1. Подела богослужбених књига ( Л: 136 – 161)

Богослужбене књиге се деле на:1. Јеванђеље2. Апостол или Пентикостар3. Паримејник4. Псалтир5. Служебник6. Требник7. Часослов8. Октоих9. Параклитик, код Грка10. Евхологиј, код Грка11. Ирмолига12. Минеји13. Триод14. Пентикостар15. Типик16. Антологија17. Ирмологија18. Србљак19. Богородичник и отале литургијске књиге...

Мирковић наводи поделу богослужбених књига на свештене и црквене. У свештене богослужбене књиге убрајају се: св. Јеванђеље, апостол и псалтир. А у црквене богослужбене књиге убрајају се књиге у којима су молитве и химне а које се уотребљавају на заједничким и на приватним богослужењима. У црквене богослужбене књиге убајају се: типик, требник, октоих, служебник, и др.

2. Јеванђеље (грч. то Евангелион), (Л: 137; Ф: 52-53)

Под јеванђељем подразумевамо јеванђелске повјести сва четири јеванђелиста Матеј, Марка, Луке и Јована. Читање јеванђелских перикопа се у почетку вршило по слободном избору. Касније су створени системи перикопа по избору или у континуитету. Међутим, читало се из континуираног текста Јеванђеља, на чијим маргинама или припојеним текстовима су били наведени подела и време читања тих перикопа. Ови системи перикопа су се разликовали од места до места, али на основу неких индиција које постоје можемо закључити да су веома древни. За богослужбену употребу подељена су јеванђеља у одсеке, читања. Текстове поменутих јеванђелиста данас имамо у двоструком облику. 1.) Скуп перикопа које се читају по празницима и реду црквене године назива се јеванђелистар ( грч. то евангелион). У овим јеванђељима нема првобитног контекста, а одсеци појединих јеванђеља нижу се један за другим, почевши од Јована... Оваква су била првобитна јеванђеља српскословеске редакције, нпр. Мирослављево јеванђеље, а оваква се данас употребљавају у грчкој црви. Код нас је 2005 издат Јеванђелистар, први пут на говорном језику, а који се тренутно

најчешће користи. Познато је раније издање браничевског еп Хризостома празничног Јеванђеља. Јеванђелистар се дели на два дела. Први део садржи континуиране текстове перикопа које се читају од Пасхе до Велике недеље, почиње Јев по Јовану, потом следе Јев по Матеју и Луки, а завршава се Јев по Марку, које се чита током Велике Четрдесетнице. Други део заузимају перикопе по избору према календару од 1. септембра до 31. августа, односно перикопе које се читају на велике празнике и спомене светих који се празнују. Трећи део – нека врста додатка - садржи једанаест јутарњих јеванђеља и перикопе које се читају приликом врсења св тајни и др обреда( крштење, венчање, заупокојене службе, и др.). 2.) Ако је првобитн контекс јевањђеља задржан, онда се књига зове Четворојеванђеље ( грч тетраевангелион). Оваква су јеванђеља употребљавана код Руса, а од њих смо их и ми примили у употребу, где мора свештеник према реду који је изложен на крају књиге тражити кад се чита које јевањђеље. Ова су се јеванђеља код нас почела замењивати недано изадатим Јеванђелистаром( 2005, прво издање). Јеванђеље се чита сваки дан на богослужењу осим првих пет дана великог поста и два дана сирне седмице, а читају га само чланови вишег клира( епископ, презвитрер и ђакон). За богослужбену употребу дели се свако Јев осим на главе и стихове још и на зачала. Оно представља самога Господа Исуса Христа, предмет је поштовања, држи се на часној трпези, неретко се окива у племените метале са рељефним украсима. На крају је преовладала пракса да се на предњем делу преставља распеће, а отпозади васрксење, тако да се полаже аналогно карактеру дана, односно да ли је васкрсни или не.

3. Апостол (грч. то Апостолос) ( Л: 138; Ф: 53-54)

Књига чтеца, која саджи перикопе из Дела апостолских и апостолских посланица, које се читају на литургијским сабрањима. Што се тиче начина и развија поделе ове богослужбене књиге важи све као и код Јеванђеља. Она почиње Делима апостолским, која се читају од Пасхе до Педесетнице, затим следе одељци из посланица св апостола Павла и саборних посланица, а завршава се током Велике Четрдесетнице, и то бројем 335., посланицом Јеврејима. Недељом и суботом током целе године читају се посланице апостола Павла, наспрам саборних поасланица које се читају осталим – радним данима и на вечерњим богослужењима празника дотичних апостола (оних који су написали дату посланицу). Апостолу припадају и прокимени, алилујари, антифони и причасни.Списи Јевађеља и Апостола су читани одмах чим су се појавили.Када је извршена подела на зачела не зна се, будући да је у прва три века избор јеванђелских и апостолских одељака зависио од воље црквених старешина, то је вероватно да у то доба још није постојала подела на зачела. Подела Јеванђеља и Апостола на зачала приписује се Евталију александријском ђакону из 5. в., а свакако су ову допунили св. Јован Дамаскин и Теодор Студит,

који су изложили правило и ред богослужења, као и тачан ред редовних читања из Јеванђеља и Апостола – наслеђен из ранијих времена.

4. Паримејник (грч. то Профитологион) ( Ф: 54-55)

Литургијска књига која садржи одељке из Старог Завета који се читају у цркви. Садржај Паримејника је, из практичник разлога, инкорпориранан у друге литургијске књиге (Минеј, Триод, Пентикостар), и тек се у последње време штампа као посебна књига. Одељци из Старога Завета се у почетку читани на светој литургији, и то пре читања из Новога Завета. Била су два читања, (Закон и Пророци), према пракси наслеђеној из синагоге, док је у појединим местима постојало само једно читање. Касније су, вероватно под монашким утицајем, иста читања пренета на вечерњу. Данас на празничној вечерњи постоје три старозаветна читања, а на свакодневној вечерњи Велике Четрдесетице имамо два читања. По једно читање имамо на тритекту (Трећем и шестом часу), као и на царским часовима. На вечерњи еликих празника Пасхе, Божића и Богојављења чита се више одељака из Старога Завета (15 на Велику Суботу, 13 на Богојављење и 8 на Божић), који су по правилу опширнији, у циљу припреме за дотични празник и да би се попунило време током кога се обављало крштење катихумена.

5.Псалтир (грч. то Псалтирион) ( Л: 138-142; Ф: 55-57)

Истоимена књига Старога Завета која се, у преводу Седамдесеторице тумача, од самог почетка користи у хришћанском богослужењу. Састоји се од 150 псалама и разних додатака. За богослужбену употребу ових 150 псалама подељени су на 20 катизама(- од катизо, седим), а које су име добиле по томе што је у време њихова читања дозвољено седети, а свака катизма дели се опет на три дела, који се називају антифони, а завршавају се песмом: Слава... Тако да су псалми, према систему континуираног појања псалама Лавре Саве Освеног, подељени на 60 антифона који су приближно исте дужине. Псалтир се штампа двојако:1. Мали Псалтир, за домаћу употребу, за ћелије2. Велики Псалтир, или Псалтир с последованијем, за упоребу при богослужењу у храму.1. Мали Псалтир осим 150 псалама садржи испред њих и иза њих и других разних додатака. Испред њих налазе се: а) Симбол или исповедање Атанасија Александријског, б) кратко изложење о вери и питања и одговори о богословљу Анастасија Антиохијског и Кирила Александијског, в) изложење о вери св. Максима, г) кратка поука како треба да сложи прсте и да се крсти сваки хришћанин, по старом предању св. апостола и отаца. Ови додаци заведени су прво код Руса, посто је псалтир књига за поуку. Затим долази: д) устав, како се псалтир има читати преко

целе године. Често се додаје иза устава Последованије на исход душе од тела, где је молитва која се чита на свакој Слави, при читању псалтира за умрле. Иза псалама налазе се: а) девет библијских песама које се читају или поју на јутрењу са каноном, на којима се заснива и из којих се развио канон, б) полијелејни псалми или изабрани псалми, који се поју на Господње празнике и на празнике нарочитих светитеља, када устав прописује поијелеј. Ово додавање библијских песама и изабраних псалама уведено је прво код Грка(што се видид и на једом преводу Библије из 5. в.- где су иза псалама наведени додаци), а касније се појављују и у истим словенским књигама. На крају долазе: г) тропари и молитве иза сваке катизме, не зна се ко и кад их је саставио, први пут су штампане код Руса, у псалтиру из 1687 год. 2. Велики или следовни псалтир, псалтир с последованијем, добио је назив због додатака које садржи поред псалама и додатака који се штампају у малим псалтирима.Ти додаци су: а)Часослов( осим царских часова), б)Тропари и кондаци изабрани из минеја, посног и цветногог триода и октоиха, и упуство о отпустителним тропарима и кондацима, в)Молитвословља пред причешће, канони пресв. Богородици и анђелу хранитељу, и др. Најпосле је у овом псалтиру слово св. Кирила о исходу душе и о другом доласку, индикт, пасхалија и месечник. Овај псалтир није имао у почетку свој коначни облик. Настао је у редакцији словенских богослужбених књига због недостатка књига, док се код Грка не спомиње. Први пут је штампан 1491, код Руса као њихов најстарији штампани псалтир.Код нас је 1495 на Цетињу први пут јеромонах Макарије оштампао псалтир(Велики), по наруџбини Ђурђа Црнојевића.По уставу је одрђено да се псалтир као књига прочита једанпут седмично на богослужењима, а у време четрдесетнице да се прочита по два пута у току седмице.У додатку или другом делу псалтира налази се девет библијских песама, које се читају на јутрењу. То су ледеће песме:1. песма је, песма Мојсија из Изласка2. песма Мојсија из Поновљених Закона3. молитва Ане мајке Пророка Самуила4. молитва Авакума Пророка5. молитва Пророка Исаије6. молитва Пророка Јоне7. молитва св. три младића8. химна св. три младића 9. песма Богородице

6. Требник (Евхологион) (Л: 146-149; Ф: 57-60)

Требник је богослужбена књига, у којој су изложена свештенодејства и молитвословља посебног(приватног) богослужења а која се свршавају по потреби једног или више хришћана. Ова свештенодејства и молитвословља зову се општим именом треби, од чега је и сама књига добила име требник.Такве садржине су наши словенски требници руске редакције богослужбених књига, које употребљавамо сада у цркви. У Грчкој цркви ребник има и службе

општег јавног богослужења, наиме пред требником штампа се и слушабник, и те две књиге састављене у једну зову грци евхологион ( од евхаи, молитве), јер претежни део књиге чине молитве. Мирковић сматра да су требник са садржајем евхологиона свакако са грчког на словенски превела св. браћа, словенски апостоли, Кирило и Методије, као неоходну књигу за свшавање богослужења. По садржини наши данашњи словенски требници зову се: велики, мали и дополнитељниј. Велики требник дели се на два дела. У првом делу су службе које су опште свима или барем већем делу хришћана, а изложене су оним редом којим се у животу верника обично свшавају. Прво је изложена молитва жени у дан кад роди, потом, молитве у 8. дан по рођењу, приликом знаменовања детета, потом, молитве жени и детету у 40. дан по рођењу. Затим су изложене тајне, кштења, покајања, обреди тајне брака, потом, јелоосвећења као и обред причешћа болесника. На крају првог дела су још: молитве на смртном часу, обреди погреба( мирских лица, свештеника, монаха, деце и обред погреба на пасху и целу светлу седмицу), обреди пострига монашког и чинови великог и малог водоосвећења. У другом делу беликог требника су молитве које се врше по потребама и приликама, које нису обичне и не користе се у животу сваког човека, као: молитве освећења оскрнављених предмета, освећења зграде, воћа, молитве у почетку рада, чинови освећења храма, молебани за разне случајеве, обреди примања прозелита... Од служби јавног богослужења садржи: обред умивања ногу на велики четвртак на дан педесетнице(Духови). На крају се налази Номоканон, Мјесецослов и списак имена, која се дају деци и монасима. Још 1655. г., за време патријарха Никона постојао је у употреби велики требник, у данашњем облику.Мали требник је само је извод из великог требника, а саставио га је први пут 1662. г. руски патријарх Јоасаф 2, како би свешеници имали књигу у којој се налазе само оне службе које се најчешће у животу верника свршавају. Стога је у мали требник ушао само први део великог требника, јер су изузета правила и обрди који се врше над монасима(постриг и погеб). У други део малог требника унесени су само неки обреди и молитве из великог требника. Тако је из Номоканона, од 228, унето 117 правила, која се тичу свештеника и мирјана. У том облику штампан је Номоканон први пут уз мали требник, који је 1687. г. издао патријарх Јоаким. У малом требнику имамо неколико обреда који се не налазе у великом требнику, као што су обреди пасхалије.Дополнитељниј требник је допуна велком и малом требнику, који је састављен како би се олакшало парохијском свештенику, који није увек при руци имао велики требник и друге богослужбене књиге, стога се често мали и дополнитељниј требник штампају заједно. Садржај Дополнитељног требника може се поделити у два дела. У првом су обреди за освећење храма и других предмета који припадају храму(иконе, сассуди, књиге, звона, литије и др.), а другом делу су обреди, којима се освећују предмети за употребу у домаћем и друштвеном животу, као службе које се врше у разним приликама појединца и друштва. Дополнитељниј требник је први пут издан у Кијеву 1863.г..

7.Служебник (Л:149-150; Ф: 59)

Служебник је богослужбена књига која садржи три византијске литургије, јутрење вечерње, коленопреклоне молитве које се читају на Педесетницу, поледовања великог освећења воде и др последовања.Стари литургијски рукописи имају облик свитка и садрже само литургије, без јектенија.У новијим служебницима додају се и јектеније, зато што су свештеници, по нужди сами служили литургије, будући да нису имали ђакона.Уносе се, у новије време, и прописи типика из списа „ Правило св. литургије“, констанинопољског патријарха Филотеја Кокиноса.

8. Архијерејски чиновник

Евхологиј конзервативнијег облика, који садржи литургије, рукоположења и друга последовања и молитве које врши архијереј. Први пример је Евхологиј Серапиона Тмуитског, који припада Александријском литургијском типу.

9. Часослов

Књига „часова“, тј. богослужења дневног круга, која се у ширем смислу сва називају часови (имају се у виду часови молитве). У њему су садржани непромењиви елементи ових последовања, као и поједини променљиви (тропари и кондаци из минеја), и друга последовања која се често служе заједно са богослужењима дневног круга, као што је акатист, молебни канони Богородици, молитве пред свето причешће и др. Круг почиње полуноћницом, према грчкоримском схватању почетка дана, а поредак богослужења је онакав како је изложен у монашком типику светог Саве Освећеног. Најстарији сачувани рукопис је из 9. века (кодекс манастира Синаја из 863.) који је издао J. Mateos („Un Horologion inédit de Saint-Sabas“ , Citta del Vaticano 1964).

10. Октоих ( И Октоихос) (Л: 155-156; Ф: 61-62)

Химнолошка књига која садржи васкрсне тропаре,стихире, каноне и др. распоређене у 8 гласова, односно 8. васкрсшњих служби (мала и велика вечерња, канон полуноћнице, јутрења, баженства), које су састављене на 8 гласова бизантијске црквене музике и смењују се током године, почев од прве недеље Пасхе.Паралелно са смењивањем гласова иде и серија од 11 васкрних јутарњих јеванђеља која се читају недељом на јутрењу и која почињу од чисте недеље( Томине).Због неједнакости броја гласова (8) и броја васкрсних јутарњих јеванђеља(11) ове две серије иду у корак само до одређеног степена.Октоих садржи и поетску обраду ових јеванђеља = 11 фгзапостилара, дело Констатина 8. Порфирогенита.Састављање октоиха се приписује Јовану Дамаскину, и јесте његово дело, али ту постоје и химне које су старије или млађе.

1. Састављач октиха = Севир Антиохијски (5-6 век).

11.Минеј

Минеј = 12 књига, према 12 месци у години, који садрже свакодневне службе од 1. септембра до 31. августа, по римском календару, одн. празничне службе и службе светих током целе године.Њиховом, у почетку само химнолошком садржају, су приликом ревизије додата из Паримејника читања на вечерњи и царским часовима и синакари.Минеји представљају хеортолошку основу Констатинопоља, али следе распоред последовања према монашком Јерусалимском типику Св. Саве Освећеног.Њихово формирање, у обради Студита, пада у период од завршетка икноборачких спорова, па до краја византиског периода. Ово је имало за последицу да свети који су уживали нарочито поштовање у Констанинопољу имају потпуну празничну службу, а да други свети чије се поштовање развило изван престонице имају непотпуну службу или је уопсте немају.То се исправља тако што се уводе допунске службе.

12. Посни триод( τρεις + ωδι)

Триод су 2 црквене књиге, у којима су службе за покретне дане годишњег круга, у које се кадкад поју трипесници који су састављени из 2, 4, а већином из 3 песме.Пошто се трипесници друге песме у оба триода међу собом по садржају и по времену разликују, то триоди као два дела једне књиге добили имена: А) Посни Б) Цветни.У посном триоду су молитвословља за дане, у које се црква спрема за пост св. чердесетнице и за дане самог великог поста.Он почиње недељом Митара и Фарисеја , те обухвата припрмне седмице за велики пост, саме седмице поста и страсну седмицу.Саставом је налик на октоих, а разликује се од њена садржином песама (тема: покајање).Састав и увођење триода у упоребу приписује се Јосифу и Теодору Студиту(9 век).Ипосле њих су додавани неки делови: синаксари, службе за 2,4 и 5 недељу поста.

13. Цветни триод (Пентикостар)

Садржи службе пасхалног периода до Педесетнице, до Недеље Свих Светих. То је период који карактерише термин „Педесетница“, одакле и проистиче најновији назив ове књиге. Пентикостар садржи:1. службу Пасхе и Светле недеље2. службу празника Преполовљења (25. дан после Пасхе)3. службу празника Вазнесења (40. дан после Пасхе)4. службу празника Педесетнице,са предпразништвом и попразништвом свих ових празника.

Дане између ових празника покривају недељне службе и службе седмица које им следе, а које су надахнуте темама перикопа које се читају недељом. Ових недеља има шест и то: Томина или Антипасхе, Мироносица, Раслабљеног, Слепог, Самарјанке и светих Отаца Првог васељенског сабора. У Пентикостару су инкорпорирани и синаксари недеља и празника овог периода, које је написао Никифор Калист Ксантопулос, као и синаксаре триода.

15. Србљак

Србљак је богослужбена књига СПЦ у којој су службе и песме србимасветитељима.Када је неки угодник проглашен за светитеља писана му је служба и житије.Службе, песме и похвале Србима светитељима писане су по узору на византијско црквено песништво.Службе, песме и похвале Србима светитељима писане су у истом обиму и дужини песама, исте похвале и рефреми...Писци служби и песама Србима светитељима:А) Служба Сб. Симеону- написао Св.Сава (1200-1207)Б) Служа Св. Симеону и Св. Сави- написао Теодосије, калуђер хиландарски( крај 13. века)В) Служба Св. Стефану Дечанском- написао Григорије Цамблак (14.век).Од каснијих писаца знамо јос Јована Ђорђевића, арх. каровачког, који је написао једну општу стихиру Србима светитељима. Ту Јован спомиње све Србе светитеље од Св. Симеона до Св. Василија.Остале песме се незна ко је написао.

1. Србљак раковачки( најстарији- сакпљ. службе Срб.)2. Србљак римнички3. Србљак београдски( штампао га митр. Михаило 1861. год.).

16. Ирмологион

Књига у којој су ирмоси разних канона, катавасије, из октоиха, триода и минеја. Осим ирмоса имамо и разних песама које се поју на свакидашњем богослужењу, литургији, вечерњу и јутрењу, као што су: изабрани псалми, 9 песама из Св. Писма, догматици, тројични, полијелеји, величанија, припеви на 9. песми празничних канона, антифони, степени, прокимени итд. Намењена је поцима, да би имали на једном месту ирмосе и остале песме које се често поју. Ирмологион је настао у оно време се тропари канона нису више појали него читали на сред цркве, а појцима је требала згодна књига, у којој су ирмоси који су се појали.

17. Превод богослужбених књига са грчког на словенски језик

Скоро све књиге СПЦ црквенословенког језика су преведене са грчког. Примивши хришћанство из Византије, Срби су оданде примили богослужење па и богослужбене књиге, и преводили их на ловенски језик.

