Terra 2

Reč urednika Fanovi SF-a svih zemalja ujedinite se! Kao što sam i obećao evo nas opet. Ako ste propustili da pročitate prvi broj fanzina surfujte po Internetu i na našem sajtu www.sciencefiction.org.yu imate na strani “fanzin” u PDF-u kompletan fanzin “Terra” br.1 koji željno očekuje da ga “downlodujete”. Sadržaj je po običaju raznolik, veoma zanimljiv, strogo fanovski, i nadam se da će Vas zaintrigirati. Značajno mesto posvetio sam velikanima “Zlatnog doba SF-a” Lemu i Šekliju koji su nažalost preminuli između objavljivanja 1 i 2 broja fanzina. Tu su i rariteti poput pisma Karela Čapeka ili SF priče iz 1853 godine, puno zanimljivosti iz astronomije, moj prikaz SF konvencije “Beokon 4” održane u Beogradu, obilje korisnih i probranih SF sajtova sa Interneta. Pored kratkih SF priča i novelete Tihomira Jovanovića preporučujem i esej o Tesli (sa puno detalja koji do sada nisu poznati široj javnosti), kojim se pridružujemo proslavi njegovog jubileja. Nadam se da ćemo od 2007 godine pojačati tempo, pripremiti i objaviti najmanje 4 broja, od kojih će jedan biti posvećen serijalu “Zvezdane Staze”.

Ovaj broj fanzina posvećujem svim fanovima naučne fantastike iz

Srbije.

Filipović Svetislav-FILIP

TERRA 2 – Almanah naučne fantastike No2

2

SADRŽAJ:

1. BEOKON 4 3 2. SF INTERNET 9 3. POPULARNA ASTRONOMIJA 11 4. AUTOR ROBOTA BRANI IH LIČNO- KAREL ČAPEK 21 5. SCIENCERS – NAJSTARIJI SF KLUB 24 6. SF VELIKANI – DENIKEN 26 7. SVE ILI SKORO SVE ŠTO TREBA DA ZNATE O NIKOLI TESLI 30 8. MEGATRENDOVI 54 9. SCI FAIKU 64 10. IN MEMORIAM STANISLAV LEM 66 11. INVAZIJA SA ALDEBARANA – STANISLAV LEM 68 12. IN MEMORIAM - ROBERT ŠEKLI 75 13. KNJIGOVOĐA – ROBERT ŠEKLI 77 14. MESO, KRATKA SF PRIČA 86 15. HANS KRISTIJAN ANDERSEN – KORENI SF-a 89 16. ZA HILJADU GODINA – HANS KRISTIJAN ANDERSEN 90 17. POSLEDNJI VITEZ ZAMKA MAGLENOG MORA – T.JOVANOVIĆ 93 18. ZAŠTO JE TATA OTIŠAO OD KUĆE – SF STRIP 125


3

Impresije urednika: Svetislav Filipović – Filip

BEOKON 4 – Sf konvencija (20-22 januar 2006) Fanovi naučne fantastike su, u suštini individualci,”slobodni

strelci”, ali to ne znači da su asocijalni i izbegavaju druženja, okupljanja.Najbolji ,veoma popularan način da to ostvare su “konvencije”. One su specifični vid okupljanja koji na jednom mestu u određeno vreme pruža celovit uvid u svet naučne fantastike i pokazuje njenu raznolikost i širinu. Konvencije su naročito popularne u Americi, Australiji i Evropi dok su na ostalim kontinentima malobrojne.

U EX-Jugoslaviji i današnjoj Srbiji bilo je nekoliko konvencija od kojih su najpoznatije “Sferacon” i “Istracon” u Hrvatskoj, ”Beokon” u Srbiji. 2007 godine biće konvencija u Sloveniji (Maribor).

Imao sam čast, sreću i zadovoljstvo da prisustvujem konvencijama koje je u Beogradu organizovalo društvo ljubitelja fantastike”Lazar Komarčić” (1999,2000,2006 god); i “Eurocon” (2004 god Plovdiv- Bugarska).

Evo mojih impresija o “Beokon 4” koji je od 21-23 januara 2006 godine održan u prostorima Doma Omladine u Beogradu. Država nam se u tom trenutku zvala SCG (Srbija i Crna Gora). Dok ovo pišem (30maj 2006)-još uvek ne znam kako se sada zovemo jer se Crnagora odcepila od Srbije ali to nije zvanično potvrđeno od strane Evropske zajednice, a do kraja godine ćemo se verovatno zvati Republika Srbija.U bliskoj budućnosti,kada se odvoje Vojvodina, Sandžak, Šumadija i Vlasi verovatno ćemo se zvati “UŽAS-Uža Srbija”, a konačna ideja je da postanemo “Beogradski pašaluk” u kome bi pojedine opštine imale “više od autonomije a manje od nezavisnosti”).Ovo je važno napomenuti da bi buduće generacije sf fanova imale uvid u kojim uslovima se održao Beokon4 i zašto je on veoma bitan za istorijat SF-a na našim prostorima.

Naše udruženje aktivno je učestvovalo na konvenciji, a ja kao sakupljač materjala “ostavštine za budućnost”imao sam i dodatnu obavezu da sve memorišem i pretočim u pisani oblik. Veoma je bitno “staviti sve na papir” jer pamćenje brzo stvara “crne rupe” ili zapamtimo ono što je lepo, a ružno zaboravljamo.

Normalno da sam prisustvovao svečanom otvaranju koje je bilo u bioskopskoj sali Doma omladine. Sala se nalazi u donjem nivou i preko puta nje su poređani stolovi za bilijar na kojima su neke “face” udarale loptice i bacali iznenađene poglede gledajući nas kako veseli, uzbuđeni i relaksirani ulazimo u salu. Slagao bih ako kažem da je ona bila puna, ili da je bilo nekoliko stotina ljudi, po mojoj proceni bilo je oko 100


4

fanova. Dosta fanova je imalo digitalne aparate, Boban Knežević se nasnimao i bio veoma aktivan. Bilo je prilično mračno u sali. U jednom trenutku, iznenada i bez najave izašli su na binu Predsednik “Laze” Vladimir Lazovic i sekretar Pavle Zelić. Održali su veoma kratak govor i to je to. Kao da nisu marili da se konvencija ne održava baš svaki dan i da je to veoma svečani trenutak. Ukratko rečeno bilo je prilično zbrzano. Smatram da je sala morala biti aranžirana, zastava, cvetni aranžman i simbol konvencuje ili barem naziv udruženja koje organizuje konvenciju. Ovako sve je izgledalo siromašno i prilično diletantski. Nisam primetio TV ekipe ili barem da je neko profesionalno snimao otvaranje. Pri ulasku u Dom Omladine nije bilo dovoljno informacija da se tu održava Beokon4. Naime mislim da je, minimum, morao tu stajati mali informativni pult sa plakatima konvencije ili makar jedan član iz “Laze” u majci specijalno urađenoj za Beokon4 koji bi usmeravao posetioce jer se manifestacija održavala na više mesta. Tek prvog dana negde oko13h su ljudi iz “Laze” na gelendere stepeništa koje je vodilo na gornji nivo Doma Omladine zalepili plakate Beokona4 (na moje dobronamerno insistiranje) pa čak i to nije bilo dovoljno jer se u donjem nivou nalazi kafić, internet, knjižara.Prisustvovao sam sceni kada fan ulazi u Dom omladine sa bočnog ulaza iz Makedonske ulice i pita gde se tačno održava Beokon4, a portir ga gleda kao “tele u šarena vrata”i odgovara mu da nema pojma šta ga ovaj pita, prvi put čuje za to.

Sve ovo pišem jer radim više od 25 godina u “Sava Centru” i vrlo dobro mi je poznato koliko je važna informisanost i signalizacija u organizaciji skupova. Naravno sve ovo je dobronamerna, drugarska ne mogu reći kritika nego samo sugestija kod organizovanja narednih konvencija. Što se tiče dizajna plakata moram reći da je totalni promašaj jer nije bilo šansi da se po sadržaju vizuelno utvrdi u vezi čega je on napravljen.Bio je bezličan,nemaštovit i konfuzan.Suprotno od toga knjižica sa informacijama o konvenciji je odlično urađena kao i Emitor 453 koji je deljen i čiji mi se sadržaj a posebno format veoma svideo.Inače suvenira na konvenciji je bilo veoma malo tako da osim kalendara našeg udruženja i fanzina “TERRA”,cd-a udruženja iz NovoSada “Photon Tide”praktično fan nije imao ništa što bi ga podsećalo na konvenciju.

Ispred ulaza u salu gde se održavao glavni program postavljeni su štandovi sa knjigama izdavača SF i to je veoma lepo izgledalo te je doprinelo duhu okupljanja. Bilo je šareno, raznoliko i po relativno povoljnim cenama. Prodavci su bili veoma ljubazni, stručni i poznavali su materiju što je za svaku pohvalu.

U jednoj od sala bili su skoncentrisani fanovi RPG igri, održan je i turnir.Imam utisak da su od fanova sf-a ovi što igraju igrice najveći “frikovi”. Nisu bili raspoloženi za razgovore ili davanje bilo kakvih


5

informacija i prema svakome ko nije iz njihovog okuženja ponašali su se kao da je “alien” .Veoma poštujem ono što rade ali mogli su barem da se pojave na predstavaljanju udružnja i objasne šta je to RPG. Bilo bi zanimljivo saznati nešto više o tome.

U glavnom prostoru postavljena je izložba Boba Živkovića ilustratora velikog broja sf dela. Osvetljenje je bilo dobro, panoi adekvatni ali ispod slika nisu bili dati ni najosnovniji podaci: naziv slike,godina nastanka, slikarska tehnika, dimenzije.Ti elementi su neophodni da bi se neka postavka nazvala “izložba”. Nisam siguran da li je neko iz “Laze” otvorio izložbu, ali sam siguran da autor nije održao pozdravnu reč i smatram da je to veliki propust u organizaciji. Takođe mislim da je propuštena prilika da se održi predavanje na temu “SF slikarstvo i dizajn” ili nešto slično jer sam uveren da bi to bilo izuzetno posećeno i zanimljivo.

U Sali na I spratu odvijala se slikarska radionica u organizaciji Vlade Vesovića, verovatno našeg najvećeg eksperta za sf strip, anime i mange. Bilo je pravo osveženje videti klince kako vredno i ozbiljno rade na svojim tvorevinama.Tom prilikom napravio sam nekoliko lepih fotografija.

Na istom spratu prisustvovao sam jednom od predavanja. Tema je bila stav crkve prema sf-u. Bilo je malo ljudi, glavnu reč vodio je ABN (Aleksandar B. Nedeljković (predsednik srpskog društva za naučnu fantastiku i magistar), a ustvari predavač je bio sa Bogoslovskog fakulteta koji je poznavao problematiku ali se pomalo prepotentno ponašao u fazonu” Ja znam sve ko ste vi da mi oponirate”,što naravno nije prošlo kod slušalaca za koje se ispostavilo da su dugogodišnji sf fanovi i veoma “potkovani”za temu predavanja.Pitanja popu su pljuštala sa svih strana razvila se” živa” diskusija.Sve u svemu zanimljivo i poučno. Predložio bih organizatorima nekog novog Beokona da predavanja bude mnogo više jer tu bi prosečni “neobavešteni” sf fan mogao da čuje od strane veoma kompetentnih ljudi mnoštvo stvari i informacija koje bi mu sigurno proširile vidike.

Nažalost zbog predstavljanja udruženja i želje da ostvarim što veći broj poznanstava na konveciji što je po meni i srž i najveća vrednost ovih skupova, nisam posetio filmske projekcije (kratki sf filmovi..) koje su se održavale u okviru Beokona4, ali sam saznao iz komentara da je bilo veoma uspešno, posećeno i interesantno. Mada su prethodni Beokoni koncepcijski (po meni) bili bolji jer su prikazivali celovečernje sf filmove i to iz različitih podžanrova sf-a (horror, fantasy, time travel, postapokaliptički i sl).

Predstavljanje udruženja me je najviše interesovalo.Predstavili su se domaćin i (Društvo ljubitelja fantastike ”Lazar Komarčić” iz Beograda; gosti iz Novog Sada “Photon Trade”, gosti iz Vojvodine


6

“Konef”, moje udruženje “Fanovi naučne fantastike Sci&Fi iz Beograda i kao pojedinac predstavio se Zoran Živković najznačajnija figura domaćeg SF-a, čovek koji je stekao svetski ugled i slavu kao književnik, teoretičar (uzgred da se pohvalim gospodin Živković je na Beokonu postao počasni član našeg udruženja kao i Radmilo Anđelković, Ilija Bakić, Vlada Vesović i Vlada Todorović(“Nevidljivi”).SF fanovi u Srbiji a i šire znaju da su oni V.I.P. osobe koje su dale i daju nemerljiv doprinos popularizaciji SF-a).

Veoma mi se svidelo to što je svako od udruženja imalo autohtono, originalno viđenje i poimanje načina prezentacije svog rada. Domaćini su napravili kombinovano vrlo zanimljivo predstavljanje čiji je najsvetliji trenutak bila sjajna priča Pavla Zelića o događanjima na Eurokonu 2004 i borbi “Emitora” za najbolji fanzin Evrope.” Startrekovci” iz Novog Sada su sjajna ekipa, mladih i inteligentnih ljudi ali i veoma stidljivih (barem što se predstavljanja tiče). Mnogo bolji i otvoreniji su bili na štandu koji su lepo aranžirali, jako je dobro i bitno što su nosili majce sa znakom udruženja, imaju odličan sajt i veoma su pozitivni. Najveće i najprijatnije iznenađenje (barem za mene) su bili fanovi iz Konefa. Vidi se da su multimedijalno ubedljivo najjači od svih udruženja. Prezentacija im je bila sjajna što se tiče tehničkog dela, strategije i koncepcije, Sve je bilo na svetskom nivou, ali su bili dosta slabiji u govornom delu prezentacije. Naročito mi se dopao kratki film o njihovom radu i druženju. Kombinovanjem raznih filmskih tehnika i pametnim korišćenjem ostalih vidova vizuelnog i audio predstavljanja napravili su sjajnu minijuturu.

Verovatno će zvučati subjektivno, ali mislim da se naše (moje udruženje čiji sam osnivač i trenutno predsednik) odlično predstavilo. Kao prvo štand je bio odrađen profesionalno (velika zastava u pozadini sa nazivom i simbolom udruženja, dva velika plakata koja su privlačila pažnju, propagandni materijal (kalendari, cd, fanzin) i edukativni deo (prva srpska sf knjiga, knjiga iz prvog serijala sf koji je objavljen 1955 godine, nekoliko rariteta i stvarno retkih knjiga na našem jeziku) i na samom štandu je stajala odlično dizajnirana tabla sa logom udruženja, a u svakom trenutku je za štandom stajao fan iz udruženja koji je davao kompletnu informaciju.. Samo predstavljanje je bilo na visini. U trenucima dok sam predstavljao udruženje i održao kratko predavanje u pozadini su se menjale odabrane slike iz raznih oblasti sf-a, a kruna svega je bila prezentacija (u powerpointu) . Sve u svemu čini mi se da je naše predstavljanje bila sublimacija svih ostalih i veoma smo zadovoljni. Zoran Živković je održao prigodno i interesantno predstavljanje u kome je došlo do izražaja njegovo ogromno znanje i poznavanje materije o kojoj govori i prikazao je jednu epizodu iz TV serije koja je rađena u o produkcij iStudija “B” što je jedan od


7

najznačajnijih momenata u istoriji SF-a u zemlji Srbiji. Najveće razočaranje (barem za mene) je ne predstavljanje Srpskog društva za naučnu fantastiku čiji je predsednik ABN (svi znate ko je to), koga s jedne strane veoma cenim ali koji očigledno ima problem komunikacije sa ostatkom SF okruženja. Mada ni jednog trenutka ne podcenjujem njegov ogromni doprinos popularizaciji SF-a na našim prostorima.

“Okrugli sto” je imao zanimljivu temu i probrane učesnike, sam vrh srpskog SF-a, ali se diskusija rasplinula, imao sam utisak kao da smo na jednom od uobičajenih sastanaka u “Lazi”. Čak su pojedini učesnici bili prilično svađalački raspoloženi i netolerantni pa je propuštena odlična i jedinstvena prilika da mlađI fanovi i pojedinci saznaju nešto više o SF-u. Ono što zaista ne mogu da shvatim je to da “neko” dođe na konvenciju SF-a i onda počne potcenjivački da priča o SF-u, a pogotovu ako to dolazi iz usta čoveka koji je “ceo život” plivao u vodama “SF-a” . Oni koji su bili na Beokonu4 znaju koga opisujem.

Sa velikom pompom je najavljivana Lakobrijina “pokretna izložba” maski i kostima, pretežno, iz horor miljea, kao svetski urađene, po holivudskim standardima i sl. Međutim, budimo realni daleko je to od Holivuda. Za naše uslove to je veoma lepo izgledalo, bilo je pravo osveženje, glumci su se dobro zabavljali, fanovi su ih slikali do “besvesti”, nepokretni eksponati su imali adekvatno mesto, osvetljenje (najviše mi se svidela”jeziva” pisaća mašina).

Lakobrija je bio raspoložen, ali…Ali evo opet početničkih grešaka jer kada su se predstavljali (na bini gde su se i svi drugi predstavljali) to je bilo potpuno neozbiljno bez ikakvog koncepta svi su govorili u isto vreme, kikotali se, nit su se prestavili ko je ko , nit je Lakobrija rekao išta o svom radu nit je odgovarao na pitanja. Ipak “maske” su bile, sve u svemu, jedna od svetlijih zvezdica na Beokonu 4, utoliko pre što maskenbal, koji je bio najavljen nije održan.

Imao sam tu nesreću da na Beokon4 dođem prilično prehlađen tako da sam jedva izdržao tih nekoliko dana jer sam veoma aktivno učestvovao u većini događanja, i stoga jednostavno nisam imao snage da ostanem na kvizu za koji sam saznao što lično od učesnika, što preko foruma “Znaka Sagite”, da je bio “pun pogodak” i možda najznačajniji trenutak na konvenciji.

I na kraju da rezimiram: Beokon 4 je veliki događaj na SF sceni u Srbiji i kao takav on mora opstati po svaku cenu. Svaka čast fanovima iz “Lazara Komarčića” . Sledeći Beokon bilo bi poželjno da bude profesionalnije urađen, sa jačom propagandom, još sadržajniji, obavezno sa stranim gostima i nekim jakim sponzorom i maskenbalom. Ako se poredi sa “Eurokon-om” koji je jedna od najstarijih i najcenjenijih SF konvencija u Evropi (barem na onaj kome sam 2004 godine prisustvovao u Bugarskoj-Plovdiv) koncepcijski nije zaostajao za njim


8

osim što je bilo više fanova i specijalna svetska premijera filma “Ja robot”. Doduše kažu da je to bio jedan od najslabijih Eurokonova koji je ikad održan ali sama činjenica da se Beokon uopšte može porediti sa Eurokonom služi na čast organizatorima.

Sve ovo je napisano u najboljoj i najiskrenijoj nameri da se pomogne razvoju SF-a u Srbiji i nijednog trenutka nisam bio maliciozan jer malo knstruktivne kritike ne škodi nikome i nadam se da nisam nekog uvredio. Sa parolom “Fanovi naučne fantastike ujedinite se” želim Vam sve najbolje i vidimo se na sledećem “Beokon-u”.

Predsednici beogradskih SF udruženja, Vladimir Lazović,

Aleksandar B. Nedeljković i Svetislav Filipović sa veteranom SF-a Radmilom Anđelkovićem na beogradskoj konvenciji Beokon 4.

SF INTERNET: I u ovom broju nudimo vam nekoliko zanimljivih i korisnih sajtova

na kojima možete pronaći SFpriče, ilustracije, radio drame, stripove i mnoštvo toga zanimljivog.

www.scifi.com/scifiction www.dragonlance.olmer.ru www.horror.net www.darkhorse.com www.dccomics.com www.fantasyreaders.com/stories www.alexorlov.ru www.radiolovers.com www.fantasticfiction.co.uk www.dan-dare.net www.donlawrence.ns www.fictionbook.lib www.wondersmith.com/scifi/ www.sfcrowsnest.com www.homeworld.org www.isfdb.org www.scifi.com www.sfsite www.magicdragon.com www.sflovers.org www.ku.edu/~sfcenter www.cinemarquee.com/cine/scifi www.asimovonline.com www.scifan.com www.sff.net


10

Reč urednika

Primetio sam da je ogroman broj SF fanova potpuno neupućen u naučni deo SF-a koji je veoma bitan za razumevanje žanra.Iako se nekom može učiniti da je taj deo suvoparan i dosadan smataram da je veoma zanimljiv naročito pojedini delovi astonomije, fizike, medicine, biologije, antropologije….

Zbog toga sam odlučio da u svakom broju našeg fanzina obavezno postoji deo koji će na “popularan” način pojasniti najosnovnije pojmove.

POPULARNA ASTRONOMIJA – Izvor interne

Sunčev sistem Već od najranijih dana su ljudi posmatrali nebo i pokušavali

shvatiti kakve su to “svetleće tačkice na njemu. Prvi poznati astronom je bio Grk Ptolomej koji je živeo u 2.veku. On je smatrao da se Zemlja nalazi u sredini svemira i da se planete, Mesec pa i Sunce okreću oko nje. Takođe je primetio da se zvezde kreću pravilnim putanjama a da se planete kolebaju. Ovu pojavu je objasnio tako da je pretpostavio da se planete osim po orbitama kreću i po malim krugovima. Poljak Nikola Kopernik(1473-1543) je doveo u pitanje Ptolomejevo shvatanje Sunčevog sistema i tvrdio da se Zemlja zajedno sa svim planetama okreće oko Sunca, a da se oko Zemlje okreće jedino Mesec. Svoja gledišta je objavio 1543 u knjizi ”O obrtanjima nebeskih krugova”. Ova knjiga kao i njegova razmišljanja su bila zabranjena od strane crkve jer je crkva smatrala da je Zemlja u središtu svemira. Jedina greška u Kopernikovom shvatanju Sunčevog sistema je bila u tome što je on smatao da se planete okreću oko Sunca po savršenim krugovima. Treće viđenje Sunčevog sistema je uveo danski astronom Tycho Brahe(1546-1601) koji je tvrdio da se sve planete, osim Zemlje okreću oko Sunca, a da se Sunce okreće oko Zemlje. I on je smatrao da su putanje planeta i Sunca savršene elipse. Tek je nemački profesor Johannes Kepler(1571-1630) stekao pravo gledište o Sunčevom sistemu. On je prvi tvrdio da se sve planete zajedno sa Zemljom kreću oko Sunca po manje ili više eliptičnim putanjama.

Sunčev sistem se sastoji od Sunca, 9 planeta, 63 meseca, velikog broja kometa i asteroida. Sunčev sistem možemo podeliti unutrašnji i spoljašnji. U unutrašnji spadaju četiri terestijalne planete(Merkur, Venera, Zemlja, Mars). Spoljašnji čine Jovijanske planete(Jupiter, Saturn, Uran, Neptun). Sve planete i asteroidi se okreću oko Sunca u istom smeru u orbitama koje su u blizini ravni koja je određena Zemljinom orbitom i sunčevim ekvatorom, a naziva se ravan ekliptike. Orbite svih planeta izuzev Merkura i Plutona čije su skoro kružne, su elipse sa Suncem u jednom od fokusa elipse. Najudaljenija planetarna orbita se nalazi na 40 astronomskih jedinica od Sunca, ali je zona uticaja Sunčeve gravitacije mnogo šira.

Sunce je nama najbliža zvezda i najsjajnije nebesko telo. Spada u zvezde patuljke,spektralnog tipa g2 sa površinskom temperaturom od 5,700 K. Svake sekunde 4 miliona tona solarnog materjala se utroši u procesu pretvaranja vodonika u helijum.


12

Planete Svemirsko telo koje kruži oko zvezde, a čija je masa suviše mala

da i samo postane zvezda. Planete su ili stenovita tela (kao Merkur, Venera, Zemlja i Mars), ili gasovita sa malim čvrstim jezgrom (kao Jupiter, Saturn, Uran i Neptun). U Sunčevom sistemu računajući i Pluton koji se po strukturi razlikuje od ostalih, postoji 9 planeta.

Asteroidi Su mala stenovita tela prečnika do 1000 km (najmanji asteroidi

su veličine zrnca prašine). Zovu se još i planetoidi ili male planete. Uglavnom su nepravilnog oblika, a najveći njihov broj kruži oko Sunca u prostoru izmedju Marsa i Jupitera Asteroidi su ostaci materije od koje je stvoren čitav Sunčev sistem. Više hiljada asteroida je identifikovano, nekoliko i zaslugom naših astronoma (to su asteroidi Jugoslavija, Srbija, Beograd, Vladimir, Simonida…. ).

Sateliti Su tela koja kruže oko drugog većeg nebeskog tela. Sateliti koje

je izgradio čovek su vestački(ostali su prirodni). U Sunčevom sistemu do sada je otkriveno preko 60 prirodnih satelita. Najviše satelita ima Saturn (18) dok Merkur i Venera nemaju nijednog svog pratioca.

Komete Ledena tela koja obleću oko Sunca u čijoj blizini delimično

isparavaju stvarajući tako, nasuprot Suncu, dugačak rep (dugačak i do 1.000.000 km). Građene su od smrznute vode, ugljendioksida, metana i amonijaka te čestica prašine i parčića stena. Putanja kometa je veoma ekcentrična elipsa. Generalno razlikujemo dve vrste kometa. Jednu čine komete koje se redovno pojavljuju na našem nebu(u periodu od 6 do 200 godina) i to su kratkoperiodne komete. U drugu spadaju komete čiji period pojavljivanja je suviše dugačak da bi se mogao tačno predvideti(više hiljada godina) i to su dugoperiodične komete.

Meteori Čvrsti komadi materije, različitih dimenzija, koji kruže oko Sunca

i nemogu se registrovati optičkim putem u slobodnom kosmičkom prostoru. Ti komadi ponekad upadaju u Zemljinu atmosferu gde, usred trenja i drugih procesa, burno sagorevaju i tada se opažaju kao meteori, odnosno “zvezde padalice”. Često se pojava meteora poistovećuje sa meteoridima(objekti u kosmosu).


13

Zvezde One su svetleće lopte gasa koje crpe svoju energiju iz vrelog

jezgra putem nuklearnog fuzionog procesa. Do nuklearnog procesa dolazi usled snažne gravitacione energije koja zavisi od mase tela. Da bi neko telo postalo zvezda mora da ima najmanje dvadeseti deo mase Sunca. Zvezde su sačinjene uglavnom od vodonika i od helijuma. U građi Sunca vodonik učestvuje sa 94%, helijum 5,9%, a ostalih elemenata u Suncu ima manje od 1%. Promenljive zvezde su one koje, više ili manje pravilno, menjaju svoj sjaj tokom vremana. Sazvežđa su vizuelni skupovi zvezda(gledano sa Zemlje). U prostoru zvezde jednog sazvežđa najčešće nemaju nikakve međusobne veze.Sazvežđa su konstruisali posmatrači antičkog doba povezujući zvezde u skupove različitih oblika, a u tim oblicima videli su fantastične slike, najčešće mitološka bića po kojima su ona dobila i imena (Tabela, Andromeda, Orion, Labud, Škorpija, Strelac).

Galaksija Galaksija predstavlja porodicu zvezda koje se međusobnim

gravitacionim privlačenjem drže na okupu. Postoji više tipova galaksija po obliku i veličini. Galaksije patuljci sadrže svega oko 100.000 zvezda dok galaksije giganti na okupu drže i po 3000 milijardi zvezda. Spiralne galaksije imaju oblik diska sa centralnim ispupčenjem iz kojeg se izvijaju kraci. Postoje i eliptične galaksije i galaksije nepravilnog oblika Ove galaksije poseduju vrlo svetle zvezde i mnogo međuzvezdanog materjala u kracima. Eliptične galaksije su najbrojnije na nebu. Smatra se da se u potpunosti sastoje od starih zvezda i malo medjuzvezdanog materjala. Nepravilne galaksije su one koje se ne mogu svrstati ni u jednu od pre spomenutih kategorija. Otprilike četvrtina svih poznatih galaksija je ovog tipa. Na vidljivim talasnim dužinama ove galaksije izgledaju potpuno haotično. Galaksija ( sa velikim slovom G) je galaksija kojoj pripada i naš Sunčani sistem. Poznata je i pod nazivom “Mlečni put”, ili “Kumova slama”. Naša galaksija pripada tipu spiralnih galaksija. Sadrži oko dvesta milijardi zvezda. Vrlo mali broj galaksija imaju neobičnu strukturu koja se povezuje sa gravitacijskim uticajem neke druge galaksije. Druge emituju velike količine energije koja je povezana sa odvijanjem velikih i snažnih procesa unutar njih. Takve vrlo aktivne galaksije su Seyfert i radio galaksije.Nama najbliža patuljasta galaksija” Sagittarius” prostire se na udaljenosti od 80.000 svetlosnih godina od Sunca i na 52.000 sv.god. od Mlečnog puta. Sledeća najbliža galaksije je” Veliki Magelanov Oblak” udaljen 170.000 sv.god. Inače on je i najsvetlija galaksija na nebu i nalazi se u sazvežđu Doradus i nije vidljiv sa severne Zemljine polulopte. Najdalji objekat vidljiv golim okom je


14

galaksija Andromeda (u Mauzerijovom katalogu M31). Nalazi se na udaljenosti od 2,3 miliona sv.god.Najudaljenija galaksija je u sazvežđu Device udaljena je 14 milijardi sv.god. i otkrivena je 1996 god..

Zanimljivosti iz astronomije Najvidljiviji stalan izvor X zraka je otkriven 1962 godine i poznat

je pod imenom Škorpion X-1. Najvidljiviji radio izvor je ( pored nama poznatog Sunca)

Cassiopeia A. To je ostatak supernove star oko 300 godina. Najjači izvor radio zraka je udaljen od nas 750 miliona sv.godina. i zove se Cygnus A.

Najmasivnije crne rupe se nalaze u centrima galaksija, tamo gde ima najviše uslova za uzimanje mase. Izgleda da se najmasivnija crna rupa nalazi u giganskoj galaksiji M87 u skupini Device. Po Hablu (teleskop) ta crna rupa ima masu 3 milijarde puta veću od mase Sunca.

Ričard P. Benzil sa Masačusetskog tehnološkog instituta je objavio “Torino skalu’ koja omogućuje da se odredi koliku pretnju za našu lepu plavu planetu predstavljaju asteroidi. Skala sadrži brojeve koji pokazuju kolika je verovatnoća udara i koliku bi štetu izazvao pad tela određene veličine. U njegovoj šemi 0 ili 1 znače da ne postoji mogućnost udara ili štete, dok 8 i više od toga znači da su realno mogući i pri tome 10 odgovara globalnoj klimatskoj katastrofi. Procenjeno je da ima oko 2000 asteroida koji su 1km ili više u prečniku, čije orbite mogu u budućnosti da se ukrste sa putanjom Zemlje ali tek manje od 20% ovih tela je do sada otkriveno.

Neobična priča Dogona U Maliu, državi na zapadu Afrike, živi mali narod Dogona.

Dogona danas ima manje od 500.000. Žive u stenovitim brdima i na obroncima planina. Bave se uglavnom zemljoradnjom i lovom.

To je vrlo stari narod. Dogoni su poznati još od antičkih vremena kao dobri poznavaoci Sunčevog sistema i po nekim pretpostavkama njihova astronomija je stotinama godina starija od stare egipatske. Međutim glavni verski ritual Dogona je vezan za zvezdu Sirijus. Vrhunac religiozne ceremonije dešava se svakih 60 godina, u vreme kada se na njihovom nebu pojavi Sirijus između dva planinska vrha. Tada se mladići povlače u izolaciju i razgovaraju posebnim, tajnim jezikom. Dogoni veruju da su pre 3000 godina njihov narod posetila amfibijska bića sa Sirijusa.


15

Svoja učenja o astronomiji i Sirijusu poverili su francuskim antropolozima koji su ih posetili 1930 godine. Između ostalog ispričali su im da u blizini Sirijusa postoji jedna neobična zvezda. Zvezda ogromne gustine i velike mase. Danas znamo da oko Sirijusa kruži zvezda velike gustine i mase-to je Sirijus B. Ali, kako su Dogoni od davnina mogli da znaju za nešto što je tek moderna astronomija otkrila? To niko ne zna.

Sirijus Je najsjajnija zvezda na noćnom nebu. Njena prividna veličina je

1,46m, a od nas je udaljena 8,7 svetlosnih godina. Sirijus je plavo-bela zvezda, 23 puta sjajnija i 1,8 puta veća od Sunca, a i nešto toplija od njega. Ime Sirijus verovatno dolazi od grčke reči u značenju blistav. To je sedma zvezda po udaljenosti od Sunčevog sistema. Sirijus je dvojna zvezda u konstelaciji Canis Major (Veliki Pas).

Pošto je dosta blizu moguće je u kraćim vremenskim intervalima opaziti kretanje Sirijusa u odnosu na daleke zvezde. U zadnjih 2000 godina ova zvezda se pomerila na nebu za 44’ a to je 1,5 prividni prečnik Meseca. Kroz nekoliko milijardi godina Sirius će postati zvezdani div, a zatim beli patuljak.

Stari Egipćani su Sirijus zvali Sotis. Verovali su da ova zvezda izaziva poplave Nila jer su poplave počinjale sa njenom pojavom na nebu. Sezonsko pojavljivanje Sirijusa na nebu označavalo je i početak nove godine. Posmatranjem dolaska Sirijusa Egipćani su utvrdili da godina ima 365,25 dana, tj. da godina traje za četvrtinu dana duže nego što se do tada verovalo. Ovu korekciju će mnogo kasnije prihvatiti Cezar prilikom reforme rimskog kalendara. Heleni i Rimljani su Sirijus dovodili u vezu sa Orionom, divovskim lovcem čije se sazvežđe nalazi u blizini. Sirijus se od davnina zove Pasja zvezda jer pripada sazvežđu Velikog Psa. U susedstvu je i sazvežđe Mali Pas. Oba po mitu predstavljaju lovačke pse lovca Oriona. Po sazvežđu u kome leži Sirijus se zove još i Pasja zvezda. U starom svetu se inače, dugo najtopliji period leta vezivao za pojavu Sirijusa (jula i avgusta meseca) pa se još od tada, čak i kod nas, sačuvao izraz “pasja vrućina”. “Pasji dani” predstavljaju onaj sparni deo leta kada psi od vrućine lako pobesne. Smatralo se da Sirijus koji sredinom leta izlazi sa Suncem dodaje Suncu svoju toplotu što uzrokuje toplo vreme. Isto tako verovalo se da Sirijus utiče na ljude te u vreme pojave ove zvezde, njih muče tromost i mrzovolja. Kod nas se za zvezdu Sirijus zna od davnina. Pošto je označavala vreme kada valja izvoditi stoku na ispašu, odnosno svinje na jasle, nazvana je Volujarka, Volarica i Volujarica tj. Svinjaruša.


16

Pomračenje Sunca Ono nastaje kada se Mesec postavi između Sunca i Zemlje pa

posmatračima sa Zemlje zakloni Sunce. Totalno pomračenje Sunca nastaje kad Mesec potpuno zakloni Sunce. Delimično pomračenje Sunca je slučaj kada Mesec zakloni samo deo Sunčevog diska. Prstenasto pomračenje nastaje kada je prividni prečnik Meseca manji od Sunčevog tako da se oko Mesečevog diska vidi svetli prsten Sunca.

U jednoj godini može biti najviše sedam pomračenja: tri Mesečeva i četiri Sunčeva ili dva Mesečeva i pet Sunčevih.

U toku jedne godine moraju se dogoditi najmanje dva pomračenja i to oba Sunčeva (slučaj iz1984.)

Mesečeva senka se kreće ka Zemlji brzinom od preko 3000 km/h.

Najveći broj Sunčevih pomračenja je pet (1935 i 2206 godine), a Mesečevih tri.

