Др Бранко Бешлин

ШПАНИЈА ОД КРАЈА XV ДО КРАЈА XVI ВЕКА – ОД ПОЧЕТКА

ВЛАДАВИНЕ ФЕРДИНАНДА И ИЗАБЕЛЕ ДО КРАЈА ВЛАДАВИНЕ

ФИЛИПА II

(Практикум из ране модерне историје)

1. ФЕРДИНАНД АРАГОНСКИ И ИЗАБЕЛА КАСТИЉСКА –

УЈЕДИЊЕЊЕ ШПАНИЈЕ

1.1. Простор и становништво - Шпанија дo арапског освајања

Када се говори о географском положају Шпаније треба нагласити да планински

ланац Пиринеја чини баријеру између ње и осталог дела Европе што је у многоме

утицало на друштвено -историјски развој ове земље. Са друге стране, Гибралтар је тек

незнатна препрека између Пиринејског полуострва и Африке. У истој мери у колико је

Шпанија била географски, политички и културно изолована од Европе, толико је у том

погледу била блиска са Северном Африком тако да није без основа изрека "Африка

почиње иза Пиринеја".

Шпанију одликује разноликост у погледу рељефа и климе у појединим деловима

полуострва. Историјске покрајине Шпаније представљају, углавном, и географске

целине. На северозападу полуострва налазе се покрајине које запљускују воде Бискајског

залива (Атланског океана) ГАЛИСИЈА, АСТУРИЈА, БАСКИЈА И НАВАРА. Галисија

излази и на Бискајски залив и на отворени океан највећи град је лука Ла Коруња;

Астурија - Овиједо, и луке Хихон и Сентандер; Баскија (Васконгадас), Билбао, Сан

Себастијан; Навара се налази и са шпанске и са француске стране Пиринеја и била је дуго

узрок размирица и сукоба између ове две земље. Најзначајнији градови са шпанске

стране су Памплона и лука Фуентарабиа а са француске, Бајон.

Северне покрајине на бискајској обали одвојене су од осталих делова земље дугим

ланцем тешко проходних Кантабријских кордиљера. У средишњем делу земље налази се

ЛЕОН са градовима Саламанком, Замором и највећа покрајина - КАСТИЉА. Кастиља је

смештена на висоравни (месета) која заузима 60% шпанске територије. Планине Сијера

де Гвадарама, Сијера де Гата и Сијера де Гредос раздвајају Кастиљу на северну (Стара

1

Кастиља) и јужну (Нова Кастиља). Најзначајнији градови у Кастиљи су Бургос, Толедо,

Ваљадолид, Медина дел Кампо, Мадрид, Сеговија, Куенка итд. Југозападно од Мадрида

према данашњој граници са Португалијом простире се Естремадура са Алкантаром,

Меридом, Бадахосом.

Дугим ланцем Сијера Морене централни део је одвојен од југа, од АНДАЛУЗИЈЕ

која излази и на Средоземље и на Атлански океан. Најзначајнији градови су Севиља и

Кордова. На Атлантику најзначајнија лука је Кадиз а на Средоземљу, недалеко од

Гибралтара, Алгесирас.

На источном делу полуострва, дуж Средоземне обале, од Гибралтара према

северу, простиру се ГРАНАДА, са Гранадом, Малагом, Алмериом; МУРСИЈА са

Картахеном; ВАЛЕНСИЈА са Валенсијом, Аликантеом; КАТАЛОНИЈА са Барселоном,

Тарагоном, Тортозом; на граници са Француском налазе се РУСИЈОН и СЕРДАЊА; У

залеђу Валенсије и Каталоније простире се АРАГОН са Сарагозом, Хуеском, Леридом.

На територији Шпаније људи су живели још у палеолиту. Најстарији становници

су били Баски и Ибери које од VI века пне. потискују Келти. Пре тога, Феничани у XI

веку на обали оснивају своје колоније Кадиз, Малаку и др. Прва држава која се у

освајању Шпаније није ограничила само на обалу већ је продирала и у дубину територије

била је Картагина. У другој половини III века пне. картагинске војсковође Хамилкар,

Хаздрубал и Ханибал покорили су највећи део племена која су тада насељавала Шпанију.

Хаздрубал је двадесетих година III века основао град Нову Картагину (Картахена) која је

после победе Римљана у другом пунском рату (218-201) постала римска колонија. После

угушивања бројних устанака локалног становништва Римљани су успели да овладају

Шпанијом тек у I веку пне. Романизација је најјаче захватила јужне области полуострва.

У време великих потреса изазваних Сеобом народа и продором варварских

племена на територију Римског царства, Шпанију су најпре, током III века, преплавили

Франци а почетком V века је изложена сталним налетима племена из јужне Галије -

Алана, Свева, Вандала. Немоћан да им се супротстави, Рим их признаје као савезнике и

дозвољава им стално насељавање на највећем делу територије Пиринејског полуострва.

После одласка Вандала и Алана у Африку, из јужне Галије у Шпанију стижу Визиготи

који су завладали скоро читавом њеном територијом. Визиготи су били незнатна мањина

над покореним романизованим становништвом али су успели да успоставе власт и оснују

краљевину са седиштем у Толеду. Јачање феудалне ааристократије утицало је на

2

слабљење централне, краљевске власти и државе уопште. Она зато неће бити способна

да пружи отпор арабљанској инвазији.

2. Арабљанско освајање

Арабљанска плима која је до краја VII века захватала северну Африку убрзо се

пренела и на Шпанију. Војска јачине од око 7.000 (17.000) људи под заповедништвом

Тарика прешла је 26. јула 711. године Гибралтар (по томе је и добио име - Тарикова

стена) и одсудно поразила Визиготе код Вади Баке. За непуне четири године Арабљани

су постали господари читаве Шпаније изузев уског појаса на подручју Пиринеја и у

Астурији. На освојеној шпанској територији Арабљани су образовали посебан емират,

потчињен калифату у Дамаску. Убрзо, политичке промене у арабљанској империји

непосредно су се одразиле и на Шпанију. После свргавања династије Омејада, Абд ал-

Рахман I склонио се у Шпанију и прогласио независни кордовски емират. Шпанија је

под арабљанском владавином доживела значајан културни и привредни успон.

Арабљани, које су становници Шпаније називали Маври (Морос) нису битно мењали

основу друштвеног уређења коју су затекли - специфичне феудалне односе засноване у

време визиготске владавине који су још били у развоју. Феудалци који се нису

супротставили Арапима могли су да задрже своју земљу. Поседе су добили и арапски

војници а пристизали су насељеници из Северне Африке тако да је процес исламизације

био интензиван. Нову веру пригрлио је и мањи део аутохтоног шпанског становништва.

За њих се усталио назив мувалади. Хришћанско становништво обележавано је називом

мозараби. Било је толерисано под условом да плаћа обавезе уобичајене за немуслимане у

исламским државама. Од досељеника мањи део су чинили аутентични Арапи (из

Арабије) а већи део Бербери из Северне Африке. Иако их је припадност исламу

уврштавала у повлашћени слој становништва, Бербери су били незадовољни јер су

добили лошију земљу од Арапа и по друштвеном положају били ближи муваладима.

Унапредили су прераду метала, израду оружја. У пољопривреду су унели низ нових

култура (пиринач, винова лоза, шећерна трска) и нови начни обраде земље (наводњавање

земљишта). До X века у арабљанској Шпанији било је око 400 градова од којих су

најзначајнији Кордова, Толедо, Севиља, Гранада, Валенсија. Велики градови, нарочито

Кордова, достигли су процват у X веку. У то време владао је Абд ал-Рахман III (912-961)

који се 929. прогласио калифом. Од тада је Кордова седиште калифата. Јачање

3

феудалне анархије довело је већ у XI веку до разбијања калифата на 23 самосталне

државице које су непрестано међусобно ратовале.

3. Реконквиста - историјски значај

Упоредо са арапским освајањем текло је и ослобађање заузетих територија од

стране хришћана - Реконквиста (или Реконкиста = Reconquista - поновно освајање).

Овај процес трајао је безмало 800 година - од арапске најезде, почетком VIII века, до

1492. када је Гранада, последње маварско упориште на Пиринејском полуострву, пала у

хришћанске руке. Дуготрајна борба која је имала карактер непрекидног крсташког рата

кључан је процес у историји средњовековне Шпаније. И више од тога, Реконквиста је

будућим покољењима оставила у наслеђе идеале који ће извршити снажан утицај на

обликовање националних духовних вредности самим тим и шпанске државне идеје, што

се може пратити све до наших дана. Култ витештва и верски жар који су често прелазили

у свирепост и фанатизам надахњивали су конквистадоре попут Кортеса и Пизара,

шпанску војску коју је читав XVI век на свим европским бојиштима био глас да је

непобедива, духовнике попут Торквемаде и Лојоле па и Франкове борце у модерном

добу.

Почеци Реконквисте, као уосталом и цела њена историја, прожети су бројним

легендама које су добиле димензије националног мита. Само неколико година после

Тариковог искрцавања, када је готово цело полуострво пало у руке муслимана, група

визиготских племића окупила се у планинама Астурије решена да се не покори

завојевачу. Пећина Ковадонга је легендарно исходиште Реконквисте а за њен почетак

уобичајила се у традицији 718. година. На челу групе племића био је извесни Пелахо

(Пелагије) који је тврдио да води порекло од древне лозе визиготских краљева. По

традицији напад Арапа на пећину Ковадонга одбијен је захваљујући чуду (сво оружје

које су неверници бацили против хришћана долетело је натраг на њих). Неизбежно је

поменути и легенду о Св. Јакову - шп. Santiago - који је постао шпански национални

светитељ и заштитник. Свети Јаков је један од апостола. Први је апостол који је страдао

као мученик - убијен је у Јерусалиму по наређењу Ирода Агрипе. По шпанској

традицији, за живота је посетио Пиринејско полуострво и ту проповедао. Легенда датира

из VII века а аргументи који је оспоравају су толико јаки да је данас, углавном, свугде

дискредитована осим, наравно, у Шпанији. По причи је тело Св. Јакова пренето из

4

Јерусалима у Шпанију где је откривено у IX веку у Галисији. На месту где су мошти

пронађене подигнута је 899. црква - Сантјаго gе Компостела - која је постала једно од

најзначајних светилишта хришћанске Европе и циљ бројних ходочасника.1 Култ Сантјага

се чврсто утемељио у Шпанији и он је постао, како је већ речено, национални светитељ.

Отуда је то чест топоним не само у Шпанији већ и у латинској Америци и другим

земљама које су биле под шпанском влашћу. То је и назив једног од три витешка реда

који су одиграли значајну улогу у борби против Мавара. "Сантјаго!" је био бојни поклич

шпанске војске који је у наредним столећима ледио крв у жилама противницима и далеко

изван Шпаније.

Стварност је, неизбежно, била другачија од легендарне слике. Међусобни ратови

непокорног племства стварали су хришћанским владарима више проблема од Мавара. У

време Реконквисте хришћанске државице и великаши су, као уосталом и маварски,

водили жестоке међусобне ратове и притом нису презали од тога да потраже помоћ од

иновераца. Није реткост била да хришћани врше војну службу код муслимана и обратно.

То је био случај и са једном од најславнијих личности Реконквисте Ел Сидом главним

јунаком чувеног истоименог епа.2

4.Стварање хришћанских gржава

Кастиља

Као што је речено Реконквиста је отпочела у Астурији и створена је истоимена

краљевина чија је престоница, пре свршетка VIII века, постао Овиједо. Кохезија у

краљевини која се ширила на рачун Мавара није била јака. Алфонсо Велики (+910)

астуријски краљ поделио је државу на своја три сина. Један је добио Лузитанију и

1 ?. Тело је, наводно, открио Теодомер, бискуп Ирије Флавије. Чуо је да се у дивљем, забаченом делу планине види снажно светло. Отишао је тамо и раскрчивши шипражје почео да копа. Нашао је тело у мермерном саркофагу. Приликом једног продора, 997. калиф Алманзор је однео звона са цркве Сантјаго де Компостеле у Кордову. Када су хришћани 1236. заузели Кордову, звона су враћена а пренели су их на леђима маварски заробљеници.

