TRANZICIJA U SRBIJI I GLOBALNA EKONOMSKA …lekova za krizne situacije, ali nije pronašla i konačno rešenje problema. Štaviše, ko još nije sasvim odbacio klasičnu ekonomsku

TRANZICIJA U SRBIJI I GLOBALNA EKONOMSKA KRIZA

NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu

REDAKTORI: Božidar Cerović Miladin Kovačević

Izdavač:Ekonomski fakultet u Beogradu

Kamenička 6, tel: 3021-240, faks: 3021-065E-mail: [email protected]

Dekan Ekonomskog fakultetaProf. dr Marko Backović

RecenzentiProf. dr Miomir Jakšić

Prof. dr Danijel CvjetićaninProf. dr Miodrag Zec

Dizajn koriceMaxNova

www.maxnova.rs

ŠtampaČUGURA Printwww.cugura.rs

Godina2009.

Tiraž300

ISBN: 978-86-403-0990-5

© 2009.Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

5

SADRŽAJ

• Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

I SRBIJA U TRANZICIJI: SUOČAVANJE SA KRIZOM

• Božidar Cerović SRBIJA U TRANZICIJI I – KRIZI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

• Dejan Šoškić PRIVREDNA STRUKTURA POSLE TRANZICIJE – TRANZICIJA PRIVREDNE STRUKTURE – . . . . . . . . . . . . . . . . 31

• Boško Živković i Ana Jolović PRIVATIZACIJA I EVOLUCIJA FINANSIJSKOG TRŽIŠTA U SRBIJI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45

• Biljana Jovanović-Gavrilović GLOBALNA KRIZA, KVALITET PRIVREDNOG RASTA I TRANZICIJA U SRBIJI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61

• Edvard Jakopin i Stevan Devetaković REGIONALIZACIJA U SRBIJI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83

• Marinko Bošnjak REFORMA REALNOG, FINANSIJSKOG I JAVNOG SEKTORA U TRANZICIONOM PERIODU 2001–2008. GODINE . . . . . . . . . . . 105

II SUOČAVANJE SA KRIZOM:

RASPRAVA O EKONOMSKOJ PARADIGMI

• Miroslav Prokopijević EKONOMSKA KRIZA U SVETU I NJEN UTICAJ NA SRBIJU . . 139

• Ljubomir Madžar KRIZA, TRŽIŠTE I EKONOMSKA POLITIKA. . . . . . . . . . . . . . . . 157

• Marko Sekulović TRANZICIJA U OGLEDALU KRIZE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215

III TRANZICIJA, ZAPOSLENOST I KRIZA

• Mihail Arandarenko ZAPOSLENOST IZMEDJU TRANZICIJE I EKONOMSKE KRIZE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 227

• Ivana Domazet i Jovan Zubović UTICAJ TRANZICIJE NA ZAPOSLENOST I ZARADE U SRBIJI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 237

• Božo Drašković, Dušan Kostić i Zoran Rajković UPOREDNA ANALIZA GRUPE PREDUZEĆA I BANAKA SA STANOVIŠTA ZAPOSLENOSTI, ZARADA, LIKVIDNOSTI I KONKURENTNOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249

IV UKLJUČIVANJE SRBIJE U SVETSKU PRIVREDU

• Nataša Golubović O ODRŽIVOSTI DEFICITA TEKUĆEG BILANSA SRBIJE . . . . . 269

• Irena Janković UPRAVLJANJE JAVNIM DUGOM – VALUTNA I ROČNA STRUKTURA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 287

• Goran Nikolić EFEKAT EKONOMSKE KRIZE NA EKSTERNU POZICIJU (I SPOLJNU TRGOVINU) SRBIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 305

V PREDLOG REFORME JAVNOG SEKTORA

• Miladin Kovačević i Mahmud Bušatlija NEOPHODNA REFORMA JAVNOG SEKTORA I NJENI POTENCIJALNI EFEKTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 323

• Lista autora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 411

7

PREDGOVOR

Ideja za rad na ovoj knjizi nastala je kao reakcija na jedno, do sada nedovoljno objašnjeno pitanje procesa tranzicije: kako privreda u tranziciji, dakle privreda na putu izgradnje tržišnog modela privređivanja, reaguje na ciklična kretanja karakteristična za ovaj model, a posebno na pojavu krize. Prilozi su tematski usredsređeni na slučaj privrede Srbije koja se još uvek nalazi tek negde na polo-vini tranzicionog puta a koja se, prilično iznenada, našla u vrtlogu najnovije, a uz to vrlo velike, globalne krize.

Kada se razmatraju okolnosti vezane za Srbiju i njeno suočavanje sa kriznim uslovima, posebno interesantan problem predstavlja ocena ostvarenih dometa u implementaciji tržišnih reformi u zemlji, institucionalnog prilagođavanja kao i ukupnog makroekonomskog stanja i nasleđa srpske privrede. Svaki od ovih segmenata, pojedinačno posmatrano, može biti od značaja za način reagovanja privrede Srbije u trenutku kada se usled globalnih poremećaja smanjuju među-narodni tokovi dobara i usluga, kapitala i investicija, kao i ukupna ekonomska aktivnost.

Pokušaj da se odgovori na ta pitanja u ovoj knjizi je okupio 22 autora koji su u 16 priloga izložili svoje poglede. Prve verzije objavljenih tekstova izložene su u okviru debate na konferenciji Naučnog društva ekonomista koja se bavila ana-liziranjem efekata tranzicije i reagovanjem na krizu u srpskoj privredi1. Kao što će čitalac primetiti prilozi nemaju jednoznačne zaključke, štaviše, ponekad su i polemičkog karaktera. To je i razumljivo ako se ima uvidu da su se autori našli pred jednim nedovoljno istraženim područjem o kome se nije ni govorilo u vreme kreiranja tranzicionog projekta, verovatno i stoga što je svet bio u ekspanziji i što je sve naglašenija uloga tržišta dovodila do nesumnjivih, pozitivnih rezultata. U tom pogledu, prilozi iz ove knjige mogu se razumeti i kao prva i neposredna reakcija na događaje koji nisu bili predviđeni na globalnom planu do pre nekoliko meseci, bar ne od strane najodgovornijih institucija, pa ni velikog broja istraži-vača.

Knjiga je podeljena u pet osnovnih delova. Prvi deo prvenstveno je usmeren na efekte procesa tranzicije u Srbiji, njihovu ocenu i uticaj na ponašanje srpske pri-vrede u kriznim uslovima. U prilozima se razmatra ukupan rezultat reformi, 1 Konferencija održana 30.05.2009. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

8

odnos ostvarenja i mogućnosti, te efekti reformi na rast, razvoj i konkurentnost tržišta, stanje finansijskog tržišta, promene u strukturi privrede, kao i efekti na regionalni razvoj i ukupna sposobnost privrede da se suoči sa kriznim kretanji-ma.

Drugi deo je posvećen preispitivanju liberalno-tržišne paradigme, odnosno pre-ispitivanju uloga koje imaju tržište i država u nastajanju i prevaldavanju krize, kako u uslovima privrede u tranziciji tako i u uslovima svetske privrede. Ovaj očigledno polemični deo teksta ne može se smatrati zaključenim već pre kao povod za dalje rasprave i istraživanja.

U trećem delu se razmatraju efekti tranzicije na kretanje zaposlenosti i zarada u srpskoj privredi, stanje i perspektive zapošljavanja pod uticajem tranzicije i kri-ze, uz jednu zanimljivu studiju slučaja o reagovanjima preduzeća raznih oblika svojine i iz različitih privrednih sektora u pogledu zaposlenosti i zarada, te kon-kurentskoj sposobnosti i ostvarenom položaju na tržištu.

Četvrti deo razmatra uslove uključivanja Srbije u međunarodne ekonomske to-kove i to sa stanovišta deficita tekućeg bilansa, javnog duga i njegovih karakte-ristika, te uticaja krize na položaj srpske privrede u vezi sa spoljnotrgovinskim i drugim ekonomskim aktivnostima.

Najzad, u petom delu autori priloga obrazlažu jedan razvijeni predlog za reformu javnog sektora i efekte koje bi takva reforma proizvela na ukupan razvoj sistema i stabilizaciju privrednih prilika.

Ovom knjigom, kao prvim sistematskim prilogom izučavanju odnosa tranzici-je i cikličnih privrednih kretanja uopšte, a posebno u Srbiji, želimo da otvori-mo dalju raspravu i da podstaknemo dalja istraživanja na slične teme. Ukoliko objavljeni rezultati i ocene budu posližile takvoj svrsi dobar deo našeg zadatka smatraćemo ispunjenim. Ukoliko pak, knjiga bude korišćena i u pripremi od-govarajućih politika prilikom daljeg razvoja reformi i u predstojećim potezima kreatora ekonomske politike – bilo kao pomoć ili kao inicijativa da se neke poli-tike iznova razmotre – smatraćemo da je ona postigla svoj osnovni cilj i ispunila svrhu njenog objavljivanja.

RedaktoriBožidar Cerović

Miladin Kovačević

U Beogradu, 07.07.2009.

I

SRBIJA U TRANZICIJI: SUOČAVANJE SA KRIZOM

11

Božidar Cerović

SRBIJA U TRANZICIJI I – KRIZI1

Uvod

Danas znamo da je projekat tranzicije, onako kako je predstavljen na ekonom-skim skupovima u periodu 1989–91. ili u planovima konsultantskih timova u pojedinim zemljama ili međunarodnim organizacijama, zapostavio nekoliko te-meljnih pitanja, što je dovelo do značajnog prolongiranja samog procesa. Jedno od pitanja koje se nije analiziralo na početku, jeste i pitanje povremenih recesija i kriza. Put u savremenu tržišnu privredu uvek i neminovno vodi i u periode koji nisu nimalo uspešni. Sa druge strane, ekonomska nauka je našla izvestan broj lekova za krizne situacije, ali nije pronašla i konačno rešenje problema. Štaviše, ko još nije sasvim odbacio klasičnu ekonomsku misao, vrlo dobro zna da su pro-blemi u vezi sa funkcionisanjem tržišne privrede gotovo neizbežni.

Ipak, proces tranzicije je započet u vreme kada su rezultati nove politike za-snovane na što slobodnijem delovanju tržišta bili poglavito uspešni. Pored toga ulazilo se u relativno dug period ekspanzije u svetskoj privredi, a oduševljenje do tada neistraženim mogućnostima koje pruža razvoj finansijskih tržišta, stvaralo je sliku o definitivno pronađenom mehanizmu stalnog razvoja i rasta. Zemlje koje su ušle u proces tranzicije suočile su se sa problemom stvaranja nove struk-ture, koji je nosio troškove u vidu gubitka proizvoda, ali su se one izlazeći iz stagnacije prethodnog sistema, uglavnom nadale brzom oporavku.

To se uistinu i dogodilo, doduše nešto kasnije nego što je bilo očekivano, naža-lost samo u onim zemljama čiji su inicijalni uslovi pogodovali takvoj promeni. Zemlje Istočne i Centralne Evrope, a donekle i tri male zemlje sa Baltika, sve sa izvesnim istorijskim iskustvom u pogledu tržišnog poslovanja, relativno blizu razvijenih evropskih tržišta i sa relativno višim nivoom razvijenosti, a naročito sa osećajem za važnost stabilnih institucija, napravile su određene pomake u pogledu izgradnje tržišta i u pogledu izvesnog rasta u odnosu na početno stanje2. 1 Rad je deo šireg projekta koji finansijski pomaže Ministarstvo nauke Srbije.2 Razume se, i u ovim zemljama. rezultati nisu podjednaki i zavisili su od više faktora

– neke zemlje su uspevale da nametnu originalnije projekte u odnosu na opšti model (Slovenija, Poljska, Slovačka) i pokažu najbolje performanse; neke su zbog svoje spe-cifičnosti (manja privreda sa manjim brojem nasleđenih velikih preduzeća) sledile je-dinstven model (baltičke zemlje), a neke su iskoristile faktor prvog poteza (Mađarska; o napretku u procesu tranzicije i efektima rasta v. Cerović & Nojković, 2009)

Božidar Cerović

12

Međutim, ovaj rast je bio praćen jednim perverznim efektom – najrazvijenije zemlje, mereno BDP-om po stanovniku, rast su ostvarivale brže od manje ra-zvijenih, što je suprotno tradicionalnim modelima dugoročnog rasta (v. Campos, 2001). Štaviše, strukturno posmatrano, ceo skup zemalja u tranziciji se još nije prilagodio ni posle dvadesetak godina: efekti suprotni očekivanim slabe, ali se ove zemlje još uvek ne ponašaju u skladu sa propozicijama poznatih modela (v. Cerović & Nojković, 2009a).

Pored toga, neke od privreda u tranziciji – i to baš one koje su najviše odmakle u stvaranju zamišljenog tržišnog sistema – naći će se u teškoj situaciji sa prvim naznakama krize, npr. Estonija i Mađarska (v. Cerović & Nojkovic, 2008, 2009). Zapravo, dogodilo se ono što se i moglo očekivati – približavanjem tržišnoj pri-vredi, a na nižem stepenu razvijenosti od svojih uzora ove su zemlje postale znatno ranjivije pod udarom krize. No, i one koje su se mogle porediti sa slično razvijenim tržišnim privredama nisu bile u stanju da se na isti način odupiru krizi: čak posle dvadesetak godina od početka tranzicije one nisu uspostavile istu ili sličnu privrednu strukturu onoj u tržišnoj privredi (v. Campos, 2001; Cerović & Nojković, 2009a).

Pored toga, strane direktne investicije posebno u finansijskoj sferi, pokazale su se nedovoljnim garantom stabilnosti – kriza je podstakla bekstvo kapitala u pravcu centrala ranijih investitora. Tek će se videti kakvi su efekti Bečke inicijative, ali su oni u svakom slučaju prvenstveno stvar regulacije, a ne tržišnih ishoda. Najzad, iako se ove naprednije zemlje danas nalaze u EU, iako im se ponekad (i pomodno) pripisuje posttranzicioni atribut (kraj tranzicije koliko i kraj istorije!), one još uvek predstavljaju posebnu strukturu osetljiviju na poremećaje od drugih privreda.

Gde se u takvim okolnostima nalazi Srbija? Imajući u vidu velike gubitke koje je Srbija sama sebi proizvela, odnosno njeno političko vođstvo (v. Cerovic, 2002), zbog zakasnelih reformi i pogrešne politike, kako ekonomske tako i ukupne, po-stavlja se pitanje da li je, u kolikoj meri i na koji način ona u stanju da se suprot-stavi globalnoj krizi u situaciji u kojoj se danas nalazi. Da bismo bili u stanju da to procenimo, potrebno je, najpre, dati ocenu o toku tranzicije u Srbiji. U tom pogledu ovaj prilog će biti podeljen u nekoliko delova koji se bave sledećim temama: (a) tok tranzicije u Srbiji i njeni dometi; (b) ocena sadašnjeg stanja i identifikacija glavnih kritičnih tačaka; (c) uticaj ostvarenih rezultata u tranziciji na mogućnost da se obezbede efikasni odgovori na globalnu recesiju i krizu.

Dometi tranzicije u Srbiji

Srbija je možda jedina zemlja u kojoj nije lako utvrditi kada je tranzicija započe-ta. Premda zasnovana na dobro komponovanom programu iz 1989–90, tranzicija

Srbija u tranziciji i – krizi

13

u Srbiji ozbiljnije pomake (sa delimičnim izuzetkom tokom 1990. još u okviru SFRJ) ostvaruje tek od oktobra 2000. godine. Kao što je napred naglašeno, takva zakašnjenja su bila skupa i koštala su značajno privredu Srbije mereno izgubljenim dohotkom. Stoga ćemo u ovom odeljku najpre razmotriti dokle je stigla ukupna realizacija reformi u Srbiji i kako su se one odvijale od 1990. do 2008. godine.

Polazeći od metodologije Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) razmotri-ćemo najpre kretanje ukupnog zbira devet EBRD indikatora tokom posmatranog perioda. Na Slici br. 1 (deo a) prikazano je trenutno stanje reformi u privredi Srbije (zbir indikatora 25,67 u 2008. godini) u odnosu na druge privrede u tran-ziciji, te u odnosu na prosek ostalih privreda u 2008. (tačkasta linija) i u 1999. godini (isprekidana linija; zbir indikatora za Srbiju iznosio je te godine 13 tj. dva poena manje nego na početku procesa tranzicije). Na istoj slici (deo b) prikazano je kretanje ovog zbira u periodu 1990–2008. godina, kao i kretanje ovog zbira po grupama zemalja i to za (i) sve zemlje, (ii) zemlje Balkana, odnosno Jugoistočne Evrope3 i (iii) zemlje Centralne i Istočne Evrope, uključujući i baltičke zemlje (CIEB; slika je praćena i odgovarajućom tabelom).

Slika 1. (a) Napredak u tranziciji: Srbija i druge zemlje (2008)

3 U ove zemlje je ubrojana i Slovenija, iako se to obično ne čini. Razlog zbog kojeg smo učinili ovakvu metodološku pretpostavku oslanja se na vrlo veliku sličnost sistema iz kog potiče Slovenija sa onim koji je karakterističan za sve druge zemlje nastale iz bivše Jugoslavije. Kasnije u ovom tekstu ukazaće se na ulogu sličnosti sistema u ostvarivanju tranzicionog napretka.

Božidar Cerović

14

(b) Napredak tokom tranzicije: Srbija i druge zemlje (1990–2008)

Izvor: EBRD, 2009

Iz izloženih podataka je vidljivo da je Srbija posle 2000. godine krenula u brze reforme (približno onim tempom koji su imale zemlje Centralne i Istočne Evro-pe), ali da je od 2003. došlo do značajnog usporavanja. Ovaj podatak, sam po sebi ne govori mnogo. Naime, da bi se sagledao stvarni obim i nivo reformi potrebno je analizirati bar dva pitanja: (a) kakva je struktura ukupnih reformi i koliko su one međusobno kompatibilne i usaglašene, i (b) koliki je potencijal zemlje da reforme brzo sprovede (ideja o endogenosti procesa reformi). Najpre ćemo raz-motriti prvi problem.

Među indikatorima EBRD mogu se formirati određene grupe indikatora koje ukazuju na posebne vrste promena. U ovom tekstu nastojaćemo da pratimo tri grupe indikatora i to: proces privatizacije, razvoj konkurentnosti tržišta i razvoj institucija. Ove tri grupe indikatora ukazuju na koherentnost i konzistentnost reformi zato što efekti privatizacije neće biti povoljni ukoliko se, paralelno, ne obezbeđuje konkurentna tržišna struktura i ukoliko se ne formira odgovarajući sistem institucija. Naime, privatna svojina, sama po sebi, ne obezbeđuje visoku efikasnost ako tržište nije konkurentno tj. mora se obezbediti simultanost oba procesa (v. npr. Marer, 1990; Vickers & Yarrow, 1995, 426). Uostalom, kao jedan od ciljeva privatizacije u tranziciji od početka je istican i povećani nivo konku-rentnosti. Osim toga, privatizacija ne može biti ni efikasna, a ni transparentna ukoliko se odvija u nesređenom institucionalnom okruženju. Kakvi su dometi tranzicije u Srbiji na ovim područjima, a na osnovu ocena EBRD?

Pođimo od procesa privatizacije. Na Slici br. 2 prikazano je kretanje zbira dva indikatora EBRD i to privatizacija malog obima tj. manjih preduzeća i „velika” privatizacija tj. privatizacija velikih preduzeća.


15

Slika 2.Napredak u procesu privatizacije: Srbija i druge zemlje (1990–2008)

Izvor: EBRD, 2009

Trenutno stanje procesa privatizacije, prema EBRD u Srbiji, pokazuje da je ovaj proces ocenjen na nivou od oko 77,4% u odnosu na najnapredniju grupu zemlaja CIEB i 88,7% u odnosu na druge balkanske zemlje. Međutim, proces je tekao ve-oma neravnomerno: u periodu 2001–2002. on je započet relativno brzo, a zatim je usporen do 2006. otkada više nema nikakvog napretka. U kojoj meri je ovaj proces bio praćen razvojem konkurentske strukture tržišta?

Grupu EBRD indikatora koja govori o konkurentskoj strukturi tržišta čine pro-cene o trgovinskoj politici i politici kursa i ocene politike konkurencije. Na Slici br. 3 dati su podaci o kretanju zbira ova dva indikatora (deo a), kao i posebno, za politiku konkurencije (deo b).

Slika 3.(a) Napredak u indikatorima konkurencije: Srbija i druge zemlje (1990–2008)

Božidar Cerović

16

(b) Napredak u politici konkurencije: Srbija i druge zemlje (1990–2008)

Izvor: EBRD, 2009

Srbija se na području konkurencije nalazi u sličnoj poziciji, kao i mnoge druge privrede u tranziciji: proces privatizacije je išao ispred politike koja bi podsticala konkurentnost tržišta. To se vidi i iz odnosa ocena EBRD za Srbiju i druge ze-mlje: u periodu u kome je zabeležen napredak u privatizaciji (2001–06) taj odnos je iznosio 54–55% prema ocenama za CEIB, a u politici konkurencije se kretao na nivou od oko 30–33%. Delimično, takvo zakašnjenje u većem broju zemalja bilo je i rezultat prvobitne, veoma naglašene neoliberalne doktrine po kojoj je brzina promena i to posebno u domenu privatizacije, trebalo da bude dovoljan pokretač za efikasnost privrede. Iznenađujuće je, međutim, da i pored toga što je iskustvo pokazalo da takav pristup nije tačan i da ne daje očekivan rezultat, ova okolnost u Srbiji kao zakasnelom tranzicionom igraču, nije uticala na kreatore politike reformi da obezbede konkurentnije strukture tržišta tokom privatizacije.

Poseban problem je zakašnjenje u promociji politike konkurencije koja se, na-čelno može posmatrati sa stanovišta tri segmenta: (a) redukcija barijera za ula-zak novih preduzeća, (b) ograničavanje tržišne moći zatečenih preduzeća i (c) liberalizacija trgovine. Kao i u drugim privredama u tranziciji, bolji rezultati su ostvareni u domenu (c), budući da on pripada paketu liberalizacije tržišta, koja je isto tako snažno promovisana mera od strane savetnika i promotera tranzicionih reformi u svetu. Međutim, ni liberalizacija tržišta ne može da se odvija efikasno ukoliko se ne situira u konkurentsko okruženje: efekti liberalizacije su manji sa stanovišta efikasnosti i blagostanja, a šumovi koji podrazumevaju traganja za raznim vrstama renti i premija se značajno povećavaju.

Ipak, podaci pokazuju, da je u protekle dve godine došlo do izvesnog napretka na ovom području, ali treba naglasiti da se ta promena odvija uglavnom pod pritiskom spoljnih događaja. Porast ocene za politiku konkurentnosti, naime, po-


17

tiče primarno od stvaranja antimonopolskog tela, početka delovanja Sporazuma CEFTA i od potpisivanja Sporazuma sa EU, tj. više od formalnih promena, a manje od efekata konkretnih poteza vlasti.

Najzad, na Slici br. 4 dat je prikaz razvoja institucija tokom tranzicije. Ovaj slože-ni indikator je ovde komponovan kao zbir četiri indikatora EBRD, i to: restruktu-risanje preduzeća (Stiglitz, 2001), reforma banaka i liberalizacija kamatnih stopa, reforma nebankarskih finansijskih institucija i berzi i reforma infrastrukture.

Slika 4. Napredak u razvoju institucija: Srbija i druge zemlje (1990–2008)

Izvor: EBRD, 2009

Za razliku od ukupnih ocena za tranziciju i privatizaciju, prema kojima je Srbija imala 1990. godine povoljniju startnu poziciju u odnosu na grupe zemalja koje posmatramo u ovom tekstu (zahvaljujući programu poslednje vlade SFRJ), to nije slučaj sa razvojem institucija (iako u 1989 godini zemlje nastale iz bivše SFRJ prema istraživanjima imaju institucionalne prednosti u odnosu na druge zemlje, zahvaljujući prethodnom privrednom sistemu (v. Stiglitz & Godoy, 2007). Ipak, posle 2000. dolazi do ubrzanih promena u nekim elementima institucionalnog karaktera, a pre svega u bankarskom sistemu. Međutim, posle tog približavanja ostalim privredama u tranziciji, nastupa novi zastoj – razdaljina između Srbije i drugih zemalja se veoma sporo menja: ocena za Srbiju u 2002. čini 62% ocene za CIEB, a u 2008. 69%, dok je u slučaju balkanskih zemalja promena još manja: sa 86% na 89,6%. Najzad i pojedinačne vrednosti EBRD indikatora govore da je in-stitucionalni razvoj spor. Tako u pogledu restrukturisanja preduzeća i upravljanja u njima u 2008. ostaje ocena 2,33; za berze i finansijske nebankarske ustanove 2; za reformu infrastrukture 2,33 i samo jedna nešto viša ocena – 3 za bankarsku reformu i kamatne stope.

Božidar Cerović

18

U celini možemo zaključiti, da je Srbija u reforme posle 2000. godine ušla pri-lično energično, ali da je od 2003. godine došlo do novog zastoja i usporavanja promena. Pored toga, pokazalo se da redosled i povezanost reformi nisu dovoljno dobro komponovani. Srbija je prednjačila u reformama jednokratnog karakte-ra – privatizacija i liberalizacija – a bila je relativno spora u onim koje se tiču dugoročnih strukturnih reformi poput konkurentske strukture tržišta i instituci-onalnog uređenja tržišne privrede. Drugim rečima, Srbija je takvim rasporedom reformi ograničila i efekte onih promena koje je brže uspela da sprovede4.

Dužina tranzicije u Srbiji

Na osnovu analize ostvarivanja reformi iz prethodnog poglavlja, moguće je utvr-diti pojedine kritične tačke dosadašnjeg procesa tranzicije u Srbiji. U daljem tek-stu će se posebno ukazati na četiri momenta: trajanje i ponovno usporavanje reformi, sposobnost i kapacitet privrede Srbije za sprovođenje reformi, problem konkurentne strukture tržišta u vezi sa privatizacijom, kao i sam proces privati-zacije. Osvrnućemo se najpre na problem trajanja tranzicije u Srbiji.

Kada se govori o trajanju procesa tranzicije treba imati u vidu, kao što je u uvo-du naglašeno, da se taj proces pokazao dužim u odnosu na očekivanja. U više novijih radova (posebno u saradnji sa koleginicom Nojković, od kojih su neki citirani i u ovom tekstu) ukazao sam da najveći broj zemalja još uvek nije blizu konačnom cilju – razvijenom modelu tržišne privrede, uprkos dvadesetogodiš-njim nastojanjima (samo dve zemlje su 2007. bile blizu praga od 90% ostvarenja reformi, a svega još šest se nalazilo na nivou višem od 75%; sve ostale, tj. 21 zemlja se našla ispod tog nivoa5). Razlog takve situacije treba potražiti pre svega, u sposobnostima zemlje da reforme brzo sprovede, tj. u zavisnosti reformi od po-četnih uslova svake zemlje, nasleđenih institucija i iskustva sa tržištem. Pokazalo se da neke zemlje, budući nespremne da reforme sprovode brzo i u obliku u kom su projektovane, još uvek tavore na nivou razvijenosti znatno nižem od početnog, tj. još uvek se nalaze u okviru svoje ‚U‘ krive autputa izazvane tranzicionom recesijom.

U nekim ranijim radovima smo pokazali (Cerović & Nojković, 2008a), da zakaš-njenja u reformama u Srbiji ne proizlaze iz takvih okolnosti. Ukratko, ovde treba ponoviti da se po svojim inicijalnim uslovima srpska privreda nalazila u boljem položaju od mnogih privreda u tranziciji. Na osnovu nekoliko, relativno jedno-

4 O uticaju institucionalnog okruženja na domete i rezultate reformi, kao i na rast pri-vrede videti, između ostalog: Campos (1999), Moers (1999), Havrylyshyn & Rooden (2000), Godoy & Stiglitz (2007) i dr.

5 V. Cerović & Nojković, 2009a.


19

stavnih regresionih modela pokazano je da se napredak u tranziciji, posmatran kao endogena varijabla, mogao ostvariti u znatno većem obimu6.

Tako na primer, posmatrajući napredak u tranziciji kao zavisnu promenljivu od inicijlanog dohotka po stanovniku iz 1989, te od iskustva sa reformama u pret-hodnom sistemu, godina provedenih u prethodnom sistemu i makroekonomskih distorzija (izraženih preko odstupanja tržišnog od zvaničnog kursa), došli smo do zaključka da je Srbija već tokom devedesetih mogla da ostvari zbir indikatora EBRD u vrednosti od 26,8–27,8 poena ili, izraženo u procentima,7 od 59,4% do 62,7%. S takvim rezultatom, srpska privreda je mogla da bude znatno ispred Ru-munije (57,2%) i Bugarske (55,2%), blizu ili ispred Hrvatske (60,9%) i Litvanije (62,3%), a sasvim malo iza Letonije (63,3%). Taj nivo tranzicionog napretka bio bi značajno iznad proseka svih zemalja 1999. godine (50%), odnosno blizu nivou proseka svih tranzicionih privreda u 2008. godini (63%)! Takođe smo ukazali da je taj zaostatak proizveo i direktne materijalne posledice tj. smanjenje dohotka po stanovniku u vrednosti od oko 87% stvarno ostvarenog (samo u 1998. godini).

Na sličan način, i uz pretpostavku da reforme u Srbiji počinju tek od 2000. godi-ne, možemo ustanoviti da je i u tom periodu srpska privreda mogla da dostigne stepen ostvarenja reformi u rasponu 59,4–62,7%. Ipak, uprkos energičnom po-četku reformisanja sistema tokom perioda 2001–02, koji je ukazivao i na mo-gućnost još bržeg napretka (a što je bilo realno zbog izgubljenog vremena tokom devedesetih) došlo je do ozbiljnog usporavanja tranzicije. Neki karakteristični podaci iz perioda 2000–2008 prikazani su u Tabeli 1.

6 Razume se, to nije naš potpuno originalni nalaz – tranzicioni progres kao endogena veličina je već razmatran u velikom broju radova od kojih podsećamo samo na Popov, 2000; Stiglitz, 2001; Hoff & Stiglitz, 2004, kao i neki stariji mada nesaglasni sa nave-denim autorima kao Krueger & Ciolko, 1999.

7 Ovakav način obračuna prvi put smo primenili u tekstu Cerović & Nojković (2009). Ideju za takav račun smo preuzeli od Nuti (2008). Procentualni obračun se zasniva na EBRD indikatorima ali se, za razliku od EBRD, polazi od 0% ukoliko zemlja nema nikakvih tržišnih reformi (EBRD takvim zemljama unapred dodeljuje devet poena), do 100% što odgovara maksimalnom zbiru poena koje zemlja može ili treba da ostva-ri tokom tranzicije (30, a ne 49 kao u EBRD, zbog toga što je svakoj zemlji dato 9 poena na početku). U tom pogledu, naš obračin daje realniju sliku o napretku zemlje kroz proces tranzicije.

Božidar Cerović

20

Tabela 1. Srbija: indikatori EBRD (izabrane godine, 2000–2008)

Godina Indikatori EBRD (zbir)

Indikatori EBRD (u %)

Indeks (bazna 2000. godina)

2000. 13,3 14,42001. 16,7 25,72002. 21 40,0 277,82008 25,7 55,6 386,1

Kao što se iz prikazane tabele može zaključiti, došlo je do neobičnog rasporeda događaja. Posle brzog napretka prešlo se u usporeno ostvarivanje reformi, što nije u skladu sa praksom drugih privreda u tranziciji – posle početnih sporosti u njima je dolazilo do ubrzavanja tranzicionih reformi. Ipak, u Srbiji je tokom perioda 2001–02. ostvareno čak 62% svih reformi ostvarenih početkom novog veka, a u narednih šest godina samo 38%. Sa druge strane, ovi podaci pokazu-ju da je privreda Srbije realno mogla da bude u blizini proseka svih privreda u tranziciji u 2008, pa čak i iznad tog nivoa, odnosno da nadoknadi deo zaostatka iz devedesetih.

S obzirom na to, da je Srbija (za razliku od nekih drugih privreda u tranziciji) imala i ima potencijal za znatno brže reforme od ostvarenih, ona spada u red onih zemalja koje tu mogućnost nisu iskoristile pa se stoga (bar jednim i to velikim delom) nalazi još uvek na ‚U‘ krivoj autputa, tj. ispod nivoa svoje početne razvi-jenosti. Međutim, to nije i jedini gubitak koji je nastao u vezi sa ovom pojavom. Posmatrano sa aspekta postojeće globalne recesije i krize možemo konstatovati da je Srbija propustila vreme ekspanzije u svetskoj privredi za svoje tranzicione reforme. Uprkos dužem periodu reformi i sporijem oporavku od tranzicione re-cesije posmatrano za sve privrede u tranziciji, u celini, očigledno je da će se to odraziti kao još teži i duži put povratka srpske privrede na početni nivo razvo-ja. Zbog toga ovo zakašnjenje predstavlja veoma važnu i izrazito kritičnu tačku tranzicije u privredi zemlje.

Konkurencija i privatizacija

Kao što je već naglašeno, ovo usporavanje reformi nije doprinelo njihovoj većoj konzistentnosti. U prethodnom odeljku je objašnjeno kako privreda Srbije nema povoljne ocene u pogledu politike konkurencije, uprkos relativno visokom stepe-nu liberalizacije i zbog čega ovakav red stvari nije povoljan sa stanovišta uspeha reformi i povećanja efikasnosti. U ovom odeljku ćemo isti problem razmotriti na jednom praktičnijem nivou i uz pomoć primera trgovinske delatnosti ćemo poka-zati zbog čega to predstavlja još jednu od kritičnih tačaka tranzicije u Srbiji.


21

U nedostatku potpunih podataka za zemlju u celini, poslužićemo se primerom Beograda. Najpre zapazimo da je početkom 2001. godine na tržištu grada Beo-grada maloprodajna trgovinska delatnost u oblasti prehrambenih proizvoda bila značajno koncentrisana. U tom periodu delovala su uglavnom samo domaća pre-duzeća (od kojih neka i delimično privatizovana na osnovu dotadašnjih zakona iz devedesetih). Struktura prodajnog prostora pokazuje da su dva preduzeća – C market i Pekabeta – zauzimala oko 70% površine svih prodajnih objekata, od-nosno, oko 46% ukupnog broja postojećih prodajnih objekata. Preostali prodajni prostor, odnosno, prodajni objekti pripadali su ostalim preduzećima kojih je bilo – sedam (prema: Aćimović, 2007)8. Dva najveća pomenuta učesnika preuzeta su kasnije od strane domaće privatne firme, novoformirane početkom tranzici-je, u čijem sastavu je nastao i jedan novi trgovinski brend – Maksi. Jedan deo ranijih učesnika je ostao na tržištu, a jedan deo prostora je prodajom promenio delatnost. Već ove činjenice ukazuju da je sve to moglo uticati na pogoršavanje konkurentske strukture posmatranog tržišta.

Ipak, politikom liberalizacije omogućen je lakši ulaz na tržište za nova privatna kao i strana preduzeća, pa se tako dogodilo da danas, na beogradskom tržištu deluje više trgovinskih lanaca tj. ukupno devet većih učesnika na tržištu od kojih su dva doduše i tržišno i organizaciono i vlasnički povezana (Merkator i Rodić). Dakle, i na osnovu preostog poređenja broja velikih preduzeća, situacija bi se mogla oceniti u najboljem slučaju nepromenjenom, a s obzirom na povezivanje dva velika igrača čak i pogoršanom, uprkos ulasku nekoliko novih velikih trgo-vinskih lanaca.

Kako za 2006. godinu postoji određen broj sređenih i objavljenih podataka, mo-guće je utvrditi nekoliko značajnih elemenata razvoja ove tržišne strukture (v. Đuričin et al, 2008). Ukoliko se posmatra udeo devet (ili odnedavno osam) naj-većih učesnika na tržištu Beograda, pokazaće se da je njihov pojedinačni udeo izrazito nesrazmeran: preko 59.7% prihoda ostvaruje jedan učesnik (Maksi sa Pekabetom i C marketom u svom sastavu), a svi ostali učesnici ispod 40,3% (u rasponu od 0,5–7,9% ili prosečno oko 5%)9. To znači da je najveći učesnik na

8 Mali objekti – radnje nisu uzeti u obzir u ovoj analizi.9 U vezi sa podacima koje smo preuzeli iz Đuričin et al. (2008) treba naglasiti da se

među velike tržišne učesnike ubraja i Metro mada ima specifične i restriktivne uslove kupovine koje ga ne čine u punoj meri maloprodajnim akterom. Pored toga, učešće svih velikih preduzeća na tržištu je procenjeno na 59,6%. Ovo treba uzeti sa rezer-vom: prvo, u obzir su uzete sve registrovane nespecijalizovane radnje (3863) kojima je pridodat određeni prihod, iako nema podataka da li su one aktivne ili ne, osim za 496 radnji za koje postoje podaci o nekom obimu aktivnosti, kao i 352 preduzeća za nespecijalizovanu trgovinu na malo, takođe bez podataka za 46 preduzeća. Drugo, obračun prihoda za velike učesnike na tržištu izvršen je na osnovu podataka u evrima i to po kursu na dan 31.12. 2006, što znači, s obzirom na kretanje kursa tokom 2006,

Božidar Cerović

22

tržištu veći za oko 7,56 puta od najbližeg konkurenta, odnosno za oko 12 puta od prosečnog pojedinačnog većeg konkurenta ili za oko 50% veći od svih osam većih konkurenata, uzetih zajedno. Ostatak tržišta pokrivaju male radnje, pijačne tezge (33 pijace sa, u proseku, najmanje po 50 pojedinačnih prodavaca) i mala trgovinska preduzeća. Pojedinačni udeo tih preduzeća je u proseku 0,03% ili manje8, a radnji i pijačnih tezgi bi bio oko 0,005% ili manje8, što sa stanovišta mikroekonomske analize govori o njihovom rezidualnom karakteru i ulozi go-tovo apsolutnih price-taker-a10 bez ikakve tržišne moći. Sa druge strane, kako teorijski tako i empirijski nalazi pokazuju, da je i taj rezidualni element stalno opadajući sa rastućim ulaskom velikih igrača, posebno, velikih tržnih centara i hipermarketa (v. Lovreta, 2009, str. 192, 273, 274).

Ukoliko, najzad, uporedimo izložene podatke iz 2001. i 2006. godine koji nisu sasvim podudarni (prostor i broj radnji naspram prihodu), ali mogu dati osnov-nu sliku o nastalim promenama tokom tranzicije posle 2000. godine, lako ćemo zaključiti da je došlo do povećane koncentracije na posmatranom tržištu, uprkos ulasku novih preduzeća i pojavi nemalog broja novih, malih aktera. Ukoliko bi-smo pak, u obzir uzeli i samo neke manje korekcije podataka (v. fusnotu 8) rezul-tati bi bili još drastičniji11.

Razume se, ovakva kretanja imaju najmanje tri važne reperkusije za proces tran-zicije. Prvo, već prilično koncentrisano tržište umesto povećanja konkurentnosti, doživelo je porast koncentracije što je direktno suprotno zahtevima za povećanje efikasnosti. Drugo, velika tržišna moć ograničava efikasnost i restrukturisanje domaćih dobavljača koji postaju gotovo potpuno zavisni od velikih (a pogotovo najvećih) trgovaca. Ova okolnost je mnogo opasnija i izraženija od trećeg nega-tivnog efekta, a to je ispoljavanje tržišne moći prema kupcu, što takođe dovodi do neefikasnih rešenja, a u sadejstvu sa prethodno navedenim, i do opadanja ukupnog ekonomskog blagostanja u zemlji – u datom momentu i u budućnosti. Najzad, treba zapaziti da je ovo usko povezano i sa slabostima na polju razvoja institucija. Tako na primer, porast ocene EBRD za politiku konkurencije na 2

da je njihovo učeće potcenjeno za oko 5%. Kako naš cilj nije da precizno odredimo udeo svake firme, već da dobijemo sliku promena nastalih u tranziciji, mi se ovde nećemo baviti detaljnijim računima i ispravljanjem pomenutih nepreciznosti. Zain-teresovanom čitaocu ostavljamo da proveri ove navode, koji bi, u celini, mogli da promene opštu sliku o učešću velikih preduzeća na beogradskom tržištu za oko 15 procentnih poena, tj. da njihovo učešće povećaju na oko 75%.

10 To znači da je prosečno malo trgovinsko preduzeće za oko 17 puta manje od najslabi-jeg većeg konkurenta (Višnjica), a prosečna radnja/tezga je manja za oko 100 puta (ili više).

11 Interesantno je da su ovi podaci naveli autore citiranog teksta (Đuričin i sar., 2008) da zaključe da na beogradskom tržištu postoji umerena koncentracija, odnosno, a u najgorem slučaju – umereni oligopol.


23

poena u 2007. godini nastaje kao rezultat osnivanja antimonopolskog tela koje međutim, nije imalo mnogo uspeha u svojim aktivnostima.

Mada ovaj primer koji pokazuje slabosti na planu politike konkurencije može da se uzme kao posebno drastičan i nepovoljan sa stanovišta ishoda tranzicije, treba naglasiti da prvo, on nije nipošto usamljen (stoji recimo, rame uz rame sa mlekar-skom industrijom) i drugo, da je sam primer trgovine naročito važan i čak paradi-gmatičan. Naime, trgovinska delatnost se pokazala kao najdinamičnija privredna grana kada je u pitanju privatizacija, nastanak novog privatnog sektora i procesi promena vlasničke strukture (ne samo putem privatizacije već i preuzimanja i sl.) pa su stoga u njoj ostvareni efekti svakako egzemplarni.

Najzad, treba uočiti još jedno kritično mesto srpske tranzicije koje je povezano sa procesom privatizacije. Kako je o tom pitanju već dosta pisano i diskutovano na nekoliko skupova Naučnog društva i drugde, ovde će se rezimirati samo osnovni nalazi. Od početka primene programa, upozoreno je da će model prodaje, onako kako je projektovan, dovesti do relativno brze privatizacije boljih preduzeća, te da će doneti značajan prihod državi, a verovatno i povećanje efikasnosti u priva-tizovanim preduzećima. Istovremeno je preporučeno da se model privatizacije u nastavku diversifikuje i uključi i druge moguće modele kako bi se proces ubrzao i paralelno sa tim, decentralizovao. To se nije dogodilo, već je nastavljeno sa modelom prodaje, ali uz vrlo velike popuste (20% ili manje od knjigovodstve-ne vrednosti, uvođenje holandske aukcije, kupovina uz pomoć obveznica stare devizne štednje i sl.). Iako je prema podacima Agencije za privatizaciju do sada prodato preko 1800 preduzeća (78% od ponuđenih), pojavili su se novi problemi. Jedan broj prodaja je poništen (početkom 2007. to je iznosilo oko 15% svih obav-ljenih akvizicija12), a jedan broj preduzeća nije nikada ni počeo/nastavio sa ra-dom (o čemu nema relevantnih podataka, ali se može uočiti da taj broj nije mali). Najzad jedan broj privatizacija ili preuzimanja obavljen je sa očigledno drukčijim ciljem nego što je restrukturisanje preduzeća, tj. radi zauzimanja građevinskog zemljišta, objekata ili slično.

Ovo je svakako vrlo kritična tačka srpske tranzicije: umesto povećanja efikasno-sti, u velikom procentu se može govoriti o neuspešnim privatizacijama koje su dodatno pogoršale strukturu i performanse srpske privrede. Kako se bez preci-znijih podataka ne mogu proceniti negativni efekti, ovo ostaje tema za dalje istra-živanje. Ipak, stoji kao opomena da se uprkos poznatim problemima koje prodaja može da izazove (još od primera Mađarske u kojoj je prvi put zabeleženo da se privatizacija prodajom ne mora okončati uspešno, uprkos teorijskim pretposatv-kama), u Srbiji nije dovoljno vodilo računa o takvim ishodima. Na kraju ostaje i pitanje, da li je bilo bolje preći na neki od decentralizovanih modela privatizacije

12 Prema listu Politika, 25.02.2007.

Božidar Cerović

24

koji su preporučivani i po kojima bi zaposleni, a delom i građani postali vlasnici akcija. To bi omogućilo ili postepeni oporavak preduzeća ili dalju decentralizo-vanu prodaju ili, konačno, likvidaciju, ukoliko nijedno drugo rešenje ne bi bilo moguće. Sa stanovišta makroekonomskih efekata, to bi možda značilo izvesno smanjenje jednokratnih priliva od privatizacije, ali bi se reflektovalo na jedan pozitivan način – umanjilo bi rast javne potrošnje, a na drugoj strani bi moglo imati pozitivne efekte na proizvodnju.

Tranzicija i kriza

Kao što je na početku naglašeno, među zanemarenim pitanjima prelaska na tržiš-ni sistem nalazi se i pitanje kriza inherentnih tržišnoj privredi. Na koji način po-menute okolnosti u vezi sa tranzicijom u Srbiji koje su analizirane u dosadašnjem tekstu, mogu imati efekta na suočavanje zemlje sa krizom? Osnovne naznake u vezi sa ovim pitanjem biće razmotrene u ovom odeljku.

Najpre, kao što je poznato, postojeća globalna kriza je izazvana u finansijskom sektoru. Sa tog stanovišta posmatrano, ona, u domaćim razmerama, zaista nije prouzrokovana domaćim prilikama. U nekim elementima se čak može reći – naprotiv. Kada to kažemo imamo u vidu najmanje dve činjenice. Prvo, nedovo-ljan institucionalni razvoj tokom tranzicije u Srbiji odrazio se na mnogo manju aktivnost finansijskih tržišta i onog dela nebankarskog sektora koji je velikim delom odgovoran za nastanak krize na globalnom nivou. Drugo i važnije, a što je pokazano u odeljku o dometima tranzicije, najveći napredak u institucionalnom smislu načinjen je u bankarskom sektoru, takođe potencijalnom žarištu krize. Posledica te činjenice jeste da je u novoformiranoj strukturi bankarskog sektora obezbeđena dobra kontrola i regulacija, sam sektor je bio zdraviji, a budući još uvek relativno mali nije ni mogao da prouzrokuje velike poremećaje. Takođe, odluka da se radikalno deluje u odnosu na četiri velike banke na samom počet-ku tranzicije (od čega najviše i potiče visoka ocena EBRD za reforme banaka) pokazao se, uprkos polemikama koje je izazvao, kao dalekosežno dobar potez; u suprotnom, one bi se javile kao značajan akcelerator krize na domaćem privred-nom prostoru.

Međutim, Srbija se, jednako kao i druge zemlje u tranziciji, našla u situaciji da su stvarni principali većine njenih banaka bile različite strane banke koje su pri-vučene visokim kamatnim stopama, spremno zajmile novac svojim „ćerkama” na domaćem tržištu. U uslovima globalnog poremećaja bilo je jasno da će takvo ponašanje morati da se bar delimično promeni tj. da će doći do izvesnog odliva sredstava u pravcu banaka principala. Efekat takve promene bio je vidljiv, iako jednokratan i ne onoliko razoran kao npr. u Mađarskoj ili nekim drugim privre-dama u tranziciji. Sa druge strane, ovakva kretanja su morala da se odraze i na


25

promenu tražnje za dinarom u odnosu na evro, što je doprinelo pozitivnom prila-gođavanju kursa sa stanovišta domaćeg izvoza. Međutim, na ovoj tački se anali-zirani problemi povezuju sa nekim drugim karakteristikama tranzicije u Srbiji.

Prvo, ovo prilagođavanje kursa koje će svakako uticati na smanjenje izvoza u manjem obimu od mogućeg, prouzrokovanog opštom recesijom u svetu, neće znatnije uticati na izvoznu konkurentnost zemlje. Naime, u svetlu prikazanih karakteristika tranzicije u Srbiji nije iznenađujuće da je usled nedovoljno osmi-šljene privatizacije i problema koje smo identifikovali u vezi sa njom, došlo i do naglih i nedovoljno usmerenih strukturnih promena. Te promene su umanjile udeo proizvodnih delatnosti, a povećale udeo usluga u BDP-u. Poseban rast udela ostvaruju finansijske usluge, pa i trgovina u oblasti malorpodaje tj. one delatnosti koje ne produkuju razmenjiva dobra (tradables). Na drugoj strani, opada udeo niza proizvodnih delatnosti što se takođe može smatrati posledicom nedovoljno organizovane privatizacije, tj. pojave „loših” vlasnika, nezainteresovanih za rad kupljenih preduzeća. Nezavisno od drugih činilaca, ovo svakako predstavlja je-dan od faktora velikog rasta uvoza i što je još važnije, stalnog rasta trgovinskog deficita. Pored toga nekonkurentna struktura trgovinske delatnosti i njena dalja koncentracija, pogoršavaju uslove za rad domaćih dobavljača i umanjuju njihovu konkurentsku sposobnost što dovodi do novih pritisaka na uvoz dobara iz ino-stranstva.

Drugo, tok privatizacije u Srbiji, a posebno s obzirom na dugotrajnu (a delom i predimenzioniranu) konjunkturu u svetskoj privredi, obezbeđivao je stalne zna-čajne prilive sredstava iz inostranstva koji su prvenstveno išli u javnu potrošnju. Na taj način je javna potrošnja održavana na visokom nivou, a njen rast nije praćen odgovarajućim rastom privredne aktivnosti u privatizovanim (i drugim) preduzećima. U tom smislu, velika potrošnja države je bila održiva ali – jedno-kratno! Kada je sa krizom došlo do pada stranih investicija (koje su bile značaj-no veće u odnosu na druge privrede u tranziciji na ovom stupnju ostvarivanja refomi) pojavio se neobičan disbalans u privredi Srbije: sa jedne strane bilo je potrebno voditi restriktivnu politiku, a sa druge – ekspanzivnu (Cerović & Noj-ković, 2008a)! To jest, restriktivna politika, usmerena na štednju bila je nužna radi suzbijanja inflacionih tendencija, što uključuje i visoke kamatne stope, a sa druge strane bila je neophodna i ekspanzija potrošnje radi povećavanja agregatne tražnje i podsticanja privredne aktivnosti i zapošljavanja. Takav splet okolnosti će svakako uticati na produženje posledica krize i na teži oporavak privrede.

Treće, a u vezi sa prethodnim, pokazalo se da tokom tranzicije postoji jedna latentna opasnost koja se ogleda u nedovoljnoj koordinaciji monetarne i fiskalne politike. Iako uzroci mogu biti različiti, potpuna nezavisnost centralne banke doprinosi razdvajanju ciljeva ekonomske politike – suzbijanje inflacije posmatra se „gotovo kao planski zadatak”, a suzbijanje fiskalnog deficita se sprovodi kao

Božidar Cerović

26

odvojena politika (Nuti, 2009). Sa druge strane ovako razdvojene politike (u na-šem slučaju se može govoriti i o prevelikoj nezavisnosti vlade od centralne banke tj. od njenih mera usled spoljnih priliva), po pravilu će dovesti i do viših kamat-nih stopa i do većeg fiskalnog deficita i previsokog nivoa deviznog kursa (Ibid. p. 27).13 Uostalom, efekti svetske krize su ponovo skrenuli pažnju na ovo pitanje i u okvirima razvijenih tržišnih privreda. Sa stanovišta privrede u tranziciji na ovaj problem se može gledati kao na još jednu insuficijentnost institucionalnih reformi. Tako je i privreda Srbije uprkos tome što je postigla dobre stabilizacione rezultate u prvim godinama posle 2000, dospela u sličnu situaciju. Stoga se i nje-na sadašnja makroekonomska situacija može delom pripisati ovim okolnostima.

Najzad, zakašnjenje u reformama karakteristično za Srbiju uprkos njenim mo-gućnostima za brže prilagođavanje sistema, donosi još jedan važan efekat koji je već ranije bio naznačen u ovom prilogu. Za razliku od ostalih privreda u tran-ziciji, Srbija nije bila u mogućnosti da koristi u dužem periodu period svetske ekspanzije. Budući da se ona nalazi na nivou ostvarenja reformi na kome su neke od naprednijih privreda u tranziciji bile već oko 1995. godine, te da su one nastavile reforme u periodu ekspanzije još tokom 13 godina, možemo zaključiti da će pojava svetske recesije imati dugoročnije negativne posledice na rast pri-vrede Srbije (relativno, u odnosu na druge privrede u tranziciji). Na kratak rok, pouzdaniji odgovori o kretanjima u srpskoj privredi se teško mogu utvrditi pre kraja letnjeg perioda.

Zaključak

Proces tranzicije se pokazao komplikovanijim i dugoročnijim od prvobitnih oče-kivanja. Pokazalo se da je ideja o brzoj tranziciji zanemarila veliki broj okolnosti koje se odnose na sposobnost pojedine privrede da reforme okonča u nekom odre-đenom roku, a između ostalog zapostavljeno je i pitanje kako će privrede u tranzi-ciji reagovati na pojavu cikličnih kretanja, pre svega na pojavu recesija i kriza.

Privreda Srbije koja je sa velikim zakašnjenjem stupila u ozbiljnije reforme upr-kos relativno dobrim uslovima za njihovo sprovođenje, zabeležila je značajne gubitke, pre svega u pogledu rasta dohotka. Ubrzanje reformi koje je usledilo posle 2000. godine bilo je kratkotrajno, što je izazvalo nove troškove i gubitke, a reforme učinilo nepotpunim. U takvim uslovima, privreda Srbije se suočila sa postojećom globalnom krizom nedovoljno pripremljena i osposobljena za izazov te vrste.

13 Veoma interesantnu studiju u vezi sa ovim, a na osnovu analize kooperativnih i neko-operativnih strategija uz pomoć teorije igara nalizimo u Castrén (1998; pp. 92-128), iz koje saznajemo kako se i zašto u nekooperativnom slučaju povećava, odnosno, sporije smanjuje javni dug.


27

Pored toga, reforme u privredi Srbije nisu bile dovoljno dobro koordinisane i komponovane. To se posebno odnosi na spor razvoj institucija i nedostatak politi-ke konkurencije što umanjuje efekte liberalizacije i privatizacije. Takođe, uporno insistiranje na jednom modelu privatizacije dovelo je do nedovoljno efikasne pro-mene privredne strukture, slabe izvozne orijentacije i do nižeg nivoa ekonomske aktivnosti od mogućeg.

U postojećim uslovima ovakva situacija proizvodi dodatne efekte koji često po-goršavaju uticaj globalne krize i recesije na performanse srpske privrede i poja-čavaju neravnotežu na više sektora.

Reference:

Aćimović, S. (2007), ′Monopoli i dominantne pozicije na tržištu – SAD, Evropa, Srbija′, Nova srpska politička misao, Vol XV, Vol. 3-4, pp. 269-280.

Campos, N. F. (1999), ′Context is everything: Measuring International Change in Transition Economies′ World Bank Working Paper, no. 2269.

Campos, N. F. (2001), ′ Will the Future Be Better Tomorrow? The Growth Pros-pects of Transition Economies Revisited′, Journal of Comparative Economi-cs, Vol. 29, pp. 663-676.

Castrén, O. (1998), Fiscal-Monetary Policy Coordination and Central Bank Inde-pendence, Bank of Finalnd Studies, E:12.

Cerović, B. (2000), ′Privrede u tranziciji: desetogodišnje iskustvo privatizacije′, in: Šoškić, B. (eds.), Vlasnička transformacija preduzeća i banaka, NDEJ, Beograd, pp. 9-35.

Cerović, B. (2002), ′Economy of FR Yugoslavia: Transition or Pre-transition Economy′, Papers Transició, Universitat de Valencia, no. 1, pp. 1-22.

Cerović, B. and A.. Nojković (2008), ′Measuring Transition Progress: Endogenei-ty and Initial Conditions”′, u: Memaj, F. and Kächelein, H (eds.), Economic and Social Challanges and Problems, Vol. 1, Fakulteti i ekonomise, Tiranë, pp. 113-128.

Cerović, B. and A. Nojković (2008a), ′Usporavanje reformi u Srbiji: trošak neisko-rišćenih mogućnosti′, in: Zec, M. i Cerović, B. (eds.), Kuda ide Srbija – ostva-renja i dometi reformi, Ekonomski Fakultet i NDE, Beograd, pp. 23-42.

Božidar Cerović

28

Cerović, B. and A.. Nojković (2009), ′Transition, Transition Progress and Growth′, 8th Internatioanal Conference, Challenges of Europe: Financial Crisis and Climate Change, University of Split, Faculty of Economics, mimeo.

Cerović, B. and A . Nojković (2009a), ′Transition Economies: A Peculiar Pattern of Growth′, rad prihvaćen za AISSEC XVII Scientific Conference, Growth and Development Patterns: The Role of Institutions in a Comparative Per-spective, Perugia, mimeo.

Đuričin, D., V. Rajić and D. Lončar (2008), ′Merenje koncentracije tržišta: primer sektora prehrambene maloprodaje Beograda′, Ekonomika preduzeća,Vol.1-2, pp. 61-80.

EBRD (2008), Transition Report, London, EBRD.

http://www.ebrd.com/country/sector/econo/stats/index.htm

Havrylishyn, O. and R. van Rooden (2000), ′Institutions matter in transition, but so do policies′, IMF Working Paper, WP/00/70.

Godoy, S & Stiglitz, J. E. (2007), ′Growth, Initial Conditions, Law and Speed of Privatization in Transition Countries: 11 Years Later′, in: Estrin, S; Kolodko, G. W; Uvalic, M. (eds.), Transition and Beyond, Palgrave Macmillan, Basin-gstoke, New York, pp. 89-117.

Hoff, K. & Stiglitz, J. E. (2004), ′After the Big Bang? Obstacles to the Emegence of the Rule of Law in Post-Communist Societies′, American Economic Revi-ew, Vol. 94, 3, pp. 753-63.

Krueger, G. & M. Ciolko (1998), ′A Note on Initial Conditions and Liberalization during Transition′, Journal of Comparative Economics, Vol. 26, 4, Decem-ber, pp. 718-734.

Lovreta, S. (2009), Strategija razvoja trgovine Republike Srbije, Beograd, Eko-nomski fakultet, CID.

Marer, P. (1991), ′Models of Successful Market Economies′, in: Marer, P. and Ze-cchini, S. (eds.), The Transition to a Market Economy, Vol. I, Paris, OECD.

Moers, L. A. M. (1999), ′How Important are Institutions for Growth in Transition Economies′, Tinbergen Institute Discussion Papers, No. 99-004/2.

Nuti, D. M. (2008), ′Alternative targets, paths and speed in post-socialist transiti-on′, EACES Conference, Moscow, mimeo.


29

Nuti, D. M. (2009), ′A Counter-Factual Alternative for Russia’s Post-socialist Transition′, International Conference: The Great Transformation: 1989-2029, TIGER Institute at Kozminski University, Warsaw, mimeo.

Popov, V. (2000), ′Shock Therapy versus Gradualism: The End of the Debate (Explaining the Magnitude of Transformational Recession)′, Comparative Economic Studies, 42, 1, pp. 1-57.

Stiglitz J. E. (2001), ′Quis custodiet ipsos custodes? Corporate Governance Fa-ilures in the Transition′, in J. E. Stiglitz and P-A. Muet (eds.), Governance, Equity and Global Markets: The Annual Bank Conference on Development Economics – Europe, New York, Oxford University Press, pp. 22-54.

Vickers, J. and G. Yarrow (1995), Privatization: An Economic Analysis, Cam-bridge, MA, MIT Press.

31

Dejan Šoškić

PRIVREDNA STRUKTURA POSLE TRANZICIJE – tranzicija privredne strukture –

Iako je u našoj stručnoj javnosti, već godinama bilo jasnih glasova u tom pravcu, svetska ekonomska kriza ogolila je naš ključni problem: model razvoja od 2001. do 2008. nije održiv. Globalna kriza uskratila je jedan deo priliva kapitala iz inostranstva i time svima jasno pokazala da ne posedujemo privrednu strukturu sposobnu da se razvija bez infuzije kapitala iz inostranstva, da produktivno za-pošljava naše građane, da se razdužuje i da održava makroekonomsku stabilnost naše zemlje. Nešto je očigledno vrlo loše u našem privrednom modelu i to se mora menjati bez odlaganja.

Privatizacija je prošla (ili gotovo okončana), a očekivani efekat se nije desio: do-maća preduzeća, naime, nisu postala dovoljno konkurentna na međunarodnom tržištu i nisu počela da kreiraju nova produktivna radna mesta u sektoru razmen-ljivih dobara u našoj privredi, tj. u onom sektoru koji bi bio okrenut izvozu. U ovom radu, osvrnućemo se na kretanje privredne strukture i zaposlenosti u pe-riodu od 2001. do 2008. i pokušaćemo da damo smernice za strategiju održivog privrednog razvoja Srbije.

1. Kakvu smo privrednu strukturu dobili posle tranzicije

Moglo bi se reći da je današnja privredna struktura u Srbiji, posledica, uglavnom, privrednog kolapsa tokom ’90-ih godina 20. veka i privatizacije i ekonomske politike 2001–2008.

Nakon decenije devastacije ekonomske aktivnosti u Srbiji tokom ’90-ih godina, privatizacija kakvu smo imali, ni izbliza nije donela opšte podizanje efikasnosti poslovanja domaćih preduzeća, očekivani privredni oporavak, obnavljanje eko-nomskih potencijala i razvoj i novo produktivno zapošljavanje. Privatizacija se u Srbiji odvijala na način da su preduzeća isuviše često prodavana vlasnicima sa sumnjivim kapitalom i nedovoljnim poslovnim kompetencijama1. Mnogo je 1 Što je na sasvim drugom kraju spektra u odnosu na proklamovanu „transparentnu

prodaju strateškim partnerima”.

Dejan Šoškić

32

slučajeva u kojima novi vlasnici nisu na vreme izmirivali, ili uopšte nisu izmiri-vali svoje obaveze prema državi i zaposlenima. Privatizacija se svodila, nažalost neretko, na razgrađivanje ekonomske supstance privatizovanih preduzeća, ot-puštanje radnika i prodaju, rentiranje ili korišćenje imovine preduzeća na način koji kratkoročno maksimizira korisnost vlasnika bez ideje i preduzetničke volje da se povećava zaposlenost i privredna aktivnost na duži rok. Nova radna mesta otvarana su uglavnom u tzv. sektorima nerazmenljivih dobara tj. u sektorima koji nisu sposobni da izvoze (finansijsko posredovanje, trgovina, poslovi sa nekret-ninama, iznajmljivanje i druge usluge). Naočigled svih nas, „razvojni model” u Srbiji se dominantno svodio na otvaranje banaka, šoping molova, kladionica i izgradnju luksuznih poslovnih i sambenih objekata. Od takve i slične privredne strukture neke zemlje i teritorije u svetu dobro žive2, ali Srbiju sa njima nije lako porediti. Nažalost, teško je pretpostaviti da će stranci masovno dolaziti u naše banke, šoping molove ili kladionce da bismo od toga, i pratećeg turizma, mogli da napravimo ozbiljnu izvoznu „industriju” sposobnu da podržava privredu ze-mlje.

Ako pogledamo strukturu bruto dodate vrednosti (bruto domaćeg proizvoda bez poreza i sa subvencijama) za poslednju godinu, za koju imamo raspoložive podat-ke, uočavamo da gotovo 60% našeg bruto domaćeg proizvoda (BDP) potiče od usluga, a tek 29% od industrije i građevinarstva.

Slika 1. Bruto dodata vrednost u Srbiji, po delatnostima za 2006. godinu

Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2008, s. 134

2 Kao npr. Monte Karlo, Andora, Luksemburg, Hong Kong, Nevada i sl.

Privredna struktura posle tranzicije – tranzicija privredne strukture

33

Vrlo sličnu privrednu strukuturu ima i Evropska unija u kojoj oko 26,5% bruto dodajne vrednosti potiče od industrije i građevinarstva. Međutim, EU je u većini zemalja odavno postala bogato, moderno, postindustrijsko društvo u kome usluž-ni sektori zauzimaju dominantno mesto.

Slika 2. Bruto dodajna vrednost za EU 27 za 2006. godinu

Izvor: Eurostat, godišnjak 2008, s. 103.

Očigledno je da su Evropska dvadesedsedmorica u proseku na neuporedivo vi-šem nivou BDP po glavi stanovnika u odnosu na našu zemlju. Naime, Srbija je 2006. godine imala nominalno bezmalo 3.200 evra po glavi stanovnika3, a EU 27 iste godine čak 23.5004 evra po glavi stanovnika. Ako se pak pogledaju zemlje EU koje su po nivou BDP po glavi stanovnika bliže Srbiji, uočava se da je kod njih procenat učešća industrije i građevinarstva u bruto dodajnoj vrednosti znat-no viši od onog u Srbiji (Tabela 1).

3 Statistički godišnjak Srbije 2008, s. 125.4 Eurostat, godišnjak 2008, s. 99.

Dejan Šoškić

34

Tabela 1. Učešće industrije i građevinarstva u bruto dodajnoj vrednosti za izabrane članice EU u 2006 godini.

Zemlja Učešće industrije i građevinarstva u BDV u (%)Češka Republika 38,3Slovačka 35,0Rumunija 34,5Slovenija 34,1Poljska 31,7Bugarska 31,5Mađarska 30,7Srbija 29,1

Izvor: Eurostat, godišnjak 2008, s. 104; Statistički godišnjak Srbije 2008, s. 134

Da li je Srbija uvek bila na tako niskom nivou industrijske proizvodnje? Odgovor na ovo pitanje leži u analizi kretanja industrijske proizvodnje u Srbiji u poslednjih dvadeset godina. Ono što se desilo u našoj zemlji je dramatičan pad industrijske proizvodnje, tj. deindustrijalizacija, tokom ’90-ih godina, od koje se ni izbliza nismo oporavili tokom poslednje reformske decenije (Slika 3).

Slika 3. Industrijska proizvodnja Srbije 1989–2009. (2003=100)

Izvor: Časopis Makroekonomske analize i trendovi i Konjunkturni barometar, maj 2009, s. 1

Uprkos razvoju od 2001. godine, 2008. godine, mi smo se i pre izbijanja global-ne krize u punoj meri, nalazili tek na polovini nivoa industrijske proizvodnje iz 1990. godine (Tabela 2). Očigledno je da je rast BDP u poslednjih osam godina5 5 Posebno treba imati u vidu varljivost statističkih podataka o kretanju BDP Srbije,

agregatno i naročito po glavi stanovnika. Nominalni rast BDP od 1.543 USD per capita iz 2001. na bezmalo 3.994 USD per capita iz 2006, ni izbliza ne predstavlja


35

ostvaren van sektora industrije i to pre svega u domenu nerazmenljivih dobara, tj. usluga, koje nismo u stanju da ponudimo na međunarodnom tržištu.

Tabela 2. Indeks industrijske proizvodnje u Srbiji u periodu 1991–2008. (1990=100)

1991 1992 1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008

82.0 65.6 41.3 42.2 43.8 46.0 50.6 52.7 39.0 43.3 43.3 44.1 42.8 45.8 46.2 48.4 50.2 50.7

Izvor: RZS

U pogledu zaposlenosti, rezultati u Srbiji su takođe daleko od željenih. Očeki-vani talas otvaranja novih radnih mesta kao rezultat reformskih procesa, nije se desio. To je posebno izostalo u sektorima koji bi bili izvozno orijentisani. Može se reći, da je uprkos negativnom prirodnom priraštaju, Srbija i dalje zemlja sa nedovoljnom zaposlenošću svog stanovništva. Ako napravimo osvrt na poslednju deceniju, možemo da uočimo, da beležimo kontinuiran pad zaposlenosti uprkos reformama koje se sprovode u zemlji (Slika 4)

Slika 4. Kretanje zaposlenosti u Srbiji od 1998. do 2007. godine

Izvor: RZS 2008.

srazmerni realni prirast BDP (podaci preuzeti iz Statističkog godišnjaka Srbije 2008, s. 125). U pitanju je podatak koji je, uz skromni rast BDP, pre svega u domenu usluga, izraz pada broja stanovnika (demografskog pada i isključenja Kosova i Metohije iz obračuna), inflacije i stablinog kursa (tj. realne aprecijacije dinara u odnosu na evro), aprecijacije evra u odnosu na dolar i legalizacije sive ekonomije (uvođenjem PDV). Kada se primeni metodologija pariteta kupovne snage (PPP) može se u ponekim sta-tističkim publikacijama doći i do podatka, da Srbija 2006. godine ima i 9.740 USD (PPP) per capita (videti http://www.razvoj.sr.gov.yu/SED/2007/Novembar/a02e.htm).

Dejan Šoškić

36

Čak i kada smo, poslednjih godina, imali relativno visoke nominalne stope pri-vrednog rasta, zaposlenost u produktivnim sektorima privrede kontinuirano opada (Tabela 3). Posebno treba da brine podatak da je samo od 2005. do 2007. izgubljeno oko 68.000 radnih mesta u prerađivačkoj industriji. U istom periodu, rast zaposlenosti zabeležen je u finansijskom posredovanju, poslovima sa nekret-ninama, iznajmljivanju i drugim komunalnim, društvenim i ličnim uslugama, mada i tu skroman. Ako pogledamo strukturu zaposlenih u Srbiji (Tabela 4) uo-čićemo, da je broj zaposlenih u trgovini, finansijskom posredovanju i poslovima sa nekretninama u zbiru, jednak broju zaposlenih u prerađivačkoj industriji.

Taj debalans na štetu zaposlenih u prerađivačkoj industriji, koji bi na nivou pri-vrednog razvoja Srbije i sličnih zemalja trebalo da predstavlja dominantnu kate-goriju zaposlenih, dolazi do izražaja i kada se situacija u Srbiji uporedi sa drugim zemljama (Tabela 5). Ako uporedimo procenat ukupno zaposlenih u prerađivač-koj industriji, videćemo da Srbija ne samo da zaostaje za zemljama koje su na sličnom nivou razvijenosti, već i prema zemljama koje su na znatno višem nivou razvijenosti i u kojima bi, sledstveno, trebalo da ovaj procenat bude niži nego u Srbiji.

Tabela 3. Ukupna zaposlenost i zaposlenost u industriji, poljoprivredi, ribarstvu i vađenju ruda i kamena u Srbiji od 2005. do 2007.

Zaposleni/Employed persons

2005. 2006. 2007.

Republika Srbija – ukupno 1546471 1471750 1432851

Poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda 63887 58336 54090

Poljoprivreda, lov i usluge 54523 49380 45578Šumarstvo 6149 5782 5336Vodoprivreda 3215 3173 3177

Ribarstvo 1171 1059 1055

Vađenje ruda i kamena 30552 28664 23498Vađenje uglja 17709 16803 13127Vađenje sirove nafte i gasa 1989 1890 1850Vađenje ruda urana i torijuma – – –Vađenje ruda metala 5293 4830 3758Vađenje ostalih ruda i kamena 5562 5142 4763

Prerađivačka industrija 459950 420957 391897

Izvor: RZS 2008.


37

Tabela 4. Zaposlenost po delatnostima u Srbiji (oktobar 2007. godine)

Ukupno

Ukupno 2855736

Poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda 551716Ribarstvo 876Vađenje ruda i kamena 41261Prerađivačka industrija 521744Proizv. el. energije, gasa i vode 57961Građevinarstvo 161251Trgovina na veliko i malo, opravka 398470Hoteli i restorani 72317Saobraćaj, skladištenje i veze 169769Finansijsko posredovanje 43044Poslovi s nekretninama, iznajmljivanje 88855Državna uprava i socijalno osiguranje 141938Obrazovanje 118064Zdravstveni i socijalni rad 166405Druge komunalne, društvene i lične usluge 114121Domaćinstva sa zaposlenim licima 5435Eksteritorijalne organizacije i tela 1509Izvor: RZS 2008.

Tabela 5. Procenat ukupnog stanovništva zaposlenog u prerađivačkoj industriji u 2006. g.

Zemlja Srbija Rumunija Bugarska Slovenija Češka Nemačka Italija% stanovn.u prerađ. industriji

6,98 9,15 9,62 13,31 13,36 9,87 8,22

Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2008.

Ovakva privredna struktura, tj. prenaglašeno učešće nerazmenljivih sektora pri-vrede (usluga), može biti uzrok konstantnih inflatornih pritisaka u nacionalnoj ekonomiji6, što i jeste jedan od naših hroničnih privrednih problema.

6 U teoriji poznat Ballasa-Samuelson efekat kada učešće usluga u BDP potstiče opšti rast cena u nacionalnoj ekonomiji. Videti: Samuelson, P. (1964), „Theoretical No-tes on Trade Problems”, Review of Economics and Statistics, vol. 23, pp. 145–154 i Ballasa, B. (1964),„The Purchasing Power Parity Doctrine: A Reappraisal”, Journal of Political Economy, vol. 72, pp. 584–596.

Dejan Šoškić

38

2. Zašto je nastala ovakva privredna struktura?

Odgovor na ovo pitanje treba tražiti u nizu različitih faktora. Održavanje relativ-no visokog rizika zemlje svakako je uticalo na zadršku multinacionalnih kompa-nija kada je u pitanju investiranje u Srbiji. Nerešena politička pitanja i krizne po-litičke prilike, izuzetno sporo približavanje evroatlanskim integracijama, visoki nivoi korupcije, administrativne neefikasnosti i nizak kapacitet pravnog sistema, nisu sagledavani kao ozbiljna kočnica zdravom privrednom razvoju zemlje. No-sioci vlasti, ovom agendom nisu se ni dovoljno ni ozbiljno bavili u celom periodu od 2001. do danas. Na to se nadovezala politika prodaje domaćih preduzeća i trošenja privatizacionih prihoda bez strategije i kontrole. Plate su rasle, porezi i doprinosi na plate se nisu smanjivali (uprkos nekim populističkim predizbornim obećanjima), a politika deviznog kursa kroz gotovo kontinuiiranu realnu apreci-jaciju dinara (Tabela 6) dovela je do toga, da naš radnik košta relativno mnogo (u evrima) u odnosu na slične zemlje u okruženju7, ali i da ima srazmerno visoku kupovnu snagu (opet u evrima). Otuda su cenovni signali stvarali utisak, da je gotovo sve jeftinije uvesti u Srbiju nego proizvesti u Srbiji.

Tabela 6. Realna aprecijacija dinara 2001–2008.

Godina 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.

Stopa rasta potrošačkih cena u dinarima

40,7 14,8 7,8 13,7 17,7 6,6 11,0 8,6

% inflacije u Evrozoni

2,3 2,2 2,1 2,1 2,2 2,2 2,1 3,3

Devizni kurs evra

59,71 61,52 68,31 78,89 85,50 79,00 79,24 88,6

Izvor: NBS, RZS 2008, Eurostat yearbook 2008, ECB Statistics Pocket book, Jan. 2009.

7 Razlika u ceni rada u Srbiji, nažalost, nije opravdana višim nivoom produktivnosti rada u našoj zemlji u odnosu na zemlje iz našeg okruženja.


39

Tabela 7. Prosečna bruto plata u EUR na godišnjem nivou

Zemlja/godina 2005. 2006. 2007. 2008.

Srbija 3.580 4.822 6.019 6.180

Bugarska 1.978 3.172 2.356

Rumunija 3.155 3.713 4.320

Slovačka 6.374 7.040 7.440

Izvor: Eurostat godišnjak 2008, NBS Statistički pregled, Nacionalni statistički izvori

Nedovoljan oporavak privrednih sektora razmenjivih dobara i usluga, tj. izvozno orijentisanih sektora (pre svega industrije), dovelo je do toga, da uvoz daleko nad-mašuje izvoz Srbije i da se taj debalans, zbog nestimulativno postavljenih cenov-nih signala i opšte nepovoljne privredne klime, godinama održava (Tabela 8).

Tabela 8. Bilans robne razmene sa inostranstvom (trgovinski deficit) od 1990. do 2007.

Godina

Vrednost, mil. din.Value, mill. RSD

Vrednost, mil. EURValue, mill. EUR

Vrednost, mil. USDValue,mill. USD

Saldo trgovinskog bilansaBalance of trade

izvozExports

uvozImports

izvozExports

uvozImports

izvozExports

uvozImports

izvoz minus uvoz, mil. USD

Exports minus Imports, mill. USD

izvoz, % uvozaExport as

percentage of imports

1990199619971998199920002001200220032004200520062007

88719533

14467251211490525172

112773133059158782207035299919428051514866

114321902425696413403161053528

282691259139429503629838702280878227

1080103

–153022382393127016811896219224422832360851026432

–3052398639682694361847635925658986238439

1046313507

5453191825312723136915581721207527563523448264288825

704438264503447528813330426156147477

10753104611317218554

–1591–1908–1972–1752–1512–1772–2540–3539–4721–7230–5980–6744–9729

77,450,156,260,847,546,840,336,936,932,842,848,847,6

Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2008, str. 275

Kao što se vidi, trgovinski deficit kontinuirano raste od 2001. godine i u celom posmatranom periodu nije uspeo da premaši 50% vrednosti uvoza. To je, na-

Dejan Šoškić

40

ravno, jako daleko od pokrivenosti uvoza izvozom, preko 77% iz 19908. godine. Deficit trgovinskog bilansa pokrivan je suficitom u drugim komponentama teku-ćeg bilansa i finansijskom bilansu. Ukratko, doznake naših građana, prihodi od prodaje domaćih preduzeća i zaduživanje „peglali” su gep u trgovinskom bilansu u proteklim godinama. Svetska ekonomska kriza i, praktično, okončana privati-zacija, smanjili su prilive po osnovu zaduživanja i prodaje preduzeća. Otuda je za pokrivanje trgovinskog deficita ostalo mnogo manje mogućnosti. Doznake, iako značajne, nisu dovoljne. Izvoza ionako nemamo dovoljno, a došlo je i do pada tražnje na inostranim tržištima, što je dodatno oborilo inače mali izvoz. Neki krediti su već dospeli za vraćanje, a i špekulativni bankarski kapital plasiran u repo poslove počeo je da se povlači. Udar na kurs je bio neminovan i, uprkos vrlo restriktivnoj monetarnoj politici, dinar je znatno nominalno i realno depre-cirao krajem 2008. godine. U njegovu odbranu korišćene su i devizne rezerve. Ukoliko se nastavi dinamika trošenja deviznih rezervi iz prvog tromesečja 2009, vrlo brzo bi se ugrozila sposobnost izmirivanja obaveza prema inostranstvu i sa nacionalnom valutom u „slobodnom padu”. Odobreni kredit od strane MMF-a, radi jačanja deviznih rezervi, obezbedio nam je predah, povećao sposobnost po-krivanja deficita trgovinskog bilansa još neko vreme, i smanjio pritisak na dalju deprecijaciju dinara. Ono čega nosioci ekonomske politike moraju biti svesni je to, da novih privatizacija neće više biti u obimu iz ranijih godina. Malo šta je još ostalo da se proda, a i to što je ostalo manje vredi u uslovima globalne krize. Posebno treba imati u vidu i to, da se nešto od preostalog, u dobro uređenim i razvijenim zemljama, kao prirodni monopol i ne privatizuje. Novih kredita i zaduživanja, takođe, neće biti kao prethodnih godina zbog naglašene rezervi-sanosti međunarodnih investitora, posebno prema zemljama u tranziciji. Uz to, ranije uzeti krediti će morati da se vraćaju, pa sledi da iz ove situacije postoje dva moguća puta:

a) Prvi je nastavak sa dosadašnjom ekonomskom politikom, trošenje deviznih rezervi i dodatno zaduživanje, kao način pokrivanja trgovinskog deficita uz restriktivnu monetarnu politiku, radi obuzdavanja pritisaka na valutni kurs i inflaciju. Ovaj scenario neizostavno vodi u nelikvidnost privrede, recesiju, siromašenje i prezaduživanje zemlje. Sve to uz verovatnu prodaju u nepovolj-nom trenutku delova državne imovine u privredi koji se, inače, u uređenim zemljama po pravilu, zadržavaju u državnoj svojini9.

b) Drugi je radikalno menjanje poslovne i investicione klime radi privlačenja stranih direktnih investicija i njihovog usmeravanja u izvozno orijentisane

8 Koja je inače bila godina pada industrijske proizvodnje zbog reformi s kraja ’80-ih godina.

9 Kao što je slučaj sa prirodnim monopolima čijom privatizacijom nije moguće obezbe-diti konkurentsko tržišta za njihovo buduće poslovanje. U Srbiji su to npr. Beogradski i Novosadski sajam, Aerodrom Beograd, Elektrodistribucija, Vodovod i sl.


41

sektore privrede (pre svega industriju), uz istovremeno osmišljenu racionali-zaciju i uspostavu ozbiljnih mehanizama obuzdavanja korupcije i nenamen-skog trošenja novca poreskih obveznika na svim državnim nivoima. Ovaj scenario je jedini realan način uspostavljanja održivog i stabilnog razvoja ze-mlje i njene sposobnosti da vraća preuzete dugove. To, međutim, ali zahteva korenite promene u ekonomskoj politici i ozbiljan rad na kreiranju povoljne investicione klime u zemlji.

3. Koji su naši osnovni propusti?

1. Reforme u realnoj privredi Srbije bile su sporije nego što je bilo razloga za to, i bez pravilno usmerenih podsticaja ka razvoju izvozno orijentisane industrije: kasnili smo sa privatizacijom, kasnili smo sa propisima u vezi sa stečajem i li-kvidacijom, nismo obezbedili čitav niz mogućih podsticajnih mera ekonomske politike za rast i razvoj izvozno orijentisane industrije i povećanje zaposlenosti. Novi vlasnici privatizovanih industrijskih preduzeća često nisu imali kredibilne poslovne kompetencije i ambicije.

2. Slabi rezultati u domenu jačanja kapaciteta državnih institucija, borbe protiv korupcije i uspostavljanja efikasnosti pravnog sistema u zaštiti svojine i ugovora. U nekim od ovih domena čini se da smo od 2001. godine nadalje, čak činili i korake unazad.

3. Domaća politička i privredna klima uz sporo približavanje evroatlanskim inte-gracijama, destimulisale su i odbijale preko potrebne strane direktne investicije u kvalitetne (izvozno orijentisane) sektore bruto domaćeg proizvoda Srbije.

4. Akcenat ekonomske politike smo, gotovo isključivo, stavili na devizni kurs kao nominalno sidro, tj. na njegovu stabilnost, verujući da će stabilnost kursa obezbiditi i stabilnost cena, i da su to najvažniji uslovi za privredni razvoj. Nismo sprečili prekomernu realnu aprecijaciju dinara. Izostanak smanjivanja deficita tr-govinskog bilansa i znatno viša domaća bazna, tj. „core“, inflacija od inflacije u Evrozoni, morali su biti jasni signali, da se na vreme napusti politika forsirane stabilnosti deviznog kursa (čak i nominalne aprecijacije u pojedinim periodima). Ovo je doprinelo da se uspostavi fundamentalni ekonomski nonsens: da imamo jak kurs dinara u uslovima slabe izvozne privrede.

Zbog toga je nastala dilema pred kojom se danas nalazimo po pitanju deviznog kursa, koja, zapravo, ima dva nepovoljna ishoda. Naime, zadržavanje deviznog kursa na postojećem nivou destimuliše jačanje preko potrebnog izvoznog sekto-ra, kojim jedino možemo dugoročno rešiti problem neravnoteže trgovinskog bi-lansa. S druge strane, značajnija deprecijacija deviznog kursa može izazvati jači

Dejan Šoškić

42

inflatorni pritisak i rasprostranjeni kreditni rizik dužnika koji otplaćuju kredite sa deviznom klauzulom.

4. U kom pravcu treba tražiti rešenja?

Mere ekonomske politike trebalo bi da imaju za cilj stratešku racionalizaciju jav-ne potrošnje na svim nivoima i stvaranje uslova za privlačenje investicija i razvoj izvozno sposobnih delova privrede (pre svega industrije). U tom smislu, moguće su sledeće grupe mera:

Fiskalne merea. Dalja i sistematska racionalizacija na svim nivoima javne potrošnje bez sma-

njivanja društvenog standarda, kao i odlučnija borba protiv korupcije uz pra-ćenje i kontrolu troškova, posebno u domenu javnih nabavki.

b. Unaprediti i uspostaviti harmoničan skup fiskalnih podsticaja za strane di-rektne i domaće investicije u izvozne sektore privrede i infrastrukturu, po-sebno ako zapošljavaju veći broj radnika, u nerazvijenim regionima Srbije, koriste visoku tehnologiju, zadovoljavaju visoke ekološke standarde.

c. Veće poresko (uključujući i doprinose) rasterećenje troškova rada (posebno nižih primanja).

d. Jačanje aktivnosti na suzbijanju sive ekonomije. e. Unapređenje pravednosti i podsticajnosti strukture poreza na dohotke i imo-

vinu.

Monetarne merea. Bez odlaganja zaustaviti dalju realnu aprecijaciju dinara.b. Referentna kamatna stopa Narodne banke Srbije morala bi više voditi računa,

ne samo o stabilnosti cena i kursa već i, o „crowding out“ efektu tj. o likvid-nosti i finansiranju realne ekonomije.

c. Politikom obaveznih rezervi (možda i eskontnom politikom i drugim mera-ma u nadležnosti NBS10), još više uspostaviti stimulativan ambijent za finan-siranje izvozno orijentisane privrede i infrastrukture od strane finansijskih institucija.

10 Ovo je naročito moguće, ako se država javlja kao garant (u celini ili jednim delom) obaveza iz finansiranja, jer se onda može takav plasman u bilansima banaka tretirati kao niskorizičan, pa bi po tom osnovu bila manja i rezervisanja kapitala, što bi dodat-no stimulisalo banke da finansiraju takve investicione projekte.


43

Ostale merea. Odlučna borba protiv korupcije na svim nivoimab. Podizanje efikasnosti sudova u zaštiti imovine i ugovora. c. Harmonizacija i pojednostavljenje zakonskih i podzakonskih pravnih akata d. Kontinuirano uvećanje strateškog ulaganja države u infrastrukturu, obrazo-

vanje i naukue. U slučaju potrebe značajnije deprecijacije dinara, formirati državni fond za

restrukturiranje i pomoć dužnicima koji imaju kredite sa deviznom klauzu-lom.

f. Promovisanje Srbije kao investicione destinacije11.

Uz sve navedene mere, i politika bi mogla da olakša privredni oporavak. Re-šavanje otvorenih međunarodnih političkih pitanja koja tangiraju Srbije i brže približavanje evroatlanskim integracijama, dodatno bi ohrabrilo strane direktne investicije. Transparentno finansiranje političkih partija umnogome bi olakšalo borbu protiv korupcije kao i racionalizaciju i praćenje troškova budžeta. Unutraš-nja politička stabilnost bi omogućila duže izborne razmake i oslobodila energiju državnih zvaničnika da se više posvete rešavanju realnih probleme privrede i građana. Sve bi to uticalo na smanjivanje tzv. „rizika zemlje” i omogućavalo jeftiniji i lakši priliv investicija u našu zemlju.

Ukratko, moramo napustiti dosadašnju paradigmu prema kojoj se zemlja može razvijati na bazi stabilnog deviznog kursa, restriktivne monetarne politike, uvo-za i usluga. Treba se odlučno okrenuti razvoju izvoznih sektora (pre svega indu-strije) i državnim investicijama u infrastrukturu. Na bazi takve nove privredne strukture, makroekonomska stabilnost, održive stope privrednog rasta i rast ži-votnog standarda naših građana uspostaviće se spontano, kao prirodno i očeki-vano ishodište pravnih strateških napora.

11 Kreirati timove za „Road Show” promociju Srbije kao investicione destinacije na me-đunarodnim poslovnim skupovima, u regionalnim i nacionalnim privrednim komo-rama, u multinacionalnim kompanijama. Organizovano promovisati Srbiju u inostra-nim medijima.

Dejan Šoškić

44

Apstrakt: Rezultati tranzicije bitno su uticali na promenu privredne struktu-re naše zemlje. Pitanja koja se legitimno postavljaju su: da li naša privredna struktura odgovara sadašnjem nivou razvijenosti Srbije i da li smo imali zdrav i održiv privredni razvoj poslednjih osam godina. Odgovor na oba pitanja je ne-gativan. Tranzicija i ekonomska politika od 2001. do 2008. u Srbiji, dovele su do deindustrijalizacije zemlje, bez razvoja alternativnih izvozno sposobnih sektora i uz visoku zavisnost domaće makroekonomske stabilnosti od uvoza kapitala i zaduživanja zemlje. Ovakav „razvojni model“ baziran na jakoj valuti i slaboj privredi, hroničnom trgovinskom deficitu i oslanjanju na priliv kapitala (kroz prodaju domaćih preduzeća, donacije, doznake i zaduživanja) nije održiv. Nje-govo očekivano ishodište je dalje siromašenje zemlje i građana, zaduživanje, ma-kroekonomska nestabilnost i, u krajnjoj instanci, prezaduženost zemlje. Srbiji je potrebna radikalna promena ovakve ekonomske politike. Nakon tranzicije kakvu smo imali, potrebna nam je još jedna tranzicija. Ovaj put, to mora biti odlučna i brza tranzicija privredne strukture uspostavljene nakon naše tranzicije. Potreb-no je bez odlaganja kreirati povoljne pravne i ekonomske uslove za investicije u izvozno sposobne privredne sektore (industriju, poljoprivredu, saobraćaj) i opšti razvoj infrastrukture i ljudskih resursa. Samo uz ovakav ozbiljan zaokret u eko-nomskoj politici moguće je Srbiju uvesti u dugoročno stabilne, zdrave i relativno visoke stope privrednog rasta.

45

Boško Živković i Ana Jolović

PRIVATIZACIJA I EVOLUCIJA FINANSIJSKOG TRŽIŠTA U SRBIJI

1. Uvod

Suprotno očekivanjima, transformacija državne/društvene svojine u otvorena akcionarska društva i (re)uspostavljanje berze, nisu u velikoj meri podstakla se-kundarno trgovanje, investicije, niti razvoj „akcionarske demokratije”. Na svim tržištima akcija koja su nastala iz masovne privatizacije, uočljiv je nizak nivo akcionarskog aktivizma i jasan trend pražnjenja. Pojam pražnjenja podrazumeva smanjivanje obima prometa akcijama, koncetracija inicijalno disperzovanog vla-sništva i, u završnoj fazi, delistiranje date akcije i pretvaranje otvorenih akcio-narskih društava u zatvorena ili u neke druge organizacione forme. Sve navedene pojave negativno utiču na razvoj finansijskih tržišta. U konačnom ishodu, ove pojave dovode do kolapsa tržišta akcija.

Ključna obeležja evolucije finansijskog tržišta u Srbiji su koncentracija vlasniš-tva, formalno ili samo faktičko povlačenje otvorenih akcionarskih društava iz sekundarnog trgovanja, eksproprijacija prava manjinskih akcionara i pretvaranje berze u tržište kompanija, a ne tržište akcija. Osnovni uzroci se mogu detektovati u modelu masovne privatizacije, slabim institucionalnim okvirima u postojećim zakonima i njihovoj primeni, kao i niskim standardima zaštite investitora, nepo-štovanju prava manjinskih akcionara i drugo.

Tekst koji sledi prvo će ponuditi dokaze o prisustvu fenomena koncentracije vlasništva u Srbiji i pražnjenju nacionalnog finansijskog tržišta. Potom će biti razmatrani osnovni uzročnici ovog procesa, pri čemu će akcenat biti stavljen na povezanost pražnjenja tržišta i nivoa zaštitite eksternog (manjinskog) akcionara. Na kraju će biti izložene glavne posledice problema, kako na osobine korporacija u Srbiji, tako i na funkcionisanje tržišta akcija u celini.


46

2. Identifikacija prisustva procesa pražnjenja tržišta u Srbiji

Prvi dokaz o prisustvu procesa koncentracija vlasništva u Srbiji je izveden iz analize broja i strukture naloga na Beogradskoj berzi. U cilju dokazivanja tvrd-nje da se tržište prazni, odnosno da ga investitori napuštaju, analiziran je kako ukupni broj novih kupovnih i prodajnih naloga, tako i broj naloga plasiranih od strane pravnih i fizičkih lica pojedinačno. Analizom je obuhvaćen period od ja-nuara 2004. do aprila 2009. godine

U celom posmatranom periodu broj novih prodajnih naloga fizičkih lica daleko je iznad broja naloga pravnih lica (Grafikon 1). Imajući u vidu početni model privatizacije očekivano je da broj prodajnih naloga fizičkih lica prevazilazi broj prodajnih naloga pravnih lica. Empirijska analiza pokazuje da se ovaj nalaz ne menja čak ni u periodu izraženog uzlaznog trenda tržišta, odnosno da fizička lica znatno više napuštaju tržište i u periodu visokih prinosa.

Grafikon 1. Prodajni nalozi fizičkih i pravnih lica u periodu 2004–2009. godine

Izvor: Belex

U slučaju kupovnih naloga, analiza pokazuje da je broj naloga pravnih i fizičkih lica približan, osim u periodu izraženog rasta tržišta (Grafikon 2).

Privatizacija i evolucija finansijskog tržišta u Srbiji

47

Grafikon 2. Kupovni nalozi fizičkih i pravnih lica u periodu 2004–2009. godine

Izvor: Belex

Da bi se dokazala pretpostavka o pražnjenju tržišta, izračunata je razlika u broju prodajnih i kupovnih naloga1. Grafikon 3 potvrđuje da je na Beogradskoj berzi izražen trend napuštanja sekundarnog tržišta. On je dominantan u slučaju fizič-kih lica, kao i u slučaju kada posmatramo sve akcionare kao homogenu grupu, bez obzira na to da li su u pitanju pravna ili fizička lica. Pražnjenje je, uz manje izuzetke, primetno i u periodu rasta tržišta.

Grafikon 3. Razlika u broju prodajnih i kupovnih naloga fizičkih, pravnih lica i ukupni neto nalozi u periodu 2004–2009. godine

Izvor: Belex

Uz prethodne analize, relevantan je i nalaz, da dokapitalizacija, odnosno uveća-nje kapitala, nije praćeno povećanjem nego smanjivanjem broja vlasnika. Uko-1 Neto kretanje naloga predstavlja razliku prodajnih i kupovnih naloga.


48

liko se ovo stanje održi, izostaće masovnije javne inicijalne ponude akcija radi prikupljanja dodatnog kapitala. Na taj način će se održati visoke vrednosti kon-trolnog paketa (daleko iznad 50% plus 1 akcija), ali će rast kapitala otvorenih akcionarskih društava u Srbiji ostati ograničen bogatstvom njihovih vlasnika čime se gubi jedna od osnovnih prednosti, i u krajnjoj instanci uzrok postojanja otvorenih akcionarskih društava.2

Ovaj nalaz indirektno potvrđuje i anketa Centra liberalno demokratskih studija (CLDS) iz 2008. godine3. U uzorku ankete čak u 52% kompanija postoji akcio-nar koji poseduje više od 66,7% akcija. Ovakva koncentracija vlasništva znatno prevazilazi koncentraciju vlasništva koja je uobičajena u razvijenim privredama (Tabela 1), ali je uporediva sa nivoom koncetracije u zemljama u tranziciji sa niskim nivoom zaštite investitora.

Tabela 1. Koncentracija vlasništva nad kompanijama

Disperzovano vlasništvo

Koncentrisano kroz porodicu

Koncentrisano kroz piramidalnu šemu

Medijana najvećeg bloka akcija sa pravom glasa

Francuska 60% 20% 15% 20%Nemačka 50% 10% 20% 57%Italija 20% 15% 20% 55%Velika Britanija

100% 0% 0% 10%

SAD 80% 20% 0% 5% (NYSE) 9% (Nasdaq)

Izvor: Enriques i Volpin (2007)

3. Osnovni uzrok koncentracije: teorijski okvir

Koncentracija vlasništva nad akcijama akcionarskih društava u Srbiji ima više međusobno kompleksno povezanih uzročnika4. Ona je očekivana pojava, jer sle-di kao posledica modela masovne privatizacije u okvirima u kojima ne postoje uslovi za održavanje tako nastalog skupa vlasnika. Fenomen (de)koncentracije postoji i u tzv. normalnim uslovima, dakle, bez fenomenologije koja se uopšteno naziva tranzicija ili masovna privatizacija. Teorijska objašnjenja koncentracije

2 Detaljnije razvijeno u: Živković &Jolović, 2008.3 Ekstenzivni nalazi i analiza ove ankete mogu se naću u: B. Živković. A. Jolović, op. cit. 4 Detaljnije u Živković (2004).


49

vlasništva u opštem slučaju, bez obzira na posebne institucionalne uslove i nivo razvijenosti privrede i finansijskog tržišta, mogu se grubo podeliti u tri grupe.

Dakle, u opštem fenomenološkom smislu, osnovni uzročnik procesa brze kon-cetracije jeste model masovne privatizacije. Privatizaciju u Srbiji je, u gotovo svim svojim modalitetima, pratila inkorporacija društvenih preduzeća, a zatim zakonom uvedena obaveza prinudnog listinga tako nastalih akcionarskih društva na berzi.

(De)koncentracija vlasništva u korporacijama jeste jedan od osnovnih problema i tradicionalne i moderne finansijske ekonomije. Tradicionalna Berle i Means prin-cipal – agent teorija je identifikovala problem moralnog hazarda na ovoj relaciji, ali nije objasnila fenomen (de)koncentracije. Tokom ’90-ih godina prošlog veka, ove ideje su doživele dalji razvoj u radovima grupe autora pod snažnim uticajem nobelovca R. Coasea. Novi radovi bitno su promenili tradicionalnu finansijsku teoriju korporacije, te se zbog tog radikalnog preokreta često nazivaju koazi-janskom revolucijom (Coasian Revolution).5 Osnovna relacija u kojoj se razvija problem moralnog hazarda nije više Berle-Meansova relacija principal – agent nego relacija principal – principal relacija.6 Ova prva, većinska i danas vrlo dina-mična grupa ideja nalazi kao osnovni uzrok pojave koncentracije vlasništva nivo zaštite manjinskih akcionara (investitora). Osnovna uzročno -posledična relacija jeste sledeća: ako je nivo zaštite manjinskih akcionara nizak, odnosno ako postoji velika verovatnoća eksproprijacije prinosa, postoji jasna i izražena koncentracija vlasništva. U sistemima koji nemaju ili ne primenjuju standarde zaštite manjin-skih akcionara, registruje se visoko koncentrisano vlasništvo nad korporacija-ma. Ova pravilnost se ne menja bez obzira na stadijum životnog ciklusa same kompanije i nivo razvijenosti privrede. Nalazi iz istraživanja koja su uradili La Porta i koautori7, Zingales 8, Dyck i Zingales9, kao i nalazi mnogih drugih autora, potvrđuju ovu pravilnost.

Druga grupa ideje nalazi objašnjenje fenomena koncentracije u cikličnosti na dugi rok. Nalazi iz istraživanja koja su objavili Frenks, Meyer i Rossi10 identifi-kuju fenomen ciklusa na slučaju Velike Britanije, koja je imala disperzovano vla-sništvo u prvoj polovini XX veka, premda nije imala formalnu zaštitu manjinskih akcionara odnosno investitora. Zaštita manjinskih akcionara, kao presudan fak-tor koji determiniše koncentraciju/disperziju, se relativizuje. Objašnjenje pojave

5 Coase (1972).6 Shleifer and Vishny (1997).7 La Porta et al. (1999).8 Zingales (1994).9 Zingales and Dyck (2004).10 Franks et al. (2006).


50

koncetracije treba, saglasno ovim idejama, zasnovati na pretpostavci da je evo-lucija vlasništva u smeru (de)koncetracije vođena tražnjom za akcijama. Dakle, kompanije će plasirati nove akcije tada, i samo tada, kada postoji dovoljno visoka tražnja za njima11. Tržišta na kojima je tražnja manja od ponude, neminovno vode koncentraciji vlasništva. Bhide12 je dokazivao da je ovaj uzrok doveo do široko disperzovanog vlasništva u SAD. Istovremeno, visoka likvidnost akcija dovodi kompaniju do izloženosti visokoj verovatnoći preuzimanja. Ukoliko kontrolni vlasnik i njegov menadžment ne upravljaju efikasno koncentracijom, pojaviće se interes novog kontrolnog vlasnika za preuzimanje uz odgovarajuću premiju. Ci-klično funkcionisanje tržišta preuzimanja, indirektno potvrđuje realističnost ove ideje. Naime, odavno je primećena pojava da se masovna preuzimanja u razvi-jenim privredama ponašaju ciklično. Očigledno da sinergija sekundarnog tržišta akcija i tržišta preuzimanja efikasno štite manjinskog vlasnika, čak i u uslovima kada njihova zaštita nije formalno-pravno prisutna. U uslovima kada oba tržišta efikasno funkcionišu, redukuje se i potreba za koncentrisanim vlasništvom kao mehanizmom kontrole.

Treća grupa ideja vidi uzrok koncentracije/disperzije vlasništva u nastojanju uprave korporacije da uskladi vreme emitovanja akcija i konjunkturu na tržišta kapitala. Ako je tržište u usponu, kako nalaze Graham i Harvey13, približno dve trećine korporacija pokušava da plasira akcije kompanije. U tom trenutku akcije su precenjene. U suprotnom konjunkturnom slučaju, akcije će biti povučene, jer su potcenjene. Saglasno tome, koncentracija vlasništva opada kada je vrednost količnika P/B odnosno tržišne i računovodstvene vrednosti akcija niska, i kada se očekuje njegov rast, jer je tom stanju prethodio period visokih prinosa.14 .

3.1. Odnos investitora i kontrolnog vlasnika (insajdera) u SrbijiUkoliko se proces koncentracije bude i dalje ubrzavao i nastavio pri sadašnjim institucionalnim uslovima moglo bi se, u ad absurdum logici, očekivati da ma-njinski akcionari u Srbiji nestanu. To se, ipak, neće dogoditi. Broj sadašnjih ma-njinskih akcionara će se, verovatno, smanjivati, sve do trenutka dok se ne pojave inicijalne javne ponude motivisane potrebom pribavljanja dodatnog kapitala. U tim uslovima, koji će u isto vreme značiti i uspostavljanje osnovnih funkcija trži-šta kapitala, broj manjinskih akcionara će se stabilizovati. Nivo njihovog učešća u vlasništvu otvorenih akcionarskih društva je, u ovom času, nemoguće pred-videti, jer je broj i relativni značaj manjinskih akcionara u strukturi vlasništva

11 Foley and Greenwood (2008). 12 Bhide (1993).13 Graham i Harvey (2005).14 Helwege et al. (2005).


51

nad kompanijom uslovljen pravnom tradicijom, kvalitetom institucija, modelom privatizacije i slično.

Manjinski akcionari, shodno svom udelu u vlasništvu imaju i manja prava uprav-ljanja nad kompanijom, ali se istovremeno nalaze u poziciji da ona dodatno budu umanjena ili potpuno eliminisana (svoje)voljom većinskih akcionara ili me-nadžera. Česta je zabluda da su manjinski akcionari isključivo fizička lica. Veliki i najznačajniji deo manjinskih akcionara u svetu jesu pravna lica, posebni insti-tucionalni investitori, premda se njihov položaj može posebno razmatrati imajući u vidu određene specifičnosti o kojima će kasnije biti više reči.

U vlasničkoj strukturi kompanija u Srbiji mogu se naći i njeni zaposleni kao ma-njinski akcionari. Radnici-akcionari imaju dvostruku, neusaglašenu ulogu – sa jedne strane oni su radnici kompanije čija je osnovna motivacija da budu što bolje plaćeni, dok su sa druge strane oni investitori koji su uložili svoj kapital i očekuju da kompanija ima što veću dobit uz što niže troškove. Ovakva uloga uprošće-na je u slučajevima kada su radnici dobili akcije putem privatizacije, pri čemu nisu uložili sopstvena sredstva, niti su lično imali motiva da postanu akcionari. Njihova uloga je u tom slučaju samo zamagljena – oni su prevashodno radnici kompanije čiji je osnovni motiv plata, a u prilog tome ide činjenica da je većina radnika u tranzicionim zemljama koji su dobili besplatne akcije iste prodala, čim se za to ukazala prilika.

Grafikon 4. Učešće zaposlenih i penzionera kao akcionara

Izvor: CLDS.Beograd (2008)


52

3.2. Neki dodatni uzroci koncentracije vlasništva u Srbiji Koncentracija vlasništva u Srbiji, osim do sada navednih, uzrokovana je i drugim faktorima, poput samog načina nastanka akcionarstva kroz model privatizacije koji je više puta menjan, niskog BDP per capita, neusaglašenosti različitih zako-na, stepena i koordinacije razvoja institucionalnih okvira i slično.

Tranzicione zemlje počele su izgradnju finansijskih tržišta od samih fundame-nata, a prateća zakonodavna rešenja uvođena su istovremeno sa uvođenjem fi-nansijskog tržišta. Ona su bila prilagođena zakonima razvijenih zemalja i EU kojoj je većina zemalja težila, a ne trenutnom stanju tržišta određene tranzicione zemlje. Time je stvoren okvir u koji je, najvećim delom kroz proces privatizacije, „instaliran” osnovni element akcionarskog društva – akcionar.

Ovakva (re)evolucija može se posmatrati kao „inverzna evolucija”. Umesto da investitori i preduzeća, u želji za daljim napretkom iniciraju nastanak i konstan-tna poboljšanja finansijskih tržišta, država formira ad hoc institucije, a potom usmerava obe navedene strane da postanu deo tog sistema. Eksterno uvođenje akcionarstva i njegovih pratećih elemenata koje nije inicirano unutrašnjom potre-bom, zateklo je nespremne brojne građane koji su se silom prilika našli u situaciji da bez ličnih motiva i osnovnih informacija postanu akcionari. Ono sa čime se većina građana i vlasnika akcija iz privatizacije sreće je nerazumljivo i njima potpuno strano finansijsko tržište koje im ne može pružiti ni odgovore na njihove osnovne nedoumice, poput vrednosti akcija koje su dobili.15

Dodatni motiv dezinvestiranja u Srbiji predstavlja nizak nivo dohotka, odnosno izražena nesrazmernost tokova i stokova novca kojima akcionari u prvoj instanci raspolažu. Imajuću u vidu, da je štednja stanovništva dobrim delom iscrplje-na devedesetih godina prošlog veka, te da u određenom vremenskom periodu građani nisu bili u poziciji da ulažu u osnovne stvari za domaćinstvo, sasvim je jasna njihova težnja da sa niskim GDP per capita pretvore akcije u gotovinu, tj. potrošnju ili dobrim delom vraćanje dugova.

4. Posledice koncentracije vlasništva

4.1. Koncentracija kao „rešenje” principal – agent problema Problem korporativnog upravljanja, posebno problem zaštite investititora, se ubrzanom koncetracijom rešava, ili preciznije rečeno uklanja, na kratak rok. Osnovni metod rešavanja problema jeste faktičko napuštanje korporativne forme

15 Uzimajući u razmatranje pojedina negativna iskustva manjinskih akcionara u Srbiji, ovakva situacija izaziva potpunu odbojnost potencijalnih manjinskih investitora, tre-nutnih i budućih akcionara.


53

preduzeća. Ovo je za veliki broj preduzeća koja su prinudno listirana racionalno rešenje. Problem je u činjenici, da se koncentracija događa najbrže u grupi naj-boljih i najvećih preduzeća, koja po svojim osobinama mogu biti otvorena akcio-narska društva. Preduzeća koja po svojim performansama ne mogu biti otvorena akcionarska društva, ostaju otvorena i njihovim akcijama se trguje na diskonti-nualnom segmentu tržišta. Tražnja za njihovim akcijama ne postoji, a akcinari postaju „zatočenici” preduzeća, odnosno potpuno izloženi riziku likvidnosti.

Odražavanje ovakve konfiguracije na srednji i dugi rok može dovesti do apsurdne situacije da na tržištu ostanu visokorizične i niskokvalitetne kompanije, a da se investiciono kvalitetnija preduzeća povuku sa tržišta. Ovim načinom koncentra-cije se, na izvestan način, žrtvuje i „civilizacijska” misija korporacije kao jedine vrste preduzeća koja na najbolji način može apsorbovati i efikasno upotrebiti kapital iz okruženja.

Na kratak i srednji rok, koncentracija vlasništva nad akcijama deformiše osnov-ne funkcije finansijskog tržišta. Poreklo ove deformacije jeste promena bazičnih funkcija finansijskog tržišta. Ono u datom slučaju ne služi kao mehanizam finan-sijskog posredovanja nego kao mehanizam transfera vlasništva. Većina srpskih akcionarskih društava kotirana na tržištu kapitala de facto ne prikuplja dodatni kapital sa tržišta.

Tržište kapitala, u ovim uslovima, ostaje na dugi rok plitko i nelikvidno. Na trži-štu akcija se registruju pojave koje jesu tipična posledica niskog nivoa zaštite in-vestitora. Na strani ponude dominiraju akcionari koji su akcije dobili tokom pro-cesa privatizacije. Dominantni kupci na ovom tržištu su faktički preuzimači ovih firmi, a ne kupci akcija (investitori). Njihov cilj je da steknu paket akcija predu-zeća koji će im obezbediti faktičku kontrolu nad firmom. Vlasnik koji preuzme kontrolu nad firmom nije zainteresovan za dokapitalizaciju javnom ponudom, jer ona može da ugrozi vlasničku strukturu i stečenu kontrolu. Ostali kupci (stan-dardni investitori zainteresovani za prinos) nisu u ovim uslovima zainteresovani za takvu firmu, jer zbog vlasničke, i konsekventne kontrolne strukture, ne mogu značajnije uticati na poslovanje. Akcija takve firme nije zanimljiva ni za portfolio investitore, jer nije likvidna. Posledica: firma se faktički zatvara, tj. transformiše, a samo tržište se postepeno prazni u smislu povlačenja akcija i pada tražnje iz segmenta investitora, od individualnih do institucionalnih.

Tržište kapitala, sa izuzetkom malog kontinualnog segmenta16 zapravo i nije tr-žište akcija već tržište firmi. Ono služi prepraspodeli bogatstva i kontrole, a ne

16 Na kontinualnom segmentu tržišta, aktiviran je, tokom uspona tržišta u drugoj polo-vini 2005. godine, i drugi izvor ponude iz skupa portfolio investitora koji su akcije ku-pili ranije, a sada ih prodaju radi ostvarenja kapitalne dobiti ili restrukturiranja svojih investicionih portfolija. Posledica je uvećavanje likvidnosti kontinulanog tržišta. Rast


54

informaciono i cenovno efikasnoj alokaciji kapitala. Ovaj mehanizam objašnjava i veliku razliku između nivoa kapitalizacije i vrednosti prometa u Srbiji.

Ako bi se nivo razvijenosti tržišta kapitala u Srbiji merio samo standardnim in-dikatorom tržišne kapitalizacije, koja je imala visoku dinamiku rasta u periodu 2000–2008. godine, moglo bi se zaključiti da je srpsko finansijsko tržište imalo snažnu ekspanziju. Navedeni indikator je, međutim, neadekvatan i ne opisuje do-bro realno stanje, jer je veliki deo ukupne kapitalizacije nelikvidan17. Zbog toga se kao pouzdanija mera aktivnosti na tržištu kapitala koristi obim prometa i koe-ficijent likvidnosti kojim se otkriva obrazac ponašanja srpskog tržišta kapitala.

Akcija nije efikasna alokaciona alternativa ni za portfolio investitore, jer nije li-kvidna. Posledica je da se takva firma faktički (iako ne uvek pravno) zatvara. Na nivou tržišta, posledica je postepeno „pražnjenje”. Takođe, vremenom preostaju sve lošije firme tako da je, agregatno gledano, količnik cena/knjigovodstvena vrednost u stalnom padu sve do početka 2006. godine. Tada je ova relacija pro-menjena na izvesnom broju akcija koje su bile predmet interesovanja individual-nih investitora i investicionih fondova iz inostranstva. Diskontinualno tržište je i dalje ostalo na niskim vrednostima ovih količnika, tako da ono i nije tržište ak-cija već tržište firmi. Ovaj mehanizam funkcionisanja objašnjava i veliku razliku između nivoa kapitalizacije i vrednosti prometa na ovom segmentu tržišta.

obima prometa i cena na kontinualnom segmentu trgovanja u 2005. godini doveo je do privremenog zaustavljanja procesa pražnjenja tržišta. Ovoj pojavi je pogodovalo uvođenje akcija banaka na kontinualno trgovanje i to upravo banaka kod kojih nije postojala vidljiva strategija preuzimanja. Čak i u vreme najvećeg uspona tržišta ono je ostalo izrazito usko: kada se isključi promet sa 3 ili 4 najtrgovanije akcije, ostatak tržišta je „scenska dekoracija“.

17 Potpuniji dokazi se mogu naći u: Živković et al. (2005).


55

Grafikon 5. Obim trgovanja akcijama 2005–2009. godina (u hiljdama transakcija)

Izvor: Belex

Grafikon 6. Struktura trgovanja akcijama 2005–2009. godina (u milijardama RSD)

Izvor: Belex

Iz ovog nalaza sledi da tržište diskontinualnog trgovanja (koje je još uvek domi-nantno u Srbiji, mada se njegov udeo sve više smanjuje kako zbog njegovog pra-žnjenja tako i zbog razvoja kontinualnog tržišta odnosno tržišta kontinuiranog trgovanja) služi za namene sasvim različite od standardnih: umesto za otvaranje (going public) ono služi za zatvaranje (going private) firmi. Ovaj proces se od-vija u uslovima niske informacione i cenovne efikasnosti. Naime, pretpostavlja


56

se da u tim okolnostima tržište potcenjuje akcije, što dodatno ubrzava proces njegovog pražnjenja. Dokazi za ovu tezu su u sledećim činjenicama: prodavci na diskontinualnom tržištu dominantno su iz sektora stanovništva i svoje akcije su dobili uglavnom besplatno u postupku masovne privatizacije. Sledi, da se ovi akcionari ne mogu posmatrati kao investitori koji su izabrali da svoja sredstva ulože u vlasničke hartije određenog preduzeća, već kao zaposleni kojima akcije predstavljaju kompenzaciju. Uz to, pošto su u isto vreme i zaposleni u preduzeću, uvek postoji mogućnost da ih njihov agent (menadžer) otpusti i/ili liši prihoda koji su značajniji od prinosa na akcije. Imajući u vidu, da oni biraju između ova dva prava i prinosa, oni faktički nemaju mogućnost kontrole menadžera. Pošto su agenti (menadžeri) često delovali protiv ovih principala (akcionara), a u koaliciji sa preduzimačem, bilo je teško razlikovati prijateljska od neprijateljskih preuzi-manja. Ta eksproprijacija često je uključivala i ukidanje prava na raspolaganje sopstvenom imovinom. Nizak kvalitet korporativnog upravljanja i nemogućnost radnika-akcionara da tim mehanizmima zaštite svoja vlasnička prava (iako su ih prema propisima uživali) dodatno su ubrzali konverziju diskontinualnog tržišta u tržište korporativne kontrole.

4.2. Koncentracija vlasništva kao posebno ograničenje za institucionalne investitore

Institucionalni i individualni vlasnici akcija, premda imaju zajednički cilj – mak-simizaciju profita – i istovremeno i jednima i drugima po zakonu pripadaju ista prava koja akcije nose, nemaju iste strategije, nastup na tržištu, stepen učešća u odlučivanju u kompaniji, niti isti uticaj na menadžment.

Pored visokog prinosa i visokog sistematskog rizika, finansijsko tržište Srbije u sadašnjoj fazi razvoja i u doglednoj budućnosti, nameće i posebna ograničenja institucionalnim investitorima i uzajamnim investicionim shemama. Osim pri-nosa i rizika tržišta, aktivnost institucionalnih investitora je uslovljena i visinom posebnog rizika kome je on izložen kao per definitionem manjinski vlasnik. To je rizik eksproprijacije prinosa i imovine koji nastaje u uslovima niske zaštite investitora.

Osnovni rizik ove grupacije investitora na tržištu akcija jeste proces njegovog pražnjenja izazvan koncentracijom vlasništva. Ova pojava će trajati sve dok se ne razvije IPO tržište. Proces koncetracije dodatno sužava investicionu bazu i ograničava efikasnost institucionalnih investitora. Ovo svojstvo tržišta je bitno kod procenjivanja efekata otvaranja, odnosno listiranja javnih preduzeća. Ima-jući u vidu trenutno stanje na tržištu akcija može se očekivati da će i njihove akcije zahvatiti proces koncentracije ukoliko se prethodno ne revidira bazično zakonodavstvo o tržištima.


57

Na kratak i srednji rok za institucionalne investitore su akutna ograničenja veza-na za mogućnost diversifikacije portfolija. Naime, tražnja i individualnih i insti-tucionalnih investitora koncentriše na relativno ograničen segment tržišta. Cena akcija na tom tržištu rastu i opadaju brzo i u velikim amplitudama. Drugo veliko ograničenje jeste odsustvo širokog spektra instrumenta niskog ili relativno ni-skog rizika. Ovo se posebno odnosi na dugovne instrumente, gde je tržište rela-tivno plitko. Rezultat je relativno niska diversifikacija portfolija, visoko učešće gotovine i realtivno nizak prinos.

Važna konsekvenca prethodnih nalaza tiče se aktuelnih ograničenja u rešavanju problema optimizacije portfolija institucionalnih investitora. Iako je koeficijent korelacija na tržištu verovatno nizak, široka diversifikacija je ograničena niskom likvidnošću akcija, što različite grupe institucionalnih investitora dovodi u razli-čite situacije. Investicioni fondovi koji mogu preuzeti visok rizik (posebno tzv. privatni fondovi) i društva za neživotna osiguranja mogu, konceptualno, preuzeti veći rizik od penzionih (dobrovoljnih i obaveznih) fondova. Zbog toga je spo-sobnost optimizacije portfolija prve grupe institucionalnih investitora veća nego kod druge. Ova pojava je registrovana u dosadašnjem ponašanju investicionih i dobrovoljnih penzionih fondova. Problem je radikalizovan tokom 2007. godine kada je prirast tražnje, pri ograničenom nivou i strukturi ponude, dovodio do pojave ubrzanog rasta cena i koncetracije prometa na malom broju akcija.

Ukoliko se ne uklone visoki rizici otvaranja preduzeća, asinhronizacija dinami-ke prirasta tražnje i ponude može dovesti do poremećaja na tržištu. U sadašnjim uslovima se promet koncentriše na nekoliko akcija i obveznica. Ukoliko novih emisija dužničkih i vlasničkih instrumenata ne bude bilo u srednjem roku, otvo-riće se problem opstanka tržišta i rasta sistematskih rizika. Konsekvenca eventu-alnog ubrzanog rasta tražnje će biti dodatno smanjivanje kapaciteta i efikasnosti diversifikacije. Ovo svojstvo tržišta će se verovatno održati i na srednjem roku što, konzistentno, ugrožava efikasnost institucionalnih investitora, posebno inve-stitora čiji je kapacitet preuzimanja rizika ograničen standardnim regulatornim normama.

Ograničena likvidnost i mala dubina tržišta će i na srednji rok ograničavati mo-gućnost konzervativnih institucionalnih investitora da se prilagode cenovnim šokovima koji dolaze sa tržišta. Na taj način, uobičajena regulacija otvorenih investicionih i penzijskih fondova dospeva u krizu. Standardna ograničenja maksimalne izloženosti fonda postaju nedelotvorna ukoliko se brzo menja status hartije u smislu likvidna/nelikvidna. Ova pojava je, i na dosadašnjem iskustvu, registrovana u ponašanju dobrovoljnih penzionih fondova na tržištu akcija. Nji-hova sposobnost da se zaštite od cenovnih promene i da u okolnostima koje je zadala regulativa i pada berzanskog indeksa očuvaju trend rasta vrednosti inve-sticione jedinice se, tokom 2007. godine, pokazala ograničenom. Plitko tržište


58

stavlja ovu grupu investitora pred poseban problem: povlačenjem iz neke hartije (dezinvestiranjem) oni znatno uvećavaju njenu ponudu i tako smanjuju cenu. Ova pojava nije registrovana kod investicionih fondova, kojima pravila strukturiranja portfolija daju veću slobodu izbora kod ulaganja u manje likvidne hartije sa dis-kontinualnog segmenta tržišta.

Kritična tačka buduće evolucije finasijskog tržišta Srbije biće (ne)likvidnosti dis-kontinualnog segmenta tržišta. Od ovog segmenta tržišta će zavisiti (ne)formira-nje kritične mase investitora na strani tražnje. Ovo se posebno odnosi na buduće strategije svih institucionalnih investitora, koji nisu posebno prisutni na ovom delu tržišta. U kratkom roku nije realistično očekivati znatno pomeranje tražnje prema ovom segmentu, jer je, čak i mnogo dublje kontinualno tržište, visoko osetljivo i na male priraste i promene u strukturi tražnje. Ključni rizik ovog se-gmenta tržišta jeste niska zaštita investitora, te se zbog toga ovo tržište i dalje prazni. Ako se ne otklone uzroci pražnjenja (pre svega loša zaštita vlasničkih prava investitora), pad tražnje dovodi neizbežno do pada cena. Ovaj segment tr-žišta kapitala će u tom slučaju funkcionisati sve dok postoje resursi za raspodelu, odnosno ponuda akcija koje su nastale privatizacijom. Ono neće vršiti ni jednu od svojih osnovnih funkcija. Neophodni uslov za to je temeljna promena regula-cije tog tržišta, jačanje nadzora na finansijskim tržištima (izgradnja institucija) i efektivna zaštita vlasničkih prava.

Problem uske investicione baze, odnosno nedostatka i nepovoljne strukture po-nude hartija, se na kratak rok može radikalizovati, ukoliko se značajno uveća tra-žnja pri sadašnjem nivou i strukturi ponude. Brzo povećanje tražnje bi izazvalo formiranje manjih ili većih cenovnih balona na tržištu akcija.

Zaključak

Realistično je pretpostaviti da će se proces pražnjenja nacionalnog finansijskog tržišta nastaviti. Pretpostavka o nastavljanju procesa pražnjenja tržišta akcija se zasniva na proceni da će se nizak nivo zaštite investitora držati na dugi rok.

Argumenti u korist ove prognoze su iskustva sličnih zemlja. Povećanje kvaliteta institucionalne suprastrukture jeste, pored reforme zakonodavstva o tržištima i korporacijama, osnovni uslov promene kvaliteta i nivoa zaštite investitora. Ni-zak nivo zaštite investitora i niska likvidnost tržišta s jedne strane, i disperzija vlasništva sa druge strane, su nekompatibilna kombinacija. Studije su pokazale da je koncentracija vlasništva mnogo veća u zemljama sa niskim nivoom zaštite, kao i da se vlasništvo najčešće koncentriše u rukama insajdera koji su u strateškoj koaliciji sa menadžmentom.


59

U isto vreme, postoji i povratna sprega, imajući u vidu da sama koncentracija vlasništva vodi nerazvijenom i nelikvidnom tržištu kapitala. Ukoliko preovlađu-je koncentrisana svojina, onda su finansijski instrumenti u rukama malog broja investitora, što automatski vodi redukovanoj likvidnosti. Takvo nelikvidno trži-šte konzervira postojeću koncentraciju svojine, kao i nisku zaštitu akcionara koji nemaju izlaznu strategiju i ne mogu da utiču na menadžment pretnjom izlaska (prodaja akcija).

Literatura

1. Begović, B. et al. (2008), Korporativno upravljanje - pet godina kasnije, CLDS, Beograd.

2. Bhide A. (1993), ′The hidden costs of stock market liquidity′, Journal of Fi-nancial Economics 34, pp. 31-51.

3. Coase, R. (1972), ′Durability and Monopoly′, Journal of Law and Economics, Vol.15, 143-149.

4. Foley, C. F. and R.M. Greenwood (2008), ′Giving Up Control to Pursue Growth: The Evolution of Corporate Ownership After IPO′, Working Paper Series, SSRN.

5. Franks, J. R., C. Mayer and S. Rossi (2006), ′Ownership: Evolution and Re-gulation′, ECGI - Finance Working Paper No. 09/2003.

6. Helwege, J. et al. (2005), ′Why Do Firms Become Widely Held? An Anal-ysis of the Dynamics of Corporate Ownership′, NBER Working Paper No. W11505.

7. John R. G. and C. R. Harvey (2005), ′The long-run equity risk premium′, Finance Research Letters, Volume 2, Issue 4, pp. 185-190.

8. La Porta R. et al. (1999), ′Corporate ownership around the world′, Journal of Finance 54, pp. 471-517.

9. La Porta, R. et al. (1998), ′Law and Finance′, Journal of Political Economy, Vol. 106, No. 6, pp.1113-1155.

10. La Porta, R. et al. (1997), ′Legal Determinants of External Finance′, Journal of Finance, Vol. 52, No. 3, pp.1131-1150.


60

11. La Porta, R. et al. (2002), ′Investor Protection and Corporate Valuation′, Jo-urnal of Finance, Vol. 57, No. 3, pp. 1147-1170.

12. Shleifer, A. and R. Vishny (1997), ′A Survay of Corporate Governance′, The Journal of Finance 52, pp. 737-783.

13. Zingales L. and A. Dyck (2004), ′Private Benefits of Control: An Internatio-nal Comparison′, Journal of Finance 59, pp. 537-600.

14. Zingales, L. (1994), ′The value of the voting right: a study of the Milan Stock Exchange experience′, Review of Financial Studies 7, pp. 125-148.

15. Živković, B. (2004),′Koncentracija vlasništva i problem zaštite investitora′, u zborniku sa X Miločerskog savetovanja, Savez Ekonomista Srbije, Beograd.

16. Živković, B. (2003/04), ′Investor Protection, Corporate Governance Quality and Takeover Market Amidst Transition′, Scientific Rewiew 31-32, pp. 42-52.

17. Živković, B. et al. (2005), ′Finansijsko tržište Srbije: 2000–2005′, Kvartalni monitor No. 1, pp. 59-66.

61

Biljana Jovanović-Gavrilović

GLOBALNA KRIZA, KVALITET PRIVREDNOG RASTA I TRANZICIJA U SRBIJI

1. Uvod

Svet se suočava sa oštrom finansijskom i ekonomskom krizom, kakva nije viđena od vremena Velike depresije iz tridesetih godina XX veka – najveće i najpozna-tije ekonomske kataklizme u modernoj istoriji. Pune implikacije tekuće krize je teško sagledati u ovom trenutku. Neke činjenice su, međutim, već sada uočljive.

Kriza je potvrdila visok stepen međuzavisnosti u savremenom svetu. Teza da će globalni ekonomski rast, pre svega zahvaljujući tržištima u razvoju, biti „odvo-jen” od zdravlja američke privrede, pokazala se netačnom. Umesto toga, jedva da je i jedna zemlja sveta ostala izvan domašaja aktuelne krize. Drugo, kriza je razotkrila svu krhkost globalizacije. Pošto su presušili izvori finansiranja, došlo je do oštrog pada svetske trgovine, što je posebno pogodilo velike izvoznike. Pa-keti za spasavanje namenjeni pojedinim sektorima privrede u Evropi i Sjedinje-nim Američkim Državama (SAD) prete da ponište decenije teško uspostavljene multilateralne trgovinske liberalizacije. Širom sveta je u porastu anti-imigrant-sko raspoloženje, a neki posmatrači već uočavaju znakove deglobalizacije. Treće, neoliberalno verovanje u laissez-faire, kao vodeći princip organizacije tržišta je dovedeno u pitanje. Kriza je jasno pokazala limite prekomerne tržišne liberali-zacije. Prepušteno samo sebi, tržište ne može da garantuje ostvarivanje opštih interesa.1 Po ko zna koji put, tržište i država se stavljaju pod lupu – preispituje se njihova uloga i relativni značaj u ekonomskom životu.

Imajući u vidu razmere promena koje kriza sa sobom nosi, neki autori prave paralelu između pada Berlinskog zida (Berlin Wall) u XX veku i pada drugog, takođe važnog zida, čiji smo svedoci danas, a to je – Wall Street.

1 Videti: Cramme and Jurado, 2009.


62

2. Karakteristike aktuelne krize i izgledi za ekonomski oporavak

Kriza je inicijalno pogodila finansijski sektor razvijenih zemalja, ali je ubrzo dovela do malaksavanja privrednog rasta i opadanja proizvodnje u razvijenim i drugim zemljama sveta, tako da je dobila obeležja globalne recesije. Sinhronizo-vane recesije su se nekoliko puta pojavljivale u razvijenim ekonomijama tokom poslednje četiri decenije – sredinom ’70-ih, početkom ’80-ih, početkom ’90-ih i na startu 2000-ih. SAD su često bile u centru sinhronizovanih recesija, kao naj-veća ekonomija sveta, koja ima jake trgovinske i finansijske veze sa privredama drugih zemalja. Mada su tokom vremena, recesije u SAD postale blaže, tekuća recesija kao da menja ovaj trend. Sa oštrim padom proizvodnje i investicija, ona bi mogla da postane jedna od najdužih i najdubljih recesija u poslednjih 70 go-dina.

Iako ne postoji zvanična definicija recesije, obično se njena pojava vezuje za pad realne vrednosti bruto domaćeg proizvoda (Gross Domestic Product – GDP) u dva uzastopna kvartala.2 Nacionalni biro za ekonomska istraživanja (National Bureau of Economic Research – NBER), koji prati poslovne cikluse u SAD, ko-risti nešto širu definiciju recesije, koja uzima u obzir veći broj pokazatelja – osim realnog GDP-a, posmatra se i zaposlenost, realni dohodak, prodaja i industrijska proizvodnja.3 Da bi se utvrdilo da li je neka privreda u recesiji, potrebno je vre-me. Tako je NBER tek posle godinu dana objavio da je tekuća recesija počela u decembru 2007. godine.

