Predmet: Finansijska tržišta i institucije

TRŽIŠTE KAPITALA- seminarski rad -

Mentor: Prof. dr Milenko Dželetović Student: Zoran Jovanović

Šabac, 29. decembar 2011. godine

1

S A D R Ž A J

Uvod...................................................................................................................................1.

1. Pojam tržišta kapitala......................................................................................................2.

2. Ciljevi tržišta kapitala.....................................................................................................2.

3. Funkcije tržišta kapitala..................................................................................................3.

4. Vrste tržišta kapitala.......................................................................................................4.

5. Učesnici na tržištu kapitala.............................................................................................4.

6. Funkcionisanje tržišta kapitala.......................................................................................5.

7. Instrumenti tržišta kapitala.............................................................................................6.

7.1 Akcije......................................................................................................................7.

7.1.1. Pojam akcija...................................................................................................7.

7.1.2.Vrste akcija......................................................................................................8.

7.1.3. Emitovanje akcija...........................................................................................9.

7.1.4. Cene akcija...................................................................................................12.

7.2. Dugoročne obveznice...........................................................................................16.

7.2.1 Pojam dugoročnih obveznica........................................................................16.

7.2.2. Vrste dugoročnih obveznica.........................................................................16.

7.2.3. Vrednost obveznica......................................................................................17.

7.2.4. Rejting obveznica.........................................................................................19.

Zaključak..........................................................................................................................21.

Literatura..........................................................................................................................22.

2

UVOD

Krajem 2006. godine, na poslovnoj večeri u hotelu Hilton u Parizu razgovarali smo sa našim domaćinom, predstavnikom firme Haribec iz Kvebeka u Kanadi, gospodinom Erikom de Franciosi-em o uvozu kontigenta kanadskog pasulja. Bio je drugi dan pregovora o uslovima koji su uključivali količinu, kvalitet, cenu, uslove akreditiva, dinamiku isporuke kao i dinamiku plaćanja. Kontigent je podrazumevao veću količinu robe koja bi se isporučivala sukcesivno tokom cele godine - u Srbiju je svakog meseca trebalo je da stigne po dva kontejnera najkvalitetnijeg šarenog pasulja iz Kanade. Bio je to prilično veliki posao za nas, malo veletrgovinsko preduzeće iz Šapca. Trgovali smo sa velikim igračima koji su opsluživali pola globusa. Na samom kraju pregovora, kada su svi bitni elementi već zaključeni i kada smo postigli zadovoljavajuće uslove za obe strane, naš partner, gospodin de Franciosi, upitao je u kojoj valuti želimo da plaćamo: želimo li da brojimo eure ili US dolare? U tom trenutku, svi pogledi članova mog tima bili su uprti u mene. Odluka o valuti plaćanja je definitivno bila moj deo posla. Pre nego što sam izgovorio svoju konačnu odluku, pitao sam gospodina Erika šta bi njima odgovaralo i kakvo je njegovo mišljenje u pogledu forex tržišta u narednih nekoliko meseci. Odgovorio je da im je svejedno kada je reč o zbivanju na tržištu valuta, oni su tih dana uglavnom zainteresovani za stanje na hipotekarnom tržištu u SAD. Bio sam zbunjen, ali nisam dozvolio da se to primeti. Odgovorio sam da, kada je već tako, želimo da nam se obračunava u US dolarima. To je valuta kojom ćemo plaćati. Šest meseci kasnije ispostavilo se da sam bio u pravu. Robu smo kupili obračunavši je u US dolarima koji je tih meseci slabio u odnosu na euro, dok smo je svakog meseca prodavali u dinarima vezujući cenu za euro. Za tih nekoliko meseci zaradili smo nekoliko hiljada eura na kursnoj razlici. Ipak, tih dana sam povremeno razmišljao o nastojanju gospodina Erika da pomno prati hipotekarno tržište u Americi. Kakve veze imaju kuće i druge nekretnine u SAD sa izvozom pasulja iz Kanade? Krajem 2008. mi je postalo jasno....

3

1. Pojam tržišta kapitala

Tržište kapitala je institucijalno organizovan prostor u kom se po precizno utvrđenim pravilima i u tačno određenom vremenu susreću ponuda i tražnja odgovarajućeg tržišnog materijala. Materijal kojim se trguje na ovom tržištu karakteriše ročnost, odnosno na njemu se traži i nudi kapital na dugoročnoj osnovi, što čini primarno tržište kapitala. Na ovom tržištu se, takođe, može trgovati već emitovanim dugoročnim hartijama od vrednosti, pri čemu govorimo o sekundarnom tržištu kapitala. Suštinski, predmet trgovanja na ovom tržištu je kapital, tj. novčana sredstva dugoročnog karaktera. Pod pojmom kapitala smatra se ukupan novčani iznos odložene potrošnje, pod uslovom da je minimalni rok odlaganja bar jedna godina. Subjekti koji traže kapital su preduzetnici koji pribavljena sredstva ulažu u svoje poslovanje radi ostvarivanja poslovnih ciljeva koji se mogu ogledati u maksimiziranju dobiti, povećanja konkurentnosti, snaženju penetracije tržišta i na taj način osvajanja većeg tržišnog udela i sl. Značaj ovog procesa se ogleda u tome da preduzetnici na ovaj način obezbeđuju dugoročno finansiranje rasta i razvoja svog biznisa ( preduzeća, radnje i sl. ), što u krajnjem ishodu vodi ka jačanju celokupne nacionalne privrede. Tri tržišta koja objedinjuje tržište kapitala su:

1. Kreditno-investiciono tržište. Na ovom tržištu se sreću ponuda i potražnja dugoročnih, tj. investicionih kredita;2. Hipotekarno tržište je tržište na kojem se nude i odobravaju dugoročni krediti na osnovu hipotekarnih zaloga;3. Tržište efekata, odnosno tržište dugoročnih hartija od vrednosti.

2. Ciljevi tržišta kapitala

Kada je reč o ciljevima tržišta kapitala, potrebno je reći da su oni izuzetno brojni. S obzirom na svrhu ovog rada, nećemo ulaziti u previše detaljnu analizu ovih ciljeva, ali ćemo se ipak potruditi da pomenenmo neke za koje smatramo da su najvažniji:

1. Obezbeđenje neophodnog kapitala za privredni razvoj i prosperitet nacionalne ekonomije;2. Alokacija kapitala u najpropulzivnije investicije i najprofitabilnije privredne grane;3. Ostvarivanje najvećeg mogućeg prihoda po osnovu vlasništva nad kapitalom;4. Povećanje novčane štednje u kvantitativnom i kvalitativnom smislu;5. Ostvarivanje maksimalno mogućeg obima kapitala;6. Determinisanje stvarne i tržišne cene kapitala;7. Ostvarivanje optimalne ročnosti strukture kapitala.

Iz priloženog možemo videti da ostvarivanje ciljeva tržišta kapitala doprinosi ne samo subjektima učesnicima u privredi, odnosno tržišnoj utakmici, nego da je baza daleko šira. Ostvarivanje ciljeva u krajnjoj instanci dovodi do jačanja nacionalne ekonomije, a Kulić Mirko, „Finansijska tržišta“, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2003.

4

posmatrano sa još šireg aspekta, jačanju ukupne svetske, odnosno globalne ekonomske perspektive.

3. Funkcije tržišta kapitala

Tržište kapitala predstavlja značajan element finansijskog tržišta, kao i tržišne privrede.

