UDK 572 : 929 ^olovi} I.Originalan nau~ni rad

M i { a \ u r k o v i }

IZME\U NAUKE I PROPAGANDE

SA@ETAK: Predmet obrade u ovom ~lanku jeste opus Ivana ^olovi}a,poznatog etnologa i autora brojnih kwiga u kojima se bavio problemima popu-larne kulture. Nakon predstavqawa wegovog celokupnog stvarala~kog opusa, uprvom delu se daje op{ti pregled wegovog dela i ocewuju dometi i nedostacinekih wegovih osnovnih teza. U drugom delu ~lanka autor se posebno fokusirana ^olovi}ev rad posle 2000. godine i pokazuje kako je usled politi~ke moti-vacije wegova misao i metodolo{ki i sadr`ajno skliznula u ogoqenu politi-~ku propagandu, gube}i svaki dodir sa zahtevima nau~nog rada.

KQU^NE RE^I: Ivan ^olovi}, etnologija, popularna kultura, rat, na-cionalizam

Ve} izvesno vreme autor ovih redova bavi se istra`ivawima raznihoblika i manifestacija popularne kulture, s posebnim naglaskom na izu-zetno `ivo i raznovrsno podru~je popularne muzike. Samo u posledwihdvadesetak burnih godina popularna muzika je kod nas do`ivela zaistaneverovatnu evoluciju, {ire}i se u veliki broj novih `anrova. S punimulaskom tr`i{ne privrede i medijskom pluralizacijom dobili smo veli-ki broj novih izvo|a~a, producenata i stvaralaca, koji su u veoma razno-rodnim politi~kim i dru{tvenim uslovima realizovali krajwe zanimqi-ve oblike muzi~ke prakse i artefakata. Pored ve} postoje}ih `anrovakao {to su folklor, guslawe, xez, rok, neofolk muzika, dobili smo i ra-tni folk, tehno-folk, tehno-pop (dens), tehno, etno i jo{ jedan broj no-vih oblika prakse popularne muzike. Deo ovih fenomena bio je predmetmoje obrade u kwizi Diktatura, nacija, globalizacija,1 a posebna istra-`ivawa ovih novih `anrova izlo`ena su u nekoliko ogleda koji se usko-ro pojavquju u kwizi Slika, zvuk i mo}.2

Pisawe o temi nacionalfolka ili ratni~kog folka i srodnih mu-zi~kih `anrova na ovim prostorima nije mogu}e bez referirawa na delo

1 Vidi: \ u r k o v i }, Mi{a (2002). Diktatura, nacija, globalizacija, Beograd: IES.2 Re~ je o ogledima „Poetika i politika nacionalfolka“, „Rat i popularna muzika“,

te „Ideolo{ki i politi~ki sukobi oko popularne muzike u Srbiji“.

Ivana ^olovi}a. Ovaj rad je i zapo~et kao kra}i ekskurs o ^olovi}evimpogledima na pomenute `anrove, ali se zbog obiqa materijala i konkret-nih pitawa izdvojio u poseban ogled. Tu je tako|e i ~iwenica da pomenu-ti autor upravo ove godine navr{ava sedamdeset godina `ivota, {to za-slu`uje jednu vrstu preseka i pregleda tragova koje je Ivan ^olovi}ostavio u na{oj kulturi.

Postoje najmawe dva osnovna razloga za{to je ^olovi}a nemogu}e za-obi}i kada se bavite problemima popularne muzike na na{im prostori-ma. Ivan ^olovi} se tokom perioda koji ovde obra|ujem zapravo jediniozbiqno i koliko-toliko kontinuirano bavio novim muzi~kim folklo-rom i politi~kim i vrednosnim sadr`ajima koji su se tokom ratnih vre-mena u ovim `anrovima mogli sresti. Stoga su wegovi tekstovi i kwigeiz datog perioda (Bordel ratnika, Pucawe od zdravqa i Politika sim-bola3) nezamenqivo polazi{te za ovu vrstu analize. Sve i da se autorune svidi vrednosno-ideolo{ki rakurs iz kog ^olovi} posmatra ovo za-nimqivo podru~je ({to je svakako i moj slu~aj), opet je prinu|en da u po-trazi za materijalom posegne za ^olovi}evim zapisima nastalim na osno-vu bogatog prikupqenog materijala.

Drugi razlog je, naravno, ~iwenica da je Ivan ^olovi} gotovo sâm una{oj nau~noj zajednici formirao specifi~an istra`iva~ki prostor ijedan poseban metod rada. Ovaj autor ve} vi{e od tri decenije s poseb-nom pa`wom istra`uje svet marginalaca, takozvane trivijalne ili para-literarne kwi`evnosti, tabuiranih proizvoda i autora, savremenih na-rodnih peva~a i svet savremenog folklora, odnosno istinski narodne(popularne) kulture. Metod koji je on primenio kod nas (bavqewe prezre-nim i prokazanim stvarala{tvom ni`ih klasa koje se ispoqava u novo-komponovanoj muzici, epitafima, sportskoj, estradnoj i drugoj paralite-rarnoj {tampi, ali i tabuiranim i provokativnim stvarala{tvom vi{ihklasa kao {to je erotska i pornografska literatura) pokazao je mnogimqudima istinsku nau~noistra`iva~ku vrednost ovih podru~ja i podstakaomla|e istra`iva~e da obrate pa`wu na takve marginalne pojave. I sâmspadam u takve, s obzirom na to da sam izme|u ostalog i od ^olovi}a na-u~io vrednost i zna~aj istra`ivawa kvizova, popularne muzike, umrlica,serija, stripova i drugih oblika popularne kulture, odnosno onoga {toon smatra gra|om nove etnologije.

^olovi} spada u grupu frankofonih autora4 koji su sedamdesetih iosamdesetih godina u na{oj kulturi napravili pravu malu revoluciju,uvode}i na razli~ite na~ine veliki broj zna~ajnih „novih“ i u to vremedosta kontroverznih autora. U pitawu su filozofi, sociolozi, kwi`evnipisci, antropolozi i savremeni etnolozi koji su nudili druga~iji pogled

86

3 Bordel ratnika, (1994). Beograd: XX vek; Pucawe od zdravqa, (1994) Beograd: Be-ogradski krug; Politika simbola, (1997). Beograd: Radio B92.

4 Uz wega svakako treba pomenuti Nikolu Milo{evi}a, \or|ija Vukovi}a, JovicuA}ina, pa i Milana Komneni}a, urednika Prosvetine biblioteke Erotikon.

na dru{tvene i politi~ke procese, kao i na pitawe {ta je stvarni, obi~ni~ovek, koje su wegove potrebe i kako on na dnevnom nivou ispoqava svojevizije, strahove, `eqe i odnose, prevode}i sve to u odre|ene oblike stvara-la{tva i kulture u naj{irem smislu. Sve do polovine osamdesetih ^olovi}je svoj rad uglavnom i bazirao na prevo|ewu ovih dela. No krenimo redom.

Ivan ^olovi} ro|en je 1938. godine u Beogradu. Diplomirao je naop{toj kwi`evnosti na Filolo{kom fakultetu u Beogradu (1961), gde jei magistrirao (1972). Doktorirao je 1984. na Filozofskom fakultetu uBeogradu disertacijom Etnologija divqe kwi`evnosti.

Ovde treba izdvojiti wegove prevode Bataja (Georges Bataille), LeviStrosa (Claude Levi-Strauss) i Rolana Barta (Roland Barthes): RolanBart, Kwi`evnost, mitologija, semiologija, Nolit, 1971, @or` Bataj,Kwi`evnost i zlo, BIGZ, 1977, zatim Klod Levi Stros, Totemizam da-nas, BIGZ 1979, Rolan Bart, Sad, Furije, Lojola, Vuk Karaxi}, 1979,@or` Bataj, Erotizam, BIGZ, Beograd, 1980. ^olovi} se pojavquje i kaourednik ~etvorotomnog izbora iz dela Tihomira \or|evi}a objavqenog uProsveti 1984, pod naslovom Na{ narodni `ivot, koji je priredio ipreradio Nenad Qubinkovi}.

Ivan ^olovi} je mesto u na{em nau~nom panteonu zaslu`io i ~iwe-nicom da je stvorio i da tokom skoro ~etiri decenije (od 1971) sa uspe-hom odr`ava ediciju XX vek u kojoj se pojavilo mnogo vrednih prevodadela autora koji imaju senzibilitet sli~an ^olovi}evom, a osim toga,{tampana su i brojna vredna dela doma}ih, kao i autora iz susedstva. Onje osniva~ i urednik edicije, a od 1988. je i izdava~. U ovoj biblioteciiza{la su izme|u ostalih i takva dela kao {to su Prou~avawe kulturaKliforda Gerca (Cliford Gertz), Duh vremena Edgara Morena (Edgar Mo-rin), Nacionalni identitet Entoni Smita (Anthony D. Smith), Izmi-{qawe tradicije Hobsbauma (Eric Hobsbawm) i Rejnxera (Terence Ran-ger), Saidov (Edward Said) Orijentalizam, pa Imaginarni Balkan Ma-rije Todorove (Maria Todorova), zatim dela Retklifa Brauna (AlfredRadcliffe-Brown), Evans-Pri~arda (E. E. Evans-Pritchard), Moskovisija(Serge Moscovici), itd.

Dobijawe presti`ne Herderove nagrade i francuskog priznawa Legi-ja ~asti tako|e govore da je re~ o nekome ~ijem se stvarala{tvu mora oz-biqno pri}i. Stoga je ~udno da ^olovi}evo ukupno delo nije do`iveloozbiqniju recepciju u nauci i ozbiqno promi{qawe o wegovoj vrednosti,nedostacima, konkretnim rezultatima, putevima koji su time otvoreni isl. Istina, novinari se ~esto pozivaju na neke wegove uvide, vole i da gaanga`uju za tuma~ewa savremenih fenomena ili politi~kih kontroverzikoje se ispoqavaju preko nekog od takozvanih epifenomena ili uvrnutihpodru~ja. Wegove kwige su postale deo fakultetskih kurikuluma. No, oz-biqnih studija o wegovom delu nema.

Wegova autorska dela, me|utim, ~ine ve} poveliki broj strana. Iakoje relativno kasno po~eo da se bavi pisawem i da objavquje, ^olovi} je

87

stigao do dvocifrenog broja naslova. Prva kwiga, kratka Kwi`evnostna grobqu, objavqena je 1983,5 a kasnije je u celosti inkorporirana u we-govo daleko najboqe i najozbiqnije delo Divqa kwi`evnost (1985), {toje zapravo wegova doktorska disertacija. Usledila je zbirka tekstovaVreme znakova (1988) a zatim i zbirka ogleda o erotskoj kwi`evnosti ipiscima nazvana Erotizam i kwi`evnost (1990). Pravu eksploziju stva-rala{tva (ili {to bi on rekao epifanijski podsticaj) ^olovi} do`iv-qava s po~etkom rata 1991. On se ukqu~uje u Beogradski krug pod ~ijimokriqem je uredio dva zbornika: Druga Srbija i Intelektualci i rat.Za istog izdava~a je 1994. objavio i kwi`icu (zbirku kolumni i predava-wa) Pucawe od zdravqa. Prethodne godine je u svojoj ediciji objavio sli-~no koncipiranu, ali ne{to ozbiqnije zami{qenu zbirku Bordel ratni-ka (1993).6

^olovi}evo najozbiqnije izdawe iz ove decenije Politika simbola,pojavilo se 1997. godine. To opet nije monografija nego zbirka raznorod-nih tekstova, po~ev od ozbiqnih tematski povezanih radova iz prvog delanazvanih „Srpski politi~ki etnomit“, preko nekolicine ogleda o fudba-lu, Skerli}u ili retorici mira, do 32 novinska teksta, {to je na`alostostao glavni i omiqeni metod ^olovi}evog rada i ogla{avawa. Usledilaje kwi`ica Kada ka`em novine (1999), posve}ena analizi pisawa listaPolitika tokom rata, a zatim jo{ jedna zbirka ~lanaka i intervjua, Du-bina (2001).

Posledwu deceniju ^olovi} je proveo uglavnom {tampaju}i nova iz-dawa svojih prethodnih dela u ediciji XX vek, uz koju su i{la brojna no-va izdawa prevoda i doma}ih autora. Na engleskom su objavqena dva izda-wa sa~iwena od prevoda wegovih ogleda od koji jedno nosi naziv Politicsof Identity in Serbia7, a drugo Politics of Symbol in Serbia8. Na sajtu Pe{-~anika mo`e se na}i podatak da su mu dela prevedena na brojne druge je-zike. [to se autorskog rada ti~e, treba pomenuti feqton o guslama Sve-to ili krivo gudalo, objavqen u dnevnom listu Danas, i ne{to {to jeposle vi{e od dve decenije li~ilo na poku{aj monografskog nau~nog ra-da, Etno-muzika sveta, (2006). Ova kwiga zajedno sa novom serijom po-liti~kih kolumni koje ^olovi} pod naslovom Vesti iz kulture objavqu-je na sajtu Pe{~anika, zaslu`uje posebnu pa`wu kao kona~no svo|ewe we-govog (kvazi)nau~nog rada na golu propagandu, i ovom segmentu wegovograda posveti}u posebnu analizu u drugom delu.

U prvom delu bih `eleo da se usredsredim na nekoliko op{tih oce-na ^olovi}evog rada kao i da uka`em na nekoliko momenata koje vidimkao problemati~ne i sporne u wegovom istra`ivawu i koji se odnose ka-

88

5 Treba uo~iti ~iwenicu da je ^olovi} prvu kwigu objavio tek sa 45 godina.6 ^olovi}evo intenzivno {tampawe tokom ovog perioda ~ini ga, {to bi se reklo,

ratnim profiterom.7 ^ o l o v i c, Ivan (2002) Politics of Identity in Serbia, New York: NYU Press.8 ^ o l o v i c, Ivan (2002) Politics of Symbol in Serbia, C. Hurst and Co Publishers Ltd.

ko na metodolo{ke nedostatke, tako i na supstancijalne, a pre svega nor-mativne teze.

*

Kwiga Divqa kwi`evnost je najva`niji doprinos Ivana ^olovi}ana{oj kulturi, i predstavqa jedan od najvi{ih dometa na{e humanistikeod Drugog svetskog rata na ovamo. Za razliku od svih drugih svojih pisa-nih radova, autor je u ovom delu ispo{tovao sve zahteve nau~nog rada.Najva`nije, Divqa kwi`evnost ima konkretan istra`iva~ki smisao,plan i jasnu tezu koju autor s dosta uspeha dokazuje i teorijski obrazla-`e. Sam termin ozna~ava posebno poqe istra`ivawa u okviru koga ^olo-vi} predstavqa ~etiri `anra. Kwiga se sastoji od uvoda i pet poglavqa.Uvod i posledwe poglavqe „Divqa kwi`evnost kao novi folklor“ imajuteorijsku funkciju obrazlagawa zna~aja i zahvalnosti istra`iva~kog po-qa, dok ~etiri poglavqa predstavqaju ~etiri specifi~na `anra, odnosnooblika izra`avawa „obi~nog naroda“ koje autor detaqno, predano i plan-ski istra`uje. Re~ je o novim epitafima na nadgrobnim spomenicima, za-tim novinskim tu`balicama i umrlicama, pa novim narodnim pesmama(novokomponovanoj narodnoj muzici) i kona~no o sportskoj {tampi. Da biova istra`ivawa ostvarila ubedqivost i potkrepqenost, autor je godinamaplanski prikupqao materijal, selektirao ga, klasifikovao i zatim obra-|ivao u skladu sa zacrtanim namerama istra`ivawa. Postupke koje je tadaprimenio, ^olovi}, na`alost, nikada vi{e nije ni pribli`no poku{aoda realizuje, {to se mo`e tuma~iti samo nau~nom neozbiqno{}u i pro-stom qudskom lewo{}u. Za ovo istra`ivawe, me|utim morao je da obilazigrobqa i pa`qivo bele`i natpise na wima, prati umrlice, istra`uje pi-sawe sportskih novinara, pa`qivo selektuje vi{e od 200 novih pesamakoje se najvi{e tra`e u emisijama @eqe, ~estitke i pozdravi, sakupqe-nu gra|u podeli u pod`anrove i da tek na kraju, na osnovu ogromnog teo-rijskog aparata, dobijenog pre svega od francuskih antropologa, istori-~ara, filozofa i novih etnologa, vrlo pa`qivo iznese svoje uvide, ospo-ri brojne predrasude i nepretenciozno iznese svoj sud o kvalitetu, zna~a-ju i vrednostima nove nepriznate, odnosno „divqe“ kwi`evnosti.

Wegov tada{wi osnovni motiv imao je duboko demokratsku konotaci-ju, a to je odbrana prava na autohtoni, realni `ivot i stvarala{tvo pre-zrenih narodnih masa. Naime, komunisti~ka elita je od sedamdesetih go-dina krenula u o{tar obra~un s ki~om i {undom, pod ~ime su se podra-zumevale sve neelitisti~ke prakse popularne kulture, koje su zahvaquju}iproboju tr`i{ne privrede u odre|enim segmentima dru{tva po~ele da bu-jaju i u Jugoslaviji.9 Vrhunac tog neoprosvetiteqskog ludila je ozlogla-{eni Kongres kulturne akcije odr`an u Kragujevcu 1971. pod ideolo{kom

89

9 O tome detaqno u: \ u r k o v i }, (2004).

i organizacionom palicom tada{weg sekretara CK Srbije, Latinke Pe-rovi}. Osnovna ideja ove manifestacije i krsta{ke politike, koja je go-dinama posle toga vo|ena, bila je borba protiv ki~a i {unda, odnosno su-zbijawe stripova, novokomponovane muzike, filmova crnog talasa, novih~asopisa sa slobodnijom tematikom kao {to je bio ^ik, itd. Komunisti suhteli da suzbiju sve ono {to je spadalo u masovnu kulturu i {to je oduda-ralo od wihovog ultraprosvetiteqskog ideala. ^olovi} je spadao u grupuintelektualaca koja je branila pravo naroda na „u`ivawe“ u svim ovimproizvodima na na~in na koji u sli~nim proizvodima u`ivaju i wihoviparwaci u slobodnim zemqama. I u svom doktoratu, on, dakle, pre svegabrani demokratsko pravo obi~nog ~oveka da stvara svoje neelitisti~keartefakte, da u wima u`iva, tuguje i da preko wih ostvaruje komunikaci-ju sa okru`ewem, precima ili s obzirom na to mla|im nara{tajima.