Istraživanja pokazuju, da su sinhronizovane recesije, poput ove koja je sada ak-tuelna, duže i dublje od drugih, a da je oporavak, po pravilu, vrlo spor.4 Recesije imaju mnoge potencijalne uzroke. One se vezuju za različite tipove šokova, kao što su: finansijski, eksterni, monetarni, fiskalni, cenovni. Praksa je potvrdila da su recesije koje su povezane sa finansijskom krizom, što je sada slučaj, oštrije i upornije od onih koje su prouzrokovane drugim šokovima, dok je oporavak usporen i pod uticajem slabe privatne tražnje i kredita.5 Od 122 kompletne re-cesije, koliko ih je bilo u 21 razvijenoj zemlji u periodu 1960–2007. godine, 15 je povezano sa finansijskom krizom, među kojima se po dužini i padu GDP-a izdvaja „Velikih pet” (Finska 1990–1993, Japan 1993, Norveška 1988, Španija 1978–1979 i Švedska 1990–1993).6

2 Videti: Callen, 2008.3 Videti: Claessens and Kose, 2009.4 International Monetary Fund, World Economic Outlook, April 2009, Washington,

D.C., pp. 111-112.5 Isto, p. 106.6 Isto, p. 108.

Globalna kriza, kvalitet privrednog rasta i tranzicija u Srbiji

63

S obzirom na činjenicu da je tekuća recesija veoma sinhronizovana, tj. prisutna u velikom broju zemalja sveta i da je povezana sa dubokom finansijskom krizom, što je retka kombinacija u posleratnom periodu, treba očekivati neuobičajeno oštar pad ekonomske aktivnosti i spor privredni oporavak (videti Sliku 1).

Često se postavlja pitanje u kakvom se odnosu nalazi aktuelna recesija i depresi-ja, posebno Velika depresija iz tridesetih godina. Ne postoji formalna definicija depresije, ali se obično smatra da depresija predstavlja ekstremno oštru recesiju, u kojoj GDP pada za više od 10%. Od 1960. bilo je 6 epizoda depresije u razvije-nim zemljama. Poslednja je zabeleženaa početkom ’90-ih godina u Finskoj, gde je registrovan pad GDP-a od oko 14%. Ta depresija je koincidirala sa slomom SSSR, kao velikog trgovinskog partnera Finske. Tokom Velike depresije, privre-da SAD je opala za oko 30% u periodu od četiri godine.7 Mada je tekuća recesija, bez sumnje, oštra, pad proizvodnje je, za sada, mnogo manji nego u vreme Velike depresije.

Slika 1. Prosečni podaci za razvijene zemlje (1960–2007)

Izvor: Terrones M.E., S. Alasdair and P. Kannan (2009), ′Global Recession to Be Long, Deep with Slow Recovery′, IMF Survey Magazine.

7 Claessens and Kose, 2009.


64

Kakvi su izgledi za oporavak svetske privrede? Prognoziranje ekonomskih kreta-nja je veoma bitno za kreatore ekonomske politike i privatni sektor u sastavljanju planova i donošenju odluka. Pitanje je, međutim, koliko su te prognoze pouzda-ne. Pokazalo se da su greške pri prognoziranju dosta česte, posebno kada je reč o obrtnim tačkama u kretanju ekonomske aktivnosti. To naročito važi danas, kada tržišta u razvoju u većoj meri utiču na globalne ekonomske trendove. Oz toga, nikako ne sledi da su ekonomske prognoze u savremenim uslovima bezvredne i da ih ne treba praviti. Korisnici prognoza bi, međutim, morali da obrate više pažnje na pretpostavke od kojih se polazi u predviđanjima i moguće rizike na koje se ukazuje, kako bi se očuvala budnost i preduzele odgovarajuće mere u cilju sprečavanja ostvarivanja rizika.

Samit lidera G-20, koji je održan početkom aprila 2009. godine u Londonu, reafir-misao je ulogu Međunarodnog monetarnog fonda (International Monetary Fund – IMF) u borbi protiv ekonomske krize i jačanju finansijskog sistema. Shodno tome, ekonomske prognoze IMF-a su dobile na značaju pri definisanju planova izlaska iz krize na nivou pojedinačnih zemalja. U Tabeli br. 1 izložen je osnov-ni scenario globalnih ekonomskih kretanja, sadržan u publikaciji IMF-a World Economic Outlook iz aprila 2009. godine. Taj scenario nije zasnovan na jednom formalnom modelu nego na setu modela, uključujući ocene ekonomista IMF-a.

Tabela 1. Globalni ekonomski indikatori2007. 2008. 2009. 2010.

Realni rast bruto domaćeg proizvoda, u % Svet ukupno 5,2 3,2 -1,3 1,9Evropska unija 3,1 1,1 -4,0 -0,3SAD 2,0 1,1 -2,8 0,0Rast svetske trgovine 7,2 3,3 -11,0 0,6Indeks potrošačkih cena, godišnje promeneEvropska unija 2,4 3,7 0,8 0,8SAD 2,9 3,8 -0,9 -0,1

Izvor: IMF, World Economic Outlook, April 2009, Washington, D.C, p. 10.

Globalna ekonomija, kako se pokazuje, prolazi kroz najoštriju posleratnu recesi-ju. Realni GDP će opasti u 2009. godini za 1,3%, pre nego što zabeleži umereni rast u 2010. Ovaj zaokret zavisi od toga koliko će finansijski autoriteti delovati odlučno kako bi se uspostavila finansijska stabilnost i koliko će fiskalna i mone-tarna politika u najvećim ekonomijama sveta obezbediti postojanu i jaku podršku agregatnoj tražnji. Izgledi za oporavak, koji ovaj scenario predviđa, su dosta ne-izvesni, sa rizicima koji pretežu na dole. U slučaju nedosledne primene politike i intenzifikacije vicioznog ciklusa finansijskog i realnog sektora, aktiviraće se nepovoljniji scenario IMF-a, koji odlaže oporavak do 2011. godine.


65

Mada precizna dužina i oštrina sadašnjeg globalnog pada ostaju neizvesni, IMF je sagledao i srednjoročne perspektive svetske privrede za period 2011–2014. go-dine, tokom kojeg nastale štete treba da se otklone, a svetska privreda prilagodi novoj realnosti. Osnovni scenario predviđa da globalni rast realnog GDP-a u po-smatranom intervalu iznosi 4,7% prosečno godišnje.

Slika 2. Realni rast bruto domaćeg proizvoda sveta, u %

Izvor: IMF, World Economic Outlook, April 2009, Washington, D.C, p. 1.

Finansijska kriza, koja je prerasla u ekonomsku krizu, sada se pretvorila u krizu nezaposlenosti, a postoji rizik da dalje eskalira u širu socijalnu krizu – sa poli-tičkim implikacijama. Otežavajuću okolnost predstavlja činjenica da su dobici iz perioda predkrizne ekspanzije bili nejednako raspoređeni, dok ekonomski i socijalni troškovi krize padaju na leđa svih.

Posledice krize na tržištu rada vidljive su od 2008. godine, naročito u SAD gde je kriza i počela. Posle četiri godine uzastopnog pada, broj nezaposlenih na global-nom nivou povećao se za 14 miliona. Kako kriza nastavlja da se širi, nezaposlenost bi mogla da naraste za najmanje 38 miliona do kraja 2009.8 Postoji visok rizik od prolongirane recesije na tržištu rada. Iskustvo iz ranijih finansijskih kriza pokazu-je da je oporavak na tržištu rada sporiji i da se javlja 4–5 godina posle ekonomskog oporavka (koji se, kao što smo pokazali, ne očekuje pre kraja 2009. godine).

3. Značaj kvaliteta privrednog rasta u traženju izlaza iz krize

Globalna kriza traži globalna rešenja. Lideri G-20, koja obuhvata najveće eko-nomije sveta i pokriva 85% globalnog bruto domaćeg proizvoda, na pomenutom samitu u Londonu iz aprila 2009. godine, načinili su značajan korak u definisanju globalnog odgovora na krizu. U Globalnom planu za oporavak i reformu, koji je usvojen na ovom skupu, konstatuje se da je svetska privreda suočena sa najvećim 8 ILO, The Financial and Economic Crisis: A Decent Work Response, Geneva, 2009.


66

izazovom u modernom vremenu. Kriza koja se produbljuje pogađa živote ljudi širom sveta i sve zemlje se moraju ujediniti u nastojanju da nađu izlaz iz aktuel-nih ekonomskih teškoća.

Da bi oporavak i rast svetske privrede bio održiv, mora da se „deli“. Shodno tome, Globalni plan u centar pažnje stavlja potrebe stanovništva u razvijenim i zemljama u razvoju, uključujući najsiromašnije, i uvažava interese ne samo sadašnjih, već i budućih generacija. Do izražaja dolazi uverenje da se dinamičan privredni rast i prosperitet za sve može obezbediti jedino u uslovima otvorene svetske privrede, zasnovane na tržišnim principima, delotvornoj regulativi i ja-kim globalnim institucijama.

Lideri G-20 su se obavezali da će preduzeti neophodne korake da se: obnovi poverenje, rast i zaposlenost, oporavi finansijski sistem, ojača finansijska regu-lativa, reformišu međunarodne finansijske institucije u skladu sa novim izazovi-ma globalizacije, unapredi svetska trgovina i investicije i odbaci protekcionizam kako bi se podstakao prosperitet, stvore uslovi za inkluzivan, „zeleni“ i održiv oporavak. To prati značajan program finansijske podrške u cilju obnavljanja rasta i zaposlenosti u globalnoj ekonomiji. Ovome treba dodati i napore koje svaka ze-mlja treba da preduzme kako bi se otvorio put za privredni rast i napredovanje.9

Tekuća kriza, po mišljenju vodećih ljudi sveta, očigledno ne implicira kraj tr-žišne ekonomije ili procesa globalizacije. Ona, međutim, znači kraj finansijskog sistema izvan javne kontrole, nedostatka regulative i slabe međunarodne arhi-tekture, koja nije izdržala test vremena. U nastojanju da trasira put za izlazak iz krize, G-20 se koncentrisala na obnavljanje privrednog rasta, ali i unapređivanje njegovog kvaliteta. Prepoznat je značaj obezbeđivanja održive ekspanzije proi-zvodnje, uz uvažavanje socijalnih i ekoloških kriterijuma.

Sličan pristup oporavku i rastu privrede karakterističan je i za Međunarodnu organizaciju rada (International Labour Organization – ILO), koja se zalaže za tešnju saradnju među nacionalnim vladama, međunarodnim organizacijama i drugim zainteresovanim stranama kako bi se prevazišla kriza, koja je, po svojoj prirodi, globalna i višedimenzionalna.10

Odgovor na aktuelne teškoće treba da bude preduzimanje mera koje će prokrčiti put ka boljem, kvalitetnijem modelu rasta i razvoja. Vraćanje na status quo, po oceni stručnjaka ILO, nije valjana opcija. Globalne neravnoteže, deficit adekvat-nih prilika za zaposlenje i velike nejednakosti u dohocima znatno su doprineli pojavi krize. Tokom dve decenije koje su prethodile slomu svetske privrede, do-9 Global Plan for Recovery and Reform: The Comminique from the London Summit,

http://www.londonsummit.gov.uk/en/summit-aims/summit-communique10 ILO, The Financial and Economic Crisis: A Decent Work Response, Geneva, 2009.


67

hodak bogatih je rastao brže od srednjih i nižih dohodnih grupa. Rastuće nejed-nakosti unutar zemalja doprinele su rastu tražnje za kreditima, koja u sadejstvu sa slabom finansijskom regulativom leži u srcu tekuće krize.11

Stoga je bitno da se obezbedi socijalna održivost ekonomskog rasta, da se osi-gura ravnomernija raspodela dobitaka od globalizacije, stvore nove prilike za produktivno zaposlenje i smanji siromaštvo. Takođe je važna ekološka održivost, kojoj doprinose „zelene investicije“, kao značajan korak u revitalizaciji privrede i obezbeđenju radnih mesta.12

Tekuća kriza je doprinela da se u centru pažnje nađe ekonomski rast, ne samo njegov tempo (kvantitativna strana rasta), već – što je posebno bitno – i njegov kvalitet. Kreatori politike širom sveta se suočavaju sa izazovom da obezbede impuls rastu, kao i da poboljšaju kvalitet rasta.

Pojam kvaliteta privrednog rasta je veoma kompleksan i obuhvata ekonomske, socijalne i ekološke aspekte povećanja proizvodnje. Sa stanovišta kvaliteta ra-sta bitna su sredstva, tj. način na koji se rast ostvaruje, kao i ciljevi, odnosno rezultati koji se postižu u izrazima ljudskog blagostanja. Za M. Camdessus-a kvalitetan privredni rast je, u prvom redu, održiv rast, tj. rast koji je postojan i otporan na eksterne šokove. Takvom privrednom rastu odgovara unutrašnja i spoljašnja finansijska stabilnost. Uz to, kvalitetan rast je dinamičan i ima to svoj-stvo da stvara uslove za buduću ekspanziju proizvodnje povećanjem investicija, pre svega u ljudski kapital. Briga za ugrožene kategorije u društvu (siromašne, slabe i ranjive) je, takođe, važno svojstvo kvalitetnog rasta. Tome treba dodati i odgovoran odnos prema prirodnom okruženju kao zajedničkom nasleđu čitavog čovečanstva.13

U izveštaju koji je nedavno publikovan u okviru Svetske banke, kvalitet rasta se vezuje za tip ekonomskog rasta koji smanjuje ekstremno siromaštvo, sužava strukturne nejednakosti, štiti prirodno okruženje i, kao takav, održava sam pro-ces rasta.14

11 Slične stavove zastupa i B. Milanović, prema kome čisto finansijska objašnjenja krize previđaju njen fundamentalni uzrok koji leži u realnom sektoru, tačnije u raspodeli do-hotka među pojedincima i socijalnim grupama. Finansijska deregulacija je, podstičući neodgovorno ponašanje, samo pogoršala krizu, ali je nije kreirala. Videti: Milanović, 2009.

12 ILO, The Financial and Economic Crisis: A Decent Work Response, Geneva, 2009,pp. 42-44.

13 Camdessus, 1990.14 Lopez R., V. Thomas and Y. Wang, 2008.


68

Pošto je održivost privrednog rasta jedan od ključnih pokazatelja njegovog kva-liteta, sasvim je prirodno što su koncepti kvalitetnog i održivog privrednog rasta veoma bliski, praktično identični. Održivi rast omogućava da se zadovolje po-trebe sadašnjih generacija na način koji ne dovodi u pitanje sposobnost budu-ćih naraštaja da podmire svoje vlastite potrebe.15 Mada se pod održivim rastom prvobitno podrazumevao rast koji je održiv s ekološkog stanovišta, savremena interpretacija ima u vidu rast koji je ekonomski i socijalno, a ne samo ekološki održiv.

Kako obezbediti brži i bolji rast? Komisija za rast i razvoj, koja je okupila ista-knute stručnjake iz te oblasti, istraživala je uzroke, posledice i dinamiku rasta u 13 zemalja sveta, koje su, u periodu posle 1950. godine, uspele da ostvare proseč-nu godišnju stopu rasta od 7% ili više u intervalu ne kraćem od 25 godina.16 Ovi slučajevi pokazuju da je brz i održiv rast moguć – na kraju krajeva, 13 primera to ubedljivo potvrđuje. Ipak, takav rast nije lako postići – da jeste, ne bi samo 13 ekonomija bilo na listi uspešnih.

Autori Izveštaja o rastu, koji je proistekao iz pomenutog istraživanja, naglašavaju da nisu u pitanju „ekonomska čuda”, jer se održiv i visok rast može objasniti, a, kako veruju, i ponoviti. Doduše, ne postoji gotova formula za kreatore politike koju bi samo trebalo primeniti. Svaka zemlja ima specifične karakteristike i isto-rijsko iskustvo, koji se moraju odraziti na njenu strategiju rasta. Ipak, Izveštaj nudi okvir koji može pomoći pojedinim zemljama da definišu sopstveni put odr-živog povećanja proizvodnje.

Među pet zajedničkih karakteristika koje odlikuju privrede sa postojanim i viso-kim stopama rasta, poseban značaj, prema ovom istraživanju, ima uključenost u svetsku privredu, koja omogućava zemljama u razvoju da uvoze znanje i tehno-logiju, da prošire tržište i stvore jak izvozni sektor. Globalna ekonomija je, dakle, bitan resurs rasta i to je važno istaći u ovom vremenu krize, kada se dovodi u pitanje i sam proces globalizacije. Ostale karakteristike dinamičnog i održivog rasta privrede, takođe, zaslužuju pažnju. Reč je o makroekonomskoj stabilnosti, koja pretpostavlja relativno nisku inflaciju i fiskalnu odgovornost države; o ori-jentaciji ka budućnosti, koja rezultira u visokim stopama štednje i investicija; o tržišnoj alokaciji resursa, koja uključuje i mobilnost radne snage; o liderstvu i upravljanju, odnosno posvećenoj, kredibilnoj i sposobnoj vladi, jer se brz održiv rast ne dešava spontano.17 (videti Sliku 3)15 World Commission on Environment and Development, Our Common Future, Oxford

University Press, Oxford, 1987, p. 43.16 Commission on Growth and Development, The Growth Report – Strategies for Sus-

tained Growth and Inclusive Development, The International Bank for Reconstruc-tion and Development / The World Bank, Washington D.C., 2008.

17 Isto, pp. 21-28.


69

Slika 3. Zajedničke karakteristike visokog, održivog rasta

Izvor: Commission on Growth and Development, The Growth Report, 2008, s. 22.

4. Kvalitet privrednog rasta u Srbiji između tranzicije i krize

1. Sticajem okolnosti, baš kada su se zemlje u tranziciji spremale da proslave 20 godina od pada socijalizma, a mnoge od njih i 5 godina od ulaska u Evropsku uniju, suočile su se sa najtežom finansijskom i ekonomskom krizom, kakva nije viđena decenijama unazad. Globalna kriza nije započela na Istoku, već u Zapad-nom svetu. To je eksterna kriza za zemlje Istočne Evrope, ali i one delimično snose odgovornost za posledice koje su ih snašle. Tržišta Istočne Evrope su se znatno oslanjala na strane zajmove i izgradila sistem bankarskih kredita, čiji je obim osetno prevazilazio sredstva akumulirana u tim zemljama, što je povećalo njihovu ranjivost.

Finansijska pometnja započeta u SAD pogodila je, najpre, veoma izložene eko-nomije poput Irske i V. Britanije, a zatim se brzo proširila na ključne privrede kontinentalne Zapadne Evrope. Istočna Evropa je dosta dugo odolevala i tek kada


70

su vodeće ekonomije na zapadu utonule u recesiju, ove privrede su počele da osećaju puno delovanje globalne krize. Situacija u Istočnoj Evropi je ozbiljna, ali nije bezizlazna. Razmere krize su takve da prevazilaze mogućnosti individual-nih vlada, ali u okviru njihovih ograničenja, većina zemalja (uključujući Srbiju) preduzima određene mere ekonomske politike.

Početkom marta 2009. godine Bečki institut za međunarodne ekonomske stu-dije objavio je prognozu makroekonomskih kretanja u zemljama Istočne Evro-pe (preciznije, Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, uključujući Kazahstan i Kinu).18 Zajedničko za sve njih je izražen pad ekonomske aktivnosti, mada je evidentno da performanse individualnih zemalja, kako tekuće tako i projekto-vane, nisu uniformne. U 2009. godini, prema pomenutoj prognozi, neke zemlje regiona očekuje značajno usporavanje rasta (Češka, Poljska, Slovačka, Albanija, Kazahstan, Rusija i Kina), druge će se suočiti sa osetnim padom GDP-a (Esto-nija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Hrvatska, Makedonija, Turska, BiH, Crna Gora, Srbija i Ukrajina), dok se za tri nove članice EU predviđa da GDP stagnira ili blago pada (Bugarska, Rumunija i Slovenija).19

Razmere i konačan datum oporavka od tekuće recesije u različitim državama ovog regiona su veoma neizvesni, kako se konstatuje u pomenutom istraživanju. U slučaju povoljnog razvoja na svetskoj sceni, privrede regiona bi mogle ponovo da krenu uzlaznom putanjom u 2010. ili 2011. godini. Povratak na visoke stope rasta, kakve su zabeležene u prošlosti, nije baš verovatan u bliskoj budućnosti, jer se spoljni izvori finansiranja, po svemu sudeći, neće vratiti na raniji nivo.

Da je ekonomska situacija u Evropi i svetu izuzetno neizvesna, pokazuje i či-njenica da je Evropska komisija 4. maja 2009. izašla sa prognozom ekonomskih kretanja koja se bitno razlikuje od one koja je data početkom godine, a koju je pomenuti Institut iz Beča uvrstio u svoja predviđanja.20

Komisija prognozira da će GDP u Evropskoj uniji i evrozoni opasti u 2009. godi-ni čak za 4%, što je nešto više od 2 procentna poena iznad januarskih očekivanja. Pad proizvodnje će biti vrlo široko rasprostranjen među zemljama članicama, tako da će gotovo sve uknjižiti negativne stope rasta. Na oba područja (EU i evro-zona) GDP bi trebalo da se stabilizuje u 2010. godini (prognozirana stopa rasta iznosi -0,1%) otvarajući put za postepen oporavak kroz poboljšanje finansijskih uslova, jaču eksternu tražnju i podsticajnu makroekonomsku politiku.21 Mada

18 Astrov et al., 2009.19 Isto, p. 4.20 European Commission, Economic Forecast – Spring 2009, European Economy, No.

3, 2009.21 Isto, p. 1.


71

je pad proizvodnje sada rasprostranjeniji, razlike među zemljama EU opstaju. Ekonomije koje su snažno okrenute ka izvozu, naročito su pogođene kolapsom globalne industrije. Neke zemlje se suočavaju sa dubljim i upornim padom zbog direktne izloženosti finansijskoj krizi ili značajnih korekcija na tržištu stanova.

Prema novoj prognozi Evropske komisije, smanjenje GDP-a u 2009. godini oče-kuje i Češku (-2,7%), Poljsku (-1,4%), Slovačku (-2,6%), kao i Sloveniju (-3,4%), Bugarsku (-1,6%) i Rumuniju (-4%). Za sve te zemlje, osim Bugarske, oporavak sledi u 2010. godini (Rumunija će te godine imati nulti rast). Za Estoniju, Letoni-ju i Litvaniju prognozirane stope pada GDP-a su sada osetno veće i dvocifrene u 2009. godini. Od bivših jugoslovenskih republika, podaci Evropske komisije su raspoloživi za zemlje kandidate – Hrvatsku i Makedoniju. U Hrvatskoj se očeku-je pad GDP-a u 2009. od 3%, a u Makedoniji od 0,3%. Za 2010. se prognozira da će obe zemlje ostvariti stopu rasta GDP-a od 1,5%.22

Što se tiče Srbije, očekivana stopa rasta GDP-a, kao i drugih relevantnih ma-kroekonomskih pokazatelja se menjala, kako su se menjala predviđanja o eko-nomskim kretanjima u svetu i Evropi. Bečki institut za međunarodne ekonomske studije predvideo je da će proizvodnja u Srbiji 2009. opasti za 2%, da bi se u 2010. stabilizovala na istom nivou, a oporavak bi usledio postepeno od 2011. godine.23 Istu prognozu za Srbiju, kada je reč o kretanju GDP-a, dao je i IMF u ranije pomenutoj publikaciji World Economic Outlook iz aprila 2009. godine. U nave-denom izvoru se za region Centralne i Istočne Evrope predviđa pad GDP-a od 3,7%, u 2009, i rast od 0,8%, u 2010. godini. Veće smanjenje privredne aktivnosti od Srbije u regionu će zabeležiti BiH, Hrvatska, Baltičke zemlje, Mađarska, Crna Gora, Rumunija i Turska.24

2. Posle sagledavanja očekivanih efekata ekonomske krize na tempo privrednog rasta u Srbiji (i regionu), osvrnućemo se na kvalitativne aspekte rasta proizvodnje u našoj zemlji. Kvalitet rasta je povezan kako sa procesom tranzicije, tako i sa aktuelnom krizom. Od tranzicije se očekivalo da omogući povratak privrednog rasta, ali i promenu njegovog kvaliteta, jer se pokazalo da su karakteristike po-većanja proizvodnje isto tako bitne, kao i brzina privredne ekspanzije. S druge strane, od ostvarenog kvaliteta privrednog rasta u prethodnom periodu zavisi stepen ranjivosti privrede na ekonomsku krizu i sposobnost prilagođavanja pro-menama.

Srbija je započela proces tranzicije krajem osamdesetih godina, ali su se tek posle 2000. godine, ukidanjem „spoljnjeg zida” sankcija prema našoj zemlji i normali-22 Isto, glava 2.23 Astrov et al., 2009.24 IMF, World Economic Outlook Crisis and Recovery, April 2009, Washington, D.C.,

p. 194


72

zacijom odnosa sa međunarodnim političkim, ekonomskim i finansijskim orga-nizacijama, stekli uslovi za intenziviranje tržišnih reformi i postizanje dinamič-nog i kvalitetnog ekonomskog rasta i razvoja na ovim prostorima.

Proces tranzicije u Srbiji posle 2000. godine tekao je po modelu „reforma uz rast”, a ne „reforma pa rast”. Privredu naše zemlje u periodu 2001–2008. ka-rakteriše dinamično povećanje bruto domaćeg proizvoda po prosečnoj godišnjoj stopi od 5,4%.25 Procenjena stopa rasta za 2008. odgovara ovom višegodišnjem proseku i znatno je niža od stope rasta ostvarene u prethodnoj godini (6,9%).

Kao rezultat ekonomskog rasta, koji je postignut u Srbiji od 2000. do 2008. godi-ne, nivo GDP-a per capita se osetno povećao i dostigao gotovo 4.700 evra (videti Tabelu 2). Za međunarodna poređenja stepena ekonomske razvijenosti zemlje mogu se koristiti podaci Svetske banke o visini bruto nacionalnog dohotka (Gro-ss National Income – GNI) per capita. Oni otkrivaju da je GNI po stanovniku u Srbiji 2007. godine iznosio 4.730 dolara, što nas je svrstalo među zemlje sa višim srednjim nivoom dohotka, zajedno sa Hrvatskom (10.460), Crnom Gorom (5.180) i Bosnom i Hercegovinm (3.790). Makedonija i dalje ima niži srednji nivo do-hotka (3.460), dok se Slovenija odavno priključila industrijalizovanim zemljama sa visokim nivoom dohotka (20.960 dolara).26 Za 2007. godinu raspoloživi su i podaci o visini bruto nacionalnog dohotka po stanovniku u međunarodnim dola-rima. Shodno očekivanjima, taj iznos je veći u našoj zemlji (10.220 dolara), kao i u drugim državama nastalim na prostoru bivše Jugoslavije.27

Tabela 2. Osnovni pokazatelji makroekonomskih kretanja u Srbiji (2001–2008)

2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.

GDP, mlrd. EUR 12,8 16,0 17,4 19,1 20,4 23,5 29,5 34,31

GDP, per capita, u EUR 1.709 2.138 2.328 2556 2.736 3174 4.002 4.6511

GDP, realni rast, u % 5,6 3,9 2,4 8,3 5,6 5,2 6,9 5,42

Cene na malo, kraj perioda, % 40,7 14,8 7,8 13,7 17,7 6,6 10,1 6,8

Deficit robne razmene, mlrd. EUR

-2,8 -3,8 -4,1 -5,8 -4,8 -5,4 -7,1 -8,2

Deficit tekućeg računa (bez donacija), % GDP

-7,6 -11,5 -9,6 -14,1 -10,1 -13,1 -16,2 -

SDI, neto, mil. EUR 184 502 1.206 777 1.245 3.492 1.821 1.812

Spoljni dug, mlrd. EUR 12,6 10,8 10,9 10,4 13,1 14,9 17,8 21,81Procena MFIN 2Procena RZS

25 Izračunato na osnovu podataka RZS. 26 World Bank, World Development Report 2009 – Reshaping Economic Geography,

The World Bank, Washington, D.C., 2009, pp. 352-353.27 Isto.


73

Prema procenama Evropske banke za obnovu i razvoj, nivo GDP-a u zemljama u tranziciji prevazilazi u proseku za 20% odgovarajući nivo iz 1989. godine, kada je započeo proces tržišnih reformi u ovom delu sveta. Srbija je, međutim, dostigla tek nešto više od 70% svog bruto domaćeg proizvoda iz startne 1989. godine, pa je, kao takva, posebno osetljiva na predviđeni pad proizvodnje u narednoj godini i relativno spor oporavak u kasnijem periodu (videti Sliku 4).

Inflacija je ogroman izazov za Srbiju od početka tranzicije. Za period 2001–2008. karakteristična je relativna cenovna stabilnost u našoj zemlji. Inflacija, merena cenama na malo, smanjena je sa 40,7% u 2001. na 6,8% u 2008. godini (videti Tabelu 2). Ovo je značajan rezultat, posebno ako se uzme u obzir činjenica da je ostvaren u uslovima ispravljanja cenovnih dispariteta. Evidentno je da su po-slednjih godina zabeležene ciklične fluktuacije u kretanju inflacije u Srbiji, pa je izostao održiv jednocifren rast cena kao ključni indikator makroekonomske stabilnosti.

Deficit tekućeg platnog bilansa predstavlja osnovnu makroekonomsku neravnote-žu u našoj zemlji. On je, uglavnom, rezultat visokog spoljnotrgovinskog deficita, koji je prouzrokovan znatno većim uvozom od izvoza robe. Nizak izvoz privrede Srbije predstavlja glavni rizik njene spoljne zaduženosti. Vrednost spoljnog duga preko dva puta premašuje vrednost godišnjeg izvoza robe i usluga. Sa izuzetkom 2001. godine, spoljni dug se konstantno kretao oko 60% bruto domaćeg proizvo-da, mada je u apsolutnom smislu znatno porastao (za više od 9 milijardi evra u odnosu na početak posmatranog perioda).

Slika 4. Realni GDP (1989 = 100)

Izvor: http://www.ebrd.com


74

Pažnju zaslužuje i strukturni aspekt privrednog razvoja Srbije. U periodu 2001–2008. zabeležen je dinamičan rast sektora usluga u Srbiji, koji je praćen poveća-njem njegovog udela u bruto dodatoj vrednosti (BDV) sa 55,7% na 64,2%. Po-sebno veliki rast učešća ostvarili su: telekomunikacije, trgovina na veliko i malo, kao i sektor finansijskih usluga. U isto vreme, zabeležen je pad učešća industrije sa 24,8% na 20,4%, dok je sektor poljoprivrede, takođe, smanjio svoj udeo u BDV sa 15,7% na 11,8%.28

U odnosu na EU-27, ekonomsku strukturu Srbije karakteriše znatno veće (šest puta) učešće poljoprivrede u bruto dodatoj vrednosti 2008. godine, dok je učešće industrije na nivou proseka u posmatranoj grupi zemalja, a učešće usluga ispod prosečnog nivoa koji iznosi 71,8%.29

Što se tiče tržišta rada, podaci pokazuju da je, kao rezultat tranzicionih proce-sa, ukupna zaposlenost u Srbiji tokom perioda 2001–2008. opadala po prosečnoj godišnjoj stopi od 0,6%. Pad zaposlenosti se duguje smanjenju broja radnika u preduzećima, zadrugama, ustanovama i drugim organizacijama, dok je broj pri-vatnih preduzetnika i onih koji su kod njih zaposleni rastao po prosečnoj godiš-njoj stopi od 7,9%.30

Tabela 3. Pokazatelji tržišta rada u Srbiji (2001–2008)2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.

Broj zaposlenih, prosek, u 000 2.102 2.067 2.040 2.051 2.069 2.026 2.002 1.999

Aktivno nezaposlena lica, kraj perioda, u 000

- - - - 896 916 785 728

Stopa zaposlenosti, u %, (Anketa o radnoj snazi)

50,3 48,6 47,6 53,4 51,0 49,8 51,5 53,3

Stopa nezaposlenosti, u %(Anketa o radnoj snazi)

13,4 14,5 16,0 19,5 21,8 21,6 18,8 14,7

Prosečna neto zarada, realni rast, u %

16,5 29,9 13,6 10,1 6,4 11,4 19,5 3,9

Izvor: Ministarstvo finansija, Bilten javnih finansija - mart 2009, Beograd, p. 12; Republički za-vod za razvoj, Izveštaj o razvoju Srbije 2007, Beograd, 2008, p. 85; FREN, Zaposlenost i zarade, Kvartalni monitor No. 15, 2008, p. 17.

Stopa zaposlenosti u Srbiji je još uvek niska i daleko od cilja postavljenog u Na-cionalnoj strategiji zapošljavanja (67% u 2010. godini). Rast stope zaposlenosti u 2008, kao i pad stope nezaposlenosti u istoj godini u velikoj meri su posledica

28 Republički zavod za razvoj, Izveštaj o razvoju Srbije 2008, Beograd, 2009, p. 19.29 Isto, pp. 22-23.30 Republički zavod za razvoj, Zaposlenost u Srbiji 2008 – struktura, dinamika, ključni

indikatori, 2009.


75

metodoloških promena u upitniku Ankete o radnoj snazi.31 Nezaposlenost pred-stavlja najveći ekonomski, socijalni i razvojni problem sa kojim se suočava Srbija. O tome svedoči više od 700 hiljada nezaposlenih lica, kao i nepovoljna struktura nezaposlenosti sa visokim učešćem dugoročno nezaposlenih (preko četiri petine) i mladih (više od dve petine).

U posmatranom periodu zabeležen je visok prosečan godišnji rast neto zarada od 13,7% (sa 102 u 2001. na 400 evra u 2008. godini), čemu su, u velikoj meri, do-prinele zarade u javnom sektoru.32 Povećanje zarada je znatno premašivalo rast bruto domaćeg proizvoda i produktivnosti rada.

Situacija u pogledu siromaštva u Srbiji donekle je poboljšana posle 2000. godi-ne, ali je to i dalje jedan od ključnih problema sa kojim se suočava naša zemlja. Oktobra 2003, Vlada Republike Srbije je usvojila Strategiju za smanjenje siro-maštva, koja predviđa da se do 2010. siromaštvo u našoj zemlji gotovo prepolovi. Strategija promoviše razvoj orijentisan ka smanjenju siromaštva putem dinamič-nog privrednog rasta, uz veće zapošljavanje i podizanje nivoa ličnih prihoda, sprečavanje stvaranja novog siromaštva u procesu privatizacije i restrukturiranja privrede, kao i unapređenjem mreže socijalne sigurnosti za najugroženije sta-novnike.

Prema Anketi o životnom standardu, siromaštvo u Srbiji je prepolovljeno u perio-du 2002–2007. godine, tako da je osnovni cilj, koji je Vlada postavila u Strategiji za smanjenje siromaštva, već ostvaren. U 2002. godini je 14% ili oko milion ljudi bilo siromašno (sa potrošnjom manjom od 5.234 dinara mesečno po potrošačkoj jedinici), a u 2007. godini 6,6% ili oko 490.000 (sa potrošnjom nižom od 8.883 dinara). Ekstremno siromaštvo, definisano nivoom potrošnje ispod linije hrane (2.764 dinara mesečno po potrošačkoj jedinici 2002. godine, odnosno 4.138 dina-ra 2007) gotovo da nije postojalo u ovom periodu.33

Kao i u većini zemalja, subjektivno siromaštvo u Srbiji veće je od objektivnog. U 2007. godini, dvostruko više stanovnika Srbije smatra da je siromašno u odnosu na objektivnu procenu (13% u odnosu na 6,6% respektivno). Podaci, međutim, pokazuju da je i subjektino siromaštvo opalo u periodu 2002–2007, mada nešto manje nego siromaštvo mereno na osnovu stvarnih izdataka stanovništva.34

I pored značajnih rezultata koji su postignuti na planu smanjenja siromaštva, mora se imati u vidu da podaci ne obuhvataju u potpunosti izbeglice, interno 31 Videti: FREN, Zaposlenost i zarade, Kvartalni monitor No.15, 2008, pp. 17-18.32 Republički zavod za razvoj, Zaposlenost u Srbiji 2008 – struktura, dinamika, ključni

indikatori, Beograd, februar 2009.33 RZS, Studija o životnom standardu, Srbija 2002–2007, Beograd, 2008, p. 10.34 Isto, p. 14.


76

raseljena lica i Rome – kategorije koje su najugroženije, kada je reč o siromaštvu. Osim toga, pokazalo se da postoji velika koncentracija stanovništva oko linije si-romaštva, tako da njeno povećanje za 20%, povećava stopu siromaštva na 11,8% u 2007, odnosno 24,1% u 2002. godini.35

Za sintetičko sagledavanje ekonomskih i socijalnih rezultata koje je Srbija ostva-rila u novijem periodu, mogu se koristiti dva pokazatelja: Indeks ljudskog razvoja (Human Development Index – HDI) i Indeks globalne konkurentnosti (Global Competitiveness Index – GCI).

Što se tiče Indeksa ljudskog razvoja (HDI), reč je o kompozitnom indikatoru koji počiva na tri stuba, odnosno izražava prosečna dostignuća zemlje u domenu: zdravlja, obrazovanja i životnog standarda (merenog veličinom GDP-a po sta-novniku izraženog u međunarodnim dolarima – PPP). Vrednost HDI se kreće u intervalu od 0 do1 i poželjno je da bude što viša. Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), u svom redovnom godišnjem Izveštaju o ljudskom razvoju širom sveta, nije objavljivao podatke o veličini ovog indikatoara za našu zemlju. Republički zavod za razvoj je, međutim, izračunao Indekse humanog (ljudskog) razvoja Srbije za period od 2001. do 2005. godine. Rezultati pokazuju da se u tom intervalu HDI povećao sa 0,768 u 2001. na 0,810 u 2005. godini.36 Sudeći po vrednosti ovog pokazatelja, Srbija je ušla u kategoriju zemalja sa visokim nivoom ljudskog razvoja u 2004. godini, kada je HDI premašio nivo od 0,800.

Decembra 2008. UNDP je obelodanio podatke o veličini HDI za 2006. godinu i tri godine unazad, koji se zasnivaju na nešto izmenjenim i poboljšanim statistič-kim podacima (uzete su u obzir nove ocene pariteta kupovne moći, pri utvrđiva-nju vrednosti GDP po stanovniku). Među 179 zemalja sveta po prvi put se našla i Srbija, koja je zauzela 65. mesto na rang listi, sa vrednošću HDI od 0,821 u 2006. godini. Od bivših jugoslovenskih republika bolju poziciju su imale Slovenija (26), Hrvatska (45) i Crna Gora (64), dok su se iza Srbije našle Makedonija (68) i Bo-sna i Hercegovina (75).37 Važno je istaći da u međunarodnim poređenjima naša zemlja zauzima bolju poziciju prema visini HDI, nego prema veličini GDP per capita (razlika između GDP per capita ranga i HDI ranga u Srbiji za 2006. godi-nu iznosi 9 mesta), što znači da je bila relativno uspešna pri prevođenju dohotka u blagostanje stanovništva.38

35 Isto, p. 13.36 Republički zavod za razvoj, Analiza humanog razvoja Srbije, Beograd, 2007, p. 6.37 UNDP, Human Development Indices – A statistical update 2008, New York, 2008, p.

26.38 Isto.


77

Podaci Svetskog ekonomskog foruma za 2008. pokazuju da je konkurentnost privrede Srbije još uvek niska, mada nešto bolja nego u prethodnoj godini, kada se Srbija prvi put pojavila kao samostalna država. Od 134 zemlje sveta, naša privreda je zauzela 85. mesto po visini Indeksa globalne konkurentnosti – GCI.39 Ovaj pokazatelj počiva na dvanaest stubova: institucije, infrastruktura, makro-ekonomska stabilnost, zdravlje i osnovno obrazovanje, viši nivoi obrazovanja (srednje i visoko) i obuka, efikasnost tržišta robe, efikasnost tržišta rada, sofisti-ciranost finansijskog tržišta, tehnološka opremljenost, veličina tržišta, poslovna sofisticiranost i inovacije. Srbija se najlošije kotira po efikasnosti tržišta robe (115. mesto), a najbolje kada je reč o zdravlju i osnovnom obrazovanju (46. mesto). U poređenju sa bivšim jugoslovenskim republikama, naša zemlja zauzima bolju po-ziciju od Bosne i Hercegovine (107. mesto) i Makedonije (89. mesto), ali lošiju od Slovenije (45. mesto), Hrvatske (61. mesto) i Crne Gore (65. mesto).

Konkurentnost zemlje, prema shvatanjima Svetskog ekonomskog foruma, uklju-čuje skup faktora, politika i institucija koji određuju nivo njene produktivnosti. Rast produktivnosti, tj. bolje korišćenje raspoloživih faktora i resursa, utiče na stopu prinosa na investicije, koja opet određuje agregatnu stopu rasta privrede. Shodno tome, treba očekivati da konkurentnija privreda na srednji i dugi rok ostvaruje brži rast. Konkurentnost se, konačno, i manifestuje kroz sposobnost ostvarivanja dinamičnog i održivog privrednog rasta i razvoja tokom vremena.

O ekološkom aspektu razvoja u Srbiji može se suditi na osnovu brojnih indikato-ra koji svedoče o stanju vazduha, vodnih resursa, zemljišta, upravljanju otpadom, očuvanju biološke raznovrsnosti i sl.40 Ne ulazeći u detaljniju analizu, možemo konstatovati da je Srbija iz prethodnog perioda nasledila loš kvalitet životne sre-dine (posebno na nekim lokacijama), kao i neadekvatan okvir politike koja se odnosi na ekološku zaštitu. Mada su poslednjih godina učinjeni izvesni pozitivni pomaci u pravcu brige za prirodno okruženje, uključujući donošenje većeg broja zakona i podzakonskih propisa za njihovo sprovođenje, činjenica je da se iz bruto domaćeg proizvoda za te svrhe izdvajaju skromna sredstva – svega 0,3% u 2007. godini. Imajući u vidu da procenjene minimalne i maksimalne štete od degrada-cije životne sredine u Srbiji iznose 4,4%, odnosno 13,1% GDP-a respektivno, ova ulaganja nisu dovoljna. Prema Nacionalnom programu zaštite životne sredine, izdvajanja za ekološke svrhe bi trebalo da dostignu 1,2% GDP-a u 2011, odnosno 2,4% u 2016. godini.41

Evropska banka za obnovu i razvoj (European Bank for Reconstruction and Development - EBRD) već godinama ocenjuje napredak koji pojedine zemlje u

39 World Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2008–2009, 2008.40 Videti: Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2007.41 Isto, p. 213.


78

tranziciji ostvaruju u procesu tržišnih reformi, oslanjajući se na devet tranzici-onih indikatora. Progres u različitim oblastima se meri u odnosu na standarde industrijalizovanih tržišnih ekonomija.

Slika 5. EBRD tranzicioni indikatori

Izvor: http://www.ebrd.com

Tabela br. 5 jasno pokazuje rezultate koje je Srbija postigla na putu reformi u različitim domenima. Bitno je da se u uslovima krize i orijentacije na rešavanje tekućih problema ne izgubi reformski korak, jer je puna tržišna transformacija privrede (posebno, delotvorna politika konkurencije, kao i restrukturiranje i mo-dernizacija preduzeća) bitna za postizanje kvalitetnog, dugoročno održivog rasta i razvoja.

Sumirajući razvojne rezultate koje je Srbija ostvarila posle 2000. godine, mo-žemo konstatovati da je pokrenut proces privrednog rasta, ali da kvalitet ostva-renog povećanja proizvodnje nije zadovoljavajući. Problemi su prisutni kako u ekonomskoj, tako i u socijalnoj i ekološkoj sferi.

Činjenica je da se u proces tranzicije kod nas ušlo stihijski, bez jasno utvrđenog redosleda poteza i dinamike promena, bez nove razvojne filozofije i njoj prime-rene strategije razvoja, koja bi poslužila kao osnova za donošenje konzistentne makroekonomske i razvojne politike. Nedostatak jasnih i opšteprihvaćenih stra-teških orijentira u ostvarivanju razvojnog procesa tesno je povezan sa neoliberal-nim pristupom, koji je bio karakterističan i za druge zemlje u tranziciji početkom devedesetih godina.


79

Interesovanje za definisanje razvojnih strategija u Srbiji oživelo je poslednjih go-dina, ali na tom planu ima dosta neracionalnosti i preklapanja, koja su mogla da budu izbegnuta. Krajem 2006. usvojena je Nacionalna strategija privrednog razvoja Republike Srbije od 2006. do 2012. godine, kojoj je prethodila izrada brojnih sektorskih strategija. Kao osnovni razvojni prioriteti istaknuti su: održivi privredni razvoj, podizanje konkurentnosti privrede, izgradnja društva zasnova-nog na znanju, uravnotežen regionalni razvoj i priključenje Evropskoj uniji. Maja 2008. doneta je i Nacionalna strategija održivog razvoja, koja treba da utre put ostvarivanju dinamičnog i kvalitetnog privrednog rasta i razvoja u našoj zemlji. To pretpostavlja nov pristup kreiranju politike. Umesto parcijalnih i nedovoljno koordiniranih političkih rešenja kojima se utiče na ekonomsku, socijalnu i eko-lošku dimenziju razvoja, potreban nam je integrisani set politika koje će zajed-nički delovati u pravcu unapređivanja ljudskog blagostanja.

5. Zaključak

Aktuelna svetska ekonomska i finansijska kriza predstavlja prvu krizu moderne ere globalizacije, koja baca senku na opravdanost i svrsishodnost ovog procesa. Globalizacija je i ranije bila predmet ozbiljnih rasprava sa oštro suprostavljenim argumentima pro i contra. Za globalizaciju se vezuje mnoštvo novih prilika i izazova, ali i zamki i opasnosti. Ulazak u eru globalizacije D. Rosati je, svojevre-meno, uporedio sa zamenom konjske zaprege mercedesom. To nam omogućava da se vozimo brže i udobnije, ali ako se slupamo, posledice mogu da budu zastra-šujuće, što se sada i pokazalo.

Ipak, nepovoljni trendovi koji prate globalizaciju nisu razlog da se taj process za-ustavi. Borba protiv globalizacije je isto tako naivna kao borba engleskih radnika protiv mašina početkom XIX veka. Snage globalizacije mogu da se iskoriste za ostvarivanje kvalitetnog, održivog rasta i razvoja, da budu moćan stimulans za kontinuirano unapređivanje blagostanja stanovništva širom sveta. Put ka takvoj budućnosti popločan je dobrim institucijama – formalnim i neformalnim pravi-lima, kojima se utvrđuju limiti i obezbeđuju podsticaji za ponašanje individua, organizacija i firmi. Uz jače upravljanje na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom planu mogu se, na jednoj strani, očuvati prednosti globalnih tržišta i konkurencije a, na drugoj, obezbediti da globalizacija „radi” za ljude – ne samo za profit.

Imajući u vidu nizak nivo ekonomske razvijenosti naše zemlje, koja još uvek nije dostigla ni svoj bruto domaći proizvod iz 1989. godine, privredni rast je imperativ za Srbiju. Suočavanje sa krizom i analiza ostvarenih rezultata u tran-ziciji, razotkrili su slabosti dosadašnjeg modela rasta i ukazali na potrebu una-pređivanja njegovog kvaliteta u ekonomskom, socijalnom i ekološkom smislu.


80

Koncept kvalitetnog, odnosno održivog rasta, čiju smo suštinu ukratko izložili, ima univerzalan karakter, pa je, kao takav, primenljiv na sve zemlje sveta. On je relevantan i za Srbiju koja iza sebe ima višedecenijsko iskustvo – iz vremena socijalizma, ali i postsocijalističke transformacije – neodrživog rasta zasnovanog na „temporalnom oportunizmu”42, tj. sklonosti da se što veći proizvodni rezultati postižu na kratak rok, makar i po cenu drastičnog usporavanja privredne dina-mike u dužem vremenskom periodu. To je rast u sadašnjosti na račun budućnosti i, kao takav, nije poželjan.

Apstrakt

U radu se, najpre, analiziraju karakteristike aktuelne recesije, za koju se kon-statuje da je veoma sinhronizovana i povezana sa finansijskom krizom. Istraži-vanja pokazuju da su takve recesije duže i dublje od drugih, dok je oporavak, po pravilu, vrlo spor. Odgovor na teškoće sa kojima se suočava savremeni svet treba da bude preduzimanje mera koje će obezbediti povratak privrednog rasta, ali i promenu njegovog kvaliteta. Kvalitetan privredni rast ima to svojstvo da je samoodrživ, tj. da stvara uslove za nastavak u godinama koje slede. Sa stanovišta kvaliteta rasta bitna su sredstva, tj. način na koji se rast ostvaruje, ali i ciljevi, odnosno rezultati koji se postižu na planu ljudskog blagostanja. Analiza privred-nog rasta u Srbiji tokom tranzicije, otkriva da je došlo do obnavljanja privredne dinamike posle 2000. godine, ali da kvalitet ostvarenog povećanja proizvodnje nije zadovoljavajući, posmatrano sa ekonomskog, socijalnog i ekološkog aspek-ta. To ukazuje na neodrživost dosadašnjeg modela rasta, ali i na ograničen „ka-pacitet” privrede u suočavanju sa krizom.

Ključne reči: globalizacija, finansijska kriza, recesija, tranzicija, kvalitet pri-vrednog rasta, održiv rast.

Literatura

1. Agencija za zaštitu životne sredine, ′Izveštaj o stanju životne sredine u Re-publici Srbiji za 2007′, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Beograd, 2008.

2. Astrov, V. et al. (2009), ′Differentiated Impact of the Global Crisis′, Current Analysis andForecasts, No. 3.

42 Ovu slikovitu i upečatljivu kovanicu svojevremeno je upotrebio prof. dr Ljubomir Madžar.


81

3. Callen, T. (2008), ′What is Gross Domestic Product?′, Finance & Develo-pment, Vol. 45, No. 4.

4. Camdessus, A. (1990), ′Aiming for “High Quality Growth”, Finance & Deve-lopment, September.

5. Claessens, S. and M. A. Kose (2009), ′What is a Recession?′, Finance & De-velopment, Vol. 46, No. 1.

6. Commission on Growth and Development, ′The Growth Report – Strategies for Sustained Growth and Inclusive Development′, The International Bank for Reconstruction and Development / The World Bank, Washington D.C., 2008. 7. Cramme, O. and E. Jurado (2009), ′Progressive Politics After the Fi-nancial Crisis′ in:McTernan, M. (ed.), Responses to the global crisis: charting a progressive path, handbook of ideas, Policy Network, London.

8. European Commission, Economic Forecast – Spring 2009, European Econo-my, No. 3, 2009.

9. FREN, Zaposlenost i zarade, Kvartalni monitor, br. 15, 2008;

10. ′Global Plan for Recovery and Reform: The Comminique from the London Summit′. http://www.londonsummit.gov.uk/en/summit-aims/summit-ommu-nique

11. ILO, The Financial and Economic Crisis: A Decent Work Response, Geneva, 2009;

12. International Monetary Fund, World Economic Outlook, April 2009, Was-hington, D.C.

13. Jovanović-Gavrilović, B. (1989), Kvalitet privrednog rasta – teorijska razma-tranja i iskustva Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd.

14. Jovanović-Gavrilović, B. (2009), ′Macroeconomic Forecasting in Conditions of the Global Crisis′, in: J.Kočović (ed.), Insurance and Global Financial Cri-sis, The Seventh International Symposium on Insurance, Zlatibor.

15. Lopez, R., V. Thomas and Y. Wang (2008), ′The Quality of Growth: Fiscal Policies for Better Results′, The World Bank, Washington, D.C.

16. Milanović, B. (2009), Two Views on the Cause of the Global Crisis – Part I, YaleGlobal.


82

17. Ministarstvo finansija, Bilten javnih finansija, mart 2009.

18. Republički zavod za razvoj, Analiza humanog razvoja Srbije, Beograd, 2007.

19. Republički zavod za razvoj, Izveštaj o razvoju Srbije 2008, Beograd, 2009.

20. Republički zavod za razvoj, Zaposlenost u Srbiji 2008 – struktura, dinamika, ključni indikatori, Beograd, februar, 2009.

21. Republički zavod za statistiku, Studija o životnom standardu, Srbija 2002–2007, Beograd, 2008.

22. UNDP, Human Development Indices – A statistical update 2008, New York, 2008.

23. World Bank, World Development Report 2009 – Reshaping Economic Geo-graphy, The World Bank, Washington, D.C., 2009.

24. World Commission on Environment and Development, Our Common Future, Oxford University Press, Oxford, 1987.

25. World Economic Forum: The Global Competitiveness Report 2008–2009, 2008.

83

Edvard Jakopin i Stevan Devetaković

REGIONALIZACIJA U SRBIJI

„Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebelo. Trebalo je živeti.”

(Ivo Andrić)

Uvod

Problematika regionalizacije područja u Srbiji nije imala adekvatno ni teorijsko ni praktično utemeljenje više od pola veka. To može, donekle, da bude opravdanje kreatorima ekonomske politike, jer bez oslonca u teoriji, nije moguće izgraditi jedan konzistentan sistem posebnih regionalnih mehanizama, nije moguće doći do efikasnih rešenja u praksi. Svi dosadašnji modeli privrednog rasta i razvoja bazirali su se na sektorskim prioritetima, na sektorskim politikama, na kratko-ročnim i srednjoročnim ciljevima. Međutim, regionalni razvoj, kao prevashodno strukturni problem, je dugoročnog karaktera (Mihajlović, 1970, 10-25)1. Jedan broj istaknutih ekonomista2 tvrdi da korene ignorisanja brojnih aspekata regio-nalnog razvoja treba tražiti još u klasičnoj i neoklasičnoj školi3.

Regionalno planiranje u Srbiji, a time i problem regionalizacije, nije nikada u hijerarhiji razvojnih ciljeva imao mesto koje zaslužuje. Permanentno su proble-mi regionalnog razvoja potiskivani, nesinhronizovanim merama se kratkoročno amortizovali konflikti (npr. podsticanjem razvoja pojedinih nerazvijenih područ-ja), predugo je problem bio marginalizovan. Tranzicioni procesi od 2001. godine, a posebno uticaj svetske ekonomske krize od oktobra 2008. godine, samo su do-datno potencirali i multiplikovali negativne regionalne efekte.

Institucionalizacija u Evropskoj uniji (EU) tokom ’90-tih godina 20. veka, uticala je na promene brojnih planskih paradigmi (Sagar, 1994), dolazi do afirmacije regionalnog planiranja, zbog porasta ekološkog značaja i održivog rasta, i to kao kombinacije regionalnog planiranja i održivog razvoja (Marshall, 1994). Afirma-

1 Obimna teorijska rasprava o ravnoteži sektorskog i regionalnog pristupa ’70-ih i ’80-ih godina nija dala nikakve praktične rezultate (videti sve radove K. Mihalovića);

2 Rosenstein-Rodan.3 J. Robinson naročito apostrofira A. Smitha (Smith, 1962), jer „slobodna tržišna uta-

kmica neminovno vodi polarizaciji, odnosno pojavi nerazvijenih područja”.


84

cija problematike regionalizacije područja u tranzicionim ekonomijama je, pre svega, rezultat činjenice da je jedan od glavnih instrumenata EU do 2013. godine regionalna politika, odnosno, da je EU najveći obim sredstava usmerila ka pod-sticanju razvoja evropskih regiona.

Rad je strukturiran u tri povezane celine: prvi deo obrađuje razmere problema regionalnog razvoja Srbije, sa posebnim akcentom na pojavu novog „tranzicio-nog siromaštva”; drugi deo sadrži prikaz svih neuspelih pokušaja regionalizova-nja područja u Srbiji, dok je u trećem pažnja usmerena na aktuelno stanje u ovoj oblasti.

1. Razmere regionalnih neravnomernosti u prostoru Republike

Izražena regionalna polarizovanost je konstanta razvoja Srbije. Fenomen regi-onalne neravnomernosti je prisutan u većini zemalja, ali je posebno naglašen u tranzicionim ekonomijama. Srbija nije izuzetak, već predstavlja klasičan primer. Regionalne neravnomernosti u Srbiji su najviše u Evropi i kreću se u rasponu 1:7 na nivou opština i 1:3 na nivou okruga4.

Karta 1: Regionalne neravnomernosti 2007.

Regionalna polarizovanost Srbije na razvi-jeno područje, severno od Save i Dunava i južno, nerazvijeno područje, nije se tokom decenija bitnije promenila ili bar ublažila. Prednost severnih krajeva Srbije ogleda se u relativno većem dohotku po stanov-niku i zaposlenosti, u stvorenim predu-slovima savremenog razvoja, izgrađenoj infrastrukturi, položaju na međunarodnim osovinama razvoja i početnim iskustvima u industriji. Nasuprot ovom, područja na jugu i jugozapadu Srbije su na širokom prostranstvu homogeno nerazvijena.

Posledice nedovoljno koordinirane indu-strijalizacije, su regionalno nedovoljno povezane privredne grane, pri čemu su

4 Primenom nove metodologije regionalne razlike su niže, ali, one uglavnom, zamaglju-ju pravu sliku, jer je sva ekonomska aktivnost koncentrisana u opštinskim centrima.

Regionalizacija u Srbiji

85

nerazvijena područja bila skoro zaobiđena u industrijalizaciji. Generalno, može se reći, da razvojni period do 1990. godine nosi obeležje strukturnih promena u privredi i stanovništvu, kojima je industrijalizacija davala osnovni ton. Taj uticaj karakterisao je znatan rast industrije u formiranju bruto domaćeg proizvoda, po-dizanje životnog, kao i veliki rast društvenog standarda, smanjivanje učešća po-ljoprivrednog stanovništva u ukupnom, značajne investicije u ljudski, obrazovni (ekspanziji i suzbijanju nepismenosti) i infrastrukturni kapital.

Tranzicioni proces u Srbiji ima naglašenu regionalnu dimenziju. Nasleđene re-gionalne neravnoteže dodatno su pojačane u proteklom tranzicionom periodu, što je zakonitost svih primenjenih tranzicionih modela. Urušavanje velikih proi-zvodnih sistema (giganti srpske privrede) uzrokovalo je ekonomski kolaps indu-strijskih gradova, nosilaca ukupnog razvoja širih područja. Na regionalnoj mapi Srbije, pojavila se nova grupa opština sa razvojnim problemima, tzv. devastira-no područje, preciznije, opštine „tranzicionog siromaštva“.

Karta 2: Devastirana područja 1990–2007.

Njihov ekonomski bilans bio je u svim segmentima nepovoljan: finansijsko ban-krotstvo, proizvodni kolaps, nerazvijeno i nedovoljno podsticano preduzetništvo, spor proces privatizacije, što se odrazilo na najvažniji strukturni problem – visoku nezaposlenost. Socijalne i demografske odlike ovakvog stanja dobile su ekstre-mne razmere. Stvorili su se „gradovi nezaposlenih“.5

Devastirano područje obuhvata 20 indu-strijskih gradova koji su u periodu 1990–2007. izgubili više od 40% poslovnog prihoda i više od 50% zaposlenih iz prera-đivačke industrije. Ovo područje obuhvata 18,8% teritorije Srbije na kojem živi 20% ukupne populacije.

Tranziciono siromaštvo najviše je pogodilo dominantne sektore privrede (pro-izvodnja saobraćajnih sredstava, metalni kompleks, rudarstvo, tekstilna indu-strija), koji su angažovali veliki broj radno sposobnog stanovništva. Opšti pro-

5 Detaljno prikazano na Savetovanju ekonomista Srbije u radu: Jakopin & Bajec, 2009.


86

blem koji je prisutan tokom dosadašnjeg procesa tranzicije industrije je slaba iskorišćenost kapaciteta i niska konkurentnost industrijskih proizvoda, tehno-loško zaostajanje većine kapaciteta, nagomilani gubici, kao i višak radne snage. Propadanje industrijskih gradova posledica je prepolovljene stope industrijskog rasta, pada zaposlenosti, viška radne snage i negativnih demografskih trendova koji su pod uticajem procesa industrijalizacije nastavljeni. To je dodatno uticalo na to da nekadašnji nosioci razvoja postanu industrijski devastirani. Enormni pad poslovnog prihoda prerađivačke industrije (devastirani gradovi izgubili su 2007. god. 63% poslovnog prihoda iz 1990), zabeležen je u svim centrima tra-dicionalne industrije: Prokuplje (-91%), Priboj (-88%), Trstenik (-77%), Požare-vac (-76%), S. Mitrovica (-76%), Prijepolje (-75%), Loznica (-75%), Kragujevac (-74%), Majdanpek (-70%), Knjaževac (-69%), Bor (-66%), Zaječar (-61%), Vranje (-52%), Leskovac (-56%), itd. Privredna distorzija uslovila je i pad broja zaposle-nih: ukupna stopa pada je 33% u periodu 1990–2007. Međutim, u prerađivačkoj industriji, ova stopa je pala za više od tri puta. Krajnje nepovoljni ekonomski uslovi otkrili su dodatne, do sada prikrivene, socijalne probleme. Povećanje si-romaštva u industrijskim centrima ogleda se u visokom broju otpuštenih radnika koji su postali najveći gubitnici tranzicije. Tome doprinosi njihova nepovoljna kvalifikacija, nedostatak sopstvenih sredstava da se prekvalifikuju i započnu novi posao, konkurencija mlađih i obrazovanijih kadrova, propadanje javnih službi, što je doprinelo većim izdacima (za lečenje, školovanje) i smanji-vanju mogućnosti da se izađe iz zone siromaštva. Među njima je najveći procenat radnika starijih od 50 godina.

Produbljene disproporcije i širenje devastiranog područja, posledica su nedovolj-no uspešnih podsticajnih efekata i države i lokalnih samouprava, čije aktivnosti u dosadašnjem periodu nisu bile usmerene ka maksimalnom aktiviranju raspo-loživih resursa, niskog obrazovnog nivoa i kvalifikacione strukture ljudskog re-sursa.

Izgubljenu deceniju za razvoj veoma je teško nadoknaditi, naročito, sa aspekta regionalnog razvoja. Tranzicioni proces multiplikovao je i mnogo jače iznijan-sirao regionalne neravnomernosti. Regionalne razlike su najveće u ekonomskoj, socijalnoj, demografskoj, obrazovnoj i infrastrukturnoj sferi. Pored toga, tranzi-cija je potencirala ekološke razlike i probleme unutrašnje homogenosti (posma-trane preko učešća broja regiona sa posebnim problemima u odnosu na ukupnu teritoriju, kao i učešća opština unutar regiona koje imaju status nerazvijenog ili degradiranog područja). Nepostojanje podsticajnog ambijenta i preduzetničke inicijative, uz neravnomeran regionalni pristup finansijskim sredstvima, dopri-neli su povećanju ekonomskih disproporcija koje se reflektuju kroz smanjenje regionalne konkurentnosti (na primer, kretanje pokazatelja broja novoosnovanih firmi po regionima).


87

Regionalne neravnomernosti u Srbiji mogu se svesti na tri osnovna parametra: (a) povećanje ekonomskih disproporcija između razvijenih i nerazvijenih područja (metropolizacija i dominantni razvojni koridor Beograd – Novi Sad, a sa druge strane kompaktno nerazvijeno južno i jugozapadno područje, prigranično, pojas uz administrativnu granicu sa AP KiM, kao i opštine i srpske zajednice u ovoj Pokrajini), (b) pojavi novog „tranzicionog siromaštva” i (c) unutarregionalne, de-mografsko-ekonomske diferencijacije sa atomizacijom (usitnjavanjem) naselja na nerazvijenom području.

Stepen razvojne polarizovanosti govori o višedimenzionalnoj regionalnoj nerav-nomernosti u Srbiji, ali, na koju, od 2001. godine najviše utiču dva faktora: (a) nepovoljna demografska kretanja, i (b) tranzicioni procesi. Uzroci porasta regio-nalnih dispariteta su, s jedne strane, nekoordinacija sektorske i regionalne politi-ke, a s druge strane, prepuštanje razvoja nerazvijenih slobodnom tržištu, koje je vodilo polarizaciji i produbljivanju njihovih problema, usmeravajući privredne i neprivredne aktivnosti i stanovništva u razvijene regione i urbane aglomeracije, što je rezultiralo populacionom i ekonomskom superkoncentracijom.

2. Prethodni pokušaji regionalizovanja područja Republike Srbije

2.1. Međuopštinske regionalne zajednice 1975. (MRZ-ovi)

Karta 3: MRZ-ovi 1975

Prvi i poslednji ozbiljniji pokušaj regiona-lizacije na prostoru Socijalističke Republi-ke Srbije (SRS) izvršen je u vreme formi-ranja sistema dogovorne ekonomije. Pošto su usvojene ustavne promene polovinom ’70-tih godina „kojima se dalje razvija sa-moupravni sistem u opštini, tako da je ona pored toga što je društveno-politička, po-staje i samoupravna zajednica”, otvorena je mogućnost formiranja regiona kao među-opštinskih regionalnih zajednica. One se u toj ulozi javljaju u pripremi i projekcijama društvenih planova za period 1976–1980. godine. Na prostoru Centralne Srbije (te-ritorija SRS van teritorija SAP) formirano je devet međuopštinskih regionalnih zajed-nica Odlukom o zaključenju društvenog


88

dogovora SRS sa opštinama u SRS o udruživanju opština u MRZ-ove, što je usvojila Skupština SRS polovinom 1975. godine. Tada su, pored Beograda kao gradske zajednice opština i posebne samoupravne društveno-političke zajednice, formirani sledeći „regioni” - međuopštinske regionalne zajednice (MRZ-ovi): Zaječar, Podrinjsko-Kolubarski, Južnomoravski, Podunavski, Kraljevo, Titovo Užice, Niš, Šumadija i Pomoravlje.

Imajući u vidu, ukupna sistemska rešenja u kojima se primenjivala regionaliza-cija kroz MRZ-ove i posebno mehanizme „ekonomije bez prinude”, gotovo da je nepodeljena ocena prema kojoj ona nije dala očekivane rezultate ni u ukupnom društvenom razvoju tako koncipiranih „regiona”, a ni u oblasti razvoja privrede. Pre svega, ispoljene su tendencije multiplikovanja istih ili sličnih kapaciteta u privredi. Uočljiva je tendencija njihovog „zaokruživanja”, nastojanje da se for-mira što celovitija, zaokružena privreda, a ne kretanje u pravcu međuregionalne specijalizacije i podela rada na osnovu raspoloživih, prirodnih ili prethodnim razvojem stvorenih komparativnih prednosti.

Ukoliko je i postojalo međusobno informisanje regiona o planovima razvoja pri-vrede, ono je vrlo često zloupotrebljavano u smislu preuzimanja dobrih ideja ili programa, što nikako nije moglo da podstiče međusobnu komplementarnost pri-vrednih kapaciteta, već njihovo multiplikovanje i, u svakom slučaju, ekonomski neracionalno plasiranje ograničenih sredstava za investicije i mnogo manji ra-zvojni efekat od očekivanog.

Administrativni okruzi 1991. Nakon toga, narednih 20 godina nastupio je period republičkih centralizacija, problemu regionalizacije područja ni naučni krugovi nisu posvećivali pažnju. Zbog vlastitih potreba, politička vlast je 24. juna 1991. godine donela Zakon o te-ritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi, kojim je teritorija Republike Srbije podeljena na trideset okruga. Tačnije, na celoj teritoriji Republike Srbije, pored Grada Beograda, formirano je još dvadeset devet okruga. Osnovna svrha ove ad-ministrativne podele (određena Uredbom o načinu vršenja poslova ministarstava i posebnih organizacija van njihovog sedišta, donetom početkom 1992. godine) je formalno dislociranje državnih funkcija van sedišta ministarstava, odnosno Vlade, bez ikakvih suštinskih nadležnosti.


89

Karta 4: Okruzi 1991.

U formiranju okruga polazilo se od toga da se za sedište izabere najveći i najrazvijeniji op-štinski centar, prema kome gravitira manji ili veći broj, obično susednih, ali svakako me-đusobno tešnje povezanih opština (tri do še-snaest). Stoga, iako prvenstveni cilj formira-nja okruga nije bila regionalna diferencijacija u funkciji razvoja, oni su ipak, uglavnom, predstavljali i ekonomske celine, u najve-ćem broju formirane oko razvojnih centara, ili se bar većinom tako mogu shvatiti, na od-govarajućem nivou agregiranja, odnosno de-zagregiranja teritorije Republike.

Naravno, problem regionalizacije je bio u senci celokupnog konteksta poslednje deceni-je. Od kako je formirana, Savezna Republika Jugoslavija se suočavala sa brojnim i raznovrsnim teškoćama, počev od sankcija međunarodne zajednice, pa do rata u okruženju i bombardovanja 1999. godine. Sve to uzrokovalo je vrlo teške ekonomske, socijalne i demografske posledice na regionalnoj mapi Srbije. Sem toga, bila je u pitanju znatno manja zemlja, koja od svog nastanka beleži pad obima proizvodnje i usluga u svim oblastima, i koja se permanentno suočavala sa makroekonomskom stabilnošću i inflacijom, te je, u sklopu tih činjenica, i ekonomska nauka u celini manju pažnju poklanjala dugo-ročnim aspektima razvoja uopšte, pa u okviru njih i regionalnom razvoju.

Generalno, kratkotrajne ideje o uzimanju cele Republike Srbije za region unutar SRJ/SCG ili njeno posmatranje u samo tri teritorijalne celine – dve pokrajine i Centralni deo – bilo je potpuno neodgovarajuće za ma kakvo ozbiljno uključiva-nje regionalnog aspekta u koncepciju i strategiju razvoja zemlje. Ukratko, takva regionalizacija bi mogla biti ponovo nalik na stanje tokom postojanja SFR Jugo-slavije. Ovo je, tim pre, opravdano, što su savez/zajednicu činile samo dve re-publike, pa bi njihovo suprotstavljanje u krajnjoj liniji moglo dovesti do blokade funkcionisanja jedinstvene države, što se uostalom u ’70-im i ’80-im godinama dvadesetog veka mnogo puta i događalo, iako ne samo po pitanju regionalnog razvoja.


90

Područja uticaja u Prostornom planu Srbije 1996.

Karta 5: Makroregioni u PPRS 1996.

Od Prostornog plana Republike Srbije (PPRS) se dosta očekivalo, s obziromna to, da je rad na njegovoj izradi trajao više od sedam godina, sa dosta prekida i in-stitucionalnih promena. Konačno, Pro-storni plan donet je 1996. godine, ali, sa puno nekonzistentnosti i sa nerešenim ključnim pitanjem – regionalizovanje područja u Republici. Tokom javne ra-sprave upravo taj deo je postao predmet krupnih sporenja, pa je jednostavno izo-stavljen iz Plana, kako bi se ovaj uopšte mogao usvojiti. Autori su predložili samo koncept tzv. Mogućih područja utica-ja makroregionalnih centara, tako da je ceo problem odložen. Predloženo je 6 mogućih područja uticaja, međutim, bez detaljne ekonomske analize koja bi bila u funkciji predloženih rešenja.

Karta 6: Makroregionalni centri u PPRS 1996.

Međutim, i pored toga, koncept jasno ukazuje na problem asimetričnosti (po-stojanje dve pokrajine), i s druge strane, nagoveštava problem ogromne koncen-tracije stanovništva i ekonomskih ak-tivnosti u Dunavsko-savskom pojasu.

Tako su u usvojenom Prostornom planu Srbije iz 1996. zadržani samo makro-regionalni centri, kao osnova buduće regionalizacije zemlje, ali se sve do po-četka dvehiljaditih godina na tom polju nije ništa dešavalo, niti je izvršen ma kakav pomak. Iz današnjeg ugla, inte-resantno je, da tadašnji koncept makro-regionalnih centara Srbije, pored Beo-


91

grada, Novog Sada, Niša, Kragujevca, Užica i Prištine nije planirao postojanje makrocentra u Istočnoj Srbiji.

3. Aktuelna regionalizacija – strateška rešenja

Nakon izvršenih političkih promena u zemlji, oktobra 2000, u nekoliko navrata se u stručnoj javnosti otvaraju pitanja teritorijalnog razvoja i čine pokušaji regi-onalizacije Republike Srbije. Međutim, sve do usvajanja dokumenta Strategija regionalnog razvoja Srbije 2007– 2012. godine, rasprave u stručnim krugovima nisu imale odgovarajućeg odjeka u ekonomskoj stvarnosti zemlje, niti su činjeni ma kakvi pokušaji da ga razmotre odgovarajući državni organi i nađu valjana i za zemlju prihvatljiva rešenja regionalizacije. Čak bismo rekli da je propuštena mogućnost, koja se ukazala prilikom donošenja Ustava Republike Srbije (2006), da se regionalizacija izvrši u najvišem pravnom aktu zemlje. Razloge treba tra-žiti u nepostojanju političkog konsenzusa, ali i u još svežem iskustvu izdvajanja dotadašnjih federalnih jedinica, istovremeno i regiona u samostalne države, naj-pre četiri republike iz SFRJ, a potom i jedna od članica Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

U cilju prevazilaženja blokade čitavog procesa, pristupilo se određenju statistič-kih teritorijalnih jedinica (NUTS6) kao oblika koji je u tom trenutku bio prihvat-ljiv, a da istovremeno nije podrazumevao bilo kakvu promenu u teritorijalnoj or-ganizaciji zemlje. Preciznije, NUTS klasifikacija se zasnivala na ranije stečenim iskustvima i teritorijalnoj organizaciji Srbije, pa i ranijim predlozima autora.7

Imajući sve napred rečeno u vidu, opredelili smo se da u ovom tekstu ukratko izložimo sadašnje viđenje mogućeg savremenog rešenja, za koje smatramo da bi odgovaralo aktuelnim odnosima u zemlji. Mislimo da, pored stanovništva, kao osnovnog međunarodno prihvaćenog kriterijuma za određenje statističkih regiona, treba respektovati i ostale relevantne pokazatelje, te već postojeću poli-tičko-teritorijalnu organizaciju zemlje. Razlozi leže u težnji da se što bolje izraze raznovrsni vidovi napretka, prvenstveno privrednog, koji istovremeno uzimamo kao potencijalnu materijalnu pretpostavku, mogućnost za formiranje društvene infrastrukture, odnosno celine multidimenzionalno shvaćenog ukupnog regio-nalnog razvoja.8 Sve se to čini u nameri, da statistički regioni budu široko pri-hvatljivi, te da se u određenju izbegnu moguće političke implikacije regionaliza-6 NUTS – nomenclature des unités territoriales statistiques или Nomenclature of

Territorial Units for Statistics.7 Ideja je prvi put izložena u radu: Ekonomski regioni u Jugoslaviji, Ekonomski anali

No. 121, Beograd, 1994, pp. 78-96.8 O razlozima regionalizacije Srbije podrobnije se i svestrano izlaže u zajedničkoj stu-

diji Vacić-Mijatović, B., A. Simić and Z. Radović (2003).


92

cije (s obzirom na sveža iskustva), pre svega ona koja mogla navesti na primisao da se radi o daljoj dekompoziciji zemlje. Stoga smo pošli od stava, da ovako de-finisane jedinice ne moraju biti unifikovane i obuhvatati samo po jedan segment u postojećoj administrativno teritorijalnoj organizaciji zemlje, ili podrazumevati da se ona njima prilagodi u nastavku procesa. Statističke teritorijalne jedinice su, kao koncept, nastale u nacionalnim ekonomijama različite veličine i teritorijalne organizacije, koje su bile članice EEZ, odnosno današnjim članicama Evropske unije, pa nisu i ne moraju biti uniformno date. S druge strane, namera je da se usvojenom regionalizacijom omoguće međunarodna poređenja i neposredna saradnja, korišćenje postojećih mehanizama i instrumenata u odnosima sa ino-stranstvom, a prvenstveno onima što se ostvaraju u procesu pregovaranja i pri-druživanja Evropskoj uniji.

Saglasno našim ranijim predlozima, a s obzirom na dostignuti nivo razvijenosti cele nacionalne ekonomije i njenih teritorijalnih segmenata, podržavamo opre-deljenje za regionalnu strukturu zemlje posmatrano na dva nivoa – višem, koji bi odgovarao ekonomskim regionima (NUTS2), i nižem, subregionima (NUTS3). Međutim, ovde smo se opredelili da za sada niži nivo, subregione, po pravilu ne izjednačimo sa okruzima, s obzirom na to, da bi se tada broj stanovnika kretao u širokom dijapazonu, od približno 6,2:1. Mada i po predloženoj NUTS3 regionali-zaciji, oni nisu potpuno ujednačeni prema broju stanovnika, ipak su odnosi izme-đu krajnjih vrednosti 3,3:1 po tom obeležju, što ocenjujemo kao prihvatljivije.

Ukoliko posmatramo ekonomske regione, određene kao NUTS2 (videti Kartu 7), možemo reći da ih odlikuje aktuelno stanovništvo procenjeno za 2007. godinu u intervalu od oko 763.000 za Istočnu Srbiju, pa do 1.991.507 lica u Vojvodini. Ovde valja primetiti da za čitavu tekuću deceniju u statističkim izvorima Srbije, nisu navedeni podaci o broju stanovnika za Kosovo i Metohiju, te nismo bili u mogućnosti da ih adekvatno uključimo u analizu, prikažemo na odgovarajući način i uporedimo sa ostalim teritorijalnim delovima zemlje.

Izloženo se rešenje uglavnom uklapa u kriterijume usvojene Nomenklaturom prostornih jedinica za statistiku EU, koja je ustanovljena početkom sedamdesetih godina prošlog veka u Evropskom uredu za statistiku, radi jednostavnije podele teritorija za izradu regionalnih statistika EU. Nomenklatura se koristi za priku-pljanje, razvoj, usklađivanje regionalne statistike unutar EU. To je hijerarhijska klasifikacija sa tri nivoa prostornih jedinica, prema njenom danas primenjenom rešenju.9 Pošto je za najviši nivo agregiranja NUTS 1 predviđeno da stanovništvo broji ukupno od 3 do 7 miliona, to smatramo da u uslovima Republike Srbije, nje-

9 Lokalne administrativne jedinice su osnovne komponente NUTS regiona. Uvedene su od 2003, umesto NUTS 4 i NUTS 5. One se uobičajeno obeležavaju sa LAU-1 i LAU-2, s tim da ni za jedan od lokalnih administrativnih jedinica nije predviđen broj stanovnika kojim bi se određivale.


93

ne aktuelne veličine i postojeće političko–teritorijalne organizacije, nema uslova za njihovo usvajanje.10

Karta 7: SEDAM MAKROREGIONA

(NUTS2) SRBIJE

Odmah se uočava asimetričnost zbog dve teritorijalne jedinice (AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija) koje imaju i specifičan, autonomni status u državno-političkoj organi-zaciji zemlje, te relativno brojnije stanovništvo od ostalih regiona.

Upravo stoga je u našim ranijim sugestijama, a to je i usvojeno u dokumentu Strategija regionalnog razvoja Republike Srbije za period 2007. do 2012. godine, predlagano da se svaka od njih posmatra kao dva regiona (NUTS 2), koji ne bi imali nikakav status u državnoj i političkoj organizaciji zemlje, a istovremeno bi bili približniji po broju stanovnika ostalim regionima na odgovarajućem nivou teritori-jalnog obuhvata.

Prema tome, razmotrićemo opredeljenje za sedam regiona (NUTS 2) imajući u vidu da su svi još u vreme popisa stanovništva 2002. godine ispunjavali potreban uslov, iako je danas u Istočnoj Srbiji, koja je prostor sa jako izraženim depopula-cionim kretanjem, na kome, prema aktuelnoj proceni, živi nešto ispod donje gra-nice predviđene za statističke jedinice ovog nivoa. S druge strane, primećujemo da su dve autonomne pokrajine uzete kao celine da budu regioni (NUTS 2) iako je njihovo stanovništvo po broju veće od onoga u metropoli, Beogradu, pa i od populacije koja živi u ostalim regionima.11

10 Namena NUTS, http://ec.europa.eu/eurostat.ramon/nuts/application_regions_en.html, jun 2007.

11 Napomenjemo da je takvo opredeljenje za NUTS 2 prihvaćeno i u ′Strategiji regional-nog razvoja Republike Srbije od 2007. do 2012. godine′. Videti detaljnije u rečenom dokumentu, str.176-180, na sajtu http://www.razvoj.sr.gov.yu/Strategije/SRRS/strate-gija_regionalnog_razvoja.pdf, februar 2009.


94

Karta 8: 13 SUBREGIONA (NUTS3)

Rešenje, kakvo se predlaže, odgo-vara i uobičajenim određenjima regiona u ekonomskoj literaturi uopšte i u našoj zemlji posebno, što smo podrobno obradili u zajednič-koj monografiji12. Svi se navedeni regioni u Srbiji odlikuju potrebnim obeležjima, pa stoga ispunjavaju uslove da se tretiraju kao ekonom-ski regioni, ne samo zbog privred-ne i geografske zaokruženosti unu-tar zemlje, već i stoga što raspolažu dovoljno velikim prirodnim i ljud-skim potencijalom, a to im omogu-ćuje stvaranje jačih žarišta i diver-zifikaciju ekonomskih aktivnosti, kao osnove za odgovarajuću druš-tvenu infrastrukturu, odnosno ce-linu multidimenzionalnog razvoja. Istovremeno u tome vidimo osnovu da se među njima izvrši teritorijal-na podela rada i proizvodna specijalizacija, a po pravilu su formirani oko jednog ili više razvojnih, regionalnih centara.

Za manje teritorijalne segmente – subregione, odnosno NUTS 3 (videti Kartu 8) po pravilu se uzimaju objedinjeno dva, pa i tri okruga (sem u dva slučaja), kao već postojeće jedinice u organizaciji države, a to tim pre znači veći broj opština.

Takvim se koncipiranjem omogućuje da se njihovi ljudski, prirodni i radom stvo-reni potencijali celovito imaju u vidu i da se vrši koordiniran ekonomski i soci-jalni razvoj kojim bi se formirala jača žarišta rasta kroz međusobnu koordinaciju, odnosno omogućavala odgovarajuća diverzifikacija. Na taj način bi se lakše i pot-punije aktivirali raspoloživi resursi, omogućilo dostizanje tehnološki/ekonomski bolje dimenzioniranih kapaciteta, pa i njihovo uključivanje u unutarregionalnu 12 Ekonomski regioni su: (a) teritorijalni delovi privrede jedne zemlje, sa izvesnom eko-

nomskom i geografskom zaokruženošću, (b) po veličini takvi da svojim prirodnim i ljudskim potencijalom omoguće stvaranje jačih žarišta rasta i odgovarajuću diverzi-fikaciju proizvodnje, (v) u čijem je nastajanju i razvoju značajan činilac teritorijalna podela rada i proizvodna specijalizacija, a (g) najčešće se formiraju oko jednog ili više industrijskih centara. Prema koautorskom radu S. Devetaković, B. Jovanović-Gavri-lović and G. Rikalović (2008).


95

strukturu i šire strukture. Sem toga, očekujemo da bi se tako postigla potpunija zastupljenost društvene infrastrukture i njen racionalniji teritorijalni razmeštaj, no što bi ma koji okrug pojedinačno mogao da očekuje ili samostalno razvija. S druge strane, takvim odnosom ojačalo bi sinergijsko delovanje, međusobno pod-sticanje različitih aktivnosti prisutnih na prostoru NUTS 3 subregiona, njihova odgovarajuća uklopljenost u regionalne i nacionalne mreže privredne i društvene infrastrukture.

Izložena argumentacija za posmatranje subregiona, NUTS 3, ukazuje da u najve-ćem broju, pojedinačni okruzi, a tim pre ni opštine, nemaju dovoljan prvenstveno demografski, a zatim ni radom stvoren potencijal, kao ni prirodan, koji bi im bio neophodan za adekvatan, na određeni način kompleksan, usaglašen i zaokružen razvoj.

Naravno, u ukupnoj analizi teritorijalnog aspekta razvoja ne mogu se zaobići ni manji segmenti od subregiona, a to se u sistemu statističkih teritorijalnih jedi-nica modifikovanom početkom 21. veka, takođe koristi na dva nivoa lokalnih administrativnih jedinica. To je zbog toga što se i unutar njih mogu uočiti ve-oma značajne razlike u nivou razvijenosti, odnosno svim veličinama ovog mul-tidimenzionalnog fenomena. U toj ravni posmatrani oni se, svakako, ne mogu tretirati niti iskazivati analogno razmatranju razlika po regionima, niti analogno uključivati u razvoj celine zemlje. Sem toga, lokalni nivoi se ne mogu ni direk-tno porediti sa regionalnim razvojem, mada ih naravno valja imati u vidu pri razmatranju i oceni unutrašnje homogenosti pojedinačnih regiona/subregiona. U rešavanju pitanja unutrašnjeg ujednačavanja razvijenosti pojedinih NUTS 3 subregiona, valja primenjivati decentralizovani pristup i osposobljavati lokalne organe za preduzimanje adekvatnih podsticajnih mera i afirmaciju lokalnih inici-jativa, čijom bi se primenom lakše i uz direktnu kontrolu došlo do odgovarajućih rezultata dobro usaglašenih sa potrebama na tom nivou.

Grafikon 1: Makroregioni – disperzija osnovnih indikatora 2007.


96

Analizom odnosa stanovništva i površine makroregiona može se videti da je prema veličini teritorije najprostraniji region AP Vojvodina, sa preko 21,5 hiljada km2, dok je drugi ekstrem teritorija grada Beograda, koja se prostire na nešto preko 3,2 hiljade km2. Prema tom pokazatelju, koeficijent varijacije među svim NUTS 2 regionima je 0,430. Po broju stanovnika (procena za 2007, bez podataka o stanovništvu AP Kosova i Metohije) takođe je najveći region AP Vojvodina, a najmalobrojnije stanovništvo je u Istočnoj Srbiji, koja je i najređe naseljen regi-on.

Grafikon 2: Makroregioni 2008 – ekonomska analiza

Ekonomska snaga koncentrisana je u dva severna makroregiona: Beograd i AP Vojvodina. Ova dva makroregiona obuhvataju 60% ekonomske snage Republike, polovinu stanovništva Srbije (bez AP KiM) i svega 28% površine. Podaci za 2008. su još izraženiji.

Pri određivanju statističkih teritorijalnih jedinica uopšte, a posebno na nižem nivou, subregiona, respektovana je i istorijska regionalizacija, pa su u Vojvodini predviđeni kao subregioni: Banat, Bačka i Srem. Sem toga, zbog postojećih ra-zličitosti, smatramo da bi bilo dobro da se teritorija grada Beograda posmatra na nižem nivou dekomponovana na grupacije gradskih opština i prigradskih opšti-na. Ostale NUTS 2 regione posmatramo dekomponovane na po dva subregiona, kako se vidi iz Tabele 1, u kojoj su navedeni osnovni prostorni indikatori za statističke regione oba nivoa.


97

Tabela 1: PROSTORNI INDIKATORI RAZVIJENOSTI NUTS 2 i NUTS 3NUTS 2

Površina km2

Broj stanovnika

2007.

Gustina naseljen. na km2

Broj preduzeća sa više od 10 zap. po

km2

Izgrađeni stanovi na 1000 km2

Učešće puteva sa sav. kol. u ukupnim

2006.

Indeks relativne gustine

industrijeNUTS 3

SRBIJA 88.361 7.381.579 95 0,15 205,5 63,8 1,00

AP VOJVODINA 21.506 1.991.507 93 0,17 176,4 88,7 1,13

Bačka 8.218 998.768 122 0,27 320,5 86,3 1,39

Banat 9.829 660.873 67 0,09 71,2 92,1 1,00

Srem 3485 331.866 95 0,15 131,7 87,1 0,75

AP KOSMET 10.887

CENTRALNA SRBIJA 14.603 1.277.494 87 0,12 175,8 59,4 0,90

Raški i Rasinski 6.586 546.608 83 0,10 120,9 45,6 0,70

Šumadijski, Pomoravski i Moravički

8.017 730.886 91 0,14 220,9 74,0 1,06

GRAD BEOGRAD 3.227 1.611.333 499 1,42 2.286,6 75,6 1,87

ISTOČNA SRBIJA 12.248 664.348 54 0,06 114,1 73,1 0,81

Borski i Zaječarski 7.133 264.493 37 0,04 46,7 71,7 0,43

Podunavski i Braničevski 5.115 399.855 78 0,08 208,0 74,7 0,93

JUŽNA SRBIJA 14.007 1033656 74 0,09 129,6 51,4 0,64

Jablanički i Pčinjski 6.290 460.993 73 0,07 68,4 39,6 0,60

Nišavski, Topličkii Pirotski

7.717 572.663 74 0,11 179,5 67,7 0,68

ZAPADNA SRBIJA 11.880 803.241 68 0,09 101,9 53,3 0,68

Mačvanski i Kolubarski 5.738 501.013 87 0,12 169,2 57,0 0,70

Zlatiborski 6.142 302.228 49 0,07 39,1 48,9 0,67

Koef.varijacije NUTS2 0,430 0,409 1,190 1,655 1,763 0,219 0,456

Koef.varijacije NUTS3 0,298 0,609 1,094 1,723 1,939 0,251 0,442

Izvor: Republički zavod za razvoj 2009.

Napominjemo da za teritoriju AP Kosovo i Metohija raspolažemo samo podat-kom o veličini teritorije, pa smo ga i naveli, ali ovom prilikom nismo opredelili subregione u tom regionu13. U Tabeli br. 1 naveli smo uporedno izabrane pro-storne indikatore o svim NUTS 2 i NUTS 3, a na kraju i koeficijente varijacije kao meru disperzije indikatora na oba nivoa, regionalnom i subregionalnom (za svih trinaest NUTS 3 objedinjeno). Najmanje varijacije među regionima su pre-ma učešću puteva sa savremenim kolovozom u putnoj mreži, a najveće prema izgrađenim stanovima u odnosu na veličinu teritorije ili nešto manja prema broju ukupno izgrađenih stanova. Posmatarajući odnose u razmatranim indikatorima za sve NUTS 3 u Srbiji, možemo konstatovati da su koeficijenti varijacije u užem dijapazonu od onih za statističke regione. Navedeni podaci u Tabeli br.1 takođe pokazuju da mu je vrednost najniža, mada nešto iznad vrednosti za regione, pre-ma učešću puteva sa savremenim kolovozom u putnoj mreži. Među navedenim

13 Razlog je to što u statističkim izvorima nisu prikazani podaci za ovaj deo zemlje od 1999. godine.


98

obeležjima za sve subregione, najveći koeficijent varijacije je u ukupnom broju izgrađenih stanova, a samo nešto manji u izgrađenim stanovima na 1000 km2 površine.

S obzirom na ograničeni prostor i potrebe ovog izlaganja, u Tabeli br. 2 smo prikazali osnovnu matricu indikatora razvijenosti i makro- i subregiona. Koefi-cijenti varijacije jasno pokazuju najveće varijacije kod ekonomskih indikatora i stope demografskog pražnjenja.

Tabela 2: OSNOVNI INDIKATORI RAZVIJENOSTI NUTS 2 i NUTS 3

NUTS 2ERO

2007.

(mil.din.)

ERO per

capita

2007.

Zaposleni

2008.

Stopa

zap.

2008.

Nezap.

2008.

Stopa

nezap.

2008.

Indeks

humanog

razvoja

HDI

Dem.

pražnjenje

1971 –

2007.

Stepen

obrazovanja

2002.

PTT

pretp.

100

stan.

2006.

Put.

autom.

na 100

stan.

2006.

NUTS 3

SRBIJA 1.118.344 151.505 1.999.476 27,1 727.621 26,7 0,837 2,5 20,5 37,1 20,5

AP KOSMET

AP VOJVODINA 316.482 158.916 533.343 26,8 191.609 26,4 0,809 2,0 17,8 35,9 21,7

Bačka 172.391 172.604 317.517 31,8 96.457 23,3 0,829 9,4 20,8 38,2 23,2

Banat 101.898 154.188 150.786 22,8 67.333 30,9 0,794 -12,4 15,3 34,8 20,8

Srem 42.192 127.136 65.039 19,6 27.819 30,0 0,781 16,3 13,7 31,0 19,3

CENTRALNA

SRBIJA155.207 120.504 301.483 23,6 159.543 34,6 0,805 1,4 15,5 34,0 19,3

Moravički,

Šumadijski

i Pomoravski

96.592 132.158 181.267 24,8 83.284 31,5 0,813 -1,7 15,5 35,9 20,4

Raški i Rasinski 58.615 107.233 120.216 22,0 76.259 38,8 0,794 5,8 15,5 31,5 17,9

GRAD BEOBRAD 356.529 221.263 628.363 39,0 98.057 13,5 0,876 33,2 38,7 47,1 24,7

ISTOČNA SRBIJA 87.642 131.922 143.625 21,6 52.033 26,6 0,799 -17,9 12,9 35,3 18,9

Borski i Zaječarski 36.107 136.513 57.828 21,9 26.621 31,5 0,805 -24,1 14,2 38,7 19,0

Podunavski i

Braničevski51.535 128.885 85.797 21,5 25.412 22,9 0,792 -13,2 12,0 32,0 18,8

JUŽNA SRBIJA 108.999 105.450 219.275 21,2 143.000 39,5 0,784 -7,7 16,5 32,4

Jablanički i Pčinjski 39.819 86.378 79.773 17,3 63.040 44,1 0,761 -6,2 12,6 22,8 14,4

Nišavski, Toplički

i Pirotski69.180 120.804 139.502 24,4 79.960 36,4 0,799 -8,9 19,5 38,8 16,6

ZAPADNA SRBIJA 97.056 120.831 173.386 21,6 83.379 32,5 0,790 -5,7 12,3 33,3 17,2

Mačvanski i

Kolubarski59.532 118.823 106.270 21,2 48.418 31,3 0,785 -5,0 11,7 32,3 17,7

Zlatiborski 37.525 124.160 67.116 22,2 34.961 34,2 0,800 -6,7 13,5 35,0 16,3

Koef.varijacije

NUTS20,653 0,295 0,604 0,268 0,431 0,313 0,041 19,711 0,522 0,149 0,165

Koef.varijacije

NUTS30,979 0,253 0,973 0,244 0,449 0,260 0,036 -13,597 0,437 0,168 0,152

Izvor: Republički zavod za razvoj Srbije 2009.


99

Grafikon 3: Demografski rast/pražnjenje 1971 – 2007.

Samo tri makroregiona u periodu 1971–2007. imalo je pozitivan rast stanovniš-tva, s tim što je najveće kumulativno uvećanje ostvareno u Beogradu (33,2%), a znatno manji je bio rast u AP Vojvodini (2%) i Centralnoj Srbiji (1,4%). Ostala tri regiona, za koje imamo podatke (bez AP KiM), beležila su depopulaciju, a ovaj proces je bio najjače izražen u Istočnoj Srbiji (kumulativno -19,3%), zatim Zapadnoj Srbiji (-5,7%) i Južnoj Srbiji (-5%).

Od tri subregiona u AP Vojvodini „samo” jedan je imao veoma izraženu depo-pulaciju (Banat sa -12,4%), a ostala dva su zabeležila kumulativan demografski rast – Srem (16,3%) i Bačka (9,4%). U regionu Zapadna Srbija oba NUTS 3 su zabeležila kumulativno smanjenje stanovništva u posmatranom periodu – Ma-čvanski i Kolubarski subregion (-5%) i Zlatiborski subregion (-6,7%). U Istočnoj Srbiji, Borski, Zaječarski i Pirotski subregion ostvario je najveće demografsko pražnjenje od svih NUTS 3, čak -25%, a Braničevski i Podunavski subregion -13,2%. Za region Južne Srbije i oba subregiona takođe je bilo karakteristično demografsko pražnjenje – Jablanički i Pčinjski subregion (-6,2%) i Nišavski i Toplički subregion (-3,8%).


100

Grafikon 4: Polarizovanost ekonomske i humane dimenzije

Demografsku regionalnu sliku potvrđuju pokazatelji ekonomske razvijenosti (ERO) po stanovniku, kao i pokazatelji humanog razvoja (HDI), pre svega za Beograd kao najrazvijeniji region u zemlji. Na drugoj strani, prema ovim poka-zateljima najniži nivo razvijenosti je u Južnoj Srbiji, mada je u tom regionu nešto povoljnija situacija izražena sintetizovanim pokazateljem, indeksom humanog razvoja. To znači da je manje zaostajanje u odnosu na čisto ekonomsku razvije-nost per capita, zahvaljujući delovanju ostalih indikatora koje ovaj sintetizovani pokazatelj uključuje. Sem Južne Srbije, manje zaostajanje prema celini zemlje, s obzirom na indeks humanog razvoja, vidimo i u Centralnoj Srbiji kao regionu, što znači i u oba njena subregiona. Na drugoj strani, uočavamo da su vrednosti HDI u AP Vojvodini, Zapadnoj i Istočnoj Srbiji ispod nivoa koji bi odgovarao ekonomskoj razvijenosti po stanovniku, što znači da u ovim regionima ostali pokazatelji razvijenosti nisu tako povoljni, već unekoliko smanjuju prednost ste-čenu u privrednoj razvijenosti. Među subregionima, najveća razlika je u Sremu, sledi Banat, a najmanja je u Bačkoj (u AP Vojvodini). Uopšte uzev, niži nivo HDI u odnosu na ekonomsku razvijenost po stanovniku u ostala dva regiona pokazuje manje odstupanje, a takođe i u subregionima koji ih čine.

Zaključak

U većini evropskih zemalja, a posebno u zemljama Evropske unije, uspostavlje-ni su novi trendovi regionalizacije, koji podrazumevaju formiranje unutarnaci-onalnih i međunacionalnih regionalnih mreža sa različitim modelima raspodele upravljačkih funkcija. Regionalizacija je postala osnovni metod Evropske unije


101

za jačanje integracionih procesa i stvaranje nove Evrope. Mnoge zemlje koriste ovaj metod za rešavanje konfliktnih međuregionalnih odnosa.

Imajući u vidu ukupna sistemska rešenja u kojima su se primenjivali određeni oblici regionalizovanja područja u Srbiji, može se dati ocena da ona nisu dala očekivane rezultate, da su se regionalne razlike povećale i da se pojavljuju nove „crne tačke” u prostoru Srbije. Ekonomska analiza, u periodu 2001–2009, uka-zuje da se regionalne neravnomernosti produbljuju. U postupku donošenja nove regionalne politike poseban akcenat treba staviti na principe deregulacije, decen-tralizacije i dekoncentracije (3D). Definisanje ekonomskih regiona je neminov-nost. Razlozi neophodnosti regionalizacije su, pre svega, ekonomskog, demo-grafskog i geo-strateškog karaktera. Država se ne može razvijati ako se svi njeni delovi ne razvijaju približno ravnomerno.

Zbog razornog dejstva ekonomske distorzije i razgradnje države u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, čije se posledice još uvek osećaju, u ovom trenutku naj-realnija je statistička regionalizacija Srbije. Uvažavajući statističke standarde EU (već ranije opisane kroz standardnu klasifikaciju statističkih jedinica – NUTS), u Srbiji je moguće definisati 7 ekonomskih regiona: Beogradski, AP Vojvodina, AP Kosovo i Metohija, Istočni region, Južni region, Zapadni i Centralni region. Sa razvojnog aspekta veoma je važno precizirati NUTS3 nivo koji bi se sastojao od 13 ili 14 NUTS regiona (u zavisnosti od podele Beogradskog regiona na dva dela).

Rezime: Višedecenijska marginalizacija regionalnog razvoja Srbije kulmini-rala je početkom novog milenijuma, kada se Srbija suočila sa razornim posledi-cama ekonomske distorzije. Tranzicioni procesi dodatno su potencirali neskla-de u prostoru Republike. Regionalna ekonomska analiza za period 2001–2009. jasno ukazuje da se regionalne neravnomernosti produbljuju. Srbija je 2009. godine visoko centralizovana država, metropolizovana, asimetrična, regionalno zatvorena, sa velikim regionalnim ekonomskim, demografskim, socijalnim, in-frastrukturnim disproporcijama.Regionalizacija je efikasan instrument upravljanja državom, metod bržeg ra-zvoja regiona i jak kontrolni instrument uspostavljanja ravnoteže regionalnih razvojnih dispariteta. U širem kontekstu regionalizacija predstavlja instrument upravljanja državnim resursima (prirodni, kulturni, ekonomski, demografski), a zatim instrument za interregionalnu alokaciju resursa. Regionalizacija pred-stavlja osnovni metod Evropske unije za jačanje integracionih procesa i stva-ranje nove Evrope. Mnoge zemlje koriste ovaj metod za rešavanje konfliktnih međuregionalnih odnosa.U postupku donošenja nove regionalne politike, poseban akcenat treba dati principima deregulacije, decentralizacije i dekoncentracije (3D). Definisanje


102

ekonomskih regiona je razvojna neminovnost. Statistički regioni predstavljaju samo prvu fazu tog procesa.Ključne reči: regionalizacija, regionalne nejednakosti, novo tranziciono siro-maštvo, NUTS metodologija, makro- i subregioni, indikatori.

Abstract: Several decades long marginalization of the issue of regional develo-pment of Serbia culminated at the beginning of the new millennium when Serbia faced disastrous consequences of economic distortion. Transition processes fur-ther increased spatial discrepancies in the Republic. A regional economic anal-ysis relating to the period 2001-2009 clearly indicates that regional imbalances are deepening. In 2009 Serbia is a highly centralized, metropolized, asymmetric, and regionally closed state that has large regional, economic, demographic, so-cial, and infrastructural disproportions. Regionalization is an efficient instrument of managing a state, a method of achie-ving a faster development of the region, and a powerful control instrument in the process of striking a balance among regional development disparities. Broadly speaking, regionalization is an instrument of managing government resources (natural, cultural, economic, and demographic) and a tool for interregional allo-cation of resources. Regionalization presents a major method of the European Union for reinforcement of integration processes and establishment of a new Europe. Many countries apply this method to resolution of conflict interregional relations.A new regional policy of Serbia needs to rest on principles of deregulation, decentralization, and de-concentration (3D). Defining of economic regions is development inevitability. Statistical regions present only the first phase of the process.Key words: Regionalization, regional disproportions, new tranzitional pover-ty, NUTS metodology, macro and sub regions, indicators.

Literatura:

1. Bajec, J. and E. Jakopin (2007), ′Strateški pristup regionalnom razvoju Srbi-je′, Savetovanje ekonomista Srbije, Kopaonik.

2. Centre for Economic Policy Research (CEPR), Macroeconomic Stability and Financial Regulation: Key Issues for the G20, London, 2009

http://www.cepr.org

3. Devetaković, S. (2003), ′Ekonomska regionalizacija Srbije′, Međunarodni na-učni skup: Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja, EF, Niš.


103

4. Devetaković, S., B. Jovanović-Gavrilović and G. Rikalović (2008), Nacio-nalna ekonomija, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta, Be-ograd.

5. Jakopin, E. and J. Bajec (2009), ′Izazovi industrijskog razvoja Srbije′, Saveto-vanje ekonomista Srbije, Kopaonik.

6. Jakopin, E. (2008), ′Strukturne promene i konkurentnost′, Kopaonik Biznis Forum 2008, Savetovanje ekonomista Srbije, Kopaonik.

7. Jakopin, E. (2005), ′Regionalne neravnomernosti kao limitirajući faktor ra-zvoja Srbije′, Savetovanje ekonomomista Srbije, Kopaonik.

8. Jakopin, E. (2008), ′Nova institucionalna rešenja regionalnog razvoja Srbije′, Ekonomika preduzeća, SES, Beograd, pp. 81-94.

9. Jakopin, E. (2008), Human Development in Southeast Europe, 12th EADI General Conference, Geneva. http://www.gc2008.net

10. Kornai, J. (2006), ′The Great Transformation of Central Eastern Europe: Su-ccess and disappointment′, Economics of transition Volume 14 (2).

11. Republički zavod za razvoj, Humani razvoj Srbije 2008, Beograd, 2009. http://www.razvoj.sr.gov.yu

12. Republički zavod za razvoj, Regionalni razvoj Srbije 2008, Beograd, 2008. http://www.razvoj.sr.gov.yu

13. Republički zavod za razvoj, Izveštaj o razvoju Srbije 2008, Beograd, 2009. http://www.razvoj.sr.gov.yu

14. Republički zavod za razvoj, Srpski ekonomski dijagram SED 3/2009, Beo-grad, 2009.

http://www.razvoj.sr.gov.yu

15. UNDP, Human Development Report 2008/2009, New York, 2008.

16. UNDP, Siromaštvo iz ugla civilnog društva - sa osvrtom na regionalne spe-cifičnosti, Srbija bez siromaštva, Catholic Relief Services, 2004.

17. Vacić-Mijatović, B., A. Simić and Z. Radović (2003), ′Regionalizacija Srbije′, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, pp. 19-25.

105

Marinko Bošnjak

REFORMA REALNOG, FINANSIJSKOG I JAVNOG SEKTORA U TRANZICIONOM PERIODU 2001–2008. GODINE

1. Uvod

U Srbiji je u prvih osam godina tranzicije (2001–2008) znatno reformisana pri-vreda i društvo. Ekonomski napredak prvenstveno se ogleda u relativno brzom privrednom rastu, povećanju izvoza i deviznih rezervi, povećanju priliva stranih direktnih investicija, rastu finansijskog sektora i povećanju štednje u bankama, povećanoj efikasnosti privrede na bazi privatizacije i investicija. Društveni na-predak ogleda se u uspostavljanju procesa demokratizacije i vladavine prava, unapređenju sudstva, smanjivanju korupcije, zaštiti ljudskih prava i zaštiti ma-njina i unapređenju regionalne saradnje. Strukturne promene prvenstveno su na-stale u unapređenju zakonodavnog i institucionalnog okvira za funkcionisanje demokratskog društva i tržišne privrede, unapređenju poslovnog, investicionog i konkurentskog ambijenta, poboljšanju kredibiliteta zemlje, liberalizaciji cena i spoljne trgovine, privlačenju direktnih stranih investicija, privatizaciji društve-nih preduzeća, razvoju malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, konsolidaciji javnih finansija i modernizaciji poreskog sistema, razvoju finansijskog sektora (banke, osiguranje, finansijska tržišta), unapređenju tržišta rada, unapređenju obrazovanja i nauke, unapređenju sistema socijalnog osiguranja i sistema soci-jalne zaštite.

Na makroekonomskom planu, rezultati osmogodišnje tranzicije u Srbiji pretežno su pozitivni. Ostvaren je značajan privredni rast, smanjena je inflacija, povećane su devizne rezerve i održana stabilnost kursa. Međutim, glavni makroekonom-ski problemi su unutrašnja i spoljna neravnoteža i visok nivo nezaposlenosti i siromaštva.

Srbija je, u okviru bivše SFRJ, započela transformaciju svoje privrede i društva krajem ’80-ih godina 20. veka, a zatim je (iz poznatih razloga) izgubila nared-nih 10 tranzicionih godina. Ako se 1990. uzme kao bazna tranziciona godina, tranzicione ekonomije zemalja Centralne i Istočne Evrope, uključujući Srbiju, veoma su zaostajale u nivou privredne razvijenosti i nivou životnog standarda

Marinko Bošnjak

106

za razvijenim evropskim zemljama – članicama EU. Pad privredne aktivnosti u ovim zemljama je bio dubok i njihov ekonomski oporavak je trajao dugo. Neke tranzicione ekonomije iz ove grupacije dostigle su nivo BDP iz 1990. tek posle 15 godina.

Srbija kao zemlja sa kasnom tranzicijom, nalazi se na 80% BDP i na 50% indu-strijske proizvodnje iz 1990. godine, iako je ostvarila značajne makroekonomske rezultate od 2001. do 2008. U proteklih osam godina tranzicije, Srbija je ostvarila relativno brz rast bruto domaćeg proizvoda po stopi od 5,4% prosečno godišnje, uz relativnu makroekonomsku stabilnost merenu rastom cena na malo po stopi od 14,8% prosečno godišnje. Kumulativni rast BDP-a iznosio je 44,1%. BDP per capita povećan je sa 1.709 evra u 2001. na 4.651 evra u 2008, kao rezultat realnog rasta i realne aprecijacije dinara. Ostvaren je prosečni godišnji rast investicija po stopi od oko 5% i povećanje učešća fiksnih investicija u BDP-u sa 10,7% u 2001. na 21,2% u 2008. i relativno visok rast izvoza po stopi od 19,7% prosečno godišnje i povećanje učešće izvoza u BDP-u sa 15,8% u 2001. na 21,6% u 2008. godini. U ovom periodu, ostvaren je relativno visok neto priliv direktnih stranih investicija od 11 mlrd. evra, značajan kumulativni rast deviznih rezervi koje su na kraju 2008. iznosile 9,2 mlrd. evra i značajan kumulativni rast devizne štednje koja je na kraju 2008. iznosila 4,8 mlrd. evra.

Srbija je u proteklih osam godina tranzicije konsolidovala javne finansije i izvrši-la značajno fiskalno prilagođavanje i na prihodnoj i na rashodnoj strani. Učešće javnih prihoda i rashoda u BDP uoči tranzicije iznosilo je preko 50%. Posmatra-no prema GFS metodologiji u 2005. (za koju je prvi put primenjena ova metodo-logija), konsolidovani sektor države registrovao je učešće javnih prihoda u BDP 42,9%, javnih rashoda 41,9% i fiskalnog suficita 1,0%. Učešće javnih prihoda u BDP na kraju 2008. iznosilo je 42,1%, a javnih rashoda 44%, uz fiskalni deficit od 2,5% BDP-a. Javni (unutrašnji i spoljni) dug Republike u BDP je smanjen sa 105,2% u 2001. na 27,9% u 2008. godini. Učešće spoljnog duga Srbije u BDP smanjeno je sa 98,3% u 2001. na 64,4% u 2008. kao i njegov odnos prema izvozu robe i usluga sa 464,3% u 2001. na 214,7 % u 2008. godini.

Pozitivne makroekonomske rezultate pratile su unutrašnja i spoljna makroeko-nomska neravnoteža, uz visok nivo inflacije i prusustvo jakih inflatornih očeki-vanja, visok deficit u robnoj razmeni i visok deficit tekućeg računa. Povrh toga, na tržištu rada nije registrovan neto porast zaposlenosti, (prosečni godišnji pad zaposlenosti iznosio je 0,6%), a ukupne prosečne neto zarade rasle su (13,9% prosečno godišnje) brže od rasta BDP (5,4% prosečno godišnje) i rasta produk-tivnosti (6,1% prosečno godišnje).

Privredni rast pratila je relativna stabilnost cena. Inflacija je smanjena sa 40,7% u 2001. na 6,8% u 2008. (jednocifrena inflacija ostvarena je i 2003. od 7,8% i

Reforma realnog, finansijskog i javnog sektora u tranzicionom periodu 2001–2008. godine

107

2006. od 6,6%). Godišnji nivoi inflacije ukazuju na postojanje unutrašnje makro-ekonomske neravnoteže.

Privredni rast pratila je i spoljna makroekonomska neravnoteža. Deficiti spoljno-trgovinskog i tekućeg računa platnog bilansa imali su visoke nivoe, uprkos brzom rastu izvoza, kao posledica snažnog rasta uvoza zasnovanog na rastu domaće tra-žnje zbog velikog povećanja zarada i javne potrošnje i snažne kreditne aktivnosti banaka. Spoljnotrgovinski deficit se održavao na visokom nivou (20,1% BDP u 2001. i 22,3% BDP u 2008), a deficit tekućih transakcija je povećan sa 7,6% BDP u 2001. na 17,8% BDP u 2008. godini.

Privredni rast praćen je i visokom stopom nezaposlenosti koja je prema anketi o radnoj snazi smanjena sa 21,6% u 2006. na 14,4% u 2008, pretežno kao rezultat metodoloških usklađivanja. Stopa nezaposlenosti mladih (15–24 godine života) u 2008. iznosila je 42,9%, a stopa dugoročne nezaposlenosti stanovništva (preko godinu dana čekanja posla) iznosila je 71%. Prosečan broj zaposlenih zabeležio je blagi rast 2001. od 0,2%, 2004. od 0,5% i 2005. od 0,9%, dok je opadao 2002. za 1,7%, 2003. za 1,2%, 2006. za 2,1%, 2007. za 1,2% i 2008. za 0,1%.

Imajući u vidu postojeće makroekonomske neravnoteže, privredni razvoj Srbije u prvih osam godina tranzicije može se oceniti kao relativno uspešan. Istraži-vanja Branka Milanovića (Novac – nedeljnik o ekonomiji, br. 18, Blic od 10. januara 2009) pokazuju usporavanje dinamike rasta Srbije u dužem vremenskom periodu. Prosečan rast društvenog proizvoda po stanovniku od 1952. do 1965. iznosio je 7,5%, a u periodu od 1965. do 1980. iznosio je 4,9%. U periodu od 1980. do 1990. registrovan je nulti rast, a od 1990. do 2000. društveni proizvod je smanjen u proseku 2,5% godišnje. Od 2001. do 2008. stopa rasta bruto domaćeg proizvoda po stanovniku je iznosila 5,1%. Srbija je tek 2007. dostigla nivo druš-tvenog proizvoda po stanovniku kakav je ostvaren 1986. Milanović ocenjuje da je celokupni privredni razvoj Srbije u 20. veku bio neuspešan i da je produbljivan relativni jaz između Srbije i razvijenih evropskih zemalja. Privredni rast Srbije u prve tri decenije, poništen je stagnacijom društvenog proizvoda ’80-ih 20. veka i njegovim opadanjem ’90-ih godina 20. veka. Rast BDP Srbije u prvih osam godina 21. veka nije bio dovoljan da se takav dugoročni trend preokrene.

Glavne makroekonomske rezultate postignute u prvih osam godina tranzicije prikazuje naredna tabela.

Marinko Bošnjak

108

Tabela 1. Glavni makroekonomski indikatori2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.

BDP, u tekućim cenama, mlrd. dinara

762,2 972,9 1.133,0 1.384,3 1.687,8 1.980,2 2.362,8 2.790,9

BDP, mlrd. evra1 12,8 16,0 17,4 19,1 20,4 23,5 29,5 34,3

BDP, realni rast, u % 5,6 3,9 2,4 8,3 5,6 5,2 6,9 5,4

Cene na malo, kraj godine, u %

40,7 14,8 7,8 13,7 17,7 6,6 10,1 6,8

Trgovinski bilans2, % BDP -20,1 -21,3 -20,4 -27,3 -20,9 -21,1 -22,5 -22,3

Deficit tekućeg računa (bez donacija), % BDP

-7,6 -11,5 -9,6 -14,1 -10,1 -13,1 -16,2 -17,8

SDI, neto, mil. evra1 184,0 502,2 1.205,7 776,6 1.244,6 3.492,2 1.820,8 1.812,1

SDI, % BDP 1,4 3,1 6,9 4,1 6,1 14,8 6,2 5,3

Prosečan broj zaposlenih, rast, u %

0,2 -1,7 -1,2 0,5 0,9 -2,1 -1,2 -0,1

Prosečna neto zarada, realni rast, u %

16,5 29,9 13,6 10,1 6,4 11,4 19,5 3,9

Produktivnost rada, rast, u %

5,4 5,7 3,6 7,8 4,7 7,5 8,2 5,5

Stopa nezaposlenosti, u %3 - - - 19,5 21,8 21,6 18,8 14,4

Saldo konsolidovanog bilansa javne potrošnje, % BDP

- - - - 1,0 -1,6 -1,9 2,1

Spoljni dug, mlrd. evra1 12,6 10,8 10,9 10,4 13,1 14,9 17,8 21,8

Spoljni dug / % BDP, u % 98,3 67,1 62,3 54,3 64,2 63,3 60,2 64,4

Spoljni dug/izvoz robe i usluga, u %

464,3 343,9 282,1 231,7 246,3 217,6 204,8 214,7

1Preračunato prema prosečnom godišnjem kursu dinar/evro, NBS2Izvoz i uvoz robe su prikazani po f.o.b. principu3Prema anketi o radnoj snazi, stope nezaposlenosti su od 2004. usklađivane sa metodologijom ILOIzvor: MFIN, RZS, NBS

Srbija je u proteklih osam godina tranzicije ostvarila značajan napredak u struk-turnim reformama realnog i finansijskog sektora, a zaostaje u reformi javnog sektora. Ukupne ekonomske reforme bile su orijentisane na izgradnju tržišne privrede koja će imati kapacitet za konkurentnu proizvodnju i izvoz, i na jačanje sposobnosti zemlje za stabilizaciju i pridruživanje Evropskoj uniji (SPP).

Srbija je u periodu 2001–2008. sprovela znatna institucionalna i strukturna pri-lagođavanja. Doneto je preko 400 sistemskih zakona kojima se uređuje tržišni sistem i koji su u velikoj meri harmonizovani sa propisima EU. Na bazi ovih za-kona reformisani su realni i finansijski sektor. Na strukturnom planu pretežno je završena privatizacija društvene svojine u realnom i bankarskom sektoru, ali se zaostaje u reformi javnog sektora (privatizacija javnih preduzeća, reforma javnih službi i državne uprave) i u reformi pravosuđa.


109

Tranziciju u Srbiji pratili su snažni politički potresi (ubistvo premijera i česti iz-borni ciklusi). Ipak, Srbija je završila prvu fazu tranzicije i ostvarila napredak u privatizaciji malih i srednjih preduzeća, liberalizaciji cena, politici kursa, reformi bankarskog sektora. Niži rezultati su postignuti u restrukturiranju velikih predu-zeća, politici konkurencije i infrastrukturnim reformama. Preostale reforme se odnose pretežno na privatizaciju javnih preduzeća, politiku konkurentnosti, ra-zvoj nebankarskog sektora, infrastrukturne reforme, reformu penzijskog sistema i kompletiranje institucionalnih reformi i primenu donetih sistemskih zakona.

U svom Izveštaju o tranziciji za 2008, EBRD je ocenila da je Srbija ostvarila zna-čajan napredak u strukturnim i institucionalnim reformama i poboljšanju makro-ekonomskih performansi. Na bazi tranzicionih indikatora ova banka konstatuje napredak u pet ključnih oblasti: preduzeća, tržište, trgovina, finansijske institu-cije i infrastruktura. Srbiji je dodeljena prosečna ocena 2,8 godišnjeg tranzicio-nog indeksa i 24 mesto od 29 posmatranih tranzicionih zemalja (zemlje Istočne Evrope, baltičke zemlje, zemlje Jugoistočne Evrope, zemlje Zajednice nezavisnih država). U najnaprednije tranzicione privrede svrstane su Mađarska, Estonija, Češka, Slovačka, Poljska i Litvanija. U regionu JIE najvišu ocenu dobile su Bu-garska 3,6 Hrvatska 3,5 i Rumunija 3,4, a zatim Makedonija 3,2, Albanija 3, Crna Gora 2,8 i BiH 2,7.

EBRD indikatori za 2008. pokazuju da je Srbija dobila najveću ocenu 4 za li-beralizaciju cena, 3,7 za privatizaciju malih preduzeća, 3,7 za režim spoljnotr-govinske razmene, 2,7 za privatizaciju velikih preduzeća, 3 za reformu bankar-skog sektora, 2,3 za restrukturiranje preduzeća i 2,3 za infrastrukturne reforme. Ocena 2 data je za sigurnost tržišta i nebankarske finansijske institucije. Kad se posmatra ceo tranzicioni period od 2001. do 2008. Srbija je ostvarila napredak prema svim godišnjim EBRD indikatorima, tako da je srednja vrednost godišnjih EBRD indikatora povećana sa 1,5 u 2000. na 2,8 u 2008. godini.

Strukturne promene koje obeležavaju drugu fazu reformi zahtevaju ubrzanje pro-cesa stabilizacije i pridruživanja EU, rast investicija i poboljšanje konkurentno-sti privrede koja će omogućiti brže rešavanje problema nezaposlenosti. Osnovni faktori rizika koji onemogućavaju ostvarivanje tranzicionih efekata u drugoj fazi su, visok deficit tekućeg računa koji izražava strukturne neusklađenosti u privre-di, jaz između investicionih potreba i domaće štednje, osetljivost na kretanje de-viznog kursa, usporavanje rasta BDP i izvoza, usporavanje procesa integracije u EU, usporavanje strukturnih reformi, sporo podizanje konkurentne sposobnosti privrede, usporavanje priliva stranog kapitala.

Dinamičan i održiv privredni rast i strukturne promene privrede zahtevaju po-većanje investicija i reformu obrazovanja i nauke. Rast investicija omogućava stvaranje konkurentne proizvodnje i usluga i održiv privredni rast zasnovan na

Marinko Bošnjak

110

otvaranju novih radnih mesta. Stvaranje konkurentne privrede i smanjenje ne-zaposlenosti podrazumeva povećanje nivoa visokog i srednjeg obrazovanja na bazi većih ulaganja u obrazovanje i efikasnijeg prosvetnog rada, kao i povećanje efikasnosti naučno-istraživačkog rada i ulaganja u istraživanje i razvoj.

2. Strukturne reforme realnog sektora

Realni sektor u prvih osam godina tranzicije u značajnoj meri je restrukturiran i privatizovan. Po oceni EBRD, Srbija je zabeležila napredak kod privatizaci-je malih preduzeća (3,7), privatizacije velikih preduzeća (2,7) i restrukturiranja preduzeća (2,3). Pošto je maksimalna vrednost tranzicionih indikatora 4, oči-gledno da privatizacija i restrukturiranje realnog sektora nisu dovršeni, odnosno ostvarenim napretkom u realnom sektoru nisu dostignuti standardi i poslovanje tipični za razvijene evropske zemlje.

Prioritetne oblasti reformi realnog sektora u narednom srednjoročnom periodu jesu:

• ubrzanje privatizacije preostalih društvenih preduzeća • efikasnije sprovođenje stečaja neuspešnih preduzeća • stvaranje povoljnijih uslova za poslovanje i investicije• podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća• zaštita konkurencije• povećanje konkurentnosti

Privatizacija društvenih preduzeća. Proces privatizacije društvenih preduzeća je u završnoj fazi. Agencija za privatizaciju od 2002. do zaključno sa martom 2009, u skladu sa Zakonom o privatizaciji iz 2001, putem tendera i aukcija pro-dala je 1.831 društveno preduzeće od kojih je ostvaren prihod od 2,3 mlrd. evra i ugovorene investicije od 1,4 mlrd. evra. Na tržištu kapitala prodati su paketi akcija 546 društvenih preduzeća i ostvaren prihod od 519,2 mil. evra. Od proda-je ukupno 2.377 društvenih preduzeća ostvaren je ukupan prihod od 2,8 mlrd. evra.

Rezultate privatizacije putem tendera i aukcija u prvih osam godina tranzicije prikazuje naredna tabela.


111

Tabela 2. Rezultati privatizacije društvenih preduzeća u periodu 2002–2008. godine

2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. Ukupno

Broj prodatih preduzeća

T 11 16 7 13 27 17 15 106

A 153 518 192 166 175 247 225 1.676

Ukupno 164 534 199 179 202 264 240 1.782

Broj zaposlenih

T 11.719 13.966 9.811 8.000 16.411 14.593 7.891 82.391

A 10.994 42.939 18.963 19.358 18.768 23.713 7.554 142.289

Ukupno 22.713 56.905 28.774 27.358 35.179 38.306 15.445 224.680

u mil. evra

Prihod od prodaje

T 200,7 594,8 11,2 96,4 87,2 123,6 60,6 1.174,5

A 35,6 177,7 95,3 155,4 121,1 286,0 191,6 1.062,7

Ukupno 236,3 772,5 106,5 251,8 208,3 409,6 252,2 2.237,2

Investicije

T 303,2 271,1 66,1 70,1 275,3 85,1 53,7 1.124,6

A 11,1 48,7 34,6 31,5 38,1 45,4 11,0 220,4

Ukupno 314,3 319,8 100,7 101,6 313,4 130,5 64,7 1.345,0

Socijalni program

T 145,8 128,3 2,6 0,0 0,0 0,0 0,0 276,7

A 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0

Ukupno 145,8 128,3 2,6 0,0 0,0 0,0 0,0 276,7

T-tender, A-aukcijaIzvor: Agencija za privatizaciju

Na tenderima je u periodu 2002–2008. prodato 106 velikih društvenih preduzeća i ostvaren prihod od 1,2 mlrd. evra i ugovorene investicije od 1,2 mlrd. evra. Na aukcijama je prodato 1.676 društvenih preduzeća i ostvaren prihod u iznosu od 1,1 mlrd. evra. Najveće privatizacije društvenih preduzeća u ovom periodu pri-kazuju naredne tabele.

Tabela 3. Najveće privatizacije društvenih preduzeća na tenderu

Preduzeće Delatnost KupacVrsta kupca

Zemlja iz koje potiče kupac

Datum potpi-sivanja ugovora

Prodaj-na cena

(000 evra)

Ukupne investi-cije (000

evro)

Soci-jalni pro-gram (000 evro)

DIN-NIŠ, NišPrerada duvana

Philip Morris Holland Bv

Pravno lice

Holandija 02.09.2003 387.000 64.850 66.180

Preduzeće za promet naftnih derivata „BE-OPETROL“ a.d. Beo-grad-Novi Beograd

Trgovina na malo motornim gorivima

LukoilPravno lice

Ruska Federa-cija

26.09.2003 117.000 85.000 8.000

„NOVI POPOVAC“ FC, Paraćin

Proi-zvodnja cementa

Holcim LtdPravno lice

Švajcar-ska

30.01.2002 60.582 98.085 26.147

„BEOČINSKA FABRI-KA CEMENTA“ a.d, Beočin


LafargePravno lice

Francu-ska

31.01.2002 58.812 37.328 33.673

Marinko Bošnjak

112

Duvanska industrija a.d. „DIV“, Vranje

Prerada duvana

British American Tobacco

Pravno lice

Srbija i Crna Gora

03.09.2003 50.000 24.000 13.140

Cementara „KOSJE-RIĆ“ sa p.o., Kosjerić


Titan S.A.Pravno lice

Grčka 31.01.2002 41.026 34.323 19.452

Društvo za proizvod-nju derivata nafte Fa-brika maziva D.O.O., Kruševac

Proizvod-nja deriva-ta nafte

Petrobart D.o.o. (Konzorcijum) - Fam (Kruše-vac)

Pravno lice

Srbija i Crna Gora

05.02.2007 25.000 10.000

„JUGOSLOVENSKO REČNO BRODAR-STVO“, a.d. Beograd

Saobraćaj unu-trašnjim vodenim putevima

Erste Donau-Dampfsc-hiffahrts-Gesellschaft M.B.H.

Pravno lice

Austrija 05.02.2009 24.500 15.730

BEOGRADSKA INDU-STRIJA PIVA SLADA I BEZALKOHOLNIH PIĆA, Beograd

Proizvod-nja piva

Alita Ab (Konzorci-jum) - Bip (Beograd)

Pravno lice

Litvanija 24.07.2007 21.400 5.100

„RUBIN“, Kruševac

Proizvod-nja desti-lovanih alkoholnih pića

Invej D.o.o. (Konzorcijum)

Pravno lice

Srbija i Crna Gora

07.03.2005 20.130 11.360

„CENTROTEKSTIL“, Beograd

Trgovina na veliko odećom i obućom

Home Art & Sales Services Ag, Svajcarska

Pravno lice

Švajcar-ska

11.04.2007 18.900 3.000

Preduzeće za puteve „BEOGRAD“, Beo-grad

Izgradnja saobraćaj-nica, pista i sl.

Pzp Niš Ad (Konzorci-jum) - Pzp Beograd (Beograd)

Pravno lice

Srbija i Crna Gora

23.06.2005 18.800 13.070

KOMPANIJA “NOVI DOM” a.d. za pro-izvodnju, spoljnu i unutrašnju trgovinu i inženjering, Beograd

Trgovina na malo namešta-jem

Nelt Co Doo (Konzorcijum) –Kompanija Novi Dom Beograd

Fizičko lice

Srbija i Crna Gora

21.12.2006 17.154 3.000

Društvo za proizvod-nju ulja RAFINERI-JA NAFTE D.O.O. Beograd

Proizvod-nja deriva-ta nafte

Neochimiki L. V. Lavrentia-dis S. A.

Fizičko lice

Grčka 14.02.2007 16.380 15.000

Društveno poljopri-vredno preduzeće “MITROSREM” Srem-ska Mitrovica

Gajenje žita i dr. useva i zasada

Konzorci-jum Dsd Tobacco-Mitrosrem (Sremska Mitrovica)

Pravno lice

Srbija i Crna Gora

25.12.2006 15.150 10.000

Izvor:Agencija za privatizaciju


113

Tabela 4. Najveće privatizacije društvenih preduzeća na aukciji

Preduzeće Delatnost KupacVrsta kupca

Zemlja iz koje potiče kupac

Datum aukcije

Prodaj-na cena

(000 evra)

Uku-pne

inve-sticije (000 evro)

Preduzeće za trgovinu „ANGROPROMET“ eksport-import, d.d. u mešovitoj svojini sa po, Niš

Nespecijalizo-vana trgovina na malo-hrana

“Bootleggers” D.O.O.

Pravno lice

Srbija i Crna Gora

11.10.2007 16.832 551

Autokuća „AUTOKOMAN-DA“, Beograd

Održavanje i opravka motor-nih vozila

Delta Real Estate D.o.o.

Pravno lice

Srbija i Crna Gora

25.08.2005 16.725 178

„RUDNIK KOVIN“ d.o.o., Kovin

Vađenje i brike-tiranje lignita

Kornikom D.O.O.

