suštinska istorijska komponenta- vreme. Rokanovim konceptualnim mapama nedostaje dinamičnost.

Šta nije dobro i šta treba činiti?

Vrednost tih mapa prvo one nam pomažu da shvatimo da je postojao jedan prostorni poredak u razvoju nacionalnih država Evrope, koji klasifikacije tipa centar polu-periferija periferija jednostavno ne obuhvataju. Drugo, one ističu samostalni značaj varijacija u regioznom organizovanju (ili drugim faktorima koji su sa njim u visokoj korelaciji) koje su uticale na državotvorce u različitim delovima Evrope. Treće one nedvosmisleno pokazuju opasnost retrospektivnog konstruisanja shema političkog razvoja koje započinje Francuskom Velikom Britanijom, Italijom, Španijom i drugim današnjim zemljama evropskog kontinenta, i koje pretpostavlja da je problem objašnjenja u tome da se kauzalni model prilagodi unutrašnjim transformacijama baš tih država. Najzad, Rokanove konceptualne mape bacaju novo svetlo na jedan stari paradoks, tj. na činjenicu da su se kapitalizam i nacionalne države zajedno razvijali i verovatno na neki način međusobno zavisili, a da su kapitalisti i centri akumulacije kapitala ipak često pružali zajednički otpor širenju državne vlasti. Rokanove konceptualne mape utelovljuju jednu važnu hipotezu, koja se ovaka može prikazati u glavnim crtama : 1. Generalno, državotvorci u svim delovima Evrope postojeći i budući, imali su slične ciljeve, ali su se 2. sredstva za ostvarenje tih ciljeva i strateški problemi nametnuti pretnjama i šansama na susednim područjima sestematski razlikovali prema lokaciji unutar kontinenta, 3. različiti pristupi stvaranju država, proizašli su iz tih drugačijih sredstava i strateških problema, doveli su i do znatnih razlika među političkim strukturama po regionima.

Predstojeći zadaciIstorijski zasnovane komparacije makro struktura i procesa pomažu nam da ustanovimo predmet objašnjenja, stavljaju moguća objašnjenja u njihov vremenski i prostorni konteks, a ponekada stvarno doprinose našem boljem poznavanju tih struktura i procesa. Našem boljem razumevanje koriste sve vrste komparacija individualizirajuće, uneverzalizirajuće, otkrivanje varijacije i sistemizirajuće. Ova četri tipa komparacije razlikuju se, više sa stanovišta iskaza koje daju nego sa stanovišta logike poređenja kao takvog. Njihova relativna vrednost zavisi od postavljenog intelektualnog zadatka. Takođe zavisi od prirode društvene svere i ograničenosti našeg znanja o njoj. Važna je kako progmatska, tako i ontološka i epistemološka stvarnost. Sa progmatskog stanovišta ponekada nam je najpotrebnije jasno razumevanje osobenosti konkretnog istorijskog iskustva. U ovom slučaju, individualizirajuća komparacija služi jednom sasvim opštem cilju. Univerzalizirajuća komparacija,ima izuzetnu moć razjašnjenja. Ako pokažemo da se ista sekvenca ili veza uzroka i posledice ponovo javlja u izrazito zasebnim okolnostima, onda nema potrebe da se za sve okolnosti preve posebni eksplikativni okviri, a izoštrava se naša osetljivost na druge sličnosti i razlike među okolnostima i lakše možemo da identifikujemo oblike intervencije koji će na te okolnosti verovatno uticati.Komparacija koja otkriva varijaciju pomaže nam da osmislimo društvene

254

strukture i procese koji se nikada ne javljaju ponovo u istom obliku, a ipak izražavaju opšte principe uzročnosti. Komparacija otkrivanja varijacije će indetifikovati i potvrditi takve pravilnosti. Sistemizirajuća komparacija često će voditi alternativnim objašnjenjima struktura i procesa za koje se čini da podležu otkrivanju varijacije. Ako je bitna determinantna neke strukture ili procesa povezanost društvene jedinice u kojoj se oni javljaju sa čitavim sistemom društvenih odnosa, ta povezanost često ima efekte koji izgledaju kao autonomna obeležja same te jedinice. Ako je svet zaista podeljen na koherentna, autonomna društva čije je delovanje potpuno dostupno ljudskom saznanju, onda će univerzalizirajuća komparacija i komparacija otkrivanja varijacije voditi tačnom saznanju, dok će individualizirajuća i sistemizirajuća komparacija u najboljem slučaju poslužiti kao pomoćne. Međutim ako društveni život stvarno ima oblik serije mreža, koje mogu biti velike ili male ali ako skoro nikada jasno omeđene, a koje čovek može da odentifikuje i valjano shvati, onda sve četri varijante komparacije, pa i sistemizirajuća, imaju svoje mesto u istraživanju. Ja stojim upravo na tom stanovištu. Sistemizirajuće komparacije zavređuju da im se posveti veća pažnja nego do sada. One su dvostruko korisne jer neposredno uzimaju u obzir međupovezanost prividno zasebnih iskustava i daju snažan podsticaj da se analize eksplicitno utemelje na istorijskim kontekstima obuhvaćenih struktura procesa. Validnu analizu dugoročne strukturalne promene koja neposredno ili posredno ne povezuje pojedinačne promene sa dva međuzavisna vladajuća procesa naše epohe stvaranjem sistema nacionalnih država i formiranjem svetskog kapitalističkog sistema. Integrisanje makro struktura, procesa i komparacija u istoriju je izazov sa kojum smo suočeni.

255

Documents

Teorije o Drustvenim Promenama (2)