2 ?. El Cid Campeador (c. 1040-1099) Арап. ал-Саид - господар и шпански Campeador – победник (Шампион, Заточник). Право име му је Родриго Диаз де Бивар. Кастиљски племић који је протеран после сукоба између браће Санча VI, краља Кастиље и Алфонса VI краља Леона. Постао је најамнички заповедник у маварској војсци. Заузео је Валенсију за сопствени рачун. Легенда о њему врло се мало подудара са историјским чињеницама.

5

Галисију, други Астурију, а трећи новозадобијену територију Леон. После 14 година

територије су поново обједињене у краљевину за коју је постепено превладало име

Леон. Краљеви Леона су упорном борбом померали границе хришћанства и своје државе

према југу па је, сходно томе, и престоница више пута сељена. Од краја IX века је то град

Бургос. Новоосвојени крајеви били су стално изложени упадима Мавара и често су

мењали господара. Њихово становништво било је стално на опрезу и под оружјем а

пејзаж је био употпуњен бројним замковима по којима је покрајина и добила име -

Кастиља. Мада се Кастиља налазила као грофовија у саставу Леона, војно моћни и

амбициозни кастиљски владари потчињавали су себи племство новооснованих

територија и убрзо су се јавиле тежње за самосталношћу у односу на Леон. У X веку је

кастиљски гроф Фернандо Гонзалес искористио прилику. Његов суверен, краљ Леона

Рамиро, поражен је у борби са Маврима. Гонзалес не само да му није помогао већ се

прикључио Маврима у походу на Леон. После политичке и оружане борбе у којој је био и

заробљен и понижен, Гонзалес је успео да издејствује практичну независност Кастиље.

Уз велике напоре његовим наследницима је успело да завладају над оба краљевства3 До

коначног уједињења дошло је 1230. године. Леон је у оквиру Кастиље задржао

прерогативе државности све до најновијих времена.

Арагон

Док се Кастиља ширила на рачун Мавара у централном делу Пиринејског

полуострва, у северним и североисточним деловима данашње Шпаније формирала се

друга већа држава - Арагон.

Арагон је грофовија на обалама реке Араго у залеђу Каталоније. Изгледа је често

био под сизеренством франачких владара. Карло Велики је крајем VIII и почетком IX

века покушао у више похода да освоји Шпанију. Пошто је наишао на одлучан отпор

снага кордовског емирата, успео је да потчини само североисточни део полуострва и да

образује од њега тзв. Шпанску марку. Она је у IX веку подељена на 7 грофовија међу

којима се издвајале Барцелона (Каталонија) и Арагон.

Убрзо по почетку реконквисте у Астурији је, у делу земље настањеном Баскима,

образована грофовија (од 860 године краљевина) Навара. Навара је постепено задобијала

све франачке поседе па је крајем X века и Арагон потпао под њену власт. Власт Наваре

је све више јачала и у једном моменту је краљ Санчо Велики (970-1035) успео да под

3 ? Први пут је Кастиља потчинила Леон 1037. после тога дошло је до два одвајање и два поновна уједињења Леона и Кастиље.

6

својим скиптром, додуше накратко, окупи све хришћанске државе на полуострву.

Државу је поделио између синова од којих је један добио Арагон. Арагон се 1035.

конституисао у независну државу. Накратко је под своју круну ставио и Навару.

Најважнији догађај био је уједињење између Арагона и Каталоније 1137. године.

5. Кулминација Реконквисте - путеви експанзије Кастиље и Арагона

Уједињењем Леона и Кастиље (1230) с једне и Арагона и Каталоније (1137) с

друге стране као и стварањем краљевине Португалије (1143) на Пиринејском

полуострву су се конституисале три велике хришћанске државе.4 Највећа је била

Кастиља. Она је потискивала Мавре ка југу у средишњем делу полуострва. Кључни

успеси били су освајање старе визиготске престонице Толеда (1085) коју је извела

крсташка војска састављена од Шпанаца, Нормана, Немаца и Италијана; славна битка

код Лас Навас де Толоса 16. јула 1212. највећа победа Реконквисте која је резултат

заједничког учешћа свих хришћанских држава на Пиринејском полуострву; капитални

територијални добици остварени су у време владавине краља Фердинанда Светог

(1217-1252) - освојени су цела Андалузија (Кордова 1236, Севиља, 1248), касније је

(1266) пала и Мурсија тако да је Кастиља избила и на обале Атланског океана и на обале

Средоземног мора. Кастиља је узела лавовски удео у Реконквисти.

Са друге стране Арагон је продирао уз источну обалу и отприлике у исто време

док су Кастиљци заузимали Андалузију и Мурсију Арагонци су освојили богату

приморску покрајину Валенсију. Тиме је практично окончана Реконквиста. Маври су

остали само још у Гранади одакле ће бити протерани тек након два и по века (1492).

Обично се говори о томе како је Реконквиста дала замах шпанским и

португалским прекоморским освајањима крајем XV и у XVI веку тј. да су она само

продужетак експанзије иберских држава. То је тачно али се не сме губити из вида да у

доба Реконквисте нису биле освајане само области запоседнуте од Мавара већ су

заузимане и територије које се пре тога нису налазиле у саставу држава на Пиринејском

полуострву. Арагон је у Реконквисти поднео мање жртава и задобио мање од Кастиље

али је зато његова експанзија била усмерена и ка територијама у Средоземљу изван

полуострва. То је и суштинска разлика у развоју ових држава која ће се одразити на

привреду, политику, друштвене односе, менталитет становништва. Леон, Кастиља и

Навара су биле у потпуности оријентисане на унутрашње сукобе и борбу с Маварима.

4    ? Навара је остала самостална.

7

Оно што се дешавало ван полуострва мало је заокупљало њихову пажњу. Тежњу ка

прекоморској експанзији, империјалне амбиције па и црту космполитизма унео је,

касније, у заједничку шпанску државу Арагон. Разлог томе је било уједињење Арагона са

са просперитетном приморском Каталонијом.

До свог уједињења са Кастиљом Арагон је већ у свој састав укључио Балеарска

острва, Сицилију, Сардинију и неке мање поседе на територији данашње француске. 5

Освајање Балеарских острва (Мајорка, Минорка, Ибица) почело је 1229.

године. До 1230. освојена је Мајорка а арапски владар Минорке признао је суверенитет

арагонског краља Хајмеа Освајача (владар који је ослободио Валенсију од Мавара).

Маври који су се предали продати су у робље а острво су населили колонисти из

Каталоније и Марсеља. Били су ослобођени царина тако да је острво просперирало

посебно главни град Палма. Минорка је освојена пола века доцније 1287. године.

Најзначајнији успех у експанзији Арагона на Средоземљу било је освајање

Сицилије. Уз подршку византијске дипломатије и локалног становништва незадовољног

владавином Шарла Анжујског, Педро Арагонски је уклонио свог супарника и овладао

Сицилијом. То је било тзв. Сицилијанско вечерње 1282. године. Уследио је дуготрајни

рат измеду Педра III Арагонског (Pedro I el Grande) и Шарла Анжујског и његових

савезника (Папске државе и Француске) који је окончан 1302. године миром У

Калтабелоти. Тиме је Сицилија постала независна под управом Федерика I Арагонског,

сина Педра III који је добио титулу краља Тринакрија. 6

Домородачки кнежеви Сардиније налазилли су се од XII века под утицајем Пизе

и Ђенове које су се бориле за превласт на острву. Арагон је 1326. потиснуо Пизанце а

утврђени град Каљари постао је седиште њихове власти. Арагонска власт над

Сардинијом учвршћена је дефинитивно првој четвртини XV века за владавине Алфонса

Великог. То је уједно и време када кулминирају арагонски империјални потхвати на

Средоземљу.

Алфонсов покушај да заузме Корзику донео је само краткотрајан успех - јер су га

5 ? Приликом уједињења Арагона и Каталоније, Каталонија је у заједничку државу унела и поседе северно од Пиринеја тј. делове данашње јужне Француске - Сердању, већи део Провансе, Мило, велики део Лангедока. Касније су им прикључени Русијон, Монпеље, и још неке мање области. Највећи део јужне Француске Арагон је половином XIII века изгубио.

6 Нормански војвода Руђеро II (Рожер) ујединио је 1130. Сицилију, Напуљ и друге норманске поседе у Италији и основао Краљевину двеју Сицилија. Анжујски претенденти на престо задржали су титулу. Борба између Арагонаца и Анжујаца за Сицилију потрајаће вековима.

8

одатле потисли традиционални господари овога острава, Ђеновљани.

Више успеха имао је Алфонсо у заузимању Напуља. На Напуљ су Арагонци већ

дуго бацали око. Алфонсо се умешао у унутрашње сукобе око престола и после двадесет

година борбе (1421-1443) завладао уместо Анжујаца Напуљском краљевином. Алфонсо

је последње године живота провео у Напуљу управљајући одатле целим својим

краљевством. Како није имао законитих потомака оставио је земље арагонске круне

своме брату Хуану а Напуљску краљевину своме ванбрачном сину Ферантеу.7 То је

озлоједило његове поданике у Арагону. Дуготрајан рат са бројним противницима -

Анжујцима, папом, царем исцрпљивао је материјалне и људске ресурсе Арагона а није

му донео очекиване добитке. То добро одражавају речи којима се посланство кортеса

Арагона обратило Алфонсу:"Сире, рат који је потрајао седам година без прекида оставио

је ваше границе без становника до толиког степена да су људи тамо престали да обрађују

земљу. Арагон је током тих седам година потрошио четири стотине хиљада флорина

само за откуп заробљеника. Сва производња и сва трговина су замрле." Речи су биле

пророчанске. То ће бити јадиковка Шпаније у XVI столећу када ће Карло V и његови

наследници утрошити море шпанске крви и небројено благо ове земље на империјалну

политику која становницима полуострва неће донети корист сразмерну поднетим

жртвама.

Средином XV века активна спољна политика Арагона на Средоземљу дошла је до

изражаја и у његовом односу према арапским владарима у северној Африци. Тунис је

једно време плаћао данак арагонском краљу. Готово су невероватне авантуре славне

Каталанске најамничке компаније у Малој Азији и Грчкој.

Треба имати у виду три облика арагонског освајања. Прво, успех освајачке

политике добро се уклопио у трговачке циљеве Барселоне широм Средоземља. Друго,

дипломатска активност на међународном нивоу ускоро је постала значајна одлика

пословања Арагона и донела је стварање једног од најбогатијих архива у средњовековној

Европи. Треће, поморске победе адмирала Руђера ди Лорије наговестиле су будућу моћ

каталонске флоте. Простране територије Арагона сасвим исправно су називане

империјом, али порекло ове империје пре је лежало у трговачком полету градова, међу

којима је Барселона била најзначајнији. Барселона је постала једна од водећих

економских сила на Средоземљу. У XIV веку Арагон је био једна од најзанимљивијих

7 Напуљ ће бити прикључен Шпанији тек почетком XVI века у време Карла V.

9

европских држава јер су ту два водећа процеса касног средњег века била уравнотежена:

централизаторско деловање монархије и крајње независна и центрифугална снага

градова. Организација империје заснивала се на једноставној али погодној установи

вице-краљева који су по појединим прекоморским областима у одсуству краља имали

пуну краљевску власт. Првобитно, овај положај су држали најближи чланови краљевске

породице а касније краљеви високи чиновници. Овакво организационо решење

примењено је на велику шпанску империју XVI веку.