Pravno lice

Bugarska 18.04.2007 16.103 1.996

„DOŽA ĐERĐ“, za ratarsko-stočarsku proi-zvodnju i trgovinu Bačka Topola


Konstantin Bogicevic

Fizicko lice

Srbija i Crna Gora

05.09.2008 14.450 177

„DAVID PAJIĆ - DAKA“ za proizvodnju, montažu i servisiranje liftova, Beograd

Proizvodnja uređaja za diza-nje i prenošenj

Anbo D.o.o.Pravno lice

Srbija i Crna Gora

29.02.2008 13.048 300

Poljoprivredno akcio-narsko društvo „NOVA BUDUĆNOST“, Ruma


Perica BarišićFizicko lice

Srbija i Crna Gora

02.04.2007 12.976 488

Hotelsko-ugostiteljsko i turističko preduzeće „SPLENDID“, Beograd

Hoteli i moteli, s restoranom

Veselin Ru-tović

Fizicko lice

Srbija i Crna Gora

29.02.2008 12.101 19

Hotelsko ugostiteljsko i turističko preduzeće „PRAG“, Beograd


Jovan Pejčić (Konzorcijum)-Prag

Fizicko lice

Srbija i Crna Gora

12.07.2007 10.422 202

RIBARSKO GAZDINSTVO „BEOGRAD“, Beograd

Mrešćenje i uzgoj ribe u ribnjacima

Tomislav Đorđević

Fizicko lice

Srbija I Crna Gora

31.05.2007 10.098 346

Privredno društvo „PTT-UGOSTITELJSTVO“ d.o.o., Beograd


Milan Joksi-mović

Fizicko lice

Srbija i Crna Gora

11.04.2008 10.025 310

Trgovinsko preduzeće u mešovitoj svojini „DU-NAV“ ad, Smederevo

Ostala trgovina na malo - me-šovita roba

Milica Stan-ković

Fizicko lice

Srbija i Crna Gora

22.02.2008 9.498 143

Rudarsko topioničarski basen Bor-Grupa „JUGO-TEHNA“ eksport-import društvo s ograničenom odgovornošću, Beograd

Posredovanje u prodaji raznih proizvoda

Biljana AleksićFizicko lice

Srbija i Crna Gora

29.02.2008 9.226 45

Društveno preduzeće za proizvodnju, distribuciju i prikazivanje filmova „BE-OGRAD FILM“, Beograd

Prikazivanje filmova

Light Blue Tra-ding Limited Bahamas

Pravno lice

Sad 16.02.2007 9.195 221

Marinko Bošnjak

114

Društveno preduzeće „HOLDING CENTRO-SLAVIJA“ za trgovinu na veliko i malo eksport - import, Novi Sad

Ostali završni radovi

Global Real Estate & Investment Doo

Pravno lice

Srbija i Crna Gora

23.01.2009 9.036 18

Akcionarsko društvo Industrija skroba „JABU-KA“, Pančevo

Proizvod-nja skroba i proizvoda od skroba

Miroslav Aleksa (Konzorcijum)-Jabuka

Pravno lice

Srbija i Crna Gora

28.06.2007 89.802 560

Izvor: Agencija za privatizaciju

U periodu 2002–2008. godine raskinuti su ugovori o prodaji 402 društvena pre-duzeća privatnim vlasnicima i po tom osnovu izgubljen je prihod od 764 mil. evra i investicije od 188 mil.evra.

Tabela 5. Neuspešne privatizacije društvenih preduzeća u periodu 2002–2008. godina

2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. Ukupno

Broj prodatih preduzeća

T 1 3 2 3 4 1 3 17

A 54 161 65 35 34 35 1 385

Ukupno 55 164 67 38 38 36 4 402

Broj zaposlenih

T 258 1.961 2.688 1.372 5.222 0 1.490 12.991

A 4.167 16.864 9.388 3.499 3.425 3.431 22 40.796

Ukupno 4.425 18.825 12.076 4.871 8.647 3.431 1.512 53.787

u mil. evra

Prihod od prodaje

T 0,1 5,6 4,0 0,2 14,5 0,0 461,1 485,4

A 25,1 94,9 27,5 19,1 39,8 72,3 0,2 278,9

Ukupno 25,2 100,5 31,5 19,3 54,2 72,3 461,3 764,3

Investicije

T 1,9 47,5 8,9 3,6 56,2 0,0 20,3 138,4

A 3,3 12,7 14,3 11,2 4,6 3,7 0,0 49,9

Ukupno 5,3 60,2 23,2 14,9 60,8 3,7 20,3 188,3

Socijalni program

T 1,3 0,7 0,0 0,1 0,0 0,0 0,0 2,0

A 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0

Ukupno 1,3 0,7 0,0 0,1 0,0 0,0 0,0 2,0

T-tender, A-aukcijaIzvor: Agencija za privatizaciju

Na tržištu kapitala od 2002. do 2008. registrovano je 116 neuspešnih privatizacija drustvenih preduzeća koja zapošljavaju 15.946 radnika. Kod ovih neuspešnih privatizacija izgubljeno je 58,9 mil. evra prihoda od prodaje.

Agencija za privatizaciju, u skladu sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, raspisala je do kraja 2008. tendere i aukcije za preostala društvena preduzeća. Predvidjen je završetak privatizacije preostalih društvenih preduzeća u 2009. godini. Prema proceni Agencije za privatizaciju do kraja 2009. očekuje se


115

prodaja oko 400 preostalih društvenih preduzeća koja se pripremaju za privatiza-ciju, a ostala preduzeća za koja se ne nađe kupac, otići će u stečaj ili likvidaciju. Na bazi Zakona o stečaju, potrebno je ubrzati sprovođenje stečaja neuspešnih preduzeća.

Posebnu pažnju potrebno je posvetiti privatizaciji velikih društvenih preduzeća sa spiska preduzeća u postupku restrukturiranja. Do sada je privatizovano 35 takvih preduzeća, a očekuje se da se uspešno restrukturira i privatizuje još jedan broj tih preduzeća u 2009. godini.

Po posebnom programu Vlade, potrebno je ubrzati restrukturiranje i privatiza-ciju delova ili celine preduzeća namenske (vojne) industrije i vojnodohodovnih ustanova.

Agencija za privatizaciju, u postprivatizacionom periodu, treba da nadgleda iz-vršavanje obaveza preuzetih ugovorom o kupovini društvenog kapitala i rešava sporne privatizacije.

Potrebno je doneti Zakon o denacionalizaciji kojim će se regulisati vraćanje na-cionalizovane imovine kada je to moguće, kao i uslovi finansijskog obeštećenja bivših vlasnika kada vraćanje imovine nije moguće.

Stvaranje povoljnih uslova za poslovanje i investicije. Srbija je od 2001. do 2008. ostvarila znatan napredak u stvaranju stimulativnog ambijenta za poslova-nje i investiranje, posebno u oblasti registracije preduzeća, kao ključne pretpo-stavke stvaranja konkurentnog privatnog sektora. Poslovno okruženje obeležava i povećanje efikasnosti sprovođenja stečajnih procedura zahvaljujući novom Za-konu o stečajnom postupku, obuci stečajnih upravnika, osposobljavanju sudova i sl. Međutim, nasleđeni veliki broj stečajnih postupaka zahteva dodatno ubrza-vanje stečajnih procedura.

Jačanju privatnog sektora doprinela je privatizacija 2.377 društvenih preduzeća i osnivanje 72.702 nova privatna preduzeća u periodu 2001–2008. godine. Prema podacima Agencije za privredne registre, u prve četri godine tranzicije, osnova-no je u proseku godišnje oko 6.500 novih privatnih preduzeća, a u periodu od 2005. do 2008. godišnje je osnivano prosečno 11.000 novih preduzeća. Na kraju 2008. godine, registrovano je 108.053 privredna društva i 216.780 preduzetnika, odnosno ukupno 324.833 privredna subjekata. Dinamika osnivanja novih predu-zeća od 2005. je zadovoljavajuća, ali je ukupan broj novoosnovanih preduzeća nedovoljan. Većina novoosnovanih preduzeća je u segmentu tzv. mikro- predu-zeća koja zapošljavaju do pet zaposlenih.

Marinko Bošnjak

116

Tabela 7. Broj novoosnovanih preduzeća 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.

Broj novoosnovanih preduzeća

6.880 7.549 6.622 6.291 10.600 11.265 12.100 11.395

Izvor: Agencija za privredne registre

Privatni sektor učestvuje u stvaranju ukupnog BDP-a sa oko 60%, u ukupnom izvozu sa oko 50% i u ukupnoj zaposlenosti sa oko 65%, dok državna i nepriva-tizovana društvena preduzeća stvaraju oko 40% BDP-a i zapošljavaju oko 35% ukupne radne snage. Postojeći javni sektor je prepreka povećanju konkurentnosti domaćih proizvoda i usluga i doprinosi monopolskm ponašanju, inflaciji i defici-tu eksternog sektora.

Investiciona i poslovna klima na kraju 2008. je značajnije unapređena u odnosu na 2001. uprkos političkoj nestabilnosti i dugotrajnim pauzama u radu Narodne skupštine, što je usporavalo donošenje zakona i njihovo usaglašavanje sa propisi-ma EU i pravilima STO i njihovu podzakonsku operacionalizaciju i primenu.

Ključne prepreke za unapređenje poslovne klime su pravna nesigurnost i spori postupak pred sudom, nemogućnost sticanja prava svojine na građevinskom ze-mljištu, katastar nepokretnosti i zemljišne knjige, komplikovane administrativne procedure u nekim oblastima, posebno kod izdavanja dozvola za gradnju obje-kata, rizik od korupcije. Sve ove prepreke smanjuju predvidivost poslovne klime i predstavljaju ograničenja za poslovanje i investiranje u Srbiji. Uz to, Srbija je blago pogoršala kreditni rejting sa BB - /stabilan na BB - /negativan (Standard/Poor‘s) zbog pogoršanja tri pokazatelja (državna uprava, sloboda medija, nezavi-snost regulatorne infrastrukture).

Važni događaji koji će uticati na poboljšanje poslovnog okruženja u Srbiji jesu: regionalni ugovor o slobodnoj trgovini CEFTA koji obezbeđuje šire tržište i daje veće šanse za rast; Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU koji omogućuje uvođenje evropskih standarda i doprinosi predvidivosti poslovne klime; energet-ski sporazum sa Ruskom federacijom koji stvara mogućnost za dugoročnu ener-getsku stabilnost Srbije; projekat „giljotine“ propisa koja omogućuje ukidanje zastarelih propisa i pojednostavljivanje složenih procedura; ekonomska politika koja povećava predvidivost poslovnog okruženja koje je presudno za dolazak stranih investicija. Sve navedeno doprinosi privlačenju novih stranih investicija kao ključnog faktora oporavka i razvoja privrede Srbije.

Prema izveštaju Svetske banke (Doing Business Report 2008) pozicija Srbije je 86. mesto u svetu – kompozitni indeks. Ocenjen je napredak Srbije kod dobijanja


117

kredita i trgovine preko granica, dok je kod pokretanja poslovanja, zapošljavanja radnika, plaćanja poreza i kod dobijanja dozvola ocenjeno pogoršanje položaja.

Tabela 8. Rangiranje Srbije prema Doing Business u 2008. godiniKategorija Rang

Lakoća poslovanja 86Osnivanje preduzeća 90Dobijanje dozvole 149Zapošljavanje radnika 110Uknjižavanje imovine 115Dobijanje kredita 13Zaštita radnika 64Plaćanje poreza 121Prekogranična trgovina 58Izvršenje ugovora sudskim putem 101Zatvaranje preduzeća 103

Investiciona klima u Srbiji u proteklih osam godina tranzicije omogućila je pri-vlačenje stranih direktnih i portfolio investicija. Prvreda Srbije je ranjiva na na-glo smanjenje priliva stranog kapitala, što bi otežalo finansiranje visokog deficita u tekućem platnom bilansu i moglo da izazove platnobilansnu krizu (smanjenje deviznih rezervi, deprecijacija dinara, eksterna nelikvidnost) koja bi mogla da ugrozi makroekonomsku stabilnosti i smanji nivo privredne aktivnosti. Uspo-ravanje rasta i recesije svetske privrede u uslovima globalne finansijske krize dovelo je do smanjenja stranog kapitala, pada BDP-a, izvoza i uvoza.

Predvidivo poslovno okruženje presudno je za privlačenje i dolazak stranih inve-sticija. Održivi privredni razvoj Srbije u narednom periodu podrazumeva da se ojača podsticajni ambijent za povećanje greenfield investicija, pre svega kroz po-većanje pravne sigurnosti poslovanja i investiranja. U tom pogledu ključnu ulogu ima uređenje pravno-svojinskih odnosa, posebno u delu građevinskog zemljišta i izgradnje objekata, kao i uvođenje konkurencije u obavljanje infrastrukturnih delatnosti i privatizacija (potpuna ili delimična) javnih preduzeća koja posluju u tim delatnostima. Poseban značaj ima uređeno tržište i zaštita konkurencije, gde su svi učesnici ravnopravni, a monopoli adekvatno regulisani. Pored navedenog, za povećanje priliva iz inosredstava, značajno je reformisanje obrazovnog i istra-živačkog sistema i njihovo povezivanje sa privredom i uključivanje u evropski obrazovni i istraživački prostor. U istoj ravni je i razvijena nacionalna i lokalna infrastruktura koja je bitna za dolazak investitora. Veliki značaj za poslovanje i investiranje ima moderan pravni i regulatorni okvir u kome ne postoje admini-strativne barijere za poslovanje i investiranje. Za strane investitore od posebnog značaja su poreski zakoni, antimonopolski zakon, zakon o javnim nabavkama,

Marinko Bošnjak

118

zakon o tržištu hartija od vrednosti i usvajanje odgovarajućih podzakonskih aka-ta relevantnih za njihovu primenu.

U narednom periodu potrebno je stvaranje povoljnijih uslova za poslovanje i in-vestiranje u Srbiji. Na bazi donete Strategije regulatorne reforme u Srbiji, u na-redne tri godine u skladu sa propisima EU, potrebno je unaprediti regulatorno okruženje kao važan uslov za dugoročni privredni razvoj Srbije. U tom cilju, potrebno je ubrzati donošenje sistemskih propisa i uspostaviti efikasnu regulati-vu kao jedan od preduslova privrednog razvoja i socijalnog prosperiteta. Time se stvara povoljniji privredni ambijent, povećava pravna sigurnost i konkurentnost privrede u regionalnom i evropskom okruženju. U okviru tzv. regulatorne giljo-tine propisa, potrebno je preispitati postojeće propise koji se odnose na privredu, sa ciljem da se ukinu nepotrebni i zastareli propisi, unaprede važeći propisi sa stanovišta njihove jasnoće, konzistentnosti i preciznosti i ukinu odredbe koje povećavaju administriranje i usporavaju privredni razvoj zemlje. Radi efikasne primene zakona i podzakonskih akata, neophodan je efikasniji rad sudova i skra-ćenje rokova za rešavanje sudskih sporova.

Posebnu pažnju treba posvetiti otklanjanju prepreka za investiranje i gradnju objekata. U tom cilju potrebno je da se pojednostave i skrate procedure za odo-bravanje dozvola za gradnju objekata uz eliminaciju korupcije u ovoj oblasti. Neophodni su novi propisi o gradnji i povećanje kapaciteta lokalne uprave za pri-menu tih propisa, uz jaču kontrolu primene propisa i stroge kazne za korupciju. Treba zadržati poreske i druge potsticaje za nove investicije koje povećavaju pro-izvodnju, izvoz i zaposlenost i posebne pogodnosti za najveće nove investicije.

Podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva (MSPP). Srbija je ostvarila značajan napredak u jačanju preduzetništva i stvaranju konkurentnog sektora malih i srednjih preduzeća povoljnijim pravnim i regulatornim okvirom, kao i lakšim pristupom finansijskim institucijama, obrazovanjem preduzetnika i zaposlenih u sektoru MSP. Prema podacima iz završnih računa za 2007, ovaj sektor učestvuje u stvaranju BDP sa oko 60%, u zaposlenosti privrede sa oko 70%, u investicijama privrede sa oko 50% i u izvozu privrede sa oko 50%.

Srbija je u prvih osam godina tranzicije znatno razvila sektor malih i srednjih preduzeća i preduzetništvo.


119

Tabela 9. Razvijenost sektora MSPP u periodu od 2004. do 2007. godine Kategorija 2004. 2005. 2006. 2007.

Broj MSPP 285.139 276.695 268.515 296.086

Broj zaposlenih 752.740 810.862 870.979 906.669

Ukupan promet, u mlrd. dinara 2.496,8 2.771,5 3.588,5 4.106,8

BDV sektora MSPP, u mlrd. dinara 357 467 592 720

Vrednost izvoza MSPP, u mlrd. dinara 1151 1821 227

Stopa rasta izvoza, u % 41,2 16,1

Vrednost uvoza MSPP, u mlrd. dinara 3911 5031 653

Stopa rasta uvoza, u % 14,2 21,2

Spoljnotrgovinski deficit, u mlrd. dinara 276,3 320,7 425,8

Pokrivenost uvoza izvozom, u % 29,3 36,3 34,8

Profit MSPP, u mlrd. dinara 165,62 277,9

Stopa profitabilnosti, u % 38,9 38,6

Izdvajanje za istraživanje i razvoj, u % 5,5

Učešće u ukupnom broju preduzeća, u % 99,7 99,7 99,8 99,8

Učešće u ukupnoj zaposlenosti, u % 54,7 59,0 63,1 65,5

Učešće u prometu, u % 68,2 65,5 67,5 67,6

Učešće u BDV, u % 51,8 54,1 56,9 58,3

Učešće u izvozu privrede, u % 34,8 39,6 43,6 50,2

Učešće u investicijama privrede, u % 51,2 50,31Podaci se odnose na MSP (bez preduzetnika koji učestvuju sa oko 3% u izvozu MSPP i sa oko 1% u uvozu MSPP).2Podatak se odnosi na MSP, a za 2007. su uključeni i preduzetnici sa ostvarenim profitom od 42,6 mlrd. dinara ili 15,3% profita MSPP u 2007. godiniIzvor: RZR – Izveštaj o MSP za posmatrane godine

Privreda Srbije je u 2007. ostvarila neto finansijski rezultat od 53,5 mlrd dinara, u čemu MSP 96,4 i preduzetnici 3,8 mlrd. dinara, dok su velika preduzeća ostva-rila gubitak od 42,9 mlrd dinara.

U narednom periodu trebalo bi nastaviti podsticanje bržeg razvoja MSPP kroz implementaciju donete Strategije za konkurentna i inovativna MSP i Akcioni plan za njeno sprovođenje. Cilj je da se razvije konkurentan sektor MSP zasno-van na znanju i inovativnosti koji obezbeđuje porast proizvodnje, izvoza i zapo-šljavanja i ravnomerniji regionalni razvoj Srbije.

Posebnu pažnju treba posvetiti promociji i podršci preduzetništva i osnivanju novih MSP na bazi grinfild investicija uz odgovarajuće finansijske i poreske pod-sticaje, kao i jačanje konkurentskih prednosti MSP na izvoznim tržištima po-

Marinko Bošnjak

120

većanjem znanja i tehnološke inovacije, razvoj klastera, povezivanje sa velikim poslovnim sistemima, uvođenje evropskih standarda i kvaliteta poslovanja.

Zaštita konkurencije. Srbija je 2005. donela Zakon o zaštiti konkurencije, ali nije ostvarila vidljiviji napredak u njegovoj primeni. Formirana je Komisija za zaštitu konkurencije koja nije imala neophodna ovlašćenja za efikasniju zaštitu konkurencije u Srbiji.

Pripremljen je novi zakon o zaštiti konkurencije kojim se otklanjaju nedostaci postojećeg zakona i obezbeđuje:

• nezavisnost i efikasnost rada Komisije za zaštitu konkurencije kao regula-tornog tela ovlašćenog za izricanje mera dekoncentracije i novčanih kazni za kršenje propisa i pravila u konkurenciji

• pravna sigurnost u sistemu zaštite konkurencije uz poštovanje poslovnih ugovora svih učesnika na tržištu

• preciznost odredbe o horizontalnim i vertikalnim sporazumima i o kriteri-jumima za određivanje praga za kontrolu koncentracije, kako bi se olakšalo Komisiji da nadgleda učesnike na tržištu i sprečava narušavanje konkurenci-je u vidu kartela i zloupotrebe dominantnog položaja.

• preciznije odredbe o pokretanju postupka pred Komisijom i o rokovima za njihovo rešavanje.

Novi Zakon o zaštiti konkurencije harmonizovan sa regulativom EU obezbeđuje razvoj slobodne konkurencije u proizvodnji i trgovini, snižavanje cena koje se slobodno formiraju na tržištu i poboljšanje kvaliteta proizvoda i usluga. Odredbe ovog zakona omogućavaju i uvođenje konkurencije u infrastrukturne delatnosti od opšteg interesa, odnosno demonopolizaciju republičkih i lokalnih javnih pre-duzeća. Za sprovođenje politike zaštite konkurencije neophodno je donošenje zakona o kontroli državne pomoći, u skladu sa regulativom EU, kojim će se prvi put regulisati direktne i indirektne budžetske subvencije.

Povećanje konkurentnosti. Reforme realnog sektora na srednji i duži rok obez-beđuju privredni rast i strukturne promene i povećanje konkurentnosti. Ključna pretpostavka je poboljšanje investicionog ambijenta i priliv direktnih investicija. Srbija je po oceni OECD ostvarila veliki napredak u reformi poslovnog i investi-cionog ambijenta, posebno kod investicione politike, promocije investicija i olak-šica pri investiranju, poreske politike, trgovinske politike i regulatornih reformi, a u manjoj meri kod zaštite konkurencije i poštovanja uslova poslovanja, borbe protiv korupcije, ulaganja u humani kapital i poboljšanja obrazovnog sistema.

Srbija je nedovoljnu pažnju posvetila podsticanju ulaganja u razvoj privatnog sektora i povećanju konkurentnosti privrede. Zakonska regulativa je stimulativna


121

za privatno investiranje i obezbeđuje transparentnost i nediskriminaciju, ali uz nedovoljnu zaštitu vlasničkih prava i lošu regulativu o građevinskom zemljištu. Sa stanovišta političkih i ekonomskih rizika investiranja, kreditni rejting Srbije (BB - ) je nizak. Svetska banka u svom Izveštaju o poslovanju za 2008, od 178 zemalja rangirala je Srbiju na 86. poziciju prema napretku poslovnog ambijenta i na 64. poziciju prema zaštiti investitora. Srbija je promovisala investicije na bazi usvojene strategije privlačenja investicija i obezbedila poreske podsticaje za in-vestiranje. Spoljnotrgovinski režim je stimulativan za dolazak stranih direktnih investicija i za proizvodnu specijalizaciju koja doprinosi rastu izvoza. Generatori povećanja proizvodnje i izvoza su SDI koje utiču na povećanje konkurentnosti izvozno-orijentisanih preduzeća putem transfera znanja i tehnologija. Za drugim evropskim zemljama, Srbija zaostaje u pogledu nivoa konkurentnosti zbog nedo-voljnih investicija u odnosu na razvojne potrebe, nedovoljnog priliva stranih teh-nologija i upravljačkih znanja kroz priliv stranih direktnih investicija, dominacije sirovina i radno-intenzivnih proizvoda u izvoznoj strukturi sa malim udelom proizvoda intenzivnih znanjem i tehnologijom.

U Izveštaju svetskog ekonomskog foruma o globalnoj konkurentnosti 2008–2009. rangirane su zemlje prema nivou konkurentnosti. Srbija je u 2008. zauzela 85. mesto, što je u odnosu na prethodnu godinu poboljšanje za šest mesta. Rang Srbije je nizak u pogledu ključnih pokazatelja i uslova privređivanja: 115. mesto za efikasnost tržišta robe, 108. mesto za institucije, 102. mesto za infrastrukturu, a kod svih ostalih indikatora konkurentnosti nalazi se na dnu rang-lestvice sa indeksom globalne konkurentnosti od 3,90. Na takav rang najviše je uticala oce-na ovog foruma da je Srbija zemlja sa niskim dohotkom po stanovniku, da pre-duzeća više uvoze tehnologiju nego što razvijaju kapacitete za razvoj sopstvene tehnologije, da preduzeća ne koriste u punoj meri mogućnosti poslovnog okru-ženja koje još nije kompletno i razvijeno i nije dovoljno prilagođeno potrebama bržeg razvoja tržišne privrede, kao i da se sporo odvija proces restrukturiranja preduzeća i da je nedovoljna finansijska podrška banaka i državnih agencija za osnivanje novih preduzeća i razvoj preduzetničke inicijative.

Od tranzicionih zemalja koje su 2004. pristupile EU, najkonkurentnije su Estoni-ja (32. mesto), Češka (33), Slovenija (42) i Litvanija (44). Od zemalja Jugoistočne Evrope najkonkurentnija je Hrvatska (61. mesto), što je pad za četiri mesta u od-nosu na 2007 godinu. Bugarska je zauzela 68. mesto, Rumunija 76. mesto. Crna Gora 65. mesto, Makedonija 89. mesto i BIH 107. mesto.

Novi indeks globalne konkurentnosti je sintetički indeks koji obuhvata veliki broj makroekonomskih i mikroekonomskih indikatora konkurentnosti zemalja. On integriše tri fundamentalna zahteva koji se odnose na institucionalni sistem i njegovu efikasnost, kao i mikroekonomsko okruženje, kao osnovni pokretač inovativnosti jedne zemlje.

Marinko Bošnjak

122

Tabela 6. Uporedni prikaz konkurentnosti zemalja u 2008. godini

Novi indeks globalne

konkurentnosti

PodindeksiOsnovni faktori razvoja

Faktori efikasnosti

Faktor inovativnosti

Slovenija 4,5 5,13 4,45 4,15Hrvatska 4,22 4,69 4,08 3,7Crna Gora 4,11 4,52 3,95 3,33Rumunija 4,1 4,15 4,18 3,53Bugarska 4,03 4,2 4,05 3,3Srbija 3,9 4,15 3,82 3,3Izvor: World Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2008–2009.

Podindeks, kao osnovni faktor razvoja obuhvata institucije, infrastrukturu, ma-kroekonomsko okruženje i zdravstveno i primarno obrazovanje. Podindeks fak-tora efikasnosti obuhvata visoko obrazovanje, tržišnu efikasnost i tehnološku ra-zvijenost, dok podindeks faktora inovativnosti obuhvata poslovnu sofisticiranost i inovativnost.

Svetski ekonomski forum ocenjuje da su ključni problemi privrednika u Srbiji politička nestabilnost, korupcija, neefikasna državna administracija, neadekvat-na infrastruktura i kriminal. Ocene ukazuju da je ekonomski sistem Srbije nedo-građen i rigidan i da predstavlja ograničenje za konkurentski nastup preduzeća na svetskom tržištu. Da bi to ograničenje eliminisala, Srbija je donela strategiju regulatornih reformi, osnovala Savet za regulatorne reforme ekonomskog siste-ma i poseduje sposobnost analiziranja uticaja regulatornih reformi na nivo razvi-jenosti. U planu je tzv. „giljotina“ propisa. Definisana je strategija zaštite konku-rencije u okviru razvoja trgovine, doneti su antimonopolski propisi i formirana je Komisija za zaštitu konkurencije.

Da bi povećala konkurentnost, Srbija je donela strategiju unapređenja obrazova-nja i vaspitanja, ali izostaje napredak u razvoju humanog kapitala. Obrazovanje na svim nivoima još nije prilagođeno evropskim obrazovnim standardima, što znači da u izgradnji društva zasnovanog na znanju, Srbija zaostaje za drugim evropskim zemljama, kao posledica nedovoljnih ulaganja u obrazovanje, istraži-vanje i razvoj, primenu rezultata istraživanja, korišćenje informacionih i komu-nikacionih tehnologija.

Za povećanje konkurentnosti, bitna je i nacionalna infrastruktura kvaliteta i si-stem pružanja državne pomoći.


123

Korupcija u Srbiji predstavlja krupno ograničenje poslovanju preduzeća i smet-nju tokovima kapitala, iako je doneta nacionalna antikorupcijska strategija, ali ne i akcioni plan za njenu implementaciju. Nisu doneti svi potrebni propisi i nije obezbeđena transparentnost preduzetih antikorupcijskih aktivnosti.

3. Strukturne reforme finansijskog sektora

Finansijski sektor se u prvih osam godina tranzicije ubrzano razvijao, posebno u segmentu bankarstva. Taj sektor čine 34 banke, 22 društava za osiguranje, 17 organizacija finansijskog lizinga, 9 dobrovoljnih penzionih fondova i 9 investi-cionih fondova. Privatni sektor je dominantan u svim segmentima finansijskog sistema, koji beleži rast obima aktivnosti i povećanje broja zaposlenih. U bilan-snoj sumi finansijskog sektora dominantan je udeo banaka, a skroman udeo osi-guravajućih društava, lizing kompanija i dobrovoljnih penzijskih fondova, dok je mali udeo tržišta kapitala. Na berzi se listiraju, pored obveznica stare devizne štednje, akcije samo tri preduzeća, što ukazuje na nedostatak kvalitetnih hartija od vrednosti koje su listirane na berzi.

Tabela 10. Osnovni pokazatelji finansijskog sistema u 2008. godiniBroj finansijskih institucija 82Banke 34Društva za osiguranje 22Lizing kompanije 17Društva za upravljanje DPF 9

Bilansna suma, u mlrd. dinara 1.903Bilansna suma/BDP, u % 74Ukupni depoziti, mlrd. dinara 983Ukupni krediti, mlrd. dinara 945Ukupna premija osiguranja, mlrd. dinara 40Potraživanja po finansijskom lizingu, mlrd. dinara 84Imovina DPF, mlrd. dinara 4Broj zaposlenih 44.142Bankarski sektor 32.010Sektor osiguranja 11.389Sektor finansijskog lizinga 530Sektor DPF 213Izvor: NBS – Izveštaj o finansijskom sektoru u 2008. godini

Marinko Bošnjak

124

Vodeću ulogu u finansijskom sistemu imaju banke koje upravljaju sa 90% uku-pne imovine tog sektora. Ostali segmenti finansijskog sistema imaju značajan potencijal za rast i postepeno povećavaju svoj doprinos obimu finansijskog po-sredovanja. Primer je sektor osiguranja koji upravlja sa 4,5% ukupne imovine finansijskog sistema. Finansijski sistem Srbije je dominantno u stranom vlasniš-tvu, čije banke upravljaju sa oko 80% bilansne sume bankarskog sektora i sektora finansijskog lizinga i značajno su poboljšale performanse bankarskog sektora Srbije. One su obezbedile stabilnost izvora sredstava iz inostranstva.

Srbija je ostvarila znatan napredak u privatizaciji finansijskih organizacija i uspo-stavljanju konkurencije na svim njegovim segmentima (bankarstvo, osiguranje, finansijska tržišta, finansijski lizing, penzioni i investicioni fondovi). Najveće privatizacije u ovoj oblasti prikazuje naredna tabela.

Tabela 11. Najveće privatizacije državnih banaka i osiguravajućih društava

Privredni subjekat Kupac DatumProdajna cena, u

mil. evra

Vojvođanska banka – Novi Sad Nacionalna banka–Grčka IX 2006. 385.0

DDOR –Novi Sad Fondacija SAI Italija XI 2007. 220.0

Jubanka – Beograd Alfa banka Grčka II 2005. 152.0

Panonska banka – Novi Sad San Paolo INI Italija VII 2006. 122.0

Novosadska banka – Novi Sad Erste banka Austrija VIII 2005. 73.0

Izvor: Agencija za osiguranje depozita

U 2008. održana je stabilnost finansijskog sistema u uslovima nastanka globalne finansijske krize zahvaljujući monetarnoj i prudencijalnoj politici NBS.

Dominantan položaj u finansijskom sektoru Srbije zauzima bankarski sektor koji je zabeležio znatan rast bilansne sume, rast depozitnog potencijala i kredit-ne aktivnosti. Reformom bankarstva vraćeno je poverenje u banke i formirana značajna devizna štednja. Bankarski sektor posluje sa dobitkom, povećava pro-duktivnost i profit, širi organizacionu mrežu, pruža raznovrsnije i kvalitetnije usluge. Poslovno bankarstvo je napredovalo u pogledu rasta bilansne sume sa 46% BDP u 2005. na 64% BDP u 2008. godini. U ovom periodu ukupni depoziti su porasli za 5,4 mlrd. evra, a ukupni krediti za 6,7 mlrd. evra. Napredak banaka je zasnovan na konsolidaciji bankarskog sektora, privatizaciji drzavnih banaka i konkurenciji na bankarskom tržištu.

Srbija je sa zakašnjenjem uspostavila kvalitetan zakonodavni okvir za funkcio-nisanje tržišta kapitala. Na Beogradskoj berzi povećana je vrednost prometa sa 50,2 mlrd. dinara u 2001. na 165 mlrd. dinara u 2007. godini. Učešće akcija u ukupnom prometu na berzi je povećano sa 6,9% u 2002. na 89,9% u 2007. godini. Glavni problem berze je nedostatak likvidnih akcija i odsustvo trgovine akcijama


125

javnih preduzeća. Oba indeksa Beogradske berze zabeležila su znatan rast u pr-vih sedam godina tranzicije. Ostvareno je povećanje tržišne kapitalizacije sa 2,6 mlrd. evra u 2003. na 18,2 mlrd. evra u 2007. godini. U 2008. obim prometa je smanjen na 72 mlrd. dinara, a indeksi Belexline i Belex15 su pali za 69% i 75%, respektivno. Razvoju tržišta kapitala doprinelo bi unapređenje relevantne zako-nodavne regulative, povećanje kvalitetnih hartija od vrednosti u koje bi ulagali investicioni fondovi i jačanje imovine kojom raspolažu fondovi u Srbiji, reforma penzionog sistema i uvođenje drugog stuba, povećanje broja kompanija koje is-punjavaju kriterijume za berzansko trgovanje, privatizacija državnih kompanija koje su atraktivne za investitore, uvođenje na berzu dužničkih hartija od vred-nosti, kao i municipalnih i korporativnih obveznica, trajno ukidanje poreza na kapitalnu dobit i na prenos apsolutnih prava na finansijske transakcije.

Reforma sistema osiguranja započeta je 2004. uvođenjem finansijske discipline na tržištu osiguranja i boljom zaštitom imovine i prava osiguranika. Broj osigu-ravajućih društava je smanjen sa 39 u 2003. na 22 u 2008. godini. Privatni sektor je dominantan vlasnik osiguravajućih društava, a ukupna premija osiguranja je znatno povećana. Životno osiguranje, iako brzo raste, učestvuje u ukupnoj pre-miji sa oko 10%, dok je u razvijenijim zemljama učešće životnog osiguranja u ukupnom osiguranju 60%. U ukupnoj premiji dve najveće kompanije učestvuju sa oko 61% na tržištu osiguranja. Učešće premije osiguranja u BDP Srbije iznosi oko 2%, dok je učešće u članicama EU oko 9%. Srbija ima znatno nižu bruto premiju po stanovniku u odnosu na ove zemlje, što je indikator nedovoljne razvi-jenosti sektora osiguranja. Sektor osiguranja ostvario je znatan rast, kao i sektor finansijskog lizinga mereno povećanjem ukupne aktive po zaposlenom i poveća-njem ukupnog broja zaposlenih.

U uslovima globalne finansijske krize u 2008. u odnosu na prethodne godine, usporen je rast aktive bankarskog sektora zbog usporavanja kreditne aktivnosti, usporen je rast potraživanja po finansijskom lizingu, ostvaren je relativno stabi-lan rast ukupne premije osiguranja, tako da su finansijske institucije pod nadzo-rom NBS na kraju 2008. upravljale bilansnom sumom od 1.903 mlrd. dinara, što čini 74% BDP. Finansijska tržišta u Srbiji, kao segment finansijskog sistema, u 2008. su drastično pogoršana zbog političke nestabilnosti u zemlji i finansijske krize u svetu.

U uslovima globalne finansijske krize nužno je jačanje domaćeg finansijskog si-stema u suočavanju sa posledicama krize. Vlada, NBS i Agencija za osiguranje depozita treba da obezbede finansijsku stabilnost u zemlji kroz sveobuhvatni pro-gram podrške finansijskom sektoru.

Prioritetne oblasti u reformi finansijskog sektora u narednom srednjoročnom pe-riodu jesu:

Marinko Bošnjak

126

• Unapređenje regulative finansijskog sistema usvajanjem nove i poboljšanjem postojeće regulative

• Završetak privatizacije finansijskih institucija sa državnim učešćem• Unapređenje nadzora finansijskih institucija

Ključne aktivnosti na planu unapređenja regulative u ovoj oblasti jesu:

• Unapređenje regulative finansijskog tržišta kroz poboljšanje Zakona o harti-jama od vrednosti i Zakona o komisiji za hartije od vrednosti, donošenje Za-kona o sekjuritizaciji, ujednačavanje poreskog tretmana finansijskih usluga sa zemljama Jugoistočne Evrope, i dr.

• Usklađivanje Zakona o NBS i podzakonskih akata koje donosi NBS sa direk-tivama EU

• Poboljšanje odluka u nadležnosti guvernera ili Monetarnog odbora koje do-prinose stabilnosti finansijskog sistema uz smanjenje deviznog, kreditnog i drugih rizika

• Liberalizacija kapitalnih transakcija na bazi Zakona o deviznom poslovanju i razvoj tržišta instrumenata zaštite od deviznog rizika.

U narednom periodu potrebno je dovršiti privatizaciju preostalih banaka u ve-ćinskom državnom vlasništvu zavisno od tržišnih uslova, s tim da jedna od tih banaka ostane u vlasništvu države. Agencija za osiguranje depozita priprema strategiju privatizacije tih banaka i nakon njenog usvajanja od strane Vlade, spro-vešće postupak prodaje banaka strateškom partneru, uz prethodnu finansijsku konsolidaciju i objedinjavanje nekih banaka, u skladu sa usvojenom strategijom. Treba nastaviti prodaju manjinskih paketa akcija u poslovnim bankama s ciljem da se okonča prodaja svih manjinskih paketa.

Vlada bi trebalo da pokrene i privatizaciju najveće domaće osiguravajuće insti-tucije – Dunav osiguranja, ukoliko odluči da ne bude u većinskom državnom vlasništvu i ukoliko to dopuste tržišni uslovi.

U narednom periodu potrebno je unaprediti nadzor finansijskih institucija kao bitne pretpostavke stabilnosti finansijskog sistema. Takođe je nužno preduzeti širok spektar aktivnosti za unapređenje nadzora banaka i drugih finansijskih in-stitucija u skladu sa principima Bazela II, počev od usvajanja novih propisa do obrazovanja zaposlenih u NBS i poslovnim bankama, uz stvaranje novih obra-zovnih profila potrebnih za primenu standarda Bazela II.


127

4. Strukturne reforme javnog sektora

Infrastrukturni sektor. Srbija nije postigla potreban napredak u svim segmenti-ma privredne infrastrukture i zato je EBRD dala ocenu 2,3. Doneti su sistemski zakoni koji regulišu pojedine segmente privredne infrastrukture, kao i strategije razvoja za pojedine infrastrukturne delatnosti, ali proces reformi ovih delatnosti sporo napreduje. Pojedina javna preduzeća u nekim infrastrukturnim delatnosti-ma primaju velike budžetske subvencije. Za pojedine infrastrukturne delatnosti formirana su nezavisna regulatorna tela – agencije koje u praksi ne funkcionišu efikasno. Potrebno je ubrzati proces liberalizacije u oblasti infrastrukture i ostva-riti napredak kod tarifne reforme (princip – korisnik plaća), komercijalizacije, privatizacije, konkurentnosti, ali i kod daljeg zakonodavnog i institucionalnog prilagođavanja. To je ključna pretpostavka podizanja efikasnosti i modernizacije energetske, saobraćajne, telekomunikacione i vodovodne infrastrukture u Srbiji.

Sektor Javnih preduzeća. U procesu restrukturiranja republičkih javnih predu-zeća ostvaren je napredak, dok se zaostaje u restrukturiranju lokalnih javnih preduzeća. Republička javna preduzeća kroz restrukturiranje su poboljšala eko-nomske i finansijske performanse primenom sledećih ključnih mera:

• izdvajanje sporednih delatnosti i smanjenje viškova zaposlenosti• usklađivanje cena usluga sa ekonomskim principima• formiranje posebnih preduzeća u oblasti elektroprivrede i naftne industrije• regulisanje starih dugova• modernizacija proizvodno-tehnoloških procesa

U narednom periodu potrebno je ubrzati proces restrukturiranja republičkih jav-nih preduzeća uz povećanje učešća privatnog sektora, kao i unapređenje uslova za investiranje kroz sledeće aktivnosti:

• finansijska konsolidacija Želežnice Srbije i Puteva Srbije• odvajanje železničke infrastrukture od prevoza robe i putnika u posebna pre-

duzeća• finansijska konsolidacija JP PEU – Resavica radi pripreme za njegovu priva-

tizaciju• restrukturiranje Pošte Srbije nakon raščišćavanja vlasničkih i ugovornih od-

nosa sa Telekomom Srbija• restrukturiranje JAT Airways radi pripreme za privatizaciju• smanjenje preostalih viškova zaposlenih u svim republičkim javnim predu-

zećima

Marinko Bošnjak

128

Tabela 12. Osnovni pokazatelji poslovanja svih republičkih javnih preduzeća*

2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007.Broj preduzeća 9 10 13 13 16 17 17Broj zaposlenih 148.044 149.653 144.911 139.889 127.612 108.845 105.522Stalna imovina, mlrd. dinara

709,7 1085,2 1490,6 1640,5 1847,8

Ukupan prihod, mlrd. dinara

351,1 444,1 472,8 532,2 713,1 801,7 823,9

Neto dobit, mlrd. dinara

0,485 11,6 14,7 14,9 34,6 44,7 26,5

Gubitak, mlrd. dinara 27,2 14,2 17,4 23,1 33,2 13,4 110,6Učešće u privredi, u %

Broj preduzeća 0,01 0,02 0,02 0,02Broj zaposlenih 10,8 11,4 11,8 11,7 11,4 9,8 9,5Stalna imovina 37,6 38,9 43,5 41,9 39Ukupan prihod 20,4 20,6 19,7 16,8 18,7 16,7 14,5Neto dobit 1,7 21,4 20,8 13,4 19,5 15,7 8,1Gubitak 26,4 14,9 13,4 13,5 15,8 7,6 40,2

* Uključena su akcionarska društva u većinskom državnom vlasništvu – Telekom, NIS, JAT AirwaysIzvor: RZR – Analiza poslovanja javnih preduzeća za pojedine godine

Tabela 13. Broj zaposlenih i prosečne neto zarada u pojedinim republičkim javnim preduzećima

2005. 2006. 2007.

Broj za-poslenih

Proseč-na neto

zarada, u dinarima

Broj za-poslenih

Proseč-na neto

zarada, u dinarima

Broj za-poslenih

Prosečna neto zarada, u dinarima

Ukupan broj zapo-slenih u RS, u 000

2.029 - 2.026 - 2.002 -

Ukupna prosečna neto zarada u RS

- 16.472 - 21.707 - 27.759

Ukupan broj zapo-slenih u svim JP, u 000

128 - 109 - 106 -

Ukupna prosečna neto zarada u svim JP

- 21.790 - 33.677 - 39.108

EPS 36.094 18.450 31.147 41.886 30.256 44.576

EMS 1.577 31.214 1.502 43.137 1.501 49.955

PEU RESAVICA 5.291 20.105 4.381 25.634 4.252 30.358

NIS a.d. 15.131 31.396 13.152 40.016 12.483 53.130


129

Srbijagas 1.038 28.105 1.007 36.987 1.022 42.121

Transnafta 67 17.433 70 53.640 79 62.977

Železnice Srbije 23.943 15.696 21.604 19.095 21.016 22.774

JAT AIRWAYS 3.034 50.855 1.930 59.879 1.812 64.971

Aerodrom Beograd 899 30.754 698 40.965 610 52.448

Putevi Srbije 1.105 25.916 1.159 30.633

PTT Srbija 17.105 21.239 15.821 26.773 15.329 32.273

Telekom Srbija 11.650 29.707 10.639 42.636 10.198 50.662

Skijališta 82 26.232 138 61.745

Srbijašume 3.851 12.343 3.344 22.287 3.266 27.746

Srbijavode 126 36.248 132 44.338 135 44.876

Izvor: RZR – Analiza poslovanja javnih preduzeća za pojedine godine

Republička i lokalna javna preduzeća, prema podacima za 2007, čine 0,6% uku-pnog broja privrednih društava, zapošljavaju 173.295 radnika (15,6% ukupne zaposlenosti), ostvaruju 16,6% ukupnog prihoda privrede, 9,0% neto dobiti pri-vrede i 44,5% gubitka privrede, a raspolažu sa 45,3% vrednosti stalne imovi-ne privrede. Poslovanje javnih preduzeća u 2005. i 2006. obeležavaju pozitivni rezultati zahvaljujući ekonomsko-finansijskoj konsolidaciji (reprogram dugova, subvencije, dotacije, politika cena i sl.), dok poslovanje javnih preduzeća u 2007. obeležava nerentabilnost. U procesu restrukturiranja javnih preduzeća smanjen je broj zaposlenih sa 154.962 radnika u 2001. na 105.522 radnika u 2007. na bazi izdvajanja sporednih delatnosti i otpremnina iz budžeta za višak zaposlenih. Neto zarade zaposlenih u javnim preduzećima rasle su brže od rasta produktiv-nosti i finansijskih rezultata poslovanja.

U privatizaciji republičkih javnih preduzeća nisu postignuti očekivani rezultati. U 2008. privatizovana je Naftna industrija Srbije, dok privatizacija JAT Airways putem tendera nije bila uspešna. Deo osnovnog kapitala (15%) šest republičkih javnih preduzeća (NIS, Telekom, PEU, JAT, Aerodrom, Galenika), u skladu sa Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu biće podeljen građani-ma koji nisu do sada ostvarili pravo na besplatne akcije. Najavljeno je proširenje kruga javnih preduzeća čiji bi deo kapitala bio namenjen građanima u vidu be-splatnih akcija.

U narednom periodu potrebna je priprema javnih preduzeća za privatizaciju, a njihova prodaja je neizvesna zbog nepovoljnog tržišnog okruženja. U tom cilju potrebno je otkloniti sistemske prepreke za privatizaciju (manjinsku ili većinsku) republičkih i lokalnih javnih preduzeća. Na bazi pojedinačnih studija izvodlji-vosti nužno je nastaviti korporativizaciju državnih preduzeća potpunom ili de-limičnom privatizacijom. Privatizacija javnih preduzeća olakšaće se ukidanjem zakonske odredbe prema kojoj je Republika Srbija vlasnik ne samo kapitala nego

Marinko Bošnjak

130

i imovine javnih preduzeća. Isto tako, neophodno je ubrzati rešavanje problema vlasništva nad zemljimštem i restituciju.

Privatizacija republičkih i lokalnih javnih preduzeća zahteva odgovarajuće iz-mene postojećih propisa (Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Zakon o komu-nalnim delatnostima, Zakon o privatizaciji).

Privatizacija republičkih i lokalnih javnih preduzeća treba da se odvija u skladu sa unapređenim pravnim okvirom na bazi donetih sistemskih zakona i razvojnih strategija iz oblasti energetike, saobraćaja i drugih infrastrukturnih delatnosti na republičkom i lokalnim nivoima.

Liberalizacija infrastrukturnih delatnosti. Privatizacija republičkih i lokalnih javnih preduzeća podrazumeva liberalizaciju infrastrukturnih delatnosti u koji-ma je moguće uvesti konkurenciju, kao što su:

• proizvodnja i distribucija električne energije• fiksna telefonija, uz prethodni rebalans tarifnog sistema i tehnološku moder-

nizaciju Telekoma• prevoz putnika i robe železnicom• određene poštanske usluge• vazdušni saobraćaj• uvoz nafte• određene komunalne delatnosti

U delatnostima infrastrukturnog karaktera nužno je obezbediti ulazak novih preduzeća i konkurencije radi unapređenja funkcionisanja ovih delatnosti i po-boljšanje kvaliteta njihovih proizvoda i usluga.

Javna preduzeća u infrastrukturnim delatnostima koja imaju karakter prirodnog monopola, većinski se neće privatizovati, kao što su:

• železnička infrastruktura• prenos električne energije• međunarodni gasovodi i naftovodi.

Reforme ostalih segmenata javnog sektora. Reforma državne uprave u Srbiji na svim nivoima vlasti nedovoljno je napredovala. Državna uprava još uvek je skupa i neefikasna i ne predstavlja servis građana i privatnog sektora. Doneta je strategija razvoja državne uprave i akcioni plan za njenu implementaciju. Doneti su i sistemski zakoni za izgradnju decentralizovane i profesionalne državne upra-ve. Srbija ne poseduje adekvatne administrativne kapacitete na svim nivoima za


131

vladavinu prava, funkcionisanje tržišne privrede, funkcionisanje demokratskih institucija, zaštitu ljudskih i manjinskih prava, kao i za implementaciju Sporazu-ma o stabilizaciji i pridruživanju EU.

U oblasti reforme sudstva nije ostvaren značajniji napredak. Sa velikim kašnje-njem doneti su sistemski zakoni koji omogućuju nezavisnost i funkcionalnost pravosudnog sistema. Prethodno je doneta nacionalna strategija reforme pravo-suđa usmerena na izgradnju nezavisnih, transparentnih, odgovornih i efikasnih institucija pravosudnog sistema koje obezbeđuju pravnu sigurnost i uspešnost državne uprave.

U oblasti socijalnog razvoja ostvareno je određeno poboljašanje kvaliteta života mereno indeksom humanog razvoja, s tim da je pogoršana očekivana dužina života i povećan broj umrlih odojčadi što su osnovni indikatori kvaliteta života i zdravlja. Reformisan je državni penzijski sistem i uvedeno privatno penziono osiguranje. Unapređena je osnovna zdravstvena zaštita. Poboljšan je sistem soci-jalne zaštite i dečija zaštita. Obezbeđena je materijalna pomoć za socijalno naju-groženije grupe. Obezbeđeno je vraćanje zaostalih dugova i redovnost naplata.

U oblasti ravnomernog regionalnog razvoja Srbije nije ostvaren potreban napre-dak. Doneta je strategija regionalnog razvoja i pripremljen predlog zakona o re-gionalnom razvoju. Analitički su sagledane velike regionalne neravnomernosti u Srbiji. Potrebno je u kratkom roku doneti zakonodavnu i institucionalnu infra-strukturu za novu regionalnu politiku Srbije. Od posebnog značaja je formiranje institucija za regionalni razvoj koje će utvrđivati i sprovoditi programe i projekte regionalnog profila. Neophodno je uspostaviti sistem podsticanja nerazvijenih područja i institucije za finansiranje regionalnog razvoja iz domaćih izvora i IPA fondova EU. U tom pogledu, od nacionalnog značaja je ekonomska regionaliza-cija Srbije.

U oblasti zaštite životne sredine u Srbiji nije ostvaren potreban napredak. Doneti su osnovni sistemski zakoni i nacionalna strategija održivog razvoja. U toku je uspostavljanje integrisanog sistema monitoringa vazduha i zemljišta. Nedovoljni rezultati su ostvareni kod unapređivanja kvaliteta voda i racionalnog korišćenja vode, naročito kod prečišćavanja otpadnih voda. Neadekvatno postupanje sa ko-munalnim otpadom je krupan problem u životnoj sredini u Srbiji. Identifikovani su ključni problemi u zaštiti vazduha, voda i zemljišta i u postupanju sa komunal-nim otpadom. Potrebno je ubrzati donošenje svih zakona koji uređuju oblast za-štite životne sredine i uspostaviti institucije za vođenje nove ekološke politike.

Marinko Bošnjak

132

5. Ključni izazovi ekonomske politike i institucionalnih reformi

Srbija je u prvih osam godina tranzicije ekonomskom politikom i institucional-nim reformama znatno unapredila sistem i poboljšala makroekonomske perfor-manse.

Registrovane su visoke stope rasta BDP u čitavom tranzicionom periodu, nakon drastičnog pada privredne aktivnosti tokom devedesetih godina 20. veka. Pri-vredni rast je vođen rastom domaće tražnje i podstaknut kreditnom i fiskalnom ekspanzijom, izvršenim restrukturiranjem bankarskog sektora, privatizacijom društvenih preduzeća, prilivom stranog kapitala, restrukturiranjem spoljnih du-gova, kao i sprovođenjem strukturnih reformi, iako su prekidane čestim politič-kim promenama.

Poboljšanje životnog standarda ostvareno je kroz značajan rast BDP i plata, pen-zija i socijalnih transfera. Po tom osnovu smanjeno je siromaštvo u Srbiji. Prema Anketi o životnom standardu iz 2007, siromašno je 6,6% populacije odnosno oko 500.000 stanovnika, pre svega neobrazovano i nezaposleno stanovništvo.

Privredni rast na bazi snažne domaće tražnje (ekspanzija zarada i kredita) bio je praćen inflacijom, pa je NBS sredinom 2006. uvela režim targetiranja inflacije i monetarnom politikom je preduzimala i prudencijalne i kontrolne mere koje su stvorile visok racio likvidnosti bankarskog sistema.

Privredni rast je praćen visokim tekućim deficitom uslovljen brzim rastom do-maće tražnje za robom i uslugama od stvaranja prihoda. Povoljni globalni fi-nansijski uslovi omogućavali su finansiranje deficita tekućeg računa korišćenjem inostranih izvora sredstava.

Održavanje visokih stopa privrednog rasta i smanjenje neravnoteža u privredi Srbije zahteva prilagođavanje makroekonomskih politika i ubrzavanje struktur-nih reformi koje jačaju kapacitete za proizvodnju, štednju i izvoz, kao ključnih determinanti rasta BDP koji će Srbiju prilbližiti nivou dohotka u EU. Nakon svih reformi i napretka u više oblasti, ostale su duboke strukturne slabosti privrede Srbije koje ograničavaju brže približavanje dohotka i životnog standarda nivoima iz 1989. i nivoima zemalja Centralne i Istočne Evrope.

Izvoz, investicije i domaća štednja kao ključne poluge rasta još su na niskom nivou. Oporavak proizvodnje još ne daje neto rast zaposlenosti. U privredi Srbije postoje neravnoteže koje je uz rast zaduženosti, nju čine osetljivom na unutraš-nje i spoljne šokove. Za rast i zapošljavanje od ključnog značaja su reforme vla-


133

sničkih odnosa, poslovne klime, trgovinskog režima, finansijskog sektora, tržišta rada i obrazovnog sistema.

Učinci ekonomske politike i institucionalnih reformi bili bi veći da se pojedine mere ekonomske politike nisu prilagođavale populističkim ciljevima i da se po-jedine strukturne reforme nisu zaustavljale zbog političke nestabilnosti. U tom pogledu, precenjeni devizni kurs omogućavao je obiman uvoz robe široke po-trošnje i veći standard; velika izdvajanja za javnu potrošnju omogućavala su rast plata iznad rasta produktivnosti; kašnjenje u donošenju stečajnog zakonodavstva i usporen stečajni postupak omogućavali su zadržavanje neefikasnih preduzeća i očuvanje neproduktivnih radnih mesta.

Tokom tranzicionog perioda devizni kurs nije formiran dominantno na bazi tr-žišnih zakona i nije bilo slobodno fluktuirajućeg kursa. NBS je intervenisala na deviznom tržištu svaki put kad je procenila da je ugrožena finansijska stabilnost tržišta. Pored repo kamatne stope koristila je stopu obavezne rezerve i interven-cije na deviznom tržištu. U uslovima ekspanzivne fiskalne politike i umereno re-striktivne monetarne politike, devizni kurs nije bio realan. Smanjenje precenje-nosti dinara zahtevalo je ubrzanje strukturnih reformi, povećanje konkurentnosti privrede i restriktivnu fiskalnu politiku. Snažna aprecijacija dinara u većem delu tranzicionog perioda delovala je istovremeno na smanjenje inflacije i na smanje-nje konkurentnosti privrede i izvoza i na rast uvoza i deficita tekućeg računa.

Ekonomske reforme su često zaustavljane u proteklom tranzicionom periodu, a najviše od marta 2003. i u 2006. i 2007, što je usporavalo privredni rast i utica-lo na povećanje makreoekonomskih neravnoteža. Dugoročno održiv privredni rast podrazumeva završetak reformi, smanjivanje javne potrošnje, privatizaciju javnih preduzeća, privlačenje stranih direktnih investicija, ubrzanje procesa sta-bilizacije i pridruživanja EU.

Privreda Srbije, iako je ostvarila visoke stope rasta u prvih osam godina tranzi-cije, ranjiva je na srednji i dugi rok zbog rastućih makroekonomskih ravnoteža koje se ispoljavaju u rastu fiskalnog deficita, rastu deficita tekućeg računa, rastu inflacije, niskoj domaćoj štednji i rastu spoljnog duga. Povećanje nivoa javne potrošnje i dvocifrena prosečna stopa inflacije u prvih sedam godina tranzicije, visok deficit spoljnog sektora, aprecijacija kursa i populistička politička obećanja ugrožavaju makroekonomsku stabilnost i otežavaju dolazak investitora u Srbiju, čija ulaganja mogu da obezbede rast zaposlenosti i dohotka i smanjenje spoljno-trgovinskog deficita.

Istraživanja MMF pokazuju da rast fiskalnog deficita iznad 1,5% BDP ugroža-va unutrašnju i spoljnu makroekonomsku stabilnost (IMF Country Repore No 2008/55) i uslovljava potrebu zaduživanja države zbog smanjenja prihoda od pri-

Marinko Bošnjak

134

vatizacije kojima je finansiran budžetski deficit. Stoga je fiskalno prilagođavanje ključni izazov ekonomske politike i instituticionalnih reformi. Smanjenju javne potrošnje značajno treba da doprinese privatizacija javnih preduzeća i uvođenje finansijske discipline u državne kompanije.

Istraživanja problema spoljnog deficita pokazuju da je deficit tekućeg računa platnog bilansa Srbije iznad svog dugoročnog trenda i da ga je neophodno sma-njivati ubrzanim rastom BDP, smanjenjem jaza između potrebnih i raspoloživih investicija i smanjenjem visoke javne potrošnje.

Podizanje nivoa razvijenosti Srbije kao zemlje u tranziciji nužno prati visok nivo deficita na tekućem računu. Veliki spoljnotrgovinski deficit posledica je niskog izvoza, iako je registrovan brzi rast izvoza u čitavom tranzicionom periodu. Izvo-zna ponuda nema odgovarajući obim i strukturu sa stanovišta povećanja devi-znog priliva i eksterne likvidnosti. Deficit na tekućem računu pokrivan je zadu-živanjem u inostranstvu i stranim direktnim investicijama. Smanjenje deficita tekućeg računa ispod 10% BDP, što se smatra kritičnom granicom srednjoročno održivog tekućeg deficita, drugi je veliki izazov ekonomske politike i institucio-nalnih reformi.

Treći ključni izazov ekonomske politike i institucionalnih reformi jeste uspostv-ljanje i održavanje niske stope inflacije koja, uz smanjenje javne potrošnje i spro-vođenje institucionalnih reformi, obezbeđuje rast privredne aktivnosti. Održiv privredni rast bazira se na makroekonomskoj stabilnosti, prilivu stranih investi-cija, rastu domaćih investicija, povećanju konkurentnosti privrede i posledično na rastu dohotka i životnog standarda stanovništva. Srbija u prvih sedam godina tranzicije nije ostvarila održivu jednocifrenu stopu inflacije, pre svega zbog rasta cena nafte, struje i hrane koje su se preko visoke domaće tražnje prelile u visoku inflaciju. Visok rast tražnje izazvan je velikim rastom javne potrošnje i kredit-nom ekspanzijom.

Četvrti ključni izazov ekonomske politike i institucionalnih reformi jeste sma-njenje visoke nezaposlenosti i usklađivanje rasta zarada sa rastom produktivnosti rada, s obzirom na to, da je na kraju osme godine tranzicije registrovana visoka stopa nezaposlenosti (14,4% po metodologiji ILO), kao i da je rast zarada iznad rasta produktivnosti, odvlačio investicije kao ključni izvor nove zaposlenosti.


135

Literatura:

1. Četiri godine tranzicije u Srbiji, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2005.

2. Reforme u Srbiji: Dostignuća i izazovi, Centar za liberalno-demokratske stu-dije, Beograd, 2008.

3. Memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2010. godinu, sa projekcijama za 2011. i 2012. godinu, Vlada Republike Srbije, maj 2009.

4. Svetska banka, Program za ekonomski rast i zapošljavanje, Beograd, 2004.

5. EBRD, Trancision Report, 2007.

6. IMF, Progress Report, 2007.

7. IMF, Country Report, 2008.

8. IMF, World Economic Outlook, October 2008.

9. The World Bank, Doing business 2009: Country profile for Serbia, Septem-ber 2008.

10. European Commission, Condidate and Pre-accession Countries Economies Quarterly, November 2008.

11. European Commission, Promoting prosperity and stability-The EMU anchor in cancidate and potential cantitate countries, october 2008.

12. European Commision, Progress Report for Serbia, October 2008.

II

SUOČAVANJE SA KRIZOM: RASPRAVA O EKONOMSKOJ PARADIGMI

139

Miroslav Prokopijević

EKONOMSKA KRIZA U SVETU I NJEN UTICAJ NA SRBIJU

1. Uvod

Socijalizam je imao samo jednu krizu i nije je preživeo. Kapitalizam stalno pro-lazi kroz krize i svaku preživi, iako tokom svake mnogi smatraju da mu je ko-načno došao kraj.

Najčešće krize u kapitalizmu su nastupale usled kolebanja privrednog ciklusa. Privreda bi jedno vreme rasla, dostizala vrhunac, posle čega bi se stope rasta usporavale i padale. Kada krivulja dosegne donju najnižu vrednost, dolazilo je do oporavka i ponovnog rasta. Sve krize u kapitalizmu nisu, naravno, imale realni sektor za uzrok. Nekad je to bio bankarski sektor. Bankarske krize su nastupale obično iz dva razloga.1 Prvi su veći zajmovi koji se ne vraćaju, a drugi nizak nivo obaveznih rezervi. Kada bi štediše saznale da banka ima veće nenaplative kredite, dolazili su u povećanom broju po svoj novac. Banka nije bila u stanju da ga isplati, a onda su i druge štediše išle u svoje banke, iz bojazni da i njima ne propadnu ulozi. Banke, naravno, nisu mogle da izdrže nagli pritisak i povlače-nje štediša, čak ni one koje nisu imale sporne plasmane. Banke bi tome mogle odoleti samo sa rezervama od 100%, ali šta bi onda zajmile. Slično se dešavalo i pri niskim bankarskim rezervama. Sledio je juriš na banke, koje bi se zatvarale, prestajale da rade neko vreme. Posle par nedelja ili meseci, banke bi nastavljale da rade i prilike bi se normalizovale.

Slično je bilo i sa berzanskim krizama. Posle perioda rasta berze, neki veći in-vestitor posumnja da je dalji rast moguć i proda akcije da bi novac uložio u neki drugi posao. Ako ga u tome bude sledio dovoljan broj drugih, neminovan je pad berzanih vrednosti, koji može da ima i dimenzije berzanskog kraha.

Krize u kapitalizmu mogu da počnu u nekom sektoru, ali ne moraju ostati tamo, mogu da se prenesu i na druge sektore. Ako dođe do bankarske krize, zajmova će biti manje, poskupeće krediti i poslovanje realnog sektora će biti teže. Pad prodaje i profita u realnom sektoru će dobiti izraz u padu vrednosti firmi, što će

1 Up. Friedman & Schwartz, 1963.


140

se reflektovati i na berzi. Ili drugim redom: pad berzi sprži neku količinu novca, krediti opet moraju da poskupe, realni sektor uzima manje kredita, opadaju pro-izvodnja i profiti, privremeno nestaju neka radna mesta... Krize u kapitalizmu su rezultat raznih faktora, kao što su poslovni ciklus nesavršenosti tržišta (recimo, niska bankarska rezerva), loša državna regulativa ili nešto četvrto. Krize u kapi-talizmu su kao prehlada ili grip u organizmu – periodični poremećaji, posle kojih dolazi oporavak.

2. Velika ekonomska kriza

Kriza ′30-ih godina 20. veka smatra se najvećom krizom u istoriji kapitalizma. Prethodila joj je manja kriza 1920–21. i period prosperiteta u međuvremenu. Kri-za je počela padom berze. Ubrzo se prenela na banke i realni sektor. Kriza vero-vatno ne bi imala te razmere, da je država nije produbila višestrukim greškama ili, kako se to danas kaže – greškama u makroekonomskoj politici. Tri su takve velike greške učinjene na početku, a kasnije im je pridružena četvrta – velike državne intervencije u privredi.

Kada je došlo do pada berze tokom oktobra 1929. za tridesetak odsto, to je zna-čilo da su neki pojedinci i firme izgubili novac i da će nastati kriza likvidnosti. Sistem federalnih rezervi (FED) je trebalo da pusti više novca na tržište uz odgo-varajuću cenu (eskontna ili referentna stopa). Umesto toga, FED je 1930. smanjio količinu novca M1 za 6,9%, 1931. za 10,9%. Godine 1933. količina novca M1 bila je manja za 27% u odnosu na 1929. Umesto da otkupljuje (isplaćuje) obveznice koje je ranije prodao klijentima i tako povećava novčanu masu, FED je emitovao nove obveznice i tako povlačio novac sa tržišta.2 Naravno, manja ponuda novca je dovela do manjeg ulaganja i pada proizvoda (BDP) 1933.godine za 29% u odnosu na 1929.godinu.

Druga velika greška je bilo povećanje poreza. U to vreme je postojalo mišljenje, zasnovano na Kejnzovom (J. M. Keynes) i kejnzijanskom shvatanju, da budžet treba da bude uravnotežen. Pošto je nastupila ekonomska kriza, u budžetu se pojavio deficit. Uz pomoć demokratske većine u Kongresu, republikanski pred-sednik Huver je povećao poreze da bi uravnotežio budžet, a to je bilo najveće jednokratno povećanje poreza u američkoj istoriji u mirnodopsko vreme. Porez na dohodak pojedinca je, npr. povećan sa 1,5% na 4% u najnižoj, a sa 25% na 63% u najvišoj dohodovnoj kategoriji. Tako veliko povećanje poreza je smanjilo privatnu tražnju, što je produbilo krizu i u realnom i u bankarskom sektoru. Do-hodak je 1932. pao za 13,3%, a nezaposlenost je sa 3,2% 1929. povećana na 8,7% 1930. i čak 23,6% 1932.godine.

2 Detaljnije o krizi ′30-ih u knjizi: Higgs, 2006.

Ekonomska kriza u svetu i njen uticaj na Srbiju

141

Vođen brigom da smanji budžetski deficit, ali i da zaštiti cene poljoprivrednih proizvoda, Kongres je povećao uvozne carine za 50%. Naravno, uvoz je zato dra-stično opao, što je pored ponude novca i povećanih poreza dalje doprinelo padu privredne aktivnosti u SAD. Ali, izgubio je i budžet, jer je 1929. od carina priku-pljeno 602, a 1932. samo 328 miliona dolara. Zbog enormnog povećanja carina, carinski prihodi su se skoro prepolovili. Bio je to treći težak udarac koji je država zadala tržištu: povlačenjem novca prodajom obveznica (umesto da se kupovi-nom emitovanih obveznica pušta novac), podizanjem poreza i carina – najvećim jednokratnim u mirnodopsko vreme. To je samo produbilo krizu. Oktobra 1987. berze su pale kao i ′30-ih godina 20.veka oko 30%, ali se te krize niko ne seća, jer se 1987. država uzdržala od aktivnog mešanja i ponavljanja ranije greške. Ni najnovija kriza ne bi bila spektakularna, ali će se verovatno produbiti pogrešnim i obimnim akcijama države.

Početkom ′30-ih godina 20.veka država je čak pokrenula i javne radove, da bi kompenzovala pad aktivnosti privatnog sektora i očuvala radna mesta, dohodak, budžetske prihode i ostalo. Pažnje vredno je da je u okviru državnih intervencija 1938. osnovana Fanny Mea (Federal National Mortgage Association, FNMA) da bi povećala tražnju (likvidnost) na kućnom hipotekarnom tržištu. FNMA je kupovala hipoteke od banaka i tako im omogućavala da dođu do sredstava i daju nove hipotekarne kredite. Na to ćemo se kasnije vratiti, jer je Fanny Mea jedan od glavnih aktera najnovije krize.

Taj široki program državnih intervenija u privredi SAD je poznat kao „New deal“, a i danas ga mnogi pogrešno smatraju uspešnim. Istina je sasvim suprotna, jer je država loš investitor u odnosu na privatni sektor. Da su sredstva koje je dr-žava uzela privatnom sektoru kroz poreze i potom investirala, ostala u privatnom sektoru, ona bi bila efikasnije upotrebljena, pa bi kriza bila kraća, rast dohotka u SAD bio bi viši, sačuvalo bi se više radnih mesta i bilo bi više budžetskih pri-hoda. A i svega drugog. Dakle, država je svojim akcijama produbila i produžila krizu, a stvari su krenule nabolje tek 1934–37, kada je došlo do privremenog eko-nomskog oporavka, ali se kriza ponovo vratila 19383. Onda je započet II Svetski rat i država se još snažnije umešala u privredu, a posledice tog mešanja se osećaju i danas. Kejnzijanske filozofije su se promenile tek ′70-ih godina 20.veka, da bi posle toga počeo period privatizacije, liberalizacije i monetarizma. Došlo je do protržišnih reformi najpre u Britaniji i SAD-u, a od sredine ′80-ih godina 20.veka u Australiji, N. Zelandu, Irskoj ...Takođe, sredinom ′90-ih u Finskoj, Islandu i drugim zemljama. Te reforme su često ostajale u senci širokih reformi u tranzici-onim zemljama Istočne Evrope.

3 Hicks, 2009.


142

3. Kriza 1987?

Ovaj podnaslov će, verovatno, mnoge začuditi. Otkud kriza 1987, toga se danas niko ne seća kao ekonomski fatalne godine, poput ′30-ih godina 20.veka, ali to ne znači da te godine nije bilo ekonomske krize. Ona je započeta padom prometa na berzi u Njujorku za tridesetak odsto, isto kao i 1929. To je sva analogija između događaja u te dve godine, koje razdvaja skoro šest decenija.

Za razliku od ′30-ih godina 20.veka, američka država sada nije pravila greške. Umesto što je povlačio novac ′30-ih, FED je 1987. brzo ponudio rezerve bankar-skom sektoru. Ni porezi nisu povećavani, iako je i tada postojao rizik da se javne finansije smanje usled krize. Povećanje poreza bi samo dodatno ugrozilo privre-du. A slično se desilo sa carinama i vancarinskim barijerama, koje te godine nisu menjane, iako je bilo mnogo zahteva da se nešto preduzme i zaštiti američka privreda i poljoprivreda. Šta se desilo? Kriza je potrajala nekoliko nedelja, a onda su se rast i ulaganja nastavili. Drugim rečima, tržište je samo, uz malu pomoć FED-a prebrodilo ovu krizu. Da se država ponašala kao ′30-ih godina, sada bi-smo imali najmanje dve velike ekonomske krize.

Sa najnovijom krizom koja je počela 2007. javlja se nova prilika za državu, da ipak dobijemo još jednu veliku ekonomsku krizu. Još uvek je neizvesno da li će se to i desiti, ali prilika je tu, a i najave države da bi, svojim obimnim intervencij-ma, za razliku od 1987, ovu šansu mogla iskoristiti.

4. Kriza 2007.

Kriza 2007. počela je kao kriza hipotekarnog tržišta u SAD. Počela je tako što neki kupci vrednosnih hartija baziranih na hipotekama nisu mogli da ih unovče, a onda se ta količina bezvrednih papira naglo povećavala. Reč je o derivatima tri tipa, koji se konvencionalno nazivaju MBS (mortgage-backed securities), CDO (collateralized debt obligations) i SIV (structrual investment vehicles).

Kriza koja je počela 2007. teškoćama jednog dela finansijskog sektora ima tri izvora: mešanje države u stambeno tržište, politika FED-a i podsticaji za rad bankara. Osvrnuću se na svaki od njih redom kojim su navedeni.

(i) Mešanje države u stambeno tržištePrvo, od osnivana Fanny Mea 1938, država se sve više mešala u tržište kuća i stanova u SAD. Pošto se smatralo da su efekti Fanny Mea iscrpljeni, 1970. je osnovan Freddie Mac (Federal Home Mortgage Corporation, FHLMC) da bi davao kredite i kreditne garantije za kupovinu kuća. Iako je javnost bila ubeđena


143

da je i to državna kuća kao Fanny Mea, Freddie je bio privatna firma. Da ironija bude veća i Fanny Mea je privatizovana 1968, ali je javnost, uključujući bankare, nastavila da veruje da je reč o državnim ustanovama. Ali, to je imalo jednu važnu posledicu, jer su obaveze osiguranja hipoteka usled navodnog državnog statu-sa smatrane manje rizičnim. Tako su Fanny & Freddy decenijama osiguravali hartije od vrednosti emitovane na osnovu hipoteka, što je garantovalo plaćanje i glavnice i kamate.

Ako je javnost bila naivna pa verovala da su te investicione kuće državne, pa će se iz novčanika poreskih obveznika nadoknaditi eventualni gubitak, pitanje je zašto su u to verovali bankari. Za razliku od javnosti, oni su morali biti oba-vešteni, jer su bili izloženi riziku. Odgovor je, verovatno, u tome što su stvari decenijama dobro funkcionisale, a bankari su imali i neposrednu korist. Pošto je percepcija rizika bila nerealno niska, to im je omogućavalo da dodatno zarade, jer su mogli da prisvoje i premiju na rizik, koju bi morali da izdvajaju i plaćaju osiguranju. Što se više smanji premija za rizik koja se plaća osiguranju, viši je profit ulaganja za hipotekarne banke. Zato su vremenom hartije od vrednosti zasnovane na subprime kreditima postale unosnije od onih zasnovanih na prime kreditima. Sve dok je pojava nevraćanja kredita retka, tj. ispod proseka za neko tržište, rizik se može sniziti diversifikacijom ulaganja.

Delatnost Fanny & Freddie i drugih investitora na polju hipoteka i osiguranja hipoteka bi teško mogla da se razume, ako se ne pomene jedan zakon. Jer, da nije tog zakona klijenti ne bi mogli da dobiju stambene kredite, ako ne ispunja-vaju uslove za kreditiranje, što je posebno definisala svaka banka. To je zakon o obavezi davanja zajmova siromašnijim građanima i manjinama (eng. Community reinvestment act). To su tzv. „krediti koji se mogu priuštiti“ (eng. affordable cre-dits). Neki ih zovu i subprime, podstandardni, za razliku od prime, tj. standar-dnih. Taj zakon je donela Karterova administracija 1977, potom je pojačan u vre-me Klintona 1996. i dodatno pojačan za vreme Buša 2005. Zakon je obavezivao banke da daju kredite i siromašnijim građanima, čak je pri bankama postojalo veće lokalnih zajednica koje je zajedno sa bankarima odlučivalo o kreditima. Banke su dobijale CRA rejting, koji nije bio manje značajan od njihovog kredit-nog rejtinga. Time je lokalna zajednica vršila pritisak na hipotekarnu i kreditnu politiku banke.

Naknadna rekonstrukcija pokazuje da su Fanny & Freddie kupovali i „afforda-ble“ hipoteke od banaka tek od 1992. Posledica državne regulative koja pritiska investitore da ulažu i u potencijalno rizične kredite (tj. klijentima čija je kreditna sposobnost sporna) bilo je to da je u SAD naglo povećan broj vlasnika kuća, sa 43% 1940, na 69,2% 2004. Ali, izgleda da skoro 70% nije bilo dovoljno.


144

Finansijske ustanove su na osnovu hipotekarnih kredita emitovale vrednosne hartije (derivate) i prodavale ih na tržištu. Hartije su godinama imale odličnu prođu, kupovale su ih najrazličitiji kupci – investicioni i penzioni fondovi, banke, opštine, gradovi i države, itd. Kupovali su ih kupci i iz SAD i iz sveta.

(ii) Politika FEDDrugi faktor krize je bila politika FED-a. Posle pada dotcom tržišta 2000, FED nije vodio restriktivnu nego blago ekspanzivnu monetarnu politiku. Stepen ek-spanzivnosti je povećan posle terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. O tome je O’Driskol (2008) objavio odličnu studiju u programu Cato Institute. U oba slučaja se radilo o bojazni monetarne vlasti da ne dođe do krize usled pada privredne aktivnosti. Jeftin novac posle 2000. samo je pomogao dalju ekspanziju hipoteka i na njima baziranih hartija od vrednosti.

(iii) Ponašanje bankaraEkspanzivnom monetarnom politikom bila je postavljena scena za veća ulaganja u teško otplative poslove. Ali, do krize ne bi došlo bez trećeg faktora, a to je ponašanje bankara. Ponekad se kaže da je to pohlepa bankara, a čini mi se da su oni pogrešna adresa, ako se ne učini dodatno preciziranje. Pohlepa po sebi nije ni dobra ni loša, ali može postati jedno ili drugo u zavisnosti od sistema podsticaja. Ona je podigla zapadni svet iz materijalne bede do neslućenog stan-darda i bogatstva. Do toga ne bi došlo da u kapitalizmu ne preovlađuje pozitivan sistem podsticaja. Međutim, pohlepa je pri lošem sistemu podsticaja vodila i po-vremenim velikim gubicima. U studiji već pomenutog O’Driskola dato je toliko primera kako je država svojim pravilima primoravala ili bar podsticala banke na pogrešno ponašanje. Zato se ovde može govoriti o negativnoj ulozi pohlepe, tj. ponašanju bankara u uslovima pravila i podsticaja koji su ih pogrešno podsticali. To, naravno, nema veze sa slobodnim tržištem. Kasnije ćemo tačnije videti šta ih je navelo na ponašanje iz koga su iskrsli problemi.

Bankari na određenom tržištu imaju samo izvestan broj klijenata koji mogu da izdrže proveru boniteta, tj. ustanovljavanje sposobnosti za otplaćivanje kredita. To su klijenti kojima se daju standardni krediti. Kada se krediti za kuće odobre svim klijentima koji mogu da servisiraju dug sa 98% i više (prime krediti), onda je s tim tržištem završeno, jer ono ne može naglo da poraste. Dalji rast hipote-karnog tržišta je moguć samo ako se kriterijumi za dodelu kredita ublaže i to je šansa za subprime kredite. To su bankari i činili pošto su ih na ulazak u ovaj posao podstakle dve okolnosti. Prva okolnost je bila da je cena kuća i stanova u SAD neprestano rasla. To je i klijentima pomagalo da lakše dobiju kredite za re-finansiranje postojećih, ako bi dolazilo do teškoća u otplati prvobitnih hipoteka. Tako je rast cena kuća pogodovao i bankarima i klijentima. Druga okolnost je u


145

regulaciji, prema kojoj je kupovina derivata izvedenih iz hipoteka, omogućavala bankama da snize kapitalne zahteve i da time povećaju zaradu kroz ulaganja u ovaj sektor.

(iv) Nema nerizičnog poslaSa druge strane, setimo se da je percepcija rizika za banke i osiguranja bila niža, nego što je on zaista bio. Tako nije ni bilo problema da se krediti daju bez veće ili čak ikakve provere. Ako klijent u nekom trenutku više ne može da plaća dug, kuća se proda i još se na tome zaradi, jer je vrednost kuća porasla od vremena kada je prodata i kada je na nju stavljena hipoteka. Tražnja je bila snažna, pa nije bilo nikakvih problema za novu prodaju. Tako je stvorena iluzija da je ovo odlično isplativ i potpuno nerizičan posao. Naravno, u ekonomiji takvih poslova nema.

U to su se svi uverili kada je 2005–2006. cena kuća u SAD (ali i u nekim dru-gim zemljama, recimo u Irskoj, Španiji) počela da pada, posle skoro 15 godina neprekidnog rasta. Pad cena je pogodio i građane i bankare na dva načina. Prvo, obaveze da se daju subprime krediti su podigle stanogradnju iznad višegodišnjeg proseka izgrađenih kuća i stanova u SAD i zbog naglog pada ulaganja je došlo do krize u građevinskom sektoru i sektorima koji su sa njim povezani. Drugo, građani više nisu mogli lako da dobijaju refinansirajuće kredite, bilo za potrošnju ili otplatu postojećih hipoteka. Smanjenje potrošnje je dovelo do pada tražnje stanova, pada opšte tražnje i pada ekonomske stope rasta. Pošto je pad cena kuća otežao refinansiranje, hipoteke i na njima zasnovane hartije od vrednosti su naglo postale mnogo rizičnije. A pošto se povećao broj onih koji ne mogu da otplaćuju kredite, osiguranje kredita je poskupelo. Nije čudo da su Fanny & Freddie posta-li prve žrtve promena situacije na tržištu, jer su osiguravali oko 50% hipoteka i na njima zasnovanih hartija od vrednosti u SAD.

Kada je cena kuća krenula nizbrdo, finansijske ustanove koje su uključene u po-slove na tom sektoru su se držale varljive nade, da će pad cena biti mali ili pri-vremen. U međuvremenu bi iz sopstvenih rezervi pokrivali trenutne gubitke, posebno usled smanjenja otplata kredita i povećanja premije na rizik. Ili bi, ako zatreba, uzeli kredite, dok se tržište ne normalizuje. Za prvopomenuti problem rešenje se videlo u prodaji kuća bankrotiranih vlasnika novim vlasnicima, koji će moći servisirati kredit. Ali, zbog pada konjunkture u SAD dohoci su padali, pa je padala i tražnja za kućama. Naglo povećanje ponude kuća je, naravno, do-datno snižavalo njihovu vrednost i produžavalo vreme traženja novog kupca na tržištu.

Kako su se kumulirali gubici na hipotekama i u osiguranju istih, vrednost firmi koje su imale te hartije je opadala, pa im je to otežavalo da dođu do novih sredsta-


146

va, kako bi premostili trenutne teškoće. Čak su i kreditne ustanove koje su imale valjana ulaganja bile pogođene, jer su vrednost hipoteka i na njima zasnovanih hartija od vrednosti morali da preračunavaju prema tržišnoj vrednosti koja se postizala na sličnim papirima drugih firmi. Pošto je bila velika ponuda, cena tih hartija na tržištu je padala i tako je smanjivana vrednost portfolia i firmi koje su imale dobre papire i koje ih nisu ni nudile na prodaju. Usled toga je bilo nemo-guće ustanoviti koliki su gubici na ovom tržištu, jer su se neprestano menjali. Tako su u mnogim investicionim kućama teškoće koje su se smatrale prolazinim prerastale u konačne i to je bila sudbina koja je – svaka svojim tempom – dočeki-vala bilo investicione banke poput Bear Stearns, Lehman Brothers, ili osiguranje AIG, itd.

(v) Konfuzija u koncepciji državne intervencijeZašto menadžeri banaka i osiguranja nisu prodali hipotekalne papire, kada su videli da su visokorizični, protivno ustaljenom verovanju da nisu? Naravno da su to neki pokušali, ali nije išlo, jer je ponuda takvih hartija naglo postala ogromna, a tražnja nikakva. Posledično, cene tih hartija od vrednosti su se survale sa ten-dencijom daljeg obezvredjivanja.

Da do toga, ipak, ne bi došlo, opet se pojavila država. Securities and Exchange Commission (SEC) je 19. septembra 2008. zabranio kratkoročnu trgovinu akci-jama čak u 924 firme. To je bila jedna od mera da se spreči pad cena spornih de-rivata i akcija firmi koje su ih više imale. U dodatnom koraku, država je najavila da će kupovati loše hartije od vlasnika (program TARP – Troubled Asset Relief Program), navodno po višim cenama od tržišnih. Osnovni deo TARP programa će se kasnije menjati. Država je time htela da očuva i vrednost spornih derivata i da očuva tržište akcija. Ali, stvarne posledice njenih akcija su bile suprotne od nameravanih efekata. Zabrana trgovine je dovela do pada ne samo kratkoroč-nih, nego i dugoročnih pozicija firmi, jer je kratkoročna zabrana onemogućavala neke operacije, recimo balansiranja, diversifikovanja rizika ili hedžovanja. Zato je došlo do daljeg pada berzanskih vrednosti. S druge strane, program TARP je za posledicu imao da su cene derivata i akcija firmi koje su ih imale prestale da se prilagođavaju nadole; svi su čekali da dobiju višu cenu od države. To je nezaslu-žena premija lošim hartijama koju država stavlja na teret poreskim obveznicima. Veliki privatni investitori su rezervisali desetine milijardi dolara, ali nisu ništa kupili, jer derivati i akcije nisu pali do nivoa za koji su oni smatrali da ima smisla kupovati. A nisu pali, jer se očekivala veća državna ponuda. Posledica je da se tržište zaledilo, umesto da posle pada dođe do nastavka trgovanja.

U svemu je nejasno zašto država spašava investicione banke i osiguravajuće firme vezane za hipotekarno tržište. Svakog dana propadaju pekare, benzinske pumpe, sve vrste firmi i nikome ne pada na pamet da ih spašava. Ljudi gube mnogo zbog


147

pogrešnog izbora, ali niko ko je spiskao pare na kocki ili izgubio u malom bizni-su ne ide kod države da traži pomoć.

Zašto bi banke i osiguranje bili privilegovani? Teško je reći. Kao objašnjenje se nudi, da u slučaju propasti banaka koje su izgubile mnogo na hipotekarnom tržištu, ne bi imao ko da zajmi. To je pogrešan razlog, jer je u pitanju samo deo finansijskih tržišta. Ostatak kreditnog tržišta normalno funkcioniše. Krediti za druge namene, kao što su automobili, tehnika, putovanja, kreditne kartice, itd., normalno funkcionišu. I ti delovi verovatno ne bi bili ni dotaknuti krizom, ako država socijalizacijom gubitaka hipotekarnu krizu ne bi tamo prenela. Drugo, da li je logično da nema ko da zajmi, a da ima mnogo onih kojima su zajmovi potrebni? Naravno da nije. Tamo gde ima tražnje, naći će se i ponuda. Ako se posmatra američko i druga relevantna tržišta, može se videti da se osim jedne, sve ostale kreditne aktivnosti nesmetano odvijaju. Taj jedan problem je među-bankarsko tržište. Banke jednostavno nisu voljne da zajme jedna drugoj, jer ne znaju šta je u bilansima onih koji zajam traže.

Jasno je da cena kapitala neće biti kao pre krize, nego viša. Savremeno kredi-tiranje je posebno olakšano zahvaljujući modernim tehnologijama. Najmanji je problem naći partnera za posao, glavno je da znate šta hoćete. Prema tome, ni ovo opravdanje za intervenciju države nije dobro.

5. Ima li izlaza?

Ključno pitanje je šta sada treba, ili ne treba, uraditi da se izbegnu greške iz ′30-tih godina 20.veka? Kapitalizam ima stav da ulažes, čime neminovno rizikuješ. Ako dobiješ, dobro je. Što dobiješ više, to bolje. Ako izgubiš, onda treba da snosiš trošak. Deo stručnjaka i dalje tako razmišlja.

Skoro svi političari, deo stručnjaka i veći deo javnosti je za intervenciju države,a objašnjenje za to je da tržište ne funkcioniše. To što pristalice državne interven-cije nazivaju nefunkcionisanjem tržišta, uopšte nije stvarno nefunkcionisanje, nego trenutno smanjenje ili prekid na jednom segmentu tržišta, što nije ništa neobično. Kada ponudu i tražnju deli jaz u cenama, potrebno je da prođe neko vreme u kome će doći do njihovog prilagođavanja. Drugim rečima, što je veća elastičnost ponude i tražnje, potrebno je više vremena da dođe do prilagođava-nja, tj. da tržišne sile ponovo počnu da funkcionišu. Kod jednog ovakvog šoka to vreme može biti i nekoliko nedelja ili meseci. Mada, oni koji imaju druge in-terese (da prošire delovanje države), svakako nemaju strpljenja, jer bi to značilo propuštanje prilike.


148

Zato su u navodnoj hitnosti neke intervencije već učinjene. Podržavljene su dve banke, jedna velika osiguravajuća kuća i dve hipotekarne kuće, Fanny & Fred-die, od kojih je jedna nekada bila državna, a druga nikada nije. Postoje i ideje da se broj intervencija poveća; govori se o $ 900 mlrd. pomoći države firmama u nevolji, a neki navode čak i više. U redu za pomoć se pojavljuje i autoindustrija (GM, Ford, Krajsler). Lako se mogu pojaviti i drugi, kao što se najavila pornoin-dustrija i Lari Flint.

Ako država interveniše, ona šalje poruku da se briše razlika dobrog i lošeg poslo-vanja, a ta razlika je ono što drži disciplinu na tržištu. Ovako bi se dobit privati-zovala, a gubici socijalizovali. To je ono što se dešavalo i u socijalizmu, samo ne u jednom sektoru, već u čitavoj privredi.

Zašto intervencije države neće rešti nego produbiti i produžiti krizu. Umesto da je snose i plate oni koji su investirali „grlom u jagode“ i oni koji su kupovali ne-kretnine, iako su znali da možda neće moći da ih otplate, država ih amnestira, a teret tovari na poreske obveznike, koji nemaju nikakvu odgovornost za nastanak ove krize. Upravo usvojeni paket od preko $ 900 mlrd. državne pomoći, iznosi više nego što je SAD koštao irački rat i više od 5% od sadašnjeg američkog BDP. Iznos pomoći je uporediv sa Maršalovim planom posle II Svetskog rata, kada su SAD tokom tri godine izdvajale po 1,5% svog BDP godišnje da bi pomogle obnovu Evrope.

Da li će to rešiti problem? Naravno ne, samo će ga otežati i biti poziv za mnoš-tvo novih neodgovornih u narednoj rundi. Ako država pokriva gubitak, u slede-ćem slučaju treba spiskati i u privatne džepove utrpati što više, a državi ostaviti što veći dug, mnogo veći nego sada. Povrh svega, novac koji se ovako veštački upumpa je mehanički postupak koji ne može da imitira strukturu podsticaja koja nastaje delovanjem tržišnih sila. Zato tržišta u SAD i svetu i ne reaguju rastom na odluku o državnoj pomoći, nego stagnacijom ili padom.

Dve su reakcije na moguću pomoć američke države koje se mogu videti. Oni koji nešto znaju, ali se ne usuđuju da se potpuno usprotive intervenciji, kažu da je pomoć suviše velika, da će nužno biti selektivna i da nacionalizovane firme što pre treba privatizovati. I da treba skratiti zabranu SEC (američka verzija komisije za hartije od vrednosti) za kratkoročnu trgovinu akcijama na što kraći period, kao da se radi o nekoj banana republici, a ne o jednoj od najtržišnijih privreda u svetu. To je, naravno, bolje nego ovo što vlada SAD čini, ali nedovoljno dobro. Treba pustiti da oni koji su pogrešili plate ceh. Bilo je mnogo kriza u američkoj i drugim istorijama i sve su one prošle bezbolnije nego kriza ′30-ih, baš zato što je država tada intervencijom pogoršala stvari.


149

Druga reakcija je reakcija demokrata u Kongresu. Oni hoće da dodaju i druge socijalne programe u nadi da u panici mogu lakše da prođu, traže da država pomogne i tzv.malim ljudima, ne samo velikim ribama. Navodno, da im smanji kamate na kredite za kuće i stanove. Ne pitaju se kako će država to da izvede, jer ona u slučaju nacionalizacije 80% neke firme (kao što je slučaj kod AIG) ne bi bila jedini dužnik, to bi bile i druge privatne firme. Ako bi država htela da snizi kamate, drugi dužnici bi mogli da se ne slože da ne bi smanjili svoju zaradu. Gde su sredstva iz kojih će se plaćati razlika komercijalnih i sniženih kredita, možda još par stotina milijardi. A i otkud znaju koliko da snize, nekome je i 3% mnogo, drugi mogu da plate i 7%.

Na kraju, zašto „mali čovek” nije mislio može li otplaćivati kredit i ako se situa-cija pogorša, što institucionalni investitor nije razmišljao kad ulaže svoj novac i čije vrednosne papire kupuje. Ako pojedinci vode računa kakav auto ili frižider kupuju, zašto ne misle kada kupuju kuću koja je mnogostruko vrednija, ili kome poveravaju svoj novac na štednju. Ako bi sada platili cenu svojih ranijih pogreč-nih odluka, drugi put bi imali vrlo snažan podsticaj da malo razmisle. Ovako, ako im se sada pokrije gubitak, teško će nastati podsticaj da promene ponašanje.

Demokrate dakle pokušavaju da još više uvećaju sredstva za jednu potpuno po-grešnu politiku koju su pokrenuli republikanci. A sve od početaka i podsticaja za pogrešna ulaganja do ove intervenije nije slučaj za slobodno tržište, nego za krizu koju kreira država. Pošto je stvorila krizu, država se sada pojavljuje kao spasilac. Da je tako moglo, socijalizam bi završio u prosperitetu, a ne u bedi i propasti.

Valja uočiti da je u prirodi paketa pomoći došlo do velikih promena. Prva ideja je bila da kao glavni korak bude kupovina loših hartija pojedinih firmi. To bi za njih mogla biti neka pomoć, ali je pitanje da li bi bilo ikakvog kratkoročnog efekata na oživljavanje finansijskog tržišta. Verovatno bi se stvari pokrenule tek kada bi jednog dana i privatni investitori počeli da kupuju hartije. Ali, očekiva-nje da će TARP biti prvenstveno usmeren na kupovinu loših hartija je odložilo normalizaciju trgovine tim hartijama. Usled nedostatka brzih, kratkoročnih efe-kata pri eventualnom ulaganju u loše harije, TARP je usmeren u sasvim drugom pravcu, i do toga je došlo, dok je predlog paketa državne pomoći bio u Kongresu. Glavnina pomoći TARP je sada usmerena na kupovinu akcija banaka. Naravno, ne besplatno. Banke bi u prvih pet godina plaćale državi kamatu od 5%, a posle toga čak 9%. Ideja je bila da ova pomoć odmah deluje. Veliko je pitanje da li će biti nekog pozitivnog efekta. Razlog je vrlo očit. Ako dobit banaka treba da ide ka državi, onda neći ići ka vlasnicima. A ako je tako, onda je bolje rešiti se akcija banaka, do čega i dolazi i što obara, umesto da diže vrednost akcija u bankama i finansijskom sektoru. Tako, umesto da podiže, TARP obara bankarski sektor. Nije prvi put da mere donete sa „najboljim namerama“ vode u sasvim suprotnom pravcu.


150

6. Širenje posledica krize

U krizi koja je počela 2007. i još traje, izbor je jednostavan: treba pustiti da kriza svom oštrinom pogodi one koji su za nju zaslužni, svejedno da li su veliki ili mali u pitanju. Valja podsetiti da je to pre svega tržište hipoteka, vrednosnih papira koji su za njih vezani i njihovog osiguranja. Ceh bi platile investicione banke, deo osiguranja, neki fondovi i neke države koje su svoj novac plasirale u sporni sektor. Takođe, valja podsetiti da ostali delovi američkog kreditnog i finansijskog tržišta u međuvremenu funkcionišu relativno dobro.

Druga opcija je da se interveniše. Međutim, intervencija ne mora rešiti sve pro-bleme. Prvo pitanje je koliko bi trebalo da bude velika pomoć, da bi zaustavila širenje krize. Tržište hipoteka i vrednosnih hartija koje su na njima zasnovane u SAD je pre izbijanja krize, vredeo 12 hiljada milijardi dolara, skoro kao američki BDP. Veliko je pitanje da li je 900 pominjanih milijardi dovoljno ili je to možda samo prvi korak u intervenicijama. Neke nezavisne kuće, poput JP Morgan su sumnjiva potraživanja procenjivale na nekoliko hiljada milijardi. Ako pomoć tre-ba da bude veća od 900 milijardi, pitanje je dokle može da ide. A za pominjanih 900 milijardi je pitanje kome pomagati, a kome ne. I kako sprečiti zloupotrebu i korupciju pri dodeli pomoći?

To su sve sitna pitanja u poređenju sa jednim značajnijim. Ako interveniše, dr-žava će praktično spasiti jedan sektor, ali će trošak spašavanja prebaciti ne samo na čitavu privredu, nego i na čitav svet, što će se desiti preko sledeća dva meha-nizma.

Prvo, ako država emituje obveznice (hartije od vrednosti) u vrednosti od 900 milijardi u kratkom roku, neminovno će poskupeti novac, tj. skočiće kamatne stope na sve vrste zajmova. Skuplji novac znači manje ulaganja, manje ulaganja znači pad stope produktivnosti, manje radnih mesta, manji dohodak i time niži standard. Ispočetka samo u SAD, a kasnije i u drugim zemljama. Tako će u sluča-ju pomoći hipotekarnom tržištu kriza biti razlivena na čitavu američku privredu, a potom i na svetsku. U vremenu globalizacije, i prosperitet i kriza se munjevito šire na sva tržišta koja su integrisana u svetsku privredu.

Drugo, ako država sada bude intervenisala ovako velikim iznosom novca, po-sledice će se osećati decenijama, kao što su se posledice New Deala i osnivanja Fanny Mea osećale decenijama. I kada jednog dana kriza prođe, njene posledice neće. Svako ko ulaže neki novac moraće da se zapita, da li je moguće da opet nastupi neki problem, ma koliko je nemoguće predvideti gde bi on mogao da nastane i da država ponovo interveniše, kako bi predupredila krizu. Prema tome, ako je ′30-ih godina XX veka i početkom XXI veka nešto takvo bilo moguće, moguće je i da se desi ponovo.


151

Pošto je takva stvar moguća, novac će jako dugo imati višu cenu nego što bi inače imao, što opet znači više kamatne stope, manje ulaganja, manji rast produktivno-sti, manje radnih mesta, niži rast BDP i niži rast standarda. U krajnoj liniji, ova kriza će preneti troškove na buduće generacije, upravo zahvaljujući sadašnjoj so-cijalizaciji gubitaka. Sa njenim posledicama ćemo živeti jako dugo upravo zbog načina na koji je država na krizu reagovala. U tom svetlu je današnja intervencija sa 900, a sutra možda i sa više milijardi dolara čista besmislica. Ali, događaji su uhvatili zalet, u nekoj novoj krizi govoriće se o hiljadama milijardi. Pri tom će se malo ko setiti da su takve intervenicije i ta politika, samo na svim sektorima, a ne ovako selektivno, upravo uzroci zbog kojih je nekada propao komunizam.

7. Japanska kriza '90-ih i današnja kriza

U međuvremenu su se američkoj državi raznim intervencijama priključile i dru-ge zemlje, koje takođe gledaju kako da pomažu svoje posustale privrede. Opšti cilj svih tih mera pomoći u raznim zemljama je da se nekako obnovi prethodni nivo privredne aktivnosti, da se uspostavi status quo ante. Problem je u tome, što su upravo alokacije resursa u status quo ante i proizveli problem, tj. krizu. Ono što je proizvelo krizu, ne može biti i rešenje za nju.

Kako je moguće da se usvoji tako skup program koji samo u SAD iznosi preko $ 900 mlrd., a da on nema pozitivan uticaj čak i pre nego što većina mera počne da se primenjuje? Da li je moguće da je čitav progam promašaj? Kako objasniti okolnost da je, izgleda, zaista reč o promašaju?

Intervencija SAD i drugih država ne samo da ne popravlja stvari, nego ih pogor-šava time što pokušava da se vrati na status quo ante, koji je i bio uzrok proble-ma. Intervencija pogoršava stvari, jer ne dozvoljava da se privreda restrukturira boljom upotrebom kapitala, rada i drugih faktora. Intervencija stvara iluziju da se poremećena alokacija resursa i privredna struktura mogu sačuvati.

Da je u pitanju promašaj sa programom od $ 900 mlrd., izgleda da je sve manje sporno. Možda je zanimljivije što promašaj nije čak ni originalan, jer mere koje predlažu američke vlasti nisu ništa novo. Obaranje referentne kamatne stope na 0%, kupovina udela u bankama sa problematičnom imovinom, delimična naci-onalizaciji banaka i drugih firmi, fiskalni podsticaji, itd., sve su to stvari koje su već viđene. Japanske vlasti su tokom proteklih petnaestak godina preduzimale sve pomenuto, a i još ponešto drugo i sve je ostalo bez rezultata. Tačnije, sve te mere nisu pokrenule Japan i njegovu privredu, ali su podligli njegov javni dug na preko 180% od BDP te zemlje.


152

Zašto japanski programi nisu dali razultate i zašto najverovatnije ni američki pro-grami pomoći ne mogu da daju rezultate? A naravno ni srpski! Osnovni razlog je u tome što je potpuno promašen cilj. Cilj nekadašnjih japanskih i današnjih američkih programa je bio da se uspostavi stanje koje je bilo pre izbijanja krize. To bi značilo da se postigne nivo privredne aktivnosti koji je pre toga postojao. Drugim rečima, mere su služile da se uspostavi status quo ante. To je pogrešan cilj, jer konstelacija status quo ante je i bila ta koja je proizvela krizu. Tačnije, to je bila konstelacija određenih poslovnih parametara, kao što je npr. mnogo ulaga-nja u stanove, građevinarstvo, mnogo ulaganja u hipoteke i neke derivate, itd.

Ako treba da dođe do poboljšanja, onda to neće moći povratkom na status quo ante, nego stvaranjem situacije koja pokreće privredu. Da bi se do te pokretačke situacije došlo, potrebno je osloboditi kapital, rad i ostale resurse, da bi našli naj-produktivniju upotrebu pod sadašnjim uslovima. A upravo to vlasti destimulišu, time što država interveniše da vrati status quo ante.

Ono što sve države rade je sasvim suprotno od onoga što bi trebalo da rade. To što rade je da pokušavaju da održe postojeći nivo privredne aktivnosti, da spreče otpuštanja, zatvaranje nekih firmi, itd. A upravo kroz te aktivnosti treba da se nađu novi produktivni načini korišćenja resursa. Zato bi trebalo da puste da se restrukturiranje obavi, ma kako bolno moglo biti. Jer samo tako će privreda po-novo izaći na zelenu granu.

Velika je iluzija misliti da se troškovi krize mogu izbeći. Oni se raznim inter-vencijama države mogu realocirati, ali ne i izbeći. To znači da pitanje nije da li se kriza može izbeći ili ublažiti, nego da li ćemo njene troškove platiti sada ili kasnije, da li će ih pretežno platiti uglavnom krivci ili će biti rašireni na druge slojeve i druge zemlje. Time što je država intervenisala, trošak krize neće biti plaćen brzo i neće ga platiti samo ili prvenstveno oni koji to treba da urade (koje bi inače tržište samo kaznilo za greške), nego i mnogi drugi. Kada prođu inter-vencije, koje će ublažiti intenzitet krize, ali će je produžiti, doći će dodatni troš-kovi u vidu skupljeg servisiranja duga, rasta poreza, pada privredne aktivnosti i što je posebno važno – značajan rast inflacije. Federalne rezerve su sa kamatnom stopom od 0% ostale bez važnijih oruđa monetarne politike, tako da im ostaje samo štamparska presa. Strani finansijeri američkog nacionalnog duga uskoro bi mogli da zatraže više kamate na sredstva koja ulažu, više dolara kao prinos. Inflatorni dolari će pokrivati domaće i strane dugove, a inflatorni porez će ras-porediti trošak na čitavu privredu. Kada dolar postane inflatoran, ni druge valute neće moći dugo da odole – i one će biti uvučene u inflatornu politiku. Naravno, inflacija u zonama drugih velikih valuta ne mora imati istu visinu i tempo kao u slučaju dolara. Treba li podsećati da inflacija podriva privrednu aktivnost, sma-njuje ulaganja i zaposlenost na srednji i dugi rok.


153

8. Uticaj krize na Srbiju

uticaji spoljašnje krize na Srbiju dolaze preko dva mehanizma: prvi je viša cena novca, što znači skuplje zaduživanje, a drugi otežan izvoz, zbog recesije na naj-većim srpskim izvoznim tržištima, pre svega u zemljama Unije. Međutim, spo-ljašnja kriza nije odlučujuća za ekonomske probleme Srbije, ona ih možda samo nešto produbljuje.

Glavni ekonomski problem Srbije je što se postojeći nivo dohotka i standarda ne može dugoročno održati. Izvoz je nizak, strana ulaganja su niska, padaju čak i doznake dijaspore stanovništvu, a mogućnosti zaduživanja su vrlo ograničene. Kredit MMF od € 3mlrd. je nedovoljan da se valuta održi na približno sadašnjem nivou tokom 2009–2010. Pad dinara znači pad dohotka i samo je pitanje vremena i tempa kada će do toga doći.

Drugi veliki ekonomski problem u Srbiji je eskalacija nelikvidnosti, koja ima različite izvore. Neke firme su uzimale kredite računajući na ekspanziju tržišta, a došlo je do krize i pada prodaje. Onima kojima duguje država, oni duguju dru-gima, i tako u krug. Treće je pogodio pad vrednosti dinara, jer kredite otplaćuju sada, a naplata prodate robe i usluga može kasniti više meseci. U četvrtom sluča-ju, banke nisu dobro procenile poslovni rizik klijenta, kada su mu dodelile kredit. Posledice nelikvidnosti će biti stečaj za mnoge firme, gubitak posla za zaposlene, teškoće banaka da amortizuju gubitke. Banke bi posebno mogle biti pogođene, ako dinar više padne u odnosu na druge valute, pa deo firmi i građana ne bude mogao zbog toga da servisira dugove.

Prema statističkim podacima iz prvih par meseci 2009, kao što su industrijska proizvodnja, uvoz, izvoz, prihodi javnih finansija, sasvim sigurno može da se predvidi veliki pad dohotka u Srbiji u 2009. U 2008. Srbija je imala rast dohotka od 5,8% dok će u 2009. pad sigurno biti bar 5%, ali je moguće da bude i dvoci-fren.4 Dubinu pada nije moguće predvideti sada (april) zato što ima više različitih faktora koji na njega utiču, a čije kretanje nije moguće predvideti – ni uz pomoć intuicije, a ni pomoću ekonometrijskih modela. U prvom kvartalu 2009. posledi-ce krize još nisu bile stigle ili nisu bile značajnije. U to vreme kriza je bila više psihološka, pad dohodaka usled pada privredne aktivnosti će se tek osetiti tokom drugog kvartala i kako godina bude odmicala.

4 Pad nacionalnog dohotka za 1% u evropskim zemljama povlači pad javnih finansija za 1,2% do 2%. Tako, ako u Srbiji dohodak u 2009. padne na -5%, to znači pad dohotka prema 2008. za 10,8 procentinih poena, što znači pad javnih finansija u 2009. u odno-su na 2008. za 12,97 do 21,6 procentnih poena. Takva kretanja iziskuju drastične mere štednje na strani države. (Postoji i mogućnost da se sredstva pokušaju prikupiti višim porezima, ali to bi samo dodatno oborilo ulaganja, zaposelnost i dohodak, tj. samo bi još više produbilo krizu)


154

9. Zaključak

Krize koja je započela 2007. verovatno ne bi bilo, ili bar teško da bi dobila ova-ko velike dimenzije, da je država svojom regulaciom nije podstakla i produbila. Ona to nije uradila direktno, već indirektno, preko sistema podsticaja, kojim je kanalisala ponašanje dela poslovnih aktera. Da država nije uticala na banke da ulažu u nestandardne kredite, krize ne bi ni bilo. Da država nije emitovala više novca, teško da bi balon dosegao ove razmere. Da država preko Fanny & Freddie nije garantovala kredite, to ne bi dovelo do širenja moralnog hazarda i negativne selekcije. Pošto je pogrešnim podsticajima doprinela stvaranju i produbljavanju krize, država sada finansijskim intervencijama pokušava da vrati stvari u pređaš-nje stanje, u doba kada su one funkcionisale. Ona praktično pokušava da obnovi ekonomski status quo ante. Ali, status quo ante je sa pogrešnom alokacijom re-sursa i bio izvor problema. Ono što je bio izvor problema ne može biti rešenje. A rešenje su nove alokacije rada, kapitala i ostalih resursa. Do toga će naravno doći pošto se plati trošak prilagođavanja. Izbor je bio da se to plati odmah ili kasnije. Posle intervencija države u SAD i drugim zemljama, prva opcija je uglavnom otpala. Trošak ćemo plaćati najpre kroz produženu krizu, a onda kroz inflaciju.

Kriza iz sveta je ubrzala nastanak krize u Srbiji. Spoljašnji uticaji nisu odlučujući faktor krize u Srbiji, oni je samo nešto pojačavaju. Osnova ekonomske krize u Srbiji su veštački visok dohodak kreiran preko nerealnog kursa dinara i ekonom-ske zatvorenosti zemlje u periodu 2001–2008. Drugi veliki ekonomski problem u Srbiji je rastuća nelikvidnost u privredi. Teško je napraviti tačnu procenu šta će se događati u preostale 2/3 2009. godine, ali se okvirno može reći da će to biti znatan pad privredne aktivnosti u odnosu na 2008.

Summary: The article puts current economic crisis into historical perspective and provides comparisions with 1930s and 1987. Similar to 1930s and contrary to 1987, when the state refrained from wrong moves, the crisis 2007-2009. has been caused by wrong state activity (Community Reinvestment Act forced len-ding to customers unable to service their debt, FED led a policy of easy money) that provided incentives for banks and funds to invest badly. Now, the state via its activity tries to reverse the status quo ante. This a wrong move, because pre-cisely the status has caused the trouble, and now a new pattern of capital, labor and other resources is to be found in order to get out of the crisis. Adjustmes are naturally costly and painful. State interventions postpone a recovery and extend its costs by wasing huge amount of money, what is going to cause inflation. So, after recession it comes inflation.

What concerns Serbia, it is hit more by its own economic troubles – unsustaina-ble standard of living, overvalued currency, liquidity crisis – than by imported problems. Generally, outside influences (higher interest rates and contraction on


155

main Serbian export markets) just foster domestic crisis that promises to result in an economic decline in 2009, that may move between -5% and two digits.

Key words: Economic crisis, crisis in 1930s, state intervention, inflation, rece-sssion, depression, economic recovery, crisis in Serbia.

Sažetak: U članku se današnja ekonomska kriza stavlja u istorijski kontekst poređenjem sa krizama ′30-ih godina 20.veka i 1987. Slično kao ′30-ih, a su-protno 1987. (kada se država uzdržala od pogrešnih koraka), kriza 2007–2009 je prouzrokovana pogrešnom državnom akcijom (CRA je primoravao kreditore da zajme klijentima koji ne mogu da servisiraju dugove, politika jeftinog novca FED-a...), što je podstaklo banke i fondove da loše investiraju. Pošto je kriza izbila, država pokušava da velikim sredstvima povrati status quo ante, kada su stvari funkcionisale. Ovaj korak je pogrešan, jer je upravo pređašnje stanje iza-zvalo nevolju, a sada je potrebno da kapital, rad i drugi resursi nađu nove odnose svoje uposlenosti, da bi se iz krize izašlo. Izlaz iz krize košta i bolan je. Državne intervencije širom sveta odlažu oporavak i prenose trošak oporavka na čitavu privredu time što troše ogromna sredstva. Ova povećana potrošnja, skupa sa ka-matnim stopama centralnih banaka od 0% povećava ponudu novca, što će ubrzo dovesti do inflacije. Tako, posle recesije dolazi inflacija.

Što se Srbije tiče, ona je mnogo više pogođena sopstvenim ekonomskim nedaća-ma (neodrživo visok dohodak, precenjena nacionalna valuta, kriza likvidnosti), nego uticajima krize. Spoljašnja kriza koja se manifestuje preko skupljeg novca i otežanog izvoza samo pojačava probleme koje ima Srbija, tako da se može oče-kivati pad nacionalnog dohotka koji bi se u 2009. mogao kretati između -5% i dvocifrenog procenta.

Ključne reči: ekonomska kriza, kriza ′30-ih god. 20.veka, državna intervencija, inflacija, recesija, depresija, oporavak, kriza u Srbiji.

Literatura

Congleton, R. D. (2009), ′Notes on the financial crisis and bail out′, pp. 1-27, na sajtu: http://www.rdc1.net

Epstein, R. (2008), ′Greed, or incentives′, Forbes, 22. septembar.

Friedman, M. and A. J. Schwartz, (1963), A monetary history of the United States 1867– 1960, Princeton: Princeton UP.

Gwartney, J. D. et al. (2000), Economics. Private and public choice, Fort Worth et al.: Dryden Press.


156

Hayek, F. A. (1996), Put u ropstvo, Global book, N. Sad.

Higgs, R. (2006), Depression, war, and cold war: Studies in political philosophy, Oxford University Press.

Husock, H. (2000), ′The left’s trillion $ ’housing’ shakedown′, New York: The Manhattan Institute.

Liebowitz, S. J. (2008), ′Anatomy of the train wreck. Causes of the mortgage meltdown′, Indipendent Institute: Independent policy report, pp. 1-29.

Mises, L. (1982), Socialism, Indianapolis: Liberty fund.

O’Driscoll, G. P. (2008), ′Asset bubbles and their consequences′, Cato briefing papers, No. 103, Cato Institute, pp. 1-10.

157

Ljubomir Madžar*

KRIZA, TRŽIŠTE I EKONOMSKA POLITIKA

1. Uvod

Svrha ovoga teksta je višekratna, ali su pojedini njeni delovi daleko od toga da imaju istu težinu. Nesumljivo najvažnija sastavnica te svrhe jeste da se afirmativ-no i u najvećem stepenu pohvalno izvede i obrazloži ocena priloga dr Miroslava Prokopijevića (2009), za koji se nadam da će među uvodnim referatima zauzeti istaknuto mesto. Druga komponenta svrhe pisanja ovog rada jeste naglašavanje nekih posebno značajnih propozicija koje je ponudio Prokopijević – propozicija koje, nažalost, nisu kod nas dovoljno prihvaćene ni u stručnoj javnosti, a koje su spoznajno vredne, a za javne politike dalekosežno značajne; nadam se da ću, naporedo sa isticanjem tih važnih tvrdnji, njima u prilog pružiti nešto dodatne argumentacije. Treća sastavnica svrhe kojom je nadahnut ovaj tekst jeste osvrt na jedan broj stavova u citiranom Prokopijevićevom tekstu koji iziskuju kritičku proveru i, čini se, mogu da budu predmet argumentovanog osporavanja. Svrha ne samo debatnih nego i uvodnih referata (tj. onih po pozivu) treba da bude debata, tj. razložna rasprava, a Prokopijević je jedan od retkih, ako ne i jedini u novijem segmentu istorije naših savetovanja, koji se držao (doduše nepisanog) reda i za to pružio pogodnu priliku koja bi se u normalnim okolnostima očekivala i podra-zumevala. On je, naime, (jedini) dostavio svoj tekst pre isteka poznatih krajnjih rokova i dao mogućnost da se rad na miru pročita i da se povodom njega daju – bar što se raspoloživog vremena tiče – promišljene reakcije u pisanoj formi. Ovo je i prva pohvala koja mu se ovde upućuje. Uočljivo je odstupio od prakse naših, reklo bi se pretplaćenih i večitih (jer drugih zasad nema), uvodničara koji učesnicima savetovanja prosto ne daju priliku da razložno i smišljeno reaguju na ono što ponude. To se već tako dugo ponavlja iz savetovanja u savetovanje da je nemoguće izbeći pomisao da tako postupaju proračunato, izbegavajući pro-fesionalnu kritiku i detaljniji pretres svojin istraživačkih nalaza i odgovarajućih ocena.

* Autor koristi priliku da se najsrdačnije zahvali g. Miliji Mihailoviću, sekretaru Pred-sedništva NDE, na primedbama i sugestijama koje su dovele do niza stilskih i jezičkih poboljšanja,a na nekoliko mesta i do znatnijih sadržinskuh intervencija. Ne mogući da mu pripišem odgovornost za eventualne preostale rogobatnosti, ostaje jedino da je zadržim kao zazor koji mi pripada po prirodi stvari.

Ljubomir Madžar

158

Bilo bi u neku ruku pravično da onaj deo ovog teksta koji sadrži pohvale i slaganja bude upadljivo najobimniji od onog „debatnog“. Samo tako bi prostor namenjen pohvalama odgovarao težini te komponente u eventualnoj evaluaciji Prokopijevi-ćevog rada. Međutim, iako bi to bilo korektno prema autoru, zbog ograničenosti prostora to ne bi bilo produktivno. Slaganja i podrška pojedinim stavovima – a takvi su kod Prokopijevića i brojni i značajni – ne mogu, makar i uz dodatnu argumentaciju i uvide, potencijalno doneti onoliko nalaza i analitičkih rezultata koliko može rasprava o pitanjima u kojma se mišljenja razilaze. Stoga će, uz očiglednu nepravdu prema Prokopijeviću, najveći deo ovoga teksta biti posvećen kritičkim opaskama i neslaganjima, u nadi da se neće zaboraviti da je ova ne-srazmera iznuđena i da odražava ograničenja u koja ovaj rad mora da se uklopi, a ne opseg i težinu kritičkih u odnosu na afirmativne sudove. Ostaje posve jasno i sasvim uočljivo da je dr Prokopijević svojim snažno intoniranim, dopadljivo sročenim i, nadasve, vanstandardno jasnim tekstom inspirisao i indukovao ovu iscrpnu raspravu, obimom dvostruko veću od samog njegovog teksta.

Uz ove preliminarije može se okončati uvod i pristupiti drugom odeljku – a pr-vom u sadržinskom pogledu – koji će predstavljati svojevrsnu eulogiju, tj. nagla-šeno slaganje sa važnim Prokopijevićevim stavovima, informaciju o tome da nije sam u njihovom zastupanju i dodatnu argumentaciju u nameri i nadi da se ti bitni i za društvenu akciju dalekosežno značajni postulati pojačaju, dopunski potkrepe i učine što uverljivijim što širem krugu čitalaca.

2. Poente koje ne bi trebalo smetati s uma

Prokopijević je jedan od retkih naših znanstvenika, a o pripadnicima šire in-telektualne javnosti da se i ne govori, koji se nije dao preterano i neodmereno impresionirati aktuelnom krizom. On je to pokazao tako što je krizu smestio u onako širok kontekst kako ta pojava i zahteva i zaslužuje. Širi kontekst je u nje-govom radu razvijen u dva smisla, a svaki od njih je izvanredno važan i krajnje relevantan. Prvi smisao je ostvaren u institucionalnoj dimenziji. Sistem tržišne privrede, ili kapitalizam kako se to sve češće imenuje, on je stavio u kontekst institucionalnih alternativa i sasvim jasno i valjda krajnje uverljivo pokazao da aktuelna kriza nije ni dokaz ni znak ni nagoveštaj da bi mogao da se identifikuje nekakav bolji društveno-ekonomski sistem. Iako je u kreiranju, preradi, širenju i, posebno, ekonomski svrsishodnom korišćenju informacija efikasniji od bilo koje alternative koja je ikad u prošlosti iskrsla u ljudskoj praksi i teorijskoj mi-sli, kapitalizam ne može da izbegne ono što nije moglo da bude izbegnuto ni u jednom obliku ljudskog delovanja. Reč je o principijelnoj nemogućnosti da se pouzdano predvide budući sledovi događaja, o činjenici da su ekonomski i druš-tveni sistemi, za razliku od onih u prirodi i tehnologiji, dinamični i kontinuirano promenljivi i da se menjaju već (i čak!) pod uticajem naših spoznaja o njihovim

Kriza, tržište i ekonomska politika

159

strukturnim karakteristikama i funkcionalnim svojstvima (Sornette (2003), ss. 135–6).

Implikacije ovih sistemskih transformacija pod pukim uticajem spoznaje – a to je fenomen analogan Hajzenbergovom principu u fizici, ali još složeniji – mnogo su dublje nego što se to uviđa u široj, pa i stručnoj javnosti. Pokušaj da se sistem-skom dogradnjom i prilagođavanjima postojeći regulativni poredak dovede na nivo upravljačkog potencijala dovoljno snažnog za prevladavanje poremećaja ko-jima je sistem po prirodi stvari kontinuirano izložen – sličan je gađanju pokretne mete. Da bi se sistem na odgovarajući način prestrukturirao, mora se neprestano izučavati i spoznavati; samo saznavanje strukturnih svojstava sistema menja, međutim, njegovu strukturu, pa ono što je istraživački upravo ustanovljeno pre-staje u stvari da bude relevantno. To nije bez analogija sa teoremom „moralnog rabaćenja“ ekonometrijskih modela i nemogućnosti ekonomske politike koju je predložio Barro (1978, str. 293; 1987, str.331), a u kojoj je ključni uvid da sama (po pretpostavci realistična) procena parametara u modelu menja njegovu struk-turu i tako ga čini neupotrebljivim. Kad upoznaju vrednosti i konfiguraciju para-metara, privredni subjekti prilagođavaju im svoja ponašanja i samim tim menjaju strukturu sistema čineći model nepodesnim i za analizu i za politiku.

Konačan zaključak je više nego jasan: ne postoji sistem koji otklanja rizike i neizvesnosti ili takav koji sa njima izlazi nakraj na idealan i šteta i gubitaka oslobođen način. Svi sistemi imaju grdne teškoće sa rizicima i neizvesnošću, ali sigurno nisu jednako opremljeni da se sa njima efikasno suočavaju. Kapitalizam se, uprkos brojnim i bezmalo redovnim krizama (van Duijn (1983), ss. 3–19; Ac-hinstein (1961), posebno ss. 162–8), u tom pogledu pokazao kao superioran, a Prokopijević to i ističe i pokazuje na način koji jedva da može da bude efektniji. On, naime, podseća na mnogobrojne krize kroz koje je kapitalizam prolazio to-kom poslednja dva veka, krize iz kojih je uspešno izlazio; njegova najkrupnija empirijski realizovana alternativa – realni socijalizam – doživeo je svoj epohalni krah prilikom jedne – a Prokopijević, pomalo i efekta radi, precizira jedine – krupnije sistemske krize. Ta kriza bila je u isto vreme i trajna, a povremeno se činilo da dobija atribute permanentnosti, što samo pokazuje superiornost tržišne privrede nad njenom kolektivistički uobličenom alternativom. Superiornost se pre svega očituje u prevladavanju krupnih egzogenih udara i internih reverbera-cija koje oni predvidivo izazivaju.

Prokopijevićeva rasprava je izvanredna prezentacija jedne poražavajuće crte ov-dašnje – a biće da ta karakteristika ima i deleko šire, međunarodne razmere – profesionalne i, osobito, šire javnosti. Njome je on razvio prethodno nagovešteni drugi pristup uvek aktuelnom pitanju kako tržište smestiti u jedan širi analitički kontekst. Taman je tržište među stručnjacima i u širim društvenim slojevima prihvaćeno kao racionalan i društveno prihvatljiv alokacioni mehanizam, kao

Ljubomir Madžar

160

deo institucionalnog poretka bez koga nema modernizacije društva niti kompa-tibilnosti sa međunarodnim okruženjem, pre svega onim njegovim delom koji je ekonomski najrazvijeniji i društveno najnapredniji, kad taj afirmativni stav prema tržištu i privatnom vlasništvu počinje upadljivo da se ljulja i unekoliko kruni. Sa dolaskom krize kao da se spoznajni napredak poništava, kao da se po kratkom postupku odbacuje ono što je na jedvite jade prihvaćeno kao rezultat mučnog i neizvesnog procesa kolektivnog učenja. Na sve strane čuju se glasovi, nalik na piskavi i prodorni krešendo, o tobožnjem bankrotu tržišta, o njegovoj epohalnoj diskreditaciji, o superiornosti nekakvih alternativnih aranžmana, za koje, doduše, nije specifikovano kakvi su i u kom bi se tačno pogledu pokazali kao superiorni u odnosu na „haotično i destruktivno“ tržište. To što je donedavno izgledalo kao preovlađujući društveni stav, kao neupitno vrednosno opredeljenje, odjednom je preokrenuto, uz maltene frontalno odbacivanje onoga što je tokom poslednje nepune decenije tranzicionog batrganja izgledalo kao izlaz iz kolekti-vističkog ćorsokaka.

To je žalosna osobenost naših naravi: sklonost ka naglom i brzopletom odluči-vanju, spremnost da se na osnovu jednog, pojedinačnog i obimom ipak skuče-nog iskustva, donese ocena o jednom mehanizmu koji je star koliko i ljudska civilizacija. Naglo i nedovoljno promišljeno javljaju se nenadano krupne rezerve prema sistemu koji se potvrdio i kao pretpostavka za razvijanje te civilizacije i kao jedan od njenih veličanstvenih dometa. Način na koji je u dobrom delu naše javnosti protumačena „kriza tržišta“ paradigmatičan je primer uskog parohijal-nog gledanja kakvo zasigurno ne vodi niti naučnoj niti bilo kakvoj drugoj istini. Prokopijević je zaplivao protiv matice i upozorio da ovih par godina krize (zasad nepune tri godine) predstavlja tek mali odsečak ukupnog razvojnog iskustva koje, u celini gledano, predstavlja neviđen i gotovo neverovatan napredak svih sfera društvenog a u kome je tržište, uprkos povremenim krizama, odigralo presudno važnu ulogu. Možda je najbolje da se ovde, zajedno sa Pejovichem (2009, ss. 1–2) skrene pažnja na elementarnu činjenicu da „...socijalizam nije uspevao da ponovi dostignuća kapitalizma“ i da to neće poći za rukom ni nekoj „liberalnoj“, kakva god da se u praksi uobliči, varijanti socijalizma.

Savremena civilizacija se u svojim najkrupnijim i po napredak čovečanstva naj-presudnijim segmentima razvila tokom poslednjih par vekova, a gotovo sve što je u njoj vredno i progresivno nastalo je tokom i zahvaljujući učincima kapitalizma. Ovde nabrajati sve te učinke bilo bi neumesno, ali neka samo bude spomenut ogroman porast ljudskog znanja kome je kapitalizam za par stoleća više doprineo nego prethodni društveni razvitak tokom dugih milenija. Treba se setiti da su savremene velike kompanije, ti najmarkantniji epifenomeni i simboli kapitaliz-ma, uz sve ostalo, ogromni repozitorijumi znanja; u tim krupnim organizacijama akumulirano je više znanja – a i tokovi kreiranja novih znanja su bogatiji – nego u vrhunskim savremenim univerzitetima. Budući da se i ekonomski razvitak i


161

opšti društveni progres u svojim najkrupnijim sastavnicama svode na akumulira-nje znanja, lako je uvideti šta kapitalizam znači za napredak svekolikog društva. Najupečatljivija crta skučenog, palanački ograničenog mišljenja jeste da, impre-sionirano i svladano nekim aktuelnim pojavama, ne uspeva da sagleda mnogo šire i daleko značajnije vremenski ili sadržinski udaljene fenomene. To je neka vrsta gnoseološkog slepila analogna poznatom pogonskom slepilu kod rukovo-dećih struktura po preduzećima. Ona je, međutim, daleko krupnija i mnogo po-gubnija po svojim društvenim posledicama.

Druga vredna Prokopijevićeva poenta jeste posve eksplicitno i energično suprot-stavljanje tezi o „pohlepi“ bankara kao uzročniku i propagatoru krize. Mora se reći da su i u tzv. razvijenom svetu neki od pohlepe načinili čitav teorijski sistem (Stiglitz (2003), passim a posebno ss. 115–39, 241–68). Iz Prokopijevićevog teksta se vidi – a ovde neka bude naglašeno da postoji još najmanje jedan u struci koji njegovo mišljenje bezrezervno deli – da on tu bizarnu teoriju smatra jednom ko-losalnom besmislicom. Dve njegove rečenice zaslužuju da budu citirane: „Pohle-pa je podigla zapadni svet iz neslućene bede do neslućenog standarda i bogatstva. Do toga ne bi došlo da u kapitalizmu ne preovlađuje pozitivan sistem podsticaja“. On dalje sasvim umesno primećuje da nije problem u pohlepi kao takvoj – kad to košulja nije bila bliža od kaputa?; ko nije za sebe, nije ni za drugoga; u svojoj poznatoj knjizi o ljubavi E. From je rekao da sva ljubav počinje od sebe samog – nego u naopakom sistemu podsticaja koji pohlepu usmeravaju u destruktivnom pravcu. Ekstravagantno je i protivno razumu proglasiti za moralno izopačeno nešto što se u mikroekonomiji – a tu je negde sama srž svekolike ekonomske nauke – postulira kao prirodno i očekivano ponašanje, kao bihevioralni postulat na kome se diže veličanstveno zdanje čiste ekonomske teorije.

Ovome valja dodati neke nešto više teorijski obojene argumente. Konceptualni i analitički temelj svekolikih ekonomskih znanja je savremena – a za ranija raz-doblja i ona nešto starija – mikroekonomija. Ona je sva u znaku optimizacije: svi posmatrani subjekti optimizuju nekakve svoje funkcije kriterija. Nema toga me-todološkog instrumentarija kojim bi se moglo odvojiti nekakvo legitimno maksi-miziranje dobiti ili funkcije korisnosti, pa čak i maksimiziranje budžeta u teoriji ponašanja birokratskih struktura (Miller (2003), ss. 360–71), od tobože moralno odbojnog i destruktivnog ponašanja kao što je ono inspirisano pohlepom. Iako su velika moralna načela univerzalna i manje-više generalno prihvaćena, ona na operativnom nivou nisu ni izdaleka toliko precizirana da bi mogla da se inkorpo-riraju u strogo strukturiranu i rigorozno izvedenu mikroekonomsku teoriju. Na nivou optimizacije mikroekonomskih odluka ona, drugim rečima, ne mogu tako precizno da se artikulišu da bi dala jednoznačno opredeljene okvire za ponašanje aktera u procesima tržišne konkurencije.

Ljubomir Madžar

162

Kad bi se kojim slučajem Stiglitzovi apeli i shvatili i prihvatili, ostao bi neugodno širok prostor za operativno tumačenje morala, pa bi stoga preovladala negativna selekcija: oni koji bi insistiranje na moralu striktnije shvatili nametnuli bi sebi u većoj meri dodatne troškove, a ta troškovna nepovoljnost na dugi rok bi vodi-la izumiranju onih najmoralnijih. Jedini način ekonomski zasnovanog rešavanja ove koncepcijske i analitičke neodređenosti jeste da se – kao što se to svuda i čini – zakonom propiše ono što je nedozvoljeno i da na prostoru koji zakonom nije inkriminisan tržišni akteri konkurišu bez ikakvih inhibicija. Naravno, uvek će biti i motivacije za kršenje zakona i odgovarajućeg destruktivnog, pa time i asocijalnog ponašanja. No, na državi je da pravila igre uredi tako da se češanje o zakon nikome ne isplati ili bar da takvih bude tako mali broj da ne bude ugroženo funkcionisanje tržišta. To je tačka na kojoj je nemoguće ne složiti se sa Prokopije-vićem (ss. 5–6) da je za institucionalni okvir privređivanja i odgovarajuću struk-turu podsticaja odgovorna država. Dobro je da je ovde država eksplicitno uklju-čena, jer joj je, u celini gledano, Prokopijević dao tako malo mesta da pokadšto iskrsava pitanje ima li je uopšte u njegovom normativno koncipiranom sistemu. Izuzetak od ove pravilnosti jeste tretman grešaka i promašaja koje Prokopijević bez ikakvih hemunga i kvalifikacija tovari upravo i, reklo bi se, isključivo na državu. No, ovim se anticipira sadržina narednog odeljka u kome će biti iznesen jedan broj stavova koji sa gledištima dr Prokopijevića nisu usaglašeni, a tu i tamo su im direktno suprotstavljeni.