Први преводиоци богосл. књига са грчког на словенски су били браћа Кирило(+ 869) и Методије( + 885). Не зна се тачно које књиге су превели, али се сматра да су превели оне књиге које су биле најпотребније за врсење богослужења. ( Јеванђеље, Апстол, Псалтир+ Служебник и Требник).Када је Кирило саставио писмо словенске азбуке, Методије је са својим братом превео Јеванђеље, А постол, Псалтир и службе из служебника и требника.Пре се сматрало да је Методије са 2 брзописца превео читав С. З. за 6 месеци.У то се сумња се сумња, јер се зна да се превод С. З. на словенски радио постепено и да је тек у 15 веку завршен.Сматра се да Методије није превео читав С. З. већ само одељке који се читају на богослужењу.+ Богослужбене књиге овог времена писане су на старом црквенословенском језику Ћирила и Методија. Почиње промена: тешку стару глагољицу замењује ћирилица, чије прве трагове налазимо 993 год..Затим се мењала фонетика и структура, морфологија језика. То бива у 12. веку и тада настаје српска редакција словенског језика.Та рецензија се јасно по први пут види у Мирослављевом Јеванђељу(1169-1197).Наручио га је Немањин брат – кнез Мирослав, господар Хума( Херцеговина).По проналаску штмпе (1456) богосл. књиге су се почеле умножавати штампом.Ове писане и штампане књиге на српско-словенском језику зову се СРБУЉЕ.Овај српско-словенски језик је чуван до 17 и 18 века, када је СПЦ унесен руско-словенски.У оскудици богослужбених књига набављали су их из Русије.У 18.в. рускосл. је потпуно прихваћен , с`тим што није у СПЦ ушао акценат, већ се читало по српском акценту.

18. Врсте црквених песама

Црквена песма се по садржају слаже са молитвом, али се од ње разликује формом, тј. већим степеном осећаја и према томе начином израза који јој одговара. Према речима ап. Павла (Еф 5, 18-19) разликујемо три врсте песама за појање, и то: а) псалми – сабрани у Псалтиру и то су свете песме Јудеја, а највише их потиче од Давида,б) пјенија или химне – библијске песме које поред псалама долазе на богослужењу, нпр. Захаријина песма (Лк 1, 68-79)в) духовне оде – песме које су саставили побожни хришћани ради поуке не држећи се при том речи Светог Писма.

19. Псалми

Псалме су Јудеји, заједно са законом и пророцима,читали и појали на богослужењу. У хришћанској Цркви користе се већ од раног периода до данас. Поју се на Литургији, јутрењу,вечерњем као и на осталим богослужењима. Да би се унело што више разноликости у богослужење, меша се појање псалама са читањем Библије и са заједничким молитвама (јектенијама). У појединим временима дана или о

појединим празницима читају се или поју одређени псалми. Нпр. на јутрењу 62 псалам а на вечерњем 140. псалам.Одабрани псалми се читају или поју и на Литургији, приликом вршења Св. Тајни, погребу итд. Број псалама који су се читали или појали, био је различит у разним Црквама. О избору, који ће се псалми читати или појати, одлучивао је епископ.Садашња употреба псалама:Већ је речено да су псалми још од првих векова били саставни део хришћанског богослужења. Тако је и данас. Они су главни део дневног богослужења, већине Св. Тајни и молитвословља, као и свакодневне домаће молитве верних.Црква има потпуно право што и данас употребљава псалме, као средство којим изражава своје поштовање и слављење Бога. У њима се налазе најважније догматске и моралне истине.Њихову употребу оправдава и карактер њихове форме.Псалми се крећу у кругу осећаја и можемо их означити као чисте химне. Њихово излагање је кратко и прегнантно, а према начину изражавања згодни су за појање. Њихов језик у оригиналном текстује песнички и украшен је разним ритмичким формама и разним фигурама.

20. Остале библијске песме

Подразумевају се оне песме, које су поред псалама разасуте у књигама СЗ и НЗ. Из СЗ су:

1. победне песме Мојсијеве после проласка кроз Црвено море (Изл 15, 1-19 и Дев 32, 1-43)

2. песма хвале Ане, мајке Самуилове (1Цар 2, 1-10)3. песма пророка Авакума (Авак 3, 1-13)4. песма пророка Исаије (26, 9-17)5. песма пророка Јоне (Јон 2, 3-10)6. песма 3 младића у зажареној пећи (Дан 3, 24-90),

а из НЗ:1. песма Захарије, оца св. Јована Крститеља (Лк 1, 68-79)2. молитва Симеона Богопримца (Лк 2, 29-32)3. песма пресвете Дјеве Марије (Лк 46-54).Ове песме су потпуно сличне како по унутрашњем карактеру тако и по спољашњој форми псалмима, и као излив узвишеног одушевљења спадају у најодабраније поетске делове СП. Као песме хвале, употребљаване од Јудеја, прешле су заједно са псалмима и у хришћанско богослужење, а то се догодило утолико пре, што се односе моменте из живота Исуса Христа. Св. Атанасије препоручује појање хвале 3 младића, да је девојке поју код куће при јутарњој молитви. По сведочанству св. Јована Златоустог још од његова времена појале су се ове песме свугде.Касније су се употребљавале ове песме како за састављање ирмоса канона тако и других песама јутрења, на којем их видимо да се употребљавају до данас.

21.Уметничка форма црквених песама и настанак црквеног песништва

Пре се сматрало да је грчки текс црвених песама обична проза (- био у прозном саставу).Поједини ставови су одељени тачкама које су уједно и једина интерпункција.Ове тачке су често изостављане или премештане, а нова интерпункција је увођена, и тако је дошло да је свест о томе , да се црквене песме састоје из строфа, строфе из редеова, све више ишчезавала.Питра установљава да те силне песме и текстови, који се поју у грчкој цркви нису обична проза већ да су те песме испеване у првим уметничким формама тј. да су сртофе састављене из стихова.Када је настала потреба да се певају хр. песме, јавило се и питање, какав уметнички облик да дају песници својим песмама.Старо нису могли користити јер би употреба незнабожачког метрума могла бити повод сумњи у узвишеност и божанственост хришћанског песништва.Зато се морало кренути нови путем, а овај се нашао тако што је за заједничку основу и као главни принцип новог песништва настао РИТАМ, а……………………………………………………………………………………

22. Антифони

АНТИФОНСКО ПОЈАЊЕ означава појање, како псалама тако и осталих црквених песама, и то раздељено у 2 хора, да један другом у појању наизменце одговара. Овакав начин појања користили су стари Грци, док су га код хришћана, по сведочанству историчара Теодорита, увели антиохијски презвитери Флавијан и Диодор, а по другим сведочанствима овај начин појања, прво у Антиохији, увео је Игњатије Богоносац. Овакав начин појања проширио се врло брзо по свим грчким црквама а захваљујући и св. Амвросију и на западу.Поред ознаке наизменичног начина појања, под именом антифон, подразумевају се поближе само неколико врста црквених песама:АНТИФОНИ КАТИЗМЕ тј. они делови или славе катизми, за које устав прописује, да им се стихови поју наизменце од два хора.АНТИФОНИ ИЗОБРАЗИТЕЉНИ тј. стихови 102. псалма (Благослови душе моја Господа...) и 145. псалма (Хвали душе моја, Господа...) који се поју у суботне, васкрсне и неке друге празничне дане на литургији одмах после велике јектеније, а као трећи антифон код изобразитељних антифона су блажена са тропарима 3. и 6. песме канона на јутрењу. Када се поју изобразитељни антифони поју се и блажена.АНТИФОНИ СВАКИДАШЊИ тј. стихови 9. , 92. и 94. псалма који се поју на литургији уместо изобразитељских псалама и блажена у непразничне дане или дане за које у типику нема назначених песама. Стихови првог свакидашњег антифона (припев Молитвами Богородици) јесу као припрема за славословље. Стихови другог (припев Молитвама Свјатих твојих) је пророштво о делима Господа и Његовњ смрти на крсту, а трећег (припев Спаси ни Сине Божиј...) јесу песме Господу који је већ дошао. Као 3. стих сваког свакидашњег антифона је мало славословље, иза ког се код 1. и 3. антифона поју припеви прва два два стиха, а код

2. антифона Јединородни Сине... Свакидашњи антифони се налазе на крају апостола и ирмологије.АНТИФОНИ ПРАЗНИЧНИ су пророчки стихови из псалама, који одговарају слављењу празника. Ови антифони се рецитују и поју на 12 Господњих празника (осим Сретења) и у све дане Светле седмице. На стихове 1. антифона поје се Молитва ми Богородици, на стихове 2. Спаси ни Сине Божиј (уз додатак који се односи на прославу празника, а на завршетку Јединородни Сине...) и на 3. антифон тропар празника.АНТИФОНИ СТЕПЕНСКИ су три антифона од по 3 стиха (пред 3. је мало славословље) а стихови су узети из псалама. Називају се степенски јер су стихови узети из 25 псалама (119. до 133.) који су појани код Јудеја на 15 степеница јерусалимског храма, које су водиле из мушког у женско предворје. Три антифона означавају Божију тројичност.У октоиху првих седам гласова има три, а 8. четири антифона. У прва два стиха сваког антифона долази до израза борба човечијег духа са искушењима и молитва Богу за помоћ, а у 3. се опевава Свети Дух, као извор живота, светлости и освећења разумних бића.

23. Ипакој

Једна од најстаријих црквених песама (бити послушан). Овај термин се први пут среће код Методија Тирског (Патарског), св. Атанасије у Посланици Марцелину, такође и Јован Златоуст у Беседама на Пс 111; Пс 117 и Пс 144 говори о псалмима који садрже ипакој. Ипакој најчешће претходи читању на богослужењу. Ипакоји се певају на: 1. на јутрењу (испред антифона и иза 3. песме канона после сједалног)2. на недељном повечерју и полуноћници,и у следеће велике празнике: Божић, Богојављење, Врбицу, Пасху, Успење, Томину недељу, на празник св. Петра и Павла, у Недељу Праотаца и Недељу Отаца. По уставу када се поје ипакој треба стајати, па чак и када се узима уместо сједалног.

24. Канон

Повећа песма састављена из 9 односно 8 (друга је изостављена) мањих песама, које нису толико везане садржином и једном мишљу, колико једним гласом, који је обично означен на почетку канона. Ове песме су састављене од једног ирмоса и неколико (углавном 4) тропара. Заснивају се на библијским песмама, и то:1) Песма благодарности, коју су Мојсије и синови Израиљеви после проласка кроз Црвено море (Изл 15, 1-19).2) Песма укора Мојсијевог пред његову смрт (Понз 32, 1-43). Ова песма се поје у време поста и налази се само у посном триоду.3) Радосна химна пророчице Ане, мајке Самуилове, која је после неплодства утешена рођењем сина (1Цар 2, 1-10). Црква је до Христа неплодна, а Његовим рођењем постаје плодна.4) Молитва пророка Авакума, који је предвидео долазак Господа на свет (Авак 3, 1-13).

5) Молитва пророка Исаије, у којој је радост због Спаситељевог доласка на свет (26, 9-19).6) Молитва пророка Јоне у утроби кита(Јон 2, 3-10). (уједно и 8. песма)7) Химна 3 младића у зажареној пећи (Дан 3, 26-56; 57-58).9) Песма хвале Пресвете Богородице после Благовести (Лк 46-54) и песма свештеника Захарије, оца св. Јована Крститеља (Лк 1, 68-79).Само се у теорији каже да канони имају 9 песама, но у пракси има 8, јер је друга песма изостављена а 9 песама у канону имамо врло ретко нпр. у два канона за време поста од Андрије Критског. Разлог изостављања је у томе што је библијска песма из Понз 32, 1-43 ,која служи као углед другој песми канона, по свом карактеру тужна и опора и као таква не одговара Новозаветној радости и радосном слављењу хришћанских празника. Но, песме су тако бројане да последња није била 8. већ 9. и у канону Косме на Крстовдан (14. септембар) који има свих 9 песама, друга песма је означена као трећа а последња као друга девета. Ове песме опевавају један догађај или празник чија мисао тежи да се пробије кроз старозаветне речи. Ова врста песништва није се одмах појавила у Хришћанској Цркви већ и својим сложеним саставом показује да не спада у почетке црквеног песништва, него у његов период даљег развитка и цветања. Најстарији песници канона су уједно и проналазачи ове врсте црквеног песништва, те је тако Андрија Критски први уместо 9 библијских песама саставио своје песме, које се по садржају равнаху према оних 9 библ. песама, и имале су исти круг мисли, са додавањем једне нове основне мисли, у чију су посвету и писане.Реч канон за ознаку 9 песама примљена је у време Андреја Критског и Косме Јерусалимског. Наиме, још у 5. и 6. веку реч канон је означавала избор извесних псалама, који се у манастирима и црквама поју на богослужењима. Истим именом је било блиско означити и библијске песме, које су поред псалама биле најстарије песме хришћана. Самим тим, и песме које су у току 8. века дошле на место 9 библијских песама, добиле су име канон.На основу 9 библијских песама развио се канон и тих 9 песама канона испеване су у ритми и биле су ритмичка поезија. Није остало само на 9 библијских песама, него су појединим песмама додати тропари. Када је овако цела песма била готова није се читала нити рецитовала већ појала и то све песме једним гласом. Свака песма има више (обично 4) строфе. Број тропара код појединих песама није увек једнак, али је очита тежња према 4 (3 тропара и 1 богородичан). После строфа или тропар садржи хвалу Пресветој Богородици и отуд се зове ТХЕОТОКИОН или СТАВРОТХЕОТОКИОН ако се опева бол Пресвете Богородица испод крста, на коме је Господ Исус Христос разапет.

25. Ирмос

Грчки црквени песници су истовремено стварали и текст и мелодију црквене песме. Свака засебна песма је имала засебну мелодију и тако је настало много песама, са много мелодија. Ово није могло ићи у бескрај, па је касније постао обичај да су нови текстови узимали стару мелодију. Оваква строфа, која служи за углед, звала се ирмос, а песме које су се градиле по узору ирмоса, тј. које су имале једнак број

слогова, а по могућности и акценат на истим слоговима и исту мелодију, звале су се ................. Данас под ирмосом подразумевамо једну строфу од неколико стихова, заједно са мелодијом која прати текст, која служи за углед, узор другим строфама. Овом особином, ирмос се разликује од тропара, под којим се разуме строфа, песма која се по ритму и мелодији равна по ирмосу. Овим односом назив ирмос се не може разјаснити. Етимологија ове речи нас упућује на појам заједничког низања (ланац, спој). По свој прилици ова реч се првобитно односила на мелодију, а касније се преносила и на страну по извесној мелодији састављену. Збирка ових узорних строфа, сачињавала је једну књигу која се зове ирмологија.

26. Тропар

Тропари су кратке песме строфе од неколико редова, које су и метрички и мелодијски прилагођене свом ирмосу. Веома су значајни за цркв. песништво јер је из њих састављен канон. Па и друге цркв. песме су тропари са разним особинама и др. именима. Једни држе да реч тропар долази од речи „трофеј“ и према њиховом мишљењу тропар је песма , у којој је опевана победа светитеља или какве идеје. Док други сматрају, да реч потиче од грчке речи „трепо“ , и да је зо зато што се тропар према ирмосу равна, обрће. Међутим, пошто у 5. веку немамо никакве спомене о ирмосу, а имамо два песника тропара, Антима и Тимокла. Значи да тропари не долазе само са канонима већ као самосталне песме, које су се много раније од канона појале на јутрењу и вечерњем. Временом су тропари постали и песме канона. Осим тога, тј. у свом идеалном значењу, тропари и по садржају треба да одговарају датој песми, а то значи да прослављају неки догађај из живота Господа или Пресвете Богородице, или спомен неког светитеља, тако да нпр. тропар 1. песме (а њих је готово свагса 4, а понекад 6 и 8), треба да идејом буду повезани са преласком преко Црвеног мора, док нпр. у 6. песми, треба да буду повезани са Јониним боравком у утроби кита... Разумљиво је да сва та метрика и мелодија, која је красила грчки текст, превођењем на друге језике губи своју драж, док је садржај, у зависности од вештине и знања састављача појединих тропара.

27. Кондак

Кондаком се називају две песме. Једно је кондак који имамо у нашим црквеним књигама иза 6. песме канона, а то је кратка песма од једне строфе, а друго је стара химна, поетска проповед састављена од 20-30 строфа, које су једнако метрички грађене (број слогова, акценат и синтактичко низање потпуно се поклапа), а разликује се од њих проемион (увод), који је испред строфа. Он обично има једну, а понекад и 2 и 3 и засебан метриум, различит од метриума сличних строфа. Све строфе у овом кондаку зову се икоси и имају исти припев, од 1-2 стиха (у канонима га ређе налазимо). Најпознатији песник оваквих кондака је Роман Мелод и имамо их у Питрином тропологију. Иницијали строфа сачињавају увек акростих, а икоси имају увек један исти рефрен. За предисторију ове ретке литерарне врсте, у обзир се морају узети сирске песничке форме 4. и 5. века. Имамо кодексе у којима срећемо само кондаке. То су: ватопедски, синајски, патмоски и бечки. Кондаци ове врсте Романа Мелода не налазе се у нашим црквеним књигама. Узрок томе је што

каснији црквени песници нису били задовољни једноставним црквеним песничким творевинама и што оне нису биле по укусу оног времена, а и да би начинили места својим канонима. Садржина великих кондака је индентична са садржајем ранијих византијских проповеди. Ми пак, именом кондаци зовемо оне песме, које се налазе код канона иза 6. песме, дакле на јутарњем богослужењу, а поју се још и на литургији. О њима немамо много података, само знамо да је у њима кратка похвала светитељу или догађају који се слави. Да ли су ови кондаци проемија старих опширних кондака, не можемо рећи са сигурношћу, али вероватно јесу (проемион песме Акатиста служи као кондак празника Благовести: Возбраној Војеводје...). Порекло имена је веома тамно. Неки држе да је КОНДАКИОН деминутив од КОНДАКС, но вероватније је да КОНДАКИОН значи штапић, на ком је био обавијен пергамент, па је тај назив после прешао и на саму садржину која се налазила на пергаменту.

28. Васкрсан и Крстоваскрсан

Васкрсан је песма у којој се опева васкрс Христов. А пошто се васкрс слави сваке недеље, што овај назив уједно говори и када се употребљавају ове песме. Отуда се и друге песме васкрсног дана зову овим именом, као нпр. васкрсни тропари, васкрсне стихире, васкрсни канони итд.Крстоваскрсан је песма у којој се величају и опевавају страдања Господа Исуса на крсту и Његово васкрсење.

29. Богородичан и Крстобогородичан

Богородичан је песма написана у част пресвете Богородице. Крстобогородичан је песма у којој се опева туга и тужење пресвете Богородице испод крста, на коме је распет Исус Христос, и поју се у среду и петак уместо богородичних.Пошто је поштовање пресвете Богородице од 8. века веома појачано, појавиле су се у црквеном песништву безбројне песме Богородични. Јован Дамаскин је први уредио, да у свакој песми канона иза три тропара долази последњи тропар богородичан, у којем је похвала пресветој Богородици. Па и оним канонима, који нису имали ове богородичне песме, додавани су богородични. И није то био само случај са канонима, него и са другим песмама, којима су додаване песме-тропари, у којима су похвале пресветој Богородици.

30. Догматик

Догматик је песма у којој су похвале Пресветој Богородици и догматско учење о Исусу Христу, и то о Оваплоћењу, несливеном и нераздељном сједињењу две природе Исуса Христа, или о нечем другом што се односи на Његово богочовештво. Богородични догматици се деле на догматике великог и малог вечерња. Догматици малог вечерња се поју само у васкрсне дане, јер се у њима опева васкрс Христов, а догматици великог вечерња су шире садржине, поју се и у друге дане. Догматици се поју после стихира на Господи возвах и после стиховних.

31. Тројичан

Тројичан су песме у којима се прославља пресвета Тројица и у којима је учење о триипостасном Богу, а поју се по седмичном гласу на јутрењу после шестопсалмија у оне дане, када се место Бог Господ поје Аллилуја. Они се доводе у везу и са службом дана, нпр. у понедељак предстатељстви бесплотних твоих помилуј нас.. итд. У посном триоду смештени су по гласу на крају књиге, а пред њима се налазе дневни домеци (додаци).

32. Мученичан

Мученичан су песме у част светих мученика. Они се поју по октоиху сваког дана седмице, осим васкрса, на вечерњој – у стихирама на стиховње (у суботу и на Господи возвах), на јутрењу – у сједалнима, у канонима (осим четвртка) и у стихирама на стиховње, и на Литургији – у блаженима. Мученичне имамо само у Октоиху и у Триодима, који замењују Октоих. Но песме у минеју, где су написане читаве службе у част мученика, немају натпис мученични.

