www.skripta.info

Tomas Bernhard

BETON Od marta do decembra sam, piše Rudolf, uzimao velike količine prednisolona, što moram pomenuti, da bih zaustavio po treći put akutni “morbus boeck”, i sakupljao sam sve moguće spise i knjige Mendelson-Bartoldija i o Mendelson-Bartoldiju, obišao sam sve moguće I nemoguće biblioteke da bih detaljno upoznao svog omiljenog kompozitora i njegovo delo i da bih, kako sam nameravao, sa strasnom predanošću jednom takvom poduhvatu kao što je pisanje velikog, naučno besprekornog rada (a to je ono što je čitave prethodne zime kod mene izazivalo najveći strah), sve te knjige i spise najbrižljivije prostudirao; planiraosam da tek onda, posle tih temeljnih, samom predmetu primerenih studija, tačno dvadesetsedmog januara u četiri sata ujutro, započnem rad koji će, kako sam verovao, daleko iza sebe ostaviti sve moje do sada objavljene i neobjavljene radove iz takozvane nauke o muzici, planirao sam da započnem rad koji planiram već deset godina, ali koji nikako ne nastaje; nameravao sam da ga započnem posle odlaska sestre, zakazanog za dvadesetšesti, sestre čije je i samo višenedeljno prisustvo u Pajskamu takoreći uništilo u samom začetku i najmanju pomisao na započinjanje rada o Mendelson-Bartoldiju. Uveče dvadesetšestog, kada je sestra zaista i konačno otputovala, zajedno sa svim strahotama proizašlim iz njene bolesne želje da vlada i njenog nepoverenja prema svemu, a pre svega prema meni, nepoverenja koje najviše kida nju samu ali koje ju, s druge strane,svakodnevno i okrepljuje, kada je dakle ona otišla, više puta sam, odahnuvši, prošao kroz kuću da bih je najzad dobro provetrio i konačno sam se, s obzirom na činjenicu da će dvadesetsedmi biti već narednog jutra, bacio na sređivanje knjiga, spisa, brda beležaka i papira, svega, na pisaćem stolu sam sve poređao tačno prema pravilima koja su uvek preduslov za početak rada. Moramo biti sami i svi nas moraju napustiti ako želimo da se bavimo duhovnim radom! Međutim, nakon priprema koje su mi odnele preko pet sati, od pola osam uveče do pola dva noću, ostatak noći nisam spavao jer me je neprestano mučila pomisao da sestra iz nekog razloga može da se vrati i uništi moj plan, ona je u besu na sve spremna, najmanja nezgoda, najsitnije ometanje, kazao sam u sebi, i prekida put kući, okreće se i opet je tu. Ne bi bio prvi put da sam je otpratio na voz za Beč I oprostio se sa njom na nekoliko meseci, a dva ili tri sata kasnije ona je ponovo u mojoj kući i ostaje tu koliko joj se prohte. Ležeći budan sve vreme sam osluškivao nije li to ona možda na vratima, naizmenično sam osluškivao da li je sestra na vratima i onda opet mislio na moj rad, pre svega na to. Kako ću započeti taj rad, kakva će biti prva rečenica tog rada, pošto još uvek nisam znao kako bi trebalo da glasi ta prva rečenica, a pre nego štoznam kako glasi prva rečenica ne mogu da započnem rad, i tako sam se mučio sve vreme osluškujući nije li se sestra vratila i misleći kakvu prvu rečenicu o Mendelson-Bartoldiju treba da napišem, stalno sam iznova osluškivao i očajavao i iznova mislio o prvoj rečenici mog rada o Mendelsonu, isto tako očajan. Dva sata sam istovremeno razmišljaoo prvoj rečenici mog rada o Mendelsonu i osluškivao da li se sestra možda vratila dauništi moj rad o Mendelsonu još pre nego što sam ga uopšte započeo. Konačno, mora da sam zadremao od iscrpljenosti pošto sam sve intenzivnije osluškivao da li se sestra možda ponovo vratila, istovremeno razmišljajući kako će ona, ako se zaista vrati, bezuslovno uništiti moj rad o Mendelsonu: kada sam se prestravljen probudio, bilo je pet sati. Želeo sam da rad započnem u četiri, sada je bilo pet, bio sam prestravljen ovom ne čuvenom traljavošću, bolje rečeno nedisciplinom sa moje strane. Ustao sam, uvio se ućebe, u grubo vuneno ćebe nasleđeno od dede s majčine strane, stegao sam ćebe kožnim kaišom koji sam, isto kao i ćebe, nasledio od dede, stegao sam ga što sam jače mogao tako da sam jedva uspevao da dišem, i seo sam za pisaći sto. Naravno, još uvek je bila prilična pomrčina. Proverio sam da li sam zaista sam u kući. Nisam čuo ništa osim vlastitog pulsa. Sa čašom vode popio sam i četiri tablete Prednisolona koji mi je prepisao moj internista, stavio pred sebe list papira i izravnao ga. Smiriću se i započeti, rekao sam sebi. Stalno sam to sebi ponavljao, smiriću se i

http://www.skripta.info/

započeti. Ali, kada sam to rekao po stoti put, više naprosto nisam mogao sebe da slušam kako to govorim, pa sam digao ruke. Pokušaj je propao. U svitanje više nije bilo moguće započeti rad. Dnevno svetlo je konačno razorilo moju nadu. Ustao sam i brzo se odmakao od pisaćeg stola. Sišao sam u predsoblje pošto sam verovao da ću se tamo, na hladnoći, smiriti jer sam, više od satvremena sedeći za pisaćim stolom, dospeo u uzbuđenje koje me je činilo gotovo mahnitim, u uzbuđenje kojeg sam se pribojavao i koje nije bilo izazvano samo mojim duhovnim naprezanjima već i tabletama prednisolona. Dlanove sam priljubio uz hladni zid, to je mnogo puta potvrđena metoda za ovladavanje tim uzbuđenjem, i zaista sam se smirio. Bio sam svestan da sam se predao temi koja će me možda uništiti, ali sam ipak verovao da ovog jutra mogu da uradim makar početak. Prevario sam se; iako ona više nije bila tu, u svakom uglu kuće još uvek sam osećao sestru, biće koje je najveći zamislivi neprijatelj duha. Sama pomisao na nju uništava svaku moju misao. Uvek je uništavala svaku moju misao, u zametku gušila je sve moje duhovne planove. Ona je odavno otišla, ali još uvek vlada mnome, mislio sam čvrsto pritiskajući dlanove na hladan zid predsoblja. Konačno sam smogao snage da skinem ruke sa hladnog zida predsoblja i dana pravim nekoliko koraka. Nisam uspeo ni u nameri da napišem nešto o “Jenufi”, bilo je to krajem oktobra, malo pre nego što je sestra stigla, rekao sam samome sebi, sada ne uspevam ni sa Mendelson-Bartoldijem, ne uspevam čak ni kada sestra više nije tu. Ni skicu “O Šenbergu” nisam doveo do kraja, ona mi ju je uništila, najpre ju je razorila i onda konačno uništila tako što je u sobu ušla upravo u trenutku kada sam verovao da mogu da dovršim skicu. Nije moguće odbraniti se od čoveka kao što je moja sestra, čoveka koji je toliko jak i istovremeno toliko protivan duhu, takav jedan čovek dolazi i uništava sve ono što je glava smislila u mesecima dugom ludačkom naporu mišljenja, upravo u misaonom prenaprezanju, šta god to bilo, makar i najmanja skica o najmanjem predmetu. A ništa nije tako krhko kao muzika kojoj sam se poslednjih godina zaista predao. Najpre sam se predao praktičnoj muzici, zatim teorijskoj, najpre sam praktičnu do krajnjih granica praktikovao, a zatim teorijsku, ali sestra i svi njoj slični ljudi, čije me nerazumevanje progoni dan i noć, uništili su sve moje planove, uništili su mi: “Jenufu, Mozesa i Arona”, moj spis “O Rubinštajnu”, moj rad o “Šestorici”, uopšte sve i svja što je meni bilo sveto. To je stravično, čim postanem sposoban za muzički duhovan rad, pojavljuje se sestra i razori ga. Kao da je sve usmerila na to da razori moj duhovni rad. Kao da je ona u Beču osetila da sam ja, ovde u Pajskamu, na pragu da uđem u temu. Ako želim da uđem u temu, ona se pojavljuje i razara mi je. Ljudi su zato tu da nanjuše duh i da ga unište, osećaju da je glava spremna za duhovno naprezanje i doputuju da bi to duhovno naprezanje ugušili u zametku. Takva nije samo moja sestra, nesrećna, zla, podla, takvi sui svi drugi od njene vrste. Koliko li sam spisa započeo i onda, pošto se moja sestra pojavila, spalio. Bacio ih u peć kada ona stupi u kuću. Nijedan čovek ne pita tako čestokao ona: “ne smetam?” – što je naprosto ruganje kada to izgovara neko ko neprestano smeta, ko je uvek smetao i ko će uvek smetati i čiji životni zadatak, izgleda, jeste to da smeta, svima i svakom da smeta i da tako razara, i na kraju krajeva uništi i uvek iznova uništava ono što se meni čini kao najvažnije na svetu: “duhovni product”. Još dok smo bili deca, ona je u svakoj prilici pokušavala da mi smeta, da me istera iz moga, kako sam to tada zvao, duhovnog raja. Kada bih držao u ruci knjigu, ona bi me progonila sve dok ne bih odustao od čitanja. Trijumfovala bih kada bih se razbesneo o gađao je knjigom.Tačno se sećam: na podu sam bio raširio geografske karte – to je strast koja me pratičitavog života – i tada je ona, u trenutku me prestravljujući, iz zasede, skočila upravo namesto ka kojem sam usmerio svu svoju pažnju, upravo tamo gde su se rasprostrle moje omiljene države i delovi zemlje samo da bih ih ja ispunio svojim dečjim fantazijama, baš sam tu odjednom ugledao njeno iznenada i zlonamerno stavljeno stopalo. Već sa pet ili šest godina povlačio sam se sa knjigom u baštu. Jednom sam, jasno se sećam, iz dedine biblioteke uzeo u plavo uvezen tom Novalisovih pesama, koji sam, bez pravog razumevanja za ono što je u njemu bilo odštampano, sav blažen čitao čitavo nedeljno popodne, iz sata u sat, sve dok me nije pronašla sestra, sa vriskom se iz žbunja bacila na mene i otela mi Novalisovu knjigu. Mlađa sestra bila je sasvim drugačija, ali ona je mrtva već trideset godina i besmisleno je danas je upoređivati sa starijom sestrom, tu bolešljivu i bolesnu i konačno mrtvu sa uvek jednako zdravom, onom koja vlada svime oko sebe. Čak je i njen muž izdržao samo dve ipo godine i iz njenih klješta onda pobegao u JužnuAmeriku, u Peru, da joj se više nikada ne javi. Šta je dotakla, to je razorila i čitavog života je pokušavala da mene razori. Najpre nesvesno, a zatim svesno, sve je činila da me uništi. Sve do današnjeg dana morao sam da se branim od ove neumoljive želje za uništavanjem koju pokazuje