Ostaje da se istakne i emfatično slaganje sa Prokopijevićevom dijagnozom uticaja krize na Srbiju. Dubokim i tačnim uvidima koje je on izveo može se dodati još i nalaz da je ono što se za Srbiju ističe kao najvrednija kolekcija performansi za-visilo od faktora koji nisu dugoročno održivi. Izopačena i apsurdna kombinacija slabe, zanemoćale privrede, posebno slabe u spoljnotrgovinskom sektoru, a po-najviše baš u izvozu, i jake domaće valute – uslovljena je očigledno privremenim prihodima od privatizacije („rasprodaja porodične srebrnine“), izvesnim prilivom stranih direktnih investicija (povrh onoga što je ušlo kroz privatizaciju) i naglim zaduživanjem u javnom i, osobito, u privatnom sektoru. Svi ti prilivi na kratkom su štapu. Kad se rasproda to što je još na raspolaganju, taj priliv će presušiti. Kad zaduženost dostigne određeni stepen – a na taj nivo neće se dugo čekati i nazire se već sad – poverenje spoljnih finansijera će splasnuti i više neće biti spremni da nam zajme. Kad jako oslabe ili čak presuše ova dva toka, privreda će početi da podrhtava i da se ljulja, a u tako rovit i neizvestan ambijent strani kapital neće biti osobito spreman da ulazi. Njegova rezervisanost u pogledu angažovanja na na-šim prostorima biće naročito pojačana perspektivom devizne nelikvidnosti koja je sama za sebe dovoljna da iz osnova potkopa uvek neophodno poverenje.

Naša kakva-takva stopa rasta, svakako nedovoljna kad se uzme u obzir prova-lija iz koje je privreda početkom ovog milenijuma imala da se izvlači, bitno je zavisila od priliva stranih sredstava koji je za jedno ograničeno vreme bio obi-


163

lan po sva tri pomenuta osnova. S druge strane, naša kakava-takva unutrašnja stabilnost, koju bi bolje bilo okarakterisati kao odsustvo (baš!) razorne inflacije, bila je, opet suštinski, uslovljena ogromnim viškom uvoza nad izvozom (čija je posledica silno povećavanje robne ponude) i precenjenim dinarom koji je taj ve-liki spoljnotrgovinsi deficit i podstakao i održavao. Precenjeni dinar bio je no-seći stub naše antiinflacione politike utičući na robne tokove ali i – posredstvom jeftinih uvoznih sirovina i repromaterijala – na proizvodne troškove. Kad rast i stabilnost počivaju na jednoj tako efermernoj skupini činilaca, teška kriza je pro-sto uprogramirana u domaće ekonomske trendove i mora se sa gvozdenom nemi-novnošću sručiti na privredu, nezavisno od kriznih poremećaja u svetu. Svetska kriza je samo ubrzala i vremenski približila neugodni sled događanja, ali u našoj unutrašnjoj anomaličnosti ništa kvalitativno nije promenila.

3. Izvorišta krize: sistem, ekonomska politika, privredni subjekti

Sa prethodnim odeljkom razmotrena su, premda ne sva, suštinska slaganja sa Prokopijevićevim dijagnozama. Ostao je veći broj sitnih slaganja – npr. njegov promišljen i u najboljem smislu selektivan pristup činjenicama vezanim za razne krize – ali za njihovo pretresanje ponestaje prostora. Između nas, međutim, pored emfatičnih slaganja postoje i krupnija neslaganja. Ona se pre svega tiču izvorišta krize. U principu su moguća tri takva izvorišta: (1) nemoralno ili, u poslovnom smislu, perverzno ponašanje privrednih subjekata (to što je već citirani Stiglitz okvalifikovao kao nečuvenu pohlepu, u daljem tekstu subjekti ili, da bi se razbila stilska monotonija akteri), (2) ekonomska politika kao oblik upravljanja siste-mom privrede prirodno pripisana državi i njenim eventualnim promašajima (u daljem tekstu prosto politika), i (3) zatečeni institucionalni poredak, definisan tako da uključuje i tržišta, kao sistem regulativnih ustrojstava putem kojih se, s jedne strane spontano regulišu, a s druge makroekonomski kontrolišu privredni tokovi (stoga često nazivan i regulativni sistem, u daljem tekstu sistem).

I u lociranju izvorišta krize da se prepoznati jedan uočljiv element slaganja, ali ono ne ide dokraja. Ovde je već afirmativno citirano Prokopijevićevo (ss. 5–6) odbijanje pohlepe kao činioca koji bi u principu mogao da izaziva poremećaje; je-dinstveni smo u stavu da je težnja subjekata da kroz privredne interakcije što više unaprede i ostvare sopstvene interese, prirodan oblik optimizacije u gotovo svim segmentima ekonomskog sistema – pa i izvan njega – i dugom tradicijom osve-štani oblik formalizovanja ponašanja aktera. Bez takve formalizacije ekonomska nauka jedva da bi mogla da opstane u svojoj sadašnjoj, za mnoge od nas veličan-stvenoj, arhitektonici. No, Prokopijević nije dosledan u ovom stavu, a tvrdnjama u drugim delovima svog teksta pada u lako razaznatljivu kontradikciju. S jedne strane, on navodi da je država naterala subjekte na akcije koje su kasnije dovele

Ljubomir Madžar

164

do teških poremećaja i šteta. Ona je to učinila osnivanjem specijalizovane firme za kreditiranje nekretnina umešavši se u to tržište, gde joj nije bilo mesto. Potom je osnovana privatna firma orijentisana na isto tržište, koju je javnost, pa i ban-karska, zbog nečega smatrala državnom i tretirala je sa većim poverenjem, osla-njajući se na to uverenje. U daljem sledu disfunkcionalnih poteza privatizovana je i ona prva firma, ali je javnost za obe te privatne firme zbog nečega verovala da su državne. To je dovelo do toga da je „percepcija rizika bila nerealno niska“ (Prokopijević, s. 4).

Ovo je značajno, jer otkriva Prokopijevićevo, makar i implicitno, priznanje da na sudbinski važnom području rizika, država može da obezbedi viši nivo poverenja nego skupina privatnih firmi, te tako da se u jednom segmentu široko definisanih regulativnih funkcija pokaže kao superiorna u odnosu na tržište. Sa ovim se dr Prokopijević neće saglasiti, ali ovo zaista govori o jednoj važnoj prednosti dr-žave, makar u nekim segmentima i u nekim posebnim situacijama, u odnosu na privatni sektor: ona može da smanji „percepciju rizika“ i tako podstakne predu-zetništvo i tamo gde je ono zbog neprijatnih tržišnih iskustava blokirano, gde su Keynesovi animal spirits klonuli i umrtvljeni. Da se naslutiti, da je odbijanje da se uvaži ovaj potencijalno moćan i dragocen uticaj države, jedan od razloga zbog kojih Prokopijević u odnosu na najnoviji „Obamin paket“, zauzima tako kritičan, odbijajući stav. Njegova ocena je daleko nepovoljnija od one koju su dali mnogi ugledni američki ekonomisti (Becker, 2009; Posner, 2009).

Država, posebno kad neodmereno ojača, predstavlja veliku opasnost po privredu, a njeno mešanje u upravljanje ekonomskim tokovima toliko puta se pokazalo kao pogibeljno. Međutim, bar joj treba priznati da u specijalnim situacijama, kad se zbog globalnih lomova i urušavanja poverenja i samo tržište približi tugaljivoj granici bezvredne nedelotvornosti, može jedan broj važnih funkcija da obavi bolje od tržišta. U normalnim situacijama, a to je i sadržinski i vremenski daleko preovlađujući način na koji privreda funkcioniše, tržište je nesravnjeno bolja al-ternativa od države, baš onako kako dr Prokopijević i ja uporno zagovaramo. No, u izuzetnim kriznim turbulencijama, kad su organizacije i institucije finansijskog i drugih tržišta deprimentno diskreditovane, tako osakaćeno tržište pokazuje se u jednom broju važnih funkcija, ponajviše onih koje su vezane za mobilizaciju resursa, kao nedvojbeno inferiorno. Šta dobro može da se kaže o tržištu na kome u intervalu od četiri meseca cena neke ključne sirovine padne na svega trećinu od inicijalne vrednosti? Koliko vredi ta zastrašujuće kolebljiva cena kao infor-macioni signal za nekakvu alokaciju resursa, posebno alokaciju investicija? Šta reći o tržištu na kome zbog istopljenog poverenja zamre investiciona aktivnost, agregatna tražnja odsečno padne i privreda se strmekne u jedan stravičan zastoj u kome su ljudi i kapaciteti nezaposleni, a milionske mase u nemogućnosti da u podnošljivom stepenu zadovolje svoje potrebe. To je konstelacija u kojoj je teško ostati impresioniran tržištem, pa se i najvatrenijim pristalicama tržišta kakvi smo


165

nas dvojica može nametnuti pitanje može li od tako blokiranog i tako nestabilnog tržišta (prava Marksova anarhičnost!) da se zamisli išta gore.

Važno je podvući da i u ovome treba držati meru: upravo opisana konstelaci-ja daleko je od toga da bude tipična i samo nerazuman posmatrač zaključiće na osnovu tako izuzetne i nereprezentativne situacije da je tržište u celini neu-potrebljivo i bezvredno. Trezvenost nalaže da se naporedo sa ovom izuzetnom patologijom tržišta imaju u vidu i njegove zadivljujuće performanse u daleko preovlađujućem delu poznatog, empirijski registrovanog iskustva. No, to što dobro znamo o impresivnim učincima i zadivljujućim performansama tržišta u daleko preovlađujućem delu normalnih situacija, nije razlog da ignorišemo nje-govu užasavajuću patologiju u izuzetnim konstelacijama njegove deprimirajuće blokade. Utoliko pre, što sagledavanje i suštinsko prepoznavanje patologije tr-žišta ima i svoje ekonomsko-političke implikacije. Analitičar koji pretenduje na to da bude uravnotežen i objektivan, treba u fazama najimpresivnije ekspanzije tržišne privrede da ima u vidu i ozbiljno razmišlja o spektakularnim otkazima tržišta u (na sreću retkim) intervalima razornih kriza; i da u periodu kriza kakva je ova sada, ne zaboravi zadivljujuću delotvornost tržišta u normalnim, na sreću uobičajenim, situacijama.

Time se nipošto na završava razlika u našem gledanju na komparativnu efika-snost tržišta i vantržišnih mehanizama alokacije i, posebno, mobilizacije resursa. Na s. 5, Prokopijević nas izveštava da je donošenjem zakona Community Rein-vestment Act za vreme Karterove administracije 1977, a potom njegovim pojača-njem u vreme Klintona 1996. i Buša 2005. godine, država faktički naterala banke da odobravaju kredite kreditno nesposobnim kupcima kuća. Preciznije, u tekstu se kaže „...da nije bilo tog zakona klijenti ne bi mogli da dobiju stambene kredite, ako ne ispunjavaju uslove za kreditiranje“. Dalje se kaže „...zakon je obavezivao banke (podvukao Lj.M.) da daju kredite i siromašnijim građanima“ (s. 5). Ovo je teško pomiriti sa propozicijom prema kojoj se naknadnom državnom intervenci-jom (pored ostalog, a i poglavito, u prilog banaka) „briše razlika između dobrog i lošeg poslovanja“ (s. 9). Može li se kao „loše poslovanje“ okarakterisati nešto što je država nametnula i u čemu banke nisu imale mogućnosti izbora? Problem bi se javio čak i da nije rečeno da su banke zakonom naterane da odobravaju loše kredite; dovoljno bi bilo da su za tako nešto dobile samo odgovarajuće podsticaje, jer je na stranama 5 i 6 rečeno da je za štete izazvane ponašanjem pod uticajem loših podsticaja kriv ne onaj koji se njima racionalno prilagođava, nego onaj koji ih je kreirao, tj. država. Da ne bi bilo zabune u pogledu mere u kojoj je „krivica“ pripisana akterima, dobro je citirati još i mesto gde autor konstatuje da troškove krize treba „da...plate oni koji su investirali ’grlom u jagode’ i..koji su kupovali kuće i ostalo, iako su znali da možda neće moći da ih otplate“. I dalje, „...treba pu-stiti da oni koji su pogrešili plate ceh“ (s. 9). I dalje, „...što mali čovek nije mislio može li otplaćivati kredit..., što institucionalni investitor nije razmišljao gde nosi

Ljubomir Madžar

166

svoje pare i čije vrednosne papire kupuje?“ (s. 10). Krug „odgovornih“ za krizu ovim je dobrano proširen. Tout court, akteri su s jedne strane podsticajima nave-deni, pa čak i zakonskim aktima naterani na neke finansijske i ekonomske radnje, a s druge strane za te radnje, koje na ovaj ili onaj način nisu mogli da izbegnu, proglašeni su odgovornima. To se da protumačiti kao krupnija nekonzistentnost, kontradikcija koju je teško ne zapaziti.

Kad je reč o ishodištima krize, glavna vododelnica između gledišta koje je ar-tikulisao dr Prokopijević i onoga koje se zastupa ovde ide linijom sučeljavanja sistema, s jedne, i države i njene ekonomske politike, s druge strane. Uz navede-na zaletanja među aktere kao izazivače krize, dr Prokopijević ipak kao glavnog krivca izdvaja državu. Ovde se zastupa gledište da je to ipak sistem. Neka odmah bude rečeno da je i sistem delom rezultat svesne akcije državnih organa i njima nadređenih političkih foruma. Ipak ne sledi da sistem može da se izjednači sa politikom ili da sistem i politika mogu da se strpaju u istu vreću. Prvo, sistemske odluke su krupne i strateškog dosega, donose se za prilično dug niz godina, a ponekad i decenija. Opseg i strateški nivo odluka opredeljuje i njihov značaj i kvalitet. Kao veoma krupne i ponekad epohalne, sistemske odluke nemaju isti rang i efekat kao odluke koje se donose na takoreći dnevnoj bazi u rutinskim procesima regulisanja privrednih tokova. Drugo, sistemske odluke se donose po proceduri koja se bitno razlikuje od mnogo brojnijih, bezmalo tekućih odluka u koncipiranju i vođenju ekonomske politike. Treće, sistemske odluke, baš zato što su krupne, najčešće ne mogu da se donose bez velikih intervencija u postojeći sistem, bez znatnijeg zadiranja u neispitane i empirijski netestirane prostore ha-zardno brojnih alternativnih rešenja. Sistemske odluke ne mogu da se donose ni brzo ni bez velikih rizika i troškova.

Sistemska prilagođavanja u racionalnom pristupu mogu da imaju samo ograni-čen domet i uklapati se u ono što je Poper (1993/1971/, ss. 50–3, 208–9 i 275. u I tomu; 139– 142, 266–8 u II tomu) srećno nazvao step-by-step engineering. U protivnom, društveni inženjering dobije nerasudne razmere i postaje utopijski inženjering (Poper 1993/1971/, ss. 208–15 u II tomu). Onaj koji se upusti u vrletne nedohode utopijskog niženjeringa – izlaže se rizicima globalnog kraha, kakav se dogodio socijalizmu. Sve ovo navodi se samo zato da se ovoj argumentaciji ne bi pariralo sa naivnom sugestijom da sistem treba prosto prestrukturirati i doterati, ako već nije dovoljno dobar. U prestrukturiranju sistema nameću se ograničenja sa osnova oskudice znanja i informacija – a znanje je notorno oskudno i najčešće popunjeno elementima iz postojećih, zatečenih institucionalnih struktura, pa je to jedna od logičkih veza preko kojih se postojeće institucije nameću kao ogra-ničenja u njihovim prilagođavanjima i u građenju budućih institucija. Iz okvira definisanih postojećim institucijama, ne može se predaleko iskoračiti: tim insti-tucijama impregnirano je i u bitnim sastavnicama opredeljeno i samo naše zna-nje, pa čak i ono što bi moglo da se nazove kreativnom imaginacijom.


167

Drugi razlog zbog koga sistem treba strogo lučiti od politike jeste što on sadrži mnoge elemente koji ne samo da nisu bili produkt tekuće politike nego sa drža-vom i njenom politikom nikad ni u prošlosti nisu imali veze. Reč je o poslovnim uzancama, o brojnim statutima i pravilnicima, o poslovnicima i internim regu-lama gotovo nesagledivog mnoštva privrednih i drugih organizacija. Reč je još i više o tradiciji, kolektivnim sećanjima, kulturi, vrednosnim opredeljenjima i moralnim normama, tj. o jednom nepreglednom mnoštvu politički i pravno ne-formalizovanih pravila koja čine ogroman skup neformalnih institucija (Pejovich (2008), posebno ss. 129–39 i 155–69), koje država sa svojom politikom niti je stvorila niti na njih – pogotovo ne u proizvoljno kratkom vremenu i u kakvom operativnom smislu – može da utiče. Više od svega ostalog, zadati, tj. od politi-ke nezavisan deo sistema je i samo tržište, koje očigledno nije plod bilo kakvog društvenog inženjeringa, a koje u regulisanju privrednih tokova i koordinaciji odluka igra ključnu ulogu. Za politiku je preovlađujući deo sistema prosto za-dat i nepromenljiv; politika jednostavno ima najvećim delom da ga inkorporira u svoje procedure kao jednu zasebnu skupinu ograničenja. Kao ograničenje se, drugim rečima, u visokom stepenu i na način koji se ne da zaobići, nameće ono što već postoji. Učinjeno se nikakvim sredstvima ne da menjati; stari Grci su go-vorili da ono što se dogodilo ni bogovi ne mogu promeniti. „Upravljivi“ segment sistema povećava se sa vremenskim horizontom, ali i na (najduži mogući) dugi rok najveći njegov deo ostaje van uticaja politike. Pogotovo van mogućnosti pro-izvoljnog transformisanja.

4. Sistem kao generator kriza

Razlog zbog koga se ovde sistem, a ne država sa svojom politikom tretira kao generator ciklusa, pa time i kao neporecivi uzročnik kriza, jeste u tome što je ekonomski sistem, kao valjda i svi veliki i kompleksni (dinamični, stohastični, slabo upravljivi...) sistemi, inherentno nestabilan. U ovoj ključnoj propoziciji, koja je opredeljujuća za dalje rezonovanje, sledim pok. Branka Horvata (1969, ss. 16–8), korifeja ekonomske nauke na ovim prostorima, čoveka koji je za veći broj sukcesivnih profesionalnih naraštaja na prostorima SFRJ prosto otkrio ekonomi-ju. Sistem je tako strukturiran i funkcionalno tako uobličen da on ne može da ne generiše cikluse, sa svim ekspanzijama, kontrakcijama, dolovim, vrhovima i, u rezultatu svega toga, maltene redovnim poremećajima, pa i povremenim kriza-ma, kako god da se ovaj pojam definiše. Kad se javi nekakav impresivan uspon ili recesija koja prerasta u depresiju, prvo na šta valja gledati jeste sistem, zajedno sa mehanizmima i načinima kroz koje on ispoljava svoju inherentnu nestabilnost. Da je ova ideja vredna i još uvek aktuelna, vidi se i po tome što ona nikada nije u profesionalnoj literaturi bila napuštena i što se u naučnoj komunikaciji sa ne-malom težinom javlja i dan-danas. Tako o inherentnom karakteru tržišne nesta-bilnosti govori u svojoj nedavno objavljenoj knjizi i B. Babić (2007, ss. 152–5), a

Ljubomir Madžar

168

na drugom mestu afirmativno navodi autore koji tvrde da je u jugoistočnoj Aziji krizu izazvala sama panika, što će reći autonomno obrtanje očekivanja, bez ika-kvih realnih uzročnika. Posner (2009, s. 4) govori o tri moguća uzročnika krize od kojih je jedan uslovljen iznenadnim spoljnim udarima, drugi naglim okreta-njem ekonomske politike u pravcu slamanja inflacije, a treći je izazvan pucanjem mehura. Za prva dva slučaja depresije, on izričito konstatuje da niko ne može da bude okrivljen („In neither type of depression is anyone at fault“, a za treći tip – pucanje mehura – isto se zaključuje iz njegovog detaljnijeg opisa.

Valja primetiti da je inherentna i svaka druga nestabilnost isključivo sistemska karakteristika. Biće da je nedovoljno uvažavanje, uslovno rečeno, sistemnosti u ekonomskim pojavama, znak (još uvek) ne baš visoko razvijene ekonomske na-uke. Ona je, naravno, u izvesnom stepenu došla do izražaja u makroekonomi-ji, ali je i tu jedan broj nalaza obojen generalizacijama ponašanja pojedinačnih reprezentativnih aktera. U razvijenijim naukama, kao što su fizika i biologija, sistemski pristup odgovarajućim pojavama i procesima se podrazumeva. Zani-mljivo je zapažanje P. Davisa (1983, ss. 60– 61) da kvantna fizika, kao fundamen-talna disciplina u širokoj i uskim specijalizacijama, silno ispresecanoj fizičkoj nauci, fenomene koje istražuje posmatra kao masovne pojave, oslanjajući se ne na klasični pristup pojedinačnim objektima i njihovim međuzavisnostima, nego na verovatnoću i statističke zakonitosti. Čudo života, kako bi se izrazio Davis, je eminentno sistemski fenomen: u građu živih bića ulaze baš isti oni hemijski elementi kakve poznajemo iz nežive prirode, pa je život ipak jedan potpuno nov i dosad naučno neobjašnjen kvalitet. „Čudo života“ se ne događa na nivou ele-menata od kojih su živa bića građena nego u složenim vezama i interakcijama koje se uspostavljaju na visokom nivou teško dokučivih struktura i nepojmljivo razuđene organizacije u skupinama elemenata i njihovih lokalno formiranih pod-skupina. Život nije fenomen koji se da objasniti na nivou elementarnih čestica koje tvore dato biće; on je kompleksan sistemski fenomen koji izrasta iz njihove mnogostruke povezanosti i gotovo nesagledivih funkcionalnih niti posredstvom kojih delovi sistema i pojedini elementi unutar njih međusobno komuniciraju. Pogrešno je, kaže Davis (pp. 60–1) „...to overlook the fact that a multi-component system may possess collectively the qualities that are absent, or meaningless, for the individual components“. Na drugom mestu on navodi primer pisanih teksto-va: svi tekstovi sastoje se od reči i interpunkcijskih znakova, ali se njihov smisao ne može dokučiti na nivou samih reči i znakova; smisao je sistemski fenomen koji se razabire i dekodira na daleko višem nivou velikih skupina reči i njihovih složenih veza, može se reći na nivou njihovih analitičkim formalizmima praktič-no neuhvatljivih funkcionalnih međuzavisnosti.

Lociranje korena cikličkih kretanja i svih drugih vidova fluktuacija u strukturu sistema, a ne na nivo pojedinih aktera (ili čak foruma i institucija zaduženih i ovlašćenih za ekonomsku politiku) u skladu je, kako je već nagovešteno, sa gene-


169

ralno prihvaćenim pristupom u naukama koje su osetno razvijenije od ekonomi-je. Sornette (2003, pp. 86–7) skoro emfatično poziva da se u razumevanju kom-pleksnih pojava ne okrećemo „česticama“ nego njihovim sistemima. Citirajući jednog fizičara, on saopštava da fizika čestica, kao i svi redukcionistički pristupi, ima tek ograničenu primenljivost u objašnjavanju sveta; alternativa je praćenje i izučavanje (velike) mase čestica i primena statističkih metoda u njihovom ko-lektivnom ponašanju. Nezavisno od zaista brojnih drugih argumenata, taj mo-menat (poželjne) kompatibilnosti ekonomije sa drugim, razvijenijim naukama, pa i kompatibilnosti ekonomskih procesa sa pojavama koje su predmet njihovog proučavanja, sugestivno indicira da je lociranje krize u sistem, a ne u ponašanje aktera ili u ekonomsku politiku, pravi put ka njenom razumevanju.

Potpuno je druga stvar što Horvat nije uvažavao deficit znanja kao ograničenje u prestrukturiranju sistema. On je smatrao da (već tada!) ima dovoljno znanja da se sistem preudesi da se kolebanja minimiziraju, a za ostatak oscilatornosti da (opet uz znanja koja su već tada bila tobože kompletirana i dovoljna!) treba aktivirati i trajno angažovati (ekonomsku) politiku koja će privredna kretanja poravnati i u njih uneti pun sklad. U svom prosvetiteljskom nadahnuću on nije priznavao oskudicu znanja, a još manje je prihvatao ideju da se sistem tako brzo menja da proces akumuliranja znanja ne može da ga stigne. Ovaj njegov stav je utoliko teže objašnjiv, što je on i znao i o tome pisao, da već samo spoznavanje sistema menja njegovu strukturu i funkcionisanje, i što je tu kompleksnu pojavu i formalno modelirao u nekim svojim istraživanjima. Takođe je ovakvo rezo-novanje utoliko manje objašnjivo što je on oscilatorna kretanja dobio u jednom elementarnom modelu zaliha; kakva bi se tek kolebanja, uključujući i razorna, dobila ako bi se model proširio i obogatio tako da u nešto višem stepenu odra-zi kompleksnost savremene, pa i bilo kakve druge privrede?! Teško je, u stvari nemoguće, rekonstruisati misaone procese i analitičke mehanizme putem kojih je Horvat došao do ovakvih iskaza: ne treba isključiti ni, makar i podsvesnu, želju da isticanjem navodnih ogromnih mogućnosti nauke, a uz svest da na tom području ima jednako velike prednosti u odnosu na bezmalo sve druge, obezbe-di uvećanje sopstvene važnosti i renomea svojih saradnika, a potom i uticaj na ekonomsku politiku iz koga bi mogla da proistekne izvesna moć. Utoliko pre i utoliko više što je Horvat dalje i bolje od drugih sagledavao i razumevao znatne greške u ekonomskoj politici za čije je navodne i stvarne promašaje u brišućem letu optuživao neodmereno moćne upravljačke garniture.

U svom znamenitom i još uvek aktuelnom delu Horvat (ss. 19–20) pokazuje da ciklička kolebanja rezultuju i iz jednog posve drukčijeg mehanizma – iz kumu-liranja slučajnih udara i autoregresije sukcesivnih stohastičkih članova koji se dobiju njihovim verižnim zbirovima (pomičnim zbrojevima) ili, što je u osnovi isto, pokretnim prosecima (pomičnim prosjecima). Treba dodati, da su novija matematička istraživanja sa područja ekonomske dinamike otkrila da i potpuno

Ljubomir Madžar

170

deterministički sistemi, ali sa vrlo komlikovanim i dovoljno brojnim nelinear-nim vezama, generišu najčudnije oblike kretanja – konvolucije, spirale u više dimenzija, logaritamsku periodičnost, nagle obrte, lokalne lomove, globalne lo-move, poznate i kao katastrofe, haos u različitim varijantama...(Sornette (2003), ss. 173–227;) Modeli sa tako zamršenim nelinearnim vezama ne mogu se, na-ravno, analitički rešiti, a njihove zaprepašćujuće osobine nisu donedavno ni bile poznate dok nisu eksperimentalno istraženi pomoću elektronskih računara (v. Shone 2002/1997/, ss. 287–312; za posebno istraživanje /ne/stabilnosti diskret-nih dinamičkih sistema v. ss. 223–9). Nema razloga da se ne pretpostavi da je stvarnost složenija od – ma kako složenog, ipak uprošćenog – analitičkog aparata kojim raspolažemo.

Šta državi i njenoj politici ostaje kao mogući pravac i vid delovanja s obzirom na inherentnu nestabilnost i strukturne nedostatke sistema koji je osuđen na fluk-tuacije i koji sam sobom generiše poremećaje uz ogromne ekonomske gubitke i ljudska lišavanja i patnje kao neotklonjivu posledicu? Apstraktno uzev, dva su pravca njenog – ne efikasnog delovanja nego – pokušavanja da nešto učini. Jedan je da, shodno davnim Horvatovim preporukama, strukturno preobražava sistem i prilagođava ga na način koji će minimizirati fluktuacije ili ih – kako bi možda preporučivali utopijski nastrojeni mislioci – sasvim ukloniti. Drugi je da se, pri-hvatajući ionako neotklonjivu inherentnu fluktuabilnost sistema, lati politike i uznastoji da ili smanji kolebanja ili minimizira njihove štetne posledice. Moguća je, naravno, i kombinacija dva pristupa, prilagođavanja sistema i pribegavanja politici. Stav koji se ovde zastupa izričit je i nedvosmislen, iako će se naći nemali broj onih koji će smatrati da je pogrešan: i jedan i drugi pristup, i onaj preko re-konstrukcije sistema i onaj koji se oslanja na (mnogo bolju – ali kako to postići?) politiku, imaju svoja surova, nesavladiva ograničenja. Ni rekonstrukcija sistema ni preoblikovanje ekonomske politike ne mogu otkloniti krize. Saznajna ograni-čenja su univerzalna datost života i sveta, jer (1) to što se zna zamemarljivo je u odnosu na ono što tek ima da se spozna, i (2) samo saznavanje menja strukturu sistema i otvara lepezu novih istraživačkih pitanja, obimom veću od onoga što se u datom navratu uspelo saznati. Sa spoznajnim, ali i političkim ograničenjima na ekonomsku politiku, moraće da se živi.

Budući da su upravljačka ograničenja delovanja na planu usmeravanja, pa i stabi-lizacije privrede, baš kao i ograničenja u pogledu znanja i informacija, fenomen dugog (uslovno govoreći beskonačnog) trajanja, celishodno je, a valjda i jedino ispravno, tretirati ih kao deo sistema, kao determinante njegovog kapaciteta u generisanju upravljačkih impulsa. Spoznajna ograničenja ne javljaju se samo u obliku nekog apsolutnog izostajanja znanja neophodnih za regulisanje i usmera-vanje ekonomskih tokova. Društvo u nekim svojim segmentima (univerziteti, in-stituti...) može da raspolaže vrednim i potencijalno upotrebljivim znanjima, ali ta znanja mogu da ne stignu do onih koji formulišu politiku i sprovode njene mere


171

i akcije. U opštoj kakofoniji mnoštva različitih predstava o ekonomskim procesi-ma, uključujući, naporedo sa pozitivnim znanjima, i iluzije i zablude, relevantne institucije i forumi mogu da imaju velike teškoće prosto da prepoznaju naučno verifikovana znanja i da ih razluče od snažnih i široko rasutih informacionih šumova kojima su upravljačke institucije uvek zasute. Pored kreiranja novih, po mogućstvu ispravnih, tj. u odnosu na relevantnu stvarnost adekvatnih, znanja, postavlja se jednako kompleksan zadatak njihovog uspešnog plasiranja; čak i kad su posve na liniji naučne istine, znanja se teško daju „prodati“ onima koji donose odluke. A šta tek reći o mogućim, ne baš tako retkim greškama samih znanstve-nika, koji tako kompromituju nauku i kod kreatora politike stvaraju opravdano nepoverenje?

Treći eventualni koncept delovanja u cilju obuzdavanja krize jeste da se na nju ni politikom ni sistemskom intervencijom jednostavno ne deluje. Fluktuacije drma-ju sistem, a politika i strategija sistemskog prilagođavanja ih prosto ignorišu! S obzirom na isticanje znanstvenih i političkih ograničenja, ta ideja nije mi preda-leka, a i u ovoj tački kao da se približavam Prokopijeviću. Ipak će se ispostaviti da to nije pozicija koja bi poslužila kao epilog i poenta ovog teksta. Ako ništa drugo, ona nije politički ostvariva: kad ljude i svet uhvati da trese kriza, jav-ljaju se sa svih strana zahtevi da se nešto preduzme, a to politički establišment ne može da ignoriše. Sigurno je nerazumno od upravljačke garniture na nivou privrede i celog društva tražiti nešto što ona, kako se apriorno može dokazati, jednostavno ne može da isporuči.

5. Oblici i implikacije inherentne nestabilnosti sistema

Ovde nije mesto za ponovno isticanje fantastičnih potencijala tržišta. Ono, uz jezik i pravni poredak ide u red najvećih i najsjajnijih civilizacijskih dostignuća. To što pojedincu omogućava tako širok prostor za izbor, što je na informacionom planu tako efikasno, što ide u susret individualnim preferencijama, a da se one ne moraju nikome saopštavati, pa tako ni kodirati u nekakvom komplikovanom jeziku, te što omogućava da (u svojim odlukama principijelno slobodan) pojedi-nac bude izvorište i kreator vrednosti – to ovaj bezmalo nadnaravni mehanizam čini svojevrsnim čudom čijih ogromnih efekata najčešće nismo svesni, a jasnije ih naziremo ili delimično sagledavamo tek kad tržište bude u većoj ili manjoj meri potisnuto ili demontirano. No, to što je kod tržišta nezamenljiva prednost i fascinantni učinak, na mahove se pretvara u njegovu kob. Čim je reč o vrednova-nju, na scenu, i to pod najsnažnija svetla pozornice, istupa psihološki momenat. Kroz pozitivne povratne sprege i u kumulativnim procesima kojima se čak ni u grubim, aproksimativnim obrisima ne sagledava kraj, vrednovanje (ekonomskih u najširem smislu) dobara pokadšto se odvaja od realnih odnosa, od poznatih fundamentalija, i zaleće se nekom svojom vrtoglavom trajektorijom, sa izvesno-

Ljubomir Madžar

172

šću kraha (poslovično pucanje mehura) ali uz neizvesnost u pogledu trajanja i razmera katastrofe koja iz tih strukturnih lomova proističe.

Jedna od genijalnih rimskih poslovica, sa gotovo neverovatnim uvidom u suštinu ekonomskih međuzavisnosti, jeste Bona tantum valent quantim vendi possunt – dobra vrede onoliko za koliko mogu da se prodaju. To je i blagoslov i prokletstvo tržišnog vrednovanja. Mnoštvo egzogenih događaja („udara“) može da izazove rast pojedinih cena, kao i njihovo (u prošlost donekle pomaknuto, tj. prethodeće) nepredvidivo opadanje. U privredi, ali i van nje, postoji poznati fenomen sa-moispunjujućeg potencijala predviđanja. Dostojevski je u Zlim dusima rekao da kad svi očekuju (podvlačenje dodato) skandal, skandal mora i da se dogodi. Kad egzogeno pokrenuti procesi povećavanja cena unekoliko poodmaknu, one (mogu da) izgube vezu sa konfiguracijom konkretnih količina i strukturom tražnje koja ovakvim poremećajima nije deformisana. Gubi se veza sa fundamentalijama i, najpre umerene, a potom sve brže, promene nivoa cena postaju strmo rastuća funkcija njihovih prethodnih promena. U posmatranom periodu, cena ubrzano raste samo zato što je rasla i u periodima koji su prethodili. Reč je o dobrima koja mogu da se preprodaju, pa je svaki onaj koji je ranije kupio pa preprodao, silno zaradio i daleko je od bilo kakvog kajanja. Sve brži rast cena sve više i više otvara apetite za nove i nove kupovine i prodaje. Na tim preprodajama silno se zarađuje, pa one dalje naduvavaju tražnju i deluju kao uzročnik daljeg sve bržeg rasta cena. Tako se začinje i skoro nepojmljivo narasta poznati mehur ili balon.

Kad ovaj vrtoglavi proces zahvati npr. deonice, brzo se gube iz vida i postaju praktično irelevantne dividende koje se od njih očekuju. Poznati su slučajevi vr-toglavog rasta cena deonica koje nisu donosile nikakve dividende; rast cena iz perioda u period donosio je zasenjujuće kapitalne dobiti koje su, dakako, postale osnovni motiv ovog zaošijanog trgovanja. Isto može da se desi i sa mnogim roba-ma, uključujući i one koje se doslovno troše na tekućoj osnovi. Ilustrativan je i in-struktivan nepojmljivi rast cena nafte koja se kontinuirano troši, ali se u cevima i rezervoarima i kontinuirano obnavlja, tako da uz te kontinuirano žive tokove postoji uvek i jedna količina (fond, stock) koja, baš poput deonica, može da bude predmet špekulativnog trgovanja. Ovako inicirano, a potom predimenzionirano narastanje cena – hipertrofirano u odnosu na fundamentalnu, dugoročno održivu vrednost, događalo se, i takoreći pred našim očima. Samo zahvaljujući tom špe-kulativnom zamahu, koji su neki nazvali irrational exuberance, bilo je, primera radi, moguće da cena sirove nafte po barelu padne sa 150 dolara, koliko je iznosi-la kad je (za poslednjih par godina) dostigla maksimum sredinom 2008, na svega 41 dolar potkraj iste godine (O’Driscoll, s. 2). Kakva je to „informacija“? Na koji način bi se ovde moglo prihvatiti da cena izražava „vrednost i ekonomski značaj/izdašnost“ resursa? Kakav je to indikator za dostizanje efikasne alokacije i ka-kva je to tražnja i „društvena potreba“ koja se posredstom takve cene, a još više putem njene, što bi Dostojevski rekao, skandalozne promene ispoljava? Nekakva


173

tražnja i iza ludo zahuktalih cena sigurno postoji, ali je tu tražnju teško povezati sa „društvenim potrebama“, čak i kad se one najfleksibilnije i najrastegljivije tumače.

Šta je svrha ovog podužeg razmatranja o skandaloznom skakanju i survavanju cena? Svrha je da se ilustruje, ali i dokaže, jedna duboka sistemska manjkavost tržišta. Teško je predočiti kako bi ove nepojmljivo velike varijacije dovele do nekakve racionalne alokacije resursa. A iza tih doslovno definisanih ludovanja cena ne stoji – ne bar neposredno – nikakva država sa svojom politikom. I uzroci i posledice i štete čisto su sistemski. Svojim sistemski opredeljenim i od politike nezavisnim stimulusima, tržište je produkovalo haos povodom koga je teško se ne setiti Marksovih jetkih opaski o stihiji anarhičnog tržišta. Veliki deo tekuće krize ili je izazvan ili se neposredno sastoji od divljanja cena koje je dostiglo raz-mere exuberance i od njihovog jednako šokantnog survavanja. Takvo dramatično skakanje cena u oba smera – kao i štete, gubici i ljudska odricanja – izazvana su sistemskim defektima, a ne promašajima ekonomske politike. Suprotno Prokopi-jeviću, ishodišta kriza stavljam u tržišne i sa njima bliže spojene institucionalne mehanizme, dok ekonomsku politiku i državu koja je sprovodi vidim kao sasvim drugorazredni činilac, kao slabo vidljivu komponentu u spletu dejstvujućih sila. Percipiram je kao determinantu sasvim blisku granici pri kojoj bi moglo da se kaže da je irelevantna. U ovoj stvari za koju bi se reklo da je ključna i odsudno važna dr Prokopijević i ja dijametralno se razlikujemo.

U tumačenju krize kao sistemskog fenomena, a ne pojave koja je izazvana eko-nomskom politikom ili – daleko bilo – nekakvim moralnim opačinama u pona-šanju privrednih aktera, može se navesti mnoštvo dodatnih argumenata. Jedan od najupečatljivijih dao je sam dr Prokopijević (s. 1) kada efektno i sa britkošću koja karakteriše njegov stil i pristup govori o jurišima na banke (bank runs). U nemalom broju konstelacija dovoljno je da posrne tek nekoliko banaka, ponekad je dostatno da se to desi jednoj jedinoj banci, pa da se pojavi nepoverenje koje po-stepeno, ali dovoljno brzo prerasta u paniku, u bezglavost i užasom impregnirano uzbuđenje koje mora iz temelja da zaljulja, a ponekad i po(t)kopa ceo bankarski sistem. Banke se principijelno temelje na poverenju i sistem kao celina ne može imati dovoljno gotovine da zadovolji sve deponente u slučaju da pregnu da dignu svoje uloge. Jer, „šta bi onda zajmile“, opravdano se pita dr Prokopijević. Tako je on sam kao autor identifikovao jedan striktno interni mehanizam mogućeg de-stabilizovanja bankarskog sistema, pojavu bankarske „zaraze“ (contagion) koja je produkt samog sistema i njegove inherentne nestabilnosti. A kad se pojave makar i začeci nepoverenja i straha za uloženi novac, u samom sistemu nema leka za ovu sistemsku egzistencijalnu pretnju; u svim zemljama uređene tržiš-ne privrede, uključujući SAD (poznati FDIC) i Srbiju, zaštita od ove pogibelji mogla je jedino da bude nađena u državi. Nađena je upravo tu kroz razne oblike osiguranja i garantovanja – bar do nekog iznosa – uložene štednje. Dr Prokopije-

Ljubomir Madžar

174

vić i ja spadamo u one koji su ponajviše gadljivi na mešanje države u privredni život, ali se mora priznati da postoje domeni (nas dvojica mislimo malobrojni i ne odveć široki; kod Prokopijevića je širina tog prostora neočekivane superiornosti države vidno manja nego kod mene) u kojima država može važne funkcije da obavlja bolje od privatnog sektora, kao i oni gde nasušno potrebne usluge može da isporuči samo ona, gde je doslovno nezamenljiva.

Analogni slučajevi gubitka poverenja i masovne panike javljaju se ne samo kod banaka nego kod svih finansijskih institucija ukoliko nisu na neki način povezane sa državom uz računanje na njenu podršku u slučaju velike neprilike i potrebe za hitnom intervencijom. Ove panike, ovi stravični poremećaji u funkcionisanju tržišta i sveukupnom privređivanju, samo su druga strana medalje čiju jednu stranu čini irrational exuberance (šašava zanesenost, mogao bi da bude jedan od prevoda). Treba uočiti da u pojavi panike na finansijskom tržištu, pa i na nekim robnim tržištima, ne mora da bude nikakvog uticaja države, te tako ni njene od-govornosti, a da o odgovornosti tržišnih aktera ne može da se razmišlja, očigled-no je samo po sebi. Šta je racionalnije od maksimalnog nastojanja da se po sva-ku cenu spase plod višegodišnje štednje? Teorija racionalnih mehura (Sornette (2003), ss. 139–44), potom postojanje mehanizama arbitraže posredstvom kojih biva eliminisana mogućnost zarade na preprodaji kad god se pojavi, te, najzad, poznata teorema (po nekima hipoteza) efikasnosti (finansijskih) tržišta (Mishkin 2006/2004/, ss. 150–62, posebno s. 152), rečito pokazuju da su poremećaji na finansijskom tržištu, uključujući i one najkrupnije, ne samo sistemski generisani, nego čak konzistentni sa uslovima optimalnosti na (mikroekonomskom) nivou ponašanja reprezentativnih tržišnih subjekata.

Racionalnost se sastoji u tome što je ogroman rizik, koji mnogima dolazi glave, kompenziran fantastičnim dobicima koji figurišu sa pozitivnom verovatnoćom. Racionalnost se ispoljava i u jednoj posve drukčijoj dimenziji: u jednom tipičnom ambijentu oskudnih i skupih informacija, akteri imaju jaku motivaciju i dobre razloge da na njima štede. Na informacijama se ponajbolje može uštedeti tako što će se, umesto mukotrpnog traganja za njima i potom izračunavanja optimalnih odluka (za šta može da se dogodi, a i najčešće se dešava, da se i ne raspolaže potrebnim znanjima), jednostavno kopirati ponašanja onih koji su taj problem nekako rešili i lako prepoznatljive odluke već doneli. Tako nastaje „ponašanje u stilu čopora“ (herdlike) (Sornette (2003), pp. 155–64). Samo u nedozvoljeno upro-šćenim modelima, onima u kojima se informacije sa svojim učincima i, osobito, troškovima posve ignorišu, ono može da se okarakteriše kao neracionalno. Pona-šanje je racionalno, jer pod određenim okolnostima minimizira ne samo troškove neposredno implicirane relevantnim aktivnostima nego zbir troškova poslovanja i troškova informacija. U ovom nesravnjeno realističnijem kontekstu, to se ispo-stavlja kao jedino smislen minimand. Paniku, dakle, ne generiše (nužno) država, ne može se reći da je bezrazložno stvaraju privredni akteri osim na izolovanim


175

tačkama u sistemu gde biva tek inicirana. Pa i na tim tačkama, subjekti se pona-šanju shodno svojim interesima, i to na način koji se da formalizovati modelima optimizacije. U celom scenariju krize, iniciranje je samo jedna sitna epizoda, a ključna stvar je sistemska nestabilnost koja ima za posledicu začudno amplifiko-vanje i najslabijih početnih poremećaja i njihovo propagiranje kroz ceo sistem. Suština stvari je u tome što u takvim tarapanama stradaju i najbolje vođene, u relevantnim domenima poslovanja najefikasnije banke (i ostale finansijske usta-nove), pa tako i „one koje nisu imale sporne plasmane“ (Prokopijević (2009), s. 1). Pojava je, neka bude zaključeno, striktno sistemska i ne može se pripisati niti činiocima vlasti niti subjektima u procesima privređivanja.

Inicijalne udare, iz kojih se razvijaju panike i potom krize, mogu naravno da produkuju i državni organi sa svojim merama ekonomske politike. Ali tu se ot-kriva jedan drugi oblik „rovitosti“ tržišta u vezi sa kojim će se tvrdnja koja sledi nekih čitalaca možda dojmiti kao bizarna i neprihvatljiva. To što je tržište toliko osetljivo na greške ekonomske politike – a kakva bi to bila njena konceptualiza-cija u kojoj bi se ona postulirala kao „bezgrešna“? – predstavlja njegovu ozbiljnu slabost. Tržište koje bi bilo robustno i rezistentno na te greške bilo bi, kad bi postojalo, neuporedivo atraktivnija i društveno korisnija institucionalna kreacija. Ako bi ono te greške apsorbovalo i po kratkom postupku neutralisalo, delikatni posao formulisanja i potom vođenja ekonomske politike bio bi, kudikamo jedno-stavniji, lakši i manje rizičan. To što je tržište osetljivo na omaške politke – samo je deo priče o manjkavostima tržišta. Ove omaške su tek jedna klasa udara među brojnim drugim kategorijama udara koje sa ekonomskom politikom nemaju veze i u upravljačkom smislu su egzogeni. Ako je sistem osetljiv na ekonomsko-po-litičke greške, sigurno je osetljiv i na druge spoljne udare. Jer, omaške u politici nisu najteži i najrazorniji udari koji privredu i, posebno, njen tržišni mehanizam mogu da pogode.

Osetljivost na propuste u politici implicira, dakle, osetljivost i na široku klasu vrlo različitih spoljnih udara, a to je nesumnjiva slabost tržišta. Ovo, dakako, važi pod pretpostavkom, nagoveštenom u prethodnom pasusu, da greške u politici nisu najrazorniji i najstrašniji spoljni udari koji mogu da se dogode. Pošto su udari neumitna činjenica privrednog života i pošto tržište ne može da bude stavljeno pod stakleno zvono bezbedne zaštite jednog sveta u kome nema nikakvih po-tresa, osetljivost na udare ostaje kao teška manjkavost tržišnog mehanizma koju politika izgradnje institucija, pa i tekuća ekonomska politika mora stalno da ima u vidu. U nažalost skučenim granicama oskudnih znanja i političkih ograničenja, ekonomska politika i politika institucionalnog prilagođavanja moraju tragati za makar i nesavršenim i nedostatnim odgovorima na ove krupne izazove. Dr Pro-kopijević bi možda rekao da je bolje da se politika okane tog jalovog posla, jer će svojim trapavim uplitanjem, štetama koje proističu iz egzogenih poremaćaja, samo dodati nove gubitke. Na to se može odgovoriti (1) da mnogi umni ekono-

Ljubomir Madžar

176

misti tako ne misle, a za sve stavove razumnih ljudi moraju da postoje razlozi koji bi, makar tangencijalno, mogli i za nas da budu relevantni (najzad, sve što uradi ili zaključi neki razuman čovek, mogao sam i sam pod nekim okolnostima da zaključim ili uradim – Nihil humanum ad me alienim puto, kako je običavao da podseća prvo Maršal, a potom i Marks), i (2) čak i ako ekonomska politika uvek i bezizuzetno pogoršava stvari, ona će ipak krenuti u neke akcije, jer to javnost od nje očekuje i jer u tom smislu vrši odgovarajući pritisak. Ako onaj prvi i jeste argumentum ad hominem, ovaj drugi razlog to sigurno nije. Glasačka javnost neretko odbija da nagradi nekoga ko joj ne nanese poprilične štete. Ov-dašnji političari su na naše oči, bolje rečeno pred našim nosom, ubirali glasove povlačeći poteze za koje se bezmalo cela ekonomska profesija saglašavala da su mnogostruko štetni. To nas, naravno, ne oslobađa obaveze da ih (argumentova-no) kritikujemo, ali to treba da činimo umno i promišljeno. Ako u tim kritikama ne vodimo računa i o ograničenjima same politike koju razložno kritikujemo, ispašćemo nerealistični, utopični i čak naučno neutemeljeni: kako može da ne ispadne smešan neko ko, makar i od politike, traži nešto za šta se unapred može utvrditi da ne može biti isporučeno.

6. Dalji oblici sistemskih otkaza

U daljem razvijanju teze da su koreni krize i svih potresa i gubitaka koje donosi ne u samoj politici, a još manje u nekakvoj izopačenosti ponašanja privrednih subjekata – još u vreme samoupravnog socijalizma jedinstveni i neponovljivi, B. Horvat ne jednom je podvlačio da nizašta ne mogu da budu „kriva“ preduzeća nego samo ekonomska politika koja ih stimuliše na ovakve ili onakve vidove po-našanja – treba uzeti u obzir i činjenicu širenja kriznih procesa kroz ekonomski sistem. Kad dr Prokopijević na već citiranom mestu (s. 1) kaže da zbog likvid-nosne krize jedne banke ili njihovog malog broja stradaju i banke sa zdravim plasmanima, on u stvari govori o širenju krize kao eminentno sistemskom fe-nomenu. Kad kriza krene, pa makar i zbog grešaka i promašaja jednog broja aktera, ona pogađa ogroman broj subjekata „sa zdravim plasmanima“, tj. onih koji su savršeno racionalno vodili svoje poslovanje. Upravo stoga je ocenjeno kao principijelno neprihvatljivo Prokopijevićevo stanovište, citirano u 3. odeljku, da „treba...oni koji su pogrešili da plate ceh“ (s. 9) i da su „krivi“ svi oni koji su u kri-zi nastradali. Teško je, bar na moralnoj osnovi za koju se čini da je u Prokopijevi-ćevom tekstu implicirana, prihvatiti „presudu“ da neko tek tako treba da podnese posledice prosto zato što su se one u sistemu pojavile. Teško se stoga saglasiti i sa porukom sadržanom u retorički intoniranom pitanju „što mali čovek nije mislio“ (s. 10) kad se upuštao u nekakve kredite za koje nije bio siguran da može da ih otplati. Ceh će gotovo sigurno i biti plaćen, ali nije ispravno kvalifikovati ga kao posledicu počinjenih grešaka, maltene kao zasluženu kaznu, jer, kako se vidi i iz


177

citiranih mesta u tekstu dr Prokopijevića, pod udar krize dolaze mnogi i mnogi koji nikakve greške nisu načinili.

Velika poenta svega što ovde želim da razjasnim jeste da kriza ne pogađa samo one koji su je „skrivili“; sručila se ona svom snagom i na one koji su se oprezno i smotreno zaduživali, pa i na one koji se uopšte i nisu zaduživali (npr. na mnoge zaposlene u građevinskim firmama, kao i na milionske mase čije su kuće i ostale nepokretnosti tako naglo i surovo obezvređene). Šta tek reći o međusektorskom širenju krize? Iz finansijskog sektora, gde je nesumnjivo bilo zloupotreba (ali va-ljda ni tu nisu svi subjekti ogrezli u malverzacijama, ili bar ne u onim najtežim), kriza se prenela u realni sektor, a onda se unutar njega, poput kakvog požara, širila od jednog do drugog uže definisanog sektora unutar same privrede. Kad jedan sektor bude pogođen krizom samo zato što se ona prenela na njega od njegovih kupaca ili dobavljača, onda se o njemu može govoriti samo kao o žrtvi, a ne kao o generatoru krize. Najveći broj sektora, kriza melje kao sistemski fe-nomen, o nekakvom njihovom doprinosu generisanju krize ne može se govoriti, a najmanje bi bilo smisleno tvrditi da oni „opravdano plaćaju ceh“ nekakve svoje lakomislenosti ili poslovne neodgovornosti.

Pored toga što se širi po sektorima, kriza se širi i po zemljama. Ona, npr., pogađa i Srbiju uprkos tome što joj Srbija valjda ni na koji način nije doprinela. Za bilo kakav doprinos krizi u Srbiji ima dosta gluposti i neodgovornosti, ali na sreću (po svet, a valjda i po nas) nema snage. Ovaj naš nonentity, pored toga što na svetskom nivou ne može načiniti neki vidljiv doprinos, ne može na sreću pričiniti niti neku znatniju štetu. A šta tek reći za Kinu? Čak i kad bi moglo da se kaže da je krizu u SAD izazvala tamošnja neodgovorna i nekompetentna vlada, odnosno izopačeni akteri (izraz nekompetentan upotrebljen je, čini se, po prvi put u Rusiji, kao kvalifikacija američkog „establišmenta“ koji je tobože svojom nesposobno-šću i neodgovornošću napravio rusvaj u sopstvenoj privredi; samo par meseci kasnije kriza je, možda još žešće, ošinula i Rusiju kad je cena nafte pala na jednu trećinu od nivoa kakav je bio pre nekoliko meseci!) – za Kinu, koja pri rađanju krize nije ni „luk jela ni lukom mirisala”, to se sigurno ne može reći. Kineska stopa rasta BDP je maltene u mahu pala za jednu trećinu, stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla, a da nije bilo nekih destabilizujućih zaokreta u kineskoj eko-nomskoj politici niti promena u ponašanju kineskih kompanija. Za Kinu i Rusiju, kriza sigurno nije „samoproizvedena“, na njih se, kao i na veliku većinu (ovde bi moglo da se kaže sve) drugih zemalja, ona sručila kao elementarna nepogoda i ne bi moglo ni izdaleka smisleno da se govori o opravdanom plaćanju „ceha“ za nekakve greške i promašaje. Drugim rečima, sve i kad bi se za SAD i eventualno druge zemlje sa jakim, svetski relevantnim finansijskim institucijama i centrima, moglo tvrditi da su svojim politikama izazvale krizu – a ovde je utrošen velik napor i prostor da se dokaže suprotno – za Kinu, Rusiju i maltene sve druge

Ljubomir Madžar

178

zemlje, kriza nije izazvana u sopstvenoj režiji i predstavlja sistemski fenomen u najstrožijem smislu reči.

Sistemski karakter krize, a posebno „sistemnost“ njenih generativnih mehaniza-ma da se razaznati, pa i dijagnostifikovati, i iz njene dovoljno uočljive redovnosti. Achinstein (1961, ss. 164–8) je uočio veliku redovnost u kriznim pojavama koje je nazvao poslovnim ciklusima (naš dugom praksom osveštani izraz je privredni ciklus). Ustanovio je, štaviše, i jednu mnogo dalekosežniju pojavu: to je pravil-nost u alteracijama različitih tipova ciklusa (ss. 169–74), među kojima razlikuje kraće, duže i čak srednje (intermediate), da bi svoje opservacije krunisao i Kon-dratjevljevim dugim ciklusima. Ove potonje on, doduše, registruje kod cena, a ne i kod količinskih agregata. Bar kad se radi o privredi SAD, koju on izučava u razdoblju od impresivnih 95 godina, tj. praktično u trajanju od jednog stoleća. Redovnost u pojavi ciklusa, a posebno u alteracijama njihovih različitih tipova, morala bi da odražava neke strukturne uzroke ekonomskih fluktuacija. Time se podrazumeva da redovnost tvori predvidivu manifestaciju delovanja nekih me-hanizama koji imaju osobenu građu prepoznatljivu u ulozi induktora i propa-gatora ovih kolebanja, a takav obrazac u internoj organizaciji tih mehanizama ekvivalentan je njihovoj sistemskoj prirodi i sistemskom karakteru kretanja koje oni generišu.

Jedan posebno destruktivan oblik sistemskog otkaza jeste naglašeno kratkoročna orijentacija poslovnih rukovodstava u jednom broju zemalja tržišne privrede, pre svega SAD. Iz takve orijentacije proističu velike nevolje, pre svega za privredu SAD, ali i za celu svetsku privredu, budući da se poremećaji u funkcionisanju pri-vrede SAD ubrzano prenose na (bezmalo ceo) ostatak svetske privrede. Širenje krize, kako u međusektorskim odnosima tako i na međunarodnim relacijama, je-dan je od (spoznajno i logički) moćnih dokaza njenog sistemskog karaktera. Ru-kovodstva kompanija (poslovični menadžment) imaju, naime, ogromne prostore za oportunistička ponašanja. Oportunizam se sastoji u prekomernom forsiranju kratkoročnih performansi, pre svega dobiti, a potom i napumpavanja vrednosti deonica, na račun dugoročnih učinaka. Razume se da se oportunistička poslovna politika ostvaruje po cenu smanjivanja ukupnih performansi. Oportunizam do-lazi do izražaja u vidu kratkoročno usmerenog biranja asortimana, kombinacije proizvodnih činilaca i jako kratkovide selekcije tehnoloških usavršavanja. Prvi i treći od ova tri elementa javljaju se u kombinaciji. Firma može na kratak rok da ostvari visoku dobit ako se usmeri na proizvodnju tehnološki uveliko dovršenih i isprobanih, te tako u pogledu daljih tehnoloških usavršavanja ne mnogo zahtev-nih, kao i tržišno potvrđenih i marketinški obrađenih proizvoda.

Forsiranje tih tržišno široko prihvaćenih proizvoda ide ruku pod ruku sa za-nemarivenjem skupih i neizvesnih istraživanja koja kreiraju buduće rentabilne proizvode, ali u tekućem poslovanju i na kratak rok ne donose praktički ništa.


179

Takva orijentacija na poslovanje donosi, dakle, visoke kratkoročne zarade, ali tokom vremena proizvodi na kojima se u aktuelnom vremenu mnogo zarađu-je neminovno zastarevaju, jer konkurencija ne miruje. Do takvog zastarevanje proizvoda može da dođe i nezavisno od konkurencije zbog postepenog ulaska u zone zasićenosti potrošača i promena njihovih preferencija. Zanemarivanje istra-živanja i kreiranja novih proizvoda može takođe da se pojavi kao krupan problem zbog promena u spoljnim okolnostima koje iziskuju i prilagođavanje asortimana, a firma nema rezervu novih gotovih proizvoda sa kojima bi grunula na tržište. Tako se orijentacija na neodmerenu eksploataciju postojećih gotovih proizvoda pokazuje kao pogubna na nešto duži rok. Sličan učinak ima i odabir kombinacije faktora proizvodnje sa kojima kompanije ostvaruju svoje proizvodne programe. Biraju se takve tehnologije iz već postojećeg fonda koje smanjuju troškove na kratak rok, ali po isteku nešto dužeg intervala rezultuju u relativno neefikasnoj i troškovno zahtevnoj proizvodnoj osnovi. Primer ovakvog ponašanja jeste ori-jentacija na maksimalno korišćenje postojećih kapaciteta uz nedovoljna ulaganja koja bi adekvatne kapacitete pripremila i za buduća vremena. Iz tekućih ulaga-nja, uvek povezanih sa neizvesnošću, posebno kad su orijentisana na dugi rok, još nema dobiti; ona dobit donose tek u nešto daljoj budućnosti. Oportunizam u investicionoj politici provereno je pogodan način za realociranje očekivanih budućih učinaka u pravcu što skorije budućnosti. Ukupan rezultat sva tri ova činioca može se jednostavno rezimirati konstatacijom da na skupu alternativnih vremenskih profila očekivanih učinaka – poslovodstva, vođena svojim interesom i gonjena pogrešno postavljenim sistemom podsticaja, biraju one koji imaju viso-ke vrednosti u bliskoj budućnosti, iako je kod takvih profila ukupni diskontovani zbir budućih (očekivanih) efekata vidno manji nego kod profila u kojima je dalja budućnost zastupljena sa većim efektima.

Na plodove tog oportunizma često se nadovezuju mehuri. Tržište je, kao i sva budućnosti okrenuta ljudska pregnuća, u dobrom broju slučajeva zabrinjavajuće kratkovido. Kratkoročno i efemerno, često i impresivno, uvećavanje dobiti re-gistruje se kao znak visoke efikasnosti i finansijskog zdravlja kompanije. Cene deonica počinju da rastu i to, uz dobro znanu pozitivnu povratnu spregu, neretko biva početak kumulativnog rasta koji sam sebe hrani i sve više se udaljava od fundamentalija. U završnim računima, a još više u kvantitativnim pregledima individualnih bogatstava, beleže se impozantni rezultati, a da tržište i ostatak javnosti ne zapažaju da je u tim uzletima već sadržano seme budućeg kraha, da je stavljena teška hipoteka na budućnost kompanije i na buduću evoluciju bogat-stava koja pripadaju pojedincima, te da će se za dopadljive trenutne rezultate ima platiti visoka cena u ne tako dalekoj budućnosti. Ovo je mehanizam kroz koji kompanijska poslovodstva ostvaruju ogromne dobitke na račun drugih subjeka-ta. Njihove plate i bonusi vezani su mahom za tekuće performanse, bez obzira na to što takve performanse vode velikim padovima u budućnosti.

Ljubomir Madžar

180

To je jedan vid konstruktivne greške u sistemu, greške koja nije plod državnog inženjeringa nego je osobenost izvesnih spontano nastalih regulativnih ustrojsta-va u privredi. To što mnogi percipiraju i kvalifikuju kao izopačen sistem nagrađi-vanja vrhunskog rukovodstva u privredi ide, dakle, na dušu tržištu i spontanom mehanizmu njegovog funkcionisanja, a ne državi i njenoj ekonomskoj politici. Koliko se da razabrati, u SAD je država na putu da interveniše upravo u domenu nagrađivanja visokih rukovodstava u, mahom velikim, kompanijama, namećući (novi) mehanizam koji će nagrađivanje povezati ne sa kratkoročnim i efemernim rezultatima poslovanja, nego sa učincima ostvarenim u razumno dugim, šta god to značilo, vremenskim intervalima. Bio bi to markantan primer zdrave interven-cije države u spontano izrasle mehanizme regulisanja poslovnih odnosa, primer u kome država pokazuje jasnu superiornost u odnosu na spontane procese. Pri-mer interesantan zato što je redak, što država, kako snažno i opravdano insistira i Prokopijević (passim, posebno ss. 3–6 i 14), mnogo češće kvari spontano nastala ustrojstva nego što ih popravlja. Preokupacija kratkim rokom omogućava napla-tu tih ogromnih stimulativnih elemenata u nagrađivanju vrhunskih rukovodećih garnitura, a kad se u razvoju kompanija pojave znaci malaksavanja, kad su ogra-ničene mogućnosti kratkoročnog uzletanja mahom iscrpene, poslovodstva se sele u druge kompanije sa izgledima i nadom da isti ciklus realizuju i tamo.

Ovde bi moglo da se govori o specifičnom obliku eksternih ekonomija, lociranih u upravljačkoj mašineriji sveukupne privrede, ali realizovanih u složenom dina-mičkom kontekstu interakcija između sadašnjih i budućih efekata u poslovanju firmi. Rezimirajući, spontano izrasli mehanizmi poslovodstvenog („menadžer-skog“) nagrađivanja sadrže krupne greške. Prva je čisto distributivna, jer ruko-vodstva prisvajaju ogromne dohotke i (kroz bonuse) elemente bogatstva za koje bi velika većina razumnih ljudi prihvatila da su drastično nepravični: šta reći o dodeli (putem bonusa) izvesnih delova kompanijskog kapitala za koji se u neda-lekoj budućnosti ispostavlja da je (bilo) efemerno i da se topi mnogo brže nego što se kroz mehur uvećavalo; ispostavilo se da su rukovodstva dobila i unovčila delove bogatstva, dodeljene kroz stimulativne aranžmane, za koje se u dugoroč-nijem kontekstu pokazuje da ga u osnovi nije ni bilo. To što se kroz mehur naglo nadme, a posle još naglije izduši, za deoničare koji su vlasnici firmi, u stvari i nije bogatstvo.

Tačno je da su i oni imali prilike da pobegnu iz tih deonica pre nego što me-hur pukne, ali informacije su objektivno i neizbežno asimetrične (up. Trifunović (2009), ss. 6–17, 26–53) i nerazumno bi bilo očekivati od svih sposobnost za preventivne akcije kakvu imaju visoko obrazovani eksperti, oni koji su po logici podele rada specijalizovani za složene poslove upravljanja. Informaciona asime-trija ima i svoj strukturni aspekt. U teoriji je nepobitno dokazano da tržište sa asimetričnim informacijama ima drukčiji sastav i modus operandi u odnosu na tržište kakvo je koncepcijski formalizovano u standardnom ekonomskom rezo-


181

novanju. Ilustracije radi, zbog ove informacione osobenosti u sistemu može da se javi višestruka ravnoteža (Trifunović (2009), ss. 56–63) ili formiranje cena deoničkog kapitala rezultuje u njihovom uočljivo višem nivou u odnosu na nivo impliciran standardnim modelima (Trifunović (2009), ss. 64–70). Činjenica bitne promene strukture tržišta i zakonitosti njegovog funkcionisanja menja iz osnova i oblik i pravac institucionalne izgradnje, a potom i koncepciju formulisanja, kao i modalitete implementacije ekonomske politike. Teorijska saznanja bez pretpo-stavljene informacione asimetrije postaju za ovakva tržišta mahom irelevantna, a iznalaženje adekvatnog institucionalnog odgovora i asimetriji prilagođenog reži-ma ekonomske politike, javlja se kao krupan – i daleko od toga da bude dovršen i formalizovan – istraživački izazov.

Distributivne i redistributive devijacije imaju krupne implikacije i na najširem društvenom planu, u obliku koji se nameće kao predmet savremene političke ekonomije, što znači da i podstiče i nameće proučavanje globalnih interakcija između strogo ekonomskih kretanja, institucionalnih prilagođavanja koja ih više ili manje uspešno prate, strateških pravaca na kojima se koncipiraju ekonomsko-političke intervencije i širih socijalnih pomeranja koja su takođe pod uticajem ekonomskih trendova. Taj uticaj je osobito jak kad je reč o cikličkim i njima analognim poremećajima. Naime, velike flukturacije, nagli uzleti cena pojedinih resursa i, naročito, hartija od vrednosti, u široj pa i stručnoj javnosti, doživljavaju se kao patologija tržišnih mehanizama i procesa koje oni (treba da) regulišu. Reakcije na tu patologiju po pravilu su preterane i poprimaju vid naglašenih antitržišnih opredeljenja, te zahteva za intenzivan dirižizam države. To je velika opasnost po demokratske temelje društvenog poretka i liberalna načela koja su mu u osnovi, a koja on treba da štiti i razvija. Skretanje tokova institucionalnog prilagođavanja u pravcu etatizma i potiskivanja tržišta, krupan je društveni ha-zard i mogući uzročnik golemih, teško sagledivih troškova, među kojima čisto finansijski i uže ekonomski gubici tvore važnu komponentu, ali ipak tek kompo-nentu. Širi, neekonomski društveni troškovi, rizici erozije građanskih sloboda i demokratskih ustanova, mogu da se pokažu i kao obimom veći i po liberalnu emancipaciju društva pogubniji. Opasnost je utoliko veća što se neumerene i u krajnjoj liniji razorne reakcije tržišta mogu javiti i kao odgovor na čisto egzogene poremećaje, bez neposredne veze sa ekonomskom politikom, a ekonomsko-po-litička i čisto politička reakcija uvek je upravljena i na tržište. To što se tržište sa uznemirujućom učestalošću radikalno preispituje nezavisno od toga da li su izvorišta poremećaja u kakvoj društvenoj akciji ili potpuno egzogena, ima za posledicu samo uvećavanje broja rizika po prava pojedinaca, njihove slobode i, na tim slobodama izgrađene, demokratske institucije.

Kad se ispolje široko rasprostrti i dalekosežni sistemski defekti, posebno one globalne eksternalije koje, pored toga što remete ekonomske procese, zadiru i u samo institucionalno i društveno tkivo, državi u principu stoje na raspolaganju tri

Ljubomir Madžar

182

opcije za delovanje. Prva je da ostane po strani, što je zbog pritiska javnosti koja baš od države očekuje pomoć, na samoj granici nemogućnosti. Druga je da ubrza proces institucionalnog prilagođavanja i umanji, ako već ne može da otkloni, si-stemske otkaze. Treću mogućnost predstavlja intenziviranje ekonomske politike i aktiviranje njenih dodatnih instrumenata i mera, sa namerom i nadom da bi se tako mogle (makar delimično) kompenzirati sistemske manjkavosti. Druga i treća opcija deluju ohrabrujuće na ogoljenom apstraktnom nivou, ali spoznajna i politička ograničenja žestoko omeđuju njihove, čak i teorijski izvedene, potenci-jalne domete. Sa tržišnim defektima jednostavno mora da se živi.

Ovim povodom dobro je uočiti da su opšte ocene tržišta – kako one afirmativne tako i one negatorske – uglavnom bile jednostrane i stoga pogrešne. Superlativ-ne ocene tržišta videle su ga samo u „normalnim“ uslovima, bez ipak prilično čestih turbulencija i pratećih kriznih otkaza, pa su i preporuke za institucional-nu izgradnju i ekonomsku politiku išle linijom neodmerenog insistiranja na što manjoj ulozi države. Oni koji su poricali delotvornost tržišta videli su ga, takođe jednostrano, samo u uslovima velikih kriznih poremećaja, uz sklonost da mu u generisanju tih devijacija pripišu i veću ulogu nego što bi odgovaralo stvarnim činjenicama. Ima se utisak da tek predstoji uobličavanje jedne celovite i uravno-težene ocene funkcionalnih karakteristika i dometa tržišta. Što se tiče trajne dile-me u pogledu mere u kojoj se valja osloniti na institucionalnu dogradnju, kao put sistematskog povećavanja efikasnosti i stabilnosti tržišta u odnosu na oslanjanje na redovnu ekonomsku politiku, kao strategiju amortizovanja sistemskih slabosti na tekućoj osnovi, jasno je da moraju da se uravnoteženo koriste obe ove opcije.

7. Redistributivna pomeranja i propusti tržišta u mobilizaciji resursa

Na kraju prethodnog odeljka već je nagovešteno veliko izopačenje u raspode-li, posebno raspodeli bogatstva, kao posledica sistemskih otkaza u regulisanju nagrađivanja vrhunskih poslovodstvenih garnitura. Reč je o svojevrsnoj eksplo-ataciji, o „nepravičnom“ prisvajanju kakvo je ipak nespojivo sa etičkim kodom velikog broja, valjda preovlađujuće većine ljudi. Osećaj nepravde nije bez svojih ekonomskih posledica. Nije nepoznato da bi mnogi rekli da tržišni akteri treba intenzivno i neprestano da uče; ako zbog svoje neobaveštenosti, neznanja i nepa-žnje pretrpe štetu – po kratkom postupku dobar deo bogatstva isklizne im iz ruku i ode drugima – onda pravično plaćaju „ceh“, trpe neugodne posledice koje će ih navesti na to da u budućnosti više paze i marljivije uče. Ovakvo rezonovanje nije ispravno. Drastične i na mahove beskrupulozne preraspodele kapitala – a to je deo jedne opasne i široko rasprostranjene pojave traganja za rentom unutar pri-vatnog sektora – važan su i zasad neotklonjiv deo ekonomske zbilje. Nerazumno je pretpostaviti, da će ovo traganje biti usmereno isključivo na državu; razumno


183

je, naprotiv, da se postulira da informacijama opremljeni akteri nastoje da se ovajde kad god je moguće, pa tako i na račun drugih aktera. Tako se ispostav-lja, da su ove predatorske preraspodele objektivno uslovljene otprilike onoliko koliko je objektivno uslovljena i sama društvena podela rada. „Krivice“ za tako pretrpene štete ne mogu se adresirati na same oštećene, od strane drugih aktera mnogo puta i doslovno opljačkane subjekte.

Razlog je u očiglednoj činjenici da su savremena tržišta, a posebno finansijska, bezmerno kompleksna i da zahtevaju ogromna znanja, visoko specijalizovanu ekspertizu i količinu informacija sa kojom nakraj mogu da iziđu samo oni koji su za taj vrlo specifičan posao i specijalizovani. Informaciona asimetrija – zbog važnosti vredi parafrazirati – rezultat je podele rada i onoliko je činjenica života koliko je to i sama podela rada. Kao što od tkača ne može da se zahteva da vlada veštinom izrade obuće, tako se ni od najširih slojeva stanovništva ne može zah-tevati da vladaju onim visoko specijalizovanim znanjima kakva su po logici po-dele rada vezana za usko specijelizovane krugove visokih finansijskih eksperata. Velika razlika između izrade obuće i rada u finansijskim institucijama, međutim, jeste u tome što ova potonja delatnost može da se iskoristi za „pljačkanje“, tj. ne-legitimno i moralno pokudno (reprehensible) prisvajanje imovine na tuđi račun. Ova, za mnoge skandalozna i neprihvatljiva, ponašanja u znatnom stepenu su i podstaknuta i omogućena jednokratnom prirodom većeg broja odluka i poslov-nih aranžmana na finansijskom tržištu. Takvo tržište je heterogeno, kao što su po mnogim atributima izdiferencirane i deonice koje se na njemu promeću; kao što ne postoje u svetu dva identična preduzeća, tako ne postoje ni dve potpuno zamenljive vrste deonica. Kad transakcije nisu kontinuirane i repetitivne, ne po-stoji motivacija za izgradnju poverenja i jačanje reputacije, pa je i stimulacija za moralno ponašanje oslabljena (up. Cowen, 2009).

Mogućnost redistributivnog prisvajanja dohotka i bogatstva koje su stvorili drugi subjekti i koji im pripadaju, skreće preduzetništvo sa produktivnog na eksploa-tatorsko ponašanje upravljeno na preraspodelu. Ne treba posebno razlagati kakve to pogubne uticaje vrši na tempo i pravce privrednog razvoja, osobito na dugi rok. S druge strane, onaj koji je pogođen predatorskim poduhvatima funkcional-no moćnijih, ekspertski bolje opremljenih i informisanijih subjekata nema šansi za bilo kakvo učenje putem koga bi adaptivno korigovao svoje ponašanje i tako se, makar za ubuduće, osposobio za zaštitu svojih interesa. Jedan udar koji doživi kroz neki od ovih predatorskih poduhvata upropašćuje ga za ceo život: to je jed-nokratni životni ispit na kome nema popravnog! Visoka ekspertiza, kombinovana sa mogućnošću redistributivnog prisvajanja onoga što treba da ostane bogatstvo legitimnih imalaca, tvori posebno opasne i na društvenom planu potencijalno pogubne konstelacije. Stoga nije neobično i nije neočekivano da se država vidno umešala, štiteći deoničare i ostale vlasnike, u regulativu tržišta kapitala. Te za-štitne regulative ima svuda gde ima makar i nešto vidljivijih rudimenata tržišta

Ljubomir Madžar

184

kapitala. Zbog informacione asimetrije koja izvire iz same podele rada, vlasnici nisu u stanju da se sami i spontano pobrinu oko te zaštite. To je jedno od – dr Prokopijević i ja još uvek se nadamo ne mnogobrojnih i ne baš preovlađujuće važnih – onih područja na kojima država ima jasnu prednost u odnosu na spon-tano nastale i tržišno utemeljene mehanizme.

Ova situacija je analogna sveopštem i univerzalno prihvaćenom državnom me-šanju u regulisanje saobraćaja. Na nivou načela i apstraktno uzimajući, može se saobraćaj zamisliti i bez direktnog mešanja države, kao nešto što će biti re-gulisano u režimu privatnog, tj. građanskog prava. Kad je neko oštećen, može prekršioca poslati na sud i tamo isterati i pravdu i odštetu. Međutim, obim posla i broj predmeta bio bi bez preventivnog uplitanja države tako velik, da nema tog sudskog sistema sa dovoljnim kapacitetom da to sve obavi. Još širi je opseg rizika: vožnja u alkoholisanom stanju i drugi oblici nemara na javnim saobraćaj-nicama toliki su i takvi da ih privatna lica ne mogu registrovati. Šta pojedinac A može da učini pojedincu B ako ga je ovaj pijan izložio riziku sudara i smrti ukoliko do saobraćajnog incidenta nije došlo? Tu red, uključujući i nekakvu pra-vičnost, može da uvede samo država sa svojim preventivnim merama, široko postavljenom kontrolom i kažnjavanjem svih učesnika koji svojim nemarom ge-nerišu rizik i ugrožavaju druge, nezavisno od toga da li se incident dogodi ili ne. Situacija na finansijskim tržištima je slična: incidenti su zaista brojni, ali su rizici još brojniji; nema kapaciteta koji bi omogućio da se sve potencijalne greške i zlo-upotrebe prepuste režimu privatnog prava, a preventivno delovanje države, kroz zakonodavstvo koje štiti male deoničare i čitave klase drugih vlasnika, izgleda da je ne samo efikasnija nego i daleko jeftinija strategija. I to je jedno od, uostalom prilično brojnih, područja na kojima je javno pravo efikasnija globalna instituci-onalna alternativa od privatnog.

Za mešanje države u funkcionisanje finansijskih tržišta, i to iz razloga koji su analogni upravo opisanom regulisanju saobraćaja, pored prethodno naznačenih, a svakako logički unekoliko klimavih razloga pravde (u nekim stvarima svi ljudi će se saglasiti o tome šta je pravično, a u drugima broj koncepata pravde biće približno jednak broju pojedinaca koji te koncepte zastupaju), za regulisanje fi-nansijskih tržišta postoje i čisto ekonomski razlozi. Prvo, ljudi koji veruju da su žrtve nepravde, nisu jednako efikasni u nizu ekonomskih uloga, kao što bi bio slučaj kad tog osećaja nepravde ne bi bilo. Nije teško zamisliti situaciju u kojoj bi radno angažovanje, kao i angažovanje u drugim ekonomski relevantnim aktivno-stima (učenje, investiranje, preduzetništvo...) bilo manje u društvu koje pritiska osećaj široko rasprostranjenih nepravdi, nego što bi to bio slučaj, ako takvog osećaja ne bi bilo. Drugo, i važnije, prisvajanje renti unutar privatnog sektora i prateća, takoreći predatorska preraspodela bogatstva odbija ljude od finansijskih instrumenata i mehanizama tržišta kapitala. To je ogromna društvena šteta: ta-kvo potiskivanje i sputavanje najvažnijeg i funkcionalno najviše rafiniranog tr-


185

žišnog ustrojstva ima očigledne i dalekosežne nepovoljne ekonomske posledice. Naročito je ono štetno sa stanovišta saosećanja razvojnog potencijala privrede. Suženo finansijsko tržište znači, uz ostalo, manju štednju i manje investicije, manje preduzetništva i, u rezultatu svega toga, sporiji privredni rast. Sputavanje finansijskih tržišta znači i na kraći, a osobito na dugi rok, manji BDP i niži nivo društvenog blagostanja, kako god da se ovaj teško uhvatljivi koncept formalizuje. Više pravde (bar u smislu koji znači prihvatljivost za većinu tržišnih aktera, ali i generalno socijalnih procesa) na finansijskim tržištima, znači potpuniju mobili-zaciju resursa, intenzivnije angažovanje u nizu razvojno relevantnih aktivnosti, pa tako brži rast i veći BDP. Pravda, makar u vidu koncepta koji se da prodati većini stanovništva, predstavlja – da se ovde upotrebi jedan unekoliko skrajnuti i pouseli marksistički koncept – važnu i moćnu proizvodnu snagu u privredi.

8. Propusti tržišta u domenu mobilizacije kao kritična sistemska karakteristika

Time što je upravo rečeno, pripremljen je teren za ovo što će biti jedna od jačih poenti ovog teksta. Navikli smo da na tržište gledamo prvenstveno kao na me-hanizam koji uspešno spaja proizvodne napore i, osobito, doprinose, s jedne, i ubrane plodove, tj. odgovarajuće nagrade, s druge strane. To i jeste jaka, može se reći i veličanstvena strana tržišta. Ono je nezamenljivi mehanizam komutativne pravde, što je jedini koncept pravičnosti koji se može, bar na apstraktnom nivou, valjano operacionalizovati. I komutativna pravda je proizvodna snaga jer, pored toga što mnoge aktere zadovoljava, ima moćne stimulativne efekte. Podsticaji za sve razvojno relevantne delatnosti su snažni, ako su subjekti stavljeni u položaj punog i bezbednog, dakle institucionalno stabilnog, prisvajanja njihovih različi-tih efekata. Kako proističe iz prethodnog odeljka, narušavanje komutativne prav-de kroz prisvajanje renti i nametnute preraspodele bogatstva unutar privatnog sektora, demobiliše privredne subjekte, sputava mobilizaciju resursa i onemo-gućava društvo da u potrebnoj meri valorizuje svoj razvojni potencijal. No, po-red ovih komutativno-distributivnih tržište ima i druge aspekte koji su sa njima povezani, ali se na njih ne svode. Najvažniji takav aspekt je poverenje koje je u raznim situacijama veoma različito, a na ponašanje, posebno na mobilizacijske aktivnosti privrednih subjekata, deluje snažno, na način koji često opredeljuje razvojnu sudbinu privreda i društava.

Poverenje može da bude načeto, pa i teško oštečeno, na razne načine. Jedan je opisan u prethodnom pasusu i tiče se komutativne (ne)pravde. Kad ljudi registruju nepravdu, ili čak kad im se učini da im se ona nanosi, prirodno se povlače iz po-slova gde su takva događanja frekventna, a rizici ponavljanja vidljivi. Oni spon-tano nastalim finansijskim mehanizmima, pre svega slabo regulisanim tržištima na kojima ne očekuju pravu zaštitu, jednostavno okreću leđa. Prestaju finansijska

Ljubomir Madžar

186

ulaganja, tj. plasmani štednje preko tih tržišta, i drastično pada sposobnost ovih tržišta da finansiraju proizvodna i sva druga poslovna ulaganja. Finansijska trži-šta su blokirana i paralisana. Budući da su sa njima mnogobrojnim funkcional-nim vezama skopčana sva ostala tržišta, paraliza finansijskih tržišta znači osetno umrtvljivanje svih ostalih segmenata najšire shvaćenog tržišta. Mobilizacija ma-laksava i veliki deo ekonomski vrednih resursa biva ispadanjem iz upotrebe, do-slovno obezvređen. Koliko vredi tržište, ma koliko da je obezbeđena i naglašena njegova alokativna efikasnost, ako ne osigurava korišćenje proizvodnih činilaca koji su već na raspolaganju i za čije pribavljanje nisu potrebna nikakva dodatna ulaganja? To je dobro znani problem nedovoljne mobilizacione sposobnosti trži-šta u nekim konstelacijama privrednih činilaca i društvenih okolnosti.

U prethodna dva pasusa, već je razjašnjeno da do povlačenja sa tržišta proizvod-nih činilaca i do njihove demobilizacije može da dođe usled prisvajanja renti i nametnute preraspodele bogatstva unutar privatnog sektora. Ljudi prosto odbi-jaju da ulaze u ekonomske odnose u kojima slute da bi mogli da budu opelješeni. Drugi mogući razlog je takođe napred raspravljeno pitanje mehura. Kad se in-strumenti finansijskog tržišta u tolikoj meri, tako ubitačno obezvrede, prirodno je da se u odnosu na njih stvori najšire rasprostranjena odbojnost, koja subjek-te odbija od transakcija na ovim tržištima, ne samo u tekućem periodu nego i u dugim budućim razdobljima. Tako ubogaljena finansijska tržišta prestaju da obavljaju svoje osnovne i razvojno presudne funkcije: podsticanje štednje, ulaga-nja u finansijske instrumente, odobravanje zajmova i, uopšte, normalno finasira-nje projekata kroz koje se odvija i koje podrazumeva privredni razvoj. Cochran (2009, p. 3) ovako blokirano tržište kapitala, imobilisano velikim razočaranjem usled bogatstava izgubljenih tokom i kroz pucanje mehura i opterećeno naglo po-raslom averzijom prema riziku, poredi sa privredom u kojoj su uništene rafinerije i koja je ostala bez benzina. U luci stoje brodovi natovareni sirovom naftom, ali usko grlo nije nestašica sirove nafte nego oskudica benzina koji od te nafte zbog iščezlih kapaciteta ne može da se proizvede. Ulogu sirove nafte igra štednja na nivou domaćinstava koja tu važnu delatnost nisu napustila; ulogu benzina igra-ju finansijska sredstva koja bi u institucijama tržišta kapitala eventualno stajala na raspolaganju (investible resources), a ulogu rasturene skupine rafinerija igra upravo tržište kapitala sa svojim blokiranim i van funkcije izbačenim instituci-jama. Kad se tako drastično onesposobi mehanizam finansijskog posredovanja, štednja domaćinstava jednostavno ne može da nađe svoj put do efikasnih opcija za preduzetničke poduhvate i investiciona ulaganja.

U standardnoj ekonomskoj situaciji, u poretku stvari na koji smo navikli, do-godio se jedan neočekivani, moglo bi se reći bizarni obrt. U širokom i široko izdiferenciranom mehanizmu finansijskog posredovanja država se pokazala izra-zito superiornom u odnosu na (finansijski) tržišni mehanizam. Poverenje u taj mehanizam je iz temelja potkopano, averzija prema riziku (nastupanja na tom


187

tržištu) digla se na nivo kakav se retko sreće; niko nije spreman da toj zaribanoj mašineriji poveri svoju štednju i – naročito kad je reč o SAD (v. Cochran (2009), ss. 2–3) – jedine hartije koje je poslovna (a i šira) javnost spremna da kupuje jesu državne obveznice. Na istoj je liniji i sklonost ka držanju novca, tj. povećana tražnja za gotovinom, jer i novac je državna hartija od vrednosti u nekom jako širokom smislu. Ova, za Prokopijevića i mene nepoželjna i bizarna, superiornost države u odnosu na tržište, samo je druga strana medalje kolosalnog tržišnog otkaza. Otkaz je kolosalan, jer je i demobilizacija resursa i nesposobnost privre-de da ih uposli, uzrok ogromnih društvenih šteta, po mnogima daleko većih od onih koje nastaju usled izobličenja alokacije pod uticajem neprimerene državne intervencije ili nezavisno od nje.

Društveni gubici prouzrokovani demobilizacijom tek su deo jedne još šire sku-pine (makro)ekonomskih šteta. Druga komponenta tih šteta je ona koja nastaje u fazi narastanja mehura. Naduvani i još uvek rastući mehur znači spektakularno narastanje bogatstva u rukama potrošača i u bilansu organizacija u kojima doma-ćinstva imaju svoja vlasnička učešća. Iako se pokazuje kao na dugi rok neodrži-vo, to bogatstvo nije ništa manje realno; svaki imalac vrednosnica može ih kad god hoće unovčiti, po veoma visokoj ceni. Uljuljani tako naraslim bogatstvom, pojedinci kao i različite institucije u kojima su svojinski i na druge načine zastu-pljeni – prosto smanjuju štednju. Štednja nije samo funkcija tekućeg dohotka, kako se to specifikuje u modelima na prvih pedesetak strana makroekonomskih udžbenika, nego je funkcija ukupnog bogatstva, kako je to, uostalom, specifiko-vano u profinjenijim teorijama potrošnje kakva je hipoteza o stalnom dohotku (Friedman) ili ona o životnom ciklusu (Duesenberry). Dok mehur raste i održava se – a to može da traje i do desetak godina – bogatstvo je relativno (čak jako!) veliko i impuls za štednju prirodno oslabljen. To je jedan od važnih razloga zbog kojih je štednja u SAD tokom podužeg niza godina bezmalo nikakva. A zatim dolazi do pucanja mehura i pokazuje se da je ono što je doživaljavano kao bogat-stvo, i što je u stvari valjalo dok je trajalo, jedna himera i jedna virtuelna veličina koja se maltene u trenu pretvara u ništa. Tada se konstatuje da je izostalo formi-ranje realnog kapitala, uključujući i važne elemente infrastrukture, i da je zemlja mnogo siromašnija nego što bi bila da nije bilo one tlapnje sadržane u mehuru, tlapnje koja je izgledala kao bogatstvo i čak se mogla pretvoriti u veliku količinu gotovine. Na kraju se pokazuje, da mehur, kad se izbilansiraju sve realne veli-čine i njihove senke kao izraz virtuelnosti, u rezultanti smanjuje stopu štednje i masu akumulacije i da je u važnoj dinamičkoj dimenziji poropulzije i održavanja privrednog razvoja načinjeno jedno epohalno i nenadoknadivo odstupanje. Šteta koju generišu mehuri sadrži dakle dve krupne komponente: direktno smanjivanje bogatstva koje se odigrava nakon pucanja i izostalo formiranje realnog bogatstva koje pucanju prethodi.

Ljubomir Madžar

188

Iz svega prethodnog sledi, da može da se govori o tri globalna i strateški dale-kosežna tržišna propusta. Prvi je traganje za rentom i predatorske redistribucije unutar privatnog sektora, sa jakim ekonomskim implikacijama u smislu poveća-vanja averzije prema riziku i potkopavanja preduzetništva. Drugi se javlja u fazi narastanja mehura, kad ono što se na dugi rok pokazuje kao iluzija bogatstva, ali to na kratak rok zasigurno nije, silno umanjuje stopu i masu akumulacije sa teškim posledicama po tempo i održivost privrednog razvoja. Treći je onaj koji se ispoljava nakon pucanja mehura i u tolikom stepenu po(t)kopava poverenje u tržišni sistem da dolazi do njegove imobilizacije sa štetama koje je teško i proceniti, ali za koje je jasno da su ogromne. Jedan širi pogled na tržišnu privre-du i kapitalizam kao njenu institucionalnu artikulaciju mogao bi da dovede do sledeće propozicije, koju mnogi ne samo da neće prihvatiti nego će im delovati skandalozno i sablažnjivo: svetski socijalistički poredak, ta kolosalna aberacija u svetskom ekonomskom i društvenom razvitku, može se tumačiti kao produkt i manifestacija jedne jednako gigantske manjkavosti tržišnog sistema i kapitali-stičke institucionalne armature koja ga (p)održava. Da je kapitalizam funkcio-nisao sa manje (ovde se tvrdi endogeno generisanih) potresa, da je u njemu bilo manje redistributivnog i predatorskog ponašanja, ne bi se u velikom delu javnosti protiv njega akumuliralo tako mnogo nezadovoljstva, revolucionarni potencijal bio bi daleko manji i šanse za razorne revolucionarne eksplozije bile bi takođe manje. Do tog epohalnog civilizacijskog iskliznuća moglo je i da ne dođe. Čak je i teorijska osnova za socijalizam izgrađena na kapitalističkom Zapadu. Sticaj okolnosti je hteo da svetski poredak pukne tamo gde je bila njegova „najtanja karika“, u nerazvijenoj Rusiji, a posle i u nizu drugih odreda nerazvijenih zema-lja. Razvijajući dalje ovu bogohulnu misao, može se govoriti o obliku eksterne ekonomije enormnih, baš planetarnih razmera putem koga je razvijeni Zapad (još više) unazadio tadašnji nerazvijeni svet. U pitanju je globalna šteta neviđe-nog opsega koja nikada neće (moći) da bude nadoknađena, čak i kad bi nekim jednako velikim čudom za to postojala politička volja.

Ovakva analiza tržišnih propusta, ipak je krajnje delikatna i onaj koji se u nju upušta stupa na klizav teren. Radi se o tome da svaka kritika, pa i svaka evalu-acija generalno, ima smsla jedino u odnosu na neke realistične i ostvarive alter-native. Kad se tržište sa opisanim kolosalnim otkazima stavi u takav kontekst, javlja se teško pitanje alternativa. Ako za sve ovo što je istaknuto ne mogu da se nađu ostvarive alternative, onda postaje besmisleno sve to što je kao tržišni otkaz jarkim bojama naznačeno. Ako nema alternativa, onda su finansijska (i sva ostala sa njima povezana) tržišta u stvari najbolje što na skupu raspoloživih institucio-nalnih aranžmana ima da se odabere, pa bi opšta ocena morala da bude povoljna, a ne tako stravično negativna. Alternativa svakako nisu – daleko bilo! – meha-nizmi administrativnog usmeravanja i birokratske kooridinacije nego, ponovo, tržišta, ali tržišta sa što umešnije postavljenom regulacijom. Ako i „dobra regu-lacija“ nije tek jedna himera, još jedan žalosni primer nedozvoljenog poređenja


189

papirnatih, modelskih konstrukcija sa konkretnim rešenjima koja su i primenjena i oprobana u živoj privrednoj stvarnosti.

Ovo je tačka na kojoj se mišljenja u najpozvanijoj i najkompetentnijoj stručnoj javnosti široko razilaze. Tu su neslaganja sasvim legitimna, jer – maltene kao kad je reč o naučnim dokazima (ne)postojanja Boga – nema sigurnih dokaza za ispravnost jedne ili druge varijante. Da su ekonomisti u tom suštinskom pitanju radikalno podeljeni jedva da ikome treba dokazivati. Samo ilustracije radi, neka bude naveden primer u opširnom i sadržajnom blogu Becker–Posner (2009), gde dva osvedočeno krupna mislioca zauzimaju u bitnim pitanjima regulacije su-protne pozicije: obojica se, doduše, izjašnjavaju za izvesnu regulaciju, ali je ona kod Posnera daleko više naglašena. Stanovište o regulisanom tržištu kao boljoj alternativi u odnosu na neregulisano daleko je od toga da predstavlja neki nov i revolucionarni prodor u ekonomskoj misli, jeretičko stanovište koje prihvata samo najuža naučna avangarda; ušlo je ono, kao manje-više proveren naučni postulat i u novije uticajne i u širim krugovima merodavne udžbenike (Mish-kin 2006/2004/, ss. 172, 177 i, posebno, 261). To što se ovde identifikuje kao alternativa i što bi gornjoj sumornoj oceni tržišta – mora se dodati, sumornoj u uslovima turbulencija kad tržište gubi mnogo od svoje funkcionalne sposobno-sti – eventualno dalo smisao, jeste i ovde regulativa. Regulisano tržište, makar i uz nedovoljno efikasnu i u zamku poslovnih interesa uhvaćenu regulativu (state capture), produkovaće, takva je nada i ocena, daleko manje štete od onih koje nastaju usled naduvavanja, a potom pucanja mehura u slučaju da je regulativa faktički ili funkcionalno odsutna. Veliko je iskušenje, a valjda i dobar razlog, da se prihvati ocena da je i notorno disfunkcionalna alternativa, opterećena korup-cijom i poznatim alokativnim iskrivljenjima, bar u periodima epohalnih kriznih poremećaja, manje zlo od blokiranog, mnogostrano deformisanog i osakaćenog tržišta.

Stoga i kod regulative, baš kao i kod kritika tržišnih otkaza, treba biti krajnje obazriv. Nije svaka regulativa jednako delotvorna, upravo kao što ni svaka dr-žava nije jednako efikasna, jednako lišena korupcije i jednako poštena u širem smislu reči. Razumno je preporučiti više regulative i energičniju regulativu (tj. sa više ovlašćenja kompetentnim institucijama i izričitijim instrukcijama za odluč-no ponašanja, za tvrđi nastup prema privrednim akterima) u sređenim, institu-cionalno zaokruženim i funkcionalno (koliko-toliko) osposobljenim državama. Tamo gde je država slabo uređena, gde su vlade slabašne, pogotovo ako se drže o širokim i heterogenim koalicijama, i gde vlast nije pod demokratskom kontrolom – sa regulativom treba nastupati opreznije nego i sa samim tržištem. Tu regulati-va, naročito ako je i sama nekontrolisana i razuzdana, može dodatno da pogorša jednu ionako nezavidnu situaciju. Država je u Srbiji jaka gde ne treba, i slaba gde bi trebalo da zasuče rukave. Činioci njene slabosti, voluntarističke raspojasanosti i ograđenosti u odnosu na poznate oblike demokratske kontrole brojni su, ali

Ljubomir Madžar

190

neka ovde budu istaknuta tek dva (bolje rečeno, dve grupe takvih činilaca). Prvi se odnosi na koalicione vlade i političku rascepkanost kao njihov politički (rovi-ti) temelj. Drugi se tiče jednog broja krupnih nerešenih nacionalnih i državnih pitanja (kao što su Kosovo, Hag...) koja odvlače i iscrpljuju i ono malo konstruk-tivne energije koja se uspe obezbediti kroz komplikovane koalicione sporazume. Više materijala o političkim ograničenjima na ekonomsku politiku, pa tako i na potencijalne i verovatne učinke regulative tržišta, može se naći u jednoj nedavno objavljenoj knjizi posvećenoj upravo tim pitanjima (Madžar (2008), ss. 18–45, 218–55, a posebno 251–5).

9. Alternative i dileme ekonomske politike

Prokopijević (passim, a, uz ostalo ss. 2–3 u vezi sa Velikom ekonomskom kri-zom, ss. 4–8 u vezi sa aktuelnom krizom i s. 10 u vezi sa kritikom Prokopijevi-ćevih i, mahom, mojih neistomišljenika zbog implicitnog stava da država mora da se umeša u sadašnju turbulenciju pošto ju je sama izazvala) smatra da država treba da se okane zaludnih pokušaja da sanira makroekonomske pometnje koje je sama izazvala. U vezi sa ovim stanovištem već na prvom koraku javlja se, ovo-ga puta u obrnutom poretku, pitanje alternative. Alternativa (notorno opasnom i često sasvim štetnom) državnom delovanju jeste zanemoćalo i teško oštećeno tržište. Jasno je da država nije u normalnim vremenima rival tržištu niti nekakav supstitut za tržišno decentralizovane alokativne mehanizme. U vreme globalnih i destruktivnih turbulencija – ali samo u to vreme – to više nije očigledno. Nije mali broj ekonomista, uključujući i one koji pripadaju liberalnoj orijentaciji, koji misle da u, svakako ograničenom, vremenu teških poremećaja, država u nekim funkcijama stiče jasnu prednost u odnosu na tržište, a biće da će se naći i neki važni i neophodni poduhvati koje samo ona može da izvede. Jarko upadljiv pro-blem u vezi sa Prokopijevićevim stanovištem jeste u tome što je u njegovom tekstu vrlo jasno rečeno šta država ne treba da radi i šta nije legitimno područje ekonomsko-političke intervencije, ali se ne vidi šta je za ekonomsku politiku alternativa. Ima li za nju kakvog posla u prevazilaženju ove krize?

Sudeći po tome što se jakim (a tako efektnim i lepo probranim) rečima govori samo o štetnosti državnog mešanja (s. 11), a u zaključku i o nizu šteta koje je dr-žava izazvala svojom nepromišljenom intervencijom, reklo bi se da u celoj ovoj gužvi on za ekonomsku politiku ne vidi ulogu niti je spreman da preporuči po-slove koje bi država obavila sa svojim specifičnim instrumentarijem i osobenim procedurama. Izgleda da je preporuka da se država sa svojim politikama okane zaludna posla, da se povuče sa makroekonomske pozornice i da pusti tržište da se istutnji, pa šta bude da bude. Već na ovom stadijumu postavlja se jedno koncepcijsko pitanje: da li ovakva preporuka znači dezaktiviranje ili obustav-ljanje ekonomske politike, kako bi se, možda, dalo zaključiti iz opšteg stava sa


191

kojim je intoniran ovaj deo Prokopijevićevog rada. Valja odmah podvući da bi i samo povlačenje države iz ove aktivnosti, koja je postala unekoliko frenetična, predstavljalo veliki ekonomsko-politički obrt, bilo bi i to ekonomska politika par excellence. Naglo povlačenje iz dosadašnjih, makar i totalno štetnih, aktivnosti (nepotrebno je posebno isticati koliko bi ovaj stav za mnoge bio neprihvatljiv) delovalo bi kao snažan udar i odrazilo se na privredu kao krupna intervencija. Bar kad je reč o uticaju na njeno funkcionisanje i o efektima na (verovatno) sve agregate.

Iako kod svakog liberalno nastrojenog ekonomiste ovakav odbojan stav prema državi mora naići na veliku simpatiju i bezrezervno dopadanje, on se sa koncep-cijom kakva se izlaže u ovom radu dijametralno razilazi. Stoga je uputno da se ovde obrazloži uzrok i logika tog razilaženja. Osnovna postavka koja prožima ceo ovaj rad jeste da kriza nije izazvana prvenstveno ovakvom ili onakvom eko-nomskom politikom, a još manje moralnim izopačenjem privrednih subjekata. Noseća teza je, naprotiv, da je kriza prevashodno i eminentno sistemski fenomen. Opšti princip, blizak teorijskom rezonovanju i zdravom razumu, iako možda ne i univerzalno prihvaćen, jeste da se neki problem mora rešavati na onom nivou na kome se i pojavio. Pošto se prema mom viđenju problem pojavio na nivou siste-ma, onda je na istom tom nivou potrebna intervencija koja bi ga eventualno ra-zrešila. Na nivou sistema može da interveniše, sa svojim različitim ustanovama, samo država, pa je prirodno da je država akter koji sa tom sistemskom krizom treba da se uhvati u koštac.

Jasno je da se (i) ovo stanovište susreće sa velikim teškoćama. Prva je načelno nepoverenje u državu koje Prokopijević i ja sigurno delimo. Druga je nedostatak znanja – sistem se naglo iskomplikovao, a nauka, kako to često biva, nije uspe-vala da isprati te njegove zamršene i mnogostruko isprepletene promene – zbog koga se postavlja pitanje može li iko na tom visokom nivou racionalno da uprav-lja. Treći problem su poznati otkazi i u domenu državnog delovanja, mnogobrojni oblici deformacija uključujući trgovinu političkim „uslugama“ (logrolling, od-nosno horse trading). Četvrti problem je povezan sa trećim, a tiče se korupcije: gde je države, tu je i korupcije, a što više države, to je, po svemu sudeći, više i korupcije.

U odgovoru na to, može se reći da je država u borbi sa dosadašnjim krizama (posebno onom iz 1987. godine) stekla neka nova znanja koja nisu bezvredna ni u suočavanju sa ovom krizom. Drugi argument bio bi da sa veličinom krize raste i rang onih pripadnika vladajućeg establišmenta koji se angažuju u njenom suz-bijanju; neki se nadaju da na tom visokom nivou ima manje korupcije, jer činov-nici na najvišim položajima imaju druge, čistije i prijatnije načine zadovoljavanja svojih aspiracija, pa sebi mogu da dozvole luksuz da budu moralno potpuno či-sti. Može li neko zamisliti korumpiranje Marije Terezije ili Katarine II Velike?

Ljubomir Madžar

192

Treći i možda odsudan argument jeste da efikasnost i racionalnost u državnoj intervenciji treba ceniti ne izolovano i apstraktno nego – ali samo tokom perioda razornih kriznih turbulencija – u odnosu na praktično dostupnu alternativu. A alternativa je (bar i samo dok kriza traje!) sadašnje okljaštreno i onesposobljeno tržište. Valja podsetiti, to je tržište koje milionske armije zaposlenih ostavlja bez radnih mesta, tržište u kome silni kapaciteti ostaju neiskorišćeni, tržište na kome su posle pucanja mehura milioni i milioni ostali bez velikog dela (i do polovine) svojih životnih ušteđevina. Da stvar bude gora, ovi gubici nisu redistributivnog tipa: oni nisu nastali tako što su se neki za iznos tih gubitaka obogatili, nego je to tragična igra sa negativnom sumom, igra u kojoj su (mnogo!) izgubili praktično svi. Društva su u situaciji da biraju između dva zla: države koja je (tako bar dr Prokopijević i ja mislimo) uvek zlo – kad iskorači izvan uskog kruga funkcija u kojima je nezamenjiva – i tržišta koje poprima razmere velikog zla samo u izu-zetnim kriznim situacijama, ali u tim retkim situacijama može da bude (znatno) veće zlo i od same države. U ovoj komparativnoj evaluaciji zle države i (samo povremeno!) goreg tržišta, ocene mogu legitimno da se razlikuju i sva je prilika da se na ovoj tački dr Prokopijević i ja razilazimo. No, čak i ako u ovoj važnoj stvari konstatujemo da nema izgleda da se usaglasimo, rasprava je ipak korisna. Nismo došli do zajednički verifikovane istine, ali smo identifikovali duboki ko-ren naših neslaganja.

Na mestu je da se upozori da ni u jednoj, ma koliko radikalnoj, liberalnoj kon-cepciji, pa ni u onoj koju dr Prokopijević i ja u visokom stepenu delimo, ne može da se pronađe stav da država treba iz društvenog života potpuno da se povuče, da za nju ne bude nikakvog posla. Taj stav zastupaju anarhisti, ali liberalima on nije prihvatljiv. Ako ništa, država mora da gradi, razvija i održava najkrupnije i najvažnije javno dobro, a to je pravni poredak. Poznati su slučajevi spontanog i od države nezavisnog izrastanja pravnih ustanova (Umbeck 1997/1981/) ali se to u praksi pokazivalo kao nedovoljno i u proces se, već u početnim fazama takvog samoniklog institucionalnog razvitka, neizbežno i zakonito ubacivala država. Malo je pozvanih i kompetentnih koji bi na ovom području državi poricali na-sumnjivu i ogromnu prednost. Možda je najpotpuniju argumentaciju za ovu tvrd-nju pružio De Soto ( 1989, pp. 116–30) koji je do u detalje opisao spontano nastale institucije u divlje izgrađenim, mahom haotičnim, prigradskim naseljima milion-skih južnoameričkih gradova, ali je zaključio da je osnovni uzročnik drastične i deprimirajuće obezvređenosti ogromne mase samoniklo akumuliranog fizičkog kapitala upravo nedostatak delotvorne države i nepostojanje institucija koje u po-trebnoj formi samo ona može da stvori. De Soto nastavlja svoja razmatranja važ-nosti pravne formalizacije konstatacijom (p. 130) da čak i spontano oformljena i neformalnim dogovorima definisana vlasnička prava silno uvećavaju vrednost divlje podignutih objekata u prigradskim naseljima; međutim, samo država može ovaj posao obaviti na potpuno zadovoljavajući način, pa formalizacija u njenoj režiji dodaje ovim tako brojnim objektima nesravnjeno veću vrednost.


193

Stvaranje zakona ima svoje nesumnjive i nipošto zanemarljive troškove, ali su efekti kudikamo veći; zakon se javlja kao neka vrsta neopipljivog ali zato silno delotvornog činioca kreiranja vrednosti. Produktivnost države u smslu stvaranja vrednosti najbolje se vidi iz de Sotovih ocena (p. 24) da je ekonomska vrednost legalizovanog, u regustre uknjiženog stambenog fonda po nekoliko puta veća od neuknjiženog fonda sa manje-više istim fizičkim karakteristikama. U svojoj drugoj knjizi (2000, pp. 44–5) on daje moćnu metaforu koju je nemoguće zabo-raviti: ogromnu masu neuknjiženog, pravno neformalizovanog stambenog fonda on poredi sa planinskim jezerom koje ima veliku potencijalnu energiju, ali ona ostaje nevalorizovana i beskorisna sve dok se na njemu ne izgradi hidrocentra-la. U svom inspirativnom i prosvetljujućem zaključivanju on ide i mnogo dalje: u nerazvijenosti, a na mnogim segmentima i doslovnom nepostojanju državnih institucija, on vidi temeljni uzrok (relativne) ekonomske zaostalosti celog konti-nenta.

Ako se prihvati da pravni poredak – pre ili kasnije, a u krajnjoj liniji svakako – mora da bude posao države, automatski je prihvaćena i neminovnost ekonomske politike. Ako ništa drugo, onoj, makar i minimalnoj, državi koja će donositi i sprovoditi zakone potrebna su sredstva, a time implicirani porezi uvode na velika vrata jednu krupnu i uvek uticajnu granu ekonomske politike. Reč je, naravno, o poreskoj politici. Pošto se i u izgradnji pravnih i drugih ustanova uvek javljaju mogućnosti izbora, eto politike i na rashodnoj strani budžeta. Po kratkom po-stupku u regulativni sistem privrede (i društva u celini) ireverzibilno se ubacila fiskalna politika. Sama ta činjenica, nezavisno od svih drugih, pokazuje nemi-novnost ekonomske politike. Društvo od nje ne može da pobegne. Sledeći korak u ovom rezonovanju jeste pozivanje na inherentnu nestabilnost ekonomskog si-stema, dobrim delom uslovljenu strukturom institucionalnog poretka, pa i tržišta kao njegovog (u širem smislu) centralnog dela. Ta nestabilnost se ispoljava kroz generisanje manje ili više redovnih i unekoliko pravilnih fluktuacija, što znači da privredni ciklusi ovakvog ili onakvog vida moraju da budu prirodan sastavni deo makroekonomskog krajolika. Ako je budžet neminovan i ako država silom prilika upravlja – prosto zato što se javljaju mogućnosti izbora – i levom i desnom njegovom stranom, neizbežno se javlja ne samo politika kao takva, nego i potreba za njenim prilagođavanjem pojedinim fazama ciklusa. To bi bila neka vrsta izve-dene, na višem funkcionalnom nivou locirane politike.

10. Razlozi neizbežnosti ekonomske politike

Moguće je prihvatiti Friedmanov stav da država nije u stanju da prati ritam (en-dogeno generisanih) ekonomskih fluktuacija i drugih poremećaja i da zato ne treba mnogo toga da adaptira, jer će samo delovati prociklično. Ipak, ostaće mno-go toga, i izvan kruga onoga što država može, a ne mora da koristi u politici

Ljubomir Madžar

194

stabilizacije, što fazama ciklusa mora da se prilagođava. Ako ništa drugo, biće to razni modaliteti stezanja kaiša u vremenima dekonjunkture zbog ponestajanja sredstava i delimičnog presušivanja ulaznih finansijkih tokova na koje država ne može da se ne navikne, dok su relativno izdašni i bogati. Dalji argument za promenu politike – a to je već velika politika, opet ona koja ulazi na velika vrata – sadržan je u samom Prokopijevićevom razmatranju. U politiku u širem smislu spada i samo odabiranje mere u kojoj bi sistem bio eventualno „depolitizovan“, tj. u kojoj bi se kroz deregulaciju politici ostavilo manje posla.

Ako bi se i poverovalo da bi ta „depolitizacija“ donela silne dobitke, moralo bi se voditi računa o tome da bi implicirano, opet naglo, povećanje rentabilnosti moglo da izazove novi mehur; ne treba zaboraviti da se ekonomska politika vodi u jed-nom institucionalnom miljeu koji je inherentno nestabilan, a koji će bez sumnje takav i ostati. Zatečeni smo, na nesreću, u nepovoljnoj početnoj situaciji u kojoj je politika više nego loša, bezmalo destruktivna. Da nije bilo politike, ili bar takve politike, ne bi po dr Prokopijeviću (ss. 3–4) ni bilo tih silnih čuda i pokora. Ako je toliko loše ono što je nasleđeno i u aktuelnom ekonomskom trenutku zatečeno kao politika (to je neka vrsta dinamički shvaćenog početnog uslova), onda je jasno da mora da se menja. Mora se menjati prvo zato što je loše, a potom i zato što se toj politici pripisuje aktuelna kriza. Nećemo valjda odustati od promene politike, pa da nam i dalje generiše i isporučuje krize! A promena politike, tj. radikalno, makar i definitivno odstupanje od te toliko disfunkcionalne državne politike – itekako predstavlja politiku. Na ovoj tački dr Prokopijević može oprav-dano da postavi pitanje može li se očekivati takva promena nabolje od politike koja je, tobože ili odista, bila tako loša u dosadašnjem vremenu. Odgovor bi bio da i država, kao i sve druge društvene tvorevine, uči kroz praksu i da je ovako velike krize nagone da se prizove pameti i znatno promeni svoje ponašanje. U istom smeru deluju i silno narasli pritisci javnosti, koja je u povoljnim vremeni-ma mahom slepa za državne promašaje i zloupotrebe, ali u kataklizmičnom vre-menu opštih lišavanja dobija neke atribute vidovitosti. Svaka kriza uznemirava javnost, a ovako duboka kriza, pogotovo. Kad je javnost uznemirena, ona s jedne strane traži spas, a s druge se pretvara u jetkog i možda krvoločnog kritičara. Sa tako probuđenom javnošću nije se šaliti. Javnost nije preterano racionalna, pa može da traži spas i tamo gde ga možda nema. Uslovni refleks svake javnosti jeste da, u slučaju krupnijih poremećaja i makrosocijalnih nepogoda, oči upire upravo prema državi. Tom političkom pritisku država u demokratskom poretku ne može da odoli. Onaj ko ignoriše vapaje javnosti, na sledećim izborima neće dobiti glasove. Pod političkim pritiscima država će krenuti nešto da radi, čak i ako nema dovoljno znanja (i/ili neophodan nivo moralnosti) za velike pothvate u koje se, možda i slepo, upušta.

Teško je ne saglasiti se sa Prokopijevićem da je mala verovatnoća da organi eko-nomske politike – i to ne samo u aktuelnoj situaciji kakvu je produkovala tekuća


195

kriza nego i šire, može se reći u principu – spakuju takve pakete mera i akcija koji će zadovoljiti kriterije racionalne (pridev optimalni ovde se svesno izbegava) alokacije resursa. Razlozi su brojni, ali u najvažnije spadaju ovde često pomi-njani nedostatak znanja i poslovična izopačenost državnih pothvata usled pri-tiska parcijalnih interesa. No, i u ovom iskazu na mestu su dve krupne ograde. Prvo, izvesno smireno i povučeno držanje nije raspoloživa opcija zbog političkih zahteva pomenutih u prethodnom pasusu; politika nemešanja u krizne tokove i puštanja da se raspomamljene turbulencije prosto istutnje na tržištu, sudara se sa nepremostivim političkim ograničenjima. Nije razumno tražiti od politike taj olimpijski mir kad on kao opcija nije zbog političkih ograničenja na raspolaga-nju; ne može biti dobra analiza niti dobra preporuka tražiti od politike nešto za šta se unapred može pokazati da ne može da bude isporučeno. Drugo, u krizi kao što je ova, prioritet nije složiti resurse sa kojima se intervniše u jednu kombina-ciju koja će po standardnim ekomomskim merilima dati najveće učinke; daleko najviši prioritet je obnova poverenja da bi se ponovo pokrenula zaribana i bloki-rana mašinerija tržišta.

Ovde će se pribeći još jednoj bogohulnoj misli. Iako se vrlo malo zna o putevima i načinima opšte obnove kredibiliteta, a posebno poverenja u diskreditovano fi-nansijsko tržište, ne može biti unapred izvesno, da istovetne pakete ekonomsko-političkih mera iziskuju (a) obnova poverenja i (b) optimalnost alokacije u smislu maksimiziranja neke funkcije cilja o čijem obliku možemo, iako ne moramo, da postignemo saglasnost. Najverovatnije je, a intuicija govori da bi moralo da bude sigurno, da dva tako različita posla zahtevaju i (jako) različite pakete. Šta ako jedan paket koji je po standardnim ekonomskim kriterijima jako rđavo sklopljen, ispada visoko efikasan na planu obnove poverenja, jer širokim slojevima privred-nih i drugih društvenih aktera emituje snažne i jasne poruke da država nešto krupno radi na prevladavanju krize? Šta ako su dobici po osnovu obnove pove-renja i buđenja kejnzijanskih animal spirits – a oni se svode na učinke konačno i suštinski povećane (inače žalosno umrtvljene!) mobilizacije resursa – dale-ko veći od alokativnih gubitaka koji su skoro neizbežni? Vlade jednostavno ne znaju i nemaju političke volje da naprave pristojno upakovane znatnije skupine ekonomsko-političkih mera i akcija! Čini se, ipak, da će upravljački direktori-jum, koji svoju regulativnu moć i prerogative usmeravanja izvodi iz političkog procesa, morati naporedo sa pakovanjem ovih velikih ekonomsko-političkih pro-grama, trajno da se pozabavi usavršavanjem nikad dovoljno efikasne instituci-onalne mašinerije. Ako ni zbog čega drugoga, a ono zbog privrednog razvoja i sve bržeg akumuliranja znanja koje po kratkom postupku čini zastarelim i ona institucionalna rešenja koja su u nekoj (ne baš mnogo) prethodećoj fazi bila dobro prilagođena potrebama učinkovitog upravljanja. Uprkos tome, neće baš retke biti situacije u kojima će teorijski utanačeni kriteriji alokativne efikasnosti morati da ustupe mesto daleko važnijim – bar u vremenima kriza – zahtevima oživljavanja privrede i mobilizacije deprimentno umrtvljenih, a inače raspoloživih resursa.

Ljubomir Madžar

196

11. Poželjni i ostvarivi dometi ekonomske politike

Dodatni argumenti u prilog angažovanja ekonomske politike lako se izvlače iz potrebe obnove poverenja, koja, međutim, nije za jednokratnu upotrebu nego je poželjno, ako ne i neophodno da bude trajna. Ovi specifični argumenti, kao ni maltene svi ostali, sigurno nisu definitivni i „do kraja vremena“ merodavni. Jer, ovde stvari nisu ni isključivo crne ni striktno bele, nego iznijansirane u zbunju-jućem broju raznovrstnih preliva. Pomenuta trajnost obnove poverenja daleko-sežno menja prirodu argumentacije. Krizom su, naime, pogođeni ne samo oni koji zasluženo „treba da plate ceh“, nego i ogroman broj onih koji su u granicama uobičajenih standarda uspešno vodili svoju poslovnu politiku i na koje se kriza sručila poput kakve elementarne nepogode. U prilog intervenciji govori slabašan, ali ipak nesumnjiv, distributivni argument sadržan u zapažanju potrebe da se delimično obeštete oni koji su stradali, a da to svojim (ne)delovanjem nisu „za-služili”; taj argument vredi onoliko koliko se može imati poverenja u državu da u ovoj za nju, komplikovanoj i teško rešivoj stvari, nešto ipak postigne. Da ovo očekivanje, ova nada nije baš „sen praznoga sena“ možda bi moglo da se zaključi na osnovu analogije sa osiguranjem deficita (još jednom – poznati FDIC) koji je banke zaštitio od destruktivnih juriša i zaraza, a koji je, obezbeđujući štedišama zavidan nivo sigurnosti, verovatno delovao podsticajno na individualnu štednju i ukupnu akumulaciju.

Argumentacija se silno komplikuje time što se distributivni kriterij, koji kroz obnovu poverenja mnogo doprinosi razvojnom potencijalu, te tako podrazume-va i dugoročne ekonomske koristi, može bar na kraći rok sukobiti sa kriterijem efikasnosti u delikatnom poslu stabilizovanja sistema. Nisu, naime, svi sektori jednako neuralgični niti jednako „produktivni“ u generisanju kriznih impulsa. Intervencija će, zajedno sa upumpavanjem nekih znatnijih sredstava, morati da bude više usmerena prema sektorima koji predstavljaju žarišta krize; učinak defi-nisan porastom stabilnosti po uloženom, a tu i tamo i utrošenom dolaru morao bi u tim kriznim sektorima da bude najviši. Za one koji su na sektorskom nivou i na nivou tržišnih aktera skloni da traže „krivce“ za krizu – a iz celog dosadašnjeg teksta jasno je da ovaj autor u njih ne spada – dobio bi se pomalo bizaran zaklju-čak da najviše sredstava iz stabilizacionih državnih paketa (treba da) dobijaju oni koji su krizi doprineli najviše.

Važniji argument od ovoga jeste upravo pomenuta trajna komponenta poverenja koja bi umanjila, ako već ne može da otkloni, odbojnost prema finansijskim trži-štima, koja se javlja tokom i usled ovih snažnih kriznih udara. Ako se tržišni ak-teri uvere da mogu da računaju na izvesnu državnu zaštitu, bar u situacijama kad za nevolje koje ih pogađaju nisu odgovorni, izvesno je da će se jače i masovnije okrenuti finansijskim tržištima, a iz toga izviru velike koristi i za njih pojedinač-no i za društvo kao celinu. Bila bi to afirmacija poverenja kao (još jedne) nevid-


197

ljive proizvodne snage. Drugi mogući razlog za nešto jači oslonac na ekonomsku politiku jeste njeno – reklo bi se ipak – podizanje kvaliteta u vremenu, prvenstve-no zahvaljujući razvoju nauke i akumuliranju znatnih akciono relevantnih uvida. Tako, primera radi, Becker (2009, p. 2), doduše oprezno i uz izvestan broj kva-lifikacija, podseća da su u Velikoj krizi 1929–33. naučene brojne lekcije i da su performanse u jednom broju razvijenih zemalja izvanredne (remarkable), kako u ostvarivanju stope rasta, tako i u održavanju zaposlenosti i očuvanju makroeko-nomske stabilnosti. Na istoj liniji je i Beckerov (p. 3) pledoaje za dodatnu regula-ciju finansijskih tržišta. Ovo deluje kao izvestan uzmak posle ekstaze sa kojom je lansirana i realizovana poznata, pre u vidu plime nego talasa, deregulacija, koja je kao najmoćnija mantra obeležila poslednju četvrtinu minulog stoleća. Becker je dovoljno oprezan da doda, a s njim je u tome teško ne saglasiti se, da dodatna regulacija treba da bude odmerena i dobro promišljena i da će promašiti svrhu, ako ne sačuva motivacione i druge impulse koje samo tržište može pružiti za us-pešno privređivanje. U literaturi su česte afirmativne ocene promena u kvalitetu politike, iako ne nužno i analogne ocene nivoa ekonomske politike. Ako je neko baš naglašeno skeptičan prema državi i njenim politikama, ova ocena može da se smesti u vremenski kontekst pa da se, posmatrajući kvalitet politike u odnosu na efikasnost (i manjkavosti!) tržišta, zaključi, da je u normalnim vremenima, a to znači najvećim delom, prostor za ekonomsko-politička uplitanja u tržišta, znatno manji nego u vanrednim vremenima dramatičnih kriznih poremećaja.

Odmah valja priznati veliku slabost ovakvog rezonovanja, te tako preduprediti skoro sigurne kritike. Slabost se sastoji u tome da nije ni u najopštijim crtama naznačen mehanizam putem koga bi taj državni dirižizam – neki bi ga možda nazvali i krparenjem – doveo baš do obnove poverenja, a ne do njegovog još ra-zornijeg survavanja. Želim smesta da priznam, da takav mehanizam ne znam da modeliram i da nisam u stanju analitički da izvedem obnovu poverenja iz poteza koje povlače i u doglednoj budućnosti bi mogle dodatno da povuku vlade (naj-verovatnije) svih zemalja. No, iz činjenice da nisam u stanju da skiciram takav mehanizam, niti sam u svojoj lektiri naišao na uverljiv slučaj da je to neko drugi učinio, ne sledi da ne mogu da postoje pretpostavljene, pa možda i naslućene, veze između (nerado priznajem) dirižistički postavljenog državnog delovanja i obnove kredibiliteta i poslovnog optimizma. Ovakvo donekle sujeverno postuli-ranje veze između rafalno zgusnutih državnih poteza i toliko potrebne i željene obnove poverenja, jedan broj uglednih autora je prokomentarisao sa prezrenjem. Primera radi, Cochran (2009, p. 8) izričito postulira da ekonomisti ne raspolažu nikakvom specijalnom ekspertizom putem koje bi ustanovili da bi neki „intrin-sično besmisleni koraci“ mogli da dovedu do željenog preokreta u poverenju; „/p/ublic prayer would work better and cost a lot less“. Neki su tu veru u državnu ak-ciju kao put u obnovu poverenja nazvali voodoo economics, pa evo sad prilike da se, unekoliko samokritički legitimišem kao pristalica ovog sujevernog vođenja politike u stilu haićanske religije bogato impregnirane magijom i vradžbinama.

Ljubomir Madžar

198

Iako formulisana tako apodiktički, gornja propozicija o kolektivnoj molitvi i pošalica o haićanskim činima i vradžbinama ne deluju uverljivo, Sam Cochran konstatuje da akteri koji su relevantni za menjanje stanja na finansijskim trži-štima ispoljavaju spremnost za štednju, ali odbijaju da ulažu u vrednosnice na (privatnim!) finansijskim tržištima. Naporedo sa tom odbojnošću, oni pokazuju veliku sklonost za ulaganje u državne obveznice, razne oblike finansiranja koje garantuje država, pa čak i u gotovinu koja i sama predstavlja državni papir. Ne bi li to moglo da indicira da bi neki energičniji državni nastup, pa makar i u obliku loše skrpljenih ekonomsko-političkih programa (jer država bolje ne zna i neće), mogao da oživi kredibilitet i poslovni optimizam, pa da se na planu mobilizacije dobije mnogo više nego što se gubi na planu alokacije? Ovde se mora smesta dodati da bi u vremenskoj dimenziji ovakve državne zalete u privredu trebalo strogo ograničiti: oni moraju da budu striktno privremeni i strogo vezani za pre-vazilaženje kriznih poremećaja. U normalnim vremenima za državu, u privredi nema (toliko) mesta, pa bi bilo zaista pogubno, ako bi država ovu kriznu inter-venciju, ovo istinsko gašenje požara, iskoristila za neko trajno uglavljivanje u regulativne mehanizme u privredi, za neki dirižizam koji bi postao permanentna sastavnica privredne stvarnosti. Ima li mogućnosti da država uleti u aranžmane posredstvom kojih se regulišu privredni procesi, sa misijom brzog uklanjanja teških ekonomskih poremećaja, a da se trajno ne uvali u regulativnu mašineriju i zagospodari delom naših života koji ni po koju cenu ne bismo hteli da joj pre-pustimo?

Država se u ovoj krizi našla u položaju kakav je tipičan u grčkim tragedijama. Apstraktno uzev, njoj je na raspolaganju nekoliko pravaca delovanja, ali za šta god da se opredeli ne ginu joj posrtanja i greške, epilozi u znaku tragične krivice. Kao što joj se u većini zemalja, ako ne i u svim, pripisuju greške neodmerene i nedovoljno promišljene intervencije, isto je tako sigurno da bi žestoke kritike usledile u slučaju da intervencija izostane. U stvari, za sve praktično dostupne oblike intervencije, država će primati kritike sa oba kraja. U osvrtu na Veliku ekonomsku krizu 1929– 33, biće pokazano da je golema odgovornost svaljena na državu, iako je ona sa svojom monetarnom politikom intervenisala u ispravnom smeru, ali to nije bilo dovoljno za sistemski uslovljenu kontrakciju količine novca. U oceni Krize potpuno je ispušten element sistemski produkovane kontrakcije u novčanoj masi, a kritike su upućene činiocu koji se u toj nevolji, makar u kvalita-tivnom smislu, ipak dobro postavio. To je kao kad bi se odgovornost za teške po-vrede tokom nekog zločina pripisala ne samom zločincu, koji je povrede naneo, nego nekom prolazniku koji se tu zatekao zato što nije više i bolje intervenisao. Ispada odgovoran ne onaj koji je povrede naneo nego akter koji ih je, doduše, ublažio time što se umešao, ali to nije učinio još delotvornije da bi povrede bile manje!


199

12. Jedan pogled na Veliku ekonomsku krizu 1929–30: slučaj SAD

U vezi sa načinom na koji je pristupio analizi Velike ekonomske krize 1929–30. (u daljem tekstu Velika kriza) Prokopijeviću se mogu bez dvoumljenja uputiti i ned-vosmisleni, ničim kvalifikovani komplimenti. Prvo, usredsredio se na SAD, ze-mlju koja je uveliko već imala najrazvijeniju tržišnu privredu i u kojoj se, dobrim delom upravo zbog toga, kriza pokazala u svom najčistijem obliku. Širenje kruga zemalja obuhvaćenih analizom Velike krize dodalo bi tekstu mnogo empirijskih detalja – bila bi proširena činjenička osnova – ali bi se izgubilo na oštrini kontura sa kojima bi kriza mogla da bude tačno opisana i karakterisana. Usredsređujući se na reprezentativnu zemlju, dr Prokopijević je pokazao lep analitički smisao. Drugo, velika kriza je u SAD verovatno bolje proučena nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Oslonac na fond proverenih uvida i empirijski istestiranih saznanja velika je pomoć u tačnom razmatranju i preciznom karakterisanju krize. Treće, i pored toga što se usmerio na SAD i tako srećno suzio polje svog pretresanja, on Veliku krizu nije razmatrao u svim aspektima koji se analitičaru nude, nego je odabrao njene ključne kompenente. Ograničio se, takoreći, na skelet krize, na ono što je u njoj najmarkantnije i po učincima i posledicama najvažnije. On je u krizi odabrao tri krupne sastavnice, koje u isto vreme tretira i kao greške u ekonomskoj poli-tici koje su Veliku krizu izazvale i produbile. Odabrao je, naime, (a) monetarnu restrikciju, (b) fiskalnu restrikciju u obliku povećanja poreza i (c) jedan vid spolj-notrgovinske restrikcije koja je izvedena u obliku povećanja carina za 50%. Iako odobravam i saglasan sam sa izborom ovih doista karakterističnih crta sa krizom povezanog delovanja, moram da kažem da mi nije blisko Prokopijevićevo tuma-čenje nijedne od ovih markantnih kriznih intervencija. Komentarisanje njegovih tumačenja, ovih triju kriznih sastavnica, za koje se nastoji dokazati da su i njene determinante, teći će upravo navedenim redom.