Najduže totalno pomračenje traje 7 minuta i 31 sekundu. Ovoliko dugo pomračenje do sada nije zabeleženo, ali…

Najduže prstenasto pomračenje traje 12 minuta i 24 sekunde. Najstariji zapis o jednom pomračenju Sunca potiče iz Kine. Radi

se o pomračenju od 22.oktobra 2136 godine pre nove ere. Najduže posmatranje jednog totalnog pomračenja trajalo je 72

minute. Za vreme pomračenja Sunca 30.juna 1973 godine tim naučnika je avionom Konkord leteo toliko u Mesečevoj senci i pratio pomračenje.

Linija totaliteta na Zemljinoj površini može biti široka do 272 km. Pomračenje Sunca se vidi samo na ograničenom području na

Zemlji. U jednom mestu na Zemlji totalno pomračenje se dogodi jednom u tri do četiri veka.

Najduže totalno pomračenje Sunca u novije vreme zabeleženo je 20. juna 1955 godine na Filipinskim ostrvima. Pomračenje je trajalo 7minuta i 8 sekundi.

Najduže totalno pomračenje Sunca u periodu od 2004 g. pre n.e. do 2526 g. n.e. biće 16.jula 2186 i trajaće 7 minuta i 29 sekundi.

Prosečno u jednom veku bude 66 totalnih pomračenja Sunca. U XXI veku biće 224 pomračenja Sunca od čega 144 centralnih.


17

Svemirska putovanja Kada bi čovek uspeo da napravi letilicu koja bi se kretala

približno brzini svetlosti bio bi u prilici da upozna svemir i njegove tajne. Mogao bi, na primer da odleti do nama najbližeg sistema Proksima Centauri, da izvidi ima li života i planeta za naseljavanje.

Nama najbliže sunce, Proksima Centauri, udaljeno je od nas 40 biliona kilometara 40x1012 (broj sa 12 nula). Svemirskoj sondi bi bilo potrebno stotine hiljada godina da savlada tu razdaljinu. Zbog kratkog ljudskog veka taj put je za čoveka za sada neizvodljiv. Čak i kada bi uspeli da napravimo atomsku raketu ona bi se kretala 200km/s i takvom brzinom bi do Proksime stigla za 6666 godina. Iako su naučnici daleko od dostizanja brzine svetlosti, oni ne gube nadu da će tehnički napredak jednog dana uspeti da savlada beskrajne daljine. Možda to izgleda kao SF, ali ni generacije pre nas nisu mogle ni da zamisle da će brzina aviona za 80 godina porasti za čitavih 400.000%.

Da bi čovek leteo kroz svemir treba da savlada tri osnovna problema: treba da sagradi brod koji bi razvijao brzinu svetlosti, treba da fizički savlada ubrzanje i brzinu i nezamislive daljine. Kada bi uspeo da dostigne te tehnološke momente, svi problemi ne bi bili rešeni.Trebalo bi, zatim, savladati i gravitaciju koja bi nastala. Ako bi svemirski brod dosegao polovinu brzine svetlosti, njegova masa bi se povećala za 15%. Kada je masa veća, potrebna je i veća energija. Kada bi kojim slučajem brod dostigao brzinu svetlosti, njegova masa bi težila beskonačnoj. Drugim rečima da bi brod dostigao brzinu svetlosti potrebna mu je beskonačno velika energija. U tom slučaju, brod sa beskonačno velikom masom bi proizveo totalnu gravitaciju. Jednostavno rečeno sve u svemiru bi navukao na sebe. Čitav kosmos,kažu fizičari, bi se pretvorio u crnu rupu. Galaksije, zvezde, planete, sve što se nalazi u svemiru bi se slilo u svojevrsno stanje nazvano singularitet. U njemu bi sve mere bile beznačajne jer ne bi bilo pravog vremena ni pravog prostora.

“Crna top lista”- 10 mogićih svetskih katastrofa koje prete Planeti

1. Svemirski brod “Kasini”- koji je NASA poslala na Saturn treba da izvede neke kompikovane manevre. U slučaju neuspeha, mogao bi da se vrati u atmosferu i da se tamo raspadne. Na brodu se nalazi 32 kg plutonijuma, a to je dovoljno da se kontaminira 70% naše planete jer bi se plutonijum pretvorio u radioaktivnu prašinu i zagadio kopno i vodu. Kontaminacija bi trajala 87 godina.

2. Antraks-Rusi su ga u velikim količinama proizvodili 70-tih godina, lako je prenosiv i ako dospe u ruke terorista predstavlja ozbiljnu pretnju. Smrtonosan je u 90% slučajeva.

3. Jezero Serez-izlivanje ovog jezera(17 milijardi kubnih metara vode) koje bi eventualno probilo planinski venac Palmir u Tadžikistanu(voda prodire ogromnom brzinom u stene, koje se


18

drobe.U roku od samo jednog sata udavilo bi se oko 5.000.000 ljudi.

4. Asteroid Eros-(prečnika 30-40km) će udariti u Zemlju kroz milion godina. U tom slučaju ne moramo da brinemo(prim.urednika)

5. Genetski izmenjene biljke-će ugroziti ekosistem u neposrednoj budućnosti.U SAD genetski izmenjen kukuruz poznat pod oznakom BT (zasejan na 3,2 miliona hektara) sadrži gene koje bi mogli da izazovu genetske mutacije u crevnoj flori čoveka.

6. Vulkani-Posle detonacije na nebu se formira crni oblak od vrelih gasova, usijane prašine , pepela i komadića lave. Posle njega sledi erupcija, u vidu vatrenog stuba koji može biti visok između 20-30km.Oblast oko vulkana, u prečniku od više stotina kilometara pretvara se u pustoš.

7. Invazija insekata-Naučnici su do sada popisali preko milion vrsta insekata, a procenjuju da isto toliko vrsta tek treba otkriti. Medju njima bi moglo da bude 10.000 izuzetno opasnih vrsta. Pre 20 godina skakavci su uništili 20 miliona hektara u Brazilu. U Aziji, naročito Indiji insekti uništavaju 30% polja pod pirinčem. Americi preti opasnost od pčela ubica koje se pare sa domaćim pčelama. Svaki šesti čovek danas boluje od neke vrste bolesti koju prenose insekti. Veća je verovatnoća da ćete umreti od ujeda ose dego da ćete dobiti na lutriji.

8. Efekat staklene bašte-će proizvesti zagađenje i poplave.Nivo mora će 2100 godine biti za 95 cm viši nego danas. Prvi put u istoriji klima se menja zbog čovekovih aktivnosti.

9. Novi kvar na Černobilu-Rusi su još1998 godine ponovo pustili u pogon reaktor br.3 koji se nalazi pored reaktora koji je eksplodirao 1986 godine. Nameravaju da puste u pogon i reaktor br.1 koji je isključen posle požara 1992 godine. Po njima rizik je “prihvatljiv”a to je :smrt 10.000 ljudi, evakuacija 200.000 osoba i kontaminacija 670.000 osoba u zoni oko centrale.Osim toga bilo bi ozračeno 150.000 ljudi. termoelektrana u Krškom (Slovenija) sagrađena je po istovetnoj tehnologiji kao Černobil (prim.urednika).

10. Bakterije-Virus ebole, bakterija “eserihija koli”, stafilokokus tipa A, virus HIV-a.Na sve strane se pojavljuju novi mikroorganizmi koji su otporni na antibiotike.


19


20

Autor robota brani ih lično – Karel Čapek (prevod S. Filipović) Reč urednika: Prvi put objavljeno kao novinska rubrika u listu Ludo've' Noviny 43 (290), 9 juna 1935. 9. sakupljeno u: Karel Capek, O umeni' a kulture III. (spisy XIX). Prag; Ceskoslovensky spisovatel, 1986, 656-657. sa češkog na Engleski je preveo Cyril Simsa. Prevodilac se zahvaljuje Normi Comrada što mu je dopustila da se pozove na deo iz njenog prevoda tog teksta sadržanog u prezentaciji u Oregon Council for the


21

Humanities Chautauqua: Karel Čapek: čovek koji nam je podario robote, karburatore i belu kugu. Bilo kakve neadekvatnosti u završnom tekstu, nepotrebno je reći, isključivo su njegove.

Znam da je nezahvalno što se tiče autora ako se okrene protiv

određene populacije, koju je zadesilo nešto što je nazvano njegova duhovna zamisao; svestan je da radeći to ništa više ne može da promeni. Autor je bio tih dosta vremena i zadržao je svoje namere, dok je mišljenje da roboti imaju udove od metala i unutrašnjost od žica i zupčanika (ili slično) postalo aktuelno; saznao je bez nekog naročitog zadovoljstva da su pravi čelični roboti počeli da se pojavljuju, roboti koji se kreću u razim pravcima, znaju vreme, pa čak i voze avione, ali kada je kasnije čitao da su u Moskvi snimili uticajni film u kome je svet zgažen pod nogama mehaničkih robota, upravljanih elektromagnetnim talasima, razvio je jaku želju za protestom, bar u ime svojih robota. Jer njegovi roboti nisu bili mehanizmi. Nisu bili napravljeni od metalnih ploča i zupčanika. Nisu bili veličanje mehaničkog inžinjeringa. Ako je autor mislio da neko od čuda ljudskog duha tokom njihovog nastanka, to nije bilo čudo tehnologije već nauke. (kroz ovaj tekst Kapek pravi doslednu razliku između reči vda (bukvalno značenje »nauka«, dok pretpostavljamo da misli na ono što mi danas zovemo prirodne nauke) i technika (tehnologija). (Prevodilac je dao sve od sebe da sačuva prevod) Sa potpunim užasom on odbija bilo kakvu odgovornost za mišljenje da mašine mogu zauzeti mesto ljudi ili im da nešto kao život, da ljubav ili pobuna može ikada da se probudi njihovim zupčanicima. Smatrao bi ovu mračnu vizijui za neoprostivu precenu nauke ili za ozbiljnu uvredu života.

Autor robota poziva se na činjenicu da on najviše zna o tome. I zbog toga on izjavljuje da su njegovi roboti napravljeni sasvim drugačije – to jest, hemijskim putem. Autor je mislio na savremenu hemiju, koja raznim emulzijama (ili kako se već to zove) ima locirane supstance i forme koje se u nekim slučajevima ponašaju kao živa stvar. Mislio je na biološku hemiju (sic) koja stalno otkriva nove hemijske agense koji imaju direktan kontrolni uticaj na živu materiju i na hemiju, koja pronalazi – i do neke granice već gradi te različite enzime, hormone i vitamine, koji živoj stvari daju sposobnost da raste i razmnožava se i sređuje ostale životne potrebe. Možda, kao naučni laik može razviti nagon da doprinese ovom strpljivom genijalnom naučnom petljanju, sa mogućnošću da jednoga dana proizvede veštačkim putem žive ćelije u epruveti; ali iz mnogih razloga, među kojima je i poštovanje prema životu nije mogao da odluči da se tako površno bavi ovom misterijom. Zato je stvorio novu vrstu materije


22

hemijskom sintezom, neku koja se u mnogome jednostavno ponaša kao da je živa; to je organska supstanca, različita od one od koje su postale žive ćelije; to je nešto kao gruba alternativa životu, materijalna podloga, u koju je život mogao da evoluira, da nije od samog početka pošao drugim putem. Ne moramo da pretpostavimo da su sve ostale mogućnosti nastanka bile istrošene na našoj planeti. Autor robota bi to nazvao činom naučnog lošeg ukusa, da je oživeo nešto sa mesinganim zupčanicima ili stvorio život u epruveti; način na koji je on to gledao, on je stvorio samo novu osnovu za život, koja je počela da se ponaša kao živa stvar i koja je zato mogla postati vozilo života – ali života koji ostaje nezamisliva i neshvatljiva misterija. Taj život će dostići svoje ispunjenje tek kada (uz pomoć netačnosti i misticizma) roboti steknu dušu. Iz čega je očigledno da autor nije stvorio svoje robote sa tehnološkom ohološću mehaničkog inženjera, već sa metafizičkom skromnošću spiritualiste.

Pa onda autor ne može biti okrivljen za ono što bi se moglo nazvati svetska obmana u vezi robota. Autor nije imao nameru da snabde svet oklopljenim metalnim lutkama punnih zupčanika, fotogalvanskih ćelija i ostalih mehaničkih naprava, čini se ipak da savremeni svet nije zainteresovan za njegove naučne robote i zamenio ih je tehnološkim robotima; a ovi su kao što je očigledno, istinska krv naše krvi – našeg doba. Svetu su bili potrebni mehanički roboti jer veruju mašinama više nego što veruju životu, više je fasciniran čudom tehnologije nego čarolijom života. Iz kog razloga autor koji je hteo kroz ove buntovničke robote, težnjom za dušom – da protestuje protiv mehaničkog sujeverja našeg doba, mora da na kraju tvrdi nešto što mu niko ne može opovrgnuti: čast da je bio pobeđen.


23

“SCIENCEERS” NAJSTARIJI SF KLUB “NA KUGLI ZEMALJSKOJ”

Reč urednika: Nastavljajući serijal o korenima SF-a obradio sam početke organizovanja sf fanova u Americi jer je, ipak, ona kolevka naučne fantastike.U narednom fanzinu “Terra” upoznaću vas sa počecima SF-a u Evropi.


24

History of the Scienceers (The first New York City Science Fiction Club, 1929) Autor: Allen Glasser Preveo:Svetislav Filipović-FILIP Davno pre nego je “science fiction” nazvana tim imenom, ja

sam bio odani, privrženi čitalac serijala knjiga o Marsu od E.R. Burrougs, koje sam čitao kada sam imao svega 12 godina. Nedugo zatim tumarajući bibliotekom i razgledajući police naleteo sam na knjige

H.G.Wells, Jack London, Algernon Blackwood, i svega još nekoliko romana dostupnih u to vreme.

Za mene, uzgred rečeno, termini ”fantasy” i “science fiction” su u suštini istovetni. Mislim da je besmisleno, npr. gledati na putovanja kroz vreme (time travel) kao naučna ,a veštičija jahanja na metli kao fantastična. I jedno i drugo su ili moguća ili nemoguća, a istovremeno oba mi pobuđuju želju za čitanjem. Znači svrsishodni su.

Nakon sto sam pročitao sve sf knjige koje su mi bile dostupne, a u tim ranim danima bilo ih je jedva dvanaestak, otkrio sam “Argosy magasin” koji je periodično izlazio i koga su nazivali “drugačije” ili “pseudofantastične” priče. Njih sam čitao sa posebnim zadovoljstvom. I dan danas se sećam nekih od njih: ”Ship of Ishtar” od A.Merritt; ”The Great Commander” od Fred Macisaac i “Return of George Washington” od G.F. Worts.

Sledeće što mi je privuklo pažnju bio je prvi magazin u celosti posvećen fantastici “Weired Tales”. Zaista sam uživao čitajuci ga. I tada, 1926 godine, magazin “Amazing stories” je stupio na scenu i momentalno zadobio moju doživotnu odanost i obožavanje. Novina u stilu ovog magazina koja je i načinila SF fana od mene bila je da sam se osećao povezan sa grupom ljudi koja je pisala pisma uredniku, kritikovala priče ili se dopisivala sa ostalim fanovima (slično,”čatovanju na Internetu-prim. urednika).

Ipak, istina je da sam tek preko magazina ”Science Wonder

Stories” ostvario lični kontakt sa ostalim fanovima iz New Yorc City i sa njima osnovao prvi isključivo “science-fiction fan clubs ”THE SCIENCEERS” (Hvala ti prijatelju - prim. urednika).

Tačan datum osnivanja “Scienceers” je 11.decembar 1929 (naše udruženje je osnovano 2004 g .-75 godina kasnije -prim. urednika). Osnivači su bili: Warren Fitzgerald, Nathan Greenfeld, Philip Roseblatt, Herbert Smith, Julius Unger, Louis Wentzler, i ja


25

Allen Glasser. Sa izuzetkom Fitzgerald-a koji je imao oko 30 godina, svi ostali članovi bili su tinejdžeri.

Pojedini čitaoci i kritičari mogli bi mi zameriti na izjavi da su

“Scinceers” prvi SF fan klub, i kao primer mi citirati da je “Science Correspodence Club” iz Čikaga koji je osnovao Walter L. Dennis stariji nekoliko godina, ali smatram da je njihova organizacija, kao što im samo ime implicira, labavo i široko povezano udruženje prevashodno okrenuto prepisci između nekoliko članova bez ličnog druženja. Nasuprot tome naš klub je bio sačinjen od usko povezane lokalne grupe koja je imala regularne sastanke svake nedelje.


26

SF VELIKANI : DENIKEN (Erich von Daniken) Preveo Svetislav Filipović- Filip

Erich Anton Paul von Daniken rodjen je 14.aprila 1935 godine u

Zofingen-u-Švajcarska. Obrazovao se u Schaffhausenu -Švajcarska i kasnije u Colege St-Michel u Fribourg-u, gde je već kao student bio obuzet strašću da istražuje i prevodi starodrevne tekstove i mitologiju. Interesovanje za modernu nauku dovelo ga je do njegovih specifičnih i različitih tumačenja istorijskih tekstova.

1968 godine napisao je prvu knjigu, ‘’Kola za Bogove’’ koja je odmah postala besteler u SAD, Nemačkoj, i kasnije u još 38 zemalja.

Zaslugu za njegov trijumf u SAD pripisuje se TV specialu “U potrazi za drevnim astronautima” zasnovanom na prvoj knjizi. U 1993. godini, Nemačka tv stanica SAT-1 startovala je sa serijalom od 25 delova pod nazivom “Stazama Bogova”.U 1996 godini američka TV kompanija ABC producirala je jednosatnu specijalnu emisiju snimanu širom sveta pod nazivom ”Božje kočije-Misterija se nastavlja”.

Denikenove knjige su prevedene na 32 jezika, i prodate u preko 63 miliona primeraka. Na osnovu knjiga producirana su dva dugometražna dokumentarna filma. Deniken je održao preko 3000 predavanja u 25 zemalja, od kojih je preko 500 bilo na univerzitetima. On tečno govori 4 jezika i to je obilato koristio dok je kao aktivni istraživač prelazio godišnje oko 100.000 km dolazeći i do


27

najzabačenijih mesta na Zemlji. To mu je omogućilo da izbliza ispita i opiše fenomene o kojima je pisao.

Veoma je bitno i to da je Deniken pokrenuo i bio inicijator pri realizaciji unikatnog “tematskog” parka (Mystery Park) lociranog u gradiću Interlaken u Švajcarskoj. Ovaj park prestavlja nam nerazjašnjene a ipak realne fenomene pronađene u raznim istorijskim gradovima i arheološkim iskopinama širom sveta. Park je otvoren 24. maja 2003. godine i posetio ga je ogroman broj radoznalaca i fanova. Primenom najmodernije tehnologije (state-of-the-art technology) u raznim paviljonima omogućen je blizak i realan susret zadivljenih posetilaca sa raznoraznim misterijama. 2006 godine očekuje se oko 1.000.000 posetilaca. Upravo sada vode se ozbiljni pregovori za izgradnju sličnih parkova u Severnoj Americi, na Tajlandu, u Singapuru i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Deniken je član Švajcarskog udruženja pisaca (Swiss writers association), Nemačkog udruženja pisaca (German writers association), i International PEN-CLUB-a. Takodje mu je dodeljen počasni doktorat na državnom Univerzitetu u Boliviji. U Peruu je dobio nagradu “Huesped Illustre” od građana Ice i Nazca. U Brazilu je dobio nagradu “Lourenco Filho” koja je obložena zlatom i platinom. U Nemačkoj je primio nagradu “Order of Gordon Bleu du Saint Espirit” zajedno sa nemačkim astronautom Ulf Merboldom.

Danas, Erich von Daniken živi u Beatenbergu – Švajcarska (60 km od Berna, blizu grada Interlakena). Oženjen je sa Elisabeth Skaja od 1960 godine. Ćerka mu se zove Cornelia (rođena 1963 godine ), ima dva unuka. Svojevremeno je vodio restoran, a sada je kako često u šali kaže ”hobi-kuvar” i obožavalac vina iz Bordoa.

FAQ pitanja postavljana Denikenu (izbor urednika) i njegovi odgovori.

…..UFOs (leteći tanjiri) Ja nikada nisam video nijedan! Svestan sam toga da je ogromna

većina takozvanih UFO očevidaca ili obmanuta, ili je u zabludi ili je pogrešila .I pored toga, mišljenja sam da UFO postoje. Međutim osnovno pitanje je: Šta su ustvari Unknown Flying Objects (UFOs)

…..GOD (Bog) Jos uvek nisam izgubio veru u Boga i jedan sam od malobrojnih

koji se moli svakodnevno. …..CRITICS (o kritikama i kritičarima) Gde god sam napravio grešku, stao sam iza nje i priznao je.

Uostalom, često su me kritikovali bezrazlozno,ali eto naučio sam da


28

živim sa kritikom. Kada mi je izdata prva knjiga žestoku su me napali, dočekan sam “na nož”, ali tada mi je čuveni profesor dr. Herman Obert, otac svemirskih putovanja, rekao: ”Gospodine von Deniken, takve kritike morate otresti sa sebe kao prljavo blato sa mermernog stuba”.

…..SCIENTISTS (o naučnicima) Održao sam veliki broj predavanja na univerzitetima i preturio

preko glave mnogobrojne tribine, okrugla stolove, panel diskusije i sl. Posle toga sam stekao određena iskustvo i zato bih vam dao važan savet:” Ako u dijalogu jedna od strana ne laže sama sebe, ne pokušava da vara ili blefira, ne prekida govornika pre kraja izlaganja na kraju će obe strane naučiti mnogo toga. Tako da mi se dešavalo , tamo gde se odvijao dijalog po svim ovim pravilima demokratije i tolerancije, da su naučnici govorili kako do tada nisu znali za moje podatke i da to proširuje njihove vidike. Međutim neki naučnici smatraju da je svako slaganje sa amaterima i entuzijastima, pogubno po njih jer bi ih ostali naučnici bojkotovali.

…..HIS GREATEST WISH (njegova najveća želja) Do današnjih dana, sakupio sam na stotine nerešenih znakova,

tragova i sl. koji po mom mišljenju dokazuju da su Zemlju makar jednom posetili vanzemaljci. Ali, istovremeno ne posedujem bilo kakav makar i najjednostavniji objektivni dokaz, npr. neki izradjeni predmet koji ne potiče sa naše planete da bih ga mogao, trijumfalno, pokazati naučnicima. Moja najveća želja bi bila da neko nekada, ko bi želeo da liči na mene, pronađe takav dokaz i pokaže ga svima, a da se to desi dok ja još uvek budem živ. To bi mi bila najveća satisfakcija i nagrada za sav uložen trud i entuzijazam.


29

Sve ili skoro sve što treba da znate o Tesli – Svetislav Filipović


30

NIKOLA TESLA POD PRISMOTROM FBI Nikola Tesla je jedan od najblistavijih umova čovečanstva, uz

sva svoja priznata dostignuća (elektrifikaciju, radio i mnoga druga), u nasleđe je ostavio mnogo nepoznanica. Za celokupnu javnost najzanimljivije su tri tajne. Da li je njegov neostvareni koncept bežičnog prenošenja energije kroz Zemlju ipak moguć? Šta je, u stvari, radio kada je eksperimentisao sa svojim, razornim zracima smrti? I, na kraju, šta se zapravo dogodilo sa njegovim nepatentiranim radovima i zabeleškama posle njegove smrti?

Ko je Huveru naložio da Teslu drži pod prismotrom, do danas je ostala tajna. On to nikada nije priznavao. Ali, posle Huverove smrti, kada je pod pritiskom Amandmana o slobodi informisanja obelodanjen i deo dosijea "Tesla", jasno je da u FBI nisu smeli da dozvole da Teslini genijalni pronalasci slučajno dospeju u ruke njihovih neprijatelja.

CENZURA AGENATA Da sve bude još zapetljanije, Tesla je za sobom ostavio tone

papira, ali nikakvu oporuku o tome koga ovlašćuje da ih preuzme i čuva. Njegov nećak Sava Kosanović na kraju je sakupio sve do čega je mogao da dođe i dopremio u Teslin muzej. Ali, kao što sve nije zapečaćeno posle Tesline smrti, tako ni mnogo toga što je spakovano nije stiglo u Beograd. Kako slavni naučnik nije mnogo mario ako mu neko uzima papire, dvaput su mu obijali hotelske sobe u kojima je živeo. Postoji sumnja da u nekim tajnim depoima još stoje njegove genijalne zamisli i čekaju da ih neko iskoristi. Pojavljivanje novih dokumenata, kao što je 256 FBI izveštaja, samo podgreva nadu da će i ono ostalo - uskoro biti obelodanjeno.

FBI istina o Tesli izgleda da će jos biti tajna, jer veliki deo dokumenta koje su javnosti stavljene na uvid je prilično "cenzurisan".

MOĆ KONTROLE UMA Novi svetski poredak koji je velikim delom naučno i tehnološki

koncentrisan oko projekata kakav je, na primer, "Harfa", danas raspolaže najmoćnijom tehnologijom za kontrolu uma. I ovaj deo famoznog vojnog američkog projekta, koji je koncentrisan na Aljasci, proističe iz Tesline "bezazlene" ideje o kojoj je govorio u poznijim godinama - da je moguće napraviti projektor misli. Istorija mehanizma kontrole uma počela je od trenutka kada je CIA započela projekat


31

"Pandora", osnovni cilj ovog projekta bilo je: istraživanje uticaja precizno moduliranih mikrotalasnih zračenja na funkcije mozga, a šef tog projekta, je na početku bio dr Ros Edi.

Njegova istraživanja na Institutu za ispitivanja mozga, pri Kalifornija univerzitetu, pokazivala su da je moguće kontrolisati ljudsko ponašanje i reakcije uz pomoć elektromagnetske (EM) radijacije. Za ove talase se vezuju svi eksperimenti kontrole mozga, jer modulirane emisije mikrotalasa najefikasnije prolaze kroz koru mozga, inače veoma otporne na EM zračenja niskog nivoa. To praktično znači da će EM talasi sa podešenom frekvencijom odlično poslužiti za prenos signala i poruka do mozga, na sličan način kao sto su radio-signali prilagođeni da prenesu muziku ili govor do radio-prijemnika.

RIZIK EKSPERIMENATA Delovanje ELF tehnologijom može da se usmeri i na čitave

organizacije ili zemlje koje ne pokazuju "podobno" ponašanje. U preduzećima ili agencijama sistem se razmešta po svim prostorijama, tako da izaziva nepovoljnu radnu atmosferu, slično zgradama lociranim na izvorima štetnih zračenja. Jedan od stručnjaka za parapsihološke fenomene, sa sopstvenom agencijom u Beču, Minhenu, Ženevi - poznat samo pod pseudonimom Raša – lično je pratio neke eksperimente američke vlade koji su se odnosili na manipulacije ljudskim ponašanjem. Njegova priča potvrđuje frapantnu bezobzirnost u radu sa ljudskim "materijalom".

"Imao sam priliku da razgovaram sa ljudima koji sarađuju u projektima NATO za VND (viđenje na daljinu). U jednom od njih učestvuje i general major Albert Stablbajn. Rekli su mi da i oni koriste slične modele, pa sam ih pitao da li su im poznate i negativne posledice VND. Moja saznanja su govorila da u slučajevima kada se postigne potpuno fizičko razdvajanje, kao u čuvenom "filadelfijskom eksperimentu", to može da traje samo dva-tri minuta. Pitao sam ih da li znaju šta se događa kada se vratite sa takvog putovanja, jer time oštećujete elektromagnetsko polje oko sebe i za kratko vreme gubite pamćenje. Kada sam im rekao kakvu štetu takav proces može da nanese centralnom nervnom sistemu (imate utisak kao da su uključeni svi automobilski alarmi u gradu) i pitao, da li znaju kako takvo oštećenje može da se popravi, rekli su mi da ne znaju, a ti ljudi rade za vrhunsku armiju sveta!"


32

VIĐENJE NA DALJINU Nedavno je objavljena knjiga Džima Nabela, "Viđenje na

daljinu", u kojoj je detaljno opisano ko za koga radi i pod čijom kontrolom. Nabel tvrdi, da se sva istraživanja u vezi sa izmenjenim stanjem svesti, pa i VND, obavljaju na Monro institutu u Virdžiniji. To pomalo plaši i podseća na neke eksperimente CIA sa LSD, pre 40 godina. Međutim, izgleda da se od toga odustalo i da se sada primenjuju drugačije metode.

"Tačno je", kaze Raša, "da postoji način da se sposobnost VND izazove i nekim hemijskim sredstvom, ali najbolje pomoćno sredstvo za razvoj ove sposobnosti je zvuk. Oni to rade tako što oba uva stimulišu sa dva različita izvora muzike i podstiču bi-neuralnu aktivnost centra za zvuk, što postepeno aktivira i one delove mozga koji se u svakodnevnim situacijama nikada ne koriste. Poznato mi je da je polovina ljudi koji su učestvovali u ovim eksperimentima, a bili su potpuno neobučeni i nepripremljeni, doživela ozbiljne mentalne poremećaje, jer u vojsci i sličnim tajnim laboratorijama ne znaju ni notornu činjenicu da ovakve "igre" po pravilu vode ka promenama stanja svesti, nešto slično psihodeličnim iskustvu, ali bez upotrebe hemijskih stimulansa. To se na jednostavan način može proveriti i malim eksperimentom. Ako stavite prst na levu stranu čela pritisnite vrhom nokta i lagano pomerajte. Kada pronađete pravu tačku to će vas naterati da kinete".

VREMENSKI TUNEL Prema Bielekovoj knjizi, o ovom događaju, sledeći rezultate

ostvarene u "Projektu duga", od 1963. su započeli radovi na stvaranju vremenskog tunela, koji bi omogućio usmereno kretanje napred i nazad kroz vreme. Njegova priča dalje liči na naučnu fantastiku.

Sa manjim prekidima, eksperiment sa vremenskim tunelom je nastavljen, sada pod imenom "Projekat Montouk", na Long Ajlendu, kod Njujorka, sve do 1983.

Bielek i Preston Nikols, naučnik koji je neposredno bio uključen u realizaciju "Montouka", tvrde da je već tad bila potpuno osvojena mogućnost bezgraničnog putovanja u prošlost, ali se u budućnost moglo putovati samo do 2011. godine. Posle ovog perioda putovanja su moguća, samo u stanju izmenjene svesti.

Zanimljivo je da smo u jednom drugom istraživanju, takodje došli do 2011. kao granične godine. Jedno italijansko udruženje koje se godinama bavi projektom izgradnje vremeplova, tvrdi da je zasada


33

putovanje u budućnost moguće samo do - 2011. godine. NEVIDLJIVI BROD Ono što, navodno, nije pošlo za rukom Tesli i Ajnštajnu u

"Filadelfijskom eksperimentu", uspelo je kompaniji "Vosper Tornikroft" iz Sautemptona, Engleska. Posle nekoliko godina, oni su priveli kraju dizajn broda na kome je primenjena ista stelt tehnologija kao na poznatom F117A, bombarderu – već "viđenom" u Buđanovcima.

BESPILOTNE LETELICE U Teslinim dokumentima nalazi se i njegov opis bespilotnih

letelica, koje su vojske velikih sila usavršile mnogo godina kasnije. Jedini problem, zbog kog Tesla nije dalje odmakao u svojim zamislima, je taj što za većinu svojih pronalazaka nije imao odgovarajuće lake i jake materijale.

O bespilotnim letelicama Tesla piše: - Na izvestan nesavršen način mogućno je, pomoću današnjih

radio-električnih uređaja, odbaciti avion, primorati ga da leti približno jednim određenim pravcem i da izvrši izvesne radnje na daljini od više stotina milja. Mašinom ove vrste, može se upravljati na više načina, i ja nimalo ne sumnjam da se ona može pokazati korisna u ratu. Ja sam posvetio godine rada proučavanju te stvari i pronašao sam sredstva kojima se na lak način mogu postići ova i još veća čudesa.

GOSPODAR MUNJA I GROMOVA O Teslinim istraživanjima u Kolorado Springsu još uvek ne

postoji potpuna slika, iako je, dnevnikom svojih eksperimenata iz tih dana ostavio dokumentaciju kakvu bi naučnici poželeli da imaju. Istina se verovatno nikada neće saznati. Svojim asistentima se nije poveravao, a sve drugo što je ostalo nezabeleženo u dnevniku, ostalo je sačuvano u njegovom nepogrešivom pamcenju.

Na mestu gde je Tesla 1899. obavio jedan od svojih najznačajnijih eksperimenata, u Kolorado Springsu oko 100 kilometara južno od Denvera, danas je sedište nekoliko kompanija koje se bave optičkim inženjeringom i naravno, NORAD, američka komanda protivvazdušne odbrane, koja je smeštena u utrobi planine Čejen.

Ono što se događalo u Teslinom laboratoriji u Kolorado Springsu i danas zanima naučnike širom sveta. Ljudi koji su imali prilike da posmatraju šta se događa na vrhu drvene građevine od 60 metara sa


34

visokom bakarnom antenom, pričali su kako su na sve strane skakale varnice, čak i do njihovih nogu i prolazile kroz njihove cipele! Jednom dečaku se dogodilo da varnica iskoči iz hidranta na ulici u gradu i napravi luk od deset centimetara do zavrtnja koji je držao u ruci. Ponekad je sva trava oko laboratorije bila okupana metalnoplavom svetlošću. Niko, međutim, nije znao da je čovek u laboratoriji tek samo podešavao aparate, da bi se pripremio za najspektakularniji i jedan od najvećih eksperimenata svih vremena.

Kao sporedan efekat eksperimenta, postavljen je do sada neprevaziđen rekord: najveća munja koju je čovek stvorio, dužine oko 40 metara.

MUNJE U TALASIMA Teslina želja bila je da proizvede električni impuls velike snage i

da ga usmeri ka Zemlji, jer je tlo odličan provodnik. Očekivao je da bi struja usmerena ka tlu mogla da putuje bez prekida, kao radio- talasi, i to brzinom svetlosti. Kada bi talas stigao do suprotnog dela planete, vratio bi se nazad, kao što se vodeni talas odbija ka izvoru kada naiđe na prepreku.

Slično je učinjeno 1950. godine, sedam godina posle Tesline smrti, kada su prvi radarski talasi upućeni ka Mesecu i zatim primljeni u povratku. Sedamdesetih godina na ovaj način je napravljena prva mapa Venere. Ova nebeska tela su milionima kilometara daleko od nas. Otuda je slanje elektromagnetskog talasa kroz Zemlju, svega oko 5.000 kilometara u prečniku, prava igra.

Naravno, Tesla nije proveravao svaku svoju misao. Ipak, nije odoleo da 3. jula 1899, kao pravi moderni haker, "odvrne" transformator do kraja i vidi sta će se dogoditi. O tome je pisao u svom dnevniku.

Taj dan nikad neću zaboraviti - pisao je Tesla kasnije. Transformator je bio dobro uzemljen, antena postavljena i

pouzdanim kablovima obezbeđena direktna veza sa elektranom. Tesla je izašao napolje da bi pratio promene, na cipelama je imao osam centimentara debete gumene izolatore, a zatim dao znak svom pomoćniku Kolmanu Situ, da uključi transformator. Svi vraćeni talasi su jedan za drugim dodirivali antenu, a zatim se odbijali od nje praveći munju. Prve munje su bile duge oko metar, a kasnije pet, pa i 15 metara. Kada su dostigli 25 metara počela je i grmljavina. Posle 30 i 35 metara, grmljavina se čula i u obližnjem gradu koji je udaljen čak 40 kilometara. Kada je nastala tišina, Tesla je ljutito pozvao elektranu da pita zasto su ga prekinuli usred eksperimenata, ali je dobio odgovor da je upravo njegov eksperiment kriv što u gradu ne gori


35

nijedna sijalica. Zbog toga su ga, čim je ova priča stigla do Pentagona i CIA,

proglasili najvećim hakerom u istoriji. Ova priča samo je delić istine o Tesli, mitovi su mnogo veći. Iz

svih nagađanja o Teslinim ostvarenim i neostvarenim projektima, nastala je i teorija o tome da je on možda ubijen, jer nije bio kooperativan sa nastojanjima velikih sila da njegove pronalaske koriste u ratnoj mašineriji. Kao najpreči povod za gotovo neverovatnu tvrdnju, navodi se njegovo odustajanje od projekta "Duga".