Osnovne funkcije koje obezbeđuje tržište kapitala su:

1. Transfer kapitala;2. Razvojna funkcija;3. Funkcija selekcije projekata;4. Kontrolna funkcija;5. Funkcija izvršavanja ugovorneih obaveza;6. Smanjivanje rizika;7. Zaštita vlasništva.

Transfer kapitala. Tržiše kapitala omogućava transfer kapitala od subjekata koji rasplolažu viškom sredstava prema subjektima kojima su ta sredstva potrebna. Ova funkcija povezuje ponudu i tražnju na određenom mestu u određenom vremenu, izjednačavajući uslove pod kojima se kapital nudi i traži i shodno tome najvažnija je funkcija ovog tržišta. Razvojna funkcija. S obzirom da velki broj projekata zahteva velika sredstva za realizaciju, često je neophodan veći broj učesnika na tržištu da bi se ova sredstva obezbedila. Na ovaj način, tržište kapitala utiče na povećanje sklonosti ka štednji i sklonosti da se ova sredstva ponude na tržištu ( pomoću odgovarajućih finansijskih instrumenata ), što je od krucijalnog značaja za nesmetano odvijanje ukupne ekonomske aktivnosti. Funkcija selekcije projekata. Zbog velikog broja projekata, od kojih mnogi zahtevaju značajna sredstva, nemoguće je realizovati sve potencijalne aktivnosti. Tržište kapitala, preko cene kapitala utiče na izbor projekata koji obezbeđuju najvišu stopu prinosa na uložena sredstva pri čemu se postiže značajnija efikasnost korišženja kapitala. Kontrolna funkcija. Tržište kapitala obezbeđuje da se sredstva koriste na najefikasniji način. Funkcija izvršavanja ugovornih obveza. Zbog striktnih pravila koja su postavljena na tržištu kapitala, učesnici su obavezni da u potpunosti izvršavaju svoje ugovorne obaveze. Smanjivanje rizika. Rizik na tržištu kapitala je smanjen na najmanju moguću meru, upravo zbog činjenice da je uključen veći broj učesnika. Zaštita vlasništva. Tržište kapitala je organizovano na način da maksimalno štiti vlasništvo i interese vlasnika kapitala. Na ovaj način ono doprinosi povećanju konkurencije i smanjenju monopola.

4. Vrste tržišta kapitala

5

Tržište kapitala možemo posmatrti kroz tri specijalizovana tržišta.

Kreditno-investiciono tržište. Na ovom tržištu trguje se dugoročnim investicionim kreditima, zajmovima i depozitima. Cilj ovog tržišta je da se, putem sretanja ponude i tražnje za kapitalom, omogući finansiranje privrednog razvoja iz realnih sredstava. Hipotekarno tržište. Na hipotekarnom tržištu se trguje dugoročnim kreditima koji imaju zalog u vidu hipoteke. Tržište dugoročnih hartija od vrednosti. Ovaj pecifičan i verovatno najvažniji deo tržišta kapitala sastoji se iz a) emisionog ili primarnog tržišta i b) sekundarnog tržišta. Primarno tržište je vezano za sve aktivnosti pripreme i emisije hartija od vrednosti i njihovu prvu prodaju. Sekundarno tržište predstavlja nastavak trgovine ovim hartijama, odnosno dalju prodaju već emitovanih hartija od vrednosti.

Ukoliko se posmatra sa aspekta mesta na kojem se obavljaju operacije hartijama od vrednosti, možemo uočiti da se promet odvija kao a) berzanski promet, i b) vanberzanski promet. Berzanski promet obuhvata trgovinu hartijama od vrednosti na službenom delu berze, odnosno kupovinu i prodaju efekata u okviru berzanskog ringa. Vanberzanski promet obuhvata svu trgovinu hartijama od vrednosti koja se ne odvija na službenom delu berze. Ovaj promet je veći od berzanskog i odvija se: a) u okviru poslovnog prostora brze, ali van berzanskog pulta, odnosno u svim prostorijama berze koje se ne smatraju službenim; b) u bankama i drugim ovlašćenim posrednicma za poslovanje na tržištu kapitala; c) direktno između učesnika na tržištu kapitala i neposredno van berze i banaka.

5. Učesnici na tržištu kapitala.

Osnovni princip koji vlada na tržištu kapitala je da su učesnici, kao i njihovi poslovni odnosi na relaciji dva ravnoprvna partnera. Zbog svoje potrebe, jedan od njih kupuje kapital, dok se drugi nalazi u poziciji da ga prodaje, u celosi i li deo, da bi ostvario poslovne prihode po osnovu vlasništva nad kapitalom. Delovanjem ovog tržišnog principa oba partnera ostvaruju svoje želje pod uslovima koji zadovoljavaju obostrane interese. Uslovi pod kojima je došlo do transfera kapitala u obostranom interesu formiraju cenu kapitala. Ova cena je nastala kao rezultat delovanja kako međusobnih odnosa subjekata koji su realizovali transfer kapitala, tako i njihovih pojedinačnih odnosa prema tržištu, što ukupno dovodi do formiranja tržišnih odnosa. Da bi ovo tržište funkcionisalo nesmetano i uspešno, potrebno je stvoriti odnose međusobnog poverenja i međusobnih interesa.

Generalno gledano, učesnic na tržištu kapitala su:

Krajnji korisnici finansijske štednje, tzv. deficitne ekonomske jedinice, koje kreiraju određene finansijske instrumente radi prodaje suficitnim ekonomskim jedinicama, tj. onima koji raspolažu viškom kapitala koji žele da plasiraju radi ostvarenja prihoda.

6

Intermedijarne finansijske institucije, odnosno investicione, komercijalne i druge banke, penzioni fondovi, osiguravajuća društva i drugi institucijalni investitori. Berzanski posrednici, brokeri, dileri i drugi koji imaju ulogu prevashodno u direktnom finansiranju. Berze sa svojom ulogom koja se ogleda u sekundarnim operacijama na ovom tržištu. Država kao učesnik na više nivoa. Sa jedne strane država uzima ulogu regulatora i kontrolora, ali može se javiti i u ulozi investitora i prodavca.

Ukoliko uzmemo u obzir odnose koji se javljaju na ovom tržištu, učesnici se mogu klasifikovati kao neposredni i posredni. Neposredni učesnici na tržištu kapitala uspostavljaju partnerstvo direktno, dok posredni učesnici partnerstvo uspostavljaju preko ovlašćenog predstavnika. U odnosu na formu učešća, učesnici na tržištu kapitala se svrstavaju u institucializovane i neinstitucionalizovane učesnike. Institucionalizovani učesnici trguju u okviru tržišne institucije, dok su neinstitucializovani učesnici slobodni trgovci, nezavisni od pripadanja bilo kojoj instituciji koja se pojavljuje na tržištu kapitala.