moja starija sestra i uopšte ne znam kako mi je do danas uspelo da joj izmaknem. Ona se pojavljuje kad hoće, odlazi kad hoće, radi šta hoće. Udala se za trgovca nekretninama, svog muža, da bi ga proterala u Peru i potpuno preotela posao trgovine nekretninama. Ona je poslovni čovek, tome je bila sklona još kao sasvim malo dete, sklona je progonu duha i umnožavanju novca, što je usko povezano. Nikada nisam mogao uspeo da pojmim da imamo istu majku. Sada je već skoro 24 časa van kuće i još uvek vlada mnome. Ne mogu da joj umaknem, oduvek sam to pokušavao, ali mi ne uspeva. Grozim se od pomisli kako ona i dan-danas, kada putuje spavaćim kolima spava samo sa sopstvenim čaršavima. Po treći put otvaram prozore, provetravam čitavu kuću sve dok je hladnoća ne pretvori u frižider u kojem mi preti smrzavanje; najpre sam se plašio da ću da se ugušim, a sada me plaši pomisao da ću se smrznuti. I to sve zbog sestre od koje mi čitavog života preti gušenje i smrzavanje. U svom bečkom stanu ona ujutro leži u krevetu do pola jedanaest i tek u pola dva odlazi da jede, u Imperijal ili Zaher, gde, seckajući kuvanu govedinu, i sitnim gutljajima pijuckajući roze, pravi poslove s propalim vojvodama i uopšte svim mogućim i nemogućim carskim veličinama. Povraća mi se od njene današnje egzistencije. Čak i na dan odlaska je za sobom ostavila svoju sobu u potpunom neredu tako da me je i pri samom pogledu na sobu bilo stid od gospođe Kinesberger koja ovu kuću već deset godina drži u redu i koja treba da dođe tek one tamo nedelje; sve leži jedno preko drugog na tri velike gomile a krevetski pokrivači su na podu. Iako sam već tri puta provetravao, kao što sam rekao, još uvek se u sobi osećao miris sestre, njen je miris još uvek bio u čitavoj kući i od toga mi se povraćalo. Često pomišljam da ona na svojoj savesti nosi i mlađu sestru, i mlađa sestra se neprestano bojala starije sestre, a u njenim poslednjim trenucima verovatno je to bio i pravi samrtni strah. Roditelji naprave dete i tako na svet donesu strahotu, mislio sam, strahotu koja usmrti sve što dodirne. Jednom sam pisao o Hajdnu, ne Jozefu, nego o Mihaelu Hajdnu, kada je iznenada upala i istrgla mi pero iz ruke. Pošto spis nije bio završen, ona ga je upropastila. “Sada sam ti upropastila spis!” - viknula je oduševljeno I otrčala do prozora da ovu đavolsku rečenicu još nekoliko puta vikne – “sada sam tiupropastila spis!”,”Sada sam ti upropastila spis!”. Nisam bio dorastao tom stravičnom prepadu. Za stolom, ona razara svaki razgovor već u začetku, ona ga jednostavno prekida iznenadnim smehom ili bezgranično glupom primedbom koja nema nikakve veze sa upravo započetim razgovorom. Moj otac je još i najviše umeo da je obuzda, ali moja majka joj bez milosti bila prepuštena. Kada je majka umrla, sestra je, još smo stajali pored groba, s najgrubljom sirovošću rekla: “Ona je samu sebe ubila, bila je naprosto suviše slaba za život. Jedni su snažni, a drugi slabi”, bile su njene reči dok smo odlazili sa groblja. Ali ja se moram osloboditi sestre, rekao sam sebi i krenuo ka dvorištu. Duboko sam uzdahnuo, što je istog trenutka izazvalo napad kašlja, i odmah sam se vratio u kuću I morao sam da sednem na stolicu ispod ogledala da bih savladao nemoć. Polako sam se oporavljao od prodora hladnoće u pluća. Uzeo sam dve tablete glicerina i četvrtu pilulu prednisolona. Mirno, mirno, izgovarao sam pri tom posmatrajući šare na podu, linije života dasaka od arišovine. To posmatranje me je vratilo u ravnotežu. Oprezno sam ustao i ponovo krenuo na prvi sprat. Možda će mi sada uspeti da započnem rad, mislio sam. Ali čim sam seo palo mi je na pamet da nisam doručkovao i opet sam ustao i sišao u kuhinju.Uzeo sam mleko i puter iz frižidera, izneo englesku marmeladu i isekao dva parčeta hleba. Stavio sam vodu za čaj i zatim, pošto sam sve pripremio za doručak, seo za sto. Ali, deprimirala me je činjenica da treba da jedem puter izvađen iz frižidera i hleb izvađen iz fioke. Pojeo sam samo jedan zalogaj i izašao iz kuhinje. Kao što nisam više mogao da izdržim da svaki dan doručkujem sa mojom sestrom, tako sada nisam mogao da izdržim da doručkujem sam. Povraćalo mi se od doručka sa sestrom isto kao što mi se sada povraća od toga da doručkujem sam. Opet si sam, opet si sam, budi srećan! Rekao sam sebi, ali nesreća se ne može prevariti na tako nespretan način. Tako jednostavno i sa takvom, gotovo besramnom taktikom, ne može se nesreća pretvoriti u sreću. Sa punim stomakom uopšte ni ne bih mogao ni da započnem spis o Mendelson-Bartoldiju, mislio sam. Ako bih mogao, onda samo sa praznim stomakom. Stomak mora da bude prazan ako želim da započnem duhovni rad kao što je ovaj o Mendelson-Bartoldiju. I zaista, jedan rad, kao što je ovaj o Mendelson-Bartoldiju, uvek sam mogao da započnem samo sa praznim stomakom, nikad sa punim. Otkud mi uopšte ideja da započnem posle doručka! Prazan stomak omogućava mišljenje, pun stomak ga sputava, davi. Popeo sam se na prvi sprat, ali nisam odmah seo za pisaći sto, sa udaljenosti od jedno osam-devet metara, kroz otvorena vrata devet metara dugačke sobe na prvom spratu, posmatrao sam pisaći sto, gledao sam pre svega da li je sve na

mom pisaćem stolu u redu. Da, sve je na pisaćem stolu u redu, rekao sam sebi. Sve. Pogledom sam obuhvatio sve na pisaćem stolu, bez pokreta, nepodmitljivo. Posmatrao sam pisaći sto sve dok za svojim pisaćim stolom, takoreći, nisam video samog sebe, od pozadi, kako sedim, video sam samog sebe kako se, s obzirom na bolest, povijam da bih pisao. Video sam da se držim bolesno, ali ja nisam zdrav, potpuno sam bolestan, rekao sam sebi. Iz toga kako tu sediš, rekao sam sebi,vidi se da si već napisao nekoliko stranica o Mendelson-Bartoldiju, možda već deset ili jedanaest stranica, pa sedi onda za pisaći sto, ako treba da napišeš deset ili jedanaest strana, rekao sam sebi. Nisam se pomerao i posmatrao sam način na koji držim leđa. Ova leđa su leđa mog dede sa majčine strane, mislio sam, oko godinu dana pre njegove smrti. Ja imam isto držanje leđa, rekao sam sebi. Bez pokreta sam uporedio moja leđa sa leđima mog dede i pritom sam mislio na jednu sasvim određenu fotografiju koja je napravljena samo godinu dana pre smrti dede. Taj čovek od duha je odjednom bio prisiljen na jedno takvo bolesno držanje leđa i ubrzo posle toga je umro. Godinu dana posle toga, mislio sam. A onda je slika nestala, ja više nisam sedeo za pisaćim stolom, pisaći sto je bio prazan, list papira na njemu bio je isto tako prazan. Ako mu sada priđem i započnem, možda će mi i uspeti, rekao sam sebi, ali nisam imao hrabrosti da krenem tamo, hteo sam, ali nisam imao snage za to, ni telesne ni duhovne snage. Stajao sam i kroz vrata gledao pisaći sto i pitao se kada će doći trenutak da priđem pisaćem stolu i da sednem i da započnem sa radom. Osluškivao sam, ali ništa nisam čuo. Iako su kuće suseda odmah do moje, ništa se nije čulo. Kao da je u tom trenutku sve bilo mrtvo. Odjednom mi je to stanje bilo prijatno i pokušao sam da ga produžim koliko god je moguće. Na više minuta sam uspeo da produžim to stanje i da uživam u predstavi i izvesnosti da je sve oko mene mrtvo. A onda odjednom: “Idi za pisaći sto i sedi i napiši prvu rečenicu studije. Neoprezno, već odlučno!”- rekao sam sebi. Ali nisam imao snage za to. Stajao sam tu i jedva se usuđivao da dišem. Ako sednem, odmah će se pojaviti neka smetnja, nepredviđena nezgoda, neko će početi da lupa na vrata, sused će viknuti, poštar tražiti moj potpis.Moraš sasvim jednostavno sesti i započeti, bez razmišljanja, kao u snu moraš na papir staviti prvu rečenicu i onda nastaviti. Sinoć, dok sam još bio sa mojom sestrom, bio sam siguran da ću rano ujutro, kada ona konačno otputuje, moći da započnem moj rad, da ću od mnogih prvih rečenica koje sam razmatrao za moj rad o Mendelson-Bartoldiju tada sasvim jednostavno na papir staviti jedinu moguću i stoga pravu, i nastaviti rad, bezobzirno dalje i sve dalje. Čim sestra bude van kuće moći ću da počnem, stalno sam sebi govorio i to je uvek iznova bila moja pobeda. Ako je čudovište van kuće rad će nastati sam od sebe, sve ideje vezane za ovaj rad pretvoriću u samo jednu, moje delo. Ali,sada je sestra već mnogo više od 24 sata van kuće a ja sam dalje nego ikada od toga da mogu da započnem rad. Ona, moja uništiteljica, još uvek me drži u svojoj vlasti.Usmerava moje korake i istovremeno zamračuje moj um. Posle smrti oca, a tri godine posle majčine smrti, njena bezobzirnost prema meni se zaoštrila. Uvek je bila svesna svoje snage i moje slabosti. Tu moju slabost iskorišćavala je čitavog života. Što se tiče našeg međusobnog prezira, već decenijama možemo da se merimo. Meni se povraća od njenih poslova, njoj se povraća od moje mašte, ja prezirem njene uspehe, ona prezire moju neuspešnost. Nesreća je što ona, uvek kada poželi, ima pravo da u mojoj kući spava u svojoj sobi – užasava me taj stravični paragraf u očevom testamentu. Uglavnom se uopšte ne najavljuje, odjednom je tu i kroz moju kuću, u kojoj ima samo pravo stanovanja, ide kao da joj kuća potpuno pripada, ali ovo pravo stanovanja je doživotno I nije prostorno ograničeno. I kada njoj padne na pamet da sa sobom povede i neke od svojih sumnjivih prijatelja, ja ništa ne mogu da učinim protiv toga. Ona se širi u mojoj kući kao da ova pripada samo njoj, proteruje me i ja nemam snage da se od toga branim. Morao bih da budem sasvim drugačiji karakter, sasvim drugi čovek, da bih se odbranio. Kada dođe, ja ne znam da li ostaje dva dana ili dva sata ili četiri ili šest nedelja, ili uopšte više meseci, i to zato što joj se odjednom više ne sviđa u gradu i prepisala je sebi seoski vazduh. Muka mi je od toga kako ona izgovara ‘Moj dragi mali brate’, kaže ona, ”Sada sam ja u biblioteci, a ne ti!” i ona zaista zahteva da ja, čak i ako sam tek ušao, ili pak duže vreme bio pre nje u biblioteci, napustim biblioteku istog trenutka.”Moj dragi mali brate, šta ti imaš od toga što si proučavao sve te besmislice, od toga si samo bolestan, skoro sasvim lud, ti si tužan, komičan lik”, rekla mi je poslednje večeri kako bi me povredila. “Već godinu dana trabunjaš o Mendelson-Bartoldiju, i gde je tvoj rad!” - rekla je. “Ti se družiš sa mrtvima, ja sa živima, to je razlika. U mom društvu su živi ljudi, u tvom samo mrtvi. I to zato što se ti plašiš živih”, rekla je ona,”Zato što ne želiš da učiniš ni