Како је већ речено, Кастиљци су се држали полуострва. Једина територија коју су

добили ван Шпаније била су Канарска острва. Њих су настањивала берберска племена

Гуанча. Кастиљци покушавају да их освоје почетком XV века. Убрзо су се у трку за

Канаре укуључили и Португалци.8 Миром у Алкасувашу 1431. године. Португалци су

признали кастиљски суверенитет над Канарима. До потпуног освајања острва долази тек

1483-1513. после жестоких борби у којима је истребљено готово читаво домородачко

становништво. Открићем Америке Канарска острва добијају велики значај за Шпанију

као успутна станица за снабдевање бродова трговачке и ратне флоте.

УЈЕДИЊЕЊЕ АРАГОНА И КАСТИЉЕ И СТВАРАЊЕ

ЈЕДИНСТВЕНЕ ШПАНИЈЕ

1. Арагон и Кастиља уочи ујеgињења - борба Ферgинанgа и Изабеле за престо

До стварање једниствене шпанске државе дошло је у последњој четвртини XV

века уједињењем Арагона и Кастиље што је био резултат брака између Изабеле

Кастиљске и Фердинанда Арагонског. Ово двоје владара које је папа Александар VI

почаствовао називом "Католички краљеви" довршили су Реконквисту освајањем

Гранаде и повратили Навару тако да се под њиховим скиптром нашло цело Иберско

полуострво изузев Португалије. С њиховим благословом и материјалном помоћи

Христифор Колумбо се отиснуо на своје путовање и тако отворио врата шпанском

освајању Новога Света. Низом унутрашњих реформи у правцу јачања централне власти

установљен је најразвијенији облик краљевског апсолутизма у тадашњој Европи. Све ове

промене означиле су почетак новог доба у историји Шпаније а прекоморска експанзија

8 Покушао је да их покори 1402-1405. нормански витез Жан де Бетанкур који је био у служби кастиљског краља. Португалац, Алонсо Фернандес де Луго освојих је 1431. Ла Палму и искрцао се на Тенерифе где је тешко поражен.

10

значила је почетак новог поглавља у развоју Европе и света.

И Арагоном и Кастиљом владали су од краја XIV века чланови породице

Трастамара. Кастиљски краљ Хуан II (1454-1474) имао је из првог брака сина Енрикеа а

из другог кћер Изабелу и сина Алфонса. После његове смрти наследио га је Енрике IV.

Енрике из своја два брака није дуго имао деце па му је надимак "Ел Либерал" којим је

због своје изузетне великодушности, испрва, био почаствован од поданика, замењен

далеко мање ласкавим "Ел Импотенте" који је пренет и у историографску традицију. У

земљи је главну реч водио свемоћни гранде Белтран де ла Куева. Доминирао је

краљевим саветом и био мајстор витешког реда Сантјага. Када се краљу родила кћи

Хуана одмах се раширила сумња да је њен отац млади и лепи Белтран де ла Куева па је

принцеза незванично звана "Ла Белтранеха". Незадовољство дела високог племства

утицајем Ла Куеве испољило се када је 1462. сазвани кортеси Кастиље од којих је краљ

тражио да положе заклетву да је Ла Белтранеха законити наследник престола. Они су то

одбили тврдећи да Ла Белтранеха није краљева кћи и истакли као законите претенденте

Алфонса и Изабелу. Присталице Алфонса и Изабеле нашле су савезника у арагонском

краљу Хуану II који је мислио да женидбом свога сина Фердинанда за Изабелу поткрепи

давнашње претензије арагонске династије на престо Кастиље. Наде у остварење ових

замисли постале су још остварљивије када је 1467. умро Изабелин старији брат Алфонсо.

Енрике је имао успеха у грађанском рату али победу на бојном пољу није искористио. На

преговорима вођеним септембра 1468. у месту Торос де Гуисандо у близини Авиле у

присуству надбискупа Толеда и других световних и црквених великодостојника Енрике

"Ел Импотенте" признао је своју полусестру Изабелу за наследницу престола а њему је

остављено да влада до смрти. Не чекајући резултате преговора арагонски краљ Хуан II је

већ јуна 1468. почео са брачним преговорима да свога сина Фердинанда ожени

кастиљском принцезом. Уговор је склопљен јануара 1469. а 19. октобра исте године

обављено је у Ваљадолиду венчање Фердинанда и Изабеле. Арагонац је имао 17 а

Кастиљка 18 година. Церемонија је била скромна. Наследница трона Кастиље је била у

таквој беспарици да је новац за свадбу позајмљен. Оновремени хроничари који обично

нису штедели речи у опису сличних светковина мало говоре о овој свадби. Одсуство

спољног сјаја није наговештавало праве размере догађаја. Исход ове брачне везе биће

уједињена Шпанија која ће у наредном столећу бити највећа сила у Европи а са својим

поседима у новооткривеним земљама представљаће једну од највећих империја коју је

11

свет упамтио.

Тиме још ствар није била решена. После смрти Енрикеа IV Ла Белтранеха је

поново истакла своје право на престо. Поред дела кастиљског племства помоћ и подршку

пружили су јој суседни владари који су страховали од стварања јаке државе на

Пиринејском полуострву - португалски краљ Алфонсо Африканац и француски краљ Луј

XI. Највише се ангажовао португалски краљ који је намеравао да се ожени Ла

Белтранехом и присвоји кастиљску круну. До одлучујуће битке између претендената на

престо дошло је 1. марта 1476. код градића Торо на реци Дуро недалеко од Заморе.

Фердинанд и Изабела изашли су као победници мада су борбе настављене све до 1479.

године.9

2. Правне и остале претпоставке јеgинства - личност Ферgинанgа и Изабеле

Ферgинанg и Изабела

Тако су династичким браком између Фердинанда Арагонског и Изабеле

Кастиљске ударени темељи јединственој шпанској држави. Нова државна творевина није

била хомогена. Свака од краљевина је задржала своју самосталност. Једина спона која је

везивала Арагон и Кастиљу био је брачни уговор између Фердинанда и Изабеле. Ако је

краљевски брак био залога шпанског јединства и Фердинанд и Изабела показали су се

достојним тог задатка. Хармонија личног и политичког разумевања између супружника

обезбедила је складно и задивљујуће целисходно деловање овог деликатног и помало

идеалистичког аранжмана. Савремени а и каснији историчари често су истицали како су

се њихови различити какактери, од којих је сваки одражавао менталитет и политичке

традиције земље из које су потицали, међусобно допуњавали. По ступању на престо,

1574. Изабела је имала 23 године.10 Како је потицала из витешке Кастиље, врлине које су

је красиле биле су побожност, достојанственост, несавитљива одлучност, велика морална

и физичка храброст а мане нетолеранција и склоност ка помпи. Фердинанд је био годину

дана млађи од краљице. Као прави Арагонац био је космополитских осећања, опрезан,

срачунат, непопустљив, шкрт (али истини за вољу у добре сврхе као нпр. његов

савременик Хенри VII у Енглеској). Никада није иступао импулсивно, никада није

ударао ако није могао да то приведе крају. Недостајали су му отвореност, дарежљивост и

друге особине које владара чине омиљеним у народу. За разлику од Изабеле коју су,

9 ? Ла Белтранеха се повукла у манастир. Умрла је у Синтри 1481. године.

10 Рођена је 1451. године.

12

сходно политичким традицијама Кастиље, заокупљали унутрашњи проблеми,

Фердинандова пажња је била усмерена ка дипломатији. Како се оновремена дипломатија

(као уосталом и каснија) добрим делом заснивала на лажима није чудо да је Макијавели у

своме бесмртном "Владаоцу" навео Фердинанда као пример владара вештог да "игра

лисицу".11

Доминација Кастиље

Сваки од краљевског пара био је суверен у својој држави док је у другој био само

краљевски супружник. И Арагон и Кастиља су задржали своје посебне законе и обичаје.

Заједничка за Кастиљу и Арагон били су личност владара, спољна политика и установа

Инквизиције. Укинуте су забране увоза и извоза извесних роба из једне краљевине у

другу али су царине остале на снази. До потпуног укидања разлика у унутрашњем

уређењу и упостављања јединства доћи ће тек у XVIII веку ступањем на власт династије

Бурбона. Остаје да се објасни феномен како је онда Шпанија успешно функционисала

као јединствена и јака држава.

Упркос истицаној равноправности лако је уочљива доминација Кастиље. Она је

била далеко већег пространства, многољуднија, административно и етнички хомогенија

од земаља које су подпадале под круну Арагона. И у средњем веку се често о краљевима

Кастиље говорило као о краљевима Шпаније. И језик је често називан кастиљским. У

време владавине Фердинанда и Изабеле првенство Кастиље биће још наглашеније. Већ

је брачни уговор, склопљен јануара 1469, девет месеци пре венчања, садржавао читав

низ ограничења Фердинандове власти. Сва постављења политичких црквених или војних

личности морала су бити у складу са краљичиним жељама. Ни један део домена

кастиљске круне није могао бити отуђен без Изабелине дозволе. Исти случај био је и са

даровима и повластицама. Фердинанд је морао да живи у земљи своје супруге и није

смео да напушта Кастиљу без њене дозоволе а није располагао ни најважнијим

краљевским сувереним правом - није могао да поведе рат без Изабелиног одобрења.

Обавезао се и да ће довршити Кастиљски национални задатак - окончати Реконквисту

протеривањем Мавара из Гранаде, њиховог последњег упоришта на полуострву. 12

11 Када је сазнао да се Луј XII француски краљ жали како га је он по други пут преварио Фердинанд је одговорио "Лаже, то је десети пут".

12 Када је Фердинанд 1474. године после смрти Енрика "Ел Импотентеа" покушао да истакне своје независно право на кастиљски престо позивао се на припадност династији Трастамара и на чињеницу да је праунук кастиљског краља Хуана I али му то није помогло. Кастиљско племство остало је тврдокорно у очувању државности.

13

Равноправност се очитовала у томе да је сваки докуменат морао носити потпис оба

суверена. Да су оба владара имала врховну судску власт. И краљев и краљичин лик

налазили су се на новцу. Имали су заједнички печат на коме су се налазили грбови обе

краљевине, заједничку заставу. Јединство и равноправност владајућег пара били су

оличени у моту Тanto Monta (један је добар колико и други). Ипак улога Кастиље била је

доминантна. Њој ће припасти Гранада заузета од Мавара 1492. године. Од открића

Америке и стварања гигантске империје највише је користи имала Кастиља. Тежиште

трговине и економске моћи преместило се са Средоземне обале на Атлантик. Водећи

трговачки центар није више била Барселона, која се налазила у саставу арагонске круне

већ Севиља која је припадала Кастиљи. Текао је процес тзв. "кастиљизације" целе

Шпаније.

3.Унутрашње реформе - јачање централне власти

У време Фердинанда и Изабеле јединство Шпаније још није било реалност већ

ствар будућности. Као и у другим европским државама делатност владара била је

усмерена ка увећању централне власти монарха и његове адиминистрације и војске на

рачун супарника - цркве, племства, градова и провинција. Процес реформи које су ишле

ка јачању моћи круне одвијао се свакој краљевини понаособ. Он је био интензивнији у

Кастиљи. Стављање веће краљевине, њених економских и војних потенцијала под чврсту

управу био је примарни задатак. Његово успешно обављање обезбеђивало је и

олакшавало владавину у етнички и административно врло сложеном али мањем и

слабијем Арагону.