Najboqe je navesti samog ^olovi}a: „Dakle, re~ je o izuzetno boga-toj i raznovrsnoj gra|i ~ije je istra`ivawe za folkloristiku, reklo bise, podsticajno bar koliko i tragawe za usmenim folklornim stvarala-{tvom u ~istom stawu.“ ^olovi} se ovde bori protiv klasi~nog komuni-sti~kog puritanstva koje je priznavalo samo anahroni folklor a prezira-lo nove proizvode savremenog foklora. Ukazuju}i na problem on ka`e:„Pismen ~ovek u ovom smislu neguje svoju pismenost, on je svesno pismeni to nagla{ava, pre svega tako {to ga poga|a svaka polupismenost, kojaprofani{e sveto pismo. On visoko ceni pastoralnog analfabetu, usmenognarodnog peva~a s po~etka 19. veka, ali prezire dana{wu divqu pisme-nost i wenu kwi`evnost.

Me|utim, tvorevine kakve su novi epitafi, novinske tu`balice, no-ve narodne pesme i fudbalske pri~e, za svoju publiku zna~e mnogo vi{enego {to wihov minorni status na lestvici priznatih kulturnih vredno-sti podrazumeva. One imaju va`nu ulogu u li~nom, porodi~nom i dru{tve-nom `ivotu naj{irih slojeva stanovni{tva, preko wih se odvija simboli-~ka komunikacija me|u ~lanovima u`ih i {irih zajednica, u kojoj seutvr|uju i razmewuju temeqni vrednosni stavovi i oblikuje svojevrsnafolklorna „filozofija“ `ivota. Divqa kwi`evnost ima istu svrhovi-tost koju Meletinski (Eleazar Meletinski) pripisuje mitskoj misli: „usred-sre|ena je na takve ’metafizi~ke’ probleme kao {to su tajna ro|ewa ismrti, sudbina, itd., koji su u izvesnom smilu periferni za nauku i u ve-zi s kojima ~isto logi~ka obja{wewa ne zadovoqavaju uvek qude ~ak ni usavremenim dru{tvima“. Ona je nastala na temequ op{te pismenosti irazvoja modernih sredstava komunikacije, koja su umnogome izmenila likna{e kulture, ali ne i wen duh. Pokazalo se da prelaz s kulture zasnova-ne prete`no na usmenoj komunikaciji na kulturu pisma, {tampe i moder-nih masovnih medija sam po sebi nije doveo, bar kad je o na{oj sredinire~, do radikalne promene svesti ili, kako bi antropolozi rekli, „uma“folklornog ~oveka. Divqa kwi`evnost je, po mom mi{qewu, elementjednog alternativnog, paralelnog kulturnog stila, koji mada zasnovan na

90

op{toj pismenosti i prosve}enosti izneverava za wih vezan ideal ~ove-ka, ali ne i ~oveka samog“10

Ovde treba uo~iti i ista}i nekoliko momenata. ^olovi} od komuni-sti~kog ideala „novog ~oveka“ brani ~oveka samog, dakle realnog, obi~-nog ~oveka, zatim ^olovi} brani pravo obi~nog ~oveka da `ivi svoje mi-tove, svoju iracionalnost, da se tim sredstvima slu`i u razre{avawu ve-likih radosti i velikih tragedija kako su to uvek ~inili i drugi qudi,dakle, bez nu`nosti svo|ewa na ~isto racionalisti~ke forme opho|ewa,do`ivqavawa i razre{avawa. Kona~no, on smatra da taj ~ovek svoju divqukulturu i wene proizvode razvija sâm, suprotno `eqi vlasti odnosno go-spodara. Po~ev od 1991. ^olovi} napu{ta sve ove elemente i usvaja pot-puno druga~ija shvatawa, o ~emu }e vi{e re~i biti kasnije kad budemoobra|ivali wegovu dominantnu tezu iz vremena rata, tzv. HMV (skra}enood His Master’s Voice, odnosno Glas svoga gospodara). Jo{ jedan zanimqivi indikativan momenat za uo~avawe ove promene jeste ~iwenica da ^olo-vi}, koji ovde indirektno napada Latinku Perovi} i wen najva`niji kul-turolo{ki projekat, od po~etka rata postaje veoma blizak s gospo|om Pe-rovi} i do dan-danas (isto kao i Petar Lukovi}, drugi va`an kriti~arKKA11) ignori{e svoje nekada{we radove, uglavnom rade}i i pi{u}i svesuprotno od onog {to su iznosili pre rata.

Divqa kwi`evnost, dakle, imala je sve odlike ozbiqnog i ubedqi-vog nau~nog dela, brane}i jednu veoma va`nu tezu za na{u nauku i za ge-neralno razumevawe popularne, odnosno narodne kulture. Ve} slede}e ^o-lovi}evo delo ra|eno s relativno ozbiqnim pretenzijama, Erotizam ikwi`evnost, ne uspeva u potpunosti da opravda svoje objavqivawe. ^olo-vi} je u ovoj kwizi napravio kompilaciju raznoraznih svojih ogleda kojisu ~ini se nastajali uz ~itawe francuske erotske kwi`evnosti i litera-ture o takvim kwi`evnim delima, koju je ovaj autor prevodio. Osim ne-{to du`eg rada o Markizu de Sadu, tu se nalazi jo{ {est ogleda koje je-dino povezuje zajedni~ko zanimawe za erotizam. ^ini se da je osnovna te-za koju autor `eli da iznese u principu ponavqawe teze iz Divqe kwi-`evnosti o vrednosti `anrova paraliterature ili tabuiranih artefaka-ta (u ovom slu~aju erotske i pornografske kwi`evnosti). Osim toga ~i-talac ne dobija bogzna {ta osim prepri~avawa Sadovih i Restifovih de-la. Verovatno je najzanimqivije u vezi sa ovom kwigom to da je neko kodnas prvi put na taj na~in pisao o ovim {kakqivim i provokativnim kwi-`evnim delima. Mogu}e da je ova ~iwenica da tu nema ba{ {ta da se ka-`e zaslu`na za to da ^olovi} nije poku{ao da od skupqenog materijalanapravi koherentno monografsko delo.

A onda je po~eo rat koji je doneo novu vrstu inspiracije i sve izra-`eniji politi~ko propagandni aspekt u ^olovi}evom delawu. Moja teza jeda je tokom devedesetih, uz fokusiranost na ovaj nivo, Ivan ^olovi} jo{

91

10 ^ o l o v i } (1985), str. 284–287.11 Kongres kulturne akcije, Kragujevac 1971.

uvek poku{avao da zadr`i i svest o potrebi da se politi~ke teze i ana-lize bar delimi~no stave u kontekst globalne, univerzalne nauke i sli-~nih iskustava drugih naroda, da bi posle 2000. na{ autor otpustio ko~-nicu i pre{ao u vode ~iste, ogoqene propagande koja ni najmawe ne vodira~una o objektivnosti i osnovnim uzusima nauke koje bi nau~nik treba-lo da zadovoqi u svom javnom delovawu.

O ozbiqnom radu ve} od po~etka devedesetih vi{e nije bilo ni po-mena, pa su kwige iz ovog perioda postale kompilacije onoga {to je, smawe ili vi{e ozbiqnosti, ^olovi} prikupio u proteklom periodu. Darazmotrimo, me|utim, teze koje on u ovom periodu iznosi.

Sporan je, pre svega, wegov odnos prema ratu. Wegovo stanovi{te jea priori pacifisti~ko, dakle, rat je u bilo kom obliku neprihvatqiv.Ova normativna utopija suprotna je iskustvu ~itavog sveta, ukqu~uju}i ipraksu najrazvijenijih i najliberalnijih dr`ava. Uzroci rata nisu samoiracionalni, niti je rat samo rezultat mr`we i manipulacije elita na-rodima, kako bi se po ^olovi}u zakqu~ilo. Rat je (istorija to pokazuje)~esto jedini na~in da se realno postoje}i sukobi izme|u dve dr`ave ilidva naroda re{e. Oru`ani otpor ili sukob je ~esto jedini na~in da nekinarod sebe za{titi od namere drugog naroda da ga ponizi, politi~ki pot-~ini, eksploati{e ili ~ak uni{ti. Istorija rasprava o pravednosti ra-ta je duga i, kao {to je poznato, liberalni autori nimalo nisu zaostajaliu opravdavawu rata u odnosu na konzervativne ili autoritarne12.

Uzgred, to je jo{ jedan problemati~an moment u ^olovi}evoj anali-zi. Kada govori o ratu i nalazi primere u novijoj srpskoj publicisticionih koji razvijaju tezu o po`eqnosti rata, ^olovi} ih povezuje sa dvoji-com proka`enih nema~kih autora, Kajzerlingom (von Keiserling) i Luden-dorfom (Erich von Ludendorff)13, koji su po~etkom pro{log veka razvija-li takve teorije o vitalizmu i o ratu kao najboqem na~inu za obnovu na-rodne energije. Ovo povezivawe sa wima kod obi~nog ~itaoca izaziva di-rektno izjedna~avawe skora{wih srpskih i hrvatskih ratova s nacisti~kimi fa{isti~kim avanturama iz prve polovine pro{log veka. Bilo bi mno-go po{tenije da je pored ova dva autora ^olovi} stavio, na primer, jednogHegela koji je iznosio identi~ne teorije o ratu ~itav vek pre wih. Jo{po{tenije bi bilo da je naveo veoma srodne belicisti~ke stavove, na pri-mer, Xona Stjuarta Mila (John Stuart Mill), vode}eg angloameri~kog li-beralnog mislioca, o zna~aju rata za vitalnost nacija i moralnu obnovu.

Osnovni problem je, dakle, po~etna hipoteza, tj. pitawe opravdano-sti i su{tinske neizbe`nosti rata kao stalno prisutne mogu}nosti u `i-votu bilo kog naroda. Ako se ova hipoteza prihvati kao realnost i nu`-nost, onda nu`no slede svi oni elementi koje ^olovi} opisuje kao feno-

92

12 O ovom problemu i o krajwe afirmativnim stavovima liberalnih autora kao {tosu Mil, Fon Mizes (Ludwig Mises) ili Tokvil (De Tocqueville) o ratu pogledati: \ u r k o -v i }, (2005), str. 269 i \ u r k o v i }, (2006), str. 59.

13 ^ o l o v i }, (1993). Bordel ratnika, str. 125.

mene rata: i homogenizacija, i propaganda, i veli~awe, i posve}ewe `rt-ve (jer kako ina~e objasniti ~oveku smislenost wegovog umirawa u ratuako to nije `rtvovawe za odbranu svog naroda)14, i ismevawe, i poni`a-vawe neprijateqa, itd. Srpski, hrvatski ili bo{wa~ki narod je tokomproteklih ratova koristio ista propagandna sredstva koja oduvek koristei drugi, pa i najrazvijeniji narodi dana{wice. To {to je doma}a propa-ganda primitivnija, s obzirom na to da je slabije razvijena i mawe kori-sti nau~na dostignu}a manipulacije, ne zna~i da je vi{e treba osuditi odzapadne.

Bar smo 1999. mogli da vidimo kako se prilikom pokretawa ratnema{inerije zapadnih zemaqa navodno nezavisni mediji do kraja stavqaju ufunkciju ratne politike i propagande svojih re`ima. E, to ^olovi} ve}nije analizirao. Tu dolazimo do niza metodolo{ki i su{tinski pa ~ak imoralno spornih ta~aka u wegovom radu. Tokom rata 1999. ^olovi} je na-pisao kwigu Kad ka`em novine15 u kojoj je analizirao propagandni radlista Politika tokom nekoliko meseci ratovawa. Znatno bogatiji, za-nimqiviji i istra`iva~ki provokativniji materijal koji su tih meseciproizveli brojni zapadni listovi, nedeqnici, humoristi~ki ~asopisi ilielektronski mediji ostao je van dometa wegovih interesovawa. Isto kao{to su van wegove analize ostali brojni brutalni primeri zapadne pro-pagande razvijeni kroz popularnu kulturu tokom devedestih gde je siste-matski i s brojnim rasisti~kim primesama iskonstruisan lik Srbina kaodivqaka, ubice, bolesnika, varvara, primitivca, re~ju iracionalne osobepar excellance.

Ovu svoju poziciju ^olovi} je poku{ao da razjasni jo{ u decembru1991. u tekstu „Propaganda rata”16. Sli~no Neboj{i Popovu koji je upredgovoru za Srpsku stranu rata obja{wavao da treba da po~istimoprvo kod svoje ku}e, ^olovi} obja{wava da ga pre svega poga|a propagan-da beogradskih i srpskih medija. „Ja sam wen objekat i wena `rtva. Odwe moram da se branim, za wu se ose}am odgovornim”. ^ovek bi pitao, pazar nas 1999. nije pre svega poga|ala NATO propaganda, zar nismo bilipre svega wene `rtve i objekti? No i tada je ^olovi} opet obra|ivao sa-mo srpsku propagandu, a zapadnu ostavqao po strani.

On, dodu{e, ka`e da ga zanima i hrvatska i to kako se isti toposii isti metodi sre}u na obe strane. Toga, me|utim, u wegovim istra`iva-

93

14 O tom krajwe kontroverznom problemu pisali su najzna~ajniji politi~ki misliociod Tomasa Hobsa (Thomas Hobbes) do Jael Tamir (Jael Tamir). Ali ^olovi}a to ne zani-ma. Iako politika dominira u wegovim delima (koja su vrednosna i politi~ka ~itawa novogfolklora, a kasnije i nove elitisti~ke kwi`evnosti), o~igledno je da on o politi~kojteoriji nema pojma. ^olovi} ne samo da ne poznaje klasi~nu politi~ku teoriju, najva`nijemislioce i wihove stavove, nego ne poseduje ni najelementarnija znawa iz oblasti me|una-rodnih odnosa, geopolitike i srodnih disciplina bez kojih je nemogu}e razumevawe savreme-nih politi~kih tokova, gde je na{ prostor u doba globalizacije ~esto samo nesvesna re-fleksija dominantnih trendova u ekonomiji, politici i posebno popularnoj kulturi.

15 ^ o l o v i }, Ivan (1999) Kad ka`em novine, Beograd: Samizdat B92.16 ^ o l o v i }, Ivan Pucawe od zdravqa, op. cit. str. 7.

wima ima mnogo mawe i brojni poznati i bizarni primeri poput pesmeDanke Deutschland! ili vrhunskih usta{kih proizvoda Tompsona, [korai srodnih momaka nisu zahva}eni ^olovi}evim perom. Za{to? Za{to je~etni{tvo (ina~e krajwe pristrasno predstavqeno u ovom delu) tolikoinspirativnije od usta{tva i wegove ikonografije, ako se autor ve} po-duhvatio komparacije? Treba pogledati, na primer, zanimqiv ~lanak Ket-rin Bejker u kojem se analizom Tompsonovog paradiskursa pokazuje zna~ajestradne istoriografije odnosno estradnog revizionizma za definisawesavremenog shvatawa identiteta u Hrvatskoj17. O uticaju i polo`aju rat-ni~kog folka u Hrvatskoj i Srbiji dobro govore slede}i podaci: Tomp-son sa svim fa{isti~kim obele`jima okupi 50.000 qudi u Splitu ili40.000 u Zagrebu (snimak koncerta je emitovan na drugom programu HRT),dok Baja Mali Kninxa nastupa u kafanama u Bole~u.

Jo{ je zanimqivije pitawe za{to kod ^olovi}a nema ni pomena bo-{wa~ke ratne propagande i posebno wihovih produkata ratne popularnekulture? A ima tu krajwe zanimqivih momenata. Recimo, ~uveni Rizo Ha-midovi} s hitovima „Bajram do|e, Bosna gori” („nije znala Bosna {ta du{-manin znade”) ili „Rodni kraj Sanxak” (s finim spotom u kome se pri-kazuje nezavisni Sanxak s bosanskim qiqanima) ili „Ja sin sam tvoj”(„Krene li du{man ti na zide, u san starih mezanova, udari}e na {ehide{to krv }e liti za brda ova”). Pa recimo himna 505. Bu`imske („505. Bu-`imska vite{ka brigada u boj kre}e u boj kre}e, sve do Drine, sve do Dri-ne ona stati ne}e. Otimamo visove, ubijamo zlotvore...”), pa hit „Pobi-jedi}emo ove godine, pobijedi}emo mi, mi }emo u Bosnu a gdje }ete vi, vidu{mani”. Zatim ~uvena pesma „Muxahedin turski sin, bori se za Bosnusrcem svim” Mahira Burekovi}a18 ili kora~nica „Mi smo vojska Alaho-va, za islam se borimo, dati `ivot za slobodu, nikog se ne bojimo”19.

Zanimqiv je i ratni opus sarajevskih rokera ispuwen qubavqu pre-ma Izetbegovi}u (Dino Merlin: „Ne bi sjala tako jako ova moja lijepaavlija, ja bih svijetlo zvao mrakom da te nije Alija”). Zatim Tifine:„Bosna mora pobijediti” i „Ponesi zastavu”, itd. Ili kako presko~itiAvdagu Vrapca i wegov ratni hit „Eto Muje sve do Beograda”: „Oj du{-mane sad }e{ vidjet jada, eto Muje, eto Muje sve do Beograda”.