(a) Tačno je da je Veliku krizu i pratila i produbljivala tendencija opadanja nov-čane mase M1. Ne može se, ipak, reći da je Sistem federalnih rezervi (centralna banka SAD, znameniti FED) smanjio novčanu masu, jer on taj agregat nepo-sredno ne kontroliše. Promene M1 rezultat su dveju promena koje im funkci-onalno i uzročno prethode. To su promene primarnog novca (high-powered money; za jasnu i korisnu definiciju primarnog novca v. Levačić and Rebmann 1982/1976/, p. 114) i promene monetarnog multiplikatora. M1 je umnožak mase primarnog novca i monetarnog multiplikatora (Burda i Viploš 2004/2001/, pp. 203–7; Blanchard 2006/1997/, pp. 79–84). Kad je jedna veličina kao što je M1 na upravo opisani način opredeljena dvema drugim, elementarnim veličinama, onda se treba spustiti na nivo tih determinišućih komponenti da bi se videlo šta zaista stoji iza promena novčane mase. FED kontroliše samo primarni novac, pa je moguće da se M1 smanji, čak i ako se masa primarnog novca poveća. Ovaj raskorak u tendencijama kretanja desiće se ukoliko se monetarni multiplikator

Ljubomir Madžar

200

proporcionalno smanji više nego što se proporcionalno povećava primarni novac. Ova dinamička neusaglašenost u Velikoj krizi u SAD upravo se i dogodila. Ova konstatacija može se znatno pojačati pozivanjem na teoriju endogenog kreiranja novca. Prema tumačenju koje daje ova teorija, gro onoga što se u elementarnoj teoriji tretira kao egzogeno, te stoga posredstvom monetarne politike potenci-jalno upravljivo, postaje endogeno, tj. takođe sistemski opredeljeno (Levačić i Rebmann 1982/1976/, pp. 111–5). Endogenost tokova kreiranja novca monetarnu politiku čini dobrim delom nemoćnom, ali samim tim lišenu i „odgovornosti“, čak i u kreiranju primarnog novca. Odgovornost nestaje pogotovo ako centralna banka na krizne poremećaje reaguje ispravno, kakav je bio slučaj u Velikoj krizi, ali promene multiplikatora posve poremete tokove novčane mase.

Ključna činjenica koja je u Prokopijevićevoj analizi ostala izvan vidnog polja, te nije uzeta u obzir, jeste da je FED pravilno reagovao na opadanje likvidnosti i količinu primarnog novca sistematski povećavao za vreme krize. Podaci koje navodi Blanchard (2006/1997/, p. 478) zaista su prosvetljujući. Masa primarnog novca, izražena u milionima dolara, kretala se u periodu 1929–33, iz godine u godinu, u sledećim iznosima: 7,1; 6,9; 7.3: 7.8 i 8,2. Sa izuzetkom 1930. godine, u kojoj je došlo do izvesnog (za svega 2,8%) smanjenja primarnog novca, FED je, kako se vidi iz navedenih cifara, vodio umereno ekspanzivnu monetarnu politi-ku, bar u onom delu koji je bio pod njegovom neposrednom kontrolom. Tako je u 1933, poslednjoj godini krize, masa primarnog novca bila za 15,5% veća nego u početnoj godini krize. Ekspanzija primarnog novca po nešto ispod 4% godišnje nije za tadašnje američke prilike nipošto beznačajna. Naprotiv. Ako je uprkos ovakvoj ekspanziji u agregatu koji kontroliše FED došlo do smanjenja novčane mase – nesvakidašnja kombinacija ovako suprostavljenih trendova može se pri-pisati smanjenju monetarnog multiplikatora, što predstavlja eminentno sistemski fenomen. Kako je tokom krize opadao i opšti nivo cena, novčana masa u realnom izrazu opadala je veoma sporo, pa se maltene može govoriti ne o njenom opada-nju nego o njenoj stagnaciji. Realno M1 čak se u 1931. primetno povećalo, a u 1933. bilo je samo za 3% manje nego u 1929, kao početnoj godini Velike krize.

Presudnu ulogu u monetarnoj restrikciji igrao je pad monetarnog multiplikatora. Njegova veličina, pa tako i promene, zavise prvenstveno od ponašanja držalaca novca, u ovom slučaju od njihove sklonosti ka držanju gotovine. Naime, uticaj sklonosti ka držanju gotovog novca, dobro se vidi u formuli za ovaj multiplikator u osnovnoj varijanti modela: m=1/(c+d(1-c)), u kome c predstavlja udeo gotovi-ne u ukupnoj tražnji za novcem koja se u daljem razvijanju modela izjednačuje sa M1, dok d predstavlja stopu obaveznih rezervi, količnik tih rezervi i mase depozitnog novca (Blanchard 2006/1997/, pp. 80, 83). Iz razlika u apsolutnim vrednostima parcijalnih izvoda multiplikatora po c i d vidi se da ako se uzme u obzir empirijski evidentna činjenica c>d da je slabiji uticaj stope obaveznih rezervi d. Pošto je d<1, jasno je da sa povećavanjem c, sklonosti ka držanju goto-


201

vine, što je i mera tražnje za gotovinom, monetarni multiplikator mora da opada. Formulom se dokazuje i upravo artikulisana tvrdnja da multiplikator opada, ali sporije, i sa porastom stope obaveznih rezervi. Dobro je poznato da je tražnja za gotovinom tokom Velike krize rasla u patološkim razmerama. Mnoge su banke bankrotirale i narod je očekivao da se to dogodi i onima koje su ostale u životu. Sam dr Prokopijević je efektno i tačno pokazao (s. 1) da banke ne mogu da izdrže masovni juriš na sistem; one u rezervama ne drže sav iznos primljenih depozita jer „...šta bi onda zajmile“ (Prokopijević (2009), s. 1). Velika kriza je donela pravu pomamu za gotovinom i po tome se bitno razlikuje od sadašnje krize: država je u međuvremenu mnogo naučila i u sistem ugradila efikasnu zaštitu deponenata, te tako otklonila razorne juriše na banke; to je ogromna prednost sadašnje situacije u odnosu na očaj koji je pritisnuo privredu u Velikoj krizi iz prethodnog veka. Uznapredovali su, premda nikad dovoljno, i politike i institucije.

Da je, takođe nepovoljan, uticaj drugog činioca slabiji od uticaja tražnje za go-tovinom, vidi se iz same formule za multiplikator. Razlika u uticaju lako se i matematički dokazuje izračunavanjem parcijalnih izvoda po c i d. Ako centralna banka poveća stopu obaveznih rezervi ili ako same poslovne banke, poučene gorkim iskustvima i naglašeno oprezne, povećaju svoje operativne poslovne re-zerve i preko razine koju propisuje centralna banka, multiplikator će se smanjiti, iako manje, i po tom osnovu. Sledi već nagovešteni zaključak, da je multiplikator pokazatelj temeljnih sistemskih svojstava: on zavisi od tražnje za gotovinom i za rezervama. Prva komponenta zavisi od ponašanja držalaca novca, a druga od ponašanja poslovnih banaka, sa eventualnim uticajem centralne banke. Ponaša-nje banaka i držalaca novca je sistemski opredeljeno, pa je i sam multiplikator – vredi ponoviti – prvenstveno odraz strukture i funkcionalnih crta sistema. Kad banke u svojoj preforsiranoj opreznosti formiraju rezerve iznad nivoa koji propi-suje centralna banka, multiplikator je čak stopostotno sistemski opredeljen.

Neobuzdana glad za gotovinom, a i sklonost da se obezbede što obilnije rezerve, predvidivo je dovela do upadljivog opadanja multiplikatora. Opet otvaraju oči i krajnje su indikativne informacije koje daje već citirani Blanchard (p. 478). U posmatranom petogodišnjem intervalu Velike krize multiplikator se bezmalo sistematski smanjivao. Tokom navedenog razdoblja on je, iz godine u godinu, uzimao sledeće vrednosti: 3,7; 3,7; 3,3; 2,7 i 2,4. Za tih pet godina smanjio se za čitavih 35,1%. Za toliko je FED postao „manje produktivan“ u generisanju novčane mase putem emitovanja primarnog novca. Nije mnogo pomoglo što se on u toj nevolji svetskih razmera ispravno orijentisao i, bar što se smera reakcije tiče, delovao ispravno. Pad multiplikatora je, u negativnom smislu, više nego kompenzirao porast primarnog novca. Jer, količina primarnog novca povećala se tokom krize za nešto ispod jedne šestine, ali je multiplikator pao za više od jedne trećine! Ovo bi trebalo da je ključni empirijski argument o sistemskim korenima kriza, o njenim dubokim institucionalnim determinantama.

Ljubomir Madžar

202

Nije analitički niti empirijski zasnovano bacanje drvlja i kamenja na ekonom-sku politiku. Država jeste delimično odgovorna i za strukturu i funkcionisanje sistema, ali (1) na evoluciju sistema utiče i čitav bokor drugih činilaca koji nisu pod državnom dirigentskom palicom, (2) proces institucionalnog prilagođavanja je tako kompleksan i dugotrajan da nije realistično očekivati odgovarajuća si-stemska pomeranja koja bi bila dovoljno brza da bi, poput neke brane, mogla da budu suprotstavljena kriznim nepojmljivo ubrzanim, a i inače teško uhvatljivim turbulencijama i, najzad, (3) proces izgradnje institucija i, još šire shvaćenog, institucionalnog prilagođavanja odvojen je od procesa kroz koji se formuliše ekonomska i razne druge politike; bitno je drukčije alocirana i odgovarajuća ko-lekcija nadležnosti, uz veće angažovanje političkih tela za razliku od egzekutive koja je zadužena i ovlašćena za tekuče politike; egzekutiva je i u svom poslu sukobljena sa brojnim političkim ograničenjima, a u institucionalnom prilagođa-vanju ta ograničenja još su i veća, pogotovo zbog pomenute alokacije nadležnosti sa daleko većom težinom zakonodavnih tela i relativno skromnim prerogativima izvršne vlasti.

Za razliku od upravo izvedenog razmatranja, a i u direktnoj suprotstavljenosti s njim, mnogi ekonomisti slede Friedmanovu (Friedman i Schwartz, 1963) pre-sudu, pravi iudicium exsecutivum, prema kojoj je krizu izazvala država sa svo-jom ekonomskom politikom. Iz prethodnih pet pasusa vidi se da se Friedmanovo rezonovanje ovde ne prihvata. Monetarna politika je izrazito i sasvim uočljivo delovala ekspanzivno, ali je njene ekspanzivne impulse amortizovao i takoreći zatomio sistem. Ključna determinanta kontrakcije nije smanjivanje primarnog novca, koji se masom vidno povećavao, nego opadanje multiplikatora koje je pro-dukovao sistem. Neko bi mogao da tvrdi da odgovornost za krizu ipak pada na ekonomsku politiku, zato što nije još brže uvećavala količinu primarnog novca; da je to činila, nadoknadila bi, a po potrebi i više nego nadoknadila, kontrakcione sistemske učinke. Čini se da ovakvo rezonovanje nije logički ispravno. Ako bi se ono prihvatilo, bilo bi moguće na skupini činilaca koji produkuju jednu pojavu bilo koji proizvoljno proglasiti za noseći i opredljujući. Da je bilo koji od deter-minišućih činilaca uzeo bitno različitu vrednost od one na kojoj se empirijski zatekao, i pojava bi se formirala na vidno drukčijem nivou. Pošto to nije bio slu-čaj, pojava se formirala na nivou koji je empirijski registrovan; ergo, taj činilac je odgovoran za ustanovljeni nivo pojave. Kako se isto rezonovanje može ponoviti za svaki od determinantnih činilaca, ispada da svaki može da bude okvalifikovan kao ključni i jedino opredeljujući, uz negiranje doprinosa ostalih. Budući da se na taj način sama ideja determinantnih činilaca obesmišljava, ovakvo rezonovanje nije dozvoljeno kao što nije ispravan postupak koji se na njemu temelji.

Argumentacija iz prethodnog pasusa pokazuje kako izgleda pogrešno rezonova-nje. Iz nje proističe potreba da se razjasni kako bi ispravno rezonovanje trebalo da izgleda. Ako je neka pojava rezultanta (neka bude obeležena sa R) n činilaca


203

i ako su se ti činioci menjali u različitim smerovima (ili se eventualno nisu me-njali), onda je na R u smislu povećavanja uticao onaj činilac čija je promena, bilo da je povećanje ili smanjenje, uticalo na ekspanziju R; obrnuto, na R su u smislu smanjivanja uticali oni činioci čije su promene, u vidu povećavanja ili smanjiva-nja, doprinosile tom smanjivanju. Činioci koji se u posmatranom periodu nisu menjali – nisu mogli na R ni da utiču. Ako se R da kvantitativno izraziti i ako se može specifikovati kao funkcija n argumenata od kojih svaki meri uticaj odgova-rajućeg činioca – dodatno je pretpostavljeno da se činioci mogu brojčano izraziti u vidu odgovarajućih argumenata funkcije kojom je specifikovano R – tada su u smislu povećavanja R uticali oni činioci kod kojih je pozitivan parcijalni izvod R po odgovarajućem argumentu kao meri razmatranog činioca ukoliko se on povećavao, a delovao je u smislu smanjivanja R, ako se smanjivao. Kod argume-nata u odnosu na koje je parcijalni izvod R negativan, u smislu povećavanja R, delovali su oni čija se numerička vrednost smanjivala, a u smislu smanjivanja R oni kod kojih je zabeleženo povećavanje numeričkih vrednosti. Mutatis mutandis isto važi i za smanjivanje rezultante R. U slučaju iz prethodnog pasusa, parcijalni izvod M1 kao rezultante pozitivan je i po primarnom novcu i po multiplikatoru. Kako se primarni novac povećavao a multiplikator smanjivao, aktivnost FED-a ispoljena ekspanzijom primarnog novca bila je na liniji ublažavanja Velike krize i treba da se sa tog bitnog stanovišta okarakteriše kao pozitivna. Do suprotnog zaključka dolazi se u vezi sa multiplikatorom, iz čega sledi da je katastrofa iz vremena Velike krize bila sistemski uslovljena.

Konkretizujući unekoliko apstraktna razmatranja iz prethodnog pasusa, ispravan pristup može da bude samo sledeći. Jedna agregatna veličina, kao što je novčana masa, formirala se na nivou koji je ispod onoga koji je ocenjen kao neophodan za sprečavanje krize i zaustavljanje njenog produbljivanja. Na skupu mogućih deter-minanti takvog nivoa novčane mase i njenih unurtarperiodskih promena identifi-kovane su dve veličine koje su te nepoželjne promene, pa tako i nezadovoljavajući nivo, mogle da izazovu. Kao determinante promena u novčanoj masi indetifiko-vane su količina primarnog novca i monetarni multiplikator. Kao determinantu nepoželjnih promena M1 treba prihvatiti onu veličinu koja je upravo u smislu tih promena delovala. Veličina koja je delovala u suprotnom smeru, ne samo da nije determinanta takvih nepovoljnih promena nego ih je, naprotiv, amortizovala i ublažavala. U scenariju Velike krize kontrakciono dejstvo na količinu novca proizvodio je monetarni multiplikator, pa je stoga on i determinantan u odnosu na nepoželjne promene te količine. U svetlu činjenice da on izražava strukturna svojstva sistema, to što je u pomeranju novčane mase bilo štetno po privredu bilo je sistemski uslovljeno. S druge strane, monetarna politika je, naprotiv, jasno uočljivom i prilično jakom ekspanzijom primarnog novca ublažavala te recesio-ne, odnosno depresivne tendencije u menjanju novčane mase, pa ne samo da nije bila uzročnik depresije nego je njeno produbljivanje znatno ublažila. Za razliku od Friedmanovog tumačenja koje je u visokom stepenu postalo standardno, ovde

Ljubomir Madžar

204

se nastoji obrazložiti upravo suprotno stanovište: za depresiju je „odgovoran“ sistem, a bar u pogledu smera u kome je delovala, dobro orijentisana monetarna politika tu je depresiju znatno ublažila.

(b) Sledeća navodna greška u ekonomskoj politici SAD iz tog vremena, koju dr Prokopijević ističe kao jedan od uzročnika Velike krize, jeste povećanje poreza. Nema sumnje da je povećavanje poreza, ako se posmatra izolovano i van kon-teksta drugih ekonomsko-političkih akcija, kontrakciono usmerena kad je reč o agregatnoj tražnji i da može da izazove recesiju ili onu koja je već u toku dodatno da produbi. Međutim, ako je povećavanje poreza upareno sa programima rasta javne potrošnje, ako se, primera radi, porezi uvode da bi se finansirali dodatni javni rashodi, situacija se bitno menja. U tom slučaju postaje relevantan multi-plikator uravnoteženog budžeta i kombinacija poreza i javnih rashoda pokazu-je se kao ekspanzivna. U jednostavnijim varijantama makroekonoskih modela (Brems 1959, pp. 72–5; Day 1967/1957/, p. 221) taj multiplikator jednak je jedi-nici. To znači da za svako jedinično povećanje poreza, ako je praćeno jednakim povećanjem javnih rashoda, u privredi koja je, poput one u SAD iz vremena Ve-like krize, ograničena tražnjom, BDP raste takođe za 1 dolar. Takva ekspanzija poreza nije destimulativna nego je i sama ekspanzivna, dodaje BDP-u onoliko koliko iznose i sami ekstra porezi.

Povećanje poreza može se, dakle, ispravno protumačiti samo ako se ima u vidu celokupna fiskalna politika, bar kad je reč o njenim nosećim komponentama. Smanjujući BDP i praktično sve dohotke, Velika kriza je bez sumnje smanjila i poreske osnovice, i to manje-više generalno, kroz svekoliki fiskalni sistem. U meri u kojoj su neke osnovice bile definisane kao neki oblici bogatstva (posebno finansijskog bogatstva kao što su različite deonice), njihovo smanjenje moglo je da bude sasvim izrazito. Pokušavajući da namakne sredstva, država je prirodno posegla za poreskim stopama, a mogla je da razmišlja i o šrirenju poreskih osno-vica. To su razlozi zbog kojih se uvećavanje poreza ne može, samo po sebi, po kratkom postupku okarakterisati kao kontrakciono. Potrebna je dodatna analiza.

(c) Treća mera u Prokopijevićevom, inače tako preglednom i informativnom, spisku jeste povećavanje carina za 50%. Dobro je da je dr Prokopijević odmah uz ovu napomenu dodao i informaciju o rezultujućem smanjenju uvoza. Teško je, međutim, saglasiti se sa njegovom ocenom da je to opadanje uvoza „...dalje doprinelo padu privredne aktivnosti u SAD“ (s. 2). U privredi ograničenoj či-niocima sa strane tražnje, rast uvoza deluje kontrakciono, pa samim tim i nje-govo smanjivanje deluje ekspanzivno. To proizlazi iz poznatog makroekonom-skog identiteta lociranog na početnim stranicama udžbenika iz makroekonomije: Y=C+G+I+E–M, gde je Y BDP posmatrane zemlje, C agregatna lična potrošnja, G javna potrošnja, I investiciona tražnja, E izvoz, a M uvoz. Iz same formule se vidi da smanjenje uvoza, uz nepromenjene ostale veličine, povećava, a ne sma-


205

njuje BDP. Ta klauzula ceteris paribus, tj. pretpostavka da ostale komponente u formuli ostaju nepromenjene i nije toliko nerazumna koliko bi na prvi pogled mogla da izgleda. Formulom je, naime, predstavljeno formiranje tražnje i data informacija o veličini i sastavu BDP-a (sastavu definisanom preko komponenti finalne tražnje) za privredu koja je ograničena tražnjom, a na ponudom. Even-tualni nepovoljni uticaji uvoza na proizvodnju i BDP preko smanjivanja uvoznih sirovina i reprodukcionih materijala predstavljaju pomeranja u sferi ponude i u ovoj formuli ne dolaze do izražaja. Kad ključno ograničenje predstavlja tražnja, a ne skupina činilaca na strani ponude, razmotrena formula nije baš loša (prva) aproksimacija BDP-a. Kao što je tačno i uverljivo pokazao dr Prokopijević (ss. 13–4), to u Srbiji zacelo nije slučaj.

Ovo što je obrazlagano u prethodnom pasusu ne treba mešati sa poznatim opa-snostima i vrlo nepovoljnim svetskim iskustvima vezanim za politiku beg your neighbour koja se svodi na to da zemlje teže da što veći deo ukupne svetske tražnje prigrabe za sebe, na račun drugih zemalja. Doista, kad neka zemlja ogra-niči uvoz da bi u granicama mogućeg smanjila pad sopstvenog BDP-a, velika je verovatnoća – a u praksi se, posebno između dva svetska rata, nažalost i dešava-lo – da će druge zemlje uzvratiti istim merama. Tako dolazi do lančane reakcije uzastopnih ograničavanja uvoza, do eskalacije na čijim pojedinačnim koracima svetska privreda više gubi nego što dobija, jer se kroz tu seriju uzvratnih reakcija svetska tražnja smanjuje, čak i preko granice koja bi inače proistekla iz produblji-vanja krize. Drugim rečima, pokušaji da se tražnja prigrabi ili sačuva za sebe, na račun drugoga, dodatno pogoršavaju ionako pogubne tendencije koje proizlaze iz krize. No, ne treba zaboraviti da je ovo manifestacija dubokih defekata koji se javljaju u kolektivnom odlučivanju na nivou skupine subjekata, u ovom slučaju pojedinih zemalja. Ti defekti su izraz i posledica nedostatka mehanizama koor-dinacije koji bi na nivou cele skupine subjekata usaglašavali interese i odluke u skupinu uključenih subjekata (zemalja). Krajnji rezultat ovakvog nekoordini-ranog i razornog spasavanja sopstvene kože na račun drugih, jeste pogubno i u drukčijim institucionalnim aranžmanima izbežljivo smanjivanje BDP kako na nivou cele skupine zemalja, tako – kad proces dovoljno poodmakne – i na nivou svake zemlje posmatrane ponaosob.

Pri svemu tom, i pored toga što kolektivnom strategijom beg your neighbour sve zemlje smanjuju ukupnu tražnju i pogoršavaju svoj položaj, svaka zemlja uze-ta ponaosob, kočenjem uvoza, smanjuje pad sopstvene tražnje i, koliko je u toj kolektivnoj neprilici moguće, štiti svoj interes. Razložno pretpostavljajući da će drugi članovi voditi sebičnu politiku čuvanja tražnje i, kroz izvoz, eventualnog korišćenja tražnje na tržištima drugih zemalja, svaki član skupine posve razlož-no i racionalno ograničava uvoz. On nastoji i uspeva da tim vidom ekspanzivne politike sačuva što više tražnje za sebe i tako, u ambijentu u kome je tražnja ključno ograničenje, dostigne za datu konstelaciju najveći BDP. Proces kolek-

Ljubomir Madžar

206

tivne eskalacije poteza na liniji strategije beg your neighbour, a potom i uzvrat-nih mera, upravo rezultuje iz opisanih očekivanja koja imaju samoispunjujući potencijal: kad svi očekuju skandal, on mora i da se dogodi. U svakom slučaju, iako je taj složeni dinamički proces po svojoj inherentnoj logici i po učincima destruktivan, jer je na planu dinamičkih trendova ukupne tražnje destimulativan, na svakom izdvojenom stadiju svaki korak svakog člana grupe je ekspanzivan. U opštoj destruktivnoj jagmi za tražnju svako nastoji da realizuje onoliko ekspan-zije koliko je to moguće, tj. da ograničavanjem uvoza prigrabi i sačuva što više tražnje za sebe.

13. Zaključak

U ovom zamašnom tekstu, koji nisam mogao, a možda nisam ni znao, stegnuto i kompaktnije da napišem, neka bar zaključak bude kratak. Tekst nije zamišljen kao polemika sa Prokopijevićem, iako su u njemu došla do izražaja i razrađena brojna neslaganja, od kojih su neka prilično krupna. Treba ga shvatiti pre kao kućnu, u neku ruku porodičnu raspravu. Jer, dr Prokopijević i ja smo na istoj stra-ni velike ideološke vododelnice koja liberale deli od onih koji više naginju ko-lektivističkim vrednostima. Shodno našem profesionalnom i životnom iskustvu, dr Prokopijević je vatreniji, beskompromisniji i borbeniji zagovornik liberalnih načela, dok sam ja nešto smireniji, oprezniji, sklon izvesnim ogradama i kvali-fikacijama. Idem kroz život začuđen pojavom intelektualnog neslaganja između racionalnih ljudi: tako često se dešava da pojedinci u intelektualnoj interakciji re-zonuju sasvim konzistentno, strogo poštuju zakone logike, na svakom stadijumu analitičkog izvođenja respektuju rezultate dobijene na prethodnim stadijima – pa ipak na kraju dolaze do suprotnih zaključaka! Ta me je pojava toliko intrigirala da sam o tim spoznajnim i analitičkim korenima neslaganja napisao vrlo, vrlo opširan članak (2004). Fenomenom neslaganja između ljudi koji u istom stepenu tačno i rigorozno reaguju fasciniran sam i dan-danas.

Sve to ima i sledeću nadgradnju na području traganja za analitički zasnovanim istinama. U vezi sa aktuelnom krizom, ali i pre nje i nezavisno od nje, zapažam veoma veliki broj umnih i visoko obrazovanih ljudi koji u pretresu vrlo ozbilj-nih, životno važnih pojava dolaze do dijametralno suprotnih neslaganja. Kad vi-dim tako velike grupe mislilaca i analitičara, među kojima je svaki obrazovaniji, ugledniji i teorijski bolje osposobljen od mene, kako tvrde suprotne i nepomirlji-ve stvari, smem li uopšte da se nadam da sam sopstvenim razmišljanjem došao do nekih pouzdanijih istina. U toj krupnoj nedoumici, koja je i intelektualna i moralna, izgleda da se sa nekom izvesnošću mogu izvući samo sledeća dva za-ključka. Prvo, u surovim granicama skučenih intelektualnih moći, čovek treba da se maksimalno potrudi da što bolje sagleda činjenice i postulate sa kojima se u izučavanju nekog pitanja suoči. U tome se ne sme štedeti ni vreme ni napor.


207

Drugo, uz sav trud i najbolju nameru da se izvede tačan i jasan lanac argumena-ta, uz sav prijatni osećaj da je argumentacija precizno izvedena i čvrsto uvezana, ne sme se gubiti iz vida da je tamo negde neko, mnogo bolje upućen i mnogo analitičniji, došao do posve suprotnih zaključaka. Iz toga sledi zabrana hibrisa i imperativ skromnosti. Kakav god da je nalaz i sa kakvom god elegancijom even-tualno bio izveden, treba sačuvati, a u izvesnom smislu i razvijati skromnost. Ako ne sada, a onda možda u nedalekoj budućnosti, naći će se neko sa dodatnim uvidima i većom intelektualnom moći koji će pokazati da istina nije ono u šta smo mi, manje ili više mukotrpno, uspeli da se uverimo.

Ni ovde ne mogu da se otmem iskušenju da se upustim u kratak metodološki ek-skurs. Problemska oblast kojom se bavimo silno je zamršena, multidimenzional-na, ispresecana mnoštvom teško dokučivih međuzavisnosti i u nekim segmenti-ma analitički gotovo nedostupna. Jedan broj sektora tog rašomonskog beskraja takav je da malo ko – ako iko – na njima može da bude siguran. U stvari, iskazi koji se o toj oblasti i u vezi sa njom mogu izvesti, dele se na tri grupe. Prva grupa odnosi se na okolnosti u vezi sa kojima možemo biti sigurni da neke karakteristi-ke objekata i procesa sa kojima se bavimo važe, tj. da su objektivno ustanovljene i istitinite. U drugu grupu spadaju iskazi kojima sa istom objektivnošću, sigur-nošću i istinitošću možemo da tvrdima da određena svojstva ne važe, tj. da nisu za dati sistem ili procese u njemu relevantna. Npr. sa punom sigurnošću spreman sam da tvrdim da kejnzijanska doktrina i terapija za Srbiju nisu primerene, štavi-še da su kontraindikovane. Između tih dveju grupa postoji ogromna siva zona. To su nalazi sa mnogo komponenti i aspekata, višedimenzionalni i teško uhvatljivi. Njih takođe vredi raspravljati, jer je i ta rasprava jedan od načina približavanja istini, ali u vezi sa njima nema jednoznačnog zaključka, nemoguće je dočepati se neke analitičke rezultante za koju baš možemo da budemo sigurni da je tačna i definitivna. Kod takvih iskaza postoje različiti aspekti, a među njima i takvi čija analiza dovodi do suprotnih zaključaka. U svojoj često citiranoj knjizi o teoriji organizacije iz 1974, Arrow je rekao da se nada da je ispao kontradiktoran sam sa sobom tako što je obuhvatio sve bitne strane jedne jako zamršene pojave. U ovakvim slučajevima nijedan zaključak ne može da bude definitivan i meroda-van. Neko ko drukčije ponderiše aspekte može legitimno da dođe do zaključaka koji direktno protivreče našim. A uz datu ponderaciju aspekata i uz (različito!) odabrane pretpostavke istiniti su ti sasvim različiti zaključci, čak i kad međusob-no direktno protivreče. Put do istine je trnovit, a bogovi nauku naplaćuju u valuti koja se sastoji od znoja i odricanja.

I, najzad, ono najvažnije. Najveći deo ovog teksta utrošen je na pretres različitih neslaganja u odnosu na stavove koje je izneo dr Prokopijević. Kako je uvodno naglašeno, ta proporcija neslaganja u odnosu na saglasnosti nipošto ne odražava stvarni odnos razlika u našim gledištima. Ta proporcija još manje odražava moje nepovoljno mišljenje o kvalitetu Prokopijevićevog rada uzetog u celini. To je u

Ljubomir Madžar

208

svom koordinatnom sistemu konzistentan i lepo napisan rad. Ja sam sa zadovolj-stvom čitao, a i kao na svoj način finu analizu doživeo, i one delove sa kojima se ne slažem. Ponajmanje ova neslaganja, uz isticanje veoma različitih, tu i tamo direktno suprotstavljenih stavova, treba tumačiti kao moje nepovoljno mišljenje o Prokopijeviću. Dr Prokopijević ima u profesionalnoj, ali i široj, javnosti potvrđen ugled i nepobitno visoku reputaciju. Izolovano mišljenje, sve i kad bi bilo nega-tivno, ne bi moglo da ga umanji. A s obzirom na mesto koje je zauzeo u struci, ne bi u relativnom pogledu moglo mnogo ni da mu doda.

Najbolji indikator pozitivnog mišljenja o Prokopijeviću je baš ovaj tekst. Da je Prokopijević napisao loš tekst i da ga smatram lošim autorom, ovaj tekst ne bi bio napisan. Pogotovo ne u ovom obimu.

Citirani izvori

Achinstein, A. (1961), „Economic Fluctuations“, Seymour E. Harris, ed., Ame-rican Economic History, New York: McGraw-Hill Book Company, pp. 162-180.

Babić, B. S. (2007), Ekonomija Azije, Beograd: Megatrend univerzitet.

Barro, R. J. (1978), „Unancipitated Money, Output and the Price Level in the Uni-ted States“, Journal of Political Economy LXXXVI, pp. 549-80.

Barro, R. J. (1987), „Government Spending, Interest Rates, Prices, and Budget Deficits in the United Kingdom, 1701–1918“, Journal of Monetary Economi-cs XX, September, pp. 221-47.

Becker, G. (2009), „Central Bank Confidence in Taming the Business Cycle: A Grand Illusion?“, The Becker-Posner Blog.

http://www.becker-posner-blog.com/

Blanchard, O. (2006/1997/), Macroeconomics, Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall – Pearson.

Brems, H. (1959), Output, Employment, Capital, and Growth, New York: Harper & Brothers, Publishers.

Burda, M. and Č. Viploš (2004/2001/), Makroekonomija – Evropski udžbenik, Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije.

Cochrane, J. H. (2009), Fiscal Stimulus, Fiscal Inflation, or Fiscal Fallacies. http:// [email protected]


209

Cowen, T. (2009), Does the Free Market Corrode Moral Character?, John Tem-pleton Foundation: The Fourth in a Series of Conversations Among Leading Scientists, Scholars, and Public Figures About the „Big Questions“.

De Soto, H. (1989), The Other Path, New York: Harper and Row Publishers.

De Soto, H. (2000), The Mystery of Capital, New York: Basic Books.

Davis, P. (1983), God and the New Physics, New York: Simon and Schuster.

Day, A.C.L. (1967/1957/), Outline of Monetary Economics, Oxford: At the Cla-rendon Press.

Horvat, B. (1969), Privredni ciklusi u Jugoslaviji, Beograd: Institut ekonomskih nauka.

Levačić, R. and Alexander B. (1982/1976/), Macroeconomics – Introduction to Keynesian-Neoclassical Controversies, Houndmills and London: Macmillan Education LTD.

Madžar, Lj. (2004), „Neoliberalizam i alternative“, Ekonomika preduzetništva XL, br. 5(442), pp.242-56.

Madžar, Lj. (2008), Nedostajuće dimenzije u evaluaciji makroekonomskih per-formansi Republike Srbije, Beograd: Izdato uz pomoć UNDP Srbija projekta podrške Ministarstvu finansija – III faza.

Miller, D. (2003), Public Choice III, Cambridge: Cambridge U.P.

Mishkin, F. S. (2006/2004/), Monetarna ekonomija, bankarstvo i finansijska tr-žišta, Beograd: Data status.

O’Driscoll Jr. and G. P. (2009), The Specter of Inflation is Haunting FED Chair-man Ben Bernanke. http:// www.cato.org.pub_display.php?pub_id-9852

Pejovich, S. (2008), Law, Informal Rules and Economic Performance, Chelten-ham, UK * Northampton, MA, USA: Edward Elgar.

Pejovich, S. (2009), From Socialism to Socialism: A Property Rights Analysis of the Transition in Europe, Wieser Memorial Lecture given at the Charles University, April.

Posner, R. (2009), „Macroeconomic Policy and the Current Depression“, The Becker-Posner Blog. http://www.becker-posner-blog.com/

Ljubomir Madžar

210

Prokopijević, M. (2009), „Ekonomska kriza u svetu i njen uticaj na Srbiju”, referat pripremljen za savetovanje NDE i Ekonomskog fakulteta u Beogradu Efekti tranzicije u Srbiji i suočavanje sa globalnom ekonomskom krizom, planirano da se održi 30. maja 2009, na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Shone, R. (2002/1997/), Economic Dynamics, Cambridge: Cambridge U.P.

Sornette, D. (2003), Why Stock Markets Crash, Princeton and Oxford: Princeton U.P.

Stiglitz, J. E. (2003), The Roaring Nineties, London: Penguin Books.

Trifunović, D. (2009), Asimetrične informacije na finansijskom tržištu – primena teorije igara sa nesavršenim informacijama, Beograd: Ekonomski fakultet, doktorska disertacija.

Van Duijn, J.J. (1983), The Long Waves in Economic Life, London: George Allen & Unwin.

Crisis, Market and Economic Policy

SummaryWith widening in both regional and sectoral dimensions, the present crisis has persistently grown in intensity and harmfulness. One particular damage caused by the crisis is the pressure to revise some well established conceptual schemes in economics and to advocate return to the administrative management and the bureaucratic coordination of economic processes. The crisis is seen as a living proof of the ineptitude of the market as a coordinating mechanism and as a sign of the need to reduce drastically as a regulatory arrangement in the economy. A part of the paper is devoted to an energetic refutation of such views. Attention is called to the fact that most of what we value in contemporary civilization is crea-ted in and by relying on the market set-ups. While analyzing the consequences of the crisis, one should simultaneously keep in mind epochal accomplishments of the market economies and their contribution to economic wealth, social welfare and to the unprecedented accumulation of knowledge. On the other hand, while observing the market economies during the periods of vigorous expansions, one should not ignore destructive crises which occasionally break out with enormous economic waste and human sufferings. The recognizable feature of a mature pro-bing into complex social phenomena should be a wide-angled approach taking into account all essential aspects of the issues and tendencies under considerati-on. The immediate motive for writing this paper is a significant paper prepared


211

by M. Prokopijević for the conference of the NDE on the transition in Serbia and the likely impact of the global economic crisis. Prokopijević’s key propositions are supported and endorsed, while a number of less consequential statements are identified with which the issue is taken and alternative assessments offered.

As opposed to widely accepted and propagated views about the alleged gover-nmentally engineered causes of the crisis, the systemic view is offered here. The economic policy actions might have triggered the crisis, but it is the system, the combination of the market and of the set of institutional arrangements, that stron-gly responds to such stimuli and further propagates and amplifies the impulses irrespective of whether they derive from governmental actions or prove to be completely independent of it. The lack of resistance to exogenous shocks and ina-bility to absorb them smoothly is seen as a major failure of the regulatory system consisting of the market and the institutional scaffold supporting it and regula-ting it. This combination of the market and the institutional structure shaping it are seen as inherently unstable. The spread of the crisis among the countries and economic sectors is also interpreted as an eminently systemic feature. In con-taining and curing the crisis the state has a significant role to play. This is best seen by taking notice of the sadly ruined credibility of the capital market and the whole array of the financial intermediaries. The only securities into which people are ready to invest are as of now the various governmental papers. The public ca-sts its eyes into the government expecting from there the resolution of the crisis. Even if badly composed, inconsistent and inefficient as instruments of resource allocation – which they in all likelihood are – the programmatic packages of go-vernmental measures might perhaps perform immensely important job of resto-ring the confidence. In that way, through badly needed mobilization of resources, they might contribute to the society much more than they take away from it by allocating resources inefficiently. As an illustration the great crisis of 1929-33 is analyzed and it, too, is demonstrated to have been a systemic phenomenon. The standard interpretation of the crisis having been caused by mistaken economic, particularly monetary, policies is rejected. The attention is called to the fact that the quantity of the high-powered money had in fact been increased during the crisis, but the money stock M1 had been sharply reduced due to a much sharper, in fact drastic reduction of the money multiplier. The grave loss of liquidity and thus the crisis itself is shown to have been an eminently systemic performance.

Key words: institutions, the market, the capital market, the crises, bubbles and their Bursting, economic policies, credibility, mobilization of resources, alloca-tion of Resources, the quantity of money, the high-powered money, the money multiplier, Political framework of economic policies.

Ljubomir Madžar

212


SažetakSa širenjem kako u regionalnoj tako i u sektorskoj dimenziji, aktuelna kriza je postajala sve intenzivnija i štetnija. Jedna posebna šteta proistekla iz krize sa-stoji se u pritisku da se revidiraju neke široko prihvaćene koncepcijske sheme u ekonomiji, uz zagovaranje povratka na administrativno upravljanje i birokratsku koordinaciju privrednih procesa. Kriza se tumači kao živi dokaz nesposobnosti tržišta kao koordinacionog mehanizma i kao znak potrebe da se ono potisne kao regulativno ustrojstvo u privredi. Deo članka je posvećen energičnom pobija-nju takvih shvatanja. Skreće se pažnja na činjenicu da je najveći deo onoga što posebno vrednujemo u savremenoj civilizaciji stvoreno u tržišnom miljeu i uz oslonac na njega. Prilikom analize posledica krize, moraju se istovremeno imati u vidu epohalna dostignuća tržišnih privreda i njihov doprinos ekonomskom bo-gatstvu, društvenom blagostanju i neviđenom uvećavanju znanja. S druge strane, prilikom praćenja tržišnih privrede tokom faza snažne ekspanzije, ne smeju se zanemarivati razorne krize koje povremeno izbijaju sa ogromnim ekonomskim gubicima i ljudskim stradanjima. Prepoznatljiva karakteristika zrelog poniranja u složene društvene pojave treba da bude širok obuhvat koji uzima u obzir sve bitne aspekte tematskih celina i tendencija koje su predmet razmatranja. Nepo-sredni povod za pisanje ovog teksta jeste značajni rad koji je M. Prokopijević pripremio za savetovanje NDE o tranziciji u Srbiji i o verovatnom uticaju global-ne ekonomske krize. Podržane su i prihvaćene ključne Prokopijevićeva tvrdnje, dok se za jedan broj manje značajnih postavki formulišu različiti stavovi i nude alternativne ocene.

Nasuprot široko prihvaćenim i popularizovnim gledištima o tobožnjim uzrocima krize produkovanim u državnoj režiji, ovde se nudi sistemsko gledište. Akcije ekonomske politike mogle su da pokrenu krizu, ali zapravo sistem kao kombina-cija tržišta i institucionalnih aranžmana, snažno reaguje na ove podsticaje i dalje te impulse širi i uvećava nezavisno od toga da li potiču od državnih radnji ili su od njih potpuno nezavisni. Odsustvo otpornosti na spoljne udare i nesposobnost da ih glatko apsorbuje, tumače se kao krupnija manjkavost institucionalnog si-stema sastavljenog od tržišta i regulativne armature koja ga podržava i reguliše. Ovo jedinstvo tržišta i pratećih institucija okarakterisano je kao inherentno ne-stabilno. Širenje krize među zemljama i sektorima takođe se tumači kao eminen-tna sistemska osobenost. U suzbijanju i uklanjanju krize, država ima značajnu ulogu. To se najbolje vidi kad se uzme u obzir beznadno urušeni kredibilitet tržišta kapitala i cele lepeze finansijskih institucija. Jedine vrednosnice u koje je privredna javnost spremna da ulaže, jesu razne državne hartije. Javnost upire oči u državu očekujući od nje razrešenje krize. Čak i ako su loše sklopljeni, interno neusaglašeni i neefikasni kao instrumenti alokacije resursa – što oni bez sum-


213

nje jesu – programski paketi državnih mera možda bi mogli da obave izuzetno važan posao obnove poverenja. Na taj način oni bi mogli, putem toliko potrebne mobilizacije resursa, doprineti društvu mnogo više nego što mu oduzimaju po-sredstvom neefikasne alokacije. Kao ilustracija razmatra se Velika ekonomska kriza 1929–33. i za nju se takođe pokazuje da je sistemska pojava. Odbačeno je standardno tumačenje krize kao pojave izazvane pogrešnom ekonomskom, posebno monetarnom politikom. Skreće se pažnja na činjenicu da je količina primarnog novca u stvari povećana tokom krize, ali da je novčana masa M1 že-stoko smanjena zbog mnogo bržeg, u stvari drastičnog smanjivanja monetarnog multiplikatora. Pokazano je da je težak gubitak likvidnosti, te tako i sama kriza, bio prevashodno sistemski učinak.

Ključne reči: institucije, tržište, tržište kapitala, krize, mehuri i njihovo pr-skanje, ekonomska politika, kredibilitet, mobilizacija resursa, alokacija resursa, novčana masa, primarni novac, monetarni multiplikator, politički okviri eko-nomske politike.

215

Marko Sekulović

TRANZICIJA U OGLEDALU KRIZE

Proces tranzicije postsocijalističkih privreda na tržišnu privredu, sprovođen po jedinstvenom programu Vašingtonskog konsenzusa ( liberalizacija, privati-zacija, stabilizacija) i sa dvije varijante njegove implementacije – šok terapija i gradualizam, zbog različitog socijalnog genotipa i startne pozicije pojedinih zemalja, tekao je po različitim tranzicionim trajektorijama, iako je orijentir bio isti – Evropska unija. Sve su zemlje prošle kroz krizu prelaska iz jednog sistema (socijalizam) u drugi (kapitalizam), koju je Janoš Kornai nazvao transformacio-nom recesijom. Ona je imala svoju objektivno uslovljenu komponentu, ali i manji ili veći „dodatak“, koji zavisi od kompetentnosti vlade i povjerenja u vladu koja sprovodi program tranzicije.

Kakva su bila predviđanja o šansama i mogućnostima tranzicije na tržišnu pri-vredu i kako se ona stvarno odvijala po pojedinim zemljama? Najbolji izgledi su davani jugoslovenskoj privredi (najkraće vrijeme i najmanja socijalna cijena), a najnepovoljniji državama nastalim raspadom Sovjetskog Saveza, gdje je socija-lizam kao sistem najduže trajao.Između takvih predviđanja našle bi se zemlje Centralne i Istočne Evrope (Mađarska, Čehoslovačka, Poljska), koje su najteže podnosile sovjetski model socijalizma i u kojima su, zbog toga, izbijale rani-je pobune (Mađarska 1956, Čehoslovačka 1968, Poljska 1981). Proces tranzicije u ovim zemljama je nošen dodatnom energijom koja bi se mogla označiti kao oslobađanje od sovjetskog uticaja. Takav se impuls jasno manifestovao i kod tri baltičke zemlje, bivše sovjetske republike.

Implozija socijalizma kao društvenog sistema za višenacionalne zemlje sa fede-rativnim uređenjem ( SSSR, ČSSR, SFRJ ), značila je i raspad države po nacio-nalnim (republičkim ) šavovima. U njima je nacionalizam bio poslednji, najviši stadij socijalizma. Čehoslovačka se podijelila na dvije države – Češku i Slovačku dogovorom i pravljenjem deobnog bilansa. SSSR se raspao na 15 nezavisnih dr-žava sporazumom trojice republičkih lidera, uz kasnija dva lokalna etnička su-koba (Nagorno Karabah i Čečenija). Raspad (razbijanje) Jugoslavije kao države desio se po najgorem scenariju ( građanski, etnički i vjerski rat, sankcije UN, NATO bombardovanje...). Od zemlje koja je imala najbolju startnu poziciju za svoju tranziciju, našli smo se, tako, na začelju iako je jugoslovenski samoupravni socijalizam u odnosu na centralnoplanski model u ostalim socijalističkim ze-mljama, za ovu veliku transformaciju društva imao niz prednosti. Između osta-

Marko Sekulović

216

log, sam prelazak na tržišnu privredu morao bi da bude daleko lakši u zemlji u kojoj su preduzeća već kvazitržišni subjekti, jer postoji tržište robe i usluga, a treba razviti tržište kapitala i tržište rada. Istovremeno, mnoga naša preduzeća izlaze na međunarodno tržište i znaju dosta o menadžmentu i marketingu savre-menih tržišnih privreda. Mora se, međutim, reći, da je i kod nas postojao pater-nalizam države nad privredom i sistem mekih budžetskih ograničenja. Ne samo da te komparativne prednosti nijesu iskorišćene, već su uslijedili događaji koji su sve nove države eks-Jugoslavije, izuzev Slovenije, učvrsili na začelju zemalja u tranziciji! Poslednja decenija 20. vijeka za Srbiju je bila „ račji hod“ (Mladen Lazić), odnosno decenija „koju su pojeli skakavci“(Borisav Pekić). Njena zakaš-njela tranzicija, zato, počinje tek sa 21. vijekom!

Aktuelna svjetska ekonomska kriza, koja se začela kao kriza američkog finan-sijskog tržišta i brzo se prenijela na globalizovano finansijsko tržište, a zatim i na globalizovani realni sektor privrede, zahvatila je, samim tim, i privrede u tranziciji. Pošto se kriza još produbljuje, nije moguće predviđati njen konačni bilans ni za ukupnu svjetsku privredu, ni za privrede u tranziciji. Pa ipak, neki tokovi se već sada sa dobrom izvjesnošću mogu prepoznati.Zato ćemo u ovom radu pokušati da dosadašnje rezultate privreda u tranziciji, a posebno privrede Srbije, sagledamo u svijetlu aktuelne krize i velikih promjena, koje će ona, nema sumnje, donijeti. Kriza će nam, tako, biti test uspješnosti tranzicionog procesa postsocijalističkih privreda i njihove pripremljenosti za one promjene koje će se odvijati nakon završetka krize. Kako, inače, razumjeti da Mađarska, kao zemlja koja se odmah našla u grupi zemalja koje se najuspješnije kreću po tranzicionoj trajektoriji i bila u prvoj grupi od osam zemalja koje su primljene u Evropsku uniju 2004. godine, bude tako pogođena svjetskom krizom, da je njen bankrot morao hitno da se predupredi kreditnom intervencijom od 25 milijardi evra?! Ne ukazuje li nam primjer Mađarske da će ocjene koje su davane o pojedinim zemljama u tranziciji u vrijeme visoke konjunkture svjetske privrede, morati da budu bitno prevrednovane i korigovane stepenom njihove ranjivosti na krizne udare, odnosno, njihovom manjom ili većom otpornošću na krizu i sposobnošću da krizu iskoriste kao kreativnu destrukciju, kojom će se osloboditi potencije za postkrizni polet. Kriza će nam biti i svojevrsni lakmus za retrospektivu tranzi-cionog procesa i kritičku valorizaciju univerzalnog programa tranzicije u obliku Vašingtonskog konsenzusa i njemu imanentne neoliberalne paradigme. U tom sagledavanju, slučaj Srbije će, svakako, biti najvažniji.

Pošto tranzicione procese sagledavamo u ogledalu aktuelne krize, potrebno je nešto reći i o samoj krizi i njenoj predistoriji. Prva značajnija kriza svjetske pri-vrede nakon Drugog svjetskog rata bila je 1974–1975.godine, kao strukturna kri-za izazvana „naftnim šokom“. Tržišne kapitalističke privrede se ubrzo adaptiraju na visoku cijenu energenata kroz prelazak na energetski štedljiv razvoj. Socijali-stičke privrede, međutim, demonstriraju svoju inertnost i sve veće zaostajanje u

Tranzicija u ogledalu krize

217

odnosu na tržišne privrede, što će ih dovesti do sloma krajem ′80-ih i početkom ′90-ih godina 20.veka. Od ′80-ih godina, sa reganomikom u SAD i tačerizmom u Engleskoj dolazi do radikalnog zaokreta u ekonomskoj politici: kejnsijanska paradigma se sasvim odbacuje, a nastupa nova – neoliberalna (monetaristička) paradigma, koja potencira deregulaciju i reprivatizaciju privrede. Ta nova dok-trina je u SAD ubrzo dovela do visokih stopa rasta, ali i do rastuće zaduženosti američke privrede, rastućeg budžetskog deficita, rastućih socijalnih nejednako-sti, rastuće kreditne zaduženosti stanovništva. Istovremeno, više zemalja Latin-ske Amerike se suočava sa dužničkom krizom. Poslednja decenija 20.vijeka je u znaku visokih stopa rasta američke privrede, što je vodilo uvjerenju da ovaj, najliberalniji model tržišne privrede usmjeren na potrošača, ima komparativne prednosti u odnosu na evropski model socijalne tržišne privrede, kao i na azijski model državno usmjeravane privrede. Poslednja decenija 20. vijeka je u znaku transformacione recesije postsocijalističkih privreda.

U duhu Valerštajnove teorije o centru i periferiji svjetske privrede može se kon-statovati da uspon centra ( SAD) prati nastajanje nove periferije (privrede u tran-ziciji). Diktiranje tokova globalizacije iz centra ima pandan u „hodu po mukama“ postsocijalističkih privreda. A ove privrede su (uz časni izuzetak Kine i Slo-venije) svoju „veliku transformaciju“ (K. Polanji) na tržišnu privredu zasnovale na uvezenom gotovom projektu Vašingtonskog konsenzusa, prethodno stvorenog za prezadužene zemlje Latinske Amerike. Poredeći rezultate Rusije, koja svoju transformaciju ostvaruje prema receptima MMF-a i ekspertskim savjetima Dže-frija Saksa, sa rezultatima ostvarenim u Kini, koja se oslonila na domaću pamet, Stiglic zaključuje:„Rusija je u tom periodu iskusila siromaštvo bez presedana, a Kina je doživela neviđeni pad siromaštva“ (Stiglic, 2004). Odbijajući da sprovodi Saksove savjete, a kreirajući sopstveni projekat tranzicije, Slovenija je imala i najmanju i najkraću transformacionu recesiju. Zbog svoje zakašnjele tranzici-je, Srbija je bila u prilici da se koristi pozitivnom heuristikom drugih zemalja i istovremeno ne ponovi njhovu negativnu heuristiku. Postojao je i dobronamjerni savjet nobelovca Stiglica: „ Moj savet je da što pre uspostavite vladavinu prava, izgradite sve institucije tržišne ekonomije i omogućite javni građanski dijalog o ekonomskim reformama i drugim ključnim stvarima od interesa za zemlju. Efikasnost građanskog društva leži u dijalogu, transparentnosti i monitoringu“( Stiglic, 2001). Slijedilo je upozorenje Srbiji da „ sama izabere put kojim će ići, ne pristajući na oprobane recepte svetske finansijske oligarhije“( loc. cit.). Stiglicovi savjeti reformatorima u Srbiji su nedvosmisleni: „ Precenjena valuta i visoke ka-matne stope su recept za propast“( loc. cit.). Međutim, dirljivo je naše istrajavanje (u inat Stiglicu!) baš na tom receptu!

Šta se može reći o prosperitetu američke privrede u poslednjih dvadesetak go-dina? To da se u to vrijeme odvijaju dvije regionalne krize: dužnička kriza u zemljama Latinske Amerike, a zatim transformaciona recesija postsocijalistič-

Marko Sekulović

218

kih privreda i recesija japanske privrede. Na kraju, 2007. godine dolazi do krize američkog hipotekarnog tržišta, koja je uvod u globalnu ekonomsku krizu 2008, koja i dalje eskalira. Do krize je dovela ista ona doktrina koja je u prethodnom periodu generisala visoke stope rasta, tj. deregulacija finansijskog tržišta i pravi tržišni fundamentalizam, čiju je pogubnost, na kraju, priznao i dugogodišnji šef Federalnih rezervi, Grinspen.

Ako je manifestacioni oblik krize zaista započeo propašću nekoliko investicio-nih hipotekarnih banaka i njihove aktivnosti sa stambenim kreditima, onda se iza tog fenomena nalazi dublji, esencijalniji uzrok – smjena tehnoloških sistema, odnosno, inovacija u bazičnim tehnologijama. Naime, svjetska privreda se nalazi na kraju petog Kondratjevljevog ciklusa (mikroelektronika i informatika) i stva-ranja pretpostavki za otpočinjanje šestog „dugog talasa“(nanotehnologije). Ruski ekonomist Glazjev smatra da se u osnovi sadašnje krize nalazi upravo ta smjena tehnoloških ciklusa. „Danas novi ( šesti) tehnološki sistem izlazi iz embrionalne faze razvoja i započinje proces smjenjivanja pretnodnog tehnološkog sistema, koji je dostigao granicu svog rasta. Taj proces se manifestuje kao finansijska i strukturna kriza privreda vodećih zemalja svijeta, koju prate skokovi i padovi ci-jena energenata i sirovina. Za savladavanje krize nijesu dovoljne mjere usmjerene na spasavanje bankarskog sistema ili reanimaciju finansijskih tržišta. One mora-ju biti dopunjene sa programima stimulisanja razvoja nove tehnološke baze, koja jedina može da proizvede novi dugi talas ekonomskog rasta“( Glazjev, 2009).

Ako je, dakle, neoliberalna ( monetaristička) paradigma i na njoj zasnovana de-regulacija privrede i posebno finansijskog tržišta, dovela najrazvijeniju tržišnu privredu do krize, kako je moguće na bazi te iste paradigme i njene operaciona-lizacije u obliku Vašingtonskog konsenzusa graditi nedostajuću institucionalnu osnovu za privrede u tranziciji? Ako je nova institucionalna osnova najvažnije pi-tanje tranzicije u demokratsko društvo, tržišnu privredu i vladavinu prava, onda se suočavamo sa velikim socijalnim inženjeringom i on mora, kako je to pokazao Karl Poper, imati oblik korak po korak inženjeringa, a ne utopijskog inženje-ringa. (Poper, 1993). Država se rastaje od svoje paternalističke uloge u privredi ( sistem mekih budžetskih ograničenja), ali se, zato, mora prihvatiti nove uloge – kreatora formalnih instituta novog društvenog poretka, koji će u sadejstvu sa neformalnim institutima (koji su vrlo inertni i teško se mijenjaju), predstavljati novu institucionalnu matricu, koja neće biti Prokustrova postelja, već udoban institucionalni ambijent u kome će se tranzicioni proces odvijati.

Dolazimo, tako, do prve fundamentalne greške u vezi sa tranzicijom postsocija-lističkih privreda na tržišnu privredu, a koja se sastoji u nepodnošljivoj lakoći sa kojom su te privrede prihvatile Vašingtonski konsenzus kao univerzalni model tranzicije (častan izuzetak su dvije zemlje – Kina i Slovenija). Slom socijali-stičkih privreda je proizveo bespomoćnost i spremnost da se sopstvena sudbina


219

olako prepusti u ruke drugih, koji znaju kako funkcionišu tržišne privrede, a još su i dobronamjerni da nam ponude gotov recept i usluge svojih eksperata! Tako je, na primjer, na savjetovanju u SANU 1992, profesor Labus iznio stav da, pošto ekonomisti socijalističkih zemalja malo znaju o tome kako funkcionišu tržišne privrede, taj posao treba prepustiti zapadnim ekspertima. Složivši se sa prvim dijelom Labusove konstatacije, tj. da je normalno da zapadni ekonomisti više znaju o tržišnoj privredi, postavio sam na tom skupu pitanje da li oni znaju i našu istoriju, našu tradiciju i mentalitet, naše religijske razlike i netrpeljivosti, motivacije našeg čovjeka, učinak pojedinih vrsta stimula, itd., da bih zaključio, suprotno Labusu, sledeće: „Naša ekonomska reforma, zato, mora biti djelo na-ših ekonomista, pri čemu bi strani eksperti bili korišćeni u ulozi konsultanata, savjetnika i sl.“( Sekulović, 1992. ). Čini se da bih danas morao biti zadovoljan, jer našom ekonomskom tranzicijom upravljaju „naši ekonomisti“: Labus, Dinkić, Đelić, Vlahović, Jelašić...Međutim, ja na njih nijesam mislio kada sam se zalago da naše reforme budu djelo naših ekonomista! Mislio sam, kao što i danas mi-slim, da nam je potreban sopstveni nacionalni program i algoritam tranzicije i da on treba da bude formulisan od strane vrhunske domaće pameti, na način kako je to rađeno u Kini i Sloveniji. „Tuđa zemlja ima svoje / ne poznaje jade tvoje / Tuđa ljubav ljubi svoga“ (Preradović).

Naše tranzicione nevolje su, objektivno, morale biti velike, ali su one, svakako, bitno uvećane, jer su pale u ruke rerformatora snažno inficiranih vladajućom ekonomskom paradigmom na Zapadu, koja je, sada je to očigledno, svjetsku pri-vredu uvela u aktuelnu krizu. Čak i kad je izgledalo da ta paradigma daje dobre rezultate u razvijenim tržišnim privredama koje odavno imaju institucionalnu infrastrukturu, moralo se i tada znati da je zadatak pred kojim su se našle po-stsocijalističke zemlje, bitno drukčiji. Takva institucionalna osnova tek treba da se izgradi, to je dug proces, a zamka institucionalnog vakuuma ( ukinuti stari, a još neuspostavljeni novi instituti) i s njim povezane korupcije su realna prijet-nja. Ako se, dakle, tražila teorijska inspiracija za program tranzicije, onda je to morala biti neoinstitucionalna paradigma, a ne monetarizam i ideologija Među-narodnog monetarnog fonda. Uz to bi, dakako, išle kreativne operacionalizacije , primjerene specifičnostima socijalnog genotipa konkretne zemlje. Takav na-cionalni program tranzicije morao bi poći od postojećeg stanja privrede i druš-tva, trendova u međunarodnom okruženju i potencijalnih niša u međunarodnoj podjeli rada u koje bi se reformisana privreda što efikasnije uklopila. Logika mrežnog programiranja u ovom poslu je izuzetno cjelishodna. Ona omogućava da se mnogobrojne aktivnosti tranzicionog poduhvata sinhronizuju, a troškovi minimizuju. Tako bi se znalo šta se u datoj godini privatizuje, kolika se zbog toga nezaposlenost javlja, kakva se investiciona aktivnost može očekivati i koliko će ona ublažiti problem prethodno nastale nezaposlenosti, u kojim djelatnostima i preduzećima treba zadržati većinski domaći kapital i sl.

Marko Sekulović

220

Principi mrežnog programiranja bi dobrodošli i kod institucionalnog inženjerin-ga. Uvoz formalnih instituta i njihovo usvajanje kroz parlamentarnu proceduru bi se sinhronizovao u vremenu, te se ne bi dešavalo da smo neki zakon donijeli, ali on ne može da se primjenjuje zbog toga što još nije usvojen zakon koji ovome prethodi. Istovremeno bi se sagledavalo kako neki formalni institut sadejstvuje sa neformalnim institutima (tradicija, običaji, moral, kultura i dr.) i kakav se sistem stimula i antistimula kao potpora mora ugrađivati, kako bi nova institucionalna matrica bila što udobnija i podsticajnija za naznačene transformacione procese.

Mnoga sporna pitanja tranzicije privrede Srbije o kojima postoje velika neslaga-nja između onih koji tim procesima upravljaju (politička elita) i kritički mislećih ekonomista za čije stavove ta elita, po pravilu, ne mari, uz pomoć krize mogla bi dobiti svoje razrešenje. Na primjer, šta nam govori struktura bruto domaćeg proizvoda Srbije za 2008. godinu, u kojoj poljoprivreda učestvuje sa oko 10%, industrija sa 20%, a usluge sa 70% i kakve su perspektive srpske privrede sa ta-kvom strukturom? Da se to sa dosadašnjim rezultatima tranzicije nijesmo našli među postindustrijskim zemljama, iako još nijesmo dostigli nivo domaćeg pro-izvoda koji smo imali prije dvadeset godina?! Kakva nam je pokrivenost uvoza izvozom i koliko nam godišnje raste spoljni dug? I da li treba da nas interesuje samo javni dug, a ne i privatni spoljni dug? Zar taj ukupni dug ne pogađa domaću privredu? Otkuda to da su nam tako hvaljene devizne rezerve sa krizom postale tako ugrožene te smo zavapili za 3 milijarde od MMF-a, kad nam je, kako se uporno tvrdi, devizni kurs i ravnotežan i tržišni? Da li zaista imamo tako dobar bankarski sistem, nastao likvidacijom najvećih domaćih banaka i dovođenjem banaka sa stranim osnivačkim kapitalom u koje domaća štednja ima povjerenje i zašto molimo da centrale tih banaka izjave pred misijom MMF-a , sa kojom smo postigli dogovor o novom kreditu, da njihove banke u Srbiji u vrijeme krize neće napuštati srpsko tržište? I je li to uspjeh što smo takvo uvjeravanje dobili ili je to samo dokaz da su profiti tih banaka na našem tržištu još uvijek veći nego drugdje u Evropi? Da li je tako dobro što strane kompanije kupuju naša preduzeća i da li uvijek time dobijamo nove tehnologije i moderni menadžment? Kako je reagovao vlasnik Željezare u Smederevu u vezi sa krizom čelika? Ugasio je obje peći! Naš najveći izvoznik prestao je sa radom, jer američka kompanija, suočena sa sma-njenjem proizvodnje čelika, procjenjuje kojim redosledom će obustavljati proi-zvodnju po svojim filijalama širom svijeta, i isto tako, kojim redosledom će ih, eventualno, ponovo aktivirati sa oživljavanjem konjunkture. Na ponašanje našeg najvećeg izvoznika ne utiče naša ekonomska politika , a on može da stvori svo-jom odlukom ozbiljne socijalne probleme ne samo jednom regionu, već i cijeloj zemlji. Može li se, onda, praviti nacionalna strategija ekonomskog razvoja, ako je stanje domaće privrede u najvećoj mjeri reziduum ponašanja multinacionalnih kompanija i njihovih filijala na našem tržištu?


221

Jedan od najtežih problema, koji se sa procesom tranzicije zaoštrava, svakako je nezaposlenost. Znalo se da smo iz prethodnog (socijalističkog) društva naslijedili suvišnu zaposlenost od oko 30% i da će se problem nezaposlenosti sa privatizaci-jom zaoštriti. Reformatori su uvjeravali da će taj problem biti aktuelan samo par godina i da će se relaksirati socijalnim programima, a da će se nadalje otkloniti sa bujanjem novih malih i srednjih preduzeća koja će apsorbovati svu tu neza-poslenost, a neće mnogo vremena proći do trenutka u kome će se Srbija suočiti sa nestašicom radne snage! Znamo da se ništa od tih predviđanja nije desilo. Sredstva dobijana prodajom postojećih preduzeća, po pravilu, išla su u različite oblike potrošnje, a ne u investicije, a malo smo bili atraktivni za direktne stra-ne investicije. Sa ovako velikim problemom nezaposlenosti razvojna strategija bi podsticala radno intenzivne investicije, ali, kao što je prethodno istaknuto, u datim okolnostima nije moguća nikakva razvojna strategija , pa ni odgovarajuća investiciona politika, budući da mi i ona sredstva , koja su po definiciji investici-je, pretvaramo u potrošnju.

Tranzicija na tržišnu privredu je proces napuštanja sistema mekih budžetskih ograničenja i uspostavljanja sistema tvrdih budžetskih ograničenja u poslovanju preduzeća. Kako je, onda, moguće da imamo ovakvu nelikvidnost u privredi, koja skoro potpuno parališe ekonomski život, a da istovremeno očekujemo da nam se otvore vrata Evropske unije? Ne samo što država ne primjenjuje mjere koje bi eliminisale takvu nelikvidnost, već je sama država glavni generator ne-likvidnosti – ona ne izvršava svoje finansijske obaveze! Gubici javnih preduze-ća se tolerišu pod uslovom da ona izdašno finansiraju političke stranke, a to se ostvaruje preko delegiranih stranačkih predstavnika u upravne odbore javnih preduzeća. Je li, onda, slučajan nemar vlade u pogledu obezbjeđenja uslova za normalan rad Državne revizorske komisije?

Koliko je važno što će nam kriza omogućiti da jasnije vidimo sve defekte do-sadašnjeg toka tranzicije, još će važnije biti da ona ispolji efekat kreativne de-strukcije u Šumpeterovom smislu, tj. da omogući propadanje svega onoga što je i inače trebalo da propadne i time raščisti teren za tehnološke, institucionalne, socijalne i druge inovacije kao uslov novog poleta. Ako kriza ima niz negativnih efekata (ozbiljne analize govore da bismo mi ušli u krizu ili da smo već bili u krizi i bez svjetske ekonomske krize, koja političkoj eliti služi kao dobar izgovor: cio svijet je u krizi!), onda bi ona mogla u našem slučaju da ima i vrlo važan po-zitivni efekat.On bi se sastojao u tome da naša tranzicija dobije novi kurs. A to znači da se podvuče crta pod dosadašnj tok tranzicije i izvedu svi bilansi našeg nepovoljnog stanja, kako bi se objektivno ocijenila ta nova startna pozicija, od koje treba da krene taj novi kurs. Profesor Ljubomir Madžar je posvetio cijelu studiju maloj upravljivosti našeg sistema (Madžar, 2008) i vrlo ograničenim mo-gućnostima ekonomske politike zbog duboko ukorijenjenih neformalnih instituta tradicionalnog društva (egalitarizam, kolektivizam, aksiološki komunalizam) i

Marko Sekulović

222

komplikovanog političkog sistema. Na nizu mjesta u svojoj knjizi Madžar, zato, daje svojevrsnu indulgenciju kreatorima ekonomske politike. Međutim, pažljivi čitalac nije uskraćen ni za eksplicitne ili implicitne kritičke konsideracije o na-šem društvenom sistemu i promašajima političke elite. Navodimo jedan takav stav: „Odsustvo javnih rasprava pokazuje i pogubno hipertrofirano samopouz-danje vlasti, njenu uverenost da javnost može da ignoriše bez posledica, pa čak i njeno ubeđenje da je mnogo kompetentnija od javnosti, te da javnost i ne ras-polaže nekim posebnim znanjima koja bi se korisno mogla inkorporirati u silno komplikovanu delatnost oblikovanja različitih propisa“ (Madžar, 2008). Kao što vlast ignoriše ukupnu javnost, ona osobito ignoriše svaku naučnu i stručnu kri-tiku. Vlast nam je, zaista, umišljena i arogantna. Zar bi se malo dobilo kada bi umjesto takve vlasti dobili onu koja mnogo polaže na javni dijalog i uvažavanje domaćeg znanja? Tako su, na primjer, predstavnici kineske političke elite (mi-nistri) obavezni da prisustvuju značajnijim raspravama iz društvenih nauka i da bilježe sve važnije ideje koje se na njima čuju! Zato, kakvo god da je stanje u našoj ekonomskoj nauci danas, koeficijent njenog korisnog dejstva se može bitno povećati jedino tako što će vlada naručivati određena istraživanja u vezi izgradnje novog ekonomskog sistema, odnosno, što će predlozi važnijih sistem-skih rešenja obavezno biti razmatrani na naučnim savjetovanjima ekonomista i predstavnika drugih društvenih nauka.U takvom institucionalizovanom dijalogu vlasti i nauke, nužno bi došlo do poboljšanja rada i vlasti i naučnih institucija. Naime, sistemska rešenja i mjere ekonomske politike bi, tako, imale svoju naučnu utemeljenost, a ekonomska nauka bi, umjesto nerijetke paušalne i neutemeljene kritike (jer je izopštena), zadobijala atribute konstruktivnosti, pragmatičnosti i samousavršavanja. Jednom riječju, ekonomska politika i ekonomska nauka bi se našle na istom zadatku, a ne na poziciji koja prevladava danas: arogancija politike i njom provocirani zluradi kriticizam nauke! I politika i nauka su, tako, na gubitku.

Kriza, koja je u toku, snažno potencira brojne protivurječnosti i nonsense do-sadašnjeg procesa tranzicije u Srbiji. Oskudno nacionalno bogatstvo pretežnim dijelom je u rukama, za prilike Srbije, enormno bogatih pojedinaca i porodica, a pauperizacija se širi na ogromnu većinu naroda. Sindrom zavisti prema bogati-ma, koji kod nas ima svoje duboke istorijske korjene, snažno je potenciran aktu-elnom politikom privatizacije. Ojađeni i osiromašeni narod bi se lako dao staviti pod zastavu na kojoj je ispisana Prudonova parola „Svaka svojina je krađa“. Ako je tranzicija trebalo da bude proces prelaska iz političkog društva (maksimizacija vlasti) u ekonomsko društvo (maksimizacija vlasništva), kako je to obrazlaga-no u poznatom djelu Ljubomira Madžara ( Madžar, 1990), onda se vidi da je naša dosadašnja tranzicija, putem privatizacije, dovela do maksimizacije svojine malog broja privilegovanih i kriminalizovanih pojedinaca, tj. do tajkunske ek-sproprijacije ranije stvorenog društvenog kapitala i lišavanja svojine najvećeg


223

dijela stanovništva. Umjesto usmjerenosti na stvaranje bogatstva, usavršavaju se mehanizmi njegove redistribucije i prisvajanja renti.

Ako naša kriza, uz sve nevolje, bol i patnje ojađenog naroda, bude produkovala i elemente kreativne destrukcije, onda se može očekivati da će dosadašnji pogubni tok tranzicije krizom biti zaustavljen i da će se stvoriti pretpostavke za otpoči-njanje novog, svrsishodnijeg kursa tranzicije. Kriza bi, tako, mogla biti ulog za taj novi početak.

Literatura

1. Glazjev, S. (2009), ′Mirovoj ekonomičeskij krizis kak process smeny tehno-logičeskih ukladov′, Voprosy ekonomiki Vol. 3.

2. Madžar, Lj. (1990), ′Suton socijalističkih privreda′, Ekonomika, Institut druš-tvenih nauka, Beograd.

3. Madžar, Lj. (2008), ′Nedostajuće dimenzije u evaluaciji makroekonomskih performansi Republike Srbije′, Ministarstvo finansija, Beograd.

4. Poper, K. R. (1993), Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, BIGZ, Beograd.

5. Sekulović, M. (1992), ′Od monističkog ka pluralističkom društvu′, in: Mak-simović, I. (eds.), Transformacija svojinskih odnosa – teorijski i empirijski aspekt, SANU, Beograd.

6. Stiglic, D. (2001), ′Zamke prebrze privatizacije′, Politika, 15.10.2001.

7. Stiglic, D. E. (2004), Protivurečnosti globalizacije, Beograd.

III

TRANZICIJA, ZAPOSLENOST I KRIZA

227

Mihail Arandarenko

ZAPOSLENOST IZMEĐU TRANZICIJE I EKONOMSKE KRIZE

Stanje na tržištu rada

Pogoršanje glavnih indikatora je bilo permanentno obeležje statistike tržišta rada tokom najvećeg dela ove decenije, čak i u vreme najbržeg privrednog rasta, koji je uglavnom bio praćen smanjivanjem, umesto porastom broja zaposlenih. U izvesnoj meri, ovakav trend je bio neizbežna posledica tranzicije i restrukturi-ranja. Ipak, u ovom tekstu obrazložiću zašto smatram da je pad zaposlenosti bio nepotrebno dubok i produžen kao posledica ozbiljnih strateških grešaka kreatora ekonomske politike.

Tek nedavno, negde oko 2007. godine, neki indikatori tržišta rada su počeli da se postepeno popravljaju, kao što se vidi iz Tabele 1. Pa ipak, čak i ta poboljšanja, u meri u kojoj su bila stvarna, a ne tek statistički artefakti (o čemu govori napo-mena u Tabeli 1), ne izgledaju kao stabilni i trajni dobici, posebno u svetlu neve-selih izgleda za tržište rada u 2009. godini, koje sigurno neće mimoići posledice ekonomske krize.

Tabela 1. Glavni indikatori tržišta rada, 2002–2008. (za stanovništvo u radnom dobu, 15–64)

Zaposleni (u hiljadama)

Nezaposleni(u hiljadama)

Stopa participacije

(u %)

Stopa zaposlenosti

(u %)

Stopa nezaposlenosti

(u %)2002.a 3,000 460 56.1 48.6 13.32003.a 2,919 500 55.7 47.6 14.62004.b 2,931 665 66.4 53.4 19.52005. 2,574 719 65.2 51.0 21.82006. 2,517 692 63.6 49.8 21.62007. 2,526 584 63.4 51.5 18.82008.c 2,650 460 62.6 53.3 14.7

Izvor: Republički zavod za statistiku, Anketa o radnoj snazi (ARS), 2002–2008.

Mihail Arandarenko

228

Napomene: a Stope za 2002. i 2003. odnose se na odraslo stanovništvo (preko 15 godina). Odgovarajuće

stope participacije i zaposlenosti za stanovništvo radnog uzrasta su svakako veće nego u 2004. i kasnije.

b 2004. godine uvedena je metodološka promena kojom su reklasifikovani dotadašnji „povreme-no aktivni” u nezaposlene ili neaktivne. Stoga podaci za 2004. nisu u potpunosti uporedivi sa prethodnim godinama, i registrovani porast nezaposlenosti nije zapravo bio toliko veliki.

c 2008. godine upitnik ARS je promenjen unošenjem dodatnih pitanja kojim su bolje obuhvaćeni oblici ranjive zaposlenosti. Kao posledica, obuhvaćena nezaposlenost je značajno smanjena, a samozaposlenost i neplaćeni porodični rad povećani. Da je upitnik ostao nepromenjen, pad nezaposlenosti između 2008. i 2007. ne bi bio veći od 1,3 procentna poena.

Do naizgled, skoro spektakularnog poboljšanja indikatora tržišta rada u 2008. godini, došlo je uglavnom zbog metodološkog unapređenja Ankete o radnoj sna-zi. Stvarne promene između 2007. i 2008. bi se mogle okarakterisati kao veoma blago pozitivne. Ekstenzivni karakter rasta zaposlenosti se jasno uočava iz Ta-bele 2.

Tabela 2. Struktura zaposlenosti odraslog stanovništva Srbije (15 i više godina), 2007–2008. Oktobar 2007. Oktobar 2008. RazlikaZaposleni kod poslodavca (za platu) 1,941,000 1,904,000 -37,000Samozaposleni 535,000 661,000 126,000Pomažući članovi domaćinstva 180,000 241,000 61,000Ukupno 2,636,000 2,806,000 170,000

Izvor: Republički zavod za statistiku, ARS, 2007–2008.

Tabela br. 2 pokazuje da se kompletan porast zaposlenosti ostvaren između 2007. i 2008. godine duguje kombinovanom rastu (uglavnom zbog boljeg statističkog obuhvata) dva oblika zaposlenosti, koja Međunarodna organizacija rada definiše kao „ranjivu” zaposlenost – zaposlenost pomažućih članova domaćinstva i sa-mozaposlenih. Ova dva „inferiorna” oblika zaposlenosti, koja se u velikoj meri preklapaju sa neformalnom zaposlenošću, sačinjavaju skoro trećinu ukupne za-poslenosti u Srbiji danas, što je duplo više od proseka Evropske unije. Nasuprot tome, najsigurniji i najproduktivniji oblik zaposlenosti – zaposlenost za platu – čak je i smanjena u 2008. u odnosu na 2007. Ovaj negativan rezultat potvrđuje, da je osam godina od početka privatizacije, proces destrukcije poslova još uvek snažniji od procesa kreiranja poslova u privatnom sektoru, bilo da je reč o pri-vatizovanim ili de novo preduzećima. U uslovima izvesnog pada bruto domaćeg proizvoda, ne može se očekivati preokret ni u 2009. godini.

Mada je proces privatizacije uglavnom dovršen, zaposlenost za platu u privat-nom sektoru obuhvata manje od 950.000 radnika, u poređenju sa stanovništvom

Zaposlenost između tranzicije i ekonomske krize

229

u radnom dobu od skoro 5 miliona, ili ukupnom zaposlenošću od oko 2,65 mili-ona. Zaposlenost u javnom sektoru je blago, ali stabilno rasla prethodnih godina. Poslovi u javnom sektoru su dobri sa stanovišta onih koji ih imaju, jer su sigurni i sa natprosečnim zaradama, ali upravo njihova brojnost (više od 550.000 osoba, ili više od četvrtine ukupno formalno zaposlenih ili oko trećina ukupno zapo-slenostih za platu) i poželjnost čine ih preteškim teretom za ostatak privrede. Nepoljoprivredna samozaposlenost, uključujući zaposlenost malih preduzetni-ka, skoro se udvostručila tokom poslednje decenije i dostigla nivo od sadašnjih 600.000 radnika. Taj impresivan rast, međutim, bio je uglavnom rezultat push (izgurujućih), a ne pull (privlačećih) faktora; drugim rečima, samozaposlenost kod nas je uglavnom poslednje utočište za one koji su izgubili posao za platu tokom tranzicije, ili nisu mogli da nađu takav posao u javnom ili privatnom sek-toru. Poljoprivredna zaposlenost, koja se sastoji od malih poljoprivrednih pro-izvođača i pomažućih članova njihovih domaćinstava, takođe je blago porasla tokom poslednjih godina na skoro 600.000 osoba, što predstavlja iznenađujući rezultat. I ovaj rezultat ukazuje na slabu raspoloživost dobrih poslova, imajući u vidu da se postojeći društveni proizvod u poljoprivredi može proizvesti sa znatno manjim brojem radnika.

Ova gruba analiza strukture zaposlenosti je važna zato što ukazuje na to da je stvarna osnova iz koje može da se očekuje rast produktivne zaposlenosti, znatno uža od onoga što bi sugerisao, koliko god i sam bio skroman, ukupan broj za-poslenih. Osim kad je reč o zaposlenosti za platu u privatnom sekturu, rast svih ostalih oblika zaposlenosti teško da se može smatrati neophodnim sastojkom pri-vrednog rasta. Obrnuto, za većinu ostalih oblika zaposlenosti je verovatnije oče-kivati da će se smanjivati u bližoj budućnosti. Zaposlenost u javnom sektoru će biti na udaru neophodnih fiskalnih prilagođavanja i smanjivanja javne potrošnje. Poljoprivredna zaposlenost je drugi očekivani kandidat za pad — bilo kroz realo-kaciju radne snage prema produktivnijim poslovima, u optimističkom scenariju, bilo kroz prirodno smanjivanje u pesimističkom scenariju, imajući u vidu dobnu strukturu poljoprivredne zaposlenosti, u kojoj dominiraju stariji građani.

Ako uporedimo naše indikatore tržišta rada sa uporedivim evropskim vrednosti-ma ili ciljevima, kao što su sadašnje stope zaposlenosti i nezaposlenosti u Evrop-skoj uniji, ili kvantitativni ciljevi Lisabonske strategije (za koje istina sada znamo da neće biti dostignuti do 2010. godine), tada postaje jasno da će glavni problem Srbije biti da konvergira prema evropskim indikatorima, kad je reč o stopi za-poslenosti i kvalitetu poslova. Stopa i nivo nezaposlenosti, na koje se uglavnom koncentriše pažnja javnosti, zapravo su tek sekundarni, izvedeni problemi. Danas je stopa participacije (tj. učešće radne snage – zaposlenih i nezaposlenih uzetih zajedno u ukupnom stanovništvu u radnom dobu) niža od stope zaposlenosti (tj. učešća zaposlenih u ukupnom stanovništvu u radnom dobu) u Evropskoj uniji, koja je sada na prosečnom nivou od oko 64%.

Mihail Arandarenko

230

Da bi dostigla stopu zaposlenosti od 60 procenata, i dalje značajno ispod evrop-skog proseka, Srbija bi trebalo da zaposli još 350.000 ljudi (uz pretpostavku, radi jednostavnosti, nepromenjenog stanovništva u radnom dobu od oko 5 mili-ona). Na prvi pogled, ovo ne izgleda kao preterano težak zadatak. Međutim, ako pretpostavimo da će zaposlenost u nekim sada pretrpanim sektorima, kao što su poljoprivredna samozaposlenost, zaposlenost u javnom sektoru, i, do izvesne mere, nepoljoprivredna samozaposlenost, morati da se smanjuju tokom vremena, to znači da bi za dostizanje skromno postavljenog cilja stope zaposlenosti od 60%, zaposlenost za platu u privatnom sektoru morala da poraste za nekih 50%, odnosno skoro pola miliona ljudi, kako bi se kompenzovao pad zaposlenosti u ostalim sektorima.

Da bismo grubo izračunali vreme koje je neophodno da bi se dostigao ovaj cilj, pretpostavimo, optimistički, da će BDP rasti u proseku po 5% godišnje tokom sledeće decenije, što postavlja apsolutni teorijski maksimum rasta zaposlenosti (ograničene, kao što smo objasnili samo na zaposlenost za platu u privatnom sek-toru) od 5% godišnje, jer bi tada čitav rast BDP morao da se pripiše rastu zapo-slenosti, uz nepromenjenu produktivnost. Ako opet optimistički (sa stanovištva rasta zaposlenosti) pretpostavimo da bi se u realnom životu rast BDP dugovao sa 60% rastu zaposlenosti za platu u privatnom sektoru, a sa 40% rastu produk-tivnosti, to bi značilo da bi maksimalni godišnji neto rast zaposlenosti mogao da bude nekih 30.000 osoba (tj. 3% od 1 milion, što je optimistička procena broja zaposlenih za platu u privatnim preduzećima), postepeno narastajući do 45.000 neto godišnjeg rasta zaposlenosti tokom sledeće decenije. Taj rast broja zaposlenih bi implicirao rast stope zaposlenosti od nekih 0,6–0,8 procentnih po-ena godišnje. Drugim rečima, čak i pod veoma povoljnim okolnostima visokog i ekstenzivnog privrednog rasta, Srbiji bi ipak bilo potrebno više od decenije da dostigne stopu zaposlenosti od 60 procenata.

Kako smo došli u ovu situaciju, tj. kako je Srbija postala prilično ekstreman pri-mer evropske zemlje sa niskom zaposlenošću i lošom strukturom zaposlenosti? U ovom tekstu nećemo ići u dalju prošlost da tražimo odgovore, mada je jasno da se mnogi odgovori nalaze upravo tamo – od samoupravno-socijalističkog nasle-đa (viška zaposlenosti), do razornih događaja i politika iz ’90-ih. Umesto toga, koncentrisaćemo se na strateške i ekonomsko-političke pogreške učinjene tokom poslednje decenije, pošto iz njih možemo više da saznamo kako smo se zatekli u sadašnjoj situaciji, a neke od grešaka je još uvek moguće ispraviti.

Tri grupe faktora – prvo, proces tranzicije i privatizacije, drugo, radno zako-nodavstvo i institucije tržišta rada, i treće, sistem oporezivanja rada, mogu biti sugerisani kao alternativni ili komplementarni razlozi za pogoršanje stanja na tržištu rada Srbije proteklih godina. Ukratko ćemo se osvrnuti na svaki od njih.


231

Tranzicija i institucije tržišta rada

Na početku naše poslednje tranzicije, posle oktobra 2000. godine, tržište rada je funkcionisalo krajnje neefikasno – nezaposlenost je i tada bila visoka, plate kao u trećem svetu, neformalna zaposlenost ogromna. Bilo je jasno da je neophodna radikalna reforma institucija tržišta rada, ali i da politika zaposlenosti mora da bude usklađena sa opštim pravcem sveobuhvatne tržišne reforme. Međutim, kao i u mnogim drugim zemljama u tranziciji, tržišna reforma je osmišljena bez oz-biljnijeg zanimanja za tržište rada – niti je ono bilo tretirano kao ključna endgo-gena varijabla, niti kao važno ograničenje pri razmatranju ishoda strateških pra-vaca reforme. Srbija se tako, na primer, odlučila za privatizaciju prodajom, kao isključivi oblik privatizacije, uprkos upozorenjima da će takav pristup dovesti do naglog rasta nezaposlenosti i njenog produženog trajanja tokom tranzicije. Kao i u drugim zemljama u tranziciji, i u Srbiji su kreatori reforme percipirali reformu tržišta rada kao pomoćnu i u osnovi ezgogenu. Tako, u Pismu o namerama tadaš-nje Savezne vlade upućenom MMF-u 2001. godine, uloga reformi na tržištu rada svodi se na podsticanje unapređenja poslovnog okruženja i ubrzavanje privred-nog restrukturiranja. U te svrhe, obećano je: smanjivanje otpremnina i naknada za nezaposlenost, liberalizacija procedura unajmljivanja, uvođenje fleksibilnih oblika zapošljavanja, liberalizacija određivanja plata i smanjivanje trajanja od-mora i porodiljskog odsustva (Vlada SCG, 2001).1

Politika zaposlenosti, shvaćena u svom širem značenju, kao konzistentni spoj različitih sektorskih ekonomskih politika kojima je zajednički cilj kreiranje za-poslenosti, bila je, dakle, tretirana kao egzogena u odnosu na reformski proces i svedena na podržavajuće zakonodavne reforme. Njihov osnovni cilj je bio da uvedu dodatnu fleksibilnost na tržište rada kako bi podržali centralne procese tržišne liberalizacije i privatizacije. Uprkos oštrim borbama oko dva zakona o radu koja su doneta posle 2001 – prvi je bio označen kao „neoliberalan”, a drugi kao „balansiran” – čini se da su u praksi oni imali vrlo male efekte.2

Nedavna studija Svetske banke o tržištu rada Srbije, okvalifikovala je promene uvedene sada važećim Zakonom o radu iz 2005. godine, kao važne, ali ne i su-štinski različite u odnosu na zakon iz 2001. godine.3 Opšti zaključak posle anali-ze zakona iz 2005. godine je da zakonska regulativa tržišta rada Srbije nije prete-rano drugačija u poređenju sa drugim zemljama regiona Jugoistočne Evrope, niti sa razvijenim zemljama članicama OECD-a. OECD i Svetska banka su nedavno zasebno izračunavali tzv. Indeks zaštite zaposlenja (Employment Protection Leg-1 Pismo o namerama Vlade Srbije i Crne Gore Međunarodnom monetarnom fondu,

2001.2 Videti u: Arandarenko and Golicin, 2007.3 World Bank, Serbia: Labor Market Assessment (Washington, DC: World Bank, re-

port 36576-Y, 2006).

Mihail Arandarenko

232

islation Index) za Srbiju. Primenjene su ponešto različite metodologije, i Srbija je komparirana sa različitim grupama zemalja, ali u oba slučaja rang Srbije je bio negde oko sredine lista.

Politici zaposlenosti nije dato dovoljno pažnje u Srbiji tokom tranzicije, kako u pogledu konceptualizacije, tako i u pogledu resursa, posebno u segmentu aktiv-ne politike tržišta rada. Troškovi za aktivne programe tržišta rada su u proseku bili tek 0,1% BDP. U uporednoj perspektivi, to je veoma malo. Ovi limitirani resursi, čak i u slučaju njihove optimalne upotrebe i maksimalnog uticaja, nisu mogli fundamentalno da utiču na glavne rezultate tržišta rada. Ovo strateško i ekonomsko-političko zanemarivanje tokom procesa tranzicije je verovatno iza-zvalo značajno pogoršanje stanja na tržištu rada, koje je bilo dublje i trajalo duže nego što je to bilo neizbežno, i čije će se produžene posledice osećati i u narednoj deceniji.

Oporezivanje plata

Osnovni cilj reforme oporezivanja plata koja je bila sprovedena u 2001. godini bio je proširenje poreske baze, snižavanje ukupnog opterećenja plata i spreča-vanje izbegavanja uplate poreza i doprinosa. U tu svrhu, uvedena je jedinstvena (proporcionalna) stopa poreza na zaradu od 14%, dok su kombinovane stope do-prinosa smanjene na 32,6% u odnosu na bruto platu. U isto vreme, uvedena je minimalna osnovica za doprinose od 40% od prosečne plate, a zadržane su i više obavezne osnovice za zaposlene sa stručnim kvalifikacijama.

Ova reforma je za posledicu imala naglašenu regresivnost sistema oporezivanja plata, koja se produžila sve do početka 2007. godine, i predstavljala veoma spe-cifičnu odliku Srbije, koju nije bilo moguće naći drugde u Evropi (sa izuzetkom Republike Srpske u jednom periodu). Poreski klin na ukupne troškove rada do kraja 2006. godine za osobu koja je zarađivala tek trećinu prosečne plate iznosio je 47,1%, za osobu koja je zarađivala prosečnu platu, taj klin je bio manji, 42,2%, da bi dodatno padao na samo 34,5% za osobu koja je zarađivala čak osam pro-sečnih plata, i to posle obračuna dodatnog godišnjeg poreza na dohodak. Mada je 2007. uveden skromni nulti poreski okvir, te smanjena minimalna osnovica za doprinose, čime je ukinuta regresivnost duž najvećeg odsečka distribucije za-rada, poresko opterećenje za slabo plaćeni rad je ostalo veoma visoko. Danas je poreski klin nešto manji od 37% na nivou minimalne plate, i oko 39,2% na nivou prosečne plate.

Regresivni sistem oporezivanja plata koji je uveden 2001. godine natproporcio-nalno je opteretio preduzeća i sektore koji su zapošljavali nisko plaćenu radnu snagu, kao i regione sa ispotprosečnim platama, na taj način perpetuirajući sek-


233

torske i regionalne razlike u platama. Ovakav sistem je vrlo verovatno doprineo istiskivanju i eroziji velikog broj preduzeća koja su zapošljavala nekvalifikovanu radnu snagu. Verovatno je u velikoj meri sprečavao formalizaciju neformalne zaposlenosti, pošto je granična poreska stopa u potencijalnoj tački ulaska malih radno-intenzivnih preduzeća bila viša od prosečne poreske stope. Iz istih razlo-ga, ovaj sistem je obeshrabrivao kreiranje poslova u de novo privatnim preduze-ćima, za koja se smatra da su od suštinske važnosti za uspešnu realokaciju tržišta rada tokom tranzicije4.

Regresivni sistem oporezivanja zarada je takođe uticao na strukturu, ako ne i na nivo, stranih direktnih investicija u Srbiji. On je favorizovao investicione projekte koji su uključivali natprosečne zarade i kapitalno-intenzivna ulaganja, a stavljao u nepovoljna položaj radno-intenzivne projekte sa ispotprosečnim platama, do-datno smanjujući šanse za uspešno restrukturiranje u okviru radno-intenzivnih sektora kao što su tekstilna industrija, proizvodnja hrane, itd.

Suočavanje s krizom na tržištu rada

Ekonomska kriza je razotkrila krhkost i dugoročnu neodrživost sadašnjeg pri-vrednog ustrojstva Srbije. U nju smo ušli sa ogromnom partijskom državom, sla-bom privredom, lošom infrastrukturom, velikim neravnotežama i sa otrežnjuju-ćim saznanjem da smo do sada živeli daleko iznad svojih mogućnosti.

Deo suočavanja sa stvarnošću je i saznanje da su već godinama jedini segmenti zaposlenosti koji beleže rast oni, koji su najmanje produktivni – zaposlenost u javnoj i lokalnoj administraciji, neformalna zaposlenost, rad na crno, samozapo-slenost, pomažući rad članova porodice, rad u poljoprivredi. Nasuprot tome, za-poslenost za platu u formalnom privatnom sektoru stalno opada. Ta radna mesta su najdragocenija, jer najjasnije odražavaju stanje zdravlja jedne privrede.

Prve reakcije na krizu, posle bankarske panike oktobra 2008. godine, indikativne su za sadašnju vladajuću ekonomsku ideologiju. Ukinuto je oporezivanje devi-znih štednih uloga, a da bi se to nadoknadilo odustalo se od ionako simboličnog povećanja neoporezivog dela zarade sa pet na osam hiljada dinara. Signal koji je poslat je porazan, makar na simboličkom nivou – kažnjava se ulaganje u rad i proizvodnju, i time finansira rentijerstvo.

Arsenal kratkoročnih mera za očuvanje zaposlenosti u kriznim vremenima je dobro poznat. Najopštije i najmanje selektivne mere su ekspanzivna monetarna i fiskalna politika. U Srbiji, nažalost, zato što je država trošila previše u dobrim vremenima, fiskalna politika sada mora da bude restriktivna. Nema dovoljno

4 Jurajda and Terrell, 2003.

Mihail Arandarenko

234

sopstvenih resursa za rast javnih investicija, jer su one istisnute javnom potroš-njom. Ostaje monetarna politika, gde još ima nešto prostora za promene: ka-matne stope mogu još da se obore, a ograničenja kreditnoj ekspanziji bi trebalo dodatno olabaviti.

Specifične mere podrške preduzećima, kao što su kreditne subvencije firmama uslovljene njihovim odustajanjem od otpuštanja radnika ili kreiranjem novog zapošljavanja, uvek su mač sa dve oštrice. Subvencije su skupe i stoga nužno selektivne, i dovode one koji ih koriste u povlašćen položaj u odnosu na one koji su isključeni ili imaju manje koristi od njih. Subvencije će sigurno pomoći pre-duzećima koja ih dobiju, ali je mnogo manje izvesno da će njihov ukupni efekat na rast i zaposlenost biti pozitivan.

Aktivne mere tržišta rada, kao što su obuke, savetnički rad sa nezaposlenima, podrška samozapošljavanju, javni radovi i slično, potpuno su marginalizovane. Na njih otpada tek jedan hiljaditi deo domaćeg proizvoda, i budžet nije predvideo čak ni njihovo nominalno povećanje 2009. godine u odnosu na prošlu.

Još jedna avenija za suočavanje sa krizom na tržištu rada je socijalni pakt. U kri-znim vremenima, socijalni dogovor podrazumeva da se poslodavci obavezuju da očuvaju zaposlenost, a sindikati se zauzvrat odriču štrajkova i zahteva za pove-ćanjem plata. Nažalost, bizarna istorija pregovora oko proširenog dejstva Opšteg kolektivnog ugovora pokazuje da socijalni partneri, uključujući Vladu, uopšte nisu dorasli ozbiljnosti trenutka.

Prethodna analiza pokazuje, koliko su zapravo ograničene mogućnosti kreatora ekonomske politike i socijalnih partnera, da na kratak rok ublaže negativne efek-te krize na tržište rada. Ako ima nečeg korisnog u toj nemoći, onda je to što se privredne vlasti moraju usmeriti na dugoročni strateški zaokret u odnosu prema realnom sektoru i zaposlenosti.

Taj zaokret treba da bude zasnovan na temeljnoj reformi celokupnog sistema po-reza i doprinosa, kako bi se smanjili troškovi rada preduzećima i ona učinila kon-kurentnijim, podstakle strane investicije i formalizacija neformalne ekonomije, a rad učinio isplativim i nestala „radnička sirotinja”. Glavni elementi te reforme bi trebalo da budu povećanje neoporezivog dela zarade do nivoa bruto minimal-ne plate, uvođenje neoporezivog toplog obroka ne višeg od 10% prosečne plate, uvođenje sintetičkog progresivnog poreza na dohodak građana, i, najradikalnija od svih mera, ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i finansiranje opšte zdravstvene zaštite iz posrednih poreza.


235

U ovom trenutku, još nema nagoveštaja da bi se uskoro krenulo u tom pravcu. Ponovo su učestale najave o povećanju PDV-a, ali bez odgovarajućeg smanjenja poreskog opterećenja rada.

Sudbina ove strategije (ako je uopšte reč o strategiji), status-a quo, ključno zavisi od dužine i dubine krize koja je pred nama. Rigidnost plata i preveliku zaposle-nost u javnom sektoru i narasle obaveze prema penzionerima moguće je odr-žavati još neko vreme, ali i to uz cenu rasta nezaposlenosti (preciznije, kao što smo gore objasnili, pada zaposlenosti u privatnom sektoru) i siromaštva među stanovništvom, koje je isključeno iz primarnog tržišta rada.

Istina je da niko ne zna koliko globalna kriza može da traje i koliko će ona uticati na privredu i tržište rada Srbije. Medjutim, ako svetska poslovna klima uskoro ne počne da se poboljšava, rizik „tvrdog spuštanja” tržišta rada u 2010. godi-ni postaće realan. Traumatično prethodno iskustvo mnogih zemalja u tranzici-ji sugeriše, da to tvrdo spuštanje može da poprimi tri oblika – prvi, masivno obezvređivanje realnih dohodaka, posebno fiksnih, kroz visoku inflaciju; drugi, masovno kašnjenje u isplati zarada; i treći, masovna otpuštanja. Na kreatorima ekonomske politike je velika odgovornost i obaveza da učine sve da nam se isto-rija ne ponovi.

Apstrakt:

Trendovi zaposlenosti u Srbiji su zabrinjavajući već par decenija. Strukturno po-smatrano, zaposlenost za platu se dramatično smanjila tokom tranzicije, što je samo delimično nadoknađeno rastom samozaposlenosti. Nažalost, do rasta sa-mozaposlenosti nije došlo prvenstveno pod dejstvom privlačećih, nego uglavnom izgurujućih faktora – pripadnici radne snage koji su izgubili posao za platu ili nisu mogli da ga nađu, morali su da se usmere prema samozapošljavanju. Nepo-voljni trendovi zaposlenosti tokom tranzicije samo delimično se mogu objasniti kao neizbežna posledica restrukturiranja, ali se mora ukazati i na strateške greš-ke kreatora reforme i ekonomske politike tokom 2000-ih. Ekonomska kriza do-nosi nova iskušenja, jer će i tržiste rada morati da se prilagodi naniže. Prvi znaci pogoršanja stanja na tržištu rada se već uočavaju.

Literatura:

Arandarenko, M. and P. Golicin (2007), ’Serbia’, u Deacon, B. and P. Stubbs (eds.), Social Policy and International Interventions in South East Europe, Cheltenham: Edward Elgar, pp. 167–86.

Mihail Arandarenko

236

Jurajda, S. and K. Terrell (2003), ’Job Growth in Early Transition: Comaring the Two Paths’, in Economics of Transition, vol. 11 (2), EBRD, pp. 291-320.

Vlada Srbije i Crne Gore: Pismo o namerama MMF-u, 2001.

World Bank, Serbia: Labor Market Assessment (Washington, DC: World Bank, report 36576-Y, 2006).

237

Ivana Domazet i Jovan Zubović

UTICAJ TRANZICIJE NA ZAPOSLENOST I ZARADE U SRBIJI

1. Uvod

Tranzicija u Srbiji započela je deset godina kasnije od ostalih zemalja u regionu i celom bivšem istočnom bloku. Iako su postojala iskustva drugih zemalja koje su u tom periodu ostvarile značajne pomake u pravcu tržišne ekonomije, u Srbiji ona nisu iskorišćena, kako bi se proces tranzicije sproveo što kvalitetnije i sa manje negativnih posledica. Jedan od propusta koji je i dalje prisutan je taj što ne postoji institucionalizovano praćenje razvoja i ulaganja u ljudske resurse. Organizacije kao što su Cranet, koje okupljaju institucije iz velikog broja zemalja Evrope, nisu još formalno prisutne u Srbiji, iako je u saradnji sa Ekonomskim fakultetom u Subotici završeno prvo istraživanje po osnovu Cranet upitnika. Iz tog razloga u ovom razmatranju posebna pažnja će se posvetiti statistički dostupnim pokaza-teljima, koji su u vezi sa ljudskim resursima u Srbiji, kao što su nezaposlenost i visine zarada. Na kraju će se analizirati uloga socijalnih partnera u periodu tranzicije.

2. Tranzicija i nezaposlenost

Visoka nezaposlenost, kao jedan od najvećih ekonomskih i socijalnih problema u Srbiji, nastala je kao posledica pada proizvodnje i sve većih strukturnih dis-proporcija u privredi, ali i kao posledica rešavanja socijalnih problema putem prekomernog zapošljavanja radnika u prethodnom društvenom sistemu. Sa pri-bližavanjem završetka procesa vlasničke transformacije, može se očekivati da će se tempo otpuštanja radnika usporiti u narednim godinama, tako da će se neza-poslenost u Srbiji smanjivati, posebno na osnovu znatnijeg povećanja investicija privatnog sektora.

Problem nezaposlenosti je zaoštren hroničnim nedostatkom kapitala za pokre-tanje novih proizvodnih programa i izostankom neophodnog restrukturiranja. Samo uz velika nova ulaganja moguće je postići konkurentnu proizvodnju i odr-živi privredni rast zasnovan na otvaranju novih radnih mesta i većem korišćenju


238

domaćih resursa. Usled izraženog siromaštva u zemlji, nedostatka finansijskih sredstava na bazi štednje i domaćih nešpekulativnih izvora kapitala, osnovni izvor za finansiranje privrednog razvoja je priliv novih stranih investicija.

Povećanje zaposlenosti i rešavanje problema nezaposlenosti mora da bude deo opšte strategije razvoja, zasnovane na integralnom pristupu sprovođenja privred-nih reformi, poboljšanju poslovne klime i privlačenju stranih investicija. Pri tome se aktivnosti na povećanju produktivnosti i kvaliteta rada, moraju planirati pre-ma očekivanim promenama u privrednoj strukturi, saglasno bržem uključivanju u evropske i regionalne ekonomske integracije, a uz optimalno korišćenje doma-ćih resursa kao i komparativnih prednosti zemlje.

Postojećim privrednim problemima (strukturna neusklađenost, nekonkurentna proizvodnja, dotrajalost proizvodnih sredstava, nedovršen privredni sistem i neefikasnost na svim nivoima odlučivanja), pridružuje se i siromaštvo, usled po-rasta broja izbeglica, starih, bolesnih i izdržavanih lica, uz istovremeni pad broja zaposlenih. Stoga je rešavanje socijalnih problema usko vezano sa rešavanjem problema nezaposlenosti.

U grupi indikatora tržišta rada izuzetno je koristan indikator elastičnost zapo-slenosti. Taj indikator omogućuje da se sagleda odnos između ekonomskog ra-sta – merenog u BDP ili BDV – i dve varijable koje doprinose rastu, pozitivna ili negativna promena u zaposlenosti i produktivnosti. Prvenstveni značaj ovog indikatora je u tome što omogućava ispitivanje zavisnosti rasta privrede i rasta zaposlenosti tokom vremena. Takođe, pruža objašnjenje o trendu produktivnosti rada, zaposlenosti i analizi strukturnih promena zaposlenosti datog vremena. Ukupna elastičnost zaposlenosti predstavlja varijabilitet ukupne proizvodnje u odnosu na ukupnu zaposlenost. Elastičnost sa vrednošću 1 znači da svaki jed-noprocentni rast BDP dovodi do jednoprocentnog rasta zaposlenosti. Elastičnost zaposlenosti ženske i muške populacije ukazuje na to kako rast proizvodnje utiče na različit rast zaposlenosti između žena i muškaraca u datoj zemlji.

Na nivo zaposlenosti u privredi ili bilo kom njenom sektoru, istovremeno utiče mnogo faktora. Jedan od najvažnijih faktora u svetskoj privredi jeste porast bruto dodate vrednosti. Pored već prikazanog uticaja BDV na produktivnost u privredi Srbije, u nastavku će se analizirati osetljivost, odnosno elastičnost zaposlenosti u zavisnosti od porasta BDP.

Izračunavanje elastičnosti zaposlenosti ne zavisi samo od promene BDV, jer to nije jedini faktor, pošto osim promene BDV ima i drugih faktora koji utiču na porast zaposlenosti, kao što su, na primer, promene nivoa zarada ili napredovanje u tehnologiji.

Uticaj tranzicije na zaposlenost i zarade u Srbiji

239

Prosečna nacionalna agregatna elastičnost zaposlenosti svih sektora privrede u svetu se uobičajeno kreće u pozitivnom iznosu između 0.10 i 0.70, što znači da porast BDP dovodi do porasta zaposlenosti, ali u manjem obimu1. Negativna ela-stičnost zaposlenosti je izuzetno loša po privredu kao celinu. Negativna elastič-nost je povoljna samo u slučaju smanjivanja siromaštva u pojedinim sektorima, što je čest slučaj sa sektorima poljoprivrede u svetu, jer se pojedinci motivišu da se iz nisko produktivne delatnosti (kao što je poljoprivreda), uključe u neke druge delatnosti koje brže napreduju. U većini zemalja u tranziciji, produktiv-nost je bila veoma niska na nivou cele privrede, te je bilo neophodno smanjivati zaposlenost, i time povećavati produktivnost, kako bi se obezbedila dugoročna održivost na svetskom tržištu.

Grafikon 1 – Elastičnost zaposlenosti i stopa rasta BDP (2000 –2006)2

Na osnovu podataka o kretanju zaposlenih i BDV (Tabela br. 1 i 2) Srbija je u periodu 2002–2008. godine imala negativnu elastičnost zaposlenosti: ukupnu (-0,16), u poljoprivredi (-0,02) i industriji (-2,14), što znači da 1 procentni poen dodatnog rasta BDP dovodi do pada ukupne zaposlenosti za 0,16 procenta (Tabela 1). Prema podacima sa eurostat i RZR (2007, str. 13), u poređenju sa Evropskom unijom, pojedinim njenim članicama, kao i zemljama u okruženju, samo Rumu-nija ima negativnu ukupnu elastičnost zaposlenosti (0,46). Elastičnost iznad 1 imaju Italija (1,89) i Španija (1,30). U 27 zemalja Evropske unije prosečna elastič-

1 Choi (2006), s.86.2 Republički zavod za razvoj RS (2008) Analiza i prognoza Srbije 2008, dostupno na

http://www.razvoj.sr.gov.yu/


240

nost zaposlenosti je 0,46%. Višu elastičnost od proseka imaju: Kipar (0,98), Irska (0,63), Francuska (0,55) i Belgija (0,49).

Osnovni razlog negativne elastičnosti zaposlenosti u Srbiji u proteklih sedam godina je tranzicija privrede, pošto i pored rasta BDV i BDP, zaposlenost pada zbog privatizacije i restrukturiranja preduzeća.

Tabela 1 – Osnovni skupovi stanovništva starog 15 i više godina i bruto dodata vrednost, 2000–2008.3

Elementi 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.BDV u stalnim cenama 2002. (mil.dinara)

860989 871616 943828 995005 1062849 1133985 1213893

Stanovništvo

Ukupno 6168931 6137530 6485260 6456001 6512300 6356632 6350328

Aktivno stanovništvo 3459818 3418913 3596282 3453293 3323716 3241209 3262512

Zaposleni 3000219 2918589 2930846 2733412 2630691 2655736 2805307

% 86,7% 85,4% 81,5% 79,2% 79,1% 81,9% 86,0%

Nezaposleni 459599 500325 665436 719881 693024 585472 457205

% 13,3% 14,6% 18,5% 20,8% 20,9% 18,1% 14,0%

Neaktivno 2709113 2718617 2888978 3002708 3188584 3115423 3087816

Na školovanju i obuci 594936 566834 580459 np

Iako je za čitav posmatrani period 2002–2008. u Srbiji uočljiva negativna elastič-nost zaposlenosti, kada se podaci posmatraju na godišnjem nivou, postoji dosta variranja u kretanju nivoa elastičnosti. Prema podacima iz Tabele 2, vidljivo je da je u poslednje dve posmatrane godine, došlo do značajnog porasta elastičnosti, koja je iz negativnog trenda prešla u pozitivan, i čak je u 2008. godini dosegla nivo od 0.80. To je blizu nivoa kada bi svaki procentni pomak u BDV doveo do istog porasta broja zaposlenih. Ukoliko se nastavi ovakav trend rasta, može se očekivati da će u 2009. godini doći do elastičnosti veće od 1.00, što bi u praksi značilo pad produktivnosti. Ipak, na osnovu dostupnih podataka o kretanju indu-strijske proizvodnje 2009. godini, koja je u januaru mesecu doživela veliki pad od preko 15% u odnosu na isti mesec 2008. godine da, osim u slučaju ako ne bude značajnih promena tokom prvog kvartala, prvi put će od početka tranzicije doći do pada BDV, pa će i to uticati na promenu elastičnosti zaposlenosti.

3 RZS (2008) Studija o životnom standardu, dostupno na http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/Zip/studijaS.zip


241

Tabela 2 – Promene nivoa BDV, zaposlenosti i elastičnosti zaposlenosti (bazna godina 2002)

Elementi 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.BDV indeks 1,012 1,083 1,054 1,068 1,067 1,070Indeks broja zaposlenih 0,973 1,004 0,933 0,962 1,010 1,056Elastičnost zaposlenosti -2,20 0,05 -1,24 -0,55 0,14 0,80* elastičnost zaposlenosti se izračunava kao količnik promene zaposlenosti i promene BDV

Kao rezultat tranzicije u kojoj je došlo do značajne promene vlasničke struktu-re kroz proces privatizacije i restrukturiranja društvenih i državnih preduzeća, promenjena je i struktura zaposlenosti prema obliku svojine. Iz podataka u Ta-beli 3, vidi se da je u 2004. godini više od 38% svih zaposlenih u Srbiji radilo u društvenim i državnim firmama, dok je nešto više od 27% bilo zaposleno u privatnim firmama i 22% bilo samozaposleno. Već krajem 2007. godine je doš-lo do velikih strukturnih promena, kada je procenat zaposlenih u državnom i društvenom sektoru opao na 31%, uz povećano učešće zaposlenih u privatnom sektoru (38%). Ovakav trend je pokazatelj da se Srbija bliži kraju procesa priva-tizacije društvenog sektora, dok će privatizacija državnog sektora kasniti bar još nekoliko godina.

Tabela 3 – Zaposlenost prema obliku svojine4

Elementi 2004. 2005. 2006. 2007.Samozaposleni 659427 563448 529224 534824ZaposleniDruštvena 444929 329271 234491 159672Privatna 802062 863376 928131 1019529Državna 678917 651498 691223 677198Ostalo 133508 112504 66998 84432Pomažući članovi domaćinstva

212002 219802 180624 180081

Ukupno 2930846 2733412 2630691 2655736

Pozitivni efekti ovog procesa se mogu staviti u jednakost sa pozitivnim kreta-njima u elastičnosti zaposlenosti u poslednje dve posmatrane godine. Ukoliko isključimo efekte finansijske krize koja zahvata svet od druge polovine 2008. godine, a Srbiji od poslednjeg kvartala te godine, može se reći da je tranzicija u Srbiji počela da donosi pozitivne efekte u oblasti zaposlenosti, iako je neophodan još veliki rad da bi se približila evropskim standardima.

4 RZS (2008) Studija o životnom standardu, dostupno na http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/Zip/studijaS.zip


242

Tabela 4 – Struktura zaposlenog stanovništva prema veličini firme5

Elementi 2002.2007. po obrazovnom nivou

Ukupno Niski Srednji VisokiMikro (manje od 10) 13,7 55,2 67,6 56,9 42,1Malo (10–50) 13,9 23,5 16,2 23,1 29,4Srednje (50–250) 23,6 12,7 9,5 11,3 18,3Veliko (250+) 48,9 8,7 6,7 8,6 10,1

Još jedan veoma indikativan pokazatelj tranzicije u Srbiji, kao što se vidi u Ta-beli 4, jeste menjanje strukture firmi u kojima su radnici zaposleni. Dok je 2002. godine najveći broj zaposlenih radio u velikim firmama, koje imaju preko 250 zaposlenih, već 2007. godine je samo 8.7% lica radilo u velikim firmama. Oči-gledno je da konkurentnost velikih državnih firmi, na kojima je bila bazirana srpska privreda u prethodnom ekonomskom sistemu, nije bila dovoljno visoka da bi mogla da ostane nedirnuta sa otvaranjem tržišta za sve konkurente.

Danas je u privredi Srbije preko 50% zaposlenih u mikrofirmama koje imaju manje od 10 zaposlenih. Iako je ovakav trend u skladu sa strategijama koje je Srbija postavila u smislu razvoja malih i srednjih preduzeća, ako se posmatra iz ugla razvoja ljudskih resursa situacija je nepovoljnija. Razlog je što se u malim organizacijama mnogo teže uspostavlja sistem kvalitetnog upravljanja ljudskim resursima, već se veći naglasak stavlja na maksimiziranje iskorišćenosti postoje-ćih sposobnosti i veština zaposlenih.

3. Uticaj tranzicije na zarade

Politika plata, odnosno nadoknada ili kompenzacija, koja sadrži plate i druge oblike materijalnih davanja i pogodnosti, predstavlja jedan od ključnih elemenata upravljanja ljudskim resursima. Plate i drugi oblici nagrađivanja imaju snažno motivaciono i identifikaciono dejstvo i na određeni način povezuju sve funkcije menadžmenta ljudskih resursa. Osim što platu smatraju izdatkom, organizacije je koriste da bi uticale na ponašanje zaposlenih i poboljšale efikasnost preduze-ća6.

Praćenje kretanja zarada u Srbiji u periodu tranzicije je odličan pokazatelj vred-novanja ljudskih resursa. I pored manjkavosti statistički dostupnih pokazatelja, moguće je doneti neke zaključke o aktuelnim trendovima, kao i o učešću zarada u stvaranju bruto dodate vrednosti u privredi Srbije.

5 Prilagođeno po RZS (2008) Studija o životnom standardu, dostupno na http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/Zip/studijaS.zip

6 Pržulj (2007), s.126


243

Kretanje zarada u Srbiji u periodu 2002–2008. prikazano je u Tabeli 5. Iz poda-taka se vidi da je u posmatranom periodu u kontinuitetu ostvarivan realan rast zarada u Srbiji, a kumulativno preko 84%.

Tabela 5 – Kretanje zarada u Srbiji 2002–2008. (u dinarima)7

Godina Bruto Neto Nominalni rast Realni rast2002. 13260 92082003. 16612 11500 24,9 13,62004. 20555 14108 22,7 10,12005. 25514 17443 23,6 6,42006. 31745 21707 24,5 11,42007. 38744 27759 27,9 19,52008. 45674 32746 17,9 3,9

Ciljevi sistema plata se razlikuju u tome da li se posmatraju iz ugla organizacije ili iz ugla zaposlenih. Kao što je prethodno analizirano, u Srbiji je u periodu tranzicije došlo do značajnog povećanja produktivnosti, što je nesumnjivo veoma pozitivan pokazatelj. Takodje je spomenuto, da je u slučaju povećanja produktiv-nosti, sa aspekta organizacije bitno to da se povećanje produktivnosti ne prelije u potpunosti na povećanje zarada.

U narednom delu će se analizirati kretanje zarada i uporediti sa kretanjem BDP, kako bi se došlo do pokazatelja o tome na koju stranu je povećanje produktivnosti imalo više uticaja, na stranu zaposlenih ili na stranu organizacija.

Tabela 6 – Kretanje BDP i zarada, 2000–2008. (u mil. dinara)8

Godina BDPUkupna masa

zaradaUčešće zarada u

BDP2001. 768.576,4 307.529,2 40,0%2002. 983.830,7 418.993,0 42,6%2003. 1.137.607,4 513.192,2 45,1%2004. 1.388.098,8 672.874,3 48,5%2005. 1.691.940,5 814.861,6 48,2%2006. 1.987.764,9 942.579,8 47,4%2007. 2.329.400,0 1.122.478,2 48,2%2008. 2.748.692,0 1.367.777,4 49,8%Izvor: Republički zavod sa statistiku, Anketa o radnoj snazi i statistički godišnjaci

7 Narodna Banka Srbije (2009) Prosečne zarade po zaposlenom u Srbiji, dostupno na http://www.nbs.rs/export/internet/latinica/80/80_1/80_1_4.pdf

8 RZS (2008) Studija o životnom standardu, dostupno na http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/Zip/studijaS.zip, Anketa o radnoj snazi i statistički godišnjaci


244

Prema podacima iz Tabele 6 jasno je da se učešće zarada u Srbiji povećava u odnosu na bruto društveni proizvod u čitavom periodu tranzicije, te da je sa početnih 40,0% u 2001. godini doseglo nivo od skoro 50% u 2008. godini. Kako je već napred navedeno, zbog nedostatka podataka koji bi omogućili detaljniju analizu razloga povećanja zarada, osim povećanja produktivnosti, nema osnova da se potvrdi ili ospori uticaj ulaganja u ljudske resurse na povećanje ekonom-skog blagostanja.

I pored toga, moguće je ustanoviti kako je korist, ostvarena kroz povećanu pro-duktivnost, ispoljena kroz povećanje bruto dodate vrednosti po zaposlenom, ras-poređena u Srbiji, što se može videti u tabeli 7.

Tabela 7 – Raspodela koristi od rasta produktivnosti (u mil. Dinara, %)

Godinapovećanje

BDPkorist za zaposlene društvena koristnominalno % nominalno %

2002. 215.254,3 111.463,8 51,8% 103.790,5 48,2%2003. 153.776,7 94.199,2 61,3% 59.577,5 38,7%2004. 250.491,4 159.682,1 63,7% 90.809,3 36,3%2005. 303.841,7 141.987,3 46,7% 161.854,4 53,3%2006. 295.824,4 127.718,2 43,2% 168.106,2 56,8%2007. 341.635,1 179.898,4 52,7% 161.736,7 47,3%2008. 419.292,0 245.299,2 58,5% 173.992,8 41,5%

4. Zaključak

Iz prethodnog razmatranja postaje jasno da je u celom posmatranom periodu 2002– 2008. znatno veća korist od rasta produktivnosti bila na strani zaposlenih od koristi za ostatak društva. Iako je u 2005. i 2006. godini bila suprotna situaci-ja, ipak je u 2007, a posebno u 2008. godini, došlo do ponovnog prelivanja koristi na stranu zaposlenih.

Veoma bitno u ovoj analizi je to da ni u jednoj posmatranoj godini korist za za-poslene nije bili veća od nominalnog povećanja bruto domaćeg proizvoda. To je i omogućilo da se izvrše ostale korekcije u poslovanju u Srbiji, kao što je, na pri-mer, povećanje bruto investicija, što se vidi u Tabeli 2, ili potencijalnih ulaganja u ljudske resurse.


245

Tabela 8 – Promene nivoa BDV, realnih zarada, i elastičnosti zarada (bazna godina 2002)9

Elementi 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2002 – 2008.

BDV indeks 1,012 1,083 1,054 1,068 1,067 1,07 1,409Indeks realnih zarada

1,136 1,101 1,064 1,114 1,195 1,039 1,841

Elastičnost zarada 11,33 1,22 1,19 1,68 2,91 0,56 2,06

U posmatranom periodu 2002–2008. ostvarena je visoka kumulativna elastičnost realnih zarada koja je preko 2.

Ako se podaci posmatraju na godišnjem nivou, došlo je do značajnih promena u kretanju nivoa elastičnosti. Prema podacima iz Tabele 8, vidljivo je da je najveća elastičnost bila u 2003. godini, kada je svaki procenat rasta bruto dodate vredno-sti rezultirao realnim rastom prosečnih zarada u Srbiji od 11.33 %. Takav trend je neodrživ na duži vremenski rok. U narednom periodu je samo u 2007. godini došlo do odstupanja nivoa zarada u odnosu na promenu ostvarene bruto dodate vrednosti, što se može pripisati velikoj političkoj aktivnosti u vreme predizbor-nih kampanja. Tek tokom 2008. godine došlo se do relativno stabilnog nivoa elastičnosti koji je omogućio pravilniju raspodelu ostvarenog povećanja bruto dodate vrednosti između zaposlenih i ostalih faktora u privredi.

Literatura

1. Choi CK (2007), The Employment Effect of Economic Growth: Identifying Determinants of Employment Elasticity, International Conference “FTA, Regional Integration and Development”, Busan, Korea, dostupno na: http://faculty.washington.edu/karyiu/confer/busan07/papers/choi.pdf

2. European Union (2000), Presidency conclusions. Lisbon European Council

3. Narodna Banka Srbije (2009) Prosečne zarade po zaposlenom u Srbiji, do-stupno na http://www.nbs.rs/export/internet/latinica/80/801/8014.pdf

4. OECD (1998) The Importance, Scope and Measurement of Human Capital, OECD Publications, Paris, str. 7-37.

9 Narodna Banka Srbije (2009) Prosečne zarade po zaposlenom u Srbiji, dostupno na http://www.nbs.rs/export/internet/latinica/80/80_1/80_1_4.pdf, RZS (2008) Studija o životnom standardu, dostupno na http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/Zip/studijaS.zip


246

5. Pržulj, Ž (2007), Menadžment ljudskih resursa, Fakultet za trgovinu i ban-karstvo “Janićije i Danica Karić”, Beograd.

6. Republički zavod za razvoj RS (2008) Analiza i prognoza Srbije 2008, dostu-pno na http://www.razvoj.sr.gov.yu/

7. RZS (2008) Studija o životnom standardu, dostupno na http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/Zip/studijaS.zip

8. RZS (2008) Studija o životnom standardu, dostupno na http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/Zip/studijaS.zip

9. Vlada Republike Srbije (2008), Strategija održivog razvoja Republlike Srbi-je, finalni nacrt, dostupno na

http://www.odrzivi-razvoj.sr.gov.yu/cyr/strategije.php

10. Vlada RS (2006), Strategija razvoja stručnog obrazovanja u Srbiji, Beograd.

11. Zubović, J (2007), „Investing in Human resources”, Economic Analysis, vol 40, br. 1-2, str. 3-5.

12. Zubović, J (2008), „Personality Model in Human Resource Management“, Economic Analysis, vol 41, 3-4, str. 1-7.

Rezime

Visoka nezaposlenost, kao jedan od najvećih problema u Srbiji u periodu tranzi-cije, nastala je kao posledica pada proizvodnje i sve većih strukturnih dispropor-cija u privredi. Indikator elastičnosti zapošljavanja u Srbiji u periodu 2002–2008. godine je negativan i iznosi -0,16. Ovaj pokazatelj može se objasniti i činjenicom da je u tranziciji došlo do promene vlasničke strukture kroz proces privatizacije. Tek u poslednje dve godine pozitivni efekti privatizacije mogu se staviti u jedna-kost sa pozitivnim kretanjima u elastičnosti zaposlenosti. Ovakav trend zaposle-nosti bio je praćen kontinuiranim realnim rastom zarada. Kumulativno u posma-tranom periodu je došlo do realnog porasta zarada od preko 84%. Učešće zarada u bruto domaćem proizvodu u celom periodu tranzicije, u Srbiji se povećavalo sa početnih 40,0% u 2001. godini na nivo od skoro 50% u 2008. godini.


247

Summary

The Effects of Transition on Employment and Wages in SerbiaHigh level of unemployment is one of the key problems in Serbia in the transition period. It is a result of decreased production level and other structural dispropor-tions in the economy. Elasticity of employment in Serbia in the period 2002-2008 is negative an it equals to -0,16. This can be explained by the fact that during the transition there has been significant change in ownership structure followed by the privatization process. Positive effects of privatization are visible in change of the employment elasticity level in last two years. Such trend of unemployment is accompanied by continuous increase of real wages, which cumulatively increa-sed by 84% in that period. Share of wages in total GDP is increasing in the in the analysed period and it grew from 40% in 2001. to nearly 50% in 2008.

249

Božo Drašković, Dušan Kostić i Zoran Rajković

UPOREDNA ANALIZA GRUPE PREDUZEĆA I BANAKA SA STANOVIŠTA ZAPOSLENOSTI, ZARADA, LIKVIDNOSTI I KONKURENTNOSTI

1. Uvod

U ovom radu je pokušano da se, uz opasnost od pojednostavljivanja veoma slo-ženih aspekata poslovanja, razvoja i konkurentnosti preduzeća i banaka, izvrši uporedna analiza grupe preduzeća i banaka.

Analizom su obuhvaćeni rast i razvoj „samoniklih” preduzeća koja nemaju svoj istorijat u državnom ili društvenom sektoru. Pokazana su dva takva preduzeća u različitim granama delatnosti, ali sa osnovnom karakteristikom, intenzivnim ekonomskim rastom i razvojem.

Drugu grupu preduzeća predstavljaju preduzeća – akcionarska društva, koja su nastala iz društvenog sektora svojinskom transformacijom, najpre kroz masovnu insajdersku privatizaciju sa velikim brojem malih akcionara, da bi se potom doš-lo do koncentracije kapitala, odnosno prodajom akcija na berzi uspostavljena je „gazdinska” kontrola nad kapitalom.

Treće analizirano preduzeće pripada javnom sektoru, dominantno državno pre-duzeće koje je izloženo tržišnoj konkurenciji.

Poslednju grupu koja je obuhvaćena ovom analizom, čine odabrane banke čiji su vlasnici matične inostrane banke.

2. Analiza preduzeće A

Analizirano preduzeće pripada grupaciji preduzeća koja su nastala neposredno nakon stvaranja institucionalnih pretpostavki za osnivanje privatnih preduzeća, kao konkurencije društvenom sektoru privrede. Dakle, analizirano preduzeće je osnovano 1990. godine, a svoj koren je imalo u zanatskoj radionici. Preduzeće je osnovano u sektoru proizvodnje, odnosno izrade delova od metala, da bi kasnije


250

razvoj bio usmeren u sektor prerade drveta i trgovine. Preduzeće je formirano kao društvo sa ograničenom odgovornošću sa jednim osnivačem, odnosno fizič-kim licem kao vlasnikom.

Analizom je obuhvaćen period od 1994. do 2008. godine, a period nastanka i razvoja preduzeća od 1992–1994. godine, usled hiperinflacije u tim godinama, nije obuhvaćen ovom analizom.

Na osnovu zvaničnih finansijskih izveštaja preduzeća prezentiranih u Tabeli 1, iskazani su svi ključni finansijski podaci za period 1994–2004. godine, koji pokazuju tok rasta i razvoja preduzeća. Iz podataka prezentiranih u tabeli sa stopama rasta, jasno se uočava da je preduzeće imalo kontinuiran rast stalnih sredstava, ukupne aktive, ukupnih prihoda i prihoda od prodaje u periodu pre i nakon 1998. godine. Međutim, u 1998. godini, prvi put je zabeležen gubitak, a zatim u periodu posle 1998. godine, pa do kraja analiziranog perioda, preduzeće je poslovalo sa dobitkom.

Na Grafikonu 1, ilustrativna je dinamika kretanja neto dobiti za period 1994–2004. godina.

Grafikon 1.

Preduzeće je, prema prikazanom grafikonu za 11 posmatranih godina, od 1994. do zaključno sa 1997. godinom, ostvarivalo dobit u poslovanju. Godina 1998. je jedina godina u istoriji preduzeća u kojoj je zabeležen gubitak u poslovanju.

U Tabeli 2, na bazi knjigovodstvenih podataka preduzeća, odnosno zvaničnih finansijskih izveštaja, prezentirani su rezultati iskazani u %, o ključnim pokaza-teljima profitabilnosti.

Uporedna analiza grupe preduzeća i banaka sa stanovišta zaposlenosti, zarada, likvidnosti i konkurentnosti

251

Tabe

la 1

. Pr

eduz

eće

A –

klju

čni fi

nans

ijski

pok

azat

elji

rast

a i r

azvo

ja p

redu

zeća

(u 0

00 d

inar

a)

1994

.19

95.

1996

.19

97.

1998

.19

99.

2000

.20

01.

2002

.20

03.

2004

.S

taln

a sr

edst

va3.

970

11.9

7020

.874

20.9

7734

.809

52.9

4613

0.19

721

7.18

524

5.84

724

6.76

228

6.98

5%

ras

ta

201,

5174

,39

0,49

65,9

452

,10

145,

9166

,81

13,2

00,

3716

,30

Uku

pn

a ak

tiva

7.03

218

.789

30.2

7233

.525

44.2

0272

.539

164.

137

260.

172

300.

028

311.

758

375.

164

% r

asta

16

7,19

61,1

210

,75

31,8

564

,11

126,

2758

,51

15,3

23,

9120

,34

Kap

ital

4.43

511

.452

14.2

8814

.319

22.5

7234

.054

73.0

2110

5.87

112

5.78

513

5.84

717

8.31

9%

ras

ta

158,

2224

,76

0,22

57,6

450

,87

114,

4344

,99

18,8

18,

0031

,26

Net

o d

ob

it /

gu

bit

ak3

1422

52-3

7326

736

14.

591

5.25

91.

793

5.42

5

% r

asta

36

6,67

57,1

413

6,36

-817

,31

-171

,58

35,2

111

71,7

514

,55

-65,

9120

2,57

Uku

pn

i pri

ho

di

11.2

6517

.113

48.0

0347

.715

79.2

3476

.755

199.

051

344.

423

445.

922

507.

090

626.

917

% r

asta

51

,91

180,

51-0

,60

66,0

6-3

,13

159,

3373

,03

29,4

713

,72

23,6

3P

rih

od

od

p

rod

aje/

po

sl.p

/9.

931

14.5

5040

.430

46.2

7350

.320

58.7

6612

2.74

533

0.59

242

7.29

549

4.96

060

4.58

5

Uku

pn

i ras

ho

di

11.2

5917

.093

47.9

6547

.645

79.5

9476

.421

198.

644

339.

328

440.

020

505.

153

621.

031

% r

asta

51

,82

180,

61-0

,67

67,0

6-3

,99

159,

9370

,82

29,6

714

,80

22,9

4

Izvo

r pod

atak

a: Z

vani

čni B

ilans

i sta

nja

i Bila

nsi u

speh

a pr

eduz

eća

za a

naliz

iran

e go

dine


252

Tabe

la 2

. Pr

ofita

biln

ost

1994

.19

95.

1996

.19

97.

1998

.19

99.

2000

.20

01.

2002

.20

03.