najmanji napor, napor koji se mora učiniti kada čovek želi da se druži sa živim ljudima. Sediš ovde u svojoj kući koja nije ništa drugo do grob i družiš se sa mrtvima, sa majkom i ocem i našom nesrećnom sestrom i svim tim tvojim takozvanim duhovnimveličinama! To je strašno!” Zaista, ona je u pravu, mislim sada, ona govori istinu. Vremenom sam se potpuno predao ovom grobu koji je moja kuća. Ujutro se budim u grobu i čitav dan jurim tamo-amo po grobu i kasno noću ležem da spavam u ovaj grob.”Tvoja kuća!” - viknula mi je u lice, “tvoj grob!” Ona ima pravo, kažem sada sebi, sve što govori tačno je, ne opštim ni sa jednim jedinim živim čovekom, izgubio sam kontakt čak i sa susedima, uopšte više ne izlazim iz kuće osim kada moram da se snabdem namirnicama. Više ni poštu ne dobijam jer ni ja sam više ne pišem pisma. Kada odem da jedem, iz gostionice bežim takoreći tek što u nju uđem, čim pojedem obrok od kojeg mi se povraća. Tako je došlo do toga da još jedva da mogu da govorim sa ljudima i ponekadimam osećaj da više uopšte i ne mogu da govorim, odučio sam se od govora, s nevericom sam napravio jednu govornu vežbu da bih utvrdio da li još iz mene izlazi glas, jer čak ni sa Kinesbergerovom veći deo vremena uopšte ne govorim. Ona radi svoj posao, ja joj ništa ne zapovedam, ponekad je uopšte ne primetim a ona je već otišla. Zašto sam, zaista,odbio sestrin predlog da na nekoliko nedelja odem kod nje u Beč, zašto sam to uradio tako grubo kao da treba da pariram zlonamernoj uvredi? Kakav sam ja to čovek postao otkad su mi umrli roditelji? pitao sam se. Seo sam na stolicu u predsoblju i odjednom se sledio. Kuća nije bila prazna, kuća je bila mrtva. Ona je grob, mislio sam. Ali ja uopšte ne bih izdržao kada bi u njoj pored mene bilo još ljudi. Opet sam sestru video u lošem svetlu. Ona mi se samo ruga i podsmeva. Stalno mi se podsmeva, a kada ima priliku, i pred svima drugima. Tako je pre nedelju dana, u četvrtak, kada smo posetili takozvanog ministra (ministar kulture i privrede istovremeno!), koji je svoju vilu iz temelja renovirao i koji mi je odvratniji od svih drugih, rekla pred čitavim društvo u takozvanom plavom salonu(!), “On” (dakle, ja), “već deset godina piše knjigu o Mendelson-Bartoldiju i još uvek nema u glavi ni prvu rečenicu”. Posledica je bila gromki smeh svih tih tupana u njihovimodvratno mekanim foteljama, a jedan od prisutnih, internista iz Feklanbruka, susednog grada, upitao je ko je zapravo taj Mendelson-Bartoldi. Na to je sestra, đavolski se smeškajući, ispalila reč “kompozitor”, što je kod tih ljudi opet izazvalo smeh od kojeg se povraća, kod ljudi koji su svi milioneri i tupavi i pritom još i ofucani grofovi i senilni baroni koji stalno na sebi nose od starosti usmrdele kožne pantalone i svoje uboge dane ispunjavaju brbljanjem o događajima u društvu, bolestima i novcu. Istog trenutka sam poželeo da napustim to društvo, ali je bio dovoljan samo jedan pogled moje sestre pa da odustanem od te svoje namere. Trebalo je da ustanem i da odem, mislio sam sada, ali ostao sam da sedim i dopustio sam ovo stravično ponižavanje koje se proteglo do duboko u noć. Bilo je ipak nemoguće ostaviti sestru samu u tom društvu koje je njoj u svemu potpuno odgovaralo, to su bili sve samo viđeni ljudi sa mnogo, čak beskrajno mnogo novca, i sa svim mogućim titulama od kojih zastaje dah. Možda je, mislio sam, nanjušila nekakav posao, ona je najveće poslove sklapala sa ovim starim grofovima i starim baronima koji su veoma često pred sam kraj života odvaljivali džinovske komade svojih još mnogo većih poseda kako bi njima bilo lakše, a prirodno, time i njihovim naslednicima. Naravno, jedno takvo veče u jednoj takvoj kući, i u jednom takvom društvu, za sestru može značiti milionski posao, mislio sam, meni to ništa ne znači, ali ja sam vodio računa o sestri. Ona prekrsti noge i jednom starom baronu kaže laskavu, skroz-naskroz lažnu rečenicu i tako zaradi za čitavu godinu lakomislenog života, mislio sam. Još kao dete, sestra je imala neverovatno izoštren poslovni duh. Sećam se da je bez uvijanja svakom gostu koji se pojavio prilazila tražeći novac, ljudi su smatrali da je to originalno za dete koje ima sedam ili osam godina, iako je morao da im bude i odbojno, kao što je meni već tada bilo odbojno. Roditelji su joj to, naravno, zabranjivali, ali se ona već tada nije držala nikakvih roditeljskih zabrana. Iz ovog društva o kojem sam upravo govorio, na kraju je takozvanog barona Lederera – koji, zapravo, kao što znam, uopštenije baron – ohrabrila da je pri sledećoj poseti Beču pozove u Bristol; ono što je svakome moralo da učini kao besramnost, zapravo je bio grandiozan šahovski potez sestre koja je uvek tačno znala kako treba da vodi svoje poslove. I uvek je imala uspeha. Kada danas kaže da je posle smrti naših roditelja utrostručila njihovo bogatstvo, onda moram da pretpostavim da ga je ne samo jednom, već verovatno tri ili četiri puta utrostručila; uvek me je lagala kada su u pitanju poslovi, iz straha da bih jednog dana mogao da dođem na ideju da od nje nešto tražim. Toga uopšte ne treba da se plaši. Ono što još imam, dovoljno mi je do kraja života pošto neću živeti još dugo, rekao sam

sebi, ustao iz stolice i otišao ukuhinju. Kako je sada propala moja namera da rano ujutro započnem rad o Mendelson-Bartoldiju, rekao sam sebi, mogu sesti u kuhinju i doručkovati. Dok sam nevoljno jeo hleb i pio u međuvremenu ohlađeni čaj, jer nisam bio raspoložen da kuvam novi, više puta sam čuo sestru kako kaže: ”Dođi kod mene u Beč na dve, tri nedelje, videćeš, to će ti pomoći, to će te iščupati iz svega, iz tebe samog”, naglasila je više puta. Mučninu mi je izazivala i sama pomisao da budem u Beču zajedno sa sestrom. Neka je i sto puta u pravu, nikada to neću učiniti. Mrzim Beč. Dovoljno je da samo dva puta prođem ulicom Kertner i Grabenom, i onda još bacim jedan pogled na Kolmarkt, pa da mi se okrene stomak. Već trideset godina ista slika, isti ljudi, isto tupadžijstvo, iste podlosti, niskosti, lažljivosti. Ona je na najvišem spratu svoje kuće na Grabenu (!) izgradila stan od tri stotine kvadratnih metara, potpuno nov luksuzni stan koji bi trebalo da pogledam. Ne pada mi na pamet, mislio sam i žvakao svoj bajati hleb. Ona je otud došla, rekao sam, ne samo zbog toga, kao što je želela da ja verujem, da bi brinula o bolesniku, o nekome ko je možda i na smrt bolestan – a ja to, po svemu sudeći, zaista i jesam – već i da bi brinula o čoveku koji je poremećen, ali tada se još nije usuđivala da to izgovori. Prema meni se odnosila kao prema poremećenoj osobi, onako kako se ljudi odnose prema poremećenojosobi, prema ludoj osobi, rekao sam sebi žvaćući hleb. Ali na kraju je sasvim jasno izgovorila: ”Moja poseta, kao što sada vidim, nije ničemu poslužila. Ipak, napravila sam par dobrih poslova sa tvojim susedima”, rekla je bezobrazno, hladno, proračunato. Tebi se ne može pomoći, tebi niko ne može pomoći, rekla je za vreme našeg poslednjeg ručka.Ti prezireš sve, rekla mi je, sve na svetu, sve ono što meni predstavlja zadovoljstvo, ti prezireš. A pre svega prezireš samog sebe.”Ti svakom nešto prebacuješ, to je tvoja nesreća”. Ona je to zaista rekla, a ja na to nisam obratio pažnju, bila je to tek jedna u nizu nečuvenih stvari koje je izgovorila, tek sada mi je postalo jasno da je ona, da tako kažem, pogodila u glavu eksera. “Meni život predstavlja zadovoljstvo, iako imam i ja svoje muke,svako ima muke, dragi moj mali brate, ali ti prezireš život, to je tvoja nesreća, zato si bolestan, zato umireš. I uskoro ćeš i umreti ako se ne promeniš”, rekla je. Sada to čujem sasvim jasno, jasnije nego u trenutku u kojem mi je ona to izgovorila sa primereno hladnim osećanjima. Moja sestra – vidovita, apsurdno! Verovatno je bila u pravu u tome da bi bilo dobro da na neko vreme odem iz Pajskama, ali nisam imao nikakvu garanciju da mogu da započnem moj rad na nekom drugom mestu, a kamoli da sa njim napredujem. Za vreme večere je više puta uzviknula”Mendelson-Bartoldi!”, kao da tim uzvikom želi da sebe naročito razveseli, verovatno zato što je tačno znala da me to svaki put najdublje pogađa. Činjenica jeste da sam joj još pre više od deset godina rekao da nameravam da napišem nešto o Mendelson-Bartoldiju, nisam rekao knjigu, ili spis, već “nešto”. Tada ona još nije bila čula za Mendelson-Bartoldija, a sada ludi od rečiMendelson-Bartoldi, reči koje ja izgovaram u svakoj prilici, neprestano, ona više ne možeda ih sluša, barem ne od mene, zabranila mi je da još i jedan jedini u njenom prisustvu izgovorim ime Mendelson-Bartoldi, iako joj ime Mendelson-Bartoldi, kada ga ona sama izgovara, pričinjava zadovoljstvo pošto me ono, posle mog desetogodišnjeg truda, čini smešnim. Inače, ona mrzi muziku Mendelson-Bartoldija, što sasvim ide uz nju.” Kako se može voleti Mendelson kada postoje Mocart i Betoven!”- uzviknula je jednom. Bilo bi besmisleno objašnjavati joj moje razloge da se rvem upravo sa Mendelson-Bartoldijem.Već mnogo godina mi se međsobno podbadamo rečima Mendelson-Bartoldi, zbog njih praskamo jedno na drugo u svim našim strašnim, bolesnim i mučnim sukobima. Ti voliš tog Mendelson-Bartoldija samo zato što je on Jevrejin, kazala je pakosno. I verovatno je time iznebuha, po prvi put tokom svoje poslednje posete, bila u pravu. Ona se pojavila I moj rad, i na kraju i mene samog, gotovo upropastila. Žene se pojave, grčevito se uhvate za nekog i upropaste ga. Ali, nisam li zapravo ja nju zvao? Nisam li joj ja predložio da na nekoliko dana dođe u Pajskam? Poslao sam joj telegram u kojem od nje tražim da dođe uPajskam. Doduše, samo na par dana, ne na više meseci. Toliko sam daleko otišao da sam joj poslao telegram! Od nje sam se zaista nadao pomoći, a ne uništenju. Ali uvek je isto: ja molim, ja skoro da prosim pomoć, a ona me upropaštava! Iako to znam, po stoti put sam doveo moju uništiteljicu u kuću. Istina je, ja sam poslao telegram tražeći njenu pomoć i nije istina da je ona došla u Pajskam nepozvana. Istina je uvek najstrašnija, ali je ipak bolje uvek se držati istine nego laži, nego laganja samog sebe. Nisam joj poslao telegram u kojem piše da ona mesecima treba da ostane zato što moja sestra, mesecima u mojoj kući, to je pakao, to sam joj i rekao, rekao sam joj, ako si ti ovde mesecima, onda je to pakao, i ona se nasmejala. “Moj dragi mali brate”, rekla je, “ti bi propao da sam te tako brzo ostavila samog, ti to možda čak ne bi ni preživeo”. Na to sam ćutao, verovatno zato što mi je u