Na ovom mestu moram da podsetim i na veoma zanimqiv slu~aj hrvat-skih rokera koji su se s po~etkom domovinskog rata svi kao jedan staviliu slu`bu zemqe, ostavqaju}i ~itav niz zna~ajnih tragova o tome kako rokmuzika mo`e da slu`i u politi~ko propagandne svrhe isto kao i bilo ko-ji oblik folka. O tome sam ina~e detaqno pisao u eseju „Razmatrawa o

94

17 B a k e r, (2004).18 Ovo je dodu{e jedina referenca toga tipa, pomenuta uzgred u fusnosti ^olovi}evog

teksta „Politi~ki folklor i religija”. A pesma i ideolo{ki i vrednosno, pa i muzi~ki~ezne za detaqnom analizom kakvu je ^olovi} sprovodio npr. nad opusom Krunice. Vidi:Ivan ^ o l o v i }, (1992). Politi~ki folklor i religija u: Zbornik Etnografskog insti-tuta SANU, kw. XLVI, Beograd, 1992.

19 Vidi na: www.youtube.com/watch?v=TxQV4qhtNKg

’turbo folku’“ gde sam kritikovao ~itav niz stereotipa i op{tih mestakoje jedan od onih intelektualnih prevaranata koji su profitirali od ju-goslovenske krize dvedesetih, Erik Gordi, iznosi u svojoj kwizi Kulturavlasti u Srbiji20. Gordi nategnuto ho}e da poka`e kako je TF (turbo folk)kako bi Lukovi} rekao bio „zvu~na slika“ Milo{evi}evih ratova, za razli-ku od urbanog rokenrola koji je Milo{evi} navodno planski uni{tio.Hrvatski slu~aj potpuno razbija wegovu (u to doba i ^olovi}u blisku)tezu, te stoga ni na ovu kao ni na brojne druge primedbe Gordi nikad ni-je odgovorio iako mu je kritika, uostalom kao i ^olovi}u, bila poznata.

Za{to ^olovi} sve ovo ignori{e iako se i u doba kad je pisao Bor-del ili Pucawe, a naro~ito posle, moglo do}i do nekih od ovih potkul-turnih produkata? (Beogradski krug kojem je ^olovi} pripadao imao jeredovnu komunikaciju i razmenu sa odre|enim zagreba~kim i sarajevskimkrugovima tokom rata, a pone{to su prikazivale i ovda{we televizije).^ini se da je odgovor, da to nije bilo politi~ki korektno. ^olovi} je to-kom rata prihvatio stanovi{te da je TF, odnosno novi folklor proizvodgospodara21, odnosno vlasti kao {to je izgleda prihvatio i zapadnu pode-lu prema kojoj su Bo{waci bili `rtve, a time je wihova propaganda (ade-kvatna propagandi ostale dve strane) bila tabuirana za kriti~ku anali-zu. To je ve} jasan politi~ki stav koji nema veze s nau~nim pristupom.Zli jezici bi rekli da bi takvom analizom ^olovi} sebe kompromitovaou o~ima zapadnih donatora, koji ne bi voleli da vide bo{wa~ku propa-gandu (ili ne daj Bo`e svoju) postavqenu u isti rang sa srpskom. Tako biverovatno izgubio donatorsku podr{ku za prevode izdawa, a iskreno neverujem ni da bi imao jednake {anse za Herdera i Legiju ~asti.

Ovo je svakako moralno veoma problemati~na pozicija. Bilo bi lepokada bi ^olovi} jednom izneo ta~an popis svih zapadnih institucija ifondacija koje su pomagale wegovo delovawe, pa bi nam onda verovatnobilo jasnije za{to je svoje analize ograni~io na Srbiju i Balkan. Naprimer, na sajtu Pe{~anika za koji ^olovi} ve} nekoliko godina pi{ekolumne, ranije je stajalo da ga poma`e Norve{ka narodna pomo}. To jeparadr`avna NVO povezana s norve{kim radni~kim pokretom. Norve{kaje, na primer, zemqa koja je pre devet godina u~estvovala u bombardovawuJugoslavije i kojoj svakako ide u prilog naknadno propagandno opravdava-we tada{weg bombardovawa kao neophodnog za suzbijawe navodnog srpskognacionalizma. A i sâm Pe{~anik i ^olovi} se uglavnom time i bave.

A uz moralnu, u pitawe dolazi i nau~na ubedqivost kada se uo~i ~i-wenica da ^olovi} u svojim istra`ivawima skoro nikada ne primewujeistinski komparativni pristup. Zapravo, literatura koju koristi je vrloograni~ena i u su{tini nedostaju prava istra`ivawa, na primer, proble-

95

20 Vidi: G o r d i, (2001) i \ u r k o v i }, (2002). str. 205.21 Vide}emo kako posle 2000. ^olovi} ponovo mewa stanovi{te, poku{avaju}i da za

nove politi~ke potrebe preradi raniju tezu o borbi novih vlasti protiv slobodnog, pro-gresivnog stvarala{tva TF muzi~ara. Kako se to pretvara u karikaturu, pogledati u drugomdelu ogleda.

matike ratnog folklora i ratne popularne kulture ra|ena u zapadnim na-u~nim zajednicama. Naime, to su zemqe i kulture koje su najvi{e ratova-le u posledwih nekoliko stotina godina, zatim kulture s najrazvijenijomurbanom kulturom, a i s najrazvijenijom naukom, pa je stoga razumqivo{to su najozbiqnija istra`ivawa odnosa popularne kulture i, pre svega,muzike, rata i politike ra|ena upravo u tim zemqama22. ^olovi} to iline poznaje ({to je nau~no problemati~no po{to on ~ita i engleski ifrancuski), ili namerno izostavqa ({to je i moralno problemati~no),ili ga naprosto mrzi da se time bavi.

Moja osnovna zamerka ^olovi}evom radu jeste to {to svoja vrednaistra`ivawa nije stavio u kontekst globalno postoje}e nauke, koja imaizuzetno mnogo da ka`e o zna~aju i funkcijama popularne muzike u ratu.Dovoqno je pratiti ameri~ko krajwe kontroverzno i kontradiktornoiskustvo od gra|anskog rata do dana{wih dana. ^olovi} je mogao, na pri-mer, da uzme samo Vijetnamski rat i da uo~i ogroman broj politi~kih idru{tvenih aspekata u kojima se popularna muzika javqa u krajwe suprot-stavqenim ulogama i stavovima. (Na primer, izvorni angloameri~ki folkje proizveo i sna`an talas antiratne muzike, neo folk, ali i veoma be-licisti~ku struju koja je podr`avala „na{e momke” u ratu, tada{wi kan-tri). Wegova istra`ivawa tako zapravo gube univerzalni nau~ni konteksti ostaju u okviru onoga {to se naziva teorijski nacionalizam (bavqewesamo svojim lokalnim fenomenima kao da su oni jedinstveni u svetu). Atakva pozicija povla~i mno{tvo problema pre svega kad je u pitawu kre-dibilitet iznetih teza i poruka.

Posledwi poku{aji po{tovawa uzusa nauke i stavqawa balkanskih isrpskih de{avawa u okvire globalnih kretawa nalaze se u nekim esejimasakupqenim u Politici simbola, na primer, u eseju Banka koji se nala-zi u prvom delu kwige, gde ^olovi} poku{ava da etnifikaciju politikena Balkanu stavi u ukupan evropski kontekst analiziraju}i i svedo~an-stva o ja~awu etni~kih tenzija u evropskim dr`avama i etni~kom politi-kom vo|enih mera kojima su pribegavale vlasti raznoraznih evropskih ze-maqa, ukqu~uju}i i Britaniju, Francusku, Nema~ku ili Gr~ku. „Dakle,razumevawe i tuma~ewe srpskih politi~kih mitova (ali za{to opet samosrpskih? M. \.) koji su o`iveli tokom posledwih godina, u trenutkukrize i rata na tlu biv{e Jugoslavije tra`e kontekst balkanske i evrop-ske savremenosti... Skandalozne, nepodno{qive, ekstremne poruke koje{aqu ovi mitovi, samo su varijante sli~nih na raznim evropskim jezici-ma davno formulisanih poruka istog zna~ewa, koje se u nekim delovimaEvrope danas prenose s mawe buke i besa nego ju~e, ali ~ija zavodqivosti politi~ka upotrebqivost nisu zato mawe...“23

^ovek se pita za{to ^olovi} ni u jednom trenutku ne pomiwe etni-fikaciju albanske politike na Kosmetu, koja je posle Titove smrti prva

96

22 Deo tih autora je pomenut u mom eseju „Rat i popularna muzika“.23 ^ o l o v i }, (1997). str. 77.

zapo~ela da se eksplicitno manifestuje sa ~uvenim etni~ki motivisanimprotestima u Pri{tini 1981. i koja je zna~ajno uticala na ukupnu etnifi-kaciju jugoslovenske politike tokom osamdesetih. Za{to ^olovi} nikadanije istra`ivao wihove mitove, na~in na koji je ostvarivana homogeniza-cija, ukqu~uju}i i ubijawe onih Albanaca koji su prihvatali lojalnostprema Srbiji? Za{to nije kritikovao wihovu samogetoizaciju u devedese-tim i odbijawe da se ukqu~e u parlamentarni i politi~ki `ivot Srbije,{to bi pomoglo da se demokratizuje ~itav politi~ki `ivot? Bojim se daje odgovor kao i u slu~aju Crne Gore opet vezan s ~iwenicom da ^olovi}prihvata zapadnu percepciju o dobrim i lo{im etnonacionalizmima, a {toje na drugom nivou opet vezano sa politi~kom korektno{}u i sa zapadnimizvorima finansirawa. Nije mi nikako jasno za{to ^olovi} – ako kriti-kuje bretonske separatizme – ne kritikuje i crnogorske i kosmetske.

Ivan ^olovi} delimi~no komparativnu metodu koristi i u eseju ofudbalskim navija~ima,24 iznose}i niz primera kako su sportske prired-be i wihovi posetioci povezani s politikom u Francuskoj, Italiji, Bel-giji. Me|utim, i u ostatku kwige odnosno wenom najve}em delu ta per-spektiva izostaje. Mo`da kqu~nu primedbu metodu koji ^olovi} koristiu Politici simbola, dao je anonimni recenzent engleskog izdawa ovekwige, koji je potpisan kao Highduke25. On ka`e da je ve}ina eseja posve-}ena pripadnicima ekstremne desnice u Srbiji, koje ^olovi} `eli dapredstavi kao da su politi~ki mejnstrim. Odnosno, to bi bilo kao da sebeli suprematisti i sli~ne rasisti~ke grupe predstavqaju kao da ~inemejnstrim Republikanske stranke u SAD. Ovo zaista i jeste problem u~itavom ^olovi}evom radu. On na krajwe perfidan na~in svaki diskurskoji se zala`e za gra|ewe, stvarawe, o~uvawe srpske kulture i tradicijeve{ta~ki pakuje u nacizam, rasizam, nacionalizam i ostale politi~ki ne-korektne izme. On ne samo da ismeva nezgrapne, opasne ili devijantne po-ku{aje tog diskursa, nego smatra da je sâm takav diskurs neprihvatqiv,~ime se ne suprotstavqa samo srpskoj praksi, ve} zapravo samim temeqi-ma evropske tradicije i savremene politike. Iako ^olovi} po pravilunikad jasno ne razvija normativni i politi~ki sistem za koji se zala`e,ve} se kod wega rad svodi na staru praksisti~ku maksimu o kritici sve-ga postoje}eg (osim srodno misle}ih qudi s levice koji su izuzeti iz we-gove kriti~ke perspektive), jedina teorija koju implicitno nalazim izawegovih zalagawa i stavova jeste neka vrsta anarhizma, odnosno popular-na francuska verzija trockizma.

^olovi}, nadaqe u svojim analizama ne uspeva na pravi na~in dapri|e ulozi ~etni{tva i poziciji neo~etni~ke muzike u ukupnom proce-su „bu|ewa naroda“ od 1988, nadaqe. Wegove analize imaju dosta zna~ajnihuvida poput uo~avawa etnicizacije politike i na~ina na koji je radni na-

97

24 Vidi: ^ o l o v i }, Ivan (1997). Fudbal, huligani i rat u: ^ o l o v i }, str. 247.25 Wegov prikaz mo`e se na}i na stranici Amazona na kojoj je predstavqeno pomenu-

to ^olovi}evo izdawe.

rod prerastao u srpski. Me|utim, usled svoje osnovne pretpostavke (HMVteza, vidi ni`e) za wega je narod iskqu~ivo predmet manipulacije iusmeravawa od strane politi~ke elite i vo|a pa su tako i ~etni{tvo powemu projektovali Milo{evi}, crkva, intelektualci i re`im. Tako onka`e: „Ponos radio zapravo nudi folklornu... verziju danas dominatnepolitike u Srbiji”.26

Ovo naprosto nije ta~no. Odnos Milo{evi}a prema srpskom nacio-nalizmu i posebno prema neo~etni{tvu, kao manifestaciji antikomuni-zma i nacionalizma, krajwe je kontroverzan. U eseju „Poetika i politi-ka nacionalfolka“ kao i u eseju „Nacionalizam i popularna muzika” izDiktature poku{ao sam i, ~ini mi se, uspeo da poka`em da je re~ o dvaideolo{ka i politi~ka protivnika koji su u jednom trenutku morali daidu pod ruku. Milo{evi} je, dakle, u svom usponu morao se prilagoditio`ivqenom nacionalizmu koji se kod Srba podizao po istoj logici pokojoj se podizao i kod svih ostalih isto~noevropskih naroda, da bi ga seotresao i ~ak u{ao u direktan rat s wim ~im je to mogao (tzv. politikaMir(a)). Neo~etni{tvo je u prekodrinskim zemqama postepeno prihva}e-no kao mejnstrim, a u Srbiji je bilo gerila i to upravo pokazuje slu~ajradija Ponos, koji je uga{en iz politi~kih razloga veoma brzo nakon po-~etka rada. O Milo{evi}evim ideolo{kim pogledima najboqe svedo~eneokomunisti~ki dnevnici Mire Markovi} i Kwiga o Milo{evi}u Bo-risava Jovi}a.27

Teza o HMV (His Master’s voice) jeste ^olovi}eva tvrdwa da je na-rodni peva~, odnosno stvaralac novih folklorizovanih artefakata zapra-vo „puppet on a string”, lutka na `ici elite i re`ima. Po wegovom mi-{qewu peva~ peva ono {to misli da je wegovo izvorno kolektivno nesve-sno, ali je, u stvari, to kod wega stavila, usadila i razvila re`imska pro-paganda. Ovu tezu on iznosi u Bordelu ratnika kada ka`e da je glas naro-da zapravo glas wegovog gospodara.28 Ovo upro{}eno shvatawe odnosa na-roda i elite prili~no je karakteristi~no za na{u nedemokratsku levicu.Istu tezu deli i veoma citirani Ivo @ani}, ^olovi}ev parwak na hrvat-skoj strani koji ka`e: „Takvi sustavi – imaginariji – nisu stati~ni nego sesadr`ajno, zna~ewski i funkcionalno preustrojavaju ovisno o odnosima po-liti~ke mo}i. Imaginarij koji neka elita odabere kako bi kroza w uprav-qala jezikom perceptivnim shemama i vrednotama ciqane dru{tvene skupi-ne i hijerarhijom wene prakse ima svrhu da fiksira empirijski red na ko-ji }e se odre|ena ideologija pozivati i u wemu se pronalaziti”.29

^olovi} ne veruje u demokratiju i ne veruje da qudi mogu sami damisle, ose}aju, stvaraju ili ~ak da vr{e demokratski pritisak na elituda se prilago|ava wihovim zahtevima, interesima, pogledima, itd. Ovo je

98

26 ^ o l o v i }, Ivan (1993). str. 99.27 J o v i }, Borisav (2001). Kwiga o Milo{evi}u, Beograd: IKP Nikola Pa{i}.28 ^ o l o v i }, Ivan (1993). str. 25, tako|e i str. 157 i 165.29 @ a n i }, (1998).

jo{ jedan paradoks Srbije da qudi koji su perjanice civilnog dru{tva ustvari ne veruju u samu ideju gra|anskog dru{tva, s obzirom na to da ci-vilno dru{tvo svode na nekoliko elitnih organizacija (prosve}enih) ko-je slu`e za politi~ki pritisak usmeren ka promovisawu wihovih ideo-lo{kih i vrednosnih pogleda. Problem je, dakle, {to ^olovi} iz ratnogperioda narod vidi kao bezobli~nu masu koja se pona{a u skladu s demi-jur{kim potezima i kalupima elite koja od wega i s wim radi {ta ho}e.Ovaj su{tinski antidemokratski, trockisti~ki pogled na svet po mommi{qewu duboko je pogre{an. Koliko god demokratija bila ugro`enausled raznih faktora kao {to su vojnoindustrijski kompleksi, sprega ka-pitala, politike i medija, stalno nastojawe elite da manipuli{e gra|a-nima, uticaj spoqnog faktora koji retko kad stvarno pri`eqkuje demo-kratizaciju zemqe, itd., liberalna demokratija {to je mogu}e informisa-nijih i slobodnijih qudi ostaje najboqi ideal koji imamo i za wega sevredi boriti uz stalno podsticawe qudi da svojim incijativama brane i{ire individualnu i kolektivnu slobodu, ma ko je ugro`avao.

Ovde se treba podsetiti ve} pomenute promene wegovih stavova u od-nosu na period pre rata. Sve do rata, ^olovi} je bio na strani svojihkwi`evnih junaka i ~ini se da je branio demokratski princip, dostojan-stvo i slobodu tih marginalizovanih qudi, da svoju kulturu i razne vrstehronika i zapisa svojih vrednosti, ideja, ose}awa, odnosno svoju popular-nu kulturu tretiraju kao zna~ajne paraumetni~ke produkte kojima seosmi{qavaju i oboga}uju `ivoti najve}eg dela stanovni{tva. To se poseb-no vidi u ^olovi}evoj najboqoj kwizi Divqa kwi`evnost gde se povre-meno ~ak oseti ne samo razumevawe za te qude ve} i `eqa da se oni za-{tite od elitista, koji se s prezirom odnose prema ~itavom tom bogatom,pro`ivqenom i iskrenom stvarala{tvu.