2004

.M

arža

net

o p

rofi

ta

Net

o p

rofit

/ p

rihod

od

p

rod

aje

0,03

020,

0962

0,05

440,

1124

-0,7

413

0,45

430,

2941

1,38

871,

2308

0,36

230,

8973

Pri

no

s n

a im

ovi

nu

(RO

I)

Net

o p

rofit

/uku

pna

im

ovin

a0,

0427

0,07

450,

0727

0,15

51-0

,843

90,

3681

0,21

991,

7646

1,75

280,

5751

1,44

60

Pri

no

s n

a ka

pit

al

(RO

E)

Net

o p

rofit

/osn

ovni

ka

pita

l0,

0676

0,12

220,

1540

0,36

32-1

,652

50,

7840

0,49

444,

3364

4,18

091,

3199

3,04

23

Izvo

r pod

atak

a: F

inan

sijs

ki iz

vešt

aji p

redu

zeća

za n

aved

ene

godi

ne


253

Iz prezentiranih tabelarnih podataka, uočava se da preduzeće ima u periodu od 1994. do 1997. godine rast marže neto profita sa 0,0302% iz 1994. godine na 0,1124% u 1997. godini, da bi u 1998. godini došlo do pada ovog pokazatelja na – 0,7413% i da bi nakon toga u 1999. godini i u narednim godinama, marža neto dobiti, odnosno profita, bila stalno pozitivna.

U svim analiziranim godinama poslovanja preduzeća, prinos na imovinu, izuzimajući 1998. godinu, imao je trend rasta i to sa 0,0427% iz 1994. godine na 0,1551% u 1997. godini, da bi u 1998. godini došlo do negativnog toka od -0,8439%, a u narednim godinama od 1999. godine ponovo se iskazuju pozitivni rezultati.

Kao i u prethodnim pokazateljima, u svim analiziranim godinama poslovanja preduzeća prinos na kapital, izuzimajući 1998. godinu, imao je trend rasta i to sa 0,0676% iz 1994. godine na 0,3632% u 1997. godini, da bi u 1998. godini došlo do negativnog toka od – 1,6525%, a u narednim godinama od 1999. godine ponovo se iskazuju pozitivni rezultati.

U grafičkim prikazima 2, 3 i 4 slikovito su iskazani (na bazi bilansnih podataka preduzeća) svi pokazatelji profitabilnosti, na kojima se uočava da je samo 1998. godina negativna i to kao godina u kojoj je došlo do eksternog neekonomskog uticaja na preduzeće, a koji je uzrokovao negativan ekonomski tok.

Grafikon 2.


254

Grafikon 3.

Grafikon 4.

U periodu nakon 2004. godine, analizirano A preduzeće je u cilju rasta kon-kurentnosti započelo investicionu aktivnost na bazi bankarskih kredita. Rast kratkoročne i dugoročne finansijske zaduženosti je prezentiran u narednoj tabeli. Vrednosti na osnovu finansijskih izveštaja su iskazane u evrima po srednjem kursu NBS za odgovarajuću godinu, zato što su povučeni krediti sa deviznom klauzulom.


255

Tabela 3. Pokazatelji finansijskog stanja preduzeća A, nakon rasta kreditne zaduženosti.

(U 000 evra)

2005.Dobit /

kapital u %

Krediti / imovina

2006.Dobit / kapital

Krediti / imovina

13,02 20,88 4,85 39,29Poslovni prihodi 7.913 10.538 Dobit pre oporezivanja

190 77

Finansijski rashodi 285 196 Finansijski prihodi 60 265 Ukupna aktiva 5.183 7.376 Osnovni kapital 1.460 1.580 Dugoročni i kratkoročni krediti

1.082 2.898

(U 000 evra)

2007.Dobit /

kapital u %

Krediti / imovina


Krediti / imovina


131 287

Finansijski rashodi 180 976 Finansijski prihodi 141 73 Ukupna aktiva 8.842 8.459 Osnovni kapital 1.576 1.409 Dugoročni i kratkoročni krediti

4.078 4.007

Izvor podataka, Finansijski izveštaji preduzeća

U posmatranom periodu, preduzeće je zabeležilo intenzivan rast kreditne zadu-ženosti kod banaka i to sa 20,88% odnosa kredita prema imovini iz 2005. godine na 47,36% u 2008. godini. Istovremeno, finansijski rashodi su zabeležili rast sa 285 hiljada evra iz 2005. godine na 976 hiljada evra u 2008. godini.


256

Usled depreciranog kursa evra u odnosu na dinar, u slučaju analiziranog predu-zeća, rast zaduženosti u uslovima kada je preduzeće izvozno orijentisano, stvara rizik nelikvidnosti i perspektivne nemogućnosti otplate kredita.

3. Analiza preduzeća B i C

Komparativnom analizom koja sledi obuhvaćena su preduzeća B i C iz sektora specijalizovane trgovine farmaceutskim proizvodima. Preuzeće B ima status ak-cionarskog, odnosno društva kapitala, kao i preduzeće C. Preduzeće B je nastalo transformacijom društvenog preduzeća u akcionarsko društvo postupkom podele većinskog paketa akcija zaposlenima i građanima na bazi zakonske regulative iz 1997. godine. Preduzeće C je formirano devedesetih godina kao malo porodično preduzeća, da bi kasnijim razvojem postalo veliko društvo kapitala, koje je svoj razvoj umesto zaduživanjem, nastavilo privlačenjem stranih direktnih investicija.

Tabela 4. Ključni pokazatelji preduzeća B

(U 000 dinara) 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.Ukupna aktiva np 2.537.741 3.002.350 4.419.191 5.342.246Kapital np 425.034 425.034 489.341 916.367Poslovni prihod np 3.653.039 4.755.132 5.441.139 4.826.838Poslovni rashod np 3.683.228 4.713.575 5.694.194 5.140.677Neto dobit np 88.850 84.887 5.677 0Broj zaposlenih np 210 215 220 210

Lančani index 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.Ukupna aktiva 100 118,3 147,2 120,9Kapital 100 100,0 115,1 187,3Poslovni prihod np 100 130,2 114,4 88,7Poslovni rashod np 100 128,0 120,8 90,3Neto dobit np 100 95,5 6,7 0,0Broj zaposlenih 100 102,4 102,3 95,5

Bazni index 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.Ukupna aktiva 100 118 174 211Kapital 100 100 115 216Poslovni prihod 100 100 130 149 132Poslovni rashod 100 100 128 155 140Neto dobit 100 100 96 6 0Broj zaposlenih 100 102 105 100


257

Analizirano preduzeće B je imalo trend ekonomskog rasta sve do 2007. godine, ukoliko se kao ključni pokazatelji rasta uzimaju rast poslovnih prihoda i dobiti. Preduzeće je bilo masovno akcionarsko društvo sa disperziranom vlasničkom strukturom koja je nastala na osnovu „insajderske” privatizacije. Početkom 2007. u preduzeću je došlo do promene menadžmenta sa fokusiranjem na cilj da se izvrši koncentracija kapitala, da bi se u prvoj polovini 2008. godine i izvršila koncentracija akcionarskog kapitala preduzeća, prodajom akcija većinskom ak-cionaru.

Tabela 5. Rast zaduženosti i pad dobiti u preduzeću B

(U 000 evra)


u %

Krediti / imovina


Krediti / imovina


72 0

Finansijski rashodi 1.679 3.066 Finansijski prihodi 131 278 Ukupna aktiva 55.772 60.296 Osnovni kapital 5.364 4.797 Dugoročni i kratkoročni krediti

19.003 10.479

(U 000 evra)

2005.Dobit /

kapital u %Krediti / imovina


Krediti / imovina

20,90 0,00 19,97 11,90Poslovni prihodi

42.726 60.192

Dobit pre oporezivanja

1.039 1.075

Finansijski rashodi

485 968

Finansijski prihodi

74 636

Ukupna aktiva 29.681 38.004 Osnovni kapital

4.971 5.380

Dugoročni i kratkoročni krediti

0 4.523


258

Preduzeće B je imalo intezivan rast sve do 2007. godine. Nakon tog perioda za-beležen je pad odnosa dobit/kapital sa 20,90% iz 2005. godine i 19,97% iz 2006. godine, na 1,34% u 2007. godini i 0% u 2008. godini. Istovremeno, došlo je do rasta kreditne zaduženosti u odnosu na imovinu i to sa 11,90% iz 2006. godine na 34,07% u 2007 i 17,38% u 2008. godini.

Preduzeće C, iako se nalazi u istoj grani i direktni je konkurent preduzeću B na domaćem tržištu, u uporednoj analizi pokazuje dinamičan rast imovine, poslov-nih prihoda i dobiti.

Tabela 6. Ključni pokazatelji preduzeća C

(U 000 dinara) 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.

Ukupna aktiva np 949.963 1.226.762 1.890.378 3.856.510Kapital np 96.811 184.798 796.641 865.448Poslovni prihod 1.661.318 2.390.693 3.346.157 4.514.156 6.032.004Poslovni rashod 1.645.104 2.442.192 3.373.934 4.552.413 6.002.263Neto dobit 16.214 35.790 95.357 33.816 188.943Broj zaposlenih np 129 167 197 210

Lančani index

2004. 2005. 2006. 2007. 2008.Ukupna aktiva 100 129,1 154,1 204,0Kapital 100 190,9 431,1 108,6Poslovni prihod 100 143,9 140,0 134,9 133,6Poslovni rashod 100 148,5 138,2 134,9 131,8Neto dobit 100 220,7 266,4 35,5 558,7Broj zaposlenih 100 129,5 118,0 106,6

Bazni index 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.

Ukupna aktiva 100 129 199 406Kapital 100 191 823 894Poslovni prihod 100 144 201 272 363Poslovni rashod 100 148 205 277 365Neto dobit 100 221 588 209 1.165Broj zaposlenih 100 129 153 163

Komparativna analiza preduzeća B i C pokazuje, da je preduzeće C ekonomski efikasnije u odnosu na preduzeće B. Lančani indeks rasta neto dobiti preduzeća C pokazuje da je dobit rasla u periodu 2005–2006. godina, pad dobiti u odnosu


259

na prethodnu godinu zabeležen je u 2007. godini, da bi u 2008. godini došlo do novog značajnog rasta.

4. Analiza preduzeća D

U narednom pregledu izložena je sasvim skraćena analiza ključnih pokazatelja jednog javnog, odnosno državnog preduzeća koje je na tržištu izloženo konku-renciji drugih kompanija.

Tabela 7. Ključni pokazatelji preduzeća D

(U 000 evra)


u %

Krediti / imovina

u %2008.

Dobit / kapital

u %

Krediti / imovina

u %14,82 35,76 7,44 38,75

Poslovni prihodi

924.634 942.629

Dobit pre oporezivanja

154.295 69.291

Finansijski rashodi

57.172 250.744

Finansijski prihodi

55.294 121.558

Ukupna aktiva 2.528.786 2.345.122Osnovni kapital 1.041.426 931.379Dugoročni i kratkoročni krediti

904.195 908.773

Izvor podataka: Tabela konstituisana na bazi finansijskih izveštaja preduzeća

Posmatrano javno preduzeće ima većinski državni akcionarski kapital. Kompa-nija je u poslednjim godinama imala intenzivniju investicionu aktivnost, što je vodilo rastu kreditne zaduženosti i to tako da odnos kredita prema imovini iznosi 38,75%. Istovremeno, preduzeće ostvaruje dobit i to tako da je dobit u odnosu na kapital u 2007. godini iznosila 14,82%, a u 2008. godini 7,44%.

Prezentirani elementi analize pokazuju da i javna preuzeća mogu biti ekonomski efikasna.


260

5. Analiza grupe banaka

Institucionalni okvir regulative u Srbiji, Narodnu banku formalno postavlja kao nezavisnu od izvršne vlasti, koja treba da ima nezavisnost i da vodi brigu o sta-bilnosti monetarnog sistema i cena. U praksi, nezavisna pozicija Centralne banke često je samo, manje ili više, formalna u odnosu na vladu, odnosno nekad je pomalo i nezavisna, a nekad i potpuno zavisna.

Poziciju zavisnosti bankarskog sistema i kreiranja novca najbolje odslikava peri-od od 1991–2000. godine, kada je bankarski sektor bio izložen od strane volunta-rističke ekonomske politike vlade, odnosno Narodne banke, procesu kompletnog uništenja monetarnog sistema. Naime, usled hiperinflacije koja je započeta još 1992, a dosegla u 1993. godini razorne ekonomske dimenzije, došlo je do pot-punog potiranja dinarske štednje i obezvredjivanja kredita. U okolnostima kada novac izgubi svoje funkcije, a nacionalna valuta postane običan i bezvredan pa-pir, dolazi do uspostavljanja paralelnog novčanog sistema, utemeljenog na nekoj od stranih valuta, u našem slučaju tada na nemačkoj marki. Istovremeno, došlo je do opadanja robno-novčanih tokova, koje zamenjuju naturalni odnosi razmene robe za robu. Valja ovde naglasiti, da je na bazi primarne emisije novca, formiran fenomen inflatornih dobitaka i gubitaka učesnika u takvim tržišnim tokovima, a koji su predstavljali jedan od bitnijih mehanizama realizacije „sive tranzicije”, odnosno redistribucije društvenog bogatstva. U pomenutom periodu, odvijao se i proces svojinske identifikacije u kome su ranije poslovne društvene banke po-stale akcionarska društva zamenom dela depozita ili kredita u akcije deponenata, odnosno korisnika kredita.

Bankarski sektor je pratio još jedan fenomen. Usled hiperinflacije i perma-nentnog gubitka „kreditnog” potencijala, odnosno kapitala, banke su pribegle stalnom emitovanju novih emisija akcija, a svaka nova emisija je novom većem učesniku u otkupu emisije obezbedjivala poziciju dominantnog vlasnika, dok su raniji inicijalni vlasnici akcija bili podvrgnuti permanentnom obezvredjivanju njihovih vlasničkih prava.

Bankarski i finansijski sektor je dodatno kompromitovan pojavom novih privat-nih banaka i piramidalnih štedionica, čiji vidljivi i nevidljivi vlasnici su imali specijalne aranžmane sa političkom elitom, odnosno sa kanalima primarne emi-sije novca.

Stanje bankarskog sektora i posle monetarne reforme iz 1994. godine, podvr-gnuto je novom strukturalnom prilagođavanju 2001. godine. Promenama u mo-netarnom sektoru, nakon prestanka sankcija međunarodne zajednice i stvaranja uslova za smanjivanje inflacije, na prvi pogled, obezbedjuju se uslovi za opora-vak bankarskog sektora. Međutim, umesto oporavka domaćeg bankarskog sek-


261

tora, kreatori ekonomske politike preduzimaju prvi korak, čije posledice se sada jasno uočavaju, a to je likvidacija četiri velike i stare banke. Država kao najveći dužnik, likvidira svoje najveće poverioce. Drugi aspekt promena u bankarskom sektoru nastaje konverzijom potraživanja države u kapital banaka. Treći korak predstavlja započinjanje procesa otvaranja filijala stranih banaka, i tokom 2005. i 2006. godine izvršena je prodaja državnih uloga u jednom broju banaka, stranim bankama i filijalama.

Tokom 2007. godine je dovršen proces konstituisanja novog bankarskog sistema u Srbiji, koji karakteriše potpuna dominacija stranih banaka i njihovih filijala u bankarskom sektoru Srbije.

Tabela 8. Vlasnička struktura kapitala banaka i ukupna bilansna aktiva na dan 30.09.2008.

Broj banaka

Bilansna aktiva (U 000 dinara)

% učešća

Strane banke i filijale stranih banaka

22 1.308.060.904 76,32

Banke sa većinskim domaćim privatnim kapitalom

2 117.117.892 6,83

Banke sa većinskim državnim kapitalom ili upravljačkom kontrolom države

11 288.753.881 16,85

Ukupno 35 1.713.932.677 100

Izvor : Tabela konstituisana na bazi podataka iz evidencije NBS

Slika 1. Vlasnička struktura kapitala banaka i ukupna procentualna učešća bilansne aktive na dan 30.09.2008.


262

Arhiktektura sadašnjeg bankarskog sektora u Srbiji, koja je obavljena kroz proces restrukturiranja i prodaje banaka, bila je i danas je, mistično zaodenuta u nad-ležnost Agencije za osiguranje depozita, sanaciju i stečaj banaka, Ministarstva finansija i Narodne banke. Proces stvaranja konkurentskog bankarskog tržišta i prodaja bankarskog državnog kapitala u nadležnosti je neprikosnovenih „ekspe-rata” i nalazi se izvan preciznije zakonske regulative i odgovornosti vezane za očuvanje nezavisnosti nacionalne ekonomije.

U vezi sa pitanjem, šta raditi sa domaćim bankama, kreatori ekonomske politike u Srbiji nakon 2001. godine su odabrali dva neuspešna rešenja. Prvo rešenje je otvaranje tržišta za dominaciju inostranih poslovnih banaka koje su obezbedile priliv skupog kapitala koji se uglavnom usmeravao u zaduživanje stanovništva i potrošnju, a ne u dugoročne investicije. Drugo rešenje je bilo podržavljenje doma-ćih banaka, gde je pod pritiskom partijske elite pod kontrolu stavljeno 11 banaka koje imaju ili većinski državni kapital ili se nalaze pod posrednom kontrolom ministarstva ekonomije i/ili finansija, odnosno pod kontrolom njihove političko-partijske oligarhije. Podržavljenje banaka sa indirektnom partijskom upravom nužno vodi u njihovu ekonomsku neefikasnost, a to zatim služi kao dokaz da je takva vlasnička struktura po sebi neefikasna. Pri tome nema odgovora na pita-nje koje predstavlja paradoks: kako država kojom upravljaju političke elite može uopšte u budućnosti biti razvojno i socijalno efikasna, ukoliko ista elita posredno upravlja državnim sektorom – krajne neefikasno.

Tabela 9. Domicilna vlasnička struktura banaka i dobit na dan 31.12.2008.

(U 000 dinara)

Naziv bankeDržava

%Domaća

licaDobit/

gubitak/Bilansna

aktivaDobit / bil.akt

Čačanska 38,84 115.311 16.068.371 0,72Poštanska štedionica

94,00 502.373 22.504.186 2,23

Jubmes 33,72 1.680.027 6.669.306 25,19Credy b. Kragujevac

58,50 -627.819 7.634.346 -8,22

Yugobanka Kos.Mit.

91,88 -14.046 6.667.055 -0,21

Komercijalna b. Beograd

42,59 2.066.841 157.999.559 1,31

Agrobanka Beograd

20,07 1.374.162 39.435.927 3,48

Privredna b. Pančevo

92,98 -648.284 6.024.231 -10,76


263

Privredna b. Beograd

19,41 12.113 15.906.044 0,08

Srpska banka 96,52 -194.813 9.219.349 -2,11Kosovsko-metoh. b.

xxx -7.080 625.507 -1,13

Aaik b. Niš većinska 4.193.062 93.741.110 4,47Univerzal banka Beograd

većinska 764.480 23.376.782 3,27

Izvor: Tabiela konstituisana na osnovu podataka iz bilansa banaka na dan 30.06.2008, NBS

Analiza odabranih podataka, prezentiranih u Tabeli 4 za domicilne banke, sa stanovišta vlasničkog osnovnog kapitala, pokazuju da veći stepen ekonomske efikasnosti u odnosu na državne banke imaju banke sa domaćim privatnim ka-pitalom. Istovremeno, uglavnom banke pod neposrednom vlasničkom kontrolom države ili njenim posrednim uticajem, iskazuju gubitke.

Tabela 10. Odabrani primeri filijala stranih banaka, aktiva, kapital i dobit na dan 31.12.2008.godine

(U 000 evra)

Naziv bankeBilansna

aktivaAkcionarski

kapitalPrihod od kamata

DobitDobit/kapital

u %Banka Intesa 2.823.904 321.061 243.616 79.511 24,77EFG Euro banka 1.399.863 355.322 137.270 47.338 13,32Hypo Alpe Adria bank

1.318.304 271.701 116.088 27.903 10,27

Raiffeisen bank 1.776.475 309.998 167.422 78.585 25,35Vojvođanska b. 978.676 184.395 73.201 6.949 3,77Alpha banka 658.228 187.233 65.544 9.538 5,09

Izvor: Tabiela konstituisana na osnovu podataka iz bilansa banaka na 31.12.2008. godine, NBS. Srednji kurs evra 88,6010 dinara

Banke sa stranim kapitalom imaju 76,32% ukupne bilansne aktive banaka u Sr-biji i posluju sa profitom. U prezentiranoj tabeli uočljivo je da su pojedine banke ostvarile stopu profita pre oporezivanja u odnosu na kapital od preko 25%, dok je profitna stopa merena odnosom dobit/kapital kod pojedinih stranih banaka koje posluju na tržištu Srbije svega 3,77%. Prihodi od osnovne poslovne aktivnosti banaka iskazani kao prihodi od kamata u 2008. godini iz prezentiranog pregleda u navedenoj tabeli, ukazuju na enormno visoke prihode koji se kreću od 73,2 miliona € za banku koja je ostvarila profit od svega 3,77% do 243,6 miliona € za banku koja je ostvarila stopu profita od 24,77%.


264

Kretanje aktivnih ponderisanih kamatnih stopa u periodu 2004–2008. godine, pokazuje da su one za dinarske kredite stanovništvu, standardno visoke. Subven-cirane kamatne stope za stambene kredite stanovništvu za dinarske kredite koji imaju deviznu klauzulu, kretale su se u opsegu od 6,05 do 8,08% na godišnjem nivou.

Tabela 11. Aktivne ponderisane kamatne stope banaka na dinarske i devizne kredite krajem 2008, u %

GodinaStanovništvu

dinarski kreditiPotrošački

dinarski krediti

Stambeni stanovništvu sa deviznom klauzulom

2004. 23,88 27,34 8,082005. 25,24 19,71 6,302006. 29,50 14,54 6,802007. 30,25 20,41 6,052008. 26,49 20,05 6,19

Izvor podataka: Prema podacima NBS

Aktivne kamatne stope u Srbiji u posmatranom periodu na dinarske kredite, koji nemaju deviznu klauzulu, su visoke i daleko su iznad stope inflacije. Na primer, u 2004. godini kamatne stope su iznosile 23,88%, a inflacija je 13,7%; u 2006. godini inflacija je bila 6,6%, a kamatna stopa 29,50%, i 2007. godine 30,25% je bila kamatna stopa, a cene na malo su iznosile 10,1%.

Zaključak

Prezentirana analiza je izvršena na bazi zvaničnih finansijskih podataka o poslo-vanju preduzeća i banaka.

Navedena analiza ukazuje na to, da se mogu postaviti kao sporne teze da je is-ključivi uslov ekonomskog rasta i ekonomske efikasnosti koncentracija vlasniš-tva u kompanijama u Srbiji.

Drugi ključni nalaz se odnosi na to da je realni sektor privrede izložen nepovolj-nim uslovima kreditiranja, te da je bakarski sektor ekonomski profitabilniji.


265

Literatura:

1. Finansijski izveštaji preduzeća A, B, C i D.

2. http://www.nbs.yu

3. http://www.pks.komora.net

Apstrakt

U radu je prezentirana uporedna analiza grupe preduzeća i grupe banaka, a u žižu razmatranja su stavljena pitanja ekonomske efikasnosti, profitabilnosti, kon-kurentnosti, likvidnosti i zaposlenosti. Preduzeća pripadaju različitim sektori-ma, a po svojinskoj strukturi i istorijatu nastanka su odabrana tako da se nalaze u sektorima izloženim jakoj konkurenciji. Dva analizirana preduzeća su nastala kao male privatne kompanije početkom ’90-ih godina 20. veka, imala su dina-mičan rast i razvoj. Jedno od analiziranih preduzeća je transformisano iz druš-tvenog u privatno akcionarsko društvo i imalo je stabilan rast i razvoj u periodu transformacije u kome je postojala disperzirana akcionarska vlasnička struktura. Do nestabilnosti, rasta zaduženosti i pada zaposlenosti u ovom preduzeću došlo je nakon koncentracije vlasničke strukture. Četvrto analizirano preduzeće pripa-da javnom sektoru sa pozicijom prirodnog monopola. Ekonomsku poziciju ovog preduzeća karakteriše visok stepen profitabilnosti i zaduženosti. Uporednom analizom obuhvaćena je i grupa banaka, a rezultati analize pokazuju da je, nakon 2001. godine, bankarski sektor postao ekonomski najefikasniji u Srbiji.

Rezultati analize ukazuju na to, da je realni sektor nakon prestanka ekonomskih sankcija bio izložen pritisku finansijskog sektora i destimulaciji izvoza usled po-litike depreciranog kursa dinara. Razvoj preduzeća je usporen pogrešno konci-piranom ekonomskom politikom privatizacije, koja je preferirala rast budžetskih prihoda od privatizacije i podsticala koncentraciju vlasničke strukture kapita-la. Koncentracija vlasničke strukture nad privatizovanim preuzećima, naročito u slučajevima kada u privatizaciji nisu učestvovale multinacionalne kompanije, nije vodila ka rastu kankurentnosti, ekonomskoj efikasnosti i rastu zaposlenosti.

Abstract

The paper is presenting comparative analysis of a group of enterprises and a group of banks, focusing the issues of economic efficiency, profitability, competi-tiveness, liquidity and employment. The enterprises come from different sectors, and according to their ownership structure and foundation history, were selected


266

from the sector exposed to high competitiveness. Two of analyzed enterprises were established as small private companies at the beginning of ’90 ties, having dynamic growth and development. One of analyzed firms was transformed from social to private society and had the stable growth and development in trans-formation period where the dispersed share ownership structure was presented. Upon the ownership structure concentration, the enterprise demonstrates insta-bility, debt growth and employment decrease. The instability, indebtness growth, and employment decrease in this company was shown upon the concentration of ownership structure. The fourth analyzed firm pertains to public sector holding the position of natural monopoly. The economic position of this enterprise is characterized by high profitability and indebtness level. The comparative analy-ses comprised also a group of banks, and the obtained results of the research pointed that, after 2001, the most economically efficient, is the banking sector in Serbia.

The analyses results explain that real sector, after the suspension of econom-ic sanctions, was exposed to financial sector impact and export destimulation caused because of depreciated dinar exchange rate policy. The company develop-ment is decelerated by incorrectly directed privatization policy, which preferred privatization budget income growth and stimulated share ownership structure concentration. The share ownership concentration upon privatized companies, particularly when privatization was made excluding multinational companies, did not lead to competitiveness growth, economic efficiency and greater employ-ment rate.

IV

UKLJUČIVANJE SRBIJE U SVETSKU PRIVREDU

269

Nataša Golubović

O ODRŽIVOSTI DEFICITA TEKUĆEG BILANSA SRBIJE

Uvod

Praksa je pokazala da su valutne krize često povezane sa velikim, rastućim i ne-održivim neravnotežama u bilansu tekućih transakcija. Kriza meksičkog pezosa iz 1994. godine ili valutne krize u nekim azijskim zemljama (Tajland, Malezija i Filipini) 1997. godine, jednim delom izazvane su neodrživim neravnotežama u bilansu tekućih transakcija. S druge strane, Australija, Kanada i Norveška, godi-nama su beležile deficit tekućeg bilansa, a da to nije rezultiralo finansijskom ili valutnom krizom. Južna Koreja, Indonezija i Tajland 1997. i 1998. godine platile su visoku cenu deficita tekućeg bilansa, iako ti deficiti nisu bili visoki, niti du-gotrajni. Različitost ekonomskog iskustva privreda koje su imale slične obrasce kretanja deficita tekućeg bilansa, uslovila je rast interesovanja za ulogu deficita tekućeg bilansa u nastanku finansijskih kriza, kao i održivosti tih deficita. U cen-tru pažnje našli su se struktura tekućeg bilansa i način na koji se on finansira. Bu-dući da su fiksni režim deviznog kursa, realna aprecijacija, pogoršanje stanja u tekućem bilansu, akumulacija kratkoročnog spoljnog duga i nedovoljno razvijen finansijski sistem, doprineli valutnim krizama u Meksiku i Jugoistočnoj Aziji, vrlo je važno pitanje da li su neravnoteže u tekućim bilansima zemalja Centralne i Istočne Evrope održive, i da li visoki deficiti u tekućem bilansu mogu da budu pokretači sličnih kriza u ovim privredama. U tom smislu, valutna kriza u Češkoj u proleće 1997. godine bila je rani znak upozorenja da održivost tekućeg bilansa u tranzicionim privredama ne može da se uzima „zdravo za gotovo”.

Srbija spada u onu grupu tranzicionih privreda koje se suočavaju sa znatnim i rastućim deficitom bilansa tekućih transakcija. Sam po sebi, ovaj deficit može da bude odraz strukturnih promena koje privlače strani kapital i investicije, čime se stvara osnova za ubrzani rast. S druge strane, deficit tekućeg bilansa može da predstavlja posledicu neadekvatne strategije i politike tranzicije, sa rezultiraju-ćim neravnotežama koje mogu biti izvor valutnih ili platnobilansnih kriza (npr. Češka 1997. i Rusija 1998). Pomenute činjenice nameću potrebu procene održi-vosti deficita tekućeg bilansa Srbije, koji se mahom finansira iz stranih izvora. Smanjenje likvidnosti na svetskom finansijskom tržištu u uslovima globalne fi-

Nataša Golubović

270

nansijske krize uslovljava smanjenje priliva kapitala u Srbiju: kredita, stranih in-vesticija i prihoda od privatizacije. Smanjeni priliv kapitala iz inostranstva otva-ra pitanje finansiranja deficita tekućeg bilansa, vrši pritisak na devizne rezerve i devizni kurs, kao i na tekuću potrošnju.

Svrha ovog rada je da, polazeći od kriterijuma za ocenu održivosti deficita teku-ćeg bilansa, analize tekućeg bilansa, načina finansiranja njegovog deficita, raz-motri pitanje njegove održivosti.

1. Izvori neravnoteža u tekućem bilansu

Tekući bilans (CA) sastoji se iz bilansa spoljnotrgovinske razmene, tj. neto izvoza dobara i usluga (X-M), salda faktorskih dohodaka (razlika izmedju dohodaka od investicija isplaćenih inostranim akterima i dohodaka od investicija koji su do-maći privredni subjekti primili iz inostranstva (rB)) i unilateralnih transfera, kao što su doznake iz inostranstva (Tr).

CA = X – M – rB + Tr

Deficit tekućeg bilansa obično se finansira stranim direktnim investicijama (FDI), neto pozajmicama iz inostranstva i privatnog sektora (NFB), ili smanjiva-njem deviznih rezervi zemlje (Δ NFA).

CA = - (FDI + NFB - Δ NFA)

Tekući bilans može, takodje, da se posmatra i kao razlika izmedju štednje (S) i investicija (I) države (g) i privatnog sektora (p).

CA = (Sp-Ig) + (Sg-Ip)=S-I

Poslednja jednačina pokazuje da deficit tekućeg bilansa može da bude rezultat nedovoljne štednje državnog ili privatnog sektora. Deficit tekućeg bilansa koji je rezultat niske domaće štednje, ima manje izglede da bude održiv od onog koji je rezultat visoke stope investicija. Visoki nivoi investicija doprinose rastu proi-zvodnih kapaciteta zemlje, što stvara osnovu za rast proizvodnje u budućem peri-odu i uslove za suficit spoljnotrgovinske razmene. Važno je ukazati na činjenicu, da struktura investicija odredjuje u kojoj će meri rast proizvodnje da se pretoči u rast trgovinskog suficita. Ukoliko su investicije prevashodno orjentisane na pro-izvodnju razmenljivih dobara, rast proizvodnje stvara uslove za rast trgovinskog suficita.

Saldo bilansa tekućih transakcija važan je pokazatelj makroekonomskih per-formansi privrede. S jedne strane, deficit tekućeg bilansa može da bude odraz

O održivosti deficita tekućeg bilansa Srbije

271

ekonomske snage privrede, jer izražava resurse koji dolaze u privredu u cilju finansiranja investicione tražnje koja premašuje domaću štednju. S druge strane, deficit tekućeg bilansa može da bude znak opasne i neodržive neravnoteže izme-dju nacionalne štednje i domaćih investicija, i rezultirajuće akumulacije dugova koji ne mogu uredno da se servisiraju. U prvom slučaju, deficit odražava uspeh strukturnih reformi što vodi prilivu kapitala, investicija i ubrzanju rasta. U dru-gom slučaju, te neravnoteže odraz su neadekvatne politike i strategije tranzicije. Privremeni deficit tekućeg bilansa, koji odražava realokaciju kapitala tamo gde je on produktivniji, ne predstavlja negativnu pojavu. S druge strane, postojani deficit može da ima značajne posledice: prvo, priliv inostranog kapitala može da dovede do rasta domaće kamatne stope; drugo, akumulacija spoljnog duga vremenom postaje odraz rastuće kamate na spoljni dug. Trajni deficit tekućeg bilansa može da predstavlja indikator valutne krize ili krize spoljnog duga (Ba-harumshah i dr., 2003). Nekoliko ozbiljnih ekonomskih kriza, koje su se dogodile ’90-ih godina 20. veka, pokazale su da visoki i postojani deficiti tekućeg bilansa mogu da generišu uslove za nastanak finansijskih kriza, posebno ako se ti deficiti finansiraju kratkoročnim kapitalnim tokovima.

2. Koncept „održivog” deficita tekućeg bilansa

Pojam „održivosti” najčešće se koristi u teorijskim razmatranjima pitanja oču-vanja prirodnih resursa i klimatskih promena. Problemi prirodnog okruženja – raubovanje resursa i zagadjivanje čovekove okoline – tesno su povezani sa pri-vrednim rastom. „Održivi razvoj” izvorno je predstavljao koncept koji uopšteno sugeriše da su rast i promene u strukturi proizvodnje i potrošnje razvojno pri-hvatljivi ukoliko ne umanjuju kvalitet i upotrebljivost prirodnih resursa. Sa po-javom finansijskih kriza u različitim delovima sveta tokom ’90-ih, ovaj koncept počeo je da se koristi i u analizi neravnoteža u tekućem bilansu.

Značenje „održivosti” deficita tekućeg bilansa nije precizno definisano u eko-nomskoj literaturi. Novija literatura na ovu temu pod velikim je uticajem te-orijskih dostignuća Milesi-Ferretti i Razina (Milesi Ferretti and Razin, 1996a; 1996b; 1996c; 1998). Pomenuti autori definišu tri pojma koja su povezana sa tekućim bilansom: solventnost privrede, održivi deficit tekućeg bilansa i pre-komerni deficit tekućeg bilansa. Oni privredu definišu kao solventnu ukoliko je sadašnja diskontovana vrednost budućeg spoljnotrgovinskog suficita jednaka tekućem spoljnom dugu. Takvu definiciju teško je primeniti, jer se oslanja na neizvesne buduće dogadjaje i odluke. Zato se održivim deficitom tekućeg bilansa smatra onaj koji uz nastavljanje tekuće politike vlade i/ili postojećeg ponašanja privatnog sektora, ne vodi do „drastičnih” promena u ekonomskoj politici ili do platnobilansne (valutne) krize. Neodrživi deficit tekućeg bilansa razlikuje se od prekomernog, koji se objašnjava kao deficit previše veliki da bi se objasnio, po-

Nataša Golubović

272

lazeći od postojećih modela potrošnje, investicija i proizvodnje. Značenje preko-mernog deficita tekućeg bilansa zasniva se na odstupanju od „optimalnog”, koji može da se izračuna polazeći od striktnih pretpostavki, poput savršene mobilno-sti kapitala i efikasnog finansijskog tržišta.

Deficit tekućeg bilansa rezultat je viška investicija u odnosu na domaću štednju. Ovaj deficit akumulira se u vidu spoljnog duga, koji mora da se otplaćuje. Zanghi-eri (2004) ističe da je deficit tekućeg bilansa održiv sve dotle dok su inostrani in-vestitori spremni da ga finansiraju. Milesi-Ferretti i Razin (1996a, 1996b, 1996c) naglašavaju činjenicu da održivost tekućeg bilansa zemlje zavisi od spremnosti investitora da joj odobravaju kredite, kao i od spremnosti zemlje da svoje dugove otplaćuje. Sposobnost otplate dugova nije isto što i spremnost da se isti otplaćuju, što je vrlo važno s aspekta potencijalnih kreditora. Tokovi privatnog kapitala vrlo su osetljivi na promene tržišnih očekivanja, posebno promene tokova kratkoroč-nog kapitala. Ocena održivosti deficita tekućeg bilansa je ex post ocena – nagli prekid priliva kapitala implicira nemogućnost daljeg finansiranja deficita. Ta či-njenica, medjutim, ne obogaćuje naše razumevanje ovog problema. Postavlja se pitanje koji su faktori uticali na promenu u tržišnim očekivanjima i kapitalnim tokovima. Jedan od mogućih odgovora je da inostrani kreditori sumnjaju u spo-sobnost ili u spremnost zemlje da otplaćuje dugove uzrokovane akumuliranim deficitom tekućeg bilansa. Spremnost zemlje da otplaćuje dugove može da bude dovedena u pitanje čak i onda kada je ona solventna (na bazi očekivanog kretanja u trgovinskom bilansu), ali nije politički izvodljivo da se deo stvorenog proizvo-da preusmeri sa domaće potrošnje na servisiranje duga (Milesi-Ferretti and Ra-zin, 1996c). Tako dolazimo do još jedne pretpostavke održivosti tekućeg bilansa koja je konzistentna sa solventnošću i odnosi se na stabilizaciju odnosa spoljnog duga i GDP. Pogoršanje odnosa spoljnog duga i GDP, i/ili obaveza po osnovu ser-visiranja spoljnog duga i izvoza, mogu kod kreditora da uzrokuje sumnju u vezi sa mogućnošću otplate duga. Imajući u vidu ove činjenice, Coudert i Couharde (2002) održivost tekućeg bilansa vezuju kako za stvaranje dovoljnog spoljnotrgo-vinskog suficita u budućnosti kojim bi se finansirao postojeći spoljni dug, tako i za stabilizaciju odnosa spoljnog duga i GDP.

Kada je u pitanju tekući bilans, gotovo opšteprihvaćeni stav je da svaki deficit koji premašuje 5% GDP predstavlja razlog za zabrinutost i da mora pažljivo da se prati. Lawrence Summers, tada ministar finansija Klintonovog kabineta, istakao je u listu The Economist na godišnjicu meksičke finansijske krize, da posebna pažnja mora da se posveti svakom deficitu tekućeg bilansa koji prelazi 5% GDP, posebno ako se finansira na način koji može da dovede do naglog preokreta u to-kovima kapitala (The Economist, 1995, pp. 46-48). Benhima i Havrylchyk (2006) podsećaju na to da je deficit tekućeg bilansa u Meksiku 1994. godine iznosio 7%, a na Tajlandu 1996. godine 8%, pre naglog zastoja kapitalnih priliva i po-četka krize. Pojedini autori su, primenjujući različite modele procene, u slučaju


273

zemalja Centralne i Istočne Evrope koje su se opredelile za fiksni devizni kurs ili valutni odbor, kao održivi deficit tekućeg bilansa odredili onaj koji se kreće u rasponu od 5–9% GDP.

Često se ističe, da su visoki i postojani deficiti tekućeg bilansa jasan signal nado-lazeće finansijske i/ili valutne krize. Medjutim, praksa nije nedvosmisleno potvr-dila ovu korelaciju budući da su se ’90-ih godina 20. veka neke od najozbiljnijih finansijskih i valutnih kriza u zemljama Centralne i Istočne Evrope desile, iako relativni odnos deficita tekućeg bilansa i GDP nije bio veliki. U tom kontekstu, interesantan je primer krize u Bugarskoj 1996–1997. Deficit tekućeg bilansa u Bugarskoj 1994. godine iznosio je 0,3%, a 1995. godine 1,5% GDP. U godinama krize (1996. i 1997), u zemlji je registrovan suficit bilansa tekućih transakcija od 1,6%, odnosno 10,3%. Istovremeno, zbog krize je 1/3 komercijalnih banaka bila zatvorena i došlo je do značajnog rasta deviznog kursa. S druge strane, u periodu 1970–1982 Singapur je beležio znatan deficit tekućeg bilansa, koji je početkom ’70-ih godina 20. veka dostigao 20% GDP. Ovi visoki nivoi deficita tekućeg bi-lansa su, medjutim, bili praćeni velikim prilivom stranih direktnih investicija, visokim stopama privrednog rasta i rastom stope štednje. Iako je Singapur bio suočen sa visokim deficitom tekućeg bilansa, taj deficit nije rezultirao pojavom krize. Upravo suprotno, nakon 1988. godine Singapur beleži rast suficita tekućeg bilansa, koji je 2003. godine dostigao 31% GDP.

Možemo da zaključimo da je definisanje održivog deficita tekućeg bilansa jed-no vrlo kompleksno pitanje. Budući da nema jednostavne referentne tačke za ocenjivanje održivosti deficita tekućeg bilansa, neophodno je sagledati različite kriterijume i faktore koji je determinišu.

3. Deficit tekućeg bilansa i spoljni dug Srbije

Budući da je direktno povezan sa drugim varijablama koje su važne za ekonom-ski potencijal privrede (fiskalna ravnoteža i odnos štednje i investicija) i da ima direktne implikacije na devizni kurs i konkurentnost, saldo tekućeg bilansa pred-stavlja veoma važan pokazatelj ekonomskih performansi privrede. Prema raspo-loživim podacima, deficit tekućeg bilansa Srbije u poslednjih nekoliko godina uglavnom pokazuje tendenciju rasta, nominalno i kao % GDP. Deficit tekućeg bilansa 2003. godine iznosio je 7,6% BDP, a 2008. godine 17,4%. Deficit tekućeg bilansa Srbije od 17,4% BDP znatno prevazilazi referentnu tačku od 5% BDP, što znači da je s tog aspekta ovaj deficit neodrživ. Medjutim, konačan zaključak o održivosti deficita tekućeg bilansa moguće je doneti tek nakon pažljive analize drugih važnih indikatora, poput nivoa spoljnog duga, njegove strukture i odnosa sa BDP, veličine, dinamike i izvora finansiranja budžetskog deficita, stopa šted-nje i investicija, veličine stranih direktnih investicija itd.

Nataša Golubović

274

Ključni razlog povećanja deficita tekućeg bilansa je rastući deficit u razmeni roba. Zanimljivo je da Srbija beleži deficit i u razmeni usluga. Do 2004. godine Srbija je imala suficit u razmeni usluga, a od 2005. godine nadalje deficit. Doduše, ovaj deficit je relativno mali i u 2008. godini iznosio je 0,5%BDP.

Visina deficita tekućeg bilansa pokazuje nam u kojoj meri je potrošnja u Srbiji veća od domaće proizvodnje. Pored toga, ukazuje i na to koliki je priliv stranog kapitala u zemlju neophodan (mimo tekućih transakcija) u cilju finansiranja te potrošnje. U posmatranom periodu, suficit u bilansu kapitalnih transakcija veći je od deficita tekućeg bilansa, što znači da je privreda bila u stanju da privuče više finansijskih sredstava nego što iznosi deficit tekućeg bilansa.

Slika br. 1.

Izvor: EBRD, Narodna banka Srbije

Na Slici br.1 predstavljen je deficit tekućeg bilansa kao % GDP, u Srbiji i odabra-nim balkanskim zemljama. Medju posmatranim zemljama jedino Crna Gora ima nepovoljniji odnos deficita tekućeg bilansa i GDP od Srbije.

Rastući deficit tekućeg bilansa koji se finansira prilivom kapitala – uglavnom kreditima iz inostranstva – utiče na rast spoljnog duga. Smatra se da spoljni dug postaje problematičan kada predje nivo od 60% GDP. U slučaju Srbije, odnos spoljnog duga prema BDP iznosi 64,5%.

Veoma je važno utvrditi strukturu spoljnog duga po izvorima. Udeo javnog duga u ukupnom spoljnom dugu Srbije 2008. godine iznosio je 29,3%, dok je udeo pri-vatnog duga činio 70,7%. U 2004. godini ovaj odnos bio je 59,1% prema 40,9%, što znači da je došlo do značajnog porasta udela privatnog duga u ukupnom spolj-nom dugu. Struktura spoljnog duga s aspekta ročnosti je povoljna, budući da je 2008. godine 88,9% spoljnog duga činio dugoročni spoljni dug.


275

Prilikom sagledavanja mogućnosti zemlje da otplaćuje svoj spoljni dug, neop-hodno je razmotriti dva pitanja: eksternu solventnost i eksternu likvidnost. Naj-češće korišćeni indikatori solventnosti su odnos spoljnog duga i GDP i odnos spoljnog duga i izvoza.

Slika br. 2.

Izvor: EBRD, World bank, Narodna banka Srbije, kalkulacija autora

Na Slici br. 2 predstavljeni su indikatori solventnosti za odabrane balkanske ze-mlje. Srbija je u najnepovoljnijem položaju kada je u pitanju odnos spoljnog duga i izvoza u odnosu na druge zemlje, jer je iznos spoljnog duga više nego dvostruko veći od vrednosti izvoza. Prema odnosu spoljnog duga i GDP, jedino je u Hrvat-skoj ovaj odnos nepovoljniji nego u Srbiji.

Na Slici br. 3 predstavljeni su indikatori eksterne likvidnosti: odnos deviznih rezervi i uvoza (FX/M), odnos deviznih rezervi i GDP (FX/GDP), odnos oba-veza po osnovu servisiranja duga i izvoza (DS/X) i odnos obaveza po osnovu servisiranja duga i GDP (DS/GDP). S aspekta odnosa deviznih rezervi i uvoza, Srbija ima relativno dobru pokrivenost uvoza deviznim rezervama u odnosu na druge zemlje. Njen odnos obaveza po osnovu servisiranja spoljnog duga i GDP je medju najvišima, što svakako nije pozitivan element. Isto važi i za odnos obaveza po osnovu servisiranja duga i izvoza. Indikativno je da se odnos kratkoročnog duga prema deviznim rezervama povećao sa 12,1% u 2007. godini na 26,3% u 2008. godini, što ukazuje na trenutnu lošu likvidnost Srbije, odnosno na njenu umanjenu sposobnost da odgovori na dugove prema inostranstvu koje treba iz-miriti u kratkom roku.

Nataša Golubović

276

Slika br. 3.

Izvor: EBRD, World Bank, Narodna banka Srbije, kalkulacija autora

Eksterna likvidnost i solventnost (kao i izloženost finansijskom riziku) mogu se takodje procenjivati prema stepenu otvorenosti privrede (Slika br. 4), izraženom kao odnos ukupne razmene (suma uvoza i izvoza) i GDP.

Slika br. 4.

Izvor: EBRD, Narodna banka Srbije, kalkulacija autora

Prema stepenu otvorenosti privrede, Srbija zaostaje za ostalim balkanskim ze-mljama. Izuzetak je Albanija koja jedina ima manji stepen otvorenosti privrede od Srbije. Dok indikatori eksterne solventnosti i likvidnosti ukazuju na perfor-manse privrede u tekućem periodu, stepen otvorenosti ukazuje na potencijal pri-vrede da održava svoju eksternu poziciju unutar prihvatljivih granica. Otvorenom se smatra privreda koja je sposobna da apsorbuje uvoz i da izvozi znatnu količinu


277

dobara na svetsko tržište. Stepen otvorenosti zato odražava stepen konkuretnosti privrede i njene ekonomske performanse.

Još jedan važan element za sagledavanje položaja zemlje s aspekta deficita teku-ćeg bilansa i spoljnog duga je očekivani kapacitet privrede da poboljša ekonomske performanse u budućnosti. Ovaj kapacitet tesno je povezan sa strukturnim pro-menama koje treba da doprinesu ubrzanju rasta, povećanju produktivnosti i kon-kurentnosti. Najjednostavniji indikator je udeo investicija u GDP (Slika br. 5).

Slika br. 5.

Izvor: MMF

Niska stopa investicija implicira skromnu stopu rasta GDP u budućnosti i nacio-nalnog dohotka, čime se otežava servisiranje spoljnog duga u budućnosti. Prema podacima MMF-a, prosečna stopa investicija u posmatranim balkanskim zemlja-ma u 2008. godini iznosi 27,7%. Stopa investicija u Srbiji je ispod tog proseka i iznosi 22,6%. Poredjenja radi, prosečna stopa investicija u tržišnim privredama u razvoju 2007. godine iznosila je 31,3%, a u zemljama Centralne i Istočne Evrope 25,1%.

4. Metodološki okviri i pretpostavke u analizi održivog deficita tekućeg bilansa Srbije

Podjimo od najjednostavnijeg odredjenja održivog deficita tekućeg bilansa – da je deficit tekućeg bilansa održiv sve dotle dok su inostrani investitori spremni da ga finansiraju. Budući da se strane direktne investicije smatraju relativno stabil-nijom formom priliva kapitala, kao i da stvaraju pretpostavke za uvećanje eko-nomskog potencijala zemlje, elementarni uvid u održivi deficit tekućeg bilansa moguće je ostvariti utvrdjivanjem dela tog deficita koji se finansira kroz strane

Nataša Golubović

278

direktne investicije. Tabela br. 1 pokazuje razliku izmedju deficita tekućeg bilan-sa i neto stranih direktnih investicija, kao % BDP u periodu 2004–2008.

Tabela 1. Razlika izmedju deficita tekućeg bilansa i neto stranih direktnih investicija u Srbiji, 2004–2008. (%BDP).

2004. 2005. 2006. 2007. 2008.7,48 2,69 -1,13 10,38 12,4

Izvor: kalkulacija autora

Budući da je u srpsku privredu, kao i u privrede ostalih zemalja u tranziciji, registrovan znatan priliv stranih direktnih investicija, ne bi trebalo očekivati pro-bleme sa eksternom održivošću tekućeg bilansa. Podaci ukazuju na to da ova razlika u slučaju Srbije ima tendenciju rasta. Izuzetak je 2006. godina, kada su loše performanse tekućeg računa kompenzovane rekordno velikim suficitom ka-pitalnog računa, kako zbog znatnog priliva stranih direktnih investicija (pre sve-ga privatizacije i konsolidacije bankarskog sektora), tako i zbog nastavljanja rasta zaduživanja privrede u inostranstvu. Medjutim, navedeni podaci pokazuju naglo pogoršanje odnosa deficita tekućeg bilansa i neto SDI u 2007. i 2008. godini, što znači da se sve manji deo ovog deficita finansira iz SDI.

U cilju potpunije procene održivosti tekućeg bilansa, u literaturi su razvijeni ra-zličiti modeli. Najčešći pristup u analizi održivosti tekućeg bilansa bazira se na radovima Milesi-Ferreti i Razin (1996a; 1996b; 1996c). Ovde je „održivi” deficit tekućeg bilansa konzistentan sa solventnošću, odnosno zadovoljava kriterijum stabilizacije odnosa spoljnog duga i GDP. Milesi-Ferretti i Razin koriste standar-dni računovodstveni identitet da objasne značenje intertemporalne solventnosti:

tb=1- i – c - g= ƒ( r∗ - γ- ε) (1)

gde je tb – dugoročni bilans spoljnotrgovinske razmene, i – domaće investicije, c – privatna potrošnja, g – tekuća državna potrošnja i ƒ – odnos spoljnog duga i GDP.

Prvi deo izraza odražava činjenicu da privreda mora biti u stanju postojane rav-noteže u cilju stabilizacije odnosa spoljnog duga i GDP. Drugi deo izraza ukazuje na ulogu realne stope privrednog rasta (γ), realne kamatne stope (r∗) i realnog efektivnog deviznog kursa (ε) u determinisanju tokova resursa neophodnih u ci-lju onemogućavanja daljeg pogoršanja odnosa spoljnog duga i GDP. Ovaj izraz takodje ukazuje na to, da na dugi rok, potrošnja u zemlji može biti veća od do-hotka samo ukoliko je zemlja neto kreditor. Neto dužnici, poput tranzicionih pri-vreda, moraju da ostvaruju spoljnotrgovinski suficit i plaćaju kamatu na spoljni dug kako bi odnos spoljnog duga i GDP ostao nepromenjen. Uz to, veće stope


279

privrednog rasta i aprecijacija realnog deviznog kursa, ili niža kamatna stopa, omogućavaju povećanje odnosa spoljnog duga i GDP.

Kasnije su Reisen (1998) i Edwards i sar. (1996), polazeći od rezultata koje su po-stigli Milesi-Ferretti i Razin, razvili portfolio pristup tekućem bilansu. Ukoliko ciljni odnos spoljnog duga i GDP ostane nepromenjen (ƒ*), a ciljni nivo deviznih rezervi (FX*) raste u skladu sa rastom izvoza (η), tada se održivi deficit tekućeg bilansa cad može predstaviti sledećom jednačinom:

cad = (γ+ε)ƒ* - [(η + ε - γ)/(1+ γ)]FX* (2)

Postavilo se pitanje, da li strane direktne investicije (SDI) treba uključiti u obra-čun održivog tekućeg bilansa. Milesi-Ferretti i sar. (1998), Cashin i McDermott (1998), istakli su da obračunati održivi nivo deficita tekućeg bilansa može da se dovede u pitanje ukoliko uzmemo u obzir mogućnost znatnog smanjenja (ili čak prekida) kapitalnih priliva. Ove investicije generalno se smatraju relativno sta-bilnijim finansijskim tokom, budući da je investicije u osnovna sredstva daleko teže povući (u poredjenju sa portfolio investicijama). Pored toga, strane direktne investicije mogu znatno i relativno brzo uticati na eksternu finansijsku poziciju zemlje, kao i na buduće ekonomske performanse, uticajem na promenu tehno-logije, načina upravljanja, i preko restrukturiranja. One, takodje, mogu uticati pozitivno na percepciju investitora u pogledu kreditne sposobnosti zemlje, a u perspektivi doprineti i smanjenju troškova zaduživanja i otvaranju pristupa širem skupu finansijskih instrumenata i stabilizaciji kapitalnih tokova. Strane direktne investicije mogu doprineti rastu izvoza i tako poboljšati stanje u tekućem bilansu na dugi rok (UN Economic Commission for Europe, 2001). Zato rastući defi-cit tekućeg bilansa koji se finansira stranim direktnim investicijama (posebno greenfield investicijama) ne bi trebalo da bude razlog za zabrinutost. To implicira da bi SDI trebalo uključiti prilikom utvrdjivanja održivog tekućeg bilansa. Doisy i Herve (2003) su to učinili tako što su modifikovali jednačinu 1, kako bi uzeli u obzir činjenicu da se znatan deo deficita tekućeg bilansa u zemljama Central-ne i Istočne Evrope pokriva finansijskim instrumentima koji ne uvećavaju dug (non-debt creating instrument).1 Zato je neophodno oduzeti deo deficita tekućeg bilansa koji se finansira stranim direktnim investicijama. Ipak, treba imati u vidu da strane direktne investicije nisu apsolutno nerizična forma finansiranja defi-cita tekućeg bilansa. Iako je njihova nestabilnost daleko manja nego kod drugih vrsta kapitalnih tokova, vrlo lako može doći do drastičnog smanjenja, pa čak i prekida priliva SDI, kao što se desilo u Rusiji neposredno nakon izbijanja krize 1998. godine (McGettigan, 2000). Radi pojednostavljenja, polazimo od toga da je dugoročni realni devizni kurs konstantan (ε = 0). Otuda, održivi primarni (ne-kamatonosni) tekući bilans kao procenat GDP može da se prikaže kao:1 Iako SDI ne uvećavaju spoljni dug, odliv kapitala po osnovu repatrijacije profita može

da predstavlja znatan deo deficita tekućeg bilansa.

Nataša Golubović

280

ca = ƒ ( r∗ - γ) – fdi (3)

gde je fdi - udeo neto stranih direktnih investicija u GDP.

U tranzicionim privredama, u poslednjih petnaestak godina, postoji tendencija ka realnoj aprecijaciji njihovih valuta. Ova tendencija delom je rezultat potcenje-nosti njihovih valuta na početku procesa tranzicije, a delom rezultat promena u produktivnosti ili tehnologiji (tzv. Balassa-Samuelson efekat). Budući da takva aprecijacija realnog deviznog kursa utiče na dinamiku spoljnog duga, neophodno je i ovu komponentu uzeti u obzir prilikom obračuna održivog tekućeg bilansa. Uz to, razumno je pretpostaviti da će privrede težiti da održavaju odnos deviznih rezervi i uvoza konstantnim. U skladu s tim, Reisenova (1998) metodologija (2), bazirana na standardnom portfolio pristupu tekućem bilansu, modifikovana stra-nim direktnim investicijama, primenjena u cilju izračunavanja održivog deficita tekućeg bilansa na dugi rok, glasi:

cad = (γ+ε)ƒ* - [(η+ε - γ)/(1+ γ)]FX* + fdi (4)

U izračunavanju održivog tekućeg bilansa Srbije polazimo od sledećih pretpo-stavki:

• Ravnotežni nivo spoljnog duga (ƒ) utvrdjen je kao prosek za period 2004–2008; pretpostavka je da optimalni nivo spoljnog duga, pri kome su inostrani investitori uvereni da će zemlja uredno servisirati obaveze po osnovu duga, iznosi 45% BDP ( f*);

• Prosečna realna kamatna stopa (r∗) utvrdjena je kao tekuća efektivna kamat-na stopa na spoljni dug, deflacionirana tekućim GDP deflatorom ekonomski najrazvijenijih privreda;

• Realni ekonomski rast (γ) predstavlja prosek stopa rasta za period 2000–2008;

• Ciljni nivo deviznih rezervi (FX*) jednak je vrednosti šestomesečnog uvoza (u % BDP);

• Prosečni udeo neto stranih direktnih investicija ( fdi) u BDP za period 2004–2008, uzet je u cilju izračunavanja dela deficita tekućeg bilansa koji mora da se finansira kapitalnim tokovima koji uvećavaju spoljni dug (debt-creating flows); radi pojednostavljenja pretpostavlja se da nema povratnog uticaja stra-nih direktnih investicija na rast;

• Stopa rasta realnog uvoza (η) utvrdjena ja kao prosek za period 2004–2008;• Promene realnog efektivnog deviznog kursa po jedinici BDP rasta (ε) uzete

su kao varijabla, budući da je struktura spoljnog duga komponovana od više valuta, u proporcijama koje se menjaju tokom vremena.


281

5. Empirijski rezultati

U Tabelama br. 2 i 3 dati su osnovni elementi za izračunavanje održivog tekućeg bilansa Srbije.

Tabela 2. Osnovne pretpostavke za izračunavanje održivog tekućeg bilansa Srbije (‘MFR’ metodologija)

Spoljni dug(% BDP)prosek

(2004–2008)

Realna efektivnakamatna stopa

(u%)2008.

Realni ekonomski rast (u%)prosek

2000–2008

Neto SDI(% BDP)prosek

(2004–2008)60 4,14 5,4 7,0

Izvori: Narodna banka Srbije, EBRD, kalkulacija autora

Tabela 3. Osnovne pretpostavke za izračunavanje održivog tekućeg bilansa Srbije (‘Reisen’ metodologija)

Spoljni dug

(% BDP)prosek2004–2008.

Realni efektivni devizni

kurs(po jedinici BDP rasta)

Realni ekonomski

rast(u%)

prosek2000–2008.

Realnirast

uvoza(% BDP)prosek2004–2008.

Neto SDI(%BDP)prosek2004–2008.

Devizne rezerve(5BDP)prosek2004–2008.

Ciljni nivo deviznih rezervi(%BDP)prosek 2004–2008.

60 1,03 5,4 20,2 7,0 26, 9 25,1Izvori: Narodna banka Srbije, EBRD, kalkulacija autora

‘Milesi – Ferretti’ (MFR) metodologija obračuna primenjena je u cilju utvrdji-vanja nivoa održivog tekućeg bilansa na srednji rok, dok je ‘Reisen’ metodo-logija obračuna primenjena u cilju izračunavanja održivog tekućeg bilansa na dugi rok. Empirijski rezultati dati su u Tabelama br. 4 i 5. Pod pretpostavkom malo verovatnog scenarija potpunog prekida neto SDI, procenjeni održivi deficit tekućeg bilansa Srbije iznosi -0,8% BDP. Ukoliko podjemo od pretpostavke da će priliv neto SDI u narednom periodu iznositi 4% BDP, održivi deficit tekućeg bilansa iznosi 4,8% BDP. Aktuelni deficit nekamatonosnog dela tekućeg bilansa Srbije premašuje održivi nivo za 7,8% procentnih poena. Pod uslovom da se i u narednom srednjoročnom periodu ostvari prosečan nivo neto SDI od 7,0% BDP, održivi deficit tekućeg bilansa bio bi veći i iznosio 7,8% BDP. I pored visoke pro-cenjene stope održivog deficita tekućeg bilansa, uslovljene relativno nepovoljnim udelom spoljnog duga i BDP, aktuelni deficit tekućeg bilansa prelazi održivi i to za 4,8 procentnih poena. I u jednom i u drugom slučaju, aktuelni prosečni deficit nekamatonosnog dela tekućeg bilansa Srbije je znatno iznad procenjenog održivog nivoa.

Nataša Golubović

282

Tabela 4. Održivi tekući bilans Srbije po ‘MFR’ metodologiji (%BDP)Tekući odnos spoljnog duga i BDP (f)

(‘MFR’ metodologija)*

Bez SDI Stabilne SDI (4%)Uz prosečnu stopu

neto SDI od 7%-0,8 -4,8 -7,8

* ca = f (r*-γ) - fdi;Izvor: kalkulacija autora

U cilju uključivanja realnog deviznog kursa i ciljnog nivoa deviznih rezervi u kalkulaciju održivog tekućeg bilansa u dugom roku, primenjena je ‘Reisen’ (1998) metodologija. U Tabeli br. 5 dati su rezultati jednačine br. 4, koja impli-cira konstantni odnos spoljnog duga, deviznih rezervi i BDP. Pretpostavka je da strani investitori tolerišu odnos spoljnog duga i BDP od 45%, i da privreda drži devizne rezerve u iznosu šestomesečnog uvoza (izraženo kao % GDP).

Tabela 5. Održivi tekući bilans po ‘Reisen’ metodologiji (u %BDP)Konstantni spoljni dug f (45%BDP) i

devizne rezerve FX (1/2 uvoza)(‘Reisen’ metodologija)**

Tekući bilans

Bez SDI(Prelazni

tekući bilans)***

Stabilne SDI(4%)

Uz prosečnu stopu neto SDI

od 7%(Prelazni tekući

bilans)

Nekamatonosnideo tekućeg

bilansa (2004–2008)

Tekući bilansprosek

(2004– 2008)

0,8 (3,2) -3,2 -6,2 (-3,8) -12,6 -13,3**ca’= -[f*(γ+ε)-((η+ε-γ)/(1+γ)FX*)] - fdi;***ca’= -1/5[f*- f(1-γ -ε) – (FX*- ((1-η-ε)/(1+γ)FX)]- fdiPrelazni tekući bilans dat je u zagradama (hipotetičko prilagodjavanje tekućeg odnosa spoljnog duga i BDP na nivo od 45% ( f*), i deviznih rezervi na ciljni nivo, a to je udeo polugodišnjeg uvoza u BDP (FX*)).Izvor: kalkulacija autora

Rezultati dobijeni primenom ‘Reisen’ metodologije potvrdjuju zaključke do kojih smo došli primenom ‘MFR’ metodologije. U slučaju potpunog prekida neto SDI, Srbiji je neophodan suficit tekućeg bilansa od 0,8% BDP, pre svega zbog relativ-no visote stope rasta realnog uvoza. Ukoliko u narednom periodu prosečan udeo neto SDI bude 4% BDP, održivi deficit tekućeg bilansa iznosio bi 3,2% BDP, a uz prosečan udeo neto SDI od 7% iznosi 6,2% BDP. Podaci u zagradama odnose se na hipotetičko prilagodjavanje relativnog odnosa spoljnog duga i BDP sa 60% na 45%, i deviznih rezervi na ciljni nivo – vrednost polugodišnjeg uvoza (kao % BDP). U cilju ostvarivanja poželjnog odnosa spoljnog duga i deviznih rezervi i BDP, uz postojeći prosečni udeo neto SDI u BDP, deficit tekućeg bilansa Srbije


283

bi u narednom periodu morao da iznosi 3,8% BDP godišnje (u slučaju potpunog prekida SDI, Srbiji je potreban suficit tekućeg bilansa od 3,2% BDP godišnje).

Treba naglasiti da je utvrdjivanje održivog deficita tekućeg bilansa suočeno sa brojnim ograničenjima. Na primer, pretpostavke od kojih se polazi u analizi (ste-ady state assumptions) su preterano stroge, posebno kada su u pitanju tranzicione privrede, jer impliciraju da su buduće strukturne promene u privredi predvidive, ili da tekuće stanje privrede predstavlja postojanu ravnotežu (steady state). Teško da se tekuće stanje u tranzicionim privredama može posmatrati kao postojana ravnoteža, budući da većina ovih privreda još uvek nije u potpunosti svoje eko-nomske sisteme prilagodila tržišnom sistemu. Takodje, zanemaruju se neki važni aspekti procesa prilagodjavanja tekućeg bilansa šokovima, npr. prelaz sa postoje-ćeg (dugoročnog) održivog tekućeg bilansa na novi (Aristovnik, 2007). Imajući i vidu navedene nedostatke primenjenih modela, ova analiza morala bi u narednoj fazi biti dopunjena skupom indikatora (Marinković, 2009) za koje je utvrdjeno da su korisni u identifikovanju održivog tekućeg bilansa, poput odnosa štednje i investicija, fiskalne ravnoteže, strukture izvoza itd., što bi dalo jasniju sliku održivog tekućeg bilansa Srbije.

Zaključak

Srbija spada u grupu tranzicionih privreda koje se suočavaju sa znatnim i rastu-ćim deficitom bilansa tekućih transakcija. Rastući deficit tekućeg bilansa praćen je rastom spoljnog duga. Odnos deficita tekućeg bilansa i BDP dostigao je 17,4 %, a spoljnog duga 64,5% BDP Srbije.

Najjednostavniji način provere održivosti tekućeg bilansa je da se utvrdi koji deo deficita se finansira stranim direktnim investicijama. Raspoloživi podaci ukazu-ju na naglo pogoršanje odnosa deficita tekućeg bilansa i neto SDI u 2007. i 2008. godini, što znači da se sve manji deo ovog deficita finansira iz SDI. Radi potvrde ovog zaključka, primenjena je ‘MFR’ metodologija u cilju izračunavanja nivoa održivog tekućeg bilansa na srednji rok, dok je ‘Reisen’ metodologija primenjena u cilju izračunavanja održivog tekućeg bilansa na dugi rok. Dobijeni rezultati ukazuju na to da je aktuelni deficit tekućeg bilansa znatno iznad održivog nivoa. Treba napomenuti da su pomenuti rezultati dobijeni na osnovu pokazatelja iz perioda 2004–2008. Smanjenje likvidnosti na svetskom finansijskom tržištu u uslovima globalne finansijske krize uslovljava smanjenje priliva kapitala u Srbi-ju: kredita, stranih investicija i prihoda od privatizacije. Smanjeni priliv kapitala iz inostranstva otvara finansiranja deficita tekućeg bilansa, vrši pritisak na de-vizne rezerve i devizni kurs, kao i na tekuću potrošnju. Sve izvesniji pad BDP, smanjenje izvoza i povećanje zaduženosti, zaoštriće još više pitanje održivosti deficita tekućeg bilansa Srbije.

Nataša Golubović

284

RezimeStanje tekućeg bilansa predstavlja veoma važan indikator makroekonomskih performansi zemalja u tranziciji. Deficit tekućeg bilansa može da bude odraz uspeha u sprovodjenju strukturnih promena, koje vode prilivu kapitala, inve-sticija i ubrzanju rasta. S druge strane, ovaj deficit može da bude znak ozbiljnih makroekonomskih neravnoteža, pre svega izmedju domaće štednje i investicija, koji vodi akumulaciji dugova koji ne mogu da se servisiraju. Budući da je sta-nje tekućeg bilansa usko povezano sa fiskalnom ravnotežom i visinom privatne štednje, kao i da utiče na devizni kurs i konkurentnost, razumljivo je što se u eko-nomskoj literaturi ističe kao ključni indikator ekonomskih performansi otvorene privrede. Zato analiza deviznog kursa, bilansa plaćanja i konkurentnosti pri-vrede mora da započne analizom neravnoteža u tekućem bilansu i održivosti tih neravnoteža. Svrha ovog rada je da polazeći od kriterijuma za ocenu održivosti deficita tekućeg bilansa, analize tekućeg bilansa, načina finansiranja njegovog deficita, razmotri održivost deficita tekućeg bilansa Srbije.

Ključne reči: deficit tekućeg bilansa, spoljni dug, održivost, makroekonomske neravnoteže, finansijska kriza.

dr Nataša GolubovićFaculty of economics, Niš

AbstractCurrent account balance represents very important indicator of macroeconomic performances of transition coutnries. Current account deficit could represent the success of the structural changes that have led to an inflow of capital, inves-tment, and prospects of rapid economic growth. On the other hand, this deficit could be the sign of serious macroeconomic imbalances between national sa-vings and domestic investments and the accumulation of debts that cannot be serviced. Since current account balance is closely connected to fiscal balance and private savings, and since it affects exchange rate and competitiveness, it is quite reasonable why it represents one of the key indicators of economic per-formances in open economy. Analysis of the exchange rate, balance of payments and competitivenss must start with the analysis of imbalances in current account and sustainability of these imbalances. On the basis of criteria for assesment the current account sustainability, analisys of the Serbian current account and means of finanicing its deficit, the aim of this paper is to consider the issue of sustainability of the Serbian current account deficit.

Key words: current account deficit, foreign debt, sustainability, macroecono-mic imbalances, exchange rate, financial crisis


285

Literatura

1. Aristovnik, A. (2007), ′How sustainable are current account deficits in selec-ted transition economies?′, Journal of Economics, 1/55, pp. 19-39.

2. Baharumshah, A.Z. et al. (2003), ′On the sustainability of current account deficits: evidence from four ASEAN countries′, Journal of Asian Economics No, 14 , pp. 465-487.

3. Benhima, K. and O. Havrylchyk (2006), ′Current Account Reversals and Long Term Imbalances: Application to the Central and Eastern European Countries′, CEPII research center, Working Paper No. 2006-27.

4. Coudert, V. and C. Couharde (2002), ′Exchange rate regimes and sustainable parities for CEECs in the run-up to EMU membership′, CEPII Discussion Paper No. 2002-15.

5. Doisy, H. and K. Herve (2003), ′Les implication des deficits ciurants des PECO′, Economies Internationale, 95, pp. 59-88.

6. Edwards, S., R. Steiner and F. Losada (1996), ′Capital inflows, the Real Exc-hange Rate and the Mexican Crisis of 1994′, Sautter, H. and R. Schinke, (eds.), Stabilization and Reform in Latin America: Where Do We Stand?, Vervuert: Frankfurt.

7. Marinković, S. (2009), ′Mechanics and Causes of Twin Crises: The case of recent currency-banking disturbances in Serbia′, 8th International Conferen-ce: ′Challenges of Europe: Financial Crisis and Climate Change′, Split 2009, Faculty of economics Split and Croatian Chamber of Commerce.

8. McGettigan, D. (2000), ′Current Account and External Sustainability in the Baltics, Russia and Other Countries of the Former Soviet Union′, IMF Occa-sional Paper, No.189.

9. Milesi-Ferretti, G.M. and A. Razin (1996a), ′Current Account sustainability′, Princeton Studies in International finance, No. 81, October.

10. Milesi-Ferretti, G.M. and A. Razin (1996b), ′Current Account Sustainability: Selected East Asian and latin American Experiences′, NBER Working Paper 5791, October.

11. Milesi-Ferretti, G.M. and A. Razin (1996c), ′Sustainability of Current Acco-unt Deficits′, NBER Working Paper No. 5467, February.

Nataša Golubović

286

12. Milesi-Ferretti, B.M. and A. Razin (1998), ′Current Account Reversals and Currency Crises: Empirical Regularities′, NBER Working Papers, No. 6620.

13. Reisen, H, (1998), ′Sustainable and excessive current account deficits′, Wor-king Paper No. 132, OECD Development centre.

14. Zanghieri, P. (2004), ′Current Account Dynamics in New EU Members′, CE-PII Working Paper, No. 2004-07.

15. UN Economic Commission for Europe (2001), Economic Survey of Europe, Geneve:UN (No.1).

16. http://www.ebrd.org

17. http://www.imf.org

18. http://www.nbs.yu

19. http://www.worldbank.org

287

Irena Janković

UPRAVLJANJE JAVNIM DUGOM – VALUTNA I ROČNA STRUKTURA

Uvod

U centru pažnje ovoga rada nalazi se identifikacija faktora i politika koje mogu biti od pomoći u izbegavanju dvostruke, valutne i ročne neusklađenosti, koje potencijalno prate proces zaduživanja. Zemlje u kojima se ovaj problem već ja-vio su razvile određene, opšte principe koje je moguće prihvatiti i prilagoditi u zemljama sa tržištima u razvoju, uzimajući u obzir specifične lokalne okolnosti. Neki od tih principa stavljaju akcenat na viša racija adekvatnosti kapitala kod banaka, aktivno upravljanje prisustvom inostranih banka u domaćoj privredi, postepeni razvoj finansijskog sistema, postupnu liberalizaciju finansijskog tržišta na domaćem i međunarodnom nivou, umerene fiskalne podsticaje i emisiju novih dugovnih instrumenata. Ovaj rad se, dakle, bavi analizom nužnih mera, faktora i preduslova za stabilno upravljanje javnim dugom.

Problem dvostruke neusaglašenosti duga

Pojam dvostruka neusaglašenost (engl. double mismatch) se odnosi na valutnu i ročnu neusklađenost aktive i pasive i prihoda i rashoda na mikro- i/ili makroni-vou. Ovaj problem se intenzivirao tokom druge polovine ′90-ih godina 20.veka u istočnoazijskim zemljama koje je karaterisao ubrzani tempo liberalizacije i otvaranja finansijskog tržišta. Iako je uzrok krize velikim delom prouzrokovan aktivnošću privatnog sektora, neadekvatna regulacija i aktivnosti nadzornih tela su objektivno kreirali tlo za nestabilnost na nivou čitave privrede. Kriza poznata pod nazivom twin crisis je zapravo podrazumevala eksterno indukovanu valutnu krizu u kombinaciji sa interno uzrokovanom krizom u bankarskom sektoru. Ova kriza jeste rezultat neuravnoteženog rasta finansijskog i realnog sektora. Veliko zaduživanje domaćih tržišnih subjekata putem zajmova u inostranim valutama na kratak rok, doprinelo je zaoštravanju valutne i ročne neusaglašenosti tako na-stalog duga. Mere koje su monetarne vlasti ex-post uvele su podrazumevale po-većenje racija adekvatnosti kapitala banaka. Kako bi se ograničilo spekulativno ponašanje, identifikovana je razlika između rezidenata i nerezidenata, pri čemu

Irena Janković

288

je uvedeno ograničenje za upotrebu lokalne valute od strane nerezidenata. Sa jačanjem lokalne privrede, ova restrikcija se postepeno relaksira. Ono što pred-stavlja važan korak u postkriznom periodu jeste i akcenat na jačanju domaćeg finansijskog tržišta, posebno tržišta dugovnih finansijskih instrumenata deno-minovanih u lokalnoj valuti, a emitovanih inicijalno od strane države, a potom i preduzeća.

Valutna neusaglašenost duga se javlja kao posledica činjenice da savremene dr-žave, finansijske institucije, preduzeća i ostali tržišni učesnici primaju novčana sredstva i vrše plaćanja koja nisu izražena isključivo u domaćoj valuti. Promena deviznog kursa u takvoj situaciji indukuje valutni rizik koji se odražava na va-lutnu neusklađenost aktive i pasive u bilansu stanja, i prihoda i rashoda u bilansu uspeha. Suština valutne neusklađenosti se ogleda u različitoj osetljivosti aktive i pasive, kao i prihoda i rashoda na promene deviznog kursa.

Veliki broj zemalja u razvoju se susreo sa ovom problematikom usled činjenice da je masovno pozajmljivao inostrana sredstva da bi finansirao lokalne aktiv-nosti. Paralelno posmatrano, skok aktive denominovane u stranim valutama je često bio kritično nizak da bi mogao biti faktor održanja stabilnosti, ako se visina deviznog kursa promeni. U takvoj situaciji, deprecijacija domaće valute rezultuje smanjenjem neto imovine države, preduzeća i domaćinstava, dovodeći do ma-sovne nesolventnosti, finansijske krize i smanjenja privrednog rasta.

Uzroci valutne neusaglašenosti se primarno mogu naći u loše vođenoj ekonom-skoj politici i slabim institucijama samih zemalja koje se sa krizom suočavaju i nisu posledica nesavršenosti međunarodnog tržišta kapitala.

Interni problemi zemalja u razvoju često obuhvataju:1

• nepoznavanje i neadekvatnu zaštitu od deviznog rizika; • fiksne devizne kurseve; • neadekvatnu monetarnu politiku i inflaciju koja sprečava razvoj lokalnog tr-

žišta dugovnih instrumenata; • preterano odobravanje kursom indeksiranih zajmova ili zajmova u stranim

valutama od strane banaka, poveriocima čiji su prihodi pretežno vezani za domaću valutu;

• neadekvatna kontrola devizne izloženosti banaka;• pogrešna politika u upravljanju javnim dugom i preterano emitovanje kursom

indeksiranih instrumenata umesto emisije hartija izraženih u lokalnoj valuti.

Preporuke za prevazilaženje ovih problema obuhvataju: primenu rukovođeno fluktuirajućih deviznih kurseva (kao prethodnicu fluktuirajućih kurseva kao

1 Goldstein and Turner (2004).

Upravljanje javnim dugom – valutna i ročna struktura

289

dugoročnijeg cilja) i inflatorno targetiranje kao osnovni okvir monetarne politi-ke koji udruženo kreiraju osnovu za razvoj lokalnog tržišta dugovnih hartija od vrednosti; strože limite za odobravanje bankarskih kredita u inostranim valuta-ma; monitoring valutne izloženosti banaka, njihovih klijenata i države kao celi-ne; merenje i javno objavljivanje veličine valutne neusklađenosti, jasnu strategiju upravljanja javnim dugom koja se fokusira na emitovanje dugovnih instrumenata u lokalnoj valuti uz postepeno produženje ročnosti tih instrumenata; kao i ade-kvatan nivo i strukturu deviznih rezervi.

Valutna neusaglašenost je usko vezana za ročnu neusaglašenost aktive i pasive, čije prisustvo pojačava izloženost ne samo deviznom riziku, već i kamatnom i riziku refinansiranja.

Indikatori i merenje valutne neusaglašenosti

Masovnim korišćenjem indikatora ukupne kratkoročne valutne neusaglašenosti stavlja se u odnos kratkoročni spoljni dug ili monetarni agregat M2 sa deviznim rezervama. Azijske zemlje (i Meksiko 1994–1995) su imale visoka pomenuta ra-cija neposredno pre krize 1997–1998, da bi nakon toga ovi pokazatelji bili znatno sniženi. Uz to, i neto devizna izloženost banaka u posmatranom periodu bila je izrazito visoka, kao i obaveze u stranim valutama nebankarskih finansijskih po-srednika. Slična slika je pratila i kratkoročno zaduživanje preduzeća.2

Tabela 1. Valutna neusaglašenost pre Azijske krize, 1995–1999 (kao % deviznih rezervi)

ZemljaKratkoročni spoljni dug M2

1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999.Indonezija 208 197 224 113 75 719 661 470 318 345Koreja 184 222 330 76 59 1498 1541 1548 1022 802Malezija 35 44 75 39 27 323 354 353 288 281Tajland 124 125 152 88 45 371 391 358 457 383Latinska Amerika

118 108 105 102 98 426 393 407 431 452

Izvor: IMF’s International Financial Statistics; BIS

Stepen zaduživanja domaćih banaka kod međunarodnih banaka je izrazito rastao u posmatranom periodu, ne samo u azijskim zemljama već i u evropskim zemlja-ma sa privredama u tranziciji.

2 Kratkoročno zaduživanje preduzeća u Indoneziji, vezano za strane valute, a neza-štićeno od deviznog rizika, je dostizalo 1997. godine 65–95% obaveza zavisno od sektora industrije.

Irena Janković

290

Tabela 2. Zaduživanje domaćih banaka kod inostranih banaka (kao % zajmova domaćih banaka privatnom sektoru)Region/zemlja 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.Latinska Amerika 21 25 21 18 18 18 17 25Azija, velike privrede 10 10 12 8 6 5 4 3Azija, ostalo 27 26 34 27 35 36 30 20Centralna Evropa 18 18 20 23 22 19 17 17Republika Češka 12 13 17 15 16 15 17 22Mađarska 58 55 54 70 58 40 32 27Poljska 7 7 9 11 13 14 12 11Rusija 113 115 73 146 90 37 25 22Turska 28 29 29 33 39 40 35 24

Izvor: IMF’s International Financial Statistics; BIS

Stepen zaduživanja preduzeća kod inostranih banaka, tj. nivo cross-border kre-dita izrazito raste u pomenutim zemljama.

Ako, na trenutak, posmatramo srpsko tržište, uočavamo visok nivo „evroizaci-je” tržišta koji se ogleda u činjenici da je tokom 2008. godine oko 70% kredita stanovništva imalo deviznu klauzulu. Pooštravanje monetarne politike u borbi protiv inflacije, i povećanje referentne kamatne stope NBS u tom periodu (u maju 2008. godine dostiže 17,75 %), poskupljuje finansiranje u zemlji povećavajući nivo cross-border kredita preduzeća na čak 70% vrednosti BDP-a.3

Visoka valutna neusaglašenost smanjuje efektivnost monetarne politike kada dođe do krize. Potezi monetarnih vlasti usmereni na snižavanje kamatnih stopa su tada više nego opasni, jer dovode do ubrzanog smanjivanja vrednosti domaće valute i masovne nesolventnosti banaka i bankrotstava preduzeća zaduženih u inostranim valutama. Ako se kamatne stope, nasuprot tome, povećaju da bi se održala vrednost valute, zaduživanje preduzeća će poskupeti, smanjiće se agre-gatna tražnja što će podstaći recesivna kretanja.

Inicijalno predlagane mere za kvantifikovanje valutne neusaglašenosti su respek-tovale veličinu uzetih zajmova i hartija od vrednosti emitovanih u domaćoj valuti na međunarodnom nivou.4 Ova mera nije uzimala u obzir izvoznu otvorenost pri-vrede, veličinu deviznih rezervi zemlje i aktive izražene u stranim valutama, kao i dinamičku komponentu priliva i povećanja te aktive tokom vremena. Takođe, nije vodila računa o tome koji učesnici u privredi se zadužuju u stranim valuta-ma. Ako se država zadužuje u inostranoj valuti, dok prihode ostvaruje u domaćoj valuti, time se kreira mnogo veća valutna neusaglašenost nasupot situaciji kada

3 Izvor: NBS.4 Videti: Eichengreen, Hausmann and Panizza (2003).


291

se izvoznici zadužuju u inostranstvu. Ova mera ne uzima u obzir ni stepen zadu-živanja u stranoj valuti u lokalnoj privredi putem emisije instrumenata duga ili kreditima kod banaka, koji su izraženi u stranoj valuti ili indeksirani deviznim kursom, kao ni procenat zajmova emitovanih od strane inostranih banaka na lokalnom tržištu u domaćoj valuti.

Goldstein i Turner (2004) su ponudili novu meru agregatne valutne neusaglaše-nosti (AECM – Aggregate Effective Currency Mismatch) sa osnovnim ciljem da to postane instrument detekcije mogućih posledica na lokalnu privredu različitih nivoa valutne neusaglašenosti aktive i obaveza na markonivou u slučaju depreci-jacije domaće valute. Ova mera uključuje tri sastavna dela:

1. Vrednost neto aktive izražene u stranoj valuti – NFCA (Net foreign-currency assets)

2. Izvoz (uvoz) robe i usluga – XGS (MGS) – Exports (Imports)3. Deo duga u stranoj valuti kao procenat ukupnog duga – FC%TD (Foreign-

currency share of total debt)

Agregatna mera valutne neusaglašenosti za zemlje neto dužnike u stranoj valuti je data u sledećoj formi:

, AECM<0

Ova mera pokazuje da se sa rastom vrednosti izvoza i padom zaduživanja u ino-stranoj valuti, valutna neusaglašenost smanjuje.

Empirijska istraživanja za zemlje u razvoju potvrdila su da je većina koja se suočila sa valutnom krizom i krizom u bankarskom sektoru (Meksiko, Koreja, Indonezija, Malezija, Filipini, Tajland, Rusija, Argentina, Brazil i Turska) imala negativnu vrednost neto aktive izražene u stranoj valuti pre i za vreme krize, veće učešće duga izraženog u stranoj valuti i, posledično, višu agregatnu meru valutne neusaglašenosti.

Tako prezentovan pokazatelj ukupne valutne neusaglašenosti jeste opšta mera koja zahteva dodatna prilagođavanja za konkretne zemlje u razvoju. Ono što svakako indicira jeste činjenica da pored povećanja vrednosti izvoza, smanje-nje učešća duga denominovanog u stranoj valuti smanjuje osetljivost privrede na promene deviznog kursa. Jedan od načina da se to postigne je i emisija dugovnih instrumenata u lokalnoj valuti i kreiranje razvijenog domaćeg tržišta duga.

Irena Janković

292

Prioritet – razvoj lokalnog tržišta dugovnih hartija od vrednosti

Razvoj lokalnog tržišta dugovnih hartija od vrednosti kreira korisne instrumen-te za upravljanje kamatnim, deviznim rizikom i rizikom refinansiranja. Primer Azijske i Meksičke krize je pokazao kako emisija obveznica u lokalnoj valuti može da apsorbuje šokove prouzrokovane visokim iznosom stranih investicija i kratkoročno pozajmljenih inostranih sredstava i naglim povlačenjem novca pri-stiglog po tom osnovu iz konkretne zemlje.

Tržišta u razvoju, koja karakteriše visok iznos stranih investicija, u velikoj meri na tim sredstvima baziraju svoj privredni razvoj. Ono sa čime se treba suočiti jeste rizik naglog odliva sredstava sa lokalnog tržišta u slučaju jačeg internog ili eksternog šoka. Potrebno je pronaći meru između razvoja baziranog na ino-stranim sredstvima i efikasnog upravljanja rizicima takvog razvoja. Kreiranje lokalnog tržišta obveznica omogućava jasno definisanje kamatnih stopa i visine budućih obaveza po osnovu pozajmljenih sredstava.

Ono što se desilo u Aziji jeste visok stepen kratkoročnog zaduživanja u inostra-nim sredstvima. Dokle god je domaća privreda i valuta jaka, takvo pozajmlji-vanje sredstava ima pozitivan efekat kroz rast vrednosti aktive i prihoda i pad vrednosti obaveza. Negativan efekat se javlja u obrnutom slučaju, kada dođe do krize u privredi i slabljenja vrednosti lokalne valute. Rast obaveza tada često do-vodi do situacije u kojoj inicijalno dolazi do nelikvidnosti, a potom i nesolventno-sti konkretnog zajmoprimca. Moguće rešenje za ovakvu situaciju jeste emisija obveznica koje pomažu definisanje buduće visine obaveza, nezavisno od toga u kakvom stanju se privreda u tom momentu nalazi.

Koreja je godinama imala tržište korporativnih obveznica koje nije bilo dovolj-no razvijeno. Korporativni klijenti su se većinom oslanjali na bankarske kredite kao izvor finansijskih sredstava. Sa krizom u bankarskom sektoru koja se ubrzo proširila i na realni sektor i izazvala mnogobrojna bankrotstva, uvidelo se da je neophodno da se ovaj segment tržišta razvije. Preduslov tom razvoju činilo je i tržište državnih hartija od vrednosti. Vrednost emitovanih lokalnih obveznica u opticaju u odnosu na vrednost BDP-a je iznosila 3,2%, 20% i 9,8% za držav-ne, korporativne i obveznice finansijskih institucija, respektivno. Te vrednosti su krajem 2007. godine dostigle 48,4%, 27,2%, 89,4% za ove kategorije.


293

Grafikon 1. Veličina tržišta obveznica emitovanih u lokalnoj valuti u Republici Koreji, period 1995–2007. godina, u milijardama USD

Izvor: AsianBondsOnline

Nakon Azijske krize 1997. godine, i Vlada Singapura je počela izgradnju lokal-nog tržišta dugovnih instrumenata kao kontratežu međunarodnom finansiranju u američkim dolarima. Vlada se opredelila za emitovanje državnih dugovnih har-tija od vrednosti u singapurskim dolarima, iako je imala suficit u budžetu. Ideja je bila da se razvije lokalno tržište duga koje će zaštititi privredu od eksternih šo-kova. Jasna opredeljenost Vlade se smatra ključnom za uspeh ovoga poduhvata. Vrednost emitovanih lokalnih obveznica u opticaju u odnosu na vrednost BDP-a je iznosila 5,5%, 3% i 8,6% za državne, korporativne i obveznice finansijskih in-stitucija, respektivno. Te vrednosti su krajem 2007. godine dostigle 40,5%, 4,8%, 6,1% za ove kategorije obveznica.5

Azijske zemlje su povećale u proseku svoj kreditni rejting sa razvojem lokalnog tržišta dugovnih instrumenata i, posledično, smanjile izloženosti deviznom rizi-ku.

Iskustva zemalja u bližem okruženju

Zemlje sa tržištima u razvoju rade intenzivnije na izgradnji lokalnih tržišta obve-znica od ′90-ih godina 20.veka. Stepen dostignutog razvoja se razlikuje od zemlje do zemlje i u konkretnim tržišnim segmentima u pogledu formiranja benčmark prinosa, prihvatanja i implementacije zakona i regulative, rasta baze investitora, tržišne i infrastrukture za trgovanje. Evropske zemlje, kako razvijene tako i one

5 http://www.asianbondsonline.adb.org

Irena Janković

294

sa privredama u razvoju ili tranziciji, se tokom dugog perioda oslanjaju na finan-sijski sistem koji je dominantno baziran na bankarskom sektoru. Ako posmatra-mo zemlje Jugoistočne Evrope (Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija, Rumunija, Srbija, Slovenija), zemlje Višegradske grupe (Češka, Mađarska, Poljska, Slovačka), baltičke zemlje (Estonija, Latvija, Litvanija) i Belorusiju, Moldaviju, Rusiju i Tursku, rani ulazak stranih banaka u mnoge od ovih zemalja i privatizacija državnih banaka, omogućila je bankama da se fokusiraju na finansiranje korporativnog sektora. Uporedo sa ovim proce-som, mnoge zemlje su pristupile razvoju lokalnog tržišta kapitala. Jaki napori vlada za održanjem makroekonomske stabilnosti, uključujući fiskalnu disciplinu i cenovnu stabilnost, su stvorili osnovu za razvoj ovih tržišta. Brzina razvoja u pojedinim zemljama se, ipak, razlikovala. Prijem nekoliko zemalja u EU u po-slednjem ciklusu proširenja i izgledi za budući prijem ostalih, povećavaju interes za lokalno tržište kapitala. Izazovi sa kojima se mnoge zemlje i dalje suoča-vaju jeste još uvek nedovoljna likvidnost tržišta, nemogućnost mnogih velikih preduzeća da efikasno emituju akcije i obveznice, slab regulatorni i zakonski mehanizam, nedovoljna zaštita investitora, nedovoljno razvijen mehanizam ot-krivanja cena i nepotpune krive prinosa. Buduće pristupanje EU često se navodi kao osnovni razlog zbog koga manje zemlje ne moraju razvijati tržište kapitala u lokalnim okvirima, jer će integracija sa EU tržištem nametnuti proces konso-lidacije i integracije, kao i uvođenje evra. Međutim, taj argument je neodrživ; da bi budući pristup tržištu EU bio moguć, manje zemlje moraju blagovremeno razviti neophodnu infrastrukturu i tehnologiju za emisiju, trgovanje i kompleti-ranje finansijskih transakcija. Argument za razvoj lokalnog tržišta kapitala leži i u činjenici da razvijeno lokalno tržište pruža mogućnost manjim preduzećima da pristupe finansijskim sredstvima. Diversifikovan finansijski sistem smanjuje volatilnost i osetljivost na sistematski rizik.

Upravo u takvim okolnostima je uloga vlade ključna u pružanju neophodne in-frastrukture za razvoj efikasnog i konkurentnog tržišta kapitala. Ona se zasniva na jakom regulatornom okviru u kombinaciji sa diseminacijom kvalitetnih in-formacija i promocijom dobre prakse korporativnog upravljanja i nadzora. Jako korporativno upravljanje i finansijska transparentnost podrazumevaju potpune i jasne zakone o hartijama od vrednosti i bankrotstvu, kredibilne računovodstvene i revizorske principe i pojačanu regulativu i superviziju uz poštovanje ugovornih odnosa. Redovno i kvalitetno izveštavanje podstiče poverenje tržišnih transak-tora u čitav proces. Izgradnja benčmark krive prinosa omogućava merenje rizika na lokalnom tržištu. Ako je taj proces podržan pouzdanim metodama trgovanja, kliringa i saldiranja, to povećava kredibilitet čitavog procesa. Kao što poslednja kretanja na globalnom nivou pokazuju, uvođenje novina na finansijskom tržištu bez širenja informacija i adekvatne supervizije može izazvati nestabilnost u fi-nansijskom sistemu.


295

Privrede u fazi snažnog ekonomskog rasta uviđaju potrebu za diversifikovanim finansijskim instrumentima, pored bankarskog kredita i tržišta vlasničkih hartija od vrednosti. Tržište obveznica pruža mogućnost kako za finansiranje kapitalnih projekata tako i za procese privatizacije i sekjuritizacije, sredstvima koja su veći-nom jeftinija od finansiranja vlasničkim instrumentima i često lakše raspoloživa od bankarskih kredita.

Ako posmatramo pomenute zemlje u razvoju ili tranziciji, u mnogima od njih je pokrenuta jaka inicijativa za razvoj domaćeg tržišta državnih dugovnih in-strumenata, bazirana većinom na potrebi finansiranja deficita budžeta. Nasuprot tome, tržište korporativnih obveznica ostaje prilično nerazvijeno u poređenju sa bankarskim kreditiranjem i emisijom akcija kao vidom prikupljanja neophodnih finansijskih sredstava.

Emisija obveznica povećava transparentnost lokalnog tržišta i navodi emitente da prezentuju informacije i da poboljšavaju svoje poslovanje. Tako kreirana kon-kurencija bankarskom sektoru vrši pozitivan uticaj na smanjenje kamatnih stopa na pozajmljena sredstva. Razvijeno primarno tržište obveznica smanjuje kamat-ni rizik, rizik refinansiranja i valutni rizik. Jako sekundarno tržište dodatno po-većava likvidnost i kroz rast broja investitora smanjuje troškove finansiranja.

U pogledu razvoja segmenta državnih dugovnih hartija od vrednosti, posmatra-ne zemlje su ostvarile znatno veći pomak. Krajem 2006. godine, obim državnih obveznica u opticaju u Poljskoj, Mađarskoj i Češkoj je iznosio između 30–50 pro-cenata BDP-a, slično kao u razvijenim zemljama. Ove zemlje su izgradile diver-sifikovan i relativno likvidan tržišni segment kroz produženje ročnosti emitova-nih instrumenata. Emisije obveznica ročnosti 3–5 godina predstavljaju najčešće viđen slučaj u posmatranim zemljama. Češka, Poljska, Mađarska, Bugarska, Ru-munija i Rusija emituju instrumente ročnosti i do 15 godina, a Republika Češka, Poljska i Rusija emituju i obveznice ročnosti do 30 godina. Češka je postepeno smanjivala udeo kratkoročnog duga u ukupnom i produžila ročnost obveznica do gornje granice od 50 godina (krajem 2007. godine). Sličan pristup je imala i Poljska. Emisija državnih instrumenata se povećala i u Hrvatskoj, Slovačkoj i Sloveniji nasuprot Rumuniji, Rusiji i Ukrajini. Nedovoljna razvijenost državnog sektora obveznica u baltičkim zemljama se objašnjava relativno niskim nivoom javnog duga. U Bosni i Hercegovini i Estoniji npr., ovaj tržišni segment još uvek nije razvijen. Slična je situacija i u našoj zemlji.

Veliki broj posmatranih zemalja u poslednjoj deceniji prvi put nastupa i na među-narodnom tržištu sa emisijom državnih obveznica (Bugarska, Mađarska, Češka, Poljska, Ukrajina). Povoljno međunarodno okruženje, poboljšani makroekonom-ski pokazatelji, održivost duga i rast tražnje za novim instrumentima i rizičnijim investicijama, podstakli su emisije većeg obima i nešto nižih kuponskih stopa.

Irena Janković

296

Prikupljena sredstva su korišćena za finansiranje infrastrukturnih projekata, smanjenje budžetskih pritisaka i finansiranje dela dospelih dugova. Koristi ova-kvih emisija se ogledaju u pribavljanju sredstava mimo domaće štednje, pove-ćanju makroekonomske discipline i strukturnih reformi, manjom zavisnošću od bankarskih kredita i međunarodne pomoći, olakšanom pristupu međunarodnom tržištu za domaće kompanije, povećanju investicione baze. Nasuprot tome, glav-ni rizici se ogledaju u mogućnosti održanja makroekonomske, posebno fiskalne stabilnosti, kao i deviznom riziku od emisija u inostranim valutama i riziku refi-nansiranja u nestabilnim okolnostima na međunarodnom tržištu. Odluka o ova-kvim emisijama se donosi na osnovu analize održivosti finansiranja i kreditnog rejtinga na srednji rok, kao i konkretnih odluka o veličini emisije, ročnosti, vrsti kamatnih stopa i valute u kojoj će instrumenti biti denominirani. Preduslovi koji se lokalno moraju kreirati obuhvataju: nekoliko godina dobrih ekonomskih per-formansi i dobre makroekonomske prognoze za budući period, održivost ukupne strategije upravljanja javnim dugom, stabilan privredni rast, inflaciju koja je pod kontrolom i nesmetano finansiranje deficita tekućeg dela platnog bilansa, struk-turne reforme i dobru informisanost, kao i političku stabilnost. Međunarodni monetarni fond podržava međunarodne emisije obveznica dosta retko u slučaju zemalja sa tržištima u razvoju i samo onda kada se proceni da neće doći do na-gomilavanja spoljnog duga i povećane osetljivosti zemlje na spoljne finansijske šokove. Izuzeci se prave kada zemlja ima održivu strategiju upravljanja javnim dugom, jaku regulativu i institucije, kao i kvalitetne investicije koje želi ovim putem da finansira.

Posmatranjem zemalja u razvoju koje su stekle neophodne preduslove za inostra-ne emisije obveznica, može se uvideti da je većina plasirala emisije ne manje od 500 miliona USD (minimalna veličina za uključivanje obveznica u indeks obve-znica), većinom sa fiksnom kuponskom stopom, ročnosti između 5–10 godina, često kao evroobveznice.6 Obveznice često inicijalno nose više kuponske stope kako bi se privukli investitori, a potom se te stope snižavaju, a ročnost produžava i u odnosu na lokalne instrumente zbog jačeg monitoringa, zaštite investitora i pouzdanijeg sistema trgovanja i poravnanja, kao i niže inflacije na međunarod-nom nivou. Rizik sa kojim su se neke zemlje susrele jeste povećan devizni rizik i neusaglašenost valutne strukture aktive i pasive države, što u slučaju deprecija-cije domaće valute vodi povećanju troškova vraćanja duga. To je i uticaj međuna-rodnih promena na lokalna tržišta.

Dobro funkcionisanje i razvoj tržišta novca je od velikog značaja za uspešan razvoj tržišta obveznica, pa i finansijskih derivata. Instrumenti tržišta novca for-miraju kratkoročni segment krive prinosa i služe kao benčmark kod vrednovanja instrumenata sa fiksnim prinosom koji se razlikuju po nivou kreditnog rizika,

6 Videti: Das, Papaioannou and Polan (2008).


297

ročnosti i likvidnosti. Od sredine ′90-ih godina 20. veka teče postepen proces integracije pojedinačnih tržišta novca u regionu sa jedinstvenim tržištem Eko-nomske i monetarne unije. Zemlje koje još uvek nisu članice Evrozone razlikuju se po stepenu razvijenosti ovog tržišnog segmenta. Češka, Poljska i Mađarska pokazuju visok stepen usaglašenosti sa Evrozonom, dok su druga tržišta još uvek nedovoljno razvijena. Integracija sa EU određuje i vrstu instrumenata tržišta novca koji se razvijaju na pojedinačnim tržištima. Tako su u Sloveniji korišćeni valutni svop ugovori do uvođenja evra, dok je, na primer, pristup EU repo tržištu učinio razvoj lokalnog repo tržišta suvišnim.

Grafikon 2. Evropska tržišta u razvoju: državne obveznice u opticaju, kraj 2006. godine, (% BDP-a)

Izvor: BIS, World Economic Outlook

Važni akteri na strani tražnje za državnim i ostalim dugovnim i vlasničkim in-strumentima jesu institucionalni investitori. Tražnja za niskorizičnim instrumen-tima od strane penzijskih fondova podstiče razvoj segmenta državnih dugovnih instrumenata. Iako ovim segmentom još uvek dominiraju banke u posmatranom regionu, osiguravajuće kompanije i penzijski fondovi stiču sve važniju ulogu. Penzijski fondovi i osiguravajuće kompanije u Poljskoj, Mađarskoj i Hrvatskoj drže oko trećinu državnih obveznica u opticaju u tim zemljama.

Irena Janković

298

Tabela 3. Evropska tržišta u razvoju: investitori u državne obveznice, 2005–2007. godina, (u %)

ZemljaCentral. banka

BankeOsigurav. kompanije

Penz. fondovi

Ostale finans.

institucije

Nefinans. institucije

Domaćinstva Nerezid. Ostalo

Bugarska 0,0 70,2 20,3 0,0 8,8 0,7 0,0

Hrvatska 0,0 36,0 11,0 34,0 0,0 0,0 0,0 7,0 3,0

Češka 0,0 43,3 23,4 4,1 0,3 0,2 27,4 1,3

Mađarska 1,3 30,3 25,0 6,3 1,8 7,7 26,8 0,8

Latvija 0,0 57,1 36,0 6,9 0,0

Litvanija 0,0 50,1 17,7 0,0 0,0 2,6 7,4 3,8 18,5

Poljska 0,0 20,1 17,2 22,6 11,1 1,0 2,9 20,0 5,1

Rumunija 0,0 21,3 20,7 0,0 58,0

Rusija 64,9 34,9 0,2 -

Slovenija 0,0 46,0 23,0 4,0 5,0 8,0 7,0 7,0

Turska 7,3 48,2 7,8 0.3 1,7 5,8 12,4 10,1 6,6

Izvor: Iorgova and Ong, 2008.

Regulatorne promene i postepeno smanjenje investicionih restrikcija jača ulogu ovih institucija na posmatranim tržištima. Definisani limiti za ulaganja u poje-dine klase aktive preciziraju odabir finansijskih instrumenata na lokalnom i ino-stranom tržištu. Razvoj sektora institucionalnih investitora je direktno zavistan od stepena razvoja lokalnog tržišta kapitala, njegove likvidnosti i stepena kon-centracije vlasništva. Ako je tržište visoko koncentrisano, kupovina hartija od strane npr. penzijskih fondova u realizaciji buy and hold strategije može znatno umanjiti likvidnost lokalnog tržišta. Sa druge strane, tražnja od strane instituci-onalnih investitora za lokalnim hartijama od vrednosti, podstiče nove emisije i podržava inicijalne javne ponude novih instrumenata.

Na putu ka EU, zemlje iz regiona se uključuju u Financial Services Action Plan i usvajaju International Financial Reporting Standards. Na primer, Mađarska je u velikoj meri izvršila harmonizaciju zakonske regulative u oblasti finansijskog sektora sa EU i skoro potpuno poklapanje u oblasti regulative sektora obveznica, pre ulaska u EU 2004. godine. Kao dodatak, od implementacije MiFID7 direktive se očekuje uvođenje sveobuhvatnog regulatornog režima koji je usmeren na iz-gradnju transparentnog, efikasnog i integrisanog finansijskog tržišta u EU.

Izgradnja krive prinosa državnih dugovnih hartija olakšava vrednovanje korpo-rativnih instrumenata. Pokušaji nekih zemalja (npr. Češka) da koriste korporativ-ne obveznice ili svop tržište kao benčmark su se pokazali velikim izazovom zbog nedovoljne veličine ovih tržišnih segmenata ili njihove nedovoljne likvidnosti.

7 MiFID – Markets in Financial Instruments Directive.


299

Kontinuelna i predvidljiva ponuda državnih hartija povećava i efikasnost sekun-darnog tržišta. U Poljskoj, Mađarskoj i Češkoj razvoj državnih dugovnih hartija od vrednosti je bio podržan formiranjem javnih agencija za upravljanje dugom. Cilj je bio da se poveća likvidnost i produži ročnost emitovanih instrumenata uz usklađivanje tržišne prakse sa Evrozonom.

Pregled stanja u srpskoj privredi

Osnovni zadatak efikasnog upravljanja javnim dugom jeste usaglašavanje dina-mike pribavljanja finansijskih sredstava i dospeća obaveza pri što nižem nivou troškova na srednji i dugi rok, uz prihvatljiv nivo rizika. To podrazumeva uskla-đivanje duga po ročnosti i valutnoj strukturi.

Upravljanje javnim dugom podrazumeva održavanje stabilne struktura duga koja se oslanja na prihode emitenta, a ne na dodatne emisije kao izvor za pokriće dospelih obaveza. Optimalno upravljanje dugom znači smanjivanje rizika insol-ventnosti, kao i održavanje maksimalnog kredibiliteta javnih vlasti kao emiten-ta, odnosno dužnika. Precizno definisanje ciljeva i njihova dosledna primena u upravljanju javnim dugom jeste uslov mobilizacije domaće i inostrane štednje za njegovo finasiranje.

Tabela 4. Javni dug Republike Srbije u periodu od 2000–2008. godine (u mil. evra)

2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.

Unutrašnji dug

4,108.0 3,870.5 4,151.9 4,239.6 4,064.5 4,255.5 3,837.0 3,413.3 3,161.6

Spoljni dug 10,059.0 9,561.1 7,230.2 6,563.6 5,266.9 5,364.1 4,745.5 4,615.8 4,691.2

A) Ukupno direktne obaveze

14,167.1 13,431.7 11,382.0 10,803.2 9,331.4 9,619.6 8,582.6 8,029.1 7,852.8

B) Indirektne obaveze

0.0 2.2 147.2 220.0 344.4 663.1 769.5 846.2 928.7

Ukupan javni dug A)+B)

14,167.1 13,433.9 11,529.2 11,023.2 9,675.8 10,282.7 9,352.1 8,875.3 8,781.5

Javni dug/BDP

169.3 102.2 69.5 64.3 53.3 50.2 36.2 29.4 25.3

Izvor: www.mfin.sr.gov.yu

Od ukupnog javnog duga Republike Srbije na kraju 2008. godine u iznosu od 8.781,5 miliona evra, 53,4% se odnosi na spoljni dug, 36% na unutrašnji dug, a ostatak na indirektne obaveze.

Irena Janković

300

Grafikon 3. Struktura javnog duga na kraju 2008. godine

Izvor: Ministarstvo finansija RS

Posmatrano prema valutnoj strukturi, tri četvrtine javnog duga se vezuje za evro, a ostatak za američki dolar i ostale valute, uključujući i domaću.

Grafikon 4. Valutna struktura javnog duga na kraju 2008. godine

Izvor: Ministarstvo finansija RS

Nasuprot strukturi duga, većina aktive i prihoda, primarno države, je izražena u domaćoj valuti. Pogledajmo i pokazatelje eksterne pozicije domaće privrede.

Tabela 5. Indikatori eksterne pozicije Republike Srbije, u %2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. I 2008. II 2008. III 2008.

Devizne rezerve/ uvoz robe i usluga (u mesecima)

3,1 4,5 5,2 4,3 5,9 9,5 8,3 7,1 6,0 5,8

Devizne rezerve/ kratkoročni dug

114,1 223,5 336,3 424,9 385,9 717,3 729,7 892,0 792,4 505,7

Devizne rezerve/ BDP

10,1 14,9 18,0 17,9 23,0 40,2 35,7 35,3 31,1 28,0

Otplata duga/ BDP 0,8 1,4 2,0 3,9 4,7 6,8 10,0 12,1 10,1 8,0

Otplata duga/Izvoz robe i usluga

3,7 7,1 9,1 16,8 17,9 23,1 33,4 37,0 31,8 26,3

Spoljni dug/ BDP 96,1 73,5 68,7 59,3 61,0 66,2 65,8 66,3 63,7 59,4

Kratkoročni dug/BDP

8,9 6,7 5,3 4,2 6,0 5,6 4,9 4,0 3,9 5,5

Spoljni dug/izvoz robe i usluga

456,9 379,3 311,5 253,7 234,2 223,7 220,0 187,0 194,2 194,7

Devizne rezerve/M1 135,9 143,3 195,3 221,0 291,1 356,5 306,9 346,1 319,0 334,5


301

Devizne rezerve/primarni novac

136,3 132,0 168,0 166,2 170,3 177,8 173,9 185,8 166,4 177,0

Stepen otvorenosti ekonomije (izvoz+uvoz)/BDP

59,9 59,0 63,5 73,3 73,0 80,6 83,1 90,2 89,0 82,9

Kreditni rejting prema Standard&Poor‘s i Fitch: BB-/stabilan

Izvor: NBS, Izveštaj o inflaciji, februar 2009. godine

Ako pogledamo izabrane indikatore eksterne pozicije uočićemo priličnu valutnu izloženost koja se pre svega ogleda u postepenom smanjenju deviznih rezervi i znatnom učešću spoljnog duga u BDP-u.

Restriktivnost ukupne domaće ekonomske politike u prethodnom periodu u okvirima širih recesivnih kretanja na svetskom nivou, ne doprinosi značajnije poboljšanju navedenih pokazatelja. Ova faza u ukupnom razvoju, iako krizna, je pogodno tle za kreiranje stabilnih osnova za budući razvoj domaćeg finansijskog tržišta i posebno tržišta duga. Emisija tromesečnih državnih zapisa je započeta u februaru 2009. godine. Uspeh emisija nastaje uporedo sa smanjenjem restrik-tivnosti monetarne politike NBS i postepenim snižavanjem referentne kamatne stope. Ono što bi trebalo da predstavlja cilj za naredni period jeste postepeno pro-dužavanje ročnosti emitovanih instrumenata države, inicijalno na šest meseci, pa potom i godinu dana. Stabilizaciju makroekonomskih okolnosti u nastupajućem periodu bi pratila emisija dugoročnijih državnih obveznica.

Zaključak

Tržište obveznica emitovanih u lokalnoj valuti jeste od suštinskog značaja za razvoj jedne privrede jer čini finansijsko tržište kompletnijim, omogućava poste-peno formiranje krive prinosa, umanjuje monopol banaka u finansijskom posre-dovanju i značajan je alat makroekonomske politike.

Povećana ponuda instrumenata u lokalnoj valuti smanjuje potrebu za inostranim finansiranjem u stranim valutama. Na taj način se umanjuje valutna neusaglaše-nost u konkretnoj privredi i njena osetljivost na eksterne šokove. Što je dublje fi-nansijsko tržište, niža je opšta ekonomska volatilnost i stabilniji je privredni rast. Iako razvoj lokalnog tržišta duga nije ni lak ni jeftin posao, vredna je investicija za budući ekonomski razvoj konkretne privrede.

Apstrakt Za aktuelnu finansijsku krizu i izbor širih domaćih makroekonomskih mera za ublažavanje njenog dejstva na lokalnu privredu, od velikog značaja jeste i efika-sno upravljanje javnim dugom. Usmerenje na ekonomski rast i njegovu održivost

Irena Janković

302

u periodu koji sledi, zahteva promene ekonomske politike i u ovoj oblasti. Kao specifikum za zemlje sa privredama u razvoju ili tranziciji, od izrazite važnosti jeste identifikacija politika, faktora i preduslova za ublažavanje ili izbegavanje dvostruke neusaglašenosti duga – prema ročnoj i valutnoj strukturi. Takva finan-sijska izloženost je svojevremeno doprinela kontrakciji privreda Istočne Azije. Jačanje domaćeg finansijskog tržišta i usklađeni monetarni i fiskalni regulatori jesu od presudnog značaja za efikasno upravljanje dugom. Akcione mere zahte-vaju i emisiju novih dugovnih finansijskih instrumenata koji omogućavaju uprav-ljanje dugom na dinamičan i fleksibilniji način. Ovaj rad se fokusira na prirodu dvostruke – ročne i valutne neusaglašenosti javnog duga i ulogu domaćeg finan-sijskog tržišta, regulatora i institucija u smanjenju pomenutih rizika u lokalnoj privredi.

Literatura:

Bussière, M., M. Fratzscher and W. Koeniger (2004), ′Currency Mismatch, Un-certainty and Debt Maturity Structure′, ECB WP.

Das, U. S., M. G. Papaioannou and M. Polan (2008), ′Strategic Considerations for First-Time Sovereign Bond Issuers′, IMF WP.

Eichengreen, B., R. Hausmann and U. Panizza (2003), ′The Pain of Original Sin′. http://www.econ.berkeley.edu/~eichengr/research/ospainaug21-03.pdf

Fabozzi, F.J. (2004), ′Bond Markets, Analysis and Strategies, Pearson Education International′, Prentice Hall.

Fabozzi, F.J. and F. Modigliani (1996), ′Capital markets - Institutions and Instru-ments′, Prentice-Hall International, Inc., New Jersey 07458.

Goldstein, M. and P. Turner (2004), ′Controlling Currency Mismatches In Emer-ging Markets′, Institute for International Economics.

Harwood, A. (2000), ′Building Local Bond Markets: An Asian Perspective′, IFC.

IMF and World Bank (2003), ′Guidelines for Public Debt Management′.

Iorgova, S. and L. L. Ong (2008), ′The Capital Markets of Emerging Europe: Institutions′, Instruments and Investors, IMF WP.

′Markets in Financial Instruments Directive (MiFID)′, November 2007


303

Tan, K. G., T. Karigane, and M. Yoshitomi (2001), Avoiding Double Mismatches and Withstanding Regional Financial Crises: The Singapore Experience, ADB Institute, Tokyo

http://asianbondsonline.adb.org

http://www.mfin.sr.gov.yu

http://www.nbs.rs

305

Goran Nikolić

EFEKAT EKONOMSKE KRIZE NA EKSTERNU POZICIJU (I SPOLJNU TRGOVINU) SRBIJE

Međunarodni monetarni fond (MMF) je u aprilu još jednom (treći put za šest meseci) predvideo smanjenje privredne aktivnosti u svetu i našem regionu za 2009. godinu.1 Prema tim projekcijama, svet će u 2009. zabeležiti pad privredne aktivnosti za 1,3%, što je najslabiji rezultat u poslednjih šest decenija. Za razli-ku od prethodnih revizija koje su obrazlagane slabljenjem ekonomija u razvoju, ova poslednja je posledica loših rezultata, pre svega, razvijenih zemalja. MMF predviđa da će američka privreda 2009. godine obeležiti pad od 2,8%, najveći od 1946. godine. Ostale vodeće ekonomije biće u još većem padu – japanska 6,2%, nemačka 5,6%, britanska 4,1%. Pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) u Nemač-koj, čija je privreda po veličini trećina celokupnog evropskog prostora, prema proceni Fonda, nastaviće se i 2010. godine (-1%), a njoj se pridružuje i Italija sa padom BDP od 0,4%. Budući da privredna aktivnost u Srbiji u dobroj meri zavisi od konjunkture ove dve zemlje, trenutne perspektive Srbije nisu sjajne. Reviziju najvažnijih makroekonomskih agregata naniže pretrpele su i sve zemlje Jugoi-stočne Evrope. Najveću redukciju BDP u 2009. trebalo bi da zabeleže Rumunija (-4,1%) i Hrvatska (-3,5%).

Globalna finansijska tržišta iskusila su krajem prve decenije 21. veka najveću kri-zu posle Velike depresije ’30-ih.2 Velike finansijske institucije su propale, druge su jeftino kupljene ili su preživele uz obilatu pomoć. Svetske berze izgubile su skoro polovinu vrednosti; razlike u kamatnim stopama drastično su povećane; došlo je do velikog sloma likvidnosti i kredita, a mnoge ekonomije u razvoju pohrlile su u MMF po pomoć. Vodeći svetski berzanski indeksi su pali u 2008. i do kraja prve dekade marta 2009. na polovinu pređašnje vrednosti. Posle 9. marta počinje snažan oporavak na svetskim berzama (Dow Jones Industrial Average porastao je 30%, FTSEurofirst300 29%), a 18. maja posebno visok rast zabeležile

1 IMF, World Economic Outlook, April 2009. 2 Interesantno je da, ko god da je počeo s štednjom pre 40 godina (“baby boom” ge-

neration tek je ulazila u radnu snagu), mogao je videti da su prinosi na akcije bili znatno viši od prinosa na 20-godišnje državne obveznice. Od 1900. Američke berze su donosile prosečan prinos od 6%, a obveznice samo 2,1%; UK 5,1% i 1,4%. Iskustvo poslednjih godinu i po dana izaziva “efficient markets hypothesis”, da cene aktiva odražavaju sve znane informacije, kao i da rizičnija aktiva donosi veći prinos.

Goran Nikolić

306

su akcije finansijskih institucija na osnovu dobrih očekivanja analitičara, kao i napora za povećanjem kapitala i znakova oživavljavanja na tržištu nekretnina. Dow Jones Industrial Average je skočio čak 2,9%, indeks Standard and Poor’s 500 3%, a njegov finansijski sektor čak 6.6%.3 Ipak, još uvek ne možemo reći da li je ovo zasigurno tačka preokreta. Na evropskim tržištima kapitala mogu da se prepoznaju izvesni znaci da su tržišta dotakla dno; npr., u prvom kvartalu nije više bilo masovne rasprodaje akcija. Ohrabrujući je rast MMF-ovog (dolarskog) indeksa sirovina (bez energenata) u aprilu 2009, u odnosu na mart (i rekordno minimalnu vrednost u decembru 2008), mada je on još uvek za oko trećinu ispod maksimalne vrednosti dostignute u julu 2008.4 Rast se nastavlja i tokom prve polovine maja. Takođe, cena sirove nafte beleži rast i iznosila je nešto preko 60 dolara po barelu 19. maja. Međutim, nezaposlenost će i dalje rasti dok je indu-strija u bogatim zemljama u dvocifrenom minusu.5 Globalna trgovina opada po najbržoj stopi od 1945, verovatno čak 12% u 2009. godini.

Optimistične projekcije ukazuju da bi oporavak realnog sektora u SAD i OECD mogao uslediti u 2010. U zemljama u razvoju (ZUR) bi oporavak bio odložen kao odgovor na rast uvozne tražnje zemalja OECD. Prema Djankovu (2009.), opora-vak Istočne Evrope usledio bi na jesen 2010. Naime, berze ZUR obično počinju rast šest meseci pre nego što industrija ili BDP dotaknu dno (taj period u SAD ili UK je duplo duži). Ako je istorija vodič, berze zemalja u tranziciji će početi sa značajnim oporavkom početkom proleća ili sredinom 2010. Ipak, da li rast praktično svih svetskih berzi od marta 2009. čini ove procene pesimističnim? Ili pak, berzijanci i nisu tako pametni kada anticipiraju tržišne prilike, kako tvrdi nobelovac Paul Krugman!

3 Stocks Rise as Recovery Hopes Build, PITER A. MCKAY, The Wall Street Journal.4 Index of non-fuel primary commodities iznosi 115,8 u aprilu 2009, u martu 2009. bio

je 110,3, u decembru 2008. 108,9, a u julu 2008. 168,8. http://www.imf.org/external/np/res/commod/table1a.pdf5 U martu 2009. međugodišnji pad industrije iznosi 12,8% u SAD, 20,2% u Evrozoni,

12,4% u Britaniji i čak 34,2% u Japanu (The Economist 16. 5. 2009).

Efekat ekonomske krize na eksternu poziciju (i spoljnu trgovinu) Srbije

307

Tabela 1. Promene vrednosti izabranih berzanskih indeksa tokom 2009. godine

BELEX15

CROBEX SOFIX MOSTEBET

(RUM)MBI10(MAK)

WIG20 (POL)

FTS Eurofirst

300 (Evropa)

DOW JONES(SAD)

31.12. 2008 565 1722 359 469 2799 2096 1790 832 8776

Minimum 2009.

354 1263 260 402 / 1598 1330 657 6547

18.5. 2009. 567 1795 371 597 2984 2000 1831 850 8504

% pada od početka godine do minimuma

-37.3 -26.7 -27.6 -14.3 / -23.8 -25.7 -21.0 -25.4

Rast u (%) odnosu na minimum(do 18.5.2009)

60.2 42.1 42.7 48.5 / 25.2 37.7 29.4 29.9

Promene (u %) 31.12.2008 – 18. 5. 2009.

0.4 4.2 3.3 27.3 6.6 -4.6 2.3 2.2 -3.1

Izvor: nacionalne berze izabranih zemalja.

Berze zemalja u razvoju su u znatno boljoj poziciji od berzi „Zapada’’. Brazilska Bovespa index je 75% viši u odnosu na minimalnu vrednost u oktobru 2008, dok je ruski RTS index viši čak 80%, a vodeći kineski i indijski indeksi su viši za 52%, odnosno 46%. Kada su u pitanju zemlje Centralne i Istočne Evrope, oporavak berzi počinje od marta. Naime, u drugoj polovini 2008. u i u prva dva meseca 2009. godine izuzetno su brzo padale cene akcija i berzanski indeksi. Dana 11. marta, kada je BELEX 15 dostigao istorijski minimum, njegova vred-nost bila je na petini vrednosti poslednjeg dana prvog polugođa 2008. Od tada počinje snažan rast vodećeg indeksa Beogradske berze, koji zaključno sa 18. ma-jom iznosi čak 60%, ali je još uvek na manje od trećine vrednosti u odnosu na sredinu prethodne godine, i na praktično identičnom nivou, kao i na kraju 2008. Vodeći indeks Zagrebačke berze CROBEX dostigao je minimum 9. marta (pad od 26,7% u odnosu na početak godine), ali je u poslednja skro dva i po meseca, zahvaljujući snažnom rastu, premašio vrednost s početka godine. Indeks Bugar-ske berze SOFIX minimum je dostigao 25. februara i od tada beleži snažan rast. Indeks Montenegro berze Moste minimum je dostigao 1. aprila od kada beleži rast, koji u 2009. iznosi čak 27%.

Mada pad GDP-a SAD iznosi čak 6,1% u prvom kvartalu 2009. (posle pada od 6,3% u četvrtom kvartalu 2008. i negativnog rasta u trećem kvartalu iste godine) brojni ekonomski inidkatori ukazuju da recesija u SAD počinje da usporava i moguće je da će rast početi krajem godine, ali usporenije nego obično. Nezapo-

Goran Nikolić

308

slenost će se i dalje povećavati (8,9% u aprilu 2009).6Po mišljenju šefa FED Bena Bernankea, iznetim u svedočenju pred Kongresom SAD7, dolazi do stabilizacije tražnje u SAD i blagog rasta potrošnje stanovništva.8Takođe, vrlo je moguće da je tržište nekretnina dostiglo dno. Pored toga, uslovi na finansijskim tržištima su poboljšani od marta. Snažan pad zaliha, koji će usporiti u narednim kvartalima, ukazuje da bi moglo doći do povećanja proizvodnje. Jasno je da fiskalno-mone-tarni stimulans podržava tražnju. Blag rast trgovinskog deficita SAD u martu 2009. možemo posmatrati kao mogući indikator porasta poverenja u njenu eko-nomiju i finansijski sistem. U odnosu na mart 2008. godine, trgovinski deficit je smanjen za 29,8 milijardi dolara pri padu izvoza za 17,4% i uvoza za 27%. Ipak, tržište ostaje pod značajnim „stresom”. Tromesečni LIBOR na dolare je pao is-pod 1%, što je istorjiski nizak nivo. I u slučaju Britanije, novi podaci Nacionalnog statističkog zavoda pružaju razloge za optimizam. Industrijska proizvodnja je u martu zabeležila najmanji pad u periodu dužem od godinu dana, a tekući deficit platnog bilansa se dodatno smanjio.

Pad svetske trgovine je snažno pogodio privrednu aktivnost u Evrozoni (najgora recesija od Drugog svetskog rata) i doveo do naglog pada iskorišćenja kapaciteta, što je razlog da se ne očekuje da investiciona aktivnost pruži bilo kakav podstrek privredi. ECB je smanjila svoju ključnu kamatu na 1%.9 Evropska komisija oče-kuje pad privrede EU i Evrozone od čak 4% ove godine10.

Pad privredne aktivnosti u SrbijiKrajem 2008. godine globalna kriza je stigla u Srbiju. Naša zemlja je pogođena, pre svega, usled manje raspoloživosti inokapitala, što je redukovalo kreditiranje i oborilo domaću tražnju. Stvar dodatno otežava i pad izvoza koji je uslovljen i padom proizvodnje i uvozne tražnje u skoro svim evropskim zemljama, našim trgovinskim partnerima. Posle osam godina faktički konstantnog snažnog rasta realnih plata (mnogo bržeg od rasta BDP i produktivnosti), što je bilo finansirano inodugovima, stranim investicijama, donacijama i doznakama (i što se pokaziva-

6 U.S. Economy in 2nd Straight Quarter of Steep Decline, HEALY J, April 29, 2009 The Wall Street Journal.

7 Bernanke sees signs of recovery, May 5 2009 16:46, Financial Times.8 Ukupna potrošnja u SAD usporava mesečni pad na 0,4% u aprilu 2009, što je smanje-

nje od 10,1% na međugodišnjem nivou (The Economist 16.5. 2009.). 9 U svakom slučaju, danas kada se sučavamo sa najsnažnijom recesijom od ’30-ih cen-

tralne banke ne smeju targetireati samo inflaciju i bankarski sistem mora biti podrška fiskalnim merama i borbi protiv deflacije (‚‘Central banks must target more than just inflation’’, By Martin Wolf, May 5 2009, Financial Times).

10 Procena Economist Inteligence Unit ukazuje na pad Evrozone od 3,7% i SAD od 2,9% u 2009.


309

lo kroz snažnu potrošnju odnosno višak uvoza nad izvozom), ekonomska kriza je dovela do znatnog pada realnih plata, dinara, odnosno potrošnje i proizvodnje.

Srbija će se naći u recesiji i samo je pitanje koliki će biti pad proizvodnje u 2009. godini. Svakako da će industrija biti u osetnom minusu, pre svega zbog snažnog pada metalurguje, hemijske i industrije gume i plastike, industrije građevinskih materijala i uopšte izvozno orijentisanih grana. Znatan pad se čini izvesnim za trgovinu, finansijsko posredovanje, građevinarstvo. Tendencije za poljoprivredu teško je predvideti, ali posle rodne 2008. i visokih cena, bilo bi dobro ponoviti takav rezultat. Stvar bi mogle da poprave telekomunikacije, koji ne bi trebalo da budu pogođene krizom.

Prema procenama MAT-a (br. 3/2009) može se očekivati pad od 12,5% u 2009. (ako se zadrži postojeći nivo produkcije), građevinarstvo bi zabeležilo isti pad, dok bi trgovina bila u minusu čak 16% (promet u trgovini na malo u stalnim cena trenutno je za toliko niži na međugodišnjem nivou). Procene za agrar (+2%), finansijsko posredovanje (+5% do 8%) i saobraćaj (+ 5% do 8%) govore o rastu, tako da bi, uz pad indirektnih poreza, mogli zabeležiti pad BDP od 5% do 5,5%. Pesimističnije su projekcije analitičara sajta www.ekonomija.org. Naime, čak i ako dođe do dobrog roda pšenice, kukuruza, povrća i voća Srbija će biti u dubo-koj recesiji (pad od 8,8%), dok ako nastupe ekstremne vrućine Srbija će beležiti pad BDP više od 10%. Sada se čine previše optimistične projekcije MMF o padu BDP Srbije od 2% i EBRD o padu BDP od 3%.

Industrijska proizvodnja u prva tri meseca 2009. godine beleži pad od 16,9%, ali nije jasno da li dolazi do stabilizacije na nižem nivou ili možemo očekivati dalji pad u narednim mesecima. U martu se indutrijska proizvodnja, korigovana za efekat gasne krize, nije znatnije promenila u odnosu na februar i januar i u osnovi stagnira na niskom nivou. Za domaću industriju su od kljčnog značaja tendencije industrijske proizvodnje u svetu, sa uočavanjem zastoja u ispoljavanju razornih efekata krize: cene akcija i tržište nekretnina se oporavljaju, pad industrijske pro-dukcije se zaustavlja, očekivanja privrednika poboljšavaju. Ipak, nema govora o sigurnom oporavku i kraju krize.11

11 Ni u jednoj krizi nije bilo višegodišnjeg linearnog i neprekinutog opadanja svih eko-nomskih pokazatelja. Tekuća faza u svetskoj privredi bi se mogla ispostaviti kao za-tišje pred novu buru. Kriza se u proteklih šest meseci merila dvocifrenim opadanjem različitih realnih i finansijskih ekonomskih pokazatelja širom sveta. Analitičari su sada zadovoljni kada novopristigli podaci pokazuju da nema daljeg pogoršavanja, iako se aktivnost odvija na izuzetno niskom nivou. Procenjuje se da će oporavak, kada jednom nedvosmisleno otpočne, biti spor. Privredna aktivnost u svetu će biti op-terećena visokim budžetskim deficitima, deflacijom, nedostatkom kapitala, manjom međunarodnom trgovinom i visokim nepoverenjem.