VEČITA ENIGMA Zanimljivo je, da ni agenti FBI, koji su Teslu i njegove prijatelje

pratili u stopu, nisu sa preciznošću mogli da tvrde kada je Nikola Tesla tačno umro. Agent FBI, u izveštaju direktoru, u dokumentu od 12. 1. 1943. kaže:

- Naknadno istraživanje je pokazalo da je Tesla umro 8. januara a ne u četvrtak, 7. januara, kao što je navedeno u teleksu od 9. januara!?

Ovaj podatak naveo je "optimiste", da Tesla zauvek nikada nije ni otišao. Među njima su i sledbenici čuvene "Unarijus" akademije iz San Dijega u Americi, koji tvrde da imaju stalnu komunikaciju sa Teslinim zvezdanim bićem koji se nalazi u kosmosu. Iako su mnogi skloni da pomisle, da je to čista glupost, činjenica je da su "vanzemaljci" sa "Unarijusa" svojevremeno uspešno sarađivali sa mnogim vladama sveta, čak i sa nekim našim državnim organima.

Tesla je svojim projektima i idejama posle Kolorado Springsa - o čemu svedoče tragovi Tesline misli danas u svetu - ostavio u nasleđe i materijal kome još naučnici nisu dorasli. Na njegovim zamislima zasnivani su i zasnivaju se bezbrojni pokušaji naučnika i laika da se ostvare značajni naučni i pronalazački prodori. Generalno, danas se ipak nedovoljno zna ko je i koliko uspeo da ostvari Tesline zamisli. Da polje interesovanja laika za Teslu raste direktno srazmerno stalnim praktičnim ostvarenjima ideja koje je Tesla još davno postavio: od televizije i globalnih komunikacija do bežičnog prenosa i neiscrpnih izvora besplatne energije. Tome u prilog govori i šokantan podatak da o Tesli na Internetu postoji preko 70.000 sajtova, sto je više nego što zauzima nekoliko vodećih holivudskih zvezda zajedno!

TESLA I MARSOVCI Pronicanje u tajne kosmosa, je verovatno bio jedan od prvih i

najdužih Teslinih snova. Maštao je, da jednoga dana uspostavi vezu


36

sa vanzemaljskim civilizacijama. Pre više od sto godina, 1899. tvrdio je: da je primio neke "inteligentne" radio-poruke iz vanzemaljskog izvora i stalno je ponavljao, da "marsovci statistički postoje". Još davne 1893. godine, je napravio nacrt svemirskog broda na električni pogon.

Njegov izum, sve do ove decenije niko nije uzimao za ozbiljno. Ali od 1997. počeo je da leti i prvi avion sa do sada delimično ugrađenom Teslinom idejom. Taj avion, bio je jedan od najopasnijih bombardera nad našim nebom u toku NATO napada na Jugoslaviju B-2, vredan koliko i četiri njegove težine u zlatu. To je prvi vazduhoplov, koji za pogon ne koristi samo aerodinamički uzgon već i fenomen elektromagnetne gravitacije.

Trenutno se radi sa prototipovima ovog aviona koji bi za rad trebalo da koristi i jonosferski električni potencijal, da bi u budućnosti bio potpuno zamenjen klasični pogonski sistem aviona. Tek tada ostvariće se Teslina ideja o električnom avionu - kakav je i prvi Teslin "kosmički brod".

NIKOLA TESLA SUPERSTAR Dvadeseti vek je pun ličnosti oko kojih se pletu mitovi i čiji život i

sudbina nadahnjuju mnoge da njihovu biografiju domišljaju i mistifikuju na najneverovatnije načine. Elvis Prisli, Ajnštajn, Džim Morison, Fulkaneli, Borhes, Dimitrije Mitrinović, Kastro, Tito, Selindžer, subkomandante Markos neki su od njih. Nikola Tesla savim sigurno spada u ovu vrstu fenomena.

Nikola Tesla je jedan od onih pronalazača koji su udarili temelje današnjoj "električnoj kulturi" i ubrzali tehnološku revoluciju koja je tokom XX veka potpuno izmenila planetu. Naizmenična i visokofrekventna struja, radio, radar, robotika, rendgenski zraci su neka od polja na kojima je Tesla učinio pionirske korake i zahvaljujući kojima je postigao zasluženu slavu, krunisanu time da je 1960. godine na jedanaestoj Generalnoj konferenciji za tegove i mere usvojeno da međunarodna jedinica za magnetnu indukciju nosi njegovo ime. Ali, zahvaljujući svom karakteru, egzibicionizmu, raznim fobijama, načinu života, neosetljivosti na novac i žene, a naročito zahvaljujući svojim neostvarenim pronalascima koje je s urođenim osećanjem za senzacionalizam spektakularno najavljivao a novinari njima punili stupce, Nikola Tesla je postao predmet raznoraznih mistifikacija, nagađanja i bizarnih reinterpretacija njegovog lika i dela, od onih naučnih, pseudonaučnih, preko umetničkih do okultnih i ezoteričnih.

Bio je čudo svog vremena. Ekscentrik koji je besprekorno elegantan u belom ili crnom smokingu pred zaprepašćenim


37

posetiocima demonstrirao svoje pronalaske koji su tada delovali kao čista magija – propuštao je hiljade volti kroz svoje telo dok su mu iz prstiju vrcale varnice, palio sijalice dodirom, bez kontakta vrteo metalna jaja po stolu, malim oscilatorima izazivao zemljotrese, pravio munje duge 40 metara. Kada je prvi put daljinski pokrenuo maketu broda, zbunjeni posmatrači čuda neviđenog gacali su po vodi bezuspešno tražeći žice. Njegove fotografije eksperimenata iz Kolorado Springsa 1899–1900. na kojima on sedi i čita dok oko njega sevaju veštačke munje od njega su činile čudesnu pojavu. Sa urođenim smislom za marketing zblanutim novinarima izjavljivao je da je u stanju da raspoluti planetu kao jabuku, da komunicira sa Marsom, da svoje modele mašina konstruiše najpre u glavi i to do poslednjeg šrafa. Nije imao nimalo trgovačkog dara, bio je u stanju da se odrekne miliona dolara, na njemu su se bogatili, krali mu patente, palili laboratoriju. On je živeo asketski, potpuno posvećen svom poslu. Imao je i svoje mušice – brojao je korake u hodu, nikada nije odsedao u sobama čiji broj nije bio deljiv sa tri, plašio se liftova, vožnje fijakerom i dodira tuđe kose, izračunavao zapreminu tanjira i hrane pre nego što bi počeo da jede. Većinu bizarnih detalja iz svog života sam je opisao u autobiografiji objavljenoj 1919. godine u časopisu "Electrical Experimenter" Hjuga Gernsbeka i oni su se prepisivali u svim njegovim kasnijim biografijama. Da je rođen u Smiljanu jedne olujne noći, od oca, pravoslavnog sveštenika, i majke koja je bila toliko spretna da je mogla da zaveže tri čvora na trepavici, da je nekoliko puta u dečaštvu jedva ostao živ, da je patio od čudnih vizija, hipersenzitivnosti i da je do otkrića obrtnog magnetnog polja došao u stanju nervne razdražljivosti recitujući Geteovog Fausta u šetnji kroz budimpeštanski park. Spavao je dva sata dnevno, u poznim godinama bio strogi vegetarijanac, verovao je da je njegovo telo automat, nikada nije primao lekare i opsesivno je bio privržen golubovima. Posle rušenja Vardenklif tornja, zamišljenog kao svetska emisiona stanica, napustili su ga finansijeri i sve više se povlačio u sebe. Za rođendane je imao običaj da primi novinare i da im pripoveda o svojim čudesnim neostvarenim pronalascima i vizijama. Nije onda ni čudo da se oko ovakve jedne ličnosti ispletu najneverovatnije priče niti se treba čuditi umetnicima i amaterima kojima je on bio inspiracija.

U Muzeju "Nikole Tesle" je otvorena izložba umetničkih predmeta iz Tesline zaostavštine, kao i dela umetnika koji su se na svoj način bavili Teslom, od slikara i vajara do karikaturista. On sam je inače bio izrazito netalentovan za crtanje, ali je tokom celog života pokazivao sklonost ka literaturi. Njegovi njujorški prijatelji navode da je govorio osam jezika i da je u originalu znao napamet čitave delove Gorskog vijenca, Fausta, Evgenija Onjegina, Božanstvene komedije,


38

Hamleta, Čajlda Herolda i drugih dela, a naročito je voleo srpsku epsku poeziju. U svojoj autobiografiji čak pominje da je u Ameriku došao sa par dolara i sveskom svojih stihova, koja nije sačuvana. Kasnije je prevodio na engleski pesme Jovana Jovanovića Zmaja i dopisivao se s Lazom Kostićem, koji ga je u pismima nagovarao da se oženi Lenkom Dunđerski. Mark Tven mu je bio prijatelj koji ga je često posećivao u njegovoj laboratoriji u Njujorku, kao i drugi njujorški umetnici u čijem društvu je uživao.

U literaturu je Tesla ušao već za života. Najpre kao lik u Gernsbekovim SF novelama, ali i kao prototip za junake nekih priča Marka Tvena. Dvadesetih i tridesetih scenografije laboratorija ludih naučnika u holivudskim spektaklima bile su replike Teslinih laboratorija iz Kolorado Springsa i Njujorka, a Teslin kalem bio je u kinematografiji obavezan deo aparature za oživljavanje Frankenšajnovih čudovišta. Tesla je inače voleo film, a jedan od omiljenih bio mu je upravo spektakl horor majstora Džejmsa Vejla Bride of Frankenstein iz 1935. godine – gledao ga je na desetine puta. Posle njegove smrti 1943. njegov mit je polako rastao. Čuveni Bela Lugoši igrao je 1944. vampira u filmu The Return of Vampire rediteljskog para Lu Landers – Kurt Nojman. Kako Kolumbija nije dala prava da se vampir nazove Drakula (iste godine je snimila film House of Frankenstein sa Borisom Karlofim i Džonom Karadinom kao Drakulom), grozni vampir u filmu je nazvan – Tesla. U jednoj epizodi popularnog stripa Supermen iz četrdesetih naslovni junak se suprotstavlja ludom naučniku koji svojim zracima smrti hoće da uništi planetu i koji se, pogađate već, zove – Tesla. U popularnom američkom naučnofantastičnom stripu Transmetropolitan (1997–2002), britanskog scenariste Vorena Elisa u kojem se opisuju avanture ekstravagantnog novinara u multikulturalnom haotičnom gradu budućnosti, pominje se i Oficijelna srpska crkva Tesle (Official Serbian Church of Tesla) čiji vernici veruju u postojanje "polifaznog unutrašnjeg električnog polja" poznatijeg kao "duša". Godine 1956. pojavila se knjiga Margaret Storm Return of the Dove, u kojoj je Tesla junak koji u Ameriku nije došao iz Like, već ravno sa planete Venere, i to jašući na velikoj beloj golubici, e da bi Zemljane naučio da koriste čistu energiju i kontrolišu svoje fizičke i mentalne moći. Ovaj mit će iskoristiti i Dejvid Bouvi u The Man Who Fell to Earth. Lori Anderson će mu na albumu United State Live 1 posvetiti pesme Dance of Electricity i Three Walking Songs (for Tape Bow Violin), a 1986. u Sakrementu će nastati hard rok grupa pod imenom Tesla, koja će između ostalih snimiti albume sa nazivima inspirisanim njihovim omiljenim frikom – Mechanical Resonance, The Great Radio Controversy, Psychotic Supper. Kao lik pojavljuje se u filmu reditelja


39

Ildikoa Enjedija My Twentieth Century, kao i u nedavnom filmu Krega Boldvina Spectres of the Spectrum. Spilberg je još 1991. godine otkupio prava na ekranizaciju čuvene Tesline biografije Margaret Čejni Tesla, čovek van vremena, a za igrane filmove koji bi se bavili Teslom bili su svojevremeno zainteresovani i Dejvid Linč, Robert Zemekis, pa čak i Džek Nikolson. U televizijskoj seriji Tajna Nikole Tesle, urađenoj u jugoslovensko-američkoj produkciji osamdesetih, Teslu je igrao Petar Božović, a Orson Vels čuvenog finansijera Dž.P. Morgana.

Tesla je junak bezbrojnih SF storija, ali i "ozbiljnijih" žanrova književnosti. I danas se u Beogradu igra pozorišna predstava Tesla ili prilagođavanje anđela, urađena po tekstu Stevana Pešića. Crnjanski takođe ima dramu Tesla, dok je kanadski pisac Dejvid G. Frejzer 1995. godine dramatizovao čuveni "rat struja" i sukob između Edisona i Tesle u svojoj drami Teslino električno društvo. U pomenutom ratu za prevlast jednosmerne ili naizmenične struje, Edison je, da bi dokazao štetnost naizemnične struje konstruisao električnu stolicu, koja je u SAD i danas u upotrebi.

Tesla je i junak romana Wildwood iz 1987. američkog kultnog pisca fantastike Džona Farisa, a Luis Perdju je 1985. godine napisao krimi triler pod nazivom Teslina ostavština. U ovom romanu Perdju opisuje Tesline poslednje dane, zatim njegovu smrt (otrovan od strane FBI-ja) i sudbinu njegovih tajnih rukopisa i proračuna koji sadrže tajnu moćnog "Teslinog tajnog oružja", a oko kojih se otimaju razne obaveštajne službe. Priča o famoznom tajnom oružju jedna je od omiljenih misterija koja svako malo puni novine željne senzacija. Po jednoj od mnogobrojnih verzija ove misterije, neposredno po Teslinoj smrti 1943. godine, iz njegove sobe u hotelu Njujorker u Njujorku, FBI je uzeo sve ključne Tesline papire koje sadrže njegove tajne eksperimente i pronalaske – "zrake smrti" (elektrostatički plazmeni snop, čija je replika nedavno napravljena u čuvenoj vojnoj bazi "Rej Peterson" – oružje danas glomazno i neupotrebljivo, ali koje je Tesla nudio svima, od američke i engleske vlade do kralja Aleksandra, i sam izjavljivao da mu je Lenjin za njih nudio tovare zlata), rešenje bežičnog prenosa energije, energetskog štita ili aparata za izazivanje meteorolških poremećaja. Delovi fajlova FBI-ja nastali praćenjem Tesle (kao što su praćeni i ostali američki naučnici) odavno su dostupni na internetu. Inače, fama o Teslinom tajnom oružju dobijala je neverovatne razmere – da su navodno 1993. godine pripadnici zloglasne sekte Aum Šinrijko tražili po Beogradu i Njujorku podatke o Teslinim tajnama, da tajne Tesline spise zapravo čuva famozna Grupa 69 zadužena za paranormalno u Vojsci Jugoslavije, pa čak da se Teslino tajno oružje nalazi u rukama bosanskih Srba, koji su ga svojevremeno čak i isprobali u bosanskom ratu. Sigurno je moguće


40

naći one koji će se zakleti da su ga u Bosni jednom uperili na jednu jedinicu mudžahedina koja je naprosto – iščezla, kao i one koji će vam potvrditi da je čuveni "nevidljivi" bombarder F-117 oboren u Buđanovce baš nekim Teslinim oružjem. Za vreme najbližih ratova moglo se čuti da je Žirinovski doneo u Srbiju nacrt Teslinog oružja neverovatnih sposobnosti pod nazivom "elipton", koji je trebalo da konstruiše izvesni kruševački proizvođač noša koje sviraju. Ispostavilo se da je "elipton" u stvari naziv jedne vrste ruske votke.

Tesla je održavao kontakte sa raznim ljudima koji su se bavili tada modernim okultnim, ezoteričnim i spiritističkim fenomenima, od lorda Kelvina do Vilijema Kruksa. Mihajlo Mihajlov je nedavno posvedočio da se u memorijalnoj biblioteci Edgara Kejsija Virdžinija Bič, poznatog posvećenika u paranormalne svetove, nalazi nekoliko debelih svezaka Teslinih ličnih zapisa na parapsihološke teme. Sam Tesla je prema svakoj vrsti spiritualnog iskustva bio prilično skeptičan, što nije smetalo njegovim tumačima da ga proglase paranormalnim čudom, kao na primer da je u svojim eksperimentima u Kolorado Springsu odredio frekvenciju i vrstu modulacije mentalnog plana živih ljudi, ali i mrtvih s kojima može da komunicira. Svako malo se u časopisima tipa "Treće oko" ili "Zona sumraka" pojave tekstovi kako je Tesla ili još živ, ili se sa onog sveta javlja odabranima, ili sa druge planete šalje poruke Zemljanima, ili reinkarniran u liku nekog osobenjaka hoda Beogradom.

Teslin blizak prijatelj bio je novinar Džulijan Hotorn, sin slavnog Natanijela Hotorna, koji je jednom napisao da je Teslin mozak toliko razvijen da svakako ne može pripadati običnom čoveku, već biću sa Venere, koji je na Zemlju došao da pouči ljude tajnama prirode. Mnogo kasnije neki su u ovo poverovali najbukvalnije. Sekta po imenu Unarius (UNiversal ARticulate Interdimensional Understanding of Science), sa sedištem u El Kajonu u Kaliforniji, veruje da je Nikola Tesla zapravo arhanđel Mihajlo koji je okončao svoje zemaljsko bivstvovanje, Unarijancima se sada javlja iz svoje kuće koja se nalazi na planeti Parhelion u središtu kosmičke federacije Unarius i saopštava svakakve zanimljive stvari koje su oni sabrali za sada u 13 tomova. Inače, Tesla im je jednom prilikom vizuelno preneo sliku svoje sadašnje kuće – to je sedmostepena piramida izgrađena od materijala nalik na staklo, osnove od 1,5 km. Na vrhu zgrade nalazi se veliki projektor nalik na teleskop koji može da odašilje informacije i slike na 33 frekventna područja, odnosno u isto toliko prostorno-vremenskih dimenzija. Unarijanci su inače deo kosmičkog bratstva privremeno zatočenog na Zemlji, sviraju renesansne instrumente, uče o reinkarnaciji arhanđela i čekaju svoju svemirsku braću koja je prošle godine trebalo da dođu da ih pokupe, ali je nešto iskrslo. Imaju kanal


41

na kablovskoj televiziji odakle šire svoja učenja i povremeno organizuju parade kroz gradić, voze se automobilima na koje nakače makete letećih tanjira i natpise "Welcome Space Brothers!".

Za takve stvari najmanje je kriv – Nikola Tesla. TESLA I SF Hjugo Gernsbek, glavni urednik časopisa "Electrical

Experimenter", koji je u nastavcima objavljivao Teslinu autobiografiju, bio je dugogodišnji Teslin prijatelj. Možda se deo razloga za velik broj fantastičnih elemenata u mojim pronalascima može pripisati uredničkoj umešnosti samog Gernsbeka. Naime, Gernsbek je zaslužio svoje mesto u svetskim enciklopedijama kao rodonačelnik naučne fantastike kao žanra. Ime science fiction prvi put se pojavljuje 1926. godine, i to u časopisu pod nazivom "Amazing stories", koji je pokrenuo upravo Gernsbek. Naučnu fantastiku Gernsbek je definisao kao "očaravajuće povesti u kojima su pomešani naučni fakti i proročke vizije", dok je moto "Amazing stories" glasio: "Ono što je ekstravagantna fikcija danas biće hladne činjenice sutra". Gernsbek je i sam pisao fantastične novele. Ovaj rođeni Luksemburžanin, koji je po dolasku u Ameriku posle nekoliko trgovačkih poduhvata pokrenuo dva naučnopopularna magazina "Electrical Experimenter" i "Modern Electrics", godine 1911. objavio je novelu Ralph 124C 41+, u čijem prvom poglavlju nije teško prepoznati lik Nikole Tesle. U priči The Magnetic Storm, objavljenoj 1926. u "Amazing Stories", Tesla se pojavljuje likom i imenom. Inače, Gernsbek je posle Tesline smrti dao da se izradi njegova posmrtna maska, koja se danas nalazi u Muzeju "Nikole Tesle". Jednu kopiju, obloženu bakrom, držao je na zidu svoje kancelarije. Danas najprestižnija američka nagrada iz oblasti SF-a njemu u čast nosi ime "Hugo's Award".

FILADELFIJSKI EKSPERIMENT Jedna od onih legendarnih priča obavijenih velom misterije o

kojoj se pišu knjige i snimaju naučnofantastični filmovi jeste tzv. Filadelfijski eksperiment. Naime, oktobra 1943. u Filadelfiji je navodno izveden tajni eksperiment s magnetnim generatorima, kojim se razarač "eldrige DE-173" usidren u filadelfijskoj vojnoj luci dematerijalizovao, zatim se na nekoliko sekundi pojavio u luci u Norfolku, 350 km daleko odatle, a onda se ponovo materijalizovao u Filadelfiji. Polovina mornara sa broda je nestala, neki su poludeli, neki su se sami od sebe zapalili, a neki su stekli osobinu da se po svojoj volji pojavljuju i iščezavaju. Po jednoj od verzija, eksperiment je


42

urađen na osnovu Teslinih rukopisa koje je posle njegove smrti uzeo FBI. Po drugoj je sam Tesla rukovodio čitavim projektom pod nazivom "Projekat duga" (u koji je, po nekima, bio uključen i Albert Ajnštajn), sve do 1942. kada je namerno počeo da ga sabotira svestan njegovih posledica po čovečanstvo. Zbog toga je Tesla ubijen, a po njegovim proračunima eksperiment je napravljen, ali je nešto pošlo naopako. Kasnije je ovaj projekat nastavljen u smeru ovladavanja "vremenskim tunelima" pomoću kojih se može putovati kroz vreme. Rezultati su naravno bili povoljni, uz jednu teškoću. U prošlost se može putovati bez granica, dok je put u budućnost iz nekog razloga put ograničen samo do 2011. godine, kada će doći ili Vanzemaljci ili Božji sin ili smo ga ugasili.

SRBI I HRVATI Jedna od najsmešnijih stvari vezanih za Nikolu Teslu je

svojatanje od strane Srba i Hrvata. Dok za Amerikance nema nikakve sumnje da je u pitanju američki pronalazač, Tesla je u zavinosti od trenutnih srpsko-hrvatskih odnosa bio srpski, hrvatski ili jugoslovenski naučnik. U Hrvatskoj se često navodi njegova navodna izjava kako se "ponosi svojim srpskim poreklom i hrvatskom domovinom", iako je to formulacija koju je upotrebio Vlatko Maček u jednoj prigodnoj rođendanskoj čestitki, na koju je istim rečima Tesla kurtoazno odgovorio. Poštanske marke s njegovim likom u jednom trenutku imale su i Srbija i Hrvatska i Republika Srpska Krajina. Negova rodna kuća u Smiljanu bila je zapaljena u toku Drugog svetskog rata, a obnovljena 1956. godine, da bi 1976. od nje napravljen spomen-park. Godine 1991. sa nje su odneseni crep, vrata i prozori, a sa gospićkog trga odnesen je i uništen Teslin spomenik, a trg preimenovan. Danas Republika Hrvatska ima orden Red hrvatske Danice s likom Nikole Tesle.

MESEČEVA PLANETA Nikola Tesla se pojavljuje u romanu Mesečeva palata, jednog od

najvažnijih savremenih američkih pisaca Pola Ostera. Jedan od junaka romana bio je od detinjstva fasciniran likom i napisima slavnog pronalazača koji je potresao Ameriku. Prvi susret s njim 1900. promeniće tok njegovog života. Drugi će se desiti mnogo kasnije. Oster opisuje ludog i moćnog Teslu u punoj snazi, ali prikazuje i ostarelog, zaboravljenog i propalog pronalazača:

"Jednoga dana, u leto trideset devete... zastali smo da se odmorimo u Brajant parku. Tada sam ponovo video Teslu... Na samo


43

pet metara od nas nalazio se starac koji je hranio golubove. Stajao je, a oni su leteli oko njega, spuštali mu se na glavu i ruke, desetine golubova koji su gukali, srali mu po odeći, jeli s njegovih dlanova dok im je starac pričao nazivajući ih srce, dušo, anđele... Osamdesetogodišnjak. Prozračno beo, mršav, ružno ga je bilo gledati, baš kao mene sada. Umalo da se nasmejem kad sam ga video. Negdanji genije iz svemira, junak moje mladosti. Sada, samo skrhan starac, beskućnik. Vi ste Nikola Tesla, obratio sam mu se, sasvim jednostavno, bez ikakvih formalnosti. Osmehnuo mi se uz blag naklon. Sada sam zauzet, rekao je, možda bismo mogli da porazgovaramo neki drugi put. Okrenuo sam se prema Pavelu i rekao: Daj gospodinu Tesli malo novca, Pavel, verovatno bi mogao da kupi još semenki za ptice. Pavel je ustao, otišao do Tesle i pružio mu novčanicu od deset dolara. Bio je to neponovljiv trenutak, Fog, trenutak koji se ni sa čim ne može meriti. Ha! Nikada neću zaboraviti zbunjenost u očima tog bednika. Gospodin Sutrašnjica, prorok novog sveta! Pavel mu je pružio novčanicu od deset dolara i videlo se kako se bori da ga ne pogleda, da odvoji pogled od novca – ali nije mogao. Stajao je tako, zureći u novac poput kakvog ludog prosjaka. A onda je uzeo novac, zgrabio ga iz Pavelove ruke i strpao u džep. Vrlo ljubazno od vas, rekao je vrlo ljubazno. Dušicama je potrebna svaka mrvica. Zatim nam je okrenuo leđa i počeo nešto da mrmlja pticama. Pavel me je onda odgurao, i tu je bio kraj. Više ga nikada nisam video."

TESLINA PESMA Iako je poznato da je Tesla pisao poeziju, sačuvana je samo

jedna njegova pesma. Naime, tridesetih godina Tesla se sprijateljio sa danas zaboravljenim nemačko-američkim pesnikom Georgom Silvesterom Virekom. Dopisivali su se i razmenjivali pesme. Tesla je mladog Vireka izuzetno cenio i 31. decembra 1934. posvetio mu jednu od svojih pesama pod nazivom Delovi božanskog ogovaranja – što je i jedina sačuvana Teslina pesma. Kasnije je Virek uhapšen i osuđen kao nemački špijun.

Kroz svemirsku slušalicu slušam zvezde šta kazuju. Nekog novog su doveli pa mu Olimp pokazuju. "Eno tamo Arhimeda, sa polugom vazda šeta, kaže da je materija isto što i energija,


44

a zakoni tvoji kruti da su pusta ludorija." "Al' na Zemlji ti zakoni jošte važe i te kako, a kad čujem sveže vesti, uopšte mi nije lako. Top svemirski, kažu, prave one usijane glave." "E moj, Njutne, ružno su se s tvojom slavom našalili, a nauku tvoju divnu, naglavce su postavili. I još neki Ajnštajn, luda, s tobom hoće da se sprda. Kaže da je materija isto što i energija, a zakoni tvoji kruti da su pusta ludorija." "Ja, Kelvine, ne uspevam te finese da razumem, makar sam se prevario, bar sam sve od sebe dao. Nego, popili smo kafu i vreme je da se pođe, a ti reci, tvoj drug Tesla, hoće l' skoro da nam dođe?" "Ma taj Tesla uvek kasni, nema smisla da se čeka, na tog zaludnog čoveka." Tad svemirska veza puče i iz moje slušalice, više nisam čuo ništa osim buke sa ulice. VELIKANU U SPOMEN Sa zahvalnoscu Nikoli Tesli za doprinose čovečanstvu Povodom

60-godišnjice smrti čoveka koji je svojim genijem prevazišao i Leonarda Da Vinčia

Na Božić, 7 Januara 2006 navršilo se 63 godina od kako je planetu Zemlju napustio naveći genije koga je ona odnegovala u srpskoj kolevci. Čitaoci ce se potsetiti da je Nikola Tesla rodjen 10 Jula 1856 u Smiljanu, Lika, a evo šta kaze Margaret Storm u svojoj


45

knjizi “Return of the Dove”. Margaret je fascinirana Teslinom licnošću i navodi da on i nije zemaljsko biće. Ona kaže da se je vasionski brod, poreklom sa Venere, spustio u ponoć, izmedju 9 i 10 Jula 1856 u Smiljan, kojom prilikom im se rodilo muško dete pa su ga oni, po unapred utvrđenom planu, dali na staranje svešteniku Milutinu i majci Đuki Tesla. I da nam Božanstvo nije darovalo Teslu, možda bi ljudski rod još i danas živeo bez pogona naizmeničnih struja, bez radia i televizije, bez x-zraka i Rentgena, bez radara i mikrotalasnih uređaja, bez teledirigovanih vođenja, možda još nebismo imali neonsko osvetlenje niti elektronske satove, a da ne govorimo kako bi smo još bili daleko od elektronskih mozgova, daljinskog robotskog upravljanja, kompjuterske i satelitske tehnike i možda nuklearne fisije. I koliko je još ideja sadržano u 800 Teslinih patenata, koje su Amerika i svet priznali. Prvi se bavio daljinskim bežičnim prenosom energije i svim svojim bićem nastojao da čitavom čovečanstvu obezbedi čistu energiju u izobilju. Konstruisao je turbinu bez lopatica i lično testirao automobil na pogon naizmeničnom strujom, koji je ostvario brzinu od 90 milja na sat, na pitanje odakle mu dolazi pogon, odgovorio je “iz etra, svuda oko nas”, a kada su neki zvaničnici rekli da je lud, skinuo je svoj urećaj sa automobila i otišao u svoju laboratoriju. Patentirao je “Uređaj za primenu energije radijacije” (Patent 685,957 prijavljen 21 Marta 1901 i priznat 5 Novembra 1901). To je uređaj za takozvanu čistu energiju, za koji sam Tesla kaže u “The Brooklyn Eagle Newspaper” od 10 Jula 1931 “Primenio sam kosmičke zrake i primorao ih da pokreću motorne uređaje”. U “The New York American” Tesla navodi da je to energija iz vasione, čiji je izvor Sunce i koja je prisutna svuda oko nas i u neograničenim količinama.

Teslina velika otkrića su i u domenu talasnih kretanja. On je prvi tvrdio da zvuk, svetlost, toplota, x-zraci i radio talasi svi pripadaju istoj vrsti fenomena, talasnog kretanja. Najnovija saznanja potvrdila su da je Tesla proučio do detalja Dinamičku Teoriju Gravitacije, kao i Prostorne Energije. U istima je delimično opovrgao Einšteinovu teoriju relativieta (E = m x c2), otišavši u razmišljanjima dalje od Einšteina, a isto je potvrđeno 1980 u istraživanjima zvezdanog pulsara PSR 1913+16, kojom prilikom je utvrđeno postojanje gravitacionih talasa. Na osnovu, svoje dinamičke teorije gravitacije, Tesla je objasnio osnove letenja vanzemaljskih neidentifikovanih objekata (UFO), na bazi elektronske emisije sa zakrivljenih ili oštrih ivica objekta. Posle Tesle utvrđeno je da vasionski brodovi UFO u svojoj sredini imaju cilindar sa namotajima na principu Teslinih (Tesla’s coil), pa kada se na jednom kraju takvog cilindra kreira vakum dolazi do elektronskog toka, što omogućuje kretanje objekta i to neslućenim brzinama. Ova istraživanja nastavi je Thomas Townsend Brown, koji je 1958 najpre


46

napravio leteći tanjir prečnika 15 inča i njime podigao 110% sopstvene težine, a nešto kasnije sličan uredjaj prečnika 36 inca sa 150,000 volti i isti demonstrirao zvaničnicima američke avijacije, ostvarivši brzinu od nekoliko stotina milja na sat.

Tesla je postavio naučne osnove za konstrukciju aviona i vasionskih brodova bez krila i propelera, sa vertikalnim podizanjem i horizontalnim letenjem neslućenim brzinama, na principima primene elektromagnetnih polja. Za Nikolu Teslu se u naučnim krugovima navodi da je verovatno prvo ljudsko biće na planeti Zemlji koji je uočio pojavu “Globalnog zagrevanja” i tvrdio da čovečanstvo mora preći sa trošenja mineralnih goriva na primenu energije, darova sunca, bez zagadjenja, koja je inače svuda oko nas u neograničenim količinama. Navodi se da je tu ideju primio od vanzemaljskih bića prilikom kontaktiranja u Colorado Springsu.

Za Teslu je Dr David Gordstein, sa Kalifornijskog Instituta za Tehnologiju, rekao da “Svetac nauke” i izjednačio ga sa Leonardom Da Vinčijem. Zna se da je Tesla, prilikom rada u Colorado Springsu komunicirao sa planetama. Kako kaže Margaret Storm, on je kontaktirao sa vanzemaljcima koji su kontrolisali život na Zemlji, dugoročno se pripremajući za invaziju, ali to nisu učinili zbog ubrzanog razvoja nauke i tehnike na Zemlji. O svojim kontaktima Tesla se poveravao bliskim prijateljima, medju njima John Jacob Astor, vlasnik hotela Waldorf Astoria, sto je i sam potvrdio u članku “Talking with Planets” u Colliers Weekly (Marta 1901). I Arthur Matthews u svojoj knjizi The Wall of Light opisuje Teslin uređaj za komuniciranje sa planetama na bazi kosmičkih zraka. Uređaj je nazvan Teslascope i danas se primenjuje za identifikaciju neidentifikovanih letećih objekata, za koje postoje tvrdnje da potiču sa planete Venere ili Marsa. Teslin sledbenik, u komuniciranju sa vanzemaljcima, Gregory Hodowanec tvrdi da se radi o signalima istovetnim sa onima koje je Tesla uhvatio 1899 u Colorado Springsu. Neposredno pred svoju smrt Tesla je najavio pronalazak motora za vasionske brodove sa anti-elektromagnetnim pogonom, a njegova dinamička teorija gravitacije ostala je ne objavljena za vreme njegovog života.

Za života je počastovan sa 15 počasnih doktorata najčuvenijih univerziteta, među kojima Yale i Columbia, a jedan je od samo dvojice Američkih državljana koji su u međunarodnom sistemu mera zaslužili da se jedinice mere označi njihovim imenom. Teslino ime dato je jedinici magnetne indukcije, a to je ujedno najveće priznanje koje može da bude dodeljeno jednom naučniku. I šta sve još je zaslužio a što mu ili nije dodeljeno ili je čak ukradeno? Tesla je, bez sumnje, najveći pronalazač koga je ljudski rod imao, a mi se sa puno ponosa možemo dičiti njegovim imenom i činjenicom da je srpsko poreklo


47

svuda isticao i svoj srpski narod hvalio među pravednima. Za Teslu Diane Tessman reče da je bio vanzemaljac među surovim svetom koji ga je okruživao, a ostao je pravi gospodin, pun dostojanstva i iskrene pravednosti. Preteča je vremena u kome je živeo i niko ga nije dostigao u briljantnosti uma i genijalnosti. Pred kraj života 1942 angažovala ga je američka mornarica kao direktora projekta “Rainbow” na realizaciji nemogućnosti otkrivanja brodova radarom. Eksperiment sa Teslinim kalemovima na brodu bez posade je uspeo, ali je Tesla tvrdio da je rizičan, pa kada administracija nije postupila po njegovim preporukama Tesla je svoje uređaje demontirao i napustio projekat. I najnovije informacije ukazuju da avion američke avijacije B-2 Stealth Nuclear Strike Bomber za svoj princip letenja koristi Teslin elektrogravitacioni propulsioni system, koji mu omogućuje dostizanje supersoničnih brzina.