tom trenutku došlo do svesti da je u pravu. Ali šta mi sada vredi da oko toga razbijam glavu, da li sam je pozvao ili ne, to je, na kraju krajeva, sasvim jasno, međutim, činjenica jeste da je ona trebalo da otputuje u trenutku u kojem sam bio u stanju da započnem moj rad o Mendelson-Bartoldiju, trebalo je da tada nestane iz Pajskama! Ali jedan takav čovek kao što je moja sestra, nema prefinjeno čulo za takav trenutak. A ja se,naravno, nisam usuđivao da joj kažem kako je došao trenutak u kojem sam ja u stanju da napišem studiju, ili šta god to bilo o Mendelson-Bartoldiju, i to na stotitnu I pedesetstranica, a možda čak i više, i da bi ona trebalo da nestane. Tako sam je odjednom zamrzeo i ona verovatno uopšte nije ni znala zašto, i proklinjao sam je, i tako je propuštena mogućnost da započnem rad o Mendelson-Bartoldiju. Ali verovatno me je bilo sramota da joj objašnjavam kako sam je doveo u Pajskam samo zbog ovog, još nezapočetog rada, dakle da sam u stanju da je zloupotrebim, takoreći, kao potpuno primitivno pomoćno sredstvo za moj duhovni produkt. Takozvani duhovni čovek uvek iznova poseže za čovekom kojeg zarad svog duhovnog cilja ubija i od njega, dakle, pravi leš. U odlučnom trenutku jedan takav takozvani duhovni čovek bi, bez daljnjeg, žrtvovao čoveka koji mu omogućava jedan takav duhovni produkt upravo za taj duhovni produkt ido smrti ga zloupotrebio u svojoj đavolskoj spekulaciji. Tako sam mislio da mogu da zloupotrebim sestru za moj duhovni produkt, ali računica mi nije bila dobra. Naprotiv,napravio sam najveću glupost što sam sestri u Beč posao telegram:”Dođi na par dana!”. Ispostavilo se da bi ona, bez mog zahteva, istog dana i onako došla u Pajskam pošto je bila sita Beča, odjednom joj je postala muka od uvek istog društva, svih tih užasno tupoglavih ljudi od kojih se diže kosa na glavi i društva koje je zaslužila pošto je poslednjih meseci s tim društvom zaista preterala. Uhvatio sam se za glavu pri pomisli da sam mogao da uštedim telegram, jer bez tog mog telegrama ja bih verovatno, bezdaljnjeg, imao hrabrosti da joj nakon par dana kažem da bi sada trebalo ponovo da nestane. Međutim, nisam imao te hrabrosti pošto sam je ja molio da dođe u Pajskam: bila bi to drskost kojoj nema ravne, moliti je da dođe i ona je izbaciti iz kuće. Inače, poznajem je isuviše dobro da ne bih znao kako ona, kada bih rekao da treba da ode, uopšte ne bi ni pomislila na to da ode. Nasmejala bi mi se u lice i onda se potpuno raširila u kući. S jedne strane mi – kao i oni nama slični – ne možemo da budemo sami, s druge strane, ne možemo ni u društvu da izdržimo, ne možemo da izdržimo u muškom društvu koje nam je smrtno dosadno, ali ne možemo ni u ženskom, muškog društva sam se već pre više decenija odrekao zato što je ono najneplodnije, ali žensko društvo za kraće vreme počinje da mi ide na živce. Doduše, uvek sam sestri poveravao zadatak da me spasi iz pakla samoće i iskreno rečeno, često joj je uspevalo da me izvuče iz samoće koja veći deo vremena nije ništa drugo do crna, razorna, gadna, smrdljiva močvara, ali u poslednje vreme ona više ni za to nije imala snage, verovatno više ni volje; verovatno je već suviše dugo sumnjala u moju ozbiljnost; dokaz je što mi se neprestano i bezobzirno izrugivala saMendelson-Bartoldijem. Već godinama ništa nisam napisao zbog sestre, to sam uvek tvrdio, ali možda i zbog moje stvarne nemogućnosti da uopšte ikad više napišem neki spis. Mi pokušavamo sve da bismo započeli jedan takav spis, zaista sve, pa bilo to i ono najstrašnije, mi se ne povlačimo u strahu ni pred čim što nam omogućava da napišemo takav jedan spis, pa neka je to nešto najčudovišnije i najveća perverzija i najteži zločin. Sam u Pajskamu, okružen svim ovim hladnim zidinama, sa pogledom samo na zidove odmagle – nisam imao šanse. Pravio sam najbesmislenije pokušaje, seo sam, recimo, na stepenice koje iz trpezarije vode na prvi sprat i deklamovao nekoliko stranica iz “Kockara”od Dostojevskog, u nadi da će mi to pomoći da započnem moj rad o Mendelson-Bartoldiju, ali naravno, taj apsurdni pokušaj je propao, završio je dugotrajnom groznicom i time što sam se više sati oznojen u krevetu pretvrtao tamo-amo. Ili, istrčao bih u dvorište, tri puta duboko udahnuo i tri puta izdahnuo i naizmenično istezao levu, a zatim i desnu ruku koliko god je to bilo moguće. Ali ta bi me metoda samo izmorila. Pokušavao sam sa Paskalom, onda sa Geteom, onda sa Albanom Bergom, uzalud. Kada bih barem imao prijatelja! Ponavljao sam sebi, ali ja nemam prijatelja i znam zašto nemam prijatelja. Onda, prijateljicu! Uzviknuo sam tako da je predsoblje odjeknulo. Ali nemam prijateljicu, sasvim izvesno nemam prijateljicu jer bih u slučaju da je imam morao da potpuno odustanem od duhovnih ambicija, kada se čovek nalazi u tako lošem opštem stanju kao ja, ne mogu se imati i prijateljica i duhovne ambicije istovremeno. Ne može se misliti i na prijateljicu i na duhovnu ambiciju! Ili imam prijateljicu, ili duhovnu ambiciju. Oboje nije moguće. Već vrlo rano sam se odlučio za duhovnu ambiciju, a protiv prijateljice. Počev od trenutka kada sam imao dvadeset godina i odjednom postao samosvojni mislilac, nikada nisam hteo da imam prijatelja. Jedini

prijatelji koje imam su mrtvaci, oni su mi ostavili svoju literaturu, druge nemam. I uvek mi je bilo teško da uopšte imam nekog čoveka, uopšte ni ne razmišljam o tako nekoj reči kao što je prijateljstvo, reči koja je toliko neukusna i koju svi zloupotrebljavaju. Već odavno ja povremeno nisam imao nikog, svi ostali su imali nekog, a ja nisam imao nikog, barem sam znao da nemam nikog kada su drugi neprestano tvrdili da imam, govorili su, imaš, kada sam sasvim bio sigurand a nemam i verovatno je odlučujuća, razarajuća bila misao da mi niko ni ne treba. Bio sam umislio da mi ne treba nijedan čovek, i to i danas umišljam. Ne treba mi nijedan,dakle nemam nijednog. Ali, naravno, potreban nam neko jer inače neumitno postajemo takvi kakav sam ja postao: tegobni, nesnosni, bolesni, u najdubljem smislu reči nemogući. Uvek sam verovao da duhovnim radom mogu da se bavim jedino kada sam potpuno sam, bez ijednog čoveka, a to se, dakako, pokazalo kao zabluda, ali zabluda je I to da nam je zaista potreban neko, potreban nam je čovek i nije nam niko potreban, nekad nam je potreban i nekad nam nije potreban, nekad nam je potreban neko i istovremeno nam nije potreban niko, ova najaspurdnija od svih činjenica mi je sada, ovih dana, ponovo pala na pamet; nikada ne znamo da li nam je potreban neko ili nam nije potreban niko, ili nam je istovremeno potreban neko i nije nam potreban niko, i pošto nikada ne znamo šta nam je zaista potrebno nesrećni smo i stoga nemoćni da započnemo duhovni rad onda kada želimo, kada nam se čini da treba.Čvrsto sam verovao da mi je potrebna moja sestra da bih mogao da započnem rad o Mendelson-Bartoldiju, ali kada je bila tu,znao sam da mi nije potrebna, da mogu započeti samo onda kada nije tu. Ali, sada je otišla, i tek sad ne mogu da započnem rad. Pre je razlog bio taj što je ona tu, sada jerazlog to što ona nije tu. S jedne strane precenjujemo drugog, s druge strane ga potcenjujemo, i precenjujemo neprestano nas same i potcenjujemo nas same, i kada je trebalo da sebe precenimo, mi smo sebe potcenili, isto kao što sebe precenjujemo onda kada treba sebe da potcenimo. A bez sumnje sve vreme precenjujemo pre svega to što nameravamo jer u istinu svaki duhovni rad je, kao i svaki drugi rad, bezmerno precenjen I nema na svetu duhovnog rada kojeg se ovaj, sve u svemu precenjeni svet, ne bi mogao odreći, kao što nema čoveka, pa dakle ni duha, kojeg ovaj svet ne treba da se odrekne,kao što bi se uopšte trebalo odreći svega, kada bismo za to imali hrabrosti i snage. Meni verovatno najviše nedostaje koncentracija, pomislio sam i seo u veliku sobu u prizemlju,koju je sestra neprestano, od kada pamtim, zvala salon, što je stravičan nedostatak ukusa jer u jednoj ovakvoj staroj seoskoj kući ne treba tražiti salon. Ali na nju i liči da tako nazove sobu u prizemlju, ona uopšte isuviše često u ustima ima reč salon, ona sama, naravno, u Beču zaista ima salon i zaista vodi jedan salon i samo o tome kako ona vodi taj salon mogao bih da napišem čitavu veliku raspravu, kada me ne bi mrzelo. Dakle, protegao sam noge u sobi u prizemlju, sobi koju sestra zove salonom, što me svaki putna dražuje na povraćanje, protegao sam ih koliko god je bilo moguće i pokušao sam da se koncentrišem na Mendelson-Bartoldija. Ali naravno, potpuno je pogrešno jedan takav rad početi sa “trećeg februara hiljadudevetstotinaosme” i tako dalje. Prezirem knjige i spise koji počinju sa datumom rođenja. Uopšte mrzim knjige i spise koji teku biografsko-hronološki, to mi se čini kao najneukusnija i istovremeno najneduhovnija metoda. Kako da počnem? To je najjednostavnije, kazao sam sebi. I ne mogu da shvatim da mi ovo najjednostavnije sve do sada nije polazilo za rukom. Možda sam napravio isuviše beleški? Isuviše sam o Mendelson-Bartoldiju napisao na ove stotine i hiljade ceduljica koje se gomilaju na mom radnom stolu, isuviše sam se uopšte bavio Mendelson- Bartoldijem, mojim omiljenim kompozitorom. I ranije mi je padalo na pamet da sam možda preterao u istraživanjima o Mendelson-Bartoldiju i da zbog toga sada nisam ustanju da započnem rad. Izmrcvarena tema više ne može da se ostvari na papiru, kazao sam sebi, za to imam mnoštvo dokaza. Ne želim da nabrajam šta mi sve nije uspelo zato što je u glavi prethodno bilo izmrcvareno. S druge strane, upravo su za Mendelson-Bartoldija bila nužna takva višegodišnja, ako ne i decenijska istraživanja. Kada kažem da u glavi imam čitav spis, ili kakav god to bio rad, naravno da to više ne mogu da ostvarim na papiru. Tako je to. Da li je tako i sa Mendelson-Bartoldijem? Ta misao me je učinila gotovo poremećenim, gotovo me je sludela pomisao da sam možda temu izmrcvario i da mi onda ništa ne pomaže da, s jedne strane, telegramom pozovem sestru takoreći kao anđela spasenja, a s druge strane, da je izbacim iz kuće, i tako dalje. Dve nedelje sam bio u Hamburgu, dve nedelje u Londonu, i, što je neobično, najinteresantnije dokumente oMendelson-Bartoldiju pronašao sam u Veneciji. Da bih se najbolje zaštitio, odmah sam se povukao u Bajer-Grinvald, u sobu sa pogledom preko krovova sa crvenim crepovima, sve do Markove crkve, i proučavao sam dokumente pozajmljene iz duždove palate. U

Torinusam pronašao tekstove o Karlosu Fridrihu Celteru, koje je svojeručno napisao Mendelson-Bartoldi, a u Firenci čitav štos pisama koje je Mendelson napisao svojoj Sesil. Sam sam prepisivao, ili sam dao da se prepišu svi ti spisi i dokumenti i to sam poslao u Pajskam. Ali ova istraživačka putovanja, vezana za Mendelson-Bartoldija, bila su pre mnogo godina, neka čak i pre više od deset godina. Zatim sam u jednoj sobi, specijalno uređenoj za ove spise i dokumente koji se tiču Mendelson-Bartoldija, sve te spise I dokumente katalogizovao i često sam više nedelja boravio samo u toj sobi (iznad zelene sobe na prvom spratu!). Nije prošlo mnogo i sestra je tu sobu krstila sa "Mendelsonova soba". U početku je o toj Mendelsonovoj sobi govorila zaista s velikim poštovanjem I uvažavanjem, ali kasnije je govorila još samo prezrivo, ismevajući me i povređujući. Tek nakon nekoliko godina počeo sam da iz Mendelsonove sobe iznosim različite spise, one koji su mi se činili važnima, i da ih prenosim na pisaći sto, uvek u uverenju i nadi da nije daleko trenutak u kojem ću moći da započnem rad. Ali, pogrešio sam. Moje pripremetraju već godinama, kao što sam rekao, već više od deset godina. Možda, mislio sam,nisam smeo da pripreme bilo čime prekidam, nije trebalo da se latim bilo čega oŠenbergu, bilo čega o Regeru, nikada nije trebalo da razmatram mogućnost pisanja beleški o Ničeu, sva ova skretanja s teme su me, u krajnjoj liniji, umesto da me učine zrelim za Mendelsona, stalno još dalje odvlačila od Mendelsona. Da su mi barem nešto donele ove teme, koje više ne mogu sve ni da pobrojim. One su mi, međutim, uvek nanovo pokazivale koliko je uopšte teško stvoriti duhovni rad, pa bio on i najkraći,naizgled najsporedniji, pri čemu se podrazumeva da uopšte ne može biti sporednog duhovnog rada, barem ne kako ja to shvatam. Svi ti pokušaji sa Šenbergom, Regerom nisu bili ništa drugo do zastranjivanja od glavne teme, zastranjivanja koja su se, osim toga što su me potpuno izmorila, sva izjalovila. I dobro je da sam ih sve uništio, sve te pokušaje koji su, na kraju krajeva, ostali samo u naznakama i zbog čijeg bih objavljivanja, da sam ih objavio, danas verovatno bio najdublje povređen. Ali, uvek sam imao dobar osećaj za to šta jeste, a šta nije za objavljivanje, a pritom oduvek verujem da je objavljivanje uopšte besmislica, ako ne čak i duhovni zločin, ili bolje, vrhunski zločin nad duhom. Objavljujemo samo da bismo udovoljili želji za slavom, ni iz jednog drugog razloga, a možda čak i iz još nižeg razloga, radi zarađivanja novca, čega sam ja, bogu hvala, oslobođen zbog okolnosti u kojima sam rođen. Da sam objavio tekst o Šenbergu više ne bih smeo da izađem na ulicu, kao i da sam izdao spis o Ničeu, iako on “nije bio potpuno neuspe”. Svako objavljivanje je glupost i dokaz postojanja loše karakterne crte.Izdati duh je najštetniji od svih zločina a ja se nisam snebivao da više puta počinim taj najsramnijih od svih zločina. Nije to bio samo grubi poriv za saopštavanjem, jer nikada ja nisam želeo da nekome nešto saopštim, uopšte nikada nisam imao takvih sklonosti, to je bila čista želja za slavom, ništa drugo. Kako je dobro to što nisu objavljeni ni Niče niŠenberg, a Regera da ni ne pominjem. Muka mi je već od svih hiljada i stotina hiljada izdanja, a na najužasniji način mi je muka od mojih vlastitih. Ali ne možemo pobeći taštini, želji za slavom, prepuštamo joj se, kao da da drugačije ne može biti, visoko podignute glave, iako znamo da je način na koji postupamo neoprostiv i perverzan. A kako stoji sa mojim radom o Mendelson-Bartoldiju? Ja ga ne pišem samo da bih za sebe samog pisao i da bih ga onda, kada bude gotov, samo ostavio. Naravno da imam nameru da ga objavim, da ga izdam, sa svim konsekvencama, jer ja zaista verujem da je ovaj spis onaj o kojem mogu reći da je moj najuspešniji, ili još bolje, da je najmanje neuspeo.Svakako da mislim na njegovo objavljivanje! Ali pre nego što mogu da ga objavim moram da ga napišem, pomislio sam, i pri toj pomisli prasnuo u smeh, u jedan od onih koje nazivam samo-smehom, smeh na koji sam se navikao tokom godina bivanja sasamim sobom u neprestanoj samoći. “Da, najpre moraš napisati spis da bi ga mogao objaviti!”, uzviknuo sam i razveselio sebe tim uzvikom. Ovim iznenadnim samo-smehom zaista sam se oslobodio grča, skočio sam iz stolice i otišao do prozora. Ali nisam video ništa. Uz okno se priljubila gusta magla. Oslonio sam se na ivicu prozora i dugo se koncentrisao na to da razaznam zid na drugoj strani dvorišta, ali ni uz najveću koncentraciju nisam uspeo da uočim taj zid. Samo dvadeset metara, a ne vidim zid! Ludilo je živeti sam u jednoj takvoj magli! U jednoj takvoj klimi koja sve i svakog čini hiljadu puta težim! Bilo je depresivno, kao i uvek u ovo doba godine. Desnim kažiprstom sam kratko lupnuo po oknu da bih uplašio jednu pticu tamo napolju, ali ona se nije ni pomerila. I kao što sam kažiprstom kucnuo po prozoru, kucnuo sam onda po glavi i opet pao u stolicu. U deset godina “nijedan jedini uspeli rad!”, mislio sam. Naravno, zbog toga više nisam vredan poverenja. Po čitavom Beču, i to upravo tamo gde to za mene ima najneugodnije dejstvo, sestra priča kako sam ja taj koji je zakazao.