6. Funkcionisanje tržišta kapitala.

Tržište kapitala može biti organizovano i neorganizovano. Berze hartija od vrednosti, kao nosioci organizovanog tržišta kapitala na kojem se trguje dugoročnim hartijma od vrednosti, daju svoj doprinos efikasnoj alokaciji dugoročnih sredstava na najefikasnije projekte, tj. na najbolje raspoložive investicione alternative. Privredni subjekti, koji imaju potrebu za kapitalom, mogu isti pribaviti na tržištu kapitala emisijom novih hartija od vrednosti. Iako sva preduzeća nemaju mogućnost jednakog pristupa ovom tržištu, njegov značaj se ogleda u tome što omogućav velikim i propulzivnim preduzećima da pribave sredstva za svoje kapitalne investicije koristeći usluge učesnika na tržištu kapitala koji su u mogućnosti da angažuju štednju pojedinaca, drugih preduzeća i finansijskih institucija. Bez ove mogućnosti, subjekti kojima je potreban kapital, bili bi prinuđeni da direktno pregovaraju sa subjektima koji raspolažu velikim sumama novca i pri tom su spremni da sve ili jedan deo investiraju. Jasno je da bi u takvoj situaciji bilo otovo nemoguće obezbediti dovoljno sredstava koja bi pokrila sve potrebe tržišnih učesnika za kapitalom. Neorganizovano tržište kapitala nema soje uporište u bilo kakvoj vrsti institucije. Na ovom tržištu kupci i prodavci kapitala stupaju u direktne kontakte, koji su u većini slučajeva nevidljivi osim za učesnike u samom procesu transfera sredstava. Cene na ovom tržištu se formiraju na bazi postignutog dogovora između kupaca i prodavaca i to tako da odražavaju spremnost kupaca da plate najvišu cenu koja ne ugrožava njihove interese, kao i prodavaca koji su spremni da ustupe kapital po najnižoj ceni, vodeći pri tom računa da ne ugrožavaju sopstveni interes. S obzirom na ogroman broj učesnika na neorganizovanom tržištu kapitala, ovo tržište na ovakav način efikasno određuje cenu kapitala u svakom trenutku.

Kada je reč o međunarodnom tržištu kapitala, u teoriji privrednog razvoja možemo naći motive kretanja kapitala u međunarodnim okvirima. Ovi motivi se, svakako, nalaze na strani tražnje za inostranim kapitalom. Sa druge strane, može se postaviti pitanje odakle motiv za ponudu u međunarodnom kretanju kapitala. Iako se može dati više

7

odgovora na ovo pitanje, u samoj suštini ove ponude nalazi se želja za maksimizacijom nekog poslovnog rezultata uz sva ograničenja koja diktira tržište.

Prethodno navedeno može se ilustrovati sledećim primerom

Recimo da posmatramo dve zemlje – Ameriku i Japan. Pretpostavimo da nema slobodnog kretanja kapitala u međunarodnim okvirima. U ovoj situaciji, Japan ima relativno mnogo kapitala u odnosu na mogužnost investiranja u domažu privredu. Sa druge strane Amerika ( SAD, kanada, Brazil i Meksiko ) nemaju dovoljno kapitala da bi zadovoljili domaće investicione potrebe.

Zbog nemogućnosti plasmana kapitala u inostranstvo, investitori iz japna moraju da prihvate niske stope prinosa na kapital. U situaciji tržišne utakmice, konkurencija primorava japanske investitore da prihvate stopu prinosa od 2% godišnje. Situacija u Americi je obrnuta. Zbog velike potražnje za kapitalom, stope prinosa su formirane na visini od 8% na godišnjem nivou.

Nakon prestanka ograničenja na kretanje kapitala u međunarodnim okvirima, japanski investitori bi mogli da plasiraju kapital u deficitarno područje Amerike. Vremenom se u Americi povećava, a u Japanu smanjuje ponuda kapitala. U ovoj situaciji dolazi do formiranja nove ravnotežne stope prinosa od 5% godišnje u obe zemlje.

Prestanak ograničenja kretanja kapitala doveo je do povećanja svetskog bogatstva, od kojeg imaju koristi svi tržišni učesnici.

Empirijski posmatrano, tržište kapitla funkcioniše na osnovu interakcije četiri faktora:

1. tražnje od strane investitora i eminenata hartija od vrednosti;2. Vladajućih trendova na tržištu u pogledu izbora instrumenata i institucija;3. Oporezivanja i drugih instrumenata regulisanja;4. Delovanja učesnika na tržištu: posrednika i institucijalnih investitora.

7. Instrumenti tržišta kapitala

Poznato je da se aktiva preduzeća finansira iz tri izvora: pozajmljivanjem sredstava, uplaćivnjem ( emisijom hartija od vrednosti ) i stvaranjem sredstava, odnosno iz profita koji ostvaruje u procesu poslovanja. Instrumenti tržišta kapitala, odnosno dugoročni finansijski instrumenti su instrumenti sa rokom dospeća dužim od jedne godine. Kupoprodaja ovih instrumenata, koji se još nazivaju i efektima ili instrumentima kapitala, obavlja se na tržištu kapitala. Za potrebe ovog rada osvrnućemo se na akcije, odnosno vlasničke instrumente kapitala i obveznice koje spadaju u dužničke instrumente.

7.1. Akcije Dželetović Milenko, „Finansijska tržišta i instrumenti“, Autor, 2007., str. 151-152

8

7.1.1. Pojam akcija

Akcija je hartija od vrednosti, vlasnički instrument, koju emituje akcionarsko društvo koja ima određenu nominalnu vrednost i odražava vlasnički odnos. Subjekat koji poseduje akcije preduzeća je suvlasnik preduzeća u procentualnom iznosu koji se ogleda kroz odnos vrednosti akcija koje drži u vlasništvu i ukupne vrednosti svih akcija emitovanih od strne preduzeća. Svaka akcija ima određenu nominalnu vrednost koja se utvrđuje priliom emitovanja, koja je upisana na akciji i po kojoj se vodi u knjigovodstvu preduzeća. Ipak, za razliku od obveznica, nominalna vrednost akcije nije uvek jednaka njenoj knjigovodstvenoj vrednosti. Jednom emitovana, akcija ima neogrničen rok trajanja i vezana je za sudbinu preduzeća koje ju je emitovalo. Svom vlasniku akcija omogućava učešće u podeli dobiti preduzeća, ali sa druge strane nosi rizik iz poslovanja preduzeća do iznosa uloženog kapitala, tj. nominalne vrednosti akcija koje poseduje. Osim navedenog, akcje vlasniku omogućavaju:

1. Pravo da kontroliše rad preduzeća;2. Pravo na udeo u dobiti preduzeća;3. Pravo preče kupovine prilikom emitovanja novih akcija preduzeća;4. Pravo na pregled poslovnih kjiga;5. Pravo na deo likvidacione mase preduzeća;6. Pravo na transfer, odnosno prodaju i kupovinu akcija preduzeća.

Akcije, koje su jedan tip hartija od vrednosti, mogu se podeliti na dve osnovne grupe:

Slika 1.Podela akcija na dve osnovne grupe

7.1.2. Vrste akcija

Cvjetičanin Marijan, „Burzovno trgovanje“, Masmedija, Zagreb, 2004., str. 78

Preferencijalne( Preferred Stock )

Obične( Common Stock )

9

Akcije

Postoji više načina za klasifikaciju akcija, a jedna od najčešćih je sledeća:

- Prema redosledu emitovanja: a) osnivačke i b) akcije sledećih emisija;- Prema pravu na učešće u dobiti: a) obične i b) prioritetne;- Prema pravu glasa: a) sa pravom glasa i b) bez prava glasa.

Od svih navedenih, najvažnija podela je, svakako, na obične i prioritetne akcije.