S ratom se to mewa. Kao da se ^olovi} upla{io toga {to su oviqudi u te{kim vremenima progovorili glasom kakvim u ratu ina~e svinarodi i govore, grubim, ru`nim, brutalnim, mitomanskim. On je pre{aona stranu elite protiv koje je do ju~e bio i po~eo je, uglavnom, da pre-zire i napada iste junake ~ijim se stvarala{tvom i daqe bavio30. Nigdenema poku{aja da se stvarno razumeju strahovi, ose}awa, vrline tog ~ove-ka koji u ratu peva o svojim vo|ama, a mrzi one s kojima ratuje, boje}i seda se wemu i wegovoj deci ne desi isto ono {to se de{avalo tek koju de-ceniju ranije wegovim o~evima i dedovima. Taj deo kod ^olovi}a ne po-stoji kao ni razumevawe ~iwenice da je nacionalna euforija mogla u Sr-biji i me|u Srbima da provali isto kao i u drugim zemqama nakon slo-ma komunisti~kog internacionalizma31. Bez podsticaja elite. Pre }e bi-

99

30 Identi~na transformacija desila se i kod Petra Lukovi}a. Treba pogledati wego-ve stavove prema Latinki Perovi} i Kongresu kulturne akcije iznete u kwizi Boqa pro{-lost i stavove prema „turbo-folku” posle 1990.

31 U kwizi Etno i sâm ^olovi} navodi re~i Marte Sebe{}en i sastava Muzika{ ko-ji su se otkrivawem, izu~avawem i reprodukovawem svog narodnog blaga bavili iz klasi~nih

ti da je bilo obrnuto i o tome najboqe svedo~e upravo prekodrinski kra-jevi i najve}i deo opozicije u Srbiji, koji su ostali privr`eni nekom ob-liku neonacionalizma i kada je Milo{evi} krenuo u borbu protiv wega.

Ivan ^olovi} je, kao i mnogi na{i autori, ~ini se, vremenom svevi{e svoj nau~ni rad prilago|avao svojim politi~kim stavovima i borbiprotiv srpskog nacionalizma kao osnovnom podsticaju za intelektualne ipoliti~ke krugove u kojima se kre}e. Odli~an primer je wegov odnos pre-ma novocrnogorskom kvazinacionalizmu koji je beslovesni falsifikat,neverovatna mitomanska konstrukcija, koja nema nikakve veze sa stvarnomistorijom Crne Gore. Posledwih deset godina nova elita ove republikeiskoristila je za potpunu preradu svog identiteta, simbola, mitova iistorijskog pam}ewa, stvaraju}i na taj na~in sasvim iskonstruisanu osnovuza kvazilegitimisawe svog politi~kog projekta zaokru`ivawa dr`avnostii pravqewa nove nacije kojom treba opravdati svoju vlast. Dakle, klasi~anprimer izmi{qawa nacije u tradiciji koju je Erik Hobsbaum najboqe ana-lizirao, s gomilom neverovatnih artefakata i mitomanskih pseudoistorij-skih kwiga kakve je objavqivala ~uvena Dukqanska akademija32.

Me|utim, zbog svog politi~kog stava ^olovi} opet ignori{e ovajnovi folklor i industriju simbola, identiteta, jezika, crkve koju je \u-kanovi}ev re`im podstakao i propagirao kako bi legitimisao svoju izra-zito kriminalnu vladavinu. Pretpostavqam zato {to je wegova saradnicaLatinka Perovi} zdu{no pomagala taj projekt, kao {to su i brojni dru-gi intelektualci iz kruga kome pripada ^olovi} na razne na~ine bilianga`ovani od strane \ukanovi}a, kao i zato {to su zapadni centri mo}ipomagali ovaj etnopoliti~ki projekt. [tavi{e, jedini predmet ^olovi-}evih analiza jesu guslarski predstavnici prosrpske strane koje bi on daspakuje u muzej. One prve pomiwe samo u jednoj re~enici koja izla`e kraj-we pozitivan stav autora prema \ukanovi}u i wegovom projektu. U feq-tonu Sveto ili krivo gudalo ^olovi} ka`e: „...pristalice nezavisneCrne Gore i predstavnici crnogorske nacionalne elite koji se trude daobnove (kurziv M. \.) sliku posebnog, od Srba nezavisnog crnogorskognacionalnog identiteta...”33.

Tako je ovaj istra`iva~ do{ao u situaciju da prema narodu i kul-turi kojima pripada primewuje merila razli~ita od onih koja prihvata zadruge narode. Na ovo je nedavno ukazao Slobodan Vladu{i}.34 On podse}a

100

nacionalisti~kih pobuda, vide}i to i kao na~in protesta protiv komunizma koji su perci-pirali kao rusku okupacionu ideologiju, {to je bio slu~aj u ve}ini isto~noevropskih zema-qa. Vidi: Ivan ^ o l o v i }, (2006), str 74.

32 Pogledati moj ~lanak „Predsedni~ki izbori u Crnoj Gori i razarawe nacionalnesvesti u Srbiji“, o Rotkovi}u, Nik~evi}u, Brkovi}u i sl. u: Sociolo{ki pregled, br.1/2008. Da sve bude jo{ tu`nije, ~uveni zbornik o izmi{qawu tradicije Hobsbauma i Rejn-xera objavio je upravo ^olovi} u ediciji XX vek.

33 Vidi: ^ o l o v i }, Ivan, feqton „Sveto ili krivo gudalo“, Danas, 31.12.2005 –10.01.2006.

34 Vidi ~lanak: V l a d u { i }, Slobodan ^olovi} & Vidojkovi} protiv Peki}a i Vla-du{i}a, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_vladusic2.htm

^olovi}a da nije u redu {to se buni protiv teze o potrebi dr`avnog po-pularisawa i promovisawa srpske kulture u inostranstvu, a istovremenoobjavquje kwige norve{kih i poqskih autora uz finansijsku pomo} speci-jalizovanih agencija tih zemaqa za promovisawe svojih kultura u svetu. Sovom pozicijom je problem u tome {to (osim {to je licemerna) ne nudistvarne i realne modele za obnovu kulture i naroda kome pripada. Nai-me, dok elite ostalih naroda rade na reformi sebe i svoje nacionalnekulture, krugovi kojima pripada ^olovi} nastupaju s trockisti~ko-anar-histi~kih pozicija, koje ne prihvataju bilo kakvu nacionalnu kulturu ve}ih navodno zanima samo univerzalna globalna kultura ~ove~anstva. Pro-blem je {to se globalna kultura ~ove~anstva upravo sastoji od partiku-larnih doprinosa pripadnika pojedina~nih nacija koji su, zahvaquju}ispecifi~nom spoju univerzalnih vrednosti i svog partikularnog nasle|amogli da stvaraju neke proizvode koji su ulazili u korpus wihove nacio-nalne kulture i, preko toga, ukupne kulture ~ove~anstva. O svakoj speci-fi~noj kulturi ipak mora da brine elita tog naroda. To joj je kona~noobaveza i s pozicija ukupnog qudskog roda.

Ovo {to ja ka`em ne zna~i da je re~ o esencijalno shva}enoj, prehi-bridnoj, primordijalnoj, itd., kulturi {to bi ^olovi} krajwe perfidnoodmah imputirao svakom ovakvom zalagawu. Upravo obrnuto, uz to moje za-lagawe kao i uz Vladu{i}evo, ide puna svest o tome da je ta na{a kultu-ra specifi~no istorijski produkt i da zbog toga mora da bude stalno ot-vorena, podlo`na redefinisawu i interkulturalnoj razmeni. Ali to nemewa ~iwenicu da se ona razlikuje od pigmejske, mongolske ili meksi~ke.I kao {to wihove elite brinu o {to kvalitetnijem razvoju svojih kultu-ra, tako i mi ovde moramo da vodimo ra~una o {to boqem razvoju srpskekulture. Me|utim, ^olovi} posle 1990. nikada ne daje nijedan konstruk-tivan predlog ili alternativni program kako to raditi, ve} odbacuje sva-ku pri~u o posebnim kulturama kao nacisti~ku. A to je zaista posledwistadijum propagande, kao i wegova praksa da permanentno pravi ve{ta~kekonstrukte svog protivnika i da selektivno, van konteksta, tuma~i wiho-ve re~i izbegavaju}i pravi dijalog, ve} se trudi da samo defamira i isme-je svakog ~iji mu se rad ili mi{qewe ne svi|a.

Ovde se mora pomenuti i wemu posebno omiqena tema o teoriji zave-re, {to ^olovi} koristi kao jedan od naj~e{}ih metoda za dezavuisawepoliti~kih i intelektualnih protivnika. Teorija zavere kod ^olovi}a,na`alost, nema precizno zna~ewe niti precizan domen kori{}ewa. Jer daima on bi morao da odvaja onu vrstu pseudoanalize kakva se sre}e kod ne-sre}nog pokojnog Ratibora \ur|evi}a ili Drago{a Kalaji}a, koju zaistaprati antisemitski diskurs, od ozbiqnih geopoliti~kih analiza koje kaodeo teorije o me|unarodnim odnosima prate sukobe velikih sila okoenergenata, resursa, tr`i{ta, zatim metode kojima one ostvaruju svoj uti-caj, razvijaju obave{tajnu i propagandnu mre`u u drugim zemqama, {iresvoju kulturu, masovnu kulturu, jezik, organizuju intelektualne i medijske

101

pulove i mre`e preko kojih propagiraju svoje interese, vrednosti i svojpogled na svet. Dakle, sve ono {to spada u tajnu i javnu diplomatiju, podtvrdu i meku mo}.

Ne. ^olovi} se podsmeva svakoj analizi me|unarodnih odnosa kojanosi makar zrno realizma i te`i da je obesmisli tako {to }e da je isme-je. Tako se a priori odbacuje svaki diskurs o antisrpskom delovawu zapad-nih sila tokom procesa raspada Jugoslavije, i posebno svaka analiza ko-ja je predvi|ala daqe cepawe Srbije i posle odluka Badinterove komisi-je. Iako su se takva predvi|awa ostvarila i teorije se empirijski poka-zale ta~nim, ^olovi} i daqe nastavqa da ih ismeva35. ^ak i kada samizapadni akteri jasno govore da se ne pridr`avaju nikakvih pravila i nor-mi, odnosno kada poput Roberta Kupera (Robert Cooper) krajwe rasisti-~ki tvrde da za varvare kao {to smo mi ne va`e pravila civilizovanogsveta. Ali Kupera ^olovi} ne tematizuje jer, bo`e moj, kako napasti sa-vetnika Tonija Blera (Tony Blair) i Havijera Solane (Javier Solana)?

Istinska je perverzija da se wegovo lakonsko {arlatanstvo zasnova-no na neznawu i lewosti da se ozbiqno ~itaju i istra`uju date oblasti,prodaje za nauku koja navodno neumoqivo razara mitove. ^olovi} zapravoradi na tome da se razori i obesmisli svaki poku{aj da se nau~no anali-zira proces raspada Jugoslavije, kao i da se shvate tokovi me|unarodnepolitike i geopolitike, a sâm zapravo radi na odbrani dogmi o uzroci-ma raspada koji poti~u od zapadnih propagandista. Mo`da bi wegovu tezuo HMV (ili HDV = His Donor’s Voice) najpre mogli da primenimo nawemu samom: ~ini se da je wegovo delo vremenom postalo „glas wegovoggospodara“, da on samo ponavqa op{ta mesta zapadne propagande o tokuraspada Jugoslavije, koja svu krivicu svode na srpski nacionalizam.

I pored kritika koje sam ovde izneo na ra~un Ivana ^olovi}a, `e-lim da ponovim kako wegovo delo smatram veoma vrednim, pre svega zana{u nauku i kulturu36. On je u svojim savremenim etnolo{kim istra`i-vawima skupio veoma zanimqiv materijal i brojne naznake i metode kako

102

35 Nedavno se u nedeqniku NIN od 17. 07. 2008. npr. pojavio zapawuju}i tekst Miro-slava Lazanskog, jo{ jednog od `rtava ^olovi}evog „razornog“ pera, pod nazivom „Geopoli-tika brojeva.“ Ovaj novinar se pita na osnovu ~ega je neko jo{ 1992. godine odlu~io da Hr-vatskoj i drugim otcepqenim republikama dodeli pozivne telefonske brojeve od 385 nada-qe, ostavqaju}i prazna mesta izme|u 381 i 385, koja petnaest godina kasnije popuwavaju no-vootcepqeni entiteti kao Crna Gora, Kosmet, verovatno sutra i Vojvodina. Drugo, kada segovori o javnoj diplomatiji i ogromnom uticaju CIA na kulturnu politiku SAD, koja seposmatra kao oru`je u globalnim ratovima, postoje ve} ozbiqna dokumentovana istra`ivawapoput kwige Ko je platio gajda{a? britanske istori~arke Frensis Stonor Saunders (Fran-ces Stonor Saunders). Ovo je ^olovi}u poznato preko moje kwige Diktatura, nacija, globa-lizacija u kojoj sam na{iroko na{oj kulturi predstavio i wena istra`ivawa. On to narav-no mudro ignori{e kao i svaki ozbiqniji nau~ni zahvat koji mu se ne uklapa u vrlo slaboodr`ivu propagandnu matricu koju non stop vrti u posledwih petnaestak godina.

36 Uz svo po{tovawe, mislim da }e i pored wegovog neprihvatawa ideje nacionalnekulture, wegovo delo ipak svoj budu}i `ivot imati pre i iznad svega u kulturi na ~ijem jejeziku pisano; dakle, u srpskoj.

se tom `ivom i recentnom stvarala{tvu mo`e na pravi na~in pristupi-ti. Osim toga, i autori koji budu politici pristupali s nekih drugih po-zicija mo}i }e iz toga dosta da nau~e. To se posebno odnosi na budu}uelitu koja mora da traga za nekim druga~ijim i odgovornijim shvatawemideje nacionalne politike. ^olovi}evo delo svedo~i o zastra{uju}imoblicima brutalnosti, osvetni{tva, mr`we i za nas karakteristi~ne ba-hatosti, koji eksplodiraju u odre|enim trenucima ako ih elita ne kon-troli{e na odgovaraju}i na~in i koji u krajwem zbiru najve}u {tetu ~e-sto nanesu upravo sopstvenom narodu.

*

Stvarala{tvo Ivana ^olovi}a podelio sam ovde u tri etape. Prva,do 1991, u kojoj su nauka i istra`iva~ki rad imali prioritet u wegovimpisanim delima, druga od 1991–2000, u kojoj je politi~ko-propagandni im-puls preuzeo dominaciju uz koliko-toliko vo|ewe ra~una o elementarnimzahtevima nau~ne metodologije i tre}a, posle 2000. kada se wegov radpotpuno osloba|a makar i poku{aja da se zadr`i neka veza sa zahtevimanau~ne objektivnosti i pedantnosti, te se oslobo|eni ^olovi} pretvarau politi~ara propagandistu koji svojim pamfletima treba da defamira,ismeje i obezvredi svakog ko mu se ne svi|a, pri ~emu se gube bilo kakviobziri prema javnoj re~i i prema liku i delu qudi kojima se bavi. U po-sledwem delu ovog ogleda poku{a}u da predstavim ovu, po meni sramnufazu wegovog rada, analiziraju}i najpre serijal kra}ih pamfleta, Vestiiz kulture, a zatim ne{to ve}i pamflet nazvan Etno.

Serijal Vesti iz kulture Ivan ^olovi} po~eo je da pi{e i objav-quje krajem 2006. godine. Ove kolumne se pojavquju na sajtu Pe{~anik(www.pescanik.net). Pe{~anik je radijska emisija koju ure|uju SvetlanaLuki} i Svetlana Vukovi} i koja se ve} godinama emituje na Radiju B92.U posledwih nekoliko godina urednice su krenule da {ire svoju delat-nost sa o~iglednim propagandno-politi~kim namerama. Redovno se objav-quju kwige s transkriptima emisija, koje se koriste kao povodi za promo-cije i druge javne nastupe {irom gradova Srbije. Od pre nekoliko godi-na pokrenut je i sajt koji je po~etkom ove godine preure|en, na kojem svo-je tekstove objavquje ve} pove}i broj javnih radnika.

Ovaj sajt i sâma emisija imaju o~iglednu ambiciju da na jednom me-stu okupe sve one starije i mla|e javne delatnike koji se podvode pod od-rednicu druga Srbija, {to je termin povezan sa zbornikom koji je upra-vo ^olovi} svojevremeno uredio pod okriqem Beogradskog kruga. Ovaekipa poku{ava, dakle, da nastavi tradiciju Beogradskog kruga i da budeintelektualno-propagandna osnova politi~koj partiji koja nasle|uje tra-dicije Gra|anskog saveza Srbije – Liberalno-demokratskoj partiji.

Kada je uz finansijsku podr{ku Norve{ke narodne pomo}i ovaj sajtpokrenut, ^olovi}eve kolumne bile su jedan od prvih ambicioznijih pro-dukata. Time je on nastavio svoju, kako smo primetili, glavnu intelektu-

103

alnu delatnost u posledwih petnaestak godina, a to je pisawe kratkih cr-tica kojima napada neistomi{qenike i poku{ava uglavnom da ismeje wi-hov rad. Do sada je objavqeno 18 takvih priloga u kojima su na tapetu: 1)dr Miodrag Maticki, 2) dr \oko Stoj~i}, 3) Eduard Limonov, 4) QiqanaHabjanovi}-\urovi} i Srpska pravoslavna crkva, 5) publicista VladimirDimitrijevi} i vladika Nikolaj Velimirovi}, 6) pisac i akademik Dra-goslav Mihajlovi} 7) akademik Matija Be}kovi}, 8) mitropolit Amfilo-hije i opet Srpska pravoslavna crkva, 9) dr Slobodan Antoni}, 10) mrSlobodan Vladu{i}, 11) kompozitor Svetislav Bo`i}, 12) prevodilacDragan Mraovi}, 13) kwi`evnik Momo Kapor, 14) dr Milovan Radovano-vi}, 15) dr Zorica Tomi} 16) kwi`evnik Igor Ivanovi} i dr Mi{a \ur-kovi}, 17) dr Milo Lompar i 18) ministar Slobodan Milosavqevi}.