33. Катавасија

Означава оно исто што и ирмос, отуда читамо у триоду: катавасијом зовемо ирмосе канона. Ово име изгледа да је постало у оно време када су се тропари канона почели читати а не певати, и када су се год читали, после сваке песме, отпојао се ирмос те песме. Ови ирмоси се зове катавасија, зато што се, док се читаху тропари канона седело са обе стране солеје, а када су се ови ирмоси појали, силазили су појци са десне и леве стране, са седишта, на сред храма, где су се сјединили и отпојали ирмос.

34. Двопеснац, трипеснац и четверопеснац

Су мање песме канона, које немају 9 песама већ 2, 3 или 4. Када је у обичне празнике било сувише 9 песама (неке песме су одбачене), остају 2, 3 или 4 песме и то 1., 8. и 9. Косма Јерусалимски је први почео писати овакве песме, на којег се угледају Теодор и Јосиф Студит, тако да састављају трипеснаце за сву Четрдесетницу.Трипеснаци се налазе у Посном и Цветном триоду, од чега је овај и добио име. Само неколико трипеснаца је у минејима и то на празнике Рожденства Христова, Богојављења и Преображења. Четверопеснац Косме на Велику Суботу, допунио је Марко монах, касније епископ Индрунтски са 4 песме тако, да је постао потпуни канон, а ирмосе прве 4 песме је написала Касија.

35. Краегранесије

Особином канона када почетне речи појединих строфа (ирмоса и тропара) почињу таквим словима, да када се она поређају једна иза другог дају алфабет од α до ω

ткзв. азбучни акростих или речи у стиху или прози, којима се казује једна мисао, или име песника који је саставио ту песму; или нешто друго о песнику или садржи песме (приликом превода са грчког на словенски не испада акростих). Акростих почиње често у самом проемиу и на основу тога знамо да је исти аутор саставио и проемион и тропаре. У најстаријем црквеном песништву, акростих је врло важна ствар, јер је он скоро једини пут којим се може сазнати име аутора. Ова особина и песништву потиче са истока. Срећемо га још у литератури клинастог писма, литератури старих Грка итд. Акростих се не налази увек код сваког канона и код њега влада разноврсно шаренило. Нпр. једни песме и каноне украшавају алфабетским акростихом (обично код канона у славу Пресвете Богородице), други акростихом писаним у прози, трећи (код већине) метричким акростихом. Осим овога имамо још и двоструке акростихове тј. ирмоси и тропари канона изражавају једно а богородични канона друго, обично име онога ко је само написао богородичне и додао их канону, или ко је написао цео канон. Андреј Критски не употребљава акростих, Јован Дамаскин је написао акростихом у хексаметру и јамбима. У акростиху се спомиње светитељ или празник у чију је славу канон написан, затим врста песме, име аутора итд.

36. Икос

Икосима су се звале поједине строфе великих старих кондака Романових, Сергија, Анастасија и других песника који су цветали у 6. и 7. веку, пре него што је почела да цвета канонска поезија. За икосе као и за кондаке немамо много сигурних података. Они ће по свој прилици бити остаци, строфе првобитних великих кондака, који су уступили пред канонима, а које су се сачувале као сведок старог песништва. И икос и кондак се налазе после 6. песме канона. Отуда и веза измеђи икоса и кондака (имају исту тему – прослављање догађаја или светитеља, само у икосу опширније) и обе ове песме са каноном. Назив икос значи кућица, соба, келија, ваљда због сличности, јер је цео велики кондак као зграда а поједине строфе (икоси) су као ћелије.

37. Стихира

Стихира долази од „стихос“, чиме означава стихове псалама и др. песама, које су састављене по узору на псалме. У оваквим стиховима налазимо почетке црк. песништва. Стиховима старих псалама и песама припевавали су се нови рефрени или тропари, а тај се однос означавао тако, што су стихове звали „стихоус“ а песме које су се припевавале стиховима, стихира. Да би се избегло дуго појање, означено је да се стихире поју на 4, 6 или на колико то већ треба. Овај начин је постојао и код Јевреја. Народ је првобитно суделовао у богослужењу само усклицима алилуја, осана, амин, Господи помилуј. У овом је клица стихира и цркв. песништва. Стихира имамо: 1.Стихире на Господи возвах ( пред њима се поју стихови из Пс 140 те 141. и 129.)

2. Стихире стиховње (припевавају се стиховима из разних псалама или из др. књига Св. Писма, који својом садржином доликују спомену седмичног или минејског дана; поју се пред крај вечерња и јутрења)3. Стихире на хвалите ( после хвалитних псалама, 148., 149. и 150. псалма)Најстарије стихире приписују се Анатолију, патријарху Цариградском (+ 458.).

38. Стихира Србима Светитељима

Написао ју је Јован Ђорђевић, архиепископ карловачки (1769 – 1773.), још док је био епископ вршачки (1750-1769.). Има натпис: Слава гл. 5., Стихира обшча свјатитељем Сербским, твореније Иоана Архиепископа Карловачкаго. Спомиње све Србе светитеље од првог, преподобног оца Симеона Мироточивог до последњег, св. Василија Новог чудотворца, захолмијског архијереја, а завршава је речима: ихже всјех вас прослављајем и славим јако великих столпов и предстатељеји рода сербскаго крестоноснаго, молите Бога.

39. Акатист

Овако се зове песма патријарха Сергија, састављена у част мајке Божије, што се 626. године њеним заступањем Цариград избавио од непријатеља. Тај акатист се састоји из 12 кондака и исто толико икоса. Као проемијон ове дугачке песме је песма Возбраној војеводје. Цео акатист се дели на два дела: прва половина је историјске садржине а друга догматске. По важности предмета ових песама, не сме се за време њихова појања у цркви седети, већ их присутни требају слушати стојећи и са пажњом. У току времена састављани су по примеру акатиста пресветој Божијој мајци и други, као: Акатист Исусу сладчајшему, Акатист светитељу Николају и др.

40. Велики канон Св. Андреја Критског

Овај канон има 250 строфа, тако да скоро сваком стиху 9 библијских песама, на којима се по својој садржини заснива, одговара једна строфа. Опширност његовог канона није се одржала, јер је св. Јован Дамаскин смањио број строфа тако да је свака песма канона имала обично три строфе, које су се додавале на ирмос, начињен по узору библијске песме. Св. Андреј се у канону угледао на Романа Мелода, развлачећи у ширину кратке и поетске стихове, приближујући се тако више спољашње уметничкој поезији Јована Дамаскина и Косме, него једноставној и не усиљеној побожности ранијих модела. Овај канон се одликује озбиљношћу осећаја, има снажне изразе и једноставно и разумљиво приказује. Православна Црква прописује два пута у току године појање овог канона и то на великом повечерју прва четири дана Васкршњег поста и то сваког дана по један део канона, тако да је канон раздељен на 4 дана. Други пут се поје на јутрењу у четвртака 5. недеље поста. У овом канону се духовни очима гледају догађаји оба завета и износе сва лица св. историје: патријарси, судије, цареви, пророци и везују се са

јеванђелским причама и догађајима. Главна рема овог канона је покајање и оплакивање греха те духовно исправљање, што долази до изражаја у покајним усклицима за опроштај грехова. Овај велики каон се у синаксару назива „покајни“ и „умилителни“.

41. Црквени песници

Хришћаска Црква се није задовољила да прими само псалме и остале библијске песме у своје богослужење, него се појављују многи песници, који су у песничкој форми изражавали узвишене осећаје, које је у њима изазивала хришћанска вера. Већ у самом почетку су певане чисто хришћанске песме што нам сведоче и речи апостола Павла у Кол 3, 16 и Еф 5, 19, као и св. Игњатије Антиохијски у својим посланицама. Цркв. учитељи и песници су угледајући се на прве хришћ. песнике саставили много песама, које се до данас употребљавају на богослужењима.

42. Св. Јефрем Сирин (323 - 378)

У 3. и 4. веку, Сиријску Цркву је узнемиравала гностичка јерес Вардесана и његовог сина Армонија1. Они су састављали лепе песме и појали су их на угодан начин, и тако привлачили многе у своје цркве. Примера ради они су саставили „нови“ Псалтир у коме је такође 150 псалама и са поетске тачке гледишта то је дело које је изискивало велии труд и таленат. Св. Јефрем Сирин је видећи ово, одговара истим начином тј. својим песмама и лепим појањем сузбија јеретике и враћа заблуделе назад у Цркву. Његов рад је био веома успешан и тиме је успео да очисти Едесу од јереси, где је служио као ђакон. Њему се између осталог приписују: 27 химни о Пресветој Богородици, 52 химне о Цркви и 87 химни вери.

43. Св. Григорије Богослов (+ 390.)

Св. Григорије Богослов у својој полемци са аријанцима, не користи само беседе и посланице него саставља и низ поетских дела, те се за њега слободно може рећи да је Богослов-поета јер у тим његовим делима наилазимо на мноштво израза који потом, на овај или онај начин, бивају употребљени у потоњњој литургичкој химнографији. Тако његове беседе на Пасху почињу речима: „Дан је Васкрса, почетак блаженства, просветимо се празником, загрлимо један другог и рецимо: браћо...“, и управо ту фразу преузима Јован Дамаскин приликом стварања пасхалне стихире. И даље у тој беседи стоји: „Јуче се сахраних с тобом Христе, а данас устајем заједно с тобом...“, а Дамскин такође употребљава али овај пут за пасхални канон. Беседа св. Григорија Богослова на Божић започиње речима: „Христос се роди, славите; Христос с небес, срјашчите; Христос на земљи, вознеситесја...“ , то су речи из ирмоса Божићног канона.

1 Код Керна стоји Хармоније.

44. Анатолије Цариградски (+ 458.)

Цариградски патријарх, саставио је стихире које имају натпис VΑνατολικά, што је у словенским богослужбеним књигама погрешно преведено са востόчн.................. Ове песме се налазе у октоиху, који је исправио и саставио св. Јован Дамаскин, а поју се у суботе на вечерњој. Садржина ових песама је већином управљена против Несторијева и Евтихијева учења и слави победнички силазак Исуса Христа у ад и плодове Његових страдања.

45. Роман Мелод

Један од највећих и најславнијих црквених писаца. Када су Саваити и Студити почели да се баве црквеним песништвом пишући за богослужење каноне, истиснуте су из богослужбених књига песме Романа Мелода, све док га Питра у тропологиону није тако рећи васкрсао. Рођен је у Сирији и служио је као ђакон у Бериту. За време цара Анастасија отишао је у Цариград где је био свештеник. Чудним сном добио је дар певања химни и написао је 1000 кондака. Његове песме писане су за све годишње празнике (Господње, Богородичне и светитељске). У нашим црквеним књигама немамо тако рећи ни трага ни гласа од његових многих и дугих песама. Сачуване су само поједине строфе иза 6. песме канона разних црквених песника. У нашим црквеним књигама његов натпис имају само хвалитне стихире 20. децембра. Такође, имамо и кондаке и икосе на скоро све велике Господње и Богородичне празнике, али они немају Романова имена, а узети су као поједине строфе из његових великих кондака. Узрок што немамо ових других кондака у нашим црквеним књигама је тај, што ове једноставне песме нису биле по уметничком укусу каснијих времена и химнографа 8. и 9. века који су редиговали црквене књиге и који су избацивши Романа уједно хтели начинити места својим канонима.

46. Св. Софроније Јерусалимски (+ 638. 2 )

Јерусалимски патријарх, познат по својој борби са представницима монотелитске јереси. Радио је и на црквеном песништву и у историју црквене поезије улази као аутор: 1. Самогласне на Царске часове Божића

2. Самогласне на Царске часове Великог Петка3. Стихире на Великом освећењу воде4. Молитва на Великом освећењу воде (Тројице Пресушчнаја, Преблагаја...)

Грчке богослужбене књиге приписују му чин Великог освећења воде, али се то мора узети са резервом, јер после радова Криста и Параникоса, изнето је да му се не може приписати низ канона и тропесма које су раније сматране његовим, већ су дело Јосифа Химнографа. Написао је још и многе трипесме за све дана четрдесетнице, које немамо у богослужбеним књигама. Постоји могућност да је имао учешћа у редакцији типика св. Саве Јерусалимског, али га није саставио (као што се раније мислило).

2 Код Керна + 639.

47. Андреј Критски

Живео око 650-740. године, рођен у Дамаску а назива се Критски јер је био архиепископ острва Крита, а зове се и Јерусалимски јер је живео дуго као монах у Јерусалиму. Борио се против иконобораца за време цара Лава 3. Исавријанца. Његова се успомена слави у Православној Цркви 4. јула, као и у оне дане Великог поста када се поје његов велики канон, где имамо тропаре написане у његову част. Он је први написао канон и сматра се оснивачем ове уметничке форме у црквеном песништву. Већи део његове књижевне оставштине су говори на Господње и светитељске празнике и недељне омилије. Главно дело му је Велики канон.

48. Герман Цариградски (+ 740.)

Цариградски патријарх, борац за св. иконе, написао је многе химне а нарочито стихире на празнике:

1. Сретење Господње2. рођење Богородице3. св. Илију4. Усековање главе св. Јована Претече5. св. Евстатију (20. септембар)6. Димитрију, Пантелији, Прокопију (8. јул)7. Сергију (31. децембар)8. апостолима Јовану, Андрији, Петру и Павлу, Филимону9. св. Јовану Златоустом10. св. Василију Великом11. св. Николи12. Атанасију13. св. Симеону Столпнику14. св. Евтимију Великом итд...

49. Јован Дамаскин

Монах манастира св. Саве, исповедник за свете иконе, познати богослов и црквени песник (пре + 745.). Написао је каноне за разне празнике и дане црквене године, између којих је најлепши канон са стихирама на пасху, свечана и кратка песма у којој је изражена радост победе над смрти и адом. Написао је каноне на Божић, Богојављење, Педесетницу, на Пасху са стихирама, Вазнесење са стихирама, Преображење, Благовести, Успеније, Рођење Пресвете Богородице, на празнике св. Јована Претече, св. ап. Петра и Павла, пророка Исаије, Илије, Јелисеја ...Јован Дамаскин је написао каноне за најславније црквене празнике, а за најлепше од ових канона коментаре су написали Теодор Продром и Григорије Коринтски. Јован Дамаскин је скратио канон и дао му коначан облик и са Космом је главни представник канона. Обојица су се још више удаљила од једноставности Романове и Григорија Богослова школе него њихов претходник Андреј Критски. Што већа сложеност, финоћа и уметност технике, њима је важнија од топлине осећаја и јасноће израза. Св. Јован је због својих песама назван Златнострујни. Написао је и

познате тропаре који се често чују на богослужењу: „Помилуј нас Господи, помилуј нас...“, „Господи, помилуј нас, на тја бо уповахом...“, као и песму која се поје на Василијевој Литургији (осим Великог четвртка и Велике суботе): „О тебје радујетсја, благодатнаја, всјакаја твар...“. Но његово најзначајније дело у црквеном песништву је поправљање и допуна октоиха. Иако се не може рећи да је изумео 8 гласова, он је средио и у систем свео црквено појање свог времена и написао већи део црквених песама које се поју по 8 гласова. Он није аутор целог октоиха, који је много старији од њега, него је само реформатор и исправљач. Са Јованом, почиње група црквених песника ткзв. Саваити, браћа манастира св. Саве Освећеног у Палестини.

50. Св. Козма Мелод (+ 743.)

Епископ Мајумски (у Финикији тј. Палестини) зван Јерусалимљанин или Агиополит јер је дуже време заједно са св. Јованом Дамаскином, провео у Јерусалимској Лаври светог Савве. Његове најзнаменитије песме, које у црквеним књигама имају наслов „Козме Јерусалимљанина или монаха“, су:

1. канон Цветне недеље (свечана и најлепша његова песма)2. канони на Успење Пресвете Богородице3. на Божић4. на Воздвижење Часног Крста5. на Сретење6. на Богојављење7. на Преображење8. на Педесетницу9. трипесме на прве дане Страсне седмице10. канон на Велики четвртак11. Четверопеснец на Цвети и Велику суботу12. каноне на дане Јосифа заручника, Пресвете Богородице, цара Давида, св.

великомученика Георгија, св. Григорија Богослова (написао коментаре на његове песме)

Архиепископ Никифор Теоток пише да је Козма саставио „Честњејшују Херувим..“ и да је то тачно видимо у четверопеснацу Велике суботе где налазимо ову песму као ирмос 9. песме.

51. Стефан Саваит (8. век)

Монах из манастира св. Саве Освећеног, писац химни. Његов ученик и биограф, Леонтије, назива Стефана: „украсом лавре, великим оцем, мужем врлина“. Написао је: канон на Обрезање Господње (), канон за празник преподобног Киријака Отшелника (29. септембар), канон преподобних Отаца који су пострадали приликом напада на манастир св. Саве (20. март).

52. Теодор (+ 826.) и Јосиф (+ око 830.) Студит

Теодор монах манастира Студит. Предање му приписује састављање Посног Триода, што се узима са резервом, али је његово учествовање у састављању неоспорно. Најзнаменитија дела су:1. потпуни канон (са 2. песмом) у суботу месопусну (са акростихом)2. канон у недељу месопусну3. потпун канон (са 2. песмом) за сирну суботу4. канон за 3. недељу Великог поста5. трипеснаци за Велики пост (35)6. четверопеснаци за суботу 2., 3., 4. и 5. недеље Великог поста7. и многе стихире у Минејима.Карактеристика као и велики значај Студита је у састављању крстобогородичних и богородичних за каноне.Јосиф, брат Теодоров, исповедник и архиепископ Солуна. Заједно са братом ради око састављања и допуне песама у Посном триоду. Приписују му се:1. канон недеље блудног сина2. четверопеснаце за недеље Великог поста 3. 4 стихире и трипеснаце за 5 дана сиропусне недељеИ код Теодора и код Јосифа је славу песника увеличала слава исповедника. Посебно у периоду иконоборства.

53. Теофан Начертани (+ 843.)

Исповедник и митрополит Никејски. Надимак начертани је добио кад је дошао у Цариград да брани иконе, цар Теофил (829-842.) га је оковао заједно са братом, и унаказили су му лице и утиснули на чело јамбске стихове. Написао је више од 100 канона, од којих су најпознатији:

1. канон на погребу2. канон Богородици (трећа недеља после Пасхе)3. канон преполовљења празника Пасхе4. канон у част Светог Духа (на повечерју Духова, на други дан Педесетнице3)5. канон у Недељу Православља (канон који се чита на јутрењу и канон који се

чита на повечерју)6. канон који се чита у половини четврте седмице Великог поста7. канон на Лазареву суботу (до 6. песме)

Теофан је написао и стихире на неке дане црквене године а исто му се приписују многи канни у црквеним књигама који немају натпис.

54. Касија (рођена 810.)

Монахиња, једина жена чији су стихови уврштени у богослужбене књиге. По Предању, она је требала да се уда за цара Теофила (829- 842) али до тога није дошло. За време царева Теофила и Михаила написала је многе каноне, стихире и др црквене химне и то:

3 Кипријан Керн

1. ирмосе 1-6 песме канона Велике Суботе2. стихиру на Божић (Августу јединоначалствујушчу...)3. стихиру на Велику Среду (Господи, јаже во многија прегрешенија впадшаја

жена ...)4. стихире на празник мученика Гурија, Самона и Авива (15. новембар)5. стихире на празник Рођења Јована Крститеља6. на дан мученика Евстратија, Авксентија4

55. Дневни богослужбени круг

Хришћани, као и Јудеји и многобошци, уобичавали су да се моле у одређене моменте дана и ноћи. Ова лична молитва, временом је попримила форму служби, односно молитва које су имале конкретан садржај и вршене су у храмовима од стране целокупне хришћанске заједнице. Тако је временом формиран систем свакодневног богослужења, која се називају богослужења дневног круга. Богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском рачунању времена прво долази ноћ (у грчко-римском свету се полази од дана). Прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, изузев у посту када се следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутро. У Православној Цркви формирана су два типа богослужења дневног круга : ткзв. „певани“ или „парохијски византијски“ или „световни“ који је антиохијског порекла и „монашки“, „манастирски“, „јерусалимски“ или „светоградски“, који у основи води порекло из Лавре св. Саве Освећеног и по њему се служило по манастирима. Данас је овај тип превладао и у парохијама, али се практикује у скраћеном облику. Певани типик је већ у 10. веку изгубио своје место у парохијама, а од 15. века престао је у потпуности да се употребљава. Међутим извршио је значајан утицај на монашку литургијску праксу, тако да се може говорити о делимично мешаном типику. ...............................................................................................................