Teslu su odlikovale najviše ljudske vrline, nije voleo kompromise, iz dna duše je mrzeo pohlepu i laži “velikoga biznisa”. Posedovao je integritet, ponos i inatni osećaj za “fair play”. Kada su velike kompanije od Tesle tražile servilnost on je to jednostavno odbijao. Nisu ga interesovala dobra koja su se mogla kupiti za novac. On pripada vremenu u kome ce ljudi želeti da drugima čine dobra kakva bi želeli da drugi čine njima, vremenu uzvišenih ideala. On nas je inspirisao svojim izgledom, delom i karakterom. Posedovao je osobinu besmrtnosti i zaslužio da ostane besmrtan. Napuštajuci ovozemaljski svet ostavio mu je poruku “Ja sam ovde srećan, ja sam kod kuće”. Mozda je Teslina duša otišla nazad na Veneru, odakle su ga vasionskim brodom doneli u Smiljan, na Veneru za koju Milutin Milanković reče da će u dalekoj budućnosti postati cvetna bašta nove ljudske postojbine. U poruci svetu, Tesla dalje kaže: Došao sam na vaš svet kao i svi vi da ga učinim boljim za život. Proživeo sam svoje vreme pokušavajući da osvetlim ljudske ideje. A vi, ukoliko ste u mogućnosti, bar za kratko vreme, ostavite svoje probleme i poletite u visine, bar iznad drveća, videćete Zemlju i svet iz druge perspektive. Ta viša perspektiva vući ce vas da napravite razliku. Ne gubite svoju celovitost, držite se svoga ponosa i nikada ne gubite veru u fair play, vaša snaga je u vama. Velikim korporacijama ne verujte, one nastoje da upravljaju sa vašim životima. Njihova gramzljivost, surovost i gruba sebičnost, u odnosu prema ljudima i prirodi dovešće ih do njihove propasti. Naši dani dolaze, svanuće dan kada će svet imati dovoljno čiste energije u kojoj nećemo biti vanzemaljci, jedni drugima. Biće to put pravednosti i dostojanstva, TESLIN PUT

S’ ponosom je isticao svoje srpsko poreklo i trajno zaslužio srpsku zahvalnost za darove koje je ostavio ovozemaljskoj civilizaciji. I gde god da mu je duša, a svakako je u nebeskim prostranstvima,


48

srpski rod na svoj Božic poželeće joj mir i spokoj. Svojim postojanjem Tesla je nama Srbima pomogao da kao mali narod očuvamo svoje ime na planeti Zemlji koja milenijumima putuje svemirskim, Teslinim putem.

TESLINA OTKRIĆA Nikola Tesla svetski je poznat po svojim izumima i patentima,

usavršavanju elektromotora, generatora i transformatora te po primeni naizmenične električne struje. Vizionarskim se ocjenjuju njegova istraživanja na polju prenosa energije, elektromagnetskih zračenja i elektrovodiča iz kojih su, tvrde naučnici, danas nastali moderni sustavi radiokomunikacija, televizije, robotike, daljinskoga upravljanja. Mnogi savremeni, a verujemo, i budući pronalasci nalaze korene upravo u Teslinim otkrićima.

Pisana zaostavština Nikole Tesle, 70-100 hiljada stranica dokumenta, sistematizovanih njegovom rukom, danas se nalazi u njegovom Muzeju u Beogradu, Morganovoj banci u New Yorku te u središtu FBI-aja. Mnogi od tih dokumenta strogo su čuvana tajna i nisu dostupni ni naučnicima.

Tesla, taj genijalni istraživač i osebujna ličnost, bio je čovjek ispred svoga vremena i slobodno se može reći da svet još nije do kraja istražio i spoznao pravu vrijednost svih njegovih ideja i pronalazaka. Nagađa se da je u Teslinoj ostavštini rešeno pitanje bežičnoga prijenosa energije te da ona obiluje misterijima poput mogućnosti umjetnoga izazivanja potresa, kontroliranog projektovanja misli, nadmašivanja brzine svjetlosti, komunikacije s vanzemaljcima itd.

Zanimljiva je činjenica da je bista Nikole Tesle, kao utemeljitelja,

postavljena u Svetskome centru telekomunikacija u Ženevi. Njemu u čast, 1956. godine, jedinica za magnetsko polje prozvana je tesla (T), a njegovo ime astronauti su dali i jednom brdu na Mjesecu.

TESLA I AMERIKA Nikola Tesla rođen je 10 jula 1856. u selu Smiljanu kraj Gospića,

u svešteničkoj porodici koja je znala prepoznati njegove prednosti i podržati ga. Iako relativno siromašni poslali su ga na studije u Zagreb i Graz. Zbog finansijskih teškoća ipak nije uspio završiti fakultet pa se ubrzo zapošljava u Budimpešti, a zatim u Parizu. Godine 1884. odlazi u Ameriku, zemlju kakva upravo trebala njegovu umu. Krajem 19. stoljeća, nakon prestanka građanskoga rata Sever-Jug, Amerika je u


49

procvatu. Nužan joj je čelik zbog izgradnje železničkih pruga, industrije, brodova, oružja i sl. Međutim, industriji čelika nedostaju motori, a za njegovu proizvodnju koristi se isključivo ljudska snaga.

U tom kontekstu pojavljuje se odjednom Nikola Tesla sa svojim otkrićem elektromotora, što je spas za industriju. Tesla postaje jedan od najslavnijih ljudi Amerike.

Na samom početku 20. veka na vlast dolazi američki predsednik T. Roosevelt čiji prvi potez je otvaranje Amerike prema svetu. Tu je opet Teslina šansa da ostvari svoj krajnji cilj - povezati svet i osigurati mu energiju. Baca se na istraživanje područja prijenosa električne energije i telekomunikacija.

KRATKA TESLINA BIOGRAFIJA Nikola Tesla je rođen 10. jula 1857. godine u Smiljanu. Umro je

7. januara 1943. godine u hotelskoj sobi u Njujorku. Njegova zaostavština i urna sa pepelom nalaze se u Teslinom muzeju u Beogradu. Svet će još dugo čekati dok se ne pojavi genije ravan Nikoli Tesli.

Njegov otac Milutin, bio je pravoslavni sveštenik. Majka, Đuka, bila je poreklom iz svešteničke porodice, nepismena, pametna i plemenita žena. Nikola je osnovnu školu završio u Smiljanu, nižu realnu gimnaziju u Gospiću, a višu realku u Karlovcu.

Od ranog detinjstva je pokazivao sklonost za pronalazaštvo. Dosta je čitao, provodeći sate u očevoj biblioteci. Zadivljen opisom Nijagarinih vodopada pomišljao je da tu sagradi veliku turbinu koja će stvarati električnu struju. Dvadesetak godina kasnije ta želja mu se ostvarila.

Nakon mature, vratio se kući gde je oboleo od kolere. Posle godinu dana oporavka, 1876. odlazi u Grac da studira elektrotehniku. Radio je neumorno, od tri časa izjutra do ponoći, i već prve godine položio je sve ispite sa najvišom ocenom. Profesori su ga voleli i cenili.

Nakon očeve smrti, tražio je stipendiju od Matice Srpske, ali je nije dobio. Napušta studije u Gracu i nastavlja studije politehnike u Pragu koje nikad nije završio. Zapošljava se u telegrafskom zavodu u Budimpešti, a posle godinu dana (1833.) prelazi u Edisonovu Električnu kompaniju u Pariz. Nakon godinu dana dobija ponudu da pređe u sedište kompanije lično kod Edisona u njegovu laboratoriju da se bavi pronalazačkim radom. U Njujork stiže 1884. godine.

Tesla dolazi do epohalnih otkrića u oblasti fizike i elektrotehnike - otkriva obrtno magnetno polje, indukcioni motor, naizmeničnu struju, transformator visokofrekventne struje, bežični prenos radio-talasa itd.


50

Zbog neslaganja razilazi se sa Edisonom i prelazi u Vestinghausovu kompaniju koja ce finansirati gradnju prve električne centrale na naizmeničnu struju na Nijagarinim vodopadima.

Sa preko 700 patenata smatra se uz Faradeja najvećim pronalazačem u istoriji nauke. U njegovu čast jedinica za jačinu magnetne indukcije nosu njegovo ime i ima oznaku T.

PRIMENA TESLINIH IDEJA Nikola Tesla je otac polifaznoga električnog sustava za

proizvodnju i prijenos električne energije. Prema njegovoj zamisli izgrađeno je nekoliko vrsta generatora, transformatora i motora. Usavršio je također sustav električnoga izvora svetla.

Elektromagnetski talasi posebno su područje interesa Nikole Tesle. Bavio se visokim frekvencijama i naponima te telekomunikacijama. Udario je temelje prienosu energije uključujući glas i sliku. Njegova teleautomatika realizirana je kroz teledirigirano upravljanje. Stoga se može reći da današnji dometi američkoga programa svemirskog naoružanja, poznatoga kao "Rata zvezda", imaju ishodište u Teslinoj ideji. Pred kraj svoga istraživačkog rada Nikola Tesla bavio se i područjem termodinamike i hidraulike.

Poznato je da su otkrića Nikole Tesle često pripisivana drugim autorima. Postoji mnoštvo patenata pod tuđim imenom iako je njihovo ishodište u Teslinoj ideji. To se posebno odnosi na područje suvremenih telekomunikacija. Italijanski naučnik G. Marconi sebi je pripisao otkriće radiotelegrafske veze, a smatra se da je i otkriće X zraka nepravedno pripisano W.C. Roentgenu. Marconi i Roentgen dobitnici su Nobelove nagrade koju Tesla nikada nije dobio.

Nikola Tesla, taj renesansni tip intelektualca, celi je svoj život posvetio samo radu. Nije imao ni familiju ni prijatelje, nisu ga zanimale materijalne vrednosti, priznanja i titule. Opterećenost tim stvarima samo bi ga odbile od njegove osnovne želje - raditi za dobrobit čovčanstva. Do kraja života ostao je veran svome poreklu. ".Povodom tog pitanja, još nešto. U vreme kad su Ameriku još plavile vesti i knjige o NLO-ima, početkom 60-tih, američki novinar Frenk Edvards objavio je delo "Leteći tanjiri ozbiljno pitanje". U njoj Edvards optužuje Teslu da je upravo svojim eksperimentima, baš u Kolorado Springsu 1899. godine, "pozvao" vanzemaljce da nas posete. On je napisao da su se vanzemaljci pojavili, koliko se sećam, 11 godina posle Teslinih eksperimenata i na osnovu toga izračunao da su, brzinom svetlosti, stigli iz oblasti zvezda Tau Ceti ili Epsilon Eridani.


51

PRIMEDBA UREDNIKA Veoma sam ubeđen u to da je Tesla vanzemaljskog porekla ili u

najmanju ruku deo uspešnog eksperimenta. Naravno ne samo on nego i nekolicina drugih koje običan narod naziva “genijalcima”.To su,jednostavno rečeno, neki “ljudi” koji toliko odskaču od svojih savremenika i vremenski i intelektualno da, po meni, nepostoji racionalno objašnjenje za njihovim radom i delom. Smatram da su to: Isus, Leonardo De Vinči, Nostradamus, Hieronimus Boš,Rable, Petar Veliki, Marko Polo, Aleksandar Makedonski, Napoleon i sl.

Takođe mislim da je nedovoljno poznat i priznat u svetskim okvirima s obzirom na njegov doprinos. Bez njega bi još uvek živeli kao u srednjem veku. Pogotovo je minorna počast ukazano njemu u Srbiji jer budimo iskreni ono sve što je nazvano po njemu je samo malo više nego što su dobijali anonimusi ili ličnosti lokalnog značaja. Naša država mora pod hitno napraviti brend od Teslinog imena i dela jer mali narodi moraju forsirati svoje velikane, a ne setiti ih se kao mi svakih 150 godina. Verujem da je ovaj naš omaž u slavu Tesle mnogo bolji i potpuniji nego što ćete imati priliku da čitate u bilo kojem časopisu cele ove 2006 godine.


53

MEGATRENDOVI ( Scenario-način za razmišljanje o budućnosti) Reč urednika: Ovo je skraćena verzija (moj izbor citata) predavanja koje je

1998 god.održao izvesni gospodin Vukotić koji pokazuje i dokazuje da i mi imamo eksperte koji se bave megatrendovima tj. razmišljanju o budućnosti, a pošto je predviđanje načina života u budućnosti česta tema u naučnoj fantastici, a iz ovog teksta očigledno je da je dosta romana naučne fantastike i napisano po obrascima scenarija mnogo pre nego što je sam pojam megtrend postao popularan I zbog toga je logično da se ovo zanimljivo predavanje pojavi u “Terri”.Celokupni referat nalazi se na Internetu:

www.postfest.ptt.yu/savetovanje98/Vukotić98


54

U obilju promena oko nas, bez obzira kako se one na prvi pogled

odvijale, ipak ima pravilnosti, odnosno postoji dublja povezanost ovih promena na višoj ravni. Otkrivanje odnosno poznavanje ključnih procesa omogućava relativno pouzdano predviđanje budućih događaja i predstavlja osnov za delovanje u dužem vremenskom periodu. Bitno je naglasiti da se radi o dinamičkim procesima, koji su okarakterisani sa pravcem i smerom kretanja i tempom promena. Dok je nekada, za vođenje racionalne politike bilo dovoljno poznavati lokalne prilike danas je prisutan princip”razmišljaj globalno, deluj lokalno”.

O budućnosti nije lako razmišljati i verovatno je nemoguće je predvideti. Lord Kevin je tvrdio 1895 godine, kada je bio predsednik Kraljevskog društva, da su “leteće mašine teže od vazduha nemoguće”. Hari Warner se 1927 godine zapitao ”ko to, dođavola, želi da čuje glumce da govore”. Sredinom osamdesetih Bil Gejts je tvrdio da je 640k više memorije nego što će ikada trebati za personalne računare. Kada ovi velikani nisu bili u pravu, šta onda ostaje nama običnim smrtnicima. Mada ne možemo predvideti budućnost, to nas ne sprečava da o njoj razmišljamo. Moguće je, i to je verovatno od suštinskog značaja za postizanje konkurentnosti, utvrditi ključne događaje koji se upravo dešavaju, ili koji su se već desili, i koji će uticati na nas sledećih par decenija. Ovo bi se moglo nazvati”razmišljanje o budućnosti koja se već desila”. U vremenu preokreta moramo naučiti da interpoliramo pre nego ekstrapoliramo. Ekstrapolacija gleda u prošlost i podrazumeva,da će budućnost biti nalik na prošlost, zato što je u prošlosti budućnost bila nalik na prošlost. Ipak u vremenu kada se sprema revolucija znanja, značajne nove tehnologije, porast blagostanja u Aziji (posebno pojava srednje klase), demografske promene u zapadnom svetu, konvegercija privrednih grana (industrija) i povećana briga za okruženje, bolje je primeniti interpolaciju između onog gde smo sad i scenarija budućnosti. Ključ za uspešno razmišljanje o budućnosti leži u razumevanju kako će ovi događaji uticati na nas u budućnosti. Ovo je situacija u kome se pokazuje vrednost scenarija. Scenario nije predviđanje ili plan za budućnost. On je pre svega oruđe za razmišljanje o neopozivim događajima koji će uticati na nas. On mora biti zasnovan na širokom znanju o neopozivim događajima, on mora razmotriti različite puteve kojima možemo ići da bi odgovorili na ukupna zbivanja. Svaki uspešni scenario ima tri ključna elementa . Prvo moramo prikupiti informacije o neopozivim događajima i


55

faktorima koji utiču na načine na koje možemo reagovati na njih. Zatim moramo da asembliramo scenario, uzimajući u obzir društvene, tehnološke, ekonomske, političke i faktore okruženja. Na kraju, moramo da “isprobamo” budućnost, kroz, detaljno razmatranje kako svaki od ovih scenarija može uticati na nas. Tek tada smo u stanju da osmislimo strategije koje mogu iskoristiti sve povoljne mogućnosti i odgovoriti na izazove koji se nalaze ispred nas. Korisne informacije mogu se prikupiti slušanjem kreativnih mislilaca, čitajući napredne žurnale i magazine, i pažljivim razmatranjem kako se ključni događaji odvijaju. Sistematsko praćenje naučnog i tehnološkog razvoja je vrlo korisno za početak-ne samo da se pronađu inovacije koje se mogu odmah primeniti u određenoj oblasti poslovanja, već i još više da se nauči o razvoju koji može dovesti do naglog zaokreta u ukupnom poslovanju. Doli-klonirana ovca je odličan primer. Mogućnost da se kloniraju sisari izazvala je širok opseg političkih akcija da se ograniči i spreči kloniranje ljudi. No bez obzira na to neopozivi događaj se već desio-kritična količina znanja je osvojena- i može se očekivati strahoviti rast u biotehnološkom biznisu, čak i bez kloniranja bilo kog sisara.Bilo koji skup scenarija normalno uključuje najmanje jednu priču o “poželjnoj budućnosti”, u kojoj su glavni društveni i ekonomski problemi rešeni (i svi živimo srećni do kraja života). Tehnološki napredak često pretstavlja oslonac za takve priče o blistavoj budućnosti. Na primer, današnji prodori u tehnologiji će rešiti sutrašnji nedostatak hrane, ili razvoj termonuklearne fuzije rešiće sve probleme vezane za nedostatak energije i zagađenje. Upotrebivi scenariji mogu uključiti i priču o “zvaničnoj budućnosti”-onu u koju smo spremni da poverujemo polazeći od postojećih dogmi. Detaljna analiza ovog scenarija može ukazati na nemoguće i nepoželjne ciljeve.”Grozomorni” scenario takođe može bit koristan. On razmatra sve ono što može krenuti loše, sa ciljem da se razmotri strategija za delovanje pod krajnje nepovoljnim okolnostima. Na osnovu scenarija mogu se uključiti prioritetne investicije u korisne tehnologije za podršku prihvatljive budućnosti, ili za ublažavanje najvećih neprilika. Za svaki scenario neophodno je da se razmotre i neophodni uslovi, atakođe i mogući problemi.

Poznato je da je informaciona revolucija glavni pokretač svih promena. Dramatične promene se manifestuju u širokom spektru hardvera, i još sve raznovrsnijim i prilagodljivijim softverom, diverzifikacijom telekomunikacione strukture i njihove konvergencije ka različitim multimedijalnim konfiguracijama i aplikacijama-integracija


56

slike, glasa, podataka i tekstualnih informacija kroz proces digitalizacije. Tridesetak godina stara vizija Maršala Meklauna o “globalnom selu” opasanom (povezanom) javnom (masovnom) mrežom komunikacija postala je univerzalna stvarnost omogućavajući komunikacije preko svih geografskih i kulturnih razlika. Ovaj trend se ne može zaustaviti jer on je već pokrenuo prilagođavanje i nov pristup svim društvenim aktivnostima. Informaciona revolucija je komplementarna sa eksplozivnim rastom znanja. Može se dokazati da nauka i istraživanja pretvaraju novac u znanje, dok tehnologija pretvara znanje u novac i bogatstvo. Obe revolucije su globalnog karaktera i zahvatile su sve zemlje bez obzira na granice. One prožimaju sve dimenzije ekonomskih, društvenih i političkih aktivnosti, utičući na društvene institucije, shvatanja i kroz proces-kako organizujemo rad, kako da proizvodimo i trgujemo, kako da vodimo poslove i kako da stvaramo bogatstvo. Optimisti predviđaju da će čovečanstvo imati na raspolaganju gotovo nezamislive mogućnosti. Pesimisti su zabrinuti zbog uticaja ovog napretka na zaposlenost, društvene veze i multikultrnost. Oni se pitaju kako možemo sprečiti da informaciona provalija između bogatih i siromašnih zemalja postane još veća.

Informacione i komunikacione tehnologije (IT) - zajedno sa biotehnologijom i tehnologijom novih materjala-se nazivaju generičke (bazične) tehnologije, zato što one radikalno menjaju tehnike i sisteme na širokom planu proizvodnje i distribucije, donoseći fundamentalne promene u ekonomskom sektoru. Nova opšta tehnologija podrazumeva rukovanje, upravljanje procesima na nivou atoma, molekula i gena a to su izuzetno naučno i istraživački intezivne delatnosti. Hardver postaje sve brže manji i jeftiniji, prema Murovom zakonu kapacitet procesiranja mikroprocesora (čip) se približno udvostručuje a troškovi opadaju za trećinu svake godine. Pouzdanost IT hardvera, je sa druge strane viša nego kod drugih tehnologija, uglavnom zbog odsustva mehaničkih delova. Razvoj softvera je takođe zaprepašćujući: moguće je napisati softver koji će sprovesti bilo koju logičku operaciju u nizu ili u mreži za bilo koji deo društva, uključujući obrazovanje i medije. Digitalizacijom informacija i komunikacijama preko stelita i kroz optičke kablove omogućen je trenutni prenos velike količine informacija i znanja sa jednog medija na drugi, i sa jednog dela sveta na drugi. Znanje i informacije stvaraju i ubrzavaju sveobuhvatni proces globalizacije a koji se odnosi na usluge, koje su bazirane na znanju (inženjering, istraživanje, konsalting, razvoj softvera finansijske


57

i usluge pojedincima, zabava) i omogućavaju nastanak teleekonomije teleworking, teleservices, telemedicina, daljinsko obrazovanje, teletrening, teleshoping, telebanking). Znanje utiče i na tržište rada koje se radikalno prestruktuira u pravcu poboljšanja uslova za visoko obrazivane i tehnički sofisticiranije radnike. Informacije i znanje će biti glavne alatke u restruktuiranju privrede i društva nudeći ranije nepoznata rešenja za globalne probleme posebno u pogledu održivog razvoja ljudi (uključujući ublažavanje siromaštva, zaštitu okoline, razumno upravljanje resursima, obrazovanje i polnu jednakost, stvaranje podnošljivih životnih uslova i poboljšavanje organizacije vlade i narodnog participiranja. Kakva god da bude izgledala industrija budućnosti, jedna stvar je apsolutno sigurna. Konstantna tehnološka inovacija biće od suštinskog značaja za privrednu konkurentnost.. Mi moramo biti sposobni da se vidimo u budućnosti, da shvatimo koje sposobnosti da izgrađujemo već danas, da obezbedimo kretanje ka budućnosti sa mnogo više poverenja. Naravno moramo prevazićI i probleme kao što su: elitistički (koji ne uključuju i ne angažuju ljude iz kompletne organizacije), Nije orijentisan na budućnost (pada u zamku projektovanja sadašnjosti u budućnost, zadržava se na površini što dovodi do pogeršnih pretpostavki), Bez vizije (nedostatak intelektualne koherencije i emocionalne odlučnosti),Neintegrisanost (bez povezanosti sa kontrolim sistemom koji bi iz dana u dan pratio stanje u poslovanju.

Četiri područja istraživanja se posebno izdvajaju po brzini razvoja i probojima koji su učinjeni:Informacija & Učenje; Genetika & Biotehnologija; Materjali & Prerada; Energija.

Informacije & Učenje *Perfomanse mikroprocesora su poboljšane 25000 puta od

njihove pojave pre 30 godina i nastaviće i sledećih 10 godina da dupliraju kapacitet čipa svakih 18 meseci (Murov zakon).

*Ultravioletna svetlost, X-zraci i mlaz elektrona se ispituju kao alternativa za upotrebu vidljive svetlosti u proizvodnji silikonskih čipova.

*Do 2020 godine mikroprocesori će verovatno biti ugrađeni u praktično sve, od prekidača za svetlo do parčeta papira i podržavaće aplikacije od prepoznavanja govora do virtualne stvarnosti.

*Korišćenje optičkih konektora ima potencijal za povećanje brzine kompjutera od 100 do 1000 puta i omogućiće kompleksne kompjuterske primene kao što su neuronske mreže ili paralelno procesiranje.


58

*Mikroelektromehanički sistemi-stvari kao što su oset, signal, procena i reagovanje bez direktnog fizičkog ljudskog uticaja-su primeri konvergencije i “inteligentnih”trendova u ovoj oblasti. Za njih se očekuju da pronađu široku primenu, od nadzora nad životnom sredinom do kontrolisanog davanja lekova.

*Veštačke neuronske mreže “uče” iz iskustva podešavajući snagu svojih veza. Inženjering neuronskih mreža pokušava da ovaj princip proširi i da zahvate što više kompleksnosti postojećih senzora u mikrokolima hardvera. Ova tehnologija se naziva analogni VLSI i labaratorije širom sveta pokušavaju da od njih naprave silikonske oči, uši, nos i primitivan mozak!!!

*Superkompjuteri mogu postati suvišni u budućnosti. Kvantni komjuter može izvesti toliko operacija u sekundi da obični superkompjuter to ne bi preračunao ni za milijardu godina. Početkom 1997 godine dva nezavisna istraživačka centra u SAD su stvorili primitivan kvantni kompjuter primenom magnetnih polja na tečnost.

*U narednih 30 godina imaćemo svet povezan sa širokopojasnom komunikacionom mrežom zasnovanom na fiber optici i sa pomoćnim mrežama kao što su satelitska, kablovska i mikrotalasna. Komunikacije do bilo kog mesta u bilo koje vreme sa bilo kog mesta biće omogućene i široko dostupne.

*Napredni diferencijalni svetski pozicioni sistemi (Global Positionig System) može obezbediti podatke o položaju sa tačnošću manjom od jednog metra (moguća greška). Novi interferometrijski difercijalni GPS omogućava jeftino, ultra precizno određivanje položaja i brzine. Ovo bi mogla da reši većinu problema vezanih za automatsko prizemljenje vazduholplova i omogući sofisticirani nadzor nad upotrebom saobraćajnica. Inače GPS se već uveliko koristi na najraznovrsnije načine od lociranje jata riba, vođenja hitne pomoći, sinhronizovanja finansijskih transakcija do primene u poljoprivredi.

*Metacomputing-deljenje računarske snage preko Interneta-može postati stvarnost u bliskoj budućnosti. Tokom noći vaš kompjuter uključuje se u mrežu i traži posao-iznajmljujući vaše resurse u vidu procesorskog vremena, softvera i memorijskih kapaciteta onima kojima su potrebni za jednokratni ili povremeni posao.

*Nova široko rasprostranjena upotreba Interneta i hipertekst su revolucionirali izdavačku delatnost i doveli do širokog pokreta zamene štampanja sa elektronskim kopiranjem. Mnogi naučni časopisi sada imaju paralelno elektronsko izdanje ili izlaze samo u ovom obliku.


59

Genetika & Biotehnologija Upravo ulazimo u fazu koju možemo nazvati doba gena. Uz

podršku dobrog razumevanja DNK, nauka je u stanju da ubrzano otkriva genetske kodove čovekai drugih živih bića i primenjujući to znanje menja ili koriguje gene za naše dobro.

*Samo je 2% od ukupno 60000-80000 gena ljudskog genoma do sada sekvencirano.Trenutno se približno svakog dana otkriva jedan novi gen, ali sa automatizacijom sekvencionih tehnika ceo posao se ubrzava i računa se da ce do 2005 godine kompletan Human Genome Project biti završen (primrdba urednika:tekst je pisan1998 godine a još uvek, 2006 godina, projekat nije dovršen ali se po najnovijim saznanjima približava kraju).

*Genetska dijagnostika već uzima maha i za par godina će tzv. DNK čipovi omogućiti brzo i simultano pregledanje miliona razližitih DNK sekvenci koji su nosioci oboljenja. Ovo može iz osnova promeniti zdravstvenu zaštitu-omogućavajući određivanje načina života za sprečavanje oboljenja, poboljšanje terapije medikamentima i čak genetska terapija.

*Genetsko inženjerstvo nam omogućava da direktno delujemo na živa bića.Transgenetske životinje već proizvode terapeutske medikamente i gene, koji počinju da se koriste u lečenju ljudi.

*Oktobra 1997 godine prvi put na svetu je stvoren protein po unapred postavljenom zahtevu. Istraživači u SAD-u su razvili napredni komp.program koji može predvideti sekvence aminokiselina za proizvodnju proteina sa željenim oblikom i svojstvima.Iako je prvi”skrojeni” protein dugačak samo 28 aminokiselina, sinteza mnogo kompleksnijih enzima i lekova je samo pitanje vremena.

*Početkom 1997 godine, sada već čuvena ovca Doli, postala je prvi sisar kloniran od odrasle ćelije. Svi su izgledi da će kloniranje postati vrlo korisno sredstvo u stočarstvu, posebno u kombinaciji sa genetskim inženeringom.

*Paralelna istraživanja u genetskom šumarstvu stvorila su grupu transgenetskih vrsta, koje su otporne na insekte i hemikalije.

*Genetika pomera ne samo naučne, već i etičke granice. I mada se stavovi menjaju, samo će vreme koje je pred nama reći šta je društveno prihvatljivo od onog što je moguće u ovoj oblasti.

Materijali & Prerada Biološki sistemi su sami po sebi ”inteligentni’. Jedan od

izraženijih trendova u oblasti materijala i industrijske prerade je proširenje sveta proizvodnje sa biološki inspirisanim “inteligentnim”


60

svojstvima-senzorske sposobnosti, biorazgradljivost i čak samosklapanje i održavanje. Drugi značajan pravacu ovoj oblasti je miniturizacija, popularno poznato kao nanotehnologije.

*Sledećih 20 godina kompozitni keramički materjali biće široko korišćeni kao materijal za motore sa unutrašnjim sagorevanjem. Procenjena ušteda energije kod dizel motora je oko 50%.

*Prema značjnim autoritetima u SAD”proizvodnja će sve više ličiti na odgajanje”, i 2015 godine bioproizvodnja će postati samostalno područje.

*Penušavi materijali imaju strukturu sličnu kostima i imaju izuzetna svojstva: laki, izdržljivi, vatrootporni, prigušuju buku i sl. Primena penušavih metala otpočela je u proizvodnji vazduhoplova, brodova, automobila i mehaničkih delova.

*Superprovodnici na visokim temperaturama imaju ogroman potencijal za povećanje efikasnosti električnih komponenti i sistema.1997 god. je 13000 ams uspešno preneto kroz kabl od kompozitne keramike hlađen tečnim azotom.

*Ugljenične nanocevčice otkrivene su tek 1991 godine. Ove izuzetno jake nano ugljenične strukture nastaju procesom samoizgradnje i obećavaju široku primenu kao minijaturni električni provodnici, ćelijske sonde, materijal za izgradnju, delovi za mašine molekularne veličine i rezervoar za vodonik kod gorivih ćelija.

Energija Zalihe fosfornih goriva su mužda vek od iscrpljivanja, ali je već

prisutan pritisak za razvoj i unapređenje energitskih tehnologija koje koriste obnovljive resurse i ne zagađuju okolinu.

*Sledećih 30 godina zahtevi za energijom će porasti za 54% na svetskom nivou, u Aziji i svih 130%.

*Svake godine planeta primi 10 puta više energije od sunca nego što su ukupne poznate zalihe nafte, uglja, prirodnog gasa i uranijuma.

*Fotosinteza koristi manje od 1% sunčeve energije, dok moderna solarna tehnologija postiže efikasnost od 20-30%. Solarne ćelije u vidu plastičnog filma su u razvoju i imaju teoretsku efikasnost od oko 70%. Najveći instalirani fotovoltažni krov na svetu ima izlaz od 1000 kilovata što je dovoljno za potrebe 300-400 domaćinstava.

*Tehnologija korišćenja energije vetra ubrzano napreduje i ima izgleda da u nekim zemljama zameni hidroenergiju. Očekuje se da će se svake četiri godine na svetskom nivou energija dobijena od vetra udvostručiti.


61

*Gorive ćelije su dva do tri puta efikasnije nego motori sa unutrašnjim sagorevanjem i pritom zagađuju malo ili nimalo. Prvi prototipovi autobusa i automobila na vodonik, koji ne zagađuju, već su na putevima.

*Do 2030 godine očekuju se da “energetski inteligentne kuće” postanu standard u SAD. Ne samo da će biti građena sa aspektima energetske efikasnosti, već će i kompjuterski kontrolni centar nadzirati i regulisati upotrebu energiju.

*Temonuklearna reakcija (fuzija) je cilj za 50 godina, ali sada je već moguće održavati plazmu nekoliko hiljada sekundi.

Briga za životno okruženje Kada bi se nivo potrošnje iz SAD primenio na kompletno svetsko

stanovništvo, bilo bi potrebno četiri puta više resursa nego nego što Zemlja može da izdrži.

*Raznovrsnost živog sveta-Širom sveta dolazi do opadanja raznovrsnosti živog sveta kao posledica ljudskih aktivnosti. Pretnja vrstama i ekosistemima dolazi od promene habitata izazvanih ljudskim naseljima, ljudskim aktivnostima, kao i raskrčivanjem i primenom pesticida.

*Vodeni resursi-Kvalitet i distribucija vode su prilično neujednačeni. Upravljanje vodenim zalihama stoga u prvi plan stavlja kvalitet vode i vodene ekosisteme.

*Uticaj energije na okruženje-nastavak povećanja ukupne potrošnje energije dovodi do ozbiljnih posledica u mnogim područjima životnog okruženja.

*Rukovanje otpadom, kontaminiranim mestima i opasnim materijama-Stvaranje i odbacivanje smeća je centralno pitanje za održavanje zagađenja na društveno prihvatljivom i ekološki održivom nivou. Takođe je potrebna stalna briga usled rizika skopčanih sa korišćenjem opasnih materija i štetnih mikroorganizama.

*Promena klime –U atmosferi neprekidno raste procenat ugljendioksida kao rezultat ljudskih aktivnosti tj. Raste pretnja efekta “staklene bašte”. Dalje povećanje moglo bi ozbiljno narušiti naš životni, privredni i društveni sistem.

*Ozonska rupa-Oštećenje ozonskog omotača, koji nas štiti od opasnih ultravioletnih zraka, će nastaviti da se povećava najmanje do 2010 godine kao rezultata CFC već prisutnog u atmosferi.


62

Organizacija društva U budućnosti će postupno kompletna društvena organizovanost

biti podvrgnuta detaljnom preispitivanju i redefinisanju. Gotovo je nemoguće predvideti organizacione oblike i forme budućeg društva, ali se mogu istaći događaji koji će imati dalekosežnog uticaja, a to su: demografija, zapošljavanje i razvoj sposobnosti, etničke razlike, promena položaja žene, promena porodice, kriminal i terorizam, bolesti i epidemije, promena uloge vlade u društvu znanja.


63

SCI FAIKU

Naučna fantastika je fleksibilni žanr koji se trudi da prihvati sve što se pokazalo zanimljivim i bitno različitim u žanrovima i da doda ono što je njena specifičnost te da se kroz tu simbiozu i kompatibilnost stvori novi specifični hibrid koji će zaintrigirati SF fanove. To je slučaj i sa SciFAiku poezijom. Ona je ustvari Haiku poezija sa temama isključivo iz naučne fantastike. Struktura Haiku poezije je potpuno očuvana i sva pravila koja važe za Haiku važe i za SciFAiku. Postojbina SciFaiku poezije je SAD alči je veoma popularna i među SF fanovima Evrope. Kod nas (Srbija) je potpuno nepoznata i dok sam prikupljao materijal za ova tekst, kontaktirao sam paesnike, književnike, teoretičare knjižvnosti, književne kritičare, nastavnike i profesore, studente Filološkog fakulteta. Verujte mi niko nije čuo za SciFAiku poeziju, tako da se može slobodno reći da je ovaj tekst ekskluziva, odnosno prvi tekst sa nekoliko prevedenih pesama, koje se pojavljuju u Beogradu.


64

Pravila pisanja SciFAiku poezije su sledeća: Tri kratka reda, jedna glavna (season) reč, 1 završna (cutting) reč, 17 slogova (5-7-5), bez rima i metafora. Tri kratka reda, jedna glavna (season) reč, 1 završna (cutting) reč, 17 slogova (5-7-5), bez rima i metafora. Evo nekoliko primera uspešne SciFAiku poezije: Kružeći oko Saturna Slušamo Štrausa i Počinjemo plesati valcer Bez težine lebdeli smo Kao ribe koje se pare Orlovi koji se ljube u letu Marsovski zalazak sunca U ledeno moju dušu boji Ljubičasto crvenim svetlom Pospano božanstvo Isprdava komete koje život nose Pustim svetovima Posmatram vetar što šiba Sumporne dine na Iou Njena plava kosa leprša Posle seksa Fluidi lebde kao oblak prašine Maglina ljubavi Blješteći monitori Njene obline boje večeras U bledo plavo indigo

Planete kotrljaju Kao gumene lopte Kapetan žudi za lovom Crveni div se rađa Bacajući Divovske crvene sene Gledamo večitu igru Meseca Iza nas Jupiter se rađa Polja žita Pod kupolom Tiho rastu Mehurići vazduha teku Iz uglova očiju njenih: Suze sirene Zbunjeni robot Tumara u krugovima Asimov se smeši Stojeći na smrznutoj ledini Pitam se Koliko visoko mogu skočiti Oslobođena osećanja Lebde mi u vakuumu Neometena od nje


65

IN MEMORIAM: STANISLAV LEM

Stanislav Lem biće zapamćen najpre po svom najznačajnijem

delu Solaris. Jedno od njegovih poslednjih dela je Imaginary Magnitude, koje je bliže lepoj literaturi od bilo čega što je napisano u SF-u.