Lako se uo~ava da ostaju stare opsesije Beogradskog kruga: Srpskaakademija nauka, Srpska pravoslavna crkva, Univerzitet, Udru`ewe kwi-`evnika Srbije, ali se pojavquju i novi likovi koje ^olovi} po pravi-lu sme{ta u „patriotske i nacionalisti~ke“ ({to je kod wega automat-ski jednako fa{isti~ke i rasisti~ke) snage. Najve}i broj obra|enih qu-di spada u zna~ajne stvaraoce iza kojih stoji ozbiqno delo. Tu su ozbiq-ni pisci, prevodioci (~ovek koji je izme|u ostalog preveo Bo`anstvenukomediju), kwi`evni kriti~ari, nau~nici, politi~ki mislioci, itd. Barpolovina spada u svet nauke i iza sebe ima neki kontinuitet stvarawa imi{qewa. Osnovni uzusi nauke zahtevaju da se delima, mi{qewu i javnimnastupima tih qudi pri|e u celini. ^olovi} bi, dakle, ako se ne sla`es nu~nim delom i stavovima, na primer, Milovana Radovanovi}a o Koso-vu, Slobodana Vladu{i}a o pitawima kreirawa po`eqnih vrednosti ukulturi i kwi`evnosti, ili Mi{e \urkovi}a o pitawima politi~ke teo-rije i kulturne politike, morao da i{~ita wihova dela o datoj oblasti,da i{~ita naravno i druga relevantna dela o istoj tematici, da ispo{tu-je komparativni pristup, pa da prou~i kako se o datim temama debatuje urazvijenim kulturama i tek onda da iznese svoje normativno stanovi{te.Elementarni uzusi po{tene javne re~i i nau~ne kritike kao {to je po-znato zahtevaju da se delu autora koji se razmatra pri|e krajwe objektiv-no, nepristrasno i da se po{teno i precizno iznesu wegovi stavovi.

^olovi} je, me|utim, kao {to smo vi{e puta primetili lew ~ovek ko-ga naravno mrzi da se bavi pomenutim oblastima. Bez ozbiqnog udubqiva-wa u bilo koju problematiku, on svakom ~oveku, wegovom delu i stavovimaprilazi krajwe pristrasno, sa unapred donetim sudom, i reklo bi se, zadat-kom a to je dezavuisawe i ~oveka i dela. ^olovi} se vremenom sveo na ni-vo dva svoja istomi{qenika i tako|e kolumnista, Teofila Pan~i}a37 i

104

37 Uzgred, Pan~i} je sa svojim polupismenim kolumnama postao jedan od najzastupqe-nijih autora u biblioteci XX vek. Voleo bih da nam ^olovi} objasni koji je to kvalitetna{ao u delu ovog stru~waka za sve, i ~ime su nesre}ni Gerc, Hobsbaum, Levi Stros i osta-li zaslu`ili da se wihovi presti`ni akademski radovi objavquju zajedno sa novinskom pa-raliteralnom tre{ tematikom.

Petra Lukovi}a, koji su klasi~ni predstavnici tipa koji je Slobodan Jo-vanovi} s pravom zvao poluintelektualcima, poluobrazovanim javnim rad-nicima i novinarima koji po pravilu nikad ne zavr{avaju {kole i pre-ziru disciplinu i akademske uzuse (koji naravno zahtevaju ozbiqan rad),ali utoliko vi{e nastupaju sa samopouzdawem nekoga ko zna sve o svemu.Tako se i ^olovi}, na`alost, ne bavi vi{e ni~im konkretnim, ve} se ba-vi svim i sva~im s ciqem „razobli~avawa patriotizma“ i svega ostalog{to mu nije politi~ki korektno.

Ima tu jo{ jedan problem, koji mu je o~igledno zasmetao u Vladu{i-}evom tekstu. I sâm ^olovi} zna da strani finansijeri ne pokazuju in-teres za ozbiqnu nauku i za dosadne akademske nau~ne rasprave, ve} za di-rektnu svedenu propagandu koja promovi{e onaj sistem vrednosti do kojegim je stalo. Brane}i polupismenog Vidojkovi}a, ^olovi} izgleda branisebe, odnosno ne~istu savest biv{eg nau~nika koji je u me|uvremeni pre-stao da se bavi naukom i postao Vidojkovi} u svom `anru. Kad ve} pomi-wemo Vidojkovi}a i potpuno ta~an Vladu{i}ev opis kako je od ovog ne-pismenog i neobrazovanog mladog ~oveka golom propagandom napravqenazvezda, pitam se da li sâm ^olovi} zaista smatra da je re~ o dobrom pis-cu. On to naravno mudro izbegava da uradi i uop{te se ne upu{ta u sâmpredmet analize i polemike. Me|utim, on na krajwe perfidan na~in udrugom delu pamfleta poku{ava ovog nesre}nikla da stavi u red @ikePavlovi}a, Makavejeva, Qubi{e Kozomare, Sa{e Petrovi}a i drugihistinskih velikana na{e kulture, koje su kao pripadnike crnog talasaprogonili po~etkom sedamdesetih godina. Perverzija je naravno {to iz-begava kqu~ni moment da su komunisti~ke strukture i funkcioneri kojisu to radili (poput Latinke Perovi}) danas wegovi bliski saradnici.

^olovi} tako ho}e da defamira Vladu{i}a izbegavaju}i da se upustiu razmatrawe problematike koju je ovaj ~ovek pokrenuo, a to je pitawevrednosti i kvaliteta dela koja se odavde plasiraju u svet. Dok drugekulture planski i sistematski podr`avaju prevo|ewe najkvalitetnijih au-tora (zahvaquju}i ~emu i sâm ^olovi} dobija novac i podr{ku), mi ne ra-dimo ni{ta na tom planu te se odavde po pravilu zaista plasiraju samoautori koji podr`avaju onu sliku stvarnosti i raspada Jugoslavije koja jenekim fondacijama i dr`avama na Zapadu potrebna. ^olovi}, naravno,uop{te ne ka`e da to nije ta~no, ve} napada Vladu{i}a zbog toga {toovaj kwi`evni kriti~ar to uo~ava rade}i svoj posao nau~nika i ho}e daga defamira porede}i ga s komunisti~kim komesarima od pre trideset go-dina.

Jo{ je sramnije namerno ignorisawe onoga {to sâm autor ka`e. Vla-du{i}evo zalagawe za integracijom srpske kulture u evropski kulturniprostor i za po{tovawe normi i merila koja va`e u normalnim evrop-skim dr`avama, ^olovi} odmah krsti kao „tobo`we“, kao ne{to {to ovajka`e da bi wegov glavni zahtev upu}en dr`avi izgledao kao ne{to odme-reno, izbalansirano. Odmah zatim on ~oveku imputira ne{to {to ovaj

105

nigde ne ka`e, a to je navodno zalagawe za odbranu „sr`ne, specifi~nosrpske i samo srpske, u Evropu neuklopive i neprevodive srpske kulturei kwi`evnosti“. ^olovi} u posledwih nekoliko godina stalno pribegavaistom metodu dehumanizacije svakog ~oveka koga kritikuje, i nu`nom we-govom uklapawu u lik nekog primitivca koji se zala`e za primordijalnovi|ewe kulture, za ~ist etnicitet, za perenijalnu, hiqadu godina staru inedodirqivu kulturu koja je dakle jednaka zalagawu za ~ist fa{izam.

Ovo la`no predstavqawe qudi je sramota za ~oveka iz nauke, ali je^olovi}u potrebno da bi, s jedne strane, za{titio svoju lewost i izbe-gao da ulazi u slo`ene finese savremene nauke, kritike, analize, sporo-va i diskusija, a, s druge, mogao da dokazuje svoju omiqenu tezu o kontinu-itetu srpskog fa{izma koji je nakon pada Milo{evi}a nastavio da `ivipod okriqem Vojislava Ko{tunice, SPC, SANU, itd. Problem je jedino{to se stvarnost nikako ne uklapa u ovaj model, pa se ona neprestano mo-ra natezati, {to }emo posebno videti u analizi kwige Etno. Sve ovo jeapsolutno nedostojno jednog doktora nauka.

Ima u ovim pamfletima i drugih inspirativnih stvari. Na primer,^olovi}eva odbrana politi~ke korektnosti i kritika seksizma koju na-lazi u narodnim izrekama, ili zalagawe da se mora ismejati sve {to go-vori o „matici nacionalne duhovnosti“. No ovde posebno treba ista}idetaqe koji govore do koje mere je ^olovi} raskrstio sa elementarnimterminolo{kim i metodolo{kim zahtevima kao {to su poznavawe ade-kvatne tematike i ~iwenica. Recimo u tre}em prilogu koji se bavi odno-som Limonova (Eduard Limonov) prema Ki{u, on ka`e: „Uverewe da jekqu~ za razumevawe ~oveka u wegovim genima, koji ga navodno na odlu~u-ju}i na~in vezuju za rasu, odnosno kako se to u na{e vreme eufemisti~kika`e, za etnos ili za naciju, to uverewe se i danas nudi kao tobo`e po-tvr|ena nau~na istina.“

Kako ~ovek koji je objavio Smitovu kwigu Nacionalni identitetmo`e da napi{e ne{to ovakvo? Kako Ivane, pobogu mo`ete da izjedna~a-vate rasu, etnos i naciju? [ta }emo sa svim ovim {to je nauka uradilau posledwih pedesetak godina a posebno u posledwe dve i po decenije, snamerom da razdvoji i precizno objasni ove pojmove? [ta }emo s Konom(Hans Kohn), Hobsbaumom, Gelnerom (Ernest Gellner), Andersonom (Bene-dict Anderson), Jael Tamir? Po{to nigde nisam video da se ^olovi}razra~unao teorijski sa svim ovim misliocima koji su nas ubedili u ne-{to drugo, jedino {to mogu da zakqu~im je da ^olovi} ili nema pojma osavremenim teorijama nacionalizma (po{to je urednik biblioteke ra~u-nam da je bar Smita ~itao), ili da je namerno prenebregao sve {to je ~i-tao kako bi za potrebe kvazinau~ne propagande dezavuisao svaki govor onacionalnom identitetu kao fa{izam.

Ovaj metod, na`alost, nije stran ^olovi}u i wegovim saradnicima imislim da }e ga dobro ilustrovati jedno moje li~no iskustvo. Pre skorodesetak godina objavio sam dva ogleda u ~asopisu Republika koji ure|uje

106

Neboj{a Popov i godinama sam bio na spisku qudi kojima se jednom ilidva puta mese~no {aqe primerak ~asopisa. Kada sam krajem 2001. preveosjajnu kwigu Jael Tamir Liberalni nacionalizam predlo`io sam Popovuda priredim deo iz ove kwige i da predstavim samu autorku (ina~e jednogod najcitiranijih autora iz ove oblasti) na{oj publici, misle}i da }eona biti posebno zanimqiva ~itateqstvu Republike zato {to daje druga-~iji, savremeniji i aktuelniji pogled na probleme nacionalizma i naci-onalnog identiteta od onog koji preovla|uje u pomenutom listu. Nakon{to sam taj predlog i pripremqen tekst dostavio gospodinu Popovu, onje prestao da mi se javqa, kao i da mi {aqe primerke svog ~asopisa.Shvatio sam da je problem upravo u tome {to sam u ~asopisu, koji se na-vodno zala`e za dijalog i toleranciju, hteo da otvorim ozbiqan dijalogo ovim pitawima koji bi pokazao svu nenau~nost i anahronost stavova onaciji i nacionalizmu koji ova grupa intelektualaca iznosi. Umesto di-jaloga, Popov je po metodama koje je vaqda nau~io dok je bio sekretarpartijske organizacije na Pravnom fakultetu, odabrao ignorisawe ispre~io je ~itaoce Republike da upoznaju i druga~ije poglede i shvatawa.Isti metod prepoznajem i u ovom ^olovi}evom nastojawu.

Jo{ gore je wegovo potpuno aqkavo baratawe ~iwenicama, kao da imje trajno rekao zbogom. U ~etvrtom prilogu gde se bavi odnosom SPCprema romanima Qiqane Habjanovi}-\urovi}, ^olovi} ka`e: „Trivijalniroman po toj vrsti gra|e mogao bi da se zove veri} ili crkvi}, po uzoruna krimi} i qubi}. Ali za razliku od glavnog toka `anra na zapadu, ~ijiglavni predstavnici poput famoznog Dena Brauna, po pravilu nailaze naosudu crkve, Qiqana Habjanovi}-\urovi} je pokazala da ovaj `anr mo`elepo da se razvija, ne samo bez sukoba sa crkvenim autoritetima nego ~aki s wihovim blagoslovom.“

^olovi} o~igledno nije ~itao Dena Brauna i ni elementarno nijepropratio sve kontroverze koje su pratile wegove romane, pre svih DaVin~ijev kod. Da jeste, video bi da ova dva pisca ni u kom slu~aju nespadaju u isti `anr. Braunovi romani su narativne fikcije, koje su kon-struisane ne da bi branile istinu Jevan|eqa ve} da bi napadale i ospo-ravale zvani~nu istoriju Crkve i wenu dogmu. Braun ne sledi Sveto pi-smo, ve} sledi tradiciju opskurnih paraistorijskih kwiga kao {to suHram i lo`a, i druge brojne kwige o masonima, o tajnoj istoriji templa-ra, itd. Ukratko, svi koji su propratili ovu tematiku, za razliku od ^o-lovi}a, znaju da Katoli~ka crkva napada Brauna zato {to je wegov romanoptu`uje da skriva stvarnu istoriju Hristove loze, koja je i do danas na-vodno `iva, i da je upravo ta Hristova krv, odnosno naslednici wegoveloze, ono {to predstavqa famozni Sveti gral. [tavi{e, u romanu se go-vori o redu Katoli~ke crkve koji se naziva Opus Dei, koji navodno pro-goni Hristove naslednike i krije pravu istinu. Ovaj roman je Katoli~kojcrkvi naneo dosta {tete, iako je sâm autor stalno ponavqao da je u pi-tawu fikcija, a ne ~iweni~na istorija. Upravo zbog toga je sama crkva

107

napadala, pre svega efekte pogre{ne percepcije romana i ulo`ila dostau medijsko pobijawe izlo`ene pri~e.

Habjanovi}kini romani spadaju u potpuno drugi `anr, u onu popular-nu literaturu koja se radi uz blagoslov i podr{ku crkava po ~itavomsvetu. Sve zvani~ne hri{}anske crkve podr`avaju laku literaturu koja sepridr`ava zvani~ne dogme i na taj na~in populari{e wenu istoriju, alii vrednosti koje ona zastupa. Takvih romana u Sjediwenim Dr`avama imana tone, a posebno su popularni u katoli~kim zemqama. Kao {to je po-znato, savremeni katolicizam je veoma otvoren prema svim oblicima po-pularne i masovne kulture koja ukqu~uje jako mnogo ki~a. Ova podr{kaHabjanovi}ki ne samo da nije suprotna istim trendovima na Zapadu ve} jepre zakasneli poku{aj da se i na{a crkva ukqu~i u savremene trendovepopularizacije svoje dogme i hri{}anskih vrednosti. ^olovi}, dakle, niovde ne govori istinu, bilo zbog lewosti, neznawa ili namerno.

Ali sama religija i hri{}anstvo su wemu, ~ini se, posebno trn uoku. Odavno nisam ina~e sreo autora koji koristi onaj stari komunisti~-ki re~nik koji uz religiju po pravilu koristi re~ „zatucanost“. To seme|utim mo`e na}i kod ^olovi}a. Za wega je religija po pravilu mrak,odnosno opet fa{izam. Tako je za wega pri~a vladike Nikolaja „verskaparaliteratura odnosno verska propaganda“. Svako izja{wavawe SPC odru{tvenim i politi~kim pitawima je neprihvatqivo i svedo~i da je Sr-bija maltene klerikalna dr`ava. [tavi{e, na tapet }e do}i i ministarkoji pi{e poeziju. [ta ^olovi}u kod wega najvi{e smeta? Pa to {to suodre|ene pesme posve}ene Bogu i srpskim hramovima na Kosmetu i {to^olovi} odmah iznosi sud da se to radi u propagandne svrhe. Pa dobro,^olovi}u, ima li bilo koji ~ovek pravo da veruje u Boga i da ispoqavata svoja ose}awa?

Zanimqivo je naravno da se ^olovi} bavi samo SPC-om, kao da ovdene postoje druge crkve i kao da za wih nisu vezane brojne kontroverze.Eto, na primer, duhovni vo|a jednog dela muslimana, muftija Muamer Zu-korli} kr{i sve ono za {ta se ^olovi} zala`e: pre svega sekularno re-publikansko ure|ewe, po{to suprotno zakonima Srbije ima dve ven~anesupruge38. Zukorli} i wegova islamska zajednica su u avgustu 2008. izdej-stvovali da se iz prodaje povu~e Draguq Medine, roman koji govori o je-dnoj od Muhamedovih `ena, itd. Ima na sajtu i u praksi islamske zajedni-ce vrlo zanimqivog materijala za na{eg pisca, i brojnih primera neto-lerancije prema svojim neistomi{qenicima, ukqu~uju}i i isterivawe izverskih {kola dece onih roditeqa koji nisu podr`ali Zukorli}a u sporusa Islamskom zajednicom Srbije na ~ijem je ~elu Zilki}. Ili {ta }emosa Vehabitskim pokretom koji promovi{e radikalni islam i pretendujeda ga {iri i uz pomo} teroristi~kih sredstava. Kako sve ovo ostaje van

108

38 Zanimqivo je da mu problem poligamije nije promakao kada se bavio tekstovima oJusu N Duru, a da mu je promakao pred o~ima u zemqi u kojoj `ivi. Vidi: ^ o l o v i }, Ivan(2006), str. 190.

dometa ^olovi}evog neustra{ivog pera? Pa tako {to on vrlo dobro znakoga nije uputno dirati. Ako Zukorli} u`iva direktnu podr{ku ameri~-ke ambasade u Srbiji, to zna~i da ga hrabri ^olovi} ne}e uzeti u razma-trawe. @ao mi je, ali zakqu~ak se sâm name}e: ^olovi} nije ~ovek kojizaista brani republikanske i sekularne vrednosti (jer mu ne smeta kadih ugro`avaju druge verske zajednice) ve} je ~ovek koji je sebi postavioza zadatak da blati i napada iskqu~ivo Srpsku pravoslavnu crkvu.