Neprestano čujem kako svim mogućim ljudima govori:”Moj mali brat i njegov Mendelson-Bartoldi”. Bez ikakvog ustezanja ona pred svima kaže da sam pomeren. Da nisam nije sasvim čitav. Znam da ona o meni tako govori i širi glas koji mi neobično škodi. Ona ni od čega ne preza da bi došla do novca, dakle da bi sklapala svoje poslove i da bi se dodvorila svom društvu, ona će me nazvati svakojakim imenima. Ona je beskrupulozna. A ume da bude i prosta. S druge strane, ja sam je uvek voleo, uprkos svim njenim strahotama. Voleo sam je i mrzeo, neki put sam je višeo voleo nego što sam je mrzeo, i obrnuto, ali veći deo vremena sam je mrzeo zato što je uvek radila protiv mene, sa punom svešću, a to znači, pri zdravoj pameti koja joj se nikada nije mogla odreći. Ona je uvek bila realističan čovek, kao što sam ja uvek bio zanesenjak.”Volim te zato što si takav zanesenjak”, često kaže, ali u ovoj primedbi je više prezira nego onoga što je tome suprotno. Kad čovek kao što je ona kaže volim te, to je uvek samo laž. Ili sam jata j koji je stravičan? Svom je mužu govorila “volim te”sve dok on to više nije mogao da izdrži i dok nije nestao. Nestao je u Peruu, odavde gledano zaista na kraju svetu, i više se nikada nije vratio. Prevareni I lagani, muževi od kojih su napravljene budale, već decenijama beže u Južnu Ameriku da se ne vrate, to je činjenica koja ima tradiciju. “Meni treba samo ljubavnik”, kaže moja sestra. “Nikada nisam bila za brak. Čitavog života imati na vratu jednog čoveka, odvratna mi je i sama pomisao na tako nešto. Ne znam zašto sam se uopšte udala. Možda roditeljima za ljubav?”, kazala je. Posao koji je ostao iz njenog braka, to je posao u kojem se radilo, i radi se, o najprostranijim i najodabranijim milionskim austrijskim posedima, ona je, pošto ju je muž napustio, dovela u stanje koje ozbiljni ljudi opisuju kao odvratno, ali drugi kao nečuveno uspešno. Ja sam potpuno spadam među prve, bez obzira da li je to ispravno ili ne. Za mene je život koji moja sestra sada vodi sraman, okrenut još samo profitu. Krajem godine milionski pokloni Karitasu, o čemu ona sama zadovoljno može da čita u novinama, pri čemu nedeljama umire od smeha, kako sama kaže, sve to mi je to odvratno. Palatu starog grofa Ruspoli, koji je nedavno iznenadno preminuo zato što su mu otkazali bubrezi, i kojeg je upoznala u Rimu, i sa kojim je desetine godina provodila praznike i dopisivala se i za koga je tvrdila da joj je srodan, njegovu, dakle, palatu, u blizini Sijene, koje se dokopala i u kojoj su, doduše, carovali pacovi već desetinama godina, zaveštala je pre dve godine crkvi da od nje napravi dom za stare i u njenom renoviranju je učestvovala s dva miliona šilinga. Kada sam je pitao da li će da otputuje u Italiju da vidi završenu palatu glatko je odgovorila ne, to je ne zanima. Ta stara zgrada je uopšte više ne interesuje. Stari ljudi da, rekla je podrugljivo, ali ne i stare zgrade. Moram biti dobra sa crkvom, mali moj brate, rekla je, i taj njen postupak, i to što je imala o tome da kaže, bili su mi u najvećoj meri odvratno. Ali, ona je takva. Uvek se šećka sa nekim pomodarima koji nose samo Nađijeve cipele i to, kako se to ovde kaže, sa okovanim potpeticama, i koji već samo stoga imaju odvratno neprirodan hod, i tvrdi da su ti ljudi njoj srodni, pa dakle i meni. Ja nemam srodnika, to joj stalno ponavljam, imam samoduhovne srodnike. Mrtvi filozofi su moji srodnici. Na to se ona, kao i uvek, zlobno smeška. Ali sa filozofijom ne možeš leći u krevet, mali moj brate, često je govorila, na šta sam joj ja isto tako često odgovarao, podrazumeva se da mogu, i pri tom se barem neuprljam. Ova primedba dovela je do toga da je jednom u mom prisustvu, u društvu uMirccušlagu, gde me je odvukla posle upornog nagovaranja, rekla:”Moj mali brat spava sa Šopenhauerom. Naizmenično sa Šopenhauerom i sa Ničeom”. To joj je donelo, naravno, očekivani uspeh, i to, kao i uvek, na moj račun. U stvari čitavog života sam se divio lakoći s kojom je moja sestra u stanju da vodi razgovor, ona i danas, ili bolje da kažem, danas izvesno sa još većim suverenošću ona uklanja najteže društvene prepreke, ako za nju uopšte postoje neke društvene prepreke. Ne znam odakle joj taj talenat, naš otac uopšte nije bio zainteresaovan za društvo, a naša majka, kako je sama govorila, nije volela čitavo to društveno prenemaganje. Poslovni duh, koji sestru odlikuje više nego bilo šta drugo, i koji ni ne naslućuje niko ko je ne poznaje tako dobro kao ja, nasledila je od dede s očeve strane. On je bio taj koji je stvorio naše bogatstvo, i to na najčudnovatiji način, ali ipak, potpuno svejedno na koji način, stvorio je bogatstvo koje je dovoljno dami, sestra i ja, u trećoj generaciji, imamo dovoljno za život i nas dvoje živimo, sve u svemu, ne baš najskromnije. Ja u Pajskamu živim sam, a ipak trošim onoliko novca koliko druge velike porodice nemaju na raspolaganju za čitav mesec – samo da navedem jedan primer, ovde se samo za mene samog čitave zime zagreva više od devet soba, i to ne slabo, i tako dalje. Čak i s obzirom na to da sam najnesposobniji u svim takozvanim novčanim stvarima, mogao bih da živim još 20 godina a da ne moram da zaradim nijedan groš, i zatim bih mogao da malo po malo prodajem parcele i da pri tom glavno imanje

ne dirnem, i da na taj način uklonim i prodam sve ono što mi uopšte nije nužno i što je apsurdno s obzirom na činjenicu da ću, zbog moje stalno i neprestano napredujuće bolesti, živeti još samo najkraće vreme, najviše godinu ili dve, ne više i ne duže, i na činjenicu da do tog trenutka treba zaista da potpuno iskoristim sve ono što mi je potrebno za život i egzistenciju. Mogao bih, kada bih želeo, sebe da opišem kao dobrostojećeg, za razliku od sestre koja je zaista bogata jer njeno vidljivo bogatstvo ni slučajno nije čitavo njeno bogatstvo, i ja pravim sasvim jasnu razliku između sebe i nje, na primer, u jednoj već pomenutoj tački: ona, da bi dospela na nebo, i da bi sebe zabavila, milionske priloge daje crkvi i drugim takvim sumnjivim udruženjima, dok ja uopšte ništa ne dajem i ni nerazmišljam o davanju novca u svetu koji se guši u milijardama i u kojem Karitas laže kad god se za to pruži i najmanja mogućnost. Ne uživam u tome da se, na primer, nedeljama zabavljam davanjem priloga Karitasu i nemam dara da se novinskim izveštajima o mojoj velikodušnosti i ljubavi prema bližnjem veselim zato što ne verujem ni u velikodušnost,niti u ljubav prema bližnjem. Takozvani dobri ljudi su skroz-naskroz protivni i ko kaže suprotno, a možda čak još to i tvrdi, taj je ili lisac koji gazi preko ljudi, ili je nepopravljivo tupav. Danas imamo posla sa devedeset odsto takvih lisaca i deset odsto nepopravljivo tupavih. Ne može se pomoći ni jednima ni drugima. Crkva iskorištava i jedne i druge, svejedno koja je crkva u pitanju, ali katoličku isuviše dobro poznajem da bih joj dao bilo kakav popust, ona je prepredenija od svih i iskorišćava gde god može, a najveći deo novca uzima od siromašnih i najsiromašnijih. Ali ne može se pomoći ni tim siromašnim i najsiromašnijim, najraširenija je laž da je to moguće i tu laž pre svega šire političari. Siromaštvo je neiskorenjivo i onaj ko misli na to da ga iskoreni, taj nema drugu nameru do da iskoreni čoveka kao takvog, pa dakle i prirodu kao takvu. Što su veći i viši prilozi moje prevejane sestre, to je jači i pakleniji njen podsmeh tome, ko je čuo kako se smeje svojim prilozima, taj zna oko čega se zemlja okreće. Toliko puta sam čuo taj smeh da više ne želim da ga slušam. Ljudu stalno pričaju, uza svu zlobu koja prati lažna osećanja o tome kako se za druge i, pre svega, za bližnje moraju naći, a zapravo se radi isključivo i jedino o tome da su nađu najpre za sebe, svako se nađe najpre za samog sebe,i pošto do sada jedva da se neko našao za sebe, takođe je nezamislio da se neko od ovih milijardi nesrećnika ikada našao za drugog, odnosno, kako to kažu suzeći od samozavaravanja, za bližnjeg. Svet je tako bogat da on sebi može priuštiti bukvalno sve, samo što to, sa punom svešću, sprečavaju političari koji vladaju tim svetom. Oni zovu upomoć a svakodnevno kroz prozor bacaju milijarde samo za oružje i nije ih sramota. Ne, ovaj svet ne zaslužuje ni groš, odlučno se tome odupirem pošto ne učestvujem u lakomislenoj trci za zahvalnošću, kao što to čini moja sestra. One ljude koji stalno govore da su spremni na svaku žrtvu, i koji bez prestanka sve žrtvuju, konačno i svoj život i takodalje, ti sveci koji se u svom žrtvovanju i svojoj spremnosti na žrtvu valjaju kao svinje u blatu, i kojih ima u svim zemljama i krajevima sveta, kakva god bila njihova moguća I nemoguća imena, bila ona čak i Albert Švajcer ili majka Tereza – sve ih najdublje mrzim.Ti ljudi na umu nemaju ništa drugo osim da se udave u zahvalnicama i zatrpaju ordenjem na račun onih koje su navodno tako dobro zbrinuli i koji za njima kukumavče pruženih ruku. Najdublje prezirem te ljude koji su opasni, samoživi i bezobzirni kao niko drugi,kakvih je od svetog Franje Asiškog pa sve do majke Tereze bilo na milione, i koji u nebrojenim verskim i političkim udruženjima širom sveta, iz dana u dan, jurcaju gonjeni željom za slavom. Takozvani socijalni problem, o kome se bez prekida, do iznemoglosti, priča već vekovima, najobičnija je laž. Ja ga ne priznajem, rizikujući da budem pogrešno shvaćen – što mi je, iskreno rečeno, uvek bilo svejedno. Sa drugim takozvanim damama iz visokog i najvišeg društva, sestra je organizovala bazar, na kome je čak i jedno dete neprestano moralo užasno da krešti preko razglasa, i tako je sakupila pet stotina hiljada šilinga, samo što nije toliko glupa da bi mi rekla kako je time mislila dobro siromašnima I najsiromašnijima. Uskoro je priznala, usprkos tome što sam ja ćutao o tom njenom prevarantskom poduhvatu, ili možda upravo zato, da sam je prozreo. Uživala je u tome što joj je monsinjor i predsednik Karitasa, inače samo običan stari ljubitelj proslava, galantno ljubio ruku. Još pre petnaest ili šesnaest godina, kada sam ja imao nekakav, doduše veoma površan kontakt sa tim gospodinom, on je, čovek umetničkog i prefinjenog duha,molio moju sestru da mu za iznos od osam stotina hiljada šilinga, koje joj je dao na ruke, uredi stan na Šoteringenu. Ona je to i uradila, namestila je monsinjoru stan koristeći samo renesansni nameštaj iz Firence i jozefinske dragocenosti. Kada je završila, pozvala je u njegovu čast društvo od pedeset odabranih osoba, među kojima je najniži bio jedan irski grof, kojeg je to veče u društvo monsinjora