U ovom delu Lem je dostigao svoje savršenstvo u pripovedanju SF-a. rečenice su jasne, nezbrkane i ne nude preterane informacije a ipak su neizrecivo guste rčenice i budućnost je prikazana tako živopisno i voma podseća na jednog drugog velikana SF-a, Ursulu Legvin i na njeno delo Stalno se vraćajući kući. Jedan od priča je o veštačkoj inteligenciji. Nažalost lem nije uspeo da završi ovo delo. Velika je šteta što ne posedujemo mašinu koja bi mogla zaviriti u ono što je autor nameravao da kaže. Celom svetu nedostajaće njegove vizije a naročito ljubiteljima SF-a. Stanislav Lem umro je 27 marta 2006. godine.


66

Neka od Lemovih značajnijih dela: The Cyberiad: Fables for the Cybernetic Age The Futurological Congress (From the Memoirs of Ijon Tichy) Highcastle: A Remembrance Highcastle: A Remembrance Hospital of the Transfiguration Hospital of the Transfiguration Imaginary Magnitude Memoirs Found in a Bathtub Microworlds: Writings on Science Fiction and Fantasy More Tales of Pirx the Pilot Mortal Engines Peace on Earth Return from the Stars Solaris A Stanislaw Lem Reader (Rethinking Theory) A Stanislaw Lem Reader (Rethinking Theory) The Star Diaries Tales of Pirx the Pilot The Chain of Chance Eden Fiasco His Master's Voice The Investigation Memoirs of a Space Traveler; Further Reminiscences of Ijon Tichy One Human Minute Peace on Earth A Perfect Vacuum Chain of Chance Invincible


67

INVAZIJA SA ALDEBERANA – STANISLAV LEM

Desilo se to nedavno – čini mi se ustvari kao da je bilo juče. Dvojica stanovnika Aldeberana, pripadnici rase obdarene razumom, koja će biti otkrivena tek 2685. godine i koju će Nierarh (Linne 30 veka) klasaificirati kao grupu »coles tiaca« u rodu »megalopterygia« ukratko: dvojica predstavnika roda »megalopteryx ambigua flirx«, koje je Vrhovna skupština Aldeberana poslala da prouče mogućnosti za kolonizaciju planete u području VI parcijalne periferne tekuzone (PPT) – najpre su se spustili na Jupiter, gde su uzeli uzorke njegovog tla. Uverivši se da su ti uzorci pogodni za snabdevanje »telepathikusa (sistem za sporazumevanje), odlučili su istražiti odmah i treću planetu tog sistema – omanje nebesko telo, koje je oko središnje zvezde kružilo pravilnom putanjom.

Oba Aldeberanca podesiše svoje astromate na nadprostornu brzinui ubrzo se približiše atmosferi planete. Smanivši brzinu, nekoliko puta obleteše oko planete i počeše se spuštati ka njoj. Okeani i kontinenti sve sporije su promicali ispod njih. Možda bi trebalo spomenuti da Aldeberanci, za razliku od ljudi nislu leteli u raketama već obrnuto, rakete su bile u njima, osim sićušnog vrha.

Budući da im je obojici planeta bila potpuno nepoznata mesto spuštanja izabrali su slučajno. Kao bića koja vode računa o strategiji a i pravi sinovi visokorazvijene parastatičke civilizacije obično su se spuštali na liniju planetnog terminatora, odnosno na granicu između dana i noći na planeti.

Spustivši se meko na planetu napustiše svoje svemirsko vozilo – tačnije rečeno: odlepiše se od njega i poprimiše koncentričan oblik, karakterističan za sve metapterygire – monozoe i polizoe na nižem stepenu razvoja.

Sada bi valjalo opisati došljake ali njihova je spoljašnjost predobro poznata. Po mišljenju svih autora Aldeberanci, poput svih razvijenih bića iz područja Mlečnog puta, imaju mnogobrojne vrlo dugačke hvataljke nalik na ruke sa šakom sa šest prstiju, neobično velike, odbojne krakate glave i noge takođe sa po šest prstiju. Stariji od ove dvojice a ujedno i vođa, zvao se NGTRX, a mlađi, u zavičaju poznat kao stručnjak za planetarna pitanja – PWGDRK.

Odmah nakon spuštanja došljaci su otkinuli nekoliko grana u grmlju oko svoga svemirskog broda i njime ga pokrili da bi ga sakrili od pogleda slučajnih prolaznika. Zatim su istovarili svoje uređaje – teremtak (analizator), napunjen i spreman za deovanje aldolicho


68

(odbrambeni sistem) i peripatetički telepathikus o kojem je već bilo reči.

Peripatetički telepathikus, zvan Pe-Te, je uređaj koji služi za sporazumevanje sa razumnim bićima drugih planeta i koji, zahvaljujući nadprostornim priključcima na super mozak može prevoditi na aldeberanski jezik sve što je napisano na sto devedeset šest hiljada galaktičkih jezika, narečja i žargona. Taj se urađaj razlikuje a i ostali, od zemaljskih, jer Aldeberanci, to će se otkriti tek 2685. godine, ne proizvode svoje uređaje i aparate nego oni nastaju iz semenki i jaja, koja se prethodno genetički usmeravaju prema potrebi.

Svojom spoljašnjošću ali ne samo njome, peripatetički telepathikus podseća na tvora, jer je iznutra ispunjen mesnatim semantičkim stanicama memorije; ima i mehanizam alveolarnog translatora (sistem za prevođenje glasova) kao i mnemonsko-mnestičku žlezdu. Uz to, spreda ima ekranske otvore (EO) svog interglokokoma odnosno interplanetarnog glosarsko – koherentno - kontemplativnog komunikatora (sistem za međuplanetarna sporazumevanja).

Opremljeni najpotrebnijem pođoše. Telepathikusa su držali za upravljač, teremtak se kretao ispred njih – na njemu je bio pričvršćen i aldolicho.

Mesto prvog izviđanja nije moglo biti bolje. Bio je to predeo obrastao gustim grmljem, nad kojim su se navlačili večernji oblaci. Neposredno pre spuštanja uspeli su u daljini primetiti nešto nalik na crtu; mislili su da bi to mogao biti deo saobraćajnog sistema.

Dok su oko nepoznate planete obletali na velikoj visini zapazili su već i druge znake civilizacije – na primer: jedva primetni odsjaj na tamnoj poplulopti, verovatno osvetljene gradove. To im je pojačavalo nadu da će pronaći visokorazvijena bića, što su ustvari i želeli. Jer u to doba – pre propasti nedostojnog Sinsinatija, pred čijom agresivnošću se nisu mogli odbraniti ni stotine planeta vrlo udaljenih od Aldeberana – Aldeberanci su najradije osvajali naseljene planete, smatrajući to svojom istorijskom obavezom. Osim toga, nerado su kolonizovali nenastanjene planete jer su takvi poduhvati iziskivali opsežne građevinske, industrijske i druge investicije.

Oba izviđača teško su se probijala kroz gusto grmlje a nepoznate sićušne leteće nemani neprestano su ih bockale po rukama i glavi. Iznad sebe nisu videli gotovo ništa a što su dalje hodali to su ih jače šibale grane po krakatim glavama, jer rukama nisu stigli brzo razmicati šiblje pred sobom. Naravno, nipošto nisu nameravali sami osvojiti i


69

pokoriti planetu – to nije bilo u njihovoj moći. Oni su bili samo prethodnica, nakon njihovog povratka na Aldeberan imala bi se – zavisno od podataka u izveštaju – pripremiti velika invazija.

Aldolicho je na svakih nekoliko koraka zapinjao u grmlju pa su ga morali izvlačiti uz velike napore. Pri tome su morali paziti da ne dotaknu obarač, jer su se kroz njegovo meko krzno i previše jasno mogle opipati strelice kojima je bio napunjen. Stanovnici planete bez sumnje će ubrzo postati njegove žrtve.

»Ne mogu se razaznati nikakvi tragovi ovdašnje civilizacije,« Zacvile PWGDRK posle otprilike sat hoda.

»Ali video sam gradove.« Odgovori NGTRX. »Uostalom stani... Stani, tamo preko je svetlije... To je sigurno

ulica. Da pogledaj, ulica.« Izbili su na čistinu ali ih je ona razočarala. Relativno široka, ravna

čistina, nalik na ulicu, bila je pokrivena kašastom lepljivom supstancom, koju su na ivicama omeđivali složeni oblici valjkastih izbočina i udubljenja. Mnogi od tih oblika bili su načinjeni od kamena.

PWGDRK, specijalista za planetarna pitanja pomisli da se našli na izmet gigantosaurusa.

»Ovo nikako nije ulica,« reče on. »Ni jedno aldebaransko vozilo na točkove ne bi se moglo ovde kretati.«

Odmah su analizirali uzorke tla, koje je pokupio teremtak; na njegovom čelu pročitali su rezultat ispisan fosforescentnim slovima: kašasto lepljiva stvar je mešavina oksida vodonika, aluminijuma i oksida silicijuma sa znatnim primesama blt (blata).

Nisu dakle naišli na trag gigantosaurusa. Pošli su dalje gazeći travu koja im je dopirala do najviše

hvataljke. Iznenada iza sebe začuše neobično stenjanje. Zbog sve gušćeg mraka u prvi tren nisu mogli ništa razaznati.

»Pazi!« kriknu NGTRX Nešto je stenjući i njišući se jurilo ka njima – ogromno stvorenje

ravnog čela, glomaznog trupa i glatke kože. »Nije li to Sinsitij?« uzbuđeno upita NGTRX. Crni div odmiže pored njih – obojica su bili uveren da su videli

točkove koji su divlje tutnjali kao na pravoj mašini. Upravo su se hteli primaći da bolje vide kada ih zalije prava bujica blata. Napola onesvešćeni a uprljani odozgo do dole, stadoše kao ukopani. Teka kada sa sebe stresoše najveće komade prljavštine potrčaše ka telepathikusu da saznaju nije li se iz krkljanja, škripe i tutnjave ove mašine, koja je projurila, moglo razaznati nešto smisleno.


70

»Nepravilni zvuci primitivnog potrošača ugljovodonika i kiseonika, koji radi pod uslovima za koje je namenjen,« pročitaše na ekranu telepathikusa začuđeno se pogledaše.

»Neobično.« reče PWGDRK. Posle kraćeg razmišljanja, bio je sklon prebrzom zaključivanju, doda: »Sadistoidalna civilizacija. Iživljava se na mašinama koje je sama stvorila.«

Telepathikus je u međuvremenu na ultraskopu uspeo načiniti savršenu sliku dvonožnog bića koje je sedelo u staklenom kućištu iznad glave mašine. Uz pomoć teremtaka koji je imao posebnu žlezdu za imitirajuće kopiranje svega i svačega, oni iz određene količine brzo promešane gline načine tačan model dvonošca u prirodnoj veličini, umotaše ga u plastičnu foliju tako da lutka poprimi prirodnu bledo-ružičastu boju, pa prema uputstvima teremtaka i telepathikusa oblikuju njen donji deo. Sve je to bilo gotovo za manje od 10 minuta. Iz tkanine stvorene na sličan način stvoriše i odeću nalik onoj koju je imao dvonožac u mašini. Obukoše lutku a potom se NGTRX spretno zavuče u njenu šuplju unutrašnjost. Pod ruku uze i telepathikusa a njegov prednji EO postavi pred usta lutke. Tako maskiran NGTRX pomicao je čas levu čas desnu nogu lutke hodajući kašastom stazom. PWGDRK ga je, noseći aldolicho, sledio na određenom razmaku. Ispred obojice se naravno kretao teremtak.

Ta operacija bila je tipična. Aldebaranci su takve maskarade oprobavali već na desetak planeta – uvek sa potpunim uspehom. Lutka je uvek sasvim slična nekom od običnih stanovnika planete te među prolaznicima s kojima bi se srela ne bi pobuđivala ni najmanju sumnju. NGTRX je nesmetano pokretao udove i glavu lutke a pomoću telepathikusa se mogao ispravno sporazumevati s pravim dvonišcima.

Spustila se mrkla noć. Na horizontu su se tek ponegde videla daleka svetla kuća. NGTRX je u svojoj odeći udario u nešto što mu je u mraku izgledalo poput mosta. Čuo je žubor vode koja je tekla ispod. Teremtak se i dalje kretao prvi. Iznenada se začu njegov poziv u pomoć – karakteristično zviždanje, cičanje i škripa – koju prekide glasno – pljus!

Budući da je NGTRX bio u lutki i ne bi se mogao zavući ispod mosta, PWGDRK se prilično namučio dok teremtaka nije sam izvukao iz vode. On je naime, uprkos oprezu pao u reku kroz rupu na mostu. Nije ni slutio da na mostu može biti rupa jer je nešto malo pre toga tu prošlo dvonoščevo vozilo.

»Klopka!« zaključi PWGDRK. »Otkrili su naš dolazak!«


71

NGTRX odgovori da ne veruje u to, ali nije hteo da se prepire i ćuteći pođoše dalje. Prešavši most ubrzo otkriše da se blatni put, kojim su išli razdvaja. Na sredini između dva kraka puta stajao je neki kosi stub a na njemu daska. Stub je bio klimav a zašiljeni kraj daske bio je okrenut ka zapadnom delu noćnog neba.

Teremtak na zapoved uperi svetlo svojih šest očiju na stub i Aldebaranci razaznaše natpis:

DOLNIE WEIS 5 km Daska je bila već napola trula a slova na njoj jedva vidljiva. »Ostatak prethodne civilizacije.« Ppretpostavi PWGDRK. Iz

dubine lutke NGTRX upravi EO telepathikusa prema dasci. Putokaz, pročita na EO. Pogledao je ka PWGDRK-u. »Neobično...«

»Stub je od celuloidnog drva, nagriženog buđi tipa arbaketulio papyraceata garg.« reče PWGDRK posle kraće nalize.

»To ukazujena civilizaciju iz pretkamenog doba!« Osvetliše donji deo stuba. Dole u blatu opaziše komad tankog

celuloidnog materijala na kojem su bila utisnuta neka slova. Videlo se samo nekoliko redova:

Iznad našeg gra... U jutro sat... U sedam i... Telepthikus prevede a oni se začuđeno pogledaše. »Ploča pokazuje u pravcu neba.« reče NGTRX. »Hmmm, to bi

moglo odgovarati.« »Da, taj DOLNIE WIES je sigurno naziv njihovog trajnog

satelita.« »Besmislica. Kako bi oni mogli imati satelit kad ni komad daske

ne mogu iseći ravno?« Upita NGTRX iz unutrašnjosti veštačkog dvonošca.

»Neko vreme su se prepirali oko toga. Zatim osvetliše stub sa druge strane i otkriše nejasan, ukoso urezan natpis: Marija je divna...

»Ovo je bez sumnje šifrom iskazan podatak oeliptičnoj putanji njihovog satelita.« reče PWGDRK.

Upravo je nastavak natpisa premazao posebnom pastom u želji da ga učini vidljivim kada teremtak iz mraka ispusti opominjući ultra-cijuk.

»Pažnja u zaklon!« javi NGTRX. Isključiše telemtak. S njim i s aldolichom PWGDRK se skloni uz ivicu blatnjavog puta; NGTRX takođe stade u stranu da ne bude previše uočljiv.


72

Trenuci napetog iščekivanja. Neko se približavao. U prvi mah činilo se da je to razumni

dvonožac jer se kretao uspravno. Neobično dvonožno biće razaznavalo se sve jasnije ali nije hodalo pravo nego po nekoj složenoj krivoj putanji, od jedne do druge ivice lepljivog puta. PWGDRK odmah počne beležiti krivulju ali shvati da je previše kompliovana. Iznenada stvorenje posrnu. Čuo se mukli udarac a onda frktanje. Neko vreme prilika je puzala – nema sumnje: puzala je! Na sve četiri a onda se ukaza u svoj veličini. Mrmljala je i dalje se krećući po sinusoidnoj putanji i prilazila je sve bliže. Povremeno je snažno zadrhtala ili zavijala.

»Beleži! Beleži i prevodi! Šta čekaš?« ljutio se NGTRX na telepathikusa. Napeto je osluškivao zvuke bića koje im je prilazilo.

»U ha ha! U ha ha ha'amo štap! U ha ha!« čulo se iz mraka. Zadnji EO telepathikusa nervozno je podrhtavao ali i dalje nije pokazivao ništa.

»Zašto toliko krivuda? Da li je daljinski upravljan?« Zapita se PWGDRK nagnuvši se iznad aldolicha na ivici puta.

Biće je sada bilo tik pred njima. Prošlo je pored nakrivljenog stuba kad sa strane iskoči NGTRX priđe telepathikusu i uključi ga.

»Dobro veče!« Umiljato reče telepathikus jezikom dvonošca, pri čemu je sjajno modulirao glas a NGTRX je oprugama uobličio masku u prijatan osmeh. Ovo se takođe ubrajalo u đavolski plan Aldebaranaca; bili su vrlo iskusni u porobljavanju planeta.

»Štaa? E – hik!« odgovori stvorenje njišući se u mestu. Oči su mu se polako približavale licu veštačkog dvonošca. NGTRX ni ne trepnu.

»Visok stepen inteligencije, sad ćemo uspostaviti vezu!« pomisli PWGDRK koji se skrivao na ivici puta i uz bok stiskao aldolicho. NGTRX prekopča telepathikus na deo za premotavanje i u svom skrovištu poče razabirati upustva za uspostavljanje prvog taktičkog dodira.

Klimava prilika sasvim se primakla veštačkom dvonošcu a iz njegovog komunikativnog otvora začu se:

»Franneek! Da ti si...!« NGTRX se prestravi: zar je stvor u stanju agresije? Zašto;

zlovoljno je pritisao žlezdu interglokokoma na telephatikusu i upita šta je rekao došljak.

»Ništa.« oklevao je signalizator na telephatikusu.


73

»Kako ništa? Pa čuo sam ga!« Zaciča NGTRX pomoću ultrazvuka.

Istog trena stanovnik planete sa obe ruke dohvati nakrivljeni putokaz, iščupa ga iz tla i njime veštačkog dvonošca udari po glavi. Pod snažnim udarcem puče plastična folija a lutka se sruši u crno blato zajedno sa NGTRX-om, koji izbezumljen i ne začu prodoran urlik kojim je neprijatelj objavio svoju pobedu. Telephatikus, kojeg je udarac samo okrznuo, odleti daleko uvis ali se na sreću pri padu dočeka na svoja četiri nogara; pade tik pred PWGDRK-om koji se ukoči od iznenađenja.

»On napada!« prostenja PWGDRK i poslednjom snagom pokuša naciljati iz aldolicha.

Ispitujući okolinu svojim čulima za miris uvuče vazduh i strese se od straha. Shvatio je: stvorenje se okružilo neprobojnim oklopom etilnog vodonikovog oksida! Bio je bespomoćan.

Pipcima, koji su otkazivali poslušnost ponovo pokuša pucati iz aldolicha. Ali strelice su zujale u svom ležištu i ni jedna se nije usudila ni vrh pomoliti napolje. Osećao je, čuo je da se biće uputilo ka njemu. Strašan fijuk ponovo zapara vazduh, tlo zadrhta a teremtalk se zabi u blato. PGWDRK svojim hvataljkama zgrabi telepathikusa i skoči ugustiš.

»Pasji sinovi!« zagrmi za njim. Vazduh prezasićen nagrizajućim otrovom, koji je strašno biće neprestano ispuštalo iz svog kumulativnog otvora, oduzimao je dah PWGDRK-u.

Krajnjim naporom on preskoči jarak, stisne se iza grma i oslušnu. Nije bio naročito hrabar ali nikada nije zaboravljao svoje dužnosti. Neizmerna radoznalost naučnika bila je njegova propast. Upravo je na ekranskom otvoru telepathikusa pročitao prvu prevedenu rečenicu strašnog bića i objašnjenje:«Dvonožni sisar, muškog pola zahvaćen verskim obredom...« kad ga pogodi strašan udarac u glavu i svemu dođe kraj.

Oko podneva orači iz Dolnie Wiesi našli su u jarku na rubu šume

Frančka Džolasa, mrtvog pijanog. Kada je došao k sebi objasnio je da se prethodnoga dana posvađao sa Fransiskom Pajdrakom, rukovodiocem alatnice u kojoj je radio a da je osim toga vodio bitku i s nekim ljigavim momcima. U tom trenu iz šume je dojurio Jozek Guskoviak vičući da na raskrsnici leže neke čudne premlaćene prilike.

Zaista, na raskršću nađoše dve nemani – jednu iza jarka a drugu ispred rupe u koju je bio utaknut srub putokaza; pored njih ležala je i


74

velika lutka razbijene glave. Nekoliko metara dalje u žbunju su našli i raketu.

Bez mnogo rasprave seljaci se dadoše na posao. Ubrzo od astronauta nije ostao ni najmanji trag. Oplatom rakete Jolas je pokrio krov svog svinjca, koji je odavno vapio za popravkom; od kože aldolicha napravljeno je 18 pari cipela; telepathikus, univerzalni interplanetarni komunikator, poslužio je kao hrana za živinu isto kao i ostaci teremtaka. Jedino se ostatke dvojice Aldebaranaca nisu usudili dati ni jednoj životinji – plašeći se da se ne razboli. Zato su privezani za kamenje i bačeni u močvaru.

Najduže su stanvnici Dolnie Wiesi razmišljali o tome šta da urade sa ultrapenetronskim motorom astromata. Napokon se Jerek Barciok, koji je upravo pošao u kosidbu, dosetio da bi se ta posebna, nadprostorna oprema mogla iskoristiti za pečenje veoma dobre rakije. Anka, Jožekova sestra, spretno je zalepila razbijenu lutku i odnela je u starinarnicu u obližnjem gradiću. Tražila je za nju 3000 zlota ali je poslovođi to bila previsoka cena, pogotovo zato što se pukotina na glavi nije mogla sakriti.

Tako je jedino što je uspelo otkriti budno oko reportera lista Echo – kada je istog popodneva redakcijskim kolima dojurio da napravi reportažu – bilo novo, više nego solidno odelo veštačkog dvonošca, koje je sada nosio Jolas. Novinar je naravno opipao tkaninu, diveći se njenom izuzetnom kvalitetu.

»Poslao mi ga je brat iz Amerike.« odgovorio je mirno Jolas, kada ga je novinara zapitao odakle mu odelo.

Zbog svega je novinar u svom članku iste večeri opširno opisao samo uspešno obavljanje otkupa u selu Dolnie Wies. Naravno, nijednom rečju nije spomenuo neuspelu invaziju Aldebaranaca na zemlju.


75

ROBERT ŠEKLI – IN MEMORIAM Robert Šekli rođen je 16 jula 1928. godine u Bruklinu u Njujorku a

rastao je u Njudžersiju Vojsku je služio u Koreji od 1946. do 1948. godine. Prvo se pojavio u naučnofantastičnim časopisima 1950. godine, sa pričama i romanima.

Do svoje smrti živeo je u Portlandu, Oregon i pisao pod različitim imenima, kao što su Filips Barbi i Fin O' Donven. Ženio se četiri puta a umro je srećno, razveden jer se u međuvremenu razveo i od pete žene.

Šekli je u toku 2005. godine posetio Ukrajinu boraveći na Sci-Fi kompjuterskom vikendu, međunarodnom okupljanju SF pisaca. Tu se razboleo i hospitalizovan je u Kijevu 27 aprila 2005. Nedelju dana mu je stanje bilo veoma loše ali se polako oporavio. 20 novembra operisan je a umro je 9 decembra 2005.

U tipične Šeklijeve priče spada »Loša medicina«, u kojoj se

čovek loše leči pomoću marsovske fizioterapetske mašine. »Zaštita«, u kojoj protagonistu obaveštavaju osmrtnoj opasnosti dok ne naiđe na događaj koji mu nije objašnjen. »Knjigovođa« u kojoj porodica čarobnjaka shvata da im je sin obuzet neobičnom trgovinom.


76

Njegov roman Immortality.inc o svetu u kome će se život posle smrti omogućiti naučnim procesom je bio adaptiran za film Freejack (1992) u klome je igrao Mik Džeger, Entoni Hopkins i Rene Ruso.

1970. njegova kratka priča Cena opasnosti, iz 1958. godine, adaptirana je na nemačkoj TV u film Das Millionenspiel a 1983. godine u francuski film Le prix du Danger.

SF i fantazi romani Roberta Šeklija:

• Immortality, Inc. (1958) • The Status Civilization, poznat i kao Omega (1960) • Journey beyond Tomorrow (1963) • The 10th Victim (1966) • Mindswap (1966) • Dimension of Miracles (1968) • Options (1975) • The Alchemical Marriage of Alistair Crompton (1978) • Dramocles (1983) • Victim Prime (1987) • Hunter / Victim (1988) • On The Planet of Bottled Brains (sa Harry Harrisonom, 1990) • Minotaur Maze (kratak, 1990) • Watchbird (kratak 1990) • Bring Me the Head of Prince Charming (sa Roger Zelaznyem,

1991) • Xolotl (kratak, 1991) • Alien Starswarm (kratak, 1991) • If at Faust You Don't Succeed (sa Roger Zelaznyem, 1993) • A Farce to Be Reckoned With (sa Roger Zelaznyem, 1995) • Star Trek: Deep Space Nine: The Laertian Gamble (1995) • Aliens: Alien Harvest (1995) • Godshome (1997) • Babylon 5: A Call to Arms (1999) • The Grand-Guignol of the Surrealists (2000) • Dimension of Miracles Revisited (2001)


77

KNJIGOVOĐA – ROBERT ŠEKLI ACCOUNTANT – ROBERT SHECKLEY

Gospodin Di je sedeo u svojoj velikoj naslonjači, raskopčanog

pojasa, s večernjim novinama na kolenima. Spokojno je pušio lulu i razmišljao kako je svet divan. Danas je upravo prodao dve amajlije i čarobni napitak. Gospođa Di se motala po kuhinji i spremala nekakve poslastice. Uzdahnuvši zadovoljno gospodin Di zevnu i protegnu se.

Morton, njegov devetogodišnji sin, trčeći prođe dnevnim boravkom. U naručju je nosio gomilu knjiga.

»Kako je bilo danas u školi?« Doviknu mu otac. »Dobro.« Odgovori dečak odlazeći ka svojoj sobi. »Šta nosiš?« »Neke priručnike o knjigovodstvu.« Reče mali ne gledajući oca i

žurno uđe u sobu. Gospodin Di strese glavom. Šta je to dečaku zavrtelo mozak da

želi da postane knjigovođa. Knjigovođa! Doduše, Morton je bio vrstan matematičar ali tu će glupost morati zaboraviti. Čekale su ga veće stvari.

Neko je pozvonio. Gospodin Di stegnu pojas, brzo gurnu košulju u pantalone i otvori

vrata. Bila je to gospođica Grib, dečakova učiteljica. Morton je te godine trebao završiti četvrti razred.

»Izvolite, uđite. Čime vas mogu ponuditi?« »Nemam vremena.« Kratko odgovori učiteljica. Stajala je na

vratima sa rukama na kukovima. Sa svojom sedom zamršenom kosom, mršavim licem, na kojem s eisticao dugi nos i sa crvenim očima ličila je na pravu vešticu.

Ipak u tome nije bilo ničeg čudnog jer je gospođica Grib zaista bila veštica.

»Došla sam da sa vama porazgovaram o vašem sinu.« U tom trenutku na kuhinjskim vratima pojavi se gospođa Di,

brišući ruke o kecelju. »Nadam se da nije bio nevaljao.« reče ona zabrinutro. Učiteljica zlosutno frknu kroz nos. »Danas sam deci dala godišnje testove. Vaš sin nije napisao

nijedan tačan odgovor.« »Oh.« Uzdahnu majka. »Proleće je možda je to...« »Nema to nikakve veze sa prolećem.« Odvrati gospođica Grib.

»Prošle nedelje sam im zadala da nauče velike Kordusove čarolije,


78

prvi deo. Ne moram vam govoriti kako je to lako. Vaš sin nije naučio ni jednu jedinu.«

»Hmmm.« Nakašlje se gospodin Di.. »U biologiji nema pojma o osnovnim travama za dozivanje

duhova. Nema pojma.« »Pa to je nezamislivo!« Uzviknu otac. Učiteljica se kiselo nasmeja. »Nadalje, zaboravio je svu Tajnu abecedu koju je naučio u

trećem razredu. Zaboravio je Zaštitnu formulu, zaboravio je imena devedeset i osam manjih đavola Trećeg kruga, zaboravio je i ono malo što je znao o Geografiji pakla. Što je još gore neće da uči.«

Otac i majka se ćutke pogledaše. Ovo je bilo zaista veoma ozbiljno. Nije bilo ničeg lošeg u dečačkoj nepažljivosti kada ona ne bi prelazila meru; naravno bilo bi to i pohvalno, jer je to bio znak živahnosti. Ali dete je moralo naučiti osnovno. Kako će inače postati samostalni čarobnjak?

»Moram vam reći bez okolišanja,« Nastavi gospođica Grib. »Da bih vašeg sina bez razmišljanja oborila da su ovo nekadašnja vremena. Ali ostalo nas je tako malo...«

Gospodin Di tužno klimnu glavom. Čarobnjaštvo je tokom veka zaista neprekidno izumiralo. Stare porodice su izumrle ili su ih otele demonske sile ali su se prebacile na nauku a kolebljivu javnost nisu nimalo zanimale čarolije i magija drevnih dana.

Danas je samo malo porodica, raštrkanih po celom svetu, podržavalo Staru odanost, čuvalo je i podučavalo u ustanovama kakva je i privatna škola gospođice Grib, za decu čarobnjaka. Bilo je to nasleđe i sveta dužnost.

»Svemu tome krivo jer to glupo knjigovodstvo.« Nastavi učiteljica. »Ne znam ko mu je to usadio u glavu.«

Optužujuće je pogledala u Dija. »Isto tako ne znam zašto neko to nije u početku ugušio.« Gospodin Di oseti kako mu obrazi gore. »Ali nešto ipak znam... Sve dok Morton bude zaokupljen time

neće se moći posvetiti Taumaturgiji.« Gospodin Di više nije izdržao pogled veštičijih crvenih očiju. Bila

je to njegova krivica. Nije smeo Mortonu pokloniti tu računaljku, iako je to bila samo igraćka. A kada je prvi put primetio da se mališan igra dvostrukog knjigovodstva trebao mu je spaliti knjigu saldakonta.

Ali zar je mogao znati da će dečaka to toliko obuzeti? Gospođa Di pogladi rukom kecelju i reče:


79

»Gospođice Grib, vi znate da mi u vas imamo puno poverenje. Šta nam predlažete?«

»Ja sam učinila sve što sam mogla,« odgovori učiteljica. »Preostaje nam jedino da pozovemo Boarbasa, demona dece. Naravno o tome morate vi odlučiti.«

»Mislim da sve to ipak nije toliko ozbiljno.« Brzo se umeša otac. »Dozivanjem Boarbasa je zaista ozbiljna mera.«

»Rekla sam vam. Vi to morate odlučiti. Možete i ne morate pozvati Boarbasa, kako vam drago. Ako ovako nastavi vaš sin nikada neće postati čarobnjak.« Reče gospođica Grib i okrete se.

»Ne bi ste li popili šolju čaja sa nama?« žurno upita gospodin Di. »Ne. Čekaju me na veštičijem poselu u Sinsinatiju.« odgovori

učiteljica i nestade u oblaku narandžastog dima. Gospodin Di rukom rastera dim i zatvori vrata. »Uh.« reče on. »Mogla bi bar upotrebiti mirisniji dim.« »Ona je staromodna.« Promrmlja gospođa Di. Stajali su trenutak dva pored vrata ne govoreći ništa. Gospodin

Di nije se mogao povratiti od zaprepašćenja. Nije mogao verovati da njegov sin, krv njegove krvi, nije hteo nastaviti porodičnu tradiciju. Prosto nemoguće!

»Razgovaraću sa njim,« reče napokon. »Posle večere. Siguran sam da nam neće trebati nikakva demonska pomoć.«

»Izvrsno.« Reče gospođa Di. »Znam da će to Morton shvatiti.« Nasmešila se. Muž joj u očima primeti sjaj nekadašnjeg

čarobnjačkog duha. »Moje pečenje.« uzdahnu odjednom i nestade joj sjaja u očima i

otrča u kuhinju. ***

Večera je protekla u tišini. Morton je znao da ih je posetila gospođica Grib pa je jeo ćutke, svestan svoje krivice, tek povremeno bi pogledao u oca. Otac je razrezao i podelio pečenje, ozbiljno se mršteći. Majka nije progovorila ni reč.

Progutavši kolač dečak odjuri u svoju sobu. »No, sada ćemo videti.« reče gospodin Di ženi. Otpio je poslednji

gutljaj kafe, obrisao usta i ustao. »Sada ćemo malo ozbiljnije porazgovarati. Gde je moja Amajlija za uveravanje?«

Gospođa Di se na trenutak zamisli a onda priđe polici sa knjigama.

»Evo je.« reče i izvadi amajliju iz knjige jarkih korica. »Označila sam njome mesto gde sam stala.«


80

Gospodin Di je strpa u džep, duboko uzdahnu i uđe u sinovljevu sobu.

Morton je sedeo za stolom. Pred njim je bila beležnica puna brojki i sitnih, pažljivo ispisanih beleški. Na stolu je stajalo šest fino zašiljenih olovaka, gumica za brisanje, računaljka sa kuglicama i dečiji kalkulator. Na samoj ivici bile su složene knjige: »Rimrameov Novac«, Džonsonovo i Kalhunovo »Bankarsko knjigovodstvo«, »Elmanov priručnik za knjigovođe« i još desetak knjiga sličnih sadržaja.

Di gurnu u stranu gomilu odeće i sede na krevet. »Kako ide sine?« Upita ga što je ljubaznije mogao. »Odlično tata.« veselo odvrati Morton. »Već sam došao do

četvrtog poglavlja Osnova knjigovodstva i odgovaram na sva pitanja...« »Sine.« Prekide ga otac blagim glasom. »A škola i domaći

zadaci?« Morton ga nevoljno pogleda i promeškolji se na stolici. »Danas malo dečaka ima priliku da postanu čarobnjaci

Mortone.« »Znam tata.« Promrmlja mališan i odvrati pogled, pa gotovo

odmah nastavi uzrujanim piskavim glasom. »Ali tata, ja hoću da postanem knjigovođa. Zaista tata.«

Gospodin Di odmahnu glavom. »Mortone, u našoj porodici uvek je neko bio čarobnjak. Dijevi su

poznati u nadprirodnim krugovima već osamnaest vekova.« Morton je i dalje gledao kroz prozor i mlatarao nogama. »Ne želiš valjda da me razočaraš sine?« otac se tužno nasmeja.

»Znaš Mortone, svako može postati knjigovođa ali samo malo izabranih moža savladati Crnu magiju...«

Morton sa stola uze olovku, pogleda joj vrh i polako je poče okretati u prstima.

»No sine? Hoćeš li se potruditi i naučiti ono što od tebe traži gospođica Grib?«

Morton tvrdoglavo odmahnu glavom. »Hoću biti knjigovođa!« Di je jedva obuzdao navalu besa. Šta se to dogodilo sa amajlijom

za uveravanje? Valjda nije izgubila moć? Morao bi je ponovo napuniti, pomisli. No ipak nastavi:

»Mortone,« reče on muklim glasom. »Kao što znaš, ja sam običan čarobnjak trećeg stepena. Moji roditelji bili su vrlo siromašni i nisu me mogli poslati na univerzitet.«

»Znam.« Prošaputa dečak.