Obične akcije su akcije koje predstavljaju potvrdu o vlasništvu, odnosno suvlasništvu preduzeća. Subjekat koji poseduje obične akcije nekog preduzeća je vlasnik ili suvlasnik istog u proporcionalnom iznosu vrednosti akcija koje su u njegovom vlasništvu. Emitovanjem običnih akcija preduzeće dolazi do neophodnih sredstava za finansiranje preduzeća, dok za uzvrat, kupci emitovanih akcija postaju suvlasnici preduzeća u određenom procentu. Na ovaj način vlasnici akcija dele sudbinu preduzeća, koju će odrediti uspeh ili neuspeh na tržištu. Ukoliko preduzeće ostvaruje dobit, a skupština ne odluči drugačije, vlasnici običnih akcija imaju pravo na prihod po osnovu dividendi. Sa druge strane, ukoliko preduzeće trpi gubitke, vlasnici akcija snose rizik za svoju investiciju. U svaom slučaju, jedan od prevashodnih motiva investitora za kupovinu akcija nije pravo na dividendu, nego mogućnost zarade prilikom prodaje akcija preduzeća u uslvima da je isto poslovalo dobro a cena akcija porasla u periodu između kupovine i prodaje. Obične akcije svojim vlasnicima daju pravo na kontrolu preduzeća, pravo na deo dobiti, pravo preče kupovine akcija, pravona pregled poslovnih knjiga, pravo na aktivu u slučaju likvidacije i pravo na transfer akcija. U okviru običnih akcija možemo razlikovati više klasa akcija ( A, B, itd. ). Ove akcije su klasifikovane u odnosu na to što svojim vlasnicima daju različita prava glasa, ali i različite prihode.

Prioritetne akcije su hartije od vrednosti koje, poput običnih akcija, svojim vlasnicima potvrđuju vlasništvo, odnosno suvlasništvo nad preduzećem. Iako ove akcije svojim vlasnicima ne daju pravo da upravljaju preduzećem, u odnosu na obične akcije one imaju dve značajne privilegije. Kao prvo, vlasnici preferencijalnih akcija imaju pravo na dobijanje dividende pre nego što se ove isplate vlasnicima običnih akcija. Ukoliko se dogodi da, zbog lošijeg pslovanja u nekoj godini, preduzeće ne isplati dividende vlasnicima preferencijalnih akcija, dividende neće dobiti ni vlasnici običnih akcija i to sve dok se vlasnicima preferencijalnih akcija ne isplate sve zaostale i akumulirane dividende. Drugo, u slučaju stečaja ili zatvaranja preduzeća, vlasnici preferencijalnih akcija imaju pravo da namire svoja potraživanja pre vlasnika običnih akcija. I pored toga što se ove situacije retko događaju u praksi, ovu činjenicu ipak treba imati u vidu prilikom odluke o investiranju u akcije. Prioritetne akcije predstavljaju jednu vrsu hibrida između instrumenata duga i instrumenata akcijskog kapitala. Kreiraju se sa ciljem da se poveća sigurnost u pogledu naplate, s tim što vlasniku donose viši prihod u odnosu na posedovanje obveznica, kao i veću sigurnost u odnosu na posedovanje običnih akcija. Prioritetna akcija može biti:

1. Kumulativna,2. Participativna,

10

3. Fleksibilna,4. Konvertibilna.5. Debenturna akcija...

Kumulativna preferencijalna akcija ( Cumulative Preferred Stock ) vlasniku daje prioritetno pravo na isplatu svih neisplaćenih dividendi i to pre nego što se otpočne sa isplatama vlasnicima običnih akcija. Participativna preferencijalna akcija ( Participating Preferred Stock ) daje pravo imaocu na upravljanje preduzećem, kao i pravo na učešće u dividendama koje su na raspolaganju vlasnicima običnih akcija, u skladu sa odlukom o izdavanju. Fleksibilna preferencijalna akcija ( Adjustable Preferred Stock ) obezbeđuje vezanost dividende za određenu repernu veličinu, kao na primer kamatnu stopu na državne obveznice. Konvertibilne preferencijalne akcije ( Convertibile Preferred Stock ) omogućavaju vlasniku konverziju u obične akcije po unapred utvrđenom raciu konverzije i, obično, unapred utvrđenom maksimalnom vremenskom roku. Debenturne akcije ( Debenture Stock ) preferencijalne akcije koje nose veću sigurnost, fiksnu dividendu i veća prava u slučaju lošijih poslovnih rezultata. Slične su dugoročnim neosiguranim obveznicama, odnosno debenturama. Osim navedene podele na obične i prioritetne akcije, u praksi se akcije mogu klasifikovati i po drugim kriterijumima. Tako možemo identifikovati i: Akcije rasta ( Growth Stock ), akcije malih dinamičnih kompanija koje imaju prespektivu a posluju u privrednim granama i oblastima za koje se smatra da će imati dinamičan rast u budućnosti. Zbog ovih činjenica, pretpostavlja se da će vrednost akcija ovih preduzeća rasti brže od proseka, što ih čini posebno atraktivnim za investitore. Defanzivne akcije ( Defensive Stock ), akcije čija se vrednost uglavnom kreće u određenim cenovnim granicma. Za njih važi pravilo da nisu previše izložene, kao padu tako i rastu vrednosti. U ovu grupu spadaju akcije kompanija koje nisu osetljive na ciklične trendove u većem obimu. Ofanzivne akcije ( Aggressive Stock ) su akcije koje su podložne velikoj reakciji na oscilacije na tržištu i koje kao takve karakteriše veći tržišni rizik. Akumulativne akcije ( Accumulating Stock ) su obične akcije koje su izdate postojećim vlasnicima umesto dividendi. S obzirom da je porez na kapitalnu dobit manji od poreza na dobitak, preduzeća ove akcije radi upravljanja poreskim opterećenjima.

7.1.4. Emitovanje akcija

Primarna emisija akcija odnosi se na prvu prodaju akcija na tržištu. Za primarnu emisiju, preduzeća se opredeljuju radi pikupljanja finansijskih sredstava na tržištu. Karakteristika ovako prikupljenih sredstava je da su jeftinija u odnosu na bankarske zajmove i ne povećavaju obaveze, ali preduzeće stavljaju u položaj da deli vlasništvo sa jednim ili većim brojem akcionara. Pre emitovanja akcija, akcionarsko društvo mora doneti odluku o javnom finansiranju. Ovu odluku donose najviši organi u akcionarskom društvu. Da biodluku sprovelo u delo, akcionarsko društvo traži investicionog bankara, tj. finansijsku instituciju ili posrednika. Investicioni bankar ima sledeće uloge: a) savetodavnu, b)

11

kupovnu – ako kupuje akcije koje se emituju i c) prodajnu – ukoliko prodaje akcje. Paralelno sa traženjem investicionog bankara, akcionarsko društvo priprema izveštaj za registraciju za poslove sa hartijama od vrednosti kod državnog organa, odnosno Komisije za hartije od vrednosti. Nakon završetka registracionog postupka pristupa se fazi realizacije, odnosno prodaji akcija pojedinačnim investitorima. Suštinski, postoje tri načina emitovanja akcija:

1. Opšta javna ( gotovinska ) ponuda,2. Ponuda prava,3. privatni plasmani.

Prilikom javne gotovinske ponude, ponuda se upućuje javno, velikom broju nepoznatih i neodređenih subjekata. Realizuje se uz asistenciju investicionog bankara ( ivesticionih banaka ). Ovaj tip ponude se može realizovati na dva osnovna načina: metodom posvećenosti kompaniji ( firm commitment ) i metodom najboljeg napora ( best efforts ). U dogovoru sa investicionim bankarom ili bankom, emisija se može realizovati metodom posvećenosti kompaniji. U ovom slučaju investicioni bankar otkupljuje celokupnu emisiju akcija po nižoj ceni od ponuđene. Na ovaj način investicioni bankar preuzima rizik emitovanja koji se ogleda kroz gubitak usled niske tražnje za ovim akcijama. Investicioni bankar zatim nudi ove akcije na dalju prodaju pojedinačnim investitorima i institucijama po višoj ceni. Razlika u ceni koju ostvaruje investicioni bankar je njegova zarada iz ovog posla i naziva se raspon ili popust. U slučaju ponude metodom posvećenosti kompaniji, eminent ostvaruje prednosti brzog pribavljanja potrebnih sredstava bez rizika, dok u nedostatke spadaju izuzetno visoki troškovi emisije. U slučaju ponude metodom najboljeg napora, koji se naziva i agencijski način emisije, investicioni bankar ne preuzima sav rizik prodaje, s obzirom da ne otkupljuju celokupnu emisiju akcija već se pojavljuju u ulozi agenta. U ovom slučaju investicioni bankar radi za agencijsku proviziju koju dobija za svaku prodatu akciju, pri čemu ne garantuje unapred za prodaju. Ovaj metod je podjednako zastupljen prilikom emisija kako malih preduzeća tako i velikih kompnija. Male firme ga praktikuju zbog niskog rejtinga koji imaju kod investicionih bankara, dok velike firme imaju stav da, zbog svog ugleda kod investitora, neće imati problema da plasiranju celokupnu emisiju akcija. Ponuda prava predstavlja obavezu akcionarskom društvu da novu emisiju akcija ponudi prvo postojećim akcionarima. Ovo se radi da ne bi došlo do smanjenja proporcije vlasništva postojećih akcionara pošto prilikom emitovanja novih akcija dolazi do povećanja ukupnog broja akcija. Ponuda prava se može realizovati i sa stanby aranžmanom. U tom slučaju preduzeće koje emituje akcije se osigurava u slučaju da dođe do pada tržišne cene akcija ispod nivoa pretplatne cene. Ovo se postiže angažovanjem neke od finansijskih organizacija koja u slučaju pada cena svojim potpisom garantuje otkup preostalih akcija po pretplatnoj ceni. Za uzvrat, ovoj finansijskoj organizaciji se plaća provizija prilikom potpisivanja standby aranžmana. Privatni plasmani podrazumevaju direktnu prodaju celokupne emisije akcija jednom ili manjem broju unapred poznatih kupaca. Na ovaj način češće se plasiraju prioritetne u odnosu na obične akcije. Kupci su najčešće veliki institucijalni investitori ( penzioni

12

fondovi, osiguravajuće kompanije i sl. ). Iako se i kod ovog načina plasmana angažuju investicioni bnkari, oni ne otkupljuju emitovane akcije čime se značajno smanjuju troškovi emisije koji se ogledaju kroz troškove provizije. Osim toga, emisije putem privatnog plasmana ne podležu registraciji na berzi što, tkođe, umanjuje troškove registracije. Sama činjenica da su troškovi ovakvog načina plasmana niži nego prilikom plasmana metodom javne gotovinske ponude govori u prilog troškovnoj prednosti emisije. Osim uštede na troškovima, ovakav način plasmana ubrzava ukupan posao plasmana, tako da eminent skraćuje vreme koje je potrebno da bi došao do neophodnih sredstava. Osnovni nedostatak privatnog plasmana je što se ove akcije nalaze van prometa na sekundarnom tržištu, te zbog toga investitori zahtevaju veću stopu prinosa, što dovodi do povećanja troškova finansiranja eminenta. Sledeća slika prikazuje tržište kapitala za korporativne hartije od vrednosti

Slika 2. Tržište kapitala za korporativne hartije od vrednosti.... Istačkana crta ukazuje na moguće postojanje „standby“ aranžmana Strelice ukazuju na smer toka novca ( hartije od vrednosti teku u suprotnom smeru )--- Isprekidana crta pokazuje da hartije od vrednosti finansijskih posrednika ( na primer štedni računi ili polise osiguranja ) teku prema sektoru štednje.

Napomena: Nema direktne povezanosti između selktora investicija i sekundarnog tržišta; dakle, prethodno izdate hartije od vrednosti na sekundarnom tržištu ne osiguravaju nova sredstva za izvorne eminente tih hartija.

7.1.4. Cene akcija

James C. Van Horne, John M. Wachowicz, JR., „Osnove financijskog menadžmenta“, Mate doo, Zagreb, 1995., str. 527.

JAVNA

EMISIJA

PRIVILEGOVANI

UPIS

P R I V I L E G O V N I P L A S M A N

Javna emisija

Privilegovani upisSEKTOR INVESTICIJA

INVESTICIONI BANKAR

STANDARDNO TRŽIŠTE

SEKTOR ŠTEDNJE

Berze hartija od vrednosti

OTC Tržište

FINANSIJSKI POSREDNICI

Komercijalne banke

Štedne institucije

Osiguravajuća društva

Finansijske kompanije

Uzajamni fondovi

Privatna prodaja

13

Analiza vrednosti je jedan od najvažnijih aspekata vezanih za izučavanje akcija. Nivo cena akcija na finansijskim tržištma mnogo govori o kvalitetu poslovanja, efektivnosti, efikasnosti i perspektivi kompanije. Upravo iz ovog razloga vrednost akcija je značajna za sve učesnike na tržištu kapitala, bilo da su to vlasnici, investitori, eminenti ili ostali subjekti poslovnog i društvenog života. Za razliku od obveznica, kod kojih postoje dva, kod običnih akcija uočavamo tri tipa vrednosti, i to: a) nominalnu vrednost, b) knjigovodstvenu vrednost i c) tržišnu vrednost.

Nominalna vrednost je vrednost po kojoj preduzeće odlučuje da emituje akcije. Kada se nominalna vrednost akcije pomnoži sa ukupnim brojem emitovanih akcija jednog društva, dobija se prvi element akcijskog kapitala. To je njegova nominalna vrednost. Nominalnu vrednost akcija uglavnom određuje Upravni odbor svojom odlukom. Dok ova vrednost ima značaja prilikom emitovanja, tokom vremena ona postaje relativno malog praktičnog značaja. Knjigovodstvena vrednost je druga vrednost akcija. Za razliku od obveznica, kod kojih su nominalna i knjigovodstvena vrednost izjednačena, kod akcija postoji jasna razlika između ove dve vrednosti.Knjigovodstvena vrednost se dobija deljenjem ukupne vrednosti akcijskog kapitala - koji predstavlja zbir nominalne vrednosti, emisione premije i zadržane dobiti, sa brojem emitovanih akcija. S obzirom da se ovaj količnik vremenom menja, menja se i knjigovodstvena vrednost akcija. Tržišna vrednost ili cena se formira na sekundarnim tržištima akcja, bez obzira da li se radi o berzanskom ili vanberzanskom prorometu, i to putem odnosa ponude i tražnje. Dakle, tržišna cena je cena po kojoj se obavljaju kupopridajne transakcije između kupaca i prodavaca akcija. Ova cena je podložna velikim i čestim oscilacijama. Naime, tržišna cena se menja, ne samo na dnevnom nivou, nego i iz časa u čas. Na promene ovih cena utiče mnogo faktora i informacija iz poslovnog i društvenog života, kao što su rezultati koje preduzeće ostvaruje, promene u određenoj privredi ili grani privrede, opšti ekonomski faktori, politički događaji, akvizicije, najave menadžmenta o poslovnim potezima i slično.