Арагон

У Арагону су уставне слободе и привилегије - фуерос - биле далеко веће и

владари су их више уважавали него у Кастиљи. Идеја о уговору између владара и

поданика била је једнако битна и за аристократски Арагон и за урбанизовану Барселону

тако да је у XIII веку установљен принцип да државни закони важе једино уз обострану

сагласност, односно пристанак краља и кортеса. Корени тог схватања изражени су у

чувеној арагонској заклетви на вазалску верност:"Ми који смо добри исто колико и ти,

заклињемо се теби који ниси бољи од нас, да те прихватамо као свог сувереног краља и

господара под условом да поштујеш наше слободе и законе, али у противном не". Кортес

средњовековног Арагона био је једно од најважнијих уставних тела тадашње Европе и од

самог почетка уживао је већу независност у односу на монарха него било која слична

14

институција. Свака од три земље у саставу краљевства имала је сопствени кортес који је

сазиван сваке три године независно од краља. Од средине XIV века кортес Каталоније

добио је још значајније место у пословима краљевства када је образован стални комитет,

тзв. генералитат. Основан пре свега да води рачуна о исправном трошењу новца који је

одбрила скупштина. Генералитат је ускоро преузео судске и војне функције. Кортес

Арагона је и под католичким краљевима сачувао своје старе повластице.

Кастиља,"Влаgавина савета": Установа Краљевог савета у Кастиљи (Consejo Real или

Consejo de Castilla) датира још из средњег века. У почетку је то било тело без икаквих

надлежности осим чисто саветодавних. Сазивано је повремено, по краљевој вољи.13

Временом су у савет почели да се намећу краљеви миљеници који су водили главну реч у

овом телу – Валидос. То су били, готово листом, припадници високог племства што је

омогућило савету да, поготову у случају слабог владара, руководи државом. Фердинанд

и Изабела су потпуно подредили савет владару. Уместо крупних племића - Гранда

(Grandes) - савет је попуњаван правницима из средње класе, професионалним

бирократама - летрадосима (Letrados) који су за своје намештење имали да захвале

владару и послушно су извршавали његова наређења (савет је бројао 11-12 чланова - 1

прелат, 3 племића, 8-9 правника). Тако је савет престао да буде креатор политике и

претворио се у административни орган. Чланови савета били су добро плаћени али су то

морали да заслуже напорним радом - савет се састајао сваким даном осим недеље и

празника.14 Краљ је присуствовао седницама. Савет је све извештаје примао у писменој

форми тако да су права брда докумената и њихових копија постали обележје шпанске

администрације од времена Фердинанда и Изабеле. Савет је био, уједно, и највиши

правосудни орган. 15 Савет је у сагласности са владаром могао да доноси наредбе и

13 У његов састав су улазили "мудри и виђени "људи или на основу квалификација или на основу утицаја. Бројни састав савета као и начин избора његових чланова су варирали. Нпр. једно време је било 12 чланова - 4 племића, четири црквена великодостојника, 4 грађанина. Једно време су бирани по територијалном принципу. За време владавине Алфонса XII савет је бројао чак свих 75 чланова чије су обилне плате гутале велика средства.Стари назив савета Consejo Real је неко време задржан али је временом уступио место називима Consejo de Castilla и Consejo de Jusiticia.

14 Од ускрса до средине октобра седнице су држане од 6 до 10 часова пре подне а током остатка године од 9 до 12 часова. Уколико се планирани послови не би завршили у том времену седнице су настављане.

15 Судски предмети расправљани су петком и краљ је, када је год то било могуће, лично председавао.

15

прокламације са законском снагом али његове легислативна овлашћења нису била

потпуно развијена све до времена Хабсбурговаца. Фердинанд и Изабела нису у

потпуности напустили древни обичај да закони постају пуноважни једино са одобрењеме

кортеса (скупштине).

Овај савет није имао довољно снага да се носи са бројним државним пословима

па су му додата четири слична савета: 1) Савет за Херманgаg (Consejo de Hermandad)

(1476-1498); 2) Савет за финансије (Consejo de la Hacienda); 3) Савет Инквизиције

(Consejo de la Suprema y General Inquisicion); 4) Савет за витешке реgове (Consejo de

las Ordenes). Касније, 1524. за време владавине Карла V, основан је и Савет за Инgију

(тј. за поседе у Америци - Consejo de Indias). Надлежности и аутомност појединих савета

још нису били јасно одређени. Краљев савет имао је првенство и најшире поље

деловања. Остали савети су, углавном, конкретизовали његове одлуке. Највећу

аутономију имала је тзв. Супрема или савет инквизиције. Тако су ударени темељи

сложеној шпанској администрацији која ће се уобличити тек у XVI столећу и израсти у

бирократског колоса, који ће патити од свих болести које су тиштале сличне системе -

формализма и цепидлачења у бескрајно компликованој процедури што ће водити у

тромост у крајњој линији и неефикасност а то ће скупо коштати шпанску државу.

Кортеси: Упориште феудалних слобода и контроле централне власти били су

Кортеси. Кортес је у ствари сталешка скупштина. Треба нагласити да није било

јединствених кортеса за целу Шпанију. Постојало је пет кортеса: Кортес Кастиље;

заједнички кортеси земаља круне Арагона; кортеси Арагона; кортеси Каталоније; кортеси

Валенсије. За разлику од сличних представничких тела у западним државама нпр.

Енглеској кортес Кастиље је у много чему зависио од краља. У Кастиљи је током средњег

века састав кортеса варирао од једне до другог сазива. Често се дешавало да у два сазива

кортеса не учествују чак ни исти надбискупи, бискупи, мајстори витешких редова и

представници крупног племства што је у другим државама била уобичајена пракса. Није

постојао ни устаљени временски редослед сазива као ни стално место у коме је заседао

Кортес. Све је то било препуштено краљевој вољи. Заседања су трајала док се не реши

проблем због кога је скупштина сазвана. Сталежи су по правилу заседали одвојено и

подносили петиције краљу без икакве гаранције да ће њихове жеље бити услишене. Са

оваквом праксом наставило се и у време Фердинанда и Изабеле. Кортес је постао оруђе у

рукама владара уперено против крупног племства.

16

Слабљење муниципалних слобоgа: Смањен је и утицај муниципалних власти које

су биле врло јаке. Поред градских савета, главних органа власти, постојао је у Кастиљи и

Херманgаg (братство) - својеврсно удружење градова за одржање јавног реда и мира,

спречавање сукоба између градова и пљачке од стране феудалаца-разбојника. На челу

Хермандада била је главна скупштина Junta General у коју је улазило по 8 представника

градова сваке провинције. У рукама Хермандада концетрисала се велика моћ. Вршио је

судске функције, могао да подигне значајне одреде милиције, сакупљао је порезе

неопходне за своје издржавање. Тако је ова установа представљала моћну

"административну, судску, законодавну и војну машинерију" која је била права држава у

држави. Фердинанд и Изабела нису укинули ову институцију која је уживала велики

углед већ су њено деловање подредили интересу круне. На заседању Кортеса у

Мадригалу, априла 1476, Хермандад је реорганизован и стављен под контролу владара.

На чело већа Хермандада (назван је Санта Хермандад) постављен је, као краљев

представник, бискуп Картагене. Како је Величина пореза који је давао сваки град за

издржавање ове институције, начин његовог сакупљања, као и казне за избегавање ове

обавезе прописане су пажљивије него икада раније. Исти случај је био и са регрутовањем

и распоређивањем контигената милиције Хермандада широм краљевине. Значајно је

нагласити да ниједан слој становништва, чак ни племство ни свештенство, није био

изузет од плаћања такси за Хермандад. Тако је реорганизовани Хермандад постао оруђе у

краљевим рукама за укидање привилегија племства и његово потчињавање круни. Ова

установа показала се као веома ефикасна у сузбијању разбојништва, првенствено

захваљујући немилосрдном кажњавању. Реорганизовани Хермандад одиграо је своју

улогу у време стабилизовања власти и 1498. престали су разлози за његово даље

постојање па је укинут. Његове судске војне и финансијске ингеренције преузели су

државни органи. Градске слободе и привилегије редуковане су и на тај начин што је од

1480. у свако градско веће постављен краљев представник - корегиgор (correдidor) чији

је задатак био да води рачуна како би се градским фининансијама, јавним земљиштем,

органима реда итд. управљало у складу са краљевим и државним интересом. Поред

корегидора представници централне власти у муниципалним управама били су

пескидори (pesquidores), ведори (veedores). Пескидори су се бавили првенствено

правосудним проблемима. Они су, обично, преузимали на себе случајеве са којима

локални судски органи (alcaldes) нису могли да изађу на крај. Ведори су вршили општи

17

надзор над јавним пословима и о томе извештавали круну. Овлаштења корегидора била

су најшира. Они су представљали окосницу централне власти у провинцији. Да би се

обезбедио избор најбољих и казниле злоупотребе положаја постојала је тзв. резиденција

(residencia). То је рок од 50 (касније 30) дана у коме је корегидор, већ опозван са

дужности, требао да остане на свом положају. У том раздобљу су могле да се подносе

жалбе на његово обављање службе и сходно томе предузму одговарајуће мере. Пошто се

радило о чиновнику који одлази са дужности, постојала је могућност да се на њега сручи

читава бујица измишљених оптужби и да се цела истрага претвори у нечасну работу -

тим пре што је, у почетку, вођење истраге поверавано пескидорима а ови су то често

злоупотребљавали не би ли заузели упражњено место свог колеге. Да би се то спречило,

истрага о раду корегидора препуштена је посебним службеницима – juez de residencia.

Они су деловали према упутствима специјално утврђеним за ту врсту истраге.

Резиденција је требала да буде на правоваљани начин обзнањена како би могле да се

саслушају примедбе и из најудаљенијих делова административне области. Нису биле

уважаване опште жалбе него само конкретне оптужбе и чиновник који је водио поступак

није смео да жали труда како би утврдио истину. По свршетку резиденције морао се о

свему поднети писмени извештај Краљевском савету.

Стављање витешких реgова поg контролу: Значајан корак у трансферу моћи и

утицаја са племства на круну било је преузимање контроле над витешким редовима.

Средњовековна Кастиља, која је водила непрекидан крсташки рат са Маврима била је

погодно тле за деловање витешких редова. Ту су поред огранака Темплара и Јовановаца

основана у XII веку и три аутохтона реда - Калатрава, Сантјаго и Алкантара.16 До

средине XIII века ови редови су за своје заслуге у борби против Мавара били често

награђивани. Стални прилив повластица и донација у земљи и новцу омогућио је

редовима да постигну висок степен независности, моћи и утицаја која се у највећој мери

усредсредила у рукама Великих мајстора који су стајали на челу редова. Узвишени

идеали из дана оснивања уступали су пред себичним амбицијама какве је испољавало и

16 Ред Калатрава основан је 1158 а потврђен папском булом из 1164. као награда витезовима-монасима који су успешно бранили истоимени град који Темплари нису били у стању да држе. Тачан датум оснивања реда Сантјага није познат.Настао је, вероватно деценију доцније од Калатраве, мада су витезови реда Сантјага то у честим споровима негирали. Циљ реда је био, првенствено, да штити ходочаснике који су долазили у Компостелу. Владар Леона Фердинанд II желео је да ред Калатраве уведе у своју краљевину али је чињеница да би ова грана реда била потчињена центру у Кастиљи утицала да се у Леону 1183.оснује засебан ред који је добио име по граду Алкантари где му је било главно седиште.

18

високо племство.тако да су. Редови су, тим пре што су борбе с муслиманима јењавале,

постајали опасна претња ауторитету круне. Протеривање Темплара из Кастиље уследило

је 1312, четири године након стравичних прогона које су доживели у Француској. То је

био снажан ударац и за морал осталих редова чија је унутрашња дисциплина почела да се

убрзано срозава. Редови су наџивели време које их је изнедрило и у коме су играли

значајну улогу. Једна од првих потеза Фердинанда и Изабеле било је подређивање

витешких редова круни. После извесног убеђивања са Св. столицом, Фердинанд је

постављен за великог мајстора реда Калатраве (1487), Алкантаре (1494) и Сантјага

(1499).17 Наследник Фердинанда и Изабеле, Карло В, успео је да од папе 1523. године

издејствује булу којом су сва три реда обједињена под контролом круне.