81

»Hteo bih da ti postigneš ono što ja nikada nisam mogao. Mortone, mogao bi postati čarobnjak prvog stepena.« Reče otac setno pogledavši sina. »Neće nam biti lako ali tvoja majka i ja smo nešto uštedeli a ostatak ćemo već nekako sakupiti.«

Morton je grizao usne i brzo vrteo olovkom. »Pa sine? Kao čarobnjak prvog stepena, znaš nećeš morati raditi

u prodavnici. Moći ćeš biti neposredni zastupnik crnog gospodara. Neposredni zastupnik! Šta kažeš na to momče?«

Trenutak se Diju učinilo da su njegove reči delovale. Mortonove usne kao da su malo zadrhtale a oči bljesnule. No tada je bacio pogled na svoje knjige, svoju malu računaljku i kalkulator.

»Biću knjigovođa.« reče dečak. »To ćemo još videti!« Viknu Di izgubivši strpljenje. »Ti nećeš biti

knjigovođa već čarobnjak. To je do sada bilo sasvim dobro za našu porodicu i tako mi svih prokletstava biće dobro i za tebe. Dobro to zapamti momče!«

Di je izjurio iz sobe. Morton se istog trenutka vratio svojim knjigama.

*** Otac i majka sedeli su na kauču ne govoreći ništa. Gospođa Di je

plela uže za dočaravanje vetrova ali su joj misli očito lutale. On je pak mrzovoljno zurio u istrošeni deo tepiha u dnevnoj sobi.

»Razmazio sam ga.« Javi se on napokon. »Boarbas je jedino rešenje.«

»Oh ne!« žurno odgovori žena. »On je tako mlad...« »Želiš li da ti sin postane knjigovođa?« ogorčeno upita Di. »Da

žvrlja brojke umesto da se bavi važnim poslovima crnoga gospodara'« »Naravno da želim. Ali Boarbas...« »Znam. I ja se osećam kao ubica kada na to pomislim.« Razmišljali su neko vreme a onda se javi gospođa Di. »Možda bi njegov deda mogao učiniti nešto. On je voleo

dečaka.« »Možda bi mogao. Ali ne znam smemo li mu smetati. Stari

gospodin mrtav je već tri godine.« »Znam ali nam drugo ne preostaje; ili deda ili Boarbas.« Gospodin Di se napokon složio. Iako će to uznemiriti Mortonovog

dedu. Boarbas je bio neuporedivo gore rešenje. I tako se odmah latio priprema da bi dozvao mrtvoga oca.

Uzeo je buniku, malo mlevenog roga jednoroga, list kukute i komad zmajevog zuba pa sve to položio na tepih.


82

»Gde je moj čarobni štapić?« upita ženu. »Stavila sam ga u torbu zajedno sa tvojim štapovima za golf.« On ode po štap i mahne njime nad razasutim čarobnim

sastojcima. Promrmlajo je tri reči Oslobađanja i pozvao ime svog oca. Sa tepiha se odmah diže oblačić dima. »Zdtravo deda!« reče gospođa Di. »Žao mi je što te uznemiravam tata.« Javi se gospodin Di. »Ali

moj sin, tvoj unuk ne želi postati čarobnjak. Hteo bi biti... knjigovođa.« Oblačić dima zadrhta a zatim se uspravi i ispiše slovo drevne

azbuke. »Da.« Potvrdi Di. »Pokušali smo ga uveravati ali on ne popušta.« Dim je ponovo zadrhtao i oblikovao još jedno slovo. »Mislim da je to najbolje.« Reče gospodin Di. »Ako ga jednom

zauvek uplašiš zaboraviće na glupo knjigovodstvo. To je doduše malo okrutno ali bolje i to nego Boarbas.«

Oblačić dima potvrdno klimnu i odlebdi do vrata dečakove sobe. Gospodin i gospođa Di ponovo sedoše na kauč.

Vrata Mortonove sobe otvoriše se uz tresak, kao da je u nju ušao orkan. Morton pogleda ka vratima, namršti se i onda se ponovo udubi u knjigu.

Oblačić dima pretvori se u krilatog lava sa repom morskog psa. Kreatura užasno zaurla i zareža spremajući se na skok.

Morton pogleda u čudovište, podigne obrve i mirno poče ispisivati brojke.

Lav se pretvorio u troglavog guštera. Na njegovim bokovima pušila se krv i cela soba se ispuni neizdrživim smradom. Bljujući vatru kroz nozdrve gušter krete prema dečaku.

Morton je mirno završio sabiranje, proverio rezultate na računaljci i tek onda se udostojio da pogleda guštera.

Užasno zakreštavši gušter se pretvori u ogromnog šišmiša koji poče obletati oko dečakove glave, stenjući i ispuštajući nerazumljive krikove.

Morton se naceri i ponovo se udubi u knjigu. Gospodin Di najzad izgubi strpljenje. »Do đavola!« viknu on. »Zar se ne bojiš?« »Zašto bih se bojao?« Mirno upita Morton. »Pa to je deda.« Čim je izgovorio poslednju reč slepi miš nesta u oblaku dima.

Oblačić tužno klimnu gospodinu Diju, nakloni se gosopđi Di i nestade. »Zdravo deda!« veselo viknu Morton i usta da zatvori vrata.

***


83

»Jesi li videla?'« reče Di. »Taj momak je previše samosvestan. Moramo dozvati Boarbasa.«

»Ne!« reče njegova žena. »A šta ćemo drugo?« »Ne znam.« Reče ona suznih očiju. »Ali znaš i sam kako

Boarbas deluje na decu. Nikada više nisu ista.« Lice gospodina Dija bilo je kao isklesano iz granita. »Znam ali drugo nam ne preostaje.« »Ali on je tako mlad.« Cvilela je žena. »To će ga silno potresti.« »Ako se to dogodi iskoristićemo sva sredstva moderne

psihologije da ga izlečimo. Poslaćemo ga najboljim psihoanalitičarima. Ali dečak mora postati čarobnjak.«

»Dobro.« Zajeca ona. »Ali nemoj od mene tražiti da ti pomognem.«

Ah te žene, pomisli Di. Uvek se raspekmeze onda kada treba biti strog.

Teška srca počeo se pripremati za dozivanje Boarbasa, demona dece. Najpre se posvetio crtanju složenog pentagrama, dvanaestokrake zvezde unatar njega i napokon beskonačne spirale u samoj zvezdi. Zatim su na red došle trave i ulja. Bile su to skupe stvari ali preko potrebne za dozivanje Boarbasa. Trebalo je zatim opisati Zaštitne čari, kako se Boarbas ne bi oslobodio i sve uništio. I na kraju tri kapi hipogrifove krvi...

»Gde je hipogrifova krv?« Viknu gospodin Di pošto je uzalud pretražio orman u dnevnoj sobi.

»U kuhinji u bočici za aspirin.« odgovori mu žena još uvek brišući suze.

Napokon je pronašao i hipogrifovu krv a zatim upališe crne sveće i zapevaše Čarobni napev.

U sobi najednom postade pretoplo. Preostalo je još samo zazivanje imena.

»Mortone!« pozva ga Di. »Dođi ovamo!« Dečak otvori vrata i izađe iz sobe držći čvrsto jedan od

knjigovodstvenih udžbenika. Dečak je delovao veoma bespomoćno. »Mortone, upravo se spremam dozvati demona dece. Nemoj me

prisiljavati na to...« Dečak preblede i ustuknu ka vratima i istovremeno odmahnu

glavom. »Dobro.« reče otac. »Boarbase!«


84

Soba je zadrhtala od tutnjave a njom kao da je prohujao talas vreline. Tada se pojavio Boarbas, visok do tavanice, opako se cerekajući.

»Ah!« viknu Boarbas a od njegovog glasa sve se zatrese. »Dečak.«

Morton je zurio iskolačenih očiju. »Nevaljali dečak!« Zaurla Boarbas i nasmeja se a zatim krenu

prema Mortonu. Od njegovih koraka kuća se tresla. »Oteraj ga!« viknu gospođa Di. »Ne mogu učiniti ništa sve dok ne

dovrši svoje.« Ogromne ruke demona, obrasle krljuštima, pružiše se prema

dečaku ali Morton brzo otvori udžbenik. »Spasi me!« zavrišta on. U tom trenutku pojavi se visok, neverovatno mršavi starac,

prekriven istrošenim perima i listovima saldakonta, a očiju kao dve prazne nule.

»Ziko Piko Ril! Zaurla Boarbas, okrećući se ka pridošlici. Ali mršavi starac se samo nasmeja i reče:

»Ugovor korporacija, koji je ultravires, nije samo poništiv nego i ne valja.«Te reči odbaciše Boarbasa poput neke nevidljive sile i on pade, pri tome slomivši stolicu. No ubrzo je skočio na noge, koža mu je bila od besa usijana do crvenila i on zaurla glavnu demonsku čaroliju:

»Vrat, hat, ho!« Mršavi starac zaštitio je dečaka svojim telom i povikao reči

Razrešenja: »Dospeće, Opoziv, Ustupanje, Odustajanje i Smrt.« Boarbas zavrišta od muke i ustuknu, teturajući se i pipajući

vazduh sve dok nije pronašao Otvor. Skočio je kroz Njega i nestao. Visoki mršavi starac okrete se ka gospodinu i gospođi Di koji su

drhtali u uglu i reče im: »Neka vam je na znanje da sam ja knjigovođa. Znajte nadalje da

je ovo dete samnom potpisalo ugovor da bude moj šegrt i moj službenik. A za usluge što ih za mene čini ja, Knjigovođa, naučiću ga prokletsvu duša, podučiću ga kako će ih uplesti u prokletu mrežu brojki, obrazaca i osveta. Pogledajte, ovo je moj znak!«

Knjigovođa podigne Mortonovu ruku i pokaže mrlju od mastila na trećem prstu. Zatim se okrete ka Mortonu i blažim glasom reče:

»A sutra ćemo momče razmotriti neke oblike neplaćanja poreza na dohodak, kao puta u prokletstvo.«

»Da gospodine.« pokorno reče dečak.


85

Pogledavši još jednom prodorno u oca i majku Knjigovođa nestade.

Dugo vremena vladala je tišina. Napokon se Di okrete ka ženi i reče:

»Pa ako mu je toliko stalo da postane knjigovođa ja mu zasigurno neću stajati na putu.«


86

MESO – Autor nepoznat (izvor Internet) – Prevod T.Jovanović „Zamislite ovo, ” vođa pete invazione jedinice raportirao je svome

pretpostavljenom, „Oni su stvoreni od mesa. ” „Mesa? ” „Mesa. Sasvim su načinjeni od mesa” „Mesa? ” „Nema nikakve sumnje. Pokupili smo ih sa nekoliko različitih

delova njihove planete, ukrcali ih na naše izviđačke brodove i usput smo ih ispitali. Kompletno su od mesa. ”

„To je neverovatno. A šta je sa radio signalima? Porukama ka zvezdama? ”

„Koriste radio signale da bi razgovarali, ali signali ne dolaze od njih. Signali stižu iz mašina. ”

„A ko je načinio mašine? Sa njim moramo stupiti u kontakt. ” „Oni su stvorili mašine. To vam pokušavam reći svo vreme. To

meso je načinilo mašine. ” „To je smešno. Kako meso može stvoriti mašinu? Hoćeš da

verujem u razumno meso?” „Ne tražim to od vas, kažem vam. Te kreature su jedina razumna

rasa u tom sektoru i oni su stvoreni od mesa. ” „Možda su slični Orfoleima. Znaš inteligencija na bazi ugljenika,

koja prolazi kroz fazu mesa.” „Ne. Oni se rađaju kao meso i umiru kao meso. Proučavali smo

ih nekoliko njihovih životnih ciklusa, koji inače nije dug. Imate li neku predstavu o dužini života mesa? ”

„Poštedi me tog. Dobro, možda su samo delimično od mesa. Znaš kao Vedliei. Glava od mesa sa mozgom od električne plazme, unutra. ”

„Ne.Mislili smo i o tome, pošto imaju mesnate glave kao Vedliei. Ali kažem vam, ispitali smo ih. Sasvim su od mesa. ”

„Nema mozga. ” „Oh, imaju mozga. Samo je i taj mozak načinjen od mesa. ” „Pa... gde nastaje misao? ” „Vi ne razumete, zar ne? Mozak je taj koji misli. Meso. ” „Meso koje misli. Hoćeš da poverujem u razumno meso! ” „Da razmišljajuće meso. Svesno meso! Meso koje sanja! Meso

sve radi! Možete li to zamisliti? ” „Bože svemoćni. Onda si ti ozbiljan. Stvoreni su od mesa. ”


87

„Konačno. Da! Stvarno su načinjeni od mesa. I pokušavali su stupiti u kontakt sa nama pre stotinu godina. ”

„I šta to meso ima na pameti? ” „Prvo je želelo razgovarati sa nama. Onda su mislili da istraže

univerzum, kontaktirati ostala razumna bića, menjati ideje i informacije. Uobičajeno. ”

„Trebali bi razgovarati sa mesom? ” „To je bila ideja. Slali su poruke putem radija. Halo, ima li koga?

Ima li nekog kod kuće i te stvari. ” „Onda oni stvarno govore. Koristeći, ideje, koncepte? ” „Oh da. Osim što to rade pomoću mesa. ” „Mislim da si mi upravo rekao da koriste radio. ” „Koriste, ali šta mislite da je na radiju? Pesme mesa. Znate kako

zvuči meso kada ga udarite ili pljesnete? Oni govore talasanjem mesa jedni sa drugima. Mogu čak i pevati izbacujući vazduh kroz meso. ”

„Svetibože. Meso koje peva. Onda su veoma inteligentni. I šta savetuješ?”

„Zvanično ili nezvanično? ” „I jedno i drugo. ” „Zvanično, tražićemo kontakt, dobrodošlicu i savet nekih ili svih

razumnih rasa ili multibića u kvadrantu, bez predrasuda, straha ili simpatija. Nezvanično, savetujem da izbrišemo zabeleške i zaboravimo čitavu stvar. ”

„Nadao sam se da ćeš to reći. ” „Izgleda grubo, ali postoje granice. Želimo li stvarno ostvariti

kontakt sa mesom? ” „Slažem se 1%., šta reći? Zdravo meso. Šta ima? Ali hoće li

moći tako? Koliko planeta ćemo deliti sa njima? ” „Samo jednu. Oni mogu putovati do drugih planeta samo u

kontejnerima za meso ali ne mogu živeti u njima. A bića od mesa mogu putovati samo kroz C svemir, što ograničava njihovu brzinu na brzinu svetlosti i time je mogućnost kontakta veoma slaba. Ustvari beskrajno mala. ”

„Pa pretvaraćemo se da nema nikog u univerzumu. ” „Tako je. ” „Okrutno. Ali priznaj sam sebi, ko bi želeo da se susretne sa

mesom? A oni koji su bili ukrcani na brod, oni koje ste ispitivali? Siguran si da se neće sećati? ”

„Biće uništeni ako bude tako. Ušli smo u njihove glave i popravili njihovo meso pa će misliti da su to samo sanjali. ”


88

„San za meso. Kako čudno dolično, da smo mi samo san za meso. ”

„I možemo taj sektor ostaviti neposednutim. ” „Dobro. Slažem se, i zvanično i nezvanično. Slučaj je zaključen.

Ima li još nešto? Neko interesovanje sa te strane galaksije? ” „Da. Veoma plašljiva ali slatka hidrogena inteligencija u klasi

devete zvezde u zoni G455. Imali smo kontakt pre dve rotacije i ponovo žele da budemo prijatelji... ”


89

Hans Kristijan Andersen (1805-1875) je najpoznatiji po svojim

bajkama, koje se i danas rado čitaju. Napisao ih je oko 190 i namenjene su i mladima i starima i tematski su veoma originalne i zanimljive. Osim ovoga Andrsen je pisao novele, putopise i poeme i radove za pozorište. Napisao je i roman o pozorišnom životu “Improvizator”. Iako vuče korene iz romantizma, on je modernih shvatanja jer je verovao u progres i industrijski napredak. Jedna od njegovih priča je i “Za hiljadu godina” kojom se bavi budućnošću, i može se smatrati za pravi SF kako se pisao u njegovo vreme.

Najpoznatije bajke H.K.Andersena su: Mala sirena, Carevo novo odelo, Hrabri olovni vojnik, Snežna

kraljica, palčica.

ZA HILJADU GODINA – HANS KRISTIJAN ANDERSEN In a Thousand Years

Autor: Hans Christian Andersen Prevod:Svetislav Filipović-Filip Priča je napisana 1853 godine


90

Da, za hiljadu godina ljudi će leteti krilima koja će pokretati energija vodene pare. Kretaće se po vazduhu, preletaće okeane! Mladi stanovnici Amerike postaće posetioci stare Evrope. Doći će preko mora da bi videli monumentalne građevine i velike gradove, koji će do tada već postati ruine, baš kao što smo mi u našem vremenu išli na hodočašće da gledamo ruševine u Južnoj Aziji. Za hiljadu godina to će se dogoditi.

Temza, Dunav i Rajna još uvek će se kotrljati držeći se svog toka. Mon Blan će stajati ponosit, vrhova pokrivenih snegom,a Polarna Svetlost sjajiće nad zemljama na Severu; generacije za generacijom postaće prah, moćne vrste tog trenutka biće predate zaboravu, kao i oni koji spavaju, dremaju večnim snom ispod brežuljaka na kojima sadašnji bogataši postavljaju klupice i na njima sede satima gledajući, svoja, ustalasana kukuruzna polja.

“U Evropu!” kliču mladi sinovi Amerike;”u zemlju naših predaka, dičnu zemlju o kojoj sanjamo-u Evropu!”

Vazdušni brod je došao. Prepun je putnika jer je za prevoz pogodniji nego da putuju morem. Elektromagnetne žice ispod okeana već su javile broj brodova u vazdušnom karavanu. Pogled na Evropu se pružao u nedogled: prvo su ugledali obalu Irske ali većina putnika je još uvek spavala; probudili su ih tek kad su bili tačno iznad Engleske.Tu će biti njihov prvi korak na obalama Evrope, u zemlji Šekspira kako su ih učili;u zemlji politike, u zemlji mašina kako bi je nazivali drugi.

Tamo su ostali ceo dan. Vodili su trku sa vremenom da bi videli što više od Engleske i Škotske. Tada se putovanje nastavilo kroz tunel ispod Engleskog kanala, u Francusku, zemlju Napoleona i šampanjca. Čuli su i za Molijera (naravno samo oni malobrojni koji su izučavali klasičnu školu ili su ih zanimala antikviteti); radovali su se i bili ushićeni izgovarajući imena heroja, pesnika, naučnika, koje njihovo doba nije poznavalo, ali koji će se roditi nakon njihovog puta u Pariz,u centar Evrope ili bilo gde drugde.

Vazdušna lađa letela je preko mora, a putnici su gledali Kolumba kako kreće u pohod, prisustvovali su Kortezovom rođenju, zavirivali preko ramena Kolderonu uživajući kako piše stihove o predivnoj tamnookoj ženi koja luta cvetnim poljima, i slušali pradavne pesme o Sidovoj ljubavi ili o perivojima Alhambre.

Kroz vazduh, iznad mora, do Italije, gde se nekada nalazio stari, romantični Rim. Više ga nema isčezao je, nestao.Ostala je samo


91

divljina, jedna jedina ruševina podsećala je na crkvu Svetog Petra ali neki su sumnjali da je i ona originalna.

Sledeća je Grčka, umorni putnici se spremaju na spavanje u

prelepom,velikom hotelu na vrhu planine Olimp da bi se svima pohvalili da su bili na staništu bogova.;uskoro se putovanje nastavlja ka Bosforu, da bi osetili energiju mesta gde se razvijala Vizantija;a,kad, tamo gde je po legendi postojao ogromni harem za vreme Otomanske vlasti, siromašni ribari sada razapinju pocepane mreže.

Širom obale prostrane i prastare reke Dunav pojavljivali su se ostaci moćnih gradova, čiji su nazivi već pali u zaborav, putnici su prolazili bez zaustavljanja, ali tu i tamo opstali su bogati gradovi opasani zidinama, karavani su tuda ponekad prolazili i razilazili se u nadi da će im se ponovo ukrstiti putevi.

Nisu zaboravili da obiđu Nemačku, nekada prebogatu zemlju prekrivenu mrežom puteva, željezničkih pruga, kanala, region gde je Luter govorio, Gete stvarao pesme, Mocart držao žezlo harmonije. Velika imena sjajila su tada, u nauci i umetnosti, imena koja su sada većini mladih Amerikanaca potpuno nepoznata. Putnici su odlučili da bace pogled i na Norvešku zemlju starih saga i heroja, zemlju mladih Normana. Odlučili su da Island posete na povratku kućI jer je postao nezanimljiv: gejziri više nisu izbacivali paru u vis. Ali zato ih je zaintrigirao prastari vulkan Hecla, koji se nalazi na sredini stenovitog ostrva okruženog penušavim morem.

“Zaista sam obavio veliki posao što sam posetio Evropu,’ rekao je mladi Amerikanac,” i uspeo da sve vidim sudeći po upustvima za putnike (ovde je spomenuo ime jednog od svojih saputnika) napisao je on to u svom nagrađenom delu”Kako videti celu Evropu za nedelju dana”.


92

POSLEDNJI VITEZ ZAMKA MAGLENOG MORA

JOVANOVIĆ TIHOMIR


93

Krošnje visokih stogodišnjih hrastova su se uplele visoko iznad glava trojice jahača i činile neku vrstu zelenog svoda. Tek ponegde ukazala bi se pukotina u tom pokrovu i zraci sunca bi doprli do njih u brzim i kratkim trenucima. Svetlost bi i prošla kroz krošnje kao zvezda padalica. Sva trojica su bili obučeni u jednoobrazne tunike od crvene čoje. Na prsima je bio veoma primetan grb izvežen od zlatne pređe – raspeće u sunčevoj koroni. Dugi dvosekli mačevi su im bili u rukama kao da svakoga časa očekuju da se susretnu sa protivnikom.

A šuma u podnožju Provansalskih Alpa je delovala miroljubivo. Sve u njoj je izgledalo tako prijatno, gotovo rajski. Slab šum lišća i poj ptica, koji je uvek nekako bio ispred njih. Nikako ga nisu mogli doseći.

Napred, za dužinu konja ispred ostalih bio je Anri de Bloa. Konj pod njim bio je šarac, sivo-crne boje, dok su ostala dva bili mrke, rasne životinje, koje su povremeno zastajkivale i širile nozdrve kao da pokušavaju da dokuče miris nekog ili nečeg. I kretale bi napred tek kada bi bile potaknute podbadanjem jahača, nerado i oprezno.

„Izgleda da smo veoma blizu nečega,” Anri de Bloa se okrete ka jahaču sa desne strane. „Šta ti misliš brate Gaskon?”

Gaskon la Rošel samo klimnu glavom, dok su mu oči pomno pretraživale gustiš. Ono protiv čega su se borili moglo je izaći iznenada, bilo kada i bilo od kuda. To nije imalo oblik ili je imalo više oblika, od kojih se ni jedan ne bi mogao opisati drugim rečima do užasno i nakazno. I u tom obličju zlo. Iskonsko zlo u materijalnom obliku. Zlo koje se može saseći čelikom, spržiti ognjem, ubiti kao i sve živo. Ali i zlo koje isto tako ubija…

Poneka od tih otelotvorenja zla u narodu su imala različite nazive, kao što su aždaja, đavo, vukodlak. Ponekada se dešavalo da to zlo zaposedne i telo čoveka. Tada bi ga bilo najteže otkriti a najlakše ubiti. A da li su sudije i egzekutori uvek bili u pravu? I u nekoliko trenutaka kroz Anrijeve misli prostrujaše slike jednog događaja od pre nekoliko meseci. Selo Berno i žena koju su proglasili vešticom i spalili na lomači, na platou pred crkvom. Bila je vezana uz stub i licem okrenuta tako da je u trenutku umiranja mogla da gleda na božiji hram. Mnoštvo se okupilo ma trgu, došli su iz okolnih sela i varoši da posmatraju taj prizor. I dok je biskup čitao osudu svete inkvizicije i plamen lizao uz stub i hvatao odeću osuđene žene, rulja je bila prosto opčinjena. Na njihovim licima je bio izraz koji Anri nikako nije mogao protumačiti kao nešto normalno. I tada se prvi put zapitao nije li đavo obuzeo tu gomilu a ne nesrećnicu koja je vrištala dok ju je plamen proždirao. Paklena vatra, koju je zapalilo svešteno lice, sluga božiji…


94

Samo nekoliko nedelja kasnije sličan prizor, samo je sada na lomači bio Pjer Monmorijon, njegov brat. Brat iz red Kastelara – vitez Zamka Maglenog mora, podreda Templara, Na tren bljesnu sećanje iu njemu slika zamka na litici. Zamak sa tri visoka minatera. A ispod dolina ispunjena maglom koju pritiskaju sunčevi zraci.Gledano iz zamka dolina je ličila na more, koje je umesto vode stvoreno od magle. I po tom moru zamak dobi ime, Zamak Maglenog mora a oni njegovi vitezovi…

Iznenadni prestanak poja ptica stvori zastrašujuću tišinu. Samo šum vetra kroz lišće, kao da diše neka ogromna zver. Sva trojica instiktivno stadoše jedan uz drugog. Nisu dugo morali da gledajui oko sebe da bi otkrili otkuda dolazi opasnost. Tišinu je prekinula lomljava grana i šum koraka kroz opalo lišće. Koraka od kojih je podrhtavalo tlo.

„Dolazi sa leve strane,” vrhom mača pokaza Žan de Anželi, ka mestu odakle je dolazio zvuk.

Anri de Bloa i Gaskon la Rošel klimnuše i sva trojica navukoše vizire. To im je bila jedina zaštita. I mač jedino oružje, osim vere u sebe i Svevišnjeg. Svaki drugi oklop ili teško oružje predstavljao bi opterećenje i teškoću u borbi u kojoj se traži brzina i veština. Iskustvo ih je učilo da su se stvorovi zla po pravilu pojavljivala usamljena. I trojica njih su uvek bili dovoljni da se ona nadvladaju.

Anri naglo okrete glavu ka Žanu. Nije mu morao videti lice, već po okretu glave ka njemu je shvatio da je i on čuo isto. Zvuk je sada dolazio s desna.

„Gospode, ima ih više…” šapnu Anri. Kroz žbunje i granje put prokrči stvorenje koje bi se na prvi

pogled moglo opisati kao humanoidno. Ali osim toga što je imalo dve ruke i dve noge sve ostalo je bilo daleko od sličnosti sa čovekom.

Glava, koja je bila nasađena na kratki, debeli vrat, najviše je podsećala na vučju. Telo je obraslo gustom crnom dlakom. Ruke su se završavale prstima sa dugim, jakim noktima. Stopala su imala samo tri duga prsta, tako da stopalo praktično i nije postojalo. Stvor je vitlao dugim, jakim repom, kojim se koristio kao nekim petim, veoma savitljivim udom.

Oko njega su manja stabla padala kao da su čačkalice dok je išao ka trojici vitezova ni malo ne oklevajući, niti se susprežući zbog njihovih isukanih mačeva. Stvor je očigledno posedovao razum, ali ne i strah.

Kada je primio prvi udarac mača po bedru, samo je zaurlao i besno zamahnuo rukom. Dugi nokti su zaparalllli mišiće na sapima


95

mrkova. Konj zanjišta od bola i svali se na bok odbacivši jahača, Žana de Anželija nekoliko metara dalje. I dok se on trudio da se uspravi, stvor krenu ka njemu. Anri podbode svog šarca i zamahnu mačem, čije sečivo završi u kratkom debelom vratu zveri. Ovakav udarac bi odsekao glavu svakom živom stvoru, ali ne i ovom bezbožnom stvorenju. Zver ponovo zaurla i za tren zastade kao da razmišlja sa kojim će se čovekom prvo obračunati. Ko je opasniji? Očigledno ovaj na konju. Okrenuo se ka njemu naglo i zamahnuo šapom, ali bezuspešno jer se Anrijev konj prope i ubilački nokti prođoše ispod kopita rasne životinje.

Iznenadni prasak grana i pad drveća kao da za tren zbuni i ljude i zver. Na malu čistinu stupi još jedan monstrum iz noćnih mora. Ovo čudovište ni u naznakama nije bilo humanoidno. Najviše je nalikovao džinovsklom gušteru.

Glava je bila tipična reptilska, sa vilicom punom jakih i oštrih zuba i sa očima zaštićenim kapcima spuštenim skoro preko cele beonjače. Žute oči i izdužena zenica su se tek nazirali. Noge su mu bile kratke i zdepaste, a duž kičme i repa, dugog nekoliko metara, protezala se kresta sa bodljama.

Ovo stvorenje je nasrnulo na trećeg jahača, Gaskona la Rošela. Oštri zubi su se zarili u zadnju desnu nogu njegovog konja i pregrizli je uz odvratnu mešavinu zvukova drobljenja kostiju i njiske ranjene životinje.

„Prokleti stvorovi, poslaću vas nazad u pakao, odakle ste i došli!” Viknu Anri i još jednom zamahnu mačem.

U udarac je uložio svu svoju snagu, bes i očaj, tako da pandža čovekolike zveri odlete u stranu, okrenuvši se nekoliku puta u vazduhu, dok je iz patrljka pulsirajući curkala zelenkasto-žuta tečnost koja je kolala njegovim venama umestio krvi.

Krik iza Anrija natera ga da se okrene. Video je Gaskona na zemlji, prignječenog truplom konja a reptilski stvor mu je prilazio polako, vukući po lišću kratke noge. Polako, ali dovoljno brzo da zarije zube u njega pre nego iko od ostale dvojice stiže da mu pomogne. Anri je bio zauzet borbom, a Žan poluošamućen od udarca se teturao pridržavajući se za levu ruku, koja mu je beskorisno visila, slomljena negde u nadlaktici. Kada se čeljusti sklopiše oko Gaskonove glave, obojica zatvoriše oči, ne mogavši da podnesu užasnu smrt svog prijatelja i brata.

„Gospode zašto dopuštaš ovo.” Šapnu Žan i dohvati se mača.


96

Kada je Anri de Bloa otvorio oči pred sobom je video vučje čeljusti zveri i instiktivno jurnuo mačem napred. Oštro sečivo ratnika svetlosti,iskovano u kovačnicama Zamka maglenog mora, probi se kroz kožu i utrobu i izbi na leđa zveri, koja je i dalje stajala, neosetljiva na bol i gubitak uda. Anri zakrenu sečivo i raširi ranu na trbuhu izbegavajući ugriz. Ali konj mu izgubi ravnotežu, pošto mu bi razdran vrat i Anri pade, držeći čvrsto mač u ruci.

Sečivo je izašlo iz zveri ulepljeno ostacima utrobe i zeleno žute smrdljive tečnosti. Uspravljajući se na noge, Anri vide da Žan prilazi drugom stvoru i zdravom desnom rukom zamahnu mačem. Pre nego što se udarac spusti na zver njen dugi rep šibnu kroz vazduh i oštri šiljci se zabiše u Žanovo telo. Anri krete ka njemu zaboravljajući na tren svog protivnika, ali ga Žanov glas odvrati.

„Ne nep… rilazi, završi sa tim monstrumom ja ću…” Dizao se polako dok mu se tunika bojila grimiznom vlagom i

uperio mač napred, gledajući da uvek bude ispred zveri kako bi izbegao njen opasni rep. „Hajde, hajde priđi… dođi da ti pokažem.” Šaputao je mameći zver i odvlačeći joj pažnju.

Anri je možda samo tren duže zadržao pažnju na Žanu de Anželiju nego što je trebalo. Pre nego što je shvatio da njegov protivnik još nije dotučen, osetio je oštar bol u bedrima. Duge pandže su se zabole u mišiće i drale ih.

Nije bio svestan svojih pokreta. Mehanički je udarao i vitlao mačem, dok sasvim ne bi ulepljen smrdvljivom tečnošću koj je obilato tekla iz rana na zveri.

Kada je izgubio snagu u rukama, zastade i pomoli se Bogu da mu smrt bude brza i laka. Ali ništa se ne desi. Samo je osećao kako ga pritiska nešto teško. Žan! Šta je sa Žanom? Ponovo prikupi snagu i podlakticom pređe preko očiju, više razmazavši nego obrisavši skramu sa očiju.

Kroz izmaglicu bola i prljavštine video je kako njegov drug i brat po oružju i veri, još nastoji da se postavi u pravi položaj za napad i kako konačno jurnu napred sa uperenim mačem. Zver se propela i riknula razdražena od neprestanog bockanja po njušci. Žan de Anželi iz svetog podreda viteza svetlosti je čekao baš takav trenutak, da mač zabije u njegovo ždrelo, jedino mesto koje je moglo prouzrokovati smrt ovog paklenog nakota. Ubod nije bio jak, ali je bio dovoljno precizan i Žan oseti kako sečivo putuje duboko kroz meso i hrskavicu, tanke i slabe kosti nepca do pihtijaste sive mase koja je upravljala pokretima i svešću ovog stvora.


97

Naredni pokreti su bili grčeviti i nekontrolisani. Poslednji pokreti koje je zver načinila. Mahala je repom kovitlajući lišće, granje i prašinu, šibajući po truplu već mrtvog konja i zakačivši Žana po nogama.

„Žan, Žan,” pokušavao je da vikne Anri, ali mu je iz grla izlazio samo grubi, promukli šapat, koji je i sam jedva mogao da razazna.

Ono što mu je dopiralo do ušiju bila je rika zveri i Žanovi jauci i šum uskovitlanog lišća. I ti zvuci se polako smiriše. Onda se ču još samo teško disanje, u stvari samrtni ropac konja. Želeo je da može da ustatne i prekrati im patnje ubodom mača u srce, ali nije imao snage u udovima. I sam je osećao kako ga napušta snaga sa krvlju koja otiče iz njegovih rana. Zvuci oko njega su postajali tiši i bivalo je sve mirnije. Da li ja to umirem ili stvarno pada tama, kolale su mu misli glavom, dok se bezuspešno napinjao da oči drži otvorenim. I pre nego što sasvim utonu u tamu, učni mu se da čuje šum lišća koje se razvlači pod nečijim koracima.

„Misliš li da je do sada gotova bitka?” Upita jedan od petorice

jahača čoveka kraj sebe. „Naravno gospodine Godfroa, naravno,” klimnu ovaj glavom i

držeći se za jabučicu sedla, lako se naže napred i zagleda u šumu koja se prostirala pred njima. „Slobodno možemo poći dalje.”

Onda načini poluokret unazad i rukom pokaza ostalim jahačima da se sa uzvišice spuste ka šumi. Posle nekoliko desetina metara uđoše u potok potok i voda zapršta pod kopitima konja. Zatim pređoše kameni put koji je vodio sa leve strane ka opatiji Sen Andre, a na desno ka selu Brig. Produžili su pravo jedva vidljivim putem označenim sveže ugaženom travom i nedavno polomljenim grančicama.

Devojka se još jednom osvrnu oko sebe i pomilova konja po

njušci umirujući životinju, koja je u vazduhu osećala miris smrti nedavno prohujale ovom čistinom.

„Miran Doro, miran, sada je sve u redu,” šaputala je ona. „Odmah ću se vratiti.”

Prikupila je kosu i pritegla maramu na potiljku i zakoračila napred držeći skute haljine da ne bi zapeli o grmlje kupina, šipaka i trnjina koji su ovičavali čistinu.

Znala je da će prizor na proplanku biti užasan jer je čula užasnu buku pomešanih krikova, jauka, riku zveri i lomljenja grana i kostiju, dok je sakupljala drva po šumi i trpala ih u improvizovanu nosiljku. Uplašena od jezivih i neprijatnih zvukova pritajila se u šiblju i čekala


98

da se užasno dešavanje okonča. Sada kada je bila uverena da je opasnost minula, stupila je na bojno polje i osetila mučninu. Stomak joj se stisnu, a kolena klecnuše, tako da je na tren zastala da duboko udahne i povrati snagu.

