TRANSFER UČENJA

Reč transfer je latinskog porekla i dolazi od glagola transferre - što znači prenositi. Određenje: Pod transferom se podrazumeva prenošenje dejstva jednog učenja na drugo učenje ili aktivnost. Drugim rečima, to je korišćenje ranije stečenog iskustva pri snalaženju u novim situacijama. O pojavi transfera ne može se govoriti ako su dva učenja vrlo slična po svojoj prirodi - onda se radi samo o produžetku učenja. Da bi se govorilo o transferu dva učenja, dve situacije ili dve aktivnosti moraju biti različite.Transfer se javlja u dva vida:

Pozitivan transfer - snalaženje u novoj situaciji, rešavanje nekog problema ili učenje novog gradiva olakšano je ranije stečenim znanjima;

Negativan transfer - ranije stečeno znanje ometa ili otežava sticanje novog. Za pedagošku psihologiju transfer je od posebnog značaja zato što se ceo sistem

vaspitanja i obrazovanja zasniva na pretpostavci da postoji transfer, te da se znanje stečeno tokom formalnog obrazovanja kasnije može primeniti u životu.

Teorije transferaSvako učenje ne mora automatski dovesti do transfera. Postoje određeni uslovi

koji utiču na to da li će do transfera doći ili ne. U psihologiji postoji više različitih shvatanja o uslovima pod kojima dolazi do prenošenja dejstva jednog učenja na drugo učenje ili na nove situacije. Ta shvatanja poznata su pod nazivom teorije transfera. Postoje tri teorje transfera:1. Teorija formalne discipline - Još je Platon smatrao da učenje aritmetike, muzike i astornomije usavršava moć spekulativnog mišljenja. Iz njegovog shvatanja razvila se prva teorija transfera - teorija formalne discipline. Njen zastupnik je u 17. veku bio engleski filozof Džon Lok koji je smatrao da je formalna disciplina glavni cilj vaspitanja. Ova teorija je dugo vladala i imala veliki broj pristalica, a tek početkom 20. veka ona počinje da se podvrgava eksperimentalnoj i teorijskoj kritici.

TFD se zasniva na tzv. psihologiji moći - shvatanju koje je bilo dominantno u 18. i 19. veku. Prema ovom shvatanju ljudski duh se sastoji iz većeg broja specifičnih moći, od kojih svaka čini celinu za sebe i nezavisna je od ostalih moći. Moći predstavljaju: pamćenje, suđenje, mišljenje, volja, dar za matematiku, sposobnost učenja stranih jezika, temperament itd. Izvesne moći kod pojedinca mogu biti jake, a neke opet mogu biti slabe. Svaka ličnost je rezultat kombinacije određenog broja različito razvijenih moći.

Moći se mogu pojačavati i usavršavati vežbanjem. Da bi se moći razvile - disciplinovale potrebno je da ih učenici što naporinije vežbaju. Pri tome uopšte nije važan sadržaj vežbe, već samo to da ona bude dugotrajna i što napornija. Vežbanje neke moći u jednom domenu disciplinuje, pojačava tu moć u svim njenim domenima. Na pr. vežbanje pamćenja kroz učenje stihova pojačaće pamćenje proznog štiva, brojeva, imena, datuma...

Posebno se preporučivalo učenje teških predmeta kao što su matematika, latinski, gramatika, jer se verovalo da oni imaju veliku formalnodisciplinsku moć. Prema zastupnicima ove teorije, zadatak škole nije pružanje praktičnih znanja, već disciplinovanje učenikovih moći. Motivacija prema ovoj teoriji, takođe, nema nikakvog značaja.

Organizacija škole prema TFD: nastavni planovi sa malim brojem teških predmeta, čiji sadržaji pri tome ne moraju biti praktično primenjljivi.

Eksperimentalne provere TFD: prvi eksperiment izvršio Viljem Džejms (1890). Sa svoja četiri saradnika učio napamet jedan deo poeme "Satir" od Viktora Igoa. Mereno je vreme koje im je bilo potrebno da napamet nauče te stihove (predtest). Zatim su 38 dana po 20 minuta dnevno učili napamet stihove iz Miltonove poeme "Izgubljeni raj" (vežbanje pamćenja). Posle takvog vežbanja ponovo su učili drugi deo Igoove poeme da bi se proverilo da li će se sada pojaviti ušteda u vremenu (posttest). Rezultati: Džejmsu i jednom saradniku je u posttestu bilo potrebno čak nešto više vremena (I put - 131 min., II put - 151 min.), dok je ostaloj trojici trebalo nešto manje vremena. V. Dž. je ovo tumačio zamorom, ali je opšti zaključak njegovog eksperimenta bio da se pamćenje uopšte uzev ne može vežbati. Time su osnovne postavke TFD dovedene u pitanje.

Dalji eksperimenti su potvrdili ove rezultate i doveli do formulisanja druge teorije transfera.2. Teorija identičnih komponenata - Eksperiment Torndajka i Vudvorta (1901) u oblasti opažanja. Vežbali subjekte u procenjivanju površina pravougaonika veličine od 10 - 100cm2. Pre i posle ove vrste vežbe kod svih ispitanika je izmerena sposobnost procenjivanja sledećih geometrijskih oblika:

pravougaonika, vel. 140-300 cm2

drugih geometrijskih oblika, vel. 10-100 cm2

drugih geometrijskih oblika, vel. 140 -400 cm2

Prema TFD ako se vežba sprovodi na jednom materijalu, sposobnost opažanja biće povećana i na sličnim materijalima. Rezultati eksperimenta: transfer je bio znatno manji nego što se očekivalo. Njegov iznos je opadao što je bila manja sličnost između materijala u predtestu i posttestu i materijala na kom je vežbanje vršeno.