Goran Nikolić

310

U industrijskoj proizvodnji Srbije očekivalo se blago poboljšanje performansi, čak i ako izostane oporavak svetske tražnje. Naime, na prvi udar krize, preduze-ća reaguju naglom redukcijom proizvodnje, i više nego što bi trebalo, pošto imaju zalihe kojih žele da se što pre oslobode; kada nakon nekoliko meseci zalihe opad-nu, proizvodnja delimično oživljava, iako se u okruženju ništa nije promenilo. U Srbiji se ipak nije ispoljio efekat zaliha, bar ne u većoj meri.12 Dakle, kretanje industrijske proizvodnje u Srbiji do kraja godine je neizvesno. Zavisiće od oživ-ljavanja tražnje u svetu, kao i od efekata mera domaće ekonomske politike (kre-diti za likvidnost, eventualno efektuiranje investicionih kredita Svetske banke kao podsticajni, a smanjenje plata i moguće povećanje poreza kao ograničavajući faktor). Čak i da ukupna industrija od maja započne blagi uspon do kraja godine (po pola procenta u desezoniranoj seriji), industrijska proizvodnja bi za oko 10% bila manja nego u 2008. godini.

Indikativno je praktično podudaranje kretanja indstrije u Srbiji i EU. Sunovrat međugodišnjih indeksa industrijske proizvodnje u EU27 ne samo da nije zaustav-ljen, već je u martu dostigao novu rekordnu vrednost. Pad ukupne industrijske proizvodnje u EU16 u martu na međugodišnjem nivou iznosi 20,2%, a u EU27 18,8%. Osnovni uzrok je visoka prošlogodišnja baza, jer se redukcija međume-sečnih indeksa lagano usporava.13 Dakle, uočljiva je nešto bolja tendencija indu-strijske proizvodnje u Srbiji u odnosu na EU27 u poslednja dva meseca. Indu-strijska proizvodnja u Srbiji je, štaviše, u desezoniranoj seriji u martu zabeležila porast od 1,5%, u odnosu na februar. Međutim, ovakva putanja trendne linije je rezultat povećanja proizvodnje elektroprivrede u tom mesecu (što je povezano sa vremenskim prilikama), a ne oživljavanja prerađivačke industrije.

Održivost platnog bilansa SrbijeKljučni problem Srbije je visok deficit (tekućeg računa) platnog bilansa, uzro-kovan pre svega velikim uvozom i malim izvozom. Deficit tekućih transakcija platnog bilansa je u prva tri meseca 2009. iznosio 0,8 milijardi dolara, što je manje čak za 38% od deficita u istom periodu 2008. godine, i, pre svega, je posle-dica snažnog pada uvoza. Na strani kapitalnog i finansijskog bilansa evidentiran

12 Do aprila 2008. kretanje proizvodnje i zaliha je jako povezano, da bi do avgusta rast zaliha bio nastavljen, iako je proizvodnja počela da opada. Efekti svetske krize se u Srbiji ispoljavaju od avgusta i, za razliku od iskustava nekih drugih zemalja, zalihe neznatno apsorbuju udare – one blago i sve sporije opadaju i ostaju na visokom ni-vou. Dok je martovska proizvodnja prerađivačke industrije u odnosu na prošlogodiš-nji april desezonirano manja za oko 20%, zalihe gotovih proizvoda su na približno jednakom nivou. Dakle, moguće je da industrijska proizvodnja u Srbiji još opadne, s obzirom na relativno visoki nivo zaliha gotovih proizvoda.

13 U decembru 2008. pad je iznosio 2,9%, u januaru ove godine 2,6%, februaru 2,2%, a u martu 1,9%.


311

je priliv SDI od 645 miliona dolara, što je, najvećim delom, rezultatom priliva novca po osnovu privatizacije NIS.14 Devizne rezerve Narodne banke Srbije iznose krajem aprila 2009. godine 8,1 milijardu evra. Posle 15. maja u planu je povlačenje prve tranše od MMF od oko 800 miliona evra i to bi trebalo da bude 18. ili 19. maja, tako da će devizne rezerve biti povećane na skoro devet milijardi evra. Ove godine će, po svemu sudeći, deficit biti znatno smanjen zbog očekiva-nog snažnog pada uvoza, ali bi on, ipak, mogao iznositi između tri i četiri mili-jarde evra. Prema proceni Unikredit Grupe, deficit tekućeg plaćanja ove godine će opasti na 10,8% BDP, a u 2010. na 9,2% BDP. Prema aprilskoj projekciji MMF deficit platnog bilansa Srbije iznosiće 2009. godine 12,2%, a naredne 11,3% BDP (deficit kod zemalja regiona prema istoj prognozi iznosiće za Bugarsku 12,3% 2009 i samo 3,6% 2010, kod BIH 9,3%, odnosno 9,2%, kod Rumunije 7,5% i 6,5%, kod Hrvatske 6,5% i 4,1%). Ako se ima u vidu, da bi servisiranje pristiglog (privatnog i državnog) inoduga 2009. godine moglo iznositi oko četiri milijarde evra (s kamatama pet milijardi evra), a da bi strane direktne investicije mogle biti između jedne i jedne i po milijarde evra, dolazimo do jednostavne računice (pod uslovom da ostale stavke kapitalno-finansijskog računa, kao portfolio investicije ili neto avansi budu relativno malih iznosa, kao i nerezidencijalni računi i stanje na računima naših banaka u inostranstvu, što je realno) da je neophodno da se Srbija zaduži preko šest milijardi evra u ovoj godini. Ili da potroši znatan deo deviznih rezervi, a da se za toliko manje zaduži. Ili pak da reprogramira deo dugova koji dospevaju. Najverovatnija je kombinacija ove tri mogućnosti.

Posle aranžmana sa MMF, neto devizne rezerve će u 2009. godini biti dve mili-jarde i sto miliona evra veće, te bi na raspolaganju za intervencije na deviznom tržištu bio nešto veći iznos od toga (u skladu sa minimumom neto deviznih re-zervi usaglašenih sa MMF15). Preostali iznos neophodan za ravnotežu priliva i odliva deviza morao bi se namaći reprogramiranjem većеg dela kratkoročnih i prispelih dugoročnih dugova i novim zaduživanjem (privatnog i, u manjoj meri, javnog sektora). Posle dogovora u Beču sa velikim bankama, kreditorima naših preduzeća (gde je „žirant’’ MMF), koje su se koordinirano obavezale da zadr-že ukupan nivo kreditne izloženosti prema Srbiji, to se čini ostvarivim i pored snažno smanjene raspoloživosti novca na evropskom bankarskom tržištu, po-sebno za rizične zemlje, poput Srbije (biće izvršeni „stres testovi’’, u skladu sa metodologijom MMF, koji će proveriti otpornost banaka u slučaju pogoršavanja 14 Prema proceni Unikredita, priliv direktnih stranih investicija ove godine opašće na

1,1 milijardu evra sa 1,9 milijardi iz 2008. godine, a u 2010. godini će ponovo biti zabeležen rast na 1,3 milijarde evra.

15 Vrlo je značajan postignuti dogovor o stendbaj (standby) aranžmanu sa MMF, koji je nužan uslov za priliv drugih sredstva i za finansiranje dela dugova, računajući i od matičnih banaka vlasnika filijala u Srbiji. Uslovi MMF su, istina, dosta tvrdi i izgle-da da je jedino odstupanje od uobičajenih uslova to što nema velikog insistiranja na strukturnim reformama.

Goran Nikolić

312

spoljnih uslova i domaće tražnje tokom narednih meseci). Blago oživljavanje vo-dećih svetskih berzi od marta, kao i određeni ohrabrujući indikatori s razvijenih tržišta, daju nadu da bi oporavak na globalnom planu mogao početi početkom 2010. godine i da bi se relativno brzo odrazio na porast priliva investicija i kredita u našu zemlju.

Kurs dinara ne bi bio pod preteranim pritiskom. Makroekonomska stabilnost, uslov za kakav-takav privredni ambijent, bila bi održana. Ravnoteža se, dakle, uspostavlja na nižem nivou potrošnje, odnosno kursa i realnih zarada i penzija. Korekcija je neprijatna sa socijalnog aspekta, ali ona nije snažna i destabilizuju-ća. Pesimistični scenario sa znatno manjim dotokom kapitala i odsustvom zna-čajnijeg reprograma privatnih inodugova, uslovio bi jak udar na kurs i devizne rezerve i značajniji pad uvoza, proizvodnje, izvoza, zarada. Snažno rastući kurs doveo bi kritičan broj preduzeća (i zaduženih građana) do bankrota. Dakle, mo-ramo delimično finansirati deficit16 (novcem od MMF, reprograma i novog zadu-živanja), ako ne želimo naglo i vrlo bolno prilagođavanje.

Manjak u budžetu i otplata javnog duga će odneti oko jednu i po milijardu evra. Novac bi trebalo da se namakne od prihoda privatizacije (veći deo je već na raču-nu Trezora), koncesionih zajmova (i donacija) EU, Svetske banke, Evropske ban-ke za obnovu i razvoj i Evropske investicione banke i komercijalnog zaduživanja države, pre svega u inostranstvu. Deficit bi mogao biti i znatno veći od projekto-vanih 3% BDP rebalansom budžeta, jer se trenutna procena MMF i Vlade Srbije o kretanju privredne aktivnosti (pad BDP od „samo’’ 2%) i poreskih priliva čini optimističnom, mada bi nešto veća inflacija od projektovane, paradoksalno, mo-gla da ublaži problem.

Spoljni dug Srbije iznosio je poslednjeg dana marta 2009. godine 21,445 miliona evra, što je pad od oko 350 miliona evra od početka godine (spoljni dug Srbi-je je porastao u 2008. oko 4 milijarde evra). Najveći deo spoljnog duga otpada na domaća preduzeća (11,5 milijardi evra). Nakon dogovora u Beču sa velikim bankama, koje su se koordinirano obavezale da zadrže ukupan nivo kreditne izloženosti prema Srbiji, reprogram inodugova se čini ostvarivim i pored snažno smanjene raspoloživosti novca na evropskom bankarskom tržištu, posebno za rizične zemlje, poput Srbije. Treba pomenuti i olakšice NBS za domaće banke koje budu zadržale nivo plasmana u zemlji.

Dosta optimistična projekcija Bankarske Unikredit grupe predviđa da će BDP Srbije u 2009. godini opasti za 2,5%, na 29,5 milijardi evra (pad će se u 2010. godini usporiti na 0,7%). Imajući u vidu da bi spoljni dug mogao rasti usled po-

16 Teoretski posmatrano, deficit i visok dug može biti finansiran na dug rok i uz znatno nepovoljnije ekonomske indikatore, ali samo ako su kreditori ili donatori spremni da i dalje obezbeđuju neto transfer kapitala, što je danas veoma teško postići.


313

vlačenja kredita od MMF (oko 2,2 milijarde evra u 2009. godini), kao i zajmova od Svetske banke, EIB, EBRD i komercijalnih zajmova (istina, prema Bečkoj konvenciji, oni bi u neto iznosu trebalo da budu blizu nule) proizilazi da će u 2009. godini udeo spoljnog duga u BDP verovatno biti blizu ili iznad kritične tačke od 80% (visoko zadužene zemlje prema Svetskoj banci).

Tendencije spoljne trgovine SrbijeU prvom kvartalu 2009. godine, nastavljene su tendencije pada izvoza i uvoza s kraja protekle godine. Pokazatelji recesije jesu izuzetno niske vrednosti uvoza in-termedijarnih proizvoda i kapitalnih proizvoda. Očekivano je da bi izvoz mogao biti znatno redukovan u 2009. Stopa negativnog rasta će, prema projekciji Vlade, iznositi 15%, dok će uvoz pasti 21%. Glavni faktor je globalna kriza koja je dove-la do pada privredne aktivnosti i trgovine u svetu, a koja se reflektuje i na srpsku spoljnotrgovinsku robnu razmenu. Svetska banka očekuje da će ove godine obim globalne trgovine pasti za 12% na godišnjem nivou, što je ubedljivo najveći pad u više od 80 godina (u prethodnim globalnim recesijama 1975, 1982. i 1991. trgovi-na je praktično stagnirala17). Pad obima trgovine dodatno je pogoršan manjkom kredita za trgovanje, koji omogućavaju izvoznicima i uvoznicima da podmire račune. Baltic Dry Index, glavni pokazatelj globalne trgovinske delatnosti, oštro je opao krajem 2008, pa je od tada porastao, ali je još uvek na upozoravujeće ni-skom nivou.18 Očekivano je da obim međunarodne trgovine nastavi smanjivanje u narednim mesecima, kako omekšavanje tražnje u industrijskim zemljama bude negativno uticalo na rast izvoza.19

Vrednost izvoza Srbije u martu 2009. godine iznosila je 506 miliona evra, i bila je za 18,5% manja u odnosu na vrednost u martu prošle godine, dok je uvoz bio 1,059 miliona evra, što je za 21,9% manje u odnosu na vrednost u istom mesecu prošle godine. Na osnovu ovih podataka možemo konstatovati da je zaustavljen proces oštre redukcije spoljne neravnoteže. Smanjenje izvoza u januaru 2009, u odnosu na januar 2008. godine iznosilo je 23,8%, u februaru 29,5%, da bi se u martu smanjio na 18,5%. Podaci za uvoz glase: 27,9%, 28% i 21,8%, a za deficit 31,5%, 26,7% i 24,7% respektivno. Priliv deviza od prodaje udela u NIS-u, iz

17 Global recessions, april 30th 2009.From The Economist print edition.18 Ovaj indeks je mera potražnje za brodskim kapacitetima za transport roba u odnosu

na ponudu istih.19 Svetska banka će uskoro osnovati Fond za globalnu trgovinu (program za globalnu

trgovinsku likvidnost) od 50 milijardi dolara.Trgovinska politika mogla bi postati tač-ka sukobljavanja u mesecima koji dolaze, a posebno kada glavne ekonomije razvije-nog sveta intenziviraju napore za podsticanje domaće ekonomije (demokrati u SAD su progurali „By American“). Ohrabrujuće je da su lideri G20 na samitu u Londonu početkom aprila odbacili protekcionizam, i založili se za veću multilateralnu sarad-nju, posebno u pravcu regulisanja međunarodnih finansija.

Goran Nikolić

314

februara, uz stabilizaciju kursa dinara, verovatno su uticali na uvozni oporavak, kao i oporavak spoljne neravnoteže.

Najveći međugodišnji pad vrednosti izvoza imali su gvožđe i čelik (119 miliona evra), obojeni metali (61), organski hemijski proizvodi (39), proizvodi od metala (28), mineralne rude i otpaci metala (23), nafta i derivati (21), industrijske mašine za opštu upotrebu (20), i plastične mase u primarnim oblicima (20). Ovih osam odseka standardne međunarodne trgovinske klasifikacije učestvuje sa preko če-tiri petine u ukupnom padu izvoza. Uprkos tako velikom padu, postoje i sektori koji su zabeležili međugodišnji rast izvoza: odeća (više za 26 miliona evra), žita-rice (16 miliona evra), pogonske mašine i uređaji (7), telekomunikacioni aparati i uređaji (4), cigarete (2), i stočna hrana (2). Najveći doprinos smanjenju uvoza dali su sledeći odseci: nafta i derivati (176 miliona evra), drumska vozila (127), obojeni metali (67), gvožđe i čelik (50), proizvodi od metala (38), mineralne rude i otpaci metala (37), specijalne mašine za pojedinačne industrijske grane (36), i plastične mase u primarnim oblicima (34). Uvoz drumskih vozila nastavio je rast vrednosti, sa 71 u februaru na 77 miliona evra u martu (u martu 2008. godine vrednost uvoza iznosila je 127 miliona evra).

Pod dejstvom globalne krize najviše mogu biti pogođeni sledeći robni odseci (sa značajnim udelom u ukupnom izvozu) u 2009. godini: tekstilna vlakna i otpaci, mineralne rude i otpaci metala, proizvodi od kaučuka, gvožđe i čelik, obojeni metali, kancelarijske mašine za automtsku obradu podataka, čiji bi pad mogao ići od 20% do čak preko 50%. Robni sektor hrana i žive životinje mogao bi da ostane bitnije nepogođen, kao i sektori pića i duvan i životinjska i biljna ulja i masti. Imajući u vidu tendencije u prvom kvartalu, koje i nisu pouzdane za preci-zne projekcije, snažna redukcija izvoza mogla bi nastupiti u sektorima: proizvodi svrstani po materijalu i hemijski proizvodi, koji imaju značajan udeo u ukupnom izvozu.

Ohrabrujući su podaci MMF o kretanju cena primarnih proizvoda u aprilu 2009. godine, koji ukazuju da su te cene (bez energije) povećane u odnosu na mart za 5%, dok su u odnosu na april 2008. godine bile niže za 30,8%. Pošto je dolar u odnosu na evro u aprilu 2009. godine bio za 17% jači, u evrima su cene bile niže za manje od 20%. Ako uzmemo u obzir i deprecijaciju dinara prema evru, dinarske cene poljoprivrednih proizvoda trebalo bi da budu iste, ili da krenu ka povećavanju. To je dobro za srpske poljoprivrednike i naš izvoz, jer je ovo jedini segment izvoza (uz odeću i retke industrijske proizvode) koji je u porastu. Prema tome, dobar rod pšenice i voća i povrća može uticati na usporavanje pada uku-pnog izvoza. Loša vest je da će osam meseci potiskivani cenovni udar naniže, možda sada biti aktiviran. Ministarstvo finansija je iskoristilo oštar pad cena energenata da poveća akcize, što znači da će njihov rast automatski uticati na rast inflacije. NBS će se suočiti, ako se nastavi rast cena poljoprivrednih proizvoda,


315

sa rastom cena na koji ne može da utiče, jer je izazvan spolja, a ne našim razlozi-ma (monopolima, kartelskim dogovorima, i slično).20

Kretanje izvoza i BDP Srbije zavisi pre svega od brzine oporavka evropske eko-nomije. Evropa predstavlja najznačajnijeg spoljnotrgovinskog partnera Srbije (učestvuje sa preko 95% u ukupnom uvozu i izvozu Srbije; udeo EU27 je oko 55%). S druge strane, EU nema alternativu niti u pogledu zemalja koje su inve-stirale u Srbiju, s obzirom na to da je prema obimu neto direktnih stanih inve-sticija u ukupnim investicijama njeno učešće 99%. S tim u vezi se i intenzitet obrušavanja srpskog izvoza i industrijske proizvodnje u poslednja dva kvartala dominantno može pripisati istovetnoj dinamici uporedih agregata u EU27. Ono što se za Srbiju, na osnovu podataka za mart 2009, može zaključiti, jeste to da je u tom mesecu prekinuta tendencija dramatičnog opadanja izvoza, a sličnu dina-miku ima i uvoz EU. Sasečena uvozna tražnja na evropskom tržištu direktno se odrazila i na redukciju domaće industrijske proizvodnje, odnosno prerađivačke industrije koja čini 94% ukupnog izvoza.

Kretanje deviznih kurseva zemalja u tranziciji od početka oktobra 2008.Slabljenje domaće monete od otkobra 2008. do kraje februara 2009. za skoro petinu svoje vrednosti prema evru, moglo bi biti ustavljeno ili znatno usporeno u narednom periodu (u poslednja tri meseca dinar se stabilizovao). Indikativna je procena Unikredit grupe, koja ukazuje da će prosečni devizni kurs u 2009. iznositi 97,58 dinara za evro, a u 2010. godini 103,5 dinara za evro.

Pad dinara nije izuzetak i većina moneta kontinenta izvan Evrozone,21 je bila suočena sa slabljenjem prema evru. Naravno, izuzetak su zemlje sa fiksnim re-žimima kursa ili valutnim odborima, koje su imale znatno smanjivanje deviznih rezervi zbog intenziviranja intervencija na deviznom tržištu. Valute Istočne i Centralne Evrope su dostigle minimum prema evru tokom februara (mada ima izuzetaka: lej 20. januara, turska lira i mađarska forinta na početku marta itd.), da bi potom nastupila stabilizacija ili jačanje vrednosti datih valuta prema moneti Evrozone (videti Tabelu 2). Ruska centralna banka je u januaru 2009, do kada je u prethodnih četiri meseca potrošila trećinu deviznih rezervi (oko 200 miliona dolara), uvela donji prag ponderisane vrednosti korpe (evro: 50%, dolar: 50%) od 41 (tj. oko 36 rubalja za dolar i 46 za evro) i na njemu „branila” nacionalnu valu-

20 U aprilu su u odnosu na mart 2009. godine povećane cene pšenice za 1,1% (niže su za 35,5% u odnosu na april 2008. godine), kukuruza za 2,5% (niže za 31,6%), sunco-kretovog ulja za 11,7% (niže za 57,3%), šećera u EU za 3,1% (niže za 26,1%), bakra za 17,7% (niže za 49,1%), i aluminijuma za 7% (niže za 51,8%).

21 Praktično izuzevši samo Švajcarsku, čiji je franak u toku prethodne godine ojačao za desetinu a u 2009. je blago oslabio prema evru.

Goran Nikolić

316

tu.22 Posle toga rublja se stabilizovala i ojačala. I većina ostalih zemalja potrošila je znatan deo deviznih rezervi na ublažavanje pada svojih valuta.

Tabela 2. Deprecijacija valuta izabranih zemalja tokom 2008. i 2009. prema evruValuta izabranezemlje

Promena nominalnog kursaod 30.9.2008. do 28. 2. 2009.

Promena nominalnog kursaod 28. 2. 2009. do 18.5.2009.

Srbija -18.3 -0.6Hrvatska -4.4 0.7Češka -12.2 4.4Mađarska -19.1 5.8Poljska -27.7 5.1Rumunija -13.0 3.1Turska -16.2 2.9Rusija -20.0 5.0Švajcarska 6.5 -1.7SAD 13.0 -6.3Britanija -11.2 1.1Japan 22.4 -4.7Izvor: http://www.ecb.int/stats/exchange/eurofxref/html/eurofxref-graph-czk.en.html

Napomena: Bugarska i BIH imaju valutne odbore (1,955 leva, tj. konvertibilnih marki za evro).

Zemlje u tranziciji beležile su značajan ekonomski rast (uglavnom od druge po-lovine devedesetih), praćen povećanim rastom spoljnog duga (mahom maticama filijala banaka koje su ušle u ovaj region), i realnom aprecijacijom njihovih valuta (ukoliko su bile fluktuirajuće) i imale su tri faze u kretanju kurseva i tokova kapitala od polovine 2008. (Zdravković-Tasić, 2009). Prvu fazu predstavljao je snažan priliv inokapitala u trećem kvartalu 2008. godine uz aprecijaciju svih valuta. Drugu fazu, koja je trajala u poslednjem tromesečju 2008. godine i prvom 2009. godine, karakterisao je nagli odliv kratkoročnog kapitala uz snažnu depre-cijaciju valuta i ulazak većine zemalja u aranžman sa MMF. Treća faza, koja čini se počinje, predstavlja stabilizaciju ili aprecijaciju kurseva u situaciji kada MMF garantuje stabilnost finansijskog sistema, odnosno dovoljnu količinu deviznih re-zervi. Finansijske i valutne krize su izbegnute, barem se tako trenutno čini.

Prema nedavno objavljenom poverljivom izveštaju MMF, ta se institucija založi-la za usvajanje evra kao zvanične valute u zemaljama Istočne i Centralne Evrope, koje su pogođene krizom. MMF se založio za omekšavanje pet kriterijuma Evro-zone za pristupanje Monetarnoj uniji. Prema tom planu zemlje Istočne i Central-ne Evrope članice EU, mogle bi da postanu „kvazičlanovi“, odnosno bez mesta

22 Financial Times 3.2. 2009. Test for Russian central bank as rouble hits Floor.


317

u Evropskoj centralnoj banci (ECB). Evroizacija nudi velike prednosti, naročito u rešavanju problema akumulacije duga u devizama, čime bi se smanjila neizve-snost i obnovilo poverenje. Istu ideju podržale su neke članice EU, ali su ministri finansija Evrozone i ECB odbili tu mogućnost, tvrdeći da „nema prečica na putu za usvajanje evra”, i da se strogi kriterijumi (pomalo čudni, jer se odnose na celu EU, a ne na Evrozonu, kada su kamate i inflacija u pitanju) moraju poštovati.23

Monetarno-fiskalne mere sa efektom na eksternu poziciju Srbije Najvažnija mera sa efektom na eksternu poziciju Srbije je mogućnost povlače-nja 2,9 milijardi evra od MMF u 2009. i narednoj godini. Pored toga, od velike važnosti je i „Bečki dogovor” sa deset inobanaka (koje imaju najveće plasmane domaćim preduzećima), kojim su se one obavezale za zadrže nivo kreditne izlo-ženosti prema Srbiji. Vrlo su važni i koncesioni krediti ugovoreni sa Svetskom Bankom, EBRD-om, EIB, čija bi realizacija ove godine mogla biti blizu jedne milijarde evra.

Uticaj na eksternu poziciju Srbije imaju, takođe, i stimulativni paketi Vlade Sr-bije. Prvi je, pored ostalog, podrazumevao podsticanje kreditiranja privrede i građana na taj način što je Vlada subvenicijom ili NBS (npr. oslobađanjem od obavezne rezerve) smanjivala kamatnu stopu na kredite. Uz to, ovim merama su domaće banke stimulisane na inozaduživanje (znatno ranije, početkom četvrtog kvartala 2008, ukinute su obavezne rezerve na inokreditne linije), čime je izve-sno izrvšen uticaj na priliv kapitala u zemlju i održavanje kursa dinara. Novim programom antikriznih mera Vlade Srbije, domaćoj privredi su od 18. maja na raspolaganju novi krediti za likvidnost, sa kamatama od 3% koje subvencioniše država. Država od banaka očekuje da sredstva za te kredite, koji su inače naj-traženiji, povećaju za 40 milijardi dinara. Kod kredita za likvidnost u dinarima kamata je 10,5%. Do sada je plasirano više od 300 miliona evra preko banaka i još toliko je u procesu obrade kod komercijalnih banaka. Podsticajni paket mera Vlade Srbije obezbediće više novca u sistemu i ohrabriće banke da odobravaju više kredita i povlače inokreditne linije.

U cilju održavanja makroekonomske stabilnosti, NBS je obezbedila dodatnu li-kvidnosti bankarskom sektoru (trenutno imamo značajan obim depozita u repo hartijama NBS i trezorskim zapisima RS, u iznosu od čak 134 milijarde dinara 15. maja, a omogućeno je i dodatno zaduživanje banaka kod NBS na osnovu hartija od vrednosti države i NBS, kao i hipotekarnih kredita), postigla dogovor sa 10 najvećih banaka da ne smanjuju obim kredita prema Srbiji (čime je sprečila odliv kapitala iz zemlje) i podržala programe Vlade. Ekspanzivnija monetarna

23 Ipak, treba reći da su Belgija i Italija ušle u Evrozonu sa javnim dugom iznad 110% GDP, a da su Finska i Italija učestvovale u ERM II u periodu koji je kraći od dve go-dine.

Goran Nikolić

318

politika je, praktično, omogućena usporavanjem inflacije (usled snažnog pada domaće tražnje i usporavanja kreditne aktivnosti srpskih banaka), koja bi u maju, na međugodišnjem nivou, mogla biti oko 8%. Usled toga, NBS je snizila referen-tnu kamatnu stopu na 14%, i moguće je da se trend smanjenja bazne kamate NBS nastavi. Obeshrabrujući su podaci Udruženja banaka Srbije, po kojima je april najlošiji mesec u novijoj istoriji domaćeg bankarstva (na kraju ovog meseca sta-nje duga po bankarskim kreditima bilo je za 5% manje nego mesec dana ranije).

Od 18. maja, NBS je uvela nove mere, pored ostalog i za unapređenje ek-sterne pozicije zemlje. Radi obezbeđenja dodatne likvidnosti bankarskom sektoru, NBS vrši eskontovanje: hartija od vrednosti, potraživanja od dr-žave i hipotekarnih kredita. Naime, u slučaju da banke založe deo portfelja svoje aktive po osnovu ovih mera, NBS bi mogla bankama da odobri oko 70 milijardi dinara kratkoročnih kredita po kamatnoj stopi za 1,5% višoj od referentne kamatne stope. Pored toga, NBS omogućava svop-transakci-je do ukupno jedne milijarde evra i vrši relaksaciju propisa koji se odnose na kapital, rezervisanje, itd. Sve ove mere omogućiće da se održi stabilnost bankarskog sektora, ali će, ipak, najveći izazov u narednih nekoliko meseci, u Srbiji (kao i u celom regionu, EU, SAD) biti kako da se ubede banke da odobra-vaju više kredita.24

U svakom slučaju, ekonomski rast ne može dugoročno biti građen na ekspanziji domaće tražnje koja permanentno generiše fundamentalne spoljne i unutrašnje neravnoteže i time povećava opštu zaduženost. Njenim rastom povećavao se, naime, i rizik da potencijalni problemi u prilivu kapitala, porastu njegove cene ili problemi u izvoznoj tražnji, sruše ceo obrazac rasta i pretvore ga u njegovu suprotnost. Otuda, izlazak iz sadašnje situacije načelno se ne može bazirati na dodatnom širenju neravnoteža, već na njihovom bitnom smanjivanju. Veličina „prilagođavanja” okvirno je određena s tri eksterno definisane pretpostavke: kontrakcija izvozne tražnje, po tekućem kursu trenutno oko 25%; pad direktnih stranih ulaganja za oko polovinu u 2009.; refinansiranje dospelih inostranih oba-veza, uz relativnu stagnaciju spoljnog duga (izuzevši rast duga po osnovu povla-čenja novca od MMF). Prema tome, ekonomski modeli zemalja u tranziciji, zbog očekivanih suštinskih pomeranja u svetskoj privredi, moraju hitno da se prome-ne: krediti međunarodnih finansijskih institucija tu mogu samo da pomognu, ali nikako ne mogu da reše problem markoekonomske stabilnosti.

24 Pored toga, i kamatne stope su visoke i pored smanivanja baznih kamatnih stopa, usled povećanja bankarskih marži zbog anticipiranih rizika. U Evrozoni prosečne ak-tivne kamatne stope stanovništvu iznose čak 10%, privredi 5%, iako je bazna kamata ECB samo 1%. Sredinom maja 2009. i Dojč Telekom može da se zaduži po kamati od 6%, Poljska po kamati od 5,86%, Litvanija po čak 9,95% (Economist Media Group – okrugli sto, prezentacija R. Jelašića, 19. maj 2009.).


319

Literatura:

„Bernanke sees signs of recovery”(2009), Financial Times.

Djankov, S. (2009), „When Will Stocks Rebound in Eastern Europe? ”, BLOG, January 22, (koautorski sa M. Facundo).

„Indicators”, The Economist 16. 5. 2009, London.

„Global recessions”, 30. april 2009, from The Economist print edition.

Healy, J. (2009), „U.S. Economy in 2nd Straight Quarter of Steep Decline”, The Wall Street Journal. April 29, 2009.

MAT, br. 3/2009. Ekonomski institut, Beograd.

McKay, P (2009), „Stocks Rise as Recovery Hopes Build”, The Wall Street Jo-urnal.

„Test for Russian central bank as rouble hits Floor”, 2009, Financial Times.

Zdravković, M. (2009), „Monetarna politika i ekonomski oporavak NBS”,, Beo-grad (koatorski rad sa N. Tasićem).

Wolf, M. (2009) „Central banks must target more than just inflation”, Financial Times.

World Economic Outlook (2009), IMF, April 2009.

http://www.ekonomija.org

http://www.ecb.int/stats/exchange/eurofxref/html/eurofxref-graph-czk.en.html

http://www.imf.org/external/np/res/commod/table1a.pdf

http://www.imf.org/external/np/res/commod/table1a.pdf

V

PREDLOG REFORME JAVNOG SEKTORA

323

Miladin Kovačević i Mahmud Bušatlija

NEOPHODNA REFORMA JAVNOG SEKTORA I NJENI POTENCIJALNI EFEKTI

Umesto uvoda

Dve najočiglednije karakteristike ekonomije odnosno makroekonomske situa-cije u Srbiji su nedovoljan izvoz koji bi obezbedio bolju platnobilansnu poziciju država, a drugi problem je javna potrošnja. U prošlosti, sve do nagle kontrakcije platnog bilansa (njegovog kapitalnog dela) u oktobru 2008, različitim tempom (sporije, kada je na snazi bio STAND BY aranžman) rastao je spoljnotrgovinski i platnobilansni deficit, kao i udeli ovih deficita u BDP-u, koji su postali neodrživi i bez prelivanja svetske finansijske krize. Sa dolaskom krize, nastupilo je prinud-no prilagođavanje ovih deficita, tj. naglo obaranje spoljnotrgovinske razmene. S druge strane, takođe, u kontinuitetu vođena je manje ili više izražena prociklič-na fiskalna politika, pri čemu se u vreme trajanja STAND BY aranžmana zbog kriterijuma izvršenja, vodila politika kontrole te potrošnje, uglavnom samo na agregatu plata u javnom sektoru (tzv. zamrzavnje mase plata), ali je nakon zavr-šetka aranžmana početkom 2006, ta potrošnja realno ponovo uzela rastući trend, a pred kraj godine takoreći eksplodirala (povezano sa predstojećim izbornim ciklusom).

Kriza u Srbiji se sa aspekta makroekonomske teorije može okarakterisati, u akut-nom smislu, kao platnobilansna kriza, a bez STAND BY aranžmana već u prvom kvartalu 2009. došlo je do naglog prekida priliva kapitala.1 Aranžman sa Među-narodnim monetarnim fondom obezbeđuje kreditni priliv od 2,2 milijarde evra, kao podršku deviznim rezervama za očuvanje stabilnosti i podstiče evropske

1 „Vulnerabilities in Emerging Southeastern Europe-How Much Cause for Concern?“, Piritta Sorsa and others, IMF Working Paper,WP/07/236,October 2007.

Calvo, G. A. i E. Talvi (2005), „Sudden Stop, Financial Factors and Economic Collap-se in Latin America:Learning from Argentina and Chile“, Working Paper 11153, Na-tional Bureau of Economic Research, 1050 Massachusetts Avenue, Cambridge, MA 02138.

http://www.nber.org/papers/w11153 Kovačević, M. i M. Bušatlija (2008), „Upravljanje krizom – Uticaji globalne krize i

mogući pravci amortizacije tih uticaja“, neobjavljeni rad za temu meseca u Mkroeko-nomskim analizama i trendovima (izdanju Ekonomskog instituta u Beogradu).


324

banke na dužničku (reč je o komercijalnom dugu privrede Srbije) relaksaciju kroz refinansiranje dospele otplate glavnice i kamata u iznosu od oko 3,6 milijardi evra u 2009 godini. Bez ovog aranžmana posledice bi bile daleko drastičnije, sa izvesnom pretnjom spoljne nelikvidnosti i kolapsom budžeta i privrede u 2010. godini. Medjutim, više od toga zabrinjava to što krizu u Srbiji uzrokuju četiri fundamentalne neravnoteže2, koje se tekućim merama ekonomske politike ne mogu izlečiti. To su ustvari tektonski uzroci ili faktori te krize kod nas, pri čemu su naznačene fundamentalne neravnoteže medjusobno povezane. Prva je, zapra-vo, slaba reindustrijalizacija, odnosno deindustrijalizacija u relativnom smislu, što znači da su rast i formiranje bruto domaćeg proizvoda ostvarivani (u relativ-nom smislu), na štetu razmenljivih dobara industrije i poljoprivrede koje zajedno (uključujući energetiku i rudarstvo) sada učestvuju, sa oko 30% u GDP. Ostatak su sektori nerazmenljivih dobara, pa zato imamo ovu dugoročnu strukturnu po-sledicu, odnosno dugoročni strukturni problem nedovoljne propulzije izvoza.

Druga fundamentalna neravnoteža je u monetarnoj sferi i to je ukorenjenost dvovalutnog sistema, a uzroci te ukorenjenosti sežu duboko u prošlost i nije ih moguće ukratko obuhvatiti. U ne tako dalekoj prošlosti, u pitanju je razoreno poverenje tokom osmadesetih i devedesetih godina, kao posledica srušenog društvenog sistema i države, a u daljoj prošlostu u pitanju je diskontinuitet u izgrdanji demokratske države i institucija. U svakom slučaju, dvovalutni sistem ima za posledicu eurizaciju finansijske imovine. To proizvodi valutnu neuskla-đenost aktive i pasive u bilansima banaka i preduzeća. Otuda veliki rizik (koji se u uslovima finansijske krize platnobilansnog tipa pojačava), gubitaka po osnovu kursnih razlika i prenosa tzv. valutnog rizika na kreditni rizik. Gubici po osnovu kursnih razlika i spoljni dug zajedno, predstavljaju prilično eksplozivnu smešu kao atak na devizne rezerve u prvoj fazi krize likvidnosti, a potom, po iscrpljenju deviznih rezervi, i aktiviranja spirale inflacije.

2 Labus, M. i S. Milošević (2009), „ Ekonomska kriza u Srbiji između rasta i strukturnih promena“, Kopaonik biznis forum 2009, Rast u uslovima globalne recesije i finansij-ske krize: „(ne)konvencionalne inicijative“ (zbornika radova), izdanje Saveza ekono-mista Srbije i Udruženja korporativnih direktora Srbije, Beograd, Dobrinjska 11.

http:/www.ses.org.rs

Neophodna reforma javnog sektora i njeni potencijalni efekti

325

Treća fundamentalna neravnoteža jeste resursni jaz, reprezentovan spoljnotrgo-vinskim i platnobilansnim deficitom. Mi trošimo više nego što proizvodimo: u 2008. 23–24% bruto domaćeg proizvoda, a u projekciji Misije Međunarodnog monetarnog fonda iz aprila, za 2009. to se svodi na 17,7% BDP-a (odnosno 13,2% deficit tekućeg bilansa za 2009) u uslovima primene STAND BY aranžmana od maja.

Četvrta fundamentalna neravnoteža jeste zavisnost od spoljne akumulacije, a posebno od pozajmica. To znači, uglavnom, kreditno finansiranje u poslednje vreme (tokom 2007. i 2008) ovog resursnog jaza i time povećanje, spoljnog duga. Ignorisati spoljni dug, isto je što i ignorisati spoljnotrgovinski deficit. On je na kraju 2008. bio na nivou od 60% BDP-a i to je suštinski problem (bez obzira što je javni deo spoljnog duga na nivou od 22% BDP-a), jer je dospeće naplate tog duga (pre svega direktnog komercijalnog zaduženja preduzeća) najveće u 2009. i narednim godinama. Taj iznos duga nije najvećim delom upotrebljen u produk-tivne investicione realizacije, tj. u sektor proizvodnje razmenjivih dobara, već u sektore trgovine i poslova sa nekretninama. U godinama koje dolaze, ako komer-cijalna dospeća ne bi bila refinansirana, količnik servisiranja duga (odnos otplate glavnice i kamata prema izvozu robe i usluga), penje se na preko 50%. Ako se zna da je iskustveni granični količnik oko 25%, kada je još uvek rizik održivosti duga moguće tolerisati, jasno je da je neposredna budućnost opterećena proble-mom krize duga, koji će zahtevati urgentna i sistemska rešenja: s jedne strane biće potrebni novi aranžmani sa međunarodnim finansijskim sektorom, a sa dru-ge, napuštanje modela zaduživanja i predominantne neinvesticione potrošnje.

Sagledavanje četiri prikazane fundamentalne neravnoteže upućuje na pitanje efektivnosti ekonomskih politika, što je veoma bitno. Ekonomske politike, pre svega na fiskalne i monetarne ekonomske politike, same po sebi ne mogu da pomognu na ublažavanju, ili rešavanju ove četiri fundamentalne neravnoteže. One su uvek i samo kratkoročnog daha; one uvek mogu samo da uspore produ-bljavanje ovih fundamentalnih neravnoteža. Na duži rok, ekonomske politike ne mogu da doprinesu razrešavanju ovih neravnoteža, a bez njihovog razrešavanja ne može se rešavati hronična suština naše finansijske i ekonomske krize. U uslo-vima finansijske krize i recesije, odvijaće se prinudna eliminacija manifestacije ovih neravnoteža, kao što se već odvija kontrakcija spoljnotrgovinskog i plat-no-bilansnog deficita i, takođe, prinudna kontrakcija javnih rashoda, što će za posledicu imati svakako jačanje udela razmenjivih dobara u BDP-u, ali se time ne rešavaju tektonski uzroci neravnoteža i ne obezbeđuje buduća investiciona propulzija i razvoj. Na taj način, ako je STAND BY aranžmanom i relaksacijom otplate komercijalnog duga kupljeno vreme, koje može biti upotrebljeno, ili neu-potrebljeno za prevođenje ekonomije i društva na kolosek reformi, nakon izlaska evropskog i svetskog okruženja iz finansijske krize i recesije, nije zagarantovan povratak naše ekonomije na pređašnju liniju finansijskog alimentiranja resursnog


326

jaza. Ako i ne bude opstao kao potrošačka ekonomija, opstaće kao glad za inve-sticijama.

Neravnoteže su, uglavnom, posledica modela ekonomije koji je uspostavljen u poslednjih sedam–osam godina i on se u najkraćem može okarakterisati kao mo-del potrošnje u kome su sredstava od privatizacije i pozajmica, dakle i zaduživa-nja, pretežno usmerena na potrošnju. Rast potrošnje znatno je nadmašivao rast BDP-a (rast realnih plata petnaestak posto prosečno, u situaciji rasta GDP od pet – šest posto) tako da je dinamika investicija bila drastično slabija od rasta potroš-nje (kolektivne i lične). Ako se tome doda korupcija, nikakve institucije i gotovo nikakva ulaganja u kapitalnu infrastrukturu, jasno je da rezultat u pogledu pri-vlačenja stranih direktnih investicija u industriju, proizvodnju i infrastrukturu, nije ni mogao biti drugačiji. Sa aspekta teorije, ekonomski model je bio zarobljen u obrascu ponude i tražnje. U razvijenim ekonomijama na zapadu, taj obrazac dolazi do izražaja u kreiranju uslova za izlazak iz recesije. Međunarodni mone-tarni fond je dobio još značajniju ulogu i mnogo veća sredstva kojima raspola-že za intervencije u zemljama koje zapadaju u dužničku krizu, a to je slučaj sa evropskim državama na istočnom i centralnom kraju i balkanskim državama. Taj obrazac je, dakle, izuzetno relevantan u okolnostima svetske krize i recesije. Kod nas, međutim, taj obrazac nije relevantan u uslovima krize upravo zbog njene hronične suštine. Država je sklapajući aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom morala da prilagodi javne rashode (koje bi morala da prilagodi javnim nedostajućim prihodima i bez uslova takvog aranžmana) njihovom redukcijom u rebalansiranom budžetu za cca 90 milijardi dinara, odnosno oko jedne milijarde evra, za koliko je redukovana i ukupna tražnja na strani države.

Šta je u pozadini te, na prvi pogled, kontroverzne situacije kao i nemoći eko-nomskih politika, u prisustvu fundamentalnih neravnoteža koje se hrane iz sa-mog sistema ekonomije i društvenog ambijenta? To je nereformisan javni sektor i nedograđjenost institucija. Nedograđenost institucija je sada ono pitanje šireg konteksta društvenih reformi, političkih itd. Nereformisan javni sektor je funda-ment, postolje ovog ekonomskog modela, kakav je postojao, jer je on bio polu-ga transfera kapitala koji je dolazio spolja, bilo privatizacijom ili pozajmicama, transfera ka potrošnji. Dakle, on je bio ta poluga koja je prebacivala kapital u potrošnju i uzrokovala ovu neravnotežu u pogledu rasta, u pogledu dinamike in-vesticija i potrošnje. To je dalje nužno uslovljavalo procikličnu fiskalnu politiku, tj. prociklična fiskalna politika je bila posledica.

Važno je uvideti, bez obzira na određne specifične konsideracije, da je i monetar-na politika, takodje, posledica navedenih fundamentalnih karakteristika. Devi-zni kurs je uvek posledica, a nikada uzrok, ako se nastoji održati stabilnost cena u uslovima destabilizirajućeg faktora ugneždenog u neravnotežama i nereformi-sanom javnom sektoru. Monetarna politika je sada gotovo sasvim nemoćna, ona


327

može imati samo dva cilja: (1) da čuva devizne rezerve i (2) sprečava destabili-zaciju kursa i šokove na tržištu u meri u kojoj to dozvoljavaju devizne rezerve na srednji rok. Na taj način postaje jasno, da tek sa prelaskom na kolosek reformi može nešto da se uradi u pogledu razvojne osnove, socijalne održivosti i raskida sa procikličnom fiskalnom politikom. Fiskalni sistem sa svoje strane je oslonjen na tri indirektna poreza (PDV, carine i akcize) i kao takav je neodrživ. U okviru celovite reforme javnog sektora, delimična reforma fiskalnog sistema takođe je nužna. Te reforme međutim nema bez sveobuhvatne utilizacije državne imovine i takođe pravednog fiskalnog zahvatanja iz privatne imovine. Utilizacija državne imovine i prava, podrazumeva i reformu sistema rente zauzeća prostora i prava na korišćenje gradskog građevinskog zemljišta. Neposredni ciljevi su, npr. us-postavljanje održivog i od budžeta emancipovanog sistema Socijalnih i Investi-cionih fondova. Najistaknutiji problem je svakako Fond penzijsko-invalidskog osiguranja. Denacionalizacija i restitucija takođe mogu u okviru celovite reforme javnog sektora elegantno i celishodno da se reše. Korporativizacija Zemljišnih fondova daje mogućnost da se građani obeštete za nacionalizovana dobra, koja obuhvataju gradsko građevinsko zemljište, na način da se izbegne njihova segre-gacija i takođe da se izbegne javni dug po osnovu restitucije. Najvažniji efekat celovite reforme javnog sektora kroz korporativizaciju je, priprema za ulazak na tržište kapitala i razvoj infrastrukturnih delatnosti kroz javno-privatno par-tnerstvio, s jedne strane, i kreiranje održivog sistema socijalnih funkcija države među kojima je najurgentnija funkcija penzijsko-invalidskog sistema, sa druge strane. O svemu tome biće reči u posebnom odeljku ove studije, a to je elaboracija sveobuhvatnog okvira reforme javnog sektora, koja je i osnovni cilj studije.

1. CILJEVI REFORME

Rezultati i slabosti dosadašnjeg procesa tranzicije u Srbiji i ultimativni razlozi za reformu javnog sektora Srbija je u ovom trenutku na pragu tzv. druge faze tranzicije koja se poglavito odnosi na kompleksne strukturne i regulatorne reforme u javnom sektoru. Naj-važnije tačke u tom procesu su Socijalni fondovi, regulisanje javnih monopola, korporativizacija javnih preduzeća, upravljanje gradskim građevinskim zemlji-štem, restitucija nacionalizovane imovine i organi države. Bez ovih reformi nije moguće nastaviti proces evropskih i širih integracija niti je moguće uspostavlja-nje održivog modela ekonomije i socijalnog staranja.

Dosadašnja tranzicija na ekonomsko-socijalnom planu, obuhvatila je privatizaci-ju društvenog sektora svojine, prilagođavanje fiskalnog sistema u domenu indi-rektnih poreza i reforme u monetarnom i finansijskom sektoru prema evropskim standardima, sve u nastojanju da se obezbedi monetarna i finansijska stabilnost. Rezultati dosadašnje tranzicije ogledaju se u delimičnoj reindustrijalizaciji, rastu


328

izvoza, relativnoj monetarnoj stabilnosti, razvoju finansijskog sektora, kao i rastu primanja stanovništva i ukupnog standarda. Kao rezultat privatizacije u 2002. i 2003, stabilan trend rasta industrijske proizvodnje započeo je sredinom 2005. i trajao je do sredine 2008, kada počinju da se ispoljavaju efekti prelivanja svetske finansijske krize3. U isto vreme, ubrzan je trend rasta izvoza, ali je sa dolaskom krize prestao rast. U dosadašnjem toku tranzicije, ako se kao kriterijum uzme kretanje udela razmenjivih dobara u formiranom bruto domaćem proizvodu4, odvijala se deindustrijalizacija, odnosno, smanjivao se udeo industrije u BDP-u. Od oko 22,8% u 2000. godini, usledio je pad na 15,8% u 2007. Industrija je, uglavnom, obnovljena delimično na snažnom rastu tražnje na bazi privatizacije i zaduživanja u inostranstvu u sektorima niže finalne obrade, kao što su interme-dijarni proizvodi (metali i dr.) i robe široke potrošnje (prehrambena i hemijska industrija), dok je izostala obnova metaloprerađivačkog komleksa, elektronike, mašina i uređaja, itd. Na tranzicionoj paraboli kretanja zaposlenosti, nije još do-stignuta tačka minimuma. Može se reći da je ukupni pad zaposlenosti u periodu npr. septembar 2001 – septembar 2007. relativno mali i nije bio veći od 10%5.

Ograničavajući faktor za snažniji proces reindustrijalizacije i dalju ekspanziju izvoza je nedovoljan nivo greenfield investicija, pre svega stranih greenfield investicija koje su osnova dugoročnog razvoja i rasta bruto domaćeg proizvoda. Razlozi se nalaze u onome što se naziva Country Risk (kolokvijalno – Political Risk), a što obuhvata političku nestabilnost, makroekonomske rizike urušavanja monetarne i cenovne stabilnosti koji se najvidljivije manifestuju u budžetskoj, spoljnotrgovinskoj i platnobilansnoj neravnoteži, neregulisano upravljanje i ras-polaganje građevinskim zemljištem, pa se omogućuje zloupotreba privatizacije u svrhu neregularnog sticanja prava korišćenja i svojine nad gradskim građevin-skim zemljištem, korupcija pri obezbeđivanju potrebnih dozvola i odgovarajućeg vlasničkog statusa, neizgrađena primarna i sekundarna infrastruktura, preveliko opterećenje investicija primarnom i sekundarnom infrastrukturom. Sve ove sla-bosti postale su ogoljene i vidljive sa dolaskom ekonomske krize podstaknute svetskom finansijskom krizom, koja se kod nas ispoljila kao tzv. platnobilan-sna kriza, odnosno drastična redukcija („Sudden Stop of Foreign Investment“) priliva kapitala iz inostranstva, bilo kreditnog, bilo investicionog. U hroničnom smislu one su akumulirale rizike izbijanja krize i destabilizacije i u uslovima pre izbijanja svetske finansijske krize.

U osnovi ovih ograničenja i nepovoljnih trendova u pogledu budžetskih i spolj-notrgovinskih neravnoteža, odnosno rizika urušavanja stabilnosti, leži nerefor-

3 Od avgusta 2008. trend industrijske proizvodnje postaje opadajući.4 Razmenjiva dobra u našoj ekonomiji proizvode se uglavnom u sektorima industrije i

poljoprivrede.5 Od oko 2,8 miliona u 2001. do 2,5 miliona u 2008. godini.


329

misan javni sektor. Pri tome, reforma javnog sektora ne sme biti niz jednostranih i nepovezanih poteza kao što je na primer privatizacija javnih preduzeća i jav-no-komunalnih sistema, nezavisno od reforme sistema socijalnog osiguranja, ili reforme upravljanja gradskim građevinskim zemljištem, ili reforme upravljanja državnom imovinom i restitucijom. Postoji opasnost da ta reforma inercijom i pod plaštom dosada primenjene zakonske regulative, sklizne u izolovane akte privatizacije radi pokrivanja deficita u javnim finansijama i dobijanja na vreme-nu pod pritiskom javnog duga i socijalnih obaveza. Svakim danom se pokazuje neophodnost reforme javnog sektora i nastavka tranzicije, bez obzira na to kojom brzinom će teći proces pridruživanja Evropskoj uniji. Neke zemlje u okruženju, iako su stekle status člana EU, nisu sprovele reforme i to se pokazalo kao prepre-ka ekonomskom i socijalnom razvoju. Dosadašnji tranzicioni procesi se svode na privatizaciju društvene svojine i reforme u fiskalnom i finansijskom sektoru. Iako je doprinela pokretanju industrije, privatizacija je stvorila mnoge probleme i određene distorzije u odnosima javnog i privatnog interesa, sa kojima će se boriti i dolazeće generacije. Nije teško zaključiti da je veliki broj privatizacija sveden na puki promet nekretnina i zloupotrebu prava korištenja građevinskog zemljišta, a na štetu države, lokalne samouprave i građana Srbije. Najveći ulog u dosadašnjoj privatizaciji bilo je građevinsko zemljište i prava njegovog kori-šćenja, indirektno preko poslovno-ekonomskih indikatora, što se jasno vidi na primeru 2006. godine. Svi indikatori rentabiliteta za mala i srednja privatizo-vana preduzeća su negativni, dok je situacija drugačija kod velikih preduzeća. To se može objasniti jedino „underreporting-om“6 i stanjem nakon privatizacije, koje karakteriše često gašenje ranijih delatnosti, preprodaje, stvaranje uslova za nove delatnosti i manipulacije osnovnim sredstvima i pravima. Javne finansije su oslonjene na tri najvažnija indirektna poreska instrumenta (porez na dodatu vrednost, akcize i carine), ali je izostala poreska i kompenzatorna utilizacija imo-vine, kako javne tako i privatne. Finansijski sektor je zahvaljujući privatizaciji i dolaskom stranog kapitala, razvio intenzivan pristup tržištu kapitala, ali u uslovi-ma pregrejane tražnje koju generiše javni sektor, ne bez dodatnog akumuliranja rizika destabilizacije.

Potencijalna nestabilnost i barijere propulziji investicija, posebno „greenfield“ investicija, omogućuju reindustrijalizaciju i razvoj koji apsorbuje radnu snagu, usidreni su, dakle, u javnom sektoru. Javni sektor kao celina obuhvata držav-nu administraciju, javne službe (zdravstvo, obrazovanje, odbrana, bezbednost, socijalna mreža, kultura, sportska javna mreža i dr.), Socijalne fondove (obave-zno zdravstvo, socijalno i penzijsko-invalidsko osiguranje), korporativni sektor (javna državna i javno-komunalna preduzeća), regulatorna tela, lokalnu upravu i administraciju, državnu imovinu i sistem upravljanja državnom imovinom, kao

6 Finansijsko poslovanje koje nije evidentirano u finansijskom knjigovodstvu, keš tran-sakcije i dr., kao i tzv. peglanje završnih računa zbog poreza na dobit.


330

i sistem upravljanja gradskim građevinskim zemljištem i gradskom rentom, koji nije dosadašnjim procesima privatizacije i reformi gotovo ni dodirnut, ne računa-jući reformu fiskalnih instrumenata, usvajanje određenih standarda i propisa EU u javnim servisima i parcijalne racionalizacije u tim servisima.

Nivo javne potrošnje nije značajno smanjen, iako je potrošnja unekoliko pre-strukturirana, možda neoptimalno. Javni sektor je stalna žiža svih pogleda na ekonomske politike, bilo da je reč o neophodnosti dubljih strukturnih reformi, ili o slabim, odnosno ograničenim efektima mera ekonomskih politika. Koliko je težak problem sužavanja javne potrošnje, politički izazovan i u samoj unu-trašnjoj strukturi kompleksan, pokazuju i primeri zemalja koje su prema opštim ocenama uspešno izvršile tranziciju. Harmoničan, produktivan i podsticajan ra-zvoj liberalnog tržišta, socijalne zaštite, anticipacije izvesnosti, ili udaljavanja od zone rizika nestabilnosti i finansijske krize, podrazumeva efikasan, uređen i planski determinisan javni sektor. Njegova reforma zahteva sagledavanje celine prioriteta i povezanih zahvata u različitim, ili u istom segmentu javnog sektora. Tako npr., ne mogu se opredeliti načini korporativizacije i privatizacije držav-nih preduzeća i javno-komunalnih preduzeća, a da se pri tome zanemari refor-ma penzijskog osiguranja. Ne može se, naime, perspektivno rešiti rastući deficit postojećeg PIO fonda, ako se ne izvrši njegova transformacija ka ograničenom Investicionom fondu i odgovarajuća kapitalizacija tog fonda iz privatizacije jav-nih i javno-komunalnih sistema. To što su dosadašnji regulativni instrumenti i procesi privatizacije društvene svojine zanemarili te krucijalne relacije i rastuća finansijska „rupa“ u PIO fondu opstala u svom nepreveniranom trendu sa sve većim osloncem na budžet, odnosno sadašnje i buduće poreske obveznike, nije nikakav alibi da se na isti način odigra i proces privatizacije državnog i koorpo-rativnog sektora. Ako je već bio stvoren javni dug prema penzionerima, a sada i prema nacrtu zakona o restituciji, kreirao bi se javni dug prema restitucionari-ma. Pri tome ne pominjemo moguće finansijske krize koje bi mogle doneti nove opasnosti te vrste, pa to upućuje na jednu inertnu praksu koja traje već više od 15 godina (da se sve sistemske ili prinudne obaveze države, na kraju razrešavaju opterećenjem tekućih rashoda budžeta, sadašnjih i budućih poreskih obveznika). Proces restitucije drugi je primer nužnosti povezanih zahvata u javnom sektoru. S jedne strane, mora se i može izbeći veliki javni dug na način „debt to equity” u sistemu reforme upravljanja gradskim građevinskim zemljištem i rentom, a istovremeno obezbediti ravnopravan i nediskriminativan odnos prema pravima restitucionara.

Treći primer je povezanost javnih reformi i tržišta kapitala. Propulzija investicija iz inostranstva, bez kojih nije moguć nastavak reindustrijalizacije, direktno je uslovljen javnim reformama kao i propulzija obima i diversificiteta domaće šted-nje. Primer je i problem nemogućnosti neophodne i ozbiljnije redukcije javnih


331

rashoda, zbog uslova da se podignu stope rasta investicija, bez odgovarajućih reformi na planu upravljanja državnom imovinom i gradskom rentom.

Sve dosadašnje reforme u javnom sektoru bile su samo palijativne ili ograni-čenog trajanja, pa zato obim javne potrošnje nije smanjen ni u relativnom ni u apsolutnom smislu, a pritisci prema budžetu se lako kreiraju7 (klima predizborne nediscipline je gotovo permanentna). Nereformisani Fondovi obaveznog penzij-sko-invalidskog osiguranja, u smeru njihove kapitalizacije i investicione funkci-je, pod pritiskom demografskog faktora taj sistem čine neodrživim. Transferi iz bidžeta su enormno veliki i taj pritisak raste svakim mesecom.

Javna preduzeća nisu podigla nivo svog kapitala, već je izostalo čak i održavanje u smislu adekvatnog amortizacionog ekvivalenta, što ukazuje na to, da izlaskom na tržište kapitala ona neće postati atraktivna za investitore.

Administracija je u mnogim segmentima nekontrolisano narasla, i ostala neefika-sna i uglavnom, neprofesionalizovana. Javni servisi, kao što su vojska, zdravstvo, sudstvo, obrazovanje, naučno-istraživačka mreža, sportske organizacije i dr., uz retke primere organizovanih i efikasnih institucija (škole, klinike, jedinice itd.) predstavljaju aglomerate velikog broja zaposlenih koji nemaju adekvatne profile niti utilizovan i specijalizovan radni zadatak. Javno-komunalna preduzeća i jav-no-komunalni servisi u najvećoj meri podležu lokal-političkom voluntarizmu.

Uprvljanje državnom imovinom, gradskim građevinskim zemljištem i gradskom rentom, podložni su korupciji, divljoj i nasilnoj privatizaciji, otuđivanju držav-nog građevinskog zemljišta i uzurpaciji privatne imovine i prava. Tako su u ovom domenu, inercija i voluntarizam stvorili haos koji generiše pogrešne alokacije budžetskih i investicionih sredstava, zamene prioriteta, divlje i neurbanizovane ekstenzije, pomanjkanje i nepoštovanje plana građevinskih i urbanističkih stan-darda. U isto vreme, nediferencirano i uniformno opredeljena funkcija gradske rente uz nediferencirano upravljanje i vlasnički status koji su opterećeni nelegi-timnim „svojinskim pravima“ i promenama vlasništva, neprekidno proizvode devastirajuće efekte u gradskoj strukturi, gaženje prava države i građana i krimi-nalne aktivnosti radi prisvajanja ekstraprofita na račun tih prava.

Infrasruktura koju obnavlja i gradi javni sektor, je u višedecenijskom zaostajanju za najbližim evropskim okruženjem. Energetika, magistralni putevi, železnica, mostovi, telekomunikacije ...., sve je to malo ili nimalo izmenjeno nasleđe da-leke prošlosti. Investicioni kapital koji država dobija u procesu privatizacije, u najvećoj meri se rasipa kroz svojevrsni sistem distribucije. Izostaje strukturi-

7 Na primer, po osnovu novog javnog duga koji može doći od restitucije, ili po osno-vu sindikalnih pritisaka za povećanjem plata u neracionalizovanim službama, ili po osnovu nekontrolisanih i neprioritetnih investicija države u lokalnom ambijentu.


332

ranje Investicionih fondova, akumulacija javnih preduzeća isčezava u rukama nestabilnih i nekompetentnih upravljačkih piramida, čiji su interesi i upravljačka kataliza subordinirani političkoj i finansijskoj nomenklaturi.

Na svakom mestu u prostoru javnog sektora, mogu se uočiti sve slabosti koje uzrokuju neopravdano i neutilizovano trošenje, regresiju efikasnosti i, u isto vre-me, nezadovoljstvo prekomernog broja zaposlenih. Prioritetni zadatak vlade bio bi donošenje jedne celovite i povezane strategije reforme javnog sektora. To je neophodno da bi se moglo pristupiti kreiranju povezane legislative i akcionog redosleda koji omogućuje prevladavanje barijera u samom javnom sektoru. Tako bi se preusmerila energija ka suštinskim pitanjima, jer je dosadašnja praksa usa-mljenih poteza uslovljenih drugim važnim koracima, proizvodila samo efekte kratkog trajanja ili čak negativne efekte. Kompleksna reforma javnog sektora mora obuhvatiti sledeće povezane ciljeve:

•Koorporativizacija i privatizacija javnih državnih i javnih komunalnih pre-duzeća je direktno povezana sa reformom Fondova obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja i potrošnjom države. Taj proces treba da optimizuje strukturu imovine (portfolia) javnih preduzeća, što podrazumeva alokaciju određenog procenta akcija ovih preduzeća u vlasništvo Fondova obaveznog penzijsko-invalidskog i socijalnog osiguranja. Time bi se otvorila mogućnost redukcije budžetskih transfera, smanjenja budžetskog tereta i iniciranje ka-pitalizacije fondova i njihove investicione funkcije. Optimizacija imovinske strukture preduzeća mora voditi računa o izrazitoj potrebi velikih investicija u ovim preduzećima, što je moguće samo izlaskom ovih preduzeća na tržište kapitala, pristupom koji maksimalizuje obim investicija (strateških i nestra-teških). Vaučerske privatizacije, besplatne akcije, besplatne investicione jedi-nice, u tom pogledu gotovo da nemaju nikakvog značaja.

• Temeljni preduslov svih reformi je reforma zemljišne politike, odnosno re-forma upravljanja gradskim i građevinskim zemljištem. Reforma je moguća putem formiranja Fondova gradskog zemljišta, menjajući status sadašnjim direkcijama, koje bi funkcionisale kao akcionarska društva ili Investicioni fondovi. Portfolio fondova bio bi strukturiran tako da podrži emancipaciju obaveznih penzionih, socijalnih i zdravstvenih fondova od budžeta. Njihova delatnost bi bila održavanje postojeće infrastrukture i izgradnja nove. Kao vlasnici gradskog građevinskog zemljišta, ovi fondovi bi bili zaduženi da otkupljuju, privode nameni i opremaju ostalo zemljište. Prihodi fondova bi se generisali korišćenjem građevinskog zemljišta na tri načina:(1) renta na ime podobnosti lokacije (2) renta na ime zakupa građevinskog zemljišta (3) renta na ime prava izgradnje (građevinska renta; “Air Rights“) koja sada uopšte nije kreirana, a predstavlja najvažniji instrument optimalizacije korišćenja


333

gradskog prostora i najizdašniji izvor prihoda koji se usmeravaju u infra-strukturu i socijalne obaveze8.

•Reforma upravljanja i vlasništva nad gradskim građevinskim zemljištem pu-tem Fondova gradskog građevinskog zemljišta obezbeđuje i jednostavan i efektan početak procesa restitucije u kome bi suvlasnici u fondovima postali i restitucionari. Tako bi se izbegla opasna i diskriminatorna dominacija prin-cipa naturalne restitucije (prema postojećem nacrtu zakona o restituciji), kao i po osnovu restitucije kreiranje javnog duga države.

•Reforma fondova, odnosno etabliranje pre svega obaveznog Fonda penzij-sko-invalidskog9 osiguranja, moguća je u smeru njihove kapitalizacije i ogra-ničene funkcije paralelnih, u te fondove integrisanih investicionih fondova, tako da te fondove emancipuje od državnog budžeta, ukoliko je reforma fon-dova spregnuta sa korporativizacijom javnih preduzeća i reformom uprav-ljanja gradskim građevinskim zemljištem, dakle samo u okviru jedinstvene reforme kompletnog javnog sektora.

•Reforma javnih rashoda je proces koji se oslanja, s jedne strane, na postepeno ukidanje subvencija javnim preduzećima i transfera fondovima, a sa druge, na racionalizaciju i modernizaciju javnih servisa. Za sada je izostala raciona-lizacija obrazovnog sistema, a reforme zdravstva, bezbednosti i odbrane su u zastoju.

Imperativni ciljevi reforme javnog sektoraMeđusobno uslovljeni ciljevi reforme javnog sektora su: (1) bitno poboljšanje upravljanja i eksploatacije državne imovine i javnih dobara, što znači konačno stvaranje dugoročno održivog sistema, koji bi funkcionisao na eksploataciji jav-nih dobara za potrebe obaveznih Socijalnih fondova, sa minimalnim zahvatanji-ma iz državnog budžeta (2) racionalizacija javnih rashoda u smeru smanjenja nji-hovog udela u bruto domaćem proizvodu (3) rasterećenje privrede (4) eliminacija upravljačkog voluntarizma kao generatora korupcije i zloupotrebe (političkog) položaja (5) uravnoteženo prenošenje dela fiskalnog opterećenja sa transakcija na imovinu i kompenzaciju na bazi sistema rente (6) reforma obaveznih Socijalnih fondova, a posebno sistema penzijsko-invalidskog osiguranja i njihova eman-cipacija od budžeta, kreiranjem paralelnih ograničenih Investicionih fondova,

8 Detaljan opis organizacije i funkcije ovih fondova, način stvaranja prihoda, vremen-sko prilagođavanje i njegova raspodela u vremenskom horizontu sprovođenja refor-me, prikazani su u poglavlju 3, Zemljišni fonovi.

9 U toku sprovođenja celokupne reforme javnog sektora, u vremenskom horizontu od pet godina, samo obavezni Fond penzijsko-invalidskog osiguranja bi bio integrisan u korporativizaciju javnih preduzeća i Zemljišnih fondova. Tek nakon postizanja pla-niranih performansi reforme, odnosno postizanja relaksacije državnog budžeta do nivoa deficita, Fondovi obaveznog socijalnog i zdravstvenog osiguranja bi bili inte-grisani u korporativizaciju javnih preduzeća i Zemljišnih fondova.


334

baziranih na njihovom portfoliju imovine, nastali iz korporativizacije Zemljiš-nih fondova i javnih preduzeća (7) korporativizacija Zemljišnih fondova i javnih državnih i javnih komunalnih preduzeća (8) stvaranje uslova za javno-privatno partnerstvo u infrastrukturnim i komunalnim delatnostima (9) obezbeđenje pro-pulzije u infrastrukturnim delatnostima, radi opšteg podizanja investicija (10) obezbeđenje platforme za podizanje osnovne infrastrukture (saobraćajne i ener-getske); (11) rešavanje problema restitucije na bazi uniformne, pravedne i javnim dugom neopterećujuće formule, putem korporativizacije Zemljišnih fondova; (12) reforma javnih servisa u smeru podizanja efikasnosti i racionalizacije troš-kova; (13) dogradnja nezavisnih regulatornih tela, radi obezbeđenja nekonflik-tnog funkcionisanja reformisanog javnog sektora.

Da bi se ostvarili projektovani ciljevi, potrebno je urediti javni sektor, javne i so-cijalne fondove, kao i sistem upravljanja državnom imovinom i javnim dobrima. Konačan cilj reforme, bio bi stvaranje prepoznatljivog i podsticajnog investici-onog ambijenta, eliminišući nasleđene neizvesnosti sada ukorenjene u sistemu, regulišući javnu potrošnju (budžetski korisnici i obavezni Fondovi zdravstvenog, socijalnog i penzijsko-invalidskog osiguranja), u okviru planskih proporcija koje ne ugrožavaju razvoj.

Investicije koje su sada prilično male i dinamički u stalnom zaostajanju u odnosu na ukupnu tražnju, kao i u odnosu na državnu i ličnu potrošnju, moraju dobiti prioritet, pored ostalog i zbog značajnog spoljnotrgovinskog deficita koji se u krizi prilagođava (sužava), ali upravo zbog potrebe razvoja ne sme se eliminisati. Struktura uvoza i tog deficita, mora se prilagođavati u smeru povećanja udela investicionih dobara. U daljem tekstu bavićemo se i ograničenom investicionom receptivnošću Srbije, koja bitno limitira mogućnost daljeg razvoja. Pokazaćemo da je najveći problem za očekivano investiranje neadekvatna i nedostajuća pri-marna i sekundarna infrastruktura koja je u celosti locirana u javnim državnim i komunalnim preduzećima (javnom sektoru), pa je za dalje unapređenje neop-hodno da se sagleda reforma. Ona treba da bude zasnovana na poznatim i u svetu prihvaćenim normama, koje maksimalizuju upotrebu i prihode javnih preduze-ća, kao i prihode od gradskog i građevinskog zemljišta, razvijaju akcionarstvo, preduzetništvo i zdravu tržišnu konkurenciju, što bi dalje generisalo veći interes za investiranje, posebno u greenfield projekte.

Formiranje značajnog akcionarskog korpusa proizašlog iz korporativizacije jav-nih državnih i komunalnih preduzeća, poboljšaće rad berze i poslovnih banaka u delu kreditiranja privrednog razvoja i stimulacije preduzetništva. Stvorio bi se održiv (samoodrživ) sistem obaveznog zdravstvenog, socijalnog i penzijsko- -invalidskog osiguranja, koji bi garantovao sprovođenje evropskih standarda u ovoj oblasti. Podmirila bi se određena dugovanja države prema punoletnim gra-


335

đanima koji su dugi niz godina radom doprinosili razvoju i izgradnji infrastruk-ture, kao i dugovanja prema korisnicima restitucije.

Da bi se krenulo u sveobuhvatnu reformu javnog sektora, država mora prethodno ili istovremeno da obezbedi nužne preduslove :

• Portfolio državne imovine i profesionalno upravljanje tom imovinom izbo-rom portfolio menedžmenta, kroz međunarodni javni konkurs. Na taj način će se obezbediti da država ostvaruje izvorni prihod iznajmljivanjem svoje imovine pod tržišnim uslovima, (depolitizovan proces);

•Centralni registar koncesija i puna primena koncesije nad eksploatacijom rudnih, mineralnih i vodnih resursa, čime se obezbeđuje izvorni budžetski prihod;

•Uspostavljanje i rad nezavisnih, stručnih regulatornih tela, koja bi se starala o kreiranju, kontroli i sankcionisanju sprovođenja ekonomskih okvira poslo-vanja javnih preduzeća;

Navedeni uslovi su neophodni da bi se moglo pristupiti reformi i organizaciji funkcionisanja javnog sektora i korporativnoj strukturi javnih preduzeća, kao i daljoj emancipaciji socijalnih fondova, prema organizacionoj šemi prikazanoj u Prilogu br. 1.


336

Prilo

g br

. 1.


337

2. JAVNA PREDUZEĆA

Osnovni preduslov reforme javnog sektora je korporativizacija svih javnih dr-žavnih i komunalnih preduzeća, i pretvaranje istih u akcionarska društva, a da-ljom dokapitalizacijom stvaranje javno-privatnog partnerstva10. Ta akcionarska društva moraju na berzi držati minimum 10% od ukupnog broja akcija javnih preduzeća (JP) i na taj način održavati i poboljšavati kvalitet hartija od vrijed-nosti. Država treba najveći deo akcija, da podeli obaveznim Socijalnim fondo-vima i time osposobi te Fondove za samostalno delovanje, korištenjem prihoda iz dividendi po osnovu držanja akcija, uz minimalnu ili nikakvu subvenciju iz državnog budžeta. Upravljanje JP mora se profesionalizovati čime će se JP pot-puno deetatizovati, odnosno osloboditi dnevno političkih uticaja, korupcije i zlo-upotrebe, a poslovaće isključivo na ekonomskoj osnovi.

Država za sebe mora zadržati pravo planiranja čvrstog makroekonomskog okvi-ra i kontrole poslovanja JP. Jasno je da javna preduzeća posluju kao monopolisti, a posebno komunalna preduzeća na lokalnom nivou generalno imaju robusniju monopolsku poziciju, pa je kroz javno-privatno partnerstvo nužno osmisliti po-litiku kreiranja cena i kvaliteta usluga, uz pomoć nezavisnih regulatornih tela. Kompleksna reforma javnog sektora mora omogućiti da vlada kreira dugoročnu strategiju razvoja i makroekonomski okvir na minimum 5 godina, a da nezavi-sna regulatorna tela kreiraju, kontrolišu i sankcionišu sprovođenje ekonomskih okvira poslovanja JP i Zemljišnih fondova. Unutar cenovnog okvira propisanog od strane regulatornog tela, javna preduzeća suvereno odlučuju o svojim cenama na tržišnoj bazi.

Sintetička analiza završnih računa javnih državnih preduzeća (JDP) za 2006. go-dinu, pokazuje ostvarenu neto dobit od cca 46 milijardi dinara, što je nešto manje od 6% od ukupnog prihoda. U isto vreme, JDP ostvaruju i neto gubitak od 9,5 milijardi dinara, što čini 1,2% od ukupnog prihoda. Rezultati ostvareni u 2006. godini u javnim preduzećima najviše odražavaju potencijal tih preduzeća u po-stojećim uslovima i relativno normalnom makroekonomskom ambijentu.11Većina javnih državnih i gotovo sva komunalna preduzeća posluju po svojim cenama, nižim od ekonomskih (tzv. dispariteti cena). Primeri su cena ekektrične energije za privredu i domaćinstva, kao i cene komunalnih servisa. Stoga, prvi korak re-forme javnog sektora mora biti korporativizacija, restrukturiranje i konsolidacija JDP i JKP. Sama korporativizacija i uvođenje profesionalnog, depolitizovanog upravljanja, dovešće do većeg stepena korišćenja svih unutrašnjih rezervi, i bolje organizacije rada, kao i efikasnije naplate izvršenih usluga. Takođe će doći do ispravljanja cenovnih dispariteta, u dužem vremenskom periodu, pre svega radi 10 Vlasnička struktura javnih državnih preduzeća (JDP) i javnih komunalnih preduzeća

(JKP), prikazana je u Prilogu 1.11 Planirani efekti korporativizacije javnih preduzeća prikazani su u Prilogu br. 2.


338

prevencije socijalnih problema. Boljim upravljanjem mora se postići nešto brži rast neto dobiti (na oko 96 milijardi dinara) i smanjenje neto gubitaka, do potpu-nog eliminisanja. Jedan od osnovnih ciljeva reforme, mora biti podizanje proseč-ne profitne stope na 12–15% i potpuna eliminacija neto gubitaka. U isto vreme, mora se vrlo blago smanjivati zaposlenost, sa sadašnjih oko 115.000 (iz 2006) na oko 90.000 u JDP. Zaposlenost u JKP ne može se bitno smanjiti, a verovatno će poboljšanje kvaliteta usluga dovesti i do blagog rasta broja zaposlenih.

Korporativizaciji javnih preduzeća treba da predhodi ozbiljna analiza mogu-ćih organizacionih, tehničkih i tehnoloških unapređenja, kao i reorganizacija i stvaranje uslova za uspostavljenje javno-privatnog partnerstva, i harmonizacije sa evropskim normama. Korporativizacija, pored ostalog, treba da posluži i za pripremu JP za poslovanje u demonopolizovanom ambjentu, što je takođe jedna od osnovnih normi EU. Ne treba zaboraviti da evropske direktive zabranjuju da države određuju cene pojedinih usluga javnih preduzeća, kao što je cena struje ili vode12.

U ovom momentu, po svemu sudeći i u dužem periodu, treba izbegavati bilo ka-kve vidove privatizacije JP na dosadašnji način privatizacije. U stanju u kome su sada, JP nemaju nikakvu tržišnu vrednost, osim monopolskog položaja. S toga, privatizacija mora biti obavljena putem korporativizacije, depolitizacije i dodele jednog dela akcija obaveznim Socijalnim fondovima, pre svega Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja u toku sprovođenja reforme, a nakon toga i Fondovima socijalnog i zdravstvenog osiguranja.Tek kada se uspostavi sistem prikazan u Prilogu br. 1 i kada se dostignu određene performanse, novi subjekti (strateški partneri) mogu ući u vlasničku strukturu JP kupovinom akcija na berzi, i mogu povećati svoje učešće u vlasništvu isključivo dokapitalizacijom,i to obezbeđuje svež kapital za dalje unapređenje rada preduzeća, a može poslužiti iskljućivo u svrhu investiranja. Vrlo je važno da u procesu dalje privatizacije javnih predu-zeća, država uopšte ne pretenduje na prihod od prodaje, nego samo na prihod od utilizacije i eksploatacije svoje imovine, kroz koncesije, iznajmljivanje imovine i pružanje usluga.

U Prilogu br. 2, prikazani su planirani efekti korporativizacije javnih državnih preduzeća. Za period od pet godina, u kojima se mora sprovesti reforma javnog sektora, koja uključuje i korporativizaciju javnih državnih i komunalnih predu-zeća, i za prvu godinu posle reformi.

12 U uslovima monopolskih pozicija, država, odnosno lokalna uprava, zadržava odre-đeni uticaj na politiku cena, čak i u korporatizovanom javnom, državnom, ili komu-nalnom preduzeću, odnosno delatnosti. Posao kalibracije cena podleže određenim stručnim rešenjima kroz nezavisna regulatorna tela.


339

Pretpostavljeni rezultati u JDP za prvu godinu sprovođenja reforme baziraju se na rastu prihoda od 1% u odnosu na 2006. godinu, blagom rastu neto profita 6% od ostvarenog prihoda, kao i znatnom rastu neto gubitka do nivoa od 2% od ostvarenog prihoda. Ovako visok neto gubitak, biće posledica nasleđa iz 2008. i 2009. godine, početak prilagođavanja u prvoj godini reforme i sporije iznalaženje unutrašnjih rezervi. Rezultati od druge do pete godine, baziraju se na postepe-nom rastu ukupnih prihoda od 1,5% u drugoj godini u odnosu na predhodnu, do 6% u petoj godini u odnosu na predhodnu. Ovakav postepeni rast uslovljen je periodom reorganizacije, iznalaženja unutrašnjih rezervi i konsolidacije poslo-vanja JDP. Šesta godina je prva godina po okončanju reforme, kada se godišnji rast prihoda može stabilizovati na duži rok, na nivou od 8% godišnje. U istom periodu neto profit će rasti 6,25% od ukupnog prihoda u drugoj godini, do 9,72% u šestoj godini, posle čega će se u sledećim godinama stabilizovati na nivou ne manjem od 10% od ukupnog prihoda. Neto gubitak će padati od 1,75% od uku-pnog prihoda u drugoj godini, do potpunog eliminisanja u šestoj godini.Neto finansijski rezultat, iskazan kao saldo profita i gubitka u javnim preduzećima, tokom perioda sprovođenja reforme će se utrostručiti. Saldo je prikazan u evrima obračunatim po srednjem kursu od 93 dinara. U posmatranom periodu, zaposle-nost će postepeno padati sa 115.000 u 2006. godini do 90.000 u šestoj godini.


340

Prilo

g br

. 2.


341

2.1. SAOBRAĆAJNA INFRASTRUKTURAPlaniranje i razvoj saobraćajne infrastrukture mora biti zasnovan na postojećem Prostornom planu RS iz ’90-ih uz neophodna doterivanja, prilagođavanja i ažu-riranja, ukoliko se želi dobiti na vremenu i u što kraćem roku sprovesti reforma javnog sektora. Iznuđena reforma javnog sektora i brzina kojom se mora spro-voditi, u nedostatku vremena ne ostavlja mogućnost izrade potpuno novog Pro-stornog plana.

Saobraćajna infrastruktura mora postati kičma industriskog razvoja, na taj način što će u najkraćem mogućem vremenu postići sledeće performanse :

•Međunarodno saobraćajno povezivanje putne i željezničke infrastrukture;• Povezivanje mesta sa naglašenim potencijalom industriskog razvoja i naselja

koja obezbeđuju humani resurs;• Saobraćajni uslovi za razvoj velikih industriskih kompleksa;• Saobraćajni i prostorni uslovi uz međunarodne i magistralne putne saobra-

ćajnice, za razvoj male i srednje privrede (tzv. industrijski parkovi ili zone);•Gde god je to moguće, a u svakom slučaju u zonama velikih industriskih

kompleksa, putna infrastruktura se mora ukrštati sa železničkom.

Jedini mogući način rekonstrukcije postojeće saobraćajne infrastrukture i iz-gradnje nove, može biti u reformi javnog sektora koja bi omogućila uspostavlja-nje javno-privatnog partnerstva. Naša pilitička i ekonomska situacija, čak i bez uticaja globalne krize, ne omogućava masivno zaduživanje države za potrebe rekonstrukcije i izgradnje nove infrastrukture, ali ako se kroz reformu javnog sektora obezbedi uspostavljanje javno-privatnog partnerstva, onda će investicije u infrastrukturu krenuti iz privatnih izvora, ne stvarajući javni dug. Uostalom, zašto bi država stvarala javni dug i tamo gde to nije neophodno.

Imajući u vidu naš politički rizik i činjenicu da se na dugi rok ne može očeki-vati njegovo smanjenje, a da bi se stvorili uslovi dokapitalizacije iz privatnih izvora, planiranom korporativizacijom se mora deetatizovati javni sektor, mo-raju se osloboditi javna preduzeća dnevnopolitičkog uticaja i zloupotrebe, da bi privatni deo partnerstva imao punu zaštitu svog uloga. Radi realizacije državnih razvojnih planova u okviru dugoročnog makroekonomskog planiranja i zaštite vlasničkih interesa, država je obavezna da formira Regulatornu agenciju koja bi bila zadužena da kreira, kontroliše i sankcioniše sprovođenje makroekonomskih okvira poslovanja javno-privatnih preduzeća.


342

2.1.1. PUTNA INFRASTRUKTURAReforma i korporativizacija javnih državnih i komunalnih preduzeća putne pri-vrede, vršiće se prema sledećoj kategorizaciji saobraćajne infrastrukture: (1)Me-đunarodni koridori (2)Primarna infrastruktura (3)Sekundarna infrastruktura.

2.1.1.1. Međunarodni koridoriApsolutni prioritet u osposobljavanju putne infrastrukture je dovršetak Koridora 10 i stavljanje u funkciju u punom kapacitetu, što znači povezivanje hrvatske i mađarske granice, preko obilaznice u punom krugu oko Beograda, sa bugarskom (u nastavku sa Turskom i Iranom) i makedonskom granicom (u nastavku sa Grč-kom). Sledeći prioritet je povezivanje rumunske granice preko obilaznice oko Beograda sa Južnim Jadranom, i to pravcima: (1) Beograd – Podgorica – Bar, i (2) Beograd – Tjentište – Trebinje – izlaz na Jonsku magistralu. Pravac Beo-grad – Trebinje, osim toga što je najkraći put ka Južnom Jadranu, igra posebnu ekonomsku ulogu povezivanjem dubrovačke rivijere sa tradicionalnim isporuči-ocima prehrambenih proizvoda (Vojvodina i Šumadija), ali i političku ulogu po-vezivanja i integracije Istočne Bosne, odnosno istočnog dela Republike Srpske.Ovi koridori se moraju izgraditi u formi auto-puta, čije korišćenje se naplaćuje, osim obilaznice oko Beograda koja, radi rasterećenja unutrašnjeg saobraćaja, mora imati i karakter lokalne saobraćajnice.Osim osnovne funkcije međunarod-nog povezivanja, ovi koridori moraju biti opremljeni tako da na sebe preuzmu funkciju industrijskog razvoja i razvoja malih i srednjih preduzeća, stvaranjem industrijskih i komercijalnih zona duž koridora, u neposrednoj blizini gradova. Maksimalna udaljenost ovih zona od gradova, sa stanovišta vremena i troškova transporta, ne bi trebalo da prelazi 50 km. U daljoj razradi, moguće je predvideti da prostor industrijskih i komercijalnih zona pripada deonici auto-puta sa kojim su povezane. U tom slučaju, preduzeće koje je vlasnik auto-puta i industrijske ili komercijalne zone, urbanizuje, parceliše i potpuno infrastrukturno oprema tu zonu. Druga mogućnost je da se za svaku zonu organizuje posebno preduzeće na istim principima prema kojima se vrši korporativizacija putne mreže.

Organizacioni aspekt: Pretpostavka razvoja međunarodnih koridora mora biti korporativna organizacija javnih preduzeća, koja će kroz dokapitalizaciju ući u javno-privatno partnerstvo. Neophodnost daljeg razvoja nalaže brzo prestruk-turiranje i formiranje 7 akcionarskih društava, zaduženih za planiranje razvoja, tehničko i investiciono održavanje i eksploataciju dela koridora koji im pripada, a finansiraju se iz vlastitih prihoda. Za tu svrhu treba da se formiraju sledeća pre-duzeća : (1) Beograd – Horgoš (2) Beograd – Niš (3) Beograd – hrvatska granica (4) Beograd – granica BiH (u nastavku preko Trebinja do Jonske magistrale (5) Beograd – granica CG (u nastavku do Bara) (6) Niš – bugarska granica (7) Niš – makedonska granica


343

Vlasnička struktura: Korporativizacijom navedenih preduzeća uspostavlja se sledeća vlasnička struktura : (1) 30% max. akcija u vlasništvu države (2)70% min. akcija u vlasništvu Socijalnih fondova (obavezno zdravstveno, penziono i socijalno osiguranje)

Daljom dokapitalizacijom menja se vlasnička struktura, ali tako da učešće Soci-jalnih fondova ni u kom slučaju ne sme pasti ispod 30%.

Investicioni aspekt: Dokapitalizacija je neophodna u svim preduzećima osim u dva, čija je trasa koridora u potpunosti završena (Beograd – hrvatska granica i Beograd – Niš). Sva ostala preduzeća moraju biti dokapitalizovana u svrhu izra-de tehničke dokumentacije, eksproprijacije i pripreme terena, izvođenja radova i opremanja preostalog dela trase (Novi Sad – Horgoš i Leskovac – makedonska granica) i izgradnje ukupne, nove trase na ostalim pravcima.

Preostali radovi na drugoj strani autoputa, na deonici Novi Sad – Horgoš u du-žini od oko 105 kilometara, što je identično punom profilu autoputa u dužini od oko 45 – 50 kilometara, po prosečnoj ceni od 3 miliona € po dužnom kilome-tru, iznosi oko 150 miliona €. Most kod Beške treba da košta oko 50 miliona €. Na Koridoru 10, ostaju dva vrlo složena poteza kroz Sićevaćku13 i Grdeličku14 klisuru, u ukupnoj dužini od oko 30 km, kao i ravničarske trase od Sićevaćke klisure do Dimitrovgrada i bugarske granice u dužini od 80 km, i oko 100 km od Leskovca do makedonske granice. Ukupna vrednost radova na ovim deonicama iznosi maksimum 300 miliona kroz obe klisure i oko 500 miliona na ostalim ravničarskim delovima. To bi značilo da je ukupna vrednost preostalih radova na Koridoru 10 oko 1 milijardu €. Zavisno od načina finansiranja, na ovo treba dodati i određenje kamate, ali u svakom slučaju ukupna vrednost ne bi trebala da premaši 1,2–1,3 milijardi.

Procena vrednosti radova na putnim pravcima Beograd – Bar i Beograd – Trebi-nje, zavisi od planirane trase i međudržavnih dogovora, ali s obzirom na karakte-ristike terena (brdsko-planinski) i moguće trase do granice sa CG i BiH, okvirno se može računati na ukupnu investiciju od 2.5 – 3 milijarde €.

Komercijalni aspekt: Navedeni međunarodni koridori treba da budu izgrađeni u punom profilu i opremi auto-puta.S obzirom na to, da se korišćenje auto-puteva naplaćuje, javno-privatna preduzeća će ostvarivati izvorni prihod koji će pokri-vati troškove tekućeg održavanja. Izvorni prihod (naplata putarine) predstavlja

13 Treba predvideti jedinstveno konstruktivno rešenje koje će kroz Sićevaćku klisuru vijaduktom preneti putni i železnički saobraćaj, gasovod, naftovod i/ili produktovod. Na ovaj način bi se izbeglo probijanje tunela koji su skuplji, radova koji duže traju. U isto vreme, putni i željeznički saobraćaj kroz klisuru bi se kontinualno odvijao.

14 I u slučaju Grdeličke klisure treba primeniti isto tehničko rešenje kao kod Sićevaćke.


344

dovoljnu kolateralu za obezbeđivanje kredita neophodnih za investiciono održa-vanje i investicije u dalji razvoj.

Autoputevi koji su dobro planirani, imaju logičan početak i kraj, a povezuju ujed-načeno razvijene gradove i krajeve u jedinstven ekonomski prostor, isplaćuju se u roku od 6–7 godina. Dobro planiranje podrazumeva dosledno praćenje planskih parametara, pre svega gustoću naseljenosti terminalnih odredišta i krajeva kroz koje saobracajnice prolaze. Međunarodni koridori koji imaju posebnu prednost, jer je gustina saobraćaja na njima nesrazmerno veća i ne zavisu u velikoj meri od lokalne gustine naseljenosti, isplaćuju se u roku od 5–6 godina. S obzirom na ovako visoku akumulaciju, odnosno Annual Rate of Return, poslednjih 30ak

godina koncesije nisu osnovni instrument razvoja putne mreže nigde u svetu, naprotiv, ne postoji trag uspešno sprovedene koncesije. Ukoliko u toku 2009. go-dine bude dovršeno planiranje i izrada neophodne tehničke dokumentacije, izvr-šena eksproprijacija i odabrani privatni partneri budu spremni da dokapitalizuju javna preduzeća, može se očekivati da se Koridor 10 u celosti dovrši u toku 2012. godine, što bi verovatno koincidiralo sa našim izlaskom iz globalne krize.

2.1.1.2. Primarna infrastrukturaMeđunarodni koridori koji imaju dominantan pravac Sever-Jug, treba da budu poprečno povezani primarnom putnom infrastrukturom (brzim saobraćajnicama i putevima I reda), da bi se na taj način Republika u potpunosti premrežila, sa mogućnošću ekstenzije u pravcu BiH i Hrvatske. Neophodni pravci povezivanja su vojvođanska transverzala (od rumunske do hrvatske granice), Paračin – Bor – Negotin – rumunska granica, kao i jedna jaka brza saobraćajnica kroz Centralnu Srbiju u pravcu Istok-Zapad. Osim osnovne funkcije lokalnog povezivanja, ove saobraćajnice moraju biti opremljene tako da na sebe preuzmu funkciju industrij-skog razvoja i razvoja malih i srednjih preduzeća, stvaranjem industrijskih i ko-mercijalnih zona duž saobraćajnica u neposrednoj blizini gradova15. Maksimalna udaljenost ovih zona od gradova, sa stanovišta vremena i troškova transporta, ne bi trebalo da prelazi 20 km.

Organizacioni aspekt: S obzirom na to, da se upotreba brzih saobraćajnica i pu-teva i reda ne naplaćuje, nemoguće je naći odgovarajuću osnovu za uspostavlja-nje javno-privatnog partnerstva, ukoliko se na neki način ne naplaćuju indirektni efekti. Ekonomski efekti u ekspoataciji ove vrste puteva se postižu indirektno:

15 U daljoj razradi, moguće je predvideti da prostor industrijskih i komercijalnih zona pripada deonici saobraćajnice sa kojom su povezane. U tom slučaju, preduzeće koje je vlasnik saobraćajnice i industrijske ili komercijalne zone, urbanizuje, parceliše i potpuno infrastrukturno oprema tu zonu. Druga mogućnost je da se za svaku zonu organizuje posebno preduzeće po istim principima po kojim se vrši korporativizacija putne mreže.


345

(1) skraćivanjem vremena transporta (2) smanjenjem potrošnje goriva (3) smanje-njem zagađenja životne sredine.

Vlasnička struktura; Pošto se upotreba komunalnih saobraćajnica ne naplaćuje, postoje dva moguća organizaciona rešenja: (1) Korporativizacija uspostavljanjem partnerstva između države i Socijalnih fondova, u- koliko nije moguće uvesti privatnog partnera (2)Uspostavljanje javno-privatnog partnerstva.

Daljom mogućom dokapitalizacijom koju bi vršio privatni sektor, ili lokalne sa-mouprave, ako imaju interes u boljem međusobnom povezivanju, može se menja-ti vlasnička struktura, ali tako da učešće Socijalnih fondova ne sme pasti ispod 30%. Lokalna samouprava će moći ostvariti prihod iz koga bi finansirala doka-pitalizaciju, po osnovu vlasničkog udela ostvarenog u korporativizaciji javnih komunalnih preduzeća.

Investicioni aspekt: Usled nemogućnosti uspostavljanja javno-privatnog par-tnerstva, tekuće i investiciono održavanje, kao i investicija u izgradnju novih putnih pravaca, pada isključivo na sledeće prihode: (1) Od akciza na benzin (2) Od ekološkog dinara (3) Od prihoda države po osnovu vlasničkog ućešća u pre-duzećima međunarodnih koridora (4) Od zemljišne rente na trasu puta (5) Od učešća lokalnih samouprava koje su zainteresovane za međusobno povezivanje.

2.1.1.3. Sekundarna infrastrukturaSekundarna putna infrastruktura po pravilu pripada kategoriji javnih komunal-nih preduzeća, odnosno nalazi se u okviru teritorije naseljenih mesta. Reforma javnog sektora mora obezbediti identičan tretman javnih državnih i javnih ko-munalnih preduzeća, što sada nije slučaj.

Organizacioni aspekt: Kako se upotreba komunalnih saobraćajnica ne napla-ćuje, nema ni osnova za uspostavljanje javno-privatnog partnerstva ukoliko se na neki način ne naplaćuju indirektni efekti. Ekonomski efekti u ekspoataciji ove vrste puteva se postižu indirektno: (1) skraćivanjem vremena transporta (2) smanjenjem potrošnje goriva (3) smanjenjem zagađenja životne sredine.

Vlasnička struktura: Jedno moguće organizaciono rešenje je korporativizaci-ja uspostavljanjem partnerstva između države, lokalne samouprave i Socijalnih fondova. Daljom mogućom dokapitalizacijom koju bi vršila lokalne samouprave, može se menjati vlasnička struktura, ali tako da učešće Socijalnih fondova ne sme pasti ispod 30%. Lokalna samouprava će moći ostvariti prihod iz koga bi finansirala dokapitalizaciju, po osnovu vlasničkog udela ostvarenog u korporati-vizaciji ostalih javnih komunalnih preduzeća.


346

Investicioni aspekt: Tekuće i investiciono održavanje postojećih, kao i investici-ja u izgradnju novih komunalnih saobraćajnica, pada isključivo na sledeće priho-de : (1) Od akciza na benzin (2) Od ekološkog dinara (3) Od rente na stacionarni saobraćaj (Air Rights) (4) Od učešća lokalnih Zemljišnih fondova u opremanju gradskog i građevinskog zemljišta.

2.1.2. ŽELEZNIČKA INFRASTRUKTURAKao i kod putne infrastrukture, apsolutni prioritet u osposobljavanju železničke infrastrukture je dovršetak međunarodnih koridora. Prvi prioritet je stavljanje u funkciju Koridora 10, u punom kapacitetu.

Osim međunarodnih koridora, bitno je što pre rekonstruisati i proširiti kapacite-te postojeće mreže unutrašnjeg železničkog saobraćaja. Dalji uravnotežen, rav-nomerni razvoj i regionalizacija Republike, može nametnuti potrebu za jačim povezivanjem gradova Centralne Srbije pravcem Istok – Zapad. Reforma i kor-porativizacija javnog državnog železničkog preduzeća, vršiće se prema sledećim jasno definisanim tehničkim organizacionim celinama: (1) Saobraćajna mreža (2) Putnički saobraćaj (3) Teretni saobraćaj

2.1.2.1. Saobraćajna mrežaSaobraćajnu mrežu čine (1) šinski postroj (2) elektro-kontaktna mreža (3) ran-žirne stanice (4) infrastrukturni objekti (mostovi, tuneli, saobraćajna ukrštanja u jednom ili više nivoa ..... ).

Organizacioni aspekt: Pošto je saobraćajna mreža zaokružen tehnološki pogon, potrebno je organizovati jedinstveno preduzeće koje bi se staralo o planiranju ra-zvoja, tehničkim i investicionim održavanjem, proširivanjem kapaciteta i eksplo-atacijom. Moguće rešenje je i formiranje dva do tri preduzeća, razdvojena prema prioritetima na međunarodne koridore i unutrašnji saobraćaj. Ova preduzeća će se finansirati iz vlastitih prihoda, odnosno naplate usluga.

Vlasnička struktura: Korporativizacijom se uspostavlja sledeća vlasnička struktura: (1) 30% max. akcija u vlasništvu države (2) 70% min. akcija u vlasniš-tvu Socijalnih fondova (obavezno zdravstveno, penziono i socijalno osiguranje). Daljom dokapitalizacijom menja se vlasnička struktura, ali tako da učešće Soci-jalnih fondova ne sme pasti ispod 30%.

Investicioni aspekt: Da bi se postigao željeni tehnički nivo i kapacitet saobraćaj-ne mreže, neophodno je izvršiti dokapitalizaciju kroz javno-privatno partnerstvo, u okvirima od 4,5 – 5,5 milijardi € za Koridor 10. Ukupni troškovi rekonstruk-cije postojeće željezničke mreže na Koridoru 10 iznose 2,5 – 3 milijarde €, ali


347

ako se želi postići optimalan kapacitet i uklopiti u evropske tendencije korištenja železnice i za transport natovarenih kamiona i šlepera, mora se računati sa potre-bom da svi pravci Koridora 10 budu pokriveni dvopružnim kolosekom. Troškovi izgradnje drugog koloseka na deonicama gde ne postoji, mogu se proceniti na 2 – 2,5 milijardi €.

Rekonstrukcija pravca rumunska granica – Beograd – crnogorska granica, ko-štala bi od 1,5 – 5 milijardi €, što bi se obezbedilo dokapitalizacijom kroz jav-no-privatno partnerstvo. Minimalni troškovi bi iznosili oko 1,5 milijardi €, ali izgradnja drugog koloseka koji bi znatno podigao kapacitet pruge, bila bi izu-zetno skupa i kretala bi se između 3.0 – 3,5 milijardi €. Rekonstrukcija preostale železničke mreže domaćeg saobraćaja, koju predstavlja sekundarna mreža koja povezuje međunarodne koridore i industrijska mreža, trebalo bi da se kreće unu-tar troškova od 1 – 1,5 milijardi €. Finansiranje rekonstrukcije ove mreže neće moći da se izvrši bez veće intervencije države, jer nije naročito atraktivna za privatne partnere.

Najveći problem za planiranje i investiranje predstavlja železnički pravac rumun-ska granica – Beograd – crnogorska granica, iz sledećih razloga: (1) postojeća trasa kroz Centralnu Srbiju je izrazito teška i ne pruža mogućnost privođenja pruge najvišim tehničkim standardima, bez ogromnih ulaganja (2) upotreba ove pruge samo u domaćem prometu ne opravdava investiciju veću od oko milijardu € (3) kapaciteti ove pruge zavise u najvećoj meri od zainteresovanosti okolnih zemalja da koriste luku Bar (4) i ako bi zainteresovanost za korišćenje luke Bar bila velika, kapacitet pruge je limitiran kapacitetom luke Bar16. Mogući izlaz za finansiranje rekonstrukcije ovog željezničkog pravca, može biti stvaranje multi-nacionalnog konzorcijuma, koji bi podrazumevao uključivanje Mađarske, Ru-munije, Crne Gore i Srbije, u saradnji sa privatnim investitorima.

Komercijalni aspekt: Železnička mreža Koridora 10 ima najveći potencijal us-postavljanja javno-privatnog partnerstva, zajedničkog preduzeća sa mešovitim kapitalom. Potrebni kapaciteti ovog koridora daleko nadilaze naše unutrašnje po-trebe i diktirani su potrebama solidnog i pouzdanog povezivanja Severne i Cen-tralne Evrope sa Turskom i Bliskim Istokom. Praktično garantovano korišćenje kapaciteta, mnogo jasnije vidljivo iz evropskih zemalja koje inkliniraju ovom ko-ridoru, pruža mogućnost i pronalaženja strateškog partnera. Dugogodišnja ten-dencija smanjenja troškova transporta preusmeravanjem jednog dela drumskog saobraćaja na željeznicu (maršrutni vozovi za prevoz kamiona), praktično stvara potrebu da se saobraćajna mreža Koridora 10 opremi sa dva paralelna koloseka. Mogućnost realnog planiranja prihoda po osnovu potrebnih kapaciteta i tarifi-ranje evropskih zemalja, kao i mogućnost brzog povraćaja investicije, stvoriće 16 Luka Bar je plića od Sueckog kanala, tako da veliki deo brodova koji prođu kroz Suec,

luka ne može da servisira.


348

odgovarajući interes. Izvorni prihod (naplata usluga) pokrivaće troškove tekućeg održavanja i predstavlja dovoljnu kolateralu za obezbeđivanje kredita neophod-nih za investiciono održavanje i investicije u dalji razvoj. Problemi nastaju u re-alizaciji, jer u poslednjih 8 godina nije jasno utvrđena državna strategija razvoja, javni sektor nije reformisan i nisu stvoreni uslovi za javno-privatno partnerstvo.

Nivo industrijskog razvoja na kome se nalazi Srbija, ne garantuje nivo zahteva za unutrašnjim (domaćim) železničkim transportom roba i putnika, dovoljno atrak-tivan za privlačenje privatnog partnera. U svakom slučaju, preko je potrebno iz-vršiti korporativizaciju domaće saobraćajne mreže, koju predstavlja sekundarna mreža koja povezuje međunarodne koridore i industrijska mreža koja povezuje sekundarnu sa industrijskim kompleksima, i uz pomoć države rekonstruisati do nivoa pouzdanog rada. Dalja priprema za uvođenje privatnog partnera u preduze-će formiranog na regionalnoj i lokalnoj osnovi, najviše zavisi od decentralizacije, regionalizacije i ravnomernog razvoja Republike, odnosno od uspešne reindu-strijalizacije i dalje industrijalizacije.

S obzirom na specifičnosti međunarodnog koridora rumunska granica – Beograd – crnogorska granica, očekuju se najveći problemi u privođenju tog preduze-ća javno-privatnom partnerstvu. Korporativizacija na bazi vlasničke strukture (30% država – 70% Socijalni fondovi), može biti sprovedena odmah, ali uvođenju privatnog partnera mora predhoditi međudržavni ugovor (Mađarska, Rumunija, Crna Gora i Srbija) koji bi tačno definisao strategiju, pa i učešće pojedinih država u ovom preduzeću, shodno njihovom interesu za ovaj saobraćajni pravac.

2.1.2.2. Putnički saobraćajRestrukturiranjem javnog državnog preduzeća „Železnice Srbije“ u okviru ko-jeg bi se izvršila korporativizacija saobraćajne mreže, stvorili bi se uslovi za ustupanja određenog kapaciteta putničkog saobraćaja na pojedinim pravcima, preduzećima registrovanim za putnički saobraćaj, poštujući pravila konkurencije i sprečavanja monopola. Tim preduzećima bi mogla biti ponuđena na prodaju, ili najam, postojeća šinska vučna i putnička vozila.

2.1.2.3. Teretni saobraćaj – Rešenje identično putničkom saobraćaju

2.2. ELEKTROPRIVREDA Transformacija, reorganizacija i korporativizacija elektroprivrede Srbije vršiće se prema mogućnostima formiranja tehničko-tehnoloških celina, imajući u vidu stvaranje uslova za uspostavljanje konkurencije i izbegavanje monopola. U na-stavku je data Šema organizacije elektroprivrede u okviru podele na: (1) proi-


349

zvodnju; (2) jedinstvenu prenosnu mrežu; (3) lokalne distributivne mreže i (4) zavisna preduzeća.

Radi obezbeđenja ispunjavanja državnih razvojnih planova u okviru dugoročnog makroekonomskog planiranja i zaštite vlasničkih interesa, država je obavezna da obezbedi stvaranje i rad Regulatorne agencije koja bi bila zadužena da kre-ira, kontroliše i sankcioniše sprovođenje makroekonomskih okvira poslovanja javno-privatnih preduzeća. Ova agencija ne sme, kao do sada, da određuje cenu struje (praksa zemalja EU), nego da na osnovu dugoročnog makroekonomskog planiranja i strategije razvoja, usvojenih u Skupštini na predlog Vlade, određuje samo okvire cenovne politike, a preduzeća će sama određivati svoje cene po principima tržišta. Ovaj princip mora biti zasnovan na metodologiji određivanja i prikazivanja razložene cene na koju smo se obavezali priključivanjem ener-getskoj zajednici Jugoistočne Evrope. Regulatorna agencija mora imati posebna ovlaštenja da prati planiranje unapređivanja i razvoja elektroprivrednih preduze-ća, određuje i kontroliše tehnički i tehnološki nivo opremljenosti, kao i da sank-cioniše svaku zloupotrebu.

Paralelno sa sprovođenjem reorganizacije i korporativizacije elektroprivrede, mora se uspostaviti Nacionalni program energetske efikasnosti sa ciljem da se u što kraćem periodu potrošnja elektroenergije po stanovniku, smanji na nivo prosečne potrošnje u evropskim zemljama ili ispod tog nivoa. Ovaj program mora težiti ka ispunjenju sledećih ciljeva : (1) U proizvodnju elekroenergije uve-sti alternativne i obnovljive izvore (2)Sistemski pomagati smanjenje potrošnje u industriji i komercijalnim objektima (3)Sistemski pomagati smanjenje potrošnje u domaćinstvima

2.2.1. PROIZVODNI KAPACITETIOsnovna pretpostavka transformacije EPS u okviru reforme javnog sektora, je izdvajanje proizvodnih kapaciteta u posebne pravne subjekte, koji treba da se korporativizuju. Svaka povezana proizvodna celina, kao što su hidroelektrane na Đerdapu ili termoelektrane i površinski kopovi, treba da postane akcionarsko društvo, koje će biti organizovano i rukovođeno tržišnim mehanizmima. Novi elektroenergetski proizvodni pogoni mogu se graditi unutar postojećeg, ili for-miranjem posebnog preduzeća.

2.2.1.1. Postojeće elektraneTransformacija EPS mora krenuti od već izdvojenih preduzeća, zaokružujući tehničke i tehnološke zahteve. Uz termoelektrane, preduzeću mora biti dodeljen i ugljenokop. S obzirom na zabranu upotrebe lignita u otvorenom ložištu u ze-


350

mljama EU, ne može se očekivati da naši površinski kopovi i dalje prodaju ugalj domaćinstvima.

Organizacioni aspekt: Organizaciona pretpostavka razvoja elektroprivrede mora biti korporativna organizacija proizvodnih preduzeća proizašlih iz tran-sformacije EPS, koja će kroz dokapitalizaciju ući u javno-privatno partnerstvo. Neophodnost daljeg razvoja nalaže brzo prestrukturiranje i formiranje 5 akcio-narskih društava, zaduženih za planiranje razvoja, tehničko i investiciono odr-žavanje i eksploataciju proizvodnih kapaciteta koji im pripadaju, a finansiraju se iz vlastitih prihoda. Za tu svrhu, treba da se formiraju sledeća preduzeća : (1) Hidroelektrane Đerdap (2) Limske i Drinske hidroelektrane (3) Termoelektrane Nikola Tesla i površinski kopovi (4) Termoelektrane Kostolac i površinski kopovi (5) Termoelektrane- toplane Novi Sad.

Vlasnička struktura: Korporativizacijom navedenih preduzeća za proizvodnju elektroenergije, uspostavlja se sledeća vlasnička struktura : (1) 30% max. akcija u vlasništvu države (2) 70% min. akcija u vlasništvu Socijalnih fondova (obavezno zdravstveno, penziono i socijalno osiguranje)

Daljom dokapitalizacijom menja se vlasnička struktura, ali tako da učešće Soci-jalnih fondova ne sme pasti ispod 30%.

Investicioni aspekt: S obzirom na stanje i potrebe proizvodnih elektroenergiskih objekata, dokapitalizacija je neophodna svim gore navedenim preduzećima.

Komercijalni aspekt: Ukoliko se sprovede reforma javnog sektora i time iz-begne politička nestabilnost, makroekonomski rizik urušavanja monetarne i cenovne stabilnosti koji se najvidljivije manifestuju u budžetskoj, spoljnotrgo-vinskoj i platnobilansnoj neravnoteži, neizvesnost poreske i socijalne politike, neregulisano upravljanje i raspolaganje građevinskim zemljištem, korupcija u obezbeđivanju potrebnih dozvola i odgovarajućeg vlasničkog statusa, neizgra-đena primarna i sekundarna infrastruktura, preveliko opterećenje investicija primarnom i sekundarnom infrastrukturom, može se očekivati da se generalna zainteresovanost privatnog sektora za energetiku proširi i na našu zemlju. U tom slučaju, korporativizovana elektroenergetska preduzeća mogu postati zanimljiva za dokapitalizaciju.

2.2.1.2. Nove elektrane Okončanjem reforme javnog sektora, stvoriće se uslovi za izgradnju novih elek-trana, ali na potpuno tržišnim uslovima. Treba imati u vidu ograničenost posto-jećih resursa i mogućnost primene novih tehnologija, pre svega alternativnih i na bazi obnovljivih izvora.


351


352

Organizacioni aspekt: Organizaciona pretpostavka razvoja elektroprivrede iz-gradnjom novih elektrana, mora biti korporativna organizacija proizvodnih pre-duzeća, koja će kroz ulog države u vidu zemljišta i odgovarajuće infrastrukture i neposredne investicije privatnog sektora, ući u javno-privatno partnerstvo.

Vlasnička struktura: Formiranjem novih preduzeća za proizvodnju elektroe-nergije, na bazi izgradnje potpuno novih proizvodnih kapaciteta, uspostavlja se sledeća vlasnička struktura: 70% max. akcija u vlasništvu privatnog investitora i 30% min. akcija u vlasništvu Socijalnih fondova (obavezno zdravstveno, penzi-ono i socijalno osiguranje).

Daljom dokapitalizacijom može se menjati vlasnička struktura, ali tako da uče-šće Socijalnih fondova ne sme pasti ispod 30%.

Investicioni aspekt: Radi stvaranja odgovarajućih tržišnih uslova koji bi doveli do zainteresovanosti za investiranje u nove proizvodne pogone, potrebno je u okviru reformi javnog sektora, predvideti izvesno vreme za prilagođavanje cena struje i pariteta. Ustupanje prava na izgradnju novih elektrana mora biti vezano za obavezu investitora da Socijalnim fondovima bez naknade prenese najmanje 30% akcija novoformiranog preduzeća.

Komercijalni aspekt: Kako je u ovom momentu proizvodnja struje iz obnovlji-vih izvora skuplja od klasične, država mora sistemski obezbediti stimulaciju za ulaganja u ovu vrstu proizvodnje, kroz poreske podsticaje i subvencije. Konačan cilj treba da bude što veći procenat ućešća iz obnovljivih izvora, čistih tehnologi-ja, u ukupnoj proizvodnji struje.

2.2.2. PRENOSNA MREŽA Transformacijom EPS mora se izdvojiti visokonaponska prenosna mreža i formi-rati posebno preduzeće, što je i obaveza koju je naša država preuzela pristupa-njem energetskoj asocijaciji Jugoistočne Evrope, ali i jedna od obaveza koje će se morati ispuniti u planiranim evropskim integracijama.

Organizacioni aspekt: Organizaciona pretpostavka mora biti korporativna or-ganizacija jedinstvenog preduzeća, zaduženog za planiranje razvoja, tehničko i investiciono održavanje i eksploataciju prenosnih kapaciteta koji mu pripadaju, a finansira se iz vlastitih prihoda. S obzirom na momentalne potrebe za velikim ulaganjima u održavanje i unapređivanje postojeće mreže, kao i dalje proširiva-nje mreže dogradnjom novih i povećavanjem kapaciteta postojećih pravaca, kroz dokapitalizaciju, privatni sektor će ući u javno-privatno partnerstvo.


353

Vlasnička struktura: Korporativizacijom i stvaranjem jedinstvenog preduzeća za prenos elektroenergije, uspostavlja se sledeća vlasnička struktura : 30% max. akcija u vlasništvu države i 70% min. akcija u vlasništvu Socijalnih fondova (obavezno zdravstveno, penziono i socijalno osiguranje)

Daljom dokapitalizacijom menja se vlasnička struktura, ali tako da učešće pri-vatnog sektora ne sme biti iznad 30%.

Investicioni aspekt: Radi stvaranja odgovarajućih tržišnih uslova koji bi doveli do zainteresovanosti za investiranje u postojeću mrežu i dalje proširenje pre-nosne mreže, potrebno je u okviru reformi javnog sektora, predvideti izvesno vreme za prilagođavanje cena prenosa struje i pariteta.

Komercijalni aspekt: Ukoliko se provede reforma javnog sektora i time stvore odgovarajući uslovi, može se očekivati da se generalna zainteresovanost privat-nog sektora za energetiku proširi i na našu zemlju. U tom slučaju, korporativizo-vano preduzeće za prenos struje, može postati zanimljivo za dokapitalizaciju.

2.2.3. DISTRIBUTIVNA MREŽA Distributivne mreže su već organizovane kao posebna preduzeća u okviru EPS. Neophodna je korporativizacija tih preduzeća i uklapanje u planiranu reformu javnog sektora. Distributivne mreže pripadaju kategoriji komunalnih preduzeća, tako da u planiranju, kreiranju, kontroli i sankcionisanju sprovođenja makroeko-nomskih okvira poslovanja distributivnih preduzeća, glavnu ulogu treba da vodi lokalna samouprava.

Organizacioni aspekt: Organizaciona pretpostavka mora biti korporativna organizacija lokalnih komunalnih preduzeća, zaduženih za planiranje razvoja, tehničko i investiciono održavanje i eksploataciju prenosnih kapaciteta koji im pripadaju, a finansiraju se iz vlastitih prihoda. S obzirom na momentalne potrebe za velikim ulaganjima u održavanje i unapređivanje postojećih mreža, kao i dalje proširivanje mreža, kroz dokapitalizaciju, privatni sektor će ući u javno-privatno partnerstvo.

Vlasnička struktura: Korporativizacijom i stvaranjem regionalnih i gradskih preduzeća za distribuciju elektroenergije, uspostavlja se sledeća vlasnička struktura : (1) 30% max. akcija u vlasništvu države (2) 30% max. akcija u vla-sništvu lokalne samopurave i (3) 40% min. akcija u vlasništvu Socijalnih fondova (obavezno zdravstveno, penziono i socijalno osiguranje).

Daljom dokapitalizacijom menja se vlasnička struktura, ali tako da učešće pri-vatnog sektora ne sme biti iznad 20%.


354

Investicioni aspekt: Radi stvaranja odgovarajućih tržišnih uslova koji bi doveli do zainteresovanosti za investiranje u postojeće distributivne mreže i dalje proši-renje tih mreža, potrebno je u okviru reformi javnog sektora, predvideti izvesno vreme za prilagođavanje cena prenosa struje na lokalnim nivou i pariteta.

Komercijalni aspekt: Ukoliko se provede reforma javnog sektora i time stvore odgovarajući uslovi, može se očekivati da se generalna zainteresovanost privat-nog sektora za energetiku proširi i na našu zemlju. U tom slučaju, korporativi-zovana komunalna preduzeća za distribuciju struje, mogu postati zanimljiva za dokapitalizaciju.

2.2.4. ZAVISNA PREDUZEĆA Zavisna preduzeća koja su sada formirana u okviru EPS, treba u potpunosti da budu privatizovana, aukcijskom prodajom. Dalje opstajanje zavisnih preduzeća u okviru EPS, dovodi do nekontrolisane i netržišne pozicije tih preduzeća, otvara-jući mogućnost zloupotrebe i korupcije. Ukoliko budu privatizovana, moraće da poštuju tržišne norme da bi dobila poslove u okviru EPS.

3. ZEMLJIŠNI FONDOVI

Suvereno pravo države je da naplaćuje korišćenje njenog vazdušnog prostora, po bilo kojoj osnovi („Air Rights“). Za sada se naplaćuje samo (1) prelet aviona (2) frekvencije, i (3) boravišna taksa. Najozbiljniji segment korišćenja vazdušnog prostora je građevinarstvo, odnosno objekti koji zaposedaju određenu kubaturu, a to korišćenje se kod nas ne naplaćuje. Nešto malo manji segment je saobraćaj, odnosno saobraćajna sredstva koja takođe zauzimaju određenu kubaturu, što se takođe ne naplaćuje.

Reforma zemljišne politike treba da rezultira stvaranjem uslova da država obez-bedi optimalno korišćenje gradskog i građevinskog zemljišta, kao i da stvori izvorni prihod naplaćivanjem zauzeća vazdušnog prostora iznad zemljišta, for-miranjem Fondova građevinskog zemljišta17, na nacionalnoj i teritorijalnoj osno-vi, prateći logiku infrastrukture (međunarodni koridori, primarna i sekundarna infrastruktura). Država u te fondove treba da unese bez naknade građevinsko zemljište koje je sada u njenom vlasništvu po bilo kojoj osnovi.

Zemljišni fondovi (ZF) treba da se staraju o konverziji (pretvaranju ostalog i po-ljoprivrednog zemljišta u građevinsko), raseljavanju i oslobađanju ostalog zemlji-šta, privođenju nameni, infrastrukturnom opremanju kroz održavanje i proširi-vanje primarne i sekundarne infrastrukture, kao i o eksploataciji građevinskog

17 Vlasnička struktura Zemljišnih fondova je prikazana u Prilogu br. 1.


355

zemljišta. Određeni procenat od ukupnog prihoda iz eksploatacije građevinskog zemljišta, mora se investirati u urabanizaciju, opremanje građevinskog zemljišta, održavanje i proširivanje infrastrukture. Krajnji efekat fondova biće stvaranje profita, koji će se kroz dividende raspoređivati akcionarima. U toku prvih 5 go-dina realizacije reforme javnog sektora, dividende će se koristiti iskljućivo kao izvorni prihod obaveznog Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja.

Dobrim prostornim planiranjem i regionalnom razuđenošću Zemljišnih fondo-va, može se postići ravnomeran, održiv, decentralizovan razvoj. Stimulacija, ili destimulacija se postiže kroz mehanizam gradske rente. Ukoliko se stimuliše razvoj kroz investicije u određeni sektor (stanogradnja, komercijalni, privred-ni ili industrijski objekti) na određenom terenu jasno definisanom razvojnim i urbanističkim planovima, naplata rente se može odgoditi na izvestan period, a pojedini segmenti rente mogu se umanjiti ili potpuno ukinuti (podobnost loka-cije). Destimulacija određenih investicija na određenoj lokaciji, postiže se većim tarifama (stopama) rente i početkom naplate rente odmah, od samog momenta ustupanja lokacije.

Prvi korak reforme zemljišne politike treba da bude zoniranje gradskog zemljišta i razvrstavanje gradova i opština u grupe uspostavljene na bazi ocene njihove razvijenosti. Analiza raspoloživog gradskog zemljišta i razvijenosti gradova i opština, dovodi nas do optimalnih 10 gradskih zona i 6 – 8 grupa gradova i op-ština. Gradovi i opštine, zavisno od razvijenosti, zauzimaju određeni broj zona (Beograd – extra, I do V zona, Novi Sad – extra, II do V zona, itd.). Grupe se us-postavljaju na taj način da najjeftinija zona svojom tarifom odražava mogućnosti plaćanja rente na stambeni objekat, najugroženije socijalne kategorije. Podizanje rente sa početne tarife na ekonomsku, vrši se u periodu od 5 godina, kvartalnim povećanjima. Ekonomska tarifa se dostiže u 21. kvartalu i zadržava tu vrednost.

Osnova za analizu zoniranja i tarifiranja gradske rente, može biti aktuelna stavka „građevinsko zemljište“ u objedinjenoj naplati komunalnih usluga. Beograd je podeljen po odluci gradske uprave, na pet zona i extra zonu, a ta podela bi ostala i ubuduće, u okviru reforme18. Važeća tarifa (mart 2009) za stambene objekte u prvoj zoni u Beogradu je 2,19 Din/m2/mesečno. S obzirom na to, da ova renta ne povećava nego naprotiv, smanjuje potrošnju stanovništva, početna renta za stambene objekte je kalkulisana na osnovu kriterijuma socijalne izdržljivosti i od desete zone se progresivno uvećava do prve zone. Extra zona se aplicira samo iznad I do V zone i obračunava po tarifi 3 puta većoj od najskuplje zone u gradu. Šesta do desete zone pripadaju kategoriji najnerazvijenijih opština i gradova, te se tu ne pojavljuju extra zone. Tarifa za komercijalne objekte je na startu 10 puta veća i smanjuje se nakon 5 godina na 7 puta veću od tarife za stambene objekte

18 Sada je zoniranje i tarifiranje prepušteno lokalnim samoupravama.


356

u istoj zoni. Tarifa za industrijske objekte je u startu 1,5 puta veća i povećava se nakon 5 godina na 2 puta veću od tarife za stambene objekte u istoj zoni19. U Prilogu br. 3. prikazani su apsolutni iznosi rente (u dinarima i indeksirano u evrima), u prvom kvartalu na početku reforme zemljišne politike, za sve zone od I do X i extra zone, koje se pojavljuju uz prvih pet zona koje pripadaju kategoriji srednje i visoko razvijenih opština i gradova. Prikazana renta obuhvata stambe-ne, komercijalne i industrijske objekte.

Konačni iznosi rente dobijaju se nakon pet godina sprovođenja reforme, i u tom periodu se postepeno kvartalno povećava do komercijalnog iznosa. U šestoj go-dini od početka reformi, koja je prva godina posle izvršenih reformi, renta se još jednom povećava i dobija krajnje apsolutne iznose prikazane u Prilogu br. 12 – Zemljišni fondovi, pod odrednicom šesta godina – okončanje reforme.

Obračunati apsolutni iznosi rente u periodu sprovođenja reforme, za svaku go-dinu napose, sastavni su deo obračuna i kalkulacija konačnog efekta reforme javnog sektora. Apsolutni iznosi rente u posmatranom periodu, prikazani su u Prilogu br. 12 – Zemljišni fondovi, pod odrednicama prva godina reforme do pete godina reforme.

Važan elemenat programa reforme zemljišne politike, zamišljen je kao sistem koji će stimulisati smanjenje skoro isključivog pritiska na Beograd, na račun ostatka Republike, i dovesti do decentralizacije, regionalizacije i ravnomernog razvoja. Jedna od osnovnih funkcija rente mora biti i investiranje u primarnu i sekundarnu infrastrukturu, neophodnu za komercijalne investicije, posebno stra-ne direktne investicije (FDI).

19 Prikaz tarifa (rente) na početku reforme zemljišne politike za stambene, komercijalne i industrijske objekte, po zonama, dat je u Prilogu br. 3. Obračun je prikazan u din/m2/mesečno i indeksiran u evro.


357

Prilo

g br

. 3.


358

Radi realnog sagledavanja obračuna rente na stambene objekte, urađena je ana-liza apsolutnih iznosa za karakteristične stambene jedinice20 i prikazane startne rente za sledeće kategorije stambenih jedinica :

• Stan od 35 m2 – u prvoj zoni u Beogradu, a aktuelna stavka „građevinsko zemljiste“ u objedinjenoj naplati komunalija iznosi 76,65 din/mesec (mart 2009). Početna renta za isti stan iznosila bi 317,56 din/mesec, ili 3,41 €/me-sec, što je 4,54 puta više od onoga što se momentalno plaća na ime „građe-vinskog zemljišta“.

Za isti stan u extra zoni u Beogradu bi se plaćalo 952,67 din/mesec, što iznosi 10,24 €.

• Stan od 60 m2 – u prvoj zoni u Beogradu, a aktuelna stavka „građevinsko zemljiste“ u objedinjenoj naplati komunalija iznosi 131,40 din/mesec. Počet-na renta za isti stan iznosila bi 544,38 din/mesec, ili 5,85 €/mesec, što je 4,54 puta više od onoga što se momentalno plaća.

Za isti stan u extra zoni u Beogradu bi se plaćalo 1.633,15 din/mesec, što iznosi 17,56 €.

• Stan od 100 m2 – u prvoj zoni u Beogradu, a aktuelna stavka „građevinsko zemljiste“ u objedinjenoj naplati komunalija iznosi 219,00 din/mesec. Počet-na renta za isti stan iznosila bi 907,31 din/mesec, ili 9,76 €/mesec, što je 4,54 puta više od onoga što se momentalno plaća.

Da bi se u potpunosti sagledala funkcija rente, izvršena je kalkulacija ućešća rente u komercijalizaciji posmatranog stambenog objekta. Minimalna cena najma stana u prvoj zoni iznosi 10 €/m2/mesec, što bi u našem slučaju izno-silo 1.000 €/mesec. Učešće rente iznosi 0,98% od cene najma. Pod uslovom da cena najma ostane ista i za pet godina, a renta se poveća 10 puta, kako je projektovano, ućešće rente iznosilo bi 9,8% od cene najma.

Za isti stan u extra zoni u Beogradu bi se plaćalo 2.721,92 din/mesec, što iznosi 29,27 €. Minimalna cena najma stana u extra zoni iznosi 15 €/m2/me-sec, što bi u našem slučaju iznosilo 1.500 €/mesec. Učešće rente iznosi 1,96% od cene najma.

• Stan od 300 m2 – u prvoj zoni u Beogradu, a aktuelna stavka „građevinsko zemljiste“ u objedinjenoj naplati komunalija iznosi 657,00 din/mesec. Počet-na renta za isti stan iznosila bi 2.721,92 din/mesec, ili 29,27 €/mesec, što je 4,54 puta više od onoga što se momentalno plaća.

Za isti stan u extra zoni u Beogradu bi se plaćalo 8.165,75 din/mesec, što iznosi 87,80 €.

•Kuća od 300 m2 – u prvoj zoni u Beogradu, a aktuelna stavka „građevinsko zemljiste“ u objedinjenoj naplati komunalija iznosi 657,00 din/mesec. Počet-na renta za istu kuću iznosila bi 13.609,59 din/mesec, ili 146,34 €/mesec, što je 5 puta više od onoga što bi se plaćalo za stan iste veličine u istoj zoni.

20 Prikaz tarifa (rente) za stambene objekte po zonama, dat je u Prilogu br. 4.


359

Minimalna cena najma kuće u prvoj zoni iznosi 10 €/m2/mesec, što bi u na-šem slučaju iznosilo 3.000 €/mesec. Učešće rente iznosi 4,88% od cene na-jma, što ukazuje na to da renta nije velika i neznatno opterećuje cenu najma.

Za istu kuću u extra zoni u Beogradu bi se plaćalo 40.828,77 din/mesec, što iznosi 439,02 €. Minimalna cena najma kuće u extra zoni iznosi 15 €/m2/me-sec, što bi u našem slučaju iznosilo 4.500 €/mesec. Učešće rente iznosi 9,76% od cene najma. Treba imati na umu, da cena najma u extra zoni umnogome zavisi i od veličine dvorišta.S obzirom da to utiče na vrlo nisku gustinu nasta-njenosti i mali stepen iskorišćenosti građevinskog zemljišta, što predstavlja jedan od elemenata ekskluzivnosti, visoka renta ima opravdanje, mada bi s obzirom na relatvno malo učešće u najmu, mogla biti i znatno veća.

Generalna ocena apsolutnih iznosa startne rente za stambene objekte je da ne bi trebalo da predstavlja nikakvu smetnju za srovođenje reforme, sa socijalnog aspekta.

Planirano periodično povećanje rente u periodu od 5 godina treba da rezultira konačnom rentom koja je oko 10 puta veća u odnosu na startni iznos, čime će se postići planirani efekti dostizanja ekonomske rente, što će za rezultat imati i smanjenje pritiska na Beograd, a dodatno će stimulisati decentralizaciju, regio-nalizaciju i ravnomerni razvoj.


360

Prilo

g br

. 4.


361

Radi realnog sagledavanja efekata uvođenja i naplate rente na stambene, komer-cijalne i industrijske objekte, urađena je analiza prihoda,21 u kojoj su prikazane i karakteristične proporcije i kvantifikacije kretanja rentnih prihoda.

• Stambeni objekti Ukupna kvadratura postojećih stambenih objekata22 u Republici (bez KiM)

procenjena je na oko 135.000.000 m2 što predstavlja osnov za dalju analizu blagog porasta kvadrature u sledećih 5 godina, u periodu sprovođenja refor-me javnog sektora. Kvantifikacija novoizgrađenog prostora pokazuje moguć-nost izgradnje oko 600.000 m2 stambenog prostora u prvoj godini reforme, što predstavlja oko 9.100 novih stambenih jedinica. Po okončanju reforme, moguće je u dužem periodu očekivati izgradnju novih oko 1.400.000 m2 go-dišnje, što predstavlja 20 –22.000 novih stambenih jedinica. Jedino moguće ograničenje ovom planu razvoja stambene gradnje je nedostatak adekvatne infrastrukture koja se mora planski stvarati kroz korporativizaciju JDP i JKP.

Ukupna renta za stambene objekte, zasnovana na uprosečenoj tarifi, u prvoj godini reforme zemljišne politike će iznositi oko 137 miliona €, a po okonča-nju reforme, u šestoj i sledećim godinama, iznosiće oko 1,28 milijardi €.