Војне реформе: Међу бројним реформама спроведеним за владавине

"Католичких краљева" од велике важности су и оне на преуређењу војске. Кастиљци су

се одликовали ратничким духом и имали славне традиције, међутим било је неопходно

спровести реформе погледу начина регрутовања људства, организацији, наоружању и

тактици. Промене које су се у то време у вођењу ратовања дешавале у Европи биле су

резултат друштвеног развитка на свим пољима - техничком, економском, државном. У

средњем веку је у Шпанији, као и другде у Европи, главну улогу имала тешка коњица

коју су чинили племићи и која је силином свог налета разбијала непријатеља. Ове

феудалне војске биле су често непоуздане. Сваки феудалац водио је са собом своје вазале

који су му били одани што је значило да су припадници високог племства имали праве

приватне армије чији је број често надмашивао краљеву пратњу. Стварање јаке стајаће

војске је битан предуслов јачања централне власти. Краљ би на тај начин престајао да

буде зависан од племства и њихових вазалних војски и могао је да се ослони на трупе

које су биле под његовим непосредним заповедништвом. Феудалцима је забрањивано да

држе наоружану пратњу а то је значило крај локалних ратова и терора витезова-17 Први покушај да краљ постане велики мајстор реда Сантјага није окончан успехом. Наиме, 1476. умро је велики мајстор реда. Чим је чула за ову вест, импулсивна краљица Изабела, која се налазила у Ваљадолиду, одмах је узјахала коња и после три дана исцрпљујућег јахања - на последњој деоници пута кроз снажну кишу - појавила се ноћу у манастиру Уклес. Ту је затекла тринаест достојанственика реда који су расправљали о избору великог мајстора. Ови су били запањени краљичиним жестоким наступом и захтевом да обуставе расправу и положај повере њеном мужу краљу Фердинанду. Обратила се писмом Папи тражећи булу која би потврђивала постављење Фердинанда. Краљевски амбасадор из Рима јављао је да папа и кардинали сматрају "најмонструознијом ствари...да би жена могла да има икаква права да управља редом". Ипак краљичин шарм и снага њене личности су надвладали отпор. Направљен је компромис. Потврђен је избор кандидата кога су предложили достојанственици реда с тим што би га после смрти наследио Фердинанд.

19

разбојника. Успешна тактика швајцарских најамника-пешака у борби са феудалном

коњицом као и проналазак ватреног оружја означили су у XV веку крај превласти

коњице над пешадијом. Познато је било још из античких времена да добра пешадија

може да буде надмоћнија од коњице али је то тражило велике контигенте људства и

дуготрајну колективну обуку која је изискивала материјална средства далеко већа од

оних којима су располагали средњовековни владари. Праву стајаћу војску почеће да

уводе тек апсолутистички монарси у другој половини XVII века. Владари XVI века су

прибегавали ангажовању најамника. Овај крвави занат прославио је Швајцарце и

немачке Ландскнехте. Плаћеници никада нису били сасвим поуздани али је њихово

ангажовање представљало често боље решење него зависност од ћудљивих и

самовољних феудалаца. Контигенти најамничке пешадије су у европским војскама све

више расли у односу на коњицу а њихов учинак на ратишту постајао је страховит.

У рату са Маврима у Гранади Шпанци су још увек имали војску старог типа. Њу

је чинила милиција коју је мобилисао Хермандад и феудална коњица. Међутим постојао

је и мањи контигент регуларних трупа плаћених од краља. Ту је био и одред

швајцарских најамника чија су тактика и држање на бојишту оставили повољан утисак на

Шпанце. Искуства из овог похода резултирала су великим војним реформама. Пресудну

улогу у њиховом спровођењу имао је Гонзалво Фернандес де Кордова познат под

надимком "El Gran Capitan један од најславњих војсковођа шпанске историје који као

иноватор на пољу војне вештине има видно место у европској историји.

Промене у начину регрутовања уведене су 1496. године. Одређено је да сваки

дванаести мушкарац од 20 до 45 године живота буде војни обезник. Били су позивани

под оружје само у случају рата и тада су добијали плату. У војску су узимани људи свих

социјалних категорија од разбојника до аристократа. Елеменат чија је присуство

пресудно утицало на образовање ратничких квалитета и моралног лика шпанске војске

били су сиромашни племићи - хиgалгои. Овај сој људи био је релативно бројан,

сиромашан али горд на своје племство, ратоборан, обестан и склон изгредима. Војна

служба била је нека врста вентила за упошљавање и пражњење енергије хидалгоа јер су у

противном, беспосличарили, угрожавали јавни ред и стварали невоље властима. Осим

Шпанаца у војску су ступали и странци али њихов број у односу на Шпанце није био

велик. У поређењу са већином других европских сила, шпанска војска је имала изражен

национални карактер. Као и друге армије тога времена била је склона насиљу и пљачки

20

али је, упркос томе, и по својој дисциплини била од најбољих у Европи.

Шпанска пешадија из маварских ратова била је лако наоружана, првенствено за

герилске окршаје и као таква не би могла да опстане на отвореном пољу европских

бојишта. Одбрамбено наоружање побољшано је увођењем шлема карактеристичног

обода, грудног оклопа као и штитника за врат. Од офанзивног оружја, три шестине људи

добило је дуга копља ( око 5 м), две шестине, кратки мач, кратко копље и мали округли

штит а преостала шестина била је наоружана аркебузама најмањим и најбољим тога

времена. Била је подељена на чете (capitania, batallata) и пукове (coronelia, escuadron).

Чете су имале 500 а пукови по 6000 људи. На сваки пук долазило је 600 коњаника а на

свака два пука 64 топа различитог калибра. То је јединици давало за оно време

застрашујућу ватрену моћ. Шпанска војска је 1505. године имала 20 пукова. Приликом

реорганизације у време Карла V 1534. основане су формације јачине бригаде назване

Терцио (трећина) сваки терцио бројао је 3000 људи. 18 Терцио је као и римска легија

појам у историји.У време битке пешадија се распоређивала у квадрате од по 40-50 људи

по фронту и дубини. Првих неколико редова су чинили копљаници са копљима

истуреним напред а у дубини су се налазили војници наоружани мачем и џилитом.

Аркебузири и артиљерија били су смештени на угловима каре како би њихова ватрена

моћ дошла што више до изражаја. Овакав бојни поредак био је супериорнији од поретка

Швајцараца или немачких Ландскнехта. Прво, био је боље подржан ватреним оружјем.

Друго, у војници наоружани дугим копљима чинили су само првих неколико редова па је

поредак је био флексибилнији и није се нарушавао на неповољном терену. Треће, у

случају судара са непријатељском фалангом, док су копљаници насртали један на другога

својим дугим незграпним оружјем, борци наоружани кратким мачевима су протрчавали

кроз шуму копаља и нападали непријатељске копљанике сасвим заокупљене борбом са

првим редом шпанских војника. У случају напада коњице, она би била још у току јуриша

проређена ватром аркебуза и топова а њен удар заустављен готово непролазном

препреком дугих копаља. Ретки коњаници који би успели да се пробију нашли би се у

средини квадрата опкољени пешацима што се по витеза трагично завршавало. Шпанска

коњица била је у новој тактици подређена пешадији. Употребљавана је, углавном, за

подршку фалангама и гоњење непријатеља. У односу на војнике других земаља Шпанци

су се издвајали дурашношћу у подношењу свакојаких тегоба које је наметала ратна

18 Терцио је име добијао по месту где је био смештен - Ломбардијски терцио, Напуљски терцио итд.

21

служба. Били су, такође, познати у својој вештини у опсадним инжињеријским

радовима.19

Тако је шпанска пешадија израсла у једну од најубојитијих војних сила у Европи.

Она је била надмоћна и готово непобедива кроз цео XВИ век све до тридесетогодишњег

рата 1618-1648.

4. Верски живот - нехришћанско становништво - положај католичке цркве -

Инквизиција

Однос према религији и положај цркве у Шпанији сложено је питање. До доласка

Фердинанда и Изабеле на престо она у верском погледу није била хомогена - поред,

далеко најбројнијих, католика у Шпанији је живео велики број муслимана и Јевреја.

Однос између припадника различитих вероисповести варирао је од раздобља до

раздобља од потупуне толеранције до оштрих сукоба.

Положај нехришћанског становништва: Јевреји су насељавали Иберско

полуострву још од римских времена. За време владавине Визигота доношени су закони

против припадника Мојсијеве вере и били су изложени прогонима. По маварском

освајању положај Јевреја се поправио. Уживали су верску слободу, економски

просперирали и доспевали до високих положаја на дворовима маварских владара. То је

утицало да се и у хришћанским државама делимично измени однос према њима у

смислу веће толеранције.

Иако су у време Реконквисте неколико векова вођене борбе између крста и

полумесеца, поновно освајање Шпаније од стране хришћана није значило и прогон

припадника друге вере. Владари Кастиље и Арагона су све до XIII века показивали висок

степен толеранције према муслиманском становништву. Маври који су остали под

хришћанском влашћу називани су Mudejares. Постојао је низ закона којима су била

утврђена права нехришћана али и читав ограничења и понижавајућих одредби.

Задржали су своје обичаје чак и ниже судове.20 Није било дозвољено да се Јевреји

позивају пред суд суботом. Хришћанима је било строго забрањено да на силу обраћају

иноверце или да се на било који други начин уплићу у унутрашњи верски живот Јевреја

19 ? У томе се усавршила у време Филипа II.

20 Како је већина Мавара временом, постепено заборављала матерњи језик тако су књиге закона превођене на шпански.

22

и муслимана. То је омогућило нехришћанском становништву да оствари видан напредак

на економском пољу. Неретко су им хришћански владари поверавали дужности које се

тичу управљања државним финансијама. Дивили су се многим достигнућима исламске

културе и узимали маварске лекаре и маварске васпитаче за своју децу.

Ипак, са друге стране, владари Арагона и Кастиље чинили су све да изолују

Јевреје и муслимане од осталог становништва. И Маври и Јевреји били су у већим

градовима издвојени у посебне заједнице (allamas)21 окружене зидовима. Маврима су

остављани, понекад, у посед мањи градови у којима је био забрањен улазак хришћанима.

Под претњом физичких казни било им је забрањено да једу, пију или се купају са

хришћанима. Сексуални односи међу различитим верама су сурово кажњавани.

Латерански сабор из 1216. наредио је да се муслимани и јевреји морају разликовати од

хришћана и спољним знацима - одећом, начином шишања, посебном ознаком, итд.

Шпански краљеви ипак нису били ревносни у спровођењу ових одлука.

Положај Мавара био је бољи од положаја Јевреја. Нетрпељивост према Јеврејима

вукла је корене из давних времена и била дубоко усађена у свест просечног Шпанца.

Мржња је била потхрањивана бројним празноверицама, завишћу због богатства и

хушкањем верских фанатика. Без обзира на законске одредбе дешавало се (као уосталом

и другде у Европи) да нетрпељивост и гнев провале и претовре се у ужасне погроме.

Најчешћи повод била би нека природна или друга катастрофа као што су епидемије

страшних болештина за које би се одмах опутжили Јевреји. Тако су им у време куге

средином XIV века укинуте многе повластице. Крајем XIV века дошло је у Кастиљи до

честих напада на Јевреје. Гневне гомиле хришћана упадале су у јеврејске четврти

убијајући, пљачкајући и палећи. Том приликом су страдале хиљаде људи, жена и деце.

Већи део Јевреја је с пословичном тврдокорношћу истрајавао у својој вери али су

се многи да би избегли понижења и опасности одлучили да се обрате у хришћанство.

Неки су и присилно покрштени. Називани су конверзоси или, чешће, марани (conversos,

maranos). Истим стопама кренуо је и велики број Мавара. Они су називан морисцима

(moriscos). Њихова оданост новој вери довођена је, често оправдано, под сумњу. Многи

од њих су и даље, тајно, обављали јеврејске и муслиманске обреде а само се изјашњавали

као хришћани. Неповерљивост према њима у народу никада није минула и после више

деценија и столећа и даље се правила разлика између "старих" и "нових" хришћана.