Postoje tri osnovna modela utvrđivanja cene akcija:

1. Model diskontovanja dividendi ( Dividend Discount Model-DDM )

Ovaj model omogućava procenu vrednosti akcija na osnovu diskontovanja budužih dividendnih prinosa. Budući prinosi koji se ostvaruju po osnovu vlasništva akcija, putem diskontne stope se svode na sadašnju vrednost. Stopu rasta dividende izražavamo kao:

u ovoj relaciji imamo nultu stopu rasta dividende ( g = 0 )U tom slučaju formula za izračunavanje cene akcija je:

14

Gde je:

R – cena akcije;D – očekivana dividenda;r – diskontna stopa.

Po ovom modelu izračunavaju se cene akcija koje ne beleže rast dividende, kao i cene preferencijalnih akcija sa fiksnom dividendom.

Konstantan rast dividendi

Ukoliko akcija beleži konsatantan rast dividende, formula za izračunavanje cene je:

Prilikom izračunavanja cena akcija treba koristiti podatke o stopi rasta dividende. Ove podatke objavljuju berzanski analitičari. Osim toga, treba koristiti i podatke o visini stope kapitalizacije koja je adekvatna za ulaganje u akcije rizične grupe.

Višestruki rast dividendi

Kod preduzeća u tehnološki razvijenim granama očekivani rast dividendi izražava se nejednakim stopama. Formula za izračunavanje cene akcija u uslovima nejednakog rasta očekivane dividende je sledća:

Gde je:

- izuzetna stopa rasta dividende;g - normalna stopa rasta dividende, in - period izuzetnog rasta dividende.

Model diskontovanja dividendi je dobar prilikom stvaranja strategije ulaganja u jednu akciju, pri čemu se koristi njena privremena potcenjenost ili precenjenost na tržištu. Sa druge strane, ovaj model se ne koristi prilikom izbora investitora između više akcija, jer se suočava sa više problema, kao št su: a) predviđanje budućih dividendi je nezahvlan zadatak i pitanje je sa koliko sigurnosti se to može postići, b) postavlja se pitanje dužine vremenskog horizonta svođenja dividendi na sadašnju vrednost, i c) na cenu mogu uticati i drugi faktori.

2. Komparativni model

15

Komparativni model je jednostavan model za pronalaženje potcenjenih ili precenjenih akcija. Zasniva se na utvrđivanju racia cena / prihod ( Price / Earnings Ratio, odnosno P/E Ratio ).

Pre svega, potrebno je utvrditi prihod po akciji ( Earnings Per Share: EPS )

EPS = neto prihod koji se deli akcionarima / ukupan broj običnih akcija

Što znači:

P/E = cena akcije / prihod po akciji

Investitori ovaj model mogu koristiti prilikom razmatranja mogućnosti ulaganja u dve ili više akcija iste rizične klase. U tom slučaju, opredeliće se za akciju koja ima niži P/E racio zato što ova akcija omogućava brži povraćaj na uložena sredstva.

3. Model diskontovanja gotovinskog toka ( Cash Flow Model )

Model diskontovanja gotovinskog toka se koristi za izračunavanje ukupne vrednosti vlasničkog kapitala preduzeća, s tim što se može koristiti i za izračunavanje ukupne vrednosti preduzeća ukoliko ono pribavlja kapital isključivo emitovanjem običnih akcija. Formula za izračunavanje je sledeća:

Gde je:

S – vrednost vlasničkog kapitala;x – dobitak pre oporezivanja;r – diskontna stopa;t – stopa poreza na promet.

Ukoliko utvrđenu vrednost vlasničkog kapitala podelimo sa ukupnim brojem emitovanih običnih akcija, putem ove formule dobijamo cenu akcije preduzeća.

Ipak, predstavljeni modeli nisu u potpunosti pouzdani prilikom donošenja investicionih odluka, pa ih treba uzeti u obzir sa izvesnom dozom rezerve. Razlozi za to su sledeći:

a) u realnom ekonomskom životu deluju brojni faktori koji utiču na cene akcija, a koji nisu obuhvaćeni navedenim modelima,

b) u slučaju da navedeni faktori odlučujuće deluju na cene akcija, nije moguće pouzdano proceniti kretanje cena u budućnosti,c) mnogi faktori koji utiču na kretanje nivoa cena akcija se ne mogu kvantifikovati niti numerički izraziti,

16

d) postoje situacije kada se cene akcija menjaju zbog iracionalnih uticaja, koji su potpuno nepredvidivi i često se događa da deluju suprotno od očekivanja.

Iz ovog razloga nastali su i drugi modeli koji pokušavaju da objasne kretanje cena akcija na drugačiji nčin. Osvrnućemo se na dva osnovna pravca:

Teorija čvrste osnove ( Firm Foundation Theory )

Model teorije čvrste osnove suštinski predstavlja statistiku finansijskog tržišta. Da bi dao valjane podatke, potrebno je matematičkim modelom utvrditi unutrašnju vrednost instrumenata diskontovanjem budućih prinosa. Nakon toga se kupuju ili prodaju potcenjei ili precenjeni instrumenti.

Optimistička ili teorija uporišta u oblacima ( Castle-in-the-Air )

Ov teorija se zasniva na psihološkim pretpostavkama. Pretpostavlja se da investitor ne može da vrši procenu budućih prihoda eminenta instrumenata i zbog toga se ne treba baviti procenom cena, nego se treba osloniti na očekivanja i ponašanje većine investitora na tržištu. Cena finansijkog instrumenta će biti na nivou na kom većina učesnika na tržIštu očekuje da će biti.

Potrebno je istaći da neki od najuspešnijih investitora, poput Vorena Bafeta ( Warren Buffett ) prilikom odabira akcija u koje će investirati poseban značaj pridaju fundamentalnoj analizi. Fundamentalna analiza se odnosi na kretanje glavnih makroekonomskih pokazatelja, političkih faktora, kao i analize preduzeća u kojoj jednu od glavnih uloga ima analiza menadžmenta. Naime, osnovna pretpostavka je da će sposoban i pošten menadžment, koji daje tačne i pravovremene informacije o poslovanju, voditi preduzeće na način na koji će ono ostvarivati konstantan rast i razvoj, donoseći na ovaj način profit i svoji vlasnicima ( vlasnicima akcija preduzeća ). Osim toga, kada je reč o ceni akcija, Buffett-ov tim u kom se nalazi još jedan legendarni investitor Čarli Manger, zastupa još neke principe koji se mogu svrstati u nestandardne kada je reč o prosečnom investitoru:

______________________________________________________________________Osnovni Mangerovi principi

Tražite kompanije koje ostvaruju veliku gotovinsku dobit, a zahtevaju male kapitalne izdatke.Daleko je bolje platiti dobru cenu za odličnu kompaniju, nego odličnu cenu za dobru kompaniju.________________________________________________________________________

7.2. Dugoročne obveznice

7.2.1. Pojam dugoročnih obveznica

Roert G Hegstrom, „Voren Bafet za sva vremena“, Plato, Beograd, 2006., str. 88.