pozvala samo zato što je vlasnik fabrike prediva na granici Burgenlanda i Donje Austrije, fabrike koju je ona po svaku cenu htela za sebe, što joj je, koliko znam, i pošlo za rukom da ostvari. Mojoj sestri na ovom polju sve polazi za rukom. Za osam stotina hiljada šilinga, koji su bez sumnje poticali od novca za crkvene donacije, moja sestra je monsinjoru uredila stan na Šoteringenu, na jednom od najboljih mesta, i ja sam sam joj otvoreno rekao da je za crkveni novac uredila stan monsinjoru, za osam stotina hiljada šilinga, koji bi danas bili šest ili sedam miliona.Zamislite: monsinjor za sebe uređuje stan za osam stotina hiljada šilinga i istovremeno preko radija, sav rasplakan, govorom koji je laž do u najmanji detalj, za Karitas pridobija najsiromašnije od siromašnih. Želeo sam da znam da li ju je sramota, ali moju sestru nije bilo sramota, za to je ona, kao što je sama rekla, suviše pametna, i onda je dodala samo: “četiri stotine hiljada sam dala ja. Monsinjor je platio samo četiri stotine”. Sve mi se to zgadilo. Ali, on je važan u takozvanom visokom sloju, a najveći životni cilj sestre oduvek je bilo to da pripada tom sloju. Jedan grof mora da bude veoma šarmantan i da ima beskrajno mnogo novca da bi se ona uopšte upustila u duži razgovor sa njim, normalnost kod nje počinje tek sa vojvodama i ja stvarno ne znam odakle potiče to njeno stravično ludilo. Često sam se pitao da li jedan takav čovek uopšte može da bude delo prirode. Sa druge strane, svako moje zapažnje usmereno u vezi s njom pretvara se, i to u trenutku, u divljenje. Mali brat je potpuno nemoćan pred jednim takvim čovekom koji zrači, kako ona sebe često opisuje. Njen ulazak menja svaki prostor, sve, bez obzira gde i kada ona ulazi, sve se menja i istovremeno postaje samo njoj podređeno. Pritom ona nije zaista lepa, često sam se pitao da li jeste lepa ili nije lepa, i ne mogu da kažem da li ona jeste lepa ili nije lepa, ona je drugačija od svih drugih i ima moć da sve oko sebe, ako ne ugasi,onda barem baci u drugi plan, u senku. Ona je, dakle, potpuna suprotnost u odnosu namene koji sam čitavog života neprimetan. Ne skroman, to bi bila pogrešna reč, ali neprimetan, i uz to još i, u stvari, uvek povučen. Tako sam sam sebe vremenom likvidirao, mogao bih reći, i kažem to, pošto je to istina. “Tvoja je tragedija, mali mojbrate, što se uvek držiš u pozadini”, ume često da kaže. A s druge strane, jednom je rekla da je njena tragedija to što uvek mora da izbije u prvi plan, bez obzira da li to želi ili ne,ona je gurnuta u prvi plan gde god da se nađe, u kakvoj god situaciji. Ono što ona kaže nikada nije glupo, u svakom je slučaju uvek mnogo oštroumnije od onoga što drugi govore, ali je ipak mnogo od toga što kaže pogrešno. Ponekad, zapravo ne i samo ponekad već uvek, uvek bih najradije zavrištao zbog besmisla kojim ona uvek, bezikakve sumnje, izaziva najveće divljenje. Naravno, ona ide u operu i ne propušta nijednu Vagnerovu operu, izuzev “ Letećeg Holanđanina”, pošto, po njenim sopstvenim rečima, “Leteći Holanđanin nije Vagnerova opera”. I ona zaista misli, kao i mnogi drugi, da je u tome u pravu. Haljine koje u tim prilikama nosi sasvim su jednostavne, mnogo jednostavnije od najjednostavnijih, ali njena haljina je uvek ta koja privlači najviše pažnje. “Znaš, opera je za moj posao od najveće važnosti”, ponavlja ona stalno, “Ljudi su potpuno pomereni od muzike koju uopšte ne razumeju i kupuju i onu moju robu koja ima lošu prođu”. Pod "robom sa lošom prođom" ona podrazumeva dobra koja nikada ne idu ispod hiljadu hektara. Ili “prvoklasne objekte”, kako ih ona naziva i na kojima se u kratkom roku može najviše zaraditi. A zaista je zanimljivo posmatrati je za vreme obeda. Ona tako jede, prinosi kašu supe ustima itd. da odjednom sve oko nje postaje ako ne baš banalno, onda makar na svaki način njoj podređeno. U tome se sa njom može meriti zaista samo neka dama iz takozvane prastare aristokratske porodice i najboljeg roda. Koliko je zaista strašno biti neprestano u središtu pažnje i nikada ne biti ispušten iz vida, ja sam to mogao da razumem samo onoliko koliko se može razumeti tuđe osećanje, ali je sigurno to užasnije nego što sam ja u stanju da zamislim. Uvek samo imao dar da budem manje ili više neprimećen, da i u većim društvima manje ili više budem sam sa sobom itako sam uvek uživao u toj prednosti što mogu da se prepustim vlastitim željama, fantazijama i mislima koliko god sam želeo. To držanje u društvu je za mene uvek bilo prednost, uvek je bilo najkorisnije, ono je bilo upravo ono što mi je odgovaralo, nasuprot onome što je odgovaralo sestri. I uvek je bilo tako, bilo gde i bilo kada da se pojavi ona je u centru pažnje, i činilo se da je to sve u najvećoj zamislivoj meri prirodno, na njoj je zaista sve prirodno, sve što radi, sve što kaže, kao i sve što ne kaže ili prećuti, moglo bi se poverovati da uopšte nema prirodnijeg stvorenja od moje sestre. Kao da ni o čemu, ama baš ni o čemu nije morala da promisli. Ali i to je, naravno, zabluda, ja znam da je sve što ona preduzima osmišljeno u tajnosti, znam koliko je pripremano to što ona konačno iznosi pred sve te ljude. Svim tim ljudima je najprirodnije – iako to, naravno, uopšte nije istina – da neprestano veruju kako je ona, ako ne sve, onda barem većinu stvari

pročitala,kako je ona, ako već ne sve, a ono većinu videla, kako je ona, ako već ne sve, onda većinu važnih i čuvenih ljudi, do kojih joj je stalo, upoznala i kako ih dobro poznaje. I ona njih u to uverava a da ništa slično nikada ne izgovori. Iako uopšte ne razume muziku,iako nije kadra ni da je najpovršnije shvati, ipak svi ljudi veruju da je dobar poznavalac muzike, a isto tako je sa književnošću, pa čak i sa filozofijom. Tamo gde drugi neprestano moraju da se naprežu da bi držali korak, ona uopšte ne mora da brine jer svešto želi, dolazi samo od sebe. Naravno, ona je, da tako kažem, obrazovana, ali sve je to samo površno, ona, naravno, dosta čita, više nego većina onih sa kojima se druži, ali ipak samo najpovršnije, i niko to ne primećuje. Dok drugi moraju neprestano da budu ubedljivi da ne bi bili poniženi i da ne bi ispali smešni, ona sasvim jednostavno ćuti i time trijumfuje, ili nešto kaže, u pravom trenutku, i iz toga, nužno, proizilazi da ona vlada čitavom scenom. Nikada nisam video sestru poraženu. Nasuprot tome, ona je često bila svedok tome kako sam ja zakazivao u nekoj zaista smešnoj stvari. Mi smo toliko različitii suprotstavljeni karakteri, najviše što se uopšte može zamisliti. Verovatno iz toga proizilazi napetost koja postoji među nama. Ja nikada ne pričam o novcu i imam ga, kazala je jednom, ti nikada ne pričaš o filozofiji i imaš je. Ta rečenica pokazuje kako nas dvoje stojimo, i, možda, bojim se, na čemu smo se zaustavili. Svuda po kući još uvek su tragovi moje sestre, god mi padne pogled tu je ona bila, ovo je preokrenula, ono je ostavila za sobom, ovaj prozor nije zatvorila kako treba, sve te razbacane i do pola ispijene čaše iza sebe je ona ostavila. Pritom mi ne pada na pamet da sređujem sve to što je ona uneredila. Na njenom krevetu sam pronašao, kao u besu bačen, Prustov “Kombrej”, I siguran sam da sa čitanjem nije daleko odmakla. Ali ne mogu reći ni to da ona ne čita ništa, ili da čita samo bezvredne stvari, za ženu njenih godina i njenog statusa, i uopšte njenog položaja i nadarenosti, ona uvek održava zadivljujući nivo kada je u pitanju štivo za čitanje. Onaj ko jednom bude čitao ove skice pitaće se čemu ova neprestana priča o sestri. Pa zato što sestra, naprosto, od detinjstva mlada mnome, i kada otputuje uvek mi je potrebno više dana da se priberem, ona je doduše fizički otputovala, ali svuda je na najjasniji, i za mene zaista najstrašniji način, prisutna, i bila je to pre svega ove poslednje večeri, što sam na najbolniji način osetio, i zbog te njene zaista stravične prisutnosti, svesam više postajao svestan da se za nekoliko sati po njenom odlasku ona ne može isterati iz kuće, ona se ne da isterati, ona tu ostaje sve dok to želi i te večeri je sa neverovatnim intenzitetom želela da ostane zato što sam ja hteo da ode, zato što sam želeo da sledećeg jutra započnem rad o Mendelson-Bartoldiju. Samo glupan kao što sam ja mogao je verovati da će zaista nakon nekoliko sati po njenom odlasku moći da započne rad. Posle njenog odlaska uvek mi je trebalo više dana da je se oslobodim. Nadao sam se da ću ovaj put imati naročitu sreću. Ali nisam je imao. Tu vrstu sreće nikada nisam imao. I nije li ona možda bila u pravu kada je rekla da je moj rad o Mendelson-Bartoldiju samo finta kojom želim da opravdam moje apsurdno životno lutanje koje se, osim time da nešto pišem i nešto dovršavam, i ne može ni na koji drugi način opravdati. Bacao sam se na Šenberga da bih se opravdao, na Regera, na Joahima, čak i na Baha, samo da bih se opravdao, kao što se sada bacam na Mendelsona sa istim ciljem. U osnovi uopšte nemam pravo na ovu vrstu životnog lutanja koje je zaista toliko jedinstveno koliko je i rasipno I isto toliko stravično. S druge strane, kome bih trebalo da polažem račune osim samome sebi? Kada bi mi makar narednih dana pošlo za rukom da započnem moj rad oMendelson-Bartoldiju. Imam li ja, dakle, najbolje preduslove za to? I imam ih, i nemam ih, s jedne strane ih imam, s druge ih nemam, rekao sam sebi. Imao bih da sestra nije došla, s jedne strane, i upravo zato što jeste došla u Pajskam, s druge strane. Za sve moramo da zapnemo stoprocentno, uvek je govorio moj otac, govorio je to svakom, mojoj majci, mojoj sestri, meni, ako ne zapnemo stoprocentno nismo uspeli već pre nego što smo I započeli. Ali šta u ovom slučaju znači stoprocentno? Nisam li se bacio na ovaj rad stoprocentno? Verovatno sam se bacio dvestaprocentno, možda čak i tristaprocentno, i to je onda katastrofa. Ali ta misao je, naravno, bila besmislica. Tvoja greška je, rekla je sestra, to što se u svojoj kući potpuno izoluješ, što uopšte više ne tražiš prijatelje, a mi imamo tako mnogo prijatelja. Rekla je istinu. Ali šta znači: prijatelj! Mi znamo dosta, možda čak i mnogo ljudi, neki od njih još uvek nisu umrli ili se zauvek povukli, znamo ih još od detinjstva, svake godine smo ih često posećivali, oni su dolazili kod nas u kuću, ali već odavno oni nisu prijatelji. Ukoliko se to uklapa u njen račun, moja sestra odmah nekog naziva svojim prijateljem, čak i one ljude koje jedva poznaje. Kad o tome bolje razmislim, ja uopšte nemam prijatelja, od kada je prošlo detinjstvo, nikada nisam imao prijatelja. Prijateljstvo, kako gubava reč! Ljudi je svakodnevno izgovaraju od iznemoglosti pa je potpuno obezvređena, obezvređena