21 Називане су још Moreria и Judaria, зависно да ли су у њима живели Маври или Јевреји.

23

Верска мржња преображавала се, постепено, у расну одбојност. 22

Увођење Инквизиције: Покрштени Јевреји и Маври често су се налазили на

удару црквенихи државних власти али њихово систематско прогањање наступиће у

време Фердинанда и Изабеле. "Католички владари" су реализовали сан о јединственој

Шпанији и желели су да она и у верском погледу буде хомогена. Јединство и чистота

вере постао је један од битних темељаца њихове политике. Тако је за време њихове

владавине у Шпанији уведена инквизиција. 23 У току средњег века у Инквизиција је

деловала у Арагону и Навари али не у Кастиљи чији су частољубиви владари сматрали

себе способним да сами воде бригу о чистоти вере . Зачудо је ова најкатоличкија

покрајина вековима стајала у много мањој мери под превлашћу папе него све остале.

Канонско право није никада важило у Кастиљи. Национални херој, чувени ел Сид, папи

је у лице одрекао послушност. Папине наредбе у Кастиљи никада нису уважаване чак ни

од самих бискупа. Кастиља је била једина земља у католичкој Европи која није слала

новац у Рим.

Треба одмах нагласити да је Шпанска инквизиција уведена у време Фердинанда и

Изабеле посебна установа и да је она деловала сасвим независно у односу на Папску

инквизицију којој су, иначе били подложни, инквизициони судови у другим европским

државама. Фердинанд и Изабела су се обратили папи молбом за увођење инквизиције

која је потврђена булом од 1. новембра 1478. а Шпанска инквизиција је установљена

нешто доцније, септембра 1480. године. Уступак папи је био што су судски поступак

водили редовници. Међутим именовање инквизитора и Великог инквизитора вршио је

22 Касније, у XVI, XVII и XVIII веку све више је промовисан идеал "чисте крви" и све више маха узимају генеалошка испитивања. Присуство маварских и јеврејских предака носило је извесну друштвену деградацију и отежавало успон у служби и друштвеној хијерархији.Од ових истрага највише је зато трпело ниже племство и становници градова.

23 Инквизиција, као врста посебног црквеног суда за борбу против јереси постојала је већ четири века. После сабора у Верони донета је Конституција по којој је сваки бискуп на подручју своје дијецезе требао, уз помоћ тамошњих световних власти, да врши истрагу против јереси. То је тзв. Бискупска инквизиција. Поступак инквизиције није био јасно дефинисан и једнообразан нити су сви бискупи једнако ревносно обављали ову дужност. До уобличавања Инквизиције долази у време папе Гргура IX. Установљени су тзв Статути Свете Столице којима су јасно одређене ингеренције инквизиционих судова. Што је најважније судови су изузети испод надлежности бискупа и поверени просјачким редовима доминиканцима и фрањевцима који су за свој рад били одговорни непосредно Св. Столици. То је тзв. Папска инквизиција. Тиме је инквизиција издигнута из црквене и државне хијерархије - бискупи нису могли да пониште њене пресуде а световним властима које би јој се супротставиле прећено је екскомуникацијом. Као инквизитори нарочито су се истицали доминиканци чији је утемељивач био Шпанац, Доминик Гузман.

24

краљ. Док су у другим европским земљама имања конфискована јеретицима припадала

цркви тј. бискупу, у Шпанији су постајала власништво круне. Краљ се обавезивао да ће

издржавати инквизицијске судове. Трвења између папе и шпанских краљева око власти

над инквизицијом јавила су се већ приликом њеног оснивања и нису престала докле год

је постојала инквизиција.24

Већ је речено да је од 1483. управљање инквизицијом било у надлежности једног

од четири државна савета – Consejo de la Suprema y General Inquisicion. На челу

"Супреме" стајао је Велики инквизитор (Inquistor дeneral). Први и најпознатији Велики

инквизитор био је Томас де Торквемада. Под његовом управом створена је цела мрежа

инквизиционих судова подређених супреми. Они су вековима функционисали боље него

ма која друга власт у Шпанији. Супрема је била једини савет чија се власт протезала и на

Кастиљу и на Арагон. Јачајући државу "католички краљеви" су тежили да што више

ограниче мешање папе у црквене послове Шпаније. Инквизиција се претворила у оружје

држави у јачању владарског апсолутизма. Она је сурово елиминисала не само религиозне

отпаднике него сваку врсту одступања од шпанских политичких, друштвених, расних и

културних норми. Заслуга инквизиције је што је Шпанија сачувала верско јединство и

избегла жестоке верске сукобе и ратове који су потресали многе европске земље у XVI и

првој половини XVII века. Међутим она је учинила да Шпанија три века буде изолована

од свих духовних струјања и научних достигнућа на којима се заснивао напредак њених

суседа. 25 Тако сноси један део кривице за то што је Шпанија почела да у сваком погледу

заостаје иза других европских држава.

За успостављање устројства и начина рада Шпанске инквизиције најзаслужнији је

Томас де Торквемада. На самим њеним почецима печат раду ове установе дао је, такође,

један од најпознатијих прелата у шпанској историји Хименес де Сизнерос.

Када је постао Велики инквизитор Торквемада је имао 63 године. Његово порекло

24 Фердинанд је желео да постављање врховног инквизитора учини независним од папе и дошао је у сукоб са Иноћентијем VIII. Под хабсбуршком владарима инквизиција је била час у већој, час у мањој зависности од папа. Кад су почетком XVIII века на престо дошли Бурбони ишли су за тим да потупуно исклуче сваки утицај Рима. Филип V је 1705. забранио апелацију противн пресуде инквизиције на папу и тиме је учинио још самосталнијом.

25 Врхунац своје моћи досегнула је Шпанска инквизиција у XVII веку. Када су почетком XVIII века шпанску круну преузели Бурбони она је изгубила доста од свога утицаја. Први пут ју је укинуо Наполеон 1808. после тога је поново успостављена да би 1834. дефинитивно престала да постоји.

25

и живот пре ступања на овај високи положај су обавијени велом тајне. Имао је јеврејске

крви. Био је доминиканац и приор манастира Санта Круз у Сеговији. Постао је краљичин

исповедник и имао знатног утицаја на њу. Његов стриц Хуан био је кардинал а брат

Дијего редовник. Његова идеја водиља било је јединство и чистоћа вере у Шпанији. Дан

за даном опомињао је Фердинанда и Изабелу да су као владари дужни да воде рачуна о

душама својих поданика и преклињао их да приведу неверне цркви и сачувају верне од

отрова безбожништва. Као инквизитор, Торквемада је био оштар и неумољив. И према

себи и својим није био мање окрутан. Никада није јео месо нити је носио ишта друго до

монашку мантију. Одрекао се понуђеног места надбискупа Севиље. Својој сестри је

ускратио мираз и присилио је да ступи у манастир. Био је омражен од дела становништва

и живео у сталном страху да ће бити убијен. Увек је код себе имао рог једнорога који

треба да штити од отрова. Са краљевом дозволом држао је пратњу од 250 пешака и 50

коњаника који су га пратили на сваком путовању. Умро је 16. септембра 1498. и

сахрањен у цркви свога манастира Санто Томас у Авили. У току 15 година колико је био

на челу инквизиције у Шпанији су спаљена 1.611 живих људи 6.860 мртваца или слика

мртвих, 97.321 је осуђено на друге казне - губитак части, конфискацију имовине,

доживотну робију. Укупно је осуђено 185.328 људи. Торквемада је у свести каснијих

генерација остао упамћен као оличење мрачњака, суманутог верског фанатика и окрутног

мучитеља. Насупрот томе, католичка црква негује успомену на њега као једног од својих

најзаслужнијих духовних бораца.

Торквемаду је наследио Диего Деза потом је Велики инквизитор постао 1507.

Хименез де Сизнерос. Сизнерос је био скромног племићког порекла. Образован је у

Алкали, Саламанки и Риму. Као верски фанатик и способан организатор успео је да се

издигне до највиших црквених положаја као и дужности у државној служби.26 Био је

исповедник краљице Изабеле (1492), провинцијал фрањевачког реда у Кастиљи (1494)

Надбискуп Толеда и примас Шпаније (1495), кардинал и Велики инквизитор Обављао је

дужност регента у два наврата - 1506. по смрти Филипа I и по смрти Фердинанда II.

Један је од највећих државника у шпанској историје. Радио је на реформи финансија,

војске, финансијски помагао краља.

26 Himenez de Cisneros fray Francisco (1436-1517) још као млад био је протежиран од папе и био му је отворен пут до највиших црквених достојанстава. Он се радије повукао у фрањевачки манастир у Толеду. Неко време је чак живео као пустињак у шуми. На заповест старешине вратио се у манастир. Као фрањевачки провинцијал поступао је толико строго да су се редовници обратили за помоћ Риму.

26

Протеривање Јевреја и прогони похришћањених иновераца: Задатак

инквизиције је био да брине о чистоћи вере тј. да пронађе и казни онога које изневерио

хришћанско учење и запао у јерес. Пропаганда вере мисионарски рад нису били у њеној

надлежности. То је значило да су Јевреји и муслимани који никада нису ни били

хришћани стајали ван домашаја инквизиције. Упркос томе Торквемада је вршио

притисак на краљеве да се сви нехришћани или покрсте или буду протерани. Нарочито се

устремио на Јевреје. Када се заузимањем Гранаде 1492. увећао број нехришћана краљеви

су попустили и одлучили да протерају Јевреје. Јевреји су понудили изузетно велику суму

новца да би владаре приволели на верску толеранцију али узалуд. Фердинанд и Изабела

су 30. марта 1492. потписали закон према коме су сви Јевреји били обавезни да у року од

четири месеца приступе крштењу или напусте Шпанију под претњом смрти27. Смели су

да понесу све осим злата и сребра. Оно што не би могли да понесу остајало је краљевој

благајни - то значи готово све. Није било никога ко би могао и хтео да купи велика

имања прогнаних. Давала се кућа за магарца, виноград за хаљину. Торквемада је, уз то,

допунио закон о исељавању одредбама којима је хришћанима забрањено да у ма ком

облику помажу прогнане, да им пруже животне намирнице или заклон. Из Кастиље је

прогнано 30.000 а из Арагона 6.000 породица - укупно око 160.000 Јевреја. Један део је

примио хришћанство и остао у Шпанији.

Број маварског становништва увећао се освајањем Гранаде. Фердинанд и Изабела

су у своје име и име својих наследника обећали муслиманима да ће моћи да остану у

својој вери и живе по својим законима. Покрштавања Мавара у првих неколико година

нису била присилна али су и резултати у том погледу били мршави. До преокрета је

дошло 1499. када је благог надбискупа Гранаде Фердинанда од Талавере наследио

борбени непопустљиви Хименес де Сизнерос. Како је Торквемада већ протерао Јевреје,

Сизнерос је себи у задатак ставио покрштавање (или протеривање Мавара). Све

краљевске заклетве су прекршене. Маври су стављени пред избор или да се покрсте или

да напусте Шпанију. У Гранади је, убрзо, покрштено 50-70.000 муслимана. Крштења

нису обављана појединачно него у маси. Један део Мавара је побегао у планине и

намеравајући да се одупре оружјем. Фердинанд им је поново дао лажно обећање да ће

бити остављени на миру. Прогони су настављени. Уз војнике је ишао и свештеник који је

одмах покрштавао заробљенике. Новим хришћанима "Морисцима" дат је рок од

27 ? Рок је био 2. август 1492. - сутрадан 3. августа Колумбо се отиснуо на своје прво путовање преко океана.

27

четрдесет година да се привикну на нову веру и у том року су требали да буду изузети од

истрага инквизиције.