17

Obveznice su „hartije od vrednosti koje omogućavaju eminentima da prikupe sredstva za finansiranje svojih potreba na kreditnoj osnovi, a koje investitorima ( vlasnicima ) obezbeđuju isplatu kamate i glavnice po unapret utvrđenom redosledu, u određenom periodu vremena“. One su finansijski instrumenti naznačene nominalne vrednosti kojom se njen izdavalac obavezuje da će licu navedenom na njoj, ili donosioci, isplaćivati kamatu, a na dan dospelosti isplatiti i iznos anuitetskog kupona. Nominalni iznos anuitetskog kupona obveznice naziva se glavnica. Kamata koju izdavalac plaća na pozajmljeni iznos naziva se kupon a kamatna stopa po kojoj se plaća kamata do dospeća obveznice naziva se kuponska stopa ili nominalna kamatna stopa. Obveznice imaju različite nazive. Za obveznice sa rokom dospeća do 5 godina uobičajeno se koristi naziv note, dok se za obveznice sa rokom dospeća preko 5 godina koristi naziv bondovi. Iako dugoročne obveznice, kao i akcije spadaju u dugoročne hartije od vrednosti i imaju identičnu namenu – prikupljanje slobodnoh novčanih sredstava radi finansiranja poslovanja, postoje velike razlike među njima: a) vlasnik obveznice je poverilac izdavaoca za razliku od vlasnika akcije koji je član izdavaoca, b) vlasnik obveznice nema pravo upravljanja u društvu izdavaoca za razliku od vlasnika akcije koji ih, uglavnom, ima, c) potraživanje vlasnika obveznice je fiksno i odnosi se na glavnicu i kamatu, za razliku od vlasnika akcije čije potraživanje je varijabilno, d) vlasnik obveznice koja je obezbeđena garancijom ne snosi rizik poslovanja izdavaoca za razliku od akcionara koji je izložen riziku stečaja i insolventnosti, e) potraživanje vlasnika obveznice je dug za izdavaoca...

7.2.2. Vrste dugoročnih obveznica

Najpotpunija klasifikacija obveznica može se izvršiti prema njihovom eminentu. Uzmajući ovo u obzir razlikujemo: a) državne, b) korporativne, c) municipalne, i d) hipotekarne obveznice.

Slika 3. Obveznice po tipu izdavaoca

Istorijski posmatrano, državne dugoročne obveznice su, verovatno, prvi finansijski instrumenti. Pojavile su se još u srednjem veku kada su se, zbog visokih državnih troškova uzrokovanih vođenjem ratova, koristile za prikupljanje finansijskih sredstava. Smatraju se najkvalitetnijim hartijama od vrednosti, jer država garantuje za njihovu

Erić D. Dejan, „Finansijska tržišta i instrumenti“, Autor, Čigoja štampa, Beogradska bankarska akademija, Beograd, 2007., str. 275

OBVEZNICE

DRŽAVNE( vlada i državne

agencije )

KORPORATIVNE( preduzeća )

MUNICIPALNE( opštine i lokalne

samouprave )

HIPOTEKARNE( veliki broj subjekata )

18

naplativost. Ove hartije od vrednosti se danas izdaju uglavnom radi finansiranja budžetskog deficita i ifrastrukturnih investicija. Državne dugoročne obveznice može emitovati država, njeni organi ili agencije a razlikuju se po nameni i ročnosti. Municipalne obveznice emituju lokalne smouprave radi finansiranja budžetskog deficita ili kapitalnih investicija. Prinos na ove obveznice je, najčešće, oslobođen poreza na tesu one, zbog ove činjenice, zanimljive veoma širokom krugu investitora. Sa druge strane, stopa prinosa na ove obveznice je niža od stope prinosa na državne obveznice. Kod hipotekarnih kredita korisnik se obraća banci ili drugoj depozitnoj instituciji da mu odobri kredit radi kupovine nekretnine. Korisnik polaže učešće u vidu određene sume novca, odobrava mu se kredit, i on kupuje nekretninu. Na ovu nekretninu mu se stavlja hipoteka koja služi kao garancija da će korisnik uredno servisirati obaveze prema banci i koja nije aktivna sve dok korisnik uredno servisira dospele rate kredita. U slučaju neispunjenja obaveza od strane korisnika, banka može aktivirati hipoteku i na taj način naplatiti sopstvena potraživanja. Korporativne obveznice emituju velike i kreditno sposobne korporacije u cilju prikupljanja sredstava za kapitalna ulaganja. Finansiranje putem korporativnih obveznica predstavlja vrsu finansiranja putem duga zbog toga što taj dug povlači obavez isplate glavnice i kamate. U ove obveznice najviše ulažu osiguravajuće kuće, dok je investiranje u njih od strane penzijskih fondova daleko manje zastupljeno. Njihova karakteristika je i to da eminenti obezbeđuju direktno zaduživanje, bez posredovanja banaka. Neke od najčešćih obveznica koje se sreću u SAD su:

Obične obveznice ( Debentures )Subordinisane obveznice ( Subordinated Bonda )Hipotekarne obveznice ( Mortgage bonds )Collateral Trust BondsPrihodne obveznice ( Income bonds )Certifikati založne opreme ( Equipment Trust Certificates )Industrijski razvojne obveznice ( Industrial Development Bonds )Pollution Control Bonds

7.2.3. Vrednost obveznica

S obzirom da je veoma čest slučaj da se obveznice prodaju po ceni različitoj od nominalne, do izražaja dolazi značaj analize njihove vrednosti. Ova analiza treba da pokaže kolika je sadašnja vrednost budućih prihoda obveznice. Pre nego što se pozabavimo formulama za izračunavanje vrednosti obveznice, osvrnućemo se na nekoliko empirijskih pravila:

1. Cene obveznica su inverzno povezane sa tržišnim kamatnim stopama,2. Kamatne stope kod kratkoročnih obveznica teže da osciliraju više nego kamatne stope dugoročnih obveznica,3. Oscilacije cena dugoročnih obveznica su veće nego kod kratkoročnih obveznica,4. Ukoliko su kamatne stope niže, utoliko je tržišna cena osetljivija na promenu prinosa, i5. Kamatna stopa teži da raste u periodima inflacije i da opada kada se očekuje pad cena.

Dželetović Milenko, „Finansijska tržišta i instrumenti“, Autor, 2007., str. 168

19

Državne obveznice se prodaju po cenama nižim od nominalne, nazivaju se diskontnim instrumentima, a diskontna stopa se izračunava po sledećoj formuli:

Gde je:

- kupovna cena obeznice,F – nominalna vrednost obveznice,t – broj dana do dospeća.

Formula za izračunavanje tekuće tržišne cene državnih obveznica je:

Gde je:

P – tekuća tržišna cena obveznice,r - kamatna stopa ( diskontna stopa ).

Diskontna stopa je kamatna stopa na uobičajeni rizik koji je prisutan na finansijskom tržištu i predstavlja prihod koji investitori konsenzusom zahtevaju kao prinos na investiciju. Diskontna stopa bi mogla da se izrazi preko sledeće formule:

r = RP + IP + DP + MP + LP + EP

Pri čemu je:

r - Diskontna stopa,RP - Realna kamatna stopa,IP - Premija za očekivanu inflaciju,DP - Premija za kreditni rizik,MP - Premija za ročnost,LP - Premija za likvidnost ( nelikvidnost ), iEP - Premija za devizni rizik.