I sâm sam imao tu ~ast da do|em pod „razorno“ pero ^olovi}evekritike u prilogu u kojem je poku{ao da ismeje kwigu Igora Ivanovi}aKultura i identitet: pogled zdesna. I tu je ^olovi} ponovio sve od-like svog sada{weg propagandnog rada. Dr Mi{a \urkovi}, autor sedamkwiga, vi{e prevoda, itd., koji godinama u ovu kulturu sistematski uvodivrednosti klasi~ne liberalne demokratije kao i savremene konzervativnemisli, mora da bude predstavqen kao klasi~ni fa{ista koji se zala`e zadobrog divqaka. ^olovi}, naravno suprotno gore pomiwanim uzusima nau-ke ignori{e ~itav moj nau~ni rad, pa ~ak ni sâm predgovor kojim se bavine navodi po{teno. I u samom tekstu gde eksplicitno pomiwem Benxame-na Frenklina (Benjamin Franklin) jasno je da kao vrline Ivanovi}eve mi-sli i rada navodim wihovu prakti~nost, konkretnost i empirijsku uteme-qenost koje su karakterisala i Frenklina i sve velike mislioce koji sto-je na po~etku moderne epohe. Dakle, kao model navodim najve}a imena kla-si~ne prosvetiteqske i liberalne tradicije, izumiteqe, stvaraoce moder-nih institucija, itd.39 Ali kako onda od mene napraviti fa{istu? Tako{to }e mi se imputirati ono {to nisam rekao, a to je da navodno promo-vi{em mit o dobrom divqaku i promovi{em dezavuisawe akademskog radai institucija, kao i prednost primitivne, civilizacijom neiskvarene mi-sli!? Kao da ja promovi{em Teofila Pan~i}a, a ne ^olovi}!? Nakonsvega {to sam ovde objasnio zaista postaje bespredmetno odgovarati naovu vrstu sramnog podmetawa. ^olovi} naprosto svima imputira promovi-sawe nekoliko wemu poznatih stereotipa, koji bi navodno trebalo da bu-du presudni dokaz da se svi ti qudi bave zagovarawem fa{izma.

Mo`da je zanimqivije ono {to je on izdvojio kao primer iz kwigena osnovu kojeg treba ismejati Ivanovi}a. Osim {to po staroj komunisti-~koj matrici napada selo i sve {to sa selom ima veze40, ^olovi} iz ne-kog razloga smatra da je ideja o velikoj kuli koja bi imala stilizovaneopanke u podno`ju i {ajka~u na vrhu ne{to {to je po sebi vredno smeha.Za{to? Da li je mogu}e da on u svojoj neobave{tenosti nije ni minimal-no pratio razvoj savremene arhitekture i da je za wega ideal ostao ne-

109

39 Ko je Benxamen Frenklin ^olovi} je mogao da pro~ita u mojoj kwizi Kapitali-zam, liberalizam i dr`ava, mogao je da vidi u Hobsbaumovom klasiku Doba revolucije,(1987), Zagreb: [kolska kwiga, a ako ga mrzi da ~ita mogao je da pogleda i Diznijev crta-ni o mi{u Amosu.

40 Ovo kod nas traje jo{ od famoznog posleratnog prisilnog otkupa kada je stvorenai razvijena matrica o seqacima kao prirodnim neprijateqima revolucije prema kojima sesamo sila mo`e efikasno primewivati.

sre}ni Korbizijeov (Le Corbusie) model gole sveizjedna~uju}e funkcio-nalnosti? Upravo najzanimqivija savremena re{ewa, ne samo u arhitek-turi nego i u raznim drugim oblastima kulture, nastaju modifikovawempartikularnog nasle|a koje svetu omogu}uje raznolikost. Treba se, naprimer, podsetiti sjajnog dizajnerskog re{ewa objavqenog u jednom odbrojeva magazina Kvadart, koje je projektovalo ultramodernu karoserijuautomobila, razvijaju}i je od modela {ajka~e.

Ina~e, ^olovi}evo podsmevawe {ajka~i i opancima jednako je kaokad bi se neko u Holandiji podsmevao klompama, u [kotskoj kiltovima,u Nema~koj wihovim kratkim pantalonama, u Francuskoj beretkama, u Me-ksiku sombreru, kona~no u Americi kaubojskim ~izmama i stetson {e{i-rima. ^olovi}, dakle, smatra da svaku ideju o preradi svog specifi~nognasle|a (etna) treba ismejati. Niko normalan to ne radi, sem savremenihtrockista koji bi da izbri{u svaku raznolikost u svetu. U ime ~ega? Po-gledajmo kona~no kako to izgleda u kwizi Etno.

Kwiga Etno – pri~e o muzici sveta na internetu, objavqena je 2006.godine u ediciji XX vek. Sastoji se od kratkog uvoda u kojem ^olovi}otvoreno izla`e dnevnopoliti~ki motiv koji ga je pokrenuo da ovo napi-{e, zatim, centralnog dela koji on predstavqa kao navodno etnolo{koistra`ivawe i teorijskog dela od nekih osamdesetak stranica u kojem nakraju izla`e svoje refleksije o raznim problemima vezanim za interneti World Music (koji on bez ikakve zadr{ke izjedna~ava s terminom et-no). Ovaj centralni deo koji obuhvata nekih 230 strana nije, kao {to bito neko pomislio, ozbiqno plansko istra`ivawe datog fenomena koje bise po zahtevima nauke baziralo na pro~itanom brdu najzna~ajnije litera-ture o problemima WM ili etna. Ne. Re~ je o, za ^olovi}a tako ve}karakteristi~nom metodu (ne)rada gde on materijal pregleda i analizirazbrda-zdola.

Krenimo stoga od ovog osnovnog metodolo{kog momenta. Da bih napi-sao svoj ogled o problemu WM morao bih da uradim slede}e: da ve} dece-nijama pratim i izu~avam savremenu popularnu muziku, da obnovim svojeznawe (ukqu~uju}i i ponovna preslu{avawa albuma) o kqu~nim ta~kama ifazama uvo|ewa etno elemenata u pop i rok mejnstrim, da se prisetim ka-ko je to i{lo kod nas, da nabavim osnovne relevantne kwige o problemimapopularne muzike, ukqu~uju}i i [ukerov (Roy Shuker) re~nik, da ve} go-dinama pratim zna~ajne ~asopise kao {to je Journal of Popular Culture, daskupqam ~lanke koji se posebno bave ovim fenomenima, da napravim pre-gled toga {to je kod nas ra|eno na sli~nu temu (ukqu~uju}i i kwigu etno-muzikologa Jasmine Milojevi} koju je izdala World Music asocijacija Sr-bije)41, itd. Tek posle ovog vrlo pa`qivo sam razvio svoju osnovnu tezu oWM kao izvoru mladosti za zapadnu popularnu muziku i tr`i{te.

Umesto svega toga, ^olovi} je (s ve} unapred definisanim i odre|e-nim politi~kim sudom) seo da malo surfuje po internetu bez ikakvog

110

41 M i l o j e v i }, Jasmina (2003). World Music, Jagodina: WMAS.

plana i prethodne pripreme. On je najpre po~eo da gugluje, a onda je pre-ko nekoliko nasumi~no izabranih sajtova ~itao ~lanke o opet selektivnoizabranim umetnicima s raznih krajeva sveta. U razumqivo tankoj litera-turi (po{to nije hteo da ~ita ni{ta od ve} ogromne relevantne nau~neliterature o WM i etno pokretu), ne nalazi se nijedna kwiga koja se ba-vi ovim problemom. Osim ~etiri teksta iz temata objavqenog 2002. u ~a-sopisu Re~, ^olovi} navodi jo{ jedno saop{tewe, jedan izve{taj Unesko-a i pet do {est ~lanaka koji pomiwu na neki na~in WM. I to mu je li-teratura za nau~nu kwigu od 320 strana!?

To svoje nasumi~no kretawe po vebu od polovine 2003. do kraja2004, ^olovi} je bele`io uz komentare kao svojevrsni dnevnik i upravotaj tekst ~ini centralni deo kwige. Umesto, dakle, da u|e u stvarno izu-~avawe ovog fenomena, on se pretvorio u neku vrstu doma}e ali krajweotu`ne varijante Voldorfa i Statlera,42 koji sedi sa strane i trudi seda o svemu iznese neki podsme{qiv sud. On ~ak i sâm u uvodu (str. 8) ka-`e da nije pratio naraciju o WM od wenih po~etaka krajem osamdesetihgodina, ali nam ne ka`e za{to to nije uradio. To smo vaqda dosad nau-~ili – prosto, mrzi ga.

Ono {to me je metodolo{ki gledano posebno fasciniralo, jeste ~i-wenica da ni u jednom trenutku ~italac kwige ne mo`e da utvrdi da lije „istra`iva~“ preslu{ao ili bar poku{ao da preslu{a bilo {ta od de-la qudi o kojima pi{e. Ako neko ho}e da se bavi WM-om kao i bilo ko-jim oblikom popularne muzike, onda bi vaqda najpre trebalo da je pre-slu{a, pa da i sâm o tome stekne neki sud. Ali ^olovi}a to, kao i samapopularna kultura, vi{e ne zanima. Sve {to ga zanima je gola politikakoju u tom diskursu mo`e da na|e i koju bi nekako popquvao.

Druga stvar koja obi~nog konzumenta globalne pop-kulture fascini-ra jeste wegovo elementarno nepoznavawe popularne muzike. ^olovi} ve}vi{e od dvadeset godina pi{e o popularnoj kulturi, posebno o popu-larnoj muzici, a da o tome o~igledno nema pojma. Na primer, jo{ od po-~etka devedesetih na radiju B92 redovno je i{la emisija Pomen crvenompatuqku koju su ure|ivali Bojan \or|evi} i Aleksandar Kowiku{i}.Ova emisija je bila specijalizovana za sve oblike nove, eksperimentalnei alternativne muzike, koja nije bila mejnstrim ili tehno, a koja je jed-nim delom pokrivala i de{avawa u WM. Kako je ovaj `anr napredovao uposebno, sve razvijenije tr`i{te, od 1999. ova emisija je zamewena druga-~ijim programom koji se zove Disko 3000 i koji je specijalizovan za tra-dicionalnu muziku i WM. Za mnoge qude u Srbiji 90-ih (ukqu~uju}i iautora ovog teksta) ovo je bio najva`niji izvor informacija o WM kaoi mogu}nost da ~uju samu muziku. ^olovi} me|u te qude o~igledno nijespadao. Ne{to kasnije }u se s dosta razloga vratiti na posebnu ulogu ra-dija B92 u promovisawu WM.

111

42 Da se podsetimo, re~ je o onom ~uvenom dvojcu matoraca iz Mapet {oua koji sedena balkonu i stalno se podsmevaju kompletnom programu.

Ne samo da je iz ^olovi}evog dnevnika o~igledno da je on 2003. prviput u svom `ivotu sreo imena Ravi [ankara (Ravi Shankar) ili Fele Ku-tija (Fela Kuti), ili pak Kronos kvarteta (koji je uzgred gostovao i kodnas) koga navodi kao Kvartet Kronos, ve} se tu mogu na}i i pravi biseripoput ovog koji }u sada zbog potpune bizarnosti navesti u celini: „Ovorazmi{qawe o kretawu, odnosno taqigawu internetom, podsetilo me je datreba da poku{am da saznam ko je To~ak, muzi~ar naveden me|u u~esnici-ma onog koncerta u centru „Sava“ na kome je zablistao Slobodan Trkuqa.Otkrio sam da je to nadimak rok gitariste Radomira Mihajlovi}a. Nala-zim ga, takore}i pod rukom, na sajtu Balkanmedia (u ~lanku postavqenom14. septembra 2001). Ne bi se reklo da on ima neke veze s etno pravcem uroku. (podvukao M. \)... Utoliko je ~udnije {to se To~ak na{ao me|u u~e-snicima jednog koncerta duhovne i etno muzike u organizaciji SPC.43“Re~enica koju sam gore podvukao zaista spada u bisere na{e kvazinau~nepublicistike. Wen pandan bi bio da neko ko se bavi prou~avawem fudba-la ne zna ko je Maradona pa napi{e, na primer, „Ne bi se reklo da Ma-radona ima neke veze s fudbalom“.

Zaista moram da se upitam {ta je ^olovi} radio i ~ime se bavio se-damdesetih godina u ovoj zemqi kad je uspeo da ne registruje postojawegrupe Smak. Dakle, ova kragujeva~ka grupa koju je osnovao, upravo dugogodina najpoznatiji i najceweniji gitarista na ovim prostorima RadomirMihajlovi} To~ak, najzaslu`nija je za uvo|ewe narodnih, balkanskih iorijentalnih motiva u jugoslovenski i srpski rokenrol. Osim wih, tutreba pomenuti i Bijelo dugme, Tajm i Ju Grupu. Smak je iza sebe ostaviotakve bisere kao {to su Ulazak u harem, Daire, [umadijski bluz i nasvojih nekoliko albuma objavqenih sredinom sedamdesetih stvorio je veo-ma kvalitetnu i originalnu fuziju progresivnog roka, bluza, xez roka ifolklornih elemenata.

Malopre|a{we pomiwawe B92 uvodi nas u slede}i segment pri~e, ato je potpuna faktualna i ideolo{ka proma{enost ^olovi}eve osnovneteze. Ova teza koju on iznosi u uvodu i koja je o~igledan politi~ki mo-tiv ovog wegovog „intelektualnog“ projekta tvrdi da je etnomuzika u Sr-biji mawe vi{e politi~ki projekt Tre}e Srbije, koja od sredine devede-setih gura pri~u o dobrom nacionalizmu. ^olovi} smatra da je etnokqu~ni idol, odnosno ideologija „dana{we srpske elite“, {ta god to bi-lo. [ta bi bila, ukratko, tre}a Srbija – pa to su opet Akademija, crk-va i Ko{tunica, kao novi patron po ^olovi}u nepromewenog mejnstrimasrpskog nacionalizma. Ovi ~istunci, tvrdi on, u etnu su na{li odli~anmetod da sa~uvaju i brane „~ist, esencijalni, izvorni, primordijalni,itd.“ folklor i da ga time sa~uvaju od turbo-folka koji navodno prezirukao iskvaren, pome{an i neautenti~an. Uz to ^olovi} potpuno perfidnopravi link s progonom novokomponovane muzike tokom sedamdesetih pa biKo{tunica i ova ekipa trebalo da budu direktni naslednici tada{we ko-

112

43 ^ o l o v i }, Ivan (2006). str. 59–60.

munisti~ke elite. Ali po{to je poznato da su Dra`a Markovi} i tastruja komunisti~ke vrhu{ke itekako voleli da se opuste u Maderi uzjagwetinu i dobre narodwake, kao {to je i kasnije pokojni Ivan Stambo-li} voleo da u`iva u toplim zvucima Vesne Zmijanac, onda ostaje pitaweko je taj u komunisti~kim strukturama koga bi Ko{tunica trebalo da ba-{tini. Ve} ranije smo videli da je to Latinka Perovi} koju ^olovi} ra-zumqivo ne pomiwe. Dakle, u suzbijawu TF Ko{tunica ispada direktninastavqa~ dela Latinke Perovi}.

Osim {to je sama konstrukcija bizarna, tu postoji jo{ ve}i prob-lem: ona je nemogu}a i potpuno suprotna stvarnim ~iwenicama. Nemogu}aje zato {to svako ko i{ta zna o DSS-u zna da je to ekipa koja je potpunonesposobna da osmisli i realizuje bilo kakvu politiku, a posebno netako zahtevnu kulturnu politiku kakva je osmi{qavawe, podr`avawe ipromovisawe ~itavog jednog muzi~kog `anra. Po{to TF u ovoj kwizipostaje za ^olovi}a progresivan fenomen (str. 315) koji transcendiraprimordijalnu ~istotu etna (a nije vi{e simbol ratnih zlo~ina {to jebio za ^olovi}a 90-ih, a za Lukovi}a i B92 je to i danas), on upada u nizkontradikcija. Na primer, Ceca Veli~kovi} bi dakle bila heroina kojase bori protiv srpskog nacionalizma i wegovih militaristi~kih i pri-mordijalnih, netolerantnih nagona, a opet ista ta Ceca peva na proslaviSrpske nove godine za Vojislava Ko{tunicu i Velimira Ili}a. Voleobih da vidim kako to ^olovi} obja{wava iz svoje nove vizure.

^olovi}ev problem sa ~iwenicama le`i u tome {to ih ne poznaje, apoku{ava ve{ta~ki da nategne svoju konstrukciju. Na str. 45. on, na pri-mer, ka`e da etnopokret treba vezati za Milo{evi}evu Srbiju (a do ju~esu nas isti ovi momci u~ili da TF treba vezati za diskurs i duh vreme-na Milo{evi}eve Srbije). Situacija je naravno potpuno obrnuta: dru-ga~ije pakovawe, obra|ivawe i prerada folklornog nasle|a Srbije i Bal-kana i na ovim prostorima, kao i svuda u svetu po~iwe polako da seafirmi{e u Srbiji sredinom devedesetih pod istim globalnim komerci-jalnim talasom popularizacije i promocije ove muzike koji je naravnostigao iz Britanije i sa Zapada. ^olovi} bi lako mogao da istra`i kakosu svi ovi izvo|a~i bili suprotstavqeni Milo{evi}evoj politici i kakoje ~itav etnotalas u Srbiji krenuo sa sve{}u muzi~ara da rade ne{to {toje itekako trendi i popularno na Zapadu. ^ak i oni koji s punim pravompoku{avaju da svoj umetni~ki rad za{tite od pomodnosti jasno imaju svesto trendu i o ~iwenici da producenti `ele da (zlo)upotrebe wihov rad.