Покрштени Јевреји и Маври нашли су се на удару инквизиције. Неки од њих

никада нису искрено прихватили нову веру у којом су силом прилика уведени. Већина

никада није добила неко хришћанско образовање. Многи "марани" и "Морисци" су тајно

и даље упражњавали старе обреде. Био је довољан мали разлог да се нађу пред строгим

судом цркве. Као знак јереси проказивана је употреба арапског језика и писма, певање

арапских песама, одело, уздржавање од вина и свињског меса, купање (које је за Мавре

било навика а за хришћане сумњив луксуз), облачење чисте кошуље суботом.

Обраћеницима је било забрањено исељавање из Шпаније јер је то третриано као бекство.

Тако су "Морисци" изложени сталним прогонима све до њиховог коначног протеривања

из Шпаније 1609. за време Филипа IV.

4.Привреgа Шпаније у време Ферgинанgа и Изабеле:

Развој сточарства и опаgање земљораgње - "Места": Кастиља је била аграрна

земља. Оно што одликује њену пољопривреду је сукоб интереса између сточара и

земљорадника који је текао на штету последњих и шпанске привреде уопште.

Још од времена Реконквисте огромна, често пуста, пространства Кастиље и

Естремадуре почела су да се претварају у пашњаке. У случају напада Арабљана усеви су

страдали а стоку се могла лако одагнати на сигурно место. Огромна пространства пусте

земље која су после освајања доспела у руке краља, сениора и цркве била су погодна за

гајење оваца и убрзо је то постало специфичност шпанске привреде. Стада су се делила

на месна и катунска. Прва су била допунска делатност земљорадника и припадала су,

углавном, сеоским општинама, а доцније и ркупним земљопосединцима. Катунска су се

налазила искључиво у поседу круне, крупних световних и црквених феудалаца. Убрзо су

добила послебну организацију. Огромна стада оваца лети су пасла на висоравнима

Кастиље и Леона. Зими су се премештала у у равнице Естремадуре и Андалузије које су

се одликовале благом климом и обилном испашом да би се у априлу поново враћала

натраг. Гајење оваца је било од огромног економског значаја за државну благајну и

племство коме је доносила велике приходе. Зато је ова делатност доспела под посебну

краљеву заштиту. Поседници покретних стада су образовали посебну привилеговану

корпорацију названу Места на чијем је челу стајало Часно веће Месте (Honorado

Consejo de la Mesta). Чланови овог удружења имали су право да изгоне своја стада на

28

ливаде које су се налазиле уз широке друмове Кањаде (цанадас) којима су се стада

кретала на путу из Кастиље за Естрамадуру. Радило се о ливадама које су биле краљево,

општинско и приватно власништво. У почетку, у XIII веку, ово право било је ограничено

само на краљеве земље којих је тада било много а касније је проширено на све пусте и

општинске земље. Кодификација права Месте извршена је 1511. године. Сем права да се

користе ливадама уз пут, Места је добила право да реквирира траву по утврђеној цени.

Временом је земљорадња све више приношена на жртву незастих оваца Месте. Било је

забрањено ограђивање ливада. Места је организовала посебне судове где је била и судија

и странка у свом сопственом спору. У XVI веку Места је склопила уговор са

Естрамадуром о праву испаше оваца у току зиме уз накнаду од шест реала по грлу, при

чему је истакнуто да уговор остаје неизменљив и нераскидив све док Места отплаћује ту

накнаду. Тај је уговро предао у руке Месте огромна пространства најплодније шпанске

покрајине. Сви каснији покушаји поседника да раскину уговор или бар повећају накнаду

због великог пада вредности новца остали су без резултата све до последње трећине

XVIII века. Места и њене овце претворили су се у праву напаст за шпанско сељаштво а

уједно с тим и за шпанску привреду у целини. На плодним подручјима претвореним у

пашњаке живела је једва петина становништва него што је то раније био случај.

Количина оваца по подацима из 1556. достизала је 7 милиона грла. Разлог опадању

земљорадње био је и прогон мавара чија је култура по том питању била на вишем нивоу

од хришћанске.

Занатство, трговина, поморство: Вуна је била најзначајнији предмет шпанског

извоза - највише у Низоземску, Енглеску и мануфактуре Ђенове и Фиренце. Фердинанд

и Изабела спровели су чиатав низ протекционистичких мера на јачању националне

привреде. Кастиља је била извозник сировина, првенствено вуне, али је већина занатских

производа стизала из других земаља. Владари су наредили да се не може извести више од

две трећине вуне и забранили увоз тканина. То је учинило да се развије текстилна

индустрија у Севиљи и Толеду која је постала позната широм западне Европе. Била је

развијена и производња свиле која се налазила у рукама Мавара. Царине су биле високе.

Извоз сребра и злата био је (као и у другим земљама) забрањен. Законом од 1491.

забрањено је и странцима да износе новац. Када се радило о трговцима морали су за

новац који су зарадили у Шпанији да купе тамошње производе. По открићу Америке

нарочита се пажња посвећивала унапређењу бродоградње. Владари су од 1495. нудили

29

високе премије за градњу бродова од 600 и више тона. Забранили су 1500. да се товар

укрца на било који страни брод у шпанским лукама ако је кастиљски био доступан. Од

1501. није се могао продати ни један шпански брод у иностранство без посебне дозволе

круне.

Трговачки центри на средоземљу већ су доста изгубили протеривањем Јевреја и

турским освајањима. Откриће Америке учиниће да се економско тежиште шпаније

помери са Средоземља на Атлантик али ће до доћи до изражаја тек у време наследника

"Католичких краљева".

6. Спољна политика и ратови

Опште карактеристике спољне политике Ферgинанgа и Изабеле: Владавина

Фердинанда и Изабеле је у много чему преломно доба у историји Шпаније. Између

осталог, донела је праву револуцију у спољној политици. Земље на Пиринејском

полуострву провеле су Средњи век изоловане, углавном заузете сопственим проблемима,

и готово да нису имале удела у европској политици. Не треба губити из вида освајања

Арагона на Средоземљу али је ипак у односу на Француску, Царство и Енглеску утицај

Шпаније на догађаје у Европи сасвим незнатан. Крајем XV и почетком XVI века

Шпанија је ступила на европску и светску сцену. Фердинанд и Изабела оставили су

својим наследницима Шпанију која је ушла у ред европских сила и отпочели су

изградњу прекоморске империје. Упркос томе што су Арагон и Кастиља спрам света

иступали јединствено, спољна политика Шпаније је спој наслеђених традиција обе

државе. У духу кастиљске политике коју је заступала Изабела, Шпанија је наставила

експанзију ка северној Африци и борбу са Маврима а касније са Турцима тако да је у

наредним столећима носила барјак хришћанства у Средоземљу. У то се Фердинанд није

много мешао. Његова опседнутост дипломатијом била је усредсређена на Европу. Поред

тога, снаге су биле усмерене на освајање и колонизовање прекоморских поседа. На свим

овим пољима Шпанија ће готово цео век бити успешна. Империјална политика носила је,

међутим, у себи опасну клицу пропасти. Шпанци су ратовали, непрекидно, са једним а

често и са више јаких противника. Истовремено су конквистадори са запањујућом

храброшћу освајали Нови Свет. Све је то црпело баснословна материјална богатства и

људске животе. Упркос злату Новога света највећи терет подносила је сама Шпанија - то

ће ову земљу изнурити и довести до тога да буде сиромашнија и заосталија од држава у

односу на које је дуго представљала велику силу.

30

Освајање Гранаgе: Први задатак Фердинанда и Изабеле било је освајање Гранаде

која је још увек била под влашћу Мавара. Маварски краљ Гранаде је 1476. одбио да плати

уобичајени годишњи данак Кастиљи.28 Фердинанад и Изабела били су одвише заузети

унутрашњим проблемима да би нешто предузели. Поход против Гранаде отпочео је 1482.

и трајао десет година - до 1492. године. Сада су Шпанцима ишле на руку династичке

борбе у Гранади. Ангажована је, за оно време невероватно бројна, војска од 80.000 људи.

У њој нису били само Шпанци него и авантуристи и верски занесењаци из Енглеске,

Француске, Немачке. Оживео је дух крсташких ратова. Папа Сикст VI даровао је

шпанским краљевима велики сребрни крст који је уз краљевску заставу истицан на

највишој тачки сваког освојеног града. У сред кампање, 1486. године, краљевски пар је

ходочастио да се поклони моштима Сантјага у Компостели. Краљица је пожртвовано

радила на сакупљању намирница за војску. О свом трошку је опремила огроман број

шатора специјално опремљених за негу рањеника.

Са копна је Гранаду притискала јака војска а каталонска флота је блокирала обалу.

Како стеновит терен није пружао могућности за развијање већих војних одреда, поход се

претворио у дуготрајно, заморно опсадно ратовање. Један од највећих градова - Малага -

предао се 1487. године. Гарнизон су чиниле афричке трупе које су се бориле одлучније

од шпанских Мавара. У току преговора о предаји побили су 5-600 шпанских

заробљеника. За казну су хришћани целокупно становништво распродали у робље.29 У

пролеће 1490. хришћанска војска улогорила се неколико километара од Гранаде.30 Маври

у опседнутом граду били су клонули духом. Преговори о предаји отпочели су октобра

1491. Водио их је са шпанске стране Гонасалво Фернандес де Кордова. Импресивна

церемонија предаје града обављена је 2. јануара 1492. године. Католички краљеви су

кренули из логора Санта Фе, пред њима су ношене заставе са ликом Сантјага и

Богородице. Крај њих је јахао кардинал Шпаније Бобадиља кога прати педесет коњаника.

Маварски владар полази у сусрет победницима. Дошавши на обалу сишао је са коња и

28 Одбио је Изабелин захтев чувеном реченицом да његове ковнице "не кују више злато него челик".

29 Занимљиво да је 100 муслиманских ратника предано папи. Укључени су у папску гарду и у раздобљу од годину дана покрштени су у "веома добре хришћане".

30 Табор, грађен по плану римских логора прерастао је убрзо у прави град - Санта Фе "једини град у Шпанији који никада није био заражен муслиманском јереси." У њему је Христифор Колумбо потписао уговор са краљевима о својој пловидби за Индију.

31

предао кључеве Фердинанду. На врху торња Комарес истакнут је велики сребрни крст и

застава Кастиље. “Гранада католичким владарима” прогласио је гласник за врха торња.

Прича се да је Боабдил, последњи маварски владар Гранаде са сетом погледао на град

који је напуштао и то се место зове «Последњи Мавров уздах». Његова мајка му је на то

рекла:»С правом плачеш као жена за оним што ниси умео да одбраниш као мушкарац».

Рат против Гранаде био је грандиозан, успешно окончан војни поход. Њиме није само

достојно крунисано осам векова Реконквисте већ је то у очима бројних придошлица из

других делова Европе била демонстрација моћи једне краљевине чији је успон тек

почињао.

Почетак шпанске експанзије у Северној Африци:

Логичан наставак Реконквисте било је шпанско ширење преко Гибралтара - у

северну Африку са којом је и географски и историјски Пиринејско полуострво било уско

повезано. То је, како је већ речено, желела краљица Изабела док је Фердинанд обузет

проблемима и Италији показивао далеко мање слуха за овај поход. Један од главних

заговорника ове политике био је кардинал Хименез де Сизнерос. Како је краљица умрла

1504. пре почетка борби за северну Африку Сизнерос је постао ако не војни а оно

духовни предводник овог подухвата.