4 Код Керна – Авксентија, Евгенија, Ореста

56. Седмични богослужбени круг

Под утицајем асирске астрологије дошло је до именовања дана у седмици по бројевима. Код древних народа реч FERIAE (множина) је имала значење празника – дан који су хришћани у једнини користили за недељу (FERIA). Касније је недеља названа DIES SOLLI или DIES DOMINICA. Код незнабожачких народа долази до именовања дана по боговима и природним појавама (LUNAE DIES, MERCURI). Значење недеље је одмах било јасно – дан Васкрсења Господњег. Код Јевреја је СУБ била дан одмора а ПОН и ЧЕТ поста. Хришћани су узели пост СРЕ и ПЕТ и због успомене или страдања и због разликовања од Јевреја. Осим НЕД на Истоку је литургија служена СУБ, док се на Западу СУБ постило. Касније долази до посвећивања осталих дана одређеним личностима сходно типику.

57. Годишњи богослужбени круг

Годишњи круг се и данас развија, обогаћивањем календара светих. Јеврејски богослужбени круг се и овде јасно осећа. Могуће је да је годишњи круг спој два календара: 1) јеврејски покретни празници2) хришћански непокретни.а) 1-3. века: У ово време главни празници су Пасха и Педесетница. На почетку се разликовала Пасха распећа и Васкрсења. Под Педесетницом су се разликовали период од 50 дана од Васкрса до Педесетнице, а и сам дан Педесетнице. Тада је дошло до забрање клечања у Цркви у овом периоду. У овом периоду се усталило и Богојављење. Развијају се и празници мученика.

б) 4-5. века: пошто је Богојављење настало међу гностицима, оно није било до овог времена црквени празник. Под утицајем Запада Божић бива одвојен од Богојављења на 25.12. Велики Пост се у ово време продужава на 40 дана. По Етерији богослужење је вршено и код Лазаревог гроба, што је почетак празновања Лазарове СУБ, односно Цвети. Јавља се и Сретење и одвајање Вазнесења од Педесетнице. Настаје и празник Проналаска Часног крста. Јављају се и први празници у спомен Богородице, вероватно најпре међу јеретицима.в) 6-8. века: Додају се нови празници – Обрезање, Преображење, развитак нових Богородичних празника. У претходном периоду празници светитеља су били ограничени на празник Свих Светих, а сада се развија њихово појединачно поштовање. У 8. веку је дефинисано правилно поштовање арханђела Михаила и Гаврила. Јављају се и споменици СЗ праведницима, с тим да је спомен Макавеја можда постојао и раније. Календари млађи од 9. века постепено сваки дан додају нове свете. У почетку су празници били једноставни, али се број дана прослављања увећавао – предпразништвом и попразништвом.

58. Седмично прослављање Васкрсења Христовог – Недеља

Господ је створио свет за 6 дана а 7 је починуо и касније га, преко Мојсија, благословио и заповедио као дан одмора. На место суботе, коју су Јевреји празновали, у Хришћанству је дошла Недеља са успоменом Васкрса и доласка Христовог. Она је празнована још од најранијег периода, зато што је Господ Исус Христос васкрсао у 1. дан јеврејске седмица, а васкрсење је основа хришћанске вере. Може се рећи, да је свака недеља Васкрс у малом. Док се Васкрс слави као васкрсење у смислу чисто историјског догађаја, недеља се слави као извршење спасоносног дела Божијег, као почетак

новог века Христовог. Незнабожачки астролози су у најраније доба недељу звали даном сунца, што су хришћани задржали али су му дали нови смисао: Исус је слично сунцу засијао светлошћу васкрсења. Име недеља је временом код Грка и Римљана потиснуло назив „дан сунца“. Хришћани из Јудејства испрва су славили и суботу и недељу, док су хришћани из многобоштва славили само недељу. Као што су били на Јерусалимском сабору ослобођени обрезања, тако су били ослобођени и слављења јудејске црквене године и суботе. Што се хришћанство све више ширило међу назнабошцима, недеља је све више потискивала суботу. У 29. правилу Лаодикијског синода каже се да хришћани не смеју славити суботу и следити јудејске обичаје, иначе их треба анатемисати.Најстарија сведочанства о слављењу недеље потичу из јелинске средине Мале Азије и Сирије. Прво одређено указивање о слављењу недеље имамо у 1Кор (1-2), затим у Дап (20,6). У 2. веку васкрсни дан потпуно потискује суботу и помиње се као празнични дан и у споменицима писаца 2. века (Варнава, Плиније, Јустин Мученик...). У учењу 12 апостола каже се да је недеља била дан у који се вршило ломљење хлеба (евхаристија) уз исповедање грехова. У 3. веку недеља се слави богослужењем и уздржавањем од рада, као што сведоче писци овог времена. У 4. и 5. веку недеља је остала основом празника и када су се празници стали више почитовати, то је у првом реду било са недељом. Поштовање недеље потпомогла је и власт (нпр. Константин Велики) законима којим је одређивала недељу за одмор (не само рад већ и трговину, судски процеси, па и позоришта, коњске трке...). Црквени писци 4. и 5. века наглашавају да недељу треба посветити Богу и богослужењу, а да брига за живот, рад и забаве оскврњују недељу. Тада је у источној цркви коначно утврђен обичај да празновање једног дана почиње с вечера и да се празнује од вечери до вечери, јер не би ваљало да дан Христов, истинског светилника, почиње са светлошћу а завршава се тамом.

Начин слављења: Стари хришћани нису недељу сматрали само као дан одмора, већ и као дан интезивног поштовања Бога, празнујући га пре свега на богослужењу, нарочито и редовно на евхаристији. Богослужење је изгледало овако: у ноћи је био први молитвени скуп, бденије, на коме су читани псалми, Св. Писмо и молитве и појане су песме. У време свитања бивао је други богослужбени скуп ради вршења евхаристије.Недеља је сматрана као свечан и радостан дан због васкрса Христовог, а према спису Дидаскалија из 3. века злочин чини онај који недељу проводи у жалости и несрећи. Недељом је вршено крштење (ноћу, од суботе до недеље), исповедани су греси (то је био дан кајања), било је забрањено клечање, забрањиван је пост (у манастирима се прекидало ћутање) > разлог је што су јеретици оног времена порицали да је Христос рођен са истинитом човечијом природом, па су супротно православнима постили. Недељом се нису вршили парастоси и помени за умрле. Рукополагани су епископи, презвитери и ђакони, вршила се посета болесницима и заробљеницима, дељена је милостиња, држана је проповед. Данашњи начин прослављања је у суштини исти као и у стара времена.

59. Подела празника

Од 11. века утврдила се данашња подела празника на три врсте: велике, средње и мале. Велики празници су: Христови, Богородичини и два Претечина (Рођење и Усековање) и оба врховна апостола Петра и Павла (имају знак крста у кругу црвене боје). Њима се свршава бденије и сва служба празника по уставу.Средњи празници имају два знака: а) крст са полукругом црвене боје, којима се свршавају бденије а додаје се и канон Богородице на јутрењу по уставу (Св. Јован Богослов 26 септ., Св. Јован Златоусти 26. нов., Св.

Никола, Св. Три Јерарха, Ђурђевдан, Св. Јован Богослов 8. мај)б) знак + , не врши се бденије, на вечерњој имају Блажен муж први антифон, на Господи возвах имају 6 стихира или по вољи 8, имају 3 читања (Паримеја) на вечерњој, стихире на стиховње. На јутрењу имају полијелеј и Јеванђеље, канон на 8, велико славословље а осталу службу по уставу. (Празници свих 12 апостола. 9 апостола имају у типику службу са полијелејем, а св. Јован Богослов има службу са бденијем и знак + и полумесец. Апостолима Петру и Павлу поје се сва служба јер имају знак + у кругу. Празници који се овде убрајају су и : 1., 2. и 3. Обретење часне главе Претечине, 40 севастијских мученика, Пророк Илија, Св. Димитрије, Сабор арханђела Михаила, Цар Константин и Царица Јелена. Ове две групе празника су сличне па тако нпр. ако Цар Константин падне у четвртак Вазнесења или седму Недељу Отаца, његова счужба се врши као и Јовану Богослову. Ако празник са знаком + и полукруга падне у дане страсне седмице или на саму Пасху, служба се преноси на други дан. Нпр. ако Ђурђевдан падне на Велики петак, Велику Суботу или на Васкрс, служба му се свршава у понедељак Светле недеље).Мали празници:а) без икаквог празничког знака, одликују се тиме што се у те дане поју стихире на вечерњој на Господи возвах на 6 (3 из Минеја и 3 из Октоиха), канон на јутрењу на 4 и имају мало славословље. У месечном минеју за ове празнике имамо већином 3 стихире на Господи Возвах, и канон има у свакој песми до 4 тропара. Но, осим ових песама, последовања овог разреда имају и друге песме, али типик не указује на њих, зато што се оне не налазе у сваком последовању овог разреда.б) са црним знаком ( или ) , имају 6 стихира на Господи возвах из Минеја и на јутрењу канон на 6 из минеја (стихире на 6 зове се шестерик). У типику за ове празнике стоји на ЛИТУРГИЈИ ПО ЧИНУ УСТАВА и под тим се подразумева да се:

- на трећем антифону из минеја чита кадгод 3. а кадгод 3. и 6. песма- ако је одређено да се чита на литургији Јеванђеље светоме, то у минеју бива прокимен, алилујариј и причаснов) са знаком ( или ), имају на вечерњем обичну катизму, на Господи возвах стихире на 6, на јутрењу канон на 6 и велико славословље, док је остала служба по уставу. Ови свети се у типику зову „свети са славословљем“. Ових празника има доста и њихово празновање се врши тамо где су мошти или храм тога свеца. Празника ове врсте који се празнују у свим црквама нема много, свега 14 (по старом календару13. и 23. септ., 18. и 23. окт., 9. и 26. дец., 7. јан., 26. март, 30. април, 2. и 25. јула, 1.,16. и 31. авг.). Њих можемо поделити у две врсте:а) који имају само наведена молитвословља за мале празнике са знаком ( или )б) који имају у својим последовањима и нешто од онога што сачињава особину средњих празника са знаком + , наиме: на вечерњем 3 читања и на јутрењу канон на 8 и ако падну на празнике са црвеним знаком три тачкице и „)“ свети без знака, њихова служба се преноси на други дан или се поје на повечерју.

60. Велики празници

Бденије и сва служба им се свршава по уставу. То су: 2 Претечина (Рођење 7. јул и Усековање 11. септембар), празник врховних апостола Петра и Павла (12. јул), и Христови и Богородични празници: 9 непокретних (Рођење Богородице 21. септембра, Крстовдан 27. септембра, Ваведење, Божић, Богојављење, Сретење, Благовести, Преображење и Успење Пресвете Богородице 28. августа) и 3 покретна (Улазак Господњи у Јерусалим, Вазнесење и Педесетница) као и

Обрезање Господње 14. јануара. Пасха је највећи празник и не убраја се међу 12 великих, јер је Празник над празницима.Код средњих празника којима се свршава бденије на јутрењу се додаје и канон Богородици, док се на велике празнике поје само празнични канон. После 8. песме канона не поје се Честњејшују већ величаније (припев) и ирмос 9. песме. Место Достојно на литургији се поје Задостојник тј. ирмос 9. песме канона. На велике Господње празнике се, за разлику од Богородичних и светих, када падну у Недељу изоставља васкрсна служба и поје се само служба празника, док се код ових служба врши заједно са васкрсном. На литургији за Господње празнике поје се, уместо изобразитељних, празнични антифони и говори се входное и одређени су нарочити отпусти после службе. Молитвословља великих празника се не ограничавају само на дан празника, но имају молитвословља и у последовањима неких претходних и наредних дана. Претходни дани зову се претпразнство, а дани у којима се молитвама продужује слављење празника називају се попразнства.ПРЕПРАЗНЕНСТВО – ови дани могу се схватити као пророчко праобразовно старозаветно време, које је претходило и указивало на догађај који се слави. Неки велики празници немају ове дана, али и неки од малих празника имају претпразнства. Сви велики празници, изузев Божића (5 дана) и Богојављења (4 дана) имају по један дан претпразнтва. Молитве и песме иду заједно са молитвама и песмама светих који падају у те дане. Радосне песме и молитве замењују Богородичне, не само из октоиха већ и минеја.ПОПРАЗНЕНСТВО – први дан после празника спомињу се и прослављају учесници празничног догађаја ( нпр. после Божића Сабор Пресвете Богородице). Неки празници га немају (Крстовдан, Ваведење, Преображење), неки имају 1 дан (Благовести), 4 дана (после Мале Госпојине), 6 (после Божића), 7 (Крстовдан, Преображење). У ове дане се не поје октоих.

Разлика између претпразнства и попразнства:а) у последовањима попразнства имамо неке песме које се поју и на сам празникб) осим њих имамо и друге песме а које имају исте стихове пред собом као и оне које су биле појане на сам празникв) песме попразнства на Слава и ниње су увек из броја оних песама, које су биле појане на сам празник, па макар да оне и тада нису појане на Слава и нињеПосле Ивањдана, Усековања и св. Петра и Павла, последовања идућег дана садрже у себи попразнствене песме у част ових светитеља, али се ипак ови дани не називају попразнством.Последњи дан попразнства зове се ОДАНИЈЕ празника. У последовањима минеја за оданије празника нема песама за ове дане, јер се оне узимају из последовања самог празника, а у последовањима оданија имамо само песме светима који падну тог датума. На јутрењу се уместо Честњејшују поје припев и ирмос 9. песме или сам ирмос, и поје се велико славословље.

61. Празници Пресвете Богородице

1) РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – Богородица је била проречена унапред као Мати Божија. Зато се морала родити у одређено време од Богом одређених родитеља, који су потекли из два Богом издељена рога Јеврејског народа: царског Давидовог и првосвештеничког Ароновог. Јоаким и Анан нису дуго имали деце што је за Јудеје било срамота, па су молили Бога да имподари дете. У знак захвалности, заветовали су да ће своје дете посветити Богу и служењу храму. Иако се према св. Андреју Критском овај празник може назвати „почетак празника“, ипак се касно почео славити. Из чињенице да овај празник имају јаковити, несторијевци (8. септ. по старом) и Копти (25. април по старом), могао би се извући закључак да је и Православна Црква имала овај празник пре 4. Васељенског сабор 451. године. Слави се 21.(8.)

септембра. Има један дан препразненства и 4 дана попразненства а оданије је 25.(12.) септембра. Идућег дана иза рођења Пресвете Богородице празнује се успомена на Јоакима и Ану. Црквене песме за овај празник написали су: Андреј Критски, Јован Дамаскин, Герман Цариградски... Службу овог празника можемо пратити од 7. века (Јерусалимски канонар). Из овог времена имамо устав богослужења у јерусалимској цркви, где је дат устав само за литургију. Данашњи тропар празника постојао је и у 7. веку а има га и римокатоличка служба што је јединствен случај слагања богослужбених песама православне и римокатоличке цркве. Данашњи типик: после вечерњег: чтеније празника, слово Андреја Критског,...; после прве катизме на јутрењу чита се наставак беседе Андреја Критског, а после друге Слово св. Јована Дамаскина; иза полијелеја слово Григорија јеромонаха а после 6. песме канона читамо пролог.2) ВАВЕДЕЊЕ – У знак сећања на довођење Пресвете Богородице у храм где остаје до 12. године. Објавила је свештеницима и првосвештенику да је дала обет девичанства и заручена је за старија Јосифа из рода Давидовог. Овај празник је почео да се слави доста касно, и у споменицима се јавља од 7. века. Пуно празнично богослужење, са пред и попразненством, означено је у Евергетидском типику 11. века, који је приближан данашњем. Писци: Георгије митрополит никомидијски, Лав Мајстор, Сергије Агиополит, Јосиф Химнограф. После благосиљања хлеба није прописано чтеније, после катизми стоји: читања у тумачењу Јеванђеља тј. тумачење јутарњег и литургијског Јеванђења од Теофилакта. После 3 песме канона стоји само: чтеније, наставак Теофилактовог тумачења; после 6. песме канона чита се пролог тј. :а) синаксарб) слово о неиспитаним судбама Божијим (како се неки монах молио да би их сазнао)в) слово св. Јована Златоустог

3) БЛАГОВЕСТИ – Почеци овог празника вероватно датирају крајем 4. или почетком 5. века, али сигурна сведочанства о њему имамо из 6-7. века. Писци: Андреј Критски, Јован Дамаскин, Козма, Теофан... О читањима типик каже неодређено: чтеније или ........ празника.4) УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – Вести о њеном животу после Вазнесења су оскудне. Исус је поверава Јовану Богослову. Била је са апостолима приликом Педесетнице и на њу је сишао Свети Дух и примила је дарове Духа Светог. Ипак, предање о њеном животу сачувано јепрво усмено , а потом је записано. Живела је у дому Јована Богослова, посећивала је места где су се догодили важни догађаји из Христовог живота, посетила је Ефес, Атонску гору. Поготово је често посећивала Јелеонску гору, место вазнесења Христовог, где се молила да је Господ што пре узме себи. Једном јој се јавио арханђел Гаврило и објавио јој час успења и дао јој је рајску гранчицу, која се требала носити пред њезиним одром приликом погреба. Прво је обавестила Јована Богослова и показала му рајску гранчицу а овај Јакова брата Господњег. Трећи дан после погреба била је васкрснута од свог сина и узнеза је телом на небо (као Енох и Илија). Ова прича потпуно је забележена и примљена у 8. веку. Из 7. века имамо најстарију беседу за Успење Богородице од Модесте патријарха јерусалимског. У почетку је слављен само један Богородични празник и био је у вези са Рођењем Христовим. У Јерусалиму је општа успомена на Богородицу пренета са јануара на август. Везивања успомена успења за 15. август извршено је у току 6. века, док се увођење овог празника у Византији приписује цару Маврикију (могуће да је то из разлога што је 15. августа победио Персијанце). Од Андроника 2. (1282-1328) цео месец август у Византији био је посвећен Богородици. Најстарију службу за овај празник имамо у грузинском преводу јерусалимског канонара 7. века. Овај празник се најсвечаније слави у Тетсиманији, у којој је гроб Богородице. У јерусалимском метоху гетсиманског

манастира чува се плаштаница са сликом Успеније Богородице, која се 12. августа рано ујутро у 2. сата свечано преноси из Јерусалима у Гетсиманију, у спомен преноса тела Богородичина са Сиона у Гетсиманију. Плаштаница остаје ту све до оданија празника, када се опет свечано преноси у Јерусалим. Служба и читања у служби: излаже се суштина догађаја, радост због успенија, значај успенија у разним правцима, жалост апостола при погребу и тумачи се чудо успења Богородице чудом натприродног рођења Исуса Христа од Богородице. Читања у типику и у минеју нису одређено назначена већ се само каже чтеније, са изузетком читања иза 6. песме канона, где треба читати пролог (слово Андреја архиепископа Јерусалимског).5) ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (14.(1.)октобар) – Слави се у занк сећања на чудесни догађај који се догодио у првој половини 10. столећа, на крају живота св. Андреја Јуродивог, кога Црква слави иза покрова (15. (2.) октобра). Прво је уведен као празник у Руској цркви (почетком 12. века), што видимо и из саме службе овог празника у Русији у 12. веку и из старих поука на овај празник. У Грчкој цркви немамо службе ни помена овог празника. У СПЦ овај празник је вероватно дошао са руским богослужбеним књигама у 16. и 17. веку, што потврђују и Цркве посвећене празнику из овог времена, старије немамо. Овај празник нема ни пред ни попразненство.

62. Празници Јована Претече

Култ св. Јована био је један од најраширенијих и најинтезивнијих на Истоку, што видимо и по многим реликвијама моштију св. Јована и црквама посвећених њему.