skoro koliko i do smrti razgažena reč ljubav. Tvoja najveća greška je što više ne ideš u šetnju, ranije si satima boravio van kuće, išao si kroz šume, preko polja, do jezera, i barem si se radovao svom vlastitom posedu. Danas više ne izlaziš iz kuće, a to ti najviše škodi, rekla je ona, upravo ona za koju svi znaju da je lenja za izlazak i koja za tri nedelje, koliko je bila ovde, nijednom nije otišla u šetnju. Ali, naravno, ona ne pati od bolesti, mislim se ja, od koje ja patim. Ja moram da idem u šetnju. A ništa mi nije dosadnije. Ništa mi nije mučnije i ne pada mi tako teško na pluća i srce kao šetnja. Ja nisam čovek prirode, nikada nisam bio čovek prirode i nikada nisam dozvolio da budem primoran da postanem čovek prirode. Kad šetaš, prišire ti se pluća, rekla je zajedljivo i potom popila čitavu čašu šerija, “Augustin Blasques”, naravno, jedinog koji je za nju dovoljno skup. Ona ga već decenijama naručuje od svojih ljubavnika iz Španije pošto se ne može naći ni u Beču, a kamoli ovde, u ovom užasnom kraju. Pošto nisi katolik, rekla je smešeći se, više ne ideš ni u crkvu. Dakle,uopšte više ne izlaziš na svež vazduh. Tako propadaš i umireš. U poslednje vreme joj se naročito dopada da mi stalno ponavlja: “umireš”. To me svaki put pogodi iako sam sebi kažem i ponavljam da nemam ništa protiv umiranja. I to sam joj često govorio, što je ona opet nazivala smešnom dečjom koketerijom. Svakako da bi bilo pametno udisati svež vazduh, ali ovde sada uopšte nema svežeg vazduha, ovde je samo đavolski, gusti,smrdljivi vazduh koji je inače potpuno zatrovan hemijom iz obližnje fabrike papira.Ponekad pomislim kako je fabrika papira možda toliko zatrovala vazduh da je on za mene smrtonosan. Pošto ja već desetinama godina udišem taj fabrikom papira zatrovanivazduh, palo mi je na pamet, one večeri kada je otišla sestra, da su moja nemoć da započnem rad, uopšte moja bolest i moja skora smrt, prouzrokovani vazduhom koji je zatrovala fabrika papira. Čovek nasledi posed od svojih roditelja i onda veruje kako čitav život mora na njemu da ostane i uopšte ne primeti da umire tako rano zato što obližnja fabrika papira danonoćno zagađuje vazduh koji on diše. Ali, nisam se dalje udubljivao u te spekulacije i opet sam se vratio u predsoblje. Pri pogledu na onaj ugao u kojem smo držali psa dok smo bili mali, morao sam da pomislim kako bi to bilo kada bih barem imao nekog psa. Ali, od kada sam porastao, ja mrzim pse. A i ko bi se brinuo o tom psu i kako bi trebalo da izgleda taj pas, kakav bi to pas trebalo da bude? Da imam psa, onda bih morao, samo zbog jednog takvog psa, da u kuću primim čoveka koji bi o njemu vodio računa, a ja ne bih mogao da podnesem nikakvog čoveka, ne podnosim ni psa, niti čoveka. Kada bih dugo podnosio nekog čoveka u kući, kada bih mogao da podnesem jednog takvog čoveka, a ne bih mogao, naravno da ne bih mogao da podnesem još i psa. Nisam spao na psa, rekao sam sebi, i nikada neću spasti na psa, radije ću crći, ali neću spasti na psa. U ovom uglu, odmah do vrata što izlaze na dvorište, čučao je pas i mi smo ga voleli, ali danas bih sigurno morao da mrzim tu životinju koja neprestano vreba. Istina je da ja volim moju samoću, ja nisam usamljen i ne patim, iako moja sestra stalno pokušava u to da me uveri, ja ne patim zbog moje samoće, ja sam srećan sa njom, znam šta u njoj imam, vidim to na drugima koji nemaju takvu samoću, koji ne mogu da je sebi priušte, vidim na onima koji je žele čitavog života, ali je ne mogu imati. Ljudi imaju psa i pas njima vlada, i samim Šopenhauerom, na kraju krajeva, nije u istinu vladala njegova glava već njegov pas. Ova činjenica deprimira više od bilo koje druge. U osnovi,Šopenhauerovo mišljenje nije odredila njegova glava već njegov pas, svet nije mrzela Šopenhauerova glava, već njegov pas. Nisam lud zato što tvrdim da je Šopenhauer na ramenima imao psa a ne glavu. Ljudi vole životinje zato što uopšte nisu sposobni da vole sebe. Oni koji su u duši najniži, ti drže pse i dozvoljavaju da ih ti psi terorišu i konačno dotuku. Oni psa stavljaju na prvo i najviše mesto te svoje, na kraju krajeva, za društvo opasne maskarade. Oni bi od giljotine pre spasili svog psa nego Voltera. Masa je za psa zato što ona, u suštini, ne želi da učini napor da bude sama sa sobom, to zaista zahteva duševnu veličinu, a ja nisam masa, čitavog svog života sam bio protiv mase, i nisam ni za psa. Takozvana ljubav prema životinjama je toliko zla izazvala da bi, kada bi zaista sa najvećim mogućim intenzitetom o tome razmislili, u istom trenutku morali da umremo od užasa. Nije toliko apsurdno, koliko se na prvi pogled čini, kada se kaže da svet za svoje najstrašnije ratove treba da zahvali tome što su vladari gajili takozvanu ljubav prema životinjama. Za sve to postoje dokumenti i moramo se rastrezniti. Tim ljudima, političarima, diktatorima, vlada pas i stoga milioni ljudi doživljavaju nesreću i propast, ti ljudi vole jednog psa i u tajnosti pripremaju svetski rat u kojem će milioni poginuti zbog tog jednog psa. Trebalo bi samo jednom pomisliti kako bi svet izgledao kada bi se ova takozvana ljubav prema životinjama za samo nekoliko smešnih procenata umanjila ukorist ljubavi prema ljudima, koja je takođe, naravno, takozvana. Pitanje ne može

da bude da li ću ja držati psa ili neću držati psa, ja uopšte nisam sposoban da držim psa kojeg, inače, kao što znam, treba najintenzivnije negovati i paziti, kao bilo kog čoveka, psu je potrebno više nege i pažnje nego što je potrebno meni samom, ali čovečanstvo ništa ne zaključuje iz toga što ono, u svim delovima sveta, bolje neguje i mnogostruko bolje pazi pse nego svoje sunarodnike, da, jeste, u svim tim milijardama slučajeva pasa,ono ih bolje neguje i više pazi nego same sebe. Dozvoljavam sebi da jedan takav svet nazovem perverznim i u najvećoj meri nečovečnim i potpuno suludim. Kada sam ja tu, i pas je tu, ako sam tamo, i pas je tamo. Ako pas mora napolje, moram i ja napolje i takodalje. Ne mogu da podnesem tu pseću komediju koju svakodnevno vidimo čim otvorimo oči, i čak i pre nego što nam se oči naviknu na dnevnu svetlost. U toj psećoj komediji pojavljuje se pas koji muči jednog čoveka, iskorišćava ga i iz njega isisava bezazlenu čovečnost. Najveći i najskuplji i zaista najvredniji nadgrobni spomenik koji je ikada podignut u istoriji, treba da bude podignut psu. Ne, ne u Americi, kao što bi se pretpostavilo, već u Londonu. Da bi se razjasnila ta činjenica dovoljno je pokazati ljude u njihovom pravom psećem svetlu. Već odavno na ovom svetu pitanje nije koliko je neko čovečan, već koliko je pseći, ako se u osnovi želi poštovati istina, onda, da bi se zaista reklo koliko je neko čovečan, mora se reći koliko je on pseći. I to je ono najodvratnije. Pas ne dolazi u obzir. Kada bi barem imao psa, rekla je sestra neposredno pre nego što je otputovala. Nije to bio prvi put, to je primedba koju mi upućuje već godinama. Barem psa! Meni nije potreban pas, ja imam ljubavnike, kaže ona. Jednom se, iz hira, kako mi se čini, odrekla ljubavnika pošto je imala psa koji je bio tako mali da je mogao, barem sam ja to tako zamišljao, da se provuče ispod njene štikle. Volela je grotesknost te činjenice I dala je da se tom psu, koji uopšte i ne zaslužuje to ime, ištrika prsluk za zlatnim obrubom. U Zaheru su se divili psu, a to je njoj postalo tako neprijatno da je životinju na kraju poklonila svojoj kućepaziteljski koja ju je, naravno, dala nekom sledećem. Moju sestru fascinira ono što odskače, ali ipak, razložno, zato što ipak vrlo dobro razume stvari, u tome što odskače ona ne ide do kraja, ne ide tako daleko da bio zaista mogla da ispadne smešna. Ili putovanje, rekla je. Trebalo bi da otputuješ. Ukoliko uskoro ne otputuješ, umrećeš. Već vidim kako u tom tvom ćošku najpre počinješ da ludiš, a onda propadaš. Putovanje! Ranije moja najveća ljubav, moja jedina strast. Ali sada sam isuviše slab zasvako putovanje, rekao sam sebi, ne smem ni pomisliti na to da otputujem. A i ako bi putovao, kuda? Možda je, mislio sam, more moj spas. Ta misao me je obuzela, od te misli više nisam mogao da pobegnem. Uhvatio sam se za glavu i rekao:”more!” To je za mene čarobna reč. Kada putujemo, ako nismo već sasvim umrli, onda oživljavamo. Ali,da sam i u stanju da putujem, kuda? Sva moja putovanja su na mene delovala čudesno. Naši roditelji su nas još kao decu vodili sa sobom na putovanja i na taj način smo već sa dvanaest i trinaest godina mnogo videli. Bili smo u Italiji, u Francuskoj, bili smo u Engleskoj i Holandiji, upoznali smo Poljsku i Češku i Moravsku, i već sa trinaest godina smo iza sebe imali i boravak u Severnoj Americi. Kasnije sam iz svoje vlastite želje, kad god je to na bilo koji način bilo moguće, odlazio na velika putovanja, bio sam u Iranu,Egiptu, u Izraelu, Libanu. Sa sestrom sam proputovao Siciliju i više nedelja proveo uTaormini, u čuvenom hotelu Timeo, ispod grčkog teatra, jedno vreme sam stanovao u Palermu, i u Agrigentu, veoma blizu kuće u kojoj je živeo i pisao Pirandelo. Više puta sam bio u Kalabriji i, naravno, na svakom putovanju po Italiji posetio sam Rim i Napulj, I svakog proleća sam sa roditeljima i sestrom bio u Trstu i Opatiji. Svuda smo imali rođake i uvek smo kod njih odlazili u najkraće moguće posete jer su moji roditelji, baš kao i ja, najviše voleli da odsedaju u hotelu, oni su bili, moja majka isto kao i moj otac, strastveni posetioci hotela, u najboljim i najlepšim hotelima su se osećali, baš kao i ja, mnogo više domaće nego kod svoje kuće. Uopšte ne smem ni da mislim na sve te predivne palate ukojima smo bili. Ni rat nas nije mogao sprečiti u tome da putujemo i da “odsedamo u najboljim kućama”, kako je to moj otac često govorio. Od svih tih hotela u najprijatnijem sećanju mi je ostao Seteis u Sintri i, naravno, Timeo. Kada sam nedavno pitao mog internistu da li bih smeo da razmišljam o putovanju, on mi je rekao”naravno, u svako doba”, ali bilo mi je neprijatno zbog načina na koji mi je rekao to “naravno”. Sa druge strane, bez obzira kakvo nam je stanje, u svakom trenutku bi trebalo da činimo ono što želimo, kada želimo da putujemo, onda treba da putujemo, i da o našem stanju, pa bilo ono I najgore, ne brinemo, a pre svega da ne brinemo kada je ono najgore, jer mi smo, bilo da putujemo ili ne putujemo, izgubljeni, i bolje je umreti i otići na željeno putovanje, na putovanje za kojim žudimo kao ni za čim drugim, nego ugušiti tu želju i tu žudnju. Godinu ipo dana nisam putovao, poslednji put sam, zato što je to za mene najidealnije mesto, bio u Palmi. U novembru, kada magla na