Ovakve eksperimente su Torndajk i Vudvort vršili i sa procenjivanjem težine tegova i dužine linija i opet dobili slične rezultate.

Torndajkovo ispitivanje formalnodisciplinske vrednosti pojedinih školskih predmeta - sprovedeno na oko 13500 učenika različitih srednjih škola u kojima su pored zajedničkih izučavani i neki različiti predmeti. Na početku školske godine izvršeno je testiranje inteligencije svih učenika. Isto ispitivanje sprovedeno je i na kraju školske godine, da bi se saznalo da li učenje različitih predmeta utiče na poboljšanje intelektualnih sposobnosti, kao i koji su predmeti tome najviše doprineli. Rezultati: nijedan predmet nije imao veći uticaj na razvoj učenikovih sposobnosti. Finalno testiranje inteligencije je pokazalo da se razlike među učenicima nisu pojavile - bilo da su oni tokom godine učili predmete koji bi trebalo da imaju veliku formalnodisciplinsku moć (na primer, algebru, geometriju i trigonometriju) ili su im kao glavni bili neki praktični predmeti (na primer, kuvanje, šivenje, stenografija).

Na osnovu ovih istraživanja Torndajk je formulisao teoriju identičnih elemenata u kojoj kaže da do pojave transfera dolazi samo ako između dva učenja postoje identični elementi. Iznos transfera je srazmeran sličnosti dveju oblasti.

Organizacija škola po TIK - naglašava se sadržaj predmeta, odnosno onoga što se uči. Škola treba da bude što sličnija realnom životu. Ona bi trebala da predstavlja "društvo u malom". Nastavni planovi prema ovoj teoriji bi trebalo da sadrže puno predmeta sa specifičnom sadržinom koji bi se direktno mogao aplikovati na praksu. Porast uticaja teorije identičnih komponenata imao je za posledicu izbacivanje iz školskih

programa svih onih predmeta i znanja koja se u svakodnevnom životu nisu koristila ili nisu mogla biti direktno primenjena.3. Teorija generalizacije - Nastaje svega nekoliko godina kasnije na osnovu rezultata Džad-ovog eksperimenta sa gađanjem mete ispod vode. Džad je vežbao 13-godišnje dečake da gađaju metu pod vodom, a pri tome je eksperimentalna grupa dobila teorijska uputstva o principima prelamanja svetlosti kroz vodu. Kontrolna grupa prethodno nije dobila takvu teorijsku obuku. U prvom delu eksperimenta meta je bila 30 cm ispod površine vode. Ispitanici iz obe grupe su pri prvom gađanju postigli vrlo slične rezultate. U drugom delu eksperimenta meta je pomerena na 10 cm ispod površine. Rezultati su sada pokazali statistički značajno bolji uspeh eksperimentalne grupe.

Dobijeni rezultati su poslužili za formulisanje teorije generalizacije, prema kojoj se sa učenja u jednoj oblasti prenose na učenje u drugoj oblasti opšti principi i uopštena znanja, a ne pojedinačne činjenice. Čovek integriše znanja stečena u jednoj situaciji i posle toga ih koristi prilikom snalaženja u novim situacijama. Bez uopštenih znanja i razumevanja uopštenih principa nema ni transfera vežbanja iz jedne oblasti u drugu. U transferu se prenosi ono što je zajedničko, a to su opšti principi, opšte metode ili tehnike rada.Oblasti u kojima se može javiti transferTransfer može da se javi u tri oblasti:

motorne veštine (bilateralni transfer - predstavlja prenošenje izvežbanosti jednog organa na drugi simetrični organ ljudskog tela)

sposobnosti – pamćenja, mišljenja, kritičkog mišljenja, socijalne inteligencije i sl. učenje

Činioci koji utiču na transfer Faktori koji pozitivno utiču na transfer:Inteligencija - u oblasti apstraktnih saznanja transfer je najveći kod inteligentnih učenika.Metode učenja -

učenje sa razumevanjem, uopštavanje naučenih principa - organizovanje iskustva na takav način da ono što

osoba dobije na jednom mestu može da primeni u mnogim oblastima. ukazivanje na što veći broj primera u kojima se neki princip može primeniti;

izvođenje opštih principa iz pojedinačnih primera; isticanje mogućnosti primene opštih principa na što većem broju pojedinačnih primera u toku učenja stvara vezu između teorije i prakse; najbolji transfer sa teorije na praksu jeste kada se ta veza uspostavi i istakne već u toku učenja

stvoriti kod učenika naviku traženja povezanosti između pojedinih oblasti stvoriti naviku da se u rešavanju problema traži šta bi od onoga što je ranije

naučeno moglo da pomogneFaktori koji negativno utiču na transfer:

mehanizacija u rešavanju problema - mehanička primena naučenih principa i neuviđanje novih aspekata situacije koji su različite od prethodne

pogrešna direkcija u mišljenju funkcionalna fiksiranost - ako je upotreba nekog predmeta postala fiksirana,

mnogo je manja mogućnost da taj predmet upotrebimo u nekoj novoj funkciji. Literatura - OBAVEZNA Lidija Vučić: Pedagoška psihologija (poglavlje o Transferu) ili Đorđe Đurić: Psihologija i obrazovanje