1) ЗАЧЕЋЕ СВ. ЈОВАНА (6. октобар) – Црква слави само 3 зачећа. Овај празник је у неразлучивој вези са празницима Благовести и Божића (6 месеци и зачеће и рођење Претече пре Христовог). И на Истоку и на Западу сведочанства о овом празнику имамо од 7. века, а тек од 9. века се среће у месецословима. Писци: Лав Мудри, Јован Дамаскин и Теофан. У типику цариградске цркве 9-10. века и Синајском канонару се помиње само успомена без навођења службе, која је означена тек у Евергетидском типику.2) РОЂЕЊЕ (7. јул) – У наразлучивој је вези са Божићом, јер се слави 6 месеци пре Христовог рођења. Сведочанства о овом празнику имамо на истоку од 4. века, а на Западу празник се налази у најстаријем календару .............. цркве. Да је овај празник уведен после Божића закључујемо из зависности датума. Писци: Дометије, Анатолије, Андреј Критски, Јован Дамаскин, Касија, Византије.3) УСЕКОВАЊЕ – Јован као што се родио пре Исуса, тако је пре њега и пострадао. Овај празник славио се доста рано, тако да имамо две беседе блаженог Августина на овај празник. Беседе су писали: Христ презвитер јерусалимски, Теодор Студит, Андреј Критски... Песме: Андреј Критски, Јован Дамаскин, Герман Цариградски. Усековање има један дан предпразненства а 30. августа песме овог празника поју се са светима 30. августа(стари календар).4) САБОР СВ. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ (20.(7.) јануар) – Одмах после празника крштења Господњег саборно се поштује и слави Крститељ. Реч „сабор“ значи да се народ сабира у Цркву ради свршавања богослужења у славу Бога и част и похвалу св. Јована. Писци: Лав Мудри, Теофан, Анатолије.5) 1., 2. и 3. ОБРЕТЕЊЕ ГЛАВЕ СВ. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ – После Усековања главе св. Јована Претече судбина његове одсечене главе била је таква да је налажена у три маха; који се прослављају празницима као 1. и 2. (24. фебр. стари) и 3. (25. мај) обретење главе св. Јована Крститеља. 1. обретење > главу пронашао Инокентије када је подизао цркву.

64. Светитељски празници

Када обележавамо светитељски празник обично празнујемо дан њихове смрти или пренос њихових моштију. Поштовање светитеља развило се још за време гоњења када су тела мученика скупљана и сахрањивана и над њиховим гробовима је вршена евхаристија. Постоји више категорија светих: пророци, Оци и учитељи Цркве, мученици, преподобни, преподобномученици, свештеномученици, исповедници, бесребреници, блажени, јуродиви. Некада их славимо појединачно а некад групно.

65. Празник Рожденства Христовог;67. Датовање празника Рожденства Христова;

68. Бадњи дан

Месец и дан рођења Исуса Христа Исуса Христа су непознати. У прва 3 века није слављено рођење Христово и тек у 4. и 5. веку уводи се овај празник у појединим провинцијама. Није слављен из разлога што хришћански поглед на човечији живот није давао значај телесном рођењу колико духовном (крштењу) и телесној смрти као рођењу за вечни духовни живот. Хришћани су дан рођења називали дан смрти човечије (рађа се грешник више) а смрт мученика називана је рођендан. Првобитно су се крштење и рођење Исуса Христа славили заједно 19. (6. јануара). Прво слављење Божића 25. децембра извршено је у Риму. Преме једнима то је било пре 336. године (не зна се колико пре), а према другима папа Либерије је установио Празник Рођења Христова у Риму 354. године (што је вероватније). Одвајање од Богојављења тумачи се на разне

начине, када су престала мучеништва почео се више ценити земаљски живот, а према другима требало је насупрот незнабожачким празницима који су слављени пре 25. децембра и на сам 25. децембар, поставити хришћански празник (незнабожци 17-23. децембра жалостан празник бога Сатурна, а 25. децембра дан „непобедивог Сунца“). Према свему, изгледа да се није морао поставити празник Христовог рођења на 25. децембар ради потискивања незнабожачког празника, већ је веза природне појаве са духовном била од пресудног значаја. На Истоку се овај празник почео славити касније. Најраније га је на Истоку примио Цариград (увео га је Григорије Богослов) први пут 379. године. Када је Григорије недуго после 2. Васељенског сабора 381. морао да се повуче са свог места, могуће је да је његова новина слављења Божића престала, али се касније опет морала уводити. Тако нам је разумљива чињеница по којој је овај датум празновања увео цар Хонорије (вероватно 395. године) приликом посете својој мајци и брату Аркадију. Има и других виђења: да је празновање увео Василије Велики, па после смрти Василијеве... У Антиохији слављење Божића 25. децембра завео је св. Јован Златоусти, а најкасније је слављење овог датума примљено на Кипру, у Јерусалиму и у Александрији (432.). Да се овај празник јавио касније од Васкрса и Духова сведочи и светско законодавство: тек од Трибонијана од 534. године у старо наређење да се не суди недељом и Васкрсом, умеће и епифанију и Божић. Божићну службу имамо у Јерусалимском канонару грузинске верзије из 7. века. По њему богослужење почиње 6. часа 24. децембра и почиње литијом Свету паству (место код Витлејема). Овде се свршавала служба (јектенија, молитва, ипакој са стихом, другог ипакоја, друге јектеније, молитва, прокимен и Јеванђеље Лк 2, 8-10). Иза ове службе долазило је вечерње у витлејемској пећини, од поноћи почињала је нова служба. Читања су сва из СЗ (већином из пророка). Овај типик нема попразненства, већ се 26. децембра слави успомена на цара

Давида и Јакова, брата Господњег. Даљу Божићну службу имамо у другомгрузинском рукопису из 9. века, који такође излаже јерусалимску праксу и овај тип службе је много ближи нашем савременом Службу имамо и у уставу Велике Цариградске Цркве (9. век), Евергетидском типику (11. век), у синајском канонару 10-11. век.ПОПРАЗНЕНСТВО: У попразненству имамо нарочито на изабране успомене светих. Тако 27. децембра се слави Стефан као први мученик, а 28. децембра 2000 мученика спаљених у Никомидији на дан Рођења Христовог (302. године), 29. децембра 14 000 деце, побијених за Христа од Ирода. Оданије је 31. децембра и поје се сва служба празника. СУБ по рођењу има посебан апостол и Јеванђеље, а НЕД је посвећена Богооцима тј. најближим прецима Христовим по телу: пророку Давиду и Јосифу Обручнику, као и апостолу Јакову. Песници песама на Божић: Роман Мелод, Герман Цариградски, Анатолије, Касија, Јован Дамаскин ...2. НЕД пре Божића – недеља Праотаца, а 1. недеља Отаца (посвећене успомени предака Спаситељевих по телу и уопште свих СЗ праведника).ПРЕПРАЗНЕНСТВО: Чина га данас 5 дана. У 9. веку према уставу Велике цариградске цркве, Божић је имао свега један дан предпразненства а у 11. веку према Евергетидском типику, имао је већ свих 5 дана. Служба предпразненства Христовог има једну карактеристичну карактеристику да се прилагођава служби страсне седмице (20. децембар > Велики ПОН и УТО; 21. дец. > Велика СРЕ итд.).БАДЊИ ДАН: На Бадњи дан 24. децембра имамо канон Велике СУБ. Док се ирмоси обичног канона на обичном повечерју не поју, ирмоси ових канона поју се по два пута (као на велике празнике) а трећи пут у својству катавасије, како се не чини ни у свих 12 празника. Припев је исти као и за страсну седмицу Слава теби Боже наш, слава теби. Ова карактеристика долази из тога што се ваплоћење Сина Божијег сматрало као нека врста Крста. На навечерје празника служе

се ткзв царски часови, спој сва 4 часа у једну службу са додатком изобразитељне. Овакве часове имају још Богојављење и Пасха (Велика СУБ чије је навечерје Велики ПЕТ). Они имају паримеј, апостол, Јеванђеље и посебне тропаре са стиховима. Јеванђељу претходи кађење и чита се ван олтара.Последица што је Рођење Христово постављено за 25. децембар била је да се Обрезање морало према Лк 2,21 славити 8 дана иза Божића (1. јануар), Благовести 9 месеци раније, а Рођење св. Јована Претече 6 месеци раније (24. јуна). И Сретење се са 15. преместило на 2. фебруар јер је према Лк 2,22 Спаситељ донесен у храм 40-и дан после рођења.

66. Инкултурација Јеванђеља

Инкултурација Јеванђеља је богословки термин, везан за мисиологију, и означава начин на који се Јеванђеље преноси како, у култури, као и на ..... те културе у живот Цркве. Постоји богословска теорија по којој се крштавају не само појединци већ и културе. Јеванђеље продире у културу, мењајући је, али успут и прихваћајући неке елементе, с друге стране, отвара нове просторе за развој те културе. Инкултурација није преузимање постојећих образаца и облачење својих идеја у такво рухо. Инкултурација митове схвата као језик религиозне комуникације, који може да постане језик истине. Тај језик постоји у хришћанству на један динамичан начин – он се стално обнавља. И у самој Библији постоји митолошки начин размишљања, али он не води ка идолатрији. Хришћанство обнавља и изнова ствара митски језик, никад га не уништавајући.

69. Божићни пост

Представља Стари Завет и сећа нас на пост старозаветних паријараха и праведника који су у посту и молитви очекивали долазак Спаситеља. Пошто црквени устав сматра рођење Христово као другу Пасху, то Божић пред собом има пост од 40 дана, као и Васкрс, који се такође зове четрдесетница и то „мала четрдесетница“. По дужини и значењу овај пост је одмах иза Васкршњег, али по строгости није, јер у том погледу уступа пред Успенским и може се поредити са Апостолским. У овом посту типик прописује најстрожи пост ПОН., СРЕ и ПЕТ (уздржавање од куване хране и једе се једанпут дневно), УТО и ЧЕТ разрешава се на уље и вино а викендом и на рибу. На Ваведење бива разрешење на рибу као и у неке друге дана (нпр. св. Никола), ако не падну у ПОН, СРЕ и ПЕТ, у ком случају бива разрешење на вино и уље. Од 20-24. децембра (по старом) пост постаје оштрији и забрањује се риба (ови дани одговарају Страсној седмици), а најстрожији пост је 24. децембра (уочи Рођења, већ се сећамо да ће божански Младенац претрпети страдање).Аналогија Божићног и Васкршњег поста није изведена до краја. Тако нпр. Божићни пост нема недеље посвећене посеним успоменама са својим службама, сем недеља праотаца и отаца. Али зато има знамените успомене мученика, пророка, светитеља, преподобних. Од пророка нарочито се истиче успомена на пророка Данила и његове другове(имају у недељу праотаца и отаца нарочите каноне,поред тога што се делимично спомињу и у општем, тропар недеље отаца прославља само њих, а поред свега овога имају и свој посебни дан 30. (17) децембра). Док на Западу имамо доста сведочанства о овом посту, почевши од 5. веке, па надаље, сведочанства на Истоку су ретка и доста позна, тако да нам историја овог поста, као и апостолског није најјаснија. Хол сматра да је овај пост постојао у Антиохији у почетку 6. века и да је почињао 1. децембра (по старом), а у Јерусалиму да је око 500. године износио 40 дана. По Скабалановичу прве указе овог поста имамо у коптском календару 8. века. У 9. веку имамо више

сведочанстава: у канонима патријарха цариградског Никифора, у делу „О три четрдесетнице“ које се приписују Анастасију Синаиту. Цариградски сабор за време Луке Хрисоверга (1165.) и цара Манојла Комнена, каже да је, пошто пост није једнако држан (једни постили 7 дана, други више), сабор одредио да овај пост почне 15. (28.) новембра.

70. Петровски пост

Установљен је у част св. апостола Петра и Павла (29. јуна) и у част свих апостола који се славе 30. јуна (13. јула). Траје од недеље свих светих иза Педестенице до празника св. ап. Петра и Павла. Почетак поста је несталан и помичана, док је крај утврђен и непомичан (због Педесетнице и Васкрса) и најдуже може трајати 6 седмица а најкраће једну седмицу и један дан. Пост је установљен као благодарност за благодат Светог Духа, који је на чудесан начин сишао на апостоле, као и ради подражавања светих апостола, који су се после силаска Светог Духа на њих спремили за проповед постом и молитвом (Дап 13, 2-3). Најстарије сведочанство о овом посту имамо од св. Атанасија Александријског (+ 373.), затим код Етерија и код Апостолских установа. Из њих се види да се у Александрији, Антиохији и Јерусалиму држао овај пост и да је у вези са Педесетницом а не празником светих апостола, а као разлог поста наводи се враћање уздржљивости из непошћења у Педесетници. Дакле, овај пост је био нека врста благодарења за Педесетницу. Временом је постао припремни за празник св. апостола , као и Божићни и Васкршњи. Име „апостолски пост“ добио је првобитно са обзиром на време после Педесетнице и делатност св. апостола у овом времену, а тек касније је ово име имао с обзиром на његов крај, тј празник св. апостола (29. јуна). Овај пост је блажи од 40-нице, јер се у извесне дане пости са уљем и вином, а у друге дане се једе риба. У ПОН СРЕ и ПЕТ се не једе уље и не пије вино, у УТО и ЧЕТ се не једе само риба, а викендом се једе и риба. Ако свети са великим славословљем пада у ПОН, УТО и ЧЕТ, разрешава се пост на рибу, а ако падне у СРЕ и ПЕТ, разрешава се само на уље (сем ако не падне празник светитеља са бденијем и свети чији је храм, када се разрешује и риба).

71. Успенски пост

Установљен је на примеру Пресвете Богородице, која је време пре смрти проводила у сталном посту и молитви. По строгости долази одмах иза васкршњег. Типик прописује да се, осим дана Преображења, пости до 9. часа дана: ПОН СРЕ и ПЕТ и једе се сухоједеније и чинимо преклањање колена све до причешћа. У УТО и ЧЕТ, вариво без уља, у СУБ и НЕД вариво са уљем и вино, а риба се не једе до Успенија осим на Преображење и то 2 пута дневно. Пост је много млађи од празника, а и од

свих осталих постова. Историја му није најјаснија. Први пут се спомиње у спису Теодора Студита (+826). Можда је овај пост установљен да би и Источна црква имала постове 4 годишња доба које на Западу спомиње већ папа Лав 1. Значајно сведочанство о овом посту имамо и у Томосу сједињења од 920. године, затим Анастасије епископ Кесарије Палестинске (живео око 1090.) и Никон Црногорац за старину и законитост успенског поста наводе писмо Јована митрополита Никејског, писано јерменском католикосу Захарији (855-876.). Овај нови пост није одмах ухватио корена, па су нпр. атонски монаси око 1085. године били у недоумици око овог поста па су упутили и питање о постовима цариградском патријарху Николи Граматику а посебно их је смућивао овај пост. Патријарх је то питање поставио и на синоду, али синод није ништа одређено решио о успенском посту. Одлучнији у погледу овог поста био је Анастасије Кесаријски (крајем 11. века) који је и написао дело о овом посту, а помињу га и Исак католикос, Никон из Р..... Овај пост коначно је утврђен на цариградском синоду 1166. године за време патријарха Луке Хрисоверга и цара Манојла Комнина (1143-1180.). У типицима овај пост се први пут помиње у типику св. Николе Казуланског из 1174. године. Овај типик са својим сведочанством о успенском посту је још дуго усамљен, јер други и каснији типици не спомињу овај пост.

72. Богојављење

Овај празник Црква је установила у спомен крштења Христовог, 6. јануара према традицији да се Спаситељ крстио тог дана а у сагласности са Лк 3, 23 ,да се Господ крстио када је имао 30. година. Празник се зове Богојављење зато што се при крштењу јавила Пресвета Тројица. Ово име као и историја празника показују да је овај празник првобитно посвећиван успомени јављања Сина Божијег на земљи уопште, при чему се сећамо појединих догађаја из Његовог живота у којима се открило и нарочито истакло Његово божанство: рођење, клањање мудраца, крштење, чудо у Кани итд. Дакле првобитно је ово био колективни празник са више успомена и према овоме је назван Богојављење, међутим овај празник се зове још и празник просвећења јер су се у старини по Спаситељовом примеру крштавали оглашени ноћу уочи празника, као и на Васкрс и на Педесетницу. Почео се празновати у 3. веку, а постојбина овог празника је Исток, посебно Египат. Први спомен имамо код Климента Римског (око + 215.), а већ од половине 4. века овај празник се свугде славио. Запад је овај празник примио са Истока, као што је Исток примио празник рођења Христовог са Запада. На Истоку је после преноса успомене Рођења Христовог на 25. децембар, као главна успомена за 6. јануар остало крштење, а на 25. децембар је пренесена и успомена клањања мудраца, док је успомена на чудо у Кани ишчезла током времена. Према главној успомени Богојављења – крштењу, вршило се уочи тог дана у поноћ на Истоку освећење воде за крштење и крштавани су оглашени. Сведочанство о овоме имамо из 4. и 5. века и често се приписује св. Софронију Јерусалимском. Данас се на вечерњој празника и на сам празник врши чин великог освећења воде, који имамо у минеју тог дана и у велико и малом требнику. Према данашњем типику врши се освећење воде два

пута на празник, што се тумачи да се прво врши у спомен крштења оглашених, а друго у спомен крштења Христова (у старини се вршило само једно и то на навечерју празника). Песме на овај празник написали су Јован монах, Визант, Козма монах, Герман патријарх, а канон су написали Јован Дамаскин и Косма.

74. Припремне недеље великог поста

1) НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА – Данашњих припремних недеља немамо у 4. веку код Етерије, немамо их ни у 7. веку у Јерусалимском канонару. У 7. веку, ова недеља је заузимала 4. недељу поста, јер у Јерусалимском канонару ова недеља има апостол Рим 12,16, Јеванђеље од Лк18, 1-4 (као данас у недељу митара и фарисеја). Дакле, неке од успомена данашњих припремних недеља васкршњег поста су биле успомене самог поста, па су недеље поста касније биле посвећене другим успоменама, а неке од постовних успомена, прикладне за кајање и пост, пренесене су пред сам пост, па су се тако образовале успомене припремних недеља поста. Ова недеља је прва припремна недеља Великог поста. Синаксаре за дане триода написао је Никифор Калист Ксантопул (14. век). У њима је разјашњено слављење појединих дана, празника и недеља у посном и цветном триоду, и то у канону иза 6. песме. Треба прво да се чита месечни синаксар (тј. минејског дана), па овај. Каноне у овој недељи написао је Георгије, митрополит Никомидијски. У овој недељи се почињу појати тужне и поучне песме.2) НЕДЕЉА БЛУДНОГ СИНА – Као и 1. недеља изгледа да је слављена за време поста, па је пренесена пред пост и постала је 2. припремна недеља поста. То видимо из Јерусалимског канонара (7. век), који у 3. недељу поста прописује читање Лк 15, 11-32. Канон за ову недељу написао је Јосиф Студит. Типик прописује за ову недељу: „Читање у тумачењу Лк, прича о блудном сину, и остала торжаствена слова“.3) МЕСОПУСНА СУБОТА – је данас посвећена успомени умрлих. Када је ова субота добила ову успомену не можемо са сигурношћу рећи. Могуће је да када је сирна субота посвећена умрлим монасима, ова месопусна субота посвећена свим осталим „од века умрлим, православним Хришћанима, оцима и браћи“, у вези са страшним судом. Канон за ову суботу написао је Теодор Студит. У ову суботу Црква се, како се то у служби каже, моли за све умрле од века по имену, који су са вером побожно живели. Многи верни су умрли изненада без погребног чина, те су св. оци наредили да се овог дана врше опште за све њих.4) МЕСОПУСНА НЕДЕЉА – посвећена је страшном суду. Роман Мелод (6. век) написао је један кондак за месопусну недељу са садржином о страшном суду. Ако је ово заиста Романов кондак, онда се ова недеља славила већ у 6. веку. Из овог кондака имамо проемион и први икос у данашњој служби ове недеље као кондак и икос. Теодор Студит написао је канон за ову недељу. Зове се месопусна зато што се њоме завршава једење меса, а у идућој једе се само сир (сирна седмица).5) СИРНА СЕДМИЦА – је последња припремна седмица за пост четрдесетнице. Зове се сирна зато што се током ње не једе месо, већ сир и уље, а сиропусна зато што се њоме завршава јело сирне хране пре четрдесетницом. Ове семице се не врши тајна брака, у среду и петак се не врши литургија, но часови као у

четрдесетницу, са поклонима и молитвом св. Јефрема Сиријског. У петак се сећамо страдања Христових, у СУБ се слави успомена свих светих преподобних мужева и жена, који су просијали постом. Канон у недељу сирну написао је Христофор протосинкрит. После вечерња, верни се целивају у знак измирења и бива праштање (и египатски пустињаци су тако радили).