Osakaćena trupla ljudi, konja i zveri su ležala razbacana po proplanku. Dva konja su još brektala ščepana zagrljajem smrti koja još nije dovršila svoj posao. Devojka je bacila brz pogled po ljudima nadajući se da će bar nekog od njih moći izvući odavde, gde je smrt još bila gotovo opipljiva u vazduhu. Jedan od njih očigledno nije bio živ, ležao je obezglavljen. Drugi je bio sav u krvi, dok su mu iz tela virile neobične bodlje koje su očigledno poticale iz repa monstruma koji je ležao nekoliko metara dalje. Možda treći muškarac ima neke nade da bude živ pošto mu rane nisu bile vidljive, osim one na butini gde se krv počela grušati, ali je još curkala u tankom mlazu. Prišla mu je i klekla na tlo položivši mu glavu na prsa. Oči joj se raširiše kada oseti slabo bubnjanje ispod rebara.

Žurno se uputila do konja koji je čupkao travu, uhvatila ga za ular i povela napred.

„Hajdemo Doro, ima nekoga kome možemo pomoći,” šapnu ona, „Ranjeni vitez…”

Konj zarza i klimnu glavom kao da shvata šta njegova gospodarica misli. Pošto izbiše na čistinu devojka oslobodi provizorna kolica suvišnih drva i po nosiljci rasporedi sitne grančice i lišće tako da načini neku vrstu postelje. Rukom ukloni pramen kose sa očiju i pogled ka Anriju koji je tiho jaukao i pomerao ruku kao da nešto traži.

„Dobro je,” šapnu ona, „čim oseća bol, dobro je…” Uhvatila ga je ispod pazuha i pokušala odvući do kolica, ali je

mlitavost ranjenog čoveka učinila da bude pretežak za nju. Uzdahnula je i odmahnula glavom, a oči joj skoro zasuziše. Ponovo je dohvatila ular konja i povela ga još malo napred tako da kolica dođoše neposredno pored Anrijevog tela. Duboko je uzdahnula i prikupila snagu i uhvatila Anrija ispod pazuha i povukla ga sebi, telo se trznu, a Anri tihio zaječa i kao da shvata šta treba uraditi pomeri ruku i nogu i telo mu se smesti između pritki u improvizovani ležaj. Devojka upotrebi njegov opasač da ga veže za nosiljku. Još jednom baci pogled na svoje delo i na užas koji je ostao na bojnom polju.

„Hajdemo Doro,” nežno je udarila konja po sapima i poterala ga napred. I dok su odmicali napred svo vreme je pazila na ranjenika u nosiljci plašeći se da negde ne ispadne ili da se dodatno ne ozledi od granja i panjeva, kojih je bilo u izobilju, na jedva prohodnoj stazi. Pošto


99

odmakoše od poprišta bitke, devojka se osvrnu i posta svesna upadljivog traga koji je ostavljala za sobom. Iz nekog nepoznatog razloga je znala da to nije dobro. Osećala je opasnost koja još nije minula. I naglo skrenu sa puta usmerivši se ka potoku koji je tekao dvadesetak metara dalje.

Petorica jahača ujahaše na proplanak prekriven telima mrtvih

ljudi, konja i bezbožnih, ali smrtnih stvorova. Dok četvorica njih zastadoše na samoj ivici, jahač u crnom uđe u polje i nastavi polako jahati od leša do leša, zagledajući ih radoznalo kao da posmatra zaklanu stoku, pripremljenu za neku svetkovinu. Pošto pregleda celo polje, vrati se do ruba šume klimajući glavom i besno mumlajući psovke sebi u bradu, dok konačno ne progovori glasno.

„Jednog nema. Anrija de Bloa. Pogledajte da ne leži tu negde u žbunju.

„Razumem gospodine nadbiskupe, naravno, proverićemo i naći ćemo ga ako je tu,” uzvrati Godfroa. „Momci zaokružite proplanak i pročešljajte unaokolo.”

Nadbiskup od Norbone osta sam, okružen drvećem, dok su četvorica jahača zašla u šumu. Sedeći na konju imao je dobar pogled na tlo. Pogled mu je lutao po lišću i granama, kao da će tu naći odgovore na pitanja koja su ga mučila. Dok je tonuo u misli, do njega su dopirali sve slabiji šumovi konjanika koji su se kretali po šumi tražeći telo Anrija de Bloa. Kako su se vraćali jedan po jedan i odmahivali glavama lice mu je postajalo mračnije, a pokreti sve nervozniji.

„Dođavola, ako je ostao živ - to se nekome neće dopasti,” procedi nadbiskup kroz zube, naglasivši reč Nekome.

„Oprostite gospodine nadbiskupe,” umeša se jedan od jahača i dojaha bliže. „Ne vidim nikakvu opasnost. Koliko mi je poznato, njih trojica su smatrali da je ovo samo jedan od njihovih uobičajenih zadataka.”

„I jeste. S tom razlikom što odavde nije trebalo da se vrate. I to ti je poznato. A njemu se to neće nimalo sviđati.” - Progunđa nadbiskup ponovo naglasivši reč “Njemu”, i podbode konja.

U sledećem trenutku naglo zastade povukavši uzde, tako da se konj prope i zanjišta od bola. Konačno je shvatio šta mu je to na tlu bilo neobično i prekorevao je sebe kako se ranije nije setio toga. Dva traga u zemlji. Kao da se nešto useklo u tlo, neko ili nešto je ostavilo trag vučenja. Trava i žbunje su polegli ili bili pokidani. A to očigledno nije


100

bila posledica bitke. Niti je taj trag dolazio ovamo, u tom slučaju bi “To” moralo biti ovde. Ne, odavde je neko otišao sa telom Anrija de Bloa, koji je nekim čudom preživao pokolj na proplanku.

„Trag!” Reče on konačno pošto se nakašlja i smiri glas od nagomilanih emocija. „Pođimo za ovim tragom. Siguran sam da će nas on odvesti do nestalog Anrija de Bloa. A onda ćemo videti šta nam valja činiti. Za početak bez prenagljivanja, upamtite to.”

Bilo je lako pratiti dupli trag utisnut u šumsko tlo. A jedini mogući logični kraj tog traga mogao bi biti u Brigu ili nekoj usamljenoj kolibi na obodu šume. Opatija je bila na drugoj strani. A osim toga nisu transportovali ogrev na ovaj način. Za te potrebe opatija je imala kola.

„Postaje mračno,” primeti jedan od pratilaca nadbiskupa. „”Šuma je noću opasna…”

„Znam to, znam…” progunđa nadbiskup. „Uskoro ćemo izaći van šume i doći do Briga. A odatle već postoji put ka opatiji ili ka Limanu. Ono što me brine više od mraka je Anri de Bloa i onaj ko ga je uklonio iz šume.”

Suce je već nestalo za vrhovima planina i nebo je bilo išarano prugama crvenila, koje je izbijalo između razvučenih oblaka. Iz daljine se čula rika jelena, na šta konji uzvratiše rzanjem. U blizini je žuborio potok preko kamena, dok je jurio niz padinu ka nekoj većoj vode kojoj će predati svoju snagu. Tragovi koje su jahači pratili završavali su se u potoku. Na drugoj obali nisu se nastavili.

„Pogledajte uzvodno i nizvodno, pronađite tragove,” skoro da je zarežao nadbiskup od Narbone.

I dok su ostali tražili, on se nervozno vrteo na konju terajući ga po nekoliko metara uzvodno i nizvodno sa obe strane vode, pokušavajući i sam da pronađe neki trag. Bilo bi veoma značajno da još večeras pronađu Anrija. No, ako to i ne uspeju, nije kasno ni sutra, jer on ne može daleko stići. Samo će sutra mere morati biti drastičnije i obuhvatnije. Anrijevo stanje je sigurno loše, inače ne bi bio odvučen na nosiljci. Da nije tako - otišao bi sam. Ako je uopšte tačna njegova pretpostavka o nosiljci kakvu okolna sela koriste za izvlačenje drva iz šume.

Poterao je konja još nekoliko koraka napred. Video je samo tragove kopita konja svojih pratilaca. Onda je čuo kako se vraćaju. Jahali su ka njemu pognutih glava kao da još pokušavaju da nađu trag.

„Nema tragova?” upita nadbiskup, bacivši pogled ka dvojici jahača koji dojahaše iz nizvodnog pravca.


101

Glave su im ostale pognu. Nadbiskup pogleda ka jahačima pridošlim iz uzvodnog toka. Prvi od njih je nosio komad tkanine – crvene čoje.

„Deo njegove odeće,” reče on. „A našli smo i odbačene motke koje su služile kao kolica. Takođe smo pronašli i nešto polomljenih grana umrljanih krvlju.”

„ Za danas je završena potraga,” reče nadbiskup. „Očito da nećemo lako naći trag. Prenoći ćemo u opatiji i s’ jutra krenuti ka Brigu. Naći ćemo ga živog ili mrtvog.

„Oče šta misliš, hoće li se izvući?” upita devojka starca koji se

naginjao nad postelju i osluškivao teško disanje čoveka orošenog znojem.

„Da Luna, biće sve u redu.” Uzvrati on. „Rana je čista i sređena. A izgleda da je dovoljno jak i željan života.”

Starac čistom krpom obrisa znoj sa ranjenikovog čela i umormo sede u stolicu.

„Sva sreća da si naišao kada sam se vraćala iz šume.” „Zadržala si se duže nego obično i pošao sam da vidim da ti se

nešto nije desilo. Šuma je to…” „A ne zbog toga oče. Sama ga nikako ne bih mogla sama popeti

na konja iz kolica. Ne znam otkuda mi taj osećaj da nije dobro da ostavim vidljivi trag. Možda zbog te njegove odeće. To je odeća Kastelara, zar ne?”

„Da, Vitezovi Zamka Maglenog mora. Podred viteza Templara, priča se da se bore protiv natprirodnih bića i pojava. Nisu baš uvek omiljeni jer ih inkvizicija koristi u lovu na veštice…”

„Na proplanku su ostale dve mrtve zveri, stvorovi dospeli na ovaj svet ko zna kako. Možda je otvorena još neka jama svetog Patrika? Neki prolaz koji spaja pakao i ovaj svet? I ko oslobađa ta bića?” Šaputala je Luna šetajući nervozno po sobi. „Ili su ona oduvek ovde kao i mi?”

„Odmori se ćeri, imala si težak dan. Ja ću još malo sedeti pored ranjenika ako mu šta zatreba da se nađem.”

„Dobro oče.” Složi se devojka i rukom pređe preko čela kao da pokušava da odagna umor.

Zatim ode do svoje sobe i uvuče se u hladnu postelju. Danas nije uspela da dovuče drva kojim bi naložili ognjište pre počinka. Navukla je prekrivač do nosa i uprkos umoru dugo se mučila da zaspi. Uvek su joj tu negde pred granicom snova pred oči izlazile slike neobičnih


102

stvorova sazdanih od tame i zla. Kada je konačno zaspala, sanjala je čoveka kojeg je spasila sa bojišta kako se bori i pobeđuje zveri

Jutarnja svetlost ju je probudila i ona se trgnu i brzo odagnala

ostatke sna i snova. Ušla je u sobu gde je ležao anjenik i našla oca kako drema u stolici, glave oslonjene o ruke položene preko stola.

„Oče, nisi spavao?” Starac se trgnu i protrlja oči. Pogled mu skrenu ka ćerki, ali ne

stiže ništa da kažejer ih oboje iznenadi glas iz kreveta. „Gde sam ja to?” Tiho je pitao Anri de Bloa, okrećući glavu ka

svojim domaćinima. „Ne boj se prijatelju, na sigurnom si.” Reče mu starac. „Ja sam

Tuluz Mone, a ovo je moja ćerka Luna. Ona te je pronašla u šumi i dovela te je ovamo. Previli smo ti rane i … biće sve u redu…”

„A ostali, mrtvi?” Pitao je kao da proverava svoja sećanja na jučerašnji događaj.

Devojka klimnu glavom i obori pogled kao da je krivica na njoj što ostalima nije mogla pomoći.

„Da,” šapnu Anri. „Takav je naš posao, oni su sada među anđelima i sa ostalim našim drugovima i braćom. Svi ćemo tamo gde i Pjer Monmijar… izvinite Pjer… bio mi je više nego brat. Ali pogrešili su kada su…”

Zaćutao je ponovo se prisetivši slike Pjerovog tela na lomači na trgu la Roše u Parizu. Presudu je pre toga pročitao nadbiskup Narbone pred mnoštvom okupljenog naroda. Dok je Pjer stajao vezan i poguren pred njegovim stopalima nadbiskup je glasno izgovatao reči presude.

„… ei ut eius penna aliis transeat in explum, idricito Pier Monmorion hereticum et scimaticus quod ducatur ad locum iustitie consuetum, et ibidem igne et flammis ignies accensis concremetur et comburatur, ita quod penitus moriatur et anima a corpore separetur.” 1

Po pročitanoj presudi, Pjera su ugurali u kola u koja su bila upregnuta dva crna konja i pošli ka trgu i lomači. Svo vreme je Pjer stajao i slušao kao da se to njemu ne dešava. Kao da se ne dešava uopšte. Njegova duša je već bila mrtva i kada je počeo da gori nije

1 …Neka njegova kazna postane primer dugima, stoga neka se re~eni Pjer Monmorijon, krivovernik i otpadnik odvede ne uobi~ajeno mesto izvr{enja pravde i tu, po{to se zapali plamen vatre spali i saèè, tako da sasvim nestane i da mu se du{a odeli od tela.


103

vikao niti molio za milost. Samo su mu se usne micale i Pjer je uspeo da razana kako oblikuje reči per Dominum moriemur 2.

Anri se ni tada, niti bilo kada kasnije nije mogao složiti sa optužbom da je Pjer izdao kralja i crkvu i da je dušu prodao đavolu. Pjer, koji je i sam pobio mnoštvo đavoljeg nakota i bezbroj puta bio na granici smrti braneći kralja i svet od zla, sada umire od ruku onih koje je neštedimice čuvao. Nije mogao izdržati da to posmatra do kraja i pošao je nazad usput se očešavši o nekoga, skoro ga oborivši. Podigao je glavu i pred sobom ugleda nadbiskupa od Norbone. Gledali su jedan u drugog, činilo se čitavu večnost, ne govoreći ništa, ne čineći nikakve pokrete ni mimiku, a onda produžiše svojim puem. Ćutanje osta i do danas. A Anri je često pukušavao da ga rastumači, noću ležeći dugo budan u postelji pre nego što ga savlada san. Odgovor nije dobio.

„Luna, idi do štale i pobrini se za stoku a ja ću paziti treba li nešto ranjeniku.” Reče Mone.

„Ne brinite, sasvim sam dobro, skoro da ne osećam ranu, ni bol. Melemi koje ste mi stavili su čudesni.”

„Da Luna, se bavi malo travama…” poče starac ali naglo zastade, kao da je rekao nešto nepotrebno ili opasno.

Zurio je u Anrija očekujući njegovu reakciju. Nadao se istovremeno da on u njegovim očina meće videti strah ili brigu. A plašio se, zaista se uplašio da je rekao zbog čega bi im ovaj čovek mogao navući neprijatnosti za vrat. Jer pripadao je onima koji gone natprirodna bića. I veštice. A svaka žena vična lečenju travama lako se mogla nazvati vešticom. Anri se zagleda u starčeve oči a zatim u drhtave ruke, koje su sipale vodu u čašu. Od hladnoće vode čaša se zamagli i posta neprozirna.

„Ah, ja ne verujem u te priče o vešticama,” reče on i razvuče usne u osmeh. „Ja lično ne verujem. Ima onih koji tako misle, ali ja verujem da je zlo u nečem drugom a ne u lepim ženama koje se bave travama. Stvarno.”

Starac uzdahnu i pogleda kroz prozor. Luna se merdevinama penjala na senik iznad štale a zatim baci dole nekoliklo navilaka sena. Kada je dovršila posao nije odmah sišla dole. Stajala je na vhu merdevina i popela se još jedan korak više i zagledala se u daljinu, rukama zaklonivši oči od niskog sunca. Koliko je Roše mogao oceniti gledala je niz pu kojim se ulazilo u selo. Primetio je kao se uspravila od

2 Umirem za Gospoda.


104

uzbuđenja, a onda žurno spustila niz merdevine. Ušla je u sobu odgurnuvši vrata.

„Konjanici. Nekoliko njih na ulazu u selo.” Rekla je u jednom dahu. „Kolko sam videla, idu pravo ovamo.

Anri de Bloa se uzbuđeno pridiže i osloni o laktove. „Mislite da mene traže? Morate im nekako skrenuti pažnju od

togada sam ovde.” Luna je ćutala. Opet je imala onaj osećaj opasnosti kao i juče.

Ovog puta je to bio intezivan, gotovo bolan osećaj. Pitala se nije li ona ipak veštica. Ne ona neće dati ovog čoveka njima živog u ruke. Svoje misli je pokušala sakriti osmehom i rečima.

„Ne brinite, sve će biti u redu. Pripremiću vam nešto da se okrepite.”

Prošla je kraj oca i još jednom bacila pogled unazad ka ranjeniku, a onda uzela prgršt mirisnih trava i potopila ih u kotlić tople vode, okačen nad ognjištem. Vatra je pucketala lenjo i sama se budeći sa novim jutrom. Miris aromatičnog bilja ispuni sobu.

„Lepo miriše.” reče Anri. „Da, lepo.” Uzvrati Luna. U glasu joj nije bilo nimalo vedrine. Kutlačom je usula napirak u vrč i prinela Anriju isparavajuću

tečnost. Rukom je proverila toplotu vrča i ocenila da se može piti. „Morate popiti naiskap. Bez otezanja.” Reče ona. Anri prihvati vrč i prvo duboko udahnu miris gorskog bilja, a zatim

ispi. Lice mu se izobliči u grimasu. Ukus nije bio prijatan kao što je miris obećavao.

„Prilično je gorko,” reče on. Posle nekoliko trenutaka oseti toplinu u stomaku. Isprva blagu, a

zatim pržeću, bolnu. U glavi mu se počelo mutiti. Kada je pokušao pokrenuti ruku ka stolu da ostavi vrč, shvati da nije sposoban da naredi svojim udovima da se pokrenu. Kroz glavu mu jurnu zastrašujuća i neshvatljiva misao i on pokuša izreći to što je pomislio. Pokušao je da vikne, da optuži svoje domaćine da su ga spasili samo da bi ga otrovali, iz nekih samo njima poznatih razloga. Usne su oblikovale reči, ali glas se nije čuo, osim u njegovoj glavi u kojoj je tutnjalo.

„Zašto ste me otrovali, zašto? Prokleti bili.” Oči su mu bile širom otvorene i zurile su u plafon, ali ga nisu

videle. Anri de Bloa više ništa nije video, čuo niti osećao. Svet oko njega i u njemu je prestao da postoji.

„Luna, šta si to zaboga učinila!” Viknu Mone primetivši iznenada nepokretno telo. „Zašto?”


105

„Oče ti ljudi što dolaze. Oni su zli. Kada bi ga pronašli ubili bi i njega i nas. Ovako je puno bolje. Ovako nam neće nauditi…” Uzvratila je Luna i uzela vrč iz Anrijevih ukočenih prstiju. „U svakom slučaju ovako ćemo imati manje problema.”

Nije prošlo mnogo vremena od kada je Anri ispio napitak, a sa druma se čulo rzanje konja, topot kopita i dovikivanje jahača. Ujahali su u dvorište ne silazivši sa konja. Jednostavno su snažne životinje svojim telima probile put kroz poluotvorenu kapiju, polomivši nekoliko natrulih dasaka. Njihov nastup je ukazivao na to da su znali da se ovde nalazi onaj koga su tražili. U selu se malo tog moglo sakriti. Lunin otac iskorači pred vrata i pogleda u pridošlice. Bilo ih je petorica. Ispred ostalih se nalazio konjanik u odori nadbiskupa. On je naizmenično podbadao i obuzdavao konja, koji je tako pokretan i uznemiren odavao utisak neobuzdane snage. Nadbiskup gotovo besno viknu.

„Da li vi skrivate nekog u kući?” „Ne gospodine, ne skrivamo nikog. Mi smo samo negovali jednog

ranjenog čoveka.” Mirno uzvrati starac. Ove reči nateraše nadbiskupa da stiša svoj bes i da nastupi

drugačije. Shvatio je da ne bi bilo dobro da selo upozna njegovu mračnu stranu.

„Da, mislio sam na ranjenika iz šume…” uzvrati on znatno smirenije.

Sišao je sa konja i pošao ka vratima gde se sada pojavila i Luna, popravljajući svoju odeću. Luna zakorači u stranu praveći mu prolaz i u trenutku kada zakorači na stepenik ona u reča.

„On je mrtav. Umro je…” Nadbiskup zastade i pogleda devojku u lice. Pokušao je da

sakrije svoja osećanja. Nevericu i olakšanje. Onda napravi skrušeno lice.

„Kada se to desilo?” „Noćas… nije dolazio svesti. Pokušali smo ga izlečiti ali…” Luna

uzdahnu i skrenu pogled. „Oh… hvala vam na brizi… no hajde da prvo proverimo da li je to

onaj kojeg mi tažimo. Imao je neobičnu crvenu odeću?” Luna klimnu glavom i propusti nadbiskupa u hodnik, a onda pođe

pred njim i otvori vrata sobe. Sunčevi zraci su kroz prozor padali pravo na Anrijevo lice, ističući bledilo i odsutnost bilo kakvog pokreta. Nadbiskup priđe postelji i položi ruku na Anrijevo čelo, a potom na prsa tragajući za nekim znakom života. Osetio je samo neprirodnu hladnoću


106

tela. Kod grudnog koša malo zastade, ne - nije bilo otkucaja srca, to ga je na trenutak samo prevarilo njegovo uzbuđeno bilo.

„Da mrtav je. Žao mi je…” reče nadbiskup od Narbone okrećući se Luni i njenom ocu, koji je ušao u sobu i stajao kraj dovrtaka nervozno kršeći prste. „Da li je što god rekao… buncao… ili bilo šta drugo razumljivo…?”

„Ne… ne… samo je ječao… mislim da je jednom spomenuo reč užas, ako sam dobro razumela. Ne, ništa drugo. ” Uzvratila je Luna i pogledala nadbiskupa pravo u oči, skrivajući laž.

„Onda ništa. Sahranićemo ga na seoskom groblju, daleko je odavde do trvđave Kastelara. Ja ću lično očitati opelo.”

Nadbiskup je pozvao dvojicu konjanika koji iznesoše telo Anrija de Bloa i položiše ga u kola koja je Lunin otac pripremio dok su njih dvojica pripremili telo pokojnika. Onda mala procesija krenu ka seoskom groblju gde se pogreb obavi bez prevelike ceremonije. Raku su iskopali pratioci nadbiskupa od Norbone i Anrijevo telo položili u priručni kovčeg. Posle kraćeg pojanja nadbiskup baci šaku zemlje na kovčeg i reče.

„Gratia Domine vobis et pax…” 3 Potom kovčeg zatutnja od navale zemlje koja ga zasu i pokri. A

svaka sledeća lopata zemlje se čula sve slabije. Niko nije plakao, niko nije progovorio više ni reč, kao da su svi želeli da se ovo što pre okonča i vrate se svojim svakodnevnim poslovima.

„No dobro, sada se možemo razići u miru Božijem.” Reče nadbiskup.

Njegovi ljudi zajahaše konje a Luna i Mone se popeše u kola. Starac blago trznu uzde i kola zaškripaše i krenuše poskakujući niz grobljanski put obrastao retkim žbunovim trave. Dok su zamicali iza drveća, Luna se još jednom okrete i vide samo oblak prašine koji su ostavili jahači žurno se udaljavajući putem ka opatiji Sen Andre.

U glavi mu je strašno bučalo. Pokušavao je da se priseti svega

što mu se desilo. I šta je bilo poslednje? Popio je napitak za koji je verovao da će mu pomoći, ublažiti bolove. A onda je shvatio da je otrovan. Nemoguće je da smrt izgleda ovako. Mada se još niko nije vratio i kazao kako je tamo. Napregao je svu snagu da bi podigao očne kapke. Opet tama. Ruke i noge su mu utrnule ali je osećao sitna

3 Milost ti Boìja i mir


107

probadanja u udovima, kao da su iglice tekle njegovim žilama od tela ka periferiji, dok mu se živost vraćala u ruke i noge.

Kada je osetio da se toplina vratila u udove, Anri pokuša da opipa ranu na butini ali mu ruka zastade, ometena nečim što mu je onemogućavalo da je pokrene. Šta je ovo dođavola, pomisli on i ponovo pokuša. Pokret mu je bio veoma ograničen. Srce mu poče uzbuđeno tući. Ponovo su mu kroz glavu prošle slike jučerašnjih događaja. Od šume do napitka. Mislio je da je otrovan. Da li su i ostali pomislili da je mrtav i onda su ga sahranili? Ne, ne oni su znali. Ona je znala šta čini. Ali zašto je živ sahtranjen?

Pokušao je da sredi misli. Disao je polako da smiri puls posle uzaludnog pokušaja da podigne poklopac iznad glave. Koliko još ima vazduha? Bolje bi bilo da je zaista mrtav.

Da li halucinira? Čuje li zaista neki zvuk odozgo. Slab zvuk. Da li mu to samo bubnja u ušima ili… Ne, zvuk nije bio ravnomeran kao pulsiranje u venama. I zvuk je postajao sve jači i bliži. Onda tup udarac. Nešto je udarilo u poklopac kovčega. Sada je jasno mogao čuti struganje lopate po poklopcu, koja uklanja posledni sloj zemlje a onda se ču škripa drveta i oseti navalu svežeg vazduha u plućima. Sa vazduhom naiđe i prašina i on se zakašlja. Bio je spašen. I poče se polako dizati prateći kretanje poklopca.

„Živ je, živ je dobro je.” čuo je ženski glas. „Stigli smo na vreme.” Napolju je bila tama. Nebo je bilo prekriveno oblacima i mesec se

nazirao tek kao svetla mrlja iza njih. Ipak je jasno video Lunu i njenog oca kako stoje kraj ivice groba u kojem je do maločas bio sahranjen.

„Dobrodošao među žive momče,” reče mu starac. „Šta sve ovo treba da znači,” upitao je zbunjeno. „Čemu sva ova

igrarija?” „Samo polako momče. Saznaćeš sve. Možeš li sam hodati?”

Upita ga Mone. „Mogu, mislim da mogu.” Uzvrati Anri i uspravi se, ali mu noge

zadrhtaše u kolenima i previ se nazad na zemlju. Dok je sedeo na zemlji još nemoćan da korača, Luna i njen otac su užurbano zatrpaali grob i vraćali ga u prvobitno stanje. Oblikovaše humku i ponovo zabiše krst u meku zemlju.

Kada dovršiše posao Anri još nije imao dovoljno snage da sam korača, pa ga Luna i starac prihvatiše i povedoše putem sa kojeg se pre njega niko nije vratio.


108

Noć im je bila saveznik. Nikog nisu videli do povratka u selo. Ušli su u kuću šapućući kao zaverenici. Plamen sveće osvetli sobu tek kada na prozore navukoše teške, neprozirne zastore.

Svetlost je bila dovoljna da se se vide sedeći za stolom. Mone svima natoči burgundac, što je Anriju posebno pogodovalo jer mu krv poče brže strujati i vrati mu se živost u delimično umrtvljene udove i misli.

„Pa mislim da bi smo mogli započeti razgovor,” reče Anri, pošto odloži čašu. „Nadam se da je ovog puta unutra bilo samo vino.”

Ova aluzija na omamljujući napitak potaknu Lunu da objasni svoj nedavni postupak.

„To što si sada živ i što sediš sa nama verovatno ti kazuje da ti nismo želeli nikakvo zlo. Ako smo nešto i pogrešili, nije bilo sa zlom namerom. Naprotiv, sve što sam učinila od trenutka kada sam te našla tamo u šumi na ovamo, učinila sam u nameri da bih ti sačuvala život. A svo vreme sam imala utisak prisustva neke nevidljive opasnosti. A kada su jahači, koje je predvodio nadbiskup Narbone ujahali u dvorište, moj strah se otelotvorio. Imala sam utisak da su došli sa namerom da te ubiju, da su kojim slučajem znali da si bio živ.”

„Nadbiskup od Narbone kažeš?” Upita Anri de Bloa. „Da! Nimalo prijatna osoba.” Na Anrijevom licu se nakupiše bore. Kroz glavu mu proletoše

slike sa trga la Roše i onog trenutka kada je odlazio ne želeći da gleda lomaču i kada se sudario sa nadbiskupom od Narbone. I one ćutnje za koju nije mogao naći odgovor. Ova devojka ju je sada rastumačila. Nadbiskup ga je mrzeo i mrzeo je Kastelare i iz nekog samo njemu poznatog razloga želi da ih uništi. Sve je ukazivalo na to. Uvek je bio tu kada bi neko od njegovih drugova nestao, na ovaj ili onaj način. Kao da je želeo da se lično uveri u njihovu smrt. Naravno, uvek je to bilo u svojstvu zvaničnog crkvenog lica. Ali to izgleda nije bio pravi razlog.

„Takođe,” prekide ga Lunin glas iz razmišljanja, „se čuju ružne priče o dešavanjima u opatiji Sen Andre. Pričaju seljani da se tamo dešavaju nimalo svete stvari.”

Anri podiže glavu i pogleda je u oči. „Reci mi tačno šta se priča.” Luna je oklevala nekoliko trenutaka. Prstima je nervozno šarala

po stolu a pogled joj je lutao po sobi kao da pokušava da nađe način da ne odgovori na neprijatno pitanje koje je sama izazvala. Posle dubokog uzdaha reče:


109

„Pa, priča se da noću… kada se priđe bliže, napolju možete čuti glasove iza zidina, neobične krike i uzdahe pomešane sa režanjem i rikom zveri. Takođe se u vazduhu može osetiti miris nekih isparenja i dima. A to nikako nije miris voštanica, to sigurno nije. Naravno, nisu imali sreće svi koji su to doživeli da požive i to ispričaju…”

„Sigurna si da to nisu samo obične priče seljaka u dokolici ili lokalnih pijanaca…”

„Nažalost, oni koji bi ti mogli dati najtačniji odgovor su pokopani na groblju. Onom istom odakle si se titi malopre vratio. Ali za razliku od tebe oni će večito ostati tamo.” Luna je i sama bila zapanjena svojim podizanjem glasa.

Anri se zamisli. Ćutao je nekoliko trenutaka shvativši da je previše nepoverljiv prema ovo dvoje ljudi. Ne bi li nekako otklonio neprirodni mir koji je nastao posle Luninih reči dohvatio je bokal i svima nalio još vina. Otpio je poveći gutljaj aromatičnog napitka i kazao:

„Otići ću tamo i utvrditi šta se dešava.” „Nemam nšta protiv, mada je to veoma opasan potez, a naročito

ako su tačne sumnje da vas progoni nadbiskup Narbone. Može se desiti da i on bude tamo. No, pre svega - morate se odmoriti još neki dan.” Reče Mone.

„Idem sutra,” reče Anri i odiže se od stola želeći da naglasi svoju odlučnost.

Oštar bol u butini primora ga da ponovo sedne i da shvati da je starac u pravu. Moraće se odmoriti još nekoliko dana.

„Imate pravo,” prizna on. „Nisam želeo više da ostanem ovde kod vas, da ne bi saznali da se tu krijem. Ne govorim zbog sebe…”

„Gospodine, uveravam vas da će sa naše strane biti učinjeno sve da niko ne primeti ništa neobično. A u naš dom ionako retko ko zalazi, jer nas smatraju čudacima,” reče stari Mone.

Luna usta od stola i izvini se ocu i Anrijui uputi se da pripremi postelje za spavanje, dok su dva muškarca nastavila razgovarati o planovima za naredne dane.

Radeći po sobi povremeno bi uputila pogled kroz pritvorena vrata, pomalo ljubomorna na oca što je uspeo privući mladićevu pažnju. Uzdahnula je i poče dlanovima pritiskati jastuk, razmeštajući perje u njemu i dajući mu željeni, udobniji oblik.

Sledećih dana Anri je uglavnom ležao i hranio se ukusnim

obrocima koje mu je Luna donosila u postelju. Ponekada, kada bi slučajno dodirnuo njenu ruku skretala bi pogled ili oborila glavu. A


110

onda bi Luna brzo izlazila iz sobe da ne bi primetio crvenilo na njenom licu.

Kada bi ostao sam u kući, Anri bi razmišljao o danima provedenim u kastelu i o svojim drugovima. O tome kao će oni reagovati kada se vrati i sve im ispriča. Priča možda zvuči neverovatno, ali je istinita, on im to mora dokazati. U ime svih vitezova svetlosti i u ime svih Templara. I kroz glavu mu prođe čitav istorijat o svetim ratnicima na zemaljskom tlu.

Davnog 1095 leta gospodnjeg, tako je pisalo u knjigama, krstaši pođoše da odbrane sveto tlo Palestine od Saracena. Jerusalem je osvojen 1099. Ipak u novoosnovanoj kraljevini osta malo vitezova.

Većina njih se vrati u svoje domove preko mora. Ono malo što je preostalo moralo se nekako štititi od mnoštva inoveraca. Štitili su se utvrđenim zidovima tvrđava i organizacijom društva. Anri se priseti teksta Fušea od Šartra, kapelana Baldvina I o početku života u Palestini i o tome kako su se preostali vitezovi prilagođavali tom novom životu. Kao da je i sada pred očima video pergamentne stranice sa tekstom prepodobnog Fušea.

„Mi koji smo bili ljudi Zapada postali smo ljudi Istoka… Oni koji su živeli u Remsu ili Šartru sada su postali građani Tira i Antiohije; već smo zaboravili koje je mesto našeg rođenja a mnogi ga i ne znaju. Jedni od nas imaju u toj zemlji sluge i kuće koje će predati potomcima na čuvanje na osnovu nasledstva. Drugi su se venčali ženama koje nisu njihove sunarodnice već potiču iz Sirije ili Jermenije a kad-kad se dešava i da je Saracenka, koja je dobila milost krštenjem. Jedan obrađuje vinograd, drugi njive; govore doduše, različitim jezicima ili već počinju da ga razumevaju; one koji su u svojoj zemlji bili siromašni Bog je obogatio, onima koji nisu imali čak ni salaš Bog je dao gradove u posedovanje. I zbog čega bi trebalo da se vraćaju na Zapad ako im je tako dobro na Istoku?”

Među tim ljudima koji su ostali nalazio se i Igo de Pejn. On je blaga brda svoje domovine zamenio za spečenu zemlju Palestine. Sa još nekoliko drugova je osnovao red s ciljem da brani hodočasnike od pljačkaša i Saracena. Kralj Baldvin I im je odredio sedište na mestu nekadašnjeg hrama cara Solomona. Po tome hramu – templu – dobiše ime Templari. Svi oni se zavetovaše na čistotu i siromaštvo.

Kasnije Igo de Pejn dolazi u Francusku i Englesku gde je red Templara prihvaćen kako od vlasti tako i od sveštenstva. Mnogi knježevi i baroni su prišli redu a zaštitnik Templara postaje sveti Bernard. On se u svom pismu De laude novae milites Templi


111

suprostavio rasipnom životu Templara u Evropi za razliku od onih koji su ostali u Palestini i Jerusalemu.

Osnovna načela Templara, čistota i poštenje, kao i potreba za odbranom kraljevstva od bezbožnih stvorova koji su se nekako naglo počeli obrušavati i preplavljivati Provansalske alpe, bio je povod da se stvori podred od hrabrih i čestitih vitezova. Oni su su slično Templarima, koji se nazvaše po hramu, nazvaše po zamku, po kastelu Šato de Pelern u planinama Provanse. A taj zamak dobi ime po zamku u Palestini, koji je kralj Fridrih slobodio od Saracena. Kasnije taj zamak posta poznatiji po imenu Zamak maglenog mora.

Od svog nastanka do danas, Kastelari su se suočili sa mnogim bezbožnim stvorovima. Tu i tamo je bilo grešaka, ali su svi bili odani svom zavetu i pozivu i mnogi su dali živote za to. A ono što se sada dešava u najmanju ruku je neobično. Nikada nije toliko tog nakota a još gore od tih zveri su bili ljudi, oni koji bi trebali stati na stranu božjeg poretka i njegove vojske na zemlji, kao da su stali na suprotnu stranu.