Kqu~na ^olovi}eva gre{ka u konstrukciji je to {to ne vidi da jeupravo B92 nosilac i glavni promoter ~itavog ovog talasa. On uzgred po-miwe ovu ku}u, zato {to je ona apsolutno neizbe`na u ovim razmatrawi-ma, ali uop{te ne razmatra wen uticaj na promociju ovog `anra. A on jepresudan. Ne samo da je na woj i{la emisija koja je predstavqala WM au-tore, ve} je od sredine devedesetih u prostoru bioskopa Reks po~elo odr-`avawe Ring Ring festivala u okviru koga se beogradskoj publici, na

113

primer, prvi put predstavio ~uveni makedonski kraq ~o~eka, saksofon-ista Ferus Mustafov. Krajem devedesetih upravo B92 po~iwe sistematskida objavquje kompilacije doma}ih autora pod nazivom Serbia Sounds Glo-bal, `ele}i ba{ da poka`e globalnost, univerzalnost i pomodnost svogprojekta. Zahvaquju}i podr{ci Fonda za otvoreno dru{tvo i Qaji}evogministarstva za qudska i mawinska prava 2001. i 2002. B92 je organizo-vao seriju koncerata na kojima je predstavqao romske izvo|a~e kao {tosu Mustafov ili Esma Rexepova, a zatim je nastavio da objavquje diskoveBobana Markovi}a, Ogwena Popovi}a ili Aleksandra [i{i}a. ^itavapri~a je dakle i{la ne pod patronatom nekakve Tre}e ve} upravo ^olo-vi}u drage Druge Srbije.

U periodu posle 2000. upravo je mawinski diskurs stajao iza promo-cije etna. Kada je, na primer, Jasmina Milojevi} 2001. oti{la u Mini-starstvo kulture (tada potpuno pod kontrolom ^olovi}u srodnih i blis-kih qudi) s predlogom da izu~ava muziku Srba na ~itavom Balkanu, kakobi istra`ila svu raznolikost savremenog srpskog muzi~kog identiteta,re~eno joj je da to ba{ i nije preporu~qivo (li~i na nacionalizam), alisu joj predlo`ili da se bavi muzikom mawinskih zajedica u Srbiji i da}e za to svakako dobiti podr{ku. Takvom politikom, polako je upravostruktura Druge Srbije ~inila mogu}im da se na festivalu Egzit kao ve-lika zvezda pojave Zvonko Bogdan ili pokojni Aca [i{i}, {to bi pre sa-mo neku godinu bilo nezamislivo44.

O tome ko je neprijateq „turbo folka“ i wegov najradikalnijih kri-ti~ar lepo govori ~iwenica da je za B92 nezamislivo da se na wihovimradio ili TV talasima, sem u formi podsmeha, emituje bilo {ta iz togili srodnih `anrova. [tavi{e, upravo 2004. godine na televiziji B92(autori Radovan Kupres i Luna Lu) emitovan je skandalozni parapoliti~-ki kvazidokumentarni serijal Sav taj folk, koji je s prezirom govorioo celoj toj potkulturi kao kriminalnoj, pqa~ka{koj, fa{isti~koj, nacio-nalisti~koj, itd. Kako to da ^olovi} propu{ta da dâ sud o tome? Pa za-to {to mu se raspada ~itava konstrukcija, ina~e bi morao da dokazuje daje B92 kqu~ni medijski servis Tre}e, nacionalisti~ke Srbije. Dakle we-gova osnovna teza o tome ko je i iz kojih razloga u Srbiji promovisao et-no, kao i da su srpski nacionalisti gurali ovaj `anr kao suprotstavqenTF je potpuno pogre{na; kao i ~itava ova kwiga, uostalom.

Ali Srbija mu nije bila dovoqna, jer ina~e ne bi bilo kwige, pa se^olovi} odva`io da nakon ~itawa internet tekstova o srpskim izvo|a~i-ma krene i u istra`ivawe tekstova o wihovim globalnim kolegama. Sle-di logi~an korak da iza celog toga pokreta stoji, poga|ate ve}, globalnifa{izam!? On ve} kod bra}e Teofilovi} (str. 25) u kori{}ewu re~ispom prepoznaje „pam}ewe rase ili ve~nost krvi“. Dakle, iako to qudi

114

44 Vi{e o ovom perverznom, skorojevi}evskom metodu ocewivawa svojih produkatakroz prizmu globalnih producenata pogledati u mom ~lanku „World Music kao izvor mla-dosti za zapadnu popularnu muziku“, u najavqenoj kwizi Slika, zvuk i mo}.

ne ka`u on }e im pomo}i da shvate {ta je trebalo da ka`u kako bi wego-va teza, napisana pre nego {to je pro~itao ili preslu{ao ijedan prime-rak fenomena koji istra`uje, dobila potvrdu.

^olovi} nastoji da sav rad umetnika koji se ubrajaju u WM svede napotragu za primordijalno{}u. „Kratko re~eno, na{ao sam da je u sredi-{tu tog pripovedawa tragawe za autenti~no{}u muzike, kulture i samog~oveka, koja se skriva u etni~kom identitetu, u etnu, kao nekoj vrstiprimordijalne supstance.“ (str.7.) Iako sami muzi~ari ne koriste tajre~nik on im imputira primordijalnost, esencijalizam, supstancijalizam(str. 162, 232, 258, 307).

Vrlo je zanimqivo {ta sve mora da radi da bi natezao svoju aprior-nu tezu. On uo~ava da na{i etnomuzi~ari ~e{}e govore o balkanskoj mu-zici koju izvode nego samo o srpskoj. On, koji izbegava tr`i{na obja-{wewa gde god mo`e, ovde smatra da je iza toga samo tr`i{ni motiv jerodrednica srpski nije na dobrom glasu, ili ne nosi svu onu magiju razuz-danosti i privla~nost koju nosi odrednica balkanski. Problem je ovde to{to svi ovi muzi~ari, koji za razliku od ^olovi}a, razume se, poznaju`ivot muzike, na~ine na koji se me{aju instrumenti i tradicije i sl., ja-ko dobro znaju da nije mogu}e striktno odvojiti srpsku muziku od bugar-ske, obe ove od makedonske, zatim smestiti vla{ku tradiciju u samo jedanod ovih identiteta, odrediti kome pripadaju sevdalinke, itd. Zato vrlopo{teno ka`u da izvode balkansku muziku {to ukqu~uje i brojna preuzi-mawa instrumenata, melodija i ritmova iz celog regiona. Da je ^olovi}oti{ao na bilo koji koncertni nastup nekog od na{ih folklornih ansam-bala video bi da su tu igre i iz makedonske, ma|arske, bugarske pa ~ak iruske tradicije. Retki su obrazovani muzi~ari koji govore o toj vrsti ~i-stote koja je ^olovi}evoj konstrukciji neophodna.

Potpuno je neverovatno kako se on podsmeva svim narodima koji po-ku{avaju da o~uvaju svoju muzi~ku tradiciju i nasle|e (zanimqivo, samoAmerikance ne pomiwe iako bi tu na{ao mo`da i najvi{e materijala).Videti str. 150, na primer, gde ismeva [vajcarce i strane 101–104 gde sepodsmeva Samijima ili Laponcima, odnosno peva~ici Mari Boine (MariBoine) koja `eli da spre~i da se wen narod u potpunosti utopi u norve-{ki jezik, kulturu i naciju. Koriste}i kao i uvek priliku da opali po„srpskom patriotskom diskursu“, ^olovi} ka`e: „Vera u mo} gena i ener-gije, kritika Zapada i otu|ewa od prirodnog `ivota, evo celog niza to-posa karakteristi~nih za govor o muzici sveta, a posebno za naraciju sa-mih muzi~ara, na primer, srpskih (a za{to nu`no srpski, za{to ne fran-cuskih, na primer, – prim. M. \). Kad bi Mari Boine samo znala kolikome|u srpskim peva~ima ima srodnih du{a!“ (str. 104)

Verovatno najskandalozniji i najindikativniji deo ovog wegovog spr-dawa sa svima koji se bore protiv mekdonaldizacije sveta ({to je o~i-gledno jedini ideal za koji se ^olovi} zala`e) jeste potpuno primitivnoi rekao bih rasisti~ko ismevawe Fele Kutija, wegovog rada, i nasle|a.

115

(str. 203–208). Ovih nekoliko strana su dobar indikator kako su trocki-sti prevalili dug put od nekada{weg po{tovawa Franca Fanona (FrantzFanon) i diskursa dekolonizacije, do dana{weg bezrezervnog slavqewasvih oblika neokolonijalizma i ismevawa svakog poku{aja Afrikanacada se odbrane od surovog i`ivqavawa zapadnih multinacionalnih kompa-nija i vlada koje stoje iza wih. ^olovi} ka`e: „Tako ~itam da je Felamislio da ’Afrikanac treba da se bori za svoju slobodu tako {to }e sevratiti izvorima, gde }e na}i svoj identitet i svoju istinu’. Dakle, od-mah ono pravo: Afrikanac ima ne samo svoj identitet, nego i svoju isti-nu. Postoji afri~ki na~in mi{qewa, koji treba ponovo otkriti. ’Rop-stvo i kolonijalizam su uni{tili na{ na~in mi{qewa. Zato treba pono-vo otkriti afri~ku li~nost’“ (str. 206).

[ta ^olovi}u smeta u ovim re~ima? Evropa i Amerika imaju svojuistinu o ropstvu i kolonijalizmu koja ka`e da je kolonizacija bila u in-teresu pot~iwenih naroda zato {to je na taj na~in „{irena civlizacija.“Tim divnim nalozima prosvetiteqstva i dan-danas se opravdavaju svemogu}e vrste divqa{tva koje zapadni faktori ~ine po svetu, od bombar-dovawa, eksploatacije, de~jeg rada, novih oblika ropstva, do novih obli-ka direktne kolonizacije poput Iraka, Avganistana, verovatno sutra iIrana. Pretpostavqam da ^olovi} podr`ava i sve te akcije i samu filo-zofiju koja uz wih ide kao opravdawe, pa mu zato smeta pobuna koju FelaKuti propoveda. U ~itavom wegovom opusu nisam na{ao nijednu re~ kri-tike o Sjediwenim Dr`avama i wihovoj unutra{woj i spoqnoj politici,na primer, o na~inu na koji oni svoj identitet, kulturu i istinu ~ak ioru`jem name}u ~itavom svetu, kako donose etni~ki motivisane zakone zaograni~ewe imigracije iz Meksika, kako podi`u zidove u nameri da o~uva-ju dominaciju belaca, ali mu zato smeta Fela Kuti, koji je veliki simbolotpora afri~kih naroda novim oblicima ropstva koje im Zapad name}e.

Nakon navo|ewa Kutijevih re~i o prednostima tradicionalnog afri~-kog na~ina obla~ewa, medicine i kulture za podru~je Afrike i wegovostanovni{tvo, ^olovi} na krajwe primitivan na~in s pozicije koloniza-tora i stvarnog vlasnika prave istine, koja se ne mo`e ni hipoteti~kiosporavati, ka`e: „Sve ovo zvu~i mi nekako poznato, prepoznajem op{tamesta naracije o identitetu i komparativnim prednostima prirodne me-dicine i uop{te autenti~ne kulture kojima ve} petnaestak godina obilu-je „patriotski diskurs“ u Srbiji.“ Fela Kuti ^olovi}u do|e kao nekame{avina vidovite Zorke i Ratibora \ur|evi}a, a ^olovi}a posebno po-ga|a {to on osu|uje okupaciju Afrike, odvo|ewe Afrikanaca u ropstvoi poziva afri~ki narod na ujediwewe i odbranu od navodnih promoteraqudskih prava koja su zapravo sami najve}i kr{iteqi osnovnih prava.

^olovi} se time zapravo pretvara u obi~nog braniteqa lika i delazapadnih politi~kih lidera, koji pquje shvatawa jednog pobuwenog afri~-kog umetnika, ~oveka kome je na sahranu s razlogom do{lo milion qudi,a ~ije osnovno, muzi~ko stvarala{tvo nije ni poku{ao da ~uje ili razu-

116

me. Stra{no! Ba{ kao i jadni, po ko zna koji put, ponovqeni napor da seovaj duh felijanaca dezavui{e time {to }e se primetiti da oni nose ka-~kete kao ameri~ki reperi, te da su time navodno isti kao svi drugimladi qudi bilo gde u svetu. E da je ^olovi} makar ~uo za Pablik Enemi(Public Enemy)...

Jednako je zanimqivo {ta je ^olovi} izdvojio kao va`no prilikom„analize“ tema koje se vrte oko imena velikog senegalskog umetnika JusuN’ Dura (Youssou N’Dour). Ne samo za ^olovi}a, nego i za ~itavu genera-ciju razma`enih intelektualaca na ovim prostorima krajwe je indikativ-no {to u pesmi „Ligeeu“ u kojoj Jusu hvali vrline rada i vredno}e, pre-poznaje socrealizam. Ovi nesre}nici su, na`alost, nau~eni da misle samou okviru spektra leve tradicije pa nisu ni sposobni da vide da postoji isvet pre i van marksizma. Ove vrednosti promovi{u sve stare religije, isva dru{tva koja `ele sebi stabilne i radne ~lanove. Kod N’ Dura kao~oveka iz porodice tradicionalnih peva~a grioa, koji se posebno slu{ajui uva`avaju, ovo zalagawe ima pravu savremenu patriotsku notu. On svojesunarodnike u~i da samo radom, pregala{tvom i stvarala{tvom mogu po-boq{ati stawe svojih porodica, napraviti zdravo dru{tvo i stvoritipravu naciju koju }e drugi uva`avati. To, me|utim, ^olovi}u smeta i de-luje mu socrealisti~ki. [ta bi trebalo da promovi{e i o ~emu bi tre-balo da peva pa da ^olovi} bude zadovoqan? Te{ko da }emo to ekspli-citno saznati po{to on uporno ostaje u poziciji Voldorfa i Statlera(Waldorf and Statler) koji samo treba da ismeje i dezavui{e svaki poku-{aj da se neko zalo`i za neku vrednost ili program. To dodu{e radi vr-lo selektivno, kao {to smo dosada uo~ili.

Kroz ~itavu kwigu ^olovi} nastavqa obra~un sa selom i sa svimoblicima ruralne kulture ili prerade wenog nasle|a. Tako na str. 263poku{ava da ceo fenomen WM svede na tra`ewe elementa koji je nekadapostojao u seoskoj muzici. To naravno nije ta~no. WM predstavqa prera-du muzike iz svih krajeva sveta, ukqu~uju}i i predstavqawe urbanih kul-tura raznih naroda. Ivan ^olovi} se trudi da ve{ta~ki izabere i pred-stavi samo one autore koje bi mogao da predstavi kao da govore o o~uvawuseoske muzike, i tako ignori{e ~iwenicu da su najve}i uspeh u talasupropagirawa WM produkcije napravili kubanski, a jo{ ranije i brazil-ski muzi~ari, koji su izvodili i predstavqali upravo gradsku muziku Bra-zila i Kube. Mo`da upravo zato nema pomiwawa Kaetana Veloza (CaetanoVeloso), Gal Koste (Gal Costa), @oao @ilberta (Joa Gilberto), ili Ibra-hima Ferera (Ibrahim Ferrer), Rubena Gonzalesa (Ruben Gonzalez), OmarePortuondo (Omara Portuondo). Naravno, za mene je opet fascinatno kakoje u kwizi od 320 strana uspeo da ne pomene ~oveka koji se zove Raj Ku-der (Ry Cooder), koji je zaslu`an za uspeh Kubanaca, ali koji je vi{e oddve decenije pre toga radio na predstavqawu i promovisawu raznih dru-gih tradicija kao {to su teks-meks, havajski gitaristi ili Ali FarkaTure (Ali Farka Toure). Kao {to nije ~uo za izdava~ku ku}u ECM (I Si

117

Em) koja je jo{ pre Gabrijela krenula da spaja xez muzi~are iz razli~i-tih kultura, stvaraju}i ~itav niz neverovatnih albuma qudi poput JanaGarbareka (Ian Garbarek), Zakira Huseina (Zakir Hussain), Ravi [ankara,Triloka Gurtua (Trilok Gurtu), itd. Xezeri su ina~e ova ukr{tawa i fu-zionisawa radili jo{ od pedesetih i {ezdesetih godina, ali ni taj me-ga`anr ^olovi} ne poznaje.

Dakle, problem sa ovim nepo{tenim svo|ewem na omra`eno selo je{to mu opet propada teza o fa{isti~koj, neurbanoj i nekosmopolitskojideologiji koja stoji iza WM fenomena. WM je najvi{e profitirao upra-vo od predstavqawa urbanih produkata nezapadnih kultura.

Svako ko zna kako je i{ao razvoj projekta World Music, odnosnopromocije raznih `anrova muzike koja ne poti~e iz angloameri~kog mejn-strima, zna isto ono za {ta dovoqno elemenata ima i u ^olovi}evom tek-stu: ~itava ova pri~a je produkt zapadnih menaxera, producenata, promo-tera i ostalih delatnika na opet zapadnom tr`i{tu za koje je ~itavapri~a iskonstruisana. Po~ev od imena pokreta, preko izbora autora,umetnika, na~ina pakovawa i prezentacije sve do insistirawa na auten-ti~nosti koja ^olovi}u toliko bode o~i. Uprkos svemu tome, on nastavqada dokazuje tezu koju je konstruisao radi svoje politi~ko-propagandne de-latnosti u Srbiji, a to je da je ~itava ova pri~a (etno, WM) proizvodnovog fa{isti~kog tragawa za autenti~no{}u. Umesto da zaslugu ilikrivicu za promovisawe autenti~nosti tra`i kod onih koji zaista odlu-~uju o globalnom ukusu, kod zapadnih producenata, on ih jo{ jednom abo-lira (kao i svaki put kad je zvani~na zapadna politika u pitawu) i za tookrivquje nesre}ne nezapadne narode ~ija je kultura i ovog puta golipredmet eksploatacije od strane zapadnih tr`i{nih ajkula, stalno glad-nih novih podru~ja za recikla`u i zaradu45. Ali kako bi onda mogao dakonstrui{e svoju jadnu pri~u o tamnicama dugog pevawa i o zatvorenim,represivnim totalitarnim saund sistemima iz kojih pobegne tek neki„nepo}udni“ pop-folk (vidi, vi{e nije turbofolk ve} i terminolo{kiumiven, politi~ki korektan pop-folk!?).