75.Седмице и недеље Великог поста

Богослужење ових седмица и недеља можемо пратити доста рано, јер се Васкршњи пост у данашњем облику образовао до 4. века. Успомене и богослужења недељних дана Васкршњег поста нису остале првобитне, јер су неке успомене из свештене и црквене историје касније заузеле неке од недеља Васкршњег поста.1) ЧИСТА СЕДМИЦА – У песмама и молитвама ове седмице, Црква учи вернике да се одрекну греха у који су пали и да уздржљивости до спасења. Молитве се дуже и свечаније, а читању је дато више места него појању. Дужину молитава повећава још више канон св. Андреја Критског на повечерју прва 4 дана. Пост је пооштрен тако да се прва 2 дана а по могућности и 4 дана не једе ништа.а) Субота 1. седмице поста слави св. великомученика Теодора Тирона. У ПЕТ на литургији пређеосвећених дарова иза заамвоне молитве поје се молебни канон св. Теодору и чита се молитва за благосиљање кољива. Канон на јутрењу ове суботе написао је Јован Евхаитски (11. век).б) Недеља 1. седмице поста (Недеља Православља) слави успомену успостављања икона у 842. године за врене царице Теодоре и патријарха Методија. У ову недељу помиње се и чудно дејство које се догодило са царем Теофилом, гонитељем икона, коме су опроштени греси пошто се покајао и Црква је молила за опроштај његових грехова. У ову недељу се после часова, а пре или пред крај литургије свршава у саборним храмовима ткзв. Чин православља. Архијереј са свештенослужитељима излази на средину храма, при чему свештеници износе иконе Спаситеља и Богородице и послажу их на аналогије. Главна мисао овог чина је молба за очување мира у Цркви и обраћање заблуделих на пут истине.Поред осталих врлина које се врше у посту, Црква нас обавезује да се молимо и чинимо добро за дане умрлих. За то су одређене 2.,3. и 4. субота поста и у њима се молимо за опроштај „прегрешења вољних и невољних са вером умрлим људима“. У Великом посту ова помињања на богослужењу се не врше зато што су она везана за вршење литургије, која се у посту не врши сваког дана.2) УСПОМЕНА 2. НЕДЕЉЕ ПОСТА није увек била иста. Према јерусалимском канонару ова недеља је у 7. веку била посвећена успомени кајања блудног сина из Јеванђелске приче. У типику велике цариградске цркве слави се успомена на Поликарпа епископа смирнског. У Евергетидском типику нема нарочите успомене. У 14. веку ова недеља добија једну нарочиту успомену, Григорија Паламе и његовог учења о нетварној божанској светлости на Тавору. У данашњој служби словенског триода, први канон говори о блудном сину, старој успомени а други о св. Григорију. Спор исихаста и монаха Варлаама.3) 3. НЕДЕЉА ПОСТА – снага верника почиње полако да слаби и Црква им притиче у помоћ тако што их теши, храбри и бодри. Руководећи нас умртвљењу

страсти и похоте, у овој седмици Црква нас учи да их победимо слично Гедеону, Давиду који је победио Голијата... Посебно се указује на крст Господњи и пример распетог Господа. Ова недеља се зове КРСТОПОКЛОНА, јер се после великог славословља на јутрењу износи часни крст ради поклоњења и целивања. Ова недеља није од увек била посвећена овој успомени. Према Јерусалимском канонару нема помена о крсту, док се у типику Велике цариградске цркве (9-10. век) указује на данашњу успомену крста. Канон у ову недељу написао је св. Теодор Студит. 4) Цела 4. СЕДМИЦА ПОСТА наставља се поклоњење животворном крсту, које се свршава у ПОН, СРЕ и ПЕТ. У ПЕТ после отпуста часова и обично поклона и целивања, крст се свечано уноси у олтар. Отуда се цела ова 4. седмица зове СРЕДОКРСНА или КРСТОПОКЛОНА. Песме за ову седмицу написали су Јосиф и Теодор Студит и Теофан исповедник. Пошто нас крст учи смерности, зато се у служби ове седмице много спомињу митар и фарисеј.а) У 4. НЕДЕЉИ ПОСТА поучавамо се у канону разјашњењем Јеванђелске приче о човеку који је упао у руке разбојника, јер и греси као и разбојници остављају ране на телу. У осталим песмама слави се св. Јован Лествичник који је написао Лествицу (30 степеника који узводе на висину духовног савршенства). Ово дело се састоји из два дела: 1-23 се расправља о похотама које су противне хришћанском животу, а у другом делу о моралним и богословским врлинама. Јерусалимски канонар не помиње Јована Лествичника као ни типик Велике цариградске Цркве. Не помињу га ни Синајски канонар, Евергетидки типик. Успомену на њега налазимо тек у српском Романовом типику писаном у Хиландару 1331. године. Зашто је успомена Јована Лествичника постављена у 4. недељу поста? Свакако зато, што се у Јеванђељу ове недеље (Мк 9, 17-31) каже да се неки дух може изгнати само постом и молитвом, чиме се истиче њихова моћ, а као узор поста и молитве поставља се Јован Лествичник (живео 40. година у једној пећини у подножју Синаја).5) 5. СЕДМИЦЕ ПОСТА – Црква храбри и бодри оне који посте тиме, да су већ прешли половину поста и подстиче нас да би ми „преполовивши свештени пут поста, радосно текли ка будућем васкрсу“(служба 5. седмице поста). Песме ове седмице написали су Софроније Јерусалимски, Андреј Критски, Јосиф и Теодор Студит. У ЧЕТ, СУБ и НЕД Црква износи особите побуде ка подвизима. У ЧЕТ на јутрењу произноси цео велики канон Андреја Критског и житије преподобне Марије Египћанке. Канон се произноси полако, са скрушеним срцем и гласом, чинећи на сваки тропар три метаније. Житије Марије Египћанке приписује се Софронију Јерусалимском. У СУБ 5. седмице поста Црква свршава молебно последовање Акатиста или похвале О....... Пресвете Богородице. Песму акатист написао је патријарх Сергије (610-638), као песму благодарности Пресветој Богородици, која је као заштитница Цариграда спасла овај град од силне непријатељске навале 626. године (Персијанаца) као и Сарацена 670. године (Константин Погонат) и 716. године за време цара Лава Исавријанина. Овај акатист чита се на јутрењу у СУБ 5. седмице поста, које се служи на бденију у ПЕТ уочи те СУБ. Акатист се на овом бденију чита раздвојен на 4 дела, а пре и после сваког поје се Возбраној. Спомена овог акатиста немамо све до Евергетидског типика у 12. веку. Из типика Велике цариградске цркве видимо да је у 9-10. веку у Цариграду било бденије у Влахернском храму у част Пресвете Богородице, али није био утврђен дан већ само седмица (средња или она иза ње), али нема помена акатиста.

Из чињенице да акатист имамо у богослужењу Цариграда тек у 12. веку, наводи нас на мисао да акатист није написао патријарх Сергије, већ да је он написан касније. Не би се дакле могла искључити могућност да је акатист написан поводом неког каснијег ослобађања Цариграда од непријатеља помоћу Богородице.а) У 5. НЕДЕЉУ ПОСТА Црква побуђује верне причом о богаташу и убогом Лазару, које се разјашњује у служби (канону). Ове недеље, да Царство Божије није ни јело ни пиће, него правда и уздржљивост са светошћу, и зато ће ући у њега они који своје богаство дају ништима. Заједно са овим у ову недељу служи се последовање св. Марије Египћанке. Успомене о богаташу и Лазару (веома стара) имамо још у Јерусалимском канонару. Типик велике цариградске цркве нема ову успомену, Синајски канонар је има, али нема Марије Египћанке. Тек Евергетидски типик (12. век) има обе успомене.6) У 6. СЕДМИЦУ ПОСТА још увек се у служби говори о богаташу и убогом Лазару, поред успомене о Лазару кога је Господ васкрсао, а уједно се верни спремају за свечани улазак у Јерусалим. Ова 6. седмица зове се ЦВЕТНА због гранчица које су нослиа деца при свечаном уласку Спаситеља у Јерусалим. Црква се од СУБ 6. седмице до Васкрса сећа на богослужењу догађаја који су претходили и довели до спасоносних страдања и смрти Господа Исуса Христа и најпосле успомене самих страдања и смрти Његове. Први догађај на том путу страдања који је особито прославио Господа и појачао злобу јудејског синедриона, било је „васкрсење четверодневног Лазара“. Богослужење овог дана можемо пратити од најстаријих времена. Пре свега богослужење нам износи Етерија (4. век), затим имамо изложено у Јерусалимском канонару (у ПЕТ увече у 9. час бива скуп у Сиону и поју се похвалне песме Лазару, а у 6. Суб бива скуп у Витанији, а то је дан успомене Лазареве), затим у Типику Велике цариградске цркве, Евергетидском типику.

76.Катихуменат као фактро формирања Великог Поста

Велики пост почиње у ПОН иза сиропусне седмице и траје до Лазареве СУБ када Црква на јутрењу и вечерњу поје „свршивши души корисну четрдесетницу“. Сматра се од старине да је Христос, који се после крштења повукао у пустињу постећи 40 дана и ноћи, да би се спремио за проповед и своју службу, али без обзира на све немамо потврде да је Спаситељ заповедио овај пост. Најстарије сведочанство о овом посту имамо из краја 2. века у писму св. Иринеја Лионског папи Виктору. Према овом писму пост је негде трајао један дан, негде 2 дана, негде 3-4 дана (никако 40) а негде 40 часова дневних и ноћних. Ови подаци одговарали би данашњем посту Великог ПЕТ и Велике СУБ (40 часова као број часова за време којих је Спаситељ био у гробу). О посту од 40 дана у овом писму нема ни помена. Даља сведочанства имамо код Тертулијана (према пракси римске и афиканске цркве пост почиње у ПЕТ од часа Христове смрти и продужује се на СУБ). Апостолске Дидаскалије из 3. века говоре о 7 дана поста (прва 4 дана постило се о хлебу, соли и води, а Велики ПЕТ и СУБ проводили су се у потпуном не једењу). И у време Дионисија Александријског у Египту је постојао једнонедељни пост. Сигурна сведочанства о 40-ници имамо у 4. веку. У 5. правилу Никејског сабора се помиње 40-ница, али се у овом правилу 40-ница односи на 40.

дан иза Пасхе. О Васкршњој 40-ници не сумњиво сведоче Јевсевије Кесаријски, Атанасије Велики, Кирило Јерусалимски, Епифаније Кипарски, Етерија ... О процесу и времену продужења поста од једне до седмице до 40 дана имамо и у исказима Црквених историчара Сократа и Созомена, а из Александрије имамо документе на основу којих можемо тачно одредити време, чак и годину када се од једноседмичног прешло до 40-дневног поста тзв „пасхалне посланице“ Атанасија Александријског. То је било око 330. године. Шта је то утицало да се пост продужи? Можда је један од разлога био нагли развитак испосништва и отшелништва у Египту, Палестини и Сирији, јер се Црква на живим примерима уверила о благотворном дејству поста, па је на тај начин хтела зауставити слабљење пређашње ревности код Хришћана услед утицаја световног живота. Али ипак, највероватније ће бити да је ово продужење поста у вези са катихуменатом. Наиме катихумени су се за крштење спремали дуго и свечано, између осталог нарочито постом. Већ учење 12 апостола тражи пост не само од оних који се спремају за крштење, но и од свештеника и неких других тј. од Цркве која их прима: „Пред крштење нека пости онај који крсти (свештеник) и који се крсти, и ако могу неки други; али онога који се крсти научи да би он постио пре тога дана или два“ (гл. 7. ). Јустин Мученик тражи од катихумена да се моле и посте и просе од Бога опроштење пређашњих грехова и да се и ми заједно са њима молимо и постимо. О посто катихумена пред крштење говоре и неке катихезе св. Кирила Јерусалимског, држане за време 40-нице. Папа Сиреције (+398) у једном писму примећује да се крштенима давало име 40 дана пре крштења и они су се за то време свакодневно молили и постили. Данашњи устав сачувао је 40-ници много трагова у вези са оглашенима и њиховим крштењем. Тако од СРЕ 4. седмице поста на пређеосвећеним литургијама поред јектеније за оглашене говори се и јектенија „за оне који се спремају за просвећење (крштење)“ ; на Лазарово СУБ се поје Јелици во Христа (тада се крштавамо)...

77. Јавна покајна дисциплина као фактор формирања Великог Поста

Са 40-дневним Црква је увек везивала тајну покајања и има доста сведочења да су се грешници кајали у ово време и због тога у богослужењу 40-нице имамо углавном покајне песме. Феномен јавних покајања постојао је и у СЗ – ЈОМ КИПУР. Култ синагоге зна за трајно и привремено искључење. После 50-нице Црква је овлаштена да отпушта грехе. Већ код Мт и Јн постоје примери покајања, који говоре о покајању у апостолско доба. Покајање је имало 2 смисла и то доктринарни и дисциплински. Немамо описе конкретног облика покајања. Дидахи наглашава јавну димензију покајања. Постоје екскомуникација и примање. Поновно измирење звало се јавно примање. Елементи:а) улазак у статус јавног покајањаб) епископ одређује степен греха и врсту покајањав) вршење покајне дисциплинег) измирење са Црквом

Није било јавног, вербалног исповедања греха. Покајање је вршено у оквиру литургије. На Истоку покајање је почињало на почетку поста а не Западу у Пепелну среду.Обрасци покајања: - плачући (на литургији оглашених)- клечећи ( пред епископом који на њих стави руку)- стојећи (присутни на литургији, али се не причешћују, после овог степена иде измирење)Данас предпахални пост износи износи 48 дана (40 + страсна седмица). Оба поста су самостална. Иза њих су Лазарева СУБ и Цвети као самостални празници, који не улазе у број од 40 дана. Но, у ово прво време у 40-ницу је улазила и страсна седмица. Пошто се није постило у недеље, онда се додавала једна седмица да би се добио број од 40 дана. Апостолске установе установљују пост СРЕ јер су Господа тада предали и ПЕТ, на дан распећа. Данашњи облик поста развио се од 5. века. Пост апостола и првих хришћана био је сличан јудејском: састојао се у пуном нејелу (Велики ПЕТ), одевали су вреће, посипали се пепелом. 40-ница се постила на хлебу и води, чак и после продужења на 40 дана. СУБ и НЕД се није постило. Било је разлике и у врсти јела која су се јела, неки нису јели ништа од меса, док су други јели рибу а неки и птице, јер су их сматрали изашлим из воде по Мојсијевом закону. Разлози зашто је риба посна:1) Божије проклетство је бачено после греха само на земљу, не и на воду2) Риба припада води, елементу крштења3) Пост: Дух лебдио над водом4) Ιχθυς - Ιησους Χριστος Θεος Υιος Σοτηρ5) Исус је био из рибарског крајаВино је касније проглашено за посну храну, као и риба. У погледу јаја и млека било је колебања, али су одбачени на крају, док су на Западу остали као посни елемент. За време страсне седмице даје се само сухоједеније а на Велики ПЕТ се ништа не једе. Болеснима и трудницама се даје олакшање поста али је месо забрањено, чак и у случају смрти.

78. Историјат датовања годишњег прослављања Пасхе Христове

Познато је да постоји разлика између синоптичара и Јована Богослова у погледу Христове смрти (синоптичари 15. нисана, Јован 14. нисана у време клања пасхалних јагањаца). Када су Хришћани из Јудејства хтели да славе своју Пасху, они су је славили заједно са Јудејцима, у смислу Јеванђелисте Јована тј. 14. нисана с вечера. Остали хришћани, који нису имали семитски календар и када су хтели да у свој календар прерачунају датуме јудејске пасхе, наишли су на тешкоће. Наиме, почеци месеца и година у семитској месечној години нису падали у одређене дане сунчане године јулијанског календара (Римљани га користили од Созигена), и тако се дан пасхе према јулијанском календару сваке године помицао. Главно мерило код Јудеја је био месец и њиме су се рачунали дани, седмице и године. 4 седмице чине месец, који почиње са појавом новог, младог месеца. Јудејска година била је месечна година од 354 дана, 2 сата 48' 38'' и имала је 12 месеци, којима се с времена на време додавао по један месец (преступни) да би се месечна година изједначила

изједначила са сунцом и да би главни јудејски празници везани за жетву и бербу грожђа (1., 3. и 7. месеца) могли пасти увек у исто време године. Година је почињала са месецом класова (нисаном) у којем је Израиљ изашао из Египта. Месец је почињао са првом појавом новог, младог месеца, а 14. сваког месеца морао је пасти пун месец. Месец је имао 29 дана 12 сати 44'3''. Пошто месец не може да почиње половином дана, то су месеци имала 29 и 30 дана наизменично. Преступни месец додаван је самовољно по нахођењу свештенштва и тако се никада не може рећи која је година преступна и никада се јаедан месечни јудејски датум не може са сигурношћу прерачунати у одговарајући датум другог календара. Тако су се остали хришћани који су имали свој календар нашли пред проблемом. У Малој Азији хришћани су славили Васкрс када и Јудеји пасху и зато је Мала Азија била седиште ткзв. КВАТРОДЕЦИМАНА, тј. хришћана који су своју Пасху славили са Јудејима. Остали су при одређивању пазили да Васкрс падне у недељу иза времена када пада 14. нисан, јер је Господ васкрсао у 1. дан седмице тј. у недељу, а петак пре ње је био дан смрти Господње. Да би се утврдио датум Васкрса за један дужи низ година, израчунавани су циклуси Васкршњег датума. Св. Иполит је био први који је то покушао, али је погрешио у састављању пасхалне таблице јер је према њој Васкрс могао да падне пре еквинокеције (Јеврејског празновања пасхе). На Истоку први рад на циклусу Пасхе имамо од св. Дионисија Александријског (+ око 264) који се према Јевсевију служио циклусом од 8 година. Око 277. године александријац Анатолије применио је за одређивање Пасхе циклус од 19 година, неупоредиво тачнији од других. Поред разлике између њега и Дионисија, они се слажу да Пасха увек треба да буде после пролећне равнодневнице. Због овог питања и аријевске јереси цар Констабтин је сазвао 1. Васељенски сабор у Никеји 325. године. Текст одлуке овог сабора није раније био познат, али без ње могу се из других докумената, истина непотпуних, сазнати главне црте никејске одлуке. Ти документи су:

1) писмо синода упућено александријској цркви2) писмо енциклично цара Константина епископима на крају сабора3) два става из списа св. Атанасија, сведока очевидца

Из њих видимо да су одлуке сабора:а) да цела хришћанска Црква слави Васкрс у исто времеб) осуда оних који су славили кад и Јевреји пасхуНема разлога ове осуде, као ни помена о датуму хришћанске Пасхе према еквинокцији и пуном месецу, ни о циклусима, ни о слављењу Васкрсу у недељу. Текст одлуке који је дуго био непознат дошао је до нас захваљујући цариградском патријарху Јовану Схоластику, али се и у њој не каже ништа одређено о датуму и времену слављења Пасхе. О томе пре свега говоре 7. апостолско правило и Апостолске установе на основу којих Пасха има да се слави после пролећне равнодневнице, јер ако се слави пре, онда може да се слави заједно са Јудејима и два пута у току једне године, а страдања Христова била су једанпут. Из ових правила Црква је извела једно правило када има да се слави Васкрс: У првој недељи иза првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневнице. Пошто је у време Никејског сабора пролећна равнодневница пала на 21. март, то према наведеном правилу Васкрс може да падне 22. марта а најкасније 25. априла (по старом календару). Али и поред свих ових правила није било сагласности у погледу датума

код сви Хришћана, све док Кирило Александријски није дао коначну реч у погледу утврђивања датума. Његову пасхалну таблицу примио је и допунио римски опат Дионисије Мали 526. године и тако се од тог времена у целој хришћанској Цркви славио Васкрс по ткзв. пасхалном кругу (Вел- индиктнону), по коме се кроз сваких 523 године датуми Пасхе враћају на исте датуме (множењем 19-годишњег круга месеца са 28-годишњим циклусом сунца). Тако је најпосле од 526. године, успостављен јединствен датум празновања све до Великог раскола 1054. године.

79. Страсна седмица

Страсна седмица се врло рано образовала (прво је био седмодневни пост) и из раног периода можемо пратити развитак богослужења страсне седмице, тако у 4. веку у спису Етерије, 7. веку у јерусалимском канонару и од 9. века у другим типицима. Христов улазак у Јерусалим разљутио је јудејске старешине и књижевнике. После овог царског уласка, Господ Исус Христос је до страдања дању поучавао народ у храму, а ноћу је излазио и ноћио на Маслинској гори. Тако је дане пред Пасху осветио својим свакодневним пребивањем и својом проповеђу Јеванђеља народу у храму и заповешћу да са побожношћу треба бдети и најпосле је ове дане прославио својим спасоносним страдањима и смрћу. Према Христовом примеру и учењу, Православна Црква одликује ову страсну седмицу особитом побожношћу и назива је Страсном и Великом. Св. Јован Златоусти каже да се зове „Велика“ зато што је у ове дане Господ Исус Христос извршио велика дела: разрушио царство ђавола, уништио смрт, побеђен је грех, отворен је рај... Људи су се сјединили са анђелима, разрушен је и уклоњен преградни зид и Бог мира је измирио небеско и земаљско. Слично Господу, стари Хришћани проводили су страсну седмицу у нарочитој побожности, скупљајући се у Цркву ради молитве и слушања поука. Такође чинили су и милостињу ближњима у невољи, цареви су ослобођивали сужње и у те дане се није судило. Дане ове седмице Црква је посветила нарочитим успоменама и сваки се назива Великим. Које успомене Црква прославља у дане страсне седмице, казују нам синаксари у посном триоду. Синаксари су кратки састави, у којима се тумачи установа, циљ и значења каквог црквеног празновања, или се укратко описују дела светих угодника Божијих.