Kada je reč o obveznicama sa kuponima, koje svojim vlasnicima donose periodičnu isplatu, a na dan dospeća poslednju kamatu i glavnicu, formula za izračunavanje vrednosti je sledeća:

20

Odnosno:

Pri čemu je:

P - Cena obveznice,n - Broj isplatnih perioda,F - Nominalna vrednost obveznice,I - Iznos kamate,r - Diskontna stopa,t - Vremenski period u kome se realizuje isplata kamate.

I pored navedene formule, da bi se dobila što realnija vednost obveznice, potrebno je uzeti u obzir i sledeće faktore koji utiču na visinu cene obveznice: a) preovlađujuće tržišne kamatne stope, b) kreditna sposobnost eminenta, i c) opcije ugrađene u obveznicu.

Za izračunavanje vrednosti obveznica bez roka dospeća ( perpetualnih obveznica ), gde n teži u beskonačno, koristi se sledeća formula:

Pri čemu je:

P - Cena perpetualne obveznice,I - Iznos kamate ( kupona ), ii - Kamatna stopa ( diskontna stopa ).

7.2.4. Rejting obveznica

Određivanje rejtinga obveznica predstavlja procenu verovatnoće da li će, ili ne, dužnik izmiriti svoje obaveze po osnovu izdatih obveznica. Ovaj rejting je u direktnoj zavisnosti od većeg broja faktora, kao što su: obim zaduženosti izdavaoca, fluktacije u nivou prihoda izdavaoca, veličine emisije hartija od vrednosti, verovatnoće da izdavalac neće moći da izmiri svoje obaveze u predviđenom roku, nivoa zaštite koji se nudi vlasnicima obveznica u slučaju neizmirivanja obaveza eminenta i drugi. Procenom kvaliteta svake emisije obveznica bave se razne institucije u svakoj zemlji. Najpoznatije institucije koje se bave procenom kvliteta obveznica a deluju na globalnom su nivou Standard & Poor’s ( S&P ), Moody`s i Fitch Investor Service ( Fitch ). Ove institucije rangiraju obveznice na osnovu informacija koje pribavljaju iz velikog broja izvora, kao šo su banke, potpisnici emisije, podaci sa beze, čitanje finansijskih izveštaja eminenata obveznica i brojni drugi. Određivanje rejtinga obveznica podrazumeva njihovo razvrstavanje u više grupa koje se obeležavanju simbolima od A do D. Sve hartije od vrednosti instrumenti duga se obično rangiraju u dve velike grupe: a) obveznice

21

investicionog ranga, i b) špekulativne obveznice – u koje se svrstavaju sve obveznice sa rangom ispod BBB kod S&P i Fitch-a ili Baa ukoliko ih rangira Moody’s i koje se još nazivaju i junk ( džank ) obveznice.

Sledeća tabela prikazuje rangiranje obveznica i njihove karakteristike.

S&P Fitch Moddy’s Nivo kvaliteta

AAA AAA Aaa

Veoma visok / visok rejting.Obveznice investicionog ranga.

AA+AAAA-

AA+AAAA-

Aa1Aa2Aa3

A+AA-

A+AA-

A1A2A3

BBB+BBBBBB-

BBB+BBBBBB-

Baa1Baa2Baa3

BB+BBBB-

BB+BBBB-

Ba1Ba2Ba3

Špekulativne obveznice.Junk ( džank ) obveznice.

B+BB-

B+BB-

B1B2B3

CCC+CCCCCC-

CCC Caa

CC CC Ca

C C C

C1

DDDD+DDDDDD-

Default obveznice.Ćesto neizvršavanje plaćanja.

Tabela 1. Rangiranje obveznica i njihove karakteristike.

Zaključak

22

Krajem 2008. godine, na poziv Kluba preduzetnika „Zlatorog“ iz Celja, prisustvovali smo kao članovi „Udruženja menadžera Šabac – Umeš“, ekspertskom panelu na temu „Slovenija – kojim putem sada?“ Govornici su bili ugledni profesori sa Ekonomskog fakulteta u Ljubljani, Fakulteta društvenih nauka iz Ljubljane, kao i drugi ugledni slovenački privrednici. Slovenačke kolege su najavljivale dolazak krize, vreme je bilo da se brzo razmišlja i radi. Mi još uvek nismo bili u potpunosti svesni šta nas očekuje i kolika će biti dubina dolazeće ekonomske krize. Kao i mnogi u Srbiji, govorili smo da smo mi od uvek u krizi i da ćemo se relativno lako snaći u dolazećoj. Otrežnjenje je stiglo već sledeće godine, samo nekoliko meseci kasnije. Hipotekarno tržište u SAD se preduvalo, balon je pukao. Bankari koji su davali kredite ne pitajući za solventnost svojih klijenata su ostali bez mogućnosti da ih naplate. Ostali su bez novca. Kupovna moć stanovništva je pala. Privreda je počela da usporava. Kao i uvek država je priskočila u pomoć spašavajući bankarski sektor i posrnule gigante. Upumpane su milijarde dolara u sistem. Nekim čudom ( kao i uvek ) banke su se izvukle a ceh su platili građani koji su ostali bez domova, novca i posla. Kao što obično biva u vremenu velikih potresa, bogatstvo se prelilo iz džepova siromašnih u džepove bogatih. Hipotekarna kriza je praćena krizom prezaduženosti većine zemalja EU. Na žalost, čini se da će ovaj put potrajati. Zbog svega navedenog, značaj poznavanja tržišta kapitala je nemerljiv. Iako postoji ogroman broj faktora koji utiču na ovo tržište, za sve učesnike privrednog i društvenog života je od suštinske važnosti da ga poznaju što bolje. Krize se ne mogu izbeći, one su istorijski gledano ciklična pojava, ali njihov uticaj na svakodnevni život se sigurno može ublažiti. Zadatak svakog od nas koji se bavimo ekonomijom i privredom je da što bolje upoznamo finansijski sistem i da stečeno znanje koristimo u svakodnevnom životu. Reorganizovaćemo preduzeća, povećati produktivnost, racionalno postupati sa novcem i kapitalom. Usvajaćemo znanja, primenjivati ih i izaći zreliji i jači iz trenutne situacije. I, da...za one koji imaju sredstava...vreme je za kupovinu akcija. Samo - pametno.

L I T E R A T U R A

23

Cvetković Nataša, ( 2004 ), „Strategije i principi investiranja“, skripta, Megatrend, Beograd

Ćirović Milutin, ( 2001 ), „Bankarstvo“, Bridge company, Beograd

Dželetović Milenko, ( 2007 ), „Finansijska tržišta i instrumenti“, Autor

Erić Dejan, ( 2007 ), „Finansijska tržišta i instrumenti“, Beogradska bankarska akademija, Beograd.

Graham Benjamin, ( 2003 ), „Inteligentni investitor“, Masmedia, Zagreb

Hegstrom Robert, ( 2006 ), „Voren Bafet za sva vremena“, Plato, Beograd

Hudgins C. Sylvia, Rose S. Peter, ( 2005 ), „Bankarski menadžment i finansijske usluge“, Data status, Beograd

Jamec C. Van Horne, John M. Wachrowicz, Jr., ( 1995 ), „Osnove finansijskog menadžmenta“, Mate, Zagreb

Kulić Mirko, ( 2003 ), „Finansijska tržišta“, Megatrend, Beograd

Labus Miroljub, ( 2003 ), „Osnovi ekonomije“, Stubovi kulture, Beograd

Mishkin S. Frederic, ( 2006 ), „Moetarna ekonomija, bankarstvo i finansijska tržišta“, Data status, Beograd

24