najstrašniji način guši i pritiska, ja sam raskopčane košulje šetao kroz Palmu i svakodnevno sam na čuvenom Borneu, u senci platana, pio kafu, i upravo sam u Palmi uspeo da napišem najvažnije beleške o Regeru,koje sam, doduše, kasnije izgubio i do danas ne mogu da kažem kako to da sam vlastitom nepažnjom uništio dva meseca duhovnog naprezanja, što je neoprostivo. Kada samo pomislim na to kako jedem masline i pijem vodu na terasi palate Niks, i kako sam ne samo utonuo u gledanje tih ljudi koji svoje želje i ideje, baš kao i ja, vezuju za ovu terasu, već se potpuno izgubim u tom gledanju! Često ne primećujemo da sa tačke, za koju smo čvrsto vezani, u jednom času svom snagom moramo da se otisnemo da bismo mogli dalje da živimo. Sestra je u pravu što u mom prisustvu stalno izgovara reč putovanje, neprestano me bičuje rečju putovanje, kažem sebi, ona ne samo da u svakom trenutku usput izgovara reč putovanje, ona uporno pokušava da ostvari svoj zacrtani cilj, da spase moju egzistenciju. Posmatrač prozire čoveka kojeg posmatra, naravno, nemilosrdnije iautentičnije nego što posmatrani prozire sebe, rekao sam sebi. Na svetu postoji toliko lepih gradova, predela, obala koje sam video u svom životu, ali nijedna od njih nikada zamene nije bila tako idealna kao Palma. Ali šta ako u Palmi doživim jedan od onih strašnih napada, ako bez prave lekarske pomoći budem ležao u sobi, bojeći se smrti? Moramorazmotriti najstrašnije mogućnosti I uprkos tome otići na putovanje, rekao sam sebi. Ali,ne mogu poneti čitavo brdo beležaka, rekao sam sebi istovremeno, one bi teško stale u dva kofera, a sa sobom u Palmu nositi više od dva kofera, to je ludost. Sama predstava da moram sa dva, ili čak sa tri kofera da idem na stanicu i u voz i iz voza, na aerodrom I onda u avion i tako dalje, dovela me je skoro do ludila. Ipak, više nisam napuštao misao oPalmi i Meliji, pošto je Mediteraneo još odavno zauvek zatvoren. U toj sam se misli učvrstio, i obrnuto, ta se misao učvrstila u meni. Išao sam tamo-amo po kući, gore-dole,levo-desno, i više nisam mogao da se odvojim od misli da iza sebe ostavim Pajskam; ustvari, nisam napravio ni najmanji pokušaj da se oslobodim te misli o Palmi, naprotiv,neprestano sam je raspirivao i onda sam je doveo do samog vrhunca kada sam iz sanduka u predsoblju izvadio moja dva velika putna kofera i stavio ih pored sanduka, kao da ću zaista otputovati. S druge strane, rekao sam sebi, ne smemo odmah da se prepustimo misli koja je tako iznenadno izronila, kuda bismo stigli kada bi tako radili. Ali, misao je bila tu i stavio sam kofere između sanduka i vrata i posmatrao sam ih iz ugla koji je bio izuzetno povoljan za jedno takvo posmatranje. “Koliko dugo nisam iznosio ove kofere iz sanduka!”, rekao sam sebi. Svakako previše dugo. Na te je kofere, sve vreme od mog poslednjeg putovanja, dakle mog poslednjeg putovanja na Palmu, padala prašina i uzeo sam krpu za prašinu i obrisao ih. I to mi je odmah izazvalo najgoru mučninu. Nisam bio još ni jedan kofer očistio od prašine, a morao sam da se oslonim na sanduk, ostao sam potpuno bez vazduha. I u takvom stanju ti misliš o tome da letiš za Palmu, uz sve te strašne teškoće koje takvo jedno putovanje neizbežno izaziva i koje nisu najmanje ni za onoga ko je zdrav, a za bolesnika su i previše, za njega možda znače čak i smrt. Posle nekog vremena sam ipak prebrisao, sada najopreznije, i drugi kofer, i onda sam seo na gvozdenu stolicu u predsoblju, moju najomiljeniju stolicu. U jedna kofer staviti spise oMendelson-Bartoldiju, rekao sam sebi, u drugi odeću, veš i tako dalje. U veći material koji se tiče Mendelsona, a u manji odeću i veš. Za šta će mi inače ovaj elegantni putni kofer, rekao sam sebi, kofer koji je star najmanje šezdeset godina i potiče iz poslednjih godina života moje bake sa majčine strane, bake koja je imala dobar ukus, što dokazuje upravo ovaj njen putni kofer. Ono što je iz Toskane dobrog je ukusa, rekao sam sebi, to se dokazuje uvek kada putujem; a ako otputujem, rekao sam sebi sedeći na gvozdenoj stolici, onda ću samo napustiti zemlju čija me apsolutna beznačajnost svakodnevno u najvećoj meri deprimira. Njena glupost svakodnevno preti da me uguši, od njene tupavosti ću, i bez moje bolesti, pre ili kasnije umreti. Njene političke, kao i kulturne prilike, u poslednje su vreme postale tako haotične da vam se stomak mora okrenuti čimse ujutro probudite, još pre nego što se uopšte u krevetu uspravite. U njen nedostatak potrebe za duhom čovek kao što sam ja već dugo ne može ni da posumnja, već o toga može samo da povrati, da kažem istinu. Otići su iz zemlje, rekao sam sebi na gvozdeno jstolici, u kojoj sve što predstavlja zadovoljstvo jednom takozvanom duhovnom čoveku, pa ako ne i zadovoljstvo, onda barem sasvim jednostavno mogućnost da živi svoj život, sve je to isterano, istrebljeno, uništeno, u njoj vladaju još samo najprimitivniji od svih nagona održanja i u njoj se u zametku guši i najmanji zahtev nekog takozvanog duhovnog čoveka. U njoj podmićena država, i isto tako podmićena crkva, drže dva kraja istog konopca kojim, već vekovima, sa najvećom bezobzirnošću, a istovremeno I samorazumljivošću, stežu vrat ovog slepog i u svojoj tupavosti zarobljenog i zaista tupog

naroda. U njoj se istina gazi nogama i laž se sa zvaničnih mesta slavi kao jedino sredstvoza postizanje svakog cilja. Napustiću u tom slučaju zemlju, rekao sam sebi sedeći nagvozdenoj stolici, u kojoj se istina ne razume ili se naprosto ne prihvata, a ono što je suprotno istini jeste jedino sredstvo plaćanja za sve. Napustiću zemlju u kojoj crkva vara, a socijalizam, koji je došao na vlast, iskorišćava, dok umetnost povlađuje. Napustiću zemlju u kojoj narod, odgojen da bude glup, dopušta da mu crkva zatvori uši, da mu država zatvori usta, i u kojoj sve ono što je meni sveto već stotinama godina zavrašava u noćnim posudama njenih vladara. Kada odem, rekao sam sebi na gvozdenoj stolici, samo ću otići iz zemlje u kojoj u osnovi više nema šta da se traži i u kojoj ja nikada ni nisam našao svoju sreću. Kada odem, otići ću iz zemlje u kojoj su gradovi smrdljivi, a stanovnici gradova podivljali. Otići ću iz zemlje u kojoj je jezik postao prost a duhovno stanje onih koji govore tim jezikom, sve u svemu, neuračunljivo. Otići ću iz zemlje, rekao sam sebi na gvozdenoj stolici, u kojoj su takozvane divlje životinje postale jedini uzor.Otići ću iz zemlje u kojoj i za vreme najvedrijeg dana vlada tamna noć i u kojoj su, u osnovi, na vlasti još samo bučne analfabete. Kad odem, rekao sam sebi na gvozdenoj stolici, samo ću otići iz odvratno beznadežnog i jednostavno nezamislivo prljavog stanja u kojem se nalazi ovaj abortus Evrope. Odlazim, rekao sam sebi sedeći na gvozdenoj stolici, to znači da ostavljam za sobom zemlju koja već godinama na mene utiče na najštetniji način, i u svakoj prilici, bez obzira gde i kada, o glavi mi radi na najpodliji I najzlonamerniji način. Ali, nije li to ludilo, u ovakvom stanju, i sa ovakvim telesnim sklopom, koji mi ne dozvoljava da napravim ni dvesta koraka van kuće, da mislim na putovanje u Palmu? Pitao sam se, sedeći na gvozdenoj stolici. I naizmenično sam mislio, sedeći na toj stolici, na Taorminu i Timeo sa Kristinom i njenim fijatom, i na Palmu I Meliju i Kanjelase sa njihovom trospratnom palatom i njihovim mercedesom, i video sam sebe kako odjednom šetam kroz uske uličice Palme.” Prošetati!”- viknuo sam sa gvozdene stolice i uhvatio se za glavu, nisam zapravo u stanju ni da prođem kroz kuću, a kamoli da trčim kroz Palmu; takva misao bolesnika kao što sam ja ne samo da se graniči sa ozbiljnom manijom veličine, ona je već s one strane te granice, već je potpuno ludilo i to jedno takvo koje uopšte više nije htelo da mi izađe iz glave; to ludilo više nisam mogao da razbijem sedeći na gvozdenoj stolici, i uopšte više i nisam ni pokušavao, naprotiv, bavio sam se njime u gvozdenoj stolici sve dok, sam od sebe, nisam morao da uzviknem reč “lud” , Melia ili Timeo, Kristina ili Kanjelasi, fijat ili mercedes, mora da sam svo vreme spekulisao na toj gvozdenoj stolici i još sam se i okrepio tom smešnom spekulacijom, Melija sa svojim stotinama i hiljadama jahti ispod prozora, velegrad Palme, Timeo sasvojim bugenvilijama koje cvetaju na prozorima, nepojmljivi morski vetar na Meliji, prastaro kupatilo u Timeu, Kristina ili Kanjelasi, bugenvilije ili morski vetar, katedrale ili grčki teatar, mislio sam na gvozdenoj stolici, Majorkanci ili Sicilijanci, Etna ili Polensa,Ramon Lil ili Ruben Dario, odnosno Pirandelo. Kasnije sam rekao sebi da mi je upravo sada potrebno, i to baš zato što želim da započnem rad o Mendelson-Bartoldiju, atmosfera velegrada, više ljudi, više događaja, više turbulencije, mislio sam na toj gvozdenoj stolici, ne samo jedna jedina ulica i to ulica koja ide naviše, i zbog toga naporna ulica, ne samo jedna kafana, već mnogo živih ulica (i trgova!) i mnogo kafana I uopšte, koliko god je to moguće, oko mene mnogo ljudi jer ništa mi sada nije tako potrebno kao što su mi potrebni ljudi oko mene; ne zato što želim da sa njima družim, ni slučajno ne želim sa njima da razgovaram, mislio sam na gvozdenoj stolici, ali moram da ih imam oko sebe i iz svih tih razumljivih razloga odlučio sam se za Palmu, a protiv Taormine, osim toga i za Kanjelase a protiv Kristine, i sve u svemu, za klimu koja je uupravo za moje stanje u odlučujućoj meri podnošljiva, za letnju klimu koja se u Palmi može očekivati već u februaru, za razliku od Taormine, u kojoj je u februaru još zima, I uz to još u