80. Велики Четвртак

Синаксар Великог Четвртка каже да нам у свети и Велики Четвртак божанствени оци предаше 4 ствари празновати:

1) свештено омивање2) тајну вечеру тј. предање страшних тајни3) натприродну молитву4) саму предају.

Дакле, ове 4 успомене слави Црква на Велики Четвртак. По примеру Господа Исуса Христа у катедралним храмовима свршава се од старих времена на литургији после заамвоне молитве, чин омивања ногу. Други догађај који се слави је установљење св. тајне причешћа, која се по Христовој заповести, „Ово чините у мој спомен“ од установљења непрекидно врши на престолима васељенске цркве. Предказавши

апостолима искушење, Петру одрицање и своје јављање после васкрсења у Галилеји, Господ је отишао са њима у Гетсимански врт. Својом молитвом, Он нас учи да нам за време искушења, молитва даје утеху и снагу да поднесемо и сама страдања и смрт. 4. догађај који Црква помиње је предаја Исуса Христа на страдање и смрт. У особине богослужења Великог Четвртка спада прокимен и паримија Јеремије на 1. часу у којој пророк види непријатељство јудејских старешина против Христа и Његову кротост и тугу због њих. Свршава се Литургија св. Василија Великог, која се врши после 3,6,9. часа и вечерња. Уместо Херувимске песме, причасна, за време причешћа и уместо Да исполаљатсја.... поје се Вечери твојеја тајнија.

81. Велики Петак

Црква помиње смрт и погреб Господа Исуса Христа и његов силазак у ад. Сви моменти свештених догађаја спасења света означени су богослужењем: време хватања у Гетсиманском врту, суђење и осуду богослужењем јутрења; време вођења Спаситеља на суд ка Пилату – богослужењем 1. часа; време осуде код Пилата – 3. часом; време крсних страдања – 6. часом; време смрти – 9. часом; и скидање тела са крста – вечерњим. На јутрењу се износи Јеванђелска повијест о страдањима и смрти Господа Исуса Христа у 12 Јеванђеља ткзв. Страсних (ово јутрење се свршава на Велики Четвртак увече, као бденије). Читање ових Јеванђеља врши се уз појање Слава долготерпенију твојему Господи уместо Слава тебје Господи.... , и при сваком читању Јеванђеља присутни пале свеће, као знак славе, светости и божанства Господа у моменту страдања. На сам дан празника не врши се литургија, него часови. Стари типици, међутим, нису у овоме сагласни. Типик Велике Цариградске Цркве и Евергетидски типик прописују литургију пређеосвећених дарова, док јерусалимски не. По Симеону Солунском не треба свршавати литургију у спомен Спаситељевих страдања, када је Он сам у тај дан пострадао. Последовање часова на Велики Петак приписује се св. Кирилу Александријском и Софронију Јерусалимском. Часови се свршавају овим редом 1., 3., 6., 9. и зову се царским (присуствовали византијски цареви). Време смрти и скидање тела Господњег са крста освећује Православна Црква вечерњим богослужењем, на коме Црква помиње искупна страдања Господња као већ свршена и која су Га прославила, јер на Крсту је принесена Жртва Богу за грехе и стечено је измирење са Њим. На вечерњу која се односи на Велику Суботу читају се паримеји, апостол и Јеванђеље и износи се плаштаница на средину храма ради поклоњења, насликаном на њој, пострадалом Господу. Прописује се строг пост и не једе се ништа осим немоћних и престарелих. Роман Мелод написао је два кондака за Велики Петак: један говори о Петровом одрицању, а дру ги има натпис О страдању Господа Исуса Христа и Плач Богородице. Садржина овог кондака је дијалог Богородице са Сином и Господом за време крсног хода. Уз ова два кондака написао је Роман за Велики Петак и кондак Страдања Христова.

82. Велика Субота

На Велику Суботу Православна Црква се сећа погреба Христовог и Његовог силаска у ад. Јосиф и Никодим су Га положили у нови гроб. Првосвештеници и фарисеји су знали да је Исус Христос прорекао своје васкрсење, али у то нису поверовали, већ су се прибојавали да апостоли не украду тело и не кажу народу да је Христос васкрсао. Зато су од Пилата измолили стражу. На јутрењу овог празника Црква свршава слику погреба Христовог. И канон такође изражава побожност због непостжних тајни спасења света. Прве четири песме канона написао је Марко, епископ индрунтски, а од 6. песме до краја Козма Мајумски. Ирмосе је написала Касија. После канона и великог славословља, уз звоњење звона, иде се око храма са плаштаницом уз појање Свјати Боже и ношење свећа. По завршетку крсног опхода, пред плаштаницом на средини храма чита се значајно пророштво Језекиља (37. глава) о општем васкрсењу мртвих. Затим се чита апостол о искупљењу људи од клетве закона Исусом Христом, који је сам ради нас постао клетва (Гал 3,13) и Јеванђеље о печаћењу и чувању Христовог гроба војничком стражом (Мт 17, 62-66). Сама смрт Господа, иза које је имало доћи Његово славно васкрсење, је већ претпразненство или навечерје Пасхе. Вечерње је спојено са литургијом св. Василија Великог. Ова литургија је почетак васкрсења Христовог. Плаштаница у средини храма означава пребивање Господа телом у гробу, али нам уједно јавља да се приближава време васкрса Христова читањем апостола, а нарочито после апостола појањем: Воскресни Боже, суди земљи... Свештенослужитељи скидају са себе тамне одежде и облаче се у беле ризе, прелазећи од учешћа у Христовом понижењу на учешће у Његовој божанственој слави која настаје. Вести о почетку пасхалне радости Црква продужује читањем Јеванђеља о јављању анђела на гробу Господа, који је јавио мироносицама да је васкрсао Господ и јављању васкрслог Исуса. Пред Пасхом од најстаријих времена бива бденије. За славље Васкрсења Христова спремају се нарочито читањем Дап, у којима имамо тврдо сведочанство истине васкрсења Христова. У поноћ храмови се осветљавају пуном светлошћу, бива свечано звоњење и свршава се претпразненства полуноћница, на којој се понавља канон, који је наставак и свршетак богослужења Велике Суботе. У време појања канона, који изображава још пребивање Спаситеља у гробу, света плаштаница се преноси са средине храма у олтар на престо, у знак тога, да се Спаситељу пострадалом, умрлом и васкрслом даде свака власт и на небу и на земљи (Мт 28,18) и да је Он својим васкрсењем постао за нас истинита храна и истинито пиће (Јн 6,55).

83. Празник Васкрсења

Први и најстарији од хришћанских празника и представља везу са празницима Старог Завета и центар је покретних празника. Сматра се највећим празником, зато што слави васкрсење Христово, које је основ хришћанске вере. Зове се још и Пасха према старозаветном празнику пасхе, од јеврејске речи pesach (прелазак, Хришћанска пасха > прелазак са Христом из смрти у блажени живот). Јудејска пасха представља прототип хришћанске. У хришћанској Пасхи јагње је сам Господ Исус Христос који је невин, без греха, принео себе на жртву и био заклан уместо нас, за наше грехе. Ову идејну везу старозаветног пасхалног јагњета и Христа често су истицали новозаветни писци (нпр. 1 Кор 5,7-8; Јн 19,30 – јагњету се није смела

сломити ни једна кошчица, а Христу приликом распећа на пребише колена). Израиљски народ празновао је Пасху у спомен свог избављења из Египта, кољући пасхално јагње, а хришћани празнују Пасху у спомен искупљења људског рода, страдањем, смрћу и васкрсењем непорочног и пречистог јагњета, нашег Христа, који је наша Пасха. Треба разликовати слављење недеље од Васкрса. Недеља је седмично слављење васкрсења Христова, а Васкрс годишње. Седмично је старије од годишњег. Недеља је слављена још од апостолског времена и славила је сваке седмице успомену васкрсења Христова, које се догодило у овај седмични дан и према томе свака недеља је била тако рећи Васкрс, и свака је слављење Васкрса. Садржина слављења новозаветне Пасхе је:

1) распеће, страдање и смрт Господа Исуса Христа2) васкрсење Христово, које је било у трећи дан иза распећа3) слављење евхаристије, недељиве од крсне смрти и васкрсења по догађају,

установљењу и суштиниСа овим моментима слављења Пасхе везивани су и догађаји јављања васкрслог Христа, узношење на небо, силазак Светог Духа. Према речима апостола Павла из 1Кор 5,7-8 , у којима се хришћанска Пасха поставља басупрот јудејској, изгледа да се Пасха славила већ у апостолском времену. Скоро исто нам казује и апостол Јован који говори о дану смрти Христове у вези са јудејском пасхом (Јн 19,4; 28,28). Поред тога, најстарије сведочанство о хришћанском празнику Пасхе имамо у EPISTOLA APOSTOLORUM (спис из 2. века). Према овоме, Пасха је заједнички празник успомене смрти Христове, коју апостоли славе заједно са вернима. Поред свега што се каже да је Пасха празник успомене смрти Христове, из садржине празника није искључена успомена на васкрсење, само је смрт у првом плану. Да је хришћански празник Пасхе већ рано у себи поред успомене смрти Христове садржавао и успомену васкрсења, сведочи нам једна васкршња проповед Мелиота Сардског из друге половине 2. века. Пошто је Мелиот припадао кватродециманима, који су на своју Пасху славили не само смрт, него и Васкрсење Христово. О томе говори и Климент Александријски у спису Chronicon Paschale. Према црквеном историчару Јевсевију који пише о расправама о Васкршњем празнику у другој половини 2. века, спор се водио око тога да ли треба празновати Пасху заједно са Јудејима 14. нисана, ма који дан био, или у недељу или после тога, као и око тога када треба прекидати пасхални пост. Малоазијци и квартодецимани су имали на уму искупну смрт Исуса Христа и моменат када се ова смрт догодила и позивали су се на апостола Јована и Павла. Слављењем Пасхе заједно са Јудејцима хтели су означити да је старозаветна пасха, клање пасхалног јагњета, као тип остварена извршењем типа, клањем новозаветног пасхалног јагњета, Господа Исуса Христа и тако је С.З. и заједно са старозаветном пасхом уклоњен Новим Заветом, који почива на искупној жртви Господа Исуса Христа, Новозаветној Пасхи. Нова Пасха се слави у исти дан када и стара, али у сасвим другом смислу. Кватродецимани нису на Пасху славили само смрт Христову, него и Васкрсење, али је успомена смрти била у првом реду. Можда је овакав, квартодецимански начин слављења Пасхе, првобитни и најстарији начин поста и слављења Пасхе. Они који су славили Пасху у недељу иза 14. нисана, имали су јак разлог за то, пошто су већ славили у недељу васкрс Христов, па је недеља тако рећи привукла на себа празновање Пасхе са осталих седмичних дана. Овај начин слављења Пасхе, јаче је истакао Васкрсење

Христово и још више је удаљио хришћанску Пасху од јудејске позадине. Разлика између ова два правца у погледу слављења Пасхе била је у датуму и у посту, а не у садржини и суштини празника. Слагали су се у томе да је слављење Пасхе апостолска традиција, обе стране имале су пост и бденија, иза бденија евхаристију, иза које је прекидан пост и долазило је педесетодневно време Васкршње радости. И једни и други славили су смрт и васкрсење, само што су једни нагласак стављали на смрт а други на васкрсење. Тертулија (220-) спомиње више пута пост пред Пасхом, Пасхи и Педесетницу и излаже њихову садржину. Пасха је годишњи празник, коме се прикључује радосно време Педесетнице. Пасхи претходи пост због смрти Христове и почиње у петак у часу смрти Христове и протеже се на суботу. Под речју Пасха, он разуме страдања и смрт Исуса Христа, пост и бденије. Иза Пасхе почиње време од 50 дана, које се проводи у свакој радости. Садржина Педесетнице је васкрсење али и посведочење васкрсења вишеструким јављањем, даровање Духа Светог и очекивање другог Христовог доласка према речима анђела при вазнесењу. По Иполиту Римском, Пасха је сећање на заклање Христово, а Педесетница је тајна узвишења. Он још даје податке о крштењу на Пасху. Према њему, Пасха је пост у спомен страдања Христових, али према Иполитовим канонима у појам пасхе улази и свечано разрешење од поста Васкршње ноћи, као и успомена васкрсења и вазнесења. Од Сирске Дидаскалије, поред успомене страдања Христовог у појам Пасхе све више улази успомена васкрсења Христовог. То се види и код Кипријана. Док је код Тертулијана пасха означавала страдања и смрт Господа Исуса Христа, пост и бденије уочи Васкрса, и највише можда прелазну тачку од поста ка Педесетници, његов ученик Кипријан већ говори „Пасха, дани радости“, који означавају недељу Васкрса и можда идуће дане иза њега, па можда и Педесетницу. Код њега већ налазимо данашње значење речи Пасха. По Оригену, пост је савлађивање, ломљење тела ради вишег живота, а пасха је прелаз страдањем из овог света у будући, у Царство Божије. Са пасхом закланом тј. Христом у тесној вези је евхаристија, а примање страдања са Христом, и причешћем тела у крви Христове васкрсавамо заједно са Христом. Он разликује:

1) старозаветни тип (сенку)2) црквено богослужење, испуњење типа и Христа стварност, са земаљским

символима3) вечни небески празник, у коме се црквени развија у пуној стварности

Доста података наводи Јевсевије који наводи начине празновања, јудејске обичаје, дужину поста. Он сматра да је Исус Пасху јео дан раније. Празник страдања провођен је у посту. Пасхалне ноћи било је бденије, а сама ноћ је била веома осветљена. За Педесетницу каже да је јединствен празник од 7 седмица, у који се осим Васкрса, убрајају и Вазнесење и Духови. Слично говори и Атанасије Велики. Апостолске установе утврђују пост до појања петлова; уздржавање од раду у страсној и светлој седмици. Наређују и да се Пасха увек слави Недељом, те да се у рачунању датума не угледа на Јевреје.Етерија не истиче тужни карактер пасхалне ноћи што је већ прелаз ка слављењу радости васкрсења.На васкршњем бдењу пали се обично осветљење, символ новог живота. Вршено је крштење оглашених и миропомазање, који су потом одвођени на евхаристију.

Евхаристија је у нарочитој вези са Васкрсом, којим почиње слављење празника. Она није само сећање страдања и васкрсења, већ стварно понављање крсне жртве и Васкрса, стварно извршавање нашег спасења.Цела година богослужења стреми ка свом врхунцу – Васкрсу; свака седмица стреми свом врхунцу – недељи која је опет Васкрсење. Цео дневни круг стреми литургији, слављењу Васкрса, у току једног дана. Евхаристија је понављање крсне жртве, али заједно са Васкрсењем, Вазнесењем... О овом понављању говоре и литургијски текстово Ап. установа, Јакова, Василија Великог, Јована Златоустог...Од 8. века почело је уобличавање данашњег смисла и начина празновања Пасхе. Пасхално бдење је пуно радости, у њему се истиче веза СЗ и НЗ Пасхе. Ово је празник над празницима. Христос је наше пасхално јагње које је добровољно заклано за нас. Пасха је наше превођење од земље ка небу. Као што се на Божић сећамо страдања и Васкрсења тако се и на Васкрс сећамо Рођења, али и осталих догађаја из икономије спасења – Благовести, Крштења итд...

84. Светла седмица

У ПЕТ светле седмице у цветном триоду са пасхалном службом сједињује се служба „на Пресвету Госпођу Владичицу Богородицу Живопријемни источник“, о чему типик ништа не зна, и у њему је у петак светле седмице означена служба као и у остале дане пасхалне седмице. Према цветном триоду (не по типику) у неколико се скраћује пасхална служба, а неке пасхалне песме замењене су песмама службе „Живоносном источнику“. Ова служба може се сматрати локалном и израз је љубави према Пресветој Богородици. Написао ју је Никифор Калист Ксантопул (14. век) ради успомене обновљења храма који се звао Живоносни источник и због чуда која су се догодила у овом храму. Ову цркву подигао је цар Лав Велики.СУБ светле седмице – за празник пасхе спрема се хлеб (АРТОС). Као што се у СЗ у спомен ослобођења народа из ропства клало јагње, које је уједно предслика Христа, тако се и у НЗ у спомен Васкрса, којим смо се избавили од вечног ропства, приноси АРТОС – хлеб, који приказује хлеб вечног живота, који је сишао са неба тј. Господа Исуса Христа. АРТОС се освећује на сам дан Пасхе, односи се у олтар свештенику после заамвоне молитве на литургији. На сам дан Пасхе и целе светле седмице поставља се АРТОС или у олтару или у храму на за то нарочитом аналогију, заједно са иконом Васкрсења Христовог. Сваког дана светле седмице после јутрења врши се крсни опход са заставама, иконама Христовог васкрсења и Богородице, Јеванђељем и крстом, којом приликом се обноси и АРТОС. Према дополнитељном требнику у светлу суботу после литургије, АРтос се донесе у трапезу, где се после благосиљања трапезе и молитвама да би се сви који кушају артос удостојили телесног и душевног благослова и здравља. Затиме се артос дроби, чиме се сећамо оних 5 хлебова којима је Господ чудесно нахраннио мноштвонарода. У манастирима, артос се раздаје братији пре обичног јела и затим братија седа и једе.