Прва мета шпанских напада био је Алжир. Најзначајнија стратешка тачка за

освајање овог града била је лука Оран. Пошто је Оран био добро брањен и тешко освојив

са мора Шпанци су одлучили да прво заузму луку Мерс-ел Кебир која би послужила као

база за напад са копна.31 У Малаги је августа 1505. сакупљено око 10.000 војника и

укрцано на 140 бродова. Заповедник војске био је Диего Фернандез де Кордова даљи

рођак славног ратника а флотом је командовао Рамон де Кардона. Искрцавање је било

драматично. Одред од 180 Шпанаца је у малим чамцима или пливајући доспео на обалу и

сукобио се са далеко надмоћнијом маварском војском коју је невероватном храброшћу

успео да потисне. Заузете су утврде које доминирају над градом а с мора су шпанци

отварали јаку артиљеријску ватру. Мерс-ел Кебир се предао. У Шпанији су вести о

победи изазвале праву еуфорију. Због ратова у Италији и проблемима око наслеђа

престола Кастиље наставак експанзије у Африци је одложен на четири године. За то

време је шпански гарнизон у Мерс-ел Кебиру трпео оскудицу и нападе Мавара из Орана.

Италијански ратови су исцрпели државну благајну и поставило се питање финансирања

31 То је била идеја млетачког трговца Ђеронима Вианелија који је трговао обалом северне Африке а служио је и у војсци Гонсалва де Кордове у Италији.

32

наставка похода у Африци. Тада је на сцену ступио Хименез де Сизнерос који се

понудио да сноси трошкове рата а заузврат је тражио да руководи кампањом и да сви

освојени крајеви буду посед надбискупије у Толеду. Поставило се питање војног

заповедника. Краљ није хтео да, по Хименесовој жељи, постави Гонсалва де Кордову већ

му је доделио Педра де Навара, свог поузданика како би смањио кардиналов утицај.

Војска од 14-20.000 људи на 90 великих бродова и неколико стотина мањих лађа

искрцала се код Мерс-ел-Кебира. Иако је имао 73 године и био слабог здравља, Хименез

де Сизнерос је лично предводио трупе. Јахао је на мазги, испред њега је ношен велики

сребрни крст. Обилазио је редове војника опомињући их да буду спремни да умру за

веру. Оран је заузет на јуриш. Чак ни мањак лестви за пењање није зауставио Шпанце -

успињали су се на бедеме уз помоћ копаља које су забадали у пукотине између камења.

Успели су да савладају Мавре код улазне капије и хришћанска војска је нахрупила у град.

Уследили су ужасан покољ и пљачка. Улице су биле прекривене лешевима. Преживели

су продати у робље.

После тријумфа дошло је до раздора између Хименеса де Сизнероса и краља

Фердинанда. За кардинала су ови успеси били тек одскочна даска у даљем освајању.

Желео је да насели колонисте и настави продор у унутрашњост. Крајња визија је било

протеривање и покрштавање неверника и стварање шпанске империје у северној

Африци. Фердинанд је сумњао да фанатични Хименес де Сизнерос жели да створи

независну теократску државу. Поред тога, за њега је ова експедиција имала само значај

кажњавања маварских и берберских гусара и стварање база за обезбеђење трговачких

бродова од ове опасности. Оран је, упркос претходном договору, припао круни а не

толедској надбискупији. Кардинал је пожурио у Шпанију да се објасни са краљем.

Фердинанд није намеравао да одржи реч и Хименез де Сизнерос је био присиљен да се

повуче у Алкалу. У току Фердинандове владавине освојени су 1510. лука Бугија источно

од Алжира а исте године и сам град Алжир. Без колонизације, коју је заговарао кардинал,

шпанска власт на афричкој обали није могла бити постављена на солидне темеље.

Шпанци су ускоро добили супарнике у борби за превласт на западном медитерану. То су

били славни гусари и легенде поморске историје овог дела света, браћа Уруџ и Хајредин

Барбароса који ће у наредних пар деценија бити страх и трепет за хришћанске бродове и

приморско становништво.

Разлог зашто Шпанија није свесрдно прионула на стварање империје у северној

33

Африци неки виде у томе што су освајања у Алжиру започета у време када је већ била

откривена Америка у којој су шпански владари видели боље могућности за колонијално

ширење. Шпанија се ипак увукла у борбу против Турака на Средоземљу која ће јој читав

XVI век одузимати доста крви и новца.

Шпанија на европској сцени: У догађаје у Европи Шпанија се умешала на под

утицајем Фердинанда и када је Изабела умрла спољна политика је била више у служби

арагонских него кастиљских интереса. Фердинанд је ушао у дипломатске и војне сукобе

око поседа и хегемоније у Италији. У спољној политици био је бескрупулозни реалиста и

успевао је да профитира на рачун других држава. Окружио је Француску мрежом својих

савезника: Енглеском, Царем, Бургундијом. Највише се окористио на рачун свога зета

енглеског краља Хенрија VIII кога је увукао у рат са Француском док је он убирао

плодове. Миром у Барселони 1493. године добио је од Француске Русијон и Сердању

покрајине подно Пиринеја. Напуљ је добио миром у Блоа 1505. а Навару је освојио 1512.

године.

6.Проблеми око наслеђа престола и очувања јеgинства Шпаније

Важан проблем који је остао нерешен а претио је да уздрма све што је постигнуто

у време "католичких краљева" било је питање наслеђа престола. Фердинанд и Изабела

имали су петоро деце: Изабелу, Хуана, Хуану, Марију и Катарину. Како је то био обичај

у то време брак је био залога политичких савеза али и од пресудне важности за

будућност династије и државе - то је у случају Шпаније заиста дошло до изражаја. Једини

син Хуан био је ожењен Маргаретом кћерком цара Максимилијана, Хуана је била удата

за Филипа војводу од Бургундије Максимилијановог сина. Изабела и Марија биле су

удате за португалског престолонаследника. Најмлађа кћер Катарина била је удата за

енглеског престолонаследника Артура потом за његовог брата краља Хенрија VIII.

Једини мушки наследник престола Хуан умро је 1497, у 20-тој години без потомства.32

Ситуација је постала сложена када је годину дана касније умрла и Изабела жена

португалског принца. Наиме, португалски принц је сматран најпожељнијим наследником

престола Арагона и Кастиље. Португал је сматран братском државом којој је у изгледу

била сјајна будућност. Шпанци никако нису желели за краља некога из земаља изван

Пиринејског полуострва ко ће имати мало разумевања за њихове проблеме. Та

32 Хуан се одмах заљубио у своју невесту и она у њега. Како је био врло слабог здравља, краљица Изабела се бринула да ће га љубавни жар исцрпсти и упозоравала је снаху на то да би требало више времена да проводе раздвојено. Хуан је умро после 18 месеци брака.

34

страховања од странца на престолу показаће се као сасвим оправдана али ће тада бити

касно. Први наследници били су сада Хуана, звана Луда и њен муж Филип Лепи

бургундски војвода.33 Филип је био из династије Хабсбурговаца чији су припадници у то

време носили и круну немачких царева. Претила је опасност да Шпанија постане део

једне мултинационалне империје. Катастрофа је била на помолу када је 1504. године

умрла краљица Изабела. Законити наследик престола Кастиље није био Фердинанд, који

је остао само краљ Арагона, него Хуана и Филип. Чинило се да је готово са јединством

Шпаније. Хуана и Филип су 1506. допутовали да остваре своје право на престо Кастиље

који је за себе желео и Фердинанд.34 До разговора арагонског краља са ћерком и зетом

дошло је у месту Виљафала у планинама Галиције. Лукави Фердинанд је потписао

споразум у коме је обећавао да ће се повући у Арагон и препустити престо Кастиље

својој "највољенијој деци". Потписан је и додатни уговор по коме је практично Хуана

искључена из власти због "болести и болова који због њене части нису наведени". Тако је

Фердинанд изневерио ћерку а Филип супругу. Међутим увече истога дана када су

уговори потписани Фердинанд је протестовао и одбио да призна споразум тврдећи да је

изнуђен под притиском и да је уперен против његове кћери. Питање је каква је сврха

овог Фердинандовог потеза - циљ је био да елиминише Филипа јер Хуана је већ унапред

била искључена због своје болести. Он и Филип су после неколико дана опет

преговарали и Фердинанд је попустио. Не само да се повукао у Арагон него је отпловио

за Ђенову да би средио неке дипломатске пословое око напуљске краљевине. Међутим,

Филип је умро два месеца касније - септембра 1506. у Бургосу. Шириле су се вести да га

је Фердинанд отровао.35 Хуана која је од раније показивала знаке душевне болести сада је

сасвим изгубила власт над собом. Веза између ње и Филипа врло је страсно почела.

Хуана се на први поглед заљубила у плавокосог Хабсбурговца, пуног живота. Он,

иначе познат женскарош, није могао да дочека прву брачну ноћ и на његово

наваљивање, на брзину су венчани. Из тога брака рођено је шесторо деце: Елеонора,

33 Филип и Хуана допутовали су у Шпанију 1501. после Хуанове смрти, и то преко Француске упркос противљењу цара Максимилијана. Краљ Луј XII и француско племство приређивали су сину свога противника раскошне пријеме. Филип и Хуана су се вратили у Бургундију поново преко Француске. 34 Фердинанд се у међувремену други пут оженио са нећаком француског краља Жермен де Фоа.

35 Филип се задихан и ознојан после лоптања напио хладне воде. Добио је грозницу и лекари нису успели да га спасу. Умро је после неколико дана. Није реткост да се у таквим случајевима прошире гласине о тровању. Доктори су тврдили супротно као и тадашњи историчари. Тек су историчари XIX века поново изразили сумњу у Фердинанда.

35

Карло, Фердинанд, Изабела, Марија и Катарина. Међутим Филип Лепи је почео да

запоставља Хуану а она је испољавала жестоку посесивност и љубомору. У њеном

понашању били су већ уочљиви знаци душевне болести. До поремећаја односа са

мужем дошло је после једног њеног испада. Наиме, пошто је сумњала да је једна лепа

плавуша на двору Филипова љубавница, улетела је са маказама у њену собу и одсекла

јој косу. То је Филипа јако наљутило. Хуана је наставила да га страсно воли. Када је

Филип умро, његово тело је балсамовано и стављено у саркофаг са посебно израђеним

стакленим поклопцем. Хуана га је обилазила свакодневно, отварала саркофаг, грлила

умрлог мужа и доносила му нову одећу. Посе неколико месеци, јануара 1507. одлучила

је да Филипа сахрани у краљевској гробници у Гранади и кренула је са пратњом на дуг

пут. Одбијала је да гледа светлост дана и сабласна поворка се кретала ноћу уз светлост

бакљи. Путовање се отегло. Једном приликом ушли су у неки манастир да би се

одморили. Када је Хуана установила да се ради о женском манастиру наредила је да се

изађе спава под ведрим небом како њен муж не би био окружен женама. У близини

града Торквемада, Хуану су спопали трудови пошто је била носећа. Одбила је помоћ

бабице и сама родила кћер Катарину која ће каснији бити принуђена да живи са њом у

мрачном окружењу. Поворка никада није стигла у Гранаду. Хуана је са посмртним

остацима свога мужа уточиште нашла у суморној тврђави у Тордесиљасу где је провела

следећих 46 година живота.36 Наивно је веровала у причу неког монаха о принцу који је

оживео четрнаест година пошто је преминуо и упорно је чекала. Ипак, законити

наследник шпанског престола био је Хуанин и Филипов син Карло. Фердинандова

нетрпељивост према Филипу пренео на његовог сина али Карлово право на престо није

могао да оспори.

Фердинанд Католички умро је 23. јануара 1516. у једном малом селу у

Естремадури. Око њега се као птица злосутница врзмао изасланик бургундског војводе

Карла кардинал Адријан од Утрехта. Иронија судбине је била да ће Фердинандовом

смрћу и круне Арагона и Кастиље пасти на једну главу чиме ће национално јединство

Шпаније бити постигнуто али пошто ће их понети странац национални интереси биће

доведени у питање.

36 Њен син, наследник шпанског престола живео је само три године дуже од ње - абдицирао је 1555. умро 1558.

36

37