•Komercijalni objekti Ukupna kvadratura postojećih komercijalnih objekata23 u Republici (bez

KiM) procenjena je na oko 10.600.000 m2. Ukupan komercijalni prostor je izrazito mali u odnosu na broj stanovnika koje opslužuje. Kada se posmatra samo prodajni prostor, iako je porastao sa 0,494 m2 u 2001. na 0,573 m2 po stanovniku u 2007, još uvek je daleko od evropskog standarda koji se kreće oko 1 m2 po stanovniku. Cilj reforme je da se omogući dalji razvoj komerci-jalnog sektora, ali to pre svega zavisi od agresivne reindustrijalizacije i dalje industrijalizacije, kao i izgradnje odgovarajuće primarne i sekundarne infra-strukture, locirane u celosti u JDP.

Bez obzira na veliki pritisak koji stvara naša autentična, pa zatim i globalna kriza na komercijalni sektor, ipak je moguće u prvoj godini reforme očekivati izgradnju novih 110 – 120.000 m2 komercijalnog prostora, a po okončanju reforme izgradnja bi se za izvesno vreme ustalila na oko 500 – 600.000 m2 godišnje. Kada se posmatra samo prodajni prostor, on bi posle reforme po-rastao na 0,65 – 0,72 m2 po stanovniku, što je dobra osnova da se u sledećih 4–5 godina dostigne evropski standard.

21 Sintetička analiza rentnih prihoda za stambene, komercijalne i industrijske objekte, prikazana je u Prilogu br. 5.

22 Osnov za procenu je Prostorni plan RS.23 Osnov za procenu je studija „Strategija i politika razvoja trgovine RS“ koju je izradio

Univerzitet u Beogradu, septembra 2008. godine.


362

Ukupna renta za komercijalne objekte, zasnovana na uprosečenoj tarifi, u prvoj godini reforme zemljišne politike će iznositi oko 110 miliona €, a po okončanju reforme oko 800 miliona €.

• Industrijski objekti Ukupna kvadratura postojećih industrijskih objekata24 u Republici (bez

KiM) procenjena je na oko 42.866.400 m2, oko 3,21 m2 po stanovniku, što je daleko ispod proseka zemalja u razvoju. Ovaj podatak ukazuje i na nedosta-tak strategije i greške pravljene u dosadašnjoj privatizaciji, koja nije donela reindustrijalizaciju nego puki promet nekretninama, u najvećem broju sluča-jeva. Mogući rast izgradnje industrijskih objekata je vrlo umeren i u najvećoj meri zavisi od izgradnje nove primarne i sekundarne infrastrukture, visoko integrisane u mađunarodne mreže. Ovo nas na najdrastičniji način vraća po-trebi reforme javnog sektora, odnosno javnih preduzeća u kojima je locirana infrastruktura.

Ukupna renta za industrijske objekte, zasnovana na uprosečenoj tarifi, u prvoj godini reforme zemljišne politike će iznositi oko 37 miliona €, a po okončanju reforme, iznosiće oko 470 miliona €. Efekti prihoda od rente za industrijske objekte su vrlo skromni i dalje će biti skromni, dok se ne stvore makroekonomski i infrastrukturni uslovi za bržu industrijalizaciju.

24 Podaci Republičke geodetske uprave.


363

Prilo

g br

. 5.


364

4. SOCIJALNI FONDOVI

Cilj reforme je da se obezbedi sigurnost, pouzdanost i predvidivost u dugom peri-odu funkcionisanja Socijalnih fondova, odnosno Fondova obaveznog penzijsko-invalidskog, zrdavstvenog i socijalnog osiguranja, kao i potpuna emancipacija ovih fondova od zahvatanja iz državnog budžeta, stvaranjem izvornih prihoda fondova iz dividendi po osnovu držanja akcija javnih preduzeća i Zemljišnih fondova25. To ne znači odustajanje od doprinosa, nego kombinaciju ta dva izvora sredstava, koji u krajnjoj liniji moraju da stvore i određenu akumulaciju za dalje investiranje kroz zatvorene Investicione fondove, čime bi se ostvarila i dodatna garancija ispunjavanja dugoročnih obaveza fondova prema korisnicima26. Dalji pravci reforme moraju biti optimalizacija rada administracije fondova, smanjenje broja zaposlenih u fondovima, podizanje efikasnosti na evropski standard, koji je već bio dostignut u Fondu PIO samostalnih delatnosti (koji je sada integrisan sa državnim Fondom zaposlenih i Fondom poljoprivrednika). Poseban zadatak reforme mora biti dalja segregacija osiguranika i korisnika Penzionog fonda, kao i prebacivanje određenih korisnika na Fond solidarnosti (socijalno osiguranje).

Država mora da obezbedi stvaranje i rad dve nove institucije koje treba da upot-pune sistem obaveznog osiguranja. Prva je centralni registar osiguranika koji treba da bude zadužen za centralnu bazu podataka i individualne račune svih osiguranika, koji moraju da budu osnov čitavog sistema obaveznog osiguranja. Druga institucija je agencija za nadzor fondova koja treba da obavlja funkciju prikupljanja, evidentiranja i kontrole naplate doprinosa, vodi centralnu bazu po-dataka o individualnim računima svih osiguranika, podacima o visini sredstava na svakom računu, o izvršavanju obaveza poslodavaca, Penzionom fondu koji pripada osiguranicima pojedinačno, formira redovne mesečne izveštaje o visini uplaćenih doprinosa za svakog osiguranika pojedinačno.

Analizirajući funkcionisanje, naplatu i distribuciju doprinosa, troškove i budžet-ske transfere Fondova obaveznog penzijsko-invalidskog, zdravstvenog i socijal-nog osiguranja, dolazimo do zaključka da najveći problem za planiranje i reali-zaciju državnog budžeta predstavlja Fond PIO. Problem prvenstveno proizilazi iz demografskih pretpostavki, pojačan malom zaposlenošću i slabom naplatom. Sadašnji jedinstveni Fond PIO mora se hitno reformisati, razdvojiti u više fondo-va prema strukturi osiguranika i korisnika, osloboditi faktora socijalne zaštite, kadrovski i tehnički osposobiti za operativniji rad. Novonastalim fondovima se mora vratiti imovina i prava koja su uzurpirana. Posle reorganizacije i dalje će se zadržati problem u obaveznom Fondu PIO zaposlenih, ali u nešto manjem obi-25 Analiza prihoda u periodu provođenja reforme, od javnih preduzeća je prikazana u

Prilogu br. 2, a od zemljišne rente u Prilogu br. 5.26 Shema organizacije javnog sektora, izvori i tokovi novca prema Socijalnim fondovi-

ma prikazani su u Prilogu br. 1.


365

mu. Predložena reforma podrazumeva uključivanje samo Fonda PIO zaposlenih u korporativnu strukturu javnih preduzeća u periodu od 5 godina sprovođenja reforme javnog sektora. Tek kada reforma dostigne planirane performanse, a di-rektni prihodi Fonda PIO zaposlenih od dividendi JP i Zemljišnih fondova bitno relaksira/ju budžet, moguće je u vlasničku stukturu i podelu dividendi javnih preduzeća i Zemljišnih fondova uvesti i korisnike restitucije, zdravstvenu i soci-jalnu zaštitu27.

Raspoređivanjem neto profita – dividendi javnih državnih i javnih komunalnih preduzeća, kao i dela prihoda ostvarenog u Zemljišnim fondovima, obavezni Fond PIO mogao bi u prvoj godini sprovođenja reforme računati na izvorni pri-hod od oko 170 miliona €, za koliko bi bio relaksiran budžet. Po okončanju re-forme, posle 5 godina, Fond PIO bi mogao računati na izvorni prihod od oko 1,2 milijarde €

Obavezno penzijsko-invalidsko osiguranjeMože se smatrati da su građani Srbije još od početka ’70-ih godina upražnjavali obavezno i štedno penzijsko osiguranje. Devizna štednja u bankama tokom se-damdesetih i osamdesetih godina 20. veka imala je karakter štednog penzijsko – invalidskog osiguranja koje je dopunjavalo osnovno obavezno penzijsko osigu-ranje. Oba ova oblika osiguranja temeljila su se na garancijama države za ured-nu isplatu penzija iz okvira obaveznog osiguranja i stalnu raspoloživost štednh depozita iz okvira takozvane „devizne šednje“. Ta „devizna štednja“ imala je dugoročni karakter, a relativno malu ročnost. Drugim rečima, ona je po strukturi odgovarala onome što bi se danas, u modernim kategorijama moglo nazvati „tre-ćim stubom“ penzijskog osiguranja.

Spletom fiansijskih i monetarnih okolnosti, „komercijalne“ banke toga doba iz-gubile su krajem ’80-ih sposobnost da uredno isplaćuju devizne štedne uloge. Država je na to reagovala nizom propisa koji su utvrđivali „prioritetne“ ispate za lečenje, bolesničku negu, sahrane i drugo. Time je penzioni, odnosno socijalni karakter ove „devizne štednje“ postao svima jasan. Do stečaja banaka dužnika došlo je znatno kasnije, posle 2000. godine, ali štediše nisu bile u prilici da u procesu stečaja naplate svoje uloge – njima su isplaćene državne obveznice. Dru-gim rečima, ovi štedni ulozi (za razliku od dinarskih štednih uloga) apstrahovani su od sudbine pojedine banke i tretirani su u većoj ili manjoj meri kao obaveza države prema pojedincu – štediši – osiguraniku.

Osnovna karakteristika oba primenjena vida penzionog osiguranja je njihova izuzetna izloženost monetarnim, fiskalnim i finansijskim rizicima s jedne stra-

27 Sintetički pregled raspoloživih profita JDP i JKP i prihoda Zemljišnih fondova, kao i raspodela neto profita – dividendi, prikazan je u Prilogu br. 6.


366

ne, i relativnost državnih garancija s druge strane. Penziono osiguranje, koje bi imalo obavezni i štedni karakter i kod koga bi državna garancija mogla biti eksplicitno izražena u apsolutnim novčanim vrednostima, u Srbiji do sada nije primenjivana.

Istorija monetarne, fiskalne i finansijske nesigurnosti, u Srbiji je duža od 60 godi-na i može se smatrati da je duboko utemeljena u same osnove finansijskog siste-ma i poslovne kulture. Čak i danas se izostanak završnih račun države, a posebno njihovih imovinskih i dugoročnih komponenti, toleriše i u stručnoj i u širokoj javnosti. Izmenama zakona kojima se manipuliše ključnim aspektima ugovora o penzijskom osiguranju, toliko su česte, da nije potrebno posebno ukazivati da je jedna ugovorna strana, u ovom slučaju država u licu Fondova PIO, upravljala statističkim agregatima koji iz tih ugovora proističu, pa samim tim i dužinom penzionog staža. Okolnost da stvarni podaci o novčanim tokovima nisu dostupni analizi, rečito govori o transparentnosti finansijskog procesa, odnosno mogućem uplitanju države u upravljanje fondovima. Pored ostalog, neblagovremeno objav-ljivanje završnih računa budžeta Republike Srbije u poslednjih 9 godina, ukazuje na nepostojanje javnosti upravljanja i odlučivanja u ovoj oblasti. Potrebno je da država izbegava konflikt interesa koji bi mogao proizaći iz njene eventualno vi-šestruke uloge u upravljanju, regulisanju, naplati i investicijama pojedinog fonda. Fondovi su državni, osnovani državnim aktom, država imenuje organe upravlja-nja i država propisuje postupanje sa imovinom fondova, do uništenja. Nasuprot tome, percepcija velikog broja korisnika penzionog osiguranja – penzionera, je da postoji izvestan kvantum njihovih prava koja su oni stekli u zamenu za redov-ne uplate u Penzioni fond tokom aktivnog radnog veka i koje im druga ugovor-na strana, u ovom slučaju država, duguje. Precizno specificirana solidarnost je neophodna za održivost svakog od fondova obaveznog osiguranja pojedinačno. Ovi fondovi investiraju shodno svojim agregatnim potrebama i mogućnostima, a ne shodno propozicijama pojedinog štednog računa. Obaveze prema pojedinom osiguraniku nisu u direktnoj srazmeri sa njegovim doprinosom Fondu. Svi osi-guranici i korisnici imaju prava na jednak standard usluge.

Državna garancija je potrebna komponenta održivosti PIO fondova, ali ona treba da pokriva samo one rizike koji direktno proističu iz činjenja ili nečinjenja dr-žavnih organa, odnosno eventualnih akata više sile. Naročito je važno da država svojom garancijom pokriva eventualno neadekvatno delovanje državnih organa na prikupljanju obaveznih doprinosa u fondove. Fondovi koji nepotpuno ili nedo-voljno zadovoljavaju principe održivosti, mogu se u dužem roku naći u situaciji da ne mogu odgovoriti svojim ugovorenim obavezama. U takvim okolnostima, aktiviranje državne garancije i isplata dela obaveza iz državnog budžeta, u du-žem periodu ne dovodi sama po sebi do obnavljanja održivosti.


367

Održivost postojećih PIO fondova Tri do nedavno postojeća fonda ujedinjena u jedinstven Fond PIO, pod uslovom kontinuiteta sadašnjeg regulatornog mehanizma i načina formiranja finasijskog portfolija, imaju bitno različitu sliku održivosti u budućnosti. Reč je o neupore-divim dimenzijama ovih fondova po broju osiguranika, korisnika i po dimenziji tekućeg finansijskog bilansa, kao i o neuporedivoj dinamici ovih veličina u pro-jektovanoj budućnosti. Opšta demografska slika budućnosti Srbije28, karakteri-sana je procesom starenja populacije. U 2002. godini prosečna starost stanovniš-tva Srbije (bez Kosova i Metohije) je oko 41 godine. U najboljem slučaju, za 30 godina (pod uslovom srednjeg fertiliteta) prosečna starost će dostići 46 godina. Staro stanovništvo (lica starija od 65 godina) će se neprekidno povećavati, od oko 17% u popisnoj 2002. godini do oko 23% na kraju tridesetogodišnjeg perioda. U isto vrieme, mlado stanovništvo (mlađi od 15 godina) će se smanjiti od 16% u popisnoj godini do oko 12% na kraju pomenutog perioda. Karakteristika duboke starosti neće biti ublažena već produbljena, u godinama koje dolaze. Detaljna analiza demografskog aspekta prikazana je u „Studiji održivosti“ izrađenoj za potrebe projekta „Konsolidacija penzijsko-invalidskog osiguranja“29. Indikativni Grafikoni i Tabele iz „Studije održivosti“ prikazani su u nastavku, za svaki od tri fonda ponaosob.

Grafikon 1. – Projekcija odnosa zavisnosti starog stanovništva i potencijalnog stepena podrške.

Izvor: ‚Unapređenje socio- ekonomskog položaja starih u Srbiji‘, Ekonomski institut, Beograd, 2004. godine

28 Demografska slika je projektovana za 30 godina od momenta zadnjeg popisa stanov-ništva 2002. godine.

29 Studija iz januara 2007. godine, čiji su autori Miladin Kovačević, Miloš Zlatić i Ma-hmud Bušatlija.


368

Fond PIO zaposlenih: Takav demografski trend najdirektnije i jedino pogađa Fond PIO zaposlenih, jer zadugo neće biti popravljen njegov već duže vreme neodrživo loš koeficijent zavisnosti (old-age dependency ratio), koji predstavlja odnos broja osiguranika i broja korisnika. Od 1,17 u 2007. godini (cca 1.470.000 osiguranika na 1.230.000), taj odnos se u narednih deset godina ne bi bitno po-pravio. Projekcija u 2015. godini je 1,28 zahvaljujući izvesnom povećanju, do 1.530.000 osiguranika kroz novo zapošljavanje; u skladu sa projekcijama neto novog zapošljavanja u „Nacionalnoj strategiji privrednog razvoja Republike Sr-bije, 2006–2012“, pod pretpostavkom da će najveći broj zaposlenih u sektoru preduzeća i ustanova biti obuhvaćen osiguranjem kod PIO fonda zaposlenih.

Poznato je da u razvijenim zemljama finansijske teškoće nastaju ukoliko manje od 2,5 osiguranika izdvaja doprinos za jednog penzionera. To znači da bi u bu-dućnosti već vrlo nepovoljni demografski indikatori održivosti ovog fonda posta-li još nepovoljniji. Debalans prihoda i rashoda Fonda PIO zaposlenih se iz godine u godinu produbljuje. Ukupni rashodi Fonda PIO zaposlenih u 2006. godini su iznosili 258,4 milijardi dinara dok su, npr. u 2003. godini bili 146,1 milijarda di-nara. Za samo tri godine, realni rast rashoda ovog fonda je bio 22,6%. Dobar deo rashoda je alimentiran transferima iz budžeta republike. Tako je u 2006. godini, iznos transfera ovom fondu bio 96,9 milijardi dinara, odnosno oko 37,5% uku-pnih rashoda fonda, ili oko 22,2% ukupnih tekućih budžetskih rashoda republi-ke. U 2008. iznos transfera se popeo na 137,9 milijardi dinara, što je predstavljalo 24,8% ukupnih tekućih rashoda.

Grafikon 2.


369

Tabela 1 – Kretanje koeficijenta zavisnosti u PIO fondu zaposlenih 1997–2015 – PIO zaposlenih

GodinaKorisnici penzija

Aktivni osiguranici

ZaposleniKoeficijentosiguranici/penzioneri

Koeficijentzaposleni/penzioneri

1997. 1243192 1993000 2188018 1.60 1.761998. 1251394 1845000 2039772 1.47 1.631999. 1263315 1671000 1869706 1.32 1.482000. 1264175 1597000 1795129 1.26 1.422001. 1297004 1555000 1766266 1.20 1.362002. 1255814 1459000 1706805 1.16 1.362003. 1248662 1383807 1628067 1.11 1.302004. 1241082 1580000 1600696 1.27 1.292005. 1239573 1546471 1556871 1.25 1.262006. 1216424 1471874 1496202 1.21 1.232007. 1223669 1431693 1468403 1.17 1.202008. 1240890 1414614 1464250 1.14 1.182009. 1248521 1410829 1460770 1.13 1.172010. 1266444 1456411 1507068 1.15 1.192011. 1260995 1475364 1551023 1.17 1.232012. 1243289 1491947 1591410 1.20 1.282013. 1243840 1529923 1629430 1.23 1.312014. 1196777 1495971 1663519 1.25 1.392015. 1193174 1527262 1694307 1.28 1.42Izvor: period 1997–2006, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Repu-blički zavod za statistiku; 2007–2015._ Projektovani podaci

Osim demografskog i obuhvatnog aspekta održivosti, može se govoriti i o dru-gim aspektima reforme penzijsko--invalidskog osiguranja, kao što su: obave-znost, diversifikacija prihoda (raspoređenost), racionalnost operativnih troško-va (administrativna efikasnost), investiciona sposobnost, precizno specificirana solidarnost, konzervativno računovodstvo i aktuarsko planiranje, garantovanost od strane države, javnost rada i odlučivanja. Analiza svih ovih aspekata ukazuje na fokus svih pitanja oko Fonda PIO zaposlenih. Konsolidacija i reforma. ovog fonda i odgovarajućeg zakonskog okvira je istovremeno sveobuhvatni zadatak reforme sistema penzijsko-invalidskog osiguranja u okviru ukupne reforme jav-nog sektora.

Fond PIO samostalnih delatnosti među tri fonda koja razmatramo, jedini može da ima povoljan koeficijent zavisnosti (i sada i u perspektivi) zahvaljujući znatnoj propulzivnosti sektora samostalnih preduzetnika u pogledu zapošljavanja i ne tako brzom povećanju broja korisnika – penzionera, zbog odlaganja odlaska u


370

penziju do granica fizičke moći. Koeficijent zavisnosti kod Fonda PIO samostal-nih delatnosti u 2006. godini dostiže već oko 6,5 (oko 333.000 osiguranika na 51.000 korisnika u masi od oko 580.000 zaposlenih), a 2007. završava sa oko 7. Realna projekcija na osnovu dosadašnjih kretanja broja zaposlenih u 2015. godini je cca 920.000 sa brojem osiguranika fonda od cca 510.000 i brojem korisnika od oko 73.000. Broj privatnih preduzetnika, lica koja samostalno obavljaju delatnost i kod njih zaposlenih radnika, rapidno je rastao u poslednjih nekoliko godina. Od 2001. godine ovaj sektor je najviše doprineo kompenzaciji pada zaposlenosti u društvenom, mešovitom i državnom sektoru svojine. Bilans radne snage od 2001. do 2007. pokazuje, da je u tom periodu rastao broj zaposlenih samo u preduzet-ničkom sektoru i u segmentu privatnih preduzeća.

Do spajanja sa ostalim fondovima, Fond PIO samostalnih delatnosti imao je rela-tivno značajan suficit prihoda nad rashodima. Ukupni prihodi Fonda PIO samo-stalnih delatnosti u 2006. godini bili su 14,8 milijardi dinara, a ukupni rashodi 9,7 milijardi dinara, tako da realni suficit od 5,16 milijardi dinara predstavlja oko 35% ukupnih prihoda.

Preduzetništvo je najpropulzivniji segment zapošljavanja, tako da se i u buduć-nosti očekuje povećanje broja zaposlenih, popravljanje koeficijenta zavisnosti i povećanje suficita u bilansu prihoda i rashoda. U deceniji koja dolazi, u uslovima samostalnog poslovanja, broj osiguranika bi se mogao udvostručiti, a broj ko-risnika povećati za 40%. Razlika u dinamici je efekat ubrzanja zapošljavanja i sporijeg rasta broja korisnika, zbog odloženog penzionisanja zaposlenih u ovom segmentu.

Grafikon 3.


371

Grafikon 4.

Tabela 2 – PIO SAMOSTALNIH DELATNOSTI

GodinaKorisnici penzija

Aktivni osiguranici

ZaposleniKoeficijentosiguranici/penzioneri

Koeficijentzaposleni/penzioneri

2005. 45225 226125 513626 5.00 11.362006. 50000 252000 535584 5.04 10.712007. 52850 288035 587786 5.45 11.122008. 55955 320060 637417 5.72 11.392009. 59530 349439 687073 5.87 11.542010. 60725 358885 703299 5.91 11.582011. 62637 395239 750495 6.31 11.982012. 65481 424317 795705 6.48 12.152013. 68124 453025 839403 6.65 12.322014. 70672 479860 880687 6.79 12.462015. 72699 507440 919766 6.98 12.65Izvor: period 2005–2006, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delat-nosti, Republički zavod za statistiku; 2007–2015._ Projektovani podaci

Fond PIO poljoprivrednika je specifičan utoliko što, iako opada broj radno angažovanih lica u poljoprivredi (kao i broj korisnika ovog fonda), odnos broja korisnika i osiguranika, nije bitan parametar održivosti ovog fonda, jer bi pri-hodi ovog fonda trebalo da rastu po osnovu uvećanja katastarskog prihoda, što se sada ne događa zbog neadekvatne naplate i zbog nedostatka mera države u agrosektoru30. 30 U 2006. godini, broj korisnika u ovom fondu je bio cca 230.000 a broj osiguranika

oko 350.000, dok je broj lica angažovanih u poljoprivredi bio oko 590.000.


372

Fond poljoprivrednika suočen je sa negativnim trendom zbog pada broja osigu-ranika, između ostalog i zbog zakonskih rešenja koja prava i obaveze vezuju za starešinu domaćinstva, kao i zbog ubrzanog smanjenja korpusa poljoprivrednog stanovništva. Učešće poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu smanjilo se sa 17,2% u 1991. na 10,9% u 2002. godini, kada su sprovedeni popisi.

Grafikon 5.

Transformacija sektora poljoprivrede ide ka ukrupnjavanju poseda i daljem sma-njenju broja poljoprivrednika i poljoprivrednog stanovništva. Održivost ovog fonda sa demografskog aspekta, ipak, nije pod znakom pitanja. Rashodi fonda ne mogu biti dinamički progresivni, a prihodi zavise od zakonskih rešenja i uspo-stavljanja funkcije katastarskog prihoda.

Važniji aspekti reforme sistema PIOSvi aspekti reforme sistema PIO reflektuju se na održivost PIO zaposlenih. Dru-ga dva postojeća segmenta PIO pod državnom jurisdikcijom po dimenzijama, ili po perspektivi održivosti ne predstavljaju uporedne kategorije, tj. nemaju bitnu ulogu u pogledu olakšanja tereta reforme kojoj se mora podrediti PIO zaposlenih. U dosadašnjim reformskim dokumentima pominju se tri stuba penzijsko-invalid-skog osiguranja:

(1) Prvi stub – sistem sveobuhvatnog javnog penzijsko-invalidskog osiguranja, koji se zasniva na tekućem usklađivanju doprinosa sa rashodima osiguranja („pay-as-go“ sistem, skraćeno PAG); popularno: državno obavezno osigura-nje;


373

(2) Drugi stub – sistem obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja, koji se za-sniva na akumulaciji kapitala, a sprovodi preko osiguravajućih organizacija koje su u privatnoj svojini, popularno nazvano: obavezno dopunsko osigura-nje;

(3) Treći stub – sistem dobrovoljnog penzijsko-invalidskog osiguranja koji spro-vode dobrovoljni Penzijski fondovi, tzv. „privatno dobrovoljno osiguranje“, a zasniva se na principu individualne kapitalizacije štednje.

Prvi stub je sistem koji je nasleđen i funkcionisao je kao Fond PIO zaposlenih. Razvoj drugog stuba je preporučen u dosadašnjim reformskim dokumentima, ali treba imati u vidu da je ovaj vid osiguranja kroz obavezne doprinse koje drža-va propisuje, a na teret ličnog dohotka, tj. na teret dohotka zaposlenih. Najveći broj naših građana nema dovoljno prihoda koji obezbeđuju akumulaciju, kako bi mogli da plaćaju dopunsko osiguranje. Manji broj, koji ostvaruje veće dohotke usmeren je na privatne fondove (treći stub) i osiguravajuće kompanije koje nude razne vrste usluga, pa samim tim i nisu ciljna grupa za drugi stub. Po mnogim negativnim iskustvima iz razvijenih i tranzicionih zemalja, ovaj vid obaveznog dopunskog penzijskog osiguranja ne bi trebalo uzimati u obzir u ovom trenutku.

Dublji uvid u opšti koncept penzijskog sistema i iskustva u svetu može se sažeti u nekoliko konstatacija:

• Sistem tekućeg finansiranja (PAG) dobro funkcioniše u uslovima kada je sta-novništvo zemlje mlado i nacionalni dohodak po glavi stanovnika dugoročno raste, čime je obezbeđeno da se iz doprinosa koje plaćaju sadašnje generacije zaposlenih, neometano plaćaju penzije aktuelnih penzionera. U suprotnom, ovaj sistem zapada u probleme deficitarnog finansiranja. Opadanjem koefici-jenta zavisnosti ispod 2,5 mogu se očekivati problemi u finansiranju.

• Osnovna prednost ovog sistema finansiranja penzija je što onemogućava da „štednja za starost“ propada na tržištu, što je realna mogućnost kada je štednja usmerena u alternativni sistem akumulacije kapitala preko privatnih penzionih fondova31. Dodatna prednost PAG sistem je što obezbeđuje preva-zilaženje problema „kratkovidosti“ (nerazumnog trošenja) ljudi koji sami ne bi štedili za svoju starost.

• Osnovna slabost PAG sistema je upravo ograničenje funkcije na tekuću pre-raspodelu dohodka i izostanak funkcije akumulacije štednje i investicionog fonda.

• Alternativni sistem akumulacije kapitala (kome pripadaju i drugi i treći stub), počiva na ideji, da se sredstva od naplaćenih doprinosa investiraju, kako bi

31 Misli se na propast štednje na tržištu kapitala prouzrokovane lošom investicionom politikom fonda, a ne na dejstvo hiperinflacije i nenamenskog trošenja, što je karak-terisalo naš Fond PIO zaposlenih, kao PAG sistem tokom devedesetih godina prošlog veka.


374

ostvarila odgovarajući prinos u obliku kamate ili dividende. Doprinosi po-jedinca se registruju i akumuliraju na njegovom ličnom računu, a krajnje stanje na računu osiguranika je rezultat uplaćenih doprinosa, broja godina uplaćivanja doprinosa, kao i kretanja prinosa na investicioni akumulacioni kapital.

• Osnovna prednost sistema akumulacije je što podstiče štednju i razvoj tržišta kapitala i eliminiše probleme evazije (tj. neplaćanja doprinosa).

• Slabost sistema akumulacije je što može da se razvija isključivo ukorak sa opštim razvojem, sa razvojem tržišta kapitala, koje je kod nas vrlo „plitko“, portfolio menadžmenta, razvojem poverenja u finansijskom sistemu, kontrole i garancijskih mehanizama od strane države (monetarne vlasti i finansijskih institucija). Takav razvoj je po prirodi stvari moderiran i dugoročan, te „izla-zna strategija“ kod urgentnog problema funkcionisanja PAG sistema, malo može biti oslonjena na razvoj sistema akumulacije, tj. privatnih penzionih fondova (drugog i trećeg stuba).

• Dugoročnost razvoja sistema akumulacije je uslovljena i potrebom razvoja vrlo strogog regulacionog okvira kakav postoji u najrazvijenijim zemljama, koji nikada nije dovoljno strog da se ne događaju zloupotrebe koje prouzro-kuju gubitke privatnih penzionih fondova u milijardama dolara.

• Drugi problem u implementaciji sistema akumulacije je problem „prelaznog perioda“ koji onemogućuje upućivanje postojećih penzionera i starijeg kor-pusa zaposlenih u pravcu sistema akumulacije (privatnih fondova), jer ne po-seduju akumulisani kapital iz pređašnjih doprinosa, pošto su njihovi dopri-nosi tokom PAG sistema upotrebljeni za isplate tekućih penzija, ili kao kod nas, delom propali dejstvom hiperinflacije i nenamenskog trošenja sredstava fonda u vreme postojanja suficita.

Izlaz je u dva pravca: (1) države koje imaju mlado stanovništvo mogu da emi-tuju obveznice, kojima obezbeđuju iznos koji treba da se nađe na privatnim penzionim računima pripadnika starije generacije (primer Čilea) (2) sveobu-hvatna reforma javnog sektora, koja kroz korporativizaciju javnih preduze-ća i reformu zemljišne politike dovodi do optimalne utilizacije državne imovine. Zemljišni fondovi, nastali iz reforme zemljišne politike, ostvarivali bi svoj prihod naplatom gradske rente, koja se sastoji od povoljnosti lokacije, zakupa zemljišta i prava zauzeća određene, urbanizmom utvrđene, kubature vazdušnog prostora iznad građevinske parcele (Air Rights). Da bi se posti-gao ovaj efekat, mora se pristupiti reformi zemljišne politike: (1) stvaranjem uslova za uvođenje komercijalne rente za postojeće objekte, postepenim po-dizanjem rente u roku od 5 godina; (2) uvođenje rente za sve nove objekte i stacionarni saobraćaj, od momenta donošenja zakona o gradskom građevin-skom zemljištu. Imajući u vidu rezultate poslovanja gradskih direkcija za građevinsko zemljište, jasno je da će zemljišni fondovi imati stabilan prihod. Utilizacija državne imovine kroz korporativnu (akcionarsku) organizaciju


375

javnog sektora, omogućila bi besplatnu dodelu akcija svakom zaposlenom i penzioneru prema godinama staža, za pokriće nedostajućih sredstava za ulazak u sistem finansiranja penzija putem akumulacije kapitala. Kako ni to nipošto nije dovoljno kao ekvivalent kompletnom dugu penziskog osiguranja po sistemu PAG, problem daljeg funkcionisanja ukupnog sistema rešava se kombinacijom tri pomenuta stuba.

Sada, nakon određenih iskustava i razmatranja uslova u implementaciji i ra-zvoju, nužno je sagledati „izlaznu strategiju“ koja se oslanja na dva (drugi i treći) stuba.

• Drugi stub je u razvijenim zemljama još uvek sa minornom ulogom u pen-zionom sistemu u odnosu na „statusno penzijsko osiguranje“ („Report on the Austrion Pension strategy 2005“, Vienna, July 2005). Razvoj ovog stuba moguć je u perspektivi ukupnog razvoja i rasta plata, odnosno dohotka za-poslenih, bez obzira što se u praksi realizacija ovog dopunskog osiguranja rešava zakonskom obavezom adresiranom na poslodavca, koji odvaja odre-đeni procenat (1%–2%) na platu zaposlenog u poseban Fond zaposlenih, radi obezbeđivanja ove vrste osiguranja, iz koga zaposleni na kraju može primiti sav pripadajući iznos, ili se opredeliti za doživotnu penzijsku nadoknadu. Sav teret plaćanja za zaposlene od strane poslodavca, pada ustvari na zapo-slene (J.Stiglitz: „Economics of public sector“).

• Treći stub je deo prirodnog razvoja finansijskog sektora, u meri koja prati socijalni i ekonomski razvoj. Dobrovoljna štednja (akumulacija) je dobar na-čin pospešivanja tržišta kapitala i investicija, a privatni Penzioni fondovi su jedno od opcija.

U dogledno vreme, i pored već započetog razvoja kod nas, ne može se očeki-vati da ovi fondovi ponesu značajnu relaksaciju troška po osnovu „statusnog penzijskog osiguranja“.

Na osnovu već rečenog, jasno je da glavni cilj zahvata radi konsolidacije PIO sistema mora biti prvi stub.

Sagledani elementi reformeNovi regulatorni (zakonski) okvir i transformacija Fonda PIO zaposlenih nužno se podređuju sledećim strateškim i operativnim elementima:

(1) Dominantan karakter sistema mora ostati tekuće usklađivanje (PAG sistem).

(2) Zbog otvaranja perspektive povećenja i diversifikacije prihoda i samim tim boljih izgleda u pogledu stabilnosti i održivosti sistema, mora se fond transfor-misati na dva koloseka: (a) u pravcu kapitalizacije (akumulacije kapitala) i (b) ograničenog Investicionog fonda. Kapitalizacija fonda je moguća jedino kroz stavljanje u njegov portfolio adekvatnog dela državnog kapitala dodeljenog kroz


376

privatizaciju javnih predizeća, dela koji je preostao u privatizacionom registru iz privatizacije društvenog sektora svojine i adekvatnog dela akcija Zemljišnih fondova32.

Ograničene mogućnosti Investicionog fonda se mogu zakonom opredeliti u do-menu prvoklasnih vrednosnih papira države i možda finansijskog sektora u vidu kratkoročnih i srednjoročnih investicija, kao i dugoročne investicije u nekretnine.

(3) Po uzoru npr. na reformu Austrijskog penzionog sistema33 mora se ustanoviti „individualni penzijski račun“, koji pokazuje tekuća prava po osnovu penziskog osiguranja i na taj način uvodi se princip transparentnosti i individualno speci-fičnih prava.

(4) Po uzoru na reformu Austriskog penzionog sistema iz 2004. godine, treba uvesti tranzicionu paralelnu metodu obračuna penzija. Reč je o tome da se iz-vrši kategorizacija osiguranika (npr. na dan 1. januar 2009. osobe starije od 50 godina, osobe mlađe od 50 godina i osobe koje do tog dana nisu akumulirale ni-jedan dan staža u svojstvu osiguranika), pa se na kategoriju starijih od 50 godina primenjuje kriterijum određivanja penzije bez uzimanja u obzir individualnog računa; za kategoriju mlađih od 50 godina se primenjuje paralelni račun koji uzima proporcionalno u obzir i individualni račun, a za kategoriju onih koji do 1. januara 2009. nisu stekli staž u svojstvu osiguranika, primenjuje se u potpunosti baza individualnog računa.

(5) Mora se primeniti metod korekcije postojećih penzija koji „pegla“ diskrimi-nacione efekte primene različitih kriterijuma u prišlosti.

(6) Mora se razraditi formula usklađivanja prosečne penzije sa kretanjem troš-kova života, zarada i realnih prihoda iz doprinosa i budžetskih transfera, tako da se na duži rok čuva ustanovljena „proporcija zamene“34 i istovremeno sprečava produbljivanje deficita.

(7) Mora se relaksirati dinamika povećanja broja penzionisanih uvođenjem sta-rosnog intervala umesto starosne granice penzionisanja.

32 Mogući efekti od korporativizacije javnih preduzeća i dodele dela državnog kapitala Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja zaposlenih, opisana su u poglavlju 2. JAVNA PREDUZEĆA, kalkulacije i finansijski okvir prikazan je u Prilogu br. 6. i Prilogu br. 7.

33 „Report on the Austrian Pension Strategy, Vienna, July 2005.34 Odnos između prosečne penzije i prosečne plate.


377

Konsolidacija fondovaProvođenje konsolidacije spajanjem svih Fondova penzijsko-invalidskog osigu-ranja u jedan, kako je to urađeno, bez prethodno urađene demografske anali-ze i analize održivosti fondova, doveli su do daljeg onesposobljavanja fondova, umesto da konsolidacija rezultira efikasnijim fondovima, sa većim investicionim potencijalom, sposobnim da funkcionišu sa što manjim zahvatanjem ili bez za-hvatanja iz državnog budžeta, oslobođenim od uticaja dnevne politike i politike uopšte. Javnost rada i odlučivanja, omogućava da se principi održivosti valjano primenjuju i da se smanji politička interferencija u poslovima fondova, a da su osiguranici i korisnici uvek u prilici da porede performanse tih fondova. Ovo je moguće obezbediti samo ukoliko su fondovi samostalna pravna lica kojima upravljaju osiguranici i korisnici, kojima su onda podređene stručne službe fon-dova, a koje dalje rade pod kontrolom odgovarajućih državnih regulatornih usta-nova.

Sprovedena konsolidacija, koja je obavljena utapanjem Fonda samostalnih delat-nosti i poljoprivrednika u Fond zaposlenih, nije poboljšala održivost. Može se sa sigurnošću tvrditi da će se posle perioda uvećanih troškova usled administrativ-ne i finansijske konsolidacije, u najboljem slučaju, opšti troškovi i performansa održivosti svesti na parametre koje je do sada imao Fond zaposlenih. Bilo kakvo odgađanje isplate penzije bi izazvalo osećaj ponovne prevare, što bi verovatno dovelo do minimalizovanja i izbegavanja plaćanja doprinosa. U situaciji kada dr-žava proklamuje podršku razvoja samostalnih delatnosti kao jednom od osnov-nih oslonaca ukupnog razvoja, naročito samozapošljavanje i poduzetništvo, kao i razvoj malih i srednjih preduzeća, posebno je opasno toj grupi ograničavati, ili deložirati stečena prava, jer će se izazvati potpuno suprotan efekat, odnosno taj sektor će orjentisati napor ka evaziji, zameni oblika štednje, dvostrukom knjigo-vodstvu i drugim regularnim i neregularnim praksama .

Nije jasno šta je bio cilj postojećeg zakonskog rešenja oko konsolidacije fondova zasnovane na „utapanju“ uspešnog fonda u ostale delimično, ili potpuno zavisne od budžeta. Imajući u vidu, da je bivši Fond PIO samostalnih delatnosti predstav-ljao oko 5% od ujedinjenog fonda, svi njegovi pozitivni elementi nisu poboljša-li situaciju u Fondovima zaposlenih i poljoprivrednika, nego se naprotiv, i ovaj fond već našao u poziciji Fonda PIO zaposlenih, tj. ostao bez imovine35 i postao zavisan od državnog budžeta. Logika konsolidacije trebalo je da ide pravcem konsolidacije najslabije karike, odnosno Fonda zaposlenih, koji ima i najveća za-hvatanja iz državnog budžeta, pa zatim i Fonda poljoprivrednika. Tek po okonča-nju konsolidacije pojedinacnih fondova i dovođenje istih do nivoa ili približno do

35 Ukupna akomulacija Fonda PIO samostalnih delatnosti stvorena u periodu pre utapa-nja u zajednički fond, potrošena je isplatom jednokratnog povećanja penzija krajem 2008. godine.


378

nivoa ekonomičnosti poslovanja, održivosti i investicione efikasnosti Fonda PIO samostalnih delatnosti, moglo se razmišljati o ukrupnjavanju fondova, u koliko je to uopšte potrebno. Troškovi naplate, isplate i upravljanja treba da budu što manji u odnosu na ukupne doprinose i ukupno isplaćene penzije i ne smeju zavisiti od obima prihoda i troškova već samo od broja osiguranika, odnosno korisnika. Zanimljivo je da je jedna od prvih odluka novoformiranog Fonda PIO bila da se zaposli novih 400 službenika da bi pomogli obavljanju istog obima posla.

Kao što je već rečeno, smatra se da je koeficjent zavisnosti 2,5–3,0 dovoljan da pokrije funkcionisanje „Pay as Go“ penzionog sistema, kakav i mi imamo. Sje-dinjavanjem sva tri PIO postignut je koeficjent od oko 1,4, što je nedovoljno za normalno funkcionisanje sistema. Ove činjenice takođe ukazuju na nemogućnost jednostavnog spajanja fondova, bez trajnih negativnih posledica po osiguranike i korisnike fonda. Još manje je jasno zašto se reforma penzionog sistema izvr-šila spajanjem fondova, a da to ne dovodi do poboljšanja ukupnih parametara, kao što su administrativni poslovi i zahvatanje iz budžeta. Već je istaknuto di-vergentno ponašanje osiguranika pojedinih fondova. Kao što osiguranici Fonda zaposlenih nastoje da se što je moguće pre penzionišu. Suprotno tome, osigu-ranici Fonda samostalnih delatnosti odlažu penzionisanje do krajnjeg momen-ta upražnjavajući permanentno produktivnu delatnost. Oni očekuju poboljšanje rada ovog fonda i koriste obavezno osiguranje samo u krajnjoj nuždi. Imajući u vidu tradiciju Fonda samostalnih delatnosti i njegovu jedinstvenu društvenu poziciju tokom protekih 60 godina, sproveđenje konsolidacije dovelo je do oče-kivanog gubitka pozitivnih društvenih efektata (diversifikacije, odgovornosti, štedljivosti, itd.) koji su opstali u tom periodu kroz institucije Fonda samostal-nih delatnosti i partnerskih poslovnih, odnosno strukovnih udruženja. Imajući u vidu sve to, a naročito demografsku analizu kao i analizu održivosti Fondova PIO, jasno se nameće zaključak da se dalji pravac konsolidacije fondova mora temeljno revidirati i ozbiljno planirati, uvažavajući iskustva i praksu razvijenih zemalja, kao i negativna iskustva pojedinih rešenja koja su bila, i još uvek postoje u nekim zemljama koje su poslednjih petnaestak godina prolazile kroz tranziciju. Standardni koncept penzijsko-invalidskog osiguranja jesu tri stuba o kojima je bilo reči. Postojeći sistem obaveznog osiguranja kod nas, diversifikovan na tri fonda (Fond PIO zaposlenih, Fond PIO samostalnih delatnosti i Fond PIO poljo-privrednika) treba da bude struktura prvog stuba. Na prvom stubu, obaveznom osiguranju, svuda postoje podele po strukturi privrednog ambjenta, uvažavajući različite mogućnosti, potrebe i očekivanja osiguranika i korisnika, manje-više slične našoj podeli. Ukoliko dolazi do ukrupnjavanja, onda se to radi isključivo između samoodrživih fondova, a radi daljeg povećanja ili ubrzanja performansi. Stapanje fondova sa ciljem da se jedan konsoliduje na račun drugoga, u nekoliko se slučajeva bezuspešno izvodilo. Reforma penzijsko-invalidskog sistema mora na prvom stubu omogućiti stvaranje izvornog prihoda fondovima, kroz korpora-tivizaciju javnih preduzeća i formiranja Zemljišnih fondova, sa ciljem relaksacije


379

državnog budžeta, u okvirima budžetskog deficita, sve do konačne emancipacije tih fondova od državne intervencije. Analiza mogućih efekata korporativizacije javnih preduzeća i Zemljišnih fondova, prikazana je u nastavku. U Prilogu br. 6. prikazan je profit javnih preduzeć, prihod Zemljišnih fondova i raspodela u prvih pet godina, u kojima se mora dovršiti celovita reforma javnog sektora, i u šestoj godini, odnosno prvoj godini po okončanju reforme. U Prilogu br. 7. prikazan je ukupan prihod po osnovu dividendi javnih državnih i komunalnih preduzeća i Zemljišnih fondova, koji se raspoređuju u prve četiri godine isključivo Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja, a od pete godine i korisnicima restitucije. U istom prilogu, prikazani su i efekti od utilizacije državne imovine, kroz ustupa-nje i naplatu koncesija i iznajmljivanje državne imovine. Ovi prihodi idu direk-tno u budžet države. U posmatranom periodu, prikazane su i investicije koje će se ostvariti u javnim državnim i komunalnim preduzećima, a na račun profita ostvarenog u tim preduzećima. Takođe su prikazane i investicije u infrastruk-turu koje će na račun prihoda od gradske i građevinske rente, Zemljišni fondovi direktno investirati. Iz svih analiza je jasno da su Zemljišni fondovi osnovna poluga daljeg razvoja, jer će u periodu sprovođenja reforme postati najizdašniji agregat. Jedina pretnja predloženom rešenji je ishitreno donošenje novog Zako-na o planiranju i izgradnji, koji kako se čini, ponovo nameće rešenje iz odba-čenog nacrta Zakona o restituciji i građevinskom zemljištu, koji je predviđao da se građevinsko zemljište pokloni korisnicima bez naknade. To bi dovelo do daljeg društvenog raslojavanja, legalizacije tajkunizacije i stvaranje svojevrsnih monopola nad građevinskim zemljištem, a posledica bi bilo stvaranja enormnog javnog duga za pokriće troškova kompenzacije korisnicima restitucije, čija je imovina nepovratno poklonjena tajkunima.


380

Prilo

g br

. 6.

NAPO

MEN

A: O

pis p

riku

plja

nja

profi

ta ja

vnih

drž

avni

h i k

omun

alni

h pr

eduz

eća,

pri

hod

Zem

ljišn

ih fo

ndov

a i r

aspo

dela

na

inve

stic

ije, k

once

sije

i na

jam

dr

žavn

e im

ovin

e, k

ao i

rasp

odel

a os

tatk

a na

Fon

d PI

O za

posl

enih

i ko

risn

ike

rest

ituci

je, p

rika

zan

je n

a sl

edeć

oj st

rani

ci.


381

OPIS UZ PRILOG br. 6:Javna državna preduzeća: Prikazan je profit javnih državnih preduzeća koji se raspoređuje na: (1) investicije u infrastrukturu koja pripada javnom preduze-ću (2) troškove plaćanja koncesija u državni budžet, kao naknadu za korištenje prirodnih resursa (3) troškove plaćanja najma u državni budžet, kao naknadu za korištenje državne imovine. Ostatak profita raspoređuje se kroz dividende Fondu PIO zaposlenih.

Javna komunalna preduzeća: Prikazan je profit javnih komunalnih preduzeća koji se raspoređuje na: (1) investicije u komunalnu infrastrukturu koja pripada javnom preduzeću (2) troškove plaćanja koncesija u državni budžet, kao nakna-du za korištenje prirodnih resursa (3) troškove plaćanja najma u državni budžet, kao naknadu za korištenje državne imovine. Ostatak profita raspoređuje se kroz dividende Fondu PIO zaposlenih.

Zemljišni fondovi: Prikazan je prihod Zemljišnih fondova prikupljen kroz na-platu gradske građevinske rente, koji se raspoređuje na: (1) troškove poslovanja Zemljišnih fondova (2) investicije u primarnu i sekundarnu infrastrukturu na teritoriji Zemljišnog fonda, udruživanjem više fondova oko realizacije infra-strukture od zajedničkog interesa, kao i ulaganje u javna preduzeća koja posluju sa energetskom infrastrukturom ili međunarodnim saobraćajnim koridorima. Zemljišni fondovi ne participiraju u državnom budžetu, jer u svojoj delatnosti ne koriste prirodne resurse ili državnu imovinu. Ostatak profita raspoređuje se kroz dividende isključivo Fondu PIO zaposlenih u prve četiri godine sprovođenja reforme, a posle toga jedan deo se raspoređuje i korisnicima restitucije.


382

Prilo

g br

. 7.


383

OPIS UZ PRILOG br. 7:Ukupan prihod: Prikazan je kao suma prihoda iz javnih državnih, javnih ko-munalnih preduzeća i Zemljišnih fondova, prenesenih iz tabele u Prilogu br. 6 stavke neto profit – dividende.

Raspodela: Prikazana je raspodela ukupanog prihoda iz javnih državnih, javnih komunalnih preduzeća i Zemljišnih fondova, transferima ukupne sume Fondu PIO zaposlenih, u prvih četiri godine sprovođenja reformi. U tom periodu bi se stekli uslovi da transferi iz javnih preduzeća i Zemljišnih fondova dostignu nivo sredstava koji bi pokrio budžetski deficit. U petoj godini bi se transferi iz uku-pnog prihoda počeli dodeljivati i korisnicima restitucije, u procentima koji će taj transfer držati na nivou od oko 200 miliona evra godišnje.

Utilizacija državne imovine: Prikazan je budžetski prihod iz koncesija i iznaj-mljivanja državne imovine, koji plaćaju javna državna i komunalna preduzeća, preneseni iz tabele u Prilogu br. 6 stavke koncesija i državna imovina.

Investicije: Prikazane su investicije koji se ulažu u infrastrukturu koja pripada javnim državnim i komunalnim preduzećima, kao i investicije u infrastrukturu koje se finansiraju iz redovnog prihoda Zemljišnih fondova. Ove investicije su prenesene iz tabele u Prilogu br. 6 stavke investicije u JDP, investicije u JKP i investicije u infrastrukturu.

Zapošljavanje u Zemljišnim fondovima: U tabeli datoj u Prilogu br. 7, prika-zan je ukupan platni fond izvučen iz troškova poslovanja Zemljišnih fondova u Prilogu br. 6, planirani godišnji fond bruto plata i ukupan broj zaposlenih u Zemljišnim fondovima.


384

5. INVESTICIONA RECEPTIVNOST SRBIJE

5.1. Projekcija BDP za period 2009–2011. godineProcena investicione receptivnosti Srbije, sa posebnim naglaskom na greenfield investicije, sačinjena je na osnovu projekcije BDP za period 2009–2011. godine. Pod uslovom da je uopšte moguće ostvariti planirani rast investicija u posmatra-nom periodu, a da učešće greenfield investicija dostigne 35% od ukupnih bru-to fiksnih ulaganja, mogu se očekivati umereni rezultati, ali se pojavljuje vidan problem tehničke realizacije i tih skromnih rezultata, ili bolje rečeno relativno male investicione receptivnosti zemlje. Veliko učešće političkog rizika (Coun-try Risk), ali i loše planiranje i nizak nivo planske dokumentacije, kao i mali obim i nespremnost infrastrukture, predstavljaju osnovnu prepreku za realizaciju i ovako malog nivoa greenfield investicija u narednom periodu. Poseban problem predstavlja nedostatak odgovarajuće primarne i sekundarne infrastrukture zato što se ta infrastruktura u celosti nalazi u javnim preduzećima, pa se može za-ključiti da je jedna od najvećih prepreka daljem razvoju nesprovedena reforma javnog sektora

Analiza planiranih investicija prema projekciji za 2009. godinu pokazuje slede-će:

• Bruto fiksna ulaganja 5,57 milijardi €, od čega 35% u greenfield investicija-ma, što iznosi 1,95 milijardi, ili 6,24% učešća u BDP, nedovoljno je za brži rast;

• Kada se ukupne greenfield investicije razlože po logičnoj kategoriji ulaganja, dobije se sledeća struktura : 30% infrastruktura, 20% stambeni objekti, 20% komercijalni objekti i 30% privreda i industrija;

• Infrastruktura je predviđena sa 0,58 milijardi ili 1,87% od BDP;• Stambeni objekti su predviđeni sa 0,39 milijardi ili 1,25% od BDP, pa bi ta

ulaganja generisala oko 780.000 m2 novog stambenog prostora, ili oko 15.600 novih stambenih jedinica;

• Komercijalni objekti su predviđeni sa 0,39 milijardi ili 1,25% od BDP, što bi generisalo oko 490.000 m2 novog komercijalnog prostora;

• Privredni i industriski objekti su predviđeni sa 0,58 milijardi ili 1,87% od BDP, što bi generisalo oko 290.000 m2 novog prostora u proizvodnim pogoni-ma, kao prostorna mogućnost za otvaranje oko 29.000 novih radnih mesta;

• Ukupan broj radnika u građevinarstvu, bez proizvodnje građevinskih ma-terijala i transporta, potreban za realizaciju prikazanih investicija, je oko 45.000.

Već sada je jasno, da je i ovaj, za potrebe bržeg razvoja zemlje skroman plan, isu-više ambiciozan. Osim nedostatka infrastrukture, nisu pripremljeni neophodni


385

tehnički uslovi (planska dokumenta i projekti), prostorni uslovi (eksproprijacija i uređenje građevinskog zemljišta), ne postoji odgovarajuća građevinska operativa za izvođenje planiranog obima izgradnje. Poseban problem je što u privredi i industriji ne postoje projekti i interesovanje za planirani obim izgradnje. Osim navedenih razloga, globalna kriza dodatno otežava i praktično onemogućava bilo kakvo planiranje greenfield investicija, konačno nas uvodeći u Sadden Stop of Foreign Investment.

Poseban problem je nedostatak još uvek jasno definisane dugoročne strategije razvoja, sa utvrđenim prioritetima. Ozbiljni propusti načinjeni u ranoj fazi im-plementacije demokratije, sada bitno otežavaju, ili bolje rečeno onemogućavaju brzi rast nivoa greenfield investicija, posebno u domenu izgradnje. Prodaja ce-mentara, i pored ozbiljnih upozorenja, nije dovela do povećanja proizvodnje, i uspostavljanja cena kroz tržišnu utakmicu. Naprotiv, može se smatrati da je cena proizvod kartelizacije sva tri proizvođača. U vrlo kratkom vremenskom perio-du posle privatizacije cementara, cement proizveden u našim pogonima postaje skuplji od italijanskog oko 20% na paritetu franko fabrika. U ovom momentu, kada recesija u Evropi obara cene građevinskih materijala, naš cement ostaje na nivou ranije cene. Kako se cena većine građevinskih materijala formira u odno-su na cement, generalno gledano, svi naši građevinski materijali su preskupi za zemlju u razvoju. Nivo proizvodnje nije podignut ni do momentalnih potreba, a svaka veća graditeljska aktivnost će iziskivati uvoz. Drugi ozbiljan strategijski propust je odustajanje države od pomoći državnim građevinskim preduzećima u restrukturiranju, kao i u kreditnoj i garantnoj podršci u pribavljanju poslova u inostranstvu. Ta velika građevinska preduzeća kadrovski osposobljena, dobro organizovana i relativno dobro opremljena, bila su okosnica našeg izvoza čak i u vreme sankcija, ostavljena bez institucionalne državne pomoći, postala su lak plen u procesu privatizacije. Na žalost, privatizacija ovih preduzeća nije dovela do njihovog jačanja, nego do svojevrsne fragmentacije kroz otcepljivanje manjih pogona i preprodaju. Osnovni motivi novih vlasnika izgleda da su bili više na strani mogućnosti da se preprodaju delovi firme, a naročito prava izgradnje na atraktivnim lokacijama, nego da se poslovanje firmi unapredi. Posledica toga je, da mi sada nemamo kritičnu masu jakih izvođačkih firmi koje mogu preuzeti zadatke u okviru velikih investicija. Našim prostorom vladaju grđevinske firme koje imaju ispod 1.000 zaposlenih, koje u najboljem slučaju mogu preuzeti neke podizvođačke zadatke. Primera radi, Hrvatska je zadržala sva svoja nekada jaka građevinska preduzeća, dozvolila delimičnu privatizaciju isključivo kroz doka-pitalizaciju i još ih ojačala angažmanom kroz javne nabavke, tako da sada mogu samostalno preuzeti i u zemlji i u inostranstvu, sve najsloženije građevinske za-datke. Jedan od tunela na auto-putu Zagreb – Split, koji je u potpunosti pro-jektovan, izveden i opremljen iz domaćih resursa, proglašen je 2006. godine za najbolji tunel u Evropi. Mi, na žalost, iako smo imali daleko veća znanja, iskustva i mogućnosti, tako nešto možemo samo da sanjamo. Ozbiljan strategijski propust


386

je i to što u poslednjih 9 godina nismo uspeli da osposobimo Koridor 10, ni za kolski ni za šinski saobraćaj. Posledica toga je pad međunarodnog prometa na-šim auto-putem u poslednjih 6 godina, po stopi od oko 20%. U međuvremenu su Rumunija i Bugarska postigle sporazum i počele izgradnju mosta preko Dunava koji će povezati njihove mreže auto-puteva, a nas potpuno zaobići.

Strategijske greške su u prethodnom periodu činjene i na nivou lokalne samo-uprave, posebno uprave grada Beograda. Kada se govori o urbanom razvoju, izgradnji stambenih i komercijalnih objekata, mora se voditi računa o tome da prioritet bude razvoj najužeg centra, gde je mnogo složenije i skuplje graditi. Tek kada se centar u potpunosti rekonstruiše i izgradi, prelazi se na stvaranje policentričnih urbanih celina. Normalno, kada se završi sa najtežim projektima vezanim za centar, onda i oni nešto manje teški, postaju mnogo lakši za realiza-ciju. U Beogradu se krenulo potpuno pogrešno, ukratko opisano kao investitorski urbanizam, od periferije, a ne završavajući u centru.

• Infrastruktura: Samo za greenfield investicije, infrastruktura se finansira isključivo na račun obaveze investitora da za dobijanje prava izgradnje plaća participaciju za primarnu i sekundarnu infrastrukturu, koja je kreirana kao lokalna taksa, a određuje se odlukama lokalne samouprave. Tako su investi-cije opterećene 25– 45% ovom taksom, zavisno od vrste objekta, što bitno povećava troškove izgradnje. Kompletna infrastruktura u našoj zemlji pripa-da javnom sektoru, planira se, gradi, održava i upravlja kroz javna državna i komunalna preduzeća. S obzirom na to, da je najveći deo tih preduzeća subvencioniran iz budžeta, to dovodi do slabog i nedovoljnog održavanja, što dalje za posledicu ima uništavanje supstance. Ova situacija je u nekim obla-stima neodrživa, čak i na kraći rok, ali se poboljšanje poslovanja JP ne može očekivati bez temeljite reforme javnog sektora, koja bi dovela do potpune depolitizacije JP, korporativizacije, privatizacije kroz model javno–privatnog partnerstva, profesionalnog upravljanja i profitne orjentacije, koja bi gene-risala profit dovoljan i potreban za normalno održavanje i proširenje infra-strukture do nivoa potrebnog za brži razvoj.

• Stambeni objekti: Uzimajuci „zdravo za gotovo” izjave čelnika gradske uprave Beograda da je u Novom Beogradu, u periodu 2001–2007. godina sagrađeno oko milion m2 novih objekata, jasno je da se u 2009. godini teško može očekivati ukupna izgradnja na teritoriji Republike od oko 1,600,000.00 m2. Planirani okvir investicija u 2009. godini, predviđa mogučnost izgradnje oko 15.500 stambenih jedinica. Ako imamo u vidu da Beograd nosi 60–70% ukupnog novosagrađenog Stambenog fonda, to bi značilo da će 2009. godine u Beogradu biti sagrađeno 9.300 – 10.850 novih stambenih jedinica, što se verovatno neće dogoditi. Primera radi, plan grada o izgradnji 1.000 nepro-fitnih stanova se vuče već 7 godine i još uvek nije dovršen. Za ovoliki broj stanova izgrađenih u toku jedne godine, potrebno je imati jasno definisane


387

planske (prostorni plan RS) i urbanističke (GUP i regulacija) dokumente, sre-đene imovinsko-pravne odnose, pripremljeno građevinsko zemljište i gotovu infrastrukturu. Ništa od navedenoga nije u formi koja bi mogla obezbediti planirani rezultat.

Stambena izgradnja je i dalje oslonjena na domaće investicije, pošto su strane investicije uglavnom beznačajne i pretežno usmerene na Beograd. Nedostatak stranih investicija je direktno vezan za izuzetno visok Country Risk, odnosno nestabilnu političku situaciju, visok stepen korupcije, objektivno nepostojanje pravosudne zaštite investitora, nerešene imovinske odnose, nestabilnost makro-ekonomskih elemenata, pre svega na duži rok nepredvidljive poreze, takse, do-prinose i ostale troškove. Za strane investicije je otežavajuća okolnost i nelogičan način naplaćivanja primarne i sekundarne infrastrukture prilikom dodeljivanja građevinskog zemljišta, koji se formira kao taksa administrativnim odlukama lokalne samouprave. Te takse za infrastrukturu opterećuju investicije u stambe-noj izgradnji za 25% – 30% ukupnih troškova. Naš sistem naplate troškova opre-manja građevinskog zemljišta, praktično znači da investitor vrši dokapitalizaciju javnih preduzeća, a ne stiče vlasnička prava u tim preduzećima. Ovaj sistem će i dalje opterećivati odluke o stranim investicijama, sve dok se ne reformiše zemljišna politika i plaćanje taksi za infrastrukturu potpuno ne eliminiše. Sve navedeno nas dovodi do kompleksne i sveobuhvatne reforme javnog sektora.

Stambena izgradnja je specifična i po tome što je kod nas praktično u celosti orjentisana na prodaju. To dalje znači da investicija od oko 490 miliona €36 (390 mil. troškovi izgradnje + 100 mil. troškovi infrastrukture), iziskuje najmanje mi-lijardu evra za otkup izgrađenih stanova. Sada je jasno da toliki trošak za otkup stanova u toku 2009. godine, uopšte nije moguće alimentirati. Imajući u vidu, tok i uticaj globalne krize, jasno je da za duži period neće biti moguće finansirati iz-gradnju, a pogotovo otkup tolikog broja stambenih jedinica. Zbog toga je u pred-logu reforme zemljišne politike, pod uslovom da se reforma striktno sprovodi, u prvoj godini planirana moguća izgradnja najviše 8.500 stambenih jedinica.

Poseban problem predstavlja državna intervencija u podsticanju plasmana stam-benih kredita. Naime, podsticanjem kupovine, država oslobađa proizvođaća sta-nova (investitora) bilo kakvog rizika poslovanja i plasmana, a omogućava krediti-ranje ogromnih profita. Primera radi, troškovi izgradnje, uključujući i opremanje lokacije (participacije za primarnu i sekundarnu infrastrukturu) u Novom Beo-gradu iznosi oko 750 €/m2 sa tendencijom pada, a prodaje se za 1.950 €/m2. Jasno je takođe, da je valorizacija novca više nego prepolovljena, jer bi kreditiranje izgradnje iziskivalo samo oko 40 – 45% sredstava potrebnih za kupovinu stano-va. Jedini pravilan pristup, ukoliko država uopšte treba da se meša u tržište pro-36 Pogledati prikaz u Prilogu br. 8 – infrastruktura i stambeni objekti u koloni za 2009.

godinu.


388

izvodnje i prometa stambenih objekata, je da se stimuliše kreditiranje izgradnje, što bi dovelo do toga da ukupna odgovornost za planiranje, proizvodnju i plasman pada na devalopera. Ovo bi dovelo do izbalansirane izgradnje koja bi za rezultat imala ravnomerniji razvoj na nivou republike, ali i do bitnog smanjenja prodajne cene, odnosno pada profita na evropske proseke koji su se pre globalne krize kretali u granicama godišnjeg povraćaja od 8 – 12%, što se tajkunima sigurno ne bi svidelo. Svakako da bi ovakva mera prvo smanjila pritisak na Beograd gde je najprofitabilnije graditi, pogotovo u uslovima kada država obezbeđuje plasman kroz stimulaciju stambenih kredita.

• Komercijalni objekti: Investiranje u izgradnju komercijalnih objekata moti-visano je očekivanim profitom na iznajmljivanju u periodu povraćaja investi-cije i konačnoj prodaji uhodanog objekta. Prosečna cena izgradnje komerci-jalnih objekata na teritoriji RS iznosi oko 1.100 €/m2 (800 troškovi izgradnje + 300 troškovi infrastrukture). Prosečna cena najma poslovnog prostora na teritoriji Beograda iznosi oko 10 €/m2, što na godišnjem nivou iznosi bruto 120 €/m2. Kad se odbiju troškovi, ostaje oko 80 €/m2 za povraćaj investicije, što znači da je period povraćaja investicije oko 14 godina, odnosno nešto malo više od 7% godišnje. Imajući u vidu da je prosečan godišnji povraćaj u zemljama Zapadne Evrope pre krize bio oko 12%, a u istočnoevropskim zemljama i daleko iznad 17%, teško je bilo očekivati da će se ozbiljni pri-vatni i institucionalni investitori odlučiti da ulažu u izgradnju komercijalnih objekata kod nas. Kriza će svakako ove odnose donekle izmeniti, odnosno generalno usporiti izgradnju, ali će zemlje koje se lakše prilagođavaju u sva-kom slućaju lakše i brže izaći iz krize i podići izgradnju na zadovolajvajući nivo. Sa druge strane, ukoliko mi budemo i dalje odlagali celovitu reformu javnog sektora, nećemo se moći lako prilagoditi, što će dovesti do vrlo dugog i mukotrpnog perioda izlaska iz krize.

Ukoliko se analizira izgradnja radi momentalne prodaje, ili za poznatog kupca, pored svih ostalih rizika i visoki troškovi izgradnje, generisani i taksama za infrastrukturu, koje su mnogo više u slučaju komercijalnih objekata, opredeljuje strane investitore da grade samo na određenim mestima u Beogradu i znatno manje u Novom Sadu. To su jedine pozicije gde se mogu postići visoke prodajne cene, koje su mogle pokriti sve rizike i obezbediti znatnu zaradu. Većina atrak-tivnih lokacija u Beogradu i Novom Sadu su već izgrađene ili zaposednute. Dalja ekspanzija izgradnje će biti vezana i za znatno povećanu potražnju poslovnog i prodajnog prostora, što se može očekivati isključivo u povećanom obimu poslo-vanja, koji je delom vezan i za potrošnu moć građana. Skok prodajne površine po stanovniku sa 0,494 na 0,573 m2 u periodu od 2001. do 2007. godine, ukazuje na pretežnu izgradnju krupnih prodajnih prostora, super- i megamarketa. Iako je do-stignuta površina daleko ispod evropskog proseka koji iznosi oko 1 m2, jasno je da nije u korelaciji sa kupovnom moći građana. Komercijalni prostori, a napose


389

prodajni su predimenzionisani i uglavnom je njihova izgradnja motivisana bržim razvojem komercijalnog nego privrednog i industriskog sektora, sa izrazitim te-žištem na Beogradu.

S obzirom na prenaseljenost Beograda i već vidnu prezasićenost komercijalnim prostorima, dalji razvoj mora biti decentralizovan, regionalizovan i podređen ravnomernom razvoju ukupnog prostora Republike. Ovo je jasno i iz činjenice da je Srbija zemlja sa najvećim razlikama u razvijenosti svojih opština u čitavoj Evropi. Da bi se uopšte moglo razmišljati o decentralizaciji i regionalizaciji koja bi dovela do ravnomernog razvoja, potrebno je ozbiljno sagledati potrebe i mo-gućnosti, planirati i projektovati državnu strategiju dugoročnog razvoja. Osnov-ne prepreke daljem razvoju komercijalnih delatnosti koje su već sada vidne, jesu, pre svega, izostanak reindustrijalizacije u poslednjih 9 godina i nepostojanje od-govarajuće infrastrukture, pre svega potrebne za razvoj industrije, koji bi sledila komercijala.

• Privreda i industrija: U ovom momentu, nije vidljiv nikakav značajniji in-teres stranih investitora za ulaganja u privredne i industrijske greenfield pro-jekte. Razlog pre svega treba tražiti u visokom Country Risk-u, s obzirom na to, da je ova vrsta investicija po definiciji dugoročna i iziskuje mogućnost ta-kvog planiranja, odnosno na dugi rok predvidive makroekonomske elemente. Vidan je i nedostatak razvojnih projekata, odnosno velikih proizvodnih pro-jekata koji generišu potrebu za razvojem malih i srednjih preduzeća, koji rade komponente i pružaju usluge. Ta preduzeća sama po sebi ne mogu stvoriti potrebu za većim obimom investicija, ukoliko nisu vezana za zajednicki pro-gram, poput auto-industrije gde se veći deo proizvodnje delova i komponenti odvija van fabrike.

Reindustrijalizacija i dalja industrijalizacija iziskuje ozbiljna ulaganja u obnav-ljanje i ozbiljno proširenje infrastrukture. Primer aranžmana sa Fijatom koji je spreman da uloži 700 miliona € u proizvodnju, pokazuje u kakvom je stanju naša infrastruktura. Aranžman predviđa da Srbija uloži oko 300 miliona € samo u sekundarnu infrastrukturu – izgradnja autoputa od fabrike do Koridora 10, obi-laznice oko Kragujevca i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, obnavljanje pruge od Lapova do Kragujevca. Ovi priključci će imati nekog značaja samo ako Koridor 10, i putni i železnički, bude u celini završen, što znači da na predviđe-nu sumu treba uračunati i adekvatni deo troškova za Koridor 10. Bez dovršetka Koridora 10 u celosti, besmisleno je uopšte ulagati pare u sekundarnu infrastruk-turu, na primer savremenu železničku vezu sa Kragujevcem koja će omogućiti da vozovi idu brzinama do 160 km/h, ali samo do izlaska na Koridor 10 gde su brzine u proseku 35 km/h. U aranžmanu izgleda da nije pomenuto snabdevanje elektroenergijom, a o tome se takođe mora voditi računa, jer mi živimo i radimo u zemlji u kojoj se u ekstremno niskim temperaturama isključuje struja privredi


390

da bi se grejala domaćinstva. Poseban problem predstavlja nerealna, politički proklamovana ideja da se dalji razvoj naše države čvrsto veže za auto- -industriju koja je svuda u svetu surovo pogođena krizom.

Osnovni problem (i bez finansijske krize) realizacije bilo kakve masivnije inve-sticije je nepostojanje adekvatne primarne i sekundarne infrastrukture. Infra-struktura u ovoj zemlji je u celini locirana u javnom sektoru, odnosno u javnim državnim i javnim komunalnim preduzećima, koja su apsolutni monopolisti, koji u najvećem broju posluju sa gubicima, znači bez akumulacije koja bi omogućila i redovno održavanje, a da o investicijama i ne govorimo. Upravljanje javnim pre-duzećima je prevlašćeno sferom političkih interesa, pa je mnogo više vremena potrebno da se među partijama na vlasti podele ova preduzeća nego da se formira Vlada. S obzirom na to, da monopolistička javna preduzeća stvaraju ogromne gubitke, jasno je da deo prihoda i subvencija tim preduzećima završava u crnim tokovima, korupciji i zloupotrebi političkog položaja, ili kontrolom cena njihovih usluga i proizvoda i držanjem tih cena na disparitetnom nivou, kupuje socijalni mir i politička podrška. Tome treba dodati i ekstenzivno zapošljavanje sa odli-kama neprofesionalnih kriterijuma. Na žalost, poslednjih 9 godina propuštene su mnoge prilike da se infrastruktura dovede u stanje da može da alimentira brži razvoj, posebno 2001. i 2002. godine kada je konjunktura bila izrazito povoljna. Jeftini krediti, preferencijalni krediti i donacije, ali i prihodi od privatizacije su mahom završili u potrošnji, a ne u infrastrukturi i reindustrijalizaciji. Državna uprava je propustila da obezbedi utilizaciju državne imovine u cilju stvaranja izvornih prihoda, a privatizacija je u najvećoj meri završila u prometu nekretni-nama.

Ovaj zaključak nas ponovo vraća na neophodnost reforme javnog sektora da bi se: (1) javna uprava i lokalna samouprava učinile efikasnijim (2) da bi se kroz korporativizaciju javnih preduzeća upravljanje tim preduzećima oslobodilo po-litičkih uticaja, a poslovanje postavilo u ekonomske okvire (3) da bi se kroz kor-porativizovana javna preduzeća potstaklo investiranje u primarnu i sekundarnu infrastrukturu potrebnu industrijalizaciji i komercijalizaciji (4) da bi se uvođe-njem Zemljišnih fondova regulisalo upravljanjem ogromnog resursa gradskog i građevinskog zemljišta.


391

Prilog br. 8.

5.2. MOGUĆE REŠENJE – REVIDIRANA STRUKTURNA PROJEKCIJA

Analizom i kvantifikacijom planiranih greenfield investicija na osnovu projekcije BDP za period od 2009. do 2011. godine37, dolazi se do zaključka da je njihov pro-jektovani nivo potpuno nerealan. Sasvim jasno, da je investiciona receptivnost zemlje na vrlo niskom nivou, čime je praktično ugrožen dalji razvoj. U predhod-nih devet godina propuštene su sve šanse da se u normalnom procesu postupnog infrastrukturnog opremanja, zemlja pripremi za očekivane investicije. Situacija je dodatno komplikovana lošim održavanjem postojeće infrastrukture, koja je već sada prenapregnuta, a u nekim sektorima (saobraćaj, energetika) ispod po-trebnih kapaciteta za postojeći obim eksploatacije.

37 Rezultati analize i kvantifikacije su prikazani u Prilogu br. 8.


392

Jedino moguće rešenje je reforma javnog sektora i kroz reformu, korporativizaci-ja javnih državnih i komunalnih preduzeća i osposobljavanje istih za dokapitali-zaciju kroz javno-privatno partnerstvo, čiji rezultat bi bio dovođenje infrastruk-ture na željeni nivo, neophodan za prihvatanje masivnih investicija. To bi značilo da u periodu od sledećih 3–5 godina, težište razvoja mora biti na infrastrukturi, sa učešćem infrastrukturnih investicija u BDP ne manjim od 4%. Na taj način bi sve ostale investicije u stambene, komercijalne objekte, privredu i industriju, ostale u prvoj godini na nivou 2,18% učešća u BDP sa blagim rastom do 3,31% u sledećih dve godine, a u okviru projekcije BDP u periodu 2009. do 2011 godine38. Na ovaj način bi se greenfield investicije mogle sprovesti u svedenom obimu u odnosu na plan, ali bi u suštini bile na gornjem nivou tehničkih mogućnosti izvodljivosti. Tek nakon ovog perioda konsolidacije infrastrukture, koji bi trebalo da koincidira sa trajanjem globalne krize, moguće je očekivati dizanje investici-one receptivnosti države do nivoa potrebnog za dalji stabilan razvoj. Međutim, dubina problema vidi se iz revidovane projekcije greenfield investicija39 u okvi-rima predviđenim projekcijom BDP u periodu 2009. do 2011 godine. Težište tih investicija treba da bude na izgradnji infrastrukture u okvirima oko 4% učešća u BDP. To znači da bi na primarnu i sekundarnu infrastrukturu odlazilo oko 1,3 milijarde € godišnje, u periodu 2009. do 2011. godine. Ova, 2009. godina je sa stanovišta krupnih infrastrukturnih radova već izgubljena. Za sada je u toku samo tender za ustupanje radova na oko 20 km poluautoputa na relaciji Novi Sad – Horgoš40. Za ostale deonice Koridora 10 nije jasno da li uopšte postoji tehnička dokumentacija41, a eksproprijacija zemljišta nije izvršena, pa ne mogu da počnu ni radovi. Sada je već jasno da ne postoji mogućnost da se u toku ove godine izgradi novih 15–16.000 stambenih jedinica42, novih 480.000 m2 komercijalnog prostora i oko 300.000 m2 privrednih i industriskih objekata. Podrobnija analiza mogućih okvira planiranja, data je u nastavku po strukturi radova.

• Infrastruktura: Kako je već rečeno, 2009. godina je propala za ispunjenje i ove, revidovane projekcije greenfield investicija, a gotovo da ne postoji šansa da se i u idućoj godini angažuju tako velika sredstva za izgradnju infrastruk-ture (1,3 milijarde €). Zbog složenosti planiranja, projektovanja, pripreme i opremanja građevinskog zemljišta, tehnike i tehnologije građenja, investicije u primarnu i sekundarnu infrastrukturu pripadaju kategoriji dugoročnih. To

38 Pogledati prikaz u Prilogu br. 939 Pogledati prikaz u Prilogu br. 940 Što predstavlja oko 10 km punog profila autoputa.41 Kontradiktorne izjave ministara – Mrkonjić izjavljuje da dokumentacija ne postoji, a

Dinkić da je sve u redu i krediti WB, EIB I EBRD operativni, iako je uslov za ugova-ranje infrastrukturnih kredita tehnička dokumentacija.

42 Ovde nije reč o dovršetku stanova čija gradnja je počela prethodnih godina, nego izgradnja potpuno novih stanova.


393

znači da na primer, od momenta kada se prostornim planom ustanovi potreba za izgradnjom nove termo- ili hidroelektrane, novog autoputa ili željeznice, do početka izgradnje mora proći najmanje 3 do 5 godina u izradi planske i investiciono-tehničke dokumentacije, eksproprijaciji zemljišta, uređenju gra-đevinskog zemljišta i pripremi gradilišta. Ukoliko je do sada propušteno da se ovo uradi, ne postoji mogućnost angažovanje velikih investicionih sred-stava u tako kratkom roku, koji bi omogućili početak radova u toku ove, ali i 2010. godine.

Ukoliko se posmatra samo investicioni proces u infrastrukturi, potpuno apstra-hujući tehničku nemogućnost da se projekcija realizuje, onda se mora imati u vidu da je sa stanovišta rentabilnosti investicije, uobičajena proporcija Dept/Equity oko 85% – 15%. Potpuno je jasno da je naš Country Risk toliko visok da se može postići ne više od 50% – 50%. Dakle, da bi se u infrastrukturu investiralo oko 1,3 milijarde € godišnje, mora se obezbediti 650–700 miliona € iz kredita. Međutim, i kada bi svi ostali tehnički uslovi bili ispunjeni43, teško je u ovom momentu, ali i u dužem periodu koji je pred nama, očekivati mogućnost da država obezbedi toliko učešće vlastiog kapitala, ali i toliki kredit. Reforma javnog sektora mogla bi bitno poboljšati ovu situaciju, koja bi sama po sebi smanjila Country Risk, ali bi istovremeno obezbedila odgovarajući ambjent za uspostavljanje javno-privat-nog partnerstva. Smanjeni politički rizik (Country Risk) doveo bi i do povoljnije Dept/Equity proporcije, što bi omogućilo da privatni kapital uđe u javni sektor.

• Stambeni objekti: Revidovana projekcija izgradnje stambenih objekata predviđa oko 430.000 m2 novog stambenog prostora, ili oko 8.500 novih stambenih jedinica, što bi moglo da bude ostvareno u 2009. godini. Sledeće godine bi broj novih stambenih jedinica mogao da dostigne 9,5–10.000, ili oko 480.000 m2. Izgradnja ovih objekata je moguća jer ne iziskuje novu in-frastrukturu, ali bi dovršetkom i početkom korišćenja ovih objekata u 2009. i 2010. godini praktično došlo do zasićenja postojeće infrastrukture u oblasti stanogradnje, naročito u Beogradu. Za dalji razvoj stanogradnje, sekundarna i komunalna infrastruktura bi morala da se bitno proširi, a industrijalizacija koja bi povećala kupovnu moć i potražnju za stanovima, da se znatno ubrza. Dalji razvoj stanogradnje mora biti planiran na bazi decentralizacije, regio-nalizacije i ujednačenog, ravnomernog razvoja rasterećujući pritisak na Be-ograd, što bi se moglo postići jedino kroz reformu javnog sektora, donošenje nove zemljišne politike, reindustrijalizaciju i brzu industrijalizaciju zemlje.

• Komercijalni objekti: Izgradnja komercijalnih objektata u principu treba da prati razvoj privrede i industrije, a ne obratno, što je naš slućaj u poslednjih 9 godina. Zato u ovom momentu imamo potpuno neizbalansiranu, neravno-

43 Izrađena investicino-tehnička dokumentacija, eksproprijacija zemljišta i pribavljena građevinska dozvola.


394

mernu rasprostranjenost novoizgrađenih komercijalnih objekata, uglavnom koncentrisanih u pojedinim delovima Beograda. Iako je prosečna kvadratu-ra komercijalnih objekata po stanovniku daleko niža od evropskog proseka, imajući u vidu kupovnu moć stanovništva, već se može primetiti prezasiće-nost tih objekata u pojedinim sredinama. Revidovana projekcija greenfield investicija daje prilično izbalansiranu mogućnost izgradnje komercijalnih objekata od oko 200.000 m2, koji su ranije započeti i u 2009. godini bi bili završeni, prekp 170.000 m2 u sledećoj, do 160.000 m2 u 2011. godini. Pad izgradnje ovih objekata u sledećim godinama, bio bi posledica očekivanog pada potražnje i prometa. Planirani dovršetak oko 200.000 m2 u 2009. godini bi stavljanjem u upotrebu, bitno opteretio daljinsko grejanje i potrošnju elek-troenergije, posebno u Beogradu. Za održavanje planiranog nivoa izgradnje neophodno je ozbiljno proširivanje kapaciteta infrastrukture, ali i solidnija izgradnja, koja bi išla u pravcu poboljšane energetske efikasnosti tih objeka-ta.

• Privredni i industrijski objekti: Prema podacima Republičke geodetske uprave, u ovom momentu se u kategoriji privrednih i industrijskih objekata nalazi oko 24 miliona m2, ali je veliko pitanje kolikoje od toga posle pri-vatizacije i dalje ostalo u proizvodnji, jer je većina privatizacija završila u prometu nekretnina i prava korištenja građevinskog zemljišta za druge svrhe (izgradnju stambenih i komercijalnih objekata). S obzirom na to, da su kod nas domaćinstva, ali i komercijalni objekti znatno veći potrošači energije od evropskog proseka, to praktično znači da je promena namene građevinskog zemljišta sa industrijske na stambenu ili komercijalnu delatnost, dovela do još većeg opterećenja postojeće energetske infrastrukture. I ovo je jedan od primera na koji način infrastruktura limitira dalji razvoj. Imajući sve ovo u vidu, teško je očekivati značajniji pomak u izgradnji privrednih i industrij-skih objekata u dogledno vreme. Do nedavno je bilo realno očekivati izgrad-nju 150– 160.000 m2 u ovoj i 180.000 m2 ovih objekata u 2010 godini, ali pored infrastrukture i globalna kriza postaje limitirajući faktor. Pod uslovom da se u sledeće dve godine izvrši veći deo planiranih investicija u infrastruk-turu, 2011. godine bi se mogla očekivati izgradnja oko 280.000 m2.

Kada se ima u vidu izgradnja i opremanje privrednih i industrijskih objekata, mora se voditi računa da se vreme krize iskoristi da se otklone sve barijere da-ljem razvoju, što znači da se mora sprovesti reforma javnog sektora, koja bi omo-gućila uspostavljanje javno-privatnog partnerstva, što bi dovelo do intenzivnijeg ulaganja u infrastrukturu neophodnu daljem razvoju privrede i industrije. Vrlo je važno da se vreme krize iskoristi za prilagođavanje, jer će zemlje koje su u stanju da se brže reformišu i makroekonomski prilagođavaju, lakše izaći iz krize.


395

Prilog br. 9

6. EFEKTI REFORME JAVNOG SEKTORA

Prema izvršenim analizama poslovanja javnih državnih preduzeća, mogućih efe-kata poslovanja planiranih Zemljišnih fondova, potrebama obaveznih Socijalnih fondova i obavezama prema korisnicima restitucije, predložena reforma javnog sektora može dati sledeće rezultate44:

• Ukupan prihod iz dividendi: Ukupan prihod iz neto profita – dividendi javnih državnih, javnih komunalnih preduzeća i Zemljišnih fondova, koji se u toku sprovođenja reforme raspoređuje obaveznom Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja zaposlenih iznosi :

44 Rezultati analize prihoda od dividendi, raspodele, utilizacije državne imovine i inve-sticija, prikazani su u Prilogu br. 7.


396

• I godina 171.782.426 €• II godina 231.005.425 €• III godina 338.336.753 €• IV godina 559.048.787 €• V godina 965.899.434 €• VI godina 1.397.490.879 €

Iz prikazanih godišnjih prihoda koji se raspoređuju Fondu PIO zaposlenih, vidi se da je potrebno izvesno vreme, 3–4 godine, da bi izvorni prihod dostigao nivo budžetskog deficita. Na kraju perioda sprovođenja reformi, može se očekivati da prihodi dostignu oko 50% budžetskog transfera Fondu PIO zaposlenih, što će predstavljati bitnu relaksaciju budžeta.

• Utilizacija državne imovineUtilizacijom državne imovine stvorio bi se izvorni budžetski prihod od koncesija i iznajmljivanja državne imovine javnim preduzećima u sledećim iznosima :

• I godina 25.377.558 €• II godina 29.761.189 €• III godina 38.265.318 €• IV godina 51.948.068 €• V godina 66.520.428 €• VI godina 84.849.458 €

Na ime koncesija za korištenje prirodnih resursa i iznajmljivanja državne imo-vine javnim preduzećima, država ne može očekivati velike prihode, ali i ovako skromni prihodi mogu pomoći budžetskim transferima ka obaveznom Fondu PIO zaposlenih.

• RestitucijaPovraćaj nacionalizovane imovine predstavlja poseban problem zbog opasnosti od stvaranja nekontrolisanog i za naše uslove velikog, novog javnog duga. Na-crt Zakona o rastituciji i građevinskom zemljištu (poznatijeg kao Parivodićev zakon), predviđao je kompenzaciju korisnicima restitucije kojima se imovina ne može vratiti u naturalnom obliku, emitovanjem i podelom državnih obveznica u iznosu od 4 milijardi €, sa godišnjom kamatom od 4,5% i rokom prispeća od 20 godina. Računica pokazuje da bi javni dug u sledećih 20 godina dostigao 7,6–8 milijardi €, ali kako nije moguće očekivati da država za to vreme akomulira 4 milijarde € za otkup prispelih obveznica, to bi se javni dug još povećao za iznos dugoročnog zaduženja radi pokrivanja prispelih obaveza. Pošto država ne obez-beđuje prihod po osnovu utilizacije državne imovine, to bi kompletan javni dug po osnovu restitucije pao na teret građana.


397

Našim predlogom reforme javnog sektora obuhvaćeno je i rešenje kompenzaci-je korisnicima restitucije kroz podelu akcija Zemljišnih fondova, bez stvaranja javnog duga. Korisnici restitucije kojima nije moguće vratiti nacionalizovanu imovinu, ostvarivaće svoja prava kompenzacijom, kroz posedovanje akcija Ze-mljišnih fondova, koje će im omogućiti naplatu dividendi, kolaterizovanje akcija u cilju garantovanja povraćaja privrednih kredita, ili prodajom akcija.

Na žalost, u obliku nacrta Zakona o građevini i planiranju koji priprema Ministr-stvo za zaštitu životne sredine, ponovo oživljava ideja da se korisnicima pokloni u vlasništvo građevinsko zemljište bez naknade, što bi državu, odnosno poreske obveznike dovelo u situaciju da moraju plaćati kompenzaciju bivšim vlasnicima. Eventualna primena ovakog rešenja, osim dalje tajkunizacije i stvaranja svojevr-snog monopola nad građevinskim zemljištem, stvaranja enormnog javnog duga i prodaje budućnosti našeg potomstva, unuštila bi i osnovnu polugu ponuđenih reformi i potpuno onemogućila šansu za stvaranje izvornih prihoda Socijalnim fondovima, odnosno bilo kakvu mogućnost relaksacije državnog budžeta.

• InvesticijeInvesticije iz dela neto profita ostvarenih u javnim državnim i javnim komunal-nim preduzećima, koje bi se ulagale u primarnu i sekundarnu infrastrukturu iznose :

• I godina 503.062.445 €• II godina 620.314.924 €• III godina 846.225.411 €• IV godina 1.222.482.257 €• V godina 1.807.523.033 €• VI godina 2.434.170.036 €

Analiza investicione receptivnosti Republike Srbije koju smo proveli pre godinu dana, pokazala je da i u daleko boljim uslovima od uslova u kojima se nalazimo, nije moguće angažovati značajna raspoloživa sredstva, naročito u prve dve go-dine reforme. Osnovni problem je neprimenjivanje postojećeg Prostornog plana RS, odnosno nedostatak novoga, koji bi bio baza za planiranje decentralizacije i regionalizacije, na osnovu čega bi se mogao sprovesti ujednačen razvoj Republi-ke. Nedostatak valjanog Prostornog plana RS onemogućava normalno planiranje i izgradnju nove, preko potrebne primarne i sekundarne infrastrukture, bez koje se ne može očekivati brza reindustrijalizacija, koja treba da bude motor daljeg razvoja.

Ukoliko bi se sprovela predložena reforma, u prvih pet godina može se očekivati oko 5 milijardi € raspoloživih za investiranje u primarnu, sekundarnu i gradsku infrastrukturu. Takođe treba imati u vidu da, ako se dosledno sprovede reforma


398

i javna preduzeća korporativizuju, ali isključivo u okviru celokupne reforme jav-nog sektora, onda rentni prihod Zemljišnih fondova postaje prvoklasna kolaterala za dugoročna zaduživanja za infrastrukturne projekte. Na taj način bi se u prvih pet godina sprovođenja reforme, praktično mogla višestruko uvećati sredstva za investicije u infrastrukturu. Ovo je moguće postići isključivo kroz celovitu refor-mu, jer ukoliko se pristupi parcijalnim rešenjima poput uvođenja gradske rente bez reforme zemljišne politike i uvođenja Zemljišnih fondova, onda bi rentni pri-hod pripadao budžetskom prihodu i služio za pokrivanje deficita, a posledica bi bila da se ne može kolateralizovati za infrastrukturne kredite. Samo ukoliko se javna preduzeća korporativizuju, a uspostave se Zemljišni fondovi, onda je moguće rentni prihod ovih fondova plasirati neposredno, ili kroz kolaterizo-vano zaduženje, u dokapitalizaciju javnih preduzeća, odnosno u proširenje infrastrukture.

Analizom infrastrukturnih potreba, dolazi se do zaključka da je od primarne infrastrukture neophodno dovršiti putni i železnički segment Koridora 10, re-konstruisati železnički pravac rumunska granica–Beograd–crnogorska granica, izgraditi putni pravac rumunska granica–Beograd–crnogorska granica i Beo-grad–južni Jadran preko Tjentišta i Trebinja povezati sa Jonskom Magistralom. Navedena saobraćajna primarna infrastruktura treba da postane kičma regional-nog, ujednačenog razvoja Republike formiranjem industrijskih, komercijalnih i slobodnih carinskih zona. Sekundarna saobraćajna infrastruktura mora unakr-sno povezati navedene primarne pravce. Energetska infrastruktura, posebno pro-izvodnja struje, mora biti bitno povećana, za šta postoje svi tehnički uslovi. Po-seban problem je nedostatak nacionalnog programa Energy Efficiency koji se mora hitno uspostaviti i u što kraćem roku sprovesti, čime bi se postiglo efikasnije korištenje i obezbedili operativni viškovi energije.

Iako vrlo ambiciozan, ovaj plan bi se mogao ostvariti u roku od 8–10 godina, a fi-nansiran delom iz tekućeg priliva javnih preduzeća i Zemljišnih fondova, delom zaduživanjem kolaterališući deo tekućeg priliva.

• Investiciona receptivnostI u vreme prezentacije vladinog „Memoranduma o budžetu i ekonomskoj i fi-skalnoj politici za 2008. godinu, sa projekcijama za 2009. i 2010. godinu“, bilo je jasno da je u oblasti investicija nerealno planiran i za taj momenat, kad se global-na kriza nije mogla ni naslutiti. U 2008. godini nije dostignut nivo od planiranih 6,92 milijarde € bruto fiksnih ulaganja, a realizacija od 8,36 milijardi € u 2009. i 9,98 milijardi € u 2010. pripadaju oblasti naučne fantastike.

I da su svi planovi za 2008. realizovani, to bi značilo da je u njoj izgrađeno oko 2 miliona m2 novog stambenog, komercijalnog, privrednog i industrijskog prostora, što bi verovatno bilo propraćeno odgovarajućim privrednim aktivnostima. Još


399

krajem 2007. godine, daleko pre pojave globalne krize, koja nam je sada alibi za sve propuste i neuspehe, bilo je potpuno jasno da su svi planovi daljeg razvoja Srbije vezani za investicije potpuno nerealni i neostvarivi. Već tada je bilo jasno da će uslediti prestanak priliva stranih investicija (Sadden Stop of Foreign Inves-tment) posebno FDI (Foreign Direct Investment), ali isključivo zbog prevelikog političkog rizika (Country Risk) i nepostojanja adekvatne infrastrukture. Osnov visokog političkog rizika se u najvećoj meri bazira na činjenici da posle demo-kratskih promena u našoj zemlji nije došlo do strukturalnih promena, tranzicije sa komunističko-socijalističkog na kapitalističko društveno-političko uređanje. Privatizacija i kada je uspešna, ne donosi sama po sebi tranziciju; privatni sektor se i u komunističko doba ponašao tržišno. Problem je u javnom sektoru i dok se on ne reformiše, deetatizuje i depolitizuje, demonopolizuje i postane deo tržiš-nog mehanizma države, ne može se smatrati da je tranzicija provedena.

Sada je, valjda, svima jasno da će globalna kriza (finansijska i kriza dugovanja) imati značajnog uticaja i na nas, što nas obavezuje na napore da iznađemo ade-kvatna rešenja kojima ćemo, preduprediti i minimizirati prelivanje krize na našu ekonomiju i život. Da bi jasno sagledali mogući tok i posledice krize, moramo prethodno ustanoviti stanje u zemlji koje se može okarakterisati sledećim:

• Izostale su strukturne i reforme javnog sektora, transformacija i moderniza-cija ekonomije. Nije izvršena reforma javnog sektora kao osnovna struktu-ralna reforma, koja bi omogućila privatizaciju javnih preduzeća stvaranjem javno-privatnog partnerstva. Nereformisani javni sektor predstavlja osnovnu prepreku daljoj industrijalizaciji koja je zavisna od infrastrukture;

• Izbegavaju se ozbiljna makroekonomska prilagođavanja;• Finansijski priliv iz inostranstva u poslednjih osam godina nije doveo do ra-

zvoja infrastrukture i reindustrijalizacije, koja bi dalje podstakla razvoj; • Do sada sprovedena privatizacija u velikom obimu je završila kao vid sekun-

darne trgovine akcijama preduzeća koja su privatizovana po nerealno niskim cenama, ali ne sa ciljem stvaranja razmenljivih dobara i reindustrijalizacije, nego radi dalje preprodaje i neregularnog sticanja prava korišćenja građevin-skog zemljišta;

• Finansijski intermedijatori, u našem slučaju banke, stvaraju najveći prihod i profit na račun repo operacija, a ne na račun plasmana u razvoj privrednih delatnosti;

• Spoljnotrgovinski deficit se povećava;• Dalje dugoročno zaduživanje se povećava. Neodgovorno je opterećivati bu-

duće generacije dugovima po osnovu kredita koji nisu stvorili višak vred-nosti i uslove za sticanje prihoda iz kojih bi se krediti servisirali. Repro-gram spoljnog duga (Pariskom i Londonskom klubu poverilaca) bio je ključni doprinos unutrašnjoj stabilizaciji i relaksaciji ekonomskog okruženja i kao takav, prilika da se ubrza izgradnja primarne i sekundarne infrastrukture


400

i reindustrijalizacija. Prilika je propuštena i tako nije stvorena osnova (infra-strukturna i industrijska) koja bi u budućnosti (20–30 godina) mogla izdržati nova zaduženja i servisirati postojeći dug .

Jasno je, da je u našem slučaju, primarno izvorište krize nereformisan javni sek-tor, što za posledicu ima i izrazitu osetljivost na spoljnje uticaje. Odbijanje suoča-vanja sa stvarnošću, zavaravanje fikcijama da je naša država najpovoljnija za in-vestiranje, nedostatak volje da se sprovedu sveobuhvatne reforme javnog sektora, nemoć da se vodi borba za zaštitu konkurencije, protiv korupcije i zloupotreba političkog položaja, neminovno će nas dovesti u situaciju da trpimo velike štete zbog refleksije svetske krize na našu privredu. Moguće rešenje amortizovanja nadolazeće krize mora se tražiti u sada već iznuđenoj i neizbežnoj sprezi brzih, temeljitih reformi javnog sektora i uvođenja čitavog niza podsticajnih mera za investiciono ulaganje u primarnu i sekundarnu infrastrukturu.

Svetska ekonomska kriza će neminovno dovesti do nelikvidnosti, posku-pljenja investicija, povlačenja iz nesigurnih investicija, dalje restriktivno-sti u izboru novih investicija. Jedini ispravan pristup u nastojanju da se održi i poveća nivo stranih direktnih investicija će biti izbor projekata koji u svojoj suštini nose višu sigurnost, relativno nezavisnu od političkog rizika (Coun-try Risk). Projekti koji imaju tu vrstu sigurnosti su projekti čija neophodnost je apsolutna, a to je infrastruktura. Dakle, državi su za normalno funkcioni-sanje potrebni saobraćajni, energetski, vodoprivredni i ostali infrastruk-turni objekti locirani u javnim državnim i delom u javnim komunalnim preduzećima. Kriza može samo usporiti eksploataciju, ali nikako ne može uni-štiti infrastrukturne objekte. Reforma javnog sektora treba da stvori uslove korporativizacije javnih preduzeća, što je osnovni preduslov stvaranja javno- -privatnog partnerstva. Buduće strane direktne investicije moramo tražiti u privatnom delu ovog partnerstva.

Ukoliko pokušamo da lokalizujemo potencijalne investitore, onda prateći logiku krize, ne možemo očekivati da to budu institucionalni investitori ili devalo-peri koji po pravilu operišu po „highly leveraged“ osnovi, ulažući mali procenat investicije da bi kontrolisali što veće vlasništvo, posuđujući ostatak sada skupog novca potreban za celokupnu investiciju.

U ovoj kriznoj situaciji na tržištu kapitala, investitore moramo tražiti što bli-že izvoru novca, a to su intermedijatori finansijskog tržišta, oni koji kontrolišu cenu novca, u našem slučaju komercijalne banke. Ukoliko reforme javnog, ali i bankarskog sektora omoguće direktno ulaganje banaka, onda bi pojedine (ili više njih kroz sindikalizaciju) banke postale suvlasnici javnih preduzeća. Ovo bi bio obostrano koristan aranžman, država bi u periodu krize obezbedila snažniji podsticaj neophodnom razvoju infrastrukture, a bankama bi se otvorio treći (sem


401

stanovništva i privrede) manje ranjiv kanal za plasmane svojih profita u sigurnije investiranje. Te investicije u početku, u svakom slučaju samo u vreme trajanja kri-ze, mogu pokazati manju efikasnost, ali zato imaju apsolutnu sigurnost uloga koji će se vratiti uz visok profit na dugi rok. Kombinovanim merama reforme javnog sektora, podsticaja NBS i podsticajima poreske politike, bankama bi se omogući-lo da u sigurne projekte ulože i nemala sredstva koja drže u ranjivim plasmanima van zemlje. Pošto se kriza u finansijskom centru još uvek nije potpuno razvila i još uvek nije vidan momenat kada će početi izlazak iz krize, a u svetlu mogućeg daljeg produbljivanja krize američkom krizom dugovanja, mora se imati u vidu da će u sledećih 5–7 godina naša zemlja biti zahvaćena prvo indirektnim, zatim i direktnim uticajima te globalne krize, a nakon toga periodom prilagođavanja i oporavka. Ukoliko ne bude odvažnosti da se pristupi neophodnim reformama, doduše u najgore vreme za reforme, kao neophodnog elementa amortizacije tog uticaja i prevencije oštrog platnobilansnog prilagođavanja sa lošim posledicama koje ono nosi, nećemo izgubiti samo 5–7 godina u kojima će se globalna kriza reflektovati na nas, nego i dugi period posle krize u kome nećemo biti sposobni za prihvat masivnih i za normalan razvoj preko potrebnih investicija, naročito stranih direktnih investicija koje zavise isključivo od reformisanog javnog sekto-ra, odnosno javnih preduzeća.

Imajući u vidu sve izloženo, reforma javnog sektora je nužno potrebna, jer se bez tog koraka teško može zamisliti nastavak tranzicije ka željenim i više puta poli-tički proklamovanim ciljevima. Moramo takođe imati u vidu potrebno vreme za planiranje i sprovođenje ove reforme, kao i činjenicu da bez pravilno izvedene re-forme, nije moguće očekivati ozbiljne makroekonomske rezultate. Složena situa-cije u kojoj se nalazi Srbija, ozbiljno zaoštravanje naše autentične krize izazvane pogrešnom strategijom planiranja i zaštite društveno-ekonomskih interesa, pod sve većim pritiskom globalne krize, zahteva brzu akciju u smeru predloženih reformi. Ukoliko se propusti prilika da se zemlja brzo uvede u neophodne tran-zicione reforme (u pitanju su meseci), izlazak iz krize će biti vrlo traumatičan, a vreme izlaska značajno produženo.

7. NACIONALNI INVESTICIONI PROGRAM (NIP)

Obaveza uređene države je da poseduje imovinu i konstantno je povećava. Jedna od tekovina demokratije je i da država, kao vlasnik imovine, mora imati punu moralnu i materijalnu odgovornost, ponašati se i imati ista prava i obaveze, kao i privatna lica. Dakle, država ne sme zloupotrebljavati svoj položaj i za svoju imovinu obezbeđivati povlašćenu poziciju u odnosu na privatne vlasnike. Država mora, takođe raspolagati svojom imovinom kao dobar domaćin, vodeći računa da imovinu upotrebljava na najbolji i najadekvatniji način, stvarajući profit na dobrobit svojih građana. Poznato je da uređena demokratska društva konstituišu


402

nadzor nad upotrebom imovine, pa onima koji tu imovinu zloupotrebljavaju ili koriste na štetu npr. članova svoje porodice, oduzima pravo raspolaganja.

I naša država mora imati svoju imovinu koju konstantno povećava, a sve u cilju stvaranja adekvatnog profita. Uređena država mora svoju imovinu, pa i profit stvoren utilizacijom te imovine, koristiti isključivo na dobrobit svojih građana, a ne političara, konstantno poboljšavajući uslove života. Da bi se uredilo sticanje i utilizacija državne imovine, moraju se stvoriti određeni mehanizmi. Jedan od tih mehanizama mora biti i nacionalni investicioni program, koji treba da bude potpuno transparentan, oslobođen bilo kakvog političkog, a naročito dnevnopoli-tičkog uticaja, oslonjen na demokratske norme i uklopljen u tržišne mehanizme.

Osnovni imperativ bilo koje investicije je sticanje profita, pa se s toga nijedan projekat koji je finansiran iz NIPa, od postanka do sada, ne može smatrati inve-sticijom. U najboljem slučaju, iz NIP je finansirano tekuće i u mnogo manjoj meri investiciono održavanje. Normalno je da se, ako država investira, ne očekuje, samo direktni profit, nego i indirektni, izražen kroz : (1) poboljšanje životnih uslova stanovništva (2) poboljšanje socijalnog staranja i povećanje brige o potom-stvu (3) poboljšanje uslova za obrazovanje (4) smanjenje potrošnje energenata (5)smanjenje vremena koje građani provode u transportu (6) smanjenje zagađenosti životne sredine (7) smanjenje troškova zdravstvenog i invalidskog osiguranja.

Imajući u vidu, da se nijedan od navedenih uslova nije ispunio, a o direktnom profitu stvorenom iz dosadašnjih „investicija“ ne može biti ni govora, može se zaključiti da je NIP ustanovljen i operacionalizovan u potpuno politizovanom ambjentu i da služi isključivo za dnevnopolitička potkusurivanja, time potpuno otvoren za korupciju i zloupotrebu političkog položaja. Očigledan primer je da u ovoj godini u celoj Vojvodini treba da iz NIP bude finansirano 201 milion, a samo u Jagodini 380 miliona dinara.

Zemlja u razvoju, mora imati izvesne mehanizme investiranja za račun građana, ali ti mehanizmi moraju da budu potpuno depolitizovani i tržišno orjentisani, da bi se izbegla korupcija i zloupotreba političkog položaja, a na štetu građana koji to sve plaćaju. Zato treba ozbiljno razmisliti o uspostavljanju pravog NIP.

• Prvi korak u uspostavljanju NIP treba da bude izrada konačnog prostornog plana Srbije, revizijom, izmenama i dopunama postojećeg, i svih ostalih planskih dokumenata nižeg reda. Paralelno i koordinirano sa izradom pro-stornog plana, mora se izraditi dugoročni plan razvoja, koji će jasno definisati prioritete, proizašle iz potreba, prostornih i resursnih mogućnosti, imajući u vidu neophodnost decentralizacije, regionalizacije i ravnomernog razvoja Republike.


403

• Na osnovu prostornog plana i dugoročnog plana razvoja, država mora da opredeli u dužem roku (najmanje u roku dugoročnog plana razvoja) izvesna izdvajanja za NIP. Ova izdvajanja mogu biti određena u fiksnim godišnjim iznosima, ali je moguć i princip da budu određena u procentu od BDP.

• NIP mora da se formira sindikalizacijom sa komercijalnim bankama, po principu da na sredstva koja obezbedi država, banke moraju da obezbede mi-nimum istu toliku količinu novca. Motiv banaka da uđu u sindikat bi morao biti čisto tržišni, ali to na početku neće biti dovoljno, pa se mora predvideti i neka vrsta stimulacije (poreska ili subvenciona).

• Država će uvećavati svoj udeo u NIP, pripisujući ostvarene kamate, ukoliko one ne budu raspoređene kao izvorni prihod države.

• Sindikalizovane banke moraju uspostaviti kreditni odbor koji donosi odluke o izboru projekata koji se kreditiraju iz NIP. Država ne sme imati nikakvo direktno, ili indirektno učešće u radu kreditnog odbora. Kompletnu odgo-vornost za plasman kredita moraju da snose komercijalne banke, čime će se postići tržišni kriterijumi, a u najvećoj meri izbeći politički uticaji, korupcija i zloupotrebe.

• Država mora utvrditi prioritete koji će se kroz rad kreditnog odbora pošto-vati. Priotiteti moraju biti zasnovani na prostornom planu i dugoročnom pla-nu razvoja, predloženi od strane Vlade i usvojeni u Parlamentu. Apsolutni prioriteti u sledećih 8–10 godina, moraju biti; (1) saobraćajna infrastruktura putna, železnička i plovna (2) energetska infrastruktura, i (3) energetska efi-kasnost.

• Jedan deo sredstava NIP mora biti izdvojen za kreditiranje postizanja odre-đene energetske efikasnosti u tri potpuno odvojena segmenta :◦ Stambeni objekti – postizanje zadovoljavajućih rezultata se uglavnom

svodi na građevinske i zanatske radove, odnosno sanaciju postojećih objekata, uvođenjem boljih termo- i hidroizolacija, vrata i prozora. Da bi se vlasnici stambenih objekata stimulisali, nije dovoljna samo računica o smanjenju troškova života, nego je potrebno i subvencionisati izuzetno dobar rezultat postignut u kratkom roku. To znači da svi vlasnici stam-benih objekata imaju pravo na kredit za poboljšanje termičke izolacije, ali onima koji tim zahvatom postignu izuzetno dobar rezultat u nekom kraćem roku, treba da bude otpisan jedan deo kredita.

◦ Industrijski objekti – su po pravilu nižeg tehničkog kvaliteta, pa je ter-mička izolacija prilično slaba, što dovodi do povećane potrošnje energije. Osim pobiljšanja izolacije, drugi vid uštede je intervencija na proizvodnoj tehnologiji. U normalnim uslovima, samo smanjenje troškova poslovanja bi bilo dovoljna stimulacija za uvođenje efikasnije upotrebe energije, ali u zemlji u razvoju moraju se uvesti i izvesne stimulacije (poreske ili sub-vencione).


404

◦ Komercijalni objekti – kao najneefikasniji potrošači toplotne energije, jer pretežno rade u uslovima subvencionisanog daljinskog grejanja, a i ti troškovi su prebačeni na zakupca prostora, odnosno krajnjeg korisnika usluga, logika štednje neće biti od značaja za vlasnike tih objekata. Je-dina mogućnost disciplinovanja vlasnika tih prostora je potpuna zabrana učestvovanje u NIP, ali i dodatno oporezivanje ili posebno, uvećano tari-firanje potrošnje energije u tim objektima.

• Nijedan direktni ili indirektni budžetski korisnik ne može biti kreditiran iz NIP. Ukoliko se budžetski korisnici kreditiraju, servis duga pada na teret budžeta, što praktično predstavlja subvenciju koja se mora ostvarivati direk-tnim transferom, ukoliko je to normativno dozvoljeno45. Pravo na kreditira-nje treba da imaju sledeći privredni subjekti :◦ Preduzeća iz javno-privatnog sektora u kojima država nema više od 30%

vlasnižtva, a ostalo je u vlasnižtvu Fondova obaveznog socijalnog, zdrav-stvenog i penzisko-invalidskog osiguranja i u vlasništvu privatnog sekto-ra;

◦ Velika preduzeća koja se bave strategijskom proizvodnjom (poljoprivre-da i pojedine industrijske grane);

◦ Mala i srednja preduzeća koja prate velika preduzeća. • Kreditiranje izgradnje komercijalnih i stambenih objekata iz sredstava NIP

mora biti izrazito zabranjeno, jer bi remetilo izgradnju infrastrukture, re-industrijalizaciju i dalju industrijalizaciju. Zbog nesrazmerno većih profita u oblasti izgradnje komercijalnih i stambenih objekata, u odnosu na infra-strukturu, privredu i industriju, banke bi se radije odlučivale za njihovo kre-ditiranje na račun smanjenog kreditiranja industrijalizacije.

8. ZAKLJUČAK

Dosadašnji tok tranzicije doveo je do enormonog pada vrednosti državne svojine, prelaska dobrog dela obezvređene državne u privatnu svojinu, tajkunizacija i mo-nopolizacije ekonomskog ambjenta, a kao posledica toga procesa, do stvaranja i daljeg povećanja neskrivenog, ili skrivenog javnog duga, kao i opšte zaduženosti (javne ili komercijalne). Rezultat dosadašnjeg voluntarističkog, nekompetentnog rada političara, uz obilatu korupciju i zloupotrebu političkog položaja, je alo-kacija obaveza države na građane. To se jasno vidi iz primera povraćaja stare devizne štednje, koja se vrši na osnovu zahvatanja od stanovništva, a ne utilizaci-jom državne svojine. Na svu sreću, odbačeni predlog restitucije nacionalizovane privatne svojine, išao je istim tragom, predlažući da se restitucija izvrši kompen-zacijom državnim obveznicama, bez pokrića u realnoj imovini i prihodima od

45 EU ne dozvoljava određene subvencije, te bi maskiranje subvencija u kredite imalo nepovoljanu ocenu u fazi pregovora o pridruživanju i daljim integracijama.


405

utilizacije te imovine, što bi stvorilo novi javni dug od min. 10 milijardi €. Dakle, kompletan teret dosadašnje „tranzicije“ snose i dalje će snositi, isključivo građani i to ne samo aktuelna generacija nego i njihovo potomstvo.

Prvi i osnovni korak u tranziciji mora biti jasna definicija i potpun politički kon-senzus oko postizanja planiranih ciljeva. Normalno, ti ciljevi moraju biti kreirani na dobrobit građana, a ne političara. Imajući to u vidu, prva pretpostavka za tranziciju treba da bude uređivanje državne strukture, zakonodavnih, sudskih i izvršnih organa, kao i sveobuhvatna reforma javnog sektora. Na taj način bi se, pre svega, stvorili uslovi za jasnu definiciju obaveza države prema svojim građa-nima, portfolio i knjigovodstvo državne imovine, optimalnu utilizaciju državne svojine, emancipaciju javnih preduzeća, javnih i obaveznih Socijalnih fondova od dnevnopolitičkog uticaja, stvorili izvorni prihodi tim istim fondovima i za toliko rasteretio državni budžet. Ovi tranzicioni postupci, odnosno sveobuhvat-na reforma janog sektora, neophodni su i radi stvaranja zakonskih, tržišnih i administrativnih uslovane za dalje međunarodne integracije. Treba imati na umu da se o uslovima integracija ne pregovara, uslovi se prihvataju ili ne. Jedan od osnovnih uslova je borba protiv korupcije, zloupotrebe političkog položaja i mo-nopola. Sve tri navedene, maligne pojave, duboko su ugrađene u naš politički i javni sektor i čine najveću branu bržem približavanju Evropi. Dalje nastavljanje tranzicije dosadašnjim putem, nasuprot svakodnevnim izjavama političara bez pokrića, potpuno bi blokiralo i onemogućilo planirane integracije.

U vezi sa investicijama, a posebno greenfield, osnovni zaključak koji se nameće ukazuje na to da nedostatak reformskih poteza, pre svega reforme javnog sekto-ra, predstavlja barijeru stranom investiranju i finansiranju projekata, što je jasno, jer u predhodnih devet godina dominiraju domaće nad stranim investicijama. Budući da su domaće investicije prilično ograničen resurs, bez stranih investicija nije moguće očekivati ni realizaciju najpesimističnijih planova. Da bi se preva-zišlo ovo stanje i otvorio najširi investicioni front, potrebno je u vrlo kratkom roku postići sledeće :

1. Drastično smanjiti Country Risk (politički rizik), u najvećoj meri eliminisati korupciju kroz reforme, pre svega javnog sektora, eliminisati sve izvore ri-zika u pogledu makroekonomske (monetarne, fislkalne i spoljnoekonomske) stabilnosti i time barijere investicionom zamahu, tim pre što je bilans inve-sticija i štednje sada, a i u doglednoj budućnosti će biti oslonjen gotovo u potpunosti na prilive iz inostranstva.

Naša zemlja je po oceni političkog rizika završila 2008. godinu na 83. mestu, a u međuvremenu smo pali na samo dno liste. U isto vreme suvereni Fitch Ratings nas svrstava u Negative Outlook46. Ukoliko očekujemo veći priliv

46 Ukupan rejting je = Long term foreign currency BB-; Short term foreign currency B; Long term local currency BB-; Country ceiling BB-; Outlook Negative. Poređenja


406

inostranih investicija, moramo bitno smanjiti politički rizik od ostalih zema-lja u regionu. Koliko je to važno i kako teško strani investitori odlućuju da investiraju, a banke da finansiraju projekte u našoj zemlji, vidi se iz primera koncesije na autoputu Horgoš – Požega. Autoputevi su visoko profitne inve-sticije koje se isplaćuju u roku od 6–7 godina, a deonice koje su na međuna-rodnim koridorima, i za kraće vreme. I posle skoro godinu dana od potpisi-vanja ugovora, koncesionar nije bio u stanju da obezbedi finansiranje, jer i ta povoljnost da je dobio čak i gotovu deonicu puta, koja donosi prihod, nije bila dovoljna da pokrije visoki rizik i visoku procenu posla47, koja neminovno dovodi do niskog povraćaja.

Odnos stranih investitora vidi se i iz činjenice da na našoj teritoriji nema nijednog od prvorazrednih devalopera poput firmi Skanska, B6, Bouig, Holc-man ili Behtel. Posle 9 godina od početka tranzicije, još uvek nisu odlučili da dođu u našu zemlju. Primera radi, svi navedeni devaloperi su se u zemljama Centralne i Istočne Evrope i Rusiji, aktivirali u prve dve godine i uneli poje-dinačno investicije koje se mere desetinama milijardi €;

2. Kreirati realnu strategiju dugoročnog razvoja na bazi decentralizacije i re-gionalizacije. Kroz reforme javnog sektora, a posebno donošenjem nove ze-mljišne politike unutar javnog sektora, mora se obezbediti da administrativna decentralizacija i regionalizacija dobije mehanizme podsticaja koji će omo-gućiti strana ulaganja. Na ovaj način će se inveticioni front praktično raširiti na čitavu teritoriju Republike, za razliku od sadašnjeg koji se završava na pojedinim delovima Beograda. Činjenica da je jedino Beograd zanimljiv za izgradnju, smanjuje i ograničava investicionu receptivnost zemlje;

3. Kreirati prostorni plan Republike koji će omogućiti ravnomeran i izbalan-siran razvoj, uskladiti sve planove nižeg reda, sa prostornim planom i jasno utvrditi razvojne prioritete.

Primer lošeg utvrđivanja (ili izostanka utvrđivanja) razvojnih prioriteta je Luka Beograd. Ta luka je po mnogo čemu jedinstvena: (1) ona je poslednja do koje može doći morsko-rečni brod; (2) ima odgovarajuće manipulativne i pretovarne kapacitete; (3) nalazi se na ukrštanju međunarodnih Koridora 10 i 7, sa međunarodnim plovnim putevima Savom i Dunavom; (4) nalazi se u neposrednoj blizini ranžirne stanice u Makišu i dva aerodroma velikih tehničkih performansi (Nikola Tesla i Batajnica). Ovo sve čini LB osnovnim ekonomskim subjektom i ankerom razvoja Beograda. Nasuprot svim kompa-

radi, ukupan rejting Hrvatske je = Long term foreign currency BBB-; Short term foreign currency F3; Long term local currency BBB+; Country ceiling BB-; Outlook Stable.

47 Oko 1,5 milijardi € za 148 km punog profila i 105 km poluprofila autoputa, što iznosi cca 7,5 miliona po kilometru, odnosno više od dva puta skuplje od prosečne cene izgradnje autoputa.


407

rativnim prednostima, pa čak i momentalnom obimu poslovanja, vlasnik LB odlučuje da na tom mestu izgradi poslovno stambeni kompleks. Legitimno pravo vlasnika je da sa svojom firmom radi šta got hoće, ali obaveza države je da zaštiti interese svojih građana, prvo od prodaje strategijskog ekonomskog subjekta nesavesnom kupcu, pa zatim od konačnog eliminisanja tog istog strategijskog subjekta. Šteta koja može nastati uništavanjem LB po Beograd i Srbiju je trajna i nemerljiva. Pored svega, gradska uprava donosi odluku o promeni generalnog urbanističkog plana (GUP) usvojenog 2003. godine, sa rokom trajanja do 2021. godine, kojom se i definitivno nalaže ukidanje luke i određuje nova lokacija za luku na neodgovarajućem mestu. Ne sagledavajući i ne uvažavajući državne interese i interese građana, urbanisti su se povi-novali zahtevima krupnog kapitala, koji po definiciji samo juri za profitom. Pod uslovom da se nađe investitor koji je spreman da izgradi novu luku, tu luku je tehnički nemoguće sagraditi u sledećih 15 godina, a za to vreme će sve okolne zemlje naći alternativna rešenja, koja će potpuno eliminisati našu novu luku. Posebno je pitanje ko će finansirati izgradnju i opremanje nove luke? Da li će to biti sadašnji vlasnik luke koji želi da promeni njenu namenu, ili će to biti građani ove države koji će kroz povećanje nameta i kreiranje novog javnog duga, morati da finansiraju izgradnju nove luke, pod parolom poštovanja odredaba generalnog urbanističkog plana Beograda?

Drugi primer je ponuda belgiske kompanije B6 koja pripada kategoriji 10 najvećih devalopera u Evropi, koja je 2004. godine ponudila da u Beogradu za svoje pare, snoseći sve rizike tog poduhvata, sagradi najvišu kuću u Evro-pi. Pojedini članovi gradske, ali i državne uprave, učinili su sve što je bilo potrebno da B6 odustane od svoje ponude. Zanimljivo je da je Malezija bila zemlja sa oko 500$ per capita u momentu kada je grupa investitora ponudila da u Kuala Lumpuru sagradi najvišu kuću na svetu. Sama najava izgradnje povećala je interes za investiranje u Maleziji do neslućenih razmera i to je bio početak malezijskog buma. Izgradnja najviše kuće u Evropi, koja predstavlja neposrednu investiciju od preko jedne milijarde $, oborila bi tada nešto manji Country Risk nego što je to sada, praktično preko noći. Svest o tome da neko ulaže tolike pare na svoj rizik, dovodi do enormnog interesa ostalih investito-ra, ne samo na mestu izgradnje nego na nivou čitave države, pa i regiona48.

Ozbiljan problem daljeg razvoja je pomanjkanje vizije. Pored znanja, iskustva i veštine da se neki plan sprovede, potrebna je i ogromna doza maštovitosti da bi se kreirali i proveli projekti koji generišu brzi razvoj.

4. S obzirom na stanje infrastrukture proizašlo iz konstantnog zanemarivanja potrebe za održavanjem i proširivanjem, naročito u poslednjih 9 godina, kao i nemogućnost da se sprovedu greenfield investicije u poželjnom obimu, po-

48 Karakterističan je primer ubrzanog razvoja Dubaia koji se reflektuje na Abu Dabi, ali i na sve ostale emirate u regiji.


408

trebno je strukturu investicija drastično promeniti i u najvećem mogućem obimu prebaciti na izgradnju infrastrukture.

Stanje javnog sektora ne pruža nikakvu realnu mogućnost upumpavanja znatnih investicija u javna preduzeća, sve dok se ne sprovede sveobuhvatna reforma. Obnovljena i proširena infrastruktura bi omogućila realan obim iz-gradnje stambenih, komercijalnih objekata i razvoja privrede i industrije, sa blagim rastom izgradnje stambenih objekta, relativnom stagnacijom izgrad-nje komercijalnih objekata i značajnim rastom ulaganja u privredu i industri-ju.

5. Celovita reforma obaveznog PIO osiguranja, nužno je suočena sa zahtevom vremena i usklađivanjem sa regulatornim rešenjima po pitanjima reforme i korporativizacije javnog sektora, uključujući i građevinsko zemljište, kao i sveobuhvatne restitucije, kako privatne tako i državne svojine. Zato se redo-sled poteza može sagledati samo u procesu koji se tiče neodložnih regula-tornih promena i temeljnih reformskih zahvata, pre svega celovite reforme javnog sektora i zemljišne politike, a u skladu sa principima Saveta Evrope i odogovarajućim deklaracijama o osnovnim ljudskim pravima, što podrazu-meva prethodno upoznavanje i uključivanje javnosti u čitav proces pripreme i donošenja zakona.

Predloženi model mora se provesti u širem kontekstu, uključujući korporati-vizaciju javnih preduzeća i restituciju imovine fondova čiji je pravni sledbe-nik PIO samostalnih delatnosti, kao i imovine koja je pripadala Penzionom ondu zaposlenih, odnosno imovinskih prava koja pripadaju, ili treba da pri-padaju Fondu poljoprivrednika.

Korporativizacijom javnih preduzeća pretvaranjem istih u akcionarska druš-tva i uvođenjem Zemljišnih fondova, dodelom određenog procenta akcija fon-dovima obaveznog PIO, tim fondovima bi se obezbedili izvesni prihodi po osnovu dividendi, a za toliko bi se rasteretila zahvatanja iz državnog budžeta, što bi dalje rasteretilo poreska zahvatanja od stanovnistva, po raznim osno-vama.

Fondovima treba omogućiti otvaranje njihovih vlastitih finansijskih ustano-va. U slučaju Fonda samostalnih delatnosti, finansijska ustanova bi posluži-la za stimulisanje razvoja samostalnih delatnosti u oblasti preduzetništva, samozapošljavanja, malih i srednjih preduzeća, čime bi se broj osiguranika mogao znatno uvećati u relativno kratkom roku.

Fondovima, treba takođe dozvoliti pristup finansijskom tržištu i funkciju In-vesticionih fondova, čime bi se uvećala investiciona aktivnost Fondova PIO, samim tim prihodi bi im se uvećali, a zahvatanje iz budžeta bi se smanjilo.

Reforma javnog sektora, s obzirom na širok obuhvat i složenost, mora biti plani-rana na duži rok i sprovođena u logičnim koracima, vodeći računa o makroeko-nomskim zahtevima i efektima.


409

Uspostavljanje nezavisnih, stručnih regulatornih tela, koja treba da se staraju o kreiranju, kontroli i sankcionisanju sprovođenja makroekonomskih okvira poslo-vanja javnih preduzeća, prvi je korak u reorganizaciji i optimalizaciji rada javnih državnih i komunalnih preduzeća i Zemljišnih fondova.

S obzirom na to, da poslovanje javnih preduzeća u dobroj meri zavisi i od cene njihovih usluga, nužno je planirati period od 5 godina u kome bi se te cene i svi ostali uslovi poslovanja prilagodili ekonomskim kriterijumima i pripremili za demonopolizaciju. Konačan rezultat mora biti postepeno povećanje prihoda kroz proces poboljšanja upravljanja, smanjenja troškova održavanja i povećanja procenta naplate, apsolutna eliminacija gubitaka i neto profit ne manji od 15% od ukupnog prihoda, što je zbog još uvek monopolske prirode javnih preduzeća, moguće ostvariti u vrlo kratkom roku.

Strategija zemljišne politike je takođe osnov za reformu javnog sektora, koja mora da odredi načine manipulacije gradskim i građevinskim zemljištem, što je osnova za uspostavljanje Zemljišnih fondova.

Zemljišni fondovi će ostvarivati svoj prihod naplatom gradske rente, koja se sa-stoji od povoljnosti lokacije, zakupa zemljišta i prava zauzeća određene, urba-nizmom utvrđene, kubature iznad građevinske parcele (Air Rights). Da bi se postigao ovaj efekat, mora se pristupiti reformi zemljišne politike: (1) stvaranjem uslova za uvođenje komercijalne rente za postojeće objekte, postepenim podiza-njem rente do komercijalnog nivoa, u roku od 5 godina (2) uvođenje rente za sve nove objekte i stacionarni saobraćaj, od momenta donošenja zakona o gradskom građevinskom zemljištu. Imajući u vidu rezultate poslovanja gradskih direkcija za građevinsko zemljište, jasno je da će Zemljišni fondovi imati stabilan prihod.

Ozbiljna pretnja predloženom rešenju reformi je moguće ishitreno donošenje novog Zakona o planiranju i izgradnji, koji kako se čini, ponovo nameće re-šenje iz odbačenog nacrta Zakona o restituciji i građevinskom zemljištu, koji je predviđao da se građevinsko zemljište pokloni korisnicima bez naknade. To bi dovelo do daljeg društvenog raslojavanja, legalizacije tajkunizacije i stvaranje svojevrsnih monopola nad građevinskim zemljištem, a onemogu-ćio bi dalje evroatlanske integracije usporavanjem, ili čak potpunim onemo-gućavanjem neophodnih reformi. Konačan efekat takvog zakonskog rešenja bi bio stvaranje enormnog javnog duga za pokriće troškova kompenzacije korisnicime restitucije, čija je imovina nepovratno poklonjena tajkunima. Ukoliko bi država kroz zakonska rešenja, prenela izgrađeno građevinsko zemljište u vlasništvo dosadašnjih korisnika tog zemljišta, ne bi postojala nikakva druga mogućnost kompenzacije korisnicima restitucije, osim finan-sijske nadoknade u punom tržišnom iznosu. To bi značilo, da raniji predlo-zi u Zakonu o restituciji, ne mogu zadovoljiti civilizacijske i demokratske


410

norme, jer su ti predlozi zasnovani na pretpostavci limitirane kompenzacije i segregacije restitucionara, na one kojima će se imovina vratiti u natural-nom obliku i punoj vrednosti i one koji će biti delimično kompenzirani. O ovakom rešenju je možda moguće razmišljati ukoliko građevinsko zemljište ostaje u isključivom vlasništvu države, ali ako to zemljište država pokloni privatnom sektoru (pravnim ili fizičkim licima) onda ne postoji nijedan ra-zlog da se bivšim vlasnicima ospori pravo na punu nadoknadu. Budućnost javnih finansija, međutim, takav scenario ne može pratiti.

411

LISTA AUTORA (abecedno)

• Arandarenko dr. Mihail, Ekonomski fakultet u Beogradu

• Bošnjak dr Marinko, Ministarstvo finansija Srbije

• Bušatlija arh. Mahmud, Beograd

• Cerović prof. dr Božidar, Ekonomski fakultet u Beogradu

• Devetaković prof. dr Stevan, Ekonomski fakultet u Beogradu

• Domazet mr Ivana, Institut ekonomskih nauka u Beogradu

• Drašković dr Božo, Institut ekonomskih nauka u Beogradu

• Golubović dr Nataša, Ekonomski fakultet u Nišu

• Jakopin dr Edvard, Republički Zavod za razvoj

• Janković mr Irena, Ekonomski fakultet u Beogradu

• Jolović dr Ana, Alfa Univerzitet, Beograd

• Jovanović-Gavrilović prof. dr Biljana, Ekonomski fakultet u Beogradu

• Kostić dr Dušan, Institut ekonomskih nauka u Beogradu

• Kovačević dr Miladin, Republički Zavod za statistiku

• Madžar prof. dr Ljubomir, Instiut za strat. studije i razvoj, Alfa univerzitet

• Nikolić dr Goran, Centar za evropske studije, Beograd

• Prokopijević prof. dr Miroslav, Centar za slobodno tržište, Beograd

• Rajković mr Zoran, Institut ekonomskih nauka u Beogradu

• Sekulović prof. dr. Marko, Ekonomski fakultet u Nišu

• Šoškić dr Dejan, Ekonomski fakultet u Beogradu

• Živković prof. dr Boško, Ekonomski fakultet u Beogradu

• Zubović mr Jovan, Institut ekonomskih nauka u Beogradu

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

338.124.4(100)338.246.025.88(497.11)

TRANZICIJA u Srbiji i globalna ekonomskakriza / redaktori Božidar Cerović, Miladin Kovačević. - Beograd : Ekonomski fakultet, 2009 (Beograd : Čugura print). - 411 str. : graf. prikazi, tabele ; 24 cm

Na vrhu nasl. str. : Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu. - Tiraž 300. - Str. 7-8: Predgovor / Božidar Cerović, Miladin Kovačević. - Napomene i bibliografske reference uz tekst.

ISBN 978-86-403-0990-51. Церовић, Божидар [уредник] [аутор додатног текста]а) Економска криза - У свету б) Србија - ТранзицијаCOBISS.SR-ID 168722188

Documents

TRANZICIJA U SRBIJI I GLOBALNA EKONOMSKA …lekova za krizne situacije, ali nije pronašla i konačno rešenje problema. Štaviše, ko još nije sasvim odbacio klasičnu ekonomsku