Sva svetla u opatiji sen Andre su bila pogašena i posvuda je

vladao noćni mir. U tami se ocrta figura, nalik na senu tamniju od tmine. Kresnula je varnicu i zapalila sveću čija se nejaka svetlost rasu po prostoriji spavaonice. Iskušenice se počeše pomerati ispod prekrivača. Znale su šta sada sledi i zadrhtaše od uzbuđenja.

Osoba koja je ušla unutra počela je napev a ostale redovnice prihvatiše. Nekom slučajnom slušaocu bi to zvučalo kao napev na nekom sasvim nerazumljivom - a ipak jeziku koji je izgledao nekako poznat. Poj je postajao sve glasniji ali su samo one znale njegov smisao. U ovo doba noći molitvu su uvek pevale unazad, ne moleći se stvoritelju već onima koje je on zbacio sa nebesa i prognao u carstvo mraka.

Zidovi i temelji opatije zadrhtaše od tutnjave pod zemljom. Između pukotina popločanog poda počela se dizati izmaglica. Iskušenice se poređaše u krug oko nje. Sada je svaka od njih u ruci držala upaljenu sveću koja joj je po licu bacala sablasno svetlo. Oči su im se zažarile, a to nije bio samo odsjaj plamena. Pojale su sve glasnije dok se izmaglica dizala i postajala sve gušća i uskovitlanija.

Magla polako posta neprozirna i poče se materijalizovati dok od nje ne nasta oblik sličan ljudskom, a ipak tako različit. Bio je to stvor viši od dva metra sa mešavinom čovečijeg i kozjeg lica. Telo mu je obraslo dugom dlakom. Među nogama mu je visio dug fallus. Noge,


112

koje su poslednje poprimile čvrst oblik su se završavale raskoljenim kopitom.

Redovnice opatije sen Andrej su prestale sa pojanjem i sa sebe zbaciše odeću. Oči su im netremice gledale ka stvoru koji je sada potpuno materijalizovan stajao u krugu nagih tela. Lice mu se iskezilo u neku vrstu osmeha i otkri žute zube. Iz ustiju mu izlete dug, falusoidni jezik. Glas kojim je proigovorio bio je hrapav i isprekidan. A iz ustiju se osetio zadah truleži.

„Zvale… ste… me… došao sam… da proslavimo i proširimo… carstvo tame… priđite kurve moje…”

Opatice su se primakle i spustile na kolena. Najbliža ga je uhuvatila rukama oko polunabreklog falusa i počela celivati. Ostale zastadoše i užarenih očiju posmatraše prizor tiho pevajući.

„Abigor, pecca pro nobis… Amon, miserere nobis… Samael, libera a bono… Belial eleyson…. Focalor, in corruptionem meam intende…. Haborym, damnamus dominum…. Zaebos, anum meum aperies…. Leonardo, asprege me spermate tuo et inquinabor…” 4

Po završenoj svetogrdnoj molitvi, opatice priđoše demonu i prosto su se borile oko toga koja će pre i više njegovog mesa dohvatiti. One koje se nisu uspele dokopati falusa među nogama, potražiše zamenu u njegovom jeziku. A one koje ni to ne uspeše svoju vatru, raspamećene strasti gasiše svećama, čiji drugi kraj osta upaljen, te ih tako plamteće prinosaše svojim telima ili jedna drugu prstima zadovoljavaše.

Gomila se uskomešala. I uprkos svemu svaka od njih se promeni i dođe do svog trenutka kada bi dodirnula predmet žudnje, koji je postajao sve veći i veći među demonovim nogama.

Na kraju jedan iskušenica primi seme njegovo u svoju utobu i orgija naglo presta. Posle toga sve celivaše iskušenicu koja u sebe primi plod carstva tame a stvor odluta kroz odaje i izgubi se u tmini, nemoćan da se vrati u carstvo iz kojega je zazvan.

Prošla su tri dana. Uz pomoć Luninih krema Anrijev organizam

se izbori sa ozledama. Na mestu rana ostali su samo crvenkasti ožiljci. U rano jutro, dok sunce još nije sasvim razbilo tamu, Anri se

oprostio od starog Monea čavrstim stiskom ruke. Luninu ruku je stisnuo znatno blaže, ali ju je dugo zadržao u šaci i gledao ju je u oči

4 Gre{i za nas… smiluj se nama… izbavi nas od svakog dobra… bdi nad mojom pokvareno{}u… proklinjem Gospoda… stra`njicu }e{ moju otkriti… pospi me semenom svojim i okalja}u se…


113

sve dok ona ne obori pogled. Anri ništa nije pitao ali su njegova ćutnja i njen oboreni pogled bili upravo to, pitanje i odgovor. Ćutnju prekide Anri.

„Obećavam da ću se vratiti.” Razmakao joj je uvojke sa čela i celivao je. A onda je pošao. Na

sebi nije imao odeću kastelara. Zameniuo ju je pohabanom odećom koju mu je dao Mone. Bili su približno iste građe i visine, tako da mu je njegova odeća odgovarala.

Ovako odeven ličio je na prosjaka, što je upotpunjavala i njegova brada od nekoliko dana. Brada je istovremeno skrivala i njegov lik, tako da nije bilo lako prepoznati onog viteza koji je prenekoliko dana pošao u boj sa bezbožnim stvorovima.

Neopaženo je napustio selo i krenuo putem ka opatiji. U ovo doba dana nije bilo prolaznika po drumovima. Anri je žurno napustio selo i zašao iza šume . Tu pređe drveni most ispod kojeg je hučao potok i jurio preko kamenja a sa desne strane se ukazaše zidine koje su opasivale opatiju. Iznad ograde su izvirivali krovovi konaka i klostera. Anri uspori korak i poče preslišavati sam sebe o tome kao se treba ponašati kada bude unutra.

Stigao je do vrata opatije. Duboko je uzdahnuo, a pluća mu se napuniše jetkim mirisom, nalik na trulež. Prisetio se Luninih reči o mirisu, a onda se prekrsti i zvekirom pokuca o teška vrata.

„Bog ti pomogao sine,” reče mu iskušenica koja otvori kapiju. „Šta te dovodi ovamo?”

„Putnik sam namernik,” uzvrati on. „Za obrok i smeštaj mogao bih vam pomoći oko težih poslova, pokositi travu, razumem se u drvenariju i zidariju, ako treba neka popravka…”

„Moram pitati nastojnicu. Ona o tome odlučuje,” uzvrati iskušenica. Otišla je povukavši rezu na vratima i pošto prethodno Anrija osmotri pogledom koji je pre priličio nekoj devojčuri iz zloglasnih ili lučkih krajeva gradova, nego iskušenici u manastiru.

Anri osta pred kapijom čekajući odgovor i razgledajući zidine. Razmatrao je mogućnosti ulaska ili izlaska preko njih u slučaju da na silu mora ući ili izaći preko zida. Bio je nešto viši od njega, ali su izbočeno kamenje i udubljenja u zidu omogućavala da se neko spretniji lako popne i preskoči ga.

Posle nekoliko minuta ču se pomeranje reze u ležištu i kapija se ponovo otvori.


114

„Imate sreće. Posla ima dovoljno. Samo se morate držati podalje od iskušenica,” ispriča kaluđerica vodeći ga popločanom stazom prema opatijskoj štali.

Anri oseti jak miris stajskog đubriva i stoke. Iz štale se čulo rzanje konja i udaranje kopita po drvenom podu. Kraj štale se nalazio natkriven prostor kolnika. Odmah je uočio da su kola u njima neobično nagnuta na jednu stranu.

„Osovina,” reče on. „To se da popraviti ako imate odgovarajuće drvo.”

„Ima ih dosta tamo u pozadini,” iskušenica mu pokaza na nagomilane oblice i debla u zadnjem delu kolnika. „A ima i alata tu u sanduku.”

Anri klimnu glavom i otvori sanduk. „To je za početak,” kaza mu opatica. „Ostalo kasnije. Budite tu,

doneću vam nešto za jelo. Anri osta sam i na trenutak zanemari misli o popravci kola. Nije još primetio ništa neobično, ništa materijalno neobično. Naravno, ako ne računa neobičan miris pre ulaska i čudan pogled kaluđerice. Ali to su možda subjektivne procene izazvane neobičnim pričama koje je čuo za dešavanja u opatiji.

Izabrao je drvo koje je bilo dovoljno pravo i odgovarajuće debljine i izdelja ga u željeni oblik i stanjivši mu krajeve. Probao je da li ulaze u glavčinu i pošto se uveri da je osovina šira od otvora nastavi sa daljom obradom. Sledećeg puta bilo je u redu. Obrisao je znoj sa čela i uspravio se. U butini oseti samo malo zatezanje od dugog zgrčenog položaja. Oslonio se o levču i pogledao duž staze. Možda je bilo slučajno, ali iskušenica je donosila obrok upravo u trenutku kada je završio sa radom. Nije se mogao oteti utisku da je svo ovo vreme bio posmatran iza neke zavese.

„Založite se malo, a posle videćemo,” reče mu opatica i spusti bošču na sanduk. Pođe nazad i zasta u pokretu dodavši, „Umete li čitati?”

Anri podiže pogled. Misli su mu grozničavo radile. Znao je da je ovo važno pitanje. Šta će dobiti ako kaže da ume? Najverovatnije ništa. Sve što treba pročitati ili uraditi uradile bi same, ne bi ni u kom slučaju čekale zalutalog prosjaka da im rastumači neke rukopise. Ne njima ne treba osoba koja ume čitati. Naprotiv. Srce mu poskoči od nade da će dobiti priliku da zaviri u neku od manastirskih tajni. Oborio je glavu pokušavajući da sakrije osećanja. Istovremeno bi se taj pokret mogao protumačiti i kao stid od onoga što je rekao.


115

„Ne sestro. Kao možete očekivati od nekog ko je vešt samo u rukama tako nešto?”

Nadao se da će svevišnji ovu laž, na svetom mesu oprostiti. Ali ta laž je bila samo deo sveukupne laži, što ih mora izreći ili delom učiniti da bi raskrinkao još veću laž i saznao istinu.

„Ne znate,” reče ona, „ Onda ništa od prepisivanja knjiga. Šta se može.”

Anriju srce gotovo stede. Nije moguće da je pogrešno procenio situaciju i izgubio dragocenu priliku da zaviri u manuskripte.

„U tom slučaju,” prenu ga ženski glas iz obamrlosti, „ preostaje samo popravka nekoliiko polica u skriptarnici. Već su prilično propale. Ponesite i alat sa sobom…”

„Da sestro.” Anri nije mogao verovati u još jedan preokret. Ne ovo nije preokret, ovo je samo potvrda onog što je ranije pomislio. Treba im neko ko ne ume čitati da ne bi slučajno zavirio u tajne njihovih spisa.

„Poći ćete samom do nastojnice, ona će vas odvesti do skriptarnice i objasniti šta treba preneti i gde.”

Prešli su popločanom stazom i ušli u predvorje zgrade opatije. Prvo što je uočio je nagla promena temperature. Iza debelih, kamenih zidova bilo je znatno hladnije nego napolju pod suncem. Zatim je primetio da je pod izrađen od sitnih kamenčića koji su sačinajvali mozaik, što bi pre priličilo nekoj rimskoj ili vizantijskoj bogomolji. A sam motiv nije bio sakralan. Bio je to prikaz lavirinta nalik onom mitskom na grčkom ostrvu Kritu. A onda se otvoriše bočna vrata i iz njih izađe ženska osoba za koju Anri pretpostavi da je nastojnica.

Iza crne odežde redovnice se skrivala pogurena prilika. Po liku bi se reklo da nema više od pedeset godina, ali je telo bilo suvo i povijeno kao u starice od stotinu leta.

Osmotrila ga je brzim pogledom. Onda se sitne oči skriše pod dugim trepavicama i nastojnica manastira pođe uz stepenice rekavši samo.

„Pođite za mnom.” Stepenice su škripale i ugibale se pod nogama kao da će svakog

trena popustiti pod njihovom težinom. No, dođoše do gornjeg nivoa bez ikakvog problema. Nastojnica otvori vrata i pokaza na niz polica rasklimanih i nakrivljenih a gomila knjiga koja je verovatno poticala sa njih bila je razbacana po stolu prekrivenim sivom čojom. Raznobojno svetlo koje je dopiralo kroz prozore ukrašene vitražima je prašnjavim knjigama i sumornoj prostoriji dodavalo malo živosti.


116

„Ove police su trošne i sklone padu. Trebale bi ste ioh učvrstiti i zameniti natrule daske,” reče nastojnica.

„Da majko,” reče Anri. „Biće urađeno kao što kažete.” „I pazite da ne oštetite knjige, neke od njih su retke i važne. I

zapravo bi se moglo reći da mi vama činimo čast što ćete biti u njihovoj blizini. No nažalost, onu pravu vrednost nikada nećete saznati jer rekoše mi da ne umete čitati.”

Da li mu se to samo učinilo ili je u nastojnicinom glasu osetio malo poruge i oholosti, što nikako nije u skladu sa skromnošću i poniznošću koju im nalaže služenje Bogu. Nastojnica izađe i zatvori vrata za sobom. Anriju se učini da u sobi temperatura poraste za par stepeni pošto ona napusti prostoriju.

Kraj police nalazile su se dasake potrebne za opravk. Anri ih na tren zanemari obuzet mišlju o knjigama. Priđe knjigama i pogleda ih. Sa početka stola su se izdvajale knjige koje prepozna kao prepise života svetaca i svetovnih ljudi. Malo dalje se nalazila druga gomila. Nešto manja. Kada otvori korice od šangrinske kože pred očima mu se ukaza naslov „Templari i Kastelari – početak i kraj”.

Kraj? Zar više ne postoji njegov red. Okrenuo je stranicu i na početku knjige video poznate činjenice o osnivanju Templara i Kastelara. Zatim su sledili prikazi bitaka i ostalih akcija u kojima su učestovali Kastelari. No ono što zapanji Anrija je bilo to što su tu isticane i ukazivane negativne strane tih akcija. Sve je prikazano drugačie nego što se stvarno dešavalo.

Povremeno bi nailazio na rečenice u kojima se nadbiskup od Narbone lično obraća papi Klimentu V ili kralju Filipu Lepom i Anriju gotovo zasta dah shvativši da su i kralj i papa radili na uništenju i progonu Templara, a da im je nadbiskup bio samo produžena ruka. Osećao se kao da mu se neka nevidljiva ruka provukla između rebara i svojim hladnim prstima drži njegovo srce, gušeći mu otkucaje. Hladni znoj mu prekri celo telo. Udahnuo je duboko i odmahnuo glavom rasterujući izmaglicu sa misli.

Čitao je brzo po nekoliko redova i preskačući stranice ne želeći da se zadrži previše na čitanju, a da ipak dovoljno shvati sadržaj knjige. Poslednjih nekoliko stranica je opisivalo požar koji se desio u tvrđavi Šato Pelern u Zamku maglenog mora. U tom požaru, kako je pisalo, koji je iznenada zahvatio dvorac poginuli su svi pripadnici podreda. Požar se raširio naglo dok su svi spavali.


117

Anri je neokliko trenutaka zurio u papire ne verujući u ono što piše. Ne, ne, nije istina. To se njima nije moglo desiti. Nadbiskup od Narbone. On je tu sigurno umešao prste.

Nije više smeo gubiti vreme. Uzeo je u ruke daske i testeru i počeo rezati građu na dužinu potrebnu za popravku naherenih polica. Posle obrade poče uglavljivati i zamenjivati daske. Radeći na popravci polica stvarao je buku veću nego što je to potrebno u slučaju da neko osluškuje njegov posao u skriptarnici. Prisećajući se činjenica iz života i povezujući ih sa onim što je natukao iz knjiga. Prisećao se svih događaja koji su povezivali kralja i papu sa Templarima.

Negde početkom 1305. godine kralj je počeo da špijunira red Templara, prikupljajući podatke od ološa izbačenog iz reda. A izvesni Nofo Dei je u zatvoru dao izjavu koja Templare optužuje za zlodela i otpadništvo od vere.

Možda je uzrok tome bilo odbijanje velikog majstora Žaka de Molea da se odazove pozivu pape Klimenta V u udruživanje sa redom Hospitalaca i da se krene u novi krstaški pohod?

Možda? Ali taj isti prevrtljivi Filip Lepi je uživao zaštitu Templara protiv koji se kasnije obretnuo. Iste te 1305 godine Parižani su se pobunili, a njihov protest je dobio tako žestoke razmere da je kralju bio ugrožen život. Bežeći od razjarene rulje, kralj se sa porodicom sakrio u templarskoj tvrđavi Tour de Temple i tu preživao ponižavajuću opsadu svetine. Nekoliko dana kasnije po okončanju pobune njene vođe su bile obešene na kapijama Pariza.

Neshvatljivo je koliko osećaj zahvalnosti može biti ponižavajući. Naročito ako moraš biti zahvalan onima koje mrziš i za koje tvrdiš da su zločinci.

Pre nego što je krenuo u obračun sa Templarima Filip Lepi se prvo obrušio na Jevreje, koji su u Evropi bili dežurni krivci. Konfiskovao im je imovinu i podvrgao ih mučenju. Oni koji su uprkos svemu hteli ostati su osuđeni na progon.

Stvari su se ponekad odvijale veoma brzo i zapanjujuće neočekivano. Dvanaestog oktobra 1307.god. kralj Filip Lepi i veliki majstor Žak de Mole su bili zajedno na pogrebu supruge Šarla de Viloa, a već u osvit trinaestog oktobra mnogi Templari u Parizu su bili pohapšeni.

Papa Kliment V je i dalje insistirao na krstaškom pohodu i Templari su mu bili potrebni a Žak de Mole to koristi i obraća se papi sa molbom da se sprovede istraga i spere ljaga sa Templara. Ne mogavši da pronađe valjane dokaze krivice Kliment V traži od Filipa


118

Lepog rezultate istrage. Kralj se ovog puta nije želeo osloniti na svedoke koje čine kriminalci i otpadnici iz redova. Pokrenuo je svoje falange i pohapsio mnoge Templare iz kojih su silom izvlačena priznanja o krivici. Prevashodno su optuživani za jeres da bi se papi izbili argumenti za eventualnu odbranu. Pod užasnim mukama Templari priznaju ono što Filip Lepi želi da čuje. I sam Žak de Mole je pred crkvenim velikodostojnicima, kao i pred predstavnicima Pariskog univerziteta priznao da u Redu već odavno vlada običaj da se u obred primanja novih vitezova monaha uključuje i odricanje od Hrista i pljuvanje na krst. Sličnu izjavu dao je i Žofroa de Šarne, s tom razlikom što je on kazao da nije lično primenjivao taj deo obreda, jer se sa njim nije slagao.

Naravno istina je bila drugačija. Ali kada se reči izokrenu i da im se malo drugačiji značaj onda do javnosti dopru sasvim drugačije priče. Činjenica je ta da je novodolazećem u Red pokazivan drveni krst i da je on pitan:„ Je li to Bog?”. Ako bi upitani odgovorio da je to lik raspetog, brat koji bi obavljao obred primanja bi rekao .„Ne veruj u to, to je samo komad drveta. Naš gospod je na nebu.” Zar to nije govorilo o visokoj svesti u odbacivanju idolatrije i visokom stepenu spiritualne vere.

Pa ipak inkvizicija, na čelu sa Gijomom ih je optuživala za idolopoklonstvo i tvrdila da obožavaju kip sa ljudskom glavom i bradom. To je navodno bio kip samog demona Bafometa. U svim potragama i premetačinama koje su vršene po tvrđavama i hramovima Templara i Kastelara nikada nije pronađen takav, niti bilo kakav predmet idolopoklonstva.

Papi Klimentu V su misli i dalje bile usredsređene na krstaški pohod a Templari i Kastelatitraže da im sudi Papa i crkva a ne kralj. I sam Filip Lepi daje pristanak da se oni izruče papi. Papa isprva reče da su mu neka priznanja templara nedovoljno verodostojna. No Filip lepi ga preko njemu vernih nadbiskupa od Narbone i Burža uspeva uveriti u suprotno.

Juna 1311. proces je okončan. Sinod u Vjenu nije ukazao potrebnu podršku Redu i Templari su raspušteni a njihova dobra predata na upravljanje i vlasnitvo Hospitalcima. Za to vreme Kastelari su ostali pošteđeni ili je Anri do sada tako mislio jer to nije toliko očito. Način njihovog uklanjanja je bio perfidniji. Bilo ih je manje, nisu bili u gradu i bili su naoružani i vešti borci. Njihove pojedinačne smrti su prošle neopaženo. A sada se na kraju nekom izgleda žurilo i sve dovršio požarom.


119

Na kraju se javlja velika sumnja protiv koga su se oni u stvari borili. Protiv ljudi ili protiv zveri. Za svoje zadatke izveštaje su podnosili onima koji su ih zapravo gurali u smrt. A zazvane zveri i nemani dolazile su iz nebožjih predela u Njegovo carstvo, prizvane okultnim i mračnim vradžbinama ljudi koji su se izdavali za svete.

Anri vrati skinuu gomilu knjiga na popravljenu policu. reostalo vreme upotrebi da prelista još neke knjige i ovog puta nalete na knjigu na opise stvorova sličnim onima sa kojima se on borio u brdima Provanse. Ali nisu ti opisi bili najmonstruozniji. Ono što ga je zgrozilo su bili opisi zveri dugih falusa, koji istovremeno opšte sa više devojaka, za koje je iz opisa shvatio da su redovnice neke opatije. Žurno je okretao stranice. Puno sličnih opisa sa gotovo detaljnim zalaženjem u detalje bezbožnog odnosa. Čitav rad je označen kao delo anonimnog autora i delo koje treba zabraniti i sakriti od ljudskih očiju, negde u podrumima Vatikana. Knjige čije će korice uskoro krasiti crveni pečat sa natpisom Index librarum prohibitarum.

Završivši poao i prelistavanje knjiga Anri izađe iz skriptarnice i pođe niz stepenište shvatajući činjenicu da su te zazvane zveri posle opštenja i sejanja svog demonskog semena ostajale da lutaju po šumama i pošto su postajale nepotrebne i opasne trebale biti uklonjene. A to je bio njegov zadatak.

U dnu stepeništa stajala je nastojnica i gledala na gore dajući mu do znanja da se unutra zadužao drže nego što je očekivano.

„Gotovo je, mislim da je dobro?” Anrijeva tvrdnja je ujedno bila i pitanje.

„U redu je,” klimnu nastojnica, „ a sada bi ste mogli otići u šumu i doneti nam drva.”

Anri oseti blagu vrtoglavicu. Ponovo će u šumu. Tamo gde je izgubio svoje drugove. I polazi po drva kao što je Luna pošla kada ga je pronašla ranjenog. Sećanje na tu devojku mu uzburka krv. Nije bio siguran da li je to što oseća prema njoj samo zahvalnost. Ili nešto drugo što kao Kastelar ne bi smeo osećati. Istina - njegov red više ne postoji, ali dat zavet je zavet do kraja života.

„Nešto nije u redu?” upita nastojnica primetivši njegov otsutni pogled.

„Ne, ne, u redu je,” uzvrati on. „Samo otvorite kapiju dok ja pospremim konje i kola.”

Anri je upregao konje što je bila dobra prilika da isproba valjanost nove osovine. Proterao je kola kroz kapiju i dok je zalazio putem ka šumi čuo je topot kopita. Grupa jahača se približavala opatiji


120

,ali se Anri ne zadrža da vidi ko je to. Pretpostavio je da bi to mogao biti nadbiskup od Narbone sa svojom svitom, a to ne bi bilo nimalo dobro. Mogao bi ga prepoznati uprkos svemu, lažnoj smrti, bradi i odeći. Remenima uzdi je blago ošinuo konja i poterao kola dublje u šumu skrivajući se od pridošlica.

Šuma je bila tiha, čuo se samo topot kopita i škripa točkova. Vozeći sve dublje u šumu Anri je imao sve jači utisak prisutnosti. Njegovu sumnju je pojačavalo i neprestano zastajkivanje i rzanje konja. Isprva nije shvatio da li je taj osećaj osnovan ili ne i da li je To – što je prisutno drugačije od onog ranije. Često je ovuda jahao sa svojim drugovima i borio se protiv mnogih zveri. I pre svake borbe je imao sličan osećaj. Osećaj prisutnosti zlog stvora pre nego što bi naišli na njega. Ali sada je osećaj bio drugačiji. Imao je osećaj da ga To prati neprestano od zalaska u šumu i da je tu neposredno kraj njega.

Osvrnuo se oko sebe i pogledao levo i desno, ali ne vide ništa. Približavao se proplanku na kome se nalazilo podosta drva pogodnog za prikupljanje i za sečenje i okrete se ka zadnjem delu kola da dohvati sekiru. U tom trenu pred sobom ču lomljavu i naglo se okrete držeći obema rukama rukohvat velike sekire za obaranje stabala, kao jedino oružje.

„Isuse,” prošaputa kada ugleda stvora pred sobom. Monstrum je bio za glavu iznad visine konja. Uplašena životinja zanjišta i trgnu kola tako da Anri izlete iz njih i pade na tlo. Bio je dovoljno priseban da svo vreme u rukama zadrži sekiru.

Stvor je bio čovekoliki i nalik onima sa kojima se već susretao i na čije opise je naišao u kjigama opatijske skriptarnice. Glava je bila mešavina ljudske i jareće, sa kratkim rogovima i bradom. Na rukama je imao pandže a noge su se završavale papcima. A među nogama mu je pri svakom koraku mlatio dugi, debeli falus, kojim je prethodne noći ushićivao iskušenice u opatiji. Bezbožni stvor zakorači ka Anriju uz riku. On zamahnu sekirom i sečivo skoro čujno raseče vazduh tako da stvor ustuknu.

Ohrabren Anri krete napred zamahujući sekirom dok iza sebe ne začu šumove. Ruke mu zastaše u zamahu a krv mu se sledi. Opet ih ima više. Ovog puta je izgubljen. Okrenuo se da osmotri svog protivnika.

Ono što je video iza sebe više ga zaprepasti no stvor pred njim. Na njegove oči iz ničeg su se materijalizovala tri stvora. Tri čoveka. I ne prepozna im odmah lik, nego prvo odeću sa grbom izveženim na


121

prsima. Raspeće u sunčevoj koroni. Kastelari. A onda razazna i njihova lica. Žan de Anželi, Gaskon la Rošel i Pjer Monmiraj.

Još ne sasvim materijalizovani - njih trojica jurnuše ka monstrumu. Njihovi mačevi su već imali ubojitu čvrstinu i zabadali su se u zver koja ne stiže da uzvrati ni najmanjim zamahom. Samo roptajem iz balavih ustiju. Krv je preplavi i ona se sruči na tlo kao vreća kukuruza.

Tri viteza uvukoše okrvavljene mačeve u korice i okretoše se ka Anriju. Lica su im bila nasmejana i činilo se kao da se negde pod njihovom kožom krije unutrašnje sunce, kao da isijavaju sopstvenu svetlost. Kada Anri krete ka njima svetlost posta sve blještavija, zaslepljujuća dok konačno ne posta vatrena lopta koja nesta u bezzvučnoj eksploziji a Anrija u tren preplavi talas neizrecivog blaženstva.

Protrljao je oči zaslepljene od bljeska. Sve mu se činilo nestvarno, kao da se upravo trgao iz sna. Samo ga je mrtvo telo zveri uveravalo u suprotno. Osvrnuo se i pogledom potražio konja i kola ali nije bilo ni traga od njih.

Pošavši pešice nazad ka opatiji prisećao se Luninih i Moneovih reči i priča o neobičnim događanjima u opatiji i o tome kako je malo njih, koji su prošli blizu opatije ostalo živo. Da li je i ovo upućivanje po drva u šumu bilo slučajno? Da li su opatice znale da negde u blizini tumara stvor? Stvor kojeg su noćas zazvale i obožavale predajući se putenoj strasti. Možda se on nije trebao vratiti živ? Znači li to da je otkriven njegov identitet? I šta ako su oni jahači, koji su dospeli u opatiju neposredno po njegovom odlasku, nadbiskup od Narbone i njegovi jahači? U tom slučaju ne bi ostao živ. To je sasvim izvesno, znali ko je on ili ne. Možda je konačno i sve ovo pogrešno zaključio ali doneo je odluku.

Kada je izbio na put izabrao je smer koji vodi ka selu u kome su živeli Luna i njen otac. Ne želeći dodatne neprilike držao se sporednih staza razmišljajući kako se treba ponašati kada dođe do sela. Da li da sačeka mrak? I gde? Išao je polako napred pokušavajući doći do odgovora.

Konačno izađe iza krivine i za sobom ostavi šumu koja je skrivala pogled na selo i opazi nešto od čega mu zastade dah. Na kraju sela, tamo gde se po njegovom sećanju nalazila Lunina kuća, izdizao se stub gustog crnog dima. Jedva primetni vetar ga je tek u visinama razvlačio i vukao ka brdima.


122

„Prokleti, prokleti,” šaputao je. „Nadbiskupe, ovo će ti biti poslednje…”

Išao je dalje napred. Noge su mu klecale od umora i duševnog bola. Išao je napred ali nije znao zašto. Ne bi mogao podneti da vidi kuću u plamenu i ruševinama. Luna i njen otac su možda unutra živi spaljeni ili odvedeni u neku tamnicu a zatim ih čeka ista sudbina.

Išao je dalje dok ne dođe do seoskog groblja. Tu gde su i njega privremeno pokopali. Radoznalost mu nije davala mira i on skrenu pogled ka mestu gde se nalazio grob sa njegovim imenom.

Gomila raskopane zemlje i polomljeni krst bačen preko nje. Srce mu je stalo. Ovog puta se osećao bliže smrti nego onda kada je bio pokopan. Ovaj raskopan i uništen grob je značio da su nadbiskup i njegovi jahači otkrili da on nije mrtav. Samo nije shvatao šta se prvo desilo. Da li su prvo spalili kuću i iznudili priznanje od Lune i Rošea ili su posumnjali u njegovu smrt i raskopali grob a onda spalili kuću. Nije više bilo važno. Udaljio se od groba i pošao nesigurnim korakom, razmišljajući kako što pre i što dalje otići odavde.

Epilog Završena je večernja služba. Svi kaluđeri napustiše kapelu i

pođoše što na spavanje što na noćnu dužnost. Poslednji je izašao brat Antonije. Izašao je leđima okrenut i prekrstio se napustivši kapelu, a onda pošao ka svojoj ćeliji.

Ušao je unutra sa svećom, čiji je drhtavi plamen osvetlio sobu i bacio senke na zid. Brat Antonije sede na postelju i zamisli se a onda otvori fijoku svog stočića i izvuče knjigu gusto ispisanu pravilnim rukopisom. Umočio je pero u mastionicu i počeo pisati.

Zapisivao je svoje dane boravka u manastiru Tro, od dolaska do danas. Od dana kada se pocepan i gladan pojavio pred vratima manastira, daleko od mesta gde su ga znali kao Anrija de Bloa. Bratstvo u manastiru ga je primilo za iskušenika. Prošao je kroz sve službe i iskušenja, obavljajući sve poslove koje su propisivala pravila života u samostanu. Ponekada bi iza samostanskih zidina doprle priče o čudnoj i surovoj smrti nadbiskupa od Narbone. Pronašli su ga nedaleko od opatije Sen Andre odsečene glave. Osim toga na telu nije bilo drugih rana, samo taj jedan potez oštrog i preciznog mača. A na blatnjavom tlu nije bilo nikakvih otisaka nogu osim njegovih…

Tada bi brat Antonije postajao zamišljeniji ali nikada nije javno izražavao svoje mišljenje o njemu niti o njegovoj misterioznoj smrti.


123

Sve ono što je znao o njemu i što mu se ranije događalo, dok je još bio Anri de Bloa je zapisao u jednu knjigu. Nju je čuvao daleko od očiju druge braće, skrivenu u otvoru u zidu, koji je sam napravio izvukavši i stanjivši kamen za debljinu rukopisa i tim kamenom zatvorio otvor, tako das e spolja nije ništa primećivalo.

Brat Antonije dovrši pisanje o današnjim događajima i spoznavanjima a onda dunu u sveću, senke postaše tama i on se uvuče u postelju i preda mislima. Nekada se nadao da će jednoga dana videti nadbiskupa od Narbone na mestu optuženog i krivog, privezanog uz stub srama. Nije morao biti spaljen ili obešen. Najveća bi mu sramota bila da je ostao živ posle izlaganja poruzi i pljuvanju svetine. Ali bilo je drugačije. I u onom trenutku, koji razdvaja javu od sna vide likove Žana de Anželija, Pjera Monmijara i Godfroa la Rošela.

Postcriptum Moje ime je Simeon a nekada se zvah sasvim drugačije. Skoro

da sam i zaboravio svoje nekadašnje ime, kao da taj život u kojem ga nosih i ne proživeh. Ja sam samo jedan od mnogih koji jeste i koji će proći. Nadam se da će moji zemni ostaci biti pokopani ovde na posvećenom tlu manastira Ručevo.

Dođoh ove kao dečak od svojih petnaest leta, ne toliko gonjen verom u Boga niti željom za isposničkim životom. Jednostavno nas petoro dece otac ne mogaše prehraniti ni iškolovati. A bejah najslabiji od svo petoro. Sestre će se poudavati, otići od kuće a ono malo imanja tražilo je ruke jače od mojih. I tako dođoh pred dveri manastira Ručevo.

U početku beše teško, meni naviknutom na prostranstvo i slobodu, biti utamničen među zidinama i odajam u kojima nema drugog svetla do plamena voštanica. Ali bilo je hrane, vazdan i knjiga. Voleo sam ih iščitavati i proučavati žitije svetaca i apostola. Kasnije, kada mi ruke postaše vičnije i sam dobih u zadatak da mnoge knjige prepisujem i rukotvorim za nova pokoljenja. I tako mi dani prolazahu u radu, a svaki novi dan mi je pojačavao i utvrđivao veru u gospoda našega jedinoga. No, sam ne poželeh nikada da budem nešto drugo do običan pisar, jer veoma zavoleh knjige i čini mi se da bih svisao bez njih.

Ali ono o čemu vam želim reći je jedan rukopis, koji bi sasma drugačiji od ostalih. Rukopisanije na latinskom jeziku, koje mi pre nekoliko leta donese jeromonah Antimonije. On reče da ne zna čitati


124

jezik Latina i da ja ove knjige pretvorim na slavjanoserbski. I još mi kaza da su ovi manuskripti donešeni sa svete gore Hilandarske, sa Atosa. A dotle dođoše brodom iz Galije, i to nekim trgovačkim brodom. Donese ih neki trgovac uljem, vinima i tkaninama.

Pročitah ovaj rukopisi pretvorih ga na slavjanoserbski da bih ga sačuvao i dalje poslao, jer takva beše volja onog ko taj tekst sastavi. Sada kada sam sve to dovršio postalo mi je jasna volja Anrija de Bloa da ovi njegovi rukopisi nikako ne smeju dospeti u zapadno krilo naše crkve u podrume Vatikana, pre nego što se umnože. Poštujem njegovu volju i načiniću još prepisa čim uzmognem.

I sada pošto svtike stavih u bisage našeg đakona, koji ih ima odneti dalje, ka Drini i Savi ostah zagledan prema zapadu i pitam se kakva li beše sudbina Anrija de Bloa, pošto svoje rukopise posla van zidina manastira. Molim se svevišnjem da sa njim bude sve u redu dok mi neki unutrašnji glas govori sasma drugačije…


125

ZAŠTO JE TATA OTIŠAO OD KUĆE


126


127


128


129


130


131

Urednik izdanja: Svetislav Filipović

Grafički dizajn: Miroslav Jovanović

Lektor: Jovana Bogosavljević

Tehnička obrada: Tihomir Jovanović

Tiraž 500 Izdavač: Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI&FI, Beograd

Beograd Oktobar 2006

www:sciencefiction.org.yu

Documents

Terra 2