Nakon svega re~enog, na wegovu narednu, pseudofukoovsku konstruk-ciju prema kojoj upravo navodno zalagawe za hibridizaciju i spajawe ra-zli~itih kultura najo~itije dokazuje veru u nekakvu wihovu primordijal-nu, supstancijalnu, itd., prehibridnost, ne treba tro{iti re~i. „Dragi

118

45 O presudnom uticaju zapadnih aktera na sva de{avawa oko WM govori jo{ jedanelement koji on uzgred registruje u ovoj kwizi. Na strani 302–303 nalaze se mi{qewa dvo-jice francuskih kriti~ara koji su jako dobro uo~ili zna~aj francuske dr`avne politike upromovisawu frankofonih afri~kih muzi~ara. Francuska dr`ava koja poku{ava na sve na-~ine da se suprotstavi globalnoj dominaciji ameri~ke pop kulture prepoznala je u ovom ta-lasu izvanrednu mogu}nost da nekim frankofonim umetnicima pomogne kako bi svojom sla-vom promovisali francuski jezik i kulturu. Tako|e, preko wih se odr`ava presti` francu-ske kulture i francuskog jezika u biv{im francuskim kolonijama. Ovaj deo WM talasa po-stao je va`an deo francuske javne diplomatije. Ovo ^olovi} za~udo ne tuma~i kao oblikfrancuskog fa{izma, te francuska dr`ava ne biva kritikovana za ono za {ta se SlobodanVladu{i} ismeva.

muzi~ari, to {to vi radite vi ne razumete, pa }u vam ja objasniti stvar-ni fa{isti~ki potencijal va{ih navodno multikulturalnih ideja i sa-radwe.“ O wegovoj anahronoj metodologiji i potrebi da iskonstrui{epri~u o supstancijalnim, nacionalnim identitetima, suprotno ~itavoj sa-vremenoj nauci o nacionalizmu i nacionalnim identitetima ve} ranijesmo dovoqno rekli.

Da bi ~ovek razumeo sve uzroke wegovih preterivawa i konstrukci-ja, potrebno je da shvati da, osim {to je ^olovi} zabrinut za svaki na-cionalizam u Srbiji, on nastupa s pozicija (koje ~esto bez ikakve osnoveekstrapolira na na{u zemqu) francuskih levi~ara i wihovog levog inte-lektualnog mejnstrima koji ima svog |avola Le Pena. Na strani 312. ^o-lovi} otkriva te svoje strahove kada obja{wava kako su francuski ultra-desni~ari postali promoteri multikulturalizma i teze o nespojivostirazli~itih kultura koje moraju ostati supstancijalno podeqene (pre sve-ga stara Francuska kao odvojena od kultura islamskih i drugih emigrana-ta). Da bi on mogao da u Srbiji izigrava takvog kriti~ara mora da odsrpskih etnomuzi~ara iskonstrui{e zagovornike etni~ke ~istote, a odpoliti~ara i intelektulaca Tre}e Srbije pokroviteqe ovih prvih i za-pravo ideolo{ke i politi~ke saborce i istomi{qenike Le Pena. Ukrat-ko, kao {to je ~itav krug wegovih istomi{qenika godinama poku{avao daod Ko{tunice napravi novog Milo{evi}a, tako je ^olovi} ovom kwigompoku{ao da od wega napravi Le Pena, koji je uz to jo{ na vlasti. U tusvrhu je i B92, kao {to smo videli gore, morao da postane neka vrstaglavnog Ko{tuni~inog medijskog servisa.

Koliko je ~itava ta konstrukcija besmislena ve} smo videli. Alizanimqiviji je ovaj moment ^olovi}evog punog stavqawa u slu`bu dr`avekoja mu je dodelila Legiju ~asti. Na strani 290 ~italac mo`e na}i pri-mer zaista sramnog podmetawa i dezavuisawa muzi~kih napora ~itave je-dne etni~ke grupacije, Bretonaca. Govore}i o ponovnom o`ivqavawukeltske muzi~ke i kulturne tradicije kod Bretonaca, ^olovi} ka`e: „Unekim slu~ajevima poku{aji o`ivqavawa keltskog mita imali su poli-ti~ke ciqeve, pa je tako u Bretawi pod nema~kom okupacijom izvrsnost iautohtonost ‘keltske rase’ slavqena nasuprot degenerisanoj rasi Francu-za u ‘pojevrejenoj Francuskoj’ (Morvan, 269), a u novije vreme pozivawena keltski identitet Bretonaca ponekad slu`i za legitimisawe pokretaza nezavisnost Bretawe.“

U nastavku on priznaje da danas u obnovi pripovedawa o Keltiji imamnogo vi{e tr`i{ne pozadine nego politi~ke, ali mu to ne smeta da po-glavqe zavr{i pasusom koji bi jo{ jednom trebalo da ogadi ~itaocu etnopokret time {to }e ga, kao i uvek u ^olovi}evom slu~aju, identifiko-vati makar kao potencijalno oru`je naciza i antisemitizma: „Danas semo`e samo naga|ati da li }e ove ’`ive snage’ u godinama koje dolaze do-biti priliku da se opet, kao u vreme nacizma, politi~ki anga`uju, i dali bi to ponovo bilo u~e{}e u ostvarivawu politi~kih programa sli~-

119

nih onima od pre skoro sedamdeset godina, u kojima je keltska Bretawabila pozvana da se oslobodi strane, jevrejsko-francuske dominacije.“

^olovi} ovde kre}e metodolo{kim putem teoreti~ara zavere, kojegodinama kritikuje i defamira. Snaga ovog argumenta jednaka je moralnoji intelektualnoj snazi onih na{ih protivnika evropskih integracija ko-ji {tetnost EEZ i EU dokazuju ~iwenicom da je Hitlerova nacisti~kaNema~ka prva pokrenula projekt jedinstvenog evropskog tr`i{ta ievropske ekonomske zajednice.46 Oni bi imali jednako pravo da odatledokazuju antisemitsku i nacisti~ku prirodu EU, koliko i ^olovi} imapravo da govori o potencijalnom nacizmu u kulturnom pokretu Bretonaca.Za~udo, ^olovi} ne govori (a imao bi mnogo vi{e materijala) o poten-cijalno nacisti~koj prirodi nove dr`ave Crne Gore koja je za himnuuzela stihove nacisti~kog i usta{kog saradnika iz Drugog svetskog rata,Sekule Drqevi}a, koja je prihvatila za zvani~nu zastavu ono {to joj jeitalijanski fa{isti~ki gospodar nametnuo u isto vreme itd47.

Ako ova povezivawa sa fa{izmom ostavimo po strani, uo~i}emo dasama Bretawa ima mnogo vi{e elemenata za legitimno tra`ewe nezavi-snosti nego {to ga je imala Crna Gora: Bretonci imaju mnogo du`u tra-diciju posebne politi~ke organizacije, kao {to imaju svoj jezik i tradi-cionalnu kulturu koje su francuske vlasti gu{ile na silu, name}u}i cen-tralnu francusku kulturu i standardizovan jezik. Stoga nije ~udno {toje Bretawa, uz Korziku, danas glavni nosilac separatisti~kih tendencijau ovoj dr`avi. ^olovi}, koji je kao {to smo videli podr`avao pseudoet-ni~ki bazirano odvajawe Crne Gore od Srbije, ne samo da ne podr`avaiste takve tendencije u Bretawi, ve} za ra~un vlasti koje su mu dodelileLegiju ~asti nastoji da kvaziintelektualnim podmetawem defamira kul-turne osnove bretonskog separatizma povezuju}i ga sa ~istim zlom, na-cizmom.

U razloge wegovog ovakvog odnosa prema zemqi u kojoj `ivi i naro-du kome bi trebalo da pripada nije moje da ulazim. ^iwenica, je me|utim,da u svrhu takvih politi~kih stavova i ciqeva ^olovi} potpuno napu{taminimume nau~nih zahteva i pretvara se u kvazinau~nog publicistu ~ijirad, na`alost, po~iwe da dobija i odre|ene elemente ~iste patologije.Kako ina~e tuma~iti slede}e redove iz eseja posve}enog „kritici“ Zo-rice Tomi}: „Profesorka se {ali kada predvi|a semanti~ki lifting i uimenu srpske salate. Ali ja sam `ivi dokaz da to vi{e nije nikakva {a-la. Ja ve} odavno tu salatu zovem ’{opska bez sira’“48.

Osoba koja ovo napi{e ili ima ozbiqnih problema ili zaista veru-je u svet mekdonaldizacije koji treba da izjedna~i sve istorijom nasle|e-

120

46 O tome: K o k e r, Kristofer (2006), str. 122.47 Kako je uspeo da mu izmakne, na primer, krajwe bizarni oblik poistove}ewa `rtve

sa svojim fa{isti~kim okupatorom, ~iwenica da pristalice nezavisnosti Crne Gore skan-diraju na jeziku svog okupatora, italijanskom „E viva, e viva, e viva Montenegro!“, napu-{taju}i svoj jezik.

48 Vesti iz kulture, prilog br. 15. na www.pescanik.net, 13. 03. 2008.

ne razlike i osobenosti i da stvori „divan“ orvelovski svet unifikovanepotro{a~ke kulture u kojoj nekoliko kompanija i globalnih medija di-ktiraju ~itavom svetu i svim narodima isti jelovnik, isti na~in odevawa,iste manire, iste politi~ke stavove, iste poglede na svet ili recimo iste„~udesne zvuke“ Britni Spirs, Xastina Timberlejka, Kristine Agilere,Maraje Keri i ostalih bezli~nih proizvoda korporativnog zvu~nog jada ibesmisla koji nam MTV svima natura. Jer, upravo to je ono za {ta se, iz-gleda, ^olovi} zala`e kada osu|uje svaku borbu za razli~itost kultura iza odbranu specifi~nih, nekorporativnih kulturnih proizvoda.

Ili on to mo`da radi samo u slu~aju malih naroda, a da mu ne smetakada takvu borbu vode ve}i narodi i dr`ave, kao {to je Francuska. Odgo-vor na ova pitawa ne}emo dobiti sve dok ^olovi} jednom ne iza|e iz we-mu omiqene Voldorf i Statler pozicije pa poku{a jednom u `ivotu daobjasni {ta je to za {ta se zala`e. Mo`da bi i sebi i nama pomogao po-ku{ajem da iznese neki koherentan skup stavova, umesto ove konfuzne iprotivre~ne zbirke partikularnih osuda i „kritika svega postoje}eg“.

*

Ovaj ogled nije imao za ciq davawe sveobuhvatne ocene ^olovi}evograda koja bi ukqu~ivala minucioznu analizu svih wegovih tekstova, in-tervjua i drugih pisanih tragova. To bi zahtevalo mnogo vi{e prostora,ali nisam siguran da bi rezultat tog istra`ivawa doneo neke velike no-vosti u ozbiqnom tuma~ewu wegovog dela. Problem je {to se u svim de-lima ra|enim od 1990, nadaqe, uglavnom nalazi nekoliko op{tih mesta,wegovih stalnih opsesija motivisanih odbranom ^olovi}evih politi~kihstanovi{ta, koji se svode na kritiku srpskog nacionalizma, militarizmai svakog patriotizma, koji po pravilu te`i da svede na nema~ki nacizami druge srodne rasisti~ki zasnovane diskurzivne prakse. Kako se ovaj po-liti~ki program, preveden u karikaturu nauke, pretvara u golu propagan-du, pokazao sam u drugom delu ovog ogleda.

[to se stvarnog nau~nog doprinosa ti~e, ^olovi} }e, po mom dubo-kom ube|ewu, ostati zapam}en po biblioteci XX vek, po svojim odli~nimprevodima francuskih mislilaca i po kwizi Divqa kwi`evnost, jedi-nom svom ozbiqnom nau~nom delu. Zanimqiv materijal i fragmentarniuvidi koji imaju nau~ni smisao i zna~aj mogu se na}i u Politici simbo-la i delimi~no u Bordelu ratnika. I to je to. Krajwe je indikativno da^olovi} za ovih sedamdeset godina ima samo jedno ozbiqno monografskodelo, te da je jedini ozbiqan vi{egodi{wi kontinuiran napor u~inio ka-da je pisao doktorsku disertaciju49.

Wegova sudbina je, mo`da, jo{ jedan dokaz koliko ~ovek ostaje vezanza svoj mentalitet i kulturu i onda kada je najvi{e odbacuje i be`i od

121

49 Bo`idar Jak{i} je jednom s pravom obja{wavao da je doktorat su{tinski za na{ukulturu po{to je to za ve}inu nau~nih delatnika prva i jedina monografska, dakle, pravanau~na avantura. Da nema obaveze da se doktorat radi tako ozbiqno, pitawe je da li bismoimali i ovo {to imamo od nauke.

we. Ovakav wegov rezultat je naime potpuno uobi~ajen u toj generacijina{ih prili~no razma`enih intelektualaca koji su bili vi{e vic majs-tori nego ozbiqni radnici i koji su svoj talent prosipali po kafanamai novinama umesto da ga bru{e na ozbiqnim, kontinuiranim i zahtevnimnau~nim istra`ivawima. Sve u svemu, ~ini mi se da je pri~a o Ivanu ^o-lovi}u u osnovi jedna tu`na pri~a o tome kako su godine rata kod nasubile nauku i kako se sasvim solidan nau~ni potencijal upropastio izvr-gavaju}i svoj napor u prili~no jadan propagandni anga`man koji poku{avada se prodaje pod vidom nauke.

Ivanu ^olovi}u, povodom jubileja, `elim dobro zdravqe u nadi da }ega mo`da ovi moji uvidi isprovocirati da se ponovo vrati ozbiqnoj nau-ci i da ovoj kulturi ostavi jo{ ne{to {to bi imalo domet i zna~ajDivqe kwi`evnosti.

LITERATURA

B a k e r, Catherine, (2004). Showbusiness historiography in Croatia: myth, war mem-ory and Marko Perkovi} Thompson, ~lanak predstavqen na konferencijiHistorijski mitovi u zemqama nasqednicama Jugoslavije, Dubrovnik, 16–18septembar 2004.

V l a d u { i }, Slobodan, (2007). ^olovi} & Vidojkovi} protiv Peki}a i Vladu{i-}a, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_vladusic2.htm

G o r d i, Erik (2001). Kultura vlasti u Srbiji, Beograd: Samizdat B92.\ u r k o v i }, Mi{a (2002). Diktatura, nacija, globalizacija, Beograd: IES.\ u r k o v i }, Mi{a (2004). Ideolo{ki i politi~ki sukobi oko popularne muzike

u Srbiji, Filozofija i dru{tvo, br. 2, str. 271.\ u r k o v i }, Mi{a (2005). Kapitalizam, liberalizam i dr`ava, Beograd: Filip

Vi{wi}.\ u r k o v i }, Mi{a (2006). Politi~ka misao Xona Stjuarta Mila, Beograd:

Slu`beni glasnik.\ u r k o v i }, Mi{a (2008). Predsedni~ki izbori u Crnoj Gori i razarawe nacio-

nalne svesti u Srbiji, u: Sociolo{ki pregled, br. 1/2008.@ a n i }, Ivo (1998). Hajduci, kmetovi, askeri i vitezovi, Polemos, br. 1.J o v i }, Borisav, (2001). Kwiga o Milo{evi}u, Beograd: IKP Nikola Pa{i}.K o k e r, Kristofer (2006). Sumrak Zapada, Beograd: Dosije.M i l o j e v i }, Jasmina (2003). World Music – muzika sveta, Jagodina: WMAC.H o b s b u a m, Erik (1987). Doba revolucije, Zagreb: [kolska kwiga.^ o l o v i }, Ivan, (1983). Kwi`evnost na grobqu, Beograd: Narodna kwiga.^ o l o v i }, Ivan, (1985). Divqa kwi`evnost, Beograd: Nolit.^ o l o v i }, Ivan, (1988). Vreme znakova, Novi Sad: Kwi`evna zajednica Novog Sada.^ o l o v i }, Ivan, (1990). Erotizam i kwi`evnost, Beograd: Narodna kwiga.^ o l o v i }, Ivan, (1993). Bordel ratnika, Beograd: XX vek.^ o l o v i }, Ivan, (1994). Pucawe od zdravqa, Beograd: Beogradski krug.^ o l o v i }, Ivan, (1997). Politika simbola, Beograd: Radio B92.^ o l o v i }, Ivan, (1999). Kad ka`em novine, Beograd: Samizdat B92.^ o l o v i }, Ivan, (2001). Dubina, Beograd: Samizdat B92.

122

^ o l o v i }, Ivan (2006). Etno, muzika sveta na internetu, Beograd: XX vek.^ o l o v i }, Ivan (2008). Vesti iz kulture, na sajtu www.pescanik.net/content/

category/8/73/109/ Najavqeno i kao posebna kwiga.^ o l o v i }, Ivan (1992). Politi~ki folklor i religija u: Zbornik Etnografskog

instituta SANU, kw. XLVI, Beograd.^ o l o v i }, Ivan, (2002). Politics of Identity in Serbia, New York: NYU Press.^ o l o v i }, Ivan, (2002). Politics of Symbol in Serbia, C Hurst and Co Publishers Ltd.

BETWEEN SCIENCE AND PROPAGANDA

by

Mi{a Djurkovi}

Summary

The article deals with the work of Ivan ^olovi}, well known ethnologist and au-thor of numerous books in which he has done very interesting research on subjects ofcontemporary popular culture. After a short presentation of his complete opus, in thefirst part of the article, author gives a general overview of ^olovi}’s work and tries toevaluate good and bad points of some of the most important of his theses. In the sec-ond part of the article, focus is put on his work after 2000. The author concentrateson the investigation of the process by which, due to bare political motivation,^olovi}’s thought slides into pure political propaganda, and loses any of the charac-teristics of the serious scientific work.

123