85. Седмице и недеље од Пасхе до Педесетнице

Недеље после Пасхе посвећење су успомени Васкрсења Христова, а поред тога и успоменама особитих догађаја, у којима се открило божанство Исуса Христа, Његова моћ и слава, чиме се још више утврдила истина Христова Васкрса. По овим особитим успоменама недеље после Пасхе имају своје име. Успомене ових особитих догађаја постављене су у недеље Педесетнице тек иза 4. века.1) У 1. НЕДЕЉУ после Пасхе тј ТОМИНУ НЕДЕЉУ „празнујемо обновљење Христовог васкрсења и осјазање св. апостола Томе“(синаксар). Садржина богослужења ове недеље је јављање васкрслог Христа апостолима заједно са Томом, када је разбио Томино неверовање и уверио свет о свом васкрсењу, похваливши блаженством веру оних који нису видели, а који су поверовали. Овај догађај догодио се 8. дан после Васкрса тј. прву недељу после Пасхе. Цела пасхална седмица сматрана је као један дан Васкрса, као један празник који се поново слави у недељу иза Васкрса. Ова недеља има разна имена: а) антипасхаб) недеља обновљењав) недеља новаг) осма и прва недељад) dominica in albis (крштени на Васкрс од тада па седам дана су носили белу хаљину и ове недеље су је остављали у Цркви).Према Етерији, Васкрс се слави 8 дана, сваки дан све се служи као и на Васкрс, а у ових 8 дана улази и Томина недеља. Да се овог дана свршава пасхално славље сведоче и блажени Августин, Картагинско 61. правило, Апостолске установе... Дакле, ова недеља је првобитно понављање празника Васкрса, са читањем Јеванђеља о догађају који се тога дана догодио, по коме је касније и ова недеља добила име ТОМИНА недеља. Касније је догађај васкрсења ступио у позадину и главно у служби је јављање апостолу Томи. Тако се данас не поју песме васкрсне тј. октоиха, већ песме као и на велике Господње празнике. На вечерњу се не поју пасхалне стихире са припевима, на јутрењу се не поје канон. Под васкрсним песмама треба разумети песме октоиха, а под „празника“ песме празника цветног триода: св. Томе, мироносица итд. Вечерње на Томину недељу је велико са великим прокименом.2) У ПОН иза Томине недеље је мољење за умрле тако, што се тај дан после литургије, одлази на гробље, где се над гробовима врши литија за умрле и преливају гробови, као на задушнице. Ово је обичај руске цркве, одакле је, вероватно, и дошао до нас.3) 3. НЕДЕЉА после Пасхе, НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА посвећена је женама мироносицама и праведном Јосифу и Никодиму, сведоцима Христовог погреба и васкрса. Празник посвећен њима слави се целе те седмице и свршава се у идућу СУБ. Поју се тропари Благообразниј Јосиф и Мироносицам женам, који се поју и на Велику СУБ, али ове седмице ови тропари имају и наставак о коме се говори о Христовом Васкрсу. У Јерусалимском канонару (7. век) ове недеље се још не слави ова успомена, већ од 9. века као што сведоче типик Велике цариградске цркве и Синајски канонар. У служби ове недеље опева се уједно крст и смрт Спаситељева и уједно слави Његов васкрс, као и подвизи ученика Христових.4) НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ – У 4. недељу Црква се сећа чудесног исцељења раслабљеног који је боловао 38 година (Јн 5, 1-14). Последовање раслабљеном поје

се у НЕД, ПОН и СРЕ. У исцељењу раслабљеног Црква види обновљење живота оних који верују кроз васкрсење Христово: Господ хотећи васкрснути пале људе, као човек обилазио је на земљи, исцељујући болести свих (стихира дрига на Господи возвах у НЕД на вечерњој). Ова успомена сигурно се славила као и мироносица у 9. веку. У СРЕ седмице раслабљенога, ради почасти два велика празника, Пасхе и Педесетнице, празнује се Преполовљење Педесетнице, које сједињује Пасху и Педесетницу. Песме на овај празник написали су Анатолије, Андреј Критски, Јован Дамаскин и Теофан. У песмама Преполовљења изражава се благодарност Васкрслом Христу и обећање Господа да ће послати Светога Духа. Успомену Преполовљења имамо већ у 7. веку, јер Јерусалимски канонар у ову СРЕ указује на читање Јеванђеља Јн 7, 14-28, које каже да ја Христос в преполовљеније праздника (сеница) улазио у храм и учио. На Преполовљење врши се велико вечерње са паримејима, са редовном катизмом. На јутрењу нема полијелеја, но се само поје велико славословље. На литургиј се уместо Достојно поје Свјетисја, светисја...5) НЕДЕЉА О САМАРЈАНКИ – У 5. недељу после Пасхе, Црква се сећа како је Господ дошавши у Сихар и Јаковљев студенац, у беседи са Самарјанком (Јн 4, 5-42) дао јој живу воду која суши изворе грехова, открио јој да је Он зналац срца и јасно себе исповедио да је Месија. Песме у ову недељу писали су Анатолије, Андреј Критски, Јосиф. Служба Самарјанки врши се у ову недељу и затим у ЧЕТ, ПЕТ и СУБ, а у ПОН, УТО и СРЕ поје се служба Преполовљењу. Ову успомену имамо већ у 7. веку (Јерусалимски канонар).6) НЕДЕЉА СЛЕПОГА – У 6. иза Пасхе, Црква спомиње чудесно исцељење слепог од рођења од Исуса Христа у Јерусалиму. Успомена се прославља на богослужењу недеље, ПОН, УТО и у СРЕ. У 6. НЕД после Пасхе и на оданију Пасхе поје се катавасија Спаситељу Богу (типик гл. 19). Успомена ове недеље слави се вероватно од 9. века, јер у Јерусалимском канонару је празнина за ову недељу. У СРЕ иза недеље слепог бива оданије Пасхе, које се свршава као и оданије 12 празника, с том разликом, што свештеник вечерње, јутрење и литургију почиње као и на дан Пасхе при отвореним царским дверима са кадионицом и свећом, и са произношењем стихова Да воскреснет Бог...7) НЕДЕЉА ОТАЦА – У 7. недељу после Пасхе, Црква прославља и спомиње 318 Отаца 1. Васељенског сабора. Сврха празника је да се прославе они који су допринели да тријумфује хришћанска истина. Као разлози што се слави ова успомена наводе се:- што је сабор у то време отпочео рад- што је сабор према синаксару утврдио да је Исус Син Божији и савршен човек, и као такав се вазнео на небо- што је сабор донео одлуку о једнобразном и истовременом прослављању Пасхе.У Јерусалимском канонару нема помена, док се јавља у типику Велике цариградске Цркве.8) СУБОТА уочи Духова је успомена и мољење за све од века умрле благочестиве хришћане, оце и браћу нашу, зато што је на Духове искупљење света запечаћено силаском Светог Духа, који се благодатно и спасоносно простире на живе и умрле. Ова успомена 1. пут се среће у Евергетидском типику (12. век). Типик овог дана упућује да је сва служба за умрле овог дана на вечерњу и јутрењу иста као и у СУБ

месопусну. Но ипак, има разлике између ове две службе, јер се у месопусну СУБ узимају песме октоиха редовног гласа, који се поје у ту седмицу, док се у суботу уочи Духова сваке године поју песме 6. гласа.

86. Педесетница

Силаском Светог Духа на апостоле завршено је оснивање Цркве Христове. Од тог тренутка Црква почиње да живи пуним животом и да расте примањем нових душа. У спомен овог важног и знаменитог догађаја Црква слави празник Педесетнице. Као и Пасха, и Педесетница има свој основ и у СЗ и у НЗ. У 50. дан после Пасхе слављен је „празник седмица“ и то је празник почетка жетве пшеничне (Бр 34,22). Ово је од почетка био само празник жетве, и поред тога што је тог дана Јудејцима дат закон Божији на Синају. Када се расправља о хришћанском празнику Педесетнице, треба разликовати двоје:

1) време од 50 дана почев од Васкрса2) празник Педесетницу од 1 дана тј. празник силаска Светог Духа на апостоле

Завршни дан Педесетнице (времена од 50 дана) падао је увек у недељу, али овај дан првобитно није био посвећен силаску Светог Духа, чија је успомена била укључена у Педесетницу, време од 50 дана после Васкрса. Ориген говори о Педесетници и као времену од 50 дана и као о једном дану. Према Јевсевију, Педесетница (време од 50 дана) се свршавала једним празником у који се славило Вазнесење и силазак Светог Духа. Овако се славила Педесетница све до краја 4. века, о чему сведочи и Етерија. Крајем 4. и почетком 5. века издељена је успомена Вазнесења из Педесетнице и постављена у 40. дан у који се оно и збило. Апостолске установе говоре о празнику Педесетнице као о једном дану. Из 7. века имамо најстарији чин богослужења Педесетнице у Јерусалимском канонару на грузинском језику (чин богослужења имамо и у типику Велике Цариградске Цркве, Евегетидском типику, Студијском руском рукописном уставу 11-13. век).Цела служба Педесетнице је веома свечана и узвишена, јер је у њој изнесено песничким речима учење о Светом Духу. Овај празник се одликује нарочитим богослужењем и на дан Педесетнице се са литургијом (која се свршава касније) везује вечерња (која почиње раније). Вечерње другог дана Педесетнице садржи молење да се у нама обнови благодат Светог Духа и за још друге души корисне ствари. Ова мољења се узносе уз клечање, које је било уклоњено за време целе Педесетнице. Као и Јудеји, и хришћани су одувек на овај дан украшавали Цркве и куће зеленилом, гранчицама, травом, цвећем, символишући обновљено пролеће, духовно обновљење људи силом Светог Духа.Нема предпразненство већ само попразненство, као што недеља цветна има претпразненство а нема попразненство. Пошто се сви дани од Пасхе до Педесетнице сматрају непрекидним празником, то онда пред Педесетницу нема места предпразненству. Овај недостатак се надомештава тиме, што се субота пред Педесетницу посвећује успомени умрлих. У 4. и 5. веку поштовао је обичај крштавања на Педесетницу. Дан који долази иза Педесетнице посвећен је Светом, Животворном, и Свесилном Духу. Као и код Рођења Христовог и Крштења, и овај празник има други дан, посвећен узрочнику и главном учеснику у догађају Педесетнице тј. Светом Духу, само што овај дан надмашује Сабор иза Божића и

Претече иза Богојављења. Слављење празника продужује се иза суботе када бива оданије празника. Ове седмице је разрешен пост и нема међучасја и канона Пресветој Богородици, који се поје на повечерју. Недеља после Педесетнице посвећена је успомени свих светих и њоме се завршава цветни триод. Славе се они који због многобројности немају свој дан у години или чије име и живот не знамо. Овом недељом почињу недеље које се означавају недеље са седмицама бројем 1-32 (до недеље Митара и Фарисеја).

87. Празник Вазнесења Христова

Слави се 40. дан после Пасхе, када се Господ узнео на небо и увек пада у четвртак 6. седмице после Васкрса. Овај дан се назива још и Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Друга имена су „вазам“, 40. дан, лат. Ascensio… Првобитно се није славило посебним празником у 40. дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. време од 50 дана, била тако рећи један јединствени празник са више успомена. Зато црквени писци 3. века нпр. Тертулијан или Ориген, не спомињу овај празник. Затим се празник Вазнесења славио заједно са празником Силаска Светог Духа и 50. дан иза Васкрса, о чему нам сведоче Јевсевије и Етерија. Код Етерије долази Вазнесење до изражаја на Духове поподне. Ово није постојало дуго иза Етерије, јер од св. Григорија Ниског и св. Јована Златоустог (+405.) имамо најстарије проповеди на овај празник. Тиме што је овај празник постављен у 40. дан иза Васкрса, разбило се јединство старе Педесетнице, времена од 50 дана. Као и у Јерусалиму, када се у овај дан излазило у процесију тако се и данас иде у литију. Место са кога се Господ узнео на небо било је одмах веома поштовано. Царица Јелена је дала саградити на Јелеонској гори велелепну базилику, коју су сарацени разорили и данас само једна мал црквица означава место, које се већ у 4. веку означавало као место Вазнесења. Црквене песме на Вазнесење су са једне стране радосне и изражавају радост апостола, али и тужна размишљања јер самовидци и слуге Божије видеше да су остали на земљи као сирочад без Господа. Канон на Вазнесење написали су Јован Монах и Јосиф. Припада броју 12 великх празника и слави се 10 дана са предпразненством и оданијем, које бива у петак 7. недеље Пасхе. Ако на Вазнесење падну велики храмовни или велики свети, то се служба свршава као што је указано у типику (8. маја) Јовану Богослову са Вазнесењем.

88. Празник Преображења Христова

У спомен чудноватог догађаја на гори Тавору Црква је празник Преображења Господа и Бога Спаса нашега Исуса Христа. Као што је Господ својим Преображењем хтео да охрабри своје ученике кад Га виде распета и када дођу гоњења приликом њихове проповеди, исто нас тако Црква овим празником теши у тешким невољама овог живота, да нас после трпљења и труда овог живота чека слава и светлост вечног блаженства и преображење Христово је слика будуће славе у коју ће се праведници обући после васкрсења мртвих. Овај празник се почео славити на Истоку у времену 6-(. Века. На Западу се на појединим местима слави од 7. века и то у разне датуме, док папа Халист 1457. године није установио

свечано слављење овог празника у спомен хришћанске победе Јована Капистрана и Ђорђа Хуњадија над Турцима код Београда 6. августа 1456. године, а при избору овог празника било је меродавно то што су Источне Цркве славиле овај празник 6. августа. Песме на овај празник написали су Козма Монах, Јован Дамаскин, Анатолије, цар Лав Мудри... У особине празника спада благосиљање и освећивање првих плодова (грожђа код нас, а где га нема, јабука). Благосиљање бива на крају из заамвоне молитве. Ко у манастиру једе грожђе пре Преображења, казни се због непослушности забраном јела грожђа кроз месец август, као онај који је презрео заповеђени устав.

89. Празник Воздвижења Часног Крста

У оквиру овог празника славе се два догађаја, и то проналазак часног крста на коме је био разапет Господ Исус Христос, а други је доношење Часног Крста из Персије за време цара Ираклија (610-641). За прва 3 века није се знало где је Часни Крст. Он је највероватније пронађен за време цара Константина, приликом проналаска пећине Христовог гроба. Александријска хроника (6. век) означава и дан и годину проналаска Часног Крста, 14. 9. 320., а хронограф Теофан наводи 317. годину. Од тада је овај празник сваке године обележаван у Јерусалиму. Дуго је био локални празник који се празновао само у Јерусалиму и у оним местима где су се чували делову крста. За време цара Фоке (602-610.) персијски цар Хозрој напао је Византију. Фоку је збацио Ираклије, али је Хозрој наставио са освајањима освојивши и Јерусалим, притом опљачкавши цркву Васкрсења и одневши дрво часног крста. Крст је код њих био 14 година и многи су се тада у Персији обратили у хришћанство. Цар Ираклије је победио 627. године Персију код Ниниве и 628. године Ираклије враћа крст у Цариград а 629. у походу на Сирију односи га поново у Јерусалим, где је стигао 3. маја. После овог догађаја враћања крста из Персије, Воздвиждење се слави у целом свету. На Истоку су обе успомене спојене и славиле су се 14.9. (27.9.), док се на Западу славио 3. мај, а 14. 9. је тек у 8. веку постао познат. Царица Јелена је главни део крста оставила у Јерусалиму а други део послала у Цариград. 638. године Ираклије га враћа у Цариград бојећи се тамошњих напада Арапа. Тамо је био стављен у Св. Софију. Касније су делови преношени у неку од дворских цркви – Богородицу Фарску. Реликвије крста дељене су у реликвијарима многих цркви Истока и Запада. Историја службе може да се прати од 7. века. Пре литургије крст се два пута уздиже уз појање Господи помилуј 50 пута. Типик Св. Софије описује уздизање часног крста на јутрењу: патријарх је излазио на амвон и подизао крст. На јутрењу после Јеванђеља говори се Воскресеније Христово видјевши – чисто пасхална песма, која изражава радост васкрсења насупрот тужне службе поста. Код канона 9. песме има две 9. песме (јединствен случај). Друга 9. песма замењује други канон ког овај празник нема. Уместо Трисвето поје се на литургији Кресту твојему.

90. Покретни и непокретни празници

Празници који сваке године падају у исти дан зову се непокретни празници. Покретни празници су они којима се датум мења и то су сви празници који су зависни од Пасхе.

91. Дани посвећени успоменама умрлих

Православно учење о молитвама за умрле заснива се на вери у бесмртност душе и васкрсење тела. Умрли, својом смрћу постају учесници нова живота имајући духовну везу са живима. Црква не престаје да посредује за своје умрле чланове. Она чини добро за њих бескрвним жртвама, молитвама, делима милосрђа ближњима – живима. Црква се не моли за све умрле већ само за умрле у доброј вери. Спомињање умрлих врши се над заслађеним житом чија су зрнца симбол васкрсења. Ослада жита је симбол сласти вечног живота. Молитве се врше при упаљеној светлости која је симбол вечног живота; оно се врши у црним одеждама услед наше жалости због раздвајања од умрлог. Спомињање обичних умрлих у вези је са мученицима, јер у 3. веку није било разлике међу њима. У Африци видимо први пут да молитве за умрле имају посебно место на богослужењу. У 3. и 4. веку чини се разлика између светих и умрлих. Литургијски текстови су у себи садржали мољења за умрле. Постоји разлика између молитви за новопредстављене и општих помена умрлих. За новоумрле Црква се моли у 3., 9. и 40. дан и годишњи дан, и сваке следеће године на годишњицу смрти. 3. дан збо Васкрсења у 3. дан; 9. дан за спомен оних који су овде умрли; 40. дан због свете важности овог дана – 40 потоп, Мојсије на гори био 40 дана... Тако је на Истоку постепено примљен 3-9-40 дана а на Западу 3-7-40 дана. За мртве се врши литургија, панихида и литија.Помени за умрле опште: СУБ се Црква обраћа свим светим и умрлима. У посебне дане врши се помен свих умрлих. Ти се дани зову родитељски. То су:- месопусна СУБ- 2.,3. и 4. СУБ Великог Поста- ПОН и УТО Томине недеље- СУБ пре Духове- михољске и митровске задушницеМитровске су обичај руске Цркве и установљене су на предлог Димитрија Донског – после победе над Мамајем (1380.). Као дан помињања погинулих Срба на Косову али и уопште одређен је Видовдан. Михољске су настале у Карловачкој митрополији због потребе Цркве да има и јесење задушнице као и Руси, који су већ имали митровске и као католици који су 1. 11. имали сви Свете. Митровске се нису могле преузети од Руса јер то не би дозволило Аустроугарско царство па се најпре хтело да тај дан буде 8. 11. на дан св. архангела Михаила. Но пошто је ово падало одмах иза свих светих, па би изгледало да су се угледали на католике. Зато је нађено решење, 29. 9. празник Киријака Отшелника, који нема везе са овим задушницама. Изгледа да је име михољдан прешло на ове задушнице због првобитне идеје да се ове задушнице славе на празник св. архангела Михајла.

92. Који хеортолошки принцип се показује у прослављању другог дана великих празника?

Када се два узастопна дана славе догађаји који су у међусобној вези, или када се другог дана великх празника славе личности од великог значаја за сам празник.

93.Шта је Хеортологија?

Хеортологија је одељак литургике који расправља о празницима године и њиховом богослужењу и историјском развоју. Име потиче од грчке речи ЕОРТИ (празник).

94. Крсна слава

Веселин Чајкановић тврдио је да је слава почаст некоме, док се придев крсна односио на крст који нема везе са хришћанским, већ да су наши преци у кућама имали крст од неке посебна врсте дрвета, као неко кућно божанство. Такав крст је заправо представљао човека. Слава је стога била врста домаће мистерије израсла из култа предака. Главну улогу у култу имали су мушкарци, приносећи жртву, кољиво, колаче, вино. Прекидање славе означавало је осуђивање предака на пропаст. То је дакле, празник посвећен митском претку кога је у хришћанству заменио светитељ. Друга теорија о постанку славе јесте да је то успомена на дан када су наши преци били крштени. У тадашње време покрштавања су била углавном масовна, те су се и читава села крштавала у један дан. Вршила се тог дана литургија и то је обично бивало на неки одређен празник. Тако је крсна слава прослављање дана крштења.

95. Стари и нови календар

526. године успостављено је коначно јединство између Истока и Запада по питању датума Пасхе. Пасха се почела славити по великом индиктиону. 1583. године реформом папе Гргура, римокатоличка Црква је прихватила нови „Григоријански“ календар који је био нешто тачнији од јулијанског. То је значило и напуштање индиктиона и слављење Пасхе по новим правилима, која поштују одлуке 7 апостолског правила али не и 1. Васељенског сабора – не чекају равнодневницу. Православна Црква је остала при јулијанском календару. Пошто је грегоријански календар нешто тачнији, Свеправославни конгрес у ... 1523. је дао да се реформише јулијански календар при астрономској науци. Ово је учинио Милутин Миловановић. При томе би датум Пасхе морао да задовољи правила 1. Сабора. Овај реформисани календар је примљен код Румуна и Грка. Примање реформе није примање грегоријанског календара нити покоравање Риму, јер је тај реформисани календар бољи од григоријанског. Но њиме би се дуго празници славили заједно, а када би настале разлике, римокатолици би свој календар морали управљати према нашем.

96. Субота

Већ у првим вековима код хришћана је недеља заменила СЗ суботу, но у јудеохришћанским заједницама субота је задржала полупразнични карактер. Суботом се није постило, а литургија је служена чак и у 40-ници. Господње пребивање у аду у СУБ, довело је до тога да се СУБ почне посвећивати умрлима.

97. Једнодневни постови

Једнодневни постови су:1) среда (дан када је одлучено да Христос буде ухапшен)2) петак (дан распења)3) Крстовдан (27. 9.)4) Усековање5) Крстовдан пред Богојављење (18.1.)

98. Богослужбени језик

Први службени језик Срба је био старословенски, који се користио од 9. до 12. века, када га је заменила српска редакција старословенског језика и који је трајао све до 18. века, када у Војводини, избеглом српском народу за учитеље долазе Руси, доносећи своју редакцију тј. рускословенски. Овом језику се јавила опозиција, али је на крају заживео, но никада није прихваћен руски акценат већ се читао српским акцентом. Тако настаје и Црквенословенски. У 20. веку развило се питање колико је богослужбени језик разумљив народу. Стог су текстови литургије преведени на савремени српски језик, док су неки појући делови остали на црквенословенском.

99. Врсте поста по строгости

1) потпуно уздржавање од јела и вина2) сухоједеније (само хлеб и вода) једном дневно, после 9. часа3) хлеб, зеље, уље, вино (2 пута дневно)4) риба и вино

100. Евхаристијски пост

Евхаристијски пост не спада у 4 велика, нити у једнодневне. То је лични пост сваког хришћанина који се спрема за примање причешћа. Ван постова он обично траје један дан. Обично се не узима ништа од полуноћнице или од вечерњег до причешћа.